Almanah Instituta Konfucije 21-22 by Institut Konfucije u Beogradu

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Иванка Поповић проф. др Љиљана Марковић проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић

Кинеска страна

проф. др Лијао Сијангџунг проф. др Дуан Пенг

Приређивач:

проф. др Радосав Пушић

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Љиљана Марковић

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

Tираж: 300

ISBN 978–86–86419–80–4

编辑委员会塞方编委：

伊·波波维奇丽·马尔科维奇达·坦那斯科维奇拉·普西奇

中方编委：

廖祥忠段鹏

主编：

拉·普西奇

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

丽·马尔科维奇

塞文校对：

奥·万利切科维奇

装帧设计：

佐·米洛沙沸列维奇

印数：

300册

书号：

ISBN 978–86–86419–80–4

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Ivanka Popović Prof. Dr. Ljiljana Marković Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić

Chinese Side

Prof. Dr. Liao Xiangzhong Prof. Dr. Duan Peng

Editor:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Ljiljana Marković

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

Circulation:

300 copies

ISBN 978–86–86419–80–4

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Двадесет прва и двадесет друга свеска за 2019. годину

Уредник: Радосав Пушић

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2020.

Објављивање ове књиге омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持, 特此鸣谢！

САДРЖАЈ – Реч приређивача . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. Институтске стране – Извештај о раду Института Конфуције у Београду за 2019. годину . . 19 – 贝尔格莱德孔子学院2019年工作情况 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 – Confucius Institute in Belgrade in 2019. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 – Дан Института Конфуције обележен у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

II. Сусретања: Кина – Свет – Јевреји у Шангхају (из старих часописа и архива) Америчко-јеврејски заједнички одбор за дистрибуцију, Њујорк, 1945. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Писмо Џејмса Х. Килија млађег . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 Лора Л. Марголис, Трка с временом у Шангхају . . . . . . . . . . . . . . . . 80 – Ендру Ф. Џоунз, Црначка интернационала – белешке о кинеском добу џеза . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 – Бак Клејтон, Свет џеза: Шангхај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 – Џанг Шаовеи, Феминистички покрет у Кини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 – Милена Јаковљевић, Кинески анархизам у Токију или чудесна судбина Лију Шипеија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

III. Сусретања: Кина – Србија – Михајло Анђелић, Веићи у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 – Благоје Богавац, Кроз Беиђинг . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

IV. Из кинеског пера – Гао Минглу, Уметнички покрет Нови талас из 1985. године . . . . . . . 203 – Препис интервјуа с Гао Минглуом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 – Џанг Жунмеи, О оправданости Ли Цехоуовог филозофског становишта о ’култури оптимизма’ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230

V. Научимо кинески језик – Радосав Пушић, Кинески карактери: поглед на свет . . . . . . . . . . . . . . . 241

VI. Занимљива Кина – Си Ђинпинг, Три фазе проучавања; Кинеско чудо; Књижевна Кина . . . 263 – Eма Петровић, Османлије на Путу свиле . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274 – Џереми И. Тејлор, Карикатура и колаборација у Кини за време рата: мобилизација кинеских карикатуриста под јапанском окупацијом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 300

目录编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. 孔子学院动态

2019 年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（塞文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 2019 年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（中文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 2019年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（英文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 2019 年塞尔维亚“孔子学院日”活动 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 2019 年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

II. 文化交流 — 中国与世界

– 犹太人在上海（旧杂志和旧档案资料) 上海：解放的代表（《美国犹太人共同配给委员会新闻简报》节选） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 小詹姆斯·休·基利：上海书信 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 劳拉·R.马戈利斯：在上海与时间赛跑 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 – 安德鲁·琼斯：黑色国际——中国爵士时代 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 – 巴克·克莱顿：爵士世界——上海 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 – 张少微：中国女权运动 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 – 米兰娜·亚科甫列维奇：中国无政府主义在东京及刘师培的传奇命运 138

III. 文化交流 — 中国与塞尔维亚

– 米哈伊罗·安杰利奇：围棋在塞尔维亚 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 – 布拉高耶·波嘎瓦茨：穿越北京 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

IV. 中国作家文萃

– 高名潞：1985年的艺术运动新浪潮 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 – 高名潞：《未来的材料记录1980–1990中国当代艺术》高名潞采访记录 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 – 张润梅：论李泽厚“乐观文化”的哲学观及合理性 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230

V. 汉语学习

– 拉多萨夫·普西奇：从汉字透视中国人的世界观 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241

VI. 中国万花筒

– 习近平讲故事：治学三境界、中国奇迹、文学中国 . . . . . . . . . . . . . . . . 263 – 艾玛·米列科维奇：古丝绸之路上的奥斯曼帝国 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274 – 杰里米·泰勒：中国战争时期的漫画和投降主义：抗战时期漫画家的号召和动员 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 300

CONTENTS Editor’s Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – Confucius Institute in Belgrade in 2019 (in Serbian) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – Confucius Institute in Belgrade in 2019 (in Chinese) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 – Confucius Institute in Belgrade in 2019 (in English) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 – Confucius Institute Day Celebrations in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 – Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

II Encounters: China – The World – Jews in Shanghai (from old magazines and archives) Shanghai: Representative Liberated, The American Jewish Joint Distribution Committee News, New York, 1945 . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Shanghai Letter of James H. Keeley, Jr. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 Laura R. Margolis, Race Against Time in Shanghai . . . . . . . . . . . . . . . . 80 – Andrew F. Jones, Black Internationale – notes on the Chinese Jazz Age . . . 96 – Buck Clayton, Jazz World: Shanghai . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 – Zhang Shaowei, The Feminist Movement in China . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 – Milena Jakovljević, Тhe Chinese Anarchist Movement in Tokyo or The Wondrous Destiny of Liu Shipei . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

III Encounters: China – Serbia – Mihajlo Anđelić, Weiqi in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 – Blagoje Bogavac, Through Peking . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

IV From the Chinese Pen – Gao Minglu, The 1985 New Wave Art Movement . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 – Gao Minglu, Interview transcript, 17 March 2009 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 – Zhang Runmei, On the Rationality of Li Zehou’s Philosophical Viewpoint on ‘A Culture of Optimism’ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230

V Let’s Learn Chinese – Radosav Pušić, Chinese Characters: Worldview . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241

VI Interesting China – Xi Jinping, Three Stages of Research; The Chinese Miracle; Literary China . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263 – Ema Miljković, Ottomans on the Silk Road . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274 – Jeremy E. Taylor, Cartoons and Collaboration in Wartime China: The Mobilization of Chinese Cartoonists under Japanese Occupation . . . 300

Реч приређивача Алманах Института Конфуције у Београду излази два пута годишње. По структури и садржају грана се у неколико праваца: 1) Институтске стране /упознају јавност са институтским активностима током протеклог периода/; 2) Сусретања: Кина и Свет /све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу/; 3) Сусретања: Кина и Србија /мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа/; 4) Из кинеског пера /из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји, и то из: митологије, философије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд./; 5) Кинески језик и писмо /једна од главних активности Института Конфуције јесте популарисање кинеског језика; читаоце постепено уводимо у тајне кинеског језика и писма/ и 6) Занимљива Кина /развија широку лепезу кинеског света, од: нео литских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, архео логије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд./. Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце“ – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неи змерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, март 2020.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1. 孔子学院动态：主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2. 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3. 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4. 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5. 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6. 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2020年3月，贝尔格莱德

Editors’ Word The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages /informing the public about the Institute’s recent activities/; 2) Encounters: China and The World /everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern/; 3) Encounters: China and Serbia /a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples/; 4) From the Chinese Pen /interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc./; 5) The Chinese Language and Writing System /as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System/ and 6) Interesting China /unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc./. The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them. The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, March 2020.

Confucius Institute in Belgrade 15

I Институтске стране

На хаљини извезени зелени Лотосови златних листова. Време исто као и пре; Облачим исте старе хаљине, Само ја нисам више као некада. Ли Ћингџао

ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ ЗА 2019. ГОДИНУ 1. НАСТАВНЕ АКТИВНОСТИ  Институт Конфуције у Београду је до краја новембра 2019. године, поред курсева кинеског језика за грађанство и полазнике Учионице Конфуције, организовао наставу у 109 одељења у 16 различитих наставних јединица широм Србије: 13 у Београду, 2 у Нишу, 1 у Ужицу, међу којима су 2 државна универзитета, 1 средња школа, 9 основних школа, 2 предшколске установе, 1 установа културе и 1 компанија. Курсеви који носе академске кредите су два обавезна језичка предмета на Групи за кинески језик Филолошког факултета Универзитета у Београду – укупно 9 бодова, изборни предмет Основе кинеског језика на Филозофском факултету Универзитета у Нишу – укупно 6 бодова, и обавезни предмет за ученике Одељења за кинески језик Филолошке гимназије у Београду. Курсеви који не носе академске кредите су тромесечни курсеви различитих нивоа за грађанство, стручни курс кинеског језика, основе пословног кинеског, итд., као и курсеви за запослене у компанијама и ученике основних и средњих школа.  Курсеви који не носе академске кредите (грађанство): Почетни, средњи и виши курс кинеског језика, „Основе пословног кинеског“, „Високостручно пословно превођење“, итд. Материјали који се користе у настави су: „Савремени кинески језик“, „Пословни кинески“ и збирка текстова „Високостручно пословно превођење“, коју су самостално приредили наставници Института Конфуције у Београду. Курс пословног кинеског језика је посебно намењен запосленима у компанијама. Фонд часова на недељном нивоу за грађанство је 4, док је за запослене у компанијама 2 часа недељно.  Курсеви који не носе академске кредите (универзитети, основне, средње школе и предшколске установе): На универзитетима, основним, средњим школама и предшколским установама организују се две врсте курса „Почетни кинески језик“ и „Основе кинеског језика“. У настави на универзитетима користи се уџбеник „Савремени кинески језик“, у средњим школама „Учимо кинески језик с радошћу“, у основним школама и предшколским 19

установама уџбеник „Кинески рај“. У свакој наставној јединици часови се спроводе у складу са посебним планом и програмом, број часова на недељном нивоу је различит и креће се од 2 до 4 часа.  Курсеви који носе академске кредите (универзитети, основне школе): За студенте друге године Групе за кинески језик Филолошког факултета Универзитета у Београду организују се курсеви „Савремени кинески језик“ и „Говорни кинески језик“. У настави се користи уџбеник који је објавио Филолошки факултет Универзитета у Београду и „Почетни ниво говорног кинеског језика“. Број часова на недељном нивоу за сваки курс је 4. У Филолошкој гимназији у Београду одржава се курс говорног кинеског језика за ученике сва четири разреда Одељења за кинески језик. Уџбеник који се користи је „Учите са мном кинески језик“, за сваки разред се организује један час недељно.  Број полазника и раст броја полазника: У 2019. години организована су два циклуса тромесечних курсева кинеског језика, укупан број полазника био је 1.439, што је исти број полазника као у 2018. години.

2. КУЛТУРНЕ АКТИВНОСТИ Најважније културне активности које је Институт Конфуције у Београду реализовао у 2019. години: „Осмо по реду такмичење из кинеског језика и културе за средњошколце који уче кинески језик у Републици Србији: Знањем до Кине“, организација „Летњег курса кинеског језика у Беиђингу“ и „Међународног летњег кампа за ученике у Беиђингу“ и други пројекти који подразумевају одлазак у НР Кину. Организована су различита предавања из кинеске културе (18), дани кинеског филма (6), изложбе (2), наступи уметничких трупа (2), радионице упознавања са кинеском културом (69), као и гостовања у емисијама о кинеској култури и настави кинеског језика локалних телевизија. Према подацима прикупљеним крајем новембра 2019. године, организовано је укупно 115 културних активности и програма, број посетилаца износио је скоро 30.000, што је био случај и прошле године.

3. ПОСЕБНИ И НОВИ ПРОЈЕКТИ  Институт Конфуције у Београду активно подржава Ханбанову реализацију иницијативе „Један појас, један пут“ и има важну улогу моста који повезује и продубљује сарадњу српских и кинеских компанија, и пружа сву потребну помоћ у организацији наставе кинеског језика. Институт Конфуције у Београду је и у 2019. години организовао курс пословног кинеског језика за запослене у компанији Хестил Р. Србије и једној познатој адвокатској канцеларији. Часови се одржавају у просторијама компаније и адвокатске канцеларије, а ове године је уприличен и Стандардизовани међународни испит из кинеског језика ХСК, што је наишло на добар пријем међу полазницима.  Институт Конфуције у Београду и Културно-образовно одељење Амбасаде НР Кине су крајем октобра на Филолошком факултету Универзитета у Београду организовали дводневни „Семинар за наставнике кинеског језика у Р. Србији“. Млади наставници су имали прилику да размене искуства и знања из области наставе кинеског језика као страног. Семинар је успешно реализован и значајно је унапредио квалитет наставе кинеског језика у Републици Србији.  Десет година заредом објављује се „Алманах Института Конфуције“, који је због научностручних текстова и квалитета садржаја уврштен у академску публикацију Народне библиотеке Србије (синолошки часопис). Алманах је дистрибуиран у установе по целој Србији, електронска верзија је доступна на сајту Института Конфуције у Београду. Министарство просвете, науке и технолошког развоја уврстило је Алманах Института Конфуције на листу научних часописа.  Ове године одржано је осмо по реду „Такмичење из кинеског језика и културе за средњошколце који уче кинески језик у Републици Србији: Знањем до Кине“. Сваке године десет најбољих кандидата учествује на „Међународном летњем кампу за ученике у Беиђингу“, који организује Комисија за образовање Владе града Беиђинга.

4. ВАЖНЕ АКТИВНОСТИ, ИЗВЕШТАВАЊЕ МЕДИЈА И ОЦЕНЕ ГРАЂАНА  Велики број културних активности Института Конфуције у Београду, као што су „Дан Института Конфуције“, стручна предавања из кинеске културе, „Прослава кинеске Нове године“ и др., привукла су пажњу локалних медија. У емисијама српске националне телевизије „Дневник“, „Јутарњи програм“, „Културни дневник“, „Национални дневник“, емисијама београдских телевизија и других истакнутих медија, као и у тематским програмима, извештавало се о овим активностима. Директор Института Конфуције у Београду, наставници и ученици кинеског језика били су често гости у поменутим телевизијским емисијама. Културне активности Института Конфуције у Београду локално становништво је веома добро прихватило.  Институт Конфуције у Београду је у априлу учествовао у манифестацији „Изложба о достигнућима у образовању у Кини и централноисточној Европи“, која је одржана у Хрватској. Свих пет уметничких радова полазника Института Конфуције у Београду добило је награде за одлично уметничко дело.  Дан Института Конфуције: Културне активности поводом прославе „Дана Института Конфуције“ трајале су месец дана, а успешно је организовано четрнаест активности богатог садржаја: предавања из кинеске културе, пројекције филмова, уметнички наступи, отворене радионице, итд. Локални медији су извештавали о овим активностима, које је посетило преко 15.000 грађана.  Институт Конфуције у Београду и Филолошки факултет Универзитета у Београду организовали су међународну конференцију „Језици и културе на Новом путу свиле“. Више од десет истакнутих научника из Србије, Сингапура, Канаде и других земаља учествовало је на овом међународном скупу.

5. САРАДЊА СА НР КИНОМ И ДРУГИМ ИНСТИТУЦИЈАМА У ШИРЕЊУ КИНЕСКОГ ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ  Институт Конфуције у Београду има дугогодишњу сарадњу са великим бројем институција, и то: Народни музеј, Библиотека града Београда, Народна библиотека у Нишу, Центар за културу 22

Смедерево, Факултет драмских уметности у Београду, Универзитет у Нишу, ЈП Београдска тврђава, Центар за културу градске општине Врачар, итд. Наведене установе пружају логистичку подршку и обезбеђују простор за одржавање бројних активности Института Конфуције у Београду.  Институт Конфуције у Београду је у Народној библиотеци у Нишу основао „Кинески кутак“, учионицу за кинески језик, која је настала као плод сарадње Института Конфуције у Београду и Народне библиотеке у Нишу. У Кинеском кутку организују се бесплатни часови кинеског језика за грађанство, ученике основних и средњих школа, као и редовна предавања о кинеској култури, општим приликама у модерној Кини, итд.

6. РЕЗУЛТАТИ НАУЧНИХ ИСТРАЖИВАЊА И ПРОЈЕКТИ ОД ЗНАЧАЈА ЗА ГЛАВНУ УПРАВУ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ  Пројекат Института Конфуције у Београду „Културна размена Кине и Србије: истраживање кинеског и српског језика“ успешно се реализује већ девет година заредом и има одличне резултате. У 2019. години организовано је 17 предавања о кинеској култури, кинеска уметност плеса и певања промовисана је у средњим школама. Ове године су започети следећи пројекти из области науке и културе: „Упоредно истраживање образовног система Кине и Србије“, „Превођење кинеских филмова“ и др.  Институт Конфуције у Београду је у 2019. години отворио три радна места за стално ангажовање локалних наставника кинеског језика. Тренутно су у Институту Конфуције у Београду ангажована три локална наставника који су потписали уговоре за редовно ангажовање, док је 13 локалних наставника привремено ангажовано. Институт Конфуције у Београду и Амбасада НР Кине ће у 2020. години преузети од Министарства просвете Р. Србије и НР Кине руководство над пилот пројектом „Настава кинеског језика у основним и средњим школама у Републици Србији“. Потреба за локалним наставницима кинеског језика и кинеским волонтерима-наставницима додатно ће се повећати.

7. УЧИОНИЦА КОНФУЦИЈЕ Институт Конфуције у Београду је 2017. године у Филолошкој гимназији у Београду основао Учионицу Конфуције. Учионица Конфуције је званично почела са радом почетком 2018. године. Сваке године наставници кинеског језика Филолошке гимназије организују бројне наставне и културне активности у Учионици Конфуције. Број полазника у 2019. години је следећи: 48 ученика у сва четири разреда Одељења за кинески језик (кинески је главни језик) и 13 ученика Секције за кинески језик. Током 2019. године започето је 6 пројеката из кинеске културе, укључујући израду вежбанке за ученике кинеског језика и друге активности. Српски директор Института Конфуције у Београду Проф. др Р. Пушић У Београду, новембар 2019. године

贝尔格莱德孔子学院2019年工作报告

一、汉语教学活动情况  孔子学院2019年除本部的成人教学基地外，还在三个城市设16 个汉语教学点(共103个班次)，其中贝尔格莱德市14个，尼什市2 个，乌日策市1个，其中包括2所公立大学，2所中学（包括下设孔子课堂一家），8所小学，2个幼儿园，1家文化机构和1个企业教学点。孔院承担的汉语学分课程情况：贝大语言学院中文系的两门语言必修课，共9个学分；尼什大学哲学院的汉语选修课，共 6学分；贝尔格莱德语言高中的汉语必修课。汉语非学分课程包括：面向社会人士的为期三个月的各级课程、专业汉语、商务汉语等课程等，还有面向企业和中小学的汉语课程。  汉语非学分课程情况（成人）：设有“初级汉语”、“中级汉语”和“高级汉语”、“商务汉语”、“高级商务翻译”等课程，使用教材是《当代中文》、《商务汉语》和自编教材《经贸高级翻译教程》，其中“ 商务汉语”课程是专为企业开设的。孔院成人课程的课时是每班4 学时/周，企业的课时是每班2学时/周。  汉语非学分课程情况（大学、中小学及学龄前班）：大学、中小学和学龄前儿童设置的汉语兴趣课程有“初级汉语” 和“汉语入门”两类。大学使用的教材是《当代中文》、中学使用的教材是《快乐汉语》，小学和学龄前汉语班使用的教材是《汉语乐园》。每个教学点根据各自教学计划和其他课程安排的不同，汉语班的周课时也不同，分别为2–4个课时不等。  汉语学分课程情况（大学、中学）：为大学中文系二年级学生设置的综合课和口语课，使用教材是自编的本土教材和《汉语初级口语》，每周课时分别为4课时。为语言高级中学汉语班开设的口语课，覆盖高中四个年级，使用教材《跟我学汉语》，每周课时每班为1个。  学员人数及及其增长情况：2019年共办了两期为期3个月的汉语短期班，全部注册学员有1367人次，与2018年相比基本持平。

二、文化活动开展情况 2019年孔院开展的主要文化活动有：“第八届中学生汉语和中华知识竞赛”、组织了“汉语夏令营”及“北京国际青少年夏令营”等来华项目；举办各类专题文化讲座（17场）、电影周（5次）、图片展（2次）、文艺演 25

出（2次）和文化展示与体验（60次），此外还参加当地电视台的中国文化和汉语教学专题节目等。根据10月底统计，文化活动和节目总计104场（次），受众人数将近3万,与去年规模持平。

三、特色及创新项目情况  孔院积极响应总部的服务于“一带一路”建设的倡议，扮演中塞企业合作交流的桥梁，为企业提供所需的汉语教学服务。孔院2019年继续为塞尔维亚河钢集团和塞尔维亚一家知名律师事务所的职工开设商务汉语课程，派教师将汉语课送上门，并在企业开设HSK 统考考场，深受企业学员的欢迎。  10月底，与中国驻塞尔维亚使馆文教处合作，在贝尔格莱德大学语言学院举办了为期两天的中塞青年汉语教师交流研讨会，为青年教师互相学习、交流和切磋教学经验提供一个平台。研讨会十分成功，对塞尔维亚中小学汉语教学水平的提高具有推进作用。  孔院已连续十年出版《贝尔格莱德孔子学院期刊》，因其内容的专业学术质量和可读性，被塞尔维亚图书馆列为学术性期刊（汉学期刊），并在塞尔维亚全国发行，孔院网站上也有电子版可供读者阅读。是被塞尔维亚教育部认可的学术期刊。  孔院已连续八年举办“塞尔维亚中学生汉语及中华文化知识竞赛”。每年都推荐出最优秀的10名选手，参加北京教委举办的“北京国际青少年夏令营”活动。

四、重大活动、媒体报道及社区评价  孔子学院的许多文化活动，如“孔子学院日”和高端中国文化讲座和“春节活动”等都受到当媒体的关注，并多次被塞尔维亚国家电视一台的《晚间新闻》、《晨间新闻》、《文化新闻》和《地方新闻》及专题节目报道，另有贝尔格莱德市电视台、重要平面媒体也对孔院活动有所报道。孔子学院院长、中国教师、汉语班学员等都曾作为嘉宾参加过数次电视节目。孔子学院的文化活动均受到当地社区的欢迎和好评。  参加2019年4月在克罗地亚举办的“中国中东欧教育成果展”，送展的5件学员美术作品全部获得主办方颁发的优秀奖。  孔子学院日：整个“孔子学院日”的文化活动持续一个月，举行了十四场活动，内容丰富，有文化讲座、电影、文艺演出、公开展示活动等，成效显著，并在当地国家电视台拍摄汉语教学的宣传节目，总受众人数15000多人。 26

 “丝路上的语言和文化”国际学术研讨会，孔子学院与贝大语言学院合作举办国际学术交流会，有来自塞尔维亚、新加坡、加拿大等国的十多名知名学者与会。

五、中外方机构合作、为社区服务  孔子学院与外方文化机构建立了长期的合作伙伴关系，如塞尔维亚国家博物馆、贝市图书馆、尼什市图书馆、斯梅德雷沃市文化中心、贝尔格莱德戏剧学院、尼什大学、贝尔格莱德“老城”、弗拉查尔等区政府及文化中心等，在场地和技术人员方面给予孔院大力配合和支持。  孔子学院在尼什市图书馆设置“汉语角”，这是孔院与尼什市图书馆合作建立的汉语课堂，为该市市民、中小学生开设免费的汉语课，并定期举办各类专题讲座，介绍中国文化、当代中国国情等。

六、研究成果及总部重点项目  孔院“中塞语言文化对比研究和交流”项目已开展九个年头了，成果丰硕。2019年举办文化专题讲座17场，中国歌舞艺术普及到中学。今年正在开展的科研及文化交流项目有：《中塞教育体制对比研究》、“中国电影翻译”等。  孔院于2019年设置专职本土教师岗位三个。目前孔院有与签约的本土老师3名，临时聘用本土教师13人。2020年孔院将与使馆协调，接收两国政府“塞尔维亚中小学汉语教学试点”合作项目的学校，对本土教师、中国志愿者教师的需求还将进一步扩大。

七、孔子课堂情况贝尔格莱德孔子学院有下属课堂一所，是贝尔格莱德语言高级中学，成于2017年，2018年初正式启动。每年教学和文化活动主要依托该校的汉语教师组织开展。2019年汉语班（该校汉语专业）学生有48人，汉语兴趣班13 人，2019年总共展开文化活动6项，包括汉语演习练习册的编写等工作。贝尔格莱德孔子学院外方院长普西奇博士、教授 Prof. Dr. R. Pušić 2019年11月，贝尔格莱德 27

CONFUCIUS INSTITUTE IN BELGRADE WORK REPORT FOR THE YEAR 2019 1. Teaching activities  By the end of November 2019, in addition to Chinese language courses for members of the public and Confucius Classroom students, Confucius Institute in Belgrade organized courses for 109 groups in 16 different educational units throughout Serbia: 13 in Belgrade, 2 in Niš, and 1 in Užice, of which 2 state universities, 1 high school, 9 elementary schools, 2 preschool institutions, 1 cultural institution, and 1 company. Courses which are assigned academic credits include two compulsory language courses in the Chinese Department of the Faculty of Philology, University of Belgrade, carrying 9 ECTS credits in total, the Basics of Chinese Language elective course at the Faculty of Philosophy, University of Niš, carrying 6 ECTS credits, and a compulsory course for students of the Chinese Department at the Philological High School in Belgrade. Courses which are not assigned academic credits include three-month Chinese language courses at different levels for members of the public, specialized professional Chinese language course, elementary business Chinese course, etc., and courses for company employees and elementary and high school students.  Courses which are not assigned academic credits (for members of the public): Elementary, Intermediate and Advanced Chinese language courses, “Elementary Business Chinese Course”, “Highly Specialized Business Translation Course”, etc. The following textbooks are used in the courses: Contemporary Chinese, Business Chinese, and Highly Specialized Business Translation text collection compiled by the teachers of the Confucius Institute in Belgrade. The Business Chinese Course is specially tailored for company employees. The class load for members of the public is four classes per week, and for company employees two classes per week.  Courses which are not assigned academic credits (universities, elementary schools, high schools, and preschool institutions): Two types of courses are organized at universities, in elementary and high schools, and in preschool institutions: “Elementary Chinese” and “Basics of Chinese Language”. The Contemporary Chinese textbook is used at university level, Let’s Learn Chinese with Joy in high schools, 28

and Chinese Paradise in elementary schools and preschool institutions. In each educational unit classes are organized under their own syllabi; the number of lessons per week varies from two to four.  Courses which are assigned academic credits (universities, high schools): For second-year students in the Chinese Department of the Faculty of Philology, University of Belgrade, “Contemporary Chinese Language” and “Spoken Chinese Language” courses are organized. Teaching materials used are the textbook published by the Faculty of Philology, University of Belgrade, and Spoken Chinese Language – Beginner’s Level. The class load for all courses is four classes per week. At the Philological High School in Belgrade, “Spoken Chinese Language” course is organized for the students of all four grades of the Chinese Department. Learn Chinese with Me is used as coursebook; one lesson per week is taught in each grade.  Number of participants and increase in the number of participants: In 2019, two three-month cycles of Chinese language courses were organized, with a total of 1439 participants; the 2018 level of enrollment was maintained.

2. Cultural activities The most important cultural activities realized by the Confucius Institute in Belgrade in 2019: “Eighth Chinese Language and Culture Competition for High School Students Learning the Chinese Language in the Republic of Serbia: Through Knowledge to China”, organization of the “Chinese Language Summer School in Beijing” and “International Students’ Summer Camp in Beijing”, and other projects which involved visits to PR China. Various lectures on Chinese culture were organized (18), Chinese Film Days (6), exhibitions (2), performances of artistic companies (2), workshops on Chinese culture (69), and participation in local television programs on Chinese culture and Chinese language teaching. According to data from late November 2019, in total 115 activities and programs were organized and the number of attendants was almost 30,000, the same as the previous year.

3. Special and new projects  The Confucius Institute in Belgrade actively supports Hanban’s implementation of the Belt and Road Initiative and has the important role 29

of a bridge which connects and deepens cooperation between Serbian and Chinese companies, providing all the necessary assistance in the organization of Chinese language courses. The Confucius Institute in Belgrade has organized Business Chinese courses for employees of Hesteel Serbia and a renowned law firm. Classes are conducted on the company’s and the law firm’s respective premises. In addition, the HSK international standardized test of Chinese language proficiency was administered this year and very well received by students.  In late October, the Confucius Institute in Belgrade and the Culture and Education Section of the Embassy of the People's Republic of China organized a two-day “Seminar for Chinese Language Teachers in the Republic of Serbia”. Young teachers were provided with the opportunity to share experiences and knowledge in the field of teaching Chinese as a foreign language. The seminar, which is of major importance for improving the quality of Chinese language teaching in the Republic of Serbia, was successfully realized.  The Confucius Institute in Belgrade Almanac has been published for ten consecutive years; owing to its scholarly and professional texts and high quality content, it is classified as an academic publication by the National Library of Serbia (sinological journal). The Almanac is distributed to institutions throughout Serbia, and the electronic version is available on the official website of the Confucius Institute in Belgrade. The Confucius Institute in Belgrade Almanac has been included in the list of scientific journals of the Ministry of Education, Science and Technological Development.  This year, the eighth consecutive “Chinese Language and Culture Competition for High School Students Learning the Chinese Language in the Republic of Serbia: Through Knowledge to China” was held. Every year, the ten best candidates participate in the “International Students’ Summer Camp in Beijing” hosted by the Beijing Municipal Commission of Education.

4. Important activities, media coverage and public opinion  A large number of cultural activities of the Confucius Institute in Belgrade, such as the “Confucius Institute Day”, expert lectures on Chinese culture, the “Chinese New Year Celebration”, etc., attracted the attention of the local media. Serbian national television programs “The News”, “The Morning Show”, “Culture News”, “National News”, 30

Belgrade TV channels, thematic programs and other relevant media reported on these activities. Director of the Confucius Institute in Belgrade and Chinese language teachers and students were frequent guests on these TV programs. Cultural activities of the Confucius Institute in Belgrade are very well received by the local population.  The Confucius Institute in Belgrade participated in the “Exhibition on the Achievements in Education in China and Central-East Europe” held in Croatia this April. All five artworks by students of the Confucius Institute in Belgrade were awarded for artistic excellence.  Confucius Institute Day: Cultural activities organized to celebrate the “Confucius Institute Day” lasted for a month, during which time 14 public events with diverse and rich programs were successfully hosted: lectures on Chinese culture, film screenings, artistic performances, open workshops, etc. These activities were reported on by the local media and attended by over 15,000 people.  The Confucius Institute in Belgrade and the Faculty of Philology, University of Belgrade, organized the international conference “Languages and Cultures on the New Silk Road”. More than ten renowned scholars from Serbia, Singapore, Canada and other countries participated in the conference.

5. Cooperation with PR China and other institutions in the promotion of the Chinese language and culture in the local community  The Confucius Institute in Belgrade has a long-standing cooperation with a number of institutions: the National Museum, Belgrade City Library, the Public Library in Niš, Smederevo Cultural Center, Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, University of Niš, PE Belgrade Fortress, Vračar Municipality Cultural Center, etc. These institutions provide logistic support and venues for numerous activities of the Confucius Institute in Belgrade.  In the Public Library in Niš, the Confucius Institute in Belgrade opened the “Chinese Corner” – a Chinese language classroom created in cooperation between the Confucius Institute in Belgrade and the Public Library in Niš. Free Chinese language classes for members of the public and elementary and high school students as well as lectures on Chinese culture, general conditions in modern China, etc. are regularly hosted in the Chinese Corner. 31

6. Research Results and Projects of Importance to the Confucius Institute Headquarters  The Confucius Institute in Belgrade’s project “Cultural Exchange between China and Serbia: Researching Chinese and Serbian Language” has been successfully running for nine consecutive years with excellent results. In 2019, 17 lectures on Chinese culture were held and the art of Chinese song and dance was promoted in high schools. The following research and cultural projects were launched this year: “Comparative Research on Chinese and Serbian Educational Systems”, “Translation of Chinese Films”, etc.  In 2019, the Confucius Institute in Belgrade opened three permanent positions for local Chinese language teachers. The Confucius Institute currently has 3 local teachers with signed contracts for full engagement and 13 temporarily employed local teachers. In 2020, the Confucius Institute in Belgrade and the Embassy of the People's Republic of China will take over the management of the pilot project “Chinese Language Teaching in Elementary and High Schools in the Republic of Serbia” from the Ministry of Education of the Republic of Serbia and the People's Republic of China. The need for engaging local teachers and Chinese volunteer teachers will further increase.

7. Confucius Classroom In 2017, the Confucius Institute in Belgrade set up a Confucius Classroom at the Philological High School in Belgrade. The Confucius Classroom officially started working in early 2018. Every year, Chinese language teachers of the Philological High School organize numerous educational and cultural activities in the Confucius Classroom. The number of participants in 2019 was: 48 students in all four grades of the Chinese Department (Chinese as the main language) and 13 members of the Chinese Club. In 2019, 6 projects in the field of Chinese culture were launched, including the preparation of a workbook for Chinese language students and other activities. Serbian Director of the Confucius Institute in Belgrade Prof. R. Pušić In Belgrade, November 2019

Дан Института Конфуције обележен у Србији 28. септембар 2019.

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Kинеска Нова година, Факултет драмских уметности, 30. јануар 2019.

Радионице Института Конфуције, Народни музеј, фебруар 2019.

„Кинески кутак” – Народна библиотека Стеван Сремац, Ниш

Представници кинеске амбасаде, директорка Народне библиотеке Стеван Сремац, директор Института Конфуције у Београду и шеф канцеларије ИК-а

Соња Шуковић, директорка Народне библиотеке Стеван Сремац у Нишу, и Радосав Пушић, директор Института Конфуције у Београду, отварају Кинески кутак, фебруар 2019.

