СТАРИ И НОВИ СВЕТ - Катарина Костић by IK Jasen

Катарина Костић

СТАРИ И НОВИ СВЕТ

Катарина Костић

СТАРИ И НОВИ СВЕТ друго, допуњено издање

Београд 2022

Библиотека Знакови Уредник Јован Станишић Рецензент Мома Димић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Душица Велимировић Дизајн корица Мирко Тољић Прелом текста и припрема за штампу Иван Јовановић

Садржај ТАЈНЕ ПРОСТОРА �� 7 АГЕНЦИЈА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ �� 13 ШОПИНГ �� 15 СТАРИ И НОВИ СВЕТ �� 19 ДАМЕ СА ПСЕТАНЦИМА �� 25 ПИСАЋА МАШИНА, ФРАНЦ КАФКА И БАС ГИТАРА �� 31 БИБЛИОТЕКА БУДУЋНОСТИ �� 41 УСНА ХАРМОНИКА �� 45 ВАСИЛИЈЕ, НАШ – БЕСМРТНИ �� 53 JUST А FUNERAL �� 63 КЉУЧ ЗА 90 ПРОЦЕНАТА МОЗГА �� 67 САН О СРЕЋИ КОШТА �� 81 ПОРУКА �� 93 ДЕЉЕЊЕ И ОДУЗИМАЊЕ �� 99 КОЛОНИЈА �� 109 КРОЗ ЗАСТОРЕ МАШТЕ �� 119 САТ �� 127 ТРАГОМ НИСКИХ ЦЕНА (ИЛИ КИНЕСКО ЧУДО) �� 133 (НЕ)ОДГОВОРНА СЛОБОДА �� 145 РЕЗОНАНЦА I �� 155 КРУЖНИ СИСТЕМ МИШЉЕЊА �� 155 МАЕСТРО ЖАРЕ И СЕЋАЊА НА ЊЕГА �� 163 РЕЗОНАНЦА II �� 171 НАГРАДЕ, МЕДИТАЦИЈЕ, У НОВА ТРАГАЊА �� 171 КРУЖНА ПУТАЊА �� 177 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ �� 199 Др Радомир Батуран: ПРИЧЕ ИЗ КАНАДЕ �� 201 Снежана Ивковић НОВО У СТАРОЈ КЊИЗИ �� 205

Ovo, dopuweno izdawe kwige pri~a STARI I NOVI SVET izlazi povodom deset godina od smrti mog `ivotnog saputnika @arka Petrovi}a Loleta, koji je prisutan u mnogim pri~ama, a glavni je junak pri~e Usna harmonika.

ТАЈНЕ ПРОСТОРА И када сам ногом дотакла посивело, огромно, стабло дрвета које је целом дужином лежало на уласку у шуму, оно се претворило у прах, у прашину… Ову реченицу сам изговорила безброј пута наглас, другима, или у себи, и дан-данас то чиним, увек када евоцирам своје прве утиске о доживљају пространства канадске територије. Неодољиво ми се, у тим тренуцима, намеће слика дугачког, дебелог стабла које је на површан додир мог стопала изгубило форму и распало се у прах. Можда је нешто од њега остало, можда је његов почетак или крај сачувао облину, али ја тај детаљ нисам запазила. Можда то стабло није ни било баш толико велико како се мени учинило пошто се под мојом ногом распало. Његово неочекивано распадање на лак додир моје ноге изазвало је изненадну, снажну сензацију у мени, толико снажну и предимензионирану, да то већ припада категорији надреалног. Вероватно због тога та слика у мом памћењу никако не бледи и не ишчезава. Томе су допринеле свакако околности под којима сам се нашла поред тог стабла. Био је то мој први излет у онтаријску природу трећег месеца по доласку у Торонто. Са групом новодошлих емиграната са којима сам похађала специјални курс енглеског језика, јер смо сви имали предзнање овог језика, упустих се у авантуру освајања канадског пространства. То није био пут у неизвесност већ мало даље од познатог Алгонкин парка, једног од најлепших законом заштићених паркова у коме су на располагању сви реквизити за угодан излет у шуми, поред изворске воде.

