061 lege artis oktobar 2017 by V. M.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ ISSN 2406-1085

Број 61 / октобар 2017.

ИЗДВАЈАМО:

Значај обавештавања као процесне радње у новом ЗУП-у

Злоупотребе боловања од стране запослених и борба против такве малпраксе

У сусрет новом Закону о јавним набавкама анализом актуелних иницијатива

Спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга ЈАВНЕ НАБАВКЕ

•

РАДНО ПРАВО

•

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Вредност предмета спора •

ПРИВРЕДНО ПРАВО

•

УПРАВНО ПРАВО

www.propisiupraksi.rs

•

КРИВИЧНО ПРАВО

www.legeartis.rs

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

С НАМА НЕМА ЛУТАЊА

ПРОПИСИ У ПРАКСИ w w w . l e g e a r t i s . r s

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача: Горан Грцић и Владимир Здјелар Главни и одговорни уредник Редакције: Јован Матијашевић Главни и одговорни уредник часописа: Ана Фулетин Сарадници: Алжбета Марко Весна Филиповић Владимир Саичић Дејан Обренић Драгана Марчетић Драгана Станковић Николић Милан Ранђеловић Саша Кулић

Технички уредник: Милена Станковић Лектура: Милица Радованчев Графичка припрема: Мирослав Арамбашић Штампа: Digital art, Београд Редакција: Веле Нигринове 16а, 11000 Београд тел: +381 11 2836-890 факс: +381 11 2836-474 имејл: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 LEGE Artis : прописи у пракси / главни и одговорни уредник Ана Фулетин. - [Штампано изд.] . - Год. 3, бр. 25 (окт. 2014)- . - Београд : ИНГ-ПРО, 2014- (Београд : Digital art). - 28 cm Месечно. - Наслов лат., текст ћир.. - Преузима нумерацију електронског издања. - Друго издање на другом медијуму: Lege Artis (Online) = ISSN 2334-6140 ISSN 2406-1085 = Lege Artis (Штампано изд.)

Када је у питању привредно право, акценат је стављен на спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга. У септембру су измењена подзаконска акта из области платног промета којима су прецизиране одредбе које се односе на необавезност употребе печата привредних субјеката, чиме се посебно бави један текст из ове рубрике. У рубрици Грађанско право својом актуелношћу се издвојио текст „Вредност предмета спора”, у коме аутори анализирају судску праксу домаћих судова, али и текст о добровољном измирењу потраживања у току извршног поступка. Интересантна тема у области јавних набавки и даље је најављена измена Закона о јавним набавкама, с тим што се у овом броју посебно разматрају иницијативе понуђача поводом најављених измена. У домену управног права учињен је осврт на значај обавештавања као процесне радње у новом ЗУП-у, а следе и други текстови из наведених и других правних области. Редакција

Будимо на вези Часопис Lege Artis – ПРОПИСИ У ПРАКСИ отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике. Можете их упутити ауторима текстова или на имејл редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● ● ● ●

www.legeartis.rs www.propisi.net www.ingpro.rs www.facebook.com/IngProLegeArtis

1 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Смиљка Стојановић

октобарском издању часописа посебна пажња је посвећена питању злоупотребе боловања од стране запослених, а нарочито могућностима послодаваца у борби против такве малпраксе.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ISSN 2406-1085 Година VI, број 61, ОКТОБАР 2017.

Поштовани претплатници,

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

К А ЛЕ Н Д АРИ ... ● ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА – Конвенција ступа на снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ ПРВЕ РУКЕ

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

У овом броју... РАДНО ПРАВО Злоупотребе боловања од стране запослених и борба против такве малпраксе

Запошљавање особа са инвалидитетом – мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

УПРАВНО ПРАВО 14

Значај обавештавања као процесне радње у новом ЗУП-у

ПРИВРЕДНО ПРАВО 20

Спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга

Примери из судске праксе: Застарелост потраживања правних лица

Измене подзаконских аката из области платног промета

ГРАЂАНСКО ПРАВО Вредност предмета спора

Добровољно измирење потраживања у току извршног поступка

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ 46

У сусрет новом Закону о јавним набавкама анализом актуелних иницијатива

Нова Уредба о садржини, начину припреме и оцене, као и праћењу спровођења и извештавању о реализацији капиталних пројеката

КРИВИЧНО ПРАВО 59

Кривична дела разбојништва и разбојничке крађе у Кривичном законику

УНАКРСНИ ПОГЛЕД 68

Накнадни захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине, јединица локалне самоуправе, односно својине јавних предузећа и друштава капитала

РУБРИКЕ 64

Портал читалаца

Преглед прописа донетих између два броја

3 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

РАДНО ПРАВО

Злоупотребе боловања од стране запослених и борба против такве малпраксе Закон о здравственом осигурању и Закон о раду остављају послодавцима разне могућности у борби против лажних боловања запослених, тако да, поред права да поднесе захтев надлежном здравственом органу ради утврђивања здравствене способности запосленог, послодавцу на располагању стоје и друге могућности, о чему говори и овај текст.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

4 Милан Ранђеловић, адвокат у Адвокатској канцеларији ЈПМ Јанковић – Поповић – Митић

лоупотреба одсуства са рада због привремене спречености за рад (тзв. злоупотреба боловања) без сумње је једна од најболнијих тема за послодавце, како данас тако и у досадашњем периоду. То је и више него разумљиво када се сагледају све последице таквог поступања запослених. Послодавац пре свега губи на економском нивоу јер запослени лажира основ за одсуство са рада и за то време не ради на пословима које обавља по уговору о раду, односно не доприноси пословању свог послодавца. Он је зато принуђен да организује рад помоћу других запослених како би покрио обим посла и радне задатке које је потребно извршити. Даље, послодавац има финансијске губитке јер запосленом плаћа накнаду зараде због привремене спречености за рад до 30. дана тог одсуства, а боловање је лажирано. Наравно, уколико се утврди да је дошло до

злоупотребе, запослени губи право на накнаду зараде. Уз то, послодавац мора посебно да се ангажује како би утврдио да је реч о злоупотреби боловања, при чему губи време и друге ресурсе у том смислу. Отежавајућа околност је што, условно речено, није једноставно утврдити злоупотребу боловања, мада су новеле Закона о раду из 2014. године учиниле значајан искорак у том погледу. Стога ће у овом тексту бити сагледано какве одредбе садрже прописи о одсуству запосленог због привремене спречености за рад и припадајућој накнади зараде, као и о злоупотребама ових права и средствима које сваки послодавац има на располагању у циљу откривања, санкционисања и сузбијања овакве малпраксе неких запослених. Потребно је сагледати одговарајуће одредбе Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – у даљем тексту: Закон о раду), као и одредбе Закона о здравственом осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005, 57/2011, 110/2012,119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014, 106/2015 и 10/2016 – у даљем тексту: Закон о здравственом осигурању) које се тичу боловања и злоупотребе истог, те

5 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

не подвргне лечењу, осим ако за лечење није потребан пристанак предвиђен законом; 5) ако се без оправданог разлога не јави изабраном лекару за оцену привремене спречености за рад или се не одазове на позив лекарске комисије у року од три дана од дана настанка привремене спречености за рад, односно од дана добијања позива за излазак на лекарску комисију, односно од престанка околности које су га у томе спречавале; 6) ако се за време привремене спречености за рад бави привредном или другом активношћу којом остварује приходе; 7) ако без дозволе стручно-медицинског органа матичне филијале, односно РФЗО отпутује из места пребивалишта односно боравишта или ако изабрани лекар, односно орган надлежан за контролу остваривања права из обавезног здравственог осигурања, утврди да не поступа по упутству за лечење; 8) ако прима накнаду зараде по другим прописима; 9) ако злоупотреби право на коришћење одсуствовања са рада због привремене спречености за рад на неки други начин. Генерално гледајући, могло би да се каже да у суштини постоје две врсте злоупотребе боловања: прва, када запослени уопште није болестан, а лекар му „отвори” боловање, о чему је сам запослени наравно свестан, и друга врста злоупотребе – када је запослени заиста болестан, али се не придржава упутстава о лечењу, већ користи одсуство са рада на недозвољен начин (ради „на црно” код другог послодавца, оправља кров своје куће, путује, итд., мада овде све зависи од врсте болести и прописане терапије, о чему ће касније бити више говора). Закон о раду стимулише одређене механизме којима ограничава простор запосленог да злоупотреби боловање, а као што је познато, садржи и одредбе којима оставља за право послодавцу да санкционише такве запослене. На почетку сваке приче о законитом и незаконитом боловању стоји члан 103. Закона о раду. Исти прописује да је запослени дужан да најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, о томе достави послодавцу потврду лекара која садржи и време очекиване

РАДНО ПРАВО

актуелну судску праксу и мишљења министарства надлежног за рад. Ниједан пропис не дефинише шта је привремена спреченост за рад, односно шта је боловање, али се из одредбе члана 74. Закона о здравственом осигурању то може закључити на основу права на накнаду зараде. Накнада зараде за време привремене спречености за рад припада осигураницима из члана 73. поменутог закона (међу којима је и запослени), ако је здравствено стање осигураника, односно члана његове уже породице такво да је осигураник спречен за рад из разлога прописаних овим законом, без обзира на исплатиоца накнаде зараде, и то ако је привремено спречен за рад: 1) услед болести или повреде ван рада; 2) услед професионалне болести или повреде на раду; 3) због болести или компликација у вези са одржавањем трудноће; 4) због прописане мере обавезне изолације као клицоноше или због појаве заразних болести у његовој околини; 5) због неге болесног члана уже породице, под условима утврђеним овим законом; 6) због добровољног давања органа и ткива, изузев добровољног давања крви; 7) јер је одређен за пратиоца болесног осигураног лица упућеног на лечење или лекарски преглед у друго место, односно док борави као пратилац у стационарној здравственој установи, у складу са општим актом Републичког фонда. У пракси се прве три тачке најчешће подразумевају под термином „боловање”, а надасве одсуство са рада због болести или повреде ван рада. С друге стране, ниједан пропис не дефинише шта је злоупотреба боловања. Овде поново могу припомоћи одредбе Закона о здравственом осигурању, и то члан 85. став 1, који прописује случајеве када запосленом који је на боловању не припада право на накнаду зараде, без обзира на исплатиоца (послодавац/Републички фонд за здравствено осигурање – РФЗО), а то су случајеви: 1) ако је намерно проузроковао неспособност за рад; 2) ако је неспособност за рад проузрокована акутним пијанством или употребом психотропних супстанци; 3) ако је намерно спречавао оздрављење, односно оспособљавање за рад; 4) ако се без оправданог разлога

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

спречености за рад. У случају теже болести уместо запосленог потврду послодавцу достављају чланови уже породице или друга лица са којима живи у породичном домаћинству. Ако запослени живи сам, потврду је дужан да достави у року од три дана од дана престанка разлога због којих није могао да достави потврду. Овде би требало узети у обзир да се слање потврде поштанским путем (препорученом пошиљком) у законском року сматра уредним достављањем. Лекар је дужан да изда ову потврду (образац ЗОР-Х). Наводимо и Мишљење Министарства рада и социјалне политике бр. 011-00-963/2010-02 од 8. 2.2011. године, у којем се наводи да ако се привремена спреченост за рад запосленог настави у континуитету и након очекиваног времена трајања спречености за рад, запослени није дужан да послодавцу достави нову потврду, а њено недостављање не може бити разлог за отказ уговора о раду запосленом. Начин издавања и садржај потврде о наступању привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, споразумно прописују министар и министар надлежан за здравље, што је и учињено доношењем Правилника о начину издавања и садржају потврде о наступању привремене спречености за рад запосленог у смислу прописа о здравственом осигурању („Сл. гласник РС” бр. 1/2002). Имајући у виду члан 179. став 3 тачка 2) Закона о раду, недостављање потврде послодавцу, у смислу члана 103. наведеног закона, сматра се непоштовањем радне дисциплине и представља основ за отказ уговора о раду запосленом. Још једна обавеза запосленог током боловања је достављање дознака послодавцу. Наиме, у складу са чланом 170. Закона о здравственом осигурању, накнада зараде за време боловања исплаћује се на основу извештаја о привременој спречености за рад (дознака). Њу издаје надлежни лекар, односно стручно-медицински орган. Ближе је уређена Правилником о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања („Сл. гласник РС”, бр. 10/2010, 18/2010, 46/2010, 52/2010, 80/2010, 60/2011 и 1/2013). Ако запослени не достави дознаку,

послодавац нема обавезу да му исплати накнаду зараде за време боловања јер нема ни основ за обрачун. Члан 103. Закона о раду такође прописује да ако послодавац посумња у оправданост разлога за одсуствовање са рада, може да поднесе захтев надлежном здравственом органу за утврђивање здравствене способности запосленог, у складу са Законом о здравственом осигурању. У складу са наведеним законом, послодавац може и да поднесезахтев здравственој установи када је радну способност ценио изабрани лекар запосленог, односно филијали РФЗО-а – ако је спреченост за рад ценила лекарска комисија. Запослени је дужан да се јави првостепеној односно другостепеној лекарској комисији по захтеву за преиспитивање, и то у року који она постави. Неодазивање на овај позив на преглед (без неког оправданог разлога)има за последицу да послодавац запосленом може да обустави исплату накнаде зараде све до одазивања позиву. Шта је оправдани разлог, а шта би био неоправдани, остаје на послодавцу да цени у сваком конкретном случају, узимајући у обзир све чињенице и околности случаја. Какве су могуће активности здравствених органа након подношења таквог захтева? Одговор дају одредбе Закона о здравственом осигурању које се тичу ингеренција стручно-медицинског органа, па тако изабрани лекар, између осталог, утврђује дужину привремене спречености за рад због болести и повреде осигураника до 30 дана спречености за рад и предлаже првостепеној лекарској комисији продужење привремене спречености за рад. Изабрани лекар даје оцену привремене спречености за рад на основу непосредног прегледа осигураног лица и на основу медицинске документације. Ако изабрани лекар злоупотреби своја овлашћења у поступку остваривања права осигураних лица, филијала РФЗО-а раскида уговор са изабраним лекаром и даје иницијативу код надлежне коморе здравствених радника за одузимање лиценце за самостални рад тог изабраног лекара. Првостепена лекарска комисија, између осталог, даје оцену и утврђује дужину

7 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

мада је неретко да се у пракси праве изузеци. Осигураник је дужан да се јави првостепеној лекарској комисији, односно другостепеној лекарској комисији, ради прегледа у року који она одреди. Ако се осигураник без оправданог разлога не одазове позиву на преглед, обуставља му се исплаћивање накнаде зараде и не припада му накнада све док се не одазове позиву, као што смо већ и навели. Уз то, наведено може бити и разлог за престанак радног односа отказом уговора о раду од стране послодавца. Као потврда се наводи и део Мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-540/2015-02 од 3. 6.2015. године, којим се наведено потврђује: „У поступку поновне оцене привремене спречености за рад запосленог пред првостепеном лекарском комисијом, односно другостепеном лекарском комисијом, неодазивање на позив лекарске комисије може бити један од елемената за утврђивање злоупотребе права на одсуство због привремене спречености за рад, у смислу члана 179. став 3 тачка 3), или да самостално представља повреду радне дисциплине уколико је то прописано актом послодавца, у складу са чланом 179. став 3 тачка 8) Закона о раду.” Последњи институт Закона о здравственом осигурању који се овде разматра као средство борбе против лажних боловања, јесте вештачење у поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања (чланови 164–166). РФЗО, односно матична филијала, по службеној дужности или на захтев послодавца, могу тражити вештачење у вези са остваривањем свих права осигураних лица из обавезног здравственог осигурања, укључујући и вештачење о здравственом стању осигураног лица (запосленог). Вештачење врши првостепена лекарска комисија – ако је оцену дао изабрани лекар, другостепена лекарска комисија – ако је оцену дала првостепена лекарска комисија и три лекара-специјалиста одговарајуће здравствене установе – ако је оцену дала другостепена лекарска комисија. Вештачење се може захтевати у року од једне године од дана остваривања права из обавезног здравственог осигурања о којем је одлучивао

РАДНО ПРАВО

привремене спречености за рад запосленог, по предлогу изабраног лекара, преко 30 дана привремене спречености за рад. Она такође даје оцену по приговору запосленог или послодавца на оцену изабраног лекара о привременој спречености за рад запосленог због болести или повреде до 30 дана. Првостепена лекарска комисија даје оцену привремене спречености за рад на основу непосредног прегледа запосленог и на основу медицинске документације. С друге стране, другостепена лекарска комисија даје оцену по приговору запосленог односно послодавца на оцену, односно на чињенично стање које је првостепена лекарска комисија утврдила, а затим по захтеву запосленог, филијале, односно послодавца испитује правилност оцене коју као коначну даје првостепена лекарска комисија и о томе даје своју оцену и мишљење. Другостепена лекарска комисија може да врши ревизију свих права, односно вештачење у вези са свим правима из обавезног здравственог осигурања о којима је одлучивао изабрани лекар, односно првостепена лекарска комисија, по захтеву осигураног лица, послодавца, матичне филијале, односно РФЗО-а. Закон о здравственом осигурању је увео институт обнове поступка оцене о спречености за рад у члану 163, који је једно од средстава борбе против злоупотреба боловања. Према томе, РФЗО, односно матична филијала, као и послодавац, могу захтевати да се осигураник (запослени) чију је привремену спреченост за рад оценио изабрани лекар, односно првостепена лекарска комисија, подвргне поновном прегледу од стране првостепене односно другостепене лекарске комисије, ради поновног оцењивања његове привремене спречености за рад. Поновни преглед се не може захтевати ако се осигураник налази на стационарном лечењу, осим у случају лечења у дневној болници. Иницијативу да се осигураник подвргне поновном прегледу може дати и изабрани лекар, односно првостепена лекарска комисија. Поновни преглед може се захтевати у року од 30 дана од дана извршене оцене стручно-медицинског органа у поступку, те је потребно посебно обратити пажњу на наведени рок,

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одговарајући стручно-медицински орган у поступку. РФЗО може захтевати вештачење у вези са оствареним правима из обавезног здравственог осигурања осигураног лица, а спровешће га независни стручњаци из одговарајућих здравствених установа, односно стручне комисије из одређених грана медицине. На основу спроведеног поступка вештачења у вези са остваривањем одређених права из обавезног здравственог осигурања, РФЗО може оспорити право на коришћење тих права, односно може тражити накнаду штете од стране осигураног лица или другог одговорног лица, у складу са поступком накнаде штете који је прописан овим законом. Поред права послодавца да поднесе зах тев надлежном здравственом органу ради утврђивања здравствене способности запосленог у складу са Законом о здравственом осигурању, о чему је до сада било речи, послодавцу на располагању стоје и друге могућности. Наиме, послодавац може запосленог да упути на одговарајућу анализу у овлашћену здравствену установу коју одреди сам послодавац, о свом трошку, ради утврђивања злоупотребе права на боловање или да утврди постојање наведених околности на други начин, у складу са општим актом (члан 179. став 4 Закона о раду). Под овлашћеном здравственом установом практично се подразумева приватна пракса, што укључује, дакле, и приватне болнице и лабораторије. Послодавац може остварити сарадњу са баш одређеном установом и стално упућивати запослене на анализу у ту установу када посумња на злоупотребу боловања, или са више установа по свом избору, без неке ближе уговорне сарадње у том смислу. Важно је истаћи да трошак анализе сноси сам послодавац. Шта се сматра одговарајућом анализом – зависи од сваког конкретног случаја. Уколико је на потврди о привременој спречености за рад унета шифра болести која одговара астми, онда је одговарајућа анализа спирометрија. Тахикардија се рецимо анализира ЕКГ-ом, а бактерије одговарајућим налазом у лабораторији итд. Када је реч о психичким сметњама и обољењима,

послодавац запосленог може упутити на преглед код психијатра. Одбијање запосленог да се одазове на позив послодавца да изврши анализу сматра се непоштовањем радне дисциплине (члан 179. став 4. Закона о раду). Потребно је приметити да се у овој одредби не говори о неодазивању запосленог на позив за преглед, тј. самом непојављивању запосленог на прегледу, већ о „одбијању” истог. Према томе, пуко непојављивање запосленог на прегледу није аутоматски основ за отказ, јер запослени можда има одговарајуће оправдање за то. У том смислу је пре свега неопходно да послодавац на поуздан начин запосленог обавести о прегледу на који га упућује, када је заказан, у којој установи и адреси и која врста анализе је у питању, те да наведе да ће послодавац, у складу са Законом, сносити трошак анализе. То се може учинити слањем писаног позива на адресу пребивалишта односно боравишта запосленог који је на боловању, а нема сметњи да се то комбинује и са слањем електронске поште. Послодавцу је ради сопствене правне сигурности препоручљиво да има доказ о достављању. Запослени који је на поуздан начин заиста обавештен о заказаном прегледу на који га послодавац упућује, тек треба да реагује, те да послодавац цени даљи ток развоја ситуације. Ако запослени изричито одбија да се подвргне тој анализи, то је основ за законит отказ уговора о раду због непоштовања радне дисциплине. Ако одбије наводећи кредибилан разлог, онда се не саветује отказ по том основу. Кредибилан разлог, на пример, може да буде следећи: запослени је отишао на боловање због депресије и анксиозности, а лекар му је преписао терапију и препоручио путовање на море са породицом. У овом случају путовање није злоупотреба боловања јер је препорука лекара и њему ће то и суштински помоћи да превазиђе стање у којем се налази. Друга ситуација је да запослени оде на море а има, рецимо, дијареју или прелом ноге. Уколико послодавац упути запосленог на анализу у приватној болници, а запослени је оправдано на мору са породицом, он такорећи може да одбије тај преглед, с тим да послодавац може да му закаже нови

9 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

процедури предвиђеној Законом о раду, отказао уговор о раду, или је потребно да послодавац обавезно након тога покрене и процедуру пред првостепеном односно другостепеном лекарском комисијом. Заузето је становиште да то није обавеза јер ни Закон не упућује на некакав закључак да се ради о обавези. Томе у прилог сведочи и Решење Врховног суда Србије, Рев. II 845/2008 од 26. 6. 2008. године, у којем се наводи да овлашћење послодавца из чл. 103. ст. 5. Закона о раду, не представља обавезну законску радњу коју послодавац мора претходно предузети да би отказао запосленом уговор о раду због злоупотребе боловања. Нажалост, постоје и другачији случајеви у пракси судова. Оно што је евидентно је да послодавац у сваком појединачном случају треба да цени доказе које је прикупио анализом или путем комисије. Ако сматра да су докази довољно јаки, тј. да заиста доказују да је реч о злоупотреби боловања, онда запосленом може законито да откаже уговор о раду. Уколико постоје извесне недоумице, ипак бисмо, због правне сигурности, препоручили да послодавац покрене процедуру пред првостепеном односно другостепеном лекарском комисијом ради коначног (и најкредибилнијег) разрешења ситуације. Може се закључити да Закон о здравственом осигурању и Закон о раду остављају послодавцима разне могућности у борби против лажних боловања запослених, али то нажалост није довољно – једним делом због одређене недоречености самих прописа, а другим делом због праксе која показује да су поступци пред стручно-медицинским органима РФЗО-а и домаћим судовима крајње спори и потпуно неизвесни. Остаје да се прати даљи развој праксе и да се инсистира на примени закона, као и на побољшању истих, пре свега уводећи неке нове институте који би служили гушењу овакве малпраксе одређених запослених.

РАДНО ПРАВО

преглед када се врати са мора, при чему је онда дужан да на исти и оде. Закон о раду у цитираном члану 179. став 4. оставља могућност послодавцу да својим општим актом пропише како се на неки други начин утврђује постојање злоупотребе боловања. У досадашњој пракси се показало да послодавци користе ову могућност, те у својим правилницима о раду прописују право послодавца да формира сталну или ad hoc комисију која ће „изаћи на терен” и проверити евентуалне злоупотребе боловања. Комисију обично чине одређени запослени из одељења за људске ресурсе, колеге запосленог који је на боловању и/или његов директни претпостављени. Комисија обиђе запосленог на адреси на којој живи, поразговара са њим и утврди чињенице од интереса, а затим се саставља записник о томе. Ако постоји сумња да је запослени на другом месту (нпр. обавља рад за неког другог послодавца), комисија може обићи и ту локацију. Флагрантна је злоупотреба боловања ако на пример запослени има дијагностификовану дискус-хернију због које је отишао на боловање, а комисија га затекне како цепа дрва или диже тегове у теретани. Међутим, од запосленог се не може очекивати неко активно поступање према послодавцу у том смислу, о чему сведочи и судска пракса: „С обзиром на то да Закон не садржи обавезу запосленог да за време привремене спречености за рад јавља послодавцу о мерама лечења, контролама и уопште о свом здравственом стању, то неодазивање на позиве послодавца или евентуални неспоразум о томе где се у време позива запослени налази, не представља повреду радне дисциплине” (Из Пресуде Врховног касационог суда, Рев2. 417/2015 од 16. 9. 2015. године). Пракса није јединствена приликом одговора на питање да ли је довољно да послодавац утврди злоупотребу боловања у приватној здравственој установи, односно путем комисије, како би му одмах, по

Запошљавање особа са инвалидитетом – мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

РАДНО ПРАВО

У овом тексту су наведена конкретна и цитираним прописима поткрепљена Мишљења Министарства која се односе на запошљавање особа са инвалидитетом.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Реакција Инг-Про

ПРИМЕНА ЧЛАНА 25. ЗАКОНА О ПРОФЕСИОНАЛНОЈ РЕХАБИЛИТАЦИЈИ И ЗАПОШЉАВАЊУ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ У СЛУЧАЈУ СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ ПОСЛОДАВЦА Члан 25. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13)

Одредбом члана 25. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13) предвиђена је могућност коришћења права на ослобађање од обавезе запошљавања особа са инвалидитетом. Тако је прописано да новоосновани послодавац нема обавезу запошљавања у трајању од 24 месеца од дана оснивања. Даље, одредбом члана 489. Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/11, 99/11, 83/14 – др. закон и 5/15) прописано је да се друштво може поделити тако што ће пренети део своје имовине и обавезе на једно или више новооснованих друштава (издвајање уз оснивање). Уз то, ставом 2. истог члана прописано је да друштво – дељеник

по спроведеној статусној промени наставља да постоји. Имајући у виду све напред наведено, а како је реч о статусној промени издвајање уз оснивање, којом се постојеће привредно друштво дели на више новооснованих друштава, али наставља да постоји, то су се у конкретном случају стекли услови за коришћење повластице из члана 25. Закона, с обзиром на то да се на новонастало привредно друштво преноси само део права и обавеза, при чему истовремено постоје и раније привредно друштво и новооснована привредна друштва. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 011-00-00380/2017-24 од 14. 6. 2017)

ПРИМЕНА ЧЛАНА 27. ЗАКОНА О ПРОФЕСИОНАЛНОЈ РЕХАБИЛИТАЦИЈИ И ЗАПОШЉАВАЊУ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Чл. 24. и 27. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13)

У складу са одредбом члана 24. Закона, сваки послодавац који има најмање 20 запослених у обавези је да има у радном односу одређени број особа са инвалидитетом. Законом су прописане и различите могућности за извршење ове обавезе. Тако је чланом 27. Закона прописано да послодавац који у поступку јавне или друге набавке изврши

у Регистар привредних субјеката, које запошљава једно или више лица, сматра се послодавцем и може остваривати права и обавезе прописане Законом, независно од тога за коју претежну делатност је регистрован. У конкретном случају, уколико би, како је наведено у захтеву, био закључен уговор о пословно-техничкој сарадњи са привредним друштвом регистрованим у Агенцији за привредне регистре за обављање делатности 9200, доводећи у везу горе цитиране одредбе Закона, мишљења смо да нема сметњи да се такав привредни субјекат ослободи обавезе запошљавања одговарајућег броја особа са инвалидитетом, уз претпоставку испуњења и осталих Законом прописаних услова. Такође истичемо да, у складу са чланом 47. Закона, контролу испуњавања обавезе запошљавања особа са инвалидитетом врши Пореска управа у складу са прописима о пореском поступку и пореској администрацији. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 011-00-00501/2017-24 од 21. 8. 2017)

РАДНО ПРАВО 11

АКО СЕ НАБАВЉА РОБА ОД ПРЕДУЗЕЋА ЗА ПРОФЕСИОНАЛНУ РЕХАБИЛИТАЦИЈУ И ЗАПОШЉАВАЊЕ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ РАДИ ДАЉЕ ПРОДАЈЕ, ОДНОСНО ТРГОВИНЕ НА ВЕЛИКО, НЕ МОЖЕ СЕ СМАТРАТИ ДА ЈЕ ИСПУЊЕНА ОБАВЕЗА ЗАПОШЉАВАЊА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Члан 27. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13)

Одредбом члана 27. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13 – у даљем тексту: Закон) прописано је да послодавац који у поступку јавне или друге набавке изврши финансијске обавезе из уговора о пословно-техничкој сарадњи са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, као и из уговора о куповини производа или вршењу услуга тог предузећа, изузев обавеза насталих у реализацији уговора из области

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

финансијске обавезе из уговора о пословно-техничкој сарадњи са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, као и из уговора о куповини производа или вршењу услуга тог предузећа, изузев обавеза насталих у реализацији уговора из области трговине на велико – у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике у моменту закључења уговора – ослобађа се обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом из члана 24. овог закона, за наредних 12 месеци од дана извршења обавезе. Дакле, наведеним чланом је утврђено да уговор о куповини производа или вршењу услуга са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом мора бити у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији, да финансијска обавеза из уговора мора бити извршена и да уговор не може бити из области трговине на велико. Само уколико су испуњена сва три услова, може се остварити ослобођење од обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом за наредних 12 месеци. Даље, Закон дефинише и ко се сматра послодавцем у смислу овог закона. Тако је одредбом члана 3. став 3. Закона прописано да се послодавцем сматра домаће или страно правно или физичко лице које запошљава једно или више лица, односно Република Србија за запослене у државним органима, аутономна покрајина за запослене у покрајинским органима и јединица локалне самоуправе за запослене у органима јединице локалне самоуправе. Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/11, 99/11, 83/14 – др. закон и 5/15) у члану 4. прописује да друштво има претежну делатност која се региструје у складу са законом који се односи на регистрацију, а може обављати и све друге делатности које нису Законом забрањене, независно од тога да ли су одређене оснивачким актом, односно статутом. Дакле, уколико је послодавац домаће или страно правно или физичко лице, уписано