Кинески кутак, Ниш, септембар 2019.

Активности

Радосав Пушић, У сусрет години свиње, Библиотека града Београда, јануар 2019.

Радосав Пушић, Улога и значај ши у кинеском друштву, Народни музеј, јануар 2019.

Филип Мања, Шта све може кинеска медицина, Ниш, октобар 2019.

Бојан Цветковић, Идеје о држави и праву у кинеској класичној политичкој филозофији, јун 2019.

Саша Баланесковић, Ћигонг у свакодневном животу, Библиотека града Београда, октобар 2019.

Јован Чавошки, Грађански рат после грађанског рата: НР Кина и герилске операције ЦИА у Бурми (1950–1954), Библиотека града Београда, април 2019.

Радосав Пушић, Тело као исходиште кинеске филозофије, Врњачка Бања, септембар 2019.

Зоран Богдановић, Пословање у НР Кини, мај 2019.

Филип Мања, Акупунктура: истине и заблуде, Библиотека града Београда, март 2019.

Џао Хуију, О кинеском образовању, Кинески кутак, Библиотека Стеван Сремац, Ниш, јун 2019.

Татјана Цонић, 70 година мирољубивог развоја Кине и пут ка изградњи заједнице са заједничком будућношћу, Библиотека града, новембар 2019.

Кристина Булат, Концерт класичне кинеске музике, Библиотека града, децембар 2019.

Драмска секција Геронтолошког центра Вождовац, Вече кинеске поезије, април 2019.

Испит ХСК у ХБИС Смедерево, јун 2019.

Полазници курсева ИК-а, ХБИС, Смедерево, јун 2019.

Директор ИК-а на промоцији књиге Пролеће на Дунаву: Челична симфонија дуж Појаса и Пута, Железара Смедерево, ХБИС група

ХБИС група, градоначелник Смедерева и представници Института Конфуције у Београду, Смедерево, септембар 2019.

Додела захвалница за награђене радове ученицима Арт студија Мали Монмартр, јун 2019.

Семинар за наставнике кинеског језика у Републици Србији, септембар 2019.

Међународни скуп у организацији ИК-а и Филолошког факултета у Београду: Језици и културе на новом Путу свиле, септембар 2019.

Сарадња ИК-а и основних школа

ОШ Јанко Веселиновић

ОШ Вук Караџић

ОШ Петар Први

ОШ Лаза Костић

ОШ Јован Ристић

Дечји радови

Професор Нада Маћиг Секулић, инструктор вушуа, са ученицима, април 2019.

Language café: кинески језик, Центар за образовање и културу Божидарац, мај 2019.

Учионица Конфуције, Филолошка гимназија

Амбасадорка НР Кине у Србији Чен Бо у посети Филолошкој гимназији и Учионици Конфуције

Амбасадорка НР Кине у Србији, директор Филолошке гимназије, сарадници и ученици

Отварање изложбе, Културни центар Врачар, јул 2019.

Представљање кинеске компаније Линглунг, децембар 2019.

Полазници кинеског језика, Тринаеста београдска гимназија

Летњи камп, Беиђинг, наступ полазника ИК-а, август 2019.

Калиграфија, Смедерево, мај 2019.

Управни одбор Института Конфуције у Београду, ЦУЦ, Беиђинг, децембар 2019.

II Сусретања: Кина – Свет

Немој ми пунити пехар прекрасним вином боје ћилибара, Још га нисам ни сипала а већ сам њиме опијена; Вечерњи ветар доноси звуке звона из даљине. Ли Ћингџао

Америчко-јеврејски заједнички одбор за дистрибуцију ................ вести Медисон авенија 270, Њујорк 16, Њујорк Лексингтон 2–5200 Пол Бервaлд, председник Џозеф Ц. Хаjмaн, извршни потпредседник За објављивање петак, 31. август

Ослобођен шангхајски представник ЗОД-а Управљао хуманитарним програмом за двадесет хиљада Јевреја Њујорк, 30. август Мануел Сигел, представник Заједничког одбора за дистрибуцију који је водио његов програм подршке за двадесет хиљада јеврејских избеглица у Шангхају, и којег су Јапанци интернирали у фебруару 1943, ослобођен је, објављено је данас. Tелеграмом из Шангхаја који је преко Швајцарске стигао у њујоршку канцеларију ЗОД-а, на авенији Медисон 270, стигла је вест о Сигеловом ослобођењу. У њему је писало да је он преузео руковођење програмом за помоћ до свог повратка у домовину. Ослобађање Сигела, тридесетчетворогодишњег социјалног радника родом из Бостона, представља ново поглавље у драматичној причи о помоћи коју је ЗОД без прекида пружао хиљадама Јевреја који су побегли из нацистичке Европе у безбедни Шангхај, град слободне луке. Ова америчка агенција за подршку од 1938. године издвојила је близу два милиона и две стотине хиљада долара како би помогла избеглицама у Шангхају. Рад ЗОД-а у Шангхају почео је 1938, када је због прилива отприлике хиљаду пет стотина избеглица из Немачке била неопходна помоћ споља. У року од годину дана њихов број је порастао на седамнаест хиљада, од чега је око десет хиљада људи живело у крајњој немаштини. ЗОД, најважнија америчка агенција за помоћ сиромашним Јеврејима у иностранству, обезбеђивала је храну, склониште, одећу, медицинску помоћ, бригу о деци и конструктивну економску помоћ. До 1940. више од двадесет хиљада јеврејских избеглица налазило се у Шангхају, а већина је у потпуности зависила од подршке ЗОД-а. Из Европе, коју су угрожавали нацисти, они су потајно побегли у град слободне луке након путовања копном преко Пољске, Русије, Сибира и Манџурије.

У мају 1941. ЗОД је послао гђицу Лору Марголис у Шангхај као своју представницу. Њој се у новембру придружио Сигел, који је за ЗОД пре тога радио на Куби. Након Перл Харбора, њима двома Јапанци су неко време дозвољавали да наставе са својим активностима подршке. Били су кадри да обезбеде бесплатне оброке за чак десет хиљада особа дневно, помажући да се отворе места за дељење хране. Такође су организовали болничку и клиничку негу за отприлике три хиљаде пацијената недељно, а пружали су и друге врсте помоћи. И гђицу Марголис и Сигела интернирали су у фебруару 1943, али под окриљем локалног одбора, ЗОД-ов програм наставио је да помаже Јеврејима колико је то било могуће. Гђица Марголис је враћена у домовину крајем 1943, у размени америчких и јапанских држављана, и сада је на челу канцеларије ЗОД-а у Белгији. Прошле недеље је швајцарска канцеларија ЗОД-а примила вести директно из Шангхаја, први пут од 1941. У телеграму представника тамошње јеврејске заједнице изражена је њихова дубока захвалност за помоћ коју им је пружио ЗОД. Додали су да су „сви весели и доброг здравља“. У следећем телеграму известили су о Сигеловом ослобађању. Тренутно ЗОД издваја стотину хиљада долара месечно за одржавање шангхајске групе, а само пре неколико дана, ЗОД је издвојио додатних тридесет пет хиљада долара за потребе које су проузроковане бомбардовањем Шангхаја. У једном периоду током јапанске окупације тог града, финансијска средства за програм подршке добијена су позајмицом у виду кредита ЗОД-а према договорима направљеним у тренутку када се рат чинио неизбежним. Ове позајмице, које треба да се отплате „не касније од шест месеци након објаве мира између Јапана и Сједињених Држава“, износе укупно пет стотина хиљада долара. Тада је припреме за проширење финансијских средстава извршила швајцарска канцеларија ЗОД-а. ЗОД остварује приходе кампањама сакупљања новца Уједињеног апела Јевреја у Сједињеним Државама и Јужноафричког јеврејског ратног апела у Јужноафричкој унији. 30. 08. 1945. С енглеског превела: Драгиња Марић

Писмо Џејмса Х. Килија млађег Министарство спољних послова Вашингтон У одговору напоменути за Специјално одељење

23. август 1943.

Драга моја Господо, У погледу друге размене држављана између Сједињених Држава и других америчких република и Канаде, с једне, и Јапана и одређених територија под јапанском контролом на Далеком истоку, с друге стране, Министарство је путем званичних канала обавештено да се Лора Л. Марголис налази на списку особа за које се очекује да се у блиској будућности упуте с Далеког истока ка Мормугаоу у португалској Индији, где ће бити обављена размена. Из ове луке размењене особе отпутоваће за Њујорк на моторном броду Грипсхолм. Министарство је предузело кораке како би било обавештено ко се тачно укрцао када јапански брод за размену напусти Далеки исток, и чим буде добијена потврда да се она укрцала, бићете обавештени о томе и детаљније информисани о путовању од Мормугаоа до Сједињених Држава. Да бисте били обавештени, приложена је копија изјаве за штампу у вези с извршеним припремама како би се омогућило пријатељима и рођацима у Сједињеним Државама да комуницирају с путницима који се враћају на Грипсхолму. С поштовањем, За министра спољних послова: Џејмс Х. Кили, Млађи Начелник, Специјално одељење Прилог: Као што је наведено. Америчко-јеврејски заједнички одбор за дистрибуцију, Инц. Источна четрдесет и друга улица 100, Њујорк, Њујорк. С енглеског превела: Драгиња Марић

Преузето са: https://archives.jdc.org/topic-guides/refuge-in-shanghai-1938–1953/

Трка с временом у Шангхају

У неизвесним месецима пре интернирања, двоје Американаца улило је нову храброст и донело прве лекције из демократије хиљадама људи остављеним без средстава на овој успутној станици у њиховом изгнанству. Лора Л. Марголис Многи Американци су били ухваћени у ратним зонама после Перл Харбора. Неколицина, колико ја знам, имала је искуство слично мом; било им је дозвољено да наставе да раде свој посао иако су били непријатељски страни држављани. Допутовала сам на „Грипсхолму“ после две и по године у Шангхају, где сам, пре него што су ме Јапанци послали у интернацијски логор, провела четрнаест месеци помажући хиљадама избеглица из Централне Европе да добију смештај и храну. У мају 1941. отишла сам у Шангхај где ме је Америчко-јеврејски заједнички одбор за дистрибуцију (ЗОД) послао да испитам шта се може учинити за двадесет хиљада избеглица које су се тамо нашле бежећи од нацизма, а од којих је око осам хиљада живело у немаштини и примало помоћ. Моја опрема – ако се ишта може назвати „опремом“ за такав задатак – била је моја професионална обука и моје искуство у агенцијама за социјалну помоћ овде и међу немачким избеглицама које су остале без средстава за живот на Куби. У Шангхају сам затекла избеглице окупљене у Хонгкоуу, делу Међународног насеља који је од 1937. био под јапанском надлежношћу. Ту област су јапански завојевачи интензивно бомбардовали и, када сам стигла, велики њен део и даље је био гомила рушевина. Пет кампова који су пружали склониште за приближно две и по хиљаде мушкараца, жена и деце налазили су се у самом срцу избегличке зоне. На темељу уверења да су избеглице у Шангхају свој дом нашле само привремено, никада није учињен никакав напор да се побољшају њихови стамбени услови. Кампови су били импровизовани од зграда које су преживеле бомбардовање, две школе, касарне коју су некада користиле белоруске трупе, складишта и рушевина пет бомбардованих кућа поново изграђених по пројекту кинеског ограђеног насеља који је могао да смести око хиљаду људи. Ово ограђено насеље било је једини смештај који је уопште понудио неку идеју породичне приватности. Спаваонице у другим камповима биле су ужасно претрпане, с креветима на спрат, а мушкарци, жене и деца 80

били су смештени заједно. Санитарни услови били су жалосни. У старој касарни, на пример, налазила су се два старомодна тоалета за четиристо људи. Доживела сам шок када сам видела ове људе како живе у таквом сиромаштву и прљавштини.

Јевреји у Шангхају, јануар 1942. Фотографија је преузета са: https://asianjewishlife.org/pages/articles/AJL_Issue_8/AJL_CoverStory_Laura_ Margolis_Shanghai.html

Отворена врата Шангхаја Шангхај је годинама био великодушна лука. Много пре Перл Харбора, чак и пре инвазије на Пољску, овај град је пружио уточиште хиљадама људи који су из Централне Европе бежали од Хитлеровог прогона. Они су тамо затекли избеглице од пре двадесет година, педесет хиљада Белоруса, од којих су око десет хиљада били Јевреји, који су дошли из царске Русије након Бољшевичке револуције. Такође су затекли неколико стотина сефардских (шпанско-португалских) Јевреја, који су у Шангхају живели неколико генерација. Сефардски Јевреји из Шангхаја су највећим делом били британски поданици, образовани у Енглеској. Неки од њих били су богати, неколицина и мултимилионери. Али након Перл Харбора, они су, попут Американаца, у очима Јапанаца постали непријатељски страни држављани 81

– њихова финансијска средства била су замрзнута, а њихова слобода несигурна. Белоруси су чинили групу лежерне средње класе, трговце, мешетаре, трговце у трговини увоза и извоза. Године 1917, када су ови имигранти дошли, Шангхај је и даље имао „границе“. Прича о борбама и храбрости руских емиграната је позната. Али граду је била потребна изградња и ускоро су руски мигранти саградили место за себе у заједници која је била у успону.

Шта су изгнаници затекли У град са већ формираним јеврејским заједницама сливале су се избеглице које су бежале од сила Осовине од 1938. до новембра 1941, с највећом имиграцијом 1939. године. У годинама 1939–40. Лојд Триестино саобраћао је неком врстом „редовне трајектне линије“ између Италије и Шангхаја, доводећи хиљаде избеглица месечно – Немце, Аустријанце, неколицину Чеха – практично их „истоварујући“ на Бунд, дугачку улицу која је оивичавала луку. Последњи који су дошли пре него што је рат затворио врата било је хиљаду Пољака који су 1940. године, уз помоћ ЗОД-а, кренули преко Сибира и напокон стигли у Јапан. У октобру и новембру 1941, знатно пре Перл Харбора, Јапанци су преселили у Шангхај све избеглице које су доспеле до њихових острва. Међу Пољацима је било око пет стотина ученика за рабина и њихових учитеља, укључујући и најстарију јеврејску теолошку школу на свету – Јешиву. Дошли су као школа чак из Пољске и стигли у Шангхај а да нису изгубили ниједног студента, учитеља или књигу, нису пропустили ниједан час. Одмах су отворили школу и мирно наставили са својим радом. Кад је објављен рат, у Шангхају је било више од двадесет једне хиљаде јеврејских избеглица. Неки су ту провели само неколико недеља, неки неколико година. Сви су дошли не у пословни Шангхај који се развија већ у град који је окупирао страни непријатељ, чији су делови били у рушевинама, уз инострану трговину у опадању и повлачење иностраног капитала. Избеглице су биле ослобођене религиозног и политичког прогона, али борби да зараде за живот са којом су се овде суочиле вероватно није било равне нигде у свету. После првог великог прилива избеглица, група локалних Јевреја (Холанђана, Британаца и Немаца који су ту дуго боравили) организовала је одбор да би им помогла. Али проблем је растао толико брзо да су 82

стамбени објекти, припремљени у Међународном насељу једне недеље, били недовољни да приме хиљаде напуштених придошлица које су већ следеће недеље на Бунду тражиле склониште. Шангхај није имао организоване социјалне агенције у западњачком смислу. Кинези без основних средстава за живот просили су на улицама, а зими се без много буке смрзавали до смрти. Белоруске и португалске заједнице имале су мале организације за помоћ њиховим убогима. Није било других сиромашних Европљана пре доласка избеглица. У очајању, локални одбор је узео старе зграде у Хонгкоуу, које су биле гранатиране 1937, обавио неке поправке на брзину и основао „привремена“ склоништа. Једино право решење за тај проблем, како су то видели и одбор и саме избеглице, било је да се ова група из Шангхаја пошаље у друге земље. Попут смештаја, и проблем прехране решаван је привремено и уз велику импровизацију. Кухиња из које је осам хиљада људи примало један оскудан оброк дневно у пролеће 1941. била је примитивна кинеска кухиња која је запослила стотину избеглица, коштала шездесет центи кинеског новца (три америчка цента!) по оброку по особи, од чега је пет шестина било намењено за угаљ, а само једна шестина за храну. Често је за време шангхајских провала облака кухињски под био до колена у леденој води. Невероватно тешким и напорним радом, гломазно особље успевало је да дневно припреми јело од поврћа и мало меса и да га послужи избеглицама које су стајале у реду, свака са својом чинијом, како би добили своје две кутлаче (око пола литре) врућег гулаша.

Мали Беч у Кини Не сме се заборавити да су и избеглице уложиле велики труд да реорганизују сопствене животе у Шангхају тако да могу себе да издржавају. Дванаест хиљада њих успело је то да учини, премда су то углавном били несигурни послови, од данас до сутра. Неки од њих су отишли из Европе довољно рано да су могли да понесу са собом нешто своје имовине. Они су продали оно што су имали – украсне ситнице, накит, слике, одећу, и тако даље, да би саставили крај с крајем у изгнанству. Обновили су читаве улице у разрушеном Хонгкоуу, користећи управо тај шут од срушених кућа као материјал за градњу. Отварали су мале трговине разних врста. Они који су били квалификовани радници у европским градовима – радници с кожом и металом, дизајнери, плетачи, кројачи, модисткиње, пекари, посластичари, и тако даље – отворили су властите мале локале или су 83

продавали своју робу од врата до врата. Оснивали су радње деликатесне хране и отварали уличне кафиће. Улица Чусан, некада типична кинеска уска улица, 1941. године изгледала је као уличица у Бечу. Било је интересантно видети како су се ствари које су веште избеглице израђивале, услуге које су нудили, све више постајале део ове земље, нарочито кафићи на отвореном, укусне бечке кобасице, кафа и колачи, јоргани, плетена роба и апарати. Већина од осам хиљада избеглица које су добијале помоћ не би могле да преживе економску борбу чак и у условима много повољнијим од оних какви су тада били у исцрпљеном Шангхају. У немаштини су углавном живели људи у четрдесетим годинама, без квалификација, многи од њих нарушеног здравља, са ожиљцима које су на њима оставиле патња и безнадежност. Било је међу њима професионалаца, нарочито адвоката и инжењера, за чије образовање апсолутно није било адекватног посла у Шангхају. Није било могуће обезбедити основну егзистенцију и, без изузетка, сви су они патили од неухрањености, а неки су били и полугладни. Па ипак, већина њих је чинила све што може да помогне себи, продајући своју јадну имовину и покушавајући да пронађе ситне послове. Локални одбор је такође руководио двема болницама и малим породиљским одељењем. Недостатак санитарних мера и потрепштина, и духа заједништва међу лекарима и медицинским сестрама, али и међу самим избеглицама, од којих су многи допуњавали своју мршаву плату другим пословима, чинио је да ове болнице буду тек мало више од места за спавање у претрпаним камповима. Целокупна ситуација била је последица великог прилива људи за који није био направљен никакав план; веровања да је Шангхај само „успутна станица“ за њих; великог броја сиромашних избеглица којима је био потребан смештај, храна, одећа и лекарска нега и љубазних, али неискусних волонтера који су били укључени у систем подршке; на крају, али подједнако важно, опадајуће економије самог Шангхаја.

ЗОД се умешао Америчко-јеврејски заједнички одбор за дистрибуцију, који је слао финансијска средства локалном одбору од 1939, надао се да ће унети мало реда у овај хаос и да ће помоћи свима онима који могу да буду рехабилитовани да поново емигрирају. Из тог разлога послали су ме у Шангхај, и у новембру 1941. Мануел Сигел, из прекоморског особља ЗОД-а, ми се придружио тамо. Господин Сигел и ја смо заједно радили на Куби. Он 84

је, такође, био амерички социјални радник, са искуством и у приватним агенцијама и у државној социјалној служби. Ускоро смо били темељно упознати са ресурсима и ограничењима Шангхаја и спремни да преузмемо на себе реорганизацију избегличког програма. Још на почетку смо открили да су Немци и Аустријанци били заинтересовани само за одлазак у Сједињене Државе, где су имали пријатеље или рођаке. Услед ограничених квота и недостатка бродова, ово је био веома компликован подухват. ЗОД је, међутим, био у стању да пошаље око три стотине Пољака у Палестину, Аустралију, Нови Зеланд, Канаду и Бурму. Али пре Перл Харбора није било времена да се стварно ухватимо у коштац са премештајем шангхајских избеглица. Увиђајући да би поновна емиграција, у најбољем случају, била дугачак, спор процес желели смо да унутар шангхајске јеврејске заједнице изградимо снажан локални одбор који би био у стању да обавља посао. Политика ЗОД-а никада није била да преузме одговорност за неку заједницу; агенција је пружала техничке савете и финансијску субвенцију у односу на локалне ресурсе. Али циљ је увек био да се одговорност пренесе на заједницу што је брже могуће.

Уз сарадњу с непријатељем Осмог децембра 1941, тог понедељка када је требало да почнемо с реорганизацијом избегличког програма, пробудило нас је гранатирање у четири ујутру. Још једна шангхајска битка била је у току, истовремено с нападом на Перл Харбор. Моја прва свесна мисао била је: „Сада сам и ја у клопци. Нећу бити од користи ни себи ни избеглицама“. Како сам желела да сам послушала упозорења пријатеља и отишла док сам још имала шансу. Затим сам се опустила и, попут Кинеза, слегла раменима и рекла: Меи јоу фаце 没有法则 („Нема начина“), кинески израз за помиреност са судбином. Сазнали смо готово одмах да Јапанци нису планирали да интернирају непријатељске држављане, барем „за сада“. То „сада“ потрајало је читаву наредну годину – 1942. У почетку, међутим, нисмо знали да ли је „сада“ значило један дан или једну недељу – један месец био је највише што смо се усудили да се надамо. Али све док смо били слободни били смо решени да учинимо нешто за оне којима је била потребна наша помоћ. Децембарска новчана пошиљка из Сједињених Држава није стигла. Да ли би Јапанци помогли? Паника је владала у Хонгкоуу. Неухрањена, апатридна, незаштићена група људи 85

суочила се с умирањем од глади. Финансијска средства која је локални одбор имао при руци трајала би само до краја децембра. Представници одбора, претежно холандски и британски непријатељски држављани, обратили су се јапанском морнаричком официру задуженом за бригу о избеглицама. Он их је хладно примио, са јасном поруком да им не може помоћи. Постојала је само једна алтернатива за нас – да сами окушамо срећу с Јапанцима. Срећом, пре Перл Харбора, успоставили смо добар однос с једним јапанским официром. Капетан И. љубазно је примио г. Сигела и мене. Испричали смо му о ситуацији у Хонгкоуу и објаснили да иако се новац не може директно пренети из Сједињених Држава, пошто су наше земље биле у рату, ипак смо имали ЗОД-ово овлашћење да локално сакупимо новац као неку врсту кредита који би ЗОД отплатио после рата. (Ово је било у складу с договором који је ЗОД направио пре Перл Харбора за продужетак операција подршке у окупираним подручјима.) Штавише, шангхајски одбор имао је локалну валуту замрзнуту у банци која би нам, ако би била ослобођена, омогућила да функционишемо макар док не будемо могли да сакупимо новац; уз то, амерички Црвени крст обећао је пет хиљада џакова дробљене пшенице ако би нам их Јапанци уступили.

Кухиња у избегличком кампу, Шангхај. Фотографија је преузета са: https://asianjewishlife.org/pages/articles/AJL_Issue_8/AJL_CoverStory_Laura_ Margolis_Shanghai.html

На наше изненађење, капетан И. је пристао да нам помогне око свега што смо тражили, под условом да… Његов услов био је да г. Сигел и ја 86

преузмемо целокупно управљање избегличким програмом. Из нама непознатих разлога одбио је да сарађује с постојећим одбором. Нисмо желели да доводимо у питање његову одлуку. Сматрали смо да можемо да рачунамо на његову помоћ уколико је прихватимо – и прихватили смо. И дробљена пшеница и замрзнута новчана средства била су нам обезбеђена после извесног времена, и добили смо одобрење да локално позајмљујемо новац од неутралаца. Организовали смо нови локални одбор, састављен од француских, швајцарских, неколицине немачких Јевреја који су дуго боравили у Шангхају и неколико избеглица. Све чланове је одобрио капетан И. Одбор је неуморно радио с нама на реорганизовању, финансирању и управљању избегличким програмом; преузео је руковођење кад смо г. Сигел и ја били интернирани; и тај исти одбор, уз неколико измена у особљу, данас је главни ослонац шангхајских избеглица.

Лора Л. Марголис Као једини женски члан прекоморског особља Америчко-јеврејског заједничког одбора, чији је посао био пружање помоћи у невољи и спасавање људи у Европи, Африци, Латинској Америци и на Далеком истоку, гђица Марголис је имала светску каријеру, јер је била рођена у Константинопољу, образована у Охају, и радила је са ЗОД-ом на Куби, Филипинима и у Кини. Као дипломирани студент Кејс вестерн ризерв школе, радила је као надзорник у Јеврејској социјалној служби у Кливленду и као секретарица директора Јеврејског социјалног удружења у Бафалу. Сада је на путу за другу прекоморску службу. Три јеврејска кројача покушавају да се издржавају помоћу малене радњице у својој спаваоници; Баште, некада хрпе шута, близу кухиње; Избеглице копају одводни канал и канализациони јарак; Избеглице припремају поврће за подневни оброк за осам хиљада људи који су тада примали помоћ; Стара белоруска касарна (средња зграда) била је смештај за избеглице од 1939. Овде су радници ЗОД-а имали своју канцеларију; Чекање испред старе кухиње на своју дневну порцију гулаша. Кампови сада имају модерну кухињу, али храна је још оскуднија.

Неизвесност и глад Прва половина 1942. године било је време стравичне неизвесности за избеглице. Месецима је било скоро немогуће локално сакупити новац, чак ни као позајмицу. Многи од оних којима смо се обично обраћали били су, попут нас, непријатељски држављани, а њихова новчана средства замрзнута. Неутралци који су имали новца били су толико уплашени да су оклевали да покажу било какво интересовање за избеглице. Десетог јануара 1942, суочени с вероватноћом да ћемо морати да затворимо нашу организацију, изричито смо обуставили сваку потпору за четири од осам хиљада избеглица које су тада примале чинију гулаша дневно. Донели смо ову тешку одлуку нерадо, и то тек пошто смо претресли све начине на које бисмо могли да прикупимо још новца, или макар да развучемо то мало што смо имали. Наставили смо да помажемо децу, старе, болесне и оне чија је неухрањеност била толико озбиљна да су морали да буду на „посебним дијетама“. Остали су се сналазили како су умели – продајући и најмању имовину која им је остала, тражећи помоћ од мање сиромашних пријатеља, „довијајући се“ на овај или онај начин. Нису тако могли да издрже дуго. Срећом, нису ни морали. Овим кораком смо добили на времену, тада најнеопходнијем елементу у нашем планирању.

Новац за један месец Знали смо да морамо да наставимо са радом иако смо били веома ограничени. Обустављањем рада признали бисмо нашу неспособност да изађемо на крај с проблемима. То је могло да има за последицу немире због глади и интервенцију јапанске жандармерије (државне полиције). Након тога могло је уследити било шта. Треће недеље у јануару, када смо имали тек толико новца колико је било довољно за још два дана, упркос смањеном обиму посла, предузимљива група имућнијих избеглица организовала је „брзу кампању“ и запањила нас прикупивши тридесет хиљада кинеских долара (око хиљаду и по долара). Ово је значило да смо могли да наставимо с радом још шест дана. До краја јануара смо увидели да не можемо да функционишемо бесконачно од дана до дана. Већ смо имали дуг, наслеђен од првог локалног одбора, од преко сто хиљада кинеских долара. Чинило се да нисмо у стању да обезбедимо позајмицу. Избеглице су дале све од себе. Било је неопходно натерати ширу шангхајску јавност да схвати озбиљност ситуације. Једини медиј била је локална штампа. Избегавали смо репортере, 88

знајући да би публицитет могао бити опасан. Али када је 25. јануара 1942. један новинар дошао до нас како би открио шта се догађа у Хонгкоуу, одлучили смо да у новинама ипак „обелоданимо“ избегличку стварност. Следећег јутра осванули су наслови у штампи, што је озловољило јапанске власти. Г. Сигел и ја смо касније сазнали да је било издато наређење за наше хапшење које је затим опозвано настојањима једног Јапанца који нам је био наклоњен. Али причу је такође покупио локални радио; публицитет је донео жељену реакцију. Почели су да пристижу први индивидуални прилози, а затим су нам људи нудили позајмице. Ускоро смо имали довољно новца да намиримо једномесечни буџет и осетимо какву-такву сигурност. Колико је све ово било различито од свега што смо научили на нашој обуци за социјални рад о „планирању агенције“! Можда је оно што се суштински разликовало била реалност – није било праве агенције, ни праве заједнице, апсолутно никакве стварне основе за дугорочно планирање. Знали смо само да је сваки дан који је прошао био дан добијен у трци с временом. Упоредо с неизвесношћу у вези с нашим финансијским средствима и програмом, ратна ситуација у Шангхају значила је много личних неизвесности. И г. Сигел и ја ниједног тренутка нисмо могли да заборавимо наш статус непријатељских страних држављана, могућност коначног интернирања и, наравно, могућност стварне физичке опасности. Животне околности биле су тешке. Испрва, било нам је веома удобно у шангхајском хотелу. Након Перл Харбора, наша лична новчана средства, попут новчаних средстава ЗОД-а за помоћ избеглицама, више нису пристизала. Неколико недеља хотел нам је дозвољавао да плаћамо наше рачуне „потписаним потврдама“, али првог јануара су нас обавестили, учтиво али одлучно, да се морамо иселити. Најбољи смештај који смо могли да пронађемо биле су две собе без грејања у дому једне белоруске породице, толико далеко од Хонгкоуа да је то значило четири сата путовања дневно, трамвајем, рикшом, аутобусом и пешице како бисмо стигли до избегличке заједнице. Касније смо успели да добијемо собе у другом белоруском дому, и даље без грејања и са врло оскудним намештајем, али макар ближе Хонгкоуу. Кроз све ове неизвесности и перипетије некако смо успели не само да „наставимо“ већ да будемо и на неком добитку. Два успеха која се истичу, кад се осврнем, јесу преображај наше кухиње и остварење радне демократије у камповима.

Нова кухиња Описала сам оригиналну кухињу која је била толико неефикасна да је највећи део новца морао да буде искоришћен за угаљ. Имали смо среће да за наш случај заинтересујемо једног пољског инжењера, који је провео много година у Кини и познавао ресурсе Шангхаја. Он је сачинио нацрте за једноставну, ефикасну парну кухињу, у којој би особље, сачињено од десет до петнаест особа, могло да послужи десет хиљада оброка у исто време, уз трошак од два цента по оброку за гориво. Издатак за ову кухињу било је сто хиљада кинеских долара (пет хиљада америчких), без неопходних парних котлова – а парни котлови се нису могли купити у Шангхају у то време ни по којој цени. Међутим, открили смо да је једна британска компанија за трговину некретнинама имала четири парна котла, некоришћена годинама и ускладиштена на празној парцели. Компанија је у то време била под јапанским надзором. Изложили смо своје планове одговорном Британцу, запосленом у компанији, али он је одбио да нам позајми котлове, сматрајући да би их, ако коштају толико колико тврдимо, могли конфисковати Јапанци. На овај начин смо превидели чињеницу да су четири огромна котла стајала напољу пред нашим очима! Указали смо на то шта би ови котлови значили хиљадама гладних. Даље, образлагали смо, то што бисмо користили два котла за то време вероватно би их сачувало, што би било од користи овој компанији за продају некретнина. Наш пријатељ није био уверен. На крају, били смо толико сигурни да смо у праву да смо само кренули у акцију. Захваљујући залагању човека који је имао утицаја у жандармерији, добили смо дозволу за уклањање та два котла. Затим смо нашем озлојеђеном британском пријатељу мирно предали потписану изјаву у којој је писало да те котлове позајмљујемо на одређено време. Кухиња је саграђена с циљем да се прехране изгладнеле избеглице у време када смо имали довољно новца само за то да функционишемо од једног месеца до другог. Многи пријатељи покушали су да нас одврате од овог пројекта. Која је била корист од изградње кухиње, образлагали су, кад можда нећете бити у стању да је водите? Из те перспективе, можда наша замисао јесте деловала неразумно, али некако смо веровали у то да ће новчана средства бити расположива док год је у Шангхају било људи који поседују нека средства. Постојала је, наравно, могућност да ћемо морати да предамо наш погон Јапанцима; али, чак иако би тај дан дошао, размишљали смо, избеглице бисмо боље хранили из модерне, економичне кухиње него из старе, импровизоване. Дакле, данас постоји санитарна парна кухиња у срцу избегличке зоне. То што само пет хиљада избеглица добија један оброк дневно док ово пишем догађа се због ограничених 90

финансијских средстава и инфлације, а не због недостатка опреме. А у Шангхају ће увек бити лакше набавити новац него добити модерну ефикасност.

