ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ, ВЕК ПОСЛЕ ОКТОБРА - С. КОСТИЋ

Библиотека Знакови СТОЈАДИН КОСТИЋ ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ, ВЕК ПОСЛЕ ОКТОБРА Осврт на рецепцију у српској и југословенској средини

СТОЈАДИН КОСТИЋ

ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ, ВЕК ПОСЛЕ ОКТОБРА Осврт на рецепцију у српској и југословенској средини

Приредила Ксенија Кончаревић

ЈАСЕН СЛАВИСТИЧКО ДРУШТВО СРБИЈЕ Београд 2019

САДРЖАЈ

УМЕСТО УВОДА.........................................................................7 ГЛАВА 1. ЛИЧНОСТ И БИОГРАФИЈА.......................................................9 I. Међуратни написи........................................................13 II. Послератни написи.....................................................37 ГЛАВА 2. КЊИЖЕВНА КРИТИКА О МАЈАКОВСКОМ.........................75 I. Мајаковски у нашој књижевној критици између Првог и Другог светског рата.............................75 II. Мајаковски у књижевној критици и есејистици (1945–1970)..............................................133 ГЛАВА 3. МАЈАКОВСКИ НА НАШОЈ ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ..........247 ГЛАВА 4. ПРИСУТНОСТ МАЈАКОВСКОГ У НАШОЈ ПОЕЗИЈИ.........265 БЕЛЕШКА О АУТОРУ............................................................332

УМЕСТО УВОДА Присутност Владимира Владимировича Мајаковског код нас – у књижевности на српскохрватском језику датира од 1921. године кад је први пут објављен превод његових стихова. Та присутност, која нормално траје и данас, имала је у појединим периодима различит интезитет и различит карактер јер је била условљена не само културном климом него и политичком ситуацијом и друштвеним односима код нас. Активистички однос песника Мајаковског према животу и његово припадање и служење револуцији били су значајни чиниоци за одређивање глобалног става према њему. Зато је он у међуратном периоду – у атмосфери грађанског друштва и његове културе био мање превођен и тумачен и друкчије прихватан, иако не увек и не од свих, него у послератном периоду. А та приметна разлика у односу према песнику је утицала да се у овом раду – у деловима који говоре о личности песника и о његовом делу посебно разматрају прилози и материјали из међуратног, а посебно из послератног периода, јер је у њима и најизразитија поларизација тих ставова и оцена. Изучавајући сву и разноврсну присутност Мајаковског код нас до 1970. године, аутор овог рада је концепцијски ишао за тим да поглављима свог рада фиксира оне посебности песниковог присуства у нашој књижевности и култури. У складу с тим рад је подељен на поглавља: „Личност и биографија песника“, „Критика о књижевном делу Мајаковског“, „Мајаковски на нашој позоришној сцени“ и „Присутност и утицај Мајаковског у нашој поезији“. При реализацији ове концепције заступљен је и принцип хронологије како би се обезбедила за овакву врсту рада потребна прегледност и систематичност.

7

Глава 1 ЛИЧНОСТ И БИОГРАФИЈА Од прве1 објављене песме Владимира Владимировича Мајаковског у Русији 1912. године морало је да прође девет година па да се појави прва белешка код нас о њему2. Овај временски распон није ипак тако велики да један песник допре и до нас, али се обзиром да је Мајаковски у то време врло интезивно стварао и написао неколико својих већих дела, онда је мало необично како није раније допро до нас, а поготову кад се има у виду да је Мајаковски почео и нашао се у првим редовима једног новог авангардистичког правца у књижевности и уметности – футуризма, који је побудио живо интересовање европске културне јавности. Иако му је временски једва претходио италијански футуризам, руски футуризам није био нимало мање интересантан, а нарочито због неких својих спољних обележја и односа према постојећим књижевним правцима у Русији, као и због стила, понашања и борбе његових представника, а на првом месту Мајаковског, што, уосталом, често представља предуслов за туђу радозналост. Међутим, све то није било довољно да се у одређеним историјским условима Мајаковски појави код нас пре 1921. године. У време кад се Мајаковски у нормалним условима могао појавити код нас – од 1912. до 1921. године, у Србији и на Балкану су се збили догађаји који су озбиљнију културну активност сасвим истиснули или бацили на задњи план. Србија и Црна Гора су већ 1912. године, заједно с Бугарском и Грчком, ступиле у балкански рат против Турске, а затим се 1913. године наставља ратно стање кроз српско-бугарски рат. Следеће 1914. године скоро цело подручје данашње Југославије захваћено је ратним вихором јер је почео први

9

светски рат. У то време у Србији због ратног стања замире озбиљнији културни и књижевни рад. У југословенским крајевима под Аустро-Угарском, због њеног непријатељства према Русији, такође престаје праћење сваког књижевног и културног живота у Русији. Такво стање продужава се до свршетка првог светског рата и делимичног нормализовања услова за књижевну и уметничку активност. У току ових ратова и у периоду окупације, која је задесила Србију и Црну Гору, престао је да излази највећи број листова и часописа који су својим књижевним и књижевно-критичким прилозима пружали панораму не само националне књижевности него и прегледи књижевности других народа и земаља. Тако је простор за праћење и националне и светске књижевности сведен на најмању меру. Није само Мајаковски морао да чека до 1921. године да би се појавио код нас на српскохрватском језичком подручју. Због наведених прилика и услова и многи други руски писци – његови савременици, а на првом месту песници, почели су, углавном, отада да се појављују у нашој штампи, а неки и доста касније. Прво се 1920/21. године појавио са својим песмама Александар Блок, а 1921. године и Валериј Брјусов, а затим мало касније Јесењин, Хљебников, Асејев и Северјањин. У односу на читаву ову плејаду Мајаковски је међу првима превођен код нас, а то говори и о његовој популарности и о вредности његове поезије. Тако ран превод његових стихова, у поређењу с другим његовим савременицима, и то у земљи која се у званичним релацијама скоро непријатељски односила према бољшевичкој Русији, а с обзиром да се Мајаковски у то време већ био декларисао и као песник Октобарске револуције, још више говори о томе да се без Мајаковског није могло говорити о новој руској поезији. И поред бројних написа конзервативне штампе и

