Almanah Instituta Konfucije XIX XX by Institut Konfucije u Beogradu

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Иванка Поповић проф. др Љиљана Марковић проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић

Кинеска страна

проф. др Лијао Сијангџунг проф. др Дуан Пенг

Приређивач:

проф. др Радосав Пушић

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Љиљана Марковић

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

Tираж:

300 ISBN 978–86–86419–80–4

编辑委员会塞方编委：

伊·波波维奇丽·马尔科维奇达·坦那斯科维奇拉·普西奇

中方编委：

廖祥忠段鹏

主编：

拉·普西奇

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

丽·马尔科维奇

塞文校对：

奥·万利切科维奇

装帧设计：

佐·米洛沙沸列维奇

印数：

300册

书号：

ISBN 978–86–86419–80–4

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Ivanka Popović Prof. Dr. Ljiljana Marković Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić

Chinese Side

Prof. Dr. Liao Xiangzhong Prof. Dr. Duan Peng

Editor:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Ljiljana Marković

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

Circulation:

300 copies

ISBN 978–86–86419–80–4

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Деветнаеста и двадесета свеска за 2018. годину

Уредник: Радосав Пушић

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2019.

Објављивање ове књиге омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持, 特此鸣谢！

САДРЖАЈ

– Реч приређивача. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. Институтске стране – Извештај о раду Института Конфуције у Београду за 2018. годину. . . 19 – 贝尔格莱德孔子学院2018年工作情况 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 – Confucius Institute in Belgrade in 2018. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 – Дан Института Конфуције обележен у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

II. Сусретања: Кина – Свет – Ч. Л. Сија, Реорганизација образовања у Кини (коментари на Извештај мисије Друштва народа) (са енглеског превела: Оливера Голијанин) . . . 67 – Шарлот Л. Бихан, Феминизам и национализам у кинеској женској штампи од 1902. до 1911. године (са енглеског превела: Артеа Панајотовић) . . . 78 – Џоу Хунгју, Чен Ђингжунг, Пол Монро и образовање у модерној Кини (са енглеског превела: Анка Рађеновић) . . . . . 108

III. Сусретања: Кина – Србија – Владо Шестан, Мој сусрет са Кином . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 – Кина у дечјим очима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 – Милан Јовановић Морски, Тамо амо по истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185

IV. Из кинеског пера – Сун Јатсен, Три принципа народа (са енглеског превела: Ана Јовановић). . 199 – Јанг Лан у разговору с Ђин Јунгом: Један свестрани живот (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . 234

V. Научимо кинески језик – Сара Комосар, Јелена Деспотовић, Преглед лингвокултуролошких истраживања у Кини са освртом на термине змај и аждаја у кинеском и српском језику . . . . . . . . . . . . . . . 265 – Кристина Мишић, Јелена Деспотовић, Имплементација нових технологија у настави кинеског језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 303

VI. Занимљива Кина – Лиза Кардучи, Виспрени соло плес (са енглеског превела: Оливера Голијанин). . . . . 315 – Милена Јаковљевић, Хе Џен – (анархистичка) алтернатива кинеској модерности у првој деценији ХХ века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324 – Ема Петровић, Евроазијскa сусретања: Кина у турској перспективи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344 – Јен Венминг, Високоразвијена култура бронзе (са енглеског превео: Слободан Дамњановић) . . . 358

目录编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. 孔子学院动态 2018 年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（塞文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 2018 年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（中文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 2018 年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（英文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 2018 年塞尔维亚“孔子学院日”活动. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 2018 年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

II. 文化交流 — 中国与世界 – C. L. 夏：中国教育机构改制：评《国际联盟报告》（英塞翻译：奥·高利亚宁）. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 – 夏洛特 L. 比汉： 1902–1911 中国妇女出版物中的女权主义和民族主义（英塞翻译：阿·帕那约托维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 – 周洪宇，陈竞蓉：孟禄与现代中国教育（英塞翻译：安·拉捷诺维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108

III. 文化交流 — 中国与塞尔维亚 – 弗·舍什滕：我与中国 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 – 童真看中国 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 – 米·约·莫尔斯基：东方周游记 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185

IV. 中国作家文萃 – 孙中山：论三民主义（汉塞翻译：安·约万诺维奇） . . . . . . . . . . . . . . 199 – 杨澜对话金庸：多面人生（汉塞翻译：安·约万诺维奇）. . . . . . . . . . 234

V. 汉语和汉字 – 莎·科莫沙尔，叶·德斯波托维奇：语言文化对比研究——汉语与塞语中的“龙” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 – 克·米西奇，叶·德斯波托维奇：新科技在汉语教学中的运用 . . . . . . . 303

VI. 中国万花筒 – 李莎：心灵独舞（英塞翻译：奥·高利亚宁） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 315 – 米·亚科甫列维奇：何震：二十世纪初中国现代化进程中的无政府主义思潮 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324 – 艾·彼得洛维奇：欧亚文化碰撞——土耳其视角下的中国. . . . . . . . . . . . 344 – 严文明：高度发达的青铜文化（英塞翻译：斯·达姆尼亚诺维奇）. . 358

CONTENTS

Editor’s Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – Confucius Institute in Belgrade in 2018 (in Serbian). . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – Confucius Institute in Belgrade in 2018 (in Chinese) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 – Confucius Institute in Belgrade in 2018 (in English) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 – Confucius Institute Day Celebrations in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

II Encounters: China – The World – C. L. Hsia, The Reorganization of Education in China: Comments on the League Mission’s Report (translated from English by: Olivera Golijanin) . . . 67 – Charlotte L. Beahan, Feminism and Nationalism in the Chinese Women’s Press, 1902–1911 (translated from English by: Artea Panajotović) . . . . 78 – Zhou Hongyu, Chen Jingrong, Paul Monroe and Education of Modern China (translated from English by: Anka Rađenović) . . 108

III Encounters: China – Serbia – Vlada Šestan, My Encounter with China . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 – China through Children’s Eyes . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 – Milan Jovanović Morski, Hither and Thither in the East . . . . . . . . . . . . . . 185

IV From the Chinese Pen – Dr. Sun Yat-sen, The Three Principles of the People (translated from English by: Ana Jovanović) . . . 199 – Yang Lan in Conversation with Jin Yong: A Versatile Life (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . 234

V Let’s Learn Chinese – Sara Komosar, Jelena Despotović, An Overview of Linguocultural Research in China with Reference to the Term ‘Dragon’ in Chinese and Serbian . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 – Kristina Mišić, Jelena Despotović, Implementation of New Technologies in Chinese Language Teaching . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 303

VI Interesting China – Lisa Carducci, Dancing Alone (translated from English by: Olivera Golijanin). . 315 – Milena Jakovljević, He Zhen – An (Anarchist) Alternative to Chinese Modernity in the 1900’s . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324 – Ema Petrović, Eurasian Encounters: China in Turkish Perspective. . . . . . 344 – Yen Wenming, Highly Developed Bronze Culture (translated from English by: Slobodan Damnjanović). . 358

Реч приређивача

Алманах Института Конфуције у Београду излази два пута годишње. По структури и садржају грана се у неколико праваца: 1) Институтске стране /упознају јавност са институтским активностима током протеклог периода/; 2) Сусретања: Кина и Свет /све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу/; 3) Сусретања: Кина и Србија /мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа/; 4) Из кинеског пера /из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји, и то из: митологије, философије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд./; 5) Кинески језик и писмо /једна од главних активности Института Конфуције јесте популарисање кинеског језика; читаоце постепено уводимо у тајне кинеског језика и писма/ и 6) Занимљива Кина /развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд./. Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце“ – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, март 2019.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1. 孔子学院动态：主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2. 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3. 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4. 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5. 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6. 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2019年3月，贝尔格莱德

Editors’ Word

The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages /informing the public about the Institute’s recent activities/; 2) Encounters: China and The World /everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern/; 3) Encounters: China and Serbia /a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples/; 4) From the Chinese Pen /interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc./; 5) The Chinese Language and Writing System /as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System/ and 6) Interesting China /unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc./. The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them. The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, March 2019

Confucius Institute in Belgrade 15

I ИНСТИТУТСКЕ СТРАНЕ

Моје речи је лако разумети, лако их је остварити. На свету нема онога ко их разуме, нема ко да их оствари. Лао Ци

ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ ЗА 2018. ГОДИНУ

I Опште прилике у 2018. гОдини Универзитет у Београду и Главна управа Института Конфуције обновили су у 2018. години „Споразум о оснивању Института Конфуције“. Институт Конфуције у Београду (у даљем тексту: ИК) је, руководећи се смерницама и принципима Споразума, и придржавајући се основних усмерења, као своју главну активност имао редовне курсеве кинеског језика и пропагирање кинеске културе. Главна управа Института Конфуције одобрила је предлог буџета за 18 пројеката (укључујући 6 пројеката Учионице Конфуције) ИК-а за 2018. годину, и то: Светски дан ИК-а, Велика конференција ИК-а из целог света, наставни пројекти, Културна размена Кине и Србије: истраживање кинеског и српског језика (посебан пројекат), пропагирање кинеског језика (посебан пројекат), заједнички пројекат са Универзитетом за медије и комуникације (Летњи курс кинеског језика), Алманах Института Конфуције у Београду (посебан пројекат), свакодневни канцеларијски трошкови, Управни одбор ИК-а, активности поводом прославе кинеске Нове године, одржавање сајта ИК-а, Међународни научни скуп „Језици и културе на Новом путу свиле“, итд. До краја октобра 2018. године већина пројеката успешно је спроведена или је у току њихова реализација. У мају ове године, радна група Главне управе Института Конфуције посетила је ИК и извршила контролу рада. Радна група је детаљно испитала начин обављања свакодневних послова, финансије ИК-а, наставне и друге активности. Одржани су састанци са ректором Универзитета у Београду, деканом Филолошког факултета у Београду, директором и наставницима ИК-а. Радна група Главне управе Института Конфуције посетила је и испитала рад Учионице Конфуције у Филолошкој гимназији у Београду и других институција у којима ИК организује наставу кинеског језика. Радна група је похвалила целокупан рад и квалитет наставе ИК-а, изневши конструктивне предлоге за будући развој. 2. Наставне активности ИК је у протеклој години повећао обим наставних активности тако што је успоставио сарадњу са 20 институција, међу којима су основне 19

и средње школе, установе културе и компаније. Ове наставне јединице налазе се у Београду, Смедереву и Нишу, граду од великог значаја за југ Србије, а полазници су различитог узраста: предшколска деца, ученици основних и средњих школа, студенти, грађани и запослени у компанијама. Истовремено, ИК ради на подизању нивоа квалитета наставних активности, образовању и усавршавању наставника, како би формирао одличан локални наставни кадар. ИК тренутно има једног кинеског професора, два кинеска волонтера наставника, четири редовно ангажована локална наставника (потписан уговор са Главном управом Института Конфуције) и седам спољних сарадника. • Број одељења и полазника: ИК је у 2018. години организовао два циклуса курсева кинеског језика (24. и 25. циклус). Од фебруара до јуна одржан је 24. циклус (курс за одрасле полазнике трајао је три месеца, а за ученике основних и средњих школа и студенте један семестар). У 18 различитих установа број одељења износио је 48, а укупан број полазника био је 525. Од октобра 2018. до јануара 2019. године одржава се 25. циклус курсева. У 20 институција укупан број одељења је 58, а број полазника је 1133. Наставне јединице налазе се у Београду (11), Нишу (7), Смедереву (2), а међу њима су три универзитета, пет средњих школа, осам основних школа, једна установа културе и три компаније. Укупан број полазника за 2018. годину износи 1658. • Курсеви који носе академске кредите: два обавезна језичка предмета на Групи за кинески језик Филолошког факултета Универзитета у Београду носе 9 бодова, изборни предмет Основе кинеског језика на Филозофском факултету Универзитета у Нишу носи 6 бодова и обавезни предмет за ученике Одељења за кинески језик Филолошке гимназије у Београду. • Курсеви који не носе академске кредите (грађанство): тромесечни курсеви различитих нивоа за грађанство, курс кинеског језика за запослене у компанијама, основе пословног кинеског и курсеви за децу предшколског узраста и ученике основних и средњих школа. • Наставни материјали: уџбеници који се користе у настави су „Савремени кинески језик“, „Унапредимо кинески језик“ и „Кинески језик за менаџере“. Курс „Основе пословног кинеског“, који похађају запослени са српске стране компаније Хестил Р. Србије, представља део иницијативе „Један појас, један пут“. Уџбеник који се користи у настави за грађанство је „Савремени кинески језик“, у средњим школама „Учимо кинески језик с радошћу“, у

предшколским установама и основним школама користи се уџбеник „Кинески рај“. • Фонд часова: У свакој наставној јединици настава се спроводи у складу са сопственим наставним планом и програмом, број часова на недељном нивоу у основним и средњим школама је од два до четири. Фонд часова на недељном нивоу за грађанство је четири, док је за запослене у компанијама два часа недељно. Поред редовних наставних активности, полазници ИК-а су од 24. јула до 7. августа боравили на двонедељном „Кинеском летњем кампу за земље Централне и Источне Европе“, који је организовала Главна управа Института Конфуције. Током кампа полазници су на Универзитету за медије и комуникације учили кинески језик и упознавали се са кинеском културом. Полазници су полагали Међународни испит за одређивање нивоа знања кинеског језика (ХСК) и добили одговарајуће сертификате. ИК је ове године успешно организовао конкурс за стипендије ИК 2018, препоручивши шест кандидата. 3. Културне активности ИК је током 2018. године активно сарађивао са бројним локалним културно-образовним установама и успешно организовао велики број различитих културних активности, и то: низ манифестација поводом прославе кинеске Нове године, промоцију кинеске културе у оквиру обележавања „Светског дана Института Конфуције“, учешће у „Међународној смотри археолошког филма“, такмичење „Кинески мост“ за ученике средњих школа и студенте. ИК је, у сарадњи са школским институцијама у којима организује наставу кинеског језика, културним центрима, библиотекама и другим установама из Београда, Ниша, Чачка, Смедерева, итд., уприличио предавања о приликама у НР Кини, кинеској филозофији и култури; организовао је недељу кинеског филма, изложбе, представе и многе друге активности које говоре о кинеској култури. До краја октобра 2018. године организовано је више од 60 културних активности које је посетило преко 30.000 грађана. ИК је у октобру, у сарадњи са Одељењем за међународну сарадњу Министарства просвете НР Кине, на Филолошком факултету Универзитета у Београду, уприличио „Сајам образовања“, на коме је своје програме студија и стипендија представило 60 кинеских високошколских институција.

4. Посебни и нови пројекти • ИК активно подржава Ханбанову реализацију иницијативе „Један појас, један пут“, има важну улогу моста који повезује и продубљује сарадњу српских и кинеских компанија и пружа сву потребну помоћ у циљу омогућавања запосленима из НР Кине да се боље упознају са српским колегама, српском културом и општим приликама у Р. Србији. ИК је и у 2018. години организовао курс српског језика и културе за запослене из НР Кине у компанији Хестил Р. Србије, као и курс пословног кинеског језика за запослене са српске стране у компанији Хестил Р. Србије. Како би запосленима било омогућено да успешно обаве и пословне и наставне обавезе, ИК је одабрао најбоље локалне наставнике који одлазе у компанију да држе часове. Компанија Хестил Р. Србије и полазници курса веома су задовољни организацијом и наставом коју пружа ИК. • ИК је у 2018. години објавио „Алманах Института Конфуције у Београду“ (број XVII–XVIII). Алманах Института Конфуције је научностручни часопис који је уврштен у академску публикацију Народне библиотеке Србије и сабира чланке о културној размени Србије и Кине, Кине и света, истраживачке радове из синологије, наставне праксе кинеског језика, и различите преводе кинеских текстова. Алманах је дистрибуиран у државне и културне установе по целој Србији, а електронска верзија је постављена на сајт ИК-а. • Ове године је одржано седмо по реду „Такмичење за средњошколце који уче кинески језик у Републици Србији: Знањем до Кине“, које је веома популарно међу средњошколцима из целе земље који уче кинески језик. Сваке године десет најбољих кандидата учествује на „Међународном летњем кампу за ученике у Беиђингу“, који организује Комисија за образовање владе града Беиђинга. 5. Резултати научних истраживања и пројекти Пројекат ИК-а „Културна размена Кине и Србије: истраживање кинеског и српског језика“ успешно се реализује већ седам година заредом и има одличне резултате. У 2018. години две групе локалних наставника спроводе истраживања на теме: „Преглед лингвокултуролошких истраживања у Кини са освртом на термине змај и аждаја у кинеском и српском језику“ и „Начини интегрисања нових технологија у настави кинеског језика“, чији се резултати очекују почетком 2019. године. До октобра 2018. године организовано је седам посебних предавања о упоредним истраживањима источне и западне културе. 22

6. Важне активности, извештавање медија и оцене грађана Велики број културних активности, стручних предавања и предавања из кинеске културе, као што су „Дан Института Конфуције“, „Прослава кинеске Нове године“ и друга, привукли су пажњу локалних медија који су извештавали о њима. Директор ИК-а, наставници и ученици кинеског језика били су чести гости у ТВ емисијама локалних медија, међу којима су вечерњи „Дневник“, „Јутарњи програм“, „Културни дневник“ и „Локалне вести“ српске националне телевизије и емисије телевизије „Happy“. Новине „Политика“ и „Новости“ извештавале су о овим активностима ИК-а. Гледаност емисија и читаност штампаних медија била је веома велика, што је допринело ширењу утицаја ИК-а на друштвену заједницу. Народна библиотека „Стеван Сремац“ у Нишу и Ћигунг савез Србије уручили су захвалнице ИК-у за успешну сарадњу и допринос промоцији кинеске културе. Директор ИК-а са српске стране Проф. др Радосав Пушић новембар 2018.

贝尔格莱德孔子学院2018年工作报告一、2018年1月—10月总体情况 2018年度，贝尔格莱德大学与孔子学院总部续签《合作建设孔子学院协议》，贝尔格莱德孔子学院（下文中简称“孔院”）秉承该协议的基本原则和宗旨，坚持孔院办学传统，继续以推广汉语教学和宣传中华文化为首要任务。孔院2018年共向总部审报18个项目（含孔子课堂的6个项目），全部获得批准通过。孔院的项目是：全球孔子学院日、全球孔子学院大会、教学项目、中塞语言文化交流与研究（特色项目）、汉语推广项目（特色项目）、与中国传媒大学合作项目（汉语夏令营）、孔子学院期刊（特色项目）、日常办公、孔子学院理事会、春节系列活动、孔子学院网站维护和建设、“丝路上的语言和文化”国际学术会议等。至2018年10月底，大部分项目已顺利完成或在顺利执行中。今年五月，孔院接受了总部工作小组对孔院工作的督察。督察小组对孔院的行政、财务、教学等管理工作进行了督察，与贝大校长、语言学院和孔院领导以及汉语教师进行了工作交流，还视察了孔院教学点和孔子课堂的教学工作。督察小组对孔院总体工作和教学情况表示满意并对孔院今后的发展提出了指导性建议。二

各类教学活动情况

贝尔格莱德孔子学院继续扩大教学规模，与当地学校、文化机构和企业合作，开设20个教学点，分布在塞尔维亚首都贝尔格莱德、中部的斯梅德雷沃市和南部重镇尼什三市，汉语教学覆盖大中小学和学龄前儿童，包括企业单位的成人汉语教育。同时，孔院继续强化教学管理和师资培养，建设和培养了一支以本土教师为主干的优秀教师队伍。目前孔院有一名中国公派教师和两名中国志愿者教师，本土教师包括4名在岗本土教师（与汉办签署合同）以及7名外聘教师。办学规模：孔子学院于2018年举办了两期（第24、25期）的汉语课程。第24期汉语课程时间为2018年2–6月（其中成人课程为期3个月，大中小学为一学期课程），共18个教学点，48个班级，525名注册学员。第25期汉语课程时间为2018年10月至2019年1月，共20个教学点，58个班级，1133名注册学员。这些汉语教学点主要分布在贝尔格莱德市（11 个），尼什市（7个），和斯梅德雷沃市（2个），包括3所大学，5所中学，8所小学，文化机构1个、企业3家。全年注册学员总为1658人次。汉语学分课程情况：贝大语言学院中文系的两门语言必修课，共9个学分；尼什大学哲学院的汉语选修课，共6学分；贝尔格莱德语言高中的汉语必修课。 24

汉语非学分课程情况（成人）：汉语非学分课程包括面向社会人士的为期三个月的各级汉语课程、专业汉语、商务汉语等，以及中小学和幼儿园的汉语兴趣课程。教材：《当代中文》、《发展汉语》和《经理人汉语》，其中“商务汉语”课程是专为“一带一路”项目——塞尔维亚河钢公司的职工开设的。成人汉语教材是《当代中文》、中学汉语兴趣课使用的教材是《快乐汉语》，小学和学龄前汉语班使用的教材是《汉语乐园》。课时：每个教学点根据各自教学计划安排汉语课时，中小学每班平均为2–4个课时/周不等。孔院成人课程的课时是每班4学时/周，企业的课时是每班2学时/周。除了正常教学活动外，孔院学员于7月24日至8月7日，参加了总部举办的为期两周的“中东欧国家汉语夏令营”，在传媒大学学习汉语、体验中国文化。参加夏令营的学员参加了HSK考试，验证学习成果。孔院顺利完成今年的奖学金生推荐计划，推荐6名奖学金生。三、文化活动情况 2018年，孔院积极与当地的文化教育机构合作，举办了丰富多彩的文化活动。“欢乐春节”系列文化活动、“全球孔子学院日”系列文化宣传活动，协办了“贝尔格莱德国际考古纪录片节”、大学生和中学生“汉语桥”比赛。孔院还在贝尔格莱德、尼什、查查克、斯梅德雷沃等市的汉语教学点、文化中心、图书馆等机构多次举办中国国情、哲学、文化讲座，以及电影周、图片展、文艺演出和文化体验等活动，至10月底总计六十多场，参加人逾3万。 10月，与教育部国际合作司合作，在贝尔格莱德大学语言学院举办了中国60所高校教育交流会，为塞尔维亚学生提供赴华留学咨询。四、特色与创新项目情况孔院积极响应总部的服务于“一带一路”建设的倡议，扮演中塞企业合作交流的桥梁，为中资企业实现“人员本土化、利益本土化、文化本土化” 的基本目标提供所需的帮助。孔院2018年继续为塞尔维亚河钢集团的中方管理人员开设塞语和塞尔维亚文化课，并为钢厂的本土职工开设商务汉语课程。同时为了使学员工作学习两不误，孔院派优秀本土教师下钢厂将汉语课送上门，令厂方和学员都十分满意。孔院出版《贝尔格莱德孔子学院期刊》（第17–18期），这是塞尔维亚图书馆注册的学术性期刊（汉学期刊），发表关于塞尔维亚与中国及中国与世界文化交流、汉学研究和汉语教学的学术论文或翻译文章，并在塞尔维亚全国发行，孔院网站上也有电子版供读者阅读。孔院已连续七年举办“塞尔维亚中学生汉语及中华文化知识竞赛”，在塞尔维亚全国学习汉语的中学生中影响很大。每年都推荐出最优秀的10名选手，参加北京教委举办的“北京国际青少年夏令营”活动。 25

五、科研项目实施情况孔院的“中塞语言文化对比研究和交流项目”已开展七年，成果丰硕。2018年孔院两组本土教师正在进行的两个科研项目，分别为“塞尔维亚与中国语言文化对比”和“网络与多媒体手段在汉语教学中的应用”，预计在明年初完成。至10月底，孔院共举办东西文化对比专题讲座7场。六、重大活动、媒体报道及社区评价孔院的许多重要文化活动和高端专题讲座，如“孔子学院日”和高端文化讲座、“春节活动”等都受到当媒体的关注和报道。孔子学院院长、教师和学员多次作为嘉宾参加当地电视台的专题节目。这些媒体有：塞尔维亚国家电视一台的《晚间新闻》、《晨间新闻》、《文化新闻》和《地方新闻》节目、Happy电台专题节目，《政治报》、《晚报》等。这些节目或报纸收视率高，发行量大，对当地社会影响较大。孔子学院的文化活动均受到塞尔维亚社会的广泛赞誉。2018年，孔子学院因为文化宣传交流和促进所做的努力，受到尼什市图书馆、塞尔维亚养生气功协会等颁发的感谢状。以上是孔子学院外方院长对孔院在教学、科研、文化、特色项目及与社区合作互动等几个方面的工作情况所做的报告，提交本届理事会进行审议。孔子学院外方院长普西奇教授 2018年11月

CONFUCIUS INSTITUTE IN BELGRADE WORK REPORT FOR THE YEAR 2018

I General condItIons In 2018 In 2018, the University of Belgrade and the Confucius Institute Headquarters renewed the “Agreement on the Establishment of a Confucius Institute”. In accordance with the guidelines and principles of the Agreement and its basic directions, the main activities of the Confucius Institute in Belgrade (hereafter CI) were regular Chinese language courses and the promotion of Chinese culture. The Confucius Institute Headquarters approved the budget proposal for 18 CI projects (including 6 Confucius Classroom projects) for the year 2018, namely: Global Confucius Institute Day, Global Confucius Institute Conference, teaching projects, Cultural Exchange between China and Serbia: Researching Chinese and Serbian Language (special project), promotion of Chinese language (special project), joint project with the Communication University of China (Chinese language summer school), The Confucius Institute in Belgrade Almanac (special project), regular office expenses, the CI Board of Directors, activities for the celebration of Chinese New Year, CI website maintenance, International Conference “Languages and Cultures on the New Silk Road”, etc. Most of the projects were successfully implemented by the end of October 2018, while the realization of the other projects is in progress. This May, a Confucius Institute Headquarters work group visited CI and conducted an inspection of its work. The work group thoroughly examined the manner in which day-to-day tasks are performed, the CI finances, teaching and other activities. Meetings were held with the Rector of the University of Belgrade, the Dean of the Faculty of Philology in Belgrade, the Director and teachers of CI. The Confucius Institute Headquarters work group visited and inspected the work of the Confucius Classroom at the Philological High School in Belgrade and other institutions in which CI organizes Chinese language courses. The work group commended the overall work and the quality of teaching at the CI and made constructive suggestions for future development. 2. Teaching activities In the past year, CI has increased the scope of its teaching activities by establishing cooperation with twenty institutions, including elementary 27

schools, high schools, cultural institutions and companies. These educational units are located in Belgrade, Smederevo and Niš, a city of great importance for Southern Serbia. Course participants are of different ages: preschool children, elementary and high school students, university students, members of the public and company employees. At the same time, CI has been working on improving the quality of teaching activities and on teacher training and education in order to build an excellent local teaching staff. CI currently has one Chinese professor, two Chinese volunteer teachers, four fully engaged local teachers (with signed contracts with the Confucius Institute Headquarters) and seven external associates. • Number of groups and participants: In 2018, CI organized two cycles of Chinese language courses (the 24th and the 25th cycle). The 24th cycle was held from February to June (the course for adults lasted three months, while the course for elementary, high school and university students lasted one semester); the number of groups in 18 different institutions was 48, and the total number of participants was 525. The 25th course cycle is held from October 2018 to January 2019, the total number of groups in 20 institutions is 58, and the number of participants is 1133. Educational units are located in Belgrade (11), Niš (7) and Smederevo (2), and include 3 universities, 5 high schools, 8 elementary schools, 1 cultural institution and 3 companies. The total number of participants in 2018 is 1658. • Courses which are assigned academic credits: two compulsory language courses in the Chinese Department of the Faculty of Philology in Belgrade carrying 9 ECTS credits, the elective course “Basics of Chinese Language” at the Faculty of Philosophy, University of Niš, carrying 6 ECTS credits, and a compulsory course for the students of the Chinese Department at the Philological High School in Belgrade. • Courses which are not assigned academic credits (for members of the public): three-month Chinese language courses at different levels for members of the public, elementary business Chinese course for company employees, and courses for preschool children and elementary and high school students. • Teaching materials: The following textbooks are used in the courses: Contemporary Chinese, Let’s Improve Our Chinese, and Chinese for Managers. The Elementary Business Chinese course for the Serbian employees of the Hesteel Company in Serbia is part of the Belt and Road Initiative. Contemporary Chinese is used for the courses for members of the public, Let’s Learn Chinese with Joy in high schools, and Chinese Paradise in elementary schools and preschool institutions.

• Class load: In each educational unit, classes are organized under their own syllabi; the number of lessons per week in elementary and high schools varies from two to four. The class load for members of the public is four classes per week, and for company employees two classes per week. Apart from the regular teaching activities, participants of CI courses attended the two-week “Chinese Summer Camp for Central and Eastern European Countries” organized by the Confucius Institute Headquarters from 24th July to 7th August. At the camp, they learned Chinese language and acquainted themselves with Chinese culture at the Communication University of China. The participants took the International Chinese Proficiency Exam (HSK) and were issued appropriate certificates. This year, CI successfully organized the Confucius Institute Scholarship 2018 contest, recommending six candidates. 3. Cultural activities In 2018, CI has actively cooperated with numerous local cultural and educational institutions and successfully organized a large number of different cultural activities: a series of manifestations to celebrate Chinese New Year, the promotion of Chinese culture in celebration of the “Global Confucius Institute Day”, participation in the “International Archeology Film Festival”, and the “Chinese Bridge” competition for high school and university students. In cooperation with the educational institutions in which Chinese language courses are organized, cultural centers, libraries and other institutions in Belgrade, Niš, Čačak, Smederevo, etc., CI has organized lectures about the state of affairs in the People’s Republic of China, Chinese philosophy and culture, the Chinese Film Week, exhibitions, theater performances and many other activities dealing with Chinese culture. By the end of October 2018, CI hosted over 60 cultural activities which were attended by more than 30,000 people. In October, in cooperation with the Department of International Cooperation and Exchanges of the Ministry of Education of the People’s Republic of China, CI hosted the “Education Fair” at the Faculty of Philology, University of Belgrade, where 60 Chinese higher education institutions presented their study programmes and scholarships. 4. Special and new projects • CI actively supports Hanban’s implementation of the Belt and Road Initiative and has the important role of a bridge which connects 29

and deepens cooperation between Serbian and Chinese companies, providing all the assistance needed to enable employees from PR China to become better acquainted with their Serbian colleagues, Serbian culture and general conditions in the Republic of Serbia. In 2018, CI organized a Serbian language and culture course for Chinese employees of the Hesteel Company in Serbia, as well as a Business Chinese course for Serbian employees of the Hesteel Company. In order to enable the employees to fulfill both their business and educational obligations successfully, the Confucius Institute in Belgrade has chosen the best local teachers who give lessons on the company’s premises. The Hesteel Company in Serbia and course participants are very satisfied with the organization and quality of instruction provided by the CI. • In 2018, CI published The Confucius Institute in Belgrade Almanac (Vol. XVII–XVIII). The Confucius Institute Almanac is a scholarly professional journal classified as an academic publication by the National Library of Serbia. It gathers articles on the cultural exchange between Serbia and China and between China and the world, research papers in the fields of sinology and Chinese language teaching practice, and various translations of Chinese texts. The Almanac is distributed to governmental and cultural institutions throughout Serbia, and the electronic version is available on CI website. • This year, the seventh consecutive “Chinese Language and Culture Competition for High School Students Learning the Chinese Language in the Republic of Serbia: Through Knowledge to China” was held. The competition is very popular among high school students who learn Chinese all over Serbia. Every year, the ten best candidates participate in the “International Students’ Summer Camp in Beijing” hosted by the Beijing Municipal Commission of Education. 5. Research results and projects CI project “Cultural Exchange between China and Serbia: Researching Chinese and Serbian Language” has been successfully running for seven consecutive years with excellent results. In 2018, two groups of local teachers have been conducting research on the following topics: “An Overview of Linguocultural Research in China with Reference to the Term ‘Dragon’ in Chinese and Serbian” and “Methods of Integrating New Technologies in Chinese Language Teaching”; their results are expected at the beginning of 2019. By October 2018, seven special lectures on the comparative research of Eastern and Western culture were held.

6. Important activities, media coverage and public opinion A large number of cultural activities, expert lectures and lectures on Chinese culture, such as the “Confucius Institute Day”, the “Chinese New Year Celebration” and others, attracted the attention of and were covered by the local media. Director of the Confucius Institute in Belgrade and Chinese language teachers and students were frequent guests on local TV programs, including Serbian national television programs “The News”, “The Morning Show”, “Culture News” and “Local News”, and the programs of “Happy TV”. The newspapers Politika and Novosti reported on these CI activities as well. These programs and newspapers have a large audience and readership, which contributed to the spread of influence of CI in the social community. The “Stevan Sremac” Public Library in Niš and the Qigong Association of Serbia presented the CI with certificates of appreciation for successful cooperation and contribution to the promotion of Chinese culture.

Serbian CI Director Prof. Radosav Pušić November 2018

Дан Института Конфуције обележен у Србији

Дан Института Конфуције у Смедереву, септембар, 2018.

Дан Института Конфуције у Кнез Михаиловој, септембар, 2018.

Балетски студио Пируета, кинески плес, Кнез Михаилова, септембар, 2018.

Дан Института Конфуције у Кнез Михаиловој, септембар, 2018.

Кинески плес, ученици Тринаесте гимназије у Београду, Кнез Михаилова, септембар, 2018.

Дан Института Конфуције у Филолошкој гимназији у Учионици Конфуције

Дан Института Конфуције у ОШ Јанко Веселиновић

Дан Института Конфуције у ОШ Краљ Петар Први

Дан Института Конфуције у ОШ Михаило Петровић Алас

Дан Института Конфуције у ОШ Вук Караџић

Наступ представника Ћигунг савеза Србије, Кнез Михаилова, септембар, 2018.

Дан Института Конфуције у Тринаестој београдској гимназији

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Свечано отварање изложбе, кинескa Новa годинa, јануар, 2018.

Саветник за културу при амбасади НР Кине, господин Сју Хунг, декан ФДУ Милош Павловић и директор ИК-а Радосав Пушић

Кинески традиционални плес, ученици Тринаесте београдске гимназије, јануар, 2018.

Кинески традиционални игроказ, Нада Секулић и Оливера Голијанин, јануар, 2018.

Балетски студио Пируета, кинески плес, јануар, 2018.

Кинеска борилачка форма у извођењу чланова клуба Вулунг, јануар, 2018.

Деца предшколске установе Садко изводе новогодишњу тачку, јануар, 2018.

Песма на српском језику, саветник за културу при амбасади НР Кине у Р. Србији, Сју Хунг

Полазник ИК-а Кристина Булат, нумера за виолину, јануар, 2018.

Учесници у новогодишњем програму, ФДУ, јануар, 2018.

У сусрет години пса, предавање, Библиотека града, јануар, 2018.

Делегација Кинеске академије друштвених наука у посети ИК-у, мај, 2018.

Час кинеског језика и културе у ОШ Јанко Веселиновић

Час кинеског језика и културе у ОШ Михаило Петровић Алас

Час кинеског језика за полазнике Летње школе ИК-а, Беиђинг, лето, 2018.

Филолошка гимназија у Београду, Учионица Конфуције, 2018.

Дан отворених врата ИК-а, Смедерево, април, 2018.

Наставници и волонтери ИК-а, јун, 2018.

Полазници ИК-а на Универзитету за медије и комуникације, Беиђинг, лето, 2018.

Полазници ИК-а на Кинеском зиду, НР Кина, лето, 2018.

Полазници ИК-а испред „Храма Небу”, Беиђинг, лето, 2018.

Полазници ИК-а, Летњи камп, Беиђинг, лето, 2018.

Полазници ИК-а, прављење ђијаоци, кинески ресторан Ћуенћуде, јануар, 2018.

Час кинеског језика и културе, ОШ Вук Караџић, 2018.

Час кинеске калиграфије, Народна библиотека, Ниш, април, 2018.

Час кинеског језика и културе, ОШ Јанко Веселиновић

Час кинеског језика и културе, ОШ Краљ Петар Први

Час кинеског језика и културе, ОШ Душко Радовић, април, 2018.

Знањем до Кине, март, 2018.

Општина Стари град, предавање Кинески туристи у Србији, јун, 2018.

Делегација Ханбана у посети ИК-у, мај, 2018.

Делегација Ханбана у Тринаестој београдској гимназији, мај, 2018.

Делегација Ханбана у посети Филолошкој гимназији и Учионици Конфуције, мај, 2018.

Радни састанак делегације Ханбана и ужег колегијума ИК-а, мај, 2018.

Предавање о кинеској медицини, Филип Мања, Библиотека града, март, 2018.

Предавање Поморски пут свиле, Ивана Пражић, Библиотека града, 2018.

Полазници ИК-а изводе уметничку тачку, Беиђинг, јул, 2018.

Управни одбор ИК-а, октобар, 2018.

II СУСРЕТАњА: КИНА – СВЕТ

Изгубиш ли дао јавиће ти се моћ, изгубиш ли моћ јавиће ти се љубав, изгубиш ли љубав јавиће ти се праведност, изгубиш ли праведност јавиће ти се церемоније. У церемонијалне начине опхођења не може се веровати, Они предводе хаос у свету. Лао Ци

РЕОРГАНИЗАЦИЈА ОБРАЗОВАњА У КИНИ (коментари на Извештај мисије Друштва народа)

Ч. Л. Сија Кинеска влада је маја 1931. године на заседању Савета Друштва народа затражила од техничких организација Друштва сарадњу у припреми и извршењу плана реформе. У циљу веће централизације и контроле рада на реформама кинеска влада је основала Економски савет. Савет је изнео своју намеру да у најкраћем року састави програм и одредио је најхитније задатке, на чијем се остваривању може започети већ у наредним годинама. Савет је показао и увереност да ће рад у првим годинама, експерименталног типа и ограничен у погледу узорка и поља примене, послужити за припрему опширнијег плана који би покривао знатно дужи период. Његов циљ био је да уз помоћ ове методе одреди најприкладније начине и да, кроз процес парцијалне али одговарајуће примене и уз помоћ провинцијалних и локалних власти, створи моделе за спровођење жељеног подухватa. У погледу реорганизације јавног образовања, у Друштву народа се нарочито размишљало о слању мисије сачињене од ,,саветника који би помогли развој кинеског образовног система и олакшали комуникацију између центара интелектуалне активности у Кини и иностранству“. На основу одлуке Савета, од 19. маја 1931. године, Међународни комитет за интелектуалну сарадњу наложио је свом извршном органу, Међународном институту за интелектуалну сарадњу, да одреди тим стручњака који ће посетити Кину ради проучавања тамошње ситуације по питању јавног образовања и дуге културне традиције карактеристичне за древну кинеску цивилизацију, а са крајњим циљем давања препорука за најприкладнију процедуру која би осигурала боље прилагођавање овог образовног система постојећим условима живота. Тим су чинили професор Карл Х. Бекер са Универзитета у Берлину, некадашњи пруски министар јавног образовања; професор М. Фалски, директор за основно образовање при пољском Министарству јавног образовања; професор П. Лангевин са Француског универзитета; професор Р. Х. Тони са Лондонског универзитета за економске и политичке науке; уз асистенцију мр Франка П. Волтера, шефа Канцеларије Секретаријата Друштва народа.

Мисија је стигла у Кину 30. септембра 1931. године и ту остала око три месеца. Ток догађаја на Далеком истоку ни на који начин није ометао извршење састављеног програма. Стручњаци за образовање започели су своје деловање у Шангхају, где су их дочекали представници Министарства образовања. Потом су посетили Нанђинг, Тијенђин, Беиђинг, Дингсијен, Хангџоу, Џенђијанг, Суџоу, а само је један члан мисије био у могућности да настави ка југу и боље проучи образовне институције у Кантону. Стручњаци у уводу Извештаја посебну пажњу скрећу на следеће: 1) Гореизнете идеје и наша мишљења не заснивају се искључиво на личним запажањима, већ, чак у великој мери, и на мишљењу кинеских стручњака. Ми, међутим, нисмо изјавили ништа што није потврђено и нашим личним запажањима. 2) Иако смо из различитих земаља и иако се обука сваког понаособ разликује од обуке осталих чланова тима, ми смо били једногласни у доношењу одлука које се тичу свих кључних питања. Стога, овај извештај није компромис између различитих мишљења, већ заједнички и једногласно постигнут закључак. Филозофија образовања којом су се водили ови стручњаци дата је у поглављу о ,,Духу учења“. Увођење, у заједничком интересу, основне обуке за све већи и већи део становништва док се напослетку не примени на све... Овај продор повећава друштвену корисност и вредност посла који је појединац обавио уместо да прошири његове видике и дозволи тако учешће појединца у животним дубинама или слављењу живота свих постојећих врста – а што је, како почињемо да увиђамо, право појединца да, у оквирима својих снага и могућности, и чини. И штавише, уместо истинског увођења у колективни живот кроз контакт са животом, уместо припреме за коришћење ствари кроз усвајање стварног знања о њима, уместо друштвеног развоја који наставља развој детета започет у мајчином стомаку и повинује се истим великим биолошким законима, ново образовање, копиле и млађи брат старе културе, претрпело је снажан утицај те исте културе, подражавајући претерано апстрактне, догматске, теоријске и ограничене форме.

И даље: Уведена како би била практично употребљива, а не због радости услед разумевања које нам доноси, научна дисциплина је била, некад и превише често, а то је још увек, усмерена ка практичној примени и угушена под тежином те обавезе... Узастопне кризе које се јављају у средњошколском образовању у већини европских земаља показују да спој разноликих елемената културе још увек није постигнут, по

правилу, због недовољног поверења у образовну и људску вредност научне дисциплине... То је, у ствари, такво материјално и духовно ослобођење да оно, као разумевање света и надмоћ над светом коју нам то разумевање даје, напослетку треба да представља целокупну људску врсту... Све више се прихвата право сваког детета да се образује док његов друштвени развој који, поштујући и пратећи нормални и спонтани развој дечјег ума и кроз квалитетно трошење слободног времена, дозвољава упијање нових чињеница и идеја и слободан развитак личности, уводи дете у разнолике аспекте људске активности како би му олакшао избор оне која највише одговара његовим способностима, док га истовремено оставља у позицији у којој може да разуме занимљивост и лепоту других, као и њихов однос према њему самом. Такво образовање припрема дете за контакт како са људима тако и са стварима, веже га чвршће, а опет што је слабије могуће, за друге људе у простору и времену и развија у њему дубок осећај солидарности који га спаја са другима у великој авантури коју наш живот представља, авантури која је остављена нама да је учинимо чудесном или трагичном.

Ово је оно што стручњаци за образовање називају ,,идеалом... чије је достизање далеко за све нас“. Циљ образовања јесте материјално и духовно ослобођење, а не везивање људи за одређене задатке. Сврха модерног образовања требало би да буде постизање среће коју разумевање доноси са собом, а не да буде чисто практично применљиве природе. Ово је један узвишени идеал и треба да буде крајњи циљ образовања. Али ниједан истински и друштвено оријентисани педагог не може затворити очи пред великим и притискајућим националним и интернационалним проблемима своје генерације, и његов задатак је да припреми и опреми своје ученике за својеврсни рат који их очекује. У друштву какво је ово данас, ниједна влада неће потрошити велики део својих прихода на образовне институције, а да притом од истих не захтева да служе њеним тренутним друштвеним и политичким потребама. Свака влада мора имати образовну политику, а нагласак на њој варираће у зависности од унутрашњих и спољашњих околности и потреба времена. У држави попут Кине, где је народ суочен са великим државним и међународним кризама, образовање мора бити делимично утилитаристичко. Државе, као и појединци, усред глади, угњетавања и смртне опасности, морају се одрећи животних лепота и културних луксуза. Стога су неки од облика утилитаристичког образовања у Кини потпуно оправдани. У ствари, образовање би требало још ефикасније и ефективније учинити утилитаристичким, иако није нужно то учинити до мере искључења више и свеобухватније сврхе образовања. 69

Како бисмо стекли реалну слику образовања у Кини, морамо узети у обзир историјске прилике у којима је модерно образовање, оно по западном моделу, уведено и, с друге стране, специфичне околности и потребе у Кини данас. Параграф који отвара прво поглавље Извештаја садржи двоструку критику, наиме, ,,школе и институције развијају се пре као самостални организми на формама и идеологији приватног образовања него што су укључене у организовани систем јавног образовања који је повезан са горућим друштвеним питањима“. Нико не може порећи оправданост ове критике, али мало историје ће нам помоћи да боље сагледамо постојеће стање, које је већина Кинеза нестрпљива да побољша или промени, а не да га задржи. Кроз векове, кинеска влада и владари никад нису претерано марили за организацију образовања, нити су сматрали да је то део њихове дужности. Држава је углавном охрабривала приватне напоре и ценила људе од знања. Ширење и популаризација учења били су пожељни, али не и неопходни. Када је модерни систем образовања усвојен, Влада је, по својој традицији, основала универзитете и стручне школе, док отварање основних и средњих школа није било њена тренутна брига. Настава у овим институцијама високог образовања била је усмерена ка припремању интелектуалне елите међу службеницима и ученим људима за световне и духовне вође народа. Штавише, модерно образовање уведено је у Кину јер су владари веровали да ће на тај начин помоћи модернизацији Кине. Модернизација Кине била је једини начин да се ова држава спаси од дезинтеграције и распадања. Јавно образовање је самим тим било готово искључиво утилитаристичко по својој сврси. Кином је хиљадама година управљала интелектуална аристократија и било је сасвим природно да ће владари желети да ,,истренирају“ нову генерацију модерних интелектуалаца и научника да воде нацију ка реконструкцији и поновном прилагођавању. Влада је увидела да, иако би било пожељно имати универзално образовање, остваривање тог задатка био би крупан залогај за њу која није имала ни средства нити неопходно знање за то. У последњој декади деветнаестог века ово је можда и била исправна политика. Али план се из неког разлога изјаловио и ствари нису функционисале онако како се то очекивало. У међувремену су се политички и економски услови великом брзином променили, док је образовна политика Владе остала практично непромењена. Са убрзаном променом модерних услова, тадашњи лидери нису предвидели, а вероватно то нису ни могли, политичке, друштвене и економске услове данас. Током последњих неколико година расте свест о недовољној усклађености образовања које се нуди младима у Кини са потребама државе. Промена образовне политике 70

у Кини постаје императив. Ипак није препоручљиво ни направити превелики замах. Разумљиво је да кинеска влада може усвојити двоструку политику, која ће поставити чврст ослонац универзалном и јавном образовању, како се препоручује у Извештају, допуњену системом пажљиво испланираног утилитаристичког образовања који тежи обуци интелектуалних и моралних лидера нације. У првом поглављу првог дела читамо: Резултат свих ових услова јесте стварање и развој школа и образовних институција у Кини које не почивају на строгом систему и не одговарају потребама и условима државе. Резултат је давање предности школама високог образовања, толико да је њихово уздизање ишло далеко изнад услова осиромашене земље, док је неопходна основна и стручна настава занемарена. Такође постоји недостатак друштвених идеала унутар школа и апстрактна врста наставе која није директно повезана са животним окружењем и потребама поновног рођења државе. Ово ствара огроман јаз између маса обичног народа, које се даве у неписмености и не разумеју потребе државе, и интелигенције школоване у елитним школама и равнодушне према жељама маса (стр. 21).

Као генерална критика образовне ситуације у Кини, ово је и превише уопштено речено, те с лакоћом може створити погрешан утисак код неупућених у стварне прилике у Кини; стварни проблеми који су стајали пред нацијом много су озбиљнији и комплекснији. Од аутора текста би се с правом могло тражити да оправдају и појасне изјаву да је ,,неопходна основна и стручна настава занемарена“. На који начин је основно образовање у појединим деловима Кине било неопходно за данашњу Кину? Која врста стручне наставе би користила кинеском друштву? Са изузетком универзитета Ћингхуа и неколико мисионарских институција, не одговара истини тврдња да је интелигенција била школована у елитним школама и да је била равнодушна према жељама маса. Да су се ови стручњаци упустили даље у испитивање, открили би немали број екстремно сиромашних студената, чак и у тзв. елитним школама попут универзитета Ћингхуа, Централног универзитета у Нанђингу или Североисточног универзитета у Мукдену (Шенјангу). Ови студенти нису заиста равнодушни према жељама маса, само су толико окупирани сопственим жељама да имају мало времена да мисле о туђим. Нико неће порећи генералне критике из другог поглавља првог дела. ,,Ове институције нису подложне унутрашњим променама које би дозволиле искоришћавање могућности богатих, специфично кинеских, традиција.“ И опет, ,,кинеских“ се ,,погрешно тумачи као пуки еквивалент једног апсолутног идентитета“ (стр. 23). Стручњаци, у сваком случају, морају 71

увидети да је имитација увек лакша од креације. Асимилација, што ће рећи трансформисање стране идеје или институције у нешто домаће што истински изражава праву виспреност народа, захтева време. Систем модерног образовања који заиста одговара културној позадини Кине, како то виде стручњаци, не може се развити у једном дану. И тридесет година је прилично кратак период за еволуцију националног система образовања са његовом сопственом филозофијом и методама. Не постоји ништа што представља већи изазов и што више инспирише кинеске педагоге од овога: Аутономија модернистичког развоја у Кини захтева компаративно проучавање свих страних цивилизација, а не прихватање само једне науштрб одбацивања других; циљ развоја не сме бити американизација Кине, већ модернизовање кинеске националне и историјске индивидуалности (стр. 24).

Од четвртог до осмог поглавља првог дела стручњаци за образовање с правом скрећу пажњу кинеских ауторитета у образовању на бројне важне проблеме: учење кинеског језика, расподела овлашћења и средстава између централних и локалних стручних органа, настава и законом дефинисан статус наставника, географска расподела школа у земљи. Рационално коришћење школа несумњиво је спутано непотребним удвостручавањем у неким градовима попут Шангхаја или Беиђинга, мада поправљање ситуације није никако онако једноставно као што се то може чинити након читања деветог поглавља првог дела. Када су стручњаци смело изнели своје процене да би са расположивим средствима било могуће образовати 17.570.000 деце, чак и 22.000.000, уместо садашњих 8.785.000, јасно је да нису узели у обзир све конкретне потешкоће које постоје у кинеском основном образовању. Узмимо само тежину кинеског писма, недовољну школску опрему и квалификације наставника, па ћемо увидети да се и основне образовне јединице у Кини и на Западу разликују. А чињенично стање јесте да заправо још увек нема ни толико велике потражње за школама, као што се претпостављало. Ни критика из десетог поглавља првог дела, да постоји ,,друштвена селекција ученика и студената“, није у потпуности оправдана. Садашње прилике су природни резултат одређених друштвених услова у држави за које никог не можемо сматрати одговорним. Влада, чак и у непосредној будућности, не види начин за радикално поправљање ситуације. Са стварима оваквим какве јесу, образовање је привилегија ,,растерећене“ класе. Околности ће увек бити на страни деце добростојећих родитеља или оне која су на неки начин привилегована, осим уколико се држава не стави на страну деце из једне класе у корист оне друге, као на пример 72

субвенционисањем сиромашних породица које шаљу своју децу у школу. Држава би онда аутоматски била суочена са немогућим задатком утврђивања финансијских средстава сваке појединачне породице, с једне, и са теретом субвенционисања огромног броја сиромашних породица које желе да пошаљу своју децу у школу на рачун државе, с друге стране. Кина није била спремна за извршење ниједног од ових задатака. А уколико мора постојати селекција као привремено решење, чини се да ова сада није ништа лошија од било које друге која би се могла применити. Предлози за школски систем, изложени у једанаестом поглављу, завређују пажњу и требало би их испробати у неким областима. Организација и оснивање специјалних средњих школа у великим градовима јесте питање које би требало хитно да привуче пажњу власти. Други део Извештаја подељен је на три поглавља која се редом баве основним, средњошколским и универзитетским образовањем. Он се наставља на тезу да ,,развој школа у Кини мора бити органске природе и унапред планиран и да би све приватне иницијативе требало да прихвате утицаје централне педагошке воље, а у складу са потребама тренутка и будућности“ (стр. 75). Овим принципом требало би да се води кинеска нова образовна политика. Основно образовање завређује већу пажњу и бригу него што је то раније био случај у Кини. И власти и народ морају напустити заводљиву идеју да је средња школа битнија од основне и да је универзитет битнији од средње школе. Извештај је јасно одредио оснивање и вођење основних школа као надлежност провинцијалних и обласних влада. Ипак и Министарство образовања, кроз свој одсек за основно образовање, спроводи свој део обавезе – планирање, сарадња, пружање техничких савета и инспекција. Задатак управљања сеоским и школама у разбацаним местима знатно је компликованији него што су то стручњаци мислили. Несумњиво има простора за боље искоришћавање наставних објеката и особља повећавањем броја ученика, али такође постоје и неке дефинисане границе. Стручњаци су склони заборављању да не могу увек применити најбоље и најсавременије образовне јединице и стандарде у решавању проблема образовања у Кини. Узмимо, на пример, просечног наставника из основне школе у Кини. Он или она није довољно обучен/а нити плаћен/а у поређењу са његовим/њеним колегама на Западу, а природно је и да наставник у основној школи у Кини неће обрађивати исте наставне јединице као колеге из европских земаља, где је основно образовање иначе већ достигло високе стандарде. Кинеском наставнику треба дати више времена или мање ђака. На ове чињенице могу се додати и друге препреке које се морају превазићи, као што је оскудна школска опрема 73

и компликован идеографски језик. Подсетимо још једном стручњаке за образовање на чињеницу да је сав овај напор за повећањем броја ученика, тренутно, у служби задовољавања, по сваку цену, једне апстрактне тежње. То нас доводи до проблема обавезног општег образовања у Кини. Стручњаци за образовање су у праву кад кажу да су планови и пројекти Министарства образовања ,,само у скицама дате опште концепције, које, чак и у садашњој нејасној форми, не могу да не изазову дубоке сумње у могућност њихове реализације“ (стр. 86). То није нешто што се може постићи у журби. Мора постојати одговарајући систем опорезивања, довољан број обучених и адекватно заштићених наставника, изузетно организована и ефикасна управа и, напослетку, влада и народ морају размишљати о томе и бити спремни за последице стварања нације боље образованих грађана који ће неизбежно захтевати виши животни стандард. Стручњаци за образовање нуде овај коначан савет: ,,За спровођење плана о универзалном основном образовању, међутим, није довољно да централна власт само формулише опште принципе. План се мора разрадити у детаље за појединачне локалне области“ (стр. 88). Ово је припремни рад за увођење универзалне наставе. Стручњаци пажљиво објашњавају улогу средњошколског образовања у западним земљама, а која може бити и шири циљ средњошколског образовања у Кини, на следећи начин: Док универзитети, поред истраживачког рада којим се баве у Европи, све више теже да створе класу високих интелектуалаца специјализованих за одређене професије, и док је основно образовање, као сам темељ било које врсте јавног образовања у држави, доступно свима без разлике, средњошколско образовање је лабораторија у којој се обучавају средње класе, оне које у највећој мери снабдевају било коју земљу државним службеницима и бизнисменима. Мисија средњих школа јесте да пруже додатно образовање и употпуне основе стечене на елементарном нивоу основних школа (стр. 101–2).

Очигледно је непожељно да ове средње школе буду искључиво у служби задовољавања универзитетских захтева. Једини начин да се отклони ова предрасуда јесте учинити да школске власти увиде да ће само мали број њихових ученика наставити образовање на универзитетима и да самим тим њихов главни циљ треба да буде да свим ученицима пруже комплетно знање како би они добили добру културну подлогу и друштвену свест са којом би могли ефикасно играти своју улогу и постати корисни и добри грађани. Ови људи неизбежно ће постати ослонац сваке заједнице. У Кини, као и у Европи, средњошколско образовање требало би да ,,у све већој мери постаје... језгро политике јавног образовања“.

Стручњаци за образовање нису се позабавили проблемом изградње људског карактера у школама. Нажалост, научна дисциплина и култура нису увек повезане са високоморалним карактером. Чини се да има простора за оснивање приватних интерната (упор. са јавним школама у Енглеској) у којима ће се посвећени наставници и интелектуалци потрудити да формирају и изграде својеврстан тип мушкарца, односно жене, што би допринело јачању морала и карактера нације. ,,Универзитет је истовремено центар интелектуалне активности и организације управе. Ради остваривања својих улога у истраживању и образовању, он подразумева и јасну представу о жељеном циљу и адекватну снабдевеност неопходним средствима, укључујући ту и особље сачињено од стручних интелектуалаца и наставника, ефикасне официре, одговарајућу опрему и довољно финансијских ресурса“ (стр. 136). Ово су стварни захтеви универзитета и није тешко увидети да универзитети у Кини не задовољавају ове услове. Већина критика усмерених ка организацији институција високог образовања је, па и превише, истинита. Насумични географски распоред кинеских универзитета; мноштво засебних институција које раде готово идентичан посао, и то у истој области, и одсуство рационалне поделе рада међу њима; пренаглашавање одређених грана знања до тачке занемаривања других, у најмању руку, подједнако важних; незадовољавајући положај наставног особља итд. били су предмет непрестаних дискусија. Мора се ипак напоменути да су бројке дате на страни 138, у вези са пропорцијом наставника и ученика, варљиве, осим уколико се не каже и да на неким универзитетима већина наставника није запослена на пуно радно време, држећи предавања из једног или два предмета свега два или три сата недељно. Оно што добијају као накнаду за обављен посао не може се назвати платом, већ једноставно хонораром за држање часова. Све критике образовних стандарда и метода завређују већу пажњу. Међу предлозима за реформу, оснивање Националног савета универзитета издваја се као изузетан предлог. Једна од његових предности јесте смањење бирократске контроле Министарства образовања и његовог мешања у универзитетску управу. Али је и мудро не оптерећивати Савет са много детаља. Он треба да се бави политиком високог образовања у ширем смислу, питањем сарадње међу универзитетима и сазивањем важних састанака. Полажу се наде да ће у блиској будућности национални законодавни орган, пре него извршни одсек попут Министарства образовања, утврдити квалитетне принципе универзитетске управе и политике. На овај начин се тежи и повећању престижа и угледа великих универзитета чији ће проблеми постати државна брига.

,,Квалитет високог образовања мора се знатно побољшати. Број универзитета у одређеним културним центрима тренутно је претеран.“ Без обзира на то што се подразумева, овај закључак јe потпуно исправан. Има много тога што иде у прилог драстичном смањењу броја потпуно развијених универзитета на минимални број од два или три, највише четири. Нација треба да мобилише своје ресурсе и особље и концентрише своју пажњу на свега две или три институције, све до јасног пораста националних ресурса и стварног захтева за њиховим већим бројем. Студенти на овим институцијама требало би да се примају преко конкурентних испита и њихов број требало би да буде стриктно ограничен. Ови универзитети ће се искрено залагати за испуњење двеју функција: они су центар интелектуалне активности и полазно место за обучавање високих јавних службеника и лидера у најразличитијим професијама, обучавање духовних и световних вођа нације. Знање наставника и резултати њихових истраживања су на располагању држави. Стручњаци за образовање дали су изузетан допринос Кини. Унели су истински научни дух и узвишени идеализам у свој задатак. За кратко време су сакупили и овладали масом чињеница и бројки, проучавали их и критички проматрали са великом пажњом и темељношћу. Допринели су Кини својим дубоким знањем и техником и понудили су различитим одсецима кинеског образовања благотворне савете и мудре предлоге од трајне вредности. Одани високом идеализму у образовању, ниподаштавали су утилитаристички аспект образовања. Они виде образовање као материјално и духовно ослобођење човека, али не улажу труд да нам покажу како образовање може ослободити осиромашено друштво, суочено са угњетавањем споља и дезинтеграционим силама изнутра. Ово материјално и духовно ослобођење и научна дисциплина, највероватније, иако не нужно, наводе човека на материјалистички поглед на свет. Култура и наука имају свој духовни, као и материјални, план. Велико наслеђе Кинеза јесте њихова хумана и уметничка цивилизација. Наука тежи пре да ојача него ослаби неке од ових квалитета, осим уколико није утемељена на духовној основи и није испуњена моралном сврхом. Грађење новог човека, још увек ослоњеног на класичне традиције, али проширених схватања и ојачаног научном дисциплином, мора се ставити у први план образовног програма у Кини. За разлику од Запада, образовање, пре него религија, било је основа моралног понашања. Формирање људског карактера мора бити део улоге образовања у Кини. Недостатак искуства из кинеске учионице делом је одговоран за неке од погрешних закључака и спекулација. Просечан наставник из основне школе у Кини је у поређењу са западним стандардима практично 76

необучена особа, а материјали и инструменти које користи и његово окружење (које укључује његове породичне услове и сарадњу или несарадњу са родитељима и ученицима) потпуно су другачији од оних на које су стручњаци за образовање навикли. Можда их је понекад статистика завела. За људе који нису упознати са политичким и друштвеним приликама у Кини, одгонетање и тумачење кинеске статистике представља један од најтежих задатака који постоји.

Феминизам и национализам у кинеској женској штампи од 1902. до 1911. године1

Шарлот Л. Бихан

државни универзитет у вичити Националистичка интелектуална превирања међу кинеским студентима почетком XX века и њихов утицај на модернизацију популарног новинарства добро су документовани. Популарна штампа се брзо ширила; Бритон (1966: 127) износи податак да је 1890. године постојало петнаест часописа, да их је 1898. било шездесет, а да је 1913. излазило укупно 487 листова. Штампа на кинеском језику доживела је процват и у Јапану; истраживање из 1907. године (Лијенши, б.д.: 2) показује да је те године тамо постојало двадесет часописа. Каква год да им је била политичка обојеност, сви нови часописи доприносили су стварању нове интелектуалне климе увођењем нових идеја, објављивањем превода јапанских и западних текстова и вести из Кине и света. Нова женска штампа која се појавила у ово време, међутим, представљала је јединствен аспект новог новинарства јер је сваки кинески часопис намењен женама самим својим постојањем био револуционаран. До тада, публикације за жене су се сводиле на књиге намењене девојкама и женама које су живеле у изолованости својих породичних имања, а у њима су се само понављала традиционална правила која су потврђивала ограничени начин живота жена унутар те изолованости. Традиционални „женски класици“, попут дела Лије њу џуан (Животи узорних жена), нису служили да доносе вести о актуелним догађајима који су се збивали изван граница дома. За разлику од њих, нови женски часописи су се сада обраћали женама као саставном делу друштва, пружајући им информације о свету изван затворених врата женских одаја, промовишући осећање групног идентитета и указујући на нове алтернативе физички и ментално ограниченом животу који су диктирали друштвени обичаји. Женски часописи су настојали да укључе жене у главне токове нових интелектуалних дешавања или да их, ако у томе не успеју, бар упознају с новим тенденцијама. 1

Извор: Modern China, год. 1, бр. 4 (октобар 1975), стр. 379–416.

Ови часописи су представљали револуционарну новину у још једном смислу. Током претходних деценија појавило се неколико утицајних писаца који су критиковали положај жена у Кини, од којих је најпознатији био реформиста из 1898. Лијанг Ћичао, а ту су били и бивши компрадор Џенг Гуанјинг и преводилац Лин Шу. Али у новој женској штампи жене су се по први пут саме прихватиле пера у борби за остваривање сопствених циљева и циљева Кине. Ове нове публикације биле су намењене женској читалачкој публици и, самим тим, подразумевале писменост, што је читалачку публику практично ограничило на жене из релативно имућних породица учењачко-племићке и трговачке класе – а публика је, пак, са своје стране утицала на садржај. Многе читатељке су научиле да читају јер су имале традиционално отмено кућно образовање (подучавао их је рођак или породични учитељ), али је међу њима било и све више полазница нових женских школа, како мисионарских, тако и домаћих.

ОБразОваЊе жена Нови покрет за увођење образовања за жене прво се јавио у Шангхају, а тако је, с обзиром на особито космополитску природу овог града, било и са свим интелектуалним активностима оног доба. Прва модерна женска школа, коју су основали сами Кинези, отворена је у Шангхају 1897. године и везује се за реформисте (Џенг, 1936). До 1903. почело је са радом још неколико школа, те је Шангхај те године постао добро тржиште за прве женске часописе. Број женских школа у Шангхају наставио је да расте, и између 1901. и 1907. отворено их је дванаест (Бертон, 1911: 112). Стране и кинеске школе у међународним концесијама у Шангхају похађало је хиљаду девојчица (Норт Чајна хералд, 19. јул 1907). Према новинским извештајима (БЂЊБ, 8. септембар 1906: 2), до 1905. године у ужој области Беиђинга није било немисионарских женских школа, али их је током те године отворено осам. До 1908, Беиђинг је имао двадесет женских школа, док је Одбор за образовање суседне тијенђинске области основао још двадесет. У провинцији Џили без Беиђинга 1908. године постојала је 121 женска школа, финансирали су их држава или припадници учењачко-племићке класе, а похађале 2.523 ученице (Бертон, 1911: 125–127). У Кантону је 1908. године под покровитељством државе и племства отворено или најављено отварање 25 женских школа, а у Сечуану је постојало 49 женских школа са скоро 2.000 ученица (Бертон, 1911: 128).

У целој Кини је 1904. године било 25 државних женских школа са 468 ученица, а већ 1907. постојала је 391 школа са 11.396 ученица (Лијанг Оуди, 1936: 38). Влада династије Ћинг је 1907. званично увела национални систем женских основних школа и њихов број је наставио да расте. Претходно поменута цифра од 11.396 ученица не обухвата оне које су се образовале у приватним племићким школама. Уз то, значајан број девојчица ишао je у школе које су водили западни мисионари. Још 1902. године 4.373 девојчице похађале су разне мисионарске образовне установе (Чен, 1967: 349–350). И у Јапану се појавило неколико женских часописа, у тамошњим кинеским студентским круговима. До 1900. године у овој земљи се већ школовао известан број жена, махом девојака из богатих породица чији су супружници тамо студирали (Ванг, 1966: 72). Осам од 52 кинеска студента који су дошли у јуну 1902. године биле су жене (Харел, 1970: 69), и овај тренд се наставио. Према једној процени из 1907. (ЏГСЊЂ, фебруар 1907: 73), око стотину девојака било је званично уписано у школе, још више их се неформално образовало, а било је и оних које су училе јапански језик пре него што су се уписале у школу.

нОвинарСтвО у СлужБи СеСтринСкОг пОвезиваЊа жена Сам Лијанг Ћичао био је пионир модерног кинеског новинарства и надахнуо је читаву једну генерацију да се посвети штампаном медију. Лијанг је „новине видео пре свега као институционални канал који олакшава комуникацију између различитих делова земље. Из тог разлога, новине су биле цењене као средство подстицања националне солидарности“ (Чанг Хао, 1971: 107). Уреднице женске штампе искористиле су ову прилику, и у својим листовима промовисале осећања сестринске повезаности међу женама и поистовећивања са целом нацијом. Како се у једном часопису из 1903. наводи (ЊСБ , април 1903: 8): О овоме се данас говори као о размени информација. Не морамо се видети лицем у лице како бисмо измењивале информације и знања. Чак и када нас раздваја 10.000 лија, информације и даље можемо измењивати. Две стотине милиона сестара мојих, иако вам не могу свима видети лица, ипак можемо размењивати знања. То је највећа нада у срцима свих који објављују штампана гласила.

У свим новинама читатељке се непрекидно ословљавају као сестре или другарице, те се наглашава спона која их везује – чињеница да су Кинескиње. 80

Ови часописи подстицали су жене да постану свесне свог безизгледног и изолованог положаја и да предузму кораке како би га измениле. Уредница Часописа за женске студије (Њусјуе бао) овако је објаснила зашто пише (април 1903: 8): „Пишем да бих пробудила својих двеста милиона сестара... Искрено се надам да ћете све прочитати моје речи и руководити се њима“. Четири године касније, једна друга уредница (ЏГЊБ, јануар 1907: 1–2) је написала: Када опасност постоји, а људи је нису свесни, влада збиља голема тама... Ако успемо да људе пробудимо из обамрлости и подстакнемо их на размишљање, они ће сами моћи да осмисле план за случај ма какве опасности... Размишљам о мраку у коме се налази наша Кина... Шта учинити? Шта учинити поводом опасности које Кину чекају у будућности? А шта учинити поводом мрака у коме живе жене у Кини и опасности које њима предстоје? Помисао на ово узрујава ме и растужује; узнемирена, устајем и хитам, дозивајући своје другарице и посестриме. Зато сам основала Кинески женски часопис.

наЦиОнализаМ и ОБразОваЊе жена Било да су поједини женски листови позивали на рушење апсолутистичке династије Ћинг или пак на уједињење Хан Кинеза и Манџураца, сви они су били јединствени у ватреном национализму. Делили су забринутост за судбину кинеске нације; чланак за чланком истицао је угроженост Кине у модерном свету и потребу за одлучним деловањем да би се она спасила од уништења. Само објављивање ових часописа недвосмислено је показивало да судбина нације није више искључиво мушка брига. Жене су сада тражиле право да се по питању очувања Кине чује и њихова реч, а с друге стране су чиниле све што је у њиховој моћи да ту заинтересованост пренесу на своју женску читалачку публику. Национализам који је женска штампа изражавала давао је тон и обликовао све њихове захтеве за побољшањем положаја жена у Кини. На њиховим страницама се доказивало, па чак и подразумевало, да је статус жена нераскидиво повезан са здрављем нације као целине. Сви листови су сличним језиком постављали питање „Шта чинити у вези са будућношћу Кине?“ А одговор је неизоставно био да је логичан први корак, ако постоји жеља да се спаси Кина, унапређење живота њених жена. Да бисмо спречили катастрофу која прети Кини, најпре морамо женама омогућити једнак положај, просветити их и умно их побудити [Њуци шиђије у Џеђијанг чао, децембар 1903]. Зашто Кина није

снажна?... Зато што нема талентоване људе. Зашто нема талентоване људе? Зато што жене не напредују [ЊСБ, април 1903: 7]. Није важно је ли земља велика или мала, нити да ли јој је становништво бројно или не. Жене чине половину њеног народа... ако оне и даље живе у мраку незнања, све и да су мушкарци просвећени, таква ће земља ипак бити само допола цивилизована. А ако жене живе у мраку, ни сами мушкарци неће моћи да се просвете [ЏГСЊЂ, фебруар 1907].

Стога, да би преживела, Кина се мора окренути својим женама: „Чињеница је да су и мушкарци и жене грађани; додељене су им одређене дужности и стога треба да добију једнака права... Друштво, коначно, чине мушкарци и жене заједно“ (ЏГСЊЂ, април 1907: 174). Но када су ови часописи говорили о „једнаким правима“, у крајњем исходу и у готово сваком случају су под тим подразумевали право на пристојно образовање. Писци ових гласила одбијали су да и даље прихватају статус кво женске неукости која се толико дуго изједначавала са женском врлином. Узроком целокупног деградираног положаја жена у Кини сматрало се то што им кинеско друштво није обезбедило добро образовање, а због њихове је деградираности, пак, доба међународне борбе за опстанак затекло Кину неспремну. Жене треба да изађу из мрака незнања за добробит Кине, а тај корак ће им омогућити образовање. Непосредни циљ женске штампе било је промовисање женских школа; то се непрестано изричито наводило и опширно доказивало у избору чланака који су истицали образовне теме. Беиђингшки женски дневни лист повезивао је напредак цивилизације, узвишеност расе и снагу нације са развијеношћу женског образовања (БЂЊБ, август 1906: 5). Званични циљ Кинеског женског часописа био је да „унесе просвећеност у обичаје и пропагира образовање жена“ (ЏГЊБ, јануар 1907). Угрожени положај Кине приписивао се одсуству образованих жена. Други аргумент је био да је образовање које западне нације пружају својим женама један од узрока надмоћности ових народа. Међу просвећеним земљама данашњице нема нити једне која не истиче образовање жена, и стога су ове земље снажне и њихова је раса снажна [ЏГЊБ, март 1907: 7]. Јаке државе Европе и Америке то веома добро знају... њихове жене добијају исти степен образовања као мушкарци. Усађују им се идеали љубави према земљи и грађанских дужности, те грађанке ових држава свакодневно и вредно народне послове сматрају својом одговорношћу... Није чудо што њихова национална снага расте и нико се не усуђује да их увреди! [ЏГСЊЂ, фебруар 1907]

Положај Кине се стога могао поправити само ако се женама омогући приступ истој врсти образовања какво се тада осмишљавало за мушкарце. То ново образовање морало је да буде морално, то јест да омогући усађивање исправних грађанских идеала, а да истовремено пружи заштиту од критике врлине ученица и студенткиња. Морало је и да обезбеди физичке и интелектуалне садржаје помоћу којих ће Кина добити људске ресурсе неопходне за опстанак у међународној арени. Таква вера у делотворност образовања није била својствена само овим часописима. Показивао ју је и Лијанг Ћичао (Чанг Хао, 1971: 91): „Од умне, а не физичке, снаге зависи да ли ћемо победити или изгубити. Стога је у данашње време први принцип самооснаживања умни развој народа“. Мери Бакус Ранкин (1971: 35) сматра да су млади радикали уопште морално (и интелектуално) образовање, заједно са институционалним променама, сматрали предусловима за решавање националних проблема. Образовање се у Кини одувек ценило, али код мушкараца; сада је женска штампа проповедала да је образовање жена од суштинске важности. Без образовања жена образовање мушкараца ће се у коначном исходу показати бескорисним. Образовање жена представљало је кључ опстанка Кине; оно није било луксуз који се може одложити за неко касније време. Како су ови часописи оправдавали такав став? Основна веза између образовања жена и добробити народа од које су ови листови полазили била је традиционална мајчинска улога жена. Жене треба да се образују зато што ће бити мајке кинеске расе и кинеских грађана будућности. Образовање се није оправдавало као природно право жена, већ као апсолутна нужност за добробит целе нације. У првим женским часописима се напомиње (ЊСБ, октобар 1903: 15) да „образовање почиње у кући“, те да је то домаће образовање првенствено одговорност мајке. Стога се све девојчице морају образовати како би „све жене добиле знање и биле добре и врле мајке“. Један каснији чланак (ЏГЊБ, јануар 1907: 5–11) кривицу за одсуство „националног духа“ у Кини сваљује на неукост жена и лоше домаће образовање које оне због те неукости пружају. „Добар исход не може потећи из лошег извора; да бисмо подигли национални дух, морамо почети од жена.“ Рецепт за то били су добро образовање и укидање обичаја везивања стопала. Слично томе, како стоји у једном уводнику (Џанг нан, 1963: 1.2, 932), „Један дан напретка за жене у Кини је један дан напретка за мајке наших грађана“. У последњем примеру који заговара овакав став тврди се следеће (ЏГСЊЂ, април 1907: 7): Сви од данашњих младих девојака очекују да васпитавају будуће грађане, те да оснивају и воде успешне породице у будућности... Зар оспособљавање девојака и старање да оне буду дорасле том задатку не

представља велику дужност?... Јер они који не обављају своју дужност према женама нису одани својој земљи и не поседују жен (врлину хуманости).

Поред тога што су доказивали везу између женских школа и националног интереса, ови листови су настојали и да подигну ниво знања својих читатељки. Сваки часопис је штампао вести из земље и света, а у оквиру њих и вести о женама и њиховим активностима. На страницама часописа могли су се наћи описи различитих западних образовних система, биографије жена са Запада, попут Флоренс Најтингејл и Маргарет Фулер, чланци о науци, хигијени, развоју деце и другим темама. Објављивали су детаљне информације о тадашњим женским школама, укључујући услове за упис, школарине, предмете и датуме пријемних испита, због заинтересованих читатељки које у супротном можда не би биле упознате са ограниченим могућностима за школовање које су им биле на располагању. Ови листови, упућени женској читалачкој публици, настојали су да дефинишу њихове потребе, а затим и да те потребе задовоље. Но ипак су уреднице биле свесне да ће немали број њихових читалаца заправо бити мушкарци; стога су многи аргументи били усмерени и ка промени ставова мушкараца. Млади интелектуалци су вероватно већ били наклоњени оваквим публикацијама, пошто су, према писању више извора (Ранкин, 1971: 33; Цоу Жунг, 1968: 35), права жена већ била популарно друштвено питање међу радикалном и иконокластичном студентском омладином.

Опште карактериСтике женСке штаМпе Неколико година раније, шангхајски лист Шен бао увео је додатак за жене и друге читаоце којима је језик редовног издања био превише тежак (Ге, 1964: 09). Ђију Јуфанг, која се сматра првом кинеском новинарком, уређивала је 1898. године Народни часопис Вуси (Вуси баихуа бао), први кинески часопис који је у целости писан народним језиком (Лин, 1936: 112). Но први лист који су приређивале жене и који је био намењен женама појавио се у Шангхају 1902. године, а до 1911. се у Кини и кинеској заједници у Јапану појавило бар још шеснаест женских часописа. Од тога су за потребе овог истраживања били доступни цели бројеви шест часописа и избор из још два. Иако ни приближно целовит, узорак којим располажемо требало би да буде довољан да нам пружи представу о осећањима којима су се водиле нове новинарке и о концептима и знањима које су хтеле да пренесу својим читатељкама. 84

Изузев једних дневних новина и једног часописа који је излазио два пута месечно, ови листови су замишљени као месечници (иако нису увек излазили на време). Као и већина нових часописа у овом периоду, често су били кратког века. Финансирани су личним средствима оснивача и неколицине пријатеља, а њихове акције су се продавале не би ли се покрили трошкови. Женски часописи су дистрибуирани преко књижара и агената специјализованих за радикалну литературу у великим градовима Кине и Јапана. Формат свих женских часописа био је сличан. Садржали су уводнике, говоре, преведене текстове, лепу књижевност, биографије, вести из земље и света, женске вести, вести из области образовања и романе у наставцима. Овај формат је заправо био веома сличан формату тадашње студентске штампе, попут часописа Џеђијанг чао или Ђијангсу сјуебао. Као и у случају највећег броја нових часописа, података о тиражу готово да нема. Доступни су само подаци о токијском Часопису нових жена Кине (Џунггуо син њуђије цаџи) (Лијенши, б.д.: 2), чија је уредница тврдила да је њен часопис други највећи кинески лист у Јапану, те да се сваки број штампа у 7.000 примерака. Чини се да су тиражи осталих листова били далеко мањи, као и тиражи већине нових часописа који нису били у служби револуционара или конституционалиста. Женски листови који су излазили у исто време нису једни на друге гледали као на конкуренцију за ограничену читалачку публику; уместо тога, топло су поздрављали нове часописе, а често су објављивали и рекламе за друге женске листове. Уреднице женских листова биле су изразито свесне проблема проналажења адекватног књижевног стила за овај нови жанр. Обраћале су се читалачкој публици чија се способност владања компликованим књижевним језиком процењивала као унеколико нижа у односу на мушке читаоце. Што се тиче питања одговарајућег језика, ако користимо изразито књижевни стил, он ће бити разумљив само онима који поседују високо образовање, а ако пак усвојимо примитиван и прост народни језик, онда извесне идеје нећемо моћи да изразимо на адекватан начин... нужан је компромис [ЏГЊБ, јануар 1907: 21]. Када је реч о језику нашега листа, елегантни и свакодневни стил ће се употребљавати заједно како би и они који нису довољно упућени у класични језик могли боље разумети о чему се говори [Шенџоу њубао, децембар 1907].

Сви су примењивали сличну врсту компромиса и најзначајније текстове делили на два дела, један написан претежно књижевним стилом, а други стилом који се приближава народном језику. У којој мери је овај други стил заиста одражавао колоквијални говор разликовало се од часописа до часописа. 85

Употреба сухуа, колоквијалног говора, у целом часопису уистину би га учинила приступачнијим, али је термин „сухуа“ носио конотацију сличну оној коју реч „вулгаран“ има у нашем језику. Флексибилност народног језика још увек се није ценила и сматрало се да он не може да изрази комплексне идеје. Није био сасвим „угледан“, а новинарке женске штампе су зацело тежиле угледу. Оне нису само желеле да допру до најшире могуће публике, већ и да покажу да жене могу да направе и да цене часописе са пристојним књижевним стилом. Једна од њихових улога била je да служе као пример књижевних способности жена, те су огледи и песме које су објављивале студенткиње увек били написани крајње формалним стилом. У свим женским часописима преовладавао је тон ватреног национализма, посвећености циљу оснаживања Кине унапређењем кинеских жена. Сваки од анализираних часописа имао је и своје индивидуалне одлике и често јединствене приступе питању будућности жена, који се у основи могу сматрати варијацијама горепоменуте теме изједначавања феминистичких и националистичких тежњи.

чен СиЈеФен и чаСОпиС за женСке СтудиЈе Први женски лист – тј. лист који су писале жене и који је био намењен женама – био је шангхајски Часопис за женске студије (Њусјуе бао). М. Б. Ранкин (Ранкин, 1971: 50) указује на то да је 1902. и 1903. године Шангхај био средиште револуционарног покрета који се тада развијао, док су тамошње велике организације одражавале усмереност радикалне интелигенције ка образовању и новинарству. Чен Сијефен, оснивачица и уредница овог првог листа, у сопственим активностима показивала је исту усмереност. Чен Сијефен била је кћи Чен Фана, власника радикалних новина Су бао, и помагала му је у њиховом објављивању (Ранкин, 1971: 260 н). Била је активна и у вођењу Патриотске женске школе коју су основали млади радикални интелектуалци (Ранкин, 1971: 38). Године 1902. Чен је покренула женски лист као додатак у новинама Су бао, и на овај начин је изашло шест бројева под називом Женски часопис [Њу бао] (Лијанг Џанмеи, 1943: 6061). Пошто су Су бао биле популарне новине, њен нови подухват је овим начином дистрибуирања сигурно добио значајан публицитет. Почетком 1903. Ченин лист је отпочео независан живот као месечник Часопис за женске студије. Његов други и четврти број били су доступни за потребе овог истраживања. Део Часописа за женске студије на народном језику више се него било који други женски лист приближио постизању доброг и једноставног

колоквијалног стила, упркос томе што је био први који се суочио с овим проблемом. Чак су и његови регуларни текстови били написани јаснијом верзијом класичног кинеског језика. Други број изашао је у априлу 1903. године; имао је скоро шездесет страна, а штампан је техником покретних слова. Имао је претходно описани формат и овај успешан модел преузели су каснији листови. Четврти број изашао је следећег октобра у Токију. Чен је, можда највише од свих новинарки, интелектуално задужио рад Лијанг Ћичаоа. Подршку образовању жена, готово искључиво у контексту корисности тог образовања за мушкарце и нацију, Лијанг исказује у два огледа из 1897. године у часопису Шиву бао (Лијанг Ћичао, 1932). Он је имао велики утицај на неколико генерација младих Кинеза, али учинили бисмо неправду Чениним доприносима феминистичкој мисли ако бисмо их одбацили, као што то чини један аутор (Бао, 1974: 9), због њихове сличности са Лијанговим ставовима. Чен (ЊСБ, октобар 1903: 1–4) је поделила образовање на три компоненте, моралну, интелектуалну и физичку, а ову последњу категорију Лијанг није укључио у своја општа разматрања ове теме. За Чен, међутим, физичко васпитање за жене није било само једнако значајно као морално и интелектуално образовање, већ је чинило саму њихову основу. У физички ослабљеном стању, жене не могу ништа да раде, чак ни да обављају своје традиционалне дужности дружбенице и мајке. Кинескињама у толикој мери недостаје свест о физичком васпитању да чак врше насиље над својим телима везивањем стопала, наношењем шминке и сличним поступцима. Кинескиње су прихватиле мушки идеал да женска лепота лежи у физичкој слабости јер „у својим срцима мушкарце сматрају бољим“. „Али истинска лепота“, тврдила је Чен, „зависи од доброг здравља; популарна слика је једноставно била она коју су фаворизовали малодушни луди мушкарци како би им било лакше да се према женама опходе без поштовања и да их тлаче... ако мушкарци који су створили овај идеал заиста сматрају да је он привлачан, зашто га не примене на себи, уместо што само жене терају да се њиме руководе? Стога се надам да ће мојих двеста милиона другарица, сиротих црва, сада ово схватити и променити се, те подстаћи и друге на промену. Сви морају знати да без физичког васпитања нема лепоте“. Кивност на мушкарце поново је одлучније изнела (ЊСБ, октобар 1903: 4): Њихов је циљ био да намерно униште физичко васпитање жена, а за њим је уследило и интелектуално и морално образовање... ти мушкарци су били врло свесни да ће се ствари тако одвијати; мислили су да ће им тако бити лакше да нас угњетавају. Не би могли с нама тако поступати да нам претходно нису уништили морално и интелектуално

образовање. Више хиљада година чамиле смо у том мрачном паклу. Тек када је у нашу земљу дошла историја женских права, појавио се трачак светлости... али ако желимо да се спасимо овог статуса ропског, псећег или коњског, морамо се реформисати, а тај пут води преко физичког васпитања.

