LEGE ARTIS - ПРОПИСИ У ПРАКСИ БР. 73 by V. M.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ISSN 2406-1085

Број 73 / октобар 2018.

Донета је Одлука о висини минималне цене рада за период јануар–децембар 2019. године ЈАВНЕ НАБАВКЕ

●

РАДНО ПРАВО

●

ГРАЂАНСКО ПРАВО

●

ПРИВРЕДНО ПРАВО

●

УПРАВНО ПРАВО

●

•

Стимулисање запошљавања код новооснованих правних лица – примена од 1. октобра 2018. године

Решавање одређених дилема које се јављају приликом примене важећег Закона о заштити података о личности Повреда части и угледа и накнада штете Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а Однос општих и посебних закона

www.propisiupraksi.rs

Најчешћа питања и одговори које постављају наручиоци и понуђачи у јавним набавкама

www.legeartis.rs

ИЗДВАЈАМО:

КРИВИЧНО ПРАВО

Зашто баш Зато што је прегледан и једноставан и не захтева никакву специјалну обуку за коришћење (user friendly). Зато што је могућ приступ неограниченом броју докумената у току претплате. Зато што има највећи број прописа, примера судске праксе, правних мишљења, модела и других докумената. Зато што има претраживач који даје прецизно сортиране и брзе резултате претраге. Зато што се документа – прописи и др. – могу претраживати путем одговарајућих синонима који се у правној пракси често користе. Зато што је једини на тржишту који аутоматски бележи најпрегледаније документе сваког претплатника и издваја их на почетној страни. Зато што има мејл-сервис који омогућава претплатницима да о новим прописима, новим примерима судске праксе, новим правним мишљењима и стручним коментарима и другим документима из области које претплатници сами изаберу, буду информисани путем мејла истог дана кад су објављени у бази. Зато што ради са било ког рачунара на интернету, без икакве инсталације, а подржава рад и у интранет окружењу. Зато што је увек ажуран (не захтева ажурирање од стране претплатника). Зато што су текстови докумената и интерфејс доступни на ћирилици или латиници. Зато што се једним кликом могу ископирати текстови у Wоrd или PDF формату. Зато што има најсвеобухватнију и највећу базу судске праксе, са разгранатом структуром по одговарајућим правним гранама и правним институтима. Зато што се из текста прописа једним кликом приступа повезаним документима. Зато што се приликом претраживања појмова добијају већ понуђени резултати.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ w w w . l e g e a r t i s . r s

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача: Горан Грцић и Владимир Здјелар Главни и одговорни уредник Редакције: Јован Матијашевић Главни и одговорни уредник часописа: Ана Фулетин Сарадници: Алжбета Марко Драгана Станковић Николић Драган У. Калаба Петар Мијатовић Ружа Урошевић Саша Кулић Снежана Марјановић

Лектура: Милица Радованчев Графичка припрема: Мирослав Арамбашић

Штампа: Digital art, Београд Редакција: Веле Нигринове 16а, 11000 Београд тел: +381 11 2836-890 факс: +381 11 2836-474 имејл: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 LEGE Artis : прописи у пракси / главни и одговорни уредник Ана Фулетин. - [Штампано изд.] . - Год. 3, бр. 25 (окт. 2014)- . - Београд : ИНГ-ПРО, 2014- (Београд : Digital art). - 28 cm Месечно. - Наслов лат., текст ћир.. - Преузима нумерацију електронског издања. - Друго издање на другом медијуму: Lege Artis (Online) = ISSN 2334-6140 ISSN 2406-1085 = Lege Artis (Штампано изд.)

Када је у питању рубрика Управно право, предмет разматрања је однос Закона о општем поступку са другим законима. Тужбе којима се тражи накнада штете која је настала као последица повреде части и угледа честе су у судској пракси, тако да су биле и наша тема у рубрици Грађанско право. У оквиру исте рубрике скрећемо пажњу и на текст о специфичностима спорова у области водопривреде. По питању Кривичног права анализирано је кривично дело спречавање и ометање доказивања. Закон о заштити података о личности са изменама и допунама већ је дужи низ година на снази, али у пракси се и даље јављају многе дилеме у вези са његовом применом, па су у оквиру текста у рубрици Унакрсни поглед разматране те дилеме и понуђена могућа решења. У рубрици Радно право бавили смо се пореским олакшицама за послодавце које су у примени од 1. октобра, затим изменама које се односе на минималну зараду за 2019. годину, као и другим актуелним темама. Донети су прописи којима су измењени услови за отварање и вођење рачуна резидената и нерезидената, па је то била и тема у оквиру рубрике Привредно право. Поред наведених, ту су и други текстови из наведених области, као и наше сталне рубрике Портал читалаца, Календар правних аката и Регистар прописа донетих између два броја. Осим у штампаном издању, овај часопис је доступан и у електронском облику, на интернет адреси www.legeartis.rs.

Будимо на вези

Редакција

Часопис Lege Artis – ПРОПИСИ У ПРАКСИ отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике. Можете их упутити ауторима текстова или на имејл редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● ● ● ●

www.legeartis.rs www.propisi.net www.ingpro.rs www.facebook.com/IngProLegeArtis

1 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Технички уредник: Милена Станковић

У рубрици Јавне набавке и буџети разрешавамо неке дилеме учесника у поступку јавних набавки, а бавимо се и препорукама интерне ревизије, уз примере оцене контрола у систему јавних набавки, као и буџетским класификацијама.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ISSN 2406-1085 Година VI, број 73, ОКТОБАР 2018.

Поштовани претплатници,

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

К А ЛЕ Н Д АРИ ... ● ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА – Конвенција ступа на снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ ПРВЕ РУКЕ

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

У овом броју... ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ Најчешћа питања и одговори које постављају наручиоци и понуђачи у јавним набавкама

Препоруке интерне ревизије у систему јавних набавки код корисника јавних средстава

Буџетске класификације са освртом на препоруке СКГО за примену појединих класификација у одлукама о буџету ЈЛС

УПРАВНО ПРАВО 23

Однос општих и посебних закона

РАДНО ПРАВО 30

Стимулисање запошљавања код новооснованих правних лица – примена од 1. октобра 2018. године

Донета је Одлука о висини минималне цене рада за период јануар–децембар 2019. год.

Донет је Правилник o садржини потврде o радном ангажовању сезонског радника

Тумачење појединих одредби Закона о финансијској подршци породици са децом

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

3 43

Проблем одређивања правног следбеника у водопривреди у судским поступцима

Повреда части и угледа и накнада штете

ПРИВРЕДНО ПРАВО 60

Промене у условима отварања и вођења рачуна резидената и нерезидената

КРИВИЧНО ПРАВО 62

Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а

УНАКРСНИ ПОГЛЕД 70

Решавање одређених дилема које се јављају приликом примене важећег Закона о заштити података о личности

Организовање наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу

РУБРИКЕ 79

Портал читалаца

Преглед прописа донетих између два броја

Календар важења правних аката

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Најчешћа питања и одговори које постављају наручиоци и понуђачи у јавним набавкама ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Кроз одговоре на питања који следе настојимо да решимо неке дилеме које се јављају у примени Закона о јавним набавкама.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Драгана Станковић Николић, дипл. правник и сертификовани предавач за обуку службеника за јавне набавке

I Питање: У поступку јавне набавке додатни услов у конкурсној документацији био је постављен тако да је сваки понуђач био дужан да у понуди достави писмо о намерама пословне банке да ће му, у случају да понуђач добије посао, банка издати банкарску гаранцију за отклањање грешака у гарантном року на дан примопредаје радова, обавезујућег карактера за банку, у висини не мањој од 5% укупне вредности уговора, без ПДВ-а, са роком важења који треба да буде 30 дана дужи од гарантног рока. Појашњено је и да писмо о намерама банке не сме бити ограничено роком трајања и не сме имати садржину која се односи на пословну политику банке, а не сме ни имати одреднице да писмо не представља даљу обавезу за банку као гаранта. У понуди је достављено писмо о намерама банке које не садржи лого банке ни заводни штамбиљ банке, као ни заводни број, али садржи речи у складу са пословном политиком банке. Из садржине достaвљеног писма о намерама банке може да се закључи да исто није обавезујућег карактера. Наручилац поставља питање да ли је понуда која садржи овакво писмо о намерама банке неприхватљива према прописима који регулишу област јавних набавки. Одговор: У оваквим ситуацијама приликом стручне оцене понуда комисија наручиоца треба

да примени члан 93. став 1. Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015 и 68/2015), којим је прописано да наручилац може да захтева од понуђача додатна објашњења која ће му помоћи при прегледу, вредновању и упоређивању понуда, а може да врши и контролу (увид) код понуђача, односно његовог подизвођача. Наиме, у овом случају је потребно да се од понуђача затражи појашњење, које ће он прибавити од своје пословне банке која му је издала писмо о намерама. Уколико банка, на захтев понуђача за појашњењем, накнадно потврди да је достављено писмо о намерама у понуди валидно иако није на меморандуму банке и није заведено, као и да ће на основу њега издати средство обезбеђења онако како је то тражено у конкурсној документацији, наручилац не би имао правног основа да такву понуду одбије као неприхватљиву.

II Питање: У поступку јавне набавке понуђач је потписао Изјаву о испуњавању обавезних услова из члана 75. Закона о јавним набавкама и уз њу приложио Извод из Регистра понуђача који се води у Агенцији за привредне регистре, којим је хтео да докаже да је уписан у Регистар понуђача, па самим тим испуњава обавезне услове за учешће у поступку јавне набавке. Међутим, наручилац је приликом стручне оцене понуда вршио проверу испуњености обавезних услова, па је дошао у посед документа којим се потврђује да понуђач није платио локалне дажбине. Понуђач тврди да се, самим тим што је регистрован у Регистру понуђача, мора сматрати да је испунио обавезне услове. Поставља се питање како

III

Питање: Да ли у поступку набавке на коју се Закон о јавним набавкама не примењује на основу члана 39. став 2. Закона о јавним набавкама наручилац може да закључи уговор на вишегодишњем нивоу и да ли мора да води рачуна о тржишту и сукобу интереса? Одговор: Чланом 39. став 2. Закона о јавним набавкама предвиђено је да на набавке чија процењена вредност није већа од 500.000 динара, а уколико ни укупна процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу није већа од 500.000 динара, наручиоци нису обавезни да примењују одредбе овог закона. Како се ове набавке посматрају на годишњем нивоу и према плану из године у којој се набављају добра, услуге и радови по овом основу, то у поменутим случајевима нема места закључивању уговора на вишегодишњем нивоу. У свакој планској години треба проценити које би то сродне набавке имале вредност испод 500.000 динара, па их у складу са том проценом треба сврстати у набавке на које се Закона о јавним набавкама не примењује. Наравно, поред процене њихове вредности треба имати у виду и њихову сродност, такође на годишњем нивоу. Питање сродности треба ценити сагласно члану 64. став 4. Закона о јавним набавкама, којим је предвиђено да је истоврсна јавна набавка она набавка која има исту или сличну намену, при чему исти понуђачи у односу на природу делатности коју обављају могу да је испуне. Још треба имати у

Питање: У вези са набавком намирница наручилац поставља питање како да поступи у ситуацији када је предмет набавке намирница обликован по партијама на основу којих су закључени уговори који су истекли у првом кварталу текуће године. Да ли вредност уговора за једну партију може да се смањи и за толико повећа вредност уговора за другу партију? Као разлог за овакво поступање наводи да има потребу за већом количином добара за једну партију него што је уговорено, као и да има мању потребу за добрима из других партија. Одговор: Правило је да се, када се спроводи поступак јавне набавке, то чини ради закључења једног уговора и његове реализације. Међутим, изузетaк од правила „један поступак – један уговор” јесте ситуација када наручилац предмет јавне набавке обликује по партијама, сагласно члану 3. став 1. тачка 35. Закона о јавним набавкама, којим је прописано да је јавна набавка по партијама набавка чији је предмет обликован у више посебних истоврсних целина и која је као таква означена у позиву за подношење понуда и конкурсној документацији. У том случају наручилац у одлуци о покретању поступка одређује процењену вредност јавне набавке укупно и посебно по свакој партији, имајући у виду време трајања уговора по партијама. По окончању поступка јавне набавке за сваку партију се

5 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

закључује посебан уговор. Уз то, реализација сваког појединачног уговора независна је за сваку партију. При реализацији уговора поштују се уговорене одредбе и примењују се прописи који регулишу облигационе односе. Смањење финансијске реализације једног уговора по једној партији не даје наручиоцу могућност да за тај износ повећа финансијску вредност уговора закљученог на основу друге партије. Иако су ови уговори потекли из истог поступка јавне набавке, њихова извршења су потпуно одвојена, па, у складу са тим, сваки уговор има независну судбину у поступку његове реализације.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

наручилац у овој ситуацији да поступи, односно како да оцени понуду овог понуђача. Одговор: У ситуацији када наручилац поседује валидан доказ о томе да понуђач у тренутку подношења понуде не испуњава неки од обавезних услова предвиђених чланом 75. Закона о јавним набавкама, а налази се у Регистру понуђача Агенције за привредне регистре, такву понуду мора да одбије као неприхватљиву због битног недостатка, сагласно члану 106. став 1. тачка 1. овог закона. С тим у вези било би пожељно да о прибављеном доказу званичним путем обавести Агенцију за привредне регистре.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

виду и забрану из ове одредбе којом је предвиђено да наручилац не може да одређује процењену вредност јавне набавке, нити може да дели истоврсну јавну набавку на више набавки с намером избегавања примене овог закона или правила oдређивања врсте поступка у односу на процењену вредност јавне набавке. С тим у вези битно је нагласити и да, када наручилац спроводи набавку без примене закона по овом основу, такође мора да води рачуна о томе да се ради о тржишним ценама које су у набавци понуђене и које ће на основу постављених критеријума бити изабране. Забрањено је трошити јавна средства и куповати добра, услуге или радове у било ком поступку, а да се не ради о тржишним ценама. Осим тога, и у овом поступку лице које је одређено да спроведе набавку не сме бити у сукобу интереса, па је потребно да потпише одговарајућу изјаву о томе.

V Питање: Да ли се на рекламне услуге примењује Закон о јавним набавкама? Одговор: Рекламне услуге нису изузете од примене Закона о јавним набавкама. Закон их предвиђа у Прилогу 1, под тачком 13, тако да не постоји основ за изузеће у вези са овим предметом набавке. Често се ове набавке везују за набавке из члана 7. став 1. тачка 10. Закона о јавним набавкама како би се пронашао основ за њихово изузеће, што је наравно погрешно. Чланом 7. став 1. тачка 10. овог закона предвиђено је да се на куповину, развој, продукцију или копродукцију радио и телевизијског програма или времена за емитовање програма не примењује Закон о јавним набавкама, с тим што се на набавку добара, услуга или радова потребних за продукцију, копродукцију или емитовање таквих програма примењује овај закон. То значи да се на набавку нпр. рекламе, репортажних кола, камера и сл. примењују одредбе овог закона.

VI Питање: У поступку јавне набавке у августу месецу текуће године поднет је захтев за заштиту

права у фази која претходи отварању понуда, којим су оспорене одредбе у конкурсној документацији. Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки доставила је у децембру исте године решење којим је усвојила захтев за заштиту права, па је наложила да се изврше одређене корекције у поступку и да се продужи рок за подношење понуда. Како је планска година истекла, а добра су неопходна и у следећој планској години, да ли се у овом случају поступак наставља или се исти обуставља зато што је протекла планска година? Одговор: Без обзира на то што је наступила нова планска година, започети поступак из претходне године може да се настави под условима и на начин који су наведени у налозима из решења Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки. То што је наступила нова планска година не представља обавезу за наручиоца да донесе одлуку о обустави поступка јавне набавке који још није окончан.

VII Питање: Да ли по члану 115. Закона о јавним набавкама могу да се уговоре непредвиђени радови? Одговор: Чланом 115. Закона о јавним набавкама предвиђено је да након закључења уговора о јавној набавци без спровођења поступка јавне набавке наручилац може да повећа обим предмета набавке, с тим да вредност уговора може да се повећа максимално до 5% од укупне вредности првобитно закљученог уговора, при чему укупна вредност повећања уговора не може да буде већа од вредности из члана 39. став 1. овог закона, односно члана 124а за наручиоце из области водопривреде, енергетике, саобраћаја и поштанских услуга, под условом да је та могућност јасно и прецизно наведена у конкурсној документацији и уговору о јавној набавци. Уз то је ст. 3. и 4. овог члана прописано да се лимити из ст. 1. овог члана не односе на вишкове радова уколико су исти уговорени, као и да изменом уговора о јавној набавци из ст. 1. и 2. овог члана не може да се мења њен предмет. С тим у вези,

Питање: По уговору о јавној набавци поручивана су добра у количини знатно вишој него што је уговорено, јер се код наручиоца појавила потреба за већом количином предметних добара. Након испоруке пристигле су фактуре чијим би плаћањем финансијска реализација уговора била далеко већа него што је то уговором предвиђено. Да ли постоји законска могућност да се по овом уговору изврши плаћање пристиглих фактура за добра која су неспорно преузета?

IX Питање: Да ли Закон о јавним набавкама предвиђа рок у коме по окончању поступка јавне набавке и истеку жалбених рокова мора да се закључи уговор о јавној набавци? Одговор: Иако назив члана 113. Закона о јавним набавкама гласи „рок за закључење уговора”, он је претрпео измене, па је став 1. овог члана измењен тако да се њиме суштински не одређује рок за закључење уговора, као што гласи назив овог члана, већ рок у коме је наручилац дужан да уговор о јавној набавци достави понуђачу којем је уговор додељен у року од осам дана од дана протека рока за подношење зах тева за заштиту права. Поред тога, уговор ће бити закључен онда када га буде потписала и друга уговорна страна, сагласно прописима који регулишу облигационе односе. Рок у коме добављач, као друга уговорна страна, мора да потпише уговор и врати потписан уговор наручиоцу

7 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

VIII

Одговор: У овој ситуацији постоји уговор који је финансијски истекао, односно који је престао да важи, а да наручилац није имао валидан правни посао на основу кога би могао да изврши поручивање неопходних добара, па није могао да поручује добра од претходног добављача, са којим је очигледно имао добру пословну сарадњу. Самим тим што са истим није имао валидан правни посао за поручивање, то нема ни валидан правни основ за плаћање пристиглих фактура. Уколико би наручилац извршио плаћање пристиглих фактура, та би радња представљала биће прекршаја за наручиоца сагласно члану 169. став 3. тачка 1. Закона о јавним набавкама, којим је предвиђено да ће се новчаном казном од 200.000 до 1.500.000 динара казнити за прекршај наручилац ако набави добра, услуге или радове без примене овог закона у ситуацији када нису постојали разлози за изузеће од примене овог закона (чл. 7, 7а, 122. и 128). Још је чланом 169. став 4. предвиђено да ће се у овом случају казнити и одговорно лице наручиоца новчаном казном од 80.000 до 150.000 динара.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

како су непредвиђени радови последица непредвидљивих околности, које не зависе од воље наручиоца и које наручилац није проузроковао нити је могао да их предвиди, то по њиховој природи непредвиђени радови не могу да се уговоре унапред. Непредвиђени радови нису обухваћени техничком спецификацијом предметног уговора, тако да ови радови не могу да се уговарају по члану 115. Закона о јавним набавкама, јер би то било у супротности са ставом 4. овог члана. Непредвиђени радови, у смислу Закона о јавним набавкама, представљају додатне радове који могу да се уговоре по члану 36. Закона о јавним набавкама у преговарачком поступку без објављивања позива за подношење понуда, уз претходно прибављено мишљење Управе за јавне набавке. Потребно је и да за ове радове кумулативно буду испуњени следећи услови: да поменути радови нису били укључени у првобитни уговор о јавној набавци, као и да су последица непредвидљивих околности услед којих су постали неопходни за извршење основног уговора о јавној набавци. То значи да се сама реализација првобитног уговора доводи у питање ако се ови непредвиђени радови не би уговорили. Такође, чланом 36. Закона о јавним набавкама прописан је и лимит за ове радове, који износи не више од 15% од првобитно закљученог уговора, с тим да вишкови радова нису обухваћени наведеним лимитом. Осим тога, у овом случају је битан и временски услов, тј. да би се закључио уговор о додатним радовима, потребно је да од закључења првобитног уговора није протекло више од три године.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

није овим законом прописан, што представља извесну правну празнину. У том случају наручиоци су углавном установили добру правну праксу, па конкурсним документацијама дефинишу рок у коме понуђач мора да потпише уговор, а уколико исти прекрши остављени рок, углавном се предвиђа да ће се у том случају сматрати да је понуђач одустао од уговора, па ће му бити наплаћено средство финансијског обезбеђења за озбиљност понуде (банкарска гаранција или меница) ако је исто тражено конкурсном документацијом. Међутим, овај закон чланом 113. став 2. још прописује да, ако наручилац не достави потписан уговор понуђачу у року од осам дана од дана протека рока за подношење захтева за заштиту права, понуђач није дужан да потпише уговор, што се неће сматрати одустајањем од понуде и не може због тога сносити било какве последице, осим ако је поднет благовремен захтев за заштиту права. На тај начин наручилац се обавезује да поштује Законом предвиђене рокове како би могао да поступа по Закону и примени предвиђене мере према понуђачу ако се за тиме укаже потреба.

X Питање: Да ли наручилац може да изабере понуду понуђача која је прешла износ процењене вредности јавне набавке када је у поступку јавне набавке пристигла само једна понуда? Одговор: Да би доделио уговор о јавној набавци, наручилац мора да прибави најмање једну прихватљиву понуду. Међутим, постоји изузетак од тог правила када наручилац може да додели уговор и када је прибавио понуду која је прешла процењену вредност. Наиме, тај изузетак од правила одређен је чланом 107. став 4. Закона о јавним набавкама, којим је предвиђено да наручилац може да додели уговор понуђачу чија понуда садржи понуђену цену већу од процењене вредности јавне набавке, ако није већа од упоредиве тржишне цене и ако су понуђене цене у свим одговарајућим понудама веће од процењене вредности јавне набавке. У ситуацији када постоји само једна понуда, потребно је да се пре свега испита да ли се ради о тржишним ценама

које су понуђене у достављеној понуди. Тада комисија наручиоца мора да приступи процедури испитивања тржишних цена тако што ће другим добављачима упутити позив и прибавити информације о ценама код других лица која се такође баве продајом предмета набавке. У том случају треба имати у виду и појам упоредиве тржишне цене из члана 3. став 1. тачка 28. Закона о јавним набавкама, односно да је упоредива тржишна цена – цена на релевантном тржишту, узимајући у обзир предмет јавне набавке, развијеност тржишта, услове из конкурсне документације као што су начин плаћања, количине, рок испоруке, рок важења уговора, средство обезбеђења, гарантни рок и сл. Ако се у поступку испитивања тржишта установи да се ради о тржишним ценама, односно да су цене из достављене понуде тржишне, и ако наручилац има финансијских средстава опредељених за ове намене и у износу који прелази процењену вредност, наручилац може да примени члан 107. став 4. Закона о јавним набавкама и да донесе одлуку о додели уговора. У овом случају наручилац је дужан да након доношења одлуке писаним путем достави образложен извештај Управи за јавне набавке и Државној ревизорској институцији, на званичне адресе ових органа.

XI Питање: Да ли у преговарачком поступку без објављивања позива за подношење понуда, који се спроводи са тачно одређеним понуђачем на основу члана 36. став 1. тачка 2. Закона о јавним набавкама, из разлога повезаних са заштитом искључивих права уговор може да се закључи пре истека жалбеног рока у ситуацији када је пристигла само једна понуда? Одговор: Према члану 112. Закона о јавним набавкама наручилац може да закључи уговор о јавној набавци, односно оквирни споразум, након доношења одлуке о додели уговора, односно одлуке о закључењу оквирног споразума, и ако у року предвиђеном овим законом није поднет захтев за заштиту права или је захтев за заштиту права одбачен или одбијен. Наиме, уговор може да се закључи по истеку жалбених рокова, односно по коначности

закључења уговора пре истека жалбеног рока у ситуацији када је пристигла само једна понуда у преговарачком поступку који се спроводи по основу члана 36. став 1. тачка 2. овог закона. Наиме, преговарачки поступак без објављивања позива за подношење понуда по својој природи је најмање транспарентан поступак јавне набавке и може да се покрене тек по прибављеном позитивном мишљењу Управе за јавне набавке, па је стога потребно сачекати истек жалбеног рока од 10 дана од дана објављивања одлуке о додели уговора на Порталу јавних набавки и тек онда закључити уговор.

Сврха рада интерног ревизора је да оцени ефективност и ефикасност функционисања интерних контрола у систему који је предмет ревизије. Весна Јовичић, овлашћени интерни ревизор

нтерна финансијска контрола у јавном сектору представља свеобухватан и иновативан приступ управљању у јавном сектору, који подразумева комбинацију инструмената за ефикасно и ефективно управљање јавним ресурсима, обликовање културе управљања и трансформацију друштва. Интерна финансијска контрола у јавном сектору обухвата: 1) финансијско управљање и контролу код корисника јавних средстава; 2) интерну ревизију код корисника јавних средстава;

3) хармонизацију и координацију финансијског управљања и контроле и интерне ревизије коју обавља Министарство финансија – Централна јединица за хармонизацију. Ревизија система представља структуралну анализу и оцену степена у којем системи интерне контроле обезбеђују испуњавање циљева организације, а обухвата: 1) анализу система организације у оквиру процене потреба за ревизијом; 2) процену начина функционисања интерних контрола у оквиру система, тако да може да се формира мишљење о томе да ли је могуће поуздати се у систем као подршку руководству да оствари циљеве; 3) уверавање руководства организације да системи функционишу онако како су и осмишљени;

9 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Препоруке интерне ревизије у систему јавних набавки код корисника јавних средстава

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

донете одлуке наручиоца. Међутим, члан 112. Закона о јавним набавкама предвиђа и изузетак од овог правила у одређеним случајевима када може да се закључи уговор и пре истека жалбеног рока, и то: 1) на основу оквирног споразума; 2) у случају примене преговарачког поступка из члана 36. став 1. тачка 3) овог закона; 3) у случају примене система динамичне набавке; 4) у случају поступка јавне набавке мале вредности из члана 39. став 6. овог закона; 5) ако је поднета само једна понуда, осим у преговарачком поступку без објављивања позива за подношење понуда. Из наведеног произлази да члан 112. Закона о јавним набавкама не предвиђа могућност

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

4) конструктивне и практичне препоруке за јачање система и управљање идентификованим ризицима и 5) коришћење налаза ревизије индивидуалних система како би се употпунила општа увереност у адекватност контрола. Интерна ревизија поступа по годишњем плану рада који се доноси на основу стратешког плана ревизије.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Регулаторни оквир за интерну ревизију код корисника јавних средстава Систем интерне финансијске контроле (у даљем тексту: ИФКЈ) уређен је Законом о буџетском систему („Сл. гласник РС”, бр. 54/2009… и 113/2017). Овим законом утврђене су компоненте система ИФКЈ, који чине финансијско управљање, интерна ревизија и Централна јединица за хармонизацију. У складу са овим законом усвојени су подзаконски акти, и то: ● Правилник о заједничким критеријумима и стандардима за успостављање, функционисање и извештавање о систему финансијског управљања и контроле у јавном сектору („Сл. гласник РС”, бр. 99/2011 и 106/2013); ● Правилник о заједничким критеријумима за организовање и стандардима и методолошким упутствима за поступање и извештавање интерне ревизије у јавном сектору („Сл. гласник РС”, бр. 99/2011 и 106/2013); ● Правилник о условима и поступку полагања испита за стицање звања овлашћени интерни ревизор у јавном сектору („Сл. гласник РС”, број 9/2014). Прописи о систему интерне финансијске контроле у јавном сектору налажу успостављање и усаглашавање система интерне контроле са међународно прихваћеним стандардима, извештавање о успостављању система и проверу квалитета активности система интерне контроле. Треба поменути и Стратегију развоја интерне финансијске контроле у јавном сектору у Републици Србији за период 2017–2020. године („Сл. гласник РС”, бр. 51/2017), као документ којим се дефинише оквир ИФКЈ.

Стратегија има за циљ да угради стандардну праксу финансијског управљања и контроле у редовне процесе руковођења и функцију интерне ревизије, као алат руководиоцима за добро управљање.

Шта је интерна ревизија? Интерна ревизија представља независну и објективну оцењивачку и консултантску активност, осмишљену да „увећа вредност” и побољша пословање организације. Интерна ревизија кроз систематичан и дисциплинован приступ, који примењује у оцењивању активности, организацији помаже у остваривању циљева, при чему: ● у вршењу функције интерна ревизија примењује међународне стандарде интерне ревизије, етички кодекс интерне ревизије и принципе објективности, стручности и интегритета; ● интерни ревизори су обавезни да чувају тајност службених и пословних података; ● утврђена је организациона и функционална независност као основ објективности. Сходно одредбама члана 82. Закона о буџетском систему, корисници јавних средстава успостављају интерну ревизију. За успостављање и обезбеђење услова за адекватно функционисање интерне ревизије одговоран је руководилац корисника јавних средстава. Интерна ревизија је организационо независна од делатности коју ревидира, није део ниједног пословног процеса, односно организационог дела организације, а у раду је непосредно одговорна руководиоцу корисника јавних средстава. Функционална независност интерне ревизије обезбеђује се самосталним одлучивањем о подручју ревизије на основу процене ризика, начину обављања ревизије и извештавању о обављеној ревизији. Интерна ревизија на основу објективног прегледа доказа обезбеђује уверавање о адекватности и функционисању постојећих процеса управљања ризиком, контроле и управљања организацијом и да ли ови процеси функционишу на предвиђени

Примери оцене контрола у систему јавних набавки

ПРИМЕР БРОЈ 1: Тестирање контроле: Да ли је донет интерни акт за поступке јавних набавки? Интерна ревизија је утврдила да наручилац није донео Правилник о јавним набавкама. Одредбама члана 22. Закона о јавним набавкама (у даљем тексту: Закон) дефинисано је да је наручилац дужан да донесе акт којим ће ближе уредити поступак јавне набавке унутар наручиоца, а нарочито начин планирања набавки (критеријуме, правила и начин одређивања предмета јавне набавке и процењене вредности, начин испитивања и истраживања тржишта), одговорност за планирање, циљеве поступка јавне набавке, начин извршавања обавеза из поступка, начин обезбеђивања конкуренције, спровођење и контролу јавних набавки, начин праћења извршења уговора о јавној набавци. Препорука: Потребно је да наручилац донесе Правилник о јавним набавкама.

Тестирање контроле: Да ли је план набавки код наручиоца потписан од стране одговорног лица и усвојен од стране органа управљања? У поступку ревизије, увидом у Статут јавног предузећа, утврђено је да план набавки потписује одговорно лице наручиоца – директор и да исти треба да буде усвојен од стране Надзорног одбора. Исто је дефинисано и у Правилнику о јавним набавкама. Увидом је утврђено да план набавки потписује помоћник генералног директора, а да се исти не усваја од стране Надзорног одбора. Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да план набавки буде потписан и усвојен у складу са Статутом предузећа.

ПРИМЕР БРОЈ 3: Тестирање контроле: Да ли је план јавних набавки израђен и усвојен и да ли у њему процењена врeдност јавне набавке мале вредности на годишњем нивоу није већа од износа одређеног Законом? Тестирањем контроле утврђено је да је план набавки донет 14. априла текуће године, а не 31. јануара текуће године, као што је то дефинисано чланом 51. Закона. Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да се план набавки код наручиоца доноси у прописаном року.

ПРИМЕР БРОЈ 4: Teстирање контроле: Да ли план набавки садржи све елементе? Увидом у план набавки, заведен под бројем 146-21/2017 од 2. 3. 2018. године, утврђено је да план набавки не садржи: оквирни датум закључења уговора; оквирни датум извршења уговора. Одредбама члана 51. Закона дефинисано је да се план набавки за текућу годину састоји од плана јавних набавки и плана набавки на које се Закон не примењује, као и да садржи следеће податке: 1) редни број (јавне) набавке;

11 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Интерна ревизија има приступ целокупној документацији када врши ревизију код субјекта ревизије. Конкретно, у систему набавки на располагању су јој сва документа за избор узорка на основу ког врши тестирање контрола.

ПРИМЕР БРОЈ 2:

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

начин и омогућују остварење циљева организације. Интерна ревизија пружа саветодавне услуге које се састоје од савета, смерница, обуке, помоћи или других услуга, у циљу повећања вредности и побољшања процеса управљања датом организацијом, управљања ризицима и контроле. Интерну ревизију обављају интерни ревизори. Интерни ревизори у вршењу функције примењују међународне стандарде интерне ревизије, етички кодекс интерне ревизије и принципе објективности, компетентности и интегритета. Они су обавезни да чувају тајност службених и пословних података.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

2) предмет (јавне) набавке; 3) износ планираних средстава за (јавну) набавку; 4) податке о апропријацији у буџету, односно финансијском плану за плаћање; 5) процењену вредност (јавне) набавке на годишњем нивоу и укупно; 6) врсту поступка јавне набавке, односно одредбу Закона на основу које се Закон не примењује на набавку; 7) оквирни датум покретања поступка; 8) оквирни датум закључења уговора; 9) оквирни датум извршења уговора. Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да план набавки садржи све елементе.

ПРИМЕР БРОЈ 5: Тестирање контроле: Јавна набавка мале вредности добара предвиђена је Планом набавке за 2017. годину. Увидом у План набавки утврђено је да су истоврсна добра у поменути план унета више пута као јавне набавке мале вредности. Ради се о истоврсним добрима за које је требало да буде спроведен отворени поступак јавне набавке. Одредбама члана 3. Закона дефинисано је да су истоврсна добра она добра која имају исту намену и својства и припадају истој групи добара у општем речнику набавке. Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да добра у план набавки буду унета као истоврсна добра.

ПРИМЕР БРОЈ 6: Тестирање контроле: Увидом у документацију утврђено је да наручилац није сачинио извештај о извршењу плана набавки за претходну годину, који се доставља Управи за јавне набавке и Државној ревизорској институцији. Одредбама члана 51. Закона дефинисано је да је наручилац дужан да до 31. марта текуће године сачини извештај о извршењу плана набавки за претходну годину, који доставља Управи за јавне набавке и Државној ревизорској институцији.

Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да наручилац благовремено сачини и достави извештај о извршењу плана набавки за претходну годину, који доставља Управи за јавне набавке и Државној ревизорској институцији.

ПРИМЕР БРОЈ 7: Тестирање контроле: Тестирањем 10 конкурсних документација (редни број набавке је: ЈН 1/17; ЈН 3/17; ЈН 5/17; ЈН 11/17; ЈН 13/17; ЈН 19/17; ЈН 22/17; ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17) утврђено је да три јавне набавке не садрже образац трошкова припреме понуде, и то ЈН 19/17; ЈН 22/17; ЈН 25/17; док садрже остале елементе конкурсне документације. Према одредбама члана 61. Закона, наручилац је дужан да припреми конкурсну документацију тако да понуђачи на основу ње могу да припреме прихватљиву понуду. Подаци садржани у конкурсној документацији морају бити истоветни са подацима који су наведени у позиву за подношење понуда. Конкурсна документација, сходно врсти поступка и природи предмета јавне набавке, садржи: 1) упутство понуђачима како да сачине понуду; 2) образац понуде; 3) услове и упутство како се доказује испуњеност услова; 4) модел уговора; 5) врсту, техничке карактеристике (спецификације), квалитет, количину и опис добара, радова или услуга, начин спровођења контроле и обезбеђивања гаранције квалитета, рок извршења, место извршења или испоруке добара, евентуалне додатне услуге и сл. (осим у случају набавке кредита као финансијске услуге, када се сачињава кредитни захтев); 6) техничку документацију и планове, односно документацију о кредитној способности наручиоца у случају јавне набавке финансијске услуге кредита; 7) образац структуре понуђене цене, са упутством како да се попуни; 8) образац трошкова припреме понуде; 9) изјаву о независној понуди.

Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да конкурсна документација буде потпуна.

ПРИМЕР БРОЈ 8:

ПРИМЕР БРОЈ 9: Тестирање контроле: Тестирањем 10 конкурсних документација (редни број набавке је: ЈН 1/17; ЈН 3/17; ЈН 5/17; ЈН 11/17; ЈН 13/17; ЈН 19/17; ЈН 22/17; ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17) утврђено је да је код три конкурсне документације – ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17 – конкурсна документација означена бројем страна, али не и укупним бројем страна конкурсне документације. Према члану 62. Закона, наручилац је дужан да редним бројем означи сваку страну конкурсне документације и укупан број страна конкурсне документације. Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да конкурсна документација буде означена укупним бројем страна.

ПРИМЕР БРОЈ 10: Тестирање контроле: Тестирањем 10 записника о отварању понуда (редни број набавки је: ЈН 1/17; ЈН 3/17; ЈН 5/17; ЈН 11/17; ЈН

Препоруке интерне ревизије Интерни ревизори доносе закључке о адекватности и ефективности контролних активности и дају препоруке за њихово побољшање. Интерни ревизори морају да наведу узроке слабости и да буду сигурни да се препоруке односе на уочене слабости. Типичне препоруке интерне ревизије укључују: ● увођење нових контрола, ● корекцију или измену постојећих контрола ради веће ефективности, ● обезбеђење сталне, конзистентне примене постојећих контрола, ● смањење (укидање) непотребних контрола и ● представљање водеће праксе. Целокупан рад интерне ревизије треба да буде документован и довољан да подржи закључке о адекватности и поузданости интерних контрола. Сврха рада интерног ревизора је да оцени ефективност и ефикасност функционисања интерних контрола у систему који је предмет ревизије. Суштина постојања сваког вида контроле код буџетских корисника јесте законито и наменско трошење буџетских средстава. Интерне контроле управо због тога морају да буду добро дизајниране у сваком систему, како би систем остварио економично, ефективно и ефикасно трошење средстава.

13 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да наручилац објављује конкурсну документацију на интернет страници.

Препорука: Потребно је увести контролне механизме који ће обезбедити да записник о отварању понуда буде достављен понуђачима у року од три дана од дана отварања понуда.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Тестирање контроле: Тестирањем 10 конкурсних документација (редни број набавке је: ЈН 1/17; ЈН 3/17; ЈН 5/17; ЈН 11/17; ЈН 13/17; ЈН 19/17; ЈН 22/17; ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17) утврђено је да су све конкурсне документације објављене на Порталу јавних набавки. Осам конкурсних документација објављено је и на интернет страници, а две конкурсне документације нису објављене на интернет страници, и то за ЈН 1/17 и ЈН 3/17. Према одредбама члана 62. Закона, наручилац је дужан да, истовремено са објављивањем позива за подношење понуда, објави и конкурсну документацију на Порталу јавних набавки и на својој интернет страници.

13/17; ЈН 19/17; ЈН 22/17; ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17) утврђено је да код три конкурсне документације – ЈН 25/17; ЈН 31/17; ЈН 43/17 – записници о отварању понуда нису прослеђени понуђачима који нису учествовали у поступку отварања понуда у року од 3 дана, већ у року од 7 дана од дана отварања понуда. Према члану 104. Закона, наручилац је дужан да понуђачима који нису учествовали у поступку отварања понуда достави записник у року од три дана од дана отварања.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Буџетске класификације са освртом на препоруке СКГО за примену појединих класификација у одлукама о буџету ЈЛС Буџетске класификације су од суштинског значаја за боље управљање ресурсима, већу транспарентност и већу одговорност управљања буџетом.

Алжбета Марко, дипл. економиста

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

1. Буџетске класификације Систем буџетских класификација представља нормативни оквир за администрацију и праћење припреме и извршења буџета, формулисање политика и анализе, алокацију ресурса, рачуноводство, фискалну политику, међународна упоређења, осигурање одговорности, пружање информација скупштини и јавности и стварање основе за буџетска одобрења, односно ауторизацију трошења кроз апропријације. Хијерархија буџетских класификација зависи од тога за коју од горе наведених сврха треба да генеришу информације. Буџетске класификације одређују како је буџет организован и презентован и зато имају директан утицај на његову транспарентност и кохерентност. Стабилан систем, односно одговарајућа примена буџетских класификација важан је предуслов контроле расхода и изградње одговарајућег система рачуноводства. Овај систем није важан само за припрему буџета, већ пружа детаље

о коришћењу буџетских средстава: када, ко и за шта их користи. Правну основу буџетских класификација наших јавних финансија пре свега чине Закон о буџетском систему и Правилник о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем („Сл. гласник РС”, број 16/2016 и 49/2016). Закон о буџетском систему у погледу буџетских класификација прописује обавезу поштовања принципа: ефикасности, економичности, ефективности, јавности, потпуности, тачности и јединствене буџетске класификације при припреми и извршењу буџета. Овај закон детаљније прописује систем јединствене буџетске класификације у члану 29. Ту је прописано да се буџет припрема и извршава на основу система јединствене буџетске класификације, који обухвата: 1. економску класификацију прихода и примања, 2. економску класификацију расхода и издатака, 3. организациону класификацију, 4. функционалну класификацију, 5. програмску класификацију и 6. класификацију према изворима финансирања. Економска класификација прихода и примања исказује приходе и примања на основу прописа или уговора који одређују изворе

Приходи и примања се исказују на основу прописа, другог акта заснованог на закону или уговора који одређују изворе прихода односно примања. Расходи и издаци исказују појединачна добра и услуге и извршена трансферна плаћања. Груписање буџетских класификација у стандардни класификациони оквир и контни план има за циљ да обезбеди основу за организацију и евидентирање свих финансијских трансакција код корисника буџетских средстава.

1.1. Програмска класификација

15 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Програмска класификација се користи за формулисање јавних политика, одговорности за учинак и његово праћење. Велики проблем програмског буџета, са становишта ове теме и уопште, јесте веза између програмске и организационе – административне структуре, добијена комплексност, недостатак „власништва” и губитак одговорности. Правилник о буџетским класификацијама при набрајању класификација које чине јединствен систем буџетских класификација почиње са програмском класификацијом, а у члану 5. је детаљније прописује. Према Правилнику, програмска класификација исказује примања и издатке према задацима и активностима корисника буџетских средстава који се спроводе у циљу ефикасног управљања средствима по предложеним програмима, који доприносе остварењу стратешких циљева у складу са економском политиком земље. Након тога дефинисане су стратешке области као области у оквиру којих корисник буџетских средстава пружа услуге и обавља активности средствима распоређеним у свом финансијском плану. Међутим, без обзира на првенство у набрајању, за програмску класификацију је опредељен само члан 5. Правилника. Главни недостатак Правилника о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем јесте то што програмска класификација није детаљније прописана као што је то случај са економском и функционалном класификацијом и изворима финансирања. Детаљније прописивање могло је да буде преузето, односно усаглашено за

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

прихода односно примања. Економска класификација расхода и издатака исказује појединачна добра и услуге и извршена трансферна плаћања. Организациона класификација исказује расходе и издатке по корисницима буџетских средстава, са расподелом апропријација између корисника. Функционална класификација исказује расходе и издатке по функционалној намени за одређену област и независна је од организације која ту функцију спроводи. Програмска класификација исказује класификацију програма корисника буџетских средстава. Класификација расхода и издатака према изворима финансирања исказује приходе и примања, расходе и издатке према основу остварења тих средстава. Све буџетске класификације користе се при припреми и извршавању буџета и финансијских планова, финансијског извештавања и вођења свих евиденција код корисника буџетских средстава. Подзаконским актом министар финансија је ближе уредио питање буџетских класификација које се примењују при припреми републичког и локалног буџета и финансијских планова организација за обавезно социјално осигурање. Тренутно важећи Правилник о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем на снази је од 1. 3. 2016. године, а његове измене од 8. 6. 2016. године. Правилник у члану 3, по начелу законитости, као и Закон, говори о томе да се буџет припрема и извршава на основу система јединствене буџетске класификације. Такође, у систем јединствене буџетске класификације Правилник убраја исте класификације као и Закон. Међутим, Правилником су буџетске класификације структуиране у стандардни класификациони оквир и контни план. Програмска класификација, организациона класификација, функционална класификација и класификација према изворима финансирања сачињавају стандардни класификациони оквир за буџетски систем. Контни план чине економска класификација прихода и примања и економска класификација расхода и издатака. Обе економске класификације чине класе у оквиру контног плана.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

локални ниво из Упутства за припрему програмског буџета, односно Анекса 5 – Униформни програми и програмске активности јединица локалне самоуправе, који као један од елемената има шифре програма и програмских активности. У пракси локалног буџетирања наведене шифре се користе као програмска класификација. Недостатак постојећег правилника огледа се и у неусаглашености са Упутством за припрему програмског буџета, по коме се припремају републички буџет и локални буџети, при чему га Министарство финансија није објавило у службеном гласнику. Према Упутству, програмску структуру корисника буџета чине три програмске категорије: програм, програмска активност и пројекат, којима се групишу расходи и издаци. Те програмске категорије распоређене су у два хијерархијска нивоа. На вишем нивоу су програми, а на нижем су програмске активности и пројекти који им припадају. У члану 5. овог правилника као програмска категорија јавља се „Главни програм”, дефинисан као општи програм који је део стратешке области и спроводи се преко једног или више програма који су у надлежности једног или више корисника буџетских средстава. Ради софтверског праћења извршења локалних буџета потребно је једноставније прописати шифре програмских активности и пројеката. Према Упутству за израду програмског буџета, програм представља највиши ниво програмских категорија и може се дефинисати као скуп мера које корисници буџета спроводе у складу са својим кључним надлежностима и утврђеним средњорочним циљевима. Програм се утврђује и спроводи од стране једног или више буџетских корисника и није временски ограничен, а у мери у којој је то могуће остварује се веза са организационом структуром да би се обезбедила примена принципа организационе одговорности над спровођењем програма. Из наведеног цитата намеће се закључак да није у духу програмске методологије и да није прихватљиво да се кључна надлежност буџетског корисника

понавља неколико пута, да се средњорочни циљеви понављају неколико пута у истој години (глави једног годишњег буџета). За спровођење кључне надлежности локалне самоуправе може да буде одговорно неколико буџетских корисника и самим тим један програм може да се јави у буџетској програмској структури за дату годину код неколико корисника, али није ни препоручена ни прихватљива пракса да се јавља неколико пута код једног истог корисника. Ипак је програм највиши ниво програмских категорија у локалном буџету, унутар ког се обједињавају расходи и издаци. У овако постављеном финансијском плану нема на једном месту збирно исказаног износа расхода и издатака за конкретни програм. Циљ увођења програмског начина припреме и извршавања буџета јесте, између осталог, и померање фокуса са линијских трошковних ставки на излазне резултате које је тешко уочити ако се циљеви програмских активности и програма налазе на 3 места код само једног корисника, односно у једној глави у буџету.

1.2. Организациона класификација Организациона или административна класификација идентификује ентитете одговорне за управљање јавним средствима. Мора бити довољно детаљна да идентификује трошкове свих организационих јединица како би руководиоцима омогућила већу предвидљивост и олакшала управљање и интерну контролу. Организациона класификација зависи од управне организације јединице локалне самоуправе. Члан 6. Правилника врло сиромашно прописује организациону класификацију и своди се на дефиницију из члана 4. Организациона класификација исказује расходе и издатке по корисницима буџетских средстава. Глава, а још мање раздео у буџету не могу бити услуге, функције, а од измена Закона о буџетском систему, од децембра 2015. године то не могу бити ни јавна предузећа, фондови и дирекције. Евентуално поистовећивање фондова и буџетских фондова је могуће. Међутим,

о томе како изгледа буџетска потрошња са аспекта сваке организационе буџетске јединице. Треба рећи да акт о буџету у којем је буџет презентован у форми организационе класификације садржи највише информација о буџетској потрошњи јер истовремено садржи податке из осталих буџетских класификација и даје одговоре на питања о врсти, намени и месту буџетске потрошње. Фондови су изгубили статус индиректног буџетског корисника и не би смели да буду носиоци главе у одлуци о буџету од 1. децембра 2016. године, за разлику од буџетских фондова који то могу да буду. Истиче се да фондове не треба поистовећивати са буџетским фондовима. Принципи примене организационе класификације, као што је описано, јесу прописани, међутим, није и не може бити прописано шта је раздео 1, раздео 2, … глава 1, глава 2 итд. у конкретној јединици локалне самоуправе, јер је то условљено интерном организацијом која је у надлежности саме јединице локалне самоуправе.

Функционална класификација је дизајнирана за класификацију буџетских издатака по социоекономској сврси, погодна је за формулисање политике, историјске анализе и упоређења. Члан 7. Правилника прописује да је функционална класификација независна од организације која ту функцију спроводи, а исказује расходе и издатке по функционалној намени за одређену област. Детаљније прописивање независности функционалне класификације утврђује да корисник може да обавља активности у оквиру једне или више функција, а више корисника средстава може да има исту функционалну класификацију. Класификација функција из става 1. овог члана у складу је са класификацијом државних функција коју је донело Статистичко одељење Уједињених нација (УНСД). Функционалну класификацију чине категорије, групе и класе, које су детаљно објашњене у Правилнику.

17 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

1.3. Функционална класификација

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

треба поћи од чланова 64–67. Закона о буџетском систему, који чине правни оквир буџетског фонда. Према члану 64. овог закона, буџетски фонд је евиденциони рачун у оквиру главне књиге трезора, који се отвара по одлуци надлежног извршног органа локалне власти како би се поједини буџетски приходи и расходи и издаци водили одвојено ради остваривања циља који је предвиђен посебним републичким, односно локалним прописом или међународним споразумом. Акт којим се отвара буџетски фонд садржи: сврху буџетског фонда, време за које се оснива, локални орган управе одговоран за управљање фондом, изворе финансирања. А Закон у члану 65. прописује финансирање из апропријација обезбеђених у оквиру буџета за текућу годину, донација и других јавних прихода. Буџетским фондом управља надлежни локални орган управе, а преузимање обавеза и плаћање врши се до нивоа средстава одобрених буџетском фонду. Орган управе коме је поверено управљање има обавезу припреме предлога финансијских планова, усаглашавање предлога са одобреним апропријацијама и припремање финансијског плана на који сагласност треба да дâ орган јединице локалне самоуправе који је одлуком о оснивању одређен. У пракси се често дешава да ниједна унутрашња организациона јединица општинске односно градске управе не управља, односно не администрира послове везане за буџетске фондове, па сав посао морају да обављају запослени у финансијама односно буџету, што проузрокује проблеме у делу планирања, извршавања и извештавања. Јединица локалне самоуправе одговорна је за правилност коришћења организационе класификације и додељених надлежности. Организациона класификација омогућава идентификовање финансијске одговорности на нивоу надлежне институције, организационе буџетске јединице и крајње потрошачке јединице буџета. Организациона класификација показује ко су корисници буџетског новца. Она се означава бројем раздела и главе у буџету и називом корисника, а пружа и информације

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

1.4. Економска класификација

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Економска класификација или класификација по врсти издатака служи за „економску” контролу над ресурсима. Чланом 9. Правилника прописана је садржина конта и примена контног плана. Контним планом утврђене су бројчане ознаке и називи конта по којима су корисници средстава обавезни да у књиговодству исказују имовину, обавезе, изворе средстава, приходе и друга примања, расходе и друге издатке, као и финансијски резултат. Контни план сачињавају класе, категорије, групе, синтетичка конта, аналитичка и субаналитичка конта, која се користе при припреми и извршавању буџета и финансијских планова буџетских корисника. Буџет и завршни рачун најчешће се припремају на троцифреном нивоу, док се финансијски план за сваког корисника буџетских средстава припрема на шестоцифреном нивоу класификације. Корисници буџетских средстава обавезни су да пословне промене у буџетском рачуноводству воде по прописаним шестоцифреним субаналитичким контима, садржаним у контном плану. Може се закључити да је економска класификација најважнија у хијерархији буџетских класификација јер се погрешан конто у буџету оцењује као ненаменско трошење (на основу ревизорских извештаја ДРИ).

1.5. Класификација извора финансирања Члан 8. Правилника прописује класификацију издатака према изворима финансирања која повезује изворе финансирања са конкретним расходима и издацима. Класификација извора финансирања обухвата: 1. Приходе из буџета – извор 01, 2. Трансфере између корисника на истом нивоу – извор 02, 3. Социјалне доприносе – извор 03, 4. Сопствене приходе буџетских корисника – извор 04, 5. Донације од иностраних земаља – извор 05,

6. Донације од међународних организација – извор 06, 7. Трансфере од других нивоа власти – извор 07, 8. Добровољне трансфере од физичких и правних лица – извор 08, 9. Примања од продаје нефинансијске имовине – извор 09, 10. Примања од домаћих задуживања – извор 10, 11. Примања од иностраних задуживања – извор 11, 12. Примања од отплате датих кредита и продаје финансијске имовине – извор 12, 13. Нераспоређени вишак прихода из ранијих година – извор 13, 14. Неутрошена средства од приватизације из ранијих година – извор 14, 15. Неутрошена средства донација из ранијих година – извор 15, 16. Родитељски динар за ваннаставне активности – извор 16 и 17. Финансијску помоћ Европске уније – извор 56. Ова класификација се најчешће занемарује у припреми и извршавању локалних буџета, а из прегледа локалних буџета јасно се уочавају различити приступи: извор финансирања за раздео, главу, функцију, програм, програмску активност/пројекат. Отворено је питање колико често треба наводити извор финансирања – да ли за сваку апропријацију или за групу апропријација (по корисницима, по функцијама …).

2. Осврт на препоруке Сталне конференције градова и општина за унапређење примене буџетских класификација у одлукама о буџету општина и градова за 2019. годину 2.1. Примена програмске класификације За детаљније информисање и унапређење примене програмске класификације у одлукама о буџету општина и градова СКГО упућује на Упутство за израду програмског буџета, које методолошки разрађује

Програмске информације треба да садрже описе програма, програмских активности и пројеката корисника буџетских средстава, циљеве који се желе постићи у средњорочном периоду спровођењем програма, програмских активности и пројеката, као и показатеље учинка за праћење постизања наведених циљева. ● Постављени показатељи учинка треба да имају базну, као и циљане вредности, за наредне 3 године. ● Неки од дефинисаних циљева, односно показатеља учинка програма, програмске активности или пројекта, представљају родно одговорне циљеве, односно родне показатеље којима се приказују и прате планирани доприноси програма, програмске активности или пројекта остваривању родне равноправности.

2.2. Примена организационе класификације Налази извршених анализа и препоруке јединицама локалне самоуправе у погледу организационе класификације у највећем делу односе се на опредељивање индиректних буџетских корисника на нивоу ЈЛС, као и на начин исказивања различитих категорија буџетских корисника у одлуци о буџету ЈЛС. Наиме, члан 2. став 1. тачка 8) Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС”, бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 – испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 – др. закон, 103/2015, 99/2016 и 113/2017) дефинише индиректне кориснике буџетских средстава на следећи начин: „Индиректни корисници буџетских средстава јесу: правосудни органи, месне заједнице; установе основане од стране Републике Србије, односно локалне власти, над којима оснивач преко директних корисника буџетских средстава врши законом утврђена права у погледу управљања и финансирања.” Дакле, у складу са дефиницијом индиректних корисника буџетских средстава потребно је водити рачуна о томе да индиректни корисници буџета (ИБК), сходно организационој класификацији, у посебном

19 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Када је у питању приказивање програмских информација у одлуци о буџету, неопходно је напоменути и следеће: ● Образложење одлуке о буџету треба да садржи програмске информације у складу са чланом 28. став 5. тачка 2. Закона, који прописује да „посебни део буџета може да буде исказан по програмској класификацији којом се приказују циљеви, очекивани резултати, активности и средства потребна за остваривање наведених циљева”.

●

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

одговарајуће одредбе Закона о буџетском систему. У наставку СКГО набраја само најчешће уочене недоследности и препоруке за њихово отклањање у погледу примене програмске структуре и класификације: ● Неопходно је поштовати називе програма и програмских активности из Анекса 5 Упутства за израду програмског буџета (ажурирано у октобру 2017. године, може се преузети на интернет страници http://www. skgo.org/strane/225). ● Редовне активности корисника треба приказивати као програмске активности, а не као пројекте. Неки од примера су: зимско одржавање путева, финансирање НВО, одржавање спортске инфраструктуре, студентске стипендије, родитељски додатак и сл. Наведено према својој природи не представља пројекат, већ се ради о активностима надлежних органа, тако да ове расходе треба планирати као програмске активности у оквиру одређене организационе и програмске структуре. ● Неопходно је да имена пројеката буду јасна и да означавају о чему је реч у пројекту. Примери нејасних назива пројеката су: „Реци хип, реци хоп”, „Избори у МЗ”, „Беби-пакет”, „ЈКП Комуналац, Водовод (назив)”, „Култура у јесен”, „Поток”, „Културно лето”, „Разговори под липом”, „Обележавање дана”. ● Пројекте треба сврставати у програме којима тематски припадају. Пример је пројекат „Санација клизишта у МЗ и реконструкција моста”, који је смештен у програм 1 – Становање, урбанизам и просторно планирања, а треба да буде приказан у оквиру програма 7 – Организација саобраћаја и саобраћајна инфраструктура.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

делу буџета добијају своје делове буџета, односно главе, јер из наведене одредбе Закона која прецизира индиректне кориснике буџетских средстава ЈЛС произлази да не могу да се произвољно дефинишу и формирају други ИБК. Примери произвољно дефинисаних ИБК на које је СКГО наилазила у анализираним одлукама о буџету и у којима се одступа од предвиђеног „списка” индиректних буџетских корисника јесу рецимо: ● регионални креативни атеље, ● општинска изборна комисија, ● ученичке и студентске стипендије, ● градске МЗ, сеоске МЗ, МЗ које се финансирају из самодоприноса, месне заједнице – редовно пословање, месне заједнице – учешће грађана и сл. Такође није правилно ни приказивати установе из области здравства, основног и средњег образовања, центре за социјални рад, јавна комунална предузећа, удружења, функције, главе, услуге, поједине пројекте и унутрашње организационе јединице (општинска изборна комисија, агенција за имовину, помоћ избеглим и расељеним лицима, дом здравља, спортски савез, опште јавне услуге, грађевинско земљиште и путеви и др.) као индиректне кориснике буџетских средстава. На овакве неправилности, међутим, и даље наилази СКГО у одлукама о буџету појединих општина и градова. Посебно треба имати у виду да се у члану 2. став 1. тачка 31) Закона наводи да се апропријације за индиректне кориснике буџетских средстава исказују збирно по врстама индиректних корисника и наменама средстава у оквиру раздела директног корисника који је, у буџетском смислу, одговоран за те ИБК. То значи да је нпр. све месне заједнице потребно исказати збирно као једног индиректног корисника у оквиру једне главе. У одлукама о буџету општина и градова уочено је да се појединачно приказују индиректни корисници (МЗ, установе културе) или да се трансферна средства за основно и средње образовање појединачно приказују по свакој школи. Према мишљењу СКГО, а имајући у виду принцип сврсисходности у припреми и извештавању буџета, много је ефикасније да

општине и градови не приказују појединачно своје индиректне кориснике, већ да поштују члан 2. тачка 31) Закона, мада је знатно транспарентније и лакше применљиво извршавати појединачно постављене расходе у буџету за сваку месну заједницу или установу културе, поготову ако су то индиректни корисници буџетских средстава (што и јесу). Осим тога, треба напоменути и да је Министарство финансија становишта (у погледу ИБК републичког буџета који функционишу на локалном нивоу и присутни су у одлукама о буџету ЈЛС будући да у односу на њих републички и локални ниво деле надлежности) да основне и средње школе, центре за социјални рад и здравствене установе из примарне здравствене заштите не треба планирати у оквиру главе (као индиректне кориснике), већ само преко програмске и функционалне класификације у оквиру раздела градска/општинска управа, с обзиром на то да су индиректни корисници републичког буџета. Тако је, рецимо, потребно да се ученичке и студентске стипендије планирају у оквиру директног корисника буџетских средстава, односно у оквиру градске или општинске управе, а не да се исказују као ИБК. Такође, иако је ова пракса редукована, у одређеном броју случајева СКГО констатује да ЈЛС и даље оснивају буџетске фондове и агенције без правног основа. Такви примери су, рецимо, буџетски фонд за запошљавање, буџетски фонд за лечење деце од тешких и ретких болести, буџетски фонд за унапређење енергетске ефикасности, развојни фонд, агенција за имовину и сл. Потребно је да се сва јавна комунална предузећа прикажу збирно по свим класификацијама у одлуци о буџету, док кроз образложење може да се прикаже аналитика сваког појединачног јавног предузећа. Није адекватно да се без ознаке директног/индиректног корисника наводе појединачно сва јавно-комунална предузећа, са аналитичким прегледом структуре субвенција (понављање економске класификације субвенција за све врсте намена за које се она усмерава). Примећено је да неке ЈЛС под јединственим индиректним корисником обједињују

Неопходно је да ЈЛС исправно алоцирају расходе код одговарајућих корисника у циљу реалног приказивања трошкова по буџетским корисницима. Имајући у виду сличну логику и нужну доследност у примени функционалне и програмске класификације, неки од налаза и препорука у овом одељку односе се на обе класификације. Неадекватна употреба функционалне класификације видљива је приликом алоцирања појединих врста расхода везивањем за кориснике чија природа функције и надлежности не може да резултира таквим расходима. Тако је пример за неадекватну употребу функционалне класификације када су у одлуци о буџету у оквиру раздела председника/ градоначелника планирана средства за 424 – специјализоване услуге – мртвозорство, 425 – одржавање саобраћајне инфраструктуре, 481 – дотације удружењима грађана – конкурс, 472 – накнада за социјалну заштиту из

21 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

2.3. Примена функционалне класификације

буџета – стипендије најбољим ученицима и средства по Акционом плану запошљавања и сл. Исправно је планирати поменуте економске класификације у оквиру општинске или градске управе, а не у оквиру раздела председника или градоначелника, с обзиром на то да је неопходно разграничити извршну и законодавну власт. Приликом примене функционалне класификације неопходно је да се свака врста трошка посебно везује за функцију, а не збирно. Неадекватна примена функционалне класификације видљива је на примерима у наставку текста. Код сваког примера наведено је на који начин је исправно применити функционалну класификацију. ● У оквиру програма 6 – Заштита животне средине – често су све програмске активности везане за функцију 560. Уместо везивања свих расхода за функцију 560, потребно их је раздвојити по врстама трошкова, нпр. управљање отпадом – 510; управљање отпадним водама 520; смањење загађености – 530. ● У оквиру програма 2 – Комунална делатност – расходи у оквиру програмских активности 0002, 0003, 0004, 0005 и 0007 планирани су у оквиру функција 660, 620 или 560. Како би се исправно применила функционална класификација, неопходно је да се код програмске активности 0002 расходи планирају на функцији 540; код програмске активности 0003 расходе треба везати за функцију 510; код програмске активности 0004 на функцији 540, а код програмске активности 0006 на функцији 840. ● У програму 11 – Социјална и дечија заштита – већина програмских активности планирана је у оквиру функције 090 или 070. Неопходно је да се расходи који се односе на болест и инвалидност вежу за функцију 010, они који се односе на породицу и децу – за 040, док расходе за стара лица треба везати за функцију 020. ● У програму 15, у оквиру програмске активности Управљање у ванредним ситуацијама, расходи се обично планирају у оквиру функције 130 – Опште услуге или 660 – Послови становања и заједнице некласификовани на другом месту. Расходе у оквиру ове програмске активности требало

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

различите кориснике и поред тога што обављају различите надлежности (нпр. спортски, културни и туристички центар; центар за културне делатности, библиотекарство и туризам; центар за физичку културу, рекреацију и туризам и др.), што је погрешно. Неопходно је раздвајање оваквих индиректних корисника с обзиром на то да се различитим прописима уређује радноправни статус њихових запослених. Када су у питању директни корисници буџета, неопходно је да у одлуци о буџету буду исказани у складу са чланом 2. став 1. тачка 7) Закона о буџетском систему, према којем су „директни корисници буџетских средстава органи и организације Републике Србије, односно органи и службе локалне власти”. Неисправно је приказивати директне кориснике буџетских средстава у оквиру других директних буџетских корисника или спајати два директна корисника (општинско правобранилаштво у оквиру општинске управе или општинско веће спојено са председником општине, односно кабинетом председника).

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

би планирати у оквиру функције 220 – Цивилна одбрана. У односу на програмску класификацију, када су у питању пројекти у оквиру програма, често се дешава да буду везани за функцију која се по својој намени не може определити у оквиру тог програма. Пример за то је програм 15 – Опште услуге локалне самоуправе – у ком су планиране функције 111, 133, 412, 740, 760, 810, 820, 830, 942 и 950 или су поједине врсте расхода везиване за погрешну функцију (текућа буџетска резерва – функција 130 или 111, мере активне политике запошљавања – функција 411 или 620). Наиме, све наведене функције које су дате у оквиру програма 15 требало би алоцирати у оквиру других програма и програмских активности, а у оквиру овог програма требало би да буде најзаступљенија функција 130. У програму 15 функције 740 и 760 треба везати за програм 12 – Здравствена заштита, функције 810 и 820 за програм 14 – Развој спорта и омладине, док функције 830 и 840 треба везати за програм 13 – Развој културе и информисања.

2.4. Примена економске класификације На основу извршених анализа СКГО констатује да је у већини јединица локалних самоуправа примена економске класификације у одлукама о буџету углавном адекватна, с тим да постоји простор за отклањање одређених недоследности које је СКГО овде систематизовала на следећи начин: ● Неопходно је користити називе економске класификације из Правилника о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем. Примери за неадекватно/произвољно именовање економске класификације су нпр. 472 – социјална сахрана, 481 – црвени крст, 424 – интерресорна комисија, 464 – текуће поправке и одржавање, 511 – пројектно планирање ● Није неопходно понављати више пута исту економску класификацију у оквиру исте програмске активности.

●

Неопходно је уједначити ниво класификације који се користи у одлуци о буџету. Примери неадекватне употребе економске класификације уочени су од стране СКГО у одређеном броју случајева приликом планирања средстава за рад општинских организација Црвеног крста (планирани на 463 или 472 уместо на 481), за рад домова здравља (планирани на 463 уместо 464), за удружења (планирани на 451 уместо на 481) или њихово отварање са 0 динара.

2.5. Примена класификације по изворима финансирања Код извора финансирања је важно да приликом хоризонталног исказивања извора финансирања за сваку економску класификацију и вертикалног исказивања за програме, програмске активности и пројекте – износи буду усклађени по хоризонтали и вертикали, што често није случај. Такође, када су у питању извори финансирања, неопходно је да се исправно наводе називи, а то значи да се користи члан 8. Правилника о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем („Сл. гласник РС”, бр. 16/16, 49/16, 107/16, 46/17, 114/17, 20/18 и 36/18). Класификација издатака према изворима финансирања исказује примања и издатке према потребама обављања одређених активности или остваривању одређених циљева, у складу са посебним прописима. Дакле, класификација издатака према изворима финансирања повезује изворе финансирања са конкретним расходима и издацима. Примери погрешног или слободног навођења назива извора финансирања, који су уочени у анализи буџета локалних самоуправа, јесу следећи: 01 – Приходи из буџета – сопствени приходи буџетских корисника који су постали јавни приход буџета града, 01.1 – Месни самодопринос, 13.3 – Пренета неутрошена средства за посебне намене – наменска средства од учешћа грађана и слично.