10

руских емигрантских кругова у којима се говорило о хаосу у Русији и Совјетском Савезу, о прогонима интелигенције, о диктатури новог режима, о рушењу цркава, о спутавању слободе уметничког стваралаштва, о уништавању националних културних добара и вредности и о тоталном краху који предстоји новом поретку, није се могла спречити жеља културне јавности да се и нашем читаоцу пруже информације о оном што се стварало у земљи која је прва извела социјалистичку револуцију. Уосталом, кад се давао преглед књижевног и уметничког живота у европским земљама, није се смела заобићи ни тако велика земља као што је Русија чија се књижевност и првих двеју деценија двадесетог века интегрално укључивала у европску културу. А за прве преводе Мајаковског на српскохрватски језик и прву, макар само, информацију о њему, као и за прве наше преводе Јесењина, Хљебникова и Асејева, заслуга припада загребачком часопису „Зенит“ који је водио Љубомир Мицић и који је почетком двадесетих година заузимао авангардистичке, па и револуционарне позиције и упознавао нашу културну јавност са свим новијим струјањима у европској књижевности и књижевној мисли.

11

I. МЕЂУРАТНИ НАПИСИ У овом међуратном периоду, због поменутих слабих веза с песниковом отаџбином, а и због посебног односа према „бољшевичком песнику“, наша јавност није добила потпунију биографију Мајаковског. Па и низ пружених података, кад се ради о датумима, је нетачан, а кад се ради о личности песника, често врло произвољан, тако да се јавно види да многи аутори чланака нису пуније познавали песников живот, па чак и неке важније моменте из његовог живота. Уосталом, из тог времена немамо ни један напис који би носио биографски карактер, него су то већином чланци који, поред осврта на његову поезију, дају и неке податке о животу песника. Кад се погледају сви ти прилози, онда се јасно издвајају четири питања из живота Мајаковског око којих се групише интересовање већине аутора, а то су: рођење, однос према револуцији, песникова љубав и смрт. Први помен о Мајаковском, као што смо рекли, сусрећемо 1921. године у „Зениту“, где је уз превод одломак из поеме „Рат и свет“ дата и кратка белешка преводилаца Љубомира и Анушке Мицић о писцу. Ту се одмах у самом почетку каже да је В. Мајаковски вођа руских футуриста, да је најизразитији песник новог времена у Русији и да „грози се свима“, а затим после осврта на „Мистерију-буф“ додаје на крају: „Један немачки писац који је с њим говорио у Москви описује га овако: „Човек висок с кошчатим и грубо исклесаним лицем, неплеменит у изражају, али свеж са јаким погледом, торњастим покретима и оштрим гласом“.“3 После ове прве белешке о песнику у скромним написима појављују се повремено и други подаци о њему, али много више о његовој личности и карактеру него о његовом животном путу. Нешто више података налазимо о Мајаков-

13

ском у чланцима из 1930. године и касније – после његове смрти. Но све те податке, макар они били и оскудни, даћемо не хронологијом њихових објављивања него редоследом којим се одвијао његов животни пут. Кад се говори о песниковом пореклу, онда се види да уз често и тачно прецизирање његовог места рођења – село Багдади у Грузији (Братко Крефт у свом „Фрагменту о Владимиру Мајаковском“ једном допуном уз село Багдади – у „Багдади Коуиску“ погрешно уноси у састав назива име седишта губерније које се зове Кутаиси), сасвим се мало говори о његовим родитељима. Свега се на четири места помиње да му је отац био шумар4, док о мајци нема ни речи. Ова шкртост у опису родитеља и предака преноси се и на опис његовог детињства, па ће остати недовољно мотивисан и његов став према животу и неким догађајима у раним годинама школовања. Непознавање пишчеве биографије почиње самим одређивањем године његовог рођења. У ионако малом броју прилога са освртима на песников живот већина аутора прави грешке кад фиксира годину његовог рођења. Тако, Густав Крклец у „Српском књижевном гласнику“ 1930. године тврди да је Мајаковски „рођен у Кавказу 1891“5, што чини исте године и анонимни аутор краће белешке у часопису „Мисао“6. У исто време Ирина Александер прави нову грешку кад напомиње да је Мајаковски рођен 1894. године7, а ту грешку седам година касније понавља чак и „Свезнање“8. Истина, до ове грешке је могло доћи и услед тога што је Мајаковски писао у својој биографији „Ја лично“ да је рођен 1893. или 1894. године, а коју је Ирина Александер могла прочитати пошто је, иако недовршена, први пут штампана 1922. године у Чити, а затим довршена штампана у Москви 1928. године. Иако је још на Кавказу за живота песниковог оца, који је умро 1906. године, у документима установљен