Лијанг Ћичао је први направио јасну разлику између моралног и интелектуалног образовања, конфуцијанска традиција их није раздвајала. Лијанг је такође у својим наставним плановима почео да придаје већу вредност интелектуалној компоненти образовања (Чанг Хао, 1973: 93). Чен је, пак, преузела ове категорије и додала им физичко васпитање, које је основа за њихово остваривање. Као жена, Чен је била изразито свесна колико физичка слабост осујећује жене у настојању да стекну образовање. Већина женских школа забрањивала je везивање стопала и подстицала телесно вежбање. Чен је изражавала слагање с оваквим начином размишљања у својим текстовима о опасностима везивања стопала и завидном здрављу Кинескиња које се школују у Јапану. Чен (ЊСБ, април 1903: 7) је изложила и концепт ђинли – уложити крајњи напор, дати све од себе – који је видела као један од разлога успешности Запада у превазилажењу препрека, и применила га на унапређивање образовања жена. Шта су робови и домаће животиње? Робови су само људи које други користе као робове; животиње су припитомљене због своје немоћи да се супротставе човеку... каква год ствар била у питању, ако дамо све од себе да бисмо је остварили, она нам више неће деловати тешко. Унапређивање образовања није заиста тешко, тешкоћа долази од тога што нема људи вољних да уложе напор. Ако нас две стотине милиона жели да унапреди женско образовање, и ако дамо све од себе, има ли иједног разлога за неуспех?

Њено уверење није само одражавало одлучни али неодређени оптимизам нове генерације студената; оваква вера у моћ постојаног труда била је од апсолутно суштинског значаја да жене не би савладало очајање када се суоче са величином задатка унапређења свог положаја. У једном каснијем тексту (ЊСБ, октобар 1903: 7), Чен је употребила још један појам који је првобитно изнео Лијанг (Чанг Хао, 1971: 183), способност удруживања у одређену сврху (ћун), који подразумева волонтерство и активизам. Но поново, Чен је та која је прва повезала идеју „удруживања“ са проблемима кинеских жена, сматрајући је темељем успеха у великом подухвату који је за појединачну жену неостварив. Она истиче да Запад није имао само појединце попут Харијет Бичер Стоу и Русоа који су на своју земљу утицали писањем, већ и људе који су били вољни да се уједине зарад остваривања добрих циљева. Но Кинези се удружују само 88

у незаконите сврхе, а бескорисни су када дође права невоља. Истински надахнута група може бити чврсто повезана својим циљем и остварити велика дела чак и ако је физички раздвојена (ЊСБ, октобар 1903: 8). Стога Кинескиње не треба да очајавају због спречености да формирају конкретнију групу, што је разуман став који је узимао у обзир изолованост кинеских жена. Чен је даље разрадила појам удруживања (ЊСБ, октобар 1903: 7) додавши му уверење да ће жене у њему бити боље од мушкараца. Разлог томе је њихова природа пуна љубави и релативно одсуство неповерљивости; уз то, жене ће бити мање склоне честим променама мишљења. Само треба да усвоје појам нације, и онда ће „извесно имати мање мана од мушкараца... Немојте да мислите да сте само жене које се морају ослањати на мушкарце; има нас двеста милиона. Ако успемо да се удружимо, чему страх да нећемо моћи да постигнемо своје циљеве?“ За Лијанга, појам ћун је био нераскидиво повезан са демократијом и политичким учешћем, који промовишу групну кохезију (Чанг Хао, 1971: 10). Чен овде не наводи неку политичку вредност као инхерентну њеном виђењу удруживања, али се на другим местима чини да је наклоњена одређеном степену демократије. Касније је цијоу дефинисала као право појединца на слободу, под условом да он поступа „исправно“. Богати не треба да контролишу сиромашне, нити велики мале. „Кина је још увек у заблуди. Цара треба да контролише народ“ (ЊСБ, октобар 1903). Четврти број Часописа за женске студије објављен је у Токију у јесен 1903. године, где су Чен и њен отац побегли због решености владе династије Ћинг да кривично гони особе умешане у случај листа Су бао тог лета. Већа слобода штампе у Токију, уз снажну огорченост на кинеску владу због мера које је предузела против њеног оца, допринела је радикализацији Чениних ставова и можда утицала на појаву оштрих критика на рачун ове владе у октобарском броју. Пишући сада као „Жена из Чунана“, Чен је напустила веру у личну одлучност и делотворност законских реформи коју је показивала у свом ранијем раду и почела да се залаже против манџурске власти и за револуцију. Овим је јасно раскинула са својим некадашњим ментором Лијанг Ћичаоом, који је такође био у егзилу у Јапану, али је проповедао пут умерених реформи у оквирима уставне монархије. Чен велича (ЊСБ, октобар 1903: 53) нарочиту способност жена да гаје осветничка осећања, која се могу окренути против владара династије Ћинг. Мушкарцима Кине, по њеном мишљењу, недостаје ова дивљења вредна особина, те они „свакодневно прихватају гнусне отрове туђина не познајући мржњу. Има, штавише, оних који се додворавају тој туђинској раси Манџурије што већ две стотине година једе наше жито и гази нашу земљу“. 89

Чен је позивала жене (ЊСБ, октобар 1903: 4–5) да обавезно искористе то што живе у револуционарно доба, јер ако не узму учешће у револуцији неће имати користи од права за која ће се она изборити. Ту грешку су направиле европске и јапанске жене. Но Кинескиње живе у доба револуције; ако се удруже и искористе прилику, ојачају и срца испуне отровном мржњом, ако уништавају и уређују, онда оне које пролију крв, које окончају започето, морају бити равноправне с мушкарцима. Ако у време промена своје дужности обављају једнако као мушкарци, онда ће имати и једнака права.

Да Чен Сијефен није била само прва уредница нове женске штампе, већ и оригинална новинарка, показују и свега два сачувана броја њеног часописа. Па ипак, то је није поштедело невоља које су је као жену и Кинескињу чекале. После бекства у Јапан, нашла се у дилеми која показује јачину традиције, али и снагу нових идеја. Чен је претходно (ЊСБ, април 1903: 11–16) јавно осудила конкубинат као праксу која је „зла и ослабљује жене“ и деградира их. Женама је саветовала да врше притисак на мушкарце како би их спречиле да узимају конкубине. Па ипак, када су стигли у Јапан, њен отац је инсистирао на томе да она постане конкубина једном његовом пријатељу. Испрва се чинило да је савладао њен отпор и да је спремна да попусти пред његовим захтевом. Али све што је до тада написала није било узалуд. Ћију Ђин, њена колегиница са студија и каснија мученица револуције, сазвала је у Токију састанак огорчених студенткиња. Оне су објасниле Чен да су захтеви њеног оца погрешни и да представљају повреду части свих студенткиња. Охрабрена овом подршком, Чен је одбила захтев свог оца (Јанг, б.д.: 176). Овај догађај је показао шта су ново женско новинарство и искуство школовања постигли: и једно и друго су помогли стварање вршњачке групе која је могла да пружи подршку појединцу пред притиском традиције. Непокорне жене више нису биле саме. Чен је помогло управо онакво удруживање какво је заговарала. Наставила је студије у Јапану и касније се удала за студента из Сичуана с којим је отишла на даље школовање у Сједињене Америчке Државе (Фенг, 1969: том 1, 176).

динг чу’О и женСки Свет Други издавачки подухват усмерен ка женама за који се данас зна био је Женски свет (Њуци шиђије); покренуло га је 1903. године „Свагда прегорно светско удружење жена“, а уредница је била Динг Чу’о. Штампао се у штампарији Датунг. 90

О самој уредници је доступно мало података, али се зна да је Динг остала повезана с часописом бар до средине 1905. године. Превела је и неколико књига на кинески, највероватније с јапанског. Међу њима су биле Жене хероја, које су се рекламирале као приче о „кућним лепотицама“ Америке и Европе – очигледно је реч о биографијама жена неколицине познатих људи са Запада. Друга књига су Права задовољства, студија о „ономе што покреће осећања у људској природи“. Рекламе за обе књиге имале су призвук опсценог. Трећа је Филозофија рата, још једна књига која је обећавала да привуче купце (Ђијангсу, 1903). У сваком случају, Динг је очигледно познавала бар један страни језик и имала широка интересовања. Први број Женског света појавио се у Шангхају крајем 1903. године, а рекламе за њега изашле су у више ондашњих студентских листова. Нови часопис је био месечник, појављивао се релативно редовно током 1904. и 1905. године (Џанг Нан, 1963: 2.1, 29), али је у неком тренутку пре 1907. престао са излажењем. За потребе овог истраживања нисам успела да пронађем сачуване примерке часописа, али реклама за други број (Џеђијанг чао, децембар 1903) доноси садржај у коме су наведени један есеј о образовању жена, биографија ратне хероине Мулан, превод чланка о односу јапанске породице и руско-јапанске кризе, увод у скупштинску процедуру и слично. Срећом, неколико оригиналних чланака из часописа прештампано је у збирци уводника из тог периода (Џанг Нан, 1963), што нам даје известан увид у ставове овог листа. Женски свет се, како се чини, сасвим отворено противио манџурској влади и подржавао револуционарни покрет: Како нам је земља непросвећена, њених две стотине милиона мушкараца посредно су робови туђинског народа [Манџураца], који наших две стотине милиона вољених али нејаких жена изравно користе као робове робова. Авај. Када се људи исте расе међу собом тлаче, то је као да се дављенику баца камен [Џеђијанг чао, децембар 1903].

Цоу Жунг (1968: 40) је такође страховао од двоструког ропства – кинеског народа под Манџурцима, а тиме посредно и под туђинима. Но овде се истиче да жене у Кини већ живе под таквим двоструким ропством, а тај став ће годинама касније изнети и Мао Цедунг. Часопис се позивао на идеал расног идентитета Хан Кинеза у циљу надилажења родних разлика. Оваква антиманџурска осећања разрађена су у једном каснијем чланку (Џанг Нан, 1963: 1.2, 929) у коме се читаоци подсећају на ужасе почињене при оснивању династије над „потомцима Жутог цара“, који под варварским јармом већ три стотине година бивају вређани, експлоатисани и спутавани, услед чега су затупели. 91

У седмом броју (Џанг Нан, 1963: 1.2, 929–932) читатељкама се поручује да жене морају постати свесне да у положају у коме се сада налазе представљају један од проблема Кине, те да се тај положај мора променити. Да би њихово урођено човекољубље могло да се развије за добробит народа, жене морају схватити да су део нације. Ускоро ће чути за западне идеале природних права и једнакости полова, тврди се у часопису, и то ће довести до здраве промене атмосфере. Оне онда морају да своју зависност замене независним ставом. А пошто је Небо створило оба пола, који имају своје дужности, они треба и да бију своје битке. „У овом тренутку, цело кинеско друштво је свет робова. Ако хоћемо да сперемо ту ропску природу и затремо ту ропску нарав, морамо дати све од себе у борби против старог друштва“ (Џанг Нан, 1963: 1.2, 931). Ауторка, међутим, нигде не даје конкретне предлоге о томе како се треба борити против тог старог друштва, већ само овако саветује жене (Џанг Нан, 1963: 1.2, 932): Данас желим да се мојих двеста милиона другарица беспоштедно преиспитају, под хитно овладају собом и развију моћ љубави и великог милосрђа, те да на тај начин за себе створе нови лик и у једном дану борбе поврате права изгубљена хиљадама година раније. Стога према мушкарцима не будите покорне и понизне, већ подајте сву љубав и труд нашој земљи.

Слично се каже у деветом броју (Џанг Нан, 1963: 1.2, 936): Жене, ухватите се за руке и ступите на сцену двадесетог века, узмите учешће у живој драми сатирања туђинске расе, поновног задобијања наших река и планина, и рушења власти зарад успостављања Нове Кине.

У једном броју из 1905. године (Џанг Нан, 1963: 2.1, 29) Динг Чу’о је апеловала на своје читатељке да подрже бојкот америчке робе који је тада почињао у знак протеста против забране имиграције и начина поступања према кинеским радницима у САД; жене се позивају да учествују као грађани кинеске нације. „Ако неко нема домовину, ништа се не може учинити, али ако имамо домовину, онда ми жене имамо и одговорност.“ Сви каснији часописи обухваћени овим истраживањем повезивали су унапређење положаја жена са потоњим побољшањем кинеских националних прилика. Женски свет је у томе ишао даље од већине (Џанг Нан, 1963: 1.2, 925–926), позивајући на „породичну револуцију“ против кућне тираније као нужну за добробит нације, која се, пак, у крајњој инстанци дефинисала као револуција против политичке тираније. Авај, шта је револуција? То је цена права, супротност ропству... стога данас они који не живе под јармом тираније не морају да верују у револуцију, а они који не живе под њеним многоструким јармом не морају

да верују у породичну револуцију жена. ... Да би се створила земља, прво се мора створити породица; да би се обезбедили грађани, прво се морају обезбедити жене.

Динг је била свесна односа између политичке тираније и тираније кинеског патер фамилијаса: „Политичка револуција непосредно се рађа из угњетачких закона монархије, док се породична револуција жена из њих рађа посредно... погледајте само како је силна главе породице, има изравну моћ другог владара“. Породична револуција треба да буде усмерена против овог многоструког тлачења које врше отац, брат, мужевљева породица и сам муж. Њен први корак била би слобода избора брачног друга, која представља полазиште будућег развоја женских права, а треба да је прате образовање, друштвени контакти и економска активност (Џанг Нан, 1963: 2.1, 929). Нема, међутим, речи о томе како те промене треба да отпочну, сем што се напомиње (Џанг Нан, 1963: 1.2, 925) да ова породична револуција не треба да буде насилна, за разлику од политичке која ће после ње уследити. Сама породица очигледно треба да настави да постоји, али у неком новом облику који се ближе не одређује. Индивидуално залагање ће бити од пресудног значаја. Ако желите националну револуцију, спроведите прво породичну револуцију; ако желите породичну револуцију, спроведите прво личну револуцију. Ако постоје појединци који господаре собом, формираће се организоване групе; ако постоји моћ независна од свега, спровешће се право уништење. Ова неодређеност зацртаног циља и начина на који га треба остварити није слабост својствена само Динг Чу’о. Био је то заједнички проблем свих женских гласила – као и мушке револуционарне штампе уопште. Сви често као да су били више заокупљени реториком осуде онога чему треба стати на крај. Лако су описивали зла старог система, али тешко проналазили начин за успостављање новог система, који је често представљао само пуки слоган. Женски свет је остао један од најотвореније револуционарних женских часописа. Нема сумње да се ниједан други лист од оних који су остали у Кини није тако гласно супротстављао режиму.

ЋиЈу Ђин и кинеСки женСки чаСОпиС Иако не представља „почетак женске штампе у Кини“, како се некада сматрало (Чен, 1967: 352), Кинески женски часопис (Џунггуо њубао) остао је најпознатији због славе своје оснивачице и уреднице, Ћију Ђин. Ћију 93

Ђин је ступила на радикалну студентску сцену 1904. године одлуком да напусти мужа и децу и крене у потрагу за независним животом као студенткиња у Јапану. Тамо се одмах укључила у родољубиве и радикалне активности, те придружила Друштву за обнову из свог родног Џеђијанга и Револуционарном савезу Сун Јатсена и других. Студије у Јапану напустила је 1905. године да би се вратила у Кину и посветила раду на рушењу династије Ћинг, издржавајући се држањем часова у школи и издавањем часописа. Ћију Ђин је први пут објавила своју намеру да покрене женски лист у лето 1906. године (БЂЊБ, 18. август 1906: 2). То није био њен први контакт с новинарством, јер је током боравка у Јапану написала неколико чланака за радикални Народни часопис (Баихуа бао) из 1904. године (Ћију Ђин ђи, 1930: 3–8). Ћију Ђин била је и уредница и издавач новог часописа (ЏГЊБ, јануар 1907: 2), а помагале су јој сестре Си Цихуа и Си Шуангјун, као и револуционар Чен Бопинг (Ранкин, 1971: 255). Покушаји Ћију Ђин да прикупи средства за часопис завршили су се разочарањем: „осим њих четворо-петоро који су купили акције, нико није дошао чак ни да се распита. Треба само да поразмислимо о овој чињеници, па да закључимо какав је положај наших жена“ (ЏГЊБ, јануар 1907: 17). Први број Кинеског женског часописа изашао је у јануару 1907. године, а други и последњи број се појавио убрзо након првог. Оба су имала за циљ „да унесу просвећеност у обичаје и пропагирају образовање жена, те да уједине и удруже истомишљенике, чиме ће положити темељ оснивању женског задружног друштва“ (ЏГЊБ, март 1903). Упркос настојању да буде написан такозваним „мешовитим стилом“, језик овог листа био је изузетно формалан, можда услед тога што је сама Ћију Ђин имала одлично књижевно образовање и класични језик јој је био природнији од народног. Ћију Ђин је у првом броју написала свега неколико текстова, а до другог се већ готово сасвим повукла. Тада већ више није била у Шангхају, већ је држала наставу и планирала револуционарни устанак у Шаосингу. За свој лист је написала само један чланак који се бави положајем жена у Кини, „Хитно саопштење за моју сестру“ (ЏГЊБ, јануар 1907: 13– 17). У њему пореди просвећеност коју су кинеским мушкарцима у скорије време донеле нове књиге и часописи са непрекинутом зависношћу жена које, попут марве и коња, остају несвесне чак и свог страшног положаја. Без права на лично самоодређење, њихова природа не може постати независна и оне су робови својих мужева. „Сестре. Назив роб нико на целом свету не би прихватио да носи. Зашто га онда моје сестре прихватају не вређајући се?“ 94

Са својом ропском судбином су се, каже Ћију Ђин, жене помириле због економске зависности, али та зависност више није неизбежна. Жене које поседују решеност сада могу да се школују, образују за учитељице или баве неким видом предузетништва како би оствариле финансијску самосталност. Жене су раније биле задовољне да живе попут марве јер су биле толико изоловане да нису имале прилику да чују за промене. Ћију Ђин жели да их преко свог часописа обавести о могућностима које су им доступне. Породици ће свакако користити додатни приход радних жена, али још су важније користи које ће стећи саме жене: Можете натерати мушкарце да вас поштују, скинути са себе ознаку „бескорисности“ и примити благослов слободе. По повратку кући породица ће вас с радошћу дочекивати, уживаћете у предностима пријатељстава која сте саме склопиле. Мужеви и жене ће се држати за руке, жене присно разговарати, а свађе око ситница нестати [ЏГЊБ, јануар 1907: 14–15].

Та визија економске независности значајно се разликује од оне коју је десет година раније изнео Лијанг Ћичао (Лијанг, 1936: бр. 1.1, 38–39). Лијанг је подржавао економску независност жена због тога што систем који скоро половину популације претвара у паразитске потрошаче представља велико оптерећење за националну привреду. Жене које се саме издржавају ослободиле би мушкарце физичког и психичког терета и допринеле економском оснаживању Кине. Ћију Ђин се залагала за независност готово искључиво у контексту повећања осећања сопствене вредности и самопоштовања код жена и унапређења њиховог положаја унутар породице. Њени аргументи данас су нам познатији и ближи. Могло би се чак тврдити да у себи несвесно носе и марксистички призвук, мада су њени савременици ретко изражавали такве ставове. Грешка у њеном закључивању лежала је у томе што је подразумевала да сада једино одсуство решености стоји на путу новом економском животу жена. Заборавила је да оно што је сама остварила није било искључиво последица њене решености, већ су за то заслужни и њен економски положај, помоћ пријатеља и рођака, као и чињеница да је имала среће да буде примљена у једну од малобројних школа. Ћију Ђин је за свој лист написала још само кратак уводни чланак, превод једног рада о дојењу и песме у славу женских права. Други текстови у њеном листу бавили су се дотад већ уобичајеном темом средишње улоге коју мајка има за нацију и, следствено томе, значајем унапређивања физичких и менталних одлика мајки будућих грађана. У чланку „Образовање жена“ (ЏГЊБ, март 1907: 7–12) ауторка се залаже

за морално, интелектуално и физичко образовање, које ће жене научити да буду независне грађанке које поштују себе. Оне треба да буду слободне, али унутар оквира некакве неодређене „врлине“. Треба да буду једнаке, али да у тој једнакости не излазе из прикладних оквира породице. Још једанпут, нагласак је на томе да образовање треба да служи нацији, а не жени. Слобода и једнакост треба да буду ограничене – да не излазе изван граница постојећег начина понашања и утврђених односа. Ово је једно доиста ограничено, али за конзервативније читаоце зацело умирујуће виђење ствари. Иста ауторка (ЏГЊБ, март 1907: 9) критикује ондашње „људе од акције“, што је био тада уобичајени назив за радикале, који желе да ојачају Кину и кинеску расу, а образовање жена ипак засад одбацују. Они се прекоревају да је глупо то што мисле да се „два зеца не могу ухватити одједном“. У Кинеском женском часопису нема конкретног револуционарног садржаја, упркос томе што је сама Ћију Ђин била активни члан неколико револуционарних група и учествовала у планирању једне побуне. Политичка осећања која су мотивисала њено понашање не очитују се у њеном листу; његови малобројни политички моменти противречни су и нејасни. Једна песма Ћију Ђин (ЏГЊБ, март 1907: 47) позива на „поновно задобијање наших река и планина“, што је био традиционални антиманџурски рефрен. С друге стране, у коментару уз вест (ЏГЊБ, јануар 1907) о уставу једне иностране земље каже се да Кина не сме да заостаје у том погледу, чиме је лист званично поздравио вест да Манџурци припремају устав за Кину. Ћију Ђин је очигледно одлучила да свој лист не користи како би подигла опозиционарску политичку свест читалаца. Подстицао се дух национализма, али без икаквих назнака о правцу којим он треба да иде. Иако је можда опрез налагао аутоцензуру, ова аполитичност ипак разочарава. У свом личном понашању, Ћију Ђин је била разметљива феминисткиња која је одбацивала традиционалне улоге, напустила мужа и децу, па се чак и појављивала у мушкој одећи и јахала коња на мушки начин, опкорачујући га. Идеје представљене у њеном листу веома се разликују од ове слике, и ту је њен најрадикалнији предлог била економска независност. А оправдање те економске независности било је да ће уз њу жене боље обављати своје традиционалне функције супруге и мајке – улоге које је она сама тако упечатљиво одбацила. Није указала на алтернативе традиционалној форми брака и породице; никада није расправљала о томе шта за њу значи лична слобода, нити зашто је одлучила да живи на начин на који је живела. Заправо, као да је у њој постојала подвојеност између политичке активисткиње и феминисткиње. Ћију Ђин као да није веровала да 96

револуција или било који конкретни облик владавине може да реши проблеме кинеских жена. Политика за њу није ни на који начин била повезана с феминизмом. У томе се разликовала од револуционарки двадесетих година, које су националну револуцију виделе као пут за ослобађање жена. До 1907. године Ћију Ђин је можда престала да осећа било какву личну повезаност с проблемима кинеских жена. Удаљила се од свог листа уместо да га ефективно искористи као форум за женска права. Политика и револуционарна активност биле су страсти које су је све више обузимале, а када је деловала у том миљеу, можда се више уопште није ни идентификовала као жена, већ као романтични херој спреман да све дâ за револуцију. С друге стране, можда је као активисткиња у то време видела премало могућности за смислени или успешан активизам на пољу феминизма. А можда се и тиме што је била револуционарка супротстављала слици жене као неижен. Ћију Ђин је ухапшена и погубљена у лето 1907. године, пошто је откривено да је учествовала у планирању устанка у коме је требало да буде убијен гувернер провинције Анхуи.

чен жуЂин и други женСки Свет Други лист који се појавио под именом Женски свет такође је изашао у јануару 1907. године у Шангхају. Оснивачица и уредница била је Чен Жуђин, а њен издавачки подухват био је блиско повезан са радом Ћију Ђин. Када је лист запао у финансијске проблеме, пресељен је у просторије Кинеског женског часописа. Изашло је бар шест месечних бројева, мада овде разматрамо само један, из јула 1907. (Други бројеви ми нису били доступни.) Образовање је било једна од главних тема листа; први чланак (ЊЦШЂ, јул 1907: 1–6) био је текст на ову тему који је само прештампан из Кинеског женског часописа. Цаи Сијанг писала је о практичном женском образовању (ЊЦШЂ, јул 1907: 6–10); залагала се и за економску независност, али јој је аргументација била ближа утилитаристичким ставовима Лијанг Ћичаоа него идејама Ћију Ђин. Жене које не могу да зарађују за живот представљају „тумор човечанства“ који се мора хранити чак и када је бескористан за друштво. Цаи предлаже да жене траже посао у области којом су се традиционално бавиле, а то је ручни рад. Треба да се оснивају школе, центри и фабрике за производњу рукотворина. Уколико не науче да се ослањају на себе, жене ће остати неприлагођене стварном свету у коме владају закони природне селекције.

Ауторка не препоручује својим читатељкама да се припреме за живот у фабрици текстила. Треба оне да буду те које ће финансирати школе и фабрике, а ове установе ће онда обезбедити посао сиромашнијим женама. Цаи је питање како да жена помири посао с породичним животом остављала по страни. Ни она ни Ћију Ђин нису се бавиле притиском који је женино запослење ван куће стављало на породицу или на саму жену. Тако је женска штампа отворила још једно питање, а да није понудила практичне смернице за његово решавање. Чланак Чен Жуђин „Револуција и женска права“ (ЊЦШЂ, јул 1907) на први поглед слави атентат на руског генерала који је извршила једна револуционарка. „Не представља ли ово крај пута за тиранску власт и освит доба женских права?“, каже се у тексту. Ауторку надахњује и мисао да ће и „вољене студенткиње Кине“ ускоро проливати своју крв. Она подстиче жене да одважно иступе и престану да буду тихе и ненаметљиве. Изражавање дивљења према животима руских терориста није било неуобичајено у радикалној штампи (Ранкин, 1971: 252 н), али ово је био први пут да се њихова дела проглашавају средством остваривања женских права. Овај број часописа појавио се непосредно пре неуспелог устанка Ћију Ђин. Као њена блиска пријатељица, Чен је можда искористила овај чланак како би прикривено славила подухват своје другарице. Занимање за истицање учешћа жена у већим догађајима видљиво је и у чланку (ЊЦШЂ, јул 1907: 56) о женама из прошлости страдалим од варварске руке, који вероватно представља напад на Манџурце. Читаоци се позивају и да наставе бојкот америчке робе који је трајао већ две године. Након погубљења Ћију Ђин, особље овог листа је спојило Ђинин часопис и Женски свет у нови часопис, Кинески женски лист (Шенџоу њубао). Први од његова три броја изашао је у Шангхају у децембру 1907. године, а часопис се убрзо након тога преселио у Токио. Часопис је покренут у комеморативне сврхе: Зашто се овај лист објављује? Издаје се у спомен на крв коју је пролила Ћију Ђин са Језера одраза. Док је била у Шангхају, основала је Кинески женски часопис... Тај посао још није била привела крају када се збио немили догађај у Анхуију. Они који су је мрзели ухватили су је у замку. Затим је, окривљена за учествовање у побуни, положила живот за своју земљу.

Овај кратки напис успева да јој обезбеди статус мученице, истовремено поричући оптужбе владе за револуционарну активност. Нису ми били доступни сачувани примерци, али други извори (Ћију Ђин ђи, 1960) указују на то да су највећи део садржаја овог листа чинили прештампани текстови Ћију Ђин – новински чланци, песме и писма.

лО ЈенБин и чаСОпиС нОвиХ жена кине Успешнији од својих претходника био је Часопис нових жена Кине (Џунггуо син њуђије), који је почетком 1907. године у Токију основала Ло Јенбин. Јенбин, како је потписивала своје чланке, била је врсна предузетница, јер је, док је водила најуспешнији женски лист, прикупила средства и основала сопствену штампарију за кинеске публикације у Јапану (Лијенши, б.д.: 3). Акције њеног часописа су плануле, сасвим супротно слабом успеху Ћију Ђин. Часопис нових жена Кине тврдио је да има месечни тираж од 7.000 примерака. Само су Мин бао и Синмин цунгбао наводили веће тираже. Према тврдњи уреднице, идејна усмереност овог листа може се сажети у речи њуци гуомин, жене као грађанке (ЏГСЊЂ, фебруар 1907: 42). Ова тема прожима свих пет прегледаних примерака, а посебно текстове о образовању жена – образовању које треба да развија грађанске особине и представља први и основни корак за избављење Кине. Нема сумње да жене треба сматрати грађанима (ЏГСЊЂ, март 1907: 1): Људи се окупљају и чине породицу, породице се окупљају и чине државу... Шта су онда ова удружена тела – она су људи. А шта су људи – мушкарци и жене. Када не би постојали мушкарци већ само жене, или кад не би било жена већ само мушкараца, онда не би могле постојати ни породице ни земља.

Но кинеске жене су заточеници старих учења, и у садашњим условима жестоке конкуренције Кина губи због те неједнакости мушкараца и жена. „Иако бројчано има највише женских грађана, Кина их у стварности нема... тако се чини да Кина има народ, а народа заправо нема.“ Аргумент да је образовање жена оправдано због њихове мајчинске улоге такође је у великој мери заступљен (ЏГСЊЂ, фебруар 1907). „Ако је породица искварена, и образовање деце ће бити погрешно. У чисте умове милиона потенцијалних грађана биће посејано најпогубније семе... зато је потребна нова врста образовања за жене.“ Примери се наводе у изобиљу; но ипак, жене не треба да се образују само зато што су будуће мајке грађана, већ и зато што су и саме грађанке. Ово се истиче чак и у такмичењу у писању састава које је овај часопис спонзорисао: задатак учесника био је да упореде „ропско образовање“ и „грађанско образовање“. У једном чланку (ЏГСЊЂ, фебруар 1907: 29–50) се тврди да кинеско ниподаштавање жена потиче од „празноглаве господе која је лоше тумачила старе књиге“ и погрешно разумела да санганг, тј. „три начела“ (однос између владара и поданика, оца и сина, мужа и жене) налажу да однос 99

мужа и жене треба да буде однос надређеног и подређеног. На тај начин су „мушкарци одузели женама право да поступају као личности“. Ауторка истиче да је нелогично замерати женама физичку слабост која се очитује у неспособности да изврше убиство јер је то у сваком случају неприличан облик понашања. Слично, нелогично је сматрати жене неспособним да обављају друштвене послове пошто су већ доказале своју способност да се старају о далеко сложенијим пословима у домаћинству. На тај начин је ауторка овог чланка, као националисткиња, успела да избегне потпуно одбацивање традиције издвојивши једну спорну тачку у којој је она искварена. У другом чланку (ЏГСЊЂ, април 1907: 13) наводи се да је у прошлости постојала Кина у којој је владала макар релативна једнакост полова, пошто су жене господариле барем „унутрашњим одајама“. „Искварени конфуцијанци“ окривљују се за касније веровање да је узорна жена жена без талента, што је навело жене да се одрекну својих способности. Слично, једна царска конкубина је везала стопала, а друге су одмах масовно похрлиле да је опонашају. „Жене су низале грешку за грешком. Сви знају да је то узрок слабости наше нације.“ Ауторка наговара жене да се боре за право да преузму одговорност за сопствени живот; не могу очекивати да ће мушкарци променити њихов положај и стога треба да престану да себе сматрају пасивним бићима. Морају да се изборе за известан степен одговорности за свој положај и да буду решене да га поправе. Једна од сарадница листа (ЏГСЊЂ, јун 1907: 12) истраживала је историјски положај жена на Западу и, након позивања на Стари и Нови завет, Хамлета и друге сличне изворе, извела следећи закључак: „На Оријенту још од давнина, а у Европи до средњег века, религија и наука су уздизале мушкарце и ниподаштавале жене“. То значи да су у једном тренутку у прошлости Кина и Запад били исти. А ако је Запад успео да превазиђе своју традицију када је реч о женама, то по свој прилици може и Кина. Један ранији чланак о хероинама руског анархизма (ЏГСЊЂ, фебруар 1907: 81–88) доказивао је исту ствар. По мишљењу ауторке, на свету нема напреднијих и демократскијих мислилаца од ових анархисткиња, а ипак су пре само двеста година све Рускиње биле у истом положају као Кинескиње. Напредак Русије могао би да пружи подстрек кинеским женама, и ако се потруде, оне могу да остваре сличне промене чак и за краће време. Запад може да послужи као инспирација, али тамо још нису створени идеални услови за остваривање женских права – Кина је јединствена и не сме да ропски подражава западна правила (ЏГСЊЂ, март 1907: 131). Ако буду истрајне, жене Кине заправо могу да превазиђу жене са Запада. Ло Јенбин је основала Удружење прекоморских студенткиња које је служило као огранак Револуционарног савеза, али њен часопис на својим 100

страницама није подржавао ни савез ни његове вође. Заправо, обе главне политичке групације, и револуционари и уставни монархисти, исмеване су због потпуног занемаривања питања женских права и оштро критиковане због тога што нису писале на ту тему (ЏГСЊЂ, март 1907: 16–17, 30). У шестом броју Јенбин је објавила чланак под називом „У спровођењу револуције жене треба да се служе методама атентата“. Због тог првог отворено политичког текста јапанска полиција је одмах затворила њен лист. Сама Јенбин се ускоро вратила у Кину, где је постала директорка женске школе у провинцији Шанси.

Џанг ЏанЈун и БеиЂингшке женСке нОвОСти Једини женски дневни лист појавио се у септембру 1905. године под именом Беиђингшке женске новости (Беиђинг њубао) и излазио је најмање две године. Један савременик (Хедланд, 1909: 366) назвао га је „првим женским дневним листом на свету који за уредника има жену“, а заслугу за његово оснивање приписао царици Циси. Пре ће бити да је царица мајка само дала новчани прилог за овај издавачки подухват; познато је њено тадашње интересовање за образовање жена на Западу. У више наврата су јој на страницама ових новина упућивани неумерени изливи хвале као „најистакнутијој жени Кине“, „Великом мудрацу“ и сл. Џанг Џанјун је била уредница и ауторка чланака. У самим текстовима налазимо доказе који указују на то да су она и још неколико редовних сарадница биле Манџурке. Међу читатељкама су биле дворске даме (Рајт, 1970: 34). Сваки број је имао шест страна и садржао неколико чланака, дворске извештаје и вести. Образовање жена, као основна тема овог листа, повезивало се са спасењем нације. Уз образовање жене би престале да буду економски и душевни терет и могле би боље да подучавају сопствену децу. Манџурски двор се одувек супротстављао везивању стопала, па су Беиђингшке женске новости, као и сви женски часописи, гласно оптуживале ову праксу. Али овај беиђингшки лист је отишао корак даље објављивањем детаљних упутстава о различитим методама ослобађања стопала. Овај обичај треба да нестане тако што ће народ следити добар пример племства и нема потребе за образовањем било каквих ад хок удружења (БЂЊБ, 10. септембар 1906: 5). Ово је одражавало познату нетрпељивост династије Ћинг према свакој врсти удруживања Кинеза. Беиђингшке женске новости објавиле су и један од малобројних чланака који су се дотакли теме уговорених бракова (БЂЊБ, 2. август 1906:

101

2). Аутор, несрећно ожењени мушкарац, критиковао је традиционалне основе на којима је почивао брак – хороскоп и обзир према породичним финансијама. Прави критеријуми за склапање брака треба да буду питања колико добро функционише породица потенцијалног брачног друга и да ли се нарави будућег пара слажу. Како би имала добре бракове, Кина треба да усвоји институцију „слободног брака“, која би појединцима обезбедила слободу избора. Овај систем на Западу успешнији је од кинеских метода, које заслужују осуду зато што се тако немарно односе према реалним проблемима. Неудатим читатељкама се саветује да не пристају на уговорене бракове, јер ако би сви одбили да се повинују овом обичају, он би морао да се промени. Аутор је био деценију испред свог времена јер је схватио да ће, да би се изоловани појединац одупро друштвеном притиску, бити неопходни атмосфера подршке и истоврсно поступање других. Традиционални начин уговарања бракова био је тема коју су други часописи избегавали. Чињеница да су биле гласило двора није спречила Беиђингшке женске новости да учествују у великом буђењу националистичких осећања. У листу се истицало да образовање представља спас за земљу, а да везивање стопала треба да се укине како би се зауставило слабљење земље и њено исмевање у иностранству; читатељке су подстицане да „купују кинеско“ и бојкотују америчку робу, дају прилог за отплату ратне одштете из Боксерског устанка, те да не забораве срамоту савезничке окупације Беиђинга 1900. године. Пробуђено националистичко интересовање за женска права очигледно је у првим годинама столећа прелазило политичке границе. Залагање за бољи живот жена није било искључиво право противника династије Ћинг.

Хе Џен и тиЈенЈи Последњи лист који ћемо овде разматрати, Тијенји, свој живот је отпочео јуна 1907. године у Токију, а престао са излажењем почетком 1908. када је јапанска влада забранила све анархистичке публикације (Скалапино и Ју, 1961: 34). Уредница и издавач била је Хе Џен, чији је супруг Лију Шипеи такође био познат у радикалним круговима. Са још две жене и два мушкарца био је и суоснивач овог листа, који је званично био гласило Удружења за враћање женских права (Чанг Јуфа, 1970: 82), што је највероватније био параван за потребе државног регистровања. Дистрибуција часописа била је умногоме ограничена на кинеске студенте у Јапану, мада је неколико примерака пронашло свој пут до Кине (Скалапино и Ју, 1961: 34).

102

Оснивачи су објавили (Тијенји, јул 1907: насловна страна): „Наши главни циљеви су уништење постојећег друштва и остваривање људске једнакости. Поред женске револуције, залажемо се и за расну, политичку и економску револуцију“. Ово је био једини женски лист који је представљање нових политичких идеја отворено сматрао својом улогом. Заправо, Тијенји је био први часопис који је кинеској јавности изнео идеје анархизма и социјализма (Чанг Јуфа, 1970; Скалапино и Ју, 1961). Технички је можда чак и нетачно називати га женским листом, јер се недвосмислено обраћао обама половима и само се неких 20% његових чланака непосредно бавило женским правима, док су остали обрађивали начелā и праксе социјализма, нихилизма, анархизма и револуционарне активности (Чанг Јуфа, 1970: 83). Остали листови су се ограничавали на то да захтевају образовање жена и јачање њихових способности за економску независност. Тијенји је ишао даље од тога. Био је једини женски лист који је увидео да ослобађање кинеских жена можда захтева суштинску промену у структури кинеског друштва, а не само примену модерних образовних метода. Небројене активности друштва потичу од људи; шта су узроци настанка људског зла до мушкарци и жене. Зато, надамо ли се да спроведемо друштвену револуцију, морамо поћи од револуције у односима између мушкараца и жена. А желимо ли да реформишемо Кину морамо поћи од прогона Манџураца (Тијенји, јул 1907: 43).

А место за отпочињање револуције у мушко-женским односима је породица, извор људске саможивости и хегемоније мушкараца над женама. Када осване доба савршене анархије, с укидањем приватног власништва нестаће сва потреба за породицом (Тијенји, јул 1907: 44). У свој другој женској периодици опстанак породице се не доводи у питање, а положај жене унутар ње треба да се побољша, али не и фундаментално промени. Тијенји је био и једини лист који је истраживао проблеме запослених жена (август 1907: 7–11). У једном чланку пише да је ропство традиционални облик женског рада ван куће који се може упоредити с ропством црнаца у Северној Америци. Они су бар стварали богатство, док женско ропство у Кини ствара само услуге. Сада је женама доступно модерно запослење у индустрији. Док се некад на жене гледало као на играчке, сада се на њих гледа као на оруђа за производњу, објекте за употребу у фабричким условима најгоре врсте. Кинеске жене дуго су живеле у ропству, а сада су поново постале робље, робље капиталиста... да бисмо спасли своје другарице, морамо одбацити теорију богатих и моћних. Морамо убити све капиталисте [август 1907: 16].

103

Ова ауторка није спремна само за родну револуцију, већ и за насилну класну борбу. Сама Хе Џен (јул 1907: 1–6) изражавала је дубоку револтираност начином на који са женама поступају кинески мушкарци, који их посредно лишавају живота тиме што им не допуштају да се заштите, али то чине и изравно кроз убиства, силовања и методе принудне чедности. Хе Џен је текстове о анархији и револуцији писала и сама и у сарадњи с мужем; била је водећа личност екстремне левице у ондашњим радикалним интелектуалним круговима. Док је Чен Жуђин величала атентат, а Јенбин га препоручивала, Хе Џен је сама учествовала у једној атентаторској завери чији детаљи остају нејасни (Скалапино и Ју, 1961: 33), али због које је њена новинарска каријера прекинута.

закЉучак Изједначавање образовања жена са снажном и напредном Кином у женској штампи није било само рационализација осмишљена да би се апеловало на националистичке интересе зарад остваривања феминистичких циљева. Новинарке су чврсто веровале да је њихов феминизам саставни део национализма. Живеле су и учествовале у атмосфери ватреног национализма који се развијао у студентским и интелектуалним круговима у Кини и Јапану. Избављењу Кине биле су посвећене барем једнако колико и мушкарци, али су слабост своје земље дефинисале и у контексту породичне судбине која им је као женској половини становништва додељена. Социјалдарвинизам је, стигавши у Кину, пружио интелектуалцима наду да је могуће пронаћи начин за спасавање земље од уништења у борби за опстанак. Жене су се окретале Западу како би откриле шта Кини недостаје у поређењу с њим: национални дух и способност снажног удруживања, на пример. Ови недостаци могли су се превазићи унапређењем кућног образовања, што је пак зависило од постојања образованих жена као његових носилаца. Иако су се женски часописи занимали за статус и активности жена у иностранству, национална идентификација имала је приоритет у односу на родну. Жене са Запада обезбедиле су стандард с којим су Кинескиње могле да се пореде, али оне нису само желеле да га достигну, већ и превазиђу. Ове ауторке понекад су осећале потребу да у кинеској прошлости пронађу период када су образовање и права жена постојали бар у извесној мери. Такви покушаји, међутим, нису имали много успеха и делују неубедљиво, као да су их ауторке писале форме ради не желећи да се одрекну

104

своје националне културе. Па ипак су, насупрот томе, отворено порицале да су их на било који начин интелектуално задужили кинески мушкарци који су се у блиској прошлости залагали за жене, попут, на пример, филозофа Ли Џија, писца Ли Жуџена, па чак и Лијанг Ћичаоа. Наместо тога, помињале су само „трачке светлости“ из иностранства. Жене на челу ових часописа биле су махом живописне личности које се нису уклапале у друштво у коме се од жене и даље очекивало да буде стидљива, неписмена супруга или кћи. Одувек су постојале овакве бунтовнице, али је раније једина алтернатива конформизму било самоубиство. Жене попут Ћију Ђин имале су среће да живе у време када су им физички и интелектуални напади западне цивилизације пружили прилику за деловање. Могле су да искористе те нове могућности да се школују и придруже радикалним круговима у којима је све ново и другачије било добродошло. Када су успеле да побегну од стереотипног живота који им је традиција наменила, биле су решене да ту срећу поделе са својим сестрама које су још увек живеле у „мрачном паклу на земљи“. За средство су одабрале модерну штампу. Биле су, међутим, ограничене сопственим високим пореклом – већина проблема с којима су се суочавале тицала се углавном жена из виших економских слојева кинеског друштва. Ретко су се поистовећивале са већином својих двеста милиона сестара чија је најпреча брига у животу углавном било пуко преживљавање унутар кинеског економског система. Нису увиђале како тај економски систем одржава родну неједнакост са свим проблемима које она носи. Та одвојеност феминистичког покрета од женских народних маса опстаће до првих покушаја женских одсека Националистичке и Комунистичке партије двадесетих година да феминизам укључе у масовне покрете. Говорећи о покретима Нове културе и Четвртог маја, М. Б. Ранкин (1971: 233) тврди да се „о готово свим тада покренутим питањима већ раније расправљало, а радикали пре 1911. дошли су до сличних закључака. Управо су они предузели фундаментални корак спајања национализма са почецима друштвеног радикализма и културног иконоборства“. Њен закључак може се проширити и на женску штампу оног времена. Женски покрет који су ти листови оличавали несумњиво је био део главног тока ондашњих интелектуалних и историјских збивања. Ови часописи су успоставили везу између покрета за ослобађање жена и национализма која постоји до данас. Женска права су тада постала покрет који је нераскидиво повезан са интересима нације, али им је ипак подређен и њима дефинисан.

105

Литература БАО 1974: Бао Ђијалин (1974) „Синхаи геминг шичи де фуњу сисијанг“ (Феминистичка мисао током револуционарног периода 1911. године). Џунгхуа сјуебао 1 (јануар): 1–22. БЂЊБ 1905, 1906: Беиђинг њубао (Беиђингшке женске новости) (1905, 1906). Беиђинг. БЕРТОН 1911: M. E. Burton (1911) The Education of Women in China (Образовање жена у Кини). New York: Fleming H. Revell. БРИТОН 1966: R. S. Britton (1966) The Chinese Periodical Press, 1800–1912 (Кинеска периодика, 1800–1912). Таибеи: Ченгвен. ВАНГ 1966: Y. C. WANG (1966) Chinese Intellectuals and the West: 1872–1949 (Кинески интелектуалци и Запад: 1872–1949). Chapel Hill: Univ. of North Carolina Press. ГАСТЕР 1969: M. Gasster (1969) Chinese Intellectuals and the Revolution of 1911: The Birth of Modern Chinese Radicalism (Кинески интелектуалци и револуција из 1911. године: рађање модерног кинеског радикализма). Seattle: Univ. of Washington Press. ГЕ 1964: Ге Гунгчен (1964) Џунггуо баосјуе ши (Историја кинеског новинарства). Таибеи: Сјуешенг. ЂИЈАНГСУ 1903: Часопис Ђијангсу (1903) Токио. ЈАНГ б.д.: Х. С. Јанг (б.д.) Џунггуо фуњу хуодунг ђи (Белешке о активностима кинеских жена). Таибеи: Џенгџунг. ЛЕВЕНСОН 1959: J. Levenson (1959) Liang Ch’i-ch’ao and the Mind of Modern China (Лијанг Ћичао и дух модерне Кине). Cambridge: Harvard Univ. Press. ЛИЈАНГ ОУДИ 1936: Лијанг Оуди (1936) Ђиндаи Џунггуо њуци ђијаоју (Модерно кинеско образовање за девојчице). Нанђинг: Џенгџунг. ЛИЈАНГ ЋИЧАО 1932: Лијанг Ћичао (1932) „Бијенфа тунгји: лун њусјуе“ (О промени закона: образовање жена), стр. 37–44, том I, Јинбингши хођи. Шангхај: Џунгхуа. ЛИЈАНГ ЏАНМЕИ 1943: Лијанг Џанмеи (1943) Џунггуо фуњу фендоу шихуа (Предавања о историји борбе кинеских жена). Чунгћинг: Ђијенџунг. ЛИЈЕНШИ б.д.: Лијенши (б.д.) „Лијенши њуши џи Беиђинг жибао бијенву шу“ (Писмо госпођице Лијенши Беиђингшким дневним новостима са критиком грешака). ЛИН 1936: Lin Yutang (1936) A History of the Press and Public Opinion in China (Историја штампе и јавног мњења у Кини). Shanghai: Kelly & Walsh. НОРТ ЧАЈНА ХЕРАЛД: North China Herald (1895–1912) (Севернокинески гласник). Shanghai. ЊСБ 1903: Њусјуе бао (1903) (Часопис за женске студије). Шангхај. ЊУЦИ ШИЂИЈЕ 1903–1905: Њуци шиђије (1903–1905) (Женски свет). Шангхај. ЊЦШЂ 1907: Њуци шиђије (1907) (Женски свет). Шангхај. РАЈТ 1970: M. C. WRIGHT (1970) China in Revolution (Кина у револуцији). New Haven: Yale Univ. Press.

106

РАНКИН 1971: M. B. Rankin (1971) Early Chinese Revolutionaries: Radical Intellectuals in Shanghai and Chekiang, 1902–1911 (Рани кинески револуционари: радикални интелектуалци у Шангхају и Џеђијангу). Cambridge: Harvard Univ. Press. СКАЛАПИНО И ЈУ 1961: R. A. Scalapino and G. T. Yu (1961) The Chinese Anarchist Movement (Кинески анархистички покрет). Berkeley: Univ. of California Press. ТИЈЕНЈИ 1907: Тијенји (1907) (Часопис о природним начелима). Токио. ЋИЈУ ЂИН ЂИ 1930: Ћију Ђин ђи (1930) (Сабрана дела Ћију Ђин). Шангхај: Џунгхуа. ФЕНГ 1969: Фенг Цијоу (1969) Геминг јиши (Незванична историја револуције). 5 томова. Таибеи: Шангву јиншугуан. ХАРЕЛ 1970: P. S. Harrell (1970) “The years of the young radicals: the Chinese students in Japan, 1900–1905” (Године младих радикала: кинески студенти у Јапану од 1900. до 1905. године). Ph.D. dissertation. Columbia University. ХЕДЛАНД 1909: I. T. Headland (1909) Court Life in China (Живот на кинеском двору). New York: Fleming H. Revell. ЦОУ ЖУНГ 1968: Цоу Жунг (1968) The Revolutionary Army (Револуционарна војска) (tr. by John Lust). The Hague: Mouton. ЧАНГ ЈУФА 1970: Chang Yu-Fa (1970) “The effects of Western socialism on the 1911 revolution in China” (Утицаји западног социјализма на кинеску револуцију 1911). M.A. essay. Columbia University. ЧАНГ ХАО 1971: Chang Hao (1971) Liang Ch’i-ch’ao and Intellectual Transition in Modern China (Лијанг Ћичао и интелектуална транзиција у модерној Кини). Cambridge: Harvard Univ. Press. ЧЕН 1967: Чен Дунгјуен (1967) Џунггуо фуњу шенгхуо ши (Повест о животима кинеских жена). Шангхај: Џунгхуа. ЏАНГ НАН 1963: Џанг Нан [ур.] (1963) Синхаи геминг ћијеншинијен шилун сјуенђи (Изабрани уводни чланци из периода од десет година пре револуције). Том 1.2, 2.1. Пођинг: Санлијен. ЏГЊБ 1907: Џунггуо њубао (Кинески женски часопис). Шангхај. ЏГСЊЂ 1907: Џунггуо син њуђије цаџи (Часопис нових жена Кине). Токио. ЏЕЂИЈАНГ ЧАО 1903: Џеђијанг чао (1903) (Плиме Џеђијанга). Токио. ЏЕНГ 1936: Џенг Џефан (1936) Џунггуо сијендаи њуци ђијаоју ши (Историја савременог кинеског образовања за девојчице). Шангхај: Џунгхуа. ШЕНЏОУ ЊУБАО 1907: Шенџоу њубао (1907) (Кинески женски лист). Шангхај, Токио.

107

Пол Монро и образовање у модерној Кини

Џоу Хунгју, Чен Ђингжунг Монро је био светски познат амерички педагог у првој половини 20. века. Био је у Кини више од десет пута како би истражио кинеско образовање, држао предавања и водио културне размене у периоду од двадесетих до четрдесетих година XX века. Дао је велики допринос кинескоамеричким културним и образовним разменама у модерној Кини. Ипак, дуже време академски кругови у земљи и иностранству нису томе придавали велики значај због Дјуијевог изузетног доприноса на пољу образовања. Заснован на систематичном истраживању свих Монроових посета Кини из перспективе образовних размена између Кине и других земаља, овај рад пружа релативно дубок увид у Монроов рад како би открио суптилност и дубину његове историјске истине. У њему се испитује однос између Монроа и кинеских студената који су студирали у иностранству, Монроа и образовног система 1922. године, Монроа и реформе у кинеским основним и средњим школама током двадесетих и четрдесетих година, Монроа и Кинеске фондације за унапређење образовања и културе, као и Кинеског института у Америци. У овом раду долази се до закључка да је Монро имао изузетан утицај на напредак кинеског образовања у модерном добу и да је на јединствен начин допринео неговању талената, образовној реформи, друштвеној трансформацији и културној и образовној размени. Током прве половине 20. века америчко образовање имало је велики утицај на образовање широм света. Двадесетих година, са развојем политичких и културних веза између Кине и Сједињених Америчких Држава (САД), а нарочито појачаном разменом у области образовања између ове две земље, утицај америчког образовања на кинеско образовање постајао је све опсежнији. Посете многих америчких професора, на челу са Џоном Дјуијем као најпознатијим представником, имале су далекосежни утицај на правац кинеске образовне реформе. Као водећи стручњак у образовној историји, компаративно образован, и као професор Педагошког факултета на Универзитету Колумбија, Пол Монро био је један од гостујућих професора. У периоду од двадесетих до четрдесетих година прошлог века Монро је посетио Кину више од десет пута како би истражио кинеско образовање, држао предавања и спровео културну размену. Истовремено је био заинтересован и за кинеско образовање и културу. Његове посете су подстакле образовна истраживања у Кини, олакшале имплементацију 108

школског система „6–3–3“ и одиграле далекосежну улогу у модерној историји кинеско-америчке културне размене. После Дјуија, Монро је вероватно био највећи педагог који је одиграо кључну улогу у убрзавању процеса модернизације кинеског образовања. Међутим, Монроов утицај био је у сенци Дјуијевог беспрекорног угледа дуги низ година и кинеска и страна академска заједница није му посветила довољно пажње. До сада, осим једног чланка који је написао јапански научник (Buyang, 1996), о њему није било свеобухватне и систематске студије. Због тога, овај чланак треба да послужи даљем истраживању односа између Монроа и модерног образовања у Кини тако што се у њему организују и анализирају релевантна документа и материјали.

Монро и кинески студенти у иностранству Монро је рођен у Северном Медисону, држави Индијани, САД, 7. јуна 1869. Дипломирао је на Институту Френклин 1890. године, након чега је стекао диплому природних наука. Докторирао је на Одсеку за друштвене и политичке науке Универзитета у Чикагу 1897. године, а 1901. отишао је на даље школовање на универзитет у Хајделбергу у Немачкој. Период од 1897. до 1938. провео је на Учитељском колеџу Универзитета Колумбија. Прво је постао професор историје образовања 1899. године, потом је од 1915. до 1923. био представник образовања на Учитељском колеџу, а затим је од 1923. до 1938. био на функцији шефа Међународног истраживачког института Колеџа. Као један од најважнијих стручњака за компаративно образовање и историју образовања прве половине 20. века, Монро је предводио успостављање дисциплине историје образовања и такође је допринео развоју студија компаративног образовања. За живота је објавио много текстова. Уредио је ремек-дело Енциклопедија образовања (5 томова, 1910–1913), саставио је Материјале класичног грчког и римског образовања и написао веома утицајне радове као што су Уџбеник историје образовања, Принципи средњег образовања и Теза о компаративном образовању, да споменемо само неке. Монро није био само познати стручњак за историју образовања, већ и заговорник међународних образовних размена. Био је председник Светске асоцијације за образовање у периоду 1931–1933. и 1935–1943. Такође је пружао смернице у истраживању образовних система у многим земљама. Монро је освојио награде влада Ирана, Пољске, Кине и Јапана. Добитник је почасних диплома на Универзитету Колумбија

109

и још четири домаћа и страна универзитета (Ohles, 1978) и уживао је изузетан углед широм света.

Монро је председавао високој школи за образовање и Међународном истраживачком институту Почетком двадесетог века, Учитељски колеџ Универзитета Колумбија већ је постао важно и стратешко место за образовање и истраживање, чија се слава ширила на све стране. Био је, у то време, највећи на свету, и окупљао је круг научника изузетних достигнућа и славне репутације у модерној историји образовања као што су Дјуи, Монро, Торндајк, Дејвид Снеден и други. Ти мајстори образовања били су попут сјајних звезда. Висококвалитетни професионални едукативни курсеви које су нудили привукли су стране студенте из свих делова света. Многи кинески студенти дивили су се њиховој слави и одлазили да се школују преко океана (H. Y. Zhou, 2001).

рад са кинеским студентима за време рада у високој школи за образовање Учитељски колеџ Универзитета Колумбија био је подељен на два дела: Катедру за практичну уметност и Напредну школу за образовање. Први је нудио додипломско образовање, док је други, у одређеном смислу факултет, нудио факултетско образовање. Висока школа за образовање састојала се од шест одељења: Одељења за историју образовања и принципе образовања, Одељења за психологију образовања, Одељења за администрацију и менаџмент образовања, Одељења за наставу, Одељења за професионално образовање и Одељења за практично уметничко образовање. Сви курсеви били су доступни и јуниорима и сениорима. Године 1905. Учитељски колеџ добио је своје прве кинеске студенте. Наредних година број кинеских студената растао је из године у годину. До 1920. године овај број досегао је 76 (Li, 1921, p. 21). Учитељски колеџ нудио им је веома добре услове студирања. Бирали су широк дијапазон курсева, укључујући администрацију у образовању, филозофију образовања, психологију образовања и тако даље. Број доступних курсева износио је 17. До 1920, три студента стекла су докторску диплому Учитељског колеџа, њих 37 мастер диплому, а осморо је добило диплому основних студија (Li, 1921, p. 21). Након повратка у домовину, радили су у свим 110

врстама образовних институција, као саветници министра образовања, надзорници одељења за образовање, председници, декани или професори универзитета и колеџа, директори средњих школа, надзорници обданишта, новинари у образовним публикацијама, и тако даље. Монро је значајно допринео развоју Учитељског колеџа током свог дугог наставног и административног рада. Нарочито је много тога учинио у школском менаџменту и руковођењу студентима. Његов студент Ли Ћијенсјун, који је касније постао председник Беиђингшке високе педагошке школе, једанпут је похвалио Монроа у свом чланку: „Учитељеве заслуге нису само речи, већ и дела. Без његове посвећености од преко 20 година не би било данашњег Учитељског колеџа“ (Li, 1921, p. 23). Као велики учитељ, Монро је био образован, срдачан, правичан, скроман и увек спреман да помогне другима, па је уживао велики углед међу наставницима и студентима Учитељског колеџа. Током посете Кини 1913. године дубоко га је импресионирала древна кинеска култура, па је био веома пријатељски настројен према кинеским студентима, пружао им је гостопримство и усмеравао их. Његово знање и личност формирали су и инспирисали многе кинеске студенте.

Монро је председавао Међународном истраживачком институту У фебруару 1923. Учитељски колеџ прихватио је десетогодишњи фонд од милион долара Рокфелер фондације и тако основао Међународни истраживачки институт, чији је први управник био Монро. Институт је имао три циља: (1) пружање посебних консултација и усмеравање растућег броја страних студената; (2) увођење најбоље теорије и праксе образовања из иностранства у америчке школе; (3) пружање директне помоћи страним образовним институцијама по позиву (Lin, 1951). Поред Монроа, и други познати стручњаци у области компаративног образовања, као што су И. Л. Кандел, В. Ф. Расел, Т. Александер, Л. М. Вилсон, радили су у Међународном истраживачком институту. Под вођством Монроа, они су нудили посебне смернице и помоћ страним студентима из различитих земаља, укључујући и кинеске студенте. На пример, они су нудили уводне курсеве као што су „Концепти америчког образовања“ страним бруцошима и истраживачке курсеве како би проширили визију студената. Додељиване су стипендије како би се помогло тим изванредним, али сиромашним страним студентима, да лакше заврше студије. 111

Од самог оснивања, многи страни студенти и истраживачи долазили су сваке године да студирају на Међународном истраживачком институту. Записи показују да је од 1923. до 1938. у Институту студирало 3.652 страна студента из више од 50 земаља и региона (Buyang, 1996, р. 17). Међу њима, 565 били су кинески студенти у иностранству, по бројности на другом месту, иза Канаде. Будући да су ови студенти прихватили поучни карактер европског и америчког образовања, препустили су се бујици образовне реформе и друштвене трансформације одмах након повратка у домовину; постали су предводници у заговарању нових образовних идеја и обнове старог образовног система. Значајно су утицали на стварање целокупне образовне политике у то време и одиграли су незамењиву улогу у увођењу америчког начина образовања и модернизацији кинеског образовања. Монро је такође уложио много времена и енергије руководећи активностима Истраживачке асоцијације кинеског образовања, образовне истраживачке групе коју су основали кинески студенти који су студирали на Учитељском колеџу Универзитета Колумбија. Циљ удружења био је да „проучи публикације у образовању како би се оснажио просперитет кинеског образовања“ (Zhuang, 1920, р. 474). Од свог оснивања, крајем 1915. године, удружење је привукло многе кинеске студенте из иностранства, не само са Учитељског колеџа, већ и са других факултета и катедара, који су показали ентузијазам за рад на кинеском образовању. Монро је био један од главних мотиватора удружења, и са њим у центру направљен је јединствени круг иностраних студената који су касније постали лидери у новом културном и новом образовном покрету у Кини и извршили огроман утицај на трансформацију кинеског друштва и реформу кинеског образовања.

Монро и гуо Бингвен, Ћијанг Менглин, тао Сингджи, Џанг Болинг, чен Хећин Монро је извео на пут велики број кинеских студената и успоставио хармоничне односе са њима током своје пола века дуге професорске каријере и 23-годишњег радног стажа као декана на Учитељском колеџу Универзитета Колумбија и једног од директора Међународног истраживачког института. Овде ћемо навести само неколико примера који су илустративни за ову тему.

112

Монро и гуо Бингвен (1880–1969) Познати модерни педагог Гуо Бингвен (некадашњи декан Југоисточног универзитета) био је Монроов први кинески студент који је стекао докторат. Гуо је рођен у округу Ђијангпу, у провинцији Ђијангсу. Отишао је на студије у САД 1908. године и магистрирао на Учитељском колеџу Универзитета Колумбија 1912. године. Године 1914. докторирао је на Универзитету Колумбија дисертацијом под називом „Еволуцијска историја кинеског образовног система“. За време његових студија, Монро га је водио посвећено и предано. Гуо је од Монроа добио не само знање, већ је Монро утицао и на формирање његове личности и Гуо му је био веома захвалан на томе. По препоруци Монроа, који је написао и предговор, године 1915. објављена је докторска дисертација Гуо Бингвена под називом „Кинески систем јавног образовања на Учитељском колеџу Универзитета Колумбија“ (Du, Cui & Wang, 1998). Кинеско издање књиге објављено је у Шангхају 1916. године. Био је то први рад о историји кинеског система јавног образовања у Кини.

Монро и Ђијанг Менглин (1886–1964) Ђијанг Менглин (некадашњи декан најпрестижнијег универзитета у Кини, Беиђингшког универзитета; касније је био министар образовања, генерални секретар Извршног већа) рођен је у округу Јујао, провинција Џеђијанг. Отишао је на студије у САД 1908. Недуго након што је дипломирао на Одсеку за образовање на Калифорнијском универзитету, 1912. године похађао је Учитељски колеџ Универзитета Колумбија и дипломирао образовање. У марту 1917. године одбранио је докторску дисертацију на Универзитету Колумбија под називом „Истраживање принципа кинеског образовања“. Монро је прочитао Ђијангову докторску дисертацију и био је један од професора који су учествовали у одбрани дисертације. Ђијанг Менглин такође је био један од чланова Удружења за истраживање кинеског образовања на Учитељском колеџу. Монро му је пружио свесрдну подршку, и то је био почетак дубоког пријатељства међу њима.

Монро и тао Сингџи (1891–1946) Тао Сингџи (некадашњи главни секретар Кинеске агенције за унапређење образовања, најпознатије кинеске образовне организације, преузео 113

је одговорност за кинеску реформу образовања; такође је био председник Друштва за животно образовање, председник Сијаоџуанг педагошке школе, Шангхајске групе за рад и студије, и Чунгћинг друштвеног универзитета) пореклом је из области Ше, провинције Анхуи. У септембру 1915. године, убрзо након што је магистрирао урбано планирање на Универзитету у Илиноису, Тао Сингџи је похађао Учитељски колеџ на Универзитету Колумбија како би студирао педагогију за свој докторат. Током две године, колико су трајале његове студије, похађао је курс „Историја образовања“, који је Монро предавао четири семестра заредом. Током студија на Учитељском колеџу, Тао Сингџи је добијао подршку и вођство од Монроа у животним и академским истраживањима. Иако му је ментор био професор Страјер, познати професор у образовној администрацији, Тао је много приснији однос остварио са Монроом. Захваљујући Монроовој ентузијастичној препоруци, Тао Сингџи је добио стипендију Ливенстоун и тиме су отклоњене његове бриге у вези са финансирањем даљих студија (Zhang & Tang, 1995). Због недостатка литературе није могао да заврши дисертацију пре повратка у домовину. Монро је писао др Вудбриџу, председнику Одбора за разматрање диплома Универзитета Колумбија, и саветовао га да направи изузетак у случају Тао Сингџија, како би Тао испите који се обично полажу након предаје дисертације могао да полаже раније (Zhang & Tang, 1995). Монроова брига и подршка биле су прекретница у Таовом животу.

Монро и Џанг Болинг (1876–1951) Џанг Болинг (основао чувени приватни универзитет у Кини, Универзитет Нанкаи, и постао његов први декан; био је члан управног одбора за време кинеско-јапанског рата на Универзитету Југозападна унија, који је спојен са Беиђингшким универзитетом, Универзитетом Ћингхуа и Универзитетом Нанкаи; такође је био на положају председника Кинеског националног сената) рођен је у Тијенђину. У септембру 1917. године дошао је на Високу школу за образовање Учитељског колеџа Универзитета Колумбија да би студирао образовање, иако је у то време већ био директор средње школе у Нанкаију. Током студија, Монро му је био ментор, те су тако успоставили дубоке и пријатељске односе. Монро је два пута номиновао Џанг Болинга за почасну стипендију и ослободио га школарине како би подржао његове студије и усавршавање (Liang, 1994, р. 120). У мају 1918, Јен Сију и Фан Јуанлијен дошли су у САД да изврше истраживање у области образовања и Џанг Болинг их је упознао са Монроом. Монро

114

их је позвао да посете основну школу, средњу школу и вртић при Учитељском факултету и такође да прате наставу; исто тако, саветовао је Јен Сија и његове колеге да „посете пет или шест места на селу, где фармери воде садњу, узгој стоке и складиштење кукуруза“ (Yan, 1921, р. 2). Речју, Монро им је много помогао и усмерио их у многим различитим областима.

Монро и чен Хећин (1892–1982) Чен Хећин (био је председник Кинеског друштва за образовање деце, почасни председник Кинеског друштва за образовање и председник Педагошког колеџа у Нанђингу, између осталог) рођен је у Шангјуу, провинција Џеђијанг. Након што је дипломирао на Академији Ћингхуа у лето 1914, имао је прилику да студира у САД уз помоћ Боксерске одштете,1 коју су Американци први пут вратили 1917. Дипломирао је на Универзитету Џон Хопкинс, након чега се уписао на студије образовања и психологије на Универзитету Колумбија. Монро је држао курс „Историја образовања“, а његови часови помогли су му да схвати колико је образовање важно за просперитет земље, друштвени развој и срећу сваког појединца. У зиму 1917. Монро је организовао студијску групу са више од 30 људи која је посетила државе на америчком југу како би истражила образовање црнаца и Чен је имао срећу што је добио прилику да учествује у томе. Ово истраживање на лицу места имало је велики утицај на Чена, тако да се и после 23 године јасно могао сетити: „Студијска група која је истраживала образовање црнаца које је он организовао [Монро] заиста нас је упознала са најзначајнијим и најоригиналнијим наставним материјалима. Био сам дубоко ганут оним што сам искусио, а овакви утисци ће имати огроман утицај на моју каријеру у будућности“ (Hu, Mа & Chen, 1998, р. 74). Када су водили школу, црнци су били одважни и напредни, и увек су тежили променама. Све ово имало је директан утицај на Ченову каснију образовну праксу.

резиме Монроових активности у кини Између 1913. (Монроова прва посета) и 1941, Монро је укупно 14 пута био у Кини. Оставио је јасан печат на многим аспектима кинеског образовања и друштвеног развоја; његов глас и изглед били су урезани у историјски запис о кинеско-америчкој размени у култури и образовању.

115

Прва посета (1913) Крајем маја 1913, Монро и његова супруга предводили су хришћанску делегацију у посети Кини на повратку ка Сједињеним Државама након истраживања образовног система на Филипинима. Ова посета је била прилично кратка, али су посетили неколико школа у провинцијама Ђијангсу, Фуђијен и другим местима. Такође је одржао неколико предавања по позиву у Фуџоуу, Шангхају и у Образовном друштву провинције Ђијангсу. Посебну пажњу приликом ове посете посветио је развоју модела модерног кинеског образовања. Друга посета (1921) Петог септембра 1921, на позив Удружења за истраживање практичног образовања, поводом присуствовања церемонији инаугурације Медицинског факултета Сијехе у Беиђингу, Монро је поново дошао у Кину са својом ћерком да спроведе још једно истраживање у области образовања и одржи предавања. Ова посета трајала је четири месеца и два дана. Она је, од свих Монроових активности у Кини, трајала најдуже, укључивала је многа места и имала највећи учинак. Током та четири месеца, у пратњи својих ученика као што су Тао Сингџи и Ван Венпеи, обишао је многа места широм Кине. Посетио је више од 200 образовних институција и образовних установа у 18 градова у девет провинција, Беиђинг, Баодинг, Шиђијаџуанг, Таијуан, Каифенг, Нанђинг, Вуси, Хангџоу, Суџоу, Шангхај, Нантонг, Фуџоу, Сијамен, Гуангџоу, Ђинан, Ћуфу, Тианђин, Фентијен (данашњи Шенјанг). Такође је често одржавао форуме и дискусије са људима из локалних образовних и пословних кругова. Монро је снажно заговарао демократску мисао у образовању и предлагао је да кинеско образовање наглашава „доктрине једнакости“. Критиковао је и исправљао питања са којима се сусретао у истраживању и дао много практичних инструкција и сугестија школама различитих типова и нивоа. Најпроницљивије је размишљао о реформисању дужине школовања и унапређењу научног образовања у средњим школама. Након истраживања, одржао је веома велики форум у Беиђингу. Образовна елита из свих крајева Кине окупила се на Беиђингшком педагошком колеџу како би чула извештај Монроовог истраживања и испитала проблеме школовања, курсева, наставних метода и тако даље. Трећа посета (1924) Крајем јула 1924, када му је влада САД поверила да по други пут обави послове у вези са повраћајем преосталог дела Боксерске одштете 116

Кини, Монро је поново посетио Кину, али овога пута незванично („Др Монро је дошао у Кину“, 1924). Крајем августа Монро је стигао у Беиђинг где су му кинеска влада и људи из свих сфера друштвеног живота приредили срдачну добродошлицу. Монро је посетио и консултовао многе истакнуте личности из политичких и образовних кругова о проблемима коришћења повраћајног дела Боксерске одштете и о одлучивању о кандидатима за Одбор Боксерске одштете; такође је имао опсежне разговоре са представницима свих образовних академских група у Беиђингу. Кинеска фондација за промоцију образовања и културе је 18. септембра (у даљем тексту „Кинеска фондација“) одржала церемонију инаугурације у Министарству спољних послова, а Монро је изабран за привременог заменика директора. Од четврте до шесте посете (1925–1926) У јануару 1925. Монро и његова супруга предводили су америчку делегацију за образовање како би испитали образовање на Филипинима и накратко су одсели у Шангхају. У то време, влада Сједињених Држава још увек је била забринута због начина на који се користи повраћај Боксерске одштете и често је одгађала исплату средстава. Монро је разменио идеје са Хуанг Јенпеијем и Гуо Бингвеном о овом питању (Yang, 1991). Средином маја 1925. Монро је поново дошао у Кину са својом супругом да присуствује првом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације у Тјенђину. На састанку се расправљало и одлучивало о основним политикама за развој образовања и културе у Кини, а затим су изабрани директори одбора и повереници. Монро је изабран за заменика директора („Сажетак инаугурације“, 1926, стр. 15). Током посете, Монро и његова супруга такође су путовали у Нанђинг, Вухан, Ђуђанг и бројна друга места, пре одласка у провинцију Хунан на позив гувернера Џао Хенгтија, где су посетили све средње школе у Чангша. Такође су одржали две трибине са људима из образовних кругова у провинцији Хунан, са нагласком на средњошколском образовању („Разни кругови“, 1925). Крајем фебруара 1926. Монро и његова супруга поново су дошли у Кину да присуствују првом редовном састанку који је одржао Одбор директора Кинеске фондације у Беиђингу. Након разговора, на састанку је донета одлука да се школе распореде широм земље на основу различитих дисциплина, као и предлог да се успостави Схема награде за научно истраживање („Кинеска фондација“, 1926).

117

Седма и осма посета (1927, 1928–1929) Крајем јуна 1927. Монро је дошао у Кину да присуствује трећем годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације одржаном у Тијенђину 29. јуна. На путу кроз Шангхај, он је разговарао о политици Владе Републике Кине на састанку са Покрајинским просветним саветом Гуангдунга (Y. C. Zhou, 1927). Монро је 19. децембра 1928. путовао у Кину нарочитим поводом како би, са другим учесницима, размотрио изводљива решења за проблем који се тицао начина на који је влада Нанђинга реорганизовала некадашњи Одбор директора Кинеске фондације. Затим је отишао у Хангџоу и присуствовао трећем редовном састанку Фондације 4. јануара 1929. године. На састанку су ревидирана правила, директори су поново изабрани, а Монро је остао на месту заменика директора. Девета посета (1931) У јануару 1931. Монро је посетио Кину како би присуствовао петом редовном састанку Управног одбора Кинеске фондације одржаном у хотелу Цангџоу у Шангхају 9. јануара. Учесници су прегледали извештаје о раду и политике улагања и складиштења фондације. После састанка, Монро је отишао у Нанђинг да лобира код кинеске владе да размотри „план за ублажавање економске кризе у свету и јачање кинеске економије“, који је саставио пре доласка у Кину („Др Монро иде да лобира“, 1931). Посетио је Сјанг Каишија (председник владе), Ванг Џенгтинга (министар спољних послова), Конг Сиангсија (министар индустрије), Сун Кеа (министар железница) и Сунг Цивена (министар финансија). Понудио им је своје сугестије на основу Плана и саслушао њихове идеје. Од десете до четрнаесте посете (1935, 1937, 1939, 1940, 1941) Монро је 9. априла 1935. посетио Кину како би присуствовао једанаестом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације. На састанку су размотрили и разрешили питање употребе и расподеле половине другог дела исплате Боксерске одштете. Монро је поново изабран за заменика директора („Једанаести годишњи састанак“, 1935). Монро је 28. априла 1937, заједно са својом женом и кћерком, присуствовао тринаестом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације. Преговарао је са кинеским образовним кругом о избору и именовању представника за учешће на светској образовној конференцији. Поред тога, кратко су путовали и истраживали најновија достигнућа у кинеском образовању. 118

Монро је 22. априла 1939. присуствовао петнаестом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације одржаном у хотелу на полуострву Кунлун у Хонг Конгу. Разговарали су о томе како ће се прикупљати средства и решили како ће се субвенција расподелити у периоду када буде обустављен повраћај Боксерске одштете. Такође су одлучили да треба придати више пажње оним кандидатима који су студирали примењене дисциплине (Sun, 1939). Монро је 15. априла 1940. присуствовао шеснаестом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације одржаном у Хонг Конгу. На састанку су прегледали и одобрили неколико извештаја о раду и додатак образовним и културним институцијама и дипломираним студентима. Директори су такође били поново изабрани, а Монро је на састанку поново изабран за заменика директора (Sun, 1940). Монро је 16. априла 1941. дошао у Кунлун полуострво хотел у Хонг Конгу да присуствује седамнаестом годишњем састанку Управног одбора Кинеске фондације. Тада су донели решење за организацију комисије за хитне случајеве и друге превентивне мере, и одобрили неке друге предлоге. Такође су на састанку поново изабрали директора и поверенике. Монро је поново изабран за заменика директора (Sun, 1941). После састанка, отишао је у Чунгћинг, Гуиџоу и на друга места како би истраживао кинеско образовање. Све горенаведено приказује процес комуникације и размене између Монроа и Кине на историјски начин. Овде можемо направити и нека поређења између Монроа и других америчких педагога који су дошли у Кину у истом периоду. Познати прагматични педагог Дјуи био је први амерички педагог који је двадесетих година дошао у Кину да предаје. Он је стигао у Шангхај 30. априла 1919. и вратио се у САД 11. јула 1921. године. Током више од две године, предавао је и обишао више од 14 кинеских провинција и градова. После њега су у Кину дошли и Г. Р. Твис, В. A. Мекол, Хелен Хас Паркхерст и други амерички педагози. Твис је дошао у Кину 1922. и остао око две године; Мекол је дошао у Кину 1923. и остао око годину дана; Паркхерст је одлазила у Кину два пута, први пут 1925, а затим 1937. године, и остала је око четири месеца. Килпатрик је два пута био у Кини, где је боравио три месеца и 21 дан. У поређењу са Дјуијем и другим педагозима који су посећивали Кину, Монро је највише посећивао Кину, провео најдуже времена у њој и посетио највише места. Он је успоставио најшири и најдубљи однос са политичким и културним круговима у Кини. Из тог разлога, он је заиста имао опсежан и далекосежан утицај на развој модерног кинеског образовања.