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

трговине на велико – у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике у моменту закључења уговора – ослобађа се обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом из члана 24. овог закона, за наредних 12 месеци од дана извршења обавезе. Наведеним чланом је утврђено да уговор о куповини производа или вршењу услуга са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом мора бити у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији, да финансијска обавеза из уговора мора бити у целости извршена и да уговор не може бити из области трговине на велико. Само уколико су испуњена сва три услова, може се остварити ослобођење од обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом за наредних 12 месеци. Дакле, уколико се уговором о пословно-техничкој сарадњи са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом уговори плаћање у више месечних рата, послодавац се ослобађа обавезе запошљавања особе са инвалидитетом за период од 12 месеци од дана када је извршено плаћање уговорене обавезе у целости. Такође, како је роба набављена од предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом ради даље продаје, односно трговине на велико, у конкретном случају се не може сматрати да је испуњена обавеза из члана 27. Закона. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 011-00-00860/2016-24 од 1. 12. 2016)

ПРИМЕНА ЗАКОНА О ПРОФЕСИОНАЛНОЈ РЕХАБИЛИТАЦИЈИ И ЗАПОШЉАВАЊУ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Члан 27. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13)

Чланом 27. Закона прописано је да се послодавац који у поступку јавне или друге

набавке изврши финансијске обавезе из уговора о пословно-техничкој сарадњи са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, као и из уговора о куповини производа или вршењу услуга тог предузећа, изузев обавеза насталих у реализацији уговора из области трговине на велико – у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике у моменту закључења уговора – ослобађа обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом из члана 24. овог закона, за наредних 12 месеци од дана извршења обавезе. Дакле, наведеним чланом је утврђено да уговор о куповини производа или вршењу услуга са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом мора бити у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији, да финансијска обавеза из уговора мора бити извршена и да уговор не може бити из области трговине на велико. Само уколико су испуњена сва три услова, може се остварити ослобођење од обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом за наредних 12 месеци. Имајући у виду наведено, уколико се уговором о пословно-техничкој сарадњи са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом уговори плаћање у више месечних рата, послодавац се ослобађа обавезе запошљавања особе са инвалидитетом за период од 12 месеци од дана када је извршено плаћање уговорене обавезе у целости. Законом је прописано да висина уговора мора бити у вредности од 20 просечних зарада по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике у моменту закључења уговора, да би се послодавац ослободио обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом. Уколико би вредност уговора била у висини од 40 просечних зарада по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике у моменту закључења уговора, послодавац би се

МОМЕНАТ ПОДНОШЕЊА ЗАХТЕВА ЗА ПРОЦЕНУ РАДНЕ СПОСОБНОСТИ НАЦИОНАЛНОЈ СЛУЖБИ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ, УКОЛИКО СЕ У ПОСТУПКУ ПОТВРДИ СТАТУС ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ, СМАТРА СЕ ДАТУМОМ КАДА ЈЕ ПОСЛОДАВАЦ ИЗВРШИО ОБАВЕЗУ ЗАПОШЉАВАЊА ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Члан 4. став 2. тачка 6) Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и

Чланом 4. став 2. тачка 6) Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС”, бр. 36/09 и 32/13 – у даљем тексту: Закон) прописано је да се особом са инвалидитетом сматра лице коме се, у складу са овим законом, процени радна способност сагласно којој има могућност запослења или одржања запослења, односно радног ангажовања. Одредбом члана 5. Правилника о начину праћења извршавања обавезе запошљавања особа са инвалидитетом и начину доказивања извршавања те обавезе („Сл. гласник РС”, бр. 33/10, 48/10 – исправка и 113/13) прописано је да се до окончања поступка процене радне способности и могућности запослења или одржања запослења, у складу са Законом, извршењем обавезе запошљавања особа са инвалидитетом сматра и запошљавање, односно радни однос лица које поднесе захтев за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења од момента подношења тог захтева. Ставом 2. истог члана прописано је да се сматра да је послодавац, ако наведено лице стекне статус особе са инвалидитетом, извршио обавезу запошљавања особа са инвалидитетом од момента подношења захтева за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења. Дакле, имајући у виду напред наведено, моменат подношења захтева за процену радне способности Националној служби за запошљавање, уколико се у поступку потврди статус особе са инвалидитетом, сматра се датумом којим је послодавац извршио обавезу запошљавања особе са инвалидитетом. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 112-01-00321/2016-24 од 29. 11. 2016)

13 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 011-00-914/2016-24 од 13. 12. 2016)

32/13) и члан 5. Правилника о начину праћења извршавања обавезе запошљавања особа са инвалидитетом и начину доказивања извршавања те обавезе („Сл. гласник РС”, бр. 33/10, 48/10 – исправка и 113/13)

РАДНО ПРАВО

ослободио обавезе запошљавања две особе са инвалидитетом и тако редом. Такође, у вези са констатацијом из захтева за давање мишљења да подносилац захтева није у обавези да спроводи поступке јавне набавке, истичемо и да је чланом 27. Закона алтернативно прописано да послодавац спроводи поступак јавне или друге набавке. Дакле, наведеним чланом није искључиво прописана обавеза спровођења поступка јавне набавке. Такође, уколико би се роба набављена од предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом користила за сопствене потребе, а не ради даље продаје, односно трговине на велико, може се сматрати да би била испуњена обавеза из члана 27. Закона. Наведено значи да није од значаја да ли се само предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом бави трговином на велико, већ се у контексту испуњавања обавезе из члана 27. Закона посматра конкретан уговорни однос између послодавца и предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом. Да би се добило конкретније појашњење у вези са питањима која се односе на област трговине на велико и мало, као и шта се сматра репроматеријалом, потребно је обраћање Министарству трговине, туризма и телекомуникација као надлежном министарству за примену одговарајућих прописа.

Значај обавештавања као процесне радње у новом ЗУП-у

УПРАВНО ПРАВО

Закон о општем управном поступку, поред бројних других новина које је донео у односу на претходни Закон о општем управном поступку, посебан значај придаје обавештавању као процесној радњи коју предузимају органи који воде управни поступак.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Саша Кулић дипл. правник

оквиру трећег дела Закона о општем управном поступку („Сл. гласник”, број 18/2016 – у даљем тексту: Закон) цео је дан одељак је посвећен обавештавању, па је тако и назван – III. ОБАВЕШТАВАЊЕ. То су чланови од 66. до 78. Закона. Тим одредбама је прилично детаљно уређена материја опште ња органа са странкама и другим учесницима у поступку путем обавештавања. Међутим, овде треба приметити да претходни одељак Закона регулише сличну материју и носи на зив II. ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА. То су одредбе из чланова од 56. до 65. Дакле, целина норми о општењу органа и странака у Закону је одвојена од целине норми о оба вештавању. Таква систематизација законских норми намеће питање оправданости и целис ходности. Наиме, по природи ствари, обаве штавање свакако представља вид општења (комуницирања) органа и странака. Стога није јасно због чега је законодавац оделио ма терију општења органа и странака од обаве штавања, будући да и обавештавање свакако спада у вид општења. При томe je законо давац само за обавештавање дао законску дефиницију, односно појмовно га одредио: „Oбавештавање је радња којом орган на по годан начин извештава странку и другог уче сника о поступању у управној ствари” (члан

66. став 1). Такве дефиниције нема код појма општења органа и странака. У сваком случа ју, и поред овакве законодавне систематиза ције норми, треба узети да норме о општењу органа и странака и норме о обавештавању представљају једну садржински заједничку целину. Истина, одељак II. ОПШТЕЊЕ ОРГА НА И СТРАНАКА у свом називу упућује само на општење између органа и странака, док наредни одељак III. ОБАВЕШТАВАЊЕ про писује правила којима орган обавештава не само странку већ и друге учеснике у поступ ку, како се из дефиниције може видети. Ме ђутим, овде ваља приметити да назив одељка II. ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА не одговара његовој садржини. Наиме, у окви ру тог одељка je одредбама чланова 64. и 65. Закона прописан и начин општења органа са заинтересованим органима и заинтересова ним лицима (дакле са учесницима у поступку којима није признато својство странке!), а не само општење органа и странака, па утолико садржина тог одељка излази из оквира свог назива. Иначе, својство странке се накнадно, у већ започетом управном поступку, стиче управним актом – решењем. Одељак Закона који је посвећен обавешта вању, има два пододељка. У наставку овог тек ста дат је преглед одредаба о обавештавању, са критичким освртом и неопходним појашње њима или коментаром. А) Први пододељак (чланови од 66. до 69) садржи основне одредбе о обавештавању. У члану 66. став 1), како је речено напред, дата је дефиниција обавештавања. Правила о

15 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

На тај начин, штитећи интересе странке, зако нодавац је отклонио могућност да евентуална грешка при обавештавању (не заборавимо да је обавештавање процесна радња коју преду зима орган) буде на штету странке. У погледу места на којима се врши оба вештавање, Закон у члану 67. прописује да се странка по правилу обавештава у стану, пословној просторији или на радном месту (став 1). Адвокат се обавештава у својој кан целарији, при чему обавештавање може да се изврши и лицу запосленом у канцеларији (став 2). У оба случаја обавештавање је могуће и на другом месту, под условом да се прималац обавештења са тим сагласи (став 3). У ставу 4. истог члана Закон прописује да су странка и законски заступник странке дужни да одмах обавесте орган о томе да су променили пре бивалиште, боравиште или седиште. Ако то пропусте, а службено лице не може да ступи у контакт са њима, странка се даље обавештава јавним достављањем (члан 78. овог закона). Кад пуномоћник или пуномоћник за пријем обавештења промени пребивалиште или бо равиште, а о томе не обавести орган, обаве штавање се даље одвија као да пуномоћник није одређен (став 5. члана 67). Ову одредбу ваља разумети тако да, уколико пуномоћник или пуномоћник за пријем обавештења про мени пребивалиште или боравиште, али про пусти да испуни обавезу обавештавања органа о томе, такво понашање неће имати утицај на ток поступка у смислу његовог онемогућава ња или ометања. Орган ће у наставку поступ ка обавештавати саму странку, односно њеног законског заступника, ако га има. Закон у члану 68. прописује и обавештава ње у посебним случајевима. Тако се физичка и правна лица која се налазе у иностранству оба вештавају непосредно или дипломатским пу тем, ако потврђеним међународним уговором није друкчије предвиђено (став 1. члана 68). Лица која се налазе у Војсци Србије обавешта вају се преко надлежне команде, а припадници специјалних јединица министарства надле жног за унутрашње послове – преко њихове команде (став 2. истог члана). Ставом 3. тог члана прописано је да се лица која су лишена слободе обавештавају преко управе установе у којој се налазе. Ове одредбе (истина, у погледу

УПРАВНО ПРАВО

обавештавању странке сходно се примењују и на обавештавање других учесника у поступку, ако Законом није друкчије прописано (члан 66. став 2). Притом орган бира начин обавештава ња водећи рачуна о правној заштити странке, јавности обавештавања, економичном тро шењу средстава и једноставности у поступку, ако Законом није друкчије прописано (став 3. истог члана). Овде би се могло приметити да је већина ограничења органа у погледу одабира начина обавештавања већ садржана у основ ним начелима управног поступка, тако да су поједини делови овог става могли бити и изо стављени. Рецимо, нема потребе да се избор начина обавештавања условљава вођењем ра чуна о правној заштити странке, с обзиром на то да је чланом 9. став 1. Закона прописано да је орган дужан да странкама омогући да успешно и целовито остваре и заштите права и правне интересе. Само се по себи разуме да без правне заштите странке нема успешног и целовитог остварења и заштите њених права и правних интереса. Другим речима: у начело којим је прописана дужност органа да странкама омо гући да успешно и целовито остваре и заштите права и правне интересе, инкорпорирана је и његова дужност правне заштите странке. Исто је и у погледу економичног трошења средста ва, односно начела економичности поступка. Странка се обавештава електронским пу тем, путем поште, достављањем или на други погодан начин, или усмено – ако је присутна (члан 66. став 4). Овим ставом Закон пропису је начине обавештавања. Дакле, Закон познаје укупно пет наведених начина обавештавања. Већ у следећем ставу истог члана прецизира но је да кратка и хитна обавештења могу да се дају телефоном, електронским путем или на други погодан начин, о чему се ставља забеле шка у спису која садржи лично име лица које даје и прима обавештења. Орган обавештава саму странку, изузев ако она има законског заступника, пуномоћника или пуномоћника за пријем обавештења, када се они обавешта вају (став 6. истог члана). Најзад, у последњем ставу члана 66. Закон садржи корисну одредбу (коју је имао и ранији закон у погледу доста вљања): „Кад је при обавештавању начињена очигледна грешка, сматра се да је обавештава ње извршено на дан када је стварно извршено.”

УПРАВНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

норми којима је било уређено достављање) садржао је и ранији закон. У члану 68. Закона новина је став 4. којим је прописано правило да се у свим случајевима обавештавања из овог члана сматра да је обавештење извршено онда када писмено буде предато примаоцу. Посебну важност Закон придаје правилима обавештавања преко пуномоћника за пријем обавештења. Та су правила прописана чланом 69. Закона. Након првог става у коме пропи сује да странка може да одреди пуномоћника коме се упућују сва писмена која су насловље на на странку (пуномоћник за пријем обаве штења), кад странка о њему у писаном облику или усмено извести орган који води поступак, какву је садржао и ранији закон, у следећем ставу је донета и једна новина. Њоме је пропи сано да ако се странка или законски заступник странке налазе у иностранству, а немају пуно моћника у Републици Србији, орган њима при упућивању првог писмена оставља рок који не може бити дужи од 30 дана да одреде пуно моћника за пријем обавештења. При томе их упозорава да ће, ако то пропусте, поставити о њиховом трошку пуномоћника за пријем обавештења (став 2. истог члана). Оваквом одредбом, којој се не може порећи корисност, законодавац жели да предупреди могуће про блеме у вези са обавештавањем странке или њеног законског заступника који се налазе у иностранству, а немају пуномоћника у Репу блици Србији. Смисао постојања пуномоћ ника за пријем обавештења је првенствено у томе да управни поступак може да тече без застоја јер се сматра да је странка примила писмено када га прими пуномоћник за пријем обавештавања (став 3. истог члана). Уколико у неком управном поступку постоји више од пет странака које немају супротне интересе и заједничког пуномоћника, поменуте странке су дужне да на захтев органа одреде заједнич ког пуномоћника за пријем обавештења у року који орган одреди. Ако то пропусте, орган им о њиховом трошку поставља заједничког пуно моћника за пријем обавештења (став 4. истог члана). Сличну одредбу је садржао и ранији закон, с тим што није имао ограничење у по гледу броја странака, односно за постављање заједничког пуномоћника за пријем обавеште ња није било неопходно да у истом поступку

учествује више од пет странака. Но, улога пуномоћника за пријем обавештења не ис црпљује се само у томе да прими обавештење које има дејство као да га је примила странка. Он је овлашћен и да изјави правно средство у име странке ако странци не може да проследи писмено, а она може да пропусти рок за изја вљивање правног средства (став 5. истог чла на). Опет у циљу заштите странке, а имајући у виду да су рокови за изјављивање правних средстава преклузивни, Закон овлашћује пу номоћника за пријем обавештења да може да изјави и правно средство уколико странци не може да проследи писмено, како странка не би пропустила тај рок. Б) Други пододељак (чланови од 70. до 78) садржи правила о поступцима обавештавања. Прецизније, то су правила о поступцима оних начина обавештавања који су наведени у чла ну 66. став 4. Најпре, у складу са све чешћим коришће њем електронских средстава у комуникацији, Закон у члану 70. прописује поступак обаве штавања електронским путем. Притом у ста ву 1. Закона познаје две врсте обавештавања електронским путем: неформално и формал но. Формално обавештавање електронским путем одвија се сагласно Закону и обавезно укључује потврду којом се доказује пријем до кумента. Формално обавештавање електрон ским путем изједначава се са достављањем (став 2. и 3. истог члана). При таквој форму лацији овог члана, с обзиром на то да Закон ближе уређује само формално обавештавање електронским путем, поставља се питање ка кво је онда неформално обавештавање елек тронским путем. Анализирајући пажљиво све одредбе члана 70. намеће се закључак да је код формалног обавештавања електронским путем нагласак на потврди којом се доказује пријем документа. Другим речима: тачка ра зликовања формалног од неформалног оба вештавања електронским путем јесте потврда којом се доказује пријем документа; ако та по тврда постоји, онда се ради о формалном до стављању. У противном, реч је о неформалном достављању електронским путем. Чланом 71. Закона прописано је обавешта вање путем поште. У ставу 1. Закон пропи сује да се обавештавање путем поште врши

17 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

породице покојника, требало би да обавести орган о смрти такве странке (уз приложени доказ, рецимо смртовницу) и то би било до вољно да се поступак одмах обустави. Уколико се буде држао рокова и презумпције из члана 71. став 2, орган у међувремену већ може пре дузети неку процесну радњу, па чак може до нети и решење уколико су испуњени услови за непосредно одлучивање, што повлачи оба везу изјављивања жалбе, покретања поступ ка по неком од посебних случајева уклањања и мењања решења, како би се такво решење уклонило из правног поретка, а то подразуме ва додатно ангажовање странке, органа који води поступак и других учесника, као и ства рање непотребних трошкова. Међутим, још је проблематичнији онај део става 2. према коме прималац може да доказује да је писмено при мио касније или да га није примио. Што се тиче доказивања да је писмено примио касније, то се још и може прихватити јер се тиме доказу је позитивна чињеница (тренутак пријема) и у том смислу се могу користити сва доказна средства. Питање је, међутим, како прималац може доказивати (и доказати) да није примио писмено. Очигледно – никако. Наиме, ради се о тзв. „негативној чињеници” и она се не до казује. Остаје да се види како ће се овај став члана 71. Закона примењивати у пракси. Сматра се да је писмено које је упућено пре порученом поштом примљено на дан који сто ји у потврди о пријему пошиљке (члан 71. став 3). И на овом месту се могу ставити примедбе сличне онима из претходног става. Наиме, пи тање је када је прималац заиста примио писме но које је упућено препорученом пошиљком, тако да законска презумпција према којој је то дан који стоји у потврди о пријему пошиљ ке, не иде у корист странке. Ово стога што је упућивање пошиљке препорученом поштом поузданије у смислу извесности да ће прима лац заиста примити писмено, али у исто време дуже траје. Пракса ће показати да ли је уопште било потребно на наведени начин регулисати овај поступак обавештавања. Закон пропису је да се обавештавање препорученом поштом изједначава са достављањем (став 4. члана 71). Одредбе о достављању (чл. од 72. до 78. За кона) такође садрже извесне новине у односу на стари закон. Испрва, треба приметити да ни

УПРАВНО ПРАВО

обичном или препорученом поштом. Сматра се да је писмено које је упућено обичном по штом прималац примио седмог дана од када је предато поштанском оператору, ако је упу ћено на адресу у Републици Србији, односно петнаестог дана од када је предато поштан ском оператору, ако је упућено на адресу у иностранству. Прималац може да доказује да је писмено касније примио, односно да га није примио (став 2. истог члана). Ова одредба за служује посебан коментар. Наиме, није јасно због чега се законодавац уопште одлучио за конструкцију (обориве) законске претпо ставке о дану пријема обавештења, било да је у питању обична било препоручена пошта. Ово нарочито стога што се наведени рокови у пракси могу показати као нереално кратки. Ако је смисао и сврха обавештавања у томе да прималац буде упознат са садржином оба вештења, онда је и по странку, али и за орган свакако боље и сигурније решење да не постоји презумпција о дану пријема обавештења у за висности од дана предаје поштанском опера тору. Примена законског решења ће у пракси сасвим извесно доводити до проблема. Има јући у виду да, поготово у руралним средина ма, пошта често није у могућности да уручи примаоцу писмено тако брзо, постоји реална могућност да обавештење стигне са закашње њем. Но, и у урбаним срединама може доћи до кашњења приликом уручења обавештења од стране поште. То се као проблем може показа ти нарочито онда када, по пријему обавеште ња, прималац треба да одреагује на садржину обавештења, односно да предузме неку про цесну радњу. Рецимо, према члану 91. став 3. Закона, поступак који се покреће по службе ној дужности а није у интересу странке, сматра се покренутим када је странка обавештена о акту о покретању поступка. Уколико прима лац зна да постоје очигледни разлози због ко јих нема места вођењу поступка, странка или друго заинтересовано лице ће тешко бити у могућности да у тако кратком року достави органу поднесак из кога ће се видети да је во ђење поступка беспредметно. На пример, ор ган управе пошаље обавештење о покретању поступка неком лицу које је умрло, а ради се о обавези која се не може пренети на наслед нике. Прималац, неки од пунолетних чланова

УПРАВНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

достављање није појмовно одређено (дефини сано). Једина ближа одредница достављања дата је у ставу 1. члана 72, а њом је прецизи рано да је достављање вид обавештавања, при чему су наведене врсте достављања: лично, по средно и јавно. Лично и посредно достављање орган врши преко свог службеног лица или се врши преко поштанског оператора или елек тронским путем, у складу са Законом. Прима лац писмена може бити само изузетно позван да преузме писмено, ако то налажу природа или значај писмена (одредбе из става 2. и 3. истог члана). У погледу достављања поднеса ка правном лицу, Закон садржи одредбу иден тичну оној из ранијег закона: „Достављање правном лицу врши се предајом писмена у се дишту правног лица запосленом лицу у прав ном лицу, односно на посебну адресу за пријем поште која је регистрована у складу са зако ном, или заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта” (члан 73). Међутим, за разли ку од ранијег закона, Закон у члану 74. садржи једну значајно прецизнију одредбу о времену достављања. Према тој одредби, достављање се врши радним даном од 8 до 20 сати. Орган из нарочито важних разлога може одлучити да се достављање изврши и оног дана када се не ради, као и после 20 сати. Ово је несумњиво побољшање у односу на ранији закон који је садржао крајње непрецизну одредбу да се „до стављање врши радним даном, и то дању”. У пракси је било тешко одредити шта значи из раз „дању”, јер је то релативна ствар стога што се дужина обданице мења у току године. Новине у Закону срећемо и код личног до стављања које је регулисано чланом 75. Према тим одредбама (ст. од 1. до 3), лично доставља ње је обавезно када од дана достављања почи ње да тече рок који не може да се продужи, ако Законом није друкчије предвиђено. Међутим, лично достављање је обавезно и онда када је то другим законом предвиђено. Лично доста вљање састоји се од уручења писмена лицу коме је оно насловљено, односно примаоцу. Дакле, правила о личном достављању искљу чују могућност доставе било ком другом лицу, осим оног које је означено као прималац. Ако оно одбије уручење, службено лице органа или поштански оператор (достављач) о томе

сачињава белешку и потом оставља обавеште ње на месту на коме је писмено требало да буде уручено, у коме назначава лично име прима оца, податке којима се писмено идентифику је, просторију унутар органа у којој писмено може да се преузме, рок у коме се преузимање може извршити и датум када је обавештење остављено (став 4). Посебну новину на коју ваља скренути пажњу представљају одредбе из ст. 5. истог члана, према којима ће, ако слу жбено лице органа или поштански оператор (достављач) не затекне примаоца писмена на адреси на којој је требало да му се уручи пи смено, достављач поново покушати доставу у року од 24 сата. Ако се прималац писмена по ново не затекне на адреси на којој је требало да му се уручи писмено, достављач поступа на идентичан начин као и када прималац од бије уручење, односно у складу са одредбама из става 4. истог члана. Сматра се да је лично достављање извршено када истекне 15 дана од дана када је обавештење остављено на месту на коме је писмено требало да буде уручено (став 6. истог члана). Правила о посредном достављању су та кође унеколико другачија у односу на ранији закон. Најпре, у ставу 1. члана 76. прописано је да ако лично достављање није обавезно, а прималац није пронађен на адреси на којој је требало да му се уручи писмено, оно може да буде уручено другом лицу које прихвати да га потом преда примаоцу, и то, ако је могуће, најпре сваком пунолетном члану домаћин ства примаоца или лицу које ради са примао цем – ако писмено треба да се преда на радном месту примаоца. Разуме се, писмено не може бити уручено лицу које је противна странка у истом поступку (став 2. истог члана). Лице коме је писмено уручено потписује доставни цу. Достављач уноси у доставницу и однос дру гог лица са примаоцем и датум када је другом лицу писмено уручено (став 3. истог члана). Ако друго лице не прихвати да му се писме но уручи, оно се оставља на месту на коме је требало да буде уручено примаоцу, а време и датум остављања писмена и рок после кога се сматра да је достављање извршено назначавају се на коверти и у доставници. Сматра се да је посредно достављање извршено када истекне 15 дана од дана када је писмено уручено другом

19 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

и начину увида у образложење (став 3. истог члана). Наиме, поставља се питање шта ће се догодити уколико из неког разлога писмено не буде истога дана објављено на огласној табли органа и његовој веб-презентацији. Када у та квом случају истиче рок од 15 дана? Наиме, у пракси се дешава да неовлашћена лица „упад ну” на сајт неког органа, „оборе” сајт и тиме утичу на рок јавног достављања, али се исто тако може догодити и у нормалним околно стима да се, услед неажурирања сајта, не по клопе дан објављивања на огласној табли и на веб-презентацији. Стога је добро решење које Закон предвиђа, да се наведени рок, иако за конски, може продужити. На тај начин могу да се отклоне евентуалне штетне последице описаних и сличних догађаја. Сумирајући одредбе о обавештавању из Закона, намеће се закључак да је тим одред бама у понечему побољшан положај странке јер је непосреднији њен однос са органом који води поступак. Наведене одредбе омогућују чешћу и мање формалну комуникацију орга на и странке (али и других учесника) у току поступка у коме се одлучује о неком њеном материјалном праву. У већој мери него рани је наведено иде за тим да и орган и странка буду посвећени истом циљу: омогућавању испуњења оног захтева због којег је поступак и покренут; наравно, уколико је материјал ним прописом то предвиђено. Очигледна је интенција законодавца да органе јавне власти што више приближи грађанима (и обрнуто), чинећи их јавним сервисом који управо у томе (и само у томе) и има свој смисао по стојања. Правила о обавештавању су дата на једном месту, у оквиру једног одељка, али се могу срести и у другим деловима Закона. Тако у члану 152. Закон прописује обавезу обаве штавања о донетом решењу лица коме није признато својство странке. С друге стране, међутим, одредбе о обаве штавању садрже у себи и извесне нелогично сти и нејасноће, на које је напред указано, које могу довести до проблема у управној пракси јер широко отварају врата различитим тума чењима и разликама у примени. Временом ће се показати које су од њих заиста унапредиле управни поступак, а које нису испуниле своју сврху.

