060 lege artis septembar 2017 by V. M.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ ISSN 2406-1085

Број 60 / септембар 2017.

ИЗДВАЈАМО:

(Не)дозвољеност уговарања лавовских клаузула

Принудна наплата судских такси

Сви модалитети радног ангажовања директора привредног друштва

Примена и значај контролних листа у редовном инспекцијском надзору у установама образовања и васпитања

Управљање уговором о јавној набавци

Оружје и муниција у правном систему и судској пракси Републике Србије

ЈАВНЕ НАБАВКЕ

•

РАДНО ПРАВО

•

ГРАЂАНСКО ПРАВО

•

ПРИВРЕДНО ПРАВО

•

УПРАВНО ПРАВО

www.propisiupraksi.rs

•

КРИВИЧНО ПРАВО

www.legeartis.rs

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

С НАМА НЕМА ЛУТАЊА

ПРОПИСИ У ПРАКСИ w w w . l e g e a r t i s . r s

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача: Горан Грцић и Владимир Здјелар Главни и одговорни уредник Редакције: Јован Матијашевић Главни и одговорни уредник часописа: Ана Фулетин Сарадници: Биљана Антић Богдан Младеновић Весна Филиповић Владимир Саичић Драгана Марчетић Милан Ранђеловић Милош Јовић Никола Пантелић

Технички уредник: Милена Станковић Лектура: Милица Радованчев Графичка припрема: Мирослав Арамбашић Штампа: Digital art, Београд Редакција: Веле Нигринове 16а, 11000 Београд тел: +381 11 2836-890 факс: +381 11 2836-474 имејл: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 LEGE Artis : прописи у пракси / главни и одговорни уредник Ана Фулетин. - [Штампано изд.] . - Год. 3, бр. 25 (окт. 2014)- . - Београд : ИНГ-ПРО, 2014- (Београд : Digital art). - 28 cm Месечно. - Наслов лат., текст ћир.. - Преузима нумерацију електронског издања. - Друго издање на другом медијуму: Lege Artis (Online) = ISSN 2334-6140 ISSN 2406-1085 = Lege Artis (Штампано изд.)

У рубрици Радно право акценат је стављен на облике радног ангажовања директора. Када је у питању грађанско право, скрећемо пажњу на изузетно актуелан текст „Принудна наплата судских такси”, у коме аутор анализира судску праксу домаћих судова која се односи на поменуту врсту наплате. Уз то, упућујемо и на други део текста о судској надлежности у ком је посебно обрађено питање стварне надлежности као најзначајније подврсте овог процесног института. По питању образовања простор је дат текстовима о контролним листама у редовном инспекцијском надзору у установама образовања и васпитања и о упису основних академских студија без полагања пријемног испита. Једна од тема у овом броју је и управљање уговором о јавној набавци, а ту су и други текстови из наведених и других правних области, као и сталне рубрике Портал читалаца и Регистар прописа. Редакција

Будимо на вези Часопис Lege Artis – ПРОПИСИ У ПРАКСИ отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике. Можете их упутити ауторима текстова или на имејл редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● ● ● ●

www.legeartis.rs www.propisi.net www.ingpro.rs www.facebook.com/IngProLegeArtis

1 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Снежана Марјановић

септембарском броју часописа бавимо се питањем које се поставља од римског права до данас, а то је питање (не)дозвољености лавовских клаузула у области привредног права.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ISSN 2406-1085 Година V, број 60, СЕПТЕМБАР 2017.

Поштовани претплатници,

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

К А ЛЕ Н Д АРИ ... ● ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА – Конвенција ступа на снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ ПРВЕ РУКЕ

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

У овом броју... ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ 4

Управљање уговором о јавној набавци

Сви модалитети радног ангажовања директора привредног друштва

Могућност додатног рада службеника

Премештај запосленог на радно место са повећаним ризиком

ПРИВРЕДНО ПРАВО 28

(Не)дозвољеност уговарања лавовских клаузула

Обавеза плаћања судске таксе у пракси привредних судова

ГРАЂАНСКО ПРАВО Принудна наплата судских такси

Практична разматрања питања судске надлежности – други део

Мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије

КРИВИЧНО ПРАВО 61

Оружје и муниција у правном систему и судској пракси Републике Србије

УНАКРСНИ ПОГЛЕД 66

Упис основних академских студија без полагања пријемног испита

Примена и значај контролних листа у редовном инспекцијском надзору у установама образовања и васпитања

РУБРИКЕ 65

Календар важења правних аката

Преглед прописа донетих између два броја

Портал читалаца

3 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

РАДНО ПРАВО

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Управљање уговором о јавној набавци

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Управљање уговором не своди се на пуко праћење извршења уговора о јавним набавкама, већ претпоставља широку палету активности које је потребно обављати у овој фази јавне набавке.

Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке

авна набавка, посматрана у ширем смислу, подразумева фазу планирања јавне набавке, спровођење процедуре за избор најповољније понуде, односно уговарача, те контролу извршења уговора о јавној набавци. Ако додатно разложимо наведене фазе, можемо рећи да јавна набавка обухвата следеће фазе: 1) израду спецификације, односно дефинисање предмета јавне набавке; 2) избор најповољније понуде; 3) закључење уговора; 4) испоруку/извршење и контролу испорученог/извршеног; 5) предузимање корективних мера у случају одступања од уговореног. У смислу изнетог, поступак јавне набавке обухвата активности које спроводи наручилац у циљу дефинисања предмета набавке и услова претходне и накнадне селекције (услови за учешће, избор најповољније понуде), као и у циљу стварања предуслова за закључење уговора и само закључење истог. Након тога, наручилац усмерава своје активности ка добављачу/извршиоцу/извођачу (у даљем тексту: добављач), управљајући уговором који је закључио са њим кроз активности праћења његове реализације (испорука/извршење), контролом и корективним деловањем, као и управљањем односима са добављачем.

Зашто је неопходно управљати уговором? Одговор на ово питање би био да би се са што већом вероватноћом остварила корелација између постављених циљева, односно очекиваних резултата уговора, с једне стране, и остварених циљева, односно резултата који су тим уговором постигнути, с друге стране. Уговори су често сложени, могу укључивати више актера, могу трајати дуго и могу укључити значајне ресурсе. Због тога је од значаја да се њима правилно и ефикасно управља. Ако схвати да наручилац уопште не управља уговором или не управља на задовољавајући начин, добављач може извршавати своје обавезе на мање прихватљив начин или супротно од начина предвиђеног уговором. Шта је управљање уговором? Управљање уговором се најчешће посматра као процес систематичног и ефикасног управљања уговорним односима у сврху максимизирања финансијских и оперативних перформанси и минимизирања ризика. Постоји и велики број других дефиниција управљања уговором, од којих се већина односи на обављање активности након доделе уговора. Успешно управљање уговором је, међутим, најефикасније ако се обухвате и активности пре доделе уговора, али и активности које се односе на ex post анализу окончаног уговора. У том смислу, управљање уговором представља систематичан и ефикасан процес управљања израдом, извршењем и анализом уговора, у циљу максимизације

5 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

15.000.000 динара, а може и самостално (без других чланова комисије) да спроводи јавне набавке мале вредности, односно процењене вредности између 500.000 и 5.000.000 динара. Осим тога, предвиђен је лимит од 25.000.000 динара годишњег буџета за јавне набавке, изнад којег су наручиоци у обавези да запосле барем једног службеника за јавне набавке. Дакле, имајући у виду управљање уговором у ширем смислу, важно је знати да је службеник за јавне набавке лице које је, између осталог, задужено за припрему конкурсне документације и стручну оцену понуда, али које може узети учешће и у фази извршења уговора. Међутим, ради ефикасне реализације уговора о јавној набавци, односно управљања уговором о јавној набавци, пожељно је да у организацији постоји лице задужено за управљање уговором. Закон о јавним набавкама не садржи одредбе о лицу које управља уговором о јавној набавци, нити уопште одредбе које се односе на управљање уговором (осим што садржи правила под којима се уговор може мењати и одредбе које регулишу поступак извештавања о закљученим, измењеним и извршеним уговорима). Међутим, сагласно члану 22. ЗЈН-а, наручилац је дужан да донесе акт којим ће, између осталог, ближе уредити начин праћења извршења уговора о јавној набавци. Правилником о садржини акта којим се ближе уређује поступак јавне набавке унутар наручиоца („Сл. гласник РС”, бр. 83/15), дефинисани су и овлашћења, одговорности и методе у праћењу имплементације уговора, те је тако утврђена обавеза наручиоца да одреди правила за: 1) одређивање лица за праћење извршења уговора о јавним набавкама; 2) пријем и оверавање рачуна и других докумената за плаћање; 3) стављање добара на располагање корисницима; 4) начин провере квалитета и квантитета; 5) поступање у случају рекламација; 6) комуникацију са другом уговорном страном у вези са извршењем уговора; 7) поступање у вези са изменом уговора; 8) реализацију средстава обезбеђења; 9) састављање извештаја (анализе) о извршењу уговора; 10) поступање у случају

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

оперативних и финансијских показатеља и минимизације ризика. Када је реч о активностима пре доделе уговора, ту се пре свега мисли на: 1) израду спецификација и захтева; 2) именовање пројектног тима (не само комисије за јавну набавку, већ целокупног тима који ће бити задужен како за спровођење поступка, тако и за реализацију уговора); 3) развијање стратегије уговора; 4) развијање стратегије изласка из уговора; 5) израду плана управљања уговором; 6) утврђивање форме уговора; 7) успостављање процедура за квалификацију понуђача и одређивање критеријума за доделу уговора; 8) успостављање процедура за стручну оцену понуда; 9) преговарање где је то могуће и потребно; 10) доделу уговора. Због значаја наведених активности које у многоме утичу на будући уговор којим је потребно управљати, важно је сагледати положај лица које управља уговором у односу на лице које управља поступком јавне набавке, при чему у оба случаја имамо у виду лица која се налазе на челу својих тимова (комисија за јавну набавку и служба, односно службе одговорне за реализацију уговора), а не индивидуе које су једино одговорне за процесе избора добављача, односно извршења уговора. Иако је пожељно да ове две функције (лица) буду раздвојене, истовремено се мора успоставити непосредна и тесна сарадња између њих, јер већ у фази припреме конкурсне документације наручилац дефинише изглед и битне елементе будућег уговора, при чему имамо у виду, пре свега, да део конкурсне документације чини и модел уговора који касније прераста у сам уговор о јавној набавци. Закон о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/12, 14/15 и 68/15 – у даљем тексту: ЗЈН) препознао је значај лица које управља поступком јавне набавке у ужем смислу (процедура избора добављача) и назвао га службеником за јавне набавке. Ово лице је алтернативно обавезни члан сваке комисије за јавну набавку (или то лице или дипломирани правник, при чему је често у пракси реч о истом лицу). Такође, службеник за јавне набавке је обавезни члан комисије код јавних набавки процењене вредности веће од

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

потребе за отклањањем грешака у гарантном року. Дакле, у систем јавних набавки (додуше „на мала врата”) уведено је и лице одговорно за праћење извршења уговора о јавним набавкама. Ипак, управљање уговором не своди се на пуко праћење извршења уговора о јавним набавкама, већ претпоставља широку палету активности које је потребно обављати у овој фази јавне набавке. Лице задужено за управљање уговором, задужено је за управљање свим процесима у извршењу једног уговора, који се пре свега односе на: администрирање уговора; учешће у решавању случајева када долази до одступања у извршењу; комуникацију са заинтересованим странама (добављачи, крајњи корисници, јавност и др.) и праћење перформанси у извршењу уговора (контрола квалитета и квантитета, контрола извршења уговорних обавеза добављача).

имају већи, односно посебан значај за наручиоца. Показатељи стратешких уговора који захтевају посебно квалитетно управљање, пре свега су: изузетна важност предмета набавке; изузетна вредност уговора; изузетан значај добављача. И док су важност и вредност уговора јасне детерминанте за однос према уговору, важно је сагледати и трећу компоненту којој се у нашој пракси мало или нимало придаје значај, а то је значај добављача. Наиме, немају сви добављачи једнак утицај на функционисање како наручиоца, тако и политика локалних или републичких власти. Другим речима: не захтевају сви добављачи једнаку пажњу, исто као што и нису сви добављачи једнако „велики” и „стабилни”. Важни показатељи значаја добављача јесу број запослених, промет, значај за заједницу, незаменљивост итд.

ПОДЕЛА УГОВОРА ПРЕМА ЗНАЧАЈУ

УПРАВЉАЊЕ УГОВОРОМ У УЖЕМ СМИСЛУ

Како наручилац закључује већи број уговора који имају већи или мањи значај за њега, у циљу доброг управљања уговором неопходно је рангирати уговоре по њиховом значају. Класификација уговора би требало да одреди потребан ниво контроле управљања. Главни критеријуми класификације у односу на сâм уговор су: 1) тип или природа уговора; 2) стратешки значај уговора; 3) вредност уговора; 4) трајање уговора и 5) сложеност уговора. Имајући у виду изнето, уговоре је пожељно класификовати као: ● стратешке уговоре, ● основне уговоре и ● уговоре за администрирање. Уговори које је потребно само администрирати, јесу рутински уговори чије је извршење једноставно (једнократне испоруке, понављање истих радњи и сл.). Ови уговори не захтевају да се њима управља у правом смислу те речи, већ је довољно њихово пуко администрирање. С друге стране, основни и стратешки уговори се односе на предмете набавке који

Како је горе било речи о активностима пре закључења уговора (које чине саставни део управља уговором у ширем смислу), у наставку следи преглед активности након закључења уговора (управљање уговором у ужем смислу), које се могу разврстати у три групе: 1) управљање испоруком добара/извршењем услуга/извођењем радова; 2) управљање односима са добављачем и 3) администрирање уговора. Управљање испоруком/извршењем/извођењем треба да осигура да су добра/услуге/ радови извршени у сагласности са показатељима и квалитативним нивоима који су успостављени уговором. Управљање односима са добављачем предуслов је одржавања и развијања отвореног и конструктивног односа са добављачем, док администрирање уговора у ствари представља формално управљање уговором. Ако даље разрадимо појединачне активности у оквиру ових групација, управљање уговором обухвата следеће активности: ● управљање односима, ● администрација уговора, ● процена и управљање ризиком,

управљање испоруком добара/извршењем услуга/извођењем радова, које у ширем смислу обухвата и преглед показатеља добављача и преглед ефикасности уговора (управљање учинком), ● евентуалне измене уговора и ● затварање уговора. ●

УПРАВЉАЊЕ ОДНОСИМА

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ 7 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Закључење уговора, односно успостављање права и обавеза између уговорних страна ствара специфичан однос зависности између наручиоца и понуђача. У интересу наручиоца је да успостави квалитетан однос са добављачем како би реализација уговора одговарала својој сврси, имајући у виду да су трошкови превременог раскида уговора и последице лошег учинка и непланираних околности и промена веома штетне. Три фактора успешности односа наручиоца и добављача су: 1) узајамно поверење и разумевање; 2) отвореност и изврсност комуникације; 3) заједнички приступ управљања испоруком/извршењем/извођењем. Управљање односима има за циљ да успостави и одржи конструктиван и отворен однос између наручиоца и добављача како би се ублажиле потенцијалне напетости и идентификовали евентуални проблеми у раној фази, те истовремено препознале могућности за решење конфликата. Односи се морају заснивати на принципима професионалног управљања и решавања спорова. Како управљати односима? За веће и стратешки значајне уговоре пожељно је да се одржи формалан почетни састанак убрзо након што је уговор званично додељен. На овом састанку је од кључне важности да обе стране пређу са конкурентног на заједничко гледиште – они ће радити заједно на успешној реализацији уговора јер ће обе стране желети успешан исход. Циљеви састанка укључују: 1) разумевање улога и одговорности свих присутних; 2) кратак преглед захтева уговора (јавне набавке); 3) разматрање имплементације и/или плана пројекта; 4) разматрање питања која утичу на успешност уговора; 5) разматрање механизама контроле итд.

Иако је важно за управљање односима, овај састанак не сме послужити као прилика за промену спецификације или других захтева или услова уговора. Тамо где су поменуте промене апсолутно неопходне, решавају се у складу са унапред договореним процедурама утврђеним уговором. Даље, неопходно је континуирано управљати односом са добављачем. У извршавању међусобних обавеза (пре свега обавеза добављача) обе стране могу идентификовати одређене проблеме и веома је важно да постоје механизми који им омогућавају да одмах након што их утврде, могу да покрену питања отклањања тих проблема, односно усаглашавања око њиховог постојања и налажења заједничког решења за исте. Један од корисних алата управљања како односима, тако и уговором уопште, јесте и вођење „дневника проблема”. Дневник проблема служи уговорним странама (пре свега наручиоцу) за евидентирање и управљање проблемима који настају током имплементације уговора. У ту сврху лице које управља уговором записује проблеме који настају и наводи које су акције предузете да би проблеми били превазиђени, односно предлаже акције које треба да се у том циљу предузму. Састанци разматрања (прегледа, пресека) између уговорних страна представљају још једно практично средство за одржавање контроле уговора, посебно када је он сложен или траје у дужем временском периоду (чак и више година). Учесталост и покривеност састанака за разматрање, ако их има, зависиће од природе уговора. Састанци разматрања су корисно средство комуникације између страна у уговору током његовог извршења, а не могу имати никакве негативне последице. Овакви састанци морају бити добро припремљени, фокусирани на неколико важних тема и не треба да исцрпљују учеснике, нити да одузимају превише времена. Састанци разматрања представљају једну врсту форума за учеснике (представнике обе уговорне стране). Овакви састанци по правилу укључују само представнике уговорних страна, али би код неких уговора, као што су велики инфраструктурни пројекти, и други корисници или заинтересоване стране

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

могли узети учешће на састанку како би били консултовани или како би се информисали о тренутном стању, досадашњим и будућим фазама у реализацији уговора. Такође, наручилац може консултовати заинтересоване стране и ради припреме оваквих састанака. Континуирано управљање уговором подразумева управљање низом активности, укључујући: контролу промена које се дешавају; трошкове и надгледање трошкова; процедуре наручивања; процедуре пријема; процедуре плаћања; управљање ресурсима и планирање; оперативно и управљачко извештавање; управљање имовином. Ове и друге активности се презентују другој уговорној страни, предлажу измене и корекције у понашању и евентуалне измене лица задужених за реализацију уговора и/или и самих уговора, на састанцима о напретку који се континуирано морају спроводити како на оперативном, тако и на стратешком нивоу.

АДМИНИСТРАЦИЈА УГОВОРА Администрација уговора представља формално управљање уговорима и евентуалним дозвољеним променама током трајања уговора, при чему се њом осигурава ефикасна и ефективна имплементација свих и свакодневних уговорних активности. Иако представља рутински посао, администрација уговора је неопходна за несметану реализацију једног уговора. Ова активност у ствари представља једину активност која је неопходна за реализацију било ког уговора о јавној набавци, па чак и оног најједноставнијег. Администрација уговора представља праћење свих одредби уговора и предузимање радњи у вези са околностима које су настале и које, сходно тим одредбама, налажу одређено поступање. Оно подразумева издавање налога за испоруку (требовања, наруџбенице), евидентирање, обраду и плаћање по примљеним фактурама, поступање у вези са квалитативним и квантитативним пријемом робе, затим оверавање грађевинских дневника и листова грађевинске књиге, активирање уговорних клаузула које се односе

на корекцију цене, реализацију средстава обезбеђења и наплату уговорне казне, као и корекцију цене, измену или једнострани раскид уговора и сл.

ПРОЦЕНА И УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ Ризик се дефинише као вероватноћа наступања нежељеног исхода. Процену ризика треба сагледати као једну од три кључне активности упављања ризиком (уз анализу ризика и уклањање ризика). Процена ризика је процес процене вероватног утицаја ризика на уговор. Високо предвидиви ризици могу имати мали утицај и можда нису ни вредни предузимања акција за контролу или избегавање таквих ризика. Насупрот томе, тешко предвидиви ризици могу бити важни и значајно утицати на зах тевне активности које треба предузети да би се ризик избегао или да би се ублажило његово негативно дејство. У поступку реализације уговора важно је дефинисати све активности, а сходно томе, и идентификовати ризике који се појављују у овој фази јавне набавке. Ризици могу настати: у праћењу извршења обавеза друге уговорне стране; у утврђивању квалитета испоручених добара/услуга/радова; у управљању уговором и пратећом документацијом; у средствима обезбеђења; у комуникацији између уговорних страна; приликом предаје радова/услуга; у вези са основом за измену уговора и процедуром измене; у вези са поступањем у случају примедби крајњих корисника, те отклањањем грешака у гарантном року итд. Питања која могу бити значајна за разматрање процене ризика и предузимање евентуалних активности, као и за одређивање конкретних активности, јесу: 1) трошкови идентификације ризика, његове контроле или избегавања; 2) потреба за осигурањем ризика код оних ризика који се не могу лако избећи или који нису једноставни за управљање; 3) потреба за „анализом утицаја” ризика непознатог нивоа или величине; 4) утицај времена и спољних фактора на ризик; 5) утицај животног циклуса производа, укључујући његово уклањање (уништење).

УПРАВЉАЊЕ ИСПОРУКОМ ДОБАРА/ ИЗВРШЕЊЕМ УСЛУГА/ИЗВОЂЕЊЕМ РАДОВА

ИЗМЕНЕ УГОВОРА

ЗАТВАРАЊЕ УГОВОРА Последње активности у управљању уговором односе се на затварање уговора или због тога што је исти извршен или су се стекли услови за његов превремени раскид.

9 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Измене уговора су скоро неизбежне током трајања уговора, нарочито у случају великих, комплексних извођења радова и/или извршења услуга. Измене не морају нужно бити посматране као проблем или као узрок за забринутост међу уговорним странама. Напротив, ефективним управљањем оне могу бити прилика да се унапреди крајњи резултат уговора. Важно је разумети да измена уговора има импликације за обе уговорне стране. Било каква битна измена утиче на предмет и потенцијално на одрживост уговора за другу страну. Ако је резултат измене смањење вредности или обима уговора, онда таква измена може да доведе до на пример противљења добављача или одбијања даље реализације уговора, па чак и тужбе добављача према наручиоцу због редуковања вредности уговора. Ако је резултат измене повећање вредности или обима уговора, важно је да наручилац осигура постизање циља „вредност за новац”. Простор за измену уговора је, сходно одредбама ЗЈН-а, поприлично јасно дефинисан чланом 115. ЗЈН-а, у којем је дефинисано да је измена уговора о јавној набавци могућа само током трајања уговора, и то као: 1) повећање обима предмета набавке; 2) измена уговора по основу вишкова радова и 3) измена цене и других битних елемената, у своја два појавна облика – услед објективних разлога, јасно и прецизно одређених у конкурсној документацији и уговору, односно услед објективних разлога, предвиђених посебним прописима.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Активности управљања испоруком/извршења услуга/извођења радова односе се на основне аспекте управљања уговором и имају за циљ да се осигура да добра/услуге/ радови које пружа добављач одговорају уговореним стандардима и ценама. Осим тога, способност мерења перформанси добављача и пружање повратних информација од кључног су значаја за успешно обављање ових активности. Мере учинка које покривају све аспекте уговора, треба да буду прилагођене захтевима одређеног уговора и требало би да буду наведене у уговорној документацији, како би се осигурало да добављачи буду потпуно упознати са мерама и методологијом мерења пре него што се приступи реализацији уговора, па чак и пре него што се уговор у поступку јавне набавке додели. Важно је да изабране мере учинка пружају јасне и доказиве показатеље успеха, покривајући следеће аспекте: добијену вредност и висину трошкова; показатеље задовољства купаца и других корисника; побољшање испоруке/извршења и мерење додатне вредности; могућност несметане испоруке/ извршења; остварену корист; уговорну одговорност итд. Такође, пожељно је да перформансе нису претерано специфициране, а да, колико год је то могуће, директно одговарају дефинисаним уговорним обавезама. Једном изабране перформансе, које су одређене као индикатори за мерење учинка, морају бити у главном фокусу управљања уговором. Постоје три алата за мерење перформанси: 1) прикупљање објективних информација од добављача; 2) прикупљање повратних информација од корисника услуга (кроз упитнике, анкете, телефоном или лице у лице); 3) сопствено мерење резултата кроз надзорне и контролне активности. Како мерење учинка може бити скупо и може да одузима доста времена, требало би водити рачуна да се изврши селекција између перформанси и да се мере оне приоритетне,

те да трошкови (укључујући и трошак времена) буду пропорционални вредности и важности уговора за наручиоца. Ово је нарочито важно у ситуацијама када су ресурси људи и времена ограничени.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

вредности од уговорене цене за исплату; 4) поступање са преузетим средствима обе збеђења, односно враћање истих добављачу, утврђивање евентуалног гарантног периода и преузимање средстава обезбеђења за отклањање недостатака у гарантном року од добављача; 5) утврђивање и усаглашавање специфичних ограничења након завршетка уговора, утврђивање текућих обавеза након гарантног рока или периода одржавања; 6) пренос имовине, укључујући и евентуални пренос интелектуалне својине; 7) утврђивање и евидентирање коначних плаћања уговора и преглед свих извршених уплата и изравнање финансијских обавеза; 8) преглед и закључак по основу евентуалних примедби и жалби које су уговорне стране међусобно подносиле једна другој; 9) утврђивање све релевантне документације у вези са извршеним уговором, евиденцију те документације и њено архивирање.

Ново штампано издање!

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Различите активности су наравно повезане са различитим облицима које прекид уговора може са собом донети. У случају сложенијих, дугорочних или грађевинских уговора који се завршавају услед реализације уговора у складу са уговореним условима, најбоља пракса захтева потребу за доказима да је уговор завршен на задовољство свих страна. Ово се обично врши у две фазе: прво, интерно се утврди да не постоје нека нерешена и проблематична питања и друго, обезбеди се сагласност од уговарача да је уговор завршен без нерешених питања и, по могућству, на обострано задовољство. Активности затварања уговора имају за циљ: 1) осигурање завршетка свих административних питања; 2) евидентирање завршетка свих техничких питања; 3) утврђивање потенцијалне штете и обима њене наплате (кроз средства обезбеђења, новчане казне и пенале и сл.) и одузимање дате

И З А ЗО В И Ј А В Н И Х Н А Б А В К И Аутор: Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке Књига Изазови јавних набавки намењенa је свим актерима у области јавних набавки, наручиоцима, понуђачима, теоретичарима, практичарима. Аутор разјашњава институте и процедуре са упориштем у теорији, али и уз практични приступ истима.

ИСЕЧАК ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ: Данијела Бојовић, помоћник директора Управе за јавне набавке: Иако је последња глава књиге посвећена предстојећем новом Закону о јавним набавкама, управо је један од њених највећих квалитета тај што књига својим садржајем не остаје заробљена у оквирима позитивног законодавства, тако не губећи на својој вредности, без обзира на законски оквир који ће у скоријој будућности бити другачији од постојећег. Јасмина Миленковић, чланица већа Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки: Спајајући искуства која има у примени закона, као и праксу других земаља, аутор даје врло корисне савете како се треба понашати у одређеним ситуацијама како би се превазишли проблеми до којих може доћи. Мислим да ова књига може бити од практичне помоћи како лицима која спроводе јавне набавке код наручиоца, тако и представницима понуђача. Др Марко Шпилер, професор струковних студија на Високој текстилној школи у Београду, доцент на Факултету за менаџмент у Новом Саду и помоћник директора за јавне набавке у ЈКП „Београдске електране”: Аутор кроз књигу наглашава и обухвата готово све кључне аспекте у свим фазама процеса јавне набавке, као и суштинске проблеме и изазове у систему јавних набавки, директно се упуштајући у анализу појединих недовољно проучених и разјашњених питања… Осврт на елементе који ће бити инкорпорирани у нови Закон о јавним набавкама, представља део књиге на који учесници у систему јавних набавки треба да обрате пажњу…

Садржај издања можете прегледати на интернет страници www.propisi.net, где можете преузети и предрачун.

Цена књиге је 2.000,00 динара + ПДВ од 10%. За све остало позовите нас на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822, путем мејла: office@ingpro.rs или факса: 011/2836-474.

Сви модалитети радног ангажовања директора привредног друштва Поред многих важних питања која искрсавају у вези са положајем и функцијом директора, фокус овог текста су облици радног ангажовања директора који се појављују у пракси.

11 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

бог руководећег положаја и посебних послова које обавља, те обавеза и одговорности које поседује, неопходно је да директор привредног друштва има посебан нормативни третман у односу на друге запослене. То је домаћи законодавац још од раније препознао, те у одговарајућим прописима можемо пронаћи такве одредбе које су у овом тексту анализиране кроз разматрање спорних места у пракси, а пре свега у радноправном смислу. Наравно, постоји прегршт важних места и практичних дилема које се вежу за положај и функције директора, али су фокус овог текста сами модалитети његовог радног ангажовања, између осталог, и зато што по природи ствари и сам обим текста не дозвољава да се обраде баш сва релевантна питања. Погледајмо пре свега одредбу члана 192. став 1. тачка 1) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – у даљем тексту: Закон о раду), која гласи: „О правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује у правном лицу – надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца или лице које они овласте.” Да би један радноправни акт (било општи – рецимо, правилник о раду, било посебни – на пример, решење о отказу уговора

о раду) био законит, њега мора донети овај овлашћени орган, односно лица. То је у пракси најчешће управо директор. Одмах указујемо и на одредбу члана 31. став 3. Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, 36/2011, 99/2011, 83/2014 и 5/2015), која гласи: „Друштво мора имати најмање једног законског заступника који је физичко лице.” Дакле, привредно друштво мора имати законског заступника. То је, у складу са важећим прописима, у ортачком друштву – ортак, у командитном друштву – комплементар, у друштву са ограниченом одговорношћу (у даљем тексту: ДОО) – по правилу директор, а у акционарском друштву – директор или друго лице, односно орган, у складу са Законом о привредним друштвима и општим актима конкретног акционарског друштва. Директор је такође законски заступник у задрузи, док је у представништву и огранку страног привредног друштва реч о заступнику. Излазећи из оквира привредних друштава видели бисмо да је законски заступник у удружењу заступник удружења, у задужбинама и фондацијама управитељ и тако даље. Све наведено нам је важно како бисмо утврдили домашај одредаба Закона о раду које се тичу радног ангажовања законског заступника. Из члана 48. став 1. Закона о раду можемо закључити да овај пропис под термином „директор” подразумева „директора, односно другог законског заступника послодавца.” У том смислу је у овом тексту реч о модалитетима радног ангажовања свих ових законских заступника, али ћемо користити реч „директор” и посматрати предметна

РАДНО ПРАВО

Милан Ранђеловић, адвокат

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

питања пре свега кроз призму директора ДОО, као типичног облика привредног друштва у Републици Србији. Рекли смо да привредно друштво мора да има (именованог и регистрованог) директора. Следи логично питање да ли то лице обавезно мора да има закључен уговор са привредним друштвом, као послодавцем, којим ће се уредити права, обавезе и одговорности по основу радног ангажовања. Одговор је одричан. Дакле, директор мора да постоји, али он не мора да буде радно ангажован и стога не мора да има некакав уговор са послодавцем. То не проистиче директно из одредаба домаћих прописа, али је логично и једино могуће решење у случајевима када директор заиста не обавља рад, већ само повремено испуњава минимум обавеза које има по важећим прописима (нпр. потписивање годишњих финансијских извештаја привредног друштва). Директор свакако има одговорности регулисане Законом о привредним друштвима и другим прописима, али се то не тиче самог његовог радног ангажовања, које фактички не мора да постоји. Добар пример су страни држављани именовани за директора привредног друштва, који могу да и не бораве у нашој држави, а таквих примера је много, поготово код домаћих компанија са страним власничким капиталом. У пракси ипак видимо да директори најчешће обављају одређени рад у привредном друштву и да, с тим у вези, имају закључен одговарајући уговор. Члан 48. Закона о раду наводи да директор може да заснује радни однос на неодређено или одређено време или да обавља рад ван радног односа по основу уговора о правима и обавезама директора. То су дакле три модалитета радног ангажовања које овај члан предвиђа. Поред њих, у овом тексту ће бити речи и о уговору о допунском раду који директор такође може закључити са привредним друштвом као послодавцем, а у питању је рад ван радног односа. Радни однос директора заснива се уговором о раду (члан 48. став 2. Закона о раду). Такав уговор о раду мора да има све обавезне елементе прописане чланом 33. овог закона, дакле као и уговор о раду било ког другог запосленог. Често у пракси срећемо дилеме

поводом тога ко у име и за рачун послодавца са директором закључује уговор о раду (било на неодређено, било на одређено време), па и друге врсте уговора које смо навели. Дилеме се јављају због познате забране да једно лице не може да закључи уговор са самим собом, јер директор по правилу закључује у име и за рачун послодавца уговоре о раду са осталим запосленима, па остаје питање ко закључује уговор са директором. Одредба члана 48. став 6. Закона о раду наводи да уговор са директором закључује у име послодавца надлежни орган утврђен законом или општим актом послодавца. Пошто у пракси ова одредба за већину људи не значи ништа, потребно је да се конкретизује. Могућности су следеће. Ако привредно друштво већ има једног директора, а сада ангажује и другог – додатног, са новим директором ће уговор у име послодавца потписати постојећи директор. Уколико већ постоји више од једног директора, са новим директором ће у име послодавца уговор потписати или сви постојећи директори или један од њих одређен одговарајућим актима послодавца. Ако је реч о ситуацији да привредно друштво први пут именује директора или да је прекинуло пословну сарадњу са јединим, а затим ангажовало новог директора, са тим новим директором уговор ће потписати једини члан (власник) привредног друштва. Утолико лакше ако је у питању физичко лице као члан друштва. А ако је у питању правно лице, онда ће у име тог правног лица, као јединог члана нашег привредног друштва, уговор са новим директором потписати законски заступник јединог члана. Уколико се ради о привредном друштву које није једночлано, већ има више чланова, одговарајући уговор са директором закључује овлашћени представник тих чланова, који се може одредити на скупштини друштва које добија новог директора. Навешћемо један пример из судске праксе који се тиче ортачког друштва. Врховни касациони суд је у својој Пресуди бр. Рев2-1085/2014 од 1. 4. 2015. године, навео: „У овом случају, супротно основним начелима уговорног права, уговор о раду је закључило исто лице у својству послодавца и запосленог и без сагласности другог ортака, услед чега је уговор о раду,

13 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Поред уговора о раду на неодређено време, следећи модалитет радног ангажовања директора је радни однос на одређено време. Одредба члана 48. став 3. Закона о раду наводи да радни однос на одређено време може да траје до истека рока на који је директор изабран, односно до његовог разрешења. Из тога произлази да основи за заснивање радног односа на одређено време, из члана 37. Закона о раду, нису једини могући. Према томе, привредно друштво може закључити уговор о раду са директором на одређено време – до истека рока на који је изабран (односи се на случајеве када је мандат директора временски ограничен у складу са Законом о привредним друштвима и општим актима друштва, на пример на 4 године), односно до његовог разрешења (односи се на случајеве када мандат директора није временски ограничен, као и на случајеве разрешења директора током трајања његовог временски ограниченог мандата). У том смислу и не постоје ограничења трајања директоровог радног односа на одређено време, која су утврђена чланом 37. Закона о раду за друге запослене (24 месеца, односно други случајеви из тог члана). Једно физичко лице по правилу може бити директор привредног друштва неограничен број пута и све време може бити у радном односу на одређено време, у складу са одредбом члана 48. став 3. Закона о раду. Као и код уговора о раду на неодређено време, директор који је ступио у радни однос на одређено време има сва права, обавезе и одговорности из радног односа, као и други запослени. Да ли ће послодавац ангажовати директора на одређено или неодређено време – ствар је њиховог међусобног договора. Познато је да се у пракси уговор о раду, нажалост, фактички своди на уговор о приступу за скоро све запослене, али код директора то није случај због његове супрематије положаја и стога често долази до правих преговора послодавца и будућег директора око свих услова радног ангажовања. Битно је истаћи да се приликом престанка радног односа директора прави јасна разлика између његовог уговор о раду на одређено време у односу на уговор о раду на неодређено време, али ће се превасходно направити

РАДНО ПРАВО

и по оцени Врховног касационог суда, супротан принудним прописима и добрим обичајима и ништав на основу члана 103. ЗОО-а.” Интересантна је ситуација да физичко лице, као једини члан привредног друштва, жели да уједно постане и директор тог друштва. За то наравно не постоји препрека, али тај директор онда не може имати уговор са друштвом јер нема ко да га потпише у име друштва. Као што смо рекли, забрањено је закључивање уговора фактички са самим собом. Томе сведочи и Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-186/2016-02 од 26. 5. 2016. године: „У случају у којем једно лице у једночланом друштву истовремено обавља функцију скупштине и директора, у складу са Законом о привредним друштвима, не може да закључи уговор о раду са самим собом и тиме заснује радни однос у својству директора у складу са чланом 48. Закона о раду, јер се такав уговор не би сматрао двостраним актом којим се уређују међусобна права и обавезе из радног односа између запосленог у својству директора и послодавца – надлежног органа код послодавца”. То лице ће према важећим прописима бити социјално осигурано као лице које обавља самосталну делатност, те му и није потребан уговор о раду ради регистрације на обавезно социјално осигурање. Заснивањем радног односа уговором о раду, директор стиче сва права, обавезе и одговорности по Закону о раду као и сви остали запослени. Он има право на зараду, накнаду зараде и друга примања из радног односа, право на одморе, плаћено одсуство, заштиту својих права пред послодавцем, судом, инспекцијом рада и другим органима, право да дâ отказ уговора о раду и друга права из радног односа. Са директором се може уговорити и пробни рад у складу са чланом 36. Закона о раду. С друге стране, послодавац такође има сва права према директору, укључујући и право да му да отказ у складу са Законом о раду. Зарада директора се опорезује као и зарада других запослених, што значи да послодавац по одбитку плаћа порез на зараду и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености.

