055 lege artis april 2017 by V. M.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ ISSN 2406-1085

Број 55 / април 2017.

Спровођењe набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује

ИЗДВАЈАМО: Гарантни акт у управном поступку као новина из Закона о општем управном поступку Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. Кривичног законика у судској пракси

Судска контрола рада јавних бележника – део други Нови Закон о извршењу и обезбеђењу у пракси Вишег суда у Београду Застарелост кроз новију судску праксу

www.propisiupraksi.rs • www.legeartis.rs

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

С НАМА НЕМА ЛУТАЊА

ПРОПИСИ У ПРАКСИ w w w . l e g e a r t i s . r s

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача: Горан Грцић и Владимир Здјелар Главни и одговорни уредник Редакције: Јован Матијашевић Главни и одговорни уредник часописа: Ана Фулетин Сарадници: Весна Филиповић Владимир Живанкић Владимир Илић Драгана Марчетић Драган У. Калаба Милош Јовић Марина Антић Ружа Урошевић Снежана Марјановић Зорица Вељић Технички уредник: Милена Станковић

Графичка припрема: Мирослав Арамбашић Штампа: Digital art, Београд Редакција: Веле Нигринове 16а, 11000 Београд тел: +381 11 2836 890 факс: +381 11 2836 474 имејл: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 LEGE Artis : прописи у пракси / главни и одговорни уредник Ана Фулетин. - [Штампано изд.] . - Год. 3, бр. 25 (окт. 2014)- . - Београд : ИНГ-ПРО, 2014- (Београд : Digital art). - 28 cm Месечно. - Наслов лат., текст ћир.. - Преузима нумерацију електронског издања. - Друго издање на другом медијуму: Lege Artis (Online) = ISSN 2334-6140 ISSN 2406-1085 = Lege Artis (Штампано изд.)

У сусрет почетку примене Закона о општем управном поступку, доносимо текст о гарантном акту. У тексту из области кривичног права анализирамо биће кривичног дела злоупотреба поверења у свим његовим облицима. Између осталог издвајамо и текст о спровођењу набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује. У овом броју уводимо и нову рубрику – Актуелности из правосуђа – кроз коју обавештавамо читаоце о новим правним схватањима, поступцима оцене уставности и законитости, мишљењима и другим новостима из судова и других правосудних органа. Редакција

Будимо на вези Часопис Lege Artis – ПРОПИСИ У ПРАКСИ отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике. Можете их упутити ауторима текстова или на имејл редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● ● ● ●

www.legeartis.rs www.propisi.net www.ingpro.rs www.facebook.com/IngProLegeArtis

LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Лектура: Милица Радованчев

априлском броју часописа у области грађанског права доносимо неколико занимљивих текстова који се баве актуелним темама – новом судском праксом о застарелости и праксом јавних бележника. Ову област употпуњује и коментар правног става Врховног касационог суда који се односи на спорна правна питања везана за уговор о промету непокретности који је сачињен у форми јавнобележничког записа. Такође скрећемо пажњу на текст о новој пракси Вишег суда у Београду у извршном поступку.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ISSN 2406-1085 Година V, број 55, АПРИЛ 2017.

Поштовани претплатници,

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

К А ЛЕ Н Д АРИ ... ● ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА – Конвенција ступа на снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ ПРВЕ РУКЕ

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

У овом броју... ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ Спровођењe набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује

ГРАЂАНСКО ПРАВО 10

Застарелост кроз новију судску праксу

Судска контрола рада јавних бележника – део други

Реч адвоката – актуелни проблеми после доношења правног става Врховног касационог суда Републике Србије, установљеног на седници грађанског одељења 25. 10. 2016. године

35 Нови Закон о извршењу и обезбеђењу у пракси Вишег суда у Београду КОМПАНИЈСКО ПРАВО 44 Судска пракса привредних судова у извршном поступку

Одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду није у сагласности са Уставом

УНАКРСНИ ПОГЛЕД 52

Гарантни акт у управном поступку као новина из Закона о општем управном поступку

Актуелне недоумице у примени Закона о становању и одржавању зграда (први део)

КРИВИЧНО ПРАВО 62

Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. Кривичног законика у судској пракси

69 Упоредни приказ неких кривичних и прекршајних дела против одбране земље

РУБРИКЕ 43

Календар важења правних аката

Портал читалаца

Преглед прописа донетих између два броја

Актуелности из правосуђа

3 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

РАДНИ ОДНОСИ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Спровођењe набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Имајући у виду да је и у случајевима спровођења набавки на које се Закон о јавним набавкама не примењује реч о трошењу јавних средстава, ни ове набавке не могу остати ван домашаја јавности, односно у потпуности препуштене аутономији воље доносиоца одлука Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке budzeti@legeartis.rs

ако Закон о јавним набавкама уређује процедуре јавних набавки приликом прибављања добара, радова или услуга, простор спровођења набавки на који се овај закон не примењује остаје „непокривен”. То значи да приликом набавки прописаних одредбама чланова 7, 7а, 122. и 128. ЗЈН-а, као и у случају набавки истоврсних добара, услуга и радова чија укупна процењена вредност на годишњем нивоу не прелази износ од 500.000 динара, сваки наручилац има слободу да процедуре избора добављача, извођача радова односно извршиоца услуга уреди на посебан начин, у складу са својим потребама. Међутим, имајући у виду да је и у предметним случајевима реч о трошењу јавних средстава, ни ове набавке не могу остати ван домашаја јавности, односно у потпуности препуштене аутономији воље доносиоца одлука у овим правним лицима. На то указују и саме одредбе ЗЈН-а. Тако је чланом 7. став 2. ЗЈН-а прописано да у случају набавки из става 1. овог члана наручилац има дужност поступања у складу са начелима из овог закона. Иако у члановима 7а, 122. и 128. ЗЈН-а ова обавеза није установљена, нужно би се морало и у тим случајевима водити рачуна да

буду поштована начела јавних набавки, наравно она која у конкретној ситуацији могу наћи своју примену. Уређујући питање набавки из члана 39. став 2. ЗЈН-а, односно питање набавки истоврсних добара, услуга и радова чија укупна процењена вредност на годишњем нивоу не прелази износ од 500.000 динара, ЗЈН одлази корак даље и установљава дужност наручиоца да, када спроводи ове набавке, спречи постојање сукоба интереса и да уговорена цена не буде већа од упоредиве тржишне цене, уз то посебно наглашавајући његову обавезу да обезбеди конкуренцију, препознајући начело обезбеђивања конкуренције као темељно начело које треба имати у виду када се спроводе ове набавке чији друштвени значај није такав да би оне потпале под режим јавних набавки. Осим тога, чланом 8. Правилника о садржини акта којим се ближе уређује поступак јавне набавке унутар наручиоца („Сл. гласник РС”, бр. 83/15), дефинисана је обавеза наручиоца да интерним актом уреди начин обезбеђивања конкуренције не само у поступцима јавне набавке, већ и у случају набавки на које се ЗЈН не примењује. Међутим, иако је предметним правилником установљена само обавеза уређивања начина обезбеђивања конкуренције, сматрамо да је пожељно, чак и неопходно, уредити начин спровођења ових набавки, при чему имамо у виду набавку у ширем смислу речи, која укључује и процес планирања ових набавки, односно и праћење њених реализација.

5 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

услуге резервисано само за једно лице – ангажовање надлежног јавног бележника (тачка 8), извршитеља (тачка 14) и услуга Народне банке Србије (тачка 9), односно где природа изузећа упућује на ангажовање одређеног лица због његових специфичности односно квалитета – ангажовање арбитара (тачка 11), правног заступника (тачка 14), научног радника по основу уговора о делу (тачка 12) итд. Са друге стране, пуна примена начела обе збеђивања конкуренције, али и транспарентности, те с тим у вези и процедура за обезбеђење њихове примене, мора бити обезбеђена приликом набавки у случају елементарних непогода (тачка 3), набавки ради даље продаје на тржишту (тачка 6) или набавки услуге кредита (тачка 13). Стога би било пожељно приликом оваквих набавки у којима је конкуренција извесна, предвидети поступак у којем ће нпр. наручилац упутити позив на адресе најмање три лица која су према његовим сазнањима способна да изврше набавку, при чему је пожељно оставити клаузулу да тај број може бити и мањи уколико реална конкуренција не постоји у том обиму, односно већи када год то околности претпостављају. Иако су ван режима јавних набавки, тзв. комерцијалне набавке (из члана 7. став 1. тачка 6) ЗЈН-а, основ изузећа намењен наручиоцима за набавке које су у вези са њиховим пословањем на тржишту у условима реалне конкуренције) прави су пример набавки код којих је, када год је то могуће, неопходно обезбедити здраву конкуренцију. Велике корпорације, али и друге „озбиљне” компаније које нису наручиоци у смислу ЗЈН-а, управо су те које имају веома јасне, често и захтевне процедуре приликом избора својих добављача, извођача радова или пружаоца услуга. Њима ЗЈН није потребан да би у своје интерне процедуре имплементирале све захтеве и обезбедиле пуну примену начела на којима почива ЗЈН, како би са што већом изве сношћу добиле квалитетнија добра/радове/ услуге за уложени новац. Када је реч о новцу, пожељно би било одредити и вредносне лимите изнад/испод којих би се примењивале одређене процедуре. Имајућу у виду горе наведени основ, закључење уговора којим се купују добра ради даље продаје, вредности 50 милиона динара и 50 хиљада динара немају исти значај како за наручиоца, тако и за,

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

С тим у вези, иако је изменама ЗЈН-а план набавки на које се закон не примењује укинут као обавезан део плана набавки, наручиоци би требало да планирају набавке из члана 7, 7а, 122, 128. и 39. став 2. ЗЈН-а. Они то могу чинити на два начина: или планирањем набавки на које се ЗЈН не примењују као интегрални део плана јавних набавки, путем апликативног софтвера Управе за јавне набавке, или доношењем посебног, одвојеног плана таквих набавки. Препорука је свакако да наручиоци користе софтвер УЈН, с обзиром на то да се и ове набавке налазе у кварталним извештајима који се достављају Управи за јавне набавке. При томе је пожељно да се у пољу „план набавки који ћете усвојити садржи план изузетих набавки” изабере опција „не усвајају се изузете набавке”, како наручилац не би морао да приступи процедури измене плана сваки пут када има потребу да мења план набавки у делу „набавке на које се ЗЈН не примењује”. Начин утврђивања потреба, истраживање тржишта ради дефинисања тих потреба и њихове процењене вредности када је реч о набавкама на које се ЗЈН не примењује, не би требало да се разликује од спровођења ових радњи приликом планирања јавних набавки. Међутим, важно је указати на то да планирање (а касније и спровођење) набавки на које се ЗЈН не примењује не би требало да буде јединствено односно исто за све набавке из овог режима, односно требало би направити разлику између набавки које су изузете од примене овог закона због своје природе и набавки које не подлежу режиму јавних набавки услед своје процењене вредности. Даље, важно је уважавати и све специфичности сваког од основа за изузеће. Тако ће наручилац у случају закључења уговора са носиоцем искључивог права (члан 7. став 1. тачка 1) ЗЈН-а) по природи основа изузећа бити онемогућен да обезбеди конкуренцију, али фокус његових активности приликом планирања, а потом и у радњама које претходе закључењу уговора, мора бити на пуној афирмацији начела економичности. То значи да је он кроз унапред утврђене механизме дужан да спречи евентуалну злоупотребу „монополског положаја” друге уговорне стране у формирању своје понуде, превасходно цене. Слична је ситуација и са осталим основима за изузеће из члана 7, у којима је пружање

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

шире посматрано, друштво у целини, те и процедуре набавки не би требало да буду исте. Тако би наручилац у првом случају могао да предвиди спровођење процедуре која би била веома слична поступку јавне набавке, свакако уз постојање флексибилнијих правила и „излазних клаузула” у случају настанка одређених проблема у реализацији поступка набавке, као што је поступање у случају недобијања ниједне понуде или примедби (жалби) учесника у поступку. Поступак би се покретао захтевом организационе јединице која је корисник набавке, служби (одсеку, сектору) јавних набавки на прописаном обрасцу, а служба би након провере оправданости захтева, пре свега да ли је иста предвиђена планом набавки на које се ЗЈН не примењује и да ли је основ изузећа и у том моменту, односно моменту покретања поступка и даље релевантнан, исти одобрила или дала на одобрење овлашћеном лицу за ту врсту сагласности. Препоручљиво је да и овој набавци претходи доношење одлуке о покретању поступка и образовање комисије за спровођење поступка набавке, премда интерна правила могу предвидети и да ће, с обзиром на предмет или вредност набавке, исту спровести службеник за јавне набавке или друго лице у служби набавке. Лице или комисија би израдило/ла акт који би се могао назвати „позив за подношење (достављање) понуда”, као иницијални акт према понуђачима и у поступку јавне набавке, али и „конкурсна (тендерска) документација”, „општи позив” и сл., а који би у себи обухватио све релевантне податке у вези са предметном набавком: рок за подношење понуда; начин подношења понуда; време отварања понуда; услове за учешће у поступку; критеријуме за избор најповољније понуде; техничку спецификацију; образац понуде. Отварање понуда би се спроводило по правилима ЗЈН-а, уз могућност утврђивања и других правила, док би сâм избор најповољније понуде могао бити у складу са правилима одређених поступака јавних набавки, али и као њихова модификација и/или комбинација. Тако би нпр. наручилац могао да остави могућност да након отварања понуда спроведе поступак преговарања како би евентуално добио још повољније услове набавке, али би могао и да дозволи

сваком од понуђача да на други начин накнадно коригују своје понуде. С обзиром на то да се не ради о законом прописаним правилима, наручилац може да дозволи и допуну понуде, накнадно достављање доказа о испуњености услова и све друго што сматра целисходним како би изабрао што повољнију понуду, трудећи се да његови захтеви буду унапред јасни и прецизни и да на тај начин не угрози примену начела једнакости понуђача. Када је реч о „излазној стратегији”, наручилац нема обавезу да омогући заштиту права незадовољним понуђачима, а свакако нема ни могућност да то уреди на начин на који је та заштита предвиђена у поступку јавне набавке (не постоји надлежност Републичке комисије за заштиту права у случају набавки на које се ЗЈН не примењује), али би управо имајући у виду законска начела, требало да омогући подношење примедбе односно жалбе коју би на нивоу наручиоца размотрила или комисија (лице) која/е је спровела/о набавку или неко друго тело, а затим би требало и да предвиди поступање по таквим примедбама и могуће последице тог поступања. Такође, наручилац може предвидети да уколико није добио ниједну понуду, има могућност да директно изабере понуђача који по његовој процени може квалитетно извршити предметну набавку или нпр. да уколико добије само једну понуду која је притом неприхватљива (нпр. понуђач не испуњава постављени услов пословног капацитета), може да закључи уговор са тим понуђачем упркос неиспуњавању датог услова, уколико је понуђена цена у тој понуди упоредива тржишна. У другим слуачајевима, када је нпр. вредност набавке мала (као у гроњем примеру испод 50.000 динара), наручилац би могао да предвиди и директан избор најповољнијег понуђача на основу цена понуђених у затвореним ковертама, путем имејла или телефоном (уз службену белешку), са или без извештавања понуђача, али свакако без права на примедбе од стране истих (односно без разматрања евентуалних примедаба). Наручилац би могао да предвиди и да приликом одређених набавки (одређеног лимита вредности) избор добављача може извршити по основу увида у ценовнике на интернет страницама, уз обавезну службену белешку у којој ће навести датум и време извршеног увида, а чији

7 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

областима делатности при привредним коморама или на комерцијалним интернет страницама; претрага понуђача предметних добара/радова/ услуга који су били ангажовани од стране других наручилаца на Порталу јавних набавки) до објављивања претходних позива, јавних позива (као у отвореном поступку јавне набавке). Начини провере да ли је понуђена цена тржишна такође су различити. Понуђена цена се пореди са ценама које се као званичне објављују у статистичким и другим билтенима, специјализованим интернет страницама или часописима, али се упоређивање може вршити и простом компарацијом са ценама у окружењу, у званичним ценовницима референтних организација, као и упоређивањем цена које су понуђене другим наручиоцима и сл. Оно што је важно је то да се анализа да ли је понуђена цена упоредива тржишна не врши простим упоређивањем, већ се приликом исте морају узети у обзир и друге околности као што су: релевантно тржиште (окружење), његова развијеност, специфичност захтева наручиоца, време потражње односно понуде, тржишна кретања у датом тренутку, обим захтева наручиоца, односно улагања и ангажованости понуђача, рок трајања, услови плаћања итд. У сваком случају, пожељно је прописати процедуре за начин на који ће наручилац извршити своје обавезе (из члана 39. став 3. ЗЈН-а), али прописујући методологију алтернативних активности како би обезбедио и свеобухватан али и флексибилан начин испуњавања датих обавеза. Иначе, набавке из члана 39. став 2. (набавке без примене закона о јавним набавкама до 500.000 динара) у пракси се често колоквијално називају „набавке наруџбеницом”. Сматрамо веома важним да укажемо на неправилност такве дефиниције јер правни основ ових набавки може да буде (и често јесте) и уговор (или други правни основ), а не само наруџбеница. Истовремено указујемо на могућност издавања наруџбеница у складу са одредбом члана 39. став 6. ЗЈН-а, те истичемо разлику у примени ове две одредбе закона. Дакле, набавке сагласно члану 39. став 2. ЗЈН-а нису јавне набавке. Њих наручилац спроводи по сопственим процедурама чији су различити пожељни модели горе наведени.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

саставни део би био и „print screen” интернет страница са приложеним ценовницима. Коначно, набавкама испод, рецимо, пет хиљада динара не би морала да претходи било каква процедура, с обзиром на изразито низак друштвени значај тих набавки. Такође, наручилац може груписати набавке по значају и сходно томе спровести одређену процедуру набавке. Примера ради, наручиоци из области енергетике не спроводе поступак јавне набавке када набављају енергију или гориво за производњу енергије. Међутим, ова набавка, осим што може бити изузетнo вредна у финансијском, свакако је вредна и у сваком другом смислу за наручиоца. Од квалитета енергента може зависити и квалитет енергије коју он производи, а самим тим и квалитет делатности коју обавља, односно успешност његовог пословања. Без обзира што он, сходно члану 122. став 1. тачка 4) ЗЈН-a, нема обавезу да спроведе поступак јавне набавке уколико не дефинише јасну процедуру предметне набавке у којој су садржани механизми за ефикасан одабир најквалитетније понуде, набавку енергената најбољих перформанси (захтеваних карактеристика, односа цене и квалитета и сл.) учинио би неизвесном. Како највећи број наручилаца има велики број набавки истоврсних добара, услуга и радова чија укупна процењена вредност на годишњем нивоу не прелази износ од 500.000 динара, а које сходно одредби члана 39. став 2. ЗЈН-а нема обавезу да набави у поступку јавне набавке, требало би у интерним процедурама разрадити све специфичности ових поступака, са посебним акцентом на одредбе овог члана које се односе на: спречавање сукоба интереса, обезбеђење конкуренције, начин утврђивања односно провере да ли је цена добара/услуга/ радова тржишна, као и на обавезе наручилаца када спроводе поступке до поменутог вредносног лимита. Сукоб интереса се може предупредити кроз примену идентичних алата који постоје у поступку јавне набавке, пре свега потписивањем изјаве од стране свих лица која учествују у поступку набавке. Технике обезбеђивања конкуренције, односно „проналаска” потенцијалних понуђача су различите, од истраживања тржишта путем интернет доступних база података и огласа (списак привредних субјеката по

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Са друге стране, чланом 39. став 6. ЗЈН-а предвиђено је да у појединачном поступку јавне набавке мале вредности чија вредност није већа од 500.000 динара, наручилац може, уместо закључења уговора о јавној набавци, најповољнијем понуђачу издати наруџбеницу ако садржи битне елементе уговора. У овом случају ЗЈН, препознајући мањи значај појединачне јавне набавке, пружа могућност наручиоцу да флексибилније оконча поступак јавне набавке одсуством обавезе закључења уговора. Флексибилност и поједностављеност је обезбеђена и у самом спровођењу поступка, односно током припреме релевантне документације. Чланом 6. став 2. Правилника о обавезним елементима конкурсне документације у поступцима јавних набавки и начину доказивања испуњености услова („Сл. гласник РС”, бр. 86/15) дефинисано је да наручилац није у обавези да припреми конкурсну документацију у складу са обавезним елементима, утврђеним предметним подзаконским актом, већ може уместо конкурсне документације припремити позив за подношење понуда који садржи податке о предмету набавке, услове за учешће, критеријум за доделу уговора, као и друге елементе који су неопходни за подношење прихватљиве понуде. Дакле, док у случају из члана 39. став 2. ЗЈН-а нема поступка јавне набавке, став 6. истог члана предвиђа могућност спровођења поједностављеног поступка јавне набавке мале вредности приликом појединачних јавних набавки процењене вредности до 500.000 динара. То могу бити случајеви када наручилац два пута (или више пута) током године набавља исти предмет набавке. Оваква могућност није искључена ЗЈН-ом, али би свакако требало водити рачуна да ли се таквим поступањем наручиоца угрожава примена начела економичности и ефикасности. Међутим, могу бити оправдани случајеви да наручилац, услед различитих временских периода када се исказују његове потребе, те различитих образаца односа понуде и потражње у појединим периодима у години, спроведе набавку одређених добара нпр. у марту, а потом иста та добра набавља и рецимо у октобру исте године. Други случајеви који су много чешћи и чија се оправданост априори не би требало доводити у питање, већ који управо указују

на претпоставку правилне примене одредаба ЗЈН-а, јесу случајеви када наручилац набавља добра/услуге/радове чија процењена вредност не прелази износ од 500.000 динара, али који у збиру са истоврсним добрима/услугама/радовима на годишњем нивоу прелазе поменути износ, услед чега постоји обавеза да се спроведе поступак јавне набавке. Уколико наручилац нпр. у фебруару набавља рачунаре вредности 400.000 динара, а у септембру штампаче вредности 200.000 динара, он у оба случаја набавља добра чија вредност не прелази лимит од 500.000 динара. Како је сходно одредби члана 64. став 4. ЗЈН-а истоврсна јавна набавка она набавка која има исту или сличну намену, при чему исти понуђачи у односу на природу делатности коју обављају могу да је испуне, неспорно је да се у конкретном случају ради о добрима која јесу истоврсна и која се због тога морају посматрати заједно (у збиру) приликом утврђивања постојања обавезе спровођења поступка јавне набавке. То значи да би у оба случаја наручилац морао спровести поступак јавне набавке, при чему би, сходно цитираним одредбама ЗЈН-а и Правилника, могао спровести донекле поједностављени поступак. Са друге стране, да наручилац нема у плану за ту годину набавку штампача или да је укупна процењена вредност рачунара и штампача на годишњем нивоу до 500.000 динара, наручилац би применом члана 39. став 2. ЗЈН-а могао да прибави предметна добра без поступка јавне набавке. Када је реч о наруџеници, односно начину окончања поступка набавке, честа грешка која се у пракси може приметити је та да наручиоци у својим интерним актима дефинишу вредносне прагове изнад којих се приликом набавки на које се ЗЈН не примењује установљава обавеза закључења уговора, односно испод којих се добра/радови/услуге прибављају путем наруџбенице. По правилу уговор мора бити закључен по окончаном поступку јавне набавке, осим уколико се јавна набавка не спроводи у циљу закључења оквирног споразума, при чему и у том случају наручилац касније закључује појединачне уговоре о јавним набавкама, осим уколико не постоји услов за издавање наруџбеница. За набавке на које се ЗЈН не примењује, сâм закон не уређује питање обавезе закључења

9 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

вредности 30.000 динара, исто као и када је вредност тих радова 100 или 1000 пута већа. Са друге стране, набавка лаптоп рачунара вредности 70.000 динара не мора бити праћена уговором, већ се однос са добављачем по правилу успоставља наруџбеницом која представља основ за испоруку добара, основ плаћања је по правилу издата фактура (као и код уговора), а заштита наручиоца обезбеђена је издатом гаранцијом произвођача за предметно добро. Надаље, постоје наручиоци који су интерним актима и процедурама дефинисали обавезу закључења уговора без обзира на вредност предмета набавке. Можемо само замислити колико строга примена овакве процедуре доводи до апсурдних ситуација када наручилац врши појединачне куповине изузетно мале вредности. Када је реч о евиденцији набавки које се спроводе без примене овог закона, ЗЈН установљава одређене обавезе за наручиоце. Сходно члану 132. став 1. тачка 2) ЗЈН-а, наручилац доставља Управи за јавне набавке тромесечни (квартални) извештај у електронској форми који, поред осталог, садржи податке о спроведеним поступцима набавке на које није примењивао одредбе овог закона (исто је наведено и у члану 3. став 1. тачка 4) Правилника о садржини извештаја о јавним набавкама и начину вођења евиденције о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 29/13). Апликативни софтвер за вођење евиденције и достављање кварталних извештаја који садржи обрасце за вођење евиденције и пратеће корисничко упутство, доступни су на интернет страници Управе за јавне набавке. Подаци за набавке на које се не примењује ЗЈН уносе се збирно за годину, квартал и основ изузећа из члана 7, 122. или члана 39. ЗЈН-а. Подаци који се уносе су: а) година за коју се уносе подаци; б) квартал за који се уносе подаци; ц) основ за изузеће; д) укупан број уговора за изабрану годину, квартал и основ за изузеће; е) укупна процењена вредност без ПДВ-а за изабрану годину, квартал и основ за изузеће; ф) укупна уговорена вредност без ПДВ-а свих закључених уговора за изабрану годину, квартал и основ за изузеће; г) укупна уговорена вредност са ПДВ-ом свих закључених уговора за изабрану годину, квартал и основ за изузеће.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

уговора. Многи наручиоци су у жељи да успоставе систем у зони набавки на које се ЗЈН не примењује, „повукли линију” на одређену вредност, те установили нпр. обавезу да уколико је вредност набавке изнад 50.000 динара, наручилац закључује уговор са изабраним добављачем/извођачем радова/извршиоцем услуга, а испод те вредности нема ту обавезу. Сматрамо да је оваква методологија погрешна и да ствара непотребна ограничења и условљавања наручиоцу. Члан 58. став 2. Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС”, бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 – исправка, 108/13, 142/14, 68/15 – др. закон, 103/15) прописује да корисници буџетских средстава преузимају обавезе на основу писаног уговора или другог правног акта. Дакле, уговор је један од начина преузимања обавеза, али не и једини, а да ли ће га наручилац закључивати или не пре свега зависи од самог предмета набавке, али и од околности под којима се тај предмет набавља. Поједини правни послови нису пуноважни уколико не постоји закључен (било формални било неформални) уговор, док је природа одређених набавки таква да упућује на закључење уговора без обзира на његову вредност. Тако је пожељно закључити уговор и за грађевинске радове на санацији неког објекта

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Застарелост кроз новију судску праксу У тексту који следи аутори говоре о институту застарелости у најновијој пракси парничних судова. Савремени живот, убрзани правни промет, промет добара и услуга, као и разни историјски и економски догађаји, доводе до појава нових врста парница у којима се и овај стари институт грађанског права мора изнова промишљати и тумачити Весна Филиповић судија Првог основног суда у Београду и руководилац Одељења судске праксе у грађанској материји sudski.postupci@legeartis.rs

Драгана Марчетић судија Првог основног суда која поступа у парничним предметима, заменик руководиоца судске праксе у грађанској материји

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

sudski.postupci@legeartis.rs

нститут застарелости је стари институт грађанског права који је актуелан и присутан готово колико и само грађанско право. Међутим, нови животни догађаји и актуелне спорне животне ситуације кроз разне гране грађанског права доводе до стално присутне потребе тумачења, образлагања начина примене и уједначавања судске праксе у погледу института застарелости. Посебно се издвајају питања о времену потребном за застарелост и о почетку рачунања рока застарелости. И раније су аутори писали о овом институту тако да ће се овај рад бавити првенствено обрадом најновије судске праксе по питању застарелости. Овај текст и примери дати у њему требало би да укажу на најважније дилеме које у примени прате овај институт и да на њих дају адекватне одговоре.

О ЗАСТАРЕЛОСТИ Да подсетимо, институт застарелости претпоставља невршење неког субјективног права које извире из објективног права (закона), кроз одређено време прописано законом у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе од дужника, па уколико то није учинио (држао се пасивно), изгубио је право да захтева испуњење обавезе принудним путем, али само у случају када дужник истакне приговор застарелости потраживања. Правна сврха постојања института застарелости, из члана 360. ЗОО-а, огледа се у законском настојању очувања правне сигурности кроз заштиту дужника од временски претерано дуге неактивности повериоца у остварењу свог права. Последица застарелости је претварање облигације у природну облигацију. Када наступи застарелост, поверилац не може путем тужбе натерати дужника да изврши своју обавезу ако је овај истакао приговор застарелости, али је и даље овлашћен да прими испуњење обавезе од стране дужника јер се утужива обавеза претвара у природну – натуралну облигацију. Због тога дужник који испуни своју застарелу обавезу, не може тужбом захтевати повраћај онога што је испунио, без обзира на то да ли је знао или није знао да је његова обавеза застарела. Рокови застарелости прописани су законом и странке их својом вољом не могу мењати. За различите врсте потраживања време застарелости је различито прописано и износи од 10

Прекид застаревања настаје пре протека рока застарелости, а време које је протекло до прекида застарелости више се не рачуна, већ застаревање почиње да тече испочетка. До прекида застарелости долази искључиво вољом странака у облигационом односу и то било повериоца, било дужника. Застарелост се прекида од стране повериоца подношењем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом ради утврђивања, осигурања или

Прекид застарелости и повлачење тужбе Када тужилац покрене парнични поступак који се оконча повлачењем тужбе, то не доводи до прекида застарелости потраживања у смислу члана 388. Закона о облигационим односима, јер је по члану 196. став 3. Закона о парничном поступку прописано да се повучена тужба сматра тужбом која није ни била поднесена. Прекид застарелости по тужбама за исплату разлике у пензијама Основним судовима у земљи, а посебно Првом основном суду у Београду поднето је више од 30 хиљада тужби корисника пензија бившег Фонда за социјално осигурање, војних осигураника, усмерених према туженом Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту РФ ПИО), захтевом за исплату разлике у пензији од 11,06% за период од 1. 1. 2008. године до 31. 10. 2015. године. Судови су заузели став да се ради о захтеву за накнаду штете јер основ обавезе туженог лежи у штети коју је његов орган проузроковао трећем лицу, у конкретном случају тужиоцу, па се застарелост има рачунати у смислу одредбе члана 376. Закона о облигационим односима који предвиђа да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1). У сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2). Одредбом члана 361. истог закона прописано је да застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано, док је чланом 362. истог закона прописано да застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена. Одредбом члана 186. ЗОО-а прописано је да се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете. Правни претходник туженог РФ ПИО, Фонд за социјално осигурање војних осигураника (у

11 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ПРЕКИД ЗАСТАРЕЛОСТИ

остваривања потраживања у смислу одредбе члана 388. ЗОО-а. Застарелост се прекида на иницијативу дужника признањем дуга. У даљем тексту биће приказана новија судска пракса која се бави прекидом застарелости.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

година (општи рок застарелости) до једне године. Могу застарети готово сва права осим апсолутних – стварних и личних, као и права која су проистекла из породичног права – алиментације. Приговор застарелости потраживања је материјално-правни приговор и суд га цени пре осталих материјално-правних приговора, а одлуку о истом не уноси у изреку пресуде којом одлучује о главној ствари. Уколико је приговор застарелости основан, суд ће одбити тужбени захтев, док у супротном, уколико суд усвоји тужбени захтев, значи да је нашао да је приговор застарелости потраживања неоснован, а став о томе зашто потраживање није застарело биће објашњен кроз образложење пресуде. Приговор застарелости може се истаћи само до окончања првостепеног поступка, а не и у жалби на првостепену одлуку, што значи да приговор застарелости изнет у жалби или ванредном правном леку не може довести до укидања или преиначења пресуде. Другим речима: у погледу истицања приговора застарелости дужник је преклудиран моментом закључења главне расправе. Најзад, застарелост се не може изједначити са преклузивним роковима јер на преклузивне рокове суд пази по службеној дужности, а на застарелост само по приговору странке. Такође, протеком преклузивног рока странка губи само право, а по протеку рока застарелости губи право да захтева принудно извршење дуговане обавезе, под условом да дужник истакне приговор застарелости.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

даљем тексту: Фонд СОВО), пензије увећане за 11,06% није исплаћивао, па се почетак рока застарелости у смислу одредбе члана 361. Закона о облигационим односима рачуна од 20. 2. 2008. године, тј. од дана када су тужиоци као оштећени примили први неусклађени износ пензије за јануар месец, а самим тим и када је сваки тужилац најкасније сазнао за штету, с обзиром на то да су оштећени за одлуку Републичког фонда ПИО од 25. 1. 2008. године, која је објављена у „Сл. гласнику РС” бр. 20/2008. од 19. 2. 2008. године, најраније могли сазнати 20. 2. 2008. године. Највећи број тужби је поднет 2013. године и касније. У конкретним случајевима из наведених законских прописа следи закључак да су застарела сва потраживања за период од 3 године пре подношења тужбе. У пракси се поставило питање да ли је дошло до прекида застарелости предметног потраживања оног дана када се тужилац обратио Фонду СОВО са захтевом за ванредно усклађивање пензија. Одговор на наведено питање дају одредбе члана 388. и 389. ЗОО-а. Наиме, чланом 388. ЗОО-а предвиђено је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком дугом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, али је чланом 389. став 2. ЗОО-а предвиђено да се сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен. Због тога, када је захтев за ванредно усклађивање у проценту 11,06% решењем Фонда СОВО одбијен, па је исто постало правноснажно протеком рока за жалбу или потврђено другостепеним управним решењем, то обраћање Фонду СОВО са захтевом за ванредно усклађивање пензија није довело до прекида застарелости.

ПОЗИВ НА ЗАКЉУЧЕЊЕ ВАНСУДСКИХ ПОРАВНАЊА И ПРИЗНАЊЕ ДУГА У пракси судова се поставило питање да ли јавни позив Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање за закључење вансудских поравнања, упућен војним пензионерима за исплату разлике у војним пензијама за период од 1. 1. 2008. године до 31. 10. 2015. године (дуг о ком је у претходном делу текста било речи),

значи признање дуга и да ли се тиме прекида застарелост. Наиме, новембра месеца 2015. године тужени РФ ПИО је послао свим корисницима бивше „војне” пензије обавештење, односно позив за закључење вансудског поравнања у циљу решења спорног односа мирним путем. Пракса је заузела став да слањем обавештења тужиоцима као позива за закључење вансудског поравнања није дошло до прекида застарелости нити до одрицања од застарелости од стране туженог. Одредбом члана 360. Закона о облигационим односима прописано је да застарелошћу престаје право захтевања испуњења обавезе. Застарелост наступа када протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Чланом 366. ст. 1. ЗОО-а даље је прописано да се писмено признање застареле обавезе сматра одрицањем од застарелости. Према томе, да би писмена изјава о признању дуга коју даје тужени као дужник новчане обавезе, имала квалитет прекида застарелости, мора бити јасна, одређена и безусловна. У конкретним случајевима, обавештење упућено тужиоцима од стране туженог од 9. 11. 2015. године представља условно позивање тужилаца, као и свих других „војних” пензионера, па и оних који нису подносили тужбе суду за исплату разлике у пензији која је напред поменута, да приступе закључењу писменог уговора о вансудском поравнању и то у остављеном року – до 10. 12. 2015. године – који је након тога продужен уз услов да претходно повуку тужбу и одрекну се тужбеног захтева у судском поступку, уколико су овакву тужбу поднели. Стога исто обавештење не представља писмено признање обавезе као безусловно признање застареле обавезе, па не би могло, у складу с цитираним законским нормама, довести до прекида застарелости и одрицања од застарелости. Наведени правни став је заузет кроз више десетина жалбених, односно другостепених мериторних одлука како Апелационог суда у Београду, тако и Вишег суда у Београду.

ЗАСТАРЕЛОСТ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА Одредбом члана 377. став 1. ЗОО-а предвиђено је да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 15034/10 од 27. 5. 2015, и пресуда Апелационог суда у Београду, ГЖ бр. 941/16 од 2. 3. 2016)

ЗАСТАРЕЛОСТ ИЗВРШЕЊА СУДСКЕ ТАКСЕ Ступањем на снагу новог Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење) принудна наплата судске таксе је прешла с надлежности локалних пореских управа на надлежност судова. У пракси принудну наплату таксе у смислу доношења решења, а затим и одабира извршитеља и упућивања предмета извршитељу на принудну наплату, врши поступајући судија и управа суда. У пракси је у последње време приметан велики број одлука по жалби на решења о принудној наплати таксе, а већина се тиче истакнутог приговора застарелости, о чему нема довољно судске праксе, с обзиром на поступање судова у овој материји у кратком временском периоду. Застарелост се има ценити према одредбама Закона о судским таксама. Тако према члану 3. став 1. тог закона обавеза плаћања таксе за поднеске настаје када се предају суду, односно када се изврши обрачун судске таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а чланом 8. истог закона прописано је да наплата таксе застарева у року од 3 године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Овакав став је исказан кроз неколико недавних одлука Вишег суда у Београду.

ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВA ДА СЕ ТРАЖИ РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања обавеза није лично већ имовинско право, те зато оно не припада само уговарачима, него и трећим

13 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Застарелост потраживања – парнични поступак покренут у року од три месеца од дана достављања кривичне пресуде Тужени „З. Д.” је тужиљи „З. С.” дана 2. 5. 1998. године ударцима нанео телесне повреде, те је против туженог вођен кривични поступак. Пресудом од 25. 12. 2008. године одбијена је оптужба против овде туженог да је дана 2. 5. 1998. године извршио кривично дело тешке телесне повреде у односу на оштећену „З. С.”, овде тужиљу, и то због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Тужбом поднетом суду дана 20. 5. 2009. године, тужиља „З. С.” Потражује накнаду нематеријалне штете и то на име претрпљених физичких болова и претрпљеног страха. Тужени „З. Д.” је истакао приговор застарелости потраживања. Одредбом члана 390. ст. 1. Закона о облигационим односима прописано је да ако је тужба против дужника одбачена због ненадлежности суда или ког другог узрока који се не тиче суштине ствари, па поверилац подигне поново тужбу у року од три месеца од дана правноснажности одлуке о одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Ставом 2. истог члана прописано је да исто вреди и за позивање у заштиту и за истицање пребијања потраживања у спору, као и у случају кад је суд или други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном поступку. У конкретном случају је другостепеном кривичном пресудом одбијена оптужба овде туженог, али је тужиља као

оштећена упућена на парнични поступак како би остварила свој имовинско-правни захтев у односу на туженог. Како је одлука достављена тужиљи дана 24. 2. 2009. године, а тужбу је поднела 20. 5. 2009. године, дакле пре истека рока од 3 месеца од правноснажности наведене одлуке, то истакнути приговор застарелости потраживања није основан.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Судска пракса је заузела став (који је заступљен и у извесном броју одлука Уставног суда Србије) да захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само окривљеном, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, па и ако се кривични поступак није могао водити зато што је окривљени умро. Дакле, овај привилеговани рок застарелости накнаде штете примењује се не само на штетника, већ и на сва друга одговорна лица било да одговарају по принципу објективне одговорности за штету, било по принципу одговорности за другог.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

заинтересованим лицима и наследницима уговарача. Ово правило важи и за даваоце издржавања по каснијем уговору о доживотном издржавању чији је предмет непокретност која је, између осталог, била предмет и спорних уговора о доживотном издржавању, јер ова лица имају својство заинтересованих лица и правни интерес да се раније закључени уговори о доживотном издржавању раскину. Правило је да заинтересована лица своје право да захтевају раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, морају користити у општем застарном року од 10 година, чији почетак се рачуна од смрти примаоца издржавања. О томе говори и следећи пример из праксе. Застарелост права да се тражи раскид уговора о доживотном издржавању и правни интерес трећих лица да захтевају раскид Сада пок. Р. Ј. и сада пок. М. Ј. као примаоци издржавања са туженом као даваоцем издржавања закључили су Уговор о доживотном издржавању 1965. године, за који је закључен и Уговор о изменама и допунама истог 1968. године. Предмет тог уговора је, између осталог, и стан у Улици 21. дивизије у Београду. Тужиља је као давалац издржавања, са сада пок. Р. Ј. као примаоцем издржавања, закључила 1977. године уговор о доживотном издржавању, а 1982. године и допунски уговор о доживотном издржавању истог уговора, а између истих странака закључен је и оверен и уговор о поклону 1984. године. Предмет допунског уговора о доживотном издржавању из 1982. године и уговора о поклону из 1984. године је стан у Улици 21. дивизије у Београду (исти стан као у уговору о доживотном издржавању из 1965. године, који је анексиран 1968. године). Прималац издржавања М. Ј. преминуо је 1975. године, а прималац издржавања Р. Ј. преминула је 1985. године. Постављеним захтевом тужиља тражи ра скид уговора о доживотном издржавању из 1965. године, као и раскид измена и допуна истог из 1968. године, закљученим између сада пок. Р. Ј. и сада пок. М. Ј. као примаоца издржавања са туженом као даваоцем издржавања, због неиспуњења уговорних обавеза од стране даваоца издржавања. Тужба је поднета 2007. године.

Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања обавеза није лично већ имовинско право, те зато оно не припада само уговарачима, него и трећим заинтересованим лицима и наследницима уговарача. Тужиља је давалац издржавања по каснијем уговору о доживотном издржавању чији је предмет непокретност која је, између осталог, била предмет и спорних уговора о доживотном издржавању. Због тога тужиља има својство заинтересованог лица и интерес да се раније закључени уговори о доживотном издржавању раскину. Међутим, тужиља своје право да захтева раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, мора користити у општем застарном року од 10 година, чији почетак се рачуна од смрти покојне Р. Ј. (1985. године). Наиме, правна сврха постојања института застарелости из члана 360. ЗОО-а, огледа се у законском настојању очувања правне сигурности кроз заштиту дужника од временски претерано дуге неактивности повериоца у остварењу свог права. Застарелост се примењује у свим областима грађанског права, осим ако законом није изричито прописано да одређена права не застаревају. Застарелост почиње да тече од првог дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, што значи да се и право на раскид уговора може остварити у истом оном року у коме се може тражити испуњење уговорне обавезе, тако да је са протеком времена одређеног да се захтева извршење уговорне обавезе, застарело и право на раскид уговора. Законом о наслеђивању („Сл. лист СФРЈ” бр. 42/65) који је важио у време закључења уговора о доживотном издржавању из 1965. године и анекса из 1968. године, није изричито прописано да право на раскид тог уговора не застарева. Одредбом члана 125. став 1. тог закона прописано је да право на раскид уговора о доживотном издржавању припада уговорним странама које споразумно могу раскинути уговор о доживотном издржавању и пошто је почело његово извршење. То, међутим, не искључује право уговарача – примаоца издржавања на једнострани раскид уговора због неизвршења обавезе друге стране – даваоца издржавања. У конкретном случају примаоци издржавања су имали право да за живота од тужене захтевају

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 805/16 од 24. 2. 2016, и пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 17175/10 од 26. 5. 2015)

(члан 210, 324, 371. Закона о облигационим односима) Потраживања настала по основу ангажовања возила од стране тужене Републике Србије – Министарства одбране за време ратног стања 1999. године, застаревају у року од 10 година (члан 371. Закона о облигационим односима).

ЗАСТАРЕЛОСТ ЗАХТЕВА НАКНАДЕ ЗА КОРИШЋЕЊЕ НЕПОКРЕТНОСТИ Код тужби коју подноси власник стана према лицу које се из истог није иселило након истека уговора о закупу, већ тек по правноснажној судској одлуци о исељењу, предмет зах тева је исплата на име накнаде за коришћење стана. Стога предмет захтева није закупнина,

Застарелост захтева накнаде за коришћење непокретности и поверилачка солидарност Код тужби коју подноси власник стана према лицу које се из истог није иселило након истека уговора о закупу, већ тек по правноснажној судској одлуци о исељењу, предмет захтева је исплата на име накнаде за коришћење стана. Стога предмет захтева није закупнина, већ висина користи коју је без правног основа остварио тужени у висини закупнине коју би морао да плати за закуп предметног стана. Износ користи је у конкретном случају утврђен према извештају Пореске управе у висини просечне закупнине за стан исте структуре и површине на наведеној локацији, а не према претходно уговореној висини закупнине. Стога потраживање тужиоца као власника стана не застарева у роковима предвиђеним за застарелост потраживања закупнине, већ застарева као потраживање из стицања без основа у општем року застарелости из чл. 371. ЗОО-а од десет година. У ситуацији када су више лица сувласници, а такав захтев постави један од сувласника – већински (нпр. 2/3), а други сувласник такав захтев према лицу које је користило непокретност не постави, у том случају нема поверилачке солидарности. Наиме, одредбом члана 43. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да сувласник има право на тужбу за заштиту својине на целу ствар, али овај пропис регулише стварноправне односе између сувласника, а не регулише облигационе односе између сувласника и трећих лица поводом употребе ствари. Поверилачка солидарност свих сувласника у односу на трећа лица није законом одређена, сваки сувласник има право да располаже својим уделом без сагласности осталих сувласника по чл. 14. ст. 2. истог закона и зато

15 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ЗАСТАРЕЛОСТ ОБАВЕЗА ПРОИСТЕКЛИХ ИЗ УРЕДБЕ О ОРГАНИЗОВАЊУ И ИЗВРШАВАЊУ МАТЕРИЈАЛНЕ ОБАВЕЗЕ ЗА ВРЕМЕ РАТНОГ СТАЊА

већ висина користи коју је без правног основа остварио тужени у висини закупнине коју би морао да плати за закуп предметног стана. Због тога је пракса стала на становиште да потраживање тужиоца као власника стана не застарева у роковима предвиђеним за застарелост потраживања закупнине, већ застарева као потраживање из стицања без основа у општем року застарелости из чл. 371. ЗОО-а од десет година, о чему говори и следећа одлука.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

испуњење обавезе из закљученог уговора о доживотном издржавању ако их они нису извршавали. Законом није прописан посебан рок у ком су примаоци издржавања могли захтевати испуњење обавеза из тог уговора, због чега се има применити општи рок застарелости прописан чланом 14. Закона о застарелости потраживања, односно чланом 371. ЗОО-а. Како примаоци издржавања, а ни сада тужиља, нису користили своје право да захтевају раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, у општем застарном року од 10 година (раније покренуте парнице за раскид уговора су окончане правноснажним решењем којим се тужба сматра повученом и којим је тужба одбачена), а чији почетак се рачуна од смрти покојне Р. Ј. 1985. године, већ је тужба у овој правној ствари поднета 2007. године, то је њихово право на раскид предметних уговора застарело.

сваки самостално одлучује о истицању захтева за накнаду постигнуте користи према трећем лицу као стицаоцу без основа. Другим речима: између сувласника који су истакли облигациони захтев према трећем лицу и сувласника који такав захтев не истакну не постоји поверилачка солидарност из чл. 426. ст. 1. ЗОО-а, па сувласници који су поднели тужбу немају право да од трећег лица потражују корист која припада имовини сувласника који нису истакли такав захтев.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 29585/11 од 7. 7. 2014, и пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 618/15 од 13. 4. 2016)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ НЕСТАНКА ЛИЦА ЗБОГ УПАДА ТЕРОРИСТА ТЗВ. ОВК НА ТЕРИТОРИЈУ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ – ЗАСТАРЕЛОСТ Када се ради о случајевима несталих лица због упада шиптарских терориста на територију централне Србије, судови су заузели став да се приговор застарелости цени применом одредби члана 376. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, па се трогодишњи рок рачуна од дана правноснажности решења о проглашењу несталог лица за умрло, јер се сматра да се тог дана сазнало за штету. Иначе, за ову штету одговара Република Србија у смислу члана 180. став 1. истог закона, јер је штета – смрт блиског лица – последица терористичког акта, упада и отмице, коју су извршили припадници ОВК, а коју су органи тужене по важећим прописима били дужни да спрече.

ЗАСТАРЕЛОСТ КОД УГОВОРА О ГРАЂЕЊУ – када је рок битан елемент уговора и супротно – У пракси се поставило као спорно питање застарелости код тужби за раскид уговора о грађењу. У последњих више година у правном промету је чест случај закључења уговора о купопродаји стана или уговора о грађењу закљученог с инвеститором за стан у изградњи или изграђени стан. Грађани су на тај начин решавали своје стамбено питање. С друге стране, у

пракси је често долазило до кашњења извршења уговора од стране инвеститора – продавца, а неретко и до неизвршења уговора. Један од инструмената за којим су посезали повериоци односно купци у датој ситуацији је потраживање раскида таквог уговора о продаји или уговора о грађењу и повраћај датог пред надлежним судом. Самим тим се у пракси поставило питање застарелости такве врсте потраживања. У таквој врсти спорова је битно да ли се ради о уговору код кога је рок за испуњење уговорне обавезе битан елемент уговора или не. Уколико је рок битан елемент уговора и дужник не испуни своју обавезу у том року, уговор се сматра раскинутим по самом закону (чл. 125. ЗОО-а). Од тог момента тече рок за уговараче да траже повраћај датог. У таквом случају није нужно тужбом тражити раскид уговора. Уколико се ради о уговору у коме уговорени рок није битан елемент уговора, до раскида уговора долази на захтев једног од уговарача (чл. 124. ЗОО-а), при чему се тужбом мора тражити и раскид уговора и повраћај датог. У том случају застарелост права на раскид уговора почиње да тече првог дана од када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, што значи да се и право на раскид уговора може остварити у истом оном року у коме се може тражити испуњење уговорне обавезе. Самим тим, протеком времена одређеног да се захтева извршење обавезе, односно са застарелошћу извршења уговорне обавезе застарева и право на раскид уговора. А да би се одредило који је то моменат, у сваком појединачном случају се цени околност КАДА је поверилац имао право захтева испуњења уговорне обавезе или раскид уговора и то према одредбама закљученог уговора, врсти уговора, сходно посебним и општим одредбама ЗОО-а. Најчешће је уговор о грађењу закључиван између извођача радова, с једне стране, који има обавезу да непокретност која је предмет уговора преда инвеститору односно купцу као наручиоцу у одређеном року (најчешће износи од 12 до 24 месеца, понекад и краће), и физичког лица – купца стана, са друге стране. Код уговора о грађењу у смислу чл. 630. рок за извршење обавезе извођача радова представља

НАКНАДА ИНФЛАТОРНЕ ШТЕТЕ И ЗАСТАРЕЛОСТ Пракса: Првобитно постављеним захтевом од 25. 7. 1990. године, тужилац (Стамбена задруга) је тражио исплату дуга од туженог (члана задруге) по решењу о коначној вредности стана од 17. 1. 1989. године у износу од 555,40 динара. Поднеском од 26. 4. 2012. године је тужилац, када је пријемом Налаза и мишљења вештака сазнао да му је потраживање обезвређено, преиначио тужбу тако што је уместо постојећег поставио захтев за потпуну накнаде штете („инфлаторна штета”), у складу са чланом 278. став 2. ЗОО-а, у висини од 4.693.508,00 динара, која је опредељена према просечној цени м2 стана у Београду, за површину стана из Уговора о изградњи стана од 2. 7. 1985. године, коју тужени члан стамбене задруге није платио.

17 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Пракса: Кроз изражен став у предмету Првог основног суда у Београду, П бр. 19275/14, и одлуке Апелационог суда у Београду, Гж 349/16, произлази да је тужиља као наручилац закључила уговор о грађењу с туженим, којим није уговорен фиксни рок, те није дошло до раскида уговора по самом закону, применом чл. 125. ст. 1. ЗОО-а. Тужиља се није користила правом из чл. 609. ЗОО-а по коме може да тражи раскид уговора пре истека рока за започињање или извршавање обавезе туженог као посленика, те се има ценити да ли су испуњени услови за ра скид уговора вољом наручиоца. Рок за извршење уговорне обавезе туженог која се односи на предају непокретности (једног стана и гараже) које су биле предмет уговора о купопродаји, био је 12 месеци од почетка изградње вишестамбене зграде. Обавеза туженог (правно лице које се бави изградњом непокретности за тржиште) је била да прибави пројектну документацију и потребне дозволе за изградњу, као и да предузме радње на отпочињању изградње зграде и то у разумном року који се могао реално очекивати

по правилима струке. Тај разумни рок према налажењу Апелационог суда износи 24 месеца од закључења уговора. Од истека тог рока почиње да тече уговорени рок од 12 месеци за предају уговорених непокретности тужиљи. Истеком овог рока (укупно 3 године од закључења уговора) у коме тужени није испунио своју уговорну обавезу, тужени је пао у доцњу од када почиње да тече општи рок застарелости од 10 година из чл. 371. ЗОО-а, у коме је тужиља могла тужбом тражити од туженог испуњење уговорне обавезе, а тиме и раскид уговора и повраћај датог. Након тога потраживање тужиоца би било застарело (за тужбу поднету након истека ових рокова). Да се у конкретном случају радило о уговору код кога је дошло до раскида по самом закону, истеком рока у којем је тужени требало да изврши своју уговорну обавезу, у случају да је не изврши, до раскида би дошло истеком разумног рока за испуњење обавезе (у конкретном случају 24 месеца од закључења уговора), од када би почео да тече општи застарни рок за потраживање повраћаја датог по уговору, а самим тим и раскида, па би потраживање тужиље да тражи повраћај датог застарело истеком уговореног рока који је битан елемент уговора, а затим и истеком рока од 10 година за повраћај датог и раскид уговора.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

битан елемент уговора, али то не мора нужно значити да се ради о фиксном року јер не значи да сваки уговор о грађењу сам по себи спада у категорију тзв. „фиксних уговора” на који се има обавезно применити чл. 125. ЗОО-а, јер се супсидијарно на овај уговор имају применити одредбе које регулишу уговор о делу. Животно је да је рок испуњења уговорне обавезе извођача радова условљен низом различитих поступања других лица односно органа (прибављање различитих дозвола и испуњеност управно-правних прописа), па често не зависи само од понашања самог извођача у односу на обавезу коју је преузео уговором. Такође, рок за извођење радова почиње да тече од увођења извођача у посао, ако није другачије уговорено (узанса бр. 37. Посебних узанси). Стога ће суд приликом оцене услова за раскид ове врсте уговора ценити да ли је рок изградње изричито уговорен (када наступа раскид по самом закону), па ако није, даље ће ценити разлоге незавршавања изградње објекта у уговореном року и да ли из природе посла произлази да наручилац нема интерес да преузме грађевину после истека уговореног рока.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Поверилац новчаног потраживања које је обезвређено у условима инфлације има право на накнаду штете у смислу члана 278. став 2. ЗОО-а. Ту штету поверилац обезвређеног новчаног потраживања може определити према стопи раста цена на мало за време доцње у плаћању новчане обавезе, а може је определити и према ценама робе за коју је дужник био у доцњи. Застарелост „инфлаторне штете” цени се према застарелости потраживања номиналног износа који дужник из основног посла дугује. Када застари потраживање номиналног износа, тада застарева и захтев повериоца за исплату инфлаторне штете. У конкретном случају основни посао из ког је настало утужено потраживање накнаде потпуне штете је Уговор о изградњи стана из 1985. године. Из Уговора је проистекла обавеза туженог задругара да тужиоцу исплати разлику између уплаћене и вредности стана утврђене решењем о коначној вредности стана из 1989. године, која у складу са чланом 371. ЗОО-а застарева у року од 10 година. Тужилац је подношењем тужбе 1990. године прекинуо застаревање наведеног потраживања у смислу члана 388. наведеног закона. Поднеском од 26. 4. 2012. године тужилац је променом чињеничног основа тужбе, променио и истоветност захтева и на тај начин преиначио тужбу у складу са чланом 194. ЗПП-а. Како је смисао преиначења променом истоветности у томе да тужилац повлачи првобитну тужбу и одмах подноси нову, то се у смислу члана 389. ЗОО-а сматра да прекид застаревања није извршен подношењем тужбе 1990. године. Како је обавеза туженог за исплату разлике између уплаћене и вредности стана утврђене решењем о коначној вредности стана, доспела истеком рока од 15 дана од дана пријема наведеног решења (конкретно 27. 1. 1989. године), а како је тужилац захтев за накнаду потпуне накнаде штете упутио поднеском од 26. 4. 2012. године, то је утужено потраживање накнаде „инфлаторне” штете застарело протеком десетогодишњег рока застарелости из члана 371. ЗОО-а. (Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 62972/10 од 27. 4. 2012, и пресуда Апелационог суда у Београду, ГЖ бр. 2783/15 од 16. 9. 2015)

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ПО КОМПЕНЗАЦИОНОМ ПРИГОВОРУ Услови за пребијање потраживања утврђени су одредбама чл. 336–343. ЗОО-а. Према одредби члана 336. тог закона, дужник може пребити своје потраживање које има према повериоцу са потраживањем које поверилац има према њему, ако се ради о узајамним потраживањима и ако су та потраживања истородна и доспела. То даље значи да суд не одлучује о износу потраживања тужиоца према туженом по компензационом приговору ако износ превазилази потраживање тужиоца, већ се одлучује само до висине тужиочевог потраживања, односно врши се пребијање само до износа потраживања у тужби, а преко тога се може остварити покретањем посебног парничног поступка, али се не може без подношења тужбе односно без постављања тужбеног захтева обавезивати тужилац да било који износ исплати туженом (по компензационом приговору). Када се компензациони приговор односи на потраживања туженог на име зараде из радног односа, застарелост захтева туженог за исплату мање исплаћене зараде цени се према чл. 372. ст. 1. ЗОО-а. Ова потраживања на име неисплаћених зарада по основу радног односа по својој природи су повремена давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена, било да се ради о споредним повременим потраживањима као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, а застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Из реченог произлази да сходно чл. 339. ЗОО-а, уколико је потраживање туженог застарело, пребијање не настаје, па ће и приговор пребијања бити неоснован.

ПОГОРШАЊЕ ЗДРАВСТВЕНОГ СТАЊА И ЗАСТАРЕЛОСТ Ако је тужилац тражио накнаду штете због погоршања здравственог стања тужбом, потраживање такве накнаде није застарело и поред протека субјективног и објективног

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА КОЈА СУ ПРОИЗАШЛА ИЗ АНГАЖОВАЊА ЛИЧНИХ СРЕДСТАВА У КОРИСТ И ЗА РАЧУН ПОСЛОДАВЦА (члан 210, 360, 361. став 1. и члан 362. Закона о облигационим односима) Потраживања произашла из ангажовања личних средстава у корист и за рачун неког лица застаревају у року од 10 година. Када запослени ангажује своја лична средства у функцији привредне делатности послодавца, тада је послодавац у обавези да врати тај износ запосленом применом правила из одредбе члана 210. ЗОО-а, зато што би се тужена страна обогатила за тај износ. То исто важи и за трошкове које је запослени имао по основу закупа стамбеног и пословног простора. За овакву врсту потраживања важи општи рок застарелости од 10 година због тога што није реч о потраживању из радног односа, већ о ангажовању личних средстава у корист и за рачун послодавца.

Иако се може на први поглед учинити да је о застарелости кроз дугогодишњу примену овог института све речено и разјашњено, то ипак није сасвим тачно. Савремени живот, убрзани правни промет, промет добара и услуга, као и разни историјски и економски догађаји, доводе до појава нових врста парница у којима се и овај стари институт грађанског права мора изнова промишљати и тумачити. Ово се односи како на рокове застарелости који се морају применити за поједину правну ситуацију, тако и на утврђење чињенице када се неко потраживање може сматрати доспелим, јер је ова чињеница релевантна за почетак рока застарелости и оцену суда да ли је неко потраживање застарело или није. Аутори се надају да су овим текстом дали илустрацију примене института застарелости у најновијој пракси парничних судова и помогли његовом бољем разумевању и ширем сагледавању. Такође, аутори задржавају право да и у будућности, када поново сакупе довољно грађе из праксе о застарелости, читаоцима понуде нови преглед примене овог института у пракси.

19 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Закључак

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

рока застарелости накнаде штете из члана 376. ЗОО-а, само под условом да је тужилац правноснажном судском одлуком остварио право на накнаду штете због основног обољења, јер би само у таквом случају очувао своје право и на накнаду штете по основу погоршања тог обољења. Овде треба додати да је судска пракса стала на становиште по коме застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете по основу умањења ОЖА због погоршања здравственог стања, почиње да тече од када је погоршање задобило коначан облик, односно од када је погоршање настало укупно и трајно. Уколико је дошло до додатних физичких болова и страха, по основу погоршања здравственог стања потраживање застарева у законском року од 3 године од када је лице престало да трпи сталне болове јаког и средњег интензитета, као и страх истог интензитета. Што се тиче накнаде нематеријалне штете и потраживања по основу нарушености или погоршања здравља, у пракси се појавила спорна ситуација застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете по основу умањења ОЖА код обољења посттрауматског стресног поремећаја, при чему је штетни догађај који је у узрочно-последичној вези с насталим психичким обољењем настао пре више година, чак и пре више од 10, па и 20 година. У овим случајевима је питање постојања узрочно-последичне везе било повезано и с оценом застарелости потраживања. Према образложењима неких одлука последице таквог обољења (поткрепљене налазом и мишљењем вештака медицинске струке неуропсихијатра, чак и комисије вештака исте струке) могу настати према природи тог обољења најкасније у року од 6 месеци од штетног догађаја узрочника истог обољења. Свако друго обољење ПСТП настало после више од 10, 15 па и 20 година могло је бити проузроковано разним стресним утицајима на психичку функцију личности, али никако није могло бити проузроковано стресним догађајем који се одиграо тако давно. У сваком случају, већина првостепених одлука је укидана од стране жалбених судова с налогом да се утврде ове спорне чињенице и правилно оцени постојање узрочно-последичне везе између штетног догађаја и штете и истакнутих приговора застарелости потраживања.

Судска контрола рада јавних бележника (део други)

ГРАЂАНСКО ПРАВО

У тексту који је због обимности материје подељен у два дела и чији је први део објављен у прошлом броју овог часописа, аутор кроз много примера из праксе пише о случајевима сa којима су се сусретали јавни бележници у раду, али и о одлукама судова приликом судске контроле рада јавних бележника

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Снежана Марјановић судија Првог основног суда у Београду, заменик руководиоца парничног одељења и одељења судске праксе sudski.postupci@legeartis.rs

ПРОМЕТ ИМОВИНE КОЈА ЈЕ БРАЧНА ИЛИ ВАНБРАЧНА ТЕКОВИНА Нотар сме да солемнизује уговор о продаји непокретности чак и онда када му није приложена сагласност продавчевог супружника. У том случају нотар је дужан да уговорнике упозори на то да продавац не може отуђити ствар из заједничке имовине без сагласности свог супружника, као и да то упозорење унесе у солемнизациону клаузулу. Тек ако се странке противе уношењу упозорења у солемнизациону клаузулу, нотар је дужан да одбије да солемнизује уговор (мишљење Стручног савета Јавнобележничке коморе од 20. 10. 2015. године). У образложењу се наводи: Породични закон у члану 174. предвиђа да супружници заједнички и споразумно управљају и располажу непокретношћу која се налази у режиму њихове заједничке имовине. Треба разликовати две ситуације: 1. Када је реч о пословима редовног управљања које предузима један супружник, претпоставља се да постоји прећутна сагласност другог супружника ако се није експлицитно противио томе да се предузме одређени посао. 2. Када један супружник предузима послове који излазе из оквира редовног управљања (продаја непокретности или њено стављање под хипотеку несумњиво спадају у такве послове),

сагласност другог супружника мора бити изричита. Овде треба имати у виду и чл. 29. ЗОО-а који прописује да када је за закључење уговора потребна сагласност трећег лица, та сагласност може бити дата пре закључења уговора (дозвола) или након његовог закључења (одобрење), ако законом није прописано што друго. Породични закон нигде не прописује да сагласност продавчевог супружника мора бити дата пре закључења уговора. Следствено томе правни поредак дозвољава да продавчев супружник да накнадну сагласност, односно да одобри уговор о продаји. Када правни поредак дозвољава да сагласност трећег лица за закључење уговора буде дата накнадно, нотар не може да одбије да солемнизује такав уговор због тога што недостаје дозвола (претходна сагласност трећег лица). Недостатак дозволе не чини уговор ништавим, с обзиром на то да сагласност трећег лица може бити дата накнадно. Због тога се на овакве ситуације не примењује чл. 172. ст. 2. ЗВП-а. Нотар је дужан да странке упозори на то да је за закључење уговора потребно да прибаве сагласност продавчевог супружника. Нотар не може аутоматски да одбије закључење уговора о продаји непокретности која се налази у заједничкој својини, зато што није приложена дозвола продавчевог супружника. Нотар мора да упозори странке и на правило из члана 174. ст. 1. ПЗ-а („Заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно”) и из члана 176. ст. 2. ПЗ-а („Сматра се да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине

(Решење Основног суда у Алексинцу, Р-Јб. бр. 2/16 од 8. 4. 2016. године)

Уговарачи су брачни другови. Давалац издржавања Д. М. је уписан у катастaр као власник непокретности која је предмет уговора. Наведена имовина, означена у изводу листа непокретности као књижна својина уговaрача – даваоца издржавања Д. М., за коју јавни бележник није утврдио да је брачна тековина уговарача јер уговaрачи нису доставили основ стицања за исту, на основу чега би се утврдило да је односна имовина у власништву и примаоца издржавања Б. М. као супружника књижног власника. Јавни бележник је одбио потврђивање исправе јер налази да уговор о доживотном издржавању не испуњава елементе двостраног обавезног правног посла, односно не производи обавезе за обе уговорне стране. Оцењујући основаност поднетог приговора, веће овога суда је нашло да у конкретном случају нису испуњени законски услови за солемнизацију уговора, пре свега имајући у виду да уговарач – прималац издржавања Б. М. није уписана као књижни власник у јавне књиге, па није ни могла пренети право власништва на спорној непокретности (са одложеним дејством) јер га ни сама није стекла, односно не постоји предмет примаочеве обавезе сходно 194. став 2. ЗОН-а, а поред тога су неосновани и наводи предлагача у приговору да се у конкретном случају ради о заједничкој својини предлагача, а ово пре свега имајући у виду лист непокретности. (Решење Основног суда у Крушевцу, број Р-ЈБ 1/16 од 20. 10. 2016. године)

По оцени суда се основано у приговору наводи да се у конкретној ситуацији у чл. 6. нацрта уговора о доживотном издржавању прецизира да је уговарачима познато да се у катастру непокретности имовина која је предмет овог уговора води на А. Б. који је син примаоца издржавања А. Ж. и да је ту имовину исти стекао уговором о поклону закљученим са сада пок. А.

21 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из образложења: Разлози који су дати у побијаном решењу од стране јавног бележника, у свему као правилне прихвата и суд. Наиме, предлогом уговора о доживотном издржавању обухваћене су покретна имовина и непокретна имовина која је већ раније обухваћена уговором о доживотном издржавању између С. С. као даваоца издржавања и његовог сада покојног оца Б. Ж., од 5. 8. 2009. године, потврђеног од стране општинског суда, који је евидентиран у „Г” листу Л. Н. Сходно одредби чл. 194 ст. 1 Закона о наслеђивању, предметна непокретна имовина је након смрти пок. Б. Ж. прешла у својину и државину С. С. као даваоцa издржавања, те у овом поступку по датом предлогу уговора о доживотном издржавању прималац издржавања Р. Ж., мајка даваоца издржавања, нема легитимацију за располагање датом имовином јер прималац издржавања, сходно одредби чл. 194 ст. 2 Закона о наслеђивању, не може располагати правима која нема у тренутку закључења уговора. Стога није било услова за солемнизацију уговора о доживотном издржавању нити за признавање права својине од стране предлагача један другом у форми оваквог уговора, јер се у моменту закључења овог уговора морају пружити докази о својини на имовини која је предмет располагања, што у конкретном случају није учињено. Позивање предлагача на одредбе раније важећег Закона о браку и породичним односима и на одредбе чл. 176 сада важећег Породичног закона, којима се регулише питање уписа права својине у јавном регистру када је реч о имовини супружника која се сматра заједнички стеченом имовином, није од значаја за поступак код јавног бележника. Права по основу стицања у брачној и породичној заједници могу се доказати само у редовном парничном поступку на

суду. У том поступку се једино може расправљати и о евентуалној ништавости ранијег уговора о доживотном издржавању у делу у коме се располагало имовином супружника, о уделима заједничара и правима која по том основу произлазе.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд”). Тек ако странке одбију да се то упозорење унесе у солемнизациону клаузулу, нотар је дужан да одбије да предузме службену радњу. У пракси се поставило питање да ли наследници покојног супружника уговором могу признати преживелом брачном дугу право на имовину по основу брачне тековине или је за то неопходна судска одлука.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Д., супругом овде примаоца издржавања А. Ж. Такође је у чл. 6. наведено да су објекти побројани у чл. 2. овог уговора заједничка тековина даваоца издржавања и њеног пок. супруга, сваког са по ½, те да стога прималац издржавања овим уговором располаже својом тековином и даје је даваоцу издржавања као накнаду за његове обавезе преузете овим уговором. Такође је увидом у чл. 7. суд нашао да је А. Б. уписан као власник и на делу новостечене имовине, тј. зграда на којима је прималац издржавања по основу свог доприноса у брачној заједници сувласник са једном половином удела, и да изјављује да је у свему сагласан са одредбама овог уговора о доживотном издржавању и да све то потврђује својим потписом. Суд је пошао од одредбе чл. 93а ст. 2. који предвиђа да солемнизационом клаузулом јавни бележник потврђује да је странкама у његовом присуству прочитана исправа, да су оне изјавиле да та исправа у свему и потпуно одговара њиховој вољи и да су је својеручно потписале. Чл. 93б ст. 1. тач. 6. прописано је да солемнизациона клаузула садржи изјаву јавног бележника да је странкама у његовом присуству прочитана исправа, да су оне усмено изјавиле да је њихова воља у свему верно унета и својеручно су потписале изјаву, док је тач. 10. предвиђено да поменута клаузула садржи изјаву да су странке, а кад је потребно и други учесници, поучене о садржини и правним последицама правног посла, као и да су странке упозорене да су њихове изјаве нејасне, неразумљиве или двосмислене, а затим и изјаву да су после упозорења странке остале при таквим изјавама. Имајући у виду одредбе Закона о јавном бележништву, суд је нашао да су у конкретној ситуацији испуњени услови за оверу уговора о доживотном издржавању јер је приликом овере уговора дужност јавног бележника да странкама уговор прочита, да их упозна са последицама тог правног посла, као и да их упозори уколико су по његовом мишљењу поједине одредбе нацрта уговора нејасне, неразумљиве, уколико нацрт уговора садржи неки недостатак, али и да, уколико странке и након тог упозорења изјаве да уговор у свему потпуно одговара њиховој вољи, јавни бележник то писмено констатује, што ће уговарачи потписати, а јавни бележник ће извршити оверу уговора.

Наиме, чињеница да је прималац издржавања А. Ж. предметним уговором располагала имовином наведеном у чл. 2. нацрта уговора о доживотном издржавању, са чиме је упознат њен син А. Б. који је уписан као власник непокретности и који се са истим сагласио у чл. 7. нацрта уговора, што све потврђује својим потписом на крају текста нацрта уговора, по оцени суда није разлог да јавни бележник одбије оверу истог са образложењем да прималац издржавања није уписана као власник предметних непокретности, те да стога истима не може располагати. Непокретности наведене у чл. 2. нацрта уговора о доживотном издржавању, прималац издржавања је стекла у току трајања заједнице живота у браку са сада пок. А. Д., па како је иста имовина стечена за време трајања заједнице живота, то је сходно чл. 171. Закона о породичним односима који прописује да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота, у браку, представља њихову заједничку имовину, прималац издржавања власник поменуте имовине са обимом удела од ½. Ово и стога јер чл. 180. ст. 2. Закона о породичним односима прописује да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. (Решење Основног суда у Аранђеловцу, Судска јединица у Тополи, Р3-133/15 од 23. 12. 2015. године)

Ова различитост мишљења судова би захтевала уједначавање судске праксе. Уколико се ради о лицима која су у судском поступку овлашћена да признају постојање права својине по основу брачне или ванбрачне тековине (супружник или његови правни следбеници) и ако би и у судском поступку по таквој тужби могло бити закључено поравнање као својеврсна врста уговора, треба размислити о дозволи закључења таквог уговора. Наравно, мора се водити рачуна о томе да се не ради о ситуацијама из члан 53. Закона о јавном бележништву.

ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ ОБЕЗБЕЂЕЊА ЗАБРАНЕ РАСПОЛАГАЊА НЕПОКРЕТНОСТИМА Дилеме су изазивале и привремене мере обе збеђења забране располагања непокретностима.

23 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из образложења: Један од разлога што је јавни бележник одбио захтев за солемнизацију је тај што сматра да нема идентитета правног лица које је закључило спорни уговор са правним лицем уписаним у лист непокретности, те да исто представља пропуст стечајног управника који је био у обавези да уреди стање у регистру непокретности и упише правилан назив носиоца права. Суд сматра да ови наводи нису прихватљиви јер је стечајни управник доставио регистру непокретности све одлуке које су донете у стечајном поступку вођеном против М. у стечају, а што следи из уписа у „Г” листу – листу непокретности у коју је уписана забележба покретања претходног стечајног поступка, те привремена мера забране располагања имовином стечајног дужника, као и забележба отварања стечајног поступка. Из наведеног произлази да је имовина уписана у лист непокретности власништво стечајног дужника, односно правног лица у стечају. Чланом 85. став 2. Закона о државном премеру и катастру прописано је да се упис дозвољава и против лица које није

уписани претходник ако се уз захтев приложе исправе којима се доказује правни континуитет између лица против којег се тражи упис и уписаног претходника, што је и овде случај. Исто се односи и на промену седишта стечајног дужника. Један од разлога због кога је јавни бележник одбио да изврши потврђивање односно солемнизацију предметног купопродајног уговора је и то што предлагач није доставио сагласност Одбора поверилаца на све учињене радње у поступку продаје непокретности стечајног дужника. У конкретном случају се радило о јавној продаји стечајног дужника након доношења решења о банкротству. Одредбама члана 132. и 133. Закона о стечају за конкретан случај – јавна продаја – није прописано да је за овакав начин продаје потребно претходно одобрење Одбора поверилаца, за разлику од продаје непосредном погодбом, па суд сматра да ни овај разлог који јавни бележник наводи није основан да би јавни бележник одбио да изврши солемнизацију спорног уговора. Из доказног материјала у спису, првенствено у спису јавног бележника односно у препису листа непокретности, следи да је привремена мера забране располагања имовином стечајног дужника одређена решењем Привредног суда од 2. 4. 2012. године, што би значило да је иста донета након покретања претходног стечајног поступка, што је и учињено решењем истог суда од 8. 2. 2012. године. Чланом 62. Закона о стечају прописано је да стечајни судија одређује мере обезбеђења ради заштите имовине стечајног дужника, али наведене мере у смислу члана 62. став 5. Закона о стечају важе до окончања претходног стечајног поступка, а стечајни поступак је отворен 27. 4. 2012. године, што подразумева да је дејство наведене привремене мере тада престало. Решењем Привредног суда од 11. 9. 2012. године одређено је банкротство стечајног дужника М. у стечају, па следи да је дејство наведене привремене мере престало пре подношења захтева јавном бележнику за потврђивање спорног уговора (27. 8. 2015), у складу са чим наведени разлог не би могао бити разлог који би спречио потврђивање уговора о купопродаји непокретне имовине од 25. 6. 2015. године.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Стручни савет Јавнобележничке коморе Србије је у мишљењу од 20. 10. 2015. године изнео став да нотар сме да солемнизује уговор о купопродаји ако постоји предлог за одређивање привремене мере забране располагања у односу на продавца, али је дужан да купца упозори на то да постоји предлог за одређивање привремене мере и да то упозорење унесе у солемнизациону клаузулу. У образложењу се наводи: „Слобода располагања представља својинско овлашћење које је загарантовано Уставом и које се може ограничити само у складу са законом (чл. 58. Устава РС). То што је поднет предлог за одређивање привремене мере, не значи да ће тај предлог бити усвојен. Забранити сопственику да располаже својим стварима због тога што је неко поднео предлог за одређивање привремене мере (који можда и неће бити усвојен), представљало би прекомерно ограничавање права својине и повреду начела пропорционалности (чл. 20. ст. 1. Устава РС). Због тога нотар није овлашћен да одлаже или одбија солемнизацију. Заштита интереса прибавиоца довољно је обезбеђена тиме што је упозорен на постојање оваквог предлога.”

