046 047 lege artis jul avgust 2016 by V. M.

ПОЛОЖАЈ ИЗВРШНОГ ПОВЕРИОЦА ПРЕМА НОВОМ ЗИО-у

Двоброј 46-47 ● јул/август 2016. ● www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Н ИЧ А Р Г З РА

СТРУЧНА

ЕНИ

ПДВ

ОЦЕНА ПОНУДА

ПРОПИСИ У ПРАКСИ ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА БИТНА ПОВРЕДА ОДРЕДАБА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА СУДСКА ПРАКСА УГОВОРНА КАЗНА ВРСТЕ ПРЕСУДА И ДИЛЕМЕ У ПРАКСИ ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Судски поступци Захтев за заштиту законитости

Буџети

Порези

Радни односи

Изузећа од примене Закона о јавним набавкама

Порески третман промета добара без накнаде

Заштита запослених на раду

KONSALTING

Savetovanja

E L E K T R O N S K O

I Z D A N J E

Z A

P R A Ä&#x2020; E N J E

J A V N I H

N A B A V K I

SUDSKO-ADVOKATSKI ROKOVNIK

E L E K T R O N S K O

P R A V N O

I Z D A N J E

KOMENTARI I ZAKONI U PRIMENI

K ATA L O G I Z D A N J A

Међу ауторима у овом броју...

Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке

При постојању одређених оправданих разлога, одређивање издржавања на неодређено време могуће је и према садашњем законском решењу.

У извештају о стручној оцени би требало навести и све радње од значаја које су предузимане у поступку стручне оцене понуда, уз хронологију тих поступања.

Дејан Обренић дипл. правник, помоћник извршитеља с вишегодишњим искуством у извршном поступку

Никола Пантелић заменик јавног тужиоца у Трећем окружном јавном тужилаштву у Београду

У Закону се уочава интенција законодавца да обавеже извршног повериоца на активније учешће у самом току извршног поступка и свим његовим фазама.

За разлику од Републичког јавног тужиоца, окривљени може поднети затев за заштиту законитости само из одређених, таксативно набројаних разлога.

Аутор је на становишту да раскид основног уговора проузрокује и раскид акцесорног споразума о уговорној казни и да правни став да иста чињеница нема утицаја није правилан. мр Јован Чанак, дугогодишњи аутор бројних тема из области рачуноводства и финансија

У Закону о ЈП није одређеније прописано какву форму треба да има оснивачки акт јавног предузећа и кад се сматра пуноважним, па се на та питања примењује сходна одредба члана 11. Закона о ПД.

Бисерка Живановић, судија Врховног касационог суда

Посебном заштитом обухваћен је и један од родитеља са дететом до 3 године живота, самохрани родитељ са дететом старости до 7 година живота или дететом које је тежак инвалид.

Гордана Ајншпилер-Поповић судија Врховног касационог суда

Обавеза резервације средстава добијених продајом заложене ствари била би и у ситуацији у којој би стечајни управник оспорио постојање заложног права, па утврђење истог буде предмет парничног поступка.

3 lege artis ● ЈУл–август 2016.

Снежана Марић судија Привредног апелационог суда у Београду

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Марина Говедарица судија Врховног касационог суда

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

КАЛЕНДАРИ... ● ПОРЕСКИХ ОБАВЕЗА ВАЖЕЊА АКАТА –● Конвенција ступа на ПРАВНИХ снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

из прве руке

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

w w w . l e g e a r t i s . r s

ISSN 2406-1085

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача:

Горан Грцић Владимир Здјелар

Главни и одговорни уредник:

Владан Мирковић

Сарадници:

Уредник рубрика Kaлендар важења правних аката/Порески календар:

Ана Фулетин

Oрганизатор издања:

Оливера Бошковић

Дизајн и обликовање часописа:

Маја Кесер

Уживајте у предстојећем лету!

Штампа:

Digital art, Београд Редакција:

Веле Нигринове 16а 11000 Београд тел: +381 11 2836 820 факс: +381 11 2836 474 е-пошта: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате). Текстови достављени за објављивање се не враћају. Сви текстови који се објављују у Часопису подлежу редакцијско-техничкој обради, у складу са одговарајућим стандардима Часописа.

Будимо на вези Часопис Lege Artis отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и покуде. Можете их упутити ауторима текстова или на е-адресу редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs ● www.propisi.net ● www.facebook.com/IngProLegeArtis

5 lege artis ● ЈУл–август 2016.

мр Јован Чанак Александра Литричин Бисерка Живановић Весна Филиповић Владимир Скенџић Гордана Ајншпилер-Поповић Дејан Обренић Драган У. Калаба Драгана Марчетић Драгана Станковић-Николић Марина Говедарица Милош Јовић Никола М. Јовановић Никола Пантелић Саша Варинац Снежана Марић Снежана Марјановић

Пред вама је летњи двоброј, на повећаном броју страна, у коме говоримо о заиста бројним актуелним темама, па је у том смислу веома тешко направити било какав избор и посебно издвојити неке од заступљених текстова. Будући да од 1. јула започиње примена новог Закона о извршењу и обезбеђењу, дужну пажњу посвећујемо теми о положају извршног повериоца према новим законским решењима (стр. 50). У домену јавних набавки говорићемо о стручној оцени понуда (стр. 88), али и о набавкама на које се Закон о јавним набавкама не примењује (стр. 96). Свакако незаобилазни су и текстови о привременим мерама у парничном поступку, али и о дилемама које се јављају у пракси у погледу доношења међупресуде, делимичне пресуде и допунске пресуде. У већ редовној рубрици Прописи у пракси овога пута позабавили смо се престанком радног односа, као и битним повредама одредаба парничног поступка. Од осталих тема у овом опсежном летњем издању нипошто не пропустите текстове о разграниченом ПДВ-у, о усаглашавању финансијских картица Пореске управе и пореских обвезника, о дилемама у погледу уговорне казне, о заштити запослених на раду, о изменама Закона о јавно-приватном партнерству, али и о пореском третману промета добара без накнаде (и узимања добара која су део пословне имовине пореског обвезника). Осим у свом штампаном издању, наш часопис је увек доступан и у свом електронском облику на адреси www.propisiupraksi. rs па му и у дане лета можете приступити са мање или више уобичајених места.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Година IV, број 46–47 јул/август 2016.

Владан Мирковић, главни и одговорни уредник vladan.mirkovic@ingpro.rs

У овом броју... БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА 8 Разграничени порез на додату вредност 14 Усаглашавање финансијских картица Пореске управе и пореских обвезника 22 Усклађивање оснивачких аката и усаглашавање општих аката са одредбама новог Закона о јавним предузећима РАДНИ ОДНОСИ И СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ 36 Заштита запослених на раду

садржај

46 Прописи у пракси: Престанак радног односа

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦи 50

Положај извршног повериоца према новом Закону о извршењу и обезбеђењу

56 Издржавање супружника у случају развода брака у нашем законодавству 63 Привремене мере у парничном поступку 73 Међупресуда, делимична пресуда и допунска пресуда – дилеме у пракси БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ 88 Стручна оцена понуда 96 Набавке на које се Закон о јавним набавкама не примењује Порези и акцизе 102 Узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника и промет добара без накнаде као предмет опорезивања ПДВ-ом 110 Прописи у пракси: Примена финансијских прописа привредно ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦи 120 Уговорна казна у законодавству и судској пракси 130 Појам и положај заложног повериоца – део други 135 Прописи у пракси: Битна повреда одредаба парничног поступка кроз праксу привредних судова

Унакрсни поглед

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦи 146 Захтев за заштиту законитости 152 Кривично дело отмице из члана 134. Кривичног законика у судској пракси ПОРТАЛ ЧИТАЛАца 162 Имате питање? Имамо одговор! Табеле и узорци 164 Подаци од значаја за рад пословних субјеката

170 Предлог за извршење на основу веродостојне исправе продајом непокретности – члан 151. Закона о извршењу и обезбеђењу 173 Предлог за извршење ради враћања запосленог на рад и накнада изгубљене зараде – чл. 381–384. ЗИО 175 Предлог за извршење на основу веродостојне исправе (споразум о месној надлежности) 177 Предлог за извршење на основу веродостојне исправе на новчаним средствима на рачуну извршног дужника који је правно лице, предузетник или физичко лице које обавља делатност – члан 299. ЗИО рубрике 3

Међу ауторима у овом броју...

Из прве руке

Уводна реч

116 Порески календар 138 Преглед прописа ...донетих између два броја 161 Календар важења правних аката

7 lege artis ● ЈУл–август 2016.

Корисни правни акти 168 Предлог за извршење због поновног сметања државине – члан 366. ЗИО

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

140 Шта доносе измене Закона о јавно-приватном партнерству?

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Разграничени порез на додату вредност Код свих рачуна добављача који су издати на начин као што наводимо у примерима у овом тексту (за електричну енергију и телефон) књиговође треба пажљиво да прочитају сâм рачун не би ли утврдили за који период је добављач створио обавезу плаћања пореза на додату вредност Владимир Скенџић дипл. ек., власник агенције за пружање књиговодствених услуга и аутор бројних чланака из области рачуноводства и финансија racunovodstvo@legeartis.rs

складу са чланом 27. Закона о ПДВ-у постоји обрачунати претходни порез за промет добара и услуга у члану 49. Закона и постоји обрачунати порез на додату вредност у промету роба и услуга оствареним на тржишту (порескa обавеза). У оба случаја постоји разграничени ПДВ који се не може користити у обрачунском периоду каo претходни ПДВ, односно обавеза за обрачунати ПДВ настаје у наредном пореском периоду.

1. Законска регулатива

Обрачун пореза на додату вредност врши се на основу Закона о порезу на додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 86/04, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 6/14, 68/14, 142/14, 5/15,83/15 и 5/16), Закона о рачуноводству („Сл. гласник РС”, бр. 62/13) и Правилника о Контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге, друга правна лица и предузетнике („Сл. гласник РС”, бр. 118/13).

2. Разграничени претходни порез

Разграничени претходни порез на додату вредност у примљеним фактурама (од добављача) евидентира се у текућем обрачунском периоду, а право на одбитак претходног пореза настаје у наредном обрачунском периоду. Разграничени претходни ПДВ књижи се на групу 28 – Активна временска разграничења: ● на конту 287 – слободан конто, ● на конту 289 – остала активна временска разграничења и аналитички конто (на пример, 289-5). Разграничени ПДВ исправно је књижити на оба конта, што значи да порески обвезник сâм одлучује који ће конто користити. Разграничени порез на додату вредност може се евидентирати на неким од следећих примера: ● Од добављача је за извршену услугу у децембру 2015. године примљен рачун 22. 1. 2016. године. Услуга је књижена као трошак пословања у децембру 2015. године, а право на одбитак претходног ПДВ-а порески обвезник може остварити у наредном обрачунском периоду у 2016. години. ● Обвезник је примио привремену ситуацију за грађевинске радове која се односи на децембар 2015. године, а надзорни орган је привремену ситуацију оверио 21. 1. 2016. године. ПДВ који је обрачунат у привременој ситуацији може се користити у обрачунском периоду у 2016. години.

Пример књижења рачуна Електропривреде Србије

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Рачун за утрошак електричне енергије примљен је 12. 1. 2016. године. Утрошак електричне енергије односи се на период 6. 12. 2015. до 5. 1. 2016. године, односно потрошња за 26 дана у децембру 2015. и 5 дана у јануару 2016. године. Колико је вредносно трошак у децембру, а колико у јануару 2016. године није познато. Рачун је издат 5. 1. 2016. године и то је и датум промета. Сви рачуни Електродистрибуције издати су на исти начин. Како књижити трошак струје у обрачуну пословања: за период 1. 1. до 31. 12. 2015. године или 1. 1. до 31. 1. 2016. године, и како књижити претходни ПДВ? На рачуну не пише за који период је обрачунат ПДВ – да ли за децембар или за јануар 2016. године. На основу члана 14. тач. 5) Закона о ПДВ-у датум промета настаје очитавањем стања електричне енергије, а у овом случају исти је и датум издавања рачуна. Електродистрибуција има обавезу обрачуна ПДВ-а за децембар 2015. године. У рачуну има и ставка камата за децембар 2015. године, што опет значи да је ово рачун за утрошену електричну енергију за децембар 2015.

9 lege artis ● јул–август 2016.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

године? Рачун је стигао у књиговодство на књижење, а књиговођа је закључио да се рачун односи на потрошњу електричне енергије у децембру 2015. године и у главној књизи је књижио налог под датумом 31. 12. 2015. године. 433 – Добављач Електропривреда 513 – Трошак електричне енергије 21.652,23 289-5 – Разграничени порез на додату вредност 4.330,44 562 – Камата за децембар 30,96 – фактура за електричну енергију децембар 2015 У јануару 2016. године купац електричне енергије врши књижење: 289-5 – Разграничени порез на додату вредност 270 – Порез на додату вредност по општој стопи 4.330,44 – налог за пренос ПДВ-а

25.982,67

4.330,44

Кад је у питању рачун за утрошену електричну енергију за децембар, онда је неопходно поред разграничења ПДВ-а извршити и разграничење утрошка електричне енергије и то за 26 дана у децембру 2015. године и 5 дана у јануару 2016. године. Како доћи до приближног износа који се односи на децембар 2015. године и део за јануар 2016. године? Један од начина је да се узме просечна потрошња (на годишњем нивоу) електричне енергије по дану и помножи бројем дана коришћења у месецу. О начину разграничењa ПДВ-а и утрошка електричне енергије одлучује књиговођа, односно руководилац рачуноводства. Пример књижења рачуна Телекома Србије Рачун за телефон за децембар 2015. године примљен је 12. 1. 2016. године. На рачуну је назначено да је у питању рачун за децембар 2015. године. Рачун је издат 1. 1. 2016. године, а датум промета је 31. 12. 2015. године. Како књижити трошак телефона у обрачуну пословања: за период 1. 1. до 31. 12. 2015. године или 1. 1. до 31. 1. 2016. године, и како књижити претходни ПДВ? На рачуну пише за који период је обрачунат ПДВ. На основу члана 15. ст. 2 . Закона о ПДВ-у, промет услуга сматра се извршеним последњег дана периода за који се издаје рачун. Књижење: 433 – Добављач Телеком Србија 531-2 Трошак поштанских услуга у земљи 549,17 270 – Порез на додату вредност по општој стопи 109,83 – рачун за телефон децембар 2015.

659,00

У овом примеру датум издавања рачуна 1. 1. 2016. године није битан датум јер се пословна промена односи на децембар 2015. године кад се и користи претходни ПДВ. Претпоставка је да Телеком има пореску обавезу за децембар 2015. године. Зашто Телеком на рачуну не напише датум издавања 31. 12. 2015. године? Датум издавања рачуна 1. 1. 2016. године не значи да је тад званично извршен промет услуге. Ако тај датум нешто значи може бити само питање кад Телеком ствара обавезу за ПДВ по наведеном рачуну. На рачуну нема напомена из које би било видљиво за који период је обрачунат ПДВ.

3. Разграничена обавеза за ПДВ

Разграничена обавеза за ПДВ књижи се на групу 49 – Пасивна временска разграничења: ● на конту 497 – слободан конто, ● на конту 499 – остала пасивна временска разграничења и аналитички конто (на пример, 499-5).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

lege artis ● јул–август 2016.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Разграничени ПДВ исправно је књижити на оба конта, што значи да порески обвезник сâм одлучује који ће конто користити. Пореска обавеза по основу мањка из протекле године (редован годишњи попис имовине на дан 31. децембра) настаје даном доношења одлуке о усвајању извештаја о попису. Крајњи рок за усвајање извештаја је 30 дана пре истека рока за састављање годишњег финансијског извештаја, односно 28 (29) јануара. ПДВ на утврђени мањак на дан 31. децембара 2015. године улази у обавезу за први обрачунски период у 2016. години. Расход по основу мањка евидентира се у години на коју се односи, односно за 2015. годину, па се у тој години евидентира и ПДВ на конту 499-5 разграничена обавеза за порез на додату вредност. Пример На крају 2015. године утврђен је мањак репроматеријала у износу 1.000 динара и на то је обрачунат ПДВ по стопи 20% или 200 динара. Књижење: 499-5 – разграничене обавезе за порез на додату вредност 200 101 – Материјал 1.000 555-9 – Расход пореза на додату вредност 200 511 – Расход материјала 1.000 – одлука о попису 31. 12. 2015. године 499-5 – разграничене обавезе за порез на додату вредност 470 – обавеза за порез на додату вредност – књижење у јануару 2016. године – пренос

200 200

4. Разграничени ПДВ у царинском рачуну Пример Управа Царина Републике Србије издала је рачун 29. 4. 2016. године за увоз репроматеријала: Царина 2.303,12 Порез на додату вредниост 4.441,35 Укупно 6.744,50 Порески обвезник платио је царински рачун 3. 5. 2016. године.

Коментар аутора: Код царинских рачуна збир царине и пореза на додату вредност по правилу никад не даје укупан збир као што је и у наведеном примеру. Књиговође морају извршити корекцију неке ставке да би добили збир рачуна којег порески обвезник треба да плати. Исправка је извршена на ставки царине, па царина износи 2.303,15 динара (разлика је 0,03 динара). На основу члана 28. ст. 2. тач. 2) услов за одбитак претходног ПДВ-а по основу увоза добара и услуга је и обавеза да је царински рачун, а тиме и ПДВ плаћен у обрачунском периоду.

Књижење: 436 – Добављач у иностранству 101 – Материјал 2.303,15 289-5 – Разграничени порез на додату вредност 4.441,35 – царински рачун

436 – Добављач у иностранству 6.744,50 241 – Текући рачун – извод текућег рачуна код банке

6.744,50

289-5 – Разграничени порез на додату вредност 274 – Порез на додату вредност плаћен при увозу 4.441,35 – књижење на основу извода банке

4.441,35

Уместо закључка

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Код свих рачуна добављача који су издати на сличан начин као у случају рачуна за електричну енергију и телефон књиговође треба пажљиво да прочитају рачун не би ли утврдили за који период је добављач створио обавезу плаћања ПДВ-а. Не улазећи у разлоге зашто је рачун Електродистрибуције издат за наведени обрачунски период са наведеним датумима, добро би било да Електродистрибуција на својим рачунима напише за који период је обрачунат ПДВ јер је то основа за коришћење претходног ПДВ-а од стране њихових купаца. Не улазећи у разлоге зашто је рачун Телекома издат са 1. 1. 2016. године, а промет се односи на децембар 2015. године, добро би било да Телеком на својим рачунима напише за који период је обрачунат ПДВ јер је то основа за коришћење претходног ПДВ-а од стране њихових купаца.

Адвокат: „Докторе, пре него што сте приступили аутопсији, јесте ли

проверили пулс?” Сведок: „Не.” Адвокат: „А крвни притисак?” Сведок: „Не.” Адвокат: „А дисање? Јесте ли проверили дисање?” Сведок: „Не.” Адвокат: „Дакле, сасвим је могуће да је пацијент још увек био жив када сте отпочели аутопсију?” Сведок: „Не, није могуће.” Адвокат: „Не? А како можете бити тако сигурни, када ниједну од ових провера нисте обавили?” Сведок: „Зато што особа на коју падне бетонска плоча тежине од 3,7 тона нема никакве шансе да преживи.” Адвокат: „Да, да. А да ли је ипак могуће да је, с обзиром на то да нисте урадили ниједну од ових провера, пацијент ипак био жив, или да је можда чак и сада жив?” Сведок (љут): „Могуће је да је жив и да се данас нeгдe бави aдвокатуром!”

lege artis ● јул–август 2016.

Из судских списа

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Усаглашавање финансијских картица Пореске управе и пореских обвезника Након увођења електронских пореских пријава у марту 2014. године значајно је унапређена евиденција пореских задужења и уплата. Међутим, проблем остаје и даље са финансијским картицама које имају „старе” уплатне рачуне. Пореска управа засад нема решење како „затворити” салда на наведеним картицама Владимир Скенџић дипл. ек., власник агенције за пружање књиговодствених услуга и аутор бројних чланака из области рачуноводства и финансија racunovodstvo@legeartis.rs

ореска управа води евиденцију јавних прихода по уплатним рачунима на којима врши евидентирање задужења и плаћања пореских обвеза. Финансијска картица Пореске управе разликује се од финансијске картице пореског обвезника. Порески обвезник који води двојно књиговодство евидентира обавезе и плаћања на контима главне књиге 451, 452, 453, 455, 456, 481 и 489 (порез на зараде, допринос за ПИО, допринос за здравство, допринос за незапослене, порез на добит, порез на дивиденде итд.). Порески обвезници који користе двојно књиговодство, као и они који користе контни план за буџетске кориснике и предузетници који воде просто књиговдство у обавези су да своје финансијске картице усклађују са финансијским картицама Пореске управе. Порески обвезници желе да имају усаглашено стање пореских обавеза са Пореском управом.

#1 Како добити финансијске картице Пореске управе? Све до 2013. године порески обвезници нису лако долазили до финансијских картица Пореске управе. Морали су подносити писмени захтев за добијање неких или свих финансијских картица. Захтев се подносио на посебном обрасцу на писарници Пореске управе. На преузимање финансијских картица чекало се од 15 до 30 дана, а преузимале су се у Пореској управи уз овлашћење. Како се у Пореским управама за сваки контакт морало чекати на шалтерима, захтев за штампање финансијских картица подносио се обично једном годишње. Након увођења директне везе Пореске управе и пореских обвезника 2013. године стекли су се услови да се било када у току године електронским путем добију финансијске картице за више година, као и за брз и квалитетан увид у стања финансијских картица, чиме је омогућена правовремена контрола, усаглашавање и исправљање насталих грешака у књижењу.

#2 Финансијска картица – Консолидовани упит стања На примеру пореског обвезника приказаног на слици 1 на консолидованом упиту стања на 18 уплатних рачуна евидентиране су бројчане ставке, док тај порески обвезник на својим финансијским картицама има стање нула.

Слика 1. Консолидовани упит стања

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs 15

#3 Финансијска картица – Локална пореска администрација Ова финансијска картица (слика 2: Преглед стања на рачунима обвезника са свим књижењима и синтетичка финансијска картица) упоредива је са финансијском картицом пореског обвезника и она се може добити електронским путем, што олакшава међусобно усклађивање.

#4 Финансијска картица Пореске управе пореза на добит Ова картица разликује се по начину књижења у односу на остале финансијске картице Пореске управе. На њој се књиже аконтације пореза на добит на основу пореске пријаве ПДП. Коначни обрачун пореза и сторнирање аконтација пореза на добит врши се појединачно по месецима или у укупном износу за целу годину. Порески обвезници користе конто 723 за књижење аконтација пореза на добит и конто 481 за коначни обрачун пореза на добит. Пренос салда на картици Пореске управе у наредну пословну годину разликује се од салда пореског обвезника, што значи да се ове финансијске картице међусобно значајно разликују, али, ипак, могу међусобно да се упоређују у току године.

#5 Које су разлике по уплатним рачунима – контима? На основу дугогодишње сарадње са пореским управама у Београду (свака општина има Пореску управу), као и са неким пореским управама у Србији, регистрована су следећа стања на дан 31. 12.

lege artis ● јул–август 2016.

За обавезе по основу пореза на дивиденду и пореза на зараде поднет је захтев за исправку у књиговодству Пореске управе на који никад није добијен одговор. Картица пореза на добит је усаглашена.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

Слика 2. Преглед стања пореског обвезника

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

2015. године на финансијским картицама Пореске управе, а порески обвезник на тим картицама – уплатним рачунима има стање нула. Дат је пример из картице под тачком 2. овог текста: ● претплата пореза на финансијске трансакције, ● претплата на остали приходи буџета, ● претплата пореза на акције, ● претплата трансфери од (...), ● претплата доприноса за здравство за боловање преко 30 дана, ● претплата доприноса за ПИО за боловање преко 30 дана, ● претплата за допринос за незапослене за боловање преко 30 дана, ● претплата пореза на добит, а на другој картици постоји обавеза порез на добит. Пореска управа задужење за доприносе или порезе књижи на погрешан ПИБ, односно на погрешног пореског обвезника, а код другог пореског обвезника ствара претплату.

Након што прими картицу Пореске управе, порески обвезник обавезан је да провери стање на својим финансијским картицама и да утврди евентуалне разлике. У датом примеру порески обвезник је утврдио да су наведене финансијске картице пореског обвезника са стањем нула.

#6 Како је дошло до разлика (претплата и обавеза)?

#7 Опомене пореских управа Пореска управа издаје опомене за неплаћане обавезе за јавне приходе што је у складу са Законом о пореском поступку и пореској администрацији. Опомене које су издате са чврстим аргументима на финансијској картици по којој је задужен порески обвезник су оправдане и имају свој ефекат ако порески дужник послује и има новчаних или девизних средстава на својим рачунима код пословних банака. Проблем је како наплатити потраживање по опомени кад порески дужник нема средстава на текућим рачунима. Посебан проблем се јавља кад Пореска управа изда опомену за неплаћене јавне приходе, а при том је погрешно задужила пореског обвезника. Порески обвезник у том случају улази у проблем, јер мора доказивати да је Пореска управа учинила грешку, а то доказивање у пракси траје веома дуго.

Посебан проблем се јавља кад Пореска управа изда опомену за неплаћене јавне приходе, а при том је погрешно задужила пореског обвезника, који тада улази у проблем, јер мора доказивати да је Пореска управа учинила грешку.

17 lege artis ● јул–август 2016.

Увидом у картице Пореске управе за 2014, 2013. и протекле године, утврђено је да је стање пореза на финансијске трансакције старо преко 10 година, а остала стања неколико година. Постоји могућност да Пореска управа није књижила задужење на основу предате Пореске пријаве или је књижила уплату другог пореског обвезника. Утврђено је да је Пореска управа књижила порез на добит на две финансијске картице из разлога што је друштво променило седиште, односно општину. Пореска управа добила је Решење о промени седишта друштва и писмени захтев пореског обвезника да се изврши спајање финасијских картица пореза на добит. Промена седишта извршена је 2013. године, а до 31. 12. 2015. године Пореска управа није извршила спајање финансијских картица. И код пореских обвезника јављају се грешке у књижењу на контима главне књиге, али порески обвезник након упоређења са картицама Пореске управе може врло брзо уочити грешку и исправити своје књижење.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Наведени су примери из праксе како су настале разлике између стања на картицама Пореске управе и стања на картицама пореског обвезника: ● Пореска управа књижила је уплату пореског обвезника на погрешан ПИБ; ● Пореска управа књижила је уплату на тачан ПИБ, али позив на број није исправан; ● Пореска управа књижила је уплате за субвенцију за зараду запосленог радника, а није књижила задужење по пореској пријави која је предата у Пореску управу; ● Пореска управа књижила је задужење на погрешан ПИБ пореског обвезника.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

Слика 3. Захтев за достављање неопходних докумената

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Пример из праксе: Порески обвезник примио је 2014. године поштом препоручено три опомене за неплаћене обавезе по основу зарада запослених. Порески обвезник је до тада уредно предавао пореске пријаве и плаћао порезе и доприносе на зараде. Порески обвезник који је примио опомене имао је два запослена радника, а опомене су стигле на задужења као да има 20 запослених. Утврђено је да је задужење погрешно и уложене су три писмене жалбе уз доказе и плаћена је накнада за сваку жалбу у износу већем од 1.000,00 динара. На уложену жалбу порески обвезник никад није добио одговор и стално је „стрепио” да ће му текући рачун бити блокиран и да неће моћи нормално да послује. Порески обвезник је накнадно написао и жалбу – допис у којем је захтевао одговор. Након пола године од подношења жалби грешка и даље није исправљена. Након више од годину дана затражене

#8 Прекњижавање или отпис салда на финансијским картицама Пореске управе Под тачком 2. овог текста налази се копија финансијске картице Пореске управе са стањима на 18 уплатних рачуна и то 14 претплата и 4 обавезе. По наведеним рачунима порески обвезник нема финасијских картица јер је на њима стање О (нула). Порески обвезник је тражио више пута да се исправе грешке на задужењима уз приложене доказе. За 14 претплата порески обвезник писменим путем тражио је од Пореске управе да се већи износи претплата прекњиже на картице на којима има обавезе. Није било писменог одговора. По наведеном захтеву обављен је и усмени разговор у канцеларији Пореске управе и добијен одговор да порески обвезник докаже кад су и по ком основу настале претплате. Јасно, порески обвезник није могао да докаже претплате које су укњижене од стране Пореске управе и које су старе и више од 10 година. Знајући да нема претплата, порески обвезник доставља Пореској управи писмени захтев да се све претплате оприходују у корист Пореске управе (државе). И на овај захтев није било писменог одговора. Након новог писменог захтева у вези са отписом потраживања, инспектор пореске управе шаље писмо (слика 3) где тражи да се у року од 5 дана доставе докази о претплатама, а у противном ће захтев бити одбијен, односно сматраће се да није ни поднет. Након тог писма, стање крајем маја 2016. године остаје и даље исто. Остаје нејасно када и како ће се овај проблем разрешити.

#9 Књиговође као узрок насталих разлика Грешке у књиговодству дешавају се баш као и у сваком послу, само што оне код административних радника немају тежину као код неких других занимања. Уочене грешке које су последица унутарњих или спољних контрола могу се лако и брзо исправити ако нису последица незаконитих радњи.

19 lege artis ● јул–август 2016.

Још један од проблема у сарадњи са пореским управама јесте тај што се опомене шаљу селективно, како од стране пореских управа тако и у самим пореским управама. Док су неки порески обвезници „заштићени”, дешава се да они порески обвезници који уредно измирују своје обавезе добију опомену или чак пријаву због малих закашњења у предаји пореских пријава или уплатама. О овој теми би требало шире и конкретније писати будући да представља један од већих проблема у Републици Србији. Посебан проблем у овом примеру јесте онај кад је пореском обвезнику потребно пореско уверење о плаћеним јавним приходима за потребе тендера или друге потребе, а уверење не може добити све док Пореска управа на изврши исправку грешке наведене у горњем примеру. Да је порески обвезник из наведеног примера затражио уверење о измиреним обавезама пола године након достављених опомена уверење не би добио јер до тог времена нико у Пореској управи није ни реаговао на уложене жалбе. Уколико би му хитно требало пореско уверење, он би прво морао да плати дуг по опомени, па затим касније тражи поврат тих средстава, што би потрајало прилично дуг временски период. Проблем настале затезне камате по погрешним задужењима решава се на различите начине у пореским управама и унутар пореских управа и ствар је књиговођа пореских обвезника како ће се изборити да се обрачуната камата сторнира.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

су финансијске картице од Пореске управе да се провери стање и утврђено је да је извршено сторнирање наведених задужења. Ни до маја 2016. године није стигао одговор на жалбе. Пореска управа исправила је грешку, а да о томе ни на који начин није обавестила пореског обвезника. Исправно би било да је Пореска управа упутила писмено извињење и надокнадила накнаду (вратила уплаћену административну таксу) на уложене три жалбе. На основу дугогодишње сарадње са Пореском управом уочено је да писмене жалбе упућене Пореској управи нису популарне код пореских инспектора. Инспектор обично жели да кроз дијалог разреши проблем са књиговођом пореског обвезника и да избегне писмени захтев за исправљање грешке. На уложену жалбу прво одговор мора дати порески инспектор, што њима ствара проблем јер морају признати да је Пореска управа направила грешку.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Књиговође код пореских обвезника већину грешака открију кад добију финансијске картице Пореске управе и са њом ускладе уплате и задужења. У овом случају порески обвезник релативно брзо и квалитетно (тачно) утврди своју обавезу према Пореској управи. Књиговође пореских обвезника грешке могу учинити уплатом на погрешне уплатне рачуне и позивом на погрешан контролни број. Књиговође у Пореској управи тешко или ретко уочавају грешке које су настале у Пореској управи. За учињене грешке сазнају углавном (процена у 95% случајева) кад им порески обвезник укаже на то да је дошло до грешака у књижењу. Разлози због којих књиговође у Пореској управи тешко уочавају своје грешке могу бити у флуктуацији књиговођа, одсуству са посла због боловања, годишњих одмора, њихове недовољне стручности и сл. Нужна је повремена контрола послова које извршавају књиговође у Пореској управи, а и код пореских обвезника, како се не би догодило да ова врста администрације буде кочница у пословању пореских обвезника.

#10 Пореска уверења Порески обвезници често се суоче са проблемима приликом добијања пореских уверења. Пореска уверења се издају кад порески обвезник нема неизмирених обавеза за јавне приходе. Ако је порески обвезник измирио своје обавезе и ако је Пореска управа на правилан начин све то евидентирала, пореско уверење може се добити на основу писменог захтева у року од седам до месец дана. Пореска управа обично користи законско право и већину уверења издаје након месец дана. Ако Пореска управа има грешку у евидентирању уплата и задужења код пореског обвезника који тражи пореско уверење, ту настаје велики проблем. Инспектор пореске управе или референт сматра да је оно што се налази на финансијској картици тачно. Књиговођа пореског обвезника пружа доказ да Пореска управа има грешку у књижењу.Та провера траје неколико дана и дуже да би на крају инспектор пореске управе утврдио да је стање код Пореске управе тачно. Порески обвезник и даље доказује да је грешка у Пореској управи, али да би добио уверење што пре мора да плати салдо обавезе, односно да плати и оно за шта нема обавезу. Након присилне уплате, порески обвезник настаља усаглашавање са Пореском управом и ако Пореска управа не признаје грешку порески обвезник своје право мора доказивати путем тужбе.

#11 Књижење затезне камате За кашњење у плаћању јавних прихода (пореза, доприноса и накнада) Пореска управа обрачунава законску затезну камату која се евидентира – књижи на истој картици где и главни дуг. Порески обвезници камату не књиже на конта где се евидентира обавеза и уплата, већ на конто 562 за привредна друштва и предузетнике који воде двојно књиговодство. Пореска управа обрачунава законску затезну камату и на погрешна задужења што доводи до још већег одступања финансијских картица пореских обвезника и Пореске управе. Начин наплате законске затезне камате у протеклим годинима различито се регулисало. Прво се наплаћивала камата, а затим основни дуг, да би се регулатива променила, па се вршила наплата основног дуга, а затим наплата камате. Након исправке грешке од стране Пореске управе, основни дуг се исправља путем сторнирања, али остаје затезна камата која је била везана за то погрешно задужење. Порески обвезник мора путем писменог захтева тражити да се сторнира и камата која је била везана за погрешно задужење. Некад се та камата сторнира, али има случајева да до тога никад и не дође. Пореска управа обрачунава затезну камату иако је обавеза плаћена правовремено, али позив на број није био тачан (грешка може бити код пореског обвезника или и код Пореске управе). И након исправке позива на број и спајања у једну финансијску картицу остаје проблем са обрачунатом каматом. Да ли ће се камата сторнирати у овом случају, зависи од инспектора канцеларијске контроле или књиговође у Пореској управи. Постоје различити ставови пореских управа. Порески обвезник мора бити „упоран” у захтеву да се наведена затезна камата сторнира обраћајући се пре свега писменим путем.

Од марта 2014. године Пореска управа увела је електронску доставу пореских пријава ППП ДП на зараде запослених. Увођењем обједињене наплате поједностављен је обрачун пореза и доприноса, уплатом свих обавеза на један уплатни рачун. Након двогодишње примене обједињене наплате на уплатном рачуну 840-4848-37 порески обвезници и Пореска управа немају неусаглашених стања, осим што се за кашњење у плаћању обрачунава затезна камата која се аутоматски књижи на финансијској картици Пореске управе по поднетој пореској пријави, а порески обвезник камату књижи након уплате на конто 562.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Уместо закључка

Након увођења електронских пореских пријава у марту 2014. године значајно је унапређена евиденција пореских задужења и уплата. Међутим, проблем остаје и даље са финансијским картицама које имају „старе” уплатне рачуне. Пореска управа засад нема решења како „затворити” салда на наведеним картицама. Пореске управе треба да пронађу решење за отпис наведених претплата не тражећи од пореских обвезника да исправљају грешке Пореске управе. Потребно је да Пореска управа хитно изда упутство којим регулише решавање „старих” салда на рачунима јавних прихода које би на истоветан начин примењивале све пореске управе и порески инспектори. Предлажемо пореским обвезницима да писменим захтевом траже да се претплате на финансијким картицама Пореске управе за које нема доказа по ком основу су настале прекњиже на друге уплатне рачуне. У случају да Пореска управа одбије захтев за ове претплате, треба поднети нови захтев за отпис у корист јавних прихода. Пореским обвезницима напомињемо да само писменим путем могу оспорити погрешна задужења или уплате које је књижила Пореска управа. Потребна је боља и чешћа комуникација пореских инспектора и књиговођа пореских обвезника без додатних претњи санкцијама од стране Пореске управе. Без уважавања пореских обвезника од стране Пореске управе нема ни боље сарадње на бржем отклањању насталих грешака. Потребно је да Пореска управа у што краћем времену, односно одмах по пријему писмених захтева, реагује на предлоге пореских обвезника. Пореска управа је обавезна да писмено одговори на сваку жалбу пореског обвезника. Ако би централа Пореске управе извршила увид у примљене жалбе, као и дате одговоре на те жалбе, дошла би до података на колико жалби је дат одговор за грешке учињене у књижењу у Пореској управи. Уколико централа Пореске управе нема наведене анализе, постоји проблем у њеном функционисању, а наведене слабости неће се отклонити у скоријој будућности. Пореска управа обично даје писмени одговор на жалбу где сматра да је правилно поступила. И на примљени одговор на жалбу порески обвезник у неким случајевима мора уложити жалбу јер су наводи у одговору нетачни.

lege artis ● јул–август 2016.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Усклађивање оснивачких аката и усаглашавање општих аката са одредбама новог Закона о јавним предузећима Овај текст је фокусиран на рачуноводствену евиденцију уписаног регистрованог основног капитала, како код оснивача, тако и код основаног јавног предузећа и друштва капитала. Осим тога, сматрамо упутним да поближе, са економског аспекта, појаснимо неке категорије које се помињу у члану 10. Закона о ЈП мр Јован Чанак дугогодишњи аутор бројних тема из области рачуноводства и финансија racunovodstvo@legeartis.rs

оношењем новог Закона о јавним предузећима („Сл. гласник РС”, бр. 15/16 од 25. 2. 2016. године, у даљем тексту: Закон о ЈП) престале су да важе одредбе дотадашњег Закона о јавним предузећима („Сл. гласник РС”, бр. 119/12, 116/13 – аутентично тумачење и 44/14 – др. закон, у даљем тексту: претходни закон). Коментар одредби важећег Закона о ЈП односи се првенствено на примену члана 79. из прелазних и завршних одредби. Према првом ставу поменутог члана 79. Закона, оснивачи јавних предузећа и друштва капитала из члана 3. ст. 2. тач. 1) и 2) овог закона ускладиће оснивачка акта са одредбама овог закона у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона, што подразумева крајњи рок 4. септембар 2016. године. Дакле, ова обавеза се односи на: ● друштва с ограниченом одговорношћу и акционарска друштва чији је једини власник јавно предузеће (у даљем тексту: друштво капитала чији је једини власник јавно предузеће), ● друштво капитала чији је једини власник Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе (у даљем тексту: друштва капитала чији су оснивачи РС, АП и ЈЛС), као и зависно друштво чији је једини власник то друштво капитала. Према другом ставу поменутог члана 79. Закона, јавна предузећа (друштва капитала чији је једини власник јавно предузеће) и друштва капитала (друштва капитала чији су оснивачи РС, АП и ЈЛС), као и зависно друштво чији је једини власник то друштво капитала, дужни су да своја општа акта усагласе са овим законом и оснивачким актом у року од 90 дана од дана усклађивања оснивачких аката са одредбама овог закона, што подразумева крајњи рок 4. децембар 2016. године. Да би оснивачи јавних предузећа и друштава капитала могли извршити усклађивање оснивачких аката у складу са одредбама овог закона, потребно је имати у виду и његове следеће одредбе: 1) Члан 6. Закона о ЈП, који прописује садржину оснивачког акта. То се односи на тач. 8) и 9) из овог члана. У тач. 8) прописује се да оснивачки акт треба да садржи износ основног капитала, као

У јавним акционарским друштвима вредност неновчаног улога утврђује се искључиво путем процене у складу са чл. 51–58. Закона о ПД.

Оснивачи јавних предузећа и друштва капитала из члана 3. ст. 2. тач. 1) и 2) овог закона ускладиће оснивачка акта са одредбама овог закона у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона, дакле, до 4. септембра 2016.

23 lege artis ● јул–август 2016.

Основни капитал јавног предузећа и друштва капитала представља вредност уписаних улога њихових оснивача или чланова, изражену у новцу. Вредност неновчаног улога оснивача или члана утврђује се на основу процене изражене на начин прописан законом којим се уређује правни положај привредних друштава. Реч је о одредбама чл. 51–58. Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/11, 99/11, 83/14 – др. закон и 5/15, у даљем тексту: Закон о ПД). То значи да се сходно члану 50. Закона о ПД вредност неновчаног улога утврђује: 1) споразумно од стране свих чланова друштва; 2) путем процене, у складу са чл. 51–58. Закона о ПД.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и опис, врсту и вредност неновчаног улога. У тач. 9) прописује се да у оснивачком акту треба да буде садржан податак о уделима оснивача у основном капиталу израженог у процентима, што представља новину у односу на претходни закон; 2) Члан 8. Закона о ЈП, који прописује да јавно предузеће стиче својство правног лица уписом у регистар у складу са законом којим се уређује правни положај и поступак регистрације привредних друштава. У вези са изнетим важно је поменути одредбу члана 44. Закона о поступку регистрације у агенцији за привредне регистре („Сл. гласник РС”, бр. 99/11 и 83/14, у даљем тексту: Закон о поступку регистрације) на основу којег је Министар за привреду донео Правилник о садржини регистра привредних субјеката и документацији потребној за регистрацију („Сл. гласник РС”, бр. 42/16 од 22. априла 2016. године, у даљем тексту: Правилник о садржини регистра привредних субјеката) који је ступио на снагу 30. 4. 2016. године. Наиме, чланом 29. Правилника о садржини регистра привредних субјеката, предвиђена је регистрација промене оснивачког акта, статута и обавеза овере оснивачког акта. До обавезе промене оснивачког акта доћи ће овог пута због примене одредбе из члана 79. Закона о ЈП ради усклађивања оснивачког акта, а што је обавеза оснивача јавних предузећа и друштава капитала и обавеза јавних предузећа и друштава капитала због усаглашавања општих аката са одредбама закона о јавним предузећима и усклађеним оснивачким актом, такође, сходно одредбама закона о јавним предузећима. Даном ступања на снагу овог правилника престао је да важи Правилник о садржини Регистра привредних субјеката и документацији потребној за регистрацију („Сл. гласник РС”, бр. 6/12); 3) Члан 10. Закона о ЈП, који прописује имовину и основни капитал јавног предузећа (друштва капитала чији је једини власник јавно предузеће) и друштва капитала (друштва капитала чији су оснивачи РС, АП и ЈЛС), као и зависног друштва чији је једини власник то друштво капитала. Поменуто јавно предузеће и друштво капитала својом имовином управљају и располажу у складу са законом и оснивачким актом.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

По основу улагања у капитал, оснивач стиче удео у јавном предузећу или уделе и акције у друштву капитала, као и права по основу стечених удела, односно акција Полазећи од чињенице да су сходно поменутим одредбама новог Закона о ЈП пролонгирани рокови у вези са усклађивањем оснивачких аката од стране оснивача и усаглашавањем општих аката од стране јавних предузећа и друштава капитала, претпостављамо да предстоји још доста посла код многих оснивача на усаглашавању оснивачког акта јавних предузећа у складу са одредбама Закона о ЈП, као и општих аката јавних предузећа са усаглашеним оснивачким актом са одредбама Закона о ЈП. Имајући претходно у виду, као и чињеницу да у ранијим прописима није постојала обавеза исказивања вредности основног капитала у оснивачком акту, овом приликом предмет нашег разматрања биће посвећен основном капиталу као елементу који треба да садржи акт о оснивању јавног предузећа (даље: оснивачки акт), који се усклађује са одредбама Закона о ЈП. Дакле, овај текст је фокусиран на рачуноводствену евиденцију уписаног регистрованог основног капитала, како код оснивача, тако и код основаног јавног предузећа и друштва капитала. Осим тога, сматрамо упутним да поближе, са економског аспекта, појаснимо неке категорије које се помињу у члану 10. Закона о ЈП, као што су: основни капитал, новчани и неновчани улог, имовина и њена структура, капитал у јавном предузећу и његова подела на уделе, стицање удела или акција у јавним предузећима, права по основу тих акција и удела.

1. Појмовно значење имовине, нето имовине, капитала и основног капитала код јавних предузећа Имовину неког друштва чине ствари и права који су у власништву друштва, било да је оно привредно друштво или јавно предузеће. Треба напоменути да сходно новим одредбама члана 3. Закона о ЈП, делатност од општег интереса, поред јавног предузећа чији је оснивач Република, АП или ЈЛС, може да обавља и друштво с ограниченом одговорношћу и акционарско друштво чији је једини власник јавно предузеће, као и друштво капитала чији је једини власник РС, АП, ЈЛС, као и зависно друштво чији је једини власник то друштво капитала. Делатност од општег интереса може да обавља и друго друштво капитала и предузетник, коме је надлежни орган поверио обављање те делатности. Таква могућност обављања делатности од општег интереса од стране друштава с ограниченом одговорношћу, акционарских друштава, као и предузетника, раније није постојала. Међутим, сада су организациони облици привредних друштава основаних у складу са одредбама Закона о ПД или пак у складу са одредбама Закона о ЈП, може се рећи, на неки начин усклађени, што је видљиво и из одредаба Закона о ЈП, ко све може да обавља делатност од општег интереса. Дакле, када имовину посматрамо са рачуноводственог становишта она је обухваћена у активи јавних предузећа, зависно од тога по којем контном плану воде пословне књиге. Да напоменемо, у појмовном смислу нема разлике у имовини код привредних друштава основаних у складу са одредбама Закона о ПД или пак оних основаних у складу са одредбама Закона о ЈП. Разлика само постоји у називу оснивача као субјекта који оснива привредно друштво. Оснивачи привредних друштава у приватном сектору су физичка лица, док су оснивачи јавних предузећа углавном Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе. Јавна предузећа воде пословне књиге према Правилнику о Контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге и предузетнике („Сл. гласник РС”, бр. 95/14, у даљем тексту: Правилник о Контном оквиру за привреду) и према Правилнику о стандардном класификационом оквиру и Контном плану за буџетски систем („Сл. гласник РС”, бр. 16/16, у даљем тексту: Правилник о Контном плану за буџетски систем). У наставку дајемо упоредну табелу у којој је приказана структура имовине према једном и другом правилнику, а која изгледа овако:

ИМОВИНА према Правилнику о Контном плану за буџетски систем

Класа 0 – Уписани, а неуплаћени капитал и стална имовина

000000 – Нефинансијска имовина

00 – Уписани, а неуплаћени капитал

010000 – Нефинансијска имовина у сталним средствима

01 – Нематеријална имовина

020000 – Нефинансијска имовина у залихама

02 – Некретнине, постројења и опрема

100000 – Финансијска имовина

03 – Биолошка средства 04 – Дугорочни финансијски пласмани

110000 – Дугорочна финансијска имовина

05 – Дугорочна потраживања Класа 1 – Залихе и стална средства намењена продаји

120000 – Новчана средства, племенити метали, хартије од вредности, потраживања и краткорочни пласмани

10 – Залихе материјала

130000 – Активна временска разграничења

11 – Недовршена производња и услуге 12 – Готови производи

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

према Правилнику о Контном оквиру за привреду

13 – Роба

14 – Стална средства намењена продаји

lege artis ● јул–август 2016.

15 – Плаћени аванси за залихе и услуге Класа 2 – Краткорочна потраживања, новчана средства и активна временска разграничења 20 – Потраживања по основу продаје 21 – Потраживања из специфичних послова 22 – Друга потраживања 23 – Краткорочни финансијски пласмани 24 – Готовински еквиваленти и готовина 27 – Порез на додату вредност 28 – Активна временска разграничења Но, овде ваља правити разлику између почетне имовине која је регистрована код привредног суда у оснивачком акту и укупне имовине која се касније стиче из обављања редовне делатности због које је предузеће основано. Ту почетну имовину с којом оснивач оснива јавно предузеће или привредно друштво називамо још оснивачким улогом. Вредност имовине (оснивачког улога) у оснивачком акту која се региструје је, управо та, почетна имовина која чини подлогу за књижење у билансу стања предузећа које је основано. То је, дакле, прва пословна промена која треба у пословним књигама да евидентира уписани и уплаћени оснивачки улог, што подразумева да је предузеће основано, регистровано, стекло својство правног лица и почело са обављањем редовне делатности. Касније ћемо ту пословну промену рачуноводствено евидентирати

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

у наредној тачки излагања, како код оснивача јавног предузећа, тако и код основаног јавног предузећа. Одмах се поставља питање шта би требало да буде противставка у пасиви основаног јавног предузећа насупрот тој почетној вредности имовине исказаној у активи. Та ставка је, без дилеме, капитал и постоји одређени конто на којем се књижи као основни капитал, код основаног јавног предузећа које води пословне књиге према Правилнику о Контном оквиру за привреду. У Агенцији за привредне регистре у регистрационој пријави промене оснивачког акта, сходно члану 29. Правилника о садржини регистра привредних субјеката, прилаже се: ● одлука надлежног органа о промени оснивачког акта, ● пречишћени текст измена оснивачког акта, потписан од стране законског заступника. Оснивачки акт се због усклађивања са одредбама Закона о ЈП мења, између осталог, и због уношења вредности новчаног и неновчаног улога, при чему раније није постојала обавеза да јавна предузећа тај елемент уносе у оснивачки акт. Уз пријаву промене статута субјекта регистрације, прилаже се: ● одлука надлежног органа субјекта регистрације о промени статута, ● пречишћени текст измена статута, потписан од стране законског заступника субјекта регистрације. Уз пријаву уписа обавезе овере оснивачког акта, односно престанка обавезе овере оснивачког акта, прилаже се документација прописана ст. 1. овог члана (одлука надлежног органа о промени оснивачког акта и пречишћени текст измена оснивачког акта, потписан од стране законског заступника). Оснивач јавног предузећа књижиће унос свог оснивачког новчаног улога на основу уплате новчаног улога на посебан рачун. За јавна предузећа која су основана, ова уплата новчаног улога, по нашем мишљењу, треба да се изврши у корист текућег рачуна пословне банке, код које имају отворен текући рачун. Нето имовина је вредност имовине која одговара вредности капитала који је умањен за обавезе. Дакле, када предузеће почне са пословањем и увећа своју почетну имовину, онда говоримо о укупно стеченој имовини предузећа. Међутим, нето имовина је она имовина која је набављена из властитих извора, дакле, капитала предузећа умањених за обавезе предузећа. Управо сва имовина која је набављена у целости из сопствених извора представља капитал јавног предузећа, који се састоји од основног капитала који је унео оснивач приликом оснивања, али и других делова капитала, као што су резерве, нераспоређени добитак, које је јавно предузеће након оснивања створило у току свог пословања. Но, ваља подсетити да треба, такође, правити разлику између капитала и основног капитала. Уколико је почетна имовина увећана из редовног пословања, без превеликих задуживања, тј. да се није нарушила структура капитала у смислу повећања туђих извора и смањења сопствених извора, сматрамо да је увећан и основни капитал. Према томе, капитал оснивача представља имовину након умањења за обавезе предузећа. Рачуноводствена равнотежа имовине и капитала, може се изразити једначином: Капитал = Имовина – Обавезе. Када бисмо покушали ставити знак једнакости између имовине и капитала, рекли бисмо да је то само теоретски могуће. Ипак, не искључујемо могућност да такви случајеви и постоје у пракси. То би значило да је такво предузеће сву своју имовину стекло из капитала (основног, средстава резерви, нераспоређеног добитка) и да нема уопште обавеза ни према добављачима ни према банкама за узете кредите. Ово више износимо као хипотетички пример. Треба подсетити и на то да капитал, осим билансне позиције која показује структуру учешћа сопствених извора (пасива) у вредности укупне имовине (актива), представља и класни однос. Према Правилнику о Контном оквиру за привреду, видљиво је да основни капитал (капитал уписан

2. Основачки улог јавног предузећа којег оснивач уноси у оснивачки акт Сходно члану 6. Закона о ЈП, у оснивачком акту уноси се износ основног капитала, те даје опис, врста и вредност неновчаног улога. Међутим, поставља се питање да ли је тај износ основног капитала укупан износ основног капитала који се састоји од новчаног и неновчаног улога. Истичемо да је то прецизније регулисано чланом 141. Закона о ПД, када је реч о оснивању друштва с ограниченом одговорношћу, односно чл. 265. и 266. Закона о ПД, када је реч о оснивању акционарског друштва. У члану 141. (тач. 4–7) Закона о ПД наводи се да оснивачки акт садржи укупан износ основног капитала друштва, износ новчаног улога, односно новчану вредност и опис неновчаног

27 lege artis ● јул–август 2016.

Сматрамо да су оба начина усклађивања оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП, у основи добра, и да сваки оснивач треба сâм да процени који је начин тог усклађивања за њега прихватљивији, без обзира на то што ће се можда каснити са овим послом у односу на прописани рок усклађивања. Треба имати у виду и то што Законом о ЈП нису прописане казнене одредбе у случају прекорачења рока усклађивања оснивачког акта. Од предложена два начина усклађивања оснивачког акта, ми бисмо, ипак, дали предност другом начину јер он више одражава истинитост настанка пословног догађаја и боље је због тога да и један и други вид оснивачког улога (новчани и неновчани) буду истовремено унети у оснивачки акт који се усклађује са одредбама Закона о ЈП. Такав приступ имаћемо у овом коментару и код рачуноводствене евиденције уплаћеног новчаног улога и унетог неновчаног улога (ствари и опреме) приказаном у усклађеном оснивачком акту са одредбама Закона о ЈП.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

у регистар привредног суда) може бити власништво акционарског друштва, друштва с ограниченом одговорношћу, власништво државе, власништво задруге, али и још увек као нетрансформисани друштвени капитал у друге облике власништва. Ако бисмо изводили одређене закључке о имовини, нето имовини, капиталу и основном капиталу према Правилнику о Контном плану за буџетски систем, онда не бисмо могли доћи до сличних констатација, као што смо дошли на бази Правилника о Контном оквиру за привреду, јер је Контни план за буџетски систем концепцијски друкчије постављен. Наиме, видљиво је на индиректан начин, да код корисника јавних средстава, па тако и јавних предузећа која воде пословне књиге и састављају финансијске извештаје према Правилнику о Контом плану за буџетски систем, да су сви ентитети које је основала држава, основани државним капиталом. Дакле, на једној страни у активи имамо нефинансијску и финансијску имовину, а извор тој имовини је капитал структурно рашчлањен по врсти имовине која је набављена из тог, да условно кажемо, државног капитала. Дакле, да би извршили усклађивање оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП, оснивачи јавних предузећа, према мишљењу неких аутора, са чиме смо и ми сагласни, могу поступити на два начина. Треба напоменути да се усклађивање оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП врши из разлога што у оснивачком акту када су та јавна предузећа оснивана, није био вредносно уписан износ оснивачког капитала. ● ПРВИ НАЧИН усклађивања износа основног капитала у оснивачком акту је да се једноставно у оснивачки акт унесе уплаћени новчани део, макар он био и симболичне вредности јер законски није прописан, а минимални износ новчаног улога је 100,00 динара према одредбама Закона о ПД, ако се оснива друштво с ограниченом одговорношћу. Што се тиче неновчаног улога, он се не би уносио у оснивачки акт, зато што треба претходно извршити процену вредности неновчаног улога (основног капитала). Тек по окончању процене и доношења одлуке о повећању вредности основног капитала, и његовог исказивања у билансу стања, поднела би се регистрациона пријава Агенцији за привредне регистре о повећању вредности основног капитала; ● ДРУГИ НАЧИН усклађивања износа основног капитала у оснивачком акту је уношење нове процењене вредности неновчаног улога и подношење Агенцији за привредне регистре нове регистрационе пријаве, којој се прилаже усклађени оснивачки акт у којем је уписана нова (измењена) вредност основног капитала (оснивачког улога – новчаног и неновчаног).

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

улога сваког члана друштва, време уплате, односно уношења улога у основни капитал друштва и удео сваког члана друштва у укупном основном капиталу изражен у процентима. У члану 265. Закона о ПД, прописано је да код оснивања акционарског друштва оснивачки акт садржи укупан износ оснивачког улога, односно новчану вредност и опис неновчаног улога сваког од акционара који оснивају друштво, рок уплате, односно уноса улога. Такође, оснивачки акт садржи и податке о акцијама које уписује сваки акционар који оснива друштво и то: број акција, њихову врсту и класу, њихову номиналну вредност, односно код акција без номиналне вредности део основног капитала за који су оне издате. Дакле, видљиво је да оснивачки акт из члана 6. Закона о ЈП не садржи још неке елементе које би требало да садржи, а наведени су у поменутим члановима Закона о ПД, као што су време уплате, односно уношења улога у основни капитал друштва. Од нарочитог је значаја имати у виду одредбу члана 266. Закона о ПД, која регулише рок уплате, односно улога код оснивања акционарског друштва. Према првом ставу члана 266. Закона о ПД, уписане акције које се у складу са оснивачким актом уплаћују у новцу уплаћују се пре регистрације оснивања друштва на привремени рачун отворен код пословне банке у Републици Србији. У складу са другим ставом члана 266. Закона о ПД, пре регистрације друштва акционари који оснивају друштво дужни су да уплате, односно унесу улоге који представљају најмање 25% основног капитала, при чему уплаћени износ новчаног дела основног капитала не може бити нижи од минималног износа основног капитала прописаног чланом 293. Закона о ПД, што износи 3.000.000,00 динара ако посебним законом није предвиђен већи износ. Због тога сматрамо да се код доношења оснивачког акта о оснивању јавног предузећа (ако је реч о акционарском друштву), мора применити сходна одредба члана 266. Закона о ПД. У Закону о ЈП није прописан минимални износ основног капитала (оснивачког улога). На оснивачки акт јавног предузећа (ако се оснива друштво с ограниченом одговорношћу) сходно треба применити члан 145. из Закона о ПД који прописује минимални основни капитал у износу од 100,00 динара, осим ако је посебним законом предвиђен већи износ основног капитала за друштва која обављају одређене делатности. Важно је поновити да тај минимални износ основног капитала може бити новчани и неновчани улог како је то уређено чланом 45. Закона о ПД. У Закону о ЈП није одређеније прописано какву форму треба да има оснивачки акт јавног предузећа, када се сматра пуноважним и у којој се форми сачињава, па се на та питања примењује сходна одредба члана 11. Закона о ПД. Дакле, приликом оснивања друштва, потписи на оснивачком акту оверавају се у складу са законом којим се уређује овера потписа, па се након тога овај акт сматра пуноважним. Оснивачки акт и статут сачињавају се у писаној форми и региструју се у складу са Законом о поступку регистрације.

2.1. Основна разлика између улога и удела

У оснивачком акту оснивач јавног предузећа уноси укупан износ основног капитала (новчани и неновчани улог сваког члана друштва). Тај новчани и неновчани улог, представљају оснивачки улог и он је недељив. Будући да је оснивач јавног предузећа Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, онда имамо само једног члана друштва који има свој улог, који се третира само као један, тј. оснивачки улог у оснивању таквог предузећа. С друге стране, поставља се питање шта су удели, каква је њихова правна природа, како се стичу, која су права по основу удела и постојање сувласништва на уделима? На поменута питања немамо до краја јасан одговор, односно не постоје одредбе у Закону о ЈП које поменута питања детаљније регулишу. Због такве чињенице, сходно ће се применити одредбе чл. 150–153. из Закона о ПД. Према члану 150. Закона о ПД, који уређује правну природу удела, прописано је да удели нису хартије од вредности, што значи да се удели не могу стицати, нити се њима може располагати упућивањем јавне понуде у смислу закона којим се уређује тржиште капитала. Према члану 151. Закона о ПД, члан друштва стиче удео у друштву сразмерно вредности његовог улога у укупном основном капиталу друштва, осим ако је оснивачким актом при

Сходно члану 153. Закона о ПД, којим се уређује сувласништво у уделу, прописано је да удео може припадати већем броју лица или сувласницима удела. У овај део проблематике не бисмо детаљније улазили, већ бисмо се задржали на томе да оснивач јавног предузећа у основи може да има само један удео. Да ли је држава заинтересована да удели буду сувласнички, где је она једним делом, а да су другим делом представници приватног капитала сувласници удела, то као могућност није искључено. Напротив, препоручљиво је и уређено је другим законима и не постоје никаква законска ограничења. У нашем коментару, имаћемо у виду претпоставку о само једном уделу код оснивача јавних предузећа.

2.2. Износ улога који је утврђен у оснивачком акту

2.3. Рачуноводствена евиденција основног капитала на основу усклађеног оснивачког акта, према одредбама Закона о ЈП

Код рачуноводствене евиденције новоутврђене вредности основног капитала према оснивачком акту јавног предузећа који се усклађује према одредбама Закона о ЈП, потребно је имати у виду следеће околности: 1) рачуноводствена евиденција код оснивача јавног предузећа, усклађене вредности основног капитала, 2) рачуноводствена евиденција код јавног предузећа, усклађене вредности основног капитала које води пословне књиге према Правилнику о Контном оквиру за привреду, 3) рачуноводствена евиденција код јавног предузећа, усклађене вредности основног капитала, које води пословне књиге према Правилнику о Контном плану за буџетски систем. У наставку ћемо дати један пример, на основу којег ћемо приказати рачуноводствену евиденцију наведених модалитета. Такође, напомињемо да се оснивач јавног предузећа одлучио да оснивачки улог као нови елемент који није био заступљен у оснивачком акту, буде исказан у новчаном улогу и у неновчаном улогу, према примеру који следи у наставку.

29 lege artis ● јул–август 2016.

Из претходног излагања видели смо да оснивач привредног друштва, па тако и јавног предузећа, у оснивачки акт уноси оснивачки улог, који може бити новчани и неновчани улог и изражавају се у динарима, сходно члану 45. Закона о ПД. Ако се уплата новчаног улога врши у страној валути у складу са законом који уређује девизно пословање, динарска противвредност улога обрачунава се по средњем курсу Народне банке Србије на дан уплате улога. Неновчани улози могу бити у стварима и правима, ако овим законом за поједине форме друштва није другачије одређено.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

оснивању друштва или једногласном одлуком скупштине одређено другачије. Будући да је реч о јавном предузећу, чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, онда је вредност удела оснивача 100% у оснивачком улогу, што значи да може бити само један удео, зато што је у питању само један оснивач јавног предузећа који се уписује у оснивачки акт који се усклађује са одредбама Закона о ЈП. У складу са чланом 152. Закона о ПД, којим се уређују права по основу удела, прописано је да члан друштва (држава као оснивач јавног предузећа) по основу удела остварује следећа права: ● право гласа у скупштини; у јавном предузећу држава као оснивач то право гласа остварује преко својих представника изабраних у надзорном одбору; ● право на учешће у добити друштва (јавног предузећа); ● право на учешће у ликвидационом остатку; ● друга права предвиђена овим законом.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Пример: Република Србија – оснивач јавног предузећа, у свом оснивачком акту који је регистрован у складу са одредбама Закона о ЈП, уписан је оснивачки улог у износу од 5.000.000,00 динара од чега: ● новчани улог у износу од 20.000,00 динара, ● неновчани улог (ствари и права) у износу од 9.980.000,00 динара. Набавна вредност грађевинских објеката је 14.000.000,00 динара, а садашња вредност износи 7.000.000,00 динара. Набавна вредност опреме (за саобраћај) је 5.000.000,00 динара, а садашња вредност износи 2.980.000,00 динара. Процену вредности неновчаног улога извршио је овлашћени судски вештак, лице које је овлашћено од стране надлежног државног органа Републике Србије да врши процене одређених ствари или права, ● процењена вредност неновчаног улога у складу са чланом 51. Закона о ПД, не може бити старија од годину дана од дана уноса неновчаног улога, што је оснивач испоштовао и приложио регистрационој пријави за измену оснивачког акта, ● у оснивачком акту исказана је вредност (једног) удела у износу од 10.000.000,00 динара. А) Књижење усклађене вредности основног капитала код оснивача јавног предузећа, који води пословне књиге према Правилнику о Контном плану за буџетски систем: Конто

Р. бр.

дугује

потражује

ОПИС

Износ дугује

потражује

4 5 6 Учешће капитала у домаћим јавним 1. 111911 нефинансијским предузећима и 20.000,00 институцијама 121112 Текући рачуни 20.000,00 – за уплату новчаног улога у складу са одлуком о усклађивању оснивачког акта са одредбама Закона о јавним предузећима Учешће капитала у домаћим јавним 2. 111911 нефинансијским предузећима и 7.000.000,00 институцијама 011129 Исправка вредности пословних зграда 7.000.000,00 011125 Остале пословне зграде 14.000.000,00 311113 Остале некретнине и опрема 7.000.000,00 311911 Остали сопствени извори 7.000.000,00 – за евидентирање унетог неновчаног улога (грађевинског објекта) у оснивачки акт који се усклађује са одредбама Закона о ЈП Учешће капитала у домаћим јавним 3. 111911 нефинансијским предузећима и 2.980.000,00 институцијама Исправка вредности саобраћајне 011219 2.020.000,00 опреме 011211 Опрема за копнени саобраћај 5.000.000,00 311112 Опрема 2.980.000,00 311911 Остали сопствени извори 2.980.000,00 – за евидентирање унетог неновчаног улога (опреме) у оснивачки акт који се усклађује са одредбама Закона о ЈП

31 lege artis ● јул–август 2016.