УПРАВНО ПРАВО

лицу или од када је оно остављено на месту на коме је требало да буде уручено примаоцу (ст. 4. и 5. истог члана). Норме о доставници (члан 77. Закона) су краће, једноставније и савременије у поре ђењу са претходним законом. Доставница је потврда о томе да је лично или посредно до стављање извршено, а садржи лично име и адресу лица и податке којима се идентифику је уручено писмено. Потписују је достављач и прималац или друго лице коме је писмено уручено. Поред тога, они бројевима и словима на доставници уносе датум када им је писмено уручено, с тим што доставница може бити и у електронском облику (ст. 1. и 3). Ако прималац или друго лице коме је писмено уручено одбије да потпише доставницу, достављач то бележи на доставници и бројевима и словима испису је датум уручења писмена, чиме се сматра да је достављање уредно извршено (став 2. истог члана). Најзад, у односу на штуре одредбе о доста вљању јавним саопштењем из ранијег закона, нови ЗУП садржи детаљније, прецизније и савременије одредбе, нарочито у погледу мо гућности коришћења савремених видова елек тронске комуникације. Но, и овде се у примени могу појавити извесни проблеми. Испрва, пре ма члану 78. став 1, јавно достављање се врши ако ниједан други начин достављања није мо гућ, ако се доставља решење које се тиче већег броја лица која нису позната органу (а доста вљање на други начин није било могуће или одговарајуће) и у другим случајевима одређе ним Законом. Став 2. истог члана прописује да се јавно достављање састоји од објављивања писмена на веб-презентацији и огласној табли органа. Писмено може да се објави и у службе ном гласилу, дневним новинама или на други погодан начин. Овде се може приметити да по стоји латентна опасност у примени овог ста ва у пракси, нарочито када се доведе у везу са следећим ставом који прописује да се сматра да је јавно достављање извршено када истек не 15 дана од дана када је писмено објављено на веб-презентацији и огласној табли органа. Орган из оправданих разлога може да проду жи рок. Ако се јавно доставља решење, његово образложење може да буде изостављено. Уз ре шење се дају обавештења о месту, просторији

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга Аутор се у овом тексту бави недоумицама које су се појавиле у пракси, а које се односе на међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга. Владимир Саичић, дипл. правник с вишегодишњим искуством у области привредног права

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

аконом о облигационим односима је прописано да потраживања застаревају за десет година, ако Законом није одређен неки други рок застарелости. Чланом 374. истог закона прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године, те да застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу. За међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга предвиђен је посебан, краћи рок застарелости од општег застарног рока. Ово не значи да сва међусобна потраживања правних лица застаревају у краћем року од три године, већ само потраживања у промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, док остала међусобна потраживања правних лица, која произлазе из других правних основа невезаних за промет роба и услуга, застаревају у општем застарном року, уколико за неке од њих није опет предвиђен краћи рок застарелости по неком

другом основу. На пример, уколико је једно правно лице у својини ствари, а друго правно лице у државини исте, право власника на подношење тужбе за повраћај индивидуално одређене ствари која се налази у фактичкој власти туженог – не застарева, без обзира на то да ли се ради о физичким или правним лицима. Потраживање накнаде штете које једно правно лице има према другом правном лицу, застарева за три године од кад је оштећеник (у овом случају представник оштећеног правног лица) дознао за штету и за лице које је штету учинило. Такође, Врховни суд Србије је заузео став да кад потраживање потиче из уговора о кредиту, онда се на такво потраживање не може применити рок застарелости из чл. 374. ЗОО-а, већ то потраживање застарева у општем застарном року. Дакле, да би се применио посебан рок застарелости од три године, потребно је да, поред тога што се ради о потраживању једног правног лица према другом правном лицу, буде испуњен још један услов – потребно је да се ради о потраживању из уговора о промету услуга или о потраживању за издатке у вези са тим уговором. Уколико се ради о сукцесивним испорукама робе, извођењу радова или вршењу услуга са различитим роковима доспећа, рок застаревања тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу, па у пракси често

21 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

покретним стварима. Док год до предаје не дође, купац нема право на подношење својинске тужбе (тада не би био ограничен роком застарелости), већ тужбом може захтевати испуњење обавезе из уговора, тј. предају ствари, при чему је ограничен посебним роком застарелости од три године. Примена члана 374. Закона о облигационим односима не односи се само на правна лица која су привредни субјекти, већ на сва правна лица. Без обзира на то да ли су правна лица – уговорне стране регистрована за обављање привредне делатности или нису, њихова међусобна потраживања застаревају у застарном року од три године. У овом смислу се изјаснио и Врховни суд Србије у обра зложењу Пресуде Рев. 37/02 од 10. 7. 2002. године, где је наглашено да примена одговарајућих одредаба Закона о облигационим односима зависи од врсте спорног односа, а не од тога да ли су правна лица која су странке у поступку привредни субјекти или нису. У случају да непрофитна организација која се не бави комерцијалним делатностима изврши услугу другом правном лицу, потраживање које непрофитна организација (која је такође правно лице) има према другом правном лицу по основу извршене услуге, такође застарева у року од три године, без обзира на то што поверилац у овом случају нема својство привредног субјекта. Исто тако, краћи рок застарелости се не односи на привредне субјекте који нису правна лица, без обзира на то што су у питању уговори о промету роба и услуга. Краћи рок застарелости за међусобна потраживања из уговора о промету робе и услуга по члану 374. ЗОО-а, примењује се само на правна лица, а не и на имаоце радњи и друге појединце који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну делатност и као такви закључују уговоре у привреди. То што та лица закључују уговор у привреди сагласно члану 25. ст. 2. ЗОО-а и у спорним ситуацијама се појављују као странке пред привредним судовима, није од утицаја на примену материјалноправне одредбе у погледу застарелости потраживања из члана 374. ст. 1. ЗОО-а. Стриктно тумачећи слово закона судови су заузели став да се посебан рок застарелости

ПРИВРЕДНО ПРАВО

долази до ситуација да је део потраживања који је раније доспео – застарео, а део потраживања који је касније доспео – није. У том случају дужник основано може да истакне приговор застарелости за сва потраживања која су доспела пре више од три године, рачунајући од дана подношења тужбе или преузимања друге радње пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Рок застарелости од 3 године односи се и на новчана и на неновчана потраживања уколико се ради о потраживањима из уговора о промету робе и услуга. Застаревање потраживања повратне амбалаже, уколико се нпр. ради о потраживањима између правних лица и произлази из уговора о промету робе и услуга, такође застарева за три године. Међутим, када је у питању захтев за предају покретних ствари, потребно је разграничити да ли се такав захтев заснива на члану 37. Закона о основама својинскоправних односа – када се ради о својинској тужби, или се ради о потраживању из уговора у промету роба и услуга. Уколико је реч о својинској тужби, право на њено подношење не застарева. Међутим, уколико се захтев заснива на обавези дужника да ствар преда по основу нпр. уговора о продаји, овакав захтев је подлежан застарелости, тј. застарева за три године уколико су у питању правна лица. Тужилац, наравно, не би имао право избора између ова два захтева јер се ради о две потпуно различите правне ситуације. Наиме, својинском тужбом тужилац може тражити само ствар на којој је већ стекао право својине, док у другом случају, кад се потраживање заснива на обавези дужника из уговора, тужилац још увек није стекао својину на покретној ствари јер није дошло до предаје те ствари тужиоцу. У погледу покретних ствари начин стицања својине је предаја ствари, и све док до ње не дође, поверилац нема право на подношење својинске тужбе. На пример, иако се по уговору о продаји покретне ствари једна страна (продавац) обавезала да другој страни (купцу) преда ствар, купац неће стећи својину на ствари самим закључењем уговора нити исплатом продајне цене, већ искључиво предајом ствари, пошто је предаја ствари начин стицања својине над

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

не односи на све привредне субјекте, већ само на оне привредне субјекте који имају својство правног лица, као и на сва остала правна лица која немају својство привредног субјекта. Судска пракса се у спорним питањима која се тичу својства правних субјеката који се појављују код међусобних потраживања из уговора о промету робе и услуга, определила за строго језичко тумачење, дакле за стриктну примену законског текста. То значи да за посебан рок застарелости од три године није битно својство привредног субјекта, већ само својство правног лица. Одатле произлази да предузетници, као привредни субјекти, могу да рачунају на дужи рок застарелости, за разлику од правних лица која нису привредни субјекти, тј. која се не баве профитним делатностима и која немају комерцијалне циљеве на које се односи краћи рок застарелости, а није сигурно да је то била намера законодавца. У пракси се често јављају недоумице у вези са разликовањем застарелости потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга и застарелости потраживања поводом обавезе враћања стеченог без основа. Уколико је део имовине једног правног лица прешао у имовину другог правног лица без основа, за враћање стеченог примењује се општи а не посебни рок застарелости. Уговор о промету роба и услуга, закључен између правних лица, правни је основ на ком се заснива потраживање које подлеже посебном року застарелости од три године, а ако тог а ни другог основа нема, а део имовине једног лица прешао је у имовину другог лица, онда је у питању правно неосновано обогаћење за које важи општи рок застарелости. За застарелост потраживања из члана 374. Закона о облигационим односима такође важе правила о застоју и прекиду потраживања, па долази до застоја у случају несавладивих препрека које су спречиле повериоца да судским путем захтева испуњење обавезе, или у случају законских узрока, као што долази до прекида застарелости у случају признања дуга и подизања тужбе. Што се тиче признања дуга као начина прекида застарелости, ово питање је посебно занимљиво када су у питању правна лица. Сходно члану 387. Закона о облигационим

односима, застаревање се прекида када дужник призна дуг, а признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што је давање отплате, плаћање камате или давање обезбеђења. Дакле, уколико је дужник у току времена које је потребно за застарелост повериоцу, уплатио рату или део дуга или пружио додатно обе збеђења за наплату дуга, нпр. потписао меницу, таква радња се такође сматра признањем. Међутим, у пракси се поставило питање да ли је потписивање извода отворених ставки признање дуга или није. Врховни суд Србије је у Пресуди Пзз. 48/04 од 4. 11. 2004. године пресудио да потписивање извода отворених ставки од стране представника дужника није признање дуга. Суд је ову одлуку образложио тиме да је у питању преписка којом се тражи сагласност за књиговодствено стање и да иста не утиче на ток застарелости. У прилог овом схватању иде и Пресуда Привредног апелационог суда, Пж 7695/2016 од 29. 6. 2016. године, којом је пресуђено да евидентирање обавезе у књиговодству дужника нема дејство признања дуга јер не представља радњу на основу које се без сумње може закључити да је дужник манифестовао вољу да призна дуг повериоцу, те се наведеном радњом не прекида ток застарелости. Међутим, Виши трговински суд је у Пресуди Пж. 6638/07 од 18. 4. 2008. године пресудио да када тужени потпише и службеним печатом овери извод отворених ставки, на тај начин признаје дуг у смислу члана 378. став 1. Закона о облигационим односима и прекида ток рока застарелости потраживања. Такође, застарелост се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Просто позивање туженог да плати дуг, било оно усмено или писмено, није радња која прекида застарелост. Није довољно да поверилац дужнику пошаље нпр. опомену пред утужење писаним путем да би дошло до прекида застарелости, већ је за поменути прекид потребно учешће суда или другог државног органа. Осим подизања тужбе, застарелост се прекида и нпр.

23 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

рок застарелости за робу и услуге наведене у члану 378. став 1. тачка 1. ЗОО-а, јесте три године, без обзира на то што предузетници нису правна лица, јер се свакако ради о повременим потраживањима. Међутим, када су у питању остала потраживања за која је предвиђен једногодишњи рок застарелости, а наведена су у члану 378. став 1. тачке 2, 3. и 4. Закона о облигационим односима, Закон није прописао услов да је испорука односно услуга извршена за потребе домаћинства. У овом случају се поставља питање да ли треба примењивати једногодишњи или трогодишњи рок застарелости уколико су испоруке односно услуге извршене за потребе правних лица. У судској пракси су по овом питању подељена мишљења. Привредни апелациони суд је у Пресуди Пж 6539/2014 од 31. 8. 2016. године, заузео став да потраживање за услуге мобилне телефоније, које су извршене правном лицу од стране мобилног оператера, застаревају за једну годину у складу са чланом 378. став 1. тачка 3. Закона о облигационим односима. Међутим, на двадесетом саветовању судија привредних судова РС, у септембру 2012. године, заузет је став да би у случају да је корисник правно лице, потраживање мобилног оператера застаревало у року од три године, рачунајући од сваке поједине испоруке робе, односно извршене услуге, сходно члану 374. Закона о облигационим односима. Прихватљивије је становиште да потраживања за услуге мобилне телефоније које су извршене правном лицу од стране мобилног оператера, застаревају за једну годину, јер то произлази из тумачења одредбе члана 378. Закона о облигационим односима. Наиме, како је тачком 1. став 1. поменутог члана наглашено да се једногодишњи рок застарелости односи на испоруке односно услуге које су извршене домаћинству, а како другим тачкама истог става исто није наглашено, произлази да је циљ законодавца био да се једногодишњи рок застарелости за испоруке и услуге наведене у тачкама 2, 3. и 4. става 1. члана 378. ЗОО-а, односи и на испоруке и услуге извршене правним лицима. Што се тиче застарелости потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног

ПРИВРЕДНО ПРАВО

пријавом потраживања у стечајном поступку, јер је и то радња која је предузета пред судом у циљу остварења потраживања. Застарелост се прекида и захтевом за упис хипотеке који је поднет државном органу – Републичком геодетском заводу, надлежној служби за катастар непокретности – у циљу обезбеђења потраживања. Што се правних лица тиче, подношење пријаве потраживања Агенцији за приватизацију у судској пракси се такође сматрало радњом која је довољна за прекид застарелости. Посебно је занимљив однос између уређивања застарелости међусобних потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга и посебног једногодишњег рока застарелости који је регулисан чланом 378. Закона о облигационим односима. Наиме, члан 378. ЗОО-а предвиђа да за једну годину застаревају: 1) потраживање накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димничарске услуге и за одржавање чистоће, кад је испорука односно услуга извршена за потребе домаћинства; 2) потраживање радио-станице и радио-телевизијске станице за употребу радио-пријемника и телевизијског пријемника; 3) потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима; 4) потраживање претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена. Што се тиче тачке 1. овог члана, јасно је наглашено да за једну годину застаревају накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димничарске услуге и за одржавање чистоће, само кад су у питању домаћинства, а не када су потрошачи правна лица и предузетници. Кад су у питању правна лица, рок застарелости за робу и услуге наведене у члану 378. став 1. тачка 1. ЗОО-а, јесте три године, јер се ради о потраживању правног лица (пружаоца услуга – испоручиоца) према другом правном лицу (кориснику услуга) и јер се ради о повременим потраживањима чији је рок застарелости такође три године. И кад су у питању предузетници, тј. привредни субјекти који немају својство правног лица,

ПРИВРЕДНО ПРАВО

органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, експлицитно је наглашено у члану 379. став 1. Закона о облигационим односима да иста застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости. Дакле, међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, а не за три године. Међутим, чланом 372. став 2. Закона о облигационим односима прописано је да

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

сва повремена потраживања која проистичу из таквих одлука или поравнања и доспевају убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања. Дакле, међусобна повремена потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, која доспевају убудуће и која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања, тј. за три године од доспелости сваког појединог давања.

Примери из судске праксе: Застарелост потраживања правних лица У наставку су дати примери нове судске праксе привредних судова који се односе на застарелост потраживања правних лица.

Редакција Инг-Про

Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.

Из образложења: Првостепени суд је правилно закључио да потраживање тужиоца према туженом у износ у од 9.885,49 динара, по рачунима за неизмирени обрачунски период јул 2013. – април 2014. године, није застарело. Одредбом

члана 374. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године. Како су тужбом обухваћена дуговања туженог за период од јула 2013. године, закључно са априлом 2014. године, првостепени суд правилно налази да није истекао трогодишњи рок за застарелост тужиочевог потраживања, те да застарелост није наступила. С обзиром на то да је тужени дужник новчане обавезе са којом се нашао у доцњи, првостепени суд је правилно тужиоцу досудио законску затезну камату на износ главног дуга почев од дана подношења предлога за

извршење на основу веродостојне исправе – 25. 12. 2014. године, па до исплате, сагласно одредбама члана 277. и 324. Закона о облигационим односима. (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 21/16 од 1. 3. 2016, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5367/16 од 26. 1. 2017)

Потраживање по основу пружених комуналних услуга између правних лица застарева у застарном року од три године, а не у року застарелости од једне године.

Међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга, као и потраживање накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.

Из образложења: У конкретној правној ствари тужилац је испоставио туженом рачуне за извршене комуналне услуге у укупном износу од 49.526,00 динара. Тужени није рекламирао предметне рачуне и извршене услуге од стране тужиоца. Тужиоцу је поверено обављање комуналне делатности прикупљање смећа и других природних и вештачких отпадака из стамбених, пословних и других објеката, њихово одвожење и одлагање на територији насеља Кривије, Лаоле, Табановац, Буровац, Бусур, Везичево, Ћовдин и Шетоње. Тужилац је посебно испостављао фактуре З. Ј. из Шетоња за породичну кућу, по квадратури коју поседује наведена породична кућа, а посебно је испостављао фактуре привредном друштву, по квадратури коју поседује тужени као привредно друштво. Најстарији утужени рачун, број ФПТА 0003366, односи се на временски период од 1. 9. 2011. до 30. 9. 2011. године, а сама тужба поднета је суду дана 1. 4. 2014. године. Првостепени суд правилно закључује да је неоснован приговор застарелости потраживања зато што од најстарије утуженог рачуна до дана подношења тужбе није протекао рок застарелости од три године, који је прописан

25 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

У конкретној правној ствари тужилац је туженом пружио комуналну услугу испоруке електричне енергије, коју је тужени делимично платио и остао дужан да измири утужени износ са законском затезном каматом. Потраживање за период од 23. 3. 2011. године до дана подношења тужбе – 13. 3. 2014. године, тужени је делимично измирио уплатама извршеним дана 29. 4. 2013. године, 17. 5. 2013. године и 5. 7. 2013. године, након чега није било уплата од стране туженог. Тужени приликом уплата није означио на које рачуне се односи уплата, те је првостепени суд закључио да се наведене уплате имају сматрати намирењем обавеза оним редом како је која доспела за наплату, сходно одредби члана 312. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93), како је то утврђено и налазом вештака економско-финансијске струке, на који странке нису имале примедбе. На утужено потраживање примењује се рок застарелости од три године из члана 374. став 1. Закона о облигационим односима, па утужено потраживање није застарело. Према налазу вештака, први рачун доспео за плаћање за утрошену електричну енергију односи се на фебруар месец 2011. године и доспева за плаћање дана 15. 3. 2011. године, а тужба је поднета дана 13. 3. 2014. године, из чега следи да рок застарелости од три године није протекао до дана подношења тужбе. Правилно је првостепени суд наводе туженог оценио као неосноване у делу у коме

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 406/14 од 25. 9. 2014, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5534/15 од 6. 10. 2016)

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Из образложења:

тужени наводи да не признаје потраживање по рачунима доспелим за наплату дужим од годину дана, јер се у предметном случају не ради о потраживању накнаде за испоручену електричну енергију за потребе домаћинства, на које се примењује једногодишњи рок застарелости из члана 378. став 1. Закона о облигационим односима, већ о потраживању правних лица из уговора о промету робе и услуга, на које се примењује рок застарелости од три године.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

одредбом члана 374. Закона о облигационим односима. Одредбом члана 374. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживање накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године. У конкретном случају није протекао наведени рок застарелости, те је правилно приговор туженог одбијен као неоснован. (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 322/14 од 26. 8. 2014, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 7060/14 од 22. 6. 2016)

Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Из образложења: Парничне странке су се налазиле у уговорном односу по основу кога је тужилац туженом пружао услуге испоруке електричне енергије у периоду до 30. 6. 2013. године и по основу извршених услуга испостављао рачуне којима је фактурисана цена. Првостепени суд је утврдио да је основано тужиочево потраживање на основу главног дуга за период од 20. 2. 2012. године, као и на име обрачунате камате за исти период на име доцње. Тужени је оспорио потраживање тужиоца истичући приговор застарелости потраживања. Потраживање тужиоца на име главног дуга који се односи на цену пружених услуга испоруке електричне енергије, као и по основу законске затезне камате за период након 20. 2. 2012. године, у смислу одредбе члана 374. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93), није застарео, с обзиром на то да је тужба, односно предлог за извршење, поднета дана 20. 2. 2015. године, због чега су беспредметни жалбени наводи изнети на

околност да је последње плаћање вршено 2010. године. Претходно важи зато што је одредбом члана 374. став 1. Закона о облигационим односима прописано да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године. (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 839/15 од 23. 11. 2015, потврђена – преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 145/16 од 25. 5. 2016)

Потраживање из међусобног привредног односа из уговора о промету робе и услуга између правног лица и предузетника – власника самосталне радње, застарева у општем року застарелости од 10 година.

Из образложења: Правилно је првостепени суд утврдио да потраживање тужиоца није застарело у смислу одредба члана 371. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85 и 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93), јер се у конкретном случају ради о застарелости потраживања из међусобног привредног односа из уговора о промету робе и услуга између правног лица и предузетника – власника самосталне занатске радње. Првостепени суд правилно налази да је тужилац поставио тужбени захтев за утужени период, и то по првом утуженом рачуну од 31. 5. 2012. године, који је доспео за наплату 20. 6. 2012. године. Тужилац је тужбу првостепеном суду поднео дана 5. 3. 2014. године, а то значи пре протека рока из члана 371. Закона о облигационим односима, који износи 10 година. Поред тога, у конкретној правној ствари се не ради о потраживању за извршене услуге изношења смећа за потребе домаћинства, да би се могао применити краћи рок застарелости прописан одредбом члана 378. Закона о облигационим односима, који износи годину дана, те су и у том делу жалбени наводи неосновани. (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 230/14 од 24. 7. 2014, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6863/14 од 18. 11. 2015)

Питање: Каква је правна природа уговора о факторингу који је закључен између правних лица и у ком року, у зависности од наведеног, застаревају потраживања фактора према клијенту у случају када дужник уступљено потраживање не плати у року доспелости?

27 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

(Одговори Привредног апелационог суда на питања привредних судова, који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове одржаној дана 26. 11. 2014. и 27. 11. 2014. године и на седници Одељења за привредне преступе и управно-рачунске спорове одржаној 3. 12. 2014. године)

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Одговор: Уговор о факторингу је финансијска услуга купопродаје постојећег недоспелог или будућег краткорочног новчаног потраживања насталог по основу уговора о продаји добара и пружању услуга на домаћем и на страном тржишту. Појам и предмет факторинга, учесници у факторингу, услови и начин обављања факторинга, врсте факторинга, права и обавезе учесника у факторингу, уговор о факторингу, обрнути факторинг и надзор над обављањем факторинга – нису били регулисани посебним прописима све до доношења Закона о факторингу („Сл. гласник РС”, бр. 62/2013). Закон о факторингу на снази је од 24. 7. 2013. године, осим одредбе члана 2. став 2. (која је ступила на снагу 1. 5. 2014. године), а примењује се од 1. 5. 2014. године. На пословне односе настале до ступања на снагу Закона о факторингу, и на уговор о факторингу примењују се одредбе Закона о облигационим односима, а када је у питању пословни однос са ино елементом, и члан 7. Закона о девизном пословању („Сл. гласник РС”, бр. 62/2006, 31/2011 и 119/2012) и Уредба о ближим условима и начину преноса потраживања и дуговања насталих по спољнотрговинским пословима резидента („Сл. гласник РС”, бр. 112/2006), која је била на снази до 24. 12. 2012. године. Међутим, без обзира на временско важење Закона о факторингу, у факторинг пословима увек учествују три лица: 1. фактор – банка, односно предузеће које је регистровано за обављање факторинг послова;

2. клијент – уступилац – продавац потраживања који има потраживање за продата добра или услуге и своје потраживање продаје пре доспећа; 3. дужник – предузеће које дугује за купљена добра или извршене услуге. Предмет уговора о факторингу је продаја недоспелог или будућег краткорочног новчаног потраживања које је настало по основу уговора о продаји робе или пружању услуга. Продаја потраживања може се уговорити и по кредитном принципу. Цена по којој се продаје потраживање зависи од дужине преосталог рока за наплату, ликвидности дужника и других околности које обезбеђују сигурност наплате потраживања. Из изложеног произлази да је уговор о факторингу сложен и мешовит правни посао, са елементима који подсећају и на уговор о зајму и на уговор о кредиту и на уговор о цесији. Међутим, без обзира на то, уговор о факторингу је специфичан и самосталан правни посао. Из његове садржине, међусобних права и обавеза уговорних страна, предмета уговора (продаја недоспелог или будућег краткорочног новчаног потраживања по основу уговора о продаји робе или пружању услуга) и субјеката уговарања, произлази да се уговором о факторингу врши промет потраживања (уз различите модалитете), па је уговор о факторингу по својој природи уговор о пружању финансијских услуга које се користе у професионалне сврхе. Стога је уговор о факторингу уговор о привреди, па се на међусобна потраживања правних лица из овог уговора примењује трогодишњи рок застарелости из члана 374. Закона о облигационим односима.

Измене подзаконских аката из области платног промета

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Народна банка Србије је усвојила измене подзаконских аката из области платног промета и тако прецизирала одредбе које се односе на необавезност употребе печата привредних субјеката.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција Инг-Про

ако је Народна банка Србије још 2014. године, доношењем Закона о платним услугама и усвајањем пратећих подзаконских аката, и фактички укинула обавезну употребу печата привредних субјеката у вези с платним услугама, уочено је да у банкарској пракси често и даље преовлађују решења на основу којих привредници у свакодневном пословању употребљавају печат (нпр. за оверу образаца платних налога на шалтеру), не користећи предности електронског и мобилног банкарства. Како би се унапредила и уједначила пракса банака и отклониле све недоумице међу привредним друштвима и предузетницима, Народна банка Србије је усвојила измене подзаконских аката из области платног промета, којима су посебно прецизиране одредбе које привредне субјекте не обавезују на употребу печата. Конкретно, ради се о следећим подзаконским прописима, о којима ће бити више речи даље у тексту: 1) Одлука о измени и допуни Одлуке о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна; 2) Одлука о изменама Одлуке о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима и

3) Одлука о измени и допуни Одлуке о ближим условима, садржини и начину вођења регистра меница. Ови прописи су објављени у „Службеном гласнику РС” број 82/2017 од 8. 9. 2017. године, а њихов превасходни циљ је јасно дефинисање укидања обавезе употребе печата у платном промету, а уз то су наведеним изменама извршена и друга практична прилагођавања поменутих подзаконских прописа.

1. Измене Одлуке о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна Одлука о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 55/2015 и 82/2017 – у даљем тексту: Одлука) јесте основни подзаконски пропис којим се уређују ближи услови и начин отварања, вођења и гашења текућих рачуна корисника платних услуга код пружаоца платних услуга. У смислу Одлуке: ● „пружаоцем платних услуга” сматрају се Народна банка Србије, банка и Управа за трезор, а ● „текућим рачуном” сматра се текући рачун, односно заједнички текући рачун који се води код пружаоца платних услуга и користи за извршавање платних трансакција у динарима, као и за друге намене у вези са услугама које се пружају корисницима платних услуга. Послодавце треба упозорити да је у Одлуци промењена тачка 14. која регулише

29 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

2) друго лице које је одговарајућим актом или одлуком надлежног органа подносиоца захтева овлашћено за давање овлашћења за располагање средствима на текућем рачуну, у складу са општим условима пословања банке у којој се отвара рачун. Треба имати у виду да се оверени потпис овлашћеног лица – подносиоца захтева приликом отварања рачуна доставља само у случају да се захтев за отварање текућег рачуна и/или документ картон депонованих потписа подносе банци у папирној форми, а лице које је потписало неки од ових докумената није присутно при подношењу тих докумената банци. Ово су биле иновиране одредбе о неопходној документацији која се подноси приликом отварања текућег рачуна правног лица у банци, међутим, за предмет овог чланка је у вези са укидањем употребе печата у платном промету битна нова тачка 23а Одлуке. Дакле, према основном решењу из нове тачке 23а Одлуке, банка не може захтевати од корисника платне услуге да печатом оверава било који документ који је тај корисник дужан да достави банци у складу са Одлуком. Изузетно, банка ће захтевати оверу печатом ако на писмени захтев овог лица није изричито уговорено да је банка дужна да одбије достављени документ који није оверен печатом. Обавеза банке да одбије достављени документ који није оверен печатом, неће се сматрати изричито уговореном када је предвиђена једино у општим условима пословања банке, на које упућује уговор о платним услугама – осим ако корисник платних услуга није у свом писменом захтеву изричито тражио да се ова обавеза банке из општих услова пословања примењује на одређени документ који то лице доставља банци. Према томе, правна лица би требало да преиспитају своје односе са банкама и да утврде да ли су или нису тражили и уговорили са банком печатирање целокупне или одређене документације. У сваком случају, изменама Одлуке ослобођени су да печатом оверавају било који документ који су дужни да доставе банци у пословима отварања, вођења или гашења свог текућег рачуна у тој банци.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

отварање и гашење рачуна у банци. Према новим одредбама тачке 14. Одлуке, поред захтева за отварање текућег рачуна, правна лица морају да поднесу банци и следећу документацију: 1) решење о упису у регистар код надлежног органа; 2) за подносиоца захтева за ког није прописано регистровање – акт надлежног органа о оснивању, ако је основан непосредно на основу закона, односно извод из закона, ако је основан законом; 3) обавештење органа надлежног за послове статистике о разврставању по делатностима, ако за њега разврставање врши орган надлежан за послове статистике – у случају да податак о разврставању по делатностима није садржан у решењу о упису, односно у акту о оснивању; 4) документ надлежног органа који садржи порески идентификациони број подносиоца захтева – у случају да тај податак није садржан у решењу о упису, односно у акту о оснивању; 5) картон депонованих потписа лица овлашћених за располагање средствима с рачуна или други документ којим се одређеном лицу даје овлашћење за располагање средствима на текућем рачуну; 6) потпис овлашћеног лица подносиоца зах тева који је оверио надлежни орган – осим ако је ово лице присутно при подношењу захтева за отварање рачуна и подношењу картона депонованих потписа. Изузетно, правна лица не морају доставити банци документа наведена под 1), 3) и 4) ако им је банка у предуговорној фази пружила информацију да ће податке из те документације преузети у електронској форми од организације надлежне за вођење регистра привредних субјеката, као ни картон депонованих потписа ако банка и корисник платних услуга уговоре другачији начин провере аутентичности подносиоца платног налога, односно давања сагласности за извршење платне трансакције. Захтев за отварање текућег рачуна и картон депонованих потписа могу потписати: 1) законски заступник подносиоца захтева или

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Према прелазним одредбама измене Одлуке, правно лице – корисник платне услуге који је пре дана ступања на снагу измена Одлуке (дакле пре 1. октобра 2017. године) с банком закључио оквирни уговор о платним услугама којим се уређују услови за отварање, вођење и гашење текућег рачуна, на основу којег је био дужан да банци доставља одређену документацију оверену печатом – може банци поднети захтев у писменој форми да више не користи печат за оверу те документације. Банка је дужна да најкасније од наредног дана од дана пријема овог захтева прихвата и документацију тог правног лица – корисника платне услуге – која није оверена печатом, односно од тог дана банка не може да одбије да прихвати одређени документ овог правног лица само због тога што није оверен печатом. Измене Одлуке ступају на снагу 1. октобра 2017. године.

2. Измене Одлуке о коришћењу образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима Одлука о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима („Сл. гласник РС”, бр. 55/2015, 78/2015 и 82/2017 – у даљем тексту: Одлука) уређује облик, садржину и начин коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима преко текућег рачуна. Платни налози које уређује Одлука јесу Налог за уплату, Налог за исплату и Налог за пренос. Управо сада се мењају ови обрасци због укидања обавезе њиховог печатирања, а конкретно: ● у обрасцу Налога за уплату до сада се тражио печат и потпис платиоца (овера), а сада је довољан потпис, односно сагласност платиоца; ● у обрасцу Налога за исплату до сада се тражио печат и потпис платиоца (овера), а сада је довољан потпис, односно сагласност платиоца; ● у обрасцу Налог за пренос до сада се тражио печат и потпис платиоца/примаоца (овера), а

сада је довољан потпис, односно сагласност платиоца/примаоца. С обзиром на ове новине, у прилогу измена Одлуке дају се иновирани обрасци за уплату, исплату и пренос, а прописано је да се они издају на папиру правоугаоног облика и јединствених димензија 99 х 210 mm, што одговара 1/3 папира формата А4, а штампају се на самокопирајућем папиру беле боје с црним линијама, у по два примерка. Пружалац платне услуге дужан је да по пријему неког од наведених образаца платног налога тај налог овери и да кориснику платне услуге без накнаде преда први примерак овереног налога, а да код себе задржи други примерак тог налога. Изузетно, на захтев корисника платних услуга, а уз сагласност пружаоца платних услуга, платни налог може да се састоји само од једног примерка, при чему је пружалац платне услуге дужан да кориснику платних услуга без накнаде преда потврду о пријему овог налога коју је оверио, а ако се ради о Налогу за пренос и корисник платних услуга је правно лице – ову потврду предаје том лицу без накнаде само ако ово правно лице захтева предају поменуте потврде. Према иновираној тачки 9. Одлуке, пружалац платне услуге не може да одбије извршење платног налога, издатог у складу са Одлуком, само због тога што корисник платне услуге није печатом оверио неки од платних налога прописаних Одлуком, осим ако на писмени захтев овог корисника није изричито уговорено да је пружалац платних услуга дужан да одбије извршење платног налога тог корисника који није оверен печатом. Обавеза пружаоца платне услуге да одбије извршење платног налога који није оверен печатом, неће се сматрати изричито уговореном када је предвиђена једино у општим условима пословања овог пружаоца, на које упућује уговор о платним услугама – осим ако корисник платних услуга није у свом писменом захтеву изричито тражио да се ова обавеза пружаоца платних услуга из општих услова пословања примењује на давање сагласности тог корисника за извршење платних трансакција.