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Даље, суд утврђује да привремене мере којима је забрањено отуђење и оптерећење некретнина М. уписаних у регистар непокретности пре отварања стечајног поступка над овим правним лицем (27. 4. 2012. године), те извршни поступци покренути ради намирења поверилаца а против стечајног дужника, пре отварања поступка стечаја губе правну снагу односно обустављају се, све сходно члану 93. Закона о стечају. Такође, један од разлога што је јавни бележник одбио да изврши солемнизацију предметног уговора је и тај што постоји упис хипотекарне продаје у корист банке, који овлашћује банку да у своје име и рачун прода хипотековану непокретност, те да докле год овај упис постоји, јавни бележник не сме да овери и потврди уговор. Суд сматра да су ови разлози неосновани. Наиме, предметни уговор је сачињен у складу са чланом 131, 132. и 133. Закона о стечају. Наиме, према члану 131. и 132. Закона о стечају по доношењу решења о банкротству је спроведен поступак уновчења стечајне масе, односно продаје имовине стечајног дужника коју чине непокретности које су предмет уговора и то путем јавног надметања кроз јавно прикупљање понуда. Чланом 93. Закона о стечају утврђено је да се од дана отварања стечајног поступка не може против стечајног дужника односно над имовином стечајног дужника одредити и спровести принудно извршење, а да се поступци који су у току обустављају с обзиром на то да се извршна судска хипотека сматра извршном исправом у складу са ЗИО. Обустава свих наведених поступака и престанак дејства свих уписаних мера директна је последица решења о отварању стечајног поступка које не мора бити правноснажно да би дошло до настанка овакве последице. Из напред наведеног суд сматра да уписи извршени у „Г” листу непокретности немају никакво материјалноправно и процесно дејство да би представљали сметњу јавном бележнику за потврђивање и оверу поднетог уговора. Чланом 49. став 1. Закона о стечају утврђено је да су разлучни повериоци они повериоци који имају заложно право, законско право задржавања или право намирења на стварима и правима о којима се воде јавне књиге или регистри, и имају првенствено право намирења из средстава остварених продајом имовине,

односно наплате потраживања на којој су стекли то право, па суд сматра да из напред наведених разлога није потребна сагласност банке за отуђење непокретности ни решење РГЗ СКН о брисању овог уписа. На основу овако утврђеног чињеничног стања суд је усвојио приговор предлагача и одлучио као у изреци решења, а све у складу са одредбом члана 53б став 1. Закона о јавном бележништву. (Решење Основног суда у Руми, посл. бр. РЈБ 4/15 од 18. 3. 2016. године)

НЕДОУМИЦЕ У ПРАКСИ ЗБОГ НЕПРЕЦИЗНОСТИ У ОДРЕЂИВАЊУ НЕПОКРЕТНОСТИ Идентификација непокретности је битна за ваљаност уговора који се потврђује. Врло често недоумице изазива непрецизност у одређењу непокретности. Судска пракса је подржала став јавних бележника да непокретност мора бити јасно и недвосмислено идентификована. Из образложења: Међутим, увидом у уверење РГЗ од 14. 3. 2016. године утврђено је да је садашњи назив улице З. број 8, а да је ранији назив улице А. број 7, што није у сагласности са подацима из листа непокретности. Осим тога, према уговору о купопродаји непокретности који је закључен између продавца и купаца, утврђује се да је предмет уговора наведени стан на другом спрату – поткровљу, као и у уговору о купопродаји за који се тражи солемнизација, а према постојећој документацији објекат – породична стамбена зграда у којој се налази стан је Пр+1+Пк, из чега произлази да нема другог спрата, мада би тумачењем уговора о купопродаји могло да се сматра да други спрат представља поткровље, што опет није у сагласности са спецификацијом од 1. 3. 2016. године, у којој је наведено да се на другом спрату налази стан површине 73,93 м2, а у поткровљу корисна површина од 11,91м2. Из овога следи да опис стана из уговора о купопродаји није у сагласности са постојећом документацијом која је приложена уз уговор, те јавни бележник није ни био у могућности да изврши солемнизацију таквог уговора. Што се тиче навода јавног бележника да је упозорио странке да се катастарска парцела на

(Решење Трећег основног суда у Београду, посл. бр. Рјб-12/16 од 20. 4. 2016. године)

(Решење Трећег основног суда у Београду, посл. бр. Рјб-10/16 од 13. 5. 2016. године)

Наиме, суд је нашао да нису достављени докази из којих се може идентификовати да је стан број 10 – површине 41,80 м2, у Београду, З.

Решење Трећег основног суда у Београду, посл. бр. РЈБ. 29/2016 од 15. 8. 2016. године)

25 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из свега наведеног произлази да постоји несагласност између уговора о суинвестирању изградње и физичке деобе стамбене зграде за коју се тражила овера, солемнизација и документација која је достављена уз предлог за солемнизацију и уз приговор суду на решење јавног бележника, а која се односи на тврдње да је објекат уписан у ЛН, као и спратност објекта, имајући у виду да се кућни број утврђује за стамбену зграду П+Пк, а предмет уговора је П+3+Пк. Суд није у могућности да недвосмислено утврди о ком стамбеном објекту је реч због постојећих несагласности, као и непостојања доказа о праву коришћења или закупу КП или евентуалног уверења о идентификацији парцела. Из истих разлога ни јавни бележник није био у могућности да изврши солемнизацију таквог уговора. Што се тиче осталих навода јавног бележника које се односе на уговор о закупу, закључен између ОЗЗ. Б. и МГ., и на уверење Секретаријата за послове легализације објеката, суд их није посебно образлагао из разлога што није улазио у образлагање о правној ваљаности уговора који је оверен пред Првим основним судом у Београду и захтева за легализацију који није у надлежности јавног бележника.

насеље А., у ул. У. бр. 55, у поткровљу – у ствари раније означени стан број 10 површине 43 м2 у Београду – З. у улици П. бр. 55, на другом спрату стамбене пословне зграде саграђене на кат. парц. Такође, суд је нашао да је неспорно да је раније улица П. бр. 55 променила назив и да сада носи назив улица У. бр. 55, што је утврђено из уверења Града Београда од 30. 9. 2015. године, али подносилац приговора није доказао да се ради о истом стану, односно стану број 10 с обзиром на различиту површину стана, спратност и број улице. Подносилац приговора предлаже солемнизацију анекса раније сачињених уговора у којима је као предмет истих био означен стан на другом спрату, гледајући од улаза први по реду са десне стране, број 10, површине 43 м2, док се у анексима исти означава као стан број 10, површине 41,80 м2, у поткровљу стамбено-пословне зграде. Такође, у уговору о поклону, закљученом дана 11. 3. 2004. године, наводи се да З. Н. постаје власник дела зграде П+1+Пк, што у нарави представља поткровље, у целости посебан објекат – локал до улице, површине 40 м2, и магацин у целости, те се ни из приложеног уговора о поклону ни из пројекта изведеног стања из новембра 2015. године који се односи на зграду у улици У. 35б, не може утврдити на ком се спрату налази стан број 10, у поткровљу или на другом спрату. Из приложених доказа не може се на несумњив начин утврдити да се ради о истој непокретности која је била предмет ранијих уговора о купопродаји, те се из тих разлога не може ни дозволити солемнизација анекса уговора, као и уговора о купопродаји. С обзиром на напред наведено, суд налази да је решење јавног бележника донето на основу правилне примене материјалног права, те да се из приложених исправа и доказа не може несумњиво утврдити да се ради о истој непокретности која је била предмет раније сачињених уговора о купопродаји, те да нема правног основа за солемнизацију анекса већ сачињених уговора нити за солемнизацију новог уговора о купопродаји непокретности, с обзиром на то да је закључење ових правних послова неопходан правни след како у погледу купаца, тако и у погледу непокретности.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

којој је изграђен објекат налази у КО ЗП. а не у КО З., суд сматра да исто није од важности имајући у виду да је у уговору о купопродаји непокретности наведена парцела КО ЗП. Такође суд сматра да није од важности ни упозорење јавног бележника да у скици од 1. 3. 2016. године није наведена структура предметног стана, те да се површина не поклапа са стањем описаним у скици посебног дела. Ово из разлога што је предмет купопродаје стан површине 74 м2 + галерија од 12 м2, а у скици је наведена површина стана 73,92 м2 и галерија површине 11,91 м2, те да је у питању разлика у површини укупно 16 цм2, која није од значаја за солемнизацију уговора о купопродаји.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

ФОРМА ПУНОМОЋЈА И ДИЛЕМЕ У ПРАКСИ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Форма пуномоћја је стварала дилеме у примени прописа. Члан 90. Закона о облигационим односима предвиђа да форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао, важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла. Закон о промету непокретности (члан 4) наводи да се уговор о промету непокретности закључује у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. За тај посао је искључиво надлежан јавни бележник на чијем се подручју налази непокретност која је предмет уговора. Уговор који није закључен на тај начин не производи правно дејство. До измена овог прописа 2014. године оверу уговора су радили судови као просту оверу потписа. Стога се сматрало да је форма задовољена када је пуномоћје за закључење уговора о промету непокретности оверено пред конзуларним представништвом Републике Србије у иностранству. Изменом прописа поставило се питање ваљаности пуномоћја која су оверена пред конзуларним представништвом Србије у иностранству, иако је на њима само оверен (легализован) потпис властодавца јер је то био дотадашњи начин поступања. Стручни савет Јавнобележничке коморе је мишљења (20. 10. 2015. године) да пуномоћје код кога је само оверен (легализован) потпис властодавца није сачињено у прописаној форми. У образложењу мишљења се наводи: Приликом регулисања форме пуномоћја српско право се определило за принцип паралелизма форми: форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно предузимање правног посла (чл. 90. ЗОО-а). Следствено томе, пуномоћје за закључење уговора о продаји непокретности мора бити сачињено или у форми солемнизоване исправе или у форми јавнобележничког записа. Ако законски заступник пословно неспособног продавца даје пуномоћје за продају непокретности, то пуномоћје мора бити дато у форми јавнобележничког записа. Није исправно правно становиште које је дошло до изражаја у неким

судским одлукама, на пример: решење Основног суда у Крушевцу, Р-јб 1/15 од 29. маја 2015, по коме је пуномоћје дато за продају непокретности исправно ако је дато пред конзуларним представништвом Србије у иностранству, иако је на њему само оверен (легализован) потпис властодавца. Конзуларна представништва Републике Србије у иностранству надлежна су да за српске држављане у иностранству врше нотарске послове. То проистиче из члана 9. ст. 1. Закона о спољним пословима („Сл. гласник РС”, бр. 116/2007, 126/2007 и 41/2009) који предвиђа да конзуларна представништва обављају оне послове који спадају у конзуларне функције предвиђене међународним уговорима и дипломатско-конзуларном праксом. Бечка конвенција о конзуларним односима која је ратификована још 1966 .године, у члану 5(ф) предвиђа да се конзуларне функције, између осталог, састоје и у обављању јавнобележничких послова. У обављању својих функција конзуларно представништво је дужно да поступа у складу са прописима Републике Србије. Следствено томе, као што конзуларно представништво врши легализацију потписа када је то потребно и дозвољено (која такође представља нотарски посао), тако би и у случајевима где је потребно, морало да обавља и друге нотарске послове (солемнизацију и сачињавање јавнобележничког записа). Према информацијама добијеним из Коморе јавних бележника, у априлу 2016. године Министарство правде, Министарство спољних послова и Стручни савет јавнобележничке коморе Србије организовали су састанак са циљем решавања овог спорног питања и могућности примене јавнобележничких прописа од стране дипломатско-конзуларних представништава Републике Србије у иностранству. На састанку је потврђено да ДКП не може држављанима Републике Србије који бораве у иностранству да сачини нити да потврди уговор који представља правни основ за пренос својине на непокретностима, јер постоји искључива надлежност бележника на чијем подручју се налази непокретност, али држављанин РС може пред ДКП-ом да у форми јавнобележничког записа или у форми потврђене солемнизоване исправе сачини пуномоћје којим овлашћује неко лице да у његово име закључи уговор о промету

(Решење Вишег суда у Пироту, Гж-јб. бр. 2/16 од 9. 11. 2016. године)

Разматрајући наводе приговора и садржину нападнутог решења јавног бележника, и суд је

27 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из образложења: Имајући у виду одредбу чл. 4. ст. 1. Закона о промету непокретности којом је регулисано да се уговор о промету непокретности закључује у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе, као и одредбе чл. 89. ст. 1. и 90. ЗОО-а, којима је прописано да пуномоћје представља овлашћење за заступање које властодавац правним послом даје пуномоћнику и да за пуномоћје за закључење одређеног правног посла важи форма прописана законом за тај правни посао, првостепени суд је правилно закључио да у конкретном случају овлашћење које је дала Р. Р. није сачињено у законом прописаној форми. Ово из разлога што исто није сачињено у форми јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе која је потребна за оверу – солемнизацију уговора о купопродаји непокретности, већ је њен потпис оверен од стране квалификованог мировног судије у Аустралији. Неосновано се жалбом указује да су достављена пуномоћја дата у писаној форми, а овера потписа извршена од надлежних органа у Аустралији и Конзулата Р. Србије у Аустралији, јер из овлашћења које је дала Р. Р. произлази да њен потпис није оверен од стране нотара у Аустралији, при чему би овлашћење било сачињено у форми која је потребна за закључивање уговора о купопродаји непокретности код јавног бележника.

становишта да су наводи приговора неосновани. Чланом 53. Закона о јавном бележништву предвиђени су случајеви када јавни бележник ускраћује обављање радње, па је, између осталог, наведено да је јавни бележник овлашћен да ускрати обављање радње која је према закону недопуштена. У конкретном случају, имајући у виду чл. 90. ЗОО-а РС који предвиђа да форма прописана законом за неки уговор или други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, тј. за предузимање тог посла, то значи да и пуномоћ за заступање у поступку промета непокретности мора бити оверена у форми солемнизоване – потврђене исправе. И овај суд је увидом у клаузулу нотара који је у Р. Италији поступао, утврдио да се у вези са посебним овлашћењем ради о овери потписа овлашћеног лица, при чему је назначено од стране нотара да је овлашћено лице у његовом присус тву потписало документ након што му је од стране нотара и прочитан. Наиме, оне елементе које треба да садржи солемнизациона клаузула у односу на сам уговор, треба да садржи и солемнизациона клаузула предметног а овде спорног овлашћења, па тако мора да садржи изјаву јавног бележника да је странкама у њиховом присуству прочитана исправа и да су оне изјавиле да је њихова воља верно унета у исправу, затим да су странке од стране нотара поучене о садржини и правним последицама правног посла, као и изјаву да су странке упозорене ако су њихове изјаве евентуално нејасне, неразумљиве или двосмислене, и изјаву да су и после упозорења евентуално остале при првобитним изјавама. Увидом у спорно посебно овлашћење утврђено је да је исто достављено у фотокопији, да се ради о овери потписа овлашћеног лица, при чему је нотар само потврдио да је странци прочитао писмено и да је овлашћено лице, кад му је овлашћење прочитано, потписало тај документ. У конкретном случају предметно овлашћење није сачињено у форми јавнобележничке солемнизационе исправе, већ у форми овере потписа, па тако, имајући у виду чл. 167. ст. 3 у вези са чл. 185. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку, заступник у предметном случају није могао да докаже своје овлашћење за заступање и због тога је основан став јавног бележника да одбије тражену службену радњу, односно потврђивање уговора о купопродаји

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

непокретности, јер само издавање пуномоћја не представља промет. У том случају наш дипломатско-конзуларни представник мора поступати на исти начин као и јавни бележник. Поставља се питање који орган у иностранству може у форми коју предвиђа наш закон за закључење уговора о купопродаји непокретности, оверити пуномоћје за закључење уговора. У сваком случају то би био јавни бележник у земљама у којима постоји. Поставља се питање надлежности органа у државама у којима не постоји јавнобележничка служба.

закљученог 11. 10. 2016. године, јер овлашћење не испуњава услове за потврђивање исправе, односно за утврђивање својства пуномоћника.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

(Решење Основног суда у Сремској Митровици, посл. бр. РЈБ1/16 од 28. 10. 2016. године)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Овлашћење за закључење уговора је сачињено од стране јавног бележника у Сао Паолу. По налажењу већа суда, решење јавног бележника законито је и исправно. Наиме, Уставом Републике Србије, чл. 194. ст. 4. и 5, прописано је да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије, те потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом. Закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права. Конвенција о укидању потребе легализације страних јавних исправа („Сл. лист ФНРЈ – Међународни уговори и други споразуми”, бр. 10/62) ратификована је од стране Републике Србије и представља саставни део правног поретка Републике Србије. Чланом 2. тач. ц. и д. цитиране Конвенције прописано је да се страним јавним исправама, у смислу конвенције, сматрају исправе које је издао или оверио јавни бележник, као и службене изјаве као што су наводи о упису у јавне књиге, овера тачности датума и овера потписа – кад су стављене на приватне исправе. Разматрајући наводе приговора, имајући притом у виду цитиране одредбе, веће суда сматра да је јавни бележник исправно поступио одбијајући у конкретном случају захтев за солемнизацију приватне исправе – уговора о поклону, с обзиром на то да нису били испуњени услови за потврђивање приватне исправе зато што Бразил као земља службеног седишта јавног бележника који је на овлашћењу потврдио аутеничност потписа, није потписник Конвенције о укидању потребе легализације страних јавних исправа („Сл. лист ФНРЈ – Међународни уговори и други споразуми”, бр. 10/62) од 5. 10. 1961. године, а Република Србија и Бразил такође нису потписале ни билатералне конвенције које би регулисале питање међусобног ослобађања легализације јавних исправа, те је стога

било потребно спровести процедуру пуне легализације, прописану Законом о легализацији исправа у међународном промету („Сл. лист СФРЈ”, 6/73, „Сл. лист СЦГ”, 1/2003), што подразумева да легализацију страних јавних исправа за употребу у Србији врше органи државе која их је издала и дипломатско-конзуларно представништво Србије, акредитовано у тој држави. (Решење Основног суда у Лесковцу, Р-јб. бр. 2/2015 од 26. 10. 2015. године)

ПИТАЊЕ ОБАВЕЗЕ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИКА ДА ДОСТАВИ ПОДАТКЕ О ЗАКЉУЧЕНИМ УГОВОРИМА ЗАИНТЕРЕСОВАНИМ ЛИЦИМА И ПАРАЛЕЛИЗМА ОБАВЕЗЕ ЧУВАЊА ТАЈНОСТИ ПОДАТАКА У пракси се поставило питање обавезе јавног бележника да достави податке о закљученим уговорима заинтересованим лицима и паралелизма обавезе чувања тајности података. Овај супротстављени интерес учесника правног посла за тајношћу и приватношћу и легитимна потреба заинтересованих лица за добијањем информација – у сукобу су, а јавни бележник у дилеми конкуренције ових интереса. У сваком случају, заинтересована лица након укњижбе могу податке добити у катастру непокретности или на захтев суда у поступку који покреће заинтересовано лице, на пример за одређивање привремене мере забране отуђења. На захтев суда јавни бележник увек мора да достави тражене податке и документацију, сходно члану 240. став 3. ЗПП-а. Из образложења: У приговору је пуномоћник навео да његова странка има оправдани интерес да добије препис јавнобележничке исправе јер је без тог преписа ускраћена да поднесе паулијанску тужбу. У приговору се позвао на одредбе члана 7. Закона о јавном бележништву, тј. да је јавна бележничка исправа јавна исправа и да се мора издати од лица које обавља јавну службу свим лицима која имају правни интерес. По налажењу суда јавни бележник је поступио исправно када је донео решење којим је одбио захтев за предузимање службене радње издавање преписа јавнобележничке исправе

(Решење Основног суда у Шапцу, број Р-јб-1/15 од 9. 7. 2015. године)

УПОТРЕБА ЈЕЗИКА И ПИСМА, ДИЛЕМЕ У РАДУ БЕЛЕЖНИКА И РАЗЛИЧИТЕ ОДЛУКЕ СУДА

Из образложења: По становишту суда подносилац приговора је на оверу поднео пуномоћје сачињено на латиници као приватну исправу, те сама чињеница да је иста састављена на латиници не би представљало никакву сметњу да се иста солемнизује. Наиме, нити Устав нити Закон о службеној употреби језика ничим не ограничавају нити спречавају могућност да се странка обрати суду, јавном бележнику или било ком другом органу, поднеском који је сачињен латиничким

29 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Закон о јавном бележништву у чл. 93г предвиђа да се може солемнизовати приватна исправа која је сачињена у складу са службеном употребом језика и писма. Закон о службеној употреби језика и писма у чл. 1. ст. 2. предвиђа да је у Републици Србији у службеној употреби ћириличко писмо, а да се латиничко писмо може употребљавати само на начин предвиђен законом. Јавнобележнички пословник („Сл. гласник РС” бр. 66/2016) предвиђа у члану 33. да јавни бележник саставља јавнобележничке исправе на српском језику као службеном језику, ћириличким писмом, а на подручјима оних јединица локалне самоуправе на којима је у службеној употреби и језик и писмо националне мањине, јавнобележничке исправе се састављају на српском језику ћириличким писмом или на језику и писму националне мањине, или на оба језика и писма, у складу са захтевом странке. Према мишљењу Стручног савета Јавнобележничке коморе од 20. 10. 2015. године, нотарске исправе, јавнобележнички запис, јавнобележнички записник, солемнизациона клаузула, клаузула о овери потписа, преписа, рукописа, као и јавнобележничке потврде, по правилу се сачињавају ћириличким писмом.

На основу логичког тумачења (argumentum a maiore ad minus) одредаба које уређују употребу језика и писма у вршењу нотарске делатности, може се закључити да постоје две ситуације у којима су нотари дужни да солемнизују исправе сачињене латиничким писмом, па чак и да сами сачињавају своје нотарске акте латиничким писмом. У свим оним ситуацијама у којима је дозвољено да се солемнизује исправа сачињена на неком страном језику (мађарском, румунском и сл.), треба дозволити и солемнизацију исправе сачињене латиницом, јер ко може више – да солемнизује исправу сачињену на страном језику, може и мање – да солемнизује исправу сачињену латиничким писмом). Законом су предвиђена два изузетка када нотари могу да сачине исправу латиничким писмом: 1. Када је статутом општине/града на чијој територији се налази службено седиште поступајућег јавног бележника, предвиђена службена употреба латиничког писма. Јавља се у градовима/општинама чији статути предвиђају службену употребу латинице, нпр. Апатин (чл. 7. Статута), Сомбор (чл. 7. Статута), Вршац (чл. 8. Статута), Прешево (чл. 5. Статута). Исправа сачињена латиничким писмом у таквим градовима/општинама третира се као исправа сачињена у складу са службеном употребом језика и писма и нотари који имају седиште у таквим градовима/општинама дужни су да солемнизују исправе написане латиницом. 2. Када је нотарска исправа намењена за употребу у иностранству (на пример негативна наследничка изјава ако се оставински поступак води у страној држави, пуномоћје за продају непокретности која се налази у страној држави и др.).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

као недозвољен. Чланом 57. Закона о јавном бележништву јасно је прописано да је јавни бележник дужан да чува као тајну податке које је сазнао током обављања делатности, осим ако из закона, воље странака или садржине правног посла не произлази нешто друго. У конкретном случају подносилац захтева није учествовао у поступку потврђивања приватне исправе – солемнизацији, па из тог разлога и нема изворно овлашћење да захтева препис јавнобележничке исправе. Податке за које постоји дужност чувања као тајне, јавни бележник може пружати једино суду, органу управе или другом надлежном органу пред којим се води судски или управни поступак, сагласно одредбама закона који уређују те поступке.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

писмом. У питању је приватна исправа која не подлеже обавези да буде састављена ћириличким писмом. У том смислу нема сметњи да се солемнизује приватна исправа која није сачињена ћирилицом. Међутим, потпуно је другачије питање којим писмом ће се извршити службена радња солемнизације будући да сама солемнизација подлеже и подразумева службену употребу језика и писма. Наиме, чл. 10 Устава републике Србије предвиђа да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава. Закон о службеној употреби језика и писма у чл. 1. наводи да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик. У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латиничко писмо на начин утврђен овим законом. На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина, у службеној употреби су истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом. Према чл. 3. Закона о службеној употреби језика, службеном употребом језика и писма сматра се нарочито употреба језика и писма у: 1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама односно грађанима; 2) вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности грађана; 3) вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције); 4) издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана; 5) остваривању права, дужности и одговорности радника из рада или по основу рада. Надаље, чл. 4, 5. и 7. истог закона регулишу употребу латинице при исписивању текста назива фирме органа и значења саобраћајних знакова, односно назива на језику и писму националних мањина (увек испод ћирилице – која је, дакле, обавезна). Службена употреба латиничког писма одређена је чл. 10. наведеног закона. Кад се у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму, испод

или десно од њега (претходни чланови 8. и 9. су брисани). Осталим члановима овог закона предвиђено је право сваког да употребљава свој језик и писмо пред органима – дакле, да преда поднесак на језику своје националне мањине и да се са службеног језика све преведе на језик националне мањине којој припада (користећи писмо те националне мањине). Наведене одредбе закона и Устава су императивног карактера и сви органи и организације морају да се придржавају истих приликом предузимања било које службене радње. Солемнизација представља службену радњу и јавни бележник је дужан и у обавези да поштује Устав и закон као највише правне акте државе. Одредба чл. 5. Статута Општине Бачка Топола, која предвиђа да је у Општини Бачка Топола у употреби поред српског језика и ћириличког писма и латиничко писмо (измена Статута од 8. јула 2010. године), ни у ком случају не подразумева да се службене радње предузимају на латиници, већ да се у Општини Бачка Топола латиничко писмо употребљава поред ћириличког у оним ситуацијама које су предвиђене Законом о службеној употреби језика и писма. Закон је врло изричит у чл. 1. у погледу употребе ћириличког и латиничког писма. У складу са напред наведеним, овлашћење јавног бележника у односу на конкретан случај јесте да претходно испита да ли конкретна исправа која није јавна, испуњава услове за солемнизацију. Јавни бележник је исто испитао и, према становишту овог суда, потпуно основано није нашао да постоји било шта што би спречавало и довело у питање могућност да се пуномоћ састављена на латиничком писму, као приватна исправа, солемнизује. Међутим, није у праву подносилац приговора који истиче да је у Општини Бачка Топола у употреби и латиничко писмо, те да јавни бележник треба да солемнизује пуномоћ латиницом. Суд налази да је јавни бележник правилно поступио када је одбио да исправу солемнизује латиничким писмом. Закон о службеној употреби језика и писма нигде не предвиђа нити дозвољава такву могућност. Службена употреба језика и писма по тумачењу најбољих зналаца (као што је био, на пример, академик Радомир Лукић) јесте свака употреба језика и писма ако није приватна. Значи, све што је јавно такође је

(Решење Основног суда у Суботици, Судска јединица Бачка Топола, посл. бр. Рјб 6/16 од 11. 7. 2016. године)

ТРОШКОВИ ПОСТУПКА Трошкови поступка по приговору и жалби странке на решење јавног бележника односно суда признају се у зависности од успеха жалиоца у поступку. У случају када је решење јавног бележника или суда укинуто, странка има право на накнаду трошкова поступка према ЗВП-у, односно ЗПП-у. Међутим, и ту је било различитих одлука судова.

(Решење Основног суда у Руми, посл. бр. РЈБ 4/15 од 18. 3. 2016. године)

Суд је мишљења да свака странка треба да сноси своје трошкове јер се ради о имовинском праву учесника. (Решење Основног суда у Сенти, пословни број: РЈБ. 1/2015 од 3. 7. 2015. године)

Из образложења: Приликом састављања смртовнице јавни бележник није утврдио круг законских наследника, обим заоставштине, као ни да ли постоји завештање или уговор о доживотном издржавању иза смрти покојне. На основу свега наведеног суд је утврдио да нису испуњени услови из чл. 21. Јавнобележничке тарифе, тарифни бр. 2 став 2, за накнаду трошкова састављања смртовнице јавном бележнику, па је одлучио као у изреци решења. (Решење Основног суда у Крагујевцу, О-2604/14 од 23. 4. 2015. године)

ЗАКЉУЧАК Уједначавање судске праксе у овој области је од изузетне важности јер се ради о важним интересима грађана при куповини или продаји некретнина, као и о великим вредностима. Битно је да правни промет буде сигуран. Ипак, права мера неопходне правне сигурности мора пратити потребу за обављањем правног промета. Неусаглашени прописи који се тумаче циљно, када циљ није јасно одређен, или системски, када су прописи неусаглашени и доношени у размаку од више деценија, могу довести до различитих одлука и створити правну несигурност. Циљ успостављања јавнобележничке службе је управо повећање правне сигурности промета некретнина. Корисно би било размотрити потребу и могућност измене прописа који стварају дилеме у примени и различито се тумаче. Објављена мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије, с обзиром на састав овог савета који чине професори Правног факултета, судије Врховног касационог суда, јавни бележници и еминентни правници, имају изузетан утицај на формирање судске праксе и поступање јавних бележника. Ипак, у свим ситуацијама различитих одлука судова, у оним ситацијама које су исте било би корисно иницирати поступак уједначавања судске праксе на нивоу Апелационих судова и Врховног касационог суда.

31 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из образложења: Одлуку о трошковима суд је донео у складу са Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и то према тарифном броју 13, а у вези са тарифним бројем 16, полазећи од тога да је вредност имовине која је предмет уговора већа од 6.000.000,00 динара. Према Тарифном броју 13 у парничним и другим поступцима чија вредност је процењива, за састав поднеска, у конкретном случају предлога, адвокату припада накнада у износу од 30.000,00 динара. Према тарифном броју 16 наведене тарифе, за састављање правних лекова адвокату припада награда увећана за 100% од награде прописане за поднесак којим се покреће поступак (тужбе, предлози, молбе) из Тарифног броја 13 и 14. Полазећи од напред наведене одредбе, предлагачу припада износ од 60.000,00 динара за састав приговора и 60.000,00 динара за састав жалбе, па је суд обавезао јавног бележника да исте накнади предлагачу.

И за предузимање поверених послова јавном бележнику нису увек признати трошкови.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и службено јер није реч о приватности. У складу са наведеним, одбијен је приговор против решења јавног бележника којим је одбијен захтев за солемнизацију – потврђивање латиничким писмом приватне исправе сачињене на латиници.

Реч адвоката – актуелни проблеми

после доношења правног става Врховног касационог суда Републике Србије, установљеног на седници грађанског одељења 25. 10. 2016. године Владимир А. Илић,

ГРАЂАНСКО ПРАВО

адвокат

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

sudski.postupci@legeartis.rs

рховни касациони суд Републике Србије је на седници Грађанског одељења од 25. октобра 2016. године заузео правни став који се односи на спорна правна питања везана за Уговор о промету непокретности који је сачињен у форми јавнобележничког записа, и за упис права својине. Врховни касациони суд Републике Србије је на наведеној седници свог одељења заузео правни став по коме „Уговор о промету непокретности који је сачињен у форми јавнобележничког записа представља подобну исправу за упис права својине”. Наведени правни став објављен је на интернет страни Врховног касационог суда Републике Србије 19. јануара 2017. године. Такав заузети став изазвао је велики пажњу, посебно код стручне јавности, а нарочито код адвоката. Овим освртом покушаћемо да направимо анализу оваквог правног става. Јавни бележници су започели свој рад на територији Републике Србије 1. 9. 2014. године. Од самог почетка њиховог рада дошло је до великих проблема, посебно на релацији адвокати – јавни бележници – Министарство правде, што је довело до вишемесечне обуставе рада адвоката и више измена закона који се тичу рада јавних бележника и промета непокретности. Иако су у јануару 2015. године измењени и допуњени прописи који уређују промет непокретности и рад јавних бележника, у пракси није уследила уједначена примена ових одредаба, те

је питање сачињавања уговора о промету непокретности у форми јавнобележничког записа нашло свој епилог пред Врховним касационим судом, а на захтев Основног суда у Куршумлији за решавања спорног правног питања у смислу чл. 180. Закона о парничном поступку. Проблеми који су се јављали у наведеном периоду, све до усвајања оваквог правног става, били су следећи: када су уговорне стране закључивале своје уговоре о промету непокретности код јавних бележника који су од судова 1. 9. 2014. године преузели оверу уговора о промету непокретности, а то су радили у форми јавнобележничких записа, нису могли уписати своје право својине на основу таквих записа, имајући у виду да се према Закону о промету непокретности, непокретност може уписати у јавне књиге само на основу уговора, а не и на основу јавнобележничког записа. Та чињеница довела је до правог хаоса у поступцима уписа права својине у јавне књиге, односно катастар код Републичког геодетског завода, те су неке организационе јединице тог Завода прихватале јавнобележничке записе и на основу њих уписивале право својине на одређеној непокретности, а неке организационе јединице су одбијале такве захтеве поучене ставом да јавнобележнички запис није уговор, већ запис и да се упис може извршити само на основу уговора. Након проблема који су довели до обуставе рада адвоката и измене законских текстова, ситуација се у пракси смирила почетком фебруара 2015. године, имајући у виду да су јавни бележници грађанима саветовали да у смислу Закона о промету непокретности прво код адвоката или сами сачине уговоре, а након тога да тако сачињен уговор овере односно солемнизују код јавног бележника, те је на тај начин и решено питање уписа права својине.

33 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ради, а посебно указујући да се оваква спорна правна питања нису јавила ни пред основним судовима у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, који су далеко већи судови од Основног суда у Куршумлији. Поступак уписа права својине на непокретностима води се по правилима из Закона о општем управном поступку и по правилима из Закона о државном премеру и катастру. Када решење доноси првостепена Служба за катастар непокретности, Републички геодетски завод је другостепени орган. Уколико је коначним решењем од стране Републичког геодетског завода у управном поступку одбијен захтев за упис права својине по основу уговора о промету непокретности сачињеног у облику јавнобележничког записа, може се водити управни спор код Управног суда Србије. Дакле, једино је Управни суд Србије могао поставити као спорно питање да ли уговор о промету непокретности, закључен у форми јавнобележничког записа, представља исправу подобну за упис права својине, што наведени суд није учинио. Према томе, нису били испуњени процесни услови из Закона о парничном поступку за доношење оваквог правног става. Овакав правни став је и са становишта материјалног права супротан најпре Закону о јавном бележништву. Наиме, у глави 4. поменутог закона која је насловљена „Правни послови који имају облик јавнобележничког записа”, у члану 82. наведено је следеће: „У облику јавнобележничког записа сачињавају се: 1) уговор о располагању непокретностима пословно неспособних лица; 2) споразум о законском издржавању, у складу са законом; 3) уговор о хипотеци и заложна изјава ако садрже изричиту изјаву обвезаног лица да се на основу уговора о хипотеци, односно заложне изјаве може, ради остварења дуговане чинидбе, по доспелости обавезе непосредно спровести принудно извршење, било судским било вансудским путем.” Правни послови и изјаве из става 1. овог члана, који су сачињени у облику јавнобележничког записа, имају исту доказну снагу као да су сачињени у суду или пред другим државним органом. Уговори односно изјаве којима се мењају правни односи настали закључењем уговора или

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Међутим, формирањем оваквог правног става Врховног касационог суда Србије, ситуација везана за наведену проблематику поново се погоршала. Одмах је реаговала Адвокатска комора Србије која је на конференцији Адвокатске коморе Србије, одржаној у Београду дана 25. 2. 2017. године, између осталог усвојила и закључак под тачком 3: „Правни став Врховног касационог суда да уговор о промету непокретности закључен у форми јавнобележничког записа представља исправу која је подобна за упис права својине, у супротности је са Законом о облигационим односима, Законом о промету непокретности и Законом о јавном бележништву, због чега га одмах треба ставити ван снаге”. Врховни касациони суд Србије у свом правном ставу закључује „да је форма јавнобележничког записа строжа од оверавања нејавних исправа (солемнизације), с обзиром на врсту правних послова, њихов значај и субјекте заштите”. Поред тога, Врховни касациони суд Србије закључује и да „странке својом вољом у складу са начелом аутономије воље могу уговорити у погледу форме (када је у питању конкуренција) и више од минимума форме”. Међутим, по мишљењу адвоката овакав став је супротан Закону о облигационим односима, Закону о јавном бележништву, Закону о промету непокретности и Закону о државном премеру и катастру. Поред тога, није јасан ни поступак за доношење оваквог правног става којим се руководио Врховни касациони суд, имајући у виду да је он супротан Закону о парничном поступку. Наиме, одмах на почетку свог образложења Врховни касациони суд Србије наводи да је поступио по „питањима” Основног суда у Куршумлији. Решавање спорног правног питања регулисано је одредбама чл. 180–185. Закона о парничном поступку. Чланом 180. Закона о парничном поступку предвиђено је да „ако у поступку пред првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима, првостепени суд ће по службеној дужности или на предлог странке захтевом да покрене поступак пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања”. Није јасно о „ком већем броју предмета” у Основном суду у Куршумлији се

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

давањем изјава из става 1. овог члана, закључују се односно дају у облику јавнобележничког записа. Правни послови и изјаве из става 1. овог члана, који нису сачињени у облику јавнобележничког записа, не производе правно дејство. У глави 7. Закона о јавнобележништву који носи назив „Јавнобележничке овере” (значи за исправе које јавни бележник не сачињава), у члану 93. наведено је следеће: „Јавни бележник потврђује (солемнизује) приватну исправу када је то законом одређено. У облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе закључују се нарочито: 1) Уговори о промету непокретности; 2) Уговор о хипотеци и заложна изјава ако не садрже изричиту изјаву обвезаног лица да се на основу уговора о хипотеци, односно заложне изјаве може, ради остваривања дуговане чинидбе, по доспелости обавезе непосредно спровести принудно извршење, било судским било вансудским путем; 3) Уговор којим се заснивају стварне и личне службености.” Дакле, Закон изричито предвиђа који правни послови и којих лица се закључују у облику јавнобележничког записа, а који се правни послови потврђују (солемнизују) овером од стране јавних бележника. Према томе, није јасан став Врховног касационог суда који је супротан овом закону, као и образложење суда да је јавнобележнички запис строжа форма од оверавања нејавних исправа (солемнизације). Такође није јасно образложење истог суда да „код јавнобележничког записа јавни бележник као стручно лице од јавног поверења сачињава текст, потврђује идентитет странака, упозорава их на правне последице неважећих уговора због чега је степен поверења већи него код обичне овере уговора, а да је код оверавања нејавне исправе (солемнизације) његова улога знатно мања”. У пракси и код оверавања нејавне исправе (солемнизације) јавни бележник поучава уговорне стране и упозорава их на правне последице неважећих уговора, и потврђује идентитет странака. Дакле, разлика је само у томе што јавни бележник сам не саставља уговор, већ то чини адвокат или сам уговарач. Овакав став суда је наклоњен јавним бележницима и по чињеници да суд наводи да су јавни бележници људи како то каже суд „од јавног поверења”, а адвокати би требало да су људи од поверења својих клијената.