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

Потрпани у двоја кола, опремљени мапом Онтарија и детаљним информацијама о негованим провинцијским парковима као познатим туристичким атракцијама и националном благу Канаде, упутисмо се у освајање чаробног простора. За моје сапутнике, највећим делом Московљане, доживљај канадског просторанства био је очаравајући. Непрестано су узвикивали: „чаробно”, „дивно”, „о како подсећа на Русију, на руске пределе”, „осећамо се као код куће”. А ја сам се осећала као странац. И ја сам била усхићена, или сам желела да се тако осећам, јер сам волела друштво нових пријатеља, али ни у ком случају се нисам осећала као код куће, ништа ме није подсећало на моју земљу, ни на Француску, Италију, Швајцарску, или неку другу европску земљу у коју сам путовала. Утисак који ме је преплавио, скоро ошамутио, угрозио сва моја чула, био је снажан доживљај владавина простора. Простор, простор и само простор. Пејзаже што су ми пред очима промицали нисам доживљавала као пејзаже, већ само као простор. Вероватно је утицало и то што је Онтарио углавном раван, са повременим брежуљцима, без већих планина. Огромно пространство ме је на моменте гушило, застрашивало. И док је мој доживљај владавине пространства био шокантан, пријатељи се усхићују ненасељеношћу и дивљином канадске природе и неко од њих, мислим да је то била Маша, изговара реченицу: „На домаку Торонта, непрегледно царство зеленила, у које људска нога није можда ни крочила. Зелено, волим те зелено”, екстатично украсивши своју мисао чувеним Лоркиним стихом. Један од путника, са надимком Валођа, млад човек неустрашивог држања и бујне маште, пали светло да би погледао у мапу и коментарише:

Тајне Простора

– Управо смо оставили иза нас Алгонкин парк. Ово је већ дивља шума, и пут испред нас је једва проходан. Отвара прозор на колима. Чудни, сабласни крици дивљих птица постали су додатни атрибут владавине простора, за мене још шокантнији, а шум лишћа под налетом ветра и пуцкетање грана доживела сам као прикрадање опасних звери и ломњаву дрвећа и свега што им се нађе на путу. За разлику од мене, сапутници су се све више одушевљавали толико моћним присуством природе. Здушно су узвикнули: – Ово се мора осетити свим чулима. Изађимо из кола. Маша искочи на пут лаким кораком, као газела, рашири руке и поче се окретати у круг, брзо, па све успореније, затим се умири, постави ноге као на позорници и својим гипким телом изведе неколико импровизованих балетских покрета. Сумрак се претварао у мрак. Али то је, бар како се мени чинило, био још већи стимуланс за ове самозване истраживаче канадске дивљине. Моје биће већ испуњава појам дивљине, уместо појма простора. Остали, међутим, више играју него што ходају по уској стази, раздрагано ширећи руке. Сада се Валођа надовезује на Машину мисао: – Можда пре нас нико није ходао по овим путељком. Канађани су конформисти. Природу освајају на точковима. Овај терен је изван уређеног парка. Не треба ни очекивати да је сва онтариjска земља култивисана и да су њене шуме проходне. У томе и јесте драж ове огромне земље. Што је још ненасељена, неиспитана. У правом смислу нови континент. Сви ми, новодошли, можемо се осећати пионирима, имамо привилегију да прођемо некуда куда нико пре нас није прошао, да нешто ново откријемо. Да будемо проналазачи. Можда смо у овом тренутку