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и јасна дистинкција између друга два појма: корпоративног статуса и радноправног статуса директора. Корпоративни статус директора представља његово именовање на ту позицију од стране скупштине друштва, регистрацију у Агенцији за привредне регистре, евентуална ограничења у заступању, његов положај и дужности по општим актима друштва и Закону о привредним друштвима, и томе слично, а радноправни статус је заснован на уговору који директор има са послодавцем и којим се уређује његово радно ангажовање. Оба појма су уско повезана, али не прате увек судбину један другог. Наиме, ако директор има закључен уговор о раду на одређено време – до истека мандата, односно до разрешења, послодавац му може отказати уговор о раду на одређено време када дође до тог истека мандата, односно разрешења. Наведено се констатује у решењу о отказу и њему престаје радни однос истог дана када му се окончава и корпоративни статус – статус директора друштва, те друштво врши регистрацију брисања директора у Регистру привредних субјеката који води Агенција за привредне регистре. Међутим, ако директор има закључен уговор о раду на неодређено време, послодавац му не може отказати уговор о раду због тога што је директору истекао мандат или је разрешен, те треба обратити посебну пажњу на ову ситуацију. У поменутом случају се његов корпоративни статус директора окончава, али је он још увек у радном односу код послодавца на неодређено време. Послодавац тада има дужност да му понуди анекс уговора о раду ради премештаја на друге одговарајуће послове. Одбијањем прихватања таквог анекса ствара се основ за законит отказ уговора о раду. Прихватањем тог анекса директор остаје у радном односу и обавља друге послове за које је закључио анекс. Уколико послодавац нема слободних одговарајућих послова на које би преместио (бившег) директора, то лице дефакто постаје вишак запослених и послодавац може спровести процедуру у којој му отказује уговор о раду као вишку запослених (оно што се у пракси најчешће назива „технолошки вишак”, иако је тај термин погрешан утолико што означава

само један облик вишка, а занемарује могући вишак запослених због економских и/ или организационих разлога). Иако сам Закон о раду не предвиђа ову могућност, иста је широко прихваћена у пракси, а и једино је логично решење предметне ситуације. Наравно, ако је директор начинио одређене повреде радних обавеза или показао непоштовање радне дисциплине, а поготово ако је због тога и разрешен са позиције директора друштва, послодавац има правни основ да му законито откаже уговор о раду на неодређено време, па тада није потребно нудити му анекс или га проглашавати вишком. Наредни модалитет радног ангажовања директора је уговор о правима и обавезама директора (тзв. менаџерски уговор). У члану 48. став 4. Закона о раду наводи се: „Међусобна права, обавезе и одговорности директора који није засновао радни однос и послодавца уређује се уговором.” И сам наслов овог поглавља носи назив „Уговор о правима и обавезама директора”, мада није јасно из ког разлога, имајући у виду да предметни члан регулише и рад директора по уговору о раду на одређено и неодређено време. За почетак се може поставити питање да ли је забрањено да један директор код истог послодавца има и уговор о раду и менаџерски уговор. Одговор је да таква забрана не постоји, али да у суштини није практично да има оба уговора, нити је то био смисао одредаба члана 48. Закона о раду. Апропо питања ко закључује менаџерски уговор са директором, одговор је идентичан као код уговора о раду, о чему је у претходном делу писано. Неретко се јављају дилеме око тога шта је (обавезан) садржај менаџерског уговора. Ту треба упутити на одредбу члана 48. став 5. Закона о раду, која прописује да директор који по овом уговору обавља послове ван радног односа, има право на накнаду за рад и друга права, обавезе и одговорности, у складу са уговором. Из наведеног проистиче да је накнада за рад један од елемената менаџерског уговора, а да се остала права, обавезе и одговорности директора и послодавца уређују самим менаџерским уговором који закључе у складу са општим уговорним начелима нашег права, која су углавном садржана у

15 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности директора, у складу са напред наведеним одредбама члана 48. Закона о раду.” Директор који је у радном односу са непуним радним временом код једног послодавца, може закључити уговор о раду са непуним радним временом код другог послодавца, до пуног износа радног времена, било да код другог послодавца обавља послове директора, било неке друге послове. Међутим, директор који има уговор о раду са пуним радним временом, не може код другог послодавца да закључи уговор о раду, али зато може менаџерски уговор. Тим уговором се не заснива радни однос, те је могуће закључити га са већим бројем различитих привредних друштава, уколико је то једно исто лице именовано за директора у тим друштвима. Овде напомињемо да је потребно водити рачуна о посебним дужностима према друштву (чланови 61–76. Закона о привредним друштвима). Директор је једно од лица које је наведени закон у члану 61. везало за посебне дужности према друштву (дужност пажње, дужност пријављивања послова и радњи у којима постоји лични интерес, дужност избегавања сукоба интереса, дужност чувања пословне тајне, дужност поштовања забране конкуренције). Наведене дужности посебно долазе до изражаја када је једно исти физичко лице директор у више привредних субјеката. Иако се чини да до сада више пута навођени члан 48. Закона о раду исцрпљује све могућности радног ангажовања директора, пракса показује другачије. Општеприхваћено је да он може закључити уговор о допунском раду са послодавцем. Члан 202. Закона о раду наводи да запослени који ради са пуним радним временом код послодавца, може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до једне трећине пуног радног времена. Исто важи и за директора. Дакле, да би директор закључио уговор о допунском раду у привредном друштву где је именован за директора, неопходан предуслов је да је он већ у радном односу код другог послодавца (на било каквим пословима) и то са пуним радним временом. У супротном не може да закључи уговор о допунском раду у складу са Законом. Послодавац који

РАДНО ПРАВО

закону који регулише облигационе односе. Према томе, уговорне стране могу уговорити разне бонусе за директора, друге бенефите, број слободних дана (као пандан годишњем одмору запослених), коришћење службеног аутомобила, лаптопа или мобилног телефона, број радних часова дневно и недељно, уговорне казне за непоштовање одређених одредби менаџерског уговора, разне друге клаузуле као што су клаузула забране конкуренције и клаузула о чувању пословне тајне, као и други елементи које уговорне стране желе да утврде тим уговором. Менаџерски уговор може да буде закључен на неодређено време или на одређени период који уговорне стране желе. Посебно треба обратити пажњу на регулисање питања накнаде потенцијалне штете, посебних дужности директора, као и питање раскида менаџерског уговора, јер по том питању не важе одредбе Закона о раду о престанку уговора о раду отказом или на други начин, јер се не ради о радном односу. До измена Закона о раду из јула месеца 2014. године, члан 48. Закона о раду прописивао је да директор који обавља рад ван радног односа, има право на накнаду за свој рад која има карактер зараде. Након тих измена, избрисане су речи „која има карактер зараде”, те се од тада ова накнада за рад не опорезује као зарада, већ као други приход, а наравно, плаћају се и доприноси за пензијско и инвалидско осигурање у складу са прописима о социјалном осигурању. Ако директор није у радном односу код другог послодавца, плаћају се и доприноси за обавезно здравствено осигурање. У пракси се може наићи на случај да послодавци понекад закључују уговор о пружању консултантских услуга или други сличан уговор са директором, ради обављања послова директора, али ова пракса није исправна. Министарство рада и социјалне политике је у том смислу дало своје Мишљење бр. 011-0010/29/2010-02 од 25. 5. 2010. године, у којем наводи: „Полазећи од овлашћења и обавеза директора које произлазе из Закона о раду, других прописа и аката привредног друштва, послови директора ван радног односа не могу се обављати на основу уговора о пружању консултантских услуга, већ на основу уговора

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ангажује директора по уговору о допунском раду, најчешће ће тражити од директора да му приложи одговарајући доказ да је у радном односу са пуним радним временом код другог послодавца, те исто констатовати у уговору. А сам тај уговор, као што смо видели из одредбе члана 202. став 1. Закона о раду, може да се закључи највише до једне трећине пуног радног времена. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике је дана 1. 6. 2005. године издало мишљење бр. 011-00-501/2005-02, у којем наводи да „ако је актом послодавца предвиђено да се послови директора могу обављати са једном трећином пуног радног времена, нема законских сметњи да лице које је у радном односу са пуним радним временом, буде постављено код другог послодавца да обавља послове директора са једном трећином пуног радног времена.” Уговор о допунском раду се обавезно закључује у писаном облику (члан 202. став 3. Закона о раду), а њиме се утврђује право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада (став 2. истог члана), што значи да, поред новчане накнаде, Закон о раду не поставља друге обавезне елементе за овај уговор, те сходно важи оно што смо претходно навели код менаџерског уговора када је реч о садржају уговора. Накнада коју директор прима по основу допунског рада има карактер других прихода, те се плаћа порез на

доходак, као и допринос за пензијско и инвалидско осигурање. Прописи у Републици Србији не забрањују да физичко лице страног држављанства буде именовано и регистровано за директора домаћег привредног друштва, већ напротив. У тим случајевима је неопходно да се пре свега погледа да ли ће то лице обављати неки рад или ће скоро све време боравити у иностранству без обављања рада у Србији. Ако ће пак директор странац бити радно ангажован, потребно је да се са њим закључи неки од уговора које смо анализирали у овом тексту. Међутим, пре тога треба да се реши његово статусно питање у погледу боравка у нашој држави (у складу са законом који уређује статус странаца и њихов боравак у Србији), а затим да се прибави и дозвола за рад директора од Националне службе за запошљавање, у складу са Законом о запошљавању странаца („Сл. гласник РС” бр. 128/2014), у случајевима када је то према овом пропису неопходно. Република Србија, односно њене правне претходнице, са бројним земљама Европе и света закључиле су билатералне уговоре о социјалном осигурању и избегавању двоструког опорезивања, те је исте потребно консултовати и по могућству применити, у зависности од држављанства директора странца, када је реч о плаћању пореза и доприноса за његово обавезно социјално осигурање.

Електронско правно издање ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ Прописи.нет нуде преко 200.000 докумената – прописе, судску праксу (преко 40.000 сентенци), службена мишљења надлежних министарстава, моделе уговора и обрасце из свих области, и коментаре прописа врхунских стручњака. Ту су и калкулатори камата и судских такси, бројне актуелности и много тога јoш, у јединственом, дневно ажурном интернет издању с међусобно повезаним документима. Прописи.нет функционишу без икакве инсталације, имају бесплатан Мејл-сервис који прати све промене из области пословања коју корисник одабере и доставља их на мејл кориснику. Комфор, тачност и брзина, прегледни менији и једноставно коришћење расположиви су свима у било које доба дана и с било које локације у земљи и свету. Пратите нас путем интернета на адреси: www.propisi.net За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

Могућност додатног рада службеника Тема овог текста су услови за обављање додатног рада службеника према Закону о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе и према Закону о раду. Редакција Инг-Про

17 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Из одредаба чл. 40. и 41. Закона произлази да, поред свог посла, службеник може да обавља и додатни рад, али уз стриктно поштовање законских услова. По овим одредбама Закона, службенику је омогућено да додатно ради за другог послодавца: ● уз писмену сагласност садашњег послодавца; ● ван радног времена; ● ако такав рад није забрањен посебним законом или другим прописом; ● ако не ствара могућност сукоба интереса или не утиче на непристрасност рада службеника. Дакле, из одредби овог члана редослед радњи је јасан: прво сагласност садашњег послодавца, па онда додатно радно ангажовање. Изузетно, одредбама члана 41. став 2. прописано је да сагласност послодавца није потребна за додатни научноистраживачки рад, објављивање ауторских дела и рад у културно-уметничким, хуманитарним, спортским и сличним удружењима, с тим што послодавац може да забрани и такав рад ако се њиме онемогућава или отежава рад службеника, штети угледу послодавца, односно ствара могућност сукоба интереса или утиче на непристрасност рада службеника. Као што је речено, службеник је запослено лице које пуно радно време ради у органу аутономне покрајине или јединици локалне самоуправе. Из тог разлога он за додатни посао не може да заснива „додатни” радни однос,

РАДНО ПРАВО

рема одредбама Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, број 22/2016 – у даљем тексту: Закон), службеници су онај део запослених лица који професионално обавља стручне послове из надлежности аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе или са њима повезанe општe правнe пословe, информатичкe, материјално-финансијскe, рачуноводственe и административнe пословe, а запослени су на извршилачким радним местима или на радним местима службеника на положају. У свом раду службеници морају да се придржавају начела која се заснивају на европским стандардима правног уређења службеничког система. Закон такође регулише права и дужности службеника, а у посебном делу (чл. од 39. до 46) утврђују се принципи спречавања сукоба интереса у раду службеника. Одредбе Закона у делу који се односи на спречавање сукоба интереса, прописују службенику забрану примања поклона, забрану оснивања привредних друштава, предузећа и јавних служби, ограничење чланства у органима привредног друштва и предузећа, пријављивање интереса у вези са одлуком органа, а посебно и забрану односно условљеност додатног рада, о чему је дато више детаља у наставку.

Услови за обављање додатног рада службеника

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

нити може да, као већ запослено лице, закључује са другим послодавцем додатни рад по уговору о повременим или привременим пословима. Службеник који ради са пуним радним временом у органу, може да остварује додатни рад по неком од уговора за рад ван радног односа – уговор о делу, уговор о ауторском делу, уговор о допунском раду. У сваком од ових случајева сагласност за додатни рад службенику даје послодавац (осим за ауторска дела), па практично службеник не може да отпочне додатни рад док не добије такву (писмену) сагласност. О додатном раду службеника на положају одлучује орган надлежан за његово постављење. Наиме, пошто је положај радно место на коме службеник има овлашћења и одговорности везане за вођење и усклађивање рада у државном органу, а стиче се постављењем од Владе или другог државног органа или тела, о додатном раду службеника на положају одлучује орган надлежан за његово постављење.

Обављање допунског рада службеника Као што смо рекли, једна од могућности за додатни рад службеника јесте тзв. допунски рад. Пошто Закон не регулише услове за допунски рад запослених (па ни службеника) у органима аутономних покрајина и локалних самоуправа, службеници допунски рад могу да обављају у складу са чланом 202. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014). Сагласно тим одредбама Закона о раду, службеници могу да обављају „допунски рад” као вид свог додатног рада, под условима: 1) да тај рад обављају ван свог радног времена; 2) да код садашњег послодавца (у органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе) раде са пуним радним временом (дакле, допунски рад не могу обављати службеници са непуним радним временом код садашњег послодавца, али могу уговор о делу); 3) да допунски рад обављају код другог послодавца, односно допунски рад службеници не могу обављати код свог послодавца;

4) допунски рад може да траје највише до једне трећине пуног радног времена – дакле 13,33 часова недељно, тј. 13 сати и 20 минута. Да би службеник могао закључити уговор о допунском раду, послодавцу са којим закључује уговор о допунском раду, мора доставити потврду издату од стране послодавца код кога је запослен да ради пуно радно време, јер је то услов за закључење уговора о допунском раду.

Сагласност за обављање допунског рада Као што смо рекли, сагласност за обављање допунског рада као додатног рада службеника, даје његов послодавац. У смислу Закона, послодавац службеника јесте аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, у зависности од тога где су засновали радни однос. Међутим, с обзиром на структуру ових територијалних јединица, Закон у члану 4. прецизира ко врши права и дужности у име тих послодаваца, дакле, сасвим практично, ко потписује сагласност за обављање допунског рада као вида додатног рада службеника. Према одредбама овог члана: 1) за службенике на положају у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши орган аутономне покрајине надлежан за постављење службеника на положају; 2) за службенике на положају у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца врши орган јединице локалне самоуправе надлежан за постављење службеника на положају; 3) за службенике у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши руководилац органа, службе или организације аутономне покрајине; 4) за службенике у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца врши начелник градске или општинске управе, ако је образована као јединствен орган, односно начелник управе за поједине области или начелник управе градске општине, односно руководилац који руководи службом или посебном организацијом које су основане за обављање послова управе.

Дакле, то су „послодавци” којима службеници треба да поднесу „захтев за сагласност” за обављање допунског рада као додатног рада, из члана 41. Закона. У том захтеву службеник треба да наведе: ● код ког послодавца ће обављати допунски рад; ● у ком периоду (дан, месец, година) ће обављати допунски рад; ● коју врсту рада ће обављати у оквиру допунског рада. Ови, и евентуално други подаци, потребни су да би послодавац пре давања

сагласности оценио да ли се најављеним допунским радом онемогућава или отежава рад службеника на садашњем радном месту, штети угледу садашњег послодавца, односно ствара могућност сукоба интереса или утиче на непристрасност рада службеника. Ако процени да до ових последица додатног рада службеника неће доћи, овлашћено лице, односно непосредни руководилац службеника даје сагласност на његово додатно радно ангажовање ван радног односа у допунском раду, за период који је службеник навео у свом захтеву.

Редакција Инг-Про

акон што закључи уговор о раду, запослени ступа на рад на послове (радно место) који су тим уговором о раду утврђени, дакле по врсти и степену стручне спреме, односно образовању запосленог, који су услов за обављање послова за које се закључује уговор о раду, односно који су правилником о организацији и систематизацији послова тражени за конкретне послове за које је запослени и конкурисао код послодавца.

Међутим, у току радног века запосленог указују се разне потребе за премештањем (распоређивањем) запосленог, како због потребе послодавца, тако и у неким случајевима због потребе самог запосленог. То су све законом дозвољени процеси у радној пракси, међутим, посебан захтев настаје ако запослени треба да пређе на радно место на коме су исказани отежани услови рада. Практично, ради се о премештају на радно место са повећаним ризиком, при чему се овде говори о премештају на радно место утврђено актом о процени ризика, на коме, и поред потпуно примењених мера у складу са законом, постоје околности које могу да угрозе безбедност и здравље запосленог.

19 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Премештај на радно место утврђено актом о процени ризика, на коме, и поред потпуно примењених мера у складу са законом, постоје околности које могу да угрозе безбедност и здравље запосленог, као и то да је овакав премештај запосленог законски дозвољен, али захтева посебне мере од стране послодавца, теме су од посебног значаја, којима се и овај текст бави.

РАДНО ПРАВО

Премештај запосленог на радно место са повећаним ризиком

И овакав премештај запосленог је законски дозвољен, али захтева посебне мере од стране послодавца, о чему дајемо више детаља у наставку.

РАДНО ПРАВО

Основна законска решења

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Закон о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – Одлука УС – у даљем тексту: Закон) употребљава израз „премештај запосленог” када се ради о питању распоређивања на друге послове од оних које запослени сада обавља, при чему Закон овај премештај обавезно везује за измену уговора о раду. Према основном решењу из члана 171. став 1. тачка 1) Закона, послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора о раду), између осталог, и ради премештаја на други одговарајући посао због потребе процеса и организације рада. „Одговарајућим послом” се сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду. Ово је премештај на други одговарајући посао код послодавца, при чему запослени не мења место рада (локацију). Дакле, послодавац може да понуди запосленом премештај на други посао – ако то захтевају потребе процеса и организације рада, а дискреционо право послодавца је да утврди које су то потребе процеса и организације рада наступиле да би се запосленом понудило да ради на другим пословима. Основна претпоставка при томе је да је послодавац дужан да понуди запосленом да ради на пословима исте врсте и степена стручне спреме на којима је радио, односно који су утврђени уговором о раду на дан понуде за измену тог уговора. Према томе, у случају сваког премештаја запосленог, па и премештаја на радно место са повећаним ризиком, потребно је: 1) запосленом обезбедити други одговарајући посао по критеријуму врсте и степена стручне спреме, као и 2) да послодавац потврди да се то премештање обавља због потребе процеса рада и организације рада код послодавца. Дакле, овде се ради о премештају запосленог са досадашњег радног места на коме није

исказан повећани ризик, дакле услови рада су нормални – просечни, на ново радно место на коме јесте исказан повећани ризик. Наведени премештај мора да буде такав да се овом запосленом обезбеди други одговарајући посао по критеријуму врсте и степена стручне спреме, а посебно је битно да послодавац подробно образложи зашто тог запосленог премешта на посао са повећаним ризиком, односно како се то уклапа у потребе процеса и организације рада код послодавца. Послодавац ће ово изнети у понуди анекса уговора о раду запосленом, јер је уз анекс уговора о раду послодавац дужан да запосленом достави писмено обавештење које садржи: разлоге за понуђени анекс уговора, рок у коме запослени треба да се изјасни, који не може бити краћи од осам радних дана, и правне последице које могу да настану непотписивањем анекса уговора (члан 172. став 1. Закона). Ако потпише анекс уговора у остављеном року, запослени задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог анекса (члан 172. став 2. Закона). Запослени који одбије понуду анекса уговора у остављеном року, задржава право да у судском поступку оспорава законитост анекса уговора. Оно на шта треба упозорити послодавце јесте потреба да добро образложе разлоге премештања на радно место са повећаним ризиком јер је израз „због потребе процеса и организације рада” законски израз из члана 171. став 1. тачка 1) Закона, али је и уопштен и не може се као такав унети у анекс уговора о раду. То показују бројне пресуде судова, од којих наводимо две: „Распоређивање радника на друго радно место мора бити образложено, с тим што се разлог распоређивања мора конкретизовати одређеним случајем потребе процеса и организације рада. Та потреба не може бити изражена парафразирањем законске одредбе, као што су случајеви паушалног истицања повећања или смањења обима посла, поремећаја у раду и слично, без навођења конкретних и доказима поткрепљених чињеница” (Одлука Врховног суда Србије, Рев. 5666/97). „Разлози за распоређивање запосленог на друго радно место морају се објективно и конкретно образложити у одлуци о

Премештај и поштовање одредби Закона о безбедности и здрављу на раду

21 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Пошто овде говоримо о премештају запосленог на радно место са повећаним ризиком код истог послодавца, то значи да послодавац обавља такву делатност у којој је мање или више радних места са повећаним ризиком. То даље значи да је овај послодавац морао у својој организацији посла да примени одредбе Закона о безбедности и здрављу на раду („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005 и 91/2015 - у даљем тексту: Закон о безбедности) и одговарајућа подзаконска акта. Значи, пре премештаја на радно место са повећаним ризиком запослени треба да је упознат са тим да је послодавац донео акт о процени ризика у писменој форми за сва радна места у радној околини и да је утврдио начин и мере за њихово отклањање. Акт о процени ризика заснива се на утврђивању могућих врста опасности и штетности на радном месту у радној околини, на основу којих се врши процена ризика од настанка повреда и оштећења здравља запосленог. Члан 32. Закона о безбедности у том смислу истиче да запослени има право и обавезу да се пре почетка рада упозна са мерама безбедности и здравља на раду на пословима или на радном месту на које је одређен, као и да се оспособљава за њихово спровођење. Запосленог такође треба упознати са тим да је послодавац донео општи акт којим је утврдио права, обавезе и одговорности у области безбедности и здравља на раду (ако послодавац има више од 10 запослених). Ако послодавац има мање од 10 запослених, а премешта запосленог на радно место са повећаним ризиком, анексом уговора о раду мора да прецизира права, обавезе и одговорности у области безбедности и здравља на том новом радном месту. Коначно, обавеза послодавца према запосленом кога премешта на радно место са повећаним ризиком, јесте да том запосленом, што ће за њега бити објективно новина, одреди обављање послова на радном месту на ком су спроведене мере безбедности и здравља на раду. То значи да акт о процени ризика за конкретно радно место на које

РАДНО ПРАВО

распоређивању, а они се не могу накнадно износити суду који одлучује о законитости те одлуке” (Одлука Врховног суда Србије, Рев. 6099/98). Међутим, као што смо рекли, при оваквом премештају на радно место са повећаним ризиком послодавац мора да води рачуна и о томе да запосленом понуди нови посао који је за запосленог други одговарајући посао. У том смислу, као пример незаконитог анекса уговора о раду наводимо карактеристичну Пресуду Апелационог суда у Београду, Гж1. 5361/2012 од 11. 10. 2012. године, која у сентенци истиче: „Премештај запосленог је супротан слову Закона када је анексом уговора о раду запослени премештен на неодговарајуће послове у погледу степена стручне спреме.” Суд је овде имао у виду дефиницију из члана 171. став 2. Закона – да се приликом премештаја запосленог одговарајућим послом сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду. Наравно, у оваквим ситуацијама увек имамо у виду да се премештање запосленог врши на послове за које се захтева „иста врста и степен стручне спреме”. То практично значи да уколико је запослени засновао радни однос ради обављања послова нпр. „КВ бравар” III степен стручне спреме, послодавац не би могао да га на законит начин премести на послове „КВ електричар” III степен стручне спреме или на послове „економског техничара” IV степен стручне спреме. Значи, овде је увек искључиво битно имати у виду врсту и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду. Не кажемо да у пракси нема и примера где долази до изражаја и сама воља запосленог, када он може да прихвати за себе боље решење, односно да прихвати нпр. премештај са послова „КВ бравар” на послове „КВ возач”, ако је то за њега повољније и ако он поводом тога неће водити радни спор. Према томе, када послодавац премешта запосленог на друго радно место са повећаним ризиком, у спровођењу тог премештаја пре свега мора да има у виду наведене „формалне” обавезе из Закона о раду, јер му иначе такав премештај може лако „пасти” на суду.

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

се премешта запослени, садржи опис процеса рада са проценом ризика од повреда и/или оштећења здравља на том радном месту, као и мере за отклањање или смањивање ризика у циљу побољшања безбедности и здравља на раду. Свакако да са свим тим елементима треба упознати и запосленог. При томе запослени треба да има у виду следеће: ● Радно место је простор намењен за обављање послова код послодавца (у објекту или на отвореном, као и на привременим и покретним градилиштима, објектима, уређајима, саобраћајним средствима и сл.), у којем запослени борави или има приступ у току рада и који је под непосредном или посредном контролом послодавца. ● Радно место са повећаним ризиком јесте радно место утврђено актом о процени ризика, на коме, и поред потпуно примењених мера у складу са Законом о безбедности, постоје околности које могу да угрозе безбедност и здравље запосленог. ● Радна околина је простор у којем се обавља рад и који укључује радна места, радне услове, радне поступке и односе у процесу рада. Са становишта безбедности запосленог на новом радном месту, прва је обавеза послодавца да запосленог детаљно упозна са конкретним условима и ризицима на том радном месту, што треба темељно урадити јер запослени долази са радног места на ком није постојао ризик обављања послова према интерном акту послодавца. Друга битна обавеза коју послодавац има према овом запосленом јесте његово оспособљавање за примену интерно прописаних мера безбедности и здравља на раду. То значи да послодавац мора да оспособи запосленог за безбедан и здрав рад. Послодавац је дужан да изврши оспособљавање запосленог за безбедан и здрав рад приликом премештаја запосленог на радно место са повећаним ризиком. У том поступку послодавац је дужан да запосленог упозна са свим врстама ризика на пословима на које га одређује и са конкретним мерама за безбедност и здравље на раду, у складу са актом о процени ризика. Ово оспособљавање:

1) послодавац обезбеђује у току радног времена, а трошкови оспособљавања не могу бити на терет запосленог; 2) мора да буде прилагођено специфичностима радног места на које се запослени премешта; 3) обавља се теоријски и практично, у складу са програмом оспособљавања за безбедан и здрав рад који доноси послодавац, уз истовремене провере практичне оспособљености запосленог за безбедан и здрав рад на радном месту. Осим тога, послодавац мора да обезбеди овом запосленом и: ● средства за рад, односно средства и опрему за личну заштиту на раду, на којима су примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду, као и да обезбеди контролу њихове употребе у складу са наменом; ● одржавање средстава за рад и средстава и опреме за личну заштиту на раду у исправном стању; ● мере заштите од пожара, спасавање и евакуацију, у складу са посебним законом. Осим ових активности на непосредном радном месту, послодавац овог запосленог је дужан да упозори на опасна места или на штетности по здравље које се јављају у технолошком процесу у радној околини, односно на мере безбедности које мора да примени, као и да га усмери на безбедне зоне за кретање. Коначно, запосленог треба упознати и са осталим одредбама Закона о безбедности које прописују права и обавезе запослених, јер осим обавеза послодавца, мере безбедности ће се ефикасно спроводити и ако сам запослени има у виду своја права и обавезе (у делу IV Закона о безбедности – ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ЗАПОСЛЕНИХ, чл. од 32. до 36). Као што се види, „упућивање” запосленог на радно место са повећаним ризиком зах тева од послодавца да, сходно прописима о безбедности и здрављу на раду, спроведе посебне и додатне мере према таквом запосленом који се код послодавца први пут сусреће са посебним условима на радном месту и радној околини. Можемо дати и једну оцену на основу одредби наведена два закона. У пракси се

често дешава да послодавци „радно место са повећаним ризиком” поистовећују са „пословима са повећаним ризиком”, без обзира на то што Закон о раду уопште не познаје термин „радно место”, а Закон о безбедности и здрављу на раду уопште не познаје термин „послови са повећаним ризиком”, већ јасно дефинише „радно место са повећаним ризиком”, које се утврђује спровођењем поступка процене ризика и доношењем акта о процени ризика, а на коме запослени обавља послове утврђене уговором о раду. Очигледно је да то поистовећивање, узроковано, поред осталог, и недоследним ставом ова два закона, у пракси ствара много проблема и недоумица.