Одлуком о ближим условима, садржини и начину вођења Регистра меница и овлашћења („Сл. гласник РС”, бр. 56/2011, 80/2015, 76/2016 и 82/2017 – у даљем тексту: Одлука) прописују се ближи услови и начин на који Народна банка Србије води Регистар меница и овлашћења које је дужник дао својој банци и свом повериоцу (у даљем тексту: Регистар). У Регистру се евидентирају менице по којима су дужници правна лица и физичка лица која обављају делатност (у даљем тексту: дужник). У Одлуци је најпре измењена тачка 5. ради јаснијег описа процедуре пријема документације у регистар меница. Према тим новим одредбама, након што провери да ли

31 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

3. Измене Одлуке о ближим условима, садржини и начину вођења регистра меница и овлашћења

су подаци из захтева за регистрацију менице идентични подацима на меници и да ли потпис на меници одговара потпису лица које је, картоном депонованих потписа или на други начин уговорен с банком, одређено као лице овлашћено да потпише меницу – банка пријем захтева потврђује његовом овером. У новом тексту је изузета обавеза провере печата подносиоца захтева. Према новој тачки 8а Одлуке, банка не може захтевати од дужника да печатом оверава захтев за регистрацију менице, меницу или било који други документ који се банци подноси у вези са Одлуком, осим ако на писмени захтев тог лица није изричито уговорено да је банка дужна да одбије достављени документ који није оверен печатом. Обавеза банке да одбије достављени документ који није оверен печатом, неће се сматрати изричито уговореном када је предвиђена једино у општим условима пословања банке, на које упућује уговор закључен с том банком – осим ако дужник није у захтеву за примену печата изричито тражио да се ова обавеза банке из општих услова пословања примењује на одређени документ који ово лице доставља банци. Према прелазним одредбама измена Одлуке, дужник који је пре дана ступања на снагу измена Одлуке (пре 1. октобра 2017. године) закључио уговор на основу којег је био дужан да јој доставља одређену документацију из Одлуке оверену печатом – може банци поднети захтев у писменој форми да више не користи печат за оверу те документације, али је у том случају обавезан да уз овај захтев достави нови картон депонованих потписа или други одговарајући документ који је банци неопходан ради поступања по том захтеву – ако банка захтева од тог лица достављање и овог картона односно документа. Банка је дужна да најкасније од наредног дана од дана пријема овог захтева прихвата и документацију дужника која није оверена печатом, односно од тог дана не може да одбије да прихвати одређени документ овог корисника само због тога што није оверен печатом. Измене Одлуке ступају на снагу 1. октобра 2017. године.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Према прелазним одредбама измена Одлуке, корисник платне услуге који је пре дана ступања на снагу измена Одлуке (пре 1. октобра 2017. године) с банком закључио оквирни уговор о платним услугама, на основу којег је био дужан да платне налоге за извршење платних трансакција у динарима оверава печатом – може банци поднети захтев у писменој форми да више не користи печат за оверу ових налога, с тим да је дужан да уз овај захтев достави нови картон депонованих потписа или други документ којим одређује лица која су овлашћена за располагање новчаним средствима овог корисника. Банка је дужна да најкасније од наредног дана од дана пријема оваквог захтева извршава и платне налоге овог корисника који нису оверени печатом, односно од тог дана не може да одбије извршење ових налога само због тога што нису оверени печатом. Сви обрасци платних налога који су одштампани до дана ступања на снагу измена Одлуке (до 1. октобра) могу се користити и за извршавање платних трансакција које се, у складу с изменама Одлуке, извршавају и када платни налог није оверен печатом. Измене Одлуке ступају на снагу 1. октобра 2017. године.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Закључак

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Као што се из коментара наведених подзаконских аката види, привредни субјекти у Србији од 1. октобра 2017. године у платном промету неће морати да користе печат приликом овере платних налога у земљи и иностранству, као ни за отварање нових рачуна, депоновање потписа, меница и других докумената. Ове измене подзаконских аката из облати платног промета управо прецизирају одредбе које привредне субјекте не обавезују на употребу печата. Шта то практично значи за привреду? Најпре, привредни субјекти који су до сада имали отворене рачуне и на шалтеру користили печат за оверу платних налога у земљи и са иностранством, од 1. октобра једноставно могу да предају банци писани захтев да више не користе печат. Банка је

дужна да им, без анексирања уговора, већ наредног дана обезбеди предају потписаних платних налога, без обавезе да их клијент овери печатом. Правна лица и предузетници који отварају нове рачуне нису дужни да од 1. октобра оверавају захтев за отварање рачуна, картон депонованих потписа, налоге за платни промет, менице и друга документа која се односе на платни промет, осим ако то нису изричито захтевали од банке и уговорили с њом. Уз ове измене, НБС је позвала и охрабрује привредне субјекте да у пуној мери користе могућности и предности електронског банкарства и пословања, које су им већ читав низ година у Србији доступне, јер се на тај начин смањују не само трошкови и време одласка на шалтер банака, већ и расходи за папирну документацију у свакодневном пословању.

Калкулатор камата у оквиру електронског издања

ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ Калкулатор има на располагању две врсте каматних стопа: дефинисане и моје каматне стопе. Дефинисане каматне стопе које ажурира Редакција су:

• стопа затезне камате на износ дуга који гласи на динаре; • стопа затезне камате на износ дуга који гласи на евре; • референтна каматна стопа; • есконтна стопа Народне банке Србије; • индекс потрошачких цена; • камата за неплаћене и неблаговремено плаћене јавне приходе; • камата за неблаговремено плаћени царински дуг; • камата за неблаговремено плаћену казну у царинском поступку; • затезна камата на дуг који гласи на доларе (износи су у доларима); • референтна каматна стопа Европске централне банке (ЕЦБ); • затезна каматна стопа по пресудама Европског суда за људска права; • затезна каматна стопа на дуг који гласи на швајцарски франак; • затезна камата (Црна Гора). Моје каматне стопе дефинише сваки корисник и прилагођава сопственим потребама.

Обрачуне камате корисници:

• могу сачувати у оквиру базе; • могу по потреби мењати; • могу бирати да ли ће се делимична отплата дуга прво одузимати од камате или од главнице.

Калкулатор врши обрачуне камата:

• пропорционалном методом; • комфорном методом; • јединственом мешовитом методом.

Збирни обрачун камата – обрачун дуга по више различитих фактура (рачуна), по принципу: један поверилац, један дужник, више новчаних потраживања и износ укупног дуга по свим тим различитим основама. За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

Вредност предмета спора Наведена тема биће размотрена и кроз интерпретацију законског текста и теорију процесног прва, и кроз преглед судске праксе у случајевима у којима постоје недоумице у погледу утврђивања вредности предмета спора.

Весна Филиповић, судија Првог основног суда у Београду и руководилац Одељења судске праксе у грађанској материји

Главни захтев и споредна тражења Приликом одређивања вредности предмета спора меродавна је вредност главног захтева, а не споредних тражења, што је нарочито битно код тужби за осуду на чинидбу. Ово правило установљено је чланом 28. Закона о парничном поступку, којим је прописано да ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону, меродавна вредност предмета спора, онда се као вредност предмета спора узима само вредност главног захтева. Камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка, не узимају се у обзир ако не чине главни захтев. С друге стране, ако право на камату, уговорну казну или трошкове поступка, само за себе представља предмет спора, односно

33 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

од вредношћу предмета спора у теорији се подразумева вредност субјективног права за које тужилац тражи заштиту у парничном поступку (Б. Познић, Грађанско процесно право, Савремена администрација, Београд 1991). Правилно постављање и одређивање вредности предмета спора од суштинске је важности за започињање, ток и законито окончање парничног поступка, због тога што од вредности предмета спора зависи по којим правилима ће се поступак водити – да ли по правилима општег парничног поступка или по правилима која важе за спорове мале вредности (који је рок за изјављивање жалбе – да ли 8 или 15 дана), затим да ли је у предмету дозвољено изјавити ревизију, те који је суд опште надлежности стварно надлежан за поступање. Такође, од вредности предмета спора зависи да ли је дозвољено издавање платног налога са или без веродостојне исправе, те колику ће таксу странке морати да плате. Законом о судским таксама прописано је да се, ако тим законом није другачије одређено, одредбе прописа о парничном поступку на основу којих се утврђује вредност спора ради

одређивања стварне надлежности и састава суда, примењују и приликом одређивања вредности спора ради наплате таксе, а вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује се према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе, јер се према вредности предмета спора одређује висина судске таксе која се плаћа за поједине радње у поступку (тужба, одговор на тужбу, противтужба, одлука суда, правни лекови). Зависно од вредности предмета спора примењују се и различите тарифе које чине награду адвоката. Због свега наведеног ово је значајна тема која заслужује разматрање и кроз интерпретацију законског текста и теорију процесног права, и кроз преглед судске праксе у случајевима у којима постоје недоумице у погледу утврђивања вредности предмета спора.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Драгана Марчетић, судија Првог основног суда у Београду, заменик руководиоца судске праксе у грађанској материји

тражбени захтев, онда се вредност предмета спора одређује према вредности тих права, које тада чине главни захтев.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Моменат одређивања вредности предмета спора

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Вредност предмета спора одређује се у време подношења тужбе. Овде треба правити разлику између новчаног или неновчаног потраживања. Када се ради о новчаном потраживању, није потребно да тужилац посебно наведе овај износ јер се он утврђује из петитума – вредности главног захтева, због тога што су пракса и теорија сагласне да у случају новчаних потраживања означење вредности предмета спора није обавезан део тужбе. Тужилац је том приликом може посебно означити, али ће суд у сваком случају вредност предмета спора одредити према вредности главног захтева, без обзира на то шта тужилац наведе као вредност спора. Проблем настаје у случају неновчаних потраживања и ту је неопходно да тужилац посебно наведе вредност предмета спора у тужби због тога што вредност предмета спора представља обавезни део тужбе, па самим тим и процесну претпоставку без које парнични поступак не може са успехом да се отпочне. Уколико у оваквој тужби није наведена вредност предмета спора, суд ће тужбу одбацити применом члана 101, ставови 1, 4. и 5, у вези са чланом 294. став 2. Закона о парничном поступку. Исто произлази и из одредбе члана 187. став 3. Закона о парничном поступку, којом је прописано да ће се тужба одбацити само када надлежност, састав суда или право на изјављивање ревизије зависи од вредности предмета спора, а предмет тужбеног захтева није новчани износ. То приказује следећи пример из праксе – Решење Првог основног суда у Београду П. бр. 2427/12 од 8. 2. 2012. године и Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 2382/12 од 13. 11. 2013. године – када је тужилац тражио да се утврди да је законски наследник иза смрти пок. А. С., бивше из Земуна, и да полаже право на заоставштину оставиље, што би тужени били дужни да признају и трпе. Тужилац није

определио вредност предмета спора у тужби, па је првостепени суд, применом одредбе чл. 103. став 6. Закона о парничном поступку, одбацио тужбу у овој правној ствари након што је оценио да је тужба коју је у име странке поднео адвокат – неуредна, јер не садржи све што је одредбом чл. 187. ЗПП-а прописано да мора да садржи да би се по истој могло поступати. Означење вредности предмета спора је обавезни елемент садржине тужбе, прописан изричитом одредбом чл. 187. став 1. ЗПП-а, а одредбом чл. 25. Закона о судским таксама прописано је да се, ако је предмет спора наследно право на целој заоставштини, као вредност предмета спора узима вредност чисте заоставштине, а ако је предмет спора само један део заоставштине или одређена ствар из заоставштине, као вредност предмета спора узима се чиста вредност тог дела односно ствари.

Будућа давања Ако се захтев односи на будућа давања која се понављају, вредност предмета спора рачуна се по њиховом збиру, али највише до износа који одговара збиру давања за време од пет година. То су случајеви када се потражује будуће издржавање, накнада штете у облику ренте или увећање зараде. Наведено правило важи и за случај да се потражује исплата у будућности у новчаном износу или утврђивање осуде на ову будућу исплату и тада је за утврђење вредности спора потребно да суд утврди њихов новчани еквивалент. Ово не важи за законско издржавање, које је увек у надлежности основног суда, без обзира на износ који се по овом основу потражује.

Постављање више тужбених захтева Ако једна тужба против истог туженог обухвата више захтева који се заснивају на истом чињеничном и правном основу, надлежност се одређује према збиру вредности свих захтева. Када је постављен евентуални тужбени захтев, вредност предмета спора се утврђује према прво постављеном захтеву. У случају алтернативно постављеног тужбеног захтева, као и у претходном случају, захтеви

на даљи поступак. Ово правило не важи за тзв. тужбу за главно мешање, код које, без обзира на вредност предмета спора, долази до атракције надлежности. Претходна парница заснива надлежност по тужби за главно мешање јер долази до атракције надлежности тако што суд пред којим већ тече парница, привлачи надлежност по тужби за главно мешање, без обзира на то што би за њу, по правилима о стварној и месној надлежности, био надлежан неки други суд.

Неновчана потраживања

35 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Уколико се захтев не односи на новчано потраживање, тужилац је дужан да у тужби означи износ који сматра вредношћу предмета спора. У том смислу је чланом 31. Закона о парничном поступку прописано да ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела. У вези са одредбом о тржишној вредности непокретности, у теорији су се појавиле извесне недоумице које се тичу уставности ове одредбе, јер се тржишна вредност непокретности исте величине и квалитета битно разликује у зависности од локације где се налазе и других конкретних специфичности. Тако, на пример, двособан стан у центру Београда има често вишеструко већу тржишну вредност од стана исте квадратуре и сличних особина у неком мањем граду у унутрашњости. Такође, некада је и дупло већа вредност стана исте квадратуре, у истом делу града, исте спратности, у зависности од тога да ли се ради о старој и грађевински запуштеној грађевини или о стану у новосаграђеној згради, с најквалитетнијим грађевинским параметрима. Због тога би странка из унутрашњости била ускраћена, према садашњем прилично високом ревизијском цензусу, за право на изјављивање овог правног лека. Тиме би се могло погодовати правној несигурности и у крајњој линији неједнакости, што је противно члановима 20. и 21. Устава јер се оваквом

ГРАЂАНСКО ПРАВО

се не сабирају и вредност предмета спора се одређује према основно постављеном захтеву јер се ради о једном захтеву. Могло би се закључити да ово правило важи и за главни и за евентуални тужбени захтев у ситуацији када је главни захтев неновчани, а у случају евентуалног новчаног захтева – вредност предмета спора представља вредност евентуалног (новчаног) захтева. Ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединог захтева. У пракси се као спорно поставило питање одређивања вредности предмета спора када тужба садржи више захтева који су кумулативно постављени, при чему су неки од њих новчани, а неки неновчани, и односе се на неко право на непокретности, а у тужби је означена вредност предмета спора у висини новчаног дела захтева. Суд тада мора водити рачуна о вредности свих захтева из тужбе, а не само о вредности новчаног потраживања јер је у питању само један од захтева. На пример, ако се тужбом потражује исплата износа на име неиспуњења уговорне обавезе и раскид уговора (предуговора) о купопродаји непокретности чија је уговорна цена вишеструко већа од новчаног дела потраживања, тада се вредност предмета спора одређује у висини свих захтева постављених у тужби, (тужбеним захтевом) и новчаних и неновчаних. У оваквим ситуацијама суд приликом утврђивања вредности предмета спора мора узети у обзир вредност свих захтева из тужбе и то новчаног према означеној висини, а неновчаног према тржишној вредности непокретности у смислу чл. 32. ст. 1. ЗПП-а, односно чл. 31. новог ЗПП-а (Решење Апелационог суда у Београду Р. бр. 102/11). У случају подношења противтужбе, вредност предмета спора се одређује по противтужби на исти начин као и по тужби. Уколико се утврди да према вредности предмета спора основни суд није надлежан за поступање по противтужби, надлежност основног суда по тужби не доводи до атракције надлежности по противтужби, већ ће основни суд да се огласи ненадлежним за поступање по противтужби и спис предмета ће да упути надлежном суду

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одредбом странка у унутрашњости ставља у неповољнији процесни и материјални положај од странке у Београду после правноснажно окончаног поступка пред правосудним органом (Б. Познић, В. Ракић Водинелић, Грађанско процесно право, Правни факултет Универзитета Унион, Службени гласник, Београд 2015). Ако се води спор о постојању закупног односа, вредност се рачуна према једногодишњој закупнини, осим ако се ради о закупном односу закљученом на краће време. С друге стране, исти закон прописује да ако се тужбом захтева само давање обезбеђења за извесно потраживање или установљење заложног права, вредност предмета спора се одређује према износу потраживања које треба да се обезбеди, осим ако предмет залоге има мању вредност од потраживања које треба да се обезбеди, када се као вредност предмета спора узима вредност предмета залоге. Ова законска одредба јасно је изражена у више одлука Апелационог суда у Београду у којима се наглашава да се вредност предмета спора за утврђење ништавости заложне изјаве одређује према тржишној вредности непокретности на којој је засновано заложно право (хипотека), у складу са чланом 32. став 1. Закона о парничном поступку. Заложна изјава по форми и садржини одговара уговору о хипотеци. Ако је предмет спора утврђење ништавости уговора о хипотеци (стварно право на непокретности), вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности. То правило се примењује и у случају спора за утврђење ништавости заложне изјаве којом се такође установљава стварно право – хипотека на непокретности. Закон о парничном поступку прописује да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, а тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узима се тај износ. Ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби. Исто тако, решавајући о сукобу надлежности између основног суда и вишег суда, заузет је став да је за поступање у спору из стамбених

односа надлежан основни суд, без обзира на вредност предмета спора. О томе говори скорија одлука у спору у ком је предмет тужбеног захтева утврђење трајног права становања на трособном стану. Као вредност предмета спора означен је износ од 10.759.680,00 динара, имајући у виду да се ради о непокретности – стану на Новом Београду површине 83,77 m2. Одлучујући о сукобу надлежности Апелациони суд у Београду је нашао да је прописано да Виши суд у првом степену, између осталог, суди и у грађанскоправним споровима када вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије. Међутим, у конкуренцији спорова према врсти и вредности предмета спора надлежност треба ценити према врсти предмета спора када је иста посебно регулисана, а што и јесте у конкретном случају. Одредбом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова прописано је да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд, па како је за стамбене спорове ставом 3. те одредбе прописано да их суди основни суд у првом степену, при чему су они такође грађанскоправни спорови, то је у односу на ту врсту предмета спора без утицаја означена вредност спора у односу на коју је, тачком 7. става 1. одредбе члана 23. Закона о уређењу судова, прописана надлежност вишег суда у првом степену.

Ситуација када је у тужби вредност предмета спора очигледно сувише ниско или сувише високо означена Ако је у спору који се води поводом неновчаног потраживања тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће најкасније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано, онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин да провери тачност означене вредности и утврди вредност предмета спора. Ову одредбу законодавац је увео како би спречио тужиоца да погрешним означавањем вредности предмета спора заснује надлежност оног суда који иначе не би био надлежан да је вредност тачно означена (Б.

37 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи, било на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу. На ово решење странке немају право посебне жалбе, већ могу поднети жалбу једино уз жалбу на одлуку којом се тај парнични поступак окончава. У сваком случају, приликом примене овог члана суд је дужан да води рачуна да корекција означене вредности предмета спора од стране суда не доведе до неоправданог одуговлачења поступка и до несразмерних и непотребних трошкова. То значи да ће суд одредити вредност предмета спора само ако је то по природи ствари могуће, дакле по објективним критеријумима утврђивати новчани еквивалент тужбеног захтева, што значи до граница прихватљиве вероватноће. Уколико наведено није могуће или би захтевало несразмерне трошкове или неоправдано одуговлачење тока поступка, то би било у супротности с основним задатком суда, а то је ефикасно пружање правне заштите. У сваком случају није оправдано поступање суда када одреди вештачење ради провере односно утврђивања вредности предмета спора, јер то свакако доводи до неоправданих трошкова и неоправданог продужетка трајања судског поступка. Занимљив је правни став Врховног касационог суда, заузет на седници одржаној 23. 1. 2017. године, да је „правни основ потраживања тужилаца због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад њихових катастарских парцела стварноправног карактера – конституисање законске стварне службености на основу члана 51. Закона о основама својинскоправних односа, а не фактичка експропријација, као и да се висина ове одговарајуће накнаде одређује на основу члана 53. ст. 3. истог ЗОСПО-а. Када накнада није одређена од стране надлежног органа на захтев власника послужног добра или није одређена уговором, власник послужног добра може захтевати да се у судском поступку одреди одговарајућа накнада.” У погледу одређивања вредности предмета спора овај став је нарочито интересантан јер је у случају ове врсте захтева готово немогуће у парници

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Познић, Грађанско процесно право, Савремена администрација, Београд 1991). Ова одредба уводи обавезу суда да по службеној дужности провери правилност означене вредности предмета спора уколико оцени да је означена вредност предмета спора неадекватна. За проверу ће суд имати у виду првенствено постављени тужбени захтев, али и чињенице наведене у тужби. Сем суда чија је дужност да провери тачност опредељене вредности спора, и тужени у одговору на тужбу или најдоцније на припремном рочишту може да истакне приговор да тужилац није правилно означио вредност предмета спора. У том случају је суд такође дужан да најкасније до окончања припремног рочишта или на првом рочишту за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи, размотри да ли је вредност предмета спора правилно означена. Често је у том смислу неопходно да суд ради провере одложи припремно рочиште, односно прво рочиште за главну расправу. У оба случаја суд доноси решење којим утврђује вредност предмета спора. Шта се сматра погодним начином – ствар је праксе парничних судова, али се може рећи да у циљу утврђивања вредности предмета спора, односно тржишне вредности непокретности, суд може тражити од надлежне пореске управе на пример основицу за порез на имовину за непокретност која је предмет спора. Други начин, који је свакако погоднији и бржи, јесте да суд вредност предмета спора утврди на основу одлуке о зонама и одговарајућим основицама, у складу са просечним тржишним вредностима непокретности на одређеним локацијама. Ове одлуке се доносе на нивоу локалних самоупарава, конкретно Града Београда, и јавно су доступне, објављене на званичним сајтовима и у „Службеном листу Града Београда”. Трећи начин је да се од странке затражи решење о одређивању пореза на имовину из кога се може видети на колико је процењена тржишна вредност конкретне непокретности поводом које се спор води. Кад у оваквом случају суд утврђује вредност предмета спора, о томе доноси решење било ван рочишта, у фази припремања

одредити стварну вредност предмета спора без вештачења и несразмерних трошкова. Због тога се суд у вези са оваквим захтевима неће упуштати у утврђивање вредности спора, осим ако се ради о очигледно превисоко или прениско означеној вредности (на пример 1 динар или 5 милиона евра), када ће вредност предмета спора утврдити на основу општепознатих параметара, без вештачења.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Одређивање вредности предмета спора у случају постојања супарничарства

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Као што је већ наведено у претходном тексту који се тицао надлежности, приликом формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, сходно примени члана 30. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС” бр. 72/11), којим је предвиђено да, ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединачног захтева. Дакле, у таквој ситуацији није правилно да суд сабира вредност свих захтева (нпр. тржишну вредност свих непокретности) који су обухваћени тужбом. На пример, више тужилаца једном тужбом поставља захтеве за утврђење права својине на становима (сваки тужилац на појединачно одређеном стану), који се заснивају на истоврсном чињеничном и правном основу, тако да чине процесну заједницу формалних активних супарничара. Према одредби члана 209. Закона о парничном поступку, сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима. Приликом формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, па није правилно да се приликом оцене вредности предмета спора и стварне надлежности суда сабирају вредности свих станова који су обухваћени тужбом, већ се иста одређује према највишој вредности потраживања једног од тужилаца. Најчешћа недоумица која се јавља у пракси тиче се утврђивања вредности предмета

спора у радним споровима, када више тужилаца – физичких лица тужи исто правно лице – послодавца, најчешће за исплату зараде и готово увек за исти временски период. У таквим случајевима је готово увек сваки захтев тужиоца сличан, али не и једнак као и захтев осталих тужилаца, а приметно је и више одлука првостепеног суда у којима је вредност предмета спора одређивана сабирањем свих захтева тужилаца. Одлукама жалбених судова је указано да је правилно одредити вредност предмета спора у таквим случајевима према захтеву једног тужиоца који представља највиши постављени зах тев. Такав став је заузет и у Решењу Апелационог суда у Београду Гж 5486/10, којим је наведено да, иако је тужба поднета против истог туженог, тужиоци (више тужилаца) нису супарничари у смислу чл. 199. (старог), односно чл. 205. Закона о парничном поступку, јер у погледу предмета спора нису у правној заједници и њихови појединачни тужбени захтеви се не заснивају на истом чињеничном основу, при чему се стварна надлежност суда одређује према вредности сваког појединачног захтева, а не сабирањем свих захтева сваког од тужилаца. Тужбени захтеви тужилаца се односе на потраживање у новцу, а вредност сваког појединачног захтева не прелази 3000 евра у динарској противвредности, чиме се ради о спору мале вредности, па је за одлучивање по жалби надлежан Виши суд, а не Апелациони суд. У случају јединственог и нужног супарничарства, вредност предмета спора се одређује једнако у односу на све супарничаре и не може се посебно одређивати у односу на поједине супарничаре.

Могућност промене вредности предмета спора Вредност предмета спора се по правилу утврђује у време подношења тужбе или најкасније на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи. Према томе, вредност предмета спора у случају неновчаних потраживања јесте она која је означена

39 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

а у току поступка изведен доказ вештачењем који у налазу утврђује да је вредност непокретности која је предмет захтева изнад износа од 40.000 евра. Питање је, наиме, да ли се у наведеном случају основни суд у овој фази поступка може огласити стварно ненадлежним и предмет уступити надлежном вишем суду. Одговор је дат од стране Апелационог суда у Београду и он гласи да се основни суд не може огласити стварно ненадлежним након што се вештачењем утврди вредност непокретности која је предмет захтева преко цензуса који омогућава изјављивање ревизије, ако је у тужби наведена вредност спора мања од тог износа, а није мењана до истека рока из чл. 33. ст. 3. ЗПП-а, јер иако ЗПП не прописује до ког рока се мора одредити вредност предмета спора, из садржине одредбе тог члана произлази да се вредност предмета спора не може проверавати у каснијим фазама поступка, а самим тим се ни основни суд не може огласити стварно ненадлежним и предмет уступити на надлежност вишем суду након рока прописаног наведеном одредбом, па ни у току парничног поступка, након извођења доказа вештачењем. Када првостепени суд донесе пресуду, па у једном делу она постане правноснажна, а у погледу другог дела тужбеног захтева предмет буде враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, тада се једном заснована надлежност суда не мења. Међутим, вредност предмета спора која се узима ради обрачуна таксе и трошкова, јесте вредност преосталог захтева и у смислу одредбе члана 398. Закона о парничном поступку, јер је то захтев о коме се даље расправља. У парничном поступку који се спроводи након делимичног укидања пресуде, не доноси се решење о утврђивању вредности предмета спора. Та вредност је утврђена у време подношења тужбе, односно најкасније на припремном рочишту или, ако се исто не одржава, на првом рочишту за главну расправу. Одредба члана 36. став 3. Закона о судским таксама прописује да када се вредност промени због преиначења захтева или због тога што је захтев делимично решен, као вредност за плаћање таксе узима се промењена вредност и то за све поднеске и радње учињене после такве промене.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

у време подношења тужбе (одредба члана 33. Закона о парничном поступку). Због тога, ако се тужени до упуштања у расправљање о главној ствари нису противили тачности означења вредности предмета спора у тужби, а ни поступајући судија није сматрао да је та вредност очигледно сувише високо или сувише ниско назначена, нема накнадног испитивања вредности предмета спора. Изузетак од овог правила је када тужилац преиначи тужбу тако што повећа постојећи захтев или уз постојећи истакне још неки тужбени захтев. У том случају, уколико се предмет води пред основним судом и он дозволи преиначење, а вредност предмета спора по преиначеном захтеву буде таква да је могуће изјавити ревизију, суд мора донети решење којим се оглашава ненадлежним и предмет уступа вишем, стварно и месно надлежном суду. У прилог оваквог становишта говори и правни став Грађанског одељења Врховног суда Србије, утврђен на седници од 12. 7. 2005. године, који гласи да уколико је услед преиначења тужбе дошло до повећања вредности предмета спора, допуштеност ревизије се утврђује према закону који је важио на дан преиначења тужбе. С друге стране, када се ради о потраживању које није новчано, ако се вредност предмета спора касније, током трајања главне расправе, измени независно од воље тужиоца (повећа се цена ствари на тржишту, а тужилац не тражи исплату у новцу), онда се једном заснована надлежност првостепеног суда не може мењати. Суд више не може, ни по службеној дужности ни по приговору супротне странке, поново да оцењује своју стварну надлежност позивајући се на измену вредности предмета спора (члан 15. став 3. ЗПП-а). То даље значи да кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, а вредност предмета спора је већ утврђена, накнадно повећање вредности предмета спора од стране тужиоца нема никаквог процесног значаја, чак ни за примену адвокатске тарифе приликом обрачуна парничних трошкова. У пракси се поставило питање надлежности суда у случају када је у тужби означена вредност предмета спора испод 40.000 евра,

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Вредност предмета спора у радним споровима

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Поставило се питање да ли је тужба у радном спору који се не односи на новчано потраживање, уредна уколико није означена вредност предмета спора. Пракса је заузела став да неозначавање вредности спора у овој врсти поступака не представља разлог за одбацивање тужбе као неуредне, јер је у одредбама Закона о парничном поступку које се тичу поступка у радним споровима, изричито прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, и Закон јасно одређује рок у коме је дозвољено уложити жалбу у радним споровима. Као што смо већ навели, када се ради о конкуренцији стварне надлежноси према врсти и вредности предмета спора, тада се надлежност суда не цени према вредности предмета спора, већ према врсти спора. У том смислу, ако се ради о радном спору у коме се потражује исплата износа од преко 100.000 евра у динарској противвредности, на пример по основу исплате накнаде штете коју је тужилац као запослени код туженог претрпео на раду и у вези са радом, или исплате заосталих а неисплаћених зарада, стварна надлежност се цени према врсти спора за коју је, сходно чл. 22. ст. 3. Закона о уређењу судова (Закон је објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 101/2011 и 101/2013, и прописује да основни суд у првом степену суди, поред осталог, и у споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа, о правима, обавезама и одговорностима из радног односа и о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом) надлежан основни суд, а не, сходно чл. 23. ст. 1. тач. 7. истог закона, виши суд, сходно вредности предмета спора.

Остала разматрања Ако тужилац вредност предмета спора одреди у страној валути у динарској противвредности, тужба није неуредна. Приликом обрачуна се узима средњи курс јер то прописује Закон о парничном поступку у одредбама

о начину обрачуна курса за спорове мале вредности, платни налог и ревизију. Према правном мишљењу Апелационог суда у Београду, изнетом у више одлука, виши суд је надлежан да суди у свим споровима против фондова обавезног социјалног осигурања, без обзира на вредност предмета спора, осим када се тужбени захтев односи на исплату зараде и других примања из радног односа и накнаде штете због изгубљене зараде, уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, при чему је надлежан да суди основни суд у првом степену, или када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, што не спада у надлежност суда опште надлежности.