Од предложена два начина усклађивања оснивачког акта, предност бисмо, ипак, дали другом начину јер он више одражава истинитост настанка пословног догађаја и боље је због тога да и један и други вид оснивачког улога (новчани и неновчани) буду истовремено унети у оснивачки акт који се усклађује са одредбама Закона о ЈП.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Коментар књижења: 1. Оснивач јавног предузећа је у усклађеном оснивачком акту са одредбама Закона о ЈП унео у основни капитал и новчани улог у износу од 20.000,00 динара. Приликом подношења регистрационе пријаве за упис основног капитала, као доказ пружа се извршена уплата код Управе за трезор, јер је оснивач директни корисник буџетских средстава. Дакле, субаналитички конто 111911 – Учешће капитала у домаћим нефинансијским предузећима и институцијама дугује 20.000,00 динара, а исти износ потражује субаналитички конто 121112 – Текући рачуни. 2. Под овим ставом књижили смо неновчани улог који је уписан у усклађени оснивачки акт са одредбама Закона о ЈП. Реч је о грађевинском објекту који је 50% отписан. Садашња вредност зграде која се уноси у оснивачки улог је 7.000.000,00 динара чиме задужујемо субаналитички конто 111911 – Учешће капитала у домаћим нефинансијским предузећима и институцијама, затим затварамо субаналитички конто 011129 – Исправка вредности пословних зграда који такође дугује 7.000.000,00 динара, а свеукупни износ од 7.000.000,00 динара потражује субаналитички конто 011125 – Остале пословне зграде. 3. Због књиговодствене равнотеже између субаналитичких конта у класи 000000 – Нефинансијска имовина и класи 300000 – Капитал, утврђивање резултата пословања и ванбилансна евиденција, неопходно је да затворимо субаналитички конто 311113 – Остале некретнине и опрема, на којем је остао потражни салдо од 7.000.000,00 динара. Оценили смо да је најпримереније овај конто затворити на начин тако да он дугује 7.000.000,00 динара, а да потражује субаналитички конто 311911 – Остали сопствени извори. Будући да је преношењем ове имовине као неновчаног улога на јавно предузеће овде дошло само до билансне промене унутар активе и пасиве тако да се једна ставка повећава, а друга смањује. У активи имамо новоотворени субаналитички конто на којем смо 111911 – Учешће капитала у домаћим нефинансијским предузећима и институцијама који је повећао активу за 7.000.000,00 динара, а истовремено имамо смањење за наведени износ на субаналитичком конту 011125 – Остале пословне зграде. То је управо садашња вредност осталих пословних зграда које су искњижене из књига оснивача и више не постоје у оквиру класе 000000 – Нефинансијска имовина. Што се тиче пасиве, остао је незатворен субаналитички конто 311113 – Остале некретнине и опрема у износу од 7.000.000,00 динара, чијим затварањем је пасива смањена за наведени износ, а субаналитички конто 311911 – Остали пословни извори повећао је капитал, односно пасиву за 7.000.000,00 динара. Сматрамо да овај субаналитички конто представља равнотежу између нефинансијске и финансијске имовине (класа 000000 и 100000) и капитала, односно извора те имовине (класа 300000). 4. За књижење под бројем 3, важи исти коментар као и код претходног става књижења, једино је реч о неновчаном улогу који је дат у опреми и он је, такође, садржан у структури уписаног основног капитала у усклађени оснивачки акт са одредбама Закона о ЈП.

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Б) Књижење усклађеног основног капитала код јавног предузећа које води пословне књиге према Правилнику о Контном оквиру за привреду: Конто Износ ОПИС дугује потражује дугује потражује 1 2 3 4 5 6 1. 2410 Текући рачуни 20.000,00 Капитал јавних предузећа које оснива 3030 држава, односно јединица локалне 20.000,00 самоуправе – за уплаћени новчани улог у складу са усклађеним оснивачким актом сходно одредбама Закона о ЈП Пословни простор (грађевински објекти 2. 0220 7.000.000,00 за администрацију и управу 0234 Транспортна средства 2.980.000,00 Капитал јавних предузећа које оснива 3030 држава, односно јединица локалне 9.980.000,00 самоуправе – за унети неновчани улог (грађевински објект и опрема) у складу са усклађеним оснивачким актом сходно одредбама Закона о ЈП Р. бр.

Коментар књижења: 1. На основу извода из банке, прокњижен је новчани улог који је оснивач јавног предузећа – држава одлучила да уплати у складу са усклађеним оснивачким актом према одредбама Закона о јавном предузећу. Дакле, аналитички конто 2410 – Текући рачуни дугује 20.000,00 динара, а исти износ потражује аналитички конто 3030 – Капитал јавних предузећа које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе. 2. Процењену вредност неновчаног улога (грађевинског објекта и опреме) која првобитно није била садржана у оснивачком акту извршио је судски вештак – стручно лице које је од стране надлежног органа овлашћено да врши процене вредности одређених ствари и права. Процена вредности неновчаног улога извршена је 60 дана пре уношења у оснивачки акт на датум регистрације усклађеног оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП. Процена је сачињена сходно члану 52. Закона о ПД и садржи: (а) опис сваке ствари, односно права који чине неновчани улог; (б) коришћене методе процене, и (в) изјаву да ли је процењена вредност најмање једнака: ● номиналној вредности удела који се стичу, у случају ортачког друштва, командитног друштва и друштва с ограниченом одговорношћу, или ● номиналној вредности акција које се стичу, односно рачуноводственој вредности код акција без номиналне вредности, увећаној за премију која се плаћа за те акције ако она постоји, у случају акционарског друштва. На основу елабората о извршеној процени вредности грађевинског објекта и опреме која представља оснивачки неновчани улог, а који је усвојио надлежни орган оснивача, пре подношења регистрационе пријаве, извршено је књижење тако да дугују аналитичка конта: ● 0220 – Пословни простор (грађевински објекти за администрацију и управу) износ од 7.000.000,00 динара, колико износи садашња вредност тог објекта и која представља набавну вредност за јавно предузеће, ● 0234 – Транспортна средства износ од 2.980.000,00 динара, колико износи садашња вредност опреме и која представља набавну вредност за јавно предузеће,

● а потражује износ од 9.980.000,00 динара аналитички конто 3030 – Капитал јавних предузећа које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе. Овај капитал представља у ствари један удео који припада у целости држави као оснивачу јавног предузећа.

Коментар књижења: 1. Под првим ставом књижења евидентирали смо уплату новчаног улога у износу од 20.000,00 динара, на основу извода Управе за трезор, тако да дугује субаналитички конто 121112 – Текући рачуни, а исти износ потражује субсубаналитички конто 311519-1 – Остали извори сопствених средстава – новчани улог оснивача јавног предузећа. Будући да према Правилнику о Контном плану за буџетски систем нису дата конта за основни капитал, према структури власника капитала, већ према структури имовине, сматрамо да се може користити субсубаналитички конто 311519-1 – Остали извори новчаних средстава – новчани улог оснивача јавног предузећа. 2. Под другим ставом за књижење евидентирали смо унос неновчаног улога, а то су пословне зграде и опрема тако да дугују субаналитичка конта: ● 011125-1 – Остале пословне зграде – неновчани улог оснивача јавног предузећа износ од 7.000.000,00 динара, ● 011211-1 – Опрема за копнени саобраћај – неновчани улог оснивача јавног предузећа износ од 2.980.000,00 динара, док потражују субаналитичка конта: ● 311111-1 – Зграде и грађевински објекти – неновчани улог оснивача јавног предузећа износ од 7.000.000,00 динара, и ● 311112-1 – Опрема – неновчани улог оснивача јавног предузећа износ од 2.980.000,00 динара. Мишљења смо да је целисходно употребити субсубаналитичка конта код књижења примљеног оснивачког неновчаног улога, тако да је видљиво, да имамо информацију и о томе колики је основни капитал настао по основу уплате новчаног и уноса неновчаног оснивачког улога у складу са оснивачким актом који је усклађен са одредбама Закона о ЈП.

33 lege artis ● јул–август 2016.

Конто Износ ОПИС дугује потражује дугује потражује 1 2 3 4 5 6 1. 121112 Текући рачуни 20.000,00 Остали извори новчаних средстава – 311519-1 20.000,00 новчани улог оснивача јавног предузећа – за уплаћени новчани улог оснивача јавног предузећа, према изводу Управе за трезор Остале пословне зграде – неновчани улог 2. 011125-1 7.000.000,00 оснивача јавног предузећа Зграде и грађевински објекти – 311111-1 неновчани улог оснивача јавног 7.000.000,00 предузећа Опрема за копнени саобраћај – 011211-1 неновчани улог оснивача јавног 2.980.000,00 предузећа Опрема – неновчани улог оснивача 311112-1 2.980.000,00 јавног предузећа – за унети неновчани улог у оснивачки акт оснивача јавног предузећа, према елаборату о извршеној процени Р. бр.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

В) Књижење усклађеног основног капитала код јавног предузећа које води пословне књиге према Правилнику о Контном плану за буџетски систем

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Закључне напомене Једно од осетљивијих и сложенијих питања код усклађивања оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП, којим Република Србија, АП Војводина и јединице локалне самоуправе као оснивачи јавних предузећа треба да ускладе оснивачки акт односи се на основни капитал. Чињеница је да основни капитал у ранијем периоду није био уписиван у оснивачки акт јавних предузећа, иако је њихов оснивач уложио одређена добра (неновчани улог). Наиме, док је био на снази Закон о средствима у својини Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 53/95, 3/96 – испр., 54/96, 32/97 и 101/05 – др. закон) уложена средства у оснивање јавних предузећа нису се сматрала својином јавног предузећа, већ су имала третман државне имовине, па је то логичан разлог зашто се оснивачки улог није уписивао у оснивачки акт као својина оснивача јавног предузећа. Ствари су се измениле доношењем Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13 и 105/14). Наиме, ставовима 1. и 2. члана 14. поменутог закона, утврђено је: „Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу средства у јавној својини улагати у капитал јавног предузећа и друштва капитала, у складу са овим и другим законима. По основу улагања из става 1. овог члана Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе стичу уделе или акције у јавним предузећима и друштвима капитала и права по основу тих акција, односно удела.” Дакле, оснивачки улог је сада својина јавног предузећа које се оснива и због тога је потребно да се основни капитал унесе у оснивачки акт и поднесе регистрациона пријава за његов упис код Агенције за привредне регистре. Унос оснивачког улога у регистар привредних субјеката код Агенције за привредне регистре је врло сложен и одговоран посао из разлога што је потребно сачинити процену вредности унете имовине у јавно предузеће које је основано. Јавно предузеће не може да врши ту процену, већ се тај посао поверава овлашћеним проценитељима и судским вештацима. Посао процењивања вредности основног капитала (имовине којом је основано јавно предузеће) је, како смо напоменули, врло сложен и захтеван, па ће бити потребно доста напора, знања и одговорности како би се тај посао, у смислу придржавања законског рока на усклађивању оснивачког акта, завршио у предвиђеном року до 4. 9. 2016. године. У овом коментару дали смо виђење рачуноводствене евиденције основног капитала која треба да уследи након извршене регистрације усклађеног оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП. Та евиденција треба да буде код оснивача јавних предузећа и биће приказана у складу са Правилником о Контном плану за буџетски систем. Код јавних предузећа рачуноводствено евидентирање усклађеног основног капитала спроводиће се према Правилнику о контном оквиру за привреду који се односи на ентитете у приватном сектору, односно према Правилнику о контном плану за буџетски систем који се односи на ентитете у јавном сектору. Код усклађивања оснивачког акта са одредбама Закона о ЈП, не треба робовати краткоћи времена због евентуалног прекорачења рока усклађивања, већ треба у приоритет ставити посао из којег ће резултирати процена вредности основног капитала у складу са важећом методологијом, а извршиоци тог посла треба да буду овлашћени процењивачи. Доношењем Закона о ЈП, дата је могућност и јавним предузећима да се у свом послу понашају као и друга привредна друштва послујући на тржишној основи. У сваком случају, оснивачи јавних предузећа морају видети све могућности, оправданости улагања (оснивачког улога) у јавна предузећа, да где год је то могуће и оправдано, укључујући у таква оснивања и представнике приватног капитала. Таква размишљања и стратешка оријентација у пословној филозофији пословања јавних предузећа требало би да буде заснована на истој логици коју у свом пословању примењују привредна друштва која послују у приватном сектору.

E L E K T R O N S KO I Z D A N J E Z A P R AĆ E N J E J AV N I H N A B AV K I

Ing-Pro elektronsko izdanje, na internet adresi www.javne-nabavke.net, pouzdan su izvor, partner i oslonac i za naručioce i za ponuđače. Svojim korisnicima, na jednom mestu, pružaju sve informacije o tenderima – od poziva za podnošenje ponuda, konkursne dokumentacije, do promene rokova i donošenja odluke o izboru najpovoljnijeg ponuđača, tj. o dodeli ugovora. Konsultantski tim za naručioca: ■ pravilno sačinjava plan nabavki i elektronski ih šalje Upravi za javne nabavke i Državnoj revizorskoj instituciji, ■ sprovodi sve postupke javnih nabavki po usvojenom planu naručioca, sa mogućnošću davanja člana komisije za javnu nabavku, koji je sertifikovani službenik za javne nabavke, budući da komisija koja sprovodi postupak javne nabavke mora da ima službenika za javnu nabavku, ■ sačinjava konkursnu dokumentaciju, rešenja o obrazovanju komisije za javnu nabavku, objavljuje poziv za podnošenje ponuda na portalu Uprave za javne nabavke, odgovara na pitanja i pojašnjava konkursnu dokumentaciju, ■ otvara ponude i sačinjava zapisnik o otvaranju ponuda, uz prisustvo službenika za javnu nabavku, sačinjava izveštaj o stručnoj oceni ponuda i odluku o dodeli ugovora, ■

u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu prava podnosi odgovor,

■ priprema ugovore i objavljuje obaveštenje o dodeli ugovora na portalu Uprave za javne nabavke, ■ kvartalno izveštava elektronskim putem Upravu za javne nabavke o sprovedenim postupcima javne nabavke, u skladu sa Zakonom i usvojenim planom nabavki, što je obaveza svih naručilaca.

Konsultantski tim za ponuđača: ■ priprema ponude, ■ daje savete u vezi s prikupljanjem potrebnih dokumenata, vezanih za izradu ispravne ponude, tumači konkursnu dokumentaciju, ■ prati tok postupka javne nabavke, ■ u postupku zaštite prava sačinjava zahteve za zaštitu prava itd.

Zašto pratiti Ing-Pro javne nabavke ■ Dnevno ažuran pregled javnih nabavki i sve

prateće dokumentacije, koje se objavljuju u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

■ Jedinstvena pretraga svih vrsta oglasa, po više

različitih kriterijuma: po rečima u nazivu, po kategorijama, regionima, periodu važenja (važi od – važi do), po statusu (otvoren, zaključen, obustavljen), po vrsti postupaka, naručiocima, a za dobijanje rezultata pretrage dovoljan je jedan kriterijum.

■ Mejl servis šalje obaveštenja na mejl korisnika

o kategorijama predmeta nabavki koje sam odabere, uključujući i obaveštenja o promenama.

■ Za pretplatnu cenu mogu se neograničeno pratiti

sve kategorije i svi tipovi javnih nabavki (dobra, usluge, radovi).

■ Na jednom mestu su sve izmene postojećih javnih

nabavki, što omogućava njihovo jednostavno praćenje.

■ Postoji baza pobednika tendera sa informacijama

u kom je postupku javne nabavke određeni ponuđač pobedio.

Ing-Pro daje kompletnu stručnu pomoć i vrši edukaciju učesnika u postupcima javnih nabavki kako bi se upoznali sa zakonskim obavezama i procedurama kojih se, radi uspešnog vođenja i okončanja postupka, moraju pridržavati. Pored toga, organizuje seminare za naručioce i ponuđače, in-haus seminare, radionice, pruža telefonske i imejl konsultacije.

Obuka za polaganje ispita za službenika za javne nabavke ■ Obuke, u potpunosti usaglašene sa članom 3. Pravilnika o načinu i programu stručnog osposobljavanja i načinu polaganja stručnog ispita za službenika za javne nabavke, omogućavaju nastavak procesa sertifikacije službenika za javne nabavke. ■ Rad je mentorski, interaktivan, u malim grupama, u saradnji sa sertifikovanim predavačima.

радни односи и социјално осигурање

Заштита запослених на раду

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

У овом комплексном тексту разматрамо различите апекте заштите запослених на раду, од опште заштите коју ужива свако запослено лице, све до посебне заштите која је резервисана само за одређене категорије запослених

Бисерка Живановић судија Врховног касационог суда radni.odnosi@legeartis.rs

став Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/06), поред права на рад из члана 60. ст. 1, у ст. 4. и 5. овог члана сваком запос леном гарантује безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, а женама, омладини и ивалидима омогућује се посебна заштита на раду и посебни услови рада у складу са законом. Уколико запосленима не би била омогућена од говарајућа заштита, рад би губио сваки смисао. Заштиту првенствено обезбеђује послодавац, међутим, по питању заштите на раду, поред својих права, сами запослени имају и одређене дужности. Под заштитом на раду подразумева се упо треба одређених мера и средстава у циљу спре чавања и ублажавања штетних дејстава услова рада, као и радног процеса, на безбедност, рад ну способност и здравље запослених. С обзи ром на значај који заштита запослених има за сваког запосленог, предмет је изучавања већег броја научних области укључујући и радно пра во. Закон о раду је заштити на раду (глава 7) пос ветио 24 члана, којима се уређују питања зашти те запослених у ужем смислу, поред заштите у ширем смислу, којима се регулишу питања (на пример, скраћеног радног времена, рада на пословима са повећаним ризиком и др.). Постоје два облика заштите запослених на раду: 1) општа, и 2) посебна. Тако, право на општу заштиту имају сви запослени, при чему доба живота, инвалидност,

пол и друге околности немају утицаја, док посебну заштиту уживају само одређене категорије запослених (жене, деца, родитељи који имају малу децу, омладина, инвалиди).

Општа заштита запослених Право на општу заштиту на раду имају сви за послени. То је опште право за све запослене које се остварује сагласно члану 80. ст. 1. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 75/14). Ставом 2. овог члана Закона, прописано је да је запосле ни дужан да поштује прописе о безбедности и заштити живота и здравља на раду, како не би угрозио своју безбедност и здравље, као и без бедност и здравље запослених и других лица. Исто тако, запослени је дужан да послодавца обавести о свакој врсти опасности која би мо гла да угрози његову безбедност, као и здравље на раду. Општа заштита запослених односи се на: 1) заштиту од погоршања здравственог стања запосленог (овај облик заштите огледа се у томе да запослени не може да ради прековремено, ако би према налазу надлежног органа овај начин могао да доведе до погоршања његовог здрав ственог стања, члан 81. ст. 1. Закона о раду); 2) заштиту запослених са одређеним здравстве ним сметњама, утврђених од стране надлежног здравственог органа у складу са законом, тако да такав запослени не може обављати одређене послове, а који послови би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице које су опасне по околину (члан 81. ст. 2. Закона о раду); 3) заштиту запосленог од рада на одређеним пословима ако поред посебних услова утврђе них Правилником не испуњава и услове за рад у погледу како здравственог стања, психофи зичких способности и доба живота у складу са законом (овакав запослени не може да обавља

послове на којима постоји повећана опасност од повређивања, професионалних или других обољења, члан 82. Закона о раду).

Општа заштита запослених односи се и на заштиту личних података запослених који су у вези са радним односом запослених и прописа на је одредбом члана 83. Закона о раду. Ови по даци садржани су у досијеима запослених које води послодавац, а односе се на личне податке за сваког запосленог, његову школску, односно

Посебна заштита запослених

1. Заштита омладине

lege artis ● jул–август 2016.

Заштита личних података

Како је послодавац тај који води евиденцију о подацима запосленог ради својих службених потреба, Закон предвиђа забрану доступности тих података трећим лицима. Међутим, дос тављање ових података може бити дозвољено, али само у случајевима и под условима утврђе ним законом. Посебно, када је то неопходно ради доказивања права и обавеза у вези са радним односом или у вези са радом. Свакако, прикупљање, обрађивање и коришћење личних података запослених, као и њихово достављање трећим лицима поверено је овлашћеном запос леном од стране директора.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Конкретно, ради се о пословима радног мес та који се обављају под повећаним ризиком у смислу члана 4. тач. 6) Закона о безбедности и здравља на раду („Сл. гласник РС”, бр. 101/06), који је матични закон у области заштите запос лених. Према овој одредби закона, радно место са повећаним ризиком, као такво утврђено је актом о процени ризика и поред примењених мера заштите. Постоје околности које могу да доведу до угрожавања безбедности здравља за посленог. Управо те околности и одређују да се послови ризичног радног места свакако морају обављати под посебним условима рада. Посебни услови рада постоје када запослени обавља веома тешке послове по његово здравље, односно рад при високим или ниским темпера турама, под дејством зрачења, рад са повећаном буком или под водом, вибрацијама, па ти усло ви захтевају скраћење пуног радног времена за рад на таквим пословима. Законом или општим актом о унутрашњој организацији и система тизацији послова, сâм послодавац утврђује послове под ризиком (члан 52. Закона о раду). Наравно, сваки запослени који обавља овак ву врсту послова мора да испуњава одређене здравствене, као и психофизичке способности (мора да поседује физичку способност, да има здраво срце, да је нервно стабилан, члан 58. ст. 2. Закона о раду).

стручну спрему, врсту послова коју обавља код послодавца, процену послова и др. У вези са заштитом личних података запослени има право: 1) увида у документе који садрже личне податке; 2) да захтева брисање оних података који нису од непосредног значаја за послове које обавља; 3) да захтева исправљање нетачних података.

Заштита малолетног запосленог – посебна заштита запослених млађих од 18 година жи вота (и мушкарци и жене), регулисана је од редбама чл. 84–88. Закона о раду. Будући да су они уживаоци посебне заштите, у вези са тим утврђени су послови на којима оваква лица не могу да раде. Реч је о: а) пословима који захтевају нарочито тежак физички рад (под нарочито тешким пословима подразумевају се послови који захтевају велике физичке напоре, а то би био рад под земљом, водом или на великим висинама); б) пословима који укључују излагање штетном зрачењу или средствима која су отровна, канце рогена или утичу на проузроковање наследних обољења, као и ризик по здравље због велике хладноће, топлоте, буке;

Право на општу заштиту на раду имају сви запослени и оно се остварује сагласно члану 80. ст. 1. Закона о раду.

радни односи и социјално осигурање lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

в) пословима који би на основу налаза на длежног здравственог органа могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на њихово здравље и живот, имајући у виду њихове пси хофизичке способности (ради се о пословима који су забрањени малолетном запосленом да их обавља, а на основу налаза здравственог на длежног органа, јер би могли штетно и са по већаним ризиком да утичу на његово здравље и живот); до забране рада долази када надлежни здравствени орган процени да постоји опасност да би здравље и живот малолетног запосленог могло да буде угрожено. Трошкове лекарског прегледа сноси послодавац. Када је реч о заштити ове категорије запос лених треба истаћи и то да се њихова зашти та огледа и у томе што пуно радно време ових лица не може да се утврди у дужем трајању од 35 часова недељно, нити у дужем трајању од 8 часова дневно. Овој категорији лица забрањен је и прековремени рад и прерасподела радног времена. Они не могу да раде ни ноћу, осим у случајевима: а) ако обављају послове у области културе, спорта, уметности и рекламне делатности, и б) када је неопходно да се настави рад преки нут услед више силе, под условом да такав рад траје одређено време и да мора да се заврши без одлагања, а послодавац на располагању нема довољан број других пунолетних запослених; у овом случају обавеза је послодавца да обезбеди надзор над радом овог запосленог, а који надзор спроводи пунолетни запослени. Заштита млађег пунолетног запосленог – право на посебну заштиту имају и запослени старости између 18 и 21 године живота. Пре ма члану 85. Закона о раду, ова категорија лица има могућност да ради на одређеним пословима (члан 84. ст. 2. овог закона), али искључиво на основу прибављеног налаза надлежног здрав ственог органа којим се утврђује да тај рад нема штетног утицаја по њихово здравље. То су: а) послови на којима се обавља нарочито тежак физички рад (под водом, земљом или на великој висини); б) послови који укључују излагање штетним зрачењима, отровним и канцерогеним сред ствима или која проузрокују наследна обољења,

као и ризик по здравље услед дејства хладноће, топлоте, буке и вибрација. Заштиту од посебног тешког рада, рада под земљом, водом и др. ужива ова категорија за послених, али не у потпуности као млађи од 18 година. Они ову заштиту уживају само под условом да је надлежни здравствени орган ут врдио да би такав рад био штетан по њихово здравље.

2. Заштита материнства Закон о раду предвиђа и посебну заштиту ма теринства. Заштита трудница и мајки дојиља од штетних послова – Према одредби члана 89. Закона о раду запослена жена за време труд ноће, а и запослена жена која доји дете не може да ради на пословима који су према налазу на длежног здравственог органа штетни по њено здравље и здравље детета, а посебно на посло вима који захтевају подизање терета или на којима постоји штетно зрачење, изложеност екстремним температурама и вибрацијама. У ставу 1. овог члана Закона штите се будуће мајке и мајке које доје дете, од сваке врсте ризи ка који би према налазу надлежног здравственог органа могао да има штетни утицај на њихово здравље, као и на здравље детета. То би значи ло да труднице и мајке које доје дете не могу да обављају послове на којима постоји било које штетно зрачење или који се обављају при екс тремним температурама (било ниским, било високим) или су изложене вибрацијама (висо ким). Новину представља став 2. овог члана закона, према коме је послодавац у обавези да запосленој жени из става 1. овог члана обезбе ди обављање других одговарајућих послова, а за

КОМЕНТАР АУТОРА На значај овог вида посебне заштите (омладине, жене и деце) указује велики број Конвенција и препорука Међународне организације рада који регулишу овај вид заштите (на пример, Међународна Конвенција 123 о минималним годинама живота за запошљавање на подземним радовима и рудницима, Директива ЕЗ 94/33).

Заштита једног од родитеља – посебном заштитом обухваћен је и један од родитеља са дететом до 3 године живота, самохрани роди тељ са дететом старости до 7 година живота или дететом које је тежак инвалид. Према одредби члана 91. ст. 1. Закона о раду, утврђено је да један од родитеља са дететом до 3 године живота може да ради прековремено или ноћу, али само на основу његове сагласности. Сагласност родитеља мора бити дата у писаној форми и несумњиво мора представљати израз његове слободно изражене воље. Дакле, ову заштиту ужива само један од родитеља. По природи ствари, то је најчешће мајка детета, али може бити и отац детета, зависно од тога који од родитеља води бригу о детету. Ова од редба установљена је у циљу заштите интереса детета. Заштита се огледа у условљавању пре ковременог, као и ноћног рада родитеља дете та до одређених година живота детета, а који води бригу о детету, и то писаном сагласношћу. Уколико је таква сагласност изостала, преко времени рад или рад ноћу неће бити допуштен. Ова заштита је ограниченог трајања. Траје док дете не наврши 3 године живота. Иначе, роди тељ дату сагласност може опозвати, јер је она и успостављена у интересу детета. Опозива је на исти начин како је и дата, дакле, у писаној форми. Заштита самохраног родитеља – на осно ву своје писане сагласности самохрани родитељ који има дете старости до 7 година живота или дете које је тежак инвалид може радити преко времено и ноћу. То предвиђа ст. 2. члана 91. За кона о раду, због чега се и ова категорија убраја међу оне запослене који уживају посебну зашти ту. Године живота детета доказују се изводом из

39 lege artis ● jул–август 2016.

случај да такви или други одговарајући посло ви код послодавца не постоје, у обавези је да је упути на плаћено одсуство. За време трајања плаћеног одсуства трудница или мајка која доји дете остварује право на накнаду зараде у виси ни просечне зараде остварене у претходних 12 месеци (члан 114. ст. 1. Закона о раду). Заштита од прековременог и ноћног рада – посебна заштита материнства саглас но одредби члана 90. огледа се и у томе што за послена жена у трудноћи и запослена која доји дете не могу да раде прековремено и ноћу, ако би такав рад био штетан за њихово здравље и здравље детета, а на основу налаза надлежног здравственог органа. Овај члан Закона штити труднице и запослене које доје дете од преко временог и ноћног рада и то од почетка до за вршетка трудноће. То значи да оне не могу да раде прековремено нити ноћу (прековремени рад је рад дужи од пуног радног времена; а ноћ ни рад је онај рад који се обавља у периоду од 22 до 6 часова ујутро наредног дана). Наравно, труднице и запослене које доје дете не могу да обављају прековремени и ноћни рад ако би та кав рад штетио њима и детету. Посебан вид заштите ове категорије одређен је ставом 2. овог члана Закона о раду који про писује да запослена за време трудноће има право на плаћено одсуство са рада у току дана, ради обављања здравствених прегледа, у вези са трудноћом, а одређених од стране изабраног ле кара у складу са законом. Обавеза ове запослене је да благовремено о томе обавести послодавца. За време плаћеног одсуства остварује право на накнаду зараде у висини просечне зараде ос тварене у последњих 12 месеци, а накнада за раде обрачунава се по радном часу одсутности.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

За време трајања плаћеног одсуства трудница или мајка која доји дете остварује право на накнаду зараде у висини просечне зараде остварене у претходних 12 месеци (члан 114. ст. 1. Закона о раду).

радни односи и социјално осигурање lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

матичне књиге рођених, а тежак инвалидитет детета одговарајућим лекарским уверењем. Под самохраним родитељем подразумева се један од родитеља, или мајка или отац, који живи са де тетом, али без супруге, односно супруга. Циљ ове одредбе Закона је заштита самохра ног родитеља и кроз његову заштиту истовре мено се штите и интереси детета. Реч је о детету старости до 7 година живота које болује од теш ких болести или којe је тежак инвалид. Заштита је у овом случају условљена пис меном сагласношћу, а ако писане сагласности нема, такав рад није допуштен. Сагласност се може писмено опозвати. Иначе у првом случају заштита траје до 7. године живота детета, а код детета са тешким инвалидитетом – нема вре менског ограничења ове заштите. Заштита труднице и родитеља – у посеб ној функцији заштите материнства је и одредба члана 92. Закона о раду. Према овој одредби, послодавац може да изврши прерасподелу рад ног времена запосленој жени за време трудноће и запосленом родитељу са дететом млађим од три године или дететом са тешким степеном психофизичке ометености, само уз њихову пи сану сагласност, односно уз писану сагласност запосленог. Ову заштиту уживају труднице, родитељи са дететом млађим од 3 године и родитељи са дете том које је тежак инвалид. Заштита трудница траје за све време труд ноће. Када је реч о родитељу са дететом млађем до три године старости или родитељу детета које је тежак инвалид, овај вид заштите односи се

или на мајку или на оца, јер закон користи израз једног од родитеља, или самохрани родитељ, као у члану 91. овог закона. И у овом случају заштита је условљена писа ном сагласношћу труднице, односно родитеља, а ако је изостала писана сагласност, до прерас поделе радног времена неће доћи. Опозива је, али и опозив мора бити дат у писаној форми, баш као и сагласност. Прерасподела радног времена врши се тако да се рад у једном периоду обавља дуже, а у дру гом краће време, али у оба случаја радно време не може бити дуже од пуног радног времена. За труднице заштита траје колико и трудноћа, док заштита родитеља здравог детета, све док дете не наврши три године живота. Заштита роди теља детета са тешким инвалидитетом (мисли се на хендикепирано дете) нема временског ограничења. Према члану 93а Закона о раду, послодавац је дужан да запосленој жени која се врати на рад пре истека годину дана од дана рођења детета, обезбеди право на једну или више дневних па уза у току дневног рада у укупном трајању од деведесет минута или скраћење дневног радног времена у трајању од деведесет минута, како би она могла да доји своје дете, ако дневно радно време запослене жене износи 6 или више ча сова. Ова одредба Закона представља извесну могућност за запослену жену која доји дете да отпочне са радом пре истека једне године од рођења детета. До ове ситуације обично дола зи када одсуство од годину дана уместо мајке настави да користи отац. Паузе и скраћење

Заштита је условљена писаном сагласношћу труднице, односно родитеља, а ако је изостала писана сагласност, до прерасподеле радног времена неће доћи. Сагласност је опозива, међутим, и опозив мора бити дат у писаној форми, баш као и сагласност.

У циљу заштите мајке и детета, Закон о раду посебну пажњу посвећује одредбама о поро диљском одсуству и одсуству ради неге детета (одредбе чл. 94–101. Закона о раду). Тако, одредба члана 94. ст. 1. Закона о раду предвиђа право одсуствовања запослене жене са рада због трудноће (породиљско одуство), као и одсуство са рада ради неге детета (по ис теку породиљског одсуства), као и одсуство са рада ради неге детета у укупном трајању од 365 дана. Према ст. 2. овог члана Закона, запослена жена има право да отпочне коришћење поро диљског одсуства на основу налаза надлежног здравственог органа најраније 45, а обавезно 28 дана пре времена, односно термина одређеног за порођај. Дакле, започињање породиљског одсуства може се посматрати у првом случају као могућност, а у другом као обавезно, односно када запослена жена мора да отпочне са њего вим коришћењем.

41 lege artis ● jул–август 2016.

Породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета

У првом случају (условно речено, факулта тивном случају), запослена жена стиче право да може, али не мора, да започне да користи поро диљско одсуство 45 дана пре порођаја. У другом случају, запослена трудница мора 28 дана пре порођаја да отпочне коришћење породиљског одсуства. Овај случај је облигатан. Запослена жена – трудница започиње поро диљско одсуство на основу налаза надлежног здравственог органа. Неопходно је да одлуку о томе донесе директор због вођења одговарајуће евиденције о одсутности труднице с рада. Иако не често, ипак се може догодити да до порођаја дође и пре истека рока од 28 дана (на пример, ако лекар није правилно одредио тер мин порођаја), па се поставило питање да ли и у том случају запослена трудница може поро диљско одсуство да користи у пуном трајању. У вези са овим питањем, одговор даје одлу ка Уставног суда Србије У бр. 39172 од 20. 6. 1972. године – изражено правно становиште да у случају превременог порођаја запослена жена има право да неискоришћене дане до 28 дана, користи после порођаја, тако да порођај но одсуство буде у пуном трајању. За случај да трудница прикрије да је њена трудноћа зашла у заштитни период од 28 дана, у том случају не би требало омогућити коришћење неискоришће них дана одсуства од тог периода. У случају да је период од 28 дана започела да користи у складу са налазом лекара, а порођај наступио раније, свакако да запосленој жени трудници треба омогућити да порођајно одсуство иско ристи у пуној мери. Она није скривила што је до порођаја дошло раније. Такође, она ће имати и право на пуно породиљско одсуство, ако је до самог порођаја била на одржавању трудноће. Трајање породиљског одсуства – поро диљско одсуство траје до навршена 3 месеца де тета од порођаја. Трајање породиљског одсуства не може се прекидати, што значи да када оно започне траје све до истека предвиђеног време на. Када је реч о дужини његовог трајања, закон одређује једнаку дужину трајања за свако дете. Од тог правила не постоје изузеци (ст. 3. члана 94. Закона о раду). Према ст. 4. члана 94. Закона о раду, по истеку породиљског одсуства запослена жена има пра во на одсуство са рада ради неге детета до исте ка 365 дана од дана отпочињања породиљског

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

дневног рада од 90 минута дужан је да у сваком случају обезбеди послодавац, али под условом да радно време запослене жене мајке, дојиље траје 6 или дуже од 6 часова. Погодност из ове законске одредбе односи се само на жене, међутим, ова одредба закона има извесне недостатке, јер у виду има само жене које су родиле једно или двоје деце и по што њихово породиљско одсуство траје годи ну дана (365 дана), због чега су жене које су родиле треће дете или свако наредно дете доведене на неки начин у неравноправан положај. Њихово породиљско одсуство искљу чиво траје 2 године. Ово право посебне заштите требало би можда установити и за жене које су родиле треће и свако наредно дете, без обзира на то што њихово породиљско одсуство траје 2 године. Пауза и скраћемо радно време из ст. 1. чла на 93а Закона о раду рачуна се у радно време. За време трајања паузе од 90 минута, колико јој је одређено време за дојење, запослена жена остварује право на накнаду зараде у висини ос новне зараде увећане за минули рад у складу са одредбама члана 107. ст. 4. и члана 108. ст. 1. тач. 1) Закона о раду.

радни односи и социјално осигурање lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одсуства из ст. 2. овог члана Закона. Ово право имају и запослена жена која у првом порођају роди троје или више деце, као и запослена жена која роди једно дете, а у наредном роди двоје или више деце. Ова права регулисана су саглас но мерама из Међународне конвенције о зашти ти материнства. Ово одсуствовање не може бити породиљско. Уставновљено је у циљу неге детета. До коришћења овог права (због дојења, купања, исхране, одласка код лекара) долази по истеку породиљског одсуства и да би ово право запослена жена користила није потребно ис пуњење никаквих услова. До коришћење овог права долази на основу воље запослене. Закљу чак би био да запослена жена ово право може, али не мора да користи. Ако га користи, то може бити у целини или делимично, а може га и пре кинути (одредба члана 94. ст. 1, 3, 4. и 6. Закона о раду). Отац као корисник породиљског одсуства – према ст. 5. члана 94. Закона о раду и отац детета може да користи породиљско одсуство, али само када су за то испуњени одређени усло ви. И ова одредба је установљена у циљу зашти те интереса детета. Право на породиљско одсуство отац детета може користити ако мајка напусти дете, умре или је из оправданих разлога (тешке болести, или буде осуђена на казну затвора) спречена да то право користи. Да би отац детета користио ово право довољно је да је наступио било који од наведених разлога из ст. 5. члана 94. Зако на о раду. По правилу, ово право припада само запосленој жени. Међутим, и када мајка није у радном односу, отац детета може користити ово право. Он то своје право користи преко посло давца код кога се налази у радном односу. Право на одсуство са рада ради неге дете та отац може користити у истом трајању као и мајка. У погледу коришћења овог права од стране оца детета, за разлику од могућности

коришћења права на породиљско одсуство, За кон није предвидео никакве услове. Иначе за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета запослена жена не ради. Уко лико отац детета користи то право, онда он не ради. Он има право на накнаду зараде у смислу ст. 6. члана 94. Закона о раду и у складу са про писима који регулишу питање исплате ове нак наде. Исплата се врши преко надлежног органа управе, локалне самоуправе. У члану 95, Закон о раду прописује да право на породиљско одсуство има и запослена жена у утврђеном трајању из члана 94. ст. 3. овог зако на ако се дете роди мртво или умре пре истека породиљског одсуства. Циљ остваривања овог породиљског одсуства је не само опоравак од порођаја, што је сврха породиљског одсуства уопште, већ и од психичких последица које су настале услед рођења мртвог детета или њего ве смрти у току трајања породиљског одсуства. Како је овде реч о породиљском одсуству, за време његовог трајања запослена жена има пра во на накнаду зараде у складу са законом.

Одсуство с рада због посебне неге детета Према одредби члана 96. ст. 1. Закона о раду, један од родитеља детета коме је неопходна нега због тешког степена психофизичке оме тености, осим за случајеве предвиђене пропи сима о здравственом осигурању, има право да одсуствује са рада или да ради са половином радног времена, најдуже до навршених 5 година живота детета. Битно је да се ово право може користити само по истеку породиљског одсуства и одсуства ради неге детета. Са коришћењем овог права може се отпочети одмах по истеку породиљског одсуства и одсуства ради неге детета. Може се отпочети и касније, али то зависи од околности

Право на породиљско одсуство отац детета може користити ако мајка напусти дете, умре или је из оправданих разлога спречена да то право користи.

Обавештење о привременој спречености за рад

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs 43 lege artis ● jул–август 2016.

Одредба члана 103. Закона о раду прописује начин поступања за случај када дође до привремене спречености за рад. Према ст. 1. овог члана запослени је дужан да најкасније у року од 3 дана када наступи привремена спреченост за рад послодавцу достави потврду о привременој спречености. Потврду издаје лекар, а она мора да садржи време очекиване спречености за рад. Ако запослени пропусти да то учини, чини повреду радне дисциплине из члана 179. ст. 3. тач. 2) овог закона. Ако се ради о тежој болести, уместо запосленог, потврду достављају чланови уже породице или друга лица са којима он живи у породичном домаћинству, сагласно ст. 2. овог члана. Наравно, у сваком конкретном случају, врши се процена да ли се ради о тежој болести или не. Према ст. 3. овог члана, ако запослени живи сâм, потврду о привременој спречености за рад, такав запослени је дужан да достави у року од 3 дана од престанка разлога због којих потврду није могао да достави сâм. Према ст. 4. овог члана, лекар је дужан да изда потврду о привременој спречености за рад. Ова потврда је јавна исправа и овакав њен карактер указује на одговорност лекара, а за случај да изда потврду о привременој спречености, а да привремена спреченост не постоји, то може довести до кривичне одговорности лекара. За случај да послодавац посумња у оправданост разлога за одсуствовање с рада, има могућност да изврши проверу подношењем захтева надлежној здравственој установи ради утврђивања здравствене способности запосленог у складу са законом. Према ст. 5. овог члана закона, за случај да надлежни орган утврди да привремене спречености запосленог није било, његов изостанак са рада сматра се неоправданим и такав изостанак представља злоупотребу боловања која може довести до отказа уговора о раду (члан 179. ст. 1. тач. 6) овог закона).

сваког конкретног случаја. Ова одредба пружа заштиту како мајци, тако и оцу детета са пси хофизичким сметњама. Ту није од утицаја да ли су родитељи у браку или су они ван брака или живе заједно или одвојено. Ова посебна нега установљена је у корист тешко оболелог детета у случају постојања тешке физичке хендикепи раности, као и менталне ретардираности и када се потребна нега не може остварити прописима о здравственој заштити. Према ст. 2. овог чла на Закона, право на одсуствовање с рада ради посебне неге детета и право на рад са поло вином радног времена остварује се на основу мишљења надлежног органа за оцену степена психофизичке ометености детета, а у складу са законом. Да би се то право остварило, степен психофи зичке ометености треба да је такав да је детету неопходна нега једног од родитеља, било мајке, било оца. Пошто се утврди та неопходност – потребно је одредити које од тих права треба признати родитељу. Када му се то право при зна, он може одсуствовати с рада потпуно или делимично (у том случају одсуство ће износити половину од пуног радног времена). Које ће од ова два права родитељ и користити зависи од оцене степена психофизичке ометености дете та, а ту оцену даје надлежни здравствени орган. Према ст. 3. овог члана Закона, за време одсуства ради посебне неге детета запослени родитељ не ради. Тај родитељ има право на нак наду зараде у складу са прописима (Законом о финансијској подршци породици са децом). С друге стране, за време рада са половином пуног радног времена родитељ има право на зараду коју је остваривао за време док ради, а за другу половину пуног радног времена прима накнаду зараде у складу са законом. Ближе услове, поступак и начин оствари вања права на одсуство ради посебне неге детета уређује министар надлежан за друштвену бригу о деци, док ближе прописе о условима, поступку и начину остваривања овог права доноси ресор ни министар у складу са донетим подзаконским актима из ст. 4. члана 96. Закона о раду. Који ће од родитеља бити корисник једног од ова два пра ва утврђеног чланом 96. ст. 1. Закона, одлучује надлежни орган о финансијској подршци поро дици са децом, уз претходно прибављено миш љење надлежног органа о степену психофизичке

радни односи и социјално осигурање lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ометености детета. Првостепено решење доно си општински, односно градски орган управе. Другостепено решење – министар надлежан за социјална питања, а у Аутономној Покрајини Војводини – покрајински орган управе (видети Закон о финансијској подршци породици са де цом, „Сл. гласник РС”, бр. 16/02, 107/09 и 115/15). Исто тако, Закон о раду, у одредби члана 99, предвиђа одређена заштитна права и за једног од усвојиоца, хранитеља, односно старатељу детета ако су за то испуњени услови. Ова одредба усвојиоцу, хранитељу, односно ста ратељу утврђује иста права која су предвиђена и за родитеља ако је детету с обзиром на степен његове психофизичке ометености потребна по себна нега. Дакле, запослени са оваквим својством има право да у том случају одуствује с рада. И за ову категорију предвиђена су одређена заштитна права према одредби члана 97. Закона о раду. Тако, Закон о раду овом одредбом предвиђа да хранитељ, односно старатељ детета млађег од 5 година живота има право да ради неге дете та одсуствује са рада 8 месеци непрекидно од дана смештаја детета у хранитељску, односно старатељску породицу, а најдуже до наврше них 5 година живота детета. Стицање права на коришћење овог одсуства када се стекну пред виђени услови врши се по самом закону (ex lege). Право на дуже одсуство с рада стиче се ако је смештај детета у хранитељску, старатељску породицу наступио пре него што је оно навр шило 3 месеца живота. У том случају хранитељ, односно старатељ има право да одсуствује са рада до навршених 11 месеци живота детета. Ова права хранитеља, односно старатеља има и лице коме је у складу са прописима о усвојењу упућено дете на прилагођавање при заснивању усвојења, а по заснивању усвојења и један од ус војилаца. Лице коме је дете упућено на прило гођавање пре заснивања усвојења или је један од усвојилаца има право на накнаду зараде која се исплаћује у складу са законом.

Посебно треба указати на заштитно право родитеља или старатеља, односно лице које се стара о особи оштећеној целебралном парали зом, дечијом парализом или неком врстом пле гије или је оболело од мишићне дистрофије и осталих оболења. Овај родитељ, односно стара тељ, или друго лице које се стара о тако оболелој особи, на основу мишљења надлежног здрав ственог органа, може на свој захтев да ради са скраћеним радним временом (непуним радним временом), а не краћим од половине пуног рад ног времена (члан 98. ст. 1. Закона о раду). Ово право остварује се на основу захтева, уз који се мора приложити мишљење надлежног здрав ственог органа о неопходности краћег радног времена, с тим што оно не може бити краће од 20 часова недељно. Запослени који ради са скраћеним радним временом има право на од говарајућу зараду и то сразмерно времену про веденом на раду у складу са законом, општим актом или уговором о раду. Право одсуства са рада док здраво дете не наврши 3 године живота – одредбом члана 100. ст. 1. Закона о раду установљена је могућност посебне заштите здравог детета. Према овој одредби Закона, један од родитеља и поред права на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета (које се може остварити по истеку породиљског одсуства) има право на одсуствовање са рада, док дете не наврши 3 го дине живота. Сврха овог права је да се оствари потпунија заштита здравог детета. До остваривања овог права долази искљу чиво у зависности од воље родитеља, који то право може, али га и не мора користити. Оно се може користити у целости, делимично, значи у зависности од тога како то родитељу одгова ра. Коришћење овог права може се прекину ти. Најдуже може трајати док дете не наврши 3 године живота, а може се започети истеком породиљског одсуства, односно одсуства ради неге детета. Родитељ ово одуство са рада може остварити на основу захтева, будући да је право

Одредбом члана 100. ст. 1. Закона о раду установљена је могућност посебне заштите здравог детета.

Обезбеђивање одговарајућих послова – од изузетног значаја је и успостављање посебне заштите за категорију запослених који су ин валиди рада. Одредба члана 101. Закона о раду прописује обавезу послодавца да запосленом са инвалидитетом и запосленом из члана 81. ст. 2. овог закона (запослени са здравственим сметњама утврђеним од стране надлежног ор гана у складу са законом) омогући, односно обезбеди обављање оних послова које они могу обављати према њиховој преосталој радној спо собности. Инвалидима рада сматра се она категорија код којих је инвалидност наступила услед претрпљене повреде на раду или услед про фесионалног обољења (болест која је проуз рокована обављањем одређених послова код послодавца). Запослени, инвалид рада ужива, односно има право на посебну заштиту на раду само у случају ако је дошло до трајног смањења ње гове пословне способности. За случај да је код запосленог утврђен губитак радне способ ности, таквом запосленом престаје радни однос

45 lege artis ● jул–август 2016.

Заштита особа са инвалидитетом и здравственим проблемима

независно од његове воље и воље послодавца. Утврђивање инвалидности, односно утврђи вање губитка радне способности поверено је надлежном здравственом органу. Сматра се да је запослени, инвалид рада коме је утврђе но смањење радне способности здравствено способан да обавља послове који одговарају његовој преосталој радној способности. У том смислу, Законом је утврђена обавеза послода вца да инвалиду рада који је у радном односу код њега, обезбеди обављање послова који ће запослени који је инвалид рада моћи да обавља, односно које ће моћи да обавља према преоста лој радној способности. Отказивање уговора о раду – према одред би члана 102. Закона о раду, ако запослени, ин валид рада одбије да прихвати рад на пословима које му је обезбедио послодавац у смислу члана 101. Закона о раду, послодавац му може отказа ти уговор о раду. Став 2. овог члана Закона про писује да ако послодавац запосленом не може да обезбеди одговарајући посао у смислу члана 101. овог закона, запослени се сматра вишком у смислу члана 179. ст. 5. тач. 1) овог закона. Запослени из члана 101. овог закона су особе за инвалидитетом и здравственим сметња ма. Ако они одбију да раде на одговарајућим пословима које је обезбедио послодавац, он им може отказати уговор о раду, али то не мора. Ако послодавац овим категоријама запослених није у могућности да обезбеди послове који од говарају њиховим радним способностима, они тада стичу статус технолошког вишка. У случају утврђивања статуса технолошког вишка овим запосленима у поступку и на начин прописан одредбама чл. 153–160. Закона о раду, и ако им се не може обезбедити примена мера запошља вања у смислу члана 155. ст. 1. тач. 5) овог закона, послодавац ће овим запосленима отаказати уго вор о раду. Да би отказ из члана 179. ст. 1. тач. 5) овог закона био законит, њему мора претходити исплата отпремнине, а у смислу члана 158. ст. 1. Закона о раду. Ако изостане исплата отпремни не, такав отказ ће и за ову категорију запосле них бити незаконит и они имају могућност да у поступку пред надлежним судом захтевају ње гов поништај као незаконит у року прописаном чланом 195. ст. 2. Закона о раду (видети одредбе члана 102, а у вези са чланом 158. ст. 1. и чланом 179. ст. 5. тач. 1) Закона о раду).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

на ово одсуство с рада родитељу установљено самим законом. Дакле, ово право му не може бити ускраћено. За време коришћења овог одсуства с рада за посленом родитељу мирују права и обавезе по основу рада. За време мировања његових права и обавеза, мирују и његово право на зараду, ако за поједина права законом, општим актом и уго вором о раду није другачије одређено. Право на зараду запослени родитељ не остварује будући да основ коришћења овог његовог права нису здравствени разлози детета, па у том смилу ово одсуство има карактер неплаћеног одсуства. Треба напоменути да право на ово одсу ствовање с рада (док дете не наврши 3 године живота) има и његов усвојилац, хранитељ, од носно старатељ таквог детета, а установљено је са циљем да се кроз негу детета омогући дужи боравак са дететом и успостави бољи и ближи контакт, што је и главни циљ установе усвоји тељске, хранитељске, односно старатељске по родице.

П р оп и си у пр ак с и

радни односи и социјално осигурање

Престанак радног односа

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

У склопу сасвим новог формата који однедавно можете пратити у нашем часопису доносимо нека карактеристична мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а која се овом приликом односе на престанак радног односа Да ли предузећа могу са запосленима којима је престао радни однос по основу социјалног програма који се остварује из буџетских средстава, да заснују радни однос Члан 179. став 5. тачка 1) и 158. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) У члану 179. став 5. тачка 1) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано je да запосленом може да престане радни однос ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног пос ла или дође до смањења обима посла. У складу са чланом 158. Закона о раду послодавац је дужан да пре отказа уговора o раду, у смислу члана 179. став 5. тачка 1) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду. Полазећи од наведених одредаба Закона о раду, ако због технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла послодавац може запосленом да откаже уговор о раду уз исплату отпремнине у складу са овим законом. Према томе, ради се о трајном престанку потребе за радом запосленог и престанку радног односа уз исплату отпремнине као последицe технолошких, економских или организационих промена код послодавца. Према члану 182. наведеног закона ако послодавац откаже уговор о раду запосленом због престанка потребе за обављањем одређеног посла или смањења обима посла, услед технолошких, економских или организационих промена, послодавац не може на истим пословима да запосли друго лице у

року од три месеца од дана престанка радног односа, осим у случају из члана 102. став 2. овог закона. Ако пре истека овог рока настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос. Имајући у виду наведено, у наредна три месеца, послодавац не може на истим пословима да запосли нова лица, а ако се укаже потреба за радом на тим пословима у року од три месеца, предност има запослени који је проглашен технолошким вишком. Поновни пријем у радни однос запосленог коме је престао радни однос због престанка потребе за обављањем одређеног посла или смањења обима посла није, међутим, суштина овог института, већ изузетак у случају погрешне процене послодавца приликом утврђивања послова за чијим радом је престала потреба, а на којима је запослени радио. Према томе, суштина института вишка запослених, с једне стране, jeсте смањење трошкова послодавца, како би послодавац опстао на тржишту, а с друге стране заштита запослених који су проглашени вишком кроз исплату отпремнине. Такође, указујемо на то да послодавац одговара за вођење пословне политике, неосновано отпуштање запослених уз исплату отпремнине и евентуалну злоупотребу положаја и самог института отпремнине.

Напомена редакције: Мишљења у овом тексту преузета су из Билтена службених мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (02/2016), који у сарадњи са Министарством издаје компанија Инг-Про.

Члан 191. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Према одредбама члана 191. ст. 1–3. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13) пре измена и допуна тог закона из 2014. године, ако суд донесе правноснажну одлуку којом је ут врђено да је запосленом незаконито престао рад ни однос, суд ће одлучити да се запослени врати

47 lege artis ● jул–август 2016.

Да ли запослени који је правноснажном одлуком суда враћен на рад због незаконитог престанка радног односа, има право на накнаду на име неисплаћених зарада с порезима и доприносима за целокупан период у коме није радио, почев од 2006. године до његовог повратка на рад, или је у складу са чланом 196. Закона о раду, наступила застарелост

на рад, ако запослени то захтева. Поред враћања на рад, послодавац је био дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зара де и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприно се за обавезно социјално осигурање. Из захтева се види да је у конкретном случају поступак за незаконит отказ спроведен према наведеним одредбама Закона о раду. Према том законском решењу дата је могућност да се у једном поступку утврђује да ли је отказ уговора о раду био незаконит а тек по правноснажности одлуке суда у том поступку могао је да се покрене поступак за утврђивање висине накнаде штете, односно да је запослени захтева од послодавца. У измењеном члану 191. ст. 1–4. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио. Накнада штете из става 1. овог члана утврђује се у висини изгубљене зараде која у себи садржи припадајући порез и доприносе у складу са законом, у коју не улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца. Накнада штете исплаћује се запосленом у висини изгубљене зараде, која је умањена за износ пореза и доприноса који се обрачунавају по основу зараде у складу са законом. Порез и допринос за обавезно социјално осигурање за период у којем запослени није радио обрачунава се и плаћа на утврђени месечни износ изгубљене зараде из става 2. овог члана. Према ставу 9. истог члана накнада из ст. 1, 5, 6. и 7. овог члана умањује се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа. Према томе, запослени у конкретном случају није могао да потражује накнаду штете због незаконитог отказа све до правноснажне одлуке суда, којом је поништено решење о отказу уговора о раду. Наиме, решење о отказу уговора о раду је егзистирало као правно ваљан акт све до правноснажности одлуке суда која то

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Из аспекта примене Одлуке о утврђивању Програма за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2015. годину („Сл. гласник РС”, број 9/15), указујемо на следеће: У складу са Одлуком о утврђивању Програма за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2015. годину („Сл. гласник РС”, број 9/15) програм решавања вишка запослених припрема послодавац и усваја га надлежан орган управљања код послодавца. Одобравање средстава за решавање вишка запослених из буџета Републике Србије, врши се, искључиво, на основу захтева поднетог од послодавца надлежном министарству, а на предлог Радне групе за оцену и разматрање Програма. Наведеном одлуком прописана је обавеза послодавца да у поступку утврђивања вишка запослених, између осталог, утврди број потребних радника и укупан вишак запослених, као основ за утврђивање нове организације и систематизације послова, уз обавезу да органи управљања и други надлежни органи у чијем делокругу рада је пословање привредних друштава, приликом израде Програма воде рачуна да оно може да обавља своју делатност и након реализације Програма. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-848/2015-02, од 1. 10. 2015)

радни односи и социјално осигурање lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

решење проглашава незаконитим и ништавим, те у том смислу није ни могла да наступи застарелост потраживања накнаде штете. У питању је потпуна реинтеграција запосленог, односно запослени се по правноснажној одлуци суда вратио на рад, те има право на накнаду штете у висини изгубљене зараде за целокупан период од када му је престао радни однос, који се, уколико је запослени по престанку радног односа радио, умањује за износ прихода које је по том основу остварио. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-888/2015-02, од 13. 11. 2015)

Дан престанка радног односа Члан 185. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) У складу са чланом 185. ст. 1–5. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) уговор о раду отказује се решењем, у писаном облику, и обавезно садржи образло жење и поуку о правном леку. Решење мора да се достави запосленом лично, у просторијама послодавца, односно на адресу пребивалишта или боравишта запосленог. Ако послодавац за посленом није могао да достави решење на на ведени начин дужан је да о томе сачини писмену белешку и решење објави на огласној табли и по истеку осам дана од дана објављивања сматра се да је исто решење достављено. Запосленом престаје радни однос даном достављања решења осим ако овим законом или решењем није одређен други рок. Према томе, у случају неоправданог изостанка запосленог са посла у дужем трајању од оног који је утврђен општим актом код послодавца и који као такав представља основ за престанак радног односа, мишљења смо да послодавац након спроведене процедуре у складу са законом, може у решењу о отказу као дан престанка радног односа да наведе последњи дан када је запослени у складу са општим актом послодавца требало да се јави на посао, а то није учинио нити је своје одсуство правдао у законској процедури. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 113-03-83/2015-02, од 15. 7. 2015)

Да ли запослени који је испунио услове за остваривање права на старосну пензију у складу с прописима о пензијском и инвалидском осигурању а не испуњава услове за престанак радног односа из члана 175. тачка 2. Закона о раду може да буде утврђен вишком запослених у складу са чланом 179. став 5. тачка 2) Закона о раду Члан 175. тачка 2) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) У члану 175. тачка 2) Закона о раду („Сл. глас ник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запосленом престаје радни од нос кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени другачије не споразумеју. Према томе, наведеном одредбом Закона о раду прописани су услови у погледу година живота и стажа осигурања чијим испуњењем запосленом престаје радни однос, с тим што запослени може да се са послодавцем споразуме да остане у радном односу и по испуњењу тих услова. Имајући у виду наведено, запосленом који не испуњава услове из члана 175. тачка 2) Закона о раду, послодавац не може да откаже радни однос због испуњења услова за пензију по прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Наиме, запослени може сам да одлучи да ли ће остварити право на пензију или ће наставити да ради до навршених 65 година живота. У складу са чланом 179. став 5. тачка 2) Закона о раду, запосленом може да престане радни однос ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањена обима посла. Према томе, запослени који је испунио услове за остваривање права на старосну пензију у складу с прописима о пензијском и инвалидском осигурању а не испуњава услове за престанак радног односа из члана 175. тачка 2. Закона о раду, може да буде утврђен вишком у складу са Законом о раду. У члану 2. став 2. Закона о раду, прописано је да се одредбе овог закона примењују на

Одговорно лице за решавање радноправног статуса запослених Члан 192. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Одредбом члана 192. Закона о раду („Сл. глас ник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да у правном лицу о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује надлежни орган код послодавца, од носно лице утврђено законом или општим ак том послодавца или лице које они овласте. У складу с наведеном одредбом Закона о раду решење о престанку радног односа доноси надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца, или лице који они овласте. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-786/2015-02, од 8. 10. 2015)

Адвокат: „Можете ли нам описати како је изгледао нападач?” Сведок: „Био је отприлике средње висине, кратке браде, заправо необријан, у црној јакни или можда, ипак, сивој.” Адвокат (прекида га): „Је ли био мушкарац или жена?”

 Адвокат: „Можете ли нам описати како је изгледао човек који вас је напао?” Сведок: „Не могу. Носио је маску.” Адвокат: „А, шта је имао испод маске?” Сведок: „Па... не знам. Ваљда своје лице.”

 Адвокат: „Показаћу вам доказ бр. 3. Препознајете ли некога на овој фотографији?” Сведок: Да, то сам ја на слици.” Адвокат: „Да ли сте били присутни у тренутку када је она снимљена?”

 Адвокат: „Можете ли нам рећи у ком сте месецу трудноће?” Сведок: „8. новембра биће тачно трећи.” Адвокат: „Значи, датум зачећа је био 8. август?” Сведок: „Тако је.” Адвокат: „Шта сте радили у то време?”

49 lege artis ● jул–август 2016.

Из судских списа

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено. Према томе, на запослене у јавним службама (укључујући и установе културе) примењују се одредбе Закона о раду, али само ако посебним законом, у одређеној области поједина питања и односи нису другачије уређени. С обзиром на то да у складу са чланом 10. Закона о министарствима („Сл. гласник РС”, број 44/14, 14/15 и 54/15) Министарство државне управе и локалне самоуправе обавља послове државне управе који се, између осталог, односе на организацију и рад јавних служби, то смо захтев подносиоца уступили истом министарству на надлежност. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-658/2015-02, од 4. 8. 2015)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Положај извршног повериоца према новом Закону о извршењу и обезбеђењу Желећи да удовољи критикама претходног Закона о извршењу и обезбеђењу, утемељеним на тврдњама да поменути закон превише фаворизује поверилачку страну, а у исто време желећи да очува брзину и ефикасност наплате у извршном поступку, законодавац је 2015. године донео нови ЗИО, који је задржао неке карактеристике претходног закона, којима се омогућава брзо вођење поступка, али је вратио и неке раније постојеће правне институте, пре свега у форми правних лекова, којима се омогућава двостраност и двостепеност извршног поступка Дејан Обренић дипл. правник, помоћник извршитеља с вишегодишњим искуством у извршном поступку

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

sudski.postupci@legeartis.rs

ови Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. глaсник РС”, бр. 106/15, у даљем тексту: ЗИО) који, почев од 1. јула 2016. године, у свом пуном капацитету представља саставни део позитивног права Републике Србије, најновији је законски текст којим се уређује материја извршног поступка и поступка обезбеђења и чак четврти такав закон у периоду од 2000. године до данас. Овим законом се умногоме наставља спровођење правног духа досадашњег Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. глaсник РС”, бр. 31/11, 99/11 – др. зaкoн, 109/13 – oдлукa УС, 55/14 и 139/14), али на битно другачијим основама и са повећаном дистинкцијом између појединих фаза извршног поступка и овлашћења учесника и странака у извршном поступку. Сви или већина досадашњих законских текстова који су уређивали област извршног права и извршног поступка били су тзв. дужнички оријентисани, односно уређивали су извршни поступак на начин којим се у већој или мањој

мери олакшавају и штите положај и интереси извршног дужника, истовремено чинећи положај извршног повериоца (иако активне процесне стране) тежим, а цео поступак компликованијим и споријим. Ова „продужничка” оријентација претходних законских текстова се, наравно, највише видела у тексту Закона о извршном поступку из 1978. године („Сл. лист СФРЈ”, бр. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 27/90, 35/91, 27/92, 31/93, у даљем тексту: ЗИП), као закона који је донет и који се примењивао у време највећег замаха самоуправног социјализма и њему подређеног правног система, па је логично да су и начела овог закона била више оријентисана на заштиту друштвене својине и социјалистичког духа закона, него на убрзање поступка и ефикасност наплате потраживања извршног повериоца. Од овакве законске праксе делимично се одустало усвајањем ЗИП-а из 2000. године, па затим ЗИП-а из 2005. године, којима се тежило побољшању процесног положаја извршног повериоца и нивелацији положаја и овлашћења поверилачке и дужничке стране, а у циљу веће ефикасности и брзине извршног поступка. Међутим, и поменути закони су остављали могућност одуговлачења и успоравања поступка од стране извршног дужника, као и могућности да, путем злоупотребе својих бројних процесних овлашћења, извршни

Према одредбама новог Закона о извршењу и обезбеђењу извршни поверилац мора да заузме много активнију улогу у поступку одређивања и спровођења извршења.

51 lege artis ● јул–август 2016.

закон превише фаворизује поверилачку страну, а у исто време желећи да очува брзину и ефикасност наплате у извршном поступку, законодавац је 2015. године донео нови ЗИО, који је задржао неке карактеристике претходног закона, којима се омогућава брзо вођење поступка, али је вратио и неке раније постојеће правне институте, пре свега у форми правних лекова, којима се омогућава двостраност и двостепеност извршног поступка. Из ових разлога се и положај извршног повериоца унеколико разликује према одредбама новог ЗИО-а, у односу на положај који је постојао према претходном законском решењу, те сада извршни поверилац мора да заузме много активнију улогу у поступку одређивања и спровођења извршења. Активна улога извршног повериоца потребна је већ при самом покретању извршног поступка, па извршни поверилац, у складу са начелом диспозиције, одлучује да ли ће уопште покренути извршни поступак против извршног дужника, подносећи предлог за извршење на основу веродостојне или извршне исправе коју има код себе. Већ у овој почетној фази извршни поверилац мора да обрати пажњу на обавезну садржину предлога за извршење, а која се разликује зависно од тога да ли се предлог подноси на основу веродостојне или на основу извршне исправе; затим да предложи предмет и средство извршења, који такође могу зависити од врсте исправе на којој извршни поверилац заснива своје потраживање, а природно је да исти зависе и од извршног дужника, тачније од његове солвентности; потом, извршни поверилац већ при подношењу предлога треба да зна да ли је за спровођење извршења надлежан суд или јавни извршитељ, као и који ће јавни извршитељ спроводити извршење, с обзиром на то да више није довољно само навести који орган спроводи извршење, већ је потребно

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

дужник, на недопустиво дуг период, избегава измирење обавезе на коју је већ обавезан веродостојном или извршном исправом на основу које је и покренут извршни поступак. Реагујући на овако неоправдано лош положај извршног повериоца, као странке за коју би, с обзиром на то да она у рукама има исправу која на закону уверљив или пак неспоран начин доказује основаност њеног потраживања према извршном дужнику, извршни поступак требало да буде пуки формални пут ка наплати раније насталог потраживања, законодавац је 2011. године усвојио Закон о извршењу и обезбеђењу, настојећи да овим законом уравнотежи положај извршног повериоца и извршног дужника или чак да равнотежу теразија помери у корист извршног повериоца, жртвујући у неким случајевима начело двостраности зарад ефикасности поступка и убрзања правног промета. Дакле, за разлику од свих дотадашњих законских решења којима се уређује извршни поступак, ЗИО из 2011. године је био „поверилачки” закон. Међутим, чињеница да је овим законом у правни систем Републике Србије по први пут уведена професија извршитеља, као физичких лица са јавним овлашћењима у поступку спровођења извршења, у комбинацији са уређивањем правила извршног поступка и законских института којима се иде на руку извршном повериоцу, као активној процесној страни, довела је до тога да се у широј, али и у добром делу стручне јавности овај закон доживљава као неправедан према извршним дужницима, као и да се извршитељи пре доживљавају као лица ангажована од стране извршног повериоца, која раде у њихову корист, него као независни и непристрасни водиоци поступка спровођења извршења. Желећи да удовољи критикама претходног ЗИО-а, утемељеним на тврдњама да поменути

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

конкретизовати предлог за извршење у погледу личности месно надлежног јавног извршитеља који ће бити одређен за спровођење изршења. Као и до сада, у предлогу за извршење неопходно је навести идентификационе податке странака које учествују у извршном поступку. Међутим, разлика коју доноси нови ЗИО огледа се у томе што се под идентификационим подацима физичких лица сада подразумевају и ЈМБГ домаћег држављанина или одговарајући идентификациони број за стране држављане, а које податке извршни повериоци до сада углавном нису назначавали у предлогу за извршење, нити су имали информацију о њима. Како, по новом закону, и ови подаци представљају обавезну садржину предлога за извршење, то је законом предвиђена и обавеза надлежних државних органа и носилаца јавних овлашћења да, на захтев извршног повериоца или његовог пуномоћника, кojи нaвeдe пoтрaживaњe рaди чиjeг нaмирeњa или oбeзбeђeњa нaмeрaвa дa вoди извршни пoступaк или пoступaк oбeзбeђeњa и прилoжи извршну испрaву у кojoj je сaдржaнo пoтрaживaњe, истом доставе податке о извршном дужнику. Из језичког тумачења наведене норме произилази да се поменута обавеза односи само на ситуацију у којој извршни поверилац надлежним органима приложи извршну исправу, док се ништа не говори о потраживањима на основу веродостојне исправе, па остаје да се види како ће се ова ситуација решавати у пракси. Захваљујући одредбама о дужности достављања података, извршном повериоцу ће бити омогућено да у предлогу за извр шење правилно назначи податке о изврш ном дужнику, наводећи његово име, презиме, адресу, као и ЈМБГ, али и да определи предмет и средство извршења, зависно од података које добије у вези са имовином извршног дужника, чиме би требало да се убрза извршни поступак у фази достављања извршном дужнику, као спровођења извршења.

