Vukove srpske narodne poslovice - Mihailo Šćepanović

ВУКОВЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ С РЕГИСТРОМ КЉУЧНИХ РЕЧИ (Приредио, пропратне текстове написао и Регистар кључних речи урадио Михаило Шћепановић)

II исправљено издање

Јасен Београд 2015

Сјенима свог учитеља (и ујака)

Миљана С. Алексића (18. 09. 1933 – 22. 11. 2003) који свој радни вијек проведе у школама дурмиторске површи (Новаковићи, Струг, Слатина) – чувајући, с генерацијама својих ђака, име српског писма и српског језика

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР САДАШЊИ............................................ 5 ПОГЛЕД НА ЕТНОНИМЕ У ВУКОВИМ СРПСКИМ ПОСЛОВИЦАМА ..................................... 7 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ ......................... 17 А — Ш .............................................................................. 19 — 417

ДОДАЦИ ..................................................................... 429 ДОДАТАК 1 ПОСЛОВИЦЕ КОЈЕ ЈЕ ВУК НАКНАДНО УНЕО У СВОЈ ПРИМЕРАК „СРПСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА“ ...........................................................429 ДОДАТАК 2 ПОСЛОВИЦЕ КОЈЕ ЈЕ ИЗ ВУКОВИХ РУКОПИСА ОБЈАВИО СИМА Н. ТОМИЋ У ПРВОМ ДРЖАВНОМ ИЗДАЊУ „СРПСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА“ ...........................................................444 ДОДАТАК 3 НЕОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВУКОВИХ РУКОПИСА .....................................458

НАПОМЕНЕ УЗ РЕГИСТАР КЉУЧНИХ РЕЧИ ... 463 РЕГИСТАР .................................................................. 469 ПОПИС ПОСЛОВИЦА БЕЗ КЉУЧНИХ РЕЧИ ... 565 3

I ПРЕДГОВОР САДАШЊИ

Овако је и Вук насловио предговор бечком издању Пословица из 1849. И сваки посао за Вуком и с Вуком носи опомену Радосава Бошковића да нико није ућарио ко је Вука исправљао. Вредело је, дакле, у овом послу наћи меру како би Регистар кључних речи уз пословице био урађен на Вуковом путу, да се успостави ближа и бржа веза између пословице и њеног корисника. На том послу, а то се мора уз ово, а и уз будућа оваква издања поновити, немерљива је заслуга Цветане Крстев, која је још пре две деценије рачунарски обрадила овај тип лексике, што је и био услов израде корисног Регистра. Андрић нам је саветовао да морамо на неки начин превазићи Вука, оставши му верни. У том смислу су све наше ситне интервенције на ткиву пословица рађене уз огромно поштовање и опрез, о чему је читалац обавештен у Напоменама уз Регистар. Можда би се сав наш труд у овом подухвату могао укровити начелном максимом професора Бошка Сувајџића из скорашње беседе – За и за Вука. Баш тако. У Београду, на Свету Петку 2015.

М. Ш.

5

II ПОГЛЕД НА ЕТНОНИМЕ У ВУКОВИМ СРПСКИМ ПОСЛОВИЦАМА

1.

О термину пословица

Вуков наслов Српске народне пословице и друге различне, као и оне у обичај узете ријечи показује његову жељу да што потпуније обухвати један прилично хетероген слој из српске лексике и и фразеологије. До данас још није направљена ваљана подела између правих пословица и у обичај узетих ријечи, мада је о пословицама писано и написано1. Није образложено ни зашто се 1