14

тачан датум његовог рођења – 7. јул 1893. године, много касније, због овог песниковог двоумљења у аутобиографији „Ја лично“, песникова сестра Људмила Мајаковска објашњава како је дошло до тога да се као година рођења помиње и 1894. Она наводи како је Управа државних добара у једном службеном списку за њиховог оца унела да му је син Владимир рођен 1894. године и да је ту грешку открила мајка и одмах на то упозорила мужа, што је он примио као нешто безначајно, рекавши да се тим списком неће нико служити пошто деца имају извод из матичне књиге. И Љ. Мајаковска додаје да су се сачували извод из матичне књиге и књига уписивања „О рођењу и крштењу“ у багдадској цркви где стоји да је Владимир Владимирович Мајаковски рођен 7. јула 1893. године.9 Затим ту погрешну годину рођења као да преузимају и усвајају од Ирине Александер Тин Ујевић10, Братко Крефт11 и Мд12. Али највећа грешка, уколико није штампарска, среће се код Кирила Тарановског који као годину рођења Мајаковског означава 1884.13 Неки аутори, и не фиксирајући датум рођења песника, на индиректан начин погрешно одређују годину рођења. Тако, Бронислав Сосински, прецизно одређујући датум песникове смрти – 14. април 1930. године, каже да је Мајаковски умро у 36. години живота, уместо у 37. години, чиме као да тврди да се Мајаковски родио 1894.14 И пре тога Е. Сосински је у првој половини 1929. године тврдио како Мајаковски има 40 година – као да је рођен 1888. или почетком 1889. године.15 На исти начин и М. М. Пешић помера годину рођења Владимира Мајаковског тврдећи да је извршио самоубиство у 39. години живота.16 Тако је највећи број аутора дао погрешне податке у вези с рођењем Мајаковског. У том међуратном периоду први пут тачну годину рођења налазимо 1939. године у „Животу и раду“17 коју

15

исти часопис потврђује следеће године при означавању, испод наслова, временских оквира живота: године рођења и смрти.18 Као што се види више је било нетачних података о датуму његовог рођења него тачних, а што је још интересантније тачну годину његовог рођења наш читалац је могао дознати, ако се ослањао на наше изворе, тек 1939. године – девет година после пишчеве смрти.

*** О песниковом детињству у Грузији и о његовој раној младости у Москви у нашим публикацијама нема ни речи. Једино сусрећемо неколико података, али доста непотпуних и не увек тачних, о његовом школовању. О његовом првом сусрету с школом у грузијском граду Кутаиси упознаје нас Ирина Александер кроз препричавање и делимично цитирање оне епизоде из пишчеве аутобиографије „Ја лично“, која се односи на његов пријемни испит за гимназију. „У биографији Мајаковског има једна епизода, која еклатантно илустрира з е м а љ с к о у његовој природи. Кад је Мајаковски полагао испит за наступ у гимназију, запитао га је свећеник што значи „око“. Мајаковски (рођен у Грузији) одговорио је да „око“ у грузиском значи три фунте. Њему су протумачили да „око“ значи „глава“ – оно, чиме човјек гледа у свијет – и да је та ријеч древна, црквено-словенска. У својој аутобиографији Мајаковски надовезује на ову епизоду слиједеће: Зато сам одмах замрзао све древно, све црквено и све славенско. Можда се је из тога родио и мој футуризам, и мој атеизам, и мој интернационализам“.19 Три године пре овог податка из аутобиографије – 1927. године Станислав Шимић, говорећи о поеми „150.000.000“, узгред напомиње да је Мајаковски „био ученик Московске умјетничке академије“20, уместо тачног назива Школе за

16

сликарство, вајарство и архитектуру, уколико не мисли на његово краће учење у припремном разреду Строгановске уметничко-индустријске школе. Од сличне непрецизности, па и нетачности, пати и писање Густава Крклеца који, после помињања песниковог хапшења, пише: „Доцније је ступио у школу за уметнички занат и на вишу уметничку школу, мислећи да се сасвим посвети ликовној уметности.“21 На идентичан начин, а вероватно користећи ове податке, и „Мисао“ исте године говори о његовом школовању: „После пуштања на слободу учио је и нижу и вишу уметничку школу.“22 Сасвим произвољно и нетачно о школовању пише и Братко Крефт: „Владимир је испрва похађао гимназију, али његов дивљи, необуздани значај није се могао спријатељити са школском влашћу, те су га искључили. Након тога ступио је на умјетничку обртну школу, у којој није било ништа боље, био је искључен. Преселио се на техничку школу, на којој такође није било боље. Тад се је окушао као кипар и сликар, препирући се вазда са својим учитељима.“23 Уз грешке о називима школа он греши и у тврдњи да је Мајаковски био искључен из гимназије, а нарочито кад у истом контексту, говорећи о Маринетију, назива петнаестогодишњег Мајаковског студентом. Непознавање пишчеве биографије протеже се у целом међуратном периоду. Чак и 1938. године „Култура“ даје погрешне податке о томе у којој образовној институцији је учио сликарство, тврдећи: „Мајаковски студира сликарство, али ускоро је избачен из сликарске школе „услијед својих левичарских тенденција“.“24 Овде се прави нова грешка кад се тврди да је искључен због својих љевичарских тенденција, јер Мајаковски и Давид Бурљук су искључени из Школе за сликарство, вајарство и архитектуру тек 21. фебруара 1914. године, кад је његов партијски рад већ био престао, због учествовања на јавним наступима и

17

у полемикама, а што је за ученике ове школе било строго забрањено. А том искључењу су добрим делом допринели и они бројни скандали приликом наступа Мајаковског и његових другова – футуриста на вечерима поезије по југу Русије, Украјини и у Москви. Помињање његовог школовања сусрећемо 1939. године у „Животу и раду“, где се у осврту на једну француску књигу о Мајаковском на једном месту каже: „Елза Триоле била је Мајаковскова пријатељица још у време кад Мајаковски није писао стихове, када је ишао у Уметничку школу и спремао се за сликара“...25 а што се вероватно односи на Строгановску уметничко-индустријску школу. Само годину дана касније у истом часопису налазимо податак који се односи на Школу за сликарство, вајарство и архитектуру: „Ступа у сликарску и вајарску школу, где се упознаје с групом футуриста.“26

*** Песников однос према револуцији, као и према новој совјетској држави, заузели су нешто више простора у међуратним публикацијама. Период од краја 1907. године, кад је примљен у РСДРП /бољшевика/ и затим изабран у Месни комитет Москве, па до почетка 1910. године, кад је коначно пуштен из затвора после трећег хапшења, слабо је осветљен. А то је време његовог интезивног партијског рада, када је три пута хапшен као активиста и револуционар. Прве непрецизне податке о његовом хапшењу, али без пуне и тачне мотивације, сусрећемо тек 1930. године у „Мисли“, где се каже само оволико: „Ради својих бунтовних уверења био је избачен из школе (мисли се на гимназију!!!

