1150 година словенске писмености
„Зборак развејан и раздељен сабира нас и умножава. Где се год око имена Његовог сабирамо, и глагољамо, Христос јесте помеђу нас!“
1150 лет славянской письменности
„Хотя венок развеян и разделён, он сабирает нас и умножает, повсюду, где мы во имя его собраны и говорим: Христос посреди нас!“
Душица Милановић Марика ЗБОРАК ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА Душица Миланович Марика ВЕНЕЦ КИРИЛЛА И МЕФОДИЯ
Душица Милановић Марика
ЗБОРАК ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА 1150 година словенске писмености 1150 лет славянской письменности
Душица Миланович Марика
ВЕНЕЦ КИРИЛЛА И МЕФОДИЯ
Du{ica Milanovi} Marika ЗБОРАК ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА Друго, допуњено издање
Du{ica Milanovi~ Marika ВЕНЕЦ КИРИЛЛА И МЕФОДИЯ Издание второе, дополненное
Дизајн корица и илустрације у књизи Марко Ступар Дизайн обложки и иллюстрации в книге Марко Ступар
Насловна страна: детаљ са иконе Светих Ћирила и Методија, 1863, Зографски манастир На полеђини: део странице из Првог српског буквара инока Саве, штампаног 1597. у Венецији. 1-я страница обложки: фрагмент иконы святых Кирилла и Мефодия, 1863, монастыръ Зограф 4-я страница обложки: фрагмент страницы Первого сербского Букваря монаха Саввы, напечатанного в Венеции в 1597 г.
Уместо предговора
БАЈКА О ДВА БРАТА
Када је Бог мушкарцу и жени делио добра која ће они земљом сејати, између осталих, жени је дао нити. Нит рађања као дар први, нит ткања да пород свој рухом заодева, и нит причања и приповедања којом свој пород духовно заодева; да се минуло не изгуби у недохват, да се духовна блага сачувају за потомке. А мушкарци, између осталог подижу куће, граде склоништа и боравишта. У прастаро доба, док је још Бог земљом ходио, човеку је било дато да зна колико ће дуго живети и час у коме ће отићи са овога света. Једнога дана, обилазећи људе као обичан путоходник, са торбом о рамену, Бог наиђе на усамљену кућу око чије ограде је домаћин нешто послио. Постарији човек узврати на поздрав намерника и мирно, а немарно и овлаш настави да поправља дрвену ограду гурајући сламу у напрслине и рупе. „Не ваља ти посао добри човече,“ рече му Господ, „то што радиш неће трајати, први ће ветар да одува ту сламу из ограде...“ „Нека,“ мирно ће човек, „колико траје да траје, ја ћу ионако за три дана отићи са овога света, до тада ће дотрајати, а после коме треба, нека поправља по своме.“ 5
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
Увиде Бог да човеку не треба толико знање и рече: „Нећете више знати број својих земаљских дана. Треба да свако ради као да ће живети заувек, а да живи и Богу се моли као да ће сутра умрети.“ Од тада, и би тако. И настадоше велика дела, јер све што у славу Бога људи раде, плодове многоструке даје и траје вековима, а само дело рађа причу која његово трајање поткрепљује. Као и дело солунске браће. Али та прича почиње веома давно... У једној земљи, некоме далекој, а некоме близу, у граду званом Солун, на двору пуном сваког блага, а највише љубави и доброте, седела је уз прозор жена архонта Лава, обујмивши лице рукама, полусклопљених очију. Тако свакогa јутра после доручка, и сваке вечери пред спавање. Меко ју је обавијала и падала на мраморни под богата хаљина, а сребром проткан шал немарно пребачен, откривао јој леђа. Она није марила. О чему је мислила златокоса госпођа није одавала, трепавицама је тајну сенила. Али да полако копни, видело се. А тајна коју је ћутала сама је собом зборила. Трећа се година вршила како је дошла у двор, а под срцем ништа није носила. Не беше ни једног прекорног погледа ка њој, муж ју је једнако волео, а укућани, очарани њеном благом лепотом и милошћу, пазили су је као да је од њихове крви. И свако је гледао да ни кроз утешну реч не дотакне њену бригу. Јер, од како се њена прва година у кући заокружила, жеља за дететом је прерасла у бригу и сета јој је образе испијала. Молила се, и сваке ноћи надала да ће јој сан најавити радост. Но промисао Свевишњег беше другачија. 6