Издвајамо прилог који је дао Јосип Кекез, Библиографија пословица и загонетака, Зборник за славистику 5, Нови Сад 1973, 182–220, у коме само Библиографија пословица обухвата 530 јединица. Исцрпне податке о пословицама читалац може наћи у студији Мирослава Пантића „Вук Стефановић Караџић и наше народне пословице“, која је дата као поговор књизи Српске народне пословице, Сабрана дела Вука Караџића IX, Просвета, Београд 1964, 573–660, и у тамо коришћеној литератури. Међу ауторима који су се посебно бавили проблемима лексике у Вуковим Пословицама издвајају се Јован Кашић, „Вукове пословице као грађа за језичка испитивања“ (из 1973), Трагом Вукове речи, Матица српска, Нови Сад 1987, 174–191; и Драго Ћупић, „О језику Вукових српских народних пословица“ (из 1981), Лингвистички огледи о Вуку и Његошу; Научна књига, Београд 1988, 37–76. Податке о особинама лексике у Вуковом Рјечнику, где је ушла и већина речи из пословица, као и њеном односу према лексици народних говора, видети у књизи Павла Ивића О Вуку Караџићу, Целокупна дела IV, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 1991, посебно у поглављу „Особине вокабулара“, 143–155. О речима без одређеног значења видети истоимени наслов у књизи Милорада Дешића Iz srpskohrvatske leksike, Никшић 1990, 77–81. Јелена Јовановић је на основу исцрпног и студиозног рада на стилистичко-синтаксичкој анализи Вукових пословица, у оквиру свог докторског рада, понудила читалачкој публици опсежно четворокњижје: Књига српских народних пословица I–II, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд 2006. и Синтакса и стилистика српских народних пословица I–II, Јасен, Београд 2006.

7

Вук определио за овај термин, познат у народном језику његова времена, али као реч којом се означавала интерполација појединих слогова у речи, обично у дечјим играма, чиме је отежавано (спо)разумевање“, каже Ј. Кашић, наводећи за пример језичку заврзламу из Вукова Рјечника „донеси воде – добродонашенесловиси ведоводобреде“, приложену уз одредницу пословица. Вук је од самог почетка за ову врсту народног стваралаштва употребљавао термин пословица у значењу које има латински израз proverbiит. Та реч је у наш језик доспела из руског, као књишка реч, и тако опстала до данас – од Захарија Орфелина, који у Искусном подрумару (1783) наводи пример „Обштаја пословица јест што у вину можно истину најти“. Пословице „представљају индивидуално стваралаштво, инвентивно формулисан закључак из животног искуства, прихваћен у традицији“. У језику функционишу као „сажете, завештајне формулације искуства, језгровито изрежено опажање“, „сликовите изреке... најчешће с поучним смислом, /као/ гноме“. Петар Скок у свом Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika (s. v. sluti) уз ову реч даје коментар: „1787; рус. Пословица sprichwort“, што одређује њено порекло у нашем језику.

2.

О природи лексике и реченичној форми српских пословица

Лексика народних пословица је другачија од лексике осталих врста народног стваралаштва. Због њихове кратке форме, гномског, језгровитог израза, речи у њима као да бирају „пречице“ да остваре складну мисаону целину. Као у песничком језику, и у пословицама речи подносе најразличитија скраћивања. И такви лексички окрњци (умуз < умусти; муц < муцати; мор < умирати и сл.) доприносе стварању успелих пословичних израза за памћење, и мада се неки и не употребљавају у живом говору, у пословицама звуче потпуно природно јер су саобразни њиховој римованој структури и устаљеној форми. Због те њихове функције, Вук је, према неким истраживањима, само незнатан број таквих речи изоставио из Рјечника. Вероватно је рачунао на дуговечност речи 8

које су у стању да донесу народну мудрост, укажу „на народни разум и карактер“ и „додирну народне обичаје“. Да би пословица имала употребну вредност, треба да, према досадашњим тумачењима, испуњава неколико основних услова: да се лако памти и лако преноси, да је стабилне форме, да јој је лексика разумљива корисницима у одређеној средини и сл. Колико је за живот пословица битна сажета формулација, која омогућује њено лако памћење, а тиме лако и брзо преношење, показује пример у коме је сачувано народно схватање значења самог тог термина. У постојбини Вукових предака, у Дробњаку, Новица Шаулић је 1914. године забележио у песми „Смрт Смаилаге Ченгића“ ове стихове: Није ријеч везна марама, Да се савија, да у њедра баци, Но је ријеч брза пословица.