23 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Према члану 38. став 2. Закона, запослени може да ради на пословима са повећаним ризиком само на основу претходно утврђене здравствене способности за рад на тим пословима од стране надлежног здравственог органа, у складу са Законом. Слично је утврдио и члан 43. Закона о безбедности, који је прописао обавезу послодавца да запосленом на радном месту са повећаним ризиком пре почетка рада обезбеди претходни лекарски преглед. Ово се управо односи на запосленог који се премешта на посао са повећаним ризиком – тај премештај се не може извршити пре него што запослени не донесе резултате са претходног лекарског прегледа. Практично, може бити преурањено и писање анекса уговора о раду у вези са премештајем ако запослени донесе резултате са лекарског прегледа који му онемогућавају да ради на новом радном месту. Наравно да у таквом случају запослени не може бити „крив” за неуспех премештаја, нити може сносити последице за то. Свакако да неиспуњавање посебних здравствених услова за рад на радном месту са повећаним ризиком не може бити разлог за отказ уговора о раду. Практично, када се ова законска обавеза претходног лекарског прегледа има у виду, за послодавца је погодније да најпре пошаље одређене запослене на претходни лекарски преглед, па да тек онда установи ко има здравствене способности за

РАДНО ПРАВО

Претходни лекарски преглед запосленог

радно место са повећаним ризиком које треба да попуни. Претходни лекарски прегледи запослених на радним местима са повећаним ризиком врше се на начин, по поступку и у роковима утврђеним прописима о безбедности и здрављу на раду, које споразумно прописују министар надлежан за рад и министар надлежан за здравље. На основу овог законског овлашћења из члана 43. став 2. Закона о безбедности и здрављу на раду, Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министар здравља донели су Правилник о претходним и периодичним лекарским прегледима запослених на радним местима са повећаним ризиком („Сл. гласник РС”, бр. 120/2007 и 93/2008 – у даљем тексту: Правилник). Правилником се утврђује начин, поступак и рокови вршења претходног лекарског прегледа лица које послодавац ангажује за рад на радном месту са повећаним ризиком (у даљем тексту: запослени). Претходне лекарске прегледе врши служба медицине рада. У поступку вршења претходног лекарског прегледа служба медицине рада користи податке из акта послодавца о процени ризика – о факторима ризика на радном месту са повећаним ризиком и о посебним здравственим условима које морају испуњавати запослени. То значи да послодавац приликом упућивања запосленог на претходни преглед доставља служби медицине рада свој интерни акт о процени ризика на конкретном радном месту, али и у радној средини, и мере које је утврдио за њихово отклањање. Акт о процени ризика заснива се на утврђивању могућих врста опасности и штетности на радном месту у радној околини, на основу којих се врши процена ризика од настанка повреда и оштећења здравља запосленог, што служба медицине рада треба да има у виду приликом прегледа и давања мишљења. Према члану 2. Правилника, претходни лекарски преглед врши се ради утврђивања и оцењивања посебних здравствених услова, односно способности запосленог за рад на радном месту са повећаним ризиком или за употребу односно руковање одређеном опремом за рад – у односу на факторе ризика утврђене актом о процени ризика код

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

послодавца. Претходни лекарски преглед обухвата специфичне прегледе и/или испитивања у зависности од утврђених штетности и опасности, односно посебних здравствених услова за обављање одређених послова на радном месту, у складу са актом послодавца о процени ризика. Претходни лекарски преглед запосленог у овом случају врши се пре премештаја запосленог на радно место са повећаним ризиком. Претходни лекарски преглед запосленог обухвата: 1) општи преглед – без обзира на врсту ризика и здравствене услове на радном месту са повећаним ризиком; 2) специфични преглед – зависно од ризика и здравствених услова које мора испуњавати запослени на том радном месту. Општи и специфични преглед чине елементи претходних лекарских прегледа запосленог, који су одштампани у прилогу I и II Правилника и чине његов саставни део. Општи и специфични преглед запосленог који је изложен јонизујућем зрачењу, врши се на начин, по поступку и у роковима утврђеним посебним прописом. Ако служба медицине рада у поступку оцењивања посебних здравствених услова запосленог утврди да је за оцењивање неопходна претходна медицинска документација, може је захтевати од изабраног лекара запосленог. Изабрани лекар запосленог дужан је да у року три дана од добијања захтева тражену медицинску документацију достави служби медицине рада, а служба медицине рада дужна је да примљену документацију врати изабраном лекару запосленог наредног дана од дана њеног пријема. Служба медицине рада у поступку вршења претходног лекарског прегледа (у даљем тексту: лекарски преглед) може да користи већ постојеће лабораторијске резултате који у моменту вршења прегледа нису старији од месец дана. Ако послодавац ангажује другу службу медицине рада, та служба може да у року од осам дана од дана ангажовања поднесе захтев служби медицине рада која је била раније ангажована, да јој достави оригиналну медицинску документацију о извршеним лекарским прегледима запослених. Раније ангажована служба медицине рада дужна је

да новоангажованој служби медицине рада тражену документацију достави у року од 30 дана од дана пријема захтева, као и да сачува фотокопије медицинске документације коју достави. При упућивању запосленог на лекарски преглед послодавац попуњава Упут за претходни лекарски преглед – Образац 1, у два примерка, при чему један примерак доставља служби медицине рада, а други примерак задржава за своје потребе. Извештај о извршеном претходном лекарском прегледу запосленог – Образац 3 (који је саставни део Правилника) попуњава служба медицине рада у три примерка, од којих послодавцу и запосленом (који свој примерак доставља изабраном лекару) доставља по један примерак, а један задржава за своје потребе – најкасније у року од 15 дана од дана извршеног претходног лекарског прегледа. Извештај о извршеном претходном лекарском прегледу садржи оцену: 1) да је запослени здравствено способан, односно 2) да запослени није здравствено способан за рад на радном месту са повећаним ризиком или за употребу – руковање одређеном опремом за рад. Када служба медицине рада у поступку претходног лекарског прегледа утврди поремећај здравственог стања запосленог, о томе без одлагања обавештава запосленог и његовог изабраног лекара. Према томе, послодавац мора да упути запосленог на претходни лекарски преглед пре распоређивања на радно место са повећаним ризиком, а од резултата тог прегледа зависи да ли ће до премештаја заиста и доћи. При томе: 1) ако у извештају стоји да је запослени здравствено способан, послодавац му може понудити анекс уговора о раду и по пристанку запосленог започети припрему и обучавање за послове на новом радном месту, са посебним нагласком на упознавање са мерама и околностима у вези са факторима повећаног ризика на радном месту; 2) ако у извештају стоји да запослени није здравствено способан за послове које му нуди послодавац, запослени може остати на

Као што је наведено, према члану 171. став 1. тачка 1) Закона, послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (у даљем тексту: анекс уговора) ради премештаја на други одговарајући посао због потреба процеса и организације рада. Истовремено, према члану 179. став 5. тачка 2) Закона, запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца, и то ако одбије закључење анекса уговора, у смислу члана 171. став 1. тач. 1) Закона. У нашем случају та могућност постоји само за запосленог коме у извештају по претходном лекарском прегледу стоји да је здравствено способан. Ако тај запослени после лекарског прегледа на коме је проглашен способним за рад на понуђеном радном месту са повећаним ризиком, одбије да закључи

25 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Могућност престанка радног односа

анекс уговора о раду, послодавац може донети решење о отказу уговора о раду. При томе, сходно члану 172. Закона: 1) ако запослени потпише анекс уговора у остављеном року, задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог анекса; 2) запослени који одбије понуду анекса уговора у остављеном року, задржава право да у судском поступку поводом отказа уговора о раду због одбијања закључења анекса уговора о раду, оспорава законитост анекса уговора; 3) сматра се да је запослени одбио понуду анекса уговора ако не потпише анекс уговора у року који не може бити краћи од осам радних дана. Могућа је и друга ситуација: Ако је за радом запосленог престала потреба на његовом радном месту, а он није добио позитиван претходни лекарски извештај у вези са радом на радном месту са повећаним ризиком које му је послодавац понудио, овом запосленом ће престати радни однос пошто је услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла. Практично, у овом случају послодавац је покушао да, у складу са чланом 155. Закона и програмом решавања вишка запослених, примени мере за запошљавање, па, између осталог, и меру премештаја на друге послове. Поставља се и питање како поступити ако запослени одбије да се подвргне претходном лекарском прегледу. Према члану 32. став 3. Закона о безбедности, запослени који ради на радном месту са повећаним ризиком, има право и обавезу да обави лекарски преглед на који га упућује послодавац. По овом питању могла би се применити одредба члана 179. став 3. тачка 7) Закона, у којој се каже да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, и то ако запослени који ради на пословима са повећаним ризиком на којима је као посебан услов за рад утврђена посебна здравствена способност, одбије да буде подвргнут оцени здравствене способности. У овом случају, сходно члану 180. Закона, послодавац је дужан да пре отказа уговора о

РАДНО ПРАВО

свом досадашњем радном месту, односно може бити премештен на друго радно место које одговара његовом здравственом стању. Уз то, важно је рећи и да ће се, у складу са чланом 69. Закона о безбедности, новчаном казном од 800.000 до 1.000.000 динара казнити за прекршај послодавац са својством правног лица (тачка 28) ако запосленом на радном месту са повећаним ризиком не обе збеди претходни лекарски преглед. За исти прекршај ће се новчаном казном од 400.000 до 500.000 динара казнити послодавац који је приватни предузетник, а новчаном казном од 40.000 до 50.000 динара директор, односно друго одговорно лице код послодавца. Треба још додати да када послодавац запосленима на свој терет обезбеђује средства и врши плаћање директно на рачун здравствене установе за претходне и периодичне лекарске прегледе за запослене који обављају послове са повећаним ризиком (сагласно одредби члана 38. Закона о раду и одредбама Закона о безбедности и здрављу на раду), ти издаци послодавца не представљају давање запосленима од стране послодавца и као такви не подлежу опорезивању порезом на доходак грађана на зараду нити доприносе за обавезно социјално осигурање.

раду писаним путем упозори запосленог на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање осам дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. У овом упозорењу послодавац је дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

РАДНО ПРАВО

Остале напомене:

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

1) Наглашавамо да послодавац не може запосленом да понуди анекс уговора о раду ради премештаја на друге послове чак и на основу позитивног извештаја надлежног здравственог органа, ако ти послови нису одговарајући у погледу врсте и степена стручне спреме које запослени има или ако актом о систематизацији и организацији послова нису предвиђени послови који одговарају здравственим способностима запосленог, а које би послодавац анексом уговора о раду могао да понуди запосленом. У складу са Законом послодавац може да запосленог прогласи вишком, као и да му, у смислу члана 179. став 5. тачка 1) Закона, откаже уговор о раду уз исплату отпремнине, у складу са чл. 158. и 159. Закона. 2) По питању зараде указујемо на то да запосленом припада зарада која је утврђена за послове на које је запослени распоређен. Наиме, према члану 104. став 1. Закона, запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а према члану 105. став 1. овог закона, зарада се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду и других примања утврђених овом одредбом. Дакле, запослени у току рада може да буде распоређен на свако радно место које одговара његовој стручној спреми и радним способностима, па и на радно место са повећаним ризиком, а зарада му се утврђује и исплаћује за послове које обавља на радном месту на којем је распоређен, у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, односно анексом уговора о раду, за то радно место. У конкретној ситуацији, за запосленог који се распоређује на друге послове са повећаним

ризиком у оквиру своје стручне спреме, али за које је зарада мања од зараде на радном месту на којем је претходно радио, не постоји законска обавеза послодавца да му исплаћује разлику зараде до висине зараде на претходном радном месту. Изузетно, ако послодавац нема одговарајуће лакше радно место на које би могао да премести запосленог у оквиру његове стручне спреме, може том запосленом да понуди премештај на радно место са повећаним ризиком, али са нижом стручном спремом од стручне спреме запосленог, с тим да овакав премештај може да се изврши само уз писмени пристанак запосленог. У том случају се и зарада утврђује и исплаћује према радном месту на које је запослени распоређен. 3) Запослени који је премештен на радно место са повећаним ризиком, „прошао” је претходни лекарски преглед. Међутим, сходно члану 43. Закона о безбедности и здрављу на раду, послодавац је дужан да запосленом на радном месту са повећаним ризиком, поред претходног лекарског прегледа, обезбеди и периодични лекарски преглед у току рада. Ако се у поступку периодичног лекарског прегледа утврди да запослени не испуњава посебне здравствене услове за обављање послова на радном месту са повећаним ризиком, послодавац је дужан да га премести на друго радно место које одговара његовим здравственим способностима. Неиспуњавање посебних здравствених услова за рад на радном месту са повећаним ризиком не може бити разлог за отказ уговора о раду. 4) Сходно члану 155. Закона, послодавац је дужан да пре отказа запосленом који је утврђен као вишак, испита могућност примене мера за запошљавање тог запосленог. Често се у пракси указује могућност премештаја на друге послове са повећаним ризиком, на пример премештај запосленог са посла у канцеларији на посао у производном погону. Према томе, послодавац може запосленом да понуди анекс уговора о раду ако је запосленом који је вишак обезбедио премештај на друге послове. Овде не постоји законска заштита запосленог од премештаја на послове за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду,

који је проглашен вишком. То је и став судске праксе. „Не постоји основ да се запослени огласи вишком када постоји могућност да се он премести на друге одговарајуће послове”, каже се у Пресуди Апелационог суда у Београду, Гж1. 1769/2012(2) од 16. 5. 2012. године. У образложењу стоји следеће: „Правилан је закључак из ожалбене пресуде да у време када је тужиоцу отказан уговор о раду код туженог није престала потреба за извршиоцем у набавној служби на радном месту транспортног радника и да у тој ситуацији тужени није могао отказати тужиоцу уговор о раду, а ангажовати два радника из одељења експедиције на радно место транспортног радника, иако ти запослени нису били обучени за обављање послова на том радном месту, за разлику од тужиоца.” Коментар припремила Редакција

РАДНО ПРАВО

као што је то случај приликом „трајног” или „привременог” премештаја на друго радно место, што је и логично, јер овде је у питању решавање радног и егзистенцијалног статуса таквог запосленог. Према томе, уколико за то постоји могућност, послодавац има право да уместо престанка радног односа и исплате отпремнине, запосленом који је утврђен као вишак понуди премештај на друге послове, па и на послове са повећаним ризиком. Без обзира на то што се наведеном запосленом, као вишку, нуди обављање послова са нижом стручном спремом, Закон такву могућност допушта, а на запосленом је да одлучи да ли ће понуду прихватити или не. Тек ако такву понуду не прихвати, запосленом може бити отказан уговор о раду. Рекли смо да је обавеза послодавца да испита све могућности запослења оног запосленог

БИЛТЕН СЛУЖБЕНИХ МИШЉЕЊА Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Компанија Инг-Про доо Београд као овлашћени издавач, у сарадњи с Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, објављује Билтен службених мишљења. Билтен садржи званична мишљења Министарства и ауторске текстове стручних лица из Министарства у вези са радноправном регулативом. Издање је намењено привредним друштвима, јавном сектору, удружењима послодаваца, синдикатима, привредним коморама, образовним институцијама, адвокатима и свима другима који примењују радно право. Билтен излази четири пута годишње (укупно четири броја годишње – један број квартално). За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Јединствено издање на нашем тржишту!

(Не)дозвољеност уговарања лавовских клаузула

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Аутор се у тексту бави питањем забрањености „лавовских клаузула” приликом оснивања друштава са ограниченом одговорношћу и ортачких друштава, у законодавству и судској пракси.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Владимир Саичић, дипл. правник

риликом оснивања привредних друштава, независно од њихове правне форме, поставља се питање обавезе уношења улога у друштво, као и питање права и обавеза оснивача, односно чланова привредног друштва у односу на унети улог. Једно од најзначајних права, које представља крајњи, лукративни циљ оснивања привредних друштава, јесте право на исплату добити, које је узрочно-последично повезано са унетим, односно уплаћеним улогом у привредно друштво. У вези са овим, кроз историју права постављало се питање могућности уговарања ортаклука међу уговарачима или у новије време међу члановима привредних друштава – питање нeједнаке расподеле добити, односно неједнаког покрића губитака у односу на унети капитал. Ово се посебно односи на тзв. „лавовске ортаклуке”, односно „лавовске клаузуле”. „Лавовским клаузулама” се у правној теорији сматрају: обавеза подмиривања губитака без права на учешће у добити; право на учешће у добити без обавезе подмиривања губитака; несразмерна расподела добити и несразмерно покриће губитака у односу на унете уделе; као и означавање одређеног износа, односно процента исплате дивиденди у фиксном износу, без обзира на резултате пословања.

Питање (не)дозвољености лавовских клаузула постављало се и поставља се од римског права до данас. У класичном римском праву било је дозвољено да положај ортака буде неједнак у погледу поделе добити и губитака, као и да поједини ортаци буду искључени из поделе губитака. Оно што није било дозвољено је да један ортак искључиво сноси штету, а да буде искључен из поделе добити, при чему је ово неправично решење било познато као „лављи ортаклук”. Дакле, није се могао уговорити ортаклук у којем неко сноси искључиво корист, а неко искључиво штету, што је и данас неспорно. У правној теорији преовлађује мишљење о забрањености „лавовских клаузула” које су, по овим схватањима, у супротности са начелом савесности и поштења, начелом једнаке вредности давања, а доводе се и у везу са институтом прекомерног оштећења. Међутим, док је ово неспорно за случај уговарања по ком један уговарач сноси искључиво штету, а други искључиво корист, у неким другим случајевима и у законодавству и у пракси постоје дилеме. С друге стране, као што ће се видети у даљем тексту, наше законодавство се позитивно одређује према уговарању несразмерне исплате добити у односу на улог, те дилеме не постоје што се домаћег законодавства тиче. Међутим, с обзиром да неједнако учешће у добити и губицима може имати различите облике, а да су и у упоредном законодавству и код нас дозвољена одступања од строге сразмере у висини удела, с једне, и расподеле добити и губитака, с друге стране, поставља

29 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

неуређену ставку. Из наведеног је јасно да је овај Закон и код ортачких друштава допуштао непропорционалну расподелу добити и губитака, иако то у делу у ком се уређују ортачка друштва није експлицитно наведено. У члану 72. предметног закона овај закључак добија потврду зато што је истим прописано да се одредбе чл. од 59. до 71. овог закона примењују ако оснивачким актом или уговором ортака ортачког друштва није друкчије одређено. На исти начин предметним законом се уређују имовинска права чланова у друштву са ограниченом одговорношћу, па се у члану 116. наводи да су право гласа чланова друштва с ограниченом одговорношћу, као и имовинска права према друштву, укључујући и учешће у добити и расподели ликвидационог вишка, сразмерни уделима чланова у укупно уплаћеном основном капиталу друштва у време остваривања тих права, ако оснивачким актом није друкчије одређено. Дакле, и код друштава са ограниченом одговорношћу оставља се могућност да оснивачи своје односе у погледу учешћа у добити регулишу на другачији начин од оног који је прописан Законом. Тренутно важећи Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – други закон и 5/2015) исто прописује да ортаци у друштво уносе улоге једнаке вредности, ако уговором о оснивању није другачије одређено, а да стичу уделе у друштву сразмерне својим улозима у друштво, такође ако уговором о оснивању није другачије одређено. У погледу друштва са ограниченом одговорношћу овај закон прописује да се оснивачким актом може одредити да се исплата добити не врши у сразмери са уделом чланова у основном капиталу друштва. Дакле, што се тиче неједнаке расподеле добити, решења важећег закона не разликују се од решења претходног, с тим што се могућност неједнаке расподеле добити експлицитно наводи. Такође, актуелни закон, за разлику од претходног, не помиње расподелу губитака у ортачком друштву. Што се расподеле губитака у ортачком друштву тиче, важно је напоменути да су ортаци неограничено солидарно одговорни

ПРИВРЕДНО ПРАВО

се питање где је граница дозвољености и забрањености уговарања неједнаке, односно непропорционалне расподеле добити односно губитака, а посебно стога што нпр. наш актуелни Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – други закон и 5/2015), као ни претходни Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004), ову границу није јасно поставио. Различита законодавства су предвиђала и предвиђају различита решења у погледу учешћа у добити приликом удруживања ради стицања исте, а и српско законодавство је ово питање третирало на различит начин у законској регулативи. Српски грађански законик је прописивао да се добитак дели по мери улога, односно у складу са улогом. Трговачки закон за Краљевину Југославију допуштао је могућност да неки од ортака учествује у добити, а не и у покрићу губитака, али само у случају да се улог датог уговарача састоји у раду, односно у услугама. Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004) најпре је пропописао начело (принцип) слободе уговарања у ортачком (сходно томе и командитном) друштву, као и у друштву са ограниченом одговорношћу, тј прописао је да чланови ових друштава своје међусобне односе у друштву, као и односе са друштвом уређују слободно, ако самим предметним законом није друкчије уређено. Међутим, када је о ортачким друштвима реч, овај закон прописује да се добит ортачког друштва, као и губитак, расподељује ортацима на једнаке делове, а ако оснивачки акт ортачког друштва садржи одредбу којом се одређује само удео у добити или само удео у губитку, сматра се да се она односи и на добит и на губитак (чл. 71, став 2, 3. и 5). Из формулације самог члана не произлази ништавост одредбе о могућности другачијег, тј. непропорционалног уређења поделе добити, односно сношења губитака, зато што је предвиђено да оснивачки акт ортачког друштва може да садржи одредбу о расподели добити односно губитака, с тим што се наводи да ће се уређење једне од те две ставке сходно примењивати и на другу

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

целокупном својом имовином за обавезе друштва, те да ако уговор о оснивању друштва или други уговор између ортака садржи одредбу о ограничењу одговорности ортака према трећим лицима, та одредба нема правно дејство. Овакво решење је присутно и у тренутно важећем и у претходном закону. Дакле, одредба о расподели губитака у оснивачком акту ортачког друштва јесте одредба која важи inter partes – само између ортака, и њено дејство се не протеже на трећа лица. Дакле, из наведеног се види да је уговарање расподеле добити слободно, као и да у Закону нису прописане никакве границе слободе уговарања. Једноставно, Закон је уговарачима оставио могућност да своје односе слободно уреде и другачије него што је прописано диспозитивним законским нормама. Дакле, осим случаја да један уговарач сноси само штету, а други само корист, што је ситуација која је тешко замислива, више теоријска и, наравно, дубоко противна начелу савесности и поштења, стиче се утисак да су све остале варијанте расподеле добити дозвољене. Ово се односи и на случај да се уговори да један члан – оснивач друштва – учествује само у расподели добити, а не и губитака. Пошто видимо да је у нашем законодавству (тј. законодавству Краљевине Југославије) већ постојало слично решење, нема разлога да се оваква одредба сматра ништавом с аспекта начела савесности и поштења и начела једнаке вредности давања. Још једно питање у вези са „лавовским клаузулама” је питање гарантоване добити, тј. да ли се уговором о оснивању може уговорити исплата добити у унапред утврђеном новчаном износу неком од уговарача. У судској пракси Привредног апелационог суда постоје недоумице у вези са дозволом за уговарање исплате добити у унапред утврђеном новчаном износу приликом закључења уговора о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу. С обзиром на то да се чланом 183. Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – други закон и 5/2015) предвиђа да се на исплату добити члановима

друштва са ограниченом одговорношћу сходно примењују одредбе овог закона о исплати дивиденде и међудивиденде акционарима, а да се чланом 253. истог закона дефинише да је преференцијална акција она акција која имаоцу даје једно или више повлашћених права утврђених статутом и одлуком о издавању, као што је право на дивиденду у унапред утврђеном новчаном износу или у проценту од њене номиналне вредности – могао би се извести закључак да важећи закон и код друштава са ограниченом одговорношћу дозвољава уговарање гарантоване добити за неког од оснивача друштва, тј. за неког од уговарача из уговора о оснивању. Дакле, уколико је прописано да се законско регулисање расподеле добити у акционарским друштвима сходно примењује и на друштва са ограниченом одговорношћу, а да ималац преференцијалних акција може имати право на дивиденду у унапред утврђеном новчаном износу, као логичан се намеће закључак да и члан – оснивач друштва са ограниченом одговорношћу може имати право на добит у унапред утврђеном новчаном износу. Судска пракса Привредног апелационог суда различито се одређује по овом питању. У судској пракси је забележен случај да су два члана – оснивачи друштва са ограниченом одговорношћу – уговорила да се добит друштва распоређује члановима друштва сразмерно вредности њихових удела у основном капиталу друштва, а да у случају да добит друштва буде мања од утврђеног новчаног износа, једном уговарачу свакако има да се исплати гарантовани износ, док у случају да добит буде мања и од гарантованог износа који се има исплатити привилегованом уговарачу, гарантовани износ привилегованом уговарачу има да исплати други уговарач из сопствених средстава. Одлучујући о ништавости ових одредби уговора о оснивању, Привредни апелациони суд је нашао да су исте ништаве. Суд је пошао од одредби члана 132. „старог” Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004) који је био на снази у време закључења предметног уговора, а који каже да се исплата добити може оснивачким

31 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004) о томе не изјашњава, као што се не изјашњава ни о потраживању привилегованог члана привредног друштва према другом члану, за износ који одговара разлици између гарантоване добити и укупне остварене добити друштва. По мишљењу аутора овог текста, Привредни апелациони суд се у овом случају повео за правном теоријом која, у формалном смислу, не представља извор права, те је донео закључак о забрањености „лавовских клаузула” (што је такође термин који се среће у теорији а не у законодавству) без ваљане аргументације. Дакле, што се „лавовских клаузула” тиче, неспорно је да је дозвољено да се исплата добити не врши у сразмери са уделом чланова у основном капиталу друштва. Такође је неспорно да није дозвољено да један члан друштва има само обавезу подмиривања губитака, без права на учешће у добити. Међутим, наше законодавство не даје одговор на питање колика се несразмера између удела у основном капиталу и учешћа у добити може толерисати. Такође, у нашем законодавству нема одговора ни на питање да ли један члан друштва са ограниченом одговорношћу може имати право на учешће у добити, без обавезе подмиривања губитака. Што се уговарања гарантоване добити у друштву са ограниченом одговорношћу и ортачким друштвима тиче, видели смо да је Привредни апелациони суд у једној пресуди заузео став о недозвољености оваквих одредби у уговорима (примењујући одредбе „старог” закона), док у другој одлуци није одредио ништавост истих одредби, иако је на ништавост био дужан да пази по службеној дужности. Стиче се утисак да би питање „лавовских” клаузула у законодавству требало детаљније регулисати, тј. јасно определити случајеве и границе њихове дозвољености или забрањености. Притом би требало поћи од начела слободе уговарања и, осим у случајевима очигледне несавесности и непоштења уговарача, требало би дозволити различите варијанте поделе добити, јер су и различити услови и околности под којима се привредна друштва оснивају.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

актом другачије одредити него што је Закон прописао. Међутим, Привредни апелациони суд закључује да, без обзира на то што је предвиђена могућност различите исплате добити, несразмерно у односу на вредност улога у основном капиталу, није предвиђена могућност да један члан гарантује и исплати другом члану уговором одређени новчани износ, ако се предвиђена добит не оствари. У образложењу пресуде којом је одлучивано о ништавости, суд наводи да из основних начела и смисла Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004) произлази недозвољеност такозваних „лавовских клаузула”, тако да није дозвољено учешће само у добити а не и у губитку, као и што није дозвољено ни уговарање фиксног означења по коме ће се обрачунавати дивиденде независно од добити. Суд наводи да се такве клаузуле сматрају ништавим. Међутим, Привредни апелациони суд у другом судском предмету (парница по тужби за исплату гарантоване добити), а поводом истог уговора о оснивању чије су одредбе касније проглашене ништавим, није нашао да су спорне одредбе о исплати гарантоване добити ништаве. У овом предмету суд није нашао ни да су ништаве одредбе о исплати износа разлике између укупне добити и гарантоване добити, а од стране другог уговарача на рачун привилегованог уговарача и то из сопствене имовине. Привредни апелациони суд је у овом другом случају био дужан да на ништавост пази по службеној дужности, без обзира на то што утврђење ништавости у тој парници није било предмет спора између парничних странака, међутим, као што је наведено, суд није утврдио ништавост. Став Привредног апелационог суда да није дозвољено уговарање фиксног означења по коме ће се обрачунавати дивиденде независно од добити – није утемељен на закону. Пре свега, што се тренутно важећег закона тиче, а сходном применом одредби о преференцијалним акцијама на уређивање односа међу члановима друштва са ограниченом одговорношћу, може се извести закључак да је уговарање гарантоване добити дозвољено, док се „стари” Закон о привредним

Обавеза плаћања судске таксе у пракси привредних судова

ПРИВРЕДНО ПРАВО

У наставку су дати примери нове судске праксе привредних судова који се односе на обавезу плаћања судских такси.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Таксене обавезе су ослобођена лица у парници поводом исплате минималне зараде, па и у случају када се минимална зарада потражује као накнада штете због неисплаћене минималне зараде.

Из образложења: Одредбом члана 9. став 1. Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) прописано је да су плаћања судске таксе ослобођени Република Србија, државни органи и посебне организације, органи аутономне покрајне и органи јединице локалне самоуправе, организације Црвеног крста, као и издржавана лица у поступцима у вези са законским издржавањем и лица која захтевају исплату минималне зараде. Таксене обавезе су ослобођена лица у парници поводом исплате минималне зараде, па и у случају када се минимална зарада потражује као накнада штете због неисплаћене минималне зараде и тражи утврђење потраживања у стечају по том основу. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 674/14 од 5. 6. 2017. године, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 3766/16 од 4. 7. 2017)

Таксе прописане Законом о судским таксама плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају

радње у судском поступку за које је овим законом утврђено плаћање таксе.

Из образложења: Одредбом члана 2. став 1. Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) прописано је да таксе прописане овим законoм плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку за које је овим законом утврђено плаћање таксе. Према ставу 2. истог члана, за поднеске и записнике који замењују поднеске, таксу је дужно да плати лице које је и подноси, односно лице на чији се захтев саставља записник. Према одредби члана 3. став 1. истог закона, обавеза плаћања таксе настаје за поднеске када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник – када је записник састављен. Имајући у виду напред наведене одредбе Закона о судским таксама, као и чињеницу да је таксени обвезник поднеском поднео ревизију, његова таксена обавеза је да плати таксу на изјављену ревизију, при чему је она настала када је поднесак којим је изјављена ревизија предат суду. Након наведеног суд је донео опомену за плаћање таксе коју је уредно доставио пуномоћнику таксеног обвезника, међутим, такса није плаћена у назначеном

(Решење о принудној наплати судске таксе Привредног суда у Пожаревцу, П. 281/13 од 7. 2. 2017. године, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1756/17 од 29. 3. 2017)

Из образложења: Одредбом члана 2. став 1. и 2. Закона о судским таксама („Сл. галсни РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – др. закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – др. закон, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) предвиђено је да таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку за које је овим законом утврђено плаћање таксе, те да је за поднеске и записнике који замењују поднеске, таксу дужно да плати лице које их подноси, односно лице на чији захтев се записник саставља. Одредбом члана 3. Закона о судским таксама прописано је да обавеза плаћања таксе настаје за поднеске када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, за поднеске предате на записник – када је записник

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, ИИв. 26/16 од 17. 3. 2017. године, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 2240/17 од 12. 7. 2017)

Уколико странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој послати налог да плати таксу коју дугује у року од 8 дана од дана достављања налога и упозориће је на последице неплаћања таксе у року.

Из образложења: Одредбом члана 37. став 3. Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) прописано је ако странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој послати налог да плати таксу коју дугује у року од 8 дана од дана

33 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Када је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд ће решењем утврдити износ неплаћене таксе и износ казнене таксе, а решење ради извршења ће доставити банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату.

састављен, а за судске одлуке – када се објаве, а ако странка није приступила објављивању или ако одлука није јавно објављена – када се странци или њеном заступнику достави препис одлуке. У конкретној правној ствари неосновани су жалбени наводи туженог, као таксеног обвезника, да није дужан да плати таксу на приговор изјављен против решења о дозволи извршења, јер је судским поравнањем обавезан на накнаду трошкова које је тужилац имао током поступка. Наведено важи зато што је поравнањем тужени обавезан да плати трошкове извршног и парничног поступка које је тужилац имао у вези са предметним поступком, у смислу одредбе члана 153. Закона о парничном поступку, који прописује да је странка која у целини изгуби парницу, дужна да противној странци накнади трошкове, док је за туженог настала сопствена обавеза да плати судску таксу за радњу коју је предузео, а то је изјављивање приговора, и то на основу напред наведене одредбе члана 2. и 3. Закона о судским таксама. У моменту изјављивања приговора тужени је постао таксени обвезник за таксу на приговор на решење о извршењу, те је исту дужан да плати.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

року, због чега су се стекли услови за доношењe решења о принудној наплати судске таксе, те је првостепени суд, правилном применом члана 37, 40. и 41. Закона о судским таксама, донео побијано решење. Подношењем ревизије која је касније повучена, настала је, у складу са одредбом члана 3. став 1. тачка 1. Закона о судским таксама, таксена обавеза, те је повлачење без утицаја на обавезу плаћања таксе. Таксени обвезник је уредно примио опомену, али није поступио по њој у Законом прописаном року и року назначеном у опомени, те су се стекли услови за доношење решења о принудној наплати судске таксе.