Уместо предговора
У дан који је навршио трећу годину њеног брачног живота са целомудреним и побожним мужем Лавом, Марија је, као и свакога јутра седела уз прозор, а поглед јој се, укрштеним трепавицама спутан, ка унутра враћао и у тешке мисли заплитао. Измакну јој један поглед и она спази крхку прилику испод прозора на прилазу из града у двор. Учини јој се да је девојка подигла руку ка њој, и будући меког срца, а добра дела чињаше кад год узмогне, покретом главе и раширеним рукама позва девојку да уђе у двор. Девојка није изгледала као сирота молитељка. Уског лица и великих очију, беше бела као млеком наливена, румена од јутарњег зрака, блистава. Све на њој беше богато: хаљина од исткане и руком навезене свиле, а око врата и ручних зглобова у дугиним се бојама преливало драго камење златом оковано. Док је госпођа удивљено гледала у њу девојка се осмехну и проговори: „Знала сам да ћеш ме себи позвати, срце ти је отворено и топло. Зато сам и дошла, да ти кажем нешто што ја знам, а ти не знаш. Носиш дете, родићеш га на радост, за седам месеци. А потом ћеш родити још много деце, здраве и добродоносеће своме роду. Трећем сину а петом свом детету, даћеш име Михаил, но он ће узљубити монашку одору и друго име понети, Богу служећи. Родићеш потом кћер, па опет сина, Константин ћете га назвати и великом ће мудрошћу бити обдарен, али и он ће под Божјим знамењем и другим именом са овога света отићи. Неће они носити ратничку одору, али ће се борити против нечастивих сила и аждаја, биће витезови светлости и друге ће ка њој водити. За њима двојицом, и мукотрпним путем који ће заједно прећи, остаће велико дело... То сам дошла да ти кажем, да не тугујеш, него 7
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
да Богу захвалиш и велику срећу коју ти је наменио примиш са покорном захвалношћу и мирна срца, очишћеног од гордости.“ Глас јој је био певљив, милозвучан, али је говорила стамено. Марија је удивљено слушала њене речи, најпре као обичну љубазност, а потом је у срцу осетила уверу. „Како ти то знаш, ко си ти?“ – упита. Опет загонетни осмех изви малене усне. „Знам онолико колико ми Господ дâ. Софија ми је име.“ Приђе девица и пољуби руку изненађеној жени, па уз благи господски наклон напусти одају. Марија се прибра за који трен, пође за њом, али, беше касно... Не нађе је. Нико је није видео, нити је ко знао да јој каже када је изашла и на коју је страну отишла, а ни многодневна распитивања, изокола и без расказа о самом догађају, не дадоше одговор на питање чија је, од ког рода и двора била Софија. Па је више и не помињаху, а Марија никоме сем мужу своме није поведала о речима девојчиним. Како време одмицаше, не беше више сигурна да није заспала уз прозор и све то само сањала. Следеће године, Марија роди сина, а потом, заредаше се деца у њиховој кући, здрава и једра као јабуке, бистрих мисли и хитрих покрета. Лав и Марија, благословени, Богу захваљиваху... Кад се роди пето дете, назваше га Михаил. За њим се роди девојчица Ана, па опет син, Константин му дадоше име. Кад се испуни седморо, више им се деца не рађаху. Међу браћом и сестрама, који сви у љубави живљаху, издвојише се Михаило и Константин братским 8
Уместо предговора
разумевањем и дружбом, a неколико година разлике међу њима није пречило да свуда заједно иду. Кад Константину беше седам година, већ је јасну љубав према науци и жеђ за знањем показивао, а Михаило, тада већ момчић, више је у молитвама време проводио. Сан који је Константин уснио на свој седми рођендан прво је брату казао. „Ти си брате старији, али и ја сам већ помишљао на то да ће ми једног дана требати другарица и сапутница, и каква би она требала да буде. Сада знам. Ноћас сам уснио сан у коме сам је видео. Много ми је лепих девојака проминуло пред очима, и понуђен ми је избор. Гледао сам, тражећи најлепшу. Лако сам је издвојио, јер је од Бога јој дата природна лепота, украшена скупоценим накитом и прекрасном одећом, блистала као зрак Сунца. Њу изабрах. И име ми своје рече: Софија.