У предлогу за извршење на основу извршне исправе, који се обавезно подноси суду у четири примерка, извршни поверилац назначава своје и идентификационе податке извршног дужника, податке о извршној исправи, потраживању, а по правилу и једно или више средстава и предмета извршења. Међутим, код подношења предлога за извршење на основу извршне исправе, извршни поверилац може и да изостави да назначи предмет и средство извршења, у ком случају ће се сматрати да се извршење спроводи на целокупној имовини извршног дужника. Уз предлог за извршење, извршни поверилац прилаже извршну испрaву снaбдeвeну пoтврдoм o извршнoсти, у oригинaлу или oвeрeнoj фoтoкoпиjи, aли aкo сe прeдлoг зa извршeњe пoднoси суду кojи je у првoм стeпeну oдлучивao o пoтрaживaњу извршнoг пoвeриoцa, уз њeгa сe нe прилaжe извршнa испрaвa, a и aкo сe прилoжи, нe мoрa дa сaдржи пoтврду o извршнoсти. Када је у питању предлог за извршење на основу веродостојне исправе, он се такође подноси у четири примерка и у њему се такође назначавају идентификациони подаци странака, затим подаци о веродостојној исправи, једно или више средстава и предмета извршења, као и други подаци и исправе који су пoтрeбни зa спрoвoђeњe извршeњa. Уз прeдлoг за извршење, извршни поверилац обавезно прилаже вeрoдoстojну испрaву у oригинaлу, oвeрeнoj кoпиjи или прeпису. Aкo су стрaнкe зaкључилe спoрaзум o мeснoj нaдлeжнoсти, извршни пoвeрилaц мoжe трaжити у прeдлoгу зa извршeњe дa сe, aкo пoступaк будe нaстaвљeн кao пo пригoвoру прoтив плaтнoг нaлoгa, нaстaви прeд судoм кojи je нaдлeжaн пo спoрaзуму o мeснoj нaдлeжнoсти и дужaн je дa уз прeдлoг прилoжи спoрaзум o мeснoj нaдлeжнoсти. Како се у овом делу закона не помиње могућност да извршни поверилац не назначи предмет и средство извршења, нити могућност да назначи да ће се извршење спровести на целокупној

Осим у целини, извршни поверилац може диспонирати својим предлогом и у делу који се односи на средства и предмет извршења.

53 lege artis ● јул–август 2016.

Овај дисбаланс који је нормиран на штету начела двостраности поступка донекле је исправљен прописавањем одредаба о одлагању поступка. Иако извршни поверилац има овлашћење да захтева одлагање извршења које још није почело, ова бенефиција губи на значају када је спровођење извршења почело, а извршни дужник се успротиви одлагању, у ком случају је стриктно прописано да јавни извршитељ одбија предлог извршног повериоца за одлагање поступка. Осим у фази покретања и окончања поступка, извршни поверилац може диспонирати својим предлогом и у току самог извршног поступка, тачније може пренети своје потраживање трећем лицу. У вези са овом могућношћу ЗИО прописује да се извршни поступак вoди и нa прeдлoг и у кoрист лицa кoje кao извршни пoвeрилaц ниje oзнaчeнo у извршнoj или вeрoдoстojнoj испрaви, aкo jaвнoм или пo зaкoну oвeрeнoм испрaвoм дoкaжe дa je пoтрaживaњe из извршнe или вeрoдoстojнe испрaвe прeшлo нa њeгa, a aкo тaкaв дoкaз ниje мoгућ – aкo прeлaз пoтрaживaњa дoкaжe прaвнoснaжнoм или кoнaчнoм oдлукoм дoнeтoм у пaрничнoм, прeкршajнoм или упрaвнoм пoступку, а која чињеница се у току поступка утврђује закључком, пo прeдлoгу стицаоца. Осим у цели ни, извршни поверилац може диспонирати својим предлогом и у делу који се односи на средства и предмет извршења, па тако може навести више средстава и предмета извршења, те тражити да се она спроводе истовремено, или пак оптирати да се спроводе алтернативно, тј. да се слeдeћa одреде и спрoвeду тeк aкo прeтхoднa нису дoвoљнa. У случају када нaмирeњe ниje мoгућe из срeдстaвa и прeдмeтa извршeњa кojи су вeћ oдрeђeни, извршни поверилац може предложити да jaвни извршитeљ зaкључкoм прoмeни срeдствo и прeдмeт извршeњa или да oдрeди дa сe извршeњe нaстaви и другим срeдствимa и прeдмeтимa пoрeд вeћ oдрeђeних. Примена начела диспозиције на страни извршног повериоца децидно је прописа на и у случају нaмирeња истoг пoвeриoцa примeнoм рaзличитих зaкoнa нa нeпoкрeт нoсти oптeрeћeнoj хипoтeкoм, у ком случају пoвeрилaц чиjи угoвoр o хипoтeци и зaлoжнa изjaвa прeдстaвљajу извршнe испрaвe имa прaвo избoрa: дa сe нaмири примeнoм Закона о

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

имовини извршног дужника, проистиче да таква могућност ни не постоји у случају подношења предлога за извршење на основу веродостојне исправе. Како је нови ЗИО увео новине којима се предвиђа могућност дoнoшeња рeшeњa кoje имa дejствo рeшeњa o извршeњу, а може се донети у тoку спрoвoђeњa извршeњa нa зaрaди и другим стaлним нoвчaним примaњимa, рaди прeдaje индивидуaлнo oдрeђeних пoкрeтних ствaри, рaди испoрукe зaмeњивих ствaри и рaди врaћaњa зaпoслeнoг нa рaд, то извршни поверилац може предложити и доношење ове врсте решења, у току извршног поступка. Овим предлогом извршни поверилац тражи дa суд, oднoснo jaвни извршитeљ, рeшeњeм oбaвeжe извршнoг дужникa дa у рoку oд oсaм дaнa oд дaнa приjeмa рeшeњa нaмири пoтрaживaњe извршнoг пoвeриoцa и oдрeди срeдствo и прeдмeт извршeњa aкo пoтрaживaњe нe будe нaмирeнo у рoку. У овом случају Закон стриктно прописује садржину предлога и предвиђа да ће се рeшeњeм oдбaцити прeдлoг кojи нe сaдржи зaхтeв дa сe извршни дужник oбaвeжe дa нaмири пoтрaживaњe или у кoмe ниje нaзнaчeнo срeдствo и прeдмeт извршeњa, бeз прeтхoднoг врaћaњa прeдлoгa нa дoпуну, из чега се јасно види интенција законодавца да обавеже извршног повериоца на активније учешће у самом току извршног поступка и свим ње говим фазама. У складу са начелом диспозиције, нови ЗИО овлашћује извршног повериоца да мoжe у тoку цeлoг извршнoг пoступкa, пa и пoслe прaвнoснaжнoсти рeшeњa o извршeњу, дa пoвучe прeдлoг зa извршeњe бeз пристaнкa извршнoг дужникa, у ком случају се извршни поступак обуставља, а извршни поверилац може поново да поднесе предлог за извршење. На овај начин Закон у потпуности имплементира начело диспозиције у корист извршног повериоца, али је дискутабилно то што, самим тим што за повлачење предлога извршном повериоцу ни у једној фази поступка није потребна сагласност извршног дужника, Закон не познаје разлику између повлачења и одрицања од предло га за извршење, иако је разлика између ова два правна института јасно назначена у Закону о парничном поступку, чија је сходна примена предвиђена и новим ЗИО-м.

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

хипотеци (у даљем тексту: ЗОХ) или примeнoм ЗИО-а. Смaтрa сe дa je пoвeрилaц изaбрao нaмирeњe примeнoм ЗОХ-а кaдa сe дoнeсe рeшeњe o упису зaбeлeжбe хипoтeкaрнe прoдaje, a зa нaмирeњe примeнoм ЗИО-а кaдa пoднeсe прeдлoг зa извршeњe. Aкo рaзличити пoвeриoци истoврeмeнo вoдe пoступaк нaмирeњa примeнoм ЗОХ-а и примeнoм ЗИО-а, a рeшeњe o упису зaбeлeжбe хипoтeкaрнe прoдaje je дoнeтo прe рeшeњa o извршeњу, прeднoст имa нaмирeњe примeнoм зaкoнa кojим сe урeђуje хипoтeка, а рeдoслeд нaмирeњa извршнoг пoвeриoцa у тoм случajу oдрeђуje сe прeмa дaну кaд je стeкao прaвo нa нaмирeњe у извршнoм пoступку. Извршни пoступaк ће се наставити aкo нeпoкрeтнoст ниje прoдaтa у пoступку нaмирeњa примeнoм ЗОХ-а. Aкo je рeшeњe o извршeњу дoнeтo прe рeшeњa o упису зaбeлeжбe хипoтeкaрнe прoдaje, прeднoст имa нaмирeњe примeнoм одредаба ЗИО-а, у кoм случajу зaбeлeжбa хипoтeкaрнe прoдaje губи дejствo. Једна од главних карактеристика новог ЗИО-а, која је уочљива већ при самом прелиставању текста овог закона, јесте компли кованост система правних лекова које он предвиђа. Иако сâм Закон каже да су правни лекови жалба и приговор, да ванредни правни лекови нису дозвољени, као и да сe жaлбoм пoбиja рeшeњe првoстeпeнoг судa или jaвнoг извршитeљa, aкo oвим зaкoнoм ниje oдрeђeнo дa жaлбa ниje дoзвoљeнa или дa сe тaквo рeшeњe пoбиja пригoвoрoм, а да се пригoвoр пoднoси прoтив рeшeњa дoнeтoг o прeдлoгу зa извршeњe нa oснoву вeрoдoстojнe испрaвe, прoтив других рeшeњa првoстeпeнoг судa или jaвнoг извршитeљa oдрeђeних oвим зaкoнoм, и кao пригoвoр трeћeг лицa, систем правних лекова и од лучивања по њима је далеко од сажетог и једноставно постављеног као у наведеним законским нормама. С обзиром на разноликост могућности улагања правних лекова и разноликост рокова и ситуација у којима се они могу користити, логично је да извршни поверилац има знатно ширу процесну мо гућност учешћа и у овом делу извршног поступка, у односу на ону која је била пред виђена досадашњим законом. На овом месту ће учешће извршног повериоца у поступку по правним лековима бити поменуто само у најкраћим цртама, пре свега због

поменуте компликованости овог дела поступка. Пре свега, извршни пoвeрилaц мoжe уложити жалбу против рeшeња o oдбaцивaњу прeдлoгa зa извршeњe, рeшeња o oдбиjaњу прeдлoгa зa извршeњe или рeшeња o извршeњу кojим je прeкoрaчeн њeгoв зaхтeв, а акo сe пoбиja сaмo дeo рeшeњa o извршeњу кojим су oдмeрeни трoшкoви извршнoг пoступкa, то чини пригoвoрoм; истa je ситуaциja како у случају доношења решења на основу извршнe исправе, тако и у случају доношења решења на основу веродостојне исправе. Извршни пoвeрилaц имa прaвo нa жaлбу и прoтив рeшeњa вeћa o усвajaњу пригoвoрa извршног дужника, уложеног против решења о извршењу на основу веродостојне исправе. Слично улози коју има у поступку по правним лековима, извршни поверилац има улогу и у поступку по приговору трећег лица и у поступку по предлогу за против извршење, као посебним поступцима по овим правним средствима које предвиђа ЗИО. Када је у питању приговор трећег лица, кoje тврди дa нa прeдмeту извршeњa имa нeкo прaвo кoje спрeчaвa извршeњe, извршни поверилац има процесни терет да се о наведеном приговору изјасни у року од осам дана, од дана када му је поменути приговор достављен, а под претњом доношења решења о усвајању приговора. У вези са положајем извршног повериоца у поступку по предлогу извршног дужника за противизвршење, јасно је да је он у овом поступку дијаметрално супротан његовом уобичајеном положају, јер у овом случају извршни поверилац са активне, прелази на пасивну процесну страну. Имајући у виду да је у прeдлoгу зa прoтивизвршeњe сaдржaн зaхтeв дa суд дoнeсe рeшeњe кojим oбaвeзуje извршнoг пoвeриoцa дa врaти извршнoм дужнику oнo штo je примиo извршeњeм у рoку oд oсaм дaнa и oдрeди срeдствo и прeдлoг извршeњa aкo извршни пoвeрилaц нe врaти оно штo je примиo у рoку, логично је да учешће извршног повериоца у овом потпоступку или посебној фази извршног поступка започиње његовим изјашњењем на наводе из предлога за противизвршење и то опет под претњом усвајања предлога решењем. Против решења о усвајању предлога за противизвршење извршни поверилац има право да уложи жалбу, а она одлаже извршење

Нови ЗИО је посебно насловио одредбе којима се регулише однос извршног повериоца и јавног извршитеља.

55 lege artis ● јул–август 2016.

обратити пажњу и на прелазне и завршне одредбе новог ЗИО-а. Њима се, пре свега, прописује да се извршни пoступци и пoступци oбeзбeђeњa кojи су пoчeли прe ступaњa нa снaгу нoвoг зaкoнa нaстaвљajу прeмa до скоро важећем ЗИО-у. Међутим, ако пoслe ступaњa нa снaгу нoвoг зaкoнa будe укинутo рeшeњe o извршeњу, пoступaк сe нaстaвљa примeнoм нoвoг зaкoнa. Aкo извршeњe или oбeзбeђeњe спрoвoди суд, a зa спрoвoђeњe извршeњa je искључивo нaдлeжaн jaвни извршитeљ, извршни пoвeрилaц je дужaн дa у рoку oд 15 дaнa oд дaнa приjeмa рeшeњa o укидaњу рeшeњa o извршeњу, oдрeди jaвнoг извршитeљa и o тoмe oбaвeсти суд, инaчe сe извршни пoступaк или пoступaк oбeзбeђeњa oбустaвљa. Приметно је да су одређене нејасноће у пракси изазвале завршене одредбе закона којима је предвиђена обавеза изјашњења извршних поверилаца у чиjу кoрист je прe пoчeткa рaдa извршитeљa у Рeпублици Ср биjи дoнeтo рeшeњe o извршeњу нa oснoву извршнe или вeрoдoстojнe испрaвe или рeшeњe o oбeзбeђeњу и кojи су нa дaн 1. 5. 2016. гoдинe joш вoдили извршни пoступaк или пoступaк oбeзбeђeњa, дa сe у рoку oд 1. 5. 2016. гoдинe дo 1. 7. 2016. гoдинe изjaснe o тoмe дa ли су вoљни дa извршeњe спрoвeдe суд или jaвни извршитeљ, а све под претњом обуставе поступка. Овде треба нагласити да се, дакле, ове одредбе односе на извршне повериоце у тзв. старим предметима, односно у предметима који су започети пре почетка рада извршитеља у Републици Србији. Међутим, како извршитељска професија није истовремено уведена на подручјима свих судова у држави, то треба нагласити да се ове одредбе односе и нa oнe извршнe пoвeриoцe у чиjу je кoрист и пoслe 1. 6. 2012. гoдинe (када су први извр шитељи почели са радом) дoнeтo рeшeњe o извршeњу или oбeзбeђeњу, aли прe пoчeт кa рaдa извршитeљa на датом подручју.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

одређујућег дела поменутог решења сaмo aкo извршни пoвeрилaц уз жaлбу пoлoжи jeмствo у висини пoтрaживaњa извршнoг дужникa и само ако се поменутом жалбом побија решење у целости или у одређујућем делу. Вероватно у жељи да одговори на критике претходног закона, упућене на рачун његовог тзв. поверилачког карактера, као и на рачун већ поменутог погрешног доживљаја да исти закон ставља извршитеља у подређен положај према извршним повериоцима, нови ЗИО је осетио потребу да посебно наслови одредбе који ма се регулише однос извршног повериоца и јавног извршитеља, иако нигде тако стриктно не помиње однос извршног повериоца и суда или однос извршног дужника са другим учесницима у поступку. Поменутим одредбама се, тако, прописује да јaвни извршитeљ извoди свoja oвлaшћeњa из зaкoнa и стaрa сe o тoмe дa сe извршни пoвeрилaц штo бржe и пoвoљниje нaмири уз пoштoвaњe зaкoнa и прaвa извршнoг дужникa; јaвни извршитeљ ниje дужaн дa сe пoвинуje прeдлoгу извршнoг пoвeриoцa дa прeдузмe или нe прeдузмe нeку рaдњу нa кojу je сaмo jaвни извршитeљ oвлaшћeн; акo су и jeдaн и други oвлaшћeни дa прeдузму исту рaдњу, jeдaн нe мoжe дa oпoзoвe рaдњу другoг; јaвни извршитeљ нe мoжe извршнoм пoвeриoцу oткaзaти спрoвoђeњe извршeњa, а из чега се јасно види да овај закон жели да изнивелише поверилачку и дужничку страну, као и да посебно нагласи оно што би требало да је неспорно, а то је да ни суд ни јавни извршитељи не делују за неку од странака, већ у јавном интересу и са јавним овлашћењима. У вези са претходним, прописано је и да извршни пoвeрилaц мoжe нaзнaчити дa извршeњe нaстaви други jaвни извршитeљ умeстo вeћ oдрeђeнoг. Поред свега наведеног, из угла извршних поверилаца, како будућих, тако и оних који ту улогу већ имају у неком од бројних извршних поступака који се тренутно воде пред судовима и пред јавним извршитељима, битно је

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Издржавање супружника у случају развода брака у нашем законодавству У тексту који је пред вама анализирамо постојеће решење трајања издржавања супружника у случају развода брака, упоређујући га са решењем које доноси Преднацрт Грађанског законика и уз коментар какво би решење било примерено нашем друштву Марина Говедарица судија Врховног касационог суда sudski.postupci@legeartis.rs

ородични закон („Сл. гласник РС”, бр. 18/05, у примени од 1. 7. 2005. године, осим одредаба члана 203. ст. 2. и 3. који се примењује од 1. 7. 2006) као велику новину у области издржавања супружника предвиђа ограничавање права на издржавање после престанка брака на најдуже 5 година (члан 163. ст. 2). То је значајна разлика у односу на претходни закон (Закон о браку и породичним односима) којим је право на издржавање брачног друга по престанку брака било утврђено на неодређено време, а само у изузетним, законом прописаним случајевима, на одређено време. Одредбом члана 151. Породични закон прописује да: (1) супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима; (2) нема право на издржавање супружник који је у време склапања ништавог или рушљивог брака знао за узрок ништавости односно рушљивости; (3) нема право на издржавање супружник ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за другог супружника. Одредбом члана 163. (насловљена „Трајање издржавања”) уређује се да:

(1) издржавање може трајати одређено или неодређено време; (2) издржавање супружника после престанка брака не може трајати дуже од 5 година; (3) изузетно, издржавање супружника по престанку брака може се продужити и после истека рока од 5 година ако нарочито оправдани разлози спречавају супружника повериоца издржавања да ради. Дакле, издржавање супружника по престанку брака временски је ограничено и може трајати најдуже 5 година; рок може бити продужен, али је могућност продужења условљена постојањем нарочито оправданих разлога који спречавају повериоца издржавања да ради (члан 163 ст. 3). Разлог за ово решење је у томе што се необезбеђеност повериоца сматра привременим и пролазним стањем, због чега издржавање и губи своја редовна обележја. Према схватању усвојеном у теорији, законско издржавање је обавеза законом одређеног круга лица да редовно, убудуће, дају новац или на други начин одређена материјална средства, члановима породице или другим законом предвиђеним лицима, ради обезбеђења њихове егзистенције јер ови то сами не могу да чине. Ограничавајући трајање издржавања, законодавац се определио да класични институт издржавања замени издржавањем које има карактер привремене помоћи и траје док се поверилац издржавања не оспособи за самостално привређивање, односно док не буде у стању да самостално обезбеђује средства која су му потребна за свакодневни живот.

Дужника издржавања, по протеку одређеног времена утврђеног за сваки конкретан случај као примерено и реално, треба ослободити финансијске обавезе према бившем супружнику.

57 lege artis ● јул–август 2016.

коректним, а свакако их више не везује никакав међусобни правни однос. Судска пракса указује и да је износ који се досуђује на име издржавања најчешће симболичан и објективно недовољан да обезбеди примерену егзистенцију и „покрије” издатке за основне животне потребе разведеног супружника. Поред тога, питање је и колика реално треба да буде финансијска моћ другог супружника, посебно ако се има у виду да тај супружник често има и обавезу издржавања заједничке деце. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се издржавање темељи на породичној солидарности и посебним међусобним односима повериоца и дужника издржавања; да је издржавање и хумана и етичка, али и правна обавеза која има знатан утицај на имовину даваоца, намеће се закључак да не постоји законско, па ни друштвено, оправдање за прекомерно трајање ове обавезе. Дужника издржавања, по протеку одређеног времена утврђеног за сваки конкретан случај као примерено и реално, треба ослободити финансијске обавезе према бившем супружнику и на тај начин омогућити му да потпуно самостално и слободно уређује своје материјалне обавезе, па, у крајњем случају, и будући живот. Приликом нормирања појединих решења циљ би, између осталог, требало да буде успостављање правног система који је сагласан савременом (европском) законодавству и пракси и уважавање новог карактера породичних односа и савремених схватања основних права и обавеза сваког човека. Србија није издвојено острво, друштво само себи довољно, грађани Србије живе сада и овде, у држави и друштву какви јесу и који се у догледно време не могу темељно изменити у погледу економске моћи државе и животног стандарда

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Решење из Породичног закона (члан 163 ст. 2. и 3) је значајно, бар у формалном смислу, променило дотадашње законско решење и правило да издржавање траје неограничено време (уз могућност изузетка), претворило у правило да право супружника на издржавање буде временски ограничено (уз прописивање изузетака на основу којих се може продужити, па чак бити одобрено на неодређено време). На тај начин за конодавац је прилагодио законска решења преовлађујућим савременим схватањима породичних односа, усмерио даљи развој породичних односа и усагласио их са решењима постојећим у већини европских држава. Сва је прилика да је законодавац пошао од чињенице да материјална необезбеђеност супружника која постоји у тренутку развода брака, у бројним случајевима, није коначна, посебно у случају развода млађе и, нарочито, у случају образоване популације, као и развода у развијенијим градским срединама. Циљ је био и да се супружник који прима издржавање подстакне, па и натера, да у једном примереном року покуша да сопственим напорима обезбеди изворе прихода који су му потребни за егзистенцију. Исто тако, и то је правилно – са гледишта струке и оправдано – са гледишта интереса друштва, желео је да успостави правичну равнотежу између сукобљених интереса супружника, па је поред интереса и заштите необезбеђеног супружника, као слабије и материјално угрожене стране, уважио и интерес другог супружника – дужника издржавања, налазећи да би било неправично да буде трајно, доживотно, оптерећен обавезом плаћања издржавања бившем супружнику који за њега, у новонасталој ситуацији, често више не представља блиску особу, са којом најчешће није у пријатељским односима, некада чак ни у

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

грађана, социјалних и привредних прилика, стопе запослености, равномерног привредног развоја региона, родне равноправности, образовања и, нарочито, социјалне заштите, што указује да се Србија у погледу многих законских опредељења не може поредити са развијеним европским земљама и аутоматски и некритички прихватити њихова решења. Економска стварност и историјски развој заузимају своје место у правном поретку једне земље и не могу се занемарити, зато је неопходно свако решење прилагодити конкретном и индивидуалном правном поретку.

Анализа важећег решења и решења из Преднацрта Грађанског законика Породични закон (чл. 151. и 163) на примерен начин води рачуна о необезбеђеном супружнику, показује довољан степен социјалне осетљивости за супружника који је услед развода брака остао без сталних прихода за живот и не погоршава његов положај у односу на заштиту какву је уживао према Закону о браку и породичним односима или каква би му била пружена у случају усвајања предлога садржаног у преднацрту Грађанског законика Републике Србије – трећа књига – Породични односи (члан 188). Супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог супружника (члан 151. ст. 1. Породичног закона). Његово право је, по правилу, ограничено на 5 година (члан 163. ст. 2), али ако необезбеђени супружник, и поред најбоље воље и свих уложених напора, и по протеку рока од 5 година не може, било из објективних (на пример, прилике на тржишту рада су и даље неповољне) или из субјективних (тешка болест, старост и сл.) разлога, да самостално обезбеђује приходе потребне за живот, суд може установљену обавезу издржавања да продужи на одређено време (члан 163. ст. 3), при чему број продужења није органичен; или на неодређено време (члан 163. ст. 1), ако постоје изузетни и нарочити разлози који налажу и оправдавају да се издржавање продужи на неодређено време (то су, пре свега, болест и старост повериоца издржавања; чињеница да са годинама умне и физичке способности опадају, здравље се погоршава, а све то умањује могућност

запошљавања и стицања прихода својим радом, нарочито имајући у виду и општепознату чињеницу да се старија популација, иако још увек радно способна, теже запошљава; околност да је

ИЗ УГЛА СТАТИСТИКЕ Према подацима Републичког завода за статистику годишњи просек запослених у Републици Србији у 2013. години је био 1.715.163 лица (од чега 626.104 жена и 1.089.059 мушкараца), а у 2014. години број запослених је пао на 1.690.439 лица (од тога 630.944 жена и 1.059.495 мушкараца), што значи да је за годину дана број запослених смањен за 24.724 лица, али је истовремено број запослених жена повећан за 4.840. У 2009. години у Србији је незапосленост прелазила 20%, док се у земљама Европске уније кретала од 2,8% (Холандија); 4% (Кипар); 4,5% (Аустрија) и 5% (Словенија), до највише 16,1% (Летонија), с тим да су још само две земље имале незапосленост већу од 10% (Естонија 11,1% и Литванија 15,5%). Иако је тренд незапослености растући, због светске економске кризе, однос незапослености у Србији и у другим европским државама остао је готово исти. Треба напоменути и да је незапосленост жена у Србији нешто виша у свакој старосној категорији незапослених; да је у старосној категорији 25–49 година разлика између стопе запослености жена и мушкараца само 6 процентних поена, уколико су они без деце, док је код лица са више од једног детета та разлика увећана на око 25 процентних поена на штету жена, што јасно говори да је и даље уобичајено, готово је правило, да се жене, бар привремено, одричу каријере и посвећују одгајању деце, обављању домаћих послова и старању о породичној заједници. Међутим, чињеница је и да основну школу завршава више девојчица, средњу више дечака, а вишу и високу више жена, што говори о све већем образовању женске деце, нарочито њиховом све већем учешћу у вишем и високом образовању. Извор: Републички завод за статистику, „Жене и мушкарци у РС” – Београд, 2011. године, прво издање

односе који се тичу издржавања (члан 188. Породичног закона само забрањује закључивање оних уговора који су супротни императивним нормама, на пример, не може се закључити уговор којим се супружник унапред одриче права на законско издржавање – члан 8. ст. 2). Тај пар тнер ће водити рачуна о потреби да самостално обезбеђује средства за живот, па ће у том смислу унапред делати (школоваће се, тражити благовремено посао), а други супружник, дужник издржавања, неће бити у прилици да се осећа искоришћено јер су, а то се намеће као поуздан закључак на основу постојеће судске праксе, основни разлози поремећених односа супружника после развода брака њихови нерешени имовински односи и постојање обавезе издржавања коју дужник издржавања, углавном, нерадо прихвата. Наравно, разведени супружници увек могу договором на миран начин, без уплитања суда, да уреде обавезу плаћања издржавања на начин који је за њих најповољнији (и у погледу трајања издржавања и у погледу висине). Друштво се не противи таквом понашању, али би требало да подстиче ту могућност на све начине, јер је она најбоље разрешење једног осетљивог проблема који је за супружнике од нарочитог значаја. После извршене свестране анализе и поређења, намеће се закључак да предлог не доноси побољшање и да ниједна животна ситуација његовом применом не би била квалитетније решена, у односу на садашње законско решење. Када се наведено има у виду питање је да ли постојеће законско решење (чл. 151. и 163. Породичног закона), у свему одговара српском друштву. Чини се да је одговор: да. Предлог из Преднацрта не треба прихва тити из најмање два разлога. Први разлог је што предложено решење не би било у духу става да је сваки од разведених супружника одговоран за сопствено издржавање, а то заправо,

59 lege artis ● јул–август 2016.

након закључења брака поверилац издржавања уз договор са дужником издржавања напустио посао или прекинуо школовање и посветио се старању о заједничкој деци и вођењу послова око домаћинства и на тај начин омогућио дужнику издржавања, ослободивши га многих породичних обавеза, да се у потпуности посвети свом послу и др.). Дакле, при постојању одређених оправданих разлога, одређивање издржа вања на неодређено време могуће је и пре ма садашњем законском решењу. Предлог садржан у одредби члана 188. преднацрта Грађанског законика Републике Србије (Породични односи) враћа се у сушти ни на решење из Закона о браку и породич ним односима (чл. 287–290) и њиме се поново, као правило, у случају развода брака уводи право супружника на издржавање на неодређено време. Решење из Преднацрта може, на први поглед, деловати хуманије, примереније тренутној ситуацији једног сиромашног и економски недовољно развијеног друштва са ниским стандардом грађана, високом незапослешћу и неповољним положајем жене. Само наизглед тај предлог би пружао бољу заштиту необезбеђеном супружнику, иако су, а што је познато из судске праксе, износи који се досуђују на име издржавања углавном веома ниски и недовољни за пристојан живот, тако да се њима, најчешће, не може обезбедити примерена и достојанствена егзистенција издржаваног супружника. Постојеће решење иде у правцу стварања бољих и здравијих односа супружника после развода брака, што није без значаја, нарочито у ситуацији када имају заједничку децу. Економски слабији партнер ће, ако унапред зна да не може да рачуна на трајно, доживотно издржавање од другог супружника, приликом склапања брака водити рачуна о ситуацији у којој може да се нађе у случају развода, па се супружници могу определити да уреде брачним уговором међусобне

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одговара принципу да свака одрасла, здрава и радно способна особа треба својим радом да обезбеђује средства за своје издржавање – преовлађујућем решењу у већини европских правних система. Други разлог је тај што постојеће решење пружа пуну правну заштиту необезбеђеном супружнику у случају развода брака и нови предлог ни на који начин његов положај не побољшава нити га чини сигурнијим. Заправо, заштита необезбеђеног супруж ника у оба случаја је иста: садашње решење је право на издржавање на одређено време (уз прописане изузетке, на основу којих је могуће, када је то оправдано, одобрити издржавање и на неодређено време), а предложено решење је обрнуто, правило је издржавање на неодређено време, али, у законом предвиђеним условима може бити временски ограничено или чак захтев за издржавање може бити у целини одбијен, независно од могућности поверилаца издржавања да у догледно време на други начин обезбеди средства за издржавање, ако је брак кратко трајао и ако поверилац издржавања не подиже заједничко малолетно дете. Зашто се онда залагати за опстанак важећег закона када би и после прихваћене промене фактички све остало исто? Како ће се на породичне и друштвене односе одразити прихватање једног од ових решења, односно да ли је за грађане од значаја, и, ако јесте, каквог, да ли ће се постојећи Закон, у овом делу мењати или не? Одговор би био: од значаја је и има разлике, зато што је садашње решење напредније, више уважава вредности савременог друштва, за грађане је подстицајније и у складу је са жељеним развојем породичних односа. Важеће законско решење треба задржати и зато што бригу о необезбеђеним, економски угроженим грађанима, а што би био и поверилац издржавања уколико по протеку рока у коме је постојала обавеза издржавања није успео да обезбеди потребна средства, треба да сноси држава, пре свега стварајући услове да сваки грађанин може својим радом да оствари приходе који су му потребни за живот, а потом, уколико то није могуће, да му помогне кроз различите социјалне програме. Своју обавезу држава не сме да пребаци на појединца, у овом случају дужника издржавања, уколико за то не постоје нарочито оправдани разлози.

Какво решење је примерено за Србију? Закон мора да одговара постојећим условима и потребама друштва у коме се доноси и у коме ће се примењивати. Закон није изван времена и простора, већ треба да прати промене до којих долази у друштву, друштвену стварност као резултат економских могућности и моралних и свих других вредности. Закон би требало да има и просвећујућу улогу, и да одреди смер развоја друштва, а у погледу породичних односа у 21. веку циљ је друштво суштинске, а не само прокламоване равноправности супружника, односно полова. Суштинска равноправност се не може постићи у случају економске зависности једног од супружника (код нас, углавном, жене); супружник који је у обавези да плаћа издржавање најчешће се осећа искоришћено и повређено, сматрајући да трпи неправду због ситуације да до краја живота мора да плаћа издржавање супружнику са којим је окончао брачну заједницу после неколико година живота. Зато нови предлог чини корак уназад и супротан је жељеном развоју друштва да се сваки грађанин школује, образује, запошљава и самостално обезбеђује изворе прихода потребне за живот, односно да сваки појединац буде одговоран за своју егзистенцију, да својим радом обезбеђује средства која су му потребна за живот, да се у том циљу не само стимулише на образовање и усавршавање, већ и на запошљавање (према статистичким подацима жене су у Србији образованије од мушкараца, али ипак мање запослене и, по правилу, економски слабији партнер који углавном после развода брака претендује на издржавање од другог супружника). Није јасно који је објективан, логичан, реалан или практичан друштвени интерес за измену одредбе члана 163. ст. 2. и 3. Породичног закона и који разлози су предлагача моти висали и определили за решење садржано у члану 188. поменутог Преднацрта, када није дошло до нових околности које би оп равдавале промену. Тек оног тренутка кад постојећи систем почне да смета, кад његова решења престану да буду у складу са економским потребама или моралним начелима, или када се у њему појаве празнине, онда је потребно, оправдано,

И сама држава би на више начина могла да својом регулативом побољша процесни положај тужиоца – повериоца издржавања.

61 lege artis ● јул–август 2016.

интересе обе стране и да се њиме спорни односи уређују на најбољи начин. Идеално решење, које би задовољило и повериоца и дужника издржавања, могло би постојати када би, по протеку периода за који је издржавање досуђено, а поверилац издржавања и даље није у могућности да сâм обезбеди своју егзистенцију, на место дужника ступила држава и преузела бригу о задо вољавању потреба материјало угроженог супружника, односно материјално угроженог грађанина. За то је потребно да држава буде довољно богата, што Србија, у овом тренутку, није. Да ли онда постојеће законско решење треба да остане? И даље се чини да нема места изменама, нарочито не коренитим, већ би, евентуално, уз уважавање свих економских, социјалних, културних и историјских околности које Србију разликују од развијених европских држава, постојеће законско решење требало допунити и побољшати. Постојећем решењу би се могло приго ворити да повериоца издржавања оставља у стању узнемирености и неизвесности у погледу његове будуће егзистенције, што свакако утиче и на квалитет његовог живота и приморава га да се изнова обраћа суду тражећи заштиту, односно да подноси тужбу ради продужења права на издржавање, што је, скоро увек, скопчано са одређеним непријатностима (јер тамо где су односи бивших супружника коректни ангажовање суда није потребно), као и са материјалним издацима који нису безначајни. У таквој ситуацији држава би на више на чина могла својом регулативом да побољ ша процесни положај тужиоца – повериоца издржавања. Тако би могла, на пример: ● да га ослободи плаћања судских такси; ● да пропише као једну од обавеза центра за социјални рад или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

сврсисходно, па и правично да се донесе ново право и замене преживела законска решења. Законска решења не треба радикално мењати, већ их треба после студиозног промишљања, извршених истраживања и анализа, на основу уочених недостатака на које је указала судска пракса и уз све уважавање струке и гласа јавности, развијати и побољшати, обезбедити њихову што већу правичност и на тај начин их прилагодити потребама друштва. Примењивањем истог законског решења у дужем временском периоду грађани би се лакше упознали са својим правима и обавезама, знали би шта их чека у одређеним животним ситуацијама (у случају којим се бави овај текст – у ситуацији развода брака), и зато би се, у већини случајева, понашали на начин који је за њих најбољи (у предметној ситуацији би се трудили да своју материјалну егзистенцију не везују за другог супружника), а у друштву би временом преовладавало схватање и сходно томе васпитавање да свако мора да се школује, образује и ради, а све у циљу своје економске независности, достојанства и веће слободе. Поставља се питање и да ли су за Србију од значаја савремена правна решења, савремени системи (у погледу породичних односа) других (европских) земаља, па и оних у најближем окружењу који се темеље на сличној традицији и историјском развоју. Како у постојећој тешкој економској, социјалној и уопште друштвеној ситуацији, помирити различите интересе супружника у случају развода брака – интерес необезбеђеног супружника да и даље прима издржавање и има, по могућству, стандард какав је уживао у току брака, или бар сличан, и другог супружника да слободно, према својим потребама и жељама, организује свој живот после развода брака. Сагледавајући све ове околности, да ли се може рећи да је решење из Породичног закона правилно и праведно, да уважава

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

да у таквим ситуацијама пруже повериоцу издржавања правну помоћ или да узму активније учешће у тим поступцима; ● да прошири примену одредбе члана 204. ст. 1. Породичног закона којом се прописује хитност поступка на поступке који се воде у вези са издржавањем разведених супружника; ● да поново пропише обавезу суда, која је била садржана у члану 275. ст. 2. ранијег ЗПП-а („Сл. гласник РС”, бр. 125/04 и 111/09), да странку која нема пуномоћника и која се из незнања не користи својим процесним правима која јој припадају по закону поучи које парничне радње може предузети, ● и као крајње решење, да пропише изузетак од правила о терету доказивања установљеног члановима 228. и 231. ст. 2. ЗПП-а („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14) и терет доказивања пребаци на дужника издржавања, као финансијски јачу страну, који би доказивао да поверилац више није економски угрожен и да има довољно средстава за нормалну егзистенцију, а уколико нема да је то искључиво резултат његовог понашања, односно околности за које је поверилац издржавања одговоран. При томе не треба заборавити ни активну улогу коју у тој врсти поступака суд има на основу члана 205. Породичног закона (истражно начело). Побољшање постојећег решења могло би се учинити и тако што би временско ограни чење права на издржавање супружника после развода брака остало правило, али закон не би прописивао прецизно одређен рок трајања издржавања. То не значи да би одлука о дужини издржавања била произвољна и остављена на милост и немилост личне савести и схватања судије. Треба имати у виду да ништа не може да компромитује један закон као његова неправичност. Закон би јасно описно одредио период у коме необезбеђени супружник има право на издржавање и навео критеријуме који утичу на трајање издржавања (на пример, старост, болест, неспособност за рад, односно неспособност да се обезбеди сопствено издржавање, незапосленост, дужина трајања брака, али и правичност, којој се, као правном стандарду, нарочито мора дати значај у породичном праву,

као и у периоду друштвених и економских поремећаја, више него у редовним приликама). За решење дефинисања периода у коме необезбеђени супружник има право на издржавање определила се, на пример, Република Словенија која је прописала да необезбеђени разведени супружник има право на издржавање од другог супружника за одређени временски период који је потребан да би супружник могао да се прилагоди новој ситуацији и уреди нове околности (члан 82. Zakona о zakonski zvezi in družinskih razmjerih). Прихватајући овакво решење Србија би: ● закон учинила флексибилнијим, јер и најидеалнији закон не покрива целину правног подручја; ● судију креативнијим и у могућности да поклони пуну пажњу околностима случаја, личном односу супружника и тако што више индивидуализира спор; ● одлуку суда више одговарајућом конкретном случају јер у стварности суд само за конкретан случај и тражи решење и доноси одређену одлуку и конкретну правду у том тренутку, у тим условима и за та лица, и ● смањила би број нових тужби зато што повериоци издржавања не би били у обавези да се обраћају суду само због протека законом строго прописаног рока у коме имају право на издржавање. Владавина права на којој почива Конвенција за заштиту људских права и основних слобода и принцип законитости из члана 1. Првог протокола Конвенције, налажу државама не само да поштују и примењују на постојан и одржив начин законе (прописе) које су донеле (у конкретном случају, Република Србија би између осталих, морала да обезбеди све услове за поштовање и примену права зајемчених одредбама чл. 15, 60, 69. и 97. ст. 2, 8, 10, 12. и 15. Устава Републике Србије), већ је саставни део ове дужности држава да обезбеде законске и практичне услове за њихову примену. Зато држава мора да се опреми одговарајућим и довољним правним и економским средствима како би обезбедила извршење према својим грађанима позитивних обавеза преузетих Уставом, законима и Конвенцијом.

Привремене мере у парничном поступку

Драгана Марчетић судија Првог основног суда која поступа у парничним предметима, заменик руководиоца судске праксе у грађанској материји Весна Филиповић судија Првог основног суда у Београду и руководилац Одељења судске праксе у грађанској материји sudski.postupci@legeartis.rs

63 lege artis ● јул–август 2016.

слове за одређивање привремене мере, као општи пропис, регулише првенствено Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11 ... 139/14, у даљем тексту: ЗИО). Овај закон је ступио на снагу у септембру 2011. године и примењује се на све поступке започете по раније важећем Закону о извршном поступку који до дана ступања на снагу новог закона нису окончани. Овога месеца на снагу ступа нови Закон о извршењу и обезбеђењу, али се одредбе о привременим мерама у новом ЗИО-у не разликују битно од до сада важећих одредаба. Иако суд може донети решење о привременој мери у свим поступцима – парничном, ванпарничном, радном, породичном и извршном, овај текст ће се бавити темом привремене мере у парничном поступку. Одредбом члана 285. ЗИО-а прописано је да привремену меру може одредити суд, а спровести суд или извршитељ пре покретања, у току, као и по окончању судског или управног поступка, све док извршење не буде спроведено. Решење којим се одређује привремена мера има правно дејство правоснажног решења о извршењу. ЗИО регулише услове за одређивање привремене мере за обезбеђење новчаног (члан

293) и за обезбеђење неновчаног потраживања (члан 296). Такође, одредбама члана 294. ЗИО-а наведене су врсте привремених мера за обезбеђење новчаног потраживања, а чланом 297. неновчаног потраживања. Важно је нагласити да се у општој парници, за разлику од радних и породичних спорова, привремена мера доноси само на захтев странке, а никако по службеној дужности. ЗИО не набраја таксативно све привре мене мере које се могу тражити у току поступка, већ формулацијом „може се одредити свака мера а нарочито...” (чл. 294. и 297) оставља могућност и право тужиоцима и повериоцима да захтевом траже доношење оне мере која је у конкретном случају најпогоднија и најцелисходнија за заштиту и обезбеђење свог потраживања. Основни услови који морају бити испуњени према одредбама чл. 293. и 296. ЗИО-а за одређивање привремене мере су да је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати. Привремена мера се може одредити и кад извршни поверилац учини вероватним да је мера потребна да би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете. У посебној врсти поступка по тужби због сметања поседа, услове за одређивање привремене мере регулише Закон о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП). Одредбом члана 451. ЗПП-а прописано је да у току поступка суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненакнадиве штете. У овој врсти поступка, којим је прописано

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Кроз детаљну анализу и навођење корисних примера из судске праксе, у овом тексту се бавимо темом привремене мере у парничном поступку

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

хитно поступање, прописано је да ће суд одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року од 8 дана од дана подношења предлога, а против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. Подношењем предлога за одређивање привремене мере пре покретања спора за сметање поседа не прекида се рок од 30 дана из члана 77. Закона о основама својинскоправних односа, јер је реч о преклузивном року који се прекида искључиво подношењем државинске тужбе. Привременом мером у парничном по ступку обезбеђује се потраживање чије је остваривање угрожено. Битно је нагласити да је циљ привремене мере обезбеђење, а не испуњење обавезе. Из законских одредаба које регулишу услове и начин одлучивања о предлогу за одређивање привремене мере произилази да се усвајањем привремених мера постиже обезбеђење намирења и тиме првенствено штите интереси повериоца – тужиоца. На привремене мере се не примењује правило о пресуђеној ствари, јер се њиховим одређивањем не пресуђује, већ само обезбеђује потраживање повериоца за одређени период. Привремена мера се у парничном поступку најчешће одређује до правоснажног окончања поступка, што произилази из члана 290. ЗИО-а, али се једном већ одређена привремена мера у току парничног поступка, уколико су се изменили услови, може укинути. Суд ће укинути привремену меру која је претходно одређена у парничном поступку ако се у току поступка измене околности због којих је привремена мера одређена, а које указују да таква привремена мера више није потребна ради намирења тужиочевог потраживања, или (у ређем броју случајева) уколико се у даљем току поступка утврди да привремена мера није била оправдана у време њеног доношења. Такође, ако је суд нашао да у време стављања предлога за одређивање привремене мере (што је најчешће у време подношења тужбе, јер се најчешће подносе тужбе с предлогом за одређивање привремене мере) нису били испуњени услови за доношење привремене мере, па донесе одлуку којом одбија одређивање привремене мере, он може у току поступка, ако се услови промене, по поновном

стављању предлога тужиоца одлучити о предлогу на другачији начин, тј. може усвојити предлог за одређивање привремене мере.

Захтев за одређивање привремене мере Из законских одредаба произилази да се о привременој мери мора одлучити хитно, у најкраћем року. Зато и тужба у поступку, тужбени захтев, тако и предлог за одређивање привремене мере мора бити уредан, јасан и извршив, о чему суд води рачуна у поступку претходног испитивања тужбе, по службеној дужности. Уколико тужба и тужбени захтев нису уредни не може се ценити ни испуњеност услова за одређивање привремене мере. Дакле, услов за одлучивање о испуњености услова за привремену меру јесте претходна оцена суда да је тужба уредна. Уз захтев тужилац (предлагач) мора да наведе чињенице на којима заснива свој захтев (предлог за одређивање привремене мере) и наведе и достави доказе којима поткрепљује те чињенице како би доказао вероватноћу постојања потраживања и постојања опасности да ће без такве мере дужник осујетити или знатно отежати потраживање тужиоца (повериоца). Захтев за привремену меру мора бити јасан, уредан и извршив, опредељен у складу са Законом. Терет доказивања испуњености законских услова за одређивање привремене мере лежи на тужиоцу као лицу које ову меру тражи. Захтев за одређивање привремене мере тре ба да садржи и временски период на који се предлаже одређивање конкретне мере, што је најчешће до правоснажног окончања парничног поступка, а у мањем броју случајева је то до доношења првостепене пресуде (одлуке). Уколико тужилац не предложи време трајања мере, то није разлог за одбачај предлога, већ ће суд сходно околностима конкретног случаја одредити време трајња привремене мере и исто унети у изреку. Када тужилац предложи више привремених мера за обезбеђење истог потраживања, суд је овлашћен и дужан да о њима одлучује по редоследу који је тужилац одредио, јер се и на привремене мере у парници сходно примењују одредбе ЗПП-а које регулишу поступање суда по такозваном евентуалном тужбеном захтеву.

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Истоветност и различитост предлога за одређивање привремене мере и тужбеног захтева

Дакле, суд неће усвојити предлог за одређивање привремене мере ради обезбеђења неновчаног потраживања који је по свом дејству и правним последицама идентичан са тужбеним захтевом, осим када се тужбени захтев односи на заштиту државине, станарско право или неновчано издржавање. Овакав став је заузео Врховни суд Србије на седници од 22. 6. 1983. године и судови га примењују до данас. С друге стране, предлог за одређивање привремене мере мора бити у вези са тужбеним

Приликом оцене да ли ће суд усвојити или одбити предлог тужиоца за одређивање привремене мере, суд првенствено цени испуњеност услова који су прописани напред цитираним одредбама ЗИО-а. Оба услова су прописана кумулативно. Као што је већ речено, први услов је да је поверилац учинио вероватним постојање потраживања. Из ове законске одредбе произилази мера доказаности основаности захтева коју утврђује суд. Суд не утврђује потпуну основаност захтева (као код одлучивања о тужбеном захтеву), већ до извесног степена вероватноће. То даље значи да суд неће извести све предложене доказе, посебно саслушање парничних странака и свих сведока, а које би доказе извео ради одлучивања о постављеном тужбеном захтеву, већ ће ценити само приложене доказе и евентуално предложене доказе које је тужилац предложио ради утврђивања основаности захтева за привремену меру. Одлука о привременој мери се доноси хитно, у кратком временском периоду након подношења тужбе, односно захтева за привремену меру. Након доношења одлуке о основаности (неоснованости) предлога за одређивање привремене мере, суд спроводи даљи доказни поступак и у каснијем току поступка доноси коначну одлуку у меритуму.

65 lege artis ● јул–август 2016.

Није допуштено потраживање по привременој мери које је истоветно тужбеном захтеву. Наиме, из напред цитираних законских одредаба које дефинишу допуштеност и услове за одређивање привремене мере произилази да је привремена мера средство обезбеђења, а не средство извршења судске одлуке. Стога, суд неће усвојити предлог за одређивање привремене мере која је истоветна са тужбеним захтевом. Међутим, од овог правила постоје три изу зетка кад је допуштено одређивање привремене мере истоветне тужбеном захтеву, а то су: ● сметање поседа, ● станарско право, или ● неновчано издржавање.

Услови за одређивање привремене мере и доказивање

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Постоји становиште да се привремена мера може одредити само уз кондемнаторни тужбени захтев и ради његовог обезбеђења, а не и уз деклараторни. Међутим, сматрамо да то није сасвим тачно. Рецимо, када се поднесе тужба за утврђење права својине или сусвојине на некој ствари, дакле деклараторна тужба, може постојати опасност да тужени отуђи или оптерети ствар на којој се ово право утврђује, када се основано може захтевати и издејствовати заштита потраживања управо привременом мером забране отуђења или оптерећења.

захтевом. Привремена мера је једно од средстава обезбеђења потраживања повериоца, односно тужиоца у парници (поред заложног права на непокретности и претходне мере), те одлучивање о привременој мери не може бити ван тужбеног захтева. Према члану 3. ст. 1. ЗПП-а, суд у парничном поступку одлучује у границама захтева који су постављени у поступку. Ово се не односи само на одлучивање којим се обезбеђује његово остваривање. Привремена мера је једно од средстава обезбеђења захтева из тужбе, те одлучивање о њој не може бити ван тужбеног захтева. То значи да се захтев за издавање привремене мере мора односити на предмет спора и бити у границама тужбеног захтева. Уколико захтев за одређивање привремене мере није у вези са тужбеним захтевом, суд ће га одбити, и то одмах након пријема предлога, без извођења доказа, што није редак случај у пракси.

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Други услов је постојање опасности од осујећења или знатног отежања остваривања потраживања предлагача, односно тужиоца. Код оцене испуњености другог услова, он се различито оцењује код новчаног и код неновчаног потраживања. Кад је у питању новчано потраживање, онда се доказивање опасности усмерава на радње самог дужника који своју имовину отуђује или прикрива (цени се укупно имовно стање дужника и његово поступање према истој). Кад је у питању неновчано потраживање, суд цени опасност у односу на ствар на којој се потражује намирење, а не целокупно имовно стање дужника, и много више је релевантна објективна опасност од осујећења или отежања намирења тужиочевог потраживања.

Одлука суда Као што је већ речено, парнични суд у првом реду цени уредност тужбе и уредност предлога за одређивање привремене мере. Тек уколико утврди да је захтев уредан, тада приступа одлучивању о предлогу за привремену меру. Тај поступак је хитан, што конкретно значи да ће суд у кратком року и на што целисходнији начин донети одлуку о привременој мери, пре одлуке о главној ствари. Судска пракса стоји на становишту да одређивање привремене мере, пре него што је противној странци омогућено да се изјасни о предлогу за издавање привремене мере, представља изузетак. Суд ће заказати рочиште поводом привремене мере много брже него прво рочиште (припремно рочиште) за главну расправу и то у року мереном данима (а не недељама и месецима). Тада се најчешће тужба и позиви парничним странкама достављају путем судског достављача. У ређем броју случајева суд одмах по пријему тужбе и предлога за привремену меру одлучује на основу доказа које је тужилац пружио и то ван рочишта, а пре него што је тужбу и предлог доставио туженом, што значи пре него што је почела да тече парница. То су свакако случајеви који за предмет имају сметање поседа, јер је суд обавезан да поступа у складу с цитираним чланом 451. ЗПП-а који обавезује суд да одлуку о одређивању привремене мере по предлогу

КОМЕНТАР АУТОРА #2 У осталим случајевима, управо због саме природе привремене мере која штити и обезбеђује спречавање осујећења потраживања повериоца, мишљења смо да суд треба да буде посебно опрезан приликом одлучивања о привременој мери, водећи рачуна како о интересима тужиоца, тако и о интересима туженог и то у правцу најмањег могућег оптерећења туженог које испуњава интерес тужиоца као повериоца из привремене мере. То је посебно битно код привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања, коју ће суд одредити само у обиму који је потребан за обезбеђење тог потраживања.

странке донесе у року од 8 дана од дана подношења предлога. То су, такође, случајеви кад је хитност поступка оправдана ненадокнадивом штетом по странку, код случајева, на пример, изливања воде и недостатка основних услова за живот. Посебну пажњу завређује питање да ли суд има право да одлучује о предлогу за одређивање привремене мере који је стављен у току прекида поступка. Наиме, када суд одреди прекид парничног поступка, за време трајања прекида суд не може да предузима никве радње у поступку (члан 224. ст. 2. ЗПП-а). Прекид поступка може трајати више месеци и година, што у пракси може довести до могућности осујећења потраживања тужиоца у дугом временском периоду у коме је парнични предмет у прекиду. Сматрамо да разлози целисходности и правичности налажу да суд, уз утврђивање испуњености услова, узме у разматрање и у току прекида поступка одлучи о предлогу за одређивање привремене мере, сходно одредбама ЗИО-а. На овом месту ваља поменути и ситуације које се појављују у пракси, а које се тичу тужби са предлогом за одређивање привремене мере поднетих у време важења Закона о извршном поступку (ЗИП), а одлука суда о привремој мери донета је у време у важења Закона о извршењу и обезбеђењу. Наиме, ЗИО је почео да се примењује 16. 9. 2011. године. Чланом 362. ЗИО-а прописано је да даном почетка примене

Привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања

Привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања Као и за привремене мере којима се обезбеђује новчано потраживање, и код привремених мера за обезбеђење неновчаног потраживања Закон поставља два услова који се морају кумулативно испунити (члан 296). Први је да тужилац (поверилац) учини вероватним своје потраживање, а други опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежети, с тим да ће се привремена мера одредити и када поверилац учини вероватним да је мера потребна како би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.

67 lege artis ● јул–август 2016.

ЗИО прописује услове за одређивање привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања у члану 293, а то су: да је поверилац учинио вероватним постојање свог потраживања, као и опасност да ће без такве мере дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања, тиме што ће своју имовину, односно своја средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати, с тим што се опасност не мора доказивати ако поверилац учини вероватним да би предложеном привременом мером дужник могао претрпети само незнатну штету. Такође, овом одредбом су посебно побројани случајеви када се сматра да опасност постоји, а то су ситуације ако би се потраживање требало остварити у иностранству, ако се због недоспелих оброка издржавања против дужника већ водио извршни поступак, ако су законске обавезе извршног дужника, као и његове обавезе утврђене правноснажном одлуком суда или управног органа, веће од његових редовних прихода, као и ако је дужник у ранијим поступцима принудног извршења одбио да дâ или је давао нетачне податке о својој имовини. Закон даље exempli causa набраја врсте привремених мера које се могу одредити, али оставља могућност да странка предложи и суд усвоји и сваку другу привремену меру којом се

постиже сврха обезбеђења новчаног потраживања. Мере којима се обезбеђује новчано пот раживања, у пракси судова опште надлеж ности, далеко су ређе од оних које имају за циљ обезбеђење неновчаног потражи вања. Ипак, релативно су честе у породичним алиментационим споровима, посебно када је поверилац издржавања малолетно дете, а честе су у пракси привредних судова у споровима у којима се одлучује о вишемилионским износима. Код тужби за издржавање најчешће се привременом мером тражи успостављање издржавања у неком износу до правноснажног окончања поступка, како би поверилац издржавања до окончања спора имао средстава за егзистенцију. Најчешће се за обезбеђење новчаног потраживања користе мере забране отуђења и оптерећења непокретности, као и забрана дужнику да располаже новчаним средствима на рачуну или рачунима, до одређене висине, односно до висине потраживања чије се обезбеђење привременом мером тражи. Пракса је заузела став да, код привремених мера којима се обезбеђује новчано потраживање, сама чињеница да дужник користи средства са свог жиро-рачуна за куповину друге робе која чини предмет његовог пословања не представља такву опасност због које би били испуњени услови за издавање привремене мере забране располагања средствима са жиро-рачуна дужника.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

овог закона престају да важе одредбе ЗИП-а, тако да се у време доношења одлуке о привременој мери има применити ЗИО без обзира на то када је захтев за одређивање привремене мере поднет. Ово је важно навести зато што ЗИО на различит начин прописује потребне услове за одређивање привремене мере. Наиме, у члановима 285–297. ЗИО прописује основна правила и услове за одређивање привремених мера за обезбеђење новчаних и неновчаних потраживања. Основна разлика је у томе што је чланом 285. ст. 2. ЗИО-а прописано да решење којим се одређује привремена мера има правно дејство правоснажног решења о извршењу, због чега се у предлогу за одређивање привремене мере наводи средство и предмет извршења у смислу члана 33. ЗИО-а, а какву одредбу ЗИП није садржавао.

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Кад је у питању захтев за обезбеђење неновчаног потраживања, посебно код захтева који се тичу било ког права везаног за непокретност, најчешће тражена привремена мера у пракси јесте забрана отуђења и оптерећења непокретности. И код ове врсте привремених мера Закон, примера ради, наводи неке од њих, али оставља могућност странци да предложи и сваку другу меру којом се постиже сврха обезбеђивања потраживања. Кад је у питању захтев за обезбеђење неновчаног потраживања, посебно код захтева који се тичу било ког права везаног за непокретност, најчешће тражена привремена мера у пракси јесте забрана отуђења и оптерећења непокретности. У таквим случајевима, тужилац који претендује на одређено право на непокретности и предлаже ову врсту привремене мере, ако суду достави уговор о стицању права на непокретности (начин стицања) и доказ да је код надлежних јавних књига укњижио ово своје право, довољно је учинио вероватним постојање основаности потраживања, те уз услов да је учинио вероватним опасност осујећења или отежаног остваривања потраживања, има све услове да му суд донесе ову врсту привремене мере. Најчешћи случај у пракси јесте ситуација када тужилац тужбеним захтевом потражује утврђење права својине на одређеној непокретности на основу одржаја, и уз тужбу доставља уговор као доказ о стицању, оверен пред судом и чини вероватним да је више година (некад и преко 10 и 20) у поседу предметне непокретности, а тужени уписан у надлежним јавним књигама као власник на истој. У тим ситуацијама је основан захтев за одређивање привремене мере забраном отуђења и оптерећења предметном непокретности. Судови су кроз бројне одлуке исказали став да је испуњен први услов и да је тужилац презентовањем уговора о купопродаји непокретности учинио вероватним

постојање његовог права својине на предметној непокретности, да је стекао државину на истој и да је у фактичкој власти више година. И други услов за доношење привремене мере је испуњен јер би тужилац могао бити изложен опасности настанка ненадокнадиве штете уколико би тужени као земљишнокњижни власник отуђио или оптеретио право својине на предметној непокретности.

Однос привремене мере у парничном поступку и поступка пред другим органом У пракси се поставило питање да ли тужилац у парничном поступку може привременом мером тражити обуставу поступка пред неким другим надлежним (управним) органом. Приметан је одређени број предмета у којима се привременом мером у парничном поступку потражује обустава поступка аукцијске продаје непокретности. Судска пракса је стала на становиште да се таква привремена мера у парничном поступку не може донети. Наиме, аукцијска продаја непокретности се спроводи у поступку који је по својој врсти управни, због тога што је решењем другог државног органа, Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности, хипотекарни поверилац овлашћен да може у своје име да прода непокретност, те суд нема овлашћење да спречи извршење правноснажних управних аката, односно то се не може тражити у парничном поступку. То су најчешће случајеви у којима је тужена банка која је са правним или физичким лицем закључила уговор о кредиту. Тужилац, као јемац поменутог уговора, уговором о јемству и

1. Привремена мера и злостављање на раду Чл. 27. и 33. Закон о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 36/10), чл. 301. и 302. Закон о извршном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 125/04) У одређеним парничним поступцима се тражи привремена мера код тужбеног захтева који се односи на злостављање на раду, забраном туженом правном лицу да до правноснажног окончања поступка дâ отказ уговора о раду тужиоцу,

2. Привремена мера и сметање поседа У парничном поступку по тужби за сметање поседа, врло често се уз тужбени захтев потражује и одређивање привремене мере и то најчешће реституцијом – враћањем стања поседа које је постојало пре учињеног сметања. Приликом одлучивања о основаности привремене мере, управо из разлога јер је у овој врсти поступака дозвољено да предлог привремене мере исцрпљује тужбени захтев, а жалба на исто не одлаже извршење, суд треба да цени да ли у радњама туженог има противправности, исто као и код одлучивања о тужбеном захтеву за сметање поседа, да би привремена мера била основана. Потребно је да суд приликом одлучивања по захтеву тужиоцa за одређивање привремене мере утврди да ли је тужилац у ситуацији, када у радњама туженог нема елемената противправности, јер је исти поступао у оквиру својих

69 lege artis ● јул–август 2016.

Врсте привремених мера у односу на основ потраживања

као технолошком вишку, или по било ком другом основу или да својим радњама, поступцима и мерама погоршава радноправни, социјални и финансијски статус тужиоца под претњом законских последица. У таквом поступку, да би оправдао основаност одређивања привремене мере, тужилац треба да докаже – учини вероватним да је мера потребна да би се спречило насилно поступање или настанак ненадокнадиве штете. Одредбом члана 33. ст. 1. Закона о спречавању злостављања на раду прописано је да, у току поступка, суд може по предлогу странке или по службеној дужности, одредити привремене мере ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете. Овај члан Закона предвиђа заштиту учесника у самом поступку који је покренут по тужби за заштиту од злостављања, па самим тим било која радња којом послодавац прекрши наведену законску одредбу за собом повлачи и последице, али право на издавање привремене мере запослени у поступку за спречавање од злостављања на раду може остварити само ако докаже да је привремена мера потребна ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете, а што је предвиђено напред цитираном одредбом, а сâм поступак који је покренут ради спречавања злостављања на раду није основ за издавање привремене мере.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

заложном изјавом, дозволио је упис хипотеке у корист банке (у парничном поступку тужене) на непокретности у власништву заложног дужника (у парничном поступку тужиоца). Како корисник кредита није извршио своју обавезу из уговора о кредиту, тужена банка је покренула поступак аукцијске продаје непокретности која је представљала инструмент обезбеђења. Након тога, тужилац је поднео тужбу ради поништаја уговора о јемству са предлогом за одређивање привремене мере којом би се обуставио поступак наведене аукцијске продаје. Суд је правилно поступио кад је одбио предлог за одређивање привремене мере јер је у супротности с одредбом члана 296. ЗИО-а. У конкретној ситуацији, предмет спора је поништај уговора о јемству, те предложена привремена мера не представља обезбеђење главног потраживања, а што представља сврху привремене мере. Аукцијска продаја се спроводи у поступку који је по својој врсти управни, због тога што је решењем другог државног органа, односно Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности, хипотекарни поверилац, тужени – банка овлашћен да може у своје име да прода предметну непокретност, те суд нема овлашћење да спречи извршење правноснажних управних аката, односно то се не може тражити у парничном поступку. Слично томе, пракса је заузела став да парнични суд није овлашћен да привременом мером забрани спровођење извршног поступка (Решење Вишег суда у Крагујевцу од 16. 9. 2013. године)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Против решења о одређивању привремене мере парнична странка има право да поднесе жалбу непосредно вишем суду.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

законских овлашћења, учинио вероватним постојање свог потраживања. Па тако, ако суд нађе да у радњама туженог нема противправности, то је разлог за одбијање предлога за одређивање привремене мере. Такав став је исказан у предмету у коме тужилац привременом мером од тужене ЕДБ потражује враћање и монтирање електричног бројила и да омогући тужиоцу несметано коришћење електричне енергије. У конкретном поступку је утврђено да је тужиоцу скинуто електрично бројило јер исти није редовно плаћао рачуне за утрошену електричну енергију и због тога што је самовласно прикључио ЕДБ бројило на мерно место, те да је тужени приликом обуставе електричне енергије и скидањем ЕДБ бројила у стану који користи тужилац поступао у оквиру својих овлашћења у смислу одредбе члана 27. ст. 2. тач. 10) Уредбе о условима испоруке електричне енергије („Сл. гласник РС”, бр. 107/05) којим је прописано да се испорука електричне енергије купцу може обуставити у случају када не извршава обавезе у прописаном, односно уговореном року. Виши суд у Београду је у одлуци од 12. 12. 2012. године заузео став да привремена мера у том случају није основана.

Правни лекови Против решења о одређивању привремене мере парнична странка има право поднети жалбу непосредно вишем суду. У зависности од вредности предмета спора, жалба се може поднети у року од 8 дана (ВПС до 3.000 евра) или у року од 15 дана (ВПС преко 3.000 евра). Као што је поступак за одлучивање о предлогу за привремену меру од стране првостепеног суда хитан, тако је хитан и поступак одлучивања по жалби на решење о привременој мери од стране жалбеног суда, што се у пракси показало као правило које се само делимично поштује. Имајући у виду хитност као основно начело приликом

одлучивања о предлогу за привремену меру, судови најчешће наводе рок од 8 дана за жалбу на одлуку о привременој мери. Овде треба поменути занимљиво одступање од напред наведених рокова за жалбу кроз став из недавне одлуке Вишег суда у Београду у којој се наводи да је рок за изјаву жалбе на решење о привременој мери 5 радних дана, у смислу одредби члана 39. ЗИО-а којим је прописано да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења, а одредба члана 285. истог закона упућује на примену цитираног члана као поводом жалбе на решење којим се одређује привремена мера (Одлука Вишег суда у Београду од 29. 3. 2016. године). У погледу овог става може се полемисати будући да је, с једне стране, противан досадашњој дугогодишњој судској пракси, где се на рокове за жалбу на решење о привременој мери сходно примењују рокови за жалбу на свако решење који су прописани ЗПП-ом, а с друге, веома је делотворан јер још више убрзава поступање суда и странака у хитном поступку одлучивања о привременој мери. Код одлуке суда о привременој мери у предметима потраживања сметањем поседа, ЗПП прописује да против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. У пракси је ова одредба Закона изазвала велике потешкоће. Наиме, тужбом за сметање поседа најчешће се тражи враћање поседа и то непокретности, често велике вредности. У овој врсти спорова је дозвољено да привремена мера исцрпљује тужбени захтев, што практично значи да се одређивањем привремене мере постиже сврха захтева и то пре доношења коначне одлуке о основаности захтева. Одредбом члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о људским правима регулисано је право странке на мирно уживање имовине, у које случајеве спада и мирно уживање поседа на имовини. Чланом 13. Европске конвенције о људским правима прописано је право на делотворан правни лек.

ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ КРОЗ СУДСКУ ПРАКСУ Случај #1

грађевинских радова од стране туженог на свом објекту којима је тужилац изгубио 50% природног светла на свом стану и онемогућено проветравање, није основана привремена мера престанком узнемиравања и успоставом пређашњег стања којом тужилац потражује рушење надзиданог дела објекта, а имајући у виду да је правоснажним решењем Одељења за грађевинске послове Градске општине туженој одобрено извођење свих изведених радова чиме нису испуњени услови из члана 302. ЗИП-а. Наводи тужиоца да је дизање трећег спрата преко дозвољене висине проузроковало узнемиравање права својине тужиље и да су идејни пројекат и извод из урбанистичког плана у супротности, могу бити релевантни са аспекта оцене основаности тужбеног захтева и цењени у даљем току парничног поступка, али нису од утицаја на доношење одлуке о предлогу за привремену меру у моменту доношења одлуке. (Решење Вишег суда у Београду од 29. 7. 2010)

Случај #3

Случај #2

Случај #5

Код захтева за сметање поседа у коме тужилац тврди да је дошло до узнемиравања извођењем

Тужбеним захтевом се потражује ништавост правног посла..., па није основана привремена

Тужбени захтев којим се тражи утврђење ништавости уписа права власништва у корист туженог на предметној непокретности, не оправдава одређивање привремене мере забраном отуђења и оптерећења предметног стана у односу на који се тражи ништавост уписа, јер се ради о утврђујућој тужби која не садржи потраживање подобно за обезбеђење оваквом привременом мером. (Решење Вишег суда у Београду од 26. 5. 2010)

Случај #4 Када је предмет потраживања исељење из предметне непокретности и предаја исте тужиоцу, није основан предлог за одређивање привремене мере којом се потражује да суд обавеже туженог да одмах испразни од свих лица и ствари предметну непокретност и исту преда тужиоцу у посед, имајући у виду да је таква привремена мера истоветна тужбеном захтеву и истом би се остварило, а не само обезбедило потраживање тужиоца, што није сврха привремене мере. (Виши суд у Београду од 24. 3. 2010)

71 lege artis ● јул–август 2016.

Код обезбеђења новчаног потраживања, утврђења ништавости уговора о кредиту закљученог између тужиоца као корисника кредита и тужене банке и исплате више плаћених рата кредита, није основана привремена мера којом тужилац потражује забрану туженом отуђења и оптерећења х – стана и то забраном реализације заложног права – хипотеке конституисане на основу заложне изјаве оверене пред судом, и налогом РГЗ-у да изврши забележбу забране отуђења и оптерећења х – станом. Таква привремена мера не представља средство обезбеђења потраживања које је предмет спора, и не служи том циљу, посебно што привремена мера не би могла да прекине или одложи поступак извршења који се спроводи на законом прописан начин пред извршним судом у поступку по правилима ЗИО-а. Такође, ништавост једне одредбе уговора (која регулише неодређеност каматне стопе) не чини читав уговор ништавим у смислу члана 105. ст. 1. ЗОО-а, па тужилац није учинио вероватним постојање потраживања. (Решење Вишег суда у Београду од 28. 1. 2016. динара и Вишег суда у Београду од 20. 2. 2013)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Треба имати у виду да су Конвенције ратификоване и прихваћене од стране Републике Србије постале део њеног правног система и имају јачу правну снагу од закона. Како привремена мера у поступцима сметања поседа којом се иста одређује и налаже изузимање непокретне имовине из поседа једног лица и предају исте у посед другог лица, свакако задире у право мирног уживања имовине за које је Европском конвенцијом признато право на делотворан правни лек, сматрамо да би у тим случајевима директном применом Конвенције странкама (туженом) требало признати и дати право на жалбу и такав поступак учинити двостепеним, ради успостављања једнаких права странака у овој врсти парничног поступка.

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

мера којом се потражује забрана туженом да спречава тужиоца да улази у одређену непокретност и мирно користи гарсоњеру. Став је Вишег суда да привремена мера у парничном поступку служи обезбеђењу главног захтева који је предмет спора и везује се за њега, те се истом не може исцрпљивати главни захтев, нити се њоме могу остваривати друга права која нису предмет спора. Привремена мера којом се потражује забрана туженом да спречава тужиоца да улази у одређену непокретност и мирно користи гарсоњеру не обезбеђује главни захтев за утврђење ништавости предметног правног посла, чиме нису испуњени законски услови из ЗИО-а за одређивање привремене мере.

Случај #6 Код тужбеног захтева којим тужиља потражује утврђење да новац у износу од (...) хиљада евра представља брачну тековину ње и сада пок. АА којим новцем је сада пок. АА за живота располагао у корист туженог за куповину стана и гараже, те се тужбеним захтевом потражује и утврђење ништавости уговора о купопродаји стана и гараже, основана је привремена мера којом се потражује забрана туженом отуђења и оптерећења станом и гаражом који су предмет тужбеног захтева до правоснажног окончања парничног поступка.

Случај #7 Тужилац је поднео actio paulianа те тужбеним захтевом тражи да се утврди да је уговор о поклону којим је тужиочев дужник АА отуђио у корист туженог непокретност, која је средство наплате његовог потраживања у извршном поступку, ништав правни посао и да тужени трпи да се тужилац наплати продајом ове непокретности, а као туженог је означио само поклонопримца, а не и поклонодавца, свог дужника. Суд је одредио привремену меру забране отуђења и оптерећења предметне непокретности. Виши суд у Београду је укинуо решење о одређивању привремене мере налазећи да тужбени захтев није уредан. Наиме, тужбеним захтевом се захтева утврђење ништавости уговора о поклону закљученог између туженог и тужиочевог дужника, која лица су у правној заједници, па су они нужни супарничари. Код одсуства учешћа оба лица у парници на страни тужених чини

непотпуну пасивну легитимацију, а што чини тужбу неуредном. Ако је поднета неуредна тужба, не може се ценити испуњеност услова за одређивање привремене мере.

Случај #8 Тужиља је тужбом тражила да се у парници утврди њен допринос у стицању брачне тековине са туженим и то бесправно подигнуте куће површине 120 m2. Првостепени суд је одбацио као недозвољен тужиљин предлог за одређивање привремене мере којом је тражила да је суд привремено, до окончања парничног поступка, одреди за корисника дела куће – спрата и поткровља. Суд је стао на становиште да с обзиром на предмет спора, врсту поступка и садржину захтева предложене привремене мере, иста спада у круг питања која се решавају у ванпарничном поступку. Другостпени суд је укинуо ово решење наводећи да није јасно због чега се првостепени суд позива на одредбе Закона о ванпарничном поступку које се односе на уређење односа заједничара у погледу управљања, односно коришћења заједничке ствари, с обзиром на то да из списа не приозилази да је тужиља уопште и покренула такав ванпарнични поступак, а да је јасно да је тужиља поднела тужбу за утврђење права својине по основу брачне тековине и да у таквом парничном поступку може да предложи одређивање привремене мере ради заштите свог права. Због тога је наложено првостепеном суду да одлучи о основаности привремене мере, те оцени да ли таква привремена мера служи обезбеђењу тужиљиног потраживања и да ли су испуњени остали законски услови за њено одређивање.

Случај #9 Првостепени суд је донео привремену меру којом је туженима забранио располагање новцем из депозита суда у коме се ти износи налазе по закључку тог суда, налазећи да су испуњени услови за одређивање привремене мере. Другостепени суд је нашао да је суд одлучивао по предлогу за одређивање привремене мере који није дозвољен јер ЗИО не прописује могућност да се привременим мерама мења на било који начин одлука, односно спровођење одлуке неког другог суда, у конкретној ситуацији извршног.

Одредбе Закона о парничном поступку које регулишу питање међупресуде, делимичне пресуде и допунске пресуде нису мењане више деценија. Иако на први поглед делује сасвим јасно и у закону прецизно одређена, ова подела пресуда у погледу услова за доношење, ипак, изазива недоумице и потребу да се размотре спорна правна питања Снежана Марјановић судија Првог основног суда у Београду, заменик руководиоца Одељења судске праксе у грађанској материји sudski.postupci@legeartis.rs

МЕЂУПРЕСУДА Ако је тужени оспорио и основ и висину тужбеног захтева, а у погледу основа ствар

73 lege artis ● јул–август 2016.

одела пресуда може се спроводити према различитим критеријумима. Један од критеријума који се наводи у Закону о парничном поступку (ЗПП) јесте њихов значај за окончање спора. Пресудом се, по правилу, завршава поступак и та пресуда је коначна. Њоме суд одлучује о захтеву који се односи на главну ствар и споредна тражења. Ако постоји више захтева, суд ће о свим тим захтевима, по правилу, одлучити једном пресудом (члан 342 ЗПП-а). Кад је то целисходно, суд може донети међупресуду. Уколико је више парница спојено ради заједничког расправљања, а постоје услови да се коначно одлучи само о једној од њих или је само један део захтева сазрео за пресуђење, може се донети делимична пресуда. Уколико суд пропусти да одлучи о свим захтевима, тада је могуће захтевати доношење допунске пресуде. Тема овог чланка биће управо ова подела пресуда, као и услови за њихово доношење и дилеме суда и странака у погледу ове поделе.

испуњава услове за доношење одлуке, из разлога целисходности, суд међупресудом може само да утврди постојање основа тужбеног захтева. До правноснажности међупресуде суд ће да застане са расправљањем о износу тужбеног захтева. Међупресуда има дејство само у поступку у коме је донета (члан 347 ЗПП-а). По правилу, у поступку се прво разматра питање основаности, а након тога висине постављеног захтева. И докази се углавном изводе прво у погледу чињеница које се тичу основа тужбеног захтева, а тек након тога у погледу висине, јер је то целисходно и економично. Најчешће се после читања приложених писмених доказа и извођења доказа, саслушањем странака и сведока доноси ова пресуда. Код тужбених захтева којима се тражи утврђење (декларативна пресуда) или преображај (конститутивна пресуда) није могуће, логично закључујући, донети међупресуду јер онда то не би била међупресуда, већ коначна пресуда. Код осуђујуће (кондемнаторне) пресуде налаже се извршење одређене чинидбе, па је по правилу могуће донети међупресуду јер суд тада одлучује о праву на основу кога тужилац тражи да суд обавеже туженог на чинидбу (на пример, исплату новца, предају одређених покретних, заменљивих ствари и др.). Поставља се питање да ли је међупресуду могуће донети у парници у којој се тражи утврђење права својине по основу брачне, ванбрачне тековине, стицања у породичној заједници, на основу договора о заједничној градњи и сл.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Међупресуда, делимична пресуда и допунска пресуда – дилеме у пракси

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

након саслушања сведока и странака уколико је оспорено да је стицање уопште постојало. Кад је у питању стицање у брачној или ванбрачној заједници постоји законска претпоставка да су удели у стицању заједничке имовине у току трајања заједнице живота једнаки према чл. 180. и 191. Породичног закона. Уколико је спорно да ли та имовина представља заједнички стечену имовину и да ли је допринос странака једнак, онда може бити целисходно да се прво утврди да ли та имовина уопште представља брачну или ванбрачну тековину. Код стицања у породичној заједници претпоставка једнаких удела не постоји према члану 195. ПЗ-а и може бити спорно поред тога колики је удео у стицању и да ли је у било ком обиму по том основу тужилац стекао право својине. Утврђење правног основа у овим ситуацијама може бити целисходно јер се тиме смањују трошкови поступка. Након саслушања сведока и стрaнака обично следе скупа и дуготрајна економско-финансијска и грађевинска вештачења. Ово су парнице које због сложених емотивних и личних односа странака, по правилу, трају дуго и у којима су трошкови поступка изузетно високи. Када се основ у овим ситуацијама расправи странке су спремније на преговоре око мирног решења спора. То би било у складу са чл. 10. и 11. ЗПП-а који предвиђају дужност суда да странкама укаже на могућност споразумног решавања спора и у циљу економичности поступка. У пракси је, међутим, изражено другачије мишљење. Из образложења: „Међупресудом ставом првим изреке одлучено је о основу тужбеног захтева тужиље да стан представља брачну тековину парничних странака. Ставом другим и трећим изреке одлучено је да се до правноснажности ове пресуде застаје са расправљањем о висини удела у стицању у брачној заједници, а о висини тужбеног захтева и трошковима парничног поступка биће одлучено коначном пресудом. Доносећи побијану међупресуду првостепени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 1. Закона о парничном поступку у вези са чланом 335. истог Закона, на коју се у жалби посебно указује. Ово зато што првостепени суд није правилно применио одредбу члана 335. Закона о парничном поступку, а то је било од

утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Чланом 335. Закона о парничном поступку прописано је да ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду само о основу тужбеног захтева (међупресуду). До правноснажности међупресуде суд ће застати са расправљањем о износу тужбеног захтева. Из наведене законске одредбе произлази да је међупресуда врста пресуде која није коначна и извршна и може се донети само поводом кондемнаторног захтева у парници за осуду на чинидбу, која има за предмет одређену суму новца или количину заменљивих ствари. Када је оспорен и основ и износ тужбеног захтева међупресуда се по предлогу заинтересоване странке или по службеној дужности може донети само у погледу основа, а не и износа тужбеног захтева. Њоме се утврђује да правни основ захтева постоји и она има карактер утврђујуће пресуде, због чега и њена садржина треба да одговара таквој пресуди. Због овакве своје природе она се не може донети у спору по тужби за утврђење, јер се о таквом захтеву одлучује коначном пресудом. У конкретном случају захтев за утврђење тужиљиног сувласничког удела по основу брачне тековине је декларативне, а не кондемнаторне природе, па се о том захтеву не може одлучивати међупресудом, већ само коначном пресудом. Правна природа овог захтева опредељује и врсту пресуде којом се одлучује о њему, без обзира на то да ли се ради о захтеву за утврђење искључивог права својине или утврђења права сусвојине у одређеном аликвотном, односно идеалном делу. Утврђивање величине сувласничког удела нема значаја накнадног утврђивања и одлучивања о износу тужбеног захтева после правноснажности међупресуде којом је утврђено постојање оспореног основа захтева за осуду на чинидбу. Зато је жалба тужиље морала бити усвојена, а побијана међупресуда укинута.” (Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1272/10 од 25. 8. 2010) Након што закључи да је тужбени захтев основан, суд може донети међупресуду. То се чини по службеној дужности или по предлогу странке. Тиме се поступак дели на две етапе одлучавања

„Према одредби члана 335. ст. 1. ЗПП-а, ако је тужени оспорио и основ и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду само о основу тужбеног захтева (међупресуда). Најчешће, то ће бити у случају када је предмет спора само новчано потраживање или потраживање одређене количине заменљивих ствари. Имајући у виду наведену законску регулативу и чињеницу да се међупресудом не може одлучивати о делу тужбеног захтева или о једном од постављених тужбених захтева, већ само о једном елементу тужбеног захтева – његовом основу, очигледно је да законом прописани услови за доношење међупресуде нису били испуњени. Тачније, о оба постављена тужбена захтева, између којих постоји конекситет, требало је одучити једном пресудом.” (Решење Врховног Касационог суда Рев. 39/10 од 8. 7. 2010) Изрека међупресуде мора бити јасна и обично гласи: Утврђује се да тужилац има према туженом право на накнаду штете, исплату, предају покретних ствари (када је спорно у којој количини), извршење одређених радова чији обим тек треба утврдити како би се уговор извршио у потпуности или санирала штета и сл. Из образложења: „Основано тужени у ревизији изјављеној против другостепене пресуде износи да је изрека првостепене међупресуде противречна сама себи. Из садржине изреке првостепене међупресуде произлази да је првостепени суд утврдио

75 lege artis ● јул–август 2016.

„Правилно је поступио првостепени суд када је налазећи да је ствар сазрела за одлучивање у погледу основа тужбеног захтева, а полазећи од договора који је постигнут између овлашћеног лица, у име тужиоца и туженог, утврдио да постоји обавеза туженог на плаћање насталог дуга, те када је одлучио као у изреци побијане међупресуде.

Ово са разлога, што се сходно одредби чл. 330. ЗПП-а међупресуда може донети, ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и његову висину, као у конкретном случају, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, због чега се из разлога целисходности може прво донети међупресуда, само о основу тужбеног захтева. Међупресуда је по својој правној природи декларативног (утврђујућег) карактера, а њен циљ се ограничава само на утврђење постојања права, односно правног основа и њоме се не решавају чињенична, већ само правна питања.” (Пресуда Окружног суда у Београду Гж. бр. 10057/03 од 27. 11. 2003)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и то на прву етапу одлучивања о основу и на другу етапу одлучивања о висини тужбеног захтева. Овим суд не излази изван постављеног оквира тужбеног захтева, већ га само дели на етапе одлучивања. Разлози целисходности и економичности су одлучујући за одлуку суда да донесе међупресуду. То се најчешће догађа кад ни странке ни суд нису заиста сигурни да ли је њихово мишљење о основаности тужбеног захтева тачно, када је судска пракса неуједначена или када је доказивање висине тужбеног захтева скопчано са скупим вештачењима, а ситуација чињенично или правно сложена или неуобичајена. Доношењем међупресуде штеде се и време и новац јер се обично скупа вештачења обављају тек по правноснажности међупресуде. Логички закључујући, међупресуду није могуће донети уколико суд закључи да је тужбени захтев неоснован, јер суд у том случају одбија тужбени захтев без даљег извођења доказа о висини постављеног тужбеног захтева. У погледу основа као спорно поставља се питање застарелости потраживања, питање активне, пасивне легитимација, односно постојање одговорности на страни туженог, власништва на опасној ствари која ја узроковала штету, постојање подељене одговорности, допринос тужиоца настанку штете, обим одговорности и др. Из образложења: „Међупресудом је утврђено да постоји основ за испуњење уговора од стране тужене јер није основан истакнути приговор активне легитимације на страни тужиоца. Међупресуда је укинута и наложено је првостепеном суду да у поновном поступку извођењем потребних доказа поново оцени да ли је тужилац активно легитимисан за вођење овог спора.” (Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10372/03 од 14. 1. 2004)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

да је основан основ тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде стварне штете и измакле добити исплати динарску противвредност у наведеном износу УСА долара по курсу на дан исплате са затезном каматом до исплате. Такав садржај међупресуде представља одлучивање о основу и утврђивање висине потраживања тужиоца према туженом, што наведену изреку чини противуречном самој себи. Првостепени суд није утврдио да је основано потраживање тужиоца према туженом ради накнаде стварне штете и изгубљене добити због неизвршеног плаћања од стране туженог иностраном повериоцу, већ је утврдио и висину те обавезе туженог према тужиоцу. Међупресуда је донета супротно одредби члана 330. ЗПП-а, односно она је противречна сама себи, а како је другостепени суд потврдио ту међупресуду, то су првостепена и другостепена пресуда донете уз битну повреду одредаба из члана 354. ст. 2. тач. 13) ЗПП-а.” (Решење Врховног суда Србије Рев. бр. 706/98 од 19. 5. 1999) „Првостепени суд изреком међупресуде утврђује да је основан тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете према туженој. Међутим, одредбом члана 335. ЗПП-а предвиђено је да ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду о основу тужбеног захтева (међупресуду). Према томе, међупресуда се може донети само у случају када је тужени оспорио како основ тужбеног захтева тако и његову висину, као што би то овде био случај, а да је у погледу основа ствар сазрела за доношење одлуке. Свакако да је код тога потребно разликовати основ тужбеног захтева од његове основаности, а у овом случају, првостепени суд је изреком погрешно међупресудом одлучио о основаности тужбеног захтева, јер је међупресуда одлука која има утврђујући карактер и њоме се утврђује да тужилац има према туженом право на накнаду штете. Дакле, међупресудом се утврђује да правни основ захтева постоји, што првостепени суд није имао у виду приликом доношења побијане пресуде.” (Решење Апелационог суда у Београду Гж. 1905/10 од 21. 4. 2010)

Међупресуде се често доносе у парницама за накнаду штете. Код накнаде материјалне штете то је увек могуће уколико висина штете није одређена (рачуни, налаз вештака). Уколико се тужбеним захтевом тражи накнада нематеријалне штете због претрпљеног бола, страха, умањења општеживотне способности, међупресуда се може донети само у ситуацији када међу парничним странкама није спорно да је тужилац претрпео бол, страх и да му је умањена општеживотна способност у мери која оправдава досуђивање накнаде, али је, на пример, спорно да ли је тужени пасивно легитимисан у овој парници, односно да ли је он причинио штету тужиоцу или да ли је потраживање тужиоца застарело. То је целисходно јер се тиме штеди на трошковима вештачења, али се мора констатовати на рочишту да је то неспорно међу странкама. Уколико је очигледно да су повреде такве да су проузроковале бол, страх и умањење ОЖА у таквој мери да то оправдава досуђивање накнаде, на пример, код прелома и тешких телесних повреда друге врсте, у том случају, по мишљењу аутора овог текста, нема разлога да суд уколико процени да је то целисходно не донесе међупресуду. Када се накнада штете одређује по слободној оцени суда нема основа да се доноси међупресуда јер то није целисходно. Из образложења: „Првостепени суд закључује да тужиоцу припада накнада нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе и повреде права личности, а до чега је дошло због незаконитог и неправилног рада. Такође, првостепени суд сматра да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране психијатра како би суд могао да утврди и одмери висину правичне накнаде нематеријалне штете која тужиоцу припада. Овакав став првостепеног суда се не може прихватити. Апелациони суд прихвата закључак првостепеног суда да постоји незаконит и неправилан рад, те да је тужена Република Србија одговорна за штету коју је тужилац претрпео. Међутим, првостепени суд није оценио да ли је тужилац трпео душевне болове таквог трајања и интензитета који оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Интензитет и трајање душевних болова због повреде части, угледа, слободе и права личности спада у основ тужбеног захтева, поред утврђења неправилног и

„Mеђупресуда je по својој правној природи декларативног (утврђујућег) карактера. Њен циљ се ограничава на утврђење постојања правног основа (у конкретном случају утврђење одговорности тужене). Њом се не решавају чињенична, већ само правна питања. У конкретном

„Из наведене законске одредбе произлази да је међупресуда по својој природи декларативног – утврђујућег карактера и њен циљ се ограничава на постојање права – правног основа, у конкретном случају и на утврђење одговорности тужене за штету која је настала. С обзиром на то да се међупресудом не решавају чињенична, већ само правна питања, остало је нејасно са којих је разлога првостепени суд доносећи побијану међупресуду утврдио право тужилаца на накнаду штете по закљученом споразуму а да се при томе није ограничио само на утврђивање основаности, при томе нејасно постављеног захтева (нејасно је у чему се штета састоји, а посебно последица раскида и од које су организације тужиоци истом обавештени, као и разлога раскида), па побијана одлука садржи напред наведене битне повреде одредаба парничног поступка, на које тужена основано у жалби указује. Обим одговорности, који по својој суштини представља правно питање, те евентуални допринос тужилаца настанку штете улази у оцену основа одговорности, чиме исти постаје споран. Остало је нејасно да ли је тужиоцима, сходно истом, припадало право да без претходно прибављене дозволе надлежног органа врше улагања и постојања услова за раскид тако закљученог споразума, те штете коју су тужиоци евентуално претрпели, у коме су делу изостали разлози о одлучним чињеницама, што чињенично стање чини непотпуно утврђеним. У поновном поступ ку првостепени суд ће отклонити битне повреде одредаба парничног поступка, извести потребне доказе, оценити истакнуте приговоре активне и пасивне легитимације и донети одлуку.” (Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10842/03 од 30. 1. 2004)

77 lege artis ● јул–август 2016.

„Код утврђеног чињеничног стања и оцењених приговора пасивне легитимације и застарелости потраживања, а код чињенице да се сходно одредби члана 355. ЗПП-а међупресуда може донети само ако постоје разлози целисходности, а ако се има у виду да је предмет захтева накнада нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због смрти блиског лица чију висину суд одређује по слободној оцени сходно одредби из члана 224. ЗПП-а, то није јасно са којих разлога је првостепени суд нашао да постоје разлози целисходности који би оправдали доношење побијене међупресуде. Стога иста има недостатака због којих се не може испитати, па је доносећи исту првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. тачка 12) ЗПП-а на шта се основано указује жалбом тужене и због чега је иста морала бити укинута.” (Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 9780/06 од 1. 4. 2008)

случају, тужена је оспорила како основ, тако и висину тужбеног захтева. Првостепени суд је пре доношења међупресуде морао утврдити да ли постоји подељена одговорност и у којој сразмери, јер приговор подељене одговорности по својој суштини је правно питање и улази у основ одговорности, па се то питање не може оставити за касније расправљање када се буде одлучивало о износу тужбеног захтева, како то сматрају нижестепени судови.” (Решење Врховног суда Србије у Београду Рев. 4710/02 од 4. 12. 2002)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

незаконитог рада органа Републике Србије. У побијаној међупресуди, првостепени суд се није бавио оценом и ове околности, од које поред незаконитог и неправилног рада државног органа, зависи основаност тужбеног захтева, а због погрешног става да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране вештака психијатра. Пошто првостепени суд није приликом доношења побијане међупресуде оценио и да ли су душевни болови које је тужилац претрпео довели до поремећаја психичке равнотеже, те да ли је тај поремећај интензиван и значајан да је пореметио мир и спокојство тужиоца и изазвао психичке патње и болове у тој мери да је нужно да се ублаже кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом, а што улази у оцену основа тужбеног захтева, жалба тужене је морала бити усвојена, а побијана међупресуда укинута.” (Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 10709/10 од 6. маја 2010)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Међупресуда се од делимичне пресуде разликује по томе што је делимична пресуда подобна за извршење.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Међупресуда се од делимичне пресуде разликује по томе што је делимична пресуда подобна за извршење. За разлику од међупресуде која одлучује само о основу захтева, делимична пресуда одлучује и о основу и о висини захтева тужиоца у том делу. У сваком тужбеном захтеву за осуду на чинидбу, по природи ствари, садржан је и захтев за утврђење да тужилац по неком правном основу има право да од туженог тражи извршење те чинидбе. У неким ситуацијама је неопходно истаћи тај захтев поред захтева за осуду на чинидбу. То су ситуације кад се ради о формалним уговорима када закон предвиђа да се не могу раскинути неформалним споразумом или када циљ због кога је прописана форма у којој су закључени захтева да раскидање уговора буде обављено у истој форми, а то није учињено. У случајевима утврђења ништавости или поништаја ових уговора или, на пример, тестамента, неопходно је да се то утврди пресудом. Уколико тужени оспорава постојање права или правног односа, пре подношења тужбе тужилац, још у тужби, поред захтева за осуду на чинидбу, најчешће истиче и захтев за утврђење. Могуће је и само поднети захтев за чинидбу у ситацијама када се, на пример, тражи враћање износа исплаћене купопродајне цене. У том случају суд одлучује о раскиду, ништавости или поништају као о претходном питању за истакнути тужбени захтев за осуду на чинидбу. У том случају, у изреци пресуде се не одлучује о томе, али суд у образложењу наводи разлоге због којих је донео такву одлуку. Да уколико у току парнице постане спорно да ли неки правни однос постоји, тужилац има могућност да пред судом пред којим тече парница, уколико је надлежан за тај захтев, поред постојећег захтева истакне захтев да суд утврди да такав однос постоји. Тиме се спор правноснажно дефинитивно окончава. Поставља се питање да ли суд тада одлучује делимичном пресудом јер се суштински

одлучује међупресудом с обзиром на то да она својим садржајем условљава коначну пресуду. Ипак, ово питање је само теоријско и, по правилу, у овом случају се одлучује делимичном пресудом јер се ради о самосталном захтеву. Из образложења: „Суд изреком међупресуде једино утврђује да је тужени у основи дужан да испуни обавезу која је тужбом тражена, али не одређује обим испуњења те обавезе нити међупресудом обавезује туженог на њено испуњење (што може учинити једино коначном пресудом којом се одлучује и о висини тужбеног захтева). Управо из тог разлога међупресуда (за разлику од делимичне пресуде), као врста пресуде не може бити подобна да постане извршна. С обзиром на наведено, нејасно је због чега је првостепени суд донео међупресуду, а не делимичну пресуду – када се има у виду да је побијаном међупресудом у потпуности усвојио тужбени захтев за исељење (као један од више постављених захтева у овој парници) изричући тиме и обавезу на исељење тужене, а да је у образложењу заправо дао чињеничне и правне разлоге за доношење делимичне пресуде (позивајући се при том експлицитно на институт међупресуде и заснивајући одлуку на одредби члана 330. ЗПП-а – „Службени лист СФРЈ”, бр. 4/77 са изменама и допунама) – из ког разлога побијана пресуда противуречи сама себи, те је на основу члана 369. ст. 1. ЗПП-а („Службени лист СФРЈ”, бр. 4/77 са изменама и допунама) у вези са чл. 491. ЗПП-а („Службени гласник РС”, бр. 125/04) морала бити укинута као у изреци. У поновном поступку првостепени суд ће отклонити учињени пропуст имајући у виду наведене примедбе те ће, након што изведе доказе на главној расправи, поново одлучивати и о основаности тужбених захтева. За случај да након спроведеног доказног поступка нађе да је од више тужбених захтева само неки сазрео за коначну одлуку, може закључити расправу и само у делу у коме се расправља о том захтеву

По правноснажности међупресуде суд више не може расправљати о основу тужбеног

79 lege artis ● јул–август 2016.

Исти суд је надлежан да одлучује о жалби на међупресуду и коначну пресуду. Из образложења: „Тужбени захтев којим тужилац тражи да суд обавеже туженог да му на име накнаде штете исплати одређени новчани износ представља тужбени захтев за осуду на чинидбу који се односи на потраживање у новцу. Одлука само о основу тужбеног захтева за накнаду штете, којом се утврђује право тужиоца на накнаду штете (међупресуда) није одлука о тужби за утврђење из члана 188. ЗПП-а као ни одлука о захтеву за утврђење у току парнице из члана 189. ЗПП-а. Доношењем међупресуде којом се утврђује право тужиоца на накнаду штете не мења се кондемнаторни карактер захтева за накнаду штете. Коначном одлуком о тужбеном захтеву за накнаду штете, суд ће обавезати тужиоца на исплату новчаног износа усвајањем тужбеног захтева или одбити захтев за исплату новчаног износа одбијањем тужбеног захтева. Одредбом члана 23. ст. 2. тач. 2) Закона о уређењу судова је прописано да виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова, између осталог, на пресуде у споровима мале вредности. Према члану 467. ст. 1. ЗПП-а, спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази износ динарске противвредности 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. С обзиром на то да се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази износ од 3.000 евра на дан прецизирања тужбеног захтева, Апелациони суд није надлежан за одлучивање о жалби тужене изјављеној против међупресуде, већ Виши суд у Београду.” (Решење Апелационог суда у Београду Гж 8245/10 од 3. 2. 2011)

захтева, јер је о томе већ одлучено и у том смислу међупресуда делује и изван парнице у којој је донета. Међупресуда је пресуда као и свака друга, па се стога може побијати свим ванредним правним лековима. Из образложења: „Међупресудом је утврђено да постоји правни основ тужбеног захтева тужиоца и наведено је да ће се о висини тужбеног захтева и трошковима поступка одлучити коначном одлуком суда. Решавајући о жалби туженог изјављеној против те међупресуде, другостепени суд је пресудом преиначио међупресуду и одбио тужбени захтев тужиоца у целости. Против те пресуде другостепеног суда тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 399. ЗПП-а Врховни суд је нашао да ревизија није основана. Неосновани су и ревизијски наводи да је другостепени суд преиначењем првостепене пресуде прекорачио границе испитивања те пресуде тиме што је као првостепени суд одлучивао о делу тужбеног захтева о коме ни првостепени суд није одлучивао у својој међупресуди (висина тужбеног захтева и трошкови спора). Првостепени суд у смислу члана 335. ЗПП-а доноси међупресуду кад то сматра за целисходно и одлучује само о основу тужбеног захтева. Оваква судска одлука је умесна кад се очекује да ће расправљање о износу бити дуго и скупо, а првостепени суд није сасвим уверен у правилност свог става. У таквој парници се међупресудом избегава расправљање о износу, баш због чињенице што поводом жалбе против међупресуде виши суд, супротно нижем, може да нађе да је тужбени захтев неоснован и да га одбије својом пресудом у целости, као што је овде случај. Међупресуди из члана 335. ЗПП-а нема места када првостепени суд нађе да захтев у основу не постоји, јер онда о томе неће одлучивати међупресудом, већ ће пресудом одбити захтев у целини. Следом изнетог, другостепени суд доношењем побијане пресуде није учинио битну повреду парничног поступка на коју се ревидент позива.” (Пресуда Врховног суда Србије Рев. бр. 1411/07 од 13. 12. 2007)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и о њему одлучити у смислу члана 334. ЗПП-а („Службени гласник РС”, бр. 125/04). Након што поступи по наведеним примедбама првостепени суд ће донети нову и закониту одлуку о предмету спора.” (Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10114/05 од 22. 2. 2006)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

ДЕЛИМИЧНА ПРЕСУДА

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Ако је више парница спојено ради заједничког расправљања, а постоје услови да се коначно одлучи само о једној парници, може се донети пресуда само у погледу те парнице (члан 342. ЗПП-а). Ако од више тужбених захтева, услед признања, одрицања или на основу расправљања, само за неке постоје услови за коначну одлуку или ако су само за део једног захтева испуњени услови за коначну одлуку, суд може у погледу тих захтева, односно дела захтева, да закључи расправу и донесе делимичну пресуду. Делимичну пресуду суд може да донесе и кад је поднета противтужба, ако постоје услови за доношење одлуке само о захтеву тужбе или захтеву противтужбе. Приликом одлучивања да ли ће да донесе делимичну пресуду, суд ће нарочито узети у обзир величину захтева или дела захтева који испуњава услове за доношење одлуке. Делимична пресуда је самостална пресуда у погледу правних лекова и извршења (члан 346. ЗПП-а). Због природе ове врсте пресуде, делимичну пресуду због пропуштања није могуће донети према члану 350. ЗПП-а. Поставља се питање да ли је могуће донети делимичну пресуду због изостанка из члана 351. ЗПП-а. Услови за доношење пресуде због изостанка су да је туженом тужба достављена заједно са позивом на рочиште, да он није приступио на припремно рочиште или прво рочиште за главну расправу ако припремно рочиште није одржано или је дошао на та рочишта, али неће да се упусти у расправљање и не оспорава тужбени захтев. У том случају суд доноси пресуду којом усваја тужбени захтев. У ситуацији када тужени оспори тужбени захтев само делимично, онда нема разлога да суд не одлучи о преосталом делу захтева уколико је те захтеве могуће раздвојити. Ако из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева, а тужба на рочишту није преиначена, суд ће донети пресуду којом у том делу тужбени захтев одбија. Из образложења: „Пресудом због изостанка првостепени суд је обавезао тужену да тужиоцу исплати износ у ДЕМ са уговореном каматом од 11% месечно све у динарској противвредности по најповољнијем

курсу на дан исплате. Одлучујући о изјављеној жалби против пресуде због изостанка овај другостепени суд је утврдио да у току првостепеног поступка нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 354. ст. 2. тач. 7) Закона о парничном поступку, будући да су се стекли предвиђени услови из члана 332. ЗПП-а за доношење пресуде због изостанка. Из списа произлази да су тужиоци навели чињеничне наводе тужбе и прикључили писмене доказе уговор о зајму, хипотекарне изјаве и предлоге за укњижбу права залоге (хипотеке) којим су поткрепили своје тврдње о девизном дуговању тужене према њима, да је тужба са позивом за главну расправу достављена туженој, да она није оспорила постављени тужбени захтев достављањем одговора на тужбу, да није оправдала изостанак са рочишта коме није приступила, а на коме су тужиоци предложили доношење пресуде због изостанка. Ни сама тужена није никада оспоравала да су јој тужба и позив за рочиште уредно достављени. Према томе, постојали су сви услови да првостепени суд донесе пресуду због изостанка у погледу главног дуга. Међутим, погрешио је првостепени суд када је пресудом због изостанка обавезао тужену да исплати уговорене камате као што је то наведено у изреци побијане пресуде због изостанка. Оваква камата произлази из прикључених уговора. Али, првостепени суд је био дужан да оцени да ли су одредбе о камати на месечном нивоу у складу са позитивним законским прописима или се ради о апсолутно ништавим одредбама које као такве не би производиле правно дејство. Првостепени суд је био дужан да по службеној дужности пази на дозвољеност располагања странака и не сме да пружи заштиту уговору који је у супротности са императивним законским прописима (члан 3. ст. 3. ЗПП-а). У таквој ситуацији првостепени суд је био дужан да одбије доношење пресуде због изостанка у делу захтева за исплату камате какав су тужиоци поставили, па се у том делу жалба тужене оцењује као основана.” (Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 2864/01 од 14. 11. 2001) Делимична пресуда се најчешће доноси у ситуацији кад постоји кумулација захтева. Кумулација може бити објективна и субјективна.

Од евентуалног захтева треба разликовати алтернативно овлашћење туженог. То је ситуација када тужилац у тужби истиче само један неновчани тужбени захтев и наводи да се тужени те обавезе може ослободити исплатом одређеног новчаног изоса или испуњењем неке друге чинидбе (члан 196. ЗПП-а). Суд не испитује да ли новчани износ који тужилац прихвата да прими

81 lege artis ● јул–август 2016.

Евентуална објективна кумулација захтева настаје кад тужилац два или више захтева, који су међусобно повезани, истиче у једној тужби, тако што предлаже да суд следећи од тих захтева усвоји, ако одбије претходни. Тако тужилац избегава другу парницу ако тужбу ограничи на један захтев, а исход спора покаже да он није основан. Тужилац одређује редослед захтева о којима суд одлучује. У овом случају је могуће донети делимичне пресуде управо оним

редоследом којим су постављени. На пример, тужилац може тражити да суд поништи тестамент или утврди ништавост уговора о поклону и као евентуални захтев може истаћи захтев за признање права на нужни део. У пракси је запажено различито поступање суда у погледу могућности да се донесе делимична пресуда у оваквим ситуацијама, што није увек оправдано. Из образложења: „Полазећи од садржине затражене судске заштите у тужби произлази да постоји кумулација тужбених захтева постављених у евентуалном односу, сагласно одредби члана 191. став 2. Закона о парничном поступку. Специфичност поступка одлучивања по евентуално кумулираним захтевима је у томе што се поступак по једном захтеву не може одвојити од поступка по другом. Редослед одлучивања о кумулираним захтевима одређује тужилац, тако што један тужбени захтев истиче као основни, а други као евентуални. Због тога и суд прво испитује основаност оног захтева који је приоритетно истакнут, и кад закључи да је тај захтев основан, доноси пресуду којом га усваја. У том случају не одлучује о другом (евентуалном) тужбеном захтеву. Ако утврди да први (основни) тужбени захтев није основан, испуњени су законски услови за одлучивање о другом (евентуалном) тужбеном захтеву. У том случају суд не доноси одмах одлуку о неоснованости првог тужбеног захтева, већ утврђује основаност и другог захтева и истом пресудом одлучује о свим захтевима. Како је у конкретном случају првостепени суд делимичном пресудом одбио први – основни тужбени захтев, а није одлучио о другом – евентуално постављеном тужбеном захтеву, поступио је супротно одредби ЗПП-а којом је регулисана делимична пресуда.” (Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 4597/10 од 11. 11. 2010)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Објективна кумулација настаје кад тужилац у једној тужби истовремено истиче више тужбених захтева против истог туженог. Услов за ово је да су сви захтеви повезани истим правним и чињеничним основом. Ако захтеви нису повезани истим чињеничним и правним основом, они се могу истаћи у једној тужби против истог туженог само кад је исти суд стварно надлежан за сваки од захтева и кад је за све захтеве одређена иста врста поступка. Ово правило је постављено из разлога економичности поступка јер се тиме смањују трошкови странака и разрешава комплетан однос парничних странака у погледу спорова који су се појавили. То су, на пример, ситуације када тужилац тражи накнаду штете из истог догађаја која може бити и материјална (губитак зараде, поправка ствари и др.) и нематеријална (претрпљени бол, страх, умањење ОЖА) или извршење уговорне обавезе и исплату уговорене казне и др. Тужилац одлучује да ли ће у истој тужби поставити више тужбених захтева или ће их постављати у различитим парницама. Кумулација захтева честа је у пракси. Кумулација тужбених захтева може настати подношењем тужбе, али и у току поступка преиначењем тужбе. Из образложења: „Делимичном пресудом је делимично усвојен и одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату нематеријалне штете на име претрпљеног бола, страха, наружености и умањења ОЖА и суд је застао са поступком у погледу дела тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да му тужени исплати разлику у плати коју је примао и за ренту. Апелациони суд је закључио да је жалба неоснована и потврдио делимичну пресуду.” (Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1 2338/11 од 4. 4. 2012)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

уместо дуговане чинидбе одговара вредности неновчане чинидбе. У условима инфлаторних кретања и дугог трајања поступка овако постављен тужбени захтев од тужиоца захтева ажурност јер тужени може да се ослободи своје обавезе у сваком тренутку исплатом наведеног износа. У овој ситуацији нема места доношењу делимичне пресуде. Субјективна кумулација – супарничарство може бити активно када постоји више тужилаца и пасивно када је више лица обухваћено једном тужбом. Најчешће се пасивно супарничарство јавља у ситуацији када је више лица означено као могући штетник, а тужилац није сигуран ко је од њих проузроковао штету или када се за накнаду штете тужи и штетник и осигуравајућа организација. Због рокова застарелости и трајања поступка тужилац неће да ризикује и подноси тужбу против свих могућих одговорних лица. Делимична пресуда може се донети када је део тужбеног захтева који се односи на једног од супарничара сазрео за одлуку. Ако по закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају као једна парнична странка. Нужно јединствено супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа. У том случају не може се донети делимична пресуда. Супсидијарно или евентуално супарничарство постоји ако је тужилац једном тужбом обухватио више тужених затраживши од суда да тужбени захтев усвоји према следећем ако га правноснажно одбије према ономе који је у тужби наведен пре њега. То супарничарство је допуштено само ако тужилац према сваком од тужених поставља исти захтев, или ако према појединима од њих истиче различите захтеве који су у међусобној вези. Према владајућем схватању, уколико захтев према првотуженом

буде усвојен, истом пресудом се мора одбити захтев према друготуженом. Стога у овим случајевима нема могућности да суд донесе делимичну пресуду. Евентуално пасивно супарничарство је релативно ретко у судским поступцима. Из образложења: „Делимичном пресудом на основу признања усваја се тужбени захтев тужиоца према туженој па се обавезује тужена да тужиоцу дозволи несметано коришћење пута који је ближе описан у изреци првостепене пресуде. Из првостепене пресуде произлази да је тужилац у тужби навео да је правноснажном судском одлуком утврђено његово право службености проласка преко кп. бр. на којој су сада тужене сувласнице са по 1/2 . Како га тужене ометају у коришћењу тог права то он тужбом тражи да се оне обавежу да му омогуће несметано коришћење свога стеченог права. У току поступка једна тужена је навела да је она заједно са другом туженом сувласник на послужној кп. са по 1/2 идеалном по основу наслеђа. Она је у току поступка признала тужбени захтев. Имајући то у виду првостепени суд је у односу на њу донео делимичну пресуду на основу признања. Основано друга тужена у својој жалби наводи да је наведена пресуда донета уз повреду парничног поступка. Наиме, у конкретном случају се ради о спору који по наводима тужбе проистиче из права службености проласка преко непокретности на којој су тужене сувласнице са по једном идеалном половином. У таквом случају због природе самог правног односа између тужених спор у конкретном случају у односу на њих се може решити само на једнак начин. Због тога се тужене у овом случају сматрају као једна парнична странка, јединствени супарничари па се и поступак према њима у овој парници мора окончати јединственом пресудом односно судском одлуком. Отуда је друга тужена и овлашћена да изјави жалбу против пресуде која се односи на прву тужену и отуда је првостепени суд доносећи делимичну пресуду на основу признања

Делимична пресуда може се донети када је део тужбеног захтева који се односи на једног од супарничара сазрео за одлуку.

У случају постојања компензационог приговора у циљу пребијања са утуженим потраживањем не може се делимичном пресудом одлучивати о тужбеном захтеву све док се не одлучи о основаности овог приговора. Из образложења: „Пресудом Вишег привредног суда одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена делимична пресуда привредног суда, којом је усвојен тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиоцу исплати одређен новчани износ са каматом и трошковима. Врховни суд Србије је нашао да је ревизија туженог основана. Наиме, у конкретном случају је тужени пред првостепеним судом истакао захтев за пребијање међусобних потраживања. Нижестепени судови нису одлучили о компензационом приговору, него су нашли да су се стекли услови за

„Наиме, у предложеном петит ум у одлуке о тужбеном захтеву тужилац предочава суд у и супротној страни како треба да гласи одлука суда о траженој правној заштити. Тај елемент тужбе је факултативног карактера и он служи суду да евент уално изведе закључак о захтеву тужиоца уколико он тај захтев није истакао у реферат у тужбе. У овом случају тужиља је су штински поставила три захтева; један захтев се односи на утврђење сувласничког удела на ку ћи и помоћним зградама, другим захтевом од тужене се тражи да изда исправу по основу које ће се тужиља књижити као сувласник предмет не куће у земљишним и другим јавним књигама, док се трећим захтевом од тужене тражи да тр пи издвајање сувласничког удела у корист ту жиље. Приликом формулисања првог захтева тужиља очигледно није била сигурна да ли јој по наведеном основу припада 1/2 или 37/100 идеалних делова наведене непокретности, па је због тога одлучила да основним захтевом тра жи утврђење права сусвојине на 1/2 идеалних делова непокретности, а евент уалним захтевом исто то само са мањим аликвотним идеалним уделом. Преостала два захтева тужиље је затим кумулативно везала за основни тј. евент уални захтев. Међутим, како се за евент уални захтев

83 lege artis ● јул–август 2016.

Могуће је да суд након закључења главне расправе, разматрајући све доказе, закључи да није могуће или целисходно одлучити о свим захтевима и нема сметње да у таквој ситуацији донесе делимичну пресуду. Из образложења: „Тачни су наводи жалбе да је првостепени суд донео делимичну пресуду, али о томе, да ће донети делимичну пресуду, није донео посебно решење, већ је главну расправу закључио и у погледу остатка тужбеног захтева. По налажењу Окружног суда, таква повреда поступка није утицала на правилност и законитост побијане делимичне пресуде, јер ће првостепени суд свакако бити у обавези да и у погледу остатка тужбеног захтева донесе одлуку.” (Пресуда Окружног суда у Ваљеву Гж. 369/06 од 6. 6. 2006)

доношење делимичне пресуде а да ће се о компензационом приговору одлучити у наставку поступка. Погрешно су нижестепени судови нашли да су у овом случају испуњени услови за доношење делимичне пресуде. Истакнути компензациони приговор има утицаја на решење спорног односа, јер уколико се он покаже основаним, тужбени захтев не може бити усвојен у целини, него ће бити умањен или одбијен у зависности од утврђеног чињеничног стања. Наиме, када у предмету постоји компензациони приговор који је поднет у циљу пребијања потраживања у смислу члана 336. ЗОО-а, онда се не може одлучивати делимичном пресудом о тужбеном захтеву све док се не одлучи о основаности компензационог приговора. Компензациони приговор је један од начина престанка потраживања, па је суд дужан да претходно изреком пресуде одлучи о овом приговору, па тек зависно од тога о тужбеном захтеву.” (Решење Врховног суда Србије, Прев. 572/95 од 14. 2. 1996)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

погрешно применио одредбу члана 204. Закона о парничном поступку а то је имало за последицу доношење неправилне одлуке. Признање које је у овој парници учинила прва тужена има само чињенични значај за коначно одлучивање у овој парници а не може довести до доношења делимичне пресуде на основу признања у односу на њу. Све су то разлози због којих је овај суд првостепену пресуду морао укинути на основу члана 376. ЗПП-а.” (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 469/10 од 11. 2. 2010)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

претпоставља да се он квалитативно разликује од основног захтева и како у овом случају ни је било потребе да тужиља истиче евент уални захтев када је он већ садржан у основном, то је првостепени суд требало да занемари тако фор мулисан петит ум тужбеног захтева и да у по ступку расправља о захтеву тужиље који је она квалификовала као основни, као и о преостала два захтева. Тиме би првостепени суд правилно идентификовао предмет свог одлучивања и не би направио грешку због које изрека побијане прес уде противречи сама себи и стању списа. Да је првостепени суд пажљиво прочитао тужбу и на њу правилно применио процесне норме које регулишу елементе тужбе као и институт евенту алног захтева, он би сигурно закључио да је суви шно и непотребно истицање евентуалног захтева и да се његова одлука о праву сусвојине тужиље има кретати у границама суштинског захтева ту жиље да је она сувласница 1/2 идеалних делова на предмету ванбрачне тековине. Да је тако схватио предмет свог одлучивања, првостепени суд би за кључио да се суштински не разликују основни и евентуални захтев тј. да је у питању један захтев; у оквиру кога би затим одлучио да ли је тужиља сувласник непокретности и колико износи њен сувласнички удео, па уколико би нашао да је њен аликвотни удео мањи од траженог (1/2 идеална дела) суд би делимично усвојио захтев тужиље. Дакле, првостепени суд је морао да пође од тога да је у захтеву тужиље за утврђење 1/2 идеална дела садржан њен захтев за утврђење мањег су власничког удела на истој ствари и да се због неси гурности тужиље (у висину њеног сувласничког права) или због неког другог разлога не може је динствен захтев делити на два дела, и затим дово дити у однос основног и евентуалног захтева (јер се тако успостављен однос супроставља правилу логике да је мање садржано у већем). Првостепе ни суд се није држао наведеног правила него је од лучио да пресуди о предложеном петитуму што је по налажењу овог суда довело до противречности изреке пресуде са суштинским захтевом тужиље тј. са стањем списа. Осим тога, изрека пресуде противречи сама себи, јер неоснованост дела ту жбеног захтева води доношењу одлуке којом се тужбени захтев делимично усваја, а не одбијању основног и усвајању евентуалног захтева.” (Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 4353/11 од 9. фебруара 2012)

ДОПУНСКА ПРЕСУДА Ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима мора да се одлучи пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од дана достављања пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде. Суд ће, без одржавања рочишта, да одбаци неблаговремен, односно одбије неоснован предлог за допуну пресуде. Ако странка не предложи доношење допунске пресуде у року из ст. 1. овог члана, сматраће се да је тужба у том делу повучена. Ако суд сматра да је предлог за допуну пресуде основан, заказаће главну расправу ради доношења пресуде о захтеву који није решен. Допунска пресуда може да се донесе и без поновног отварања главне расправе ако ову пресуду доноси исто веће, а захтев у погледу кога се тражи допуна је довољно расправљен. Оба услова морају бити кумулативно испуњена. Ако суд сматра да је предлог за доношење допунске пресуде неблаговремен или неоснован, одбациће, односно одбиће предлог решењем. Ако се предлог за допуну пресуде односи само на трошкове поступка, одлуку о предлогу доноси суд без одржавања рочишта. Ако је поред предлога за допуну пресуде изјављена и жалба против пресуде, првостепени суд ће да застане са достављањем ове жалбе другостепеном суду док се не донесе одлука о предлогу за допуну пресуде и док не истекне рок за жалбу против ове одлуке. Ако против одлуке о допуни пресуде буде изјављена жалба, ова жалба се заједно са жалбом против пресуде доставља другостепеном суду. Ако се првостепена пресуда побија жалбом само због тога што првостепени суд није пресудом одлучио о свим захтевима странака који су предмет парнице, жалба се сматра као предлог странке да се донесе допунска пресуда (чл. 356–358. ЗПП-а) Из образложења: „Чланом 344. ст. 1. и ст. 2. Закона о парнич ном поступку прописано је да кад суд нађе да је предлог за допуну прес уде основан, заказаће главну расправу ради доношења пресуде о зах теву који није решен (допунска прес уда). До пунска прес уда може се донети и без поновног отварања главне расправе ако ову пресуду доно си исто веће које је донело и првобитну пресуду,

Kада странка пропусти да благовремено, у року од 15 дана од достављања пресуде, предложи суду да се допуни пресуда, тиме није изгубила могућност да у погледу непресуђеног дела тужбеног захтева поднесе нову тужбу суду. Сматра се да је у том делу тужба повучена уколико

85 lege artis ● јул–август 2016.

Пресуда се може допуњавати уколико је наступио прекид поступка након закључења главне расправе. У том случају суд не доноси решење о прекиду поступка из члана 222. ЗПП-а, већ на основу расправе доноси одлуку сходно члану 224. ст. 2 ЗПП-а. Прекид поступка суд одређује након доношења пресуде. То су ситуације када је странка умрла, изгубила страначку способност, када је умро заступник странке, престало његово овлашћење за заступање, правно лице престало да постоји или му је забрањен рад, када наступе последице отварања поступка стечаја, у случају рата или ванредних догађаја кад је странка на подручју које је услед тога одсечено од суда. Тада је могуће донети допунску пресуду, али није могуће даље поступати и вршити доставу те одлуке странци у односу на коју су наступили разлози за прекид поступка. Из образложења: „Из образложења ожалбеног решења произилази да је делимичном пресудом првостепеног суда одлучено о делу тужбеног захтева тужиље, с тим да ће се о преосталом делу тужбеног захтева одлучити коначном пресудом, да је против наведене делимичне пресуде жалбу уложила тужиља, па је другостепени суд, предмет вратио првостепеном суду без одлуке о жалби, уз напомену да је потребно да се претходно донесе допунска пресуда, и да је у току

жалбеног поступка над тужеником покренут стечајни поступак решењем Трговинског суда којим су повериоци позвани да у року од 60 дана од објављивања огласа о отварању поступка стечаја над стечајним дужником у Службеном гласнику РС, пријаве своја потраживања, а дужници позвани да испуне своје обавезе према стечајној маси, па на основу наведених чињеница првостепени суд закључује да није имало места доношењу допунске пресуде, с обзиром на то да су се стекли услови за прекид поступка. Основано се у жалби тужиље истиче да првостепени суд није правилно применио одредбу којом је прописано да у случају ако је прекид наступио после закључења главне расправе, суд може на основу те расправе донети одлуку. У конкретном случају делимичном пресудом првостепеног суда у ставу један изреке утврђено је према туженику да је тужиља у радном односу код туженика на неодређено време и обавезан туженик да тужиљи за период од 2001. године до 2005. године призна сва права из радног односа, а у ставу четири обавезан туженик да поднесе пријаву тужиље на обавезно социјално осигурање за период од 2001. године до 2005. године, и да јој достави фотокопију наведене пријаве. Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, а Окружни суд је вратио списе првостепеном суду без одлуке о жалби, с налогом да се претходно донесе допунска пресуда у вези захтева тужиље да се тужени обавеже да изврши пријаву тужиље на обавезно социјално осигурање за период од 1999. године до 2001. године, с обзиром на то да је тужбеним захтевом обухваћен овај период, а ожалбеном делимичном пресудом по том захтеву, у погледу кога је закључена расправа. У том случају првостепени суд је био у обавези да допунском пресудом одлучи о захтеву у погледу кога је закључена расправа.” (Решење Вишег суда у Чачку Гж. 1949/09 од 19. 3. 2010)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

а захтев у погледу кога се тражи допуна довољ но је расправљен. Из наведене законске одредбе произлази да је за доношење допунске прес уде без поновног отварања главне расправе потреб но да се кумулативно испуне оба услова, и то да прес уду доноси исто веће које је донело и пр вобитну прес уду и да је захтев у погледу кога се тражи допуна довољно расправљен. У конкрет ном случају нис у била испуњена кумулативно оба услова, јер допунску прес уд у није донео исти судија који је донео и првобитну прес уду, па чињеница да је првостепени суд сматрао да је захтев у погледу кога се тражи допуна довољно расправљен није од утицаја, те је првостепени суд требало да поновно отвори главну расправу. Зато је жалба тужиоца изјављена против допун ске прес уде морала бити усвојена, а побијана допунска прес уда укинута.” (Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 4606/12 од 7. 2. 2013)

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

странка не предложи допуну пресуде. С обзиром на то да је тужба повучена, она се може поново поднети јер суд није о томе одлучио и то одмах по протеку рока од 15 дана од достављања пресуде. Неблаговремени или неоснован предлог за допуну пресуде суд одбацује, односно одбија без одржавања рочишта. Запажена су различита поступања у оваквим ситуацијама. То може бити значајно питање за тужиоца јер у случају подношења нове тужбе прекид застаревања који је сходно члану 389. ЗОО-а настао сматра се да није наступио и могуће је да тужилац у том случају неће моћи да оствари своје право услед пропуста суда да одлучи о свим захтевима које је поставио. Ипак, у пракси је преовлађујуће становиште другостепених судова да се у том случају списи предмета враћају првостепеном суду ради доношења допунске пресуде. Из образложења: „Тужилац у ревизији истиче да није одлучено у првостепеном поступку о целини постављеног тужбеног захтева. Поред досуђеног износа тужилац је потраживао и капитализирану обрачунату камату о ком делу тужбеног захтева нема одлуке привредних судова. Тужилац и нема правни интерес да побија одлуке судова којим је удовољено његовом тужбеном захтеву у одређеном делу, без обзира на то што је пропуштено да се одлучи о преосталом делу тужбеног захтева. Пресуда се допуњава доношењем допунске пресуде, дакле, накнадним одлучивањем о оном о чему је суд пропустио да пресуди. У погледу доношења допунске пресуде важи начело диспозиције па је суд изриче само на иницијативу било које од странака. Тужилац није пропустио рок од 15 дана од достављања првостепене пресуде која треба да буде допуњена у смислу члана 339. ст. 1. ЗПП-а за подношење предлога за допуну пресуде, што представља садржину тужиочевог поднеска. Чак и да је тужилац пропустио да правовремено тражи допунску пресуду тиме не би изгубио могућност да непресуђени захтев истакне тужбом у новој парници. Пропуштање првостепеног суда да одлучи о целини постављеног захтева отуда не представља ревизијски разлог на страни тужиоца, па је ревизија тужиоца недозвољена у смислу члана 389. ЗПП-а.”

(Решење Врховног суда Србије, Прев. 428/97 од 2. 12. 1997) „Пресудом привредног суда тужени је обавезан да плати тужиоцу одређен новчани износ без камате. Виши привредни суд је одбио жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду. Врховни суд Србије је нашао да је ревизија тужиоца основана. Наиме, тужени у ревизији истиче да је првостепеном пресудом испуштена одлука о каматама, а да другостепеном пресудом није усвојена жалба тужиоца у погледу камате на досуђени износ. Другостепени суд је у образложењу своје пресуде истакао да суд одлучује у границама постављеног захтева а тужилац је на последњем рочишту за главну расправу свео тужбени захтев према налазу вештака на одређен новчани износ, који му је и досуђен. Међутим, ревизијски суд налази да првостепени привредни суд није пресудом одлучио о свим захтевима тужиоца који су предмет парнице, с обзиром на то да је тужилац током поступка поставио захтев и за припадајућу законску камату на износ главнице. То што је тужилац на последњем рочишту сумарно определио тужбени захтев на одређени износ, не значи да таквим захтевом није обухваћено и спорно потраживање каква је и камата, када у том правцу нема децидног опредељења тужиоца, нити је тужилац повукао захтев за камату, нити се истог одрекао. Стога је ваљало вратити списе предмета првостепеном суду да одлучи о преосталом захтеву тужиоца који је предмет парнице (камате), с тим да се жалба сматра предлогом тужилачке стране да се донесе пресуда у смислу члана 341. ст. 3. ЗПП-а.” (Решење Врховног суда Србије, Прев. 224/96 од 8. 5. 1996) „Тужилац је поднеском, који је поднео знатно после протека рока од 15 дана од дана пријема пресуде Врховног суда, тражио да се допуни пресуда Врховног суда тако што ће му се признати трошкови поступка по ревизији. Врховни суд је нашао да је захтев тужиоца за доношење допунског решења о трошковима неблаговремен.” (Решење Врховног суда Србије, Прев. 313/02 од 31. 7. 2002)

ELEKTRONSKA IZDANJA

Propisi.net su elektronsko pravno izdanje, koje se nalazi na internet adresi www.propisi.net. Ova svojevrsna pravna biblioteka, s više od 220.000 dokumenata, predstavlja najsavremeniji, potpuno automatizovan način praćenja i ažuriranja pravnih akata – propisa, sudske prakse, pravnih mišljenja, modela ugovora i obrazaca, stručnih komentara aktuelnih i važnih propisa.

ako se u periodu tranzicije u kojem se nalazimo ukazala potreba za novim zakonodavnim rešenjima, preciznijim definisanjem različitih oblika dela, ali i potreba za usklađivanjem postojećih zakona i budućeg zakonodavstva s propisima Evropske unije, tako je i dinamika donošenja propisa postala izrazito velika. Stoga su pravovremeno poznavanje i primena odgovarajućih propisa postali Conditio sine qua non savremenog poslovanja.

stručnjaka predstavljaju celinu neophodnu za pravilnu primenu propisa u praksi.

KONCEPT Jedinstven način praćenja propisa korisnicima nudi: ■ osnovne tekstove, ■ izvorne tekstove izmena i dopuna, ■ prečišćene tekstove propisa i ■ verzije članova. Svaki propis je povezan s odgovarajućim podzakonskim aktima (ili s propisom na osnovu kog je donet), s komentarima, primerima sudske prakse, pravnih mišljenja, ugovora, obrazaca i obrnuto.

Jednostavno i komforno, na jednom mestu, Propisi.net pružaju uvek ažurne tekstove propisa iz svih oblasti društvenog života, sudsku praksu svih sudova, pravna mišljenja nadležnih ministarstava, modele ugovora i obrazaca iz svih pravnih oblasti, stručne komentare, obračune kamata i sudskih taksi… Zbog brojnih novodonetih zakona i podzakonskih akata, kako onih koji se donose na nivou Republike tako i onih koji se donose na nivou pokrajine i lokalne samouprave, Propisi.net su postali neophodni za uspešno praćenje svih ovih promena. Uz komentare eminentnih

Propisi.net omogućavaju tačnost i brzinu. I najnapredniji korisnici impresionirani su ne samo mogućnostima izdanja već i preglednim menijima i jednostavnim korišćenjem. Propisi.net su raspoloživi svima u svako doba dana i sa svake lokacije u zemlji i svetu.

Propisi.net su namenjeni pravnim i ekonomskim službama, sudovima, državnim organima i drugim javnim institucijama, privrednim društvima, agencijama, advokatima, jednom rečju, svima onima kojima je u svakodnevnom radu neophodno poznavanje pravne i finansijske regulative. Elektronsko izdanje prati i propise iz oblasti prosvete i obrazovanja, čime je svakoj obrazovnoj ustanovi znatno olakšan svakodnevni rad, te su naši korisnici i brojne obrazovne ustanove. U pretplatničkoj bazi nalazi se preko 10.000 korisnika na teritoriji Srbije i Crne Gore.

PROPISI.NET UKRATKO: ■ više vrsta efikasnih i brzih pretraga (osnovna i napredna ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■

pretraga) mogućnost filtriranja (izdvajanja) dokumenata po odgovarajućim kriterijumima ne zahtevaju nikakvu instalaciju na računaru, potrebna je samo internet konekcija ne zahtevaju nikakve postupke ažuriranja korisnika, ažuriranje svakodnevno vrši redakcija aktivni 24 časa, 365 dana u godini uputstvo za korišćenje nalazi se u samom izdanju jednostavan pristup dokumentima povezanost svih dokumenata

■ pregled tekstova dokumenata u više prozora ■ pregled tekstova dokumenata kroz sve komponente ■ ■ ■ ■ ■ ■

izdanja hijerarhijski pregled dokumenata štampanje celog ili dela dokumenta kopiranje teksta, u celini ili u delovima za razvoj i pripremu dokumenata koriste se isključivo licencirani alati i razvojna okruženja putem Mejl servisa ažurirani dokumenti koje korisnik odabere stižu na njegov mejl brzi, precizni i jednostavni za rad (dovoljno je osnovno poznavanje rada na računaru).

Стручна оцена понуда Приликом стручне оцене понуда, комисија за јавне набавке пролази кроз различите фазе, утврђујући све релевантне чињенице од значаја за доношење исправне мериторне одлуке којом се окончава поступак јавне набавке

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

саветник у Управи за јавне набавке budzeti@legeartis.rs

тручна оцена понуда обухвата период од отварања понуде до доношења одлу ке којом се окончава поступак јавне на бавке. Посматран од дана отварања понуда, рок за доношење износи максимално 25 дана, при чему у нарочито оправданим случајевима, као што је обимност или сложеност понуда, однос но сложеност методологије доделе пондера, тај рок може бити 40 дана од дана отварања понуда. Наручилац ће „оправдање” за продужење осно вног рока од 25 дана имати и у случајевима када му је у фази стручне оцене понуда неопходно да захтева додатна појашњења од понуђача, да тражи званична тумачења и појашњења од ор ганизација које се баве лиценцирањем, серти фикацијом, стандардизацијом, усаглашавањем и сл. У поступку јавне набавке мале вредности овај рок износи 10 дана. Стручна оцена понуда искључиво је у рукама комисије за јавну набавку (у даљем тексту: Коми сија за ЈН) и то се, без изузетка, мора применити у свакој јавној набавци, нарочито имајући у виду и одредбу члана 54. ст. 11. Закона о јавним набавка ма (у даљем тексту: ЗЈН) која установљава одго ворност комисије за јавну набвку за законитост поступка. Имајући то у виду, неопходно је да сви чланови комисије, а у зависности од обимности документације, и њихови заменици, буду актив но укључени у процес стручне оцене понуда. Приликом стручне оцене понуда, Комисија за ЈН пролази кроз различите фазе, ут врђујући све релевантне чињенице од значаја за доношење исправне мериторне одлуке којом се окончава поступак јавне набавке, а то су: (1) анализа процесних претпоставки;

(2) утврђивање комплетности понуде (да ли по стоје битни недостаци); (3) утврђивање да ли је понуда одговарајућа; (4) утврђивање прихватљивости понуде; (5) утврђивање прихватљивости понуђача (не гативна референца); (6) прелиминарно рангирање понуда; (7) евентуална примена специфичних институ та; (8) коначно рангирање понуда; (9) састављање извештаја о стручној оцени по нуда. (1) Пре свега, потребно је утврдити да ли је по нуда благовремена. Благовремена понуда је понуда која је примљена од стране наручиоца у року одређеном у позиву за подношење понуда. Дакле, да би понуда била благовремена она мора стићи код наручиоца до истека рока за подно шење понуда, што значи да је понуда послата у року, па макар то било и неколико дана пре ис тека рока за подношење понуда, неблаговремена – уколико не стигне код наручиоца у прописаном року. У записнику са отварања понуда конста тује се да ли има понуда које су неблаговремене, али се може десити и да након отварања понуда наручиоцу пристигне понуда за предметну јавну набавку што се свакако евидентира. Неблаговре мену понуду, Комисија за ЈН неотворену враћа понуђачу, уз назнаку да се ради о неблаговреме ној понуди. Сем тога, понуда се некада не може разматрати и из других разлога који су на страни понуђача. На пример, понуда је отворена пре по ступка отварања јер наручилац на коверти није уопште назначио да је реч о понуди или је навео да се ради о понуди за неку другу набавку, па је иста отворена у том поступку. (2) Као битне недостатке понуде, ЗЈН пред виђа: недоказивање испуњености обавезних и додатних услова за учешће, недостављање

Поред наведених услова, понуђач мора достави ти изјаву дату под пуном материјалном и кри вичном одговорношћу да је при састављању својих понуда поштовао обавезе које произлазе из важећих прописа о заштити на раду, запо шљавању и условима рада, заштити животне средине, као и да нема забрану обављања делат ности која је на снази у време подношења пону де. Недостављање ове изјаве битан је недостатак понуде због којег исту треба одбити. Наручилац мора водити рачуна о томе да је он тај који је пре свега дужан да поступа законито, односно да је терет познавања и примене ЗЈН-а

Стручна оцена понуда обухвата период од отварања понуде до доношења одлуке којом се окончава поступак јавне набавкe.