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

достављања налога и упозориће је на последице не плаћања таксе у року. У конкретној правној ствари првостепени суд је дана 29. 5. 2015. године таксеном обвезнику доставио опомену за плаћање судске таксе на жалбу против пресуде у укупном износу од 27.788,00 динара. Таксени обвезник није платио таксу, па је првостепени суд донео решење о принудној наплати судске таксе. Одредбом члана 2. Закона о судским таксама предвиђено је да таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се у судском поступку предузимају радње за које је овим законом утврђено плаћање таксе. Према тарифном број 1, тачка 4. Таксене тарифе, за жалбу против пресуде или решења и за жалбу против решења у споровима због сметања поседа плаћа се такса из става 1. овог тарифног броја, а у поступку пред Привредним судом плаћа се такса из става 2. овог тарифног броја. Привредни апелациони суд наводи да је првостепени суд, у складу са цитираним одредбама Закона о судским таксама, правилно доставио таксеном обвезнику опомену за плаћање судске таксе на жалбу, а како таксени обвезник није платио исту у року прописаном Законом, одређена је принудна наплата таксе у износу од 14.788,00 динара, заједно са казненом таксом у износу од 7.394,00 динара и износом опомене од 780,00 динара, што укупно износи 22.962,00 динара. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 454/14 од 20. 7. 2016. године, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6253/16 од 25. 5. 2017)

Судска такса се не плаћа на одлуку другостепеног суда којом се првостепена одлука укида или жалба одбацује.

Из образложења: Према тарифном броју 2, тачка 10. Таксене тарифе Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015), за одлуке другостепеног суда по жалби на

првостепене одлуке, наведене у ставовима 1–8 овог тарифног броја, плаћа се такса као за првостепену одлуку, изузев ако се одлуком другостепеног суда жалба одбацује или ако се првостепена одлука укида, при чему се такса не плаћа. У конкретној правној ствари је одлуком другостепеног суда одбачена жалба таксеног обвезника КК „Б…ИН С” из Смедерева, изјављена против пресуде Привредног суда у Пожаревцу, те није било законског основа да се таксеном обвезнику доставља налог за плаћање таксе на другостепену одлуку, нити да се донесе таксено решење о принудној наплати судске таксе, те је из тих разлога другостепени суд укинуо таксено решење, без враћања на поновни поступак. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 454/14 од 20. 7. 2016. године, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6253/16 од 25. 5. 2017)

Када је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд ће решењем утврдити износ неплаћене таксе, износ казнене таксе, а решење ради извршења ће доставити банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату.

Из образложења: У конкретном случају је налогом за плаћање судске таксе, Ии. 105/16 од 12. 12. 2016. године, таксени обвезник, овде извршни дужник, позван да у року од 8 дана од пријема налога плати таксу на другостепену одлуку по жалби у укупном износу од 6.025,00 динара, под претњом последица пропуштања. Уколико не поступи по овом налогу, приступиће се принудној наплати, и то како редовне, тако и казнене таксе у износу од 50% од редовне таксе. Пуномоћник извршног дужника је примио налог за плаћање таксе дана 14. 12. 2016. године, што је утврђено увидом у приложену повратницу. Првостепени суд је донео побијано решење о принудној наплати судске таксе јер извршни дужник није поступио по налогу за плаћање таксе и није доставио доказ о уплаћеној такси.

Ако странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој послати налог да плати таксу коју дугује у року од осам дана од дана доставе налога и упозориће је на последице неплаћања таксе у року.

Из образложења: Првостепени суд је издао налог за плаћање судске таксе на жалбу против пресуде, као и таксе на другостепену одлуку по жалби, којим је позвао тужиоца, као таксеног обвезника, да плати таксу у року од 8 дана од дана пријема овог налога. Пуномоћник тужиоца је примио поменути налог, али тужилац по истом није поступио, те је суд донео побијано решење о принудној наплати судске таксе од 8. 2. 2017. године, применом одредби члана 40. став 6. и члана 40. став 4. Закона о судским таксама.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 291/16 од 8. 2. 2017. године, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1195/17 од 1. 3. 2017)

35 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 105/16 од 1. 2. 2017. године, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 247/17 од 23. 2. 2017)

Одредбом члана 37. став 3. Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014, 106/2015) прописано је да ако странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој послати налог да плати таксу коју дугује у року од осам дана од дана доставе налога и упозориће је на последице неплаћања таксе у року. Одредбом члана 41. Закона о судским таксама прописано је да када је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд ће решењем утврдити износ неплаћене таксе и износ казнене таксе, а решење ради извршења ће доставити банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату, при чему се против наведеног решења може изјавити жалба у року од 8 дана од дана пријема, која притом не задржава наплату таксе. Сходно напред наведеним законским одредбама и стању у списима предмета на основу кога произлази да је пуномоћник тужиоца, као таксеног обвезника, уредно примио налог за плаћање таксе на жалбу против првостепене пресуде и таксе на другостепену одлуку, што се види и из уредно потписане повратнице која се налази у списима предмета. Правилно је првостепени суд донео решење о принудној наплати судске таксе јер тужилац није извршио добровољно плаћање таксе, а све у складу са одредбом члана 41. Закона о судским таксама. Неосновани су жалбени наводи тужиоца да првостепени суд није надлежан за таксу на другостепену одлуку, већ да је то наводно био у обавези другостепени суд који о томе није одлучио. Другостепени суд је својом Одлуком Пж. 6118/16 од 14. 12. 2016. године, одлучио о трошковима тужиоца и преиначио првостепену пресуду, а из списа предмета се не види да је тужилац поднео предлог за допуну решења о трошковима другостепеног поступка, те је, сходно одредби члана 401. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку, и одлучено као у изреци другостепеног решења.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Одредбом члана 41. Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014, 106/2015) прописано је да када је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд ће решењем утврдити износ неплаћене таксе, износ казнене таксе, а решење ради извршења ће доставити банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату. У конкретном случају извршни дужник је позван да плати таксу на другостепену одлуку по жалби, налогом за плаћање судске таксе, по ком извршни дужник није поступио, односно није доставио доказ да је дуговану таксу платио. Из тог разлога је правилно првостепени суд поступио када је донео побијано решење о принудној наплати судске таксе, у смислу цитиране одредбе Закона о судским таксама, имајући у виду да судска такса није плаћена од стране таксеног обвезника.

Принудна наплата судских такси

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Аутор у тексту наводи и анализира судску праксу домаћих судова која се односи на наплату судских такси.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Снежана Марјановић, судија Првог основног суда у Београду, заменик руководиоца Одељења судске праксе у грађанској материји

Закон о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – др. закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – др. закон, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) изменом из 2015. године је предвидео нов начин принудне наплате судске таксе када је у питању физичко лице као таксени обвезник. Обавеза плаћања таксе наступа у тренутку предузимања радње. Странку која присуствује судској радњи или предаје поднесак за који је дужна да плати таксу, а не плати је одмах, суд упозорава да је дужна да таксу плати у року од осам дана и упозорава је на последице неплаћања таксе. Странци која не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу или која поштом предаје поднесак за који је дужна да плати таксу, суд шаље налог да плати таксу коју дугује у року од осам дана од дана доставе налога и упозорава је на последице неплаћања таксе у року. У спису се констатује ово поступање суда штампањем и лепљењем примерка налога односно опомене. Према члану 37. Закона о судским таксама, таксена обавеза је утврђена достављањем упозорења странци. Та обавеза настаје на основу Закона, али је неопходно да суд упозори странку или да јој достави налог којим констатује висину таксене обавезе. У пракси судови након доставе налога, уколико се не изврши уплата, достављају странци и опомену за коју наплаћују таксу у износу од 380,00 динара.

Уколико странка у поступку има пуномоћника, налог односно опомена за плаћање таксе доставља се њеном пуномоћнику. Из образложења: Неосновани су наводи жалбе да таксеном обвезнику није достављено упозорење или опомена за плаћање судских такси, будући да из списа предмета произлази да су пуномоћнику таксеног обвезника опомене за плаћање судске таксе достављене дана 19. 5. 2016. године, у складу са чланом 37. став 5. Закона о судским таксама. (Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 376/17 од 2. 3. 2017. године)

Правилно је поступио првостепени суд када је, у свему у складу са одредбом члана 37. став 5. Закона о судским таксама, и доставу опомене за плаћање таксе извршио пуномоћнику тужиоца, те у том смислу нису од утицаја наводи жалбе тужиоца да је суд био у обавези да опомену достави и тужиоцу лично, с обзиром на то да се, уколико странка има пуномоћника, опомена за плаћање таксе доставља пуномоћнику, уз обавезу саме странке да изврши плаћање износа по основу таксене обавезе. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 549/17 од 25. 5. 2017. године)

Ако физичко лице, као таксени обвезник, не плати таксу у року одређеном у члану 37. Закона о судским таксама, суд у наредних пет дана доноси решење о извршењу у коме обавезује таксеног обвезника да у року од пет дана од дана пријема решења плати дуговану таксу и казнену таксу од 50% од висине таксе и у коме не одређује средство и предмет извршења. Решење о извршењу доставља

(Решење Вишег трговинског суда у Београду, Пж. бр. 6604/02 од 13. 11. 2002. године)

Неосновани су жалбени наводи у којима таксени обвезник оспорава потраживање које се односи на наплату казнене таксе, тврдећи да казнена такса износи 50% од редовне таксе, те да је потраживање на име казнене таксе 1.360,00 динара, а не 3.800,00 динара, како је то навео првостепени суд, а ово из разлога што је чланом 40. ставом 5. Закона о судским таксама прописано да казнена такса из става 1. овог члана не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане таксеном тарифом. Таксеном тарифом, тарифним бр. 1, прописано је да се за тужбу и противтужбу поднету пред судом опште надлежности плаћа такса према вредности предмета спора, и то за вредност до 10.000,00 динара – 1.900,00 динара, а за износ преко 10.000,00 динара, односно до 100.000,00 динара – 1.900,00 динара увећано за 4% од вредности предмета спора. Из овога произлази да најнижа казнена такса не може бити нижа од 3.800,00 динара, а с обзиром на то да је најнижа такса 1.900,00 динара, неосновани су жалбени наводи који се односе на висину казнене таксе. (Решење Вишег суда у Београду, Гж број 12474/16 од 11. 1. 2017. године)

Постоје у пракси и другачија мишљења, али она немају упориште у закону. Из образложења: Делимично су основани жалбени наводи таксеног обвезника у погледу износа казнене таксе за таксу на жалбу и казнене таксе на другостепену одлуку, имајући у виду да казнена такса, у складу са одредбом члана 40. став 1. Закона о судским таксама, износи 50% од висине таксе, те како је у том делу првостепени суд погрешно применио материјално право, на шта овај суд пази по службеној дужности и на шта се указује и жалбеним наводима, то

37 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Из образложења: У поступку по жалби тужиоца, као таксеног обвезника, на решење првостепеног суда којим му је наложено плаћање казнене таксе увећане за износ од 50% у односу на износ редовне таксе, Виши трговински суд је утврдио да у списима нема доказа да је таксеном обвезнику – тужиоцу достављено решење о одређивању и наплати редовне таксе, те да се стога нису стекли законски услови за

одмеравање и обавезивање таксеног обвезника на плаћање казнене таксе која је за 50% увећани износ редовне судске таксе. Из наведених разлога укинуто је решење првостепеног суда.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

извршитељу, а у спису бележи да је решење достављено извршитељу (члан 40). Уз решење о извршењу суд прилаже и доказ о томе да је таксеном обвезнику достављен налог односно опомена за плаћање таксе. Извршитељ доставља решење о извршењу таксеном обвезнику. Редовни правни лек против решења о извршењу може да се изјави у року од осам дана од дана достављања решења, али не одлаже извршење решења. Поступак извршења спроводи се према закону којим се уређује извршење и обезбеђење. Извршитеља који спроводи извршење одређује председник суда тако што решење о извршењу доставља извршитељу чије се седиште налази на подручју суда који је донео решење о извршењу, а ако више извршитеља има седиште на подручју тог суда, решења о извршењу достављају се равномерно, према редоследу по коме су извршитељи уписани у именик извршитеља и заменика извршитеља. Кад је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд решењем утврђује износ неплаћене таксе и износ казнене таксе и доставља решење ради извршења банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату (члан 41). Против тог решења привредно друштво или друго правно лице може изјавити жалбу у року од осам дана од дана достављања решења. Жалба не задржава наплату таксе. Није дозвољена жалба ако је решење из става 1. овог члана донео Врховни касациони суд. Принудна наплата таксеном обвезнику није измењена и врши се на исти начин и после измена Закона из 2015. године. Казнена такса од 50% од висине таксе не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане Таксеном тарифом.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

је и у том делу преиначио побијано решење нашавши да је решење о извршењу наплате судске таксе правилно за износ од укупно 25.050,00 динара, и то за наплату судске таксе на првостепену пресуду у износу од 12.900,00 динара, казнене таксе у износу од 6.450,00 динара, као и на име наплате одмерене таксе на жалбу у износу од 1.900,00 динара, таксе на другостепену одлуку у износу од 1.900,00 динара и казнене таксе у износу од по 950,00 динара, те је у том делу, применом члана 401. тачка 3. ЗПП-а у вези са чланом 39. ЗИО-а, одлучио као у ставу другом изреке преиначивши побијано решење о извршењу, а затим је обуставио поступак принудне наплате таксе и за погрешно обрачунати износ казнене таксе у износу од 5.700,00 динара. (Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године)

Висина таксене обавезе мора бити јасно и недвосмислено одређена. Достава опомена – налога мора бити уредно извршена таксеном обезнику. Када по извршењу свих радњи, односно по правноснажности предмета, износ неплаћене таксе у једном предмету не прелази износ најниже таксе, односно 1.900,00 динара, која се плаћа за тужбу у парничном поступку, суд неће покретати поступак за принудну наплату таксе према члану 42. Закона о судским таксама. То је случај са парницама за сметање државине или када је вредност предмета спора нижа од 10.000,00 динара. Из образложења: Првостепени суд је применом Тарифног броја 1 тачка 4, те Тарифног броја 2 тачка 10, исправио налог – упозорење за плаћање таксе утврђујући обавезу туженом на исплату две таксе по 38.700,00 динара, те је донео одлуку као у ставу другом изреке, а ставом трећим изреке обавезао је туженог на плаћање преосталог дела судских такси. Разлози побијане одлуке су нејасни и противречни имајући у виду да је увидом у списе предмета на несумњив начин утврђено да је тужени примио упозорење о плаћању судске таксе на жалбу и таксе за одлуку другостепеног суда на износе од по 35.100,00

динара, док је у ставу другом ожалбеног решења исти обавезан на већи износ, односно на плаћање такси у висини од по 38.700,00 динара. Дакле, након уложеног приговора туженог на висину таксе, првостепени суд га ожалбеним решењем обавезује на још већи износ. Надаље, првостепени суд у образложењу свог решења наводи и да се, према Тарифном броју 1 тачка 4 и Тарифном броју 2 тачка 10, такса на жалбу утврђује у истом износу као такса на пресуду, а такса за одлуку другостепеног суда по жалби у висини таксе као за првостепену одлуку, при чему је увидом у списе предмета утврђено да је такса на тужбу одређена у висини од 36.300,00 динара, а такса на одлуку у износу од 35.100,00 динара, док су у ставу другом изреке побијаног решења таксе опредељене на износ од 38.700,00 динара. (Решење Вишег суда у Београду, Гж. 4521/15 од 21. 6. 2017. године)

У поступку по жалби тужиоца, као таксеног обвезника, на решење првостепеног суда којим му је наложено плаћање казнене таксе увећане за износ од 50% у односу на износ редовне таксе, Виши трговински суд је утврдио да у списима нема доказа да је таксеном обвезнику – тужиоцу достављено решење о одређивању и наплати редовне таксе, те да се стога нису стекли законски услови за одмеравање и обавезивање таксеног обвезника на плаћање казнене таксе која је за 50% увећани износ редовне судске таксе. Из наведених разлога укинуто је решење првостепеног суда. (Решење Вишег трговинског суда у Београду, Пж. 6604/02 од 13. 11. 2002. године)

У пракси се догађа да странке плате таксу и сматрају да су тиме извршиле своју обавезу, али суду не доставе доказ о извршеној уплати. У том случају суд нема сазнања о извршеној уплати и може доћи до покретања поступка принудне наплате таксе. Судови су различито поступали у оваквим ситацијама, у зависности од тога када је такса плаћена и доказ о уплати достављен. Јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, према члану 129. тачка 5), ако потраживање престане да постоји. Потраживање престаје да постоји испуњењем.

Поставља се и питање шта се сматра доказом о извршеном плаћању таксе у случају електронског плаћања. Доказом се, према важећим законским прописима, не може сматрати налог за плаћање, већ само извод са рачуна о извршеном плаћању.

дана од дана достављања налога односно опомене таксеном обвезнику за плаћање таксе, те ће зависно од утврђених чињеница донети нову одговарајућу одлуку.

Из образложења: Побијаним решењем је НБС – Одсеку за принудну наплату наложено да пренесе новчана средства на име судске таксе у укупном износу од 3.173,23 динара, са рачуна дужника као таксеног обвезника, у корист рачуна буџета Републике Србије, односно суда – рачун прихода од судских такси који се води код Министарства финансија и економије – Управе за јавна плаћања. Првостепени суд је налог – опомену за плаћање судске таксе у извршном поступку доставио пуномоћнику дужника 23. јула 2003. године, чиме је наложено таксеном обвезнику да на име судске таксе уплати износ од 2.115,50 динара у корист рачуна суда – рачун прихода од судских такси – у року од 15 дана од дана достављања налога односно опомене, уз упозорење да ће се у противном судска такса принудно наплатити уз казнену таксу из чл. 40. и 41. Закона о судским таксама. Из доказа које је жалилац приложио, произлази да је носиоцу платног промета дао налог за уплату таксе по опомени дана 30. јула 2003. године. Ако је уплата на рачун суда – рачун прихода од судских такси – приспела у року од 15 дана од дана достављања налога односно опомене таксеном обвезнику за плаћање таксе, није било услова за доношење решења о принудној наплати судске таксе у извршном поступку јер би се у противном редовна такса двоструко наплатила, што изазива поступак за повраћај исте, а није било услова за наплату и казнене таксе у смислу чл. 40. и 41. Закона о судским таксама, без обзира на то да ли је таксени обвезник доставио доказе о уплати, јер Закон о судским таксама обрачун и наплату казнене таксе условљава неплаћањем таксе у року одређеном у члану 37. истог закона. Стога ће првостепени суд у поновном поступку утврдити да ли су по налогу за уплату таксеног обвезника средства уплаћена на рачун суда – рачун прихода од судских такси – у року од 15

Међутим, оваква одлука првостепеног суда која се односи на наплату таксе на тужбу, не може се прихватити као правилна с обзиром на то да се жалбеним наводима таксеног обвезника основано указује да је у овом делу такса плаћена, да је таксени обвезник доставио поднесак од 18. 5. 2017. године, уз који је доставио доказе о плаћеним таксама на 1.210,00 динара на тужбу од 17. 5. 2017. године и таксу на пресуду у износу од 1.210,00 динара у предмету истог датума. Налог за плаћање судске таксе од 19. 9. 2016. године, достављен је таксеном обвезнику дана 30. 9. 2016. године, а такса је плаћена 17. 5. 2017. године. Како је такса плаћена дана 9. 12. 2016. године, након добијања опомене и након доношења решења о извршењу о наплати судске таксе, које је уручено 11. 5. 2017. године пуномоћнику таксеног обвезника – адвокату, извршни поступак принудне наплате судске таксе је обустављен у делу који се односи на судске таксе које су плаћене, а како су исте плаћене у доцњи, то је основана наплата казнене таксе и таксе за опомену, те је одлучено као у изреци овог решења у ставу првом и другом изреке. Наиме, Законом о судским таксама је у члану 40. став 1. и 5, између осталог, прописано да ако физичко лице, као таксени обвезник, не плати таксу у року из члана 37. овог закона, суд у наредних 5 дана доноси решење о извршењу у коме обавезује таксеног обвезника да у року од 5 дана од дана пријема решења плати дуговану таксу и казнену таксу од 50% од висине таксе, при чему казнена такса не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане таксеном тарифом. У конкретном случају то значи да су такса на тужбу и такса на одлуку плаћене 17. 5. 2017. године, опомена је достављена таксеном обвезнику 30. 9. 2016. године, а решење о извршењу наплате судске таксе је достављено пуномоћнику таксеног обвезника дана 11. 5. 2017. године, те је из напред наведених разлога основано решење

(Решење Вишег трговинског суда, Пж. 8131/03 од 11. 12. 2003. године)

ГРАЂАНСКО ПРАВО 39 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

првостепеног суда којим је обавезан таксени обвезник на плаћање казнене таксе, као и таксе на опомене, па је, у смислу напред изнетог, и одлучено као у изреци решења у ставу првом. Како је дугована такса плаћена у износима од по 1.210,00 динара на тужбу и одлуку, укупно 2.420,00 динара, жалба је изјављена из разлога који спречавају споровођење извршења прописаног чланом 74. став 6. ЗИО-а, те је овај суд нашао да су наведени жалбени наводи извршеног дужника основани, па је исто усвојио и обуставио извршење поступка принудне наплате судске таксе, који је покренут по службеној дужности побијаним решењем у овом делу решења о извршењу. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 1704/17 од 23. 6. 2017. године)

Изјављеном жалбом се указује да је тужилац, као таксени обвезник, дуговану судску таксу на тужбу и првостепену пресуду, заједно са трошковима опомене, уплатио на дан 7. 10. 2015. године, о чему је доставио доказ суду. Стоји чињеница да у списима предмета за сада не постоји доказ да је тужилац о наведеној уплати обавестио првостепени суд, али из приложеног извода банке од 7. 10. 2015. године (уз жалбу), произлази да је тужилац своју таксену обавезу испунио на дан 7. 10. 2015. године, а све у складу са претходно добијеном опоменом за плаћање таксе, коју је примио 5. 10. 2015. године. Првостепено решење не садржи образложење, а одлука се доводи у питање наводима жалбе и доказима који су уз жалбу достављени. У погледу таквог стања ствари првостепено решење је морало бити укинуто. Првостепени суд ће у поновном поступку отклонити пропусте на које је указано овим решењем, па пошто пође од правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања и пошто провери жалбене наводе по потреби, биће у прилици да донесе и правилну одлуку у овој правној ствари. (Решење Вишег суда у Шапцу, 1 Гж 1671/2017 од 18. 7. 2017. године)

Међутим, оваква одлука првостепеног суда се у делу који се односи на наплату таксе на тужбу и казнену таксу на тужбу, не може

прихватити као правилна, с обзиром на то да се жалбеним наводима таксеног обвезника основано указује да је ову своју обавезу благовремено измирио, о чему је обавестио суд поднеском од 11. 12. 2015. године. Како је жалба у овом делу изјављена из разлога који спречава спровођење извршења, а прописан је чланом 74. став 1. тачка 6. ЗИО-а, суд је нашао да су наводи жалбе у овом делу извршног дужника основани, па је у том делу исти и усвојио, те преиначио побијано решење тако што је обуставио извршни поступак у делу принудне наплате судске таксе за тужбу у износу од 12.900,00 динара и казнене таксе за тужбу у износу од 6.450,00 динара. Околност да је након доношења решења о принудној наплати таксе извршни дужник добровољно платио таксу, а већ је у поступку принудног извршења, није од утицаја на правилност побијаног решења, а ту околност извршни дужник може истицати у поступку спровођења извршења пред јавним извршитељем. (Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године)

Основано се жалбеним наводима таксеног обвезника указује на то да је своју обавезу благовремено измирио, што произлази из приложених уплатница достављених првостепеном суду на име наведеног таксеног обвезника. Како су жалбе изјављене из разлога који спречавају спровођење извршења, а прописани су чланом 74. став 6. ЗИО-а, овај суд је нашао да су наводи жалбе извршних дужника основани, па је исте усвојио и обуставио извршни поступак принудне наплате судске таксе, који је покренут по службеној дужности побијаним решењем о извршењу. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи. 401/17 од 31. 3. 2017. године)

Виши суд је ценио и остале жалбене наводе, али је нашао да исти нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари у погледу чињенице да је таксени обвезник, уз жалбу, доставио суду доказ – налог за уплату из кога произлази да је неплаћену судску таксу на тужбу, пресуду и опомену уплатио дана 16. 12. 2016. године, дакле након

доношења и пријема побијаног решења, које му је уручено 9. 12. 2016. године, па ће јавни извршитељ који спроводи извршење узети у обзир наведене чињенице приликом спровођења извршења на основу побијаног решења. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи. бр. 376/17 од 2. 3. 2017. године)

Застарелост наплате судске таксе

ГРАЂАНСКО ПРАВО 41 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Приликом наплате судске таксе поставља се питање тумачења одредбе члана 8. Закона о судским таксама, који предвиђа да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Спорно је да ли је то рок застарелости или се ради о преклузивном року. Закон о судским таксама представља lex specialis у односу на ЗОО, али, према мишљењу аутора овог текста и једног дела судске праксе, ова одредба се односи само на рокове застарелости који су одређени другачије него ЗОО. Он ни на који начин не мења природу тог рока као рока застарелости. Према Закону о облигационим односима, застарелошћу престаје право да се захтева испуњење обавезе и она наступа кад протекне Законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Суд се не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао. Она наступа кад истекне последњи дан Законом одређеног времена (члан 360–361). Застарелост се односи на тражбена (облигациона права), а преклузија на преображајна права (правне моћи). Протеком рока застарелости титулар субјективног права који није вршио своје право, губи могућност да путем суда захтева принудно остварење права. Застарелошћу право не престаје да егзистира, већ оно постоји и даље, али као природна облигација, једино што постаје неутуживо. Код преклузије се право коначно губи и у целини. Као последица ове разлике, преклудирани дужник који је своју обавезу испунио по протеку преклузивног рока, може да захтева повраћај датог на име обавезе испуњења. Приликом застарелости дужник нема правао на повраћај, чак и у случају да је био у заблуди

у погледу испуњења застареле обавезе. Преклузивни рок тече непрекидно. Код застарелости постоји могућност застоја и прекида. На преклузивне рокове суд пази по службеној дужности. На рокове застарелости суд пази само по приговору дужника. Преклузивни рокови могу бити субјективни (који теку од дана сазнања за неку чињеницу или околност) и објективни (који теку од настанка неког правно релевантног догађаја, без обзира на то када је заинтересовано лице сазнало за догађај). У правној теорији и пракси су спорни критеријуми раздвајања преклузивних рокова од рокова застарелости. У Закону о облигационим односима преклузивни рокови се не дефинишу посебно, него се у оквиру поглавља о роковима застарелости наводи у којим случајевима се не примењују правила о застарелости. То су случајеви када су Законом утврђени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши нека радња под претњом губитка права (члан 370). Законске норме које се односе на преклузију, обично садрже изразе „право се гаси након истека рока”, „иначе се губи право” или „под претњом губитка права”. Ова одредба члана 8. Закона о судским таксама јесте изричита и каже да наплата таксе застарева у року од 3 године. Стога је норма недвосмислена и јасна и не оставља простор за тумачење. Ако би се прихватило становиште да се ради о преклузивном року и да нема могућности примене института застоја и прекида поступка, могло би се доћи у апсурдну ситацију да држава, као поверилац, у случајевима из члана 382. и 363. ЗОО-а, у ситуацији непосредне ратне опасности, рата, елементарних непогода и сличног, буде у горој позицији у односу на мобилисана и друга лица која нису могла да захтевају испуњење обавезе. У том случају је држава онемогућена да примењује право, а таксени обвезници су на добитку. Поставља се питање и у вези са ситуацијом из члана 387. и 388. ЗОО-а – када таксени обвезник плати део таксе или призна обавезу, када суд пошаље упозорење или опомену или чак када донесе решење о принудној наплати таксе. Ако се прихвати становиште да се ради

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

о преклузивном року, онда се поступак слања опомене – налога, израде решења и комплетан поступак принудне наплате мора спровести у 3 године, што у ситуацијама избегавања пријема и слично може погодовати дужнику и државу онемогућити да ефикасно примени Закон. Поставља се и питање да ли у ситуацији да прихватимо да се ради о року застарелости, слање упозорења, опомене или решења прекида застарелост, односно да ли се ове радње суда сматрају позивањем дужника да испуни обавезу из члан 391. ЗОО-а. Слање упозорења и опомене је у сваком случају позивање дужника да обавезу испуни и по том позиву се дужник може изјаснити и истаћи приговор застарелости потраживања. Спорно је да ли од тренутка када суд донесе решење о извршењу ради принудне наплате, дужник може истицати приговор застарелости. У том случају не постоји извршна исправа, већ само потраживање државе према таксеном обвезнику. Спорно је да ли доношење решења о извршењу прекида рокове застарелости. Према члану 372. ЗПП-а, који се примењује и у извршном поступку, и сходно члану 39. ЗИО-а, није могуће у жалби истицати материјалноправне приговоре. Према ЗИО-у, члан 74. став 1, разлози за побијање решења о извршењу који спречавају спровођење извршења, јесу: у тачки 8) – ако је протекао рок у коме може да се захтева извршење и у тачки 10) – ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело. Ако се заузме становише да је у питању преклузија, онда суд не би требало да покреће извршни посупак и онда би тај приговор из тачке 8) био оправдан. Овде не постоји извршна исправа, па се тачка 10) не односи на таксене обавезе. У погледу спорних питања судска пракса је неуједначена и даје различите одговоре. Из образложења: Приликом доношења ожалбеног решења о извршењу наплате судских такси првостепени суд није имао у виду застарелост истих. С обзиром на то да је чланом 8. Закона о судским таксама прописано да наплата судске

таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а имајући у виду да је тужба у овој правној ствари поднета дана 24. 12. 2012. године и да је решење о извршењу наплате судске таксе донето 28. 12. 2016. године, произлази да је протекао трогодишњи рок за наплату судске таксе за тужбу. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи. 401/17 од 31. 3. 2017. године)

Жалбеним наводима таксеног обвезника се основано указује на то да је у овом делу такса застарела, имајући у виду да застарева истеком треће календарске године од настанка таксене обавезе. Тужба је поднета дана 10. 1. 2013. године, када је и настала таксена обавеза плаћања таксе на тужбу. Наиме, застарелост наплате судске таксе наступила је крајем 2016. године, у складу са одредбом члана 8. Закона о судским таксама, којом је прописано да наплата таксе застарева у року од 3 године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а одредбом члана 3. истог закона прописано је када обавеза плаћања таксе настаје. Одредбом члана 74. ЗИО-а таксативно су набројани разлози за побијање решења о извршењу који спречавају спровођење извршења, а ставом 1. тачка 10. ЗИО-а – да је разлог који спречава спровођење извршења ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело. Како је наплата судске таксе за тужбу застарела, у смислу одредбе члана 8. Закона о судским таксама, како то произлази из списа, овај суд је ценио истакнути приговор застарелости и нашао да су наводи таксеног обвезника у овом делу основани, па је усвојио жалбу у делу који се односи на таксе за тужбу и самим тим и казнене таксе, и у том делу обуставио извршни поступак принудне наплате судске таксе који је покренут по службеној дужности. (Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 1040/17 од 4. 5. 2017. године)

Међутим, оваква одлука првостепеног суда не може да се прихвати као правилна, с обзиром на то да се основано жалбеним наводима таксеног обвезника указује на то да је наступила застарелост потраживања

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи 943/17 од 13. 4. 2017. године)

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, Гж. бр. 69/15 од 23. 1. 2015. године)

Побијаним решењем одбијен је приговор застарелости таксене обавезе истакнут од стране тужиље, те је наложено истој да исплати таксу на тужбу у износу од 14.600,00 динара и таксу на пресуду у износу од 14.600,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема решења под претњом извршења.

(Решење Вишег суда у Новом Саду, Гж. бр. 22/12 од 9. 2. 2012. године – Билтен Вишег суда у Новом Саду, број 3/2012)

43 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Чланом 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а одредбом члана 3. истог закона прописано је када обавеза плаћања таксе настаје. Одредба члана 8. Закона о судским таксама представља lex specialis у односу на Закон о облигационим односима, тако да се код застарелости наплате судске таксе не примењују одредбе ЗОО-а које регулишу прекид застарелости. Одредба члана 8. Закона о судским таксама, која се примењује приликом обрачуна наплате судских такси, у поступцима пред судовима искључује примену одредаба ЗОО-а. На застарелост наплате судске таксе суд пази по службеној дужности. Како је у конкретном случају због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено, ожалбено решење је укинуто и предмет враћен на поновни поступак.