Лекције из самоуправљања А сада неколико речи о нашем експерименту из демократије усред владавине сила Осовине. Претпостављам да Американце никада не можете убедити да демократски начин није најбољи начин да се ради с људима. Када смо преузели избеглички програм, г. Сигел и ја смо открили да имамо проблем са превеликим особљем. Одбор је имао пет стотина запослених, који су водили пет избегличких кампова и радили у кухињи, болницама и у административној канцеларији која се бавила свим пријавама за подршку, хоспитализацију и смештај. Већина запослених радила је да би добила помоћ. Сви су били страшно лоше плаћени, чак и по шангхајским стандардима. Па ипак је особље истрајавало на својим пословима, јер је стална, иако мршава, плата била „боља него ништа“. Са избијањем рата, ових пет стотина запослених били су у подједнако несигурном положају као и директни примаоци помоћи. Крајем јануара 1942. сазвали смо састанак особља. Простом рачуницом показали смо да није било могуће обезбедити помоћ и истовремено исплаћивати плате. Даље смо изложили оно што су сви они знали, да је програм имао превише запослених. Чак и да смо успели да добијемо новчана средства, ефикасност је захтевала да се радна снага драстично среже. Пошто је особље било део избегличке популације, они су морали одлучити да ли желе или не желе да раде заједно с нама. Нисмо могли да дамо никакво обећање, ни што се тиче плате ни што се тиче будућих послова – па им је преостало једино да „ризикују као што смо и ми ризиковали“. Да бисмо одржали близак контакт између особља и одбора, предложили смо им да изаберу петоро из њихових редова као групу за везу, која би представљала особље и интересе особља. Завршили смо овај састанак предлогом да свако присутан дугује себи да потражи други посао и да оставку нећемо сматрати гестом нелојалности. Следећег дана само се један члан особља није појавио на послу. На крају сваког месеца г. Сигел и ја састајали смо се са одбором особља. Ово су били састанци у тешким околностима, у нашој скученој малој канцеларији у старој касарни. Пећ се увек димила. Ваздух је увек био смрдљив од задаха из несанитарних и неадекватних водоводних инсталација. Киша – а киша пада практично сваки дан током шангхајске зиме 91

– капала је кроз испуцали плафон. Најчешће смо успевали да послужимо поподневну кафу са сендвичима или кексом, јер су чланови особља обично били исувише гладни да би размишљали. На крају смо схватили да морамо да затворимо две болнице због недостатка новчаних средстава и договорили смо се са Шангхајском општом болницом да преузме хроничне пацијенте. Ово је био главни разлог зашто је, до јуна 1942, од почетних петсто запослених особље било сведено на стотинак људи. Због смањеног особља били смо у могућности да с одбором особља израчунамо распон плата који су они сматрали праведним. Плате су биле неадекватне, али су биле реалистичне у односу на наша ограничена средства. Проблем је био у томе како управљати камповима с мањком запослених.

Демократија под владавином сила Осовине Становницима кампова недостајало је интересовање за њих услед, сматрали смо, потпуно недемократске и диктаторске организације. Имали смо велику жељу да развијемо способност руковођења међу самим избеглицама, припремајући се за дан када ће нашем боравку у Шангхају доћи крај, а они ће сами морати да управљају својим пословима. Био је сазван састанак станара у сваком од пет кампова и ситуација им је била објашњена. Указали смо на то да кампови у ствари припадају станарима и да би одржавање, санитарне мере и администрација у њима требало да постану њихова одговорност. Тражили смо да изаберу сопствени одбор који ће радити са једним чланом особља, који ће бити управник кампа, а којег смо намеравали да поставимо у сваком кампу, и који је и сам био избеглица. У неколико кампова управници нису били особе адекватне за тај положај; али предложили смо да одбори кампова покушају прво да раде са њима. Касније, обећали смо, биће им дозвољено да изаберу нове управнике ако се то покаже као неопходно. Било је запањујуће посматрати те полуизгладнеле људе како су се изненада пренули из летаргије. Недељама су кампови брујали од изборних активности. Вође су углавном биле из редова адвоката, који су знали да говоре убедљиво. Неки инжењери и бивши трговци били су такође активни. Један обучени болничар, који је био ентузијастични социјалдемократа у Немачкој, био је нарочито успешан у организовању и вођењу својих другова. Било је говора, састанака и „предизборне кампање“. У једном кампу изборне активности постале су толико насилне да су морали да позову полицију како би прекинули свађу. Одбори кампова били су изабирани 92

и реизабирани. Људи су испрва били веома неспретни у коришћењу техника демократске организације, које не долазе природно, посебно онима немачког порекла, али научили су, а учили су брзо. Састајали смо се с представницима сваког кампа онолико често колико нам је то време дозвољавало. Ништа нам се није чинило важнијим од тога да помогнемо избеглицама да се развију у самосвесну групу која је могла да управља сопственом судбином. Често нам је било једноставније да издајемо наређења него да покушамо да направимо компромисе с разним одборима: али због наше традиције и америчког искуства тај пут није био могућ. И било је као да присуствујемо чуду док смо гледали реакције људи. У најозбиљнијој кризи, са којом су се суочили у својој дугој и често погибељној имиграцији, они су научили да излазе на крај са својим проблемима, интелигентно и реалистично. Развили су разне пројекте унутар кампова да би били нечим запослени и да би поправили своје животне услове. Баште су цветале 1942. године. Џакови од дробљене пшенице били су опрани и од њих направљене кратке панталоне и кецеље. Биле су организоване услуге прања веша и крпљења. Добротворне представе и приредбе постале су предмет надметања између кампова. Један од кампова је чак изградио плесни павиљон на отвореном који је био изнајмљиван групама из суседства, углавном Белорусима и Кинезима, да би сакупили новац за ципеле. И тако су, чак и под владавином сила Осовине, ове избеглице научиле да живе на демократски начин, што је лекција која ће им, надамо се, добро послужити у њиховој будућности.

Интернирање Шангхајски одбор је стекао искуство преузимајући одговорност за избеглички програм, а саме избеглице су развиле сналажљивост и иницијативу у излажењу на крај са свакодневним проблемима у камповима, када смо почетком фебруара 1943. г. Сигел и ја били интернирани. Никада нисмо у потпуности разумели ту годину слободе. Мора се имати на уму, међутим, да су самим Шангхајем – његовом владом, инфраструктуром, превозом, индустријом, итд. – управљали Американци и Британци у време када је био објављен рат с Јапаном. Да се све ово променило преко ноћи, постављањем јапанских руководилаца који нису познавали прилике и ситуацију, то би неизбежно довело до потпуног хаоса. Током 1942. Американцима и Британцима било је дозвољено да остану на својим радним местима, под истим условима, али под јапанским надзором. Живот 93

у Шангхају се наставио и Јапанци су ушли у посао, такорећи, без празног хода. Али, наравно, стање из 1942, уз више од десет хиљада непријатељских држављана (две хиљаде Американаца, осам хиљада Британаца, мањи број Холанђана и других) на слободи у граду под јапанском контролом, тешко да је могло да траје у недоглед. Сви смо очекивали интернирање, или „сегрегацију“, како су то Јапанци више волели да називају. Мислим да нико од нас није био изненађен када је наређење стигло. Били смо обавештени отприлике недељу дана унапред, што нам је дало времена да купимо нешто намештаја, постељине и хране. Г. Сигел је отишао први, у мушки логор. Он је још увек тамо. Три недеље касније ја сам се нашла у првој групи сегрегисаних жена. Било је отприлике хиљаду америчких и британских држављана – мушкараца, жена и деце – у мом „логору“ који се састојао од две старе некоришћене зграде универзитета. Били смо група разнолика колико и избеглице – банкари и пекари, поморски капетани и пословни људи, новинари, стенографи, мисионари, домаћице, плесачи, чак и проститутке. Били смо група старих познавалаца Шангхаја, људи који су живели на Истоку нешто више од четрдесет година и који су уживали статус „белца на Истоку“. За Јапанце смо били само „непријатељски држављани“ и били смо смештени и храњени као и сви остали. Одувек сам веровала да у одређеном склопу околности људска бића реагују слично. У годинама које сам провела међу избеглицама радила сам с људима различитих струка и из свих друштвених слојева. Хитлер није ограничио своје жртве на неку одређену друштвену, економску, културну и професионалну групу. Сваки противник нацизма којег сам познавала као изгнаника имао је индивидуалне реакције на несигурност, глад, хладноћу и притиске прогона и одбачености. Сведочила сам лагању и крађи међу избеглицама. Видела сам бројне примере себичлука и окрутности, недостатка дисциплине, агресивности. У исто време, видела сам љубазност и несебичност, сјајно вођство, самоконтролу, великодушност, интегритет. Требало је да видим исту људску разноврсност у свом интернирању. Пренатрпаност, недостатак укусне и хранљиве хране, недостатак слободе и приватности, одбојан рад и, изнад свега, неизвесност, нагнала је моју сабраћу да у тој ситуацији реагују исто онако како сам видела да то чине избеглице. Када је добростојећи Американац, који је увек био друштвено повлашћен, морао да стоји у реду петнаест минута како би добио своју чинијицу гулаша, он је био отворено грамзив, спреман да се побрине за то 94

да његов сусед не добије више од њега. Био је гладан, а количина хране је била ограничена. Понашао се тачно онако како се понашао немачки избеглица сличног друштвеног статуса у једном од кампова. Када је британски учитељ морао да обује гумене чизме и чисти ве-це он је био мрзовољан и неуљудан. Свакако да овај заморан посао није био по његовом укусу и разликовао се од његовог уобичајеног занимања. Био је врло непристојан према својим цимерима тог дана. Слично је било с аустријским учитељем, када је био његов ред да очисти ве-це, у избегличком кампу. У исто време, било је много другачијих људи у нашем логору, Американаца и Британаца, који су радили од ујутру до увече да би учинили живот мало лакшим и удобнијим свима нама; било је мушкараца и жена који су били у стању да „то поднесу“ уравнотежено и добре воље; било је мушкараца и жена с покретачком енергијом која је надахњивала читаву заједницу. Исто је важило за избегличке групе које сам упознала у Њујорку, на Куби и у Шангхају. Ипак, упркос свему, заточеници су имали један велики извор снаге и подстрека који је избеглицама био ускраћен. Као власници америчких или британских пасоша, знајући да имају заштиту владе Сједињених Држава или Велике Британије, нису били ни сами ни беспомоћни. Никада у свом животу нису доживели несигурност апатрида или се нашли у положају „изгнаника из друштва“ само због свог религијског или политичког уверења. Када се осврнем на двадесет једну хиљаду избеглица који се и даље налазе у Шангхају, и сетим се колико су пропатили и како се још увек боре за живот или прилику, могу само да изразим своје дубоко поштовање и понизност пред њиховом снагом и храброшћу. За шангхајске избеглице, као и за све потлачене људе на свету, постоји само једна нада – победа Уједињених нација. С енглеског превела: Драгиња Марић

ЦРНАЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА Белешке о кинеском добу џеза др Ендру Ф. Џоунс, проф.1 Одељење за источноазијске језике и културе Беркли, Калифорнија, САД Домаћа малограђанштина великог дела актуелне критике џеза одаје непоколебљиви интернационализам афричко-америчког критичког размишљања с почетка двадесетог века о односима између културе и музике. „Џез код куће“ критичара Џ. А. Роџерса, есеј антологизован у епохалној колекцији гласова такозване Харлемске ренесансе, коју је 1925. године под називом „Нови црнац: Интерпретација“ приредио Алан Лок, фасцинантан је типичан пример. Роџерс у есеју описује дијалектику која је опседала критику џеза од њених зачетака. Роџерс лоцира „исконско“ порекло џеза – „ничијег детета речног насипа и градске сиротињске четврти“ – у „радосној побуни“ афричке Америке против „подлости и туге“ (Роџерс 1997, 216–217). И управо је на темељу оваквог духа, наставља он, џез постао глобални мелем за патњу и досаду „модерног друштва у власти машина и везаног конвенцијама“ широм света. „Џез је“, пише он, „чудо парадокса: исувише људски, барем што се тиче модерне људске нарави, да би био типично расни, исувише интернационалан да би имао карактеристике националног, исувише распрострањен у свету да би имао одређену кућу“ (217). Мада Роџерс не успева да реши ово парадоксално кретање између примитивног и модерног, народног и интернационалног, његов интуитивни осећај за интернационализам џеза показује пут ка ревизионистичкој историји џеза у међуратном периоду, оној у којој материјални приказ глобалне мобилности музике игра истакнуту улогу колико и често митологизујуће и кратковиде приповести о његовом америчком пореклу које у великој мери карактеришу историографију џеза. Та мобилност – и узнемирујућа питања која су проучаваоци џеза и глобалне културе поставили почетком двадесетог века – била ми је јасно предочена када сам наишао на прашњаву грамофонску плочу на штанду антиквитета у Беи ђингу 2001. Песма под називом „Експресни воз“ (Tebie kuaiche), коју је 1 Dept of East Asian Languages and Cultures, Faculty URL. Berkeley University of California.

написао пионир кинеске популарне музике, композитор Ли Ђинхуи (Li Jinhui), а извела најпознатија певачица те ере, Џоу Сјуен (Zhou Xuan), извргава сатири задихани темпо модерног удварања кроз причу о пару који се верио, венчао и добио двоје деце – све у року од пет минута пошто су се први пут срели! Несташлук сценарија опонира значају ове плоче као изузетно ретког материјалног трага кинеског споја џеза, домаће народне мелодије и холивудских „филмских песама“ познатијих под називом „модерне песме“ (shidai qu) који је цветао у урбаној Кини (а нарочито у колонијалној отвореној луци Шангхаја), почев од краја двадесетих година двадесетог века, па све до комунистичке револуције 1949. Исмевана у критици, на социјалистичкој левици и националистичкој десници, као „жута“ (или порнографска) музика тридесетих година двадесетог века, и укаљана својом повезаношћу како с декаденцијом шангхајског полусвета тако и с хибридном колонијалном културом његових средњих друштвених слојева у развоју, ова музика и њени творци били су маргинализовани након револуције (Џоунз 2001). Џоу Сјуен је умрла под сумњивим околностима у душевној болници за време антидесничарске кампање из 1957; Ли Ђинхуи је преминуо у затвору на врхунцу Културне револуције десет година касније; а снимљено завештање шангхајске ере је или физички уништила Црвена гарда или је оно било изложено катастрофалном немару.

Џоу Сјуен (1920–1957)

Оно што ме је запрепастило у вези с плочом, међутим, није било толико то што је преживела, колико музички стил у којем је изведена. Песма почиње тако што џез оркестар свира предивно домишљато извођење звиждука воза, за којим следи звук локомотиве која убрзава по шинама, и завршава се звиждуком воза који се снажним потресом зауставља. Сама песма живахно поскакује, покретана хукћућим бубњевима, дводелним метром одлупаним на клавиру, и Џоу Сјуенином пискавом и пентатонском мелодијом. Извођење неизоставно одмах подсети на „Експресни воз у зору“ (Daybreak Express) Дјука Елингтона, снимак из децембра 1933. који су критичари величали због његовог иновативног и „неупоредивог нивоа тонског импресионизма“ (Геинз 2000, 591). Примамљиво је приписати сличност ова два снимка утицају америчког џеза, који је већ почео да се шири преко Пацифика на увезеним грамофонским плочама и прекоокеанским бродовима који су превозили америчке музичаре до њихових ангажмана у отменим шангхајским кабареима. Примамљиво – али не сасвим тачно. Песма Ли Ђинхуија је први пут објављена 1928, а сама плоча је вероватно објављена не касније од 1932, више од годину дана пре Елингтоновог пионирског подухвата. Указујући на ове датуме, не тврдим да је Ли Ђинхуи био први. Таква тврдња била би како непроверљива тако и аналитички незанимљива. Оно што желим да кажем, међутим, јесте да функционална истовременост ове врсте музичке иновације треба да нам сигнализира меру у којој су оба композитора учествовала у глобалном музичком изразу за који су брзина модерног транспорта (возови и прекоокеански бродови) и модерне комуникације (грамофони, радио, биоскоп) били фундаментални услов животних могућности. И што је прилично интересантно, обе песме иду даље од пуког опонашања; оне су, уместо тога, самосвесни покушаји да се ти услови музички представе. Елингтонова монтажа „металних варијација звука“ (Бојер 1993, 224), префињених хармоничних ефеката и сирове вокализације, била је директно инспирисана путешествијима његове групе широм нације. Назив песме, штавише, уоквирује кретања самог Елингтона у оквиру шире путање специфично афричко-америчке модерности, оне у којој су возови повезани не само с подземном железницом већ и с миграцијом на урбани Север и романтичном причом о пратиоцу спаваћих кола били снажни „симболи мобилности и могућности“ (Геинз 2000, 591). Плоча Ли Ђинхуија ништа мање не изражава модернистичку естетику монтаже. Прво и најважније, Лијев пентатонски фокстрот је колаж, састављен од звучних фрагмената извучених из различитих музичких традиција и темпоралности. И Лијево намерно раздвајање ових елемената требало би да нам укаже на чињеницу да, баш као што се Елингтон неминовно бави афричко-америчком модерношћу, Ли Ђинхуијева музика 98

настаје из контекста у којем је модерност неизбежно повезана с колонијалном моћи. Као што ћу детаљније разматрати касније, појављивање џез музике у Кини било је директна последица колонијалне трговине у миљеу отворене луке. Транспацифичка трговина грамофонским плочама и холивудски тонски филмови били су један фактор, наравно. Још кључнији, међутим, за развој домаће популарне музичке индустрије у Кини били су доприноси шангхајских огранака транснационалних дискографских корпорација попут „Пате рекордс“ и „РЦА рекордс“. Нови џезерски израз који су ове компаније избациле на тржиште настао је у озлоглашеном свету културе кабареа и плесних дворана Шангхаја. До почетка тридесетих година двадесетог века, тај свет је био довољно жив и разнолик да одржава повелику трупу афричко-америчких извођача из Сједињених Држава, руске музичаре емигранте, филипинске и источноиндијске плесне групе, амбициозне јапанске џезере, као и локалне кинеске музичаре. Џез у Шангхају био је „исувише интернационалан“ да би припадао некој одређеној групи и исувише разноврсно модулиран да би одражавао било који појединачан стил (Роџерс 1997, 217). Мање достигнута форма, а више сложени скуп музичких, расних и економских трансакција спровођених у полиглотској топионици многоструко колонизоване метрополе. У овом есеју покушао сам не само да испратим развој неких од ових трансакција већ и да опишем начине на које је „џез“ разумела и представила кинеска популарна штампа, озбиљна музичка критика и модернистичка проза овог периода. Ови описи имају тенденцију, барем површно, да осцилирају између истих скупова термина – афричко-амерички и интернационални, локални и космополитски, примитивни и модерни – који доминирају у раду савремених критичара као што је Роџерс. Подједнако интересантни као и ове сродности, међутим, јесу и начини на које локална примена ових категорија говори о сложености колонијалних хијерархија кроз које се џез преламао конкретно у Шангхају, али и у Кини уопште. За кинеске интелектуалце посвећене стварању националног израза, заснованог на владајућим нормама европске концертне музике, одвратност према „црноћи“ постаје средство за стављање у први план кинеских тежњи за равноправношћу са Западом. „Црноћа“, другим речима, постаје непризнати троп за сопствену колонизацију Кине. Слична измештања јављају се у делима групе модернистичких писаца посвећених дочаравању, путем џезом модулиране прозе и књижевне монтаже, осећаја брзине, новине и културне хибридности колонијалне метрополе (Ли 1999; Ши 2001). У књижевној прози писаца, као што су Му Шијинг (Mu Shiying) и Хеи Јинг (Hei Ying), џез служи и као елегантан симбол учествовања Кине у култури глобалне модерности и средство за критиковање колонијалне експлоатације којом се тај систем храни. Та критика је делом изведена 99

посредством фигуре црног џез музичара, који постаје пролетерска утвара која опседа храмове модерне потрошачке културе којој се ови текстови опсесивно враћају. За клеветнике и ентузијасте подједнако, на крају, џез је био не толико конкретизована музичка форма колико преклапајући скуп изразито модерних начина стварања и конзумирања музике, начина који су интимно повезани с капиталистичком мобилношћу и механизацијом.

ШАНГХАЈСКИ ЕКСПРЕС Непрестано кретање модерности напред, наравно, јесте оно што покреће сатиру Ли Ђинхуијевог „Експресног воза“. Али оно је такође било, у врло опипљивом смислу, услов који је омогућио настанак такве плоче. Заиста, Лијев нови синизирани џез био је резултат сложеног стапања колонијалне трговине и глобалне миграције која је била стављена у покрет почетком двадесетог века, када су агенти новоустановљених дискографских компанија, као што су Грамофонска компанија, Виктор токинг машин и Компани фонографик Пате-Фрер, први пут дошли у Кину, нестрпљиви да оснују надлештва на азијском тржишту, као и да сниме примере народне музике за производњу у метрополама (Гронов 1981; Џоунс 2001). До тридесетих година двадесетог века кинеским тржиштем плоча почео је да доминира Пате Оријент (и сам филијала много већег британског конгломерата ЕМИ-ја) и у мањој мери РЦА Виктор, од којих су оба одржавала сниматељске и производне објекте у Шангхају и дистрибуирала своје производе (у распону од традиционалних кинеских оперских жанрова до џезерских „модерних песама“) купцима широм Кине и југоисточне Азије. Поврх тога, многобројни специјализовани трговци на мало и модерне робне куће продавали су кинеску популарну музику, увозне плесне нумере, холивудске „филмске песме“ и западњачку класичну музику жељним слушаоцима у Шангхају и другим важнијим градовима, као и муштеријама у покрајинама које су их наручивале путем поште. Веза ових предузетничких активности са већим империјалистичким подухватом – до 1918. године основано је најмање седам хиљада иностраних компанија у Кини, многе са седиштем у Шангхају (Спенс 1990, 329) – језгровито (иако ненамерно) дочарана је чувеним возилом Марлене Дитрих у филму Јозефа фон Штернберга, Шангхајским експресом. Филм је имао премијеру у једном од многих шангхајских биоскопа који су приказивали премијерне филмове 1932, а његова подругљива прича о колонијалној авантури у ратом раздираној и безнадежно неразвијеној Кини била је дочекана бучним негодовањима кинеских националиста. Поменути воз 100

је недвосмислено како симбол тако и агенс западњачке колонијалне доминације: настањена шароликим друштвом британских војника, америчких шпекуланата, француских мисионара и кинеским револуционаром мелезом, чији је подмукли план да отме воз на крају био осујећен, локомотива је снимљена (на холивудској сценској локацији) како се, испуштајући пару, креће кроз невероватно хаотичне и закрчене споредне путеве, и у једном тренутку чак касни због препреке у виду свете краве која лежи преко шина. (Нема везе што источна Кина није баш позната по густини њеног индијског становништва!) На средини филма, Дитрих (која игра авантуристкињу познату под именом Шангхај Лили) расклапа преносиви грамофон у свом купеу, пали цигарету и сањиво ставља иглу на плочу. Јаук кларинета и наметљиви брзи џез ритмови који излазе из машине брзо се стапају са звуцима самог воза, и крупни план грамофонске плоче која се врти уступа место одговарајућем снимку захукталих точкова локомотиве. Међусобно саучесништво ових технологија у раду империјалне доминације тешко да би могло бити јасније: грамофон и његова заводљива нова култура конзумирања музике дословно се увозе у град на точковима од колонијалног челика.

ЦРНАЧКИ ШАНГХАЈ Разноликост вишенационалне екипе људи која је чинила шангхајску џез сцену, међутим, далеко је премашивала уске границе холивудског тонског студија. До почетка тридесетих година двадесетог века, мала али жива афричко-америчка џез заједница била је формирана у Шангхају, подстакнута транспацифичким паробродским линијама (на којима су многи музичари у почетку нашли запослење као забављачи и конобари [Еткинс 2001, 53] и импресивним низом ноћних клубова и кабареа овога града. Доиста, као што је Ленгстон Хјуз забележио описујући своју посету 1933. ономе што је назвао „неоном осветљеним Змајским градом Истока“, Шангхај је „изгледа слаб на америчке црначке извођаче“ (Хјуз 1956, 251). Извори се разликују у проценама колико је тачно америчких извођача наступало у Шангхају. Пол де Барос процењује да се „мноштво“ америчких група, укључујући џез оркестре које су предводили легендарни чикашки пијаниста Теди Ведерфорд, Бак Клејтон (који је достигао вечну славу у Каунт Бејси оркестру по свом повратку из Азије), Ерл Веили и Томи Фој, или настанило или прошло кроз Шангхај на свом пропутовању кроз Азију које је започињало на Западној обали и укључивало градове као што су Кобе, Јокохама, Нагасаки, Манила, Хонгконг, Сингапур, Пенанг, Бомбај 101

и Калкута (де Барос 1993, 47). Чак и музичар С. Џејмс Стејли, у допису из Шангхаја за Метроном 1936 – раскринкавајући ранији чланак који је уздизао Шангхај као „Седмо небо за џез музичаре“ (Лепам 1936, 39) – изјављује да су елегантни клубови, као што су Канидром, Лидо, Перадајз, Амбасадор, Сент Анас балрум и Каза нова издржавали барем шест комплетних „чисто америчких“ оркестара до 1933. (Стејли 1936, 17). Сцена је била прилично добро утврђена, а како и Хјузови и Клејтонови анегдотски прикази наговештавају, многи музичари су доводили своје породице са собом а кинески кувари који су савладали уметност „праве хране за душу“ чак су их снабдевали храном (Клејтон 1986, 67). Овакво стање ствари потрајало је до 1937, када је избијање сукоба између Јапана и Кине довело до коначног распада те заједнице.

ЕМИГРАНТИ И ЗАБАВЉАЧИ Иако су понекад били изложени узнемиравању по расној основи које су спроводили њихови евроамерички сународници, црнци музичари у Шангхају такође су имали корист од колонијалне хијерархије овог града. Њихов хонорар је далеко премашивао хонорар „филипинских група, руских група, источноиндијских група и, наравно, оријенталних група“ које су свирале џез и друге врсте хибридне музике на мање значајним местима (Клејтон 1986, 68). Заиста, руски музичари су играли средишњу улогу у ширењу и одомаћивању џез музике у Кини. Док су Афроамериканци ретко напуштали вишенационалне границе шангхајске кабаретске културе – занимљив изузетак је Клејтонов кратки стаж у донекле мање престижној Каза нови, где су га приморали да научи и свира кинеске „модерне песме“ аутора попут Ли Ђинхуија за локалну публику (Клејтон 1986, 76) – руске групе су доминирале кинеском клупском и хотелском сценом у градовима као што су Беиђинг (где је најмање десет џез оркестара било активно још 1927. [Ке 1927, 20]), Тијенђин и немачко колонијално одмаралиште Ћингдао. Од значаја је такође да су обично свирали у шангхајским клубовима, попут Лида и Парамаунта, чији су стални посетиоци били претежно Кинези (Стејли 1936, 17). Многи од ових музичара били су избеглице које су се, бежећи од прилика у Русији после Октобарске револуције, сјатиле у емигрантске заједнице у Шангхају и у североисточном граду Харбину и затим се афирмисале у индустрији забаве двадесетих година двадесетог века. Олег Лундстрем, вођа групе који се појавио као неконформистички заговорник совјетског џеза у годинама после рата, репрезентативан је пример. Рођен у Сибиру и одгајан у Харбину, Лундстрем је научио свој 102

занат са снимака Елингтона и Луја Армстронга, и до 1936. године, са својим братом Игором, формирао је деветочлани оркестар. Обезбедивши запослење најпре у Харбину, затим у Ћингдаоу, и коначно у шангхајском Парамаунту, Лундстрем је остао у Шангхају све до револуције 1948, када је изабрао да се врати у домовину, у Совјетски Савез.

Олег Лундстрем, Шангхај. Фотографија је преузета са: https://www.videobuster.de/dvd-bluray-verleih/117630/oleg-lundstrem-shanghai-blues

Можда су још значајнији за развој изразито кинеског џез израза били доприноси компанијиног оркестра у Пате Оријент студијима у Шангхају, у коме су поједини „бели“ руски и јеврејски емигранти били класично образовани (Вонг 2000). Можда је најистакнутији међу овим музичарима био композитор Арон Авшаломов (1895–1964), који је одрастао у северној Кини, а познат је по својим настојањима да инкорпорира елементе традиционалне кинеске музичке естетике у европску уметничку музику. Авшаломов је дириговао Патеовим оркестром уз кинеске колеге, као што је Ли Ђингванг (Ли Ђинхуијев млађи брат), до свог одласка из Кине за Сједињене Државе 1947, и у том својству је био одговоран за многе префињене аранжмане који се још могу чути у класичним „модерним песмама“ касних тридесетих и четрдесетих година двадесетог века. Између 1939. и 1941. петнаест до осамнаест хиљада јеврејских избеглица из Немачке и Источне Европе пристигло је у Шангхај, од којих су неки обезбедили запослење у градским кабареима и њиховим кафићима отвореним након уобичајеног радног времена као тумачи не само џеза и холивудских стандарда већ и клезмер и хасидске музике такође (Танг 1998, 8). Један извођач, виолиниста Еди Вебер, био је чувен по томе што је научио да пева 103

популарне песме на десет различитих језика како би удовољио разноликости своје публике (Танг 1998, 7). Најнижи нивои ове вишенационалне музичке пирамиде били су резервисани за филипинске, јапанске и кинеске популарне музичаре. По свему судећи, присуство филипинских музичара било је прилично уобичајено на азијским паробродским линијама и у хотелима, чињеница коју је Стејли приписао њиховој изузетности у „варању“ (свирању по нотама) и њиховој спремности да раде за мале плате у шангхајским „плесним фабрикама“ где су песме биле штанцоване „немилосрдно, уз нељудски нехај према осећањима несрећног музичара… лишеног заштите било каквог радничког синдиката или удружења“ (Стејли 1936, 17). Укратко, они су били музички пролетери који су неуморно избацивали производе као на покретној траци, обично у плесним дворанама с плаћеним плесним партнеркама (у којима су мушке муштерије, као надокнаду за шаку карата за плес купљених на улазу, позивали женске такси плесачице унутра), које су карактерисале ниже кругове шангхајског ноћног живота. Плесне дворане су понекад запошљавале и локалне музичаре, али није било уобичајено да кинески музичари раде у релативно престижним ноћним клубовима и хотелским плесним салама. Прећутна колонијална политика оваквог искључења изражена је отворено једном занимљивом анегдотом. Када је од Ли Ђинхуија 1935. једна истакнута личност из подземља затражила да састави чисто кинески џез оркестар за плесну салу отменог хотела Јангце ривер као неку врсту патриотског геста, он је намерно изабрао групу „високих Кинеза са севера тако да их не би побркали с Филипинцима“ (Ли 1985, 240–41). Јапански музичари, коначно, међу којима су многи били привучени Шангхајем због његове репутације авантуристичке азијске Меке џеза, такође су најчешће добијали ниже плате и мање поштовања и често су били ограничени на рад у кафићима и кабареима који су услуживали јапанску заједницу која је одрасла у округу Хонгкоу (Hongqiao) и околини (Еткинс 2001, 85–90).

ЏЕЗ У ШТАМПИ Није сигурно у којој су мери музичари и забављачи различитог националног порекла склапали пријатељства; има мало текстуалних записа и скоро да нема усмених историја из тог периода на које се можемо ослонити. Бак Клејтон је, да наведем само један пример, био одушевљени (премда, како он сам признаје, понекад без разумевања) потрошач ове 104

музичке разноврсности, и знамо да се такође потрудио да научи и транскрибује кинеске популарне песме (Клејтон 1986, 68–69, 76). Оно што је јасно, међутим, јесте да је ова густа шикара музичких култура, оплођена лаком доступношћу грамофонских плоча из свих крајева света, била оно незаобилазно језгро (нажалост фрагментарно) из којег је црпљено и забележено завештање овог периода. То завештање, чији је „Експресни воз“ Ли Ђинхуија само један његов део, открива урбану музику скоро запрепашћујуће стилске разноликости: хавајска челична гитара украшавала је мелодије извучене из околног југоисточног предела Кине, хармоника у совјетском стилу праћена је кинеским чегртаљкама, скет певање било је укрштено с мелизматском вокалном продукцијом типичном за куртизанске куће из позне династије Ћинг. Било је импровизоване блузерске пратње, кубанских ритмова и епизода полифоније у стилу Њу Орлеанса као и европских валцера. Неки од оркестарских аранжмана створених у Патео вим студијима одисали су како холивудским филмским песмама тако и „слатком музиком“ водећих америчких личности као што су Пол Вајтмен и Бинг Крозби (видети ЦД који иде уз Вонг 2000). Оно што је уједињавало ове неспојиве музичке праксе под ознаком „џеза“ није било само њихово учествовање у неопозиво глобализованој комерцијалној култури, већ и начин на који су их разумели савремени слушаоци. Као што нас Николас Еванс подсећа: „разговори о џезу се никада не могу раздвојити од џез музике, јер они утичу на начин на који доживљавамо звуке ове музике“ (Еванс 2000, 21). У преосталом делу есеја разматрам начине на које је џез у Кини – као интелектуална категорија, социокултурни феномен и терен за идеолошке препирке – такође био производ дискурзивних размена вођених у динамичној култури штампе тог периода. Започињем дискусију уводним чланком који је био објављен 1932. у једном од најважнијих кинеских часописа тог времена који је имао бројну читалачку публику, Истерн мисцелани. Насловљен „Сви лудују за џез музиком широм света“, као превод једног текста енглеског прогресивног италијанског композитора Алфреда Каселе, овај чланак намењен кинеским читаоцима био је дословна дискурзивна трансакција у којој преводитељкин увод лажира и сасвим отворено противречи Каселиној речитој одбрани уметничке вредности популарних и народних форми. Док Касела велича џез као достојног наследника Бетовена због свог „потпуног лирског израза“ и способности да „представи дух модерне уметности“ (Касела 1932, 94), интереси преводитељке Ене леже другде. Њен увод почиње ортографским праском, енергично зазивајући енглеску реч за „џез!“, а не њену кинеску транскрипцију: „Џез! Џез! Хир модерног доба“. Чак и у кинеским градовима чујете његове декадентне и заразне мелодије где год да кренете. Џез је изворно био музика коју су црнци у Америци 105

свирали у џунгли, па ипак је сада постао помодна роба која кружи међу цивилизованим човечанством“ (Касела 1932, 93). Оно што се одмах види јесте начин на који Ена понавља познате бинарне супротности: између примитивног и наглашено модерног, између џунгле и урбаног. Призивање „заразности“ џеза такође се служи „сликовитим представама заразе“ које је Радано (2000) повезао с грађењем расне разлике у америчким расправама о музици из деветнаестог и с почетка двадесетог века (474). Али узнемирујућа сличност овог описа са „примитивистичким митом“ ране критике џеза (Ђоја 1988, 19) не би требало да нас завара када је реч о значењу његове примене у овом одређеном времену и месту. Зато што оно што се овде позиционира није толико џез колико сама Кина. Израз „цивилизовано човечанство“ (wenming renlei 文明人类) – и имплицитно укључивање Кине у ову категорију услед распрострањености џеза унутар њених граница – јесте кључ за ову реторику. Дискурс венминг-а у Кини своје историјске корене има у сусрету који је крајем деветнаестог века остварен с империјалистичким Западом, Западом чији су успех у колонизовању још увек „назадне“ Кине реформистички интелектуалци често приписивали културној супериорности „цивилизованих“ нација попут Британије, Француске и Сједињених Држава. Оно чему смо овде сведоци, дакле, јесте облик реторичке деколонизације извршене помоћу имплицитног укључивања Кине у модерни круг цивилизоване потрошње робе. Црноћа постаје нека врста реторичког трика који служи томе да укључи Кину у друштво колонизатора а не колонизованих. Ово укључивање, са своје стране, захтева паралелно искључивање (и поновну колонизацију): џез је прогнан у област примитивног, у простор „џунгле“ који може да постоји само на периферији културе и изван историје.