– С. К.). Као четрнаестогодишњи дечак већ је доспео у тамницу. У шеснаестој години био је поново хапшен и осуђен на затвор.“27 Истовремено и код Крклеца имамо сличне

18

Иако без подударних структура, али уз помоћ одређених лексема, а још више уз сличан степен заноса и екстазе, па и љубавне патње, Драинчеви стихови: „Мужествен као земља, из мене се диме кратери љубави.“ „Марија, зашто ме срце боли?“ /“Љубав, Марија“, 151, 154/ асоцирају на стихове Мајаковског: „Ваш сын прекрасно болен! Мама! У него пожар сердца.“ /I, 180/ па индиректно и на стихове: „Погибла Помпея, когда раздразнили Везувий!“ (I,, 179) На другом месту песничку слику Мајаковског, изразито лирски интонирану: „Ночью хочется звон свой спрятать в мягкое, в женское.“ (I, 176) Драинац претвара, кроз метафору, у чисто натуралистичку, огрубљујући је у извесној мери на тај начин: „Меснати нож у утроби жене најлепши је цвет.“ (“Љубав, Марија“, 152)

311

Слични примери нису ретки, мада се и код Драинца сусрећу сасвим друкчији, лирски тонови, као код Мајаковског, што се види и у следећим стиховима: „Љубав, Марија! Њом се опрашта на гиљотини! У име њено нож се спушта у корице! Она улепшава друмове и за њу се подижу балкони! Она процветава вртове Севиље И за њу су грмели топови Октобарске револуције.“ (“Љубав, Марија“, 154) Последњи пример је врло илустративан јер потврђује да је Драинац усвојио од Мајаковског његову лирско–епску структуру. Нажалост, ипак су слична места у Драинчевој поеми остала недограђена у систем, а уз то им је исфорсирана патетична интонација. Поред тога метафорични низ је код Драинца испрекидан и метафоре су му одсечене једна од друге, а код Мајаковског имамо изванредне примере реализације метафоричних система. Познато је да је тема љубави код Мајаковског и социјално обојена и да је Мајаковски, проклевши буржоаски систем, заједно с њим проклео и његово схватање љубави коју купују, продају и краду. У Драинчевој поеми је такође социјални моменат јако истакнут, али је унеколико ван сижејног контекста и не онако мотивски сливен као код Мајаковског, а то показују и стихови: „Када ће једном потонути тираније И у сутонима свих људских беда зарђати ножеви наших снова? Свирепу стварност дочарати у овој низији, У којој људске баруштине трују све хоризонте. И овде моја вера крвари као рана!

312

смислу. Па и она естрадност Драинчеве поезије има источишта у футуристичком настојању да се гласно искажу, наметну, надвичу, намитингују... С повременим импулсима за футуристичко исказивање он изјављује да је град крематоријум, да је он „брат фабрика, мостова и сархаста из Латинског кварта“78, да је „показивао небу табане и пете“79, да треба опевати „бетон сутрашњице на коме човек овако подлачки неће умирати“80 показујући и познавање футуристичких манифеста кад пева: „Уђите у Арсенале, заборавите месечине и ослушните срце машине Једна елиса лепше пева на хор ушкопљеника у Сикстинској капели“ (“Посланица приликом тридесетог рођендана аутора ове песме“, 94) Али Драинац успева понекад да и на једном ширем плану одржи футуристичка програмска начела и футуристички поетски израз: „Вечерас је небо на мом прозору као ухода Куцање сата обешчашћује тишину Лубања ми се претвара у канал за успорени ход пароброда ............................................................ У изграђеном свету од бесконачно видљивих детаља Конструкције и оптимизам у њему су једине заставе Научни институти и лабораторије Напустимо увек звезде плаве И цветове који су изгубили меморије .....................................................

315

Над Европом треба једном дезинфековати амрел неба Устрелити хијену фашизма и посећи бодљикаве жице кукастих крстова На друмовима земаљским прокламовати царство хлеба И објавити покољ сновима и диктатурама Колумбово јаје треба опрати од пега И заразе пренети у болнице Јести хлеб бељи од снега И у Етнин кратер умочити лице“ „Град и његове живе силе“, 130–131/ Док овде и на неким другим местима у истом контексту има понеки стих који је контраверзан и одудара од ставова и поетике футуризма, у следећим стиховима Драинац је екстремно футуристички оријентисан и сав у духу негаторских и дехуманизаторских ставова италијанског футуризма: „Треба свет заразити злочинима И отровати га терором и осветом Динамитом треба разнети овај бордел цивилизације, Данашњу коњушницу културе, Импотентну империју од снова и суза!“ /“Љубавница која се зове катастрофа“, 141/ Ако овде има и позе и опонашајућег литерарног манира, јер је Драинац у основи хуманиста и незадовољник, у многим стиховима он трезвено следи поетику футуризма, па, као што смо запазили, и према неким културним институцијама и религији и верским установама: „Непријатељ Академије, Црква и Музеја, Поборник тргова и писоара, Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,“ /“Раде Драинац“, 93/