Закључак Вредност предмета спора је саставни део тужбе у парничном поступку. И сада важећи Закон о парничном поступку, као и сви претходни, садржи правило да се вредност предмета спора означава и одређује у време подношења тужбе. По наведеној норми дужност тужиоца је да означи вредност спора у тужби, али и суд има дужност да исту провери и, у случају када установи да није правилно означена, да је на брз и погодан начин утврди. Од правилно означене вредности предмета спора зависе многе парничне радње и права – на основу ње суд закључује да ли се ради о спору мале вредности или редовном парничном поступку, од чега даље зависи и рок за жалбу. Од вредности спора зависи да ли је у првом степену спор у надлежности основног или вишег суда, те следствено томе, да ли по жалби одлучује виши или апелациони суд и да ли странка има право на изјављивање ревизије, као и врста издатог платног налога, висина судских такси и висина награде пуномоћницима који су адвокати или заступници републике, града или општине. Због тога, а и како права странака не би била угрожена и како за њих не би настала правна несигурност и неједнакост, о вредности предмета спора судови морају водти посебну пажњу.

Добровољно измирење потраживања у току извршног поступка

Дејан Обренић, дипл. правник

41 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

звршни поступак по својој природи представља законом уређен правни поступак који воде судови и јавни извршитељи по предлогу странака или по службеној дужности и најчешће је уређен императивним законским нормама. Извршни поступак није сам себи циљ, већ представља наставак неког претходно вођеног правног поступка или раније успостављеног правног односа из ког је проистекао кондемнаторни захтев једне стране према другој. Циљ извршног поступка је реализација тог кондемнаторног захтева о којем је претходно одлучено у одговарајућем правном поступку (судском или вансудском) или пак о постојању и садржини тог захтева постоји исправа којом се он доказује (нпр. рачун – отпремница, меница и др.). Како је вођење неког претходног поступка или постојање правног односа међу странкама неопходно да би се покренуо извршни поступак у којем ће се реализовати претходно постојећи кондемнаторни захтев, то је јасно да до испуњења тог захтева није могло доћи добровољно, већ је у оквиру извршног поступка неопходно предузети одређене, Законом прописане, мере којима ће се

издејствовати његово испуњење. Из наведеног произлази дефиниција извршног поступка или поступка извршења као поступка у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања једне стране (извршни поверилац), заснована на извршним и веродостојним исправама, на штету имовине друге стране (извршни дужник) против које су наведене исправе и усмерене. Из претходног је јасно да извршни поступак представља поступак који се води онда када извршни дужник не жели да, у за то остављеном року, добровољно приступи намирењу потраживања извршног повериоца, иако је о том потраживању правноснажно или коначно одлучено у неком судском или управном поступку или је пак о њему сачињена нека веродостојна исправа. Самим тим, извршни поступак је тај који се са својим арсеналом правних средстава намеће као алтернатива недостатку добре воље извршног дужника за добровољно измирење обавезе и заправо представља поступак принудног намирења. Имајући у виду да представља врсту правног поступка који у највећој мери тангира имовину извршног дужника, на први мах би се могло помислити да у извршном поступку владају искључиво императивне одредбе усмерене против извршног дужника, те да након његовог покретања извршни дужник остаје без могућности да добровољно измири дуговање, већ се мора препустити милости

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Питање добровољног измирења престације од стране извршног дужника након покретања поступка извршења, у пракси је веома значајно, а нарочито онда када се у позицији извршног дужника нађу правно неука лица, али и правна лица која се нису сусретала са том процесном улогом.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и немилости одредби које уређују поступак принудног извршења. Наравно, ово није случај у стварности и наравно да извршном дужнику и даље стоји на располагању могућност да се предомисли и да добровољно изврши своју утврђену обавезу, чак и након што је против њега отпочео поступак принудног извршења. Као што је већ речено, извршном поступку је претходио одређени правни однос о којем је одлученој у некој другој врсти судског или вансудског поступка или је пак у вези са тим правним односом настала одговарајућа веродостојна исправа, али у сваком случају постоји претпоставка да је извршни дужник морао бити упознат са постојањем тог правног посла и из истог настале обавезе. У сваком случају, извршни дужник је у одређеном периоду имао остављену могућност да добровољно измири дуговање (парициони рок). Уколико дужник поступи у складу са утврђеном обавезом и измири је у остављеном року, то представља редовни след ствари и тада, наравно, нема потребе за покретањем извршног поступка, односно поступка принудног извршења. У случају да дужник не измири добровољно своју обавезу и против њега буде покренут поступак принудног извршења, он тада постаје извршни дужник са процесним овлашћењима и могућностима које прописује Закон о извршењу и обезбеђењу. Дужник и даље има могућност да добровољно измири своју обавезу, с тим што сада то чини у својству извршног дужника, из чега проистичу и његове обавезе да, поред раније постојећег дуговања, измири и трошкове који настану покретањем извршног поступка, затим да о добровољном испуњењу обавезе обавести и водитеље поступка извршења (суд или јавни извршитељ), као и да трпи друге консеквенце свог непоступања у париционом року. Како је Законом о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 и 106/2016) уређено да се извршни поступак дели на фазу одређивања извршења и фазу спровођења извршења, које се воде пред судом и јавним извршитељем, то ни тренутак у којем ће се извршни дужник одлучити за добровољно намирење у току извршног поступка, није без

значаја. Међутим, како је поступак спровођења извршења поверен јавним извршитељима, то је у пракси најчешћи случај да извршни дужник приступа добровољном измирењу дуга у фази коју води јавни извршитељ. Као и код других правних поступака, и након покретања извршног поступка настају нови трошкови везани за тај поступак, па се самим тим поставља и питање на чији терет они падају. Међутим, имајући у виду да је извршни дужник тај услед чијег непоступања је уопште и дошло до покретања извршног поступка, у пракси је најчешћа ситуација да управо он сноси и све трошкове извршног поступка. С тим у вези од значаја је и питање када се извршни поступак сматра покренутим, с обзиром на то да од тог тренутка настају и трошкови његовог вођења. Закон о извршењу и обезбеђењу прописује да се извршни поступак покреће тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење на основу извршне или веродостојне исправе, а по службеној дужности покреће се само ако је законом одређено. Дакле, од тренутка када извршни поверилац поднесе предлог за извршење, сматра се да је извршни поступак покренут и од тог тренутка настају трошкови одређивања извршења, а касније и трошкови спровођења извршења. Да се чекање односно непоступање у париционом року извршном дужнику не исплати – јасно је ако се зна шта све може представљати трошкове извршног поступка. Иако ове трошкове најчешће унапред плаћа (предујмљује) извршни поверилац, они касније углавном падају на терет извршног дужника. Тако трошкове извршног поступка представљају судске таксе за доношење решења о извршењу, предујмљивање трошкова покретања поступка и награде за вођење поступка пред јавним извршитељем, трошкови слања писмена, добијања података о дужниковој имовини, трошкови спровођења извршних радњи на терену и др. С обзиром на то да у извршном поступку влада начело хитности и ефикасности, извршни дужник нема простора за одлагање уколико жели да приступи добровољном измирењу своје обавезе након што је покренут извршни поступак. Како је старање о наплати предметног потраживања сада постало брига

43 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

се огледају пре свега у увећању иницијалног износа дуга. Новчани дуг се тако, услед кашњења у измиривању, увећава пре свега за законску камату, а у одређеним случајевима може постојати и уговорена камата, а затим, уколико је пре извршног поступка вођен парнични или неки други поступак, извршни дужник може дуговати и трошкове тог поступка. Поред тога, уколико се ради о дуговању по основу комерцијалних трансакција, на терет дужника може бити преваљена накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе у складу са одредбама Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. На крају, на терет извршног дужника, поред свега наведеног, могу пасти и трошкови извршног поступка, како је у претходном делу текста већ поменуто. Сва наведена дуговања извршни дужник може измирити директно извршном повериоцу, који је у том случају дужан да о тренутку и износу измирења обавести суд, односно јавног извршитеља. Међутим, поставља се питање ког дела своје обавезе ће се дужник ослободити у случају делимичног измирења дуга, односно како ће извршни поверилац урачунати дужникове уплате. Иако се у пракси неретко дешава да извршни повериоци различито обрачунавају делимична измирења дуга, требало би да ова ситуација буде недвосмислена и да се овакве отплате дуга обрачунавају у складу са одредбама Закона о облигационим односима којима се прописује да се, ако дужник, поред главнице, дугује и камате и трошкове, урачунавање врши тако што се прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница. Ове законске одредбе итекако имају практичан значај јер за извршног дужника може бити од важности да ли је својим делимичним измирењем дуга отпочео са отплатом главнице или је исплатио само трошкове и затезну камату која може наставити да се увећава све док се не отпочне се отплатом главнице дуга. Из свега наведеног јасно је да није сасвим свеједно да ли ће дужник своју обавезу измирити пре или након покретања извршног поступка, нити је свеједно да ли ће је након покретања извршног поступка измирити директно извршном повериоцу или ће то учинити преко суда, односно јавног извршитеља.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

онога ко води поступак извршења (јавни извршитељ), то ситуација налаже да добровољно измирење обавезе извршни дужник реализује уз знање јавног извршитеља. Управо из тог разлога постоје наменски рачуни јавних извршитеља као посебна врста банковних рачуна које јавни извршитељи, као носиоци јавних овлашћења, морају да имају отворене, како би се на те рачуне уплаћивала средства добијена у извршном поступку, било да се ради о принудно наплаћеним средствима, било о средствима које извршни дужник добровољно пренесе на рачун јавног извршитеља након што је против њега покренут извршни поступак. Преносом средстава на овај начин извршни дужник се ослобађа своје обавезе у целости или делимично, не ризикујући притом да извршни поверилац „прећути” да су му средства пренета, чиме би се створио ризик да се исти дуг од извршног дужника наплати два пута – добровољно и принудно. Иако је то у пракси најчешћи случај, овај начин добровољног измирења не односи се само на новчана потраживања извршног повериоца према извршном дужнику, већ се може применити и на она неновчана потраживања, при чему се, наравно, она не измирују преко наменских рачуна јавног извршитеља, већ уз његово учешће у том поступку. Међутим, иако је обавештавање и учешће јавног извршитеља приликом добровољног измирења обавезе у току самог извршног поступка веома пожељно, оно за извршног дужника није и обавезно. Он свакако може одлучити да своју престацију изврши директно извршном повериоцу, па чак са њим у сваком тренутку може закључити поравнање или, теоријски, добити опрост дуга. Све ово из разлога што извршни дужник, наравно, не дугује суду или јавном извршитељу, већ његово дуговање постоји према извршном повериоцу и заснива се на оном правном односу који је између њих постојао пре покретања извршног поступка и због којег је извршни поступак заправо и покренут. Међутим, како извршни дужник није блaгoвремено испунио своје дуговање, логично је да сноси одређене правне консеквенце због кашњења, а оне

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Проблем начина урачунавања делимичних уплата извршног дужника знатно мање је изражен уколико се уплата врши преко наменског рачуна јавног извршитеља, јер тада јавни извршитељ који води поступак, тачно зна када је и у којој мери извршни дужник измирио своје дуговање, па готово да не постоји ризик да исти дуг који је извршни дужник добровољно измирио, од њега буде наплаћен и принудно. Претходно је већ наглашено да, иако на први поглед може деловати да је одредбама којима се уређује извршни поступак уређено само принудно извршење, а да добровољно извршење од стране извршног дужника није регулисано, то није сасвим тако. Напротив, Закон о извршењу и обезбеђењу у одређеној мери чак и промовише добровољно или мирно решавање предмета поступка и то чини у знатнијој мери него што је био случај са претходно важећим законским текстом. Тако ЗИО прописује да је јавни извршитељ дужан да посредује између странака ради споразумног намирења извршног повериоца. Поред наведеног, ЗИО доста исцрпно уређује институт одлагања извршења, прописујући да до њега може доћи како на захтев извршног повериоца и извршног дужника појединачно, тако и по њиховом споразуму за одлагање, али и на захтев треће стране. Иако циљ института одлагања извршења није да извршни дужник „купи” додатно време, већ да се спречи евентуално наступање штете, до које би могло доћи ако се већ започето извршење не одложи, њиме се свакако промовише и могућност извршног дужника да и након покретања поступка принудног извршења добровољно измири свој дуг према извршном повериоцу. Међутим, поставља се питање шта се дешава ако извршни дужник након покретања извршног поступка измири свој дуг повериоцу у целости, а о томе не буду благовремено обавештени суд, односно јавни извршитељ, услед чега дође и до принудног извршења истог дуга на имовини извршног дужника. У том случају би извршни дужник био незаконито оштећен, а на рачун његове имовине незаконито би се увећала имовина извршног повериоца. Како извршни дужник нема извршну нити веродостојну исправу против

извршног повериоца, он тај више наплаћени износ дуга не може вратити покретањем новог извршног поступка против извршног повериоца, а покретање парничног поступка било би нефер и несразмерно компликовано решење ове ситуације. Из тог разлога Закон уређује правни поступак противизвршења. Поступак противизвршења представља једну врсту акцесорног извршног поступка који је везан за претходно вођени извршни поступак који је окончан и не може да се води без њега, самостално. У поступку противизвршења учествују исте странке као и у окончаном извршном поступку, само што оне сада имају обрнуте процесне улоге. Поступак противизвршења покреће се подношењем предлога за противизвршење којим извршни дужник тражи да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује му средство и предлог извршења ако не врати што је примио у року. Дакле, поступак противизвршења представља један корективни правни поступак којим се исправља неправилност која је настала претходно окончаним извршним поступком у којем је извршни поверилац неосновано примио више од оног што је било његово потраживање, а све на штету извршног дужника. Као један од пет разлога за покретање поступка противизвршења, Закон о извршењу и обезбеђењу изричито наводи и то да се у случају да је у току извршног поступка извршни дужник добровољно намирио потраживање извршног повериоца мимо суда тако да је извршни поверилац двоструко намирен, предлог за противизвршење може поднети у року од 30 дана од окончања извршног поступка. Сходно одредбама којима је уређен извршни поступак, у решењу о усвајању предлога за противизвршење суд обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати што је примио у року. У свему осталом поступак извршења углавном користи правила „уобичајеног” извршног поступка, што је и логично

јер представља поступак принудне наплате против извршног повериоца. Из свега наведеног јасно се види да, иако у природи представља поступак принудне наплате, извршни поступак није просто егзекутивни поступак којим се безусловно намирује потраживање извршног повериоца, већ представља Законом уређен поступак у којем и даље постоји могућност извршног дужника да добровољно измири своју престацију све док она не буде намирена принудним путем. Без обзира на то што питање добровољног измирења престације од стране извршног дужника након покретања поступка извршења,

не представља нарочито компликовано правно питање, оно је у пракси значајно, нарочито онда када се у позицији извршног дужника нађу правно неука лица, али и правна лица која се нису сусретала са том процесном улогом. Када су у питању ови извршни дужници, неретко се дешава да до самог уручивања решења о извршењу нису знали за постојање дуга, што је нарочито случај када су у питању дуговања која постоје по веродостојним исправама. У том случају је сасвим оправдано да извршни дужник добије још једну шансу и да престацију коначно добровољно измири у току већ покренутог извршног поступка. ГРАЂАНСКО ПРАВО 45

БИЛТЕН СЛУЖБЕНИХ МИШЉЕЊА Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Компанија Инг-Про доо Београд као овлашћени издавач, у сарадњи с Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, објављује Билтен службених мишљења. Билтен садржи званична мишљења Министарства и ауторске текстове стручних лица из Министарства у вези са радноправном регулативом. Издање је намењено привредним друштвима, јавном сектору, удружењима послодаваца, синдикатима, привредним коморама, образовним институцијама, адвокатима и свима другима који примењују радно право. Билтен излази четири пута годишње (укупно четири броја годишње – један број квартално). За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Јединствено издање на нашем тржишту!

У сусрет новом Закону о јавним набавкама анализом актуелних иницијатива ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Посебна пажња је овом приликом посвећена иницијативама понуђача поводом најављених измена Закона о јавним набавкама.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Драгана Станковић Николић, дипл. правник и сертификовани предавач за обуку службеника за јавне набавке

рема Стратегији развоја јавних на бавки у Републици Србији за период 2014–2018. године („Сл. гласник РС”, бр. 122/2014 – у даљем тексту: Стратегија), Влада је одлучна да настави са реформом си стема јавних набавки. Стратешки циљеви реформе јавних набав ки су: 1) изградња и развој јединственог система јавних набавки у Републици Србији; 2) јачање конкуренције на тржишту јавних набавки; 3) смањивање нерегуларности у систему јав них набавки; 4) повећање економичности и ефикасности јавних набавки; 5) промовисање и подстицање еколошког и социјалног аспекта у јавним набавкама, као и учешћа малих и средњих предузећа и ино вација; 6) потпуно усаглашавање домаћих прописа са директивама и другим актима Европске уније (у даљем тексту: ЕУ) у области јавних набавки и њихово пуно спровођење у пракси. Стратегија произлази и повезана је са На ционалном стратегијом за борбу против ко рупције за период од 2013. до 2018. године („Сл. гласник РС”, број 57/13), затим са Стра тегијом реформе јавне управе у Републици Србији („Сл. гласник РС”, бр. 9/14 и 42/14

– исправка) и Стратегијом развоја интерне финансијске контроле у јавном сектору у Ре публици Србији („Сл. гласник РС”, бр. 61/09 и 23/13), као и са Националним програмом за усвајање правних тековина ЕУ (NPAA). Према тачки 1.3.1. Стратегије – Процес усклађивања националног законодавства са правном тековином ЕУ и усаглашавање секторских закона на националном нивоу – Република Србија је, као држава кандидат, обавезна да у потпуности усклади своје зако нодавство у области јавних набавки са прав ним тековинама ЕУ, као и да обезбеди његову пуну примену на свим нивоима, од републич ког до локалног нивоа. С тим у вези Влада Републике Србије је на седници која је одржана 29. децембра 2016. године усвојила Акциони план за спровође ње Стратегије развоја јавних набавки у Репу блици Србији за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 1/2017). Међу активностима које су обухваћене овим акционим планом налази се планирана активност у трећем кварталу 2017. године – израда Нацрта новог закона о јав ним набавкама и спровођење јавне расправе. Носиоци ове активности су три релевантне институције у систему јавних набавки, и то: Управа за јавне набавке, Министарство фи нансија и Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки. Даље, у четвртом кварталу 2017. године планирано је да након одржане јавне расправе Влада Репу блике Србије усвоји Нацрт закона о јавним набавкама и, у форми сада Предлога закона о јавним набавкама, исти достави Народној скупштини Републике Србије на усвајање. Носиоци ове активности су такође Управа

47 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

измене учиниле транспарентним за потенци јалне понуђаче, те би исти били у могућности да припреме прихватљиву понуду. Предложе на је такође и измена која се односи на то да се изменама и допунама плана јавних набав ки сматра свака измена процењене вредности јавне набавке за више од 5 процената. Поред тога, предложена је и измена одредбе члана 61. став 2. Закона о јавним набавкама, која би прописивала дужност наручиоца да објави процењену вредност јавне набавке у оквиру објављивања саме конкурсне документације. Што се тиче комисије за јавну набавку, предложено је да се, поред службеника за јавне набавке и дипломираног правника, оба везно именује и најмање једно лице које има одговарајуће стручно образовање из области из које је предмет јавне набавке. Уз претходно наведено, предложена је и измена члана 63. Закона о јавним набавка ма у смислу прецизирања шта је наручилац дужан да објави приликом пријема захтева заинтересованог лица којим то лице тражи додатне информације и појашњења у вези са припремањем понуде, при чему може и да укаже на евентуално уочене недостатке и неправилности у конкурсној документацији. Уколико би то био случај, наручилац би био дужан да, поред одговора, објави и садржи ну захтева заинтересованог лица на Порталу јавних набавки и интернет страници нару чиоца, из простог разлога што у пракси неки наручиоци објављују одговор који се не може сматрати одговором на постављено питање из самог захтева, па је ова измена и предло жена да би свако заинтересовано лице имало потпуни увид у то шта је питано и шта је од говорено. У погледу неуобичајено ниске цене пре дложено је да се утврди лимит пре свега онога што се сматра неуобичајено ниском ценом, те је дат предлог да то буде цена која је нижа нај мање за 40 процената од просечно понуђене цене свих понуда. У том смислу је предложе но да се прво тражи образложење неуобичаје но ниске цене и то у погледу: економичности начина градње, техничких решења или про изводње; изузетно повољних услова који су понуђачу на располагању за извршење угово ра; оригиналности робе, услуга и радова које

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

за јавне набавке, Министарство финансија и Републичка комисија за заштиту права у по ступцима јавних набавки. Имајући у виду да су ближе наведене пла ниране активности везане за доношење новог Закона о јавним набавкама, актуелне су број не иницијативе за измену Закона о јавним на бавкама. Једна од поднетих иницијатива је и иницијатива пословног удружења „Понуђачи Србије”. Имајући у виду да је, према члану 3. став 1. тачка 3. Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015, 68/2015), понуђач лице које у поступку јавне набавке понуди добро, пружи услугу или изведе ра дове, очигледна је активна заинтересованост за доношење прописа ових лица која ће, сем наручиоца, да примењују одредбе овог зако на приликом подношења понуда и приликом предузимања осталих активности које су потребне за учешће у поступцима јавних на бавки. С тим у вези, управо су понуђачи пре дложили бројне измене, од којих ће овде бити описане неке од њих. Предвиђено је да се прецизније дефини ше претходно наведени појам понуђача, и то тако да понуђач не може бити лице које је под нело бланко пoнуду, без попуњених образаца из конкурсне документације и достављених доказа. Предлог је такође да ова лица немају активну легитимацију приликом подношења захтева за заштиту права, јер је њихов циљ приликом подношења оваквих понуда да оду говлаче и опструирају поступак јавне набав ке, а не да узму учешће у поступку са намером да им се додели правни посао. У погледу оквирног споразума предло жена је измена која се тиче дефинисања рока, односно колико дуже може трајати уговор закључен на основу оквирног споразума, да би се спречиле потенцијалне злоупотребе од стране појединих наручилаца који неколико дана пред истек важења оквирног споразума закључују уговоре на период од на пример још годину дана. У погледу процењене вредности која је са држана у плану јавних набавки, предложено је да се под изменама плана јавних набавки сматра како увећање процењене вредности тако и њено смањење, зато што би се тако

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

нуди понуђач; поштовања прописа који се од носе на заштиту при запошљавању, а нарочи то на минималну цену рада; све време водећи рачуна о исплати пореза и доприноса, као и о питању да ли понуђач прима државну помоћ (субвенције). Као предлог је понуђено да се самим За коном утврди рок од на пример 5 дана, који је неопходан да понуђач достави тражено образложење. Након овог рока наручилац ће образложење размотрити, те уколико сматра да образложење није оправдано, одбиће пону ду због неуобичајено ниске цене. У садашњем закону овај рок није одређен, већ га одређује наручилац у сваком конретном случају. Не када је он непримерено кратак јер се захтева достава образложења у току истог дана, уз одређени сат до ког образложење мора бити достављено, што изазива проблеме у пракси код многих понуђача. Из тог разлога оправ дано би било поставити примерен рок самим законом, при чему би се избегле могуће зло употребе и уједначила пракса у вези са овим поступањем. У погледу рокова за подношење понуда у пракси је највише оспораван рок за подно шење понуда у поступку јавне набавке мале вредности. Овај рок је одређен чланом 99. За кона о јавним набавкама, који гласи да рок за подношење понуда у поступку јавне набавке мале вредности не може бити краћи од осам дана од дана објављивања позива за подно шење понуда. Имајућу у виду да се у пракси показало да се ради о врло кратком року, у ком понуђачи немају довољно времена да евентуално поставе питања или укажу нару чиоцу на неправилности, као ни да припреме прихватљиву понуду, управо је од стране по нуђача предложено да се ова одредба измени и установи рок од најмање десет дана од дана објављивања позива за подношење понуда. Што се тиче мањкавости записника о отварању понуда, односно шта је то што би требало кориговати одредбама новог Закона о јавним набавкама, упућује се на следеће: Садржина записника о отварању понуда одређена је чланом 104. Закона о јавним на бавкама. Записник према одредбама важећег закона мора да садржи следеће податке: 1) датум и време почетка отварања понуда;

2) предмет и процењену вредност јавне на бавке укупно и посебно за сваку партију; 3) имена чланова комисије за јавну набавку који учествују у поступку отварања понуда; 4) имена представника понуђача који прису ствују отварању понуда; 5) имена других присутних лица; 6) број под којим је понуда заведена; 7) назив понуђача, односно шифру понуђача; 8) понуђену цену и евентуалне попусте које нуди понуђач; 9) податке из понуде који су одређени као еле менти критеријума и који се могу нумерички приказати; 10) уочене недостатке у понудама; 11) евентуалне примедбе представника пону ђача на поступак отварања понуда. Ставом 6. овог члана одређено је да запи сник о отварању понуда потписују члано ви комисије и представници понуђача који преузимају примерак записника. Како је за писник јавна исправа која сведочи о радњи јавног отварања понуда у којој активно уче ствују представници наручиоца и овлашћени представници понуђача, битно је да он буде правилно сачињен и да су у њему констатова ни сви недостаци у понудама који су уочени приликом отварања истих. Такође је битно и потписивање записника од стране присутних представника понуђача у погледу чињенице да су се присутни сагласили са текстом запи сника, као и да су потписали да преузимају примерак истог, због чега је у том смислу и предложена измена ове одредбе Закона. Последњим изменама Закона о јавним на бавкама установљена је обавеза на страни наручиоца да су дужни да уговор о јавној на бавци доставе понуђачу којем је уговор до дељен, у року од осам дана од дана протека рока за подношење захтева за заштиту права. Међутим, истом одредбом није установљена обавеза наручиоца да уговор о јавној набав ци поставе понуђачу у законом одређеном року. Имајући наведено у виду, често се де шава да понуђачи неовлашћено пролонгирају потписивање уговора, односно његово сту пање на снагу, а тиме и његову реализацију, што доводи у питање планирано пословање наручиоца, као и што неовлашћено проду жавају рокове испоруке мимо онога што је у

49 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

недостатке и неправилности, а наручилац исте није отклонио. Ова одредба је у пракси задавала бројне проблеме понуђачима који су желели да оспоре позив за подношење пону да и конкурсну документацију. Некада нису имали довољно времена за постављање пита ња и указивање на неправилности, а управо то је предуслов за улагање благовременог Зах тева за заштиту права. У неким случајевима је један понуђач указао на неправилност, а други је желео да поднесе захтев за заштиту права, међутим, формалноправно то није мо гао јер није он тај који је указао на неправил ност, сагласно прописаној одредби Закона. Из тог разлога је предложено да се из прописане одредбе избрише условљавање, и то „уколи ко је подносилац захтева, у складу са чланом 63. став 2. Закона о јавним набавкама, указао наручиоцу на евентуалне недостатке и непра вилности, а наручилац исте није отклонио.” Тиме би се подношење Захтева за заштиту права у овој фази вратило на старо законско решење које се у пракси боље показало. Оспорена је такође и одредба Закона која се тиче суспензивности поступка јавне набавке по уложеном Захтеву за заштиту права. Предложено је да Захтев за заштиту права, као и у старом законском решењу, по правилу има суспензивно дејство, те да поступак јавне набавке само у изузетним случајевима може да се настави из оправданих разлога које на ручилац мора образложити и доставити на одобрење Републичкој комисији у поступци ма јавних набавки. Оваквим законским ре шењем наведена комисија би имала додатна овлашћења и контролисала би оправданост оваквог поступања од стране наручиоца. Тренутно законско решење изазива бројне неправилности у пракси, па многи наручиоци наводе баналне разлоге за наставак оспоре ног поступка и извршење јавне набавке и по ред уложеног захтева за заштиту права. Што се тиче одредби Закона које се односе на непотпуност захтева за заштиту права, садашњим одредбама је прописано да ако поднети Захтев за заштиту права не садржи све обавезне елементе, наручилац ће такав захтев одбацити закључком. Међутим, и по ред наведеног, став Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки,

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

поступку јавне набавке понуђено. У том сми слу, у иницијативи понуђача коју разматрамо предложено је да се установи обавеза понуђача да потписани уговор врати наручиоцу у року од на пример пет дана од дана његовог достављања. У иницијативи за измену Закона о јавним набавкама понуђачи оспоравају и одредбу члана 148. став 1. Закона о јавним набавкама, која на потпуно нов начин дефинише појам активне легитимације тако што прописује да Захтев за заштиту права може да поднесе по нуђач, подносилац пријаве, кандидат, одно сно заинтересовано лице које има интерес за доделу уговора, односно оквирног споразума у конкретном поступку јавне набавке и које је претрпело или би могло да претрпи штету због поступања наручиоца, противно одред бама овог закона. Понуђачи сматрају да је ова одредба неуставна јер онемогућава свако за интересовано лице да укаже на неправилност и поднесе захтев за заштиту права. Да би се у сваком тренутку заштитила законитост по ступка, предложено је да се одредба око ак тивне легитимације измени у смислу њеног враћања на решење које је било одређено За коном о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012), а гласи да Захтев за заштиту права може да поднесе понуђач, подносилац пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице (у даљем тексту: подносилац захтева). У погледу подношења Захтева за заштиту права којим се оспорава позив и конкурсна документација, у иницијативи је оспорена и одредба члана 149. став 3. Закона о јавним набавкама, која се тиче благовремености под нетог захтева. Наиме, овом одредбом је про писано да се Захтев за заштиту права којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне докумен тације, сматра благовременим ако је примљен од стране наручиоца најкасније седам дана пре истека рока за подношење понуда, а у по ступку јавне набавке мале вредности и ква лификационом поступку – ако је примљен од стране наручиоца три дана пре истека рока за подношење понуда, без обзира на начин до стављања и уколико је подносилац захтева, у складу са чланом 63. став 2. Закона о јавним набавкама, указао наручиоцу на евентуалне

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

изражен у многим решењима које је донела, био је да су наручиоци у погледу непотпуних захтева за заштиту права били дужни да прво примене одредбе Закона које уређују општи управни поступак, па тек онда, ако у оставље ном року подносилац захтева не уреди свој захтев, закључком могу да одбаце неуредан захтев као непотпун из процесних разлога. С тим у вези указујемо на одредбе новог За кона о општем управном поступку („Сл. гла сник РС”, бр. 18/ 2016), у којима је прописано чланом 59. да је поднесак неуредан ако има недостатке који орган спречавају да посту па по њему, ако није разумљив или ако није потпун. У том случају орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава под носиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року. Ако поднесак не буде уређен у року, орган решењем одбацује поднесак. Ако поднесак буде уређен у року, сматра се да је од почетка био уредан, ако Законом није друкчије предвиђено. Није до бро решење поново користити супсидијарну примену овог закона, већ самим Законом о јавним набавкама треба уредити питање око непотпуног захтева за заштиту права јер је уочљиво да се ради о дугим роковима који би имали за последицу одуговлачење поступка јавне набавке. С тим у вези су и понуђачи иницирали предлог да рок за допуну Захтева за заштиту права буде одређен самим Зако ном о јавним набавкама и да износи два дана од дана пријема Захтева за допуну од стране наручиоца, што је много краћи рок од рока који је одређен Законом о општем управном поступку. Посебно су критиковани прописани износи такси за улагање захтева за заштиту права. Важећим Законом о јавним набавка ма таксе су прописане према фази у којој се подноси захтев за заштиту права и према вр сти поступка, па према члану 156. Закона о јавним набавкама оне износе: 1) 60.000 динара у поступку јавне набавке мале вредности и преговарачком поступку без обја вљивања позива за подношење понуда; 2) 120.000 динара ако се захтев за заштиту права подноси пре отварања понуда и ако

процењена вредност није већа од 120.000.000 динара; 3) 250.000 динара ако се захтев за заштиту пра ва подноси пре отварања понуда и ако је про цењена вредност већа од 120.000.000 динара; 4) 120.000 динара ако се захтев за заштиту права подноси након отварања понуда и ако процењена вредност није већа од 120.000.000 динара; 5) 120.000 динара ако се захтев за заштиту права подноси након отварања понуда и ако збир процењених вредности свих оспорених партија није већи од 120.000.000 динара, уко лико је набавка обликована по партијама; 6) 0,1% процењене вредности јавне набавке, односно понуђене цене понуђача којем је до дељен уговор, ако се захтев за заштиту права подноси након отварања понуда и ако је та вредност већа од 120.000.000 динара; 7) 0,1% збира процењених вредности свих оспорених партија јавне набавке, односно понуђене цене понуђача којима су додељени уговори, ако се захтев за заштиту права под носи након отварања понуда и ако је та вред ност већа од 120.000.000 динара. Понуђачи сматрају да су прописане таксе превисоке и да су аутоматски елиминисале мала и средња предузећа да се захтевом за за штиту права боре за добијање уговора у јав ним набавкама. Из тог разлога предложено је да се износи такси врате на ниво претходног законског решења из Закона о јавним набав кама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012). Још је предложено да се допуне одређене одредбе Закона у смислу прописивања нових прекршаја тако што би се члан 169. став 3. Закона о јавним набавкама допунио новим прекршајем који се односи на одговорност наручиоца уколико не закључи уговор са по нуђачем коме је уговор додељен у року пред виђеном Законом о јавним набавкама. Имајући у виду да данас постоји правна празнина око обавезе обостраног потписивања уговора од стране наручиоца и понуђача након окончања поступка јавне набавке, то је потребно превасходно овај недостатак отклонити, те прецизирати у којим роковима мора доћи до обостраног потписивања уго вора о јавној набавци. Ово из разлога што се у пракси дешава да, када омиљени понуђач

како би се постигла већа конкурентност у поступцима јавних набавки и како би се по већало учешће малих и средњих предузећа, коначно и њихов раст и развој, те поједноста вио поступак јавне набавке, а правни леко ви учинили прихватљивијим за понуђаче. У том смислу велики допринос ће дати и јавна расправа о новом Закону о јавним набавка ма, предвиђена Стратегијом, која овог пута у фази његовог доношења не би смела изостати, а засигурно би дала велики допринос новим законским решењима и значајно побољшала примену Закона у пракси.