Против наведеног решења тужиља је уложила благовремену жалбу, наводећи да је наступила апсолутна застарелост наплате судских такси. Према стању у спису, тужиља је у новембру 2007. године поднела тужбу ради накнаде штете, коју је првостепени суд пресудом од 4. 9. 2008. године делимично усвојио. Истог дана првостепени суд је издао и опомену за плаћање судске таксе у готовом, којом је тужиља обавезана да на име судске таксе на тужбу и пресуду плати по 14.600,00 динара. Таксена опомена је пуномоћнику тужиље достављена 11. 9. 2008. године. Одлучујући по жалби туженог, Апелациони суд је, између осталог, преиначио и решење о трошковима поступка садржано у пресуди од 4. 9. 2008. године и то тако што је сразмерно успеху тужилаца у поступку, истима на име накнаде трошкова судске таксе на тужбу и пресуду досудио износе од по 9.500,00 динара. Дана 31. 10. 2011. године тужиља је доставила поднесак у коме је навела приговор застарелости таксених обавеза. Одредбом члана 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. У конкретном случају таксена обавеза за тужбу настала је 2007. године, па је рок од три године протекао закључно са 2010. годином, док је таксена обавеза за пресуду настала 2008. године, па је рок протекао закључно са 2011. годином. Дакле, супротно жалбеном наводу, застарелост наплате судске таксе на пресуду у сваком случају није наступила, јер је побијано решење донето у току 2011. године. Међутим, ни наплата судске таксе на тужбу није застарела јер је издавањем опомене за плаћање судске таксе 4. 9. 2008. године, дошло до прекида тока рока застарелости у смислу одредбе члана 388. ЗОО-а, којом је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

имајући у виду да је протекао рок од дана подношења тужбе до дана доношења првостепеног решења, као и да је тужба поднета 7. 12. 2010. године, а решење о принудној наплати таксе донето 29. 11. 2016. године, дакле по протеку рока од три године по истеку календарске године у којој су настале таксене обавезе. У смислу члана 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од 3 године и по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Како је побијано решење донето по истеку од три године, рачунајући календарску годину у којој је настала таксена обавеза, у смислу члана 8. Закона о судским таксама, напред наведено потраживање је застарело.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Првостепени суд ће најпре оценити благовременост захтева у смислу члана 44. Закона о судским таксама. Уколико нађе да је захтев благовремен, првостепени суд ће поступити у складу са чланом 45. Закона о судским таксама, сачинити мишљење поводом захтева таксеног обвезника за повраћај плаћене таксе и доставити га са потребним списима органу надлежном за одлучивање о повраћају наплаћене таксе. Приликом сачињавања мишљења суд ће имати у виду одредбу члана 8. Закона о судским таксама, која не везује застарелост за тренутак доношења решења о принудној наплати таксе, већ за чињеницу наплате, што значи да се у оквиру рока прописаног наведеном одредбом мора спровести извршење по решењу о принудној наплати таксе. У том смислу ће првостепени суд, ради правилности датог мишљења, испитати да ли је у периоду у коме такса није била принудно наплаћена, дошло до разлога који су евентуално проузроковали прекид или застој застарелости, те ће се истом мишљењу првостепени суд изјаснити у вези са застарелошћу предметне таксене обавезе. (Решење Привредног апелационог суда, Пж. бр. 5314/13 од 4. 7. 2013. године)

Побијаним првостепеним решењем од 26. априла 2002. године обавезан је поверилац, као таксени обвезник, да плати судску таксу на жалбу у износу од 50.000,00 динара. Против овог решења жалбу је изјавио поверилац, истичући да је такса по други пут наплаћена јер је таксу у износу од 50.000,00 динара платио током априла месеца 1998. године, што доказује изводима НБЈ – ЗОП – Филијала у В. Предлаже да се ожалбено решење укине, а повериоцу изврши повраћај ове поновно наплаћене таксе на његов жиро рачун. Првостепени суд је поводом жалбе повериоца дао објашњење да је поверилац судску таксу у априлу 1998. године платио за предлог за извршење и решење о извршењу донетом по предлогу и да се жалбом побијаним првостепеним решењем утврђена таксена обавеза односи на таксу на жалбу коју је поверилац изјавио против Решења првостепеног суда Ив. од 9. марта

1998. године. Поверилац је против Решења првостепеног суда Ив. од 9. марта 1998. године изјавио жалбу 20. марта 1998. године. Обавеза плаћања таксе – таксена обавеза настала је, у смислу члана 3. Закона о судским таксама, даном предаје жалбе суду, дакле 20. марта 1998. године. Решење о наплати судске таксе првостепени суд доноси 26. априла 2002. године. Право на наплату судске таксе је застарело. Чланом 8. Закона о судским таксама одређено је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Таксена обавеза је настала у календарској 1998. години. Првостепени суд је таксу могао да наплати закључно са 31. децембром 2001. године. Такса је наплаћена априла 2002. године, дакле по истеку законског рока за наплату судске таксе. Другостепени суд је стога, правилном применом члана 8. Закона о судским таксама, укинуо првостепено решење о наплати судске таксе и уважио жалбу. (Решење Вишег трговинског суда, Пж. бр. 3471/02 од 3. 6. 2002. године)

Поступак по жалби је изузетно хитан. Другостепени суд решењем одбацује, усваја или одбија жалбу у року од 15 дана од дана пријема жалбе, одговора на жалбу и списе предмета и решење отправља у наредна три радна дана од доношења. Решењем о усвајању жалбе обуставља се извршни поступак, преиначава првостепено решење о извршењу и одбија предлог за извршење, или се укида првостепено решење о извршењу и одбацује предлог за извршење. Ако је спровођење извршења почело, поред обуставе извршног поступка, укидају се и све спроведене извршне радње. Од средстава остварених наплатом таксе извршитељ на име награде задржава за себе 10% наплаћене вредности таксе и казнене таксе, остатак уплаћује на рачун прописан за наплату судских такси, а трошкове извршења наплаћује од таксеног обвезника. Суд не плаћа предујам извршитељу. Примена прописа и временско важење закона одређује се према тренутку доношења решења о принудној наплати судске таксе.

Из образложења:

(Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године)

Закључак

45 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Измене Закона о судским таксама повећале су административи посао судија у погледу наплате судске таксе, па се поставља питање ефикасности у наплати такси с обзиром на исти и смањем број запослених. Корисно би можда било иницирати измене Судског пословника и других прописа и евентуално предложити формирање посебне службе за наплату таксе. Потребно је да суд благовремено принудно наплаћује таксу одмах по настанку таксене обавезе, с обзиром на то да судска пракса још није усаглашена по овом питању, како би правосудни систем који се финансира из наплате судских такси могао функционисати. За странке је у ситуацији неусаглашене праксе, у погледу застарелости, сигурније платити таксу и не излагати се могућности плаћања казнене таксе која таксену обавезу увећава за пола основне таксе. Супротстављени интереси правне сигурности и извесности у погледу обавеза грађана према држави и интереса државе у наплати судских такси које су прописане, морају се, циљно и системски тумачећи одредбе члана 8. Закона о судским таксама, језички учинити извесним, па је неопходно усаглашавање судске праксе о овом спорном питању правне природе прописаног рока за наплату судске таксе.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Приликом одлучивања овај суд је имао у виду наводе жалбе којима се побија правилна примена одредбе члана 52. Закона о судским таксама, односно којима се указује на погрешну примену материјалног права од стране првостепеног суда, односно члана 40. и 52. Закона о судским таксама. Међутим, по оцени вишег суда, правилно је првостепени суд донео побијану одлуку којом је одредио принудну наплату судске таксе у преосталом делу, јер је наведено решење о извршењу наплате судске таксе донето када је започет поступак наплате судске таксе, у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. Наиме, одредбом члана 545. прелазних и завршних одредби Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/15) прописано је да се извршни поступци и поступци обезбеђења који су почели пре ступања на снагу овог закона, настављају према Закону о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, 99/11, 109/13 – УС, 55/14 и 139/14), а да Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, 99/11 – други закон, 109/14 – УС, 55/14 и 139/14) престаје да важи 1. јула 2016. године. Како је, у складу са одредбом члана 551, овај закон ступио на снагу у моменту доношења решења о извршењу наплате судске таксе, то је правилна одлука првостепеног суда да се судска такса наплати по одредбама новог Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/15). На правилност побијаног решења нису од утицаја жалбени наводи којима се позива на Закон о изменама и допунама Закона о судским таксама, односно на одредбу члана 52. став 1. Закона о судским таксама, којим је прописано да када је таксена обавеза настала до дана ступања на снагу овог закона, такса ће се плаћати у складу са прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона. Ово стога што се ради о пропису који се односи на добровољну наплату судске таксе, којим се одређује висина судске таксе, а њена принудна наплата се спроводи на начин одређен Законом о извршењу и обезбеђењу, како је то правилно и учинио првостепени суд. Наиме, Законом о изменама и допунама Закона о судским таксама, и то одредбом

члана 3, измењен је члан 40. који гласи да ако физичко лице као таксени обвезник не плати таксу у року одређеном у члану 37. овог закона, суд у наредних 5 дана доноси решење о извршењу којим обавезује таксеног обвезника да плати дуговану таксу, а одредбом става 3. да се поступак извршења спроводи према закону којим се уређује извршење и обезбеђење. Како је решење о извршењу судске таксе донето дана 20. 9. 2016. године, након ступања на снагу новог Закона о извршењу и обезбеђењу, првостепени суд је правилно одредио начин извршења у складу са тим законом, а у вези са одредбом члана 40. став 3. Закона о изменама и допунама.

Практична разматрања питања судске надлежности

ГРАЂАНСКО ПРАВО

– други део

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Док су се у првом делу текста ауторке бавиле општим питањима надлежности, сукобом надлежности, месном и функционалном надлежношћу, као и питањима апсолутне надлежности и надлежности домаћих судова, други део текста су у целости посветиле стварној надлежности као најзначајнијој подврсти овог процесног института. Драгана Марчетић, судија Првог основног суда која поступа у парничним предметима, заменик руководиоца судске праксе у грађанској материји Весна Филиповић, судија Првог основног суда у Београду и руководилац Одељења судске праксе у грађанској материји

СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ Стварна надлежност је право и обавеза суда одређене врсте да поступа у одређеној врсти спорова. Уколико у поступку суди и пресуду донесе стварно ненадлежан суд, то представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка на коју суд који поступа по жалби пази по службеној дужности. Због тога суд у току целог поступка пази на своју стварну надлежност. То, наравно, не искључује могућност да суд о стварној надлежности одлучи и по приговору странке и да се у посебном решењу на које је дозвољена посебна жалба, изјасни у погледу стварне надлежности, било тако што ће приговор усвојити, било тако што ће га одбити. У случају када поступајући суд не може са сигурношћу да закључи да ли је стварно надлежан да суди и пресуду донесе, целисходно је да у посебном решењу одлучи о стварној надлежности

како би чврсто засновао своју надлежност и избегао непотребно одуговлачење поступка, одлучујући о томе уз главну ствар. Стварна надлежност се дели између основних и виших судова, с једне стране, те између судова опште надлежности и привредних судова, с друге стране. Она је законом тако регулисана да зависи или од врсте спора или од висине предмета спора. Када се разграничење надлежности врши у погледу вредности предмета спора, норме налажу да се ова надлежност дели између основних и виших судова, па тако виши судови поступају у споровима у којима је дозвољена ревизија, односно где вредност предмета спора износи 40.000 евра или више, а основни судови суде у споровима у којима вредност предмета спора не прелази овај цензус. Суд који је стварно надлежан за главни захтев, надлежан је да одлучује и о претходном питању. Ако је у току поступка дошло до промене околности на којима се заснива надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је надлежан у време подношења тужбе, остаје и даље надлежан иако би, услед промена, био надлежан други суд. У том смислу ни виши суд првог степена не може да се огласи стварно ненадлежним ни по службеној дужности, ни по приговору странке, после упуштање туженог у расправљање о правним стварима из надлежности нижег суда првог степена исте врсте.

Када је у питању разграничење стварно надлежног суда спрам врсте предмета спора, тада је Законом о уређењу судова изричито прописано који од судова опште и посебне надлежности поступа у одређеној врсти правне ствари.

СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ У ПРАКСИ СУДОВА

47 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

ОБЈАВЉИВАЊЕ ИНФОРМАЦИЈА У пракси се више пута појавила дилема који суд је стварно надлежан када је у питању потраживање накнаде штете у вези са објављивањем информације. Кроз више одлука судова који су одлучивали о жалбама против решења којима је одлучивано о стварној надлежности и кроз више одлука о сукобима надлежности, заузет је став да уколико се ради о спору за накнаду штете у вези са објављивањем информације, а штета за оштећено лице – тужиоца настане објављивањем појединих информација и вредносних судова, при чему су као одговорна лица односно тужени означени новинар, одговорни уредник и/или правно лице које је оснивач јавног гласила, према чл. 80. Закона о јавном информисању, тада је за поступање стварно надлежан виши суд, а уколико је тужено лице које је изнело информацију односно вредносни суд, надлежан је основни суд. Одредбом члана 23. став 1. тачка 7) Закона о уређењу судова прописано је да Виши суд у првом степену, између осталог, суди у споровима о накнади штете у вези са објављивањем информација. За суђење по тужби чији је предмет накнада штете за претрпљене душевне болове због повреде

ГРАЂАНСКО ПРАВО

1) НАДЛЕЖНОСТ ПРЕМА ВРСТИ ПРЕДМЕТА СПОРА Када је у питању разграничење стварне надлежности спрам врсте спора, приметне су извесне дилеме, па ће се у даљем тексту начинити осврт на бројне случајеве из судске праксе у којима је одлучивано о сукобу надлежности или је од стране жалбених судова у одлукама изнет став о правилној одлуци о стварној надлежности, а према врсти предмета спора.

угледа и части, у смислу чл. 200. ЗОО-а, у првом степену суди Основни суд који, сходно чл. 22. став 2. Закона о уређењу судова, суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд. Да би се радило о спору за накнаду штете у вези са објављивањем информације, штета за оштећено лице – тужиоца мора да настане објављивањем појединих информација и вредносних судова, што даље значи да као одговорна лица, односно тужени, треба да буду означени новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила или неко од ових лица, како је то предвиђено чл. 80. Закона о јавном информисању („Сл. гласник РС”, бр. 43/2003, 61/2005 и 71/2009), и тада је надлежан да поступа Виши суд. Поставило се и питање надлежности суда приликом потраживања накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части објављивањем текста у књизи, као ауторском делу. Како књига, као ауторско дело, не спада у средства јавног информисања, због чега се и њен садржај у целини или делимично не може сматрати јавном информацијом, то је за поступање по тужби којом тужилац тражи накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части, причињене делом садржине књиге, при чему је у питању облигационоправни спор имајући у виду означену вредност предмета спора која не омогућава изјављивање ревизије, стварно надлежан за поступање и одлучивање је основни суд. У последњих пар деценија појавила су се средства изношења информација и мишљења, односно изјава путем електронских медија, што је резултирало тиме да је у последњих неколико година приметан већи број тужби за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части путем изјава у електронским медијима – на интернет страницама. У таквим ситуацијама тужба је заснована на чињеницама да је тужени власник и модератор интернет странице у оквиру које постоји сегмент на којем посетиоци сајта могу да изнесу своја мишљења и коментаре у вези са оним што се дешава на пољу одређене тематике. У наведеним споровима тужилац тврди да су се у облику коментара неидентификованих посетилаца појавили искази који представљају грубе увреде, клевете

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и омаловажавање тужиоца, те да сматра да је тужени, као власник и модератор форума, био дужан да спречи објављивање таквих садржаја или да их уклони. У одређеном броју случајева такви коментари се и даље налазе на сајту, па се дешава да тужилац тврди да је тужени, пропустом да такве садржаје уклони, повредио лична добра тужиоца, као што су част и углед, чиме му је проузрокована нематеријална штета. Уколико је тужени у регистру Агенције за привредне регистре уписан као правно лице или удружење и интернет страница је у истом регистру уписана као интернет страна туженог и није регистрована као јавно гласило, онда повреда настала објављивањем садржаја на интернет адреси не представља повреду у вези са објављивањем информација у јавном гласилу и не штити се по одредбама Закона о јавном информисању, те је за одлучивање по захтеву за накнаду штете настале поводом наведене повреде, надлежан основни суд. Имајући у виду одредбе члана 11. и 12. Закона о јавном информисању, несумњиво произлази да се јавним гласилом не сматра сваки облик и свако средство јавног обавештавања, већ да се јавним гласилима сматрају она средства јавног информисања која садрже информације намењене јавној дистрибуцији и неодређеном броју корисника. Због тога ни повреда настала објављивањем одређеног садржаја на интернет страни, не представља повреду у вези са објављивањем информације у јавном гласилу и не штити се по одредбама Закона о јавном информисању, већ по општим правилима облигационог права о одговорности за штету. Када тужиоци тврде да штетна радња представља пропуст туженог да са свог портала уклони спорни садржај, то упућује на деликт као основ одговорности за штету, па се због тога ради о грађанскоправном спору о накнади штете по општим правилима облигационог права, при чему се стварна надлежност суда одређује према вредности предмета спора. Интернет сајт се не може сматрати медијем ако није регистрован у Регистру медија, па је у тој ситуацији за одлучивање о захтеву за накнаду штете због објављивања информације надлежан основни суд, а не виши суд. Следећи пример најпотпуније објашњава разграничење стварне надлежности између основног и вишег суда када је у питању

објављивање информације. У једном случају се радило о изазваном сукобу надлежности између вишег и основног суда. Наиме, виши суд је сматрао да није надлежан у случају када тужилац потражује накнаду нематеријалне штете проузроковане изношењем неистинитих информација у недељнику „А.”, имајући у виду да се таква накнада може потраживати пред вишим судом само ако је објављена у медијима, а исти недељник нема својство медија јер није регистрован у Регистру медија који води Агенција за привредне регистре. Основни суд је изазвао сукоб надлежности сматрајући да се ради о надлежности вишег суда јер се ради о средству јавног информисања. Апелациони суд је решио сукоб надлежности у Одлуци Р 78/17 од 23. 3. 2017. године, нашавши да је надлежан Виши суд. У образложењу је наведено да се под медијем, у смислу Закона о јавном информисању, подразумевају дневне и периодичне новине, сервис новинске агенције, радио-програм и телевизијски програм и електронска издања тих медија, као и самостална електронска издања, при чему су сви регистровани у Регистру медија. Недељник „А.” представља средство јавног обавештавања које речима и сликом преноси уреднички обликоване информације, идеје и мишљења и друге садржаје намењене јавној дистрибуцији и неодређеном броју корисника. Недељник „А.” садржи импресум у смислу чл. 34, 35. и 36. тог закона, а како се ради о периодичном новинском издању, исто представља средство јавног информисања, те је за поступање по овој врсти потраживања надлежан виши суд. Чињеница да недељник „А.” није уписан у регистар који води Агенција за привредне регистре, без утицаја је на стварну надлежност суда, али је од значаја за правне последице које се тичу одобравања суфинансирања пројеката и додељивање државне помоћи. АУТОРСКО ДЕЛО За суђење у првом степену за спор који је произашао из уговора о издавању ауторског или коауторског дела, надлежан је виши суд. Када се тужбеним захтевом тражи да се утврди да је уговор о издавању коауторског дела ништав правни посао и да представља повреду ауторских права, реч је о специфичној врсти уговора и ради се о спору

о ауторским и сродним правима, због чега је за поступање надлежан виши суд, сходно одредби чл. 23. Закона о уређењу судова, а у вези са одредбом чл. 10. ст. 3. Закона о ауторским и сродним правима.

49 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

СПОР ИЗ ДУГОГОДИШЊЕГ ЗАКУПА ГРАДСКОГ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА Поставило се питање стварне надлежности основног суда када је у питању дугогодишњи закуп градског грађевинског земљишта (у конкретном случају 50 година, уз уговорену месечну закупнину), и то у предмету по тужби за утврђење ништавост решења Извршног одбора Града Београда и решења градоначелника Града Београда, којима је туженом предузећу додељено у закуп грађевинско земљиште у државној својини, као и за утврђење ништавости уговора о давању у закуп истог земљишта, закљученог између тужених, тј. наведеног предузећа и Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда, ЈП Београд, те за утврђење ништавости свих анекса наведеног уговора, уз обавезу тужених да то трпе и признају по чл. 103. ЗОО-а у вези са чл. 8. Закона о средствима у својини Републике. Судови су нашли да све ово представља спор о постојању закупног односа, па се вредност спора, по чл. 32. став 2. ЗПП-а, рачуна према једногодишњој закупнини од

ГРАЂАНСКО ПРАВО

СТАМБЕНИ СПОРОВИ Када је предмет потраживања утврђење трајног права становања на стану (непокретности), поставља се питање оцене стварне надлежности суда, то јест да ли иста треба да се цени према вредности предмета спора или на други начин, јер се ради о стамбеном спору. У овој врсти спорова виши суд је оценио, сматрајући да се ради о стамбеном спору за који је прописано да га суди основни суд у првом степену, како је то прописано одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, да је без утицаја означена вредност спора у овој врсти парничног поступка, а основни суд је такође оценио у већем броју одлука да у конкретном случају постоји стварна надлежност вишег суда јер се ради о грађанскоправном спору у коме вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије, а наведеном одредбом је прописано да га суди виши суд у првом степену. У својим одлукама о сукобу надлежности у овој врсти спорова Апелациони суд у Београду је нашао да је прописано да виши суд у првом степену, између осталог, суди у грађанскоправним споровима када вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије. Међутим, у конкуренцији спорова према врсти и вредности предмета спора, надлежност треба ценити према врсти предмета спора када је иста посебно регулисана, што управо и јесте конкретни случај. Одредбом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова прописано је да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд, па како је за стамбене спорове, ставом 3. те одредбе, прописано да их суди основни суд у првом степену, то је у односу на ту врсту предмета спора без утицаја означена вредност спора у односу на коју је прописана, тачком 7. става 1. одредбе члана 23. Закона о уређењу судова, надлежност вишег суда у првом степену. Према наведеном, када је у питању стамбени спор, за поступање је стварно надлежан основни суд. Одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу

судова прописано је да првостепени суд, између осталог, суди у стамбеним споровима. Тако, када је у питању потраживање да се туженом, као носиоцу станарског права на стану, откаже уговор о коришћењу стана из разлога издавања истог трећем лицу, без сагласности носиоца права располагања на стану, као и да се обавеже тужени да се са свим лицима и стварима исели из стана и исти ослобођен од ствари и лица преда тужиоцу на слободно коришћење и располагање, без обзира на евентуално означавање вредности предмета спора преко 100.000 евра – односно 40.000 евра (према тржишној вредности стана) у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, онда је за суђење у овој врсти правне ствари стварно надлежан основни суд. Чињеница да је у тужби означена вредност предмета спора преко 100.000 евра (односно 40.000 евра, зависно од временске важности Закона), не може водити надлежности Вишег суда јер је у конкретном случају, полазећи од врсте предмета спора, сходно члану 22. став 3. Закона о уређењу судова, за суђење надлежан основни суд.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

чије вредности зависи и стварна надлежност вишег или основног суда. Такође се кроз праксу, као спорно, поставило питање стварне надлежности суда када се ради о потраживању ништавости уговора о закупу пословног простора. У више случајева се основни суд оглашавао стварно ненадлежним и предмет достављао привредном суду на даље поступање, са заузетим ставом да је за потраживање утврђења ништавости уговора о закупу пословног простора надлежан привредни суд, с обзиром на то да се ради о забрани уговарања у личном интересу. Међутим, према ставу жалбених судова, када се тужбом потражује да суд утврди да је апсолутно ништав и без правне важности уговор о закупу пословног простора закључен између парничних странака, који притом није резултат привредних делатности тужиоца и тужене, стварно надлежан за поступање је основни суд. Истицање чињенице да се ради о забрани уговарања у личном интересу, може бити од утицаја приликом оцене основаности тужбеног захтева, а не приликом одлучивања о стварној надлежности суда. ИСПЛАТА ПЕНЗИЈА Пред основним судовима је велики број предмета који се односе на захтеве за исплату доспелих а неисплаћених пензија. У многима од њих основни судови су се огласили стварно ненадлежним за поступање у овој врсти спора. Како су тужиоци у сваком од ових спорова тражили исплату доспелих а неисплаћених пензија, то у конкретном случају није реч о спору поводом обавезног социјалног осигурања, већ о спору за наплату доспеле новчане обавезе, а с обзиром на то да вредност предмета спора не омогућава изјављивање ревизије, за суђење у овој врсти спора је стварно надлежан основни суд, сходно члану 22. став 2. Закона о уређењу судова, којим је прописано да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан неки други суд. СТЕЧАЈ И НАДЛЕЖНОСТ СУДА У пракси се, као спорно, појавило питање стварне надлежности суда када је у фази парничног поступка након пресуђења од

стране основног суда, а пре правноснажности пресуде отворен стечај над правним лицем као парничном странком. Према заузетом ставу, у овој фази поступка је стварно надлежан за одлучивање по жалби редован жалбени суд (апелациони или виши суд, према одредбама Закона о уређењу судова). Ово правило важи и у ситуацији када је након пресуђења отворен стечај над правним лицем, а странком у поступку, а стечајни управник у жалбеном року изјави жалбу на првостепену пресуду. Имајући у виду да о жалби туженог изјављеној преко стечајног управника против пресуде основног суда, другостепени суд није одлучио, потребно је да првостепени суд спроведе поступак по жалби, прописан одредбама ЗПП-а које се тичу оцене благовремености и допуштености жалбе, а потом да ради одлучивања о жалби достави списе надлежном редовном жалбеном суду, имајући у виду предмет тужбеног захтева у спору. По жалби не може бити атракције надлежности од стране привредних судова. (Решење Врховног касационог суда, Р1 320/2012 од 6. 9. 2012. године, и Решење Врховног касационог суда, Р1 бр. 347/16 од 7. 9. 2016. године)

У ситуацији када је над једним од тужених отворен стечајни поступак у току парничног поступка, надлежан за поступање је основни суд. Због тога основни суд не поступа правилно када одбија предлог за прекид поступка и оглашава се стварно ненадлежним, уз образложење да је над једним од тужених отворен поступак стечаја, да је тужено још једно правно или физичко лице које је са странком у односу материјалног супарничарства, те да су испуњене претпоставке за надлежност привредног суда. Када се не ради се о јединственим супарничарима на страни тужених, због наступања правних последица отварања стечаја над једним од тужених, поступак треба прекинути само у односу на то лице, с обзиром на то да решење о прекиду поступка има декларативно дејство и да све док се поступак не настави пошто стечајни управник преузме поступак, нема услова за доношење решења о уступању предмета другом стварно надлежном суду. У оваквој ситуацији надлежан за поступање

НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА За поступање по тужби ради исплате дуга по основу уговора о финансијском лизингу закљученим са туженим, као предузетником, надлежан је Привредни суд јер је тужилац привредно друштво, а тужени предузетник, па се ради о спору за који је за поступање стварно надлежан привредни суд. Уколико је у међувремену предузетник брисан из регистра, и даље је за поступање надлежан привредни суд. (Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 35786/10 од 29. 4. 2010, и Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 16685/10 од 25. 4. 2012. године).

По тужби за исељење из пословног простора, када су и тужилац и тужени правна лица, стварно је надлежан за поступање привредни суд. Основни суд се правилно огласио стварно ненадлежним за поступање по тужби којом се тражи исељење из пословног простора, с обзиром на то да се ради о спору између правних лица. У смислу одредбе члана 25. став 1. тачка 1), надлежан за поступање је Привредни суд у Београду (Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 18052/10 од 20. 6. 2012. године).

Када је у питању спор између тужиоца који је правно лице, према туженој Републици

51 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

НАДЛЕЖНОСТ У ПОСТУПКУ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ Посебно се поставља питање стварне надлежности суда за спорне односе настале у поступку приватизације привредног друштва. Следећи пример из судске праксе је свеобухватан и најбоље образлаже стварну надлежност суда за поступање у овој врсти спорова (Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 22028/12 од 13. 5. 2014. године, и Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 6139/14 од 10. 6. 2015. године). Ради се о спорним правним односима између тужених (физичка лица) и тужиоца (правно лице), који су проистекли из следећег: 1) закључења више уговора о зајму између тужених, као зајмодаваца, и тужиоца, као зајмопримаца; 2) издавања 9 меничних овлашћења; и 3) закључења више уговора о уступању потраживања између тужених. Постављеним захтевом тужилац тражи утврђење ништавости наведених уговора и меничних овлашћења, предају 7 меница, те исплату одређеног новчаног износа. Сви спорни правни послови, односно правне радње предузете су у време када се тужилац налазио у поступку приватизације посредством Агенције за приватизацију, који је регулисан Законом о приватизацији („Сл. гласник РС”, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07), када је 70% друштвеног капитала тужиоца продато методом јавне аукције, након чега је првотужени стекао својство већинског, односно контролног акционара, у

смислу члана 31. став 1. тачка 2. Закона о привредним друштвима, који је после, заједно са друготуженим, закључивао спорне правне послове са тужиоцем. Чланом 25. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова прописано је да у споровима који произлазе из примене Закона о привредним друштвима или примене прописа о организацији и статусу привредних субјеката, као и у споровима о примени прописа приватизације, надлежан је привредни суд у првом степену, а чланом 46. став 1. Закона о привредним друштвима прописано је да је трговински суд седишта привредног друштва надлежан за решавање спорова који произлазе из овог закона, осим ако Законом није другачије одређено. Из наведених одредби произлази да је за поступање по тужби тужиоца надлежан привредни, а не основни суд.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

је основни суд. Када је један од тужених у стечају, у односу на њега поступак мора бити прекинут, у смислу одредбе члана 222. став 1. тачка 5) ЗПП-а, а затим евентуално раздвојен у односу на остале тужене, у смислу одредбе члана 254. Судског пословника („Сл. гласник РС”, 110/09, 70/11 и 19/12), док се над туженим који је у стечају, поступак наставља у смислу одредбе члана 225. ЗПП-а. Међутим, уколико је основни суд прекинуо поступак због наступања последица отварања стечаја над парничном странком, тај суд се, када настави прекинути поступак, решењем оглашава стварно и месно ненадлежним и предмет уступа суду који води стечајни поступак над туженим, што представља даљу надлежност привредног суда.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Србији, настао из односа давања услуга тужиоца туженом, ради се о спору који је настао из делатности тужиоца ради стицања добити, па је за поступање стварно надлежан привредни суд. Тужилац је привредни субјект Агенција за вештачење – предузетник и потражује од туженог – Републике Србије исплату на име дуга због неплаћених трошкова вештачења обављених у предметима основног суда. Како се у конкретном случају ради о спору који је настао из делатности за коју је тужилац регистрован, за решавање овог спора стварно је надлежан привредни суд, применом одредби члана 25. тачка 1. Закона о уређењу судова, члана 17. став 1. и члана 20. став 1. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да се ради о спору који је настао између привредног субјекта, с једне стране, и другог правног лица у обављању делатности привредног субјекта, овде тужиоца, с друге стране. Посебно питање је питање надлежности за поступање у спору који тече између спортских друштава. У предмету Првог основног суда у Београду тужбу је поднео кошаркашки клуб против Удружења клубова кошаркашке лиге, па се ради о спору између спортског клуба и спортског удружења, односно о спору између странака које имају статус правних лица. Међутим, ни једна од странака није привредни субјекат и не обавља привредну делатност. Како се спор води између странака које су правна лица и које немају својство привредних субјеката, односно других правних лица, то је за поступање у овој врсти предмета, без обзира на природу спора и статус правног лица на страни тужиоца и туженог, стварно надлежан суд опште надлежности на основу члана 22. став 2. Закона о уређењу судова. (Решење Врховног касационог суда, Р1. бр. 771/15 од 25. 11. 2015. године)

Када се ради о материјалном супарничарству, за одлучивање је надлежан суд стварно надлежан за једног од супарничара. Такав став је изражен у Пресуди Апелационог суда у Београду, Гж1. бр. 1964/14 од 11. 2. 2015. године. У наведеом спору тужилац је привредни субјекат „Предузеће за промет, маркетинг и посредовање” ДОО, а тужени су физичко лице и привредно „Предузеће за градњу и

инжењеринг” ДОО. Тужбеним захтевом тужилац тражи да се утврди да је тужени, физичко лице, власник са правом располагања на посебним физичким деловима пословног објекта, те тражи да се утврди да уговори и анекси уговора које су тужени закључили, производе правно дејство, а што су све тужени дужни да признају и трпе. Како је у питању спор између привредних субјеката јер је тужилац привредни субјекат и друготужени је привредни субјект, у таквој ситуацији надлежан је да поступа привредни суд, без обзира на предмет спора, дакле без обзира на то да ли је спор настао у вези са обављањем њихове делатности, што даље значи да је привредни суд надлежан да поступа и када се на страни друготуженог, као привредног субјекта, као материјални супарничар појављује првотужени, као физичко лице. Имајући у виду предмет спора, јасно је да су тужени материјални супарничари, те је стога у конкретном случају надлежан за одлучивање привредни суд. ПОНИШТАЈ ОДЛУКЕ СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ Када се тужбом тражи поништај одлуке Скупштине стамбене зграде којом се поништава одлука донета од стране Скупштине дела стамбене зграде о формирању посебног дела савета зграде, која није донета у вршењу јавних овлашћења, за одлучивање је стварно надлежан основни суд. Одредбом члана 12. ст. 2. и 5. Закона о одржавању стамбених зграда („Сл. гласник РС”, 44/95… 88/2011) прописано је да се скупштина зграде може образовати и за део зграде који чини грађевинску и функционалну целину (ламела, улаз и сл.). У згради у којој су образоване скупштине власника по деловима зграде, међусобни односи скупштине се, у погледу одржавања зграде као целине и заједничких делова зграде, уређују уговором. Када се тужбом тражи поништај одлуке Скупштине стамбене зграде којом се поништава одлука донета од стране Скупштине дела стамбене зграде о формирању посебног дела савета зграде, која није донета у вршењу јавних овлашћења, тада оспорена одлука није управни акт донет у управној ствари, у смислу члана 4. и 5. ЗУС-а, и против ње се не може водити управни спор, већ је, сагласно цитираним прописима, стварно надлежан основни суд.

спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, па није правилно да се приликом оцене вредности предмета спора и стварне надлежности суда сабирају вредности свих станова који су обухваћени тужбом, већ се иста одређује према највишој вредности потраживања једног од тужилаца. Такав случај су и тужбе више физичких лица против једног правног лица – послодавца у поступцима потраживања исплате зараде. У више случајева првостепени суд је сабрао све износе потраживања свих тужилаца и тако одредио вредност предмета спора. Правилно је као вредност предмета спора означити износ потраживања који је највиши и према истом утврђивати стварну надлежност суда.