119

Монро и школски систем 1922. Монроово мишљење о реформи школског система Када је Монро посетио Кину 1921. године, људи су најискреније позивали на реформу школског система и разговарали о томе како би се могао формирати нови школски систем. Он је показао велико интересовање за то и директно се укључио у реформу школског система. Убрзо након доласка у Кину, имао је две дискусије са људима из шангхајског образовног круга о школском систему. Путовао је у Гуангџоу 29. октобра како би присуствовао седмом националном састанку Образовне федерације (централна тема овог састанка била је дискусија о школском систему, а одобрен је и нацрт новог школског система). Веома је похвалио овај састанак о реформи школског система и одржао предавање „Примена демократије у образовању“. У исто време одржао је три дискусије са представницима из сваке провинције и такође објавио чланак „Неколико сугестија о унапређењу школског система“. Монроово мишљење о реформи школског система може се сумирати на следећи начин. Циљ реформисања школског система био је да се схвати демократско образовање У свом обраћању представницима на седмом националном састанку Образовне федерације, Монро је први пут јасно истакао да је једини велики проблем у образовању то на који начин републиканизам или демократија треба да буду примењени у образовању, пошто је демократски тренд био веома популаран. „Другим речима, који образовни метод треба да усвојимо да бисмо постигли демократско образовање?“ (Monroe, 1923, p. 60) Он је сматрао да се демократија састоји од два кључна елемента: прво, индивидуалност је високо цењена; друго, политика је појединцима дала привилегије. Да бисмо постигли циљ демократије, прво морамо да култивишемо основу демократије — дух народа. Монро даље предлаже да демократија има два захтева за образовни систем. Прво, и влада и појединци треба да преузму одговорност за функционисање и одржавање образовања. Они би требало да деле трошкове образовања. Друго, и влада и појединци треба да преузму одговорност за администрацију и надзор школа. Он је ове две ствари сматрао кључним тачкама демократског образовања. Монро је сматрао да демократски трендови утичу на образовне методе на два начина. Пре свега, ученици треба да учествују у процесу учења. Друго, учешће је такође било врста психолошког утицаја. Истраживања у модерној психологији показала су да само уз лично учешће људи заиста могу овладати знањем и вештинама. 120

Стога је било неопходно унапредити наставне методе у Кини, а кључ за унапређивање било је добровољно учешће ученика у наставним активностима. Монро је открио да су школе на исти начин обдариле ученике разним даровима, талентима, интересовањима и хобијима, без обзира на разлике у њиховим индивидуалним особинама, па је нагласио да демократско образовање треба свакоме дати једнаке шансе и омогућити му да се у потпуности развија према својим природним талентима. Другим речима, демократско образовање је било врста едукације засноване на појединцу. Рекао је: „Суштина демократије је да сви људи, без обзира на то да ли су интелигентни или заостали, треба да имају једнаке шансе за потпуни развој“ (Monroe, 1923, р. 62). Два принципа у реформи школског система Монро је сматрао да је успостављање образовних критеријума одговорност националне владе. Критеријуме треба утврдити посебно у погледу језика, уџбеника, квалификација наставника и минималних услова које ученици треба да испуне. Стога је предложио да све јавне или приватне школе у земљи усвоје следеће: (1) наставу треба изводити на матерњем језику ученика; (2) национална историја, географија, књижевност и други предмети морају бити дефинисани курикулумом; (3) наставници треба да буду обучени у нормалним школама (тј. институцијама за обуку наставника); (4) сви наставници треба да буду изворни говорници. Према његовом мишљењу, образовање не само да треба да достигне садашња постигнућа, већ и да се припреми за будући напредак. Стога, систем школовања не би требало да буде превише униформисан, а локалне приватне школе треба да „имају довољно могућности за слободно спровођење експеримената“, док би влада требало „само да пропише минималне захтеве“ (Liao, 1922). Само слобода експериментисања и слободни избори могу довести до духа демократије и републиканизма без сукоба. О основним школама Монро је био прилично задовољан основним образовањем у Кини, али је мислио да има још простора за побољшање. Он је предложио да: (1) уопштено говорећи, основне школе у градовима могу усвојити шестогодишњи систем, док би оне на селу могле привремено да наставе да користе систем „4–3“. Избор треба да се заснива на стварним условима на различитим местима; (2) у циљу популаризације образовања, потребно је осигурати да сва деца имају једнаке шансе да иду у школу, тако да би

121

требало оснивати више основних школа. Он је истакао да је „Кини потребно много основних школа, али веома мало људи је спремно да оснује основне школе“ (Hu, Chen & Tao, 1922, p. 541). Могуће оствариво решење за овај недостатак био је да се искористе старомодне приватне школе и да се оне претворе у модерне школе. Друго, требало би чешће спроводити истраживања како би школски програм био уско повезан са стварним друштвеним животом. На крају, језик и карактери морају бити поједностављени. Сматрао је да су језик и карактери били само основно оруђе. За кинеске ученике основних школа кинески карактери били су превише компликовани. Ако се на учење карактера троши превише времена, неизбежно ће то утицати на изучавање других предмета. Као резултат, „реформа језика и карактера представља кључ популаризације образовања“ (Hu, Chen, et al., 1922, р. 542). О средњим школама Монро је био стручњак за питање средњег образовања. Посебну пажњу посветио је средњошколском образовању у својим истраживањима. Открио је да је средње образовање најслабији део целокупног образовног система у Кини. Он га је огорчено критиковао говорећи: „У кинеском образовању, средњошколско образовање је најгоре!“(Hu, Chen, et al., 1922, р. 548). У реформи система средњошколског образовања залагао се за: (1) продужавање средњошколског образовања, промену првобитног четворогодишњег система у шестогодишњи систем и поделу на два дела, нижу средњу школу и вишу средњу школу, при чему сваки део обухвата три године; (2) спровођење система изборних предмета. Монро је сматрао да курсеви у средњим школама треба да буду прилагођени потребама друштва и појединаца и треба да буду флексибилни. Изборни курсеви требало би да буду понуђени старијим средњошколцима како би они могли изабрати неке курсеве у складу са својим интересовањима, наклоностима и потребама. Ово не би само олакшало развој наставе засноване на појединцу, већ би користило и развоју ученика; (3) стручно и техничко образовање требало би ојачати на нивоу виших разреда средњих школа како би се створиле боље могућности за запошљавање ученика. О вишем образовању Монро је предложио да: (1) припремну фазу за универзитетско образовање треба укинути. Мислио је да је припремна фаза само велики 122

губитак ученичког времена, енергије и новца, и указао на слабост средњих школа. Ако се систем у средњим школама промени на шестогодишњи, тада нема разлога да постоји припремна фаза за универзитет; (2) и кредитни систем и систем изборних предмета треба да буду усвојени на високошколским установама. Монроов допринос новом школском систему Током седмог националног састанка Образовне федерације, поред предавања, Монро је одржао и форуме, дискусије, разговоре са представницима сваке покрајине и са састављачима нацрта „предлога школског система“ — Хуанг Јенпеијем и Јуен Ситаоом. Због тих активности, његови предлози и мишљење о реформи школског система наишли су на одобравање међу представницима на састанку. Већина Монроових критика и сугестија односила се на ниво средњег образовања. Он је јасно изразио своје идеје о стварима као што су систем школовања, сегментација, гранање, изборни курсеви и тако даље. Већина тих ставова усвојена је у Нацрту новог школског система. На тај начин знатно је промењен систем средњег образовања и управо је реформа средњег образовања постала жариште реформе школског система. Можемо без претеривања рећи да је Монро препознао правац реформе школског система и да су његови говори постали смернице реформе. Његове идеје имале су дубок утицај на Нацрт новог школског система, а он је оснажио решеност људи да усвоје америчке образовне обрасце. „Редослед реформе школског система“, који је донела влада у Беиђингу 1. новембра 1922, заправо је заснован на Нацрту новог школског система. Школе су биле подељене у три категорије (редовне школе, педагошке школе и стручне школе), а школовање је било подељено у три фазе (основно, средње и високо образовање). У поређењу са школским системом из 1912. године, нови систем донео је неколико очигледних промена: (1) није било циљева образовања, већ, уместо тога, седам критеријума, укључујући задовољавање потребе за социјалном еволуцијом, заговарање духа демократског образовања, унапређење индивидуалног развоја, узимање у обзир економског капацитета људи, вредновање образовања за живот, олакшавање популаризације образовања и стварање флексибилнијег образовања; (2) имитирање образовног обрасца у САД, имплементирање школског система „6–3–3–4“; (3) скраћивање школовања у основним школама са 7 на 6 година и подела средњег образовања на различите фазе како би се олакшала популаризација обавезног образовања и остварила боља подударност са физиолошким и психолошким карактеристикама ученика; (4) имплементација система изборних курсева 123

у вишим школама како би се ученицима осигурао слободан избор; јачање садржаја стручног и техничког образовања како би се боље повезали пријем и запошљавање студената. Можемо јасно видети утицаје америчких образовних идеја, али ови утицаји су углавном били резултат Монроових практичних истраживања и конкретних смерница. Нови школски систем био је далеко од савршеног; и даље су постојали проблеми у имплементацији свеобухватног средњег школског система и система изборних предмета. Статус педагошких школа био је деградиран, али је нови школски систем ипак дао велики подстицај развоју образовања у Републици Кини. То је имало далекосежни утицај на развој образовања у Кини. По повратку у САД 7. јануара 1922. године, Монро је написао чланак „Коментари о нацрту новог школског система“ и послао га кинеском образовном кругу на објављивање. У чланку су анализиране предности и недостаци Нацрта новог школског система. Истакао је да нови школски систем има четири главне предности. Прво, био је веома флексибилан. Кина је била велика земља и економски развој у различитим деловима био је изразито неуравнотежен. Флексибилност је одговарала стварности Кине у то време. Друго, омогућио је студентима да се слободно развијају. Према Монроовом мишљењу, у фази високе средње школе ученици су могли да се определе за одређену оријентацију. Високе школе могле су да имплементирају систем изборних предмета како би задовољиле интересе различитих ученика. Треће, то је могло мотивисати ученика за учење. Четврто, нови систем је продужио трајање средњег образовања. Монро је истакао да је претходно четворогодишње средње образовање било прекратко, што је био важан узрок лошег квалитета средњег образовања. Упркос свим наведеним предностима, Монро је нагласио да нови школски систем има и своје недостатке. Прво, може ускратити људима постојеће повластице у образовању. На пример, многа места нису могла приуштити ни четворогодишње школовање; ако би све основне школе биле приморане да промене систем „4–3“ у шестогодишњи систем, неке школе би се сигурно затвориле. Из тог разлога, још увек је било потребно одржавати четворогодишње (првостепено) основно образовање у неким местима. Друго, у процесу имплементације новог система требало би да покушамо да „избегнемо превише активности како би избегли неспоразуме“. Монро је нагласио да није неопходно основати све врсте школа у сваком месту. Свако место може добро искористити своје предности како би задовољило практичне потребе у новом школском систему. Треће, не треба превише рачунати на институције. Монро је упозорио да, као и постојећи стари школски систем, нови систем не може аутоматски профункционисати. Он може само да олакша да неки циљеви образовања у Кини буду лакше постигнути. Било је немогуће решити све дубоке 124

проблеме у кинеском образовању, јер „наставне методе нису тако добре, ученици нису довољно мотивисани, наставни материјал није довољан, административна ефикасност је ниска, а кинески језик је претежак ученицима, и тако даље“ (Y. L. Wang, 1922, p. 9). Када је у питању утицај Монроове посете на школски систем „6–3–3“ у Кини, људи тог времена су коментарисали: Посебно је незаборавно то што је доктор Монро дошао у Гуангдунг баш у периоду када се одржавао састанак, тако да је заиста много помогао нашем састанку; одржао је један говор и три дискусиона састанка за нас, а тема ових активности били су основни проблеми. Доктор Монро је био стручњак у образовној администрацији и дошао је да истражи школски систем, а испоставило се да је дошао у Кину у исто време када се расправљало о реформи школског система, тако да његове идеје и ставови нису само директно утицали на састанке, већ су имали и индиректни утицај на целокупан образовни круг широм земље. Зато смо рекли на састанку да је његова посета била незаборавна. („Сажетак седмог годишњег састанка“, 1922, стр. 26)

Монро и реформа у кинеском основном и средњем образовању На самом почетку 20. века, под утицајем идеја о иновативном образовању из Европе и САД, Кина је почела и истраживање које је имало за циљ реформу традиционалног образовног система. Мало пре покрета Четврти мај, Дјуи, Расел и неки други познати научници дошли су један за другим у Кину да подучавају и држе предавања, што је изазвало заиста велику сензацију у Кини. Међутим, питање како применити модерне западњачке образовне теорије на реформску праксу кинеског образовања, како би се олакшао прелазак са традиционалног на модерно образовање, и даље је био тежак проблем са којим се суочавао образовни круг у Кини. Монроова посета била је делотворна за реформу кинеског образовања јер је теорије о напредном образовању из САД и Европе Монро прихватио као смернице, али је заговарао идеју демократског образовања према тренутној ситуацији у кинеском друштву и образовању. Осим тога, понудио је и конкретне критике и упутства о свим врстама проблема до којих се дошло у истраживањима. Снажно заступање идеје о демократском образовању Стремљење слободном путу за обичне људе Прво Монроово предавање током његове прве посете Кини било је „Републиканизам и образовање“. Пре свега, он је истакао да за Кину 125

постоје два начина када је развој образовања у питању: демократски начин и недемократски начин. У модерним временима постојале су две врсте принципа који су водили образовање: национализам и републиканизам. С обзиром на то да је Кина спроводила реформе у образовању, избор се морао направити веома пажљиво, и било је неопходно да се „усвоји начин који би могао да олакша и покрене развој земље“ (Monroe, 1922b, р. 584). У својим говорима, као што су „Разлике између старог и новог образовања“, „Важност образовања у политичким и социјалним питањима“ и „Научни принципи и примена“, Монро је истакао да „пошто је Кина сада република, она треба да спроводи републиканско образовање. Постоје два кључна елемента: први је оригиналност. Кина би требало сама да проучава, сама да просуђује и покуша да оствари своје циљеве властитим методама. Други је ефикасност. Кина треба да покуша да постигне највећу ефикасност са најмање новца, времена и енергије“ (Monroe, 1922c, р. 605). Монро је сматрао да су основне разлике између старог и новог образовања следеће: (1) Старо образовање се само фокусирало на неколицину лидера, не просветљујући људску интелигенцију, нити популаризујући образовање опсежно, док ново образовање заговара јавно образовање за све људе. (2) Старо образовање је спречило друштво да се развија, креће или мења; покушало је да задржи истим оно што је било у прошлости и данас и сутра, док ново образовање покушава да се креће, развија, напредује и уздиже. Речју, права суштина новог образовања јесте демократија. Свака особа, без обзира на то да ли је интелигентна или глупа, има шансу за свестрани развој. Нагласио је да „демократија захтева да обични кинески народ може да добије жељено образовање; ово је хитан задатак за Кину у овом тренутку!“ (Monroe, 1922e, р. 600) Сврха образовања јесте да негује креативност, самопоуздање и независност ученика Монро је сматрао да се такозвана модерна цивилизација састоји од три слоја значења: (1) људска бића могу користити природу и живети срећно, а такође могу имати слободно време да се „баве проучавањем племенитих ствари“ (Monroe, 1922d, p. 593); (2) друштво се стално развија; (3) човекова личност се може развити у потпуности. У складу с тим, један од кључних задатака модерног образовања јесте да култивише појединце са слободним мислима и независном личношћу. Он је истакао да се Кина налази у веома компликованом периоду пуном турбуленција и хаоса, тако да су Кинезима преко потребни креативност, самопоуздање и независност. Да би се ове способности однеговале, треба дати приоритет 126

начину на који ученици учествују и играју спонтану и активну улогу. Монро је сковао једну живописну метафору о овоме: „Некадашње образовање Кине било је исто као стајање на столици. Садашње образовање може се упоредити са вожњом бицикла. Стајање на столици представљало је непокретно образовање, јер је намера била да се одржи равнотежа тако што се неће направити ниједан покрет; ако би се у једном тренутку он направио оно би се урушило. Образовање вожења бицикла је увек у покрету, а намера је да се одржи равнотежа кретањем. Када не буде покрета, оно ће се урушити“ (Monroe, 1922a, р. 597). Да би се наставило кретање, био је потребан дух иницијативе. Образовање треба да негује такав дух, као и да се прилагођава тренутним друштвеним потребама и решава проблеме друштвених промена. По његовом мишљењу, суштински приступ за постизање овог циља била је наука. Заговарање научног образовања У својим истраживањима Монро је утврдио да је у Кини било веома мало добрих средњих школа, јер је изучавање природних наука било изразито заостало. Његова критика је гласила: „Настава природних наука у средњим школама има много недостатака. Метода подучавања није добра, а нема ни довољно опреме“ („Др Монроови разговори са Тијенђингом“, 1922, стр. 637). Тако да у средњим школама треба унапредити наставу природних предмета као што су биологија, физика и хемија. Сматрао је да је суштина средњег образовања у природним наукама. Константно је указивао на важност природних наука. По његовом мишљењу, ако Кина жели да постане потпуно политички независна и развије своју индустрију, трговину, пољопривреду, дипломатију и војску, требало би прво да развије науку. Највећа потешкоћа није била финансијска, већ се тицала недостатка талента за природне науке, тако да је најхитнији задатак с којим се Кина суочавала био да развије природне науке и подстакне научнике. Чак је и рекао: „Боље је да Кина има три стотине научника него три милиона војника!“ (Hu, Chen, et al., 1922, р. 560) Монро је сматрао да је средње образовање заостало из два разлога: с једне стране, од ученика се тражило да науче именице напамет и да нагласе класификацију, а да им није дата прилика за експерименте; с друге стране, Кинези нису били одређени када је концепт природних наука у питању и под науком су подразумевали само именице и класификације. Због тога је било веома тешко савладати суштину науке, јер је наука „користила природну силу и давала предност прагматизму“ (Hu, Chen, et al., 1922, p. 561). Како је рекао, „наука наглашава не празан говор, већ примену; то значи спровођење теорија у пракси“ (Monroe, 1922c, р. 603). Он је 127

такође сугерисао да, како би се унапредило научно образовање у средњим школама, прво треба нагласити примену, а велику важност треба придати усавршавању наставника природних наука. Чак и обичне школе треба да стављају нагласак на курсеве природних наука. Критика и сугестије у вези са методиком наставе Током посета и истраживања, кад год је ишао на ново место, Монро је увек одлазио у учионице да сазна о наставним методама свих врста курсева. Био је прилично задовољан методиком наставе у кинеским основним школама. Међутим, сматрао је да ће модел предавања у средњим школама довести до тога да ученици постану пасивни и да изгубе дух иновације. Једном је живо приметио: „Методика наставе у Кини данас је баш као и играње фудбала, ученици се уче само теорији играња фудбала, али никада нису сами морали да шутну лопту“ (Hu, Chen, et al., 1922, p. 556). Његове критике биле су честе током разговора и дискусија са различитим људима: „Методика проучавања књижевности је веома добра, али методика проучавања природних наука је далеко од добре“; „Било је превише теоријске наставе, али практична обука није била довољна“ (W. P. Wang, 1922, р. 634). У том смислу, ова метода предавања не може се користити у научном образовању. Монроова критика наставе била је углавном фокусирана на средње образовање због његове важности. Сматрао је да, ако се методика наставе не побољша, бескорисно је испробавати нови школски систем. Монро је сматрао да је најефикаснији начин да се побољша методика наставе у средњим школама тај да се промени методика наставе у педагошким школама. У настави не би требало да преовлађује предавање. Напротив, она би требало да просветли размишљање ученика и подстакне ученике да учествују у процесу спонтаног учења, а пракса треба да буде наглашена у наставном процесу. Он је такође представио најновији тренд у америчком образовању — методу дизајнирања наставе. Сматрао је да не само што се овом методом ученици могу подстаћи на активно учествовање, већ и да им она може помоћи у решавању конкретних проблема. Он је предложио да га Кина усвоји. Монроов утицај на реформу основних и средњих школа у Кини Истицање праваца реформе Током више од четири месеца истраживања образовања и подучавања, Монро је критиковао образовање у основним и средњим школама и дао много конструктивних предлога. Његова истраживања и подучавања 128

нису само показала правац за реформу основних и средњих школа, већ су била и инспирација људима за ентузијастични рад на унапређењу образовања и студирању образовања. Удружење за унапређење образовања у Кини основано је непосредно пре него што се Монро вратио у САД. Удружење је преузело студенте који су студирали у САД као своје језгро и било је једно од најутицајнијих националних образовних удружења. Његово оснивање значајно је унапредило имплементацију новог образовања јер је спровело низ плодних истраживања, тестова, експеримената и других активности, чиме је побољшана атмосфера образовних истраживања. Нуђење теоријских смерница за реформу У поређењу са другим страним педагозима који су дошли у Кину у исто време, Монро је боље разумео Кину. У својој монографији Уџбеник историје образовања написао је једно поглавље о Кини и сматрао је да су „Четири књиге и пет класика“ ограничавале индивидуалне карактеристике. Према записима, током својих посета Кини одржао је више од 60 говора. Био је заговорник тога да образовање и науку треба популаризовати, а такође је нагласио важну улогу образовања у развоју људи, неговању личности и побољшању способности. Сматрао је да образовање мора бити повезано са друштвеном стварношћу и животом ученика, да треба да покуша да култивише навику или културу независног размишљања и негује развој личности. Такође је нагласио потребу за унапређењем метода истраживања у образовању, наглашавајући важност тестова, експеримената и статистике образовања. Подстицање реформе курсева, наставног материјала и наставних метода Монро је понудио детаљну дијагнозу и смернице у реформи курсева, наставних материјала и наставних метода у основним и средњим школама. На пример, сматрао је да би наставни план и програм требало да задовољи потребе, како друштва, тако и појединаца. Предавања и згуснутост градива, као наставне методе, требало би променити тако да ученици добровољно учествују. Године 1922. издат је и имплементиран нови Женсју школски систем. Наравно, реформа школског система мора се одражавати у наставном програму одговарајућом реформом курсева, методике наставе и наставних материјала. Године 1923. Удружење за национално образовање издало је Оквир стандарда курикулума за основне и средње школе у новом школском систему. То је захтевало поновно писање уџбеника, више пажње посвећено је развоју менталитета деце, а образовни и

129

психолошки тестови постали су популарни у настави. Метода дизајнирања наставе и Далтонов план преузети из САД такође су стекли популарност у то време. Промовисање научног образовања у средњим школама Током посете, Монро је постао свестан да је изучавање природних наука у средњим школама у Кини веома застарело. Он је снажно и непрекидно заговарао научно образовање и наглашавао важност науке за Кину. Монро је мислио да ако Кина „жели да добије слободу, она мора да проучава природне науке; али наука није само нешто што је написано на папиру или нешто о чему се говори, наука би требало да буде практична“ (Monroe, 1922c, р. 602). Истицао је да се научне теорије морају применити у пракси, а њихову примену треба нагласити. Требало би побољшати методологију научног образовања, с већим нагласком на експериментима и пракси. Како би помогао Кини да побољша научно образовање, Монро је предложио да Кинеско удружење за унапређење образовања позове професора Г. Р. Твиса са државног универзитета у Охају и професора В. А. Мекола са Учитељског колеџа Универзитета Колумбија да спроведу истраживање о школском образовању и психометрији. Монро са Кинеском фондацијом и Кинеским институтом у Америци Кинеска фондација за промоцију образовања и културе основана је у Беиђингу у септембру 1924. године. То је била организација која је преузела одговорност за чување, додељивање и надзор над употребом Боксерске одштете коју је САД по други пут3 вратила Кини. Ово је имало огромну улогу у побољшању развоја образовања и културе од оснивања Републике Кине. Када је Кинески институт у Америци основан у Њујорку, у мају 1926. године, он је био прво предузеће Кинеске фондације. Након накнадне реорганизације, постао је независна асоцијација која је дуги низ година субвенционисана од стране Кинеске фондације. Ова асоцијација одиграла је важну улогу у унапређивању размене и сарадње између Кине и САД у области културе и образовања. Монро је био једна од кључних личности у ова два удружења и имао је велики утицај на њихове активности кроз позицију заменика директора Управног одбора Кинеске фондације у неколико мандата. Он је такође био први председник Кинеског института у Америци након реорганизације. Важно је напоменути да је у досадашњим истраживањима о Монроу истицано само његовo истраживање образовања у Кини 1921. године, док се његова дуготрајна веза с Кинеском фондацијом и Кинеским институтом у Америци углавном занемарује. 130

Монро и Кинеска фондација Монро и оснивање и реорганизација Кинеске фондације После посете Кини ради истраживања образовања и предавања 1921. године, Монро је успоставио добар однос са кинеском владом и људима у образовном кругу. Он је био сведок застареле ситуације и забринут за развој кинеског образовања. По повратку у САД, Монро је у марту 1924. предложио Представничком дому да потврди неопходност враћања преосталог дела Боксерске одштете Кини и објаснио да је даљи план оснивања образовне фондације у томе да се политичари, бирократe и војсковође спрече да узурпирају и троше новац. Рекао је: Кинески лидери, амерички просветни радници, верскe вође и остали који служе друштву, сви су се залагали за то да би било боље положити враћени новац у фондове или финансијске конзорцијуме, као што су фонд Ђија Нанћи, Луов образовни фонд и фонд Сјуеџи. Сви су се сложили са тим да део фонда треба да се користи за оснивање института за практична научна истраживања, а институтима треба да управља Фонд. Сав новац који је потребан институту могао се сматрати само субвенцијом Фонда, а институт није независна организација попут Универзитета Ћингхуа. Чланови Одбора директора могу бити Кинези и Американци, али већина би требало да буду Кинези. (В. Yang, 1991, р. 5)

Монроов предлог привукао je велику пажњу представника који су присуствовали састанку. У мају 1924. амерички Конгрес је други пут одобрио закон о враћању Боксерске одштете Кини под условом да се враћени фонд користи за унапређење кинеског образовања и културе. Дана 21. маја закон је ступио на снагу уз одобрење председника САД Калвина Кулиџа. Фонд је израчунат од 1. септембра 1917. године, а укупна главница и камате износиле су 12.545.437 америчких долара. САД би исплатио фонд Кини за 20 година (Yang, 1991, p. 6). На позив амбасадора Ши Џаођија из кинеске амбасаде у САД, Монро је почео да утврђује прописе и нацрте привремених метода за избор чланова Управног одбора у јулу. Влада САД је 31. јула делегирала Монроа за незваничну посету Кини. Крајем августа Монро је стигао у Беиђинг уз срдачну добродошлицу кинеске владе и припадника различитих друштвених кругова. Током боравка у Беиђингу, Монро се често састајао са истакнутим личностима из политичких и образовних кругова, много пута преговарао са министром спољних послова Гу Веиђуном и министром образовања Џанг Гуоганом, и слушао предлоге представника различитих образовних друштава и удружења. Након бројних разговора са овим људима, Монро је саставио „10 правила за Управни одбор“ и формално је именовао удружење као Кинеску 131

фондацију за промоцију образовања и културе. Уз одобрење америчке владе, кинеска влада је 17. септембра формално именовала 14 директора у одбор: Јен Хуиђинга, Џанг Болинга, Гуо Бингвена, Ђијанг Менглина, Фан Јуенлијена, Хуанг Јенпеија, Гу Веиђуна, Џоу Џичуна, Ши Џаођија, Ђијанг Менглина, Монроа, Дјуија, Бејка, Бернарда и Гу Лина („Први извештај“, 1926). Монро је био један од пет америчких директора, а тројица (Џанг Болинг, Гуо Бингвен, Ђијанг Менглин) од девет кинеских директора били су Монроови студенти. Гу Веиђун такође је дипломирао на Универзитету Колумбија. У поподневним сатима, 18. септембра, у згради Министарства спољних послова у Беиђингу, одржано је оснивање Управног одбора Кинеске фондације. На овом састанку, Гу Веиђун је изразио захвалност америчком представнику Монроу у име кинеске владе: „Желео бих да се захвалим др Монроу за оно што је учинио како би остварио повраћај од Боксерске одштете и за то што је нама помогао богатим искуством из добротворних организација, јер се много тога може приписати његовим плановима за оснивање ове Фондације“ („Записник са првог састанка“, 1924). Крајем јула 1928. године, на огромну молбу Јанг Сингфо и других, влада Нанђинга је издала наредбу да се смени првобитни одбор директора Кинеске фондације, ревидирају прописи и именују нови директори (Монро је и даље био један од директора). Монро је био веома забринут када је чуо вести у САД. Бринуо се да би то могло да доведе Кинеску фондацију — организацију посвећену унапређењу кинеског образовања и културе — до укидања. После преговора са министром Ши Џаођијем и специјалним изаслаником Ву Чаошуом, Монро је дошао у Кину у децембру 1928. и консултовао се са министрима Ђијанг Менхлином и Цаи Јуенпеијем из Министарства образовања о методама за поправљање ситуације. Уз активно посредовање Монроа и осталих, трећи редовни састанак Кинеске фондације одржан је 1. јануара 1929. у Хангџоу. Директори су ревидирали прописе и поново изабрали чланове Управног одбора. Тако је Кинеска фондација успешно реорганизована. Монро и утврђивање политике расхода за Кинеску фондацију Када су САД по други пут вратиле Боксерску одштету, кинеско образовање је имало врло мало новца због дугогодишњих сукоба између војсковођа. Питање како се Боксерска одштета могла употребити да би се постигла највећа корист доспело је у центар пажње у свим круговима друштва. После посете Кини у августу 1924. године, Монро је неколико пута поновио предлоге за коришћење новца. Сматрао је да: 132

(1) новац не би требало користити за отплату образовних дугова које држава има или за плате наставном и административном особљу јавних школа, већ за развој врста образовања које влада тренутно не може приуштити; (2) новац не треба користити на оне ставке које обезбеђују само краткорочну добит, већ се треба користити за јачање свеобухватног капацитета образовања; (3) новац не треба користити за изградњу нових школских зграда. Поред горенаведеног, Монро је рекао да новац не треба користити за чиста научна истраживања, већ за повећање знања обичних људи и побољшање њихових животних услова. Он је дао тачно запажање да: (1) најбољи начин да се новац искористи јесте тај да се развије образовање на селу; (2) хитно треба унапредити научно образовање у средњим школама; (3) Кини недостају институције високог образовања, тако да је веома важно гајити посебне научне таленте. Укратко, новац од Боксерске одштете требало би да допринесе развоју кинеског народа у најширем смислу те речи. Од 2. до 4. јуна одржан је први годишњи састанак Управног одбора Кинеске фондације у хотелу Јуџунг у Тијенђину. На састанку је донета одлука да се новац од Боксерске одштете поново искористи за: (1) развој научног знања и побољшање примене знања, као што су побољшање образовне технологије, повећање тестова и експеримената у научним истраживањима и побољшање методологије истраживања; (2) развијање трајних културних подухвата као што су библиотеке („Скраћени превод“, 1925). Такође је усвојено шест принципа за расподелу средстава. Као један од оснивача и организатора Кинеске фондације, Монро је одиграо важну улогу у формулисању тих принципа. Монроово руковођење Кинеском фондацијом Од оснивања Кинеске фондације у септембру 1924, до 1944. године, Монро је посећивао Кину како би присуствовао многим годишњим и другим редовним састанцима и био је укључен у сваку важну одлуку упркос чињеници да је тако нешто захтевало напорна путовања. Поред тога, често је размењивао преписку с кинеским директорима. На тај начин разговарали су о именовањима и пензионисању службеника Кинеске фондације, који су се залагали за отплату Боксерске одштете, ангажовали стране стручњаке за пројектовање и образовање, верификовали подносиоце захтева за средства и пратили састанке Управног одбора. Монро је такође понудио конкретне смернице у вези са свим аспектима активности Кинеске фондације.

133

Након избијања Пацифичког рата 1941. године, саобраћај је био у прекиду, а комуникација је постала изузетно тешка, тако да је Кинеска фондација у САД 13. јануара наредне године основала ad hoc комисију. Одбор су чинили Ху Ши, Ши Џаођи, Монро (у својству председавајућег), Гу Лин и Бернард, који су преузели све послове Кинеске фондације у САД. У наредне две године одбор је одржао шест пленарних састанака, савладао све могуће потешкоће, и на тај начин одржао рад Кинеске фондације у рату. Монро је служио Кинеској фондацији 20 година, од њеног оснивања 1924. до јануара 1944. године, када је поднео оставку на место заменика директора. Током тих двадесет година, Монро је био неуморан у својој безусловној подршци Кини упркос бурној међународној политичкој ситуацији и катастрофалном вихору рата. Неуморни напори Монроа и његових колега у име Кинеске фондације много су допринели развоју кинеског образовања и културе, те је Монро стекао поштовање и поверење сваког директора. У јануару 1944, када је поднео оставку у Кинеској фондацији због старости и лошег здравља, одржан је посебан састанак у Чунгћингу. Након прихватања његове оставке, Кинеска фондација донела је одлуку: Као што сви ми знамо, Монро је дао велики допринос Кинеској фондацији у промоцији образовања и културе, те му ми овде одајемо наше искрено и дубоко дивљење. Монро је дао највећи допринос повећању друге отплате Боксерске одштете. Дошао је у Кину да подржи оснивање ове Фондације упркос удаљености. Присуствовао је свим годишњим састанцима Одбора директора и учествовао у планирању обавеза Управног одбора и много путовао. Током јапанске инвазије на Кину, транспорт је постао изузетно компликован, али је и даље ризиковао да би дошао у Чунгћинг два пута. Његовим неуморним ентузијазмом да олакша развој модерног образовања у Кини били смо све ово време дирнути. Желимо да му искажемо искрено поштовање и пожелимо добро здравље и срећу. Иако је поднео оставку, ипак се надамо да ће нам и даље давати смернице и сугестије о активностима Кинеске фондације за промоцију образовања и културе. То би била наша велика срећа. Одлуку треба копирати и послати Монроу да прочита. („Шеснаести извештај Кинеске фондације“, 1947)

134

Монро и Кинески институт у Америци Монро и оснивање и реорганизација Кинеског института у Америци Двадесетих година прошлог века, након честих посета Кини, Монро је сазнао много о кинеској култури и образовању и схватио је да је знање Американаца о Кини веома ограничено. Сматрао је да је неопходно да што пре дође до кинеско-америчке размене како би се побољшало међусобно разумевање. Монро је изнео овај предлог убрзо након оснивања Кинеске фондације. Због одушевљеног заговарања Монроа и неких других људи, када је у Беиђингу у фебруару 1926. одржан први састанак Сталног комитета Кинеске фондације, разматран је предлог за оснивање Кинеског института у Америци, а сврха је била да се побољшају културна и образовна размена и сарадња између Кине и САД. Исте године 25. маја, вишеструким напорима познатих људи, као што су Монро, Гуо Бингвен, Ху Ши и Дјуи, Кинески институт у Америци формално је основан у Њујорку након три месеца интензивних припрема, а за првог директора именован је Гуо Бингвен. Након оснивања, Кинески институт у Америци спровео је много плодоносних активности за унапређење кинеско-америчке размене и сарадње у образовању и култури. У јануару 1930. године, захваљујући напорима Монроа и неких других чланова, Кинески институт у Америци је реорганизован као независна невладина организација у САД. Монро је изабран за директора одбора, а Ву Чаошу, кинески амбасадор у САД, изабран је за почасног директора. Гуо Бингвен био је почасни председник, а Менг Џи председавајући. Монро и његов положај у Кинеском институту у Америци Престиж који је Монро уживао као светски познат педагог помогао је не само када је у питању спровођење активности, већ је умногоме побољшао друштвени статус и утицај Кинеског института у Америци. Као кључна фигура у Кини и Кинеском институту у Америци, Монро је дао велики допринос јачању међусобних односа и прикупљању средстава. Од свог оснивања, Кинески институт у Америци био је субвенционисан од стране Кинеске фондације. Након реорганизације, финансирање је изостало. На петом редовном састанку Кинеске фондације, одржаном у Шангхају 9. јануара 1931, Монро је свим кинеским и страним директорима детаљно представио разлоге за оснивање, услове развоја и процес реорганизације Кинеског института у Америци и залагао се за то да му Кинеска фондација пружи финансијску подршку док не постане финансијски независан (Hu, 1931). Финансијска подршка Кинеске фондације 135

знатно је ублажила финансијску кризу са којом се суочио Кинески институт у Америци. Осим финансијске подршке, Монро је такође искористио своје позиције у многим међународним организацијама како би прикупио средства за Кинески институт у Америци кроз различите канале. На пример, обучавао је професионалце за Кинески институт у Америци и за то је добио субвенцију од Рокфелер фондације. Уз финансијску подршку Кинеске фондације, Рокфелер фондације и неких других организација, одржив развој Кинеског института у Америци био је осигуран. Као невладина и непрофитна организација, Институт је постао веома активан учесник на позорници кинеско-америчке културне и образовне размене. Монроов допринос Управном одбору Кинеске фондације и Кинеског института у Америци Као један од иницијатора и организатора Монро је одиграо велику улогу у успостављању и реорганизацији обе организације. У дискусији о отплати Боксерске одштете свесрдно се залагао за то да се новац искористи за развој кинеске културе и образовања. Убрзо након што је амерички Конгрес одобрио предлог за отплату Боксерске одштете по други пут, Монро је предложио да се оснује руководство фонда Боксерске одштете, које би се састојало од Кинеза и Американаца, и да се изради детаљан план за коришћење новца. Пошто Кина није имала сличну организацију, оснивање Кинеске фондације био је нови догађај у кинеској историји. Иницијативу за њено оснивање треба приписати Монроу. Након што су Француска, Белгија, Италија, Велика Британија и Холандија вратиле део Боксерске одштете, захваљујући Кинеској фондацији, кинеска влада касније је успоставила фондове Боксерске одштете са Француском, Белгијом, Италијом, Британијом и Холандијом. Монро је такође одиграо кључну улогу у оснивању Кинеског института у Америци. Као један од учесника у управљању организацијама Монро је учествовао у свакој великој одлуци ове две организације. На самом почетку Кинеска фондација била је посвећена унапређењу методологије образовања и наставе природних наука, као и прикупљању уџбеника из природних наука за средње школе. После 1930. постепено је преусмеравала своје приоритете на универзитете. Као што видимо, њена основна политика у образовању и култури никада се није мењала. У поређењу са неким другим члановима Боксерске одштете, Кинеска фондација је била једина која је користила сав национални (амерички) новац 136

за кинеско образовање и културу. Ово је дефинитивно било блиско повезано са Монроовим педагошким руководством у надгледању Кинеске фондације. Уџбеници из природних наука за кинеске универзитете и средње школе, које је саставио и превео Савет за научно образовање и Састављачки и преводилачки одбор Кинеске фондације, имитирали су америчке уџбенике. Настава, истраживање и образовне идеје, методика наставе, па чак и вредносна оријентација неких универзитета и образовних академских институција, такође су били под великим утицајем САД. Они су одиграли кључну улогу у развоју кинеског образовања и културе током нестабилног и турбулентног времена рата, када је Кина била погођена и грађанским ратом и страном инвазијом. Из наведеног садржаја можемо закључити да је, током више од тридесетогодишње интеракције између Монроа и Кине, Монро извршио дубок утицај на развој модерног кинеског образовања у смислу неговања талената, реформе образовања, друштвене трансформације, размене културе и образовања, и тако даље. Веза између Монроа и модерног кинеског образовања може се оценити као дуга, свеобухватна и далекосежна. Двадесетих година прошлог века комуникација између педагога у Кини и САД била је честа појава. Дјуи је подучавао у Кини више од две године и увео је нова идеолошка знања у кинески образовни круг. Касније, професор Г. Р. Твис, са Државног универзитета у Охају, дошао је у Кину да истражи научно образовање у средњим школама и на тај начин побољшао методологију научног образовања; професор В. А. Мекол са Учитељског колеџа Универзитета Колумбија дошао је у Кину и унапредио образовне и психолошке тестове; Вилијам Хирд Килпатрик, пионир у образовној области дизајна, и Хелен Хас Паркхерст, изумитељка педагошког система под називом Далтон план, такође су донели најновије наставне методе у Кину. У поређењу са њима, Монроов утицај на кинеско образовање био је прилично различит у два аспекта: Монро је био другачији од Дјуија. Дјуи је био прожет идеалима, а Монро је био добар у пракси. Ако кажемо да је оно што је Дјуи донео Кини углавном теоријска иновација, онда је оно што је Монро донео била нека врста институционалне иновације; ако кажемо да је оно што је Дјуи пропагирао била теорија прагматизма у образовању, Монро је управо применио теорију у пракси и популаризовао теорију у пракси школског образовања. Захваљујући свом великом познавању историје образовања и компаративном образовању, Монро је размишљао о проблемима са историјског и компаративног аспекта, анализирао тренутне ситуације и проблеме кинеског образовања сталожено и објективно, уместо да заузима идеалистички став. Монро не само да је идентификовао суштину 137

кинеског образовања својим дубоким увидом, већ је изнео и конкретне планове за демократизацију кинеског образовања. Био је другачији и од других педагога. Разлике између Монроа и Г. Р. Твиса, В. А. Мекола, Вилијама Хирда Килпатрика и Хелен Хас Паркхерст видљиве су у следећим областима: посете Г. Р. Твиса, Мекола, Вилијама Хирда Килпатрика и Хелен Хас Паркхерст Кини утицале су на одређене аспекте кинеског образовања и њихов утицај углавном се односио на методику наставе, док је Монроов утицај на кинеско образовање био свеобухватан, вишесмеран и вишеструк. Он је дао практична упутства кинеској образовној реформи двадесетих и тридесетих година прошлог века у вези са теоријом, институцијама и праксом. То је омогућило да се кинеско образовање интегрише у међународни образовни покрет. Вођењем Кинеске фондације и Кинеског института у Америци у обављању свих врста културних активности, он је такође помогао да се значајно унапреди научно образовање, образовање за обичне људе, образовање на селу и библиотечка служба. Монроове посете Кини имале су вишесмерни утицај и дале јединствен допринос модерном кинеском образовању. Посете многих америчких педагога Кини двадесетих година прошлог века, са Дјуијем и Монроом као представницима, наилазиле су на срдачну добродошлицу у различитим круговима у Кини, а такође су имале велики утицај на кинеско друштво, посебно на кинеско образовање. То се може приписати објективним и субјективним разлозима. Објективни разлог била је практична потреба друштвеног развоја у Кини. Субјективни разлог био је то што су сви они пријатељски и са симпатијама гледали на Кину и активно подржавали њену друштвену трансформацију и реформу образовања. Њихове посете Кини значајно су допринеле промовисању развоја кинеског образовања. Наравно, њихово деловање неизбежно је имало и негативан утицај, прво због тога што су у њиховим теоријама у почетку постојала одређена ограничења, а друго због тога што је кинески образовни круг донекле био слеп за прихватање тих теорија пре 1927. године. Међутим, као страни педагог, зашто је Монро био у Кини 14 пута у периоду дужем од 30 година, а затим остварио тако далекосежан утицај на развој модерног кинеског образовања? То се може приписати не само његовом добром односу са кинеским културним и образовним круговима, већ и његовим посебним осећањима, саосећању за Кину. Двадесетих година прошлог века прагматичне образовне идеје преузете из Америке постале су веома популарне у кинеском образовном кругу и дубоко су утицале на реформу образовања у модерној Кини. Дјуи је несумњиво био најважнији заговорник прагматизма. Међутим, заслуге за то никако не припадају само Дјуију. Монроове посете Кини играле су још значајнију улогу у неким аспектима кинеског образовања. Дакле, 138

када се проучава историја овог периода, људи не би требало да придају важност само Дјуију, већ треба да обрате пажњу и на Монроа и његов допринос и утицај. Утицај америчких педагога на кинеско образовање могао би додатно да осветли утицај америчке културе и образовања на Кину у целости. Белешке Године 1900. династија Ћинг била је присиљена да потпише Син Чоу уговор са 11 земаља. Кина је била приморана да плати велику суму новца од 1901. до 1940. године како би надокнадила губитак тих земаља у рату. То се звало Боксерска одштета. Пре имплементације Новог школског система, основно образовање у Кини имало је две фазе, при чему је прва фаза обухватала четири године, а друга три године. Америчка влада двапут је вратила део Боксерске одштете, први пут 1908. и други пут 1924. године. Литература Abridged translation of the note of Chinese Minister to America to American Government [in Chinese]. (1925). Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)31. Buyang, A. (1996) Paul Monroe and modern Chinese education (Q. Q. Zhong, Trans.) [in Chinese]. Foreign Educational Information, 1, 14–20. Dr. Monroe came to China for the Boxer Indemnity of America. (1924, August 19). Shen Newspaper, News of Educational Circles. Dr. Monroe’s talking with Tianjing educational circles. (1922). New Education, 4(4), 636–638. Dr. Monroe went canvassing improve Chinese economy planning. (1931, February 3). Shen Newspaper, News of Educational Circles. Du, C. X., Cui, Y. W., & Wang, L. X. (1998). Ninety years of Chinese education history [in Chinese]. Shanghai: Huadong Normal University Press. Hu, S. (1931) The minutes of the 5th regular meeting of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture [in Chinese]. Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)35. Hu, S., Chen, B. Q., & Tao, X. Z. (1922) Monroe’s discussion on Chinese education [in Chinese]. New Education, 4(4), 541–603. Hu, S., Ma, X. L., & Chen, H. Q. (1998) An account on forty years old in one’s own words / Before my sixty years old / Half a lifetime of mine [in Chinese]. Changsha, Hunan: Yuelu Publishing. Li, J. X. (1921) The relations between Mr. Monroe and the Teachers College of Columbia University and the returned Chinese students as well [in Chinese]. People’s Education, 37, 12–23.

139

Liang, J. S. (1994) The study on Zhang Boling’s educational thinking [in Chinese]. Shenyang, Liaoning: Liaoning Education Press. Liao, S. C. (Trans.). (1922) Several suggestions on improving the schooling system [in Chinese]. New Education, 4(4), 621– 622. Lin, Y. G. (1951) Academic and professional attainments of native Chinese students graduating from Teachers College, Columbia University (1909–1950). Special Collections of Milbank Memorial Library of Teachers College, Columbia University. Monroe, P. (1922a) Chinese students’ movement. New Education, 4(4), 594 –599. Monroe, P. (1922b) Republicanism and education. New Education, 4(4), 583–585. Monroe, P. (1922c) Scientific principles and application. New Education, 4(4), 603– 605. Monroe, P. (1922d) Students’ opportunity and duty. New Education, 4(4), 591–594. Monroe, P. (1922e) The differences between old education and new education. New Education, 4(4), 599–602. Monroe, P. (1923) Democratic education (X. Z. Tao, Trans.) [in Chinese]. In Z. R. Wang (Ed.), A glimpse of Chinese education (pp. 60 – 62). Shanghai: Commercial Press. Ohles, J. F. (Ed.) (1978) Biographical dictionary of American educators (Vol. 1). Westport, CT: Greenwood Press. Sun, H. F. (1939) The minutes of the 15th annual meeting of the trustees [in Chinese]. Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)4. Sun, H. F. (1940) The minutes of the 16th annual meeting of the trustees [in Chinese]. Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)4. Sun, H. F. (1941) The minutes of the 17th annual meeting of the trustees [in Chinese]. Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)4. The 11th annual meeting of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture. (1935, April 20) Shen Newspaper, News of Educational Circles. The 16th report of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture [in Chinese]. (1947) Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)67. The China Foundation for the Promotion of Education and Culture had a meeting in Beijing to allocate the Boxer Indemnity returned by America. (1926, March 2 & 7). Shen Newspaper, News of Educational Circles. The first report of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture [in Chinese]. (1926) Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)66. The minutes of the first meeting and symposium [in Chinese]. (1924) Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)2. The summary of the inauguration of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture. (1926) Zhong Hua Educational Review, 15(4), 15–16. The summary of the seventh annual meeting of the Association of National Educational Union. (1922) Educational Review, 14(1), 25–26. Various circles of Hunan province welcome Dr. Monroe. (1925, June 1). Shen Newspaper, News of Educational Circles.

140

Wang, W. P. (1922) Dr. Monroe’s talking with Yan military governor of Shanxi province. New Education, 4(4), 632–636. Wang, Y. L. (Trans.). (1922) Comment on the Draft of the New Schooling System [in Chinese]. Educational Review, 14(Special), 6–9. Yan, F. S. (1921) Mr. Yan Fansun introduced Dr. Monroe [in Chinese]. People’s Education, 37, 2–3. Yang, C. H. (1991) The China Foundation’s help and support to science [in Chinese]. Taipei, Taiwan: Research Institute on Modern History, Central Research Institute. Zhang, K. Y., & Tang, W. Q. (1995) Ordinary’s sacred — Tao Xingzhi. Wuhan, Hubei: Hubei Education Press. Zhou, H. Y. (2001) The Teachers College of Columbia University and modern Chinese education [in Chinese]. Education Review, 5, 57–58. Zhou, Y. C. (1927) The minutes of the second meeting in the third annual meeting of the China Foundation for the Promotion of Education and Culture [in Chinese]. Available from the Second Historical Archives of China in Nanjing, No. (484)4. Zhuang, Z. X. (1920) The Teachers College of Columbia University and the Chinese Educational Club as well [in Chinese]. New Education, 3(4), 465– 476.

141

III СУСРЕТАњА: КИНА – СРБИЈА

Има нешто хаотично, рођено пре Неба и Земље. Ах, како је само, ах, како је празно! Стоји и не мења се, кружи и не зауставља се, издаје се за мајку Неба и Земље. Ја му не знам име, надевам му име, дао. Лао Ци

143

Владо Шестан (1925–2017)

Владо Шестан рођен je 1925. године у Птују. Био је партизански курир, скојевац, a од 1951. године посвећеник дипломатског позива. У амбасади у Беиђингу службовао је од 1955. до 1960. године као секретар амбасаде. Касније је као дипломата боравио у Пакистану и Бурми. У периоду најактивније југословенске међународне политике, од 1969. до 1973. године, био је шеф дипломатског протокола Јосипа Броза Тита. Током боравка у Кини учио је кинески, упознавао се са кинеском уметношћу, филозофијом, друштвом, историјом, књижевношћу. Тих година у Кини присуствовао је бурним историјским догађајима (покретима Нека цвета сто цветова, Велики скок напред). Вредно је бележио своја запажања, мисли, цртице, сећања. Кина му је била изазов, љубав, страст, тајна, инспирација. Заузимала је посебно место у широкој лепези његових интересовања. Објављивање његовог текста Мој сусрет са Кином је, можда, најбољи начин да потврдимо Лао Цијово искуство, „Ко умре а смрт га не заклони, бесмртан је“. зима 2019.

Радосав Пушић

145

Мој сусрет са Кином

Владо Шестан Маја 1955. године стигао сам у Беиђинг транссибирским експресом, заједно са осталим члановима првог састава Југословенске амбасаде. У Кини сам провео пет година, које су оставиле у мени неизбрисиве утиске и пробудиле трајан интерес за ову земљу и њену богату културу, којом се бавим до данашњег дана. Дипломатско деловање пружило ми је увид у наступ Кине на светској позорници; мој лични студиј кинеске историје, филозофије, сликарства отворио ми је врата богатства њене традиције, која са миленијумским континуитетом наставља да живи и данас. Покушаћу да укратко представим своје искуство и своја сазнања, стечена у тих пет година. Успостављање наших дипломатских односа са Кином пада у бурно доба кинеске револуције, која се након победе 1949. године и даље настављала у виду масовних кампања, у обрачуну са „буржоаским десничарима“ и успостављању потпуне партијске контроле. Политички процес у коме се све то дешавало обележили су повремени драстични заокрети у политици партијског руководства и контрадикторно преплитање прагматичних мера, пре свега у стабилизацији економских кретања, са бирократским мерама које су се брзо показале као неуспешне и штетне. За време мог боравка дошло је до неколико таквих заокрета: 1955–56. године били смо сведоци драстичне кампање против „буржоаских десничара“, која је добрим делом била усмерена на чишћење тек створеног државног апарата. Године 1957. дошло је до преокрета, када је Мао Цедунг прогласио политику „Сто цветова и сто школа“, која је најављивала либерализацију на многим подручјима, али је за годину дана напуштена и преокренула се у нову кампању против класног непријатеља. Годину дана након тога покренута је акција „Великог скока напред“, којом је требало у кратком року стићи Велику Британију путем кампањских мера, као што је била изградња примитивних пећи за топљење железа које смо могли да видимо на беиђингшким улицама. Као што се убрзо показало, Велики скок у ствари је поткопао низ раније остварених позитивних постигнућа у економском развоју уз врло тешке последице по становништво. То раздобље је знатно касније, након екстрема „Културне револуције“, доживело у самој Кини радикалну критику и довело до реалистичког економског концепта политичког вођства на коме се заснива данашњи динамични развој Кине. 146

Ради се, наравно, о крупним друштвеним превирањима која није могуће приказати у кратком тексту. Општа слика овог догађања само је позадина за оно што су била наша непосредна запажања и искуства произашла из политичке и економске сарадње између Југославије и Кине. Идеологија је у тадашњим условима битно утицала на развој сарадње. Југославија се одлучно супротставила Стаљину, а Кина још није била раскрстила са стаљинизмом и њена властита маоистичка идеологија, као основна политичка оријентација кинеског вођства, имала је много сродности са стаљинизмом, иако се са њим не може изједначавати. Кинеска партија имала је властите спорове са Стаљином, али су се они збивали иза кулиса све до 1959. године. Кинеско руководство је на почетку још имало резерве према југословенском унутрашњем развоју и тек је од 1957. године почело да гледа на Југославију као на социјалистичку земљу. На државном плану учињено је низ корака у изградњи односа и међусобног упознавања путем размена делегација. Године 1957. пратио сам на путовању по Кини нашу омладинску делегацију и касније ансамбл Коло и био сам сведок врло пријатељског пријема у свим крајевима Кине које смо посетили. Кад је у Кину дошао наш познати ансамбл Коло, Џоу Енлаи је дао директиву да треба учити од Југословена на том пољу и Кинези су као пратњу Колу послали читав свој ансамбл игара и песама, који је учио од наших, па су они чак играли на перонима станица за време стајања воза. Ја сам имао редовне контакте са тадашњим чланом кинеског омладинског руководства одговорним за међународне везе, који је очито следио демократску оријентацију једног дела партијског врха, као и Ху Јаобанг, председник омладинске организације. (Обојица су дошли на одговорне функције за време Денг Сјаопинга, а у доба Културне револуције, смењени су.) Унутарполитичка збивања у Кини није било лако оцењивати, о чему смо повремено имали озбиљне дискусије у Амбасади. У време унутрашњег отварања, када је проглашена политика Сто цветова, било је знакова да ће развој у Кини кренути демократском еволуцијом која је почињала да се јавља у СССР-у и другим земљама социјалистичког лагера и да ће се она приближити југословенском путу, али су се те наде убрзо изјаловиле. Иако је прва фаза наших односа, од 1955. до 1958. године, била оптерећена идеолошким и другим околностима, биланс међусобне сарадње био је веома значајан. Размењене су економске делегације, кинеска државна издавачка кућа почела је да објављује низ дела југословенске литературе, размењени су и војни представници, а у Кину је дошло и петоро наших студената. Међу њима је био и Илија Ђукић, који се истакао одличним савладавањем кинеског језика, па је касније, као одличан познавалац Кине, дуго година био наш амбасадор. Синдикална делегација посетила је Кину још пре доласка Амбасаде, а у наше време Кину је посетио председник 147

југословенских синдиката Ђуро Салај. Кину је посетила и наша омладинска делегација на челу са председником М. Неоричићем. Делегацију сам пратио на читавом путу по Кини и сведочио врло пријатељском пријему, иако би се понекад у контактима са руководиоцима који су нас пратили осетиле и наше идејне разлике. Следиле су делегације књижевника, новинара, пољопривредна делегација и трговинска делегација. Велики успех имао је и Словеначки октет и долазак оперских и балетских уметника из Београда. Стигли су дописници Тањуга, Политике и Борбе, југословенска јавност била је исцрпно обавештавана са лица места. У Кини су се почели давати наши филмови; неки од њих су постали веома популарни међу кинеском публиком. Међусобно упознавање две врло удаљене земље кренуло је, уз све почетне потешкоће. Много тога оставило је трајан позитиван траг и допрло до ширих слојева образоване публике. То важи у првом реду за подручје културе. Док пишем ове редове, налазим се привремено у Ванкуверу, где живи доста Кинеза; од моје инструкторке кинеског језика, са којом обнављам своје прилично зарђало знање кинеског говорног језика, а која се доселила у Канаду пре десет година, сазнао сам да су је одушевили наши филмови, нарочито Валтер брани Сарајево и Последњи мост. На подручју спољне политике наша сарадња такође није ишла без тешкоћа. Кина је била у стању знатне међународне изолације након Корејског рата. Југославија је давала подршку сваком кораку који је водио укључивању Кине у међународну заједницу и посебно је подржавала пријем Кине у Уједињене нације. Тај процес наилазио је на тешкоће и у самој Кини, с једне стране, и у САД, са друге. Женевска конференција о Индокини 1958. године представљала је значајан корак напред, али је амерички потпис завршног документа изостао и потенцијал овог корака није искоришћен. Овде могу да додам занимљиву оцену коју ми је о томе дао мој амерички дипломатски колега много година касније, када сам био амбасадор у Бурми, а који се налазио у саставу америчке делегације у Женеви. Рекао ми је да се он залагао за потписивање Женевског документа о Индокини и за признање НР Кине, али је остао у мањини; „Да смо тада реалније гледали и потписали документ“, рекао ми је, „сва каснија трагедија у Индокини могла се избећи; САД су касније, силом развоја догађаја, морале да прихвате све оно што су толико година раније у Женеви одбијале“. Крајем мог боравка у Кини дошло је и до драстичног разилажења између совјетског и кинеског руководства по питању коегзистенције између Истока и Запада, коју Кина није хтела да прихвати, јер је оцењивала да је дошло време за светски обрачун социјализма са капитализмом. Све се то одразило и на наше односе са Кином и 1958. године почела је кинеска кампања против Југославије, која је у ствари била уперена против 148

политике Хрушчова и совјетског руководства – а тај сукоб је отворено избио 1960. године. Негативан став кинеског руководства према Југославији ишао је дотле да нико из кинеског руководства није примио одлазећег амбасадора Владимира Поповића у опроштајну посету (1958. године). Односи су били замрзнути, формално на нивоу отправника послова, све до 1971. године. Последњу годину дана остао сам као отправник послова у Беиђингу и, уместо да се посветим конструктивном дипломатском раду, морао сам да улажем протесте због клевета кинеске штампе на рачун Југославије и да решавам неизбежне инциденте, као што је било затварање два наша морнара у Шангхају. Моје скромно дипломатско знање и искуство било је стављено на озбиљну пробу; у тој напетој ситуацији било је покушаја да се изазову неки инциденти у амбасади, које сам уз сталну опрезност успео да избегнем. Последњи инцидент решавао сам свега неколико дана пре мог повратка, кад су кинеске власти хтеле да заплене белешке и документацију нашег одлазећег дописника Ђорђа Богојевића. У току свог петогодишњег боравка сакупио сам много разноврсних запажања о Кини, о бурним догађајима њеног прелазног доба из традиције у модерност, о њеним људима и култури – довољно за читаву књигу. Одабрао сам оно што ми се утиснуло у сећање као најупечатљивије. Пропутовао сам велики део Кине, службено и приватно, за време годишњих одмора, присуствовао сам јавним демонстрацијама, посматрао велике догађаје из угла скромних становника „Сврачје улице“ у којој сам становао. Обилазио сам сеоске задруге и занатске радионице, одлазио на представе класичне кинеске опере и савремене драмске представе. Кроз запажања и сусрете постепено сам налазио одговоре на многа питања која сам себи постављао; настојао сам да схватим и менталитет кинеског човека и начин на који он доживљава те промене. Кад сам стигао у Кину, 1955. године, Беиђинг је углавном још увек био стара царска престоница. Царске палате, окружене посебним зидом, стајале су неизмењене, онакве какве их је саградио цар Јонгле пре пола миленијума. Такве стоје и данас. Али и сам град, са својим зидинама и капијама, са хиљадама улица није био много измењен. Пробијено је било тек неколико главних улица за савремени саобраћај, али у стотинама беиђингшких сокака живот се настављао као и раније. У граду је пословало мноштво приватних трговинских и занатских радњи. Победа револуције донела је најпре стабилизацију након година хаоса, али извршене промене нису се још увек много примећивале. Та слика почела је драстично да се мења 1959. године, када је прослављена десетогодишњица Кинеске револуције. Тада је срушен централни део старог Беиђинга да би се пробио булевар испред царског града и отворио простор за највећи градски трг на свету, са огромном палатом кинеског парламента, с једне, и Народног 149

музеја, са друге стране; ту је постављен и обелиск са Мао Цедунговим написом херојима револуције, а данас ту стоји и Маоцедунгов маузолеј. Мере које је предузимало руководство почеле су драстично да задиру у сва подручја живота. Приватна трговина је национализована још две године пре тога, и то на захтев самих трговаца, који су два пута у својим масовним манифестацијама тражили да буду национализовани, док руководство није „удовољило њиховој молби“. То се негативно одразило на економском плану, напуштена је дотадашња разборита политика укључивања приватног капитала у економски преображај земље. Кад сам пратио нашу омладинску делегацију, посетили смо у Тиенђину једног „преваспитаног“ капиталисту, дојучерашњег власника фабрике тепиха, који је остао на положају стручног саветника. Било је мучно гледати га док је, знојећи се, причао како је научио да мрзи своју капиталистичку прошлост. У кампањи против „буржоаских десничара“ покренуто је и чишћење државне управе; чиновници су затварани у њихове канцеларије и ту су вршене дуготрајне провере њихове прошлости од стране државне безбедности. То је трајало месецима и доводило до застоја у раду управе; много људи је затворено или смењено, а на њихова места долазили су проверени, али често необразовани кадрови. А најдалекосежније промене, са најтежим економским последицама, покренуте су на селу, са бирократским мерама које су дезинтегрисале класичну кинеску пољопривредну производњу. Најпре је покренута масовна кампања стварања сеоских радних задруга 1955. и 1956. године, а 1959/60. године почело је стварање народних комуна. Припремљена је сцена за појаву велике глади у Кини шездесетих година. При томе је занимљиво да су Кинези, који су критички гледали на совјетску политику на селу, иако су иначе учили од Совјетског Савеза, довели до истих последица властиту пољопривредну производњу. Кинеска пољопривреда, радно најинтензивнија на свету, у ствари је добрим делом била баштенска производња, која је још под царевима укључивала низ мера за унапређење пољопривреде. Царска управа се вековима темељито бавила пољопривредом од које је зависио приход и цела структура царства. Мере које је сада предузимала социјалистичка власт заснивале су се добрим делом на илузијама о механизацији и моћи колективног рада. Међутим, кинеска баштенска пољопривреда највећим делом није се могла модернизовати механизацијом, на рижиним пољима трактор је неупотребљив, а савремена генетика још није била почела да се примењује. Велике северне равнице тешко је заштитити од повремених поплава, упркос вековима грађеним бранама, а тешко је било довести воду за наводњавање у време великих суша. У Сечуану смо чули од омладинских руководилаца да ће се са социјалистичком преобразбом срушити садашња раштркана мала села и да ће се сељаци окупити у већа насеља у комунама, 150

што је била још једна од јалових идеја. Реалистичка економска политика, чији је главни креатор био Чен Јун, била је напуштена. Промене у Кини биле су свакако неопходне и оне су покренуте још пре две генерације, када је срушена царска власт. А након победе Маових армија, социјалистичка власт била је суочена са огромним проблемима у земљи која је деценију живела у грађанском рату, хаосу и беди. Донето је низ неопходних и ефикасних мера за сређивање ситуације, за прехрану становништва, обнову железничких комуникација, редовно пословање државне управе, итд. Кина је у време нашег доласка већ живела, у основи, као уређена земља, што је било изузетно постигнуће. Са каквим потешкоћама се сусретала нова власт може се видети по димензијама „пролећне глади“ великог броја становништва, која се, додуше, сваке године смањивала, али је још увек била великих размера. Пролећна глад је наступала у подручјима где је становништво већ потрошило залихе од јесење жетве, а пролећна још није била стигла. У наше време број глађу угрожених становника, према званичним статистикама, износио је између 30 и 50.000.000 људи. Кинески сељак је издржљив у подношењу оскудице, али било је и случајева умирања од глади, иако не масовног. Оно је почело да се дешава када су драстичним откупом остављене премале залихе, а кад је подигнут аларм, владина помоћ више није могла стићи на време. У срезу Пингло, који сам посетио 1956. године, умрло је 55 становника, па су две године касније осуђени локални руководиоци који нису добро извршили своје процене. Тек тада сам и ја сазнао за тај случај, а било је и других. Мере стабилизације пратио је нагли развој индустрије уз помоћ совјетских стручњака. Али су те мере биле праћене и низом драстичних подухвата нове власти, који су у ствари поткопавали оно што је у току стабилизације постигнуто. Један од таквих подухвата било је масовно пресељавање становништва из приобалних градова у унутрашњост, највише из Шангхаја, чије је становништво требало да се смањи са седам на три милиона становника, што, међутим, није до краја спроведено. Кад сам у пратњи наше омладинске делегације дошао у Паотинг, у центру провинције Хебеи, сазнали смо од омладине која нас је поздравила да су тамо досељени из обалног града Ћингтао у провинцији Шантунг. Прве две године нашег боравка, за време „кампање против буржоаских десничара“, спровођена је и „чистка“ у државној администрацији коју су водили људи из државне безбедности користећи познате методе. Кад сам са омладинском делегацијом био на северу Кине, читали смо у зидним новинама и у штампи о такмичењу у проналажењу прикривених десничара, у којем је масовно ангажована омладина, а за пример је навођен један омладинац који је „разоткрио“ и оптужио властитог оца и мајку. О драстичним случајевима чули смо и од наших и страних студената на универзитету. У 151

завршном делу мог боравка, кад је покренут „Велики скок напред“, ствари су доведене до апсурда. Државна администрација је очишћена, некадашњи привредни и други стручњаци послати су на село, а тада је требало показати и Совјетском Савезу шта може Кина сама, својим снагама. Кад смо заједно са дипломатским кором посетили велику изложбу посвећену увелико хваљеним постигнућима политике Великог скока, показали су нам аутомобил, који су, према речима демонстратора, конструисали несвршени студенти технике и за само неколико месеци постигли, руковођени идејама Мао Цедунга, оно што њихови професори нису могли годинама: аутомобил који су нам поносно демонстрирали био је копија немачког фолксвагена. Показивали су нам и покретни торањ за бушење нафте, који је био монтиран на специјалном зглобу и брзо се могао подићи са челичним кабловима. Од румунског отправника послова сазнали смо да је то тачна копија румунског патентираног проналаска. Техничко проналазаштво, покретач савремене индустрије и привреде, било је доведено у ћорсокак. Студенти су већ проводили своје време у кампањама на селу и примали за два-три месеца дипломе на основу политичких критеријума партијских руководилаца. Након тешког заостајања Кине пред крај манџурске династије, нова власт је припремила ново заостајање, које није било на исти начин историјски условљено, и имало је у много чему теже последице по Кину услед далеко веће динамике развоја савременог света. Радикалне мере захватале су и подручје културе и уметности. Покренута је реформа кинеског писаног језика увођењем фонетске транскрипције као помоћне, на подручју уметничког стварања заведене су цензуре у ждановистичком стилу, почела је репресија на „непреваспитане“ писце. Позната је судбина пролетерске списатељице која је написала од режима много хваљену књигу „Сунце над реком Санган“, која је проглашена за буржоаског десничара и морала је да мете подове у Савезу социјалистичких писаца. Касније је много тежа судбина стигла једног од највећих савремених писаца Лао Шеа који је описивао беду и искоришћавање у старој Кини и био председник Удружења социјалистичких писаца. Трезвенији гласови у руководству ублажили су неке екстреме. Године 1957. и 1958, приликом реформе кинеског писаног језика, Џоу Енлаи спречио је екстремну намеру да се класични кинески знакови-карактери потпуно одбаце, што би створило хаос на подручју језика и културе. Познати класични роман „Сан у црвеној соби“ био је критикован као идеолошки неподобан, у познатом ждановистичком стилу. Један део сликара настављао је да слика у класичном стилу, а неки су се прилагођавали захтевима новог доба, па су усред класичног пејзажа сликали железничку пругу са возом. 152

Конфуцијанство је одбачено као реакционарно, што је добрим делом и било у својој догматској верзији, а Конфуцијеви храмови свуда су затворени. Покренута је званична кампања против Конфуцијевог учења. Међутим, Мао Цедунг је, ипак, након свих критика и осуда Конфуција, дао оцену да је Конфуције био велики васпитач и учитељ. У старим радионицама порцулана у Ћингтецену разговарао сам са савременим социјалистичким управником који ми је тумачио како су научили важну ствар – да капиталистичким земљама не треба да продају порцулан са украсом црвене звезде. Ћингтецен је производио само још нешто мало класично украшених ваза високог квалитета, а добар део производње у класичном стилу био је напуштен и пропуштане су прилике за већи извоз на Запад. Има још много сличних примера. Није циљ овог текста да доноси оцене о политици кинеског политичког руководства, о томе су објављене многе компетентне и добро документоване студије. Тамо сам био као посматрач, моје лично искуство терало ме је да размишљам о значају ових бурних дешавања за кинеског човека, да проникнем у стање свести самих Кинеза о ономе што се дешавало са њиховим животима, где и како су их носиле неумољиве струје времена. Та запажања, те слике које сам посматрао веома су разноврсне, не само оне које су се односиле на политичке и економске промене, већ и слике свакодневног живота људи, још живих старих традиција, појединачни сусрети, једно шаренило слика тадашње Кине и њених становника.

153

Почињем од онога што сам могао свакодневно да посматрам у „Улици свраке“ где сам становао. То је био један међу хиљадама малих хутунга (тако се називају беиђингшки сокаци) главног града, неасфалтиран, са зидовима без прозора ка улици. Куће су отворене у унутрашња дворишта, око којих се нижу павиљони породичних кућа као некакво саће. Власник куће у којој сам становао био је Манџурац, бивши припадник манџурске владајуће бирократије. Сваког пролећа становници хутунга сакупљали су се са мотикама да раскопају земљану улицу, разваљену од киша и зимског леда; раскопану улицу су затим поравнавали ручним ваљковима и дрвеним пањевима за набијање земље. Улица је наравно остајала равна само до доласка већих киша. Продавци и занатлије долазили су у те мале улице и јављали се домаћицама разноврсним сигналима – набројао сам их чак 14, а домаћице су излазиле да поруче шта им треба, да дају пукнуте лонце на повезивање жицом и друге оправке. Најинтересантнији ми је био продавац цврчака у малим мрежастим кутијама/корпицама од плетеног бамбуса – разонода за сиромашније становнике који су имали премало пара да би купили неку птицу певачицу. Кад је стизао у улицу са две хрпе тих кутија, које су биле окачене на два краја обрамице, то је био прави концерт. На праговима куће баке малих ножица, које су ту седеле са унуцима, сусрео би се понеки занатлија који крпи ципеле или прави брикете из угљене прашине за домаће пећи. Зидне новине са понеким читаоцем. У ваздуху се понекад чула нека блага музика, то су били голубови из неког голубарника, којима одгајивач везује испод крила свирале од трске. Али се живот те мале улице такође изменио. Нестали су не само путујући трговци и занатлије него је измењен и начин снабдевања градских становника пољопривредним производима: раније је сељак доносио зими на пијацу купус, важан део исхране, који је имао спремљен у земљаним траповима. Међутим, наредбом власти, прављење трапова је укинуто да се сељак „ослободи за важније послове“, а у улице је ујесен довожен купус и стављан у гомиле испред улаза кућа, да те залихе становници сами некако спреме. Наш хутунг је ускоро био пун мириса купуса који је почео да труне. За време кампањи тутњали су улични разгласни мегафони. Кад су почели формирати градске комуне са заједничким кухињама, да би се домаћице „ослободиле сувишних послова“, слушао сам читавог дана гласно и љутито убеђивање незадовољних становника јер је том мером поремећен целокупан начин породичне исхране. Коначно формирање комуна, са формалним уписивањем сваке породице, могао сам да посматрам на градским улицама и трговима 1960. године, уочи мог одласка из Кине. Церемонијалу потписивања претходиле су велике и бучне поворке са плесовима и таламбасима.

154

Беиђингшки хутунг

На улицама, међу мноштвом бициклиста, још су повремено пролазили каравани камила и старе кинеске двоколице, које су вукле углавном две-три мазге или неки мршави коњић. Посебна дрвена кола одвозила су измет из кућних сенгрупа, који је служио, помешан са водом, за заливање башти и њива са поврћем у околним селима. На главној улици сам у тихим ноћним сатима једном гледао огромну дрвену платформу на 32 широка точка, у ствари ваљка, на којој се превозио огроман индустријски котао; ту платформу вукло је двадесетак људи који су у ритму свог мучног хода певали неку стару песму да олакшају себи напор – као „Еј ухњем“ руских бурлака. На беиђингшким улицама виђали смо повремено сликовите призоре: групе Тибетанаца у њиховим шареним племенским одорама које су обилазиле храмове и музеје престонице; са једним од тих поносних ратника сам се фотографисао на брежуљку изнад царског града. На улицама се још могла срести понека погребна поворка у традиционалним оделима; у зимско време касапини су бацали испред месарница замрзнуте располућене свиње; на језерима у неким парковима и у Летњој палати вршено је ломљење леда који је допреман у подземне магацине и чуван за летње потребе. Тим ледом сам се и ја користио за кућни „фрижидер“; разносач на трициклу тестером је одсецао тражену количину. Лепоти старог Беиђинга много доприносе лепо неговани паркови са пуно цвећа. Ту се људи диве расцветалим пеонијама и магнолијама; снимио сам једну стару жену која је стајала као опчињена посматрајући процветалу белу 155

магнолију; у парковима се игра традиционални кинески шах и изводе гимнастичке вежбе. Свуда је пуно деце која се играју својих игара, читају стрипове, картају се. Примећивали смо како Кинези пажљиво, без кажњавања, надзиру децу на улици или у парку; десило се једној нашој жени која је у љутњи ударила своје непослушно дете, за време игре у парку, да су јој пришле две жене и почеле јој тумачити да то не треба тако, да са децом треба благо поступати. У околним селима, где смо повремено ишли на излете, бушили су се артешки бунари уз помоћ традиционалних точкова од бамбуса; у провинцији се још понегде превозила роба у дугачким колонама једноточкаша; превоз робе са железничке станице у мање градове трајао је и по неколико дана. На тим „тачкама“ чак су понекад разапињана мања једра за време повољног ветра. На рекама је још владао превоз сампанима, којих је било још неколико десетина хиљада; већи и мањи сампани имали су погонску снагу на весла, гурањем помоћу дугачких бамбусових колаца, а и на једра. Реком Лијианг, којом сам и сам неколико дана пловио на сампану, пролазиле су колоне по десетак до двадесет сампана; кад су развили своја црвена једра, то је био предиван призор. На сампанима су живели људи са реке којима је сампан био сталан дом, прекривен асурама разапетим на бамбусове оквире. У царском добу ти „људи са реке“ имали су статус неке посебне одвојене касте и нису могли да излазе на копно, осим за време светковина кад су посећивали своје специјалне храмове. Убрзо је, међутим, сампане заменио моторни погон и двадесет година касније, кад сам поново посетио Лијианг, сампани су били трајно везани у лукама приобалних села, остали су само чамци који служе за рибарење и понеки сампан-скела за превоз преко реке. За наводњавање пиринчаних поља на обалама још су служили велики точкови од бамбуса, понегде чак по 20 метара високи, који су уз погон речног тока подизали воду и изливали је у корита којима је она отицала у канале на пољима. Највећи традиционални догађај у Беиђингу је кинеска Нова година, која је у оно време, са својим вашарима и представама, трајала десетак дана. Главни вашар на Лиуличангу имао је безброј атракција, продаваца маски, слаткиша, играчака; низ представа разних врста било је и у другим деловима града; то су била мала позоришта лутака, представе са дресираним мајмуном, акробате и приповедачи прича свих врста, од којих су најпопуларније биле оне из романа Три краљевства. На једној сталној малој позорници у трговачком делу града, двоје приповедача приповедало је свакодневно тај роман. То је трајало два месеца и увек је било пуно публике. Познати приповедачи наступали су за време Нове године у храму Паи та си (Велика бела пагода), који је једна од најстаријих зграда у Беиђингу. Испред „Капије са бубњем“ у центру града (где су се на великом 156

бубњу откуцавали часови), мајстори акробатских и борилачких вештина демонстрирали су своје мајсторије и нудили практичну обуку заинтересованим младићима. Међу врло популарним представама била је увежбана птичица која је делила „листиће среће“ и доносила свом газди новчиће; у оно време тих цедуља више није било, јер је то укинуто као празноверица, али нас је птичица свеједно забављала. Једна од најпопуларнијих играчака која се продавала на вашару био је „кунгчу“, точак са шупљим делом, који је при брзом окретању почињао да пушта звук; то се постиже разапетим концем између два штапића, који се посебним покретима окреће све брже и брже, док не почне да „пева“. Спретни младићи бацају те точкове у ваздух, па их опет дочекују на затегнути конац. То сам доста увежбавао, али са врло ограниченим резултатима, то није лака вештина. И деци у мом хутунгу то није ишло баш лако. Велики догађај Нове године био је пуштање шарених змајева, на Лиуличангу било их је на стотине, са сликама орлова, мајмуна и јунака из опера на крилима; то су производили сељаци у неким селима, специјализованим за ову делатност, што им је у зимско доба кад престају радови на пољима доносило допунски доходак. Зими је дувао стални северни ветар, врло повољан за пуштање змајева, па сам се и ја тиме забављао и вежбао децу из амбасаде. Дечаци са змајевима могли су се видети у свим улицама и парковима. А једном сам посматрао великог, преко шездесет метара дугачког змаја, са змајском главом, направљеног из округлих сегмената, који је могао да се вине увис и по неколико стотина метара. Од тих атракција ваља поменути још традиционални тибетански плес „Да гуи“ (Истеривање ђавола), који се изводио у храму Јонг Хеконг (или Лама мијао) у северном делу града. То је велики магични церемонијал који приказује победу будизма над старом религијом Тибета и краљем Лонг Дармом који се супротставио увођењу будизма. Слику Кине и начина живота њених људи стицао сам из многобројних посета мањим градовима. У граду порцулана гледао сам класичну оперу у великој сали са дрвеним столицама, препуној љуски од разних семенки; ту је маса света гледала представе и по пола дана. На представи неке битке коју сам посматрао одједном је са неба-плафона сишла нека огромна петметарска рука са шареним светлима – то је био домаћи „деус екс махина“, интервенција Неба да спаси главног јунака у невољи. У граду Татунг жене су се на улицама појављивале у њиховим традиционалним ношњама, са две велике црвене траке укрштене између голих груди. У Јангсо, на реци Лијианг (а то је и мирисна река са дрвећем клинчића посебне врсте које у пролеће почиње да цвета и шири свој опојни мирис на реци), жене су на градским улицама прешивале мадраце, допунски посао који им је доносио приход. А одатле ми је остала у сећању среска управна зграда, где су ми уступили једну намештену собу, која је била препуна 157

смећа и прашине; очигледно није видела метлу месец дана. А у њој су радили и добрим делом спавали „кадрови“ (ганпу) који су, поред осталог, руководили кампањама за хигијену и чистоћу. На југу сам посетио диван градић Шаосинг, који је једна мала кинеска Венеција чије су главне комуникације канали са мостовима. То је родно место великог кинеског писца Лу Сјуна, који ту има и музеј. Градићи на обалама река, некад главних и јединих правих комуникација на југу Кине, посебно су сликовити, Гуилин, Јангсо, Пингло на реци Лијианг, градићи и села уз Бисерну реку којом сам путовао паробродом до Кантона, а нарочито Тунглу, град чувен по изради кишобрана и сунцобрана, на сливу две реке, који је данас рекламирано туристичко место. Осим Беиђинга и Сиана, најзначајније историјско место које сам посетио јесте градић Ћифу, родно место Конфуција. Док су Конфуцијеви храмови свуда по Кини били затворени или употребљени у друге сврхе, велики Конфуцијев храм у његовом родном месту остао је отворен, па је чак и потомак Конфуцијеве лозе остао да живи у својој резиденцији у склопу великог комплекса Конфуцијевог храма, са многим павиљонима и парковима. Ту је дипломате који су дошли у Ћифу у организацији кинеског Министарства иностраних послова почастио лепим пријемом. Рекао нам је да је он 77. генерација од Конфуција, док директнији наследник кинеског великог мудраца живи на Тајвану. Године 1957, први пут после дугог низа година, обновљен је класични церемонијални плес који је столећима одржаван испред храма. То је величанствена представа у старим обредним оделима уз инструменте од којих су неки још из династије Џоу, из Конфуцијевог доба. Ћифу је био, у сваком погледу, најтрадиционалнији кинески град који сам видео, са дивним споменицима и старим улицама, али још увек и са пуно беде. Нећу покушавати да сумирам ове утиске и да правим закључке. Они имају вредност управо у томе што извиру из личног посматрања; то је мој изванредно упечатљив доживљај једне земље са богатом културном традицијом, са људима чија стремљења и страдања представљају део савремене историје. Пет година проведених у Кини ме је културно обогатило. Кад сам првих дана након доласка прошетао улицама Беиђинга и кад ми се први пут, са брежуљка изнад Царске палате, отворила панорама овог града, доживео сам осећај потпуне другости тога што видим, у поређењу са европским земљама и градовима које сам до тада посетио. Та другост земље и људи, та изворна оригиналност једне цивилизације са прастарим коренима, била је велики изазов. Пре поласка из Југославије прочитао сам двадесетак књига о Кини, а то знање је требало продубити и повезати са свиме што сам у Кини видео и доживљавао. Велику помоћ у остваривању тог 158

задатка који сам себи поставио добијао сам од образованих познавалаца Кине, синолога који су у неким амбасадама били саветници за културна питања: Пољака Алексеја Дебницког, Чеха Аугустина Палата и Швеђанина Горана Малмквиста са којим и данас одржавам везе. Они су ми давали исцрпне информације о свему што ме је интересовало из кинеске културе, филозофије, историје и уметности, као и савете где да нађем најбоље изворе за моја даља проучавања. Осећао сам како ме сваки корак у том проучавању обогаћује, отвара нове перспективе о разноврсности светске културе и цивилизације, помаже ми да се отресем евроцентричних ограничења. Био сам свестан да је то студиј великих размера и он је годинама трајао, све до данашњег дана. Користио сам све могућности за упознавање кинеске културе које су ми се пружале, музеје, изложбе, позоришне представе. На представама Пекиншке опере видео сам наступ светски познатог глумца Меи Ланфанга. Министарство иностраних послова организовало је за дипломате дводневну посету Институту Пекиншке опере, који је водио Меи Ланфанг; ту смо се свестрано упознали са начином обуке глумаца, са маскама (насликаним на лицу) и њиховим значењима, са традиционалним музичким инструментима и пореклом најзначајних опера. Класично сликарство упознавао сам у музејима, али и код једног пријатеља, беиђингшког сликара и колекционара. Тај пријатељ поклонио ми је један албум и његовим посредством насликали су ми на странице албума своје слике најзначајнији беиђингшки сликари тога времена. Он ми је организовао и посету атељеу једног од најчувенијих сликара, Ванг Сјуедаоа. Ту сам присуствовао његовом часу из вештине сликања које је бесплатно давао сваког четвртка. Године 1956. одржана је велика изложба сликарског дела Ли Кежена, који је на креативан начин стварао савремени сликарски израз, не по прописаним партијским критеријумима и ограничењима, већ према властитом осећају за непосредно и свакодневно (његов чувени мотив били су дечаци-пастири на биволима). Од великог значаја за даљи развој кинеског сликарства било је Ли Кеженово креативно оживљавање духа класичног кинеског сликарства. Осећао сам потребу да већ тада, док сам боравио у Кини, повежем своје утиске и сазнања о кинеској традицији и култури; тај осећај се кристализовао при крају мог боравка у Кини, када сам се 1959. године попео на врх Таишана, најславније „свете планине“ у Кини и највећег циља ходочасника из читаве земље. На Таишан се пео и Конфуције и кажу да је том приликом рекао: „Како је свет мален“. На свету планину пео се и велики број царева који су ту на „Олтару Неба“ обављали обред фенг којим је потврђиван „небески мандат“ њихове владавине. У Царским натписима Таишан је слављен као „место исконског порекла свих живих бића“ и као „планина обдарена највишим савршенством Неба“. Успон на Таишан 159

представља јединствен доживљај кинеске историје; почев од малог места Ходочаснички пут, пролази се поред места Таиан, где постоји велики храм посвећен култу свете планине – или „Врх Истока“, како је Кинези традиционално називају. Одавде се ређају стари храмови, посвећени разним божанствима, а на самом врху је храм „Цара од жада“ који је неко мешовито таоистичко-будистичко божанство, затим будистички храм „Принцезе азурних облака“, Конфуцијев храм и храм посвећен самој планини, која је старо хтонично божанство. У тим храмовима ходочасници се моле за враћање вида, за здраво рођење деце, за заштиту против свих зала, за успон у небо. А сама Таишан је божанство у чијим су рукама рођење и смрт сваког човека, ту долазе ходочасници да се моле за одлагање датума смрти, који је записан у аналима загробних писара, а има предања и о људима који су тражили исправке у тим записима, јер је њихово име или име нечијег сина било погрешно записано или је записан неко други са истим именом. У неким случајевима, према старим записима, тај погрешно уписани човек чак се вратио из Хада у живот! Храм посвећен самој светој планини има у средини октагонално двориште, окружено декоративном оградом, а усред тог простора је највиша стена планине.

Планина Таи

На врх Таишана попео сам се у друштву Ашоке Партасаратија, оксфордског студента, сина индијског амбасадора. Требало нам је неколико сати да пређемо 7000 степеница до врха, пролазећи најпре кроз „Прву капију неба“, па затим преко „Моста снежних пахуљица“, поред старог бора са чином ’генерала петог реда’, па кроз Средњу небеску капију до Јужне капије неба, после које се стиже „Небеском улицом“ до храмова на врху. На путу нисмо срели пуно ходочасника, велика ходочашћа била су прекинута; 160

ипак смо набројали око 300 људи, жена и деце. Ту су били дечаци и девојчице који су носили на леђима своју малу браћу или сестре, старци са огромним штаповима и старе жене са малим ножицама којима је успон, а нарочито силазак, представљао најтежи напор. Ашока и ја обишли смо све храмове, у једном од њих посматрали смо и обредно спаљивање „новца духова“ у пећи у облику мале пагоде, пред којом се клања верник, док се уз дим спаљеног новца његове молитве уздижу у небо. Тај „новац духова“ продаје се у дворишту храма у разним облицима, али најзанимљивији је онај у виду новчаница, примитивно одштампаних са калупа, на којима је нацртана Јужна капија неба, серијски број новчанице и њена номинална вредност. Тим обредом се искупљују греси, а можда и подмићују страшне судије загробног света. Након завршених посета храмовима, Ашока и ја смо потражили миран кутак за наш пикник. Нашли смо га одмах иза „Јужне капије неба“, на нижем врху свете планине, где нема храмова и где не пролази никакав ходочаснички пут. Ту смо нашли један сакривени нетакнути кутак планине, место јединственог шара: на рубу провалије налази се широка полица, зарасла у високу и мекану планинску траву; крошње планинских борова пружају сеновито одмаралиште уморном путнику. Са руба стене пружа се отворен поглед на долине Шантунга у подножју планине, које је управо тада, у мају месецу, почело да прекрива пролећно зеленило. У кинеској традицији постоји назив „тераса пролећа“, који означава срећу. У хиљаду година старом напису у част цара Таи Цуа записано је: „Сва бића повео си на терасу пролећа“. Док сам се са својим сапутником одмарао на том ванредном месту, угледали смо, око двадесет метара ниже, на стрмој падини, једног путника како лежи испод жбуња, у традиционалном црном оделу, и одмара; он је изгледа нашао неки заобилазни пролаз до тог места. Човек је ту непомично лежао више од једног сата и кад смо погледали боље, уз помоћ двогледа, приметили смо неприродан положај тела са подвијеним рукама и рој мува на лицу… Ходочасник – а вероватно је тај човек био неки ходочасник – био је мртав. Да ли је случајно склизнуо са руба литице или се бацио у провалију да оконча живот – што се на Таишану у стара времена доста често дешавало, никада нећу знати. Кад смо дошли себи од првобитног шока који нам доноси овакав изненадан сусрет са смрћу, оставили смо као знак једну празну конзерву на врху литице, на тачки испод које је лежало мртво тело. Након повратка у планинско коначиште, некадашњи храм Конфуција, пријавили смо наш налаз управнику. Тај ми се догађај дубоко урезао у памћење. И кад сам након повратка са планине почео да пишем записе са мог ходочашћа, схватио сам да се у њему крије чвориште једне приче о људској судбини. Моји записи почели су постепено да се претварају у причу и та прича постала је израз мог доживљавања Кине и мојих размишљања о судбини кинеског човека, 161

појединачног људског бића, кога догматска држава ломи својим точком. Тај сусрет са непознатим мртвим човеком постао је, кроз моје писање, и сусрет са кинеским човеком кога сам настојао да разумем. Прича, чију сам основу записао након повратка у Југославију, добила је наслов „Документи о таишанском ходочаснику“. Настајала је пуних 25 година, у повременим етапама када сам се прихватао писања. Те године биле су испуњене наставком мог проучавања Кине кроз које сам изграђивао историјску и филозофску позадину моје приче и давао јој постепено литерарни облик. Прича је коначно у Београду објављена крајем осамдесетих година, у последња три броја часописа „Културе Истока“.