“ Замишљено га је слушао старији брат, па приђе и стави му руку на главу: „Добро си изабрао, мали брате. Али тежак је твој избор, молићу се за тебе... И бићу увек уз тебе. А жену тражити за себе нећу, други је мој пут...“ Тако је Софија Премудрост Божија, указавши се у лику прекрасне девојке окићене непролазним вредностима које су смртнима изгледале као раскошни накит, ушла у живот солунске браће Михаила и Константина. Михаил јој је веровао као сестри, и отвореног ума примао њене поуке, а она му их је нештедимице слала. А Kонстантин ју је у своје срце примио као водиљу, и ниједна га овоземаљска красотица више не могаше придобити. Самопрегорним радом посезаше за светлошћу којом је у детињству његов сан озарила, трагаше за њом даноноћно ишчитавајући књиге 9
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
и списе, изучавајући језике. Што јој је бивао ближе, већа је била његова тежња да је досегне, и вазда му се чинила недостижном. Премудрост, верна заштитница загонетног осмеха, увек је била уз њих, оку само присена, a своје бивство потврђивала je њиховим плодоносним радом. Марија и Лав сву су децу своју једнако волели, али, како се беше све по реду испунило што је Марији необична гошћа нарекла, мајка је са више стрепње гледала на њих двојицу него на остале. Јер, чекао их је тежак пут, и борба против злих телотворења, а којих и каквих, то није знала. Они се и сами издвајаху од друге деце, Михаило смерном побожношћу која је најављивала да ће монашку одору оденути, а Константин сталним учењем. Кад Михаило прими монашки чин и постаде Методије, а Константин због своје велике учености, иако млад на царском двору уживаше велики углед, мајка је већ видела извесност њиховог усaмљеништва и прегора. Молила се ноћима, а велика јој је утеха била то што су се браћа држала један другог, подупирући се као два дрвета из истог изданка поникла која расту преплићући се једно око другог, па се двоструком снагом од налета ветрова и непогода бране. Почеше њихова путовања. Прва борба Константинова беше међу Сараценима. Њихови мудраци радећи противно хришћанској вери, кад не могоше речима да победе умног, Богом надахнутог филозофа, справише отров од крљушти са врха змајевог репа, јер је на змајевом телу једино отровна та једна ситна сребрна крљушт опточена црним, и од змијског зуба. 10
Уместо предговора
Али, три светитељке, Љубав, Вера и Нада, у чије име је на пут кренуо, и мајка им, света Софија која је поуком Божије Премудрости бдела над њим, избавише га. Црни отров се у воду претвори и не науди му. Он се здраво врати у Цариград, а његов углед филозофа беше још већи. За то време, на Олимпу, где се предао монашком подвигу, Методије се мољаше за њега. Међу Хазаре отишли су заједно. Беседама и молитвама, ученошћу и снагом сопствене вере, много су народа привели вери хришћанској. Позвани, беху добродошли међу Хазарима и не снађоше их друге невоље сем искушења која су их на путу сустигла: разбојници их пресретоше у повратку, па су део пута превалили без довољно одеће, трпећи глад и жеђ. Mеђу Бугаре призвао их је сам цар Борис. Годину је дана клецао десним коленом и нигде лека није налазио; колико га је болело, толико му и зазорно бејаше пред великашима кад усред корака посрне и на туђе се руке ослони. Онда је у сну глас зачуо, мекан као голубије гукање, тиху опомену: „Како ти, тако и твоја царевина клеца и посрће, немајући чврст ослонац у вери.“ Тада цар затражи мисионаре из Византије, да народ у вери учврсти. Тако Константин и Методије наставише свој рад у Бугарској, а труд им беше награђен отвореним срцем народа за Христову истину. Цар Борис поново стаде на обе ноге, и благодаран Богу и солунској Браћи, свесрдно је помагао њихово делање. Могли су ту и да остану и у смиреном раду живе срећно до краја живота, да се није појавила нова потреба за ширењем Божје речи – моравски кнез Растислав је био забринут јер су у Моравију пристизали 11