ЗАКЉУЧАК

53 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Иако се на први поглед може учинити да је питање стварне надлежности у теорији, а нарочито у пракси судова у потпуности расправљено, у правном животу стално су присутне недоумице, па и колебања. Оне се пре свега односе на разграничење надлежности између судова према врсти спора, али и на питање да ли је за поступање у конкретној правној ствари надлежан суд опште или посебне надлежности, редован или привредни суд. С друге стране, јављају се и дилеме у погледу правилног одмеравања вредности предмета спора и самим тим питање разграничења надлежности између основних и виших судова. Мора се нагласити да оваква дилема у нашем правном систему у периоду пре 2010. године није постојала, с обзиром на то да су по дотадашњим законима само општински судови били надлежни за имовинскоправне спорове, без обзира на вредност предмета спора. Данас, када су првостепени парнични судови опште надлежности истовремено и основни и виши судови, у пракси долази до дилема у погледу разграничења њихове стварне надлежности, које кроз сукоб надлежности, односно у жалбеном поступку решавају непосредно виши судови, најчешће апелациони.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

2) НАДЛЕЖНОСТ ПРЕМА ВРЕДНОСТИ ПРЕДМЕТА СПОРА Питање стварне надлежности у погледу вредности предмета спора не изазива у пракси велике дилеме. Ипак, и овде су се појавила извесна питања која ћемо илустровати примерима из праксе. Важно је нагласити да је за разграничење стварне надлежности према вредности предмета спора, најбитније правилно утврдити вредност предмета спора. Правилно утврдити вредност предмета спора такође значи утврдити да ли је спор толике вредности да је у њему могуће изјавити ревизију, што може бити од кључног значаја за правилну примену права и уједначење судске праксе кроз пресуде Врховног касационог суда. Питање утврђења предмета спора овде се неће детаљније разматрати јер је то тема која по свом обиму захтева посебан текст. Као посебно спорно, јавило се питање оцене надлежности основног суда (или вишег суда) према вредности предмета спора када је у поступку више тужених према којима тужилац има захтев за исплату од сваког од њих. Код формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, сходно примени члана 30. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11), којим је предвиђено да, ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединачног захтева. Дакле, у таквој ситуацији није правилно да суд сабира вредност свих захтева (нпр. тржишну вредност свих непокретности) који су обухваћени тужбом. На пример, више тужилаца једном тужбом поставља захтеве за утврђење права својине на становима (сваки тужилац на појединачно одређеном стану), који се заснивају на истоврсном чињеничном и правном основу, тако да чине процесну заједницу формалних активних супарничара. Према одредби члана 209. Закона о парничном поступку, сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима. Код формалног супарничарства вредност предмета

Мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије У наставку су дата мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 3. 8. 2017. године.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Питање: Да ли јавни бележник сме да овери уговор о промету непокретности на којој постоји забележба решења о извршењу, уз упозорење из члана 19. и члана 156. новог Закона о извршењу и обезбеђењу – да купац неће бити уписан као власник док се забележбе не избришу или уопште не сме да овери уговор ако се има у виду да је напред наведеним законом прописана забрана катастру да укњижи било какав уговор након забележбе решења о извршењу? Одговор: Јавни бележник је дужан да одбије солемнизацију уговора о промету непокретности на којој постоји забележба решења о извршењу. #2 Питање: Да ли заложни дужник може у заложној изјави − извршној вансудској хипотеци „првог реда” (чист Г-лист) – конституисати забрану да се располаже неисписаном хипотеком, у смислу чланова 53. и 54. Закона о хипотеци? (Појашњење: У пракси се код пословних банака и јавних бележника појавила дилема да ли је при заснивању вансудске извршне хипотеке првог реда, када у Г-листу нема уписаних терета, могуће да се у заложну изјаву унесе дужниково одрицање од располагања неисписаном хипотеком, какво је уређено члановима 53. и 54. Закона о хипотеци). Одговор: Приликом заснивања прворангиране (једине) хипотеке заложни дужник се не може одрећи права на располагање

неисписаном хипотеком, у смислу чл. 53. и 54. Закона о хипотеци. #3 Питање: Да ли јавни бележник може да потврди уговор о откупу стана из државне својине када у име Републике Србије иступа помоћник министра надлежног за послове финанасија, који нема пуномоћје у форми солемнизоване исправе или јавнобележничког записа, већ решење којим га министар надлежан за послове финансија овлашћује за закључење таквих правних послова? Одговор: Уговор о откупу стана из државне својине у име Републике Србије могу закључити: 1. министар надлежан за послове финансија; 2. државни секретар у министарству које је надлежно за послове финансија, ког је министар решењем овластио да испред министарства може да предузима такве радње; 3. помоћник министра надлежног за послове финансија, ког је министар решењем овластио да испред министарства може да предузима такве радње. #4 Питање: На који начин поступа јавни бележник када се, у складу са одредбом члана 36. Закона о хипотеци, извршни поверилац намирује непосредном погодбом, а у тренутку овере уговора о купопродаји, закљученог непосредном погодбом између извршног повериоца и понудиоца купца, пред јавним бележником јави више заинтересованих лица? Која су права првог понудиоца ако се

у моменту потврђивања уговора о купопродаји појави лице које нуди већу цену од оне предвиђене уговором? Да ли постоји могућност лицитирања пред јавним бележником и ко би имао право да закључи уговор о купопродаји? Да ли први понудилац има право да понуди нову цену као одговор на понуду другог лица?

Одговор: Јавни бележник не потврђује уговор о купопродаји када се купопродаја врши у поступку уновчења стечајне масе ради намирења поверилаца, који је уређен члановима 131‒137. Закона о стечају („Сл. гласник РС”, бр. 104/09, 99/11, 71/12 и 83/14). #6 Питање: Да ли је јавни бележник дужан да податак или оверени препис, односно фотокопију одлуке донете у повереном оставинском поступку, достави трећем заинтересованом лицу ако је то лице упутило захтев уз који је доставило доказ о постојању свог правног интереса? Одговор: Треће заинтересовано лице има право да прегледа, фотокопира, фотографише и преписује спис оставинског предмета који је поверен јавном бележнику, у складу са чланом 149. Закона о парничном поступку.

55 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

#5 Питање: Да ли јавни бележник може да потврди уговор о купопродаји ако је предмет продаје имовина стечајног дужника у стечајном поступку, имајући у виду одредбу члана 133. став 10. Закона о стечају?

Питање: Поднет је захтев за потврђивање (солемнизацију) уговора о статусној промени, тачније уговора о припајању према коме се привредно друштво припаја привредном друштву стицаоцу. Уговором о припајању је предвиђено да целокупна имовина друштва које се припаја и престаје да постоји, прелази на друштво стицаоца, што је и основно дејство уговора о припајању (члан 486. Закона о привредним друштвима). Суштина проблема је у томе што преносилац, тј. друштво које престаје да постоји, поседује и неизграђене катастарске парцеле на којима је оно уписано као титулар права коришћења, као и објекте на којима је уписано као држалац. Уговор о статусној промени ‒ припајању је уговор чије је правно дејство, између осталог, такво да привредно друштво престаје да постоји, а његова имовина по самој сили закона (поменути члан 486. Закона о привредним друштвима) прелази на друштво стицаоца, па је правно, а и животно неприхватљиво да се солемнизација уговора о припајању изврши само у погледу имовине за коју не постоје евентуалне сметње за правни промет, јер би у том случају на осталој имовини за коју евентуално постоје сметње за редовни правни промет, остало уписано привредно друштво које престаје да постоји, што би било супротно члану 486. Закона о привредним друштвима, према ком се уговором о припајању целокупна имовина преноси с преносиоца на стицаоца. Такође, неприхватљиво је и то да се привредном друштву ускрати могућност за статусну промену због поседовања имовине у погледу које постоји сметња за редовни правни промет, при чему би таква ограничења (ако их евентуално има) свакако била применљива на друштво стицаоца које је, у правном смислу, сукцесор друштва које је престало да постоји припајањем. Да ли, имајући у виду напред наведено, треба да се потврди (солемнизује) уговор о припајању у напред описаној ситуацији, у којој се у имовини која с друштва преносиоца прелази на друштво стицаоца, налазе и наведене непокретности ‒ неизграђене катастарске парцеле на којима је преносилац уписан

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Одговор: У случају намирења непосредном погодбом, према Закону о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05, 60/15, 63/15 и 83/15), јавни бележник ће потврдити уговор с купцем с којим је хипотекарни поверилац постигао споразум непосредном погодбом и онда када се пред њим јави више заинтересованих лица, осим ако нека страна из тог уговора одустане од продаје. Пред јавним бележником се не може вршити неформална лицитација, нити први понудилац може понудити нову цену као одговор на понуду трећег лица.

као титулар права коришћења и објекти на којима је преносилац уписан као држалац?

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Одговор: Треба солемнизовати уговор о припајању иако се у имовини друштва које се припаја, налазе непокретности које иначе не би могле да буду предмет промета.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

#8 Питање: Коме је јавни бележник дужан да достави правноснажно решење о наслеђивању, осим Републичком геодетском заводу – Служби за катастар непокретности, Пореској управи и општини? Да ли постоји дужност да се такво решење достави Централном регистру хартија од вредности или банкама у којима је оставилац имао отворене рачуне? Одговор: Јавни бележник је дужан да достави правноснажно решење о наслеђивању: 1. Управи јавних прихода – локална самоуправа; 2. Министарству финансија ‒ Пореској управи – Одељењу за наплату пореза на наслеђе; 3. Републичком геодетском заводу – Служби за катастар непокретности. Не постоји дужност да се правноснажно решење о наслеђивању достави Централном регистру хартија од вредности, нити банкама у којима је оставилац имао отворене рачуне. #9 Питање: Да ли јавни бележник може да сачини или потврди заложну изјаву у законом прописаној форми која се даје ради обезбеђења уговора о закупу као акцесорни правни посао? Ближе објашњење: Уговарачи су закључили уговор о закупу на дужи период. Закупац је по основу наведеног уговора закуподавцу унапред исплатио на име закупнине новчани износ за уговорени период за који је закључен уговор. Од добијеног новца закуподавац се обавезао да ће саградити објекат који је предмет закупа. Да ли закупац може обезбедити своје потраживање (новчани износ дат унапред) заложном изјавом којом закуподавац залаже објекат у изградњи поводом кога је закључен уговор о закупу?

Одговор: Заложним правом – хипотеком, регистрованом залогом, ручном залогом – може бити обезбеђено свако пуноважно потраживање, па и потраживање из уговора о закупу. То несумњиво важи за закуподавчева потраживања која су новчана (на плаћање закупнине), не и за неновчана потраживања из уговора о закупу, на пример закуподавчево потраживање на предају ствари. Наиме, чланом 7. Закона о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар („Сл. гласник РС”, бр. 57/03, 61/05, 64/06, 99/11) изричито је предвиђено да се залогом може обезбедити само новчано потраживање. Члан 7. став 1. Закона о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05, 60/15, 83/15) прописује да залогом може бити обезбеђено свако потраживање, предвиђајући, као и претходни закон, да то може бити и оно које је изражено у страној валути, али не изричито, и да потраживање мора бити новчано. Ипак, по природи ствари хипотеком се обе збеђују новчана потраживања. Хипотека даје право на уновчавање непокретности и намирење из добијеног новчаног износа, па предмет намирења може бити само новчано потраживање (То може бити неко секундарно новчано потраживање које настаје неиспуњењем неновчаног, на пример потраживање уговорне казне уговорене за неиспуњење неновчаног потраживања или износ унапред уговорене новчане накнаде штете за повреду уговорне обавезе, тако што је предвиђен највиши износ накнаде за повреду неке неновчане обавезе – члан 265. став 3. Закона о облигационим односима, ако странке уговоре хипотеку за та потраживања. То ће бити хипотека за условно потраживање које може настати неиспуњењем примарне неновчане обавезе). Према томе, за могућност заснивања залоге (хипотеке), па и за сачињавање или потврђивање заложне изјаве није битно из ког основа потраживање потиче. У конкретном случају, ако су странке уговориле да закупац стиче право на повраћај унапред исплаћене закупнине ако закуподавац не изгради и не преда предмет закупа у одређеном року, ради се о обезбеђењу условног новчаног потраживања које се може обезбедити заложним правом, као и свако условно потраживање (члан 7. став 1. Закона о хипотеци).

#10

#11 Питање: Да ли је потребно да се, када се наводе подаци о странкама у солемнизационој клаузули и јавнобележничком запису, наведе и ЈМБГ странке, с обзиром на то да се у члану 79. Јавнобележничког пословника и члану 84. Закона о јавном бележништву тај податак не тражи, а у моделима аката који су послати ДКП-у захтева се и да се унесе ЈМБГ странке? Треба напоменути да приликом састављања јавнобележничког записа заложне изјаве банке траже ЈМБГ странке будући да је

#12 Питање: Да ли се награда јавном бележнику у висини од 50% награде из члана 21. Тарифног броја 1, став 13. ЈБТ, обрачунава и за солемнизацију уговора о поклону у првом наследном реду између родитеља, као поклонодавца, и детета, као поклонопримца, или искључиво за састављање јавнобележничког записа таквог уговора? Наиме, примећује се да је пракса да се награда обрачунава с наведеним „попустом” и за солемнизацију, а не само за јавнобележнички запис, иако се сматра да има места и другачијем тумачењу, и то: језичком и системском. У Јавнобележничкој тарифи, у Тарифном броју 1, став 13. изричито наводи „састављање ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКОГ ЗАПИСА”, а нпр. у ставу 12. у ком се такође уређује питање обрачуна 50% награде (за предуговор, допуну и раскид), говори се о „састављању или СОЛЕМНИЗАЦИЈИ”. Значи, у ставу 12. не постоји ни језичка разлика између састављања и солемнизације, док је став 13. прецизан у том погледу и говори само о састављању јавнобележничког записа. Међутим, системским тумачењем се може закључити да се и награда из става 13. односи и на солемнизацију таквог уговора, имајући у виду да рубрум целог Тарифног броја носи назив „Награда за састављање јавнобележничког ЗАПИСА према вредности правног посла”, а генерално се примењује и на солемнизацију. Према циљном и логичком тумачењу, има смисла да се ограничавањем награде на 50% за уговор о поклону између родитеља и детета у форми записа, жели узети у обзир чињеница

57 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Одговор: Уговор о располагању заједничким деловима зграде се, у складу с чланом 9. Закона о становању и одржавању зграда („Сл. гласник РС”, број 104/16), закључује у законској форми овере потписа (легализација), док је форма јавнобележнички солемнизоване исправе или јавнобележничког записа могућа као уговорена форма.

Одговор: Правило је да се у јавнобележничком запису, односно у солемнизационој клаузули не наводи ЈМБГ физичког лица (учесника) које предузима правни посао. ЈМБГ учесника је неопходно навести само онда када је то предвиђено посебним прописима, као што је Закон о државном премеру и катастру, члан 86. став 2. тачка 3.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Питање: Да ли се уговор о располагању заједничким просторијама (уступање, промена намене, надзиђивање итд.) закључује у форми обичне овере потписа или у форми солемнизације? Питање се поставља с обзиром на члан 9. Закона о становању и одржавању зграда, који се односи на располагање заједничким деловима зграде и у ставу 2. упућује на одредбе које се односе на рад и одлучивање стамбене заједнице, а у ставу 3. и 4. изричито наводи да се пренос права својине на делу заједничких делова ради формирања новог посебног или самосталног дела зграде врши на основу уговора између стамбене заједнице и лица које стиче право, и прецизно наводи да се ПОТПИСИ тих лица оверавају у складу са законом којим се уређује ОВЕРА ПОТПИСА (Закон о оверавању потписа, рукописа и преписа, Закон о јавном бележништву и Јавнобележнички пословник, при чему се под оверавањем сматра да је лице чији је ИДЕНТИТЕТ утврдио јавни бележник, потписало поднету исправу или признало потпис као свој, када јавни бележник на основу члана 11. ЗОПРП-а не одговара за садржину исправе).

он основни идентификациони податак у њиховим уговорима.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

да се ради о пословно неспособном уговорнику, о коме се вероватно родитељи старају у потпуности, при чему привилегија од 50% ниже накнаде губи смисао јер и „попуст” од 50% цене за форму записа (од 100% цене) износи знатно више него попуст од 60% за солемнизацију уговора (где би чак и вредност бода требало да буде половина од 108 (60% бода), дакле 54 динара, а не половина од 180 динара, тј. 90 динара, што је 50% бода) и то између родитеља и пословно способне деце (која су, истина, до краја живота деца својих родитеља). Међутим, и овде тумачење може довести до закључка да и половина цене која се наплаћује за запис, износи више управо због строже форме и самим тим јачих дејстава таквог уговора. Одговор: Награда јавном бележнику за солемнизацију уговора о поклону између родитеља, као поклонодавца, и детета, као поклонопримца, умањује се за 50% и када је у питању сачињавање јавнобележничког записа и када је у питању солемнизација приватне исправе. #13 Питање: Да ли се ослобађање од плаћања јавнобележничке награде за овере преписа и копија односи и на подносиоце захтева за враћање одузете имовине на основу Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника, имајући у виду одредбу члана 10. наведеног закона? Одговор: Подносиоци захтева за враћање одузете имовине на основу Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника, нису ослобођени од плаћања јавнобележничке награде када оверавају преписе и копије исправа које се прилажу Агенцији за реституцију Републике Србије за потребе вођења поступка за враћање одузете имовине. #14 Питање: Да ли је потребно присуство судског преводиоца када се оверава потпис

подносиоца исправе који не говори српски језик, на исправи која је сачињена на српском језику? Одговор: Ако подносилац (потписник) исправе не разуме језик на којем је исправа сачињена, исправа му мора бити прочитана на језику који потписник исправе разуме. Присуство позваних сведока није потребно. Присуство судског преводиоца је потребно ако поступајући нотар не зна језик на којем је сачињена исправа. Ако је поступајући нотар прочитао странци исправу на језику који она разуме, дужан је да то напомене у легализационој клаузули. У таквом случају легализациона клаузула мора да садржи следећу констатацију: Потврђује се да је (навести име и презиме, датум рођења, адресу пребивалишта) у присуству јавног бележника својеручно потписао ову исправу/ потпис на овој исправи признао за свој, пошто му је јавни бележник садржину исправе сачињене на ___________(навести језик) језику превео на __________(навести језик) језик. Ако је поступајући нотар прочитао странци исправу преко судског преводиоца, легализациона клаузула мора да садржи следећу констатацију: Потврђује се да је (навести име и презиме, датум рођења, адресу пребивалишта) у присуству јавног бележника својеручно потписао ову исправу/потпис на овој исправи признао за свој, пошто му је садржина исправе прочитана пред јавним бележником уз помоћ преводиоца (навести име и презиме). Судски преводилац својим потписом и печатом на исправи потврђује да је подносиоцу исправе верно пренео њену садржину. Идентитет судског преводиоца јавни бележник може утврдити на два начина: тако што га познаје лично и по имену или увидом у његову личну карту, путну исправу, возачку дозволу или други службени документ с фотографијом. #15 Питање: Да ли је ништава заложна изјава коју је дао власник непокретности који уговором о купопродаји отуђује непокретност, ако је приликом закључења тог уговора за

део цене који се финансира из средстава кредита, по основу уговора о кредиту потребно дати заложну изјаву? Да ли већ самим уговором о купопродаји продавац губи атрибуте власника или чињеница да цена још није исплаћена подразумева да није изгубио атрибуте власника? Да ли је потребно да приликом сачињавања заложне изјаве учествује и купац као будући власник и да ли би његова изјава морала да садржи све елементе који се траже за заложну изјаву по Закону о хипотеци?

59 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

#16 Питање: Да ли се наплаћује овера потписа на изјави којом родитељ даје сагласност малолетном детету за путовање у иностранство?

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Одговор: а. Власник непокретности – продавац задржава то својство све док својина не буде пренета на купца. Купац (стицалац на основу правног посла), по члану 33. Закона о основама својинскоправних односа, стиче својину моментом уписа у јавну књигу. Према томе, продавац може да заложноправном изјавом омогући кредитору да уписом стекне хипотеку и тај ће је стећи ако затражи упис пре него што купац затражи упис права својине, без обзира на то да ли је заложној изјави претходило закључење уговора о купопродаји исте непокретности са трећим. (Не)исплата купопродајне цене при томе нема правног значаја. Ако купац затражи упис својине пре него што је поверилац затражио упис хипотеке, хипотека се не може уписати односно стећи: упис је могућ само против уписаног претходника. Ако упис (хипотеке) раније затражи поверилац, купац ће уписом стећи право својине оптерећено хипотеком. У судској пракси је било одлука којима се у таквим околностима, по схватању Суда, штити савестан купац тако што је, противно закону, заузет став да ће купац који у моменту закључења уговора о купопродаји није знао, нити могао знати да је закључен уговор о хипотеци, а стицалац хипотеке га је предухитрио у молби за упис, ипак стећи непокретност без терета. Како у нашем праву, као што је речено, уговор нема транслативно дејство, такво становиште, иначе мањинско у судској пракси, не може да се прихвати. Никакво учешће купца у заложној изјави није ни потребно ни могуће. Заложна изјава

је једнострана изјава воље власника – залогодавца, која има иста дејства као уговор о хипотеци који би он закључио с повериоцем: купац је ту треће лице. б. Нејасно постављено питање, међутим, може да подразумева да је купац тај који кредитом купује непокретност. Он би, ако поверилац на то пристаје, могао то да учини тако што ће сачинити заложноправну изјаву, а поверилац ће хипотеку моћи да упише када купац упише својину. Дотле је његово потраживање хирограферно. Ако је при томе упис купчевог права условљен исплатом цене, заложна изјава ће, као основ за стицање хипотеке, бити без дејства док цена не буде исплаћена и купац се не упише. У овој хипотези је могуће и да продавац заложном изјавом дозволи да се упише хипотека за купчев дуг. То је случај хипотеке за туђ дуг у моменту настанка хипотеке; уписом права својине купца у истој личности стећи ће се својство власника и хипотекарног дужника. Ни тада учешће купца није потребно ни могуће: хипотека ће теретити непокретност без обзира на то што је својина прешла с продавца на купца и на то што купац на то (ни)је пристао. На тај начин су заштићени и купац и поверилац, али управо с обзиром на судску праксу о којој је било речи, продавчев инте рес може бити угрoжен. Он дозвољава да се упише хипотека (за туђ дуг), а да још ништа није примио. Отуда он може захтевати да се пре него што пристане на заложну изјаву купац изјасни о томе да се ради о хипотеци за његов дуг и да је сагласан са установљавањем хипотеке. Није, међутим, логично да купчева сагласност буде део заложне изјаве. То може бити одвојена изјава којом он потврђује чињенице, за коју би била довољна овера аутентичности потписа. Бележник би у заложној изјави могао да констатује да постоји таква изјава.

Одговор: Наплаћује се овера потписа изјаве родитеља који даје сагласност малолетном детету за путовање у иностранство.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

#17 Питање: Када оверава потпис родитеља на изјави којом се даје сагласност малолетном детету за путовање у иностранство, да ли је јавни бележник дужан да утврди да ли су потписници заиста родитељи детета и да уз изјаву у списе приложи извод из матичне књиге рођених за дете?

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Одговор: Јавни бележник није дужан да врши увид у извод из матичне књиге рођених за дете, односно да утврђује да ли су потписници заиста родитељи детета или нису. #18 Питање: Да ли је јавни бележник овлашћен да приликом сачињавања заложне изјаве у форми јавнобележничког записа у Либри – Евиденцији јавнобележничких записа о уговорима о промету непокретности и оверених уговора о промету непокретности – провери да ли је залогодавац већ располагао непокретношћу коју залаже? Одговор: Јавни бележник није дужан да приликом сачињавања заложне изјаве о заснивању једностране хипотеке врши проверу у Либри ‒ Евиденцији јавнобележничких записа о уговорима о промету непокретности и оверених уговора о промету непокретности. #19 Питање: Да ли се уговор о заједничкој изградњи у тренутку када још није издата грађевинска дозвола, солемнизује или се оверава потпис? Одговор: Уговор о заједничкој изградњи није уговор којим се преноси право својине на непокретности, па се на њега не примењују одредбе о форми уговора о промету непокретности. Тај уговор зато не мора да се закључи у форми солемнизоване приватне исправе, већ може да се закључи и у писменој форми са овером потписа (легализација).

#20 Питање: Ако се за претходни уговор оверава потпис, да ли анекс таквог уговора којим странке прецизирају поделу посебних делова, може бити у форми солемнизације, с обзиром на то да је основни уговор оверен у форми овере потписа, а сада се ради о промету непокретности и обавезна је солемнизација, односно да ли представља проблем то што је основни уговор у једној форми, а анекс у другој? Одговор: Анекс не само да се може, већ се и мора закључити у форми солемнизоване приватне исправе ако се ради о уговору о промету непокретности. Ако ни основном уговору ни анексу није предмет пренос својине на непокретности, довољно је да анекс задржи форму овере потписа коју има главни уговор. #21 Питање: Ако је у уговору који је представљао правни основ за укњижбу, уговорена и забрана располагања у неком року (нпр. кад се ради о некој субвенцији), а у катастру не постоји таква забележба, да ли таква непокретност може да се прометује док забрана траје? Одговор: Таква непокретност може да се прометује, с тим што је јавни бележник дужан да упозори стране на то да постоји таква одредба ако за њу зна. #22 Питање: Да ли предмет заложног права може бити само земљиште, без објекта који се, према подацима из листа непокретности, налази на том земљишту? Одговор: Предмет заложног права не може бити само земљиште, без објекта који се, према подацима из листа непокретности, налази на том земљишту, због принципа јединства непокретности. Напомена Редакције: Мишљења су преузета са интернет странице јавнобележничке коморе. Образложења ових мишљења можете погледати на истој интернет страници.

Оружје и муниција у правном систему и судској пракси Републике Србије

Никола Пантелић, заменик јавног тужиоца у Трећем основном јавном тужилаштву у Београду

Оружје и муниција у међународном праву Када је у питању међународно право, овој материји се придаје велики значај. Како

61 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

роцењује се да у Републици Србији постоји око 3.000.000 комада ватреног оружја. Отприлике трећина наведене количине представља регистровано оружје које се налази у приватном власништву, а исто толико налази се и у поседу војске и полиције. Међутим, оно што забрињава јесте процена да трећину од претходно наведеног укупног броја оружја, представља нерегистровано, односно нелегално оружје које се налази у рукама грађана. Исказана забринутост последица је чињенице да се далеко већи број кривичних дела која се чине уз употребу ватреног оружја, чини нерегистрованим оружјем. Ипак, овакав податак је и логичан с обзиром на околност да је далеко лакше ући у траг регистрованом оружју, због чега лице које намерава да почини кривично дело уз употребу оружја и нема интерес да га легализује.

контрола наоружања представља предуслов за мир и безбедност у свету уопште, не чуди што ову област регулише велики број међународних правних аката. Многе од њих ратификовала је и наша земља, а поменућемо неке од најзначајнијих, као што су: Протокол против незаконите производње и промета ватреним оружјем, његовим деловима, склоповима и муницијом, којим се допуњава Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 11/05) и Уговор о трговини наоружањем („Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 14/14). Поред поменутих, а услед стратешког опредељења наше земље за европске интеграције, што ствара обавезу усклађивања свих домаћих релевантних прописа са правом Европске уније (у даљем тексту: ЕУ), за наш правни систем значајна су и документа ове организације. Ту пре свега мислимо на 7. главу Шенгенског уговора, Кодекс понашања ЕУ о извозу оружја (1998), али и на Директиву Савета Европе 477/91 и 51/08. Ова документа представљају минимум неопходних правила у вези са оружјем и контролом наоружања, при чему се националним законодавствима оставља да разраде поменута решења, односно пооштре прописане норме.

КРИВИЧНО ПРАВО

Како тема везана за правно регулисање питања која се тичу оружја, занима велики број наших грађана, у нашем првом тексту у вези са овом темом, пружићемо основне информације о томе шта уопште у нашем правном систему и судској пракси представља оружје. Међутим, имајући у виду бројност, као и наведене последице које изазива нерегистровано оружје, већи део текста биће посвећен кривичним делима која се, пре свега, баве таквим оружјем.

КРИВИЧНО ПРАВО

Оружје и муниција у правном систему Републике Србије

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Управо због усклађивања домаћег законског оквира са поменутим документима ЕУ која уређују област оружја и муниције, током 2015. године донет је нови Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС”, бр. 20/2015 – у даљем тексту: ЗОМ). Примена овог закона отпочела је годину дана након његовог ступања на снагу, односно 5. 3. 2016. године, чиме је замењен ранији Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС”, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/2003, 101/2005 – др. закон, 85/2005 – др. закон, 27/2011 – одлука УС и 104/2013 – др. закон – у даљем тексту: ранији ЗОМ). Иначе, ЗОМ представља најзначајнији домаћи правни акт који регулише област везану за оружје и муницију када су у питању недржавни субјекти. Он уређује девет области, односно радњи у вези са оружјем и муницијом, и то: набављање; држање; ношење; колекционарство; поправљање; преправљање; промет; посредништво и превоз (чл. 1. ЗОМ-а). Међутим, његове одредбе се не односе на државне органе којима је јавна безбедност примарна делатност (чл. 2. ЗОМ-а). Ово се пре свега односи на Полицију и Војску Републике Србије, чију регулативу у вези са оружјем и муницијом уређују посебни прописи. Када је у питању Војска Србије, набавку, држање, ношење и превоз оружја и муниције за њене потребе регулише првенствено Закон о Војсци Србије („Сл. гласник РС”, бр. 116/07, 88/09, 101/10 – др. закон, 10/15 и 88/15 – одлука УС), али и Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме („Сл. лист СРЈ”, бр. 41/96, „Сл. лист СЦГ”, бр. 7/05 – др. Закон, и „Сл. гласник РС”, бр. 85/05 – др. закон). Што се тиче Полиције, право и дужност полицијског службеника у статусу овлашћеног службеног лица, да носи службено оружје и муницију и друга средства принуде, као и да их употребљава под одређеним условима, регулисано је Законом о Полицији („Сл. гласник РС”, бр. 6/2016). Ову област регулише и велики број подзаконских аката, а у наредном делу биће наведена нека од најзначајних којима се ближе уређују одредбе ЗОМ-а. Тако се Правилником о поступку издавања, изгледу и садржини

образаца и исправа о оружју предвиђених ЗОМ-ом („Сл. гласник РС”, бр. 16/2016) ближе уређује поступак издавања исправа о оружју. Правилником о начину вођења и обрасцима евиденција о оружју и муницији које воде надлежни органи („Сл. гласник РС”, бр. 12/2016) прописује се начин вођења евиденција о оружју и муницији. Правилником о онеспособљавању оружја („Сл. гласник РС”, бр. 9/2016 и 92/2016) прописују се поступак, услови и начин онеспособљавања оружја, док су услови за безбедно смештање и чување оружја и муниције ближе регулисани Правилником о просторно-техничким условима за безбедно смештање и чување оружја и муниције („Сл. гласник РС”, бр. 9/2016).