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

открили део тајне канадске шуме. Можда баш на овом месту расте нека специјална врста белог јавора, чији лист свако препознаје на канадској застави. Баш су нам јуче ујутру, пре почетка часа, у кафетерији школе сервирали палачинке са јаворовим сирупом. Права посластица. У том ресторану ради један Украјинац који је већ друга генерација досељеника, и хвали се како говори свој матерњи украјински, а у даљем разговору са Московљанима аутоматски прелази на руски. Био је врло предусретљив да задовољи нашу радозналост у вези са „мејпл сирупом”, као канадским националним производом. Тако смо сазнали да постоје различите технологије за његово прављење. Нарочито је на цени квебешки сируп, али то зависи и од врсте јаворовог дрвета. Можда баш сада улазимо у шуму где расте нека специјална врста јавора, из кога ће се правити специјални сируп. – Откуд знаш колико врста дрвећа броји ова шума и за шта ће се све користити то дрвеће у некој будућности? – прекиде Валођину занесеност Миша, најприбранији у целој нашој групи, који је по струци био позоришни критичар. Било је довољно неколико корака скренути с пута који се већ сасвим сузио да би се руком могло дотицати дрвеће. – Ево, види се и у мраку да ово дрвеће има светлу кору, као јавор – продужи Валођа. Ко од вас има ножић, или било шта друго од метала, да на овом стаблу обележимо овај наш извиђачки подвиг? Освојили смо један педаљ нове земље. О, како је лако бити освајач! И само неколико тренутака после овог Валођинoг гласног маштања ја закорачим у шуму и стајем на стабло, које се на додир моје ноге у прах претворило. Сензација је била апсолутна. Чудо невиђено! Машта је завладала целим мојим бићем. Еурека! Па, овде пре мене људска

Тајне Простора

нога није крочила. Колико дуго је ово дрво лежало ту, без живота, а нетакнуто? Можда неколико година, неколико деценија, пола века, и више? Невероватно! Божанствено. Магично. Мистично. Стравично. Језа ме подилази. Какво откриће! А највише од свега – незаборавно. Зато, често понављам своју причу: „И када сам ногом дотакла огромно, посивело стабло дрвета…” А можда стабло уопште није ни било тако огромно.

АГЕНЦИЈА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ

У срцу Торонта, на Универзитетској авенији, у једном у низу облакодера сачињених од стакла и метала, чији се хладан блесак препире са сјајем и топлотом сунчевих зрака, ври пословни живот. Уз помоћ службеника на рецепцији, проналазим на огласној табли име Агенције за запошљавање из које ми је телефоном заказан састанак. Лифтом се пењем на шести спрат. У сусрет ми иде насмејан човек, пружа ми руку и обраћа ми се: – Добар дан, како сте? Данас је ведар дан, што је, надам се, у складу са вашим расположењем. Ја сам Соломон. Како вам је име? – Љиљана. – О, какво дивно име. А надимак? – Љиља. – Дивно, прекрасно, Љиља. Све време је, у даљем разговору, веома правилно и интимно, изговарао скраћену верзију мог имена. Већ сам била спремна да се поведем за том благом интимизацијом у опхођењу и да поверујем да је г. Соломон веома заинтересован за моју личност и моју радну судбину, да је импресиониран мојим квалитетима. Укратко му испричах како желим канцеларијски посао, при завршетку сам курса за рад на компјутеру у библиотекарској струци, да говорим оба канадска језика и три словенска.

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

Г-дин Соломон поче веома уверљиво да говори о мојим радним способностима, као да ми је близак колега на послу и као да има непобитне доказе о мојој стручној вештини и радној дисциплини. Набрајао је моје врлине и таленте, а то је чинио методом аутосугестије и сугестије, као мађионичар. И мене обузе неко халуцинантно стање. Уверавао ме је полако како треба да се дивим сама себи, да се преда мном налази увеличавајуће сочиво за пропуштање само мојих врлина и талената. Почех да уживам у илузији самопоуздања и сопствене вредности. Како се хипноза продубљивала, обузимаху ме идеје о властитој изузетности. Опијале су ме речи г. Соломона: – Тачно је да ти поседујеш велике способности, велику вредност. Ти јеси вредност, али ти тога ниси свесна. Ја сам тај који ти указује на твоју властиту вредност, усмерава је и пласира. Ти сама за то ниси способна. Не знаш ни колико вредиш, ни како да пласираш себе као вредност. И онда, одједном, конкретан, комерцијални речник г. Соломона прену ме из имагинарног сна, нагло пресече моје узлете у сфере нарцисоидности и ја се стропоштах у стварност. – Ти поседујеш извесну вредност, а ја сам ту да те убацим на тржиште и продам према твојој правој вредности. Ти си продукт, а ја сам онај који одређује цену тог продукта и продаје га. Укратко: ТИ СИ ПРОДУКТ КОЈИ ЈА ПРОДАЈЕМ. То је била моја прва лекција о култу индивидуалности везаном за тржишни начин мишљења у најсавременијем од свих савремених светова.

