Милош Ковачевић
СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА
.
Милош Ковачевић
СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА - IV битно допуњено издање –
Београд 2015
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА Рецензенти Проф. др Радоје Симић Проф. др Драган Бошковић Проф. др Тиодор Росић Издавач ЈАСЕН, Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура Јосипа Жерјав Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81'38 82.0 КОВАЧЕВИЋ, Милош, 1953Стилистика и граматика стилских фигура / Милош Ковачевић. - 4. битно допуњено изд. - Београд : Јасен, 2015 (Београд : Дијамант принт). 380 стр. : граф. прикази ; 24 цм Тираж 500. - О аутору. стр. 379-380. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 359-368. - Регистри. ISBN 978-86-6293-040-8 a) Стилистика б) Књижевност - Стилске фигуре COBISS.SR-ID 217619980
САДРЖАЈ Предговор издању четвртоме.............................................................................................................3 Прослов трећему издању.....................................................................................................................5 Предисловије издању другоме...........................................................................................................7 Изазов реторичких фигура – умјесто предговора првоме издању.....................................9 Метафора................................................................................................................................................ 17 Метонимија и синегдоха................................................................................................................... 33 Антономазија........................................................................................................................................ 59 Фигуре хармоничног противурјечја............................................................................................. 71 Антонимија, градација и литиота.................................................................................................. 91 Фигуре негације..................................................................................................................................105 Градација...............................................................................................................................................117 Кумулација...........................................................................................................................................125 Перифраза............................................................................................................................................135 Адинатон...............................................................................................................................................147 Еуфемизми и дисфемизми.............................................................................................................161 Таутологија и плеоназам.................................................................................................................181 Зеугма и ателажа................................................................................................................................201 Елипса и силепса................................................................................................................................215 Тмеза и дијакопа.................................................................................................................................229 Хендијадис............................................................................................................................................241 Прегнанција у ауторској дидаскалији........................................................................................253 Морфостилистичке фигуре...........................................................................................................267 Нова стилска фигура – фигура супстантиватика...................................................................277 Стилске фигуре понављања и лингвистика текста................................................................295 Стилске фигуре и лингвостилистика.........................................................................................321 Фигуративна анализа једне пјесме Саве Мркаља..................................................................349 Литература...........................................................................................................................................359 Корпусни индекс имена ..................................................................................................................369 Индекс стилских фигура.................................................................................................................375 O aутору ...............................................................................................................................................379
ПРЕДГОВОР ИЗДАЊУ ЧЕТВРТОМЕ Ево четвртог, значајно допуњеног, издања Стилистике и граматике стилских фигура. Треће издање одавно је распродато. И није обнављано само због тога што смо сматрали да наредно издање мора бити потпуније, мора укључити већи број фигура, и то не било којих него најфреквентнијих између оних што их нису претходна издања обухватала. И заиста, свако издање од првог до ево четвртог доносило је бар по десетак нових стилских фигура. Ово четврто доноси пет врло обимних нових студија о стилским фигурама што нису анализиране у претходним издањима. Студију о фигурама негације, с тим да смо под те фигуре подвели све фи гуре код којих је негација нужна структ урна или семантичка компонента, а таквих је дванаест фигуре класичне реторике, и то: литота, иронија, сарказам, дијасирам, хариентизам, мимеза, астеизам, акизам, претериција, адинатон, фигура порицања и тврђења, и реторичко питање. Адинатону као најпознатијој од фигура негације (а он подразумијева прије свега описно исказивање појма „никад“, типа: кад на врби грожђе роди) у овом је издању посвећен и посебан рад. У посебном, опширном раду анализиране су и двије комплементарне и у употреби врло честе фигуре – еуфемизам и дисфемизам. Такође су и таутологија и плеоназам као језички изрази који могу бити и стилске фигуре и стилске погрешке анализирани у посебној студији. А вјероватно највећа новост овога издања у односу на претходна јесте студија о мор фостилистичким фигурама, тј. о фигурама граматичког плана језика. Тиме је књига о стилских фигурама „прекорачила“ границу лексичких и синтаксичких јединица, укључујући у анализу ријетко анализиране граматичке фигуре, као нпр. разне вр сте еналага, што ће рећи замјена – рода, броја, падежа, лица и сл. Ово је издање тако богатије у односу на опширно треће издање за стотињак страница текста и за двадесетак нових стилских фигура. То је, без сумње, најобим нија књига посвећена анализи стилских фигура у српском језику. Свака од фигура не само да је објашњена теоријски него је и поткријепљена великим бројем примје ра из различитих функционалних стилова српског књижевног језика, посебно из књижевноумјетничког и различитих жанрова публицистичког стила, што је нај боља потврда чињеници да стилске фигуре нису карактеристика само књижевноу мјетничког стила, него подједнако ако не и још више и публицистичког и разговор ног стила књижевног језика. С обзиром на то да су претходна издања ове књиге била и радо читана и много цитирана, готово да не сумњамо да ће ово издање, које је много опширније од претходних, наћи своје мјесто и код оних који имају претходна издања, али и код нових читалаца, свих оних које занима добар стил, кога нема нити може бити без стилских фигура. Стилске фигуре су иманентна особина доброга стила – то ова 3
књига на најбољи начин показује. Због тога ће, убијеђени смо, она имати широк круг читалаца: од филолога које занима стилистика, преко професора језика и књи жевности и новинара, студената хуманистичких и друштвених наука, до свих оних које интересује „лијепо изражавање“. Београд, јуна 2015.