„ЈАДНИ ЏЕЗ“ Непријатељство према џезу које наговештава Енин збуњени тон („хир модерног доба“) још више је наглашено у радовима многих озбиљних музичких критичара и наставника из овог периода. Ова генерација музичких стручњака, од којих су многи били образовани у иностранству и посвећени модернизацији кинеског музичког живота по западњачким начелима, делила је заједничку веру у „еволуциону“ супериорност европске концертне музике у поређењу с традиционалним музичким формама (Xоунс 2001, 21–52). Ови реформатори доживљавали су кинеску музику првенствено у светлу онога што јој је недостајало (функционална хармонија, равномерно темперовање, стандардизована нотација, контрапункт) 106

и залагали се за то да она буде потиснута на рачун западног начина музичког образовања и праксе (при чему би се узело у обзир задржавање локалне боје тона и повременог пентатонског обележја народног идентитета). Као што сам разматрао другде веома детаљно, присталице овог погледа на музику предводиле су напад на покушаје Ли Ђинхуија да споји кинеску народну музику с америчким џезом (Џоунс 2001, 114–19), формом коју је утицајни оснивач Шангхајског музичког конзерваторијума Сијао Јоумеи (Xiao Youmei) језгровито резимирао као „лошу врсту западњачке музике“ (Сијао 1934, 13). Заиста, музику Ли Ђинхуија, подвргнуту оштрој критици због своје тобожње декаденције и недисциплине, забранила је (безуспешно, ако ништа друго) владајућа Националистичка партија 1934, и она је у више наврата била мета напада социјалистичке левице због своје повезаности с колонијалном, малограђанском културом урбаног Шангхаја. Наставници музике били су подједнако згрожени како увредама које су амерички популарни музичари упућивали класичним нормама музичке пристојности тако и отвореном комерцијалношћу популарне музичке индустрије. Чланак из 1934. под називом „Јадни џез“ Оуа Манланга, критичара повезаног с Кантонским музичким конзерваторијумом, добар је пример који ово разјашњава. Оу приписује успон џеза испразном материјализму америчког живота, поистовећујући његов привремени тријумф над „чистом музиком“ с једним од магичних, илузорних преображаја које је извео мајмунски варалица Сун Вукунг у омиљеном авантуристичком роману династије Минг, Ходочашће на Запад (Оу 1934, 1). Бетовен, Шуберт и Шопен су на сличан начин одомаћени, јер, уместо да се преврћу у гробовима кад их обавесте да су „џезирани“, они шкргућу зубима у кинеском чистилишту „испод девет извора“. Ова жица хумора се даље експолатише када Оу, ругајући се нечистоћама тона које су џезери намерно увели у музику, подмукло сугерише да ако „би, дошавши у Кину, [један од њих] увидео корист од употребе наших керамичких ноћних посуда или дрвених клозетских даски домаће производње као демфера за своје тромбоне или трубе, сигурно би пронашли имитаторе код куће у Америци“. Али можда је најефектнији моменат у есеју када Оу разматра оно што он види као недостатке нешколованих певача џеза: „Недостатак стварне гласовне вредности, нељупкост њихових гласова, сладуњав квалитет њиховог певушења подсећају на мајсторе кантонске опере, од којих ових дана не само да ми припада мука, већ ме и заболи глава“. Реторичка међусобна замењивост домаћег и глобалног овде је управо оно што омогућава самом Оуу да се постави изнад расправе, не идентификујући се ни као Кинез, нити остварујући везу с модерним Западом увелико деградираним комерцијалним факторима, већ уместо тога с наизглед безвременим и универзалним вредностима идеализоване романтичне прошлости. 107

Савремена дела учењака и композитора родом са Тајвана Кеа Џенгхеа (Ke Zhenghe, 1889–1979) представљају освежавајући контраст оваквом критичком отрову. У низу чланака који кинеским читаоцима откривају џез и плесну музику крајем двадесетих и почетком тридесетих година двадесетог века, Ке приписује светску популарност џеза иновативним методама масовне музичке производње развијене у Холивуду и Њујорку, као и глобалном домету њихових светских мрежа дистрибуције (Ке 1932, 1–2). За разлику од Оуа Манланга, који приписује популарност џеза „заражености ритмом“ (Оу 1934, 2), Ке Џенгхе узима као полазну тачку постојање „индустријске организације“, састављене од „џез композитора, извођача, музичких издавача и плесних инструктора“ заједнички посвећених механизованој производњи музике. Ке је такође довољно проницљив да увиди да оно што ова индустрија производи није само музика, већ и урбана култура усредсређена на потрошачку културу, и из тог разлога он такође укључује „пословође кафића и конобаре, козметичаре, кројаче, продавнице обуће и фризерско-козметичке салоне“ као шрафове у овом индустријском механизму (Ке 1932, I). Иако се Кеова историјска објективност понекад доводи у питање – он приписује очигледно апокрифној „Корпорацији за промоцију чарлстона“ успон чарлстона од свог скромног порекла у афричко-америчкој Јужној Каролини до светске сензације (Ке 1932, 2) – његов вишестрани нагласак на материјалним аспектима производње музике и поред тога је поучан.

ОД ПРИМИТИВНОГ ДО ПРОЛЕТЕРСКОГ У великом делу модернистичке књижевности створене у Шангхају крајем двадесетих и почетком тридесетих година двадесетог века, међутим, потрошња а не производња џеза јесте оно што постаје омиљено средство означавања колонијалне модерности Шангхаја. Под утицајем јапанских авангардних и пролетерских прозних дела (Кавабата Јасунари, Катаока Тепеи) и европског и америчког модернизма (Пол Моран, Џон Дос Пасос), у којима је била приказана брзина, отуђење подстакнуто потрошном робом, и егзотичне културне разноврсности непосредне градске околине, писци покрета познатог под именом Нова сензационистичка прозна књижевност (Xin ganjue pai xiaoshuo) скоро се опсесивно враћају простору за који им се учинило да представља најбољи пример прототипа ових модерних услова: плесној дворани за џез. У технологизованом начину изражавања који користи нове могућности филмске форме (монтажу, крупни план, смењивање паралелних радњи у приповедању) и 108

настоји да кроз синестезију и разбијену синтаксу пренесе непосредан и фрагментаран осећај доживљаја града, дела писаца као што су Лију На’оу, Му Шијинг и Хеи Јинг (Liu Na’ou, Mu Shiying, Hei Ying) често прате отмене „модерне младиће“ док они следе пожељне „модерне девојке“ кроз улице, кафиће и кабарее Међународног насеља. Као што је Шу-меи Ши (Shu-mei Shi) образлагао, ове жене често функционишу као дублерке за потпуно фетишизоване и у робу претворене „чари“ самога града (Shi 2001, 292), чари које су у исти мах материјалне (холивудска кинематографија, секс, цигарете познате марке, кафа, алкохолна пића, нови модели аутомобила) и духовне (примамљивост естетског експериментисања и космополитске филозофске флâнерие). Не изненађује, онда, што је ова врста прозних дела понекад изазивала незадовољство левичарских критичара који су имали антиколонијалне и антикапиталистичке ставове (Shi 2001, 264–65). И заиста, самосвесно синкопирана проза којом ови писци сликовито приказују препуштање чулном заносу света плесне дворане често је слављеничка. Прича под насловом „Игре“ (Youxi) у Јапану образованог новог сензационисте и филмског критичара Лију На’оуа (1900–1939) почиње баш на такав начин: Све је овде у овом Танго паласу у мелодичном покрету – мушки и женски удови, разнобојна светла и пића која се топло сјаје, црвене и зелене течности које су обгрлили витки прсти, усне боје јапанске јабуке, очи које тињају. У углачаном средишту плесног подијума огледају се столови и столице и испреплетана жива слика људи на његовом ободу, тако да се чини да се налазите у зачараној палати и да вам је душа пала под утицај моћне чаролије. Усред овог призора, најпрефињенији и најокретнији су покрети конобара у белим сакоима, који лете тамоамо с живахношћу лептирова међу цвећем, без трага грубости… …Изненада ваздух задрхти од таласа музике и заори се запањујући крик. Музичар у средини подијума за свираче држи тог демона џеза, саксофон, и почиње махнито да дува према публици. И у то пристиже подрхтавајућа вриска чинела, бубњева, клавира, гудача. То је црначко афричко сећање, жртвени обред пре лова, тутњава крви у венама, откриће примитивног, чинеле, бубњеви, клавир, гудачи, бум чака чака бум … И уз музику његова недавна меланхолија бачена је иза облака. „Заплешимо!“ (Лију 1930, 3–6)

Шта у идеолошком смислу означава овакво евоцирање? Кроз низ интересантних измештања, Лијуово непрестано понављање примитивистичког мита – помоћу којег је меланхолија модерне цивилизације одбачена путем ослобађајућих енергија исконског афричког „дивљаштва“ 109

– служи томе да потврди етос капиталистичке модерности. Потрошња је слављена као низ естетизованих „живих слика“, рад је асимилован у област пасторалног („лептири међу цвећем“), док је дивљаштво економског такмичења („лов“) прогнано у безвремен и далек свет афричког сећања. Свет самог Танго паласа, напокон, такође представља неку врсту измештања. То је простор без географске одређености, храм за чаролије културе која кружи по целом свету, која је свуда и нигде, простор који означава космополитизам Шангхаја, то јест његову функционалну једнакост са светом колонијалне метрополе. Нису сви нови сензационисти баш толико оптимистични у свом призивању црначке музике као симбола модерности. Рад писаца као што су Му Шијинг (Mu Shiying 1912–1940) и Хеи Јинг (Hei Ying) такође је густо насељен црначким музичарима. Заиста, џез музичари у овим причама су искључиво црнци и, скоро по правилу, подвргнути недостојном малтретирању у клубовима где раде. Ови прикази, наравно, пркосе ономе што ми знамо да је истина у вези са шангхајским светом џеза, у којем не само што су Афроамериканци били у мањини у односу на Русе, Филипинце и друге Азијате већ су били и боље плаћени од њих. Чему можемо да припишемо ово прилично горљиво инсистирање на црноћи ових измишљених ликова? Један пример који осветљава употребу расно окарактерисаних приказа може се пронаћи у причи Му Шијинга из 1932. „Петорица у ноћном клубу“ (Wuge ren zai yezonghui li). Му, чија је прва збирка кратких прича „Два различита света“ (Nanbei ji) била вежба у примени марксистичке класне анализе на урбано-руралну поделу кинеског живота, овде се усредсређује на причу о петорици урбаних Кинеза (берзанског шпекуланта, припадника отмених кругова, професора, студента и бирократе) који се једне суботње вечери срећу у ноћном клубу Емпрес и чији су животи у мањој или већој мери доведени до пропасти окрутним захтевима капитала. Ово егзотично место описано је низом бинарних супротности: Столњаци: бело платно, бело платно, бело платно – белина.... На белим столњацима: тамно пиво и црна кафа – црнило, црнило.... Покрај белих столњака седе мушкарци у формалној вечерњој одећи: слојеви црног и белог: црна коса, бела лица, црне очи, беле крагне, црне лептир-машне, беле уштиркане кошуље, црни сакои, бели прслуци, црне панталоне... црно и бело... С оне стране столњака стоје конобари у својим белим оделима и црним капама. Црни украсни гајтани пружају се низ њихове беле панталоне... Белчева радост, црнчева беда. Музика људождерских ритуала Африке; гласна грмљавина и тиха тутњава бубњева, уа уа јаук трубе, а на

110

средини плесног подијума ред злосрећних словенских принцеза изводи црначко степовање; мноштво белих ногу удара испод у црно обучених торзоа: Гот-гот-гот-гот-гот-ов-си! Још слојева црног и белог!... Сви су добили ову маларију! Маларична музика! Има отровних комараца у џунглама Африке. (Му 1932, 75–76) Као што је истакао Вилијам Шеифер (2003), Муово расистичко спајање „афричких Американаца с црним Африканцима означеним као дивљацима“ представљало је уобичајено карактерисање не само у новим сензационистичким текстовима већ и у глобалној масовној култури ове ере. Можда је овде још значајније оно што недостаје у Му Шијинговом понављању таквих приказа. Кроз читаво Муово напето набрајање расних означитеља током којег су расна неправда и колонијална неједнакост у исто време критиковане и наново стваране – фрагменти црноће и белине граде колебљив, несталан осећај простора, „кинескост“ као таква ипак никад није стављена у први план. Оно што остаје неизречено и подразумевано јесте то да у „џунглама“ Шангхаја нико (а нарочито кинески посматрачи таквих блештавих призора) није имун на „маларију“ расистичког начина размишљања, посматрања и слушања. Радња се компликује сликом дружења екипе имућних кинеских посетилаца клубова с бубњаром оркестра, човеком по имену Џони, чија је „црна беда“ употпуњена када је клупски менаџер одбио да му дозволи да напусти своје место да би се бринуо о својој трудној жени код куће. Дете је мртворођено, његова жена пада у кому, па Џони ипак и даље мора да се попне на подијум за оркестар и раздрма окупљене учеснике теревенке („Разведрите се, даме и господо“) за још једну последњу туру махнитог плесања. Оно што се чини да овај неспретан и прилично свирепо осмишљен споредни заплет сугерише, наравно, јесте још једно измештање, оно у којем црноћа постаје патетичан симбол пролетерске беде. Џони, другим речима, баца сенку на блиставо неонски осветљен свет кабареа, разоткривајући економску експлоатацију на којој је заснована њена грозничава потрошња.

„ШАНГХАЈСКА СОНАТА“ Му Шијингова прича није једини пример овакве текстуалне стратегије у књижевности овог периода. У прозним делима Хеи Јинга (Zhang Bingwen, 1915-?) – чуда новог сензационизма чији се интригантни псеудоним „Блек бејби“ изгледа поиграва како његовим дечаштвом у Индонезији 111

тако и његовим очигледним афинитетом према џез култури – видимо још експлицитнију употребу црног музичара као измештеног симбола колонијалне моћи и капиталистичке експлоатације. Хеи Јингова прва збирка кратких прича, Кћер царства (Diguo de nu’er), објављена 1934. када је имао осамнаест година, засићена је разноликим звуцима који су заједнички сачињавали шангхајску културу плесне дворане: блуз, хавајска челична гитара, холивудске филмске песме, кубански мамбо, фокстрот, валцер. Заиста, и саме речи које описују ове жанрове, преведене на енглески, уздижу се као егзотична острва из околног мора кинеских карактера. Упркос узбудљивој „другости“ овог архипелага звукова, једино Хеи Јинг међу шангхајским модернистима никада не подлеже „примитивистичком миту“ и његовим расно стереотипним реторичким гестовима. Његови описи света плесних дворана, иако прошарани примесама модернизма, често су храбро реалистични и одају природно занимање за разне етничке групе и друштвене типове који испуњавају полиглотски простор плесне дворане прикладно назване Амбасадор: Џез мелодије, кубанске љубавне песме, да, и толико много мушкараца и жена који плешу, плешу. Мирис алкохола, задах дувана, који се меша с миомирисом који се шири са женских тела. Пословођа банке држи гипки струк своје љубавнице, сентименталне такси плесачице штипају образе лепог тинејџера бледог лица. У једном ћошку налази се гомила студената факултета, лица искривљених од весеља; један неопрезан покрет и црна кафа се просула свуда по нечијој кошуљи. Дебела, оштра, троугласта и мршава: стотине насмејаних лица. Очи такси плесачица очаравају. Очи и још очију, косе очи, очи облика плодова лонгана на Југу. Плави драгуљи красе нечију главу, низ њих, пресецају подијум за плес, исијавају плавим сјајем. Помешани звуци шангхајског, кантонског, руског… И само ако се нагнете близу нечијег уха, могу да вас чују. (Хеи 1934, 143) Оно што Хеи Јинг покушава да чује у овом међународном Вавилону звукова и гласова јесте његова сопствена „Шангхајска соната“ (како је насловљена ова конкретна новела) – у којој су супротстављени колонијални односи моћи који утичу чак и на најприземније активности у метрополи исказани болно јасно. У Амбасадору су чак и „столови уредно распоређени као царске војске, ред за редом“ (162). Новела прати згоде извесног Ванг Кеа (Wang Ke), наивног младића који долази у Шангхај из провинције, развијајући причу о томе како га заводе и одбијају космополитска задовољства његове потрошачке културе. Заиста, по Ванг Кеовом уласку у град, који се не случајно одиграва у експресном возу, град га дословно прождире: „Испред [воза] налазио се Шангхај. Чељуст овог блиставог и егзотичног велеграда отворила се у осмеху и ускоро ће сви они бити прогутани…“ (Хеи 1934, 133) Ванг Ке се 112

ускоро повезује с групом помодних младих посетилаца клубова и постаје стални гост Амбасадора, где постаје пријатељ с Бенијем, саксофонистом који, како се чини, представља свесни покушај Хеи Јинга да украде мало Му Шијингове црначке ватре. Попут Џонија, Бени је жртва капиталистичке механизације музичког живота чија беда служи као заједљиви подсетник на декаденцију плесне дворане: Дувао је, дувао, дувао ту мелодију која се поиграва душама мушкараца. Бени је истезао врат јуче, истезао је врат данас, песму за песмом, док није издувао сав дах из свог трбуха, а ипак мора да дува, мора да истеже врат, док не сване зора. Дувао је, дувао, док му нису засузиле очи. Гомила се смејала тако срећно док су играли валцер, па ипак он је имао болесну жену код куће којој није могао да се врати. Сирота усамљена Сели! Дувао је, дувао, дувао, потиштену мелодију: Сели, волим те! Али остављам те саму! (Хеи 1934, 144) Бенијева црноћа, ништа мање него црноћа Му Шијинговог Џонија, предочава беспомоћност пролетеријата (у једном тренутку његов бубњар му говори да „Не можемо ништа да учинимо поводом тога. Ми нисмо слободни, Бени“ [Хеи 1934, 146]), као и рањивост колонизованих, јер се прича завршава тако што његову жену Сели злоставља група пијаних енглеских морнара. Али можда највише идеолошки набијен и синтаксички смео опис овог џезера наступа у неусклађеној секвенци на пола приче: Проматрао је свирача саксофона како наступа под филмским рефлекторима на бини испред њега. Његов врат се истезао напред попут белог ждрала, дувајући, образа поцрвенелих од напора, помало налик данашњем говору председника, и он је истезао свој врат, монотоно и гласно говорећи сатима, од Кине свету, радницима без броја. Па ипак, било је толико много људи на оваквом месту вечерас. (Хеи 1934, 144–45) Помоћу слободне асоцијације, сатиричке јукстапозиције и намерне неодређености алузије, црнац џезер је глорификован. Он више није само црн – он замењује све раднике света. Нити је он само недвосмислено расно окарактерисан симбол Интернационале – у уму посматрача он је поистовећен с „белим ждралом“. Ова слика изненада уступа место готово надреалистичком и изразито пародичном завршном портрету генералисимуса Чанг Каишека, диктаторског председника владајуће Националистичке партије и председника Републике Кине. Он постаје, другим речима, „чудо парадокса“: истовремено и тлачитељ и потлачени; црн, интернационалан, и Кинез; човек монтажа који управо у својој неповезаности одражава бездомност џеза у добу глобалне мобилности. С енглеског превела: Драгиња Марић 113

Свет џеза: Шангхај2 Бак Клејтон Недуго након нашег венчања, које ми је, морам признати, изгледало као венчање на брзину, спаковали смо торбе и ухватили ,,председника Хувера“ међу бродовима из линије Долар, и кренули за Шангхај у Кини. Бенд су чинили Теди Бакнер, Џек Бретон, ја (труба), Хепи Џонсон, Дјук Апшоу (тромбон), Арцима Тејлор, Коухиј Робертс, Хјуберт ,,Џомба“ Мајерс (саксофон), Еди Бил (клавир), Бејби Луис (бубњеви), Френк Пасли (гитара), Реџиналд Џонс (бас) и Џо Мекачин (виолина). Нашли смо се на пристаништу, где смо са неколицином пријатеља направили неколико bon voyage журки. Нас тројица смо повели и супруге. Чистоћа брода и љубазност путника одушевилe су ме на самом почетку. Уживао сам у звуцима звончића којима су кинески момци оглашавали да је време за јело. Наравно, бар је било наше омиљено место за окупљање, а неко од момака би понекад и засвирао, чисто из забаве. Ту смо стекли много нових пријатеља. Џо Е. Браун, чувени глумац са великим устима, такође је био ту, и са њим смо посебно волели да се дружимо. Чудно је то, кад си на броду, сви су ти пријатељи, чак и људи са којима се можда никад не би дружио. Проводили смо много времена са људима који су први пут путовали у Кину, као и са људима који су раније већ били у Кини и који су нам препричавали своје доживљаје. Никад ме није мучила морска болест, али сам видео људе којима је било мука већ другог дана по поласку из Калифорније, укључујући и Дерб. Ти људи су заиста патили. Смршали су, а неки од њих за само неколико дана више нису личили на себе. Био је ту и један играч бејзбола којем је било толико лоше да је заиста желео да умре. Када бих након олује која би нас задесила претходне вечери отишао на доручак у трпезарију, која може да прими најмање три стотине људи, дешавало се да тамо затекнем три или четири особе. Ја сам увек био у трпезарији, јер у то време нисам имао никаквих проблема са стомаком. Чинило ми се да су свима осталима медицинске сестре носиле оброке у собу, док бих се ја за сваки оброк преједао у трпезарији. За те три недеље путовање је углавном било прилично мирно. На путовању се није десило ништа што раније нисам доживео, осим летећих риба, призора који ме је непрестано одушевљавао – рибе које би излетеле из воде, полетеле ка небу и пале назад у воду. 2

Ово је одељак из књиге: Buck Clayton, Buck Clayton’s Jazz World, 1986.

114

Понекад бисмо наишли на јато китова, и то је такође била новина за мене, али, осим тога, све остало била је рутина. Путовали смо пет дана до Хаваја, осамнаест дана до Јапана и двадесет један дан до Кине. У Јапану је једино нама било дозвољено да се искрцамо. Белци су морали да остану на броду, док смо ми црнци могли да изађемо и да се проводимо. Могли смо да се укрцавамо и искрцавамо како нам је била воља, све док не бисмо каснили на полазак брода. Искрцавали смо се у Кобеу, Јокохами и Нагасакију, и морам признати да је у неким ситуацијама било прилично тешко вратити се на брод, поготово након боравка у Кобеу. Тај град скрива заиста сјајне знаменитости, и све су биле високе преко једног метра.

Оркестар Бака Клејтона, Шангхај, 1934. Фотографија је преузета са: http://shanghaisojourns.net/shanghais-dancing-world/2018/9/16/the-story-of-buckclaytons-harlem-gentlemen-and-the-famous-fight-with-jack-riley-at-the-canidromeballroom

Када смо коначно стигли у шангхајску луку, дочекали су нас власници дворане Канидром, господин Тунг и господин Вонг. Била су то два веома богата Кинеза, један дебео а други мршав, али обојица веома фини. 115

Сачекао нас је велики одбор за дочек и врло брзо смо се нашли на величанственом пријему. Нисам знао шта једем, а нисам ни умео да једем штапићима, али сам био веома срећан. Нисмо још ни стигли да видимо град, али је пријем био веома срдачан, а господин Тунг и господин Вонг су се заиста потрудили да наш боравак буде што пријатнији. Након пријема Теди ми је пришао и рекао: ,,Бак, они мисле да ти се није допала вечера“. ,,Зашто?“, упитао сам. ,,Па, у Кини се очекује да просипаш супу и друга јела и око тањира. Када то урадиш, онда знају да ти се јело допало.“ Чист тањир који сам оставио за собом није их убедио да ми се јело допало, бар неки његов део. Након тог дана сваки пут бих се потрудио да проспем мало супе или неког другог јела и око тањира. Када бих устао од стола, изгледало је као да је прасе вечерало на мом месту. Било је ту и ствари на које нисам могао да се навикнем. На пример, спремали су јаја која су била под земљом дванаест година. Нису имала љуску, а када би их ископали, била су попут тврдо куваног јајета, само што би постала љубичаста. Нисам могао да их једем. Припремали су супу која је имала четири састојка које је било тешко набавити: медвеђу шапу самлевену у прах, гнездо одређене врсте птице, ајкулино пераје, а четвртог не могу да се сетим. Ова четири састојка заправо су чинила прилично добру супу. Супа ми се допала, али на јаја стара дванаест година нисам могао да се навикнем. Након пријема, додељене су нам просторије за боравак. Чланови бенда су боравили у великој кући која је имала послугу и раднике којима су се могли обратити за све што им треба. Било је ту и кувара који су умели да спремају америчку храну. Научили су их чланови америчких бендова који су у Кини боравили пре нас. На пример, Валаида Сноу, који је ту боравио са бендом Џека Картера, научио их је како да припремају праву домаћу кухињу. Момци из бенда имали су среће. Могли су да једу пржену пилетину, слатки кромпир, сланину и јаја, и све остало што су имали код куће, док смо Дерб и ја боравили у стану и морали сами да спремамо храну. Пошто смо се тек венчали, претпостављали су да желимо да живимо сами, што је било добро, с тим што нисмо имали куваре као што су имали момци који су живели у кући. Следећег дана смо пошли у разгледање града и био сам затечен бројем људи на улицама, као и разноврсним мирисима кинеске хране који су допирали са свих страна. Чинило се као да само у једној четврти има милион људи. Знао сам да Кинеза има више него других народа, али никада у животу нисам помислио да ћу видети толико људи на једном месту. Било их је свуда, на путу, на тротоару, у уличицама, и толико би се лактали да бих осетио олакшање кад бих им се склонио с пута. Неки су једва имали нешто одеће на себи, а други су носили неке дроњке. Кулији су трчали на све стране вукући за собом рикше. Увек су трчали. Не сећам се да сам 116

икад видео кулија како хода. Њихова стопала мора да су била постављена кожом, јер су у обичним ципелама од бамбуса издржавали летње жеге и зимске хладноће. Људи, људи, људи, и само људи. Заобилазио сам их, то јест покушавао сам да их заобиђем, али након што би толико њих налетело на мене, радовао сам се повратку у стан. Верујем да сам се с временом навикао на људе, јер како је време одмицало, све сам их мање примећивао. Понекад бих видео двадесет или тридесет кулија како вуку огромна тешка кола која би у Америци вукао камион или коњи. Ови људи као да нису били ништа друго до људски коњи, а на крају дана би били плаћени тек толико да имају за чинију пиринча и место за спавање. Не знам како им је то успевало. Зашли смо дубље у центар, у пословну четврт, и ту смо затекли многе странце који су пословали у Кини. Компаније из целог света пословале су у Шангхају и могли смо да видимо људе разних националности: Индијце, Французе, Русе, Енглезе, Американце, али и друге људе из разних крајева света. Живели смо у Међународној четврти где су махом живели Енглези, Французи, Руси и Американци. Улица жуборећег бунара била је једна од мојих омиљених улица у Шангхају, и често бих одлазио тамо у куповину. Упознали смо многе америчке музичаре који су у то време свирали у разним хотелима. Било им је веома драго да упознају нови бенд из Америке и врло брзо су нам показали најбоља места у граду. Ноћу би нас водили да гледамо џаи алаи утакмице, где смо могли да видимо како то раде момци из Јужне Америке. Џаи алаи је било ново искуство за нас, пошто га раније нисмо гледали. Дружили смо се и са америчким маринцима који су били стационирани у Шангхају. Изгарали су да сазнају шта се дешава код куће, и ми смо им драге воље причали. Били смо добри и са белим Русима који су живели у егзилу у Кини. Тада сам први пут пробао вотку. Пошто је у Шангхају било много белих Руса, вотка је била нешто попут националног пића, и то годинама пре него што је доспела у Америку. У једном тренутку сам чак и почео да учим руски, али сам касније одустао. Кинески нисам ни покушао да учим јер има много дијалеката. Једино што сам научио је да позовем кулија. Ноћних клубова је било у изобиљу у Шангхају и сви су имали лепе кинеске хостесе. Сушене семенке лубенице продавале су се у клубовима као што се кокице продају у биоскопима у Америци. Било је много бендова разних националности: филипински, руски, источноиндијски и, наравно, оријентални бендови. Сви су они свирали на разним инструментима. Једина музика коју смо заиста могли да разумемо је, наравно, била америчка музика, поготово џез. Свидела ми се и руска музика, и волео бих да сам сазнао више о њој.

117

Следећег дана смо отишли у Канидром дворану да погледамо наше ново радно место и да одржимо прву пробу. Дворана се налазила у огромној белој згради која је сигурно покривала неколико јутара земље. Било је то велико земљиште, укључујући и неколико травњака где су се одржавале чајне игранке. Иза зграде се налазило тркалиште за псе, где су се свако вече организовале трке хртова. Једно време сам свако вече гледао хртове како јуре за електричним зецом. Никад се не кладим на тркама паса, али сам открио да су Кинези велики коцкари. Свако вече у једној од неколико просторија за коцкање у Канидрому била је организована лутрија (лутрију коју ми у Америци имамо једном или двапут месечно у Кини су организовали сваки дан). Не верујем да сам за време свог боравка у Канидрому успео да обиђем све просторије за коцкање, јер их је било заиста много. Значење речи ,,канидром“ се донекле може превести као ,,трка паса“, по чему је ова дворана и добила име. У приземљу није било паркиралишта, али је сваки аутомобил имао своју ,,стају“, односно сваком аутомобилу је додељена мала приватна гаража. Било је и других дворана у згради, али смо ми добили највећу и најпопуларнију. Све је било беспрекорно и вероватно је читав тим људи радио на одржавању просторије, укључујући и техничаре за осветљење, као и велики број људи у великим кухињама. Све је то било ново за нас. Само плесни подијум дворане био је велик колико неки клубови у Америци. Било је и других клубова у Шангхају, али их је Канидром све надмашио. Били су то Мали клуб, у који су најчешће одлазили Американци, посебно маринци, клуб Амбасадор, који је тражио амерички бенд након што смо стигли, клуб Санта Ана, који је касније ангажовао Ерл Велијев бенд из Сијетла у Вашингтону. Убрзо након нашег доласка све више шангхајских клубова тражило је црне америчке бендове. Менаџери су ту одрадили одличан посао и доводили нове бендове на захтев кинеских власника клубова. Наша прва проба као да се одиграла изван овог света. Забављачи су били веома срдачни и увек би нам радо помогли. Домаћица клуба била је Урсула Престон из Велике Британије, која је, осим што је обављала функцију домаћице клуба, изводила и плесну тачку са партнером који је такође био из Велике Британије, за кога верујем да је господин Џеј Еј Ендру. Дерб су предложили да наступа у тачки због њеног искуства у клубу Котон у Лос Анђелесу. Телма Портер, жена тромбонисте Дјука Апшоуа, такође је наступала као певачица, а било је ту и људи које смо тек упознавали: Феј Коуртни, Харлан и Џенет Милнер, Марја и Марта, Мареј и Харис и остали. Теди Ветерфорд је свирао у четири различита клуба свако вече, тако да би са нама одсвирао једну нумеру пре него што би морао да крене у наредни клуб, како би стигао на време за свој наступ. У сваком клубу би свирао по пола сата, трчећи из једног клуба у други. Међутим, на крају 118

недеље добио би четири хонорара. Његова специјалност са нашим бендом била је Рапсодија у плавом, што је за мене био први пут да заиста водим нумеру. Уз помоћ Џоа Мекачина, који је толико тога урадио за позориште Вендом у Чикагу, постао сам веома добар у томе и почео да волим то. Вечери бисмо започињали класичном музиком од девет до пола десет и након тога бисмо се вратили на Харлем. За мене је Шангхај био невероватан. За четири долара могао си да поједеш вечеру од четрнаест јела, почевши од маслина и пуњеног печеног капона, уз кафу на крају. И све то за само четири долара. Чим смо стигли у Шангхај, били смо опкољени кројачима који су ручно правили одела, и то за тако смешне новце да смо их поручивали као да смо милионери. Кројачима је било довољно само да им покажемо модел одела које нам се допада, и за два до три дана имали бисмо ново одело од најфинијег материјала. Један од првих кројача којег смо упознали био је мали Кинез по имену Пинџи. За прва два месеца у Шангхају имали смо толико разних костима да верујем да не преувеличавам кад кажем да смо имали више костима него сам Дјук Елингтон. Осим наших личних одела, имали смо смокинге разних боја, имали смо и комплет одела у црној и сивој боји, много белих одела од разних материјала и брдо одела разних стилова и комбинација. Добра ствар је била то што одела нисмо морали одмах да платимо. Кинези су имали плаћање на рате, где смо могли да поручимо било шта, а цео износ или део износа бисмо платили тек крајем месеца. Довољно је било само потписати се. Међутим, цене су биле толико ниске да смо све могли да исплатимо само једним хонораром. Плаћање на рате важило је за све: ноћне клубове, ресторане, бутике, позоришта, па чак и јавне куће. Многи су одлазили у јавне куће и плаћали на рате, и не бисте веровали колики су били рачуни неких људи. Кад смо већ код јавних кућа, чини ми се да нисмо провели ни десет минута у Шангхају, а пола бенда је већ завршило код лекара због венеричних болести. Сви би у исто време унајмили рикшу и ишли код лекара, и изгледали су као парада бенда Бака Клејтона. Имали смо једног немачког лекара по имену др Боровик, који је био један од најбољих лекара у Првом светском рату, и он је био наш човек за проблеме са женама. Прва свирка у Канидрому протекла је сјајно. Било је много колега Американаца којима је било драго да нас виде тамо заједно са другим људима који су чинили делегације из разних земаља. Наступ је изгледао као да га изводимо већ годинама, а следећег дана пљуштале су похвале у свим шангхајским новинама. Било нам је веома драго због тога, а и дан-данас говорим да су две године проведене у Кини биле најсрећније године мог живота. Мој живот као да је започео у Шангхају. Били смо примећени и цењени за промену. Међутим, касније смо наишли на неке јужњачке 119

предрасуде, али то неће избрисати све лепо што нам се десило у Кини. На вече нашег првог наступа Чанг Каишекова супруга присуствовала је са великом пратњом, укључујући и неколико лепих кинеских дама, које су носиле хаљине са прорезима, стил који се мени много допадао. Била је са својом сестром која је инсистирала на томе да је наш тромбониста Дјук Апшоу научи да степује, и неко време је заиста ишла на часове сваке суботе после подне. Клуб је био крцат свако вече, и врло брзо су нам други бендови широм Шангхаја завидели. Момци су се добро држали, и нису дозвољавали да их ишта пољуља.