Књига Изазови јавних набавки намењенa је свим актерима у области јавних набавки, наручиоцима, понуђачима, теоретичарима, практичарима. Аутор разјашњава институте и процедуре са упориштем у теорији, али и уз практични приступ истима.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

није први на ранг-листи, прво се незаконито пролонгира доношење одлуке о додели уго вора, а потом се уговор не доставља на пот пис будућем добављачу по годину дана или се одустаје од уговора под изговором на пример недостатка финансијских средстава и др. Предложено је и да се ускладе одредбе Закона о јавним набавкама и одредбе Закона о прекршајима. У овом тексту су обрађени неки од предло га за које се сматра да би било пожељно да се нађу у новим решењима Закона о јавним набавкама, све посматрано из угла понуђача,

ИСЕЧАК ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ:

Ново штампано издање!

ИЗАЗОВИ ЈАВНИХ НАБАВКИ Аутор: Милош Јовић, саветник у Управи за јавне набавке

Иако је последња глава књиге посвећена предстојећем новом Закону о јавним набавкама, управо је један од њених највећих квалитета тај што књига својим садржајем не остаје заробљена у оквирима позитивног законодавства, тако не губећи на својој вредности, без обзира на законски оквир који ће у скоријој будућности бити другачији од постојећег. Јасмина Миленковић, чланица већа Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки:

Спајајући искуства која има у примени закона, као и праксу других земаља, аутор даје врло корисне савете како се треба понашати у одређеним ситуацијама како би се превазишли проблеми до којих може доћи. Мислим да ова књига може бити од практичне помоћи како лицима која спроводе јавне набавке код наручиоца, тако и представницима понуђача. Др Марко Шпилер, професор струковних студија на Високој текстилној школи у Београду, доцент на Факултету за менаџмент у Новом Саду и помоћник директора за јавне набавке у ЈКП „Београдске електране”:

Аутор кроз књигу наглашава и обухвата готово све кључне аспекте у свим фазама процеса јавне набавке, као и суштинске проблеме и изазове у систему јавних набавки, директно се упуштајући у анализу појединих недовољно проучених и разјашњених питања… Осврт на елементе који ће бити инкорпорирани у нови Закон о јавним набавкама, представља део књиге на који учесници у систему јавних набавки треба да обрате пажњу… Садржај издања можете прегледати на интернет страници www.propisi.net, где можете преузети и предрачун.

Цена књиге је 2.000,00 динара + ПДВ од 10%. За све остало позовите нас на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822, путем мејла: office@ingpro.rs или факса: 011/2836-474.

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Данијела Бојовић, помоћник директора Управе за јавне набавке:

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Нова Уредба о садржини, начину припреме и оцене, као и праћењу спровођења и извештавању о реализацији капиталних пројеката Уредба о садржини, начину припреме и оцене, као и праћењу спровођења и извештавању о реализацији капиталних пројеката („Сл. гласник РС”, број 63/2017) донета је 28. јуна ове године, с тим да се примењује од 1. јануара 2018. године, што значи да предлагање капиталних пројеката за финансирање, у складу са њеним одредбама, почиње од припреме буџета за 2019. годину и наредне две фискалне године.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Алжбета Марко, дипл. ек. с дугогодишњим радним искуством на пословима буџетског пословања, начелник за финансије у Општини Ковачица

редбом се ближе се уређују садржина, начин припреме и оцене, као и праће ње спровођења и извештавање о реа лизацији капиталних пројеката, како би се обезбедило вредновање свих позитивних и негативних ефеката тих пројеката и осигура ло делотворно и ефикасно управљање јавним средствима. У роковима утврђеним буџетским ка лендаром у поступку припреме буџета локалне власти буџетски корисници су обавезни да доставе предлоге капиталних пројеката Министарству финансија, одно сно локалном органу општинске/градске управе надлежном за финансије, након спроведене оцене капиталних пројеката, како је то прописано чланом 54а Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС”, бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 – испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 – др. закон, 103/2015 и

99/2016). Уредбом је предвиђено и изузеће, односно да у изузетним случајевима који су од јавног интереса, уз одлуку Владе Ре публике Србије, у Предлог закона о буџету за наредну годину може да буде укључен и капитални пројекат за који није спроведен поступак у складу са одредбама ове уредбе.

1. Осврт на најзначајније појмове који се користе у Уредби Као што је то сваким законом или подза конским актом уређено, и у овој Уредби су де финисани поједини појмови који се користе у оквиру правних норми у Уредби, а значајнији следе даље у тексту: 1) Пројектни циклус је процес кроз који се пројектна идеја претвара у конкретно решење, односно излазни резултат пројекта. 2) Инвестициона документација је докумен тација неопходна за целовито сагледавање финансијских, друштвено-економских, тех ничких, технолошких, просторних, социјал них и осталих ефеката капиталног пројекта, затим за процену његовог утицаја на заштиту животне средине и регионални развој, као и за извештавање о капиталном пројекту.

53 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

према приоритетним циљевима, садржаним у важећим планским документима свих ни воа власти, по секторима капиталних про јеката средње и велике вредности, који могу бити предложени за финансирање у поступ ку припреме и доношења буџета за буџетску и наредне две фискалне године, укључујући и потребна средства до завршетка капиталног пројекта, односно након три фискалне године. Ову комисију образује Влада, односно колек тивни извршни орган локалне власти, а њоме председава председник Владе, председник покрајинске владе, односно председник град ског/општинског већа. 8) Јединица за управљање капиталним пројектима по правилу се образује код овлашће ног предлагача и предлагача идеје капиталног пројекта, ради обављања послова планирања, организовања, контроле и руковођења капи талним пројектом и извештавања током про јектног циклуса, до завршетка инвестиционе фазе. 9) План јавних инвестиција локалне власти је вишегодишњи документ који садржи капиталне пројекте по секторима, рангиране према приоритетима, годинама, роковима, годишњим трошковима и предлозима за фи нансирање. 10) Интегрисана база капиталних пројеката је информациони систем који се успоставља при министарству и служи као подршка упра вљању капиталним пројектима на територији Републике Србије, који се финансирају сред ствима из члана 2. ове уредбе. 11) База капиталних пројеката локалне власти је информациони систем који се успоста вља при локалном органу управе надлежном за финансије и служи као подршка управља њу капиталним пројектима чији је овлашћени предлагач директни корисник буџетских сред става аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. 12) Капитално одржавање је одржавање које осигурава одрживост резултата, исхода и ефеката капиталних пројеката и доприноси продужетку очекиваног употребног века до бра и повећава његову вредност. Ближе усло ве, начин и поступак капиталног одржавања, према врсти капиталног пројекта, ако нису прописани другим посебним законом или

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

3) Предлог идеје капиталног пројекта пред ставља иницијативу за покретање пројектног циклуса и садржи сврху пројекта и циљеве који се желе остварити реализацијом капи талног пројекта, као и индикаторе учинка ко јима се прати остварење постављених циљева, кратак опис техничких, технолошких и других елемената предложеног решења, укључујући процењене трошкове капиталног пројекта (пројектни профил) и могуће изворе финан сирања. 4) Овлашћени предлагач капиталног пројекта (у даљем тексту: овлашћени предлагач) јесте директни корисник буџетских средстава који за капиталне пројекте из своје надлежно сти сачињава односно прикупља сву инве стициону документацију, оцењује и селектује предлоге идеја за капиталне пројекте и уноси их у Интегрисану базу капиталних пројеката, односно базу капиталних пројеката локалне власти. Овлашћени предлагач подноси захтев за финансирање капиталног пројекта мини старству надлежном за послове финансија (у даљем тексту: министарство), односно локал ном органу управе надлежном за финансије, у складу са буџетским календаром. 5) Оцењивање капиталног пројекта је процес вредновања пројекта кроз анализу поставље них циљева у прединвестиционој фази про јектног циклуса, односно остварених циљева у инвестиционој фази и фази коришћења. 6) Студија изводљивости је студија која се израђује за одабрану опцију из претходне сту дије изводљивости, односно за више опција у случају да није израђена претходна студија изводљивости или уколико у претходној сту дији изводљивости није било могуће донети одговарајући закључак о томе која је опција најповољнија. Она садржи детаљну анализу и сагледавање техничких, технолошких, тр жишних, друштвено-економских, финансиј ских и других елемената капиталног пројекта, уз проверу испуњености просторних, еколо шких, законских и осталих ограничења и ризи ка предложеног решења, укључујући анализу трошкова и користи. Студија изводљивости представља основу за доношење одлуке о по добности за реализацију капиталног пројекта. 7) Комисија за капиталне инвестиције је комисија која превасходно врши рангирање

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

подзаконским актом донетим на основу тог закона, прописује министар. 13) Извештај о напретку реализације капиталног пројекта је извештај који служи за праћење физичке и финансијске реализације и правовремено утврђивање и образложење одступања од планиране реализације капи талног пројекта који, између осталог, садржи и предлог мера за њихово отклањање. 14) Извештај о ефектима капиталног пројекта је извештај којим се након завршене реализације пројеката велике вредности, утврђују остварени ефекти и пореде са првобитно очекиваним.

2. Шта је капитални пројекат према овој уредби Капитални пројекат, у смислу ове уредбе, садржи све неопходне активности са потреб ним ресурсима, које се планирају и реализују током целог пројектног циклуса у складу са јасно дефинисаним циљевима и резултатима пројекта, а у циљу постизања одрживе и ду горочне употребне вредности за пројектом идентификовану групу корисника. Под капиталним пројектом се, поред из градње и капиталног одржавања зграда и грађевинских објеката инфраструктуре, под разумева и улaгaње у куповину зграда и обје ката, као и у другу нeфинaнсиjску имoвину чији је век трајања односно коришћења дужи од једне године, независно од тога да ли је ка питални пројекат исказан као посебан проје кат унутар програма или као издатак у оквиру одређене програмске активности у буџету. Он мора представљати функционалну целину са дугорочном употребном вредношћу по завр шетку његове реализације, која траје дуже од годину дана. Капитални пројекат може обухватити и повезати низ сродних капиталних про јеката за потребе стратешког планирања и одлучивања. То може бити и заједнички пројекат у случају да се спроводи од стране два или више корисника буџетских сред става, јавних предузећа, односно других корисника јавних средстава, који својим споразумом уређују међусобне односе, од носно права и обавезе у вези са реализаци јом капиталног пројекта.

3. Подела капиталних пројеката према величини вредности Према одредбама Закона о буџетском си стему, капитални пројекти су дефинисани као пројекти изградње и капиталног одржа вања зграда и грађевинских објеката инфра структуре од интереса за Републику Србију, односно локалну власт, укључујући услуге пројектног планирања које су саставни део пројекта, обезбеђивање земљишта за изград њу, као и пројекти који подразумевају улага ња у опрему, машине и другу нефинансијску имовину, а у функцији су јавног интереса. Њихов век трајања (коришћења) дужи је од једне године. Капитални пројекат мора да има јасно де финисане циљеве и резултате пројектног ци клуса. Капиталним пројектом се, поред изград ње и капиталног одржавања зграда и грађе винских објеката инфраструктуре, сматра и улагање у куповину зграда и објеката, као и у другу нефинансијску имовину чији је век трајања односно коришћења дужи од једне године, независно од тога да ли је капитални пројекат исказан као посебан пројекат унутар програма или као издатак у оквиру одређене програмске активности у буџету. Трошкове капиталног пројекта процењује предлагач идеје капиталног пројекта, одно сно овлашћени предлагач. Капитални пројекти се деле у четири ка тегорије, према процењеним трошковима од стране овлашћеног предлагача, и то на: 1) капиталне пројекте врло мале вредности – пројекти чији су процењени трошкови испод 100.000 евра у динарској противвредности; 2) капиталне пројекте мале вредности – про јекти чији су процењени трошкови између 100.001 и 500.000 евра у динарској против вредности; 3) капиталне пројекте средње вредности – пројекти чији су процењени трошкови из међу 500.001 и 5.000.000 евра у динарској противвредности; 4) капиталне пројекте велике вредности – пројекти чији су процењени трошкови изнад 5.000.001 евра у динарској против вредности.

Оцењивање капиталних пројеката у пред инвестиционој фази врши овлашћени пре длагач кроз квалитативну и квантитативну анализу и вредновање: 1) предвиђених циљева капиталног пројекта; 2) предложених варијанти (опција) и резул тата извршене анализе могућих ефеката сваке од опција; 3) трошкова и користи за сваку од варијанти (опција); 4) потенцијалних ризика; 5) изабране оптималне варијанте (опције). Приликом оцењивања и селекције капи талних пројеката примењују се следећи кри теријуми: 1) релевантност пројекта за остваривање стратешких циљева из надлежности овла шћеног предлагача; 2) однос трошкова и користи пројекта (укљу чујући нето садашњу вредност, интерну сто пу рентабилности, период повраћаја улагања, коефицијент трошкова и користи и др.);

5. Базе капиталних пројеката Министарство води Интегрисану базу ка питалних пројеката, има увид у целокупну базу, утврђује ограничења за друге корисни ке и надлежно је за доделу и одузимање овла шћења за приступ појединим корисницима базе. Интегрисана база капиталних пројеката омогућава регистрацију, кандидовање и оце ну капиталних пројеката; праћење реализа ције капиталних пројеката и извештавање о реализацији; као и вођење и праћење инфор мација о јавно-приватним партнерствима. Корисници буџетских средстава дужни су да осигурају техничке услове за онлајн-при ступ бази и да из реда запослених именују координатора овлашћеног за унос података о пројектима на нивоу корисника буџетских средстава. Подаци о координатору достављају се ми нистарству најкасније у року од пет дана од дана његовог именовања. Локална власт успоставља базу капитал них пројеката која мора бити компатибилна са Интегрисаном базом капиталних проје ката како би се омогућио међусобни пренос података. Локална власт најкасније у року од 45 дана од последњег дана сваког календарског квар тала ажуриране податке о својим капиталним пројектима преноси у Интегрисану базу ка питалних пројеката. Садржај Интегрисане базе капиталних пројеката прописује министар.

6. Инвестициона документација Инвестициона документација је, у смислу ове уредбе, документација која се израђује у појединим фазама пројектног циклуса ради доношења одлуке о финансирању капиталног

55 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

4. Оцењивање капиталних пројеката

3) потенцијални ризици за реализацију про јекта; 4) ефекат пројекта на друштвени, економски, регионални и еколошки одрживи развој. Ближе услове, начин, критеријуме и ме рила за оцењивање и селекцију капиталних пројеката прописује министар.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Капитални пројекат се не може делити на више пројеката како би се разврстао у нижу категорију капиталног пројекта и тиме из бегла израда документације захтеване за ту категорију. Капитални пројекат може обухватити и по везати низ сродних капиталних пројеката за потребе стратешког планирања и одлучивања. Капитални пројекат може бити заједнички пројекат када се спроводи од стране два или више корисника буџетских средстава, јавних предузећа, односно других корисника јавних средстава, који својим споразумом уређују међусобне односе, односно права и обавезе у вези са реализацијом капиталног пројекта. Споразум обавезно садржи назнаку корисни ка јавних средстава који врши права и обаве зе овлашћеног предлагача и износ учешћа у суфинансирању капиталног пројекта. На капиталне пројекте врло мале вред ности не примењују се одредбе ове уредбе. Међутим, планирање расхода за те пројекте врши се у складу са упутством за припрему буџета Републике Србије, односно упутством за израду одлуке о буџету локалне власти.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

пројекта у складу са буџетским циљевима, ради сагледавања економске оправданости утрошка јавних средстава за реализацију ка питалног пројекта и извештавања о реализа цији и ефектима капиталног пројекта. За потребе предлагања идеје капиталног пројекта, разраде пројектних идеја, доноше ња одлуке о финансирању капиталног пројек та, као и праћења спровођења и извештавања о реализацији капиталног пројекта, израђује се следећа инвестициона документација, и то: 1) образац за предлагање идеје капиталног пројекта; 2) претходна студија изводљивости, односно претходна студија оправданости; 3) студија изводљивости, односно студија оправданости; 4) захтев за финансирање капиталног пројекта; 5) извештаји о напретку реализације капи талног пројекта; 6) завршни извештај; 7) извештај о ефектима капиталног пројекта. Инвестициона документација која се при према за категорије капиталних пројеката уредбе, јесте образац за предлагање идеје ка питалног пројекта, захтев за финансирање капиталног пројекта, извештај о напретку реализације капиталног пројекта и завршни извештај. За капитални пројекат средње вредности је, поред наведене документације, потребна и израда студије изводљивости, односно студи је оправданости. За капитални пројекат велике вредности, поред наведене документације, потребна је и израда претходне студије изводљиво сти, односно претходне студије оправдано сти, студије изводљивости, односно студије оправданости и извештаја о ефектима капи талног пројекта. Садржај инвестиционе документације за виси од предмета капиталног пројекта, а у складу са правилима струке која се примењу ју за област у коју спада одређени капитални пројекат. За капиталне пројекте средње и велике вредности који се односе на куповину зграда и објеката, машина и опреме, софтвера, зе мљишта и остале нефинансијске имовине, за чију реализацију није потребно прибављање

грађевинске дозволе, студија изводљивости се израђује у смањеном обиму (садржи ана лизу варијантних решења, анализу трошкова и користи, као и циљева који се желе постићи, а затим и анализу трошкова за рад и одржава ње и друге елементе неопходне за доношење инвестиционе одлуке). Ако је претходна студија изводљивости, односно студија оправданости израђена за групу пројеката, а главни циљеви и основне претпоставке такве групе пројеката остану непромењени, није потребна израда прет ходне студије изводљивости, односно сту дије оправданости за појединачне капиталне пројекте, чак и уколико њихови појединач ни процењени трошкови прелазе износ од 500.000 евра. Овлашћени предлагач инвестициону до кументацију уноси у Интегрисану базу капи талних пројеката, односно базу капиталних пројеката локалне власти. Садржај, рокове и поступак достављања инвестиционе документације из овог члана ближе прописује министар.

7. Укључивање капиталних пројеката у буџет а) Инвестициона документација потребна за разматрање предлога за финансирање нових капиталних пројеката За потребе разматрања предлога за фи нансирање новог капиталног пројекта, а у зависности од категорије капиталних проје ката, министарству, односно локалном орга ну управе надлежном за финансије, доставља се следећа документација: 1) за капиталне пројекте мале вредности: ● захтев за финансирање капиталног пројек та, са анализом планираних и потенцијалних ефеката капиталног пројекта, ● оквирни план реализације капиталног про јекта, са оквирним планом јавних набавки; 2) за капиталне пројекте средње и велике вредности: ● захтев за финансирање капиталног пројекта, ● студија изводљивости, односно студија оправданости, ● позитивно мишљење експертске комисије о студији изводљивости, односно извештај

57 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

(у даљем тексту: ПОФ), које садржи фискална стратегија. Овлашћени предлагачи локалне власти у року достављају локалном органу управе на длежном за финансије предлоге капиталних пројеката који ће бити укључени у план јав них инвестиција локалне власти за буџетску и наредне две фискалне године, чији нацрт усваја надлежни колективни извршни орган локалне власти до 15. јуна текуће године. Ревидирани план јавних инвестиција до носи се до 1. октобра текуће године. У случају када овлашћени предлагач до ставља више захтева за финансирање разли читих капиталних пројеката, дужан је да те пројекте рангира по њиховом значају. Овлашћени предлагач је одговоран за тач ност наведених података у захтеву за финан сирање капиталног пројекта. Министарство, односно локални орган управе надлежан за финансије, врши прелими нарну контролу комплетности достављене до кументације, која је прецизирана члановима 19. и 20. ове уредбе, и може захтевати достављање и друге релевантне документације за предложени капитални пројекат пре његовог прослеђивања комисији за капиталне инвестиције. Капитални пројекат који није предложен на прописани начин неће се разматрати. Приликом предлагања нових капитал них пројеката ради укључивања у ПОФ, односно план јавних инвестиција локалне власти, овлашћени предлагач доставља ми нистарству, односно локалном органу упра ве надлежном за финансије, документацију прописану чланом 19. ове уредбе. в) Рангирање капиталних пројеката ради укључивања у буџет Комисија за капиталне инвестиције након достављања предлога за укључивање у ПОФ, односно план јавних инвестиција, до 10. априла текуће године врши рангирање капи талних пројеката средње и велике вредности по секторима. При рангирању капиталних пројеката средње и велике вредности првенствено се полази од: ● стратешке релевантности предложеног пројекта за националне, односно регионалне и локалне развојне приоритете,

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

ревизионе комисије којим се капитални про јекат прихвата, ● оквирни план реализације капиталног про јекта, укључујући оквирни план набавки. Уколико је студија изводљивости старија од пет година, потребно је извршити прове ру да ли су основе за доношење инвестици оне одлуке и даље актуелне, о чему потврду издаје лице које испуњава услове тражене за лице које је израдило студију. Уколико основе за доношење инвестиционе одлуке више нису актуелне, потребно је ажурирати постојећу студију изводљивости или изра дити нову. За капиталне пројекте чија је реализација у току, министарству, односно локалном ор гану управе надлежном за финансије, доста вљају се: 1) захтев за финансирање капиталног пројек та за наредну годину, са пројекцијом за на редне две фискалне године, односно до краја његове реализације; 2) извештај о напретку реализације капитал ног пројекта за претходне године, са оквир ним планом даље реализације капиталног пројекта (укључује преузете уговорне обавезе и оквирни план набавки). Уколико за реализацију капиталног про јекта средње и велике вредности постоји прекорачење за више од 20% првобитно одо брених средстава за његову реализацију за наредну годину, са пројекцијама за наредне две фискалне године, односно до краја њего ве реализације, захтев за финансирање ка питалног пројекта треба да садржи посебно образложење узрока који су довели до пре корачења, као и предлог мера за њихово пре вазилажење. Овлашћени предлагач у чијој је надлежно сти капитални пројекат чија је реализација у току, одговоран је за његову реализацију, као и за тачност података који се достављају. б) Предлагање капиталних пројеката за финансирање Овлашћени предлагач министарству до ставља захтеве за финансирање капиталних пројеката до 15. марта текуће године ради укључивања у средњорочне приоритете јав них инвестиција у оквиру предлога за утвр ђивање приоритетних области финансирања

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

● финансијске одрживости, ● потенцијалних ефеката пројекта

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

на соци јални, економски, регионални и еколошки одрживи развој, ● степена реализације пројеката у одређеној области у претходним годинама, ● других релевантних критеријума. Изузетно, капитални пројекти чија је ре ализација у току имају приоритет приликом укључивања у ПОФ, односно план јавних ин вестиција локалне власти. Ближе услове, начин, критеријуме и мери ла за рангирање капиталних пројеката про писује министар. г) Провера инвестиционе документације Министарство, односно локални орган управе надлежан за финансије, пре доношења одлуке о финансирању капиталног пројекта средње, односно велике вредности и његовог укључивања у предлог буџета, врши проверу да ли су испуњени сви услови за укључивање капиталних пројеката у буџет. Уколико министарство, односно локал ни орган управе надлежан за финансије, у контроли установи да овлашћени предлагач захтева неадекватну динамику трошења сред става или нађе да постоје технички недоста ци (некомплетна и неисправна инвестициона документација и сл.), тражиће да се ови недо стаци отклоне, а ако је реч о недостацима који могу да утичу на коначну одлуку комисије за капиталне инвестиције, о томе ће обавестити ту комисију. д) Преиспитивање и накнадно разматрање одређених капиталних пројеката Комисија за капиталне инвестиције у периоду од 5. до 20. септембра текуће године, након достављања предлога за укључивање у буџет, врши преиспитивање капиталних пројеката средње и велике вредности који су укључени у предлог финансијског плана, ради њиховог коначног рангирања по секто рима, узимајући у обзир и све информације о статусу пројеката и буџетским ограниче њима. Захтеви за финансирање капиталних пројеката средње и велике вредности који нису укључени у ПОФ, односно план јав них инвестиција локалне власти, због не постојања позитивног мишљења експертске

комисије о студији изводљивости могу се разматрати у поступку припреме и доно шења буџета за наредну фискалну годину, уколико је то позитивно мишљење накнад но прибављено до 1. септембра текуће годи не као крајњег рока за подношење предлога финансијских планова директних корисни ка буџетских средстава, прописаног буџет ским календаром.

8. Примена Уредбе Одредбе ове уредбе примењују се на: 1) капиталне пројекте који се финансирају или суфинансирају из јавних прихода и при мања, у смислу закона којим се уређује буџет ски систем; 2) капиталне пројекте који се реализују путем јавно-приватног партнерства, са или без еле мената концесије; 3) капиталне пројекте за чију реализацију се захтева издавање гаранција Републике Србије у складу са законом којим се уређује јавни дуг или било које друго преузимање обавеза на терет буџета. Изузетно, одредбе ове уредбе се не примењују на капиталне пројекте који се односе на: 1) набавку, модернизацију и ремонт наоружа ња и војне опреме; 2) набавку безбедносно осетљиве опреме; 3) набавку добара, услуга или радова повеза них са војном или безбедносно-осетљивом опремом или постројењима из тачке 1) и 2) овог наслова. Одредбе ове уредбе не примењују се ни на капиталне пројекте који се финансирају из претприступних фондова Европске уније. Услови, начин и поступак реализације пројеката уредиће се посебним актом Владе, на предлог министарстава надлежних за по слове одбране и унутрашњих послова. Изузетно, законом, а уколико то налаже јавни интерес, и одлуком Владе, у Предлог закона о буџету за наредну годину може да буде укључен и капитални пројекат за који није спроведен поступак у складу са одред бама ове уредбе. Одредбе ове уредбе сходно се примењују на организације за обавезно социјално оси гурање.

Кривична дела разбојништва и разбојничке крађе у Кривичном законику Анализа бића кривичних дела разбојништво и разбојничка краћа дата је кроз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси.