4
Аутор
ПРОСЛОВ ТРЕЋЕМУ ИЗДАЊУ Пред читаоцем је треће, значајно допуњено и битно измијењено издање књиге Стилистика и граматика стилских фигура (која је као прво издање била насловљена Граматика и стилситика стилских фигура). Од првог (1991) до трећег издања (1999) прошло је готово осам година. У тих осам година оба издања наишла су на добар пријем код критике и читалачке публике. Али и на неке замјерке. Између тих замјерки најсуштаственија, и најчешћа, јесте она о неукључености у анализу основних (најфреквентнијих и најзаначајнијих) фигура: метафоре, метонимије и синегдохе. Сада је и тај „недостатак“ отклоњен, јер су у ово издање укључене и студије и о те три темељне стилске фигуре. С новоукљученим студијама о тим трима фигурама не исцрпљује се новости трећега у односу на два претходна издања. У овом су издању, наиме, нове и студије о зеугми, силепси и елипси, хендијадису и тмези. Тако је ово издање по броју студија посвећених појединим фигурама за готово двије трећине богатије од првог, а за готово половину од другог издања. А и сви текстови који ово издање повезују с претходна два (тј. текстови који су у ово издање пренесени из првог и другог) такође су доживјели измјене: битно су проширени најчешће новим (адекватнијим) примјерима из новије српске књижевности и/ или су стилски и „предметно“ (тематски) дорађени. Осим тога, у овоме издању, за разлику од претходних, нема ниједне студије у којој се разматра функционисање једне или више фигура у неком појединачном тексту, него се анализа фигура врши искључиво на примјерима из већег броја тесктова. Не анализира се, дакле, стилска вриједност фигуре у појединачном тексту, тј. стилогеност фигуре, него језичка структура (језичко „ткање“) стилских фигура, тј. њихова стилематичност. У готово сваком тексту првенствено се тражи одговор на питање: шта дату фигуру чини фигуром? Тако су сви текстови методолошки обједињени тиме што је се у њима примарно анализира стилематичност као стилистичка структурисаност форме фигуре. Свака фигура, међутим, има и свој други аспект анализе: аспект стилогености као функционалне вриједности дате фигуре у строго одређеном (кон)тексту. Том аспекту, у овој књизи секундарно постављеном, посветили смо посебну књигу: Стилске фигуре и књижевни текст (Требник, Београд, 1998). У ту књигу, будући да се у њој освјетљава друга страна фигуративног израза, и то његова функцијонална вриједност (тј. стилогеност) у конкретним књижевноумјетничким текстовима, укључена су и неколика текста из другог издања у којима се (у тим текстовима) проблематика фигуративности разматрала из аспекта стилогености у појединим књижевноумјетничким текстовима српских писаца. Пошто су стилематичност и стилогеност сваке стилске фигуре међуусловљене, ове двије књиге самим тим чини нераздвојну цјелину. 5
А да би те књиге и „фактички“ биле повезане, на крај ове књиге укључен је текст о фигуративној анализи једне пјесме, који је, као дио ширега текста из књиге Стилске фигуре и књижевни текст, не само карика која ове двије књиге повезује него и најексплицитнији показатељ колико су аспект стилистичког структурисања форме (стилематичност) фигуре и аспект функционалне вриједности (стилогено сти) фигуре тако међусобно условљени да одсликавају двије стране исте медаље. А те двије стране медаље (стилематичност и стилогеност стилске фигуре) само су из методолошких разлога раздвојене у ове двије књиге, које зато и треба прихватити као двојединство (лингво)стилистичке анализе стилских фигура као лингвистичко-поетолошког феномена. Београд, априла 1999. године
6
Аутор
ПРЕДИСЛОВИЈЕ ИЗДАЊУ ДРУГОМЕ Зашто Предисловије? Зато што је „предисловије“, као архаизам, својеврсна фигура, па је од могућих конкурената (предговора и ријечи унапријед) сагласније и примјереније тематици ове књиге. А чему Предисловије? Најприје, да читаоцу који има прво издање скрене пажњу на допуне како би се лакше одлучио у дилеми – треба ли му и друго. А ово друго издање има четири студије које нема прво: двије о стилским фигурама у афоризму, једну о односу лингвостилистичке и анализе стилских фигура, и једну о фигури „супстантиватици“ као фигури данашњице. Двије студије из претходног издања изостале су, међутим, у овоме издању: и то она о силепси и она о пролепси. Прва зато што није обухватала сву стилистичку комплексност дате појаве, а друга и зато што је већ штампана у књизи Кроз синтагме и реченице (Свјетлост, Сарајево, 1992, стр. 184–200). Али није Предисловије само због и ради тога, него првенствено ради ријечи о издању првоме. О његовој судбини, коју као да предодреди „међукорични“ принцип фигуративности и стилематичности – очуђење, односно онеобичајење. Прво је издање заиста по много чему имало необичну судбину: намијењено издавачу код којег се појављује друго, стицајем околности штампано је у Књижевној заједници „Другари“ у Сарајеву на заласку (тачније у децембру) 1991. године. И распродато за нешто више од мјесец дана. Захваљујући издавачу, „глади“ читалаца за овим типом литературе, изузетно добром пријему код критике (јер је имало десетак врло позитивних рецнезија)? Одговор ће, свакако, пружити ово друго, допуњено издање! А да би оно било и „поправљено“, „поправљен“ је наслов пермутацијом координираних именица. Прво издање било је насловљено: Граматика и стилистика стилских фигура, друго пак носи наслов: Стилистика и граматика стилских фигура. Да ли је та „поправка“ извршена с разлогом, сам ће читалац просудити. Подгорица, септембра 1993.
Аутор
7
ИЗАЗОВ РЕТОРИЧКИХ ФИГУРА – УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА ПРВОМЕ ИЗДАЊУ 1. Античка, грчка и римска, реторика с Аристотелом и Квинтилијаном као ауторима чија су дјела1 врхунац тадашњих и темељ потоњих реторичких истраживања – била је изданак судске расправе, с убјеђивачким као основним циљем. Предмет јој је била вјештина јавног доказивања и увјеравања. Сва је античка реторика била подређена том убјеђивачком циљу и сва њена материја била је разврстана у пет области:2 а) inventio, чији је предмет било окупљање материјала, налажење аргумената, избор технике убјеђивања, б) dispositio, чији је предмет рашчлањивање говора на његове главне дијелове и утврђивање њиховог распореда, в) elocutio, који се бави изразом и стилом, тј. избором и распоредом ријечи у реченицама и језичком организацијом говора, г) actio, који се бави питањима одржања говора, и д) memoria, чији је предмет памћење, запамћивање говора. Петодјелна се античка реторика убрзо свела на тродјелну – која ће имати дугу традицију не мијењајући циљеве и задатке – јер је „меморији и акцији, изузев код Квинтилијана и Цицерона, поклањана релативно скромна пажња“.3 Током вишевјековне употребе тродјелне реторике долазило је до модификација њених основних циљева. Јер „убјеђивање је само један од циљева дискусије. Њиме се бесправно лови на штету других циљева – нарочито излагања, које је исказивање неког схватања, а не убјеђивање људи да се с њим сложе“.4 1.1. Elocutio као дио што му је задатак начин излагања, начин употребе говора, и који већ код Аристотела представља предмет интерсекције реторике и поетике – добиће у каснијим „ванубјеђивачким“, вансудским примјенама реторике примат над осталим дијеловима, а свој ће предмет истаћи као основни циљ истраживања потакнутих античком реториком. Учешће реторике у поетици преко аристотеловских стилских украса5 или Квинтилијанових реторичких фигура довело је до тога да је „теорија стила до епохе романтизма била непосредно изведена из античке реторике без икаквих измјена“.6 Реторика је тако почела живјети нови живот – као реторички усмјерена поетика. Реторика као поетика, или поетика као реторика, углавном подразумијева реторику сведену на #elocutio.# У питању је дакле сужена реторика и по дијеловима и по типу говора, јер се она „све мање занима затипо1
2 3 4 5 6
Aristotel, Retorika 1/2/3, Nezavisna izdanja 40, Beograd, 1987; M. F. Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Veselin Masleša, Sarajevo, 1967. В. нпр.: S. Petrović, Retorika, Gradina, Niš, 1975, 14. S. Petrović, nav. djelo, 14. A. A. Ričards, Filozovija retorike, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1988, 23. V.: Aristotel, Poetika, Zagreb, 1912, 49–51. А. К. Авелижев, Возвращение риторики, предговор књизи Ј. Дубоис и др., „Общая риторика“, Прогресс, Москва, 1986, 13.