ШОПИНГ

Неколико недеља по мом доласку у Торонто позвала ме је новостечена пријатељица, већ двадесет година натурализована Канађанка. Сам позив ме је обрадовао, као доказ да стичем друштво у новој средини, али сам баш тај позив запамтила за цео живот, иако је био потпуно неважан, без правог повода. Тај неважан разлог ме је заинтригирао и чак иритирао моју представу о животу у новом свету. Пријатељица ми је предложила да се тога дана дружимо. – Ова киша ми је покварила расположење, време се одужило, страшно ми је досадно, одлучила сам да идем у „шопинг”, да се мало разонодим и скратим време. Хоћеш ли са мном? Хајдемо, лепо ћемо се провести! Само је ту једну реч изговорила на енглеском. Реч „шопинг” је преводива на све језике и има исто значење: „куповина”. Али изговорена другачије, или на неком другом језику, губи своју универзалну моћ и своје заразно дејство. Разговарати се може на правилном српском, пољском, италијанском, португалском, румунском, или неком другом језику, али реч „шопинг” се најчешће не преводи. Одлазак у куповину није ништа необично. Међутим, нисам се могла начудити разлогу за тај одлазак. У куповину се, иначе, мора ићи и иде се често, у овом делу света сваки час, јер се брзо живи, много ради и зависи од јавних услуга. Још тада сам уочила и искусила систем снабдевања. Последњег радног дана у недељи обавља се главна куповина намирница и свега што је потребно за следећу

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

недељу. Обично се сви жале на оптерећеност и умор од тих великих куповина. То је нешто што се избећи не може. Нисам никога видела да иде певајући у такве обавезне куповине. Има наравно и куповина из задовољства, а и то су логичне куповине. Свако од нас воли да понови гардеробу, да купи леп намештај, књигу коју воли, цвеће, дете се обрадује новој играчки… Када човек крене у куповину знајући шта хоће да купи, обично каже: Идем у ту и ту радњу да купим то и то. Али, када се каже кратко: Идем у шопинг, па се још уз то дода: Хоћеш ли са мном, то подразумева широку лепезу очекивања. На првом месту – то је излазак ради провода, са много неизвесности. Може се рећи да је „шопинг” главни вид одмора и забаве истовремено. Читаве породице одлуче се викендом за „шопинг”, као вид изласка. Веселе се обилазећи радње и купујући непотребне ствари. Нарочито деца. Њима се ништа не ускраћује, без обзира на дубину џепа родитеља, а када то што су желела да им се купи донесу кући, обично се установи да већ имају такву играчку, или сликовницу, или ди-ви-ди. Али, то не мења ситуацију. Важно је да се ишло у куповину, куповине ради, да сви, и одрасли и деца, „ хев фан” (и то је реч коју је тешко заменити другом, иако је преводива – „лепо се провести” – а да не изгуби пун смисао). У разговору на матерњем језику, када су у питању лаке теме, као што је провод, често се спотакнемо о реч „фан”. Чим је изговоримо, настављамо на српском. Дакле, важно је ићи у „шопинг”, тај чин је важан сам по себи. Важно је да се купује, а не шта се купује. Смисао „шопинга” се наставља и када се он заврши, јер следи препричавање о томе где се ишло, шта се куповало, ко се срео, шта се ново или старо видело, како се провело. Нарочито су важни телефонски разговори који уследе по повратку из „шопинга”.