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
са разних страна закрабуљени и претворни свештеници и учењаци, сејући смутњу у намери да народ за свој наук придобију. Тражио је од византијског цара да му пошаље учене и одличне људе који би на словенском језику проповедали и народ просветили и обожили. Цар повери и ову мисију Константину и Методију. И ту отпоче њихов велики подвиг, састављање словенске азбуке како би црквене књиге превели, да би се Словени на своме језику Богу молили! Трудно и упорно дању су, а и по сву ноћ очи над књигама точили; што по дану саставе, ноћу сила незнана развеје! Али кад су кренули на пут, имали су зготовљену словенску азбуку: чудесна слова с неба су им дата трагом лета голубијег; путем слућеним, али човеку до краја несазајним! И почели су да преводе грчке књиге на словенски језик. Окупило се око њих много ученика жедних Истине и убрзо у храмовима моравским отпоче богослужење на словенском језику. Четрдесет и четири месеца Константин и Методије трудише се по Моравији, идући из места у место, ширећи наук и веру Христову, упркос праменовима црне магле што су им пречили пут; молитвама су их разгонили, и одолевали сталним притисцима и нападима туђинских свештеника. Синови богатог оца упознаше сиромаштво, студ и страдање тела, али не зажалише због свог избора. И један и други је тешку торбу о рамену носио, а кад би их ко питао шта носе, одговарали су: семе. И широким су замасима сејали међу Словенима чудотворно семе које и данас богат урод даје. Нису изабрали лагодан живот него да Богу служе по вољи Његовој, а кад им је тешко бивало, 12
Уместо предговора
поред молитви, опоменули би се сна Константиновог у коме је Мудрост за дружбеницу одабрао и ка учењу и знању свој живот усмерио. Па кад би на свом путу у каквој земуници преноћили, док им се влага у кости упијала, знали су да се до Мудрости којој су тежили кроз Љубав према Христу, ходи уском стазом, са које нога лако поклизне, и чврсто су се држали светлосне нити што ка Спасењу води. У Риму, где су са почастима дочекани јер је испред њих ишла добра Реч, Константина стиже тешка болест, и примивши монашки чин под именом Ћирило, он се престави у Господу. Велеуман и многоучени филозоф пред крај живота ученицима који су га окруживали остави у аманет само Реч. Не упиташе га коју, знали су. Реч Родну. Једнокорено братско дрво расплело се, Методије је остао сам. Вођен истом промишљу коју су заједно следили, наставио је да проноси и слави име Христово, и да учи Словене писмености. Три је године провео Методије оклеветан и утамничен у Моравској, али док су се из камених зидова на њега цериле немани, предано се Богу молио. И не поклекну, не посустаде, витешком храброшћу и монашком преданошћу веру је своју и мисију од Бога му дату бранио. По изласку, наставио је неимарски подухват који је са братом започео. Градили су у ширину, а израстало је у висину – дело њихово. И све би по речима које је Марија у сну или на јави чула. Не саградише себи велелепне дворе, не напунише сандуке златницима, ни бојни коњи ни бритко оружје, не лепота жена, ни земља о коју се човек отима док год у њу не оде... ништа од овога света не могаше да их скрене са пута неуморних 13
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
градитеља духовног замка тврдим бедемом вере опасаног, који оставише Словенима у наслеђе. Кад се и Методије упокоји, бројни ученици, као да су изникли из чудноватог семена словенских писмена размилеше се по свету и наставише њихово дело. Казивали су ученици да су Методија пред крај живота питали шта је најбоље што је у животу своме урадио. Шкрти осмех му је затитрао на лицу, одговорио је да он о својим делима не може да суди, али често се сети како је на једном путовању непознатом детету, одлуталом од куће и уплашеном, мантијом сузе отирао, а дете се томе насмејало. Не може се рећи на крају ове приче: живели су срећно и дуговечно. Живели су благородно, и живе вечно.