9
ве говора какви су делиберативни, судски, похвални говор, итд., и њен омиљени предмет постаје књижевност“.7 Учење о фигурама, „нарочито у оном облику који је Квинтилијан дао овом учењу, постало је чврста традиција; оно се понавља готово непромењено у реторикама и у делима о вештини говорења #(artes dicendi)# из доба средњег века, хуманизма и барока“.8 Таквој реторици више није циљ да подучава вјештини убјеђивања, „него вештини састављања ‘лепог’ говора“.9 Реторичка теорија стила – сводиће свој предмет једино на књижевност, пред стављајући се готово јединим мериторним судијом у валоризацији књижевног дјела, захтијевајући тако од пјесника да не силазе с утабаних путева и начина обликовања безбројних фигура, тражећи заправо од њега да буде „технички виртуоз“10 – не само да је проширила употребу фигура него је готово иницирала њихову злоупотребу. Јер као нужна посљедица превелике употребе јавља се злоупотреба. А злоупотреба провоцира протест. А као посљедица протеста – слиједи неупотреба. Протест про тив (зло)употребе стилских (реторских) фигура, и уопште на реторици засноване поетике, стиже с романтизмом. Успон романтичарског духа „који поезију схвата као ирационалну делатност усамљеног генија, па према томе проповеда бескори сност постојања ма каквих правила“11 означио је почетак краја реторичке поетике; а самим тим и научног интересовања за проблематику реторичких фигура. Роман тизам је објавио „рат“ реторици. Готово да ју је смјестио у историју. 1.2. Било је потребно да прође више од једнога вијека да се јаве први, опет пје снички гласови, против готово општеприхваћене романтичарске анатеме реторич ких фигура, односно реторички усмјерене реторике. За реафирмацију саме ретори ке, посебно као теорије стилских фигура, свакако су најзначајнији потицаји дошли од великих француских пјесника: Малармеа и Валерија. Тако је Валери – сагласно овом схватању да „књижевност и не може бити нешто друго него ширење и примена извесних својстава језика“12 – сматрао да је недопустиво и „жалосно“ то што је ре торика „данас готово у потпуности занемарена“ јер је „грађење фигура неодвојиво од грађења самог језика… Песник који умножава фигуре у ствари проналази у себи језик у стању настајања“.13 С обзиром на то, Валери сматра да би се „суштински део једне Поетике морао састојати у упоредној анализи механизма (то јест оног што се, као фигура може тако назвати) списатељског чина и других мање одређених слова које тај чин изгледа да захвата…“14 Потицаји за обнову реторике наишли су на плодно тло тек шездесетих година. За обнову интересовања за реторику и њене проблеме најзаслужнији су француски структуралистички усмјерени критичари и теоретичари књижевности: Ролан Барт, Жерар Жанет, Цветан Тодоров и Жан Коен. Данас се углавном за њихова имена везује одредница обновитељи реторике. И по правилу опет не реторике у цјели ни, него реторике као теорије стилских фигура. Реторичке фигуре поново добијају 7 8 9 10 11 12 13 14
10
O. Dikro, C, Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, I, Prosveta, Beograd, 1987, 131. V. Kajzer, Jezičko umetničko delo, SKZ, Beograd, 1973, 125. O. Dikro, C. Todorov, nav. djelo, 131. R. Frejzer, Poreklo termina „slika“, у зб. Pesnička slika, red. M. Šutić, Nolit, Beograd, 1987, 41. O. Dikro, C. Todorov, nav. djelo, 132. P. Valeri, Pesničko iskustvo, Prosveta, Beograd, 1980, 356. Ibidem. Ibidem, 358
значајно мјесто и у структуралним поетикама,15 истина не више онакво какво су имале у предромантичарским поетикама. Обнова занимања за стилске фигуре не значи, међутим, и прихватање античких рјешења о стилским (реторичким) фигу рама, него првенствено преиспитивање тих рјешења из аспекта савремене науке. Реафирмација реторичких фигура не значи дакле и реафирмацију става о фигу рама као стилским украсима, него прије свега тежњу за разоткривањем језичких механизама (тј. механизама творбе) фигура, откривање њихове суштине и начина функционисања не само у књижевноумјетничком тексту него у тексту уопште. Тако је интерес за реторичке фигуре приоритетно био интерес за њихово језичко устрој ство, за језичке законитости што стоје у подлози датих фигура. Њихова „украсна“ функција постала је неинтересантном, јер „тиме што их тумачимо као ‘украс’ обич но се казује мало, а још чешће нешто што је погрешно“.16 У први план ставља се ана лиза њихове језичке структуре; тек описом фигуре као језичког феномена отвара се могућност објашњења фигуре као поетског феномена.17 1.3. Реторичке (стилске) фигуре постале су изазов. Све се већи број истражи вача укључује у анализу феномена фигуративности, из лингвистичког или стили стичког аспекта (ријетко уз укључење оба). На удару „провјере“ најприје се нашла сама суштина фигуре, реторички темељ фигуративности – принцип одступања. Је зичке су анализе показале да „произвољне неграматичности не могу изазвати по етске ефекте; нпр.: Било је то једне недељне поподневе у најлепшој пролећи.