Ватрено оружје у смислу члана 348. Кривичног законика Члан 4. ЗОМ-а оружје дели у четири категорије, и то на: 1) Категорију А у коју спадају: минско-екс плозивна средства, аутоматско кратко и дуго ватрено оружје, оружје скривено у другим предметима и ватрено оружје са пригушивачем пуцња. Оружје из ове категорије не могу набављати, држати и носити физичка, правна лица и предузетници, осим у случајевима предвиђеним Законом (чл. 5, ст. 1. ЗОМ-а). 2) Категорију Б у коју спада свако ватрено оружје (кратко, дуго, полуаутоматско, репетирајуће, једнометно, двометно, са олученим и глатким цевима), осим оног из категорије А и Ц и конвертибилно оружје. Оружје из ове категорије је, с аспекта безбедности, најрас прострањеније и најзначајније за наше грађане, па се највише одредаба ЗОМ-а односи управо на ово оружје. Оно се може набављати, држати и носити на основу исправе надлежног органа (чл. 5, ст. 2. ЗОМ-а). 3) Категорију Ц у коју спада: онеспособљено ватрено оружје, старо оружје и његове модерне копије које не користе метак са централним или ивичним паљењем, ваздушно оружје чија је кинетичка енергија 10,5 Ј или већа или чија је брзина пројектила 200 м/с или већа, и калибра већег од 4,5 мм, и оружје с тетивом или опругом чија је сила затезања тетиве већа од 450 Н, односно чија је натезна тежина већа

63 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

суда у Крагујевцу, Кж1 1084/2012 од 27. 3. 2012. године). Став 1. члана 438. КЗ-а предвиђа да ће се онај „ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном.” Иначе, ЗОМ (чл. 3. ст. 1. тачка 2) ватреним оружјем сматра оно оружје које под притиском барутних гасова из цеви избацује пројектил. С тим у вези врсте ватреног оружја су: митраљез, пушкомитраљез, аутоматска пушка, аутомат, пиштољ, револвер, пушка са олученим цевима (једнометна, репетирајућа, полуаутоматска), пушка са глатким цевима (једнометна и двометна, репетирајућа, полуаутоматска), комбинована пушка (са олученим и неолученим цевима), као и пушке, пиштољи и револвери са ивичним паљењем (малокалибарско оружје). Дакле, наведени основни облик овог кривичног дела чиниће лица која неовлашћено израђују, продају, набављају, размењују или држе ватрено оружје из категорије Б. Међутим, суд може утврдити да је окривљени извршио ово кривично дело тек уколико се докаже да је предметно оружје, као објекат радње кривичног дела, функционално исправно, што једино може утврдити вештак балистичке струке. Тако је у једном Решењу Апелационог суда у Београду наведено: „Првостепени суд је изреком побијане пресуде окривљеног С. П. огласио кривим да је у критичном периоду неовлашћено држао ватрено оружје и муницију, и то пиштољ марке „Ц. з.”, калибра 7,65 мм, фабричког броја…, црне боје, са 7 метака калибра 7,65 мм у оквиру и једну четкицу за чишћење наведеног пиштоља. Ипак, како првостепени суд није путем вештачења од стране вештака балистичке струке утврдио да ли је предметни пиштољ функционалан, то је учинио нејасним питање да ли је предметни пиштољ ватрено оружје или не, што је чињеница од које као одлучне зависи правилна оцена радњи окривљеног” (Решење Апелационог суда у Београду, Кж1 2226/2013 од 23. 5. 2013. године). У другој одлуци из наше судске праксе иде се још даље, тако да исправност ватреног

КРИВИЧНО ПРАВО

од 101 либри. Оружје из категорије Ц може слободно да се набавља у случајевима пре двиђеним ЗОМ-ом, а да се држи уз пријаву надлежном органу (чл. 5, ст. 3. ЗОМ-а). 4) Категорију Д у коју спадају: хладно оружје, гасни спрејеви, уређаји за изазивање електрошокова, ваздушно оружје чија је кинетичка енергија мања од 10,5 Ј или је брзина пројектила мања од 200 м/с, и калибра 4,5 мм или мањег, као и оружје са тетивом или опругом чија је сила затезања тетиве до 450 Н, односно чија је натезна тежина до 101 либре. Оружје из ове категорије може да се држи и набавља без исправе и пријаве надлежном органу, у складу са Законом (чл. 5, ст. 4. ЗОМ-а). Као што видимо, ЗОМ је поделом оружја у четири категорије, али и јасним одредбама које се односе на лица којима је дозвољено набављање, држање и ношење оружја из појединих категорија, настојао да избегне компликације и олакша процедуре набавке и одобравања држања и ношења оружја. Међутим, поменуте законске одредбе, као и прецизно одређивање значења појединих израза у вези са оружјем и муницијом из члана 3. ЗОМ-а, од значаја је и приликом квалификације појединих кривичних дела која се односе на оружје и муницију из Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 – у даљем тексту: КЗ). Наиме, уколико неко лице поступи супротно законским одредбама које се односе на немогућност односно могућност набављања, држања и ношења оружја из категорије А и Б, чиниће кривично дело из члана 348. КЗ-а. Иначе, овде је у питању кривично дело са бланкетном диспозицијом, јер се елементи који детаљније одређују његово биће, налазе у другим прописима, односно у ЗОМ-у. С тим у вези треба водити рачуна да се у изреци пресуде поводом овог кривичног дела увек мора навести конкретна повреда бланкетне норме, док би ближу ознаку бланкетне норме (одредба Закона о оружју и муницији) требало навести и у образложењу пресуде. У супротном, такав недостатак би представљао разлог за жалбу због битне повреде одредаба кривичног поступка, јер пресуда не би имала разлоге за одлучне чињенице (Решење Апелационог

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

оружја, према наводима судског решења о коме је реч, није и једино што суд у вези са предметним оружјем треба да утврди. Тако произлази да се предметно оружје може сматрати ватреним тек уколико се докажу и све чињенице услед којих би се оно могло сматрати употребљивим. О томе говори и следећи део Образложења Решења Апелационог суда у Крагујевцу: „На главном претресу вештак је изјавио да се предметне пушке сматрају трофејним оружјем, иако би се, да се за њих производи муниција, оне могле сматрати ватреним оружјем. Дакле, иако су функционално исправне, пушке без муниције су неупотребљиве јер се муниција за њих не производи више од 30 година, па се ове пушке не могу сматрати ватреним, већ само трофејним оружјем” (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 632/2011 од 16. 3. 2011. године). Наравно, тешко је не запитати се да ли се и на који начин може утврдити да ли муниција за поменуте пушке и даље постоји, односно да ли се чува или се чак може направити, јер то што се одређена муниција више не производи, не значи да се она не може набавити од лица које је није употребљавало, односно лица које је ову муницију чувало. За разлику од претходно наведених ставова наше судске праксе, у претходном периоду било је и другачијих судских одлука које утврђивање функционалности и употребљивости ватреног оружја, како би се оно уопште могло сматрати ватреним у смислу члана 438. КЗ-а, нису сматрале неопходним, те је на ово спорно правно питање одговор дао Врховни касациони суд. Наиме, поменути суд је заузео став да питање да ли се ватреним оружјем може сматрати оружје за које је несумњиво утврђено да је неисправно, јесте фактичко питање и да одговор зависи од тога о каквом се оштећењу ради. Тако је на седници Кривичног одељења Врховног касационог суда, одржаној 15. 4. 2014. године, закључено да се и неисправно оружје може сматрати ватреним оружјем уколико се ради о неком техничком квару који се може отклонити (рецимо, уколико је ударна игла неисправна). Како је императивном нормом ЗОМ-а забрањено свим лицима да набављају, држе или

носе оружје из категорије А (осим у случајевима који се односе на правна лица и предузетнике који уз одобрење надлежног органа могу набављати овакво оружје, уколико је то у складу са Законом и делатношћу којом се баве, по решењу АПР-а – члан 40. ЗОМ-а), такозвано забрањено оружје, уколико неко поступи супротно овој одредби, чиниће тежи облик кривичног дела из члана 348. КЗ-а. Наиме, став 2. члана 348. КЗ-а наводи да ће се „ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје или средство на бази те материје, распрскавајуће или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.” Тежи облик кривичног дела о коме говоримо, учиниће рецимо лице које неовлашћено држи пластични експлозив (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 136/99 од 20. 4. 2000. год.) или лице које неовлашћено држи аутоматску пушку, бомбу и сл. Углавном, у сваком конкретном случају чињеница да предметно оружје представља ватрено оружје из групе А, мора се утврдити на основу налаза и мишљења вештака балистичке струке (Пресуда Окружног суда у Београду, К. 606/93 од 6. 12. 1994. год., и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 564/95 од 21. 3. 1996. год.). Међутим, када одређено лице у исто време неовлашћено држи ватрено оружје чије је набављање под одређеним условима могуће и ватрено оружје чије набављање грађанима уопште није дозвољено, неће се радити о стицају ова два облика кривичног дела, већ о једном кривичном делу. Судска пракса у вези са овим наводи следеће: „Када у конкретном случају извршилац неовлашћено држи револвер – ватрено оружје које грађани по важећим прописима уз одређене услове могу да набаве и у исто време држи аутоматску пушку – ватрено оружје чије набављање грађанима према важећим прописима уопште није дозвољено, тада нема стицаја кривичних дела, већ теже дело конзумира лакше зато што остварење тог тежег дела обухвата и оно лакше које је у њему садржано, па постоји само тежи облик кривичног дела из 2. става у вези

Врховног суда Србије, Кж. 329/91 од 28. 5. 1991. год.). Што се тиче муниције, већом количином може се сматрати 400 метака за револвер (Пресуда Првог општинског суда у Београду, К. бр. 770/91 од 9. 7. 1991. год.). Пластични експлозив „пеп 500”, у тежини од 500 грама, са детонаторском капислом, представља експлозивну материју велике разорне моћи (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 439/96 од 2. 3. 1997. год.). Став 6. члана 348. КЗ-а предвиђа да се ватрено оружје, његови делови, муниција и експлозивне материје одузимају. Суд је дужан да изрекне ову меру безбедности одузимања предмета ако окривљени не поседује дозволу надлежног органа за држање предметног оружја и муниције, чак и уколико је суд донео одбијајућу пресуду за кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из чл. 348. ст. 1. КЗ-а, јер је у односу на њега наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж1 3/2015 од 24. 2. 2015. год.).

Прописи који одложено престају да важе или чија одложена примена почиње у наредном периоду

● Уредба о допунама Уредбе о царински дозвољеном поступању с робом, објављена у „Службеном гласнику РС”, бр. 10/2017 од 14. 2. 2017, ступила на снагу 22. 2. 2017. године – примењује се од 1. 10. 2017. године. ● Правилник о измени Правилника о максимално дозвољеним количинама остатака средстава за заштиту биља у храни и храни за животиње и о храни и храни за животиње за коју се утврђују максимално дозвољене количине остатака средстава за заштиту биља, објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио на снагу 11. 3. 2017. године – примењује се до 6. 9. 2017. године

65 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Kaлендар важења правних аката

КРИВИЧНО ПРАВО

са ставом 1.” (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. 377/2006 од 28. 8. 2006. год.). Други тежи облик кривичног дела из члана 348. КЗ-а, предвиђен је његовим трећим ставом и предвиђа да ће се учинилац казнити затвором од две до десет година „ако је предмет дела из ст. 1. и 2. овог члана већа количина оружја, муниције или средстава или је у питању оружје или друга средства велике разорне моћи, или се дело врши противно правилима међународног права.” Како не постоји прецизан одговор на питање шта је „већа количина” оружја, већ је то фактичко питање, потребно је у вези са тим навести неке од одлука из наше судске праксе. Тако је у једној одлуци Окружног суда у Новом Саду речено да се „количина од три комада оружја, без обзира на његово својство и карактеристике, не може подвести под наведени појам” (Одлука Окружног суда у Новом Саду, К 72/93). Међутим, већом количином ватреног оружја Врховни суд Србије сматрао је „шест револвера и два пиштоља” (Пресуда

Упис основних академских студија без полагања пријемног испита

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Закон о високом образовању прецизно одређује три категорије лица која се могу уписати на студије првог степена без полагања пријемног испита, с тим да услове и начин уписа ових лица уређују универзитети својим општим актима.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Богдан Младеновић, дипл. правник, секретар Пољопривредног факултета Универзитета у Београду

акон о високом образовању („Сл. гласник РС”, бр. 76/2005, 97/2008, 44/2010, 93/2012, 89/2013, 99/2014, 68/2015 и 87/2016, Аутентично тумачење – 100/2007, Аутентично тумачење – 45/2015 – у даљем тексту: Закон) уређује питање права уписа на основне академске студије без полагања пријемног испита чланом 85, став 7, који прописује: „Студент студија првог степена друге самосталне високошколске установе, лице које има стечено високо образовање на студијама првог степена и лице коме је престао статус студента у складу са овим законом, може се уписати на студије првог степена под условима и на начин прописан општим актом самосталне високошколске установе.” Закон у наредном ставу прописује и да се ово право остварује на лични захтев. Закон прецизно одређује три категорије лица која се могу уписати на студије првог степена без полагања пријемног испита, остављајући самосталним високошколским установама (универзитетима) да својим општим актом пропишу услове и начин уписа ових лица на студије првог степена (основне академске студије, односно основне струковне студије). Три највећа универзитета у Републици Србији, Универзитет у Београду, Универзитет у

Новом Саду и Универзитет у Нишу, уредила су ову материју општим актом – Правилником о упису студената на студијске програме Универзитета. У овим општим актима постоје одређене разлике које ће бити наведене у даљем тексту.

Услови за упис Универзитет у Београду ову материју уређује Правилником о упису студената на студијске програме Универзитета у Београду („Гласник Универзитета у Београду” број 168/12), и то чланом 9. који прописује: „На прву годину основних студија може се без пријемног испита уписати: 1. лице које има стечено високо образовање на академским студијама првог степена, односно високо образовање стечено по одредбама закона које су важиле пре доношења Закона о високом образовању; 2. студент који је остварио најмање 60 ЕСПБ бодова на другом студијском програму академских студија на истом или другом универзитету у Републици Србији, под условима које прописује факултет; 3. лице коме је престао статус студента у складу са Законом, ако је претходно положило све прописане испите на првој студијској години, односно ако је остварило 60 ЕСПБ бодова под условима које прописује факултет. Лице из става 1. овог члана може се уписати само као самофинансирајући студент. Признавање броја бодова за одговарајући студијски програм обавља руководилац

67 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Правилник признаје за три категорије лица, ближе дефинишући услове, рокове и начин (поступак) уписа. Прву категорију лица чине лица која већ имају стечено високо образовање – завршене академске студије, тј. стекла су одговарајуће стручно звање без обзира на то да ли су студирала по одредбама Закона или по прописима који су важили до ступања на снагу Закона. Ова категорија лица у пракси факултета Универзитета у Београду чини најмањи број лица која остварују ово право. Важно је нагласити да ову категорију лица не чине лица која имају завршене основне струковне студије. Битан услов је и да је лице завршило основне академске студије, без обзира на то да ли исте имају 180 или 240 ЕСПБ или су интегрисане академске студије, односно да је лице завршило студије по прописима који су престали да важе ступањем на снагу Закона (основне студије, по правилу у четворогодишњем трајању). Друга и трећа категорија лица су категорије које у пракси факултета Универзитета у Београду најчешће остварују ово право. Другу категорију чине студенти који су већ уписани на неки студијски програм на истом или другом факултету у саставу универзитета у Републици Србији. Битни услови су да лице има статус студента, да је остварило 60 ЕСПБ на другом академском студијском програму и да статус студента има у Републици Србији. Трећу категорију чине лица којима је престао статус студента. Закон јасно прописује када студенту престаје статус студента. Статус студента престаје у пет случајева, и то: приликом исписивања са студија, завршетка студија, неуписивања школске године, уколико студије нису завршене до истека рока који се одређује у двоструком броју школских година потребних за реализацију студијског програма и услед изрицања дисциплинске мере искључења са студија. Поред тога да лице више нема статус студента, битна је и услов да је на студијском програму стекло 60 ЕСПБ. За другу и трећу категорију лица важи да се уписују и под условима које одреди факултет.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

студијског програма аналогно процедури предвиђеној Правилником о признавању страних високошколских исправа ради наставка образовања. Лице из става 1. овог члана доставља: 1. писани захтев за упис најкасније до истека другог конкурсног рока за упис у наредну школску годину; 2. захтев за признавање студијског програма, односно дела студијског програма, студијски програм, уверење о положеним испитима и доказ да је уплатио трошкове, односно накнаду за признавање испита.” Први услов (ограничење) који намеће овај Правилник, произлази из става 1. у коме се наводи да се лица која остварују право из члана 85. став 7. Закона, могу уписати на прву годину основних студија. Треба истаћи да се користи термин „основне студије” који Закон не познаје. Наиме, термин „основне студије” односио се на студије по прописима који су престали да важе, а важећи закон у означеном члану наводи термин „студије првог степена”. Које су то студије првог степена, прописано је чланом 25. став 4. Закона, где је дефинисано да су то: основне академске студије и основне струковне студије. Услов (ограничење) да се лице може уписати само у прву годину је нелогичан, а ближа објашњења биће дата у наставку текста, у делу који се односи на сам поступак уписа. Треба истаћи и да је ова нелогичност уочена и исправљена Одлуком о изменама и допунама Статута Универзитета у Београду („Гласник Универзитета у Београду” број 178/14), али није извршена измена и допуна наведеног правилника. Оно што даље произлази из одредаба овог Правилника јесте и да се лице које се уписује без полагања пријемног испита на студијске програме факултета у саставу Универзитета у Београду, уписује у статусу студента који се сам финансира (користи се уобичајени термин „самофинансирајући студент”), као и да се то лице не убраја у одобрени број студената за одређени студијски програм (напомена: уверењем и одлуком о акредитацији студијског програма утврђује се укупан број студената који се може уписати на прву годину тог студијског програма). Сходно законским одредбама, право на упис без полагања пријемног испита

Факултети у саставу Универзитета у Београду својим општим актима (статут, правилник, упутство) прописују услове и уређују поступак везан за упис на основне академске студије, а факултети који изводе и студијске програме струковних студија – и на те студије, без полагања пријемног испита.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Поступак уписа

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Сам поступак уписа је идентичан за све три категорије лица. Лице које жели да оствари право на упис на основне академске студије без полагања пријемног испита, подноси писани Захтев за упис најкасније до истека другог конкурсног рока за упис у наредну школску годину. Захтев се најчешће предаје студентским службама факултета, а уобичајено се подноси на одговарајућем обрасцу. У Захтеву се наводи име и презиме лица, контакт подаци, студијски програм/модул на који лице жели да се упише и прилажу се потребна документа. Зависно од категорије лица, документа која се прилажу уз Захтев су: диплома или уверење о дипломирању – само прва категорија лица; документ о престанку статуса студента (решење о испису, решење о престанку статуса студента због неуписивања године или истека двоструког броја година за студирање, правноснажно решење о изреченој дисциплинској мери искључења са студија) – лица којима је престао статус студента и уверење о савладаном делу студијског програма (о положеним испитима) у коме се обавезно наводе испити које је лице положило, оцена на испиту и број ЕСПБ које носи појединачно сваки испит, а издаје га високошколска установа на којој је савладан део студијског програма – друга и трећа категорија лица. Уз Захтев се као прилог доставља и доказ о уплати накнаде за упис (висину ове накнаде одређује орган управљања факултета – Савет факултета). Када прими Захтев за упис, студентска служба проверава да ли је Захтев правилно попуњен и да ли садржи све потребне податке и прилоге. Ако Захтев за упис није правилно попуњен или не садржи све потребне податке, студенту се дају потребна упутства.

Истовремено са Захтевом за упис лице подноси и Захтев за признавање дела студијског програма (испита). Када је захтев уредан, (по правилу у копији) са потребним подацима се доставља руководиоцу студијског програма на који студент жели да се упише. Уз овај захтев најчешће се доставља и образац за давање сагласности. Руководилац студијског програма је наставник (у звању: доцент, ванредни професор или редовни професор) који је за акредитациони период одлуком надлежног стручног органа факултета именован за руководиоца студијског програма. Руководилац студијског програма прво проверава да ли је студијски програм за који је лице приложило уверење о положеним испитима акредитован. Затим се врши упоређивање садржаја сваког предмета студијског програма који је лице положило, са садржајем студијског програма таквог или битно сличног предмета на студијском програму на који лице жели да се упише. По консултацији са предметним наставницима руководилац студијског програма даје сагласност да се сви или одређени испити признају подносиоцу захтева. Сагласност се даје у писаној форми, при чему се у њој обавезно наводи изворни назив предмета, назив признатог предмета на студијском програму, број ЕСПБ и оцена. На основу дате сагласности израђује се решење о признатим испитима које, поред података о сагласности, садржи и податке о подносиоцу захтева, податке из Захтева за упис, одговарајуће образложење и правну поуку – право на приговор у року од 15 дана надлежном органу. Решење доноси декан. Када решење о признатим испитима постане коначно, лице се позива да достави неопходна документа за упис, а то су: електронски попуњен и одштампан образац ШВ20, Извод из матичне књиге рођених (или одштампана лична карта са чипом), индекс и две фотографије величине 4,5 x 3,5 cm (не старије од годину дана). У даљем поступку израђује се решење о упису и издаје се и уверење о признатим испитима. У уверењу о признатим испитима наводе се испити који су признати, као и испити које

Правилници других универзитета Универзитет у Новом Саду ову материју уређује Правилником о упису студената на студијске програме Универзитета у Новом Саду (https://www.uns.ac.rs/index.php/ univerzitet/dokumenti/send/35-pravilnici-2/ 138-pravilnik-o-upisu-studenata-na-studijske-programe-univerziteta-u-novom-sadu-2), а Универзитет у Нишу, Правилником о упису студената на студијске програме Универзитета у Нишу (https://www.ni.ac.rs/dokumenti/ aktuelni-pravni-propisi-univerziteta-u-nisu/ send/118-aktuelni-pravni-propisi-univerziteta-u-nisu/462-pravilnik-o-upisu-studenata-na-studijske-programe-univerziteta-u-nisu-glasnik-un-broj-62007). Оба правилника ову материју уређују на идентичан начин – одредбама истих чланова. Чланом 7. уређују право на упис студената првог, другог и трећег степена студија

69 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Statut-precisceni-2015.pdf), које регулише ову материју, не садрже реч „прву”, то се у пракси овакви студенти уписују у одговарајућу годину студија (статут је општи акт веће правне снаге у односу на правилник). Разматрајући поступак уписа, следећи корак је да, када решење о упису постане коначно и пошто изабере предмете за текућу школску годину, студент закључује са факултетом Уговор о студирању којим се уређују међусобна права и обавезе уговорних страна. Студентска служба издаје студенту индекс и врши упис студента у евиденцију – матичну књигу студената и информациони систем факултета. Упис у матичну књигу студената врши се одмах, а најкасније у року од тридесет дана од дана настанка промене – уписа студента. Важно је напоменути да се поступак уписа на студијски програм основних академских студија спроводи на лични захтев подносиоца и да подносилац захтева у сваком тренутку може одустати од захтева, без давања било каквог образложења. У случају да подносилац одустане од захтева, студентска служба по службеној дужности констатује одустанак, а све до тада предузете радње не производе правно дејство.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

студент треба да положи да би завршио студије. Ово уверење је саставни део решења о упису. Решењу о упису, поред података о подносиоцу захтева, сада студенту, садржи и назив студијског програма на који се студент уписује, укупан број признатих ЕСПБ, годину студија на коју се студент уписује (зависно од признатог броја ЕСПБ, при чему је 60 ЕСПБ једнако једној години студија), рок за завршетак студија, констатацију да се студент уписује у статусу студента који се сам финансира, одредбу да је обавезан да одмах по пријему решења изврши избор предмета које ће полагати у текућој школској години, а на основу чега ће се утврдити висина школарине (ако је студент већ изабрао предмете, наводи се износ школарине), одговарајуће образложење и правну поуку. Решење доноси декан, а ступа на снагу даном доношења. Лице стиче статус студента даном коначности решења. Кроз одговарајући пример биће указано и на споменуту нелогичност да се лице може уписати само у прву годину основних студија. Студент је уписан на студијски програм на неком од факултета Универзитета у Нишу, успешан је студент и стекао је 170 од могућих 240 ЕСПБ, али из приватних разлога жели да настави студије на одговарајућем факултету и студијском програму Универзитета у Београду. У поступку уписа и признавања испита студенту је признато 150 ЕСПБ. Из наведеног произлази да се студент може уписати на студијски програм на трећу годину студија са признатих 150 ЕСПБ и наведеним предметима које треба да положи, са роком за завршетак студија од укупно четири године (двоструки број година). Ограничавање уписа на упис само у прву годину, које ни Закон не познаје, доводи до тога да студент подноси захтев да му се признају само одређени испити, уписује се на прву годину, а накнадно подноси захтев за признавање осталих испита, да би се донело решење о упису у одговарајућу годину студија, при чему је све то непотребно и нецелисходно. Срећом, како одредбе чланова 89. и 90. (Посебни случајеви уписа на студијски програм) Статута Универзитета у Београду (http://bg.ac.rs/files/sr/univerzitet/univ-propisi/

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Универзитета или друге самосталне високошколске установе и лица које има стечено високо образовање, а чланом 8. право на упис лица коме је престао статус студента. За упис студената из члана 7. оба правилника као услове наводе да је потребно да је студент савладао део истог или сродног студијског програма, да је писани захтев за упис поднео најкасније до истека другог конкурсног рока за упис, да је уз захтев поднет и захтев за признавање испита, студијски програм, уверење о положеним испитима и доказ да је уплатио трошкове, односно накнаду за признавање испита, као и посебан услов да факултет има просторне и друге могућности за рад и да укупан број студената за ту годину студија није попуњен. За оба правилника је карактеристично и то да се студент на ове универзитете може уписати и у статусу буџетског студента ако је пружио доказ о престанку статуса буџетског студента на другој високошколској установи, ако је у претходној школској години остварио најмање 60 ЕСПБ бодова и ако је остварио право на упис у оквиру броја студената који се финансирају из буџета у школској години у коју је студенту одобрен упис. Оба правилника прописују и да се напред наведени услови аналогно примењују и на лице које има стечено високо образовање, које се, међутим, може уписати само у статусу самофинансирајућег студента. Упис студената којима је престао статус студента (члан 8), могућ је под условом да факултет има просторне и друге услове за омогућавање наставка студирања и да се студент упише на студијски програм који се реализује у време поновног стицања статуса студента. Сам поступак уписа сличан је напред описаном поступку уписа. Основна разлика између ових правилника и Правилника о упису студената на студијске програме Универзитета у Београду јесте у могућности уписа студента другог универзитета у статусу буџетског студента. Правилници Универзитета у Новом Саду и Универзитета у Нишу, под напред наведеним условима, омогућавају упис у статусу буџетског студента, док Правилник и Статут

Универзитета у Београду ову могућност искључују. Правилник о упису студената на студијске програме Универзитета у Новом Саду садржи и додатни члан који уређује ову материју, а то је члан 8а. Овим чланом се уређује право лица коме је престао статус студента у случају исписивања са студија, завршетка студија, неуписивања школске године и кад не заврши студије до истека рока који се одређује у двоструком броју школских година потребних за реализацију студијског програма, да без пријемног испита, а на лични захтев, поново може да стекне статус студента уписом на исти или сличан студијски програм на факултету, односно универзитету. Правилник о упису студената на студијске програме Универзитета у Нишу ову материју не уређује, али исту материју уређује одредба члана 90. Статута Универзитета у Београду (на скоро идентичан начин, изузев што се иста не односи на лице које је завршило студије). Ова лица могу поново да се упишу под условом да су остварила најмање 60 ЕСПБ на студијском програму првог степена, односно на интегрисаним студијама. Статут Универзитета у Београду познаје још један услов који Правилник Универзитета у Новом Саду не садржи, а то је да се наведене категорије лица којима је престао статус студента, „могу само још једном” уписати на исти или сличан студијски програм. Заједничко за Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду је и да се овако уписана лица уписују у статусу самофинансирајућих студената, задржавају тај статус до краја студија и не убрајају се у одобрени број студената за одређени студијски програм. Оба универзитета у наведеним члановима општих аката прописују и да „број признатих ЕСПБ не мора бити исти као и број остварених ЕСПБ на студијском програму”. Како би сврха последње наведене одредбе била појашњена, мора се истаћи да у највећем броју случајева захтев за поновни упис, у складу са чланом 90. Статута Универзитета у Београду, односно у складу са чланом 8а. Правилника Универзитет у Новом Саду, подносе студенти којима је престао статус студента

акредитованог студијског програма на који се студент уписује. На крају треба указати и на одредбу члана 89. став 5. Статута Универзитета у Београду, која гласи: „Студент другог универзитета, односно друге самосталне високошколске установе, не може се уписати на Универзитет, односно на високошколску јединицу у његовом саставу, уколико му је до окончања студијског програма на високошколској установи на којој је уписан, остало 60 или мање ЕСПБ бодова.” Овом одредбом онемогућава се упис студената са факултета било ког другог универзитета у Републици Србији, на студијске програме факултета Универзитета у Београду, у случају када је студенту остало 60 или мање ЕСПБ (студент завршне године студија). Одредба се односи и на студије другог и трећег степена.

Контролне листе се користе у редовном инспекцијском надзору и њима просветни инспектори врше контролу припремљености установе за почетак рада, односно усклађеност рада и поступања установе са прописима. Биљана Антић дипл. правник, просветни инспектор

оношењем Закона о инспекцијском надзору („Сл. гласник РС”, бр. 36/2015 – у примени од 29. априла

2016. године) по први пут је у Србији започета свеобухватна реформа у области инспекцијског надзора. Почетком његове примене мења се однос инспекције према надзираним субјектима и успоставља већа правна сигурност и поверење. Према одредбама Закона о инспекцијском надзору, инспектор је овлашћен да првенствено делује као саветник и да надзираном

71 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Примена и значај контролних листа у редовном инспекцијском надзору у установама образовања и васпитања

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

из разлога неуписивања године (бројни су разлози због којих студент не упише годину, почевши од разлога личне природе, финансијских разлога, запослења итд.), тако да се у пракси факултети често сусрећу са ситуацијом да прође неколико година од дана престанка статуса студента до захтева (жеље) студента за поновни наставак студија – упис. Како се студијски програми акредитују, сагласно Закону, на период од пет година, када лице подноси захтев за упис на студијски програм (по правилу исти на који је био уписан), у суштини најчешће уписује студијски програм истог или битно сличног назива, чији садржај, међутим, није у свему исти јер је сам садржај промењен (предмети који чине студијски програм), те увек постоји реална могућност да лицу (студенту) неће бити признати неки предмети које је положио, јер их више нема у садржају

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

субјекту што је могуће боље објасни које су његове обавезе, у циљу усклађивања пословања са законским прописима. Један од основних елемената превентивног деловања, према Закону о инспекцијском надзору, јесте јавност рада инспекције, односно обавеза објављивања контролних листа. Одредбама члана 14. Закона о инспекцијском надзору контролне листе су дефинисане као документ који садржи списак приоритетних питања провере и других радњи за које је инспекција овлашћена, одређених према тежини могућих штетних последица у одређеној области, сагласно правилима о процени ризика, као и предмета и обима провере. Помоћу контролних листа процењује се степен ризика и мери ниво усклађености пословања и поступања надзираних субјеката са законом и другим прописима. Прописана је обавеза доношења и објављивања контролних листа на интернет страни надлежне инспекције. Просветна инспекција је објавила своје контролне листе на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја (даље: Министарство), које су обавезујуће за све просветне инспекторе (локалне, покрајинске, републичке) и за све субјекте надзора у области образовања и васпитања, односно предшколске установе, основне и средње школе (даље: установе). На основу Закона о инспекцијском надзору просветни инспектор најкасније три радна дана пре почетка надзора обавештава установу, у писаном облику, о предстојећем инспекцијском надзору и о интернет страници на којој је доступна контролна листа. Просветни инспектор, поступајући у границама предмета инспекцијског надзора из налога за инспекцијски надзор, предузима оне провере и радње које су садржане у контролној листи. Друге провере и радње на које је овлашћен, просветни инспектор може да предузме у току надзора ако утврди да је неопходно због потпуног утврђивања чињеничног стања и законитог и безбедног пословања и поступања. Ако просветни инспектор процени да постоји ризик ван контролне листе који је

висок или критичан, односно утврди да постоји незаконитост која захтева да се, сагласно делокругу инспекције, предузму хитне мере, онда покреће ванредан инспекцијски надзор. Садржина контролне листе и чињенице констатоване у њој морају бити оверене потписом просветног инспектора и директора установе, односно присутног лица. По завршетку инспекцијског надзора контролна листа чини саставни део записника. Установа може доставити просветној инспекцији извештај о самопровери испуњености захтева из контролне листе и самопроцени ризика, које је спровела сагласно садржини контролне листе и правилима о процени ризика. Уз овај извештај, установа прилаже и одговарајућу документацију, односно други материјал којим се поткрепљују налази из извештаја. Извештај о самопровери испуњености захтева из контролне листе не замењује и не искључује поступање инспектора у инспекцијском надзору у установи која је сачинила извештај о самопровери, односно, поред сачињавања извештаја о самопровери, надзирана установа подлеже и инспекцијском надзору. Помоћу извештаја о самопровери и самопроцени установе се уводе у систем заснован на процени ризика и едукују се да треба да управљају ризицима везаним за сопствено пословање и поступање. По потреби, а најмање два пута годишње, инспекција преиспитује садржину контролне листе и ако утврди да је то оправдано, мења је и допуњује. Да би се на основу контролне листе извршила процена ризика, неопходно је сваком одговору „УСКЛАЂЕНО – ДА” доделити одређени број бодова, односно један (1) бод. Негативни одговори „НИЈЕ УСКЛАЂЕНО – НЕ” носе нула бодова, док се одговор „НИЈЕ ПРИМЕНЉИВО” не бодује и не рачуна у укупан број бодованих питања. Бодовање се врши према упутству датом у контролној листи. На основу остварених бодова се за сваку контролну листу посебно,

На тај начин омогућава се делотворнији и ефикаснији рад инспекције, што је један од основних циљева Закона о инспекцијском надзору.