Таишан је вишеструки и трајни симбол Кине и данашњег доба. Поглед са врха Таишана у време изласка сунца, које се порађа из мора и осветљава Жуту реку која ту утиче у море, сматра се за „најлепши призор на свету“. Ту метафору употребио је и партијски секретар Ху Јаобанг као израз за отварање хоризонта социјализма и комунизма. У великој сали новог кинеског парламента тај призор насликан је на највећем зиду као заједничко дело неколико најбољих уметника. За мене је доживљај успона на Таишан и писање приче о таишанском ходочаснику значило промишљање човека и његових тежњи, људске историје, старе и савремене, и њеног значења – значења за којим трага свака цивилизација на свој начин, али које је истовремено по својим порукама и универзално. Кина је родила оригиналну, богату и свестрану цивилизацију са универзалним порукама и са најтрајнијим континуитетом. Ова мисао је можда погодан завршетак мога текста. 162

Кина у дечјим очима

Свако рађање, свака креативност, у себи носе природу воде и детета. Трансформације, преображај, обртање, немир, који потичу из најдубљег дела наших бића, у свет износе оно „далеко и блиско“, „невидљиво а присутно“, „безоблично што свему даје облик“. У старокинеској слици света, то је тајанствено, дубоко, бескрајно, непојмљиво, које свему даје значај и смисао. Полазници Арт студија „Мали Монмартр“2 оставили су траг у својим ликовним радовима, инспирисани кинеском архитектуром, рељефима, скулптурама и предметима из свакодневног живота Кине, представљајући древну кинеску уметност кроз призму своје маште и најчистијег дечјег ликовног израза. Радови које смо одабрали настали су у оквиру циклуса „Старе цивилизације“, редовног програма Студија. У овим радовима јасно се види зашто је уметнички израз спона између вечног (оног што је увек ту) и коначног (оног што је тренутно ту, али га после одређеног времена нема) аспекта реалности. Дечје очи, дечје руке, дечја срца, дечје душе, отворени за бескрај, окренути исконским тачкама љубави, непосредно, једноставно, природно, спонтано и искрено сликају, стварају Кину коју, иако је никада нису видели у реалним координатама, у својим радовима показују као најпуније остварење најдубљих принципа кинеске реалности. Кроз њихово стваралачко надахнуће не само да је створен и отворен простор креативног, стваралачког поља, већ је створен и отворен простор за разумевање једне од најзанимљивијих цивилизација света. Зима 2019.

Радосав Пушић

Арт студио Мали Монмартр за двадесет седам година рада и постојања стекао је углед у домаћој и међународној јавности као добра школа за даровиту децу и омладину. У овој школи се инсистира на слободи изражавања, развијању имагинације, прочишћеној палети, али и на пажљиво одмереној дисциплини, без које се не долази до личног израза. 2

163

Нора Пернар, 10 година

164

Богдан Брдар, 16 година, теракота

165

Деа Хелц, 16 година

166

Тодор Ракић, 7 година

167

Андреа Вујовић, 11 година, теракота

168

Ксенија Имперл, 16 година

169

Анка Павловић, 15 година

170

Богдан Павловић, 16 година, теракота

Богдан Павловић, 16 година, Змај од теракоте

171

Милица Лавадиновић, 16 година

172

Сара Мандић, 8 година

173

Катарина Дамјановић, 12 година

174

Наталија Коловић, 7 година

175

Тара Петровић, 8 година

176

Јулија Џогаз, 11 година

177

Невена Кривокапић, 10 година

178

Теодора Стаменковић, 15 година

179

Доротеја Игњатовић, 10 година

180

Катарина Дамњановић, 12 година

181

Наталија Голубовић, 7 година

182

Деа Хелц, 16 година

183

Дечји радови од теракоте

184

Тамо амо по истоку (Црте)3

Милан Јовановић-Морски4 Хинези су као и Грци, кад путују, једна фамилија, која се узајамно помаже и у невољи штити, и мени беше пријатно гледати у Малајском aрхипелагу, као у Егејском, како свој свога пази и како му усрдно прискаче у помоћ. Том особином не могу се похвалити други народи. Нарочито се општа усрдност опажала према болесницима а поглавито према оболелој деци: ту су се управо надметали својом пажњом и понудама својим, и ја сам стекао њихово поверење тек пошто су видели да у томе и сам суделујем, и лекове, које су из прва учтиво одбијали, примали су затим с поверењем. Занимљиво беше гледати ову хинеску колонију на броду. Зарад велике врућине већина је мушких била веома слабо одевена. До појаса беху голи а од туд па до колена имађаху плаве широке гаће. Сваки је пасао нешто мало појаса јер је у борама његовим држао свој ножић, лулу, и друге своје ручне ствари. Сви беху повисоки, коштуњави људи, мршава тела угасите масти, и, уколико не беху обријани, смеђе, а већином вране косе, а сви махом голобради. И ако су били тако рећи пола голи, сваки је на ногама имао своје сандале или црне сатенске ципеле с дебелим ђоном од сукна. Рекао бих да је у њих обување акт учтивости, јер су у тој топлоти и код такве тоалете могли ходати и боси. Жене им беху боље одевене: свака је имала своју подугу реклију од плава платна, закопчану на левом рамену, и широке гаће од исте тканине, које су допирале до испод листова, а на ногама ципеле такође од памучна ткања. Очевидно су на себи имале само тај један кат одеће, јер ни на једној нисам опазио белога рубља. Чистота ових жена беше примерна јер су се сваког јутра прале и брижљиво утирале чупавим пешкирима својим. Ту су операцију извршивале у гомилама и санс гене, на очиглед мушке публике своје, која је равнодушно гледала ову процедуру, и на целоме путу не могах опазити какву непристојност међу њима: сви беху озбиљни као да су седели за ручком. Свака је женска била Одломци су преузети из књиге: Тамо амо по истоку (Црте), свеска друга, Београд, СКЗ, 1895. 4 Милан Јовановић-Морски (1834–1896) је веома занимљив лик српске културе 19. века. Књижевник и лекар, предани путник, који је за собом оставио неколико интересантних записа. За нас су инспиративне његове књиге: С мора и са сува (Црте), која је објављена у Београду у издању СКЗ, 1892/93. године, и Тамо амо по истоку (Црте), објављена код истог издавача 1894/95. 3

185

пажљиво очешљана и глава окићена разним иглама, чији су лоптасти крајеви вирили радијално с обе стране главе. Ако се уопште код ових људи може говорити о луксузу, то се овај могаше опазити само на глави. Рекао сам већ да је коафира Хинескиње веома лепа и вешто сређена; и у томе послу једна другој помаже; свака је вешта фризеркиња, која лако и укусно ради свој посао. Оне се чешљају у свако доба дана, кад стигну, јер њихова коафира, као што знамо, држи више дана, што глава при спавању не додирује узглавак, ако се тако може назвати једна четвртаста, лакирана цепаница од бамбусове коре, што је ноћу има под главом или боље под вратом. Хинези су, насупрот Арапима, веома тихи и не љубе грају; све што чине, у њих то иде у тишини. Мало даље у углу од коридора видех две младе жене; једна седи на тле с подвијеним ногама, а друга чучи иза ње и фризира је. Не смета ништа што је већ вече: она ће сутра са свога узглавка да дигне главу лепо очешљану, као што је вечерас легла. Узех јој чешаљ из руке и видех да је од рожине опасане бамбусовом кором, вештачки изрезан и тако меканих зубаца, да га једва осећаш на глави кад чешља. Кад би европске даме знале какав је чести чешаљ хинески и како чешља, брзо би га замениле с осталим чешљевима својим. Познавао сам једну која је имала читаву колекцију чешљева, али се чешљала само хинеским чешљом од бамбуса. Процедура фризирања траје дуго у тих жена; коса се подели у прамове, сваки се прам накваси неком течношћу од које се коса укрути, па се тада прамови вештачки завијају на глави и испреплећу један с другим у дну темена. Крајеви се тада утврде иглама, и с тога је на глави Хинескиње толико игала. Таква фризура може да се држи више дана; и, како није женска у стању сама себе тако да фризира, то се може рећи да је у Хини свака жена „фризерка“. С тога у Хини нема чупавих жена; свака је женска глава тамо пажљиво фризирана; па и оне сиротице, које са својим мужевима живе вечито на баркама, нађу начина да фризирају прописно своју главу и да иските, у недостатку драгоцених металних игала, скромним иглама од бамбуса или ишараног дрвета. Рекао сам већ да се Хинескиње одевају, једнако с мушкима: плавим, широким капутима до колена, широких рукава, и плавим гаћама од истога ткања. Кад су на раду, стегну око појаса плетеним појасом свој капут, да им не смета, и тада се могу видети правилне форме ових, иначе махом ситних, жена. Кад седе подвијених ногу на тле, широка им долама падне уоколо, и тада су онако гологлаве сличне високоме заклопцу њихових чајника. Као Турчин што носи своју „џезвицу“ на пут, тако сваки Хинез носи са собом свој прибор за чај – чајник и неколико шоља, према броју своје породице. За обедом сваки ће себи да спреми свој оброк чаја и да га пије с истим спокојством и пијететом с којим источњак срче своју каву. То бива уосталом и између обеда, и с тога је у казану свагда на расположењу 186

кључале воде, за коју кувар има да се брине. Опазио сам, у прелазу нашем из жарке климе у свежу, да су се они, који су поболевали од назеба, уздржавали од хране и чешће пили чај, и помислио да није какогод пословица: „Гладовање је лек за сваку болест, само не за глад“ – потекла из мудре главе Конфуцијеве. Многе друге појаве у животу хинеском, које сам касније посматрао, уверише ме да је тај живот одиста сређен по хигијенским начелима: самој одећи хинеској, и начину како се одевају не би могао шта приговорити никоји хигијеничар под небом. Нема одеће у свету која би боље одевала а мање досађивала носиоцу своме но што је хинеска, и само онај би могао рећи да му мање смета одећа, који, као хинду, није никако одевен. Лако је одевати се удобно где је једна клима као у Арапији, и арапска одећа одиста мало досађује ономе који је носи; али ваља знати да Хина лежи у умереном појасу земље, да има своја годишња времена као у Италији, и да није лако одевати се топло а удобно. Видећемо, кад стигнемо у Хонгконг, да Хинез то уме. С тога и рекох да је његов живот сређен по неком смишљеном начину, који се науком и данас може да оправда, а у томе – наравно – морах се сетити Конфуција. Међу Хинезима, који су се укрцали у Сингапуру, неки су говорили енглески, и ја у пропитивању своме упитах једнога да ли се они игда моле Богу, јер нисам видео уз пут ни једнога да то чини. Он ми на то одговори да на броду немају места где би то могли чинити, али да сваки Хинез, кад устаје и леже, изговара своју облигатну молитву, а кад дође кући први му је посао да иде у пагоду и да одржи што је уз пут издангубио. У томе се, како видимо, Хинез знатно разликује од муслимана, јер док он тражи подстака за своје религиозне функције у чулним предметима којима је искићена његова пагода, муслиману је сваки фирмаменат, под којим се нађе, храм пророков а сиџаде његово – патос тога храма, и он на мору као у пустињи, y прописано време врши своје религиозне обреде, као усред џамије. Морам признати да је начин богослужења у Хинеза, као у Византинаца и Римљана, удешен више да дејствује на чула но на душу. Ходећи по Хонконгу, често би ме изненадила, као у Индији, сличност хинеских религиозних обичаја са нашима. Мучно да ће се наћи у свету већега пријатеља воде од Хинеза; где он живи на мору као други на суху; он подиже читаве вароши на рекама; и нису ретки примери да он сплавове на реци наспе по све наравно! Хинез је вешт земљорадник и баштован. Нигде на свету нема тога цвећа, што га има у Хини; а та велика култура биљака не даје се замислити без воде. Ово мало кише, што имасмо уз пут, беше за наше Хинезе као поручено; сваки је брижљиво подмећао свој чанак под олук и прикупљао кишницу, да се сутра њоме што боље опере. Кад сам се сетио нашега немара према кочи нашој и одвратности наше према хладној води, чисто сам пожелео да нам 187

Конфуцијева школа у томе што помогне... Зацело је вредно забележити да ми за цела пута од Пенанга, који је до Хине трајао петнаест дана, нисмо имали од ових двеста путника ниједнога тешког болесника, и ако смо из тропске климе за сразмерно кратко време прешли у хладну зимску климу, која у то време влада на хинеском копну. Колико је у Хини иначе живот јевтин, у очима Енглеза као да нема никакве цене. Прича се да паробродска друштва енглеска у Азији избацују своје хинеске матрозе, кад оболе, на крај, где га спазе, па ма то било ненасељено острво Тихог океана. И томе се може веровати: Хинези су у очима Енглеза, као и остали азиски или афрички народи њихових колонија, теглећа стока која, с тога што се не може продати, вреди толико колико јој вреди рад; ко од те стоке не може више да ради, не вреди ништа, јер му кожа није као у стоке трговински артикал... Млади санитетски официр био је, као што видимо, чист, овејан Енглез! Иза овога није мучно појмити расположење хинескога народа према „странцима“, нити се чудити душманском понашању њихову према овима, кад се нађу у њиховој власти. Народ, које му драго расе, грозно хоће да се свети, кад се осети презрен и понижен од туђинца, а тај презир, то понижење осећа хинески народ јаче но други с тога што је у древној култури својој достигао ону висину, с које човек може да распозна човечку природу своју и права која му та природа уступа у људском друштву. Нама Европљанима допада се говорити с омаловажавањем о азиским „дивљацима“ можда с тога, да би у очима необавештеног оправдали окрутне поступке наше према њима; али та слика има своје наличје и ја ћу се потрудити сад у мирној луци хонконшкој и у додиру са Хинезима, да га прикажем верно своме читаоцу у последњем писму своме.

ХОнкОнг Kад год бих се нашао на обали каквог мени још непознатог краја света, прву ноћ бих провео у неком неспокојном полусну, те с тога ни сад нисам грабио у постељу. Ходао сам по крову и гледао поцепане облаке који се после тихе летње кише беху устумарали по фирмаменту. Они су ишли с истока западу, и моје мисли полетеше за њима ка удаљеноме завичају. Беше ли ово преда мном одиста источни крај великога азиског континента, или је то само сновиђење? Под утиском свега новога и необичнога што сам данас гледао, није чудо да ме је на махове обузимала сумња да су предмети преда мном стварни; да се одиста налазим на обали пространога хинескога царства, усред чудноватог, мени непознатог света. Тај свет

188

је надахнут „жутом“ мржњом према „странцима“ са запада, и ја бих се пренуо својих сањарија, кад бих у овој глухој тишини ноћној опазио по којег Хинеза, где шапуће са стражом наврх стубица. Нити сам чуо кад је допловио до брода нити кад се успео на њ, јер је ход ових људи нечујан као мачке. Међутим, то беху мирни људи који су тражили обавештења или нудили своје услуге и који су тако нечујно одлазили као што су дошли. Рано ујутру био сам на крову и посматрао сам тај необичан свет око мене. Сунце се тек помолило иза острва и почело да боји сивкасту маглу што се надвила над градом. Од копна са северозапада ћарлијао је свеж јутарњи ветрић и доносио пријатне мирисе с орошеног краја. На њему се виђаху правилно ограђени вртови са зиданим кућама и дрвеним чардацима и с високим, на више извијеним, крововима. У прикрајку ове насеобине виђаше се пагода од више бојева, која је служила за богомољу Хинезима настањеним на Хонконгу.

Хонг Конг 1910.

Острво Хонконг лежи на југоистоку големог азиског континента, а на ушћу Залива Кантонскога уза саму обалу тога континента. У тај залив утиче река Сикланг, а други јој рукав иде, мало западно, у море. Делта између оба рукава испресецана је многим каналима, који наводњавају необично плодне њиве. Како још бејаше рано јутро, Хонконг лежаше у хладу, јер сунце бејаше иза њега, а танка, плавичаста магла још је застирала град на подножју његову. Тај град, и ако већином хинеске конструкције,

189

носи име индиске царице Викторије, и лежи амфитеатрално на северном осојку острва. Поврх њега су, према западу куда се улази у луку, уздигнута моћна утврђења која доминирају целом околином, а према истоку подигнут је необично леп парк – опште шеталиште варошке публике. На подножју брда а уза саму луку налазе се велике зграде где су смештена царинска и друга државна надлештва и голема слагалишта експортне робе. Од ранога јутра почело је живље кретање у пристаништу. Барке разне величине долазиле су с краја или излазиле из луке, и мени је пало у очи да су, као на јучерашњим, крманоши били већином жене, а где нису стајале на крми, ту су веслале на једнако с мушкима. О необичној снази ових ситних жена добио сам јуче довољно доказа, те се нисам чудио глeдајући како се лако покрећу тешка весла у њиховим рукама. Неколико већих барака прикачише се за наш брод, да приме робу што смо донели, и неколико царинских стражара беху јемачно дошли да контролишу искрцавање опијума. Те се барке разликују од наших тиме што им је задњи крај дебео, узвишен и покривен. Под тим кровом живи на свакој барци једна хинеска породица, и свака има гомилу ситне деце. Најмање стрпано је у четвртасту врећу, коју мајка привеже на леђа, и то тако да дете седи у дну вреће, окренуто мајчиним леђима, а ноге му висе кроза оба прорезана доња угла од вреће. Тако мајка може да послује сваки рад а да јој дете нимало не смета, а овоме је удобно у врећи, јер се греје на мајчиним леђима. Мисирка носи своје дете на рамену; Индијанка на куку, али тек пошто се дете отргне: Хинескиња је практичнија, јер она своје дете може још у првим месецима живота да носи са собом а уједно да свршава своје послове. Те жене, живећи стално на баркама, имају ту своје огњиште на крову, и ја сам гледао, кад спремају ручак, како чучећки раде а уједно климају грбином, кад им се дете на леђима заплаче, а кад мисле да је време задојити га, оне откаче торбу с леве стране, која сад склизне сама на десну мишицу, и дете је за час у наручју мајчином. Под кровом је стан удобно уређен а чисто држан. У једном углу обично је утврђена света икона и пред њоме виси кандило, истоветно онима што се виђају у нашим кућама. Таквих кандила има и на браминским олтарима у Индији, али су ова хинеска по облику сличнија нашима. Нема куће нити дућана где не би било у куту иконе с каквим брадатим и чупавим свецем, пред којим гори кандило. То показује оданост Хинеза својој вери. А како је у целој Хини једна вера (будистичка), то је вероватно она основа привржености Хинеза према својој домовини. Ма где да се настани Хинез, он остаје Хинез; он се нигде неће измешати с другом расом; живеће вазда одвојено за себе и, кад је што стекао, вратиће се у своју домовину. Пристаниште је било пуно бродова, јер је још трајала сезона извоза. Бродови већином беху европски, поглавито енглески пароброди, који 190

су извозили робу за Европу. Главни извозни артикал је чај, и Хонконг је главно стовариште његово. У слагалиштима Викторије налази се свакад огромна количина сандука спремна за извоз, и број њихов расте с године у годину јер је потрошња сваке године већа. И ако се чајна биљка сади увелико по енглеским насеобинама Индије, ипак се хинески чај све више тражи с тога што је боље ароме. Производња чаја у Хини је огромна; свака кућа има своју башту, а она је начичкана бокорима чајним. На једном бокору лишће је по вредности различито, и сортира се, као у Турској дуван што се пребира са једног истог струка. Најбоља врста чаја стаје у Хини 20–30 динара фунта, и тај се чај већином троши на месту. У најпростијој чајџиници Викторије пије се бољи чај но у гласовитим хотелима европским. Како је и наш товар био већином чај за Европу, то су истога јутра дошли извозници на брод, да се лично увере о његовој подобности за транспорт тога артикла. Тиме сам добио прилику да се ближе упознам с вишим трговачким сталежом хинеским. Ти људи беху махом средње величине, смеђи и добро нахрањени. На глави имађаху црну дињасту капу, по свему налик на „читу“ наших попова, само што дугме на врху беше од корала. Главе им беху обријане, само са задњег темена спуштао се курјук испод капе, који је оплетен допирао до крста, а од туд је настављен црним свиленим гајтаном до листова. На себи имађаху два-три капута обичнога кроја, какав смо видели на нашим сиромашним сапутницима, само је та одећа била од фина вунена или свилена ткања. Капуте су своје навлачили један преко другог, јер је било прохладно јутро; и кад је касније захладнело време, видео сам да неки носе по пет-шест капута на себи. Они, дакле, према температури додају или скидају по један капут. На ногама су имали проширене чакшире од обојена свилена сатена, тако дебела да је тканина изгледала као кожа. Чакшире се састоје само из две ногавице уденуте за појас, који их држи привезане о бедра, као оно „гаће“ од мушеме, што носе морнари. На ногама имаху ниске беле шивене чарапе од платна, и црне, спред затубасте, ципеле од црна свилена сатена с дебелим сукненим ђоном. Понашање њихово беше по све европско; сви су говорили енглески, и рекоше нам да преговарају с агенцијом о спровозу робе и да желе видети магазине од брода. Том приликом сазнадох да су и наше бројанице хинеског порекла видећи како их један од ових Хинеза у говору пропушта кроз прсте, а у току овога писма видећемо да у њих има и других „наших“ ствари. Разуме се да их Хина није импортирала од Европе, јер она, осим убојног материјала, ништа од туд не импортира. Уза ове европске пароброде беше у луци велики број хинеских бродова на једра, који су доносили свилу из Шангаја за извоз. Ти се бродови по кроју знатно разликују од наших тиме што имају веома високу крму, 191

онаку као што виђамо на јелинским, римским и нашим средовечним бродовима, из чега би се могло извести да су древни народи били у додиру с Хином и од ње примали моделе за своје „галије“. Уопће се на југу Хине ретко опажа монголски тип на улици; женско је белолико и посве правилних црта, и ретко ће се на којој опазити унутарњи угао од очију нагнут на ниже, а никако косо разрезане очи, као што се виђају на европским сликама. На Јапанцима је много више изражен монголски тип него на овим Хинезима. Да није карактеристичне одеће на њима, могли би, по лику и боји коже, без зазора ући у европску гомилу, а да никоме ни на ум не падне убројати их у монголску расу. Али да се вратим свили, томе другоме важном извозном артиклу хинеском. Сваком је већ у Европи познат хинески „фулар“, свила жућкасто-сиве боје што се већ у велико импортира; али мало је који познају свилену тканину у хинеској земљи, јер с њоме је као и са чајем: најбоље остаје у земљи. Ретко се на европској пијаци виђа хинески дамаст свилени, који је вероватно служио као мустра коначноме дамасту европском. То је свила једнобојна, с утканим шарама, и тако јака, да може годинама да служи за лежање и седење. Још мање је познат хинески сатен, који је дебео као кожа, те се од њега прави одећа. У нас је та свила црно обојена, допрла до Цариграда и вероватно служила као мустра лијонским фабрикама за такозвану „soie turque“ од које се кроје скупоцени женски капутићи. Брокат се хинески виђа на сукњама хинеских жена и, као што смо видели, на прсницима и доламама индиским, од куда су мустре, а можда и радионице, дошле у Хину, јер се у Хини сви бољи сталежи одевају свилом. Таква свила, као што се овде виђа, и не допире у оригиналу до европског трга, јер се ту не плаћа, а у Хини као што видимо налази своју проходњу чак и за – официрске чизме. Шангај је главно стовариште хинеске свиле за европске и америчке тргове, за које се редовно извози велика маса робе ниже врсте, поглавито фулари, обојени и необојени, који се у Енглеској и Америци употребљавају за женску одећу, с тога што се ова свила даје прати као платно. Највише се тражи једна врста полусвилене тканине што се зове мин-чау, коју сиромашније класе хинеске употребљавају за одећу с тога што је јака и јевтина. У тој тканини је основа плави памук а потка необојена свила, што скупа даје платно отворено плаве боје, које се, зарад свиле што је у њему, мало прелива, те с тога и допада женском свету. Цена је комаду од двадесет енглеских рифа (јарда) четири талира, што чини нешто мало више од динара за наш метар. Са оваквом ценом нису у стању да конкуришу западне фабрике, те се с тога ова роба извози у огромној маси и налази велику проходњу у Америци. Уопће је хинеска роба, према вредности, умерене цене, с тога што је рад, зарад нагомиланог људства и великог 192

броја радника, веома јевтин. Осим малога једног дела учених људи, који су по државној служби, читаво људство у Хини припада радничком сталежу, а како у томе друштву нема каста као у Индији, то се сваки радник може својим трудом уздићи до трговца: само за државну службу, у коме му драго правцу, потребна му је дуга и трудна спрема. С тога учени људи у Хини уживају големо поштовање: они се цене зато што их је мало, а државни закони старају се да се не намноже и као свака друга роба, кад је сувише буде, падну у цени. Какав углед уживају „власти“ у Хини довољно карактеришу ове две појаве: пред судијом Хинез и одговара лежећи на тле, а пред угледним државним личностима метанише. Кад се сетимо да се пред нашим архијерејима то исто чини што и пред раџама индиским и калуђерима будистичким, опазићемо утицај хијерархичне културе источне на нашу од искона истоветну црквену хијерархију. Индија је вероватно средиште тога утицаја, а од туд се овај ширио на хијерархијске установе ка западу а највише ка истоку, јер читав друштвени живот у Хини почива на хијерархијској основи. Отуд застој у Хини, али отуд и стабилност њезиних државних установа. Једном на обали, упутим се вароши пешке, и ако је ту било доста носача и возача. На ове последње био сам вичан већ од Сингапура, али, да речем право, моја се демократска природа бунила, кад ме је тамо возао човек, као што се бунила кад су ме у Калкути носили кули у паланкину. Необично и непријатно је то гледати свога сачовека у улози теглеће животиње – томе се ваља свићи. Двоколице беху с кратким рукуницама, које су спред везане једним попречним дрветом, на које возач легне прсима и гура. Колица су с једним седиштем, где могу за невољу сести и две особе, и скројена су као и наше каруце само у много мањем размеру. Возачи трче веома брзо, јер се нагну јако напред, сигурни будући од пада, с тога што су им прса наслоњена на попречно дрво. Овим колицима служе се становници Викторије за даља одстојања у околини вароши, а има их који се возе и по вароши. Возачима знатно олакшава посао необично раван насип улица. Не знам како Хинези праве свој „макадам“, али равнијега и тврђега нигде видео нисам. Осим ових хинеских фијакера с упрегнутим гологлавим и босоногим човеком, има још један начин локомоције у Хини. Између две дуге обрамице од бамбус-трске веже се столица с наслоњачом, о коју виси доле једна дашчица за ноге. Обрамице се положе на земљу; пасажер седне у столицу, два носача, спреда и позади, дигну обрамице на оба рамена и носе га једнаким одмереним кораком. Како се у томе обрамице гибају, нама је као да седимо на „федерима“. Ову справу за локомоцију употребљавају Енглези и одлични Хинези. Пало ми је у очи да на те столице никад не седају жене, а и на колицима виђају се веома ретко.

193

Познато је да је жена у Хини потчињено, да не речем презрено, створење; она је, као на целом Истоку, нека кућевна „ствар“, која може за новац да се купи, те је могуће да јој се и вожња закраћује зарад тога нискога положаја њезина. Ако је виђамо на улици гдешто у богатоме руху, то ваља да тумачимо тако, да сваки господар на Истоку, као и на Западу, радо показује своје богатство на својој чељади, па и на својој теглећој животињи. У Александрији богати арапски трговци раскошно ките магарце на којима јашу.

Хонг Конг, лука Викторија 1936.

Варош Викторија подигнута је на осојку брда испод тврђаве, те с тога има, као сви амфитеатрални градови, своје уздужне, равне, и попречне, мање-више стрме улице. Најшира међу првима је доња што иде дуж пристаништа, и ту су главна стоваришта хинеске робе, али има продавница и по горњим равним улицама, само што оне горе служе више за дневне подмирице становника. У попречним улицама су куће за становнике, у доњим деловима вароши веће за имућне трговце, а, идући на више, све мање за сиромашније радне сталеже. Куће су, осим великих државних и приватних здања на уласку и на источном делу вароши где живе Европљани, 194

махом дрвене конструкције али укусна облика што све имају своју веранду и отворену терасу, те се готово из сваке има поглед на море. Источна страна вароши, што удара на парк, има веома укусно, па и раскошно зиданих кућа, као свуда на Истоку што има такозвани „европски крај“ вароши. Особито су укусни вртови крај њих, а то је дело хинеских руку. Ако је европски крај вароши занимљив са своје лепоте и укусних вртова својих, хинески крај, који је начичкан кућама и продавницама, није мање занимљив са своје оригиналности и особености укуса. Пазарне улице шарене се из далека од многих натписа и разнобојних фењера, што висе пред продавницама. Скоро свака продавница има свој горњи бој где је наслагана роба а многе имају своје галерије, што се сад виђају и у европским магацинима. Над доњим бојем је поширока извијена стреја те горњи бој не може да се види са улице. У чајџиницама врви свет без престанка, јер се у њима Хинези и хране и поје. Особито су интересантне веће чајџинице, које су искићене сушеном рибом и перушином. У њима је велики казан где се кува пиринач, а до њега је огњиште за мање судове. Овде се једе и пије у свако доба дана и ноћи, с тога што у Хини људи раде и дању и ноћу. Кад уђете у сред дана у какву продавницу или радионицу, свугде ћете опазити у једном куту покојег што спава: он је јутрос слатко попушио које зрно опијума, па ће да одспава дан, а под ноћ ће да устане и да ради до идућег јутра. Само велики магазини затварају се с вечера; све мање продавнице стоје непрестано отворене. Ноћу се светли цела чаршија од шарених лампа, што у перспективи даје веома лепу слику. И данас још после четрнаест година трају једне папуче, плетене од неке жилаве биљке, и ако сам их небројено пута већ квасио; али ми трају и данас још скрлетне џепне мараме, и ако су тако танке, да се и не опазе у џепу. Хинеске рукотворине карактеришу се солидношћу и лепотом, две ствари које се ретко налазе заједно на европскима. Плетене котарчице од трске, које су у њих тако скројене, да се вешају о зид, тако су вешто и солидно израђене, да наши радници и не помишљају да им подражавају само решетаста седишта од столице што су од њих научили плести. Годинама се већ увозе хинески отомани и дивани грађени од бамбуса и исплетени ротангом, али тих предмета европске рукотворине још нема, и мучно да ће их игда бити, док се други предмети, као дугмад за кошуље, која су такође хинескога порекла, увелико фабрикују у нас. Од свих заната, рекао бих, да се само у столарству француски радници могу мерити с Хинезима, можда стога што им они највише подражавају. Европа је на гласу са своје хартије, па ипак се хинеска хартија импортира за радње, којима је потребан танак а јак завој – дакле опет елеганција и солидност.

195

Само у почетку своје године, а то је у фебруару, Хинез прекида рад и почива пуних петнаест дана. За то време нико ништа не ради а сваки се весели на свој начин. И они што тргују храном позатварају своје радње, и ко се није спремио за „благе дане“ мора гладовати. У то време народ врви по улицама, да гледа маскараде што иду гомилама и да се слатко насмеје шаљивчинама што умеју да карикирају друштвени живот њихов. „Цела Хина полуди о новој години“, рече један Енглез причајући ми о тој светковини хинеској. А зар је у Италији другачије о „карневалу“? Хина и Италија; фебруар тамо а фебруар овде! Маске на улици и тамо и овде, није ли то чудновато? Ако су маске из јелинских и римских позорница дошле до Хине, карневал је вероватно дошао к нама из Хине заједно с маскама... Ко ће да проникне у путеве којим су обичаји прелазили из предела једног краја света на други?! Будистички храмови имају своје торњеве и своја звона као и хришћански. Ко је управо изумео Пенелопин разбој? Барутом се Хина служи од вајкада, али само да руши стене и гради путове; од нас је научила пунити оружје њиме! Правда и сила у Хинеза су идентични појмови, а то само собом објашњава што је њихова држава кроза толике векове стајала чврсто и поуздано, док су се око ње дробиле друге државе, па и нестајале. Ступио сам на хинеску земљу с љубопитством Европљанина, да се упознам с тим чудноватим светом и да му се можда и насмејем; али се то љубопитство моје за кратко преметло у дивљење, и ја сам пошао од туд с осећањем поштовања према том древном народу који живи својим властитим културним животом и који се својом културом не хваста ни онда кад види како њоме уздиже и нашу. Хоће ли и каква ће утицаја имати данашњи тесан додир наш с источним народима а поглавито са Хином; хоће ли радиност и мирољубивост тих народа укротити нашу ратоборну расу и скренути је на путеве искрена човекољубља и узвишене трпељивости која у сваком човеку, био он из којега му драго краја света, гледа обличје своје сачовека свога; или ће ти народи у додиру с нама присвојити с временом, као Јапанци, дивљу, освајачку ћуд нашу и почети да нас тамане оружјем што смо им сами утисли у руке?... Кад год је саобраћај наш с Истоком оживахнуо, показао би овај свој претежан утицај на нас.

196

IV ИЗ КИНЕСКОГ ПЕРА

Добра боравишта су неугледна, Добро срце је дубоко, Добра љубав је блиска, Добар говор је веродостојан, Добра политика је мирољубива, Добар догађај је моћан. Лао Ци

197

САНМИН ЏУЈИ ТРИ ПРИНЦИПА НАРОДА

др Сун Јатсен

принципи национализма I. Раса и становништво II. Политичке и економске снаге III. Патриотски дух кинеског народа IV. Национализам као опозиција космополитанизму V. Национални морал и мир у свету

предговор др Сун Јатсена По објављивању књига Реконструкција психологије (Psychological Reconstruction)5, Реконструкција материјалног (Material Reconstruction)6 и Реконструкција друштва (Social Reconstruction)7, започео сам писање још једне која се тиче Политичке реконструкције (Political Reconstruction)8 у намери да тако завршим серију на тему „Три принципа реконструкције“. Област којом се књига Политичка реконструкција бавила била је много шира од области претходне три; обухватала је укупно осам делова, и то: Начела национализма, Начела демократије, Начела стицања средстава за живот, Устав пет моћних земаља, Локалну власт, Централну власт, Спољну политику и Одбрану државе9. Како сам Начела национализма, а већим делом и Начела демократије и Начела стицања средстава за живот, већ био завршио и припремио материјал за све остале делове, могао сам да 5 Такође позната под именом Сун Венова философија (The Philosophy of Sun Wen), књига је објављена 1919. године. 6 Такође позната под именом Међународни развој Кине (The International Development of China). Књигу је на енглеском језику објавио Г. П. Патнам Санс (G. P. Putnam’s Suns) 1922. године. 7 Позната и под насловом Буквар демократије (The Primer of Democracy), књига је објављена 1917. године. 8 Збирка прва три дела позната је као „принципи Санмин“. 9 Др Сун није стигао ни да започне с писањем последњих пет делова.

199

их напишем чим би ми се за то указало слободно време, с надом да ћу их све заједно објавити када их будем завршио. Али, неочекивано се догодила побуна Чен Ђијунгминга (Chen Jiongming10), као и бомбардовање брда Гуанјин 16. јуна 1922. године, када су у пожару изгорели сви моји рукописи, плод вишегодишњег напорног рада, баш као и неколико стотина западних књига. Тренутно радимо на реорганизацији Гуоминданга! Наши другови решени су да наставе своју борбу, па су нам стога, у пропагандне сврхе, преко потребна начела Санмин, као и Устав пет великих сила. Сваког понедељка држао сам предавања на ове теме, док је г. Хуанг Чангку хватао белешке, а г. Цуи Лу ишчитавао рукопис. Начела национализма одштампао сам као засебну монографију како бисмо те белешке могли што пре доставити нашим друговима. У периоду у ком сам држао предавања нисам имао довољно времена да се припремим, а ни довољно књига које би ми служиле као референце, тако да сам углавном говорио оно чега сам се из претходних рукописа могао сетити. Нажалост, велики део тога сам и заборавио. Иако сам пре слања белешки у штампу извршио знатне преправке, ова књига је у погледу мисли које су у њој изнесене, начина на који су изложене, као и избора илустрација, много лошија у односу на претходни рукопис. Из тог разлога, надам се да ће другови овај том узети као основу за много детаљнију, сложенију и прецизнију књигу, као и да ће га употребити у циљу пропагирања наших принципа у интересу бољитка нашег народа. Сун Вен Главни штаб генералисимуса Кантона, 30. март, тринаесте године Републике (1924).

I. раСа и СтанОвништвО

Прво предавање Одржано 27. јануара, 1924. године ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ, говорићу вам о начелима Санмин, које бисмо, у најкраћим цртама, могли описати као начела за спасење нације. Начела Иако у енглеском оригиналу није коришћена латинична транскрипција пинјин која је у Кини данас у употреби, у преводу на српски користили смо је као основу за транскрибовање ради лакшег сналажења читалаца. (Прим. прев.) 10

200

су идеје, вера и снага. Када о нечему размишљамо, прво што развијамо јесу идеје, чијом артикулацијом будимо веру која потом производи снагу. Из тога следи да начела почињу идејом, да би им затим, настанком вере, удахнули животну енергију и коначно их утврдили, произвођењем снаге. Начела Санмин представљају идеје за спас нације у том смислу што се њима промовише признавање Кине као нације једнаке свим осталим, ствара политичка равнотежа и економска правда у земљи, а подесна су и када је у питању континуитет постојања Кине у свету. Уколико закључимо да су начела Санмин пут за спасење Кине, можемо рећи да у њих и верујемо, а та вера ће потом произвести снагу довољно моћну да утиче на спасење земље. НАЧЕЛА НАЦИОНАЛИЗМА Говорићу прво о начелима Минџу, тј. начелима национализма. Током реорганизације Гуоминданга, схватили смо важност публицитета, тј. широког пропагирања наших принципа као средства за спас државе. Иако су последњих година интелектуалци широм земље чули за начела Санмин, нема их пуно који схватају шта она заправо значе. Из тог разлога ћу се најпре позабавити њиховом пажљивом анализом. Имајући на уму кинеску друштвену традицију, значење начела минџу најкраће би могло бити објашњено као „начело друштвене групе“. У прошлости су Кинези нагласак стављали на породичне везе и сродство, па су, као резултат тога, постојала једино „начела породичне групе“ и „начела клана“, али не и начела „националне групе“, тј. национализам11. Недостатак нашег јединства, које странци описују као расути песак, проузрокован је недостатком националне свести. Породичне и родбинске везе су изузетно јаке у кинеском народу, и није редак случај да људи жртвују своје животе и домове ради неке ствари која се тиче родбине. Тако се, на пример, у Гуангдунгу, два клана могу сукобљавати без обзира на губитак живота и имовине. С друге стране, наш народ оклева када треба да се жртвује зарад националног циља. Дух јединства не постоји ван оквира породице и клана. Нација и националност Када говорим о национализму као начелу националне групе, то се не може применити на друге државе. У страним земљама постоји разлика између националности и нације. На пример, у енглеском језику реч nation 11 Др Сун Јатсен термин национализам користи у смислу националне свести, буђења националног духа и родољубља. (Прим. прев.)

201

има два значења: односи се или на етничку групу која има заједничко културно и расно порекло, или на земљу којом управља једна влада. Постоји огромна разлика између та два значења иако се за оба користи иста реч. У кинеском језику постоји много речи које имају два различита значења. Тако, на пример, реч shehui (друштво) може да се односи или на колективни појавни облик људског удруживања или на одређену друштвену организацију. Речи „нација“ и „националност“ нераскидиво су повезане а да притом свака од њих има одређена ограничења, и ми морамо знати у чему је та разлика. Из ког разлога тврдимо да се начела национализма као начела националне групе могу адекватно применити само на Кину, а не и на стране земље? Још од времена Ћина12 и Хана13 Кина је била земља у којој је живела једна раса, док, са друге стране, у иностранству, једна раса може да оснује неколико држава, баш као што и једну државу може да чини више раса. Британско царство сачињено је од беле расе као главне, али и од припадника црне, браон и других раса. Из тог разлога се тврдња да је националност нација као група не може применити на ту земљу. Из истог тог разлога ни Хонгконг ни Индија не могу бити описани као територије енглеске националности. Сви знамо да Енглези припадају англосаксонским народима, баш као и већина Американаца. У страним земљама, дакле, нација и националност представљају две различите ствари. ВАНГДАО И БАДАО Како можемо да направимо разлику између нације и националности? Најбољи начин за то јесте да се проучавају снаге које стварају групу као националност и групу као нацију. Укратко речено, националност као група настаје природним развојем, док се нације рађају освајањима. Према нашој политичкој философији, оно што су наши философи називали вангдаоом (владавином добре владе) јесте напредак групе природним и хармоничним развојем, док се под оним што су називали бадаоом (владавином војном силом) подразумевало ширење групе покоравањем. Производ вангдаоа јесте националност, док је продукт бадаоа држава – нација. Хонгконг и Индију, као делове Британског царства, Енглези су освојили коришћењем силе. Британско царство тренутно поседује колоније по читавом свету, па је позната изрека која каже да „над британском заставом сунце никада не залази“. Другим речима, у сваком 12 13

Династија Ћин трајала је од 225. до 206. г. п.н.е. Две династије Хан трајале су од 206. г. п.н.е. до 214. г. н.е.

202

тренутку двадесетчетворочасовног дана сунце обасјава неки од британских поседа. Сваки део те широке територије британског царства стечен је употребом силе. Сила је кроз историју била употребљавана у циљу формирања националних држава. С друге стране, националности као групе одувек су настајале захваљујући природним узроцима, без икаквих принуда. Тако су, на пример, стотине хиљада Кинеза у Хонгконгу природно оформиле националну групу, која, без обзира на сву силу коју су Британци у стању да употребе, неће моћи да буде промењена. Тако је, дакле, група која је створена посредством вангдаоа, национална група, док је она која је настала применом бадаоа или војне силе – нација. У томе лежи разлика. ФАКТОРИ РАСНЕ ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ Могу ли сада нешто рећи о пореклу националних група? Иако врста животиње, човек је највиша и најпаметнија од свих њих. Постоји пет основних подела људске расе, и то: бела, црна, црвена, жута и браон, при чему је свака даље подељена на различите врсте. Тако су, на пример, азијски народи подељени на чувене Монголе, Малајце, Јапанце, Манџурце, Кинезе и друге. Расне разлике последица су природних узрока, од којих је најважнији наслеђе. Ми смо жуту боју коже наследили од наших предака, и управо та крвна веза одређује наше расне карактеристике. Следећи по важности јесте фактор занимања, којим су углавном одређене стечене одлике једног народа. Монголи су били номадски народ којег је начин живота учинио изузетно јаким. За време династије Јуен14 ујединили су Кину, покорили Централну Азију, Арабију и делове Европе, замало освојили Јапан, те ујединили читав Евроазијски континент. По војној моћи и територијалној експанзији с њима се не могу поредити ни Кинези из времена династија Хан и Танг, нити Римљани. Због својих номадских навика могли су далеко да стигну. Трећи фактор јесте језик. Кинези врло лако могу да асимилују стране народе са којима долазе у додир уколико они познају наш језик. С друге стране, и ми сами врло лако можемо да потпаднемо под страни утицај уколико познајемо страни језик. Моћ асимилације посебно је јака уколико два народа имају заједничко расно наслеђе и заједнички језик. Четврти фактор јесте религија, тј. вера у исте богове или заједничке култове. То да је религија веома заслужна за дуготрајно постојање расне заједнице види се на примеру Јевреја, Арапа и Хиндуса, који су, иако су 14

Позната још и као Монголска династија (1260–1368).

203

изгубили своје државе, и даље признати као моћне националне заједнице. Многи светски познати интелектуалци попут Маркса и Ајнштајна су Јевреји. Многи Јевреји данас утицајни су пословни људи у Енглеској и Америци. Пети и последњи фактор јесу обичаји и традиција. Када два народа имају сличне обичаје и традицију, они ће сасвим природно оформити једну националну заједницу. Уколико кренемо да изучавамо различите расне врсте у свету, видећемо да разлике између њих проистичу из ових пет фактора: наслеђа, средстава за живот, језика, религије и обичаја. Ових пет фактора производи су природне еволуције, а не плодови војних похода. КИНА КОЈУ ЧИНИ ЈЕДНА НАЦИОНАЛНОСТ Кина из историјских разлога мора бити спашена. Развој кинеског национализма нашем народу ће обезбедити трајно место у цивилизованом свету, па је стога наша обавеза да принципе национализма учинимо ефикасним. Иако у Кини живи нешто мало више од десет милиона некинеског становништва, у које спадају Монголи, Манџурци, Тибетанци и Татари, њихов број је мали у односу на чисто кинеско становништво које броји четири стотине милиона и има заједничко расно наслеђе, религију, обичаје и традицију. То је једна националност! Које је, онда, наше место у свету? По броју, чинимо највећу националну заједницу на планети, а четири хиљаде година наше културне историје могу се упоредити са западном. Нажалост, оно што нама недостаје јесте национално јединство, па је положај наше земље, која је и слаба и сиромашна, инфериоран у односу на друге. Времена су критична јер постоји опасност од расног уништења. Ујединимо четири стотине милиона и спасимо нацију помоћу буђења националне свести! Британски национализам Природу наше кризе најбоље ћемо разумети уколико се упоредимо с неком од Сила. Пре Великог рата, постојало је седам или осам великих нација; Британија је била највећа, Немачка, Аустрија и Русија најмилитантније, Сједињене Државе најбогатије, док су Јапан и Италија били новајлије. Након рата три државе су пропале, тако да се данас Силама првог реда сматрају још само Велика Британија, Француска, Јапан и Италија. Од Сила, Британија, Америка, Француска и Русија национализам имају у основи својих држава. Развој Британског царства започео је у Енглеској и Велсу, и то са шачицом тзв. Англосаксонаца. Англосаксонски

204

народи су снажна раса, па су и нације које су основали веома моћне. Пре стотину година на британским острвима живело је дванаест милиона људи, док данас та цифра износи тридесет осам милиона. Број становника данас три пута је већи од оног пре једног века! Јапански национализам Јапан, кога је, такође, створила једна национална група, никада у својој историји није био освојен. Број становника самог Јапана, изузимајући Кореју и Формозу, износи педесет шест милиона. Иако не знамо тачно колики је његов број становника био пре стотину година, рационалним прорачуном доћи ћемо до стопе пораста броја становника од 300%. Јапан је био веома слаба земља пре Обнове, чија је територија била величине Сичуана, а број становника још мањи. Но, Јапанци имају изузетно изражен национални дух. Захваљујући науци и модерној цивилизацији, своју државу преобразили су у једну од најмоћнијих на свету. Ми се од Јапанаца разликујемо у томе што нам недостаје национални дух. Уколико Кину желимо да учинимо јаком, Јапан нам може послужити као пример. Уздизање Јапана срушило је традиционална схватања белаца да само беле нације могу бити јаке и напредне, и истовремено инспирисало остале народе Оријента снажећи њихово уверење да се и сами могу уздићи и бити равноправни с Европљанима и Американцима. Пре Обнове Јапан је био слаб попут Анама и Бурме, да би за време недавно одржане Вашингтонске конференције, као једна од „Велике петорке“, практично имао монопол над решавањем питања Далеког истока. Расе се међусобно разликују по боји коже, али зато поседују истоветне инстинкте. Откад се Јапан уздигао, белци се више не усуђују да снисходљиво гледају на друге азијске народе. Стога, моћ Јапана не омогућава само Јапану да ужива у привилегијама нације првог реда, већ, у исто време, побољшава међународни положај и осталих азијских народа. Раније је било раширено уверење да Азијати не могу да ураде оно што могу Европљани. Па ипак, будући да су Јапанци били тако добри ученици Европљана, и будући да знамо да и ми Кинези то можемо да урадимо подједнако добро као и Јапанци, постоји могућност да и сами ствари урадимо баш као што су то учинили Европљани. Револуција у Русији Револуцијом која је у Русији избила за време Великог рата, нови облик социјалистичке државе заменио је стару аутократску власт. Руси припадају словенским народима. У периоду од стотину година њихов

205

број је увећан четири пута, од четрдесет до стотину шездесет милиона, што је праћено и одговарајућим растом снаге њихове нације. У прошлом веку Русија је била најмоћнија држава на свету које су се плашиле не само Кина и Јапан, већ и Британија и Немачка. Њени територијални поседи, стечени војним освајањима, покривали су половину Европе и Азије. У страху да би Русија могла анексирати Кину, а потом наставити даље у освајање света, склопљен је савез између Енглеске и Јапана. До велике промене у светској политици дошло је када је Јапан поразио Русију, што је за резултат имало елиминисање руског утицаја у Кореји у Јужној Манџурији, пропаст руске политике и њене светске доминације и одржање територијалног интегритета Далеког истока. Револуција 1917. године донела је још једну велику промену: потпуни преображај снажне војне аутократије у нову социјалистичку државу. У последњих шест година, у Русији су спроведене унутрашње реформе, а стари милитаризам заменила је нова политика мира. Руси су постали пионири у покрету пружања помоћи потлаченима зауздавањем оних јаких. Русија поново представља разлог за узбуну великих сила, које је се сада плаше више но икада, и то с добрим разлогом, јер ће нова руска политика не само уништити империјализам у Русији, већ и у целом свету. Она не само да ће уништити империјализам у целом свету, већ и целокупан капиталистички систем. Номинално, политичку моћ модерних држава контролишу њихове владе, али у реалности њима управља приватни капитал. Верујем да ће нова руска политика сломити овај монопол, што посебно брине капиталисте из целог света. Свет се налази пред великом кризом, која ће резултирати великим променама. Прави класни рат Међународни ратови често су вођени између европских народа. Последњи у низу био је чувени „Светски рат“, у коме су се на једној страни налазиле Немачка, Аустроугарска, Турска и Бугарска, а на другој Велика Британија, Француска, Русија, Јапан, Италија, Сједињене Државе и други савезници. Рат је вођен четири године све док готово у потпуности нису били исцрпљени њихови материјални и људски ресурси. Данас има оних који проричу да озбиљна опасност од још једног рата лежи у расним сукобима. По њима ће следећи светски рат бити расни рат, сукоб белих и жутих народа. На основу сопствених опажања верујем да то неће бити баш тако. Још један рат је неминован, али ће то бити класни рат међурасног карактера. Бели ће се борити против Белих, а Жути против Жутих. Биће то рат између потлачених и тлачитеља, рат правде против силе. 206

Још од Руске револуције, словенска доктрина међународне правде, другим речима, помоћ слабима и зауздавање јаких, с великим жаром је прихваћена у мањим европским државама, посебно у Турској. Пре рата Турска је била до те мере слаба и сиромашна да је с муком успевала да се одржи, због чега су је Европљани називали „болесником са Блиског истока“. Она за време рата стаје на страну Немачке, да би је на крају поразиле силе Савезнице. Русија, коју је разљутио план Сила да изврше поделу Турске, помаже јој да се одупре Грцима и одбаци све неповољне споразуме, па је тако Турска била спашена од пропасти. Иако још увек није постала сила првог реда, Турску данас сматрају силом другог или трећег реда, за шта има да захвали помоћи Русије. Сигурно је, дакле, да ће се убудуће потлачене нације, независно од својих етничких и политичких разлика, уједињавати у циљу борбе против империјалистичких држава. Током првог дела европског (светског) рата Русија се прикључила Британији и Француској у борби против немачког империјализма. С фронта се повукла тек након што је претрпела велике губитке у људству и имовини, када је и започела револуција унутар земље. Зашто? Зато што је руски народ схватио да се његове патње неће окончати све док са власти не збаце древни систем аутократије и тлачења. Након Револуције, почеле су да се примењују њихове социјалистичке политике. Супротстављајући се руској политици, капиталистичке државе су се умешале, али су наишле на отпор Совјета. Будући да им је интервенција пропала, усвојиле су мере пасивног отпора: прекид економских веза с Русијом и непризнавање совјетске владе. (Велика Британија је тек сада формално признала ту владу.) Главни разлог овог сукоба лежи у фундаменталној разлици у политици коју воде Русија, с једне, и Велике силе, с друге стране. Силе показују наклоност ка империјализму и силу стављају изнад правде, док Русија заступа идеју да правда мора бити важнија од силе. Из тога следи, рекао бих, да ће следећи светски рат бити рат између правде и силе, без обзира на расне разлике. После рата Немачка је постала потлачена држава, а и све државе у Азији, изузев Јапана, налазе се под контролом моћних. Како им је свима заједничка иста бољка, природно је да ће се ујединити у борби против империјалистичких земаља. Тако ће се, у будућности, сви они припадници беле расе који су заинтересовани за међународну правду ујединити с оним припадницима жуте расе који имају слична убеђења. У исто време, припадници жуте расе који верују у снагу силе ујединиће се с припадницима беле расе сличних ставова. Када на сцену ступе овакви савези, велики рат ће бити неизбежан. Таква ће бити природа будућег рата!

207

Немачка, Француска и Сједињене Државе Немачка је пре стотину година имала двадесет четири милиона становника. Иако је због рата број становника смањен, он и даље износи шездесет милиона, што ће рећи да се у току једног века повећао два и по пута. Немци припадају германским народима и сродници су Енглеза. То је један веома интелигентан народ, чија је држава била изузетно јака. Како је у Великом рату сломљен њихов милитаризам, природно је да морају стати на страну истине и правде, уместо на страну силе. У току једног столећа број становника Сједињених Држава повећан је са девет на сто милиона, што је пораст од хиљаду посто. За разлику од других држава у којима до пораста броја становника долази захваљујући природном прираштају, Сједињене Државе за то у највећој мери имају захвалити имиграцији, углавном из Европе. Састав америчког становништва је много разноликији од било које друге земље на свету баш зато што га чине имигранти из различитих држава. Па ипак, сви ти народи врло брзо бивају утопљени у једну велику нацију посредством културне асимилације и биолошким мешањем, тако да изгубе своје првобитне националне карактеристике. Управо је та нова нација оно што називамо „Американцима“. Америка је постала моћна, независна држава, искључиво захваљујући независности њене нације. Французи припадају латинским народима. Осим Француске, Латини су у Европи основали Шпанију, Португалију и Италију, а на америчком континенту Мексико, Перу, Чиле, Колумбију, Бразил, Аргентину и неколико мањих држава у централној Америци. Северноамериканци те америчке Латине називају „Латиноамериканцима“. Број становника у Француској растао је веома споро. У периоду од једног века увећао се за свега двадесет пет одсто – од тридесет до тридесет девет милиона. Број становника у Кини и њена судбина Упоредимо сада различите нације по питању стопе увећања броја становника. За стотину година, број становника у Америци увећао се десет пута, у Енглеској три пута, Јапану три, Русији четири, Немачкој два и по пута, а у Француској за свега једну четвртину. До тог пораста је једним делом дошло захваљујући смањењу стопе смртности развојем здравствене заштите и медицине, а делом и због увећања залиха хране и средстава за живот кроз процес индустријализације. Зашто је тако брзи пораст светске популације значајан за Кину? Узнемириће нас резултати поређења пораста броја становника код нас у односу на светске силе. Тако је, на пример, у Америци, за последњих сто година број становника увећан са девет на стотину милиона, што 208

значи да би, уколико би се одржала та стопа раста, њен број становника за наредних сто година износио једну милијарду. Често се хвалимо тиме како је наш народ непобедив, јер су у прошлости и Монголи и Манџурци, иако су покорили Кинезе и владали земљом, постепено били апсорбовани и стопили се с њима. Из истог разлога, сматра се да ће, упркос томе што ће Јапанци и белци неко време господарити овом нацијом, и њих Кинези апсорбовати у себе. Такве тврдње су превише оптимистичне. У време када су Манџурци покорили Кину, било их је нешто више од милион, другим речима, много мање од Кинеза. С друге стране, претпоставимо да за сто година број становника Америке износи једну милијарду, што би било два и по пута више од нас. Ако би, дакле, Американци владали Кином, наш народ би био врло лако асимилован зато што би на свака четири Кинеза долазило десет Американаца. За време владавине Ћијен Лунга, пре готово двеста година, установљено је да број становника Кине износи четири стотине милиона. Данас број становника Кине износи такође четири стотине милиона, а и један век касније може износити исто толико. Лекција коју треба научити од Француске Пораст броја становника је у Француској подстакнут законодавним путем, зато што земљи недостају млади људи. Онима који имају троје или више деце дају се награде, док за рођење близанаца влада даје новчану помоћ. Казне су уведене за све неожењене људе старости преко тридесет година, а за жене старости преко двадесет. Иако су ове мере спречиле опадање броја становника у Француској, оне нису довеле до неког значајнијег пораста. Француска је раније била пољопривредна земља у којој су људи били добростојећи и срећни. Потом су Французи потпали под велики утицај Малтусове теорије, који је свет упозоравао да ће својом геометријском прогресијом број становника превазићи залихе хране које се увећавају аритметичком прогресијом. То је за последицу имало да су Французи радије остајали неожењени док су жене избегавале да рађају децу, и то не само посредством природне контроле већ и вештачким средствима. То је било погубно за Француску. Пре стотину година Француска је имала већи број становника од било које друге државе у Европи, а данас осећа опасност због непромењеног броја становника и страхује да то на крају може довести до самоубиства нације. Зато чини све што је у њеној моћи да поправи ситуацију. Колики је заиста број становника код нас? Не очекујући тако брз пораст какав су имали Јапан и Енглеска, морамо признати да је од времена Ћијен Лунга број становника требало да се повећа до пет стотина 209

милиона. Г. В. В. Рокхил (W.W. Rockhill), бивши амерички изасланик у Беиђингу и признати стручњак за питање броја становника у Кини, након пажљивог истраживања, дошао је до закључка да број становника Кине износи триста милиона. Уколико је то тачно, број становника се од времена Ћијен Лунга смањио за једну четвртину. Чак и уколико проценимо да је садашња популација четири стотине милиона, страшно је и помислити да би и након једног века број становника такође могао остати непромењен, док би се популација других држава повећала неколико пута. Судбина Кине Број становника Јапана тренутно износи шездесет милиона, а за стотину година порашће на двеста четрдесет. Иако мала земља, он већ покушава да подстакне исељавање вишка популације у друге земље, али су Америка, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и друге државе у којима живе белци затвориле своја врата за припаднике жуте расе тако што су усвојиле мере за искључење Јапанаца. Јапан је потом успео да издејствује отварање Кореје и Манџурије за вишак свог становништва. Знајући с каквим се тешкоћама Јапан сусреће, Силе, које јапанска емиграција у Кину не дотиче директно, прећутно су прихватиле јапанске захтеве у вези с Кином. За сто година светска популација ће бити увећана неколико пута. Будући свесне да су за време Великог рата изгубиле велики број становника, Француска и Немачка се труде да га надокнаде усвајањем различитих подстицајних мера за рађање. Тренутно је резултат такве политике прогноза да ће број становника бити увећан два до три пута. Ми данас у Кини већ осећамо притисак пренасељености. Има оних који последњи рат описују као „борбу за место под сунцем“, из тог разлога што је основни узрок тог рата била борба европских сила, иначе углавном смештених у хладним областима, за контролу над територијама умереног и тропског појаса. Кина се налази на једној од најповољнијих тачака на планети с обиљем природних ресурса. Разлог зашто Силе нису дошле да анексирају Кину лежи у томе што, у поређењу с Кином, имају исувише мали број становника. Претпоставимо да у наредних стотину година не дође до повећања броја становника у Кини, а да њихов порасте неколико пута. У том случају, моћи ће без проблема да покоре наш народ јер ће бити много бројнији од нас. Не само да ће, у том случају, Силе поделити нашу земљу, већ ће нашу нацију апсорбовати њихове, на исти начин на који смо ми апсорбовали Монголе и Манџурце. Монголе и Манџурце смо асимиловали захваљујући нашој бројчаној надмоћи, те ће и Силе асимиловати нас из истог разлога зато што ће од нас бити бројније. Управо на тако нешто мислим када говорим о националном уништењу! 210

II. пОлитичке и екОнОМСке Снаге Друго предавање Одржано 3. фебруара 1924. године Успони и падови многих држава у току њихове историје дешавали су се због повећања, тј. смањења броја становника, што називамо дејством природних сила. Понекад је природни притисак био толико велик да моћне нације нису успеле да му се одупру, па су биле у потпуности уништене. Кинези су веома стар народ. Наша писана историја дуга је четири хиљаде година, а наше постојање сеже најмање пет до шест хиљада година уназад. Упркос многим недаћама изазваним природним притиском током векова, Небеса нас не само нису уништила, већ су нас учинила великим народом с растућом популацијом и напредном цивилизацијом. Ми смо и данас један од најинтелигентнијих народа на свету, па је због тога много оних који су убеђени да никада нећемо нестати без обзира на то које нас недаће задесе. Ја лично нисам поборник те философије. Кина може опстати у случају да природне силе буду једине које ће на њу извршити притисак. Али ту је и људски фактор који је много моћнији у обликовању историје него што је то природа. Два најмоћнија људска фактора јесу политичке и економске снаге, чије је ударце Кина већ осетила на својој кожи. ПРИРОДНЕ СИЛЕ Током своје историје, Кина је имала две стране династије: Јуен и Ћинг. Иако је у току ова два периода изгубила своју политичку самосталност, посматрано из етнолошког угла, њен расни интегритет није био угрожен из тог разлога што су се освајачи, иначе малобројни, стопили с нашим, много бројнијим народом. Али однос који имамо са Силама данас у основи је другачији! Као што је већ речено, Силе су у последњих сто година рапидно увећале број становника. Претпоставимо да ће та стопа раста у последњих сто година остати непромењена и у наредном веку. У том случају наш народ, крајем следећег столећа, никако неће бити у могућности да се такмичи са Силама без обзира на то шта њима друге природне силе буду намениле. Постаћемо малена нација, јер ће Американци, с њиховом тренутном стопом раста, достићи број од милијарду становника, а Британија, Немачка, Русија и Јапан имаће три до четири пута већу популацију него данас. Само та једна природна сила може бити кобна за наш опстанак. Поред тога, ми се

211

морамо хватати у коштац и с притиском економских и политичких снага које су чак и моћнији фактори од оних природних. Иако су природни фактори спори, они су у стању да униште чак и најмоћнију расу. Добар пример за то су Индијанци. Пре двеста, триста година били су то једини становници Северне и Јужне Америке, многобројни и с прилично развијеном цивилизацијом. Али, недуго након што су белци извршили инвазију на западну хемисферу, њихов број се смањио, да би данас били суочени с брзим изумирањем. Кина у садашњим условима може да опстане још неких стотинак година, и то само уколико су природни фактори једини којима се мора одупрети. Ако се, пак, њима придруже и економски и политички фактори, који би заједнички извршили притисак на Кину, тешко да ће она опстати и наредних десет година. Из тог разлога ће наредна деценија бити кризна, јер ће се у њој одлучивати о опстанку наше нације и будућности нашег народа. Уколико у наредних десет година успемо да решимо проблем економског и политичког притиска, наш народ ће опстати. У противном ћемо нестати. Кина се данас налази у изузетно опасној ситуацији јер смо изложени не само притисцима природних сила, већ и економских и политичких фактора. ПОЛИТИЧКЕ СНАГЕ Кина већ читав један век трпи политичке притиске Запада. Пре само стотину година ми смо, иако под влашћу манџурских освајача, били изузетно јаки. Када су извршили анексију Индије, Британци не само да нису помишљали да сличну ствар учине с Кином, већ су и стрепели да би се Кина могла мешати у њихове интересе на потконтиненту. Од тада смо изгубили доста територија, од којих су последње Веихаивеи, Порт Артур, Далијен, Ћингдао, Каулун и лука Гуангџоу. После Великог рата, Силе су Кини вратиле Ћингдао, уз обећање да ће исто урадити и са Веихаивеијем. Пре извесног времена разматрале су и могућност поделе Кине зато што су сматрале да она неће бити у стању да се томе одупре. Свака од Сила добила је понеку концесију дуж кинеске обале, што је требало да послужи као упориште за коначну деобу. Након избијања Револуције, Силе су одустале од те своје идеје о подели из тог разлога што су схватиле да ће се кинески народ истог часа против тога побунити. Када су Силе покушавале да поделе Кину, антиреволуционарни елементи у Кини су изјављивали да би револуција само повећала опасност од поделе. То не само да се није догодило, већ је Револуција приморала странце да одустану од жеље за распарчавањем земље. Корак даље у историји наших дипломатских неуспеха изгубили смо Кореју, Формозу и Пенгфу, који су после кинеско-јапанског рата припали 212

Јапану. Након кинеско-француског рата, Француска је преузела Анам, а Британија Бурму, упркос чињеници да је из тог рата Кина изашла као победница. Неколико дана после наше велике победе над Французима код Џеннана и Лијангшана, не знајући које је стварно стање ствари, манџурска влада је потписала мировни споразум с Француском којим јој је уступила Краљевину Анам. Био је то јединствени случај у историји да је победничка страна пораженој платила одштету и уступила територију. Али, када је грешка једном направљена, Силе су откриле да је Кина лак плен за изнуђивање, па јој је зато и Британија отела Бурму. Пре ових догађања, Русија је већ била присвојила огроман део територије северно од река Амур и Усури. Осим тога, острва Рију Кју, Сијам, Борнео, Саравак, Јава, Цејлон, Непал и Бутан некада су била трибутарне државе Кине. У време своје највеће славе утицај Кине био је далекосежан. Била је то господарица Азије и једина нација довољно снажна да оствари контролу над континентом. Чини се да данас влада сумња да би кинески империјализам тога доба могао поново да оживи. Тако је, на пример, на последњем Конгресу Гуоминданга у Кантону, из Монголије послато неколико делегата с циљем да процене да ли је влада на југу империјалистичка. Када су ти делегати схватили да је наша политика да слабијим или мањим нацијама помажемо у борби против тлачитељски настројених моћних Сила, постали су посебно вољни да сарађују с нама. Сигуран сам у то да и друге мање државе деле то њихово одушевљење. Данас европске Силе користе своје империјалистичко и економско оружје не би ли ослабиле Кину, због чега се наша територија све више и више смањује. ЕКОНОМСКА ДОМИНАЦИЈА Још од Револуције 1911. године, Силе су схватиле да ни у ком случају неће бити лак задатак да се Кина освоји политичком силом. Постале су свесне тога да ће се Кинези, који су били у стању да збаце владавину Манџураца, такође побунити против политичке доминације страних сила, те да ће таква побуна бити погубна само за њих и ни за кога више. Из тог разлога, напустиле су идеју о политичкој доминацији над Кином, коју су замениле плановима за економску инвазију. Иако је сукоб Кине и страних сила привремено избегнут захваљујући њиховом суздржавању од употребе политичке силе у нашој земљи, Силама није пошло за руком да избегну међусобне фрикције око европских питања, због чега је питање Балкана постепено ескалирало у Велики рат. Силе су претрпеле огромне губитке, а пропаст Немачке и Аустрије треба свима да послужи као упозорење. 213

Ипак, то до сада није утицало на промену у њиховим империјалистичким политикама, па је империјализам Енглеске, Француске и Италије и даље уочљив у свој својој снази. Чак су и Сједињене Државе напустиле Монроову доктрину и придружиле се европским силама у предузимању заједничких акција. Истина је да су након европског рата Силе, бар засад, престале да примењују своје империјалистичке политике у Европи, али су зато њихове тактике у Кини агресивније него икада. Тако су, на пример, пре неколико дана, Силе у Кантон отпослале двадесетак ратних бродова, како би демонстрирајући сопствену снагу застрашиле кантоншку владу. Економска инвазија заправо је много опаснија од политичке, јер за разлику од ове потоње, која је видљива и дâ се на први поглед препознати, прва није тако уочљива, те сходно томе често прође непримећена. Тако је, на пример, одашиљање двадесетак ратних бродова у Кантон ради демонстрације силе истог трена изазвало огорчење како становника Кантона тако и читаве земље. С друге стране, до сада се нико није побунио против економског угњетавања које стране силе већ неколико деценија намећу нашем народу. КИНА КАО ПОТКОЛОНИЈА СВИХ СИЛА Та економска сила Кину је свела на статус колоније свих империјалистичких сила! Па ипак, и даље, авај узалудно, покушавамо да се утешимо тако што говоримо да је наша земља само њихова полуколонија. Истини за вољу, наша се земља данас налази у горем положају од оног који имају праве колоније или зависне државе. Сви знамо да је Кореја потчињена Јапану, а Анам Француској. Често презриво говоримо о Корејцима и Анамцима као о „робовима без државе“, али смо слепи пред чињеницом да се налазимо у много горој ситуацији од њих. Сматрамо да је Кина полуколонија у најширем смислу те речи. Али чија, на крају крајева? Одговор је следећи: Кина је колонија свих Сила, јер су све оне које имају споразуме с Кином заправо њене господарице. Кина није колонија само једне Силе, већ више њих. Наш народ није роб само једног, већ више господара. И шта је онда боље? Бити роб једне или бити роб више земаља? Дозволите ми да ситуацију илуструјем наводећи пример помоћи за време поплава или глади. Када је држава (као што је то, на пример, Кореја или Анам) роб неке друге државе, Сила господарица сматра својом неспоривом обавезом да пошаље новчану помоћ своме робу кога су задесиле недаће. С друге стране, роб би такође свог господара сматрао дужним да му ту помоћ пружи. Ситуација је потпуно другачија у Кини. За време велике глади која је пре неколико година погодила Северну Кину, ниједна од наших Сила 214

господарица није сматрала својом дужношћу да нам пружи помоћ. Када су странци у Кини започели кампању прикупљања новца за помоћ угроженима, за наш народ то је био чин изузетне великодушности страних сила, не помишљајући ни за тренутак да је то била њихова обавеза. То објашњава зашто су односи Кине и Сила много гори од односа између роба и његовог господара, из чега опет можемо видети да се Кина налази у много незавиднијој позицији од Кореје и Анама. Зато и није претеривање рећи да је много боље бити роб једне земље него више њих. Из тог разлога и није исправно Кину називати полуколонијом. Кина је, заправо, cizhimindi, тј. „потколонија“. Реч ci, односно под, потиче из хемије. Постоји хемијски елемент који се назива lin, тј. фосфор. Сва једињења фосфора у његовој највишој вредности називају се „фосфорним“, а она с његовом мањом валенцом yalin, тј. „фосфорастим“, док је ciyalin „потфосфораст“ још нижи од њега. У чиновничком апарату cizhang значи „заменик министра“. Наш народ почиње да схвата да је национална срамота бити полуколонија. Али наш случај је још гори, јер се наша земља налази у статусу потколоније, што је још горе од обичне колоније као што су то Кореја и Анам. СЛУЧАЈ ЦАРИНСКЕ КОНТРОЛЕ Између кантонске владе и Сила избио је велики сукоб у вези са царинским вишковима. Али, зашто би ту постојала икаква полемика кад царински вишак припада нама? Разлог за то лежи у следећем: наша царина налази се у рукама Сила. Кина је у ранијим временима практиковала политику изолације, па стога није ни имала тзв. „царину“. Захтев Енглеске да успостави трговачки однос с Кином био је без размишљања одбијен. Енглеска је, додуше, касније успела у својој намери да на силу отвори капије Кине, и то комбинацијом политичких интрига и економских притисака, после чега су британске трупе окупирале Кантон. Када су, касније, схватили да неће моћи да добију трајно упориште у Кантону, Британци су се одрекли тог града и захтевали да им се уступи Хонгконг и исплати обештећење. Како у то време кинеска влада није имала спремне фондове, Енглеској је као залог дата царина, као и право да убира царинске таксе. Манџурске власти су веровале да ће за исплату одштете бити потребно много времена, али се десило управо супротно. Дочепавши се царина, Британци су за свега неколико година успели да прикупе читав тај износ. Тек тада је цар манџурске династије схватио да су манџурски чиновници, некада задужени за убирање царина, противправно присвајали тај новац. У циљу убирања већих прихода, све царинарнице у земљи предате су на управљање Британцима који су били постављани за начелнике царина. 215

Будући да су разне силе имале трговачке интересе у Кини, између њих долази до јагме за контролу над царином. Напослетку је Енглеска морала да попусти, па је постигнут договор по коме су места у царинској служби имала да буду распоређена пропорционално трговачким интересима сваке понаособ земље у Кини. До дана данашњег, све царинске куће налазе се у рукама странаца, а сваки преговор о споразумима између Кине и Сила резултирао је губицима за Кину. Данас царинске стопе у Кини одређују странци без права Кине да изврши било какве промене. Будући да наше сопствене тарифе не контролишемо ми сами, кантонске власти морале су да се препиру са Силама око царинских вишкова. ЗАШТИТНА ЦАРИНА Која средства државе користе не би ли се одупрле економским притисцима споља? Баш као што дуж својих обала граде утврђења ради заштите од напада страних трупа, оне обично успостављају царинске баријере којима би се спречила инвазија економских сила других земаља. Заштитна царина није ништа друго до бојкот стране робе посредством високих царинских тарифа, а у циљу заштите домаће производње. Сасвим је нормално да су се Сједињене Државе као превасходно пољопривредна земља раније налазиле у подређеном положају у трци са индустријски развијеним земљама Европе, па су зато усвојиле политику заштитне царине као меру заштите сопствене индустрије и трговине. Метод који су примениле био је да се на робу вредности од стотину долара убира царина на увоз која је износила педесет, шездесет, а некад чак и осамдесет, па чак и читавих сто долара. На тај начин, страна роба морала је бити продавана по веома високим ценама, чиме је њен положај у тржишној трци био незавидан у односу на домаће производе, ослобођене од високих пореза. У Кини су услови другачији. Пре него што смо остварили трговачку размену са страним земљама, трошили смо искључиво сопствене производе. Древна изрека која каже да су „мушкарци орали, а жене ткале“ указује на то да су у Кини пољопривреда и текстилна индустрија од давнина биле веома развијене. У последње време се увозне тканине, које подлежу веома малим царинама, продају по цени нижој од кинеских, због чега сада сви купују стране штофове. Кинеска текстилна индустрија је тако потпуно уништена јер се не може одупрети страној конкуренцији. Велики број људи је остао без посла, па у земљи преовладава сиромаштво. То је само један од примера притиска економских сила. Иако ми и даље имамо занатску текстилну индустрију, у модерним фабрикама текстила смо приморани да користимо стране сировине и 216

машине. Ми уистину имамо много модерних предионица у Шангхају и другим градовима, које се због свог незавидног положаја тешко могу надметати са страним фабрикама, баш зато што царину контролишу странци, па се на тканине произведене у Кини плаћају веће дажбине него за стране. Што је још и горе, када се домаће тканине отпремају у унутрашњост земље, оне подлежу високим таксама на транзитним станицама, док су стране тканине изузете плаћања транзитних дажбина. Кинеске фабрике су за време рата имале велики профит који је понекад износио чак и преко сто процената, зато што страни произвођачи нису могли да извозе у Кину. Због тога се појавио велики број кинеских капиталиста, попут оних у Шангхају, а домаће индустрије су цветале. Али, одмах по завршетку рата, страна роба је преплавила наше тржиште, а увозна роба потисла је домаће производе. Кинеске предионице су биле у губитку, па је истог трена и читаво тржиште новца постало оскудно. ЦАРИНЕ ПРОТИВ ДОМАЋИХ ИНДУСТРИЈА Наш царински систем не само да не штити домаће индустрије, већ ради у интересу страних индустрија у Кини, а на уштрб домаћих производа. Успостављањем тарифних баријера против домаће производње, а у интересу страних роба, заправо копамо ровове из којих би непријатељ могао лакше да нас нападне. Док је политичка сила видљива и очигледна чак и неуким људима, економска сила је, супротно томе, невидљива и може нас чак натерати да радимо против самих себе. Од тренутка кад се Кина отворила за трговину са странцима, бележимо негативан трговински биланс. За последњих десет година наш биланс је износио свега 200.000.000 долара годишње у корист страног увоза. Године 1921. неповољан биланс је достигао цифру од 500.000.000 долара, што је било два и по пута више него десет година раније. Уколико се одржи ова стопа раста, за десет година наш ће увоз за 1.250.000.000 долара превазићи наш извоз. Другим речима, за десет година Кина ће само у области трговине Силама морати да плати данак у вредности од 1.250.000.000 долара. Каква застрашујућа сума! СТРАНЕ БАНКЕ У КИНИ Стране банке су још један пример економске инвазије странаца у Кини. Кинески народ данас нема поверење у домаће банке, већ у стране. Тако, на пример, у граду Кантону стране банке уживају поверење кинеског народа, док га домаће немају. Пре неколико година новчанице Банке провинције Гуангдунг могле су се и овде користити, а данас их више

217

нико не прихвата, тако да морамо користити сребро. Поверење у кинеске банкноте ниже је од поверења у стране, а сада је чак и поверење у кинеско сребро мање од поверења у страни новац, те зато становници Кантона, на пример, радије узимају стране новчанице него кинеске сребрне доларе. То исто важи и за Шангхај, Тијенђин, Ханкоу и остале луке обухваћене споразумима. Основни разлог свега овога јесте тај што смо отровани економским притисцима странаца. Ми сматрамо да су странци богати, али смо слепи над чињеницом да ни они испочетка нису имали новца и да су нашу робу куповали листићима папира. Веровали смо им када су одштампали неколико милиона тих листића, па се тако тај папир претворио у злато. Сада су странци уистину и постали богати. Свака банкнота коју одштампају кошта их свега неколико центи. Чисто механичким процесом неколико центи се трансформише у један, десет или сто долара. Према томе, странци троше мало новца за штампање банкнота које вреде десетине милиона долара, а које користе да купе нашу робу у тој истој вредности. Какав је то губитак за нас, пријатељи моји! Зашто и ми не бисмо могли да користимо њихов магични план и обогатимо се? Зато што нас је затровала страна економска моћ, па верујемо у странце, а не у себе. Када ми сами одштампамо пуно папирића, ми их не прихватамо као новац! НАШ ГУБИТАК ПРИЛИКОМ РАЗМЕНЕ НОВЦА Осим банкнота, још један извор профита страним банкама представља размена новца. Свој новац шаљемо у друге градове или стране земље најчешће преко страних банака. Када у страној банци купиш меницу за исплату у другом граду, поред наплате провизије у вредности од пола процента, банка обично добије профит од два до три процента смањујући вредност новца на оба места. Претпоставимо да у Банци Кантона купиш вучену меницу за 10.000 долара које ћеш подићи у Шангхају. За то ће ти банка узети провизију у вредности од 50 долара. Осим тога, приликом одређивања курса размене валута, банка ће слободно зарачунати најнижу вредност кантоншког долара и највишу вредност шангхајског таела. На тај начин, она ће остварити профит од најмање сто, а можда и две стотине долара на твојих десет хиљада. Када се меница уновчава у Шангхају, тамошња банка неће трасату исплатити у таелима, већ у доларима. Мењајући таеле за доларе, банка ће рачунати највећу вредност долара, и најмању вредност таела. И тако ће поново остварити профит од сто до две стотине долара. Тако смо ми приморани да изгубимо двеста до триста долара сваки пут када мењамо десет хиљада долара из кантонског у шангхајски новац. Сходно томе, 218

уколико наставимо да ту суму мењамо из једне у другу валуту тридесетак пута, изгубићемо свих десет хиљада. Приморани смо на тако велике губитке зато што смо затровани економским интригама странаца. ОГРОМНИ ПРОФИТИ ОД ДЕПОЗИТА Поред профита стеченог издавањем банкнота и разменом валута, стране банке остварују велики профит и посредством депозита. Наши људи увек више воле да свој новац депонују у стране банке, баш зато што су стране, без обзира на то колико су сигурне, као и без освртања на врло ниске камате. С друге стране, они не верују ниједној банци која носи кинеско име или се налази у поседу Кинеза. Неће се чак ни распитати о износу њеног капитала нити о веома повољним каматама које даје. Током Револуције 1911. године, манџурско племство и чиновници су, из страха да им имовина не буде конфискована, свој новац и драгуље депоновали у стране банке, и то без икаквог интереса. Осећали су се сигурно оног тренутка када су се њихов новац и драго камење нашли под надзором странаца. Када су до Беиђинга стигле вести о томе да су у Вучангу и Ханкоу револуционари поразили царску војску, стране банке у Дипломатској четврти напуниле су се драгим камењем и депонованим новцем. Уместо да дају камату на те улоге, банке су за њих наплаћивале веома високе закупнине. Депоненти су били вољни да плате који год износ је банка тражила, само да би пристала да прими те залоге. Израчунато је да је тада вредност кинеских залога у страним банкама износила две милијарде долара. Улагање од тада није смањено. Велики милитаристи, попут Фенг Гуоџанга, Ванг Џанјуена, Ли Чуна и Цао Куна, који су из јавних фондова проневерили десетине милиона долара, свој новац су уложили у стране банке. Сматрали су да ће, док год им се новац налази у страним банкама, њихова деца и потомци моћи да уживају у том непоштено стеченом богатству. Тих две милијарде долара депозита у страним банкама имају веома малу каматну стопу, највише четири до пет процената. Банке пак тај новац позајмљују кинеским трговцима за много веће каматне стопе – од минималних, које износе седам или осам, до оних од преко десет процената. Коришћењем кинеског капитала, и то уз врло мали труд, стране банке тако сваке године праве профит који се рачуна у десетинама милиона. У исто време, ми губимо исту ту количину новца само зато што свој новац улажемо у стране банке. Свој новац радије улажемо у стране банке зато што верујемо да су оне сигурне, за разлику од кинеских. Али, да ли су оне увек сигурне? Нису! Le Bank Industrielle de Chine је пропала! Кинески улози никада нису 219

враћени. Да ли је то страна банка? Да ли је страна банка увек сигурна? Уколико стране банке нису увек сигурне, зашто су онда наши људи вољни да и по цену огромних губитака сваке године свој новац улажу у њих? Зато што смо затровани страним економским утицајима. Стране банке тренутно из Кине исцеде најмање сто милиона долара сваке године, и то на основу горепоменутих ставки, тј. издавањем банкнота, разменом валута и улозима. СТРАНИ ТРАНСПОРТ Страни транспорт Кини такође доноси велике губитке. Не само да странци, тренутно, имају доминацију у међународном транспорту, већ је то случај и са унутрашњим транспортом. Тако је, на пример, у Кини изузетно развијен јапански бродски транспорт. У Кини је првобитно постојала само једна јапанска поморска компанија, Nippon Yusen Kaisha, да би, касније, Т.К.К., О.С.К. и Н.К.К. успоставиле активну услугу не само у унутрашњости Кине већ и широм света. За свој развој јапански бродски транспорт у великој мери има да захвали новчаној помоћи владе, као и подршци политичких снага. Влада помаже приватни поморски транспорт из тог разлога што он има снажан утицај у економској борби између држава. Узмимо као пример бродске линије. Иако карго који из Европе путује за Нагасаки или Јокохаму мора проћи поред Шангхаја, цена транспорта између Шангхаја и Европе је много виша него цена транспорта од било које јапанске луке. Тако нешто је могуће зато што Кина нема бродску флоту којом би се могла надметати с Јапаном. А зашто је то важно? Зато што се европски производи у Јапану могу продавати по много нижим ценама него у Кини. С друге стране, кинески трговци морају да плате много већу цену транспорта него њихови јапански конкуренти чија роба мора прећи чак и дужи пут. Последица тога јесте да су кинески трговци приморани да претрпе губитак од десет милиона долара на сваких стотину милиона долара вредности робе. Наш извоз тренутно износи нешто више од милијарду долара сваке године, па, сходно томе, на страни међународни транспорт изгубимо најмање сто милиона долара. ПОРЕЗ НА ЗЕМЉИШТЕ, ЗАКУП ЗЕМЉИШТА И ПОВЕЋАЊЕ ВРЕДНОСТИ ЗЕМЉИШТА То што странци добију од пореза, закупнине земљишта и повећања вредности земљишта у концесијама и територијама које смо им препустили представља огромну суму новца. Тако, на пример, Кинези који живе у концесијама у Шангхају, Тијенђину, Ханкоу, као и они у Хонгконгу,

220

Формози и Далијену, странцима плаћају порезе у вредности од двеста милиона долара годишње. На Формози је јапанска влада убирала приход од двадесет милиона долара годишње, који се сада попео на сто милиона. Приход који влада Хонгконга остварује од пореза повећао се од неколико милиона до тридесет милиона за само неколико година. Тај раст ће у будућности сасвим сигурно бити још већи! Када говоримо о порезу на закуп земљишта, и у концесијама и у уступљеним територијама, постоје, наравно, поред страних, и кинески власници земље. Иако нема статистичких података на основу којих бисмо могли знати однос у износу закупнине који добијају страни поседници земље насупрот оним домаћим, врло је очигледно да је вредност закупа земљишта најмање десет пута већа од прихода од земљишних такси. И не само то, вредност земљишта у концесијама и уступљеним територијама изузетно брзо расте. Будући да странци држе монопол над свим економским ресурсима, они морају имати монопол и над повећањем вредности земљишта. Они земљу могу купити по врло ниским ценама, а продати је по знатно вишим. На основу ове три ставке, тачније: пореза на земљиште, закупа земљишта и повећања вредности земљишта, Кинези годишње губе најмање четири до пет стотина милиона долара. ПОСЛОВАЊЕ И ШПЕКУЛАЦИЈЕ Захваљујући посебним привилегијама које су прописане споразумима, страни трговци и корпорације у Кини практично имају монопол над свим областима трговине и индустрије, због чега је просто немогуће израчунати обим наших губитака. Тако, на пример, Железничка компанија Јужне Манџурије сваке године остварује нето профит у вредности од педесет милиона долара, док се добит страних компанија у Кини сигурно мери стотинама милиона. Поред тога, упознати с нашим слабостима, странци знају да смо склони коцки, па нам тако узимају десетине милиона на разне шпекулације, каква је на пример Марксова. Осим губитка изазваног деловањем економских фактора, ту су такође и они до којих долази због политичких фактора. Тако је, на пример, након кинеско-јапанског рата, наша земља морала да плати одштету у вредности од 250.000.000 таела, док смо после Боксерског устанка платили одштету од 900.000.000 таела. Па ипак, ти губици су занемарљиви у односу на губитке који настају деловањем економских фактора, јер су они трајни, док су политички само привремени. Да не говоримо о томе да се губитак многобројних зависних држава, као и малтретирање наших имиграната у иностранству не могу ни мерити доларима и центима. 221

Угњетавање којем смо изложени због економске доминације Сила за нас је уистину погубно! Хајде да све ове ствари размотримо заједно. Као прво, сваке године на претераном увозу губимо готово 500.000.000 долара. Као друго, стране банке сваке године однесу отприлике 100.000.000 долара издавањем банкнота, разменом валута и депозитима. Као треће, губици које трпимо захваљујући страном монополу над услугама транспорта износе отприлике 100.000.000 долара. Четврто, порези, закуп земљишта и повећање земљишне вредности у концесијама и уступљеним територијама доносе нам губитак од готово 500.000.000 долара. Пето, посебни послови у Кини односе нам најмање 100.000.000 долара. Као последње, страни шпекуланти у Кини остварују годишњи профит који се рачуна десетинама милиона. Укупан губитак од ових шест ставки износи најмање 1.200.000.000 долара годишње. Уколико не спроведемо конструктивне мере којима ћемо спречити даљу економску доминацију странаца у Кини, ова бројка ће се сасвим сигурно увећати. Кина и кинески народ биће у потпуности уништени! СТРАШАН ДАНАК У време кад је Кина била изузетно моћна, сматрали смо да је велика част када нам нека мања држава поклони као данак ствари чија је вредност била нешто више од милион долара. Када је наш народ, за време династије Сунг, био приморан да Татарима шаље данак, за нас је то био један од најсрамнијих тренутака у историји. Данак је у то време износио свега 1.000.000 долара годишње. Ми данас Силама плаћамо данак у вредности од 1.200.000.000 долара годишње, што је 12.000.000.000 долара на сваких десет година. Нико тај необично велики данак не сматра националном срамотом баш зато што економско тлачење није видљиво. С друге стране, претпоставимо да имамо додатне приходе који износе 1.200.000.000 долара годишње. Тада бисмо много тога могли да урадимо, а наше друштво би било много напредније. Баш зато што сваке године, захваљујући деловању стране економске моћи, губимо овако велику суму новца, нашем народу су одузета средства за живот и читаво друштво је паралисано. Штавише, поред економских фактора, странци нас варају својим империјалистичким политикама, па све то за последицу има сиромаштво и слабост наше земље. КОМБИНАЦИЈА ТРИ СИЛЕ За последњих сто година, Кини велики проблем представља фактор популације. И док у страним земљама број становника убрзано расте, у Кини та бројка стагнира. Стога се суочавамо с три снажне силе, и то:

222

демографском, политичком и економском. Уколико не смислимо начине и средства којима бисмо поправили ситуацију, наша држава и народ биће уништени упркос томе што поседујемо огромну територију и бројно становништво. Тих наших четири стотине милиона становника неће заувек трајати. Погледајте само америчке Индијанце који су некада били велика раса, а сада постепено изумиру. Морамо бити свесни чињенице да се, по први пут у својој историји, наш народ нашао под здруженим притиском ова три фактора. Прво што треба да урадимо када размишљамо о националној реконструкцији јесте да се њих отарасимо!