– само је неграматичан, али не и фигуративан (поетски) исказ (…) Поетски ефекат постиже [се] тек када у основи самих одступања лежи својствени регулари тет, дакле онда када се одступања више не појављују као пука произвољна наруша вања граматичких правила. То значи да кључ за поетски ефектна одступања мора лежати у правилима одступања која спецификују услове и форму одступања“.18 Изазов, посебно с лингвистичког аспекта, био је ту: требало је установити систем операција које учествују у образовању сваке фигуре. Тог се посла прихватила група реторичара из Лијежа (Ж. Дибоа и сарадници) и издвојила четири логичко-језичке операције које су у подлози свих (?) фигура: изостављање, додавање, супституција (тј. и изостављање и додавање) и пермутација.19 Њихово је djело Општа реторика свакако једно од најзначајнијих реторичких дјела послије Квинтилијановог. Међутим, оно не укључује многе фигуре класичне реторике, затим представља само апстраховање језичких механизама појединих (група) фигура, тако да се поставља питање да ли таква класификација и првенствено уопштена анализа фигура „пред ставља ишта више од једног простог мнемотехничког поступка“.20 Основни недо статак теорије Лијежана јесте у томе „да она не допушта разликовање фигуративне 15 16 17 18 19
20
В. нпр.: C. Todorov, Poetika, Filip Višnjić, Beograd, 1986, 20–35. V. Kajzer, nav. djelo, 126. Up.: L. Kojen, Dva pristupa metafori, u zb. Metafora, figure i značenje, red. L. Kojen, Prosveta, Beograd, 1986, 8. M. Birviš, Lingvistika i poetika, Književnost, XXXI/7–8, Beograd, 1976, 615. Ј. Dubois, F. Edeline, J. M. Klenkenberg, P. Minguet, F. Pire, H. Trinon, Общая риторика, (превод с францу ског), Прогресс, Москва, 1986. O. Dikro, C. Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, II, Prosveta, Beograd, 1987, 194.
11
и нефигуративне употребе језичких израза – да поставља у исту раван појаве веза не за теорију фигура у стриктном смислу и појаве везане за нормалну употребу је зика“.21 Она не нуди никаква одговора на питање: „под којим условима дати језички израз добија фигуративну вредност? Таква теорија требало би да формулише скуп правила која одређују да, под овим или оним условима, овај или онај израз може, не може, односно мора добити фигуративну вредност“.22 Јер рећи нпр. за синегдоху „да се име дела може употребити за означавање целине, још увек не значи да сте било шта рекли о посебном (фигуративном) ефекту који се тиме добија“.23 Зато језич ка анализа и мора бити само предусловом поетске, међузависне с њом, јер ако је анализа једноаспектна (само лингвистичка нпр.), онда то и није говор о фигурама – него о језичким појавама које се могу остварити и као фигуре. У радовима о језичкој анализи стилских фигура изношено је и мишљење да би у погледу питања стилских фигура требало јасно разграничити: „експресивну вредност и механизме њеног постизања“.24 Иако оба елемента треба да буду пред мет анализе и књижевног теоретичара и лингвисте, према том би мишљењу, они требало да им „придају – неједнаке нагласке“. Главни задатак теоретичара књижев ности „остаје валоризација фигура, тумачење њихове изражајне или чак естетске вредности, њихова оцена. Међутим, лингвистику не занима толико ефекат и домет њихове употребе, за њу је споредна успешност или промашеност тако употребље ног језичког средства, упечатљивост или бескрвност“.25 Таква схватања нормална су посљедица строго раздијељених „ресора“ лингвистике и књижевности, готово инкомпатибилности критерија њихове анализе. Структурно усмјерена поетика, као и стилистика, а посебно лингвостилистика, а уз то још и теорија дискурса, го тово у потпуности негирају таква схватања улоге лингвисте и теоретичара књижев ности у анализи стилских фигура, и не само њих. Али у погледу фигура посебно, јер истраживање само једног, нпр. језичког аспекта стилске фигуре заправо и није истраживање фигуре; а истраживање само стилистичког ефекта без укључења лин гвистичке анализе (и то не више уопштене, формалне, замагљене) остаје на ниову „импресионистичког“ вјеровања на ријеч, с чиме је наука о књижевности (бар де кларативно) одавно раскрстила. Зато свако онај ко приступа анализи стилских фигура не може бити искључи во лингвиста (посебно не ако се он схвати у традиционално граматичком смислу). Али ни теоретичар књижевности им упјешно не може приступити без лингвисте у себи. Онај ко се упусти у такву анализу мора бити и лингвиста и стилистичар, односно и теоретичар књижевности и лингвиста. Без тога анализе фигура оста ју парцијалне, често се и не дотичући њихове суштине. А суштина јесте одредити језичке механизме, механизме језичког ткања појединих стилских фигура и критерије њихове стилогености, тј. стилске вриједности. Једно без другог најчешће значи искључење фигура из анализе, односно анализу онога што бисмо хтјели да је фигура, а фигура није. 21 22 23 24 25
12
N. Ruve, Sinegdohe i metonimije, у зб. Metafora, figure i značenje, red. L. Kojen, Prosveta, Beograd, 1986, 308. Ibidem Ibidem, 312. И. Грицкат, Стилске фигуре у светлу језичких анализа, Наш језик, XVI/4, Београд, 1967, 218. Ibidem
1.4. Класична реторика издвојила је велики број фигура – у неким класифи кацијама чак их има преко 250. Обновљена је реторика стално исказивала тежњу ка томе да издвоји што више инваријантских црта како би то реторичко богатство свела на што мање врста. Из једне крајности се тако упало у другу. Наиме, велики је број присталица подвођења појма фигуре под појам метафоре. „Појму метафо ре данас се најчешће придаје сасвим уопштен смисао: вака кохерентна употреба неке ријечи која није дословна по правилу сматра се метафоричном, тако да појам метафоре не обухвата само нека већ сва, или готово сва, смислена одступања од дословног значења дате речи“.26 Тако је сужење реторике најприје са петодјелне на тродјелну, па са тродјелне на једнодјелну (на #elocutio#), довело до њеног (бар тер минолошког) подударања са једном фигуром: метафором. Нормално, сви истражи вачи фигура нису присталице таквога сужења реторике. Односно, томе су у првоме реду склони они који говоре само теоријски о фигурама не испитујући њихову упо требу, или пак они који испитују употребу саме метафоре. Такво је схватање имало за посљедицу усмјеравање интереса на анализу малога броја фигура: оних са семан тичким садржајем, уз потпуно запостављање (или, боље рећи, искључење) највећег броја фигура класичне реторике. Уз то, такво је схватање у анализу уводило само тропе (фигуре које почивају на промјени значења), а готово искључивало фигуре у ужем смислу (фигуре које се заснивају