316

„Никад не сањах као остарело кљусе да заглавим шталу Академије Нити на срцу саздах дом. Уместо морала бљујем епидемије: Безумници“ у вашем електрицитету и ја сам један гром!“ /“Улис“, 145–146/ „И анђели небески пролазе ишибаних стражњица.“ (“Град и сенка моја под кровом“, 98) Драинчева поезија нам открива да њен аутор никада није једну поетику доводио до краја, нити у њој издржао на дужем растојању. Такве судбине је и његово футуристичко огледање, јер ти стихови никад нису у једном систему и сукцесивном низању. Па и утицај Мајаковског, осим поеме „Улис“, није давао целине, нити се огледао у већим блоковима, него се огледао у неким песничким структурама разбацаним по разним његовим песмама и поемама. Тако његови стихови: „Плебејац какав сам био не продадох се за богате трпезе Доле клавири, гитаре и мандолине“ (“Кад песник без лажних стихова у срцу приспе у родни крај“, 103) „Драинац се не продаје за једно дугме од фрака“ (“Песма без наслова, 107) „Увек само песник будућности, Редов сам који са бедема сатире“ (“Поема поводом првог септембра 1939“, 249) „Пузавац уместо четке Језиком полиже површину плаката.“ (“Отац и син“, 219)

317

откривају својом садржином и језичким структурама везу с поемом „На сав глас“. Јер, док Мајаковски устаје против мандолина песника Митрејкина и Кудрејка, Драинац је против клавира, гитара и мандолина; док Мајаковски није на стиховима стекао ни рубље, нити су му столари слали намештај кући, Драинац се поезијом, такође, није продавао „за богате трпезе“ ни „за једно дугме од фрака“; док је код Мајаковског стих – редов, дотле је код Драинца он сам као песник – редов и док је Мајаковски лизао „туберкулозне испљувке рапавим језиком плаката“, код Драинца пузавац „језиком полиже површину паркета“. Исто тако и стихови: „Сви су се предали златном телету и Мамону. Љубави су им постале оскрнављења,“ (“Опус № III“, 137) „Ова је поетска тиранија као хидра са стотину глава.“ (“Улис“, 148) „Приближио се велики дан Када поезија у психо–физичкој храни света Преузима улогу калорије.“ (“Поетика“, 182) „Жива реч постаје мој сапутник Лајава као плакат!“ (“Како сам постао песник“, 209) имају индиректну везу с Мајаковским. Њихово извориште је поезија Мајаковског: или се наслањају на његова дела, или су блиска његовим схватањима, или су испевана у духу његове поетике, или структуром асоцирају на његов стих. И афинитет према хиперболи и њена песничка реализација код Драинца орођава овог нашег песника с Мајаковским па је тешко установити код кога је од њих двојице она више заступљена. Чак и у употреби великих цифара, као

318

израза хиперболичних представа, Драинац као да остаје доследан приврженик Мајаковског: „100.000.000 стеница!

200.000.000 подлаца!

500.000.000 кукавица!“ (“Љубавница која се зове катастрофа“, 142–143) „Па нека! 15.000.000. грађана ове земље“ (“Бандит или песник“, 43) Ако овде у последњем стиху број нема хиперболично значење, он нас ипак упућује на Мајаковског јер подсећа на наслов његове поеме „150.000.000“, изражен цифром, а који говори о броју грађана – становника његове земље. Исто тако и стих: „О, Бруклински мост, највећи на свету“ (“Опасна игра“, 218) подсећа на наслов песме Мајаковског из циклуса о Америци, а стихови: „Направио сам лиру од празне конзерве са ђубрета Уместо флауте авијатичар дува у волан“ (Песма без наслова, 87) упућује на поему Мајаковског, па и њен наслов „Флаута– кичма“, као што и стих „Ја нисам Христ ни тринаести ученик“ недвосмислено говори да се искрилио из „Облака у панталонама“. Говорити о мотиву песника и поезије, као и о естрадном карактеру Драинчеве поезије значило би говорити уопште о поезији Рада Драинца, јер су то садржај и обележје који представљају његову доминанту. У оба случаја

319

он је пошао од Мајаковског, али је отишао даље и шире, без обзира на уметнички ниво, чувајући понегде његово схватање и квалификацију поезије, као и уношење ауторског имена у песму и говорење о себи у трећем лицу. А што се тиче естрадности Драинчеве поезије треба рећи да му је скоро свака друга песма естрадна, а то произилази из природе његовог песничког бића и његовог схватања намене поезије. Уосталом, она и није могла друкчије звучати и одјекивати, јер се Драинац, пред замишљеним аудиторијумом, саговорником или противником, својим стиховима с неким свађао, довикивао, спорио, неког псовао, грдио, убеђивао, молио, од неког нешто захтевао и тражио, с неким се надмудривао или противника духом супериорно бацао на под баш онако како је то чинио и Мајаковски, али у вербалном дијалогу кроз познате реплике за време својих естрадних наступа.

*** Непосредно после II светског рата било је код неких млађих песника доста покушаја да се пише као Мајаковски то јест да га на неки начин опонашају и у погледу облика стиха, и у погледу садржаја. Међутим то је кратко трајало и није се манифестовало у већем броју песничких остварења, а поготову што нико од таквих песника није истасао у неку већу песничку фигуру. Једино би се од њих могао издвојити Изет Сарајлић, али који није припадао простим имитаторима него ствараоцима који су се напајали поезијом Мајаковског и помало се учили на њој. Истина, ово не значи да трагове Мајаковског не налазимо и код неких већих песника. Али то су толико парцијалне појаве да не дају посебно обележје њиховој поезији нити квалификацију која би значила припадање некој песничкој школи Мајаковског.