14
Пролог
Молитва
S
вети,
Дадена вам од Господа Слова Љубави – клас писмена, засејасте међу Словенима. Изникоше, и разгранаше се: Права Вера, Љубав, Добра Нада, Истина... И трајаше Родна реч. Светa браћо, Ћирило и Методије, Помозите да изнова сасетимо се недостојни, колико на пад смо хитри, на подвиг неспремни. Пред искушењима да молитвено главе погнемо, не подлегнемо. Да претраје Родна реч. И снажите и крепите, да исцели се и одоли Биће словенско, 17
Душица Милановић Марика – Зборак Ћирила и Методија
над којим, док земни бејасте, од светих знакова и многотруда својега покров Љубави саткасте, па је, и киданo и рањавано, претрајавало... Зборак развејан и раздељен сабира нас и умножава. Где се год око имена Његовог сабирамо и глагољамо, Христос јесте помеђу нас! Свети, Земни тада, небески свагда, чија реч Господу је мила, молите се за нас, сагрешиве и грешне. Јер, одвајкада и сада слатко је и тешко ићи широким путем Љубави Христове и уском стазом Спасења. Помозите да децу нашу, што будућност су Рода, кроз страдања нововремена путоводи и чува Милост Божја и светлост хришћанска. На вјеки вјекова Амин. 18
Завештање
D
а је Бог хтео да сви говоримо истим језиком над нама би се гордила безвремена кула вавилонска. На почетку бејаше Реч. Жива, живородна. Где год засејеш реч, изникне из ње мисао. У земљу или књигу да је похраниш, или у срцу човечјем, она проклија. Расте, умножава се. Велика је њена моћ. Да убије може, и да излечи... Да жучљива, отрује водоносни извор поред кога ће после и стока скапати од жеђи а пити га неће. Или да јаснорека, избистри мутни водоток на коме би се и без жеђи човек гутљајем освежио. Треба се чувати речи. И треба чувати Реч. Јер она, Родна реч чува све што јесмо, утире нам путеве проносећи њима наслеђе предака. Неутихли звон допире кроз векове, гласови предака; пред претњом над нама вазда наткриљеном штит граде речју словенском, нашом... Утаман преци опомињу, грешимо... Али, мелодија словенска, и песма, и молитва, Реч саборна држи нас на окупу. Казује нам ко смо. А уназад кроз векове, води нас до Свете солунске браће, Ћирила и Методија. Искра је божанска у неким људима пламена, силна, вуче их напред... Кад оду, остане иза њих, светлоносна, у изделаном. 21
Сказанија
Писмена од Бога
Ruka koja pi{e truli i nestaje kao prah, a pisawe, ako su i gruba slova, ali Bo`ija su, i zauvek ostaju. *
^
уђаху се и дивише се људи настанку новог писма. Рад Константина Филозофа на сложеном послу састављања азбуке, обавиjен је легендом да су „писмена словенска, писмена од Бога“. Између Косова и Риле четири пустињака, Јован Рилски у X веку, а Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски и Прохор Пчињски у XI веку, успостављају основе монаштва, које од тих планинских крајева ствара средиште словенске писмености и књижевности. Мали рилски спис о Константину, песничке садржине, поведа о томе како се Константину обратио „глас из олтара“, рекавши му да иде да Бугаре „увери“ и да им дâ „закон“. А голуб му је донео „зборак“ од 32 или 35 „с`чице“ које се „у тело“ његово „скрише“. Тако је добио писмена и пауновим пером на пергаменту их забележио.
*
(Стари српски запис, под бројем: 10027 у Стојановић. Љ: Стари српски записи и натписи, VI, Краљевска српска академија, Београд, 1926. године)
25
Об авторе
Душица Миланович Марика родилась в Сокобанье (город-курорт в вост. Сербии). Училась в Пироте, Призрене и Белграде, где закончила Филологический факультет Университета по специальности „Сербская литература“. Под псевдонимом Стевана Сремац выпустила книги: Зона Замфирова – Что было потом, (Зона Замфирова – Шта је било после) , роман (продолжение книги сербского классика Стевана Сремца (18551906) „Зона Замфирова“), изд. Народна книга – Алфа, Београд, 2005; Второе издание, изд. Народна книга – Алфа и Политика, Белград, 2005. Капля женской крови (Кап женске крви), сборник рассказов, изд. Народна книга – Алфа, Белград, 2006. На прощание (Реч за опроштај), сборник городских рассказов, изд. Народна книга – Алфа, Белград, 2007. Под своим именем выпустила: Чёрная кровь (Црна крв), поэтический сборник изд. Книжевни ателье Куча Петрович и Чигоя штампа, Белград, 2010. Пир Великого князя (Гозба Великог кнеза), роман, изд. Просвета, Белград, 2012.