на различитим комбинацијама ријечи без промјене основног значења). Зато су поједини реафирматори реторике и дигли глас против новог сужавања већ сужене реторике.27 И с правом дигли глас. Јер је нова сужено сужена реторика преферирала и већ самим именовањем општи појам метафоре у пракси превела на конкретни: огроман је број радова написан о самој метафори, па о метонимији и синегдохи као њој нај сроднијим фигурама. А велики, највећи број метафори неблиских фигура не да је остао по страни, него је готово потпуно заборављен. А те се фигуре употребљавају и данас као и некад, имају (изразите) стилске вриједности. Једино што нису фреквентне као оне што их карактерише уз фреквентност употребе и учесталост радова о њима. 2. Управо такво стање било је разлогом настанка ове књиге. Наиме, од знаме нитог дјела Луке Зиме о фигурама,28 рађеног на принципима класичне реторике и само на примјерима народне поезије, код нас се о фигурама говорило првенствено на класично реторичарски начин у одјељцима теорија књижевности. Редуковани списак фигура уз њихову дефиницију и покоји примјер за поткрепу готово да упу ћују на историју у садашњости, о којој ето и у садашњости треба (понешто) знати, али из перспективе прошлости. О обнови реторике у правом смислу није било ни ријечи. Није је заправо било на дјелу. Још увијек као да је присутна мисао о строгој подијељености надлежности теорије књижевности и лингвистике. Фигуре као да лингвисте и не занимају. Пошто изузеци потврђују правила, изузетака и овдје има, истина малобројних: три монографије о три стилске фигуре29 – метафори, иронији и градацији – мало или превише?! 26 27 28 29
L. Kojen, nav. djelo, 7. В. нпр. Ž. Ženet, Sužena retorika, Delo, XXXII/1–2, Beograd, 1976, 67–84. L. Zima, Figure u našem narodnom pjesništvu s njihovom teorijom, JAZU, Zagreb, 1880. В.: A. Stamać, Teorija metafore, Centar za kulturnu djelatnost SSO Zagreba, Zagreb, 1978; D. Stojanović, Ironija i značenje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1984; M. Katnić-Bakaršić, Sintaksičko-stilističke
13
2.1. У овој књизи спомиње се и обрађује велики број фигура класичне рето рике, али се широј непосредној анализи подвргава њих петнаестак. Не анализирају се оне научно најрабљеније30, не зато што се о њима нема што новога рећи него про сто зато што би само сучељавање научно нуђених мишљења о њима заузело више простора него што га ова књига има. То, дакако, не значи да су фигуре што им је ова књига посвећена мање интересантне и значајне од оних што су досад најчешће биле предметом научног интересовања. У анализи фигура увијек укључујемо два плана: лингвистички и стилистички. Увијек је циљ био одредити језичку структуру дате фигуре и њено мјесто у систему подударних или сличних (фигуративних и нефигуративних) израза. Кроз суоднос датог фигуративног израза према свим (или већини) израза што чине микросистем нашега језика – издвајани су критерији стилогености дате фигуре. Језички и сти листички план тако су у анализи нужно комплементарни, с тим да је језички основ стилистичкоме. Суштину приступа на тај начин одражава сам наслов књиге: жеља је заиста била одредити граматику и стилистику, односно стилистику и граматику (анализираних) стилских фигура. Анализа, дакле, не захвата све него само неке стилске фигуре. Углавном оне у којима се фигуративност тиче и значењског плана и плана структурне организације, тј. оне што у класификацији фигура на тропе и фигуре имају и тропичког и фигура тивног у себи. Из тих се разлога термин фигура у књизи односи на фигуру уопште, тј. везује се и за тропе и за фигуре у ужем смислу. Ни уз такву ограду књига, нормално, не укључује све фигуре што би их дати критериј подразумијевао. Него само неке: најчешће оне које су на језичком плану везане за фигуре синтаксичког нивоа. 2.2. Анализом једног броја фигура хтјела се скренути пажња на потребу дру гачијег приступа фигурама, приступа што би могао бити доприносом и језику и књижевности. Читалац ће примијетити да књига није тако кохерентна како би се то захтијевало од књига ове врсте. Томе су три разлога. Прво, што је свака фигура ипак на неки начин самосвојна, из чега произлази самосвојност њене анализе кроз специфичност примијењених критерија. Тако је сваки текст на неки начин студија о једној фигури проматраној кроз суоднос са сродним у анализу укљученим фигурама. Друго, што су текстови о неким од фигура имали другачије поводе: поднесени су као реферати на појединим научним скуповима, што је резултирало специфич ним опримјерењима (условљеним тематиком скупа). Треће, што је неколико текстова објављено раније као посебни радови, па се због нужне методолошко-композиционе заокружености таквих радова њиховим уврштењем у књигу, и поред извршених корекција, појављују нека понављања. То се могло избјећи већим измјенама, тј. правом прилагодбом тих текстова структури књиге, али такве измјене нисмо вршили управо због тога што читалац може ишчи тавањем сваког појединачног текста у књизи стећи слику о цјелини проблема који се (у том поглављу) разматра.
30
14
osobine gradacije u ruskom i srpskohrvatskom jeziku, doktorska disertacija, mašinopis, Sarajevo, 1990. У ово издање укључени су, уз друге, и текстови о метафори, метонимији и синегдохи.
2.3. Давно замишљена, до краја неостварена према замисли што се током по сљедњих десетак година остваривала у појединим текстовима, ова ће књига испу нити свој циљ ако буде иницирала интересовање за лингвистичко-књижевну ана лизу стилских фигура, без обзира на то да ли ће многе од у њој изнесених поставки бити предметом оспоравања или инспиративним полазиштем. Јер, заиста, као мало која област, стилске су фигуре изазов и за лингвисту и за књижевног теоретичара, изазов и лингвистичке науке о књижевности и то у њиховом заједничком „наступу“. Сарајево, марта 1991. године
Аутор
15