Однос општих и посебних закона Закон о општем управном поступку представља општи закон, па на његову супсидијарну или сходну примену упућују многи посебни закони који уређују поступак у одређеним правним областима. Ружа Урошевић, судија Управног суда

УПРАВНО ПРАВО

23 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

акон о општем управном поступку („Сл. гласник РС” бр. 18/2016), који је почео да се примењује од 1. 6. 2017. године, представља основни закон који се примењује у поступању у свим управним стварима. Поједина питања управног поступка могу да се уреде посебним законима, али под следећим условима: ако је то у појединим областима неопходно, ако је такво уређивање у сагласности са основним начелима одређеним основним законом и ако се тиме не смањује ниво заштите права и правних интереса странака, зајемчених основним законом. Питање примене других прописа на поједине односе који се уређују одређеним прописом може бити решено, сагласно Јединственим методолошким правилима за израду прописа („Сл. гласник РС”, бр. 21/2010), као супсидијарно или сходно, зависно од тога да ли се други пропис примењује директно (непосредно) или употребом аналогије. Ако се прописом предвиђа потреба непосредне примене другог прописа на поједине односе који се уређују тим прописом, говори се о супсидијарној примени другог прописа. Ако се прописом предвиђа потреба примене другог прописа употребом аналогије, реч је о сходној примени другог прописа. Као што је речено, Закон о општем управном поступку представља општи закон, па на његову супсидијарну или сходну примену упућују многи посебни закони који уређују поступак у одређеним правним областима.

Супсидијарна примена закона подразумева примену оних одредби општег закона које нису у супротности са посебним законом, односно примену општег закона само у оним сегментима који посебним законом нису уређени. Сходна примена закона подразумева примену само оних одредаба другог закона које одговарају правној природи поступка који је уређен матичним законом. Те одредбе се не примењују дословно, већ сходно – примерено – аналогно. Притом треба имати у виду да наведено представља израз начела која датирају још их римског права: lex specialis derogat legi generali (посебни закон дерогира општи) и les posterior derogat legi praevii (закон који следи дерогира претходни). Законом о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/2002… 15/2006), који је обухватан, али не и свеобухватан процесни закон, уређено је вођење пореског поступка (утврђивање, наплата и контрола јавних прихода), али је и, поред тога, одредбом члана 3. став 2. тог закона прописано да се „ако овим законом није друкчије прописано, порески поступак спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи и управни поступак.” Дакле, у овом случају се Закон о општем управном поступку примењује супсидијарно и представља lex generalis, док Закон о пореском поступку и пореској администрацији представља lex specialis. Међутим, истим законом је у члану 3. став 3. прописана и сходна примена Закона о општем управном поступку, и то на следећи начин: „У поступку који води Пореска управа

УПРАВНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

у вези са издавањем и одузимањем овлашћења, одобрења, дозвола, сагласности и др., применом закона којим се уређује девизно пословање, односно закона којим се уређују игре на срећу, сходно се примењује закон којим се уређује општи управни поступак, ако тим законима није друкчије одређено.” Из наведеног произлази да исти процесни закон прописује примену Закона о општем управном поступку у поступку који води Пореска управа на два начина: једном као супсидијарну примену, други пут као сходну примену, зависно од предмета поступка који се води пред Пореском управом и материјалног прописа којим је регулисан предмет тог поступка. И Закон о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005… 75/2014) представља општи пропис којим су уређена права, обавезе и одговорности из радног односа. Законом о државним службеницима („Сл. гласник РС”, бр. 79/2005… 99/2014) уређена су права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника. Притом је тим законом дата могућност да поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу да буду уређена другим посебним законом и друкчије, ако то произлази из природе њихових послова. Сагласно томе, Законом о полицији („Сл. гласник РС” бр. 6/2016) уређена су поједина права и дужности полицијских службеника, с тим што тај закон садржи и одредбу о супсидијарној примени прописа о државним службеницима, посебног колективног уговора, општег прописа о раду и закона којим се уређује управни поступак, на сва питања која тим законом нису уређена (члан 250). У овом случају Закон о раду је lex generalis, Закон о државним службеницима lex specialis, а Закон о полицији lex specialisimus. Осим тога, и Закон о државним службеницима прописује супсидијарну примену Закона о раду и посебног колективног уговора за државне органе, тако што у члану 4. став 1. одређује да се „на права и дужности државних службеника која нису уређена овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне

органе”, док у ставу 3. истог члана прописује да се „на права и дужности намештеника примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено”. Како Закон о државним службеницима не садржи процесне одредбе којима је уређен поступак у коме се одлучује о правима и дужностима државних службеника, одредба члана 140. став 4. тог закона упућује на директну – непосредну – супсидијарну примену Закона о општем управном поступку, с тим што је искључује приликом одлучивања о одговорности за штету. Оваквих и сличних примера за супсидијарну примену појединих закона, а најчешће Закона о општем управном поступку, има веома много. За разлику од тога, ређи су случајеви у којима се поједине одредбе Закона о општем управном поступку сходно примењују. На почетку је указано на сходну примену Закона о општем управном поступку у пореском поступку који се води у вези са издавањем и одузимањем овлашћења, одобрења, дозвола, сагласности и др., применом закона којим се уређује девизно пословање, односно закона којим се уређују игре на срећу. На сличан начин као и Закон о пореском поступку и пореској администрацији, питања супсидијарне и сходне примене Закона о општем управном поступку уређује и Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника („Сл. гласник РС” бр. 13/2016). Наиме, одредбом члана 6. став 1. тог закона прописано је да се враћање имовине у натуралном облику спроводи у складу са тим законом и Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, а одредбом става 2. истог члана прописано је да ће се на права која нису уређена тим законом и Законом о враћању одузете имовине и обештећењу сходно примењивати одредбе закона којим се уређује општи управни поступак. Закон о инспекцијском надзору („Сл. гласник РС”, бр. 36/15 и 44/18) јесте општи пропис. Тим законом су утврђени садржина, границе, овлашћења, права и обавезе при вршењу инспекцијског надзора. Осим тим

25 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

и спрече или отклоне штетне последице по законом и другим прописом заштићена добра, права и интересе. Међутим, како су инспекцијском надзору уподобљени и други облици надзора и контроле чијим се вршењем испитује примена закона и других прописа непосредним увидом у пословање и поступање надзираног субјекта, а врше их органи и субјекти са јавним овлашћењима у складу са посебним законом, одредбом члана 4. став 8. Закона о инспекцијском надзору прописано је да се тај закон сходно (примерено) примењује у поступку инспекцијског надзора који у пословима из своје изворне надлежности врше органи аутономних покрајина и јединица локалних самоуправа, као и када органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалних самоуправа и други субјекти са јавним овлашћењима врше наведене друге облике надзора и контроле. Посебно је важно истаћи да у поступку вршења инспекцијског надзора инспектор, односно други овлашћени службеник поступа сагласно начелима и правилима деловања државне управе и начелима и правилима деловања државних службеника, односно службеника аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, као и сагласно начелима и правилима поступка којима је уређен општи управни поступак. То значи да се Закон о општем управном поступку у поступку инспекцијског надзора не примењује ни супсидијарно ни сходно, већ уз поштовање правила и начела прописаних тим законом. Питање примене и односа општег и посебних закона не поставља се само у управном, већ и у судским поступцима. Тако је Законом о управним споровима („Сл. гласник РС”, бр. 111/09) у члану 74. прописано да ће се на питања поступка решавања управних спорова која нису уређена тим законом сходно примењивати одредбе закона којима се уређује парнични поступак. Међутим, да би у управносудском поступку дошло до сходне примене било које одредбе Закона о парничном поступку, неопходно је најпре да одређено питање поступка решавања управних спорова није уопште

УПРАВНО ПРАВО

законом, садржина, границе, овлашћења, права и обавезе при вршењу инспекцијског надзора уређени су и другим посебним законима. Примера ради, такав закон је Закон о управној инспекцији („Сл. гласник РС” бр. 87/11). Због тога је било неопходно да се одредбама члана 4. тог закона посебно уреди однос Закона о инспекцијском надзору са другим законима. Према тим одредбама, Закон о инспекцијском надзору непосредно се примењује у поступку инспекцијског надзора који врше органи државне управе, као и у поступку инспекцијског надзора који, као поверени посао државне управе, врше органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе. Међутим, у поступку вршења инспекцијског надзора и службене контроле, који произлазе из посебних закона, потврђених међународних уговора или усклађивања законодавства Републике Србије са правним тековинама Европске уније, непосредно се примењују одредбе посебног закона ако су у одређеним областима инспекцијски надзор и службена контрола тим законом уређени друкчије, с тим да непосредна примена одредаба посебних закона не може да искључи или ограничи непосредну примену одредаба Закона о инспекцијском надзору којима се уређују питања инспекцијског надзора и службене контроле која нису уређена тим посебним законима (супсидијарна примена). Такође, непосредна примена одредаба посебних закона ни у ком случају не може да искључи или ограничи непосредну примену одредаба Закона о инспекцијском надзору којима се уређују нерегистровани субјекти и поступање према нерегистрованим субјектима (непосредна примена). Инспекцијски надзор је дефинисан у члану 2. Закона о инспекцијском надзору као посао државне управе чији су садржина и појам утврђени законом којим се уређује рад државне управе, а врше га органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе с циљем да се превентивним деловањем или налагањем мера обезбеди законитост и безбедност пословања и поступања надзираних субјеката

УПРАВНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

уређено Законом о управним споровима. Уколико је неко питање уређено поменутим законом, нема сходне примене другог, па ни Закона о парничном поступку. Уз то, нужно је и да је сходна примена неке од одредаба Закона о парничном поступку уопште могућа, односно примерена управном спору, зато што, за разлику од обичне – директне или супсидијарне примене, сходна примена подразумева посредну – прилагођену примену другог прописа на питања која нису уређена одређеним прописом. Примера ради, Врховни суд Србије је у једној пресуди изразио став да „природи управног спора у коме суд оцењује законитост управног акта у одређеној управној ствари не одговара да се врши спајање тужби против разних решења истог управног органа, па стога нема места сходној примени члана 313. ЗПП-а (сада члан 330) у вези са чланом 60. ЗУС-а (сада 74) у таквим случајевима (Пресуда Врховног суда Србије Увп 119/79 од 2. 2. 1980. године).” За разлику од овог, бројни су случајеви, односно питања поступка у којима је сходна примена Закона о парничном поступку неопходна, при чему ће, примера ради, бити наведена само нека од њих: употреба језика и писма у судском поступку; оцена стварне надлежности суда током целог поступка; изузеће и искључење судије; правна и процесна способност странака; постављање привременог заступника; положај и овлашћења пуномоћника; рокови и рочишта; повраћај у пређашње стање; достављање; прекид поступка; разгледање и преписивање списа; спајање и раздвајање поступака; доказивање; правоснажност и дејство пресуде; исправљање пресуде и решења и слично. За правилно и потпуно сагледавање питања сходне примене закона посебно су од значаја искуства и правни ставови судске праксе, због чега се поједини примери истих и наводе у наредном делу текста:

1) Када у току управносудског поступка умре заинтересовано лице, суд ће по службеној дужности донети решење којим се утврђује прекид поступка, сходном применом

одредаба Закона о парничном поступку. Из образложења: „Када у току трајања управног спора странка умре, поступак по тужби се прекида по сили закона, применом одредбе члана 222. став 1. тачка 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС” бр. 72/11). Како је у конкретном случају у току овог управног спора преминула странка – заинтересовано лице, наступањем ове правне чињенице, прописане чланом 222. Закона о парничном поступку, поступак се прекида по сили закона јер се ради о правној норми императивне природе, а суд по службеној дужности доноси решење којим се утврђује прекид поступка, које има декларативно дејство. Цитирана одредба члана 222. став 1. тачка 1. Закона о парничном поступку, као и одредба члана 224. и члана 225. став 1. истог закона, примењују се на основу члана 74. Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” бр. 111/09), јер Закон о управним споровима није посебно регулисао овакву правну ситуацију, а, по схватању Управног суда, наведене одредбе одговарају правној природи управног спора и има места њиховој сходној примени у управном спору (Решење Управног суда 10 У. 28/2012 од 23. 4. 2014. године).”

2) У поступку по тужби за понављање управносудског поступка нема сходне примене Закона о парничном поступку. Из образложења: „Достављена одлука Уставног суда, број Уж118/2010 од 10. 12. 2010. године, којом је усвојена уставна жалба тужиље и утврђено да је у парничном поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду, у предмету П. 882/09 (сада предмет Првог основног суда у Београду П II 1276/10), повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, и наложено Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак по тужби подноситељке уставне жалбе у предмету из тачке 1. окончао у најкраћем могућем року, није од значаја за одлучивање у овој управној

Из образложења: „Врховни касациони суд налази да у овом случају нема места примени члана 418. Закона

4) Захтев за заштиту законитости против решења Управног суда недозвољен је уколико према закону који је важио у време његовог подношења није прописан као ванредни правни лек. Из образложења: „Захтев за заштиту законитости против решења Управног суда од 1. 6. 2012. године поднет је Врховном касационом суду дана 18. 2. 2013. године. Како се дозвољеност правног средства цени према закону који је на снази у време његовог подношења, то се, сходно изнетом, за оцену дозвољености захтева примењује Закон о управним споровима („Сл. гласник РС” бр. 111/09), који је ступио на снагу 30. 12. 2009. године. Будући да наведеним законом захтев за заштиту законитости није прописан као ванредно правно средство, Врховни касациони суд је нашао да је поднети захтев недозвољен. Врховни касациони суд налази да у овом случају нема места примени члана 418. ЗПП-а, на који се у захтеву позива подноси лац. Ово стога што је чланом 74. Закона о управним споровима прописано да ће се одредбе закона којима се уређује парнични поступак сходно примењивати на питања поступка у управним споровима која нису уређена овим законом. Дакле, сходна примена одредаба ЗПП-а односи се само на питања поступка која нису уређена овим законом, а ванредна правна средства која се могу поднети против правоснажне одлуке Управног суда

27 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

3) У управном спору не постоји могућност сходне примене одредаба Закона о парничном поступку које се односе на захтев за заштиту законитости, с обзиром на то да Закон о управним споровима регулише ванредна правна средства, изричито наводећи која од њих могу да се поднесу против правоснажне одлуке суда.

о парничном поступку, на који се у захтеву позива подносилац. Ово стога што је чланом 74. Закона о управним споровима прописано да ће се одредбе закона којим се уређује парнични поступак сходно примењивати на питања поступка у управним споровима која нису уређена овим законом. Дакле, сходна примена одредаба Закона о парничном поступку односи се само на питања поступка која нису уређена овим законом, а ванредна правна средства која се могу поднети против правоснажне одлуке Управног суда изричито су прописана Законом о управним споровима (Решење Врховног касационог суда Узз 1/2013 од 25. 2. 2013. године).” УПРАВНО ПРАВО

ствари јер не представља разлог за понављање управносудског поступка, прописан одредбом члана 56. Закона о управним споровима. Чињеница да је одредбом члана 422. тачка 11) Закона о парничном поступку прописано да се правоснажно завршен поступак може поновити по предлогу странке ако је у поступку по уставној жалби Уставни суд утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, такође није од значаја у овој управној ствари будући да је одредбом члана 74. Закона о управним споровима прописано да се само на питања поступка решавања управних спорова која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак. Како је понављање управносудског поступка у целини регулисано Законом о управним споровима, којим су у члану 56. таксативно наведени разлози понављања, Управни суд налази да у овом случају нема места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку које се односе на понављање парничног поступка, односно да одлука Уставног суда на коју се тужиља позива не представља законом прописан разлог за понављање управносудског поступка. Како тужиља наводима тужбе и доказима достављеним уз тужбу није учинила ни вероватним разлоге за постојање законског основа за понављање управносудског поступка, Управни суд је одлучио као у диспозитиву решења, применом одредбе члана 60. Закона о управним споровима (Решење Управног суда 9 Уп. 15/2011 од 19. 5. 2011. године).”

изричито су прописана Законом о управним споровима (Пресуда Врховног касационог суда Узп 11/2013 од 25. 2. 2013. године).”

УПРАВНО ПРАВО

5) Не постоји могућност сходне примене одредаба Закона о парничном поступку у управном спору када је у питању поступак утврђивања чињеница, будући да је тај поступак изричито регулисан Законом о управним споровима.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Из образложења: „Врховни касациони суд је ценио наводе захтева да је Управни суд при утврђивању чињеничног стања требало сходно да примени одредбе чланова 228–284. Закона о парничном поступку, па је нашао да су неосновани јер је сходна примена правила парничног поступка, прописана чланом 74. Закона о управним споровима, предвиђена само за решавање питања поступка која нису уређена наведеним законом. Како је одредбама чланова 33–39, садржаним у поглављу VII Закона о управним споровима, прописан поступак утврђивања чињеница, који је Управни суд применио одржавањем усмене јавне расправе на којој је утврдио све релевантне чињенице неопходне за доношење законите одлуке, неосновано се подносилац позива на примену Закона о парничном поступку (Пресуда Врховног касационог суда Узп 498/2012 од 8. 2. 2013. године).”

6) Захтев за заштиту права ће бити одбачен као недопуштен уколико је поднет преурањено, односно пре почетка рока за подношење. Из образложења: „Тужилац наводи да Закон о јавним набавкама (у даљем тексту: ЗЈН) не предвиђа могућност да оваква изјава буде дата преурањено, због чега и не предвиђа санкцију за преурањено дату изјаву, па је и одлука Комисије да се, услед преурањености изјаве, у наставку поступка његов захтев одбаци као недозвољен – незаконита. Из списа предмета произлази да је тужилац 26. 1. 2010. године поднео захтев за заштиту права наручиоцу, да је 3. 2. 2010. године допунио захтев по налогу наручиоца,

те да је по наведеном захтеву тужиоца наручилац донео решење 8п/1-13 од 12. 2. 2010. године, којим је одбио, као неоснован, захтев тужиоца за заштиту права подносиоца, а које је тужилац примио 24. 2. 2010. године, при чему је тужилац прво писмено изјашњење о наставку поступка о заштити права пред Републичком комисијом, овде туженим органом, поднео 11. 2. 2010. године. Тужени орган је ово изјашњење одбацио као преурањено, јер је оценио да је тужилац изјашњење поднео пре истека рока прописаног одредбом члана 111. став 4. Закона о јавним набавкама. Како је у проведеном поступку утврђено да је наручилац 3. 2. 2010. године примио уредан захтев за заштиту права, то наручиоцу од 4. 2. 2010. године почиње да тече рок од 10 дана за доношење и достављање решења по поднетом захтеву. По оцени суда правилно је тужени орган оценио да је тужилац, сагласно одредби члана 111. став 3. Закона о јавним набавкама, писмено изјашњење о наставку поступка заштите права пред Републичком комисијом могао поднети у наредна 3 дана по истеку рока од 10 дана од дана пријема допуне захтева, у ком року је наручилац био дужан да донесе и достави решење тужиоцу. Како је тужилац писмено изјашњење о наставку поступка заштите права доставио Републичкој комисији 11. 2. 2010. године, односно пре истека законског рока од 10 дана из члана 111. став 3. Закона о јавним набавкама, правилно је његов захтев одбачен као недопуштен применом члана 224. став 2. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97 и 31/01), чије се одредбе примењују на основу члана 105. став 7. Закона о јавним набавкама. Неосновани су наводи тужбе да тужени није могао да одбаци писмено изјашњење тужиоца као преурањено због непостојања законске санкције. Ово због тога што је одредбом члана 105. став 5. Закона о јавним набавкама прописано да се на питања поступка заштите права која нису уређена Законом о јавним набавкама сходно примењују одредбе Закона којим се уређује управни поступак, па је тужени правилно одлучио у ставу првом диспозитива оспореног закључка

применом члана 224. став 2. Закона о општем управном поступку (Пресуда Управног суда 7 У. 21754/2010 од 17. 6. 2011. године).”

7) Како Законом о тржишту хартија од вредности и другим финансијским инструментима нису предвиђене посебне одредбе које регулишу одлучивање Комисије за хартије од вредности у управним стварима, у тим поступцима сходно се примењују одредбе Закона о општем управном поступку.

8) Против правоснажне одлуке Управног суда, донете поводом заштите права одборника у правној ствари престанка, па и измене одлуке о престанку мандата или потврђивања мандата, као дела изборног поступка, није дозвољено подношење захтева за преиспитивање судске одлуке.

29 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Из образложења: „Врховни касациони суд налази да је одлучивање о заштити права одборника део изборног поступка који је регулисан Законом о локалним изборима („Сл. гласник РС” бр. 129/07). У поступку заштите изборног права чланом 54. став 3. наведеног закона прописана је сходна примена Закона о управним споровима, а ставом 5. истог члана изричито је забрањено подношење ванредних правних средстава из Закона о управним споровима против одлука донетих у поступку по жалби поводом заштите изборног права. Сагласно наведеном, а по оцени овог суда, против правоснажне одлуке Управног суда, донете поводом заштите права одборника у правној ствари престанка, па и измене одлуке о престанку мандата или потврђивања мандата, као дела изборног поступка, није дозвољено подношење захтева за преиспитивање судске одлуке из члана 49. Закона о управним споровима. Одредбом члана 53. став 1. Закона о управним споровима прописано је да ће недозвољен или неблаговремен захтев или захтев који је поднело неовлашћено лице Врховни касациони суд одбацити решењем (Пресуда Врховног касационог суда Узп 421/2010 од 19. 5. 2011. године).”

УПРАВНО ПРАВО

Из образложења: „Врховни касациони суд је ценио наводе захтева да сви чланови Комисије имају писмено овлашћење председника Комисије да поступају и потписују све акте донете у управном поступку и да Комисија, као самостална институција, није уклопљена у структуру осталих органа управе, због чега не подлеже принципу одлучивања путем већања и гласања, па налази да ови наводи нису основани. Одредбом члана 225. став 1. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената („Сл. гласник РС” бр. 47/2006) прописано је да Комисија у решавању у управним стварима сходно примењује Закон о општем управном поступку, осим ако овим законом није друкчије одређено. Одредбама чланова 228. и 236. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, као и сагласно њима датим одредбама чланова 10, 11. став 1. и 18. став 1. тачка 6. Статута Комисије за хартије од вредности, прописано је да Комисија за хартије од вредности у управним стварима одлучује као колегијални орган. Међутим, означеним, као ни осталим одредбама наведених законских прописа, потписивање решења од стране овлашћеног лица, као ни одлучивање Комисије као колегијалног органа, није друкчије одређено, па се, и по налажењу Врховног касационог суда, у конкретном случају на ова питања у поступку доношења оспореног решења сходно примењују одредбе Закона о општем управном поступку. Стога је, по оцени овог

суда, правилно закључивање из образложења побијане пресуде да су учињене повреде правила поступања, прописане чланом 201. у вези са чланом 196. став 3. Закона о општем управном поступку, као и чланом 69. истог закона, од битног утицаја на законитост оспореног решења (Пресуда Врховног касационог суда Узп 128/2012 од 17. 1. 2013. године).”

Стимулисање запошљавања код новооснованих правних лица – примена од 1. октобра 2018. године

РАДНО ПРАВО

Новоосновано правно лице и новоосновани предузетник могу да остваре ослобођење од плаћања пореза и доприноса почев од 1. октобра 2018. године.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција Инг-Про

ОСНОВНА ЗАКОНСКА РЕШЕЊА Према одредбама: члана 21ђ став 1. Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/2001… и 113/2017 – у даљем тексту: Закон о порезу) и ● члана 45г став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/2004… и 113/2017 – у даљем тексту: Закон о доприносима), послодавац – новоосновано правно лице, као и новоосновани предузетник који је уписан у регистар надлежног органа, односно организације, може да оствари право на ослобођење од плаћања: ● пореза по основу зараде оснивача, односно по основу личне зараде предузетника, као и по основу зараде запослених, и ● доприноса на терет запосленог и на терет послодавца по основу зараде оснивача, односно по основу личне зараде предузетника, као и по основу зараде запослених, и то највише за девет новозапослених лица са којима је засновао радни однос (у тај број се не рачуна оснивач, односно предузетник). Као што може да се види, ради се о специфичном законском решењу у којем се, ●

ради остваривања пореских ослобођења, захтева кумулативно испуњавање прописаних услова: ● да се ради о новооснованом правном лицу, односно предузетнику, и ● да је то правно лице/предузетник уписан/о у званични регистар (да је регистрован). Уз истовремено испуњење ова два услова, новоосновано правно лице може да оствари пореске олакшице за следећа лица која код њега остварују право на зараду: ● оснивача (ако се ради о правном лицу), односно ● предузетника, плус ● највише девет новозапослених лица.

УСЛОВИ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА НА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ПОРЕЗА И ДОПРИНОСА НА ЗАРАДЕ Уочава се да се ослобођење по основу пореза и доприноса остварује на зараду оснивача, односно на личну зараду предузетника, односно на зараду највише девет новозапослених лица. Да би се признале ове пореске бенефиције, у ставу 2. члана 21ђ Закона о порезу и члану 45г Закона о доприносима тражи се: 1) да је оснивач, односно сваки од оснивача, ако их је више, засновао радни однос у новооснованом правном лицу (и да по том основу остварује зараду); 2) да свако од највише девет новозапослених код правног лица, односно предузетника:

●

Према истоветним одредбама става 3. члана 21ђ Закона о порезу и члана 45г Закона о доприносима, право на ослобођење од пореза и доприноса за новооснована правна лица/ предузетнике и код њих запослена нова лица послодавац може да оствари за: ● зараде оснивача, ● зараде новозапослених и ● личне зараде предузетника, исплаћене у периоду од 12 месеци од дана када је основано правно лице, односно

31 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

ТРАЈАЊЕ ПОРЕСКИХ ОСЛОБОЂЕЊА

регистрован предузетник, и чији збир појединачно за свако лице у периоду коришћења олакшице није виши од троструког износа просечне годишње зараде у години која претходи години у којој је основано правно лице, односно регистрован предузетник. И овде су дата практично два битна услова за коришћење пореских бенефиција о којима се говори. Пре свега, ослобођење од пореза и доприноса на зараде оснивача, новозапослених лица и личне зараде предузетника може да траје најдуже 12 месеци од дана када је основано правно лице, односно регистрован предузетник. Ово временско ограничење односи се на датум оснивања правног лица, а не на датум заснивања радног односа новозапослених, па је очигледан интерес послодаваца да запошљавају (највише до 9 нових радника), јер веће и раније запошљавање доноси већи економски ефекат на смањење трошкова пословања. Претходно је поменут и други услов за коришћење пореских ослобођења – висина зараде оснивача, односно сваког новозапосленог радника појединачно. Као што је већ наведено, законски услов је да збир зарада појединачно за оснивача, новозапосленог и предузетника у периоду коришћења олакшице није виши од троструког износа просечне годишње зараде у години која претходи години у којој је основано правно лице, односно регистрован предузетник. На пример, ако је конкретно правно лице основано у 2018. години, упоредна републичка зарада узима се за 2017. годину. Према подацима републичког органа надлежног за послове статистике („Сл. гласник РС”, бр. 7/2018), просечна годишња зарада по запосленом, исплаћена у Републици у 2017. години, износила је 791.712,00 динара, а када се тај износ помножи са 3, добија се износ од 2.375.136 динара, који, по наведеној законској одредби, представља највиши износ зараде оснивача, новозапосленог или предузетника на који може да се примени ослобођење од плаћања пореза и доприноса. Значи: ● ако је оснивач основао правно лице 1. 10. 2018. године и истовремено у њему засновао

РАДНО ПРАВО

буде пријављено на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања и ● да је у периоду од најмање шест месеци непрекидно пре дана оснивања правног лица, односно заснивања радног односа код послодавца, у Националној служби за запошљавање било пријављено као незапослено или ● да је у периоду од 12 месеци пре дана оснивања односно заснивања радног односа код послодавца стекло средње, више или високо образовање. Наведени законски захтеви произлазе из постављеног законског решења – основ за ослобођење од пореза и доприноса је зарада, па стога: 1) оснивач мора да заснује радни однос са својим правним лицем да би остваривао зараду на коју ће се примењивати пореске бенефиције; 2) новоосновани предузетник мора да се, у складу са чл. 33а Закона о порезу, определи за исплату личне зараде, на коју ће се примењивати пореске бенефиције; 3) за новозапослена лица (њих највише девет) најпре се тражи да буду пријављена на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања, затим да су, пре запослења у новооснованом правном лицу, провела најмање шест месеци непрекидно на листи незапослених у Националној служби за запошљавање или да су у периоду од 12 месеци пре дана заснивања радног односа код послодавца стекла средње, више или високо образовање.

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

радни однос (или је тог датума заснован радни однос са једним новозапосленим), пореска ослобођења по члану 21ђ Закона о порезу и члану 45г Закона о доприносима моћи ће за наредних 12 месеци да се примене на њихове зараде, које за тих 12 месеци износе до 2.375.136 динара; ● ако за првих 12 месеци од датума оснивања правног лица новозапослени оствари укупну зараду од 3.000.000 динара, пореска ослобођења ће му се применити само до износа од 2.375.136 динара. Гранични износ за право на пореска ослобођења од 2.375.136 динара важи за сва правна лица која су новооснована, односно којима је датум оснивања у 2018. години. За сва правна лица која буду основана у 2019. години утврдиће се ново ограничење у висини троструког износа просечне годишње зараде у 2018. години.

горња граница могућег пореског ослобађања (које на бази податка за 2017. годину износи 2.375.136 динара).

ВИСИНА И ОБРАЧУН ПОРЕСКИХ ОЛАКШИЦА Према идентичним одредбама става 1. члана 21ђ Закона о порезу и члана 45г Закона о доприносима, послодавац – новоосновано правно лице, као и новоосновани предузетник, могу да остваре право на ослобођење од плаћања: 1) пореза – по основу зараде оснивача, односно по основу личне зараде предузетника, као и по основу зараде запослених, и то највише за девет новозапослених лица са којима је заснован радни однос; 2) доприноса – на терет запосленог и на терет послодавца по основу зараде оснивача, односно по основу личне зараде предузетника, као и по основу зараде запослених, и то највише за девет новозапослених лица са којима је заснован радни однос. Као што се види, овом новом мером предвиђено је потпуно укидање плаћања пореза и доприноса на зараде оснивача, односно личне зараде предузетника, као и по основу зараде запослених, и то највише за девет новозапослених лица, под условима који су претходно наведени. Закони утврђују „право на ослобођење од плаћања”, што значи да послодавци најпре морају да утврде зараде у бруто износу, да би онда на њих обрачунали пореске обавезе, а затим исказали нето износе за исплату. У наредној табели дат је упоредни приказ пуних пореских стопа по важећим прописима и стварног пореског оптерећења, ако се примењују нове мере од 1. октобра 2018. године:

ПРЕСТАНАК ПРАВА НА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ПОРЕЗА И ДОПРИНОСА НА ЗАРАДЕ Према истоветним одредбама става 4. члана 21ђ Закона о порезу и члана 45г Закона о доприносима, право на пореске олакшице на зараде оснивача и запослених у новооснованим правним лицима, односно код новооснованих предузетника, престаје: 1) по истеку 12 месеци од дана када је основано правно лице, односно регистрован предузетник, односно 2) на дан када се изврши исплата зараде оснивача и запосленог, односно личне зараде предузетника, која у збиру са осталим зарадама за то лице исплаћеним од почетка остваривања права на олакшицу, тј. од дана оснивања правног лица, односно регистровања предузетника, прелази износ који је утврђен као

Пореске стопе по чл. 21ђ Закона о порезу и 45г Закона о доприносима

Пуне стопе Врста обавезе на терет запосленог

на терет послодавца

на терет запосленог

на терет послодавца

1. Укупни доприноси

19,90%

17,90%

–

2. Порез

10,00%

–

Ово је приказ пуних и нултих пореских стопа сагласно пореским мерама од 1. октобра 2018. године за новоосноване послодавце који запосле нове раднике.

ОСТАЛИ УСЛОВИ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА НА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ПОРЕЗА И ДОПРИНОСА НА ЗАРАДЕ

33 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

са којим је послодавац закључио уговор о раду у складу са законом којим се уређују радни односи, ● које је послодавац пријавио на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања и ● које је, пре заснивања радног односа, у Националној служби за запошљавање било пријављено као незапослено без прекида најмање шест месеци. Истовремено, послодавци треба да обрате пажњу на то да се новозапосленим лицем, у смислу одредби наведених закона, не сматра лице које је пре заснивања радног односа било запослено код послодавца који је повезано лице са послодавцем код кога заснива радни однос, односно код послодавца који би, да није престао да постоји, био повезано лице са послодавцем код кога новозапослено лице заснива радни однос, независно од тога да ли је постојао прекид радног односа (повезано лице је, у смислу наведених закона, лице које се сматра повезаним лицем у смислу закона којим се уређује порез на добит правних лица). Овде треба обратити пажњу на то да се и за: ● осниваче новооснованих правних лица и ● предузетнике који започињу своју делатност траже две ствари као и за новозапослене: 1) да су у периоду од најмање шест месеци непрекидно пре дана оснивања правног лица, односно регистровања предузетника, у Националној служби за запошљавање били пријављени као незапослени – чиме се обезбеђује смањење лица на списковима незапослених, али и спречава да постојећи оснивачи постојећих правних лица оснивају нова правна лица само да би користили пореске олакшице; или 2) да су у периоду од 12 месеци пре дана оснивања односно регистровања стекли средње, више или високо образовање у складу са законом – чиме се обезбеђује млад школован кадар за вођење пословања, а уједно се подстиче и предузетништво и кроз пореско ослобођење елиминише једна од кључних препрека за започињање и вођење пословања, при чему ће наведене законске мере довести и до смањења броја младих који послују у сивој економији и стимулисати предузетнички дух

РАДНО ПРАВО

Према истоветним одредбама става 7. члана 21ђ Закона о порезу и члана 45г Закона о доприносима, право на ослобођење од плаћања пореза и доприноса за новооснована правна лица, односно предузетника и новозапослене раднике остварује се под следећим условима: 1) да је сваки члан – оснивач новооснованог правног лица – засновао радни однос са правним лицем и да је пријављен на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања; 2) да је новоосновани предузетник пријављен на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања; 3) да је послодавац закључио уговор о раду са новозапосленим лицима у складу са законом којим се уређују радни односи и да је та лица пријавио на обавезно социјално осигурање у Централном регистру обавезног социјалног осигурања; 4) да у периоду за који остварује право на ослобођење то право може да оствари за највише девет новозапослених који испуњавају услове; 5) да су оснивачи новооснованог правног лица, као и предузетник, у периоду од најмање шест месеци непрекидно пре дана оснивања правног лица, односно регистровања предузетника, у Националној служби за запошљавање били пријављени као незапослени или да су у периоду од 12 месеци пре дана оснивања односно регистровања стекли средње, више или високо образовање у складу са законом. Према томе, у смислу ових законских одредби новозапосленим лицем (у овом случају у новооснованом правном лицу) сматра се лице:

●

и привредни ангажман младих, без реалног оптерећења буџета.