320

Изет Сарајлић је доста рано својим афинитетом према поезији Мајаковског наговестио и своје стваралачко опредељење. У песми „Из дневника“ (1959), говорећи о себи, он и сам признаје да му је Мајаковски и узор и идол: „Он се то јутрос без ордена верности на реверу молио својим боговима Мајаковском и Преверу.“81 и то потврђује и тиме што за мото своје књиге стихова „Минути ћутања“ узима стих из „Флауте–кичме“ Мајаковског „... и на клавиру поставити човечанске ноте“ који у поменутој песми трансформише у контексту у свој стих: „Он је то освојивши све висове, све коте на клавир поставио човечанске ноте.“ Опседнутост Мајаковским Сарајлић открива, попут Рада Драинца кога воли и помиње у својим стиховима, и тиме што га уноси у своје стихове певајући о њему или га само помињући. Тако, поред већ наведеног он Мајаковског помиње и у песми „Јесен“: „Неко сад уз пратњу Чајковског јеца о неверству жене. Неко чита Мајаковског. Неко можда мене.“82 А у песми „Au chien qvi fume“, незадовољан и ироничан према онима, који Мајаковског не виде као великана или чак и не знају за њега, он пева: „Идем у хотел „Истрија“, тамо некад давно Мајаковског корак у ноћ је одзвањо.

321

Блондинка нека, власница, шта ли, каже ми: „Мајаковски? О не. Таквог, жалим у овој сезони таквог није било...“ Говорим јој: „Верујем, моје срце мило.“83 Личност Мајаковског је толико присутна код њега да му испуњава читаву једну песму – „Хенриково сокаче“ у којој исказује необичну радост што је посетио његов Музеј: „Да ли ме вара мој пасош? Толико радости одједном – Читава Москва ту и још Мајаковског дом!“84 Затим, у тој истој песми, он говори и о Љиљи Брик и песниковом самоубиству. Сарајлић, фасциниран метафоричним изразом заљубљености: „Ваш сын прекрасно болен!// Мама!// У него пожар сердца“ (I, 180) из поеме „Облак у панталонама“, усваја целу ту песничку слику и с малим варијантским изменама је даје у својој песми „Март“: „Сина моје маме нешто дивно боли! „У срцу његовом је пожар!“85 као што усваја позив Мајаковског и футуриста у данима Октобарске револуције уметницима да своју уметност изнесу на улице, варирајући га у свој песнички израз – „Трубадури Републике на улице!“86 Он усваја и један доста чест манир Мајаковског да о себи говори у трећем лицу: „Како сад завидим том балавцу Изету Сарајлићу из VIIa који у наслеђеном војничком шињелу и несвестан погрешне употребе најдражег глагола волети полази у освајање света.“87

322

А то се огледа и у наслову његове песме „Описани Изетом Сарајлићем одломци разговора Изета Сарајлића са супругом аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда, вођеног у Конопишту, ЧССР, новембра 1964. године“88, а који је могао бити инициран, и у погледу дужине и у погледу наговештаја комуникације, насловом песме Мајаковског „Писмо писца Владимира Владимировича Мајаковског писцу Алексеју Максимовичу Горком“, а поготову што Сарајлићева песма подсећа на начин писања Мајаковског. Па и његова Ђоконда из стихова: „Где је Иљина писаћа машина у „Ротонди“ и осмех среће на Ђоконди?“89 није ван сродничке везе с Ђокондом, „коју треба украсти“, из поеме „Облак у панталонама“, и тим пре што се Сарајлић овом поемом Мајаковског инспирисао за неке своје љубавне стихове. Иначе, низ стихова и песама без директног наслањања на Мајаковског асоцијативно се везују за његову поезију. Некад су то неки даљи одјеци, некада мисаоно подстакнута резоновања, а некада и начин песничког исказивања. У такве спада и стих „Други пут ћу зажелети да одем далеко, далеко – до Аљаске“90 у коме се Аљаском означава појам даљине као и у „Облаку у панталонама“ где ће лирски јунак распорити бога „одавде до Аљаске“, као и већи број других стихова: „Он није знао да се одупре најезди виолина и нежности“91 „И прогласите столеће љубави“92, „Доле традиција позе и измишљотина! Живела традиција у стварању новог!“93, „Ово је једино столеће у коме ћу боловати од мржње, од себичности.

323

Ово је једино столеће у коме могу да ти кажем Волим.“94 „Буди просто онај што шета и звиждуће. Воли своју жену. Удварај се звездама. Закажи им ванредни пленум.“95 „У граду поново прорадила творница сплетки.“96 И Изет Сарајлић, следећи Мајаковског у неким песничким поступцима, усвојио је и његову праксу из циклуса песама о Америци да наслове неких песама даје на страном језику, па чак и поједине стихове унутар песме, и то писмом тог језика. И код њега је то у песмама путописног карактера, као што су „Сусрет с емигрантом – песником у кафеу „Saint Plac ide“97, која је настала из сличних побуда као и песма Мајаковског „Амерички Руси“ где се говори о руским емигрантима, и „Код Дипона“98, испевана у духу Мајаковског и ломњеним стихом. Љубавна поезија Изета Сарајлића открива да су њеном аутору биле познате поеме „Облак у панталонама“, „Флаута–кичма“ и „Волим“, па и трагедија „Владимир Мајаковски“, јер његов хиљадугодишњи јунак у стиху „Ноћ само вас настањених у хиљадугодишњем мени“ је пандам старцу од неколико хиљада година из трагедије. Честа употреба глаголског облика Волим с великим словом асоцијативно нас упућује на поему „Волим“, а поготову што њиме изражава исту ону светост и снагу коју и Мајаковски придаје том осећању израженом овим глаголом. И код њега та снага љубави прераста понекад у песничкој реализацији у њено хиперболисање: „и јавићу ти да сам те на стопедесетом километру љубави волео као на првом“99, „Остани с мојим Волим које ће надживети све моје тужаљке, све моје промене“100, „Топли као Голфска струја// знам// опловићемо сва мора нежности“101, „пожар уста и руку“102 (трансформација