МЕТАФОРА 1. Од класичних времена до данас метафора има посебно мјесто међу реторичким, односно стилским фигурама, и то не само по томе што је сматрана и још увијек се сматра најљепшом и најфреквентнијом. Наиме, преко метафоре још је Аристотел успоставио везу између реторике (као умјетности говорништва) и поетике (као умјетности пјесништва), јер је једино њу, метафору, укључио и у своју Поетику и у своју Реторику1. На тај начин метафора, као интерферирајући елемент реторике и поетике, готово да је предодредила у посткласичном периоду па све до данас прелаз елокуције из реторике у поетику, односно „превођење“ (најчешће сведено само на преименовање) реторичких у стилске фигуре. Уз то, управо је метафора „кумовала“ сужавању реторике, најприје на елокуцију, која се и исцрпљивала у класификацији фигуре и тропа, а затим губљењу разлике што ју је класична реторика правила између фигура у ужем смислу и тропа, стављањем у центар пажње само тропа, да би на крају и читаву тропологију подвела под метафору2. Тако је метафора као један од тропа, истина најбитнији, под себе данас готово подвела цјелину не само тропа него и фигура. Томе је свакако допринијело и то што је „метафора фигура, а ријеч фигура је метафорична ријеч“.3 Метафора је у својој освајачкој настројености успјела не само превести сву елокуцију из реторике у поетику и потчинити фигуре тропима да би себи као тропу вратила статус фигуре него и све фигуре и тропе „укинути у себи“ изједначавајући се у модерном времену са самим појмом фигуре традиционалне реторике4. А за традиционалну је реторику, ако се под појмом фигуре као општијим подразумијевају и тропи, „метафора само једна међу многим фигурама, у начелу ништа важнија и занимљивија него било која друга“5. 1.1. Надређеност метафоре осталим фигурама (и свођење готово свих фигура на метафору) посљедица је специфичности метафоре међу фигурама, а та је специфичност резултирала таквим интересовањем истраживача да „живимо у времену тоталног интересовања за метафору. На феномене метафоре су усредсредили своје занимање филозофи, логичари, психолози, психолингвисти, стилисти, теоретича-
В.: Aristotel, Retorika 1/2/3, Nezavisna izdanja 40, Beograd, 1987, и: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990, 76–79. 2 Уп.: Ž. Ženet, Sužena retorika, Delo, XXII/1–2, Beograd, 1976, 67–84. 3 P. Fontanier, Les figures des discours, Paris, 1968, 63, наведено према: P. Ricoeur, Živa metafora, Grafički zavod Hrvatske, 1981, 22. и 63; уп. и Фонтанијево образложење датог мишљења цитирано код Рикера на 165–166: „Riječ figura, po svemu sudeći, morala se u početku upotrebljavati samo za tijela, i to ljudska ili životinjska fizički razmatrana i samo s obzirom na granicu njihova zauzimanja prostora. I, što ta riječ znači u svojoj prvoj akcepciji? Obris, crte, izvanjski oblik čovjeka, životinje ili bilo kojeg opipljivog tijela“. 4 L. Kojen, Dva pristupa metafori, у зб. Metafora, figure i značenje, red. Leon Kojen, Prosveta, Beograd, 1976, 7. 5 Ibidem
1
17
Стилистика и граматика стилских фигура
ри књижевности, семиолози“6 и научници из многих других области7. Стога није ни чудно што се данас већ издваја десетак самосталних (аутонимних) аспеката проучавања метафоре: семасиолошки, ономасиолошки, гносеолошки, логички, чисто лингвистички, лингвостилистички, психолингвистички, експресиолошки, лингвистичко-књижевнотеоријски, лексиколошки и лексикографски аспект истраживања. У сваком од тих истраживања најчешће полазиште јесте оно полазно реторичко-поетичко, мада се у тим разноаспектним приступима најмање пажње посвећује управо метафори као фигури и њеном мјесту међу осталим стилским фигурама. Другачије речено, премда се у готово свим истраживањима полази од реторичко-поетичког исходишта, оно се, по правилу, у даљем току разматрања напушта зарад новијих општијих или (дисциплинарно) специфичнијих приступа. Тако у највећем броју радова метафора као стилска фигура уступа мјесто метафори као „глобалној“ језичкој и надјезичкој појави. 2. Метафора као стилска фигура изгубила се тако у „тоталном интересу“ за метафору, и остала један од најмање проучених аспеката метафоре. С обимом што јој га је задала античка реторика и поетика метафора данас по правилу егзистира још само у списковима стилских фигура што их доносе теорије књижевности и/или стилистике. Та помињања и разматрања метафоре у теоријама књижевности и стилистикама врло су штура и најчешће „неосјетљива“ на бројнa нова сазнања о метафори која су примјењива на њу и као стилску фигуру. Зато ћемо у овоме раду покушати реафирмисати приступ метафори као стилској фигури не преферирајући неиједну од низа нуђених теорија, него се користећи њиховим резултатима у конкретној језичкостилској анализи метафора. У овом нас раду, наиме, занима анализа језичких типова (модела) метафора. Та анализа подразумијева издвајање темељних језичких форми у којима се метафора остварује. Анализа тих примарно граматичких типова метафоре неће бити граматичка, него првенствено стилистичка анализа, јер ће издвојене форме бити само полазиште за уочавање (ин)варијентних особина метафоре као стилске фигуре, и за провјеру обухватности и примјењивости најпознатијих теорија о метафори. Таква анализа треба да укаже како на специфичну разлику метефоре и сродних стилских фигура тако и на разграничење метафоре и сродних језичких појава неподводљивих под стилске фигуре, а превенствено на разлику између метафоре као поетске метафоре, тј. метафоре као стилске фигуре, и метафоре као полисемије, тј. тзв. језичке метафоре. У центру истраживања биће само поетске метафоре српских пјесника, јер је поезија и основно подручје поетске метафоре. 2.1. Примарна и најчешћа језичка форма у којој се остварује метафора јесте копулативна конструкција – X је Y. У таквој се конструкцији појам X у субјекту повезује копулом (тј. глаголом бити) са појмом Y у предикативу. Y у таквој конструкцији увијек има улогу предикатива, којим се карактеризира субјекат. „Функција карактеризације за метафору је примарна: метафора не указује толико на предмет говора колико га карактеризира“8. Навешћемо сада и неколико примјера Т. Н. Скляревская, Метафора в системе язyка, Наука, Санкт-Петербург, 1993., 3. Уп. нпр. зборник са мултидисциплинарне конференције у Илинојсу 1977. године у коме је заступљен 21. рад: Metaphor and Thought, Ed. by Andranj Ortony, Cambridge University Press, Cambrridge, London – New York – Melburne, 1979. Г. Н. Скляревская, нaв. дјело, 19.
6 7
8
18
Метафора
копулативних конструкција с таквом предикативном метафором, с тим да ћемо у тим примјерима курзивно истицати X као субјекат, а курзивно с подвлачењем Y као предикат, тј. као предикативну метафору: (1) Свако је стабло тужан сват! (Слободан Ракитић, Доме, слатки доме); Срце ми је лисно дрво, / А песме га цветом ресе (Ј. Ј. Змај, Ђулићи); Ја сам стена / О коју се злоба мори (Ђура Јакшић, Ја сам стена); Земља је нар бесмисла (Рајко Петров Ного, Мајка ми ниси); Наш дан је зелана јабука / На двоје пресечена (Васко Попа, Наш дан је зелена јабука); Сунце је мрак који нас обасјава (Бранко Миљковић, Весела песма); Срца су наша топле баште (Драгомир Брајковић, Пролеће у Техерану); За њега свет је перивој од ружа (Војислав Илић, Исповест); Ово ј’ лице ружа била (Јован Јовановић Змај, Лем-Едим) итд.