----------------------------------Чим Новица ријеч испуштио, Абер иде кроз племе Дробњаке (Гласник Етнографског музеја XI, 1936, 109) Истакнута синтагма брза пословица из горњих стихова сведочи о новом схватању значења речи пословица у народу, скоро век после првог издања Вукових пословица. Истина, уз значење речи пословица из наведеног примера можемо се присетити синонима из Вукова времена. Одредницу ходилица Вук у свом Рјечнику поткрепљује скоро истим примером: Није ријеч свилена марама Да је свијеш па у њедра метнеш, Већ је ријеч једна ходилица, Отићи ће од уста до уста. Реченичну форму пословице је, много раније од савремених истраживача, узгредно потврдио Ватрослав Јагић у својим Спомепима (I, 1930, 30) примером: „Причање мајчино... чини уго9

дан утисак паметне жене, која уме своје казивање кадгод засладити згодном пословицом или мудром реченицом“ /истакао М. Ш/. У пословицама је опстао и знатан број речи без одређеног значења (нијек, колађер, натрч, напрч, пестиш, цангуриј, цемпреш...), које у погледу граматичке форме могу припадати некој од познатих врста речи (именицама, глаголима и сл.), али обично чине категорију за себе. Њихово значење је могуће одредити једино контекстуално и уз помоћ Вукових коментара. Колико је тешко одредити значење неких речи у пословицама, показује и пример већ поменуте речи пестиш, која се јавља у пословици бр.

1661 (И једем и пијем, а пестиш ми је на уму). Вук је своју недоумицу у погледу њеног значења оставио у коментару („не знам ни сад шта је пестиш“), што је, можда и „припомогло“ да се истраживачима значење ове пословице отима до данас. Уосталом, није нимало случајно што се у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности пословице издвајају као посебан део одреднице. Тако „познатије пословице, које имају пренесено значење и које треба објашњавати, наводе се, код најважније речи /истакао М. Ш./, у засебном пасусу, сасвим на крају (тј. иза евентуалних израза) под ознаком „НПосл“. Ту се иза пословице као дефиниција даје њено објашњење.

3.

Лексичка слојевитост српских пословица

У вези с пословицама може се поставити питање о променама у животу речи. С развојем језика и друштва развија се и лексички фонд датог језика, што се испољава у приливу нових речи, али и одливу старих. Неке речи из пословица су за говорника савременог српског језика неразумљиве, тако да испрва затамњују значење одређене пословице, а касније блокирају њену комуникацијску функцију. Како примећује Ј. Кашић, „за представника савременог језика пословица Тешко упоћку на бабину оплећку не преноси никакву информацију јер су у њој две речи готово потпуно непознате носиоцима савременог језика (оплећак и упоћак)“. Сем застарелих речи (домуз, зауз, награисати, наруч, оје), оних локално обојених (голијен, бјелача, влачити, ђетић), речи које су везане за одређене професије и сл. (пришествије, сефте, 10