РАДНО ПРАВО

ОСТАЛЕ ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

У вези са спровођењем пореског ослобађања зарада од 1. 10. 2018. године биће наведене и остале одредбе чл. 21ђ Закона о порезу и чл. 45г Закона о доприносима: 1. Новоосновано правно лице, односно новоосновани предузетник може да оствари пореско ослобођење ако је основан односно регистрован закључно са 31. децембром 2020. године. Овде је важно подсетити на то да право на ослобођење послодавац може да оствари за зараде оснивача и запосленог, односно личне зараде предузетника, исплаћене у периоду од 12 месеци од дана када је основано правно лице, односно регистрован предузетник. Дакле, правно лице основано нпр. у октобру 2020. године, наредних 12 месеци може да користи пореске олакшице. 2. Послодавац који за одређено лице користи ослобођење од плаћања пореза и доприноса по наведеним законским одредбама од 1. октобра 2018. године, осим у складу са одредбом закона којим се уређују доприноси за обавезно социјално осигурање, која се односи на исту врсту олакшице, нема право да, по основу заснивања радног односа са тим лицем, за исто оствари друге пореске олакшице, односно лице које је оснивач, односно предузетник ослобођење може да оствари само једном као новоосновани субјект, и то у својству или оснивача или предузетника. 3. Допринос за пензијско и инвалидско осигурање у периоду за који се користи ослобођење може да се плаћа за осниваче и чланове који су засновали радни однос у правном лицу, односно предузетник може да плаћа за себе, односно може да се плаћа за новозапослене, у складу са законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање (односно оснивачи, предузетници и новозапослени су, по наведеним законским одредбама, ослобођени плаћања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, али могу да га плаћају, ако то желе, ради обезбеђивања већих права из пензијског и инвалидског осигурања).

4. Правне форме привредног друштва су, сагласно одредбама члана 8. Закона о привредним друштвима: 1) ортачко друштво; 2) командитно друштво; 3) друштво с ограниченом одговорношћу и 4) акционарско друштво. Одредбом члана 92. став 1. Закона о привредним друштвима прописано је да предузетник може да донесе одлуку о наставку обављања делатности у форми привредног друштва, при чему се сходно примењују одредбе овог закона о оснивању дате форме друштва. На основу ове одлуке врши се истовремено брисање предузетника из Регистра привредних субјеката и регистрација оснивања привредног друштва које преузима сва права и обавезе предузетника настале из пословања до тренутка оснивања тог привредног друштва (члан 92. став 3. Закона о привредним друштвима). Сагласно одредбама члана 478. ст. 1. и 2. Закона о привредним друштвима, променом правне форме друштво прелази из једне у другу правну форму у складу са овим законом, при чему промена правне форме друштва не утиче на правни субјективитет тог друштва. На промену правне форме друштва примењују се сходно одредбе овог закона о оснивању дате форме друштва, ако истим законом није другачије одређено (став 3. наведеног члана Закона). Сагласно наведеним одредбама, када се врши брисање предузетника из Регистра привредних субјеката, послодавац (предузетник) губи право на ослобађање од плаћања пореза на доходак грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање, које би иначе платио да није користио олакшицу за случај заснивања радног односа са новозапосленим лицима. Међутим, у случају промене правне форме привредног друштва, с обзиром на то да, сагласно Закону о привредним друштвима, промена правне форме друштва не утиче на правни субјективитет друштва, Министарство финансија сматра да послодавац (привредно друштво) има право да настави да користи ослобађање од плаћања пореза на доходак грађана и доприноса за социјално осигурање, које је користио пре промене правне форме привредног друштва (Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-142/2016-04 од 21. 9. 2016).

Донета је Одлука о висини минималне цене рада за период јануар–децембар 2019. године Минимална зарада за 2019. годину утврђује се према новој минималној цени рада од 155,30 динара (нето).

Редакција Инг-Про

Влада је донела одлуку о минималној цени рада за 2019. годину, међутим, Закон о раду гарантује запосленом право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. Наиме, према ставу 2. члана 111. Закона о раду, минимална зарада се одређује на основу: ● минималне цене рада, утврђене у складу са Законом, ● времена проведеног на раду и ● пореза и доприноса који се плаћају из зараде, а запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. Као што може да се види, Закон о раду разликује минималну цену рада и минималну зараду, при чему:

35 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

УТВРЂИВАЊЕ МИНИМАЛНЕ ЗАРАДЕ У 2019. ГОДИНИ

РАДНО ПРАВО

лада Републике Србије донела је Одлуку о висини минималне цене рада за период јануар–децембар 2019. године („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018), према којој је минимална цена рада, без пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, за период јануар–децембар 2019. године утврђена у износу од 155,30 динара („нето”) по радном часу.

1) минималну цену рада усваја Социјално-економски савет, односно Влада, и она се исказује по часу рада у нето износу, а сходно законској регулативи, она је јединица за обрачун минималне зараде; 2) минимална зарада је зарада која се добија множењем часова рада у конкретном месецу са минималном ценом рада, уз додавање припадајућих пореза и доприноса. Чињеница да је минимална цена рада утврђена по часу рада значи да ће укупан месечни износ минималне зараде варирати у зависности од броја часова рада у сваком месецу, при чему се број часова рада израчунава месечно, на основу броја календарских дана, без субота и недеља, и множењем радних дана са осам. Може се приметити да је минимална плата по часу утврђена у јединственом нето износу од 155,30 динара, што треба тумачити тако да је минимална зарада по часу рада у износу за исплату (нето) једнака за све запослене, без обзира на степен њихове стручне спреме, врсту радног места и послове које обављају. Пун месечни износ нето минималне зараде (на пример: за 176 часова у месецу: 155,30 дин. x 176 ч. = 27.332,80 динара нето) припада запосленом за пуно радно време проведено на раду и остварени стандардни учинак (члан 111. став 1. Закона о раду). Ако запослени у одређеном месецу није остварио пун фонд часова рада (засновао је радни однос или му је престао радни однос у том месецу), припада му минимална зарада само за остварене часове рада. На пример, запослени је засновао радни однос у току месеца и остварио 80 часова рада. Његова нето минимална зарада у том случају је: 80 ч. x 155,30 дин./ч. = 12.424,00 дин. За остатак часова у том месецу не следује

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

му ништа јер није био у радном односу. У оваквом случају не треба заборавити на то да приликом утврђивања основице за плаћање доприноса за социјално осигурање као параметар служи сразмерни износ важеће најниже основице, до кога се долази тако што се Законом прописани износ најниже основице подели са могућим фондом часова рада за месец за који се врши обрачун и помножи са оствареним часовима рада запосленог у месецу за који се врши обрачун. Све послодавце који сада планирају исплате минималне зараде за 2019. годину на основу нове минималне цене рада од 155,30 динара треба подсетити на обавезу да запосленима који примају ову зараду исплате и увећање за минули рад, топли оброк и регрес, као и друга увећања која запослени оствари у току месеца (ноћни рад, рад на празник, прековремени рад и сл.). Наиме, према ст. 6. и 7. члана 111. Закона о раду, запослени који прима минималну зараду има право на увећану зараду (за прековремени рад, за рад на празник, за минули рад, за рад ноћу и остала увећања према општем акту послодавца), као и на накнаду трошкова и друга примања која се сматрају зарадом у складу са Законом. Основица за обрачун свих увећања зараде је минимална зарада запосленог, која у овом случају има карактер основне зараде запосленог. Притом, када Закон о раду у члану 111. став 1. прописује да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду, то значи да: 1) запосленом се гарантује основна зарада најмање у нивоу минималне зараде; 2) послодавац не може да испуњава наведену законску обавезу тако што ће на основну зараду, нижу од минималне зараде за конкретни месец, додати минули рад и топли оброк или неке друге додатке, како би тај износ зараде био већи од минималне зараде, већ прво мора да се обезбеди основна зарада у висини минималне, па да се на тај износ обрачунају поменути додаци – увећања зараде.

КОНТРОЛА ВИСИНЕ ОСНОВНИХ ЗАРАДА КОД ПОСЛОДАВАЦА У 2019. ГОДИНИ

Приликом сагледавања својих планова пословања за 2019. годину послодавци морају да, као битан фактор, имају у виду и актуелно повећање минималне цене рада за 8,6% у 2019. години (са 143,00 дин. на 155,30 дин.). Ово се пре свега односи на послодавце који су у 2018. години исплаћивали запосленима основне зараде у висини месечне минималне зараде или су имали запослене којима су основне зараде биле релативно близу месечних минималних зарада. У оваквим случајевима послодавци морају да планирају зараде по новим вишим износима, дакле по сили закона морају да повећавају своје трошкове пословања, када се практично показује да повећање минималне цене рада од 8,6% и није тако мало. Наиме, могло је да се види да је Законом о раду утврђено да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. То такође значи да основна зарада запосленог за пуно радно време и стандардни радни учинак не може бити нижа од минималне зараде, односно у месецу када је основна зарада мања од минималне зараде запосленом се обрачунава и исплаћује основна зарада у висини минималне зараде. У конкретном случају ово значи да запослени чија је основна зарада мања од минималне зараде има право на основну зараду у висини минималне зараде, као и право на додатке на зараду, у складу са колективним уговором и уговором о раду, за пуно радно време и остварен стандардни учинак. Конкретно: 1) У првом примеру послодавац је запосленима у 2018. години исплаћивао основне зараде у висини минималних због тешкоћа у пословању. На ове основне зараде послодавац је обрачунавао и минули рад и топли оброк. На пример, за месец октобар 2018. године послодавац је за пуно радно време запосленом обрачунао основну зараду по минималној цени рада од 143 динара (143 дин. x 184 ч. = 26.312,00 дин.), затим минули рад од 10% (на основицу коју чини основна зарада у висини минималне) у износу од 2.631,20 динара, као и топли оброк фиксно од 1.000 динара. Ако и даље буде исплаћивао минималне зараде, од 1. јануара 2019. године послодавац ће овом

2019. године од 28.575,20 динара. Наравно, и у овом случају ради се о законској обавези повећања зарада бар оним запосленима којима зарада у 2019. години „пада” испод минималне због номиналног повећања минималне цене рада, а то наравно повлачи и питање распона у зарадама са осталим запосленима, као и повећање трошкова пословања. На овим основама послодавци који исплаћују у 2018. години близу минималних морају да поставе план повећања висине ових зарада.

НОВА МИНИМАЛНА ЦЕНА РАДА ПРИМЕЊУЈЕ СЕ НА ИСПЛАТЕ ОД 1. ЈАНУАРА 2019. ГОДИНЕ

37 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Послодавце треба подсетити да се нова минимална цена рада од 155,30 динара примењује календарски од 1. јануара 2019. године, без обзира на то за који се претходни месец исплата минималних зарада врши. Дакле, ако у месецу јануару 2019. године исплаћује минималну зараду за децембар 2018. године, послодавац ће исплатити важећу минималну нето цену рада по часу рада у висини од 155,30 динара и обрачунати број часова за месец за који врши исплату, дакле – за децембар. Исто тако, ако у јануару 2019. године исплаћује минималну зараду за новембар 2018. године или за било који претходни месец у 2018. или чак у некој претходној години, послодавац ће исплатити важећу минималну нето цену рада за 2019. годину од 155,30 динара по часу рада и обрачунати број часова за месец за који врши исплату. При томе имамо у виду одредбу члана 111. став 5. Закона о раду, према којој је послодавац дужан да минималну зараду исплати запосленом у висини која се одређује на основу одлуке о минималној цени рада која важи за месец у којем се врши исплата. Наравно, ово указује на то да је за послодавце који у 2018. години исплаћују минималне зараде добро да, колико могу, до 31. децембра регулишу заостале исплате у току 2018. године по минималној цени рада од 143 динара, иначе ће све те заостале исплате из 2018. године морати да обрачунају по 8,6% вишој минималној цени рада у 2019. години.

РАДНО ПРАВО

запосленом и свим другима који примају минималну зараду морати да исплаћује за 8,6% већу основну зараду по минималној цени рада од 155,30 динара (155,30 дин. x 184 ч. у јануару = 28.575,00 динара), као и да обрачуна већи минули рад од 10% у износу од 2.857,52 динара, док ће исплату „топлог оброка” фиксно у висини од 1.000 динара моћи да остави. На овим основама послодавци који исплаћују минималну зараду у 2018. години, а то планирају и у 2019. години, морају да поставе план висине зарада, односно повећање зарада и повећање својих трошкова пословања. Не треба заборавити да се повећањем основне зараде повећава и основица за обрачун увећања зараде (за минули рад, за ноћни и прековремени рад итд.). 2) У другом примеру послодавац не исплаћује минималне зараде запосленима у 2018. години, али неки од његових запослених имају ниске коефицијенте својих послова, тако да су њихове основне зараде близу минималних. На пример, за месец октобар 2018. године послодавац је за пуно радно време обрачунао основну зараду запосленом у висини од 27.000 динара на бази коефицијента радног места од 5,00 и цене рада код послодавца од 5.400 динара (5,00 x 5.400 = 27.000 динара нето основна зарада). Ова основна зарада је изнад важеће минималне зараде за октобар у Србији (она износи 143 дин. x 184 ч. за октобар = 26.312,00 динара). Међутим, истина је да је ова основна зарада у октобру 2018. године већа од важеће минималне зараде, али у јануару 2019. године она ће бити нижа од минималне зараде која ће важити за јануар 2019. године (155,30 дин. x 184 ч. у јануару = 28.575,20 динара). Пошто, по Закону о раду, исплаћена основна зарада за пуно радно време не може да буде нижа од минималне зараде, поменути послодавац запосленом мора да понуди анекс уговора о раду у коме ће му утврдити повећану основну зараду или у висини минималне, или ће на нивоу послодавца повећати цену рада за обрачун зарада са 5.000 на нпр. 5.900 динара, чиме би овај запослени остварио основну зараду већу од важеће минималне у јануару 2019. године (5,00 x 5.800 дин. = 29.000 дин.), што је више од минималне зараде за јануар

Донет је Правилник o садржини потврде o радном ангажовању сезонског радника

РАДНО ПРАВО

Поједностављени начин радног ангажовања лица и плаћања пореза и доприноса за рад на пословима који су сезонског карактера у области пољопривреде, шумарства и рибарства уређен је Законом, а ближи садржај потврде о таквом радном ангажовању уређен је посебним подзаконским актом.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција Инг-Про

Закону o поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатностима („Сл. гласник PC”, број 50/18 – у даљем тексту: Закон) писано је у септембарском броју часописа, у тексту Курс измена радноправног законодавства. Hа основу члана 5. став 5. Закона министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања донео је Правилник o садржини потврде o радном ангажовању сезонског радника. Правилник је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 67/2018 од 31. 8. 2018. године, ступио је на снагу 8. 9. 2018, а примењује се од 7. 1. 2019. године. Правилником o садржини потврде o радном ангажовању сезонског радника прописана je ближа садржина и изглед потврде o радном ангажовању сезонских радника. Свака потврда o радном ангажовању сезонског радника попуњава се у најмање два примерка, од којих се један примерак предаје сезонском раднику, a други задржава послодавац. Потврда o радном ангажовању сезонског радника обавезно садржи податке утврђене у члану 5. ст. 1. и 4. Закона, као и измене

уговорених услова рада, а може да садржи и друге податке o уговореним условима рада у складу са Законом. Према одредбама члана 5. став 1. Закона, послодавац је дужан да сезонског радника пре ступања на рад упозна са пословима које ће обављати и местом рада, затим са очекиваним трајањем радног ангажовања, условима за безбедност и здравље на раду, дневним и недељним радним временом, одморима у току рада и дневним и недељним одмором, као и са висином накнаде за рад без припадајућег пореза и доприноса и роковима за њену исплату (у даљем тексту: услови рада). Према одредбама члана 5. став 4. Закона, послодавац је дужан да сезонском раднику, на његов захтев, изда потврду која садржи податке о послодавцу (назив, седиште и ПИБ послодавца, број газдинства, односно име и презиме, ЈМБГ и податке о пребивалишту), сезонском раднику (име, презиме и ЈМБГ сезонског радника/број пасоша за стране држављане, држављанство сезонског радника/ земља резиденства, подаци о пребивалишту/ боравишту) и условима рада из става 1. овог члана, као и о свакој промени тих услова, најкасније у року од два месеца од почетка рада. Напомена: Образац који електронски може да се попуни и сачува можете пронаћи у нашем електронском издању Прописи.нет, у делу Обрасци.

РАДНО ПРАВО

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

40 РАДНО ПРАВО

Тумачење појединих одредби Закона о финансијској подршци породици са децом У наставку је дато мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, бр. 011-00-00547/2018-13 од 11. 7. 2018, које се односи на примену појединих одредби наведеног закона.

2. Да ли је потребна измена података о запосленој у ЦРОСО за време док остварује право на накнаду зараде, односно накнаду плате, према одредбама Закона о финансијској

41 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Чланом 12. став 1–3. Закона о финансијској подршци породици са децом („Сл. гласник РС”, бр. 113/17 и 50/18) утврђено је да накнаду зараде, односно накнаду плате за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, остварују запослени код правних и физичких лица. Запослени који је засновао радни однос након рођења детета, изузетно од става 1. овог члана, може да оствари право на накнаду зараде, односно накнаду плате током одсуства чија се дужина трајања рачуна од дана рођења детета. Накнаду зараде, односно накнаду плате остварује и отац, један од усвојитеља, хранитељ, односно старатељ детета, када, у складу са прописима о раду, користи одсуство. Чланом 14. ставовима 5–7. Закона прописано је да пореску пријаву за обрачунате порезе и доприносе подноси министарство надлежно за социјална питања, а централизована исплата месечне накнаде зараде, односно накнаде плате врши се кад Пореска управа прихвати пореску пријаву. Приликом обрачуна пореза неопорезиви износ користи се сразмерно радном времену примаоца накнаде зараде, односно накнаде

плате, у односу на пуно радно време у месецу за који је признато право, у складу са прописима којима се уређује порез на доходак грађана. Министарство надлежно за социјална питања из средстава обезбеђених у буџету Републике Србије врши исплату месечних износа накнаде зараде, односно накнаде плате, без пореза и доприноса, на текући рачун корисника, а износ припадајућих пореза и доприноса на Законом прописан начин. Према томе, пореску пријаву за обрачунате порезе и доприносе за накнаде зараде, односно накнаде плате, који се обрачунавају и исплаћују, у складу са одредбама овог закона (за запослене који улазе у право по овом закону), почев од 1. јула 2018. године, подноси Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а не послодавац. С тим у вези, напомињемо да је чланом 4. Правилника о изменама и допунама Правилника о пореској пријави за порез по одбитку („Сл. гласник РС”, број 20/18) у Каталогу врсте прихода додата нова шифра 211 „Накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, која се исплаћује у складу са Законом о финансијској подршци породици са децом („Сл. гласник РС”, бр. 113/17).”

РАДНО ПРАВО

1. Питање подносиоца пореске пријаве о исплаћеним накнадама зараде за запослене које су стекле право на накнаду зараде по важећем Закону о финансијској подршци породици са децом

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

подршци породици са децом („Сл. гласник РС”, бр. 113/17 и 50/18)?

са рада ради посебне неге детета, која се исплаћује у складу са чланом 14. Закона.

Имајући у виду да право на накнаду зараде, односно накнаду плате за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, остварују запослени код правних и физичких лица, а да је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања само исплатилац месечних износа накнаде зараде, односно накнаде плате, без пореза и доприноса, на текући рачун корисника, односно уплатилац износа припадајућих пореза и доприноса на Законом прописан начин, нема основа за измену података о запосленој док остварује право по овом закону. Министарство подноси пореску пријаву за наведено право, а као шифру врсте прихода уноси шифру 211. За сва остала примања, у складу са Законом, општим актом (колективни уговор или правилник о раду) и уговором о раду и у случају када је у питању запослена која користи одсуство са рада ради коришћења права на породиљско одсуство, одсуство са рада ради неге детета и одсуство са рада ради посебне неге детета, подноси послодавац.

4. На који начин ће се вршити регулисање оствареног стажа запослених на поменутим одсуствима, односно чија је надлежност припрема и подношење годишњег М4 обрасца надлежним ПИО фондовима?

3. Да ли ће послодавац на било који начин имати увид у остварена примања запослених на поменутим одсуствима? Чланом 6. Правилника о ближим условима и начину остваривања права на финансијску подршку породици са децом утврђено је да надлежни орган јединице локалне самоуправе доноси решење о праву на накнаду зараде, односно накнаду плате, које обавезно садржи дужину коришћења права на накнаду зараде, односно накнаду плате, месечни износ накнаде зараде, односно накнаде плате и обавезе корисника права и послодавца. Решење се доставља кориснику права и послодавцу. Према томе, послодавац ће имати информације о висини накнаде зараде, односно накнаде плате за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства

У складу са предложеним изменама у Закону о пензијском и инвалидском осигурању, које су планиране до краја 2018. године, планирано је да почев од 1. 1. 2019. године Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање по службеној дужности преузима податке из пореске пријаве (ППОД образац) и да на основу тих података формира М4 образац за сваког запосленог.

5. Уколико запослена/и на поменутим одсуствима упути захтев за израду потврде из радног односа ради остваривања законских права, ко је надлежан за припрему и издавање потврде према захтеву, имајући у виду да послодавац не врши обрачун и исплату? У складу са чланом 15. Закона, послодавац, надлежни орган, односно министарство надлежно за социјална питања немају обавезу достављања обрачунског листића кориснику накнаде зараде, односно накнаде плате која је утврђена у складу са овим законом. Надлежни орган има обавезу достављања потврде о годишњим оствареним приходима кориснику права. Изузетно, надлежни орган је дужан да, на захтев корисника права, достави обрачунски листић и друге потврде о исплаћеним накнадама зараде, односно накнадама плате. Према томе, послодавац нема обавезу да издаје потврду о висини исплаћене накнаде зараде, односно накнаде плате за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, с обзиром на то да је то обавеза надлежног органа јединице локалне самоуправе.

Проблем одређивања правног следбеника у водопривреди у судским поступцима У овом тексту аутор се бави споровима из области водопривреде, при чему је акценат стављен на парнице у којима тужилац тражи заштиту свог права, али није сигуран ко је пасивно легитимисан.

43 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

порови из области водопривреде су комплексни и врло захтевни јер пред суд стављају бројне изазове и траже рафинирано познавање многих правних области, па су отуда и тешки за решавање. Наспрам тужиочеве тврдње да му припада неко право из ове области по основу кривице или без кривице туженог (члан 154. Закона о облигационим односима) стоји обавеза суда да утврди чињенице: ко је предузео радње из којих тужилац извлачи своје право и на који начин су предузете; колика је вредност добра због ког се води парница; да ли је тужилац својим понашањем допринео настанку ситуације у којој ће његово добро бити уништено или оштећено, као и бројне друге чињенице од значаја за доношење законите одлуке. Тема овог чланка неће бити све врсте парница из области водопривреде, већ ће се под лупу ставити парнице у којима тужилац тражи заштиту свог права, али није сигуран коме треба да управи свој захтев. У ову групу спадају разноврсни спорови: уколико река промени ток, па пређе преко тужиочевог имања; ако се ради о заузећу тужиочевог земљишта за изградњу неког водног објекта; ако приликом пуњења акумулације буде поплављено и земљиште тужиоца, а не ради се о експроприсаној непокретности. Такође, у исту групу

спадају и спорови за одређивање накнаде за експроприсану непокретност. Прво од питања на које треба одговорити јесте кога у таквим парницама тужилац треба да тужи, односно ко би у парницама за настанак штете требало да буде пасивно легитимисан. Ако између тренутка предузимања радњи на којима тужилац заснива своје право и подношења тужбе није било дужег протека времена, односно није било никаквих промена у погледу идентитета туженог, суд ће релативно лако моћи да утврди пасивну легитимацију. Међутим, проблем одређивања пасивне легитимације није лако решив ако је спорне радње предузео неко ко је правни претходник лица или органа који је у текућој парници означен као тужени. Другим речима: онај ко је предузео радње (извршио заузеће земљишта, напунио акумулацију и поплавио тужиочеве њиве, експроприсао тужиочеву непокретност ради изградње неког водног објекта, али није исплатио накнаду и сл.) више не постоји, па је тужилац принуђен да тужи његовог правног следбеника. Још је теже одредити пасивну легитимацију ако је у међувремену било још неких правних следбеника који такође више не постоје. Такав случај је управо у парницама приказаним у наставку. Најпре ваља знати да су поједини субјекти водопривреде код нас у исто време правна лица са најдужим континуираним трајањем у Републици Србији: најстарија водопривредна предузећа на територији Војводине основана су средином претпрошлог века. И у другим земљама, са дугом традицијом у водопривреди,

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Саша Кулић, дипл. правник, с вишегодишњим искуством у водопривреди

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

такве организације су углавном врло старе. Аутор овог чланка имао је прилику и част да буде гост једног водног одбора у Холандији који постоји дуже од хиљаду година! Заиста, податак о тако дугом постојању неке институције не само што изазива дивљење и поштовање већ и указује на значај те организације – да није од толике користи, она свакако не би тако дуго постојала без прекида. Овако дуго постојање правних субјеката у водопривреди код нас намеће закључак да је временом морало долазити до њихове трансформације: неки су престајали са радом или мењали своју правну форму, а неки су се спајали са другим водопривредним субјектима, што је доводило до проблема одређивања њихових правних следбеника. Поред наведеног, постоји и још један разлог за тешкоће у одређивању правних следбеника у водопривреди: увођењем тзв. „самоуправног права” у наш правни систем седамдесетих година прошлога века, и у водопривреди су се појавили облици самоуправног удруживања – самоуправне интересне заједнице у водопривреди. Тај „систем самоуправних органа и организација” постојао је паралелно са државним органима и организацијама, али је институционално био изван њих. Напуштањем концепта „самоуправљања” деведесетих година прошлог века, као и распадом тадашње федеративне државе, многе од тих самоуправних интересних заједница у водопривреди престале су са радом, а њихова права и обавезе преузимали су субјекти који су их и оснивали: држава је основала Фонд за воде у циљу финансирања и планирања послова у области водопривреде, а јединице локалне самоуправе оснивале су СИЗ-ове за територије својих општина. Фондови су, у складу са касније донетим законима, престали да раде, а њихова права и обавезе преузело је министарство надлежно за послове водопривреде. Ради континуираног обављања водопривредне делатности држава је 1996. године основала Јавно водопривредно предузеће „Србија воде”, које је било замишљено као субјекат који ће на целој територији обављати ту делатност. Међутим, како је касније тзв. омнибус законом, односно Законом о утврђивању надлежности Аутономне Покрајине Војводине („Сл. гласник

РС”, бр. 6/2002, 101/2007 и 51/2009), један део надлежности (па и у области водопривреде, чл. 16–17) пренет на аутономне покрајине, за обављање водопривредне делатности на територији Аутономне Покрајине Војводине основано је Јавно водопривредно предузеће „Воде Војводине” Покрајинском скупштинском одлуком о оснивању јавног предузећа за газдовање водама на територији АП Војводине („Сл. лист АПВ”, бр. 7/2002 и 2/2010). Касније је и Град Београд за обављање водопривредне делатности на територији града основао Јавно водопривредно предузеће „Београд воде” („Сл. лист Града Београда”, број 2/2008). Све те промене створиле су један врло занимљив мозаик субјеката у водопривреди, при чему је често тешко снаћи се и доследно следити вијугаву путању правног следбеништва. Када се узме у обзир оно што је наведено у претходном пасусу, није нимало чудно што се по тужбама у области водопривреде судови неминовно налазе пред основном дилемом: ко је овде заправо пасивно легитимисан. Врло често то питање баци у засенак сва друга питања која се појаве у текућој парници. А оно је заправо основно: шта вреди што су све чињенице ваљано утврђене, вредност тужиочевог добра правилно одређена итд. ако суд на крају обавеже погрешно лице верујући да је управо оно правни следбеник. Нажалост, релативно често (а у последње време све чешће) дешава се да судови не успеју правилно да одреде пасивну легитимацију и у пресудама из тих парница пресудом обавежу погрешне субјекте. Циљ овог чланка је да оштећенима и њиховим заступницима, а посебно судијама који суде у оваквим споровима, укаже на поступак одређивања пасивно легитимисаних субјеката узимајући у обзир прописе којима су регулисана правна следбеништва субјеката у водопривреди. Када се говори о наведеним споровима у области водопривреде, у највећем броју случајева ради се о споровима за одређивање накнаде за експроприсане непокретности или за непокретности које су заузете без вођења поступка за експропријацију (тзв. фактичка експропријација). На тужилачкој страни има и правних и (чешће) физичких лица, док се

45 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

интересну заједницу (став 3. истог члана). Овај закон је наведен из једног врло важног разлога: оснивањем самоуправних интересних заједница у водопривреди и обезбеђењем стабилних извора прихода започео је период који се и данас назива „златно доба водопривреде”. У то време изграђена је или започета изградња већине водопривредних објеката који се и сада користе. Оно што је омогућило ту изградњу јесте чињеница да су постојали стабилни извори финансирања у водопривреди. Сва средства која су се прикупљала од водних накнада користила су се наменски – за послове у водопривреди. Управо због тога се много радило и градило, али су понегде у вези са изградњом тих објеката настајали и разлози за спорове који се пред судовима воде и данас. И управо услед чињенице да се ради о споровима који се решавају пред судовима врло дуго (неки од њих трају и више деценија) и своје исходиште имају у ранијим прописима и делању ранијих субјеката, односно имају своје корене у вишедеценијској прошлости, јасно је да је неопходно пронаћи одговор на питање о пасивној легитимацији туженог полазећи неизбежно од прописа који су раније били на снази. Самоуправне водопривредне интересне заједнице које је основала држава постојале су све до 31. децембра 1989. године. Прецизније, чланом 139. ст. 1. и 2. Закона о водама („Сл. гласник СРС”, бр. 49/1989) прописано је да републичка водопривредна самоуправна интересна заједница, регионалне самоуправне интересне заједнице и самоуправна водопривредна интересна заједница Града Београда, чија је обавеза оснивања утврђена Законом, престају са радом 31. 12. 1990. године, а њихова права и обавезе преузима Фонд за воде, који је основан чланом 17. истог закона и почео са радом 1. јануара 1990. године (члан 138. истог закона). СИЗ-ови које су основале јединице локалне самоуправе сукцесивно су престајале са радом одлукама скупштина локалних самоуправа, а њихова права и обавезе преузимао је оснивач. Касније је и Фонд за воде престао са радом од 31. децембра 1996. године, а његова права, обавезе и запослене преузело је министарство надлежно за послове водопривреде

ГРАЂАНСКО ПРАВО

као тужени најчешће појављују Република Србија и надлежно јавно водопривредно предузеће, а понекад и јединица локалне самоуправе, односно град, па чак и водопривредно предузеће које у одређеном сектору обавља послове у водопривреди на основу уговора који закључује са надлежним јавним водопривредним предузећем. Тужиоци поступају на овај начин управо зато што ни сами нису сигурни кога би требало да туже, па за сваки случај тужбом обухвате више тужених. Заправо, тужиоци обухвате све оне којима би, по њиховом схватању, суд својом пресудом могао да наметне обавезу накнаде за своје изгубљено добро. Таквим тужбама тужиоци суду препуштају одлуку о томе кога треба означити као пасивно легитимисаног. Дакле, врло је широка лепеза субјеката које тужиоци могу да туже и они по правилу то и чине. Само се по себи разуме да је у таквим ситуацијама за тужиоца сигурније да тужбом обухвати више субјеката. У поменутим парницама сви тужени имају положај простих супарничара. Међутим, када се има у виду обавеза тужиоца да накнади трошкове поступка свим туженима којима суд буде одбио тужбени захтев (а он је обухватио тужбом више тужених), као и да трошкови нису мали, намеће се закључак да је ипак боље да се унапред прецизније зна ко је чији правни следбеник и да се самим тим сузи круг потенцијално тужених. У пракси је било и случајева да су судови обавезивали на солидарну накнаду штете више субјеката (по правилу државу и надлежно јавно водопривредно предузеће). У анализи правних следбеништава у водопривреди за потребе насловљене теме полази се од најранијег закона у којем се појавила већина субјеката који данас имају своје правне следбенике и који ће бити размотрени у овом чланку јер су од значаја за тему, а то је Закон о водама („Сл. гласник СРС”, бр. 33/75, 53/75, 18/76, 21/76, 14/77, 7/82 и 14/86). Чланом 7. тог закона створена је законска могућност оснивања самоуправних интересних заједница у области вода. Штавише, тим законом је било прописано обавезно оснивање регионалних водопривредних самоуправних интересних заједница (члан 20. став 1), као и њихово удруживање у Републичку водопривредну

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

у складу са чланом 10. Закона о изменама и допунама Закона о водама („Сл. гласник РС”, број 54/96). Истим законом основано је и Јавно водопривредно предузеће „Србијаводе” (члан 2. став 1) за обављање водне делатности на територији Републике Србије. Пре тога постојала су јавна водопривредна предузећа за водна подручја, чије је оснивање било прописано чланом 27. Закона о водама из 1989. године (било их је седам), али је касније чланом 81. Закона о водама („Сл. гласник РС”, број 46/91) њихов број смањен на три (ЈВП „Дунав”, ЈВП „Сава” и ЈВП „Морава”). Та три јавна водопривредна предузећа престала су са радом 31. децембра 1996. године, оснивањем једног јавног водопривредног предузећа „Србијаводе” за територију целе Републике Србије, које је преузело водне објекте, права и неизвршене обавезе настале услед изградње, коришћења и одржавања тих објеката (члан 14. став 4. истог закона). Овде треба додати и то да је Одлуком Владе СРС („Сл. гласник СРС”, број 14/90) основано и ЈВП „Дунав”, као и ЈВП „Воде Војводине” одлуком Покрајинске скупштине („Сл. лист САПВ”, број 13/90), при чему су оба такође престала са радом на основу одредбе из члана 132. став 1. Закона о водама („Сл. гласник РС”, број 46/91). Пракса судова показује да основну нејасноћу представљају управо те две наведене одредбе. Наиме, често се догађа да чак и када суд утврди да је изградњу неког водног објекта финансирао неки од СИЗ-ова чији је правни следбеник министарство надлежно за водопривреду, он пресудом обавеже јавно водопривредно предузеће зато што је оно, по схватању суда, основано ради обављања водне делатности. Овакав став суда не може да се брани нити има упориште у прописима на основу којих се изводи правно следбеништво. Није спорно да је јавно водопривредно предузеће основано ради обављања водне делатности на својој територији, али оно не може бити обавезано пресудом суда на накнаду тужиоцу уколико се ради о обавези неког СИЗ-а или фонда који су наведени у члану 139. ст. 1. и 2. Закона о водама („Сл. гласник СРС”, број 49/1989). Не смеју да се мешају субјекти на чијој је страни обавеза са делатношћу

јавног водопривредног предузећа, ма колико то изгледало логично јер су одредбе из закона врло сличне и самим тим подложне различитим тумачењима, која понекад одведу и на погрешну страну. Једно су обавезе утврђене по основу правног следбеништва, а нешто сасвим друго обавезе произашле из обављања делатности. Те две ствари су потпуно различите. Између бивших СИЗ-ова и фондова, с једне стране, и јавних водопривредних предузећа, с друге стране, нема правног следбеништва и то је нешто што судови морају да узму у обзир приликом доношења пресуда. Дакле, при одређивању правног следбеника у споровима у области водопривреде најпре мора да се пође од тога ко је предузео радње које су тужиоцу (или његовим правним следбеницима) дале разлог за тужбу. Ако је то нека од бивших СИЗ-ова чија је обавеза оснивања утврђена Законом (републичка водопривредне самоуправна интересна заједница, регионалне самоуправне интересне заједнице и самоуправна водопривредна интересна заједница Града Београда), онда је њихов правни следбеник министарство надлежно за послове водопривреде, зато што је права и обавезе у вези са финансирањем изградње водопривредних објеката (јер је изградња тих објеката финансирана средствима СИЗ-ова основаних Законом) преузео Фонд за воде, чији је правни следбеник наведено министарство. За све друге СИЗ-ове правног следбеника треба тражити у њиховом оснивачу, односно локалној самоуправи која га је основала. Напротив, уколико се ради о обавезама неког од три јавна водопривредна предузећа основана Законом о водама („Сл. гласник РС”, број 46/91), као и ЈВП „Дунав”, основаног Одлуком Владе СРС („Сл. гласник РС”, број 14/90), или ЈВП „Воде Војводине” („Сл. лист САПВ”, број 13/90), онда су њихови правни следбеници ЈВП „Србијаводе” – ако се ради о обавезама у вези са водним објектима на територији централне Србије, односно ЈВП „Воде Војводине” – ако се ради о обавезама у вези са изградњом објеката на територији АПВ, јер су та два јавна водопривредна предузећа по Закону преузела неизвршене обавезе својих правних претходника.