заменик јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду

(Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 913/07 од 6. 2. 2008. године)

59 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

ривични законик сврстава кривична дела разбојништва и разбојничке крађе у XXI главу, коју чине кривична дела против имовине. Специфичност оба дела је да, упркос томе што су сврстана у ту главу и јесу уперена и против имовине, имају и други заштитни објекат – слободу и сигурност грађана. Ако се посматрају као дела уперена против имовине, спадају у групу оних која су уперена ка појединим стварима, а не имовини оштећеног као целини (као што је случај са кривичним делима преваре и изнуде). Друга специфичност је у томе што су оба кривична дела сложена – састоје се из крађе и принуде. Основни облик кривичног дела разбојничка крађа прописан је у чл. 205. Кривичног законика и тај облик чини ко је на делу крађе затечен, па у намери да украдену ствар задржи употреби силу против неког лица или претњу да ће непосредно напасти на живот или тело. Кривично дело чини онај ко је већ ствар одузео, али је затечен пре него што је успео да стекне мирну државину – без обзира на то да ли уопште није успео да напусти лице места или је затечен при одношењу ствари. Према томе, за постојање дела није неопходно да учинилац буде затечен на лицу места, већ у било ком тренутку и на било ком месту све док се налази у бекству, односно док није успоставио безбедно и мирно притежање

ствари (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 519/90 од 2. 10. 1990. године). Закон децидирано наводи да је учинилац затечен на делу крађе из чл. 203. КЗ-а, али свакако треба узети у обзир да разбојничка крађа постоји и кад неко примени силу или претњу када је затечен на делу тешке крађе и око тога нема спора ни у теорији ни у пракси. Тако разбојничка крађа постоји када окривљени на пијаци приђе оштећеној, из руке јој истргне торбу и почне да се удаљава, па када му оштећена приђе и покуша да му одузме своју торбу, исту удари у пределу главе, при чему је окривљени очигледно ту и затечен при извршењу тешке крађе на дрзак начин (Пресуда Првог основног суда у Београду, К. Бр. 1624/15 од 21. 1. 2016. године). Међутим, ситуација је другачија када је учинилац затечен на делу ситне крађе. Ранија судска пракса (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 1310/81) и један део теорије (примера ради, професор Зоран Стојановић) на становишту су да и тада постоји разбојничка крађа. Новија судска пракса одступа од тог мишљења и, држећи се језичког тумачења, налази да нема овог дела када је у питању ситна крађа, примера ради када је оптужени применио силу када је затечен како у ранац ставља 6 до 7 кг кукуруза, вредности од око 60 динара, јер је ишао за тим да прибави себи малу имовинску корист, те стога не постоје елементи кривичног дела крађе из чл. 203. КЗ-а, већ елементи кривичног дела ситна крађа из чл. 210. КЗ-а, која није саставни део кривичног дела разбојничка крађа.

КРИВИЧНО ПРАВО

Смиљка Стојановић,

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Као и код кривичног дела крађе, објекат дела је туђа покретна ствар, а одредбом чл. 112. ст. 16. КЗ-а прописано је да се покретном ствари сматра и свака произведена или сакупљена енергија за давање светлости, топлоте или кретања, телефонски импулс, рачунарски податак и рачунарски програм. Радња извршења кривичног дела састоји се у употреби силе или претње. За силу и претњу важи све оно што је предвиђено и приликом кривичног дела принуде. У том смислу сила се пре свега односи на употребу физичке снаге, али је могућа и примена механичке, менталне или друге силе, као и употреба алкохола, дроге или медикамената подобних да натерају оштећеног да поступи супротно својој вољи. Могућа је примена и апсолутне силе, која потпуно искључује вољу оштећеног, и компулсивне силе, која не искључује у потпуности вољу оштећеног, али је подобна да га принуди да нешто учини против своје воље. Одредбом чл. 112. ст. 12. КЗ-а изричито је прописано да се под силом подазумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Претња представља стављање оштећеном у изглед да ће се непосредно напасти на живот или тело, при чему мора бити озбиљна и стварна, подобна да изазове код оштећеног страх одговарајућег интензитета. На питање да ли је нужно да претња буде реална, односно остварива – да ли постоји кривично дело када се оштећеном прети нпр. црном магијом, празним или пластичним пиштољем и слично, судска пракса је одговорила да је потребно да оштећени у претњу верује, да је за њега она реална, без обзира на стварне околности. Претња може бити предузета и конклудентном радњом. За постојање дела потребно је да су сила или претња предузете у намери да се украдена ствар задржи. Ако су предузете у било којој другој намери, неће постојати ово кривично дело. Тако је и Апелациони суд нашао да нема разбојничке крађе ако су учиниоци силу применили да би побегли када су затечени како краду бакарну жицу, што јасно произлази из чињенице да су силу применили у тренутку кад их је оштећени пресрео, када нису имали у рукама ништа од одузетих ствари, нити су

их понели са собом када су напустили стовариште. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 422/16 од 31. 5. 2016. године)

Дело је свршено када су сила и претња предузете, без обзира на то да ли је учинилац успео да задржи ствар или није. Важно је подвући да није потребно да се претња или сила примењују према власнику ствари која је претходно одузета, већ се могу применити према било ком лицу које је учиниоца затекло, укључујући и полицију, чуваре, али и случајне пролазнике. Такође, за постојање дела није потребно ни да је то лице покушало да спречи учиниоца у крађи, довољно је и да се потпуно пасивно држало након што је затекло учиниоца (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. Бр. 3508/10 од 19. 7. 2010. године). Став је судске праксе да постоји једно кривично дело када је сила примењена према двојици или више оштећених, па тако постоји једно кривично дело када учинилац, како би побегао са одузетим стварима, уђе у возило, па када му оштећени препрече пут, возилом удари у њих и напусти лице места. (Пресуда Првог основног суда у Београду Спк 64/15 од 10. 3. 2015. године)

Први тежи облик постоји кад вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара. И овде треба узети, као и код крађе, да је суд дужан да у сваком конкретном случају утврди вредност одузетих ствари јер је у питању битан елемент бића кривичног дела, те није довољно да та вредност буде утврђена само оквирно (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 бр. 5299/10 од 1. 12. 2010. године), као и да у вредност одузетих ствари не улази штета причињена на објекту приликом извршења кривичног дела (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 1. бр. 736/10 од 9. 3. 2010. године) или на стварима оштећеним приликом вршења принуде према оштећеном, нпр. вредност поцепане мајице, разбијеног телефона и слично. Други тежи облик постоји ако је дело учињено од стране групе или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 2860/12 од 16. 1. 2012. године и Кж. бр. 869/15 од 20. 10. 2015. године)

Иако законодавац прописује као радњу извршења одузимање туђе ствари, судска пракса је на становишту да разбојништво постоји и када оштећени под утицајем силе или претње ствар сам преда учиниоцу. Примера ради, када је учинилац, уз претњу пиштољем, захтевао од раднице у златари да му преда накит, па она то и учинила спаковавши златне ланчиће у кесу коју јој је пружио, суд је нашао да је у питању разбојништво (Пресуда Вишег суда у Новом Саду К. бр. 244/11 од 30. 1. 2012. године), као и када су окривљени уз претњу оружјем захтевали од оштећених да им предају новчанике, што су исти и учинили. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 3503/13 од 27. 11. 2013. године)

61 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

За силу и претњу важи све што је речено код разбојничке крађе – сила се мора применити према неком лицу, али није нужно да то буде оштећени власник или држалац ствари која се одузима. С друге стране, за разлику од кривичног дела принуде из чл. 135. КЗ-а, не долази у обзир примена силе према стварима (нпр. разбијање ствари оштећеног), већ искључиво према лицима. Претња такође мора бити квалификована као да ће се напасти на живот или тело и потребно је да је она из угла оштећеног озбиљна, да он у њу верује, те дело постоји и кад се прети лажним оружјем. Тако је Врховни суд нашао да је разбојништво извршено и кад је учинилац претио оштећеној гасним упаљачем у облику пиштоља, нашавши да су неосновани наводи одбране да је у питању неподобно средство за извршење дела (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 393/03 од 23. 10. 2003. године). Уколико се пак прети или употребљава право оружје, долази у обзир и стицај са кривичним делом, недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја – чл. 348. ст. 4. КЗ-а. У том смислу су донете и пресуде Апелационог суда у чијим образложењима је наведено да нема привидног стицаја по основу консумпције када учинилац аутоматском пушком или пиштољем изврши разбојништво, већ је у питању реални стицај недозвољеног ношења оружја и разбојништва.

КРИВИЧНО ПРАВО

Појам групе одређен је одредбом чл. 112. ст. 22. КЗ-а, који прописује да групу чине најмање три лица повезана ради трајног или повременог вршења кривичних дела, при чему она не мора да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства нити развијену структуру. Група постоји и кад три учиниоца изврше само једно кривично дело, под претпоставком да су се удружили ради извршења више дела. У супротном, може се радити само о саизвршилаштву у извршењу основног облика разбојничке крађе. Алтернативно је постављен и тежи облик код ког је приликом извршења дела некоме са умишљајем нанета тешка телесна повреда. То поново може бити било које лице, не само власник ствари или неко ко је учиниоца покушао да спречи у извршењу крађе, али је битно да је повреда нанета да би се ствар задржала, а не да би се ствар одузела, јер би тад било речи о разбојништву, а не разбојничкој крађи. Најтежи облик постоји када је дело извршено од стране организоване криминалне групе. Организована криминална група је појам дефинисан одредбом чл. 112. ст. 35. КЗа, и то као група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи. Имајући у виду запрећену казну, покушај разбојничке крађе је увек кажњив (чл. 30. КЗ-а). Основни облик кривичног дела разбојништво, прописан у чл. 206. Кривичног законика, чини ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем прибави себи или другом противправну имовинску корист. Радња извршења се и код овог кривичног дела састоји у употреби силе или претње, али у намери да се ствар одузме, а не већ одузета ствар задржи – принуда претходи крађи, а не обрнуто, као код разбојничке крађе. За постојање кривичног дела није потребно да оштећени пружа отпор, односно да се сила и претња примењују у циљу савлађивања тог отпора – могуће је и да је оштећени потпуно пасиван.

Кривично дело је свршено када учинилац ствар одузме, односно кад стекне мирно притежање. Сама примена силе или претње у намери да се ствар одузме представљала би покушај. Примера ради, покушај разбојништва постоји када учиниоци, држећи у рукама сатару и нож, претресу оштећеног, али не пронађу код њега новац нити друге ствари, а затим напусте лице места.

КРИВИЧНО ПРАВО

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 3503/13 од 27. 11. 2013. године)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

За постојање саизвршилаштва није неопходно да сваки од саизвршилаца предузме радњу извршења – силу или претњу, па тако када један од њих чува стражу, односно омогућава долазак и бекство са места извршења непосредним извршиоцима, при чему те радње имају карактер извршилачких радњи јер представљају неопходан, битан део процеса извршења кривичног дела, у питању ће бити саизвршилаштво, а не помагање у извршењу дела (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 590/2016 од 9. 6. 2016. године). Слично томе, саизвршилаштво постоји и када окривљени заједно сачекају оштећену у ходнику зграде у којој станује и приђу јој маскирани са капуљачама на глави, па је окривљени удари песницом, након чега јој окривљена истргне торбу са рамена. (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 983/2014 од 30. 10. 2014. године)

Конструкција продуженог кривичног дела приликом разбојништва могућа је само уколико су сила и претња биле уперене према истом лицу (примера ради, учинилац више пута, уз претњу пиштољем, узима новац из исте трафике где ради иста радница). Уколико су сила и претња учињене према више различитих особа, може се говорити само о стицају јер је одредбом чл. 61. ст. 2. КЗ-а прописано да кривична дела управљена против личности могу чинити продужено дело само ако су учињена према истом лицу. (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 40/10 од 31. 3. 2010. године)

Први тежи облик постоји када је дело извршено од стране групе или је неком лицу са

умишљајем нанета тешка телесна повреда, или вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара. Када је квалификаторна околност наношење тешке повреде оштећеном, сматраће се да су тежи облик дела учинили сви саизвршиоци, а не само онај који је телесну повреду и нанео. Тако, када један од саизвршилаца оштећеног удари песницом и сломи му нос, а затим други окривљени и он одузму од оштећеног новчаник, телефоне и ручни сат, обојица врше квалификовани облик кривичног дела разбојништво (Пресуда Вишег суда у Новом Саду К. бр. 126/2013 од 3. 7. 2013. године). Како је већ наведено, за постојање групе није довољан само договор да се изврши једно кривично дело, већ да су се чланови групе повезали ради вршења више кривичних дела, односно, како је то Апелациони суд нашао, да су исти пре или након предметног дела извршили још неко кривично дело или се макар договорили да изврше још неко дело. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 1002/15 од 25. 11. 2015. године)

Други тежи облик постоји ако је дело извршено од стране организоване криминалне групе. За оба тежа облика иначе важи све што је већ речено за разбојничку крађу. Закон познаје и привилеговани облик разбојништва, прописан у чл. 206. ст. 4. КЗ-а, који постоји када вредност одузетих ствари не прелази износ од 5.000,00 динара, а учинилац је ишао за тим да прибави малу имовинску корист. Овде се практично ради о примени силе или претње ради извршења ситне крађе. Према томе, као и код ситне крађе, није довољно само да вредност одузетих ствари не пређе прописани цензус од 5.000,00 динара, већ и да учинилац иде за тим да прибави малу корист, што значи да он макар приближно зна вредност ствари коју одузима. Одузимање новчаника, торби и слично, чија садржина учиниоцу није позната, никада не може представљати ситно разбојништво. Апелациони суд је нашао да ни одузимање мобилног телефона у ноћним условима смањене видљивости, у којима окривљени не може одмах проценити вредност те техничке робе, не може представљати привилеговани

облик дела, иако је вредност телефона касније процењена на 2.000,00 динара (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1743/11 од 18. 5. 2011. године). Слично томе, када учиниоци, уз ударце по телу оштећеног, траже да им он „да све паре”, па оштећени преда сав новац који има код себе, али тај износ не пређе цензус од 5.000,00 динара, није у питању привилеговани, већ основни облик дела, јер окривљени нису ишли за тим да прибаве малу корист, већ да одузму све што код оштећеног пронађу. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 5134/2010 и Вишег суда у Новом Саду К. бр. 62/10 од 10. 5. 2010. године)

(Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 5558/2013 од 10. 3. 2014. године)

Електронско правно издање ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ Прописи.нет нуде преко 200.000 докумената – прописе, судску праксу (преко 40.000 сентенци), службена мишљења надлежних министарстава, моделе уговора и обрасце из свих области, и коментаре прописа врхунских стручњака. Ту су и калкулатори камата и судских такси, бројне актуелности и много тога јoш, у јединственом, дневно ажурном интернет издању с међусобно повезаним документима. Прописи.нет функционишу без икакве инсталације, имају бесплатан Мејл-сервис који прати све промене из области пословања коју корисник одабере и доставља их на мејл кориснику. Комфор, тачност и брзина, прегледни менији и једноставно коришћење расположиви су свима у било које доба дана и с било које локације у земљи и свету. Пратите нас путем интернета на адреси: www.propisi.net За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

63 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Коначно, треба напоменути и да због својих саставних елемената – крађе и принуде – разбојништво има велике сличности са изнудом. Наиме, приликом разбојништва сила и претња се предузимају да би се ствар одузела у намери прибављања противправне имовинске користи, а приликом изнуде се у истој

КРИВИЧНО ПРАВО

Покушај свих облика разбојништва је кажњив, што је за привилеговани облик, због запрећене казне до три године затвора, посебно и прописано у чл. 206. ст. 5. КЗ-а.

намери, такође силом или претњом, други принуди да нешто учини на штету своје или туђе имовине. У пракси се могу јавити веома спорне ситуације, а чак и оне које су такорећи неспорне, ипак могу отворити питање о ком кривичном делу се ради. Примера ради, класично разбојништво постоји када учинилац, уз претњу ножем, од раднице у продавници тражи да му преда пазар. Зар се не може рећи да ју је претњом принудио да нешто учини на штету имовине власника продавнице? Како овај пример јасно указује, разлика се не може тражити на терену простог језичког тумачења и рећи да код разбојништва учинилац сам одузима ствар, док код изнуде оштећени под дејством силе и претње ствар сам даје, јер би у супротном огроман број разбојништава постало изнуда. Судска пракса је границу повукла на другом месту – приликом разбојништва се силом и претњом утиче на оштећеног да ствар одмах преда, док приликом изнуде постоји временска дистанца између примене силе и претње и радње која се од оштећеног захтева, односно, како то Апелациони суд налази, делатност оштећеног се временски и просторно дистанцира од принуде.

Имате питање? Имамо одговор!

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

У овој рубрици дајемо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора имају искључиво претплатници на наш часопис.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

РАДНИ ОДНОСИ Породиљско одсуство и допунски рад П: Да ли запослена која користи породиљско одсуство код једног послодавца, може да закључи уговор о допунском раду (рад ван радног односа) код другог послодавца? О: Закон о раду, Закон о финансијској подршци породици с децом, као ни други прописи, не садрже експлицитну забрану да запослена која користи породиљско одсуство код једног послодавца закључи уговор о допунском раду код другог послодавца. Међутим, таква конструкција би била противна сврси института породиљског одсуства и дефакто би била својеврсна злоупотреба права, те у том смислу може понети одређене ризике. Поред тога, из саме дефиниције допунског рада проистиче да допунски рад за време породиљског одсуства не треба да се обавља. Члан 202. став 1. Закона о раду прописује да „запослени који ради са пуним радним временом код послодавца може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до једне трећине пуног радног времена.” У том смислу уговор о допунском раду се закључује са другим послодавцем само у случају да запослени ради са пуним радним временом код првог послодавца, што у овом питању није случај јер запослена не ради, већ је на породиљском одсуству.

Потраживања запосленог у стечајном поступку П: Да ли запослени има право на исплату накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за календарску годину у којој је отворен стечајни поступак, ако је то право стекао пре отварања стечајног поступка? О: Према одредби члана 126. став 2. Закона о раду, запослени има право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор у висини која је одређена одлуком стечајног суда, а највише у висини минималне зараде.

ОБРАЗОВАЊЕ П: Школа је са запосленим закључила уговор о раду на одређено време (до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу) на основу члана 132. став 1. тачка 2. Закона о основама система образовања и васпитања. Како почетком нове школске године почиње „нови” циклус преузимања радника, може ли школа, применом члана 131. Закона о основама система образовања и васпитања, запосленом да откаже предметни уговор закључно са 31. 8? О: Закон о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013 и 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС – у даљем тексту: Закон), одредбама члана 132. став 1. тачка 2), прописује да установа без конкурса

Захтев за заштиту права и доказ о уплати таксе П: У отвореном поступку јавне набавке понуђач је уложио захтев за заштиту права, али није приложио доказ о уплати таксе из чл. 156. ЗЈН-а. Да ли се такав захтев одбацује? О: Замисао измена ЗЈН-а била је да нема уређења неуредног захтева за заштиту права. Међутим, Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки је заузела став да се и даље захтева уређење, односно у таквом случају, сходно супсидијарној примени Закона о општем управном поступку, а у складу са ранијим законским решењем, наручилац даје налог подносиоцу захтева да

Примена члана 23. Закона о јавним набавкама П: Запослени код понуђача који је поднео понуду у поступку јавне набавке, израдио је пројекат који је саставни део конкурсне документације. Да ли се таква понуда сматра неприхватљивом у складу са чл. 23. ЗЈН-а? О: Чланом 23. ЗЈН-а прописано је да лице које је учествовало у планирању јавне набавке, припреми конкурсне документације или појединих њених делова, као и са њим повезано лице, не могу наступати као понуђачи или као подизвођачи понуђача, нити могу сарађивати са понуђачима или подизвођачима приликом припремања понуде. У том случају наручилац је дужан да одбије понуду и да без одлагања обавести надлежне државне органе. Циљ ове законске забране јесте у спречавању појединих понуђача да остваре предност приликом припремања и подношења понуде у односу на остала заинтересована лица. Израда пројекта представља део утврђене законске процедуре предвиђене одредбама Закона о планирању и изградњи, због чега не би требало да се сматра делом конкурсне документације сачињене за конкретан поступак јавне набавке, већ делом законског следа обавезних радњи у поступку планирања и изградње. Даље, израда пројекта део је уговорне обавезе по претходно спроведеном поступку јавне набавке, а сама израда пројекта окончана је пре покретања поступка за извођење радова. У том смислу не може се сматрати да је лице које је израђивало пројекат учествовало у припреми конкурсне документације, односно дела конкурсне документације, већ у извршењу обавеза по уговору добијеном у претходном, одвојеном поступку јавне набавке. С друге стране, комисија за јавну набавку је та која, сходно члану 54. став 12. тачка 1) ЗЈН-а, припрема конкурсну документацију и одлучује шта ће бити саставни део исте, а

65 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ

у року од два дана уреди свој захтев, што ће у конкретном случају значити да достави доказ о уплати таксе.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

може да прими лице у радни однос на одређено време до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу. Одредбама чл. 144. ст. 1. Закона прописано је да радни однос запосленог у установи престаје, у складу са Законом, на основу решења директора. У смислу термина „закон” мисли се на Закон о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – одлука УС). Према одредбама Закона о раду, чл. 175. ст. 1. тач. 1), један од разлога за престанак радног односа је истек рока на који је заснован. Сходно наведеном, у конкретној ситуацији нема законског основа да запосленом који је засновао радни однос на одређено време до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу, престане радни однос, односно да му се откаже уговор о раду по истеку школске године – 31. августа. Запосленом који је по овом основу засновао радни однос, моменат престанка радног односа је закључивање споразума о преузимању запосленог, односно коначност одлуке о избору кандидата по конкурсу.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

неспорно је да део конкурсне документације буду постојећи (у складу са различитим законским процедурама, стандардима и правилима струке израђени) пројекти, планови, цртежи, нацрти, идејна решења, спецификације и сл., који су израђивани од стране правних и физичких лица која нису чланови комисије за јавну набавку. У смислу изнетог, мишљења смо да поменута веза (пројектант – понуђач) начелно не представља повреду одредбе члана 23. став 1. ЗЈН-а, са становишта овог закона, али је за сагледавање целокупне слике потребно тумачење и одредби Закона о планирању и изградњи. Такође, када је реч о примени члана 23. став 1. ЗЈН-а, не може се заузети начелни правни став, већ се у сваком појединачном, конкретном поступку јавне набавке мора утврдити има ли повреде интегритета поступка, да ли је зајемчен једнак третман свих (потенцијалних) понуђача, односно да ли је поједини понуђач (у конкретном случају понуђач чији је запослени израђивао пројекат) на било који начин у предности приликом припремања и подношења понуде у односу на остала заинтересована лица.

Средство обезбеђења П: Као услов у конкурсној документацији наведено је оригинал писмо о намерама банке да ће, у случају да понуђач добије посао, на дан примопредаје радова издати банкарску гаранцију за отклањање грешака у гарантном року, обавезујућег карактера за банку, у висини не мањој од 5% укупне вредности уговора без ПДВ-а, са роком важења који не може бити краћи од рока одређеног у конкурсној документацији. Писмо не сме бити ограничено роком трајања (датумом) и не сме имати садржину која се односи на политику банке и одредницу да писмо не представља даљу обавезу за банку као гаранта. У понуди је достављено писмо о намерама које није на логу банке, није заведено да садржи речи у складу са пословном политиком банке и није обавезујуће. Да ли је таква понуда прихватљива или је треба одбити?

О: У овом случају, анализирајући праксу Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, треба прибавити појашњење на основу члана 93. Закона о јавним набавкама. Ако банка потврди да ће издати средство обезбеђења онако како је тражено, не треба одбити понуду јер се у том случају не ради о битном недостатку.

Примена члана 39. став 2. Закона о јавним набавкама П: У Плану јавних набавки Геронтолошког центра *** на који се Закон не примењује, био је предвиђен износ од 395.000,00 динара за пројектно планирање и праћење пројеката. Уколико дође до измена и допуна Плана јавних набавки за ову ставку, дакле уколико се повећа, па износ буде преко 500.000,00 динара, да ли мора да се спроведе јавна набавка мале вредности иако су поступци, по чл. 39. ст. 2. ЗЈН-а, већ спроведени до овог износа? О: Наручилац је према члану 51. Закона о јавним набавкама дужан да планира набавке на годишњем нивоу. Чланом 39. став 2. Закона о јавним набавкама прописано је да на набавке чија процењена вредност није већа од 500.000 динара, а уколико ни укупна процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу није већа од 500.000 динара, наручиоци нису обавезни да примењују одредбе овог закона. То значи да је ове набавке на почетку године наручилац морао планирати на правилан и законит начин. У предметном случају оне нису планиране на правилан начин ако ће до краја године њихова вредност бити повећана на износ већи од 500.000 динара.

СТАМБЕНИ ОДНОСИ П: Да ли о избору и разрешењу управника одлучује и гласа на скупштини стамбене заједнице само власник посебног дела или може и пуномоћник власника посебног дела?

О: Уколико власник посебног дела писмено овласти друго лице да одлучује и гласа, у конкретном случају о избору и разрешењу управника, тада то лице односно пуномоћник власника посебног дела МОЖЕ да одлучује и гласа у границама датог овлашћења о избору и разрешењу управника зграде. Према ставу Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, за писмено овлашћење није потребна овера код јавног бележника.

О: Пуномоћје из члана 44. став 6. Закона о становању и одржавању зграда (у даљем тексту: Закон) односи се на све власнике посебних делова зграде, без обзира на то да ли су правна или физичка лица.

О: Уколико власник посебног дела није присутан на поменутој седници скупштине стамбене заједнице, а члан породичног домаћинства има писмено пуномоћје потписано од стране власника посебног дела, право гласа опуномоћеног члана породичног домаћинства равноправно ће се рачунати као и право гласа власника посебног дела, у конкретном случају у поступку избора управника. За сва три питања релевантан је члан 41. став 1, 2. и 3, у вези са чланом 44. и 45. Закона о становању и одржавању зграда.

Штампани и електронски часопис „Пословни саветник” представља издање са стручним ауторским текстовима из области пореза, рачуноводства, буџетског рачуноводства, пословних финансија и зарада. Намењен је, пре свега, финансијским и рачуноводственим службама у јавном и приватном сектору, рачуноводственим агенцијама и сл. Од рубрика у часопису издвајамо: ● ● ● ● ● ● ●

ЗАРАДЕ, ПЛАТЕ И ДРУГА ЛИЧНА ПРИМАЊА ; РАЧУНОВОДСТВО; ПОРЕЗИ; БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО; ОСТАЛО (новине у платном промету; актуелности у спровођењу царинских прописа; тумачења министарстава, друга актуелна питања); КАЛЕНДАР ПОРЕСКИХ И ДРУГИХ ОБАВЕЗА; ПРЕГЛЕД АКТУЕЛНИХ СТАТИСТИЧКИХ ПОДАТАКА.

Штампани часопис „ПОСЛОВНИ САВЕТНИК” месечно излази из штампе на 100 страна. У току године излази 10 бројева и 1 двоброј. Електронска верзија часописа, са комплетном архивом чланака и свим бројевима часописа у пдф формату, налази се на интернет адреси www.poslovnisavetnik.net. Претплатници добијају могућност да писано, путем мејла, добију одговоре на питања у вези с темама које часопис обрађује. Под слоганом „Будимо на вези” часопис је отворен за сва питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике, а читаоци их могу упутити на адресу главног и одговорног уредника: zeljko. albaneze@ingpro.rs. Такође, претплатници могу и сами предлагати теме које су важне за њихово пословање. За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

67 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Штампано и електронско издање ИНГ-ПРО „ПОСЛОВНИ САВЕТНИК”

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

П: Да ли се пуномоћје из чл. 44. став 6. Закона односи само на власника посебног дела који је правно лице или на све власнике посебних делова: правна и физичка лица?

П: Да ли се у кворум за одржавање и рад седнице скупштине стамбене заједнице на којој је једина тачка дневног реда избор управника, рачуна и глас члана породичног домаћинства који има пуномоћје издато од стране власника стана који је физичко лице (чл. 45. став 1. Закона)?

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Законом о изменама и допунама Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 108/2016) овим субјектима је омогућено да поднесу накнадни захтев за упис најкасније до 31. децембра 2017. године.

аконом о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 88/2013, 105/2014, 104/2016 – други закон и 108/2016 – у даљем тексту: Закон) уређује се право јавне својине и одређена друга имовинска права Републике Србије, аутономне покрајине и је динице локалне самоуправе. Сагласно Зако ну, јавну својину чини: ● право својине Републике Србије – државна својина, ● право својине аутономне покрајине – по крајинска својина и ● право својине јединице локалне самоупра ве – општинска, односно градска својина. У јавној својини су природна богатства, добра од општег интереса и добра у општој употреби, за која је Законом утврђено да су у јавној својини, затим ствари које користе органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, установе, јавне агенције и дру ге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица ло калне самоуправе, као и друге ствари које су, у складу са Законом, у јавној својини, осим ствари организација обавезног социјалног осигурања. Међутим, право јавне својине и

право коришћења на непокретностима у јав ној својини морају да се уписују у јавне књи ге о непокретностима и правима на њима, у складу са законом којим се уређује упис права на непокретностима. Конкретно, чланом 77. став 1. Закона утврђен је рок од пет година од дана ступања на снагу овог закона, у којем аутономна покрајина и јединице локалне са моуправе подносе захтеве за упис права јав не својине, док је чланом 82. став 3. Закона одређен рок од пет година од дана ступања на снагу овог закона, у којем јавна предузећа, друштва капитала и њихова зависна друштва могу да поднесу захтев за упис права своји не на непокретностима. Имајући у виду да су рокови из члана 77. став 1. и члана 82. став 3. Закона истекли 6. октобра 2016. године, а да велики број наведених субјеката није поднео захтеве за упис права својине у јавној евиден цији о непокретностима и правима на њима и тиме није остварио право на упис својине, неопходно је било продужити ове рокове. То је учињено Законом о изменама и допунама Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 108/2016), тако што се овим субјектима омо гућава да поднесу накнадни захтев за упис најкасније до 31. децембра 2017. године.

Следи више детаља о спровођењу закон ских одредби о пријављивању за упис права својине у јавну евиденцију непокретности и правима на њима до 31. 12. 2017. године, које се односе на аутономну покрајину, јединице локалне самоуправе, јавна предузећа и дру штва капитала која њима располажу.