Плесна дворана, Шангхај. Фотографија је преузета са: https://brophisticate.com/old-timey-shanghai-pop-music-podcast/

Први ружан инцидент десио се након месец дана проведених у клубу. Шетао сам улицом једно послеподне и видео моје момке како иду улицом. Деловало је као да траже некога. Нису ми ништа помињали, па сам се заинтересовао кога траже. Претпостављао сам да су у потрази за женама пошто су ми све време говорили да се вратим кући код Дерб. Говорио сам им: ,,Не, шта год да ви момци тражите, идем с вама“. Тако сам им се придружио. Они и даље нису помињали никакве жене, али сам био убеђен да 120

се о томе ради. Веровао сам да траже жене и да не желе да ми кажу, претпостављајући да су се већ срели с њима, али да су се оне успут изгубиле, па су покушавали поново да их пронађу. Стога нисам желео да идем кући, већ сам само наставио с њима, све док нисмо зашли иза угла где сам угледао четири рикше у којима су седели бели амерички маринци. Следеће што сам чуо било је како вичу: ,,Ено их! Црнчуге, црнчуге, црнчуге!“, након чега је један од њих зграбио циглу из припремљене гомиле и бацио је ка нама. Помислио сам како је ипак требало да одем кући. Било је очигледно да су ови момци моје другове назвали црнчугама и побегли у рикшама, а да су их ови потом тражили. Сада су искочили из рикши и песнице су летеле на све стране. И пре него што сам схватио шта се дешава, један од њих налетео је на мене. Избегао сам ударац, али је успео да обори мој ганц нов стетсон шешир. Угледавши свој нови стетсон на поду, разљутио сам се као бик и врло брзо сам почео да се тучем. Још увек сам се сећао својих рвачких дана у Парсонсу, и пошто сам тада имао само 23 године, зграбио сам лика и стегао у клинч, и ударао његову главу о зид од цигала, баш као што рвачи забијају своје противнике у стуб ринга. Рекао бих да се лик веома изненадио. Сви су се тукли као суманути – Бејби Луис, Френк Песли, Џо Мекачин, и за пет минута је све било готово. Сећам се да је лик кога сам забио у зид крварио из ушију и кренуо да бежи. Као завршни гест, шутнуо сам га у задњицу док је бежао, али пошто сам носио ципеле од лакиране коже, повредио сам ногу шутирајући га, те сам шепао наредних неколико дана. Следећег дана јужњачке новине извештавале су о овом догађају као да смо битанге и гангстери из Америке. Написали су још и да смо користили месингане боксере, што није био случај. Нико није имао месингане боксере, једино је Бејби Луис током туче обмотао марамице око шаке и то је било све. Када се туча завршила, кинески пролазници су нас гледали као да смо урадили нешто што су они одавно желели да ураде и пратили нас све до куће скандирајући као да смо фудбалски тим који је управо добио утакмицу. Рекао бих да су сматрали да је то било нешто што је одавно требало урадити. Сећам се да сам једном видео маринца како је пао са бицикла, брзо устао, отишао до кинеског кулија и шутнуо га у задњицу, након чега је сео на бицикл и одвезао се. Туча није утицала на наш посао у Канидрому пошто смо пре тога већ стекли много пријатеља међу маринцима. Некада бисмо свирали маринцима на игранкама и на добротворним вечерама. Имали смо једног доброг пријатеља маринца по имену Марфи, који је увек проводио време у Малом клубу. Он је био заиста добар пријатељ, а маринце који су волели да праве проблеме називао је ,,говедима“. Храну смо куповали са америчких бродова који су пристизали у Шангхај. Имали смо личне разлоге за то. Кинеске власти нису имале 121

законе о безбедности хране као што смо их имали ми у Америци. Као што је познато, у Америци постоје прописи за јаја, млеко, месо, практично све. У Кини су људи сами узгајали поврће и држали стоку, а њихово месо би јели без претходног тестирања. Такође, Кинези су као ђубриво користили људски измет, за разлику од крављег стајњака који се користио у Америци. Користићу реч ,,блато“ за људски измет пошто мало звучи као кинеска реч, а иако бих могао да користим неку другу реч, више ми се допада реч ,,блато“. Кинески земљорадници би га разбацали по поврћу уместо ђубрива, а у неким случајевима би ископали бунаре и напунили их блатом како би оно продрло у земљу и на тај начин ђубрило земљиште. У стамбеним четвртима Шангхаја, сиромашни људи који нису имали тоалет напунили би огромне канте својим блатом и оставили их на улици где би их рано ујутру покупили људи који су то чинили као што код нас ђубретари скупљају смеће. Звали смо их ,,цистерне“, а возили би их старци и старице за које претпостављам да нису могли да нађу неки други посао. Понекад, након што бисмо рано ујутру одлазили из клубова, могли смо да осетимо те цистерне са раздаљине веће од три метра, и тек онда бисмо их угледали како иду у групама. Понекад би се између десет и дванаест оваквих цистерни запутило ка селу да нађубре поврће. Никад ми није било јасно како се то Кинезима не гади, али Кина је била прилично стара земља и претпостављам да се тако радило већ неко време. Ти старци и старице вукли су кочије попут коња. Кад смо већ код коња, ишли смо на јахање скоро сваке недеље. Еди Бил, ,,Џомба“ Мајерс и ја смо били најупорнији. Наравно, имали смо добре јахачке навике и ишли бисмо рано ујутру да јашемо. Тек касније сам сазнао да су скоро сви коњи које смо јахали некада били тркачки коњи, и кад је било време да се врате у стају, трчали би као луди. Знали су када је време да се врате и, верујте ми на реч, били су бржи од ветра. Јахао сам тог једног коња који је ишао лепо док није дошло време да се врати у стају. Само би добар јахач могао да се задржи на таквом коњу када би овај осетио да је јахање готово, али у то време нисам то знао. Када је дошао крај јахању, зауставио сам се да кажем нешто Едију, а коњ се залетео кући и избацио ме из седла, али пошто ми се нога заглавила у узенгији, вукао ме је целим путем. Вукао ме је скоро четири метра, а ја сам био беспомоћан. Нисам могао да га зауставим, али срећом су Џомба и Еди били са мном и покушали да га стигну како би га зауставили. Очајнички сам покушавао да држим одстојање од његових ногу и копита и имао сам среће. На крају су Еди и Џомба стигли мог коња, зграбили га за узде и зауставили га. Моје јахачке навике разбиле су се у комадиће. Имао сам чак и модрице, али сам успео да избегнем његова копита. Био сам толико љут на проклетог коња да сам га, када су га зауставили, завезао за дрво, нашао 122

мотку и претукао га као вола у купусу. Желео сам да га уништим, а онда сам га поново зајахао и отерао до стаје. Други коњ кога сам јахао замало је урадио исту ствар. Спустио је главу и покушао да ме збаци, али нисам пао. Зграбио сам његову гриву и чврсто се држао, јер бих у супротном летео у један од оних бунара с блатом за ђубрење, који се налазио на мање од метра од коња. Не желим ни да помислим шта би се десило да сам упао у тај бунар. Још једна незгода са јахања десила се када смо Еди Бил и ја ишли на јахање. Еди и ја нисмо били обрезани када смо били деца, те смо мислили како би била добра идеја да једног дана одемо да се обрежемо, јер је то боље за наше здравље, те смо отишли код доктора Боровика и он се сложио да нас среди. Били смо обрезани истог дана и били смо на опоравку. Након неколико недеља могао сам поново да јашем, што сам и урадио без икаквих потешкоћа. Видевши да сам отишао на јахање, Еди је такође помислио да и он може да покуша, али то код њега није био случај. Следећег пута је отишао на јахање са мном, али пошто није оздравио у потпуности као ја, након дан или два, његов полни орган је био инфициран. Поново смо посетили доктора Боровика и неко време ситуација је била прилично озбиљна. Чекали смо вести о Едију док нам једног дана доктор Боровик коначно није саопштио да је Еди у добром стању. Нисмо били сигурни да ли ће икада поново моћи да користи свој полни орган. Помислили смо да ће остати без њега, али он је успео да се опорави и сви смо били срећни. Еди је имао среће јер је успео да се извуче са само пар ожиљака. Претпостављам да су му ти ожиљци остали, али мора да је све остало било у реду пошто је касније добио веома талентовану ћерку која сада живи у Калифорнији. Обавестили су нас да нови бенд долази из Лос Анђелеса да свира са нама. Радовали смо се вестима, наравно, јер нас је одушевила чињеница да ћемо видети некога од куће. На дан њиховог доласка, сишли смо до брода да их дочекамо и, након подужег чекања, коначно смо их угледали. Била је то најодрпанија група људи коју сам икад видео. Једном од њих су панталоне биле поцепане на задњици. Били су толико одрпани и офуцани да је ветар дунуо у њиховом правцу, распали би се попут штанда са кикирикијем. Помислили смо ,,Човече, Америка се распада откад смо ми отишли“. Бенд се звао Чоколатирс и чинила су га тројица момака од којих сам познавао двојицу, Есмонда Мозбија, који је био у сродству са власником клуба и фронтменом групе Кертис Мозби Блу Блоуерс, и малишу по имену Џип, који је потицао из позоришне породице која је једном имала путујући шоу по имену Ревија Џибсонове кутије топле чоколаде. Трећег члана нисам познавао и дан-данас не могу да се сетим његовог имена. Џип је имао само дванаест година и био је веома симпатичан 123

дечко. Сећам га се као једног од најбољих уличних плесача у Лос Анђелесу. Понекад би музичари између себе организовали свирке и плесали под уличним светиљкама до ране зоре, а Џип је био један од најбољих, иако је имао само дванаест година. Момци су били толико сиромашни и одрпани да смо морали да им позајмимо наше костиме како би могли да одраде прву свирку. Нису имали ништа и не знам како су уопште унајмљени у тако лошем стању. Како било, издејствовали смо да њихов наступ отвори шоу. Имали су прилично добар наступ и након што смо их повезали са Пинџијем, за неколико недеља су имали све што им треба. Наши наредни посетиоци били су првокласан бенд који је у Кину дошао из Европе. Звали су се Фајв хот шотс, а настали су у Њујорку. Свирали су у свим великим градовима Европе – Паризу, Бечу, Кану, Египту, скоро свуда. Зарађивали су лепе новце након Њујорка, понекад и хиљаду долара недељно по особи, а понекад и више. Сарађивали су са Лујем Армстронгом и Фатсом Валером у Европи, и били су толико импресионирани Лујем да су отишли и купили трубе и укључили их у свој наступ (сви осим Емила који је волео тромбон). То су били чувени Фајв хот шотс: Сникс, који је толико личио на Луја Армстронга да је могао да прође као његов брат; Валтер, оштроуман и лепушкаст; Херби, који је био најћутљивији; Емил, тромбониста и пословни менаџер, и Кларенс, онај високи. Заиста су имали првокласан наступ и одлично су изгледали заједно. Никад нећу заборавити када сам први пут отишао да их посетим у клубу у ком су радили, чини ми се да је то био Парамаунт. Док сам прилазио њиховим собама, звук трубе допирао је до ходника, и кад смо се упознали, није прошло много времена а већ смо постали прави пријатељи. Низали смо успехе у Канидром дворани, али нисмо били свесни да ћемо ускоро постати жртве једне од највећих намештаљки у позоришној историји. Управа је довела дванаест девојчица из Калифорније познатих под именом Холивудске плавуше. Биле су веома фине и пријатне за сарадњу. Врло брзо смо усавршили њихову музику и показале су се као пун погодак. Све су биле лепе и природне плавуше и одличне плесачице. Цео Шангхај се сјатио да види девојчице из Холивуда: Французи, Енглези, Јапанци, Руси, а посебно Американци. И, наравно, имућни Кинези. Улаз у Канидром био је омогућен само људима на гласу. Морао си да будеш имућан или на некој позицији. Сиромашни људи нису могли чак ни да завире у Канидром. Једно вече, око недељу дана након премијерне тачке Холивудских плавуша, у публици су биле две мале Рускиње, и једна од њих ме је замолила за аутограм. Потписао сам се на парчету папира и дао јој га, након чега је она зграбила марамицу са монограмом која се налазила у џепу мог капута. Марамица је имала моје иницијале, Б. К., као и трубу коју ми је на захтев извезла посебна кројачица. Дуго сам размишљао о том догађају 124

и није ми се свидело што је истргнула марамицу из мог џепа и побегла с њом. Ипак сам их распарио: имао сам их дванаест, а сада их имам једанаест. Међутим, имао сам их довољно и та једна ми није нешто посебно недостајала. Те ноћи, док сам одлазио кући, заборавио сам на целу ту ствар. Била је то само још једна блесава клинка која је желела сувенир од мене. Следеће вече, тик пред почетак наступа, запазио сам исте те девојке које су ми вече пре узеле марамицу, само што су овог пута дошле са једном громадом од човека. Одвели су их до њиховог стола и девојке су селе. Громада је остао да стоји и само је зурио у мене. Госпођица Престон, домаћица клуба, најавила је Холивудске плавуше. Након тога је требало да задам почетни ритам бенду који прати Плавуше, али нисам могао да престанем да гледам у Громаду. Гледао ме је са тако непријатељским изразом лица, више није само зурио у мене, фиксирао ме је погледом. И даље је стајао и тек пошто је домаћица клуба завршила са најавом, прекрстио је руке и довикнуо ми: ,,Гледај на другу страну, црначко ђубре!“ Био сам затечен. Рекао је то тако гласно, тако простим језиком у једном отменом клубу, и пред толико угледних људи. Видело се да је битанга. Окренуо сам се ка бенду, задао ритам за Плавуше, након чега сам решио да одем до тог фрајера и питам га какав проблем има, или да га замолим да изађе. Он је и даље стајао. Напустио сам подијум чим су Плавуше изашле и поставиле се за своју тачку и отишао до његовог стола. Пре него што сам стигао до његовог стола, замахнуо је из све снаге и ударио ме посред главе. Нисам знао да је лик био професионални боксер у морнарици, иначе бих био обазрив са одласком до његовог стола. Нисам очекивао тако јак ударац. Клекнуо сам и покушавао да дођем себи, и кад ми се глава разбистрила, могао сам да видим да је цео бенд скочио са бине и кренуо да га батина. Након тога сам изгубио свест, а када сам дошао себи, видео сам да је бенд престао да га удара, након чега смо он и ја наставили да се тучемо по целој сали, преко Холивудских плавуша, па све до мушког купатила. Седео сам на њему (звао се Џек Рајли) и покушавао да му нанесем што је више повреда могуће. Сваки пут кад бих га ударио у лице, глава би му ударила о бетон у купатилу. Заиста сам покушавао да га убијем, а он је узвикивао: ,,Зашто ми неко од вас белих курвиних синова не помогне?“ Нико му није притрчао у помоћ, јер су сви видели да је он започео целу ствар. Након много удараца, после којих би његова глава ударила у под, заиста није било могуће рећи који део је изгледао горе, његова фаца или потиљак. Изгледао је као лубеница. Тада је наишао један амерички дописник, потапшао ме по рамену и рекао: ,,Доста, Бак, доста је“. Тада сам рекао: ,,У реду, у реду“ и устао са њега. Он је и даље проклињао белце што му нису прискочили у помоћ. Чинило ми се да су сви мислили ,,тако ти и треба, добио си шта си тражио“. 125

Следећег дана цела једна чета људи из Џорџије послала је телеграм господину Тунгу и господину Вонгу упозоравајући да ћу, ако се то вече појавим на послу, бити дочекан кишом метака. Тако смо остали без посла неко време. Нисмо планирали да се вратимо на посао најмање две недеље, али се никад нисмо вратили на то место јер су јужњачка бела ђубрад направила пакао и претила да ће поставити бомбу. Шангхајска полиција ми је доделила телохранитеља, и две недеље нисам могао нигде да мрднем, а да ме телохранитељ не прати. Ни у ноћне клубове, ресторане, нигде. Осим тога, имао сам пар великих лепих црних очију. Касније су нам господа Тунг и Вонг уз жаљење рекли да смо, због страха да се нешто не деси Канидрому, добили отказ. Џек Рајли је тужио руководиоце Канидрома због туче, која се иначе догодила на мој рођендан, дванаестог новембра, тражећи одштету у износу од пет хиљада долара. Један од сведока, Монте Берг из Малог клуба, сведочио је да је седео на месту са ког није могао да види бину, али је чуо шта се дешава, а када се окренуо, видео ме је на поду, а затим и како ударам Џека Рајлија. Елзи Сунг, сестра Чанг Каишекове супруге, сведочила је у нашу корист, што нам је много значило. Поднели смо противтужбу, те је његова тужба одбијена и морао је да плати судске трошкове. У сваком случају, намештаљка је била успешна. Остали смо без посла због осталих власника клубова којима је опао посао, као и због менаџера који нису добијали ни цента од нас за своје услуге. Цела ствар је била једна велика намештаљка како би нас избацили из Канидрома. И то успешна намештаљка. Након што смо отпуштени из Канидрома, схватили смо да нико од нас није сачувао новац за повратну карту, а, као што је већ познато, посао смо прихватили уз услов да нам плате карту само у једном правцу. Тада је наступило грозно откриће да смо заробљени, заробљени у Шангхају у Кини. Скупо сам плаћао своје грешке, али ова је била најскупља. Бити заробљен на другом крају света. Е то је била скупа грешка. Испитао нас је окружни јавни тужилац Фелтан Вотсон и саветовао нас да напустимо град што пре, али нам никад није званично наређено да одемо. Последице код куће мора да су биле стравичне. Породица Џека Бретона му је одмах послала карту да се врати кући. Теди Бакнер је сачувао новац за карту и решио да се врати како би био са породицом у Лос Анђелесу. Заправо, пола бенда се припремало за повратак кући када смо позвани да наступимо на отварању једног ноћног клуба у Шангхају. Чини ми се да је већина људи у Шангхају схватила да смо били жртве неправде, поготово Американци који су навикли на предрасуде. Убрзо смо почели да радимо у дворани Каза нова. Није била ни приближно отмена као Канидром, али је макар у питању био посао у ком смо могли да се покажемо. На располагању смо имали само половину бенда 126

из Канидрома, јер се друга половина вратила у Лос Анђелес. Дерб је резервисала место на јапанском броду коме је требало месец дана до Лос Анђелеса. Остало нас је шесторо или седморо, али смо били веома цењени у новом клубу где смо започели нов посао. Открили смо да на новом радном месту морамо да свирамо кинеску музику, те смо почели да учимо да је свирамо. Сакупио сам најпознатије кинеске песме тог времена и, након неколико проби, свирали смо као да је свирамо дуго времена. Музика се није много разликовала од наше, с тим што Кинези имају другачију тонску лествицу, али док год се могла написати уз помоћ америчке лествице, могла се и одсвирати. Убрзо након што смо почели да свирамо у Каза нови, сазнао сам да су неки од наших правих пријатеља међу маринцима пронашли Џека Рајлија, означили га као кртицу и приредили му још једно батинање, које је било још горе од првог. Пронашли су га без свести, пребаченог преко волана свог аутомобила, и због те информације сам се боље осећао. Наш нови шеф у Каза нови је био полу-Американац, полу-Кинез, и био је сјајан за сарадњу. Никада нам није сметао и обезбедио нам је стан одмах изнад клуба. Уживао сам од самог почетка. У клубу су радиле руске хостесе, са којима смо се лепо слагали. Била је ту једна Рускиња по имену Луда, за коју сам веровао да је најлепша жена коју сам икада срео. Нисам ни знао до тада да у Русији постоје такве жене. Спријатељили смо се, али то је било све. Била је ту, међутим, једна Американка, која је у Кину дошла с мајком, за коју сам мислио да је права лујка. Она је била ћерка америчког дипломате из Охаја и допадао сам јој се, али никада нисам желео да будем с њом. Толико би ми досађивала да сам понекад морао дословно да бежим од ње. Једног дана је почела да ме гњави и видео сам да морам да се склоним, те сам кренуо да одлазим брзим корацима. Она је такође почела брже да хода, те сам убрзо решио да потрчим, након чега је и она потрчала како би ме стигла. Трчао сам све док јој штикла није пукла, па је морала да стане. Осећао сам се блесаво трчећи улицом, бежећи од девојке, али то је био једини начин да је се отарасим – да дословно побегнем од ње. Заиста блесав осећај. Те вечери, док сам ишао на посао, седела је на балкону са својом мајком. Послала је по мене да јој се придружим, али нисам желео да се упуштам у то, те нисам отишао. После пола сата поново је послала по мене, што сам ја поново одбио. Онда ми је послала поруку да ће се убити уколико не дођем до ње. Помислио сам у себи ,,каква је ово глупост“, и нисам отишао. Отишао сам до бине и негде усред свирања „Мисли о теби“, приметио сам неко комешање на балкону. Сви су се скупили око места где је она седела, те сам након завршене нумере отрчао горе, где сам открио да је лудача попила гомилу таблета за спавање док сам ја свирао, због чега је лежала на поду. Неко је позвао хитну помоћ и 127

убрзо су је одвели у болницу. Након неколико сати успели су да је поврате и била је у реду. Никада је више нисам видео. Чини ми се да ју је мајка послала назад у Америку. Наставили смо у Каза нови неко време, али смо овог пута водили рачуна о томе да сачувамо новац за карту назад. Највећа брига тада ми је била јапанска војска. Били су све отворенији у својим намерама против кинеске власти и виђао сам многе ствари које су ме узнемиравале. Изводили би вежбе рано ујутру у најпрометнијим улицама Шангхаја. Једног јутра су имали вежбу пуцања, а мета је била кинеска застава. Док сам једном приликом излазио из ноћног клуба, по имену Венус, видео сам чету јапанских војника како изводе вежбе на улици и прикрадају се колима у којима је био један Кинешчић. Кинешчић се толико уплашио да није ни мрднуо. Војници су користили кола као штит и гурали их низ улицу, са све њим унутра. Десет или дванаест војника гурало је кола скоро четиристо метара, а онда су одједном оставили кола, отрчали и сакрили се иза зида. Имали су праве вежбе по граду и знао сам да ће се ускоро нешто озбиљно десити. Рекао сам момцима да би било боље да се спремају да што пре крену кући јер ће Шангхај ускоро да букне. Сви су ме послушали и врло брзо смо почели да вршимо припреме за повратак кући. Сви осим Џонесија, нашег басисте. Он се оженио Филипинком или је само живео с њом, али није желео да иде кући, те је остао. Након што смо завршили са припремама, коначно смо напустили Шангхај. И даље сам волео тај град, али нисам желео да се нађем у унакрсној ватри између Кинеза и Јапанаца. Стога сам резервисао место на јапанском броду за који верујем да се звао ,,Тајо Мару“. Било како било, отишао сам, а мој сапутник је био Клеренс из Фајв хот шотса. За мање од две недеље пошто смо отишли, Јапанци су се усидрили у Шангхају и бомбардовали град са обе стране. Био сам захвалан Богу што сам отишао на време. То је био само почетак. Касније сам сазнао да је Џонеси завршио у концентрационом логору и да је преживео разна физичка мучења, заједно са оним дописником који је прекинуо моју тучу са Џеком Рајлијем. Обојица су јако смршали и изгледали језиво. С енглеског превела: Кристина Мишић

128

Феминистички покрет у Кини Џанг Шаовеи Иако феминизам добија на значају тек по избијању чувеног инцидента 4. маја 1919. године, улога коју су жене у Кини одиграле приликом свргавања манџурске династије са трона је толика да се тај догађај слободно може узети за почетак покрета. Тако се, на пример, у контексту Кинеске револуције, често наводи да су читавим пуковима жена узете мере за мушке униформе и да су оне потом послате да се боре у Нанђингу и Ханкоуу. Забележено је и да су ускомешане гомиле жена на скуповима ентузијастично бацале у име Револуције свој накит на бину и пуниле њиме ратну касу. Наводи се и да је у револуционарним армијама било жена бацача бомби, жена шпијуна, чланица реда Усуди се да умреш и чланица Црвеног крста. Све ово, уз још десетине живописних и духовних пракси које су жене практиковале, улило је нову и спонтану енергију кинеском животу 1911. и 1912. године. Када је Револуција коначно избила октобра 1911. године, др Мери Џанг, у том тренутку запослена у кинеској болници у Шангхају, понудила је своје услуге владином Црвеном крсту. Она је сазвала окупљање у Шанхгају и само у једном дану се на ургентни позив за помоћ држави одазвало око стотину жена, медицинских сестара, студенткиња медицине и других. Група од неких четрдесетак медицинских сестара била је спремна већ наредног дана. У униформама по последњој моди, опремљене хируршким прибором, завојима и другим медицинским залихама које су се на брзину у том кратком року од једног дана могле сакупити, упутиле су се на фронт. Врло слабо су се храниле, а посла је било преко главе. Број жртава био је огроман, некада је то било и на стотине по дану. Само докторка Џанг извршила је преко сто ампутација у три дана битке На десетом километру. Неколико њених медицинских сестара је рањено, а све су биле ужасно преплашене. Али ниједна није дезертирала. Остале су истрајне у раду и у најтежим данима своје мисије, и у тренуцима пораза, и понижења, и северњачког спаљивања града Ханкоуа, које је готово досегло размере масакра. Ништа мање од својих другова војника, показале су свету праву храброст Кинеза у борби. Савременица докторке Мери Џанг била је и Софија Џанг. Софија је сама себи наденула то име по храброј Рускињи о којој је читала за време студентских дана у Јапану. Била је политички револуционар. Једна од чланова оснивача Сун Јатсенове Револуционарне уније (Тонгменгхуи) и 129

главни, а већином и једини, члан овог тајног друштва који се бавио завереничким припремама Револуције. Софија је сакупила 100.000 долара уз помоћ жена из Шангхаја, и то баш на самом почетку Револуције, онда када је готовина била преко потребна. Организовала је скупове на којима су се стотине жена одрицале свог накита и драгоцености у име Револуције. Поред револуционарног ентузијазма, позната је и по отварању женске школе у дистрикту Хунгкоу у Шангхају. Школа је била повезана и са организацијом под именом Друштво за сарадњу кинеских жена, која је покренула и један месечник. У сарадњи са другим женама, Танг Шејинг, данас уредница нанђиншког месечника Глас жена, основала је у Беиђингу Друштво за борбу за гласачко право жена у Кини и постала његова прва председница. Оснивање друштва подстакло је интересовање жена из револуционарног круга око Танг Шејинг за Енглески борбени покрет за изборна права жена. Оснивањем је уједно постављено десет циљева за чије ће се остварење друштво борити: право на образовање жена, напуштање обичаја везивања стопала, забрана конкубината и полигамних бракова, забрана склапања бракова између деце, реформа услова под којима раде жене у проституцији, увођење социјалних давања за жене које раде у индустрији, промовисање скромности у облачењу, бољи услови за жене приликом склапања брака, што треба да доведе до пораста броја бракова склопљених из љубави, стицање политичких права и побољшање положаја жене унутар породице и домаћинства. За потребе промовисања ових идеја и циљева, Танг Шејинг је написала и две интересантне студије. Једну је написала језиком виших, образованих класа, а другу једноставнијим језиком обичног човека. Отприлике у исто време, Ц. Р. Сонг, љупка секретарица доктора Суна, а касније и његова супруга, покренула је тренд ,,жене која ради у мушкој канцеларији“. Са увозом западних машина у Кину, послова за жене је све више било и у фабрикама. Само шангхајске фабрике памука су до 1916. године имале преко 25.000 запослених жена и девојака, да би тај број 1931. порастао на чак 80.000. Радиле су даноноћно и по 12 сати, суботом по 16, а дневница је износила свега између 12 и 15 центи. Али 1926. године, све оне су се ујединиле и створиле јединствени фронт у борби за своја права. Уједињавање жена радница ојачало је феминистички покрет у Кини. Већина оних које су предводиле уније радница прошле су и основну обуку из познавања женских и радничких покрета, модерних језика и природних наука у специјалној школи коју је основала Националистичка партија Кине. Почев од Четвртог кинеског конгреса радника, жене раднице су учествовале у свим активностима радника у Кини и свету. Уније су захтевале следеће: 130

1. Осмочасовно радно време; 2. Боље плате; 3. Школе у фабрикама; 4. Вртиће у фабрикама; 5. Здравствену заштиту; 6. Плаћено одсуство пре и после порођаја; 7. Забрану свих срамних казни у фабрикама. Поред радничких удружења у којима су, осим мушкараца, биле присутне и жене, током 1927. године су на територији којом су управљали националисти постојале још три организације које су се бориле за права жена. То су Женски одсек Националистичке партије Кине, под лидерством Лијао Чангкај, удовице чувеног Чанг Каишека; пропагатори женских права унутар саме армије, у Тенг Јентаовом одељењу; и уније жена, основане што на локалном што на нивоу провинција. Основни циљ Женског одсека Националистичке партије Кине, који је укинут фебруара 1928. године, био је да промовише активно учешће жена у Револуцији и да од националистичке владе избори већа права за жене, нарочито када су у питању закони о браку и разводу. За време Северне експедиције главни задатак жена био је да путују за војском и на свим новоосвојеним подручјима врше пропаганду и организују припаднице истог пола, али, иако су биле у униформама, од њих се није очекивало и да се боре. Биле су део Политичког одељења војске, одељења које је на новој територији основало прву грађанску владу на нивоу провинције. Организовање својих сународница у новоосвојеним местима подразумевало је да су активисткиње ишле по кућама и пијацама, у ствари где год би могле наићи на друге жене, и разговарале са њима. Након разговора, оформиле би својеврсну локалну унију жена и оставиле их да саме управљају ситуацијом у том дистрикту, док би оне наставиле даље до другог дистрикта. Само у Ханкоуу је 1927. године постојало седам оваквих дистрикта, са по унијом жена у сваком од њих, које су укупно бројале преко 3.000 чланова. Свака унија је имала шест одељења: администрацију, друштво, рекреацију, пропаганду, организацију и благајну. Сва одељења су међусобно сарађивала, а неке специфичне кампање, попут оне против обичаја везивања стопала, на пример, спровођене су заједничким акцијама више одељења. Задатак унија био је да штите жене у свим ситуацијама у којима се оне суочавају са било каквим потешкоћама; или да пробају, када су у питању проститутке, слушкиње и жене сличног ранга, да осигурају њихову слободу. Такође је постојала и Школа за обуку жена. Њу је основала супруга Сун Јатсена са циљем обучавања жена које би се бавиле пропагандом, али 131

је школа као институција такође помогла да се реше и неки проблеми попут оних у браку, приликом развода, затим проблем третирања девојака и жена као робиња и слично. Од самог оснивања, Националистичка партија Кине штитила је права жена у Кини. По угледу на члан 12 Програма за домаћинства, који је представљен у манифесту Првог народног конгреса Националистичке партије Кине, састављен је списак од 11 предлога који се тичу женских покрета и који су усвојени на Другом народном конгресу Националистичке партије Кине одржаном 1926. године. Најважнији од њих је предлог број 9. Са правног аспекта, он је обезбедио да ,,девојке имају право наслеђивања имовине; да ће се закон о равноправности полова што хитније објавити; да ће закон о браку почивати на принципима потпуне слободе избора уласка/изласка у брак;...“ Када је реч о политичким и другим правима жена, њиме је одлучено ,,да се досадашња ситуација по питању образовања жена мора истински унапредити; да све извршне канцеларије у службу морају примати и жене; да све професионалне институције морају бити отворене и за жене“. Можемо летимично само констатовати још и то да је националистичка влада у Нанђингу већ спровела ове мере у праксу. Ниједна влада икада није урадила толико за жене колико је то учинила националистичка влада. Циљ партије је да женама призна потпуну једнакост са мушкарцима. Већ сада имамо жене чланове из највишег управљачког органа Националистичке партије – Централног извршног комитета – и највишег управљачког органа националистичке владе – Савета. Према статистичким анализама националистичке владе, припремљеним у Бироу за статистику пролећа 1929. године, 206 жена је нашло посао у партији и органима Владе у престоници. Осим горенаведеног, морамо поменути и неколико посебних случајева. Соумеј Чен, сада истакнута адвокатица у Шангхају, активно је учествовала у свргавању Манџураца у раним данима политичког ангажмана доктора Сун Јатсена. Динг Зокзинг била је прва Кинескиња секретар Кинеског хришћанског друштва младих жена. Госпођа Херман Ц. Е. Лију истиче се као неко ко је своју помоћ пружио многим организацијама, нарочито оним које су тежиле побољшању животних услова просјака. Агнес Ву, најистакнутија кинеска новинарка, постављена је септембра 1931. године на место помоћника главног уредника Националистичке новинске агенције, званичног новинског удружења Националистичке партије Кине, која сарађује са свим кинеским и преко стотину страних новина, као и са бројним дописницима и књижевницима. Националистичка влада је, штавише, и са правне стране изашла у сусрет многим захтевима жена тако што је на њих одговорила усвајањем закона и спровођењем истих у пракси. Закон о фабрикама донесен је 30. 132