III. наЦиОнални дуХ кинеСкОг нарОда Треће предавање Одржано 10. фебруара 1924. године Национални дух је нешто најважније у развоју нације и у борби расе за самоодржање, а Кина је тренутно изгубила ту драгоценост. Током данашњег предавања рећи ћу вам да ли је наш национални дух заиста изгубљен и, уколико јесте, како смо га то изгубили. КРАЂА ВРЕДНОГ ДРАГУЉА Верујем да смо још пре неколико стотина година изгубили наш национални дух. Аргументи против револуције који су преовлађивали у Кини пре Револуције 1911. били су заправо аргументи против развоја кинеског националног духа. У књигама које су штампане у последњих две стотине година није било ни једне једине речи о национализму, али ћете зато наићи на многобројне хвалоспеве манџурској власти. Нико се није усуђивао да критикује стране владаре. Чак и када су револуционарне доктрине почеле да се пропагирају широм Кине, било је јако пуно тзв. „великих учењака“ који су се у својим списима ставили у одбрану манџурске власти. Када смо у Токију успоставили Минбао, почели смо да промовишемо Принципе национализма, због чега смо наишли на критике многих, који су сматрали да манџурску власт над Кином не треба посматрати као пропаст нације, већ само као промену династије: наводили су као пример то да је својевремено цар династије Минг Манџурцима додељивао титулу лунгху ђијангђун, што је била титула кинеског витеза. Њихов аргумент био је да је баш због највиших титула које су добијали за време династије Минг, Манџурце требало сматрати легитимним поданицима Кине, а 223

касније и легитимним наследницима режима Минга. Стога, они нису ни били посматрани као страни освајачи. Та врста резоновања је апсурдна. Својевремено је манџурска влада британском начелнику Царина Хатону доделила титулу Хупу бангшу. Да је, рецимо, тај британски чиновник напао и освојио Кину и прогласио се царем, да ли бисмо то онда сматрали пропашћу нације или само сменом династије? Осим вербалне одбране манџурског режима, ти проманџурски настројени људи основали су и политичку партију која је општепозната као проројалистичка. Сви ти проројалисти били су Кинези, не Манџурци. Кинези који су живели ван Кине били су задовољни тим идејама, па су променили и политичке ставове осталих Кинеза вани. Они су подржавали ставове ројалиста све до појаве револуционара који су промовисали идеје револуције посредством бројних тајних политичких друштава, од којих се једно називало Хунгмен Санхехуи, познато још и као Џигунгданг. Првобитни циљ Џигунгданга био је да организује Кинезе било где да су се налазили у циљу збацивања с власти манџурског режима и поновног успостављања династије Минг. Била је то револуционарна и националистичка организација, која се касније искварила захваљујући проројалистима, па је и њена сврха промењена, тако да се посветила заштити царске манџурске породице. Та трансформација од националистичке организације у проројалистичко друштво одличан је пример потпуног губитка кинеског националног духа. РЕВОЛУЦИОНАРНЕ АКТИВНОСТИ ПОДАНИКА МИНГА Кад већ говоримо о политичким друштвима, могли бисмо се осврнути и на њихов настанак. Таква друштва цветала су још давно, у периоду владавине цара Кангсија. Када је Шун Џи напао Кину и с власти збацио династију Минг, а себе прогласио за цара, велики број чиновника и верних поданика династије Минг с времена на време подизали би буну против новоуспостављеног, страног режима, што се дешавало све до последњих година Кангсијеве владавине. Манџурци до тог времена још увек нису у потпуности покорили Кину. Потом је одређени број оних оданих Мингу, који су били пуни националистичког духа и одбили да се покоре страној власти, увидевши да је оружани отпор Кинеза против нове владе изгубио на јачини, решио да организује тајна револуционарна друштва. Како би предупредио могућност да у оквиру класе учених људи преовладају револуционарне идеје, цар Кангси је успоставио испит познат под називом Босјуе хунгци, којим је ухватио у замку све оне мислеће елементе у држави. Када су Мингове патриоте откриле да дух национализма не 224

могу да одрже у редовима интелигенције, тај дух су покушали да шире међу нижим друштвеним слојевима, бескућницима и просјацима, које су организовали у револуционарне групе. Друштво је углавном презирало те групе зато што су њихови чланови били необразовани и прости, а за ширење револуционарних и националистичких идеја користили су вулгаран језик, па их зато нико из тзв. пристојног друштва није ни слушао. ДРАГУЉ САКРИЈ У БЛАТУ! Зашто су наше Мингове патриоте користиле баш те људе за ширење духа национализма? То можемо илустровати једном параболом. У мирнодопским временима, богаташ своје драгуље и остале вредне ствари држи у јаком сефу, али ће у временима недаћа и хаоса можда морати да их сакрије на најпрљавијем и најопскурнијем месту како их разбојници не би уочили. Зато су Мингове патриоте своју највреднију ствар – дух национализма – држале на најпрљавијем и најневажнијем месту како би избегли опасност која им је претила од стране манџурских завојевача. Иако се о националном духу није могло говорити ни у књижевним делима, нити се он могао ширити међу ученим људима, он је сачуван у тим непотпуним причама које су причали нижи слојеви кинеског народа. Списи који су говорили о националном духу били су већ у потпуности уништени још пре владавине Ћијен Лунга. За време владавине царева Кангсија и Јунгџенга, влада је објавила велики број проманџурских књига, као што су, на пример, Белешке о оданости и Откровења, у намери да осујете националистички покрет присталица Минга који је у то време још увек цветао. Ти проманџурски писци сматрали су да не би требало да се противимо њиховој владавини из тог разлога што су чак и наши цареви-мудраци, Шун и краљ Вен, које је и Конфуције идеализовао у својим Класицима, такође били странци или варвари, те да, без обзира на то што су Манџурци били странци, они поседују исто право да владају Небеским царством као што су имали и Шун и краљ Вен. Кангси и Јунгџенг били су искрени толико да признају да су Манџурци а не Кинези. Када је на трон дошао Ћијен Лунг, забрањени су сви текстови у којима се говорило о разлици између Кинеза и Манџураца. Извршена је ревизија целе историје те династије, а делови који су се тицали односа између Манџураца и владе династије Минг и томе сличне приче у потпуности су изостављени. Сва књижевна дела која су говорила о животу Татара и Манџураца, а у којима се истицала разлика између Манџураца и Кинеза, била су забрањена. Хиљаде људи било је погубљено само зато што су код куће чували „забрањена“ дела. Од тог времена надаље, наш национални дух више није могао да буде изражен речима и у књигама. 225

ХУНГМЕНХУИ Средином владавине манџурске династије постојала је једна националистичка, револуционарна организација која се називала Хунгменхуи. За време устанка Таипинг, већина њених присталица придружила се вођи устанка Хунг Сијућуену. Морамо овде напоменути да назив Хунгмен није потекао од њега. Највероватније је да је тај назив потекао од имена оснивача династије Минг, Џу Хунгвуа, зато што је циљ самог покрета био управо оживљавање те династије. Постоји још једно схватање по коме је назив потекао од имена извесног Џу Хунгџуа, који је, како смо обавештени, својевремено, за време владавине Кангсија, започео побуну и уз кога је стао велики број присталица династије Минг. Национални дух је у земљи опет почео да се развија за време устанка Таипинг. Када је побуна била угушена, идеје национализма наставиле су да се шире међу војницима и нижим слојевима друштва. Тако су, на пример, међу припадницима армија Сијанг и Хуаи доминирали чланови друштва Хунгменхуи. Чак и данашње организације, Зелене и Црвене траке, чине војници или бивши војници мање или више националистичког, револуционарног опредељења. ПРИМЕР СНАГЕ КИНЕСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА На велику жалост, ова патриотска, револуционарна класа Кинеза не само да због незнања и необразовања није успела да спроведе програм револуције, већ су је монократе искористиле за сопствене циљеве. Чланови Хунгменхуија нису остварили сарадњу с пораженим војницима армије Таипинга у организовању нових револуција против страног режима, па су зато ти војници револуције завршили тако што су служили у манџурској војсци. Испричаћу вам једну причу која никако није за занемаривање. Када је Цуо Цунгтанг, отмени хунански генерал манџурске династије, добио наређење да сузбије побуну у Синђијангу, са собом је повео неколико легија армија Сијанг и Хуаи. У то време, револуционари из Гуангдунга и суседних области себе су називали Санхехуи, док су се они дуж реке Јангце називали Гелаохуи. Вођу Гелаохуија називали су Великом змајском главом, тј. далунгтоу. Десило се, међутим, да је далунгтоу, у доњем току реке Јангце, извршио страшан злочин, због чега је побегао у Ханкоу. У то време, средства која су за комуникацију користили чланови Гелаохуија била су боља од средстава званичне комуникације. По доласку у Ханкоу, генерал Цуо Цунгтанг је једног дана с изненађењем установио да му се војска узнемирила и да се мобилисала и постројила у редове дуге неколико миља. У међувремену, генерал Цуо је од подкраља у Нанђингу примио званичну депешу са 226

захтевом да ухапси вођу разбојника који из Ханкоуа покушава да побегне у Сиан. Иако генерал Цуо није обратио посебну пажњу на тај захтев, схватио је да код његових људи влада све веће и веће узбуђење, те да се спремају да пожеле добродошлицу свом далунгтоуу. Он није знао ко је то био. Генерал Цуо се страшно узнемирио када је установио да је далунгтоу био управо тај вођа разбојника ког је требало ухапсити, па је свог секретара упитао шта је то Гелаохуи, и која је веза вође разбојника с њим. Секретар му је одговорио да су сви људи у његовој армији, од војника па све до официра, били чланови Гелаохуија, а да је разбојнички вођа, кога је требало ухапсити, био управо вођа чланова тог друштва у његовој војсци. Генерал Цуо се запитао шта би требало урадити у таквој ситуацији, на шта му је секретар одвратио: „Једини начин да се очува ред у војсци јесте да се и Ви прикључите Гелаохуију и сами постанете далунгтоу. Само ако ви то постанете, моћи ћемо да стигнемо до Синђијанга!“ Немајући другог избора, генерал Цуо Цунгтанг је прихватио савет свог секретара, па је организовао тајну церемонију на којој је такође проглашен за далунгтоуа. Резултат тога је да је био у стању да контролише сопствену војску и угуши побуну у Синђијангу. Из овога се може видети да до освајања Синђијанга није дошло захваљујући моћи манџурске власти, већ снази кинеског националног духа! Па ипак, кад се генерал Цуо Цунгтанг упознао с устројством и активностима Гелаохуија, он се посветио постепеном али потпуном уништењу како духа тако и организације тог друштва. Када је избила наша револуција, није постојала ниједна организација која би могла да послужи нашој сврси. Чланови Хунгменхуија били су већ издани, а национални дух Кинеза убијен! УЗРОЦИ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ НАЦИОНАЛНОГ ДУХА Много узрока је одговорно за потпуно уништење духа кинеског народа, од којих је главни тај што је наш народ покорила страна сила под чијом смо влашћу живели неколико стотина година. Када један народ управља другим, тај који је на власти увек покушава да денационализује покорени народ како би уништио његов дух независности. Кад је Јапан анексирао Кореју, јапанска влада је увела обиман програм јапанизације Кореје. У тој стратегији, коју су спроводили Јапанци, Корејцима је било забрањено да у својим школским уџбеницима помињу корејски национални дух. За тридесет година, корејски дечаци неће ни знати да је Кореја некада била независна држава и да су они сами некада били Корејци. Манџурци су ту исту тактику примењивали не би ли денационализовали Кинезе. Кангси је забранио сва дела кинеске књижевности која су 227

имала патриотски карактер. Ћијен Лунг је користио још бољу тактику: покушао је да у потпуности избрише друштвене и расне разлике између Манџураца и Кинеза. Због тога, интелектуалци који су живели након владавине Ћијен Лунга нису више ни знали шта је то кинески национализам. Иако су нижи слојеви кинеског народа осећали да манџурска династија мора бити збачена, они нису разумели зашто је то тако. Дух национализма кинеског народа био је изгубљен пре неколико стотина година захваљујући супериорној тактици коју су Манџурци спровели у денационализацији Кине. И тако је украден драгуљ нашем народу! СИТУАЦИЈА СА ЈУДЕЈОМ, ИНДИЈОМ И ПЕРСИЈОМ Наш национални дух је уништен зато што смо изгубили своју државу и зато што су над нама вековима владали странци. Можемо, ипак, погледати како су други поробљени народи успели да сачувају свој национални дух. Јевреји су своју државу изгубили још пре Исусовог рођења. По ономе што је Исус проповедао, његови следбеници су сматрали да му је намера да покуша да организује побуну, па су зато у њему видели револуционарног вођу, а многи су се надали и да ће се прогласити краљем Јевреја. Мајка двојице његових следбеника дошла је код њега да га пита да ли, када буде успоставио краљевство, њен првенац може да седи с његове леве стране, а други син с његове десне. Биле су то позиције сличне титулама левог и десног премијера кинеског цара. Могуће је да је Исус и имао одређене идеје о политичкој револуцији, јер га је један од дванаесторице следбеника издао онда када је видео да тај политички програм није спровео у дело. Он није разумео да је Исус био вођа религијске револуције који је своје царство називао Небеским. Али, патриотизам Јевреја надалеко је чувен. Иако су хиљадама година били без своје земље, национални дух никад нису изгубили. И Индија се разликује од Кине, јер Хиндуси, за разлику од Кинеза, свој национални дух нису изгубили истог трена кад су их поробили странци. Премда су пре нешто више од једног века странци распарчали Персију, њихов национализам је остао жив, па су зато и били у могућности да поврате самосталност. Персија данас, у очима Европљана, има статус силе другог или трећег реда. КИНА ЈЕ СВОЈЕВРЕМЕНО БИЛА ИМПЕРИЈАЛНА СИЛА Кину су, баш као Јудеју, Индију и Персију, освојили страни освајачи, с том разликом што су Персијанци, Индуси и Јевреји одржали свој национални дух. Зашто смо онда ми наш изгубили? Врло је интересантно анализирати те разлоге. Пре но што је наша земља пала у руке странцима, 228

били смо веома цивилизован народ, а земља нам је била врло моћна. Своју државу сматрали смо највећом и најнапреднијом од свих земаља света. Стране земље су за нас биле варварске и нецивилизоване. Сматрали смо да се налазимо у центру света, па смо зато сопствену земљу и називали Џунггуо, тј. „Средишњим краљевством“. Себе смо сматрали владарима светског царства и често смо цитирали реченице, као што су: „Баш као што ни на небу не постоје два Сунца, тако ни народ не може имати два краља“ и „Све државе света плаћају данак нашем двору“. На тај начин, наша земља је напредовала од фазе национализма до фазе космополитанизма, пре но што је пала у руке странцима. Били смо империјалисти. За време династије Хан, генерали Џанг Бованг и Бан Дингјуен покорили су тридесет земаља на западу, баш као што је Источноиндијска компанија била у стању да финансијски контролише десетине краљевстава и кнежевина у Индији. Ми смо у реалности практиковали космополитанизам. Освојили смо мање државе у Азији, али је начин на који смо то чинили био углавном преговорима, тј. такозваним вангдаоом, који се разликовао од европских метода употребе силе. Зашто Јевреји нису изгубили свој национални дух упркос томе што су државу изгубили пре више хиљада година? С друге стране, зашто смо ми изгубили наш национални дух после свега три стотине година под влашћу странаца? Човек је болестан или зато што је наследио слабо тело, или зато што га је напала нека болест. Пре него што је била покорена, Кину је напала једна врста болести, па је с доласком странаца, који су њоме завладали, у потпуности тај свој дух изгубила. Та болест била је резултат њене империјалистичке политике током историје. У суштини, Кина је хиљадама година била империјална сила, подједнако као Велика Британија и Русија пре рата. Може бити да су наше империјалистичке политике биле чак и развијеније од оних које су имале Британија и предратна Русија. У последње време се у Енглеској и Русији развија нови тип политичке философије, кога заправо проповедају највећи интелектуалци обе земље. Тај тип политичке философије је антинационалистички, јер се тврди да је национализам исувише узак. То је школа политичког космополитанизма. Многобројна кинеска омладина која припада класи „нове културе“ с наклоношћу гледа на те идеје, због чега се супротставља национализму. Гуоминдангове принципе Санмин критикују говорећи да су они у супротности с текућим идејним трендовима у свету. Они тврде да је најновија политичка доктрина у свету данас доктрина космополитанизма.

229

ПРИНЦИП КОСМОПОЛИТАНИЗМА Да ли је доктрина космополитанизма добра? Она је, заправо, идентична кинеској доктрини универзализма која је први пут прокламована пре две хиљаде година. Логички гледано, та доктрина сама по себи није лоша, али је, несумњиво, неповољна по Кину. Управо због те доктрине, ми смо изгубили национални дух одмах након што су нам земљу покорили странци. Кангси је био космополита када је говорио да, баш као што су Шун, који је био варварин с Истока, и краљ Вен, као варварин са Запада, својевремено били мудри владари Средишњег краљевства, било који странац, уколико је човек од врлине, може том земљом владати. Етичка вредност сваке ствари је релативна, па тако ништа на овом свету није по свом рођењу лоше или добро, већ је то одређено извесним условима. Она ствар која је нама корисна је добра, у противном је лоша. Исто тако, она ствар која је корисна за свет је добра, она која то није, лоша је. У циљу очувања своје привилеговане позиције у потлаченим земљама, али и своје надмоћи у целом свету, империјалистичке силе залажу се за идеје космополитанизма не би ли тако свет учиниле покорним и послушним. Када је Кина желела да буде господарица света, супериорнија у односу на остале нације, и она се залагала за космополитанизам. Па ипак, чим је ова доктрина потпуно прожела кинеско друштво, људи су изгубили свој национални дух. Када су Манџурци напали нашу земљу с нешто мање од 100.000 људи, наш отпор је био мали и стотине милиона спремно су клекнули пред страним господарима. Били смо потпуно заслепљени философијом космополитанизма, па смо зато сваког прихватали да нам буде владар. Иако је Ши Кефа покушао да пружи оружани отпор, врло је мало било оних који су га следили. Манџурци су мирним путем окупирали трон Небеског царства и ту су већ стотинама година. Не само да им је наш народ пожелео добродошлицу, већ су једва чекали да буду „поманџурени“, па је тако настао и Кинески барјак, тј. Хан ђунћи. НАЦИОНАЛИЗАМ И САВЕСТ Данас су Велика Британија и Сједињене Државе најмоћније земље света, али постоји и много других које су јаке. Те државе називамо лијећијанг, тј. Силама. Уколико би Велика Британија или Америка освојиле читав свет, онда би оне постале дућијанг, тј. „једина (светска) сила“. Да ли би етички било оправдано када би Британци покорили Кину и Кинезе учинили својим поданицима? Да ли би Кинезима била мирна савест уколико бисмо били натурализовани као амерички или британски поданици, да би потом били натерани да се боримо против наше отаџбине, Кине, 230

и то само зато што смо веровали у космополитанизам? Наравно да нам тако нешто не би било пријатно, што доказује да наш национални дух још увек постоји. Национални дух може управљати нашом савешћу, па је зато он највреднија ствар у нашем постојању. Национализам је средство за опстанак нације, исто онако као што и учењак зависи од пера и мастила не би ли зарадио за живот. Иако космополитанизам треба развити до највишег степена, наш народ без национализма не би имао шансу за опстанак. Нашу расу би уништили јачи, баш као што је Сан Мијаое Шун протерао у Сан Веи, да би их Хани затим отерали све до граница Јинана и Гуиџоуа. Овај народ је данас готово нестао. Не смемо заборавити да су, првобитно, Сан Мијао били господари ове земље. Може бити да и наш народ чека иста судбина! ПОРЕКЛО КИНЕСКОГ НАРОДА Што се порекла кинеског народа тиче, многи сматрају да је наша историја започела с извесним народом Бак Синг, пореклом са запада, који је прешао Памирски плато и Тијеншан, стигао у Синђијанг и напокон се настанио дуж обала Жуте реке. Студије о пореклу кинеске културе ову теорију чине сасвим вероватном. Уколико је кинеска цивилизација потекла одавде, било би много природније да је настала дуж Бисерне реке у јужној Кини, а не у долини Жуте реке, зато што су у долини Бисерне реке, где је клима топла а земља плодна, постојали најпогоднији услови за развој културног живота. Па ипак, ниједан од великих владара Кине, попут Јаоа, Шуна, Јуа, Танга, краљева Вена и Вуа, није био рођен у долини Бисерне реке. Сви они су потицали са северозапада. Долина Бисерне реке сматрана је варварском облашћу све до времена династије Хан. Стога је кинеска цивилизација потекла са северозапада и има номадско порекло. Израз баисинг у кинеском језику значи „народ“. Многи западни научници сматрају да је у Вавилону постојао народ Бак Синг, који је, касније, мигрирао у Кину, а потом или уништио или асимиловао домородачко становништво и освојио његову територију. Тврди се да су од тог народа настали данашњи Кинези. Према законима друштвеног развоја, најјачи опстају док слабе униште јаки. Да ли је наш народ добра или лоша раса? Да ли смо подесни да постојимо? Природно је да ви желите да Кинези буду снажан, добар и издржљив народ, али ја сматрам да се наш народ налази у врло тешкој ситуацији, и плашим се да би у блиској будућности могао нестати. Претњу нам чине три фактора о којима сам већ говорио, тј. повећање броја становника у другим земљама, политичка и економска сила странаца. Политичке 231

и економске притиске страних сила већ смо осетили. Иако је тренутно наша популација превише бројна да би могла осетити притисак пораста броја становника у другим земљама, она ће можда почети да га осећа за неких стотинак година. БАМБУСНА МОТКА Иако смо велики народ, ми не поседујемо национални дух, па су над нама странци извршили инвазију политичким и економским средствима. Да нисмо изгубили тај дух, никада не бисмо ни били на тај начин покорени. Испричаћу вам једну причу која ће илустровати како смо то изгубили национални дух. Иако то можда неће бити добра парабола, догађај који ћу вам испричати видео сам сопственим очима. У Хонгконгу је постојао један лучки радник, носач, који је свакога дана зависио од своје бамбусне мотке и два конопа којима је зарађивао за живот. У периоду од неколико година успео је да уштеди десет долара, па је тим новцем купио тикет за игру на срећу. Пошто није имао кућу, тај тикет није имао ни где да држи, па га је чувао у бамбусној мотки, и то тако да га може извући само ако мотку поломи. Запамтио је број тикета. Када је дошао дан извлачења, његов број је био извучен као лоз који је освојио прву награду у вредности од 100.000 долара. Он је, наравно, био одушевљен и пресрећан због тога. Мислио је да је богат човек, а не више кули, па је тако своју мотку и своје конопе бацио у море, а заједно с њима и победнички лоз. КОСМОПОЛИТАНИЗАМ И ВЛАСТ МАНЏУРАЦА Идеја космополитанизма може се упоредити с добитним лозом који пружа шансу за стварање богатства и среће, а наш национални дух с мотком, оруђем којим се зарађује за живот. Добили смо прву награду онда када је наша земља достигла врхунац своје империјалне славе. Наши преци су веровали да ће наша нација заувек бити највећа и најбогатија на свету, па су зато почели да проповедају космополитанизам. Сматрали су да им национализам више није био потребан. Тако су мотку бацили у море! Када су Манџурци освојили нашу земљу, наш народ не само да није успео да задржи премоћ у свету, већ ни сопствену домовину није био у стању да одбрани. Јер, до тог времена, национални дух Кинеза је потпуно нестао. Ву Сангуи је Манџурцима помогао да успоставе своју власт у Кини, иако је сам био Кинез. Када је националистички настројени генерал Ши Кефа покушао да оживи земљу и принца Фуа устоличи у Нанђингу, манџурски лидер Дарган му је рекао да Манџурци трон нису добили од Минга, већ

232

од кинеских побуњеника. Хтео је да каже да су владари Минга земљу изгубили сопственом кривицом, баш као што је кули сам своју бамбусну мотку бацио у море. Идеју космополитанизма, коју заступају присталице покрета „нове културе“, могу проповедати Британци и Американци, баш као што је било у реду да то чине наши преци, али она није прикладна за кинески народ данас. Пре рата су Немци проповедали космополитанизам, да би сада почели да јачају национални дух. Само зато што су наши преци своју вредну бамбусну мотку бацили пре него што је требало, ми морамо да патимо и будемо потчињени страним економским и политичким силама, суочени с опасношћу од националног уништења. 1.250.000.000 ПРЕМА 250.000.000 Уколико бисмо успели да оживимо наш национални дух и развијемо га, нема сумње да би наша нација дуго поживела и да нам никакве стране политичке или економске силе, ма колико моћне биле, не би могле наудити. Бог воли наш народ и зато нам је дозволио да постојимо толико хиљада година. Уколико сами себе доведемо у опасност да нестанемо, биће то само наша грешка и наш грех. Пошто нам је Бог дозволио да постојимо толико дуго, верујемо да нам је дао и велику одговорност, па се морамо доказати достојним тог задатка, јер ћемо у противном радити супротно Његовој вољи. Бог жели да будемо напредни, а Силе које ометају наш развој одговорне су и за ометање прогреса човечанства. Јуче ми је један руски господин рекао да је Лењина читав свет нападао зато што се одважио да каже да на свету постоје две класе људи: с једне стране 1.250.000.000, а с друге 250.000.000. Милијарда и двеста педесет милиона људи су они који су потлачени од стране тих двеста педесет милиона. Ови други раде супротно Божјој вољи и зато ми морамо да се боримо против њих. Али, пре но што се ујединимо с тих 1.250.000.000 у борби против тлачитеља, морамо развити наш национални дух и ујединити наших 400.000.000. Тек када срушимо моћ тих 250.000.000, и када више не буде било оних који би пожелели да успоставе владавину силе над правдом, тек тада можемо да проповедамо идеје космополитанизма.

233

Јанг Лан у разговору с Ђин Јунгом: Један свестрани живот15

01 Током свог школовања, г. Ђин Јунг је двапут био приморан да напусти школу због своје ’побуне’ против традиције.

Ђин Јунг

Јанг Лан: Ви сте већ у нижој средњој школи, због чланка који сте написали, а у коме сте исмејали ученика-декана, били приморани да напустите школовање, зар не? Ђин Јунг: Да, тако је. Јанг Лан: Да ли то можемо сматрати вашом првом побуном против традиције, тачније против једног таквог система? Ђин Јунг: Да, био је то мој револт, што је било и природно. Сматрао сам да је ученик-декан био врло неправичан према осталима. Мешао се чак и у то што смо, поподне, кад би се завршили часови, играли шах и говорио нам да то није дозвољено. Мислим да за то није било никаквог разлога, па сам, бесан, написао чланак у коме сам га мало извргао руглу, због чега је он после инсистирао на томе да ме избаце из школе. Ја сам се бесплатно школовао, у школи сам имао и оброке и место за живот, тако да нисам знао шта ћу кад су ме, касније, избацили. Јанг Лан: Али сте се после уписали на Одсек за дипломатију Централног универзитета политичких наука, одакле су вас опет избацили. Зашто се тако нешто поново десило? 15

03. 11. 2018, 07.19.33 Извор: Хуикеђи, Вести.

234

Ђин Јунг: Централни универзитет политичких наука био је партијски универзитет Гуоминданга. Било је тешко уписати се ту. На том универзитету, као што је то случај са свим политичким универзитетима, било је студената који су били чланови Гуоминданга или Лиге младих, и који су захтевали да се, на сам помен имена председника Комитета Ђијанга, устане и стане, ево овако. Јанг Лан: Аха, у ставу мирно. Ђин Јунг: Да, у ставу мирно. Било је колега који су сматрали да, сасвим природно, треба да поштујемо ректора. У то време, нисмо ни ципеле ни чарапе имали, па би нам, кад год би ректор долазио у посету, делили нове ципеле и чарапе, због чега су сви волели да он дође, али да баш стојиш тако, са састављеним стопалима, то је било мало... Јанг Лан: Превише. Ђин Јунг: Нисам то могао да гледам. Као да нису знали за срамоту. Не чак ни то. Неке колеге су говориле: не слажемо се с тим да чим му чујемо глас треба да устанемо, станемо у став мирно. Довољно је да га у души ценимо и поштујемо, и то је то. Али ти контраши су говорили да ако не радиш то тако, онда си издајник партије, па су те студенте, гуоминданговски, довлачили на једну платформу, тукли их, терали да клекну и покају се. Ја сам отишао да уложим жалбу студенту продекану, рекао сам му да није у реду да се колеге силом терају да клекну. Нису ме избацили, само су ми касније, кад је дошао крај семестра, рекли да мој начин размишљања није у складу с политичким ставовима Универзитета, па би било најбоље да се испишем.

02 Карактер јунака, витезова које је креирао г. Ђин Јунг је, како је време пролазило, претрпео велике промене, што је заправо резултат његовог све бољег разумевања људске природе. Јанг Лан: Оно што желим да кажем јесте да смо стекли утисак да се ти витезови који се појављују у вашим романима, од Чен Ђијалуоа до Гуо Ђинга, Јанг Гуоа, Џанг Вуђија, па све до Ћијао Фенга, Линг Хучунга и Веи Сијаобоа, од правоваљаних хероја крећу све више у правцу бунтовника. Наравно, Веи Сијаобао можда више спада у категорију антихероја. Да ли се у томе заправо огледа ваш тадашњи песимизам? Ђин Јунг: Није у томе ствар. Вероватно сам временом све боље разумевао људску природу, а како сам старио, све више сам се упознавао и са светом у коме живимо. Чини ми се да сам у младости био мало збуњен,

235

па сам идеализовао хероје, као да су сви они уистину велики, али како сам старио, схватао сам да сваки херој негде у дубини има и ону страну достојну презира, ону мање репрезентативну страну. Јанг Лан: И ону контрадикторну? Као што је то, на пример, случај са Ћијао Фенгом који је напослетку само самоубиством могао да реши сопствену муку, зар не? Ђин Јунг: Тако је. Кад сам, касније, схватио све те тешкоће људске природе, схватио сам да су јунаци о којима сам на почетку писао били прилично једноставни, црно-бело осликани. И Лу Сјун је то анализирао. Раније су у кинеским романима лоши момци били лоши, а добри добри. Јанг Лан: Дуалистички приступ? Ђин Јунг: Да, прилично једноставан. Јанг Лан: А људска природа је веома комплексна. Ђин Јунг: Људска природа никада није толико једноставна.

03 Љубавне приче описане у романима г. Ђин Јунга, попут оних између Гуо Ђинга и Хуанг Жунг, Јанг Гуоа и Сијао Лунг, очарале су милионе читалаца. То је уједно и његов идеал љубави. Јанг Лан: У вашим витешким романима описане су многе очаравајуће љубавне приче. Шта бисте рекли, која од тих љубави између јунака ваших романа одражава ваш идеал по том питању? Ђин Јунг: Не могу да издвојим неки посебан пасус или поглавље у коме се види мој идеал љубави. Једном речју, изузетно ценим осећање оданости, решености и верности, све оно што сâм нисам у стању да урадим. Јанг Лан: Пошто сами нисте у стању да то урадите, свим срцем сте се посветили тим описима. Ђин Јунг: Управо тако. Јанг Лан: На самом почетку сте рекли да никоме за живота нисте ништа лоше учинили, једино што сте имали ванбрачну аферу. Да ли и данас осећате грижу савести кад о томе размишљате? Ђин Јунг: Да. Јанг Лан: Сматрате ли да је то пре свега био један тренутак збуњености у младости, или пак нешто што у својој судбини нисте могли избећи? Ђин Јунг: Могао сам избећи, само што нисам себе натерао да контролишем сопствена осећања, па се због тога и кајем, јер то није било у реду, није било добро.

236

04 Самоубиство сина који је имао тек деветнаест година било је велики ударац за г. Ђин Јунга, а изучавање будистичке мудрости, којој се посветио, помогло му је да то превазиђе. Јанг Лан: Смрт вашег сина са само деветнаест година и ударац који сте тада преживели представља нешто о чему се тешко одлучујем да поставим питање, али видим да сте то поменули у разговору с Икедом Даисакуом. Ђин Јунг: Да. Јанг Лан: Колико вам је година требало да се изборите с тим болом? Ђин Јунг: Та бол је нестала тек када сам заиста почео да изучавам будизам и када сам подробније схватио људски живот. Отприлике три до четири године. Јанг Лан: Верујем да за неког као што сте ви, кога карактерише интегритет мисли и велика мудрост, није тако лако да прихвати било коју религијску доктрину. Ђин Јунг: Тачно. Три или четири године после смрти сина посветио сам се изучавању будизма, будистичких списа. Мудрост до које сам дошао, а која се тицала моје личне туге, било је схватање да сви ми имамо потпуно исту бол. Бити човек само по себи доноси муку и бол, то сам помислио, они се не могу избећи. Јанг Лан: Чак и за неког као што сте ви, за кога сматрам да је одувек желео да судбину држи у својим рукама, постоје ствари које никако не може да контролише. Ђин Јунг: И то никада није могао. Јанг Лан: Да ли сте кривили себе? Да ли сте сматрали да и ви имате део одговорности за његову смрт? Ђин Јунг: Мислим да нисам одговоран за његову смрт, али могуће је да сам индиректно на то утицао. У најмању руку, био је незадовољан тиме што сам се развео од његове мајке, али његово самоубиство са мном није имало везе. Јанг Лан: Верујем да је за једног оца јако тешко да издржи такву бол. Ђин Јунг: Баш тако. Слободно могу рећи да је то био најтежи период у мом животу. Јанг Лан: Али, ви своју бол нисте делили ни са ким, нисте ни са ким о томе причали, зар не? Ђин Јунг: Нисам никоме јадиковао. Прилично сам резервисан када је реч о сопственим осећањима, срећу и бол, као и све друге емоције, чувам у себи, јер оне немају везе с другим људима.

237

Петог априла 1999. године, г. Ђин Јунг, који је постављен за декана Факултета хуманистичких наука Универзитета у Џеђијангу, одржао је своје прво предавање. На табли га је дочекао натпис добродошлице. Тог истог дана поподне, Ђин Јунг је новинарки Ђијанг Фенг дао ексклузивни интервју за емисију ’Из угла културе’ Централне кинеске телевизије. Разговарали су о његовом постављању на место декана, витешким романима, Мингбаоу, филму и другим животним темама. Како је сама рекла, то јој је био најомиљенији интервју који је у својој осмогодишњој каријери ТВ водитеља урадила. Наслов интервјуа био је: Толико тога што Ђин Јунг има да нам каже. У наставку можете прочитати транскрипт тог интервјуа у целини. „Ја нисам учен, зато и нисам квалификован да предајем.“ Ђијанг Фенг: Господине Ча, ово је наш други сусрет. Године 1993. били сте члан жирија у међународној дебати виших школа. На позив Универзитета у Џеђијангу, 26. марта, постављени сте за декана Факултета хуманистичких наука. Знам да сте много времена провели на студијама у иностранству и да сте предавали на познатим универзитетима, као и да сте се бавили научноистраживачким радом. Како то да сте прихватили овај позив? Ђин Јунг: Последњих година углавном сам се бавио истраживачким радом на Оксфорду и Кембриџу. Пошто је недавно дошло до уједињавања четири универзитета у Универзитет у Џеђијангу, и пошто је неопходно развијати различите катедре и одељења, позвали су ме да преузмем дужност декана Факултета хуманистичких наука, што сам на прву руку одбио. Рекао сам им да нисам квалификован за то, јер никада званично нисам предавао на универзитету, нити сам професор, немам ни знања... Ђијанг Фенг: Превише сте скромни. Ђин Јунг: Немам довољно квалификација да бих прихватио да будем декан Факултета, али они су инсистирали. Касније су ми рекли да би то био мој допринос родном крају, па сам се сложио. Срећан сам што сам дошао у Хангџоу. Ја сам и планирао да, кад се пензионишем, дођем овде да живим. Ето, сад сам дошао на Универзитет у Џеђијангу и да нешто урадим. Овдашње студенте не сматрам својим студентима, они су моје млађе колегинице и колеге. Ђијанг Фенг: Само то име, млађе колегинице и колеге, одише витешким духом. Ђин Јунг: Данас, првог дана овде, на првом часу, на табли су написали: Добродошао, старији колега. То ме је обрадовало. Рекао сам им да ћемо се заједно бавити науком, да ћу им пренети нека своја сазнања, и да о било чему што их интересује можемо продискутовати, да не треба да ме 238

сматрају својим професором. Сви су били срећни. Свима се допао такав приступ. Ђијанг Фенг: Где год је Кинеза на кугли земаљској, ту је и ваших витешких романа. Све и даље они највише интересују. Ви сте од 1955. до 1972. године написали укупно петнаест витешких романа. Зашто сте почели да пишете баш таква дела? Ђин Јунг: Зашто сам почео да пишем... Зато што сам од малих ногу волео да их читам. С осам, девет, десет година, па све до тинејџерских дана, али и у својим двадесетим и тридесетим, чим бих наишао на такав роман, ја бих га прочитао. Волим да читам и оне стране који подсећају на наше витешке романе, али и авантуристичке. Тако је и дан-данас. Волим да читам такве романе. Ђијанг Фенг: Својевремено су ваши витешки романи објављивани у новинама, у наставцима. Да ли је то било зато што сте на тај начин желели да дате подршку новинама, или је то било због вашег интересовања? Можда пак због осећаја да имате одређену мисију у популарној и витешкој књижевности? Који је од тих фактора био најважнији? Ђин Јунг: Мој првобитни мотив био је да дам свој допринос новинском издаваштву. Касније сам и сâм основао Мингбао, тако да сам истрајавао у писању витешких романа и све до 1972. нисам престајао. Касније новинама више нису били потребни романи и приче да би их одржали, и ја сам кренуо да се бавим другим стварима, па тако и престао да пишем. Ђин Јунгов најпознатији роман, трилогија Легенда о кондоровим јунацима, напокон је на енглески преведен кад је њему било 93 године, иако је роман први пут објављен 1957. Ђијанг Фенг: Свима је изузетно жао што сте 1972. престали да пишете. Било вам је тек четрдесет осам, били сте на врхунцу снаге. Зашто сте тако рано престали с писањем? Ђин Јунг: У животу сваког човека постоји јако пуно фаза, ви сте још млади, не знате то, полако ћете, како будете старили, доћи до закључка шта у којим фазама треба радити. Сматрам да сам јако дуго писао витешке романе, више од десет година. Доста је било. Сада време и енергију могу да посветим неким другим стварима. Веи Сијаобао је по свом карактеру типичан Кинез Ђијанг Фенг: Када читамо ваше романе, стичемо утисак да у њима не постоји јасна разлика између добрих и лоших људи. Узмимо као пример „четири највећа зликовца“, код којих се такође могу уочити неки симпатични елементи. Они су простодушни и лојални, у извесној мери поседују чак и осећај стида. С друге стране, неки добри људи о којима сте писали, 239

као што је, на пример, Веи Сијаобао, имају много мана. Он лаже, понаша се бестидно, и има неке карактеристике антихероја. Да ли сте ви кроз те описе заправо изразили своје ставове о животу? Ђин Јунг: Пошто сте читали књижевну критику, те романе дубоко анализирате. У ствари, заиста верујем да ниједан човек није тако једноставног карактера, као што то инсинуирају маске беиђингшке опере по којима је добар човек само добар, а лош само лош. Заправо, добри људи су у бити добри, али такође у свом карактеру имају и неке лоше особине. С друге стране, лоши људи су у суштини лоши, иако у њиховом карактеру можемо наћи и позитивне стране, због чега и они понекад ураде нешто добро. У кинеском друштву има и оних који често варају, којима се не може веровати, који не знају шта је морал, који су себични и зарад личне користи спремни да ураде било шта. Таквих је поприлично у иностранству. Много је Кинеза који живе у иностранству управо тако. Када сам стварао лик Веи Сијаобаоа, овако сам размишљао: међу Кинезима доста је оних чији је карактер исти као Веи Сијаобаоов, па сам га зато тако и описао, као једног типичног човека, а не само као доброг човека. Ђијанг Фенг: Веи Сијаобао је имао среће у животу, због чега му многи завиде. Чини се да су многе лепотице које је сретао плакале како би се удале за њега. Ђин Јунг: Али је једна од њих, коју је он на све начине покушао да заведе, одбијала да се уда за њега. На крају, кад већ није било друге, то је и учинила. На један покварен начин ју је преварио и добио за себе. Ђијанг Фенг: Па ипак, без обзира на то што сте ви, из субјективног угла, њега сматрали негативцем и тако га описали, многи ваши читаоци га воле. Ђин Јунг: Кад себе унесеш (схватиш да је) тај човек имао среће у животу, јер је често побеђивао и никада се није сусрео с поразом. Ђијанг Фенг: Господине Ча, читајући ваше романе приметили смо да готово у сваком од њих постоји један изузетно симпатичан женски лик, а сви они су по много чему слични. На пример Хуанг Жунг, Сијао Лунгњу, принцеза Сијангсијанг, код свих њих срећемо сличне карактеристике. Да ли они одражавају неки ваш идеал или пак естетски критеријум? Ђин Јунг: Баш тако. Кад изучавате естетику, имате тачно утврђене естетске ставове. Сваки писац или уметник било које врсте (је такав). Погледајте западне сликаре који сликају религијске теме, када сликају, рецимо, Мадону. Рафаело је говорио да су све Мадоне, обрни-окрени, малтене исте, и све су лепе. Ова и она Мадона у извесној мери су сличне. Ја верујем да је његов идеал, жена која се њему допадала, управо тако изгледала. Кад сам описивао Хуанг Жунг, принцезу Сијангсијанг, оне су, ако ништа друго, оно бар у мојим мислима, имале одређених сличности. Ви бисте били 240

веома прикладни да будете главна јунакиња мојих романа јер је један лик у мојој машти личио на вас. Ђијанг Фенг: Какви су, по вашем мишљењу, женски ликови најсимпатичнији? Ђин Јунг: Симпатични женски ликови су управо они попут Хуанг Жунг коју сте поменули. Жен Јингјинг из Насмејаног гордог луталице је паметна, лепа, живахна, помало враголаста и својеглава. Мушки ликови не могу с њом изаћи на крај кад се сретну. Ето такви. Легенда о кондоровим јунацима није још била ни завршена, кад се на биоскопским платнима у Хонгконгу, 1958. године, појавио истоимени филм у режији Ху Пенга. Па ипак, у Кини је публика највише упозната с оном верзијом из 1983, у којој су глумили Хуанг Жихуа и Венг Меилинг. Ђијанг Фенг: Већина ваших романа има историјску позадину. Наравно, много тога се не поклапа у потпуности с историјским чињеницама. Зашто толико волите историју? Ђин Јунг: Одувек сам био јако заинтересован за историју. Баш због тога ће ми на Факултету хуманистичких наука Универзитета у Џеђијангу канцеларија бити на Одсеку за историју. Сигурно ћу се често сретати са делима из историје. Истраживања којима се тренутно бавим у највећој мери имају везе с историјом. Мене историја страшно интересује. Ђијанг Фенг: Пошто сте престали да пишете витешке романе, да ли можемо очекивати да напишете неки историјски? Ђин Јунг: И ја сам о томе размишљао, али сматрам да је писати историјске романе прилично тешко, много теже од витешких, зато што вас у историјским романима ограничавају историјске чињенице. Не можете тек тако градити ликове, како пожелите, док у витешким романима можете писати о мушкарцу, жени, неком женском лику, а то каква ће на крају бити њихова судбина у потпуности зависи од вас. Ђијанг Фенг: Вероватно сте много слободнији у писању витешких романа јер у њих можете унети неке своје карактерне особине и широки дијапазон људских осећања. Ђин Јунг: Ограничења које историјски роман намеће су велика, па је зато можда интересовање за њих и мање. Јер читаоци већ унапред знају одређене ствари, знају ко је био цар, ко је победио, а ко био поражен. Ђијанг Фенг: Својевремено сте, док сте писали романе, живели у Хонгконгу, а и писали сте их да би у наставцима били објављивани у новинама. Да ли је чињеница да је Хонгконг једна пословна средина утицала на то да и ваше књижевно стваралаштво буде у извесној мери тиме одређено? Ђин Јунг: Када пишете романе, ви морате за то одвојити и мисли и емоције, издвојити се из реалног друштва, као да духом боравите у неком 241

сасвим другом свету. Духовно, ви се пребацујете у древна времена, династију Ћин, Сунг, Минг, у неко друго време, и тек тада можете да пишете. Ђијанг Фенг: Према подели књижевности, витешки романи су жанр популарне белетристике, а проблем те књижевности јесте конфронтирање рафинираног и простог. Обично се каже да сва књижевна дела настоје да буду прихватљива и онима с префињеним и онима с не тако префињеним укусом. Како ви гледате на то? Ђин Јунг: Ја лично не правим разлику између префињеног и општеприхваћеног, зато што то тзв. „префињено“ воле учени људи, а обичан народ то тешко прихвата. Та дела су тешко разумљива, њихова тематика и језик су такви. И ви читате књижевна дела и дела из естетике, па знате да се на крају крајева, када дође до тих граница, уметност више не може поделити на префињену и популарну, јер ако ви користите језик који обичан човек може да разуме, и учени људи, интелектуалци га могу разумети. Сматрам да је добра уметност она која може да опише људски карактер, да дирне публику. Добра књижевност је она која може да дирне читаоца. Зато и кажем да не мора да се прави јасна разлика између узвишеног и тог тзв. популарног. Ђијанг Фенг: Ваше разумевање узвишеног и популарног слично је ликовима у вашим романима, не постоји јасно уочљива граница. Ђин Јунг: Тако је. Не мора нужно ни да постоји. Ђијанг Фенг: Ви више не пишете витешке романе, али много је оних који од те врсте романа очекују још много тога. Да ли пратите кинеске писце који се тиме баве? Ђин Јунг: Кад имам слободног времена, заиста пожелим да прочитам неки витешки роман, да уживам у њему. Не желим да тек тако отпишем ту врсту романа, да кажем да нису добри, али мало је оних интересантних. Свака ствар има свој врхунац и период када је у опадању. Можда се витешки роман тренутно налази у једној таквој фази. Надам се да ће се у будућности, када опет дође његово време, појавити и нека квалитетна дела. важни догађаји у животу Ђин Јунга Августа 1994. године у Беиђингу је објављена ’Библиотека: највећи кинески књижевници XX века’, која је Ђин Јунга ставила на четврто место, одмах после Лу Сјуна, Шен Цунгвена и Ба Ђина; Године 1955. први Ђин Јунгов витешки роман ’Књига и мач’ објављиван је у наставцима у новинама Син Ванбао; Године 1972. завршено је објављивање у наставцима његовог романа ’Јелен и бакрач’. Ђин Јунг саопштава да престаје с књижевним стваралаштвом; За 17 година, Ђин Јунг је објавио петнаест витешких романа. 242

Ако би неко Мингбао користио за напад на домовину, то би мене страшно погодило. Ђијанг Фенг: Када се помене ваше име, прво што људима падне на памет јесу ваши романи. Ипак, ви сте такође и веома успешан новинар. Оно што сада изазива велико интересовање јесте ситуација у Мингбаоу. Ђин Јунг: Не бих употребио тако јак израз, „успешан“, али чињеница је да сам покренуо новине Мингбао, додуше, у Хонгконгу. Обичан читалац их сматра правичним, респектабилним новинама чија је вредност на пољу културе велика, а које посебно интелигенција воли да чита. Касније сам, зато што су ми се интересовања преусмерила на област науке, продао права вођења новина. Како се више нисам бавио уредништвом Мингбаоа, био сам у могућности да путујем у циљу настављања својих истраживања. Сада сам дошао на Универзитет у Џеђијангу. Пре тога добио сам позив и од Беиђингшког универзитета да будем професор емеритус. Отад сам се свим срцем посветио истраживањима. Ђијанг Фенг: Године 1993. напустили сте тај свет, другоме уступили место главног човека Мингбаоа. Отада је прошло шест година. Да ли је, по вашем мишљењу, Мингбао задржао мисију и дух који је имао онда када сте га ви основали? Ђин Јунг: Извињавам се, али, пошто су то новине које сам ја покренуо, а које данас воде моје колеге, не могу се на њих критички освртати. Све у свему, садржај се у извесној мери изменио у односу на време кад сам ја био на њиховом челу. Али, новине су вам исто као и писање. Ако ја започнем с писањем једног романа и напишем га допола, а онда одустанем од тога и замолим вас да наставите, ја не бих критиковао начин на који сте ви написали остатак када би ме неко питао шта о томе мислим. Написали сте напросто другачије од мене, и то је све. Ђијанг Фенг: Ипак сматрате да се разликује. Али, кад сте објавили да ћете продати акције Мингбаоа, једанаест организација је било заинтересовано за преговоре с вама. Ви сте, пак, изабрали Ју Пингхаија, једног тако младог човека, који није ни дао неку велику новчану понуду. Свеједно, ви сте га на различите начине помагали. На пример, заједно с њим основали сте „Инвестициону компанију Мингџи“, у којој је он имао већинско власништво, а ви сте били мањински акционар. Било је ту пуно тих техничких детаља. Ђин Јунг: Гђице Ђијанг, заиста вам се дивим колико тога о мени знате. Јасно је да сте одлично урадили домаћи и детаљно ме проучили, зар не? У праву сте, више нисам желео да будем на челу новина, али су оне морале да наставе да постоје. Ја сам њихов оснивач, па сам и желео да оне наставе да постоје и буду квалитетне. Мингбао су имале одређену 243

репутацију и утицај, и шта би било да сам их продао корпорацијама са страним капиталом, да је неко други дошао на њихово чело и искористио их да у њима напада Хонгконг и нашу домовину? Мене би то страшно погодило. То ми је задавало главобољу. Ју Пингхаи је Кинез, Хонгконжанин по рођењу, и ја сам се с њим договорио да не сме да иде против првобитних убеђења и политике тих новина. Пошто се с тим сложио, помогао сам му да трансакцију успешно обавимо. Ђијанг Фенг: Дуго сте сарађивали с вашим школским другом Шен Баосингом. Ви сте својевремено имали 80% деоница, и могло би се рећи да је Мингбао био једно породично предузеће. Зашто сте га 1991. ставили на продају како би постало јавно предузеће? Ђин Јунг: До те одлуке дошло је постепено. Ако је у јавном власништву, много више људи у њему учествује, па господин Шен и ја не морамо све да држимо под својом контролом. Не морамо више да сносимо толико велику одговорност. Г. Шен је чак и старији од мене и свакако бисмо се једног дана морали пензионисати. Ако постане јавно предузеће, много више младих људи ће преузети те дужности и оно ће постати јавно добро. Те новине су се и развиле као локалне новине, посед у коме је јако пуно људи учествовало, тако да оне заправо и нису биле приватне. Ђијанг Фенг: Да ли и даље према Мингбаоу гајите посебна осећања? Ђин Јунг: Не бринем се више јер се ипак разликују у односу на време кад сам ја био на њиховом челу. Ђијанг Фенг: Шта, по вашем мишљењу, човеку доноси већу радост, бизнис или писање романа? Ђин Јунг: Сасвим сигурно да је то писање. За бављење бизнисом морају да постоје одређени услови, а и ви сами морате бити јако заинтересовани за зарађивање новца. Шта год да је, морате на све могуће начине да зарадите што више новца. О томе сваки дан треба да размишљате, док седите, спавате, у слободно време. Али ја нисам такав човек. Није да нисам заинтересован за зарађивање новца, али нисам за то ни до те мере загрижен. Ђијанг Фенг: Ви сте истовремено писали и уводнике и романе, а то су две потпуно различите ствари. Писање уводника је врло рационална ствар, док је писање романа романтичарско стваралаштво. Како сте успевали да се у току двадесет четири часа тако брзо из једне пребаците у другу улогу? Ђин Јунг: Тачно је то што сте рекли, кад пишете уводник, морате рационално анализирати ствари: какво је у Кини било стање за време Културне револуције, каква је била „Четворочлана банда“, каква је била Ђијанг Ђинг, какав Мао Цедунг, Лију Шаоћи, сваки дан се бавите таквим питањима. С друге стране, то каква је Сијао Лунгњу или Јанг Гуо, нешто је потпуно 244

другачије од Културне револуције, па нисам имао друге но да мењам улоге. Кад завршим с писањем, онда на неко време не размишљам о роману, већ се увече тог истог дана бавим питањима политике. А када напишем шта имам о политици, сутрадан се опет потпуно посветим роману. Било је то као да сам снимао филм, те сцене су се стално смењивале.

важни догађаји у Ђин Јунговом животу Године 1945. ради као новинар на терену за хангџоушки Дунгнан жибао; Године 1946. примљен је у шангхајски Дагунгбао на место преводиоца међународних вести; Године 1948. поново је покренуто хонгконшко издање Дагунгбаоа, Ђин Јунга шаљу у Хонгконг; Године 1952. поново је покренут Син ванбао, Ђин Јунг постаје уредник додатка тих новина; 20. маја 1959. покренут је Мингбао; Крајем 1965. покренут је часопис за интелектуалце Месечник Мингбао; Године 1967. у Малезији и Сингапуру је покренут Синминг жибао; Године 1967. покренут је Недељник Мингбао, претеча забавних часописа у Хонгконгу; Године 1989. даје оставку на место председника Мингбаоа и остаје само председник борда директора компаније; Године 1991. компанија Мингбао бива стављена на продају; Године 1993. даје оставку на место председника борда директора Мингбао корпорације. Кад би опет од Дунгфанг Бубаија направили женско, не бих им продао (ауторска права) Ђијанг Фенг: Ја заправо покушавам да схватим ту врсту вишеструког живота, али безуспешно, док је вама такав начин живота доносио срећу, јер не само да сте тако могли у потпуности испољити сваки свој таленат, већ је и свака страна вашег карактера дошла до свог пуног изражаја, а да притом међу њима није било никаквих сметњи. Ипак, приметила сам да врло ретко помињете ваш рад у области филма. Знам да јако волите филм, да сте чак и велики ентузијаста, и да сте ‘57, ‘58. радили за Филмски студио Кинески зид. Како ви гледате на вашу каријеру филмског радника? Ђин Јунг: Ја сам као и ви на почетку писао сценарио за филм. Први сценарио који сам написао био је „Ненадмашна лепотица“, који је био адаптација Гуо Можуовог комада „Хуфу“. Био је то врло успешно снимљен филм за који сам од Министарства културе добио и медаљу. Другим 245

речима, био сам прилично успешан као сценариста. Касније сам имао прилике да се окушам и у улози режисера, али нисам био довољно вичан томе, мада сам се трудио да се обучим. Мислим да се и у унутрашњости Кине приказивао филм „Ловац на младу“. Ђијанг Фенг: Као писац витешких романа, били сте веома успешни, али ваши филмови немају ни близу толико поклоника као ваши романи. Да ли вам је криво због тога? Ђин Јунг: Велика су ограничења када се снима филм. Прво, сценарио треба да прође. Филмски студио Кинески зид је компанија коју воде челници Комунистичке партије. Они су својевремено инсистирали на класној борби, и уколико би филм био исувише комерцијалан, исувише по укусу буржоазије, такав сценарио не би ни био прихваћен, а ако не прође сценарио, филм не можеш ни да снимаш. Већина мојих сценарија није била прихваћена јер су сматрали да су превише капиталистички оријентисани и либерални. Ђијанг Фенг: Да ли је то био разлог што сте 1959. напустили Филмски студио Кинески зид? Ђин Јунг: Тих година, пре и после 1959, у Кини је спровођен Велики скок напред, па је требало говорити о народним комунама. Начин мишљења, читава идеологија тога времена била је крајње левичарска. Партијско руководство Хонгконга било је, такође, крајње лево оријентисано. Потрошиш пуно енергије да напишеш добар сценарио, да би ти критичари, чим би га видели, одмах рекли: „Не може, није у складу с марксистичким идејама“. И тако не прође, а кад ти сценарио не прође, не можеш ни да снимаш филм. Један филм ти не прође, други не прође и нормално је да ћеш изгубити вољу. И зато сам решио да дигнем руке и то не радим више. Ђијанг Фенг: Али данас је стваралачка клима изузетно релаксирана, нема више тог политичког става какав је постојао у педесетим и шездесетим. Да ли сте касније размишљали о томе да се вратите филму? Ђин Јунг: Ипак сматрам да је много већа слобода у писању романа него у снимању филмова. Јер, кад пишем роман, како ја замислим главну јунакињу, лепотицу, она ће таква и бити. Кад снимате филм, питање је да ли ћете наћи неку баш такву глумицу. Ђијанг Фенг: Али ту постоји друга врста слободе. Можете позвати хиљаде кандидаткиња, оних попут Вивијен Ли, рецимо. Ђин Јунг: Али свакако није у тој мери слободно као што је писање романа. Она је лепа, али не уме да глуми, приглупа је. Тешко је наћи неког као што је Хунаг Жунг, да је истовремено и лепа и интелигентна, и неког као А Џу, а да притом још и одлично глуми. Ђијанг Фенг: Баш зато што је у реалном животу врло мало жена као што је Хуанг Жунг, сви су и очарани њоме. Снимљен је велики број 246

филмова по вашим романима, да ли сте задовољни њиховом адаптацијом за филмско платно? Ђин Јунг: Мој став је да ми се допада и да сам задовољан уколико оригинал није много измењен. Опраштам чак и ако филм није баш добро одрађен. Али, има оних редитеља који воле да потпуно измене моје романе. Тада нисам срећан, нисам задовољан тиме. Јер ти филмови немају никакве везе с мојим оригиналним делом. Један господин и мој пријатељ адаптирао је роман Насмејани горди луталица, у коме је Дунгфанг Бубаи постао жена коју је глумила Лин Ћингсија. Дунгфанг Бубаи је у роману мушки лик! Ђијанг Фенг: Да, чије је оружје игла за вез. Многи сматрају да је најбоља класична адаптација Насмејаног гордог луталице она у којој лик Дунгфанг Бубаија глуми Лин Ћингсија. Иако се у роману тај лик појављује на свега четири стране, у адаптацији редитеља Сју Кеа, овај споредни лик постао је главни лик читаве приче, при чему му је још промењен и пол. Ђин Јунг: Читава прича је измењена тиме што је тај лик промењен у женски, упркос томе што се гледаоцима свидео тај његов филм, што је интересантан. Али, ја, као романописац, на то гледам као на потпуно друго дело. Ако ћеш тако да мењаш, следећи пут, кад ми будеш тражио ауторска права, ја ти их нећу продати. Тек кад ми буде дао чврсте гаранције да неће мењати причу, онда ћу му их продати. Ђијанг Фенг: Да ли ћете радити на некој адаптацији ваших романа у телевизијске серије, или можда поново сести у редитељску столицу? Или бисте можда тражили за то неког сарадника, и какав би он био? Ђин Јунг: Много је људи од мене тражило да напишем сценарио за филм, да снимим филм, будем редитељ, али сам одбио. Неки су ме чак охрабривали и да сâм уложим новац и будем главни, да будем и редитељ, снимам све што желим да снимам, али за мене је то исувише напоран посао. Откад сам почео да се интересујем за научни рад, не занимају ме више послови из области забаве. важни догађаји из Ђин Јунговог живота Од 1957. до 1959. ради за Филмски студио Кинески зид. Као сценариста и редитељ ради на следећим филмовима: ’Не напуштај ме’, ’Три љубави’, ’Девојка голубица’, ’Заљубљена девојка’, ’Звук цитре у ноћи’. Као редитељ (коредитељ) радио је на филмовима ’Заљубљена девојка’ и ’Ловац на младу’. Огрешио сам се о своју супругу

247

Ђијанг Фенг: Све такође јако занима и ваш породични живот. Да ли бисте нам описали како живите у последње време? Ђин Јунг: Мој живот код куће је прилично једноставан, кад погледате са стране, помислите да је баш досадан. Чим устанем ујутру, прошетам до брда, направим један круг. На врху брда у Хонгконгу нема саобраћаја, можеш горе да направиш круг, што траје отприлике сат времена. Лекар ми је рекао да сваки дан морам да имам неку физичку активност, па зато свакодневно шетам до врха брда и тамо направим круг. Не идем додуше кад је лоше време. Кад се вратим кући, време углавном проводим у читању, поподне одговорим на писма. Пре подне читам, поподне читам, увече погледам телевизију, неки филм, слушам музику, и тако. Ђијанг Фенг: Какве филмове волите да гледате? Ђин Јунг: Кад су филмови у питању, можда ће људи помислити да не иде баш уз мене, али волим да гледам филмове о полицајцима и разбојницима, америчке филмове у којима једни пуцају на друге. Ђијанг Фенг: Жестоког садржаја. Да ли је неко од ваше деце наставио вашим стопама? Ђин Јунг: Није. Имам две кћерке, једна живи у Канади, муж јој ради на једној радио-телевизијској станици. Ђијанг Фенг: Чини ми се да је један од ваших зетова такође био у новинарском послу? Ђин Јунг: Радио је у мојој новинској агенцији, тако се и упознао с мојој кћерком, а онда су се и венчали. Сада су у Канади, он ради на Радио-телевизији. Други зет ми је лекар, а та кћерка воли да слика традиционалне кинеске слике. Ђијанг Фенг: Стичем утисак да сте човек који је врло привржен својој породици. Ђин Јунг: Веома су ми важни родитељи, деца и рођаци, али је мој љубавни живот био неуспешан, неколико пута сам се разводио и женио. Зато и не желим да пуно о томе говорим. Ђијанг Фенг: У данашњем друштву има много случајева састављања и растављања, и не може се рећи да је због тога човек у животу и у љубави неуспешан. Када читамо ваше романе, осим изузетних описа борилачких вештина, наилазимо и на ликове који нас опчине својим карактером и искреним осећањима, не само када је о љубави реч, већ и оним витешким. Како ви на то гледате? Ђин Јунг: Лепо сте то рекли, за данашње друштво. Древни етички кодекс у Кини био је да човек до краја живота треба бити веран, да воли само једну особу, и то је важило и за мушкарце и за жене, што је, заправо, тешко оствариво у данашњем свету. Зато је мени жао. Чак и да не кажем да је то неуспех, у најмању руку је неправедно према тој другој особи. Од 248

претходне супруге сам се развео и дубоко ми је жао због тога. Осећам да сам се о њу огрешио. Ђијанг Фенг: Можда није било другог избора, можда је било ту још нечег? Ђин Јунг: Да, било је и тога. Ђијанг Фенг: Многа пријатељства која сте описали су дирљива, витешка, мислите ли да у савременом свету уопште постоји тако искрено пријатељство? Ђин Јунг: Величина емоције огледа се у томе да зарад другог жртвујете себе, било да је реч о љубави или о пријатељству, или се можда жртвујете за државу, за друштво. Такви људи, такве велике емоције, то су идеали којих у стварном животу баш и нема. Важна ствар је да се никако не смете огрешити о сопствену савест. Ако за неку ствар сматрам да је лоша, да је безвезе, онда се то не сме учинити, ја је нећу урадити. Издати другог, издати своју земљу или се огрешити о неког, наудити му, то се не сме радити, као што се не сме бити ни саможив и себичан. Године 1993. у новинама Мингбао објављен је текст под насловом ’Трећи и четврти идеал’, у коме је Ђин Јунг рекао да му је први идеал био да у младости напредује у учењу. Други идеал био је да на врхунцу младалачке снаге уради нешто од користи за друштво. Трећи идеал му је да у старости не мора више напорно да ради, а четврти да Мингбао постоји још дуго и да се развија. Новинарка је упитала господина Чаа да ли сада можда има и пети идеал, на шта се он насмејао и одговорио: да напишем једну или две вредне научне монографије. Наравно, г. Ча не жели више себи да ствара превелики притисак.

249

Преминуо је Ђин Јунг: „Нећу писати аутобиографију“

Аутори: Жен Тијен, Ванг Ђингбо Јужњачки народни недељник16 (први пут објављено у Јужњачком народном недељнику, 2004/бр. 10) (...) Народни недељник: Слажете ли се да разговор започнемо причом о вашим витешким романима? У Кини постоји велики број њихових адаптација, коју од њих бисте окарактерисали као прилично добру? Ђин Јунг: Најновија адаптација Полубогова и полудемона је прилично добра. Народни недељник: Адаптацијом Насмејаног гордог луталице тог истог продуцента, Џанг Ђиџунга, били сте врло незадовољни. Зашто сте онда одлучили да наставите сарадњу с њим? Ђин Јунг: Зато што је обећао да неће више ништа мењати. И, заиста, пошто није изменио Полубогове и полудемоне, продао сам му права. Али, има ту и даље неких ствари којима сам јако незадовољан. Пре свега зато што су госпођу Ма направили да изгледа као Пан Ђинлијен. Сматрам да су ликови у роману Полубогови и полудемони врло специфични, а од свих њих највише књижевног у себи има госпођа Ма. И на крају је променише да личи на Пан Ђинлијен (с помало љутитим изразом лица)! Сценариста није мућнуо главом, ишао је најлакшим и најједноставнијим путем. А у ствари требало је оставити ликове онаквим какви јесу. Народни недељник: И раније сте говорили да међу онима који су талентованији од вас углавном нема сценариста. Изгледа да сте баш незадовољни њима. Ђин Јунг: И сâм сам се бавио писањем сценарија. Добар сценариста не треба да у оригиналу, на основу кога пише сценарио, прави велике измене. Народни недељник: Списатељица Чи Ли, из Вухана, својевремено је рекла: „Роман је писцу као дете, а права на измене могу се упоредити с 16 31. 10. 2018, 00.29.52 Извор: Догађаји из прошлости. Године 2004. Ђин Јунг је у Хонгконгу Јужњачком народном недељнику дао ексклузиван интервју.

250

давањем детета на усвајање, кад га да, он се више не интересује шта ће с њим бити“. Зашто ви толико пажње придајете изменама ваших романа?

Ђин Јунг: (помало збуњено) Ко је то рекао? Народни недељник: Чи Ли, једна списатељица из Вухана. Ђин Јунг: (озбиљно) Ја ипак очекујем да се онај који адаптира мој роман држи онога што сам написао. Све и да узмеш туђе дете на чување, зар тога који ти га је дао не би заболело кад би му одсекао руку зато што ти се тако прохтело? Ја се с тим не слажем. Да мало уобличиш, мало нешто коригујеш, то може, али не можеш да му откинеш руке, одсечеш уво (дотакао се за руку, уво). Народни недељник: Од кинеских писаца у последњих сто година који су вам најдражи? Ђин Јунг: Било је много писаца у последњих сто година. Ево, Шен Цунгвен, одлична дела, одличан стил. Народни недељник: Чини ми се да је ваш стил врло близак његовом, тај класични приступ емоцијама... Ђин Јунг: Волим Шен Цунгвена. И Ба Ђина. Народни недељник: А од савремених? Ђин Јунг: Од савремених волим Чен Џунгшија, Пољану белог јелена. Народни недељник: Кад већ говоримо о адаптацијама, чини се да посебно цените редитеља филма „Притајени тигар, скривени змај“, Анг Лија? 251

Ђин Јунг: Зато што је тај роман лоше написан, али је Анг Лијева адаптација одлична, што је веома тешко. Народни недељник: Зашто Анг Ли није одабрао неки ваш роман да по њему сними свој први витешки вусија филм? Ђин Јунг: Анг Ли о томе није причао са мном. Додуше, његов млађи брат је долазио да ме види, рекао ми је да воли моје романе, да жели да по њима снима, али сам га ја одбио. Његов млађи брат није талентован као он. Народни недељник: Да ли бисте волели да своје романе дате Џанг Јимоу да по њима снима? Он је баш мајстор свог заната. Ђин Јунг: Није изразио жељу да снима по мојим романима, јер он сам воли да пише приче. Радије му не бих давао, ако би то значило да ће направити корените измене. Народни недељник: Да ли сте гледали његов најновији филм „Кућа летећих бодежа“? Ђин Јунг: Нисам. Многи критичари кажу да није добар. Народни недељник: У њему је испричана прича о двојици мушкараца који су заљубљени у исту жену. То се, чини се, у вашим романима ретко када среће. Нема таквих ситуација где се двојици витезова луталица допада иста жена, зар не? Углавном једног мушкарца јури много жена. Ђин Јунг: Није баш тако. На пример, девојци која с Линг Хучунгом заједно учи код истог мајстора, а млађа је од њега, он се не допада, а допада јој се Лин Пингџи. Народни недељник: Али опет није као у „Кући летећих бодежа“, да се ликови које глуме Лију Дехуа и Ђин Ченгву директно сукобљавају. Ђин Јунг: Може се и тако писати. Мени се допада Џанг Јимоуов „Црвени сирак“ и „Ђу Доу“, али је зато прича испричана у „Хероју“ катастрофална. Народни недељник: Прича се да сте ви у ваше време, док сте то радили, били најбољи филмски критичар. Ђин Јунг: (озбиљно) Нисам писао најбоље критике, али сам се највише томе посвећивао. Народни недељник: Зашто никада нисте објавили аутобиографију? И зашто своје уводнике нисте објавили у виду збирке? Ђин Јунг: Нећу писати аутобиографију. А што се збирке уводника тиче, тренутно једна секретарица ради на њиховом сређивању, већ две године. Још није завршила. Народни недељник: Зашто? Ђин Јунг: (уз благи осмех) Рекао бих зато што има неких чланака које још увек није згодно објавити у Кини.

252

Кинеске жене морају поседовати нежност и стрпљење Народни недељник: Зашто не пишете о животу у савременом добу? Ђин Јунг: (скромно) Не усуђујем се. Тешко је писати романе који говоре о савременом животу. Волим да пишем о витезовима луталицама. Народни недељник: Да ли још увек имате жељу да пишете романе? Ђин Јунг: Ако будем могао добро да напишем, написаћу. Народни недељник: Књижевни часопис Шоухуо својевремено је објавио вашу причу у којој сте писали о једној слушкињици из времена кад сте били дете. Да ли сте ту причу написали у последњих неколико година? Ђин Јунг: Написана је претпрошле године. Није лоша, зар не? Народни недељник: Свакако, свакако (смех). Како ви гледате на оне довитљиве људе које је изнедрила традиционална кинеска култура, као што је на пример Веи Сијаобао? Ђин Јунг: Веи Сијаобао је на крају успео. И кинеска култура ће бити успешна. Народни недељник: Чули смо да тренутно радите на ревизији ваших романа. Које делове у романима планирате да измените? Ђин Јунг: Неке сам већ прерадио. Роман Јелен и бакрач још увек нисам. Направићу неке мале измене на крају тог романа које се тичу судбине Веи Сијаобаоа, мало ћу да га научим лекцији. Народни недељник: Како ћете изменити Полубогове и полудемоне? Ђин Јунг: Изменио сам до места где је Дуан Ју с Ванг Јујен, а како она не обраћа пажњу на њега, тако је и он према њој заузео обичан став, јер он је према њој тако добар а њој то ништа не значи, није му ништа више од пријатеља. Касније је Дуан Ју упознао пуно других жена. Му Ванћинг, А Џу... Тај пут нисам рекао шта је на крају било, остало је неразрешено. Дуан Ју је отишао у монахе. Народни недељник: У вашим романима примећујемо једну тенденцију, а то је да се, чим се појави неки херој, одмах око њега нађе и велики број жена којима се он допадне. Зашто је то код вас увек тако? Ђин Јунг: Ако је неко истински херој, онда ће око њега бити много жена које ће га симпатисати. То је, мислим, нормално. Народни недељник: Али зашто те жене увек описујете као верне и непоколебљиве, које, чак и ако нису у могућности да се удају за њега, остају увек ту. Ђин Јунг: Данас би тако нешто било прилично неприродно, јер све те девојке поседују своју личну слободу, па ако нешто не иде, не иде, зар не? Народни недељник: То показује да код вас, ипак, у извесној мери, постоји схватање да су мушкарци супериорнији од жена, не? Ђин Јунг: Када говоримо о супериорности мушкараца над женама, морамо бити свесни да је у феудалном друштву стање ствари било такво. 253

Ја имам неколико бака. Нешто пре тога, мој прадеда и његова генерација имали су по шест, седам, некад чак и осам жена. Таквих ситуација било је изузетно пуно. О ономе који би имао само једну жену далеко би се чуло. Обишао сам кућу једног човека и приметио нешто веома интересантно. Имао је тринаест конкубина, и са сваком је имао засебну телефонску линију! Народни недељник: Можда бисте и ви волели да имате тако пуно жена? Ђин Јунг: Утицај друштва на човека је велики. У то време нормално је било да буде тако, па је зато и он такав био. Народни недељник: Који вам је од свих мушких ликова које сте створили најдражи? Да ли је то, као што сте раније говорили, Ћијао Фенг, или Гуо Ђинг? Ђин Јунг: Гуо Ђинг. Народни недељник: Али, много успешних људи ми је рекло да би волели да буду као Ћијао Фенг. Ђин Јунг: Гуо Ђинг је мало простодушан. Народни недељник: Баш тако, а Ћијао Фенг делује савршен и одан. Ђин Јунг: Ћијао Фенг има снажан карактер. Народни недељник: Рекли сте да се код човека врло лако развију осећања, да често може да се заљуби. Ако би вам се то поново догодило, да ли бисте остали верни својим осећањима, или својој породици? Ђин Јунг: Кинези посебну пажњу поклањају наклоности и оданости, док је код странаца наклоност важнија од оданости. Иако ми се допадне нека жена, савест ми не дозвољава (да било шта учиним), јер баш због те лојалности не могу да изневерим своју супругу. Данас су девојке под великим утицајем Запада, па им оданост више није толико битна. Теже само љубави која ће им донети финансијско благостање. Не могу да прихватим такве ставове. Народни недељник: Како исправљате своје романе? Прочитао сам један део најновијег издања Повратка кондорових јунака. Дијалог између Јанг Гуоа и Сијао Лунгњу је прилично савремен, па ми делује као да није изашао из вашег пера. Ђин Јунг: (насмејавши се) Дуго сам живео у савременом друштву, па сам и сâм постао савремен! Сâм сам уносио све измене, нико ми у томе није помагао. Само би ми две уреднице с Тајвана, уколико би нека измена коју сам унео била нетачна, послале факс да ми кажу где сам направио грешку. На пример, веровао сам да се Јуеџоу (Јуејанг), у Хунану, налазио у јужном делу (некадашње) провинције Ху-Гуанг17, а да је Хубеи заузимао 17 Ху-Гуанг је била провинција која је заузимала делове данашњег Хунана, Хубеија, Гуангдунга и Гуангсија. (Прим. прев.)

254

тзв. северни део Ху-Гуанга, али су ми оне рекле да то није тачно. Обично бих за све топониме из прошлости најпре консултовао древне географске карте, али за места као што је Јуејанг, за које сам био сигуран, нисам проверавао. Па ипак, уредница је била веома савесна, па је проверила и открила да је за време династије Сунг то било место испод Суиџоуа у Хубеију, што је припадало северном делу провинције Ху-Гуанг. Зато сам касније то изменио. Што се тиче дијалога који сте споменули, Јанг Гуоа сам учинио прилично савременим. Народни недељник: Јанг Гуо је, чини ми се, рекао: „Сваки дан на тебе мислим, по цео дан, хиљаду пута дневно...“ Ђин Јунг: Не, довољно је и триста пута да о њој мисли. (смех) Мислите да није добро што је на тај начин измењено? Како би, по вашем мишљењу, било добро? Народни недељник: Како ви као неко ко је одрастао у великој породици државних чиновника и племића гледате на данашње друштво? На пример, на појаву као што је Му Цимеи? Ђин Јунг: Нисам читао Му Цимеијине романе, али сам за њих чуо. Сматрам да је, с побољшањем стандарда живота у целој земљи, многим људима живот постао досадан, а лепо каже пословица „Лагодан живот рађа развратне мисли“, па се тако пише о аферама и томе сличним стварима. Тиме се задовољава потреба једног дела људи за порнографским описима. За време ослободилачког или цивилног рата, кад се сви и срцем и душом посвете борби, такав феномен се не би ни појавио, зато што је тада цело друштво прилично озбиљно. Данас сви живе без великих брига, па оваква дела могу да задовоље захтеве једног дела друштва. Народни недељник: То што сте сад рекли односи се на њу као списатељицу, али како гледате на њу као на човека, на једну друштвену појаву, на њен систем вредности? Ђин Јунг: Такви људи ће увек постојати, увек су и постојали. Народни недељник: Да ли их је у ваше време било пуно? Ђин Јунг: У моје време, у Хонгконгу је то било уобичајено. Народни недељник: Какав тип глумица волите да глуме јунакиње ваших романа? Да ли волите Џоу Сјун? Ђин Јунг: Штета што има јако ружан глас. Народни недељник: Рекли сте једном да обожавате жене. У чему, по вашем мишљењу, лежи та непролазна лепота жене? Ђин Јунг: Кинеске жене треба да буду нежне, стрпљиве. Странкиње су прилично живе, али за то постоји старосно ограничење. У старијим годинама превелика живахност није баш лепа.

255

Ако кажу да сам циција, нека сам онда. Народни недељник: Какви сте ви у обичном животу? Ђин Јунг: Није да се превише мучим, али се и не разбацујем превише. Народни недељник: Напунили сте осамдесету, како сада проводите време? Ђин Јунг: Последњих година концентрисао сам се само на преправке романа, али их до дан-данас нисам завршио. Сада, по два сата дневно проводим у преради романа, и још два сата читајући на немачком. Све остало време читам књиге из историје. Народни недељник: Да ли сте почели да пишете неки историјски роман? Ђин Јунг: Тренутно се самообразујем из области археологије. После ослобођења, археологија се у Кини јако брзо развила, па се открило да су многа објашњења историје древних времена, кад их упоредите с данашњим археолошким истраживањима, нетачна. Много је произвољних ствари речено о династијама Сија, Шанг, Џоу. То би требало сви да изучимо. Народни недељник: Погледали смо мало ових ваших шеснаест полица с књигама и приметили да заиста има пуно оних из археологије. Пола књига на полици до прозора су из археологије: Мурали у Дунхуангу, атласи... Ђин Јунг: Хајдете са мном, до моје мале радне собе. Тамо се налазе књиге из археологије које сам тек купио. Дођите, да погледате. (Мала радна соба налазила се на истом спрату, удаљена свега десетак корака. У њој се налазило десетак полица пуних књига. И на столу је била гомила књига, многе од њих биле су читави томови у традиционалном стилу, повезани концем. Ђин Јунг је превртао књиге, задовољног израза лица. На бело офарбаном зиду до врата било је окачено овално огледало с позлаћеном ивицом. Потом смо се вратили поново у претходну просторију и сели на софу.) Народни недељник: Ви сте, заправо, игром случаја, напустили Шангхај и дошли у Хонгконг. Шта би било да сте остали у централној Кини? (коментар уредника: Године 1948. у Хонгконгу је покренуто хонгконшко издање Дагунгбаоа, због чега је хитно било потребно некога из шангхајске централе послати тамо. Првобитно је избор пао на другог преводиоца из међународног одељења, али будући да се он тек оженио, привремено је тамо послат Ђин Јунг. Било му је тада 24 године.) Ђин Јунг: У покрету против деснице сигурно би и мене поткачили. Све и да сам тада успео да се извучем, стигли би ме за време Културне револуције. Ко зна, можда одавно већ не бих био међу живима. 256

Народни недељник: Касније сте напустили свет филма и покренули новине Мингбао. Да ли сте тако решили животно питање? Ђин Јунг: Првобитни план је био да живим од плате коју ту добијам, али кад сам га напустио више нисам могао да се на то ослоним, па ни плату коју би ми послали нисам хтео да примим. Народни недељник: Да ли је у вашем личном искуству Мингбао био свесно повезан с Дагунгбаоом пре 1949. године? Ђин Јунг: У Дагунгбаоу сам стекао обуку коју сваки новинар треба да има, ту сам и створио сопствени идеал шта значи бавити се новинарством. Новине Мингбао покренуо сам са жељом да будем непристрасан, да читаоцима саопштим истину. Народни недељник: Шта вам је представљало највећу потешкоћу кад сте их оснивали? Ђин Јунг: Финансијско питање је било највећи проблем. Народни недељник: Да ли је било политичког, или неког другог притиска? Ђин Јунг: На политички притисак се нисам обазирао. Наравно, било је ту и разних изазова којима се требало одупрети. Америка ми је нудила новац, ја га нисам прихватио. Исто то важи и за Енглеску. Једно време је ситуација с папиром за штампање била врло натегнута, био је јако скуп и нисте га могли наћи, па је било оних који су ме звали и говорили ми: „Позајмићу ти ја“. Али, нисам се усуђивао да тај поклон примим, није то за игру, јер једино како си могао да се том неком одужиш било је кроз чланке које си објављивао. Али ја уистину нисам желео да будем приморан да жртвујем новинске чланке како би им се одужио. Ту врсту најниже могуће трговине нисам прихватао. Народни недељник: Новинска индустрија се сада у Кини развија, почео је већ процес маркетизације. Можемо претпоставити да ће се и ти људи сусрести с истим проблемима с којима сте се сусрели ви педесетих, шездесетих година кад сте покретали Мингбао. Укључујући и проблем утицаја комерцијализације на квалитет новина. Како се изборити с тим? Ђин Јунг: Притисак реклама који је настао као последица комерцијализације одувек је постојао. Било је појединих маркетиншких кућа које су биле незадовољне, па би ме звали телефоном, и ако се ја не бих сложио с тим да објавим њихове ставове, следећи пут можда не би код мене објавили рекламу вредну неколико стотина хиљада јуена. Али, требало је имати храбрости и одбити. Ако због тога треба да испашташ, нема проблема. А кад би се извор прихода смањио, онда се ни плате нису могле повећати и једино што сам могао било је да се извиним радницима. Ни мени тада уопште није било лако!