Повреда части и угледа и накнада штете Тужбе којима се тражи накнада штете која је настала као последица повреде части и угледа нису ретке у судској пракси. Најчешће их подносе личности које су и иначе медијски експониране кроз своје професије или изложене оцени јавности, и то естрадне звезде и политичари, а понекад и професори, али има и случајева да тужбе подносе и друга лица.

Прописи

47 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Устав Републике Србије у члану 23. наводи да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите. Термин „достојанство” уобичајено се користи да означи част и углед једне особе. Закон о облигационим односима регулише ову врсту права на накнаду штете у члану 198. и предвиђа да ко другоме повреди част, као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, знању, способности другог лица или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету, дужан је да је накнади. Не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса. Уколико услед повреде части и угледа оштећени трпи душевне болове, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и њихово трајање то оправдавају, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о

томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. ЗОО-а). У случају повреде права личности, суд може да, на трошак штетника, нареди објављивање пресуде односно исправке или да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или нешто друго чиме може да се оствари сврха која се постиже накнадом, према члану 199. ЗОО-а. Закон о јавном информисању и медијима изричито предвиђа правну заштиту достојанства личности (части, угледа, пијетета) оних лица на која се односи. Забрањено је објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има. Такво поступање, изузетно, може да буде допуштено у ситуацији када интерес да се информација објави претеже над интересом да се заштити достојанство и право на аутентичност, а нарочито ако се тиме доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи. Информација из приватног живота, односно лични запис, изузетно, може да се објави без пристанка лица ако у конкретном случају интерес јавности да се упозна са информацијом, односно записом претеже у односу на интерес да се спречи објављивање. То су ситуације када је информација намењена јавности – достављена медију у циљу објављивања – ако се односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност, посебно ако се односи на носиоца јавне или политичке функције, а објављивање информације

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Снежана Марјановић, судија Првог основног суда у Београду

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

је у интересу националне безбедности, јавне сигурности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или злочина, заштите здравља или морала, или заштите права и слобода других; ако је лице својим јавним изјавама, односно понашањем у приватном, породичном или професионалном животу привукло пажњу јавности и на тај начин дало повода за објављивање информације односно записа; ако је информација саопштена; ако је запис начињен у јавној скупштинској расправи или у јавној расправи у неком скупштинском телу; ако је објављивање у интересу правосуђа, националне безбедности или јавне безбедности; ако се лице није противило прибављању информације – прављењу записа, иако је знало да се то чини ради објављивања; ако је објављивање у интересу науке или образовања; ако је потребно ради упозорења на опасност (спречавање заразне болести, проналажење несталог лица, спречавања преваре и сл.); ако се запис односи на мноштво ликова или гласова (навијачи, концертна публика, демонстранти, улични пролазници и сл.) и ако се ради о запису с јавног скупа.

Надлежност Према Закону о уређењу судова, виши суд у првом степену суди и одлучује о забрани растурања штампе и ширењу информација средствима јавног информисања, као и у споровима о објављивању исправке информације и одговора на информацију, због повреде забране говора мржње, заштите права на приватни живот, односно права на лични запис, пропуштања објављивања информације и накнаде штете у вези са објављивањем информације. Основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд. Заштита у одређеним случајевима може да се тражи и по Закону о јавном информисању и по Закону о облигационим односима. Надлежност се одређује у зависности од тога против кога је тужба поднета. Ако је тужба поднета само против лица које својим изјавама у средствима јавног информисања вређа углед и част тужиоца, за суђење је надлежан основни суд. У осталим случајевима надлежан је виши суд.

Из образложења: Неосновано је указивање у жалби на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тачка 4. ЗПП-а, с обзиром на то да је, по налажењу овог суда, првостепени суд правилно одлучио о приговору стварне ненадлежности. Надлежност вишег суда постоји ако је реч о тужби за накнаду штете по основу Закона о јавном информисању, који у члану 80. прописује и круг лица против којих може да се поднесе тужба за накнаду штете по одредбама овог закона. Међутим, уколико је тужба поднета само против лица које, по тврдњама тужиоца, својим изјавама у средствима јавног информисања вређа углед и част тужиоца, за суђење је надлежан основни суд по општим одредбама грађанскоправне одговорности за накнаду штете прописане Законом о облигационим односима. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

Активна легитимација Поставља се питање ко може да буде оштећени, односно ко може да претрпи штету у овом случају. То може да буде свако лице које трпи повреду части или угледа. Лице на које се односе изнети или пренети неистинити наводи о његовој прошлости, знању, способности или о чему другоме активно је легитимисано за подношење ове тужбе. Разлика постоји између особа које су својом делатношћу изложене већој позорности јавности и осталих лица. Од јавних личности очекује се да им понашање буде разумно, примерено, одмерено и васпитано, при чему у комуникацији не смеју да прелазе границе људског достојанства и вређају друге, како се то наводи у пресуди Апелационог суда у Београду Гж 14846/10 од 28. септембра 2011. године. Закон о јавном информисању и медијима посебно дефинише положај носилаца јавних и политичких функција, па у члану 8. наводи да је изабрани, постављени, односно именовани носилац јавне и политичке функције дужан да трпи изношење критичких мишљења која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи и у вези је са обављањем

У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац запослен у МУП-у на пословима привредног криминала. Као службено лице обавио је контролу пословања задруге, заједно са још три службеника. Тужени је, као директор задруге, сачинио писмену притужбу на рад тужиоца као службеног лица, коју је послао председнику Републике, министру унутрашњих послова, министру пољопривреде, председнику задружних савеза, заштитнику грађана, председнику Одбора за безбедност Скупштине, сектору унутрашње контроле итд. У притужби је, поред осталог, наведено да је контрола вршена искључиво из освете једног полицијског службеника, који ни по чему не заслужује да носи службену легитимацију државе. Чланом 180. Закона о полицији прописано је да свако има право да министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службеника повређена права или слободе.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл. бр. Гж. 3015/13 од 29. 8. 2013. године)

Посебну заштиту уживају узбуњивачи према Закону о заштити узбуњивача који у члану 22. предвиђа да, када постоји штета због узбуњивања, узбуњивач има право на накнаду штете у складу са законом који уређује облигационе односе. Стога се накнада нематеријалне штете због узбуњивања досуђује посебно за сваки вид нематеријалне штете

49 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

Из правилног чињеничног утврђења првостепеног суда произлази да су тужени искористили своје законско право да се притужују на рад полицијских службеника подносећи притужбу на рад тужиоца. Оно што је предмет разматрања у овом поступку јесте садржина притужбе, односно да ли су садржајем притужбе повређени част и углед тужиоца. По ставу овог суда, а супротно закључку првостепеног суда, у наведеном случају садржина поменуте притужбе није увредљивог садржаја с обзиром на то да у њој тужени изражавају своје примедбе искључиво онако како је тужилац обављао посао полицијског службеника. Наведена притужба садржи критички осврт на рад државног службеника, на шта тужени имају право према члану 180. Закона о полицији, па нема узрочно-последичне везе између радњи тужених и настанка нематеријалне штете, за коју тужилац доказује да ју је претрпео. Тужилац, као државни службеник, мора бити спреман да све негативне критике и реакције поднесе уз већи степен толеранције. Уосталом, у конкретној ситуацији је Полицијска управа притужбу одбила као неосновану, што је довољна сатисфакција тужиоцу као службеном лицу, с обзиром на то да је након провере утврђено да је свој рад обавио одговорно и професионално. У ситуацији када би се за сваку изнету критику досуђивала накнада нематеријалне штете, сврха одредбе члана 180. Закона о полицији, која омогућава трећим лицима да се, у ситуацији када сматрају да су им повређена права или слободе, обрате надлежном државном органу притужбом, која држави омогућава да провери законитост рада полицијског службеника, не би могла да се оствари.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

његове функције, без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем поменутих мишљења. Из тог разлога они у таквом случају не могу да буду активно легитимисани. Из образложења: Парничне странке су лица која активно учествују у политичком животу и излажу одређене политичке ставове. У емисији А парничне странке су у односу на тему емисије, чија је садржина изложена од стране водитељке емисије, изнели своје ставове и разматрања која су од јавног интереса. Тужилац и тужени су у емисији иступали као јавни функционери, упуштајући се и у политичку расправу која је била испуњена тензијама и међусобним оптужбама. Тачно је да свако лице има право на заштиту личних права, па и права на част, али иступање јавних личности и пристанак на одређену политичку расправу, као што је то случај у овој правној ствари, а имајући у виду и најављени концепт емисије, захтева и већу трпељивост учесника дискусије, што води сужењу права личности јавних функционера.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

(страх, душевни болови због повреде части и угледа) који постоји. Из образложења: Осим страха због читавог следа догађаја, долази и до душевних болова због повреде части и угледа и тужиоцу је досуђена накнада у износу од 100.000,00 динара због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа. Тужилац је особа са вишегодишњим искуством на руководећим местима, никада није имао проблема у каријери, важи за стручњака у правним пословима и држи до свог професионалног и личног морала. Душевни болови су се код њега појавили када је схватио да је у питању притисак на њега и да је обесправљен. Описани страх и душевни болови нису елементи који могу да се сабирају, они се преплићу и постоје сваки за себе. След догађаја је имао и квалитет и квантитет, тако да је могао да доведе до психичке дисфункције како је описана. Осим тога, постоји и директна узрочно-последична веза између претходно описаних догађаја и последичне, претходно описане, психичке дисфункције код тужиоца. Полазећи од радног окружења у ком је тужилац обавља свој рад након откривања информација државном органу и од односа колега према њему, као и од односа непосредних руководилаца и промене радног места, првостепени суд је правилно нашао да је код тужиоца дошло до поремећаја психичке равнотеже као последице штетне радње коју је тужени према њему предузео, због чега тужилац, у смислу члана 200. ЗОО-а, има право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа у досуђеној висини, па се супротни жалбени наводи у погледу неоснованости овог дела тужбеног захтева не могу прихватити. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж уз 7/2017 од 20. 6. 2017. године)

Пасивна легитимација Повреду части и угледа може да изврши било које лице. За штету одговара физичко или правно лице по правилима грађанског права. Пасивно је легитимисан онај ко другоме повреди част и износи или преноси неистините наводе о прошлости, знању, способности

другог лица или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити. Закон о јавном информисању и медијима у члану 113. посебно регулише одговорност издавача, новинара и уредника. Новинар, односно одговорни уредник одговара за штету насталу објављивањем информације ако се докаже да је штета настала његовом кривицом. Издавач одговара за штету насталу објављивањем информације без обзира на кривицу, односно по правилима о објективној одговорности. Њихова одговорност је солидарна. У односу на ове тужене предвиђени су посебни рокови за подношење тужбе од 6 месеци од објављивања информације. Оштећени у односу на ове тужене има право и на објављивање пресуде и на учешће у добити. Поступак је хитан и регулисан делом посебним правилима која одступају од одредби ЗПП-а. Апелациони суд у Београду у својој одлуци Гж 11654/10 од 27. 6. 2012. године посебно је ценио активну и пасивну легитимацију у ситуацији када се ради о поступању политичке странке и могућој штети коју може да причини свом члану, па је навео да је, према утврђеном чињеничном стању, Општински одбор странке А у Б. одлучио да Дисциплинској комисији странке поднесе предлог за покретање дисциплинског поступка против тужиоца. Дисциплинска комисија је одлуком одбила предлог за покретање дисциплинског поступка, а Извршни одбор тужене је поводом жалбе предлагача преиначио одлуку Дисциплинске комисије и тужиоца искључио из странке. Одлука је достављена преко факса предузећа у ком је тужилац био директор. Према стању у списима, тужилац је 12 година био члан странке А, активно је учествовао у њеном политичком раду и био је председник месног одбора у Б. Тужба тврди да је дисциплински поступак вођен са циљем да се тужилац дискредитује јер је Извршни одбор поступао супротно Статуту по недозвољеној и неблаговременој жалби, уз повреду права тужиоца да учествује у другостепеном поступку, а одлуку је засновао на произвољним чињеницама и разлозима које Дисциплинска комисија није разматрала. Тужилац сматра да су незаконитим радом органа тужене повређена његова уставна права и слободе на политичко организовање и

51 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Устава РС („Сл. гласник РС” 1/90) важећег у време доношења наведене одлуке. Из дисциплинске пријаве и приложених одлука произлази да је у дисциплинском поступку разматран искључиво тужиочев политички рад и његов однос према другим члановима и функционерима странке. Негативна оцена тужиочевог политичког деловања, садржана у одлуци о искључењу из странке, не може да се третира као акт повреде тужиочевог људског достојанства, без обзира на његов субјективни доживљај повређености одлуком. Чланови политичких странака самостално одлучују о својим међусобним односима, а појединачне одлуке политичке странке које се односе на учлањење, престанак чланства и политичку одговорност чланова јесу унутрашња питања политичких странака и због тога се правилност и законитост тих одлука не испитује у судском поступку. На ове међусобне односе политичке странке и њеног члана не примењује се правило о одговорности правног лица за рад његових органа из чл. 172. ст. 1. ЗОО-а. Стога наводи жалбе којима се указује на повреду процедуре, погрешну примену Статута и оспоравање чињеница на којима је Извршни одбор засновао наведену одлуку нису од утицаја на исход парнице. Није спорно да је одлука о искључењу достављена тужиоцу преко факса предузећа где је он запослен. Таквим достављањем створена је могућност да се особе из тужиочевог радног окружења упознају са садржином одлуке, али такав акт, с обзиром на садржај података који су на тај начин учињени доступним запосленима у тужиочевом предузећу и околност да достављање није уређено општим актима странке, не представља акт повреде тужиочевог угледа. Политички рад је јаван и, када је одлучио да се ангажује у политици, тужилац је прихватио могућност да његово политичко деловање буде изложено позитивној или негативној оцени не само политичке странке у коју се учланио већ и јавности. Одлука не садржи наводе који би се односили на рад предузећа, рад тужиоца као директора или на било коју тужиочеву активност изван његовог политичког деловања, као ни податке о тужиоцу који не би смели да се саопште јавности. С обзиром на то да достављање није регулисано општим актом странке и да

ГРАЂАНСКО ПРАВО

једнаку заштиту права у поступку пред судом или другом организацијом, као и да је доношењем незаконите одлуке и начином њеног достављања повређено његово људско достојанство и да му је на тај начин проузрокована штета у виду психичког бола. На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно нашао да је тужбени захтев неоснован. Одредбом из чл. 2. Закона о политичким организацијама („Сл. гласник СРС”, бр. 37/90, са изменама и допунама), који је важио у време доношења спорне одлуке, политичка организација је дефинисана као самостална и добровољна организација грађана (странка, партија, удружење, савест, покрет или друга организација), образована ради остваривања политичких циљева. По чл. 6. Закона политичка организација основним општим актом уређује своје програмске циљеве и унутрашњу организацију. Тужена је Статутом уредила учлањење и престанак чланства, права, обавезе и одговорности чланова, централне органе, територијално уређење и друга питања. Тужилац је учлањењем добровољно прихватио програмска начела, циљеве, права, обавезе и одговорности, који произлазе из чланства у странци, па и могућност да му чланство престане на један од Статутом предвиђених начина. По чл. 5. Статута чланство у странци престаје вољом члана (подношењем писмене изјаве о иступању из странке) или одлуком странке (брисање из евиденције чланова и искључење). Доношењем одлуке о искључењу тужена није угрозила тужиочеву Уставом зајемчену слободу политичког деловања и удруживања, већ му је само ускратила могућност да ту слободу остварује као њен члан. С обзиром на то да грађани добровољно ступају у политичке странке, као и да политичка организација на начелу самоорганизовања својим општим актом аутономно уређује права, обавезе и одговорности својих чланова, појединачни акт политичке странке о искључењу из чланства не представља одлуку којом се решава о праву или на Закону заснованом интересу тужиоца, већ акт о његовој политичкој одговорности. Такав акт није подобан да угрози право грађанина на једнаку заштиту права у поступку пред судом, државним или другим органом или организацијом, зајемчено чл. 22.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одлука не садржи податке који би превазилазили домен тужиочевог јавног политичког деловања, начин достављања није противправан и није могао да угрози тужиочев углед у радној средини. Стога је првостепени суд правилно нашао да тужена одлучивањем о тужиочевој политичкој одговорности није повредила тужиочева Уставом зајемчена права и слободе и његова лична добра, тако да је правилно одбио тужбени захтев.

емисији, извео погрешан закључак да су наводи туженог да је тужилац радио за службу Државне безбедности подобни да повреде част тужиоца, због чега је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у ставу првом изреке и одбио тужбени захтев, па је, с позивом на одредбу члана 394. тачка 3. ЗПП-а, одлучио као у ставу другом изреке ове одлуке.

Штета и узрочна веза

Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 14846/10 од 28. септембра 2011. године, оцењује постојање услова за накнаду штете и наводи да је „у конкретном случају у првостепеном поступку несумњиво утврђено да је тужилац лично потписао апликацију за визу која је предата амбасади А и да је могао да провери тачност података који су у њој наведени, да тужилац суду није пружио доказ да је најпре био одбијен за транзитну визу, као и да у тужиочевом пасошу није забележен податак о одбијању захтева за издавање визе, већ је напротив тужиоцу издата виза, као ни да је тај податак о одбијању остао трајно убележен у бази података свих аеродрома у свету, због чега се догодило да тужилац буде задржан на аеродрому у Б. ради провере података из његовог пасоша, а тим пре што из исказа тужиоца саслушаног у својству странке произлази да приликом пасошке провере службеници полиције нису разговарали са тужиоцем и нису га обавестили о разлозима задржавања, нити су према тужиоцу били непријатни и нељубазни, већ је тужилац само био издвојен од осталих путника у одвојену просторију у којој је сачекао 30–45 минута, док није завршена провера података из његовог пасоша, због чега тужилац, уколико тврди да је због грешке службеника, туженог, у попуњавању апликације за визу њему причињена штета, за овакву своју тврдњу суду није пружио доказ, што је био дужан да учини сходно одредби чл. 223. ЗПП-а. Поред тога, да би постојала одговорност туженог за накнаду нематеријалне штете тужиоцу, неопходно је да постоји узрочна веза између описаног понашања радника туженог – грешке у попуњавању апликације за издавање визе и евентуално настале нематеријалне штете, повреде части и угледа тужиоца, при чему је

Уобичајено се наводи да је част субјективна категорија и представља скуп врлина и мишљење које појединац има о себи, док је углед објективна категорија, која подразумева став и мишљење које средина има о личности неког појединца. Да би постојала повреда, потребно је да су оспорене тужиочеве укупне моралне вредности које ужива као члан одређене друштвене средине. Штета се огледа у повреди части и угледа лица. Радња штетника је изношење или преношење неистинитих навода о прошлости, знању, способности другог лица или о чему другоме, при чему зна или би морао да зна да су они неистинити. Последица је проузроковање материјалне и нематеријалне штете. Између штетне радње и штете мора да постоји узрочна веза, али није свака нетачна тврдња подобна да узрокује штету. Из образложења: Наводи туженог, изнети у емисији А, да је тужилац радио за Државну безбедност, посматрани у склопу наведене политичке расправе по својој природи не могу да проузрокују штету за коју би тужени одговарао јер управо слобода политичке расправе омогућава изношење ставова који се односе на идентитет или одређена постигнућа учесника расправе. Осим тога, сам навод о припадности Државној безбедности по својој природи не може да повреди част тужиоца, односно да проузрокује тужиоцу штету за коју би тужени одговарао, јер је и реч о служби Републике Србије. С обзиром на претходно наведено, првостепени суд је, по налажењу овог суда, из чињеница које је правилно утврдио у односу на дијалог парничних странака вођен у телевизијској

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

53 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

једног вербалног сукоба између тужиоца и тужене, испровоцирана наводима тужиоца да је стан у ком живи добила за време ЈУЛ-а, тужена упутила тужиоцу речи „бедо, ђубре, џукело, јадо”, а затим га пљунула. Тужилац је био повређен због ових речи и после овог сукоба био је превезен у амбуланту у В. због повишеног крвног притиска, а након изласка са А имао је мање посла и сукобе у породици. Према оцени првостепеног суда, овакво понашање тужене представља штетну радњу којом је повређена част и углед тужиоца и нанета му је душевна бол, због чега му припада право на накнаду тражене нематеријалне штете. Поступак тужене је увредљив не само за тужиоца, већ је крајње увредљив, неприкладан и омаловажавајући са аспекта друштвене средине, без обзира на то што су парничне странке критичном приликом учествовале у таквом ријалити-програму у ком су били изоловани из свакодневног живота и живели у условима и атмосфери коју су делимично сами стварали и на које су сами пристајали. Тужилац и тужена су јавне личности, њихово понашање треба да буде разумно, примерено, одмерено и васпитано у свакој ситуацији, па и у конкретној, а како је тужена изреченим и упућеним речима повредила част и углед тужиоца, то је суд применом члана 144, 155. у вези са чланом 200. Закона о облигационим односима, ценећи све околности конкретног случаја, па и то да је велики број људи гледао ријалити-програм, као и околност у којима се десила штетна радња, сматрао да је тужбени захтев превисоко постављен и да правичан износ накнаде нематеријалне штете, који представља сатисфакцију тужиоцу за претрпљену повреду и душевни бол, у конкретном случају представља износ од 100.000,00 динара, за који је усвојио тужбени захтев, а за тражени од 500.000,00 динара одбио је тужбени захтев као неоснован. Без утицаја су наводи жалбе да продукција доводи учеснике у такво стање свести да су раздражљиви и свађалачки настројени и да лако доказе у сукобе, с обзиром на то да су потписивањем уговора, с једне стране, пристали да учествују у оваквом ријалити-програму, као и да било какво пристајање на било какве услове, с друге стране, не даје за право учеснику да пређе границу љуског достојанства

ГРАЂАНСКО ПРАВО

општепозната чињеница да постоји дискреционо овлашћење свих пограничних, царинских или имиграционих власти да било које лице задрже ради додатних провера на граничном прелазу или аеродрому, тако да овакво додатно задржавање не може да се сматра шиканирањем нити повредом части и угледа. Отуда не могу да се као правилни прихвате разлози првостепеног суда да постоји узрочна веза између штетног догађаја и повреде части и угледа тужиоца, а ово тим пре што у наставку путовања тужилац није имао било каквих проблема или задржавања од стране пограничних власти других земаља, нити је у наставку путовања тужилац имао било каквих непријатности са осталим путницима на том путовању због овог догађаја, нити је овај догађај имао било какве негативне последице на личност тужиоца, да би његова част и углед бити доведени у питање, што су последице за које је признато право на накнаду штете. Дакле, по налажењу Апелационог суда у Београду, у конкретном случају није било штетних последица по личност тужиоца, што су последице за које је признато право на накнаду штете сходно одредби чл. 200. ЗОО-а, нити је тужилац, сходно одредби чл. 223. ЗПП-а, насталу нематеријалну штету у виду повреде части и угледа доказао, па је Апелациони суд у Београду уважио жалбу туженог и побијану пресуду у ставу првом изреке преиначио утолико што је одбио тужбени захтев тужиоца. Из образложења: Првостепени суд је у спроведеном поступку утврдио да су тужилац и тужена били учесници такмичарског телевизијског серијала А, који је емитован на РТВ „Б.”. Пре уласка у овај ријалити-програм сваки учесник – такмичар, па тако и тужилац и тужена, са РТВ „Б.” закључили су уговор о учествовању и пристали на правила учествовања и понашања која су саставни део потписаног уговора. Према исказима парничних странака, овим уговором учесницима је био само забрањен физички контакт, помињање породице и других људи који нису учесници А. Према сагласним наводима парничних странака, током трајања овог ријалити-програма међу свим учесницима је у више наврата долазило до вербалних сукоба и упућивања увредљивих речи, па је тако након

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

и да вређа друге учеснике. Тврдња тужене да је тужилац испровоцирао и да се води поступак такође су без утицаја на одлуку суда у овој правној ствари, с обзиром на то да је тужена у својству тужиље против овде тужиоца покренула парнични поступак и у том поступку ће се утврдити одговорност за штету и висина штете за поменути штетни догађај. Нису основани наводи жалбе да је првостепени суд требало да примени члан 177. ЗОО-а и члан 192. став 1. ЗОО-а због тога што у току поступка тужена није истицала приговор доприноса тужиоца, а осим тога, води и парницу у којој ће се одлучивати о штети коју јој је причинио тужилац. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 2449/2016 од 11. 8. 2017. године)

Према утврђеном чињеничном стању, у првостепеном поступку следи да је тужилац био судија Општинског суда и да одлуком Високог савета судства није изабран за судију. Одлуком Високог савета судства констатовано је да судијама које нису изабране у складу са Законом о судијама престаје судијска дужност са 31. 12. 2009. године, што је потврђено и појединачном одлуком Високог савета судства, којом је одређено да је тужиоцу престала судијска дужност са 31. 12. 2009. године. Одлуком Уставног суда Србије усвојена је жалба тужиоца изјављена против Одлуке Високог савета судства и наложено је Високом савету судства да у року од 60 дана од дана пријема одлуке изврши избор подносиоца жалбе у складу са чланом 30. Правила за примену одлуке о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности и за поступак преиспитивања одлуке првог састава Високог савета судства о престанку судијске дужности. Из потврде Адвокатске коморе Србије утврђено је да је тужилац уписан у именик адвоката, као и да се тужилац није одазвао позиву за полагање заклетве будући да је отворио адвокатску канцеларију. Из исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке утврђено је да су наведеном одлуком туженог о престанку судијске функције тужиоцу нарушени углед и част које је својим дугогодишњим радом стицао,

да бол и патња које је проживео и данас проживљава, као и да и данас доживљава разне непријатности. Првостепени суд је на основу овако утврђеног чињеничног стања закључио да су тужиоцу повређени част и углед, због чега је делимично усвојио тужбени захтев. Ожалбена пресуда је заснована на погрешној примени материјалног права. Полазећи од одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, имајући у виду утврђене чињенице у поступку пред првостепеним судом, овај суд налази да нису били испуњени услови за одговорност тужене у овом случају. Наиме, доношење незаконите одлуке о неизбору на фунцију само по себи није узрок чија је последица повреда части и угледа, па сама по себи не даје право на накнаду штете по основу повреде части и угледа. Разлог је тај јер одлука о неизбору на судијску функцију нема сама по себи такво дејство да може бити узрок настанка назначених видова нематеријалне штете у смислу одредбе члана 200. Закона облигационим односима, па и онда када садржи стручни и вредносни суд о ономе на кога се односи или га не садржи уопште. Супротно овоме, за успостављање одговорности тужене било је потребно да се њен доносилац кретао ван граница своје надлежности и да је такво поступање органа тужене имало за циљ повреду части и угледа као правно заштићених добара. Овај услов важи у случају када је одлука о неизбору на судијску функцију измењена, о чему је и реч овде у случају тужиоца. Подносећи пријаву на конкурс тужилац је пристао да буде изложен конкуренцији са осталим кандидатима кроз проверу применом назначених мерила. Неправилна примена права, која није очекивана у том поступку, свакако представља друго питање које улази у домен грешке, али у конкретном случају нема основа да је та грешка произвела повреду части и угледа, како то погрешно закључује у ожалбеној пресуди првостепени суд, нити је тужиља на те околности до закључења главне расправе доставила и пружила доказе. Негативна вредносна оцена, која је садржана у одлуци којом је утврђено да тужилац није изабран на судијску функцију, јесте

Из стања у предмету следи да је у периоду од 2007. до 2008. године тужиља била генерални директор А. Тужени је у тексту под насловом „А пред стечајем”, објављеном у „Б”, навео „да је тужиља, као генерални директор А, вршила малверзације, обмане, злоупотребе положаја и овлашћеног потписа, кршила све одлуке Управног одбора, самовољно кројила план, ометала приватизацију, незаконито пословала и издавала менице у таквим количинама да ће, ако јој се и даље допусти да води кућу А, ускоро бити доведена до стечаја”. Даље је утврђено да је у тексту објављеном у дневном листу „В” под насловом „Узбуна прави забуну” навео „да је на чело А доведена

55 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж1. 6р. 2498/15 од 7. 10. 2015. године)

једна крајње некомпетентна и биготна бивша директорка фабрике, која је још више унизила”. Тужени је овакве изјаве дао након што је између њега и тужиље, као и одређених сектора, дошло до несугласица и због тога што је тужиља кршила поједине одлуке Управног одбора. У наведеним текстовима тужени је, између осталог, истакао и да је тужиља доведена на то место, да није имала искуства, да је на конкурсу било више кандидата који су испуњавали услове конкурса, између осталог, и 5 година радног искуства у издаваштву и да је на крају изабрана тужиља која никада није радила у издаваштву, већ у фабрици. Израз „биготна” тужени је употребио у смислу претераног испољавања религиозности, јер је тужиља након што је постала генерални директор А увела обичај да се слави слава и низ других верских обичаја, као нпр. бацање новца по ходницима, сечење славског колача у књижари и објекту у току радног времена, док су у канцеларијама постављене иконе уместо слика писаца, што је туженом, као и још неким запосленима сметало. Израз „биготна” није употребљен у његовом другом значењу које према речнику има – лицемерство, лицемер. В. д. генералног директора А донео је решење којим је тужиљи отказан уговор о раду, док се у образложењу тог решења таксативно наводи укупно 13 разлога за отказ уговора, међу којима је и несавесно и нестручно руковођење, обмањивање чланова Управног одбора, онемогућавање излажења часописа. На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да је А предузеће са дугогодишњом традицијом које се бави издавачком делатношћу као важним елементом културне и уметничке сфере друштва, због чега постоји повећано интересовање јавности за стање у тој области, као и за опстанак предузећа са таквом репутацијом као што је А, због чега завређује посебну пажњу. Првостепени суд налази да је у демократском друштву уобичајено и очекивано да се широј јавности путем средстава јавног информисања омогући увид у оно што се догађа у области издаваштва, уз остављање простора за критику друштвено-негативних појава. Првостепени суд оцењује да је изјава туженог „да је тужиља као генерални директор вршила малверзације,

ГРАЂАНСКО ПРАВО

узрочно-последична и код тужиоца је могла да створи осећај разочарања, али не и увређености и понижености, посебно зато што је овде тужилац знао да је такав стручни односно вредносни суд о њему погрешан, јер је свакако свестан свог вредносног, стручног, моралног и људског квалитета и својих резултата рада за посматрани спорни период, али и оборив употребом одговарајућег правног средства, што је потврђено и успехом тужиоца у поступку по жалби на одлуку о његовом неизбору. Интересовање околине за разлоге неизбора не представља само по себи повреду части и угледа нити у току поступка тужилац доказује објективне манифестације повреде тих правно заштићених добара, а реизбором на судијску функцију и објављивањем те одлуке остварена је не само натурална реституција већ и позитивна рехабилитација. На тај начин тужилац је добио сатисфакцију у вези са спорним догађајем, па нема оправдања и за материјалну сатисфакцију кроз досуђивање накнаде нематеријалне штете у смислу одредбе члана 200. ЗОО-а. Поред тога, имајући у виду да тужилац није доказао основне материјалноправне претпоставке одговорности тужене за штету и то постојање штете и узрочно-последичну везу претрпљене штете и радње или пропуштања органа тужене у смислу одредбе чланова 154, 172. и 200. ЗОО-а, то нема право на накнаду нематеријалне штете коју потражује у овој парници због повреде части и угледа.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