Шопинг

У „шопинг” се не иде зато што се има пара, нити је он предвиђен личним или породичним буџетом. О буџету се и те како води рачуна. Свака породица – имам у виду такозвану средњу класу која ни у овој богатој, ненасељеној земљи није безбрижна и све је мање припадника те златне социјалне средине – врло прецизно води листу прихода и расхода. Рачуна се и прерачунава: одузима се мало више од прихода да би се закрпили расходи од употреба „виза”, „мастер” и других картица и тако живот тече. „Шопинг” нема везе с економијом, кућним буџетом, рационалним односом према новцу, типичним за Северну Америку. Он је нетипична појава у свему томе. Као хоби, задовољство, разонода, најлепши начин коришћења слободног времена, то је категорија духа, духовни садржај. „Шопинг” је лек против досаде, мрзовоље, депресије, проблема свих врста, па и финансијских, као што је и еликсир за срећан живот и добро расположење. Сходно томе, лековитост му је универзална и трајна. Кад људи, нарочито жене, претпостављају „шопинг” одласку у биоскоп, позориште или библиотеку, слушању музике, читању књиге, шетњи, седељкама, или било ком другом виду дружења, за већину економски остварљивом, какав је њихов животни садржај и смисао? Један једини: живети у потрошачком друштву и бити потрошач. Какав начин живота, такав менталитет. Зар постоји неки други идеал? Од рођења људи улећу у потрошачки замајац. Не виде ништа испред ни иза тога. Као да нема важнијих садржаја, нарочито оних испуњених страдањима човека. Потрошачко друштво све то региструје само овлаш. Човек који, врзмајући се по моловима и радњама, у пролазу дозна за неку несрећу: избијање новог рата, еколошку катастрофу, па и смрт неког кога познаје, регистроваће ту новост успутно, површно,

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

без удубљивања, јер му је пажња већ исецкана на комаде и комадиће, сходно непрегледном низу разних артикала широке потрошње који му просто улазе у очи. А да би их што више апсорбовао, он мора имати лежеран однос према свему, па и према другом човеку. Тако се постаје прави потрошач, а такав је и пожељан, јер неће правити проблеме. Ето како човек постаје безличан, неспособан да себе одбрани од било кога и било чега, па и од самог себе. „Шопинг” је болест савременог друштва, зацело неизлечива.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Катарина Костић је рођена 1936. у Шапцу. Завршила је студије француског језика у Београду. Од 1969. до 1973. године живела је у Паризу. Била је сарадник енциклопедијског часописа „Алфа” (La Maison encyclopedique Alfa). Године 1973. доселила се у Торонто, где и данас живи. Радила је као новинар у етничким листовима на српском и руском језику, све до пензије. Сарадник је часописа Људи говоре, јединог књижевног часописа на српском језику у Канади. Пише и за више листова и часописа у Србији, пре свега за Књижевне новине, Слово, (Никшић), Збиљу, Нову зору, Бокатин Дијак и др. Један је од оснивача (1978) Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић” у Торонту, чији је председник била до 2016. године. Члан је Удружења књижевника Србије. Пише поезију и прозу. Песме су јој заступљене у бројним зборницима и антологијама и преведене на следеће језике: енглески, француски, руски, шпански, арапски, румунски и бугарски. Приче су јој објављене у зборницима Шумадијских метафора, нишкој Градини, Драми, Јесењину и др. Уредила је неколико зборника и антологија. Састављач је зборника На таласима речи, Београд – Торонто, 2009. (поводом 30. годишњице СКУП „Десанка Максимовић”). Са пок. Предрагом Драгићем Кијуком радила је на монографији „Србија је велика тајна”, која у рукопису има

200

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

преко хиљаду страна. Тај обимни књижевни пројекат, замишљен као културна панорама Срба у Северној Америци, за сада је замрзнут. Збирке поезије: Одбегли пејзажи (двојезично: на српском и енглеском), „Багдала”, Крушевац, 1990; Загушен песнички простор, „Интерпрес”, Београд, 1997; Крик океана, „Ривел Ко”, Београд, 2002; Плач крови, Московский Парнас, Москва, 2005; Избор поезије на румунском, Темишвар, 2000; Грлећи жуте хризантеме (двојезично: на српском и шпанском), „Меридијани”, Смедерево, 2013; Ехо бескраја – избор из поезије, „Свет књиге”, Београд, 2015. Књиге прозе: књига прича Стари и нови свет, АШ Дело, Земун, 2007; Отисци времена – Из културног летописа Срба у Канади, „Свет књиге”, Београд, 2011; Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади, „Свет књиге”, Београд, 2012; Писма са ћириличним кодом, „Бернар”, Београд, 2020. Добитник је више књижевних награда, међу којима се издвајају: две награде Матице исељеника Србије „Растко Петровић”, 1996. и 1998; награда „Петар Кочић” из Диселдорфа (председник жирија био је Јанко Вујиновић) за циклус песама Распродаја демократије; два признања од Академије „Иво Андрић”: за књигу песама Крик океана, 2002. и Велико интернационално признање за животно дело, 2012; најважнија књижевна награда Духовне академије у Параћину „Раваничанин”, 2020. године. За заслуге због вишедеценијског рада на очувању српске културне баштине, посебно српског језика и писма, додељена јој је Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 2008. године.