У копулативним метафорама појам у субјекту и појам у предикативу доводе се копулом у везу, чиме се они на неки начин изједначавају. То изједначавање омогућује нека заједничка особина по којој су дати појмови слични. Сличност је основна особина не само ових него и свих поетских метафора, али је код копулативних метафора формом најнаглашенија. Сличност се састоји у постојању стварних или замишљених заједничких карактеристика појмова доведених у везу копулом. Те карактеристике „чине да се сличност претвара у истоветност у погледу тих појединости“9. Изван те интерферирајуће особине подударности нема, тако да „метафоричко је(ст) значи истодобно и није и је(ст) као“10. Појмови у субјекту и предикативу, изван те заједничке особине, која их једина и чини подударнима, у свему су осталоме инкомпатибилни. Због тога и не можемо дословно тумачити метафорички израз, пошто га дословно тумачење чини „логички противурјечним или бесмисленим“11. Наведени примјери метафора остварених у форми копулативне конструкције најбоља су потврда тзв. поредбеној теорији метафоре, према којој се метафора и дефинише као предочавање претпостављене сличности или аналогије између двају у везy доведених појмова или предмета. А то поредбено схватање метафоре, и данас актуелно, своје коријене има још у античкој теорији метафоре, а у основи се своди на тумачење међуодноса метафоре и поређења. Једна од најпознатијих дефиниција метафоре, она Квинтилијанова, што се и данас сусреће у готово свакоме рјечнику, гласи да је метафора скраћено поређење. Квинтилијан, наиме, каже: „У цјелини је метафора скраћени облик поређења и од овог се разликује по томе што се код њега врши поређење са предметом који хоћемо да изразимо, а код метафоре се предмет ставља на мјесто другог предмета. Поређење је кад кажем да је човјек нешто учинио као лав, а метафора је кад за њега рекнем да је лав“12. У свјетлу теорије о метафори као скраћеном поређењу настанак наведених (1) копулативних (предикативних) метафора везивао би се за елиптирање (редуцирање) поредбене ријечи (нпр.: као, попут, слично, налик) и лексеме у функцији tertiuma comparationisa уколико је она експлицирана. Зато би се свака од копула9 10 11 12
Михаило Петровић, Метафоре и алегорије, Српска књижевна задруга, Београд, 1967, 23. P. Ricoeur, nav. djelo, 8. M. Bierdsli, Metaforični obrt, у зб. „Metafora, figure i značenje“, Prosveta, Beograd, 1986, 98. M. F. Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Veselin Masleša, Sarajevo, 1967, VIII, 8–9. Интересантно је да је, говорећи о односу метафоре и поређења, Аристотел сматрао да је поређење проширена метафора.
19
Стилистика и граматика стилских фигура
тивних метафора увођењем само компаративне ријечи могла преобразовати у поређење (уп. нпр.: Свако стабло је тужни сват → Свако стабло је као тужни сват / попут тужног свата / налик на тужног свата, и сл.). Копулативна метафора се од поређења граматички разликује само по присутности (поређење), односно одсутности (метафора) поредбене ријечи13. Та граматичка дистинктивна црта, која за собом повлачи и битну разлику у семантици поређења и метафоре, код појединих се аутора довољно не уважава14, тако да они „преносе појам компарације на сваку реченицу у којој се налазе два разна појма, а у вези. На пример: Он му је трн у оку. Међутим, у таквим реченицама поређења нема; ту оно прелази у метафору. Тако је у примеру Он је био лав у борби поређење прешло у метафору. Поређење би било тек онда када би се казало Он је био у борби храбар као лав“15, односно Он је у борби био као лав16. Присуство, односно одсуство, поредбене ријечи тако се показује граматички најексплицитнијом разликовном цртом поређења и метафоре. Та граматичка разлика условљава и семантичку разлику између тих двију фигура. „У успоредби (Јаков је глуп као магаре) нема никаквог трансфера значења; све ријечи имају и даље своје значење, а и саме предоџбе остају различите те и даље супостоје уз готово једнак ступањ интензитета. Ето баш због тога никаква се (у поређењу) семантичка инкомпатибилност не замјећује“17, док је семантичка инкомпатибилност нужна карактеристика метафоре. У поређењу зато слично увијек остаје слично, никад не прелазећи у исто. У метафори, међутим, вазда се слично доживљава као исто / једнако упркос разлици; „у метафоричном изразу дословна протурјечност подржава разлику. Исто и различито нису једноставно помијешани, већ и даље остају супротстављени. У метафори исто дјелује унаточ различитом“18. 2.1.1. У свјетлу поредбене теорије, чији је инаугуратор Квинтилијан, наведене (1) би копулативне форме метафора представљале најминималнији, полазни степен скраћивања. Сљедећи степен скраћивања представљале би апозитивне метафоре. Апозитивна метафора примјеном наведене теорије настајала би укидањем копуле у предикативној метафори, чиме би предикатив добио синтаксички статус апозиције (именице уз именицу у истом падежу), као нпр.: Стабло је тужни сват → Стабло, тужни сват. Умјесто копуле нефигуративни и фигуративни појам у апозитивној форми метафоре сада у говорном језику одваја пауза, а у писаном језику запета или црта, што се види и из сљедећих примјера апозитивних метафора: 13
14
15 16
17 18
20
Уп. : „Gramatička analiza usporedbe dokazuje njezinu ovisnost o metafori uopće; jedino što jednu razlikuje od druge jeste prisutnost ili odsutnost termina usporedbe“. – P. Ricoeur, nav. djelo, 32. Најбоља потврда за то је Теорија књижевности Д. Живковића, у којој се међу примјерима за метафору наводи и сљедећи: На јави је душа моја богат сељак весељак (Милош Црњански), – што и јесте примјер за копулативну метафору, али се међу примјерима за поређење наводи више примјера који су такође копулативне метафоре, а Живковић их одређује као поређења, као нпр.: Фатима је струком дивота / очи су јој двије звијезде / лице јој је јутро румено .... (П. П. Његош) Д. Живковић, Теорија књижевности са теоријом писмености, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 91991, 62. и 64. Б. Поповић, Из теорије књижевности, Београд, 1910, 114. Најчешће се суштина метафоре и анализира на таквим примјерима од Аристотела до данас; тако је безбројно пута анализиран као метафора примјер Ричард је лав, конфронтиран примјеру Ричард је као лав као поређењу. P. Ricoeur, nav. djelo, 212. Ibidem, 224