обмане, злоупотребе положаја и овлашћеног потписа, кршила све одлуке Управног одбора, самовољно кројила издавачки план, ометала приватизацију, незаконито пословала и издавала менице у таквим количинама да ће, ако јој се и даље допусти да води кућу А, ускоро бити доведена до стечаја”, дата у контексту критике рада тужиље као генералног директора А, а изјава туженог да је тужиља „некомпетентна” по налажењу првостепеног суда представља критику стручне оспособљености тужиље за постављање на одговарајућу функцију, све имајући у виду да, по мишљењу туженог, тужиља није имала потребно радно искуство за руководеће место у издаваштву. По налажењу првостепеног суда, овакви наводи туженог представљају изношење личног, критичног мишљења као дугогодишњег запосленог и његове изјаве се нису односиле на приватни живот тужиље и нису биле усмерене на њену личност, већ су дате у оквиру критике тужиље у улози генералног директора А и њеног рада на том радном месту, због чега је суд нашао да исте нису подобне да повреде права личности тужиље (част и углед). Првостепени суд налази да су границе прихватљиве критике шире када је реч о јавним личностима, што тужиља по мишљењу првостепеног суда јесте као директор А. Због тога, по налажењу првостепеног суда, и приватно лице које је изложено јавној критици, а налази се на руководећем месту у широј јавности познатом предузећу, може да се сматра јавном личношћу, па налази да су неизбежно и свесно та лица изложена помном испитивању свих речи и дела како од новинара тако и од јавности уопште, те стога морају да толеришу већи степен критике, јер је неспоран интерес јавности у конкретном случају да буде упозната са начином избора њеног директора. Како то правилно првостепени суд налази, није сваки негативан став једног лица о другом лицу довољан за постојање права на накнаду штете, већ је потребно да, поред схватања лица о коме се став износи, и, уопштено гледајући, изјава представља нешто увредљиво. У том смислу првостепени суд налази да израз „биготан” у конкретној ситуацији нема негативан карактер, с обзиром на то да, поред значења лицемеран, како га је разумела тужиља, има и значење које се односи на

претерану побожност, о чему се тужени изјаснио објашњавајући разлоге због чега је овакав израз за тужиљу употребио, а што је првостепени суд и по налажењу овог суда правилно прихватио јер је у складу са осталим утврђеним чињеницама. Првостепени суд правилно налази да се, без обзира на лични доживљај тужиље о нарушавању њене части и угледа, датим интервјуима туженог не нарушавају тужиљин углед, част и права личности у смислу одредбе чл. 200. ЗОО-а, да би тужиља имала право на накнаду нематеријалне штете. Првостепени суд налази да је оваква критика изношења мишљења заштићена и одредбом члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Овакву одлуку првостепеног суда у целости као правилну и закониту прихвата и овај суд као другостепени. Неосновано се жалбом тужиље указује на то да се не ради о слободи изражавања и допуштеној друштвеној критици о питањима од јавног интереса, већ о изношењу неистинитих чињеница о тужиљи. Супротно тим наводима жалбе, првостепени суд је правилном оценом изведених доказа, у смислу члана 8. ЗПП-а, утврдио да је тужени дао интервјуе листовима „Б” и „В”, у којима је говорио о стању у предузећу А у издаваштву, истакавши и одређене примедбе на рад и руковођење том установом од стране тужиље као директора, наводећи да се ради о лицу које је изабрано без радног искуства у тој области, као и да није поштовала одлуке Управног одбора, да је нестручно и несавесно руководила и обмањивала чланове Управног одбора, па је онемогућила излажење часописа и друго, а све ти разлози за отказ наводе се и у образложењу уговора о отказу о раду. Из тога следи да се није радило о изношењу неистинитих чињеница, већ о критици начина руковођења предузећем, која се показала основаном. Стога се наводима жалбе не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде, пошто тужиља у жалби понавља тврдње које је истицала у току првостепеног поступка, што је све првостепени суд имао у виду при одлучивању ожалбеном пресудом. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 348/16 од 24. 2. 2016. године)

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 6660/16 од 2. 2. 2017. године)

Апелациони суд у Новом Саду у пресуди Гж. 404/12 од 24. маја 2012. године наводи: „Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев нашавши да је садржина изговореног о тужиоцу са туженикове стране подобна била да код тужиоца проузрокује душевну бол због повреде части и угледа, па је тужени на темељу регулативе члана 154. став 1, 155. и 200. ЗОО-а обавезан да тужиоцу исплати накнаду за овај вид нематеријалне штете у износу од 30.000,00 динара. Исказима сведока саслушаних у поступку, као лица незаинтересованих за исход ове парнице, доказана је садржина изговореног са туженикове стране. Првостепени суд је

57 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

обрати медијима како би ублажио штетне последице, али ни то није било довољно убедљиво јер га је удружење због сазнања стечених преко штампе разрешило дужности потпредседника дисциплинске комисије, сматрајући да нарушава углед тог удружења. Из истих разлога је разрешен и са дужности потпредседника клуба одлуком тог удружења. Због притисака околине тужилац је био у великом стресу и преселио се, а реаговања особа из животног окружења унела су немир у тужиочеву породицу, између њега и супруге је дошло до несугласица и развода брака. Без утицаја су непријатности које је тужилац имао због расписивања међународне потернице јер та радња не потиче од органа тужене, већ од радњи Федералног суда у А. и Иптерпола и није последица изношења нетачне информације као штетне радње за коју одговара тужена. С обзиром на тежину повреде, значај повређеног добра, начин и околности повређивања и тежину последица на тужиочеву психичку равнотежу, досуђени износ од 500.000,00 динара представља правично задовољење у смислу чл. 200. ЗОО-а. Тим износом се не погодује тежњама неспојивим са друштвеном сврхом накнаде, већ се оштећеном омогућава да себи приреди одређено задовољство и на тај начин ублажи психички бол услед повреде. Побијана пресуда је донета правилном применом чл. 84. Закона о јавном информисању у вези чл. 172. ст. 1. и чл. 200. ЗОО-а.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Првостепени суд је правилно нашао да је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео услед објављивања нетачне информације. Тужилац је у саопштењима за јавност, које су преносили медији, представљен као један од ухапшених у А., са фотографијом и личним подацима. Та информација није била тачна, њена тачност је према каснијим саопштењима МУП проверавана после објављивања, па је суд правилно закључио да је изношење нетачне информације у јавност последица пропуштања примерене пажње органа тужене. Одредбом из чл. 5. Закона о полицији предвиђена је дужност објективног информисања јавности о активностима полиције, али и дужност ускраћивања или одлагања објављивања поверљивих података, а у такве податке спадају и лични подаци. Орган тужене је информацију добијену од органа А. изнео у јавност без провере идентитета лица на која се информација односи, а за то је било озбиљних разлога јер, према саопштењима МУП-а, идентитет чланова криминалне групе за органе А., од којих је и потекла вест, није био несумњив. Органи тужене су пре изношења информације да је тужилац ухапшен у А. на једноставан начин могли да провере да ли се он налази у месту где је имао пребивалиште и да процене подударност добијеног податка са стварношћу. Изостанак примерене пажње у овом случају не може да се оправда ни хитном потребом јавности Србије да буде обавештена о резултату полицијске акције, ни хитним интересима заштите безбедности грађана. Непажњом органа тужене јавности Србије је саопштена нетачна информација о тужиоцу и због тога је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео услед објављивања такве информације. Изношењем у јавност фотографије и потпуних личних података тужилац је учињен препознатљивим широкој јавности, представљен је као члан криминалне групе која тргује огромним количинама кокаина и као лице повезано са особама за којима органи Србије трагају дуже време, што је довело до тешке повреде тужиочеве части и угледа и тужиоца изложило бројним непријатностима. Сви су сумњали у њега, свима је морао да се правда, окружење је више веровало медијима и изјавама министра него тужиоцу, морао је да се

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

правилно ценио да су изнете квалификације о тужиоцу, имајући у виду околности под којима су саопштене, својства личности тужиоца као особе на коју се односе и својства туженог као лица које их је изговорило, подобне биле да повреде тужиочеве част и углед, због чега има право на новчану накнаду као сатисфакцију за душевне болове које је због тога претрпео. Речи које је тужени изговорио о тужиоцу у негативном контексту и пред тужиоцу познатим, као и непознатим лицима (да је најурен из полиције, да ништа не зна и да би требало да буде затворен), несумњиво имају увредљив и омаловажавајући карактер, како са субјективног аспекта части као скупа човекових врлина и мишљења које тужилац има о себи самом, тако и са аспекта угледа као мишљења које средина у којој живи има о личности тужиоца. Насупрот жалбеним наводима, правилно је првостепени суд применио материјално право налазећи основаним тужбени захтев у делу потраживане накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части. Водећи рачуна о интензитету напада на лична добра, начину на који је повреда учињена и средини у којој тужилац живи и његовој личности, као извору душевних болова, овај суд сматра да је висина досуђене накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа у износу од 30.000,00 динара сразмерна интензитету и трајању разумно трпљених душевних болова и у складу са друштвеном сврхом и природом нематеријалне штете, сходно члану 200. став 2. ЗОО-а, тако да представља правичну новчану накнаду и одговарајућу сатисфакцију за претрпљену нематеријалну штету. Неосновано тужилац у жалби истиче да је првостепени суд поступио противно одредби члана 200. став 1. ЗОО-а досудивши му накнаду за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа као јединствену штету, с обзиром на то да он сматра да се у конкретном ради о два посебна вида нематеријалне штете. Правно признати облици нематеријалне штете, према одредбама члана 200. став 1. наведеног закона, између осталог су и претрпљени душевни болови због повреде угледа и части. Имајући у виду да су част и углед

моралне вредносне категорије и компоненте личности које кумулативно чине људско достојанство (чија је неприкосновеност гарантована чланом 23. Устава Републике Србије), повреда обе вредносне категорије тужиочеве личности изазвала је трпљење јединствених душевних болова, који, као такви, по слову закона представљају основ за накнаду нематеријалне штете, па је правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају ради о јединственој штети, о којој је као таквој и одлучено. Апелациони суд у Новом Саду у пресуди Гж. 5081/10 од 17. 2. 2011. године излаже следеће: „У првостепеном поступку је, поред осталог, утврђено и да је овде тужени пресудом Општинског суда оглашен кривим за кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру РС, зато што је испред просторије банке увредио овлашћена службена лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира тако што је овлашћеним службеним лицима МУП-а ПУ – Саобраћајна полиција, овде тужиоцу и АА, када га је тужилац упозорио да мора да помери свој аутомобил који је зауставио на аутобуском стајалишту, на месту где је забрањено заустављање, истом рекао: „Ма д**** ми”, а када је овде тужилац затражио лична документа, тужени му је иста дао, а затим и отео из руку и одгурнуо рукама, а полицајцу АА који се легитимисао показивањем службене значке рекао: „Д****** ми к****, шта хоћете”. Критичном приликом тужени је угрозио морални интегритет тужиоца, његову част и углед, као и достојанство и углед његове професије, говорећи увредљиве и омаловажавајуће речи ,,ма д****** ми к****, шта хоћете”, тако да је трпео душевне болове јаког интензитета у смислу негативних афеката, односно осећања стида, срама, жалости, туге, мање вредности. У моменту када је тужени изненада гурнуо тужиоца, при чему се исти занео пар корака уназад, тужилац је трпео страх јаког интензитета у трајању од 2 минута, те је постепено дошло до смањивања узбуђености. На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је погрешно применио материјално право сматрајући да тужиоцу припада накнада штете за претрпљени

Закључак Право на достојанство личности (част и углед) правно је заштићено у мери у којој, с обзиром на професију и поступке тог лица, то право може да буде ограничено правом јавности да буде информисана о поменутом лицу. У тој мери равнотеже суд у сваком конкретном случају процењује да ли је дошло до повреде части и угледа и досуђује накнаду ценећи све околности случаја.

59 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

страха који је трпео тужилац не оправдава досуђивање тог вида штете, при чему треба посебно истаћи да се ради о оштећеном који је полицијски службеник, да се критични догађај одиграо у присуству колеге тужиоца, такође полицијског службеника, да су исти били наоружани, а да је с друге стране тужиоца одгурнуо тужени који је том приликом био сам, као и то да је у опису тужиочевог посла, односно да природа његовог посла захтева да се носи са непредвиђеним и стресним ситуацијама, за које мора бити спреман. Дакле, све околности конкретног случаја, по мишљењу овог суда, упућују на то да страх који је трпео тужилац није правно релевантан страх у смислу одредбе чл. 200. ЗОО-а, па је захтев тужиоца за накнаду овог вида штете неоснован. Терет доказивања је на тужиоцу, сходно члану 231. ЗПП-а, у погледу постојања штете и узрочне везе између поступања туженог и повреде части и угледа тужиоца. Поред тога, потребно је и уверење суда да је у конкретном случају правично досудити оштећеном лицу накнаду штете. Висина штете која се одмерава зависи од свих околности случаја, и то од тога на који начин је штета учињена, затим од обима штете, као и од тога ко је оштећени и ко је штетник. Сврха накнаде штете је да се нарушена психичка равнотежа тужиоца, која је поремећена штетном радњом, врати у првобитно стање. Материјална сатисфакција даје могућност оштећеном да ту равнотежу успостави кроз пријатности које себи може да омогући новцем. Стога суд у сваком конкретном случају, ценећи све околности, одређује висину штете.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

страх, док је у преосталом делу одлука првостепеног суда правилна и законита. Накнада нематеријалне штете, као облик отклањања штетних последица, састоји се у исплати суме новца, као сатисфакцији за претрпљену нематеријалну штету, да би се код оштећеног успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја, у мери у којој је то могуће. Част се дефинише као субјективна категорија и као мишљење које човек има о себи као припадник одређене друштвене средине или друштвене групе, чију вредност је прихватио, а углед представља мишљење које има средина, јавно мњење о личности и објективна је категорија. Насупрот жалбеним наводима, и овај суд сматра да је тужени у обавези да тужиоцу накнади штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплатом износа од 120.000,00 динара, који, ценећи све наведене субјективне и објективне околности конкретног случаја, и по мишљењу овог суда представља правичну новчану накнаду тужиоцу за претрпљену штету, а досуђеним износом неће се погодовати тежњама које нису спојиве са друштвеном сврхом и значајем ове накнаде штете. Надаље, како је грађанскоправна одговорност шира од кривичноправне одговорности, и поред тога што је тужени у кривичном поступку оглашен кривим за кривично дело ометање службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, а не кривичног дела увреде, изговарајући погрдне речи тужиоцу и обраћајући му се на тај начин, тужени је и по мишљењу овог суда повредио част и углед тужиоца, на основу чега тужиоцу припада накнада штете како је већ речено. Међутим, овај суд сматра да тужиоцу у конкретном случају не припада накнада штете за претрпљени страх. У ситуацији када је у првостепеном поступку утврђено да је тужилац трпео страх јаког интензитета у трајању од два минута, првостепени суд је, по мишљењу овог суда, погрешно применио материјално право када је тужиоцу досудио износ од 30.000,00 динара на име овог вида штете. Имајући у виду утврђено чињенично стање и одредбе чл. 200. ЗОО-а, овај суд сматра да степен и интензитет

Промене у условима отварања и вођења рачуна резидената и нерезидената

ПРИВРЕДНО ПРАВО

У „Службеном гласнику РС” број 69/2018 од 14. 9. 2018. године објављене су измене и допуне два подзаконска прописа којима се мењају досадашњи услови вођења рачуна резидената и нерезидената, које ће бити представљене у наставку.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција Инг-Про

1. ИЗМЕНЕ ОДЛУКЕ О УСЛОВИМА ОТВАРАЊА И НАЧИНУ ВОЂЕЊА ДЕВИЗНИХ РАЧУНА РЕЗИДЕНАТА, КАО И ДИНАРСКИХ И ДЕВИЗНИХ РАЧУНА НЕРЕЗИДЕНАТА Извршни одбор Народне банке Србије донео је Одлуку о изменама и допунама Одлуке о условима отварања и начину вођења девизних рачуна резидената, као и динарских и девизних рачуна нерезидената. Овим изменама у Одлуци о условима отварања и начину вођења девизних рачуна резидената, као и динарских и девизних рачуна нерезидената („Сл. гласник РС”, бр. 51/2015 и 82/2017 – у даљем тексту: Одлука) утврђене су следеће новине: 1) Према иновираном ставу 1. у тачки 8. Одлуке, приликом отварања рачуна у банци резиденти не морају да доставе банци документацију прописану тачком 7. став 3. одредбе под 1), 3) и 4: (1) решење о упису у регистар код надлежног органа; (3) обавештење органа надлежног за послове статистике о разврставању по делатностима, ако за резидента разврставање врши тај орган – у случају да податак о разврставању

по делатностима није садржан у решењу из одредбе под 1) овог става, односно у случају из одредбе под 2) тог става; (4) документ надлежног органа који садржи порески идентификациони број резидента – у случају да тај податак није садржан у решењу из одредбе под 1) овог става, односно у случају из одредбе под 2) тог става, а банка је у том случају дужна да одговарајуће податке који су садржани у овој документацији прибави непосредним увидом у Регистар привредних субјеката или други јавни регистар који се, у складу с прописима, води у Републици Србији, односно преузимањем тих података у електронској форми од организације надлежне за вођење овог регистра. Овај иновирани став 1. допуњен је новим ставом 2. у овом члану, који појашњава да, ако је прибавила наведене податке непосредним увидом у Регистар привредних субјеката или други јавни регистар, банка је дужна да на одштампаном изводу из тог регистра упише датум, време и лично име лица које је извршило увид. 2) У Одлуци је додата тачка 13а, којом се дефинише да, након гашења рачуна резидента односно нерезидента, банка том лицу, на његов захтев, без накнаде издаје потврду о гашењу наведеног рачуна, заједно с податком да су све обавезе према банци у вези са отварањем, вођењем и гашењем рачуна измирене. Ову потврду банка доставља резиденту или нерезиденту без одлагања, у писменој

форми на папиру или другом трајном носачу података, у складу са његовим захтевом. 3) Допуњеним чланом 17. предвиђено је да, након гашења рачуна физичког лица, банка издаје овом лицу без накнаде потврду да је овај рачун угашен, заједно с податком да су све обавезе према банци у вези са отварањем, вођењем и гашењем тог рачуна измирене. Потврду банка доставља физичком лицу без одлагања, у писменој форми на папиру или другом трајном носачу података, а ово лице може да одреди на који је од ова два начина банка дужна да му исту достави.

1) У тачки 14. Одлуке промењен је став 3, који дефинише да правна лица и предузетници приликом отварања рачуна у банци не морају да доставе банци документацију прописану чланом 14. став 1. одредбе под 1), 3) и 4) ове тачке: (1) решење о упису у регистар код надлежног органа; (3) обавештење органа надлежног за послове статистике о разврставању по делатностима, ако за њега разврставање врши орган надлежан за послове статистике – у случају да податак о разврставању по делатностима није садржан у решењу из одредбе под 1) овог става, односно у случају из одредбе под 2) тог става; (4) документ надлежног органа који садржи порески идентификациони број подносиоца

3) Допуњеним чланом 22. предвиђено је да, након гашења рачуна, банка потрошачу без накнаде издаје потврду да је рачун угашен, заједно с податком да су све обавезе према банци у вези са отварањем, вођењем и гашењем тог рачуна измирене. Потврду банка доставља потрошачу без одлагања, у писменој форми на папиру или другом трајном носачу података, а потрошач може да одреди на који је од ова два начина банка дужна да му исту достави. Наведене измене и допуне одлука ступиле су на снагу 22. 9. 2018. године.

61 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Гувернер Народне банке Србије донео је Одлуку о измени и допунама Одлуке о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна. Овим изменама у Одлуци о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 55/2015 и 82/2017 – у даљем тексту: Одлука) утврђене су следеће новине:

2) У Одлуци је додата тачка 21а, којом се дефинише да, након гашења рачуна правног лица, односно предузетника, банка том лицу, на његов захтев, без накнаде издаје потврду о гашењу наведеног рачуна, заједно с податком да су све обавезе према банци у вези са отварањем, вођењем и гашењем рачуна измирене. Ову потврду банка доставља правном лицу, односно предузетнику без одлагања, у писменој форми на папиру или другом трајном носачу података, у складу са његовим захтевом.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

2. ИЗМЕНЕ ОДЛУКЕ О БЛИЖИМ УСЛОВИМА И НАЧИНУ ОТВАРАЊА, ВОЂЕЊА И ГАШЕЊА ТЕКУЋИХ РАЧУНА

захтева – у случају да тај податак није садржан у решењу из одредбе под 1) овог става, односно у случају из одредбе под 2) тог става, а банка је у том случају дужна да одговарајуће податке који су садржани у овој документацији прибави непосредним увидом у Регистар привредних субјеката или други јавни регистар који се, у складу с прописима, води у Републици Србији, односно преузимањем тих података у електронској форми од организације надлежне за вођење овог регистра. Према допуни у новом ставу 4. ове тачке, ако је банка прибавила наведене податке непосредним увидом у Регистар привредних субјеката или други јавни регистар, дужна је да на одштампаном изводу из овог регистра упише датум, време и лично име лица које је извршило увид.

Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а

КРИВИЧНО ПРАВО

У овом тексту изложена су законодавна решења, спорне ситуације и судска пракса која се односи на кривично дело наведено у наслову.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Драган У. Калаба, заменик вишег јавног тужиоца у Чачку

равосуђе сваке државе, било да се схвати у ужем било у ширем смислу, заиста има велики друштвени значај. То значи да оно треба да функционише несметано у циљу заштите грађана и њихових права и слобода, а истовремено значи и правилно функционисање и заштиту правног поретка. Један од начина такве заштите је и кривичноправна заштита, што се остварује кривичним делима против правосуђа, предвиђеним у глави XXX Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16). Једно од врло значајних кривичних дела из ове групе јесте и кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а. Суштински, наведено кривично дело је прави одраз предузетих радњи учиниоца усмерених ка онемогућавању или отежаном прикупљању доказа, што за последицу има отежано благовремено доношење законите и правилне одлуке. Наведено кривично дело има три основна и један тежи – квалификовани облик. Први облик (чл. 336. ст. 1. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања утицањем на учеснике поступка. Други облик (чл. 336. ст. 2. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања уништењем исправа или других предмета који служе доказивању.

Трећи облик (чл. 336. ст. 3. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања уништењем знака и постављањем лажног знака. Први основни облик, предвиђен у чл. 336. ст. 1. КЗ-а, гласи: „Ко сведоку и вештаку или другом учеснику у поступку пред судом или другим државним органом учини или обећа поклон или другу корист или према њему примени силу или претњу у намери да лице давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, казниће се…” Елементи овог кривичног дела су: ● давање поклона или обећање поклона или друге користи учеснику поступка, ● примена силе или претње на учесника поступка, ● сведок, вештак или други учесник поступка, ● намера учиниоца која се односи на то да учесник поступка да лажан исказ или да не дâ исказ, чиме се утиче на исход поступка. У питању је кривично дело учињено утицајем на сведоке, вештаке или друге учеснике у поступку пред судом (у свим поступцима, сем у кривичном) или другим државним органом. Утицање се остварује давањем поклона или обећањем поклона или друге користи. Давање поклона, обећање поклона или неке друге користи треба да се схвати као суштина кривичног дела давање мита из чл. 368. КЗ-а. Наравно, овде је циљ други, а то је или недавање исказа или давање лажног исказа. Радње извршења се остварују кроз: давање новца, аута, намештаја, обећање да ће се поклон дати након давања лажног исказа или недавања исказа или пак давање или обећање

63 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

отежа доказивање сакрије, уништи, оштети или делимично или потпуно учини неупотребљивом туђу исправу или друге предмете који служе за доказивање, казниће се…” Овде учинилац предузима радње извршења у циљу спречавања или ометања доказивања. Под доказивањем се подразумева утврђивање одлучних – битних чињеница за конкретну кривичноправну ситуацију, а то се чини доказним средствима, односно доказним радњама (саслушање окривљеног, испитивање сведока, вештачење, увиђај и друго). Јасно је да нема примене права без утврђења чињеница, односно чињеничне грађе. Елементи овог облика кривичног дела јесу: ● сакривање, уништење, оштећење, чињење неупотребљивом туђе исправе или других предмета који служе за доказивање, ● предузимање наведених радњи у намери спречавања или отежавања доказивања. Свеобухватно гледано, у питању је облик кривичног дела у виду спречавања и ометања доказивања уништењем доказних средстава. У првом реду објекат кривичног дела је туђа исправа. Исправа је, сходно чл. 112. т. 26. КЗ-а, у делу „значење израза” сваки предмет који је подобан или је одређен да служи као доказ какве чињенице која има значај за правне односе, као и рачуноводствени податак. Исправа треба да је туђа, а то значи да не припада учиниоцу. Исправа је туђа иако је сувласничка, при чему у њој учинилац има свој удео. Такође, објекат кривичног дела је и сваки други предмет који служи за доказивање, а није исправа. Како је исправа средство за доказивање одређених чињеница, за сада није јасно зашто је законодавац одвојио исправе од других предмета који служе за доказивање. Радње извршења су алтернативно одређене као: ● сакривање, а то је склањање предмета доказивања од „очију” надлежних органа, што се може учинити на разне начине (прикривање, недавање и друго), ● уништење, а то је чињење неупотребљивим одређеног доказног средства (нпр. паљење, цепање и друго),

КРИВИЧНО ПРАВО

било какве друге користи (уплата летовања, преузимање кредита и др.). Следећа алтернативно предвиђена радња извршења учиниоца јесте примена силе или претње на сведока, вештака или другог учесника поступка. Силу и претњу треба схватити у смислу кривичног дела принуде из чл. 135. КЗ-а. Сила може да буде апсолутна и компулзивна, а претња је у суштини стављање у изглед зла неком лицу. Учинилац предузима радње извршења у односу на сведока, вештака или другог учесника поступка. Није јасно зашто је законодавац издвојио сведока или вештака као учеснике поступка, а потом навео „и другог учесника поступка”. Једино објашњење види се у томе што се предузимају радње учиниоца, предвиђене у чл. 336. ст. 1. КЗ-а, у намери да лице не да исказ или да дâ лажан исказ, а то су појмови кривичног дела давање лажног исказа из чл. 335. КЗ-а, у коме се такође наглашавају поједини учесници поступка, као што су сведок, вештак, преводилац. Дакле, све радње учиниоца предузимају се у намери да то лице (учесник у поступку) давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка. Овде се исход поступка односи само на давање лажног исказа или недавање исказа уопште. Поједини теоретичари кривичног права (З. Стојановић) сматрају да се овде ради о подстрекавању на кривично дело давање лажног исказа, што се и сматра тачним. Како за свршено кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а није нужно да је дат лажан исказ или уопште није дат исказ, то се сматра да, када постоји и такво подстрекавање, може да постоји само кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а. Извршилац може да буде свако лице, а дело је свршено предузимањем радњи подмићивања или примене принуде, уз постојање намере, а реализација такве намере није неопходна. Нормално, како је дело свршено предузимањем наведених радњи, а не и оствареном намером, по природи кривичног дела покушај није могућ. Други основни облик, предвиђен у чл. 336. ст. 2. КЗ-а, гласи: „Ко у намери да спречи или

КРИВИЧНО ПРАВО

● оштећење,

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

а то је делимично уништење, чињење доказног средства делимично неупотребљивим, ● чињење неупотребљивим делимично или потпуно, а то је предузимање радњи на доказном средству које је оштећено, а није у потпуности уништено. Законодавац се није определио у погледу тога када се предузимају наведене радње извршења – да ли у току поступка (а не односи се на кривични поступак) или пре поступка. Логично је да се то чини у току поступка, а може и пре поступка ако је извесно да ће се такви докази употребити у поступку. Све радње извршења предузимају се у намери да се спречи или отежа доказивање, а то значи да се онемогући предузимање одређеног доказног средства или да се отежа његово предузимање. Како за први тако и за други основни облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања учинилац мора да поступи умишљајно, наравно уз постојање наведене намере. Трећи основни облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а гласи: „Казном из става 2. овог члана казниће се и ко уклони, уништи, поквари, помери или премести какав гранични камен, земљомерски знак или уопште какав знак о својини на непокретности или о праву на употребу воде или ко у истој намери овакав знак лажно постави…” Свеобухватно гледано, ово су радње извршења у виду спречавања и ометања доказивања уништењем знака или постављањем лажног знака. Елементи овог облика кривичног дела јесу: ● гранични камен, земљомерски знак, знак о својини на непокретностима или на употребу воде, као објекти кривичног дела, ● радње извршења у виду уклањања, уништења, кварења, померања и премештања, ● лажно постављање знака. Гранични камен је знак који служи за обележавање граница, док земљомерски знак служи за обележавање катастарских парцела. То, наравно, може да буде и сваки други предмет који служи за обележавање својине на непокретности или за употребу воде. Такви

знаци кроз предузимање радње извршења могу да се уклоне, униште, покваре, помере и преместе, а такви појмови животно су јасни и одредиви, па није нужно додатно објашњење. Радња извршења овог кривичног дела је и лажно постављање таквог знака, а то је постављање знака на одређено место где не треба да стоји, па се ствара привид и утисак да је то право стање. Када је у питању овај облик кривичног дела, интересантно је то што законодавац не говори о „намери спречавања и доказивања”, већ делимично у задњој реченици у виду речи „у истој намери”. Међутим, правилним тумачењем (свих облика тумачења) овог облика кривичног дела, уз остале облике истог кривичног дела, јасно је да се лажно постављање знака, као и предузимање радњи уништења, сакривања и сл., односи на намеру спречавања ометања и доказивања. И овај облик кривичног дела може да изврши свако лице, а потребан је умишљај, наравно уз постојање претходно описане намере. Тежи квалификовани облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања предвиђен је у чл. 336. ст. 4. КЗ-а и гласи: „Ако је дело из става 2. овог члана учињено у кривичном поступку, казниће се …” У овом случају учинилац предузима: ● радње извршења у виду сакривања, уништења, оштећења, чињења неупотребљивим делимично или потпуно, ● само у односу на туђе исправе или друге предмете који служе за доказивање, ● све заједно, радње се предузимају само у кривичном поступку. То даље значи да за овај квалификовани облик кривичног дела важи све оно што је претходно наведено за кривично дело из чл. 336. ст. 2. КЗ-а. Логично је да у кривичном поступку није могуће предузимање радње извршења која се односи на знаке предвиђене у чл. 336. ст. 3. КЗ-а. И за овај облик кривичног дела остаје све исто у погледу извршиоца, умишљаја и намере, о чему је претходно било речи. Врло је интересантна и историја овог кривичног дела.

кривичноправне радње у намери спречавања и ометања доказивања. Осим тога, у овом раду ће бити приказане карактеристичне судске одлуке, које су груписане у следеће области: I Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а; II Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а; III Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а. Важно је овде напоменути да управо кроз приказ карактеристичних судских одлука из истих јасно произлази и указивање на неке институте општег дела Кривичног законика и примену института кривичнопроцесног права.

I Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а

65 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Случај 1. Против лица које је екстрадирано Републици Србији не може да се води кривични поступак за друга кривична дела пре изручења, осим за она за која је изручење одобрено, изузев ако окривљени или држава која га је екстрадирала на то пристану. Из образложења: Првостепени суд је учинио и повреде Кривичног закона из чл. 369. ст. 1. т. 2. и 5. ЗКП-а. Наиме, из списа произлази да је у молбама за издавање окривљеног, које је Министарство правде Републике Србије упутило Краљевини Шведске, тражено издавање наведених лица ради завршетка кривичног поступка који се против њих води због кривичног дела убиство у покушају из чл. 113. у вези чл. 30. КЗ-а и кривичног дела лака телесна повреда из чл. 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а. Како је одредбом чл. 38. ст. 2. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима предвиђено да, ако лице које се налази у страној држави, а против кога се у домаћој држави води кривични поступак, буде изручено, против њега може да се покрене кривични поступак, односно да се изврши

КРИВИЧНО ПРАВО

Кривични законик из 1951. године предвидео је у чл. 284. кривично дело спречавање доказивања, а наведено кривично дело у ставу 1. гласи: „Ко сакрије, уништи, оштети или учини потпуно или делимично неупотребљивом туђе исправе у намери да се спречи или отежа доказивање …”, а у ставу 2. гласи: „Ко уклони, уништи, поквари, помери, премести или лажно постави гранични камен, земљомерски знак или уопште какав знак о својини на непокретности или о праву на употребу воде, а у намери да се тиме спречи или отежа доказивање…” Уочљиво је неколико ствари: Прво, назив кривичног дела говори само о спречавању доказивања, а не и о ометању доказивања, иако је то опис битног елемента кривичног дела, при чему би се очигледно радило о језичкој редакцији. Друго, законодавац није тада предвидео кривично дело које се односи на спречавање и ометање доказивања утицањем на учеснике поступка, што је суштина садашњег кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а. Треће, у односу на садашњи чл. 336. КЗ-а, законодавац из 1951. године је јаснији и прецизнији јер у оба става чл. 284. КЗ-а говори о намери да се тиме спречи или отежа доказивање. Кривични закон Србије (у важности до 1. јануара 2006. године) у чл. 207. предвиђа кривично дело спречавање доказивања. У називу кривичног дела законодавац такође није навео речи „и ометање доказивања”. Став 1. тог члана исти је као и чл. 284. ст. 1. КЗ-а (из 1951. године). Став 2. тог члана апсолутно је јасан и прецизан јер употребљава речи „ко у намери да из става 1. овог члана…” Дакле, чл. 207. ст. 2. КЗРС-а, када се упореди са садашњим чл. 336. ст. 3. КЗ-а, редакцијски је потпун и садржи све елементе кривичног дела. Прецизније наведено, у садашњем чл. 336. ст. 3. КЗ-а требало би да се наведе или „ко у истој намери као у ст. 1. овог члана” или потпуну формулацију „тиме спречи и омета доказивање”. Претходно је наведено да свеобухватним тумачењем садашњег члана 336. ст. 3. КЗ-а треба подразумети да се предузимају све

КРИВИЧНО ПРАВО 66

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж 5454/10 од 28. октобра 2010)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

кривична санкција само за кривично дело за које је изручење одобрено, осим ако се тог права одрекло, а страна држава није поставила такав услов, сходно одредби чл. 14. Европске конвенције о екстрадицији, према којој издато лице неће бити гоњено, суђено или лишавано слободе ради извршења казне, мере безбедности или подвргнуто било каквом другом облику ограничења личне слободе за било које кривично дело учињено пре предаје, које није предмет издавања, то Апелациони суд налази да је одсуство одобрења надлежних органа Краљевине Шведске за вођење поступка против окривљених за кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а – спречавање и ометање доказивања (с обзиром на то да се окривљени нису у досадашњем току поступка изјаснили да ли се одричу права да се против њих води поступак и за то кривично дело) – заправо околност која, у смислу чл. 369. ст. 1. т. 2. ЗКП-а, искључује кривично гоњење окривљених за наведено кривично дело.