ПРИЧЕ ИЗ КАНАДЕ Катарина Костић, Стари и нови свет / Приче из Канаде Катарина Костић је афирмисани песник српске дијаспоре... У Торонту је последњих година написано више књига репортажних прича на српском језику, али је ово прва у којој је лични доживљај изнад типског, да не кажем колективистичког. Сви ликови Костићеве су индивидуалци. Градила их је из личног искуства, значи из себе, а не изван себе, из анегдотског искуства српске заједнице у Торонту. Отуда су сви ликови у њеним репортажним причама аутентични, иако су већина њихових протагониста већ мртви. Чини нам се да се Катарина Костић самоосвешћивала пишући приче, самоосвешћивала се од себе занете песникиње изван себе у лирској имперсионалности и вратила се себи, самосмислу и самописању. Створила аутентичан свет својих прича. Тако је једино могла од минулих догађаја и људи створити аутентичне ликове, људске индивидуалности сувише стварне да вечно живе, иако су оне (увек и код сваког писца) само литерарне конструкције у конкретном времену и простору... Тако је, кроз најбоље њене приче, проговорило оно унутрашње из приповедачког субјекта. Проговорио је приповедач у њој, чисто и јасно, без украса, о себи и другима које је снажно доживела и приповедачком сликом изразила. Иако је Костићева исписивала личне доживљаје, атмосферу у емигрантској заједници у Торонту и у њој конкретне, индивидуалне људе, њихове поступке, простор и време, у овој књизи прича нема ничег мемоарског, ни историјског, јер ауторка

202

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

нема неспоразуме са самом собом нити са светом који је увек, мање-више, суров и неправедан према појединцу и малим људским заједницама. Катарина Костић није стала на доживљају свести и кључању њених емоција већ се винула у више сфере идеја рвући се са њима у метафизичкој осећајности. Тако је дала одговоре о живој прошлости у нашем данашњем тренутку. А приповедач који то успе додирује и универзална значења. У репортажним причама словенског истока у Торонту, ауторка није патила од претеране информативности нити је силовала своју и нашу свест да све спозна и објасни већ је знала да застане на асоцијативним и емоционалним чвориштима и тако у својим причама пређе из персоналног у инперсонално осећање и значење својих доживљаја људи, њихових поступака, и догађаја о којима пише. Спонтано, степеновано, без задатих тема, програма и огољених техника, од појединачног и локалног, досегла је и димензије универзалног. Не тврдимо да је то успела у свим причама, али у оним најбољим сигурно. Међу њима је свакако прича Василије наш бесмртни. И да је само ова прича успела био би довољан разлог да се књига прича Катарине Костић Стари и нови свет објави, а некмоли што су у њој све приче као репортаже успеле. Истичемо посебно причу Just a funeral као аутентичност света у главном лику мајке Сенке и света изван ње, чак сопствене деце, у тренутку сахране њеног мужа, односно њиховог оца. За свет изван ње, само је то “Just a funeral”, а за свет у њој лопор сазнања да више нема с ким да подели свој бол на српском језику. И прича Библиотека будућности је изузетна у складности композиције, музикалности речи и сазвучја мисли. Довођење у свест аналогије куцања текста на компјутеру и свирања композиције на клавиру на крају заноса ства-

ПРИЧЕ ИЗ КАНАДЕ

203

рања суновратиће се у провалију сазнања да се компјутерска књига појављује и нестаје само једним „клик“!, док се класична књига могла емоционално доживљавати одабирањем у књижари или библиотеци, држањем као реликвије на полици или у витрини, миловати рукама читаоца и њена тајност вечно носити у загрљају, како Костићева записује. Компјутеризација књиге обесмислила је, убила, емоцију која је вековима владала између писца, књиге и читаоца. Оно несрећно „клик“! омогућило је злим колебљивцима да без ломаче и буке униште читаве библиотеке... Рекосмо на почетку да је Катарина Костић афирмисана српска песникиња из дијаспоре, искусни новинар по занимању и филолог по образовању, па је њено осећање и владање језиком пребогато у нијансама бирања синонимних облика и значења речи и језичких обрта.