спасеније, тања, тишати), лексику Пословица одликује и читав низ речи које су само пословичке. Оне се могу објаснити или одређеном римованом структуром пословице (пјевидруг – плачидруг; прочка – квочка; рогуља – многуља; ребарце – сребарце; субота – бубота; хаљка – батаљка), или етимолошком фигуром у парономастичким изразима (Веља/ча/ вељује : Ругала се руга, Ту и тутило), или творбеним планом структуре главне, познате речи (огњиште > посвадиште / одриште / помириште). Вукове Пословице показују и судбину речи „придошлица“ у српском језику, које су за одређено време одужиле свој дуг комуникацијској функцији и, као лексичке окамине и знамени прошлих времена, сврстале се у историјску лексику. То се, на пример, односи на оне пословице које одсликавају улогу новца и новчаних трансакција. Тако су у пословицама очувани разни називи новца којима су се служили наши преци у временима кад су били без сопствене новчане јединице. У Регистру кључних речи Вукових пословица, уз реч новац, читалац може сам наићи на низ пословица у којима се помињу разна имена новчаних јединица (аспра, грош, золота, карантан, крајцара, марјаш, пара, форинта, цванцик, цекин). Слична је судбина и већине турцизама у пословицама, а као пример нека послужи пословица Џин башка, шеитан башка, за коју је и у Вуково време био неопходан превод: Друго је див, а друго ђаво. На питање колико је лексика пословица разумљива већини говорника српског језика тешко је прецизно одговорити. Међутим, и без посебних анализа стиче се утисак да је један део лексике Пословица, што се тиче њене употребне вредности, почео губити своју улогу. То је потиснуло неке од њих у прикрајак, а знамо даје одатле пут – у заборав! Јер „давно је речено“: која се не рече, она се неће ни чути. Осим за потребе веома уског круга корисника, речима као аба, авра, аспра, аферим, ашчија, балија, балота, барета, бердо, бешкот, бујур, бунгур, влачити, гира, гвардити, грабанцијаш, деспет, диздарац, домуз, егедуш, есап, еспап, заман, зауз, инћар, ица, јемин, јошик, лећа, манџа, мангур, мертик, наруч, оме, оје, палош, педевсија, пртиште, рефена, саибија, сермија, телал, тенџер, фортица, хазур, хаир, хајат, хајгир, хајђиди, 11

хајташ, хорјат, хрзус, ченгија, челебија, чивит, чувалдуз, џевап, џевер, џенет – и многима сличним неопходна је одмена. Она се може пронаћи у неком синониму или – у ваљаном, сажетом објашњењу. Но то је већ лексиколошки посао, који припада пословима етимолошко-семантичке анализе.

4.

Српске пословице под географском повезачом

„Код ђекојих /пословица/ – пише Вук – додао сам и мјесто ђе се говоре“, што нам посредно даје смернице за реконструкцију њихове дијалекатске базе, што даље омогућава да се усредсредимо на оне пословице које је Вук записао у ондашњој Црној Гори или их је добио од својих сарадника. Ареалну разуђеност Вукових пословица одсликавају топоси на разним тачкама тадашњих српских земаља и простора на којима се српски „зборило“: „у Маџарској и по варошима (3), у Маџарској (3), у Сријему (4), у Бачкој (4), у Вуковару (1), у Хрватској (1), у Ресави (1), у Србији и Босни (1), у Босни и у Херцеговини (1), у Херцеговини (5), у Херцеговини и по околини (2), у Приморју (14), у Дубровнику (48), у Боки (6), у Котору (28), у Рисну (18), у Перасту (1), у Прчњу и у Столиву (1), у Бару (1), у Боки и у Црној Гори (2), у Црној Гори и у Приморју (4), у Црној Гори (126), у Херцеговини и у Црној Гори (5), у Паштровићима (1), у Паштровићима и у Црници (1), у Кучима (1)“ и другде. Вук је свакако овде уз пословице са затамњенијим изразом хтио помоћи читаоцу да лакше схвати њухову сушаственост и укаже на њихов народни карактер. Остављамо овде по страни Вуково ослањање на своје претходнике и незанемарљиве писане изворе тога доба, који су нашли начина да се улију у Вукову књигу. Оно што је занимљиво за овај прилог јесте свакако чињеница да у целом лексичком збиру српских пословица, а чији је значајан део с простора ондашње Црне Горе и њеног херцеговачког окружења, немамо ниједне пословице која у свом основном реченичном склопу поседује лексеме Црногорац, Црногорка, црногорски. О речима које помињу поједине нације и припадност њима Вукове пословице дају следећу слику:

12

Бугари 6191; Влахиња 284, 321; Немац 3480, 3481, њемачки 3878, 6043; Србин 116, 5058, 6178, српски 2177, Турак 1997, Туре 3698, 4801, 5718, турски 730, 1791, 3273, 4526, 4527, 5207, 5469, 5694, +2; Турчин 114, 116, 118, 419, 731, 954, 1250, 1535, 1998, 2212, 2622, 2739, 3137, 3257, 3382, 3444, 3478, 3594, 3826, 3871, 4156, 4358, 5208, 5404, 5695–5700, 5906, 5955, 5956, 6178, +1; Чивутин (и Жуђел, Јеврејин) 1374, 1999, 1592, 4088, 4983; Швабо 419, 3252, 4063, 5058; Шокац 2075, 3939, 6207. Следи да је овај исечак из лексичког слоја српских пословица потврдио лингвистичку чињеницу да је тематска структура усмерена „према вањским условима егзистенцује језика у датим реалним, антрополошким и културолошким околностима“2, док је семантичка структура окренута према језичком коду, како га је дефинисао Р. Јакобсон3. То илуструје НПосл. бр. 116: Ако ћеш да се осветиш Турчину, моли Бога да почне пити ракију; ако ћеш да се осветиш Србину, моли Бога да оде у хајдуке. Иза ње следи Вуков коментар: „Јер Турчин кад почне пити он пије док не пропадне сасвим; а Србин како оде у хајдуке већ је кућу своју раскућио, а и глава му је готово на колцу.“ Завршетак Вуковог коментара довољно указује на антрополошке околности у којима се рађала ова паремилошка форма. Ако погледамо на фреквенцију појединих лексема којима су означени етници и ктетици у Вуковим пословицама, онда нам то скоро диктира сагледавање тематског круга лексема Србин и Турчин – и то не само на формалном плану него и у ширем антрополошком контексту. Тако нпр. следећа пословица у којој је помињу оба етника, посредно осликава време у коме се појављује овај рад, а то је посл. 6178: Чувај се стара Турчина, а млада Србина. Њену антонимску контуру појашњава Вук коментаром: „За времена Карађођијна рата у Србији доказивало се да су турски јунаци готово сви били стари а српски млади.“ Скоро у истом антонимском пару у пословици егзистирају лексеме Србин и Швабо: 2 3

О овоме шире у Ј. Јовановић, Књига српских народних пословица II, 9. Према овом тумачењу: „Саговорници који припадају једној датој говорној заједници могу се дефинисати као стварни корисници једног те истог језичког кода који обухвата једне те исте обавезне знакове. Заједнички код је њихово средство комуникације“ (Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, НОЛИТ, Београд 1966, 186).

13

Србин коси, Шваба носи; Србин бере, Шваба ждере – 5058, осликавајући живот српског народа под другим поробљивачем. Тврдњу Владана Недића да је већина српских народних пословица „ишла за општом људском истином“ можемо и без великих аналитичких захвата потврдити само ако погледамо Регистар кључних речи на крају ове књиге, у коме предњаче речи Бог и човек, што указује на чињеницу да се пословице управо баве главним темама човековог живота и његове егзистенције, као и његовим пресудним карактерним особинама.

*** Од цетињског издања Вукових пословица до овог трећег, (а другог Јасеновог) које је пропраћено Регистром кључних речи, прошло је скоро 180 година. Тешко је поверовати да је данас на Цетињу непожељан придев српски, да је српски језик добио некакву MNE-кабаницу, а да су и Вук Караџић и онај коме је посветио своје цетињско издање Пословица, Владика Раде, данас на Цетињу постали непоменици. Незнавеници неумно умују и даље, па и цетињског свеца „исписују“ из Српске православне цркве с намером да га „упишу“ у некакву „Нову вјерску заједницу – MNE“. Да им се Вучина однекуд појави, вероватно би их „нагр(а)дио“ пословицом бр. 2000: Кад чоек нада се пљуне, на образ ће пасти. У Београду, на Свету Петку 2015.

14

Михаило Шћепановић

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ И ДРУГЕ РАЗЛИЧИТЕ КАО ОНЕ У ОБИЧАЈ УЗЕТЕ

РИЈЕЧИ. издао их ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ.