Овакав став Врховног касационог суда нарочито је супротан Закону о промету непокретности који у члану 4. предвиђа следеће: „Уговор о промету непокретности закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. За посао из става 1. овог члана искључиво је надлежан јавни бележник на чијем се подручју налази непокретност која је предмет уговора. Ако се непокретности које су предмет уговора налазе на подручју више јавних бележника, надлежан је сваки од тих јавних бележника. Уговор који није закључен на начин из ст. од 1. до 3. овог члана, не производи правно дејство.” Према томе, Закон о промету непокретности је јасан по питању форме у којој се закључује уговор о промету непокретности, а не помиње јавнобележнички запис као форму у којој би могао да се појави уговор о промету непокретности. Посебно се наглашава да је тим законом и то ставом 4. члана 4. предвиђено да је уговор, ако није закључен у наведеној форми (форми солемнизоване исправе), ништав и не производи правно дејство према Закону о облигационим односима. Позивање Врховног касационог суда на аутомију воље и чињеницу да уговорне стране могу уговорити строжу форму од мање строже, по мишљењу адвоката је без утицаја, имајући у виду поменуте законе и њихове одредбе које смо цитирали. Не могу странке или чак јавни бележник уговарати промет непокретности супротно законима који су на снази. Закони су ту да се поштују ма какви они били. Такође није од утицаја и навођење теоријских расправа у дисертацијама проф. др Слободана Перовића и проф. др Марије Караникић Мирић, када су закони јасни и прецизни у погледу форме за закључивање уговора о промету непокретности. Према томе, из свих напред наведених закона произлази да јавни бележници нису овлашћени да сачињавају приватне исправе, осим оних прописаних одредбом чл. 82. Закона о јавном бележништву, и да уговори о промету непокретности који су закључени на начин супротан чл. 4. ст. 1–3. Закона о промету непокретности (солемнизована приватна исправа) не производе правно дејство јер из циља прописа којим је одређена форма не произлази ништа друго, сагласно одредби чл. 70. ЗОО-а.

У тексту који следи аутор се бави новом судском праксом Вишег суда у Београду, везаном за Закон о извршењу и обезбеђењу Зорица Вељић судија Вишег суда у Београду sudski.postupci@legeartis.rs

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ – СТАРИ ЗИО Када је извршитељу на чијем подручју се налази седиште извршног повериоца поднет предлог за извршење на основу веродостојне исправе ради остварења новчаног потраживања по основу извршених комуналних и сличних услуга, за поступање по захтеву за добијање изјаве о имовини извршног дужника надлежан је суд на чијем подручју извршни дужник има пребивалиште или боравиште, односно седиште.

(Решење Вишег суда у Београду, Р. бр. 234/16 од 27. 5. 2016)

35 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ови Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) (у даљем тексту: ЗИО) у највећем делу ступио је на снагу и почео да се примењује дана 1. 7. 2016. године. Једна од највећих измена у овом закону односи се на поновно увођење жалбе као правног лека, поред приговора који је по Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године био једини правни лек. Најважнији разлог за враћање жалбе у извршном поступку био је везан за уједначавање судске праксе и чињеницу да о жалби одлучује надлежни другостепени суд, односно у конкретном случају, Виши суд у Београду.

Други основни суд у Београду се решењем ИОИ бр. 1304/15 од 7. 3. 2016. године огласио месно ненадлежним за поступање по захтеву за добијање изјаве о имовини, а по правноснажности овог решења списе предмета је доставио Првом основном суду у Београду. По пријему списа предмета, Први основни суд у Београду није прихватио да буде месно надлежан за поступање у овој правној ствари, па је списе доставио другостепеном суду ради решавања насталог сукоба месне надлежности. Решавајући настали сукоб у смислу одредбе члана 22. Закона о парничном поступку у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд је нашао да је за поступање у овој правној ствари надлежан Други основни суд у Београду. Према стању у списима, извршни поверилац је дана 20. 1. 2014. године извршитељу И. Р. из Београда поднео предлог за извршење на основу веродостојне исправе ради остваривања новчаног потраживања по основу извршених комуналних услуга. Именовани извршитељ је дана 11. 2. 2014. године донео закључак о извршењу, И. ИВК. бр. 575/14, којим је одредио предложено извршење. Дана 7. 8. 2015. године извршитељ је поднео Другом основном суду у Београду захтев за добијање изјаве о имовини извршног дужника. Како из списа произлази да извршни дужник има пребивалиште на подручју Другог основног суда у Београду, то је за поступање у овој правној ствари, у складу са чланом 3. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 3/11, 99/11, 109/13, 55/14 и 139/14), надлежан Други основни суд у Београду.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Нови Закон о извршењу и обезбеђењу у пракси Вишег суда у Београду

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ – НОВИ ЗИО

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК– УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ – НОВИ ЗИО

Предлог за извршење на основу извршне исправе који не садржи идентификационе податке о извршном повериоцу и извршном дужнику је неуредан и уколико је исти поднет од стране пуномоћника из реда адвоката, одбацује се без враћања извршном повериоцу на допуну односно исправку.

Када се предлог за извршење на основу извршне исправе подноси суду који у првом степену није одлучивао о потраживању извршног повериоца, извршни поверилац је дужан да уз предлог за извршење приложи извршну исправу снабдевену потврдом о извршности, у супротном је такав предлог за извршење неуредан, без обзира на то што је извршни поверилац уз предлог за извршење доставио извршну исправу која је снабдевена клаузулом правноснажности у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 31 од 9. 5. 2011).

Правилно је по оцени Вишег суда првостепени суд донео побијану одлуку којом је предлог за извршење одбацио као неуредан, у смислу члана 101. став 5. ЗПП-а у вези са чланом 59. став 1. и чланом 30. став 1. Закона о извршењу и обе збеђењу, јер је наведени предлог у име извршног повериоца поднео пуномоћник из реда адвоката, а ово због тога што је одредбом члана 59. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се у предлогу за извршење назначавају идентификациони подаци о извршном повериоцу и извршном дужнику (члан 30), извршна исправа, потраживање извршног повериоца, јавно средство и један предмет или више средстава и предмета извршења и други подаци који су потребни за спровођење извршења, док је према одредби члана 30. Закона о извршењу и обезбеђењу, која регулише идентификационе податке о извршном дужнику и извршном повериоцу, одређено шта све треба да стоји и то према ставу 1. наведеног члана: име и презиме, пребивалиште, датум рођења и јединствени матични број грађана, што представља идентификационе податке о извршном дужнику и извршном повериоцу који је физичко лице, а у ставу 2. истог члана у вези са идентификационим подацима о извршном дужнику и извршном повериоцу који је правно лице, потребно је навести пословно име, матични број и порески идентификациони број. С обзиром на прописану и обавезну садржину предлога за извршење, неозначавањем датума рођења и ЈМБГ извршног повериоца, предлог за извршење је у конкретном случају неуредан, због чега је првостепени суд овлашћен да предлог који је у име странке поднео пуномоћник одбаци на основу одредбе члана 101. став 5. ЗПП-а. (Решење Првог основног суда у Београду, Ии број 24318/16 од 13. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8449/16 од 9. 9. 2016)

Према стању у списима, извршни повериоци су препорученом пошиљком предатом пошти дана 16. 7. 2016. године, која је примљена у суд 18. 7. 2016. године, поднели Другом основном суду у Београду предлог за извршење на основу правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду, П 1 број 3869/11 од 23. 10. 2012. године, против извршног дужника ради враћања извршних поверилаца, Х. И. из Раковице и Д. У. из Земуна, на рад и распоређивање на послове који одговарају степену њихове стручне спреме, знању и способностима, под претњом новчане казне и ради наплате трошкова парничног поступка у износу од 123.000,00 динара и трошкова извршног поступка. Дана 20. 7. 2016. године извршни повериоци су доставили суду оверену фотокопију извршне исправе са клаузулом правноснажности. Побијаним решењем првостепени суд је предлог за извршење одбацио као неуредан, с позивом на одредбе члана 59. став ЗИО-а, те сходном применом одредаба члана 101. став 5. ЗПП-а у вези са чл. 39. ЗИО-а, јер су извршни повериоци уз предлог за извршење поднели фотокопију извршне исправе без пот врде извршности. Првостепени суд је по оцени Вишег суда правилно донео побијану одлуку којом је предлог за извршење одбацио као неуредан, у смислу члана 101. став 5. ЗПП-а, у вези са чланом 59. став 2. ЗИО-а, који је у име извршних поверилаца поднео пуномоћник из реда адвоката. Ово стога што је одредбом члана 59. став 2. ЗИО-а

(Решење Другог основног суда у Београду, И број 1651/16 од 21. 7. 2016, решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9395/16 од 14. 10. 2016)

Идентификациони подаци о извршном повериоцу и извршном дужнику који је предузетник или физичко лице које обавља делатност, нису датум рођења и јединствени матични број грађана. Из стања у списима следи да је предлог за извршење поднео пуномоћник извршног повериоца, а ради наплате новчаног потраживања које је досуђено повериоцу као пуномоћнику по службеној дужности – адвокату, правноснажним и извршним решењем Основног суда у Сомбору, К 447/15 од 24. 2. 2016. У предлогу је као извршни поверилац означена О. П., адвокат из С., и наведени су њен матични број, ПИБ број и број рачуна. Због тога се основано жалбом извршног повериоца побија правилност првостепеног решења и указује да је подносилац предлога адвокат која је означена именом и презименом, наведен је њен ПИБ и матични број и број рачуна, те није потребно да се достави ЈМБГ и датум рођења да би се извршење могло спровести.

(Решење Првог основног суда у Београду, пословни број 8-ИИ24777/16 од 19. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8358/16 од 7. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – БЛАГОВРЕМЕНОСТ ЖАЛБЕ Ако је жалба у извршном поступку упућена телеграфским путем, сматра се да је поднета у року ако уредна жалба накнадно буде поднета суду или буде упућена суду препорученом пошиљком у року од три дана од дана предаје телеграма пошти. Према разлозима ожалбеног решења од 5. 9. 2016. године, првостепени суд је исто донео применом одредбе чл. 76. став 2. ЗИО-а након што је оценио да је жалба извршног повериоца против решења Првог основног суда у Београду, ИИ број 25376/16 од 28. 7. 2016. године – непотпуна. Ово стога што је поменута жалба изјављена дана 23. 8. 2016. године путем телеграма, за коју је образложење достављено суду препорученом пошиљком на рецепис дана 26. 8. 2016. године, а достављена је по истеку рока за жалбу, тако да је закључено да жалба упућена суду телеграмом не садржи потпис жалиоца нити је оверена његовим печатом, те нема оно што је потребно да би се по њој могло поступати. Првостепени суд је навео да има у виду и одредбу чл. 82. став 3. ЗИО-а којом је прописано да је жалилац дужан да у жалби наведе све разлоге због којих побија решење и чињенице и доказе на којима заснива жалбу, те да ће се у супротном жалба решењем одбацити као непотпуна без претходног враћања на допуну, како је то прописано ставом 4. истог члана Закона.

37 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ

Наиме, чланом 30. став 4. ЗИО-а прописано је да су идентификациони подаци о извршном дужнику и извршном повериоцу који је предузетник или физичко лице које обавља делатност: 1. пословно име или име и презиме; 2. матични број и порески идентификациони број. Пуномоћник извршног повериоца је у пред логу за извршење доставио – навео идентификационе податке за повериоца, прописане одредбом члана 30. став 4, те није било места доношењу побијаног решења којим је првостепени суд наведени предлог одбацио као неуредан.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

прописано да се уз предлог за извршење прилаже извршна исправа у оригиналу, овереној копији или препису, и друга исправа одређена законом, с тим што извршна исправа мора да садржи потврду о извршности. С обзиром на то да је изричитом законском одредбом чл. 59. став 2. ЗИО-а прописана обавеза да извршна исправа мора да садржи потврду о извршности, без утицаја су на правилност побијаног решења жалбени наводи извршних поверилаца којима истичу да су уз предлог за извршење доставили суду исправу са клаузулом правноснажности којом је пресуда снабдевена у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 31 од 9. 5. 2011), имајући у виду да је предлог за извршење поднет у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 106/15 од 21. 12. 2015) који је ступио на снагу 1. 7. 2016. године и који се има применити у конкретном случају.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Виши суд налази да се ожалбена одлука не може прихватити јер првостепени суд није применио одредбу чл. 104. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11 и 55/14) у вези са чл. 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, на шта наводима жалбе извршни поверилац основано указује. Примена наведене одредбе била је од утицаја на правилност одлуке, те је у поступку пред првостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. став 1. ЗПП-а у вези са наведеном одредбом. Наиме, одредбом чл. 104. став 3. ЗПП-а прописано је да ће се поднесак упућен телеграфским путем, сматрати поднетим у року ако уредан поднесак накнадно буде поднет суду или буде упућен суду препорученом пошиљком у року од три дана од дана предаје телеграма пошти. Како је извршни поверилац жалбу против решења Првог основног суда у Београду, ИИ број 25376/16 од 28. 7. 2016, које је примио 15. 8. 2016. године, изјавио путем телеграма предатог пошти 23. 8. 2016. године, а дана 26. 8. 2016. године образложење изјављене жалбе упутио суду препорученом пошиљком, то из разлога неблаговремености није било места одбачају жалбе јер је извршни поверилац у законом прописаном року од дана пријема писаног отправка побијаног решења изјавио жалбу телеграмом, а након тога у законом одређеном року доставио образложење жалбе која, у смислу одредбе чл. 82. став 3. ЗИО-а, садржи све што је потребно да би се о истој могло одлучивати. С тим у вези разлози првостепеног суда да недостатак потписа и печата извршног повериоца на жалби изјављеној путем телеграма исту чине непотпуном, не могу се прихватити као правилни јер телеграм предат пошти није могуће снабдети својеручним потписом или печатом, а ови обавезни елементи жалбе се односе на жалбу достављену суду у писаној форми. (Решење Првог основног суда у Београду, ИИ бр. 25376/16 од 5. 9. 2016, и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9440/16 од 14. 10. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ Предлог за одређивање привремене мере у коме извршни поверилац није

назначио конкретно одређеног и месно надлежног извршитеља није потпун, међутим, уколико је такав предлог поднела неука странка, суд га може одбацити без претходног враћања на допуну само ако такав предлог не садржи средство и предмет којим се привремена мера извршава. Према датим разлозима, првостепени суд је побијано решење донео применом члана 416. став 4. ЗИО-а, јер поверилац није назначио конкретно одређеног и месно надлежног јавног извршитеља који спроводи извршење, те је на основу члана 418. Закона о извршењу и обезбеђењу одбацио предлог за одређивање привремене мере. Према стању у списима, извршни поверилац је лично поднела предлог за одређивање привремене мере забране оптерећења и отуђења непокретности, којом је предложила да се одреди привремена мера, те да се извршном дужнику Ћ. В. забрани свако оптерећење и отуђење ближе описаног стана у Служби за катастар непокретности Земун, уз образложење да је извршни дужник јуна месеца 2016. године у Београду извршио укњижбу права својине на стану број 2 у улици Ј. М. у Земуну на основу документације за коју основано сумња да је фалсификована, због чега је поднела против ње и других лица кривичну пријаву пред Трећим основним тужилаштвом, по којој је кривични поступак у току. Како за њу као тестаменталног наследника покојног Д. С. који је преминуо 22. 5. 2016. године, може наступити ненадокнадива штета, као и за евентуалног купца, јер је Ћ. В. огласила стан на продају, те потенцијални купац може купити стан од невласника, извршни поверилац је предложила одређивање привремене мере забране оптерећења и отуђења наведеног стана, уз наводе да извршном дужнику одређивање такве привремене мере не би причинило никакву штету, јер уколико се евентуално докаже да уговор није фалсификат, иста остаје власник стана. Основано се жалбом извршног повериоца оспорава правилност побијаног решења. Ово стога што је без доношења закључка којим би наложио извршном повериоцу као неукој странци да означи јавног извршитеља, првостепени суд одбацио предлог за обезбеђење иако му такво овлашћење не припада у складу са

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОБУСТАВА ПОСТУПКА Извршни поступак се обуставља уколико се извршни повериоци не изјасне у прописаном року о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ, под условом да на дан 1. 5. 2016. године још воде извршни поступак или поступак обезбеђења, и то само ако је пре 1. 5. 2012. године у њихову корист донето решење о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе или решење о обезбеђењу, без обзира на то када је њихов предлог поднет суду. Из стања у списима предмета произлази да су извршни повериоци преко пуномоћника поднели предлог за извршење правноснажне пресуде Другог општинског суда у Београду и то

(Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11 од 30. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8925/16 од 30. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОБУСТАВА ИЗВРШЕЊА Обавеза извршних поверилаца да се у року од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године изјасне о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ, постоји и код околности да су извршни

39 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

(Решење Трећег основног суда у Београду, 2-Ии-662/16 од 5. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8320/16 од 8. 9. 2016)

дана 19. 5. 2011. године, а након тога су дана 9. 9. 2011. године, поступајући по налогу суда, доставили уређени предлог, односно нови формални предлог за извршење са уређеним предлогом за обрачун камате на име трошкова парничног поступка од дана доношења допунског решења. Решењем Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11 од 18. 11. 2011. године, одређен је застој у извршном предмету суда на период од 6 месеци јер се извршни дужник налази у поступку реструктурирања. Након тога, дана 17. 12. 2012, донето је решење о извршењу. Дана 25. 12. 2012. године извршни повериоци су доставили поднесак којим су тражили да се донесе закључак да се наложи Брокерско-дилерском друштву „F. B.” а. д. да изврши упис заложног права у корист извршних поверилаца на имовини извршног дужника, што је учињено закључком суда од 25. 2. 2013. године. Након овога су извршни повериоци поднеском од 15. 10. 2015. године обавестили суд да је отворен поступак стечаја над стечајним дужником и доставили решење Привредног суда у Чачку, Ст 23/15 од 3. 8. 2015. године, након чега је донето решење о прекиду поступка у предмету Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11, и то дана 14. 12. 2015. године. У конкретном случају је решење о извршењу донео Први основни суд у Београду дана 17. 12. 2012. године, односно након почетка рада извршитеља у Републици Србији, што је било 1. 5. 2012. године, те у том смислу и нису били испуњени услови предвиђени одредбом члана 547. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, за обуставу поступка који је одређен решењем о извршењу Првог основног суда у Београду и укидањем свих спроведених радњи, како је то одлучено у изреци ожалбеног решења.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

одредбама члана 416. ЗИО-а. Наиме, одредбом члана 416. став 3. ЗИО-а прописано је да се предлог за одређивање привремене мере одбацује решењем ако не садржи средство и предмет којим се привремена мера извршава, без претходног враћања на допуну. Како је предлогом за одређивање привремене мере извршни поверилац означила средство и предмет којим се привремена мера извршава, то првостепени суд није био овлашћен да одбаци предлог за одређивање привремене мере без претходног враћања на допуну, јер му то овлашћење припада само у случају да извршни поверилац није означио средство и предмет којим се привремена мера извршава. С обзиром на то да такво овлашћење није изричито прописано одредбама ЗИО-а који је lex specialis, за тај случај се сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак у складу са чланом 39. ЗИО-а. Следствено томе, сходном применом одредби члана 101. став 1. у вези са чланом 98. став 3. ЗПП-а, на основу члана 39. ЗИО-а, а с обзиром на то да извршни поверилац није имала пуномоћника, првостепени суд је имао обавезу да врати странци поднесак ради исправке односно допуне, односно наложи допуну предлога закључком.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

повериоци пре 1. 5. 2016. године већ предложили да извршење спроведе суд или извршитељ.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Оспорено решење донето је применом члана 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, у вези са члана 547. став 1. истог закона, с обзиром на то да, како се то наводи у образложењу оспореног решења, поверилац није у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године доставила суду изјашњење о томе да ли је вољна да извршење спроведе суд или јавни извршитељ. Испитујући правилност оспореног решења у складу са овлашћењима из члана 84. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд у Београду налази да је првостепени суд правилном применом члана 547. став 2. ЗИО-а, а имајући у виду да извршни поверилац није поступио по одредби члана 547. став 1. ЗИО-а, донео оспорено решење. Неосновани су жалбени наводи извршног повериоца да је у поступку доношења решења погрешно примењен члан 547. ЗИО-а, при чему се жалбом не спори да у периоду који прописује наведени члан извршни поверилац није доставио суду изјашњење на које упућује овај члан. Како је наведеним чланом изричито јасно прописана обавеза извршног повериоца за доставу изјашњења суду у прецизираном року, без значаја је навод жалбе да је суд пропустио да цени да се извршни поверилац о томе изјаснио поднеском од 24. 11. 2015. године, наводећи да предлаже да суд спроведе извршење. (Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 2574/11 од 29. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8929/16 од 29. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОДБАЧАЈ ПРЕДЛОГА Не постоји обавеза извршног суда да пре него што одбаци предлог за извршење закаже рочиште на коме ће омогућити извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога. Из списа предмета произлази да је извршни поверилац преко пуномоћника који је адвокат, дана 1. 7. 2016. године поднео предлог за извршење против извршног дужника на основу

извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде због изостанка – Основног суда у Врању, П бр. 4496/15 од 15. 4. 2016. године, ради наплате новчаног потраживања у износу од 5.324,75 динара са припадајућом каматом која гласи на име извршног повериоца. Поступајући по поднетом предлогу за извршење, правилно је првостепени суд одлучио када је, на основу чл. 30. ст. 1. и чл. 59. ст. 1. ЗИО-а, у вези са чл. 98. ст. 3. и чл. 101. ст. 5. ЗПП-а и чл. 39. ЗИО-а, донео побијано решење којим је исти одбацио као неуредан јер предлог извршног повериоца не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати, с обзиром на то да у истом нису наведени идентификациони подаци за извршног повериоца. Oве разлоге које је првостепени суд дао за побијану одлуку, као правилне прихвата и овај суд као другостепени. Наводи жалбе извршног повериоца да је првостепени суд приликом доношења побијаног решења учинио битне повреде одредаба поступка из чл. 374. ст. 1. ЗПП-а у вези са чл. 294. ст. 2. ЗПП-а и из чл. 374. ст. 2. тач. 7. ЗПП-а, јер је био дужан да пре него што донесе решење којим одбацује предлог за извршење као неуредан, одржи рочиште на коме ће омогућити извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога, што није учинио и тиме није дао могућност извршном повериоцу да расправља пред судом – неосновани су. Ово због тога што је чл. 14. ст. 2. ЗИО-а изричито прописано да се у извршном поступку рочиште одржава код заснивања заложног права на непокретностима и покретним стварима, а може да се одржи при извршењу одлука у вези са породичним односима и при одлучивању о предлогу за одређивање привремене мере, што није случај у овој извршној ствари. Ако се наведено има у виду, као и начело хитности поступка извршења и обезбеђења, прописано чл. 15. ст. 1. ЗИО-а, произлази да првостепени суд у поступку извршења и обезбеђења нема обавезу одржавања рочишта на којем би се омогућило извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога за извршење у смислу чл. 294. ст. 2. ЗПП-а, нити обавезу да пуномоћнику извршног повериоца закључком налаже да отклони недостатке у поднетом предлогу. (Решење Првог основног суда у Београду, ИИ бр. 24064/16 од 8. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8929/16 од 29. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ

Виши суд није надлежан да одлучује о приговору изјављеном против решења извршног суда, без обзира на то што је у таквом решењу дата правна поука да је против решења дозвољена жалба Вишем суду.

Када је у предлогу за извршење наведен јединствени матични број грађана извршног повериоца, односно извршног дужника који је физичко лице, не може се сматрати да је такав предлог непотпун из разлога што није наведен датум рођења извршног повериоца, односно извршног дужника, имајући у виду да јединствени матични број грађана садржи и податке о датуму рођења лица на које се односи.

(Решење Основног суда у Обреновцу, I Иив 41/16 од 12. 8. 2016, и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8563/16 од 14. 9. 2016)

Првостепени суд је наведени предлог за извршење одбацио као неуредан, наводећи да извршни поверилац у предлогу није назначио идентификационе податке о извршном повериоцу, а то су датум рођења и јединствени матични број грађана, па је на основу одредбе члана 59. став 1. и члана 30. Закона о извршењу и обезбеђењу, а сходном применом одредаба чланова 98. став 3. и 101. став 5. ЗПП-а, у вези са одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, одбацио наведени предлог као неуредан. Виши суд налази да се оваква одлука првостепеног суда не може прихватити као правилна јер је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. у вези са чл 12. ЗПП-а, због чега је побијано решење морало бити укинуто јер су разлози истог у супротности са стањем у списима. Из стања у списима следи да је предлог за извршење поднео пуномоћник извршног повериоца ради наплате новчаног потраживања према правноснажној и извршној исправи, пресуди Апелационог суда у Београду, ГЖ. бр. 3745/13 од 12. 11. 2015. године. У предлогу је као извршни поверилац означен Д. П. из Н. Београда, а у диспозитиву истог означен је и његов ЈМБГ из ког се несумњиво утврђује и датум рођења извршног повериоца. Због тога се жалбом извршног повериоца основано побија правилност првостепеног решења јер су разлози истог у супротности са стањем у списима и указује се да су ови подаци означени у предлогу за извршење, како је и одређено чланом 30. став 1. ЗИО-а, те није било места доношењу побијаног решења. (Решење Првог основног суда у Београду, Ии-25724/16 од 4. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8721/16 од 22. 9. 2016)

41 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Решењем Основног суда у Обреновцу, I Иив 41/16 од 12. 8. 2016. године, одбацује се као неуредан предлог за извршење извршног повериоца „А. Б. С.” а. д. Београд, поднет овом суду дана 11. 8. 2016. године преко пуномоћника, адвоката Т. С. из Београда, против извршног дужника М. М. из Барича, ради принудног извршења. Извршни поверилац је правилно изјавио приговор против наведеног решења иако је поуком о правном леку погрешно упућен на изјављивање жалбе. Виши суд у Београду је применом члана 17. став 1. ЗПП-а у вези са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” 106/15), оценио да није стварно надлежан за поступање по наведеном приговору. Наиме, одредбом члана 24. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да су правни лекови у извршном поступку жалба и приговор, док је одредбом члана 85. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да извршни поверилац може приговором да побија решење о одбацивању или одбијању предлога за извршење на основу веродостојне исправе, а одредбом члана 86. став 2. ЗИО-а да о приговору одлучује веће суда. Како је против наведеног решења о одбацивању предлога за извршење извршног повериоца, а у складу са одредбом члана 85. став 1. ЗИО-а, извршни поверилац правилно изјавио приговор који представља и једини дозвољени правни лек против таквог решења, то је за одлучивање о приговору, у складу са одредбом члана 86. став 2. ЗИО-а, надлежно да одлучује веће стварно и месно надлежног основног суда.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ИЗЈАШЊЕЊЕ У СМИСЛУ ЧЛАНА 547. ЗИО-а

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Изјашњењем се у смислу одредбе чл. 547. ЗИО-а, не сматра обавештење извршног повериоца да је вољан да у свим започетим поступцима који се воде пред тим судом и судским јединицама изван седишта тог суда, извршење спроведе суд ако такво обавештење не садржи изјашњење о сваком појединачном предмету извршења са назнаком броја предмета.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Према разлозима побијаног решења, првостепени суд је исто донео применом одредбе чл. 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, у вези са чланом 547. став 1. истог закона, будући да извршни поверилац није у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године доставио суду изјашњење о томе да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ. Испитујући правилност побијаног решења у складу са овлашћењима из члана 84. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд у Београду налази да је првостепени суд правилном применом члана 547. став 2. ЗИО-а, а имајући у виду да извршни поверилац није поступио по одредби члана 547. став 1. ЗИО-а, побијаним

решењем обуставио извршни поступак и укинуо све спроведене радње. Без утицаја су на правилност побијаног решења жалбени наводи извршног повериоца којима истиче да је дана 30. 6. 2016. године упутио првостепеном суду обавештење да је вољан да у свим започетим поступцима који се воде пред тим судом и судским јединицама изван седишта тог суда, извршење спроведе суд. Најпре се допис на који се извршни поверилац позива и који у фотокопији доставља уз жалбу не налази у списима предмета, те исти у смислу одредбе чл. 372. ЗПП-а не може бити предмет оцене овог суда у поступку одлучивања о жалби и истим се не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, тим пре што не садржи пријемни печат Првог основног суда у Београду као доказ да је исти и предат суду до 1. 7. 2016. године, као законом одређеног рока за наведено изјашњење извршног повериоца. Осим тога, тако достављен допис суду се по својој садржини не сматра изјашњењем у смислу одредбе чл. 547. ЗИО-а, јер су у смислу наведене законске одредбе извршни повериоци били у обавези да у одређеном року суду доставе изјашњење у сваком појединачном предмету извршења са назнаком броја предмета. (Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 43914/10 од 9. 9. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9445/16 од 14. 10. 2016)

ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ – елек тронско правно издање – Прописи.нет нуде преко 200.000 докумената – прописе, судску праксу (преко 40.000 сентенци), службена мишљења надлежних министарстава, моделе уговора и обрасце из свих области и коментаре прописа врхунских стручњака. Ту су и калкулатори камата и судских такси, бројне актуелности и много тога јoш, у јединственом, дневно ажурном интернет издању с међусобно повезаним документима. Прописи.нет функционишу без икакве инсталације, имају бесплатан Мејл сервис који прати све промене из области пословања коју корисник одабере и доставља му их на мејл. Комфор, тачност и брзина, прегледни менији и једноставно коришћење расположиви су свима у било које доба дана и с било које локације у земљи и свету. Пратите нас путем интернета на адреси: www.propisi.net За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

Kaлендар важења правних аката Прописи који престају да важе или чија одложена примена почиње у наредном периоду:

– одредбе члана 4. овог закона примењиваће се од 1. априла 2017. године, осим одредбе која садржи овлашћење за доношење подзаконских аката, која се примењује од дана ступања на снагу овог закона. ● Одлука о изменама и допунама Одлуке о минималним стандардима управљања информационим системом финансијске институције – објављена у „Сл. гласнику РС”, бр. 2/2017 од 13. 1. 2017, ступила је на снагу 21. 1. 2017. године – примењује се од 1. 4. 2017. године. ● Правилник о опреми и заштитним системима намењеним за употребу у потенцијално експлозивним атмосферама – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 10/2017 од 14. 2. 2017, ступио је на снагу 22. 2. 2017. године – примењује се од 1. 5. 2017. године.

● Правилник о обрасцу путног листа за домаћег превозника – објављен у „Сл. листу СРЈ”, бр. 46/2000 – престаје да важи 1. 5. 2017. године. ● Правилник о изменама Правилника о начину и поступку остваривања пореских ослобођења код ПДВ-а са правом на одбитак претходног пореза – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио је на снагу 18. 3. 2017. године – примењује се од 1. 4. 2017. године. ● Правилник о утврђивању услуга предаје јела и пића за конзумацију на лицу места за сврху одређивања места промета услуга, у смислу Закона о порезу на додату вредност – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио је на снагу 18. 3. 2017. године – примењује се од 1. 4. 2017. године. ● Правилник о утврђивању услуга у вези са непокретностима за сврху одређивања места промета услуга, у смислу Закона о порезу на додату вредност, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио је на снагу 18. 3. 2017. године – примењује се од 1. 4. 2017. године. ● Правилник о утврђивању превозних средстaва за сврху одређивања места промета услуга изнајмљивања тих средстава, у смислу Закона о порезу на додату вредност – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио је на снагу 18. 3. 2017. године – примењује се од 1. 4. 2017. године.

43 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

● Правилник о путном листу за међународни ванлинијски превоз путника – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017, ступио је на снагу 16. 3. 2017. године – примењује се од 1. 5. 2017. године.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

● Закон о изменама и допунама Закона о порезу на додату вредност – објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 108/2016 од 29. 12. 2016, ступио је на снагу 1. 1. 2017. године

Судска пракса привредних судова у извршном поступку У наставку дајемо примере нове судске праксе привредних судова у извршном поступку

КОМПАНИЈСКО ПРАВО

Редакција ИНГ-ПРО

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

kompanijsko.pravo@legeartis.rs

(„Сл. гласник РС”, бр.101/13), а у вези са чла ном 25. став 2. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 и 106/15). (Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)

СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА Привредни суд није надлежан за одређивање извршења на основу веродостојне исправе када се предлог за извршење односи на предузетничку радњу која је брисана из регистра предузетника пре подношења предлога за извршење. Из образложења: Привредни суд је провером података обја вљених на интернет страници Агенције за привредне регистре, утврдио да је извршни дужник брисан из регистра предузетника. С обзиром на то да у време подношења предло га за извршење и одлучивања о истом, извр шни дужник није имао својство предузетника, првостепени суд се огласио стварно ненадле жним за поступање јер привредни суд није на длежан за одређивање извршења по предлогу извршног повериоца, већ је за одређивање и спровођење извршења према физичком лицу које у време подношења предлога за извршење и у време одлучивања нема својство предузет ника, надлежан основни суд и то у конкретном случају Основни суд у Великој Плани – судска јединица у Смедеревској Паланци, све сагла сно одредби члана 3. став 3. и члану 6. и 7. За кона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) и члану 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава

АТРАКЦИЈА НАДЛЕЖНОСТИ Не постоји атракција надлежности привредног суда када је поступак извршења покренут од стране извршног повериоца у стечају у односу на физичко лице, пошто атракција надлежности подразумева постојање спора. Из образложења: Одредбом члана 58. Закона о парничном по ступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11 и 55/14) про писано је да за суђење у споровима који настају у току и поводом судског или административног извршног поступка, односно у току и поводом стечајног поступка, искључиво је месно надле жан суд који спроводи извршни односно сте чајни поступак, односно суд на чијем подручју се налази суд који спроводи извршни поступак, односно суд на чијем се подручју спроводи ад министративно извршење. У конкретном случају се не ради о одлу чивању у оквиру спора, већ о одлучивању по предлогу за извршење, што је поступак строго формалне природе. Начело формалног лега литета, прокламовано у члану 5. Закона о из вршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, број 106/15), подразумева да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани извршном и веродостојном исправом. Суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе. Наведено би

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)

ВЕЗАНОСТ СУДА ИЗВРШНОМ И ВЕРОДОСТОЈНОМ ИСПРАВОМ Суд и јавни извршитељ су везани извршном и веродостојном исправом при одлучивању о предлогу за извршење.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ив. 173/16 од 14. 11. 2016, делимично потврђено – делимично преиначено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 122/17 од 2. 2. 2017)

ДОКАЗ ДА ЈЕ ДУЖНИК ОБАВЕШТЕН О ОБАВЕЗИ Уз предлог за извршење на основу веродостојне исправе, извршни поверилац је дужан да достави отпремницу или други писмени доказ о томе да је извршни дужник обавештен о својој обавези. Из образложења: Привредни апелациони суд као другосте пени суд, у својој одлуци којом је одлучио по жалби изјављеној на решење првостепеног суда, наводи да је правилно примењена одредба чла на 52. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), па је правилно одлуче но када је предлог извршног повериоца одбачен. Према одредби члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу, решење о извршењу на основу ве родостојне исправе доноси се ради намирења новчаног потраживања, а у ставу 2. овог члана побројане су веродостојне исправе. Под тачком 3 је, између осталих, наведен и рачун домаћег или страног лица са отпремницом или другим писменим доказом да је извршни дужник оба вештен о његовој обавези. У конкретној правној ствари извршни пове рилац је поднео предлог за извршење на осно ву веродостојне исправе – два рачуна којим је фактурисана накнада за извршени превоз, те је јасно да није могао доставити отпремницу као доказ да је услуга извршена, али је сагласно

45 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Из образложења: Одредбом члана 5. Закона о извршењу и обе збеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) прописано је да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани извршном и веро достојном исправом. Суд није овлашћен да испи тује законитост и правилност извршне исправе. У конкретној правној ствари, као извршна исправа достављен је Извод из регистра зало жног права на покретним стварима и прави ма, а у вези са уписаним заложним правом на покретним стварима и правима у надлежном Регистру по Зл. 1156.../2014. У рубрици Подаци о потраживању које је обезбеђено заложним правом уписан је основани износ обезбеђеног потраживања од 30.000,00 евра и максимални износ обезбеђеног потраживања од 30.000,00 евра, а за дан доспелости потраживања наведен је датум 30. 6. 2015. године. Предлог за извршење и решење о извршењу нису у сагласности са достављеном извршном исправом. Извршни поверилац потражује из нос од 4.309.181,85 динара, а у самом предлогу предочава суду да је противвредност 30.000,00 евра на дан 4. 11. 2016. године била 3.690.192,00 динара, док извршни дужник правилност обра чуна не спори.

Суд је дужан да јавну исправу прихвати упра во онако како је сачињена од стране надлежног органа ако садржи све податке подобне за одре ђивање извршења, јер је одредбом члана 5. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе. Из изнетих разлога је Привредни апелаци они суд као другостепени суд, потврдио поби јано решење у делу у коме је донето у складу са начелом формалног легалитета, а све ради при нудне наплате износа од 3.690.192,00 динара као противвредности износа од 30.000,00 евра, на колико гласи извршна исправа.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

даље значило да чињеница отварања поступ ка стечаја над једним привредним друштвом, када су у питању извршни поступци не подра зумева, као код парничног поступка, да се сви поступци који су у току прекидају и уступају месно надлежном суду који спроводи стечај ни поступак. Ово из разлога што не постоји атракција надлежности привредног суда када је поступак извршења покренут од стране из вршног повериоца у стечају у односу на фи зичко лице, пошто атракција надлежности подразумева постојање спора.

КОМПАНИЈСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

цитираној законској норми био дужан да до стави доказ да је извршни дужник обавештен о обавези. Извршни поверилац прилаже уз пре длог за извршење опомену која датира од 16. 11. 2016. године и доставља потврду пријема нео дређене пошиљке од истог дана. Предлог под носи суду дана 17. 11. 2016. године. На основу напред наведеног правилан је закључак прво степеног суда да у време подношења предлога за извршење није доставио доказ да је дужник обавештен о обавези, што значи да нису посто јали формални услови да се по предлогу за из вршење поступа. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Иив. 369/16 од 9. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 17/17 од 19. 1. 2017)

ДОСПЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ИЗ ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ Део решења у коме је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање, може да се побија само ако потраживање из веродостојне исправе није настало или није доспело, као и из других разлога законом прописаних. Из образложења: У конкретном случају извршни дужник по бија предметно решење о извршењу зато што потраживање из веродостојне исправе није доспело у смислу одредбе члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15). У изјављеном приговору извршни ду жник наводи да је извршни поверилац испо ручио извршном дужнику семенски сунцокрет са закашњењем, да су услед тога обављени по словни преговори представника извршног по вериоца и извршног дужника и да је постигнут договор да се рок за намирење обавезе извр шног повериоца помери са уговореног датума – 30. 9. 2015. године – до краја 2016. године, при чему је предложио саслушање сведока у вези са тим. Становиште првостепеног суда да се до спелост односно недоспелост предметног потраживања не може доказивати постоја њем усменог договора и саслушањем сведока, Привредни апелациони суд као другостепе ни суд не прихвата јер усмени уговор у свему

обавезује као писмени уколико је постигнута сагласност воља и при постојању других бит них елемената тог уговора, у смислу одредбе члана 67. став 1. Закона о облигационим од носима. Чињеница доспелости предметног потраживања мора се утврдити као неспорна јер од исте зависи право извршног повериоца како на наплату главног дуга, тако и на наплату споредних потраживања. Доспелост потраживања у виду главног дуга од значаја је како за одређивање извршења у том делу, тако и за сва споредна потражива ња повериоца по том основу у виду законске затезне камате, накнаде за кашњење у износу од 20.000,00 динара и трошкова поступка из вршења. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 108/16 од 17. 11. 2016, преиначено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 718/16 од 16. 1. 2017)

СРЕДСТВО И ПРЕДМЕТ ИЗВРШЕЊА Ако намирење није могуће из средстава и предмета извршења који су већ одређени, јавни извршитељ може закључком, на предлог извршног повериоца, променити средство и предмет извршења или одредити да се извршење настави и другим средствима и предметима поред већ одређених. Из образложења: Према одредби члана 58. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), ако намирење није могуће из средстава и предме та извршења који су већ одређени, јавни извр шитељ може закључком, на предлог извршног повериоца, променити средство и предмет из вршења или одредити да се извршење настави и другим средствима и предметима поред већ одређених. Правилно је веће првостепеног суда закљу чило да лице које је предлогом за извршење на основу веродостојне исправе одређено као из вршни дужник, не може предлагати у приговору којим побија решење о извршењу, а који је донет по наведеном предлогу да се поступак принуд ног извршења спроведе према другом лицу, од носно према дужнику извршног дужника. На правилност побијаног решења немају значаја наводи извршног дужника да су рачуни

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв.(Ив) 94/16 од 25. 10. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 635/16 од 1. 12. 2016)

Решење које је донето о приговору извршног дужника не може се побијати жалбом. Из образложења: Решењем већа првостепеног суда одбијен је приговор извршног дужника и потврђено ре шење о извршењу јавног извршитеља, И.Ивк. 577/16 од 28. 10. 2016. године. Против наведеног решења извршни дужник је изјавио благовре мену жалбу из свих законских разлога. Цене ћи дозвољеност изјављене жалбе, Привредни апелациони суд налази да изјављена жалба није дозвољена. У конкретном случају по предлогу за извр шење на основу веродостојне исправе, а ради остваривања новчаног потраживања на основу извршених комуналних и сличних услуга, јавни извршитељ је донео решење о извршењу про тив кога је извршни дужник изјавио приговор, о ком је веће првостепеног суда одлучило поби јаним решењем тако што је приговор извршног дужника одбило. То значи да се на овај поступак

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ивк) 60/16 од 9. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 748/16 од 12. 1. 2017. године)

ПОСТУПАЊЕ СУДИЈЕ ПОЈЕДИНЦА ПО ПРИГОВОРУ Ако извршни дужник побија решење зато што обавеза из веродостојне исправе није настала, судија појединац наредног радног дана од пријема приговора доставља приговор извршном повериоцу који може у року од пет дана одговорити на приговор. Из образложења: Одредбом члана 90. став 2. Закона о изврше њу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) прописано је да ако извршни дужник побија ре шење зато што обавеза из веродостојне исправе није настала, судија појединац наредног радног дана од пријема приговора доставља приговор извршном повериоцу који може у року од пет дана одговорити на приговор. Имајући у виду да је дужност достављања приговора извршног дужника извршном пове риоцу предвиђена за случај када извршни ду жник у приговору тврди да обавеза није настала и како то није разлог побијања у конкретном случају, жалбени наводи извршног повериоца да му приговор извршног дужника није доста вљен на изјашњење, нису од утицаја на правил ност побијаног решења. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 118/16 од 29. 11. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж.715/16 од 11. 1. 2017)

47 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ПРИГОВОР ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА

примењују одредбе посебне главе Закона о из вршењу и обезбеђењу, које регулишу намирење новчаних потраживања насталих из комунал них и сродних делатности. Против решења о извршењу јавног извр шитеља, донетог ради намирења новчаног по траживања насталог из комуналних и сродних делатности, извршни дужник може поднети приговор и то суду који би одлучивао о пре длогу за извршење, да је за то надлежан суд, према одредби члана 398. став 2. и 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15). Решење које је донето по приговору не може се побијати жалбом према ставу 4. цити раног члана.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

који подлежу блокади већ блокирани непрекид но од 1. 4. 2013. године, а да се на другим рачуни ма налазе средства које не подлежу принудној наплати, с обзиром на то да је индиректни кори сник буџетских средстава. Према одредби члана 299. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, поступак и начин на који се спроводи извршење одређен је прописима којима се уређује платни промет, а одредбама члана 47. и члана 48. За кона о платном промету прописан је начин и поступак принудног извршења и у случајевима када је рачун дужника у блокади и када се на њему налазе средства која су по закону изузета од принудне наплате. Привредни апелациони суд констатује да жалба извршног дужника није основана, при чему другостепени суд налази да нема непра вилности побијаног решења на које пази по службеној дужности, у смислу члана 87. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, те је на осно ву одредбе члана 79. у вези са чланом 85. истог закона жалба извршног дужника одбијена.

КОМПАНИЈСКО ПРАВО

НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ ИЗВРШЕЊА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Привредни суд је надлежан за одређивање извршења на основу веродостојних исправа када се предлози за извршење односе на домаћа и страна привредна друш тва, предузећа, задруге и предузетнике и њихове асоцијације. Из образложења: Привредни апелациони суд, одлучујући о изјављеној жалби извршног повериоца против решења првостепеног суда којим се огласио стварно ненадлежним за поступање у тој извр шној ствари, наводи да је правилно првостепе ни суд ценио да је привредни суд надлежан за одређивање извршења на основу веродостојних исправа када се предлози за извршење односе на лица из тачке 1. став 1. члана 25. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 и 106/15). У члану 25. став 1. тачка 1. За кона о уређењу судова одређена је надлежност привредног суда за суђење у споровима између домаћих и страних привредних друштава, пре дузећа, задруга и предузетника и њихових асо цијација (привредни субјекти). Такође, чланом 22. став 2. истог закона прописано је, између осталог, да основи суд води извршне и ванпар ничне поступке за које није надлежан неки дру ги суд. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)

ОДЛУКА ВЕЋА ПО ПРИГОВОРУ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА

извршењу и потраживање извршног поверио ца, истичући приговор застарелости поверио чевог потраживања. Веће првостепеног суда је најпре ценило благовременост и дозвољеност истакнутог приговора извршног дужника, те је полазе ћи од одредбе члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу, закључило да је извршни дужник наводима из приговора учинио вероватнијим постојање околности из којих се може побијати решење о извршењу, те је примењујући одред бу члана 92. Закона о извршењу и обезбеђењу, донело одлуку којом је усвојен приговор извр шног дужника и стављено је ван снаге решење о извршењу. Одредбом члана 92. став 3. Закона о изврше њу и обезбеђењу („Сл. гласник РС“, бр. 106/2015) прописано је да поступајући по приговору, веће доноси решење којим исти одбија или усваја у зависности од тога ко је своје тврдње учинио вероватнијим и у зависности од оцене разлога наведених у приговору и разлога о којима пази по службеној дужности. Привредни апелациони суд констатује да је веће првостепеног суда, управо оценом та квих разлога, правилно закључило да је из вршни дужник своје тврдње о застарелости потраживања које је проистекло из приложе них веродостојних исправа учинио вероват нијим, па је с обзиром на то и донело побијану одлуку, док извршни поверилац неосновано жалбом побија правилност првостепеног ре шења. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 118/16 од 29. 11. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 715/16 од 11. 1. 2017)

ОБУСТАВА ПОСТУПКА ИЗВРШЕЊА

Поступајући по приговору извршног дужника, веће доноси решење којим исти одбија или усваја у зависности од тога ко је своје тврдње учинио вероватнијим и у зависности од оцене разлога наведених у приговору и разлога о којима пази по службеној дужности.

Суд је имао законског основа за обуставу поступка извршења уколико се извршни поверилац у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године није изјаснио о томе да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ.

Из образложења: Против решење о извршењу на основу веро достојне исправе извршни дужник је изјавио приговор, оспоравајући у целости решење о

Из образложења: Привредни суд у Пожаревцу је донео решење којим је обуставио поступак извршења и уки нуо све спроведене извршне радње, а на које је

обуставио поступак и укинуо спроведене извр шне радње. Такође су неосновани жалбени наводи да је суд био дужан да позове извршног повериоца да се изјасни да ли тражи да извршење надаље спроведе суд или јавни извршитељ, с обзиром на то да је сходно члану 547. Закона о изврше њу и обезбеђењу, обавеза извршног повериоца била да се о томе изјасни у прописаном року, без посебног налога суда. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ив. 159/12 од 22. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 74/17 од 25. 1. 2017)

КАЛКУЛАТОР КАМАТА У ОКВИРУ ЕЛЕКТРОНСКОГ ИЗДАЊА

ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ Калкулатор има на располагању две врсте каматних стопа: дефинисане и моје каматне стопе. Дефинисане каматне стопе које ажурира Редакција су:

Обрачуне камате корисници: • могу сачувати у оквиру базе; • могу по потреби мењати; • могу бирати да ли ће се делимична отплата дуга прво одузимати од камате или од главнице.

Калкулатор врши обрачуне камата: • пропорционалном методом; • комфорном методом; • јединственом мешовитом методом.

Збирни обрачун камата – обрачун дуга по више различитих фактура (рачуна), по принципу: један поверилац, један дужник, више новчаних потраживања и износ укупног дуга по свим тим различитим основама. За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

49 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

• стопа затезне камате на износ дуга који гласи на динаре; • стопа затезне камате на износ дуга који гласи на евре; • референтна каматна стопа; • есконтна стопа Народне банке Србије; • индекс потрошачких цена; • камата за неплаћене и неблаговремено плаћене јавне приходе; • камата за неблаговремено плаћени царински дуг; • камата за неблаговремено плаћену казну у царинском поступку; • затезна камата на дуг који гласи на доларе (износи су у доларима); • референтна каматна стопа Европске централне банке (ЕЦБ); • затезна каматна стопа по пресудама Европског суда за људска права; • затезна каматна стопа на дуг који гласи на швајцарски франак; • затезна камата (Црна Гора). Моје каматне стопе дефинише сваки корисник и прилагођава сопственим потребама.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

извршни поверилац благовремено уложио жал бу из свих законских разлога. С обзиром на то да је извршни поступак још у току, извршни поверилац је на основу одред бе члана 547. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године био дужан да се изјасни да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ. У конкретном случају се извршни поверилац није изјаснио, па је при меном одредбе члана 547. став 2. Закона о извр шењу и обезбеђењу, првостепени суд правилно

Одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду није у сагласности са Уставом

РАДНИ ОДНОСИ

Уставни суд Републике Србије je на седници одржаној 17. новембра 2016. године донео Одлуку под бројем IУз-424/2014, којом се утврђује да одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду није у сагласности са Уставом. Ова Одлука је објављена у „Службеном гласнику РС” број 13/2017 од 24. 2. 2017.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција ИНГ-ПРО radni.odnosi@legeartis.rs

ланом 179. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014 – у даљем тексту: Закон) прописани су разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца. Оспореном одредбом члана 179. став 3. тачка 5) Закона прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело. За оцену уставности оспорене одредбе Закона, према оцени Уставног суда, од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску (члан 4. став 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3); да судска власт у Републици Србији припада

судовима опште и посебне надлежности (члан 143. став 1). Одредбама члана 179. Закона о раду таксативно су наведени разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца. Ови разлози су подељени у четири групе и односе се на радну способност запосленог и његово понашање, повреду радне обавезе, непоштовање радне дисциплине и на постојање оправданог разлога који се односи на потребе послодавца. У групи разлога који се односе на непоштовање радне дисциплине налази се и оспорено решење из члана 179. став 3. тачка 5) Закона, којим је прописано да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело. Из наведеног решења произлази да је послодавац овлашћен да самостално цени да ли понашање запосленог представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом и да, уколико то утврди, може запосленом да откаже уговор о раду због непоштовања радне дисциплине. При томе је у овом случају за послодавца ирелевантна чињеница да ли је против запосленог покренут кривични поступак или није. Ово je посебно битно и због тога што је као један од разлога за отказ уговора о раду од стране послодавца (у оквиру групе постојања оправданог разлога који се односи на понашање запосленог) предвиђено да

51 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Сагласно свему изложеном, Уставни суд је утврдио да се оспореном одредбом члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду нарушава уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и уставна гаранција права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 3. Устава, према којој се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Поред наведеног, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона није у сагласности ни са начелом владавине права из члана 3. Устава, будући да ово начело као једно од темељних начела сваког демократског друштва, подразумева и то да норме сваког општег правног акта буду јасне, одређене и предвидљиве, како је то Европски суд за људска права дефинисао стандардом аутономног појма закона и како је у складу са тим стандардом изражено у више претходних одлука Уставног суда. Полазећи од наведених ставова, Уставни суд указује да су оспореном одредбом члана 179. став 3. тачка 5) Закона управо доведени у питање наведени стандарди који су морали бити поштовани зарад обезбеђења уставних начела владавине права, правне сигурности и једнакости свих пред Уставом и законом. С тим у вези Уставни суд констатује да оспорена одредба Закона, иако по својој правној природи општа јер се односи на неодређени број случајева, није у довољној мери прецизна, јасна и предвидљива, јер њоме није омогућено запосленима да унапред имају сазнање о томе које ће све понашање запосленог послодавац окарактерисати као радњу извршења кривичног дела у конкретном случају, имајући у виду да послодавац самостално цени постојање наведеног отказног разлога, без икаквог ближег одређивања противправног понашања запосленог. Сагласно свему наведеном, Уставни суд је оценио да одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду није у сагласности са Уставом. На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду наведеног у изреци, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”, дакле од 24. 2. 2017. године.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако је правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом (члан 179. став 1. тачка 2) Закона). За разлику од овог отказног разлога, оспореном одредбом члана 179. став 3. тачка 5) Закона послодавцу се даје овлашћење да може отказати уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, и то независно од тога да ли је против запосленог покренут и вођен кривични поступак за кривично дело или не. Дакле, према оспореном законском решењу послодавац је тај који самостално одлучује да ли прописани отказни разлог постоји или не постоји, односно да ли понашање запосленог у конкретном случају представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом или не представља то. Како је постојање радње било ког кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом запосленог (што свакако представља широк дијапазон кривичних дела) предвиђено као могући отказни разлог, то значи да ће надлежни орган послодавца (ако је реч о правном лицу) или сам послодавац (ако нема то својство) моћи да испитује да ли одређено чињење или нечињење запосленог представља радњу извршења кривичног дела, па ако нађе да је то тако, донеће решење о отказу уговора о раду због непоштовања радне дисциплине, а не због учињеног кривичног дела. При томе је ирелевантна чињеница да ли је до кривичног гоњења уопште дошло (било по службеној дужности или по приватној тужби) или није. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореном одредбом Закона о раду послодавцу у суштини дато овлашћење које може имати само суд, јер у конкретном случају послодавац без вођења „кривичног” поступка и без обезбеђивања запосленом свих уставних гаранција које се односе на правну сигурност у казненом праву, самостално утврђује да ли понашање запосленог представља радњу извршења кривичног дела или не. Наиме, према оцени Уставног суда овакво, Законом дато, овлашћење послодавцу представља заправо поверавање одређених ингеренција кривичног суда послодавцу, за шта не постоји утемељење у Уставу Републике Србије.

Гарантни акт у управном поступку као новина из Закона о општем управном поступку УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Увођење гарантног акта у управни поступак представља веома значајну новину уведену зарад постизања већег степена правне сигурности и вишег нивоа предвидљивости пословног окружења

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Ружа Урошевић судија Управног суда unakrsni.pogled@legeartis.rs

арантни акт у управном поступку представља новину из Закона о општем управном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 18/2016 – у даљем тексту: Закон), али не и новину у правном систему Републике Србије будући да под тим или другим именом постоји у посебним поступцима који су делом уређени посебним прописима. Закон о државној припадности и упису пловила („Сл. гласник РС”, бр. 10/2013 и 18/2015) у члану 33. прописује доношење решења које назива гарантни акт. У ставу 3. тог члана Закона се наводи: „Када лучка капетанија у чији је уписник брод унутрашње пловидбе уписан прими предлог за пренос уписа брода унутрашње пловидбе у уписник бродова унутрашње пловидбе друге лучке капетаније, донеће решење којим условно признаје право странци на пренос уписа брода унутрашње пловидбе у уписник бродова унутрашње пловидбе који води друга лучка капетанија (гарантни акт) и исто, са изводом из уписника бродова и исправама из става 2. овог члана, упућује лучкој капетанији у чији уписник бродова унутрашње пловидбе се преноси упис.” Закон о држављанству Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 135/2004 и 90/2007) такође познаје могућност доношења гарантног акта, али у форми потврде, а не решења, тако што у

члану 15. прописује: „Странцу који је поднео захтев за пријем у држављанство Републике Србије, а нема отпуст из страног држављанства или доказ да ће отпуст добити ако буде примљен у држављанство Републике Србије, може се на његов захтев издати потврда да ће бити примљен у држављанство Републике Србије ако испуњава услове из члана 14. став 1. Закона.” Широј јавности је познат, и у пракси најчешће коришћен, гарантни акт у форми обавезујућег обавештења, прописан одредбом члана 19. Царинског закона („Сл. гласник РС”, бр. 18/2010, 111/2012 и 29/2015) према којој: „На писмени захтев заинтересованог лица Управа царина издаје обавезујуће обавештење о сврставању робе (у даљем тексту: ООС) по Царинској тарифи и обавезујуће обавештење о пореклу робе (у даљем тексту: ООП). Захтев за издавање обавезујућег обавештења, Управа царина одбиће у случају када се не односи на намеравану употребу ООС, односно ООП у царинском поступку. ООС, односно ООП обавезује царински орган само у вези са Тарифним сврставањем робе, односно утврђивањем порекла робе. Ова обавештења обавезују царински орган у односу на лице којем су издата само у вези са робом над којом су царинске формалности обављене након што су обавештења издата. Обавештења обавезују лице коме су издата у односу на царински орган само од дана када су му достављена или се сматра да су му достављена.” Увођење гарантног акта у управни поступак представља веома значајну новину уведену зарад постизања већег степена правне сигурности

53 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

акта битно разликује од оног описаног у захтеву за доношење гарантног акта и ако је измењен правни основ на основу кога је гарантни акт донет тако што се новим прописом предвиђа поништавање, укидање или измена управних аката донетих на основу ранијих прописа. Први изузетак који се тиче рока у коме странка има право да тражи а орган има дужност да донесе управни акт у сагласности са гарантним актом, има за циљ временско ограничење уређења управне ствари на начин одређен гарантним актом и давање гаранције која нема неограничено трајање од стране органа, што би у супротном могло бити и на штету странке. При томе је рок од годину дана, прописан Законом за подношење захтева за доношење управног акта сагласно гарантном акту, супсидијарног карактера будући да се примењује само ако посебним законом није одређен други рок. Примера ради, Законом о држављанству је за доношење управног акта сагласно гарантном акту одређен рок од две године, а Царинским законом рок од три године од дана издавања гарантног акта. Одредба која регулише други изузетак је веома јасна будући да се гарантни акт, односно гаранције органа односе на тачно одређену чињеничну и правну ситуацију. Ово стога што примена исте правне норме на битно измењене – различите чињенице не може да доведе до истог резултата, односно до доношења управног акта исте садржине. Због тога је законодавац искључио обавезу органа да донесе управни акт сагласно гарантном акту ако се чињенично стање на коме се заснива захтев за доношење управног акта, битно разликује од оног које је подносилац захтева описао у захтеву за доношење гарантног акта. Како се посебним прописима конкретизује примена овог изузетка, видимо из одредбе члана 19. став 4. тач. 1) и 2) Царинског закона, којом је прописано да лице коме је издато обавезујуће обавештење мора да докаже, ради примене обавезујућег обавештења о сврставању или пореклу робе у царинском поступку, да декларисана роба у потпуности одговара роби наведеној у обавезујућем обавештењу, док у случају обавезујућег обавештења о пореклу робе мора да докаже да предметна роба и околности на основу којих се одређује порекло робе, у потпуности одговарају роби и околностима наведеним у обавезујућем обавештењу.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и вишег нивоа предвидљивости пословног окружења. Тиме је обезбеђено да се на гарантни акт непосредно примењују правила управног поступка из општег закона, која се односе на заштиту јавног интереса и на услове за доношење односно недоношење управног акта сагласно гарантном акту, и да се на све остало сходно/ примерено примењују одредбе тог закона које се односе на управни акт, док је остављено да се посебним прописима одреди само доношење гарантног акта у одређеним областима. Одредбом члана 18. став 1. Закона прописано је да је гарантни акт писани акт којим се орган обавезује да на одговарајући захтев странке донесе управни акт одређене садржине. Према одредби члана 19. став 1. Закона, орган доноси управни акт сагласно гарантном акту само ако странка то захтева. То значи да је на страни органа обавеза да управни акт изда сагласно гарантном акту, а на страни странке право да бира да ли ће тражити издавање управног акта у сагласности са гарантним актом, односно да ли ће се приликом подношења захтева за издавање одређеног управног акта уопште позвати на издат гарантни акт. При томе се странка може руководити различитим разлозима за непозивање на гарантни акт, а један од њих може бити и измена прописа у корист странке будући да тај разлог није Законом прописан као разлог за недоношење управног акта сагласно гарантном акту. Уколико орган и поред изричитог захтева странке не донесе управни акт сагласно гарантном акту, против донетог управног акта странка може поднети жалбу другостепеном органу само из тог разлога, са захтевом да јој се изда одговарајући управни акт, односно акт који је сагласан гарантном акту. Међутим, орган није увек дужан да донесе управни акт сагласно гарантном акту. Закон је предвидео три изузетка и оставио могућност да се посебним законом одреде и други разлози за недоношење управног акта сагласно гарантном акту, речју „кад постоје други разлози одређени посебним законом”. Према Закону орган није дужан да донесе управни акт сагласно гарантном акту: ако захтев за доношење управног акта не буде поднет у року од годину дана од дана издавања гарантног акта или другом року одређеном посебним законом; ако се чињенично стање на коме се заснива захтев за доношење управног

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Трећи изузетак има за циљ успостављање равнотеже између легитимних интереса странке потврђених гарантним актом, с једне, и заштите јавног интереса и стечених права других лица, с друге стране. Законодавац је орган ослободио обавезе да изда управни акт сагласно гарантном акту ако је измењен правни основ на основу кога је гарантни акт донет, тако што се новим прописом предвиђа поништавање, укидање или измена управних аката донетих на основу ранијих прописа. Ту је заправо реч о ретроактивној примени нових прописа. Они једнако погађају издате управне и гарантне акте. Не би било логично да неко ко је условно тек добио гаранцију да ће му бити издат одређени управни акт, има више права, односно сигурнији правни положај од оних лица којима су права и обавезе већ утврђене управним актом. Међутим, у случају када је измена прописа повољнија по странку, односно кад гарантни акт садржи неповољније решење по њу, законодавац је оставио странци да оцени шта је по њу повољније – да ли да тражи доношење управног акта сагласно гарантном акту или да тражи доношење управног акта без позивања на гарантни акт. То се види из законског решења према коме орган није обавезан да донесе решење сагласно гарантном акту ако то странка не захтева, већ ће издати странци тражени управни акт на основу прописа који је повољнији по њу, односно на основу новог прописа, као да гарантни акт није ни издат. Законом је у члану 19. став 2. изричито прописано право странке да жалбом побија решење – управни акт зато што није донето сагласно гарантном акту. У члану 158. став 1. тачка 8) Закона прописано је да решење – управни акт може да се побија због тога што није донето сагласно гарантном акту. Имајући у виду наведено, јасно се да закључити да у овом случају жалбу подноси странка на чији је захтев издат гарантни акт и која је, позивајући се на тај акт, захтевала од органа да донесе управни акт сагласно гарантном акту. Спорно је питање да ли се по Закону може изјавити жалба и против самог гарантног акта, односно да ли се сам гарантни акт може нападати жалбом због незаконитости. Ако се има у виду одредба члана 21. Закона којом је прописано да се на гарантни акт сходно примењују

одредбе тог закона које се односе на управни акт, те одредба члана 20. Закона према којој гарантни акт не сме бити противан јавном интересу нити правном интересу трећих лица, као и одредбе члана 158. Закона којима су таксативно наведени разлози за побијање решења, односно разлози који воде оцени о незаконитости побијаног управног акта, долази се до закључка да се сам гарантни акт може побијати жалбом због незаконитости, с тим што жалбу може да поднесе треће лице које тврди да би му издавањем управног акта сагласно гарантном акту било повређено неко право или правни интерес, као и надлежни државни орган уколико сматра да би у том случају био повређен јавни интерес. С друге стране, лицу на чији захтев је издат гарантни акт не би било дозвољено да гарантни акт побија жалбом будући да му је остављено право избора да не захтева доношење управног акта сагласно гарантном акту ако му гарантни акт не одговара, односно да оспорава управни акт који је издат сагласно гарантном акту који му не одговара. Решење другостепеног органа донето по жалби, може се оспоравати тужбом у управном спору. Тужба се подноси Управном суду у року од 30 дана од дана достављања тужбом оспореног решења. Сходна примена одредаба о управним актима на гарантне акте упућује на закључак да се оне примењују и у случају ћутања управе, односно недоношења гарантног акта у законом прописаним роковима. Правне последице ћутања управе су у оба случаја исте – странка стиче право да по протеку рока за доношење управног односно гарантног акта због ћутања управе поднесе жалбу другостепеном органу, односно тужбу Управном суду, ако је жалба искључена. При томе је неопходно да буду испуњени законом прописани услови за подношење тужбе због ћутања управе и да уз тужбу буду достављени докази из којих то произлази. Наиме, ако се тужба због ћутања управе подноси против другостепеног органа због недоношења решења по жалби у законом прописаном року (који не може бити дужи од 60 дана од када је предата уредна жалба), као ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом том органу, тужилац је дужан да уз тужбу приложи доказе из којих се види да су испуњени услови за подношење ове тужбе.

приложи доказе на те околности. Ако уз тужбу због ћутања управе нису приложени сви докази, суд ће тужбу одбацити применом члана 26. став 1. тачка 3) Закона о управним споровима („Сл. гласник РС”, бр. 111/2009).

Актуелне недоумице у примени Закона о становању и одржавању зграда (први део) У првом делу текста који следи, а чији ћемо други део објавити у једном од наредних бројева, разрешавамо недоумице везане за Закон о становању и одржавању зграда

unakrsni.pogled@legeartis.rs

1. ОБАВЕЗЕ ВЛАСНИКА ПОСЕБНИХ, ЗАЈЕДНИЧКИХ И САМОСТАЛНИХ ДЕЛОВА ЗГРАДЕ Стамбена зграда може се састојати из посебних, заједничких и самосталних делова. На самом почетку објаснићу шта према Закону о становању и одржавању зграда (у даљем тексту: Закон) представља посебни део зграде, а шта заједнички, као и самостални део зграде, како би се лакше разумеле обавезе власника истих, као и могућност располагања њима. Дакле, посебни део зграде је посебна функционална целина у згради која може да представља стан, пословни простор, гаражу, гаражно место или гаражни бокс. С друге стране, важно је поменути и Закон о државном премеру и катастру који на сличан начин дефинише посебан

део објекта, додуше и то као посебне делове објекта који чине грађевинску целину, попут стана, пословног простора, гараже и другог. Објекти у смислу овог закона јесу зграде свих врста, привредни објекти, објекти културе, спорта и рекреације, склоништа и други грађевински објекти. Заједнички делови зграде су: заједнички простори (степениште, улазни простор и ветробран, тавански простор, подрум, бицикларница, сушионица за веш и друге просторије намењене заједничкој употреби власника посебних или самосталних делова зграде); заједнички грађевински елементи (темељ, носећи зидови и стубови, међуспратне и друге конструкције, конструктивни део зида или зидна испуна, изолација и завршна обрада зида према спољашњем простору или према заједничком делу зграде, стрехе, фасада, кров, димњаци, канали за проветравање, светларници, конструкција и простори за лифт и друге посебне конструкције); као и заједничке инсталације, опрема и уређаји (унутрашње електричне, водоводне и канализационе, гасоводне и топловодне инсталације, лифт, громобрани, апарати за гашење, откривање и јављање пожара, безбедносна

55 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Марина Антић дипл. правник, саветник у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Уколико се тужба због ћутања управе подноси против првостепеног органа зато што у законском року није донео гарантни акт против кога није дозвољена жалба, нити је донео тај акт у року од седам дана по накнадном захтеву странке, тужилац је такође дужан да уз тужбу

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

расвета, телефонске инсталације и сви комунални прикључци који су намењени заједничком коришћењу). Самостални део зграде је сваки њен део који служи посебним или заједничким деловима зграде на било који начин и чини самосталну функционалну целину. То могу бити склоништа (кућна и блоковска), просторије за постројења и инсталације даваоца услуга и део мреже који не припада посебном или другом самосталном делу зграде. Ту не спадају ствари које су придодате згради и физички су спојене са њом, али не служе коришћењу њених посебних, заједничких или самосталних делова, и то могу бити антене, билборди и панои. Такође, самостални део зграде може бити у заједничкој недељивој својини власника посебних делова зграде или може бити у својини лица у чијем је власништву трансформаторска станица, односно инсталација и опрема неопходна за пројектовано коришћење и функционисање зграде.

Обавезе власника посебних и самосталних делова Власник посебног или самосталног дела зграде, у складу са чланом 14. Закона, дужан је да: – употребом односно коришћењем свог посебног дела не омета коришћење других делова зграде; – свој посебни део зграде одржава у стању којим се не отежава, онемогућава или ремети уобичајена употреба осталих делова зграде; – одржава заједнички део зграде који чини саставни део његовог посебног дела зграде, у границама могућности вршења овлашћења употребе тог дела; – учествује у трошковима одржавања и употребе заједничких делова зграде и катастарске парцеле на којој се налази зграда, у мери и на начин одређен овим законом; – трпи употребу заједничких делова зграде у складу са њиховом наменом од стране власника самосталних делова или лица која раде по њиховом налогу, односно пролажење трећих лица ради доласка до одређеног посебног дела зграде; – дозволи пролаз кроз свој посебни део зграде или његову употребу на други примерен начин, ако је то неопходно за оправку односно одржавање другог дела зграде или за испуњење друге законске обавезе.

Власник посебног дела зграде има право да му се, у складу са чланом 13. Закона, првом понуди пренос права својине над заједничким делом зграде ради припајања, претварања, доградње, односно надзиђивања (право пречег преноса). Право да захтева испуњење обавеза од власника посебног дела има сваки власник посебног дела, власник самосталног дела и стамбена заједница, а он је дужан да тај захтев испуни. У складу са чланом 12. Закона власник посебног дела зграде, осим права прописаних законом којим се уређује право својине, има право и да: – искључиво врши својинска овлашћења на свом посебном делу зграде, осим када је законом другачије предвиђено; – изврши поправку или друге радове на заједничким деловима зграде, који су неопходни због отклањања опасности од проузроковања штете на посебном делу који му припада, ако то благовремено не учини лице које је дужно да изврши поправку; – свој посебни део зграде мења односно адаптира у складу са законом, без задирања у посебне делове зграде других власника посебних делова, заједничке делове зграде односно самосталне делове зграде, осим по добијеном овлашћењу за такве радње; – употребљава заједничке делове зграде у складу са њиховом наменом, у мери у којој то одговара његовим потребама и потребама чланова његовог домаћинства, односно обављања делатности; – покрене поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости одлуке скупштине стамбене зграде, која је донета супротно овом закону и подзаконским актима, у року од 15 дана од сазнања за одлуку, а најкасније у року од три месеца од дана доношења одлуке. Када је у питању управљање заједничким деловима зграде, у оквиру својих надлежности скупштина стамбене заједнице одлучује о: – доношењу програма одржавања и старању о одржавању заједничких делова зграде; – доношењу одлуке о организовању послова одржавања зграде, односно о поверавању послова одржавања заједничких делова зграде; – предузимању радова на заједничким деловима зграде;

Заједнички делови зграде су делови који служе за коришћење посебних или самосталних делова зграде. Они се сматрају једном ствари, ако законом није другачије одређено. Над заједничким деловима зграде власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине у складу са законом којим

57 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

2. РАСПОЛАГАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКИМ ДЕЛОВИМА ЗГРАДЕ

се уређују својинскоправни односи. Заједничка својина је својина више лица на неподељеној ствари када су њихови удели одредиви, али нису унапред одређени. Располагање заједничким деловима зграде је пренос права својине над заједничким деловима зграде у циљу доградње, надзиђивања, припајања или претварања (члан 9. Закона). О располагању заједничким деловима зграде власници посебних делова одлучују у складу са одредбама овог закона које се односе на рад и одлучивање стамбене заједнице. Пренос права из става 1. овог члана врши се на основу уговора између стамбене заједнице и лица које стиче право над делом заједничких делова. Овим уговором одређује се рок за завршетак свих радова на формирању посебног или самосталног дела зграде, који не може бити дужи од пет година од дана закључења уговора, затим међусобна права и обавезе за време формирања посебног дела зграде, као и стицање права својине над посебним делом зграде након завршетка одговарајућих радова. Ако посебан или самостални део зграде није формиран у року (став 5. члан 9. Закона, дакле не дужи од пет година), уговор о уступању сматра се раскинутим истеком рока, а стицалац права је дужан да део заједничких делова који му је био уступљен врати у стање пре уступања у року од шест месеци од дана раскида уговора, ако уговором није другачије одређено. На заједничким деловима зграде не могу се заснивати хипотека и други стварноправни терети, осим уколико се хипотека и други стварноправни терети не успостављају на згради као целини. Такође, чланом 10. Закона предвиђена је и својина над деловима који истовремено припадају различитим посебним односно заједничким деловима зграде. Тако, ако је део зграде због свог положаја истовремено посебан и заједнички део зграде, као што су: носећи зид зграде који је истовремено и зид посебног дела, носећи стуб који пролази кроз посебни део, кров изнад посебног дела или фасада зграде, такав део сматра се заједничким делом зграде, док власник посебног дела зграде има право употребе тог дела без права да му мења физичка својства, као што су облик,

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

– одржавању земљишта за редовну употребу зграде; – физичко-техничком обезбеђењу зграде и ствари на земљишту које служи за редовну употребу зграде; – коришћењу заједничких делова зграде издавањем њихових делова трећим лицима или власницима посебних делова; – начину коришћења земљишта које служи за редовну употребу зграде; – унапређењу заједничких делова зграде; – осигурању од одговорности за штете причињене трећим лицима у складу са Законом; – постављању, односно уградњи ствари на заједничким деловима зграде и земљишту које служи за редовну употребу зграде, као и о висини накнаде коју плаћају власници тих ствари; – усвајању извештаја о раду управника, односно професионалног управника, који посебно садржи приказ реализованих активности у односу на планиране, као и приказ искоришћених средстава за реализацију сваке од активности; – висини накнаде за инвестиционо одржавање заједничких делова зграде и земљишта које служи за редовну употребу зграде. Када су заједнички делови зграде у питању, веома је важно да се доносе одлуке које ће чинити добробит свим станарима не само због заштите имовине и живота или поштовања закона, већ и због подизања стандарда живота. Наиме, сведоци смо да су заједнички делови зграде веома често ван функције, а у свакој згради или улазу налази се неко ко сваки слободан простор заузима стварима које избацује из стана и оставља их у заједничким деловима зграде или их чак и присваја. Како би се ова ружна пракса у Србији променила, нови закон даје могућности за довођење ствари у ред, али и за побољшање постојећег стања.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

структура, укључујући и боју, осим ако је реч о површинама које чине део унутрашњости тог посебног дела или када се изводе радови на унапређењу својстава тог посебног дела или зграде као целине, под условом да се тиме не угрожавају функције тог дела као заједничког дела. На делу зграде који је саставни део два или више посебних делова, а не служи згради као целини, постоји сусвојина власника посебних делова са једнаким деловима, сразмерно броју посебних делова.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

3. ШТА СПАДА У ТЕКУЋЕ И ИНВЕСТИЦИОНО ОДРЖАВАЊЕ И КОЈА ЈЕ УЛОГА ЈЛС Текуће одржавање је извођење радова који се предузимају ради спречавања оштећења која настају употребом зграде или ради отклањања тих оштећења, а састоје се од прегледа, поправки и предузимања превентивних и заштитних мера, односно свих радова којима се обезбеђује одржавање зграда на задовољавајућем нивоу употребљивости, а радови на текућем одржавању стана или пословног простора јесу кречење, фарбање, замена облога, замена санитарија, радијатора и други слични радови. Инвестиционо одржавање јесте извођење грађевинско-занатских, односно других радова у зависности од врсте објекта, у циљу побољшања услова коришћења зграде у току експлоатације. У складу са чланом 58. Закона активности на одржавању зграде врше се кроз хитне интервенције, текуће одржавање и инвестиционо одржавање. Министар надлежан за послове становања ближе одређује врсту, обим и динамику напред наведених активности, као и начин сачињавања програма одржавања зграде. Текуће и инвестиционо одржавање изводи се у складу са програмом одржавања. Међутим, Законом је предвиђено и преузимање послова одржавања зграда и унапређења својстава зграде ради остварења јавног интереса у случају када лица (из члана 15. овог закона) не изврше потребне активности на одржавању зграде, а неспровођењем ових активности би могле да настану штетне последице по живот или здравље људи, животну средину,

привреду или имовину веће вредности. С обзиром на то да се тиче финансирања инвестиционог одржавања, јединица локалне самоуправе може донети одлуку којом предвиђа бесповратно суфинансирање активности на инвестиционом одржавању и унапређењу својстава зграде, при чему јединица локалне самоуправе обезбеђује средства у буџету за учешће у пројектима финансирања ових активности и доноси одлуку којом прописује поступак доделе средстава, проценат учешћа и услове под којима јединица локалне самоуправе учествује у финансирању ових активности. Ради остваривања јавног интереса у складу са чланом 2. овог закона, јединица локалне самоуправе доноси акт о минималној висини износа о текућем одржавању зграда, акт о висини износа накнаде коју плаћају власници посебних делова у случају принудно постављеног професионалног управника, као и акт о минималној висини износа издвајања на име трошкова инвестиционог одржавања заједничких делова зграде.