Део текста из КН, 2008. Др Радомир Батуран

НОВО У СТАРОЈ КЊИЗИ Мудрост каже да се креативан ум поиграва објектом који воли. То се осећа и у причама Катарине Каће Костић, у овом тренутку нашег најзначајнијег летописца, која кроз своје ликове слика и урамљује време српске дијаспоре у Канади. Како је ауторка позната по друштвеном раду као новинар, књижевница и организатор културних догађаја, није нимало чудно да нам у својим кратким причама дочарава „меланхолична времена... времена препуна снова..., недодирљива, мистична времена...“ кроз сећања личности, пријатеља, као и кроз профиле протагониста у времену садашњем, оних које срећемо, али и оних којих више нема. Њени сликовити портрети остају у нашем читалачком искуству као урамљене слике окачене на зид памћења, оживљени у времену и миљеу као да су и сада међу нама. По скоро опипљивим детаљима, ликови у овим причама проговарају и дотичу читаочеву најтананију жицу, јер свако од нас има нешто у себи што је заједничко. И свако од нас жели да сачува и преда будућим генерацијама понеко зрно бисера (белог или црног) о нашем учешћу у културном животу имигрантске заједнице у Канади. Осврнућу се само на две приче којих нема у првом издању: У приповеци ПИСАЋА МАШИНА, ФРАНЦ КАФКА И БАС ГИТАРА Катарина Костић се бави описом личности младића, наше горе листа који са поносом истиче своје порекло, учи ћирилицу и настоји да унапреди свој матерњи, српски језик. Да је поента само на овоме, ту не би било ничег необичног. Међутим, блиским посматрањем Филиповог развоја од детињих до адолесцентних годи-

206

Катарина Костић: СТАРИ И НОВИ СВЕТ

на, живописно истиче карактер и јединственост његове личности. Свака промена у интересовањима, нови хобији, нове страсти у учењу и посвећености, отворено су образложене пред двема бакама и ту нема никакве тајне. Иако је Филип дете одгајено у Канади, његов чврст став да о свом пореклу научи више и да се угледа на своје претке, фасцинира, па и кад је у питању и Гетеова похвала српске народне поезије. Младић се не обазире на мишљење околине, и тиме и ова прича одише свежином којом је приповедач искрено инспирисан. Тако је ауторка у наслеђе оставила слику која ће остати у албуму како породице, тако и у збирци прича о личностима и карактерима Срба у Торонту од којих се много очекује у широј заједници. Приповетка УСНА ХАРМОНИКА прави је пример улажења у детаље који сликају психолошки емоционално стање главног лика. Писац је ту да забележи сваку реч, сваки покрет, сваки дрхтај тела протагониста, изазван емоцијама пробуђеним неким давним узбуђењима. У овом случају, реч је о усној хармоници. Какве фине жице нашег постојања бивају додирнуте малим детаљем, или сувениром, нечим што може да покрене филмски низ слика из сећања тесно везаних за неке давно проживљене најдубље емоције… Оне одводе главног актера приче путем уметности у нека далека места, у нека лепша младалачка времена у којима је музика усне хармонике значила тако много... Катарина Костић је у овој причи достигла врхунац, како свог приповедачког реализма, тако и својом изузетном топлином којом преноси читаоцу истанчани осећај и разумевање људске душе.

Новембар 2021. , Торонто Снежана Ивковић

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41(71)-32 821.163.41(71).09-32 Костић К. КОСТИЋ, Катарина, 1936Стари и нови свет / Катарина Костић. - 2., допуњено изд. - Београд : Јасен, 2021 (Београд : Јасен). - 206 стр. : ауторкина слика ; 21 cm. - (Библиотека Знакови) Тираж 500. - Стр. 201-202: Приче из Канаде / Радомир Батуран. - Стр. 205-206: Ново у старој књизи / Снежана Ивковић. - Белешка о писцу: стр. 199-200. ISBN 978-86-6293-108-5 а) Костић, Катарина (1936-) -- "Стари и нови свет" COBISS.SR-ID 54473993