У БЕЧУ у штампарији Јерменскога манастира 1849.

15

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ

А

1.

А да за што те имам кад ми у невољи нећеш помоћи? Кад ко пријатеља моли за што. У Црној Гори.

2.

Адамско кољено. Каже се за врло поштену жену.

3.

А за што шиче на свеца? Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати зашто је то учинио, он одговори: „А зашто шиче на свеца?“

4.

Ако био торбоноша, био мајци жив! Ако био гочобија, не био јој жив! Казала Циганка кад јој се син родио; јер ће торбоноша просити, па хранити и себе и њу, а гочобија, тј. бубњар, отићи ће у свијет.

5.

Ако Бог да! Штагођ Срби уговарају да раде, свагда обично говоре: „Ако Бог да!“ Некакав Турчин запита увече свога комшију Србина хоће ли и он сјутра на панађур, а Србин му по обичају одговори: „Хоћу, ако Бог да!“ Онда Турчин рече: „Вала, ја хоћу, Бог дао, не дао.“ Кад буде ујутру Србин се спреми, и дошавши Турчину више куће зовне га: „Хајде комшија, да идемо на панађур;“ али му он одговори: „Богме ја не могу, ујели ми ноћас вуци коња.“ 19

A

6.

Ако Бог да? Мјесто: куда ћеш, куда си пошао или куда си наумио, које ниједно кажу да не ваља рећи; ако ли би се ко заборавио те запитао кога са куда, ђекоји му одговоре: Идем у Кудиљево да те скудим.

7.

Ако буде по реду мријети. Кад се говори нпр. да од старијега остане што млађему.

8.

Ако були Турчин нестане, други јој настане. Јер се може одмах удати макар који пут било, или макар била пуштеница). У Рисну.

9.

Ако Веље не вељује, Маре спакује. У Боци. Гледај: Кад вељача не дажди, марач добра не мисли.

10.

Ако враг није разбио колијевку, разбиће гроб. Ако се чоеку несрећа не догоди у младости, догодиће се у старости.

11.

Ако га Бог зна колико ја, зло по њ. Кад ко пита за кога ко је, а онај који се пита не познаје га.

12.

Ако га је ударио, није га убио.

13.

Ако дође прав, не изиђе здрав; ако дође крив, не изиђе жив. Приповиједа се да је ова пословица постала од некаква млетачкога суда.

14.

Ако ђе знаш боље, зови и мене. Кад ко, нпр. слуга, неће да остане онђе ђе би га ради имати, и значи: иди куда ти драго.

15.

Ако зима устима не уједе, она репом ошине. Гледај: Курјак није зиме изио.

16.

Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила. У Црној Гори. Гледај: Брат брату најдубље очи вади.

17.

Ако знаш што ти је било, не знаш што ће ти бити.

18.

Ако и живимо у појату, не гриземо (ни ми) сламу. У Црној Гори.

20

A

19.

Ако је Бог дао, није записао. Да ће тако довијека остати, него може ласно и натраг узети, нпр. власт, богатство.

20.

Ако је Бог узео коњу ноге, није њисак. Кад стар чоек говори као младић.

21.

Ако је далеко Багдат, близу је аршин. Рекли некоме који се хвалио да је у Багдату врло далеко скакао.

22.

Ако је димњак накриво, управо дим излази. Казала некаква разрока ђевојка, кад су просци гледајући је рекли између себе: Лијепа кућа, али димњак стоји накриво.

23.

Ако је дуг, одужио сам, ако је ред, одредио сам. Више нијесам дужан ништа.

24.

Ако језик не излаја, глава не исклима. Или:

25.

Ако језиком не изланда, главом не исклима.

26.

Ако је и амбар, варићак је мјера. Не ваља преко мјере узимати ако има и доста онога што се узима.

27.