221
Душица Миланович Марика – Венец Кирилла и Мефодия
Письмена с небес (Зборак свете браће), книга на двух языка, посвящённая памяти славянских апостолов Кирилла и Мефодия, изд. ИП Просвета, Белград 2012. Печатает произведения в стихах и прозе в литературных журналах и периодике. Её произведения включены в состав различных сборников и антологий. Неоднократный лауреат наград и премий. Член Союза писателей Сербии. Живёт и работает в Белграде.
222
САДРЖАЈ
Уместо предговора / Бајка о два брата . . . . . . . .
5
ПРОЛОГ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Молитва . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
15 17
ЗАВЕШТАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
19
СКАЗАНИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Писмена од Бога . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Земљино око . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Драго каменче . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Кнежева књига . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Сеоска црква . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Жељка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Бело језеро . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Легенда о писменима. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
23 25 29 33 38 43 48 51 55
ПОВЕДАНИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Дан Анђела. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Mетодијев камен . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 СПОМЕН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Свети језик . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . У тамном вилајету. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Сејати изнова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
83 85 87 89
ЖИВОТОПИС. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
91
ПОЈМОВНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Белешка о писцу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 223
Душица Миланович Марика – Венец Кирилла и Мефодия
Вместо предисловия / Сказка о двух братьях. . . . 115 ПРОЛОГ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 Молитва (Перевод на русский язык – иподьякон Андрей Тарасьев) . . . . . . . . . . . 127 ЗАВЕЩАНИЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 БЫЛЫНЫ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Письмена от Бога . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глаз земли . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Драгоценный камушек . . . . . . . . . . . . . . . . . . Книга пленённого князя . . . . . . . . . . . . . . . . . Сельская церков . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Желейка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Белое озеро. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Легенда о письменах . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
133 135 138 141 147 152 157 160 164
СКАЗЫ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 День Ангела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 Мефодиев камень . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 ПОМИНАНИЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Святой язык . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . В тёмном краю. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Сеять снова. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
193 195 197 199
ЖИЗНЕОПИСАНИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 ПРИМЕЧАНИЯ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 Об авторе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
224
Душица Милановић Марика ЗБОРАК ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА Уредник Душко М. Петровић Превод на руски језик Ирина Стојичевић Редактор превода проф. др ипођакон Андреј Тарасјев Издавачи Српско одељење Међународног јавног фонда јединства православних народа НК Јасен За издаваче Наталија Коцев Војо Станишић Графички уредник Душан Стаменовић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 2013 ISBN 978-86-6293-012-5
Душица Миланович Марика ВЕНЕЦ КИРИЛЛА И МЕФОДИЯ Редактор Душко М. Петрович Перевод на русский язык Ирина Стойичевич Редактор русского текста проф. др. иподьякон Андрей Тарасьев Издатели Сербское отделение Международного общественного Фонда единства православных народов НК Јасен От издателей Наталья Коцев Војо Станишич Графический редактор Душан Стаменович Печать Донат граф Белград Тираж 500 2013 ISBN 978-86-6293-012-5
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-3 МИЛАНОВИЋ МАРИКА, Душица, 1962– Зборак Ћирила и Методија / Душица Милановић Марика = Венец Кирилла и Мефодия / Душица Миланович Марика ; [превод на руски језик Ирина Стојичевић, перевод на русский язык Ирина Стойичевич ; илустрације Марко Ступар, иллюстрации Марко Ступар]. – 2., допуњено изд. = Изд. 2-е, дополненное. – Београд : Српско одељење Међународног јавног фонда јединства православних народа : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). – 224 стр. : илустр. ; 21 cm Упоредо срп. текст и рус. превод. – Тираж 500. – 1. изд. 2012. под ств. насл.: Зборак Свете браће = Письмена с небес. – Појмовник: стр. 83–91. – Белешка о писцу: стр. 93. – Примечания: стр. 211–220. – Об авторе: стр. 221–222. ISBN 978-86-6293-012-5 (СО) COBISS.SR-ID 198299660