89 lege artis ● јул–август 2016.

Лице уписано у регистар понуђача није дужно да приликом подношења понуде, односно прија ве доказује испуњеност наведених обавезних ус лова. Он ће чињеницу уписа у регистар понуђача навести у својој понуди, а чак уколико то ни не учини, сагласно Начелном правном ставу Репу бличке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, комисија је дужна да провери да ли су та лица уписана у регистар понуђача, те уколико јесу, неће се сматрати да понуђач није доказао испуњеност обавезних услова. Обавезан услов за учешће уз поступку јавне набавке јесте и услов посебног одобрења, однос но поседовање важеће дозволе надлежног органа за обављање делатности која је предмет јавне на бавке. Наручилац ће ову дозволу захтевати само у случају да је таква дозвола предвиђена посеб ним прописом. Уколико понуђач нема дозволу која је тражена од стране наручиоца, Комисија за ЈН његову понуду не мора нужно одбити као не прихватљиву у том делу, али кумулативно морају бити испуњени следећи услови: а) понуђач наступа са подизвођачем; б) подизвођач располаже захтеваном дозволом; в) део посла за који се захтева поседовање доз воле извршиће подизвођач; г) вредност посла за који је неопходно поседо вање дозволе не прелази 10% укупне вредности предметне јавне набавке.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

траженог/их средст(а)ва обезбеђења, навођење рока важења понуде краћег од прописаног и по стојање других недостатака у понуди због којих није могуће утврдити њену стварну садржину или је није могуће упоредити са другим пону дама у предметном поступку. Комисија, најпре, разматра да ли је понуђач доказао да испуњава обавезне услове за учешће у поступку, односно услове регистрације, неосу ђиваности, финансијске – пореске дисциплине и посебног одобрења. Све наведене услове мора да испуњава понуђач (осим услова регистрације када је понуђач физичко лице), а услов неосуђи ваности мора да испуни и законски заступник понуђача. Услов регистрације испуњен је доказом о ре гистрацији понуђача код надлежног органа. Ре гистрацију правних лица могу вршити Агенција за привредне регистре, надлежни суд и други надлежни органи и институције, те се изводи из ових регистара (у зависности од правног ста туса понуђача) сматрају доказима испуњавања предметног услова. ЗЈН није одредио колико „стар“ може бити извод из регистра. То значи да не постоји ограничење, осим ограничења ма теријалне истине, односно да понуђач не може достављати извод из регистра уколико у момен ту подношења понуде није регистрован, однос но не може подносити доказ који не одговара стварном стању ствари. Даље, да понуда не би била одбијена, понуђач мора доказати да он (као правно лице) и његов законски заступник нису осуђивани: за неко од кривичних дела као члан организоване криминалне групе, за групу кри вичних дела против привреде и животне средине, кривична дела примања мита, давања мита и пре варе. Испуњење услова пореско-финансијске дисциплине доказује се кумулативно: уверењем Пореске управе Министарства финансија да је понуђач измирио доспеле порезе и доприносе, као и уверењем надлежне управе локалне само управе да је понуђач измирио обавезе по основу изворних локалних јавних прихода.

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и других прописа када спроводи поступак јавне набавке превасходно на њему. То не значи да по нуђачи могу поступати мимо позитивних про писа, али не могу сносити негативне последице уколико им наручилац није (пре свега, кроз акте које у поступку доноси) указао на који начин су, у складу са одредбама ЗЈН-а и другим прописи ма, понуђачи дужни да поступају. Дакле, уколи ко наручилац у конкурсној документацији није на јасан начин навео на који начин се доказује испуњеност обавезних услова, понуду понуђача који није доказао испуњеност ових услова неће због тога одбити, али ће у фази стручне оцене понуда дефинисати прецизан захтев према том понуђачу како да докаже испуњеност тих услова и оставити му примерен рок да овај то и учини. То значи да понуђач не може трпети штетне по следице због кривице наручиоца, али ни по зитивни прописи не могу бити суспендовани, односно не може се као прихватљива оценити она понуда у којој испуњеност обавезних усло ва за учешће, које су законска категорија, није доказана. Потом, Комисија за ЈН испитује испуњеност додатних услова, уколико их је поставила у кон курсној документацији. Приликом оцене ис пуњености додатних услова испитује се да ли је понуђач доставио тражени доказ. Чак иако се из датог доказа, који је достављен у свему у складу са захтевима конкурсне документације, не може са сигурношћу закључити да испуњава захте вани услов, понуђач не може због тога сносити негативне последице, јер је у том случају грешка на страни наручиоца, који је одредио предметни доказ. Међутим, ако је сâм доказ као такав одгова рајући, али у конкретном случају садржајно није уредан или због грешке понуђача или грешке из даваоца доказа, важно је утврдити значај и при роду неподударности, те у складу са тим донети

адекватну одлуку, при чему ће се такав доказ прихватити, без обзира на обим неподударања, уколико се и из њега може неспорно утврдити да је испуњен предметни услов. То би био случај са достављањем Извештаја о бонитету у којем не достаје једна страница, али се и из осталог дела извештаја може утврдити да је понуђач остварио тражени минимални приход. Ако је рецимо на длежни суд у својој потврди о некажњавању изо ставио једно кривично дело, било би целисходно обратити се овој установи и проверити да ли је понуђач некажњаван и када је реч о изоставље ном кривичном делу. Дакле, начело материјалне истине требало би да буде изнад формалних не достатака, нарочито у ситуацији када су пропус ти строго формалне природе, односно када нису на страни понуђача. С друге стране, ако би се као услов кадровског капацитета захтевало поседовање важеће лицен це Инжењерске коморе, број 410, а понуђач дос тави лиценцу 400, без обзира на то што, рецимо, Комисија за ЈН већ има сазнања да тај понуђач има запосленог инжењера са лиценцом 410, па чак располаже и копијом те лиценце из недавно спроведеног поступка у којем је учествовао тај понуђач, понуда са таквим недостатком мора бити одбијена, а накнадно достављање тражене лиценце представљало би допуну понуде, недоз вољену чланом 93. ст. 3. ЗЈН-а. Дакле, у зависнос ти од конкретне ситуације, Комисија за ЈН може понуду са одређеним недостатком, ипак прихва тити, разрешити недоумицу применом члана 93. ст. 1. ЗЈН-а или одбити понуду. Такође, уколико је наручилац у конкурсној документацији навео да се испуњеност свих или појединих обавезних услова (осим услова из чла на 75. ст. 1. тач. 5) ЗЈН-а) доказује достављањем изјаве којом понуђач под пуном материјалном и кривичном одговорношћу потврђује да испуњава

Комисија, прво, разматра да ли је понуђач доказао да испуњава обавезне услове за учешће у поступку: услове регистрације, неосуђиваности, финансијске – пореске дисциплине и посебног одобрења.

затим докази поседовања техничког капацитета (нове пописне листе основних средстава), докази испуњености услова кадровског капацитета (М обрасци, уговори о раду, делу и сл.). Када захтева достављање доказа, Комисија за ЈН мора водити рачуна о року у којем се ти дока зи могу прибавити. Сходно ЗЈН-у, тај рок мора бити примерен, а никако не може бити краћи од пет дана. Веома је важно да у самој конкурсној документацији буде наведено који ће се дока зи захтевати за поједине услове, како би сваки понуђач унапред знао шта ће морати касније да прибави. Пошто већ након отварања понуда постоји одређена извесност о најповољнијем по нуђачу, он би на тај начин и пре формалног захте вања за достављање, могао прибављати тражене доказе. У сваком случају, Комисија за ЈН мора водити рачуна о врсти захтеваних доказа и по требном времену за њихово прибављање, како не би поставила нереално кратак рок за њихо во достављање, имајући у виду да је последица недостављања тих доказа одбијање понуде као неприхватљиве. Као и за остале доказе приликом подношења понуде, и код накнадног достављања доказа (када је испуњеност услова „гарантована” изја вом) понуђач уместо достављања може да наведе интернет страницу надлежног органа на којој се испуњеност услова може неспорно утврдити, те у том случају недостављање „опипљивог” доказа не може бити разлог одбијања понуде. У поступку јавне набавке мале вредности и преговарачког поступка из члана 36. ст. 1. тач. 2) и 3) ЗЈН-а процењене вредности испод 5.000.000 динара, Комисија за ЈН нема обавезу да затражи достављање доказа од прворангираног понуђача. Даље, Комисија за ЈН установаљава да ли је по нуђач доставио захтевано средство обезбеђења, а недостатак у понуди није само недостављено

91 lege artis ● јул–август 2016.

услове, онда је већ само достављање ове изјаве претпоставка испуњености тих услова. У том случају, Комисија за ЈН је у обавези да се, пре него што одговорном лицу наручиоца буде поднета на потпис одлука о додели уговора, обрати понуђа чу чија је понуда оцењена као најповољнија за хтевом за достављање копије захтеваних доказа о испуњености услова, а може и да затражи на увид оригинал или оверену копију свих или поје диних доказа, при чему то исто може из оправ даних разлога да затражи и од других понуђача, на пример, у случају постојања основане сумње да прворангирани понуђач не испуњава услове супротно наведеном у изјави или како би, ради одређених недоумица и дилема упоредио доказе два или више понуђача. Комисија за ЈН нема обавезу да од понуђача захтева достављање доказа које већ поседује из других поступака јавних набавки које је спро вео тај наручилац. Постоје докази којима протек времена не може да одузме снагу доказа истовет ну снази коју су имали у време достављања. На пример, потврда о изведеним радовима понуђа ча коју наручилац већ има у свом поседу из неке претходне јавне набавке може се искористи и у актуелној јавној набавци јер протек времена не може никада да измени чињеницу да су радови изведени. Слично је и са достављеним финан сијским извештајима или доказом о регистра цији правног лица. Дозвола надлежног органа, као и свака дозвола (лиценца) која није трајног карактера, достављаће се уколико је истекао пе риод важења на дозволи која се налази у некој од претходних понуда. С друге стране, докази које ће понуђач морати да доставља у свакој или скоро свакој јавној наба вци су, на пример, докази из члана 75. ст. 1. тач. 2) и 4) који су ограничени на кратак временски рок пре објављивања позива за подношење понуда,

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Комисија за јавне набавке нема обавезу да од понуђача захтева достављање доказа које већ поседује из других поступака јавних набавки које је спровео тај наручилац.

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

средство обезбеђења већ и писмо о намерама пословне банке да ће издати средство обезбеђења у случају каснијег закључења уговора. Такође, како се, сагласно чл. 47. и 47а. Закона о платном промету, принудна наплата по основу доспелих меница које је дужник дао својој банци и свом повериоцу може вршити на основу меница само ако су оне евидентиране у Регистру меница и овлашћења који води Народна банка Србије, чињеница нерегистровања менице (иако је она физички достављена), а што се може утврдити или достављањем потврде о регистрацији или провером на интернет страници НБС, предста вља битан недостатак понуде. Комисија за ЈН ће одбити понуду понуђача са роком важења краћим од прописаног рока. Под прописаним роком сматра се рок прописан од стране наручиоца, а не минимални законски рок. Свакако да наручилац као минималан рок ва жења понуде не може да предвиди рок краћи од законског (30 дана), али може да предвиди дужи (на пример, 60 дана) и у том случају понуђачи мо рају испоштовати тај минималан рок. Коначно, Комисија за ЈН утврђује да ли понуда има недостатака услед којих се она не може упоредити са другим понудама или се не може утврдити њена стварна садржина. Иако је ЗЈН направио значајан искорак таксативно на брајајући недостатке понуде који се сматрају бит ним и као таквим представљају основ одбијања понуда, те одступио од великог формализма који је у овом делу предвиђао претходни Закон о јав ним набавкама, у пракси се и даље јављају велики проблеми са којима се наручиоци сусрећу при ликом стручне оцене понуда када треба у ситуа цијама које нису „чисте” да донесу одлуку да ли понуда има или нема недостатке због којих није могуће утврдити њену стварну садржину или је упоредити са другим понудама. Као примери

таквих, мањкавих понуда, могу се навести слу чајеви када је понуђач понудио различите цене у понуди (рецимо, једну у обрасцу понуде, другу у моделу уговора), када је као укупну цену по нудио „нула динара”, доставио нечитко попуње ну понуду, нејасно навео предмет набавке који нуди, понудио рок извршења услуге: „одмах”, доставио противречне доказе. Насупрот томе, неуписивање на полеђини коверте контакт особа, неоверавање печатом неког обрасца у понуди, грешке у понуди које су без утицаја за утврђивање испуњености ус лова, односно без утицаја на сâм предмет на бавке и елементе критеријума за доделу уговора, поједина ставка у спецификацији „нула дина ра”, недостављање било ког доказа који је јав но доступан (укључујући и дозволу надлежног органа), непаковање и невезивање понуде на предвиђен начин, нису по правилу недостаци услед којих се понуда има одбити. Овде је важно указати и на Начелни правни став Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки у којем је наведено да уколико поједи ни саставни делови понуде не садрже неки од података које је понуђач био дужан да наведе у понуди у складу са захтевима наручиоца из конкурсне документације, наручилац не може да одбије такву понуду због битних недостатака уколико је тражени податак понуђач навео у не ком другом делу понуде на основу чије садржи не је наручилац у могућности да утврди стварну садржину понуде у смислу одредбе члана 106. ст. 1. тач. 5) ЗЈН-а. Понуда се може одбити и због других недос татака, али они морају бити везани за кршење одређених норми како ЗЈН-а, тако и других прописа и морају бити наведени у конкурсној документацији. Осим тога, како је саставни део заједничке понуде споразум којим се понуђачи

Понуда се може одбити и због других недостатака, али они морају бити везани за кршење одређених норми како ЗЈН-а, тако и других прописа и морају бити наведени у конкурсној документацији.

за децу коју поручује предшколска установа, а захтев је да ти кревети (сагласно позитивним прописима) буду димензија 140 x 55, онда је неодговарајућа понуда понуђача који нуди, на пример, кревет димензија 160 x 55.

(3) Одговарајућа понуда је понуда која је благовремена и за коју је утврђено да потпуно испуњава све техничке спецификације. Кроз тех ничке спецификације наручилац своје потребе квалификује (и квантификује) на начин да с јед не стране добра, услуге или радове које набавља опише на начин који је објективан и који одгова ра потребама наручиоца, а с друге стране, да те потребе буду јасне свима, а превасходно потен цијалним понуђачима. Важна улога техничких спецификација јесте у томе да кроз своју прециз ност, с једне стране, али и оптималност, с друге стране, смање вероватноћу добијањa неодгово рајућих понуда. Техничке документације морају бити јасне и прецизне како би понуђачи могли да приликом састављања понуде, с једне стране, по нуде одговарајући предмет набавке, али, с друге стране, на прави начин формирају своју понуду (цена, рок, текући трошкови, пост-продајно сер висирање и техничка помоћ...). Када врши оцену да ли је понуда одгова рајућа или не, Комисија за ЈН мора водити ра чуна о томе да ли понуђач заиста нуди оно што је дефинисани предмет набавке. Да ли је понуда одговарајућа или не зависи од начина како је утврђена техничка специфи кација. Уколико је, на пример, дефинисано да се набавља рачунар који има минимално: капаци тет хард диска 1000 GB, графичку картицу од 2 GB, напајање од 500 W и монитор 17 инча, од говарајућа је и понуда у којој се нуди капацитет хард диска од 2000 GB са монитором од 19 инча. Међутим, уколико су предмет набавке кревети

4) Прихватљива понуда је понуда која је: а) благовремена, б) која није одбијена због битних недостатака, в) која је одговарајућа, г) која не ограничава, нити условљава права на ручиоца или обавезе понуђача, д) која не прелази износ процењене вредности јавне набавке (наручилац може доделити уговор понуђачу чија понуда садржи понуђену цену већу од процењене вредности јавне набавке ако није већа од упоредиве тржишне цене и ако су понуђене цене у свим одговарајућим понудама веће од процењене вредности јавне набавке). Уз све евалуиране недостатке понуде, овде се појављује и додатно ограничење: „понуда не сме да ограничава нити условљава права наручиоца или обавезе понуђача”. На пример, недозвољено је да понуђач уз понуђену цену достави напоме ну да цена важи само уколико наручилац извр ши плаћање у року од 8 дана, а установљени рок плаћања у конкурсној документацији износи 30 дана. Такође, Комисија за ЈН би одбила понуду у којој је наведено да, супротно моделу угово ра, понуђач задржава право да предмет набавке замени другим или рецимо исти испоручи по другим ценама. 5) Прихватљиви понуђач је понуђач који нема негативну референцу. Наручилац има могућ ност да одбије понуду понуђача са негативном референцом. Важење негативне референце из носи 3 године.

93 lege artis ● јул–август 2016.

из групе међусобно и према наручиоцу обавезују на извршење јавне набавке, недостављање овог споразума или достављање споразума који не садржи обавезне податке из члана 81. ст. 4. ЗЈН-а представљало би основ одбијања понуде.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Када врши оцену да ли је понуда одговарајућа или не, Комисија за јавне набавке мора водити рачуна о томе да ли понуђач заиста нуди оно што је дефинисани предмет набавке.

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Постоје две врсте негативних референци: а) због поступања понуђача у поступку јавне набавке, б) због неиспуњења уговорних обавеза понуђача.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Негативна референца која се стекне због по нашања у поступку јавне набавке има могуће негативне импликације по то лице у сваком сле дећем поступку јавне набавке код тог наручиоца у наредне три године. С друге стране, негативна референца због неиспуњења уговорних обавеза рефлектује се на поступке јавних набавки код истог наручиоца чији је предмет јавне набавке исти као предмет набавке у којем је дошло до неиспуњења уговорних обавеза. О негативним референцама у систему јавних набавки детаљ није смо писали у овогодишњем мајском издању нашег часописа. 6) Прихватљиве понуде наручилац рангира применом критеријума за доделу уговора одређеног у позиву за подношење понуде и кон курсној документацији, односно применом ме тодологије за доделу пондера за сваки елемент критеријума. Уколико утврди рачунске грешке у понуди, Комисија даје преимућство јединич ним ценама у односу на укупну цену, на шта је потребно да сагласност дâ понуђач, при чему је његово одбијање да се сагласи основ одбијања понуде као неприхватљиве. 7) Након прелиминарног рангирања понуда, комисија за јавну набавку сагледаће да ли се имају применити специфични институти: да ли постоји сумња у неуобичајено ниску цену, односно да ли постоји услов за примену префе ренцијалних предности. Неуобичајено ниска цена је законом дефи нисана као цена која значајно одступа у односу на тржишно упоредиву цену и изазива сумњу у могућност извршења јавне набавке у складу са понуђеним условима. Не постоји образац неуобичајено ниске цене. Шта више, идентич на цена у различитом времену, простору и под различитим околностима може у једном случају бити упоредиво тржишна, а у другом неуоби чајено ниска. Неуобичајено ниска цена има своја два појав на облика: сумња у постојање и процена по стојања. Оба ова појавна облика начелно су ствар

процене наручиоца. Он је тај који, сумњајући да ће понуђена цена онемогућити успешно и ква литетно извршење будућег предметног угово ра о јавној набавци, не доноси одлуку о додели уговора понуђачу који нуди ту цену, већ жели да провери све њене саставне елементе, њену де таљну структуру како би могао донети адекват ну мериторну одлуку (теоретски то не мора бити само најповољнији понуђач, могу, на пример, два првопласирана понуђача нудити цене за које на ручилац сумња да су неуобичајено ниске). Дакле, комисија не може одбити понуду по нуђача за којег сумња да нуди неуобичајено нис ку цену, већ је дужна да од тог понуђача захтева детаљно образложење свих саставних меродав них делова цене, а нарочито: економику начина градње, производње и изабраних техничких ре шења, оригиналност производа, услуга или ра дова. Понуђачу се мора оставити примерен рок за одговор, а по добијању одговора неопходно је проверити еве елементе образложења цене коју је доставио понуђач. При том, наручилац опет има дискреционо право да, овај пут дефи нитивно, одлучи да ли се понуђена цена сматра неуобичајено ниском, али је његова диспози ција у одлучивању ограничена у смислу његове обавезе провере усклађености саме цене (њеног износа), али у вези са тим и њене структуре и чинилаца који су утицали на њено формирање, са прописима из области заштите на раду, запо шљавања и услова рада, заштите животне среди не, заштите права интелектуалне својине, али и других позитивних прописа. У циљу доношења правилне одлуке, наручилац од понуђача може тражити достављање одређених доказа. Кад је реч о преференцијалима, они се мани фестују на следећи начин: (а) Кад су у питању набавке услуга или радова, предност (самим подношењем понуда) остварују домаћи понуђачи. Та предност у случају приме не критеријума економски најповољније понуде износи 5 пондера, а у случају примене критерију ма најниже понуђенe ценe 5%. Домаћи понуђач је правно, односно физичко лице резидент. За кон о порезу на добит правних лица дефинише резидента као правно лице које је основано или има место стварне управе и контроле на терито рији Републике, док Закон о порезу на доходак грађана резидентом сматра физичко лице које: 1) на територији Републике има пребивалиште

8) Коначно рангирање понуда представља завршетак стручне оцене понуде у садржин ском смислу. Узете су све околности од значаја за сваку од понуда и извршено је коначно ран гирање прихватљивих понуда применом крите ријума за доделу уговора. 9) Након што је (сама или уз помоћ појашњења од стране понуђача, те мишљења и друге стру чне помоћи надлежних органа и институција)

завршила стручну оцену понуда, комисија за јавну набавку саставља извештај о извршеној стручној оцени понуда. У формалном смислу, стручна оцена понуда окончава се са чињавањем извештаја о стручној оцени понуда. Овај извештај потребно је да садржи: пред мет јавне набавке; процењену вредност јавне набавке укупно и посебно за сваку партију; основне податке о понуђачима; понуде које су одбијене, разлоге за њихово одбијање и понуђе ну цену тих понуда; ако је понуда одбијена због неуобичајено ниске цене, детаљно образло жење – начин на који је утврђена та цена; начин примене методологије доделе пондера; назив понуђача коме се додељује уговор, а ако је по нуђач навео да ће набавку извршити уз помоћ подизвођача – и назив подизвођача. Извештај о стручној оцени представља основ за доношење мериторне одлуке којом се окончава поступак, а често наручиоци практикују да исти постане и интегрални део саме одлуке о додели уговора (обуставе поступ ка). Он мора бити израђен темељно, нарочито у делу којим се одлучује о правима понуђача, детаљним образложењем због чега је понуда од бијена, односно навођењем разлога због чега је понуда која је имала одређене недостатке, ипак прихваћена. У извештају би требало навести и све радње од значаја које су предузимане у по ступку стручне оцене понуда, уз хронологију тих поступања. На пример, утврђивање одређе них нејасноћа у понуди, дан и начин како се Комисија за ЈН обратила понуђачу, са какавим захтевом, дан и садржај његовог појашњења, анализа и закључак Комисије за ЈН у вези са достављеним појашњењем... Извештај о струч ној оцени, као акт у поступку јавне набавке, за конски је регулисан, али је интерног карактера, што значи да се не доставља понуђачима.

95 lege artis ● јул–август 2016.

или центар пословних и животних интереса, или 2) на територији Републике, непрекидно или са прекидима, борави 183 или више дана у перио ду од 12 месеци који почиње или се завршава у односној пореској години. У случају да је подне та заједничка понуда, група понуђача сматра се домаћим понуђачем само уколико је сваки члан групе понуђача домаћи понуђач, док је за сти цање резидентог статуса код понуде са подиз вођачем, неопходно и да је подизвођач резидент. (б) Код јавних набавки добара предност стичу понуђачи који нуде добра домаћег порекла та кође у износу од 5 пондера, односно 5%, у завис ности од критеријума за доделу уговора. Важно је имати на уму да сва добра која се нуде морају бити домаћег порекла. Дакле, уколико од 10 ар тикала у спецификацији, понуђач нуди 9 која су домаћег порекла, а једно које није, неће моћи да оствари преференцијалну предност. Доказ о домаћем пореклу добара издаје Привредна комора Србије на писмени захтев подносиоца, у складу са прописима којима се уређује царински систем. Када понуђач доста ви доказ да нуди добра домаћег порекла, нару чилац ће, пре рангирања понуда, позвати све остале понуђаче чије су понуде оцењене као прихватљиве да се изјасне да ли нуде добра до маћег порекла и да доставе доказ.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Извештај о стручној оцени представља основ за доношење мериторне одлуке којом се окончава поступак, а наручиоци практикују да исти постане и интегрални део саме одлуке о додели уговора.

Набавке на које се Закон о јавним набавкама не примењује

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Основи за изузећа од примене Закона о јавним набавкама у новим одредбама проширени су тиме што су уведени нови основи на основу којих се не мора применити Закон, неки стари основи су прецизирани, а уведен је и нови члан 7а који третира основе за изузеће од примене Закона између повезаних лица

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Драгана Станковић-Николић сертификовани предавач за обуку службеника за јавне набавке, запослена у Државној ревизорској институцији budzeti@legeartis.rs

ови закон о изменама и допунама Зако на о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 68/15, у даљем тексту: Закон) који је ступио је на снагу 12. августа 2015. године, осим одредби члана 24. са применом од 1. јану ара 2016. године, прописао је бројне новине и у одредбама које се односе на изузећа од примене Закона. Основи за изузећа од примене Закона у новим одредбама проширени су тиме што су уведени нови основи на основу којих се не мора применити Закон, неки стари основи су преци зирани, а уведен је и нови члан 7а који третира основе за изузеће од примене Закона између по везаних лица. Наиме, набавке на које се Закон не примењује регулисане су сада чл. 7. и 7а Закона и то у сле дећим случајевима: 1) Одредбе овога закона наручилац неће применити на набавке од лица или организација које се у смислу овог закона сматрају наручиоцем и које су носиоци искључивог права на обављање делатности која је предмет јавне набавке. Ова одредба је на идентичан начин била регули сана и пре измена Закона. Наиме, одувек је има ла своју јасну и прецизну примену у пракси и то у случајевима када наручилац врши набавку од лица или организација која се у смислу чл. 2. и 117. Закона сматрају наручиоцем и који су као такви носиоци искључивог права на обављање

делатности која је предмет набавке. Овде имамо набавку на релацији између два наручиоца чији је предмет делатност за коју један од наручила ца има искључива права. Анализирајући појам искључивог права, долазимо до члана 3. ст. 1. тач. 24) Закона којим је прописано да је искљу чиво право оно право на основу којег одређено лице једино може обављати одређену делатност на одређеном географском подручју. Ово право може бити додељено или може да произилази из закона, посебног прописа или појединачног акта, уговора или споразума који је донела Ре публика Србија, територијална аутономија или локална самоуправа. У пракси, ово су најчешће случајеви пружања комуналних услуга, затим резервисаних поштанских услуга, услуга пар кирања, наплата путарине и сл. Као пример набавке добара имамо набавку Службеног гласника Републике Србије који мо жемо по овом основу набавити од Јавног пре дузећа „Службени гласник” које је на основу Закона о објављивању закона и других прописа („Сл. гласник РС”, бр. 45/13) једино овлаћено за ову делатност од општег интереса. 2) Набавке, односно кoнкурсе за дизајн које су наручиоци обавезни да спроведу у складу са поступцима набавки који су установљени: (1) међународним уговором или другим актом на основу којег је настала међународна обавеза, а који је закључен са једном или више држава и/ или ужих политичко-територијалних јединица и који се односи на радове, добра или услуге на мењене заједничкој примени или заједничком искоришћавању од стране потписница; (2) актом о донацији, ако се та набавка финан сира из средстава донације;

(3) од стране међународних организација;

4) Набавке чија је искључива и непосредна намена обављање делатности

5) Набавке добара која се, уз претходну сагласност Владе, набављају од Републичке дирекције за робне резерве. Према члану 4. Закона о робним резервама („Сл. гласник РС”, бр. 104/13 и 145/14 – др. за кон), робне резерве чине следеће робе и то: ● пољопривредни и прехрамбени производи и материјал за репродукцију;

97 lege artis ● јул–август 2016.

3) Ради обезбеђивања основних животних услова у случајевима елементарних непогода или техничко-технолошких несрећа чије последице угрожавају животе или здравље људи или животну средину, у складу са прописима којима се уређује заштита од таквих непогода. Имајући у виду да се у оваквим случајевима за хтева хитност у поступању, Закон је предвидео могућност да наручиоци не морају примењи вати Закон када обезбеђују основне животне услове у случају елементарних непогода и тех ничко-технолошких несрећа ради спасавања живота и здравља људи непосредно по из бијању несреће или непогоде. У том случају могу се без спровођења поступка набавке на бавити, на пример, вода за пиће, лекови, одећа, обућа, услуга медицинске помоћи, спровођење санитарно-хигијенских услова, дезинфекције, дезинсекције и дератизације и све друге ак тивности ради обезбеђења заштите живота и здравља људи и животиња које су угрожене, као и ради заштите животне средине.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

2а) Набавке и конкурсе за дизајн који се спроводе у складу са правилима утврђеним од стране међународних организација или међународних финансијских институција, ако се те набавке, односно конкурси за дизајн у потпуности финансирају од стране тих организација, односно институција. У случају набавки и конкурса за дизајн које већим делом финансира међународна организација или међународна финансијска институција, стране се усаглашавају о поступцима набавке који ће се примењивати. Ово су случајеви када је наручилац обаве зан да код одређених набавки поступа у складу са процедуром која је предвиђена конкретним међународним уговором, док подтачка 2а) тре тира донације када су наручиоци у обавези да примењују оне процедуре одређене актом о до нацији. Овде правила набавке у пракси одређује донатор и она морају бити предвиђена актом о донацији.

електронских комуникација и продаја електронских комуникационих услуга у смислу закона којим се уређују електронске комуникације, под условом да други привредни субјекти пружају те услуге на релевантном тржишту. Овај изузетак намењен је оним наручиоцима који обављају делатност електронских комуни кација у смислу Закона о електронским кому никацијама („Сл. гласник РС”, бр. 44/10, 60/13 и 62/14). Делатност електронских комуникација је према члану 4. ст. 1. тач. 4) Закона о елек тронским комуникацијама она делатност која обухвата изградњу и постављање, одржавање, коришћење и давање на коришћење јавних комуникационих мрежа и припадајућих сред става, као и пружање јавно доступних електрон ских комуникационих услуга. Надаље, чланом 4. ст. 1. тач. 10) Закона о електронским кому никацијама дефинисан је појам електронске ко муникационе услуге под којим се подразумева услуга која се по правилу пружа уз накнаду, а састоји се у целини или претежно од преноса сигнала у електронским комуникационим мре жама, укључујући телекомуникационе услуге и услуге дистрибуције и емитовања медијских садржаја, али не обухвата услуге пружања ме дијских садржаја или обављања уредничке контроле над медијским садржајима који се преносе путем електронских комуникационих мрежа и услуга, нити обухвата услуге информа ционог друштва које се у целини или претежно не састоје од преноса сигнала електронским ко муникационим мрежама. Овде је врло важно напоменути да се овај изузетак не односи на друге наручиоце који не обављају делатност електронских комуника ција у случају када набављају разне електронско комуникационе услуге, као што су услуге интер нета, фиксне телефоније, мобилне телефоније и друге.

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● лекови, медицинска средства и опрема за здравствене и ветеринарске установе и друге облике здравствене службе; ● нафта и нафтни деривати; ● опрема и роба за потребе железнице, поште, телекомуникација, енергетике и система одбра не; ● остали производи од значаја за обезбеђење снабдевености и стабилности. Економски послови за пословање са робним ре зервама су поверени Дирекцији за робне резер ве, те у случају када се набављају добра од ове дирекције није потребно примењивати Закон. Како према наведеном Закону о робним резер вама, робним резервама управља Влада, то је потребна њена претходна сагласност. 6) Набавке добара и услуга које наручилац набавља ради даље продаје, ради прераде и продаје, као и ради пружања услуга или извођења радова на тржишту, под условом да наручилац нема искључива или посебна права препродаје или изнајмљивања тих добара, односно пружања услуга или извођења радова за које ће та добра и услуге користити. Предмет ове набавке могу бити само добра и услуге. Затим, потребно је да је тај предмет на мењен даљој продаји, даљој преради и продаји или даљем пружању услуга или извођењу ра дова на тржишту. Битно је и то да наручилац који за ове потребе набавља добра и услуге нема посебна и искључива права препродаје или из најмљивања тих добара, односно услуга или из вођења радова. Да би било основано применити овај основ за изузеће од примене Закона, сви ови услови морају бити кумулативно испуњени. Пример за овај основ најчешће су здравствене услуге. 7) Набавке добара и услуга у вези са сигурносним бојама за израду новчаница, идентификационих докумената и акцизних маркица, набавке заштићених папира за израду новчаница и идентификационих докумената, OVD елемената заштите за израду новчаница, идентификационих докумената и чипова за израду идентификационих докумената и набавке услуга транспорта новца, као и обезбеђења транспорта новца,

пошиљки готовог новца и ефективног страног новца. Код овог основа за изузеће од примене Закона имамо тачно побројано у којим случајевима не морамо применити Закон, и то код набавке сигурносних боја, заштићених папира, OVD елемената, затим и код услуга транспорта и обезбеђења транспорта новца. 8) Набавке услуга јавног бележника. Поред других правних услуга које су тач. 12) члана 7. изузете од примене Закона и услуга јавног бележника, као посебна врста правних услуга, изузета је од примене Закона. Наиме, услуга јавног бележника је регулисана Законом о јавном бележништву („Сл. гласник РС”, бр. 31/11,19/13, 55/14, (др. закон), 93/14 (др. закон), 121/14, 6/15 и 106/15) који треба примењивати при набавци ових услуга. 9) Набавке услуга централне банке и набавке финансијских услуга у вези са продајом, куповином или преносом хартија од вредности или других финансијских инструмената, у појединачним трансакцијама наручиоца у циљу прикупљања новца или капитала. Ово су услуге које су посебно наведене у тач. 9) члана 7. Закона и резервисане су искључиво за потребе посебног наручиоца, Народну банку Србије. Остале финансијске услуге (осигурање и друге банкарске услуге) су на режиму услуга на које се примењују одредбе Закона. 10) Куповину, развој, продукцију или копродукцију радио и телевизијског програма или времена за емитовање програма, с тим што се на набавку добара, услуга или радова потребних за продукцију, копродукцију или емитовање таквих програма примењује овај закон. Ово је нови основ за изузеће од примене Закона и односи се само на оне наручиоце који купују продукцију, копродукцију и телевизијски про грам или време за емитовање тог програма. Од овога посебно треба разликовати куповину до бара као што су, на пример, камере, репортажна кола или расвета на које се примењује Закон. 11) Набавке услуга арбитраже и споразумног решавања спорова.

Овим основом за изузеће од примене Закона обухваћени су сви начини медијације и избора арбитара у случајевима споразумног решавања спора између уговорних страна.

13) Услуге кредита без обзира на то да ли су у вези са продајом, куповином или преносом хартија од вредности или других финансијских инструмената. По претходним законским решењима на ове ус луге су се примењивале одредбе Закона. Од 12. августа 2015. године на све услуге кредита, раз них врста позајмица, револвинга, дозвољеног минуса и осталих сличних услуга не примењују се одредбе Закона.

99 lege artis ● јул–август 2016.

14) Правне услуге и то: (1) услуге заступања од стране адвоката: ● у поступку арбитраже или споразумног ре шавања спорова, у земљи и иностранству, као и пред међународном арбитражом или међуна родним телом за споразумно решавање споро ва; ● у поступцима пред судовима или другим ор ганима јавне власти у земљи и иностранству или пред међународним судовима, трибунали ма или институцијама; (2) услуге правних савета које адвокат пружа у припреми поступака из подтачке (1) ове тачке или кад постоји јасан показатељ и велика веро ватноћа да ће доћи до таквог поступка; (3) правне услуге које пружају законски заступ ници или старатељи или друге правне услуге чије је извршиоце изабрао суд или су одређени за обављање одређених задатака под надзором суда; (4) правне услуге везане за вршење службених овлашћења. Наиме, и овде имамо изузећа од примене Зако на у побројаним случајевима када наручилац ангажује адвоката да заступа наручиоца у спо ровима у земљи и иностранству пред судовима или другим органима, као и када наручиоци плаћају адвокатске услуге за припрему неких од наведених поступака. Ова тачка регулише и изузетак од примене Закона када правне ус луге пружају законски заступници или стара тељи или други извршиоци које је изабрао суд (на пример, услуге извршитеља). Ово је нова законска одредба која је за разлику од свих претходних законских решења први пут изузела адвокатске услуге од примене Закона.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

12) Заснивање радног односа и рад ван радног односа у смислу закона којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, осим уговора о делу. У случају закључења уговора о делу који имају за предмет самостално извршење одређеног интелектуалног посла из области науке или просвете или обављање уметничке или друге делатности из области културе, у складу са законом, а чија појединачна вредност није већа од 12.000.000 динара, укључујући и порезе и доприносе, на годишњем нивоу, односно за период важења уговора ако је период важења уговора дужи од годину дана, не примењују се одредбе овог закона. Овим основом за изузеће од примене Закона обухваћени су сви случајеви заснивања радног односа, као и рада ван радног односа у складу са Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14). Пример ових слу чајева су акти којима се заснива радни однос на одређено време, на неодређено време, уговори о привремено повременим пословима, уговори о допунском раду и др. Претходним законским решењем уговор о допунском раду није био изузет од примене Закона, а јављала се честа потреба за овом вр стом уговора, па су овим законским решењем на уопштен начин сви случајеви обавеза и одго ворности по основу рада, осим уговора о делу, регулисани у овом основу за изузеће од при мене Закона. На уговоре о делу се и даље при мењују одредбе Закона. Међутим, законодавац је и у овом случају направио изузетак када се може закључити уговор о делу – највише до 12.000.000,00 динара са свим порезима и допри носима за све време важења уговора о делу без примене Закона, али се овај изузетак мора од носити на тачно одређену врсту уговора о делу. Наиме, предмет ових уговора изричито мора да се односи на обављање одређеног интелек туалног посла из области науке или просвете или обављање уметничке или друге делатности из области културе. На пример, ангажовање

глумаца за представу, музичара за одређене концерте и сл.

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Члан 7а третира основе за изузеће од примене Закона између повезаних лица.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

100

Међутим, на друге врсте правних услуга које пружају правни саветници се примењује Закон и оне се налазе у Прилогу 2. тач. 2) овога закона, што их према члану 39а Закона чини услугама на које могу да се примене одредбе овога закона којима се уређује поступак јавне набавке мале вредности, без обзира на процењену вредност јавне набавке. То заправо значи да на услуге из бора правног конусултанта чија је процењена вредност, на пример, 8.000.000,00 динара нару чилац може спровести поступак јавне набавке мале вредности без обзира на процењену вред ност набавке. 15) Прибављање или закуп земљишта, постојећих зграда или друге непокретне имовине и права у вези са њима. Уговори о купопродаји земљишта, постојећих зграда и друге непокретне имовине, као и уго вори о, на пример, закупу земљишта, зграда и друге непокретне имовине такође су изузети од примене Закона. Овде треба посебно водити рачуна о томе да ли се кроз уговоре о закупу не јављају неки други пратећи трошкови који уго варача обавезују на одређена плаћања добара и услуга за које је наручилац дужан да спроведе поступак јавне набавке. То практично значи да на уговор о закупу пословног простора нару чилац не мора применити Закон, али плаћање чишћења тог простора, услуга обезбеђења, оси гурања, електричне енергије мора вршити кроз примену Закона, односно кроз примену одго варајуће процедуре. Овде је још битно нагласи ти да се ослобађање од примене закона односи само на куповину готових објекта, а не објеката у процесу изградње. У случају да одређени обје кат тек треба изградити, реч је о набавци радова на коју се примењују одредбе Закона. 16) Набавке добара и услуга чија је процењена вредност нижа од 15.000.000 динара, за потребе дипломатско-конзуларног представништва, међународне мисије и обављање других активности Републике Србије у иностранству, као и на набавке

радова за те потребе чија је процењена вредност нижа од 30.000.000 динара. Овај изузетак је први пут уведен одредбама новог Закона о јавним набавкам, тачније од 12. августа 2015. године, а односи се на специфичне набавке добара, услуга или радова за потребе дипломатско-конзуларног представништва, међународне мисије и обављање других актив ности Републике Србије у иностранству. 17) Финансирање обављања одређене делатности, посебно путем бесповратне помоћи, које је повезано са обавезом надокнаде добијених средстава уколико нису коришћена у предвиђене сврхе, ако се финансијска средства додељују заинтересованим лицима на транспарентан начин под једнаким условима. Ово је последњи изузетак предвиђен чланом 7. Закона који је уједно и потпуно нови изузетак уведен новим одредбама овога закона. Овде је предвиђено да није јавна набавка оно што се од стране једног наручиоца финансира, ако се фи нансијска средства додељују на транспарентан начин под једнаким условима код финансирања одређених пројекта, одређених делатности или бесповратне помоћи. У овом случају, с једне стране, имамо наручиоца који додељује финан сијска средства за утврђене намене у транспа ретној процедури која је најчешће регулисана посебним прописима, а с друге стране, за сред ства могу да конкуришу како наручиоци, тако и она правна или физичка лица која се не сма трају наручиоцима у смислу Закона. На пример, додела средстава од стране неког министарства другим установама, савезима и сл. Новим одредбама Закона додат је члан 7а који регулише поједине односе код повезаних наручилаца где у ситуацијама када такви наручиоци врше набавку између себе нису оба везни да примењују Закон. Одредбе овог закона не примењују се на уго воре које наручилац закључује са другим прав ним лицем ако су испуњени сви следећи услови за први изузетак:

Одредбе овог закона не примењују се на уговоре које закључују два или више наручиоца ако су испуњени сви следећи услови за трећи изузетак: 1) уговор успоставља или утврђује сарадњу из међу наручилаца ради вршења јавних услуга које су дужни да извршавају, а са циљем оства ривања њихових заједничких интереса; 2) успостављање те сарадње врши се искључиво за потребе у општем интересу; 3) наручиоци остварују на отвореном тржишту мање од 20% активности на које се односи са радња. Ово је ситуација када, на пример, два комунална предузећа заједнички обављају неку делатност на тржишту у општем интересу, те када врше набавке између себе – не морају примењивати Закон. Последњом одредбом члана 7а регулисано је на који начин се израчунавају проценти од 80% и 20% учешћа на отвореном тржишту, па је прецизирано да се узима у обзир просек укуп них прихода од продаје за период од претходне три године или краћи период ако због датума оснивања или других оправданих разлога нису доступни подаци за претходне три године, као и уколико из пословних пројекција тог правног лица произилази испуњеност прописаног усло ва. Надаље, наглашавамо и последњи став члана 7. Закона којим је предвиђено да је наручилац дужан да и код набавки које су изузете од приме не Закона поступа у складу са начелима из овога закона, а то значи да увек поступа транспарент но, ефикасно и економично, поштујући једна кост понуђача, да штити животну средину и штеди енергију и обезбеди конкуренцију. На чин на који ће обезбедити конкуренцију и код набавки на које се Закон не примењује сваки на ручилац мора уредити својим интерним актом који се доноси на основу члана 22. Закона, као и Правилника о садржини акта којим се ближе уређује поступак јавне набавке унутар нару чиоца („Сл. гласник РС”, бр. 83/15).

101 lege artis ● јул–август 2016.

Ова ситуација примењује се и у случају када надзирано правно лице које је наручилац, за кључује уговор са наручиоцем који врши над зор над њим или са другим правним лицем над којим исти наручилац врши надзор, под усло вом да у том правном лицу са којим се закључује уговор нема учешћа приватног капитала који има одлучујући утицај. Одредбе овог закона не примењују се ни на уговоре које наручилац закључује са другим правним лицем над којим наручилац не врши надзор у смислу да има пресудан утицај на стра тешке циљеве и на важне одлуке тог правног лица, ако су испуњени сви следећи услови за други изузетак: 1) наручилац заједно са другим наручиоцима врши надзор над тим правним лицем сличан оном који врше над својим организационим јединицама у смислу да су органи надзираног правног лица надлежни за одлучивање сас тављени од представника свих наручилаца који врше надзор над тим правним лицем; да ти на ручиоци могу заједно да врше одлучујући ути цај на стратешке циљеве и на важне одлуке тог правног лица, као и да надзирано правно лице нема интересе различите од интереса наручила ца који над њим врше надзор; 2) правно лице над којим ти наручиоци врше надзор, више од 80% својих активности обавља у извршавању задатака које су му поверили ти наручиоци или које су му поверила друга прав на лица над којима ти наручиоци врше надзор;

3) у надзираном правном лицу нема учешћа приватног капитала који има одлучујући утицај на доношење одлука, односно спречавање доно шења одлука, у складу са важећим прописима. www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

1) наручилац врши надзор над тим правним лицем сличан надзору који врши над својим организационим јединицама у смислу да има пресудан утицај на стратешке циљеве и на важне одлуке тог правног лица; 2) правно лице над којим наручилац врши над зор, више од 80% својих активности у Републи ци Србији врши у циљу обављања послова које му је наручилац поверио или које су му повери ла друга правна лица над којима тај наручилац врши надзор; 3) у надзираном правном лицу нема учешћа приватног капитала који има одлучујући утицај на доношење одлука, односно спречавање доно шења одлука, у складу са важећим прописима; уколико постоји удео приватног капитала он мора бити занемарљив.

порези и акцизе

Узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника и промет добара без накнаде као предмет опорезивања ПДВ-ом Имајући у виду чињеницу да узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника и промет добара без накнаде под одређеним условима могу бити предмет опорезивања ПДВ-ом, у тексту који следи настојаћемо да објаснимо законодавни оквир у циљу превенције од незаконитог поступања ПДВ обвезника Никола М. Јовановић дипл. правник, порески саветник у консултантској кући EY (Ernst&Young) доо Београд

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

102

porezi.akcize@legeartis.rs

аш као и у случају употребе добара која су део пословне имовине пореског обвезника, у пракси се врло често догађа да власници привредних друштава узимају пословну имовину привредног друштва за сопствене потребе. За разлику од употребе добара која је део пословне имовине друштва, а која има третман промета услуга, узимање добара (из угла ПДВ прописа) има третман промета добара. По правилу, уколико се промет добара врши без накнаде он не би требало да буде предмет ПДВ-а. Међутим, у том погледу треба бити веома опрезан јер у складу са ПДВ прописима узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника и промет добара без накнаде под одређеним условима могу бити предмет опорезивања ПДВ-ом. У том смислу, у даљем тексту настојаћемо да објаснимо законодавни оквир, а све у циљу превенције од незаконитог поступања ПДВ обвезника у овом погледу.

Предмет опорезивања ПДВ-ом Законом о порезу на додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 86/04 – испр., 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 68/14 – др. закон, 142/14, 5/15 – усклађени дин. изн., 83/15 и 5/16 – усклађени дин. изн., у даљем тексту: Закон) прописано је да се предметом опорезивања ПДВ-ом сматра испорука добара и пружање услуга које порески обвезник изврши у Републици Србији уз накнаду, у оквиру обављања делатности, као и увоз добара. Промет добара дефинисан је као пренос права располагања на телесним стварима (добрима) лицу које тим добрима може располагати као власник, док се прометом услуга сматрају сви послови и радње који се не сматрају прометом добара, а који могу бити предузети чињењем, нечињењем или трпљењем. Дакле, како је у дефиницији предмета опорезивања наведено да је у питању промет добара и услуга који се обавља уз накнаду, поставља се питање ПДВ третмана промета добара и услуга који се изврши без накнаде. Имајући у виду да се промет врши без накнаде, претпоставка је да тај промет није ПДВ опорезив. Међутим, Законом је прописано да се промет добара који се врши без накнаде, под одређеним условима изједначава са прометом добара уз

ПДВ третман расхода и мањка био је предмет засебне анализе у тексту објављеном у јануарском броју часописа из 2015. године. На самом почетку, важно је напоменути да се узимање добара, односно сваки други промет добара без накнаде сматра прометом добара уз накнаду под условом да се ПДВ обрачунат у претходној фази промета на та добра или њихове саставне делове може одбити у потпуности или сразмерно, независно од тога да ли је остварено право на одбитак претходног пореза.

Пример #1

Узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника за личне потребе оснивача, власника, запослених или других лица и промет добара без накнаде У складу са одредбама Правилника, сопственом потрошњом обвезника ПДВ-а сматра се узимање добара која су део пословне имовине обвезника ПДВ-а за личне потребе оснивача, власника, запослених или других лица и мањак добара који се не може правдати вишом силом или на други прописани начин. Да би се сопствена потрошња сматрала предметом опорезивања ПДВ-ом потребно је да се испуни услов да је обвезник ПДВ-а приликом набавке (или производње) предметних добара имао право на одбитак претходног пореза у потпуности или сразмерно. Околност да ли је ПДВ обвезник користио право на

103 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

Правно лице који се бави прометом рачунара и рачунарске опреме доноси одлуку да један рачунар, са пратећом опремом, поклони локалној организацији Црвеног крста Републике Србије. Како је правно лице имало право на одбитак претходног пореза по основу набавке предметног рачунара и пратеће опреме, поклањање предметног рачунара изједначено је са прометом добара уз накнаду и сматра се предметом опорезивања ПДВ-ом. С друге стране, да је предметно правно лице донело одлуку да набави медицинска средства, одећу и обућу и да иста добра поклони локалној организацији Црвеног крста Републике Србије исто не би било у обавези да обрачуна ПДВ на такав промет добара. Наиме, како се правно лице у оквиру обављања своје делатности не бави прометом медицинских средстава, одеће и обуће, исто не би имало право на одбитак претходног пореза по основу набавке предметних добара, а самим тим ни обавезу да приликом поклањања тих добара обрачуна и плати ПДВ.

Међутим, Законом је у члану 6. прописано да се сматра да промет добара није извршен код (између осталог) бесплатног давања пословних узорака у уобичајеним количинама за ту намену купцима или потенцијалним купцима, односно трећим лицима за потребе анализе на основу акта надлежног органа и давања рекламног материјала и других поклона мање вредности, ако се дају повремено различитим лицима. Шта се сматра узимањем добара која су део пословне имовине пореског обвезника за личне потребе оснивача, власника, запослених или других лица, сваким другим прометом добара без накнаде, уобичајеним количинама пословних узорака које се за ту намену бесплатно дају купцима или потенцијалним купцима, односно трећим лицима за потребе анализе на основу акта надлежног органа, рекламним материјалом и другим поклонима мање вредности који се повремено дају различитим лицима уређено је Правилником о утврђивању шта се сматра узимањем и употребом добара, другим прометом добара и пружањем услуга, без накнаде, о утврђивању уобичајених количина пословних узорака, рекламним материјалом и другим поклонима мање вредности („Сл. гласник РС”, бр. 118/12, у даљем тексту: Правилник).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

накнаду, односно представља ПДВ опорезив промет. У овом тексту, предмет наше анализе биће следеће ситуације: ● узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника за личне потребе оснивача, власника, запослених или других лица; и ● сваки други промет добара без накнаде.

порези и акцизе lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

104

одбитак претходног пореза није релевантна, већ само чињеница да ли је то право постојало. Објаснићемо ово на једном примеру из праксе: Правно лице (обвезник ПДВ-а) бави се прометом рачунара и рачунарске опреме на мало. Оснивач друштва доноси одлуку да један рачунар, са пратећом опремом, узме за своје приватне потребе. Правно лице је приликом набавке предметног рачунара имало право на одбитак претходног пореза, јер је исти био намењен за даљи промет за који је признато право на одбитак претходног пореза. Стога узимање предметног рачунара и пратеће опреме се у посматраном случају изједначава са прометом добара уз накнаду, те је обвезник ПДВ-а – правно лице дужно да по том основу обрачуна ПДВ на набавну цену предметних добара (без ПДВ-а) и да обрачунати ПДВ плати у складу са Законом. Међутим, сопственом потрошњом не би се сматрало узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника за пословне сврхе тог пореског обвезника. Дакле, у случају да је правно лице донело одлуку да један рачунар са пратећом опремом узме са лагера за опремање административне просторије, односно како би се запосленом омогућило да на истом ради задатке из делокруга свог радног ангажовања, такво узимање рачунара вршило би се у пословне сврхе, те се не би сматрало сопственом потрошњом и самим тим не би било предмет ПДВ-а. С друге стране, потребно је установити и које су то ситуације које се не сматрају сопственом потрошњом. У том смислу, важно је имати у виду да се сопственом потрошњом не сматра мањак добара који је настао услед више силе или на други прописан начин и који је утврђен на основу акта надлежног органа, односно организације. Дакле, да се мањак добара не би сматрао сопственом потрошњом, наведени услови морају бити кумулативно испуњени, односно мањак добара који је настао услед више силе или на други прописан начин, а који није утврђен на основу акта надлежног органа, односно организације, сматраће се сопственом потрошњом за сврху примене ПДВ прописа.

Пример #2 Обвезник ПДВ-а који се бави издавачком делатношћу покреће нови стручни часопис. У циљу презентовања новог часописа будућим купцима овај обвезник ПДВ-а одлучује да подели одређену количину узорака часописа различитим лицима, потенцијалним купцима тог часописа. Обвезник ПДВ-а је на корицама часописа написао да се ради о бесплатном примерку часописа (тако што је на корицама одштампано „бесплатан примерак” или је обвезник на корице ставио отисак печата којим означава да се ради о бесплатном примерку). У овом случају се код бесплатног давања примерка часописа потенцијалним купцима сматра да промет добара није извршен, а обвезник ПДВ-а има право на одбитак претходног пореза (на пример, ПДВ-а обрачунатог за услугу штампања часописа).

Као потврду напред наведеног, наводимо мишљење Министарства финансија бр. 43000-388/2014-04 од 28. 7. 2015. године у којем је наведено да „... мањак добара по основу чије набавке, односно производње је обвезник ПДВ-а имао право на одбитак претходног пореза у потпуности или сразмерно (без обзира на то да ли је то право и остварио), осим мањка који се може правдати вишом силом или на други прописани начин (елементарна непогода, крађа, саобраћајни удес и др.), утврђен на основу акта надлежног органа, односно организације, сматра се сопственом потрошњом, што значи да се на тај мањак ПДВ обрачунава и плаћа у складу са прописима којима се уређује опорезивање потрошње ПДВ-ом”.

Промет добара без накнаде као предмет опорезивања ПДВ-ом У складу са одредбама Правилника, сваким другим прометом добара без накнаде у смислу члана 4. Закона сматра се поклањање добара, осим поклањања пословних узорака, рекламног материјала и других поклона мање вредности сходно одредбама Правилника.

Основица за обрачунавање ПДВ-а на сопствену потрошњу и промет добара без накнаде

Порески третман промета и уништавања расходованих добара Само расходовање основних средстава, односно обезвређење добара у складу са прописима о рачуноводству, не сматра се предметом опорезивања ПДВ-ом, што значи да по том основу не настаје пореска обавеза. Међутим, под одређеним условима, промет расходованих основних средстава и других рачуноводствено обезвређених добара или њихово поклањање или уништавање може се сматрати предметом опорезивања ПДВ-ом. У том смислу, када обвезник ПДВ-а врши промет уз накнаду расходованих основних средстава, односно других добара обезвређених у складу са прописима о рачуноводству, ПДВ се обрачунава, а основицу за обрачунавање ПДВ-а чини накнада коју обвезник прима или треба да прими за предметни промет. Обвезник ПДВ-а који врши промет без накнаде расходованих основних средстава и других добара обезвређених у складу са прописима о рачуноводству, за тај промет обрачунава ПДВ

105 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

У складу са одредбама Закона, основицом код промета добара без накнаде сматра се набавна цена, односно цена коштања тих или сличних добара, у моменту промета, у коју није укључен ПДВ. Међутим, уколико добра немају тржишну вредност у моменту промета, на сопствену потрошњу, односно промет без накнаде тих добара не обрачунава се и не плаћа ПДВ (не из разлога што није предмет опорезивања ПДВом, већ зато што је основица за обрачун ПДВ-а једнака нули). Наведено становиште потврђено је мишљењем Министарства финансија број 413-001045/2011-04 од 10. 2. 2012. године у којем је наведено да се „набавном ценом, као основицом за обрачунавање ПДВ-а, сматра цена по којој се таква или слична добра могу набавити у моменту промета, а која не садржи ПДВ, при чему напомињемо, да ако је реч о добрима која немају вредност (тржишну), у том случају не постоји обавеза обрачунавања и плаћања ПДВ-а”.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Дакле, свако бестеретно давање добара изједначено је са прометом добара уз накнаду, ако Законом није прописано да се сматра да промет добара није извршен. У том смислу, промет добара није извршен код давања пословних узорака, рекламног материјала и поклона мање вредности у складу са ПДВ прописима. Кључни услов да би се промет добара без накнаде изједначио са прометом добара уз накнаду, јесте да је обвезник ПДВ-а по основу набавке или производње добра које се даје без накнаде имао право на одбитак претходног пореза у потпуности или сразмерно. Ако је обвезник ПДВ-а по основу набавке или производње предметног добра имао право на одбитак макар дела претходног пореза, предметни услов је испуњен и промет без накнаде се сматра предметом опорезивања ПДВ-ом. Околност да ли је ПДВ обвезник користио право на одбитак претходног пореза није релевантна, већ само чињеница да ли је то право постојало. Под истим условима опорезује се и промет добара без накнаде који се врши у сврхе донације или хуманитарне помоћи, што је потврђено и мишљењем Министарства финансија, бр. 413-00-00176/2014-04 од 3. 10. 2014. године у којем је наведено следеће: „... ако је обвезник ПДВ-а имао право да ПДВ обрачунат од стране претходног учесника у промету, односно ПДВ плаћен при увозу добара која су предмет донације, односно добара од којих су произведена добра која су предмет донације, одбије као претходни порез у потпуности или сразмерно (независно од тога да ли је ово право остварено), при поклањању добара обвезник ПДВ-а је дужан да обрачуна ПДВ на пореску основицу коју чини набавна цена, односно цена коштања тих или сличних добара у моменту промета, у коју није укључен ПДВ. Обрачунати ПДВ плаћа се на прописани начин. Међутим, ако обвезник ПДВ-а није имао право да ПДВ обрачунат од стране претходног учесника у промету, односно ПДВ плаћен при увозу добара која су предмет донације, односно добара од којих су произведена добра која су предмет донације, одбије као претходни порез у потпуности или сразмерно, у том случају није дужан да при поклањању предметних добара обрачуна и плати ПДВ.”

порези и акцизе lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

106

под истим условима као и за било који други промет добара без накнаде. Прометом добара без накнаде сматра се и слање или предаја добара на уништавање, осим уколико су добра постала опасан отпад у складу са релевантним прописима који уређују управљање отпадом. У том смислу, наводимо и мишљење Министарства финансија број 413-00-03762/2010-04 од 11. 1. 2011. године у којем се наводи следеће: „... на промет добара без накнаде (слање на уништавање), која је обавезник ПДВ-а заменио у гарантном, односно вангарантном року, јер је утврђено да су неисправна, при чему је при набавци предметних добара обвезник ПДВ-а могао да оствари право на одбитак претходног пореза, ПДВ се обрачунава по прописаној пореској стопи и плаћа у складу са Законом. У овом случају, основицу за обрачунавање ПДВ-а чини набавна цена тих или сличних добара у моменту промета, у коју није урачунат ПДВ. Набавном ценом, као основицом за обрачунавање ПДВ-а, сматра се цена по којој се таква или слична добра могу набавити у моменту слања на уништавање, а која не садржи ПДВ, при чему напомињемо, да ако је реч о добрима која немају вредност, у том случају не постоји обавеза обрачунавања и плаћања ПДВ-а. Поред тога, указујемо када обвезник ПДВ-а шаље на уништавање добра која су после употребе постала опасан отпад у складу са прописима којима се уређује управљање отпадом, ПДВ се не обрачунава и не плаћа, с обзиром на то да предметна добра, према нашем мишљењу, немају вредност.”

Бесплатно давање пословних узорака купцима или потенцијалним купцима, односно трећим лицима за потребе анализе на основу акта надлежног органа Једна од ситуација када се сматра да промет није извршен, те да нема обавезе обрачуна ПДВ-а јесте она код бесплатног давања пословних узорака купцима или потенцијалним купцима, односно трећим лицима за потребе анализе на основу акта надлежног органа. Уобичајеном количином пословних узорака сматрају се добра која нису намењена промету, а која су резултат пословања пореског обвезника

или која су непосредно повезана са обављањем његове делатности, без обзира на то да ли је на тим добрима утиснут логотип пореског обвезника. Међутим, добра која се дају као пословни узорци морају бити обележена као таква,

НАПОМЕНА АУТОРА #1 Кад се промет без накнаде неког добра врши уз промет уз накнаду неког другог добра, по правилу се ради о споредној испоруци добара, што се сходно одредбама Закона третира као да је извршена једна испорука добара. Дакле, ПДВ се обрачунава на накнаду коју обвезник прима или треба да прими за главни промет, па се у суштини ради о промету добара уз накнаду, што је потврђено и мишљењем Министарства финансија и привреде, бр. 413-00-421/2012-04 од 5. 2. 2013. године у којем је наведено да „када обвезник ПДВ-а који се бави продајом робе путем поште и интернета, у току спровођења акције организоване у сврху побољшања продаје, уз промет два производа поклања трећи производ, при чему је за промет сва три производа утврђена јединствена накнада, сматра се да је извршен јединствен промет добара, за који обвезник ПДВ-а има обавезу обрачунавања ПДВ-а на основицу коју чини износ накнаде коју прима или треба да прими од примаоца добара или трећег лица за предметни промет, без ПДВ-а”. У овом случају треба имати у виду и мишљење Министарства финансија број 413-00-102/2012-04 од 19. 6. 2012. године у којем је наведено следеће: „... прометом без накнаде сматра се искључиво промет по основу којег обвезник ПДВ-а нема никакво потраживање. С тим у вези, ако обвезник ПДВ-а декларише одређени промет као промет без накнаде и за тај промет изда рачун у којем, између осталог, искаже ПДВ обрачунат на основицу из члана 18. ст. 1. и 2. Закона, а по том основу има потраживање, тај рачун не сматра се рачуном који је издат у складу са Законом.”

Напомињемо да обвезник ПДВ-а који бесплатно даје пословне узорке у уобичајеним количинама купцима или будућим купцима, има право на одбитак претходног пореза по том основу, у складу са општим условима из Закона. Наиме, иако обвезник ПДВ-а добра која набавља или производи, а даје их као пословне узорке, не користи како би извршио промет тих добара за које је признато право на одбитак претходног пореза, исти има право на одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) тих добара, под условом да је давање предметних пословних узорака у вези са прометом добара за који је признато право на одбитак претходног пореза. Према томе, обвезник ПДВ-а има право на одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) добара која даје као пословне узорке, ако обавља делатност у оквиру које врши промет добара и услуга са правом на одбитак претходног пореза, с обзиром на то да је циљ давања пословних узорака касније вршење промета таквих добара који ће бити предмет ПДВ-а.

У том смислу, цитирамо и мишљење Министарства финансија број 413-00-206/2008-04 од 24. 10. 2008. године из којег издвајамо следеће „... у случају када обвезник ПДВ-а бесплатно даје пословне узорке у уобичајеним количинама купцима или будућим купцима, у конкретном случају узорке парфема – тестере својим купцима парфема у сврху презентовања парфема у њиховим малопродајним објектима, не постоји обавеза обрачунавања и плаћања ПДВ-а. (...) уз испуњење прописаних услова, обвезник ПДВ-а има право на одбитак ПДВ-а обрачунатог и плаћеног при увозу узорака парфема – тестера, које бесплатно даје својим купцима парфема у сврху презентовања парфема у њиховим малопродајним објектима”. Иако Закон и Правилник користе термин „уобичајена количина пословних узорака”, ПДВ прописима није уређено на који начин се утврђује количина пословних узорака које обвезник може дати у пореском периоду, а да се сматра да је то „уобичајена количина”. Поред бесплатног давања пословних узорака купцима или будућим купцима, сматра се да промет добара није извршен ни код давања узорака за потребе анализе на основу акта надлежног органа. Међутим, за разлику од уобичајене количине пословних узорака, одредбама Правилника предвиђено је да се уобичајеном количином узорака који се дају за потребе анализе на основу акта надлежног органа сматрају добра која се дају за потребе анализе у количини одређеној актом надлежног органа.

Давање рекламног материјала и других поклона мање вредности Још један случај када се сматра да промет добара није извршен јесте онај код бесплатног давања добара која се сматрају рекламним материјалом и давања поклона мање вредности.

107 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

односно уколико не могу бити обележена као пословни узорци, прописана је обавеза да буду у облику и паковању различитом од облика или паковања тих добара која су намењена промету. Дакле, пословним узорцима се сматрају добра која испуњавају следећа три критеријума: ● нису намењена промету, ● резултат су пословања пореског обвезника или да су непосредно повезана са обављањем његове делатности, ● обележена су као пословни узорак или су у облику и паковању различитом од облика или паковања тих добара намењених промету, под условом да не могу бити обележена као пословни узорци.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Сопственом потрошњом не би се сматрало узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника за пословне сврхе тог пореског обвезника.