324

песничке слике из „Облака у панталонама“) која ипак нема ону димензионалност као код Мајаковског. Али стиховима „Ида// воли ме“103, који се више пута понављају, Сарајлић се још више приближава Мајаковском јер они исказују исто оно што и стихови „Марија, ближе!“, „Марија, дај!“ из „Облака у панталонама“, као што му и његово „бунца туберкулозна ботаника јесени“104 директно подсећа на стих „Вы думаете, это бредит малария“ (I, 176) из исте поеме, пошто се у оба случаја ради о песничкој слици сачињеној од истих компоненти: болести и глагола бунцати којим се означава њен висок степен. Изета Сарајлића приближава Мајаковском и она естрадност његове поезије, јер заиста после Рада Драинца није нико од наших песника није у тој мери као он неговао ту песничку димензију. А то је резултат и његовог активног односа према животу и друштву. Он се као и Мајаковски одазивао на све значајније друштвене појаве, обраћао се свом времену и савременицима и водио један песнички дијалог с историјом и савременошћу. Али тај дијалог и пут кроз живот и свет су довели и до тога да у његовој поезији врве имена уметника, песника, јунака уметничких дела, значајних твораца и историјских личности, али и имена жена–девојака. Ту су и географски називи градова, земаља, крајева, река, планина – све оно чиме је испуњена и поезија Мајаковског, а код нас, али такође под његовим утицајем, и поезија Рада Драинца. У склопу утицаја који је вршио Мајаковски на Сарајлића не треба занемаривати ни питање форме стиха, јер се Сарајлић испробао и у стиху „степеници“. Иако није много користио ломљени стих, Сарајлић је њиме написао неколико песама, али је при томе показао да ту песничку технику није најбоље савладао. А и његов често дуг стих није могао у таквом облику да се уклопи у ону ритмику какву је по-

325

стизао Мајаковски својим тонским, најчешће, троиктусним и четвероикрусним стихом. Једна од успелијих песама те врсте му је и песма без наслова која је и другим својствима помало „мајаковскијевска“: „Тако ће бити и хиљаду година после наше, после твоје и моје ере. Па ипак, на све спремна буди јер заједно нам је и да чекамо и да спавамо, да страхујемо за сунца, за срне, за снове. Преостаје нам још толико тога а у нашим главама, на жалост, места није само за стихове.“105 Можда му је и песма „Из дневника“ такође нешто боља. Говорећи о томе да писце понекад деле на „сентименталне“ и „здраве“, па као да осуђује што се мање цене сентиментални писци, одговара на то омаловажавање: „Сентиментално? можда, али ја сам срећан што сам јецао кад су концлогорима јецали кревети. Сентиментално? можда, али ја сам срећан што сам после толиких разарења знао да пронађем речи охрабрења и милоште. Човек, – ја сам срећан што сам због њених писама заволео

326

„тако сентиментално“ све возове, све поште!“106 Тако он, узимајући за предмет своје песме поезију, и у том погледу следи Мајаковског.

*** Све ово потврђује да је Мајаковски у одређеној мери присутан и у нашој поезији и да је његов песнички опус прерастао из поетске лектире у стваралачке узоре и инспиративне изворе, као што је то, уосталом, случај с његовом поезијом и код неких других народа. Али колико је његова поезија као уметност пленила и подстицала у стваралаштву, она је исто толико и утицала на схватање поезије, њеног односа према стварности. Отуда је врло значајно што је он, поред конкретних песничких остварења, утицао и на тематску оријентацију и идејну опредељеност многих наших послератних песника.

327

БЕЛЕШКА О АУТОРУ Проф. др Стојадин Костић рођен је у Трнави 16. јануара 1927. године од оца Милорада и мајке Љубице. Основну школу похађао је у Карану, гимназију започео у Ужицу 1938, а завршио 1947, пошто је из рата изашао овенчан Медаљом заслуга за народ (1945). Определио се за студије руског језика и књижевности, које започиње на Филолошко-историјском факултету Универзитета у Софији, а наставља их на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. По завршетку студија 1952. запошљава се као професор руског језика у Љигу (1952-1955) и Ужицу (1955-1961). Наредне две године обављао је дужност директора и уредника листа „Вести“, да би се 1963. вратио педагошком позиву, овај пут као високошколски предавач – најпре на Вишој педагошкој школи у Београду, где му је поверена настава руске књижевности и методике наставе руског језика, а затим, од 1972, на београдском Филолошком факултету, где је изводио наставу руског језика, књижевности и методике. Две су области представљале основну научну преокупацију професора Стојадина Костића – руска књижевност (превасходно руско-српске књижевне везе) и методика наставе руског језика у српској говорној средини. Најзначајније Костићево дело свакако је његова волуминозна дисертација В. В. Мајаковски на српскохрватском језичком подручју (1984), која је својевремено била догађај у београдским академским круговима јер је у нашој компаративној књижевној русистици, дотле углавном забављеној руским класицима, с не малом смелошћу закорачила међу авангардне ствараоце, притом снажно идеолошки обележене. Стицајем околности, Стојадин Костић за живота није