ИНДЕКС СТИЛСКИХ ФИГУРА А адинатон 3, 105, 111, 115, 147–149, 152, 158–159 акизам 3, 105, 108, 110, 115 алегорија 31 алотропија 182 амплификација 352, 358 анаграм 180 анадиплоза 117, 133, 184, 303–304, 306–308, 330, 354, 358 анаепифора 305–308 анамезофора 306 анастрофа 352, 358 анафора 133, 184, 298, 301–302, 306–307, 309, 312–313, 330, 352, 355, 358
антиклимакс 117–118, 122 антиметабола 72, 83–86, 133 антипофора 114 антиптоза 272 антитеза 72, 78, 80–84, 322, 354, 358 антифраза 177 антономазија 57, 59–61, 63–66, 69, 141 апокопа 180 апросдокетон 169, 180 афереза 180 асиндет(он) 352, 358 ателажа 201–202
Г градација 94, 104, 117–119, 121–123, 132, 197, 311, 315, 329, 340, 344, 358 граматичка 104, 329 антиклимактичка 311 квалитативна 56, 118, 122 квантитативна 118, 122
лексичка 119 морфолошка 92, 119, 267, 271, 274, 281 морфолошко-творбена 119 синтаксичка 94, 104, 119 семантичко-стилистичка 119, 121–122, 340
Д дијакопа 229–230, 234–235, 239 дијасирам 3, 105, 108, 115 дистрибуција 314
дисфемизам 3, 162–163, 179–180 дитологија 181–182
Е елипса 46, 56, 203, 215–216, 227, 292, 353, 358 граматичка 215–216, 227 стилистичка 46, 215–216, 227 Е еналага 3, 272 енантиоза 177–178, 180 ентимем 316, 351, 358 епанадиплоза 301 епаналепса 127, 133, 184–185, 351, 357
епанафора 310, 330, 353, 358 епанортоза 189 епегзегеза 196–197 епизеукса 133, 350–351, 357 епимезофора 306, 308 епимона 185, 244–245 епитет 183 епифонем 316–317, 358 епифора 133, 184, 299, 301–302, 307, 330 еротеза 114 375
еротема 114 етимолошка фигура 193
еуфемизам 3, 140, 147, 162–163, 172–174, 176, 178, 180
З зеугма 201–207, 211–213
И игра ријечима 85 интерјекција 355
иронија 3, 89, 107–109, 115, 178, 180
К каламбур 63, 236 катафора 312 катахреза 34, 107, 141 киклос 301 климакс 117–119, 122
контраст 78, 317 корекција 14, 357 кумулација 125, 129–134, 181, 190–192, 197, 352
Л литота 3, 89, 91, 95, 102–107, 115, 140, 174,
180
М мезоанафора 305–306 лексичка 23, 28, 32, 34 мезоепифора 306 поетска 25, 32, 34 мезофора 184, 302, 308 синтагматска 47 метабола 186, 245 хифенска 22–23 металепса 175, 180 метонимија 33–36, 38, 40–41, 43–47, 56–58, метафора 17–34, 36, 47, 58, 60, 69, 139–140, 60, 69, 139 269, 351, 357 лексичка 34, 57 апозитивна 20, 22, 355 партитивна 38, 45–46 ексметафора 25 поетска 34, 45 језичка 139 посесивна 43–44, 46, 56 катахрезичка 141 мимеза 3, 105, 110, 115 копулативна 18, 20, 23, 77, 328
О оксиморон 72, 74–78, 81, 83, 85–88, 212– 213, 252
П парадокс 72, 86–88, 287, 292 парафраза 171–172 пејоративи 274 перверса 117 перифраза 58, 66–68, 135–146, 172, 174, 180–181, 311 антономазијска 141 376
еуфемистичка 171, 177 катахрезичка 141 литотизирана 107, 140 метонимијска 38, 43–45, 47, 58 синегдохска 53, 55, 58 фразеолошка 142, 148–149, 159 перисологија 181–182
персонификација 27–28 плеоназам 3, 129, 133, 181–183, 192–193, 197–198 полиптотон 117, 184–185, 304, 306, 330, 355, 358 полисиндет(он) 352, 358 поређење 19–20, 23, 156, 210, 357 прегнанција 26–27, 253, 261–262, 265
претериција 3, 105, 110–111, 115 пролепса 335 граматичко-стилистичка 335 стилистичка 335 прономинација 59, 312 просаподоза 184, 301–303, 306 просиопеза 167–168, 180 пузма 114
Р регресија 315 ретиценција 167 реторичко питање 3, 113–115, 358
рефрен 309 рима 167, 198, 235, 297–298
С сарказам 3, 105, 108, 115 силепса 201–202, 204, 215, 220, 223, 292 конгруентних атрибута 75, 218, 289, 292 негације 3, 89, 91–92, 94–98, 100, 103– 107, 109, 111–115, 140, 147–148, 158, 220–221, 356 предлога 231, 249 супстантива и супстантивата 223 симбол 57 симплока 133, 184, 300–302, 330
синегдоха 33–36, 40, 43, 47–58, 60, 69, 138–139 лексичкосемантичка 356 граматичка 54 дио → цјелина 40, 43, 48–52, 54–57 цјелина → дио 48–49, 52–57 синкопа 180 синонимија 131–132, 136, 177, 183, 185– 186, 191, 243–245, 268, 270, 357 синтаксички паралелизам 183, 302–303 синхиза 352–353, 358
Т тапеиноза 162–163 граматичка 231–234, 239 таутологија 3, 21, 84, 128, 131–133, 181–183, поетска 227, 234 185–189, 191–192, 197–199, 245, 279 тропи 17, 33, 147, 246 тмеза 229–239
Ф фигура порицања и тврђења 3, 105, 112 фигура супстантиватика 277 фигуре негације 105, 107, 111, 115, 148
фигуре понављања 295, 297–299, 304–305, 309, 313, 318, 330 фигуре у ужем смислу 13–14, 33, 72
Х хендијадис 241, 245–248, 250–252 хетеропросопон 272 хетерогенес 273 хетеросхематистон 273 хетерохронон 273
хијазам 84, 354, 358 хипербатон 238, 353, 358 хипербола 89 хипотипоза 30 хифен 22
377
O АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факулету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Center Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century“, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame“ („Дом славних“). Његов уџбеник „Наш језик за 6. разред основне школе“ у издању сарајевске „Свјетлости“ проглашен је најбољим методичким djелом у БиХ за 1991. годину. Био је члан редакције часописа „Ријеч“ (из Никшића) а сада је у редакцији часописа „Српски језик“ (Београд) и „Нова Зора“ (Билећа и Гацко), а уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова. Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 150 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 26 књиге: –– Узрочно семантичко поље, I издање, Сарајево 1988; Узрочно семантичко поље, II издање, Београд 2012. –– Граматика и стилистика стилских фигура, I издање, Сарајево 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000. –– Кроз синтагме и реченице, Сарајево 1992. –– Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. –– У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога – и даље, II допуњено издање, Београд 1999. –– Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд – Србиње 1998. –– Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. –– Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 379
–– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– –– ––
380
on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London – Birminghem 2001. Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. Српски језик и српски језици, Београд 2003. Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. Србистичке теме, Крагујевац 2007. Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011.(у коауторству са М. Шћепановићем) Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. Лингвистика као србистика, Пале 2013. У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014. Српски језик између лингвистике и политике, Бања Лука 2015. Стил и језик српских писаца, Београд 2015. О реченици и њеним члановима, Београд 2015.