порези и акцизе lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

108

У том смислу, рекламним материјалом сматрају се добра на којима је одштампан или утиснут логотип пореског обвезника, односно визуелно испољавање бренда који је у вези са делатношћу пореског обвезника, а која тај порески обвезник бесплатно даје различитим лицима. Примера ради, Правилник наводи да се рекламним материјалом сматрају оловке, роковници, календари, нотеси, привесци, качкети, мајице, комбинезони, кецеље, ранчеви, торбе, упаљачи, отварачи за флаше, подметачи, послужавници, чаше, шоље, бокали, пепељаре, кесе и друга добра чија је појединачна тржишна вредност мања од 2.000 динара, без ПДВ-а. Међутим, наведени примери су само дескриптивног карактера, те стога да би се неко добро сматрало рекламним материјалом за потребе примене ПДВ прописа, неопходно је да су кумулативно испуњена следећа два услова: ● да је на добру одштампан или утиснут логотип пореског обвезника, односно визуелно испољавање бренда који је у вези са делатношћу пореског обвезника, и ● да је појединачна тржишна вредност тог добра мања од 2.000 динара, без ПДВ-а. С друге стране, поклоном мање вредности сматра се добро појединачне тржишне вредности мање од 2.000 динара, без ПДВ-а, осим добра које се сматра рекламним материјалом у складу са одредбама Правилника, а које обвезник даје повремено различитим лицима (пословним партнерима, потенцијалним пословним пар тнерима, представницима пословних партнера и др.), у случају када за то не постоји правна обавеза. Према томе, сходно ПДВ прописима, поклоном мање вредности сматра се добро које испуњава следеће услове: ● има појединачну тржишну вредност мању од 2.000 динара, ● не сматра се рекламним материјалом, и ● повремено се даје различитим лицима, а да за то не постоји правна обавеза. У складу са одредбама Правилника, укупна вредност рекламног материјала и поклона мање вредности не може бити већа од 0,25% укупног промета пореског обвезника у том пореском

периоду, при чему се укупним прометом сматра промет добара и услуга са правом и без права на одбитак претходног пореза, извршен на територији Републике Србије и у иностранству, без ПДВ-а, осим промета опреме и објеката за вршење делатности. Уколико обвезник ПДВ-а бесплатно даје поклоне мање вредности и рекламни материјал у количини чија вредност прелази 0,25% укупног промета у пореском периоду, такво давање предметних добара изнад прописане вредности представља опорезиви промет без накнаде, где се ПДВ плаћа само на количину бесплатно датог рекламног материјала и поклона мање вредности у пореском периоду која прелази вредност од 0,25% укупног промета у том пореском периоду. Овај став заузело је и Министарство финансија у свом мишљењу бр. 413-00-00340/2013-04 од 21. 10. 2013. године у којем се наводи следеће: „... ако обвезник ПДВ-а – ’А....’ доо својим купцима или будућим купцима бесплатно даје рекламни материјал и поклоне мање вредности у укупној вредности већој од 0,25% укупног промета у том пореском периоду, бесплатно давање предметних добара изнад наведене вредности сматра се прометом добара без накнаде за који постоји обавеза обрачунавања и плаћања ПДВ-а у складу са Законом о порезу на додату вредност...” Напомињемо да обвезник ПДВ-а по основу набавке или производње добара која бесплатно даје као рекламни материјал има право на одбитак претходног пореза под општим условима прописаним Законом. Слично као и код пословних узорака, ако обвезник ПДВ-а у случају рекламног материјала не врши промет са правом на одбитак претходног пореза тих добара, али ако та добра посредно користи за обављање делатности у оквиру које врши промет добара и услуга за које је признато право на одбитак претходног пореза (рекламирање делатности), има право на

НАПОМЕНА АУТОРА #2 За разлику од рекламног материјала, на пословним узорцима не мора бити утиснут логотип обвезника ПДВ-а.

НАПОМЕНА АУТОРА #3

Издавање рачуна за промет добара без накнаде У складу са одредбама Закона, обвезник ПДВ-а дужан је да изда рачун за сваки промет добара и услуга. Међутим, Правилником о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци („Сл. гласник РС”, бр. 123/12

Уместо закључка Узимање добара која су део пословне имовине пореског обвезника, као и промет добара без накнаде од стране пореског обвезника могу бити предмет опорезивања ПДВ-ом. Тим поводом неретко се у пракси дешава да порески обвезници не препознају случајеве када су дужни да обрачунају и плате ПДВ у таквим ситуацијама, чиме се излажу високим казнама за непоштовање ПДВ прописа. У том смислу, правилно поступање, детаљна анализа и уочавање разлика у ПДВ третману горе описаних случајева кључна је за постизање порески оптималног пословања и превенцију нежељених пореских последица у раду пореских обвезника.

109 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) тих добара. У супротном, ако обвезник ПДВ-а рекламни материјал бесплатно даје у циљу рекламирања делатности у оквиру које врши промет добара и услуга за које није признато право на одбитак претходног пореза (на пример, банкарска делатност, делатност осигурања и сл.), сматрамо да обвезник ПДВ-а нема право на одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) добара која се бесплатно деле као рекламни материјал. За разлику од пословних узорака и рекламног материјала, а имајући у виду да поклони мање вредности суштински представљају издатке за репрезентацију обвезника ПДВ-а, сматрамо да обвезник ПДВ-а нема право на одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) предметних добара. Наиме, одредбом члана 29. Закона прописано је да обвезник нема право на одбитак претходног пореза по основу издатака за репрезентацију, те је самим тим искључено право на одбитак претходног пореза по основу набавке (или производње) поклона мање вредности.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Истичемо да је у складу са одредбама Правилника о облику, садржини и начину вођења евиденције о ПДВ-у прописана обавеза ПДВ обвезника да води евиденцију о добрима која се дају као пословни узорци, њиховој појединачној вредности и укупној вредности тих добара датих у пореском периоду. Међутим, одредбама наведеног правилника није прописана обавеза вођења евиденције о добрима која се дају као узорци за потребе анализе на основу акта надлежног органа.

и 86/15, у даљем тексту: Правилник о рачунима) прописани су поједини случајеви у којима обвезник ПДВ-а нема обавезу издавања рачуна. У том смислу, сходно одредбама Правилника о рачунима, обвезник ПДВ-а нема обавезу издавања рачуна за промет добара и услуга без накнаде и промет добара и услуга који не подлеже ПДВ-у. Прометом добара који не подлеже ПДВ-у сматра се, између осталог, и бесплатно давање пословних узорака у уобичајеним количинама за ту намену купцима или будућим купцима, као и трећим лицима за потребе анализе на основу акта надлежног органа, давање рекламног материјала и других поклона мање вредности. Међутим, уколико то жели, обвезник ПДВ-а за промет тих добара може да изда рачун у складу са Законом. Напомињемо да обвезник ПДВ-а није дужан да изда рачун по основу сопствене потрошње, другог промета добара без накнаде, исказаног опорезивог расхода, давања узорака, рекламног материјала и поклона мање вредности, али има право да такав рачун изда уколико сматра да за то постоји потреба. У том случају, потребно је бити опрезан јер сходно ставу Министарства финансија из мишљења број 413-00-102/2012-04 од 19. 6. 2012. године промет добара за који је издат рачун по којем обвезник ПДВ-а има било какво потраживање према примаоцу добара не сматра се прометом добара без накнаде.

П ро п и си у пр ак с и

Примена финансијских прописа У склопу сасвим новог формата који однедавно можете пратити у нашем часопису доносимо нека карактеристична службена објашњења и стручна мишљења за примену финансијских прописа Министарства финансија

порези и акцизе

Порески третман накнаде штете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

110

(Мишљење Министарства финансија, бр. 01100-171/2016-04 од 4. 4. 2016) Према наводима у предметном захтеву, тужиља је водила два судска спора против послодавца (туженог), и то: спор ради поништења Анекса II Основног уговора о раду, којим је тужиља распоређена на радно место које не одговара врсти и степену њене стручне спреме, као и спор због злостављања на раду. Даље се указује да је после вишегодишњих судских процеса заједнички интерес (тужиље и послодавца) био да се споразумно регулише престанак радног односа по основу вишка запослених. На основу Споразума о престанку радног односа, закљученог између послодавца и тужиље, како се наводи, послодавац је исплатио новчане накнаде, и то: на име отпремнине због престанка радног односа, на име накнаде за неискоришћени део годишњег одмора, на име накнаде штете због злостављања на раду, као и припадајућу зараду. Даље, према приложеном тексту предметног споразума, у вези са тужбом и тужбеним захтевом, који се једним делом односи на утврђивање да је запослена трпела злостављање на раду, као и на забрану сваког понашања послодавца које представља злостављање, укључујући и погоршање услова рада запослене, њену изолацију, стварање непријатељског окружења и даље вршење злостављања и понављање злостављања на раду, суд је донео делимичну пресуду, која је постала и правноснажна, којом је усвојио тужбени захтев у наведеном делу. Према наводима из споразума, по основу тужбеног захтева на име претрпљене

нематеријалне штете због умањења опште животне активности, страха и повреде части и угледа, као и објављивања пресуде у дневном листу „Политика”, ради накнаде штете вођен је поступак пред Вишим судом. Закључењем наведеног споразума, поред осталог, уговорне стране су се сагласиле да се „спорови окончају мирним путем, на начин и под условима дефинисаним овим споразумом, тако што ће се Запослена: (1) одрећи свих тужбених захтева у Споровима у односу на које није закључена главна расправа; (2) повући тужбе у споровима у делу тужбених захтева у односу на које је закључена главна расправа, али о којима још увек није донета правноснажна судска одлука; (3) обавезати да неће покретати поступке извршења на основу Делимичне пресуде и евентуалних других правноснажних одлука”, а да ће послодавац исплатити тужиљи новчану накнаду дефинисану у тексту предметног споразума. Одредбом члана 9. став 1. тачка 8) Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11– УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: Закон) прописано је да се порез на доходак грађана не плаћа на примања остварена по основу накнада материјалне и нематеријалне штете, изузев накнаде за измаклу корист и накнаде зараде (плате), односно накнаде за изгубљену зараду (плату). Одредбом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – УС и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, 22/99 – др. пропис, 23/99 – исправка, 35/99 – др. пропис и 44/99 – др. пропис) прописано је да ко другоме проузрокује штету дужан

Мишљења у овом тексту преузета су из Билтена службених објашњења и стручних мишљења за примену финансијских прописа Министарства финансија.

Да ли постоји обавеза уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у случају исплате накнаде штете запосленом на име разлике у заради, на основу правноснажне судске пресуде? (Мишљење Министарства финансија, бр. 01100-104/2016-04 од 6. 4. 2016) Према члану 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: ЗДОСО) основица доприноса за запослене и за послодавце је зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа. Одредбом члана 51. став 1. ЗДОСО прописано је да је послодавац обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене и повремене послове. Према одредби става 2. тог члана Закона послодавац је дужан да доприносе из става 1. тог члана обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања. Одредбом члана 9. став 1. тачка 8) Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: ЗПДГ) прописано је да се порез на доходак грађана не плаћа на примања остварена по основу накнаде материјалне и нематеријалне штете, изузев накнаде за измаклу корист и накнаде зараде (плате), односно накнаде за изгубљену зараду (плату).

111 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

Напомена редакције:

подлеже плаћању пореза на доходак грађана. Накнада штете у складу са законом која је као предмет тужбеног захтева по постизању споразума регулисана наведеним споразумом, а која по својој суштини не представља накнаду за измаклу корист, није предмет опорезивања порезом на доходак грађана.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Чланом 155. Закона о облигационим односима прописано је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета). Свако има право да захтева од суда или другог надлежног органа да нареди престанак радње којом се повређује интегритет људске личности, личног и породичног живота и других права његове личности (члан 157. став 1. Закона о облигационим односима). Ставом 2. тог члана закона прописано је да суд, односно други надлежни орган може наредити престанак радње под претњом плаћања извесне новчане своте, одређене укупно или по јединици времена, у корист повређеног. Према одредби члана 199. Закона о облигационим односима, у случају повреда права личности суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке, или наредити да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или што друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом. Чланом 200. Закона о облигационим односима прописује се да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Сходно наведеним околностима и законским одредбама, примање остварено по основу накнаде материјалне и нематеријалне штете због злостављања на раду која је у предметном случају утврђена правноснажном пресудом, не представља приход физичког лица који

порези и акцизе lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

112

Порез на зараду утврђује се и плаћа по одбитку тако што за сваког обвезника и за сваки појединачно исплаћени приход, исплатилац обрачунава, обуставља и уплаћује порез на прописани јединствени уплатни рачун у моменту исплате прихода, у складу са прописима који важе на дан исплате прихода, осим ако овим законом није друкчије прописано, сагласно члану 99. став 1. тачка 1) и члану 101. 3ПДГ. Сагласно наведеном, примање које физичко лице оствари по основу накнаде штете досуђене (правноснажном) судском пресудом због мање исплаћене зараде, представља приход тог лица који подлеже опорезивању порезом на доходак грађана на зараду, као и обавези плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање по основу зараде. Обвезник обрачунавања и плаћања пореза на доходак грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање по основу зараде је исплатилац прихода − послодавац, који је дужан да по одбитку обрачуна и плати припадајући порез и доприносе, независно од тога за који период се односи та исплата.

Услови за остваривање права на олакшицу по основу доприноса за обавезно социјално осигурање за запошљавање нових лица (Мишљење Министарства финансија, бр. 01100-121/2015-04 од 5. 4. 2016) Како се наводи, радни однос код послодавца престао је 16. јануара 2014. године, а 7. фебруара 2014. године подносилац захтева се пријавио као незапослено лице на евиденцију код Националне службе за запошљавање. Дана 29. јула 2014. године закључио је уговор о раду са новим послодавцем. Сагласно одредби члана 45. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: Закон), послодавац − правно лице, односно предузетник који запосли ново лице има право на повраћај дела плаћених доприноса за обавезно социјално осигурање, на терет запосленог и на терет послодавца, по основу зараде за новозапослено лице, исплаћене закључно са 31. децембром

2017. године, при чему се предузетником сматра лице које је уписано у регистар код надлежног органа, односно организације. Новозапосленим лицем сматра се лице са којим је послодавац закључио уговор о раду у складу са законом којим се уређују радни односи, које је пријавио на обавезно социјално осигурање у Централни регистар обавезног социјалног осигурања и које је пре заснивања радног односа код Националне службе за запошљавање било без прекида пријављено као незапослено најмање шест месеци, а лице које се сматра приправником најмање три месеца (став 2. члан 45. Закона). Одредбом члана 86. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Сл. гласник РС”, бр. 36/09, 88/10 и 38/15) прописано је да евиденција о лицу које тражи запослење почиње да се води даном пријављивања Националној служби, а престаје када наступи неки од основа за брисање из евиденције, односно за престанак вођења евиденције, у складу са законом. С обзиром да је за остваривање права на олакшицу један од кумулативно наведених услова да је пре заснивања радног односа физичко лице било најмање шест месеци без прекида пријављено код Националне службе за запошљавање као незапослено, имајући у виду да је у конкретном случају лице било пријављено код Националне службе за запошљавање као незапослено мање од 6 месеци (било је пријављено од 7. фебруара 2014. године, а 28. јула 2014. године је закључило уговор о раду код послодавца) нема основа да се по члану 45. Закона лице сматра новозапосленим за кога би послодавац могао да оствари право на коришћење олакшице.

Порески третман примања запосленог по основу ненаменског зајма који добије од послодавца, са одређеним роком отплате и без обрачунавања и плаћања камате (Мишљење Министарства финансија, бр. 01100-1477/2015-04 од 20. 4. 2016) Одредбом члана 13. став 1. Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем

Да ли постоји обавеза плаћања јавних прихода по основу камате због кашњења у исплати зарада? (Мишљење Министарства финансија, бр. 41300-181/2015-04 од 4. 4. 2016) Одредбом члана 9. став 1. тачка 8) Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр.

113 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Под зарадом се сматрају сва примања из радног односа, осим примања из члана 14, члана 42. став 3. тач. 4) и 5), члана 118. тач. 1) до 4), члана 119, члана 120. тачка 1) и члана 158. овог закона (став 3. члан 105. Закона о раду). Одредбом члана 557. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – УС и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, 22/99 – др. пропис, 23/99 – исправка, 35/99 – др. пропис и 44/99 – др. пропис) прописано је да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или којих других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета. Зајмопримац се може обавезати да уз главницу дугује и камату (члан 558. став 1. Закона о облигационим односима). Имајући у виду законске одредбе и наводе у захтеву, када послодавац одобри запосленом ненаменски бескаматни зајам са роком отплате на одређени период (у конкретном случају − највише до 36 месеци), а запослени на терет средстава своје зараде (умањене за износ припадајућег пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање на терет запосленог) у уговореном року измири обавезу (исплати главницу), наведено примање не сматра се зарадом, при чему Министарство финансија напомиње да уколико запослени изврши отплату дуга у висини новчаног износа који је нижи од износа главнице, та разлика би представљала погодност која има карактер примања запосленог које подлеже опорезивању порезом на доходак грађана и плаћању доприноса за обавезно социјално осигурање по основу зараде.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

тексту: Закон) прописано је да се под зарадом, у смислу овог закона, сматра зарада која се остварује по основу радног односа, дефинисана законом којим се уређују радни односи и друга примања запосленог. Зарадом, у смислу овог закона, сматрају се и примања у облику бонова, хартија од вредности, осим акција стечених у поступку својинске трансформације, новчаних потврда, робе, као и примања остварена чињењем или пружањем погодности, опраштањем дуга, као и покривањем расхода обвезника новчаном накнадом или непосредним плаћањем, сагласно одредби члана 14. став 1. Закона. Основицу пореза на зараду за наведена примања, осим хартија од вредности, представља: 1) номинална вредност бонова и новчаних потврда, 2) цена која би се постигла продајом робе на тржишту, 3) цена која би се постигла на тржишту за услугу, односно погодност која се чини обвезнику, 4) новчана вредност покривених расхода, увећана за припадајући порез и доприносе за обавезно социјално осигурање које из зараде плаћа запослени (члан 14. став 5. Закона). Ако је запослени по основу примања из тач. 1) до 4) став 5. овог члана Закона извршио новчана плаћања исплатиоцу зараде, основицу пореза на зараду чини разлика између вредности тих примања и новчаних плаћања која запослени врши исплатиоцу зараде, увећана за припадајуће обавезе из зараде, односно код самоопорезивања разлика између прихода који је примио, односно из кога је дужан да плати припадајуће обавезе из зараде и новчаних плаћања која је извршио (члан 14. став 6. Закона). Одредбом члана 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15) прописано је да је основица доприноса за запослене и за послодавце зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа. Одредбом члана 105. став 1. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по

порези и акцизе lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

114

24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: Закон) прописано је да се не плаћа порез на доходак грађана на примања остварена по основу накнаде материјалне и нематеријалне штете, изузев накнаде за измаклу корист и накнаде зараде (плате), односно накнаде за изгубљену зараду (плату). Чланом 277. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – УС и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, 22/99 – др. пропис, 23/99 – исправка, 35/99 – др. пропис и 44/99 – др. пропис) прописано је да ако дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом. Одредбом члана 278. став 1. Закона о облигационим односима утврђено је да поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње. Имајући у виду наведено, примање физичког лица − у конкретном случају по основу разлике између зараде која садржи накнаду за топли оброк и регрес за период од 2006. до 2008. године и (мање) исплаћене зараде за тај период, у вези са којим остварује затезну камату која по својој суштини представља накнаду штете запосленом коју је трпео (јер није благовремено остварио приход − део зараде који му је по том основу припадао сагласно закону и општем акту код послодавца) за период од момента доспелости потраживања до дана подношења пријаве потраживања у ликвидационом поступку, не представља приход физичког лица који подлеже плаћању пореза на доходак грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање. Министарство финансија напомиње да се порез и доприноси за обавезно социјално осигурање по основу зараде обрачунавају и плаћају по одбитку, што значи да је исплатилац у обавези да за сваког обвезника и за сваки појединачно исплаћени приход порез и доприносе обрачуна, обустави и уплати на прописани јединствени уплатни рачун у моменту исплате прихода, у складу са прописима који важе на дан исплате прихода, осим ако Законом није друкчије прописано. С тим у вези, сагласно члану 75. Закона о пореском поступку и пореској

администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/02, 84/02 – исправка, 23/03 – исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 – др. закон, 62/06 – др. закон, 61/07, 20/09, 72/09 – др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 – исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 – аутентично тумачење, 112/15 и 15/16), уколико порез и доприноси нису обрачунати и уплаћени у моменту исплате прихода (конкретно зараде), на дуговани износ пореза и доприноса камата (по основу неплаћених јавних прихода) се обрачунава почев од наредног дана од дана доспелости.

Остваривање олакшица за запошљавање нових лица када је уговор о раду закључен на одређено време (Објашњење Министарства финансија, бр. 11201-200/2016-04 од 1. 4. 2016) Одредбом члана 21в став 1. Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: ЗПДГ) прописано је да послодавац − правно лице, односно предузетник који запосли ново лице има право на повраћај дела плаћеног пореза на зараду за новозапослено лице, исплаћену закључно са 31. децембром 2017. године, при чему се предузетником сматра лице које је уписано у регистар код надлежног органа, односно организације. Одредбом члана 21д Закона прописана је и пореска олакшица за послодавца − правно лице које се у смислу закона којим се уређује рачуноводство разврстава у микро и мала правна лица, као и предузетника који заснује радни однос са најмање два нова лица, у ком случају има право на повраћај 75% плаћеног пореза на зараду за новозапослено лице, исплаћену закључно са 31. децембром 2017. године, при чему се предузетником сматра лице које је уписано у регистар код надлежног органа, односно организације. Новозапосленим лицем, сагласно члану 21в став 2. и члану 21д став 2. Закона, сматра се лице са којим је послодавац закључио уговор о раду у складу са законом којим се уређују радни односи, које је пријавио на обавезно социјално

Из судских списа Упозорава судија сведока да може да ускрати давање исказа уколико је близак сродник окривљенога, а сведок на то, брже-боље, каже: „Па, господине судија, не могу онда дати исказ. Ми смо род!” Гледајући га помало сумњичаво судија га упита: „А како сте ви то род са окривљеним?” „Па веома близак род!”, узвраћа сведок. „Па како, објасните нам то”, судија постаје већ помало нервозан. А сведок ће на то, лежерним гласом: „Е па, господине судија, видите, овако стоје ствари: окривљени је од моје кума Јеке, па њезине секе, ручног девера рођени пасторак.”

115 lege artis ● јуЛ–АВГУСТ 2016.

случају постоји континуитет осигурања тог лица и да послодавац за исто лице не треба поново да доказује испуњеност услова који се односи на захтев да се лице претходно налази на евиденцији незапослених код Националне службе за запошљавање с обзиром да је тај услов већ испунио приликом заснивања радног односа односно укључивања у осигурање, на почетку процеса. С тим у вези, Министарство финансија је дало мишљења број: 011-00-308/2015-04 од 8. октобра 2015. године и број: 011-00- 1274/2015-04 од 17. децембра 2015. године. Сагласно наведеном, послодавац који према чл. 21в и 21д ЗПДГ и чл. 45. и 45в ЗДОСО заснује радни однос са новозапосленим лицем тако што закључи уговор о раду на одређено време и по престанку радног односа на одређено време са истим лицем заснује радни однос закључењем новог уговора о раду или анексирањем основног уговора, има право да настави са коришћењем олакшице с обзиром да постоји континуитет осигурања тог лица и послодавац за исто лице не треба поново да доказује испуњеност услова који се односи на захтев да се лице претходно налази на евиденцији незапослених код Националне службе за запошљавање с обзиром да је тај услов већ испуњен приликом заснивања радног односа, тј. укључивања новозапосленог у осигурање заснивањем радног односа иницијалним уговором о раду (на одређено време) у ком случају је и стекао право на олакшицу.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

осигурање у Централни регистар обавезног социјалног осигурања и које је пре заснивања радног односа код Националне службе за запошљавање било без прекида пријављено као незапослено најмање шест месеци, а лице које се сматра приправником најмање три месеца, и за то време није остваривало било коју врсту прихода по основу радног ангажовања. Одредбама чл. 45. и 45в Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15, у даљем тексту: ЗДОСО) прописане су истоврсне олакшице за запошљавање нових лица кроз право послодавца на повраћај дела плаћених доприноса за обавезно социјално осигурање, на терет запосленог и на терет послодавца, по основу зараде за новозапослена лица. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је по питању радноправног статуса физичких лица за које послодавац остварује олакшицу дало мишљења број: 0111029/2015- 02 од 16. новембра 2015. године и број: 414-00-8/2016-24/2 од 28. марта 2016. године. Ресорно министарство је по питању остваривања права по основу запошљавања када послодавац иницијално заснује са запосленим радни однос на одређено време и након истека тог уговорног односа закључи нови уговор о раду или анексира исти на одређено или неодређено време, без дана прекида, определило став да у том

Порески календар 1. ЈУЛ

● Почетак рока за подношење захтева за рефундацију ПДВ-а купцу хране и опреме за бебе који се примају закључно са 15. 7. 2016. године

● Достављање обавештења о закљученим уговорима по основу естрадних програма у претходном месецу 5. ЈУЛ ● Достављање извештаја о извршењу обавезе запошљавања особа са инвалидитетом за претходни месец

● Подношење пореске пријаве пореза на премије неживотних осигурања за претходни месец 11. ЈУЛ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

116

● Плаћање пореза на премије неживотног осигурања за претходни месец ● Подношење пореске пријаве и плаћање ПДВ-а за претходни месец од стране пореског дужника из члана 10. Закона о ПДВ-у

● Плаћање аконтације пореза на приходе од самосталне делатности за претходни месец ● Плаћање аконтације доприноса на приходе од самосталне делатности за претходни месец

15. ЈУЛ

● Плаћање доприноса за свештенике и верске службенике, за домаће држављане запослене у иностранству и за иностране пензионере за претходни месец ● Подношење пореске пријаве и плаћање ПДВ-а за претходни месец ● Подношење обрасца ПИД ПДВ 1 за јун месец ако је у јуну месецу испуњен један од критеријума за стицање статуса обвезника ПДВ-а који претежно врши промет добара у иностранство

наставак на следећој страни

→

● Подношење пореске пријаве и плаћање ПДВ-а за други квартал 2016. године

15. ЈУЛ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

● Подношење обрасца ПИД ПДВ 1 за други квартал ако је обвезник у другом кварталу испунио један од критеријума за стицање статуса обвезника ПДВ-а који претежно врши промет добара у иностранство ● Плаћање аконтације пореза на добит правних лица за претходни месец ● Плаћање обрачунате акцизе за период од 16. до краја претходног месеца ● Подношење пореске пријаве и плаћање акцизе на електричну енергију за крајњу потрошњу за претходни месец

117 lege artis ● ЈУл–август 2016.

● Подношење тромесечног обрачуна акцизе за други квартал 2016. године ● Плаћање разлике акцизе по тромесечном обрачуну за други квартал 2016. године ● Почетак рока за подношење захтева за рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте и биогорива који се користе за транспортне сврхе за други квартал 2016. године 20. ЈУЛ

● Почетак рока за подношење захтева за рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте и биотечности који се користе за производњу електричне и топлотне енергије или у индустријске сврхе за други квартал 2016. године ● Почетак рока за подношење захтева за рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте и биотечности који се користе за грејање пословног, односно стамбеног простора за претходни месец

наставак на следећој страни

→

29. ЈУЛ

● Плаћање обрачунате акцизе за прву половину текућег месеца

1. АВГУСТ

● Плаћање доприноса за обавезно социјално осигурање за неисплаћене зараде за јун 2016. године

5. АВГУСТ

● Достављање обавештења о закљученим уговорима по основу естрадних програма у претходном месецу ● Достављање извештаја о извршењу обавезе запошљавања особа са инвалидитетом за претходни месец

● Подношење пореске пријаве пореза на премије неживотних осигурања за претходни месец

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

118 10. АВГУСТ

● Плаћање аконтације пореза на приходе од самосталне делатности за претходни месец ● Плаћање аконтације доприноса на приходе од самосталне делатности за претходни месец 15. АВГУСТ

● Плаћање доприноса за свештенике и верске службенике, за домаће држављане запослене у иностранству и за иностране пензионере за претходни месец ● Плаћање доприноса за самосталне уметнике за трећи квартал 2016. године наставак на следећој страни

→

● Плаћање доприноса за пољопривреднике за трећи квартал 2016. године

15. АВГУСТ

● Подношење обрасца ПИД ПДВ 1 за јул месец ако је у јулу месецу испуњен један од критеријума за стицање статуса обвезника ПДВ-а који претежно врши промет добара у иностранство ● Плаћање аконтације пореза на добит правних лица за претходни месец ● Плаћање обрачунате акцизе за период од 16. до краја претходног месеца ● Подношење пореске пријаве и плаћање акцизе на електричну енергију за крајњу потрошњу за претходни месец

31. АВГУСТ

● Плаћање доприноса за обавезно социјално осигурање за неисплаћене зараде за јул 2016. године ● Плаћање обрачунате акцизе за прву половину текућег месеца

Рачунање рокова Према члану 91. ст. 2. Закона о општем управном поступку, ако последњи дан рока пада у недељу или на дан државног празника или у неки други дан кад орган пред којим треба предузети радњу не ради, рок истиче истеком првог наредног дана.

119 lege artis ● ЈУл–август 2016.

22. АВГУСТ

● Почетак рока за подношење захтева за рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте и биотечности који се користе за грејање пословног, односно стамбеног простора за претходни месец

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

● Подношење пореске пријаве и плаћање ПДВ-а за претходни месец

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Уговорна казна у законодавству и судској пракси

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

120

Овај текст има за циљ да представи институт уговорне казне у домаћем законодавству и део релевантне судске праксе у вези са питањима која су се као спорна јавила у примени одговарајућих законских одредаба у релативно новијем периоду Снежана Марић судија Привредног апелационог суда у Београду sudski.postupci@legeartis.rs

говорна казна је стари, добро познат и широко прихваћен и коришћен институт облигационог права. Опште Узансе за промет робом, као и Посебне узансе о грађењу, садржале су детаљну регулативу у вези са уговорном казном. Мањкавости у дотадашњој регулативи покушао је да отклони Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) и у томе је у огромној мери успео. Овај закон уговорну казну регулише одредбама чланова 270–276. И премда се на први поглед чини да постојећа норматива није довољна, будући да је реч о релативно малом броју законских чланова, наведеним одредбама законодавац је, ипак, разрешио већи број спорних питања која би се у пракси могла јавити (или су се јављала) а у вези су са применом овог института, јасно одређујући како појам уговорне казне, тако и све њене битне карактеристике. Ово, међутим, не значи да живот, а нарочито привредно пословање није изнедрило одређени број спорности које су расправљане и решаване путем судских спорова. Судски спорови око примене одредаба уговора о уговорној казни јављали су се и пред редовним и пред привредним судовима. Неке спорности су биле предмет разматрања највиших судских инстанци. Једноставност у уговарању и примени института уговорне казне, као и јасна и чврста законска решења, допринели су да уговорна казна постане део бројних уговора, а поготово уговора

о грађењу и уговора из привредног права, односно уговора о промету роба и услуга, као поуздано средство обезбеђења уговорних обавеза. У великој мери томе је допринела и судска пракса.

Појам и врсте уговорне казне – општа правила Чланом 270. ЗОО-а законодавац је прописао да поверилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем. Дакле, полазећи од слова закона, уговорну казну можемо дефинисати као новчану или неку другу имовинску корист коју је једна уговорна страна дужна платити другој ако своју уговорну обавезу не испуни или задоцни са њеним испуњењем. Из наведене одредбе произлази да ЗОО разликује две врсте уговорне казне: уговорну казну због неиспуњења и уговорну казну због задоцњења у испуњењу обавезе. Даље, законодавац прописује да, ако што друго не произлази из уговора, сматра се да је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем. Најзад, у наведеној одредби императивно је прописано да уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе. Наведене одредбе су доследно спроведне кроз бројне одлуке судова различитих инстанци при расправљању спорног питања дозвољености уговорне казне за неизвршење или задоцнело извршење новчане обавезе тако што су ове уговорне одредбе сматране ништавим, те су захтеви за плаћањем по основу таквих одредби одбијани.

Начин одређивања уговорне казне Одредбом члана 271. ЗОО-а прописано је да уговорне стране могу одредити висину уговорне казне по свом нахођењу у једном укупном износу, у проценту или за сваки дан задоцњења или на који други начин, с тим што уговорна казна мора бити уговорена у форми прописаној

Уговорна казна може се уговорити само када су у питању обавезе, али не и када је у питању пропуштање вршења права.

121 lege artis ● јул–август 2016.

била предмет размене са робом туженог. Виши трговински суд је у конкретном случају стао на становиште да је у таквој ситуацији тужени поверилац а не дужник и да непреузимањем робе која му је стављена на располагање није дошло до неизвршавања његове неновчане обавезе већ невршења његовог права, а што је поступање које има за последицу поверилачку доцњу. Како се уговорна казна не може уговорити за невршење права већ само за неизвршавање неновчане обавезе, Виши трговински суд је нашао да је такав споразум странака ништав. Неколиким одлукама судови су расправили спорно питање правне природе уговорне камате из члана 402. ЗОО-а у случају неновчаних обавеза, односно питање односа уговорне казне и камате коју дозвољава наведена одредба. Према тој одредби, одредбе ЗОО-а о уговорној камати сходно важе и за остале обавезе које имају за предмет ствари одређене по роду. У пресуди Вишег трговинског суда Пж7004/2007 од 20. 2. 2008. године заузет је став да је пуноважна одредба уговора којом се уговара обавеза плаћања камате за период одлагања извршења обавезе дужника која гласи на предају ствари одређених по роду. Суд у образложењу наводи да је погрешан правни став првостепеног суда да се ради о уговорној казни, која се може уговорити само због неиспуњења или задоцњења у испуњењу, а да је уговарање камате у смислу члана 402. ЗОО-а дозвољено за период репрограмирања и одлагања извршења дужникове обавезе.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У решењу Врховног суда Србије Прев. 40/98 од 18. 3. 1998. године наведено је следеће: „Пропис чл. 270. ст. 3. Закона о облигационим односима којим је искључена могућност да се уговара за новчане обавезе уговорна казна, представља пропис когентне примене чију вољу странке не могу искључити”. У том предмету је расправљано о праву повериоца на увећање цене у случају доцње дужника са плаћањем испоручене робе. Врховни суд је нашао да такво уговарање представља уговарање уговорне казне за доцњу у испуњењу новчане обавезе које је недозвољено и самим тим и ништаво, при чему је указао да је доцња у испуњењу новчане обавезе санкционисана затезном каматом. На истом становишту је и Привредни апелациони суд са својом пресудом Пж-1576/2012 од 20. 12. 2013. године, у чијем образложењу је изричито наведено: „…правилно је првостепени суд закључио да се у конкретном случају нису стекли услови за примену института уговорне казне имајући у виду да се уговорна казна не може уговорити за новчане обавезе (...) уговорена уговорна казна је у смислу чл. 270. у вези са чл. 109. ништава”. Правни став и пракса Привредног апелационог суда је наставак већ раније формираног правног става Вишег трговинског суда, јасно израженог у пресуди тог суда Пж-3550/2006 од 9. 11. 2006. године којом је доследно изражено схватање да се уговорна казна не може досуђивати када су у питању новчане обавезе. Најзад, посебно ваља указати на то да се уговорна казна може уговорити само када су у питању обавезе, али не и када је у питању пропуштање вршења права. Наиме, у спору који је окончан пресудом Вишег трговинског суда Пж-4046/06 од 14. 2. 2007. године расправљано је питање допуштености уговорне казне коју је тужилац потраживао од туженог који није благовремено преузео од тужиоца уговорену количину робе која је

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

122

за уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи. Ово значи да је законодавац дозволио потпуну слободу уговарања уговорне казне, сем што је уговарање исте условио формом основног уговора. Из наведне одредбе произлази да уговорна казна може бити саставни део основног уговора, али да иста може бити и предмет посебног споразума странака чиме не губи своју правну природу, али ни своју зависност од основног уговора. С обзиром на то да уговорна казна по правилу прати уговоре који се, било по слову закона било по вољи странка (с обзиром на своју вредност), сачињавају у писаној форми (уговор о грађењу, уговор о инвестиционим улагањима, куповини вредне опреме и сл.), судска пракса није забележила случај уговорне казне уговорене усменим путем или то макар аутору овог текста није познато. Осим тога, потпуно је јасно да се не може признати правна ваљаност усменог споразума о уговорној казни у ситуацији када је основни уговор сачињен у писаној форми, било да се ради о обавезној писаној форми или су странке таквој форми приступиле по својој вољи. Поред тога, из формулације наведеног члана произлази да висина уговорне казне не мора бити јасно номинално наведена, односно одређена уговором, већ је довољно да иста буде одредива у мери у којој се може накнадно определити у јасном номиналном износу. Уговорна казна може бити уговорена у једнократном износу или кроз више давања у уговореном

периоду. Одредивост уговорне казне огледа се у одредивости висине уговорне казне тако што ће странке висину исте казне везати за неки одређени параметер (проценат вредности робе која је предмет обавезе дужника, висине тржишне вредности закупнине, проценат од вредности уговорених радова које је дужник био дужан да изведе и сл.), али и за одређени период (када је у питању уговорна казна због задоцњења). У пракси се често јавља ситуација када странке, уговарајући уговорну казну за задоцњење у предаји ствари, а нарочито непокретности, уговарају исту казну у висини закупнине сличне непокретности до испуњења уговора. У пресуди Пж-2200/05 од 30. 3. 2005. године Виши трговински суд је прихватио овакво уговарање висине уговорне казне која је у току спора утврђена налазом вештака наводећи да је „међу странкама неспорно да ни до дана закључења главне расправе тужени тужиоцу није предао гарсоњеру купљену наведеним уговором. Правилно је такође, имајући у виду начин на који су странке уговориле висину уговорне казне као одредиву односно везану за закупнину сличног простора и имајући у виду да ни странке рачунску тачност самог обрачуна нису оспориле нити су за њу имале примедбе, првостепени суд висину уговорне казне утврђивао у оквирима висине утврђене налазом вештака.” У вези са висином уговорне казне као спорно се јавило питање примене члана 52. Посебних узанси о грађењу којима је прописано да уговорна казна код уговора о грађењу износи 1 промил од укупне цене уговорених радова, а највише 5%.

Поставља се питање да ли су стране уговорнице овлашћене да уговоре ограничену примену Посебних узанси о грађењу тако што ће за поједине обавезе уговорити примену ових Узанси, док ће исту примену код неких уговорних обавеза искључити.

Битна карактеристика споразума о уговорној казни јесте његова акцесорност у односу на основни уговор. Карактеристика акцесорности произлази из одредби члана 272. ЗОО-а којима је прописано да споразум о уговорној казни дели правну судбину обавеза на чије се обезбеђење односи и да

123 lege artis ● јул–август 2016.

Акцесорност

губи правно дејство ако је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за које дужник не одговара. Акцесорност уговорне казне, најпре, подразумева да одсуство правног дејства основног уговора проузрокује и одсуство правног дејства споразума о уговорној казни. Ово значи да ништавост основног уговора подразумева ништавост споразума о уговорној казни и у ситуацији када је исти сачињен у виду посебног споразума. Даље, акцесорност споразума о уговорној казни има значаја у ситуацији када дође до раскида уговора због неиспуњења, односно у таквој ситуацији могу се јавити спорна питања у вези са правом на уговорну казну у случају раскида уговора због неиспуњења. У ситуацији када је у питању уговорна казна због задоцњења, поверилац који је раскинуо уговор због неиспуњења нема право на уговорну казну с обзиром на то да је у питању акцесорна обавеза која дели судбину основне обавезе. Престанак основне обавезе дужника са чијим испуњењем задоцни проузрокује и губитак права на уговорну казну због задоцњења којом је била обезбеђена временска уредност испуњења дужникове обавезе. У прилог наведеног говори и пресуда Апелационог суда у Београду Гж-6675/2011 од 5. 6. 2013. године, али и више одлука Вишег трговинског и Привредног апелационог суда. Међутим, у судској пракси су се јавила лутања када је у питању право на уговорну казну због неиспуњења уговорне обавезе, где постаје спорно питање да ли чињеница раскида уговора због неиспуњења има утицаја на право повериоца да захтева уговорну казну због неиспуњења. У једном броју одлука изричито је указано на акцесорност као битну карактеристику спора зума о уговорној казни, у ком смислу раскид основног уговора због неиспуњења проузрокује и раскид споразума о уговорној казни, те у ситуацији када је уговор раскинут због неиспуњења уговорне обавезе дужника престаје и дејство споредног споразума о уговорној казни. На пример, у пресуди Привредног апелационог суда Пж-10340/2011 од 17. 5. 2012. године изричито је указано на то да се не може тражити исплата уговорне казне након раскида уговора

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Одговор на ово питање садржан је у одредби члана 1107. ст. 3. ЗОО-а којoм је прописано да се у ситуацији када су опште или посебне узансе супротне диспозитивним нормама овог закона имају примењивати одредбе истог закона, сем када су странке изричито уговориле примену узанси. Ово значи да ће се спорни односи странака решавати применом Посебних узанси о грађењу само када су странке то изричито уговориле, а што произлази и из одредбе члана 21. ЗОО-а која прописује да се на облигационе односе примењују узансе само ако су странке уговориле њихову примену или ако из околности случаја произлази да су њихову примену хтеле. У том правцу следи и одговор на питање трговинских судова који је утврђен на седници Одељења за привредне спорове Вишег трговинског суда од 26. 11. 2008. године. Овде се одмах отвара питање да ли су стране уговорнице овлашћене да уговоре ограничену примену Посебних узанси о грађењу тако што ће за поједине обавезе уговорити примену ових Узанси, док ће исту примену код неких уговорних обавеза искључити, односно да ли су странке овлашћене да, на пример, уговоре примену Посебних узанси када су у питању поједине врсте радова, а исту искључе када је у питању члан 52. истих Узанси. На ово питање ваља одговорити позитивно. Наиме, ако су странке генерално уговориле примену Посебних узанси без искључења неких одредби, следи да се Посебне узансе имају применити и у погледу уговорне казне. Међутим, ако су странке уговориле само делимичну примену Посебних узанси и приликом тог уговарања нису уговориле примену члана 52. већ су уговорну казну другачије одредиле у погледу њене висине, у том делу има се применити уговор странака с обзиром на диспозитивност у уговарању уговорне казне уз члан 271. ЗОО-а.

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

124

са позивом на акцесорност споразума о уговорној казни из члана 272. ЗОО-а. На суштиски идентичном становишту је заснована и пресуда Привредног апелационог суда Пж-9664/2013 од 20. 3. 2015. године са јасно израженим правним ставом да раскидом уговора којим је предвиђено право на уговорну казну због неиспуњења обавезе уговорна обавеза престаје, па тиме и право да се захтева уговорна казна. У другом броју одлука заступан је став да раскид уговора због неиспуњења нема утицаја на право повериоца да тражи уговорну казну с обзиром на то да је неспорно дошло до повреде уговорне обавезе тј. неиспуњења уговорне обавезе. Став да је ирелевантна чињеница да ли је основни уговор раскинут изражен је у решењу Привредног апелационог суда Пж-1724/13 од 13. 6. 2014. године са образложењем да право повериоца да захтева уговорну казну произлази из саме чињенице да уговор није испуњен. Исти став је садржан и у решењу Привредног апелационог суда Пж-4924/13 од 22. 5. 2014. године. У овој судској одлуци заузет је став да је смисао уговорне казне за случај неиспуњења да се отклони или ублажи штета настала због неиспуњења, те да поверилац у ситуацији када обавеза дужника није испуњена не губи право да потражује уговорну казну иако је уговор раскинут. Иако је првостепени суд у тој правној ствари одбио захтев за исплату уговорне казне са позивом на њену карактеристику акцесорности указујући да је основни уговор раскинут, другостепени суд је имао супротан правни став наводећи да у случају раскида основног уговора поверилац не губи право на уговорну казну због неиспуњења јер до испуњења обавезе није дошло, а поверилац као савесна страна има право на раскид уговора због неиспуњења, а којим је раскидом изгубио право да захтева испуњење, али не и уговорну казну. Сматрамо да је правни став садржан у другој групи одлука неправилан. Акцесорност споразума о уговорној казни као споредном потраживању из основног уговора јасно је опредељена одредбом члана 272. ЗОО-а. У случају раскида уговора више се не може тражити испуњење обавезе, односно у смислу члана 132. ЗОО-а наступа правно дејство раскида уговора у смислу да су обе стране

ослобођене свих својих обавеза осим обавезе на накнаду евентуалне штете. Престанком права да се захтева испуњење обавезе из основног уговора, а што је правна последица раскида уговора, престаје и право да се захтева уговорна казна. У том смислу раскид основног уговора

КОМЕНТАР АУТОРА У склопу припрема за настанак овог тек ста, аутор је извршио увид у велики број судских одлука које су се бавиле питањем уговорне казне, истовремено упознајући се и са судском праксом која је по питању уговорне казне била доста развијена и богата у периоду пре доношења Закона о облигационим односима када су у широ кој примени биле Узансе. Очигледно је да су одредбе Закона о облигационим одно сима формулисане довољно флексибил но, али и прецизно, те да обухватају читав спектар односа страна уговорница, што их чини разумљивим и применљивим у мери која омогућава судовима и странкама да их инплементирају без великог колебања. То значи да је судска пракса приликом писања Закона о облигационим односима у погледу одредби о уговорној казни одигра ла значајну улогу јер су судови разрешили бројна спорна питања која су проистицала из Узанси. Искуства судова на пољу уго ворне казне, свакако, су била упутство за конодавцу приликом доношења Закона о облигационим односима, те су ова искуства уграђена и у одредбе самог закона. Међутим, судска пракса и даље игра ве лику улогу будући да је живот често бржи од самог закона. Одлуке судова о уговорној казни дају за конским нормама пунију садржину и чине их јаснијим. Ново доба донело је и нове уговоре са бројним разноврсним неновчаним обаве зама које странке преузимају. С обзиром на једноставност овог института очекује се његова широка примена која ће свака ко добити и свој одговор кроз релевантну судску праксу у већој мери него што је то било до сада.

Аутор је на становишту да раскид основног уговора проузрокује и раскид акцесорног споразума о уговорној казни.

Повериочева права Повериочева права у погледу уговорне казне регулисана су одредбом члана 273. ЗОО-а. У случају уговорне казне због неиспуњења, а како је већ горе наведено, поверилац има право да у случају задоцњења захтева или испуњење уговора или плаћање уговорне казне, а у ком

125 lege artis ● јул–август 2016.

У прилог овом ставу говори и одредба члана 272. ст. 2. ЗОО-а која предвиђа губитак правног дејстава уговора о уговорној казни у случају да је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за који дужник не одговара. Уколико је до неиспуњења уговора дошло из узрока за који дужник не одговара и с обзиром на то да је јасно да се у тој ситуацији уговор не може испунити, такав уговор је раскинут по слову закона и у таквој ситуацији ни поверилац нема право избора. Суштина уговорне казне због неиспуњења је кажњавање дужника који није испунио своју обавезу својом кривицом, с тим што се у случају уговорене уговорне казне кривица не испиује нити доказује, а на дужнику је да докаже да је до повреде уговора дошло из узрока за које он не одговара. У случају да нема уговора, нема ни уговорне казне. У случају неиспуњења, на повериоцу је избор хоће ли тражити испуњење уговора, плаћање уговорне казне или ће уговор раскинути и захтевати повраћај онога што је по уговору дао, уз захтев за накнаду евентуалне штете. Да уговорна казна због неиспуњења суштински замењује уговорну обавезу произлази и из пресуде Врховног суда Србије Прев-395/2005 од 16. 11. 2005. године у којој је јасно изражен став да је „примањем испуњења уговорна казна изгубила значај као унапред уговорена накнада...” Стога је аутор на становишту да раскид основног уговора проузрокује и раскид акцесорног споразума о уговорној казни и да правни став да иста чињеница нема утицаја није правилан.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

проузрокује и раскид споразума о уговорној казни. Овде ваља указати и на следеће. Изнети став о праву на уговорну казну иако је основни уговор раскинут је у складу са концепцијом о правној природи уговорне казне као накнаде штете. Међутим, домаће савремено право уговорну казну првенствено види као средство за појачање уговора коме је циљ да уговорне стране подстакне на што уредније и савесније испуњење преузетих обавеза. У савременој правној теорији уговорна казна је дефинисана као споредна обавеза и врста личног обезбеђења испуњења облигације која подразумева вредност коју странке унапред одређују за случај неиспуњења или неуредног испуњења обaвезе. Ово не значи да истовремено уговорна казна нема димензију обештећења повериоца за неиспуњење обавезе, али се ипак ради о посебном потраживању које свој основ црпи из уговора, односно споразума странака и извор те облигације није проузроковање штете већ уговор. У том смислу, аутор је мишљења да раскидом уговора због неиспуњења престаје и основ да се захтева уговорна казна због неиспуњења. Поред наведеног, тачно је да у случају неиспуњења обавезе из уговора поверилац стиче право да тражи испуњење обавезе или уговорну казну због неиспуњења. Ово његово право проистиче из одредбе члана 273. ЗОО-а. Међутим, вршењем таквог избора поверилац остаје при уговору, тај уговор остаје на снази јер је, неиспуњењем уговора, поверилац по сили закона стекао право да захтева или испуњење или уговорну казну. Плаћањем уговорне казне уговор је „испуњен” тако што је обавеза испуњења суштински замењена обавезом плаћања уговорне казне. Ово није могуће у ситуацији када је основни уговор раскинут при чему се указује на горепоменуте последице раскида уговора.

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

126

У случају уговорне казне због задоцњења поверилац је овлашћен да по наступању дужникове доцње захтева и испуњење обавезе и уговорну казну. Међутим, поверилац је дужан да приликом пријема испуњења изричито, одређено и без одлагања дужнику саопшти да задржава право на уговорну казну. случају губи право да захтева испуњење. С друге стране, дужник нема право да исплати уговорну казну и на тај начин се ослободи испуњења, осим када су странке тако уговориле. Из наведене одредбе произлази да поверилац у случају неиспуњења уговора по слову закона стиче право избора, што није случај са дужником, али и да је обим дужникових права у том правцу у диспозицији странака. Овде се поставља питање у којем временском периоду по падању дужника у доцњу са испуњењем уговорне обавезе поверилац може извршити поменути избор. Стандард савесног вршења права налагао би да поверилац овај избор изврши одмах или у кратком разумном року по падању дужника у доцњу. Одуговлачење повериоца у вези са поменутим избором, а у ситуацији када дужник нема право на раскид уговора, може проузроковати штету дужнику, а поготово у ситуацији када су у питању грађевински радови где је дужник одређену количину радова извршио, али није у потпуности окончао све уговорене радове у уговореном року. Чини се да не постоји ограничење у коме се може извршити наведени избор и ризик повериоца је у чињеници да протек времена може довести до застарелости захтева, уз напомену да уговорна казна као споредна обавеза застарева у истом року као и обавеза из основног уговора. С друге стране, ћутање повериоца по падању дужника у доцњу омогућава дужнику да своју обавезу испуни у доцњи и позове повериоца да прихвати испуњење, а чиме би поверилац пао у поверилачку доцњу.

Нажалост, у судској пракси нисмо нашли адекватан одговор на ова питања. У случају уговорне казне због задоцњења поверилац је овлашћен да по наступању дужникове доцње захтева и испуњење обавезе и уговорну казну. Међутим, поверилац је дужан да приликом пријема испуњења изричито, одређено и без одлагања дужнику саопшти да задржава право на уговорну казну, односно исту не може захтевати ако није тако поступио. Ово је регулисано чланом 273. ст. 4. ЗОО-а. У наведеној одредби можда можемо тражити и одговор на горе наведено питање везано за моменат када је поверилац дужан да саопшти дужнику свој избор у случају уговорне казне због неиспуњења. Како наведена одредба изричито прописује обавезу повериоца да задржавање права на уговорну казну мора саопштити приликом пријема испуњења, из истог би следио закључак да је поверилац дужан да, уколико у уговореном року није дошло до испуњења, по падању дужника у доцњу без одлагања саопшти свој избор. Међутим, како законадавац није прописао губитак права на уговорну казну због неиспуњења услед протека неког рока у коме се таква изјава може дати, чињеница када је поверилац извршио избор може бити само околност коју ваља ценити са становишта евентуалног права на накнаду штете дужнику или могућности да дужник истакне приговор испуњења обавезе у доцњи у односу на захтев повериоца за исплату уговорне казне. Одредбу да поверилац губи право на уговорну казну због задоцњења уколико приликом

У пракси се показало као спорно на који начин поверилац може дати саопштење да задржава право на уговорну казну.

127 lege artis ● јул–август 2016.

у једном тренутку (истине ради, пре дуже од две деценије) говори и чињеница да је поводом тог питања заузет Начелни став бр. 13/89 на Заједничкој седници Савезног суда и републичких и покрајинских судова од 23. 5. 1989. године. Како одредбе ЗОО-а у међувремену нису мењане, па ни наведени Начелни став, то се има узети да је исти и даље у примени. Према поменутом Начелном ставу, саопштење о задржавању права на уговорну казну може се дати и усмено уколико странке нису уговориле да се изјава може дати само у писаној форми. Образложење се може свести на чињеницу да ЗОО није прописао форму истог саопштења, а да странке имају диспозицију уговарања посебне форме као услова пуноважности саопштења у смислу члана 69. ЗОО-а. У Начелном ставу је посебно указано да из законске одредбе о истој форми уговора и споразума о уговорној казни не произлази закључак да се саопштење мора дати у истој форми. Наравно, саопштење о задржавању права на уговорну казну мора бити јасно и одређено. У вези са правом повериоца на уговорну казну због задоцњења као спорно се јавља питање да ли је право на уговорну казну задржано у случају када је изјава о задржавању права дата пре падања дужника у доцњу. Према мишљењу овог аутора, таква изјава се не може сматрати изјавом која проузрокује правно дејство с обзиром на то да законодавац изричито прописује момент давања изјаве о задржавању права на уговорну казну због задоцњења. Такође, имајући у виду природу грађевинских радова, у пракси се може јавити ситуација да је поверилац примио грађевински објекат, а да је од стране дужника окончани обрачун примио накнадно. Сматрамо да се испуњењем обавезе може сматрати тренутак пријема окончаног обрачуна с обзиром на то да окончани обрачун садржи списак изведених радова чији пријем је део неновчане обавезе дужника.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

пријема испуњења није саопштио дужнику да задржава право на уговорену казну, судска пракса је доследно спровела кроз бројне одлуке. У пресуди Вишег трговинског суда Пж1189/2005 од 21. 2. 2007. године наведено је „... правилно првостепени суд утврдио да је тужени – противтужилац примио испуњење уговора од тужиоца и није без одлагања саопштио тужиоцу – противтуженом да задржава право на уговорну казну, те је у конкретном случају изгубио право...”. Дакле, јасно је указано да за стицање права на наплату уговорне казне због задоцњења морају кумулативно бити испуњена два услова: дужникова доцња у испуњењу и изричита изјава повериоца дужнику да по пријему испуњења задржава право на уговорну казну. У овој пресуди посебно је расправљано и питање права повериоца на уговорну казну у ситуацији када дужник не сноси у потпуности кривицу за целокупан период закашњења, односно када је до закашњења у једном делу дошло услед узрока за које дужник не одговора. Другостепени суд је исказао став да је за дане кашњења за које дужник не сноси кривицу споразум о уговореној казни изгубио дејство, те да дужник дугује уговорну казну само за закашњење за које је одговоран. Став о кумулативности услова за стицање права на уговорну казну због задоцњења у испуњењу обавезе широко је прихваћен и доследно подржан у судској пракси у доцнијем периоду па све до данас. На пример, у пресуди Апелационог суда у Београду Гж-4296/2011 од 16. 5. 2012. године наведено је „...тужени је примио стан са поменутим закашњењем, али није без одлагања обавестио тужиоца као дужника уговорне казне да задржава право на уговoрну казну, што је битан услов за оставаривање овог права...” У судској пракси се показало као спорно питање на који начин се може дати саопштење повериоца да задржава право на уговорну казну. Колико је ово питање било од значаја

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

128

Уговорну казну не можемо квалификовати као накнаду штете јер у случају уговорне казне поверилац има право на исту без обзира на то да ли је дошло до умањења његове имовине или не. Најзад, спорно може бити и питање да ли поверилац има право на уговорну казну у ситуацији када је споразумом странака продужен рок за испуњење обавезе, а посебно када је то поверилац учинио конклудентном радњом. У таквој ситуацији, с обзиром на то да су странке измениле основни уговор, дужник пада у доцњу протеком новоуговореног рока. Нема могућности да поверилац право на уговорну казну због задоцњења потражује почев од истека претходно уговореног рока јер је вољом странака рок за испуњење обавезе продужен. Међутим, није забрањено да се споразумом странака ово питање реши на другачији начин.

Смањење износа уговорне казне Како је у члану 273. ЗОО-а законодавац прописао права повериоца у вези са уговорном казном, у члану 274. законодавац је дао право дужнику да пред судом у парници којом тужилац тражи плаћање уговорне казне стави захтев за смањење њеног износа ако нађе да је она несразмерно висока с обзиром на вредност и значај предмета обавезе. Наведена законска одредба указује да основаност захтева за смањење висине уговорне казне зависи од околности које могу бити различите у различитим случајевима. Приликом уговарања уговорне казне, стране уговорнице имају у виду одређени скуп околности и своју решеност да испуне преузете обавезе. Дужиник неновчане обавезе, планирајући активности ради испуњења своје обавезе, може уговорити уговорну казну која у знатној мери премашује вредност предмета обавезе.

Већ је горе указано на то да уговорна казна има, пре свега, карактер обезбеђења доброг извршења уговореног посла. Међутим, у ситуацији када се цени сразмерност њене вредности значају обавезе, уговорна казна добија другу димензију и функцију. Она суштински постаје нека врста уговорене „накнаде штете” и такав термин је присутан у једном броју судских одлука. О релевантности околности за усвајање захтева дужника за смањење уговорне казне одлучује поступајући суд. При томе суд је свакако везан за скуп чињеница које тужени изнесе и којима указује да је казна несразмерно висока имајући у виду предмет и значај обавезе која није испуњена или је у испуњењу дошло до задоцњења. У пресуди Окружног суда у Ваљеву Гж1368/2004 од 29. 11. 2004. године указано је да суд приликом одлучивања о смањењу уговорне казне има у виду и висину штете коју друга страна трпи због закашњења у испуњењу обавезе. У том случају уговорна казна због задоцњења у предаји изграђеног пословног простора је била уговорена у износу од 3000,00 ДМ. У поступку је утврђено да је поверилац, по пријему изграђеног простора, исти издавао за износ од 150 ДМ месечно. Уговорена цена простора је била 45.000,00 ДМ. Ценећи однос вредности уговореног посла и висину уговорне казне, те висину штете коју је тужилац тј. поверилац трпео због задоцњења у испуњењу обавезе, првостепени суд је нашао да је износ уговорне казне несразмеран и смањио га на 400,00 ДМ месечно. Другостепени суд је овакав став првостепеног суда прихватио и првостепену пресуду потврдио.

Уговорна казна и накнада штете

Законом одређена накнада и уговорна казна

129 lege artis ● јул–август 2016.

Последњом одредбом члана 276. ЗОО-а законодавац је уредио однос уговорне казне као резултата споразума странака и разноврсних накнада које су законом предвиђене као накнаде које се плаћају због неиспуњења или задоцњења у извршавању уговорних неновчаних обавеза. У таквој ситуацији поверилац не може основано тражити плаћање уговорне казне и законом прописаног пенала или било које накнаде под другим називом, изузев кад је то законом дозвољено. Ово значи да законодавац даје право повериоцу да захтева или уговорну казну или плаћање законом прописане накнаде. У судској пракси није пронађена ниједна одлука у којој је разматрано питање односа уговорне казне и накнаде на коју поверилац има право по закону. Међутим, однос судских пенала и уговорне казне предмет је Закључка са Саветовања Савезног суда, Врховног војног суда, Врховног суда Србије, Врховног суда Црне Горе и Вишег привредног суда у Београду одржаног у периоду 24–26. 12. 1996. године који је објављен у Билтену ВПС 1/97. Наведени закључак је резултат спорности које су се појавиле после увођења института судских пенала у члану 294. ЗОО-а. Према наведеном закључку, институт судских пенала није пандан казни већ инструмент принуде дужника да изврши неновчану обавезу утврђену правноснажном судском одлуком, те у таквој ситуацији ваља применити одредбу члана 276. ЗОО-а и од утврђеног износа штете одбити износ плаћен по основу судских пенала. Даље, у ситуацији када су за повреду исте обавезе прописани судски пенали, а странке поред тога уговоре и уговорну казну, поверилац може да бира између судских пенала и уговорне казне, али не може да стави захтев по оба основа, такође у смислу члана 276. ЗОО-а.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Већ је горе било речи о томе да у теорији има схватања да је по својој правној природи уговорна казна накнада штете због неиспуњења или неуредног испуњења уговорне обавезе. Уговорна казна се може посматрати и на тај начин, уз напомену да се приликом испитивања права на уговорну казну не испитују околности које су релевантне за утврђивање постојања штете као извора облигација нити околности везане за постојање узрочно-последичне везе између умањења имовине оштећеног и радње штетника нити околности из којих произлази кривица штетника за настало умањење. Код уговорне казне довољно је да неновчана обавеза дужника није испуњена или да је дошло до задоцњења у испуњењу и то је једино што је поверилац дужан да докаже. Терет доказивања да је до неиспуњења или неуредног испуњења дошло услед узрока за које дужник није одговоран сноси дужник.У том смислу могло би се условно рећи да уговорна казна представља неку врсту уговорне накнаде штете где су се странке приликом закључења уговора споразумеле о последици неиспуњења уговорене обавезе. Међутим, уговорну казну не можемо квалификовати као накнаду штете јер у случају уговорне казне поверилац има право на исту без обзира да ли је дошло до умањења његове имовине или не. Ово јасно произлази из одредбе члана 275. ЗОО-а која прописује право повериоца на уговорну казну без обзира на то што је штета коју је поверилац услед неиспуњења или неуредног испуњења обавезе претрпео мања од висине уговорне казне, па и у ситуацији када штету уопште није претрпео. С друге стране, иста одредба прописује да у случају да је штета коју је поверилац претрпео, већа од износа уговорне казне поверилац може тражити разлику до пуне накнаде штете. Ову одредбу закона судови су у пракси протумачили као право повериоца да захтева плаћање уговорне казне, за који износ није дужан да доказује постојање околности које представљају релевантне чињенице за утврђивање постојања штете и кривице дужника за њу. Међутим, поверилац има право да тражи и већи износ од уговореног, у ком случају је терет

доказивања на њему. Право на разлику коју закон помиње има се доказивати сагласно правилима о накнади штете као извору облигације. Поверилац би имао право на оба облика штете (обичну штету и измаклу корист) ако исту докаже.

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Појам и положај заложног повериоца – део други

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

130

У наставку текста, чији смо први део објавили у претходном броју нашег часописа, кроз сасвим прецизна питања и концизне одговоре, разматрамо појам и положај заложног повериоца у стечају Гордана Ајншпилер-Поповић судија Врховног касационог суда sudski.postupci@legeartis.rs

#11 Која су права заложног повериоца у поступку продаје имовине стечајног дужника? Положај заложног повериоца, па и његова могућност намирења, односно остварења заложног права у стечају, зависи од продаје имовине, односно уновчења стечајне масе, а пре свега дела стечајне масе на којој он има уписано заложно право. У поступку продаје разлучни повериоци имају значајну улогу и значајне могућности којима обезбеђују свој положај, а да би такву позицију имао и заложни поверилац он мора сходно наведеном обавестити суд о постојању свог заложног права у фази која претходи продаји имовине и њеној деоби и тиме стећи статус странке у конкретном стечајном поступку. Само ако стекне својство странке, заложни поверилац ће моћи да се користи правима која су дефинисана чланом 133. Закона о стечају за разлучног и заложног повериоца, а којима се обезбеђује и побољшава положај ових поверилаца у продаји и уновчењу имовине стечајног дужника.

Тако ће заложни поверилац који је стекао својство странке у поступку у складу са одредбама члана 133. Закона о стечају своје право моћи да заштити подношењем предлога о повољнијем начину уновчења имовине у односу на предлог из обавештења о предложеној продаји који је стечајни управник дужан да му достави. О овом предлогу одлучиће стечајни судија. Предлог се, наравно, мора односити на заложним правом оптерећену ствар, односно на предвиђену продају наведене ствари. У том погледу заложни поверилац је изједначен са разлучним у погледу обавезе да му се доставља обавештење и права да предложи повољнију продају. Како Закон предвиђа да повериоци и друга заинтересована лица могу поднети приговор и на предложену продају најкасније у року од 10 дана пре предложеног датума продаје или преноса, то и заложни поверилац, свакако, има права на подношење наведеног приговора, такође, уз услов да је стекао својство странке у поступку. Ово право би му се можда могло признати и уколико нема својство странке у поступку тумачећи да је он друго заинтересовано лице, али како је, сходно изнетом, обавештењем суду о постојању свог заложног права он стекао својство странке у поступку, то се наведено разликовање показује као непотребно, јер онога тренутка кад се јави суду, обавести га, он

Заложни поверилац, такође, има право да стави приговор на извршену продају, уколико за то постоји основ, али само уколико има статус странке у поступку.

#12 Када и како се намирује заложни поверилац у стечају?

#13 Који су услови за намирење заложног повериоца? Овај тренутак је пресудан за реализацију заложног права заложних поверилаца у стечају заложног дужника. Пре свега, тада се мора поуздано утврдити постојање и висина дуга који треће лица има према заложном повериоцу, а који је обезбеђен успостављањем заложног права на имовини стечајног дужника. Постојање дуга свакако је услов за реализацију заложног права као акцесорног права којим се обезбеђује наплата потраживања. Уколико је главни дужник треће лице измирило потраживање или је оно на неки од законом предвиђених начина престало да постоји, на пример, компензацијом или конфузијом

#14 Како поступити ако у тренутку продаје имовине оптерећене залогом потраживање није доспело? Стечајни дужник може покренути и спровести поступак продаје заложним правом оптерећене ствари без обзира на доспеће дуга који се обезбеђује заложним правом, као и без обзира на постојање наведеног дуга, али уколико дуг није доспео или је на неки од законом предвиђених начина престао да постоји, нема овлашћење да изврши уплате заложном повериоцу. У случају да дуга више нема, средства се уносе у деобну масу ради расподеле стечајним дужницима, док се поставља питање како поступати у другој ситуацији, односно ако до тренутка продаје заложним правом оптерећене ствари дуг није доспео. Према неким размишљањима, уподобљено тумачењу пропасти заложним правом

131 lege artis ● јул–август 2016.