децембра 1929. године. Осим уобичајених одредби које су штитиле права радника без обзира на пол, следећи чланови закона посвећени су економском благостању радника који долазе искључиво из редова жена. Члан 7 забрањује женама рад на позицијама које имају додира са експлозивним, запаљивим и отровним супстанцама; рад на местима изложеним прашини и штетним гасовима; рад на чишћењу, подмазивању, контролисању и поправци машина у покрету или њихових делова који врше пренос, као и на мењању и подешавању њихових ланаца и ужади или било какав други контакт са опасном фабричком опремом; рад са високонапонским жицама; рад са минералима у течном агрегатном стању или минералним отпадом; рад на другим опасним и неприкладним пословима. Члан 24 гарантује женама у фабрици исту висину накнаде коју добијају и мушкарци, за исти и подједнако учинковито обављен посао. Иако закон о трудничком одсуству још увек није усвојен у Кини, његови основни принципи постављени су у члану 37, по којем ,,раднице у фабрици добијају пре и после порођаја, а укупно осам недеља, потпуно плаћено одсуство“. У члану 46 женама је у случају мужевљеве смрти дато право на коришћење његове пензије. Али најважнији од свих је члан 13 којим се женама забрањује рад у фабрикама између 22 и 6 часова. Да је Влада предузела оштре мере којима би присилила фабрике да моментално спроведу одредбе овог члана, не дајући им времена да се истим прилагоде, оставила би фабрике без најмање 80.000 радница колико их је, на пример, само у Шангхају било запослено у ноћној смени. Стога је Веће националистичке владе на Шестом недељном заседању, одржаном 31. јула 1931. године, усвојило пред лог Министарства индустрије да се фабрикама да рок од две године да изврше неопходне припреме за спровођење члана 13 Закона о фабрикама. Одлуком је и задатак вођења фабрика широм земље кроз овај процес прилагођавања до истека припремног периода поверен Министарству индустрије. У децембру 1930. године Влада је усвојила и Закон о породичним односима и Закон о наслеђивању. Већи део Закона о породичним односима односи се на обезбеђивање равноправног статуса полова у породици. Док је мушкарац раније могао имати колико год супруга да је пожелео, по новом закону конкубине више нису уживале статус законите супруге, чиме је и њихово потомство изгубило легални статус. Штавише, нови закон не обавезује жену на послушност мужу, што није био случај са законским кодом који је до тада био на снази. Поред тога што признаје принцип моногамије, Закон о породичним односима даје жени и многа друга једнака права. Док је по старом закону њено располагање сопственом имовином било ограничено, у смислу да је за то морала имати сагласност мужа, удата жена по новом закону у потпуности слободно и 133

без икаквих ограничења може располагати својом имовином. И док је по старом закону муж знатно лакше могао добити развод, нови закон у потпуности изједначава услове развода за обе стране у браку. Можда је ипак најважније следеће правило којим се уводе ограничења за склапање брака. Наиме, како би обезбедио да склапање брака и са психичког и са физичког аспекта буде ,,здрава“ одлука, нови закон уводи одређене препреке за закључење брака: 1) законска старост за брак; 2) специфичне врсте сродности између две стране које улазе у брак; и 3) менталне или друге неизлечиве болести. Породична и родбинска обавеза, која је подразумевала да се сви међусобно помажу, дефинисана је на тај начин да се она подразумева само у случају да члан породице истински није способан да се самостално издржава, али се у свим осталим случајевима охрабрује постојање економске независности сваког члана породице. Напослетку, нови закон ипак је задржао стари систем породичне организације. Принцип који је Врховни суд усвојио пре неког времена да неудате ћерке имају идентично право наслеђивања као и синови у породици постао је део новог Закона о наслеђивању. Према старом закону, наслеђивање имовине било је искључиво право мушког потомства умрлог, али, по новом закону, и женски део потомства полаже то исто право; у случају да покојник иза себе није оставио потомке, имовина се дели између преживелог супружника, родитеља, браће, сестара и бабе и деде умрлог. Још једна од одредби новог закона је да наследник не наслеђује и није одговоран за дугове покојника и може, уколико тако одлучи, ограничити ту своју одговорност на вредност наслеђеног имања. У погледу самовољног располагања наслеђеном имовином, нови закон такође уводи новину у виду постојања одређеног дела имовине, тзв. ,,обавезног дела“, којег законски наследник не може бити лишен ни расподелом имовине у тестаменту. Укратко, иако Кинескиње несумњиво већ јесу еманциповане, новим законима је та еманципованост добила легалну основу и пуноважност. Одсад се на те законе оне могу позивати и ослонити у својој даљој борби за једнака грађанска права. Током 1931. женски покрети су проширили своје поље деловања и укључили се у многе активности од државног значаја. Прво, жене су учествовале на Народном конгресу Кине, одржаном у Нанђингу. Преко својих представница изнеле су пред Конгресом једанаест предлога и тако скренуле пажњу присутних, иако на пољу озакоњења предлога касније није било много успеха. Остаје, међутим, вредно помена да су жене тада обе збедиле своја места у Конгресу, што је искључиво резултат њихове упорности и дуготрајне борбе коју су започеле много пре самог Конгреса. Изнеле су следећих једанаест предлога: 134

1. Ревизија Закона о породичним односима; 2. Забрана проституције; 3. Повећање броја женских основних и средњих школа у руралним подручјима; 4. Оснивање вртића за децу запослених у свим фабрикама, које ће бити у надлежности одговарајућих провинцијских и локалних институција којима Влада изда неопходан налог; 5. Еманципација слушкиња и снаја у домаћинствима, у име хуманости; 6. Забрана обичаја везивања стопала; 7. Ревизија Кривичног закона; 8. Захтев да се онима који су ступили у бигамни брак, а држе конкубине, као и конкубинама, може судити под оптужбом да нарушавају праву породицу; 9. Популаризација образовања жена из руралних области, у корист политичког туторства; 10. Повећање броја средњих школа за девојке у свим провинцијама; 11. Захтев за оснивањем Стручне националне управе за жене у престоници. Даље, јапанска окупација североисточних територија Кине подстакла је оснивање низа антијапанских удружења жена за националну заштиту у Нанђингу, Шангхају, Тијенђину, Беиђингу, Вучангу, Сичуану, Џеђијангу, Анхуију, Шандунгу и другим местима. Нанђиншко антијапанско удружење жена за националну заштиту не само да је организовало параде, јавне говоре и активно учествовало у сличним догађањима, већ је штампало и посебан антијапански број свог месечника Глас жена, у којем открива нехуманост Јапанаца и њихову амбицију да покоре свет. У исто време је и Удружење жена за заштиту државе, у сарадњи са другим женским организацијама, формирало Волонтерски ред антијапанског удружења жена за националну заштиту. Рад овог реда обухватао је пет области: истраживање, пропаганду, војне послове, пружање неге и јавно благостање. Циљ ове организације био је двојак: да чланове обучи војним тактикама, с једне стране, и да људима открије империјалистичке тежње Јапанаца, с друге. Али најјачи антијапански покрет основан је у Шангхају. Поред тога што су у свим школама организована Антијапанска удружења за националну заштиту, формиран је и Волонтерски ред жена за националну безбедност града Шангхаја и Комитет жена за националну безбедност града Шангхаја. Њихов циљ је био бојкот Јапана и залагање за мирно уједињење Кине. Такође, друге организације жена, попут Друштва жена Кине, Друштва за борбу за гласачко право жена у Кини, Женске мировне 135

хришћанске уније, Кинеског хришћанског друштва младих жена, послале су телеграме женским организацијама широм света скрећући им тако пажњу на јапанску агресију, након чега су стигле поруке саосећања жена из свих делова света. Коначно, жене су пружиле неизмерну помоћ и у решавању питања избеглица након поплава у централној Кини. Међу организацијама основаним са овим циљем, најактивније и најважније су: Шангхајско удружење жена за помоћ у поплављеним подручјима, Севернокинеско удружење жена за помоћ у поплављеним подручјима и Нанђиншки одбор жена за помоћ у поплављеним подручјима, и све су их основале супруге истакнутих државних и војних лидера. Она која је имала најдужи век трајања била је последња – Нанђиншки одбор жена за помоћ у поплављеним подручјима. Две главне активности њеног рада биле су усмерене ка најсиромашнијим и бескућницима: организација им је делила памучну одећу и основала Клинику за помоћ мајкама избеглица како би сачувала животе мајки и њихове деце. Оно за шта се феминистички покрет у Кини бори ове, 1932. године, могло би се поделити на пет области. Прво, планирано је оснивање централног органа за управу над свим покретима жена у Нанђингу. Овај орган ће, између осталих, чинити следећа одељења: а. Одељење за опште послове; б. Одељење за пропаганду; в. Одељење за друштвена истраживања; г. Одељење за организацију. Његов основни задатак биће да се повеже са великим бројем локалних покрета жена широм Кине и да их усмерава, да с времена на време организује одређене радне пројекте за те покрете и да централизује и уједини све организације жена у Кини како би се главни недостаци у виду прекомерне децентрализације и непостојања уједињене акције свели на минимум и тако постигли бољи резултати. Друго, многе од тих локалних организација потребно је реорганизовати, и то тако да се 1) образоване, искусне и друштвено признате жене замоле да заузму положаје који имају већу одговорност; 2) све жене, без обзира на партијску припадност, уколико теже истом циљу, прихвате да буду нови чланови организације, и 3) званичне адресе свих тих организација попишу како би неке координисане акције уопште могле да се спроведу. Треће, циљ је формирање Женских клубова у свим окрузима у нади да ће неформални састанци чланова пружити више прилика за размену мишљења и евентуално проналазак заједничког језика, што је преко потребно за успех њихове заједничке борбе. 136

Четврто, у плану је и формирање Удружења за сарадњу са потрошачима при свакој овој организацији, које ће се бавити следећим активностима: а. Продајом производа за свакодневну употребу, с тим што сви прои зводи морају бити домаће производње; б. Продајом књига и часописа који код читалаца буде и јачају осећај патриотизма; в. Продајом едукативних играчака за децу; г. Продајом хране и других производа корисних по здравље. Ово ће уједно и на директан начин помоћи женама да, бар делимично, реше проблем недовољне количине средстава да обезбеде себи основну егзистенцију. И последње, одлучено је да се повећа број публикација за жене како би се са њиховом ситуацијом упознала што шира публика. Иако још увек постоји много препрека које треба превазићи, неуморна борба и позитиван став ,,нових Кинескиња“ прави су показатељи да је пред кинеским феминистичким покретом светла будућност. С енглеског превела: Оливера Голијанин

137

Кинески анархизам у Токију или чудесна судбина Лију Шипеија3 Милена Јаковљевић, докторандкиња Универзитет у Београду Филолошки факултет Апстракт: У овом раду анализиране су основне идеје кинеског анархизма у Токију с обзиром на промишљања једног од његових главних заговорника Лију Шипеија. Рад акцентује неке од претпоставки западног анархизма, као и везе са философијом даоизма и наслеђем конфуцијанизма, које је Лију Шипеи употребио како би обликовао властиту философију анархизма и унео специфичну боју у кинески анархизам уопште. Тежиште рада је на анализи његових идеја, материјализованих у текстовима које је објављивао од 1907. до 1908. године у анархистичком часопису Тијенји, који је заједно са својом женом Хе Џен уређивао, и његовом наследнику, часопису Хенгбао, који је под Шипеијевим уредништвом излазио 1908. године. Овај рад је такође покушај да се из перспективе Шипеијевих анализа осветли турбулентан и тежак период кроз који је Кина пролазила на прелому векова, као и њен динамични и амбивалентан однос према модерности и модернизацији које представљају маркантно обележје овог времена. Кључне речи: анархизам, даоизам, Тијенји, Хенгбао, проблем кинеске модерности

Кинески анархизам родио се изван Кине, у Паризу и Токију, симултано, као по договору, 1907. године. Анархистичко језгро париског огранка чинили су Ли Шиценг, Ђинг Ђијен, Ву Џихуи и Чу Минји, док су токијски огранак предводили Хе Џен, њен муж Лију Шипеи и Џанг Ђи. И једни и други започели су свој револуционарни живот у Шангхају на тада актуелној обавезној лектири за прогресивне Кинезе коју су чинили Дарвин и социјални дарвинисти, али је њихов прави анархистички живот започео онда када су открили Кропоткина, Бакуњина, Толстоја, Прудона и Малатесту. У часописима који су покренули исте, 1907. године, париском Новом времену и токијском Тијенјиу, објављени су бројни преводи поменутих теоретичара анархизма, као и њихови текстови у којима је проблем Кине мишљен кроз анархистичку теорију и праксу. Они су свој пут до 3

Овај текст је део докторске тезе, која је у изради на Филолошком факултету у Београду.

138

тадашње Кине налазили споро и у малом броју, али су очигледно били доступни осталим кинеским „дисидентима“ у иностранству, као и дати на ретроспективно читање будућим културним револуционарима. То није било много различито од судбине рукописа њихових руских духовних и политичких истомишљеника. Хероји анархизма, Бакуњин и Кропоткин, постали су анархисти у иностранству, јер Русија, као ни Кина, није имала слободарске традиције, а тамо су им објављивана и дела, често на страном језику, и само је мали број, најчешће само одломци, уз велике муке и храброст кријумчара успевао да се домогне матице. У случају Русије, тако је било све до 1917, али Јапан и Кина су их преводили и читали десет година раније, учећи управо из руске анализе чему могу да се надају ако њихова револуција успе на начин на који је сви други револуционари замишљају. Компаративна предност коју су Кинези стекли захваљујући сложеним антиципацијама западних анархиста ипак им није помогла много да избегну класичан пут и судбину европских анархиста.4 На почетку века Кина је осетила страх од подела и колонизације, доживела слом унутрашње политике, али и урушавање социјалног реда, дочекала сумњу у конфуцијанске вредности и предосетила распад вишевековног царства. Мора да је било врло збуњујуће за кинеске интелектуалце да сламку спаса траже на извору који је урушавао живот целокупне њихове земље, али време очаја и наде трагало је за решењем на свим расположивим местима. Снажни, моћни и богати Запад извезао је Кини Дарвинову теорију еволуције, према којој су само најснажнији преживљавали и, колико год да је Кропоткин упозоравао да је то вулгаризација Дарвинових идеја, Запад ју је као такву интерпретирао, а поједини Кинези су је прихватили као стратегију опстанка. Али, кинески космос никада није био наоружан крвавим канџама и зубима5, па се и у редовима њених највећих присталица, међу којима су је најпаметнији искористили

Типична биографија руског интелигента шездесетих и седамдесетих година XIX века – побуна против ауторитарности у породици, војсци, на универзитетима, студентски немири и репресиван одговор власти: искључења са универзитета, затвори, прогонства и бекства у Европу, где се већ од четрдесетих година налазе идоли руске омладине загревајући је и подстичући отуда, путем револуционарне пропаганде, на побуну. У емиграцији, живот у руској средини која се изоловала, честе поделе и смене идола: Херцен, Огаров, Лавров, Бакуњин, Ткачов. Нагла повлачења из револуционарног рада, ретке професионалне каријере, честа психичка обољења и самоубиства. Латинка Перовић, Михаил Александрович Бакуњин, у: Михаил Бакуњин, Државност и анархија, Цид, Подгорица, 2010, стр. 17. 5 Синтагма коју је употребио Херберт Спенсер за социјалдарвинистичко становиште према коме у капиталистичком систему влада природа са крвавим канџама и зубима и како у њему само најјачи опстају. 4

139

да направе теоријску платформу за националну суштину кинеског бића6, тражила алтернатива истовремено док се идеја пропагирала. Кинески анархисти одбили су да заволе Дарвина и тако понудили много хуманију концепцију и слику света. Осим тога, досетили су се савршеног трика. Уколико је било потребно прихватити било шта од Запада који је уништавао њихову земљу до темеља, онда је најбоље било да то буде идеја која се од њега највише отуђила, анархизам. У практичном, кинеском животу западне анархистичке идеје, Кропоткин је приговорио илузорним теоријама адаптивности и снаге које су заговарали како двор Ћинга који је покушавао да се реформише тако и либерални мислиоци који нису разумели да је то она иста снага која их искључује, а не укључује, Бакуњин је реплицирао Сун Јатсеновом социјализму који је требало да заживи уз помоћ државе, не схватајући да је управо она извор на којој он почиње да одумире, а Толстој је угодио кинеском бићу, у оном делу у којем је оно ипак тражило мало спиритуалности и вере у времену политике и сумње. Једнакост и слобода, друштво, а не држава, социјална а не политичка трансформација, укидање приватног власништва и слободно, добровољно удруживање људи биле су идеје које су западни анархисти поставили у темељ својих анархистичких визија, које су затим развијали у варијанте према властитим интересовањима и приоритетима у промишљању позиције човека и карактеристика идеалног друштва.7 Колико год су се њени заговорници поигравали терминима и својим радом је удаљавали од систематизација, анархија је заувек остала везана за особине које јој је приписао Прудон, употребивши ову реч први пут 1840. године: недостатак ауторитета и власти. Бакуњин је анализирајући револуционарне борбе у Европи од 1848. до француско-пруског рата 1870. поставио темељ европске анархистичке мисли у својој најважнијој књизи Државност и анархија. (1873) Овај „морални гигант револуције“, чија је популарност запрепастила Кропоткина када је дошао у Швајцарску, док још није знао да никада пре и после њега неће живети анархиста којем ће бити указана

6 Еволуционистичку теорију Херберта Спенсера искористио је Џанг Бинглин за своју теорију о Хан Кинезима као супериорнијој раси од Манџураца. Он је сматрао да су, иако су Кинезе дуго угњетавали Манџурци, они заправо у бољој позицији у борби за опстанак јер поседују снажну културу. 7 Ево првог погледа у коме се могу видети знатна размимоилажења: анархистички индивидуализам Макса Штирнера (1806–1856), колективни анархизам Прудона (1809– 1859) и Бакуњина (1814–1876), научни утопизам, оптимизам Кропоткина (1842–1916), активизам Ерика Малатесте (1853–1932), хришћански анархизам Толстоја (1828–1910).

140

част која је указана њему,8 захваљујући свом великом руском искуству, домишљатој револуционарној памети, интелектуалном поштењу и сукобима са Марксом и његовим следбеницима, поставио је темељ свим врстама анархизма на свим местима његовог рођења: Онемогућити успостављање било какве државне власти над народом, чак и револуционарне, зато што би свака власт, ма како се она називала, обавезно подвргла народ старом ропству у новој форми.9 Од ове Бакуњинове идеје кинески анархизам никада није одступио, помрачујући сјај и подривајући оптимизам Сун Јатсенових снова о републици познатим Бакуњиновим ставом: Између монархије и најдемократскије републике постоји само једна суштинска разлика: у првој чиновнички свет притиска и пљачка народ у корист привилегованих, имућних класа, као и за сопствене џепове – у име монарха. У републици ће народ такође бити угњетаван и пљачкан за исте џепове и класе, али сада већ у име народне воље. У републици ће замишљени народ, легални народ, као тобожњи представник државе, тлачити живи и радни народ. А ако се мотка којом га буду тукли буде називала народном народу никако неће бити лакше.10 На другој Бакуњиновој идеји да револуција треба да потекне од народа11 инсистирао је посебно токијски анархизам замерајући се на тај начин ексклузивности револуције која је као таква била пропагирана на другим либералним местима, сматрајући да је то што је кинески радикали дозивају искључиво из редова студената, интелектуалаца и тајних друштава сигуран залог њеног неуспеха и пропасти. На трећем месту, али не мање важно, Бакуњин је тражио национално ослобођење12 и у складу са тим деколонизацију, али је сматрао да би било жалосно кад би деколонизиране земље, ослободивши се туђинског јарма, поново дошле под властити политички и верски Стари Кропоткин умро је 8. новембра на руској земљи, те је његовим посмртним остацима приређен импозантан погреб. За њим је ишла голема погребна поворка од сто хиљада људи. Помешане с црвеним заставама, изнад масе вијориле су се и црне заставе анархистичких група, те се на њима могао ишчитати натпис, исписан пламеним словима: Где има власти, нема слободе. Биографи преминулог анархисте причају да је то била последња велика манифестација против бољшевичке тираније, те је мноштво људи у томе суделовало тражећи слободу и желећи да, у исти мах, одају почаст великом анархисти. Данијел Герен, Анархизам, Од доктрине до акције, Напријед, Загреб, 1980, стр. 109. 9 Михаел Бакуњин, Државност и анархија, Цид, Подгорица, 2010, стр. 22. 10 Михаел Бакуњин, Државност и анархија, Цид, Подгорица, 2010, стр. 72. 11 Не треба учити народ: он је револуционар по инстинкту. Треба учити од народа утопивши се у народ. Михаел Бакуњин, Државност и анархија, Цид, Подгорица, 2010, стр. 46. 12 Сваки народ има право да буде самосвојствен, те нитко нема права да му намеће рухо, обичаје, језик, мишљења и законе. Михаил Бакуњин у: Данијел Герен, Анархизам, Од доктрине до акције, Напријед, Загреб, 1980, стр. 70. 8

141

јарам13, не негирајући националну револуцију, али је претпостављајући социјалној, што је била нагодба коју је кинески анархизам понудио кинеском национализму који је већ почео да разуме на ком се тачно месту налази његова снага, а где су његова ограничења.

Петар Кропоткин (1842–1921)

Велика љубав кинеских анархиста био је руски принц анархизма Петар Кропоткин, и после открића његове идеје о узајамној помоћи, Кинези су коначно могли да одахну пред налетом милитантних западних идеја које су им нудиле да оживе своју земљу тако што ће да истребе друге или да одумру уколико се оглуше о „природне законе опстанка“. Кропоткин је у својој чудесној, топлој и пуној наде у хуманост и доброту човека књизи Узајамна помоћ – фактор еволуције, посматрајући животиње по северном Сибиру и источној Манџурији, изнео тезу да, поред борбе за опстанак у природи, постоји и закон узајамне помоћи који је за успех у борби за опстанак, а нарочито за прогресивну еволуцију врста, много значајнији од закона међусобне борбе. Кропоткин је тврдио да је и Дарвин, који је истински спознао природу, указао на то да у небројеним животињским друштвима борба између одвојених јединки за услове опстанка нестаје, како борбу замењује сарадња и како та замена исходује развојем интелектуалних и моралних способности које врсти обезбеђују најбоље 13

Исто, стр. 70.

142

услове опстанка. Указао је да у таквим случајевима најспособнији нису физички најјачи, нити најлукавији, већ они који науче да се удружују како би узајамно помагали једни друге, подједнако јаке и слабе, за добробит заједнице. Оне заједнице, написао је, које укључују највећи број најосећајнијих чланова, најбоље ће напредовати и одгајаће највећи број потомака.14 Сужавање Дарвинових открића, преузимање његове терминологије, а не идеја, Кропоткин је видео као потребу власти и званичне историографије да прикажу историју човечанства као историју ратова, окрутности и тлачења, према којој човечанство није ништа друго него неповезана скупина бића, увек спремних да се боре једни против других, а које од таквог понашања одвраћа једино интервенција власти и да је оваквим хобсијанским нефилозофским и песимистичним погледом на свет постигла то да данас савремена литература одјекује ратним покличом тешко побеђенима, као да је то последња реч модерне биологије.15 Овај фактор еволуције, који је Кропоткин, како је то само један надахнути и страствени природњак могао, пронашао и анализирао код животиња, остављајући импресивне записе о заједницама животиња које на сарадњи темеље свој живот, развијају емоције, интелект и креативност, Кропоткин је пресликао на човека, анализирајући првобитне заједнице, сеоске заједнице и занатске заједнице, такозване гилде, у слободним средњовековним градовима, верујући да су управо удруживање и солидарност биле оне карактеристике људи које су омогућиле човечанству да преживи и еволуира. Петар Кропоткин обезбедио је велику интелектуалну респектабилност западном анархизму, а Кинезима је понудио излаз из немогуће позиције у коју су их увели дарвинисти и социјални еволуционисти који су урушеној и ослабљеној земљи нудили теорију која јој заправо поручује да није преживела. Осим тога, Кропоткинов оптимизам који је увек избијао из његовог погледа уназад, у историју, у свет идеалних људских заједница, дао је легитимитет токијском анархизму и снаге да издржи оптужбе за антимодернизам, традиционализам и изневеравање анархистичког револуционарног друштва. Париски анархисти мучили су се Шипеијевом анархистичном сликом света, али је Кропоткин толико био вољен да она јесте довођена у питање, али Шипеијев анархизам никад није дискредитован. Толстој је био ендемска појава токијског анархизма. Никада револуционар, у позном периоду свог стваралаштва, Толстој је, уронивши страсно у изворно хришћанско учење, постао озбиљна сметња руском Петар Кропоткин, Узајамна помоћ, Фактор еволуције, Медитеран Паблишинг, Нови Сад, 2017, стр. 20. 15 Исто, стр. 21. 14

143

друштву тог времена. Полазећи од филозофског и етичког учења Христа, Толстој је порекао власт, све људске институције и потребу за њима. Једноставност његовог учења, позив људима да се врате земљи, био је близак Шипеијевој слици света у оквиру које се људи удружују у мале пољопривредне кумуне, његова идеја о сталном самоусавршавању као путу ка истини, слободи човека и благостању друштва био је близак конфуцијанским и даоистичким захтевима за култивисањем људске природе којима је Шипеи био наклоњен, а његова радикална критика западне цивилизације потврда кинеским анархистима да је анархизам захтев за променом целог света у којем је Кина властитом трансформацијом могла да учествује равноправно. У својој критици такозване високе европске културе засноване на баруту и колонизацији16, због које је у истим тим високим круговима био проглашен за сањара, непрактичног, иако шармантног, мистика и исцељитеља који заправо не разуме баш најбоље прави живот, Толстој је писао Кинезима са молбом да не понављају грешке западних земаља које је развијена индустрија одвела у милитантизам него да сачувају своју земљу водећи миран живот заснован на пољопривреди. Лију је Толстојево писмо објавио у петом броју Тијенија (10. август 1907), поново провоцирајући париски сцијентизам и веру у технолошки прогрес, али, иако није одбацивао технолошки напредак, Лију је веровао да он има сврху само уколико помогне човеку да лакше оствари идеал просперитетног и хуманог друштва које је имало много додирних тачака са Толстојевом визијом света. Има право Питер Зероу када каже да су Кинези почели да проучавају анархизам са комплексним сетом традиционалних уверења и интелектуалних навика и да су неке од њих могли срећно и свесно да напусте, неке да изазову и измене, неке су већ биле компатибилне са новим системом, а неке су остале свесни или несвесни део њиховог менталног сета, утичући на њихове формулације анархизма и генерално света.17 Прва генерација кинеских анархиста имала је класично, конфуцијанско образовање и 16 Да би се хришћанству приволели примитивни народи који нас не дирају, који нам нису дали никаквог повода да их тлачимо, уместо да их пре свега оставимо на миру, а у случају потребе или жеље да се са њима зближимо и делујемо на њих само хришћанским односом према њима, хришћанским учењем, доказаним истинским хришћанским делима као што су трпљење, смирење, суздржавање, чистота, братство и љубав, ми уместо тога почињемо тако што међу њима стварамо нова тржишта за наше пословање чији је циљ искључиво наша корист, узимамо њихову земљу, односно, поткрадамо их, продајемо им вино, дуван, опијум, то јест, кваримо их и учимо нашим навикама, учимо их да се држе само једног животног закона, борбе (од чега човек ниже не може да падне). Лав Николајевич Толстој, Царство божије је у вама, Неопрес, Суботица, 2015, стр. 235. 17 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 4.

144

инострано искуство, али је најкомплекснију везу између властитог наслеђа и западне анархистичке философије остварио токијски анархизам, захваљујући дубини и ширини веза које је Шипеи исплео у жељи да урони анархизам у кинеско тло, слушајући Бакуњинов савет да анархизам мора проговарати из живота а не из апстракције. Шипеи је натопио анархизам даоистичком и конфуцијанском филозофијом, у оном свом делу у коме је она представљала алтернативу главном току филозофске и политичке мисли Кине, и трагао за хуманијим световима у преимперијалној прошлости Кине, због чега је оптуживан за антимодернизам и утопизам, али је и више од свих других усмерио свој поглед у тадашњу, живу, конкретну Кину, њено село и градове, сиромашне и богате, жене и мушкарце, њен положај у свету и положај њених људи у садашњости и будућности, што као први захтев анархизма нису испунили многи други кинески анархисти, и на тај начин створио живу, еклектичну и аутентичну социјалну и политичку филозофију, речју, кинески анархизам. Покушај да се разуме његов пут и његова мисао због тога значи жељу да се боље разуме анархизам у Кини. Рођен је 1884. године у Јиџенгу, провинцији Ђиангсу, у ученој, утицајној породици од које је наследио научни ген, због чега је рано стекао епитет чудо од детета. Са дванаест година читао је Четири књиге и Пет класика, са осамнаест је положио локалне испите, у деветнаест је постао ђужен, а у двадесетој није положио државни испит у Беиђингу, али се на повратку кући заљубио у револуцију у Шангхају и, после женидбе са Хе Џен, започео тамо свој револуционарни живот. На позив Џанг Бинглина у фебруару 1907. стиже са Хе Џен у Токио не би ли помогао у уређивању Тонгменхуијевог гласила Минбао, а само неколико месеци касније родио се кинески анархизам. Анархистички контекст и амбијент новом токијском пару дефинитивно је обезбедио Џанг Ђи који се већ био повезао са јапанским анархистима, који су били убедљиви у ширењу нове револуционарне мисли и са којима је упознао новопридошли пар. Већ у јуну 1907. године Лију Шипеи и Хе Џен покренули су анархистичко гласило Тијенји (Tianyi) – Природна правда, који је излазио непуних годину дана. Принципи уређивачке политике објављени су у првом броју, 30. октобра 1907. и они су садржали основе анархистичке политичке философије: Уништити расне и националне границе и усвојити интернационализам. Пружити отпор свим аутократама на свету. Свргнути све владе. Практиковати комунизам. Разумети у потпуности апсолутну једнакост међу половима.18 18 Tianyi, no. 8–10, p. 174, in: Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 101.

145

Анархистичко гласило Тиjeнји, 25. јун 1907, преузето са: https://brill.com/view/book/edcoll/9789047443339/Bej.9789004167766.i-417_012.xml

Већину текстова у Тијенјиу написали су Лију, Хе Џен и даљи рођак Хе Џен који је са њима дошао у Токио, Ванг Гунгћуен. У некима од њих била је представљена анархистичка теорија, у некима су били објашњавани западни покрети и идеје, као што су социјализам и комунизам, а многи су били преводи западних и руских анархиста са јапанског, укључујући и први превод Марксовог Комунистичког манифеста у Кини, Енгелсовог предговора Манифесту и Енгелсове књиге Порекло породице, приватне својине и државе. На тај начин, Кина се, заправо, преко токијског анархизма упознала са марксизмом и комунизмом, поразом револуције из 1848, историјским материјализмом, класном борбом, Марксовим поверењем у радничку класу и Лијевим бакуњиновским поверењем у раног Маркса и исто његовим одбацивањем позног. Први број Тијенјиа донео је причу о убиству цара Александра II, коју су пратиле слике, што је била кинеска наклоњеност атентату колико год да је анархизам покушавао да се од ње еманципује, о догађајима и позадини европских, посебно јапанских, штрајкова радника, као анархистичким методама отпора, путопис кроз сиротињске квартове Лондона, који је сигнализирао анархистичку 146

загледаност у потлачене и причу пуну љубави и наде о протестима и побунама у Кини, која је представљала анархистичку веру у боље сутра. Вероватно је највећа потврда да су успели у свом науму да покрену кинеску анархију у Токију била реакција утицајног и ентузијастичног Котоку Шусуи ја, који је, када је прочитао први број, загрлио сто и плакао од радости.19

Котоку Шусуи и Кано Сугако, 18. децембар 1910, преузето са: https://www.anarkismo.net/article/30789

Када је Јапан 1907. године потписао серију договора са западним силама о организовању азијских граница, попустљива јапанска влада окренула је своје друго лице кинеским револуционарима. Сун Јатсен је, додуше учтиво и уз понуђену помоћ у организацији одласка, замољен да напусти Токио, а Јапанци су почели да сузбијају кинеске радикалне новине. Тијенји је преживео до марта 1908, када га је наследио нови анархистички часопис Хенгбао који су оснивачи Тијенјиа регистровали у Макау како би замаскирали његово небезбедно токијско место рођења. Први број Хенгбаоа, који је изашао 28. априла 1908, показао је анархистичко сазревање оснивача после којег ће, нажалост, али и природно, доћи до опадања, јер је ово био часопис најконкретније уроњен у проблеме кинеских сељака и радника, чији је живот после краткотрајног узлета до централне тачке анархизма окончан у децембру 1908. Лијевим повратком у реакционарно 19 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 102.