Законска обавеза за пријављивање непокретности

УНАКРСНИ ПОГЛЕД 69 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Према конкретној обавези из новог члана 82а Закона, упис права јавне својине аутоном не покрајине и јединице локалне самоупра ве, односно права својине јавног предузећа и друштва капитала, извршиће се на основу накнадног захтева за упис права својине, ако су за то испуњени услови прописани Зако ном, с тим што се накнадни захтев за упис права својине може поднети најкасније до 31. децембра 2017. године. Као што се види, ова законска обавеза: ● односи се на органе и организације ауто номне покрајине и јединице локалне само управе, затим на јавна предузећа и друштва капитала чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне са моуправе, као и на њихова зависна друштва; ● односи се на упис права јавне својине поме нутих субјеката; ● може да се изврши најкасније до 31. децем бра 2017. године. Наиме, сходно члану 18. Закона, носиоци права јавне својине су Република Србија, аутономна покрајина и општина, односно град (у даљем тексту: јединица локалне са моуправе), при чему градска општина има право коришћења на стварима у својини града у чијем је саставу. На стварима које прибави градска општина, право својине стиче град у чијем је саставу градска оп штина, а градска општина има право ко ришћења. Месне заједнице и други облици месне самоуправе имају право коришћења на стварима у јавној својини јединице ло калне самоуправе, у складу са Законом и прописом, односно другим актом јединице локалне самоуправе. Сходно члану 19. Закона, корисници ствари у јавној својини су:

1) државни органи и организације; 2) органи и организације аутономне покраји не и јединице локалне самоуправе (под орга нима и организацијама аутономне покрајине, у смислу Закона, подразумевају се органи и организације организовани на основу и у складу са статутом аутономне покрајине, а под органима и организацијама јединице локалне самоуправе, у смислу Закона, подра зумевају се органи и организације организо вани у складу са Законом и статутом јединице локалне самоуправе); 3) јавна предузећа, друштва капитала чији је оснивач Република Србија, аутономна по крајина и јединица локалне самоуправе, као и њихова зависна друштва, на основу уговора закљученог на основу акта надлежног органа, којим нису пренете у својину тог јавног пре дузећа, односно друштва. При томе органи и организације аутоном не покрајине и јединице локалне самоупра ве користе непокретне и покретне ствари у јавној својини које су намењене извршавању њихових надлежности, а изузетно, непокрет ностима које користе органи и организаци је аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, у смислу Закона, сматрају се и непокретности у јавној својини које непо средно не служе извршавању надлежности тих органа и организација, већ за оствари вање прихода путем давања у закуп, односно на коришћење (тзв. комерцијалне непокрет ности – пословни простор, станови, гараже, гаражна места и др.). Јавно предузеће, друштво капитала чији је оснивач Република Србија, аутономна по крајина или јединица локалне самоуправе и њихова зависна друштва која обављају делат ност од општег интереса, користе непокрет ности које им нису уложене у капитал, а на основу посебног закона, оснивачког акта или уговора закљученог са оснивачем. Друштво капитала чији је оснивач аутономна покраји на или јединица локалне самоуправе, које не обавља делатност од општег интереса, може да по основу уговора закљученог са оснива чем, уз накнаду или без накнаде, користи не покретности које му нису уложене у капитал, а неопходне су за обављање делатности због које је основано.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

У свему овоме треба имати у виду (члан 25. став 1. Закона) да се право јавне својине и право коришћења на непокретностима у јавној својини уписују у јавне књиге о непо кретностима и правима на њима, у складу са законом којим се уређује упис права на непо кретностима. Такође је и чланом 64. Закона прописано да органи Републике Србије, ау тономне покрајине и јединице локалне само управе воде евиденцију о стању, вредности и кретању средстава у јавној својини које користе, у складу са Законом, као и посебну евиденцију непокретности у јавној својини које користе. Сходно ставу 3. овог члана, ор гани аутономне покрајине и јединице локал не самоуправе дужни су да податке из својих евиденција непокретности достављају Ре публичкој дирекцији за имовину Републи ке Србије (у даљем тексту: Дирекција), која води јединствену евиденцију непокретности у јавној својини. Чланом 64. став 4. Зако на овлашћена је Влада да уредбом пропише садржину и начин вођења јединствене еви денције непокретности у јавној својини које користе органи и организације аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. На основу овог законског овлашћења, а ради омогућавања формирања јединственог реги стра непокретности у јавној својини, Влада је донела Уредбу о евиденцији непокретности у јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 70/2014, 19/2015, 83/2015 и 13/2017), којом се пропису је садржај и начин вођења посебне евиденције о стању, вредности и кретању средстава у јав ној својини које користе органи и организа ције Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, као и начин вођења јединствене евиденције непокретно сти у јавној својини коју води Дирекција. Такође, и јавно предузеће, друштво капи тала, зависно друштво капитала, установа или друго правно лице чији је оснивач Репу блика Србија, аутономна покрајина или једи ница локалне самоуправе, воде евиденцију непокретности у јавној својини које користе. Податке из ове евиденције непокретности, јавно предузеће, друштво капитала, зависно друштво капитала, установа, јавна агенција и друго правно лице чији је оснивач Републи ка Србија, достављају Дирекцији која води

јединствену евиденцију непокретности у јав ној својини.

1. Упис права својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе 1.1. Врсте непокретности које уписују аутономна покрајина и јединице локалне самоуправе (члан 72. Закона) Према члану 76. Закона, право јавне сво јине аутономне покрајине и јединице ло калне самоуправе на непокретностима из члана 72. Закона, стиче се уписом права јав не својине у јавну књигу о непокретностима и правима на њима. Према томе, треба имати у виду да се, сходно члану 72. Закона, јавна својина аутономне покрајине, односно је динице локалне самоуправе, може успоста вити односно уписати на непокретностима и другим средствима, као што су природна богатства, добра од општег интереса и до бра у општој употреби, у државној својини, која по овом Закону припадају Аутономној Покрајини Војводине и јединици локалне самоуправе. На ова средства, укључујући и средства у иностранству, која користи ауто номна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, успоставља се право јавне сво јине аутономне покрајине, односно право јавне својине јединице локалне самоуправе, под условима и на начин прописан Законом. Ова средства која користи аутономна покра јина, односно јединица локалне самоуправе, сматрају се средствима у државној својини на којима су на дан ступања на снагу овог закона као корисници уписани аутономна покрајина, органи и организације аутоном не покрајине, односно јединица локалне са моуправе и органи и организације јединице локалне самоуправе, као и средства која аутономна покрајина, односно јединица ло калне самоуправе и ови органи и организа ције користе на основу правног основа који може представљати основ за њихов упис у јавну књигу као корисника средстава. Ако је као корисник средстава у државној сво јини уписана месна заједница, односно дру га организација са одговарајућим називом

71 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

коришћења има јавно предузеће и друштво капитала чији је оснивач или члан Република Србија, аутономна покрајина, односно једи ница локалне самоуправе, успоставља се, под условима и на начин прописан овим законом, својина тог јавног предузећа, односно дру штва капитала, изузев: ● на комуналним мрежама, ● на непокретностима из члана 20. став 2. Закона (непокретности у јавној својини које користе органи и организације аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, које непосредно не служе извршавању на длежности тих органа и организација, већ за остваривање прихода путем давања у закуп, односно на коришћење, тзв. комерцијалне непокретности – пословни простор, станови, гараже, гаражна места и др.), и ● на непокретностима које се на основу За кона не могу улагати у капитал, односно које могу бити искључиво у јавној својини, које се, дакле, приписују аутономној покрајини, односно јединици локалне самоуправе. Изу зетно, наведене одредбе члана 72. Закона, у погледу стицања јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, не примењују се на добра од општег интереса која овде нису наведена, као и на грађевинско земљиште које је на дан ступања на снагу За кона било у државној својини. Осим наведеног, а сходно члану 73. став 1. Закона, Аутономној Покрајини Војводини припадају и средства створена улагањима АП Војводине, која су јој потребна за остварива ње својих надлежности на пословима уре ђеним Уставом Републике Србије, Законом и Законом о утврђивању надлежности АП Војводине. Наводимо и следеће карактеристично тумачење: „Чланом 10. став. 6. Закона о јавној своји ни прописано је да су добра од општег инте реса на којима постоји право јавне својине – у својини Републике Србије, ако Законом није друкчије одређено, а одредбом чла на 72. став. 2. истог закона прописано је да природна богатства, добра од општег инте реса и добра у општој употреби, у државној својини (изузев добара која по овом закону припадају Аутономној Покрајини Војводина

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

(месни народни одбор и сл.), право јавне својине стиче јединица локалне самоупра ве, а месна заједница право коришћења. У смислу наведене законске одредбе, а сходно ставу 5. члана 72. Закона, средствима у јавној својини сматрају се и: ● средства која користи установа и друга ор ганизација чији је оснивач аутономна покра јина, односно јединица локалне самоуправе, односно месна заједница; ● средства комуналне мреже; ● улице, тргови, јавни паркови на којима право јавне својине стиче јединица локалне самоуправе на чијој су територији; ● добра која користе јавна предузећа чији је оснивач Аутономна Покрајина Војводина, сагласно Закону о утврђивању надлежности Аутономне Покрајине Војводине, при чему им наведена добра нису уложена, нити по овом закону могу бити уложена у капитал, осим добара која, по Закону, могу бити ис кључиво у својини Републике Србије; ● средства у потпуности изграђена из буџета Аутономне Покрајине Војводине, из дела који се по Уставу Републике Србије користи за фи нансирање капиталних расхода, под условом да та средства могу бити у јавној својини Ау тономне Покрајине Војводине, у складу са Законом; ● каналске мреже на територији Аутономне Покрајине Војводине, осим ако су део плов них путева; ● објекти на територији бивших југословен ских република који су били у друштвеној својини, на којима је као носилац права рас полагања била или је уписана Аутономна По крајина Војводина, односно јединица локалне самоуправе или установа чији је оснивач Ау тономна Покрајина Војводине, односно једи ница локалне самоуправе. Изузетно, у наведене непокретности не улазе непокретности у државној својини које су органу и организацији, установи и другој организацији дате на привремено ко ришћење. У посебном случају, сходно ставу 7. члана 72. Закона, треба обратити пажњу на разгра ничење непокретности на поједине субјекте њиховог коришћења. Наиме, на непокрет ностима у државној својини на којима право

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и јединици локалне самоуправе), постају средства у јавној својини Републике Србије. Имајући у виду цитиране одредбе Закона, као и чињеницу да је катастарска парцела бр. 633 КО Косанчић уписана у јавној еви денцији о непокретностима као пољопри вредно земљиште у државној својини, чији је корисник Месна заједница Косанчић, ми шљење Министарства финансија и привреде је да се на пољопривредном земљишту, као добру од општег интереса, не може успоста вити право јавне својине јединице локалне самоуправе” (Мишљење Министарства фи нансија и привреде, бр. 011-00-162/2013-05 од 9. 4. 2013). 1.2. Подношење захтева за упис права јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе Сходно члану 76. Закона, право јавне сво јине аутономне покрајине и јединице локал не самоуправе на непокретностима које смо навели у делу текста под ознаком 1.1. (из чла на 72. Закона), стиче се уписом права јавне својине у јавну књигу о непокретностима и правима на њима. Надлежни орган ауто номне покрајине, односно јединице локалне самоуправе подноси надлежном органу за упис права на непокретностима – Дирекцији захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине, односно јединице локалне самоу праве на основу одредаба овог закона. Уз зах тев за упис права, подноси се и: 1) извод из јавне књиге у коју се уписују права на непокретностима или друга исправа којом се доказује право коришћења, односно свој ство корисника непокретности, као и 2) потврда Дирекције да су непокретности пријављене за јединствену евиденцију непо кретности у државној својини, сагласно За кону. У случају кад непокретност није евиден тирана у Дирекцији, корисник непокретно сти је дужан да поднесе евиденциону пријаву на прописаном обрасцу. Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе подносе захтев за упис права јавне својине до 31. 12. 2017. године (сагласно члану 82а Закона). Уколико се

захтев за упис права јавне својине за одре ђену непокретност не поднесе у овом року, надлежни орган за упис права на непокрет ностима извршиће, по службеној дужно сти, на тој непокретности упис права јавне својине Републике Србије, уз задржавање постојећег уписа права коришћења, одно сно корисника. У посебном случају, уколико аутономна покрајина, односно јединица ло калне самоуправе не поднесе захтев за упис права јавне својине у року од 10 година од дана ступања на снагу Закона (дакле до 6. 10. 2021. године), надлежни орган за упис права на непокретностима извршиће, по службе ној дужности, брисање права коришћења, односно корисника. По захтеву за упис права јавне својине на конкретној непокретности (члан 78) надлежни орган доноси решење, које доставља подносиоцу захтева и Репу бличком јавном правобранилаштву. Против овог решења може да се изјави жалба у року од 30 дана од дана пријема решења. Упис права јавне својине врши се на осно ву правноснажног решења. Треба имати у виду да ће се захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе на непокрет ностима усвојити ако је органу надлежном за упис, уз захтев или накнадно, доставље на потврда Дирекције да за ту непокретност није поднета пријава у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине („Сл. гласник РС”, број 45/2005). За непокретности које су пријављене и евиден тиране у складу са овим законом, захтев за упис права јавне својине аутономне покраји не и јединице локалне самоуправе усвојиће се ако је органу надлежном за упис, уз захтев или накнадно, достављено једно од следећа два решења: 1) решење којим се одбија захтев за враћање имовине и обештећење; 2) решење којим се утврђује право на обеште ћење. Изузетно, ако су за то испуњени прописа ни услови, орган надлежан за упис дозволи ће упис јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и кад није достављено неко од наведена два реше ња, под условом да се из поднетог захтева и

достављене документације недвосмислено може утврдити да је враћање предметне не покретности у натуралном облику ранијем власнику, односно његовом законском на следнику, искључено по закону којим се уре ђује враћање одузете имовине и обештећење. 1.3. Последице одбијања захтева за упис права јавне својине

2. Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала 2.1. Непокретности које могу уписивати јавна предузећа и друштва капитала

73 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

Према члану 82. Закона, право својине јав ног предузећа и друштва капитала на непо кретностима може да се стекне уписом у јавну евиденцију непокретности из члана 72. ст. 7. и 8. Закона, а то су: 1) на непокретностима у државној сво јини на којима право коришћења има јавно предузеће и друштво капитала чији је осни вач или члан Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне само управе (изузев на комуналним мрежама, на непокретностима из члана 20. став 2. Закона и на непокретностима које се на основу Закона не могу улагати у капитал, односно која могу бити искључиво у јавној својини); 2) непокретности код којих је право кори шћења пренето, сагласно Закону, на зависна друштва капитала правних лица. Наведене одредбе под 1) и 2) не примењују се на непокретности у државној својини које су дате на привремено коришћење, односно за непокретности које су јавним предузећи ма и друштвима капитала дата на привремено коришћење, не може се тражити упис права јавне својине.

Право својине јавног предузећа и друштва капитала на непокретностима стиче се упи сом у јавну евиденцију о непокретностима и правима на њима. Уз захтев за упис права својине у јавну евиденцију, подноси се и: ● извод из јавне књиге у коју се уписују права на непокретностима или друга исправа којом се доказује право коришћења; ● акт о сагласности надлежног органа осни вача; ● измена оснивачког акта и ● потврда Дирекције да су непокретности пријављене због уписа у јединствену евиден цију непокретности, у складу са Законом. Јавно предузеће, односно друштво капи тала, као и њихова зависна друштва, подносе захтев за упис права својине до 31. 12. 2017. године (сходно члану 82а Закона). Изузетно, неће се дозволити упис права својине јавног предузећа и друштва капита ла на: 1) природним богатствима; 2) добрима у општој употреби; 3) мрежама у јавној својини; 4) непокретностима из члана 20. став 2. За кона (непокретности у јавној својини које служе за остваривање прихода путем давања у закуп, односно на коришћење, тзв. комер цијалне непокретности – пословни простор, станови, гараже, гаражна места и др.), које су поверене јавном предузећу, односно дру штву капитала, односно њиховом зависном друштву ради давања у закуп односно на ко ришћење; 5) непокретностима које користе органи и организације носиоци права јавне својине на тим непокретностима; 6) пољопривредном и грађевинском земљи шту и другим непокретностима које нису уло жене, нити се могу уложити у капитал јавног предузећа и друштва капитала, односно које могу бити искључиво у јавној својини. Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала на непокретности ма не може се извршити без писане сагла сности оснивача, коју даје надлежни орган

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Сходно члану 79. Закона, уколико захтев за упис права јавне својине аутономне покра јине, односно јединице локалне самоуправе буде правноснажно одбијен, сматраће се да је непокретност у јавној својини Републике Србије и надлежни орган ће, по службеној дужности, извршити упис тог права.

2.2. Подношење захтева за упис права својине јавног предузећа и друштва капитала

аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а за јавна предузећа и друштва капитала чији је оснивач Републи ка Србија – Влада, на предлог министарства надлежног за област којој припада делатност јавног предузећа, односно друштва капита ла. Такође, упис права својине јавног преду зећа и друштва капитала неће се дозволити и у другим случајевима постојања забране уписа, односно стицања својине јавног пре дузећа и друштва капитала.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

2.3. Последице одбијања захтева за упис права јавне својине

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Уколико се захтев за упис права својине за одређену непокретност не поднесе до 31. 12. 2017. године или тај захтев буде правно снажно одбијен, упис права јавне својине ће извршити: 1) ако је реч о захтеву јавног предузећа, одно сно друштва капитала чији је оснивач Репу блика Србија – орган надлежан за упис права на непокретностима – Дирекција, по службе ној дужности; 2) ако је реч о захтеву јавног предузећа, одно сно друштва капитала чији је оснивач ауто номна покрајина, односно јединица локалне самоуправе – орган надлежан за упис по слу жбеној дужности, ако су за то испуњени усло ви прописани Законом. До уписа права својине подносиоца за хтева за упис, односно права јавне својине оснивача, јавно предузеће и друштво капи тала који имају право коришћења, задржавају право коришћења на предметним непокрет ностима, са правима и обавезама које имају на дан ступања на снагу Закона. Отуђење овог права не може се извршити без сагласности оснивача, а акт о отуђењу је, супротно овој одредби, ништав. Порески третман подношења захтева за упис права својине Сходно одредбама члана 83. Закона: 1) Стицање права јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоупра ве или утврђивање права приватне своји не на основу одредаба Закона, не сматра се

прометом добара у смислу закона којим се уређује порез на додату вредност, односно пренос апсолутних права. 2) Приликом подношења захтева за упис пра ва на непокретностима аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, као подно сиоци захтева, нису у обавези да плате адми нистративне и судске таксе, нити трошкове за рад и пружање услуга Републичког геодет ског завода, који падају на терет тог органа. Аутономна покрајина и јединица локалне са моуправе дужне су да плате накнаду за рад геодетске организације у случају кад је њено ангажовање неопходно за правилно решење захтева.

Подношење захтева Дирекцији за упис права својине Један од задатака Републичке дирекције за имовину Републике Србије (Дирекција), са гласно одредбама Закона о министарствима и Уредбе о евиденцији непокретности у јавној својини (Уредба), јесте вођење и ажурирање јединствене евиденције непокретности и по кретних ствари у државној својини на основу података које су дужни да доставе сви кори сници државне имовине. У циљу извршавања овог задатка Ди рекција је успоставила програм аутоматске обраде података за вођење јединствене еви денције непокретности у јавној својини, као веб-апликацију која је стављена у продукци ју дана 8. 2. 2016. године и иста је доступна на националном порталу еУправе. На сајту Дирекције www.rdi.gov.rs налазе се инфор мације о начину приступа веб-апликацији путем прибављања дигиталног електрон ског сертификата и корисничко упутство за апликативни софтвер „Регистар јединствене евиденције непокретности у јавној својини”, са видео-материјалима којима се објашњава ју поступци за унос и прихватање података у базу регистра. Апликација „Регистар јединствене евиденције непокретности у јавној својини” омогућава корисницима, односно носиоцима права коришћења на непокрет ностима у јавној својини да у електронској форми воде посебну евиденцију о непокрет ностима, збирне податке о непокретностима,

75 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

непокретности у јавној својини води се појединачно за сваку непокретност на Об расцу НЕП-ЈС – Подаци о непокретности у јавној својини и кориснику, односно носи оцу права коришћења, који је одштампан уз Уредбу и чини њен саставни део. Податке из својих посебних евиденција непокретности, органи аутономне покра јине и јединице локалне самоуправе, као и јавна предузећа, друштва капитала, зависна друштва капитала, установе, јавне агенције и друга правна лица чији је оснивач Репу блика Србија, достављају Дирекцији: 1) искључиво у електронском облику на Об расцу НЕП-ЈС, 2) преко веб-апликације „Регистар једин ствене евиденције непокретности у јавној својини”, чиме се Дирекцији, сагласно Закону, омогућава да води јединствену евиденцију непокретности у јавној својини. Ако надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе сачи њава збирне податке о непокретностима на бази посебних евиденција органа и организа ција из свог домена, тај надлежни орган ауто номне покрајине, односно јединице локалне самоуправе води и доставља Дирекцији по датке на Обрасцу ЗОС-ЈС – Подаци о стању непокретности у јавној својини по врстама и вредности, који је одштампан уз Уредбу и чини њен саставни део. На основу свих до бијених података Дирекција води збирну евиденцију о стању непокретности у јавној својини по врстама и вредности, на Обрасцу ЗОС-ЈС. Сагласно члану 9. Уредбе, корисник, од носно носилац права коришћења је дужан да, уз Образац НЕП-ЈС, достави и исправу о праву јавне својине и праву коришћења на непокретности, односно доказе и чињенице на основу којих користи непокретност, уко лико не располаже исправом. И ове исправе и докази достављају се искључиво у електрон ском облику, преко веб-апликације „Регистар јединствене евиденције непокретности у јав ној својини” (скенирано).

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

податке о структури и вредности нефинан сијске имовине, затим генерисање релевант них извештаја, као и евиденцију корисника и администрацију шифарника. У сваком случају, сви они који нису пријавили држав ну имовину коју користе, сада ће то моћи да учине веома једноставно. Логовање корисника у апликацију „Реги стар јединствене евиденције непокретности у јавној својини” врши се аутентификаци јом на порталу еУправе www.euprava.gov. rs, путем квалификованих дигиталних сертификата (електронски сертификат је електронски документ који издаје серти фикационо тело, то је дигитални иденти фикациони документ који садржи податке о кориснику сертификата и податке о ње говом издаваоцу и њиме се потврђује веза између података за проверу електронског потписа и идентитета потписника). Да би се приступило апликацији „Регистар једин ствене евиденције непокретности у јавној својини” електронским сертификатом за одређеног корисника, односно носиоца пра ва коришћења непокретности, потребно је Дирекцији за електронску управу мејлом на адресу office@deu.gov.rs доставити пријаву са следећим подацима: назив институције, ПИБ, адреса, телефон, адреса електронске поште, веб-адреса; као и подаци о запо сленом који попуњава пријаву како би био повезан са институцијом/корисником, и то: име и презиме, ЈМБГ, имејл-адреса. Ди рекција за електронску управу ове податке убацује на портал еУправа, чиме је омогу ћено да се запослени пријави сертификатом не као физичко лице, него за институцију – корисника и тиме ће бити омогућено да пријављује непокретности. Као што смо претходно навели, орга ни и организације аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, као и јавна предузећа и друга друштва капитала, сагла сно Закону, воде своје посебне евиденције непокретности у јавној својини, а сагла сно члану 7. Уредбе, посебна евиденција

Преглед прописа... ИЗДВАЈАМО ЗНАЧАЈНЕ ПРОПИСЕ КОЈИ СУ ДОНЕТИ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА…

РАДНИ ОДНОСИ

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

• Уредба о Каталогу радних места у јавним службама и другим организацијама у јавном сектору („Сл. гласник РС”, бр. 81/2017 од 31. 8. 2017)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Одлука о изменама и допунама Одлуке о максималном броју запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне Покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО • Правилник о програму и начину полагања испита на коме се проверава стручност и оспособљеност кандидата који се први пут бира на функцију заменика јавног тужиоца („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

ОБРАЗОВАЊЕ • Правилник о изменама и допунама Правилника о упису ученика у средњу школу („Сл. гласник РС”, бр. 81/2017 од 31. 8. 2017) • Правилник о сталном стручном усавршавању и напредовању у звања наставника, васпитача и стручних сарадника („Сл. гласник РС”, бр. 81/2017 од 31. 8. 2017) • Правилник о изменама и допунама Правилника о садржају и начину вођења евиденције и издавању јавних исправа у основној школи („Сл. гласник РС”, бр. 81/2017 од 31. 8. 2017)

ПОРЕЗИ, ЦАРИНЕ, АКЦИЗЕ • Уредба о изменама и допунама Уредбе о ближим условима, критеријумима и елементима за паушално опорезивање обвезника пореза на приходе од самосталне делатности („Сл. гласник РС”, бр. 80/2017 од 29. 8. 2017) • Правилник о измени и допунама Правилника о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларација и других

образаца у царинском поступку („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017) • Правилник о изменама и допунама Правилника о начину обрачунавања и плаћања акцизе, врсти, садржини и начину вођења евиденција, достављања података и подношења пореске пријаве („Сл. гласник РС”, бр. 86/2017 од 22. 9. 2017) • Правилник о изменама и допунама Правилника о садржини, врсти података и начину вођења регистра произвођача алкохолних пића („Сл. гласник РС”, бр. 86/2017 од 22. 9. 2017) • Правилник о изменама и допунама Правилника о начину и поступку обрачунавања и плаћања акцизе на електричну енергију за крајњу потрошњу („Сл. гласник РС”, бр. 86/2017 од 22. 9. 2017)

ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ПЛАТНИ ПРОМЕТ • Одлука о изменама и допунама Одлуке о условима отварања и начину вођења девизних рачуна резидената, као и динарских и девизних рачуна нерезидената („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Одлука о изменама Одлуке о условима и начину рада девизног тржишта („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Одлука о изменама Одлуке о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Одлука о измени и допуни Одлуке о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Одлука о измени и допуни Одлуке о ближим условима, садржини и начину вођења регистра меница и овлашћења („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Упутство за спровођење појединих одредаба Одлуке о адекватности капитала банке

које се односе на капитал банке („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

• Одлука о утврђивању садржине обрасца Извештаја који банке достављају Агенцији и начина и рокова обрачуна и наплате редовне премије осигурања депозита („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017) • Одлука о изменама Одлуке о начину обрачуна и плаћања затезне камате на неблаговремено плаћене обавезе банака по основу премије осигурања депозита физичких лица, предузетника, микро, малих и средњих правних лица („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017)

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

• Правилник о начину реализације програма иновационе делатности за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Правилник о ИПАРД подстицајима за инвестиције у физичку имовину које се тичу прераде и маркетинга пољопривредних производа и производа рибарства („Сл. гласник РС”, бр. 84/2017 од 20. 9. 2017)

ЗДРАВСТВО, ЛЕКОВИ • Правилник о имунизацији и начину заштите лековима („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника o садржини документације која се подноси уз захтев за издавање дозволе за увоз, извоз и транзит отпада („Сл. гласник РС”, бр. 80/2017 од 29. 8. 2017)

• Одлука о изменама и допунама Одлуке о највишим ценама лекова за употребу у хуманој медицини, а чији је режим издавања на рецепт („Сл. гласник РС”, бр. 86/2017 од 22. 9. 2017)

ТРАНСПОРТ ОПАСНЕ РОБЕ

БЕЗБЕДНОСТ ХРАНЕ

• Уредба о критеријумима за класификацију повреда прописа према категорији опасности од наступања последица у транспорту опасне робе („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

• Правилник о утврђивању Програма мониторинга безбедности хране животињског порекла за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017)

САОБРАЋАЈ

ПОДСТИЦАЈИ • Уредба о изменама Уредбе о утврђивању Програма подстицања развоја предузетништва кроз финансијску подршку за почетнике у пословању у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Одлука о распореду и коришћењу средстава за подршку унапређења пословне инфраструктуре за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника о ваздухопловном информисању („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017) • Правилник о условима додељивања и начину коришћења и раздуживања дозвола за ванлинијски превоз путника („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Правилник о начину коришћења и попуњавања појединачне дозволе за превоз терета у друмском саобраћају („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

... донетих између два броја

77 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2017.

• Правилник о измени Правилника о ценама здравствених услуга на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

...ДОНЕТИХ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА

• Упутство о изменама и допунама Упутства за спровођење Одлуке о условима и начину обављања платног промета са иностранством („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

• Уредба o изменама и допунама Уредбе o садржини, начину и поступку вођења Регистра мера и подстицаја регионалног развоја („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017)

Преглед прописа... • Правилник о одређивању зимовника отворених за зимовање страних и домаћих пловила („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

• Правилник o начину и поступку спровођења дефинисаних техничких услова произвођача жичаре и мерама којима се гарантује безбедност лица и имовине за време док постројење жичаре не ради („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Правилник о стручном оспособљавању и усавршавању извршних радника жичаре за транспорт лица („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017) • Правилник о испиту о професионалној оспособљености за послове управљања превозом путника у друмском саобраћају („Сл. гласник РС”, бр. 84/2017 од 20. 9. 2017) • Правилник о саобраћајној сигнализацији („Сл. гласник РС”, бр. 85/2017 од 21. 9. 2017)

ПОЉОПРИВРЕДА • Закон о измени и допунама Закона о пољопривредном земљишту („Сл. гласник РС”, бр. 80/2017 од 29. 8. 2017) • Правилник о измени Правилника о максимално дозвољеним количинама остатака средстава за заштиту биља у храни и храни за животиње и о храни и храни за животиње за коју се утврђују максимално дозвољене количине остатака средстава за заштиту биља („Сл. гласник РС”, бр. 81/2017 од 31. 8. 2017) • Правилник о методама испитивања средстава за исхрану биља и оплемењивача земљишта („Сл. гласник РС”, бр. 84/2017 од 20. 9. 2017)

ВОДОПРИВРЕДА • Правилник о изменама и допунама Правилника о условима за расподелу и коришћење средстава Буџетског фонда за воде Републике Србије и о начину расподеле тих средстава („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017)

• Правилник о утврђивању Плана вађења речних наноса за период од августа 2017. до августа 2019. године („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

ЕНЕРГЕТИКА • Одлука о изменама Методологије за одређивање цене електричне енергије за гарантовано снабдевање („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017) • Уредба о гаранцији порекла („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017) • Правилник о условима за именовање енергетских менаџера у привредним друштвима чија је претежна делатност у сектору трговине и услуга, органима државне управе, другим органима Републике Србије, органима аутономне покрајине и установама („Сл. гласник РС”, бр. 82/2017 од 8. 9. 2017)

МЕТРОЛОГИЈА • Уредба о начину вршења метролошког надзора („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017)

СПОРТ • Уредба о изменама и допунама Уредбе о националним спортским признањима и новчаним наградама („Сл. гласник РС”, бр. 83/2017 од 15. 9. 2017) • Правилник о изменама Правилника о спортским гранама и областима спорта у Републици Србији и спортским дисциплинама у оквиру спортских грана и области спорта („Сл. гласник РС”, бр. 84/2017 од 20. 9. 2017)

АУТОРСКА ПРАВА • Тарифа накнада које Сокој наплаћује по основу јавног саопштавања музичких дела путем биоскопских пројекција (Тарифе за биоскопе) („Сл. гласник РС”, бр. 79/2017 од 25. 8. 2017)

... донетих између два броја

SUDSKO-ADVOKATSKI ROKOVNIK

LEGE ARTIS PROPISI U PRAKSI

Savetovanja

JAVNE NABAVKE

GODINA

POSLOVNI SAVETNIK

Ä&#x152;E T VR T VEKA SA VAMA

E L E K T R O N S K O

P R A V N O

I Z D A N J E

STRUCNI KOMENTARI

Јавне набавке и буџети

Грађанско право

Кривично право

Управно право

Привредно право

Радно право

Унакрсни поглед