Ако је продата имовина која је била предмет обезбеђења потраживања разлучних или заложног повериоца, из остварене цене првенствено се намирују трошкови продаје и други неопходни трошкови, награда стечајног управника, а потом се исплаћују разлучни, односно заложни повериоци у року од 5 дана од дана када је управник примио средства по основу продаје имовине. То је тренутак и начин на који ће и заложни повериоци бити намирени до висине износа свог обезбеђења, а ако после њиховог намирења преостану средства, преостали износ унеће се у деобну масу ради поделе стечајним повериоцима.

или на неки други законом предвиђени начин, у тренутку када је потребно по продаји заложним правом оптерећене ствари исплатити заложног повериоца, више нема потраживања које је било предмет обезбеђења, па тиме ни права приоритетног намирења по основу уписаног заложног права као акцесорног права, тe се у тој ситуацији сва средства која су добијена продајом заложним правом оптерећене ствари уносе у деобну масу ради поделе стечајним повериоцима кроз главну деобу. Ако, међутим, потраживање које је било обезбеђено заложним правом и даље постоји, односно исто није измирено или на други начин престало, суд мора утврдити да ли је наведено потраживање доспело, јер се не ради о дуговању стечајног дужника да би отварањем поступка стечаја аутоматски доспеле све његове обавезе, већ о дуговању трећег лица, па се доспелост тих обавеза одређује према уговореним условима, односно роковима међу странкама. Уколико потраживање није доспело до тог тренутка, стечајни управник нема овлашћења да исплати средства добијена на име продаје заложним правом оптерећене ствари заложном повериоцу, јер би то значило да на наведени начин он измирује дуг дужника пре доспећа и доводи до реализације заложног права исплатом добијеног износа пре но што су се стекли законски услови за то.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и стиче својство странке. Заложни поверилац, такође, има право да стави приговор на извршену продају, уколико за то постоји основ, али само уколико има статус странке у поступку. Приговор, као и приговор других поверилаца, не утиче на извршену продају, већ представља основ за утврђивање одговорности стечајног управника ако је штета настала радњом управника у поступку продаје. Основ овог приговора може бити превара, пристрасно понашање стечајног управника, непотпуно дато обавештење или било који други разлог из кога произлази да је стечајни управник водио поступак продаје на штету стечајне масе.

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

132

Према неким размишљањима, уподобљено тумачењу пропасти заложним правом оптерећене ствари, могло би се сматрати да уколико у тренутку реализације продаје заложним правом оптерећене ствари дуг ради чијег обезбеђења је залога успостављена није доспео – долази до гашења залоге. оптерећене ствари могло би се сматрати да уколико у тренутку реализације продаје заложним правом оптерећене ствари дуг ради чијег обезбеђења је залога успостављена није доспео – долази до гашења залоге. Чини се да би овакво становиште заправо довело до исхитрене продаје заложним правом оптерећене ствари од стране стечајног управника у случају да дугови који су се обезбеђивали успостављеним залогама нису већ доспели пре отварања стечајног поступка над заложним дужником. Заложном повериоцу као носиоцу права приоритетног намирења, међутим, на наведени начин било би одузето обезбеђење, односно ускраћена могућност да се у случају да није наплатио своје потраживање од дужника по доспелости, не може наплатити из заложним правом оптерећене ствари која је пре тога већ продата, иако стечајни поступак још није окончан. Управо то су разлози због којих се чини да он не може у тој фази поступка бити лишен свог заложног права, односно обезбеђења које му оно пружа. Свакако да ни стечајни управник нема могућности да исплати заложног повериоца пре доспећа обавезе за чије обезбеђење је залога уписана, али наведена средства не би могао бесповратно унети у деобну масу тумачећи да су угашена заложна права, већ би их све до завршне деобе морао држати као средства резервисана за намирење заложног повериоца уколико до тада доспе и не буде измирен дуг који се наведеним заложним правом обезбеђује. Управо је то најкритичнија тачка у реализацији заложних права, а законодавац то није регулисао, па ће

стога судска пракса морати да реши ову спорну ситуацију.

#15 Како поступати ако је спорна висина потраживања обезбеђеног залогом? Уколико је неспорно да дуг који је обезбеђен успостављањем заложног права, односно потраживање постоји и да је доспело, а неизмирено, као следећа спорна и критична тачка у реализацији права заложног повериоца и поступању стечајних органа појављује се питање утврђивања висине дуговања, од чега ће директно зависити и износ за који се заложни поверилац може наплатити из средстава добијених заложним правом оптерећене ствари. За утврђивање те висине значајна је документација коју је заложни поверилац доставио уз обавештење о постојању свог заложног права, а која се односила на основ и висину дуга у тренутку отварања стечаја. Уколико стечајни управник на основу расположиве документације стечајног дужника и документације коју му је доставио заложни поверилац уз обавештење, као неспорним утврди висину потраживања које је било обезбеђено залогом, а уз услов да је исто доспело и да није измирено, дужан је да исплати заложног повериоца, у истом року у којем је дужан да исплати и разлучног повериоца, а то значи у року од 5 радних дана. Уколико, међутим, стечајни управник оспорава висину потраживања које је обезбеђено заложним правом, иста би морала бити утврђена

Разматрајући положај заложних поверилаца, законодавац је изричито предвидео да они не могу да бирају и буду бирани у скупштину и одбор поверилаца. Скупштина поверилаца и одбор поверилаца су поверилачки органи у стечајном поступку, а заложни повериоци заправо нису повериоци у пуном смислу те речи, јер немају потраживање према стечајном дужнику, већ само имају одређена стварна права уписана на имовини стечајног дужника. Стога је одређење законодавца да заложни повериоци не могу да бирају и буду бирани у поверилачке органе директна последица њиховог положаја и спречава све могуће дилеме и евентуалне злоупотребе.

#17 Какав је положај заложног повериоца у случају продаје стечајног дужника као правног лица? Статус и положај заложних поверилаца, уколико стечајни дужник треба да буде продат као правно лице, изједначен је са положајем разлучних поверилаца стечајног дужника.

Према изнетом, све мере које штите разлучног повериоца штите и заложног повериоца и на располагању су стечајном судији. Како се продаја стечајног дужника као правног лица врши без терета и купац и стечајни дужник не одговарају за обавезе повериоцима, то ће реализацију заложног права, заложни повериоци остварити у односу на стечајну масу, а само заложно право на делу имовине стечајног дужника ће бити брисано после продаје стечајног дужника као правног лица. То је специфичност реализације заложног права у стечајном поступку. Намирење заложног повериоца у случају продаје стечајног дужника као правног лица предвиђено је дефинисањем њиховог права приоритета у деоби средстава остварених продајом

133 lege artis ● јул–август 2016.

#16 Који је положај заложног повериоца у поверилачким органима?

Тако, заложни поверилац има права да буде претходно обавештен о наведеном начину продаје, те да евентуално у складу и са овлашћењима из члана 133. Закона о стечају предложи повољнији начин уновчења имовине на којој има заложно право. О таквом предлогу заложног повериоца ће у року од 5 дана одлуку донети стечајни судија уз посебну обавезу да процени целисходност продаје стечајног дужника као правног лица, као и да ли су процене вредности стечајног дужника као правног лица и имовине која је предмет разлучног права извршене у складу са стандардима, те да ли се таквом продајом постиже очигледно неповољније намирење разлучног и заложног повериоца у односу на одвојену продаје те имовине. Ако усвоји предлог заложног повериоца, стечајни судија закључком налаже стечајном управнику предузимање неких од законом изричито прописаних мера. Те мере су: 1) одлагање извршења; 2) вршење нове процене целисходности предвиђеног начина уновчења или процене вредности стечајног дужника као правног лица, односно имовине која је предмет заложног права; 3) издвајање имовине на којој постоји заложно право из имовине стечајног дужника која се продаје као правно лице и њену одвојену продају; 4) друге мере у циљу заштите интереса заложног повериоца.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

у парничном поступку. Све до окончања наведеног парничног поступка правноснажном судском одлуком стечајни управник не би смео да исплати заложног повериоца, али би морао да резервише средства добијена продајом заложним правом оптерећене ствари и иста ни на који начин не умањи до правноснажног решења о праву заложног повериоца, односно о висини дуга који је истим обезбеђен. Обавеза резервације средстава добијених продајом заложене ствари била би и у ситуацији у којој би стечајни управник оспорио постојање заложног права, па утврђење истог буде предмет парничног поступка. У складу са одредбама Закона о стечају, стечајни поступак би се могао закључити и пре окончања свих парничних поступака, у ком случају се морају резервисати средства за намирење поверилаца из наведених поступака, а иста средства ће у случају да повериоци не успеју у том поступку бити подељена кроз накнадну деобу у складу са принципима главне деобе.

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

134

према рангу приоритета који су стекли у складу са законом, јер је могуће да буде више заложних поверилаца у рангу приоритета, а и сразмерно процењеном учешћу вредности имовине која је предмет обезбеђеног права у односу на процењену вредност правног лица. Тако ће се заложни повериоци намирити једнако као и разлучни повериоци у случају да је стечајни дужник продат као правно лице у сразмери учешћа имовине на којој су имали залогу у укупној имовини стечајног дужника, односно њене вредности.

#18 Какав је положај заложног повериоца у случају реорганизације? Специфичност положаја заложног повериоца, који је као нови појам уведен Законом о изменама и допунама Закона о стечају, а нешто раније се појавио и кроз судску праксу, дефинисана је и одређена и у случају да се стечај одвија путем реорганизације, односно да дође до подношења плана реорганизације. Тако је као обавезни део садржине плана предвиђено да се мора предвидети опис поступка продаје имовине, уз навођење имовине која ће се продати са заложним правом или без њега и намену прихода од такве продаје. Тиме је евидентно да од самог тренутка сачињавања плана морају да се имају у виду и штите интереси и положај заложних поверилаца, као и да се сви морају обавестити о постојању таквих поверилаца и о обиму њихових права. Мере за реализацију плана које Закон о стечају предвиђа подразумевају, између осталог, и извршење, измене или одрицање од заложног права. Наведена норма не дефинише посебно положај заложног повериоца, већ говори о могућности извршења измене или одрицања заложних права на којим правима је заснован и положај заложног и положај разлучног повериоца, па у суштини представља могућност да се у оквиру мера плана реорганизације на наведени начин – извршењем изменама или одрицањем промени положај и разлучних поверилаца, као и заложних поверилаца, јер једни и други своје право заснивају на заложним правима уписаним на имовини стечајног дужника, уз значајну разлику да су код разлучних

поверилаца наведена права уписана ради обезбеђења потраживања према стечајном дужнику, док су код заложних – као обезбеђење потраживања према трећим лицима. Да би се посебно дефинисао положај заложних поверилаца у случају подношења плана реорганизације и гласања о истом, закон изричито предвиђа да заложни повериоци не могу гласати о плану реорганизације. Потпуно је логичан и прихватљив овакав став законодаваца у ситуацији у којој они и немају потраживања према стечајном дужнику, већ само заложна права уписана на једном делу имовне стечајног дужника. Међутим, да се изгласавањем у коме они сходно изнетом не могу да утичу не би умањила или променила њихова права, што би такође било недопуштено, законодавац је изричито предвидео да се права заложних поверилаца који нису разлучни повериоци не могу мењати или умањити планом реорганизације без њихове изричите сагласности. Стога, заложни повериоци морају бити наведени у плану. Они о плану неће гласати, али се ни гласањем других поверилаца не могу променити или умањити њихова права уколико они на то нису изричито пристали пре гласања о плану. У случају да план буде изгласан и стечајни судија донесе решење којим потврђује усвајање плана реорганизације, као и решење које у случају да план буде неизгласан констатује да план није усвојен, постоји законска обавеза да се наведена решења доставе и заложним повериоцима који, сходно изричитим одредбама закона, могу изјавити и жалбу на наведено решење. Успостављањем обавезе доставе потврде о усвајању плана или констатације да план није усвојен и заложном повериоцу, поред стечајних и разлучних поверилаца стечајног дужника и подносиоца плана, те давањем права заложном повериоцу да уложи жалбу на овакво решење, заправо му је пружена могућност заштите од могућих злоупотреба и повреда његовог права, јер у случају да је наведеним планом, мимо изричите законске одредбе, дошло до промене или умањења његових права, без његове претходне изричите сагласности, у поступку по жалби наведено противзаконито поступање било би санкционисано укидањем означеног решења и враћањем поступка у фазу гласања о плану.

П ро п и с и у пр ак с и

У склопу сасвим новог формата који однедавно можете пратити у нашем часопису доносимо неке карактеристичне случајеве из судске праксе, а који се овом приликом односе на битну повреду одредаба парничног поступка Апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка

Битна повреда одредаба парничног поступка Одредбом члана 374. став 2. тачка 6. Закона о парничном поступку је прописано да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог Закона суд донео пресуду на основу признања, пресуду на основу одрицања, пресуду због пропуштања или пресуду због изостанка. Из образложења: „Првостепени суд је након оцене свих изведених доказа и навода странака донео мериторну одлуку о свим постављеним захтевима из тужбе, па се не могу прихватити као основани жалбени наводи туженог да је ожалбена одлука донета уз битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 6. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) којом је прописано да битна повреда одредаба

135 lege artis ● јул–август 2016.

Постоји апсолутно битна повреда поступка из тачке 12. члана 374. став 2. Закона о парничном поступку на који повреду Привредни апелациони суд, као другостепени суд, пази по службеној дужности, с обзиром на то да ожалбена одлука не садржи разлоге о свим битним чињеницама и да су неки од датих разлога нејасни. Из образложења: „Основано се у жалби тужиоца указује да ожалбена одлука не садржи разлоге о свим битним чињеницама, да су неки од датих разлога нејасни, што чини да је захваћена битном повредом поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011, 49/2013, 55/2014), и због чега је иста морала да буде укинута. Првостепени суд своју одлуку заснива на чињеници да према подацима са сајта Агенције за привредне регистре овде означени тужени, који има седиште у Смедеревској Паланци, односно месту Азања, у улици К... бр.ј 45, нема регистрован ниједан огранак, па ни на адреси у Београду у улици Булевар А... Ч... Међутим, првостепени суд пропушта да разјасни да ли је тужени корисник пословног простора у улици Булевар А... Ч... бр. 52/30 у Новом Београду, тим пре што према извештају из пословних књига тужиоца произлази да је евидентирани корисник комуналних услуга управо на поменутој адреси. Конкретна чињеница да према подацима са сајта Агенције за привредне регистре тужени нема регистрован ниједан огранак, па ни на адреси у Београду, не значи да није корисник

по неком основу пословних просторија које се налазе на адреси Булевар А.... Ч..., те да из наведеног произлази његова обавеза накнаде комуналних услуга, чија се обједињена наплата управо врши од стране овде тужиоца. Првостепени суд ће у поновном поступку поновном оценом предложених и изведених доказа разјаснити све чињенице везане за спорни правни однос, те ће уз правилну примену материјалног права и правила о терету доказивања да донесе нову и на закону засновану одлуку.” (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 342/14 од 22. 7. 2014. године укинута Решењем Привред– ног апелационог суда у Београду, Пж. 6288/14 од 23. 12. 2015)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Битна повреда одредаба парничног поступка кроз праксу привредних судова

ПРИВРЕДНО ПРАВО и СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

136

парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог Закона суд донео пресуду на основу признања, пресуду на основу одрицања, пресуду због пропуштања или пресуду због изостанка. У поступку доношења ожалбене одлуке нису почињене ни битне повреде поступка из тачке 12. наведеног члана Закона, на коју се повреду такође неосновано указује у жалби туженог, јер су о битним чињеницама дати јасни разлози и пресуда нема таквих недостатака због којих се њена правилност не би могла испитати. Привредни апелациони суд је нашао да је ожалбена одлука донета без битних повреда поступка прописаних одредбом члана 374. став 2. Закона о парничном поступку на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности сагласно одредби члана 386. став 3. истог Закона. Неосновано се жалбом туженог указује да је ожалбена одлука захваћена апсолутно битном повредом поступка из тачке 9. наведеног члана закона, на коју повреду овај суд пази и по службеној дужности, с обзиром на то да из стања у списима не произлази да је у поступку као тужилац и тужени учествовало лице које не може да буде странка у поступку или да је било пропуста у њиховом заступању.” (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 149/14 од 21. 5. 2014. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5022/14 од 21. 10. 2015)

Битна повреда одредаба парничног поступка – разлози о одлучним чињеницама Закон о парничном поступку, у својој одредби члана 374. став 2. тачка 12. прописује да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако пресуда има недостатке због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи и разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлоге или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама или су ти разлози нејасни или противречни или ако о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника или изведеним доказима.

Из образложења: „Првостепена пресуда донета је уз битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14), јер пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су супротни стању у списима предмета. У току првостепеног поступка је утврђено да су парничне странка сачиниле, потписале и овериле Извод стања амбалаже на дан 31. 1. 2010. године, те да је истим утврђено дуговање туженог по основу амбалаже тј. гајбе 20/1 БНР у количини од 6807 комада, TuborgHmas боца 0,5 литара у количини од 2565 комада и Холстен боца 0,5 литара у количини од 3015 комада. Како је наведени Извод стања амбалаже на дан 31. 1. 2010. године потписан и оверен печатима парничних странака, то је истим потврђен дуг туженог према тужиоцу по основу амбалаже у количини обухваћеној наведеним изводом. Остало је нејасно на основу чега је првостепени суд извео закључак да на дан 19. 3. 2010. године тужени нема задужење по основу амбалаже према тужиоцу. Наиме, у уговору од 19. 3. 2010. године, у члану 4.8 констатовано је да се купац и продавац слажу да је почетни салдо повратне амбалаже као што је наведено у Додатку 3 – Почетни салдо и износ депозита за повратну амбалажу, а приложени образац Д 3 није попуњен. Остало је нејасно на основу чега првостепени сду закључује да на дан закључења Уговора од 19. 3. 2010. године, тужени према тужиоцу нема било коју задужену количину амбалаже, имајући у виду да су парничне странке сачиниле Извод стања амбалаже на дан 31. 1. 2010. године, којим је констатована количина амбалаже којом је тужени задужен на дан сачињавања извода.” (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 437/13 од 16. 7. 2014. године укинута Решењем Привред– ног апелационог суда у Београду, Пж. 6925/14 од 17. 9. 2015)

Битна повреда одредаба парничног поступка Одредбом члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку прописано је да битна повреда одредаба парничног поступка увек

У конкретном случају нејасна је одлука првостепеног суда. Нејасна због тога што Одлука о јавним паркиралиштима прописује да је корисник паркиралишта дужан да плати накнаду за коришћење паркинг места, па легитимацију плаћања суштински везује за корисника а не за власника возила. Тужени је тек на рочишту за главну расправу оспорио да је власник возила, а таквих навода у приговору против решења о извршењу није имао, а није се изјашњавао о томе да ли је био корисник паркиралишта. Имајући у виду да на ове околности никакве доказе суд није извео, већ је расправу одмах закључио, онда су основани наводи жалбе да пресуда има недостатке због којих се њена правилност не може испитати.” (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 35/14 од 07. 2. 2014. године укинута Решењем Привред– ног апелационог суда у Београду, Пж. 2371/14 од 17. 12. 2015)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

постоји ако пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи и разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама или су ти разлози нејасни или противречни или ако о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника или изведеним доказима. Из образложења: „Првостепена пресуда донета је уз битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14), јер пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су супротни стању у списима предмета.

137 lege artis ● јул–август 2016.

Преглед прописа... „Сл. гласник РС”, бр. 49/2016, објављен 31. 5. 2016.

„Сл. гласник РС”, бр. 53/2016, објављен 7. 6. 2016.

• Правилник о ближим условима, критеријумима и поступку за добијање права на коришћење еколошког знака, елементима, изгледу и начину употребе еколошког знака за производе и услуге • Правилник о изменама Правилника о стандардном класификационом оквиру и Контном плану за буџетски систем • Правилник о изменама и допунама Правилника о условима и начину вођења рачуна за уплату јавних прихода и распоред средстава са тих рачуна • Одлука о отпочињању поступка предлагања кандидата за изборног члана Државног већа тужилаца из реда адвоката • Измене и допуне Статута Агенције за осигурање депозита • Правилник о изменама и допунама Правилника о условима и начину упућивања осигураних лица на лечење у иностранство

• Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/613 од 19. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/614 од 19. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/615 од 19. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/663 од 26. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/664 од 26. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/665 од 26. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Уредба Комисије (ЕУ) о спровођењу број 2016/666 од 26. априла 2016. године у вези са сврставањем одређенe робe у Комбинованој номенклатури • Пресуда Европског суда за људска права по представкама бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07, Милојевић и други против Србије

„Сл. гласник РС”, бр. 50/2016, објављен 3. 6. 2016.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

138

• Уредба о плану и критеријумима набавки за формирање обавезних резерви нафте и деривата нафте • Уредба о допунама Уредбе о усклађивању номенклатуре Царинске тарифе за 2016. годину • Одлука о броју студената за упис у прву годину студијских програма основних струковних, академских и интегрисаних студија који се финансирају из буџета Републике Србије за високошколске установе чији је оснивач Република Србија у школској 2016/2017. години • Одлука о броју студената за упис у прву годину студијских програма основних струковних студија који се финансирају из буџета Републике Србије за високе школе струковних студија чији је оснивач Република Србија у школској 2016/2017. години • Одлука о броју студената за упис у прву годину студијских програма мастер академских студија који се финансирају из буџета Републике Србије за универзитете и факултете у њиховом саставу чији је оснивач Република Србија у школској 2016/2017. години • Одлука о броју студената за упис у прву годину студијских програма докторских академских студија који се финансирају из буџета Републике Србије за универзитете и факултете у њиховом саставу чији је оснивач Република Србија у школској 2016/2017. • Закључак о усмеравању и усклађивању рада органа државне управе у поступку израде преговарачких позиција у процесу преговора о приступању Републике Србије Европској унији • Закључак Владе (05 број 337-5079/2016) • Усклађени динарски износи из Тарифе републичких административних такси • Правилник о измени Правилника о ближим условима за остваривање двојезичне наставе • Одлука о распореду и коришћењу средстава за подршку унапређења пословне инфраструктуре за 2016. годину • Одлука о допуни Плана здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања у Републици Србији за 2016. годину • Одлука о висини накнаде за чланарину за 2016. годину (Лекарска коморе Србије) • Одлука о висини накнада за издавање извода, уверења и потврда за 2016. годину (Лекарска коморе Србије)

„Сл. гласник РС”, бр. 51/2016, објављен 4. 6. 2016. • Правилник о спортским гранама и областима спорта у Републици Србији и спортским дисциплинама у оквиру спортских грана и области спорта

„Сл. гласник РС”, бр. 52/2016, објављен 6. 6. 2016. • Правилник о компетенцијама за запослене у Министарству унутрашњих послова • Правилник о утврђивању Годишњег програма формирања и одржавања обавезних резерви нафте и деривата нафте

„Сл. гласник РС”, бр. 54/2016, објављен 10. 6. 2016. • Правилник о начину и поступку вршења надзора над спровођењем Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између привредних субјеката • Правилник о садржају евиденције о издатим решењима о озакоњењу • Правилник о изменама и допунама Правилника о упису ученика у средњу школу • Одлука Уставног суда РС број Уж-1280/2014 • Пресуда Европског суда за људска права по представкама бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15, Савић и други против Србије • Одлука о измени и допунама Одлуке о јединственој тарифи по којој Народна банка Србије наплаћује накнаду за извршене услуге • Исправка Тарифе такси за пружање услуга Директората цивилног ваздухопловства Републике Србије

„Сл. гласник РС”, бр. 55/2016, објављен 14. 6. 2016. – Правилник о утврђивању захтева који се односе на перформансе и интероперабилност надзора за Јединствено европско небо • Правилник о обављању јавног авио-превоза и некомерцијалног летења

„Сл. гласник РС”, бр. 56/2016, објављен 15. 6. 2016. • Уредба о условима, начину и поступку за остваривање права првенства закупа, критеријумима за утврђивање висине закупнине за право првенства закупа, као и документацију која се доставља уз захтев за остваривање права првенства закупа • Уредба о условима, начину и поступку располагања грађевинским земљиштем у јавној својини Републике Србије • Уредба о подстицајним мерама за производњу електричне енергије из обновљивих извора и из високоефикасне комбиноване производње електричне и топлотне енергије • Уредба о условима и поступку стицања статуса повлашћеног произвођача електричне енергије, привременог повлашћеног произвођача и произвођача електричне енергије из обновљивих извора енергије • Уредба о предузимању мера које се односе на спречавање ширења, сузбијање и искорењивање заразне болести нодуларни дерматитис, као и начин, услови за увоз и примену вакцине

„Сл. гласник РС”, бр. 57/2016, објављен 17. 6. 2016.

„Сл. гласник РС”, бр. 58/2016, објављен 22. 6. 2016. • Одлука о оснивању Буџетског фонда за потребе Система специјалних веза • Правилник о безбедности машина • Правилник о контроли система за грејање и о ближим условима које морају да испуњавају овлашћена правна лица за контролу система за грејање • Правилник о испиту за јавног извршитеља • Правилник о Обрасцу легитимације јавног извршитеља и заменика јавног извршитеља, издавању и уништавању легитимације и евиденцији о издатим легитимацијама • Правилник о поступку јавног конкурса за именовање јавних извршитеља, саставу конкурсне комисије и начину њеног рада • Правилник о облику, изгледу и величини штамбиља јавног извршитеља • Правилник о измени Правилника о дисциплинском поступку против јавних извршитеља • Правилник о изменама Правилника о садржини, начину и поступку израде и начин вршења контроле техничке документације према класи и намени објеката • Правилник о изменама и допунама Правилника о условима и начину обављања угоститељске делатности, начину пружања угоститељских услуга, разврставању угоститељских објеката и минимално техничким условима за уређење и опремање угоститељских објеката

„Сл. гласник РС”, бр. 59/2016, објављен 28. 6. 2016. • Исправка Уредбе о условима, начину и поступку располагања грађевинским земљиштем у јавној својини Републике Србије • Правилник о техничким захтевима безбедности од пожара спољних зидова зграда • Правилник о измени Правилника о посебним условима које морају испуњавати правна лица која добијају овлашћење за обављање послова контролисања инсталација и уређаја за гашење пожара и инсталација посебних система • Правилник о измени и допуни Правилника о одређивању царинских органа за царињење одређених врста робе или спровођење одређених поступака • Јавноизвршитељска тарифа • Пресуда Европског суда за људска права по представкама бр. 75879/14 и 17, Стоковић и други против Србије • Одлука о измени Одлуке о издвајању средстава за рехабилитацију корисника пензија и утврђивању трошкова рехабилитације корисника пензија за 2016. годину • Подаци о просечним зарадама и просечним зарадама без пореза и доприноса по запосленом исплаћеним у мају 2016. године • Податак о висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса исплаћене у периоду јануар–мај 2016. године • Одлука о цени приступа систему за транспорт нафте нафтоводом ЈП Транснафта, Панчево

„Сл. гласник РС”, бр. 60/2016, објављен 30. 6. 2016. • Уредба о утврђивању Програма подстицања равномерног регионалног развоја у 2016. години • Уредба о утврђивању Програма стандардизованог сета услуга за акредитоване регионалне развојне агенције у 2016. години • Одлука о изменама Одлуке о одређивању пољопривредних и прехрамбених производа за које се плаћа посебна дажбина при увозу и утврђивању износа посебне дажбине • Одлука о измени Одлуке о условима за смањење царинских дажбина на одређену робу • Правилник о измени Правилника о садржају захтева, односно документације за одобрење клиничког испитивања лека и медицинског средства, као и начин спровођења клиничког испитивања лека и медицинског средства • Наредба о легализацији оружја • Одлука Уставног суда РС број Уж-11106/2013 којом се усваја уставна жалба П. К. изјављена против пресуде Основног суда у Зрењанину • Одлука о избору судије (Број 119-05-222/2016-01) • Решење о давању дозволе за пружање платних услуга привредном друштву, (ИО НБС број 58) • Решење о давању дозволе за пружање платних услуга привредном друштву, (ИО НБС број 59) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о накнадама за послове регистрације и друге услуге које пружа Агенција за привредне регистре • Измене и допуне Плана нумерације

... донетих између два броја

139 lege artis ● jул–август 2016.

• Правилник о начину полагања заклетве полицијских службеника • Финансијски извештаји за годину завршену 31. децембра 2015. године (Народна банка Србије) • Правилник о измени и допуни Правилника о садржају и обиму права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања и о партиципацији за 2016. годину • Правилник о допунама Правилника о утврђивању цена здравствених услуга на примарном нивоу здравствене заштите • Правилник о изменама и допунама Правилника о Листи лекова који се прописују и издају на терет средстава обавезног здравственог осигурања • Редован годишњи извештај Заштитника грађана за 2015. годину • Одлука Стоматолошке коморе о надокнади за издавање привремених Лиценци • Одлука Стоматолошке коморе о надокнади за полагање Лиценцног испита за лиценцну годину • Позив за учествовање у преговорима о тарифи накнада за јавно саопштавање музичких дела, интерпретација и фонограма

• Листа супстанци кандидата за Листу супстанци које изазивају забринутост • Одлука Уставног суда РС број IУо-250/2015 • Одлука о изменама и допунама Статута Агенције за лиценцирање стечајних управника • Правилник о Сталној арбитражи при Привредној комори Србије • Одлука о изменама и допунама Арбитражних правила Комисије Уједињених нација за међународно трговинско право (UNCITRAL) пред Спољнотрговинском арбитражом при Привредној комори Србије

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

за заразну болест нодуларни дерматитис – Dermatitis nodosa – Lumpy Skin Disease • Одлука о усклађивању пословања Јавног предузећа „Скијалишта Србије” Београд са Законом о јавним предузећима • Уредба о уговору о откупу електричне енергије • Правилник о облику и садржини уверења и легитимације туристичког водича и туристичког пратиоца, као и о начину и условима издавања и роковима важења • Списак овлашћених правних лица која обављају послове пројектовања и извођења посебних система и мера заштите од пожара • Одлука о изради Стратешке процене утицаја Програма остваривања Стратегије развоја енергетике Републике Србије до 2025. са пројекцијама до 2030. године за период од 2017. до 2023. године на животну средину • Судски пословник о изменама и допунама Судског пословника • Индекси потрошачких цена за мај 2016. године

Шта доносе измене Закона о јавно-приватном партнерству? У тексту који следи дајемо одговоре на нека кључна питања о пројектима јавно-приватног партнерства (ЈПП), а посебно имајући у виду измене и допуне закона који регулише ову материју Александра Литричин

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

адвокат, дугогодишњи секретар стручне Службе и начелник Одељења за аналитику и међународну сарадњу Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

140

Саша Варинац адвокат, дугогодишњи председник Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки unakrsni.pogled@legeartis.rs

акон о јавно-приватном партнерству и концесијама (у даљем тексту: Закон о ЈПП и концесијама) усвојен је у Народној скупштини Републике Србије 22. новембра 2011. године, објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије”, бр. 88/11, а ступио је на снагу 2. фебруара 2011. године. Усвајање Закона о ЈПП-у и концесијама крајем 2011. године свакако је представљало значајан корак унапред ка квалитетном законском уређењу подручја јавно-приватног партнерства и концесија у Републици Србији, а посебно узимајући у обзир чињеницу да јавно-приватно партнерство до тада није било уређено посебним прописом. Доношењем Закона о ЈПП-у и концесијама постављени су законски оквири и отворене су законске могућности имплементације ЈПП пројеката, чиме је подручје јавно-приватног партнерства добило значај важног модела спровођења пројеката изградње јавних грађевина, односно испоруке јавних услуга. Основна сврха усвајања Закона о ЈПП-у и концесијама била је успостављање повољног законског оквира за спровођење пројеката финансираних од стране приватног сектора

(јавно-приватног партнерства и концесија) са циљем подстицања изградње нове јавне инфраструктуре и грађевина, те побољшања квалитета јавних услуга у Републици Србији. Директива Европског парламента и Савета 2014/23/ЕУ од 26. фебруара 2014. године о додели уговора о концесији по први пут дефинише јасна и недвосмислена правила за доделу уговора о концесијама на нивоу Европске уније, а у циљу да се осигурају користи које произлазе из ефикасне набавке, уклањање разлика и уједначено разумевање начела из Уговора о функционисању ЕУ кроз целу Европску унију. Због наведеног, додатно су усклађене одредбе Закона о ЈПП-у и концесиjaма са законодавством Европске уније, те је 20. фебруара 2016. године усвојен Закон о изменама и допунама Закона о ЈПП-у и концесијама („Сл. гласник РС”, бр. 15/16). Тим изменама додатно су појашњене одредбе Закона које разграничавају предмет јавно-приватног партнерства од концесија, те уводе додатну контролу државе за вредне пројекте чији је корисник управо Република, а све са циљем заштите буџета и привлачења приватних инвестиција, уз омогућавање јавним телима (државним, покрајинским и локалним институцијама) да на основу јаснијих правила реализују пројекте од општег интереса, при чему би вредност која се добија за уложена средства требало да буде већа од оне која би се добила спровођењем буџетског модела улагања.

КОМЕНТАР АУТОРА #1 Јавни уговор обавезно садржи и описане механизме за смањење накнаде приватном партнеру у случају лошијег квалитета његових услуга/објеката, што штити јавног партнера приликом реализације уговора.

КОМЕНТАР АУТОРА #2

Потенцијал Републике Србије за примену модела јавно-приватног партнерства, односно сарадње државног и приватног сектора је, пре свега, у комуналном сектору, туризму, спортској и путној инфраструктури, образовним институцијама, унапређењу еколошког система и развоју енергетске ефикасности, управљању водним и приобалним земљиштем и сл.

#1 Шта је заправо јавно-приватно партнерство и који су његови битни елементи?

Приватни партнер више не преузима ризик пројектовања, као што је било предвиђено пре измена Закона, те се тај део послова враћа у надлежност јавног партнера.

141 lege artis ● јул–август 2016.

Јавно-приватно партнерство јесте дугорочна сарадња између јавног и приватног партнера ради обезбеђивања финансирања, изградње, реконструкције, управљања или одржавања инфраструктурних и других објеката од јавног значаја и пружања услуга од јавног значаја, а оно може бити уговорно или институционално. Битни елементи јавно-приватног партнерства односе се на: (1) предмет ЈПП-а, који не може бити искључиво комерцијално коришћење добра у општој употреби или другог добра нити искључива испорука добара; елеменат остваривања јавног интереса је конститутиван за постојање јавно-приватног партнерства, те пројекти којима је циљ комерцијално коришћење или искључива испорука добара, без остваривања јавног интереса, остају изван оквира примене Закона о ЈПП-у и концесијама;

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Захтеви финансијера и приватног партнера да јавни партнер дâ одређена обезбеђења или прихвати преузимање одређених одговорности не смеју да нарушавају расподелу пројектних ризика дефинисаних у већ закљученом уговору.

(2) облик ЈПП-а, који може бити институционално ЈПП или уговорно ЈПП, или као концесија која представља посебан облик ЈПП-а у складу са овим законом; (3) обавезу приватног партнера да од јавног партнера преузме (изменама брисано пројектовање) изградњу, односно реконструкције јавне инфраструктуре, односно објекта од јавног значаја, као и одржавање јавне инфраструктуре, односно обављање услуга од јавног значаја, са једном или више обавеза као што су: финансирање, управљање и одржавање, у циљу пружања услуга од јавног значаја крајњим корисницима из оквира надлежности јавног партнера, или у циљу обезбеђивања неопходних предуслова јавном партнеру за пружање услуга од јавног значаја из оквира његових надлежности, или пружање услуга од јавног значаја из оквира надлежности јавног партнера крајњим корисницима; дакле, приватни партнер више не преузима ризик пројектовања, као што је било предвиђено пре измена Закона о ЈПП и концесијама, те се тај део послова враћа у надлежност јавног партнера; (4) делимично или потпуно финансирање пројекта ЈПП од стране приватног партнера; (5) могућност јавног партнера да приватном партнеру за преузете обавезе изврши преношење одређених стварних права или да му додели концесију или да му за преузете обавезе врши плаћање у новцу; (6) преузимање одговорности сваког партнера за ризик којим може на бољи начин да управља, односно на који може да утиче, или се ризици деле у избалансираном односу, све у циљу оптималног управљања ризиком током трајања пројекта ЈПП, уз коришћење управљачких, техничких, финансијских и иновативних способности приватног партнера, као и унапређењем размене вештина и знања између јавног и приватног партнера, а нарочито преузимање

УНАКРСНИ ПОГЛЕД lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

142

ризика тражње или ризика расположивости објекта, услуге, инфраструктуре и сл.; (7) могућност јавног партнера да приватном партнеру дозволи да обавља комерцијалну делатност или изгради друге објекте у оквиру реализације пројекта ЈПП, само у случају да на други начин није могуће обезбедити потребан ниво исплативости реализације пројекта јавно-приватног партнерства и повраћај уложених средстава (на пример, хотела на аутопуту и сл.), чиме је омогућен виши ниво исплативости за приватног партнера у реализацији ЈПП пројекта и повраћај инвестиције; изграђени други објекти који нису у функцији предмета јавног уговора (јавне услуге, јавне инфраструктуре и сл.) остају у својини приватног партнера.

#2 Да ли јавна тела имају право да траже одређену правну форму учесника у поступку доделе јавног уговора и да ли друштво за посебне намене мора бити основано? Измењеном одредбом члана 14. ст. 2. Закона о ЈПП-у и концесијама прописано је да групе привредних субјеката могу подносити понуде или наступати као учесници у поступку, а да јавна тела немају право да траже од ових група лица да имају одређену правну форму како би учествовала у поступку. Ако за то постоје објективни разлози, јавно тело може, у складу са одредбом члана 16. ст. 2. тач. 2) Закона о ЈПП-у и концесијама, ограничити промене у структури конзорцијума, као што је замена чланова, припајање понуђача конзорцијуму, спајање или распуштање конзорцијума, у било којој фази поступка, што је новина у односу на претходно важећу одредбу по којој је ту могућност јавно тело могло да искористи само након претквалификационе фазе поступка. Међутим,

КОМЕНТАР АУТОРА #3 Елеменат остваривања јавног интереса је конститутивни за постојање ЈПП-а.

у моменту када понуда буде оцењена као најповољнија, од тог тренутка подносилац понуде мора имати одређену правну форму, која је услов да се реализује пројекат ЈПП, што додатно доприноси правној и економској сигурности. Након измена Закона, отклоњена је и нејасноћа у погледу обавезе оснивања Друштва за посебне намене, тако што је одредба члана 4. ст. 1. тач. 6) Закона измењена, те сада, уместо могућности, предвиђа обавезу оснивања овог друштва за потребе закључења јавног уговора, и тиме је усаглашена са одредбом члана 15. Закона, којим је прописано да се Друштво за посебне намене обавезно оснива ради реализације јавног уговора и може учествовати искључиво у спровођењу пројекта ЈПП у чију сврху је основано, осим ако предлогом пројекта ЈПП, односно концесионим актом није другачије одређено.

#3 Ко је дужан да надокнади вредност израђене документације при подношењу самоиницијативног предлога за ЈПП од стране заинтересованог лица? У Републици Србији, предлог пројекта ЈПП-а са или без елемената концесије, поред јавног тела, може поднети и заинтересовани инвеститор из приватног сектора. Наиме, Законом о ЈПП-у и концесијама допуштено је заинтересованом инвеститору из приватног сектора да самоиницијативно предложи предлог пројекта јавном партнеру, приликом којег га упознаје и

Након измена Закона о ЈПП-у и концесијама, дужност надокнаде трошкова вредности израђеног самоиницијативног предлога је искључиво на страни јавног тела.

Чланом 20. ст. 1. Закона о ЈПП-у и концесијама предвиђено је да је поступак избора приватног партнера или поступак јавне набавке одређен законом којим се уређују јавне набавке или поступак давања концесије одређен Законом о ЈПП-у и концесијама. Ставови 2, 3. и 4. овог члана Закона су након измена Закона промењени, те је наведено да се јавни уговор закључује као уговор о јавно-приватном партнерству или као уговор о концесији. Ако реализација пројекта ЈПП подразумева давање концесије из члана 10. ст. 1. Закона, поступак избора приватног партнера спроводи се у складу са одредбама овог закона. Ако концесија која се додељује има претежно обележја концесије за јавне радове,

КОМЕНТАР АУТОРА #4 Страни понуђачи су изједначени у односу на домаће и уживају национални третман – нема примене преференцијала у смислу Закона о јавним набавкама.

143 lege artis ● јул–август 2016.

#4 У ком поступку се бира приватни партнер, а у ком поступку се додељује концесија?

односно јавне услуге у складу са чланом 10. ст. 1. и 2. закона, на поступак одабира концесионара/приватног партнера примењују се поступци јавне набавке, одређени законом којим се уређују јавне набавке. Концесија за јавне радове је, дакле, уговор о јавној набавци радова, с том разликом што се надокнада за радове (ономе ко радове врши) не надокнађује непосредно од стране наручиоца радова, већ се састоји од права на комерцијално коришћење објекта изграђеног јавним радовима. Пример концесије за јавну набавку радова је изградња аутопута или моста, уз надокнаду извођачу дефинисану кроз његово право да сакупља путарину или мостарину током одређеног периода. Концесија за услуге има природу уговора о јавној набавци услуга. Као и код концесије за јавну набавку радова, надокнада се састоји у праву пружаоца услуга да наплати услугу од крајњих корисника. Пример ЈПП пројекта у форми концесије за услуге јесте изградња инфраструктуре градског трамвајског превоза, затвора, болница, где концесионар наплаћује услуге од крајњих корисника и тиме остварује надокнаду за услуге. Новина је, такође, у оквиру одредбе члана 21. ст. 4. Закона, где је наведено да се на процењену вредност концесије за јавне услуге са правом на експлоатацију услуга и концесије за јавне радове, примењују одговарајуће одредбе којима се уређују јавне набавке. Дакле, сада се примена Закона о јавним набавкама односи на концесије за јавне услуге са правом на експлоатацију услуга, док је раније то било предвиђено за концесије за јавне услуге без права на експлоатацију услуга. Одредбом члана 34. Закона појашњено је да се на остала питања садржине конкурсне документације у случају давања концесија за јавне радове, односно јавне услуге (новина) примењују одговарајуће одредбе закона којим се уређују јавне набавке. Наведено је прописано и кроз одредбу члана 38. Закона, где је наведено да се на сва питања везана за гаранцију за озбиљност понуде код давања концесија за радове и концесија за услуге у складу са чланом 10. ст. 1. и 2. Закона (раније – без права на искоришћавање услуге) примењују одредбе закона којим се уређују јавне набавке.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

са вредношћу израђене документације. У таквом случају, јавни партнер разматра предлог у року од 90 дана да би одлучио хоће ли или не прихватити предлог пројекта, под условом да је задовољен критеријум јавног интереса. У случају да јавни партнер не одговори у року од 90 дана, сматра се да није сагласан. Прихватањем предлога пројекта, тај пројекат постаје пројекат јавног партнера, који потом спроводи све радње везане за спровођење поступка за избор приватног партнера. У случају да поступком јавне набавке за партнера није изабран сâм подносилац самоиницијативног предлога, подносиоцу предлога пројекта трошкове надокнађује јавно тело. Дакле, након измена Закона о ЈПП-у и концесијама, дужност надокнаде трошкова вредности израђеног самоиницијативног предлога је искључиво на страни јавног тела, док је пре измена Закона та дужност била постављена алтернативно – „јавно тело, односно приватни партнер”.

Надзор у поступку давања концесије за јавне радове, односно јавне услуге (додато), спроводи се уз одговарајућу примену закона којим се уређују јавне набавке – члан 61. ст. 4. Закона.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

#5 Шта садржи предлог пројекта јавно-приватног партнерства и предлог за доношење концесионог акта?

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

144

Одредба члана 27. Закона претрпела је извесне измене, па је новина у новој тачки 3а) која предвиђа да предлог пројекта садржи финансијске ефекте предложеног пројекта на буџет Републике Србије, односно буџет аутономне покрајине или буџет јединице локалне самоуправе током животног века трајања пројекта. Додат је нови став 4. овог члана, којим је предвиђено да ако је Република Србија или друго јавно тело Републике Србије предлагач пројекта јавно-приватног партнерства и ако је процењена вредност тог пројекта већа од 50 милиона евра, Комисија за ЈПП, пре давања свог мишљења, обавезно претходно прибавља мишљење министарства надлежног за послове финансија. Такође, измењеном одредбом члана 29. Закона предвиђено је да ако је Република Србија давалац концесије, односно када су јавна тела и предмет концесије у надлежности Републике Србије и ако је процењена вредност те концесије већа од 50 милиона евра, Комисија за ЈПП, пре давања свог мишљења, обавезно претходно прибавља мишљење министарства надлежног за послове финансија. То значи да ЈПП пројекти који нису прихватљиви са аспекта фискалне политике неће моћи да добију сагласност, односно позитивно мишљење министарства надлежног за послове финансија. Та сагласност је у директној вези са проценом министарства о усклађености предлога пројекта са буџетским пројекцијама и плановима, те фискалним ризицима и ограничењима прописаним, евентуално, посебним прописима, у односу на финансијску и фискалну одрживост обавеза које произлазе из предлога ЈПП пројекта. Дакле, поред тога што је Министарство финансија директно укључено у рад Комисије за јавно-приватно партнерство путем свог

представника, односно, сходно одредбама Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама, представник Министарства финансија је истовремено и заменик председника Комисије. Главни задатак Министарства финансија у оквиру Комисије за јавно-приватно партнерство је усклађивање обавеза које произлазе из ЈПП уговора са буџетским плановима и пројекцијама и то како централног, тако и локалног нивоа власти. Поред наведеног, главну улогу Министарство финансија има у процесу надзора над спровођењем закључених уговора о ЈПП-у, као и у погледу вођењa Регистра јавних уговора (доноси подзаконски акт који уређује вођење тог регистра). Законом о ЈПП-у и концесијама, те Уредбом о надзору над реализацијом јавних уговора о ЈПП-у, детаљно се прописују права и обавезе јавног и приватног партнера у поступку надзора јавних уговора. Из њих произлазе следећи основни разлози због чега се спроводи надзор: ● поштовање уговорених рокова; ● испуњење уговорених обавеза; ● контрола трошкова; ● контрола нивоа квалитета пружених услуга (укључујући и изведене радове); ● праћење испуњења других обавеза предвиђених јавним уговором. Изменама Закона о ЈПП-у и концесијама додат је и нови члан 29а Закона, којим је прописано да Комисија за ЈПП даје позитивно мишљење на предлог пројекта јавно-приватног партнерства, односно предлог концесионог акта ако су испуњени критеријуми у складу са овим законом, а у случајевима из члана 27. ст. 4. и члана 29. ст. 4. овог закона, Комисија за ЈПП даје мишљење узимајући у обзир и претходно прибављено мишљење министарства надлежног за послове финансија. Комисија за ЈПП доставља

КОМЕНТАР АУТОРА #5 Суштина ЈПП-а је допуњавање и отклањање недостатка јавног сектора, независно од тога да ли су у питању недостаци финансијских средстава, техничко-технолошких или људских ресурса.

#6 Шта се дешава са јавним уговором уколико се у року његовог трајања измене прописи по којима је закључен? Одредбом члана 52. Закона, која је допуњена након измена Закона, предвиђена је стабилизациона клаузула која садржи правило да се, у случају промене прописа након закључења јавног уговора који погоршавају положај приватног или јавног партнера, уговор може изменити без ограничења из члана 50. Закона (дакле, без примене правила да се на захтев јавног, односно приватног партнера или банке, односно друге финансијске институције јавни уговор може изменити осим ако се та измена односи на предмет уговора и рок на који је уговор закључен и понуђене концесионе накнаде код уговора о концесији), а у обиму који је неопходан да се приватни, односно јавни партнер доведе у положај у коме је био у моменту закључења јавног

уговора, с тим да рок трајања јавног уговора ни у ком случају не може бити дужи од рока одређеног чланом 18. ст. 2. Закона, односно рока од пет до педесет година.

#7 Питање власништва – права и обавезе у поступку реализације јавног уговора Члан 70. Закона је након измена Закона допуњен, па је тако прописано да ако је Република Србија власник непокретности предвиђене за обављање концесионе делатности, односно за реализацију пројекта јавно-приватног партнерства, а давалац концесије, односно предлагач пројекта ЈПП аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, сагласност на предлог за доношење концесионог акта, односно на предлог пројекта ЈПП даје Влада на предлог министарства надлежног за послове финансија. Ако је власник непокретности предвиђене за обављање концесионе делатности, односно реализацију пројекта ЈПП приватно или друго лице, врши се експропријација те непокретности у складу са законом којим се уређује експропријација. Дакле, сада се питање власништва непокретности Републике протеже на непокретност предвиђену за обављање концесионе делатности, односно за реализацију пројекта јавно-приватног партнерства. Појашњено је да се ово правило не односи више само на концесије, већ да су истим режимом обухваћени и пројекти ЈПП-а, као и предлагачи тих пројеката.

145 lege artis ● јул–август 2016.

предлог пројекта јавно-приватног партнерства, односно предлог концесионог акта, ради давања мишљења министарству надлежном за послове финансија, након пријема предлога од стране надлежног јавног тела. Министарство надлежно за послове финансија даје мишљење на основу усаглашености непосредних финансијских обавеза јавног тела садржаних у предлогу пројекта јавно-приватног партнерства, односно предлогу концесионог акта, са буџетским и фискалним пројекцијама, условима и ограничењима одређеним посебним прописима.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Допуњеном одредбом члана 52, након измена Закона, предвиђена је стабилизациона клаузула која садржи правило да се, у случају промене прописа након закључења јавног уговора који погоршавају положај приватног или јавног партнера, уговор може изменити без ограничења из члана 50. Закона.

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Захтев за заштиту законитости

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

146

Циљ увођења овог ванредног правног лека од стране законодавца састоји се у потреби да се њиме отклоне неправилности и незаконитости које могу настати у току кривичног поступка и истовремено обезбеди једнообразна примена права Никола Пантелић заменик јавног тужиоца у Трећем окружном јавном тужилаштву у Београду

sudski.postupci@legeartis.rs

ахтев за заштиту законитости може се употребити против свих правноснажних одлука, како пресуда, тако и решења. Њиме се могу побијати незаконитости и неправилности које су садржане у одлуци, а састоје се у непримени или погрешној примени, било материјалног, било процесног права. Дакле, предмет контроле која се врши захтевом за заштиту законитости представљају правни недостаци садржани у побијаној судској одлуци, а не њени чињенични недостаци (нове чињенице и докази), за које служи захтев за понављање кривичног поступка. Одлуком којом се решава о захтеву може се изменити правноснажна одлука или донети утврђујућа пресуда којом се не дира у побијану одлуку. Одредбе Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: Законик) којима се регулише материја у вези са захтевом за заштиту законитости налазе се у оквиру Главе 19, у члановима 482–494. Захтев за заштиту законитости је ванредан правни лек који се може поднети против правноснажних одлука јавног тужиоца или суда, као и због повреда одредаба поступка који је претходио њиховом доношењу. Под повредама поступка који је претходио доношењу правноснажне одлуке треба подразумевати појединачне процесне радње, као што су незаконитости у предузимању радњи доказивања, достављања и сл. Овде је, као што видимо, круг повреда које се односе на законски основ одлуке много шири од разлога за жалбу на пресуду или решење. У вези са повредама закона због којих се може поднети захтев за заштиту законитости, говори и једна пресуда Врховног касационог

суда у којој је, поред осталог, наведено: „Не представља повреду закона због које се може изјавити захтев за заштиту законитости погрешна оцена суда о томе да ли се ради о новој чињеници као разлогу за понављање кривичног поступка” (Кж. РЗ 2/2013 од 3. 4. 2013). Став 2. члана 482. Законика искључује могућност подношења захтева за заштиту законитости против одлуке о захтеву или због повреде одредаба поступка који је претходио њеном доношењу, а којом је Врховни касациони суд одлучио о захтеву за заштиту законитости. На овај начин се спречава неограничено подношење захтева за заштиту законитости. Према одредбама претходно важећег Законика о кривичном поступку(„Сл. лист СРЈ”, бр. 70/01, 68/02 и „Сл. гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09 – др. Закон, 72/09 и 76/10), захтев за заштиту законитости био је у искључивој надлежности Републичког јавног тужиоца. Следећи концепцију новог Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) и увођењем страначке природе кривичног поступка, законодавац је круг лица која могу поднети овај правни лек проширио, па су сада, поред Републичког јавног тужиоца, за подношење захтева овлашћени како окривљени, тако и његов бранилац. Интенција законодавца била је да се на што потпунији начин оствари начело „једнаког процесног положаја странака”, па сада Законик овлашћење за подношење захтева даје и другој страни у поступку (окривљеном и браниоцу) који самостално могу располагати процесним средствима у циљу остварења свога права. Ипак, ово не значи да је положај одбране у овом смислу изједначен са положајем Републичког јавног тужиоца. Како је основни циљ употребе овог правног лека заштита општег интереса о којој се, пре свега, стара Републички јавни тужилац, њему и даље стоји на располагању

Може ли се поднетим захтевом за заштиту законитости окривљеног одлучивати и о делу захтева који се односи на трећа лица и да ли су та трећа лица овлашћена за подношењење заједничког захтева?

147 lege artis ● јул–август 2016.

Врховног касационог суда, КЗЗ. ОК 23/2013 од 18. 12. 2013). Лица која су поднела захтев за заштиту законитости, од њега могу одустати до доношења одлуке суда о њему. Кад је у питању садржај захтева за заштиту законитости, поред осталих формалности (означење суда, означење одлуке против које се подноси, предлог о правцу побијања одлуге и сл.), у њему мора бити наведен и разлог због којег се подноси. Разлози за подношење захтева су регулисани одредбама које се налазе у оквиру члана 485. Законика. Захтев који се подноси против одлуке која се заснива на закону чија се неуставност касније утврди или због повреде којом се угрожавају људска права и слободе окривљеног мора бити допуњен и одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права. Са овим у вези једно решење Врховног касационог суда поводом овога наводи: „Врховни касациони суд није овлашћен да по службеној дужности тумачи и оцењује о којим се повредама Уставом гарантованих права окривљеног ради у поднетом захтеву за заштиту законитости, нити да испитује по службеној дужности да ли постоји одлука Уставног суда о питању истакнутом у захтеву за заштиту законитости” (Решење Врховног касационог суда Кзз. ОК 2/2014 од 6. 2. 2014). Разлози за подношење захтева садржани су у члану 485. Законика, а законодавац је прописао да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу дошло до неког од следећих случајева: ● ако је повређен закон и то правноснажном одлуком, или је у поступку који је претходио њеном доношењу повређена одредба кривичног поступка или ако је на чињенично стање

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

употреба овог правног средства без временског ограничења и због било које повреде закона која је садржана у правноснажној одлуци или поступку који је претходио њеном доношењу, док окривљени и његов бранилац захтев могу поднети у одређеном року и то због повреда закона које су таксативно одређене. Републички јавни тужилац захтев и даље може поднети како на штету, тако и у корист окривљеног. Поставило се питање да ли се поднетим захтевом за заштиту законитости окривљеног може одлучивати и о делу захтева који се односи на трећа лица, као и да ли су та трећа лица овлашћена за подношењење заједничког захтева за заштиту законитости. Са овим у вези је пресуда Врховног касационог суда која је отклонила дилему на ово питање, а у њој је речено: „За подношење захтева за заштиту законитости против одлуке о одузимању имовине није овлашћен пуномоћник трећег лица од кога је иста одузета јер постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела” (Кж. Ок 4/2012 од 11. 4. 2013). Законску новину представља и решење према коме јавни тужилац може поднети захтев за заштиту законитости и након што је окривљени амнестиран, помилован или је умро, или је казну у потпуности издржао, или је наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења кривичне санкције. Захтев за заштиту законитости окривљени може поднети искључиво преко браниоца. У вези са недозвољеношћу непосредног захтева у једној судској одлуци је речено: „Имајући у виду наведено, те чињеницу да је у конкретном случају окривљени лично поднео захтев за заштиту законитости, на шта по закону нема овлашћење, то је Врховни касациони суд нашао да је захтев окривљеног М. Р. недозвољен” (Решење

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

148

утврђено у правноснажној одлуци погрешно примењен закон (под овим би требало подразумевати било који материјални или процесни закон чијом применом је дошло до повреде која је садржана у правноснажној одлуци или поступку који је претходио њеном доношењу); ● уколико је примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и међународним уговорима; ● ако је повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног или другог учесника у поступку које је зајемчено Уставом или

Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, а то је утврђено одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права (овај разлог представља новину у односу на ранија законска решења). На овом месту издвајамо неке од случајева из наше судске праксе. Тако, недозвољен је захтев за заштиту законитости због учињене повреде одредбе о урачунавању притвора, јер та повреда кривичног закона не спада у оне које су таксативно набројане као разлози за подношење

Из угла статистике Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, анализирајући у тачно одређеном периоду процесни положај јавног тужиоца и ефикасност кривичног поступка (у истоименој студији, објављеној 2010. године од стране Удружења) утврдило је да се окривљени и друга лица у релативно великом броју случајева (од 1.188 у 2006. години, до 1.496 у 2008. години) обраћају Републичком јавном тужиоцу са предлогом да подигне захтев за заштиту законитости, што у просеку износи око две трећине од свих иницијатива. Интересантно је да се у поменутој студији, готово на истом месту, на свега неколико страница размака, најпре наводи да Републички јавни тужилац најчешће долази у прилику да одлучује о подизању захтева за заштиту законитости, на иницијативу нижег јавног тужиоца, да би у наставку текста било закључено да „у много мањем броју случајева Републички јавни тужилац је одлучивао о подизању захтева за заштиту законитости на предлог нижих јавних тужилаца (од 51 у 2006, до 210 у 2008. години), што је око 5,6%, и на властиту иницијативу (138 у 2006, до 142 у 2008), што је просечно учешће од 6,5%. Пословична објективност јавног тужиоца и његов sui generis положај (условно речено незаинтересоване) странке у поступку (незаинтересоване за исход поступка, већ само за поштовање законитости и чињенично стање) омогућава му непристрасну процену у вези са постојањем основа за подизање захтева за заштиту законитости у конкретним случајевима, за разлику од окривљених, њихових бранилаца, те других заинтересованих лица. У највећем броју случајева (од 1.137 у 2006. до 1.222 у 2008. години) предлози за подизање захтева за заштиту законитости су одбијени. Таквих одлука просечно је било 55,9%, али су захтеви подигнути и у значајном броју случајева, са гравитирањем ка не само апсолутном него и релативном повећању (2006. године – 308, 2007. године – 388 и 2008. године – 507). Закључујући студију, Удружење је приметило да упркос чињеници да статистички подаци показују осцилације, „на основу изнетих статистичких података, може се закључити да је изражена тенденција повећаног прихватања иницијатива и повећаног изјављивања захтева за заштиту законитости: од 18,95 у 2006. години изјављивање захтева се повећало на 24,2%”. Колико је оправдано коришћење захтева за заштиту законитости, указује и податак који нам стиже из статистике Врховног суда Србије. Наиме, наша највиша инстанца (сада преименован у Врховни касациони суд) је 2006. године донела одлуку о 162 захтева, од којих је уважила 86, а одбила 76. Наредне године пратиле су такође номинални раст, али реални пад усвојених захтева. Наиме, 2007. године од 240 захтева за заштиту законитости уважено је 99 захтева, док је 2008. од 451. захтева уважено свега 157.

слободе може се поднети у року од три месеца. Овај рок је објективан, па се рачуна од дана када је лицу достављена одлука Уставног суда или Европског суда за људска права. За разлику од Републичког јавног тужиоца, окривљени може поднети затев за заштиту законитости само из одређених, таксативно набројаних разлога. Он се њима може користити уколико је до повреда одредаба Законика дошло у првостепеном поступку или у поступку пред апелационим судом и то само уколико испуњава два кумулативна услова: 1) да је захтев за заштиту законитости поднео у року од 30 дана од дана када му је достављена правоснажна одлука (објективан рок); 2) да је против одлуке коју побија захтевом за заштиту законитости претходно користо жалбу као редован правни лек. Разлози због којих окривљени може поднети захтев су следећи: 1) повреде законских одредаба о обавезној стручној одбрани; 2) доношење одлуке упркос трајној процесној сметњи за кривично гоњење (наступање застарелости, амнестија или помиловање, ствар је већ правоснажно пресуђена или друге околности које искључују кривично гоњење); 3) учествовање на главном претресу судије који је морао бити изузет; 4) повреде одредаба кривичног поступка од стране суда у вези са постојањем оптужбе овлашћеног тужиоца, односно одобрења надлежног органа; 5) уколико суд пресудом није у потпуности решио предмет оптужбе или уколико је пресудом оптужба прекорачена; 6) повреда у погледу забране reformatio in peius; 7) доказана неваљаност одлуке; 8) повреде одредаба кривичног закона, као што су:

149 lege artis ● јул–август 2016.

захтева за заштиту законитости. Са овим у вези из образложења једне пресуде Врховног касационог суда произилази следеће: „Како је по налажењу Врховног касационог суда бранилац окривљеног М. З. адвокат М. Ж. Т. поднео захтев за заштиту законитости против правноснажних решења Вишег суда у Б. Посебног одељења ... од 22. 8. 2013. године и Апелационог суда у Б. Посебног одељења ... од 2. 9. 2013. године, због учињене повреде одредбе о урачунавању притвора из члана 439. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а која повреда кривичног закона не спада у оне које су таксативно набројане у члану 485. ст. 4. ЗКП-а, и која као таква не представља разлог за подношење захтева, то је Врховни касациони суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. З. оценио недозвољеним” (Кзз. ОК 18/2013 од 30. 10. 2013). Исто тако, решење којим је одбијен захтев за изузеће председника и чланова судског већа, које је донето након подизања оптужнице, може се побијати само жалбом против пресуде, па је у ситуацији када још није коришћено то правно средство, јер пресуда није донета, захтев за заштиту законитости против таквог решења недозвољен. У оквиру образложења решења Врховног касационог суда је поводом овога речено: „С обзиром на то да се решење против кога је поднет захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. Л. може побијати само жалбом на пресуду, те да против њега још увек није искоришћен редовни правни лек, и да није правноснажно, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за подношење овог ванредног правног лека, прописани одредбом члана 485. ст. 4. ЗКП-а, па је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. Л. оценио као недозвољен” (Кзз. ОК 9/2013 од 10. 10. 2013). Захтев за заштиту законитости који је поднет због примене неуставног закона или утврђене повреде или ускраћивања људског права и

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

150

(а) гоњење за кривично дело које није предвиђено као кривично дело; (б) уколико је примењен закон који се не може применити на кривично дело које је предмет оптужбе; (в) ако је одлуком о кривичној санкцији, о одузимању имовинске користи или у вези са опозивањем условног отпуста дошло до повреде закона; 9) повреде законских одредаба које се односе на досуђени имовинскоправни захтев, одузимање имовине проистекле из кривичног дела или трошкове кривичног поступка. Разлози који се односе на услове за подношење захтева за заштиту законитости важе како за окривљеног, тако и за његовог браниоца. Врховни касациони суд одлучује о захтеву за заштиту законитости у већу које чини петоро судија. Кад је у питању подношење захтева за заштиту законитости због повреде закона, он ће о њему одлучити само ако сматра да је реч о питању од значаја за правилну или уједначену примену права. Најчешће, он ће ово чинити оцењивањем повреде закона која је начињена, а у вези са питањем да ли би овакава повреда нужно водила преиначењу правоснажне судске одлуке или њеном укидању у целини или делимично. Поступање суда по захтеву за заштиту закони тости уређено је члановима 487–494. Законика. Врховни касациони суд ће решењем, које не мора бити образложено, одбацити захтев за заштиту законитости уколико постоји један од следећих у Законику наведених разлога: 1) ако је захтев неблаговремено поднет, а односи се на одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права, као и ако га је поднео окривљени због одређених, таксативно набројаних повреда Законика; 2) уколико је захтев недозвољен, а то се односи на следеће случајеве: (а) ако је захтев за заштиту законитости поднет због одлуке о којој је Врховни касациони суд одлучио о захтеву или поступка који је претходио доношењу ове одлуке; (б) ако захтев није поднет од стране овлашћеног лица; (в) уколико је захтев поднео окривљени због таксативно набројаних повреда Законика, али

није користио редован правни лек против одлуке поводом које подноси захтев; 3) када захтев не садржи све прописане елементе које по Законику мора да садржи; 4) уколико је поднет због повреде закона за коју Врховни касациони суд сматра да није значајна за правилну или уједначену примену права. Ако Врховни касациони суд не одбаци захтев за заштиту законитости, судија известилац ће предузети одговарајуће процесне активности; он ће доставити примерак захтева јавном тужиоцу или браниоцу, а по потреби може прибавити и обавештења која се односе на сâм захтев и разлоге који су у њему истакнути. Под условом да Врховни касациони суд сматра да би од значаја за доношење одлуке било присуство јавног тужиоца и браниоца, он ће их о одржавању седнице и обавестити. Како суд на овој седници не утврђује чињенице, већ расправља спорна правна питања, могућност обавештавања о седници није предвиђена за окривљеног. С обзиром на садржај захтева, суд има могућност да одлучи да се извршење правоснажне одлуке одложи, односно прекине. Дакле, на суду стоји могућност да својом проценом, у конкретном случају, захтеву за заштиту законитости обезбеди суспензивно дејство. О захтеву за заштиту законитости суд треба да одлучи у року од шест месеци од дана подношења захтева, а дужан је да у истом року своју одлуку са списима достави јавном тужиоцу, првостепеном или апелационом суду. Приликом испитивања правоснажне судске одлуке или поступка који је претходио њеном доношењу, суд је везан самом садржином поднетог захтева и то како у погледу разлога који су у њему наведени, тако и у погледу дела судске одлуке или поступка који се њиме побија, али и правцем побијања који је у захтеву садржан. Привилегија здруживања (beneficium cohenionis) важи и у поступку по захтеву за заштиту законитости, па ако суд нађе да разлози због којих је донео одлуку у корист окривљеног постоје и за неког од саоптужених у погледу којег није подигнут захтев за заштиту законитости, поступиће по службеној дужности као да такав захтев постоји. Уколико Врховни касациони суд не одбаци захтев за заштиту законитости, он ће о њему

захтев за заштиту законитости који је поднет на штету окривљеног, када доноси декларативну пресуду. Ако суд који је одлучивао о редовном правном леку није био овлашћен по одредбама Законика да отклони повреду која је учињена у побијаној одлуци или у поступку који је претходио њеном доношењу, а Врховни касациони суд по усвајању захтева подигнутог у корист окривљеног нађе да је захтев основан и да ради отклањања учињене повреде закона треба укинути или преиначити побијану одлуку, укинуће или преиначити и одлуку донету у поступку по редовном правном леку, иако њоме није повређен закон. Захтевом за заштиту законитости није могуће преиначити судску одлуку на штету окривљеног. С обзиром на то да се захтев за заштиту законитости може подићи и на штету окривљеног, у случају да јавни тужилац такав захтев поднесе, па се утврди да повреда закона постоји, она ће се само констатовати (декларативном, утврђујућом пресудом), док се правоснажна одлука неће дирати. Правоснажна пресуда која је укинута довешће до враћања предмета на ново суђење. Као основ за ово ново суђење узеће се ранија оптужница или онај њен део који се односи на укинути део пресуде. Суд којем је предмет враћен на поновно одлучивање, дужан је да изведе све процесне радње и да расправи сва питања на која му је указао Врховни касациони суд. При томе, нижи суд, иако ће то он најчешће чинити, није везан правним схватањем које је изрекао Врховни касациони суд. Приликом новог суђења пред првостепеним или апелационим судом, странке могу истицати нове чињенице и подносити нове доказе. При изрицању нове пресуде суд је везан забраном преиначења на горе (reformatio in peius).