147

крило манџурског генерала Дуанфанга у којем је одустао од својих револуционарних и анархистичних снова. Ипак, кратак живот Хенгбаоа испунио је неке од програмских циљева за које се определио у првом броју: пропагирати комунизам и свргавање влада; заговарати демобилизацију и генерални штрајк; извештавати о патњама људи; одржавати комуникацију са разним радничким синдикатима и демократским партијама којe су посвећенe директној акцији. У Хенгбаоу је велики простор посвећен извештајима из Кине о проблемима жена, сељака, радника како би се живот обичних Кинеза увео у фокус, што је био начин да се у потрази за решењем анархизам упосли и правоверно и конкретно мисли. Извештаји о животу у Сичуану где су жене са подвезаним стопалима радиле по цео дан са мушкарцима у пољу, а онда проводиле ноћ у плетењу и ткању, и људима који су умирали у четрдесетим, неки чак и у двадесетим, од тешког рада и глади, о сиромаштву у градовима као што су Шангхај и Тјенђин који су испуњавали странице Хенгбаоа били су силажење у кинески живот какав нису забележили остали револуционарни часописи тог времена, сигнализирајући на тај начин чињеницу да су се решења тражила у простору теорије, а проблеми изводили из области апстракције. После покретања Тијенјиа, 5. јула 1907. године, у Минбаоу је објављена вест о оснивању Друштва за изучавање социјализма, којом су се похвалили њени потоњи оснивачи Лију Шипеи и свеприсутни Џанг Ђи. Минбао је објавио њихову одлуку да пропагирају социјализам, напусте све расне аргументације за неодрживост Манџурске династије на власти и потчине их теорији према којој би све осим укидања државне власти значило замену једне тираније другом, што је представљао анархистички став о имуности тираније на националност и све облике власти.20 Друштво је основано у августу 1907, а оснивачка седница најавила је сву сложеност и специфичност токијског анархизма. Седници је присуствовало око деведесет Кинеза, што је био знак да су позивнице које су редовно слате из Тијенјиа употребљене, а главни говорници били су Лију и Котоку Шусуи, што је упућивало на блиске везе између кинеских и јапанских анархиста, али је донело и мало узбуђења и престижа оснивачкој аури Друштва. У складу са мишљу Адолфа Фишера да је сваки анархиста социјалиста 20 Да би заинтригирали људе да присуствују првом састанку Друштва за проучавање социјализма, Лију Шипеи и Џанг Ђи су у скоро сваком броју Тијенјиа рекламирали његов репрезентативни став: У последње време социјализам цвета у Европи. Ипак, мало је кинеских интелектуалаца чуло за њега. Иако има много Кинеза који заговарају национализам, једино што они чине јесте да анализирају сличности и разлике између нација. Не упуштају се у радости и туге људских живота. Иако обнова на крају уроди плодом, страхујемо да ће то само значити да је једна опресија заменила другу. Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 55.

148

иако сваки социјалиста не мора бити анархиста, Лију је у свом уводном говору недвосмислено одредио њихову филозофску и политичку позицију, рекавши да је крајњи циљ њиховог бављења социјализмом анархизам. Из осталог што је речено било је јасно да ће, уз сво поштовање према западној теорији анархизма, циљ Друштва између осталог бити и покушај да се формулише властити, кинески анархизам. Лију се за помоћ одмах обратио даоистичкој и конфуцијанској мисли, верујући да спровођење анархистичке идеје у Кини не би требало да буде сувише тешко зато што кинеска политичка база већ хиљадама година почива на конфуцијанским и даоистичким принципима безинтересности и немешања. Поред филозофских разлога који су га охрабривали да верује у живот анархизма у Кини, Лију је мислио да је Кина погодније тло за развој анархизма од других земаља и зато што, иако је кроз своју историју имала централну владу, она никада није могла да рашири своју моћ по целој земљи него једино на вишу класу која је од ње непосредније зависила, због чега су обични људи били ослобођени њеног деловања.21 Ђинг Меиђи (Jing Meiji), који је такође говорио на првом састанку, није се штедео да покаже своје познавање традиционалне неканонске кинеске мисли како би уверио публику да се у кинеској прошлости и те како могу наћи примери социјализма и анархизма. Сматрао је да су уверења Лао Ција, Џуанг Ција и Мо Ција екс пликације социјалистичке теорије, а да се у срце конфуцијанског света, Књигу о ритуалима, уметнуло субверзивно поглавље Лијун, које заправо садржи комунистичку и анархистичку слику света. Нису оснивачи Друштва заобишли модерне западне анархисте22 нити су им претпоставили неканонску кинеску мисао, само је било јасно да се ради о проучаваоцима чији је кинески идентитет био снажан и који нису сумњали у то да Кина има шта да понуди шта год да јој Запад упути као изазов. Овај Лијев говор, у коме је позвао традицију да учествује у најмодернијој филозофији времена, за срце је ујео кинески анархистички круг у Паризу, па се Чу Минји потрудио да унесе мало сенке у оснивачку токијску радост: Ми Кинези смо склони томе да о свему што је дошло са Запада говоримо као о стварима које је Кина одавно искусила или поседовала. Нпр., ми кажемо да је Кина имала империјализам под Монголима; да је Кина искусила национализам под Жутим царем; да је Лао Ци оснивач анархизма; да је Мо Ци први заговарао универзалну љубав; и, коначно, да је Кина одавно практиковала комунизам кроз традиционални систем поделе земље. Постоји разлог за рођење новог знања. Оно долази у одређено време, када постоји потенцијал за његову реализацију. R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 6. 22 Лију је говорио о Кропоткиновој идеји о узајамној помоћи онако како је и то сам Кропоткин чинио, супротстављајући је Дарвиновој идеји о борби за опстанак у којој побеђују најснажнији. Говорио је о западној либертерској мисли, поред Кропоткина, о Русоу и Бакуњину, али му се поглед враћао у свет идеалних заједница у прошлости које су биле ослобођене репресије власти. Његов анархистички став био је верујући када је будућност у питању, али прошлост јесте била његово надахнуће и нада. 21

149

Друштво за проучавање социјализма које су основали Лију Шипеји и Џанг Ђи, уз подршку Џанг Бинглина, имало је велики утицај на Кинезе у Токију. У њему се двапут недељно расправљало о социјалистичкој мисли на Западу и Истоку. Оснивачи су имали кредибилитет, а организација је нудила прозор у свет идеја изван национализма и Сун Јатсенова Три принципа. Сви су били и љубитељи кинеске културе, врло освешћени када је у питању њена плуралност и разноликост њених рукаваца. То је посебно морало годити Кинезима који се годинама нису осећали добро у Токију. Осим тога, редовни саговорници у дискусијама о проблемима кинеског и јапанског друштва и модерним теоријама били су јапански анархисти Котоку Шусуи, Сакаи Тошико, Осуги Сакае, Јамакава Токоши, Мијазаки Томизо, који су узвраћали Кинезима гостопримство и позивали их на састанке свог Друштва за проучавање социјализма у Клуб петком, који је Котоку основао 1907. године. То је давало легитимитет кинеском покрету, али и осећај припадања и солидарности у модерном времену сумње и политике и негостољубивом јапанском друштву. Из анализа токијског анархизма западних проучавалаца кинеског анархизма није најјасније ко се изненадио Лијевом објавом да је постао анархиста, Лијеви савременици или његови биографи и проучаваоци. Његов напор да разуме древну Кину и љубав према њеној преимперијалној прошлости, изучавање њене неканонске философске праксе и дубоки увид у нераскидиве везе између политике и културе у свим фазама његовог политичког живота и његово темељно конфуцијанско образовање, с једне стране, као и револуционарне године у Шангхају у којима је, у оквиру Друштва за националну суштину које је основао, истраживао националну суштину кинеског бића, уроњен у традицију и модерност која се конзервативно односила према том питању, навођени су као не баш обећавајуће ставке у биографији за каријеру једног анархисте. Ако се, међутим, целом том питању приђе из другог угла, могло би се показати да оно што се наводи као препрека заправо је био предуслов, да је сметња заправо подстицај и да је Лију у анархизам закорачио управо зато што му је властита земља којом се дубоко и темељно бавио за то дала материјала. А западни анархизам се појавио као савршени теоријски оквир који му је пружио модерни језик да њиме изрази старе сумње. Истицање Лијевог конфуцијанског образовања као некакве назадне интелектуалне активности која није била у споју са модерним временима у потпуности занемарује разноврсност кинеског класичног образовања. Лију је у посед од деде и оца добио филолошку и интелектуалну традицију изучавања класика, кинеске историје и филозофије која се развила у седамнаестом веку и заправо у себи носила невероватно револуционаран и антидржавни набој. Представљао је, дакле, трећу генерацију 150

интелектуалаца који су припадали Школи Хана, која је заправо умногоме превазилазила коментаре наслеђене од проучавалаца ове епохе, а чији је подухват враћања најстаријим традицијама, односно ослобађања свих могућих интерпретација које су кинеским класицима били додељени у династији Сунг, био познат под називом Каоченгсјуе (Школа провера и доказа). Ако је анархизам био нека врста светогрђа спрам свих државних пројеката и идеологија у позном 19. веку, тако нешто би се могло рећи и за Школу провера и доказа у 17. веку у Кини. Она је довела у питање Класике, највише поштовану од свих писаних традиција, и посебно место Конфуција, у смислу природе његове улоге и значаја његове личности у древној Кини. Заштитник правоверја и велики реформатор, како су га виделе генерације учених из епохе Сунга и Минга, не заснивајући своје тумачење на строгој анализи текстова и докумената из прошлости, минуциозном филолошком анализом учењаци раног Ћинга враћали су на место које су мислили да му припада, у 3. и 4. век пре н.е., поред Мо Ција и других важних филозофа периода Зараћених држава. У том истом веку пробуђене текстуалне критике, Хуанг Цонгси, који је много утицао на Лија у обе фазе, националистичкој и анархистичкој, пише своје револуционарно дело Мингји даифанг лу (1662), чији је наслов на Западу преведен Чекајући свитање: план за принца, а које представља критику апсолутистичких институција позног Минга и истраживање узрока који су довели до пораза Кине и њеног пада под власт страног освајача. Либерална Хуанг Цонгсијева концепција да принц и министри треба да буду у служби народа а не обрнуто и чувено запажање да је највећи непријатељ народа принц и нико други него принц23, као и врло слична либерална и антиапсолутистичка схватања Ванг Фучија, другог важног кинеског мислиоца 17. века, који је Кинезима остао скоро непознат све док његова комплетна дела није уредио и објавио управо Лијев деда, било је Лијево конфуцијанско наслеђе са којим је ослушкивао гласове модерних времена.24 У својим раним националистичким и антиманџурским разматрањима, која су се уклопила у револуционарни дискурс времена на почетку века, Лију је употребио конфуцијанска запажања о узроцима манџурског поробљавања Кине и комбиновао их са савременим дарвинистичким теоријама преко којих је, као и Џанг Бинглин, изводио тезу о Хан Кинезима као супериорној раси, што је најдиректније исказао у свом есеју Жангшу (Rangshu), 1903. Али му је већ у том периоду конфуцијанско наслеђе, у комбинацији са идејама из Русоовог Друштвеног уговора који Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 15. 24 Жак Жерне, Кинески свет, Клио, Београд, 2007, стр. 504–526. 23

151

је у Кини преведен 1900, донело и пропитивање традиционалне кинеске државне теорије према којој владар влада тако што је добио Мандат од Неба25, чиме је, према Лијевом схватању, у кинеском друштву дошло до максималног удаљавања између владара и обичног човека и направио се простор за тиранију. Те своје идеје изложио је у есеју објављеном 1903. године под насловом Суштинско значење Друштвеног уговора у кинеској историји, а у њему је Лију први пут поменуо и термин анархизам. Лију није остао дужан за кратак преглед историје развоја идеје, али, иако је као и сви савременици био одушевљен радикалним методама борбе, још увек није био спреман да прихвати могућност одбацивања власти која регулише односе у друштву. Скок из антиманџурског национализма у национализам који је био ослобођен расних теорија, Лију је учинио по доласку у Токио, а тај прео крет условиће врло брзо и скок из размишљања о превазилажењу неједнакости између владара и обичних људи у мисао о сувишности владе. У тексту Манџурци нису Кинези, који је објављен у Минбаоу 1907, Лију први пут одбацује теорију расе како би дискредитовао право Манџураца да владају над Кинезима и свом противљењу даје другачије аргументе, сматрајући да проблем није у томе што Манџурци нису Кинези него у томе што су они преузели ауторитет од Кинеза и монополизовали га како би остваривали властите интересе а не интересе Кине. А онда у тексту који је објавио у петнаестом броју Минбаоа 1907, Саосећање са сиромашнима, Лију јасно показује да је анархизам покуцао на врата излажући ставове по питању узрока неједнакости и неповерења у било који облик власти: Неједнакост између богатих и сиромашних мора бити укинута, и земља коју поседују богати мора бити одузета и претворена у заједничку својину народа. Да би се у томе успело, мора се спровести народна револуција… Чак и када дође тај дан када ће Кинези повратити власт и када се створе услови да се спроведу избори, сељаке ће обесхрабривати господари и за сиромашне ће то бити само церемонија.26 Није Лијево конфуцијанско образовање било реликт давних времена, већ садашњост прве генерације анархиста. Разлика између Лија и осталих била је у томе што је Лију држао до њега и, као и Џанг Бинглин, 25 Лију каже да доктрина која покушава да избалансира јаз између владара и потчињених, а према којој људи могу да спроведу вољу Неба, па ако је владавина неправедна, односно ако је владар прокоцкао свој мандат, они имају право да га смене, постоји само у филозофским теоријама а не у свакодневној политици. Jens Hurter, The Fountainhead of All Leamed Tradition: Liu Shipei’s Treatise on the Official Scribe and Its Significance for Chinese Culture, p. 44. 26 Hsi-Ling Hsu, The Life and Thought of Liu Shih-P’ei, Texas Tech University, Texas, 1980, p. 72.

152

управо из њега испитивао прошлост и мислио садашњост Кине. Конфуцијански акценат на минималној влади и размишљања неоконфуцијанаца о тиранији владара и људским правима, које, како је Лију и рекао, није донео Русо у Кину већ су она била део кинеске философске и политичке мисли вековима, учинили су ход до анархизма могућим. С друге стране, понирање у најстарије традиције Кине, што је био интелектуални задатак Школе Хана којој је припадао, одвело је Лија до златног доба кинеске философије периода Пролећа и Јесени и Зараћених држава, па ако је конфуцијанство било његов пут до анархизма, даоизам је постао његово срце. Пети број Тијенјиа донео је слику Лао Ција као оца кинеског анархи27 зма. У поезији коју је писао од 1902. до 1906, пре доласка у Токио, Лију је користио будистичке и даоистичке теме о пролазности и испразности материјалног света у жељи да у трансценденцији сопства постане једно с космосом, а онда је преласком из приватног у јавно, из поезије у политику, искористио Лао Цијевог владара који влада тако што не влада да покаже како треба трансцендирати власт и на прави начин боравити у друштву. Лију је веровао да је даоистичка слика света у којој нема акције, у којој се не чини ништа, и у којој се не одобравају познате технике и облици владања, у основи анархистичка слика света. Лија није занимало чега од модерног анархизма у њој нема него чега има и на који начин то може помоћи ситуацији у којој се нашла његова Кина. Он је знао да су филозофи Пролећа и Јесени и Зараћених држава, посебно Лао Ци, Џуанг Ци и Мо Ци, у времену нестабилном, тешком и неизвесном, какво је било и његово, понудили моделе како се зауставити у тачкама смисла28, и то га је занимало више од оптужби да је његова слика света протоанархистична, наивна, анахрона или идеалистичка. У том свом древном трагању, Лију је стигао на много места. Најдаље докле је отишао била је митолошка прошлост Кине, време легендарних краљева, време пре државе, златно доба. Лију је веровао да је у време Жутог цара и других митолошких владара Кине постојала једнакост у друштву са којом долазак цивилизације није желео да има посла. Он није био против прогреса, што му је такође врло често стављано на терет, али 27 Лију је опет провоцирао Париз који није веровао да даоистичка ненаучна, ескапистичка филозофија трансценденције може да доведе до револуционарне акције иманентне анархизму: Анархизам заговара радикални активизам. То је дијаметрално супротно мирном нечињењу. Анархизам тражи не само да империјална моћ не досегне сопство, већ да не досегне никог другог. Ли Шиценг у: John A. Rapp, Daosim and Anarchism, Critiques of State Autonomy in Ancient and Modern China, Contemporary Anаrchist Studies, New York, 2012, p. 108. 28 Радосав Пушић, Дете и вода: Прича о филозофији старе Кине, VIII–III век старе ере, Чигоја штампа, Београд, 2017.

153

је знао да он то не мора бити у правом, људском смислу, да он то мора да постане, да му то није дато на рођењу. Још у периоду док је националистички дискурс био оквир у коме је изражавао своје мисли, између 1905. и 1907, Лију је у Часопису за националну суштину започео трагање које ће му бити толико драгоцено у потоњој анархистичкој фази. У неким текстовима које је тамо објавио, као што су Порекло учења у древној Кини и Порекло владавине у древној Кини, Лију је изнео тезу да је власт допутовала са силом у магловита и далека времена почетка цивилизације. У древна времена живело се без владара и њима потчињених. А онда су се старешине издигле, почеле да снабдевају људе храном и пићем, да их потчињавају употребом силе и оружја и чине да забораве и не обазиру се на духове.29 Лију је веровао да је у златно доба богатство било дељено, да је земља била заједничка, а домаћинства самодовољна, а да су онда лењост већине и рад мањине довели до неједнакости, после које су ствари постале још горе јер владари нису могли да засите своје апетите, јер је свет постао њихова приватна својина. Лију је из срца неоконфуцијанске мисли изазивао поредак, али у том тренутку, као ни Хуанг Џонгси, није мислио да принц може да се развласти него само да се доведе памети. У својој анархистичкој фази, када је прешао ту реку, и затражио детронизацију, у даоизму је нашао човека који жели то исто. Лију је уронио у Веи-Ђин период обнове даоистичке мисли и, скривеног у алхемијском тексту Ге Хонга Бао Пуци, пронашао Бао Ђингјеана (Bao Jingyan), кинеског даоисту који је још у четвртом веку пре нове ере критиковао државу на начин који је био близак модерном анархизму. И Бао је, као и сви антички кинески филозофи, интерпретирао златно доба као време пре државе, у коме је вредност имао Дао и сва људска бића су налазила срећу у самоиспуњењу. Није било господара нити робова, компетиције, повлашћених, понижених; Људи нису присвајали туђу имовину, није било војске, па самим тим ни рата. Када је наступило доба декаденције, напуштен је пут врлине, Дао, успостављена је хијерархија, профит, церемоније, насиље.30 Бао је сматрао да су природа и порекло државе садржани у насиљу богатих и снажних над слабима и сиромашнима, а не у покушају мудраца да успоставе ред у друштву. Веровао је да је мандат неба досетка моћних да у руке владара ставе неограничену власт. Мислио је да владавина није природно стање друштва. И био је сигуран још у давном четвртом веку пре нове ере у оно што су руски анархисти Бакуњин и 29 Zhengfa xueshixu (Introduction to the History of the Learning of Administration and Laws), Guocui xuebao, year I, vol. 4, no. 2, in: Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 40. 30 Bao Jingyan, Neither Lord Nor Subject, Anarchism: A Documentary History of Libertarian Ideas; Volume One: From Anarchy to Anarchism (300 CE to 1939), p. 3.

154

Толстој проповедали у деветнаестом веку, да је злочин реакција на тиранију власти, односно да казна не делује тако да спречи злочин, већ га похрањује и изазива. Лију је анализирао Баоову критику друштва у Тијенјиу до танчина, развијајући његова суптилна размишљања својим опсежним коментарима. Баово размишљање да је слобода природно стање човека и да је једино друштво ослобођено морала просперитетно и његово указивање на власт као вештачку творевину која свој живот напаја на, у те сврхе, произведеној неједнакости и експлоатацији рада сиромашних, Лију је препознао у свом времену и није желео да сличности између даоистичке и анархистичке критике друштва остану непримећене и неизречене. Бао је прескочио нерушилачку и нечинећу даоистичку степеницу, и тражио да се уништи целокупан поредак владања, што је учинио и Лију када је у анархизму превазишао своја ранија националистичка и републиканска уверења.31 И, коначно, у осмишљавању свог будућег анархистичког друштва, проналажењу метода које ће му помоћи да постане стварно, Лију је, осим на Кропоткина и Толстоја, могао да се ослони и на пољопривредног реформатора и утописту Сју Синга (Xu Xing) који је живео у трећем веку п.н.е., у чијем је свету малих пољопривредних комуна и удруженог рада који је претпостављао заједничко култивисање земље, захтев да племство ради заједно са сељацима, Лију видео рано урушавање класног система и неједнакости. Враћајући се уназад, у време митолошких краљева, који су човечанству дали фундаменталне институције и уредили свет који је касније извитоперила цивилизација, Сју Синг је дозивао Шенунг божанског ратара који је људе научио да буду блиски са земљом, да је обрађују и на тај начин просперитетно живе. Приговори париских анархиста Лијевом ишчитавању анархистичких идеја из даоистичке философије представљају мање-више исте приговоре које неки савремени проучаваоци упућују покушају да се направи оваква веза. Да је даоизам реакционаран а не револуционаран, да тражи индивидуалну а не социјалну трансформацију и револуцију и, наравно, да претпоставља постојање неке врсте владавине иако је упућује на неделање и мировање. Као и увек када једно питање постане занимљиво научницима, постоје и неистомишљеници који тврде да даоизам не само да је анархизам par excellence, него га и превазилази, иде дубље и даље од Године 1904. у памфлету Представљање идеје Друштвеног уговора, Лију је рекао да је република систем владавине који је најподеснији за Кину. Није објаснио детаљније зашто је то тако. Нити је имао идеју како ће то изгледати у будућности. Једино што је учинио јесте да се супротставио циљевима кинеских реформиста. Напао их је највише због тога што су покушајем да помогну у реформисању династије Ћинг, помагали Манџурцима у угњетавању кинеског народа. 31

155

њега, чини субверзију унутар система још ефикаснијом и снажнијом. Они сматрају да даоистички савет владарима да владају тако што неће владати не представља пример ограничавања владавине већ њеног обесмишљавања, јер су владарима одузети сви прерогативи моћи, а владавини сви њени елементи, што се показало и у пракси, јер ниједан политички апарат није могао да примени даоистичке идеје. У том духу, Џозеф Нидам је тврдио да Лао Ци и Џуанг Ци желе да преобразе феудалне владаре у старешине племена или мудраце који немају монопол над употребом силе, заправо да их врате назад, у доба које укида власт.32 Да је даоизам много пре анархизма претпоставио ненасилно и неауторитативно друштво и у оквиру њега човека који је слободан, коме је слобода најприроднији облик постојања, истина је. Да даоизам у неким својим аспектима нијe анархизам у смислу његове модерне конкретизације у 19. веку, такође је истина. Да ли је субверзивнији, узбудљивији и ефикаснији питање је на које свака индивидуална потрага треба себи да одговори и то увек зависи од филозофије, афинитета, укуса и слике света човека који трага. Оно што би могло бити важније питање од тога да ли је даоизам анархизам јесте да ли у потрази за смислом, било да се он тражи унутар себе или у друштву, или су то две неодвојиве стране једне исте потраге, поглед треба усмерити у сва трагања која су томе претходила или их треба одбацити као неефикасна, застарела, неадекватна, некомпатибилна са одговорима које тражимо. Лију је био сигуран да се треба окренути уназад. Зарад самоусавршавања, али и усавршавања Кине, разоткривања целог једног тока богате кинеске либертерске мисли за којом је мислио да треба посегнути у времену модерном и несигурном. Видети шта Запад нуди, да, али и открити шта Кина нуди као одговор на питања која су постала важна у новом веку. Остварити везу са једном традицијом која је била маргинализована и којој је анархизам понудио прилику да оживи и успостављањем везе направи континуитет које су разне структуре моћи покушавале да прекину. О томе нас данас учи Чомски када каже да савремено, хијерархијско друштво покушава да укине везу са појмовима слободе, независности и стваралаштва који воде порекло од просветитељске посвећености рационалности, напретку, индивидуалној креативности, слободи коју управо анархистичка традиција чува као живу.33 У том смислу, Лијево непрестано премрежавање и увезивање идеја, конфуцијанских и даоистичких са западним, анархистичним, могло би се тумачити као покушај да се слобода избави најпре из властитог света у John A. Rapp, Daosim and Anarchism, Critiques of State Autonomy in Ancient and Modern China, Contemporary Anrchist Studies, New York, 2012, p. 23. 33 Ноам Чомски, О анархизму, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2017, стр. 178. 32

156

коме је заробљена како би се придружила слободи која се у том тренутку осваја. А у тој интерпретативној могућности, могло би се рећи да је Лијев подухват заправо био најанархичнији, да су прогресија и наум његовог повратка уназад били много револуционарнији од слике света тадашњих анархиста којима је испод анархистичке части било да се питају о „реакционарној“ кинеској прошлости. Основни појам Лијеве анархичне слике света јесте једнакост. Нашао ју је у златна времена, видео ју је у захтевима античких кинеских филозофа и модерних европских, у вери, у жељи, у природи, свуда сем у савременом друштву. Када се исцрпе рушилачки аспекти анархизма, они који укидају, и употребе његови стваралачки, они који трансформишу и креирају, што је Лију све учинио, остаје питање методологије, начина, праксе да се створено спроведе у дело. За Лија је тај пут пре свега значио укидање економске неједнакости и класно устројеног друштва, његова трансформација у мале пољопривредне комуне, једнаком расподелом рада, што је у његовом уму било изједначавање права, али и подела дужности. Ове своје замисли најконкретније је изложио у есејима О једнакости људског рада, који је објављен у трећем броју Тијенјиа, 10. јула 1907, и Анархистички поглед на једнакост, који је светлост дана на страницама Тијенјиа угледао 15. септембра исте године. Тај поглед у једнакост којој је, осим Лија, тежила и природа човека у себи је садржао захтев: укинути вештачку неједнакост, збацити све владине институције, уништити сва друштва која су заснована на класама или подели рада, ујединити људе и тежити ка срећи целог човечанства.34 Као предлог за остварење тог циља, Лију је понудио сложени амалгам древних и савремених кинеских и западних теорија о праведном друштву који је обогатио својим интересантним увидима проистеклим из промишљања људске природе и особина савременог друштва. Лију је једнакост пронашао у првобитним људским заједницама, религији, древној и модерној философији и људској природи. Као Кропоткин који је више слободе видео у средњовековним европским градовима него у модерном добу, и Лију је слободољубивије доба пронашао у древној него у савременој Кини. За своју тврдњу у помоћ је позвао будизам, Менг Ција, Ванг Јангминга и Русоа, удаљене временом и философским концепцијама, и ујединио их у ставу за који је мислио да им је заједнички, а који му је био потребан да аргументује своју тезу да су сви људи једнаки, да је неједнакост друштвени конструкт, а не природна одлика људског бића. Liu Shipei, Anarchist view of equality in: Yasuko Shin, The Family and Freedom, Anarchist Discourse about Love, Marriage, and the Family in Japan and China 1900s-1930s, Australian National University Canaberra, 2003, phd thesis, p. 214. 34

157

Будисти кажу да је свако људско тело начињено од четири елемента: земље, воде, ватре и ваздуха. Менги Ци каже да су ствари које припадају једној врсти исте. Зашто онда сумњамо да то није случај са људима? Ванг Јангминг проширује принцип и каже да свако људско биће природно поседује унутрашње знање о томе шта је добро. А недавно је и западни философ Русо понудио теорију о природним људским правима.35 За доказивање тезе да су људи потекли из једног извора, Лију је употребио сва своја знања која нису била мала, а која су у његовом анархизму добила могућност да се интегришу, и пронашао је за њу потврде свуда, у грчком миту, хришћанској теологији, кинеској историји и философији. Савремени еволуционистички приговор да то није тако и да еволуција испоставља рачун о индивидуалним и расним разликама, који је толико био рабљен у модерном времену, Лију је у свом раскиду са Дарвином и Спенсером одбацио тврдећи да су разлике резултат различитог окружења, али и да су неважне и не могу бити релевантне као философски аргумент. Доказе о једнакости Лију је пронашао и у људској природи која се опире томе да буде потчињена, која осећа да то није њено природно стање, па или пружа отпор или осећа незадовољство. За изворима неједнакости, њиховим почецима, Лију је такође трагао, и у том ретроспективном домишљању оптужио човекову рану потребу да оствари предност, доминира и побољша свој положај тако што ће угрозити туђи за то да је произвела разлике у раду, класи и полу. Класне разлике потекле су из религије примитивних људи који су веровали у богове, али и у натприродне моћи својих шамана да са њима ступе у контакт, пренесу њихову вољу и захтеве, па је примитивна вера постала залог за страхопоштовање које је затим прокрчило пут осећају послушности, покорности и потчињености. Лију је сматрао да је политичка моћ своју снагу напојила на религиозној моћи и да су управо њихова сарадња и удруживање учиниле да свет постане класно подељено друштво. Јер вође племена тражиле су за своје поступке одобрење од шамана, потврду да је то воља и наум богова, и наређења племенских поглавица претворила су се временом у законе, док је људски страх од божјих изасланика еволуирао у страх од владара, аристократије и, у најновијем времену, од капиталиста. Други извор неједнакости пронашао је такође јако далеко и то у специјализацији рада. Тренутак првобитних заједница које су биле самодовољне, а људи у њима независни и слободни, нарушен је ратовима после којих су освајачи израбљивали поробљене првенствено преко њихових знања да одређени посао раде. Вештине сељака и занатлија стављене су у службу 35 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 86.

158

освајачке класе која је еволуирала у вишу класу која се није одрекла наука својих империјалних предака и наставила да црпи своје привилегије из експлоатације рада својих грађана. Трећи корен из кога је извирала неједнакост међу људима Лију је пронашао у дискриминацији између полова, која је настала када су освајачи првобитно слободан и једнак положај између мушкараца и жена преформулисали тако што су жене покорених племена претворили у освајачки плен, приватно власништво. Међутим, без обзира на све туробне странице освајачке и класне историје човечанства које је Лију исписивао, он је највећу неједнакост ипак видео у свом добу. Пренапрегнута до тачке пуцања, неједнакост се испољавала на свим животним фронтовима: политичком, економском, расном. Већина људи у друштву изгубила је своје природно право на једнакост. Заиста, не прође дан да аристократија не малтретира обичне људе, да богати не тлаче сиромашне, а снажни покоравају јаке36, ламентирао је Лију, и тражио начин да се давно изгубљена једнакост поново успостави у друштву, а некада подразумевана права на њу истргну из привилегованих руку и врате свим људима. Концепт друштва, које је за основну претпоставку имало једнакост свих људи, који је Лију понудио био је сложен и радикалан. И жонглирао је на танкој и вибрантној жици између утопије, која је увек на видику када се човек нада да ће поправити несавршености друштва, и могуће и реалне слике будућег света коју је Лију успевао да призове, посматрајући пажљиво тренутак у којем је живео и људску природу са којом је у свом изуму оперисао. У том нестабилном и захтевном простору у коме се нашао, Лију се вешто кретао, спреман да се на анархистичком извору напаја, али и да га по потреби трансформише и мења. Можемо рећи да је на тај начин изневеравао неке идеје анархизма или можемо рећи да је створио једну варијанту унутар њега, против чега мислим да анархизам не би имао ништа против. А он је ипак важнији од његових тумача. Јесте у основи Лијеве слике новог праведног света било и Толстојево и Кропоткиново и Сју Сингово пољопривредно друштво у којем се људи удружују и производе оно што им је потребно за живот, без власти која те послове регулише и без капиталиста који се о те послове користе. Везаност Лијева за земљу, његов закључак да је у земљи спас Кине од кога се она забрињавајуће удаљава37, донела је његовој филозофији атрибуте Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 92. 37 На другом састанку Друштва за проучавање социјализма, Лију је у свом говору „Разговори о проблемима свакодневног живота у Кини“ изразио своју бригу што Кинези не придају значај пољопривреди у земљи која је на тај начин уређена и да то у будућности може бити велики извор проблема. 36

159

неразвијеног, аграрног, наивног анархизма, али прва читања или читања на основу кључне речи обично имају бројне недостатке и ограничења. Као што показује Чомски када каже како је капитализам присвојио Адама Смита зато што је читао само први параграф његове књиге Богатство народа у којем он каже да се залаже за тржишта, прескачући све остале странице на којима каже да то чини зато што мисли да људи треба да буду потпуно једнаки и да фундаментална природа људи укључује појмове као што су саосећање, солидарност, право на контролу сопственог рада38, тако је и Лијева кључна реч пољопривреда одзвањала у ушима тадашњих прогресивних анархиста као уназађивање модерног и научног анархистичног пута, без да су се упутили у то да је Лијево пољопривредно друштво заправо било комплексно, технолошки напредно друштво које је уважило све изуме савременог доба ако су они могли да помогну у томе да земља буде плоднија а људи срећнији. Ако су могли да помогну у томе да се ограниче људске жеље тако што ће се оне ускладити са људским потребама. Да ли је та слика била тоталитарна за анархистички укус и рестриктивна кад је у питању однос анархизма према слободи, то јесте питање које вреди поставити. Лију је веровао да је кључ за достизање једнакости у друштву балансирани, подељени, једнаки рад. У напредном друштву, које је замислио, сваки појединац могао је да испуњава само један задатак у одређеном времену, али је током свог животног века требало да ради скоро сваки посао. Лију је, како закључује Зероу, замислио помало тоталитарну шему друштвеног рада која је била строго уређена према старосном добу у којем се налази човек39 и која није допуштала анархистичку слободу да појединац изабере занимање према могућностима или афинитету. Лију се успротивио таквој слободи јер је био сигуран да ће она вратити човека у тачно ону тачку историјског развоја када се родила неједнакост, када су се спретнији, лукавији и паметнији снашли да живе лакше и удобније од других. Лију није веровао да је људска природа у том стадијуму алтруистичког развоја 38 У реду, то је стварно образовање: потисните чињенице у потпуности, прикажите их супротно од тога што јесу и рачунајте да вероватно нико неће читати до 473. странице, у сваком случају, зато што ја нисам. Питајте људе који су приредили то издање (Издање Богатства народа, које је приредио Универзитет у Чикагу на двестагодишњицу од изласка овог дела) да ли су икада читали до 473. странице – одговор: они су вероватно читали први параграф, а онда су запамтили то што су научили на неком факултетском курсу. Ноам Чомски, О анархизму, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2017, стр. 51. 39 У 21. години: поправке пута и пољопривреда; 22 – рударство, шумарство и пољопривреда; 23–26 – грађевина и пољопривреда; 27–30 – занатство: гвожђе, порцелан; 31–36 – вежење и прозводња одеће и пољопривреда; 37–40 – кување; 41–45 – транспорт робе; 46–50 – инжењерство и медицина; 50 и преко – подучавање младих.