257

Народни недељник: Кажу да вам је у време кад је било најтеже забава била да седнете у трамвај и провозате се? Ђин Јунг: Било је аутора који су у чланцима стално писали да је Ђин Јунг у вођењу новина шкртица, али живот једног аутора обично је бољи од живота нас, уредника, јер сам у време кад је било најтеже радије њима повећавао хонорар него уредницима. Морао сам да разматрам ствари из шире перспективе. Ако су тврдили да сам шкртац, нека сам. Народни недељник: Прича се да је ваш став према послу, према Мингбаоу, био да сву моћ држите у својим рукама, попут неког цара, да ли је баш било тако? Ђин Јунг: Ја баш и нисам волео да се расправљам и дискутујем с другима. Имао сам пуно поверење у себе (тишим гласом). То и није тако добро. Народни недељник: Да ли је било оних који су радили за вас, а супротстављали су вам се? Ђин Јунг: Наравно да је било, како да не! Народни недељник: Јесте ли им због тога намерно отежавали ствари? Ђин Јунг: Не, није се дешавало да их, зато што би ми се супротставили, отпустим. (Мало размисливши) Млади људи су пуни идеја, ставова, што је добро. Идеалисти могу да ми се губе с очију! Народни недељник: Посебно наглашавате концепт „слободе“. Додатак Мингбаоа се и назива „Слободни разговори“. Како ви гледате на „слободу“? Ђин Јунг: У капиталистичком друштву, најважнији предуслов за слободу јесте да сте финансијски обезбеђени. Народни недељник: Већ сте изузетно успешни, па је, када држите предавања или говорите, то што држите говор важније од тога о чему ћете причати. Шта ви мислите о таквом односу према вама? Ђин Јунг: Сад сам изгледа постао позната личност, па могу слободно да причам шта год желим. Демократе из Хонгконга кажу да сам у стању да им искрено кажем шта мислим, да их оцрним, и стално се с њима препирем. У ствари, већ сам зашао у године, нећу се још дуго с њима свађати. Народни недељник: Из ваших уводника закључујемо да више нагињете конзервативцима, да сте либерални конзервативац. Ђин Јунг: Не сматрам себе конзервативцем, умереним, можда. Али, ако кажете да сам конзервативан, онда у реду. Народни недељник: Зашто су се код вас створили такви ставови? 258

Ђин Јунг: Читам кинеску историју, утицај традиционалног кинеског мишљења на мене је велики. Конфуције је био прилично конзервативан. Многе ствари се у Кини морају постепено реформисати. Народни недељник: Да ли је ваш карактер имао утицаја на креирање ваших политичких ставова? Да ли сте ви у младости били умерен човек? Ђин Јунг: „Слободу“ наглашавам због тог свог бунтовничког карактера, због чега су ме избацили и из ниже средње школе, а касније и са факултета. Нисам баш био послушан, а ни родитељи ме код куће нису дисциплиновали, башка што сам још одмалена био послат ван дома. Народни недељник: Али сте сада један учен и префињен човек. Ђин Јунг: Можда и не баш. (смех) Народни недељник: У вашем карактеру постоји та свима позната, јавна страна, али, како се она усклађује с „доктрином средине“ на којој толико инсистирате? Ђин Јунг: Доктрина средине, с једне стране, говори о непристрасности, а с друге, наглашава да треба да се држите својих ставова, које не треба сваки час да мењате, већ до краја треба истрајати на том путу којим сте кренули. Народни недељник: Када говоримо о „доктрини средине“, има истраживача који кажу да је једна од основних идеја приликом оснивања новина Мингбао била „чврста приврженост жуистичким ставовима о друштвеним питањима“. Да ли бисте могли нешто да нам кажете о вашим ставовима према жуизму? Ове године се у Кини расправља о следећем питању: неки интелектуалци се залажу за „покрет читања конфуцијанских класика“. У Гуиџоу је Ђијанг Ћинг, истраживач средњих година, основао Академију класичних студија. И он се такође залаже за поновно ишчитавање конфуцијанских класика. Пуно је интелектуалаца узело учешће у тој дебати. Има оних који подржавају такав предлог, и оних који му се противе. Какав је ваш став? Ђин Јунг: Ако би ме позвао да будем професор на тој академији не бих на то пристао. За младе људе данас је најважније да се упознају са савременим идејама, с много ширим опсегом савремених идеја. Кинези много греше када се баве читањем класика у томе што сматрају да је све што је у тим конфуцијанским делима изречено, исправно, да је све оно о чему су говорили древни мудраци апсолутно тачно. Данашња младеж треба да размишља својом главом, да размисли да ли је то што је речено тачно или не. Ако је тачно, онда се у то треба веровати, а ако није, то треба исправити. „Исправити“ значи код себе поправити нешто што првобитно није било добро. Не видим шта је у томе лоше? Народни недељник: Управо сте рекли да се треба упознавати са савременим ставовима, учити од Запада... 259

Ђин Јунг: Не само од Запада, од целог света. И у древној Кини је било ствари које би требало усвојити. У сваком случају, не постоји једно једино тачно и општеприменљиво философско становиште. Народни недељник: Шта онда треба да буде критеријум? Морални концепти? Ђин Јунг: Ни ја сада не могу то да кажем. Денг Сијаопинг је говорио да на основу кинеских карактеристика треба изабрати развојни пут који одговара Кини. Другим речима, онај који највише одговара овом окружењу, кинеском менталитету, онај који се може спровести у нашем друштву. Народни недељник: Ли Гуангхуи непрестано инсистира на „азијском систему вредности“? Да ли ви то подржавате? Ђин Јунг: Нема ту поделе на азијски или европски систем вредности, само на онај који је одговарајући и онај који то није. Када сам се 1981. године сусрео с Денг Сијаопингом, он ме је питао: „Колико социјализама постоји на свету?“ Одговорио сам му: „Извините, премијеру, али не знам“. Рекао ми је да нема везе, да ћемо заједно да дођемо до одговора. Питао ме је у колико сам социјалистичких земаља био. Рекао сам му да сам био у Шведској, Норвешкој, Финској, Данској, у Јужноафричкој републици, Аустралији, Новом Зеланду, где се свуда спроводи социјализам, али се све те земље међусобно разликују. У СССР-у нисам био, социјализам у Југославији је опет потпуно другачији од кинеског. Денг Сијаопинг се сложио, лупио шаком по нози и рекао: „Апсолутно тачно!“ У свакој земљи све је потпуно другачије. Да оставимо по страни то што је социјализам различит, него се и капитализам у Енглеској разликује од оног у Америци.“ Народни недељник: Зашто од свих политичара ви величате само Денг Сијаопинга? Ђин Јунг: (помало узбуђено) Зато што је јунак, велики јунак! Ја се бавим писањем витешких романа и свим срцем се дивим хероју, сваки пут кад га сретнем. Кад сам га срео и с њим прозборио коју реч, одмах сам почео да му се дивим. Народни недељник: Када оцењују Денг Сијаопинга, има и оних који овако кажу: господин Денг Сијаопинг је реалиста. Не делује као да је идеалиста јер су идеалисти, можда, мало неспутанији. Ђин Јунг: (са све већим узбуђењем) Ја нисам љубитељ идеалиста, што се мене тиче, могу одмах да ми се губе с очију! Ја сам реалан, и када нешто радим према постојећем реалном стању ствари, бирам најбољи пут којим ћу ићи. Народни недељник: Да ли сте у свом животу урадили некад нешто погрешно?

260

Ђин Јунг: Много погрешних ствари. Једна од највећих је та што сам био избачен из школе. Народни недељник: Да ли вам је и то што нисте постали дипломата такође грешка? Ђин Јунг: На срећу, па нисам, јер дипломате немају слободу. Од свих кадрова у Кини најмање слободе имају дипломате. Мање чак и од људи у војсци. У војсци слушају наређења и команде и то је све, док дипломата не сме ни један једини погрешан корак да направи. У Америци, на пример, наш амбасадор мора да поднесе молбу уколико жели да оде до Њујорка, или на југ да ужива у пејзажима. Велика су то ограничења. Народни недељник: Ви сте напунили осамдесет, да ли за нечим жалите у животу? Ђин Јун: Највише од свега жалим због тога што ми се син у Америци убио. То ми је најжалије. Обесио се због љубавних проблема. Народни недељник: А ви сте тог истог дана и даље истрајали у томе да завршите с писањем ваше колумне? Ђин Јунг: (у очима се уочава благи одблесак суза) Тако је, писао сам уводник. Народни недељник: То је јако тешко остварити. Ђин Јунг: Кад сте новинар, ви морате, чак и у најтежим тренуцима, наставити како бисте завршили посао. Очајно сам се осећао, али је посао у сваком случају морао бити завршен.

261

V НАУЧИМО КИНЕСКИ ЈЕЗИК

Не помаља ни делић себе, Не јавља се, Сјајем зрачи, Меша се с прашином. Ах, како је празан, Одсутан а има га. Лао Ци

263

Преглед лингвокултуролошких истраживања у Кини са освртом на термине змај и аждаја у кинеском и српском језику

Сара Комосар, докторандкиња Јелена Деспотовић, докторандкиња Апстракт: Лингвокултурологија, интердисциплинарна наука која проучава међусобни однос језика и културе, као једно од централних места, има изучавање националне слике света као неизоставног дела језика. У првом делу овог рада биће дат преглед лингвокултуролошких истраживања у Кини, чији је циљ био дубље и свеобухватније разумевање кинеског језика у контексту особености кинеског друштва, историјских прилика, обичаја и веровања кинеског народа. У другом делу рада биће приказани симболи змаја у кинеској цивилизацији и аждаје у српској културној матрици, са посебним освртом на језичке изразе и идиоме који садрже поменуте симболе. На основу анализе која је дата у другом делу рада, као и на основу додатка у виду асоцијативног теста на стимулус змај у кинеском и аждаја у српском језику, можемо закључити да је кинески змај метафора за успех, срећу, благостање, док српска аждаја пре симболизује страх, штету, уништење. Кључне речи: лингвокултурологија, змај, аждаја, митологија, симболизам

I. предмет проучавања лингвокултурологије Језик је неодвојиви део културне матрице једног народа, он израста из културе, развија се и изражава у њој. Науке које имају културу као предмет свог истраживања узимају однос човека и природе, човека и друштва, човека и историје, човека и уметности, као и других сфера његовог постојања, као најзначајније место у свом изучавању. Језичке науке, на првом месту лингвистика, баве се истраживањима израза који представља менталну слику отелотворену у језику. Имајући на уму нераскидиву везу која постоји између језика и културе, научници су дошли до тачке која језику и култури приступа комплементарно, свеобухватно и темељно. Тако је предмет лингвокултурологије, 265

науке која је поникла из лингвистике осамдесетих година XX века, описан као култура и језик у међусобној интеракцији. Прецизније, ова млада наука истражује узајамне односе културе, односно целоукупног друштвеног наслеђa једне заједнице, језика који је оруђе за пренос информација из културе и човека који је део одређене културне заједнице и који се служи језиком те заједнице. Једно од централних места лингвокултурологије јесте проучавање националне слике света која је неодвојиви део језика. Предмет истраживања су најчешће језичке јединице које у себи носе симболе, концепте, фигуративне вредности и метафоричке представе кao општа исходишта људске свести у одређеној култури: архетипови, прототипови, митологеме, стереотипи, итд. Лингвокултурологија је интердисциплинарна наука која се ослања на лингвистичке теорије и културолошка проучавања, на првом месту психолингвистику, етнологију, социолингвистику, антропологију, итд. Етнолингвистика је у тесној вези са лингвокултурологијом. Оно што разликује ове две гране лингвистике јесте временски аспект проучавања. Лингвокултурологија истражује синхронијску везу менталитета једног народа и језика, док је етнолингвистика дијахрона дисциплина која се бави проучавањем односа националне културе и језика кроз историјску перспективу. У настојању да се разуме свестраност и пуноћа односа човека, језика и културе, кроз однос лингвистике и културологије, зачеле су се бројне дисциплине које су некада у потпуности припадале класичној филологији. Тако се у новонасталим околностима доводе у везу истраживачки напори антрополошке лингвистике, когнитивне лингвистике, социолингвистике, етнолингвистике, психолингвистике, лингвокултурологије, лингводидактике, итд. Лингвокултурологија се, у светлу новоуспостављених веза и односа, све више позиционира у близину посебних мултидисциплинарних наука какве су: антропокултурологија, међукултурна комуникација, културна семиологија, културнопрагматична лингвистика. Лингвокултуролошки приступ, као што је познато, одликују две кључне особине, то су интердисциплинарност и комплексност. Лингвокултурологија се, из угла језичког проучавања, бави одређењем и разумевањем културно-техничких термина и концепата, као што су „време“, „простор“, „судбина“, „истина“, „душа“, итд. На тај начин се отвара простор да се у култури виде и разумеју богати језички садржаји, а са друге стране, у језику се исто отвара простор у којем су јасно видљиви културни садржаји. Ана Вјежбицка тврди да постоји јасна веза између друштва и лексикона језика којим се оно служи, и да је она подједнако применљива, како на спољашњи, материјални, тако и на унутрашњи, субјективни аспект постојања. Најбољи пример су речи за храну и пиће у различитим језицима. Рецимо, у пољском језику постоји посебан назив за кувани сладак купус (bigos), 266

чорба од цвекле (боршч) је руско национално јело, а Јапанци пију ракију од пиринча (sake). Ова веза културе и језика је очигледна не само у материјалним фактима културе већ се огледа и у духовним вредностима човека, његовим идеалима, ставовима и начину поимања себе и света.18 Тако у кинеском језику постоји фраза weiwuwei 为无为 (делање неделањем, делање несупротстављањем, делање природно, спонтано, интуитивно), која води порекло из даоистичке филозофије и казује да у одређеним ситуацијама треба делати у складу са окружењем и тренутним околностима, без намере да се силом или снагом нешто промени. Другим речима, приликом решавања проблема не треба бити пасиван и незаинтересован, нити пак превише узнемирен и предузимљив, већ се треба препустити датом тренутку, природном току, космичким силама које имају свој ток. Видимо да речи које су карактеристичне за језик једне нације представљају концептуалне представе којима се ближе може разумети колективно искуство једног народа и начин на који он сагледава различите ситуације из живота. Тако је и код основних поставки теорије о језику Бенџамина Ли Ворфа, које кажу да појмови времена и материје нису дати искуством у истој форми свим језицима, већ да у великој мери зависе од природе језика, односно начина на који се знање о свету разуме и саопштава путем језика. „Језици рашчлањују природу на различите начине. Сваки језик је огроман систем образаца, различит од осталих, у коме се налазе културно прописане форме и категорије помоћу којих личност не само комуницира већ такође и анализира природу, запажа или занемарује одређене типове односа или појава, усмерава своје резоновање и гради грађевину своје свести.“19 С обзиром на то да се лингвистика крајем XX века окреће проучавању културних датости у језику и језичких у човеку20, може се закључити да је лингвокултурологија настала као одговор на антропоцентричну парадигму која у датом тренутку постаје доминантна. Основне постулате лингвокултурологије поставили су претежно руски научници, иако се корени ове науке могу наћи у многим филозофским и језичким теоријама које су настале почетком XIX века. Као пример можемо узети теорију језика Вилхелма фон Хумболта, која Вјежбицка 1997: Anna Wierzbicka, Understanding cultures through their key words: English, Russian, Polish, German and Japanese, New York: Oxford University Press, 1–30. 19 Ворф 1979, Бенџамин Ли Ворф, Језик, мисао и стварност, Београд: Библиотека XX век, Београдски издавачко-графички завод, 171–187. 20 Рајна Драгићевић оцењује да се лингвокултурологија развила и као одговор на генeративизам који је утврђивао правила по којима се стварају реченице и чији је циљ био проналажење онога што је у дубинској структури заједничко за све језике. Изучаване су језичке универзалије, граматичка и семантичка устројства која важе за све језике. Пратећи антропоцентрични приступ науци, интересовање се у лингвистици премешта са језика на човека, испитују се посебности у језицима. Драгићевић 2010: 7–8. 18

267

се бави односом језичке структуре и менталитета народа. Наиме, Хумболт сматра да је језик „специфична еманација духа датог времена“, „унутрашња форма“ која путем језика „проговара“ о одређеним погледима на свет.21 Чувени немачки филозоф Ернст Касирер такође сматра да се, анализирајући језик до његовог најранијег облика, може доћи до закључка да он није само пуки знак за представу (појам), већ је и „емоционални знак за афекат и чулни нагон“. Он даље износи идеју да је циљ језика, било да се он схвата као производ ума, или феномен који прикрива основне садржаје сазнања, односно „праве праперцепције духа“, знање о себи и свету и изражавање тог знања. Речи су носиоци идеја, које могу бити објективни садржаји сазнања или субјективне представе. Касирер закључује да језик није продукт једноставне конвенције, пропис који је установљен договором, већ представља есенцијалну и непосредну појаву као што је и сам осећај: „Језик се развија као посебна област из оног општег нагона за чулномимичким изражавањем који је човеку урођен и који није део размишљања него је несвестан и нехотичан“.22 В. А. Маслова, Ј. И. Зиновјева, Ј. Ј. Јуркова23 су научнице које су дале највећи допринос успостављању теоријских поставки лингвокултурологије и расветљавању односа човека, језика и културе. Предмет истраживања лингвокултурологије су: 1) лексичке јединице које постоје у једном језику, а немају свој формални кореспондент у другом (лакуне и безеквивалентна лексика), 2) архетипови, митологеме24, обичаји, ритуали, веровања, обреди, који су окамењени делови лексике једног језика (митологизоване језичке јединице), 3) народне изреке и пословице (парамиолошки слој једног језика), 4) фразеолошки фонд језика, 5) симболи, стереотипи, еталони25, 6) концептуалне метафоре, 7) стилско раслојавање језика, 8) језичко понашање, 9) утврђен облик језичког понашања у посебним приликама (етикеција).26 Чест је случај да приступајући одређеној лингвокултуИвић 2001: 59–64. Касирер 1985: Ернст Касирер, Филозофија симболичких облика: језик, Нови Сад: Дневник и Књижевна заједница Новог Сада, 87–100. 23 Маслова 2001: Валентина Авраамовна Маслова, Лингвокультурология, Москва: Академия.; Зиновјева и др. 2009: Е. И. Зиновьева, Е. Е. Юрков, Лингвокультурология, Теория и практика, МИРС. 24 Митологема може бити главни јунак или кључна ситуација једног мита. У словенској култури Мора је митско биће слично вештици. Према веровању, Мора није могла убити човека као што је вештица могла учинити, већ га је само могла мучити ноћу док спава. Тада би човек сањао страшне снове и тешко би дисао јер га је Мора гушила. Отуда имамо изразе у српском језику „ноћна мора“, „море га бриге“, итд. 25 Еталони представљају мере помоћу којих можемо описати особине или својства предмета или појава: добар као анђео, мек као душа, леп као слика, итд. 26 Маслова 2001: В.А. Маслова, Лингвокультурология, Москва: Академия.; Зиновјева и др. 2009: Е. И. Зиновьева, Е. Е. Юрков, Лингвокультурология, Теория и практика, МИРС. 21 22

268

ролошкој јединици будемо истовремено упућени на мит, појмовну метафору, народну изреку, итд. Уколико бисмо, рецимо, желели да расветлимо изреке у српском језику „Крити нешто као змија ноге“, „Жене и змије се у главу ударају“, „Кога змија уједе и гуштера се плаши“, морамо истражити шта змија, као митско биће и тотемска животиња, представља код старих Словена. Појмовни домен и културалну конотацију зоонима змије, као део фразеолошког фонда језика, треба подробно испитати. Иако методологија лингвокултуролошких истраживања још није јасно дефинисана, као најчешћи приступи јављају се: 1) дескриптивна метода, 2) културално-когнитивна и концептуална анализа појмовних метафора, 3) метода теоријског моделовања, 4) статистичка метода (квалитативна и квантитативна обрада података из језика), 5) компонентна анализа, 6) анализа семантичких и лингвокултуролошких поља, 6) контекстуална анализа, 7) компаративна метода, 8) метајезичка анализа, итд. В. А. Маслова (2007: 57) сматра да лингвокултурологија треба да да одговор на питање на који начин култура утиче на формирање језичких концепата, да ли је уплив културе очуван у семантичким дистинктивним обележјима језика, да ли су културни утицаји присутни у комуникационим процесима, да ли се веза језика и културе одражава у језичкој способности говорника. Из наведеног можемо видети да лингвокултурологија и когнитивна лингвистика27 имају додирних тачака и да се преклапају у одређеној мери. У лингвокултурологији акценат је на проучавању односа колективне и индивидуалне свести који је присутан у језику, испитују се културни миље, фолклор, еталони, симболи, пословице, вербалне асоцијације, појмовне метафоре, фразеологизми. Развијајући свој предмет проучавања, методологију и научни апарат, временом су се обликовали следећи појмови у лингвокултуролошком приступу: лингвокултурема, културални концепт, културалне категорије, културална конотација, културална схема, итд.

II. Језичка слика стварности С обзиром на то да се у когнитивнолингвистичком приступу испитују језичке појаве посматране кроз призму појединачног и колективног Когнитивна лингвистика проучава однос језика и мишљења. Заговорници овог приступа сматрају да когнитивне способности човека имају директан утицај на језичка значења. Појмовни системи који настају унутар менталног склопа човека јесу основа за моделовање значењских компонената сваког језика. Културно наслеђе, лично и колективно искуство имају утицаја на формирање појмовних система, они репрезентују наше виђење стварности. Ивић 2001: 179–184. 27

269

менталног искуства говорника, један од важних појмова у лингвокултурологији је и језичка слика стварности.28 Проучавати језичку слику стварности значи истраживати језичке датости као свеобухватно језичко и културолошко знање човека који припада једној заједници. Анализирајући језичке обрасце можемо појаснити на који начин је организована спознаја стварности и света у којем живимо, кроз призму језичке индивидуе. У централни део језичке слике стварности смешта се човек који, користећи језик и друге сложене менталне радње, обликује своју стварност. Та стварност се моделује путем концептуализације, колективних представа и издвајањем прототипа. Концептуализација је процес образовања стварности на основу знања које имамо о њој и наших доживљаја. Део те стварности је вербализован и преточен у ментални лексикон. Концепт је комплексан појам који истовремено представља информацију о ванјезичким аспектима одређене културе и шему индивидуалних и колективних представа похрањених у нашем уму. Љ. Поповић (2008) сматра да је потребно концепт схватити као основну функционалну јединицу језичке слике стварности, као асоцијативно поље које чине колективне стереотипне представе и индивидуални прототипски оквири. Потребно је направити јасну разлику између прототипа и стереотипа. Стереотип је језичко знање о одређеној појави које је наслеђено као део колективне језичке слике света, оно није стечено путем субјективног и личног доживљаја. Прототип је образац који се формира на основу говорниковог искуства у вези са одређеним предметом или појавом, и помоћу којег се врши категоризација. На основу прототипа утврђује се перцептивни садржај сваког човека, било да се ради о етичким, моралним, естетским и другим вредностима. Теоријом прототипа на примеру боја бавила се Еленор Рош, која је своје истраживање спровела на припадницима племена Дани са Папуа Нове Гвинеје, чији језик има само два назива за боје – мола (за фокалну белу и топле боје попут црвене, жуте, ружичасте) и мили (за фокалну црну и хладне боје попут плаве и зелене). Боје су посматране као ванјезички домен, док је брзина њиховог препознавања и реаговања на њих узета као когнитивни критеријум. Дошло се до закључка да су фокалне боје (црна, бела, зелена, плава, жута и црвена) и на перцептивној и на когнитивној равни доминантније, па се самим тим брже уче од нефокалних боја. Уочено је и да се боље памте категорије у којима су фокалне боје у средишту. Дакле, принцип организовања категорије боја је такав да намеће фокалне боје као прототипне, док су нефокалне Термин језичка слика стварности (“projected world”) сковао је амерички лингвиста Реј Џекендоф. Џекендоф 1983 : Ray Jackendoff, Semantics and Cognition, London: Cambridge, The MIT Press. 28

270

маргинални примери боја.29 Када рецимо питамо некога да нам наведе неколико боја које му падну на памет, увек ће на првом месту бити неке од прототипних, фокалних боја (бела, црна, жута, црвена, плава). Према тумачењу Љ. Поповић, стереотип је шири и уопштенији појам од концепта јер у себи садржи концептуалне представе различитих предмета или појава. Говорник сматра да је информација коју носи стереотип свеобухватна и представља најадекватније одређење једног појма. На пример, врло често се не може јасно говорити о концепту среће и несреће јер су у питању представе у чијој се основи налазе замисли о задовољству и незадовољству у животу. Тада се прибегава стереотипу који подразумева наведене концепте, а који су засновани на колективним представама о томе шта су срећа и несрећа, добро и лоше, задовољство и незадовољство живљења.30 Можемо закључити да сваки језик има свој модел концептуализације стварности, односно на свој особен начин проматра реалност. Из тог разлога се језичка слика стварности разликује од језика до језика. Неодвојиви део језичке слике стварности је језичка личност, која на основу колективних представа организује садржину својих знања и исказа о себи и стварности. Теорију језичке личности дао је руски научник Ј. Н. Караулов, који језичку личност види као свеобухватну језичку компетентност појединца, односно укупност продуковања и разумевања говорног и писаног језика. Према овој теорији, разликују се три нивоа језичке личности: 1) вербално-семантички (нулти), 2) лингво-когнитивни (тезаурусни), 3) мотивационо-циљни (прагматички). Нулти ниво подразумева општи степен знања једног језика. Основне јединице на овом нивоу су речи. На тезаурусном нивоу се испољава језичка слика стварности, а као основне јединице јављају се концепти, општи појмови, идеје, метафоре. Прагматички ниво чине мотиви и циљеви комуникативног плана. Сва три нивоа језичке личности носе особености нације, друштва и културе у којој се реализују.31 Када се осврнемо на богату садржинску и научну скалу коју лингвокултурологија нуди, није могуће а не поставити изнова „стара“ филозофска питања: шта је језик, шта је култура, односно шта је човек. Тако лингвокултурологија, као изузетно комплексна научна дисциплина, обухвата три велика поља: човек, мисао и пракса, који се гранају у неколико праваца истраживања: лингвистика, културологија, комуникологија, Рош 1972: Eleanor Heider Rosch (1972). Universals in color naming and memory, Journal of Experimental Psychology, 93 (1), 10–12. 30 Поповић 2008: Људмила Поповић, Језичка слика стварности: когнитивни аспект контрастивне анализе, Београд: Филолошки факултет у Београду, Студио ЛИНЕ, 57–71. 31 Караулов 1987: Юрий Николаевич Караулов, Русский язык и языковая личность, Москва: URSS, 35–48. 29

271

лингвистичка прагматика, когнитивне науке, психологија, семиологија, дидактика.

III. лингвокултурологија у кини Познати кинески лингвиста Синг Фуји (邢福义 1990), описујући везу језика и културе, користи кинески идиом shui ru jiao rong 水乳交融, који се може превести као „бити у потпуној хармонији“, „бити неодвојиви део нечега“, „као нокат и месо“. Овај сликовити израз нам на прави начин дочарава нераскидиву везу језика и културе која одвајкада постоји. Зачеци лингвокултуролошких истраживања у Кини могу се пронаћи још у време династије Хан (206–220. г. н. е.), која је изнедрила прве речнике кинеског говорног подручја. Иако се сматра да су први кинески речници Erja32 и Shuowen Jiezi33, речник дијалеката Fangyan, који је саставио Јанг Сијунг око I века нове ере, ипак представља прво дело речничког типа у Кини. Јанг Сијунг је користио синхронијски приступ у прикупљању и анализи дијалеката, који су осликавали различите културне обичаје на одређеним подручјима. Рецимо, четврто поглавље овог речника даје описе одеће коју су носили припадници различитих области, пето поглавље говори о различитим техникама узгајања свилене бубе, десето поглавље објашњава методе узгоја пернатих животиња, итд. Неоспорно је да се овим речником, осим језика, даје и културолошка слика народа који се служи одређеним дијалектима у многобројним областима тадашње кинеске државе. Речник Erja у једном од поглавља говори о називима за брачно-родбинске односе, из којих се много тога сазнаје о традицији уговорених бракова и патријархату у ондашњој Кини. Прва дела чија тема јесте био утицај кинеске културне традиције на језик и обрнуто написали су западни научници почетком XX века, пре свега француски синолози Марсел Гране и Хенри Масперо, као и немачки етнолог и оријенталиста Бертолд Лауфер. Поменути теоретичари оставили су бројне записе о еволуцији у систему именовања ствари у источној култури, као и међусобном утицају кинеске и цивилизације централне и западне Азије. Научници су најчешће анализирали кинески језик по узору на западне лингвистичке теорије. Бернард Калгрен, шведски лингвиста и синолог, још почетком XX века објавио је дело „Студија о кинеској фонологији“34, у Оригинални наслов дела: Erya. Овај речник је дело непознатог аутора, често се назива енциклопедијом због свог обима. 33 Оригинални наслов дела: Shuowen jiezi, аутор Сју Шен (许慎). 34 Оригинални наслов дела: Études sur la phonologie chinoise (1915–1926). 32

272

којем је реконструисао фонетски систем средњовековног кинеског језика користећи латиничну транскрипцију. Тридесетих година XX века кинески етнолингвисти почели су да се занимају за свеобухватније истраживање везе која постоји између језика и културе. Најзначајнија дела објавили су Луо Сијанглин (罗香林 1933), Сју Сунгши (徐松石 1957) и Лију Сифан (刘锡藩 1934). Нарочито су значајне студије Сју Сунгшија о кинеским националним мањинама Таи, Џуанг и Јуе и историји становника из долине реке Јуе, јер садрже много података о језичким особеностима поменутих народа. Ипак, најрепрезентативније дело прве половине XX века које истражује међусобни утицај језика и културе у Кини јесте „Језик и култура“ аутора Луо Чангпеиа.35 Иако је ово дело по свом обиму, дубини захвата и прикупљеном корпусу скромно и оскудно, оно је ипак врло значајно јер представља први рад из области лингвокултурологије и први корак на путу развоја ове дисциплине у Кини. Због историјских околности, лингвокултуролошка истраживања у Кини започета су тек крајем седамдесетих, почетком осамдесетих година XX века. Наиме, након пораза Јапана у Другом светском рату и кинеског грађанског рата, 1. октобра 1949. године проглашена је Народна Република Кина. Пратећи развој историјских догађаја у првој половини 20. века, кинеско друштво је пролазило кроз сложене и тешке тренутке. Довољно је поменути: рат у Кореји, рат у Вијетнаму, Велики скок напред, Културну револуцију36, суђење Четворочланој банди, итд., да се наслути са колико се невоља суочавао обичан кинески човек, а посебно, не тако велика, интелектуална заједница Кине. Све је то значајно допринело стагнирању науке и културе. Овакво стање је потрајало скоро три деценије. На Трећој пленарној седници XI централног комитета Комунистичке партије Кине, који је одржан 1978. године, донета је одлука да се модернизује социјализам, уведу реформе и политика отварања према свету. Као и увек када се омогући стабилнији друштвени развој, појавиле су се нове тенденције у науци, развијају се филозофија, књижевност, историографија, етнологија, социологија. Између осталог, долази и до нових проучавања на пољу језика. Кинески лингвисти су до тада претежно користили западне лингвистичке моделе и теорије у проучавању кинеског језика. Временом се јавила потреба да се дође до онога што је искључиво карактеристика Оригинални наслов дела: Yuyan yu wenhua (罗常培1950). Културна револуција је друштвено-политички покрет који је покренуо Мао Цедунг 1966. године са циљем да се очува извојевана револуционарна идеологија у земљи чишћењем остатака капиталистичких и традиционалних елемената. Милиони људи су прогањани широм земље, многи су злостављани, узнемиравани и јавно понижавани. Велики део становништва је насилно расељен, културно-историјске реликвије су уништене. Културна револуција се завршила 1976. године. 35

273

кинеског језика, односно да се пронађе оно што издваја кинески језик од других језика. Осамдесетих година 20. века у Кини су се развила лингвистичка изучавања која су ишла у три правца: дијалектологија, лингвокултурологија и граматологија. Три главна представника ових праваца су: Јоу Жуођије 游汝 , Шен Сијаолунг 申小龙 и Јуен Јулин 袁毓林. Они су започели и детаљна истраживања везана за питања врста и природе речи, улазећи у когнитивно-психолошку анализу кинеских речи. Својим истраживањима они су допринели да се обликује нови талас кинеских лингвистичких истраживања, која су снажно утицала на нове правце истраживања. Тако се јављају културносемантичка анализа, херменеутика текста, интерпретација, па лингвистичка реконструкција културе, анализа контекста, анализа наратива, метафоре, итд. С обзиром на то да је лингвокултурологија усмерена више на проучавање културних и националних обележја језика, она је постала врло популарна у Кини. У првој деценији лингвокултуролошких проучавања објављено је више од 800 радова из ове области.37 Кад наводимо значајна имена која су битно одредила правце лингвистичких, односно лингвокултуролошких истраживања у Кини, свакако треба поменути Ву Гуохуа 吴国华, као представника групе истраживача који су из лингвистике и проучавања кинеског језика ушли у лингвокултуролошке воде. Лингвокултуролошким истраживањима бавили су се и Ченг Ђијађун 程家钧 и Џанг Хуилин 张会森, који су посебно из угла друштвених промена и националне културне баштине посматрали кинеско језичко наслеђе и промене у језику. Групу научника који су из угла подучавања језика, користећи се лингвокултуролошким моделом, анализирали кинески језик, предводили су Џао Аигуо 赵爱国 и Ђијанг Јаминг 姜雅明. Вреди истаћи да лингвокултуролошки правац истраживања део кинеских научника описује као: лингвистичко језичконационално проучавање, социолошко језичконационално проучавање и културолошко језичконационално проучавање (Ву Гуохуа 吴国华, Пенг Венџао 彭文钊, Јанг Шиџанг 杨仕章). Када погледамо начин на који су кинески лингвисти приступали изучавању језика, очигледно је да се јавила велика потреба да се истраживања кинеског језика више базирају на природи самог кинеског језика, односно националним садржајима, а мање на прихватању „иностраних“ теорија о кинеском језику. Лако је уочити и својеврстан парадокс, који се огледа у томе да се кинеском језику прилазило терминима који су настали на потпуно другим, некинеским основама. Наиме, 37 Податак је дао Шао Ђингмин у свом делу Лингвокултуролошки трендови у Кини. Оригинални наслов дела гласи Wenhua yuyanxue Zhongguo chao (邵敬敏 1995).

274

познато је да се у изградњи научне дисциплине нужно мора градити и мрежа важних термина, који су, у овом случају, делом директно преузети из некинеских извора (Русија, Америка, Енглеска, итд.), а делом су узети из кинеске лингвистичке праксе. Само њихово обликовање на кинеском језику већ је пуно говорило о начину разумевања усвојених лингвистичких теорија и њихових принципа. Да погледамо неколико примера: 语言世界图景语言个性语言定型民族文化定型民族意识民族心智语言文化场语言信息单位语言文化单位原型 или 原始意象语言文化聚合体社会共体文化伴随意义文化的语言文化代码文化语汇文化文本文化空间观念念域民族观念知识的量子

карта језичког света језичка особеност језички стереотип националнокултурни стереотип национално сазнање национални менталитет лингвокултуролошко поље логоепистема лингвокултурема архетип лингвокултуролошка парадигма социум културна конотација језик културе културни код културни тезаурус текст културе културни простор концептосфера национални концепт квант знања

У оквиру културних проучавања јављају се термини: културна јединица 文化单位, културни концепт 文化观念, јединица мишљења 思维单位, градећи тако везе између језика, лингвистичке прагматике и говорног лица (说话的人), са очигледним средиштем у културним јединицама, културним концептима, јединицама мишљења, за које је део кинеских научника веровао да се изражавају и показују искључиво кроз језик. Занимљиво је то да су кинески научници различито гледали на питање да ли лингвокултурологију треба сврстати у језички или културни миље. Ипак је преовладало мишљење да је она више део језичког корпуса (лингвистике), и да је могуће из угла језика истраживати културу, и онда би лингвокултурологија била „култура у језику“, али и из угла културе истраживати језик, и онда би лингвокултурологија била „језик у култури“. Наравно, полазне тачке проучавања биле су различите, па се кинеском 275

језику прилазило из угла: језичке комуникације 交际学, прагматике 语用学, семиологије 符号学, когнитивних наука 认知学, итд. Тако се лингвокултурологија у Кини од самих почетака кретала у различитим правцима, који су обухватали и сабирали разнолике области истраживања, чији садржаји нису искључиво били оријентисани на лингвистику. Пуно је сазнања из ових проучавања која су своје место нашла у практичној примени подучавања кинеског језика. То се посебно односило на централно место у комуникацији и трансформацији информација између учитеља (наставника) и ученика (студената). Тако су неке речи из кинеског вокабулара, као на пример: 生 родити, 死 умрети, 手 рука, 脚 нога, 车 кола, итд. које су уобичајене, присутне, препознатљиве и разумљиве у сваком другом језику, биле лако схватљиве, док су неке друге речи, као што су: 龙 змај, 凤 феникс, 农民工 радници мигранти, итд., у којима има пуно слојева који се везују за нацију и културу, биле теже схватљиве студентима кинеског језика. Лингвокултуролошка историјска основа несумњиво је присутна у свим речима, а за речи које су посебно богате културним садржајима важи неписано правило да су оне присутније у уобичајеним друштвеним токовима, психологији народа, информативном свету, итд. Онда не чуди што су те речи у идиомима, као део туђица, популарних изрека, иако јако занимљиве и особене, изузетно тешке студентима. Њих није лако разумети, и оне се не могу посматрати само из угла лингвистичких анализа, потребно је ући дубље у њихову природу и закорачити у њихов „културни простор“. Очигледно је то место управо оно поље где се савремени кинески језик мора посматрати из сопственог културног миљеа, ако се он уопште жели разумети. Не треба посебно истицати чињеницу да је једино на тај начин могуће савладати и научити кинески језик. У том контексту, лингвокултуролошка истраживања су од велике користи и чине неопходан корак у сваком озбиљном приступу кинеском језику. Ако тако широко погледамо поље којим се бави лингвокултурологија, без обзира на то да ли је у питању кинески, руски, енглески или неки други језик, нужно је у лингвокултуролошка истраживања, сходно циљним тачкама, укључити и резултате филозофије језика, когнитивне лингвистике, социолингвистике, психолингвистике, етнологије, културне антропологије, итд. Под јаким утицајем руске лингвокултуролошке школе, средином осамдесетих година XX века, лингвокултуролошка истраживања у Кини су већ имала почетне резултате. Међу именима које треба поменути су: Луо Чангпеи 罗常培, Синг Фуји 邢福义, Јоу Жуђије 游汝 , Цуи Силијанг 崔希亮, Чанг Ђингју 常敬宇, Ву Гуохуа 吴国华, итд. Од самих почетака кинеска лингвокултурологија омеђила је поље свога деловања, па се може рећи да се она бавила: теоријско-методолошким питањима, односом 276

вокабулара и културе, граматике и културе, кинеских карактера и културе, дијалеката и културе, језиком националних мањина и културе, итд. Кинески лингвокултуролози су у својим истраживањима дали велики допринос националном истраживању, мултиполарности, прагматичности. Али ако погледамо укупност њихових резултата истраживања, посебно у односу вокабулара и културе, још увек није успостављено систематско и системско истраживање, док је за речи које су натопљене културним садржајима, као што су речи за: животиње, боје, бројеве, биљке, итд., обављено делимично и непотпуно истраживање. Све нам то каже да у кинеској лингвокултурологији постоји јако велики истраживачки простор за тумачења, анализе, класификације. Нарочито је то значајно за оне кинеске речи које су богате културним наслеђем. Сами кинески лингвисти су понудили могуће правце истраживања: 1. кинеско-инострано истраживање речи са културним садржајем; 2. класификација речи са културним садржајем; 3. начин структурног обликовања речи са културним садржајем; 4. анализа речи са културним садржајем. Тако се, како истиче добар део кинеских научника, може лакше и дубље сагледати које су сличности, а које разлике кинеског и других језика. Поједини научници сматрају да се почеци лингвокултуролошких истраживања у Кини могу грубо поделити у три групе. Прва група се ослања на теорију Јоу Жуђијеа (游汝 1993), која лингвокултурологију посматра као „двосмерну интердисциплинарну науку“ која користи дијахронијски и синхронијски приступ у проучавању језика у односу на културу и културу у односу на језик. Представник другог правца је Чен Ћијенмин (陈建民 1990), који сматра да лингвокултурологија полази од друштва и међусобне интеракције његових припадника у проучавању језика и културних датости у језику. Трећи правац је предводио Шен Сијаолунг (申小龙 2001), истичући да је језик начин на који припадници одређене нације посматрају свет, и да је он основно оруђе помоћу кога један народ успоставља свој систем вредности и мерила. Последњи правац је највише оспораван у Кини, његови противници су сматрали да је овакав приступ преопширан, предмет проучавања недовољно дефинисан и да не даје јасне методе у проучавању односа језика и културе. Први правац је имао највише следбеника, а најрепрезентативније дело под насловом „Лингвокултурологија“38 написао је Синг Фуји. Посматрајући везу језика и културе, Синг Фуји каже да је језик симбол културе, а да је култура преносилац садржаја језика. Говорећи о утицају културе на језик и обрнуто у свом делу, Синг Фуји је дао много примера из свакоднев38

Оригинални наслов дела гласи Wenhua yuyanxue (邢福义 1990).

277

ног живота азијских народа. Рецимо, у јапанском језику број четири (si) и глагол умрети (si) су хомофони и из тог разлога болнице у Јапану немају четврти спрат и собу број четири. С обзиром на то да у кантонском језику број осам (ba) и глагол обогатити се (fa) имају сличан изговор, већина Кантонаца жели да међу цифрама броја телефона и регистарским таблицама аутомобила обавезно буде и број осам. Фуји је наводећи овакве примере покушао да представи међусобни утицај културе и језика у Азији. Многи истраживачи сматрају да у његовом делу нису објашњени обрасци и механизми образовања културних датости у језику и да преплетеност и међусобно деловање културе и језика није јасно представљено. Када је реч о другом правцу, дело Чен Ђијенмина „Кинески језик и кинеско друштво“39 сматра се најуспешнијим. Ђијенмин је посматрао друштво и језик у међусобној интеракцији. Предмет проучавања биле су промене у вокабулару кинеског језика под утицајем друштвених промена. Он сматра да се речи и фразеолошки фонд једног језика морају посматрати у датом друштву јер се на тај начин може доћи и до културалних категорија једног језика. Анализирајући промене у коришћењу речи за ословљавање супружника у Кини, Ђијенмин наводи лексему airen 爱人 (супруг, супруга). Ако погледамо буквалан превод конституената од којих се ова реч састоји – аи волети, љубав и жен човек – закључићемо да се ради о ословљавању супружника који указује на узајамну љубав и топла осећања брачног пара. Ова лексема је ушла у употребу почетком XX века када је настао покрет Четврти мај, који је означио пораст национализма, одбацивање традиционалних догми, спровођење радикалних реформи и културни препород у Кини. Када је Џоу Енлаи40, један од предводника Кинеске револуције, 1930. године у писму ословио свог пријатеља и политичког истомишљеника аирен, ова реч добија сасвим ново значење. Заједно са окретањем комунизму и политичким превирањима у Кини током четрдесетих и педесетих година XX века, аирен почиње да се користи за ословљавање колеге, друга, савезника, саборца. Из наведеног примера можемо видети да се без познавања друштвених прилика, које указују на контекст употребе одређених речи, не може у потпуности разумети вокабулар једног језика. Дело „Свеобухватно упознавање са лингвокултурологијом“41 Шен Сјаолунга спада у трећу групу лингвокултуролошких истраживања. Рад Шен Сјаолунга изазвао је највише полемика и оспоравања у свету научника који су проучавали језик. С обзиром на то да Шен Сјаолунг полази од Оригинални наслов дела гласи Zhongguo yuyan he Zhongguo shehui (陈建民 1990). Џоу Енлаи (1898–1976) био је кинески државник, вођа Кинеске револуције, премијер и шеф дипломатије. 41 Оригинални наслов дела: Quanmian rentong wenhua yuyanxue (申小龙 2001). 39

278

чињенице да је језик култура, он је користио особености кинеске културе у објашњењу основних граматичких категорија кинеског језика. Противио се проучавању кинеског језика по узору на западне моделе, сматрао је да се мора користити парадигма која ће у потпуности разумети кинеско виђење света које је отелотворено у кинеском језику. Замерао је научницима који се круто држе форме у проучавању кинеског језика занемарујући његову суштину. Граматика индоевропских језика, која полази од форме субјекат–предикат–објекат, не може се применити на кинески језик. Шен Сјаолунг сматра да су у кинеском језику основне категорије делови реченица, односно смисаоне целине од којих се граде синтагме, фразе, реченице. Ови реченични делови су прилично лабаво повезани, било да су у питању кључна места око којих се сабира смисао или набацани делови исказа, и окупљају се око теме о којој се говори. У кинеском језику форма је подређена суштини и често се занемарује како би се исказала суштина. Последњих година велики број кинеских научника залаже се за изучавање лингвокултуролошких појава из угла семиотике. Наиме, користећи се методама семиологије као науке, пре свега њеном теоријом система и информација, као и основних поставки формирања семиолошких образаца и проучавањем семиосфера, може се доћи до одговора на који начин су повезани језик и култура једног народа. Ове тенденције су биле присутне још код научника који су критиковали Фердинанда де Сосира да је, дефинишући језик као један од система знакова, занемарио чињеницу да се као предмет семиолошких изучавања, поред војничких сигнала, Морзеове азбуке, сигнала који постоје у ваздухопловству, итд., могу узети и друге појаве попут уметности, књижевности, митологије. Кинески лингвиста Ванг Мингју (王铭玉 2006) сматра да се управо из угла семиологије може дати најјаснији приказ односа језика и културе. Он истиче да је семиологија егзактна наука која путем симбола прецизно интерпретира когнитивне процесе човека. Семиологија се јавила као потреба човека да дефинише свет са којим је у сталној интеракцији, она попут микроскопа има увид у најситније механизме језичких и друштвених појава и ствара опште закључке на основу појединачних феномена. Ванг Мингју се у својој теорији највише ослањао на руског семиотичара Јурија Лотмана,42 који сматра да су свет и његове свакодневне промене ништа друго до језички и културолошки феномени. Ти феномени су смислене поруке (информације) и чине битан део колективног менталног записа, које Лотман назива текстом. Видимо да код Лотмана појам текста 42 Јуриј Михаилович Лотман (1922–1993) је оснивач Тарт-московске школе семиотике и први совјетски структуралиста.

279

добија шире значење, те се он не односи само на писано дело већ на све појаве културе. Водећи се тиме, текст може бити све оно што преноси културолошки садржај: филм, плес, слика, музеј, празник, догађај, итд. Да бисмо дешифровали текст, морамо пре свега анализирати његов историјски и језички контекст, а потом установити везу која постоји између композиције и продукције. Кинески семиотичар Ли Јоуџенг (李幼蒸 2003) применио је овај приступ како би објаснио симболичке нивое кинеске поезије.43 Он сматра да се кинеска поезија, као језичка и културолошка појава, може поделити на четири нивоа: Ниво 1 – перцепција и имагинативност коју песма изазива код читаоца; Ниво 2 – осећање и искуство које се ствара перципирањем форме нивоа 1, као и психолошки ефекат који производи облик и композиција песме; Ниво 3 – емотивна реакција коју изазива категорија форме нивоа 2; Ниво 4 – метафизички доживљај вредности и лепоте који стварају ниво 2 и 3. Механизми поетског изражавања не дозвољавају да се одмах дође до четвртог, највишег нивоа. Да бисмо спознали апстрактни ниво, морамо најпре проћи кроз три нивоа материјалних и физичких ентитета који чине једну песму. Наиме, без материјално-физичке основе не бисмо могли да створимо метафизички доживљај и добијемо целину једног поетског израза. Применивши семиолошки приступ рашчлањивања на мање системе и дешифровање мањих симболичких целина, семиологија кинеску поезију види као највиши уметнички израз емоција и тежњи појединца који је део једне културе и језика. Како би постигао највиши ниво, песник треба да изрази свој унутрашњи свет и метафизичку реалност. Иако је лингвокултурологија дисциплина која изворно није кинеска, она у Кини није слепо подражавана и имитирана, већ је развијана тако да у потпуно новом светлу приступа расветљавању природе кинеског језика. Од прве систематизоване граматике кинеског језика Ма Ђијенџунга, који је кинески језик анализирао по угледу на латински и написао књигу „Маова граматика“44 крајем деведесетих година XIX века, па до појаве лингвокултурологије, углавном су се језичке студије базирале на проналажењу сличности или разлика између кинеског и других језика. Део кинеских научника сматра да такав приступ не придаје важност особеностима кинеског језика и оцењује га као неиновативан.

43 44

李2003：李幼蒸，历史符号学，广西师范大学出版社。 Оригинални наслов дела: Mashi Wentong (马建忠 1898).

280

Лингвокултурологија је наука која трага за особеностима језика које су условљене припадношћу одређеној култури, па су за дубље и свеобухватније разумевање кинеског језика коначно постале важне карактеристике кинеског друштва, историјске прилике, обичаји и веровања кинеског народа. Усталило се мишљење да култура не само да утиче на језички систем већ она битно води и одређује његове садржаје и форме. Нама се чини да који год угао гледања одабрали, једно је сигурно, кинески језик није могуће разумети без кинеске културне матрице, као што ни кинеску културну ризницу није могуће отворити без кинеског језика.

лингвoкултурoлoшкa aнaлизa и тумaчeњe симбoлa змaja и aждaje у кинeскoм и српскoм jeзику IV. Симбoли и њихoв знaчaj зa jeзик и културу Знaкoви и симбoли дубoкo су утиснути у сeћaњe нaрoдa. Aпстрaктни знaкoви, симбoли, чeстo упућуjу нa симбoлику и знaчeњe кojи су другaчиjи у свaкoj култури и цивилизaциjи. Свeт симбoлa jeстe кoсмoс нeoпхoдaн зa рaзумeвaњe jeзикa, митa, вeрoвaњa и скривeних знaчeњa кoje je jeднa цивилизaциja вeкoвимa ствaрaлa, сaкупљaлa, и уткивaлa у свaкoг члaнa зajeдницe. Рeч симбoл пoтичe oд лaтинскe рeчи symbolum, штo би у српскoм jeзику oдгoвaрaлo пojму знaкa. Пojaм симбoлa рaзличитo сe упoтрeбљaвa у хумaнистичким нaукaмa. У нajширeм смислу, симбoл сe мoжe пoистoвeтити сa знaкoм. Meђутим, с oбзирoм на то дa су сви симбoли знaкoви, a дa сви знaкoви нису симбoли, трeбa вoдити рaчунa o кoнтeксту у кoм сe oвa рeч упoтрeбљaвa. Знaчeњe симбoлa прeузимa сe из супрoтнoсти. Зa рaзлику oд знaкa кojи упућуje нa нeштo oдрeђeнo, симбoл je вишeзнaчaн (нa примeр: змиja мoжe симбoлизoвaти и живoт и смрт – супрoтнoсти). Рaзликa измeђу кoнвeнциoнaлнoг, oбичнoг кoмуникaциjскoг знaкa и индивидуaлнoг, вишeзнaчнoг симбoлa дoпринeлa je рaзвojу књижeвних прaвaцa симбoлизмa и нaдрeaлизмa. Пoрeд тoгa, jaвилa сe пoтрeбa зa тeoриjским oбjaшњeњимa симбoлa, jeр je пoстaлo jaснo дa je цeлoкупнa културa прoжeтa фoрмaмa симбoличкe људскe дeлaтнoсти. (Хрвaтскa oпштa eнциклoпeдиja, 1999–2009) Вeћинa друштвeних и културних пojaвa сaдржи симбoлe кoje oдрeђeнa зajeдницa прeпoзнaje и прихвaтa. Иaкo мoгу бити прoизвoљни, симбoли чeстo сaдржe oстaткe прирoднe вeзe измeђу прeдмeтa и њeгoвoг

281

знaкa. Зa Сoсирa (F. de Saussure)45 тo je биo jeдaн oд глaвних рaзлoгa зa нeувoђeњe пojмa симбoлa у лингвистичку тeрминoлoгиjу. У филoзoфиjи, симбoл сe нajчeшћe oднoси нa oнo штo je oпштe и зajeдничкo. Прeмa мишљeњу нeмaчкoг филoзoфa E. Кaсирeрa46, симбoл je знaкoвни пojaм, у кojeм су сaдржaни jeзик, мит и сaзнaвaњe. Људи мислe у симбoлимa; oвo вaжи кaкo зa нajoбичниjи рaзгoвoр тaкo и зa aпстрaктнo, лoгичкo и мaтeмaтичкo мишљeњe, a вeзa измeђу знaкa и oзнaчeнoг ниje случajнa, вeћ je прaискoнскa и зaкoнитa, штo пoкaзуjу хиjeрoглифи, oнoмaтoпeje, aстрoнoмски и aлхeмиjски знaкoви. Нaукa o симбoлимa прoистeклa je из чoвeкoвe пoтрeбe дa нeштo oнoстрaнo, нeoбjaшњивo oбjaсни и учини jaсниjим и рaзумљивим. У психoaнaлизи, симбoли oмoгућaвajу „пoврaтaк зaбрaњeнoг“ и имajу знaчajну улoгу у прoцeсимa сaњaњa и сaњaрeњa. Симбoли мoгу имaти кoнвeнциoнaлнo и унивeрзaлнo знaчeњe (нa примeр: срцe je симбoл љубaви), a њeгoвo индивидуaлнo знaчeњe прeдстaвљaлo би симбoл избoрa свaкe пojeдинe oсoбe. (Хрвaтскa oпштa eнциклoпeдиja, 1999–2009) Пoзнaвaњe и тумaчeњe симбoлa кao друштвeнoг нaслeђa jeднe зajeдницe oд изузeтнe je вaжнoсти зa упoзнaвaњe и рaзумeвaњe jeднoг нaрoдa, њeгoвe културe, jeзикa и oбичaja. Џoн Рoб47 у књизи „Aрхeoлoгиja симбoлa“ изнoси мишљeњe дa углaвнoм нe пoстaвљaмo питaњe дa ли мoжeмo нaћи симбoлe крoз истoриjу, вeћ дa ли je мoгућe нaћи нeштo штo je културoлoшкo, a дa истoврeмeнo ниje и симбoличнo. Oн нaпoмињe дa мoћни симбoли нису ирaциoнaлни и eтeрични вeћ су чeшћe рaциoнaлни и кoнкрeтни. Гoвoрити o jeднoj цивилизaциjи (њeнoм друштву, култури и jeзику) бeз рaзмaтрaњa oдрeђeних симбoлa и њихoвoг утицaja нa пojeдинe сфeрe тe цивилизaциje билo би свaкaкo нeпoтпунo. Свaкo oзбиљниje прoмишљaњe и изучaвaњe дрeвних цивилизaциja зaхтeвa бaвљeњe њихoвим симбoлимa. Mитскe сликe, митскa бићa и њихoвa симбoликa вeoмa су вaжни зa рaзумeвaњe jeзикa и културe jeднoг нaрoдa. Зaхвaљуjући њимa, сaзнajeмo и oткривaмo jeдинствeн и рaзнoврстaн свeт симбoликe. „Нaш сoциoлoшки миљe симбoлe пoсмaтрa кao oпипљивe ’извoрe’ кojимa сe урeднo сaoпштaвajу ’тeкућe’ инфoрмaциje.“ (Lakoff&Johnson, 1980) Дaнaшњa цивилизaциja прoжeтa je симбoлимa прoшлoсти. Њимa су дoдeљeнa нoвa, прoширeнa знaчeњa, тaкo дa сe oни и у oвoм врeмeну упoтрeбљaвajу сa лaкoћoм у рaзним приликaмa. Укoликo сe oсврнeмo нa 45 Фeрдинaнд дe Сoсир (1857–1913), швajцaрски лингвистa, кojи je утeмeљиo мoдeрну лингвистику и пoстaвиo тeмељe зa eврoпски структурализaм. 46 Eрнст Кaсирeр (1874–1945), нeмaчки филoзoф, у дeлу „Филoзoфиja симбoличких oбликa“ гoвoри o филoзoфскoj сeмaнтици. 47 Robb Ј. 1998: The Archaeology of Symbols.

282

знaчeњa кoja сe дaнaс приписуjу симбoлимa змaja и aждaje, уoчићeмo дa je њихoв спeктaр вeoмa ширoк и дa сe крoз истoриjу мeњao у зaвиснoсти oд пoднeбљa, вeрoвaњa и културe. Сaврeмeнa цивилизaциja, кao и свe прeтхoднe, пoчивa нa митским сликaмa и њихoвoj симбoлици. Oнe нaс oкружуjу, њих сaњaмo и у њих нeсвeснo вeруjeмo. „Симбол је слика која је у стању да најближе означи нејасно наслућену природу Духа.“ (К. Г. Јунг)

V. Mитoви o змajу и aждajи у кинeскoj и српскoj култури Дaнaс, кao и вeкoвимa унaзaд, митскe сликe укoрeњeне су дубoкo у људскoм (нe)свeснoм. Mитoлoшкa бићa прeдстaвљajу oпштeвaжeћe симбoлe уoбрaзиљe брojних нaрoдa рaзних културa и oбичaja. Чoвeкoвo (нe)свeснo рeaгуje нa свe тe симбoлe и прeпoзнaje их у свaкoднeвнoм живoту. Њeгoвo бићe прoжeтo je митским сликама крoз кoje oн сaзнaje дaнaшњицу. Стaлнa пoтрeбa зa митским сликaмa дoвeлa je дo њихoвих нoвих, дoдaтних и испрeплeтaних знaчeњa. Симбoликa кoja je дaнaс утиснутa у митскe сликe змaja и aждaje нaстajaлa je вeкoвимa. Дa бисмo oбjaснили њихoву симбoлику и знaчaj, мoрaмo нajпрe рaзмoтрити њихoвa извoрнa знaчeњa. Змaj симбoлизуje спoj мaтeриje (змиje) и духa (птицe). Стoгa, змaj мoжe бити и дoбaр и зao; кao штo мoжe прeдстaвљaти и мушки (jaнг) и жeнски (jин) принцип. Змaj je jeдaн oд унивeрзaлних, oпштeвaжeћих симбoлa кojи je нaстao у уoбрaзиљи мнoгих нaрoдa, oднoснo рaзних културa и oбичaja. У кинeскoj истoриjи змaj сe први пут пojaвиo у култури Синглунгвa48 (6200–5400. п.н.e). Вeрa у змaja нajдужe je oпстaлa oд свих трaдициoнaлних вeрoвaњa у кинeскoj повести. Oд трeнуткa пojaвe змaja у кинeскoj цивилизaциjи дo дaнaс, oн je нeпрeкиднo биo присутaн нa истoриjскoj путaњи кинeскoг нaрoдa. Joш oд дрeвних врeмeнa сликa змaja прeдстaвљa oбoжaвaњe прирoдних бoгoвa мултиeтничкe зajeдницe. Змaj je биo и oстao лeгeндaрнo бoжaнствo у мaшти/уoбрaзиљи кинeскoг нaрoдa. У врeмe првoбитних људских зajeдницa и динaстиje Сиja49 змaj je биo сaмo тoтeм кojи je oбoжaвaн, пoпут мнoгих других бoжaнстaвa у прирoди,

Културa Синглунгвa (Xīnglóngwā, 興隆洼文化), нeoлитскa културa oткривeнa у сeвeрoистoчнoj Кини, углaвнoм oкo грaницe сa Унутрaшњoм Moнгoлиjoм, у oблaсти Лијaoнинг. 49 Динaстиja Сиja (Xiàcháo, 夏朝), 2070–1600. п.н.e., првa кинeскa динaстиja oписaнa у „Зaписимa Вeликoг истoричaрa“. Пoстoje тврдњe дa je oнa билa лeгeндaрнa, oднoснo 48

283

бeз пoсeбнo знaчajнe улoгe. У врeмe динaстиja Шaнг50 и Џoу51, он пoстaje бoжaнствo вoдe. Змaj je у тoм рaздoбљу биo истaкнутo ствoрeњe. Дoдeљeнa му је свeтa мисиja oпштeњa измeђу нeбa и зeмљe и прeнoшeњe пoрукa o oбрeдимa и eтикeциjaмa динaстиje Џoу, штo je уjeднo и први пут дa сe змaj уздижe и пoстaje сaстaвни дeo кинeскe културe. У Пeриoду прoлeћa и jeсeни52 и Зaрaћeних држaвa53, змaj je пoстao симбoл мoћи и aмбициje. Зa врeмe динaстиjа Ћин54 и Хaн55, змaj je изрaстao у синa нeбa.56 Цaр, кao свeтa aурa влaдaрскoг aутoритeтa, бивa интeгрисaн у вeру у змaja, пoкaзуjући и пoтврђуjући joш jeднoм знaчaj змaja зa кинeску цивилизaциjу. У врeмe динaстиja Вej57 и Ђин58, и Jужних и Сeвeрних динaстиja59, змaj и свeтa кoлa пaрaдирajу нeбeским плaвeтнилoм. У кинeскoj филoзoфиjи свeти змaj смaтрaн je пoзитивним симбoлoм збoг њeгoвe мирoљубивe

митскa динaстиja у кинeскoj истoриjи зaтo штo нису oткривeни oригинaлни зaписи из тoг пeриoдa. 50 Динaстиja Шaнг (Shāngcháo, 商朝), 1600–1046. п.н.e., влaдaлa је сeвeрoистoчним дeлoм у дoлини Жутe рeкe. Нaтписи нa кoстимa живoтињa, кoje су кoристили зa прoрицaњe, служe кao извoр пoдaтaкa o пoлитици, eкoнoмиjи, култури, рeлигиjи, гeoгрaфиjи, aстронoмиjи, кaлeндaру и умeтнoсти тoг пeриoдa. 51 Динaстиja Џoу (Zhōucháo, 周朝), 1122–256. п.н.e., динaстиja кoja je нajдужe влaдaла Кинoм, имaлa je двa пeриoдa влaдaвинe: Зaпaдни и Истoчни Џoу. У врeмe динaстиje Џoу живeли су и ствaрaли пoзнaти кинeски филoзoфи Кoнфуциje, Лao Ци, Mo Ци, Meнг Ци и други. 52 Пeриoд прoлeћa и jeсeни (Chūnqiū shídài 春秋时代) биo je пeриoд кojи oквирнo oдгoвaрa првoj пoлoвини динaстиje Истoчни Џoу (другa пoлoвинa VIII вeкa п.н.e. дo првe пoлoвинe V вeкa п.н.e.), имe je дoбиo пo лeтoпису држaвe Лу, oднoснo спису пoд нaзивoм „Aнaли Прoлeћa и jeсeни“, кojи сe трaдициoнaлнo приписуje Кoнфуциjу. 53 Пeриoд Зaрaћeних држaвa (Zhànguó shídài 战国时代) je пeриoд кojи сe вeзуje зa другу пoлoвину влaдaвинe динaстиje Истoчни Џoу (другa пoлoвинa V вeкa п.н.e. дo уjeдињeњa Кинe пoд динaстиjoм Ћин, 221. п.н.e). 54 Динaстиja Ћин (Qíncháo 秦朝) влaдaлa је Кинoм измeђу 221. и 206. гoдинe п.н.e. Уjeдинилa је свe држaвe нa тeритoриjи Кинe. 55 Динaстиja Хaн (Hàncháo 汉朝) je другa влaдajућa динaстиja у Кини, влaдaлa je oд 206. п.н.e. дo 220. н.e. У oвoм рaздoбљу дoшлo je дo прoцвaтa у кинeскoj умeтнoсти, пoлитици и тeхнoлoгиjи. Дaнaшњa нajбрojниja eтничкa групa у НР Кини јестe Хaн, пo динaстиjи Хaн. 56 Син нeбa (tiānzì 天子), oднoснo титулa кoja je кoришћeнa зa цaрa. Цaр сe смaтрao гoспoдaрем „свeгa пoд нeбeским свoдoм“ (тj. свeтa). 57 Династија Веј (Cáowèi 曹魏) је једна од држава из раздобља Три краљевства (220–280. н.е). Држава Веј настала је распадом Кине услед пропасти династије Хан почетком III века. 58 Династија Ђин (Jìncháo 晋朝) је династија кинеских царева који су владали Кином у периоду од 265. до 420. године. Владавина династије дели се на Источни и Западни Ђин. 59 Јужне и Северне династије (Nánběicháo 南北朝) је назив за историјски период који је трајао од 420. до 589. године. Током овог раздобља Кина је била подељена на јужни део, којим су владале Јужне династије, и северни део, којим су владале Северне династије.

284

кoeгзистeнциje сa лoкaлним ширeњeм дaoизмa и будизмa која је трајала стoтинaмa гoдинa. Toкoм влaдaвинe динaстиja Суej60, Taнг61 и Пeт динaстиja62, змaj je биo нa врхунцу. Кao симбoл цaрскe мoћи, пoстao je пoвлaстицa цaрeвa, a биo je зaбрaњeн oбичним људимa. Узвишeни змaj пркoсиo je мoримa у врeмe динaстиja Сунг63 и Jуaн64. Свeти змaj у нaрeднoм рaздoбљу сишao je сa свoг трoнa и пoстao дoступaн oбичним људимa. У врeмe динaстиja Mинг65 и Ћинг66, змaj je крaсиo пaлaтe и хрaмoвe, прeдстaвљao je дoстojaнствo и пoнoс Зaбрaњeнoг грaдa. Смaтрaн je свeтим ствoрeњeм и чувaрeм влaдaрa кoгa су нa трoн пoстaвилa нeбeсa. Пoстao je симбoл врхoвнoг oплeмeњивaњa кao сaм oбoгoтвoрeни цaр. Крајем династије Ћинг, змај се нашао и на државној застави. Кроз историју изглед змаја се мењао. Један од описа представља змаја с јелењим роговима, главом ћилина (кинески једнорог) или камиле, зечјим очима, змијским вратом, рибљим стомаком, јастребовим канџама, тигровим шапама, шарановом крљушти и бивољим ушима. Змај је отелотворење јанга, мушког начела, његов женски парњак је феникс. На већини слика поред главе змаја насликан је ватрени бисер. Он је оличење јанг енергије, мудрости, и даје змајевима моћ да се успењу на небеса. Даоисти сматрају да свети бисер представља истину и живот, или вечни живот, који је могућ за људе који достигну просветљење и докуче истину. На неким сликама змај је приказан као да покушава да досегне бисер, пружајући шапе, разјапљених чељусти, погледа упереног ка драгуљу. Према кинеском веровању, постоји осам врста змајева: небески67 (чувар пребивалишта богова, једини има пет канџи, сви остали имају четиДинастија Суи (Suícháo 隋朝) владала је Кином од 581. до 618. године. Династија Танг (Tángcháo 唐朝) била је кинеска царска династија која је владала Кином од 618. до 907. године. За време династије Танг, кинеска цивилизација доживела је свој врхунац. Ово раздобље сматра се златним добом кинеске културе. 62 Пет династија и десет краљевстава (Wŭdài Shíguó 五代十国) је израз који се користи за турбулентно раздобље у кинеској историји, које је започело 907. године, падом династије Танг, а завршило се 960. године, успостављањем владавине династије Сунг. 63 Династија Сунг (Sòngcháo 宋朝) је династија која је владала Кином од 960. до 1279. године. Током владавине династије Сунг, Кина је била поново уједињена. 64 Династија Јуен (Yuáncháo 元朝), монголска династија, трајала је од 1279. до 1368. године. Тада су први пут у историји Кине на челу царства били страни освајачи, односно Монголи. 65 Династија Минг (Míngcháo 朝) је кинеска династија која је владала Кином од 1368. до 1644. године; ово је била и последња династија чији су владари били Хан Кинези. 66 Династија Ћинг (Qīngcháo 清朝), такозвана манџурска династија, јесте последња кинеска царска династија. Династија Ћинг владала је Кином од 1644. до 1911. године, када је успостављена Република Кина. 67 天龙, Tiānlóng. 60

285

ри канџе); духовни68 (надгледа ветрове и кишу, а случајно може изазвати поплаве); земаљски69 (чувар река, потока и извора); змај чувар скривеног блага70 (подземни змај, који чува закопана земаљска блага); крилати71 (најстарији међу змајевима); рогати72 (симбол истока и Сунца, призива кишу); увијени73 (господар језера, живи у дубинама); жути74 (најцењенији, сматра се краљем змајева, он је показао кинеске карактере митском цару Фу Сију75); краљ змајева76 (постоје четири краља змајева, они су владари четири мора). Широм Кине подигнути су храмови посвећени змајевима. Као што смо већ поменули, змај је кроз историју често био симбол цара и владајуће династије. Царски престо називан је змајским, а на одећи и круни налазио се мотив змаја. Пoрoдицa змaja влaдaлa je хиљaдaмa гoдинa. Oбoжaвaњe змaja произашло je из oквирa рeлигиje, вeрoвaњa и eтничких група нa тeритoриjи Кинe. Змaj имa кључну улoгу у рaзвojу културe и умeтнoсти кинeскoг нaрoдa; свojим знaчajeм увeликo прeвaзилaзи пoлитику и пoстaje нeoтуђив дeo трaдициoнaлнe кинeскe културe, кoja сe прoширилa и нa другe aзиjскe зeмљe. У Кини сe дaнaс уприличуjу фeстивaли и прaзници пoсвeћeни змajу. Toкoм прoслaвa чeстo сe извoди змajeв плeс кojи трeбa дa дoнeсe срeћу и блaгoстaњe. Aждaja je митскo бићe кoje сe пoмињe у митoлoгиjи Jужних Слoвeнa; њeн нaзив пoтичe oд пeрсиjскe рeчи аздаха (с кoрeнoм ажи кojи знaчи „змиja“). Нajчeшћe je прeдстaвљaнa у oблику дивoвскe змиje (змaja), кoja живи у вaздуху, нa зeмљи или у мoру. Aждaja сe, кao и змaj, доводи у везу с oдрeђeним прирoдним пojaвaмa пoпут кишe или пoмрaчeњa сунцa. У српском језику, поред аждаје и змаја, као изазивач природних непогода (у народној књижевности) помиње се ала. То је неман која лети, контролише облаке и наводи град на летину. У првобитним људским заједницама, у недостатку рационалних објашњења природних појава (киша, град или гром), као и непознавања природних закона, људи су веровали да природним појавама управља нека 神龙, Shénlóng. 地龙, Dìlóng. 70 伏龙, Fúcánglóng. 71 应龙, Yìnglóng. 72 虬龙, Qiúlóng. 73 蟠龙, Pánlóng. 74 黄龙, Huánglóng. 75 伏羲 Fúxī, легендарни кинески цар, који је научио људе да користе ватру, како да лове и припитоме животиње; да везују чворове, рачунају и пишу. Као последњи дар, поклонио им је музику и инструменте. 76 龙王, Lóngwáng. 68 69

286

непозната сила или биће, које их изазива или зауставља по својој вољи. Замишљали су да свака од тих сила има свог духа, који је човеку понекад наклоњен, а понекад не. Аждаја и ала стигле су на Балканско полуострво са турским освајачима. У српској култури доживеле су преображај, због неминовног мешања култура. Але и аждаје развиле су се у хибридну врсту, која се по својим особинама разликује од изворних облика. У српској народној књижевности имамо две врсте немани: изворну, змаја, и преузету и измењену, аждају, односно алу, као синониме за исту митску врсту. Слободан Зечевић у делу „Митска бића српских предања“ говори о алама и змајевима. Але су сматране демонима непогоде, њихове главне дужности биле су „довођење и предвођење градоносних олујних облака и одношење летине с поља, грожђа из винограда и воћа из воћњака“.77 Ала је сматрана опасним и штетним демоном, а њен супарник био је змај. Веровало се да је змај заштитник свог краја и да се бори против але и њеног лошег утицаја. Изглед але у српским веровањима био је другачији од краја до краја. У Гружи се веровало да је ала невидљиво биће које живи у ваздуху, вировима и језерима. Нису могли да је виде, али могли су да је чују. У околини Лесковца мислило се да је ала веома велика, да има коњску главу и змијско тело. Замишљали су је и као чудовиште с огромним устима. У руци је држала велику дрвену кашику којом је јела. Зато се у српском језику људи који неумерено једу називају алама. На Косову се веровало да ала спушта реп до земље, а да главу крије у облаку.78 Када изда летина, сматрало се да ју је однела аждаја.79 На основу српских веровања и виђења аждаје, односно але, видимо да су ови симболи у српској историји, као и данас, означавали нешто лоше и неповољно за људе и њихове животе. С друге стране, змај је, према мишљењу С. Зечевића, имао потпуно другачију улогу у односу на аждају и алу. Његова сврха била је борба са алама. Поред тога, змај је имао дужност да обезбеди кишу онда када је била потребна. Змај је, заправо, био добар демон, који је имао важну улогу у одређивању атмосферских појава у корист људи. Сматрало се да је он диморфан, получовек-полуживотиња. „То је ватрена птица дугачког репа, која при лету од себе одбацује варнице. Када је међу људима, може узети човечији облик.“80 Према веровањима, настањивао је планине, најчешће у близини шумских потока. У народу се веровало да када шаран „напуни одређени број година“, он постаје змај. Зечевић, 1981: стр. 62. Зечевић, 1981: стр. 62–63. 79 Зечевић, 1981: стр. 63. 80 Зечевић, 1981: стр. 68. 77 78

287

У делу „Митска бића српских предања“ помиње се и веровање да је змај веома похотљив. Сматрало се да су његове везе с младим и лепим женама многобројне, распрострањене широм земље. „Змај женама долази ноћу кроз комин81. Када уђе у кућу, претвара се у лепог човека.“82 Женама је било тешко да одоле змајевим чарима и да прекину љубавну везу с њим. Након љубавне везе са змајем, жене су биле исцрпљене и избегавале су мушкарце. Веровало се да жене које затрудне са змајем рађају јунаке. Мислило се да је змајевито дете оно које се роди из односа змаја са смртном женом. У случају суше, људи су веровали да је змај запоставио своју дужност (због љубавне везе) и протеривали су га „општом буком, звоњењем у клепетуше, дувањем у пиштаљке, лупањем у канте, тарабе, итд. Људи су улазили у дворишта и претресали сва скровита места, превртали сандуке, каце, корита.“83 Овај обичај у народу познат је под називом „мугајале“. Змају су се приписивали и животињски атрибути као што су „крила, реп и крљушти (змајеве отресотине)“84. У делу „Словенска митологија“ Ненада Гајића, ала настаје од стогодишње змије (и пушта ноге, које је до тада крила). Ала може порасти до неслућених размера, тако да јој је глава скривена у облацима. Човек који опази њену главу, од страха губи разум. Према српским предањима и веровањима, змај је користан и добар. Штити усеве, обезбеђује кишу; стара се о плодности људи, стоке и земље; учествује у стварању доброг и снажног потомства. Поред тога, има својство „митског претка“85. Змајев замишљени облик, као и веровање да настаје од животиње, упућују на тотемистичку генетску компоненту.86 С друге стране, ала и аждаја су зла створења, која наводе градоносне облаке на летину, како би прикриле своје пљачкашке походе. Змај, као благородно биће наклоњено човеку, бори се са аждајама, алама и помаже људима. На основу веровања и митова о змају и аждаји, долазимо до закључка да је симболика змаја у кинеском и српском језику слична, чак, донекле истоветна у појединим веровањима. У обе културе, змај је добро биће које помаже људима и доноси кишу усевима. Аждаја, ала, у српској култури је противтежа змају, односно зла неман која изазива непогоде и доноси патњу људима.

Стари српски израз за димњак. Зечевић, 1981: стр. 68–69. 83 Зечевић, 1981: стр. 69–70. 84 Зечевић, 1981: стр. 73. 85 Зечевић, 1981: стр. 74. 86 Исто. 81 82

288

Митски свет настајао је у ванвременској (надвременској) димензији стварности. Без њега, наш космос не би био уређен онако како га познајемо данас. Митске приче представљају обредне радње у којима је вера најважнији елемент. Митске слике прошлости су моћне и из њих и данас црпимо снагу; оне су темељ нашег постојања. Змај и аждаја представљају описе космичких сила, које су стари људи преносили с колена на колено, користећи једноставан језик и измишљена бића да би их дочарали. Тако је дошло до нових проширених значења у симболици појединих животиња. Према мишљењу Петра Ђурађа, аутора дела „Змајеви и друге немани“, вера у змајеве није била ствар ума, већ природе и човековог односа према свеукупним васељенским појавама.

VI. лингвистичкa oдрeђeњa змaja и aждaje У српскoм jeзику пoстojе два створења кojа се често пoистoвeћују сa змajем. Тo су aлa и aждaja. Рeч „змај“ прaслoвeнскoг је пoрeклa. Он je чувaр, aли и симбoл злa и дeмoнских тeжњи. Као демонски симбол доводи се у везу са змијом. У алхемијским текстовима први симбол на који наилазимо јесте слика змије, односно змаја, и она представља материју у њеном несавршеном, непрепорођеном виду. У хришћанству змај је симбол таме и зла. Убијање змаја представља победу светлости над тамом, пошто је змај, као и змија, у људској уобразиљи биће настало у тами земље.87 Речи ала и аждаја (хала и аждаха) потичу из турског језика. Аждаја од турског ејдерха, ејдеха – огромна неман која прождире људе. Корен речи је персијског порекла – еждерха, еждеха, еждер – змијолико биће са ногама, крилима, водена прождрљива неман са једном главом или више њих. У „Рeчнику српскoг jeзикa“ Maтицe српскe уз рeч змaj пoнуђeнa су слeдeћa oбjaшњeњa: 1. мит. пo нaрoднoм вeрoвaњу крилaтo, змиjoликo чудoвиштe, нeмaн с кaнџaмa и дугачким рeпoм (уп. aлa, aждaja) 2. фиг. чeстo уз придeвe oгњeни, oгњeвити: a) нeустрaшив, хрaбaр, срчaн чoвeк б) eнeргичaн, врeдaн чoвeк; љутa, бeснa oсoбa 3. дeчja игрaчкa oд пaпирa, кojу дeцa вeзaну зa кaнaп пуштajу дa лeти нa вeтру

Богдановић, Бошковић, 2014: Ликовна култура за 6. разред основне школе.

289

4. aстрoлoшки, нaзив зa нeкe свeтлoснe нeбeскe пojaвe (кoмeтe, мeтeoрe) 5. зooлoшки, гуштeр Draco volans из пoрoдицe Agamidae дугaчaк oкo 20 центиметара, кojи живи у прaшумaмa Aзиje. С oбзирoм на то дa сe у рeчнику уз рeч змaj нaвoдe joш двa тeрминa кoja сe доводе у везу сa змајем, пoглeдaћeмo кoja су знaчeњa и oбjaшњeњa дaтa уз њих. У „Рeчнику српскoг jeзикa“ Maтицe српскe кao oбjaшњeњe уз рeчи aждaja и aлa стоји следеће: Aждaja ж. тур. 1. мит. чудoвиштe, oгрoмнa прoждрљивa нeмaн у oблику вeликoг крилaтoг гуштeрa, oбичнo сa вишe глaвa, змaj; 2. фиг. a) oнo штo je прoждрљивo и грaбљивo; б) злa, oпaкa жeнa Aлa ж. тур 1. мит. нeмaн, aждaja 2. фиг. прoждрљивa oсoбa, глaднa, хaлaпљивo У „Речнику синонима“ Павла Ћосића и сарадника као синоними уз речи аждаја и змај стоје следеће речи и изрази: Аждаја ж. 1. (прождрљиво митско биће с неколико глава, зелене боје) змај, ала, неман, змија, дракон, аждаха арх., аждајка рет., ажделија рег., аждер рег., позој арх., арамија рег. 2. (зла и опака жена) вештица, горопадница, злица, злобница, оштроконџа, оштроконђа, роспија, аспида, гуја, гад, фурија, совуљага, баба фиг., мора фиг., ордуља арх., бестија фиг. – уп. кучка 2. 3. в. изелица Ала ж. 1. в. аждаја 1. 2. приказа, сен, сабласт, авет, утвара, привид, сновид, дух, страшило, мора, сањарија, причина, баук, обмана, привиђење, страшно биће, симулакрум, фантом, прилика, фантазма рет. – уп: чудовиште, вештица 1. 3. в. изелица Змај м. 1. (крилато митско биће) аждаја, ала, неман, змија, дракон, аждаха арх., аждајка рет., ажделија рег., аждер рег., позој арх., арамија рег. 2. фиг. в. јунак 1. 3. фиг. (енергична, ватрена особа) бомба фам.