Случај 2. За постојање свршеног кривичног дела из чл. 336. КЗ-а, извршеног претњом, довољно је да је окривљени претњу упутио, а правно је ирелевантно да ли је сведок, односно други учесник у поступку дао лажни исказ, односно избегао давање исказа. Из образложења: Првостепеном пресудом окривљени је оглашен кривим због кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а, зато што је у кривичном поступку који се води пред Општинским судом у Београду применио претњу у намери да сведок недавањем исказа утиче на поступак, тако што је позвао сведока на кућни број телефона и након што се представио, претио му да ће доћи да га убије ако буде сведочио у наведеном предмету. Не може да се прихвати теза одбране да је кривично дело остало у покушају јер оштећени није ускратио исказ, односно није покушао да избегне давање исказа, што би била последица овог кривичног дела. Окривљени је упутио претњу у намери да оштећени недавањем исказа утиче на исход кривичног поступка,

чиме је ово кривично дело свршено. Правно је ирелевантно за постојање свршеног кривичног дела да ли је оштећени ускратио давање исказа, односно избегао давање исказа, што би могло да буде од утицаја само као околност од значаја за одмеравање казне. (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 570/09 од 17. марта 2009)

Случај 3. Неразумљива је изрека пресуде којом се окривљени осуђује за извршење кривичног дела спречавање и ометање доказивања када из изреке не може јасно да се утврди на који поступак се односи радња извршења овог кривичног дела. Из образложења: Изрека првостепене пресуде је неразумљива јер из исте не произлази на који се конкретно ванпарнични поступак који се води пред Основним судом … односи предузета радња извршења кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, што изреку пресуде чини неразумљивом у погледу самог начина извршења предметног кривичног дела. Такође, ни из разлога пресуде не произлази на који се конкретни поступак односи предметна радња извршења кривичног дела, имајући у виду да првостепени суд није извршио увид у ванпарнични спис и није утврдио на поуздан начин наведене чињенице, због чега ни чињенично стање није могло да буде потпуно и правилно утврђено. (Решење Вишег суда у Новом Саду, Кж 27/15 од 4. марта 2015)

Случај 4. Кривично дело спречавање и ометање доказивања свршено је самим подмићивањем, односно принудом сведока, уз постојање намере да сведок давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, при чему није неопходно да је ова намера и остварена. (Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 348/15 од 21. априла 2015)

Случај 5. Околност да претња, са становишта оштећеног, није озбиљна, није од значаја за

постојање кривичног дела спречавање и ометање доказивања уколико суд утврди да је реч о озбиљној претњи, узимајући у обзир све релевантне чињенице. (Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 10/14 од 11. фебруара 2014)

Случај 7. Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и кривичног дела противправно лишење слободе из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. Пресудом другостепеног суда потврђена је пресуда првостепеног суда. Жалбени наводи окривљених којима оспоравају првостепену пресуду због повреде Кривичног закона, указивањем на то да радње ових окривљених не могу бити квалификоване као два кривична дела, и то кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и кривично дело из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, како је то учинио првостепени суд, с обзиром на то да се, по ставу бранилаца, ради о идеалном стицају пошто кривично дело противправно лишење слободе садржи у себи кривично дело

II Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а Случај 1. За окривљеног, као учиниоца кривичног дела спречавање доказивања, нови Кривични законик је блажи од Кривичног закона Републике Србије који је важио у време извршења кривичног дела. Из образложења: Врховни суд налази да је другостепени суд био дужан да, испитујући првостепену пресуду, по службеној дужности испита и правилну примену Кривичног закона, имајући у виду чињеницу да је у међувремену ступио на снагу Кривични законик јер је седница Већа одржана 4. априла 2006. године, а Кривични законик је ступио на снагу 1. јануара 2006. Он је кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗРС-а предвидео чл. 336. ст. 2. КЗ-а, а за то дело била је прописана блажа казна од оне прописане чл. 207. ст. 1. КЗРС-а, тако да је, сходно чл. 5. ст. 2. КЗ-а, требало применити Кривични закон, који је блажи за оптуженог. Како Окружни суд није поступио на описани начин, дошло је до повреде Закона на штету окривљеног. На основу наведеног Врховни суд је противправне радње осуђеног правно квалификовао као кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а, имајући у виду прописану казну за то дело. (Пресуда Врховног суда Србије, Кзп 418/06 од 30. октобра 2006)

67 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 166/12 од 9. фебруара 2017, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кв 151/17 од 28. јуна 2017)

(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 51/08 од 26. јуна 2008, и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 2004/08 од 23. октобра 2008)

КРИВИЧНО ПРАВО

Случај 6. Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а. Жалба браниоца окривљеног је основана. Првостепени суд је окривљеног огласио кривим за извршење поменутог кривичног дела, али у изреци пресуде није наведено у ком је то поступку пред Основним судом у Чачку окривљени извршио радњу предметног кривичног дела нити је суд извршио увид у списе тог предмета, због чега је изрека пресуде неразумљива и није могао да се утврди нити провери навод ни оптужбе ни одбране окривљеног да ли је окривљени у наведеном спорном периоду уопште могао да изврши предметно кривично дело, због чега је првостепена пресуда без образложења и иста је у односу на окривљеног морала бити укинута.

спречавање и ометање доказивања, односно представља специјални случај тог кривичног дела, по оцени овог суда су неосновани јер се, с обзиром на сама обележја кривичних дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, очигледно ради о два различита кривична дела, тако да кривично дело из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, насупрот жалбеним наводима, не садржи у себи обележје кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а.

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Случај 2. Суд је прекорачио оптужбу, без обзира на то што се ради о лакшем кривичном делу, ако је окривљену која је оптужена за кривично дело тешко убиство у помагању огласио кривом за кривично дело спречавање и ометање доказивања, мењајући чињенични опис дела у смислу изостављања битних обележја помагања и уношења битних законских елемената овог другог кривичног дела. Из образложења: Према одредби чл. 420. ст. 1. ЗКП-а пресуда може да се односи само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднетој или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници (субјективни и објективни идентитет). Дакле, на основу чињеница утврђених на главном претресу суд у пресуди може да измени чињенични опис дела, али само у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива. Потпуно је јасно да виши јавни тужилац својом оптужницом коју током поступка није мењао није окривљеној ставио на терет радње извршења кривичног дела за које је оглашена кривом, а које је првостепени суд правно оценио као кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а. (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 839/14 од 11. јула 2014)

III Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а Случај 1. Суштински елемент кривичног дела спречавање доказивања из чл. 207. КЗРС-а јесте намера окривљеног да на одређени начин спречи или отежа доказивање. Стога је за кривичну одговорност потребан директан умишљај праћен и наведеном намером, али остварење ове намере није неопходно за постојање свршеног кривичног дела. Из образложења: Спречавање доказивања треба да се врши у вези са поступком у коме земљомерски знаци могу да се користе као доказ, а реч је по

правилу о судском или управном поступку, али радња кривичног дела може да се предузме како пре покретања кривичног поступка тако и у току поступка, али остварење ове намере није неопходно за постојање свршеног кривичног дела. Стога кочићи које је поставио геометар при одмеравању међе појединих катастарских парцела могу да буду земљомерски знаци у смислу овог кривичног дела само ако је постављање кочића извршено у неком службеном поступку или сагласном вољом, као што је то у случају уређења међе, извршења судске пресуде, израде и одржавања катастарских операта и слично. (Решење Окружног суда у Ваљеву, Кж 414/03 од 2. децембра 2003)

Случај 2. Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. у вези са ст. 2. КЗ-а. Доказима је утврђено да је окривљени земљомерске знаке – кочиће које је поставио геометар – уклонио у намери да спречи доказивање јер је био незадовољан омеђавањем и на који начин се простире међашња линија, па је таквим чином постао извршилац кривичног дела јер је земљомерски знак управо знак који омогућава да се разграниче парцеле које је овлашћени геометар извршио у складу са правилима струке и који нису смели да се померају. Окривљени је једино могао да покрене други поступак и да доказује своје тврдње, али му није било дозвољено да то чини уклањањем постављених знакова. Неосновани су наводи у жалби којим се истиче да је окривљени извршио чупање коља не због спречавања и отежавања доказивања већ да би од свог добра уклонио нескривљену опасност јер се на други начин то није могло учинити, али у сваком случају, по оцени другостепеног суда, да би се неко позвао на крајњу нужду предвиђену у чл. 20. КЗ-а, мора да се ради о отклањању опасности која се на други начин није могла отклонити, што није реч у конкретном случају. (Пресуда Основног суда у Ивањици, К 57/14 од 17. јуна 2016, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 201/16 од 7. септембра 2016)

Случај 3. Када учинилац, у намери да отежа доказивање у парничном поступку, уклони кочиће које је вештак геометар поставио ради обележавања граничне линије плацева, чини кривично дело спречавање доказивања из чл. 284. ст. 2, а не дело из ст. 1. истог члана. (Пресуда Окружног суда у Нишу Кж 797/76)

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1747/88 од 8. јуна 1988)

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 78/91 од 22. априла 1991)

Случај 6. Вађењем кочића који су у парничном поступку постављени ради утврђивања правно релевантне чињенице, у намери да се тиме омета доказивање, остварено је кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. КЗРС-с. (Пресуда Врховног суда Србије Кзз 13/92)

Случај 8. Када у ванпарничном поступку геометар постави кочиће по уређеној међи без присуства оптуженог, који истог дана почупа кочиће и покаже геометру судско поравнање по коме је спорно земљиште његово власништво, тада у његовим радњама нема намере предузимања радње спречавања доказивања из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а. (Пресуда Општинског суда у Чачку, К 594/01 од 15. априла 2002, и Решење Окружног суда у Чачку, Кж 293/02 од 2. децембра 2002)

Случај 9. Када окривљени, у намери да спречи доказивање, ишчупа кочиће који су представљали граничне ознаке пута који води преко одређене катастарске парцеле, које су поставили геометри Завода за катастар и геодетске послове, чини кривично дело из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а. (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 890/94 од 6. јула 1994)

69 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Случај 5. Ако учинилац, без уништавања, помери коље које је геометар поставио као земљомерски знак у предмету извршења пред Општинским судом на спорној међи, онда чини кривично дело спречавање доказивања.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 606/00 од 15. марта 2001, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 167/01 од 20. јуна 2001)

КРИВИЧНО ПРАВО

Случај 4. Када окривљени ангажује трактористу да преоре део његове парцеле која се граничи са суседом тако да преоре и део где је постављено гранично камење, чини кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗРС-а.

Случај 7. Када је оптужени у извршном поступку деобе приликом постављања кочића – земљомерских знака – саопштио извршном раднику да ће их уклонити и почупати, што је и учинио, извршио је кривично дело из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а јер је уклонио кочиће постављене по извршној деоби имовине оптуженог и оштећене, као бивших брачних другова.

Решавање одређених дилема које се јављају приликом примене важећег Закона о заштити података о личности УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Примена Закона о заштити података о личности у пракси ствара бројне недоумице, тако да ће неке од њих у овом тексту бити размотрене, а затим ће бити понуђена и могућа решења.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Петар Мијатовић, адвокат

ако је Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС”, бр. 97/2008, 104/2009 – др. закон, 68/2012 – одлука УС и 107/2012 – у даљем тексту: Закон), са изменама и допунама, већ десет година на снази, у пракси се и даље јављају многе дилеме у вези са његовом применом. Будући да још увек није усвојен нови Закон о заштити података о личности који би се ускладио са Општом уредбом о заштити података о личности Европске Уније, као и да се свакако очекује да ће и по усвајању новог закона бити одређен примерени vacatio legis, који ће одложити примену истог, јасно је да ће се постојећи закон примењивати и у догледној будућности. И поред тога што не садржи превелики број чланова, усвајање овог закона пробудило је свест о значају заштите података о личности и у ову област увело неке европске стандарде који се у пракси нису у пуној мери поштовали од стране субјеката на које се овај закон односи. С друге стране, баш због неких штурих одредби у којима је законодавац покушао да на што свеобухватнији начин покрије све до тада усвојене стандарде, Закон је отворио простор за различита тумачења и одређене дилеме у његовој примени.

У наставку текста разматраће се дилеме које се тичу: - разграничења, односно дефинисања ситуација у којима руковаоци података могу да обрађују податке о личности без пристанка лица чији се подаци обрађују; - начела обраде које руковаоци у праски често занемарују, а чија примена је неопходна приликом обраде података; - података о личности који у одређеним случајевима не потпадају под режим примене овог закона; - пристанка лица чији се подаци обрађују, као основа за обраду података о личности. Пре свега, да би се у потпуности разумела проблематика којом се овај чланак бави, односно како би читаоци које ова тема директно дотиче могли да утврде да ли њихове ситуације из праксе имају такав облик да потпадају под примену овог закона, потребно је поћи од корена овог закона, односно дефиниције податка о личности, обраде података о личности, руковаоца, обрађивача и корисника података. Чланом 3. став 1 тачка 1) Закона прописано је да је податак о личности свака информација која се односи на физичко лице, без обзира на облик у коме је изражена и на носач информације (папир, трака, филм, електронски медиј и сл.), по чијем налогу, у чије име, односно за чији рачун је информација похрањена, датум настанка информације, место похрањивања информације, начин сазнавања информације (непосредно, путем слушања, гледања и сл., односно посредно, путем увида у документ у

прикупљене од стране руковаоца: (1) по основу Закона и само у сврхе утврђене Законом или (2) по основу пристанка лица на обраду, које то лице даје руковаоцу података. Обрађивач података пак може да врши обраду података само као поверене послове од стране руковаоца, искључиво у име и за рачун руковаоца, а у границама одређеним Законом или уговором закљученим са руковаоцем. Дакле, решавање дилеме која се односи на основ за обраду података тиче се пре свега руковаоца података који прибављају податке од лица чији се подаци обрађују или на неки други начин утврђен Законом, тако да су управо руковаоци она лица која питање обраде података највише дотиче. То не значи да корисници и обрађивачи података немају обавезе утврђене Законом, али они нису предмет разматрања у овом тексту.

Члановима 10–13. Закона извршена је подела основа за обраду података на две групе: обрада података са пристанком лица чији се подаци обрађују и обрада података без пристанка лица чији се подаци обрађују. Обрада са пристанком конципирана је као правило, при чему лице чији се подаци обрађују пристанак даје писмено или усмено на записник. С друге стране, обрада без пристанка дозвољена је у следећим ситуацијама: 1) да би се остварили или заштитили животно важни интереси лица или другог лица, а посебно живот, здравље и физички интегритет; 2) у сврху извршења обавеза одређених Законом, актом донетим у складу са Законом или уговором закљученим између лица и руковаоца, као и ради припреме закључења уговора; 3) у сврху прикупљања средстава за хуманитарне потребе; 4) у другим случајевима одређеним овим законом, ради остварења претежног оправданог интереса лица, руковаоца или корисника;

71 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

I Разграничење ситуација у којима руковаоци података могу обрађивати податке о личности без пристанка лица чији се подаци обрађују

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

којем је информација садржана и сл.), или без обзира на друго својство информације. Сходно члану 3. став 1 тачка 3) Закона, обрада података је свака радња предузета у вези са подацима као што су: прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, раздвајање, укрштање, обједињавање, уподобљавање, мењање, обезбеђивање, коришћење, стављање на увид, откривање, објављивање, ширење, снимање, организовање, чување, прилагођавање, откривање путем преноса или на други начин чињење доступним, прикривање, измештање и на други начин чињење недоступним, као и спровођење других радњи у вези са наведеним подацима, без обзира на то да ли се врши аутоматски, полуаутоматски или на други начин. Из горенаведених законских дефиниција може да се закључи да је законодавац на доста широк начин дефинисао појмове „податак о личности” и „обрада података”, и то тако да се, с једне стране, сваки податак који на било који начин може да се повеже са физичким лицем сматра податком о личности, док се, с друге стране, свака радња предузета у вези са подацима о личности сматра обрадом података. Тиме је могућност за избегавање одговорности и обавеза утврђених овим законом од стране субјеката који предузимају било које радње у вези са подацима о личности, а то се пре свега односи на руковаоце, сведена на минимум. Поред тога, чланом 3. ставом 1. тачкама 5), 7) и 8) Закона прописано је да је руковалац података физичко или правно лице, односно орган власти који обрађује податке, корисник података физичко или правно лице, односно орган власти, који је законом или по пристанку лица овлашћен да користи податке, а обрађивач података физичко или правно лице, односно орган власти, коме руковалац на основу закона или уговора поверава одређене послове у вези са обрадом. Сходно претходно наведеном, јасно је да је руковалац носилац обраде података о личности, односно лице које, у складу са основима за обраду и условима за обраду одређеним Законом, прикупља и обрађује податке о личности. С друге стране, корисник података може да буде овлашћен да користи податке о личности

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

5) када обраду података врши орган власти, ако је обрада неопходна ради обављања послова из своје надлежности, одређених Законом, у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, затим економских, односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса. Оно што се у пракси показало као најпроблематичније за руковаоце јесте питање разграничења основа за обраду података, односно утврђивање граничних ситуација у којима је дозвољена обрада података без пристанка лица чији се подаци обрађују. Ово питање разграничења односи се пре свега на основ за обраду података без пристанка, утврђен чланом 12. став 1. тачка 2) Закона, када се обрада врши: ● у сврху извршења обавеза одређених Законом, актом донетим у складу са Законом, ● у сврху извршења обавеза одређених уговором закљученим између лица и руковаоца, ● као и ради припреме закључења уговора. Када руковалац врши обраду података ради извршења обавеза одређених Законом и актом донетим у складу са Законом, није неопходан пристанак лица чији се подаци обрађују. Међутим, било која обрада података која није неопходна ради извршења обавеза одређених Законом подлеже претходном пристанку лица чији се подаци обрађују. На пример, уколико је руковалац приређивач наградне игре, истом је основ за обраду података о добитнику наградне игре извршење обавезе утврђене Законом о играма на срећу и Правилником о начину вођења базе података о лицима која су остварила добитак код приређивача игара на срећу, а то је вођење базе података о добитницима, која садржи, између осталог, име и презиме добитника, ЈМБГ и податке о пребивалишту добитника. У конкретном примеру обрада таксативно побројаних података у сврху вођења базе података о добитницима представља обавезу утврђену Законом и Правилником донетим у складу са Законом и за исту није неопходан претходни пристанак лица чији се подаци обрађују.

С друге стране, обраду било којег податка који не чини базу података о добитницима, утврђену наведеним законом или правилником, односно обраду података у било које друге сврхе осим у сврху утврђену Законом и Правилником (у овом примеру у сврху вођења базе података о добитницима), није могуће вршити без претходног пристанка лица чији се подаци обрађују, у овом случају добитника наградне игре. Такође, када руковаоци обрађују податке о личности у сврху извршења обавеза одређених уговором закљученим између лица чији се подаци обрађују и руковаоца, као и ради припреме закључења уговора, било која обрада података која није потребна за извршење уговора или која није неопходна за припрему закључења уговора не може да се врши без претходног пристанка лица чији се подаци обрађују. Тако, уколико је руковалац компанија која има закључен уговор са физичким лицем у вези са пружањем одређене специфичне услуге, наведена компанија не може да врши понуду нових производа и услуга том физичком лицу коришћењем његових података прибављених приликом припреме или извршења уговора (нпр. телефон, имејл), без претходног писаног пристанка тог лица, будући да се таква обрада не би вршила у сврху извршења обавеза одређених уговором, када је дозвољена обрада без пристанка лица, већ у сврху директног маркетинга, за који је неопходан пристанак лица чији се подаци обрађују.

II Начело сврсисходности и начело сразмерности обраде података Без обзира на основ обраде података о личности, руковалац има обавезу да, сходно члану 8. став 1. тачке 6) и 7) Закона, води рачуна о: ● начелу сврсисходности, односно неопходности обраде података за остварење сврхе, и ● начелу сразмерности сврхе обраде у односу на број и сврху података. То практично значи да је руковалац, примењујући наведена начела, дужан да пре

имати обавезу регистровања збирке података о личности у Централном регистру који се води код Повереника, након чега може да започне са обрадом података о личности у складу са основом, сврхом, начином и заштитом које су предвиђене у збирци података о личности. Законом су предвиђени и изузеци од ове процедуре, али исти нису предмет разматрања у овом тексту. Обрађивање података о личности супротно овом закону, као и недостављање обавештења о намери успостављања збирке података о личности у претходно наведеном року, подлеже прекршајној одговорности, за коју је прописана новчана казна у распону од 50.000 до 1.000.000 динара.

III Подаци о личности који под одређеним условима не потпадају под режим примене овог закона

73 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Законодавац је кроз овај закон препознао да постоје подаци који под одређеним условима не потпадају под примену истог. Тако је чланом 5. Закона прописано да се одредбе Закона о условима за обраду, као и о правима и обавезама у вези са обрадом, не примењују на обраду: 1) података који су доступни свакоме и објављени у јавним гласилима и публикацијама или приступачни у архивама, музејима и другим сличним организацијама; 2) података који се обрађују за породичне и друге личне потребе и нису доступни трећим лицима; 3) података који се о члановима политичких странака, удружења, синдиката, као и других облика удруживања, обрађују од стране тих организација, под условом да члан дâ писмену изјаву да одређене одредбе овог закона не важе за обраду података о њему за одређено време, али не дуже од времена трајања његовог чланства; 4) података које је лице, способно да се само стара о својим интересима, објавило о себи; с тим да је Закон увео ограничење предвиђајући да ће се наведене одредбе Закона примењивати и на побројане податке уколико

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

почетка обраде података изврши процену да ли је, с једне стране, обрада одређеног податка о личности потребна за остварење сврхе за коју се подаци обрађују, а с друге стране, чак и ако је обрада податка потребна за остварење сврхе, да ли би обрада тог податка била прекомерна у односу на број и сврху за коју врши обраду података. С обзиром на то да, сходно горенаведеним начелима, није дозвољена непотребна и несразмерна обрада, лице чији се подаци обрађују имало би право да, у случају несврсисходне и/или несразмерне обраде података, захтева брисање таквих података. Тако, уколико је руковаоцу основ за обраду података пристанак лица, а сврха обраде директни маркетинг, свакако да су телефонски број и имејл лица чији се подаци обрађују – подаци који су неопходни за остварење сврхе обраде и сразмерни су броју и сврси обраде. Међутим, обрада податка о личности, попут ЈМБГ-а, не би спадала у податке који су неопходни за остварење сврхе обраде, па би лице чији се податак обрађује, чак и када је дало сагласност за обраду, имало право да у сваком тренутку захтева од руковаоца брисање таквог податка о личности. Оно што је врло важно истаћи јесте да је, без обзира на основ обраде података о личности, руковалац дужан да претходно формира збирку података о личности у Централном регистру Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (у даљем тексту: Повереник), и то тако што ће Поверенику иницијално доставити обавештење о намери успостављања збирке података о личности најкасније 15 дана пре започињања обраде, односно пре успостављања збирке података о личности. Повереник, односно служба Повереника, након пријема обавештења о намери успостављања збирке података о личности, у поступку претходне провере, између осталог, утврђује и да ли постоји законит основ за обраду података, као и да ли је, примењујући горенаведена начела, намеравана обрада података сврсисходна, односно сразмерна у односу на сврху за коју се обрада врши. У случају позитивне оцене Повереника у поступку претходне провере, руковалац ће

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

очигледно претежу супротни интереси лица чији се подаци обрађују, што је потребно ценити у сваком конкретном случају. Највеће недоумице које се за руковаоце јављају у пракси у овом погледу јесу оне које се односе на изузетак под тачком 4) члана 5. Закона – подаци које је лице објавило о себи, тј. да ли руковаоци могу и у које сврхе могу да обрађују податке које је лице објавило о себи. Будући да ови подаци не потпадају под примену основних одредби овог закона (изузев уколико очигледно не претежу интереси лица чији се подаци обрађују), руковалац може да их обрађује без пристанка тог лица и без обавезе да пре обраде податка формира збирку података о личности у Централном регистру Повереника. Тако, уколико је руковалац правно лице, он може да искористи податак који је лице чији се подаци обрађују учинило јавно доступним (нпр. имејл-адресу објављену путем друштвене мреже), те исти обрађивати на више начина. Овде треба имати у виду дефиницију обрађивања из члана 3. став 1. тачка 3) Закона, која практично сваку радњу руковаоца у вези са податком дефинише као обрађивање (прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, чување и др.). Међутим, иако се предметни закон не примењује на наведене податке из тачке 4) члана 5. Закона (изузев уколико очигледно не претежу интереси лица чији се подаци обрађују), то не значи да обрада тих података може да се врши у било које сврхе, будући да је руковалац дужан да поштује императивне одредбе других закона. У конкретним примеру, иако је физичко лице учинило јавно доступном своју имејл-адресу, руковалац – правно лице или предузетник, сходно члану 63. Закона о оглашавању („Сл. гласник РС”, бр. 6/2016) и члану 38. Закона о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 62/2014 и 6/2016), не би имали право да се обраћају поменутом лицу ради директног оглашавања, односно ради понуде робе или услуга, без претходног пристанка тог лица. Дакле, из наведеног примера јасно произлази да руковаоци и друга лица на која се

Закон примењује не могу и не смеју да посматрају заштиту података о личности само са становишта овог закона, већ су дужни да приликом одлучивања о евентуалној обради и сврси обраде консултују и друге императивне прописе Републике Србије. Предметни закон је општи закон који регулише заштиту података о личности и као такав се увек примењује, осим уколико су посебним законима одређена питања на другачији начин уређена, када одредбе тог закона имају примат у односу на овај матични Закон (lex specialis derogat legi generali).

IV Пристанак лица чији се подаци обрађују као основ за обраду података о личности Једна од највећих дилема која се јавља приликом примене важећег закона јесте и пристанак лица чији се подаци обрађују, као основ за обраду података о личности, и то у два правца: ● форме пристанка лица чији се подаци обрађују и ● начина обавештавања лица чији се подаци обрађују о информацијама из члана 15. Закона. Што се тиче прве ситуације, односно форме у којој лица чији се подаци обрађују дају пристанак на обраду података, члан 10. став 2. Закона јасно прописује да пристанак може да се да (1) писмено или (2) усмено на записник. Оно што је пракса показала јесте да многи руковаоци погрешно тумаче Закон тако да под писменим пристанком подразумевају и пристанак дат нпр. путем обичне имејл-поруке или претходним кликтањем – штиклирањем на квадратић који се налази на сајту руковаоца, па су своје форме сагласности конципирали на такав начин. Међутим, управо супротно, горенаведене радње никако не могу да се тумаче као законито дат пристанак за обраду података о личности, при чему је пракса Повереника недвосмислено показала да се писмени пристанак тумачи јасно и језички, како је то Закон прописао, па се једино потписан пристанак од стране лица чији се подаци обрађују

75 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

3) начином коришћења података; 4) идентитетом лица или врстом лица која користе податке; 5) обавезношћу и правним основом, односно добровољношћу давања података и обраде; 6) правом да пристанак за обраду опозове, као и правним последицама у случају опозива; 7) правима која припадају лицу у случају недозвољене обраде; 8) другим околностима чије би несаопштавање лицу на које се односе подаци, односно другом лицу, било супротно савесном поступању. Будући да је чланом 15. став 5. прописано да се, у случају писменог пристанка на обраду, обавештење о обради мора дати писменим путем, осим ако лице чији се подаци обрађују пристане на усмено обавештење, јасно је да руковаоци по правилу морају да користе писмену форму за ово обавештење, а врло је пожељно да се та форма користи и у случају када лице чији се подаци обрађују да своју сагласност на усмено упознавање, с обзиром на тешкоће на које би руковалац наишао у случају евентуалног поступка за доказивање таквог пристанка. Како је, ради избегавања било каквих негативних консеквенци, за руковаоце круцијално да имају чврст доказ да су извршили обавештење лица од којег прибављају писани пристанак, и то пре прикупљања података, пракса је показала да је инкорпорација обавештења о обради, као интегралног дела текста писане сагласности лица чији се подаци обрађују, у смислу члана 15. Закона, најефикаснији и најсигурнији доказ да су лица упозната са поменутим обавештењем о обради. Како би се избегла свака сумња треба напоменути да се обавеза обавештења о обради, у смислу члана 15. Закона, примењује и у случају других основа за обраду података о личности, а поменути члан уређује да у одређеним ситуацијама и под одређеним условима ова обавеза обавештавања лица чији се подаци обрађују неће постојати, али такве ситуације нису предмет подробније анализе у овом тексту.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

сматра писменим пристанком. Под писменим пристанком подразумева се и пристанак дат у електронској форми, али само у складу са одредбама закона којима се уређује електронски потпис. Оно што свакако очекује Србију приликом доношења новог закона о заштити података о личности јесте усклађивање са Општом уредбом о заштити података о личности Европске Уније, па ће пристанак за обраду података бити конципиран на много ширем нивоу, без обавезне писане форме, кроз јасну, недвосмислену потврдну радњу којом лице даје пристанак за обраду података, тако да ће се тада давање пристанка и у претходно наведеним примерима (нпр. штиклирање квадратића на сајту руковаоца) сматрати пристанком датим у складу са Законом. До тада ће руковаоци имати обавезу придржавања овог закона, као и прибављања пристанка искључиво писаним путем (што укључује и електронски потпис) или пристанка датог усмено на записник, с тим да пристанак дат усмено на записник подразумева записник састављен у складу са одредбама Закона о општем управном поступку, по којем постоји обавеза лица да такав записник потпише, што практично значи да и у том случају пристанак мора да прође кроз писану форму. Што се тиче друге ситуације, руковаоци података о личности у пракси често имају дилему у вези са формом, односно начином обавештавања лица које даје писмени пристанак за обраду података о информацијама о обради из члана 15. Закона. Наиме, чланом 10. став 1. Закона прописано је да је, пре него што лице чији се подаци обрађују да свој пристанка за обраду, руковалац дужан да му пружи обавештење о обради у смислу члана 15. Закона. Сходно члану 15. став 1. Закона, руковалац је дужан да пре прикупљања података лице на које се подаци односе упозна са: 1) својим идентитетом, односно именом и адресом или фирмом, односно идентитетом другог лица које је одговорно за обраду података у складу са Законом; 2) сврхом прикупљања и даље обраде података;

Организовање наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу Предмет ове анализе је нови Правилник о начину организовања наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу, који је ступио на снагу 1. септембра 2018. године.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Редакција Инг-Про

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

рема члану 3. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС”, бр. 88/2017), свако лице има право на образовање и васпитање, а сагласно члану 7. став 2. тачка 4) истог закона, у остваривању принципа образовања и васпитања посебна пажња посвећује се и могућности да ученици, без обзира на сопствене материјалне услове, имају приступ свим нивоима образовања и васпитања у школама, као и да остварују право на образовање и током болничког и кућног лечења. Такође, сагласно члану 14. став 3. истог закона, школа може да остварује образовноваспитни рад као посебан облик рада за ученике на дужем кућном и болничком лечењу, у складу са посебним законом. Полазећи од ових законских одредби, Закон о основном образовању и васпитању („Сл. гласник РС”, број 55/2013, 101/2017 и 27/2018 – др. закон – у даљем тексту: Закон) регулисао је питање наставе за ученике на кућном и болничком лечењу. Према одредбама члана 37. Закона, основна школа може да организује образовноваспитни рад као посебан облик рада за ученике на дужем кућном и болничком лечењу, уз сагласност министарства за послове просвете (у даљем тексту: Министарство). За ученике који, због већих здравствених проблема или хроничних болести, не могу да похађају наставу дуже од три недеље, настава се организује: ● у кућним условима или

●

у здравственој установи. Родитељ, односно други законски заступник дужан је да о потреби организовања наставе за ученика на дужем кућном и болничком лечењу обавести школу. Из наведених законских одредби произлази следеће: ● Ученици основне школе који, због здравствених проблема или хроничних болести, морају да одсуствују са наставе дуже од три недеље, имају право да им се настава организује у кући или у здравственој установи, у зависности од тога где бораве за време болести. ● Иницијативу за организовање наставе у кући, односно здравственој установи покреће родитељ, односно други законски заступник, који обавештава школу о здравственом стању ученика, уз подношење одговарајуће документације, и времену његовог одсуства из школе. Сматра се да иницијативу може да покрене и школа када утврди да ученик дуже време не долази у школу и ако у вези са тим сазна да је ученик на лечењу. ● Организовање наставе у кући, односно у здравственој установи може да се спроведе након што по захтеву школе Министарство о томе да писмену сагласност. Према члану 37. став 4. Закона, начин организовања наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу прописује надлежни министар. Сагласно овом законском овлашћењу, министар просвете, науке и технолошког развоја донео је Правилник о начину организовања наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу, који је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 66/2018 од 29. 8. 2018. године, а ступио је на снагу 1. септембра 2018. године (у даљем тексту: Правилник).

Сагласно члану 2. Правилника, основна школа (у даљем тексту: школа) може да организује образовноваспитни рад као посебан облик рада за ученике на дужем кућном и болничком лечењу, уз сагласност Министарства, на начин и под условима утврђеним овим правилником. При томе образовноваспитни рад за ученике на дужем болничком лечењу обухвата наставу и друге облике организованог рада са ученицима, и то у одељењу, групи или индивидуално, односно наставу индивидуално за ученике на дужем кућном лечењу. У наставку следе основна опредељења Правилника.