4. СКУПШТИНА СТАМБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ЊЕНА УЛОГА Обавезни органи стамбене заједнице су скупштина и управник. Скупштина стамбене заједнице може да формира одборе, комисије и друга тела, а одлуком скупштине одређују се њихов састав, задаци и начин рада. Стамбена заједница у року од 60 дана од дана стицања својства правног лица мора одржати прву седницу скупштине на којој се бира управник, а сазива је лице које је до доношења овог закона вршило дужност председника скупштине зграде односно савета зграде, а уколико такво лице не постоји, било који власник посебног дела зграде. Чланови скупштине стамбене заједнице су сви власници посебних делова. Када је власник посебног дела правно лице, у раду скупштине учествује његов законски заступник или лице које он овласти. Скупштином председава лице које је изабрано за управника и које је обавезно да присуствује свакој седници скупштине.

као и о висини накнаде коју плаћају власници тих ствари; 17) усваја извештај о раду управника, односно професионалног управника, који посебно садржи приказ реализованих активности у односу на планиране, као и приказ искоришћених средстава за реализацију сваке од активности; 18) доноси одлуку о висини накнаде за инвестиционо одржавање заједничких делова зграде и земљишта које служи за редовну употребу зграде; 19) одлучује и о другим питањима од значаја за стамбену заједницу. Скупштина стамбене заједнице одлучује на седници, али се одлуке могу доносити и давањем писаних изјава ван седнице. О раду скупштине стамбене заједнице води се записник.

Право гласа у скупштини стамбене заједнице

59 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Власник посебног дела има један глас у скупштини стамбене заједнице. У случају да је једно лице истовремено власник више посебних делова зграде, то лице има онолико гласова у скупштини стамбене заједнице колико има посебних делова у власништву. Изузетно, власник гараже, гаражног места или гаражног бокса нема посебан глас по основу права својине на том посебном делу, осим у случају да је то једини посебни део које једно лице поседује, при чему то лице има право гласа у скупштини само у односу на одлуке које се тичу дела зграде у ком се налази гаража, гаражно место, односно гаражни бокс. Уколико је власник посебног дела недоступан, његов глас се не урачунава у кворум, односно укупан број гласова у поступку одлучивања. Сматра се да је власник посебног дела недоступан уколико се три пута узастопно не одазове на седницу скупштине стамбене заједнице на коју је уредно позван, а да при томе није обавестио управника, односно стамбену заједницу о разлозима свог неодазивања. Сматра се да је власник посебног дела уредно позван истицањем обавештења о дану, часу и месту одржавања седнице скупштине на видљивом месту у простору који је заједнички део зграде и који је у свакодневној употреби власника посебних делова (улаз, ходник и сл.).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Седница скупштине одржава се најмање два пута годишње, а заказује је управник. Иницијативу за заказивање седнице скупштине може поднети и сваки власник посебног дела. Ако управник не закаже седницу скупштине на захтев власника посебног дела у року од десет дана, власник посебног дела је може сам заказати, о чему обавезно обавештава управника. Надлежност скупштине стамбене заједнице је у складу са чланом 42. Закона следећа: 1) бира и разрешава управника; 2) доноси одлуку о поверавању послова управљања зградом, односно избору професионалног управника; 3) доноси правила власника у складу са чланом 17. став 2. овог закона; 4) доноси одлуку о узимању кредита; 5) одређује висину месечног износа који плаћају власници посебних делова за потребе извршења послова из надлежности стамбене заједнице, и то на име трошкова одржавања, трошкова за рад органа стамбене заједнице и других трошкова; 6) доноси програм одржавања заједничких делова зграде; 7) доноси одлуку о организовању послова одржавања зграде, односно о поверавању послова одржавања заједничких делова зграде; 8) доноси одлуку о предузимању радова на заједничким деловима зграде; 9) доноси одлуку о одржавању земљишта за редовну употребу зграде; 10) доноси одлуку о физичко-техничком обе збеђењу зграде и ствари на земљишту које служи за редовну употребу зграде; 11) доноси одлуку о коришћењу заједничких делова зграде издавањем њихових делова трећим лицима или власницима посебних делова; 12) доноси одлуку о располагању заједничким деловима зграде; 13) доноси одлуку о начину коришћења земљишта које служи за редовну употребу зграде; 14) доноси одлуку о унапређењу заједничких делова зграде; 15) доноси одлуку о осигурању из члана 48. овог закона; 16) доноси одлуку о постављању односно уградњи ствари на заједничким деловима зграде и земљишту које служи за редовну употребу зграде,

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Обавештење о одржавању седнице скупштине мора се истаћи најмање три дана пре дана одржавања скупштине, осим у хитним случајевима у којима се обавештење може истаћи и на дан одржавања скупштине. Рад и одлучивање скупштине стамбене заједнице ближе је прописан чланом 44. Закона. Тако скупштина стамбене заједнице доноси одлуке обичном већином гласова присутних чланова који имају право гласа по одређеном питању, осим ако овим законом није другачије прописано. О располагању заједничким деловима зграде, поверавању управљања професионалном управнику и кредитном задуживању стамбене заједнице, скупштина стамбене заједнице одлучује већином коју чине 2/3 укупног броја гласова. У случају да су власници посебних делова донели правила власника у складу са Законом (члан 17. став 3), већина гласова потребна за доношење ових одлука утврђује се тим актом. Власник посебног дела може гласати и писаним или електронским путем, при чему се сматра да за потребе израчунавања кворума тај члан стамбене заједнице присуствује седници. У вршењу овлашћења одлучивања односно гласања, када је посебан део зграде у сусвојини, сувласницима припада одговарајући део гласова за тај посебан део, сразмерно њиховом уделу у сусвојини. Власник посебног дела може да гласа и преко заступника односно пуномоћника. Пуномоћје се издаје у писаном облику и чува уз записник о раду скупштине. У случају располагања заједничким деловима зграде за потребе надзиђивања, сагласност у смислу закона којим се уређује изградња објеката представља сагласност скупштине стамбене заједнице која се доноси већином гласова. Кворум за одржавање и рад седнице скупштине чини обична већина од укупног броја гласова чланова који имају право гласа по одређеном питању, ако одлуком стамбене заједница није одређен већи број гласова. Ако се седница скупштине није могла одржати због недостатка кворума, поново се сазива најраније десет, а најкасније 30 дана од дана када је седница требало да буде одржана, са истим предложеним дневним редом (поновљена седница).

Кворум за одржавање и рад поновљене седнице чини 1/3 укупног броја гласова чланова, ако одлуком стамбене заједнице није одређен већи број гласова.

5. ШТА СУ У НОВОМ ЗАКОНУ „ПРАВИЛА ВЛАСНИКА” Имајући у виду основни циљ Закона када се говори о управљању и одржавању зграда, а то је очување и унапређење стамбеног фонда уз минимум постављеног стандарда кроз одржив развој становања – обавеза да се све зграде одржавају тако да не представљају опасност по живот и здравље људи нити њихову имовину – овим законом предвиђено је и да се станари сами организују у складу са својим потребама и могућностима ради остваривања наведеног циља. Ово је учињено увођењем Правила власника о међусобним односима власника посебних делова у стамбеној заједници. Власници посебних делова у стамбеној заједници могу своје међусобне односе, права и обавезе уредити и правилима о међусобним односима власника посебних делова (у даљем тексту: правила власника), уколико овим законом није другачије одређено. Правила власника доносе се једногласном одлуком свих власника посебних делова и обавезно садрже обавезе које власници посебних делова имају по овом закону, као и начин доношења свих аката и одлука из надлежности скупштине стамбене заједнице и управника, с тим што се правилима власника надлежност и потребна већина за доношење тих аката и одлука могу уредити другачије него што је то прописано овим законом. Тако се овим законом потврђује уставом одређено неприкосновено право својине и овлашћења која из њега произлазе, јер предвиђа да се једногласном одлуком свих власника посебних делова зграде правила одлучивања у односу на управљање и одржавање зграде могу регулисати другачије него овим законом, уз обавезу да се оствари циљ у погледу стандарда за одржавање зграда који се успоставља овим законом. Поред обавезних елемената предвиђених овим законом, правила власника могу уредити и друге односе власника посебних делова у згради, као и начин управљања и одржавања зграде, поверавање појединих послова из надлежности

ЈЕДИНСТВЕНО ИЗДАЊЕ НА НАШЕМ ТРЖИШТУ!

БИЛТЕН СЛУЖБЕНИХ МИШЉЕЊА Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Компанија Инг-Про доо Београд као овлашћени издавач, у сарадњи с Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, објављује Билтен службених мишљења. Билтен садржи званична мишљења Министарства и ауторске текстове стручних лица из Министарства у вези са радноправном регулативом. Издање је намењено привредним друш твима, јавном сектору, удружењима послодаваца, синдикатима, привредним коморама, образовним институцијама, адвокатима и свима другима који примењују радно право. Билтен излази четири пута годишње (укупно четири броја годишње – један број квартално).

За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

61 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

тим што се правилима власника надлежност и потребна већина за доношење тих аката и одлука могу уредити другачије него што је то прописано овим законом. Поред обавезних елемената из става 3. члана 17. Закона, правила власника могу уредити и друге односе власника посебних делова у згради, као и начин управљања и одржавања зграде, поверавање појединих послова из надлежности скупштине стамбене заједнице професионалном управнику и начин употребе заједничких делова зграде, а могу утврдити и начин учешћа у трошковима одржавања и управљања зградом, кућни ред зграде, очување спољашњег изгледа зграде и сл. Саставни део правила власника чини евиденција посебних и заједничких делова зграде. Сваки власник посебног дела зграде може покренути иницијативу за доношење правила власника. Увид у садржину правила власника може извршити свако заинтересовано лице. Правила власника региструју се и објављују у Регистру стамбене заједнице у складу са овим законом.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

скупштине стамбене заједнице професионалном управнику и начин употребе заједничких делова зграде, али могу утврдити и начин учешћа у трошковима одржавања и управљања зградом, кућни ред зграде, очување спољашњег изгледа зграде и сл. Саставни део правила власника чини евиденција посебних и заједничких делова зграде. Чланом 17. Закона предвиђено је да власници посебних делова зграде у стамбеној заједници своја права и обавезе у погледу управљања и одржавања остварују и врше у складу са Законом. Изузетно, власници посебних делова зграде могу своје међусобне односе, права и обавезе уредити и правилима о међусобним односима власника посебних делова зграде – правила власника, уколико овим законом није другачије одређено. Правила власника доносе се једногласном одлуком свих власника посебних делова зграде и обавезно садрже обавезе које власници посебних делова имају по овом закону, као и начин доношења свих аката и одлука из надлежности скупштине стамбене заједнице и управника, с

Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. Кривичног законика у судској пракси

КРИВИЧНО ПРАВО

У тексту који је пред вама анализирамо биће кривичног дела злоупотреба поверења у свим његовим облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Драган У. Калаба, заменик Вишег јавног тужиоца у Чачку sudski.postupci@legeartis.rs

ривично дело злоупотреба поверења је нумерисано у чл. 216. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14), а груписано у Глави XXI под називом „Кривична дела против имовине”. Најпре се поставља кључно питање: Откуд ово кривично дело у групи кривичних дела против имовине? Основна радња извршења се у бити разликује од других кривичних дела из групе кривичних дела против имовине, нпр. крађа, тешка крађа или пак било које друго кривично дело. Основна радња извршења овог кривичног дела је у установи заступништва, а исто се односи на заступање имовинских интереса неког лица или старање о имовини неког лица, па се активност заступања некога лица реализује кроз остварење одређене имовинске користи. Другим речима: остварује се имовинска корист кроз заступање имовинских интереса или старање о имовини, па та нит везује ово кривично дело за групу кривичних дела против имовине. Наведено кривично дело има основни облик (став 1) и три квалификована облика (став 2, 3. и 4. истог члана). Основни облик – чл. 216. ст. 1. КЗ-а – гласи: „Ко заступајући имовинске интересе неког лица

или старајући се о његовој имовини, злоупотреби дата му овлашћења у намери да тиме себи или другом прибави имовинску корист или да оштети лице чије имовинске интересе заступа или о чијој се имовини стара, казниће се...” Први тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 2. КЗ-а – гласи: „Ако је делом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист или проузрокована штета у износу који прелази четири стотине педесет хиљада динара, казниће се...” Други тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 3. КЗ-а – гласи: „Ако је делом из става 1. прибављена имовинска корист или проузрокована штета у износу који прелази милион и петсто хиљада динара, казниће се...” Трећи тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 4. КЗ-а – гласи: „Ако дело из става од 1. до 3. овог члана учини старалац или адвокат, казниће се...” Основни облик кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а има своје елементе: – Заступање имовинских интереса неког лица или – Старање о имовини неког лица; – Злоупотреба датих овлашћења; – Намера да себи или другом прибави имовинску корист или оштети лице чије имовинске интересе заступа или о чијој се имовини стара. Битна одлика свих предузетих радњи извршења из основног облика овог кривичног дела је у ствари у злоупотреби поверења указаног лицу које треба да заступа имовинске интересе неког лица или да се стара о његовој имовини.

63 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

чије имовинске интересе заступа или о чијој имовини се стара. Намера је јачи степен директног умишљаја. Дакле, ако су остварене све радње извршења, али не постоји намера или пак није доказана, неће постојати ово кривично дело, већ ће се најчешће радити о грађанскоправној одговорности. Ово кривично дело се може извршити са директним умишљајем који је појачан претходно поменутом намером. Дело је свршено када се уз постојање наведене намере злоупотребљавају дата овлашћења. За постојање овог облика кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а, није неопходно и реализовање намере прибављања имовинске користи себи ли другом или наношења штете лицу чији се имовински интереси заступају. Први квалификовани облик – чл. 216. ст. 2. КЗ-а – подразумева: – Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1. овог члана; – Прибављање имовинске користи или проузроковања штете у износу који прелази четири стотине педесет хиљада динара (то значи до износа од један милион и петсто хиљада динара, рачунајући и тај наведени износ). Други квалификовани облик – чл. 216. ст. 3. КЗ-а – подразумева: – Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1. овог члана; – Прибављање имовинске користи или проузроковања штете у износу који прелази један милион и петсто хиљада динара (за овај облик кривичног дела корист или штета не може бити у износу од тачно један милион и петсто хиљада динара). У првом и другом квалификованом облику (чл. 216. ст. 2. и ст. 3. КЗ-а) квалификаторна околност је у висини прибављене имовинске користи или нанете штете. Трећи квалификовани облик – чл. 216. ст. 4. КЗ-а – подразумева: – Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1, 2. и 3. овог члана; – Извршилац кривичног дела има посебно својство: старалац или адвокат. Суштина квалификаторне околности овог облика кривичног дела је у својству извршиоца, па је тако адвокат лице које је уписано у именик

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Опредељење законодавца у основном облику речи „ко” значи да свако лице може бити извршилац овог кривичног дела, али мора да заступа интересе и то имовинске интересе неког лица или да се стара о његовој имовини. Основ заступања је различит: закон, уговор, одлука надлежног органа, дато пуномоћје и друго. Лице које се јавља као заступник може само да заступа имовински интерес неког лица или да се стара о његовој имовини, па ако би се радило о заступању неимовинских интереса неког лица, постојало би евентуално неко друго кривично дело или би се пак радило о грађанскоправној одговорности. Када неко заступа интересе другог лица, па и имовинске интересе, или се пак стара о имовини неког лица, подразумева се да се то заступање „креће” у оквиру датих му овлашћења, што даље значи да су тиме имовински интереси неког лица очувани, а старање о имовини се своди на „очување исте или пак њено повећање”. У тим ситуацијама заступник не предузима радње којима би себи или другом остварио корист. Суштина кривичног дела је у злоупотреби датих овлашћења, а животно најчешће дата и одређена овлашћења се прекорачују или се пак злоупотреба огледа у нечињењу – не предузимању радње на коју је овлашћен. Обавеза чињења заступника може да има основ, како је претходно наведено, у закону, уговору, датом специјалном пуномоћју и друго. Другим речима: злоупотреба учиниоца обухвата његово деловање, чињење нечега што није смео ни требало да чини и на шта и није био овлашћен, или пак пропуштање, неизвршење радње коју је био дужан да изврши. Претходно је наведено да извршилац може бити свако лице, али у својству заступника, при чему је суштина основног облика овог кривичног дела у томе да извршилац може да буде само онај који је овлашћен за заступање имовинских интереса неког лица или се пак стара о имовини тог лица, а ако се имовински интереси неког лица оштећују ван датих овлашћења или се пак оштећују неимовински интереси неког лица, не постоји ово кривично дело. Предузете радње извршења учиниоца, а претходно наведене и анализиране, морају постојати у намери да учинилац себи или другом прибави имовинску корист или оштети лице

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

адвоката, положило је адвокатску заклетву и бави се адвокатуром – чл. 4. ст. 2. Закона о адвокатури, а старалац је лице које има лична својства и способности потребне за обављање дужности старања, а пристало је да буде старатељ – чл. 126. ст. 1. Породичног закона. Управо је реч о лицима који се често јављају као заступници, а у питању су лица са јасно одређеним обимом овлашћења предвиђених у Закону или у подзаконском акту, а према њима заступана лица, имају посебна, па и лична поверења. У судској пракси, када је реч о адвокату, најчешћи случајеви су тзв. „издаја интереса” своје странке у корист друге странке или пак у неизјављивању правног лека када је постојала обавеза и видљиви су били изгледи за успех жалбе да је била изјављена, а у поступку пред другостепеним органом. Друга је ситуација када адвокат „услед текуће обимности у раду” случајно пропусти да изјави жалбу, када би се евентуално радило о дисциплинској одговорности адвоката. Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а гони се по службеној дужности, а у надлежности је Основног суда, односно Основног јавног тужилаштва. Изузетак је предвиђен у чл. 222. КЗ-а који носи назив „Гоњење у случају када је учинилац у блиском сродству са оштећеним”, а гласи: „За кривично дело из чл. 216. ст. 1, 2. и 3. КЗ-а, ако је учињено према брачном другу, лицу са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници, сроднику по крви у правој линији, брату или сестри, усвојиоцу или усвојенику или другим лицима са којима учинилац живи у заједничком домаћинству, гоњење се предузима по приватној тужби.” То даље значи да ако постоји поменути блиски однос, а односи се на стараоца или адвоката, гоњење се предузима по службеној дужности. Једно је сигурно: ово кривично дело је заиста ретко заступљено у судској пракси, односно ретко је процесуирано. Због тога овај рад има намеру да укаже на нужне елементе за постојање овог кривичног дела, са једне стране, а са друге стране да пружи неке карактеристичне судске одлуке у вези са: I Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а;

II Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 4. КЗ-а; III Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а и примена института општег дела КЗ-а – место извршења кривичног дела – чл. 17. КЗ-а; IV Непостојањем кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а; V Односом користи и штете као обележјем кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а.

I – Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а Случај #1. Када овлашћени представник Конзорцијума приватних лица за учешће на јавној лицитацији за куповину трговинског предузећа по конкурсу Агенције за приватизацију има овлашћење да лицитира за Конзорцијум до цене од 33.000.000 динара, а он противно овлашћењу одустане већ код почетне цене од 7.000.000 динара, тада врши кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 3. у вези са ст.1. КЗ-а. Из образложења: Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. У жалби окривљеног се понавља одбрана његових поступака и наводи се да су у Конзорцијуму који је био састављен од физичких лица, брат окривљеног и он сам имали 63% учешћа, па се понављају мотиви и разлози због којих је окривљени одустао од даљег учешћа на лицитацији. Окривљени је био овлашћен од чланова – физичких лица која су сачињавала Конзорцијум – да учествује на лицитацији и да лицитира до договорене цене од 33.000.000 динара. Он то није учинио, злоупотребио је поверење осталих чланова Конзорцијума јер је одустао од лицитирања када је цена достигла висину од 7.000.000 динара. Дакле, одустао је од лицитирања за скоро пет пута мању цену од оне за коју је то било договорено. Да је одбрана окривљеног неоснована показује и Уговор о продаји друштвеног капитала закључен након аукције између Агенције за приватизацију и купца ... , из

(Пресуда Општинског суда у Нишу, К 1897/05, и пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 1790/08)

Случај # 2. Када окривљени по посебном пуномоћју оштећених на благајни Службе платног промета подигне досуђени износ по извршној пресуди Општинског суда и половину тог износа задржи и употреби за сопствене потребе, тиме је, заступајући имовинске интересе другог лица, злоупотребио дато овлашћење у намери да себи прибави имовинску корист, па је извршио кривично дело злопотреба поверења из чл. 179. КЗС-а. (Пресуда Општинског суда у Сопоту, К 100/99 од 28. 1. 2000, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 402/00 од 29. 3. 2000)

Када окривљена подигне део улога са штедне књижице оштећене за коју је имала стално пуномоћје, не обавештавајући о томе оштећену, и од тог новца купи путничко возило, чини кривично дело из чл. 179. КЗС-а. (Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 342/90 од 16. 5. 1991, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 807/91 од 8. 11. 1991)

Случај #4. Злоупотреба поверења се може извршити само на штету физичког лица. Из образложења: Оптужним предлогом је окривљеном стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба поверења јер је задржао полисе осигурања, зелене картоне и уплатнице Осигуравајућег друштва чије имовинске интересе је заступао. Првостепеним решењем је одбијена оптужба на основу чл. 274. ст. 1. т. 1) ЗКП-а. Другостепени суд своје правно становиште, којим потврђује првостепено решење, заснива

(Решење Другог општинског суда у Београду, К 1712/05 од 14. 2. 2005, и решење Окружног суда у Београду, Кж 378/06 од 23. 2. 2006)

Случај #5. Самим тим што су оптуженом поверене ствари на чување до проналаска наследника и уручења имовине истима, оптужени је био заступник имовинских интереса, те је кривично одговоран уколико своју дужност не испуни или злоупотреби дата овлашћења у намери која је садржана у том пропису, а није у питању само његова грађанска обавеза. (Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3834/57)

Случај #6. Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а. На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио Кривични закон тако што је радњу окривљеног за коју је оглашен кривим квалификовао по чл. 216. ст. 1. КЗ-а, при чему је правилно примењена одредба чл. 5. ст. 2. КЗ-а и примењен је Закон који је блажи за окривљеног у односу на КЗРС који је важио у време извршења кривичног дела, с обзиром на то да по чл. 216. ст. 1. КЗ-а није прописан законски минимум за ово кривично дело у односу на одредбу чл. 179. ст. 1. КЗРС-а. (Пресуда Општинског суда у Чачку, К 128/07 од 7. 9. 2007, и пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 527/07 од 10. 12. 2007)

Случај #7. Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а. Жалба окривљеног је неоснована. Из списа произлази да је окривљени имао овлашћење директора предузећа да врши продају робе, да је закључен уговор о пословно-техничкој сарадњи, а из одбране окривљеног

65 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Случај #3.

на основном разлогу да оштећени кривичним делом злоупотреба поверења не може бити правно лице већ само физичко лице. Из тога произлази да у радњама окривљеног нема објективних и субјективних елемената наведеног кривичног дела.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

којег произлази да је друштвени капитал, приватизован од предузећа, процењен на 27.567.000 динара. Све ово указује на правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају радило о фингираној аукцији и да је окривљени злоупотребио поверење чланова Конзорцијума или бар већине њих, без обзира на то што је било договорено да већински удео у лицитираној имовини имају његов брат и он.

и исказа оштећеног произлази да је окривљени злоупотребио поверење, преузео робу од поменутог предузећа коју је потом продао физичким лицима, а наплаћени новац је задржао за себе и себи прибавио имовинску корист у износу који је наведен у изреци, па се правилност утврђеног чињеничног стања жалбеним наводима не доводи у питање, те је неоснован предлог жалбе да у поновном поступку треба извршити суочење окривљеног и директора оштећеног предузећа јер је чињенично стање у погледу свих одлучних чињеница правилно утврђено, те је жалба окривљеног неоснована. КРИВИЧНО ПРАВО

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 429/05 од 8. 10. 2007, и пресуде Окружног суда у Чачку, Кж 167/08 од 13. 3. 2008)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Случај #8. Самим тим што су оптуженом неке ствари поверене на чување све до проналажења наследника и уручивања те имовине истима, оптужени је био заступник њихових имовинских интереса, те и одговоран за кривично дело злоупотреба поверења уколико своју дужност не испуњава или злоупотреби дата му овлашћења у намери која је садржана у том препсу, јер се у конкретном случају не ради о испуњењу само његове грађанске обавезе. (Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3834/57)

Случај #9. Вештак не може да буде субјекат кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 260. ст. 1. КЗ-а. (Пресуда Врховног суда Србије, Кр 9/57).

II – Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 4. КЗ-а Случај #1. Адвокат је злоупотребио овлашћење добијено од клијента и прибавио имовинску корист када је одбио да врати депоновани новац на име капаре приликом закључења предуговора о куповини стана, а пошто је уговор споразумно био раскинут. (Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 1116/03 од 15. 12. 2004, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 40/05 од 10. 11. 2005)

Случај #2. Када је окривљени као адвокат, заступајући имовинске интересе оштећене, злоупотребио дато овлашћење у намери да тиме прибави имовинску корист тако што је од оштећене примио новац на име исплате купопродајне цене за куповину куће оштећеној у већем износу него што је била купопродајна цена куће, а затим разлику задржао за себе, у таквим радњама окривљеног стоје обележја кривичног дела злоупотреба поверења. (Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 770/91, пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1670/92).

Случај #3. Кривично дело злоупотреба поверења ће постојати и када је окривљени пропустио да благовремено поднесе тужбу за накнаду штете јер је тако другом лицу које је штету требало да надокнади прибавио противправну имовинску корист. (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 671/71).

Случај #4. Основана је жалба браниоца окривљеног, изјављена против пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а. Из образложења: Из списа произлази да је на основу закљученог поравнања на рачун адвокатске канцеларије – овде окривљеног, од стране осигуравајуће организације уплаћен новчани износ од ... по основу свих видова материјалне и нематеријалне штете. Имајући у виду да је окривљени био овлашћени законски заступник оштећених, да је по том пуномоћју био овлашћен за предузимање свих радњи до окончања поступка, а посебно да прими исплату дуга и трошкова поступка, то се за сада не може прихватити закључак првостепеног суда да је окривљени поступао у намери да прибави себи противправну имовинску корист, односно да је целокупан наплаћени износ био дужан да стави на располагање својим властодавцима и да након тога задржи део средстава који њему припада по основу трошкова

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 546/10 од 17. 10. 2013, и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 131/14 од 28. 1. 2014)

Случај #5. Када оптужени као адвокат, заступајући имовинске интересе оштећеног у намери да себи прибави имовинску корист, није испунио дужност сачињавања и предаје тужбе и жалбе надлежним органима, а за те услуге је примио новац, учинио је кривично дело злоупотреба поверења из чл. 179. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а. (Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 1241/96 од 1. 2. 1999, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1493/99 од 19. 10. 1999)

Случај #1. Интересантан је случај у којем су од стране суда постављена питања да ли је окривљена држављанка Србије и да ли је предметно кривично дело кажњиво и по Закону Републике Хрватске ако је дело тамо извршено и ако су последице тамо наступиле, при чему оба представљају одлучне чињенице за кривично гоњење учиниоца када је кривично дело учињено у иностранству. Из образложења: Пресудом првостепеног суда окривљена је оглашена кривом за извршење кривично дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а. Жалба браниоца окривљене је основана. Другостепени суд налази да је изрека првостепене пресуде противречна самој себи и нејасна у погледу износа имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела и износа прибављене имовинске користи, који је окривљена обавезана да врати сходно чл. 65. КЗ-а.

(Пресуда Основног суда у Сомбору, К 1379/10 од 11. 4. 2013, и пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж 2572/ од 9. 7. 2013)

IV – Непостојање кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а Случај #1. Неиспуњење дужности само за себе не може се третирати као основ за кривично гоњење због кривичног дела злоупотреба поверења, осим ако није утврђена намера учиниоца као квалификаторни елемент тог кривичног дела. (Пресуда Врховног суда Србије, Кж 19/58).

Случај #2. Извршилац кривичног дела злоупотреба поверења је лице које је овлашћено за заступање интереса неког другог лица и оно дело врши са тим овлашћењима.

67 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

III – Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а и примена института општег дела КЗ-а – место извршења кривичног дела – чл. 17. КЗ-а

У изреци пресуде није наведено место где је окривљена предузела инкриминисане радње, што изреку чини неразумљивом, а наведено је да су инкриминисане радње предузете у Републици Хрватској, али је пропуст суда што није утврдио где је наступила последица – да ли у Републици Хрватској или у Републици Србији – што је од изузетног значаја, сходно чл. 17. КЗ-а према коме је кривично дело извршено у месту где је извршилац радио или био дужан да ради или у месту где је у целини или делимично наступила последица дела. У конкретном случају окривљена је описане радње предузела у Републици Хрватској, па је тада било неопходно утврдити да ли је она држављанка Србије јер према чл. 8. КЗ-а кривично законодавство важи за држављане Србије и када у иностранству учине кривично дело, осим кривичних дела која су таксативно наведена у чл. 7. КЗ-а, ако се затекну на територији Србије или буду изручени Србији, што је случај у коме се, према чл. 10. КЗ-а, кривично гоњење држављана Србије за дело учињено у иностранству може предузети само када се за кривично дело кажњава и по закону земље у којој је дело учињено. Због наведеног је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, те је било простора за укидање пресуде.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

заступања. Ово пре свега јер се о начину на који је била договорена накнада трошкова и награда окривљеног у парничном предмету изјашњавао само окривљени, док наведена чињеница није утврђена на основу других изведених доказа, а о истој се нису изјашњавали ни оштећени.

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Из образложења: Првостепени суд је прихватио признање окривљеног који је навео да је из просторије оштећеног предузећа одузео мобилни телефон, а потом исти дао другом лицу, након чега суд закључује да је окривљени био у обавези да чува имовину оштећеног лица јер је био ноћни чувар, али је он деловао супротно интересима када је одузео наведени предмет како би стекао имовинску корист. Овакви разлози суда су нејасни, посебно имајући у виду суштину кривичног дела из чл. 216. ст. 1. КЗ-а. Ово кривично дело се састоји у поступању које је у супротности са имовинским интересима лица које се заступа. То даље значи да је извршилац овог кривичног дела лице које је овлашћено за заступање имовинских интереса другог лица и дело се управо врши у вези са овим овлашћењима. Стога ово кривично дело не постоји ако се имовински интереси заступаног лица оштећују на други начин као што је присвајање имовине која је извршиоцу поверена. (Решење Апелационог суда у Нишу, Кж 1853/13 од 5. 11. 2013)

V – Однос користи и штете као обележје кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а

Врховни суд је поводом захтева за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде укинуо пресуду другостепеног суда с образложењем да је тај суд пропустио да да оцену релевантних навода жалби чиме је повредио одредбу чл. 391. ст. 1. ЗКП-а Републике Хрватске, али Врховни суд Хрватске није усвојио захтев у делу у којем се тврдило да су судови повредили Кривични закон. Тврдња у захтеву о изостанку правног континуитета између кривичног дела из чл. 292. ст. 1. и 2. КЗ-а и кривичног дела из чл. 246. ст. 1. и 2. КЗ-а, због чега је у поступку требало донети ослобађајућу пресуду, није тачна. За остварење кривичног дела злоупотреба поверења у господарском пословању из чл. 246. КЗ-а Републике Хрватске, није нужно да учинилац, прибављајући себи или другој особи противправну имовинску корист, истовремено проузрокује и штету ономе о чијим интересима је дужан да се брине. Обележја овог кривичног дела прописана су алтернативно, а не кумулативно, што је видљиво и из текста Закона, с обзиром на то да штета као обележје дела може бити проузрокована и на други начин, а не искључиво последицом прибављања противправне имовинске користи. (Пресуда Опћинског казненог суда у Загребу, Ко 526/06 од 19. 1. 2012, пресуда Жупанијског суда у Бјеловару, Кж 448/12 од 12. 11. 2013, и пресуда Врховног суда Хрватске, Кр 38/14 од 6. 10. 2014)

Случај #1. За остварење кривичног дела злоупотреба поверења у господарском пословању из чл. 246. КЗ-а Републике Хрватске, није нужно да учинилац, прибављајући себи или другој особи противправну имовинску корист, истовремено проузрокује штету ономе о чијим интересима је дужан да се брине. Из образложења: Пресудом првостепеног суда која је потврђена пресудом другостепеног суда, осуђене су две чланице управе једне банке због кривичног дела злоупотреба овлашћења у господарском пословању из чл. 292. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, које су починиле 29. априла 1999. године тако што су у корист једног друштва са ограниченом одговорношћу без ваљане правне основе из средстава банке подмириле његов дуг у износу од... .

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

У овом тексту се даје упоредни приказ сродних казнених дела да би се утврдило шта је то што садржински (у погледу битних обележја) разликује кривична и прекршајна дела која су усмерена против одбране земље Владимир Живанкић, судија Прекршајног суда у Кикинди sudski.postupci@legeartis.rs

КРИВИЧНА ДЕЛА СВРСТАНА У ГЛАВИ 35. КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА И ПРЕКРШАЈНА ДЕЛА СВРСТАНА У ДЕЛУ V (КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ) ЗАКОНА О ВОЈНОЈ, РАДНОЈ И МАТЕРИЈАЛНОЈ ОБАВЕЗИ Кривична дела која овде разматрамо су сврстана у Глави 35. Кривичног законика и одређена су као Кривична дела против Војске Србије,

69 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

вако казнено дело (кривично дело, привредни преступ, прекршај) има своје опште одређење у закону (општа обележја), а свако појединачно дело има и своја посебна обележја по којима их разликујемо. У Кривичном законику је у члану 14. одређено да је кривично дело оно дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и скривљено, а кривичног дела нема уколико је искључена противправност или кривица, иако постоје сва обележја кривичног дела одређена законом. У члану 22. је одређено да кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено, те да је кривично дело учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико закон то изричито предвиђа. У Закону о прекршајима је у члану 2. одређено да је прекршај противправно дело које је законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција. У члану 18. је одређено да физичко лице одговара за прекршај који му се може приписати у кривицу зато што је било урачунљиво и учинило прекршај са умишљајем или из нехата, а било је свесно или је било

дужно и могло бити свесно да је такав поступак забрањен; док је у члану 20. одређено да је за постојање одговорности довољан нехат учиниоца, ако прописом о прекршају није одређено да ће се казнити само ако је прекршај учињен са умишљајем. Општа обележја и једног и другог казненог дела су иста – одређеност у закону, а за прекршај и у неком другом пропису – противправност и виност учиниоца! Разлика је у врсти виности која се тражи за кривично и прекршајно дело јер је ово битно обележје (и опште и субјективно обележје) код прекршајног дела довољно као нехат (осим ако је посебним прописом друкчије одређено), а код кривичног дела нужно као умишљај (осим ако је законом друкчије одређено). Поред наведеног имамо као битно обележје ових казнених дела и заштитни објекат – право или добро које се штити прописаним санкцијама, и такозвани нападни објекат – „објекат радње” казненог дела или другим речима „предмет на коме треба да се предузме радња” казненог дела.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Упоредни приказ неких кривичних и прекршајних дела против одбране земље

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

што значи да се овим кривичним делима напада Војска Србије, а тиме и обавезе које грађани имају према њој. Војска Србије и њена улога могу се представити повезивањем у целину члана 2. Закона о Војсци Србије (Војска Србије је организована оружана снага која, поред осталог, брани земљу од оружаног угрожавања споља), члана 1. и члана 2. (да се тим законом уређује и систем одбране Републике Србије, као и надлежност Војске Србије у одбрани, а да се одбрана Републике Србије остварује ангажовањем расположивих људских и материјалних ресурса, а обезбеђује употребом Војске Србије и других снага одбране на заштити суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности) и члана 4. тачка 1а (одбрана Републике Србије је функција државе којом се обезбеђује сувереност, независност, територијална целовитост и безбедност Републике Србије) Закона о одбрани: Војска Србије је организована оружана снага чија улога је и одбрана Републике Србије од оружаног угрожавања споља. Дакле, код ових кривичних дела нападни објекат је Војска Србије и употреба Војске Србије у одбрани земље, а заштитни објекат је сувереност, независност, територијална целовитост и безбедност државе Србије. Прекршајна дела која овде разматрамо су у делу V (Казнене одредбе) Закона о војној, радној и материјалној обавези. Одређења ових дела упућују на материјалне одредбе чланова 11. и 51. из дела II – Војна обавеза и чланова 103, 106, 107, 114. из дела IV – Материјална обавеза. Значи, овим прекршајним делима нападају се обавезе које грађани имају, и то војна и материјална обавеза. Ове обавезе и њихове функције најбоље приказује повезивање у целину члана 48. (војна обавеза је право и дужност грађана да се припремају и оспособљавају за учешће у одбрани, а коју обавезу извршавају под условима и на начин који су прописани посебним законом) и члана 57. (материјалну обавезу за потребе одбране земље извршавају власници ствари) Закона о одбрани, члана 32. став 1. Закона о Војсци Србије (држављани Републике Србије ступају у Војску Србије по основу војне обавезе), члана 2. (војна обавеза је право и дужност грађана да се припремају и оспособљавају за учешће у одбрани

и заштити суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности Републике Србије – што је заправо одбрана) и члана 95. (материјална обавеза је право и дужност грађана Републике Србије да покретне и непокретне ствари којима располажу, а које су одређене као ствари посебне намене за потребе одбране, Војске Србије и цивилне заштите (за потребе одбране) уступе на привремено коришћење уз накнаду државним органима, Војсци Србије и цивилној заштити) Закона о војној, радној и материјалној обавези. Дакле, код ових прекршајних дела нападни објекат је војна и материјална обавеза грађана (обавезе које се испуњавају ради одбране земље), а заштитни објекат је (преко одбране земље) заштита суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности Републике Србије. Видимо да су нападни објекти различити, али да је заштитни објекат исти. За разумевање казнених дела која се разматрају у овом раду, битно је претходно одређивање појмова који чине обележја самих казнених дела (и прекршајних и кривичних), а то су: регрут, лице у резервном саставу, регрутна обавеза, обавеза служења војног рока, обавеза лица у резервном саставу, војна вежба, надлежни/ територијални орган, позив, преглед, попис и евиденција људства и материјалних средстава потребних за одбрану земље, и потребе одбране земље.