290

Нa oснoву знaчeњa и oбjaшњeњa понуђених у „Речнику Матице српске“ и „Речнику синонима“ јасно је да у српскoм jeзику змaj, aждaja и aлa, иако се доводе у везу, нису у потпуности истоветна створења. Змај може означавати нешто добро, лепо, снажно (јунак, енергична особа) и виспрено, док аждаја и ала означавају лоше, ружно, зло и покварено (чудовиште, вештица). На пример, аждаја може означавати злу и опаку жену, док би змај упућивао, у одређеном контексту, на вредну и снажну жену. У „Етимологијском речнику“ Петра Скока наведено је да су змија и змај речи прасловенског порекла, и да између њих постоји лексичка веза, али да се она у језичкој свести изгубила. У Речнику САНУ дати су примери из књижевности, у којима је реч змај употребљена у различитим значењима. Жан Шевалије и Ален Гербран у „Речнику симбола“88 наводе да је змај „строги“ чувар, али чешће симбол зла и демонских тежњи и као таквог поистовећују га са змијом. Купер у „Илустрованом речнику традиционалних симбола“89 наводи да су змија и змај узајамно заменљиви. Он, такође, напомиње да проучавање симболике не спада у пуку ерудицију, већ се тиче човековог самосазнавања. У хришћанству змај је симбол зла и има значајну улогу у животу светаца. У Савременом кинеском речнику90 уз кинеску реч 龙(龍) [lóng], у преводу на енглески језик dragon, змај, понуђено је следеће објашњење: 1. 龙 змај, митолошка животиња дугачког тела, која има крљушт, рогове, крила и ноге; која може да хода, плива и лети, сакупља облаке и изазива кишу. 2. змај је био симбол цара у феудалној Кини; коришћен је уз све изразе који су се односили на цара. На пример: 龙颜 (lóng yán) царево лице, изглед цара 龙廷 (lóng ting) царски суд 龙袍 (lóng páo) царска одећа 龙床 (lóng chuáng) царска постеља 3. у облику змаја; мотив змаја 龙船 (lóngchuán) змајев чамац 龙灯 (lóngdēng) змајев лампион; лампион у облику змаја 龙车 (lóng chē) царска кола 龙旗 (lóng qí) царска застава 4. у палеонтологији: древни рептили попут диносауруса, птеродактила и других 5. Lóng, презиме Шевалије Ж., Гербран А., 2009: Речник симбола. Купер Џ. К., 1986: Илустрована енциклопедија традиционалних симбола. 90 The Contemporary Chinese Dictionary (Chinese-English Edition), Foreign Language Teaching and Research Press, 2002. 88

291

У кинеско-српскохрватском речнику91 уз речи ала, аждаја и змај понуђена су следећа објашњења: ала I [阴92] 1. 龙 (lóng) змај, <转93> 怪物 (guàiwù) чудовиште 2. 夹着冰雹的狂风暴雨 (јiāzhe bīngbáo de kuángfēng bàoy ŭ) јака олуја с градом борити се као ала с берићетом: 进行苦的斗争 (jìnxíng jiānk ŭ de dòuzhēng) аждаха, аждаја [阴94] 1. 怪兽，龙 (guàishòu, lóng) легендарно чудовиште, змај 2. <转，骂95> 残酷的女人 (cánkù de nǚrén) окрутна жена 母老虎 (mŭ lăohŭ) тигрица змај [阳96] 1. 龙, 蛇身怪物 (lóng, shé shēn guàiwù) змај, неман са телом змије троглави змај 三头的蛇身怪物 (sān tóu de shé shēn guàiwù) 2. <天97> 巨蛇（星）座 (jù shé (xīng) zuò) сазвежђе Змије 3. <转98> 生龙活虎的人 (shēng lóng huóhŭ de rén) жива и енергична особа 生气勃勃的人 (shēngqì bóbó de rén) живахна (витална) особа 漫腔热情的人 (màn qiāng rèqíng de rén) страствена особа 勇敢的人 (yŏnggăn de rén) храбра особа 暴躁的人 (bàozào de rén) раздражљива (напрасита) особа 狂怒者 (kuángnù zhě) бесна (љутита) особа 4. 风筝 (fàng fēngzhēng) змај (за пуштање) пуштати змајеве 放风筝 (fàng fēngzhēng) У кинеском језику змај је добро и благонаклоно створење, које има велике моћи и носи добро знамење. У Хајсовом99 делу „Кинески змај“ наводи се да је најстарији знак за змаја откривен на костима животиња100, које су коришћене у гаталачким обредима. Кинези и данас поштују и цене зма塞尔维亚克罗地亚语汉语词典，商务印书馆，1997. 阴 (yīn) женски род. 93 转 (zhuăn) фигуративно (пренесено) значење. 94 阴 (yīn) женски род. 95 转 (zhuăn) фигуративно (пренесено) значење; 骂(mà) псовка, клетва. 96 阳(yáng) мушки род. 97 天文学 (tiānwénxué) астрономија. 98 转 (zhuăn) фигуративно (пренесено) значење. 99 Hayes, 1922: The Chinese Dragon. 100 Пиктографи који се односе на змаја откривени су на записима на костима животиња, који датирају из 1300–1500. г. п.н.е. 91

292

ја. Савремена Кина велику и значајну улогу приписује змају, он прожима кинеску мисао и заузима важно место у свакодневном животу и култури. Значења симбола се мењају, проширују и тако обогаћују језик једне цивилизације. Змај и аждаја, као симболи човека и његове уобразиље, откривају потпуно нови свет симболичких културолошких значења. Та значења се укрштају, преклапају, разилазе и разоткривају људску машту, логику и доживљај васељене. „Васпостављање симболике пружа прилику да се модеран човек ослободи свог културног провинцијализма и, изнад свега, свог историјског и егзистенцијалног релативизма.“ (Мирча Елијаде)

VII. идиoми и изрaзи „Змaj сe пojaвљуje у пoљу: свe пoд нeбoм je oбликoвaнo и свeтлo (вeнминг101).“102 Устаљени изрази и идиоми у језику омогућавају нам да још боље докучимо и разумемо један народ, његову културу и симболе. На основу најчешће употребљаваних израза и фраза у којима се користе речи змај и аждаја, покушаћемо да проникнемо у још једну сферу њихове симболике и значења. Језик, као душа народа, опстаје и развија се захваљујући непрекидној употреби речи и израза, које човек користи и преноси током живота. Речи су попут тонова који хармоничну мелодију постижу правилним распоредом и разумевањем њиховог звука, односно значења. Кинески идиоми у којима је употребљен појам змаја у пренесеном значењу: 龙马精神103 (lóng mă jīngshén), идиом у кинеском језику, чије је пренесено значење – бити пун духа и енергије (упркос годинама). Пример: 龙年，希望大家凭着龙马精神，在龙年获得更多收获。 Lóng nián, xīwàng dàjiā píng zhe lóng mă jīngshén, zài lóng nián huò de gèng duō shōu huò. У години Змаја, желим свима да уз помоћ доброг духа и енергије имају успешну и плодну годину. 人中之龙 (rén zhōng zhī lóng), идиом у кинеском језику чије је дословно значење „змај међу људима“; овај израз користи се да опише изузетан, ненадмашан таленат. 文明 (wénmíng) цивилизација, култура. Књига промена, хексаграм #1, други јанг. 103 龙马 lóng mă – митско створење, пола коњ, пола змај; 精神 jīngshén – енергија, снага.

101

102

293

Пример: 龙的地位很高，人中之龙就是皇帝。 Lóng de dìwèi hěn gāo, rén zhōng zhī lóng jiù shì huángdì. Змајев статус је висок, змај међу људима је цар. 龙飞凤舞 (lóng fēi fèng wŭ), израз који се користи за опис калиграфије или рукописа; у дословном преводу „летећи змајеви и разиграни феникси“. Идиом се односи на живописни и елегантни калиграфски испис. Данас се користи и као сатирични израз којим се указује на то да је нечији рукопис нечитак. Пример: 贺卡上只有四个龙飞凤舞的大字新年快乐… Hèkă shàng zhĭ yŏu sì ge lóng fēi fèng wŭ de dàzì xīnnián kuàilè… На честитки су била само четири, живописно и елегантно исписана, велика карактера: Срећна Нова година. 群龙无首 (qún lóng wú shŏu), идиом који дословно значи „група змајева без вође“. Овај израз означава да је некој скупини потребан вођа. Пример: 在群龙无首的情况下，股市重心的下移也就在所难免。 Zài qún lóng wú shŏu de qíngkuàng xià, gŭshì zhòngxīn de xià yí yě jiù zài suŏ nánmiăn. У ситуацији без руководства (вође) тешко је избећи пад вредности деоница на берзи. 望子成龙 (wàngzĭ chéng lóng), у дословном значењу „желети сину да постане змај“. Израз се односи на родитеље, који се надају да ће њихова деца постати успешна. Пример: 许多家长望子成龙，希望通过各种方式来教育孩子。 Xŭduō jiāzhăng wàngzĭ chéng lóng, xīwàng tōngguò gèzhŏng fāngshì lái jiàoyù háizi. Многи родитељи надају се да ће им деца бити успешна, стога желе да им омогуће свеобухватно образовање.

На основу неколико израза и идиома у кинеском језику уочавамо везу змаја са добром и успешном симболиком. Змај симболизује цивилизацију, духовну снагу и енергију, изузетно надарену особу, леп рукопис 294

(калиграфију), вођу и успех. Ова значења изведена су из изворне симболике змаја, његове милостиве природе као благородног створења. Кинези за себе кажу да су „потомци змаја“. Њихов однос и вера у змаја данас, као и у древна времена, одредили су и поставили темеље за препознатљиви лингвокултуролошки идентитет кинеске културне матрице. Изрази и фразе, који у српском језику упућују на проширену симболику и значење речи аждаја (ала), углавном су преузети из књижевности. У народним причама и песмама аждаја (ала) симболизује злу неман, људождера, који отима девојку од сватова; преузима обличје девојке да би намамила јунаке и др. Када се за некога каже да је алав, мисли се да је прождрљив, много једе. Аждајино метафоричко значење односи се на све што је јако и прождрљиво, животињу или човека. Ова жена је аждаја. (Реч аждаја у овом контексту означава злу и опаку жену.) Свети Ђорђе убија аждају. (Аждаја је симбол зла, св. Ђорђе ју је убио и победио зло и таму.) Несвршени глагол аждајисати има значење беснети, пустошити. Израз аждајина крв користи се у ботаници да означи загаситоцрвену смолу тропске биљке драцена драко (Dracena draco) која се употребљава у хемијској индустрији. Према народној пословици „док змија змију не прождере, не може аждаја постати“. У народној епици углавном су се Турци и Арапи поистовећивали са аждајама.

С друге стране, змај је имао потпуно другачију улогу у односу на алу и аждају. Однос према змају приказан је у епским песмама, на пример у стиховима песме „Милош Обилић змајски син“: Што год има Србина јунака, Свакога су одгојиле виле, Многога су змајеви родили… Анализирајући изразе и употребу речи аждаја у српском језику, закључујемо да је она симбол зла. Чудовиште, огромна прождрљива неман са више глава, опака жена, горопадница. Аждаја је непријатељ људског рода, а змај је њен супарник и спасилац људи. У српским народним представама од посебног значаја је и „национална“ улога змаја. У народној епици змајеви су често српски покровитељи, непријатељски настројени према Турцима. Из веза змајева и жена рађала су се деца 295

са натприродним својствима, изузетном снагом и мудрошћу. За многе ликове српске народне епике тврди се да су змајеви и/или да су настали из везе обичних жена или вила са змајевима (Марко Краљевић, Змај Огњени Вук, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Љутица Богдан и др.).104 На основу наше анализе јасно је да су змај и аждаја различита митска бића. Њихова, лингвистичка и културолошка, симболика упућује на дијаметралне особине и веровања, којима су прожете српска и кинеска цивилизација, језик и култура. За разумевање језика и специфичних израза од изузетног су значаја познавање културе и њен утицај на језик. „Времена се мењају и ми се мењамо у њима.“105 Као што М. Шипка наводи у свом делу „Приче о речима“, људи током времена постају другачији, а с људима и временима мењају се и речи. Ипак, неке речи успевају да одоле духу времена и одрже своју изворну симболику захваљујући сачуваним списима, изразима и људима који их употребљавају. Мит се преноси кроз индивидуално, свесно и несвесно, односно колективно свесно и несвесно. Он у себи носи изворну слику света, која је уписана и сачувана у симболици митских створења. Змај и аждаја представљају митска бића, која прожимају лингвокултуролошку сферу кинеског и српског света. Разумевање и тумачење језичке симболике змаја и аждаје било би немогуће без познавања културолошког и историјског контекста у коме су се ови изрази појавили и настали. Веза језика и културе је нераскидива, непресушна нит. С временом постаје све снажнија и разгранатија, тако да јој треба приступати постепено и без предрасуда и предубеђења. Јунг је сматрао да су „реч или слика симболичке када садрже нешто више од очигледног и непосредног значења“.106 У овом раду покушали смо да проникнемо у дубљи смисао прикривен у симболици змаја и аждаје. Открили смо разноврсну и многострану лепезу значења, коју змај и аждаја обухватају у језичком и културолошком смислу. „Симбол стидљиво пркоси и пажљивог посматрача нагони на стално размишљање. Симболе доживљавам као неисцрпну тему, јаму без дна.“107

Тодоровић, 2018: Етнолошка обрада појма ’ЗМАЈ’. Шипка, 2007: Приче о речима. 106 Јунг, 1996: Човек и његови симболи, стр. 16. 107 Бакрач, 2006: Симболи (оригинални научни рад, УДК 165.21, 2–135).

104 105

296

додатак: резултати спроведеног теста слободних језичких асоцијација на стимулус аждаЈа код говорника српског као матерњег језика и стимулус зМаЈ код говорника кинеског језика као матерњег Тестиране су две групе испитаника, 30 особа узраста од 25 до 50 година са српског говорног подручја и 30 особа узраста од 25 до 50 година са кинеског говорног подручја. Циљ истраживања јесте упоређивање вербалних асоцијација на стимулус змај код представника кинеске и стимулус аждаја код припадника српске културе, како би се дошло до закључака у вези са културалним значењем речи змај/аждаја. Тест слободних језичких асоцијација на стимулус аждаја

对“龙”词的语言反应测试

1. Молимо Вас да напишете прву реч на 1. 当听到“龙”这个词的时候，您的第一反应 коју помислите када чујете реч АЖДАЈА. 是什么？ 2. Молимо Вас да наставите реченицу: 2. 请完成下面的句子： АЖДАЈА може ______________________. 龙可以_____________________________。 3. Молимо Вас да наставите реченицу: АЖДАЈА је _________________________.

3. 请完成下面的句子：龙是_______________________________。

4. Молимо Вас да започнете реченицу __________________ се АЖДАЈЕ.

4. 请填写下面句子的开头： _________________________________龙。

297

Резултати теста слободних језичких асоцијација на стимулус АЖДАЈА код представника српског говорног подручја Молимо Вас да напишете прву реч на коју помислите када чујете реч АЖДАЈА.

ала (9,4%); бајка (3,3%); цртеж (3,3%); доброћудно (3,3%); моћ (3,3%); страшно, а непостојеће (3,3%); уста (3,3%); ватра (35,6%); велика морска животиња (3,3%); зелено (3,3%); змај (18,7%); азбука (3,3%); цртани филм (3,1%); жена незгодног карактера (3,3%). Молимо Вас да наставите реченицу: да лети (4); да бљује ватру (8); бити немиАЖДАЈА може лосрдна; да насмеје сваког својом шаша____________________. вом појавом; појести мрак; да лети (4); да плаши људе; све; да те прогута; да превазиђе људске способности према снази, да буде добра или лоша; да нас уплаши; уништити свет; огњем да спали; да ватру суне. Молимо Вас да наставите реченицу: велика; опасна; огромна; страшна (2); наАЖДАЈА је пала село; змај (2); доброћудни џин који _________________________. испадне трапав и смешан у покушају да буде страшан; двоглава; зелена; велика и свемоћна; моћна; митско биће; велика и лети; непостојећа; митско биће застрашујућих особина које се често појављује у народним предањима као и приповеткама за децу; крилата змија; снага и моћ; врста митског рептила који бљује ватру; велика и страшна; успавана неман; велика и јака; српска верзија змаја; огромна и избацује ватру из уста. 4. Молимо Вас да започнете речени- не бој; зову; све жене зову; не плашите; цу плашим (3); клоните; не плашимо; сви __________________ се АЖДАЈЕ. ови људи плаше; децо, чувајте; плаши; бојим; сва деца боје; воле; чувај (3); не бојим (2); бојим; плаше; мала деца плаше; сва деца плаше; у пећини сместе; убијају; пуштајмо змајеве и играјмо; људски род боји; деца беже јер боје.

Анализирајући одговоре испитаника долазимо до закључка да представници српске културе аждају најчешће виде као страшну и моћну неман која бљује ватру, једе људе, плаши децу, уништава свет. Наведене негативне карактеристике аждаје присутне су у српском фолклору од давнина и приказане у бројним народним песмама и причама. Аждаја се доживљава као демонско биће лоших особина, честа је метафора за страх, ватру, наредбодавну 298

и захтевну жену. Она има све особине архетипске силе која људима наноси штету, уноси пометњу у њихове животе, нарушава устаљени ред ствари. Резултати теста слободних језичких асоцијација на стимулус ЗМАЈ код представника кинеског говорног подручја 1. 当听到“龙”这个词的时候，您的第一反应是什么？ Молимо Вас да напишете прву реч на коју помислите када чујете реч ЗМАЈ.

2. 请完成下面的句子：龙可以_______________________。 Молимо Вас да наставите реченицу: ЗМАЈ може ___________________.

3. 请完成下面的句子：龙是_________________________。 Молимо Вас да наставите реченицу: ЗМАЈ је ______________________.

一条龙/интегрисани процес, увезани ланац (3,3%); 中国/Кина (20%); 中国人/Кинези (3,3%); 中国古老象征图腾/древни тотемски симбол Кине (3,3%); 中国的生肖龙/кинески зодијачки знак (3,3%); 传说/легенда (3,3%); 动物/животиња (3,3%); 威力/моћ (3,3%); 它的形象/његов изглед (3,3%); 属龙/бити рођен у знаку змаја (3,3%); 很厉害/страшан (3,3%); 感觉神秘/осећај тајанствености (3,3%); 成龙/буквалан превод: постати змај; имати пуно успеха (3,3%); 画面/слика, приказ (3,3%); 皇帝/цар (3,3); 神奇的动物/чудесна животиња (3,3%); 神秘/мистериозан (3,3%); 神话/мит (3,3%); 黄色/жута боја (3,3%); 龙王 краљ змајева, бог кише (3,3%); 龙的传人/потомци змаја (10%); 龙的样子/изглед змаја (3,3%). 飞 /да лети (2); 吞云吐雾/да прогута облаке и бљује маглу; 在天上飞/да лети на небу; 喷火/да бљује ватру; 降雨/да изазове кишу; 喷水/бљује воду; 带来好运/донесе срећу; 下雨/изазове кишу; 腾云驾雾/да се вози на облацима и магли (2); 代表中国/да представља Кину; 飞翔/да лети; 飞天入地/лети на небу и продире у земљу; 吃/да једе; 在云里遨游/да путује кроз облаке; 升天/да се узнесе у небеса; 有巨大的力量/има велику снагу; 飞，可以降雨 да лети и изазове кишу. 中国的吉祥物/животиња која доноси срећу у Кини (3); 权利的象征/симбол правде; 中国的图腾/кинески тотем (6); 九五至尊/врховни владар; 一种神兽/митска животиња; 中国象征/симбол Кине (3); 动物/животиња (2); 炎黄子孙的象征/ симбол потомака кинеских древних царева Хуанг и Јен; 在天上飞的/летео на небу; 中国的代表/ представник Кине; 天子/цар; 中国的一个特色/ једна од карактеристика Кине; 传奇/легенда; 中国的精神代表/представник кинеског духа; 传说中的动物/животиња из легенде; 王的象征/симбол краља; 天帝之子/дете бога.

299

4. 请填写下面句子的开头： _____________________________龙。 Молимо Вас да започнете реченицу ________________ ЗМАЈ (ЗМАЈА).

108 109

望子成/буквалан превод идиома: надати се да ће син постати змај; очекивати да дете постигне огроман успех, да има светлу будућност; 化身为 оличење; 车水马/буквалан превод идиома: возила теку попут воде, коња има толико да подсећају на змаја; гужва у саобраћају, прометно место (2); 有力量的/моћни; 巨/велики; 我属/рођен сам у знаку; 遥远的东方有一条/на далеком Истоку налази се један108 (3); 我昨天去看了霸王/јуче сам ишао да видим тираносауруса;109 我妈妈属/моја мама је рођена у знаку; 中国如同一条/Кина ја попут; 我很喜欢中国/ја много волим кинеског (2); 中国古代神话有/кинеска древна митологија има; 我的中文名字是小/моје кинеско име је Мали; 看见一条/видети;当我们听“中国”这个词，我们会想到/када чујемо реч „Кина“, ми помислимо на; 中国人都很喜欢/сви Кинези воле; 一条金光闪闪的/златносветлуцави; 中国的生肖里面有/међу кинеским зодијачким знацима налази се; 屠/убица; 古老的东方有一条/на древном Истоку налази се један змај; 昨晚我梦到了一条/синоћ сам сањао змаја; 世界上最厉害的动物就是/најстрашнија животиња на свету је; 唐朝书法家张旭草书矫若游/курзивно писмо калиграфа Џанг Сјуа из династије Танг је моћно попут летећег.

Резултати спроведеног теста нам потврђују да представници кинеске културе змаја виде као тотемску животињу која чува од лоших сила и доноси срећу. За разлику од злог змаја у култури Запада, односно страшне аждаје у словенској култури, кинески Змај је благородно и милостиво створење, обожавано као владар језера, река и мора. Змај може да донесе кишу Земљи, истерује нечисте силе и штити добре људе. С обзиром на то да Кинези сматрају себе потомцима змаја, митови и легенде у вези са овом светом животињом дубоко прожимају древну кинеску цивилизацију и укорењени су у националној слици света кинеског народа. Из приложене табеле можемо видети да је змај честа метафора за успех, благостање, величину, срећу, лепоту. Он је и предмет обожавања, доносилац среће, извор непресушне снаге, тајанствено биће које и плаши и плени својим моћима. Речи познате кинеске песме „Потомци змаја“, коју је написао тајвански композитор Хоу Деђијен 1987. године. Песма је стекла велику популарност у Кини. 109 Тираносаурус (на кинеском bawanglong) је сложеница која у свом називу садржи реч змај. 108

300

Литература Драгићевић 2010: Рајна Драгићевић, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Београд: Друштво са српски језик и књижевност, Чигоја штампа. Џумашева и др. 2015: Zhumasheva Anara, Sametova Fauziya, Muktarova Enipa, Bатуrkhan Bolatbek, Bahralinova Asel, About modern methodology lingvoculturology, WALIA journal 31(S6), 29–32. Ивић 2001: Милка Ивић, Правци у лингвистици I, Београд: Библиотека XX век, Чигоја штампа. Поповић 2008: Људмила Поповић, Језичка слика стварности: когнитивни аспект контрастивне анализе, Београд: Филолошки факултет у Београду, Студио ЛИНЕ. Џекендоф 1983: Ray Jackendoff, Semantics and Cognition, London: Cambridge, The MIT Press. Рош 1972: Eleanor Heider Rosch, Universals in color naming and memory, Journal of Experimental Psychology, 93 (1). Вјежбицка 1997: Anna Wierzbicka, Understanding cultures through their key words: English, Russian, Polish, German and Japanese, New York: Oxford University Press. Касирер 1985: Ернст Касирер, Филозофија симболичких облика: језик, Нови Сад: Дневник и Књижевна заједница Новог Сада. Ворф 1979, Бенџамин Ли Ворф, Језик, мисао и стварност, Београд: Библиотека XX век, Београдски издавачко-графички завод. Караулов 1987: Юрий Николаевич Караулов, Русский язык и языковая личность, Москва: URSS. Маслова 2001: Валентина Авраамовна Маслова, Лингвокультурология, Москва: Академия. Зиновјева и др. 2009: Е. И. Зиновьева, Е. Е. Юрков, Лингвокультурология, Теория и практика, МИРС. 山下 2004 ：山下，辉彦：中国文化语言学—初探， The geibun-kenku: journal of arts and letters, Vol. 87, (2004.12), p. 352 (15)-366(1). Лотман (2004): Јуриј Михаилович Лотман, Семиосфера, Нови Сад: Светови. Бакрач, В. 2006: Симболи (оригинални научни рад, УДК 165.21, 2–135). Богдановић К., Бошковић Р., 2014: Ликовна култура за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике. Гура, А. 2005: Симболика животиња у словенској народној традицији, Бримо Логос, „Глобосино“ Александрија, Београд. Ђорђевић-Милеуснић, Д. 1985: Змија и змај – увод у историју алхемије, Просвета, Београд. Ђурађ, П. 2007: Змајеви и друге немани, Стубови културе, Београд. Зечевић, С. 1981: Митска бића српских предања, Вук Караџић, Београд. Ingersol, E. 2014: Dragons and Dragon Lore, Cosimo Classics. John Robb, 1998: The Archaeology of Symbols, Annual Review of Anthropology, Vol. 27: 329–346. Јунг, К. 1996: Човек и његови симболи, Народна књига – Алфа, Београд.

301

Касирер, Е. 1985: Филозофија симболичких облика I и II (Jезик; Mитско мишљење), Нови Сад. Камингс, Т. Е. 2004: Све о симболима, Народна књига, Алфа, Београд. Купер, 1986: Илустрована енциклопедија традиционалних симбола, Нолит, Просвета. Тодоровић, И. 2018: Етнолошка обрада појма ’ЗМАЈ’, Етнографски институт САНУ. 田村， 2011 ：《飞龙在天》，时代出版传媒股份有限公司、黄山书社. Хајс: Hayes N. L. 2012: The Chinese dragon, Kay Rubacek. Шипка, М. 2007: Приче о речима, Прометеј, Нови Сад. Шевалије Ж., Гербран А., 2009: Речник симбола, Stylos Art, Београд. The Contemporary Chinese Dictionary (Chinese-English Edition), Foreign Language Teaching and Research Press, 2002.

302

Имплементација нових технологија у настави кинеског језика

Кристина Мишић, докторандкиња Јелена Деспотовић, докторандкиња Дигитално доба у ком живимо у великој мери убрзало је начин живота, пословања и учења. У образовању се све више придаје значај тзв. комбинованом учењу (blended learning), образовном програму у ком се користе онлајн дигитални медији заједно са традиционалним видовима наставе. Уз овај вид наставе, ученици развијају вештине самосталног учења, уз помоћ и менторство наставника, који има улогу модератора. У последњих неколико година, с повећаним интересовањем за учење кинеског језика, јављају се и ученици различитих старосних доба и интересовања. С обзиром на то да живимо у добу брзог протока информација и знања, јасно је да је тежња већине ученика да за што краће време овладају кинеским језиком. Узевши у обзир чињеницу да се за поједине курсеве часови одвијају једном или двапут недељно, потребан је и самосталан рад од куће, за који су се нове технологије показале као користан алат. Под термином – нове технологије – подразумевамо информационо-комуникационе технологије (ICT – Information and Communication Technology) које омогућавају приступ информацији путем телекомуникација. Циљ овог пројекта јесте да се истраже доступни алати нових технологија, применљиви како у настави кинеског језика тако и у раду код куће, њихове предности и мане, као и предлози за имплементацију тих алата у настави. Студенти кинеског језика при Филолошком факултету, као и ученици средњих и основних школа који похађају наставу кинеског језика, демографски припадају тзв. генерацији З, коју карактерише употреба интернета од детињства. Они прикупљају информације и развијају нове вештине првенствено путем апликација на телефонима и таблет уређајима. Истраживања из 2015. године показала су да апликације за учење (learning apps) чине 10% од укупног броја апликација доступних корисницима. У 2018. години апликације за учење заузеле су треће место у категорији најпопуларнијих апликација преузетих у току године. Идеја за овај пројекат настала је кроз рад са ученицима основних школа. Деца су још од малих ногу упозната са интернетом и свиме што он пружа. Да би се обезбедила њихова пуна пажња у току часа кинеског језика, потребно је приближити се њиховим интересовањима, а то су управо 303

нове технологије. Временом су и старији полазници показали отворено занимање за нове видове наставе и нове технологије, па се наш пројекат проширио на полазнике свих старосних доби.

o пројекту У овом пројекту учествовала су три наставника кинеског језика која раде при Институту Конфуције у Београду, и 122 полазника курсева које организује Институт Конфуције. У пројекту су учествовали ученици и полазници: 14 ученика секције за напредне ученике кинеског језика при Институту Конфуције, 30 ученика Тринаесте београдске гимназије, 45 полазника курсева за одрасле при Институту Конфуције, као и 33 полазника курса пословног кинеског језика у компанији HBIS Serbia. Пројекат је трајао седам месеци, од априла до децембра 2018. године, с прекидом у периоду летњег распуста (јул и август). У оквиру пројекта, наставници кинеског језика при Институту Конфуције су међусобним консултовањем одабрали најадекватније алате нових технологија, које су потом користили на својим часовима. У оквиру часова у Институту Конфуције, полазници четири курса били су укључени у истраживање: Почетни 1 (први семестар учења кинеског језика), Почетни 3 (трећи семестар учења кинеског језика), Средњи 2 (пети семестар учења кинеског језика), као и секција кинеског језика за ученике основних школа (ученици који у својим основним школама уче кинески језик више од годину дана). У Тринаестој београдској гимназији у пројекат су биле укључене групе: Почетни 1 (прва година учења кинеског језика), Почетни 2 (друга година учења кинеског језика) и Почетни 3 (трећа година учења кинеског језика). У компанији HBIS Serbia у пројекат је била укључена група Почетни 3 (трећи семестар учења кинеског језика). На основу тога, издвајају се три циљне групе значајне за наше истраживање: ученици основних школа, ученици средњих школа и одрасли полазници курсева при Институту Конфуције. За сваку групу одабран је посебан сет алата за наставу, који могу да се поделе у три категорије: алати за учење новог градива, алати за обнављање градива на часу и алати за самостално учење код куће. Алати коришћени за потребе пројекта су апликације и веб-странице. За рад са полазницима који припадају категорији ученика основних школа, односно ученицима секције кинеског језика при Институту Конфуције, коришћене су апликације Chinese Skill, Hello Chinese i Chineasy Cards за рад код куће, док је веб-страница Каhoot коришћена за обнављање градива на часу. За рад са ученицима који припадају

304

категорији ученика средње школе, то јест ученицима Тринаесте београдске гимназије, коришћена је веб-страница The Chairman’s Bao за учење новог градива, веб-страница Каhoot за обнављање градива, а апликација Chinese Skill за рад код куће. За рад са полазницима који припадају категорији одраслих полазника курсева при Институту Конфуције коришћена је веб-страница The Chairman’s Bao за учење новог градива, као и вебстраница и апликација Quizlet за обнављање градива. Поред тога, полазницима су препоручене следеће апликације за рад код куће: Chinese Skill, Hello Chinese, Memrise и Drops. По завршетку свих курсева у децембру 2018. године, анкетирањем полазника добили смо повратне информације о наведеним алатима за наставу, које ће нам користити у будућем раду, као и за даља истраживања.

коришћени алати и њихове спецификације Алати коришћени у овом пројекту могу се поделити у три категорије: алати за учење новог градива, алати за обнављање градива и алати за рад код куће. Од алата за учење новог градива коришћена је веб-страница the chairman’s Bao (www.thechairmansbao.com), на којој су доступне занимљиве вести из Кине. На овој страници постоји могућност избора вести на основу нивоа знања кинеског језика (HSK1-HSK6). Уз сваку вест доступан је и аудио-запис, као и речник нових речи из датог текста и граматичка објашњења. Овај алат користили смо на курсевима Почетни 2 и Почетни 3 у Тринаестој београдској гимназији и курсу Почетни 3 за одрасле при Институту Конфуције. Полазницима курсева се допао овај вид учења јер су теме и речи савременије у односу на уџбеник. Главна мана овог алата је у томе што су вести написане искључиво кинеским карактерима, без пинјина (pinyin), па се он не препоручује за наставу на курсевима почетних нивоа кинеског језика. У настави у оквиру овог пројекта највише су коришћени алати за обнављање градива, и то веб-странице и апликације kahoot (kahoot.com) и quizlet (quizlet.com). Kahoot је коришћен у настави кинеског језика са ученицима основних и средњих школа. Ова апликација користи се на следећи начин: наставник на страници kahoot.com креира квиз, а питања прилагођава пређеном градиву. За свако питање могуће је понудити четири одговора. Наставник, осим питања, бира и колико је времена потребно ученицима да одговоре на постављено питање (30–180 секунди).

305

У оквиру сваког питања могуће је поставити и фотографије или видеозапис. Ученици на часу квизу приступају уз помоћ мобилних телефона. Када наставник покрене апликацију и започне квиз, за свако питање ученицима се на телефонима појављују четири понуђена одговора. Кликом на опцију за коју мисле да је тачна, они предају своје одговоре. Веб-страница у реалном времену пребројава тачне одговоре, као и брзину датог одговора, креирајући ранг-листу такмичара. Овај алат може да се користи за сваког ученика понаособ, а ученици могу и да се поделе у екипе и да се такмиче. Предност у односу на традиционалне видове обнављања градива је у томе што се ученици на часу забаве, а у жељи да победе у такмичењу, са великим ентузијазмом припреме пређено градиво. Апликацију Каhoot смо у настави са ученицима основних и средњих школа користили након три пређене лекције. Мана овог алата је у томе што не може да се користи у учионицама које немају одговарајућу техничку опрему, пошто су за успешну реализацију квиза потребни приступ интернету и рачунар са пројектором. Quizlet je aлат који се првенствено користио у настави на курсевима за одрасле при Институту Конфуције и у компанији HBIS Serbia. У питању је веб-страница за креирање флеш картица, уз помоћ којих се на забаван начин могу савладати нове речи, али и нови карактери. Попут странице kahoot, quizlet омогућава наставнику да сам креира материјале од градива које жели да обнови на часу. Quizlet смо у настави користили након сваке пређене лекције. Наставник би на часу приступао креираном сету картица, а полазници би на екрану за сваку реч прво видели карактер, а потом чули како се он изговара. Њихов задатак био би да за сваку реч кажу шта значи, а потом да је искористе у реченици. Након часа, наставник би линк ка датом сету картица послао полазницима путем имејла, а ученици би на тај начин имали могућност да било кад обнављају речи из дате лекције. Захваљујући таквом приступу, на брз и ефикасан начин постиже се континуитет у обнављању пређеног градива. Осим класичног сета флеш картица, на веб-страници quizlet доступне су и разне вежбе и игре за сваку лекцију. Oсим веб-странице, quizlet је доступан и у виду апликације, због чега је алат још приступачнији. Као и за веб-страницу kahoot, за quizlet су потребни рачунар, пројектор и приступ интернету. За рад код куће полазницима су препоручене следеће апликације: Hello chinese, chinese skill, Memrise, drops и chineasy cards. Апликације Hello Chinese и Chinese Skill су добре за ученике који уче кинески више од два семестра, с обзиром на то да градиво не прати у потпуности уџбенике из којих се ради на часу, па је потребно имати предзнање како би се апликација ефикасно савладала. Апликација је осмишљена у виду игрице, у којој су прво представљене одређене реченице или граматички 306

облици, а потом су понуђена вежбања за утврђивање градива. Након пређених вежби, ,,откључавa“ се нова лекција. Aпликација Memrise функционише на сличан начин, с тим што се полази од основа кинеског језика, и у великој мери прати градиво уџбеника који се користе на часу. Препоручује се полазницима који су тек почели да уче кинески језик. Апликација Drops користи се за учење нових речи. Апликација предвиђа да се сваки дан посвети до петнаест минута савладавању нових речи. Апликација има и опцију да сваки дан у одређено време подсети корисника да је време за учење. Ова апликација препоручује се полазницима свих нивоа, с обзиром на то да није захтевна (апликација нуди до десетак нових речи дневно). Chineasy Cards препоручује се пре свега ученицима основних школа, а омогућава им да на забаван начин савладају основне пиктограме. За сваки карактер понуђен је цртеж који подсећа на карактер, а заправо упућује и асоцира на значење датог карактера.

резултати анкете Анкетирањем полазника, на чијим часовима су се примењивали горепоменути видови алата за наставу (68 полазника попунило је анкету), дошли смо до следећих закључака: 57,35% испитаника сматра да се нове технологије у довољној мери користе у настави кинеског језика, 39,7% испитаника сматра да би било добро увести још различитих видова нових технологија у наставу, док 2,9% испитаника сматра да нема потребе за увођењем нових технологија у наставу кинеског језика. Графикон 1. Да ли се нове технологије у довољној мери користе у настави кинеског језика?

307

Од укупног броја испитаника, 95,6% сматра да употреба нових технологија у настави олакшава процес учења кинеског језика, док 4,4% сматра да она компликује процес учења кинеског језика. Процентуално 94,11% испитаника сматра да коришћење електронских видова комуникације и учења може да уштеди време учења, док 5,89% сматра да горепоменути видови комуникације и учења не могу да уштеде време учења кинеског језика. Графикони 2 и 3. Да ли коришћење нових технологија у настави кинеског језика олакшава или компликује процес учења кинеског језика? Коришћење електронских видова комуникације и учења може да уштеди време учења кинеског језика

Незаобилазан фактор у примењивању овог типа наставе јесте опремљеност учионице, што је у појединим учионицама представљало велики изазов за наставнике који су радили на овом пројекту. Испитаници су опремљеност учионице оценили на следећи начин: Од 38 испитаника који похађају курсеве у Институту Конфуције, 76,31% испитаника сматра да је учионица довољно опремљена за овај вид наставе, док 23,68% испитаника сматра да учионица није довољно опремљена за овај вид наставе. Од 14 испитаника који похађају курс кинеског језика у Тринаестој београдској гимназији, 28,6% сматра да је учионица довољно опремљена за коришћење нових технологија у настави, док 71,4% сматра да учионица није довољно опремљена за овај вид наставе. Од 15 испитаника који похађају курс кинеског језика у компанији HBIS Serbia, 66,7% сматра да је учионица довољно опремљена за коришћење нових технологија у настави, док 33,3% сматра да учионица није довољно опремљена за овај вид наставе.

308

Графикон 4. Опремљеност учионице

Опремљеност учионице

100.00% 80.00% 60.00% 40.00% 20.00% 0.00% Kурсеви у Институту Конфуције

Тринаеста београдска гимназија

учионица је довољно опремљена

HBIS Serbia

учионица није довољно опремљена

На питање ,,Колико редовно самостално (код куће) учите кинески језик?“, 8,82% испитаника одговорило је да не учи самостално, 36,76% испитаника учи једном недељно, 39,70% испитаника учи два до три пута недељно, док 14,70% испитаника учи сваки дан. Приликом самосталног учења кинеског језика, 32,35% испитаника учи уз помоћ апликација, 8,82% уз помоћ веб-страница, док 54,41% испитаника учи уз уџбеник. Графикони 5 и 6. Колико редовно самостално учите кинески језик? На који начин самостално учите кинески језик?

Ако посматрамо узраст испитаника и време које проводе на електронским уређајима и онлајн, долазимо до следећих података: 1. Испитаници узраста 7–10 година (3 испитаника): 66,67% испитаника од електронских уређаја највише користи телефон, док 33,33% испитаника користи лаптоп. На наведеним уређајима, 66,67% испитаника проводи 1–2 сата дневно, док 33,33% на наведеним уређајима проводи више од 4 сата дневно. 2. Испитаници узраста 10–15 година (3 испитаника): 66,67% испитаника од електронских уређаја највише користи телефон, а 33,33% 309

испитаника таблет. На наведеним уређајима 100% испитаника проводи 1–2 сата дневно. Испитаници узраста 15–20 година (24 испитаника): 100% испитаника од електронских уређаја највише користи телефон, 4,17% испитаника на наведеном уређају проводи 1–2 сата дневно, 54,17% испитаника 2–4 сата дневно, док 41,67% испитаника на наведеном уређају проводи више од 4 сата дневно. Испитаници узраста 20–30 година (11 испитаника): 63,63% испитаника од електронских уређаја највише користи телефон, 27,27% користи лаптоп, а 9,09% десктоп рачунар. На наведеним уређајима, 9,09% испитаника не проводи време, 9,09% испитаника проводи 1–2 сата дневно, 45,45% испитаника проводи 2–4 сата дневно, док 36,36% испитаника на наведеним уређајима проводи више од 4 сата дневно. Испитаници узраста 30–40 година (16 испитаника): 62,50% испитаника од електронских уређаја највише користи телефон, 6,25% испитаника лаптоп, 6,25% испитаника таблет, док 25% испитаника највише користи десктоп рачунар. На наведеним уређајима 12,5% испитаника проводи 1–2 сата дневно, 12,5% испитаника 2–4 сата дневно, а 75% испитаника више од 4 сата дневно. Испитаници узраста 40–60 година (10 испитаника): 40% испитаника од електронских уређаја највише користи десктоп рачунар, 30% испитаника лаптоп, а 30% телефон. На наведеним електронским уређајима, 20% испитаника проводи 1–2 сата дневно, 10% испитаника проводи 2–4 сата дневно, док 70% испитаника проводи више од 4 сата дневно. Испитаници старији од 60 година (1 испитаник): Испитаник од електронских уређаја највише користи лаптоп, на ком проводи 1–2 сата дневно.

Табела 1. Најчешће коришћени електронски уређаји Електронски 7–10 10–15 15–20 20–30 30–40 40–60 више од уређаји година година година година година година 60 година десктоп 9,09% 25% 40% рачунар лаптоп 33,33% 27,27% 6,25% 30% 100% таблет 33,33% 6,25% телефон 66,67% 66,67% 100% 63,63% 62,50% 30% -

310

Табела 2. Време проведено на наведеним уређајима 7–10 10–15 15–20 20–30 30–40 40–60 више од Дневно година година година година година година 60 година 0 9,09% 1–2 сата 66,67% 100% 4,17% 9,09% 12,5% 20% 100% 2–4 сата 54,17% 45,45% 12,5% 10% више од 4 сата 33,33% 41,67% 36,36% 75% 70% -

Анализом података које смо добили анкетирањем, јасно је да су телефони доминантни, без обзира на узраст испитаника. Сматрамо да кинески језик треба приближити полазницима курсева кинеског језика при Институту Конфуције преко телефона, то јест апликација.

закључак Одговори анкетираних полазника курсева при Институту Конфуције показали су да је већина њих позитивно прихватила употребу нових технологија у настави кинеског језика, док понеки чак сматрају да би удео нових технологија у настави кинеског језика могао да буде и већи. Следећи корак овог пројекта био би оспособљавање наставног кадра Института Конфуције за коришћење наведених алата, али и константно истраживање нових алата и медија, у циљу што ефикасније и свеобухватније наставе кинеског језика. Као што је Меша Селимовић рекао: „Језик је живи организам, река која непрестано тече“, па је са развојем језика потребно развијати и саму наставу језика. Последица непрестаног развоја језика је та да уџбеници веома брзо застаревају, због чега је потребно наћи нове, актуелније дидактичке методе и пријемчиве материјале. Управо ту на сцену ступају нове технологије које нам могу помоћи у настави. Додатак: Упитник о имплементацији нових технологија у настави кинеског језика при Институту Конфуције 1. 2.

3. 4.

Назив институције у којој похађате наставу кинеског језика: _____________________ Узраст:  7–10 година  10–15 година  15–20 година  20–30 година  30–40 година  40–60 година  више од 60 година Пол:  мушки  женски Колико дуго учите кинески језик?  мање од 3 месеца  3–6 месеци  6–9 месеци  више од годину дана  више од две године

311

10. 11. 12.

13.

14.

15.

Имам приступ следећим електронским уређајима:  десктоп рачунар  лаптоп  таблет  телефон  немам приступ ниједном од наведених уређаја Од наведених електронских уређаја највише користим:  десктоп рачунар лаптоп  таблет  телефон Колико времена дневно проводите на наведеним електронским уређајима или онлајн?  не проводим време на електронским уређајима или онлајн  1–2 сата  2–4 сата  више од 4 сата Колико редовно самостално (ван наставе) учите кинески језик?  не учим самостално  једном недељно  2–3 пута недељно  сваки дан На који начин самостално учите кинески језик?  уз помоћ апликација  уз уџбеник  уз помоћ веб-страница (нпр. уз помоћ видео-садржаја на страници youtube ) Које апликације користите за самостално учење кинеског језика (наведите најмање једну)? _______________________________ Које веб-странице користите за самостално учење кинеског језика (наведите најмање једну)?________________________________ Како бисте оценили коришћење нових технологија у настави кинеског језика?  олакшава процес учења кинеског језика  компликује процес учења кинеског језика Да ли сматрате да коришћењем електронских видова комуникације и учења може да се уштеди време учења кинеског језика?  да  не Да ли сматрате да се нове технологије у довољној мери користе у настави кинеског језика?  нема потребе да се користе  користе се у довољној мери  не користе се у довољној мери Како бисте оценили опремљеност учионице у којој похађате наставу кинеског језика?  недовољно опремљена за коришћење нових технологија  довољно опремљена за коришћење нових технологија

На састављању упитника и сакупљању резултата интервјуа радиле: Кристина Мишић, Јелена Деспотовић и Оливера Голијанин

312

VI ЗАНИМљИВА КИНА

Све ствари се саме од себе мењају, А он им то не квари. Ствара, али не за себе, Дела, али не силом, Вештином успева, али не истиче; Баш због те скромности Вештину не губи. Лао Ци

313

Виспрени соло плес

Лиза Кардучи Након што сам два пута посетила Кину, 1985. и 1989. године, одлучила сам да дођем да предајем француски и италијански језик на Другом беиђингшком универзитету за стране језике (北京第二外语学院). Било је то 1991. године. Као слободном агенту, кога није послао ни страни универзитет ни владина институција, плата ми је била око шест пута мања од плате мојих колега, али мој циљ и није био да зарадим. Шта је, онда, био мој циљ? Да откријем живописну културу Кине и њеног народа, на лицу места, и из прве руке. Моје искуство из Кине описала бих са три термина: културна, друштвена и хуманитарна интеграција.

Лиза Кардучи, Беиђинг 2018.

Римокатолички мисионари из Европе практиковали су теорију инкултурације, док су протестанти више нагињали термину ,,контекстуална теологија“. Инкултурација представља прилагођавање хришћанских учења нехришћанским културама, и обратно, утицај тих култура на ова 315

учења. Принцип ,,интеркултурализма“ постао je званичан и проширио га је Матео Ричи.110 Наравно, ја нисам дошла у Кину да бих ширила хришћанство или било коју другу културу или теорију, али начин на који сам делила своју културу са локалним становништвом и упијала њихову може се назвати акултурацијом или усвајањем културе. У ствари, ја сам тада била у оном животном добу када сте пуни питања. Оног тренутка кад сам одлучила да останем у Кини на неко време (што је било пре 28 година), од своје сопствене, италијанске и канадске, културе направила сам табулу разу и почела да преиспитујем сваки њен елемент поредећи је са кинеском културом, пре него што бих коначно одлучила шта желим да задржим, шта да променим, шта да усвојим, и тако сам стварала за себе нову културу у којој се, и данас, осећам савршено пријатно, као риба у води. Најзначајнија ствар коју сам научила јесте да ми, Западњаци, ,,говоримо оно што нам је на уму и прелазимо право на ствар“, док Кинези ,,околишају“ и воде се принципом ,,чувања образа“.

Лиза са ученицима

110 Матео Ричи провео je 27 година свог живота у Кини, био је Кинез међу Кинезима, чак је носио и одору конфуцијанских учењака.

316

Пошто сам радила пуно радно време, нисам могла похађати часове кинеског језика. Тако сам ишла наоколо са знањем само три речи: 你好 (здраво), 多少钱 (колико кошта), 谢谢 (хвала). Купила сам књигу за стране студенте и учила самостално, консултујући се са својим студентима и кинеским колегама. Мој прогрес је био брз зато што сам применила метод који сам и сама користила у настави: 1. Учење кроз праксу; 2. Не стидети се направити грешку; 3. Коришћење руку за гестикулацију. Нисам много грешила, али и кад сам правила велике грешке, увек су разумевали шта хоћу да кажем. Могу се присетити свих тих смешних ситуација, у којима се ја, међутим, никад нисам осећала као да губим образ, већ да тако учим. Током моје културне интеграције, инспирисала сам још око 50 странаца из разних земаља, укључујући и чланове моје породице, да дођу у Кину, а онда сам ишла заједно с њима и објашњавала им кинеску културу. Такође, почела сам и да пишем књиге и чланке на разним језицима како бих одговорила на питања странаца, иста она питања која сам и ја имала и на која сам напокон могла да пронађем одговор онда када сам живела у Кини.

Лиза са киргишким женама

Након две године рада на факултету, један од мојих студената који је радио за Кинеску националну телевизију (CCTV) предложио ме је за првог страног стручњака који би радио у оквиру тек покренутог Француског канала. Како сам радила као наставник језика последњих 30 година, 317

оклевала сам да ли да променим посао, али се испоставило да сам направила најбољи избор. Наш тим је углавном преводио и наснимавао глас на програме Кинески извештаји (中国报道). Тако сам, кроз посао, открила места која сам пожелела да посетим што је могуће пре. Био је то почетак моје друштвене интеграције. Увек сам путовала сама, возом; посетила сам нека села, разговарала на мом оскудном кинеском са локалним становништвом, јела шта једу и они, и враћала се у Беиђинг са богатијим вокабуларом и богатијим знањем о култури. Такође сам учествовала у садњи дрвећа у Унутрашњој Монголији и на другим местима. Трећи аспект била је моја хуманитарна интеграција. Ја сам један од првих волонтера (значи неплаћених) давалаца крви у Беиђингу, и успела сам да убедим седам-осам Кинеза око мене да ураде исто. Често су ме питали: ,,Зашто дајеш крв Кинезима?“ А ја бих обично одговарала: ,,Не дајем је Кинезима, већ болесним људима којима је она неопходна да би преживели“. Ово је био један од мојих начина за сарадњу са ,,кинеском културом и заједницом за заједничку будућност човечанства“.

Након шест година на Националној телевизији, прикључила сам се листу Беиђингшки недељник (北京周报). Између 1999. и 2006. године наставила сам да, кроз свој посао и путовања Кином, откривам кинеску културу и народ. Када сам морала да се пензионишем 2007. године, 318

Канцеларија за информације у Синђијангу се понудила да буде мој домаћин месец дана, дајући ми слободу да посећујем и интервјуишем кога год желим и да на крају напишем књигу. Наравно, учинила сам то са задовољством. И тако је почела серија Ти чудесни људи из... Прва у низу била је област Синђијанга, објављена на француском, енглеском, руском, а неколико година касније и на турском језику у Турској. Онда сам наставила са другим аутономним областима Кине: Нингсјаом, Унутрашњом Монголијом, Гуангсијем, али 2010. године, услед тадашњих околности, нисам могла да заокружим своју серију са Тибетом.

Почев од 1993. године, финансијски сам помагала четрнаесторо основаца широм земље, али желела сам да учиним још више, па сам у марту 2005. потпуно преузела на себе финансирање студија једне тибетанске девојке на Универзитету тибетанске медицине у Ласи. Гема Јонгчу је сада доктор, и мајка двоје деце. Наставила сам да помажем, делимично или потпуно, још пет тибетанских девојака у провинцији Ћингхаи, све у области медицине или просвете. Једна девојка са завршеним факултетом у селу може у потпуности променити живот тог села; и оне то заиста и чине! Толико је охрабрујуће видети промену коју једна једина особа може донети заједници да једном кад почнеш, не можеш а да не наставиш овакав посао, иако све време играш соло плес. 319

Ћингхаи је била последња провинција коју сам посетила. Док сам писала књигу о Гуангсију 2005. године, чула сам дубоко у себи глас који ми је изнова говорио: ,,Мораш отићи у Тонгжен“, ,,Иди у округ Тонгжен“111, и толико је то пута понављао да сам на крају и одлучила да одем. Ступила Тонгжен, или округ Тонгжен, представља округ на истоку провинције Ћингхаи. Као један од најсиромашнијих у то време, Тонгжен је, потпуно обновљен, 2010. године ,,изашао из сиромаштва“ и у блиској будућности ће по неким проценама постати ,,град“. 111

320

сам у контакт са једним наставником тек запосленим на Тибету кога сам познавала још одраније, кад је био студент; он ме је сачекао кад сам стигла након, у то време, 20 сати вожње возом и још 13 локалним аутобусом. Оно што сам тамо открила о условима живота била би тема за потпуно другу причу... Кад сам отишла након три дана, обећала сам да ћу помоћи, иако још нисам знала како... Вратила сам се у Беиђинг и написала чланак који је објављен у кинеским дневним новинама на енглеском језику – China Daily. Писала сам о свему што сам видела тамо. Нисам тражила помоћ, само сам се упитала ,,Како можемо помоћи?“ Те вечери, 28 имејлова непознатих људи било је на екрану мог компјутера. Половина тих људи, од сиромашних студената до богатих предузетника, понудили су донације у вредности од 100 до 5.000 јуана.

Лиза са кинеском децом из провинције Шанси

Отишла сам у кинеску пошту и отворила ,,рачун Ћингхаи“. Био је то почетак осмогодишњих донацијских акција разних врста. На пример, апеловала сам на жене из мог окружења у Шунјију које умеју да плету: њих 18, укључујући и мене, исплело је 44 џемпера. Скупљала сам половну топлу одећу – нарочито панталоне, џемпере које Тибетанци носе испод традиционалне одоре, и обућу. Ова гардероба није увек била потпуно чиста и често се морала крпити и доводити у ред. Ја сам водила бригу о том делу посла, пре него што бих спаковала и послала пакет, а за ових 8 година послала сам 180 таквих пакета од по 20 кг. 321

Помоћ је стизала са свих страна: трговци на велико из Беиђинга су ми давали по куповној цени чарапе и вунене ствари, као и фабрика ципела из провинције Џеђијанг. Сусед ми је помогао да направим јоргане пуњене донираним памуком, које сам затим послала у тек саграђени ламски манастир. Возачи таксија, чак и сакупљач отпадног папира и пластичних флаша, повезли би ме кад би видели да идем у пошту носећи један по један пакет. Касније је локална пошта често слала камион да покупи пакете из мог стана (иначе на шестом спрату, без лифта). Током година се отишло и корак даље, па су ми се обратиле и неке невладине организације из Ћингхаија. Оне су изградиле школе по стандардима њихових земаља, али након што су школски објекти саграђени, кључеви би остали неупотребљени у управниковом џепу, будући да школе нису задовољавале локалне потребе. Друге су купиле стотине сетова четкица за зубе и зубних пасти, па су се деца из школа у којима није било текуће воде забављала истискујући пасту, правећи тако фигуре по зидовима. Делиле су деци чарапе, запаковане у пластичне кесе, које би се паковале у још веће пластичне кесе и потом камионима слале школама по разним селима. Рекла сам им да бих радије уложила свој скромни допринос директно у ,,потребе“ него га трошила на паковање.

Лиза са тибетанским „ћеркама“

322

Нарочито у Ћингхаију сам остала у контакту са селима и окрузима; посетим их с времена на време, и увек се потрудим да им помогнем колико могу. Не дајем слепо; заједнице подносе писмени опис њихових пројеката и потписују уговор о ангажовању. Стотине тибетанске деце научило је тибетански језик кроз Зимску школу коју сам субвенционисала. Деца уче званични, државни језик у школи: кинески. Али наставници га углавном не причају баш најбоље. Сваке недеље такође имају и по неколико сати наставе тибетанског, али то није довољно како би се добро научио језик. Желела бих да будем јасна: не постоји тибетански геноцид у овој провинцији, само недостатак средстава.

Лиза са породицом Rinchen Drolma

Једна од мојих тибетанских ћерки Син Децао постала је прва наставница језика у модерном вртићу, будући да перфектно и без акцента говори кинески. Такође, могу с поносом рећи да она прати наставни принцип који сам ја увек заступала и примењивала: Предај језик користећи га. Не уче ли деца свој матерњи језик слушањем и понављањем? Превођење није потребно. Причајући ове приче, желим да покажем да када појединци не могу допринети међународно добро финансираним пројектима, они и даље могу допринети на свој начин, упијајући кинеску културу и делећи заједничку будућност човечанства.

323

Хе Џен – (анархистичка) алтернатива кинеској модерности у првој деценији ХХ века

Милена Јаковљевић, докторандкиња Апстракт: У овом раду анализиран је модеран пројекат образовања и ослобођења жена у Кини на почетку ХХ века, произведен у кључну тачку њене модернизације, с обзиром на перспективу коју су у односу на њега заузели либерални реформисти позне династије Ћинг и кинески анархисти. Посебан акценат је на представљању анархистичког покрета у Кини, као својеврсног контрапункта званичном реформистичком покрету и незваничним револуционарним покретима са националистичким обележјима и идеологијом. Тежиште рада представља анализа теоријске, политичке, социолошке мисли Хе Џен, једине кинеске анархисткиње тог времена, на основу текстова које је од 1907. до 1908. године објављивала у анархистичком часопису Тијенји који је уређивала, као и покушај да се осветли и боље разуме њен живот. Акценат је на анализи њеног промишљања реформаторске политике, модернизације у Кини и стратегије за женско ослобођење. У раду је приказан револуционарни контекст Кине почетком ХХ века, као чинилац конститутиван за разумевање револуционарних људи и њихових револуционарних идеја. Кључне речи: модернизација у Кини, реформе, еманципација и образовање жена, анархизам, феминизам, Тијенји, Хе Џен

Кинеска република можда јесте рођена 1911. године, али припрема за њено рођење и истраживачка база за њено одрастање свакако су постављене у надахнутој, семантички врло потентној, а често и противречној, интелектуално вибрантној, на површини искључивој а у рукавцима који пониру каткад сарадљивој и еклектичној, духовној клими последње деценије живота династије Ћинг. Династија је хтела да доскочи властитој смрти тако што ће склопити неку врсту пакта са Западом и модерношћу, што је у очима ондашњих Кинеза био његов нераздвојни атрибут, али њену готово пословичну извесност није могла обманути ни заводљива чар досетке. У покушају одлагања сопственог краја (краха), процес који је покренула, међутим, а који је на страницама њене историје забележен под називом модернизација, постао је језгро из којег је своје ресурсе црпела будућа, модерна Кина. Поред напора који је у том смислу учинила 324

сама царевина, познатог под називом Сто дана реформе112, овај период обележили су напори ондашњих интелектуалаца који су се отргли њеној контроли, конкретизовани у бројним незваничним, подземним, прогоњеним организацијама, и неколицина индивидуалних гласова који су се са њима договарали или спорили, да промисле питање традиционалног и модерног, које је било друго име за сам опстанак Кине. Срце промене које је ујединило и званична и незванична њена дозивања била је женска еманципација. Доминантан наратив када је реч о процесу модернизације Кине на прелому векова напаја се на причи о утицају и упливу западних идеја у кинески културни простор113, говор о женској еманципацији засићен је разматрањима мушког руковођења ослободилачким идејама, а рођење кинеског феминизма у анализама најчешће се преводи у његове везе и зависност од пробуђеног кинеског национализма. Такав поглед у Кину на прелому векова свакако није неоснован, неутемељен или неаутентичан, но сваки наратив који тежи да успостави доминацију неминовно мора да прекроји ширу слику. А слика Кине у периоду од 1898. до 1911. далеко је од сводиве на један уравнотежени и хармонични глас. Истина је да су прву кинеску школу за девојке, као и прво удруживање кинеских жена, основали и подстакли мушки реформисти114, исто колико је истина да је основни правац женској еманципацији у Кини тих година дао Лианг Ћичао идејама које је изнео у есеју О женском образовању, објављеном у часопису Кинески прогрес (Shiwu bao), 1887.115 Парафразирајући тезу Тимотија Ричардса која се односила на то да су стабилне државе оне чији су грађани способни да прехране себе из есеја објављеног 1893.116, Лианг 112 Односи се на период од 11. јуна до 21. септембра 1898, када је група интелектуалаца, коју је предводио Канг Јоувеи, успела да наметне властима у Беиђингу низ реформи по угледу на јапански и руски модел. Реформе је подржао цар Гуангсју, али их је угушила царица Циси и њене конзервативне снаге, после чега су многи реформисти погубљени. 113 Симултано ширење западних идеја либерализма, хришћанског евангелизма, еволуционизма, социјализма, феминизма, марксизма и анархизма почетком XX века у Кини. 114 Прву кинеску женску школу (Nű xuetang) основали су реформисти у Шангхају 1898. године, а такође су организовали и прво женско удружење (Nű xuehui), 6. децембра 1897. У тај пројекат укључили су се скоро сви водећи реформисти и интелектуалци тог времена: Канг Јоувеи, Тан Ситунг, Џанг Ђијен, Ванг Кангнијен, Вен Тингши, Чен Санли, Хуанг Цинсијен и многи други. 115 Овај есеј представља један од великог броја текстова који чине колекцију под називом „О институционалној реформи“ (Bianfa tongyi), а које је Лианг Ћичао написао као одговор на ситуацију у којој се нашла Кина после пораза у кинеско-јапанском рату (1885). Били су веома утицајни у Кини тог времена, ширећи идеје о реформи школства, женском образовању, модерним едукативним програмима и националном самооснажењу. 116 Продуктивни и непродуктивни методи (Shengli fenli zhi shuo).

325

Ћичао је тврдио да је слабост Кине нарасла превасходно због недостатка образовања за жене, те самим тим и њихове неспособности да се укључе у процес рада. На тај начин је направљена дуго рабљена веза између жене и нације, у оквиру које је у жене уперан поглед пун оптужби за стање у којем се Кина нашла и истовремено поглед пун наде за њено евентуално спасење. Неспорна је такође чињеница да извор раног кинеског феминизма у извесном смислу представљају Лианг Ћичаов превод и коментари чувеног деветнаестовековног есеја Џона Стјуарта Мила „О подређености жена“117 и Ма Јунвов превод поглавља Права жена из књиге Херберта Спенсера „Друштвена статика“118, као и да су бројни феминистички текстови тог времена, било да су њихови аутори мушкарци или жене, директно или индиректно реферисали управо на њих. Није мање важно, као ни мање индикативно, то да је текст који се узима као један од првих феминистичких манифеста у Кини и коме историчари додељују улогу пионира специфичног, кинеског феминизма, „Женска звона“119, ауторство једног од водећих либералних интелектуалаца тог времена Ђин Тијенхеа. Он је представљао прво систематско заговарање за право жена на образовање, запослење, одлучивање о судбини земље и људско достојанство, узимајући просветитељски дискурс и мешавину патернализма, либерализма и национализма као оквир промишљања женских права, што је и у савременим анализама женског питања на прелому векова у Кини остала доминантна визура и аналитичка стратегија. Међутим, кад год постоји идеја која се намеће, постоји и она која јој се опире, због чега је кинески пут реформисања традиције био много више од монолошке тачке великог реформатора. Жене нису немо посматрале мушку борбу за њихова права, нити су сви мушкарци и жене били сагласни око начина избављења Кине из незавидног положаја у којем се она нашла и тачака око којих треба да опише свој модернизаторски круг. Први часопис намењен женама, Женски магазин, покренуле су кинеске реформаторке120 24. јула 1898. у Шангхају као гласило њиховог првог удружења и прве кинеске женске школе. Иако је излазио само до 29. Есеј који је написао у сарадњи са својом поћерком Хелен Тејлор 1869. године, а у којем је заговарао женско право гласа. 118 У поглављу Права жена из књиге „Друштвена статика“ (1851), Спенсер је пропагирао интелектуалну и моралну једнакост између жена и мушкараца и заговарао женско право гласа. 119 Есеј је објављен 1903. године у Шангхају и врло брзо је доживео нова издања која су штампана у Кини и Јапану. Ипак, остао је готово непознат у другој половини двадесетог века, све док феминистички историчар Ли Јунинг није објавио његово факсимил издање са опширним коментарима 2003. године. 120 Ли Жун, Хуанг Ђинју, Канг Тунгвеи, Ћију Јуфанг, Ли Хуисијен (жена Лијанг Ћичаоа). 117

326

октобра исте године, што је била последица предомишљања царице Циси на тему реформи, овај часопис укључио је тридесетак жена у свој уређивачки одбор, и по први пут у кинеској историји жене су укорачиле у јавни простор, до тада ексклузивно резервисан за мушкарце. На тај начин су добиле прилику да прошире мушке поруке на тему њихове еманципације, као и да изразе извесне сумње. Како је то показао Нансију Ћијен у свом тексту „Ревитализација сијенјуен традиције“, жене су мушки вапај оличен у Лианг Ћичаовом позиву да се образују како би могле да раде, последично скину терет издржавања породице са мушкараца, и у најсрећнијем исходу спасу нацију, преформулисале или макар обогатиле увидом да је то прилика да усаврше, култивишу и понегују себе.121 У том духу, снажно су се успротивиле мушком одбацивању традиције у оном њеном делу који се односио на дуготрајну кинеску традицију неговања женских талената, која је превасходно била уроњена у поље уметности. Истрајни у амбицији да оптуже кинеску традиционалну културу за незавидан положај Кине почетком века, реформисти су у традиционалном кинеском образовању за жене видели узрок њихове бескорисности и неупотребљивости у модерном времену. Иако у овој првој реформистичкој фази нису одбациле мушки образовни налог, који их је опет враћао на место из којег је требало да буду избављене, али сада с вишим циљем да буду школоване мајке будућим нараштајима који ће спасити Кину, или макар њихове учитељице, поједине жене су дубоко осећале да је пут реформисања друштва превасходно пут реформисања себе, а да је поезија коју им је даровала стара култура ултимативно место трансформације, једино место у којем заиста могу да ослушну и промене своје биће. Ово је свакако била прва тачка отпора утилитарности женске еманципације, њеној употреби, замагљивању и маскирању њене суштине идејама којима је требало да послужи. Као илустративан прилог том отпору најбоље могу послужити речи Сјуе Шаохуи (1866–1911)122, којима је реплицирала мушким плановима за женско образовање: Уз сво поштовање према култивисању женске моралне снаге и женских речи, ја не знам шта би у процесу образовања за жену било корисније од учења поезије и прозе. Успоставити женско образовање које се ослања на неке илузорне и екстравагантне идеје, а не на поезију и прозу, штетно је колико и препуштање женског крхког и нежног тела дивљој магли и замршеном знању. Штета би била незамислива, много већа него што је то уништено женско образовање.123 121 Nanxiu Qian, Revitalizing the Xianyuan (Worthy Ladies) Tradition, Women in the 1898 Reforms, MODERN CHINA, Vol. 29 No. 4, October 2003, 399–454, p. 402. 122 Талентована песникиња, прозаисткиња, преводитељка и сликарка. 123 Nanxiu Qian, Revitalizing the Xianyuan (Worthy Ladies) Tradition, Women in the 1898 Reforms, MODERN CHINA, Vol. 29 No. 4, October 2003, 399–454, p. 426.

327

У декади која је претходила озваничењу кинеске модерности, жене су превасходно кроз периодику, коју су када су једном ушле у њен посед пригрлиле чврсто, експанзивно и екстензивно, пратиле ритам промена у Кини, показујући своју сагласност или противљење према основним карактеристикама његовог пулса. Назнаке отпора доминантним (мушким) модернизаторским обрасцима, које су биле видљиве код првих Кинескиња које су се укључиле у процес реформације Кине, а које су у мањој или већој мери имале своје представнице у годинама које су уследиле, своју кулминативну тачку доживеле су у животу и деловању Хе Џен.

анархизам у кини Ако постоје општа места модернизације, какво поглед у туђе двориште свакако јесте, некакав универзалан ход историје без обзира на њену географију, никако не зачуђује спрега национализма и раног феминизма у Кини.124 Ако свака географија има своје специфичности, некакву локалну боју која се противи инерцији силе коју има генерализација, онда је то свакако случај Кине, која се у својој дугој историји, која се одвијала на скоро искључиво азијској позорници, по први пут изложила тако инванзивном упливу Запада, а ако постоји некакво изненађење у односу на такву историјску и политичку констелацију, онда је то несумњиво појава анархисткиње у Кини почетком XX века. Ако изузмемо прогресивне гласове унутар самог царства, у последњој декади владавине династије Ћинг било је небројено много револуционарних гласова, и не мање организација са тим префиксом, који су се ујединили око заједничког циља свргавања стране династије, али чији погледи на живот после смрти представљају увод у чаробни кинески свет хетероглосије и полифоније тог времена. Свакако је највећи потенцијал, што је показао и епилог царевине, имала организација Сун Јатсена Тунгменхуи, можда управо зато што је преговарала са другима из тачака сличности, а не тачака разлике, мада јој дефинитивно није одмогла ни Сунова харизма и магија на коју је мало ко био имун. У таквој духовној клими на почетку новог века, долазак анархизма у Кину био је и очекиван и Како то тачно запажа Питер Зероу у тексту Хе Џен и анархофеминизам у Кини, руски, јапански и амерички феминизам у раним фазама био је такође повезан са националним и револуционарним разлозима. До 1870. године јапанске жене су у јавном дискурсу постојале као добре жене, мудре супруге – неговатељице нације. Америка је такође прошла кроз фазу у којој је жена била перципирана као мајка нације. Peter Zarrow, He Zhen and Anarcho-Feminism in China, The Journal of Asian Studies 47, No. 4 (November 1988): 796–813, p. 796. 124

328

неочекиван. Очекиван јер су Кинези по први пут у својој историји били на тај начин близу западним идејама, било да су се налазили физички на њиховим изворима, било да су дошли у додир са оригиналним текстовима (које су сада могли да читају) или њиховим преводима (које су сада могли да читају), а најчешће се радило о обе ствари. До 1906. године, у Јапану је на студијама било око 10.000 Кинеза, а у Европи отприлике 500–600. Тамо их је послала царевина, у свом реформистичком замаху, иако се о правој природи тог потеза спекулисало у правцу закључка да је то био начин да се династија реши својих радикалних Кинеза.125 Шта год да је био њен мотив, управо су они у највећој мери допринели њеном крају. Кинески анархизам био је очекиван и због тога што колико год да је кинеска култура до тог периода била затворена у властито промишљање света и смисла, она је у својој богатој културној ризници имала и оне неканонске праксе из којих је анархизам лакше могао да буде прочитан, са којима се могао повезати, каква је била даоистичка филозофија, што је за традиционално образоване кинеске интелектуалце тог времена који су стремили модерности било од изузетног значаја, колико год да је у кинеским анархистичким круговима постојала амбиваленција у односу на то питање.126 Долазак анархизма био је неочекиван у смислу неступњевитости развоја идеја, брзине којом су Кинези морали да савладају нове духовне струје, унутар којих је анархизам био најрадикалнији рукавац, а да се још увек нису честито ни пробудили из вишевековног царског сна. Али да је његов утицај, иако недовољно истражен, често маскиран и сакривен, био далекосежан и дубоко уплетен у револуционарне, како националистичке тако и комунистичке, основе будуће Кине, осим трагова анархистичких идеја у 125 Че Хечунг, који је у том периоду био у Немачкој, писао је да су локалне власти у кинеској области Вухан слале кинеске студенте активисте у иностранство како би их се отарасили, и то радикалније у Европу, а мање радикалне у Јапан. 126 Ми Кинези смо склони томе да о свему што је дошло са Запада говоримо као о стварима које је Кина одавно искусила или поседовала. Нпр., ми кажемо да је Кина имала империјализам под Монголима; да је Кина искусила национализам под Жутим царем; да је Лао Ци оснивач анархизма; да је Мо Ци први заговарао универзалну љубав; и, коначно, да је Кина одавно практиковала комунизам кроз традиционални систем поделе земље. Постоји разлог за рођење новог знања. Оно долази у одређено време, када постоји потенцијал за његову реализацију, бескомпромисан је био Чу Минји, један од кинеских предводника париског анархизма, на рачун било каквог покушаја да се успостави веза између модерног времена и кинеске традиције. С друге стране, један од предводника токијског анархизма Лију Шипеи мислио је да је управо то начин да Кинези разумеју модерност, долазак нових идеја и промену унутар система: Спровођење анархистичке идеје у Кини не би требало да буде сувише тешко зато што кинеска политичка база већ хиљадама година почива на конфуцијанским и таоистичким принципима безинтересности и немешања. R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 6.

329

доминантним идеологијама после 1911. показују и сведочанства њихових заговорника127, а да покрет није био маргиналан, иако је постојала тежња да се он маргинализује, показује податак да је између 1919. и 1925. године у Кини постојало 92 анархистичке организације.128 Кинески анархизам родио се изван Кине, у Паризу и Токију, симултано, као по договору, 1907. године. Анархистичко језгро париског огранка чинили су Ли Шиценг, Џанг Ђингђијен, Ву Џихуи и Чу Минји, док су токијски огранак предводили Хе Џен, њен муж Лију Шипеи и Џанг Ђи. И једни и други започели су свој револуционарни живот на тада актуелној обавезној лектири за прогресивне Кинезе коју су чинили Дарвин и социјални дарвинисти, али је њихов прави анархистички живот започео онда када су открили Кропоткина, Бакуњина, Толстоја, Прудона и Малатесту. У часописима који су покренули исте, 1907. године, париском Новом времену и токијском Тијенјиу, објављени су бројни преводи поменутих теоретичара анархизма, као и њихови текстови у којима је проблем Кине мишљен кроз анархистичку теорију и праксу. Они су свој пут до тадашње Кине налазили споро и у малом броју, али су очигледно били доступни осталим кинеским „дисидентима“ у иностранству, као и дати на ретроспективно читање будућим културним револуционарима.129 Ако би се за потребе елементарног разумевања анархистичке мисли, коју су Кинези тог времена формирали имајући на уму најбоље решење за кризу у којој се нашло кинеско друштво, употребиле маркантне одреднице за и против, као што су то учинили Скалапино и Г. Т. Ју у тексту Кинески анархистички покрет, онда би се та бинарна порука окретала око супротстављања религији, традицији, породици, елити, влади, војсци и нацији и прослављања науке, слободе, хуманизма, насиља, револуције, комунизма и универзализма.130 У анархистичкој концепцији бескласног, неинституционализованог и нехијерархизованог друштва, у којем је у сваком смислу укинута приватна својина као извор свеколике његове неједнакости, логично је да је женско питање било сасвим другачије акцентовано. Анархизам је 127 У чувеним разговорима америчког новинара Едгара Сноуа са Мао Цедунгом 1936. године, Мао је рекао да је у једном тренутку био под снажним утицајем анархизма. 128 Paul B. Spooner, Anarchism and Assassination: Dom Carlos and the Qing’s Zaifeng Regent, in: Revista de Cultura, Instituto Cultural do Governo da R.A.E Macau, 51–2016, p. 37. 129 У часопису Нова младост, који је 1915. у Шангхају покренуо Чен Дусију, а који је важио за авангардно гласило прогресивних кинеских интелектуалаца тог времена које је у великој мери утицало на културне и политичке промене конкретизоване у покрету Четврти мај (1919), критиковано је савремено кинеско друштво на начин који је већ био употребљен деценију раније, превасходно у текстовима париских и токијских анархиста. R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 6. 130 Ibidem, p. 5.

330

подразумевао ослобођење жена као део свеукупног друштвеног ослобођења, политичког, економског, расног, класног, али га није подредио ниједном од њих, разумевајући да је опресија над једним елементом опресија над свим елементима и да његово ослобођење подразумева ослобођење и свих осталих. Остварење сна о људској једнакости, коме је једнакост жена са мушкарцима била иманентна, није стављено у службу ниједног великог наратива, какви нација и идеологија јесу. Оно је у анархистичким визијама било окренуто ка формирању срећних заједница, ослобођених било каквих друштвено условљених и дужничких односа. Ако се на прелому векова у Кини догодило обртање унутар система, када су кинески прогресивни интелектуалци тражили смену заостале, регресивне и назадне царевине и њеног система вредности и успостављање нове модерне државе, онда је појава анархизма значила двоструко обртање, причу у причи, непредвиђени процеп у којем су постале видљиве и опипљиве многе традиционалне и модерне рупе. Када се у средишту тог процепа с почетка века у Кини нашла једна жена, концентрација његове субверзивне и комплексне снаге достигла је своју кулминацију.

ко се боји Хе Џен? Хе Џен и њен муж Лију Шипеи нису стигли као анархисти у Токио 1907. године. У њих су се преобразили тамо ако се преображајем уопште може назвати промена која је имала природну генезу. Познато је да су револуционарном клицом пелцовани у Шангхају у који су отишли свеже венчани, он као активиста, учесник у догађајима и друштвима којима је била заједничка антиманџурска оријентација, а она као студенткиња револуционарне Патриотске школе за девојке. Познат је такође и његов интензивни и комплексни животни пут од почетка до раног краја, чије је карактеристике еманирала, како сложеност, динамичност и противречност времена у којем је живео, тако и специфичност и особеност његовог бића.131 О Хе Џен се, међутим, осим основних биографских података 131 Рођен је 1884. године у Јиџенгу, провинцији Ђијангсу, у ученој, утицајној породици од које је наследио научни ген, због чега је рано стекао епитет чудо од детета. Са дванаест година читао је Четири књиге и Пет класика, са осамнаест је положио локалне испите, у деветнаест је постао ђужен, а у двадесетој није положио државни испит у Беиђингу, али се на повратку кући заљубио у револуцију у Шангхају и после женидбе са Хе Џен започео тамо свој револуционарни живот. Његов напор да разуме древну Кину и љубав према њеној преимперијалној прошлости, изучавање њене неканонске философске праксе и дубоки увид у нераскидиве везе између политике и културе у свим фазама његовог политичког живота били су део његове филозофске мисли и надахнуте емоције, што је тумачено и као

331

и бројних спекулација о њеном животу које говоре много о квалитету и вредносним претпоставкама ондашњег друштва, а врло мало о њој самој, не зна ништа. Рођена је 1884. у Јиџенгу, провинцији Ђијангсу, у виђенијој породици која је очигледно подржавала женско образовање, због чега је њено познавање конфуцијанских класика и кинеске књижевности представљало ону неопходну базу из које је касније могла да мисли традиционални и модерни свет Кине. Њен живот у Токију осветљен је боље, захваљујући догађајима у којима је учествовала, али потпунија слика њеног интелектуалног, политичког, вредносног, емотивног света, дубока, снажна и аутентична, могућа је превасходно захваљујући текстовима које је написала за непуне две године колико је излазио часопис који је уређивала. Њен живот после Токија, а поготову после смрти њеног мужа, која је традиционалним знаковним системом друштва превела и њу у непостојање, обележиле су бројне гласине, занимљиве због агилности и ангажмана које је друштво показало у срцу своје еманципације коју је прокламовало како би било сигурно да је успело у науму да дискредитује једну жену. Да би се оправдала савременим револуционарима несхватљива одлука њеног мужа да изда револуцију, односно да би се избегао тежи и непријатнији пут њеног разумевања, жртвована је Хе Џен, на чијој су листи преступа нашли место готово сви познати конвенционални и стереотипни обрасци који служе за опис женског понашања и конструкт женске судбине: превара, уцена, поквареност, непромишљеност, нервно растројство. Цаи Јуенпеи оптужио ју је да је заметнула кавгу између свог мужа и Џанг Бинглина која је била узрок Лијевог реакционарног лудила. Фенг Цијоу тврдио је да ју је манџурски гувернер Дуанфанг, коме је Лију одао тајне чланства и састанака организације Тунгменхуи, подмитио да подстрекује мужа против револуције. Један од сценарија било је и њено изврстан оквир за његово приклањање анархизму и као дефинитиван разлог за његово издајство анархистичке идеје. Био је члан Друштва за обнову, које је основао Цаи Јуенпеи 1904, и члан организације Тунгменхуи, коју је основао Сун Јатсен 1905, као и сарадник оба њихова гласила, Ђинџунг рибаоа и Минбаоа. Основао је Друштво за националну суштину (у периоду кокетирања са национализмом) и био главни уредник часописа који је био његово гласило, Друштво за проучавање социјализма (у периоду наклоности према анархизму), када је учествовао у оснивању Тијенјиа, а са Џанг Ђијем и Џанг Бинглином основао је и организацију Азијско хуманитарно братство (у периоду наклоности према паназијском удруживању). Издао је револуцију 1908. (период враћања империјалној Кини, додуше у њеном реформистичком руху, оличеном у генералу Дуанфангу). После Револуције 1911, приклонио се Јуен Шикаију (опет разочаравши левичарске револуционарне кругове), али им се на залагање Цаи Јуенпеиа и Џанг Бинглина (невероватна снага кинеских друштвених веза) вратио 1917. године као професор на Беиђингшком универзитету. Важио је за врло ексцентричног предавача. Умро је 1919. године од туберкулозе у тридесет петој години живота.

332

наводно учешће у атентату, због чега је Лију морао да се преда царским властима како би сачувао њену главу на раменима. Њен даљи животни пут, дакле, обележила је реинтерпретација животног пута њеног мужа, после чије смрти је, неко је забележио и то, била потпуно сломљена, иако му за живота, тврдили су многи, није била верна.132 Не зна се када је умрла, али су у захукталој интерпретативној игри у коју је била увучена лудило и сломљено срце најчешће навођени као узрок смрти. Не зна се поуздано ни да ли је пред крај живота под именом Сијао Ћи нашла мир у будистичком реду калуђерица или га је напустила верна свом имену и немирна. Ако прихватимо идеју да градови имају важно место на духовној мапи човека, Токио тог времена, на чијој је свакој раскрсници био политички састанак, помогао је Хе Џен да изоштри своју политичку мисао и чула и оспољи квалитете свог даровитог и проницљивог бића. Између осталих, у Токију су их сачекали јапански анархиста Котоку Шусуи, чије је читање Кропоткина у затвору и везе са америчким анархистима имало велики утицај на радикалну токијску сцену, чији су прогресивни Кинези свакако били део, његова жена, анархисткиња и феминисткиња Кано Суга, са чијим је радом Хе Џен сигурно била упозната, и утицајна феминисткиња Фукуда Хидеку, чији је радикални феминизам био или постао близак Хе Џен у Токију133. Исте године, 1907, када су Лију Шипеи и Џанг Ђи основали Друштво за проучавање социјализма, на чијем су првом састанку, коме је присуствовало око деведесет Кинеза, говорили и Котоку и Хе Џен134, а чији је један од главних циљева било практиковање анархизма, Хе Џен оснива своју организацију под називом Друштво за обнову женских права, пропагирајући снажан отпор мушким привилегијама и њиховом утицају над женама које су изложене таквој опресији. Жене су одмах постале доминантна призма кроз коју је Хе Џен посматрала логику и механизме друштва и неутаживо језгро њене мисли о анархизму. У основу њеног деловања био је уписан анархистички отпор друштву, владајућој класи и капиталистима, а у њен статут забрана подршке влади, потчињености мушкарцима и конкубината. Те плодне 1907. токијске године, Хе Су Маншу (1884–1918), кинески Бајрон, како су га другачије звали, кинески писац, песник, сликар, преводилац и револуционар са којим су је доводили у везу. 133 Пре него што су Јапанци у Токију пренели Кинезима своја знања о западном, превасходно руском, анархизму, Ђин Тијенхе превео је књигу Модерни анархизам Кемујаме Сентара, 1904. 134 Први састанак Друштва за проучавање социјализма завршен је говором Хе Џен, у којем је она истакла да је међу анархистичким покретима у свету руски анархизам најснажнији, а његове три фазе развоја препоручила је као водич кинеском анархизму: разговори и дискусије, политичка активност, атентати. R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 19. 132

333

Џен, у сарадњи са својим мужем, покреће анархистички часопис Тијенји (Tianyi) – Природна правда, који је непуне две године уређивала и у њему објављивала своје текстове. Принципи уређивачке политике Хе Џен објављени су у првом броју, 30. октобра 1907, а њима се, само обрнутим редоследом, руководила Хе Џен и у свом писању. Уништити расне и националне границе и усвојити интернационализам. Пружити отпор свим аутократама на свету. Свргнути све владе. Практиковати комунизам. Разумети у потпуности апсолутну једнакост међу половима.135 Револуција која је дозивана са страница Тијенјиа била је превасходно социјална, а не политичка, она која ће укинути економску неједнакост као извор друштвене неправде, а не поставити новог-старог владара, а позив је, за разлику од других револуционарних позива који су одговор очекивали из редова интелектуалаца, студената и више класе, био упућен радницима и сељацима, што је значило свим Кинезима. Тај наук анархизма у праксу је спровео четрдесетак година касније Маов комунизам, пронашавши на тај начин успешан рецепт за елиминисање свих политичких противника. Неелитистички поглед на свет Тијенјиа пресликан је у интересовање Хе Џен за положај жена које живе на маргинама кинеског друштва, као раднице у фабрикама, послуга, проститутке, конкубине, које до тада нису биле видљиве на еманципаторској агенди мушких и женских револуционара, либерала и реформатора. Нешто у погледу на свет Тијенјиа било је блиско обичним људима у Кини, његов раскид са традицијом није негирао кинеску културу, његов позив на револуцију изоставио је вишу класу којој она није била ни потребна, његово обраћање женама било је истовремено обраћање и свим потлаченим мушкарцима. Читајући први број, записао је тада Котоку Шусуи, загрлио сам сто и плакао од радости.136 Несумњиво је да је оваква оријентација и квалитет часописа, који су Шусуију донели такву радост, били продукт анархистичких идеја, колико је извесно да су за њих били заслужни и особени, дубоки и осетљиви светови Лију Шипеија и Хе Џен.

135 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 101. 136 Први радосни број Тијенјиа донео је причу о убиству цара Александра II, коју су пратиле слике (анархистичка наклоњеност атентату), о догађајима и позадини европских, посебно јапанских, штрајкова радника (анархистичке методе отпора), путопис кроз сиротињске квартове Лондона (анархистичка загледаност у потлачене) и причу пуну љубави и наде о протестима и побунама у Кини (анархистичка вера у боље сутра). Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 102.