Остваривање наставе за ученике на дужем болничком лечењу Приликом организовања наставе за ученике на лечењу Правилник предвиђа следећа решења: 1) На територији Града Београда наставу за ученике на дужем болничком лечењу, уз сагласност Министарства, остварује Основна школа „Др Драган Херцог”, Београд (у даљем тексту: школа у болници), а може да остварује и друга школа која испуњава услове за организовање наставе у болничким условима, уз сагласност Министарства.

Настава за ученике на дужем кућном лечењу Наставу за ученике на дужем кућном лечењу на захтев родитеља, односно другог законског заступника остварује школа у коју је ученик уписан, уз сагласност Министарства. Изузетно, наставу за ученике на дужем кућном лечењу може да остварује и школа у болници уколико је ученик, услед здравствених проблема или хроничних болести, спречен да похађа наставу у школи до краја школске године или дуже од годину дана.

77 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

За ученике који, због здравствених проблема или хроничних болести, не могу да похађају наставу дуже од три недеље, настава се организује код куће, односно у здравственој установи док траје лечење, односно, за ученике који, због здравствених сметњи, не могу да присуствују образовноваспитном раду у школи у дужем временском периоду, школа може да организује континуирани, односно образовноваспитни рад по потреби, као посебан облик рада за ученике на дужем кућном и болничком лечењу. Циљ оваквог образовноваспитног рада са ученицима на дужем кућном и болничком лечењу јесте обезбеђивање континуитета у образовноваспитном процесу, односно стварање услова за повратак у школу и наставак школовања.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Право на наставу на дужем кућном и болничким лечењу

2) У другим већим градовима у Републици Србији у којима постоје клинички центри (Нови Сад, Ниш, Крагујевац) и у којима се на болничком лечењу налазе деца основношколског узраста, наставу за ученике на дужем болничком лечењу може да организује школа која испуњава услове за организовање наставе у болничким условима, уз сагласност Министарства. 3) У осталим градовима у Републици Србији школе које испуњавају услове за организовање наставе у болничким условима могу да организују ту наставу, уз сагласност Министарства. Захтев за добијање сагласности за организовање наставе за ученике на дужем болничком лечењу школа подноси Министарству. Уз овај захтев школа прилаже и: 1) одлуку Школског одбора; 2) сагласност Наставничког већа; 3) мишљење Савета родитеља; 4) елаборат о оправданости организовања наставе за ученике на дужем болничком лечењу, који укључује и изјаву здравствене установе о спремности на сарадњу, са прегледом просечног обухвата деце основношколског узраста болничким лечењем и расположивим просторним ресурсима за остваривање наставе у болничким условима. У поступку утврђивања испуњености услова Министарство прибавља мишљење надлежне школске управе, при чему то мишљење садржи и преглед школа на територији школске управе које, на основу сагласности Министарства, остварују наставу за ученике на дужем болничком лечењу, са називима здравствених установа у којима те школе остварују наставу у болничким условима.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Родитељ, односно други законски заступник ученика који, због здравствених проблема или хроничних болести, не може да похађа наставу дуже од три недеље, дужан је да о потреби организовања наставе за ученика на кућном лечењу обавести школу у коју је ученик уписан, подношењем захтева који нарочито садржи разлоге због којих је ученику неопходно организовати наставу на кућном лечењу. Уз захтев родитеља, школа Министарству доставља документацију којом се доказује потреба организовања наставе на кућном лечењу: 1) мишљење лекара о спречености детета да похађа наставу у школи, са очекиваном дужином спречености; 2) мишљење интерресорне комисије које се односи на наведени период.

Облици рада и организација образовноваспитног рада са ученицима на дужем кућном и болничком лечењу Наставу у болничким условима могу да похађају сви ученици који се налазе на болничком лечењу у току школске године, а ученици су школе у коју су уписани и коју похађају. Ученици који су на дужем болничком лечењу, за које је организована настава у болничким условима, могу да се, путем преводнице, упишу у школу у болници уколико је процена надлежне здравствене установе да ће дужина њиховог укупног боравка у болници бити месец дана и дуже. Школа у болници може да организује наставу, као и учење на даљину, за оне ученике који су ван болнице, а чије је здравствено стање такво да није могуће успоставити други вид наставе (ученици са ослабљеним имунитетом, на бањском лечењу и сл.), као и за ученике који се у току школске године више пута враћају у болницу на терапију. Организација наставе у болници зависи од броја ученика, дужине боравка ученика у болници и просторне организације болнице. Настава у болници може да буде организована: 1) у оквиру одељења/комбинованог одељења; 2) у оквиру групе; 3) индивидуално. Број ученика по одељењу у болницама је 10, с тим да се за признавање мањег, односно

већег броја ученика школа обраћа Министарству и надлежној школској управи за сагласност. Настава за ученике на дужем кућном лечењу остварује се индивидуално. Школа у болници може да остварује наставу за ученике на дужем кућном лечењу, при чему одељење чине два ученика. Изузетно, и више од два ученика може да чине једно одељење уколико ученик, због здравственог стања, не може да прати наставу дуже од два сата дневно, односно када час не може да траје предвиђених 45 минута, што се утврђује индивидуалним образовним планом.

Остали елементи организовања образовноваспитног рада са ученицима на дужем кућном и болничком лечењу 1) Образовноваспитни рад за ученике на дужем кућном и болничком лечењу остварује се у складу са прописаним планом и програмом наставе и учења, а може да се остварује и у складу са индивидуалним образовним планом, у складу са Законом. 2) Трајање часа наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу јесте 45 минута, с тим да може да буде и краће у зависности од здравственог стања ученика. 3) Праћење и вредновање постигнућа и напредовања ученика за ког се остварује настава на дужем кућном или болничком лечењу остварује се у складу са прописом којим се уређује оцењивање ученика у основном образовању и васпитању, уз уважавање здравственог стања ученика. 4) Школа води евиденцију образовноваспитног рада са ученицима који су на дужем болничком лечењу у складу са Законом, као и педагошку документацију образовноваспитног рада са ученицима који су на дужем кућном лечењу. Школа у болници доставља школи у коју је ученик уписан извештај на основу евиденције образовноваспитног рада, педагошке документације и праћења и вредновања постигнућа и напредовања ученика за ког се остварује настава на дужем кућном и болничком лечењу.

Имате питање? Имамо одговор! У овој рубрици дајемо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора имају искључиво претплатници на наш часопис. РАДНО ПРАВО

П: Виши суд је одредио притвор запосленој, који траје већ 6 месеци. Има ли основа за доношење одлуке о престанку радног односа по одредби члана 176. став 1. тачка 3. Закона о раду?

Накнада зараде у случају боловања П: Запослени код послодавца који је на боловању у континуитету од 2016. г. није се на време јавио лекарској комисији, а фонд здравства на чији терет пада боловање признао је право на боловање од дана кад се јавио комисији и пренео на посебан рачун за боловање умањени износ, тј. за пола месеца. Да ли послодавац треба на свој терет да исплати износ за цео месец или само колико је пренео фонд здравства? О: Републички фонд плаћа боловање преко 30 дана и послодавци немају никакве обавезе по том питању. Према томе, колико је запослени примио за конкретан месец, то је укупан износ накнаде зараде, а послодавац нема обавезу да плати разлику до пуног месеца.

П: Имајући у виду обавезу послодавца да запошљава особе са инвалидитетом, да ли послодавац може да запосли особе са инвалидитетом са скраћеним радним временом од 6 сати или то мора бити пуно радно време? О: Под запосленом особом са инвалидитетом сматра се радни однос, односно запошљавање особе са инвалидитетом на основу уговора о раду закљученог на неодређено или одређено време, у складу са прописима о раду. У том смислу, под запосленом особом са инвалидитетом не сматра се лице са којим послодавац има закључен уговор о привременим и повременим пословима или другу врсту уговора која се, у складу са прописима о раду, не сматра уговором о раду. Такође, могућ је и радни однос са непуним радним временом, пробни рад и сл.

Мере које послодавац може да предузме у вези са основаношћу боловања П: Да ли послодавац има право да оформи комисију за проверу привремене спречености за рад и да ли комисија (која се састоји од троје запослених код послодавца) има право да одлази у ненајављене кућне посете код запослених или је послодавац дужан да се за проверу привремене спречености за рад искључиво обрати РФЗО, тј. да њима шаље захтев за вештачење привремене спречености за рад (ако је оцену донео изабрани

79 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

О: За престанак радног односа према цитираном члану Закона релевантно је једино одсуство услед издржавања казне затвора. Ступање у притвор не може да има исте правне последице као и ступање на издржавање казне, нити може да доведе, ако траје дуже од шест месеци, до престанка радног односа.

Запошљавање особа са инвалидитетом ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

Притвор запосленог и престанак радног односа

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

лекар, онда се захтев шаље првостепеној комисији, а ако је оцену донела првостепена комисија, онда се захтев шаље другостепеној комисији)?

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

О: Обезбеђивање веродостојне лекарске документације је неопходан законски услов за „отварање” боловања и исплату накнаде зараде од стране послодавца. Међутим, уколико посумња да запослени није отворио боловање због здравствених тегоба, послодавац може: прво, да тражи додатна образложења од надлежног здравственог органа или друго, да сам утврђује да ли се боловање користи на одговарајући начин. У првом случају, ако посумња у оправданост разлога за одсуствовање са рада због боловања, послодавац може да поднесе захтев надлежном здравственом органу за утврђивање здравствене способности запосленог. Послодавац може да поднесе писани захтев: ● непосредно здравственој установи – када је радну способност ценио лекар појединац или ● филијали Републичког фонда за здравствено осигурање – уколико је спреченост за рад ценила лекарска комисија. По захтеву за преиспитивање запослени је дужан да се јави првостепеној лекарској комисији, односно другостепеној лекарској комисији ради прегледа у року који она одреди. Ако се запослени по захтеву поднетом од послодавца без оправданог разлога не одазове позиву на преглед, послодавац (ако је исплатилац накнаде – за боловање до 30 дана) може да донесе решење, у складу са Законом о општем управном поступку, о обустављању даље исплате накнаде зараде (боловања), уз навођење да је разлог неоправдано неодазивање на утврђивање здравствене способности, сходном применом одредбе члана 85. тог закона. На послодавцу је да цени оправданост или неоправданост разлога услед којих се запослени није одазвао позиву лекарске комисије. На донето решење запослени има право жалбе. У вези са овом темом карактеристично је решење Врховног суда Србије, Рев. 573 од 4. 3. 1993. године, у ком је прецизирано следеће: „Дознака о боловању није апсолутан доказ

болести, па суд може, ако посумња у тачност података које она садржи, проверити њихову истинитост у парници о дисциплинској одговорности због злоупотребе боловања. Али, ни постојање дознаке не значи аутоматски да нема злоупотребе боловања.” У другом случају, осим неоправданог отварања боловања, његова злоупотреба може да се утврди и на основу неадекватног коришћења времена боловања. Наиме, подразумева се да је за време спречености за рад због болести запослени дужан да се на одговарајући начин лечи и да не предузима радње које би онемогућавале и одуговлачиле његово оспособљавање за рад. Међутим, ако послодавац провером утврди да запослени који је „отворио” боловање ради код другог послодавца или се бави неком делатношћу на основу које остварује приход, има право да покрене поступак утврђивања кршења радне дисциплине због злоупотребе боловања. По овом питању, на пример у пресуди Окружног суда у Новом Саду, Гж. 4608/2005 од 22. 6. 2006. године, каже се да „када се злоупотреби боловање било тако што се одобрава и користи без постојања оправданих медицинских разлога или пак када се отворено боловање користи супротно разлозима и циљевима због којих је и одобрено, то представља основан разлог за отказ уговора о раду.” Слично се каже и у пресуди Врховног суда Србије, Београд, Рев.-ИИ-29/2003 од 5. 6. 2003. године: „Боловање се може злоупотребити тако што се исто одобрава или користи без постојања оправданих медицинских разлога или пак када се оправдано одобрено боловање користи супротно разлозима и циљу због којих је одобрено”; или: „Радник који за време док му је одређено боловање ради код другог послодавца чини злоупотребу боловања, што представља основан разлог за отказ уговора о раду” (Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 4608/2005 од 22. 6. 2006. године). Контролу коришћења боловања послодавац може да обавља у складу са својим општим актом, а најчешће се то чини путем посебно формиране комисије за ову намену. Имамо доста примера рада оваквих комисија

у пракси, а њихов задатак је да обиђу запосленог на боловању, да утврде да ли се налази код куће и да ли се лечи или време боловања проводи на други начин.

Неискоришћени годишњи одмор у случају престанка радног односа

ОБРАЗОВАЊЕ

Поступак доказивања да су деца похађала школу П: Како да поступи школа у случају када се на почетку школске године јави ромска

Евиденције у образовању и васпитању П: Мајка ученице 4. разреда основне школе поднела је писмени захтев школи да јој се омогући увид у комплетан предмет, тј. у документацију везану за школовање њене ћерке, као и да јој се изда фотокопија исте. Напомињемо да ово дете не похађа наставу, већ је мајка до сада увек тражила да јој се омогући образовање код куће, које је одбијено с обзиром на то да та област није регулисана подзаконским актима, али по препоруци ресорног секретаријата ученица завршава разред полагањем разредних испита. Да ли мајци треба дозволити увид и фотокопирање докумената, с обзиром на то да је у члану 177. Закона о основама система образовања и васпитања предвиђено које податке који се воде о његовом детету у регистру школе родитељ може да добије?

81 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

О: Запослени стиче право на старосну пензију када наврши 65 година живота и са тим датумом раскида му се радни однос, па му се у том смислу и пише решење. У складу са чланом 84. Закона о ПИО, запослени има шест месеци да поднесе захтев за пензију у ПИО, односно има право на пензију од дана испуњења услова, ако је захтев поднет у року од шест месеци од дана испуњења услова прописаних за стицање старосне пензије. Према томе, може да му се направи решење о престанку са даном навршетка 65. године, а он решење може да подигне када се врати са одмора. Међутим, овде се поставља друго питање – ако се донесе решење са датумом навршетка 65. године запосленог, што се мора, њему се аутоматски прекида радни однос, па и право на годишњи одмор. У тој ситуацији он ће вероватно имати нешто неискоришћеног годишњег одмора после завршетка радног односа, за који може да се исплати накнада штете сагласно члану 76. Закона о раду.

О: У случају када родитељи не поседују ниједан документ да су деца похађала школу, треба да се обрате Министарству просвете, науке и технолошког развоја лично, где ће предати захтев и дати изјаву. Министарство их може упутити на упис у одговарајући разред условно, наложити да накнадно прибаве одређена документа и сл. У сваком случају, на родитељима је поступак доказивања да су деца похађала школу. Са одговарајућом потврдом Министарства просвете упис деце може да се обави.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

П: Запослени је напунио 65 година живота и потребно је да се донесе решење о престанку радног односа због оствареног услова за пензију. Међутим, он је тренутно на годишњем одмору. Да ли је могуће да се уради решење о престанку радног односа због навршених година живота са даном када је напунио године живота, које ће ступити на снагу истеком дана годишњег одмора?

породица српског држављанства која је до сада живела у иностранству и жели да упише децу различитог узраста у школу, али нема документа – сведочанства стране школе, нити други доказ о похађању школе у иностранству, осим извода из МКР РС. Наиме, узраст детета могуће је одредити, али не и ток школовања у иностранству. У РС никада нису били у систему образовања. Претпоставља се да нису редовно похађали школу или да уопште нису похађали школу у иностранству пошто немају података ни о школи у иностранству. У који разред уписати децу у овој ситуацији?

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

О: Чланом 177. Закона о основама система образовања и васпитања регулисано је да установа уноси и ажурира податке из члана 174. став 2. овог закона у регистар деце, ученика и одраслих, преко свог приступног налога преко ЈОБ-а. Ако се дописи покрајинског секретаријата односе на допуну/тумачење/појашњење неких података који су наведени у поменутом члану Закона, школа је дужна да омогући увид и фотокопију тражених докумената онако како је то регулисано актом школе.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Издавање потврда о редовном школовању П: Да ли је школа дужна да издаје потврду ученицима да су редовни ученици за прошлу школску годину (2017/18) на прописаним обрасцима који се односе на текућу школску годину? О: Школа је дужна да изда потврду ученику школе у наведеном случају. Ученик, односно родитељ/старатељ/законски заступник малолетног ученика подноси молбу школи за издавање потврде да је у школској 2017/18. години завршио одређени разред у својству редовног/ ванредног ученика, уз навођење разлога због којих му треба та потврда. Потврда не мора да буде издата на прописаном обрасцу, али мора да садржи све генералије ученика, с нагласком да се потврда издаје ради регулисања права ученика која је навео у молби и да у друге сврхе не може да се користи. Приликом куцања потврде обавезно се треба позвати на службену документацију школе у којој је ученик евидентиран у претходној школској години.

Уговори о раду на одређено време П: Да ли је законски утемељена препорука министра просвете да се уговори о раду на одређено време који су закључени пре ступања на снагу Закона о основама система образовања и васпитања ограниче на годину дана, до 31. 8, иако су ти запослени засновали радни однос пре ступања на снагу новог закона и у време када та одредба није ни постојала?

О: И пре ступања на снагу Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС”, бр. 88/2017) радни однос на одређено време морао је да буде везан за неки рок: нпр. до повратка запосленог са боловања, са плаћеног/неплаћеног одсуства и сл. Законом из 2009. године било је прописано да установа може да прими лице у радни однос на одређено време, без конкурса, до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу, али је Министарство просвете, преко школских управа, усмено инсистирало да се тај рок веже за крај школске године. Овом питању се приступало различито: вршен је пријем у радни однос свака два месеца или прва два месеца до 60 дана, а онда најдуже до краја школске године. Како је Министарство просвете дало препоруку да се уговор о раду закључен пре ступања на снагу новог Закона анексира тако што ће бити наведено његово трајање најдуже до 31. августа текуће школске године, сматрамо да треба поступити по овој препоруци. Упуштање у законитост ове препоруке је нецелисходно јер је радни однос и закључен на одређено време. Очекује се одобравање расписивања конкурса, а запослени коме радни однос на одређено време треба ограничити до 31. августа текуће школске године, може да буде поново радно ангажован и након овог рока (под условом да испуњава услове). СУДСКИ ПОСТУПЦИ П: Одлуком Уставног суда по иницијативи за оцену уставности и законитости несагласном са законом проглашена је одредба Одлуке о јавним паркиралиштима којом је предвиђено кажњавање за прекршај супротно тој одредби одлуке. Имајући у виду одредбе члана 61. Закона о Уставном суду, свако чије је право повређено има право да поднесе предлог за измену појединачног акта надлежном органу по правилима поступка по којима је тај акт и донет. Пошто је у питању прекршајни поступак, поставља се питање у којој форми

се подноси такав предлог, затим ком надлежном органу – Прекршајном суду или можда јавном тужиоцу или неком трећем, као и по правилима ког поступка ће грађани моћи да траже повраћај износа плаћених казни.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ П: Расписан је конкурс за ЈНМВ, при чему је конкурс прошао, али није стигла ниједна понуда. Шта даље радити, односно какву врсту документа донети о томе да ниједна понуда није приспела и да ли исто треба оглашавати на Порталу УЈН? О: Потребно је да донесете одлуку о обустави поступка, као и да обавештење о обустави поступка објавите на Порталу јавних набавки.

П: Правно лице, порески обвезник, изнајмило је од другог правног лица додатни складишни простор. Ко је дужан да достави податке о овом складишном простору? О: Податак о складишном простору који је дат у закуп на прописаном обрасцу доставља закупац Пореској управи јер у изнајмљени простор смешта своја добра која му служе за обављање делатности. С друге стране, закуподавац који обавља делатност изнајмљивања пословног простора такође треба да поднесе прописане податке.

83 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

ПРИВРЕДНО ПРАВО

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

О: Претходно питање да ли има основа за тражење измене појединачног акта односи се у овом случају вероватно на осуђујућу пресуду Прекршајног суда јер, по члану 58. Закона о Уставном суду, општи акт (овде: Одлука о јавним паркиралиштима) за који је Уставни суд утврдио да није у сагласности са законом престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”. Ако претпоставимо да ипак има основа за тражење и да није спорно питање ретроактивне примене одлуке Уставног суда, по члану 61. истог закона онај коме је повређено какво право био би овлашћен да од прекршајног суда који је донео одлуку о прекршају и прекршајној одговорности тражи измену пресуде (што би се радило у форми предлога) у складу са правилима прекршајног поступка. Али по Закону о прекршајима нема ванредног правног лека који би овде био применљив (нема основа за понављање поступка, а захтев за заштиту законитости овде нема смисла ни сврхе). Будући да се у питању спомињу казне које су грађани већ платили, то би значило да су прекршајни поступци због прекршаја по Одлуци о јавним паркиралиштима правоснажно окончани. Да којим случајем нису окончани, постојање одлуке Уставног суда и тражење измене пресуде по том основу могло би да се истакне у жалби као повреда материјалног права – да радња за коју се окривљени гони више није прекршај.

Такође нема основа за примену чланова главе XXXIV Закона о прекршајима – Накнада штете и враћање новчаног износа због неоправданог кажњавања. Остаје, међутим, могућност обраћања Уставном суду по члану 62. Закона о уставном суду, како би поменути суд отклонио последице настале донетом пресудом/пресудама.

Преглед прописа... ИЗДВАЈАМО ЗНАЧАЈНЕ ПРОПИСЕ КОЈИ СУ ДОНЕТИ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА… РАДНИ ОДНОСИ ● Правилник о садржини потврде о радном ан-

гажовању сезонског радника („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018) ● Одлука о висини минималне цене рада за период јануар–децембар 2019. године („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

ДРЖАВНА УПРАВА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о посебном стручном испиту за матичара („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018) ● Правилник о програму и начину полагања ис-

пита за стицање звања државни ревизор и овлашћени државни ревизор („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018) ● Правилник о посебним елементима процене

ризика, учесталости вршења инспекцијског надзора на основу процене ризика и посебним елементима плана инспекцијског надзора у области туризма и угоститељства („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018) ● Одлука о изменама и допунама Одлуке о распо-

реду и коришћењу средстава за суфинансирање јединица локалне самоуправе за израду пројектно-техничке документације у 2018. години („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

ПРАВОСУЂЕ ● Одлука Уставног суда, РС број IУз-258/2016,

којом се утврђује да одредба члана 63. став 1. у делу који гласи: „и објављени стручни и научни радови” Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – др. закон, 78/11 – др. закон, 101/11, 101/13, 40/15 – др. закон, 106/15, 13/16 и 108/16) није у сагласности са Уставом („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Одлука о измени Пословника о раду Високог

савета судства („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

● Пословник о раду Етичког одбора Високог савета судства („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

ЦАРИНЕ ● Правилник о допуни Правилника о облику, са-

држини, начину подношења и попуњавања декларација и других образаца у царинском поступку („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

● Одлука о допуни Одлуке о седишту Управе

царина, оснивању, почетку и престанку рада царинарница, царинских испостава, одсека и реферата („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

ОБРАЗОВАЊЕ ● Правилник о садржају и начину вођења еви-

денције и издавању јавних исправа за основно образовање одраслих („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о поступању установе у случају сумње или утврђеног дискриминаторног понашања и вређања угледа, части или достојанства личности („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018) ● Правилник о начину организовања наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018) ● Правилник о раду Посебне радне групе и радних подгрупа за праћење и контролу преузимања запослених са листе („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018) ● Правилник о садржају и начину вођења еви-

денције и издавању јавних исправа у основној школи („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018)

● Правилник о обављању друштвено-корисног,

односно хуманитарног рада („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018)

● Правилник о ближим условима за организо-

вање, остваривање и праћење исхране ученика у основној школи („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018)

● Правилник о издавању нискотиражних уџбеника („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018) ● Правилник о критеријумима и стандардима

пружања додатне подршке у образовању деце, ученика и одраслих са сметњама у развоју и инвалидитетом у васпитној групи, односно другој школи и породици („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

● Правилник о програму обуке, ближим условима и другим питањима од значаја за полагање испита за инструктора („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

ЗДРАВСТВО

ДРЖАВНА ГРАНИЦА, СТРАНЦИ

● Правилник о изменама Правилника о ценама здравствених услуга на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник o облику, садржини и начину постављања посебних ознака, табли и сигнализације за означавање близине државне границе, граничног прелаза, радног времена граничног прелаза и подручја граничног прелаза („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о основним захтевима за медицин-

● Правилник о утврђивању статуса производа

(„Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о промету на мало медицинских

средстава у специјализованим продавницама („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о регистрима које води Привредна

комора Србије („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

уласку, односно изласку из Републике Србије и посебног листа („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

...ДОНЕТИХ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА

ска средства („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о ближим условима и начину спро-

● Правилник о начину подношења захтева и издавања сагласности за уређење простора уз државну границу („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018) ● Правилник о начину вршења надзора државне границе и начину издавања, изгледу и садржају аката које полицијски службеници сачињавају приликом обављања послова надзора државне границе („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018) ● Правилник о изгледу и садржају потврде о

● Уредба о измени и допуни Уредбе о планира-

вођења принудног удаљења странца из Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

њу и врсти роба и услуга за које се спроводе централизоване јавне набавке („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018)

ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

● Правилник о измени и допунама Правилника

● Одлука о општим правилима за извршавање

● Одлука о изменама и допунама Одлуке о нај-

● Одлука о изменама и допунама Одлуке о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

о утврђивању цена за лабораторијске здравствене услуге на примарном, секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018)

вишим ценама лекова за употребу у хуманој медицини, а чији је режим издавања на рецепт („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ, ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА ● Правилник о допуни Правилника о усклађеним износима накнаде за управљање посебним токовима отпада („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018) ● Правилник о изменама и допунама Правил-

ника о критеријумима за избор кандидата за полазнике курса за Основну обуку припадника ватрогасно-спасилачких јединица („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018)

инстант трансфера одобрења („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Уредба о изменама и допунама Уредбе о општим условима за емисију и продају државних хартија од вредности на примарном тржишту („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018) ● Одлука о изменама и допунама Одлуке о условима отварања и начину вођења девизних рачуна резидената, као и динарских и девизних рачуна нерезидената („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018) ● Одлука o измени и допунама Одлуке о ближим

условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

... донетих између два броја

LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

● Правилник о изменама Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2018. годину („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018)

Преглед прописа... ● Одлука о садржини, роковима и начину до-

стављања података о међубанкарским накнадама („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

● Правилник o допуни Правилника о условима за обављање делатности друштва за управљање инвестиционим фондовима („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018) ● Правилник o изменама и допунама Правилни-

ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

ка о правилима понашања инвестиционог друштва приликом пружања услуга („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о врстама, начину означавања и

ближим техничким условима које морају да испуне товарне јединице, железничка возна средства и железничка инфраструктура у обављању комбинованог транспорта („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

● Правилник о изменама и допуни Правилника о подели моторних и прикључних возила и техничким условима за возила у саобраћају на путевима („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018) ● Правилник о изменама и допунама Правил-

● Правилник o изменама и допунама Правилни-

ника о техничком прегледу возила („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

ЕНЕРГЕТИКА

● Правилник о измени Правилника о условима које мора да испуњава привредно друштво, односно огранак привредног друштва или средња стручна школа који врше оспособљавање кандидата за возаче („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

ка о надзору који спроводи Комисија за хартије од вредности („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

● Правилник о изменама и допунама Правил-

ника о сагласности за складиштење и снабдевање нафтом, дериватима нафте и биогоривима за сопствене потребе („Сл. гласник РС”, бр. 65/2018 од 24. 8. 2018)

● Правилник о означавању енергетске ефика-

сности грејача воде, резервоара топле воде и комплета грејача воде и соларног уређаја („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018)

СТАНДАРДИ, ТЕХНИЧКИ ЗАХТЕВИ ● Правилник о изменама и допунама Правилни-

ка о техничким и другим захтевима за котрљајне лежаје („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018)

● Уредба о техничким и другим захтевима за

згуру, као грађевински производ намењен за употребу у изградњи, реконструкцији, санацији и одржавању насипа, засипа и постељица инфраструктурних објеката јавне намене („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

САОБРАЋАЈ ● Одлука о измени Одлуке о висини посебне накнаде за употребу јавног пута, његовог дела и путног објекта (путарина) („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018) ● Правилник о изменама Правилника о летач-

ком особљу („Сл. гласник РС”, бр. 69/2018 од 14. 9. 2018)

● Правилник о мерилима на основу којих може да се одступи од заједничких основних стандарда обезбеђивања у цивилном ваздухопловству („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

КОМУНАЛНЕ ДЕЛАТНОСТИ ● Уредба о изменама и допунама Уредбе о начину и условима за отпочињање обављања комуналних делатности („Сл. гласник РС”, бр. 66/2018 од 29. 8. 2018)

ЕЛЕКТРОНСКО ПОСЛОВАЊЕ ● Правилник о регистру пружалаца услуга елек-

тронске идентификације и шема електронске идентификације („Сл. гласник РС”, бр. 67/2018 од 31. 8. 2018)

АУТОРСКА ПРАВА ● Споразум о попустима на Тарифу накнада које Сокој наплаћује по основу јавног саопштавања музичких дела путем биоскопских пројекција („Сл. гласник РС”, бр. 68/2018 од 7. 9. 2018)

ПОСРЕДНИЦИ У ПРОМЕТУ НЕПОКРЕТНОСТИ ● Правилник о изменама и допуни Правилника о стручном испиту за посреднике у промету и закупу непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 70/2018 од 21. 9. 2018)

Kaлендар важења правних аката

Закон о изменама и допунама Закона о привредним друштвима, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 44/2018 од 8. 6. 2018, ступио је на снагу 9. 6. 2018. године

●

– одредбе чл. од 1. до 26, од 28. до 78, од 81. до 118, од 121. до 128, од 130. до 149, од 152. до 158, као и члана 160. овог закона, примењују се од 1. 10. 2018. године. ● Закон о изменама и допунама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 113/2017 од 17. 12. 2017, ступио је на снагу 1. 1. 2018. године

– ослобођење из члана 10. овог закона примењиваће се од 1. октобра 2018. године.

– пореско ослобођење из члана 12. овог закона примењиваће се од 1. 10. 2018. године. ● Закон о потврђивању Мултилатералне конвенције за примену мера које се у циљу спречавања ерозије пореске основице и премештања добити односе на пореске уговоре, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни уговори” бр. 3/2018 од 23. 4. 2018. године

– Мултилатерална конвенција ступа на снагу 1. 10. 2018. године. ● Закон о потврђивању Додатног протокола Европској повељи о локалној самоуправи о праву да се учествује у пословима локалних власти, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни уговори” бр. 8/2018 од 18. 6. 2018. године

– Додатни протокол је ступио на снагу 1. 10. 2018. године. ● Закон о странцима, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 24/2018 од 26. 3. 2018, ступио је на снагу 3. 4. 2018. године

– примењује се од 3. 10. 2018. године.

Правилник о изгледу печата забране уласка и начину уношења забране уласка у страну путну исправу, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 57/2018 од 25. 7. 2018, ступио је на снагу 2. 8. 2018. године

●

– примењује се од 3. 10. 2018. године.

... донетих између два броја

87 LEGE ARTIS ● ОКТОБАР 2018.

Закон о изменама и допунама Закона о порезу на доходак грађана, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 113/2017 од 17. 12. 2017, ступио је на снагу 18. 12. 2017. године

●

КАЛЕНДАР ...ДОНЕТИХ ВАЖЕЊА ИЗМЕЂУ ПРАВНИХ ДВА АКАТА БРОЈА

Прописи који одложено престају да важе или чија одложена примена почиње у наредном периоду

Преглед прописа...

КАЛЕНДАР ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА ПРЕГЛЕД ПРОПИСА...

● Правилник о изгледу обрасца о одбијању уласка у Републику Србију, о изгледу обрасца о одобрењу уласка у Републику Србију и начину уноса податка о одбијању уласка у путну исправу странца, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 50/2018 од 29. 6. 2018, ступио је на снагу 7. 7. 2018. године

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

– примењује се од 3. 10. 2018. године. ● Правилник о ближим условима и начину спровођења принудног удаљења странца из Републике Србије, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 69/2018 од 14. 9. 2018, ступио је на снагу 22. 9. 2018. године

– примењује се од 3. 10. 2018. године. ● Закон о потврђивању Међународне конвенције о надзору и управљању бродским баластним водама и талозима из 2004. године, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни уговори” бр. 5/2018 од 23. 5. 2018. године

– Међународна конвенција ступа на снагу 26. 10. 2018. године.

Закон о планском систему Републике Србије, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 30/2018 од 20. 4. 2018, ступио је на снагу 28. 4. 2018, године

●

– примењује се од 29. 10. 2018. године. ● Правилник о изменама и допунама Правилника о техничким и другим захтевима за котрљајне лежаје, објављен у „Сл. гласнику РС” бр. 66/2018 од 29. 8. 2018, ступио је на снагу 6. 9. 2018. године

– примењује се од 1. 11. 2018. године.

ИНГ-ПРО САВЕТОВАЊА ИНГ-ПРО организује скупове, саветовања, семинаре и обуке с правном и финансијском тематиком, представљајући прописе који су не само актуелни већ су и у најширој примени у оквиру законодавства Републике Србије. Овакав вид организације постао је неизбежан начин упознавања с бројним недоумицама и проблемима у пракси, али и пут ка њиховом бржем и успешнијем превазилажењу како би се омогућила сврсисходна и адекватна примена прописа. Предавачи су врсни и посвећени стручњаци који настоје да подстакну учеснике на промишљање најделотворнијег начина за превазилажење немалих проблема и повећање ефикасности из области које су тема саветовања. Саветовања се одржавају у пријатном амбијенту, у технички потпуно опремљеним салама, са паузама за кафу и ручак. На нашим интернет странама www.propisi.net, www.legeartis.rs и www. poslovnisavetnik.net увек се можете информисати о актуелним саветовањима и, уколико сте заинтересовани, попунити електронску пријаву. За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

Јавне набавке и буџети

Грађанско право

Кривично право

Управно право

Привредно право

Радно право

Унакрсни поглед