332

објавио своју дисертацију. Разлог томе је у првом реду њен обим: 794 стране дактилографисаног текста. Одужујући се професору кога памте генерације наших слависта, приредили смо за штампу један део овог разуђеног научног рада – онај који се односи на информативно-критичку „подршку“ литерарног феномена Мајаковски у српскохрватским срединама бившег југословенског културног простора, ценећи да су подаци који се ту износе и њихове критичке интерпретације самога професора Костића од трајне вредности како за нашу културу, тако и за перспективу иностране рецепције руске књижевности. У делу дисертације С. Костића који се овде објављује нашле су се две од пет глава, и то: Личност и биографија песника и Прилози о књижевном делу Мајаковског. Мајаковски у српскохрватској рецепцији, разуме се, подразумева још веома много тога (поред осталог, преводилачка и позоришна рецепција, као и присуство у литерарној пракси српских и хрватских песника), али подаци о Мајаковском у биографским и књижевно-критичким написима, притом хронолошки систематизовани и пажљиво процењени, предочавају чврст оквир тога процеса и добру представу о њему. Оно што је у време кад је дисертација брањена било веома осетљиво питање јесу „здраворазумски“ отпори и публике и критике према „ексцентричном“ како књижевном, тако и биографском хабитусу Мајаковског као футуристе. Многе „необичности“ песнику су праштане због његове „здраве“ идеолошке линије, али нису прећуткиване. Костић је из тог осетљивог поља изишао као зрео и непристрастан научник, па је без зазора износио и адекватно вредновао критичке исказе, погдекад приказујући и сучељене ставове.

333

Грађа је подељена на следећи начин: у глави „Личност и биографија“ одвојени су, следећи историјску хронологију, „Међуратни написи“ и „Послератни написи“. На истоветан начин структурирана је и глава „Књижевна критика о Мајаковском“: „Мајаковски у нашој књижевној критици између I и II светског рата“, односно „Мајаковски у књижевној критици и есејистици 1945-1970“. На упознавању наше средине с Мајаковским, очекивано, први је почео да ради Зенит Љ. Мицића, и то у склопу свог авангардног поетичког програма. А о песниковој личности између ратова писали су, поред осталих, Тин Ујевић, Густав Крклец, Раде Драинац, Петар Митропан, тада млади Кирил Тарановски, Миодраг М. Пешић, Марк Слоњим... После рата - поново Крклец, затим Изет Сарајлић, Божо Булатовић, Јуриј Густинчич, Лав Захаров и др. Као књижевни критичари и есејисти – с мањим или већим ауторитетом, мањим или већим компетенцијама – у литератури о Мајаковском и поводом Мајаковског наступали су: Евгеније Ањичков, П. Митропан, Л. Захаров, Г. Крклец, Братко Крефт, Иван Есих, Мирослав Крлежа, Отокар Кершовани, Радован Зоговић пре рата, односно после рата - Бора Ћосић, Далибор Брозовић, Драган Јеремић, Милан Зарић, Бранко Бањевић, Јанко Ђоновић, Григор Витез, Бранко Миљковић и др. Посебно место, као компетентни проучаваоци руске књижевности и авангарде напосе у овој рефлексији, с правом, заузимају Нана Богдановић, Александар Флакер, Милосав Бабовић, Сава Пенчић и Мила Стојнић. Данас, из перспективе распада некадашње заједничке државе, а уз то или можда чак пре тога, и културног заједништва, научни дискурс Стојадина Костића – осим монументалне панораме саткане од података, мишљења и оцена руског авангардног песника – има и један сасвим неочекиван резултат, а то је да је Мајаковски у прошло-

334

сти (наравно, као једна од многих појава) био фактор интеграције тога несталог културног и политичког простора. Вратити се Мајаковском данас, сто година после Октобра, значи поново сагледати и његово стваралаштво, и његов утицај на формирање књижевнотеоријских и књижевнокритичких погледа у том простору, не само међу српским и хрватским ауторима, него и међу представницима разних струја руске емиграције које су деловале на југословенским просторима. Професор Стојадин Костић објавио је на десетине научних радова, есеја, публицистичких радова, приказа, критика и превода у „Филолошком прегледу“, „Настави и васпитању“, „Педагошкој стварности“, „Педагошком раду“, „Живим језицима“, „Просветном прегледу“, „Вестима“, „Чачанском гласу“, „Октобру“, „Багдали“, „Градини, „Позоришној култури“, „Венцу“, „Књижевним новинама“, „Међајима“ и другде. Био је уредник ужичког сатиричног листа „Ера“, члан редакције „Ужичког зборника“ и „Међаја“, члан Удружења публициста Србије, а за предани рад у култури награђен је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије. Упокојио се 9. августа 1996. и сахрањен у Карану код Ужица. Ксенија Кончаревић Петар Буњак

335

Библиотека Знакови СТОЈАДИН КОСТИЋ ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ, ВЕК ПОСЛЕ ОКТОБРА Осврт на рецепцију у српској и југословенској средини Приредила Ксенија Кончаревић Рецензенти Проф. др Петар Буњак Проф. др Корнелија Ичин Издавачи ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Славистичко друштво Србије Студентски трг 3 Београд slavisticko.drustvo@gmail.com За издавача Војо Станишић Вучина Раичевић Припрема за штампу Душко Ћосић Дизајн корица Мирко Тољић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.161.1.09 Мајаковски В. В.

821.161.1.09:821.163.41.09 КОСТИЋ, Стојадин Владимир Мајаковски, век после Октобра : осврт на рецепцију у српској и југословенској средини / Стојадин Костић ; приредила Ксенија Кончаревић. - Београд : Јасен : Славистичко друштво Србије, 2019 (Београд : Невен). - 335 стр. ; 21 cm. (Библиотека Знакови / Јасен, Београд) Тираж 300. - Стр. 332-335: Белешка о аутору / Ксенија Кончаревић, Петар Буњак. - Напомене и библиографске референце уз свако поглавље.

ISBN 978-86-6293-087-3 (Јасен) а) Мајаковски, Владимир Владимирович (1893-1930) -Књижевна рецепција -- Србија б) Мајаковски, Владимир Владимирович (1893-1930) -- Књижевна рецепција -Југославија COBISS.SR-ID 281589516