Регрут и лице у резервном саставу Чланови 4. и 9. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређују да војној обавези подлеже војни обвезник, а то су и регрут (лице постаје регрут у календарској години у којој навршава 18 година и то: до ступања на служење војног рока у Војску Србије; до ступања у цивилну службу у организацији или установи у којој се врши цивилна служба; до превођења у резервни састав ако је обавезу служења војног рока, односно цивилне службе регулисао на други начин, односно до престанка војне обавезе по одредбама члана 9. тог закона) и лице у резервном саставу (лице у резервном саставу је војни обвезник који је регулисао војни рок или лице које је извршило цивилну службу од дана отпуста, односно прекида служења војног рока или цивилне службе и

Регрутна обавеза Према члановима 13. и 14. Закона о војној, радној и материјалној обавези, регрутна обавеза је извршавање прописаних обавеза и налога Министарства одбране за: увођење у војну евиденцију, лекарске и друге прегледе и психолошка испитивања, регрутовање, упут на служење војног рока у Војску Србије, у цивилну службу или на добровољно служење војног рока са оружјем, али и друге прописане обавезе за регруте.

Обавеза служења војног рока

Обавеза лица у резервном саставу По члану 49. Закона о војној, радној и материјалној обавези, обавезе лица у резервном саставу настају од дана отпуштања са служења војног рока, цивилне службе или дана када је та обавеза регулисана на други начин, а трају до краја календарске године у којој војни обвезник (мушкарац) навршава 60 година живота, а жена 50 година (жене војни обвезници које се воде у евиденцији). Према члану 51. Закона о војној, радној и материјалној обавези и члану 20. Уредбе о начину и поступку извршавања војне, радне и материјалне обавезе, обавезе за лице у резервном саставу извршавају се одазивањем и учешћем на војним вежбама и вежбама цивилне заштите, курсевима и другим облицима војне и цивилне обуке, и извршавањем других дужности у складу са плановима обуке и актима надлежног органа, а у случају ванредног или ратног стања, ступањем у Војску Србије, ангажовањем у цивилној заштити и извршавањем одређених војних дужности и послова у другим снагама одбране.

По члану 51. Закона о војној, радној и материјалној обавези и члану 20. Уредбе о начину и поступку извршавања војне, радне и материјалне обавезе, војна вежба је облик војне обуке (и вежба цивилне заштите је обука у резервном саставу која се признаје као извршење војне вежбе).

Надлежни/територијални орган По члану 5. Закона о војној, радној и материјалној обавези, територијални органи Министарства одбране су заправо центри Министарства одбране за локалну самоуправу и регионални центри Министарства одбране, а надлежни орган је по члану 100. и 105. истог закона поменути територијални орган, тако да се надлежни и територијални орган у овом случају поклапају – то су центри Министарства одбране за локалну самоуправу и регионални центри Министарства одбране.

Позив Значење позива треба одредити у складу са његовом суштином и са разлогом због ког га надлежни орган упућује обвезнику – од обвезника се захтева одређено понашање, а даје му се и обавештење како и кад је то понашање дужан да изврши. Дакле, позив представља и тражење одређеног понашања војног обвезника, али и обавештење војном обвезнику.

Преглед, попис и евиденција људства и материјалних средстава потребних за одбрану земље Према члановима 5, 88, 102, 103, 104. и 105. Закона о војној, радној и материјалној обавези Министарство одбране прегледа и пописује (преко територијалних органа) покретне и непокретне ствари које су одређене као ствари за потребе одбране, води о њима евиденцију, као што води и евиденцију о војним обвезницима и обвезницима радне обавезе.

Потребе одбране земље Према члану 4. тачка 1а, тачка 3. и 4. Закона о одбрани, одбрана Републике Србије јесте функција државе којом се обезбеђује сувереност, независност, територијална целовитост и безбедност Републике Србије, а која се остварује

71 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

По члану 24. и 25. Закона о војној, радној и материјалној обавези, обвезник служења војног рока је регрут који је оцењен способним за војну службу ... у календарској години у којој навршава 19 година, а обавеза служења војног рока извршава се служењем војног рока у Војсци Србије.

Војна вежба

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

које је распоређено или нераспоређено у Војску Србије, цивилну заштиту или друге снаге одбране до дана престанка војне обавезе по одредбама члана 9. закона). Значи да је обвезник регрутне обавезе и онај ко још није навршио 18 година.

и кроз припреме за одбрану употребом Војске Србије и невојним средствима, укључујући ту и задовољење потреба снага одбране у ванредном и ратном стању, тако да су потребе одбране земље (имајући у виду и чланове 2. и 95. Закона о војној, радној и материјалној обавези) све што је усмерено на остваривање ове функције, па тако и војна и материјална обавеза.

КРИВИЧНО ПРАВО

ЧЛАН 394. СТАВ 1. КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА – ИЗБЕГАВАЊЕ ВОЈНЕ ОБАВЕЗЕ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Чланом 394. став 1. Кривичног законика одређено је кривично дело избегавање војне обавезе. Ово кривично дело чини онај ко се без оправданог разлога не одазове позиву за извршење регрутне обавезе, обавезе служења војног рока или обавезе лица у резервном саставу, или избегава пријем позива за извршење те обавезе.

Ко добија позив за извршење неке од ових обавеза Како се по члану 3. Закона о војној, радној и материјалној обавези војна обавеза састоји од регрутне обавезе, обавезе служења војног рока, обавезе вршења цивилне службе и обавезе у резервном саставу, значи да се војна обавеза у овом кривичном делу јавља у три вида – као регрутна обавеза, обавеза служења војног рока и обавеза лица у резервном саставу. Овим је јасно да је битно обележје овог кривичног дела својство извршиоца – да је војни обвезник: регрут, лице које има обавезу служења војног рока или лице у резервном саставу. Ово својство је суштински и временски (од кад до кад је неко регрут, има обавезу служења војног рока и обавезу лица у резервном саставу) одређено у већ поменутим одредбама Закона о војној, радној и материјалној обавези. На извршење неке од ових обавеза позива територијални орган Министарства одбране и то (по члану 10. Закона о војној, радној и материјалној обавези) општим или појединачним позивом. Појединачни позив (осим позива за мобилизацију или за вежбу мобилизацијске готовости) доставља се војном обвезнику најкасније 30 дана пре дана одређеног за почетак обавезе

ради које је позван (овде ваља одмах поставити питање да ли, ако је позив уручен 29 дана или мање од 29 дана пре почетка обавезе, уопште има сва обележја кривичног дела). Општи позив се истиче на јавним местима, седиштима органа јединица локалне самоуправе и објављује се у јавним гласилима. У општем позиву за извршавање војне обавезе обавезно се наводи назив органа који је издао позив, категорија лица која се позива, место и дан, а кад је то могуће и час доласка позваних, разлог због којег се позивају и које ствари и исправе позвани треба да прибаве односно понесу (члан 4. став 3. Уредбе о начину и поступку извршавања војне, радне и материјалне обавезе). Обележје овог кривичног дела је и да се војни обвезник није одазвао без оправданог разлога. Шта је оправдани разлог казује се у члану 11. Закона о војној, радној и материјалној обавези – болест или други оправдани разлог (нпр. рођење детета или смрт родитеља). Али ако и постоји оправдани разлог, војни обвезник је дужан да по истом члану 11. став 1, одмах по пријему позива или сазнања из општег позива извести о томе територијални орган који га је позвао, а ако разлог спречености настане касније, одмах по сазнању тог разлога. Општи позив се сматра достављеним, како то прописује поменута Уредба, истицањем на јавним местима, седиштима органа јединица локалне самоуправе и објавом у јавним гласилима. Неодазивање по позиву јесте недолажење на место и у време који су назначени у позиву. Други вид овог дела чини онај ко избегава пријем позива за извршење те обавезе. По природи ствари се не може избегавати пријем општег, већ само појединачног позива. Појединачни позив се може избегавати на, рецимо, неки од следећих начина: обвезник одбија да прими позив од достављача, намерно не буде на адреси свог становања у време кад зна или претпоставља да ће стићи позив (нпр. ако је достављач претходно био, није га затекао, те му је оставио извештај да у одређено време буде код куће/у стану ради пријема). Како је обележје овог кривичног дела избегавање пријема позива (за извршење неке од поменутих војних обавеза), а пошто је за кривично дело нужна кривица односно умишљај

Чланом 395. Кривичног законика је одређено кривично дело избегавање пописа и прегледа. Ово кривично дело чини онај ко се противно законом утврђеној обавези, без оправданог разлога, не одазове позиву надлежног органа за попис или преглед или се противи попису или прегледу људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље, или ко при оваквом попису или прегледу да нетачне податке. Одговор на питање ко то има законом утврђену обавезу за попис и преглед људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље, једно је од обележја овог дела. Према члану 57, 61. и 63. Закона о одбрани то су грађани,

73 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ЧЛАН 395. КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА – ИЗБЕГАВАЊЕ ПОПИСА И ПРЕГЛЕДА

правна лица и предузетници који су власници ствари. Члановима 95, 96. и 97. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређено је шта је материјална обавеза, ко, када и под којим условима извршава ову обавезу и то на начин који је сагласан поменутим члановима Закона о одбрани: грађанин (али и привредно друштво, друго правно лице или предузетник) који располаже покретним и непокретним стварима које су у његовој својини. Овде међутим посматрамо физичко лице, односно како закон одређује грађанина Републике Србије, па је, између осталог, његова дужност да покретне и непокретне ствари којима располаже (ово располагање треба разумети као овлашћење које је садржано у праву својине: „онај ко има право својине има два основна овлашћења: да ствар употребљава и да њоме располаже”; па тиме у овим казненим делима и као стварну, фактичку могућност да опредељује кад ће и шта да ради са својом ствари) уступи на привремено коришћење уз накнаду државним органима, Војсци Србије и цивилној заштити. Министарство одбране преко територијалних органа пописује ствари (покретне и непокретне ствари, стоку са припадајућим прибором и опремом, али и производе и услуге од посебног интереса за одбрану земље), води евиденцију о њима и распоређује их корисницима. Предмет материјалне обавезе су само ствари из пописа и то оне које су одређене као ствари посебне намене за потребе одбране, Војске Србије и цивилне заштите. Људство прегледају овлашћене војне и цивилне здравствене установе (члан 16. Закона о војној, радној и материјалној обавези). Пошто је Законом о војној, радној и материјалној обавези одређено и да се у ратном и ванредном стању грађанима може утврдити материјална обавеза у складу са законом и прописима који се односе на ратно и ванредно стање, и да се поменуте ствари за потребе одбране уступају на привремено коришћење државним органима, Војсци Србије и цивилној заштити, рекло би се да материјална обавеза важи само у време ратног и ванредног стања. Међутим, према члану 97. овог закона ова обавеза се, изу зетно, извршава и у миру и то ради заштите и

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

(члан 22. и члан 25. Кривичног законика), онда лице које избегава пријем овог позива мора знати о каквом се позиву ради и шта је садржина тог позива и мора настојати да се не одазове примљеном позиву или да избегне његов пријем; или мора пристати на забрањену последицу у виду неодазивања примљеном позиву или избегавања његовог пријема. Тежи облик дела је одређен ставом 2. и чини га онај ко се крије да би избегао обавезу из става 1. (ко се крије да би избегао регрутну обавезу, обавезу служења војног рока или обавезу лица у резервном саставу или да би избегао пријем позива за извршење те обавезе). Крије се онај ко зна да је позван или да треба да буде позван, па одазивање свесно и циљано избегава, на пример мењањем адресе становања. Још тежи облик овог кривичног дела је у ставу 3. и чини га онај ко напусти земљу или остане у иностранству (значи да је већ у иностранству, а зна да је позван или да треба да буде позван) да би избегао извршење војне обавезе из става 1. Најтежи облик дела је одређен ставом 4. и чини га онај ко позива (позива другог непосредно на неком скупу где је више лица, преко средстава јавног обавештавања) или подстиче (ствара или учвршћује код другог намеру/ вољу да избегава одазивање позиву или његов пријем) више лица на извршење претходно поменутих облика овог кривичног дела. Овде извршилац нужно не мора бити војни обвезник као код претходних облика дела.

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

спасавања прегледом, контролом и употребом ствари на војној вежби. Према томе (а како је и одређено чланом 98. поменутог закона да материјалну обавезу у миру и условима ванредног или ратног стања имају сви грађани Републике Србије), дужност извршавања материјалне обавезе постоји и у миру и за време ванредног и ратног стања. Територијални орган захтева од власника ствари стављање на увид података и исправа о стварима потребним за одбрану земље, али и омогућавање прегледа тих ствари (у случају да се за поједине ствари не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни) ради пописа и вођења евиденције која се пак води ради организованог и правилног извршавања материјалне обавезе. Када су ствари пописане, а власници остану без њих или оне постану технички неисправне или неупотребљиве, или на тим стварима настану битне промене техничке природе, дужни су да о томе одмах (а најкасније у року од 15 дана) обавесте територијални орган уз одговарајући писани доказ овлашћеног сервиса о насталим променама. Члан 125. Закона о војној, радној и материјалној обавези објашњава сврху, намену и употребу ствари – ствар се распоређује плановима попуне за потребе одбране земље. Распоређивање ствари пописаних за потребе одбране земље, врши се тако да се првенствено обезбеди попуна ратних јединица и команди Војске Србије и других потреба одбране земље. У миру територијални орган позива власника ствари (позив садржи: назив ствари коју треба предати, место и време предаје, назив корисника (пошто ствар предаје кориснику који је пак преузима ради њиховог прегледа или употребе на војној вежби), напомену да ствари може предати и лице које власник овласти и упозорење о одговорности власника ствари у случају да се не одазове позиву) најкасније 30 дана пре дана одређеног за предају ствари. Власник ствари који је примио позив од територијалног органа ради прегледа или вежбе, сагласно члану 113. Закона о војној, радној и материјалној обавези, у року од осам дана од дана пријема позива може да тражи одлагање извршења обавезе. Власник ствари је дужан и да кориснику ствар преда у исправном стању, на месту и у време

одређеном у позиву, а у случају да нема тражену или другу ствар приближних карактеристика, о томе одмах мора да извести територијални орган који обезбеђује распоређивање и упућивање друге одговарајуће ствари. Ствари за потребе корисника допрема власник ствари или лице које он овласти. Дакле, ову законом утврђену обавезу има грађанин Републике Србије, власник ствари. Други облик дела је неоправдано противљење (непосредно супротстављање и онемогућавање или посредно ако на пример закључа просторију у којој се ствари налазе) попису или прегледу људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље (људство и материјална средства потребна за одбрану земље јесу битно обележје овог дела). Трећи облик дела је када лице даје (усмено или писано) нетачне податке при попису или прегледу. Извршење овог облика кривичног дела могуће је и прећуткивањем битних података.

ЧЛАН 396. СТАВ 1. КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА – НЕИЗВРШАВАЊЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ОБАВЕЗЕ Чланом 396. ставом 1. Кривичног законика одређено је кривично дело неизвршавање материјалне обавезе. Ово кривично дело чини онај ко противно законом утврђеној обавези, без оправданог разлога, не допреми материјална средства или не приведе стоку на одређено место у одређено време и у стању које омогућава њену наменску употребу. Обавезу допремања материјалних средстава и привођења стоке има власник ствари ако су те ствари за одбрану земље. Кад и где се допрема ствар и приводи стока, одређује територијални орган. Други облик дела је уколико власник допреми материјална средства или приведе стоку, али она не буду у стању које омогућава њихову наменску употребу (што је противно члану 114. Закона о војној, радној и материјалној обавези којим је одређена дужност власника да преда кориснику ствар у исправном стању, на месту и у време одређено у позиву). Тежи облик овог дела (одређен ставом 2) постоји уколико је основно дело учињено за време

ратног стања, оружаног сукоба или ванредног стања, што значи да се основни облик овог кривичног дела извршава у миру.

75 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Чланом 126. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређено је прекршајно дело које чини регрут и лице у резервном саставу ако се супротно том закону, без оправданог разлога, не одазову позиву територијалног органа у време и на место који су назначени у појединачном позиву за увођење у војну евиденцију, регрутовање, служење војног рока, као и лекарске и друге прегледе и испитивања, затим за војну вежбу или другу обуку у резервном саставу која се признаје као извршење војне вежбе. Овде имамо као битна обележја прекршајног дела: – својства извршиоца – регрут и лице у резервном саставу; – поступање супротно Закону о војној, радној и материјалној обавези (супротно тим законом утврђеној обавези односно дужности одазивања позиву територијалног органа у време и на месту који су назначени у појединачном позиву, при чему и овде као и код кривичног дела може бити неодазивање само појединачном позиву); – а ради увођења у војну евиденцију, регрутовања, служења војног рока, лекарских и других прегледа ради испитивања (с тим да ово важи за регруте), као и ради војне вежбе и друге обуке у резервном саставу која се признаје као извршење војне вежбе; – без оправданог разлога (због болести или другог оправданог разлога). Чланом 132. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређено је прекршајно дело које чини власник ствари: 1) ако за потребе одбране земље не преда ствар; или 2) ако на захтев територијалног органа не допреми ствари на одређено место и у стању које омогућава њихову наменску употребу. Претходно је већ објашњено ко има својство власника ствари, а и појам „потребе одбране земље”. Ствар се на захтев територијалног органа предаје или допрема кориснику у одређено

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ЗАКОН О ВОЈНОЈ, РАДНОЈ И МАТЕРИЈАЛНОЈ ОБАВЕЗИ

време и на одређено место (оба услова морају бити испуњена – тачно одређено место и тачно одређено време, или другим речима: неиспуњавање макар једног од услова јесте остваривање битног обележја прекршаја). Битно обележје прекршаја постоји и уколико је ствар предата или допремљена у стању које не омогућава његову наменску употребу, зато што је суштина да корисник преузме ствар коју ће моћи да користи у складу са њеном природом односно наменом, а ради прегледа или употребе на војној вежби. Запажамо да се у тачки 1. ствар предаје, а у тачки 2. допрема – што указује на величину ствари и начин на који се достављају кориснику. Чланом 133. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређено је прекршајно дело које чини власник ствари: 1) ако на захтев територијалног органа не стави на увид податке и исправе о стварима из члана 103. тог закона или му онемогући преглед ствари ради пописа и евиденције (члан 106. овог закона); 2) ако не извести територијални орган за настале промене на стварима (члан 107. овог закона; 3) ако не извести територијални орган да нема одговарајућу ствар (члан 107. овог закона). Код првог облика дела битно обележје прекршаја је захтев територијалног органа са којим је власник ствари упознат, али по њему не поступа тако што територијалном органу не стави на увид податке и исправе о стварима (дакле, јасно је да овде власник мора бити у поседу исправа и располагати подацима о стварима, али да их упркос томе не ставља на увид органу који их тражи), с тим да овде наравно може постојати и нехатно поступање учиниоца прекршајног дела. Други облик дела је уколико власник ствари поменутом органу онемогући преглед ствари ради пописа и евиденције, а територијални орган, како је већ речено, прегледа ствари ради пописа и устројавања њихове евиденције или употпуњавања постојеће евиденције. Онемогућавање може бити активно – у виду пружања непосредног отпора било речима било физички, или пасивно – у виду нечињења или предузимања радњи којима се отежава или потпуно спречава преглед ствари.

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Код прекршаја из тачке 2. настанак промене на ствари је једно од битних обележја. Промена треба да је таква да је ствар постала технички неисправна, неупотребљива или су на њој настале битне промене техничке природе (које утичу на њену употребу). Власник је дужан и да извести да нема одговарајућу ствар. Ако на било који начин остане без ње: прода је, поклони, она пропадне или му буде одузета по неком законском основу или буде украдена. Власници ствари који остану без пописаних ствари или на њој настану поменуте промене, дужни су да о томе одмах, а најкасније у року од 15 дана од дана настанка промене, обавесте територијални орган (центар Министарства

одбране за локалну самоуправу) уз одговарајући писани доказ овлашћеног сервиса о насталим променама. Значи, имамо рок као битно обележје од ког се рачуна и време односно почетак противправног стања. Битно је истаћи и да код прекршаја из члана 132. и 133. Закона о војној, радној и материјалној обавези одговорности подлежу и правно лице, одговорно лице у правном лицу и предузетник. Такође, важно је и да се нагласи да се с обзиром на висину прописаних казни за физичко лице (од 10.000 до 50.000 динара или казна затвора до 60 дана; од 10.000 до 50.000 динара; од 10.000 до 40.000 динара) код сва три прекршаја ради о тешким делима.

Када су у питању чланови 395. и 396. Кривичног законика, поменуто је питање времена извршења дела – у миру или у време ратног или ванредног стања. С обзиром на то да члан 112. Закона о војној, радној и материјалној обавези одређује да против власника ствари који се не одазове и не преда ствари за потребе извођења вежби, територијални орган покреће прекршајни поступак, као и да против власника ствари који се не одазове и не преда ствари за потребе корисника ствари након проглашења ванредног или ратног стања, територијални орган без одлагања подноси кривичну пријаву; а у вези са претходно реченим о начину и времену извршења предметних војних и материјалних обавеза, закључак је да се кривична дела која смо разматрали чине у време ванредног или ратног стања (осим кад је посебно одређено да се могу учинити у миру), док се прекршајна дела чине у миру, што наравно не искључује њихово постојање и након евентуалног проглашења ванредног или ратног стања.

УПОРЕДНИ ТАБЕЛАРНИ ПРИКАЗ КАЗНЕНИХ ДЕЛА КОЈА СМО РАЗМАТРАЛИ ИЗГЛЕДА ОВАКО: Члан 394. КЗ-а – Избегавање војне обавезе Регрут, лице које има обавезу служења војног рока или лице у резервном саставу: I ако се без оправданог разлога не одазове позиву за извршење регрутне обавезе, обавезе служења војног рока, обавезе лица у резервном саставу; II ако избегава пријем позива за извршење неке од тих обавеза; III ако се крије да би избегао војну обавезу; IV ако напусти земљу или остане у иностранству да би избегао извршење војне обавезе; V ако позива или подстиче више лица на избегавање војне обавезе.

Члан 126. ЗоВРМО Регрут, лице у резервном саставу ако се супротно Закону о војној, радној и материјалној обавези, без оправданог разлога, не одазове позиву територијалног органа у време и на место који су назначени у појединачном позиву за увођење у војну евиденцију, регрутовање, служење војног рока, као и лекарске и друге прегледе и испитивања, за војну вежбу или другу обуку у резервном саставу која се признаје као извршење војне вежбе.

Код кривичног дела, за разлику од прекршајног, имамо као могућег учиниоца и лице које има обавезу служења војног рока. Увођење у војну евиденцију, регрутовање, служење војног рока, лекарски и други прегледи и испитивања, војна вежба и друге обуке у резервном саставу које се признају као извршење војне вежбе, исте су дужности и код основног облика кривичног и код прекршајног дела. Члан 133. ЗоВРМО

I Ко се противно обавези утврђеној Законом о војној, радној и материјалној обавези, без оправданог разлога, не одазове позиву надлежног органа за попис или преглед људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље

Власник ствари: I ако на захтев територијалног органа не стави на увид податке и исправе о стварима посебне намене за потребе одбране;

II Ко се противно обавези утврђеној Законом о војној, радној и материјалној обавези, без оправданог разлога, противи попису или прегледу људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље III Ко при попису или прегледу људства или материјалних средстава потребних за одбрану земље да нетачне податке

II ако територијалном органу онемогуће преглед ствари ради пописа и евиденције; III ако не извести територијални орган за настале промене на стварима IV ако не извести територијални орган да нема одговарајућу ствар.

Члан 396. КЗ-а – Неизвршавање материјалне обавезе

Члан 132. ЗоВРМО

Власник ствари који:

Власник ствари који

I противно обавези утврђеној Законом о војној, радној и материјалној обавези, без оправданог разлога, не допреми материјална средства или не приведе стоку на одређено место, у одређено време и у стању које омогућава њихову наменску употребу;

I за потребе одбране земље не преда ствар;

II дело из става 1. овог члана учини за време ратног стања, оружаног сукоба или ванредног стања.

II на захтев територијалног органа не допреми ствари на одређено место и у стању које омогућава њихову наменску употребу.

Основни облик кривичног дела је једнак прекршајном делу.

Закључак: Оно што чини да се кривична и прекршајна дела која су усмерена против одбране земље разликују јесу: ● нападни објекат; ● нужни облик виности;

● извршење дела у стању опасности (ванредно

стање или ратно стање) и/или у стању мира; ● то што кривична дела могу учинити и лица која нису војни обвезници и обвезници материјалне обавезе; ● постојање квалификованих облика кривичних дела.

77 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Оба дела се односе на материјалну обавезу. Неодазивање позиву за попис материјалних средстава заправо јесте онемогућавање пописа, тако да се основни облик кривичног дела не разликује од првог и другог облика прекршајног дела (посматрајући их као два вида суштински једне противправне радње – ометање или онемогућавање прегледа и пописа ствари). Међутим, код кривичног дела имамо и неодазивање за преглед људства, давање нетачних података и противљење том прегледу (где својство власника ствари није обележје дела), па је тиме кривично дело обухватније, шире постављено од прекршајног дела, будући да обухвата и један од видова војне обавезе, с тим што кривично дело противљења може учинити и лице које није војни обвезник или власник ствари.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Члан 395. КЗ-а – Избегавање пописа и прегледа

Имате питање? Имамо одговор!

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

У овој рубрици дајемо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора имају искључиво претплатници на наш часопис

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ОБРАЗОВАЊЕ П: Школски одбор је на седници на којој је биран директор школе у дневни ред уврстио и приговор запосленог, иначе учесника конкурса на избору директора, који се тиче неправилности у раду комисије за избор директора. Како ј наведено у приговору, кандидат чију документацију је комисија узела у обзир као уредну и потпуну, нема валидну документацију јер се у протеклом периоду није стручно усавршавао, па му је дозвола за рад, тј. уверење о положеном стручном испиту морало бити суспендовано по сили закона, тако да се наведени кандидат не може наћи на листи кандидата који се бирају за директора. Школски одбор је разматрао приговор и донео закључак о одбијању приговора као неоснованог, наводећи да се дозвола за рад не може суспендовати по сили закона и да постоји процедура суспензије регулисана чланом 127. Закона о основама система образовања и васпитања. Како се ради о споредној ствари која се тиче поступка избора директора, Школски одбор је ово питање решио закључком на које запослени нема право жалбе. Да ли је у овом случају Школски одбор правилно поступао? О: Закон о основама система образовања и ва спитања („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013 и 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС, даље: Закон), одредбама члана 60. ст. 9. и 10, прописује да ор ган управљања после протека рока од 30 дана од дана достављања одлуке о избору директора министру на сагласност, доноси решење о из бору директора и доставља га свим учесницима конкурса.

Уколико су учесници незадовољни решењем о избору директора установе, имају право на судску заштиту у управном спору. Против наведеног решења нису дозвољени ни приговор ни жалба, што значи да је решење коначно и да учесници конкурса једино могу ту жбом да покрену управни спор. Сходно наведеном, у конкретној ситуацији није било законског основа за поступање школ ског одбора по приговору учесника конкурса за избор директора. Напомињемо да је начин поступања органа управљања по приговору запослених на реше ње директора регулисан чланом 145. Закона, од носно Школски одбор као другостепени орган може да поступи на следећи начин: 1. Закључком да одбаци приговор запосленог уколико је неблаговремен, недопуштен или из јављен од неовлашћеног лица; 2. Решењем да одбије приговор запосленог када утврди да је поступак доношења решења пра вилно спроведен и да је решење на закону за сновано, а приговор неоснован; 3. Својим решењем да поништи првостепено решење и врати предмет директору на понов ни поступак, ако утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или по грешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари или да је изрека побијаног ре шења нејасна или је у противречности са обра зложењем. П: У оквиру стручног предмета Здравствена нега у трећем разреду медицинске школе постоји једанаест модула који су независни један од другог. Наставу реализује више наставника, при чему сваки оцењује своје модуле, а оцене

Прво питање: Уколико се догоди да је оцена из једног модула негативна, какав је поступак при закључивању оцене уколико су остали модули позитивни? Одговор: Одредбама Правилника о оцењивању уче ника у средњем образовању и васпитању („Сл. гласник РС” број 82/2015 – даље: Правилник), члан 17. став 12, утврђене су околности да два или више наставника предлажу јединствену за кључну оцену из предмета, и то: 1) Предлог закључне оцене из предмета одређу је се на основу усаглашавања мишљења два или више наставника у односу на утврђене крите ријуме; 2) Не може се предложити позитивна оцена уколико наставник једног дела предмета пре длаже недовољну оцену. Правилником, члан 18, уређен је начин утвр ђивања оцене из самосталног модула у току школске године, односно закључне оцене на крају другог полугодишта. Према наведеном члану закључна оцена из самосталног модула утврђује се на крају другог полугодишта, а уколико ученик има недовољну закључну оцену из самосталног модула на крају првог полугодишта, наставник је дужан да ор ганизује допунску наставу за припрему ученика и спроведе оцењивање у вези са поправљањем оцене уз присуство одељенског старешине или стручног сарадника или на часу допунске наста ве у току трајања полугодишта. Имајући у виду наведено, мишљења смо да су у конкретној ситуацији наставници који изводе наставу из независних модула у оквиру предме та Здравствена нега у трећем разреду медицин ске школе, дужни да предузимају радње сходно наведеним одредбама члана 18. Правилника, а у циљу поправљања негативне оцене из незави сног модула. У ситуацији када наставник који изводи на ставу из једног од независних модула у оквиру поменутог предмета, након спроведених радњи у циљу поправљања негативне оцене ипак пре дложи негативну оцену, не може се предложити позитивна оцена из предмета Здравствена нега. У таквој ситуацији на крају другог полугодишта

Друго питање: Уколико се догоди да је један модул неоцењен, какав је поступак закључивања? Одговор: Прва ситуација: Чланом 17. став 9. Правилника утврђено је да је предметни наставник који није утврдио про писан број оцена у току полугодишта, обавезан да ученику који редовно похађа наставу а нема прописани број оцена, спроведе оцењивање на редовном часу или часу допунске наставе у току трајања полугодишта (у току последње недеље наставе) уз присуство одељенског старешине, члана стручног већа, стручног сарадника (пе дагога или психолога) или групе ученика. Како се у конкретном случају ради о предме ту Здравствена нега који се састоји из модула, наставник је у обавези да у сваком полугоди шту оцени ученика прописаним бројем оцена. Дакле, ако у првом полугодишту ученик нема довољан број оцена, он га оцењује на редовном или допунском часу у последњој недељи наставе првог, односно другог полугодишта. Друга ситуација: Одредбама Закона о средњем образовању и васпитању („Сл. гласник РС”, број 55/2013), члан 55, прописано је да разредни испит полаже ученик који из оправданих разлога није присус твовао настави више од једне трећине предви ђеног броја часова, а оцењивањем се утврди да није остварио прописане циљеве, исходе и стан дарде постигнућа у току савладавања школског програма, односно ученик се упућује на разред ни испит из предмета за који није организована настава. Сходно наведеном, ако ученик није из оправ даних разлога присуствовао настави из неког од модула у оквиру предмету Здравствена нега и оцењивањем се утврди да није остварио про писане циљеве, исходе и стандарде постигнућа у току савладавања школског програма, такав ученик се упућује на полагање разредног испита из предмета Здравствена нега у јунском, одно сно августовском испитном року. У ситуацији када ученик из неоправданих разлога није присуствовао настави из неког од

79 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

одељенско веће поменутог предмета утврђује ученику закључну оцену недовољан (1).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

закључују усаглашавањем, поштујући најновији правилник.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

модула у оквиру предмета Здравствена нега, од носно није похађао наставу, како редовну тако ни допунску, не утиче на решавање пробле ма, односно то може бити основ за покретање дисциплинског поступка због повреде радне обавезе ученика и изрицање неке од васпитно -дисциплинских мера ученику, с обзиром на то да одсуство није било оправдано.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

П: Обраћам Вам се молбом за помоћ око обрачуна зарада, тј. уговора о извођењу наставе. Ради се о следећем: Да ли можемо ангажовати доктора стоматологије који је власник стоматолошке ординације и по том основу плаћа доприносе и не ради на другом месту, по основу Уговора о извођењу наставе који је једнак уговору о допунском раду? Као школа имамо право само на овај уговор или уговор о раду. Питање је да ли можемо вршити нето исплату уз обрачун пореза и доприноса за ПИО као код обрачуна допунског рада, или је потребно вршити обрачун додатних доприноса и на који начин? О: Чланом 132. став 1. Закона регулисано је за снивање радног односа на одређено време. То практично значи да када се ради о обављању по слова до 30 посто пуног радног времена, може се уместо заснивања радног односа примити запослени из друге установе без заснивања радног односа, закључењем уговора о извође њу наставе. Из овога произлази да, уколико се ради о више од 30 посто пуног радног времена, онда се има применити одредба о заснивању радног односа на одређено време. И у једном и у другом случају на нето зараду се обрачунава ју припадајући порези и доприноси. Обрачун плата врши Министарство финансија Репу блике Србије према достављеним подацима од стране школе, при чему није могуће извршити изузеће обрачуна пореза и доприноса из успо стављеног система. Потребно је да школа још једном размотри статус лица које ангажује за извођење практичне наставе. Неопходно је да се школа пре закључења уговора обрати Мини старству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије – Сектор за средње образо вање, за одобрење ангажовања новозапосленог радника, што значи да треба да се утврди да ли су планирана средства у буџету за 2017. годину за наведену намену.

РАДНИ ОДНОСИ П: Молим Вас да ми одговорите да ли радник који пуни 65 година старости у мају 2017. године иде у пензију, има право на пун годишњи одмор за 2017. годину или сразмерни део за сваки месец рада у календарској години. О: Према члану 72. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) за послени има право на дванаестину годишњег одмора (сразмерни део) за сваки месец рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос. Будући да запосленом престаје радни однос због одласка у старосну пензију, мишљења смо да запослени има право на сразмеран део годи шњег одмора, а не на пун годишњи одмор. П: Код примене члана 70. Закона о радним односима у државним органима, за постављено лице у органу локалне самоуправе које је разрешено у току трајања мандата, на који начин се израчунава износ плате коју је имало постављено лице у време када му је престао радни однос (члан 70. Закона)? Ово стога што је током последњег и претпоследњег месеца, пре престанка радног односа, лице било привремено спречено за рад и користило је годишњи одмор. Дакле, да ли ће се плата рачунати: основица x коефицијент + додатак на плату + порези и доприноси на плату коју БИ ОСТВАРИО за пуно радно време, и све то x 6, или ће се рачунати плата која му је исплаћена за последњи цео месец у којем је радио, која садржи и накнаду плате због коришћења годишњег одмора и привремене спречености за рад, па то x 6. О: Према ставу 3. члана 70. поменутог Закона, постављено лице има право на плату у трајању од шест месеци коју је имало у време када му је престао радни однос. Из наведене формула ције може се закључити да се ради о плати која је утврђена уговором о раду овом запосленом, односно према првој солуцији коју сте навели: основица x коефицијент + додатак на плату + порези и доприноси на плату коју БИ ОСТВА РИО за пуно радно време. П: Да ли лице које обавља послове директора ван радног односа на основу уговора са послодавцем

може да ради без накнаде, тј. да ли уговором о међусобним правима и обавезама директора ван радног односа може да се уговори да директор ради без накнаде?