Ако је и Богу, много је. Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу. Кад калуђер заиште свијећу, баба му донесе велики сирац воска, говорећи да нема свијеће готове, већ нека је с ђаком сам начини. Калуђер видећи велики сирац воска, и знајући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога воска граде свијећу. Кад ђак улар донесе, и баба види шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: Нећеш, Бога ми! Ако је и Богу, много је.

28.

Ако је и го, али је соко.

29.

Ако је и зло, моје је.

21

Додаци

ДОДАТАК 3 НЕОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛОВИЦЕ ИЗ ВУКОВИХ РУКОПИСА д3 1.

Ако жива будем нећу чекати љета без ђетета.

д3 2.

Ако сироти станеш на скут, нећеш на срећу.

3

д 3.

Ако скупа изеду чесницу, неће пилницу (?).

д3 4.

Ако смо се и попсовали али смо се и познали.

3

д 5.

Боље је пјевати, него плакати.

д3 6.

Гледи, као да је рашченуо очи уочи среде.

д3 7.

Гледи, као тучија смрт.

д3 8.

Господа Бога, и спаса нашег.

д3 9.

Грабеж чичкавица (?)

3

д 10.

Дебео, као клин.

д3 11.

Дигло се перје од неба до земље.

3

д 12.

Док је овога брка.

д3 13.

Док је у цара муртата, и у Србаља дуката, ни ћеш ти у Цариград отићи, ни од раје оке масле узети.

д3 14.

Док се када обуче, свадба се провуче.

3

д 15.

Дошло му злојутро.

д3 16.

Дува као крмак на сикиру.

3

д 17.

Ђе је цвет, ту је и мед.

д3 18.

Жена прожежена?

3

д 19.

Зажелио га се, као кисела купуса.

д3 20

Запела кола за брдо (кад не може што да уради).

д3 21.

Златом написао, а говном запечатио.

458

Додаци 3

д 22.

И жлице се у кошићу каткад посвађају.

д3 23.

Избечио очи, као сочива.

3

д 24.

Извадила сису, као дуванкесу.

д3 25.

Извукао је замланицу.

д3 26.

Из поточића бива ријека.

д3 27.

Из сапога у опанке.

д3 28.

Из тија се печеница пече.

3

д 29.

Иште, као леба.

д3 30.

Ја оком, а он скоком.

3

д 31.

Једем, а једе ме.

д3 32.

Једно зло прође, а друго ме снађе.

д3 33.

Јес ти он неки говновић.

д3 34

Јуве до гузице, а меса ни залогаја.

д3 35.

Кад једна крава реп посере, сва говеда окаља.

3

д 36.

Кад ли сједе, кад ли прде?

д3 37.

Кад пошљем ноге, онда ћеш ми доћи.

3

д 38.

Кад прне рак на тавану.

д3 39.

Какав је, да је, тешко оном чији је.

д3 40.

Као да из псалтира говори.

д3 41.

Као и коњ без улара.

д3 42.

Као сирота на задушнице.

3

д 43.

Китигуз.

д3 44.

Ко би тео, не може, а ко би могао, неће.

3

д 45.

Који је нагорео смрди.

д3 46.

Којој кобили не знаш ћуди, не иди јој к ногама.

3

д 47.

Ко може, не даду, ко не може, нагоне.

459

A

30.

Ако је и змија, од срца је. Ако је и најгоре дијете, опет је родитељима мило и жале га. Може бити да је ова пословица још од оне приповијетке што се пјева и приповиједа, како је жена змију родила. Гледај: Змијо шарена!

31.

Ако је и рђаво вријеме, путници путују. Казала баба, кад су неки путници били засјели око ватре, те ђеца нијесу могла приступити да се грију.

32.

Ако је и цар, није цигански харачлија. Казао Циганин кад му је неко рекао да устане, или да се уклони с пута: ето цара ђе иде; јер се Циганин највише боје харачлије, који је њихов највећи господар и судија.

33.

Ако је и црна крава, бијело млијеко даје.

34.