Врста и садржина контролних листа

73 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Контролне листе се користе у редовном инспекцијском надзору и њима просветни инспектори врше контролу припремљености установе за почетак рада, односно усклађености рада и поступања установе са одредбама Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013 и 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС – у даљем тексту: Закон) и другим законским прописима. Обрасци контролних листа имају следећу садржину: 1. ЗАЈЕДНИЧКЕ КОНТРОЛНЕ ЛИСТЕ (за предшколску установу, основну и средњу школу) којима се врши провера усклађености са законским одредбама: ● Извештај о раду установе; ● Извештај о раду директора; ● Органи установе; ● Нерегистровани субјекат – да ли субјекат испуњава услове за обављање делатности; ● Заштита од дуванског дима – проверава се припремљеност установе за примену Закона о заштити становништва изложености дуванском диму. 2. ПОСЕБНЕ КОНТРОЛНЕ ЛИСТЕ којима се за сваку врсту установе посебно (предшколску установу, основну школу и средњу школу) врши провера усклађености са законским одредбама: ● верификација установе (испуњеност услова за обављање делатности установе); ● планирање рада установе (стручних органа установе); ● упис ученика, формирање група – одељења (упис деце, односно ученика и формирање група и одељења); ● радни односи (услови и поступак за пријем у радни однос); ● евиденције, јавна исправа (начин вођења евиденције и издавање јавне исправе). Овом приликом подсећамо на поједине одредбе Закона и других законских прописа,

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

али на исти начин утврђује степен ризика: 1) „незнатан”: 91–100; 2) „низак”: 81–90; 3) „средњи”: 71–80; 4) „висок”: 61–70; 5) „критичан”: 60 и мање. Према утврђеном чињеничном стању и степену ризика, просветни инспектор изриче сразмерне превентивне и корективне мере и предузима друге мере и радње на које је овлашћен, тако да се ризиком делотворно управља. Важно је напоменути да, према одредбама Закона о инспекцијском надзору, инспекција на својој интернет страници објављује списак надзираних субјеката за које, на основу података добијених помоћу контролних листа, утврди да су остварили највећи степен усклађености пословања и поступања са Законом и другим прописом (тзв. „беле контролне листе”), као и списак надзираних субјеката за које се утврди да нису уопште остварили усклађеност пословања и поступања са Законом и другим прописима (тзв. „црне контролне листе”). Сврха „белих контролних листа” је да субјекти који своје пословање врше у складу са законским прописима, буду подстакнути да тако поступају и даље. “Црне контролне листе” стварају негативан пословни углед за субјекте који своје пословање не врше у складу са законским прописима и пружају информацију о раду тих субјеката лицима која желе да ступе у пословни контакт са њима. Може се закључити да је значај увођења контролних листа у успостављању веће правне сигурности приликом вршења инспекцијског надзора, као и у могућности да установе унапред знају које критеријуме је неопходно да испуне да би се њихово пословање ускладило са Законом. Такође, увођењем контролних листа у инспекцијски надзор, успоставља се једнакост у поступању инспектора и ограничава њихова самовоља. Контролне листе доприносе бољем упознавању стања које се јавља у пракси у одређеним областима и омогућавају да инспекција превентивно и корективно делује у циљу решавања проблема који се јављају у одређени областима.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

са којима треба ускладити поступање и пословање установе на почетку школске/радне године: 1) Извештај о остваривању годишњег плана рада за протеклу школску/радну годину Установа је у обавези да на крају сваке школске/радне године изврши преглед реализације, односно остваривања годишњег плана рада установе за протеклу школску/ радну годину и да о томе сачини извештај, који разматра наставничко/васпитно-образовно веће и савет родитеља и усваја орган управљања (чл. 57. ст. 1. тач. 2), чл. 58. ст. 5. тач. 5) Закона). На основу анализе остваривања и евалуације резултата рада установе треба сачинити конструктивне предлоге на основу којих ће се у наредном периоду планирати рад. Ови предлози би требало да буду саставни део увода годишњег плана рада за наредну школску/ радну годину, који ће се оперативно разрадити на задатке и акције. Извештај садржи реализацију плана рада свих носиоца остваривања програма образовања и васпитања, односно васпитања и образовања. 2) Извештај директора установе о свом раду Директор установе, као лице одговорно за законитост рада и успешно обављање делатности установе, најмање два пута годишње подноси извештаје о свом раду и раду установе органу управљања (члан 62. став 3. тачка 15) Закона). Извештај директора садржи степен реализације послова и радних задатака из надлежности и одговорности директора, утврђених чланом 62. став 3. Закона и статутом установе. 3) Орган управљања (управни и школски одбор) Орган управљања има девет чланова, укључујући и председника, и чине га по три представника запослених, родитеља и јединице локалне самоуправе. Чланове органа управљања установе именује и разрешава скупштина јединице локалне самоуправе, а председника бирају чланови већином гласова од укупног броја

чланова органа управљања (члан 54. став 2. Закона). Када су у питању установе које оснива друго правно или физичко лице, Закон прописује да се приликом утврђивања састава органа управљања у таквим установама обезбеђује (само) равноправна заступљеност родитеља (члан 52. став 2. Закона). 4) Савет родитеља У савет родитеља школе бира се по један представник родитеља ученика сваког одељења, односно васпитне групе, ако школа остварује предшколски програм (чл. 58. ст. 2. Закона) У установи у којој образовање стичу припадници националне мањине, односно етничке групе, у савету родитеља сразмерно су заступљени и представници националне мањине, односно етничке групе, а у установи у којој образовање стичу деца и ученици са сметњама у развоју, члан савета родитеља је и представник родитеља деце, односно ученика са сметњама у развоју (чл. 58. ст. 3. и 4). Директор је дужан да врши увид у избор родитеља за савет родитеља и да, у случају да постоје неправилности везане за избор родитеља, укаже на њих ради поновног избора чланова. Приликом избора представника родитеља ученика одељења у савет родитеља школе (основне/средње) потребно је да је: – изабрани представник – родитељ ученика одељења; – избор извршен на родитељском састанку на коме је било присутно више од половине родитеља ученика одељења; в избор родитеља у савет родитеља вршен у складу са одредбама статута; – начин избора родитеља – представника у савету родитеља – унет у записник са родитељског састанка. С обзиром на чињеницу да се на почетку сваке школске године формирају одељења, препорука је да се сваке школске године конституише нови савет родитеља и утврди његов састав. 5) Ученички парламент (основна/средња школа) У последња два разреда основне школе и у средњој школи организује се ученички парламент у складу са чланом 105. Закона.

75 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

сагласност ако обавља и другу делатност која је у функцији образовања и васпитања (у даљем тексту: проширена делатност). 8) Годишњи план рада за школску/радну годину Одредбама члана 89. став 2. Закона прописана је обавеза установе да годишњи план рада донесе до 15. септембра текуће школске/ радне године, у складу са школским календаром, развојним планом и предшколским, школским и васпитним програмом. Годишњим планом рада утврђују се време, место, начин и носиоци остваривања програма образовања и васпитања (члан 89. став 1. Закона). Према одредбама члана 41. став 1. тачка 1) Закона, доношење годишњег плана рада установе јесте њено аутономно право, односно структура годишњег плана рада установе није утврђена одредбама Закона. Закон својим одредбама прописује да годишњи план рада установе садржи: – програм рада ученичког парламента (чл. 105. став 5); – структуру и распоред обавеза наставника, васпитача и стручних сарадника у оквиру радне недеље (136. став 2). Приликом израде годишњег плана рада треба водити рачуна да се његова структура и садржина заснивају на законским одредбама, да буду прегледне, систематизоване и сажете, да сви носиоци остваривања програма образовања и васпитања у установи имају своје конкретизоване планове, који треба да буду оперативни и функционални. 9) Упис и број деце и ученика у групама и одељењима Стручним упутством о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама број 451-02-1859/2017-01 од 22. 6. 2017. године, које је донео министар просвете, науке и технолошког развоја, ближе се уређује начин формирања одељења и начин на који се утврђује цена услуга, односно одређује висина средстава потребних за остваривање школског програма на основу наставног плана и програма и годишњег плана рада школе у школској 2017/2018. години. Одредбама члана 30. и 31. Закона о предшколском васпитању и образовању („Сл.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Ученички парламент чине по два представника сваког одељења седмог и осмог разреда у основној школи, односно сваког одељења у средњој школи, а у уметничкој школи – по три из сваког разреда односно године, које бирају ученици одељенске заједнице сваке школске године. На почетку сваке школске године ученички парламент треба да изабере председника, два представника (ученика) који учествују у раду школског одбора, односно проширеног сазива школског одбора, у складу са чланом 57. Закона, а затим треба да донесе програм рада ученичког парламента који је саставни део годишњег плана рада школе. 6) Нерегистровани субјекат Установа која обавља делатност: предшколске установе; основног образовања и васпитања – продуженог боравка/целодневне наставе; основног образовања одраслих; средњег образовања и васпитања (редовно/ ванредно средње образовање, преквалификације, доквалификације и сл.); организује услуге дома ученика; обавља делатност изван седишта; организује учење на даљину; реализује програм образовања одраслих без решења Министарства, односно надлежног покрајинског органа – јесте нерегистровани субјекат. Нерегистрованим субјектом сматра се и установа која поседује решење Министарства за образовање одраслих, али реализује и друге програме без решења Министарства. 7) Верификација установе Установа може да почне са радом када се утврди да испуњава услове за оснивање и почетак рада и добије решење о верификацији. Верификација се захтева када се у установи врши статусна промена, мења седиште односно објекат, организује рад у издвојеном одељењу, уводи нови образовни профил или остварује нови програм образовања и васпитања (чл. 32–34. Закона). Школа чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајна или јединица локалне самоуправе или друго правно или физичко лице, мора да има решење Министарства о верификацији свих образовних профила за које је уписала ученике, за све разреде и за седиште у коме се обаља делатност, као и

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

гласник РС”, број 18/2010) прописан је број деце који се уписује у одређене васпитне групе у предшколској установи. 10) Радни односи (услови и поступак за пријем у радни однос) Услови за пријем у радни однос прописани су одредбама Закона (чл. 120–121). Лице са којим се заснива радни однос у установи мора да: – има одговарајуће образовање (за наставнике, васпитаче и стручне сараднике, степен и врсту образовања коју прописује министар и образовање из психолошких, педагошких и методичких дисциплина, стечено на високошколској установи у току студија или након дипломирања, од најмање 30 бодова и 6 бодова праксе у установи, у складу са Европским системом преноса бодова); – има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима; – није осуђивано правноснажном пресудом за кривично дело за које је изречена безусловна казна затвора у трајању од најмање три месеца, као и за кривична дела насиље у породици, одузимање малолетног лица, запуштање и злостављање малолетног лица или родоскрнављење, за кривично дело примање мита или давање мита, за кривично дело из групе кривичних дела против полне слободе, против правног саобраћаја и против човечности и других добара заштићених међународним правом, без обзира на изречену кривичну санкцију, и за које није, у складу са законом, утврђено дискриминаторно понашање; – има држављанство Републике Србије и – да зна језик на коме се остварује образовно-васпитни рад. Наведени услови захтевају се за сва лица која се примају у радни однос у установи, односно проверавају се у току рада за све запослене у установи. Сваком запосленом престаје радни однос ако се у току рада у установи утврди да не испуњава прописане услове или ако одбије да се, на захтев директора, подвргне лекарском прегледу који се врши у надлежној здравственој установи.

Поступак пријема у радни однос на неодређено и одређено време врши се према одредбама члана 130–132. Закона. Пријем у радни однос у школи чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, врши се на основу преузимања запосленог у установи и на основу конкурса, изузев случајева прописаних чланом 132. став 1. тачке од 1) до 4) – када се пријем у радни однос на одређено време врши без конкурса. Пријем у радни однос у школи чији је оснивач друго правно или физичко лице, врши се на основу конкурса.

Преузимање запослених (према одредбама Закона) Одредбама члана 131. ст. 1. Закон прописује да запослени који је у школи у радном односу на неодређено време, а остао је нераспоређен или има статус запосленог са непуним радним временом јер је распоређен за део прописане норме свих облика непосредног рада са децом и ученицима, остварује право на преузимање стављањем на листу запослених са које се врши преузимање. Наведена листа утврђује се у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе, на основу пријава школа о запосленима који имају право на преузимање, до 15. августа текуће школске године, за наредну школску годину. Право на преузимање остварује се споразумом, уз сагласност запосленог. Запослени који се преузима, мора да испуњава услове за послове за које се преузима, прописане законским одредбама и општим актом школе у коју се преузима.

Преузимање запослених (према Колективном уговору) Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Сл. гласник РС”, број 21/2015 – у даљем тексту: Колективни уговор) утврђена је обавеза за директора школе (основне и средње) да пре него што распише конкурс за пријем у радни однос, покуша да упражњено

Пријем у радни однос у установи на одређено време уређен је одредбама члана 132. Закона и оне искључују примену одредби Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – одлука УС) које се односе на заснивање радног односа на одређено време.

77 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

Радни однос на одређено време

Наведеним одредбама Закона прописано је да установа без конкурса може да прими лице у радни однос на одређено време: 1) због замене одсутног запосленог до 60 дана; 2) до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу; 3) до избора кандидата – када се на конкурс не пријави ниједан кандидат или ниједан од пријављених кандидата не испуњава услове – до завршетка школске године; 4) ради извођења верске наставе (у основној и средњој школи). 11) Евиденције и јавне исправе (вођење евиденције и издавање јавних исправа) Законом о предшколском васпитању и образовању, као посебним законом у области предшколског васпитања и образовања, уређују се евиденције и јавне исправе које се воде и издају у предшколској установи и школи која остварује припремни предшколски програм. Правилником о садржају образаца и начину вођења евиденције и издавању јавних исправа у предшколској установи („Сл. гласник РС”, бр. 59/2010) прописује се садржај образаца и начин вођења евиденције у предшколској установи и у школи која остварује припремни предшколски програм. Вођење евиденције и издавање јавних исправа у основној школи прописано је Законом о основном образовању и васпитању („Сл. гласник РС”, број 55/2013) и Правилником о садржају и начину вођења евиденције и издавању јавних исправа у основној школи („Сл. гласник РС”, бр. 55/2006, 51/2007, 67/2008, 39/2011, 82/2012, 8/2013 и 70/2015). Садржај и начин вођења евиденције и обрасци евиденције у средњој школи прописани су одредбама Правилника о евиденцији у средњој школи („Сл. гласник РС”, бр. 31/2006, 51/2006, 44/2013, 55/2014 и 73/2016). Обрасци јавних исправа које издаје средња школа, прописани су Правилником о јавним исправама које издаје средња школа („Сл. гласник РС”, бр. 31/2006, 51/2006, 44/2013 и 43/2015).

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

радно место попуни путем преузимања запосленог са листе запослених за чијим радом је у потпуности или делимично престала потреба у текућој школској години, као и у претходном периоду, или оних запослених који су засновали радни однос са непуним радним временом. Према члану 5. став 3. Колективног уговора, преузимање се врши следећим редоследом: 1. са листе запослених за чијим је радом делимично или у потпуности престала потреба (запослени се може преузети само за проценат за који му је смањено радно ангажовање у односу на проценат са којим је засновао радни однос); 2. запослени који су засновали радни однос са непуним радним временом у тој установи (у овој ситуацији не може да се примени институт „преузимања запосленог”, већ се запосленом који је у радном односу у школи на неодређено време са непуним радним временом, ако испуњава услове, повећава проценат радног времена решењем директора); 3. запослени који су засновали радни однос са непуним радним временом у установама на територији надлежне школске управе; 4. запослени који су засновали радни однос са непуним радним временом из других школских управа, уз сагласност школских управа. У ситуацији када директор основне и средње школе не може да изврши пријем у радни однос на наведени начин (споразумом о преузимању, уз сагласност запосленог), односно нема запосленог са непуним радним временом кога би могао да распореди, односно преузме на упражњено радно место, онда расписује конкурс за пријем у радни однос.

Преглед прописа... СУДОВИ ИЗДВАЈАМО ЗНАЧАЈНЕ ПРОПИСЕ КОЈИ СУ ДОНЕТИ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА…

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

ДРЖАВНА УПРАВА, ПОЛИЦИЈА, ВОЈСКА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Правилник o изменама и допунама Правилника о платама и другим примањима запослених у Министарству финансија – Пореска управа („Сл. гласник РС”, бр. 67/2017 од 7. 7. 2017) • Уредба о Канцеларији за информационе технологије и електронску управу („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017) • Одлука о максималном броју запослених у Министарству унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017) • Правилник о начину спровођења и мерама специфичне здравствене заштите у Министарству унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017) • Уредба о допуни Уредбе о Управи за заједничке послове републичких органа („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017) • Уредба о изменама и допунама Уредбе о програму и начину полагања државног стручног испита („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017) • Правилник о допуни Правилника о кућном реду Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017) • Стратегија превенције и сузбијања трговине људима, посебно женама и децом и заштите жртава 2017–2022. („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017)

ОБРАЗОВАЊЕ • Правилник о општим стандардима постигнућа за крај основног образовања за страни језик („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

• Правилник о раду Комисије за вредновање рада судија и председника судова („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017)

ИЗВРШИТЕЉИ • Пословник о раду Извршног одбора Коморе јавних извршитеља („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017) • Одлука о утврђивању висине уписнине у Комору јавних извршитеља („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017) • Одлука о утврђивању непроменљивог (фиксног) дела чланарине („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017)

ЈАВНИ БЕЛЕЖНИЦИ • Измене и допуне Јавнобележничког пословника („Сл. гласник РС”, бр. 66/2017 од 5. 7. 2017) • Допуна Јавнобележничке тарифе („Сл. гласник РС”, бр. 67/2017 од 7. 7. 2017)

ПРОЦЕНИТЕЉИ • Правилник o критеријумима за одређивање лакших и тежих неправилности у раду лиценцираног проценитеља вредности непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017) • Правилник о Националним стандардима, кодексу етике и правилима професионалног понашања лиценцираног проценитеља („Сл. гласник РС”, бр. 70/2017 од 20. 7. 2017)

ПОРЕЗИ, АКЦИЗЕ • Одлука о износима просечних пондерисаних малопродајних цена и минималних акциза за дуванске прерађевине („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017)

ЦАРИНА • Правилник о измени Правилника о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларација и других образаца у царинском поступку („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017)

ТРЖИШТЕ КАПИТАЛА, ПРИВАТИЗАЦИЈА, ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ЈАВНИ ДУГ • Уредба о допуни Уредбе о условима, поступку и начину продаје капитала и имовине методом јавног прикупљања понуда са јавним надметањем („Сл. гласник РС”, бр. 68/2017 од 11. 7. 2017)

• Одлука о измени Одлуке о посредницима Друштва за управљање добровољним пензијским фондом и издавању дозволе за обављање послова информисања о добровољном пензијском фонду („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017) • Одлука о рачуноводственом отпису билансне активе банке („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017)

• Уредба о изменама и допуни Уредбе о поступку контроле извршења уговорних обавеза купца из уговора о продаји капитала или имовине („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о минималном захтеву за капиталом и подобним обавезама банке („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о информацијама и подацима који се достављају Народној банци Србије за потребе израде и ажурирања плана реструктурирања банке и банкарске групе („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ • Правилник о начину праћења зооноза и узрочника зооноза („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017)

• Одлука о допуни Одлуке о проглашењу елементарне непогоде („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Одлука о тражењу помоћи у области заштите и спасавања („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Наредба о изменама Наредбе о утврђивању Оперативног плана за одбрану од поплава за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Уредба о утврђивању Државног програма хитних санационих радова на објектима за заштиту од вода оштећеним у поплавама у мају и јуну 2017. године („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017) • Уредба о утврђивању Државног програма хитних санационих радова на објектима за заштиту од вода оштећеним у поплавама у марту 2016. године („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

ИЗГРАДЊА, ДРЖАВНИ ПРЕМЕР И КАТАСТАР • Правилник о изменама Правилника о садржини, начину и поступку израде и начин вршења контроле техничке документације према класи и намени објеката („Сл. гласник РС”, бр. 67/2017 од 7. 7. 2017) • Правилник о измени Правилника о техничким нормативима за заштиту високих објеката од пожара („Сл. гласник РС”, бр. 67/2017 од 7. 7. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о распореду и коришћењу средстава за суфинансирање јединица локалне самоуправе за израду пројектно-техничке документације у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017)

... донетих између два броја

79 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

• Уредба о изменама и допунама Уредбе о општим условима за емисију и продају државних хартија од вредности на примарном тржишту („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

• Правилник о критеријумима за избор кандидата за полазнике курса за Основну обуку припадника ватрогасно-спасилачких јединица („Сл. гласник РС”, бр. 68/2017 од 11. 7. 2017)

...ДОНЕТИХ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА

• Одлука о изменама Одлуке о начину обрачуна накнада Друштва за управљање добровољним пензијским фондом („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017)

ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА, ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ

Преглед прописа... • Уредба о утврђивању Државног програма обнове инфраструктуре која је у надлежности јединице локалне самоуправе, оштећене или порушене услед дејства поплава у мају и јуну 2017. године („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017)

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

• Уредба о утврђивању Државног програма обнове јавних објеката у јавној својини у секторима образовања, здравства и социјалне заштите, оштећених или порушених услед дејства поплава у мају и јуну 2017. године („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Уредба о утврђивању Државног програма помоћи и обнове оштећених породичних стамбених објеката у својини грађана услед дејства поплава у мају и јуну 2017. године („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Правилник о успостављању мрежа ГНСС перманентних станица („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017) • Правилник о примени технологије глобалног навигационог сателитског система у областима државног премера и катастра („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017) • Правилник о изменама Правилника о висини таксе за пружање услуга Републичког геодетског завода („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017)

ЗДРАВСТВО, ЛЕКОВИ, ХЕМИКАЛИЈЕ • Одлука о изменама и допунама Одлуке о највишим ценама лекова за употребу у хуманој медицини, а чији је режим издавања на рецепт („Сл. гласник РС”, бр. 69/2017 од 14. 7. 2017) • Одлука Уставног суда РС број IУз-289/2015, којом се: 1. утврђује да одредба члана 46. став 1. Закона о коморама здравствених радника („Сл. гласник РС”, бр. 107/05 и 99/10) није у сагласности са Уставом и 2. утврђује да одредба члана 248. став 2. Статута Лекарске коморе Србије („Сл. гласник РС”, бр. 111/06, 68/08, 14/10, 36/11 – Одлука УС, 43/11 и 22/12), у делу који гласи: „Осим када се ради о коначној одлуци којом је изречена мера јавне опомене из члана 240. овог статута”, није у сагласности са Уставом и Законом („Сл. гласник РС”, бр. 70/2017 од 20. 7. 2017)

• Правилник о саставу, начину рада и поступку пред другостепеном лекарском комисијом („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Листа о допуни Листе лекова који се издају без рецепта и који се могу рекламирати у средствима јавног информисања („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017) • Правилник о изменама Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017) • Правилник о начину евидентирања података о лабораторијским испитивањима, роковима и начину обавештавања о добијеним резултатима („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017) • Правилник о допуни Правилника о условима за производњу лекова, садржају обрасца дозволе за производњу лека и регистру издатих дозвола за производњу лекова („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017) • Правилник о допуни Правилника о начину пријављивања, прикупљања и праћења нежељених реакција на лекове („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017) • Правилник о измени и допуни Правилника о Листи лекова који се прописују и издају на терет средстава обавезног здравственог осигурања („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017)

САОБРАЋАЈ • Правилник о садржини и обрасцу сертификата о специјалистичком знању из области ADN и Регистру издатих сертификата о специјалистичком знању из области ADN („Сл. гласник РС”, бр. 66/2017 од 5. 7. 2017) • Правилник о садржини и изгледу обрасца потврде за возача и начину вођења евиденције о потврдама за возаче („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Правилник o изменама и допунама Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017)

• Правилник о изменама Правилника о дозволама контролора летења, центрима за обуку и ваздухопловно-медицинским центрима („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017)

• Уредба о престанку важења Уредбе о одржавању стамбених зграда и станова („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

• Правилник о сервису за управљање бродским саобраћајем (VTS) („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017)

• Правилник о подношењу извештаја о одобреним и реализованим програмима и пројектима којима се задовољавају потребе и интереси грађана у области спорта („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017)

• Уредба о измени Уредбе о расподели подстицаја у пољопривреди и руралном развоју у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 67/2017 од 7. 7. 2017) • Правилник о садржини и обрасцу захтева за издавање водних аката, садржини мишљења у поступку издавања водних услова и садржини извештаја у поступку издавања водне дозволе („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017)

ТРГОВИНА • Уредба о обавезној производњи и промету хлеба од брашна „Т-500” („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017)

СТАМБЕНИ ОДНОСИ • Правилник о условима које треба да задовољи објекат за одговарајући смештај („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017)

• Правилник о врсти, облику и начину стављања државних жигова који се употребљавају при оверавању мерила („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017) • Списак српских стандарда из области опреме и заштитних система намењених за употребу у потенцијално експлозивним атмосферама („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017) • Правилник о садржини и обрасцу, као и начину вођења евиденције коју воде овлашћена тела („Сл. гласник РС”, бр. 77/2017 од 11. 8. 2017) • Одлука о изменама и допунама Одлуке о висини накнада за стандарде, сродне документе и друге публикације, као и о висини накнада за услуге које врши Институт за стандардизацију Србије у обављању послова у области стандардизације („Сл. гласник РС”, бр. 78/2017 од 18. 8. 2017)

ПРИВАТНО ОБЕЗБЕЂЕЊЕ

• Правилник о мерилима за утврђивање реда првенства за доделу стамбене подршке („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника о начину вршења послова техничке заштите и коришћења техничких средстава („Сл. гласник РС”, бр. 71/2017 од 21. 7. 2017)

• Правилник о садржини и начину вођења евиденције поступака исељења и пресељења („Сл. гласник РС”, бр. 75/2017 од 4. 8. 2017)

НАУКА

• Правилник о условима и нормативима за планирање и пројектовање стамбених зграда и станова у програмима стамбене подршке („Сл. гласник РС”, бр. 76/2017 од 9. 8. 2017)

• Уредба о утврђивању програма иновационе делатности за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 73/2017 од 28. 7. 2017)

... донетих између два броја

81 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

• Правилник о коришћењу подстицаја за промотивне активности у пољопривреди и руралном развоју („Сл. гласник РС”, бр. 72/2017 од 26. 7. 2017)

МЕТРОЛОГИЈА, СТАНДАРДИ

...ДОНЕТИХ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА

ПОЉОПРИВРЕДА, ВОДОПРИВРЕДА

СПОРТ

Имате питање? Имамо одговор! У овој рубрици дајемо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора имају искључиво претплатници на наш часопис.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

РАДНИ ОДНОСИ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор П: Да ли накнада штете за неискоришћен годишњи одмор има карактер зараде или накнаде штете и да ли се обрачун врши као код зараде или се на накнаду плаћа само порез? О: Новчана накнада коју послодавац исплаћује запосленом који у току трајања радног односа није искористио (у целости или делимично) годишњи одмор, представља примање запосленог које има карактер зараде. На предметно примање запосленог, сагласно одредбама Закона о порезу на доходак грађана и Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, обрачунава се и плаћа порез на доходак грађана и доприноси за обавезно социјално осигурање по основу зараде, на основицу коју чини износ новчане накнаде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сагласно члану 76. Закона о раду, као бруто категорије која у себи садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде. Дакле, према наведеном мишљењу, новчана накнада за неискоришћени годишњи одмор има карактер зараде на коју се плаћа порез на зараде по стопи од 10%, доприноси на терет запосленог по стопи од 19,9% и доприноси на терет послодавца по стопи од 17,9%. Заснивање радног односа са студентом П: Да ли постоји било каква законска препрека да се заснује радни однос на одређено време са лицем које је студент? Да ли постоје додатне обавезе послодавца или самог

ангажованог лица уколико се заснива радни однос са студентом? О: Члан 24. став 1. Закона о раду прописује да се радни однос може засновати са лицем које има навршених 15 година живота и испуњава друге услове неопходне за рад на тим пословима, утврђене законом, односно правилником о организацији и систематизацији послова. У том смислу нема препреке да се закључи уговор о раду са студентом. Такође нема сметњи да то буде радни однос на одређено време, само је потребно да се испуни неки од предуслова из члана 37. Закона о раду, као и приликом закључивања уговора о раду на одређено време са било којим другим лицем. Чињеница да је запослени – студент, начелно не производи никакве посебне обавезе за послодавца и запосленог у том смислу. Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору П: Послодавцу је потребна консултација у вези са применом члана 21. став 3. тачка 1. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору. Конкретно, да ли запослена која је у радном односу у јавној служби – здравству, а испуњава услове за породичну пензију, може да буде рационализована уз споразумни раскид радног односа, уз исплату новчане накнаде по наведеном члану Закона, или може бити рационализована ЈЕДИНО као технолошки вишак код послодавца, уз исплату отпремнине по члану 22. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору („Сл. гласник”, 68/2015 и 81/2016)?

О: У складу са чланом 21. Закона, најпре треба да се спроведе анкета међу запосленима како би се они изјаснили о начину престанка радног односа. Ако се ова запослена изјасни да жели да раскине радни однос уз исплату новчане накнаде (члан 21), онда тако треба и урадити, а уколико се не изјасни на наведени начин, може да се подвргне мерилима рационализације запосленог као технолошког вишка.

ОБРАЗОВАЊЕ

Статус студента П: Интересује ме да ли, сходно одредби чл. 88. ст. 4. Закона о високом образовању, која прописује да „студент који се финансира из буџета, може у том статусу да има уписан само један студијски програм на истом нивоу студија”, студент који је уписао један факултет где је био на буџету и исписао се, може поново да упише други факултет и да буде на буџету, односно да ли може два пута да користи буџетска средства за исту годину студија (прву годину)? О: Студент који се уписао у статусу „буџетског студента” на један студијски програм у школској години и који се у току те школске године испише са тог студијског програма, у наредној школској години може да буде уписан као „буџетски студент” на други студијски програм у истој или другој високошколској установи, ако то право стекне кроз рангирање на пријемном испиту при упису на прву годину студијског програма.

83 LEGE ARTIS ● СЕПТЕМБАР 2017.

О: Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Сл. гласник РС”, број 21/2015) утврђена је обавеза за директора основне и средње школе да пре него што распише конкурс за пријем у радни однос, покуша да упражњено радно место попуни путем преузимања запосленог са листе запослених за чијим радом је у потпуности или делимично престала потреба у текућој школској години, као и у претходном периоду, и оних запослених који су засновали радни однос са непуним радним временом. Наведену листу директори школа достављају пре почетка школске године, а најкасније до 15. августа текуће школске године, заједно са листом слободних радних места. Законом о буџетском систему прецизирано је да корисници јавних средстава, међу којима су и школе, не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2017. године. Изузетно, радни однос са новим лицем може да се заснује уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства финансија. Уредбом о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

Забрана запошљавања у школама П: Ако је систематизовано радно место и запослени на тим радним местима одлазе у пензију, да ли је за попуњавање тих радних места потребна сагласност Министарства?

ангажовање код корисника јавних средстава ближе се уређује поступак за прибављање сагласности за ново запошљавање и за додатно радно ангажовање. То практично значи да директор средње школе, ако у школи постоји упражњено радно место јер је запослени отишао у пензију, треба да изврши пријем лица на неодређено време. На тај начин слободно радно место попуњава прво преузимањем лица са листе тзв. „технолошких вишкова”. Ако на листи „технолошких вишкова” не постоји лице које би могло да буде преузето, односно нико не испуњава услове потребне за слободног радно место, директор ће тражити сагласност за расписивање конкурса преко надлежне школске управе. Наведено је регулисано одредбама члана 130. и 131. Закона о основама система образовања и васпитања и одредбама наведеног колективног уговора. Морам да напоменем да се број извршилаца у основним и средњим школама утврђује за сваку школску годину на основу ЦЕНУС-а, а у складу са Правилницима о критеријумима и стандардима за финансирање

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

Одредба Закона члана 88. став 4. не поставља као услов то да ли студент два пута користи буџетска средства за исту годину студија, већ искључиво прописује да студент у статусу „буџетског студента” може да буде уписан само на један студијски програм на истом нивоу студија.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Неплаћено одсуство П: Наставница енглеског језика је прошле године, на почетку школске 2016/2017. године, тражила неплаћено одсуство због дошколовавања (члан 17. став. 1. тачка 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика). По тим одредбама Послодавац је дужан да запосленом омогући коришћење неплаћеног одсуства у трајању од 30 дана до три године. Наиме, наставница се уписала на други степен (мастер) студија Енглеског језика и тражила је неплаћено одсуство у трајању од 12 месеци. Приложила је доказ о уписаним мастер студијама. Тражено неплаћено одсуство је одобрено решењем директора. Пошто није положила све испите, сада тражи још 12 или 24 месеца неплаћеног одсуства – у зависности од тога које је од наведених могуће по оцени директора школе. Пошто досадашње неплаћено одсуство траје до 31. августа 2017. године, следеће неплаћено одсуство се тражи са почетком од 1. септембра текуће године – дакле у континуитету. Да ли наведено одсуство може да се одобри или директор треба да доноси решење о истеку неплаћеног одсуства, па да наставница почне са радом? Након колико времена поменута запослена може да тражи следеће неплаћено одсуство (након неколико дана или више)? О: Неплаћено одсуство је у целини у домену регулативе послодаваца јер ни Закон о раду ни ПКУ за школе не дају детаљније одредбе. То значи да се само решењем директора одлучује о условима за коришћење неплаћеног одсуства. У овом случају претходно неплаћено одсуство свакако треба да се оконча у складу са претходним решењем и да се за ново неплаћено донесе ново решење, при чему није битно да ли запослена у међувремену ради неколико дана или не ради. Све зависи од тога како ће гласити ново решење директора.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ Анекс уговора о јавној набавци П: Потписан је уговор по јавној набавци за годину дана – одржавање електричних инсталација по процењеној вредности. Да ли у току године, због повећаног обима посла, може да се направи анекс уговора и увећа вредност, и до ког износа процентуално је то могуће учинити, или ипак мора да се распише нови тендер? О: Уговор може да се измени анексом највише до 5% уговорене вредности, али под условом да је у уговору наведена та могућност. Активирање менице за добро извршење посла П: У реализацији уговора закљученог након поступка јавне набавке, дошло је до непоштовања уговорне обавезе у погледу квалитета „непредвиђених околности” па је нужно раскинути уговор који је реализован 30%. Уговором је тражена меница као гаранција за добро извршење посла, „која представља средство финансијског обезбеђења и којом се гарантује уредно испуњење својих уговором преузетих обавеза у висини од 10% од вредности закљученог уговора без ПДВ-а.” С обзиром на то да је уговор делимично реализован, на који износ треба активирати меницу? Одговор: У уговору мора бити наведено под којим условима ће наручилац пустити на наплату меницу за добро извршење посла, као и у ком износу (проценту). Ако се услови за реализацију менице из уговора испуне, а у уговору је наведено да понуђач меницом гарантује уредно испуњење својих уговором преузетих обавеза у висини од 10% од вредности закљученог уговора, без ПДВ-а, онда ће наручилац меницу пустити на реализацију у том износу. Дакле, уколико из неке одредбе уговора не може да се утврди да би износ менице био везан за проценат реализације уговора, онда би висина износа наплаћеног путем менице била 10% уговорене вредности, без ПДВ-а.

SUDSKO-ADVOKATSKI ROKOVNIK

LEGE ARTIS PROPISI U PRAKSI

Savetovanja

JAVNE NABAVKE

GODINA

POSLOVNI SAVETNIK

Ä&#x152;E T VR T VEKA SA VAMA

E L E K T R O N S K O

P R A V N O

I Z D A N J E

STRUCNI KOMENTARI

Јавне набавке и буџети

Грађанско право

Кривично право

Управно право

Привредно право

Радно право

Унакрсни поглед