81 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ П: У Јавној набавци у којој смо учествовали наручилац је захтевао да се као средство финансијског обезбеђења приликом подношења понуде достави: – Банкарска гаранција за озбиљност понуде (оригинал) у износу од 3% вредности понуде, са роком важења 60 дана дуже од рока важења понуде, која мора бити безусловна и наплатива на први позив у корист наручиоца; – Обавезујуће писмо о намерама банке у коме банка изјављује да ће издати безусловну и плативу банкарску гаранцију на први позив за добро

О: Мишљења смо да то није повреда члана 93. став 3. ЗЈН-а, тј. да овакво поступање не треба да резултира неприхватљивошћу понуде, већ се пре може подвести под члан 93. став 1. ЗЈН-а, дакле под дозвољено поступање. Уколико се тражено средство обезбеђења не достави, то резултира битним недостатком понуде, сход но одредби чл. 106. став 1. и њеним одбијањем. Средства обезбеђења јесу банкарске гаранције, тј. писма о намерама банке која, колико се ра зуме, јесу достављена и због тога понуда нема битан недостатак. Околност да није достављен картон депонованих потписа овлашћених лица пословне банке, иако је био тражен, не резулти ра битним недостатком понуде, с обзиром на то да је природа овог картона више пратеће писмо које се прилаже уз средство обезбеђења, тако да се може тражити накнадно појашњење понуде, те оно накнадно и доставити. Све је ово дух но вог закона, те битних, суштинских недостатака понуде, по нашем мишљењу, овде нема.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

О: У пракси срећемо и случајеве да се са дирек торима закључује уговор о правима и обавезама без уговарања накнаде за рад, уз исплат у само накнаде трошкова насталих у вези са радом у својс тву директора. Иако оваква могућност не произлази из члана 48. Закона, сматрамо да не постоје законске сметње да се са дирек тором закључи уговор о правима и обавезама без уговарања накнаде. Али пошто ово лице у обављању функције директора има одређене трошкове, њихова накнада од стране послодав ца може се утврдити тим уговором (дневнице и други трошкови службеног путовања у земљи и иностранству, коришћење аутомобила, градски превоз, такси превоз и сл.). Према мишљењу Министарства финансија, бр. 413-00-318/2006-04 од 28. 4. 2006. године, ако директор ради без заснивања радног односа и без накнаде за свој рад, а исплаћују му се само трошкови проистекли из обављања те функци је, таква врста трошкова нема карактер угово рене накнаде пошто накнада и није уговорена, већ имају порески третман других прихода по члану 85. став 1. тачка 12) Закона о порезу на доходак грађана, којим је прописана обавеза плаћања пореза по основу накнаде трошкова и других расхода лицима која нис у запослена код исплатиоца. На ове трошкове се плаћа само по рез по стопи од 20% по умањењу нормираних трошкова од 20% од бруто прихода. На ове тро шкове се не плаћају доприноси.

извршење уговорних обавеза у складу са условима из тендерске документације; – Картон депонованих потписа овлашћених лица пословне банке која су потписала банкарску гаранцију и писмо о намерама банке. Наиме, један од понуђача приликом подношења понуде није доставио картон депонованих потписа овлашћених лица пословне банке која су потписала банкарску гаранцију и писмо о намерама банке. То је констатовао и наручилац. Након тога је у стручној оцени понуда наручилац контактирао банку која је издала банкарску гаранцију и писмо о намерама банке и затражио да им банка накнадно (после отварања понуда) достави картон депонованих потписа овлашћених лица банке, што је банка и учинила. У даљој оцени понуда том понуђачу чија је понуда узета даље у разматрање додељен је Уговор. Да ли је Наручилац имао право да накнадно (у току стручне оцене понуда) затражи да се достави картон депонованих потписа овлашћених лица банке ако је у самој конкурсној документацији наведено да он треба да се достави приликом подношења понуде? Да ли има основа да се у овом случају поднесе захтев за заштиту права пред Републичком комисијом?

Преглед прописа... ИЗДВАЈАМО ЗНАЧАЈНЕ ПРОПИСЕ КОЈИ СУ ДОНЕТИ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА… САОБРАЋАЈ • Правилник о техничким и техничко-експлоатационим условима које мора испуњавати теретно возило или скуп возила којим се обавља превоз терета у друмском саобраћају и о обрасцима потврда о испуњавању ових услова („Сл. гласник РС”, бр. 14/2017 од 27. 2. 2017) • Правилник о евиденцији и обрасцу сертификата о професионалној оспособљености лица одговорног за послове управљања превозом путника („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017) • Правилник о условима и поступку усаглашавања предлога редова вожње у међумесном превозу („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Правилник о путном листу за домаћи ванлинијски превоз путника („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017) • Правилник о граничнику брзине („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017) • Правилник о подацима о броду и отпаду које је домаћи брод дужан да преда надлежном органу државе луке („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017) • Уредба о оцењивању полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о начину, програму и поступку спровођења испита о професионалној оспособљености, обрасцу сертификата о професионалној оспособљености, поступку издавања сертификата о професионалној оспособљености, као и начину вођења евиденције о одржаним испитима и издатим и одузетим сертификатима о професионалној оспособљености („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о семинару унапређења знања за техничара у радионици за тахографе („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о испиту за техничара у радионици за тахографе („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

• Правилник о садржини обрасца реда вожње, садржини и начину вођења регистра и начину овере реда вожње у међумесном превозу („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017) • Правилник о путном листу за међународни ванлинијски превоз путника („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017) • Правилник о обрасцу сведочанства којим се потврђује да су осигурање или друго финансијско јемство на снази у односу на поморски брод, ради покрића одговорности за штету због смрти или телесне повреде путника („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017) • Правилник о здравственим условима које морају испуњавати железнички радници („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017) • Правилник о дозволама и центрима за обуку ваздухопловно-техничког особља контроле летења („Сл. гласник РС”, бр. 25/2017 од 18. 3. 2017) • Правилник о мерама пружања помоћи у лукама и на бродовима лицима са инвалидитетом и лицима са смањеном покретљивошћу („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017)

ДРЖАВНА УПРАВА, ВОЈСКА, ПОЛИЦИЈА • Правилник о измени и допуни Правилника о радним местима, односно пословима на којима се професионалним припадницима Војске Србије стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем („Сл. гласник РС”, бр. 14/2017 од 27. 2. 2017) • Правилник о приправности за рад („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017) • Кодекс полицијске етике („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о измени Правилника о критеријумима за избор кандидата за полазнике стручног оспособљавања („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о изменама и допуни Правилника о врстама посебних услуга дипломатско-конзуларних представништава, износу трошкова за посебне услуге и начину евидентирања прихода по основу наплаћених конзуларних такси („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017)

• Уредба о начину спровођења дисциплинског поступка у Министарству унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 26/2017 од 20. 3. 2017)

• Пословник о раду Државног већа тужилаца („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017)

КОМПАНИЈСКО ПРАВО, ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

• Правилник о примени изузетака од обавезе објављивања проспекта („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

• Уредба o униформи, ознакама и опреми полицијских службеника („Сл. гласник РС”, бр. 27/2017 од 22. 3. 2017)

• Правилник о злоупотребама на тржишту, одобрењу трговања током периода забране трговања и истраживању тржишта („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017

СТАНДАРДИ

• Правилник о изменама и допунама Пра-

• Правилник о безбедности лифтова („Сл.

гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

• Правилник о прегледима лифтова у употре-

би („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

• Правилник о означавању енергетске ефика-

сности пећница и напа за домаћинство („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017)

на („Сл. гласник РС”, бр. 22/2017 од 12. 3. 2017)

• Правилник о Службеном регистру информација („Сл. гласник РС”, бр. 22/2017 од 12. 3. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о

јединственој тарифи по којој Народна банка Србије наплаћује накнаду за извршене услуге („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

• Уредба о измени Уредбе о начину спровођења оцењивања усаглашености, садржају исправе о усаглашености, као и облику, изгледу и садржају знака усаглашености („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017)

• Одлука о изменама и допунама Одлуке о

ПРАВОСУЂЕ

ЈАВНА СВОЈИНА

• Правилник о изменама и допунама Правил-

ника о јавнобележничкој канцеларији и радном времену јавног бележника („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

• Измене и допуне Јавнобележничке тарифе

(„Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

• Правилник о изменама Правилника о доде-

ли средстава прикупљених по основу одлагања кривичног гоњења („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

• Одлука Уставног суда РС, број IУо-194/2013,

којом се утврђује да Правилник о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора („Сл. гласник РС”, број 63/06) није у сагласности са Уставом и законом („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

случајевима и условима плаћања, наплаћивања, уплата и исплата у ефективном страном новцу („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

• Правилник о условима и поступку давања

у закуп и на коришћење пољопривредног земљишта у државној својини („Сл. гласник РС”, бр. 16/2017 од 2. 3. 2017)

ЦАРИНЕ

• Уредба о изменама и допунама Уредбе о

усклађивању номенклатуре Царинске тарифе за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о измени Правилника о одређивању царинских органа за царињење одређених врста робе или спровођење одређених поступака („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

... донетих између два броја

83 LEGE ARTIS ● ФЕБРУАР 2017.

• Списак српских стандарда из области маши-

вилника о надзору који спроводи Комисија за хартије од вредности („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

• Правилник о изменама Правилника о висини стипендије професионалном припаднику Војске Србије за време школовања у иностранству („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

Преглед прописа... • Одлука о изменама Одлуке о врсти, висини и начину плаћања накнаде за услуге царинског органа („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017)

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

• Правилник о обрасцу Документа о кретању

• Правилник о изменама и допунама Правил-

• Правилник о изменама Правилника о листи

• Одлука о измени Плана здравствене заштите

опасног отпада, обрасцу претходног обавештења, начину његовог достављања и упутству за њихово попуњавање („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

ПОПс материја, начину и поступку за управљање ПОПс отпадом и граничним вредностима концентрација ПОПс материја које се односе на одлагање отпада који садржи или је контаминиран ПОПс материјама („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Уредба о распореду и коришћењу средстава

за субвенционисање заштићених природних добара од националног интереса у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Правилник о изменама Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017)

ника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017)

из обавезног здравственог осигурања у Републици Србији за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017)

• Правилник о утврђивању Списка супстан-

ци које се користе у недозвољеној производњи опојних дрога и психотропних супстанци („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

• Уредба о утврђивању Програма управљања

водама у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

• Правилник о начину вођења, садржају и обрасцу евиденције о прекурсорима и другим супстанцама које могу бити употребљене за недозвољену производњу опојних дрога и психотропних супстанци („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

• Упутство о Mетодологији за израду процене

• Правилник о посебним условима за прои-

угрожености од елементарних непогода и других несрећа и планова заштите и спасавања у ванредним ситуацијама („Сл. гласник РС”, бр. 18/2017 од 15. 3. 2017)

• Правилник о утврђивању Годишњег програ-

ма основних геолошких истраживања за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017)

ЗДРАВСТВО, ЛЕКОВИ

• Правилник о допуни Правилника о условима за промет на велико лекова и медицинских средстава, подацима који се уписују у Регистар издатих дозвола за промет на велико лекова и медицинских средстава, као и начину уписа („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017) • Правилник о програму обуке за стицање

основних знања о личној хигијени и мерама заштите од заразних болести, начину његовог спровођења, висини трошкова, накнади за рад комисија и осталим питањима („Сл. гласник РС”, бр. 15/2017 од 2. 3. 2017)

зводњу, односно промет прекурсора прве категорије („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

• Правилник о садржају захтева за добијање дозволе за производњу, односно промет прекурсора прве, друге или треће категорије („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о највишим ценама лекова за употребу у хуманој медицини, а чији је режим издавања на рецепт („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017) • Правилник о допунама Правилника о но-

менклатури лабораторијских здравствених услуга на примарном, секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

ПЛАНИРАЊЕ, ИЗГРАДЊА

• Правилник о методама рада у области гео-

магнетизма и аерономије („Сл. гласник РС”, бр. 17/2017 од 6. 3. 2017)

ослобођења код ПДВ-а са правом на одбитак претходног пореза („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

• Уредба о изменама и допуни Уредбе о утвр-

• Правилник о каматним стопама за које се сматра да су у складу са принципом „ван дохвата руке” за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

ђивању Државног програма обнове инфраструктуре која је у надлежности јединице локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, бр. 26/2017 од 10. 3. 2017)

БЕЗБЕДНОСТ ХРАНЕ

• Правилник о декларисању, означавању и

рекламирању хране („Сл. гласник РС”, бр. 19/2017 од 8. 3. 2017)

• Правилник о измени Правилника о мак-

симално дозвољеним количинама остатака средстава за заштиту биља у храни и храни за животиње и о храни и храни за животиње за коју се утврђују максимално дозвољене количине остатака средстава за заштиту биља („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017) • Правилник о измени Правилника о начину

ПОРЕЗИ

• Правилник о утврђивању услуга предаје јела и пића за конзумацију на лицу места за сврху одређивања места промета услуга, у смислу Закона о порезу на додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017) • Правилник о утврђивању услуга у вези са непокретностима за сврху одређивања места промета услуга, у смислу Закона о порезу на додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017) • Правилник о утврђивању превозних средстава за сврху одређивања места промета услуга изнајмљивања тих средстава, у смислу Закона о порезу на додату вредност („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017) • Правилник о изменама Правилника о начину и поступку остваривања пореских

ОСТАЛЕ ОБЛАСТИ • Правилник о утврђивању Годишњег програма формирања и одржавања обавезних резерви нафте и деривата нафте за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 23/2017 од 13. 3. 2017) • Правилник о националним евиденцијама у области спорта („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017) ПОДСТИЦАЈИ • Правилник о подстицајима програмима за диверсификацију дохотка и унапређење квалитета живота у руралним подручјима кроз подршку младим пољопривредницима („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017) • Правилник о подстицајима за инвестиције у физичку имовину пољопривредног газдинства за изградњу и опремање објеката за унапређење примарне пољопривредне производње („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017) • Правилник о подстицајима за инвестиције у физичку имовину пољопривредног газдинства за набавку новог трактора („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017 • Правилник о подстицајима за инвестиције у прераду и маркетинг пољопривредних и прехрамбених производа и производа рибарства за набавку опреме у сектору млека, меса, воћа, поврћа и грожђа („Сл. гласник РС”, бр. 29/2017 од 24. 3. 2017)

... донетих између два броја

85 LEGE ARTIS ● ФЕБРУАР 2017.

паковања, декларисања и обележавања мирног вина, неких специјалних вина и других производа у производњи и промету („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника о пореској пријави за порез по одбитку („Сл. гласник РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

• Правилник о изменама Правилника о садржини и начину вођења стручног надзора („Сл. гласник РС”, бр. 24/2017 од 17. 3. 2017)

Актуелности из правосуђа

АКТУЕЛНОСТИ ИЗ ПРАВОСУЂА

У овој рубрици обавештавамо претплатнике о новим правним схватањима, поступцима оцене уставности и законитости, мишљењима и другим новостима из судова и других правосудних органа

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ УСТАВНОГ СУДА Покренут поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 5. ст. 3. и 4. Закона о порезима на имовину У предметима оцене уставности законa Уставни суд је на 7. седници одржаној 16. марта 2017. године покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 5. ст. 3. и 4. Закона о порезима на имовину („Сл. гласник РС”, бр. 26/01, 54/02, 80/02, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 и 47/13) (предмет IУз-155/2014).

Неуставне поједине одредбе Статута Адвокатске коморе Београда Уставни суд је на 5. седници од 2. 3. 2017. године донео одлуку којом је утврђено да оспорене одредбе Статута Адвокатске коморе Београда („Сл. лист града Београда” број 93/16) (члан 34. став 2, став 4. у делу који гласи „и других прикупљених података” и став 5) којима је адвокатима који обављају адвокатску делатност у адвокатском ортачком друштву а нису чланови тог друштва ускраћено право да бирају и да буду бирани за чланове органа Адвокатске коморе Београда, нису у складу са Уставом и законом. Суд је укинуо меру обуставе извршења појединачног акта или радње предузете на основу наведених одредаба наведеног закона, одређену Решењем Уставног суда, ИУо-235/2016 од 24. новембра 2016. године (предмет ИУо-235/2016).

ИЗ ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА – НОВИ ПРАВНИ СТАВОВИ ПРИМЕНА ЧЛАНА 26. ЗАКОНА О ИЗВРШЕЊУ И ОБЕЗБЕЂЕЊУ („СЛ. ГЛАСНИК РС” БР. 106/15) Одлучујући о приговору и жалби, суд не може да првостепено решење укине и предмет

врати на поновни поступак, већ може да првостепено решење потврди и жалбу одбије или да првостепено решење преиначи усвајањем жалбе, или пак да првостепено решење укине без враћања на поновни поступак и решавање. Образложење: Први основни суд у Београду је уз два предмета овоме суду доставио и два захтева за решавање спорног правног питања и заузимања правног става. Спорно правно питање гласи: Да ли виши суд као другостепени суд, одлучујући о жалби извршног повериоца против решења суда којим је његов предлог за извршење одбијен као неоснован или одбачен као неуредан, има законску могућност да укине ожалбено решење и списе врати првостепеном суду на даљи поступак и на поновно одлучивање? Услед различитог поступања и одлучивања судова у наведеним поступцима, Врховни касациони суд је оценио да су испуњени законски услови из члана 180. Закона о парничном поступку, за заузимање става о спорном правном питању ради уједначавања судске праксе. Треба нагласити да је предлагач доношење Закона образложио и следећим разлозима: „Жалба је израз тежње да се уједначи пракса основних судова и привредних судова. Има двоструки правно-политички циљ: да омогући странкама у поступку (извршном повериоцу и извршном дужнику) да о њиховим правима и обавезама у најважнијим питањима одлучује суд који је компетентнији од првостепеног суда: Виши суд или Привредни апелациони суд. Други циљ је уједначавање судске праксе у најбитнијим питањима. Компензација за могуће умањење ефикасности до кога жалба може да доведе, огледа се

(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 23. 1. 2017. године)

ПРАВНА ПРИРОДА НАКНАДЕ ЗБОГ ПРОЛАСКА КАБЛА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ ВАЗДУШНИМ ПУТЕМ И ПИТАЊЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ ОВЕ НАКНАДЕ 1. Правни основ потраживања тужилаца због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад њихових катастарских парцела, стварноправног je карактера – конституисање законске стварне

87 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

суда по жалби против осталих решења суда и решења јавног извршитеља; одредбе члана 93. и 96. ЗИО-а које регулишу последице одбијања и усвајања приговора против решења о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе и поступање другостепеног суда по жалби против решења о одбијању таквог приговора. Са друге стране, правило о сходној примени ЗПП-а из члана 39. могуће је применити када у самом поступку постоји и правна празнина и када је нужно донети одлуку по аналогији. У конкретном случају правне празнине нема јер закон који нормира извршни поступак садржи јасно правило да је другостепени суд овлашћен да донесе само две врсте одлука поводом жалбе – потврђујућу и преиначујућу, а изузетно и укидајућу, али без враћања на поновни поступак и решавање. Ако из чињеничне грађе не може да изведе поуздан закључак о неоснованости жалбе, а сумња у могућност преиначења, прво ће применити правило о терету доказивања. Ако суд и тада „сумња”, овлашћен је на основу члана 14. ЗИО-а (која се, истина, претходно односи на првостепени суд) да евентуално ван рочишта за главну расправу саслуша странке или учеснике у поступку, па тек онда да донесе судску одлуку. Следи да ни једном одредбом Закона о извршењу и обезбеђењу није прописана могућност да у поступку по жалби или приговору против било којег решења донетог у поступку извршења, другостепени суд решење укине и упути на поновно решавање. Таква могућност је искључена. Изложена аргументација послужила је као основ за усвајање правног става о спорном правном питању.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

најпре у забрани другостепеном суду да жалбу врати првостепеном суду на поновно решавање. Иста забрана важи и код решавања о приговору, али за веће првостепеног суда. Осим код ненадлежности, другостепени суд мора да реши предмет и да изрекне правноснажну одлуку о предлогу за извршење, о обустави поступка и у другим случајевима кад је дозвољена жалба. Правило би требало да убрза поступак и спречи оклевања и недовољно пажљиво разматрање жалби.” Одредбом члана 26. ЗИО-a прописано je да „одлучујући о приговору и жалби, суд не може да укине првостепено решење и да предмет упути на поновно решавањe.” У наслову овог члана Закона који гласи: „Забрана укидања првостепеног решења и упућивања предмета на поновно решавање”, садржано је правно правило које је правном нормом санкционисано у виду забране. Забрана укидања и упућивања на поновно решавање односи се не само на решење о извршењу, већ и на сва остала решења првостепеног извршног суда (решење о одбијању или одбацивању предлога извршног повериоца за извршење). Правило из овога члана је императивног карактера, а због своје језичке јасноће и непостојања сукоба различитих норми примењује се онако како гласи. Смисао забране укидања је поштовање начела хитности и ефикасности. По систематизацији овај члан Закона се налази у Основним одредбама Закона (члан 1–39. Закона). Овој одредби претходе одредбе члана 24. Закона које прописују правне лекове у извршном поступку. То су жалба (којом се побија решење првостепеног суда или јавног извршитеља) и приговор (којим се побија решење донето о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, друга решења првостепеног суда или јавног извршитеља и приговор трећег лица). На немогућност враћања након укидања првостепене одлуке, сем начелне одредбе члана 26. ЗИО-а, указује и садржина одредби чланова 78– 80. ЗИО-а, које регулишу одлучивање другостепеног суда о жалби извршног дужника против решења о извршењу, врсте одлука о жалби и последице усвајања жалбе; затим одредба члана 84. ЗИО-а која регулише поступање другостепеног

службености на основу члана 51. Закона о основама својинскоправних односа, а не фактичка експропријација.

АКТУЕЛНОСТИ ИЗ ПРАВОСУЂА

2. Висина ове одговарајуће накнаде одређује се на основу члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

3. На застарелост ове накнаде примењује се члан 371. ЗОО-а – општи рок застарелости потраживања. Основни суд у Новом Пазару је доставио Врховном касационом суду захтев за решавање спорног правног питања везаног за правну природу накнаде због проласка кабла електричне енергије изнад катастарских парцела парничних странака, јер је пред тим судом у току више оваквих спорова, а има их и пред другим основним судовима у Републици Србији, на подручју Апелационих судова у Крагујевцу и Београду. Реч је о споровима по тужбама физичких лица против истих тужених: ЈП „Електромрежа Србије” или „Електросрбија” ДОО Краљево, или против оба ова правна лица, по истом чињеничном и правном основу, а разлика је једино у погледу врсте земљишта које је пољопривредно или грађевинско. У парницама поводом којих су постављена спорна правна питања, тужиоци су власници или корисници катастарских парцела изнад и преко којих ваздушним путем прелазе каблови електричне струје са далековода изграђених пре више година, за које су својевремено прибављене одговарајуће грађевинске и употребне дозволе од стране надлежних органа. Своје тужбене захтеве базирају на томе да је на њиховим катастарским парцелама изнад којих пролазе ови проводници, забрањена градња у смислу одредби Закона о енергетици и да им је услед тога вредност катастарских парцела умањена (јер се на њима не може изводити градња или доградња стамбеног објекта), а да они за то нису добили одговарајућу новчану накнаду коју опредељују као накнаду штете због умањења тржишне вредности њихових катастарских парцела, у одређеном процентуалном износу. Суд је као спорна правна питања, поставио следећа питања:

1. Да ли у овим споровима има места примени института тзв. непотпуне експропријације? 2. Правна природа тражене накнаде: накнада за службеност или накнада штете? 3. Питање застарелости ове накнаде, односно да ли се примењују рокови застарелости за накнаду штете из члана 376. или општи рок застарелости из члана 371. Закона о облигационим односима? На седници Грађанског одељења разматрана је аргументација за решавање овог спорног правног питања, па је због значаја за судску праксу Грађанско одељење Врховног касационог суда усвојило изражени правни став са следећом аргументацијом: 1. Нема места примени института тзв. непотпуне експропријације из члана 5. став 1. у вези са чланом 8. став 2. Закона о експропријацији („Сл. гласник РС”, број 53/95 од 28. 12. 1995. године, са изменама и допунама), а ни по одредбама ранијих Закона о експропријацији („Сл. гласник СРС”, број 40/84, са изменама и допунама, и „Сл. гласник СРС”, број 47/77, са изменама и допунама), у ситуацији као што је конкретна, када у односу на катастарске парцеле изнад којих пролазе каблови електричне енергије ваздушним путем, није спроведен поступак експропријације на начин прописан одредбама Закона о експропријацији, односно када ове парцеле нису експроприсане нити је својина на њима ограничена у поступку и на начин који је прописан одредбама овог закона Ове одредбе повезане са чланом 1. цитираног закона воде закључку да у случајевима када је ограничење права својине на непокретности извршено без спроведеног поступка експропријације, не примењују се одредбе Закона о експропријацији, због чега нема места примени института тзв. непосредне експропријације у смислу члана 5. став 1. и члана 8. став 2. цитираног закона. 2. Изградња и заштита енергетских објеката регулисана је одредбама Закона о енергетици („Сл. гласник РС”, број 145/14 од 29. 12. 2014. године) који је ступио на снагу 30. 12. 2014. године, а пре тога је важио Закон о енергетици („Сл. гласник РС”, број 57/11 и 80/11, са исправкама). У поднаслову Заштита енергетских објеката налазе се одредбе којима је регулисано коришћење, одржавање и измештање енергетских

(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 23. 1. 2017)

ОБУСТАВА ИЗВРШЕЊА – ЧЛАН 547. СТАВ 2. ЗИО-а („СЛ. ГЛАСНИК РС” 106/2015)

89 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

51. Закона о основама својинскоправних односа („Сл. лист СФРЈ”, број 6/80 и „Сл. лист СРЈ”, број 29/96). Зато би одговор на питање о правној природи накнаде због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад катастарских парцела странака, био да је реч о накнади за конституисану стварну службеност на основу члана 51. цитираног закона. Накнада за коришћење послужног добра могла је бити одређена одлуком надлежног органа на захтев власника послужног добра или уговором. Ова накнада (потраживање) има свој основ у стварном праву из члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа. Према томе, када накнада није одређена на овај начин, власник послужног добра може зах тевати да се у судском поступку одреди одговарајућа накнада. 3. Ни одредбама Закона о основама својинскоправних односа, а ни другим законом није прописан посебан рок застарелости. Због тога право да се захтева ова накнада застарева у општем року од десет година, из члана 371. Закона о облигационим односима (ЗОО), а рок застарелости почиње да тече од стављања у функцију електромреже (одговарајуће мреже). Према томе, ОДГОВОРИ на постављена спорна правна питања би били: 1. Нема места примени института непотпуне експропријације у смислу члана 5. став 1. у вези са чланом 8. став 1. Закона о експропријацији. 2. Правна природа ове накнаде је одговарајућа накнада из члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа. 3. Како питање застарелости потраживања накнаде зависи од њене правне природе, а реч је о накнади из стварног права, то она застарева у општем року из члана 371. Закона о облигационим односима, а рок застарелости почиње да тече од стављања у функцију електромреже (одговарајуће мреже).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

објеката и то у члановима 137. и 138. раније важећег закона, који су идентични члановима 216. и 217. важећег закона (осим што је у члану 217. важећег закона додат став 3). Садржина члана 139. раније важећег Закона којим је прописана забрана изградње електроенергетских објеката, нешто је измењена у члану 218. важећег Закона о енергетици тако што је у став 2. убачен појам – дефиниција „заштитног појаса”, па је прописано да се не могу градити објекти, изводити други радови нити засађивати дрвеће и друго растиње у заштитном појасу, испод, изнад или поред електроенергетских објеката, супротно закону, техничким и другим прописима. У ставу 3. овог члана дефинисане су димензије заштитног појаса за надземне електроенергетске водове са обе стране вода, од крајњег фазног проводника, у назначеној ширини везаној за јачину напонског нивоа, чиме је само „појачана” правна заштита електроенергетских објеката кроз нову дефиницију заштитног појаса у конкретно одређеној ширини са обе стране вода, зависно од његове јачине, а испод, изнад и поред електроенергетског објекта. Према томе, у новом Закону о енергетици је у односу на ранији закон који је такође прописивао забрану градње објеката, извођење радова и сађење дрвећа и засада, чланом 218. ставови 2. и 3. важећег Закона о енергетици (који је ступио на снагу 30. 12. 2014. године) само конкретизован тзв. заштитни појас за надземни електроенергетски вод – кабл, у смислу датих димензија и дефиниције. Тиме се не мења суштина правне заштите енергетских објеката, прописана цитираним одредбама раније важећег закона, којима међутим није регулисан међусобни однос власника непокретности и енергетског субјекта у оваквој ситуацији изградње енергетског објекта, односно успостављања – конституисања законске стварне службености изградњом далековода и преласка каблова електричне енергије. Зато се на ту правну ситуацију примењују одредбе општег закона – одредбе Закона о основама својинскоправних односа. Изградњом електромреже (водови електричне струје) уз дозволу надлежног органа конституисана је законска стварна службеност преласка водова преко земљишта у својини правног или физичког лица, на основу члана

АКТУЕЛНОСТИ ИЗ ПРАВОСУЂА

О жалби против решења о обустави поступка, донетог по члану 547. ст. 1. и 2. ЗИО-а, одлучује надлежни виши суд.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Образложење: У судској пракси је спорно да ли је против решења о обустави поступка због неизјашњења повериоца у раније започетим поступцима, дозвољен приговор или жалба и да ли о правном леку одлучује основни или виши суд, јер се у прелазном наређењу о томе закон није изричито изјаснио. Поједини виши судови сматрају да нису надлежни за доношење одлуке по жалби јер је поступак започет раније, па је за пресуђење надлежан основни суд по старом закону (члан 545. новог ЗИО-а2), који није познавао жалбу као правни лек (искључиви правни лек је био приговор – члан 39. ранијег закона). Неки виши судови сматрају да су надлежни (Апелациони суд у Нишу сматра да је за пресуђење надлежан виши суд). Због значаја за судску праксу Грађанско одељење сматра да је потребно усвојити правни став. На седници Грађанског одељења разматрана је аргументација „за” и „против”, па је једногласно усвојен изражени правни став из следећих разлога: Извршни поступак јесте започет по ранијем закону, али у прелазним одредбама је прописан специјални поступак у вези са старим извршним предметима и та правила представљају засебну целину, одвојену од интегралног текста закона. Обустава поступка из члана 547. став 2. ЗИО-а представља специфичан вид обуставе који је прописан само новим законом. То правило не представља органску целину са правилима из члана 76. ранијег ЗИО-а, а ни са чланом 129. садашњег ЗИО-а (окончање извршног поступка обуставом), јер санкционише пасивно понашање повериоца као посебан нов разлог, различит од обуставе извршног поступка која се по правилу везује за судбину извршне исправе и потраживање. Имајући у виду да ова прелазна решења представљају посебну и засебну целину и да нови закон садржи правило по коме је жалба увек дозвољена када друга средства нису – члан 24. став 2. новог ЗИО-а – то је за одлучивање о жалби на решење о обустави

поступка због „ћутања” и пасивности повериоца надлежан виши суд. Под „повериоцем” се у смислу изложеног подразумева и наследник или лице на кога је прешло потраживање на основу јавне или приватне оверене исправе. (Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 6. 12. 2016. године)

ИЗ ПРИВРЕДНОГ СУДА У БЕОГРАДУ ПРЕДЛОЗИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ДОСТАВЉАЈУ СЕ У НАЈМАЊЕ 6 ПРИМЕРАКА

Привредном суду у Београду убудуће је неопходно достављати предлоге за извршење у најмање 6 примерака. Поводом одредби члана 70. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење – даље: Закон), а у вези са достављањем решења о извршењу јавном извршитељу, са копијом исправа потребних да спроведе извршење, као и одредби члана 59. став 4. истог закона којим је прописано да се предлог за извршење подноси у најмање 4 примерка, Привредни суд у Београду дао је следеће обавештење: „Имајући у виду претходно наведене одредбе Закона, у досадашњем раду Извршног одељења овог Суда, приликом примене напред наведених одредби Закона, примећено је да достављање 4 примерка предлога за извршење знатно успорава поступак спровођења извршења. Наиме, како се у циљу успешног спровођења извршења исто одређује на више предмета и средстава извршења, то је потребан већи број примерака решења о извршењу ради достављања и уписа истих код других надлежних органа (РГЗ, АПР и сл.), а све у циљу даљег спровођења извршења, услед чега достављени број примерака (4) није довољан. Израда копија исправа потребних да се спроведе извршење, а које нису достављене у довољном броју примерака, због великог обима посла и недостатка ресурса знатно успорава рад Суда, а самим тим доводи и до успоравања самог поступка извршења. Из наведеног, а у циљу убрзања извршног поступка, ПОТРЕБНО ЈЕ да се предлози за извршење достављају у најмање 6 примерака.

ИЗ ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКЕ КОМОРЕ Одабрана питања и одговори из мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 24. 2. 2017. године

Уговор о развргавању заједничке својине Питање: Да ли се може пренети неопредељени удео заједничке јавне својине без накнаде с једног заједничара на другог, а при томе су само они уписани као власници, а облик својине је: заједничка? Одговор: Уговор којим би један од два заједничара уступио свој неопредељени удео другоме

Питање: Да ли јавни бележник може солемнизовати − потврдити уговор о промету непокретности када продавац није укњижен као власник у катастру (ванкњижни власник), а предметну непокретност је стекао на основу уговора који је солемнизован код јавног бележника, имајући у виду одредбе чл. 61, 85. и 117. Закона о државном премеру и катастру? Одговор: Јавни бележник може да спроведе поступак солемнизације правних послова који се односе на промет непокретности када је продавац ванкњижни власник ако доказује својство продавца исправама које представаљају основ стицања својине и које су по форми и садржини сачињене у складу са законом, без обзира на чињеницу што он у катастру непокретности није укњижен као носилац права својине. Питање: Да ли је јавни бележник дужан да утврђује правни след и да захтева да се достави додатна документација када је продавац стекао предметну непокретност уговором који је солемнизовао јавни бележник, а није се укњижио, или је довољан доказ о ванкњижном власништву само тај уговор који је јавна исправа? Одговор: Јавни бележник је дужан да утврђује правни след ако продавац није уписан као власник у катастар непокретности, без обзира на то да ли продавац презентује уговор који је солемнизовао јавни бележник или неку другу исправу као правни основ за стицање права својине. Питање: Да ли се на основу пуномоћја које је оверио надлежни суд пре него што је установљено јавно бележништво у Републици Србији, може потврдити уговор о промету непокретности или је јавни бележник дужан да захтева да се сачини ново пуномоћје које ће оверити јавни бележник у прописаној форми? Одговор: На основу пуномоћја за промет непокретности које је оверено пред надлежним судом у форми овере потписа пре ступања на

91 LEGE ARTIS ● АПРИЛ 2017.

Питање: Да ли приликом састављања тестамента завешталац треба да достави доказе о томе да поседује имовину коју наводи у тестаменту? Одговор: Јавни бележник није овлашћен да од завештаоца тражи да достави доказе о томе да је ималац права којима располаже у тестаменту. Питање: Када приликом спровођења оставинског поступка утврди да је наследник лице које није способно за расуђивање, да ли је јавни бележник дужан да по службеној дужности тражи од центра за социјални рад да се постави старатељ наследнику који није способан за расуђивање или је то обавеза учесника у поступку? Одговор: Када јавни бележник утврди да учесник у оставинском поступку није способан за расуђивање, по службеној дужности ће затражити од надлежног органа старатељства да постави старатеља таквом учеснику у поступку. Питање: Да ли приликом спровођења оставинског поступка као доказ о власништву оставиоца на стану може да послужи уговор о купопродаји стана, закључен 1980. године, у којем је оставилац означен као купац предметног стана, имајући у виду да је тај означени уговор потписао само уговарач, а да није оверен? Да ли се на основу таквог уговора стан може унети у решење о наслеђивању? Одговор: Права и обавезе стечене на основу уговора о купопродаји стана који није оверен у складу са законом, уносе се у решење о наслеђивању.

Солемнизација уговора о промету непокретности

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Оставински поступак и састављање тестамента

јесте заправо уговор о развргавању заједничке својине, јер би његов резултат био настанак искључиве својине другог заједничара. Као такав, тај уговор није недопуштен, па као и уговор о развргавању заједничке својине може да се сачини односно овери.

АКТУЕЛНОСТИ ИЗ ПРАВОСУЂА LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

снагу Закона о јавном бележништву, може се извршити солемнизација или сачинити запис уговора о промету непокретности. Питање: Које су правне последице непоштовања рока од шест месеци за прву аукцијску продају, који је прописан одредбом члана 35. Закона о хипотеци? ПОЈАШЊЕЊЕ: Када је банка као поверилац прекорачила наведени рок, да ли је јавни бележник дужан да одбије солемнизацију уговора о купопродаји јер је наведена норма

императивна или је јавни бележник дужан да потврди уговор уз упозорење? Одговор: Ако рок од шест месеци за одржавање прве аукцијске продаје, предвиђен чланом 35. став 2. Закона о хипотеци, није поштован у конкретном случају, јавни бележник ће солемнизовати уговор о продаји закључен на основу аукције у поступку вансудског намирења, одржане а да рок није поштован, и уз то ће унети одговарајуће упозорење.

ИНГ-ПРО ДОО ОРГАНИЗУЈЕ

САВЕТОВАЊЕ Практична радионица – израда конкурсне документације, стручна оцена понуда и управљање уговором Среда, 19. 4. 2017. године, од 10.00 до 16.00 часова Београд, Хотел „Србија”, сала „Тиса”, Устаничка 127ц Програм:

● Израда конкурсне документације – дефинисање техничке спецификације, одређивање додатних услова, одабир критеријума за доделу уговора; ● Стручна оцена понуда – фазе у стручној оцени понуда, израда извештаја о стручној оцени понуда и мериторне одлуке којом се окончава поступак; ● Управљање уговором – подела уговора према значају, администрирање и управљање, праћење извршења уговора и корективне мере, дозвољене измене уговора; ● друга актуелна питања из праксе; ● питања и одговори.

Предавач:

● Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке. Сви учесници уз плаћену котизацију за саветовање бесплатно добијају примерак књиге „Саветник за јавне набавке” аутора Милоша Јовића, коју издаје компанија Инг-Про.

Цена:

Котизација износи 4.900 динара (+20% ПДВ) и обухвата: ● предавање, ● примерак књиге „Саветник за јавне набавке”, ● примерак часописа „Прописи у пракси – Леге Артис” и ● освежење у паузама (ручак, кафа, сокови).

Корисници Инг-Про издања остварују попуст од 10%. Претплатници на штампано издање часописа „Прописи у пракси – Леге Артис” имају право да уз ваучер бесплатно присуствују семинару. Напомена: један ваучер важи за једног учесника. За сва обавештења позовите нас на: 011/2836-817, 011/2836-820, 2836-821, 2836-822, факс 011/2836-474 или нам пишите на: savetovanje@ingpro.rs

25 ГОДИНА

ЧЕТВРТ ВЕКА С ВАМА

w w w. propisi. net

Јавне набавке и буџети

Грађанско право

Кривично право

Привредно право

Радни односи и социјално осигурање

Унакрсни поглед