151 lege artis ● јул–август 2016.

мериторно одлучивати на седници већа на којој ће га пресудом или одбити или усвојити. Пресуду о одбијању захтева за заштиту законитости као неоснованог, највиша судска инстанца ће донети ако утврди да не постоји разлог на који се подносилац у захтеву позива. Ако је разлог због кога је захтев поднет повреда закона, која је неосновано истицана у поступку по редовном правном леку, а Врховни касациони суд прихвати разлоге које је дао жалбени суд, образложење пресуде ће упућивати на разлоге који су наведени у одлуци жалбеног суда. Дакле, садржина образложења одбијајуће пресуде поводом захтева за заштиту законитости ће се у овом случају свести на упућивање на разлоге за одбијање жалбе које је дао жалбени суд. Када Врховни касациони суд утврди да је захтев за заштиту законитости основан, он ће пресудом усвојити захтев и у зависности од природе повреде: 1) укинути у целини или делимично првостепену одлуку (ако она није побијана жалбом) или и првостепену одлуку и одлуку донету по редовном правном леку или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку; последицу укидања представља враћање предмета на поновно суђење органу поступка, првостепеном или апелационом суду; Врховни суд може наредити да се нови поступак поводом укинуте одлуке одржи пред потпуно измењеним већем; 2) преиначити у потпуности или делимично првостепену одлуку и одлуку донету по редовном правном леку или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку; преиначењем суд може изрећи ослобођење од оптужбе, осудити окривљеног по блажем кривичном закону, одбити оптужбу, ослободити окривљеног од казне, казну ублажити и сл.; 3) ограничити се само на утврђивање повреде закона, што ће се десити у случају да усвоји

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Пресуду о одбијању захтева за заштиту законитости као неоснованог, највиша судска инстанца ће донети ако утврди да не постоји разлог на који се подносилац у захтеву позива.

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

152

Кривично дело отмице из члана 134. Кривичног законика у судској пракси У тексту који следи исцрпно анализирамо биће кривичног дела отмице у свим његовим појавним облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе његовом правилном разумевању Драган У. Калаба заменик Вишег јавног тужиоца у Чачку sudski.postupci@legeartis.rs

рло занимљиво и у судској пракси карактеристично, кривично дело отмице је предвиђено у члану 134. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14, у даљем тексту: КЗ), а у глави 14. под називом: „Кривична дела против слобода и права човека и грађанина”. Наведено кривично дело има свој основни облик (ст. 1) и четири квалификовна облика (ст. 2–5 истог члана). Основни облик (члан 134. ст.1 КЗ-а) гласи: „Ко силом, претњом, обманом или на други начин одведе или задржи неко лице у намери да од њега или другог лица изнуди новац или какву другу имовинску корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи, казниће се...” Први квалификовани облик (члан 134. ст. 2. КЗ-а) гласи: „Ко ради остварења циља отмице прети убиством или тешком телесном повредом отетом лицу, казниће се...” Други квалификовани облик (члан 134. ст. 3. КЗ-а) гласи: „Ако је отето лице задржано дуже од десет дана или је према њему поступано на свиреп начин или му је тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице или ко дело из става један овог члана учини према малолетном лицу, казниће се...” Трећи квалификовани облик (члан 134. ст. 4. КЗ-а) гласи: „Ако је услед дела из става један до

три овог члана наступила смрт отетог лица или је дело извршено од стране групе, казниће се...” Четврти квалификовани облик (члан 134. ст. 5. КЗ-а) гласи: „Ако је дело из става један до три овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, казниће се...” Како је наведено кривично дело систематизовано у групи кривичних дела против слобода и права човека и грађанина, овим кривичним делом се, у ствари, напада слобода одлучивања и кретања. Очигледно, основ овог кривичног дела јесте противправно лишење слободе (суштина кривичног дела предвиђеног у члану 132. КЗ-а). Разлика између кривичног дела из члана 134. КЗ-а и наведеног кривичног дела је у намери, а то је прибављање какве имовинске користи или у принуђавању да се изврши, не изврши или трпи одређена радња. Отмица за свој основ има противправно лишење слободе, али се на томе кривичноправне радње не завршавају – следи остварење циља противправног лишења слободе, а то је намера, која је предвиђена у основном облику овог кривичног дела. Основни облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 1. КЗ-а) садржи радње извршења у виду одвођења или задржавања неког лица. Под одвођењем се има сматрати „премештање”, удаљавање, склањање неког лица из једног, а до другог места. Значи, наведено лице (отето лице), пре предузимања наведених радњи, налазило се на једном месту, односно једној локацији, а након извршених радњи извршења, налази се на другом месту, односно на другој локацији. Напротив, задржавање неког лица је онемогућавање да се то лице

КОМЕНТАР АУТОРА #1 Постављамо питање зашто се законодавац определио за период „дуже од десет дана”. Зар не може постојати овај (други) квалификовани облик кривичног дела иако је период био „краћи од десет дана”. Шта ако је отето лице задржано само девет дана, зашто и тада не би постојао квалификовани облик овог кривичног дела? Умесније би било „ако је отето лице задржано дуже од три дана”, а што и потврђује судска пракса у бројним случајевима када је у питању квалификовани облик овог кривичног дела. На исти начин као код кривичног дела противправног лишења слободе из члана 132. ст. 2. КЗ-а, зашто би постојао квалификовани облик овог кривичног дела, ако је противправно лишење слободе трајало дуже од тридесет дана, а не би постојало ако је лишење слободе трајало, на пример, двадесетосам дана?

153 lege artis ● јул–август 2016.

Силу и претњу треба схватити као суштину кривичног дела принуде предвиђену у члану 135. КЗ-а. То значи да сила може бити апсолутна, компулзивна, употреба хипнозе – члан 112. тач. 12) КЗ-а, а претња мора бити озбиљна, без обзира на то да ли је непосредна, посредна, оби чна или квалификована. Другим речима, у питању је сила одређеног интензитета која производи одређене последице код пасивног субјекта, односно озбиљна претња мора да садржи у себи стављање у

изглед одређеног зла, што се мора, такође, одразити код пасивног субјекта. Обмана је стварање погрешне представе код лица које се задржава или одводи, односно доводи се у стање заблуде. Сваки други начин одвођења или задржавања су, у ствари, сви други облици које ствара судска пракса, а разликују се од употребљене силе, претње или обмане. Одвођење или задржавање неког лица употребљеном силом или претњом или обманом мора бити реализовано у намери да се од тог лица или другог лица изнуди новац или каква имовинска корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи. У поменутој намери је суштина овог кривичног дела. Зато се у теорији кривичног права наводи да кривично дело отмице из члана 134. КЗ-а садржи елементе кривичних дела противправног лишења слободе, изнуде и принуде. Апсолутни основ овог кривичног дела је, како је претходно наведено, противправно лишење слободе, а имајући у виду намеру вршења овог кривичног дела, постоји отмица из користољубља (основ је у изнуди) и отмица ради принуде (основ је у принуди). Када је реч о „користољубивој” отмици, основ је јасан, а то је прибављање – изнуђивање новца или какве друге имовинске користи, а када је реч о „некористољубивој” отмици, односно отмици ради принуде, законодавац није определио „врсту” чињења, нечињења или трпљења, чиме је остављено судској пракси да креира наведене облике. Кривично дело је свршено када је одвођење или задржавање реализовано употребом силе, претње, обмане или на неки други начин, а код учиниоца, поред умишљаја, постоји и намера остварења одређене имовинске користи или пак да се изврши нека принуда. Реализација наведене намере није нужна за постојање овог кривичног дела. Другим речима, извршилац овог кривичног дела може бити свако лице, а код кога постоји директни умишљај, који је „поткован” намером, о којој је претходно било речи. Први квалификовани облик (члан 134. ст. 2. КЗ-а) односи се на претње отетом лицу убиством или тешком телесном повредом.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

помера са првобитног места, односно локације, што значи да у месту и даље остаје. Такво одвођење или задржавање је вид противправног лишења слободе, јер је том лицу онемогућена слобода кретања, па самим тим и одлучивања, те се очигледно према извршиоцу кривичног дела налази у подређеном положају. Основна радња извршења одвођења или задржавања се врши: ● силом, ● претњом, ● обманом, ● или на други начин.

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

154

Наравно, те претње имају за циљ остварење имовинске користи (новац или нешто друго), или принуђавање отетог лица да нешто учини, не учини или трпи. Наведене квалификаторне околности се односе на претње убиством (основ је исти као код постојања кривичног дела убиства из члана 113. КЗ-а) или тешком телесном повредом (основ је исти као код постојања кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. КЗ-а). Наравно, извршилац може бити свако лице, радње се предузимају директним умишљајем којим су обухваћене наведене квалификаторне околности. Други квалификовани облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 3. КЗ-а) односи се на отето лице, односно да је оно задржано дуже од десет дана (видети коментар аутора) или је према њему поступано на свиреп начин или му је тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице. Када се према отетом лицу поступа на свиреп начин, то треба прихватити као суштину елемента кривичног дела тешког убиства из члана 114. ст. 1. тач. 1) КЗ-а (лишење живота на свиреп начин), са остварењем његових како субјективних тако и објективних елемената. Под тешким нарушењем здравља отетог лица сматрају се ситуације да због извршене отмице код тог лица наступа погоршање његовог здравственог стања или одређене болести – обољења, а које мора да је тешко, озбиљно, а не обично и једноставно за лечење. Наступање других тешких последица код отетог лица јесте наступање свих других последица код отетог лица, а што је реализација одвођења или задржавања силом, претњом, обманом или на други начин, а није у питању тешко нарушење здравља. Малолетно лице, као отето лице, јесте лице млађе од осамнаест година, а старије од четрнаест година. Наведене околности битне за постојање овог квалификованог облика кривичног дела (дужина трајања задржавања, свирепост и старост отетог лица) морају бити обухваћене умишљајем учиниоца, а наступеле последице код отетог лица у виду тешког нарушења здравља, наступања других тешких последица дела, морају бити обухваћене нехатом учиниоца.

КОМЕНТАР АУТОРА #2 Постављамо питање зашто законодавац овај (четврти) квалификовани облик кривичног дела отмице не везује за наступање смрти отетог лица (члан 134. ст. 4. КЗ-а), већ само за ст. 1–3. наведеног члана. Зар није могуће да се дело изврши од стране организоване криминалне групе, а да наступи смрт отетог лица?

Трећи квалификовани облик (члан 134. ст. 4. КЗ-а) односи се на наступање смрти код отетог лица или је дело извршено од стране групе. Смрт отетог лица мора да је последица отмице, мора постојати узрочни однос, а таква смрт се може приписати нехату извршиоца, а не умишљају, јер би у тој ситуацији постојало друго кривично дело. Појам групе треба узети у смислу члана 112. тач. 22) КЗ-а, а то значи да морају постојати три лица. Четврти квалификовани облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 5. КЗ-а) односи се на извршење кривичног дела из ст. 1–3. члана 134. КЗ-а, а од стране организоване криминалне групе. Појам организоване криминалне групе има се узети онако како је то предвиђено у члану 112. тач. 35) КЗ-а. Са теоријског аспекта наведено кривично дело врло је занимљиво, а у пракси је веома заступљено и изазива бројне дилеме. У том смислу наводимо карактеристичне судске одлуке у вези са: 1) кривичним делом из члана 134. ст. 1. КЗ-а (елементи); 2) кривичним делом из члана 134. ст. 2. КЗ-а (претња убиством); 3) кривичним делом из члана 134. ст. 3. КЗ-а (тешко нарушење здравља); 4) кривичним делом из члана 134. ст. 4. КЗ-а (смрт отетог лица); 5) кривичним делом из члана 134. ст. 5. КЗ.а (организована криминална група); 6) кривичним делом из члана 134. КЗ-а и институтима општег дела Кривичног законика, 7) кривичним делом из члана 134. КЗ-а и односом са другим кривичним делима.

1. Кривично дело из члана 134. ст. 1. КЗ-а (елементи) (а) Имовинска корист Случај #1

Остварење имовинске користи као битног елемента кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а мора се несумњивим доказима утврдити. (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 4126/10 од 29. марта 2014)

(б) Трајање задржавања Случај #3 Одвођење неког лица употребом силе, у намери да се од њега или другог лица изнуди новац, представља једну од алтернативно прописаних радњи кривичног дела отмице, при чему одведено лице не мора бити задржано дуже време

Када је оштећени обманом одведен од стране оптужених и задржан с намером да га не пусте на слободу док од њега не изнуде новац у износу од 100.000 ДМ то представља кривично дело отмице. Доказима је утврђено да се оптужени лажно представио оштећеном да жели под повољним условима да прода стан по претходном договору са другооптуженим, према коме је поступак издвојен, па када је оштећени дошао у стан оптуженог, руком су му покрили очи, ставили нож под грло, везали га и захтевали новац, па када је оштећени новац прибавио и омогућио им да новац преузму, пустили су га на слободу. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1448/97 од 30. септембра 1997)

Зашто законодавац четврти квалификовани облик кривичног дела отмице не везује за наступање смрти отетог лица (члан 134. ст. 4. КЗ-а), већ само за ставове 1–3. наведеног члана?

155 lege artis ● јул–август 2016.

Случај #2

(в) Обмана Случај #4

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Код отмице мора да постоји намера да се оствари имовинска или друга корист. Да би у радњама неког лица постојали елементи кривичног дела отмице из члана 134. КЗ-а потребно је да оно то чини у намери да се од отетог или неког другог лица изнуди новац или каква друга имовинска корист или да се отето лице или неко друго лице принуди да нешто друго учини, не учини или трпи. У конкретном случају, правилно је првостепени суд утврдио да нема доказа да окривљени противправну имовинску корист стичу принудом или изнудом од отетог или неког другог лица, већ како је то и наведено и у самој оптужници, они то чине за обећану награду од Н. Н. лица на које не врше никакву принуду. (Решење Апелационог суда у Београду Кж 3151/11 од 25. октобра 2011)

пошто трајање противправног стања није од значаја за постојање дела, али може утицати на квалификацију дела, с обзиром на то да задржавање дуже од десет дана представља квалификовани облик овог кривичног дела. Жалбени наводи којима се оспорава правилна примена Кривичног законика, утолико што бранилац оптужених заступа мишљење да је за постојање кривичног дела отмице неопходно да пасивни субјекат буде дуже задржан, не могу се прихватити. Доказима је утврђено да је окривљени у градском парку пришао оштећеном с леђа, ударио га песницом неколико пута у пределу слабина, после чега је аутомобилом дошао другоокривљени, па су га убацили у аутомобил и одвезли га ван града и од њега изнудили мобилни телефон, као и ручни сат. (Пресуда Општинског суда у Нишу К 2649/07 и Пресуда Окружног суда у Нишу Кж 1465/08)

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Случај #5

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

156

Оптужени је обманом извршио кривично дело отмице из члана 64. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗРС-а када је оштећеном саопштио да ће га возилом одвести до града Чачка, а након тога возилом кренуо ка Београду и задржао га у свом стану више од десет дана и није га пустио на слободу док његови родитељи нису потписали уговор о купопродаји куће. Обмана као битан елеменат кривичног дела из члана 64. ст. 1. КЗРС-а представља изазивање заблуде о некој околности или предузимање преварне радње којом се наводи оштећени да пође са оптуженим, а што је реч у конкретном случају. (Пресуда Општинског суда у Чачку К 64/98 од 3. марта 1999. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 232/99 од 6. октобра 1999)

(г) Отмица ради принуде Случај #6 Неразумљива је изрека пресуде за кривично дело отмице у којој се само наводи да су окривљени оштећеног принудили да нешто учини или трпи, без конкретног навођења шта је то што оштећени треба да учини и трпи, на шта су га окривљени принудили. (Решење Апелационог суда у Београду Кж 4680/13 од 16. октобра 2013)

Случај #7 Када оптужени употребом силе одведу оштећену из њеног стана с намером да је принуде да са једним од њих настави ванбрачну заједницу коју она није хтела, чине кривично дело отмице, а не кривично дело принуде. Првостепеном пресудом окривљени су оглашени кривим због кривичног дела отмице због тога што су на силу извели оштећену из њене куће с намером да је принуде да са једним од њих настави ванбрачну заједницу коју она није хтела. У конкретном случају реч је о принуђавању одређеног лица на одређене радње, односно трпљења.

(Пресуда Врховног суда Србије Кж 215/80 од 29. маја 1980)

Случај #8 Постоји кривично дело отмице када су тројица оптужених задржали оштећеног с намером да га не пусте на слободу док не објасни порекло свог возила. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1923/00 од 22. децембра 2000)

Случај #9 Окривљени су силом и претњом одвели и задржали оштећеног на земунском гробљу с намером да га не пусте док га не принуде да за њих продаје хероин, тако што су га на гробљу ударали заједно ногама и рукама по целом телу претећи да ће га убити, све док оштећени није пристао да за њих продаје хероин. (Пресуда Окружног суда у Београду К 1134/03 од 22. јуна 2005. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 633/05 од 1. новембра 2005)

(д) Непостојање телесне повреде Случај #10 Битан елеменат кривичног дела отмице из члана 164. ст. 1. КЗ Црне Горе није наношење телесних повреда другом лицу, већ предузимање радње обмане, а потом употребе силе и претње према оштећеном како би се исти принудио да нешто учини. (Пресуда Врховног суда Црне Горе Кж 31/11 од 24. маја 2011)

2. Кривично дело из члана 134. ст. 2. КЗ-а (претња убиством) Случај #1 Битан елеменат кривичног дела отмице из члана 64. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а је да у конкретном случају су оптужени силом и претњом, а један оптужени и претњом убиством, одвели оштећеног у кућу оптуженог, тамо га задржали с намером да га не пусте на слободу док од њега

Задржавање неког лица је онемогућавање да се то лице помера са првобитног места.

не изнуде новац, па није битна чињеница да ли оштећени дугује новац неком од оптужених. (Пресуда Окружног суда у Чачку К 68/99 од 27. јануара 2009. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1348/00 од 6. октобра 2001)

3. Кривично дело из члана 134. ст. 3. КЗ-а (тешко нарушење здравља) Случај #1 Отетом лицу је тешко нарушено здравље када је оштећени у стану у коме се налазио, у страху од одмазде искористио тренутак када је оптужени разговарао телефоном, истрчао је на терасу и скочио са другог спрата и том приликом задобио тешке телесне повреде у виду прелома обе руке. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1418/97 од 14. октобра 1997)

Уколико код кривичног дела отмице као последица примењене силе оштећени буде лишен живота, није исправно узети да је облик кривице учиниоца умишљај, већ нехат, јер хтење смрти оштећеног у случају отмице значи само по себи да је искључено остварење циља отмице. (Пресуда Окружног суда у Краљеву К 34/02 од 4. априла 2003)

Случај #2 Кривично дело отмице из члана 134. КЗ-а представља противправно лишење слободе са намером да се остваре одређени циљеви, изнуђавањем или принуђавањем оштећене или другог лица, извршеног с намером да се од отетог или неког другог лица изнуди новац или друга имовинска корист или да се то или неко друго лице принуди да нешто учини, не учини или трпи. У ставу 4. наведеног члана је предвиђена смртна последица нехатним лишењем живота отетог лица, па је реч о најтежем облику овог дела и за његово постојање су потребна два услова и то да између отмице и наступања смрти постоји узрочна веза и да се смрт отетог лица може приписати нехату учиниоца. Битно је да је до смртне последице дошло услед отмице, а не при отмици, потребан је директан умишљај и посебна намера, за основни облик кривичног дела, а за тежу последицу – смрт оштећеног, нехат. (Пресуда Окружног суда у Београду К 453/07 од 27. марта 2007. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 254/07 од 10. октобра 2007)

Случај #3 Нема елемената квалификованог облика кривичног дела отмице из члана 234. ст. 4. КЗ-а у ситуацији када се радњама окривљених не може приписати нехат као облик виности за смртну последицу покојне оштећене. (Пресуда Вишег суда у Новом Саду К 384/08 од 13. фебруара 2009. и Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 403/10 од 24. октобра 2011)

157 lege artis ● јул–август 2016.

Дванаесторица кинеских грађана обманом од стране седморице окривљених од којих су шесторица били кинески грађани, задржана је седам дана у намери да се ова лица не пусте на слободу док од њих или њима блиских лица не изнуде новац. Првоокривљени, држављанин Србије, представљајући се као преводилац оштећеним кинеским грађанима који су добили отказ боравка у СРЈ обмануо је оштећене када им је узео путне исправе уз образложење да ће им помоћи, па их је са осталим окривљенима пребацио у четири такси возила у унапред припремљени стан. Такође, доказима је утврђено да су оштећенима претили да ће их убити уколико им не дају телефонске бројеве у Кини, претили убиством говорећи да „убити Кинеза у Београду не значи више ништа него убити једно пиле”, па су звали телефоном родбину оштећених, а том приликом су их и тукли. На описани начин радње окривљених су квалификоване као кривично дело отмице из члана 64. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а јер је оштећенима ради остварења циља отмице прећено убиством. (Пресуда Другог општинског суда у Београду К 1295/01 од 5. јула 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 312/03 од 10. априла 2003)

Случај #1 www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Случај #2

4. Кривично дело из члана 134. ст. 4. КЗ-а (смрт отетог лица)

5. Кривично дело из члана 134. ст. 5. КЗ-а (организована криминална група)

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Случај #1

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

158

Кривично дело отмице, извршено од стране организоване криминалне групе, конзумира у себи радње извршења кривичног дела организовања, као и чланства у предметној организованој криминалној групи, уколико је иста формирана управо само због извршења кривичног дела отмице. (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 18/12 од 25. јануара 2013)

Случај #2 Оштећени је силом и претњом одведен и задржан од стране окривљених дуже од десет дана у намери да од његовог брата изнуде новац, на тај начин што је пресретнут у подземној гаражи, везан и убачен у ауто, одведен у Србију пешице преко границе, а за то време је од његовог брата тражен новчани износ од милион евра, уз претњу да ако то не учини, послаће му брата и то посебно ноге, руке и главу, након чега је овај предао окривљенима 590.000 евра пре него што су окривљени пустили оштећеног на слободу. Окривљени су извршили ово кривично дело као чланови организоване криминалне групе у којој је сваки члан имао унапред одређени задатак и улогу и чија делатност се заснивала на примени одређених правила интерне дисциплине чланова, била планирана и вршена у међународним разменама уз примену насиља и застрашивања ради стицања добити. (Пресуда Окружног суда у Београду К 8/03 од 12. јула 2004. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1/05 од 25. септембра 2005)

6. Кривично дело из члана 134. КЗ-а и институти општег дела КЗ-а (саизвршилаштво, немогућност изрицања условне осуде, помагање, блажи закон) Случај #1 Тиме што је једно од троје оптужених, по претходном договору, обманом довело оштећеног у стан другог оптуженог, и ту га оптужени задржали ради изнуде износа од 50 евра, претећи му, а један од оптужених нанео му и тешку телесну повреду, сви оптужени су учинили тежи облик кривичног дела отмице у саизвршлаштву, а један од њих и кривично дело тешке телесне повреде. (Пресуда Врховног суда Србије Кж 420/05 од 25. маја 2005)

Случај #2 За кривична дела за које се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна, не може се изрећи условна осуда. Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а за које му је изречена условна осуда, а пресудом другостепеног суда, пресуда првостепеног суда је потврђена. Основан је захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца. За поменуто кривично дело предвиђена је казна затвора од једне до десет година, а након измене КЗ-а („Сл. гласник РС”, бр. 72/09 од 3. септембра 2009) за ово кривично дело је предвиђена казна затвора од две до десет година, а у члану 66. ст. 2. КЗ-а је предвиђено да се за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна не може изрећи условна осуда.

Кривично дело отмице у пракси је веома заступљено и изазива бројне дилеме и недоумице, па га у овом тексту стога илуструјемо бројним карактеристичним судским одлукама.

На основу наведеног, донета је декларативна пресуда утврђењем да је учињена повреда Закона у корист окривљеног. (Пресуда Врховног касационог суда Кзз 67/10 од 26. маја 2010) Правилно је првостепени суд утврдио да је оптужени извршио кривично дело отмице у помагању из члана 64. ст. 1. КЗС-а у вези са чланом 24. КЗЈ-а на тај начин што је помогао двојици малолетних саучесника према којима је кривични поступак издвојен, да ово кривично дело изврше, на тај начин што им је ставио на располагање возило на месту где су двојица младића отети и где су били спречени да се слободно крећу, а затим прикривао извршење овог дела, да би на крају прихватио да од сведока преузме новац који је био изнуђен да би и младић који је задржан био пуштен на слободу. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж 169/96 од 8. маја 1996)

7. Кривично дело из члана 134. КЗ-а и однос са другим кривичним делима Случај #1

Када је кривично дело отмице извршено у подстрекавању и отмице у покушају на штету малолетног лица, пре 15. марта 2002. године, у таквој ситуацији у погледу кривичне одговорности окривљеног мора се применити стари закон као блажи за оптуженог. Наиме, нови закон је објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 10/02 и ступио је на снагу 15. марта 2002. године, а имајући у виду запрећене казне за поменуто кривично дело, када се ради о малолетном лицу стари закон је блажи за учиниоца. У Кривичном закону Републике Србије из 1998. године, у члану 64. ст. 2, која је извршена према малолетном лицу, је предвиђено да ће се учинилац казнити затвором у трајању од најмање пет година, што би значило да би тиме предвиђена и првостепена надлежност окружног, а не општинског суда. (Решење Окружног суда у Ваљеву Кж 342/02 од 8. октобра 2002)

Кривично дело отмице представља специјални случај противправног лишења слободе одвођењем или задржавањем неког лица са елементима изнуде или принуде, а оштећени се покорава наредбама које имају за циљ да се од задржаног лица изнуди новац или друга имовинска корист или да се то или неко друго лице принуди да нешто учини, не учини или трпи. (Пресуда Окружног суда у Новом Саду К 13/08 и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1268/06 од 26. септембра 2006)

Случај #5 Кривично дело отмице које би по закону који је важио у време извршења дела било квалификовано по члану 64. ст. 1. КЗС-а, применом новог Кривичног законика као блажег закона

Случај #2 Када је оптужени употребио силу или претњу приликом отмице оштећене, а која није довршена због наиласка полиције, а истовремено је злоупотребио свој положај официра полиције, извадио полицијску значку пред оштећеном говорећи „полиција” поставља се озбиљно питање да ли је тада могућ стицај кривичног дела отмице у покушају из члана 64. ст. 1. КЗС-а у вези са чланом 19. КЗЈ-а и кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 242. ст. 1. КЗС-а. (Пресуда Општинског суда у Чачку К 30/03 од 15. јула 2003. и Решење Окружног суда у Чачку Кж 422/03 од 21. јануара 2004)

159 lege artis ● јул–август 2016.

Случај #4

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Случај #3

треба квалификовати по члану 34. ст. 1. тог Законика. Правилно је првостепени суд окривљеног огласио кривим због кривичног дела отмице из члана 64. ст. 1. КЗС-а. Међутим, после тога донет је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. за које је предвиђена казна затвора од једне до десет година, што значи да је КЗ блажи за оптуженог јер је у члану 64. ст. 1. КЗС-а била прописана казна затвора од најмање три године. Имајући при томе у виду одредбу члана 5. ст. 2. КЗ-а која суд обавезује да примени блажи закон за учиниоца, то је Врховни суд преиначио првостепену пресуду и радње окривљеног квалификовао као кривично дело отмице из чл. 134. ст. 1. КЗ-а. (Пресуда Врховног суда Србије Кж 264/06 од 8. марта 2006)

КРИВИЧНО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

Силу и претњу треба схватити као суштину кривичног дела принуде.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

160

Случај #3

Случај #6

Када су окривљени према оштећеном предузели радње извршења кривичног дела отмице и при томе му претили тешком телесном повредом, а такође му и нанели тешке телесне повреде, у конкретном случају се може радити о извршењу два кривична дела у стицају и то отмице из члана 64. ст. 2. КЗС-а и кривичног дела тешке телесне повреде из члана 53. ст. 1. КЗС-а. (Пресуда Општинског суда у Чачку К 44/99 од 27. децембра 2001. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 198/03 од 17. јуна 2003)

Извршено је кривично дело противправног лишења слободе, а не кривично дело отмице јер није било речи о изнуди новца као другом неопходном елементу за ово кривично дело, поред противправног лишења слободе. (Пресуда Врховног суда Србије Кж 516/05 од 31. јануара 2006)

Случај #4 Када је учинилац који је власник видео клуба, да би повратио изнајмљену опрему која му није враћена, дошао у стан и уместо лица које није вратило изнајмљену опрему, затекао само његовог брата, извео га из стана уз помоћ још једног лица, тако да су га прво ударали безбол палицом, па му марамом везали очи и одвели га у подрум у коме су га држали до сутрадан, када су га извели из подрума и оставили га одвожењем на други крај града уз претњу да мора да донесе 24.000 динара тиме се ради о извршењу кривичног дела отмице из члана 64. КЗС-а у стицају са кривичним делом лаке телесне повреде из члана 54. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а. (Пресуда Петог општинског суда у Београду К 540/01 од 25. марта 2005. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2091/05 од 31. августа 2005)

Случај #5 Извршење кривичног дела отмице од стране организоване криминалне групе је квалификаторни облик основног дела због чега се удруживање ради вршења кривичних дела конзумира тежим обликом кривичног дела отмице јер се кривично дело отмице може извршити искључиво, у конкретном случају, од стране организоване криминалне групе. (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 18/12 од 25. јануара 2013)

Случај #7 Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. у вези са чланом. 33. КЗ-а у стицају са кривичним делом злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а. Пресудом другостепеног суда, првостепена пресуда је преиначена, тако што се утврђује да се у радњама окривљених стичу сва обележја кривичног дела отмице у саизвршилаштву из члана 134. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а па их за исто дело осуђује на... Доказима је утврђено да су окривљени поступали према оштећеном с намером да од њега изнуде новац, а што представља једно дрско, безобзирно, неуобичајено малтретирање, понижавање и злостављање праћено физичким боловима и психичким патњама, скидањем одеће, противправним лишавањем слободе, одвожење тога лица на забачено место, претраживање његове гардеробе у току вожње од стране једног од окривљених са противправним одузимањем мобилног телефона, терање да трчи и узвикује одређене речи, а што све скупа, гледајући по својој природи, предузете кривичноправне радње чини саставним делом противправног лишења слободе, принуде и изнуде као конститутивних елемената кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а. Имајући у виду наведено, у погледу правне квалификације кривичних дела је извршено преиначење пресуде првостепеног суда, како је то наведено у изреци. (Пресуда Општинског суда у Бачкој Тополи К 125/06 од 27. октобра 2006. и Пресуда Окружног суда у Суботици Кж 22/07 од 13. фебруара 2007)

Kaлендар важења правних аката

● Уредба о обавезној производњи и промету хлеба од брашна „Т-500”, објављена у „Сл. гласнику РС”, бр. 7/16 од 29. 1. 2016. године, а ступила је на снагу 1. 2. 2016. године – важи до 31. јула 2016. године ● Правилник о безбедности машина, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 13/10 од 12. 3. 2010. године – престаје да важи 1. септембра 2016. године ● Правилник о безбедности машина, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 58/16 од 22. 6. 2016. године, а ступио је на снагу 30. 6. 2016. године – примењује се од 1. септембра 2016. године

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ или се одложено примењују у целости или у делу:

161

● Закон о допунама Закона о јавном тужилаштву, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 106/15 од 21. 12. 2015. године, а ступио је на снагу 29. 12. 2015. године – члан 1. овог закона примењује се од 1. септембра 2016. године ● Правилник о изменама и допунама Правилника о Листи лекова који се прописују и издају на терет средстава обавезног здравственог осигурања, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 57/16 од 17. 6. 2016. године – ступио је на снагу 25. јуна 2016. године, осим одредаба члана 1. ст. 7, 11. и 13, члана 2. ст. 1, 2, 4, 9, 12, 25. и 26, члана 3. став 2, члана 5. ст. 3, 5. и 16, члана 6. ст. 6. и 10, члана 7, члана 8. ст. 5, 6, 13. и 19, члана 10. ст. 1, 4. и 9, члана 11. ст. 4, 6, 8. и 9, члана 12. став 3, члана 13. ст. 5. и 7, члана 15. ст. 6, 8, 10, 13, 17, 20, 25, 32, 37, 46. и 47, члана 16. ст. 3. и 4, члана 17. став 2, члана 18. ст. 4, 10. и 11, члана 20. ст. 8, 10, 13, 15. и 17, члана 21. ст. 2. и 4. и члана 22. став 2, које се примењују од 1. септембра 2016. године

lege artis ● јул–август 2016.

● Закон о допуни Закона о судијама, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 106/15 од 21. 12. 2015. године, а ступио је на снагу 29. 12. 2015. године – примењује се од 1. септембра 2016. године

Имате питање? Имамо одговор! У овој рубрици доносимо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора на њих имају искључиво претплатници на наш часопис

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

ЈАВНЕ НАБАВКЕ

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

162

П: Да ли постоје законске препреке за прихватање донације од стране физичког лица и то половног медицинског апарата дефибрилатора? Наведени апарат је у исправном стању, али не поседује Решење агенције за лекове и медицинска средства Републике Србије за стављање у промет из разлога престанка производње овог модела. За исти је обезбеђена гаранција, као и потврда о исправности и употреби од одговорајућег сервиса са којим наша болница има потписан уговор о одржавању медицинске и дијагностичке опреме. О: Са становишта Закона о јавним набавкама немате никакав проблем да прихватите овакву донацију јер је у питању доброчин посао, тј. донација. Уколико уговор који помињете о одржавању медицинске и дијагностичке опреме обухвата и овај модел који намеравате да примите (или сте можда уговор радили за јединичне цене без навођења конкретних модела), такође можете на овај начин регулисати одржавање ове опреме. Да ли бисте евентуално имали проблем са здравственом инспекцијом јер користите апарат који нема Решење АЛИМС-а, треба да проверите са овим телима, но са становишта Закона о јавним набавкама не кршите закон.

ПОРЕЗИ П: Молим вас за инструкције прометовања и опорезивања непокретности у следећим случајевима: 1) продаја објекта (први пренос) и узимање истог у финансијски лизинг, 2) продаја објекта који је раније био прометован и узимање у финансијски лизинг,

3) откуп објекта који је раније био прометован од правног лица које је у систему ПДВ-а. Молим вас за третман продаје и пореза по тачкама 1, 2. и 3. и било који следећи промет непокретности ако се уговором дефинише да се промет врши у складу са чланом 10. ст. 2. тач. 2) под условом да су обе стране обвезници ПДВ-а и да ће непокретност користити за обављање делатности? О: У складу са одредбама Закона о порезу на додату вредност промет добара је пренос права располагања на телесним стварима лицу које тим добрима може располагати као власник (пренос права располагања на грађевинским објектима или економски дељивим целинама у оквиру тих објеката се у смислу члана 4. Закона сматра прометом добара). Чланом 25. ст. 2. тач. 3) Закона о порезу на додату вредност прописано је пореско ослобођење без права на одбитак претходног пореза за промет објеката, осим првог преноса права располагања на новоизграђеним грађевинским објектима или економски дељивим целинама у оквиру тих објеката и првог преноса власничког удела на новоизграђеним грађевинским објектима или економски дељивим целинама у оквиру тих објеката, као и промета објеката и економски дељивих целина у оквиру тих објеката, укључујући и власничке уделе на тим добрима, у случају када је уговором на основу којег се врши промет тих добара, закљученим између обвезника ПДВ-а, предвиђено да ће се на тај промет обрачунати ПДВ, под условом да стицалац обрачунати ПДВ може у потпуности одбити као претходни порез. Правилником о утврђивању појединих добара и услуга из члана 25. Закона о порезу на

Право место за ваше питање!

Према томе, ако је у конкретном случају реч о првом преносу права располагања на становима – економски дељивим целинама у оквиру новоизграђеног грађевинског објеката који се испоручују као посебне целине, ПДВ се обрачунава по стопи прописаној Законом. Лизинг непокретности која је већ била прометована, по својој природи представља промет добара. Наиме, чланом 4. Закона прописано је да се прометом добара сматра предаја добара на основу уговора о лизингу, односно закупу, закљученог на одређени период, за покретне или непокретне ствари, када ниједна од уговорних страна не може раскинути уговор ако се стране придржавају уговорних обавеза. У том смислу, лизинг већ прометоване непокретности би, према нашем тумачењу, био у складу са чланом 25. Закона ослобођен ПДВ-а без права на одбитак претходног пореза. За детаљније информације о пореском третману промета непокретности неопходно је извршити увид у околности предметног случаја за шта препоручујемо да прибавите подршку компетентног пореског саветника.

П: Школа за набавке (конкретно, намирница – за наставу – месо; млечни производи; воће и поврће; остале намирнице за припремање хране) има на годишњем нивоу 100.000 динара без ПДВ-а. Да ли Правилником о поступку набавки у школи можемо, због специфичности неких набавки одредити износ до којег се може плаћати само по рачуну, пошто нам је Општина то оспорила? За исту набавку (100.000 дин.) само је један маркет преузео спецификације производа и школи је достављена само једна понуда, али стоји: цене истакнуте на или поред производа. Шта урадити у том случају? О: Уколико се ради о набавци из члана 39. став 2. Закона о јавним набавкама, потребно је да својим интерним актом уредите на који начин ћете обезедити конкуренцију у поступку набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује, а можете уредити и сва друга питања у погледу плаћања у вези са тим набавкама поштујући одредбе Закона о јавним набавкама. Такође, напомињемо да према члану 56. ст. 2. Закона о буџетском систему корисници буџетских средстава преузимају обавезе на основу писаног уговора или другог правног акта, уколико законом није другачије прописано. Уколико понуда не садржи све податке које сте тражили обрасцем понуде, поступак морате поновити.

РАДНИ ОДНОСИ П: Колегиница је била на породиљском од– стуству, након чега је користила сразмерни део

ЈАВНЕ НАБАВКЕ

163 lege artis ● ЈУЛ-АВГУСТ 2016.

годишњег одмора и после тога годину дана неплаћеног одсуства. Пошто је током коришћења неплаћеног одсуства остала поново трудна, а неплаћено јој истиче 1. јуна 2016. године, да ли постоји сметња да након искоришћеног неплаћеног одсуства отвори одмах трудничко боловање? О: Не видимо никакву сметњу да после искоришћеног неплаћеног одсуства, у складу са решењем о том одсуству, запослена одмах отвори трудничко боловање. Наравно, потребно је да благовремено прибави лекарско уверење – дознаку ради отварања трудничког боловања и да га предочи послодавцу, како би одмах после неплаћеног наставила боловање.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 120/2012 и 86/2015, у даљем тексту: Правилник) прописано је шта се сматра објектима, у смислу члана 25. ст. 2. тач. 3) Закона. Сходно напред наведеном, промет објеката и економски дељивих целина у оквиру објеката ослобођен је ПДВ-а без права на одбитак претходног пореза, осим: 1) ако се ради о првом преносу права располагања на новоизграђеном грађевинском објекту или економски дељивој целини у оквиру тог објекта, односно 2) ако се ради о промету објекта за који се ПДВ обрачунава из разлога што је, уз испуњење прописаних услова, уговором на основу којег се врши пренос права располагања на том објекту предвиђено да се на тај промет обрачунава ПДВ.

Подаци од значаја за рад пословних субјеката Износи личних примања запослених

табеле и узорци

ВРСТА ИСПЛАТЕ

ПОРЕСКИ ТРЕТМАН

1. 2. 3. Регрес за коришћење годишњег одмора

Исплата по овом основу је обавезна, у висини утврђеној општим актом, односно уговором о раду код послодавца (члан 118. тач. 6) Закона о раду)

Плаћају се све пореске обавезе као на зараду

Отпремнина код одласка у пензију

Према Закону о раду, исплаћује се најмање у висини 2 просечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за статистику (60.520 · 2 = 121.040)

Не опорезује се до износа двоструке месечне зараде по запосленом у Републици према последњем податку (2 · 60.520 = 121.040 дин.)

Јубиларна награда

До висине утврђене општим актом послодавца

Неопорезиво до 18.331 динара годишње

Накнада трошкова превоза до посла и повратка са посла

До висине цене превозне карте у јавном саобраћају

Не опорезује се до висине превозне карте, односно до висине стварних трошкова превоза, а највише до 3.666 дин.

Накнада за исхрану у току рада

Исплата по овом основу је обавезна, у висини утврђеној општим актом, односно уговором о раду код послодавца (члан 118. тач. 5) Закона о раду)

Плаћају се све пореске обавезе као на зараду

Дневница за службено путовање у земљи

До висине прописане општим актом, односно уговором о раду код послодавца (члан 118. тач. 2) Закона о раду)

Неопорезиво до 2.201 дин. по дневници

Дневница за службено путовање у иностранство

У висини утврђеној општим актом послодавца (члан 118. тач. 3) Закона о раду)

Не опорезује се до износа прописаног Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Сл. гласник”, бр. 86/07, 84/14 и 84/15), а највише до 15 евра; за субјекте ван јавног сектора неопорезиво је до 50 евра

164 lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ПО ЗАКОНУ О РАДУ

Теренски додатак (дневна Према Закону о раду, ако се предвиди општим актом, односно накнада за повећане трошкове рада на терену) уговором о раду

Плаћају се све пореске обавезе као на зараду

ВРСТА ИСПЛАТЕ

ПО ЗАКОНУ О РАДУ

ПОРЕСКИ ТРЕТМАН

1. 2. 3. Накнада трошкова погребних услуга запосленом у случају смрти брачног друга и деце, члановима уже породице у случају смрти запосленог

Према члану 119. тач. 2) Закона о раду, послодавац је обавезан на ове исплате до висине трошкова погребних услуга, а према приложеним рачунима

За запосленог и члана његове породице не опорезује се до 64.162 дин.

Солидарна помоћ породици у случају смрти пензионисаног радника

Исплаћује се у складу са општим актом и уговором о раду

Неопорезиво до 64.162 дин.

Солидарна помоћ за дужу или тежу болест, рехабилитацију или тежу инвалидност запосленог или члана његове породице

До висине утврђене општим актом послодавца

Неопорезиво до 36.665 дин. по случају

Остале солидарне помоћи (чл. 120. тач. 1) Закона о раду)

До висине утврђене општим актом послодавца

Опорезује се цео износ само порезом по стопи од 10%

Стипендије и кредити ученика и студената – ученицима средњих школа и студентима виших школа и факултета

На начин утврђен општим актом послодавца

Неопорезиво до 11.000 дин. месечно

Стипендије и кредити ученика основних школа – када су родитељи запослени код послодавца

На начин утврђен општим актом послодавца

Исплата има карактер зараде, на цео износ плаћају се доприноси за социјално од 19,9% + 17,9% и порез по стопи од 10%

Зајам који послодавац исплаћује запосленима

Исплаћује се у висини и према условима утврђеним општим актом или уговором о раду код послодавца

Не опорезује се

Хранарине и стипендије које спортистима исплаћују аматерски спортски клубови

Према прописима који уређују спорт

Неопорезиво до 9.166 дин. месечно

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Исплате разних видова помоћи запосленима

165 lege artis ● јул–август 2016.

Остала примања

табеле и узорци

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

166

ВРСТА ИСПЛАТЕ

ПО ЗАКОНУ О РАДУ

ПОРЕСКИ ТРЕТМАН

1. 2. 3. Накнада трошкова превоза сопственим путничким моторним возилом у службене сврхе

Према члану 118. тач. 2) и 3) Закона о раду утврђује се општим актом или уговором о раду код послодавца

Не опорезује се до 30% цене 1 l бензина помноженог са бројем потрошених литара, а највише до 6.417 дин. месечно

Додатак за одвојени живот

Исплаћује се у складу са општим актом или уговором о раду

Плаћају се све пореске обавезе као на зараду

Накнада трошкова смештаја на службеном путу

До висине прописане општим актом, односно уговором о раду код послодавца (према Закону о раду)

Неопорезиво до износа приложеног рачуна

Накнада трошкова превоза на службеном путовању

Признају се у целини према приложеним рачунима

Неопорезиво до висине приложених рачуна превозника у јавном саобраћају

Накнада трошкова смештаја и исхране за рад на терену (ако послодавац није запосленом обезбедио смештај и исхрану без накнаде) (члан 118. тач. 4) Закона о раду)

У висини трошкова смештаја и исхране у складу са општим актом и уговором о раду

Не плаћају се пореске обавезе

Отпремнина при отказу уговора о раду вишку запослених због технолошких, економских или организационих промена (по чл. 158. и 159. Закона о раду)

Исплаћује се у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, а не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада код послодавца код кога се остварује право на отпремнину. Зарадом се сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина

Неопорезиво до најнижих износа исплате по годинама рада из претходне колоне (члан 9. ст. 1. тач. 18) Закона о порезу на доходак грађана)

наставак на следећој страни

→

ВРСТА ИСПЛАТЕ

ПО ЗАКОНУ О РАДУ

ПОРЕСКИ ТРЕТМАН

1. 2. 3. Запосленом који је утврђен као вишак у 2016. години престаје радни однос када се добровољно определи за једну од опција, која је за њега најповољнија, и то за: 1) отпремнину у висини динарске противвредности 200 евра по години стажа осигурања, по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца, с тим да укупна висина отпремнине не може бити већа од 8.000 евра у динарској противвредности;

За лица старија од 50 година живота – неопорезиво у потпуности без обзира на износ

167 lege artis ● јул–август 2016.

2) отпремнину обрачунату на начин утврђен Законом о раду, с тим да укупна висина отпремнина не може бити већа од 8.000 евра у динарској противвредности, а висина средстава по години стажа осигурања код последњег послодавца не може бити већа од 500 евра у динарској противвредности, по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца;

Не опорезује се до износа из претходне колоне – члан 9. ст. 1. тач. 20) Закона о порезу на доходак грађана, а на износ преко тога, према члану 85. Закона о порезу на доходак грађана – плаћа се порез по стопи од 20% по умањењу за 20% нормираних трошкова.

3) отпремнину у износу од шест (6) просечних зарада по запосленом у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике – за запослене који имају више од 15 година стажа осигурања (тренутно: 6 · 60.520 = 363.120 динара). Стимулативне отпремнине при споразумном престанку радног односа (члан 177. Закона о раду)

Исплаћује се у складу са општим актом или уговором о раду

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Једнократна новчана накнада запосленима за чијим је радом престала потреба по Програму за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2016. годину („Сл. гласник РС“ бр. 9/15, 84/15 и 19/16)

Плаћају се све пореске обавезе као на зараду

Корисни правни акти Предлог за извршење због поновног сметања државине – члан 366. ЗИО

табеле и узорци

ПРИВРЕДНИ ИЛИ ОСНОВНИ СУД У

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

168

Извршни поверилац: (име и презиме за физичко лице/пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења и ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица). Извршни дужник: (име и презиме за физичко лице/пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица). Извршење спроводи суд (Напомена Редакције: суд је искључиво надлежан за извршење чињења, нечињења и трпљења – члан 4. ст. 1. ЗИО) Вредност:

динара

У 4 примерка, са

прилога

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ На основу правноснажног и извршног решења суда у , број од године, на предлог извршног повериоца одређено је извршење решењем овог суда број , одузимањем из поседа извршног дужника кат. парц. бр. , површине ha, уписане у Лист непокретности број КО , и њеном предајом на коришћење извршном повериоцу. Доказ: решење број

од

године и решење број

Противно забрани, извршни дужник је дана

од

године.

године, поново самовласно ушао наставак на следећој страни

→

у наведену њиву, преорао је трактором и одбио да је преда у државину извршном повериоцу, чиме је извршио ново сметање поседа на исти начин као и претходно.

РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ

I На основу решења суда у , број од године, на благовремени предлог извршног повериоца из , ОДРЕЂУЈЕ СЕ ИЗВРШЕЊЕ против извршног дужника из , због поновног сметања поседа, па се НАЛАЖЕ извршном дужнику да врати кат. парц. бр. површине ha, уписане у Лист непокретности број КО , у државину извршном повериоцу.

III Извршење спроводи суд.

, дана

године Извршни поверилац:

Напомена Редакције: Предлог за извршење због поновног сметања државине може се поднети у року од 30 дана од дана сазнања за поновно сметање државине, а најкасније у року од једне године од поновног сметања. – члан 366. ст. 2. ЗИО.

169 lege artis ● јул–август 2016.

II Ради намирења потраживања извршног повериоца на име трошкова овог извршног поступка ОДРЕЂУЈЕ СЕ извршење пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника које се нађу у његовом стану у ул. бр. , и намирењем извршног повериоца из продајне цене.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Имајући у виду претходно наведено, а у складу са чланом 366. ЗИО, извршни поверилац предлаже да суд донесе

Предлог за извршење на основу веродостојне исправе продајом непокретности – члан 151. Закона о извршењу и обезбеђењу

табеле и узорци

ПРИВРЕДНИ ИЛИ ОСНОВНИ СУД У

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

170

Извршни поверилац: (име и презиме за физичко лице/пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења и ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица). Извршни дужник: (име и презиме за физичко лице/пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица). Извршење спроводи јавни извршитељ (име и презиме) из (У предлогу за извршење поверилац је дужан да означи конкретно одређеног и месно надлежног јавног извршитеља који ће спроводити извршење). Ради наплате:

динара

У 4 примерка, са

прилога

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ на основу веродостојне исправе

Извршни поверилац потражује укупан износ главног дуга од динара са припадајућом законском затезном каматом, на основу веродостојне(их) исправе(а), и то: .

наставак на следећој страни

→

Доказ: веродостојна исправа – бр. од са датумом валуте од године, у оригиналу или овереној копији (уколико се извршење тражи на основу фактуре – рачуна, потребно је доставити и отпремницу или други писмени доказ о томе да је извршни дужник обавештен о његовој обавези). , улица КО

ДОКАЗ: извод из катастра непокретности број

КО

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Извршни дужник је власник непокретности (опис непокретности), која се налази у број , уписане у Лист непокретности број

. .

Имајући у виду да извршни дужник није испунио своју обавезу по доспелости, то извршни поверилац на основу Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) и достављених доказа, предлаже да суд донесе следеће

РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ

I ОБАВЕЗУЈЕ СЕ извршни дужник ___________, да у року од осам (8) дана (уколико се извршење тражи на основу менице или чека као веродостојне исправе рок је пет (5) дана), од дана пријема писменог отправка овог решења намири потраживање извршног повериоца ______________, у износу од ___________ динара са законском затезном каматом почев од _____ године па до коначне исплате, као и трошкове извршног поступка у износу који суд одреди.

171 lege artis ● јул–август 2016.

II Уколико извршни дужник у остављеном року не намири потраживање из првог става овог решења, ОДРЕЂУЈЕ СЕ ИЗВРШЕЊЕ на непокретности извршног дужника – објекат ___________ површине __ m2, који се налази у ______, улица ____број, на катастарској парцели ___________, под редним бројем ___________, уписан у Лист непокретности ____________ КО ___________, и то: УПИСОМ ЗАБЕЛЕЖБЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ У КАТАСТАР НЕПОКРЕТНОСТИ, ПРОЦЕНОМ ВРЕДНОСТИ И ПРОДАЈОМ НЕПОКРЕТНОСТИ, као и НАМИРЕЊЕМ извршног повериоца из продајне цене. III Извршење ће спровести јавни извршитељ ___________ из _________ (навести име и презиме месно надлежног јавног извршитеља, као и адресу). IV Против овог решења може се изјавити приговор у року од осам (8) дана од дана достављања решења. У

, дана

године Извршни поверилац:

наставак на следећој страни

→

табеле и узорци

Напомена Редакције: Чланом 52. ст. 2. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), прописано је да веродостојне исправе јесу: 1) меница и чек домаћег и страног правног лица, са протестом ако је потребан за заснивање потраживања; 2) извод из Централног регистра хартија од вредности о стању на рачуну законитог имаоца обвезница или инструмента тржишта новца (трезорски, благајнички и комерцијални записи) и одлука о њиховом издавању; 3) рачун домаћег или страног лица, са отпремницом или другим писменим доказом о томе да је извршни дужник обавештен о његовој обавези; 4) извод из пословних књига о извршеним комуналним или сродним услугама; 5) обрачун или извод из пословних књига за потраживање таксе за јавни медијски сервис; 6) јавна исправа која ствара извршиву новчану обавезу;

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

172

7) банкарска гаранција; 8) акредитив; 9) оверена изјава извршног дужника којом овлашћује банку да с његовог рачуна пренесе новчана средства на рачун извршног повериоца; 10) обрачун камате са доказом о основу доспелости и висини потраживања; 11) привремена или окончана ситуација о извршеним грађевинским радовима; 12) обрачун о награди и накнади трошкова адвоката. Сагласно одредби члана 53. Закона о извршењу и обезбеђењу, веродостојна исправа је подобна за извршење ако садржи податке о извршном повериоцу и извршном дужнику и предмет, врсту, обим и доспелост обавезе извршног дужника. Ако се доспелост обавезе не може утврдити из веродостојне исправе, извршни поверилац је дужан да уз веродостојну исправу приложи писмени доказ да је извршном дужнику оставио накнадни рок да испуни обавезу.

Предлог за извршење ради враћања запосленог на рад и накнада изгубљене зараде – чл. 381–384. ЗИО

Извршни поверилац: из , ул. рођења и ЈМБГ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ОСНОВНИ СУД У (име и презиме), (пребивалиште), датум

Извршни дужник: (пословно име за правно лице/ пословно име или име и презиме за предузетника ), из , ул. (седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), матични број и ПИБ . Извршење спроводи суд (Напомена Редакције: суд је искључиво надлежан за извршење извршних исправа у вези враћања запосленог на рад – чл. 4. ст. 1. ЗИО) Вредност:

динара

173

прилога

lege artis ● јул–август 2016.

У 4 примерка, са

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ Правноснажном и извршном пресудом Основног суда у , број од . године, обавезан је извршни дужник да врати извршног повериоца на рад на пословима (опис послова), у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. Доказ: Правноснажна и извршна пресуда Основног суда у (број) (датум доношења) у оригиналу или овереној копији или препису са потврдом о извршности Извршни поверилац се дана године пријавио надлежној служби извршног дужника ради распореда на послове , али овлашћено лице је одбило да га врати на рад. Извршни поверилац је тражио да му извршни дужник исплаћује и месечну зараду у износу од динара од дана правноснажности одлуке о враћању на рад па док не буде враћен на послове , али је овлашћено лице службе извршног дужника и овај захтев одбило. Доказ: потврда службеног лица од

Имајући у виду претходно наведено, извршни поверилац предлаже да суд донесе

наставак на следећој страни

→

РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ I На основу правноснажне и извршне пресуде Основног суда у , број од године, ОДРЕЂУЈЕ СЕ извршење, па се НАЛАЖЕ извршном дужнику из , да врати извршног повериоца на рад на послове , у року од дана од дана пријема овог решења. II Уколико извршни дужник у остављеном року не поступи сагласно налогу из става првог изреке овог решења, ИЗРИЧЕ СЕ новчана казна извршном дужнику у износу од динара, коју ће суд спровести по службеној дужности.

табеле и узорци

III Уколико извршни дужник поступи сагласно налогу из става првог изреке овог решења, ДУЖАН ЈЕ да о томе одмах приложи несумњиве доказе, те да достави исте суду са позивом на број предмета.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

174

IV ОБАВЕЗУЈЕ СЕ извршни дужник из да извршном повериоцу из , исплати месечне износе зарада доспелих од правноснажности извршне исправе до враћања извршног повериоца на рад, и то у износу од динара за месец, у износу од динара за месец , а све у року од 8 дана од дана пријема овог решења. V Уколико извршни дужник у остављеном року не намири потраживање из става четвртог овог решења, ОДРЕЂУЈЕ СЕ ИЗВРШЕЊЕ НА НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА НА РАЧУНУ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА, па се НАЛАЖЕ Организацији за принудну наплату да наложи банкама да блокирају рачуне извршног дужника број код банке и др., као и да пренесу новчана средства у висини потраживања извршног повериоца одређеног у ставу четвртом изреке овог решења, на рачун извршног повериоца број код банке . VI Ово решење има дејство решења о извршењу. VII Извршење спроводи суд. У

, дана

године Извршни поверилац:

Напомена Редакције: Члан 384. ЗИО – Суд по предлогу извршног повериоца који захтева враћање на рад, може донети решење које има дејство решења о извршењу којим се послодавац обавезује да повериоцу исплати месечне износе зараде која је доспела од правноснажности пресуде до враћања извршног повериоца на рад (накнада изгубљене зараде). Накнада изгубљене зараде одређује се у износу који би поверилац примио да је био на раду, с порезима и доприносима који се исплаћују из зараде. Предлог за накнаду изгубљене зараде може да се поднесе с предлогом за извршење ради враћања запосленог на рад или касније, до окончања извршног поступка. Члан 61. ЗИО у вези са чл. 384. ЗИО – Предлог за накнаду изгубљене зараде обавезно треба да садржи захтев да се извршни дужник обавеже да намири потраживање у року од 8 дана од дана пријема решења, као и одређена средства и предмете извршења ако потраживање не буде намирено у остављеном року, под претњом одбачаја предлога без претходног враћања на допуну.

Предлог за извршење на основу веродостојне исправе (споразум о месној надлежности)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ПРИВРЕДНИ ИЛИ ОСНОВНИ СУД У ____________ Извршни поверилац: (име и презиме за физичко лице/пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/ седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења , ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица), текући рачун: , код банке. Извршни дужник: (пословно име за правно лице/пословно име или име и презиме за предузетника или физичко лице које обавља делатност), из , ул. (седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а ), матични број број и ПИБ , текући рачун: , код банке. Извршење спроводи јавни извршитељ (име и презиме) из (У предлогу за извршење поверилац је дужан да означи конкретно одређеног и месно надлежног јавног извршитеља који ће спроводити извршење).

lege artis ● јул–август 2016.

Уговорена месна надлежност суда у случају парничног поступка по приговору дужника.

175

, у

Ради наплате:

динара

У 4 примерка, са

прилога

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ на основу веродостојне исправе

Извршни поверилац потражује укупан износ главног дуга од динара са припадајућом законском затезном каматом, на основу веродостојне(их) исправе(а), и то: . Доказ: веродостојна исправа – бр. од са датумом валуте од године, у оригиналу или овереној копији (уколико се извршење тражи на основу фактуре – рачуна, потребно је доставити и отпремницу или други писмени доказ о томе да је извршни дужник обавештен о његовој обавези). Имајући у виду да извршни дужник није испунио своју обавезу по доспелости, то извршни поверилац на основу Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. наставак на следећој страни

→

106/15) и достављених доказа, предлаже да суд донесе следеће

РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ

табеле и узорци

I ОБАВЕЗУЈЕ СЕ извршни дужник , да у року од осам (8) дана (уколико се извршење тражи на основу менице или чека као веродостојне исправе рок је пет (5) дана), од дана пријема писменог отправка овог решења намири потраживање извршног повериоца , у износу од динара са законском затезном каматом почев од године па до коначне исплате, као и трошкове извршног поступка у износу који суд одреди.

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

176

II Уколико извршни дужник у остављеном року не намири потраживање из првог става овог решења, ОДРЕЂУЈЕ СЕ ИЗВРШЕЊЕ, и то: – НА НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА НА РАЧУНУ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА, па се НАЛАЖЕ Организацији за принудну наплату да наложи банкама да блокирају рачуне извршног дужника, број код банке и др., као и да пренесу новчана средства у висини потраживања извршног повериоца одређеног у ставу првом изреке овог решења, на рачун извршног повериоца број код банке . и – ПОПИСОМ, ПРОЦЕНОМ И ПРОДАЈОМ ПОКРЕТНИХ СТВАРИ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА , које се налазе у државини извршног дужника, као и НАМИРЕЊЕМ извршног повериоца из продајне цене, ради наплате потраживања извршног повериоца из првог става овог решења. III Извршење ће спровести јавни извршитељ месно надлежног јавног извршитеља, као и адресу).

из

(навести име и презиме

IV Против овог решења може се изјавити приговор у року од осам (8) дана од дана достављања решења. У случају да по приговору извршног дужника поступак буде настављен као поводом приговора против платног налога исти наставити пред судом у , који је надлежан по споразуму о месној надлежности. ПРИЛОГ: Споразум о месној надлежности од У

, дана

године.

године Извршни поверилац:

Предлог за извршење на основу веродостојне исправе на новчаним средствима на рачуну извршног дужника који је правно лице, предузетник или физичко лице које обавља делатност – члан 299. ЗИО

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ПРИВРЕДНИ ИЛИ ОСНОВНИ СУД У Извршни поверилац: (име и презиме за физичко лице/ пословно име за правно лице), из , ул. (пребивалиште/седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), датум рођења , ЈМБГ (за физичка лица), матични број и ПИБ (за правна лица), текући рачун: , код банке. Извршни дужник: (пословно име за правно лице/пословно име или име и презиме за предузетника или физичко лице које обавља делатност), из , ул. (седиште или адреса за пријем поште уписана код АПР-а), матични број и ПИБ , текући рачун: , код банке.

177 lege artis ● јул–август 2016.

(Напомена Редакције: Ако је у предлогу за извршење као извршни дужник назначена Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, извршни поверилац је дужан да поред рачуна извршења буџета, назначи директног корисника буџетских средстава због чијег рада је настало потраживање које се намирује и јединствени број корисника јавних средстава који припада том кориснику буџетских средстава. Ако је у предлогу за извршење као извршни дужник назначен индиректни корисник буџетских средстава, извршни поверилац дужан је да назначи рачун преко кога индиректни корисник буџетских средстава послује, његов матични број и његов ПИБ). (Напомена Редакције: у предлогу за извршење ради намирења новчаног потраживања може се назначити више средстава и предмета извршења која истовремено треба да се спроведу или тако да се следећа спроведу тек ако претходна нису довољна да се извршни поверилац намири). Извршење спроводи јавни извршитељ име и презиме из (У предлогу за извршење поверилац је дужан да означи конкретног и месно надлежног јавног извршитеља који ће спроводити извршење). Ради наплате:

динара

У 4 примерка, са

прилога

наставак на следећој страни

→

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ на основу веродостојне исправе Извршни поверилац потражује укупан износ главног дуга од динара са припадајућом законском затезном каматом, на основу веродостојне(их) исправе(а), и то: .

табеле и узорци

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

178

РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ I ОБАВЕЗУЈЕ СЕ извршни дужник , да у року од осам (8) дана (уколико се извршење тражи на основу менице или чека као веродостојне исправе рок је пет (5) дана), од дана пријема писменог отправка овог решења намири потраживање извршног повериоца , у износу од динара са законском затезном каматом почев од године па до коначне исплате, као и трошкове извршног поступка у износу који суд одреди. II Уколико извршни дужник у остављеном року не намири потраживање из првог става овог решења, ОДРЕЂУЈЕ СЕ ИЗВРШЕЊЕ НА НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА НА РАЧУНУ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА, па се НАЛАЖЕ Организацији за принудну наплату да наложи банкама да блокирају рачуне извршног дужника број код банке и др., као и да пренесу новчана средства у висини потраживања извршног повериоца одређеног у ставу првом изреке овог решења, на рачун извршног повериоца број код банке . III Извршење ће спровести јавни извршитељ из (навести име и презиме месно надлежног јавног извршитеља, као и адресу). IV Против овог решења може се изјавити приговор у року од осам (8) дана од дана достављања решења.

, дана

године Извршни поверилац:

zdavačko društvo Ing-Pro osnovano je 1992. godine. Od samog početka orijentisalo se na izdanja pravne sadržine te je među prvima predstavilo pravnoj javnosti prepoznatljiva štampana izdanja: Registar propisa, Zbirka propisa, časopis „Pro Info“ i Sudsko-advokatski rokovnik, koji i dan-danas objavljuje. Nekoliko godina kasnije, svetlost dana ugledala je desktop aplikacija „Paket propisa“, obimna pravna baza s više desetina hiljada dokumenata i mesečnim dopunjavanjem na CD-u. U to vreme ona je predstavljala primer najsavremenije tehnologije u upravljanju dokumentima... Prateći razvoj računarske tehnologije i interneta, 2003. godine napravljeni su Propisi.net, prvo izdanje takve vrste na ovim prostorima koje tekstove propisa, primere sudske prakse i pravnih mišljenja, modele ugovora i obrazaca i stručne komentare, sa svim međusobnim vezama između dokumenata, prikazuje i ažurira na internetu. Tako je kompanija postala prepoznatljiv brend koji s pravom nosi epitet pionira elektronskog izdavaštva, a slogan kompanije Ing-Pro – jednostavnost, brzina, preciznost prati društvo od samog osnivanja.

ELEKTRONSKA IZDANJA ■ PROPISI.NET ■ JAVNE NABAVKE ■ E-ČASOPIS LEGE ARTIS

ŠTAMPANA IZDANJA ■ ČASOPIS LEGE ARTIS ■ KOMENTARI ZAKONA ■ SUDSKO-ADVOKATSKI ROKOVNIK

Ing-Pro organizuje brojna savetovanja, seminare, radionice i obuke iz pravne i ekonomske oblasti, sa uglednim predavačima. Budući da u najkraćem roku i na najvišem profesionalnom nivou pruža efikasna, praktična i kreativna rešenja najsloženijih pravnih problema na koje zaposleni nailaze u svom poslovanju, polako prerasta i u modernu konsultantsku kompaniju. Korisnici kompanije, a ima ih preko 10.000, pored ostalih su i: najviši državni organi, sudovi, ministarstva i drugi organi državne uprave, zatim lokalne samouprave, škole, agencije, javna preduzeća, privredna društva, brojni advokati, preduzetnici… Izdavačko društvo ING-PRO d.o.o. osnovano je i u Podgorici, gde uspešno posluje već više od petnaest godina.

SAVETOVANJA I KONSULTANTSKE USLUGE: ■ SEMINARI ■ PRAVNIČKE RADIONICE ■ OBUKE

Порези и акцизе

Радни односи и социјално осигурање

Грађанско право и судски поступци

Привредно право и судски поступци

Кривично право и судски поступци

Буџети и јавне набавке

Буџетско рачуноводство, рачуноводство и ревизија

Унакрсни поглед