Ако је ко јачи, но и Бог је свачиј. У Црној Гори.

35.

Ако је кратак дан, дуга је година. Што се данас свршити не може, свршиће се други пут.

36.

Ако је мало млијека, а оно је близу ријека.

37.

Ако је мед и сладак, ма не ваља прст угризати.

38.

Ако је мука трпљети, није памтити. Кад се пријети осветом.

39.

Ако је мучно дати, није искати.

40.

Ако је нетко луд, не буди му друг.

41.

Ако је пас питу изио, тепсија је остала. Гледај: Ако коза лаже, рог не лаже.

42.

Ако је преша, није судни дан. У Црној Гори.

43.

Ако је преша тебе, није мене.

44.

Ако је преша умријети, није копати.

45.

Ако је све Бог убио, није трпеж и лијепу ријеч.

22

ПОПИС ПОСЛОВИЦА БЕЗ КЉУЧНИХ РЕЧИ ПОСЛОВИЦЕ БЕЗ КЉУЧНИХ РЕЧИ

У главном тексту: 76.

Ако нећеш ти, оно ће друга три.

884. Да си као што и јеси!

898. Да што ми ти да што?

1070. Доста је твога ((његова))!

1077. Дотле је твоје.

1246. Ђе си ту си.

1766. Ја ја, јa он.

1874 . Јеси ли при себи?

1915. Кад и камо!

1989. Кад, тад.

2013. Ка’ и да неће!

2026. Какав сам да сам, твој сам.

2047. Какви смо да смо, своји смо.

2058. Како је да је, наше је.

2069. Како ми је тако ми је.

2163. Као лане.

2166. Као ни себе ни своме.

2330. Које, даје.

565

2347. Које, онје.

2389. Колађер!

3224. Наопако и наузнако!

3520. Не пик не!

3521. Не пик повре!

3652. Није куђ камо.

3718. Није (то) без неке.

3719. Није то та.

3779. Ни пет, ни девет.

3789. Ни свагђе, ни свашто.

3790. Ни свашто, ни свагђе.

3796. Ни себи, ни своме.

3910. Овамо је тамо.

3981. Од кога је, и доста је.

4048. Ој да!

4313. Позно, али скозно.

4833. Све једно те једно.

4966. С ким си онаки си.

5048. Спети!

5384. Тако ми што је међу нама!

5479. Тамо он!

5590. Тко 5600. То је преко јего јего.

5617. То мени, а теби друго.

5667. Ту га није!

5709. Ћа ћу.

6265. Што је да је.

566

6281. Што је твоје оно је и моје и твоје, а што је моје оно је само моје.

6284. Што је, ту је.

6298. Што куц то муц.

6307. Што ми ти је за што?

6371. Шумагеле! У додатку 1: 151

Без неке није.

1081 Куку мене а од мене!

567

Уредник Михаило Шћепановић

ВУКОВЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ С РЕГИСТРОМ КЉУЧНИХ РЕЧИ (Приредио, пропратне текстове написао и Регистар кључних речи урадио Михаило Шћепановић) II исправљено издање Рецензенти Проф. др Драгољуб Величковић, Филозофски факултет − Ниш Милован Витезовић, књижевник − Београд Проф др. Бошко Сувајџић, Филолошки факултет – Београд Проф др. Александар Милановић, Филолошки факултет − Београд Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура Регистра кључних речи Маријана Перовић Јосипа Жерјав Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09-84:398 821.163.41:398-84 ШЋЕПАНОВИЋ, Михаило Вукове српске народне пословице с регистром кључних речи / приредио, пропратне текстове написао и Регистар кључних речи урадио Михаило Шћепановић. - 2. изд. - Београд : Јасен, 2015 (Београд : Дијамант принт). - 568 стр. ; 20 цм. - (Библиотека Језикословље / [Јасен, Београд]) Тираж 500. - Регистар.

ISBN 978-86-6293-003-3 a) Српске народне пословице COBISS.SR-ID 218576652