334

другачија потрага – алтернативна открића Родну равноправност разумем као равноправност свих људи, што подразумева идеју да не само мушкарци више неће тлачити жене већ ни да мушкарци неће трпети опресију од других мушкараца нити жене од других жена.137

За разлику од доминантног револуционарног дискурса, који је успостављање републике и еманципацију жена представио као свој програм политичке и социјалне трансформације кинеског друштва, његове еволуције из назадног и традиционалног у прогресивно и модерно, Хе Џен је трагала за радикалнијом и ингениознијом променом у политичкој и културној сфери, не затварајући очи пред мимикријском природом модернизације, њеним новим рухом у којем су се сакрили стари, добропознати патријархални и аутократски принципи. Она није гајила илузију да демократски системи владавине производе било шта друго до привилегија мањине и неједнаке дистрибуције богатства и моћи, као ни илузију да нова образовна еманципаторска политика има било какве везе са стварним ослобођењем жена. Загледана у лажне слике и лажне идоле, маске, наличја, фразе, реторику и фарисејство долазеће кинеске модернизације, полемисала је с њом снажно и бескомпромисно, незаведена њеним слатким речима и отпорна на њена примамљива решења. Трагала је за алтернативом понуђеној кинеској модерности, за искренијим, праведнијим и срећнијим друштвом. Жена која је у фокусу већине њених текстова због тога је много више од конкретног, реалног субјекта, она је у њеном раду фигура кроз коју се посматра неправда и неједнакост као конститутивни и континуирани чинилац историје, њена најважнија стратегија анализе, техника демаскирања и раскринкавања, интерпретативна шифра и мапа на којој се оцртавају и све друге важне теме. Трагање Хе Џен за њеним стварним ослобођењем, које је и стварно ослобођење друштва у целини, представљало је снажан изазов социјалној и политичкој агенди коју су понудили кинески револуционари и реформисти тог времена. Образовни пројекат Лијанг Ћичаоа који је политику женског образовања исцрпљивао у знањима кућног менаџмента и селективно одабраним и строго контролисаним занимањима за жене и меланхолични поглед Ђин Тијенхеа у слободе и једнакости између полова на Западу, Хе Џен није дочекала благонаклоно и са аплаузима. Као што уставне реформе He Zhen, On the Question of Women’s Liberation (1907) in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013, p. 65. 137

335

инструментализују парламентарну идеју и у основи им није намера да понуде стварну слободу свим грађанима, тако и мушки пројекат ослобађања жена инструментализује идеју слободе, не намеравајући да женама обезбеди стварна права138, тврдила је Хе Џен, распаравајући конац по конац фино ткање у кога је била увезена лажна реформаторска слика. Хе Џен се осврнула на кризу у којој су се мушкарци у Кини нашли почетком века, у оквиру које се тежак положај земље и њена подређеност западним земљама и Јапану симболички транспоновао на њихов лични план, осећај немоћи, слабости и губитка ауторитета. Увек завирујући у своје теме из угла дискурса моћи, Хе Џен је тврдила да је уписивање образаца модерних западних земаља у кинеско тло, које је у реформаторским гласовима звучало као забрана подвезивања стопала и обезбеђивање основног образовања за жене, био само покушај да се Кина више не оптужује за варварске обичаје и прими у заједницу „цивилизованих“ земаља, а, заправо, иако посредно, покушај да мушкарци који ће јој то обезбедити ревитализују своју нарушену и окрњену моћ. Она није имала дилему да је на снази стари механизам који показује да је у модерним временима постао лукавији, препреденији, манипулативно вештији. У прошлости, када су традиционални ритуали преовладавали, мушкарци су покушавали да се разликују тако што ће затворити жене у приватне одаје; када се време окренуло у корист европеизације, они покушавају да се разликују тако што ће промовисати слободу жена.139 (Зло)употребу идеје женске еманципације Хе Џен је видела и у мушком покушају да иза идеје о женском ослобађању и образовању остваре профит и освоје комфорнији живот за себе. То је управо значио нови план образовања који ће упослити жене и ослободити мушкарце обавезе да једини подносе терет кућне економије, али и његова врста која је жене едуковала у ономе што је одувек било поље њихове експертизе и у чему мушкарци традиционално нису имали никакву улогу, вођењу домаћинства и васпитавању деце. Модерно образовање, сматрала је Хе Џен, традиционално је par excellence, а модерно ослобођење жена, поред тога што гарантује status quo традиционалности женских умова, исцрпиће њихову снагу и експлоатисати њихова тела у неправедном рачуну који капитализам испоставља у својој визури једнакости. Идеалистички и меланхолични поглед у Запад, чини се, још више ју је раздраживао. Институцији слободног брака коју је освојио Запад а који су кинески прогресивни интелектуалци јавно и гласно пропагирали док He Zhen, On the Question of Women’s Liberation (1907) in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013, p. 62. 139 Ibidem, p. 60. 138

336

су им приватно брачни односи (послови) и даље били уговарани, Хе Џен није била противна, али је сматрала да је објекат мушке чежње лажан, да као такав постоји само на папиру и у главама лаковерних људи. Ако је у Кини брак и даље ствар принуде, говорила је, у Европи и Америци он је ствар економског интереса. Слатке лажи западног капитализма Хе Џен је видела и пре него што су оне заиста дошле у Кину. Томе је свакако могла да захвали анархистичкој теорији, али и властитој дубокој и проницљивој природи. Две друге европске тековине, право жена на рад и право на глас и политичку партиципацију, Хе Џен је такође анализирала у светлу које уобичајено није бацано на њих. У примерима скандинавских земаља које су најдаље отишле у укључивању жена у политички живот, Финске, са деветнаест жена у парламенту као догађају који је био без преседана у европској историји почетком XX века, и Норвешке, чије је грађанско и феминистичко удруживање изборило женама право (ограниченог) гласа, Хе Џен је честитала женама на одважности и храбрости, истовремено се надајући да то неће бити пример који ће следити Кина. Парламентарна политика је у анархистичким гибањима њеног ума била извор многих неправди, због чега је сумњала да феминистички покрет за право гласа може заиста трансформисати друштво. Анализирајући примере француске и америчке социјалне демократије, која је успостављена на сну о људским правима и укидању диктаторских режима, њене проницљиве очи исијавале су ерозију тог сна, пробуђену опресивну силу старих диктатора и изневерено ослобођење народа. У таквој ситуацији, тврдила је, укључивање жена у политички систем само ће погоршати ствари, ревитализовати његову репресивну снагу и дубље укоренити механизме неједнакости који су његовој природи и логици иманентни.140 Жене су до сада, тврдила је, биле изложене опресији две велике силе: једна је влада, а друга мушкарци. Данас су жене изложене и трећој, женама из више класе које их додатно угњетавају.141 Ако родна једнакост значи да ће мали број жена освојити политичке позиције и поделити једнаку моћ са мањином мушкараца који су на сличним позицијама, онда би требало да објаснимо како је то до сада функционисало у свету мушкараца. У данашњем свету, који је успостављен на разлици између мушкараца који владају и оних који су им потчињени, потчињена већина тражи револуцију. Већина људи мисли да једнака расподела моћи између мушкараца и жена значи да моћ треба дати једном делу жена, као што њоме располаже и један број мушкараца. Мањина жена која има моћ тешко да је довољна да спаси све жене. Као представнице жена из више класе и учених породица, ове жене су добиле политичка права и помажу мушкарцима из више класе да штету учине још већом. He Zhen, On the Question of Women’s Liberation (1907) in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013, p. 66. 141 Ibidem, p. 69. 140

337

Право на рад које су жене у Европи и Америци добиле у оштроумној слици њеног анархистичког света такође није био метонимија једнакости и слободе. Сматрала је да је независност женске професије и рада немогућа у свету у којем шачица богатих људи има монопол над средствима за производњу и да жена која се запошљава како би остварила своју независност и право на рад заправо постаје жртва економске експлоатације, модерног робовласничког система. Гледајући нетремице у само срце таме капиталистичког система и скидајући вешто чари са његовог заводљивог језика, Хе Џен је решење за кинеско друштво које се нашло у процепу промена политичког, културног, вредносног система тражила на изворима који нису били видљиви и блиски већини револуционара и револуционарки тог времена. Како је као ултимативну грешку из које целокупно друштво непрестано покреће свој покварени механизам видела економску неједнакост, Хе Џен је срчано пропагирала укидање приватне својине, практиковање комунизма и комунистичко-анархистичке доктрине дељења. Сматрајући да је неправилност и неправедност света глобална, до минуциозног савршенства родно одређена, под чим није разумевала само мушко-женске односе већ дискурс моћи за који су они били репрезентативни, њен аналитички поглед одбијао је уобичајене дихотомије модерно–традиционално, западно–источно, мушко–женско у којима се традиционално привилеговао први члан. Осећала је да је цео свет у кризи и радовала се варницама отпора које је видела у радничким штрајковима и синдикалним удруживањима у свету, надајући се да ће они добити снагу масовних унија и протеста у којима ће мушкарци и жене прекинути доминацију коју владе света имају над њима кроз демонстрацију моћи и привилегија, а капиталисти кроз профит, и основати нехијерархизоване и деполитизоване заједнице које ће живети од кропоткиновске узајамне помоћи и у којима ће бити освојена права слобода и једнакост. За тако нешто било је потребно да жене заиста ослободе себе, што је увек значило да то заиста учине и мушкарци, због чега није прихватала специјално образовање за жене, ништа што откида од могућности за остваривање праве равноправности, и због чега се морала загледати у најугроженије, најпониженије, најпотлаченије, што није било уобичајено изван анархистичких кругова, а превасходно у жене међу њима, што је том њеном погледу дало револуционарну ексклузивност. Међу анархистима није било дилеме да је један од извора проблема савременог кинеског друштва била неједнакост између мушкараца и жена. Ли Шиценг поручивао је из Париза да, ако су друге сегменте друштва и дотакле револуционарне искре, на односе између мушкараца и

338

жена спустила се вечна тама.142 Разлоге за то Ли је, као и већина анархиста, видео у традиционалној конфуцијанској култури која је мушкарцима омогућила монопол над знањем, законима, обичајима и правима. Хе Џен се слагала. Лијовом Конфуцију, који изговара да је у животу најтеже изборити се са малим људима и женама143, додала је свог, који је изгладњивао људе до смрти лекцијама о чистом образу, врлини и моралу.144 Међутим, колико год да се слагала са тим да разлози за опресивну нарав мушкараца и субмисивну природу жена могу бити форсирани кроз културу, за њу је ипак неједнакост суштински, темељно и чврсто била и остала економски условљена. Поглед у кинеску историју Хе Џен зато је био истог квалитета као и поглед у савремени тренутак, непрекинути робовласнички ход и поредак, који је прошлост обезбеђивала и утврђивала силом, а садашњост профитом. Иако се враћала у историјску (или митолошку) тачку идеалне људске заједнице у којој није било приватне својине и спроводила се доктрина дељења међу људима, она од тога није направила јединствену филозофску платформу за властиту теорију анархизма, као што је то учинио њен муж, и иако се освртала на неправедност традиционалног конфуцијанског света, она од њега није направила непремостиву препреку за анархистичку праксу, како су то чинили париски анархисти. Много више од свих њих била је у свету који је окруживао, који сам производи властите неправилности, а у којем потрази за једнакошћу и надом нису неопходни традиционални еквиваленти. У том савременом свету, њен поглед у најугроженије, пред чијом су рефлексијом други револуционари затварали очи, обухватио је служавке, раднице у фабрикама, проститутке и конкубине. Разлог за њихов потчињен положај и тугу и беду њихових живота Хе Џен је видела у немилосрдној логици модерног капитализма који жене тера да начине страшан избор између ропства и гладовања. Моје драге жене, поручила им је, не мрзите мушкарце. Мрзите то што немате шта да једете. Зашто немате храну? Зато што су богати украли вашу имовину… Ако свака жена буде разумела, саветовала их је, да не постоји гора ствар на свету од новца, и ако се удружите са мушкарцима да збаците богате и моћне и укинете новац, онда појединцима неће бити дозвољено да било шта поседују.145 Ако је њен поглед у садашњост садржао елементе трагедије, а у будућност Peter Zarrow, He Zhen and Anarcho-Feminism in China, The Journal of Asian Studies 47, No. 4 (November 1988): 796–813, p. 804. 143 Ibidem, p. 804. 144 Ibidem, p. 805. 145 He Zhen, What Woman Should Know About Communism, Sources of Chinese Tradition: From 1600 Through the Twentieth Century, compiled by Wm. Theodore de Bary and Richard Lufrano, 2nd ed., vol. 2 (New York: Columbia University Press, 2000), 389–392, p. 390. 142

339

елементе утопије, њен повратак у прошлост имао је извесне елементе носталгије. Она је у немодерном, неиндустријском и некапиталистичком друштву проналазила услове за слободан рад и слободну трговину, када су жене ручним радом, плетењем и вежењем, могле да допринесу кућном буџету, али на то нису биле приморане.146 Опрезна према мачевима са две оштрице и модерним медаљама са два лица, Хе Џен није прихватала прогресивну идеју да оне ту слободу имају сада, није прећуткивала да је друга страна добровољности рада у фабрикама нужност преживљања. У древним временима, сматрала је Хе Џен, жене су третиране као играчке, што је деградирало њихова тела, у модерним временима, оне су оруђе за производњу богатства, што деградира њихова тела и исцрпљује њихову снагу. Анализирајући нехумане услове у којима раде америчке и јапанске жене у фабрикама147, плате које не могу да их прехране и радно време које им одузима право на нормалан живот, а који су долазили у Кину, Хе Џен је тврдила да сиромашним женама они не остављају други избор него да се остатак времена баве проституцијом, због чега друштво које се реформистички залаже за укидање проституције и конкубината непрестано превиђа да су управо овакви услови рада разлог зашто они и даље постоје. Радикална у својим жељама, говорила је: Неизбежно, морамо елиминисати приступ који предлажу богати и моћни реформисти. Неизбежно, морамо убити све капиталисте.148 Истрајна, готово мантрична у својим надањима, говорила је: Практикујте комунизам.149 У савременим јој револуционарним круговима, нико се на тај начин, тим интензитетом и таквом фокусираношћу није посветио проблемима женског рада. Такође, није било ниједне жене са либералним афинитетима 146 У немодерним временима, машинска индустрија још увек није била развијена и жене су могле да плету и везу у својим домовима. То се може разумети као слободно или добровољно запослење. Оно што су производиле продавано је на тржишту. То су били услови за слободан рад и слободну трговину. Међутим, са процватом фабрика, богати људи су употребили мрачне вештине за стицање профита како би победили сиромашне. Онда је механизација процветала, а позиција сиромашних била је таква да то нису могли да искористе. Као последица тога, средства за производњу нашла су се ексклузивно у рукама богатих, па је производња сиромашних девојака прво монополизована и није им преостало ништа друго сем да раде за богате. He Zhen, On the Question of Woman Labor, The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013, p. 77. 147 He Zhen, On the Question of Woman Labor, The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013, p. 88. 148 Ibidem, p. 82. 149 He Zhen, What Woman Should Know About Communism, Sources of Chinese Tradition: From 1600 Through the Twentieth Century, compiled by Wm. Theodore de Bary and Richard Lufrano, 2nd ed., vol. 2 (New York: Columbia University Press, 2000), 389–392.

340

и наклоношћу према револуцији у Кини тог времена која је замке модернизације видела тако јасно, критички и бескомпромисно као она. Тврдила је да све што покушавају да промене феминизмом надахнути мушкарци и жене у Кини неће нестати, или барем неће нестати тако брзо, ако се не поништи разлика између богатих и сиромашних, ако се не укине извор и учитељ свих неједнакости, велики мештар свију хуља, профит. Због тога је у понуђеним модернизаторским пројектима увек ишчитавала зрна неслободе. Школа у коју су мушкарци слали жене била је обележена дискриминативним вештинама које су у њој требало да стекну, какво је било и друштво које их је потом и под тим условима интегрисало, а рад за који су их ослобађали био је експлоатација њиховог сиромаштва, трансформативна и растућа снага новог друштва којој је извор напајања била беда и туга њихових живота. Као и увек када неко друштво постане домаћин анархистичким идејама, колико год да је његово гостопримство под знаком питања а његова пријатељска намера сумњива, то обично значи да је ситуација у којој се оно нашло радикална, да се појављују речи опстанак и промена, да је његова духовна клима уздрмана и пренапрегнута до тачке у којој пословично тврда чаура показује гипкост и флексибилност непословичних размера. Интригантан и свадљив спрам (било ког) система, заједљив и несарадљив са његовим механизмима, анархизам у Кини посебно је занимљива револуционарна појава, како због традиционалности и патријархата који замењују њено име попут највернијег синонима, али и светла које дозива на површину њихову (скривенију) алтернативу коју је Кина у својој историји неговала, тако и због комплексне, противречне, вишегласне и узбудљиве слике тренутка у којем је ступио на историјску позорницу. Већина кинеских анархиста је, језиком савремене политике речено, конвертирала током времена, одродила се од своје идеје и приклонила се систему у који је некада нишанила својим радикалним мислима и перима. Не улазећи на овом месту у детаљније разлоге због чега је то било тако, задржаћемо се на тумачењу Скалапина и Г. Т. Јуа, према коме су политичка превртљивост и опортунизам готово били културни дефект тог времена150, и на генералној опасци да систем увек тежи томе да сачува себе, а не постоји бољи доказ његове жилавости и снаге која се непрестано обнавља од припитомљавања и дозивања памети његових најрадикалнијих примерака. Кинески анархисти су и у време свог политичког зенита сарађивали са Тунгменхуијем Сун Јатсена и свакако да је баш он био нека врста моста за њихове будуће каријере у националистичкој партији Гуоминданга. Ипак, 150 R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 14.

341

утицај њихових идеја, пре преображаја, на политичку и револуционарну мисао Кине био је дубок и, за разлику од њихових биографија, недискутабилан. Ако узмемо у обзир природу и вредности анархистичких идеја, није необична чињеница што се у редовима анархистичког покрета нашла једна жена. Ако узмемо у обзир све остало, она је и више него егзотична појава у Кини тог времена. Хе Џен се учланила само у организацију коју је сама основала и кретала се искључиво у оквирима властитог света у који је једино могла да има поверења. Ако се систем бори против субверзивних идеја тако што их прилагођава, трансформише и враћа преобраћене у себе, са добрим резултатима и континуирано у свим друштвима, онда је начин његовог обрачуна са Хе Џен и више него индикативан показатељ њене снаге и несавитљивог материјала од којег је била сачињена. Друштво се са Хе Џен још за њеног живота обрачунало из срца свог револуционарног света, оптужујући је за недолично понашање и помрачење револуционарног сјаја. Како би било сигурно да је прича Хе Џен и о Хе Џен затворена, после њене смрти осигурало јој је тишину и заборав. А као што знамо, из заборава нешто вратити у сећање готово да је равно позиву на буђење. У мору других разлога, због тога је Хе Џен данас важна. Литература 1.

6. 7.

He Zhen, On the Question of Women’s Liberation (1907) in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013. He Zhen, On the Question of Woman Labor, in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013. He Zhen, Economic Revolution and Women’s Revolution, in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013. He Zhen, On the Revenge of Women, in: The Birth of Chinese Feminism; Essential Texts in Transnational Theory, edited by Lydia H. Liu, Rebecca E. Karl and Dorothy Ko, Columbia University Press, 2013. He Zhen, What Woman Should Know About Communism, Sources of Chinese Tradition: From 1600 Through the Twentieth Century, compiled by Wm. Theodore de Bary and Richard Lufrano, 2nd ed., vol. 2 (New York: Columbia University Press, 2000). Nanxiu Qian, Revitalizing the Xianyuan (Worthy Ladies) Tradition, Women in the 1898 Reforms, MODERN CHINA, Vol. 29 No. 4, October 2003, 399–454. Peter Zarrow, He Zhen and Anarcho-Feminism in China, The Journal of Asian Studies 47, No. 4 (November 1988): 796–813.

342

9. 10. 11.

Paul B. Spooner, Anarchism and Assassination: Dom Carlos and the Qing’s Zaifeng Regent, in: Revista de Cultura, Instituto Cultural do Governo da R.A.E Macau, 51–2016. R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961. Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990. Arif Dirlik, Anarchism in the Chinese Revolution, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1991.

343

Евроазијскa сусретања: Кина у турској перспективи

Др Ема Петровић, ред. проф. Апстракт: Први изричити помени турских племена у историјским документима могу се наћи у изворима кинеске провенијенције из 6. века н.е. То су углавном списи у којима се помиње ратовање борбених Турака у североисточној Азији, на самим кинеским границама, као и стварање њихових првих државних заједница. Стога, за расветљивање ране историје Турака кинески извори су од непроцењивог значаја. Ову чињеницу први је уочио још творац модерне Републике Турске Мустафа Кемал Ататурк, па 1935. године, на Универзитету у Анкари оснива Одељење за синологију, на Факултету за језике, историју и географију. Утемељивач научне синологије у Турској био је немачки професор Волфрам Еберхард, који, поред релевантних дела која оставља за собом, а чија научна валидност није ни данас оспорена, ствара и своју школу турских синолога. Међутим, након одласка професора Еберхарда из Турске 1948. године, у политичким условима поларизованих међународних односа, синолошка истраживања у Турској улазе у фазу затишја. Тек са успостављањем дипломатских односа између двају земаља 1971. године, а затим и са тектонским променама у светској политици, долази и до промена према овој научној грани у Турској. Ипак, и поред захтева не само савремене науке већ и економије и геополитике, синологија у Турској још није добила онај научни значај који свакако заслужује. Охрабрује чињеница да је на узлазној путањи, и да се школују генерације младих научника, чији ће резултати, извесно је, променити актуелно стање. Кључне речи: Народна Република Кина, Република Турска, синологија, историјски извори, историја Турака

Евроазијска прожимања представљају једно од најзначајнијих геополитичких, стратешких, цивилизацијских, културолошких и историјских сусретања, како савременог доба, тако и прошлих времена. Иако на широким просторима Европе и Азије живе бројни народи, везе Кинеза и Турака кроз минуле векове, као и Кине и Турске данас, представљају један од стожера тих релација. Савремени односи Кине и Турске значајни су за политичке, економске, културне односе света у целини. Стога се треба вратити у далеку прошлост и расветлити дубоке историјске корене који повезују ова два народа. 344

Давна прошлост турских народа, који се данас у науци често називају турским светом (тур. Turk dünyası), није довољно расветљена. Једна од научних премиса да је за добро познавање прошлости једног народа неопходно знати његов језик није примењива на рану турску историју, јер се први писани записи о овој групи народа не јављају на турском језику.151 Како пише К. В. Финдли, аутор референтног дела „Турци у светској историји“ (The Turks in the world history: Oxford University Press, 2005), од појаве прототурског језика (чије се време настанка смешта у широки временски распон од 3000. до 500. г.п.н.е), историја турских народа може се метафорично упоредити са аутобусом који путује Азијом од Истока према Западу. Пут дуго траје, и људи улазе и излазе из аутобуса. На крајњем одредишту тешко је одредити ко је где ушао, ко је где изашао, шта је ко од кога прихватио, ко је шта унео, а ко је шта изнео. (Findley, 2005, 5) Финдли, као и бројни други аутори152, истиче да порекло турских153 народа није поткрепљено аутентичним изворима. На основу фрагментарних сазнања извесно је да су турски народи, тј. њихови преци, имали значајно место у историји евроазијског региона, много пре него што се њихово народно име појавило у писаним изворима. (Findley, 2005, 21) Најстарије податке о Турцима налазимо код њихових суседа Кинеза чији извори дају податке о појединим турским племенима које су називали Ашин (значење: потомци вучице) још у 2. веку пре н. е. Из ових извора црпимо податке о религији старих Турака, о митологији, календару, државној организацији... Али тек од 6. века н. е. имамо поузданије податке о Турцима, такође из кинеских списа. (Findley, 2005) С друге стране, Јован Ковачевић у свом делу „Аварски каганат“ наводи да је најстарији помен турских народа забележен код грчког историчара Херодота, у његовом опису Скита из 4. века п.н.е. (Ковачевић, 1977, 12) Ипак, ова Ковачевићева тврдња није добила ширу научну потврду. Ортајли такође наводи помен Турака у византијским и персијским изворима из 6. века. (Ortaylı, 2015, 13–14) Први натписи на турском језику су Орхонски натписи, који су пронађени на територији данашње североисточне Монголије, у долини реке Орхон, из 7–8. века н.е. Забележени су писмом које се назива турске руне. У тим натписима Турци први пут себе називају Türk. 152 Видети, нпр: Ortaylı, 2015. 153 У англосаксонској литератури се за породицу турских народа користи термин Turkic, док у домаћој оријенталистици (примарно туркологији) таква лингвистичка појмовна дистинкција не постоји. М. Теодосијевић, „Турски свет: Турци и турски језик“, Сусрети народа и култура. People and Cultures in Contact, Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитет у Приштини, 2015, 365. 151

345

Порекло самог имена Турака исто је тако нејасно и има више ставова по питању тога где се први пут јавило. Код грчких писаца у 6. веку јављају се под именом Турскос, Арапи су их звали Turk и правили сломљени плурал Etrāк (користећи га у лингвистичком значењу као термин за све турске народе). У кинеским хроникама јавља се као Tu’küe 552. године. (Теодосијевић, 2015; Findley, 2005) Доминантно прихваћени став у науци да се Турци као народ први пут спомињу у кинеским изворима навео би на помисао да су кинески извори (који су бројни и очувани) права ризница знања за турске истраживаче. Потенцијално, изучавањем кинеске грађе могла би се у великој мери расветлити рана историја Турака. Ипак, турска синологија није развијена у оној мери у којој би се то, на основу стања извора, могло очекивати.154 Познати немачки синолог проф. др Волфрам Еберхард, први професор и оснивач Катедре за синологију, која се налазила у оквиру Одељења за источне језике и књижевности на Факултету за стране језике, историју и географију у Анкари у периоду од 1937. до 1948. године, истицао је, и пре свог доласка у Анкару, то да синологија у Турској треба да добије статус националне дисциплине (Sarıtaş, 2015; 3 (6), 295). Он је тврдио да Кина има јединствену цивилизацију коју Турци треба добро да упознају, као и то да кинески извори садрже најстарије и најбогатије податке о најстаријој историји Турака. (Sarıtaş, 2015; 3 (6), 295) Прихватајући ове аргументе и препознајући значај речи В. Еберхарда, утемељивач и први председник Републике Турске Мустафа Кемал Ататурк настојао је да оснује Катедру за синологију на Универзитету у Анкари 1935. године, управо уз помоћ професора Еберхарда. Замишљено је да примарни задатак катедре буде изучавање старе турске историје и културе на основу кинеских извора, за шта су били потребни школовани синолози. Као резултат ових напора настало је неколико значајних дела, на основу којих се, до средине педесетих година прошлог века, чинило да је турска синологија на узлазној путањи. (Sarıtaş, 2015; 3 (6), 295) Ипак, мора се имати у виду чињеница да је најзначајнија дела написао сам професор Еберхард.155 Мењање политичке климе након Другог светског рата, започињање Хладног рата и приближавање Републике Турске Атлантском савезу довело У овом раду биће коришћен термин синологија, који означава свеобухватне студије Кине (језик, култура, књижевност) изван Кине. У енглеском језику термин sinology замењен је термином Chinese Studies. Код нас је још увек у употреби термин синологија, који се среће много чешће од термина кинеске студије. 155 Детаљну библиографију В. Еберхарда, видети: In Memoriam: Wolfram Eberhard, 1909–1989, Alvin P. Cohen, Asian Folklore Studies, Vol. 49, No. 1 (1990), 125–133), Published by: Nanzan University. 154

346

је до запостављања синологије у Републици Турској. Турски научници се овој теми враћају тек деведесетих година прошлог века, али ова наука још није стекла адекватан степен елаборације у турској академској средини. Tаквој ситуацији допринела је и чињеница да се модерни кинески језик као предмет у турској академској средини уводи тек након 1971. године, када се успостављају дипломатски односи Кине и Турске.

1. волфрам еберхард – оснивач синологије као научне дисциплине у републици турској Професор Волфрам Еберхард рођен је 1909. године у Потсдаму, Немачка, у високообразованој породици. Током своје богате академске каријере предавао је читав низ курсева који су се односили на друштва и народне културе Западне, Централне и Источне Азије. Посебно интересовање показивао је за кинески фолклор, народну књижевност, турску историју, историју мањина и локалних култура у Кини, као и за односе Кине и других народа Средње Азије. Како је за њега рекао његов колега А. Коен156, био је један од ретких научника чија су занимања за културе Западне, Средње и Источне Азије била толико широка и разнолика да је једини атрибут којим се његово академско деловање може појаснити јесте да је био „ренесансни научник“ азијских студија. (Cohen, 1990, 125) Своје оријенталистичко образовање започео је 1927. године на Универзитету у Берлину, где су му основни предмети били класичан кинески језик и друштвена антропологија. На прво путовање у Кину отиснуо се 1934. године, где проводи време проучавајући религију, народна веровања, традицију, скупљајући народне умотворине и усавршавајући говорни језик. (Cohen, 1990, 125) Након повратка у Немачку 1936. године, почиње притисак нациста да га привуку у своје редове. Не желећи да им се придружи, успева да добије дозволу да напусти Немачку и од 1938. године живи у Турској, где је и предавао на Универзитету у Анкари. (Cohen, 1990; Saritaş, 2015, 3(6)) Током десет година рада у Турској, Еберхард је поставио основе за синолошка истраживања у тој земљи. Његов допринос развоју ове дисциплине у турској академској средини је немерљив, а његови научни резултати су валидни и после више од пола века од њиховог настанка. Еберхард је своја предавања држао на турском језику, а научне радове објављивао је на турском и немачком. Његов научни опус садржи 156

Алвин П. Коен, Универзитет Масачусетс, Амхерст.

347

разнородна истраживања и интересовања: кинески фолклор, народна књижевност, историја, мањине и локалне културе у Кини, односи између Кинеза и народа централне Азије, али и турска историја, друштво и народна култура. Прво издање његове познате књиге „Историја Кине“, написане на турском (оригинал: Çin Tarihi), објављено је 1947. године. Ово дело доживело је и друго издање на турском језику 1996, као издање Турског историјског друштва (Türk Tarih Kurumu), највише научне институције релевантне за историјска истраживања у Турској. Дело је преведено на немачки, енглески и француски. Четврто издање на енглеском језику доживело је 1977. године. (https://www.umass.edu/wsp/resources/profiles/ eberhard.html) (Saritaş, 2015, 3 (6)) Завршетак Другог светског рата и настојање америчких универзитета да оснаже своју позицију довођењем европских стручњака из разних области резултирало је Еберхардовим пресељењем у Сједињене Америчке Државе. Најпре је 1948. године добио Рокфелер стипендију, да би му годину дана касније било понуђено стално место предавача на Универзитету Беркли у Калифорнији, на Одељењу за социологију. Од тада, па до његовог пензионисања на истом универзитету 1976. године, Еберхард је предавао читав низ предмета који у најширем смислу спадају у домен азијских студија. Како је његово виђење оријенталних, азијских друштава било веома широко постављено и објективно научно засновано, његове часове похађали су студенти Одељења за оријенталистику, антропологију и историју. Био је ментор бројних докторских дисертација које су се односиле на азијске студије у најширем контексту. (Cohen, 1990) Три деценије, колико је провео као предавач на Берклију, В. Еберхард је непрестано истраживао, и директно на терену и у архивима. Боравио је у Кини, Турској, Индији, Кореји, Пакистану, Бурми. Предавао је на Универзитету у Тајвану, али исто тако и у родној Немачкој, на Универзитету у Франкфурту, Институту за синологију у Хајделбергу и Институту за студије Источне Азије у Минхену. Био је члан бројних редакција синолошких часописа, покретач значајних научних едиција као што су „Цивилизације Источне Азије: нови покушај разумевања традиције“, која је објављивана у Бечу. Био је и члан бројних стручних удружења. (https://www.umass.edu/ wsp/resources/profiles/eberhard.html ) Формално пензионисање није зауставило његов рад. Остао је истраживачки активан све до своје смрти 1989. године. Иза њега су, поред већ поменуте „Историје Кине“, остала и друга бројна дела, која су у периоду од 1967. до 1982. године објављена у шест томова његових сабраних дела. (https://www.umass.edu/wsp/resources/ profiles/eberhard.html)

348

2. први турски синолози Први турски синолог који није дошао у Турску из западне Европе, већ је рођен и школован у самој Турској, јесте Мухадере Наби Озердим (Muhaddere Nabı Özerdim). Мухадере Наби Озердим била је први студент синологије на Факултету за језике, историју и географију Анкарског универзитета. За разлику од Бахаедина Огела, о коме ће бити речи у даљем току овог прегледа, чије интересовање за синологију као поље научног истраживања долази у каснијим годинама његовог академског сазревања, Мухадере Наби Озердим (1916–1991) се тим студијама посветила од самог почетка своје академске каријере. Синологију уписује чим је основана као одељење на Универзитету у Анкари 1935. године. Након дипломирања 1940. године, под будним менторством професора Еберхарда, почиње рад на својој докторској дисертацији „Поезија Турака који су основали династију у северној Кини у 4–5. в.н.е“ (Milattan Sonra IV-V. Asırda Çin’in Şimalinde Hanedan Kuran Türklerin Şiirleri), коју је успешно одбранила 1943. године. Одмах након дипломирања, запошљава се на Одељењу за синологију Универзитета у Анкари, где је провела читав свој радни век (пензионисала се 1983. године). http://sinoloji.humanity.ankara. edu.tr/?bil=bil_icerik&icerik_id=124# Министарство образовања Републике Турске послало је Мухадере Наби Озердим на студијски боравак у Кину 1946. године. Тамо проводи две и по године, радећи на усавршавању, како класичног тако и савременог кинеског језика. Такође, истраживала је у бројним кинеским научним и културним институцијама, унапређујући своја знања о кинеској прошлости, књижевности и култури. http://sinoloji.humanity.ankara.edu. tr/?bil=bil_icerik&icerik_id=124# Након повратка у Турску, и даље ради на професионалном усавршавању, објављује књиге, студије, расправе. Учествовала је на бројним конгресима синолога у иностранству, а такође велику пажњу посветила је педагошком раду. Студенте је подучавала, како класичном тако и савременом кинеском језику. Поједини њени студенти наставили су своје академско усавршавање као истраживачи у турским синолошким центрима. http://sinoloji.humanity.ankara.edu.tr/?bil=bil_icerik&icerik_id=124# Такође, од турских синолога треба поменути Бахаедина Огела (Bahaeddın Ögel) и Пулата Откана (Pulat Otkan). Њихово примарно интересовање било је везано за турску историју и културу на основу кинеских извора. Бахаедин Огел рођен је у граду Елазигу, у источној Анадолији, где је стекао основно образовање. Касније се школовао у Малатји (централна Анадолија) и Анкари, где га је на Универзитету у Анкари приметио 349

професор Еберхард. Код овог угледног научника докторирао је 1948. године на тему „Стварање ујгурске државе“ (тур. Uygur Devletinin Kuruluşu). Радио је на Универзитету у Анкари као асистент, а затим и као доцент на предмету Општа историја Турака. У више наврата боравио је на студијским боравцима у Немачкој. Огел је у периоду од 1959. до 1964. радио и истраживао у универзитетским центрима у Немачкој, Тајвану и Јапану. http://www.genelturktarihi.net/prof-dr-bahaeddin-ogel Звање редовног професора стекао је 1965. године, након објављивања књиге „Sino Turcica, Џингис Кан и турски саветници кинеских династија“ (тур. Sıno Turcıca, Çingiz Han ve Çinedeki Türk Müşavirleri). Био је члан бројних турских стручних удружења. За собом је оставио више дела која се баве раном историјом Турака.157 Умро је кад и његов учитељ, 1989. године. http://www.genelturktarihi.net/prof-dr-bahaeddin-ogel Пулат Откан је један од научника млађе генерације који је своју каријеру посветио изучавању азијских студија. Рођен је у Истанбулу 1945. године, у 21. години дипломирао је на Одељењу за синологију Факултета за језике, историју и географију Универзитета у Анкари. На том факултету провео је и свој радни век, бавећи се, поред синологије, и јапанологијом. Стиче звање професора емеритуса. И данас је веома активан у својим истраживањима на пољу широко постављених студија Азије. https:// pulatotkan.wordpress.com/2014/05/21/prof-dr-pulat-otkan/158 У обимном раду „О општим карактеристикама синолошких истраживања у Турској“, Ејуп Саруташ, припадник нове генерације турских синолога и члан Одељења за кинески језик на Истанбулском универзитету, оцењује да турска синологија, основана 1935. године, није успоставила општа правила истраживања, на начин на који је то учинила западна синологија. По његовом мишљењу, турски синолози су себи поставили задатак да из кинеских извора обраде податке релевантне за историју Хуна, Гоктурака и Ујгура, као и за друге турске заједнице које су постојале у раном периоду, али не и да проуче и схвате кинеску културу у целини, што би свакако било веома значајно и за разумевање ране историје Турака. (Saritaş, 2015, 3(6)).159 157 Објављене монографије Б. Огела, видети: www.amazon.co.uk/Books-BahaeddinOgel/s?ie=UTF8&page=1&rh=n%3A266239%2Cp_27%3ABahaeddin%20Ogel 158 Детаљну биографију Пулата Откана, видети на сајту: https://www.kitapyurdu.com/ yazar/pulat-otkan/176118.html 159 Могуће је повући одређене паралеле између стања изучености турске синологије и српске османистике. Иако је, свакако, значај изучавања османских извора за историју српског народа, с обзиром на природу и трајање османске власти на овим просторима, од већег значаја него кинески извори за историју Турака, методолошка симетрија свакако постоји. Неспорно је да је српска османистика успоставила високе научне стандарде, али

350

Он даље наводи да су синолошка истраживања у Турској још увек базирана на енглеским, француским и немачким преводима кинеских оригинала, што методолошки свакако представља проблем и доводи до могућности погрешке у интерпретацији. Наиме, без директног увида у оригинал (мада су и тада грешке могуће), аутор превода одређеног извора може засновати свој закључак на евентуалној грешци приређивача, што даље доводи да постављања погрешних основа за напреднија истраживања. Методолошки императив консултовања примарног извора на језику на коме је настао се тиме не поштује. Такође, турској синологији недостају и збирке критичких издања кинеских докумената релевантних за рану историју турских племена. (Sarıtaş, 2015; 3 (6), 297) Парадоксално, на начин на који Саруташ поставља критику, као и будуће задатке турске синологије, чини се да је, и поред понекад веома оштрих критика западних синолога, те задатке једини испунио Еберхард, данас већ давних четрдесетих година 20. века. На основу тврдњи, а потом и закључака које доноси Саруташ, чини се да турска синологија од оснивања Одељења за синологију у Анкари пре више од 80 година није направила велики научни продор.160

3. научна критика еберхардове ’историје кине’ У предговору четвртог издања Еберхардове „Историје Кине“ на енглеском језику161, његов колега још из студентских дана у Берлину Хелмут Вилхелм162 забележио је следеће: In 1930, Wolfram Eberhard and I attended the courses and seminars of Otto Franke in Berlin, and eventually we both took our doctorates under him. Already as a student Eberhard’s insatiable curiosity made him look beyond the limits of the field of Chinese studies, then called Sinology, to other disciplines. What he found there was valuable to him not only

је такође неопходна боља систематизација даљих истраживања. Не желећи да умањимо значај досадашњих достигнућа, који се огледа у бројним радовима који задовољавају највише научне критеријуме, ова напомена представља апел да се будућа истраживања, по угледу на земље у окружењу које су османистичка истраживања умногоме унапредила последњих деценија, систематски осмисле и обогате, примарно објављивањем османске грађе релевантне за историју српског народа. 160 Управо из тог разлога Турско историјско друштво (Türk Tarih Kurumu) је током деведесетих година поново објавило радове В. Еберхарда на турском језику. 161 W. Eberhard, History of China, Berkley: University of California, 1977. 162 Хелмут Вилхелм био је Еберхардов колега са студија, али и син немачког синолога Ричарда Вилхелма, чији је рад инспирисао Еберхарда да се упусти у синолошке воде.

351

as comparative material but also as a source of research techniques and research methods. Many of these he adapted to his own use, and, further, applied to Chinese material as concepts and research aims that could lead to entirely new and fruitful interpretations. He can thus be called a forerunner of the inderdisciplinary approach that became so much the fashion in this country after World War II. (It appears to me that of all the disciplines into which Eberhard ventured, astronomy among them, folklore was always closest to his heart). https://www.umass.edu/wsp/resources/ profiles/eberhard.html

Критичари Еберхардовог рада такође су били веома оштри. Тако је, на пример, канадски синолог Е. Г. Пулибланк (E. G. Pulleyblank)163 у свом чланку под насловом “Gentry Society”, објављеном у реномираном британском часопису Bulletin of the School of Oriental and African Studies (1953), оштро критиковао Еберхардов рад: Statistics, however, do not interpret themselves. In order to tell what is really significant one must possess an insight into one’s period which can only come from a real mastery of the historical background. Eberhard’s study is manifestly lacking in this. But the inadequacy, indeed the danger, of his approach when not grounded in sufficient historical knowledge is revealed most glaringly in his study on the 10th century. He has taken all persons mentioned in the Chiu Wu-tai shih and has distinguished among them eighty-eight great families which he compares with the one hundred great families which he found in a similar way from an analysis of the Wei shu. As in the earlier study, he lumps together Chinese and non-Chinese families, and those of ‘gentry origin,’ ie descendants of T’ang functionaries, with new families which had risen by ‘pure violence,’ ie descendants of (1) soldiers and (2) peasant insurrectionists. Whatever their origin, and without attempting to show what were the respective political, social, and economic bases of their prominence, he treats them collectively as the great gentry of the Five Dynasties and considers them mutatis mutandis as equivalent to the great families of Toba Wei. He then uses this assumed identity as proof that nothing had really changed through the T’ang dynasty. I am sure that Japanese and Chinese students of the social history of the period would unanimously reject this opinion, and it goes contrary to all I know of T’ang society.164

У истом раду, Пулибланк наставља: Eberhard gives some figures of a most sensational kind for the population of North China in the 10th century. The Chinese population over which the Sha-t’o came to rule consisted, he says, of 19,000,000 households or 163 164

https://naccl.osu.edu/sites/naccl.osu.edu/files/egp_pubn.pdf Рад је објављен на странама 588–597.

352

53,000,000 individuals. ‘As a result of famines and other catastrophes as well as the never ending wars, the population diminished quickly to 12,000,000 families in 947 and 2,309,812 families in 960; even as early as 930 and 942 some districts were without any population at all, and efforts were made to get settlers from other parts of China.’ He himself apparently felt some doubts for he adds in a note, ‘These extreme data may also be the result of incomplete census taking and loss of territory. Further research seems necessary.’ Unfortunately, the only research that is needed is to look again at his sources. His first figures refer not to the 10th century but to mid-T’ang as is clearly stated in the text [n5: Chiu wu-tai shih 58.4275bb. Eberhard’s reference here to 55.4270da (p91 n2) is evidently a repetition of note 3 on p90]. Furthermore, 19,000,000 is a textual error for 9,000,000 [n6: cf Wu-tai hui-yao 25, p305]. The ratio of individuals to households would in any case make one suspect this. The population of China in 742 as given in the geographical chapter of the Hsin T’ang shu was 8,985,334 households or 51,035,543 individuals. There is no mention of the year 947 in the text Eberhard cites. The figure of 12,000,000 households occurs, but it refers to the time of Ch’in and Han (221 BC to 9 AD). How could Eberhard have connected this with a year a thousand and more years later? The answer appears to be that 947 is the year in which Later Han of the Five Dynasties replaced Later Ch’in (not Ch’in!). It is almost incredible that a Sinologist of standing could make such an error, but there seems to be no other explanation.[ CITATION Edw \l 1033 ]

На ове критике, у истом часопису, две године касније, Еберхард аргументовано одговара следећим речима: The population of China in 742 was given in the geographical chapter of the Hsin-T’ang-shu as 8,985,334 households or 51,035,543 individuals (p595). E Balasz has different data, and for 640 the data are 8,412, 871 and 48,143,609. The number of c54 million individuals given by the ChiuWu-tai-shih may be compared with the number given for 754 or 755. The number of families seems to be excessive, but it is interesting that in the census of 754, which is generally regarded as one of the best, a breakdown of taxpayers and tax-free citizens is given which shows a similar anomaly: households with an average of 1.44 members. My use of these 8th-century census reports for a comparison with the Sha-t’o population is based upon the fact that we have no trustworthy reports for the early 10th century, and also upon the assumption that the drastic reduction after the revolt of An Lu-shan was not the result of actual depopulation but rather of other factors. On the other hand, I would believe that the Wu-tai period brought considerable depopulation, at least in North and parts of Central China. Here Professor Pulleyblank questions the depopulation of certain districts (p595). But, as Chieh-chou originally had 2,993 households and 15,313 individuals in three districts, an abolition of districts and a reduction of the population to a thousand, i.e. one-third, of the total families, or to the

353

size of a few villages, can be regarded as really catastrophic. Teng-chou, T’ang-chou, Sui-chou, and Ying-chou are situated in a densely populated agrarian area with irrigation, with a T’ang-time population of 182,364; 165,257; 105,722; 57,373. The text clearly indicates that cultivation of virgin soil is not meant, but by a five-year tax exemption people were induced to come to these provinces and to use former farmland. Wan Kuo-ting, discussing conditions at the beginning of Sung times, remarks that the devastations of the Wu-tai period were very severe, and reconstruction slow; even after 30 years of Sung rule some of the agrarian areas used only 20–30 percent, others 50–60 per cent of the land. He mentions that still in 995 the irrigation work in T’ang was in disruption, and plans to settle veterans there were again made; in 996 settlement in Teng and T’ang and other places was planned. This again proves that these districts were really depopulated. [ CITATION Add55 \l 1033 ]

У научном раду критика би морала да буде подстицај а не лична увреда. Допринос В. Еберхарда научној синологији, нарочито у Републици Турској, немерљив је.

4. турска синологија данас У новије време, нарочито од успостављања дипломатских односа Народне Републике Кине и Републике Турске 1971. године, како је већ назначено, долази до промена у односу према синолошким проучавањима у Турској. Можда најзначајнија промена јесте у чињеници да се, за разлику од дотадашњег искључивог изучавања класичног кинеског језика, у курикулум наставе синологије у Турској додаје и савремени кинески језик. Данас се у Турској синологија изучава на четири велика и значајна универзитета: Универзитету у Анкари, где је најпре и основана, Универзитету у Истанбулу, који се сматра једним од најпрестижнијих турских универзитета када је је реч о изучавању за Турску страних филологија, на универзитету Богазичи (једном од највећих и најпризнатијих приватних универзитета у Турској), као и на угледном универзитету Ерџијес у Кајсерију. У уводној речи на сајту Одељења за синологију Универзитета у Истанбулу истиче се значај рада В. Еберхарда, али се и наглашава да је турска синологија након његовог одласка из Турске кренула силазном путањом. Наглашавајући да је синологија за турске истраживаче национална наука, имајући у виду изузетно велики број извора на кинеском језику који се односе на историју Турака, синолози са Универзитета у Истанбулу истичу да је значај кинеске цивилизације огроман, како у прошлим временима, 354

тако и у садашњости. Истичу да Кина има јаку државотворну традицију, која траје више миленијума, да имају искуства у вођењу најстаријих и најпрецизнијих записа, који се примарно односе на различите сегменте државне управе, који данас представљају историјске изворе првог реда, као и да су политички, историјски, економски и културно имали везе са Хунима, Монголима, Тибетанцима и многим другим централноазијским племенима. Имајући у виду, наставља се у истом тексту, задивљујући економски раст Кине, као и убрзану динамику међународних односа, синолошка проучавања морају добити место које заслужују. Све то је утицало на чињеницу да синологија постаје све популарнија дисциплина у Турској. (www.istanbul.academia.edu) На Богазичи универзитету успешно делује институт Конфуције, основан 2008. године, као заједнички пројекат универзитета Богазичи и Универзитета у Шангхају. Настава кинеског језика започела је у јесењем семестру 2009. године. Институт Конфуције на Богазичи универзитету представља целовиту образовну институцију, са троструким циљем деловања: настава кинеског језика, културна комуникација и научна истраживања. Настава језика држи се на три нивоа: почетном, средњем и напредном, а такође су организовани и бесплатни вечерњи курсеви за студенте и запослене на овом универзитету посвећене кинеском језику и култури. Такође се организују и специјализовани културолошки курсеви, као што су курс борбене вештине Таи ћи, курс кинеске калиграфије, уметност прављења и испијања чаја, као и посебан курс кинеске кухиње. Сваке године се организује прослава кинеске Нове године, као и разне врсте изложби и културних догађаја (концерти кинеске музике, филмски фестивали, итд.). (www.confucius.boun.edu.tr) Ова значајна академска институција била је организатор, заједно са Центром за азијске студије Универзитета Богазичи и Центром за турске студије Универзитета у Шангхају, Форума Кина–Турска, који је одржан два пута до сада, и допринео је у великој мери унапређењу научних истраживања веза Кине и Турске. (www.confucius.boun.edu.tr) Од турских синолога, највећи допринос раду Института, као и бројним акцијама које су организоване, дали су професори Селџук Есенбел и Арзу Озтуркмен. Захваљујући њиховом раду, као и раду њихових кинеских колега, од којих посебно треба истаћи др Фугуанг Мијаоа и др Ји Лијуа, као и др Венхонг Лија, Институт Конфуције на Богазичи универзитету у великој мери доприноси научној, културној и геостратешкој сарадњи ове две земље. (www.confucius.boun.edu.tr) Сасвим је извесно да ће године које долазе довести до напретка турске синологије, а тиме и нових сазнања о раној историји турских племена. 355

Литература Cohen, A. P. (1990). In Memoriam: Wolfram Eberhard, 1909–1989. Asian Folklore Studies, Vol. 49, No. 1, Published by: Nanzan University, 125–133. Eberhard, W. (1955). Additional notes on Chinese ‘gentry society. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 371–377. Findley, C. V. (2005). The Turks in the World History. Oxford: Oxford University Press. Ortaylı, I. (2015). Türklerin tarihi. Istanbul: Timaş Yayınları. Pulleyblank, E. G. (1953). Gentry Society. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 588–597. Sarıtaş, E. (2015; 3 (6), 12 22). On the General Characteristics of Sinology Researches in Turkey. Humanities and Social Sciences, pp. 293–198. Ковачевић, Ј. (1977). Аварски каганат. Београд: Српска књижевна задруга. Теодосијевић, М. (2015). Турски свет: Турци и турски језик. In Сусрети народа и култура. People and culture in contact (pp. 361–371). Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитет у Приштини.

Интернет сајтови www.amazon.co.uk/Books-Bahaeddin-Ogel/s?ie=UTF8&page=1&rh=n%3A266239% 2Cp_27%3ABahaeddin%20Ogel www.confucius.boun.edu.tr http://www.genelturktarihi.net/prof-dr-bahaeddin-ogel www.istanbul.academia.edu https://naccl.osu.edu/sites/naccl.osu.edu/files/egp_pubn.pdf https://pulatotkan.wordpress.com/2014/05/21/prof-dr-pulat-otkan/ http://sinoloji.humanity.ankara.edu.tr/?bil=bil_icerik&icerik_id=124# https://www.umass.edu/wsp/resources/profiles/eberhard.html http://sinoloji.humanity.ankara.edu.tr/?bil=bil_icerik&icerik_id=124# Ema Petrović The Euro-Asian Encounters: China in the Turkish Perspective Summary The first notion of the Turkish tribes in the historical documents could be traced in the sources of the Chinese provenance dated 5–6 century B.C. Those are mostly the documents mentioning the warfare of the belligerent Turkish tribes in the North-East Asia, on the Chinese borders, as well as establishment of their first states. Thus, for understanding the early history of the Turks, the Chinese sources are of exceptional value. This fact was firstly perceived by the founder of the modern Republic of Turkey, its first president Mustafa Kemal Ataturk. He had founded in 1935 at the University of Ankara, at the Faculty of Languages, History and Geography the Department of Sinology. Its first professor and founder was German sinologist Wolfram Eberhard,

356

who had not only written important books regarding both Chinese and Turkish history and culture, but also had established the sinology school in Turkey. After he had left Turkey in 1948, his student had tried to carry on his work. However, in the circumstances of polarization of the international relations, the sinology in Turkey had not followed the increasing path. Only with the establishment of the diplomatic relations between two countries in 1971, and then with the immense changes in the world politics, the sinology in Turkey has started to be relevant and of interest again. Although the modern science methodology, as well as economy and geo-politics in the world today request the deep research of Turco-Chinese relations, those researches has not yet reached the required level.

357

Високоразвијена култура бронзе165

проф. др Jен Венминг

a. три система културе бронзе Од многих уметности из бронзаног доба у Кини уметност ливења бронзе оставља најјачи утисак. У том периоду постојала су три велика система уметности бронзе, и неколико мањих подсистема, и сви су се међусобно разликовали по стилу и традицији. Од три велика система, култура бронзе Централне висоравни представља једину културу која се појавила и развила у средишту древне Кине. Под делимичним утицајем спољашњих уметничких форми, она је остварила најстабилнију традицију. Други систем, северна уметност бронзе, био је трансрегионалан, и обухватао је многа својства слична уметности Јужног Сибира, па чак и области дуж обала Црног мора. Јужнокинеска уметност бронзе (овде мислимо, пре свега, на уметност Јуннан-Гуиџоу висоравни и Лингнан региона) такође је надрегионална и на више начина слична неким уметностима југоисточне Азије. Само је уметност бронзе на Централној висоравни била искључиво кинеска, док је уметност у другим двема областима била или њена варијанта или имала заједничка својства са другим културама. Уметност бронзе Централне висоравни појавила се током позног периода династије Сија. Позна култура Ерлитоу већ садржи ритуалне предмете од бронзе који носе јака обележја Централне висоравни. Међу тим предметима треба истаћи: ђуе (посуду за вино у облику пехара) и ђија (посуду за вино са три стопице већу од претходне). Ипак, у ово доба северне и јужне области још не показују јаке регионалне културне карактеристике. Тек ће се пред крај раног Шанг периода у овим областима појавити самосвојни и оригинални стил. У доба ране династије Шанг дошло је до експанзионизма културе Шанг, која је свој врхунац управо достигла у доба када је систем културе бронзе Централне висоравни дошао до пуног изражаја. Са ширењем Шанг културе и развијеном технологијом, уметност 165 Јен Венминг је професор на школи за археологију и музеологију на Беиђингшком универзитету, стручњак за неолитску археологију и порекло древне кинеске цивилизације. Овај текст је преузет из књиге Историја кинеске цивилизације, том 1, Албатрос Плус, Београд, 2016, стр. 291–303. Захваљујемо се издавачкој кући Албатрос Плус, посебно господину Јагошу Ђуретићу, на сагласности за објављивање овога текста.

358

бронзе Централне висоравни проширила је свој утицај на огромно подручје, стварајући тако језгро и главну струју кинеске уметности бронзе. У ширем смислу, Централна висораван односи се на слабо дефинисану област у средњем и доњем току Жуте реке. Дуго времена она је била политички центар династија Сија, Шанг и Џоу. У њој су живели многи припадници племства, а вешти мајстори окупљали су се око њих претварајући тако Централну висораван у културно и привредно најразвијенији регион старог царства. Напредна технологија изливања бронзе, на Централној висоравни, постала је узор за мање развијене области. Са ширењем политичког, војног и културног утицаја језгра на околне области, технологија топљења и ливења бронзе на Централној висоравни, као и разноликост и дизајн њених предмета од бронзе, допрли су до удаљених места, што је довело до формирања такозваног „система бронзане робе Централне висоравни“ и његових самосвојних технолошких и уметничких карактеристика. Уметност бронзе у долини реке Јангце на југу такође је потекла са Централне висоравни, али су уметнички развој и достигнућа на југу зависила од њене путне везе са севером. Кад су вести о новом развоју технологије и уметности бронзе лако долазиле до слива Јангце, онда се локална уметност бронзе развијала, стварајући таква величанствена достигнућа, као што су предмети из ране и средње фазе династије Шанг, пронађени на гробљу у Сангсингдуију, у округу Гуангхану, у провинцији Сичуан, и у Дајангџоу у округу Син’ган, у провинцији Ђијангси166.

Sichuan sheng wenwu kaogu yanjiusuo, ed., Sanxindui jisi keng (Beijing: Wenwu chubanshe, 1999). Jiangxi sheng wenwu kaogu yanjiusuo et al., ed., Xin’gan Shang dai damu (Beijing: Wenwu chubanshe, 1997). 166

359

(б)

(а)

(в)

Предмети од бронзе пронађени 1836. године у гробници у Сансингдуију, округ Гаунгхан, провинција Сичуан. Потичу из XIII или XII века пре н. е. Фигура на постаменту има укупну висину од 262 цм (сама фигура висока је 172 цм, а постамент 90 цм), фигура је тешка 180 кг (а). Људска глава са пробушеним ушима; висина 34 цм (б). Друга људска фигура (са грубље обрађеним ушима); висина 36,7 цм (в). Музеј Сансингдуи, провинција Сичуан

Када дође до прекида у копненој вези, онда уметност бронзе у овим јужним областима показује склоност ка конзервативизму и симплификацији. Неки елементи као што су форме и дизајн, који су одавно нестали са Централне висоравни, овде су и даље опстајали, па се чак и ширили на неке изоловане области на југу167. Северно од Централне висоравни поред Великог зида лежи северна зона, једно од два места на којима је настала кинеска технологија ливења бронзе. Међутим, после пада династије Сија, са окретањем привреде на северу од земљорадње ка сточарству, ливење бронзе као независна технологија доживело је заостајање у односу на Централну висораван. Уметност бронзе Централне висоравни, која је настала за време династије Шанг, почела је да врши велики утицај на северну уметност бронзе, 167 Li Xueqin, “Fei Zhongyuan diqu qingtong qi yanjiu de jige wenti”, Dongnan wenhua 5 (1998): 78–82.

360

што је довело до појаве новог уметничког стила бронзе на северу и до обнове технологије. Све ово има велике везе са променом у стилу уметности бронзе Централне висоравни, чији се први врхунац појавио у периоду од позне династије Шанг до ране династије Западни Џоу. На овој тачки северна уметност бронзе постала је класика и достигла свој први врхунац. Када је Централна висораван ступила у други врхунац развоја – између средине периода Пролећа и Јесени и средине периода Зараћених држава – роба од бронзе са севера испољила је нови стил који је за северну уметност бронзе значио достизање другог врхунца развоја. Посматрано са становишта уметничке традиције, северни предмети од бронзе потпуно се разликују од предмета насталих у сливу реке Јангце. Северна традиција, која има сопствено независно порекло, припадала је културалном систему северне Азије, који је обухватао обраду не само бронзе већ и обраду злата. О овом систему често се погрешно говори као о уметности Скита из Ордоса, чиме се превиђа чињеница да је она настала у огромном региону који обухвата много међусобно испреплетаних култура и народа. Ова традиција садржи приказе животиња често насликаних у борби, као и дело из периода Зараћених држава, које показује континуитет ове традиције у предметима израђеним од метала на северу168.

Златна украшена плоча са приказом тигрова који нападају бикове, пронађена 1973. године у Аутономној области Унутрашња Монголија. Период Зараћених држава. Висина 12,7 цм, дужина 7,4 цм, а тежина 237 грама. Национални музеј Кине, Беиђинг 168

Tian Guangjin and Guo Suxin, ed., E’erduosi quingtong qi.

361

Традиција уметности бронзе на југу земље настала је и развијала се под утицајем уметности бронзе Централне висоравни и представља једну њену варијанту. Развој уметности бронзе на северу земље паралелан је са развојем уметности бронзе Централне висоравни. То не може бити случајно, јер су историје обе уметничке традиције међусобно врло уско повезане. Поређење распрострањености предмета од бронзе са Централне висоравни у северном региону, између њена два врхунца развоја, пружа нам увид у важност утицаја Централне висоравни на северну уметност бронзе. Уочи првог врхунца, насталог пред крај ране фазе династије Шанг, Северна зона, која се простирала од обале реке Ксар Морон (Силамулун) у Унутрашњој Монголији на истоку, до окуке Жуте реке на западу, па све до источне обале језера Ћингхаи, била је под утицајем Шанг културе Централне висоравни. У овој огромној области пронађена је типична бронзана роба са Централне висоравни.169 У овој области нађени су ритуални предмети од бронзе са Централне висоравни настали између краја првог и почетка другог врхунца развоја, у доба када су се обредне посуде од бронзе са Централне висоравни још једном појавиле, овог пута у родном месту нове северне уметности бронзе, у зони културе Горњег Сијађијадијена (данашњи северни Хебеи, западни Лијаонинг и источна Монголија).170 Трагове производа од бронзе са Централне висоравни такође можемо видети на комадима бронзе са севера. На пример, декоративни цртежи на бронзаним предметима, некада омиљеним у Северној зони за време владавине Источне династије Џоу, по форми су сасвим слични накиту од жада популарном на Централној висоравни за време позне Западне династије Џоу, што вероватно указује на то да се прво морало развити из другог.

Примерци бронзе која се производила на Централној висоравни, нађени у периферним областима Северне Кине, укључују јен (лонац од бронзе постављен на три или четири стопице), из североисточног региона, ископан у селу Тијенбаотонг у Унутрашњој Монголији; ђуе (пехар) и ђија (округла трокрака посуда за вино са ручицом и сиском) из северноцентралног региона, ископану у Џукаигоу, у Унутрашњој Монголији. Keshiketeng qi wenhuaguan, „Lijaoning Keshiketeng qi Tianbaotong cun faxian shang dai tongyan“, Kaogu (1977: 5). Nei Menggu wenwu kaogu yanjiusuo, “Nei Menggu Zhukaigou yizhi,” Kaogu xuebao (1988: 3): 301–332). 170 О бронзи типа Централне висоравни, откривеној у култури Горњег Сијађијадијена, видети: (A) Liaoning sheng Zhaowu dameng wenwu gongzuozhan, Zhongguo kexueyuan kaogu yanjiusuo. Nei Menggu gongzuo dui, „Ningcheng Nanshan’gen de shiguo mu“, Kaogu xuebao (1973: 2): 27–62; (B) Xiang Chunshong i Li Yi, „Ningcheng Xiaoheishigou shi guo mu diaocha quingli jianbao“, Wenwu (1995: 5): 4–23. 169

362

Б. Обредно посуђе и алат од бронзе Од три система уметности бронзе у Кини, онај са Централне висоравни је најсамосвојнији и он је извршио највећи утицај на уметност бронзе у околним областима. Његове уметничке форме и особине одражавају основно стање кинеске уметности тог доба. Од тренутка када је роба од бронзе ушла у широку употребу, владајуће класе централног двора почеле су да користе велике количине бронзе за ливење оружја и обредних посуда. Бронза је ретко коришћена за израду оруђа и алата, али је много коришћена, осим за оружје и обредно посуђе, и за производњу посуђа за светковине и дворске забаве. Иначе, сво оружје било је прављено од бронзе. Бронзани предмети настали на Централној висоравни не само што представљају највиши ниво технолошког развоја свог доба, већ такође указују на промене у статусу владајуће класе. Осим тога, ови предмети указују на начин развоја уметничких стилова тог доба. Почевши од династије Сија, централни двор је одређене предмете од бронзе доживљавао као симбол царске власти. На пример, Мо Ци каже како је Сија цар наредио Феи Лијену да добије руду бакра из планина и река, затим да ту руду извади, истопи и излије у Кунвуу. „Када је направљено девет дингова, они су пренети у три државе. Сија их је изгубила, а Јин добила; Јин их је изгубила, а Џоу добила.“171 Овај пасус указује на добро познату легенду о девет дингова који су направљени по наредби првог владара династије Сија. Они су сматрани симболима државне власти и поштовали су их у царском храму сви владари из династија Сија, Шанг и Џоу. У доба пре династије Ћин такође су биле важне ствари које се повезују са сукобима, као што су шлемови од бронзе, од којих је само неколико сачувано, као и предмет од бронзе познат као јуе или бојна секира. Јуе који личи на обичну секиру је шири и равнији, а сечиво му је благо савијено. На свакој његовој страни налази се отвор кроз који је јуе канапом причвршћен за дрвену ручку. Јуе од бронзе вуче порекло од камене секире са широким сечивом, настале током неолита. Међутим, најкасније у династији Шанг, велики јуе од бронзе није више био само оружје већ је постао симбол политичке и војне моћи. Неки стручњаци тврде да кинески карактер за „цара“ (ванг), пронађен у натписима на костима, и бронзаним натписима у Јин рушевинама, умногоме личи на велики јуе, који је симболизовао моћ цара као војног команданта172. Када цар поклони јуе неком свом вазалу, тај постаје представник царског дома и добија право 171

Sun Yirang, ed. and comm., Mozi jian gu (Beijing: Zhonghua shuju, 2001), 11. 422–423,

172

Lin Yun, „Shuo ‘wang’“, Kaogu (1965: 6): 311–312.

426.

363

да нападне и освоји сваки други клан или етничку групу у својој области. Према Ши ђију, Џоу, последњи владар династије Шанг, пре него што га је послао у војни поход, поклонио је господару од Западног Џоуа јуе и уз њега му послао лукове и стреле.173 Сија, Шанг и Џоу царски домови имали су јединствену бронзану посуду која их је разликовала од других држава. Ли ђи бележи да је свака династија, почев од Јоујуа (легендарног владара Шуна), користила посебне посуде за храну: „Јоују имао је два дуија, суверен Сија имао је четири лијена, Јин је имао шест хуа, а Џоу је имао осам гуија“.174 Ово тврђење о Три династије тешко се проверава и ми не можемо да идентификујемо овде поменуте ритуалне посуде. Ипак, можемо бити сигурни да је крајем династије Џоу постојало мишљење како је свака од Три династије имала сопствено ритуално посуђе са препознатљивим дизајном и декорацијом. Будући да су Сија, Шанг и Џоу владајући домови придавали толико много значаја политичким импликацијама које су имали предмети од бронзе, други чланови племства у томе су морали да их следе. Зато је бронзана роба у великој мери постала важан симбол који указује на друштвени ранг неког племића. Ови предмети су оличавали строге прописе по којима су обављане жртвене церемоније, гозбе и разне друштвене активности, усмерене на очување хијерархије владајуће класе. Зато је већина бронзаних посуда била неодвојив део старог обредног система, који је одражавао кодекс понашања прописан за припаднике племићког сталежа. Цуо џуан (Сјуен, 12) наводи речи првог министра државе Ђин, Вуција од Суија, који је поводом ритуалног система рекао: „Племићи и обични људи носе различиту одећу; племству се стално мора исказивати поштовање и уважавање; ниже класе у покорности се држе тако што се деле на различите групе. Према томе, у нашим обредним системима неће бити никаквих прекршаја. Ли ђи има посебно поглавље које носи наслов „Обредно посуђе“. Археолози су утврдили да различите комбинације одређеног броја и врста обредне бронзе, као што су гу и ђуе у култури Шанг и динг и гуи у култури Џоу, јасно одражавају хијерархијску природу система.175 Јасно је да је старо бронзано доба Кине имало Shi ji, 3. 106. Li ji zhengyi, 14. 1268. 175 У оквиру ритуалне бронзе културе Шанг, ђуе (пехар са истуреним сиском) и гу (издужени пехар са врхом у облику трубе и широким постољем) били су изузетни по томе што је њихов број, судећи по древним гробовима, био уско повезан са статусом који је покојник имао у хијерархији племићког сталежа. (Понекад се ђијао користио уместо ђуеа, што је случај гроба бр. 160, у Гуођијаџуангу, у оквиру Јин рушевина. Ђијао је посуда за вино, по облику слична ђуеу, али са испупченом симетричном ивицом и биелиптичним сиском). Припадници нижег племства имали су право на један ђуе и један гу. А следећи 173

174

364

значајан политички набој који је одражавао схватања владајуће класе о друштвеном статусу и моћи.

Бронзани шлем са рељефом у виду животињске маске (таотије), нађен у Ањангу у провинцији Хенан; позна династија Шанг; 23,8 цм висок, 23,5 цм широк; Дворски музеј, Беиђинг

рангови према свом нивоу имали су право на два ђуеа и два гуа, односно три ђуеа и три гуа, односно пет ђуеа и пет гуа; а припадници највишег слоја имали су право на десет ђуеа и десет гуа. Пример последње категорије пронађен је у гробу Фухао у Јин рушевинама, у коме је почивала конкубина цара Ву Динга из династије Шанг. Њен гроб по облику, обиму и величини припадао је средњој групи гробова. Што је покојник био више на лествици то је у гробу било више ђуеа и гуа. У Џоу култури комбинације различитих ритуалних бронзи примарно су укључивале динг (посуда за кување са три или четири чврсте стопице) и гуи (чинија коришћена за држање жита и друге хране). Обично је био паран број дингова и непаран број гуиа. Такве комбинације, које су укључивале један динг без гуија или један динг плус гуи, три динга плус два гуија, пет дингова плус четири гуија, седам дингова плус шест гуија, девет дингова плус осам гуија, сачињавале су централни део збирке погребног посуђа. Према сачуваним описима обреда вршених за време владавине династије Џоу, постојало је најмање пет група ритуалног посуђа од бронзе, намењених људима различитог статуса. Цареви су имали право на прву групу, која се састојала од девет дингова и осам гуија. Министри и припадници виших слојева племства имали су право на другу групу која се састојала од седам дингова плус шест гуија. Велики мајстори и припадници еквивалентног племићког сталежа имали су право на трећу групу обредних предмета од бронзе која се састојала од пет дингова и четири гуија. Официри и племићи еквивалентног ранга имали су право на четврту групу која се састојала од три динга и два гуија. Припадници најнижег слоја племства имали су право на један динг плус два гуија, односно на један динг и један гуи. За комбинације различитих обредних предмета од бронзе, видети: Yang Xizhang and Yang Baocheng „Yindai Qingtong Liqi de fenqiyu zuhe“, Yinxu qingtongqi (Beijing: Wenwu chubanshe, 1985), 79–102.

365

Секира од бронзе (јуе) са округлим отвором унутар кога је урезан лик змаја (неки експерти мисле да је то тигар), пронађена 1964. године у Вуланг храму, у Ченггу, провинција Шаанси; позна династија Шанг; 17 цм широка, од тога 12 цм је ширина сечива; Галерија округа Ченггу

в. главне карактеристике и типови уметности бронзе За време бронзаног доба у Кини предмети од бронзе имали су врло велику вредност. Они су доживљавани као важан медијум, помоћу кога су људи комуницирали са светом духова; осим тога, били су један од главних показатеља друштвеног статуса. Стога су се предмети од бронзе преплитали са првобитном религијом и аристократским обликом владавине. Због тога су се облици и величина ових предмета све више удаљавали од практичних потреба. Када су приликом ливења бронзе савладали све технолошке проблеме и када су они постали симбол моћи и богатства владајуће класе, облици предмета од бронзе нису више подражавали предмете од других материјала. Осим неких материјала и модификација, увођених на различитим степенима, они задржавају стабилну и непроменљиву форму.

366

У првој фази владавине династије Шанг већ је постојала целовита збирка обредних предмета од бронзе, укључујући и посуде за храну као што су динг, ли (казан за спремање хране, са четири шупље стопице), јен (лонац са три стопице), гуи посуде за вино налик на гу, ђуе, ђија, хе (посуда за вино са дршком), цун (посуда за вино са широким сиском), јоу (врч са поклопцем и ручком), бу и леи и лавори за воду. Ови предмети често су подражавали облике предмета од глине, али су имали тање зидове и једноставније цртеже у који су се сврставали, поред осталог, таотије (митска прождрљива звер), облаци и муње и куи вен (облик у виду змаја).

Династија Шанг, Беиђинг, НР Кина

За време позног Шанга појавили су се нови типови обредног посуђа од бронзе. У њих се убрајају доу (плитка здела са поклопцем и округлим постољем), џи (врч са широким сиском и великим трбухом), гунг (четвртасти издужени пехар), ху, ју (лавор за прање) и цун са цртежима птица и животиња, као и неколико фангјија (четвртаста посуда са поклопцем и дршком на врху). Јоу пронађен у Хунану, у облику тигра који прождире човека, одликује се самосвојним цртежом. На његовој површини приказани су човек и звер у самртничком загрљају. Човекова глава налази се у чељусти тигра. Ова посуда од бронзе која у себи носи дубоку, мада не и сасвим јасну поруку о односу човека и звери, одликује се изузетно великом уметничком вредношћу. 367

(а)

(б)

(в)

(г)

Обредне посуде од бронзе из ране (Џингџоу) фазе династије Шанг. Троножна посуда (ђиа) са животињским украсима на површини; висина 31 цм, пречник 18,4 цм, тежина 1,85 кг. Музеј Шангхаија (а). Троножна посуда (хе) са непокретним поклопцем; висина 22,9 цм, ширина 15,2 цм, пречник 14 цм. Музеј азијске уметности у Сан Франциску (б). Посуда за пиће (ђуе) са украсима у виду нити. Висина 17,5 цм, ширина 17,1 цм, пречник 8,3 цм. Музеј азијске уметности у Сан Франциску (в). Троножна посуда за чување хране (ли) са животињским украсима на површини. Висина 19,9 цм, ширина 12,7 цм, пречник 12,7 цм (г). Музеј азијске уметности у Сан Франциску

368

Бронзана посуда (ју) у облику тигра са човечјом главом у чељустима. Позна династија Шанг. Висина 35,3 цм. Сен-оку Хако Кан (Музеј збирке Сумитомо), Кјото, Јапан

Већина предмета од бронзе украшени су замршеним цртежима и обрасцима. Осим цртежа таотијеа и куи вена, постоји мноштво фигура птица и цврчака. Сачувана су многа сложена и импресивна дела од бронзе настала у последњој фази владавине династије Шанг, дела која су повезана са Ањангом, али су такође занимљива дела пронађена у Хунану, у областима које су биле под утицајем, мада не и под директном влашћу царева из династије Шанг. Ова дела показују регионалну склоност ка приказу људских и животињских фигура.

369

(а)

(б)

(в) (г) Обредне посуде од бронзе из позне династије Шанг и других области под влашћу ове династије. Посуда (џи) у облику профила четири птице, пронађена у Ањангу, Хенан. Висина 19 цм, ширина 11,1 цм, пречник 12,7 цм. Музеј азијске уметности у Сан Франциску (а). Посуда са четири овна (цун), откривена 1938. године, у Нингсјангу, у Хунану. Висина 58,3 цм, тежина 30,5 кг, пречник 52,4 цм. Национални музеј, Беиђинг (б). Посуда фанг динг четвртастог облика са људским лицима на све четири стране, пронађена 1952. године у Нингсјангу, провинција Хунан. Висина 38,5 цм, дужина 29,8 цм, ширина 23,7 цм. Музеј провинције Хунан (в). Посуда у облику слона (цун), пронађена 1975. године у Шисјингшану, у округу Лилинг, у провинцији Хунан. Висина 22,8 цм, дужина 26,5 цм, тежина 2,57 кг. Музеј провинције Хунан (г)

Већина ритуалних предмета од бронзе направљена за време Западног Џоуа рађена је у Шанг стилу. Међутим, у Западном Џоу постоји врло мало посуда за вино и много гуија који имају сталак и поклопац. Мајстори 370

из доба владавине династије Западни Џоу направили су неколико нових типова предмета од бронзе, међу којима се истичу сју (варијанта гуија), фу (четвртаста посуда са косим странама и поклопцем прилагођеним телу посуде) и ји (бокал за воду са равним дном постављен на три или четири стопице). Цветни орнаменти су груби и оскудни, а цртежи таотијеа и птица врло ретки. У великој моди тада су били ћијећу вен (савијени и кукасти облици), чунг хуан вен (орнамент у виду двоструког прстена) и разне варијанте куи вена (змаја на једној нози). Многи бронзани предмети имају дуге записе, понекад од велике историјске вредности. Такав је натпис нађен на лавору (пан), који се повезује са Ши Ћијангом (Писаром Ћијангом), и који има потврду у подацима о историји династије Џоу. Због тога што су бронзани предмети прављени за ограничене обредне и друге потребе племићке класе и зато што је прављење бронзе било наследно занимање које је прелазило са оца на сина, током многих генерација у облику и цртежима предмета од бронзе у Кини било је врло мало промена. Као што је раније речено, предмети од бронзе направљени на Централној висоравни створили су језгро и постали окосница кинеске уметности бронзе. Ако се статус и улога уметности бронзе у околним областима узме у обзир и разматрање, онда главне карактеристике кинеске бронзе можемо изразити на следећи начин. 1. Високоразвијена технологија производње и велика разноликост уметничких форми Кинези нису први развили топљење и ливење бронзе, али су први производили велике количине изузетних предмета од бронзе, које одликују велика разноврсност и препознатљиве локалне форме. На Централној висоравни велике количине бронзе коришћене су за прављење ритуалног посуђа, музичких инструмената и оружја, што се поклапа са тезом да су „обредне церемоније и оружје главна брига државе“. Са друге стране, ретко су приказиване људске фигуре, животиње и биљке. Динг је главна посуда међу ритуалним предметима од бронзе. Разноврсност и број дингова које је нека породица поседовала били су поуздан показатељ друштвеног статуса те породице. Динг највишег степена био је симбол државне моћи. Према изворима из позног Џоуа, када се нека непријатељска држава освоји, онда је победник дужан да „спали њен праотачки храм и одузме јој тешко посуђе“, јер се она тек тада сматра покореном до краја. Ово је значајан показатељ важности коју су људи Централне висоравни придавали обредним предметима од бронзе.

371

г Примери ритуалног посуђа од бронзе прављеног за време владавине династије Западни Џоу

372

(а) ’Ши Ћијанг’ лавор (пан) са важним генеалошко-историјским записом на унутрашњој страни, пронађен 1976. године на локалитету 1 у селу Џуангбаи, округу Фуфенг, провинција Шаанси. 16,2 цм висок, 47,3 цм пречник, 8,6 цм дубок; Музеј Џоујуен, провинција Шаанси (б) ’Ри Ђи’ посуда за служење у облику животиње (гунг или гуанг), са натписом, пронађена 1963. године у селу Ћиђија, у округу Фуфенг, у провинцији Шаанси; 32 цм висока, 33,5 цм дуга; Историјски музеј провинције Шаанси (в) ’Санијен Синг’ (Трећа година Синга), посуда (ху) са натписом који је наручио Синг, члан породице Веи; пронађена 1976. године на локалитету 1 у селу Џуангбаи, у округу Фуфенг, у провинцији Шаанси; 65,4 цм висина, 19,7 цм пречник на врху; Музеј Џоујуен, провинција Шаанси (г) Посуда за ритуално прање (ји) са поклопцем у облику животињске главе и натписом, пронађена 1975. године у Ћишану, округ Дунгђијацун, провинција Шаанси; 20,5 цм висока, 31,5 цм дугачка; Музеј округа Ћишан, провинција Шаанси

Док је уметност бронзе на Централној висоравни сазревала, у области северно од Великог зида такође је настајао један препознатљив стил створен усвајањем технологије прављења бронзе преузете са Централне висоравни и уметности обликовања бронзе која је долазила из региона Гансу-Ћинхаи. У овој области настало је мноштво разних предмета од бронзе са типичним северњачким особинама, као што су кратки мачеви и ножеви са изрезаним животињским главама на корицама; затим секире са отвором на сечиву и орнаментима у облику животиња уграђеним у тај отвор. Ови анимални мотиви пуни су живота и лишени су апстракције или искривљавања природних облика. Те особине поставиле су темељ за развој слободног и смелог стила уметности севера. У међувремену, у сливу реке Јангце на југу, кроз усвајање развијене технологије и уметности бронзе Централне висоравни, рукотворци су створили јужну уметност бронзе типичну за југ земље, блиско повезану са уметношћу Централне висоравни, али са препознатљивим локалним карактеристикама. Посуде од бронзе, направљене на југу, имале су неколико типова посуда за вино, као што су цун, леи и јоу. Ограничена разноликост посуда за вино довела је до стварања непотпуних обредних збирки. У тој области развијани су и музички инструменти од бронзе. Велики број удараљки насталих у старо доба, укључујући нао и бо звона, пронађен је на бројним локалитетима. Такође су откривени локалитети са оруђем од бронзе, пре свега оруђе за обрађивање земље, што указује на то да је владајућа класа на југу већ одобрила коришћење бронзаног оруђа. У Сичуанском басену и његовом суседству, у горњем току Јангцеа, пронађен је велики број статуа богова и људи од бронзе, као и бронзане статуе животиња и биљака за које се можда сматрало да су испуњене божанским духом. У исто време, различите културе у средњем току Јангцеа почеле су да праве обредне предмете од бронзе у облику животиња. 373

2. Обликовање културног система чије језгро чине предмети од бронзе са Централне висоравни Уопштено говорећи, у овом периоду Централна висораван је доминирала у области технологије бронзе. Многе нове технологије и уметнички стилови прво су се појавили на Централној висоравни, па тек онда проширили на друге области. Бронзани предмети Централне висоравни обично су били авангарда у увођењу нових типова облика, новог дизајна и декоративних образаца. Друге области брзо су прихватале промене које су долазиле са Централне висоравни. Када је комуникација између Централне висоравни и околних области слабила или била прекидана, уметност бронзе у тим областима увек је доживљавала стагнацију, или се, у најбољем случају, споро и слабо развијала, полазећи од већ увезеног уметничког стила. У неком смислу, израз уметност бронзе Централне висоравни може се схватити као синоним кинеске уметности бронзе. 3. Релативна стабилност и трајна популарност уметничких форми и предмета од бронзе Од самог свог настанка, уметност бронзе Кине, са специфичним карактеристикама и формама уметничког изражавања, прелазила је са генерације на генерацију. Разлике између различитих области биле су устаљене. На Централној висоравни, форма и дизајн предмета обично су обухватали неколико типова животиња, за које се веровало да представљају везу људи и света духова. Методи изражавања били су углавном апстрактни и претерани, а животиње су имале мистериозни, стилизовани појавни облик. Зато је тешко одредити шта неки цртежи представљају. Декорације на предметима од бронзе обухватају необична и митска створења као што су таотије (прождрљива звер), затим куилунг (змај са једном ногом), фенгнијао (феникс), змија, ћијећу (створење изувијаног тела) и феији (легендарна птица или змија)176. Ови ликови и декорације подражавани су током дугог Locus classicus taotijea јесте Љуши чунћију, дело које о томе говори следеће: „Таотије је изливено на дингу династије Џоу. Она има главу, али нема тело. Она прождире људе, али није у стању да их прогута и тако наноси зло самој себи. Ово је освета за њено понашање“. Xu Weiyu, ed., Lushi chunqiu jishi (Beijing: Zhongguo shudian, 1985), 16. 3b-4a. Феији се помиње у Шанхаи ђингу, који о њој каже: „Постојала је врста змије позната као феији која је имала главу и два тела. Држава у којој се ова змија појави доживеће велику сушу“. На другом месту Шанхаи ђинг помиње птицу која се такође зове феији. Yuan Ke, ed., Shanhai jing jiaozhu, 2. 25, 3. 78. О овом створењу видети такође: Richard E. Strassberg, A Chinese Bestiary, Berkeley, University of California Press, 2002, 126. Љуши Чунћију овако описује створење названо ћијећу: „За време владавине династије Џоу, дингови су били 176

374

временског периода. Они су коришћени још више на северу, али када је обликован специфичан северњачки уметнички стил, уметници су се ограничили на прављење кратких мачева, секира, бодежа и разних орнамената од којих су већина садржали приказе овнова, јелена и других животиња. Осим тога, ови мотиви временом су се проширили на Јуннан-Гуиџоу висораван, на југозападу, на области које се граниче са Централном висоравни. На југу, оно што се конвенционално назива „културна стагнација“ углавном се односи на бронзану робу. Коришћење истих облика и дизајна, за леи и бронзану секиру у Сичуанском басену, и цуна, јоуа и других предмета од бронзе у областима Ву-Јуе и Баијуе у средњем и доњем току Јангцеа, трајало је много дуже него у области Централне висоравни. Ове карактеристике кинеске уметности бронзе, створене током владавине династије Шанг, развијане су и усавршаване током више од 1.000 година. За време Источног Џоуа, овај стил је добио препознатљив, стабилан и широко распрострањен облик. Крајем Источног Џоуа, производња бронзе постепено је замењивана производњом гвожђа и челика, роба од бронзе уступила је место лакованој роби и предметима од сребра и злата. Међутим, мада је од тада израђено знатно мање предмета од бронзе, уметност бронзе није потпуно ишчезла, а њене теме и уметничке форме одиграле су значајну улогу у постбронзаном добу.

украшени приказом ћијућуа. Ово створење имало је изузетно дуго тело, савијено на врховима, што указује на то да грешка може бити резултат претеривања“. Xu Weiyu, ed., Lushi chunkiu jiaoshi, 19. 20b. Подробну анализу већине ових животињских мотива присутних у уметности династија Шанг и Џоу, видети у: K. C. Chang, “The animal in Shang and Chou Art“, Harvard Journal of Asiatic Studies 41.2 (1981): 527–554.

375

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010 – (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436