160

да ће се људи сами пријављивати за то да раде тешке послове.40 Због тога је начинио распоред на основу кога се они не могу укинути, али се могу распоредити тако да сваки човек подједнако носи део терета. А веровао је и у то да се патња рађа из изолације и да ће у солидарним и једнаким заједницама она бити избрисана. С друге стране Лијеве неслободне организације посла, налазила се његова вера у вишеструке способности људи, њихов капацитет да савладају различите вештине. На приговор који му је у том смислу упућен, да нису сви људи способни за то да раде све ствари, Лију је одговарао да је то изговор који је измислило класно друштво. Веровао је да оно што може да уради један човек могу и сви остали људи, а у духу презира који је осећао према класи из које је и сам потекао, закључио је да ако су високи дворски службеници показали да су способни да празне кофе са људским изметом током окупације Беиђинга 1900. године, онда сви све могу. Лијев кључ за достизање једнакости у друштву који је чврсто држао без обзира на приговоре био је у једнаком раду, али и подељеним дужностима.41 Добра организација у којој ће сви радити све послове тако што ће их мењати како предвиђа старосно доба у коме се налазе била је, према Лијевом уверењу, пут ка минимализовању људског рада. А употреба савремених машина и напредне технологије био је начин да се он поједностави и олакша. Лијева старосна шема једнаког рада у споју са модерним добом требало је да омогући људима да раде само два сата дневно, осим када је сезона пољопривредних послова у јеку, и да их спаси тешког рада којем су у савременом друштву што су били ниже на друштвеној лествици више били изложени. Тај кратак и подељен рад, уверен је био Лију, могао је да максимализује срећу и једнакост коју је тадашњи политички систем минимализовао, ако их баш није могао учинити апсолутним. Лију је, као и Кропоткин, као и стари кинески филозофи који су радили а не само мислили, сматрао да се физички и умни рад морају комбиновати, и то је, између осталог, био његов начин да интелектуалну кинеску елиту приближи народу, да је са њим изједначи и покаже да су и њене привилегије ствар друштвеног договора а не природног положаја. Неки људи који не размишљају исправно тврде погрешно да је људска природа неједнака и да треба да постоји разлика између оних који раде Ко ће се пријавити да ради тешке послове? Ко ће се пријавити да пати? Треба ли људи да прихвате лажну стратегију да ће ове послове добијати и људи који имају титуле? Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 85. 41 Свако ће бити и радник и пољопривредник и учењак. Права и обавезе биће једнаке. Неће ли ово бити друштво у коме ће победити прави пут и јавно добро? Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 86. 40

161

употребљавајући физичку снагу и оних који раде употребљавајући интелект. Они не схватају да је то само ташта и арогантна поза такозваних интелектуалаца коју су они пронашли како би тајно могли да подилазе својој лењости. Систем неједнако расподељене среће је погрешан42. Међу људима који погрешно закључују био је, између осталих, Менг Ци, чијој је подели друштва на оне који раде интелектом и воде остале и оне који раде рукама и морају да буду вођени Лију овом приликом реплицирао. Осим тога, Лију је сматрао да уколико је друштво добро организовано и рад минимализован и олакшан, а образовање није изнуђено, то што сви треба да раде физичке послове неће утицати негативно, него ће, напротив, интелектуални рад бити стимулисан и развијенији. Драгоцена једнакост била је основа у коју је Лију положио правду, срећу и слободу, али је начин на који је до ње дошао свакако могао да изазове друге анархисте да уложе приговор на њихову природу, ширину и домете. Међутим, Лију је толико веровао да је једнакост била предуслов за слободу да је био спреман да јој је претпостави. Веровао је да се концептом једнаког рада она може успоставити и није имао дилему да ће када се то буде догодило, са њим доћи и слобода.43 Као главну тачку спотицања у остваривању друштва које је замислио у времену у коме је живео, Лију је видео економску неједнакост. Људи су зависни, поробљени и потчињени зато што не могу да остваре економску независност. Зато што не могу да буду независни, рекао је, људи губе своје право да буду слободни. Зато што не могу да буду слободни, они губе своје право да буду једнаки.44 У тај зачарани круг немогућности, Лију је уписао бројне односе, који су се одигравали како у приватном тако и у јавном простору, а однос између мушкарца и жене и однос између капиталисте и радника били су њихови репрезентативни представници. Међутим, Лију је знао да исправљањем економске неправде која је начињена већини становништва неће бити исправљена и неправда у целости, јер су, поред економских разлога као извора неслободе, постојали и они културолошки, социолошки и психолошки чиниоци у којима је био понегован људски страх од самодовољности и развијен однос сервилности према структурама моћи, било да их је еманирала власт или капиталисти. У том смислу, он је дошао до истог закључка као Роза Луксембург, да само искорењивањем навика послушности и сервилности до последње жилице, радничка класа може стећи разумевање новог облика самодисциплине Ibid., p. 90. Можда је једнакост играла улогу у Лијевој концепцији слободе коју је слобода играла у Кропоткиновој концепцији једнакости. 44 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 93. 42 43

162

која настаје из слободног пристанка45, и као Толстој, да надмоћ и сервилност праве ону спрегу која је неопходна да се власт одржи а људи спрече да виде колико је постојећи начин живота неразуман, свиреп и наопак.46 Дошао је такође до истог закључка као други анархисти, да свакој појединачној револуцији мора да претходи социјална револуција. Ако је главни извор на коме се у модерном друштву производила неједнакост била економија, главни окидач да се она из тог извора излије била је политика. Она је била њена најважнија полуга, одана и константна. Лију је напустио старе снове да се друштво може мењати унутар државе и да владари слушају своје филозофе. Да је бољитку потребна контрола. Да било шта што вреди долази изван народа. Разумео је да је држава не само бескорисна него и штетна и непотребна. Надговарање између реформиста да донесу промене унутар монархије и револуционара да се с променама може започети тек када се створи република, анархизам је одбацио као промашену тему, политичку наивност или злобу, кратковидост, одсуство смисла. Токио је дефинитивно помогао да та мисао у Лију сазри. Јер он је имао конституционалну монархију, а имао је и модерно капиталистичко друштво. Лију је био на извору. Сведочио је како се распршио сан јапанских социјалиста да ће Меиђи друштво постати боље друштво. Сведочио је како сразмерно са модернизацијом расту неједнакости у друштву. Како проблеми у друштву најтеже погађају најугроженије и најсиромашније. Како су неки Јапанци постали социјалисти само због невероватне неправде која је погодила јапанско друштво. Новинар Шимада Сабуро описао је друштвене промене у Јапану: Друштво је закорачило у период слободне компетиције… Крај феудалистичких ограничења и примена машина резултирали су растом богатства. Да ли се друштво на овај начин приближило идеалу цивилизације? Слободна трговина за резултат има појаву да су снажни уништили слабе. Механизација је резултирала феноменом да капиталисти угњетавају раднике.47 Лију је сматрао да иста Ноам Чомски, О анархизму, Медитеран паблишинг, Нови Сад, 2017, стр. 59. Једни, којима се утувљује идеја о томе да поседују посебан, натприродан значај и узвишеност, тако су опијени овом својом уображеном узвишеношћу да престају да осећају своју одговорност у свим својим поступцима; други, они којима се, напротив, утувљује идеја да су безвредна бића, која у свему морају да се покоравају онима изнад себе, због овог непрестаног понижавања доспевају у чудно стање опијености својом сервилношћу и под утицајем те сервилности такође нису у стању да сагледају значење својих поступака и губе свест о одговорности за њих. Лав Николајевич Толстој, Царство божије је у вама, Неопрес, Суботица, 2015, стр. 289. 47 Shimada Saburo, “Jo” (A Preface) in Yokoyama Gennosuke, Nihon no kaso shakai (Lower Society in Japan), Tokyo: Kyobunkan, 1899, in: Yasuko Shin, The Family and Freedom, Anarchist Discourse about Love, Marriage, and the Family in Japan and China 1900s-1930s, Australian National University Canaberra, 2003, phd thesis, p. 33. 45 46

163

капиталистичка судбина, чији су дах већ осећали велики кинески градови, а посебно Шангхај, чека Кину уколико не пригрли анархизам. Уколико не прогласи смрт државе. И не заустави њене капиталисте. Анархистичка теорија дала му је потврду за то. Антиципација, а потом и искуство руских анархиста, подучили су га да не постоји облик државне власти који за циљ има једнакост и добробит грађана, и да, како је уверавао Бакуњин, свака власт, чак и она републиканска и најдемократскија, а посебно она, јер свој деспотизам прикрива парламентарном игром лажног конституционализма, није ништа друго до репресија. Због тога, гледајући у конституционалну монархију Меиђи Јапана, коју је нагризала социјална неједнакост и капиталистичка грозница и модерне западне државе у којима је ситуација била још гора јер се она приказивала као народна воља, иако избора нема и бољитка нема док год је у игри било какав облик државног управљања, Лију је позивао своје савременике из супротстављених политичких табора да разумеју да свака власт ради против народних интереса, да је република класно подељено друштво као и царевина, да је смена Манџураца било којим другим обликом власти само друга страна истог огледала, да политика не може да живи своје идеале у доба капитализма. Чак иако монархија постане демократија, све док постоји влада, постојаће и њени органи, а постојање тих органа, који представљају кључне тачке удружене моћи, значи да ће неко имати контролу над њима. А људи који буду имали контролу приграбиће привилегије за себе и потчиниће друге људе, и као резултат, већина људи постаће робови мањине.48 Друштво које жели јаку државу, веровао је као и Бакуњин, стално жели себе да потчини властима. Револуционарно друштво, напротив, хоће да од себе одбаци власт. Још неосвојена кинеска демократија била је на Лијевом удару. Њени главни институти: право гласа, парламентаризам, политичке партије и правни систем. Из броја у број у Тијенјиу Лију је раскринкавао модерне западне институције и идеје. Раскринкавање лажи демократије, опасније и перфидније јер прикрива своје репресивне механизме за разлику од изравности деспотије, била је његов анархичан плезир. Шта показује историја парламентаризма?, питала се Ема Голдман. Ништа осим неуспеха и пораза, ни једну једину реформу која би умањила економски и друштвени стрес код људи.49 Професионални политичари који су годинама Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 92. 49 Донети су закони за побољшање и заштиту рада. Ипак, прошле године је доказано да је Илионис, са најстрожим законима за заштиту рудника, имао најгоре несреће у рудницима. У државама у којима преовлађују закони о раду деце, експлоатација деце је на врхунцу, иако овде радници/е имају све политичке могућности, капитализам је достигао 48

164

доминирали у структурама моћи у модерним западним демократијама користили су странке да остваре приватне, а не народне интересе, сматрао је Лију. У тренутку када се обрачунавао са парламентаризмом, опште право гласа није било освојено, и Лију је критиковао богатство као квалификацију за глас, неједнакост у срцу процеса који се издаје за демократију коју је диктирала повлашћена класа која преко свог кандидата изгласава своје законе. Али, Лију је видео даље од тога, видео је непогрешиво време у коме је опште право гласа освојено и у коме су кандидати за парламент изабрани тако што су гласачи заведени или подмићени или им је запрећено. Лијева критика била је комбинација Платонове елитистичке концепције, да незналица не може одлучивати о питањима важним за државу, Марксове, да је у друштву заснованом на приватној својини демократија привид, и анархистичне, да је особина сваке владавине репресија, а највише оне која се издаје да то није. Људе које је народ изабрао да буду њихови представници у парламенту влада ће претворити у њихове тлачитеље.50 Као и у сваком анархистичном оку, капитализам модерних западних земаља, посебно његова спрега са политиком, била је на удару Лијеве критике. Капиталисти са својом великом финансијском базом остварују само привилегије, а немају обавезе. Они експлоатишу своје раднике и користе свој утицај да спрече радничке штрајкове. Гутају мале бизнисе. Користе свој новац да се укључе у политику и прогурају законе који користе њиховим пословним интересима, говорио је Лију посматрајући „благодети“ демократије модерних, западних друштава.51 У модерном друштву капиталисти су пригрлили све привилегије древне аристократије, државног и религијског естаблишмента. На трагу Прудона, Лију је презрео приватну својину, али је за тај презир и у кинеској култури која је за трговце и профит традиционално везивала негативне особине као што су себичност, бесмисао и непринципијелност, имао много материјала. Лију је сматрао да влада спроводи насиље над људима употребом војне силе, а капиталисти употребом новца. Али посебно је био згађен над њиховим удруживањем и заједништвом. Да сумирамо, кривица је владе што спроводи моћ одозго надоле. Кривица је капиталиста и приватне својине што богати угњетавају сиромашне. Кривица је државе што јаки потчињавају слабе. Док год постоје владе, оне ће само помагати себи, не обазирући се на интересе обичних људи. Док год буду постојали најбестиднији зенит. Ема Голдман, Анархизам и феминизам, Аутономни женски центар, Београд, 2001, стр. 37. 50 Hsi-Ling Hsu, The Life and Thought of Liu Shih-P’ei, Texas Tech University, Texas, 1980, p. 81. 51 Ibid., p. 82.

165

капиталисти и приватна својина, они ће само помагати појединцима, не осврћући се на заједницу. Док год буду постојале државе, оне ће само помагати другим државама, не мислећи на то како да помогну свету. Било како било, влада је та која штити капиталисте, она је та која репрезентује државу, због чега она представља извор свеколиког зла.52 За неправду коју је савремени капитализам остваривао монополом над средствима за производњу, а онда и над тржиштем, Лију је понудио излаз у децентрализацији малих индустрија, њиховом преношењу из градова у рурална подручја. Гледао је право у мудрост Кропоткина. Капиталистички монопол над средствима за производњу спречавао је сељаке да раде, осим у фабрикама капиталиста, али ако би се модерна технологија, која је потиснула традиционалне занате, вратила у села, сељаци би, поред пољопривреде, могли да покрећу и своје мале фабрике. Било је у Лију велике страсти док је говорио да је то најважнија ствар коју Кина мора да уради, и најхитнија. Да уједини индустрију и пољопривреду и удружи људе у мале, сеоске продуктивне заједнице. Лију је мислио да су изуми западне цивилизације и њена знања корисна, али искључиво ако они у Кину дођу у друштво које је усвојило анархизам. Реформе конституционалиста и модерна република Сун Јатсена, који су у својим основама садржали западне политичке институте и лекције, за Лија су били пут у нове поделе и неједнакости у друштву, оснаживање његове класне устројености и погоршавање положаја људи који је у Кини тог времена већ био веома тежак. Тражио је зато у традицији Кине оне добре праксе из којих је и савремена Кина могла да учи, не негирајући да јој у развоју тих пракси може помоћи напредна западна технологија. У десетом броју Хенгбаоа, Лију је објавио да је инспирацију пронашао у древном кинеском програму или закону о парцелисању земље ћу тијен фа (区田法 qu tian fa) као начину узгајања усева и биљака који је отпоран на сушу и који даје високи принос. Он је промовисан у династији Хан, у време цара Ченг Дија (成帝 Cheng Di), који је владао Кином од 32. године старе ере до 7. године старе ере, када је чувени агроном Си Шенгчи (汜胜之 Sìshèng zhī) то применио у области Гуангџунг (关中 Guangzhong). Тада је смишљен јако захтеван и технички изводљив начин припреме земљишта и система наводњавања који је гарантовао одређени принос на земљишту без обзира на то да ли се радило о плодном или неплодном земљишту.53 Због јако високих техничких захтева, количине радне снаге 52 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 95. 53 Овај начин има три главна дела. Први је продубити земљану површину и ту концентрисати семе усева. Други је да постоје строги прописи о размаку реда садница и броју садница по јутру. Трећи је везан за концентрисано ђубрење стајским ђубривом, праћење

166

и материјалних ресурса, овај метод није заживео у целој земљи, већ само на малим површинама у време династије Хан, али је Лију мислио да је он идеалан као предложак за његову пољопривредну револуцију у кинеским селима, јер је напредна западна технологија сада могла да помогне у његовој свеобухватној реализацији. Приложио јој је и делове из Кропоткинове књиге Освајање хлеба који су се односили на пољопривреду као референтни материјал.54 Али за спровођење тог наума била је потребна револуција која ће укинути сваку власт, а коју је Лију, за разлику од других анархиста, дозивао из редова сељака. На трагу који му је оставио Кропоткин,55 Лију је потражио у прошлости Кине доказ да је Кина практиковала комунизам, што је значило да Лијеве анархистичне пољопривредне комуне заправо говоре на старом кинеском језику, а на упутству које му је дао Бакуњин,56 пронашао је доказе да кинески сељак у себи носи револуционарни елемент, да је отпор властима његов природни инстинкт и да је тежња анархистичком уређењу друштва његова природна тежња. У тексту Анархистична и сељачка револуција, који је објављен у седмом броју Хенгбаоа (28. јун 1908), Лијев став по том питању није могао да буде јаснији: Сељачка револуција је анархистичка револуција. Зато, уколико желите да спроведете раста усева и контролу сваке фазе раста. Карактеристике овог метода су садња усева на земљишту које је налик јарку или гнезду, свеобухватно коришћење дубоког орања, рационална садња усева, посебан нагласак на ђубрењу и велика пажња посвећена наводњавању како би се постигли високи приноси. 54 Зероу каже да, поред свих сличности између Лијеве и Кропоткинове слике света, као што су вера у технологију која ће минимализовати рад, људску жељу за радом, удружени физички и ментални рад и минимум обавезног рада, а максимум слободног избора, Лијев свет личи на концентрациони камп без команданта а Кропоткинов на породични са породичним задужењима. 55 Кропоткина је пре свега занимао стваралачки гениј дивљих и полудивљих људи током најранијег периода људског рода и још више током наредног периода сеоске заједнице, и огроман утицај којим су те институције деловале на потоњи развој човечанства. Он га је подстакао на то да прошири своје истраживање на касније, историјске периоде, а посебно да проучи најзанимљивији период: слободне средњовековне градоверепублике. Петар Кропоткин, Узајамна помоћ, Фактор еволуције, Медитеран Паблишинг, Нови Сад, 2017. 56 У мају 1869. године Бакуњин пише: Неколико речи мојој младој браћи у Русији, где први пут даје лозинку руској интелигенцији за долазећу деценију, Идите у народ. Пријатељи, напустите, дакле, брже овај свет осуђен на пропаст, напустите све универзитете, све школе, из којих вас изгоне, и у којима су увек само настојали да вас одвоје од народа. Идите у народ. Ту треба да буде ваша каријера, ваш живот, ваша наука. И добро памтите, браћо, да учена омладина не треба да буде ни господар, ни заштитник, ни добротвор, ни диктатор народа, већ само бабица, ујединитељ и организатор напора и свих народних снага. Михаил Бакуњин, Државност и анархија, Цид, Подгорица, 2010, стр. 18.

167

анархистичку револуцију, морате прво почети да спроводите сељачку револуцију, на првом кораку као одбијање плаћања такси владарима и феудалним господарима и другим средствима.57 Лију је послушао и Толстојев савет и, укључивши пасивни отпор у прву фазу сељачке револуције, ујединио све руске учитеље анархизма у свој пројекат стварања новог кинеског друштва. Као и Кропоткин, примере практиковања комунизма Лију је пронашао у првобитним заједницама људи какви су били кланови или племена и у сеоским заједницама. Клан није признавао приватну својину. С друге стране, сеоска заједница је у потпуности признавала приватну акумулацију богатства унутар породице и његово наследно преношење. Али, богатство се схватало искључиво у облику покретне својине. Што се тиче приватног власништва над земљом, сеоска заједница није признавала, нити је могла да призна, било шта слично, и она га по правилу не признаје ни сада. Заједничко власништво над земљом Лију је пронашао у време античке династије Џоу када је посед над земљом регулисан тзв. системом девет квадрата, који је подразумевао да је један велики комад земље био подељен на девет једнаких делова, од чега је осам припадало појединачним домаћинствима, али је централни био заједнички и сви су помагали у његовом одржавању. Али, поред заједничког власништва, ове заједнице подразумевале су и посебне друштвене обичаје који су се из односа према земљи преносиле на односе међу људима. Како наглашава Кропоткин, сеоска заједница није била само савез који је свакоме гарантовао његов праведни део заједничке земље, већ такође савез за заједничко обрађивање земље, узајамну подршку у свим могућим облицима, заштиту од насиља и за даљи развој знања, националних веза и моралних појмова58. Остатке тих обичаја пронашли су и Кропоткин и Лију у савременом свету, као доказ да су они могући, чврсти и трајни, и да модерни свет неједнакости, компетиције и „прогреса“ није могао да их уруши, што је у обојици будило наду да тај свет онда може и да их усвоји, да се поправи, да се врати у тачку пре него што се покварио. У тачку пре државе. Кропоткинов оптимизам био је заразан и сигурно је био од велике помоћи Лију док се пробијао кроз мрачно доба у коме се налазила његова Кина. Лију је светло пронашао у неким кинеским селима у којима још увек живи заједништво и када је у питању поседовање земље и када су у питању међуљудски односи. На Liu Shipei, Wuzhengfu geming yu nongmin geming (Anarchist revolution and peasant revolution), Hengbao, no. 7, (28. jun 1908) in: Yasuko Shin, The Family and Freedom, Anarchist Discourse about Love, Marriage, and the Family in Japan and China 1900s-1930s, Australian National University Canaberra, 2003, phd thesis, p. 216. 58 Петар Кропоткин, Узајамна помоћ, Фактор еволуције, Медитеран Паблишинг, Нови Сад, 2017, стр. 116. 57

168

страницама Хенгбаоа исписивао је сведочанства људске солидарности, гледајући у заједнице чији чланови помажу удовцима и удовицама и људима без породице да поднесу трошкове живота, младима приликом полагања државних испита и једни другима у различитим церемонијама. У заједнице које претпостављају људски, братски елемент уместо формалног, који је суштинска карактеристика власти. У заједнице које разматрају и решавају своје проблеме иза леђа власти, знајући да је обичајно право често хуманије, праведније и смисленије од закона. И Лију се надао да ако је дух заједништва преживео негде, он је онда жив свуда. У седмом броју Хенгбаоа Лију је објавио и превео на енглески песму кинеских сељака из Конфуцијеве књиге Ода: Устајемо у зору./ У сумрак се одмарамо./ Копамо бунаре и пијемо./ Обрађујемо поља и једемо./ Шта нама представља царева моћ?59 Она је представљала илустрацију Лијеве идеје о независности кинеског сељака, његовој имуности на захтеве власти и његов капацитет да се супротстави неправди. Лију је мислио да је у природи кинеских сељака удруживање и сарадња, да су отпорни на ауторитет, да су базично комунистични и несвесно анархистични и да су способни за револт, као што је показала кинеска историја. Лију није имао дилему да сељаци треба да буду главна снага будуће револуције, језгро из које се она мотивише и напаја. План сељачке револуције, како га је Лију замислио, имао је две фазе, прву у којој они стичу посед над земљом, другу у којој земља постаје заједничка. Та револуција сељака која ће укинути приватну својину, према Лијевом мишљењу, требало је да се повеже са револуцијом радника која ће укинути класне неједнакости, и та удружена снага требало је да постане основа праве, свеукупне револуције коју дозива анархизам. Лију је на страницама Хенгбаоа много пажње посветио положају сељака и проблемима са којима се они суочавају у турбулентном времену кинеске историје. Дирлик исправно запажа да су то најраније озбиљне дискусије у кинеском социјализму о улози сељака у револуцији и значају револуције за њих.60 Пре свих, Лију је такође понудио концепт комбиновања пољопривреде и индустрије, који је много утицала на потоњу социјалистичку мисао, а пре свега комунистичку праксу, и концепт удруженог менталног и физичког рада, који је утицао на потоње анархистичке експерименталне програме.61 Лијев „антимодернизам“ показао се, дакле, Џонатан Фенби, Повијест сувремене Кине, Пропаст и уздизање велике силе, 1850– 2008, Сандорф, Загреб, 2008, стр. 41. 60 Arif Dirlik, Anarchism in the Chinese Revolution, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1991, p. 105. 61 Програм „Радити и студирати“ који су анархисти основали у Француској, био је заснован на овом принципу. 59

169

као врло напредан када се време сагледа као категорија шира од савременог тренутка. Јер оно о чему се заправо радило није се могло сместити у категорије напредности и назадности већ у другачији однос према модерности који Лија јесте коштао у најмању руку неразумевања, али је зато на добитку била аутентичност његове философије анархизма, што је увек размер снага када је једна идеја заправо прогресивна. Лију се није супротстављао изумима модерне науке и технологије већ социјалној организацији коју је креирала модерност. У социјалном окружењу, које је организовано према људским потребама, модерна достигнућа требало би да служе људима а не да дехуманизују живот како се дешавало у великим западним метрополама, Токију и Шангхају. Лију је то видео. Осим тога, како опет исправно каже Дирлик, антимодернизам не имплицира конзервативизам нити противљење променама већ испитивање основних социјалних, економских и културних премиса модерне идеологије садржане у претпоставци да је свака технолошка и социјална промена добра зато што је прогресивна.62 И, коначно, као и Котоку, Лију је анархизам повезао са националним ослобођењем и он му је понудио оно што је покушавао да пронађе у пређашњим националистичким трагањима. Антиимперијализам. Чињеница да је и сам кинески национализам на почетку века схватио ограничења властитих трагања у оквиру ускогрудих дарвинистичких концепција и отворио свој поглед према интернационализму и утопији јесте помогло. Кангов Датонг одјекивао је у Лију. Као и привлачна утопија Цаи Јуенпеија. Лианг Ћичаов нихилизам такође. А Танг Ситонг својим сном о свету без држава скоро да је кинеском анархизму дао готов сценарио по коме треба креирати нови свет. Али тек је анархизам своју понуду за ослобођењем од империјалних насртаја на кинеску земљу и биће поставио у садашњост, свет конкретних односа међу земљама, а не у будућност човечанства када су све те ствари већ биле решене и друштво је могло да живи свој срећан живот ослобођен свих социјалних и политичких погрешки и граница. Кангова и Цаијева утопија погодила је болно место национализма, и та бол јесте била револуционарна, али светску трансформацију коју је уздрмани кинески национализам најавио, тек је анархизам послао у живот као политички credo, принцип о коме се више не може преговарати, сан од кога се тражи да се пробуди и постане стварност. Лију је са Џанг Ђијем и Џанг Бинглином 1907. године основао Азијско хуманитарно братство у оквиру кога су развијали идеје о паназијском удруживању и неговали отпор према западном империјализму. Од свих 62 Arif Dirlik, Anarchism in the Chinese Revolution, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1991, p. 105.

170

ствари које је изумео у „назадном“ раду свог анархизма, Лију је можда био и први кинески интелектуалац који је у социјализму видео начин да се Кинези ослободе Запада и Јапана. На важности концепта социјализма и универзализма у кључу ослобођења азијских народа, Лију је скренуо пажњу у есеју Тренутна ситуација у Азији, који је објављен у комбинованом броју Тијенјиа 1907. године. Лију је веровао да је та слобода достижна. Она је на путу свог остварења тражила да се људи мобилишу на отпор и да се угњетени народи Азије повежу међу собом, као и са људима у свету који верују да је угњетавање једног народа, или у овом случају готово целог континента, репресија и над њима самима. Наглашавају теоретичари кинеског анархизма да је Лију био близу будуће Лењинове теорије о империјализму, према којој напредне нације које користе капитал да обнове своје економије почињу да пате од контрадикција монополизујућег капитала, да је предухитрио његову мисао да борба за ослобођење у колонијама представља део револуције у метрополама и да је отишао корак даље од њега тврдећи да је периферија срце револуције.63 Као што је мислио да прогрес који је дошао са капитализмом и модернизацијом утиче у обрнутом смеру на квалитет живота људи, Лију је тако веровао да империјализам угрожава и становнике империјалистичких земаља, а не само њихове очигледније жртве. Како то да снага влада и богатство Јапана, Европе и Сједињених Америчких Држава расту, а да су људи који живе у овим земљама све сиромашнији? Један од разлога за развој империјализма јесте жеља капиталиста да украду богатство других народа и искористе њихову слабост и неразвијеност да би управљали њима силом. Тако они користе изговор да је колонизација начин да увећају снагу својих земаља, али крајњи резултат је да они не наносе штету само слабијим народима него и људима који живе у њиховим земљама.64 Лију је веровао у снагу побуњених људи, која год да је била земља њиховог порекла. У светску револуцију. Кинески анархисти сматрали су да је двадесети век време анархизма и да је тренутак у коме су живели сазрео за врсту борбе коју он проповеда. То уверење дошло је из осећаја велике кризе коју су преживљавали заједно са својом земљом за коју им се чинило да никада у својој историји није била погођена на тако много начина. Али, није им промакла ни криза у којој се налазио цео свет. Ни лажне и манипулативне представе о јакима и слабима. Ни крхке представе о благодетима модернизације. Империјализам је за Лија зато могао 63 Arif Dirlik, Anarchism in the Chinese Revolution, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, London, 1991, p. 107; Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, pp. 175–176. 64 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 175.

171

бити онај потребaн окидач када револуција постаје неизбежна, неопходни spiritus movens у који је и Бакуњин веровао када је говорио о томе како и када сазрева револуција. Веровао је да удружена Азија може збацити стране освајаче, али и сопствене владе које им омогућавају да напредују експлоатишући властити народ. Али је мислио и да у империјалистичким земљама, чије владе подижу таксе да би финансирале освајања, осиромашују своје људе, брину само о сопственим интересима, монополизују тржиште, револуција сазрева. И мислио је да је побуна Азије кључ за побуну света. Уколико се слабе расе уједине, нема сумње да ће оне скупити снагу да протерају империјалистичке силе, а дан када се то буде догодило, биће дан када ће империјалистичке владе бити збачене. То ће бити почетак мира у свету… Када се азијске колоније буду ослободиле своје подређености, империјалне силе ће изгубити своју способност да обмањују и њихов народ ће постати свестан да више нема разлога да се страхује од своје државе.65 Не мање убедљиво, и не мање страствено, Лију је тврдио да када азијски народи буду освојили независност, они неће поновити грешке западних револуција, променити господара и заменити једну опресију другом. Зато, када људи слабих раса освоје независност, они ће засигурно постати анархисти66, говорио је Лију, увезујући чврсто антиимперијализам и анархизам, и гледајући поносно у будућност своје анархистичне Кине. Анархизам у Кини није био само краткотрајан кинески флерт са западним идејама, нити наиван сан који су, затечени у вртлогу тешких времена, поједини кинески интелектуалци морали да одсањају пре него што се пробуде у зрелом добу реалних политичких идеја. Као што се то није десило ни у једној земљи на свету, из разлога који су више него очигледни, анархизам није постао ни будућност Кине, али то не значи да он није био веома озбиљна политичка, филозофска и друштвена стратегија на почетку века чији је утицај на будућност Кине био све само не занемарљив. Његов значај, опасност по владајуће идеологије и утицај можда је највидљивији у потреби потоњих кинеских интелектуалаца и политичара да се он маргинализује, оптужи, раскринка и прикаже као неважан, инфериоран, јалов или погрешан.67 65 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 176. 66 Ibid, p. 176. 67 Анархистички покрет двадесетих година у Кини, пре свега оличен у деловању Лија Шифуија и Ба Ђина, био је изузетно утицајан, по снази и значају конкурентан тадашњем комунистичком покрету. Због критике марксистичко-лењинистичке идеологије, коју су кинески комунисти двадесетих година истицали као правац у коме Кина треба да се креће у будућности, и Бољшевичке револуције, чије последице нису баш најбоље сагледали,

172

Лијева будућност, такође, завршила је на месту удаљеном од његових анархистичних снова. Изгледа да је још у Токију крајем 1907. године започео свој пут повратка империјалној Кини који је довршио у зиму 1908, одласком у Шангхај у наручје манџурског генерала Дуанфанга који је стару монархију покушавао да одене у реформистичко рухо. Као и све што је тајновито, конспиративно и у себе затворено, какво је умногоме било време у којем је Лију живео, и његова преписка са Дуанфангом, објављена 1934. године68, уместо да расветли замагљује и уместо да сведочи реинтерпретира догађаје који су претходили великом Лијевом преображају који је толико запањио његове савременике. Несигурна у погледу времена њиховог дописивања, а свакако упитна када је реч о њиховој аутентичности и веродостојности, ова би се писма на основу неких референтних тачака могла датирати у позну токијску 1907. годину, а у њима је Лију извештавао Дуанфанга о револуционарним приликама у Токију. Начин на који је Лију подносио извештаје није могао да открије Дуанфангу оно што он већ није знао, али је покушавао да сакрије оно што је Дуанфанг сигурно знао, иако је Лију хтео да га убеди у супротно, каква је, рецимо, била дезинформација да његов пријатељ Џанг Бинглин није укључен у револуционарне активности већ је искључиво посвећен студијама будизма.69 Лију је можда већ у анархистичном Токију прешао поново а нархизам се нашао на удару кинеских идеолога комунизма чији је интензитет само растао у годинама које су уследиле, преживљавајући чак и после 1949. и оснивања Народне Републике Кине када кинески комунизам више није имао никакву алтернативу у реалности. Дебату су 1921. године отворили Чен Дусиу, један од оснивача Комунистичке партије, и Оу Шенгбаи, његов бивши ученик, у оквиру које су постављени проблеми, размењене оптужбе и најављено бескомпромисно политичко размимоилажење између две идеологије које у том времену још нису биле сигурне у то да ли су потенцијални политички партнери. Чен је оптужио анархизам за пренаглашавање вере у људску слободу и недостатак капацитета да организује успешну државу после револуције („Превише оптимизма када је реч о људској природи, превише песимизма у свему што се тиче политике“), верујући да једино организована, централизована снага државе може да донесе добробит друштву после револуције, а не разједињене, независне заједнице недисциплинованих људи, док је Оу заговарао органско јединство између индивидуе и друштва које функционише по принципу добровољности, а не насилним уплитањем државе и закона. Анархистичке оптужбе на рачун комунизма распламсале су се годину дана касније, као последица контаката кинеских анархиста са западним анархистима, пре свега Емом Голдман и Кропоткиновом удовицом, захваљујући којима су добили информације о животу у Русији после Бољшевичке револуције, и у њиховом центру био је удар на највећу слабост марксизма која се огледала у његовом одбијању да сагледа разлику између државе и друштва и негирању могућности да после револуције нова држава заиста може да ради против пролетеријата. 68 Преписку између Лија Шипеија и гувернера Дуанфанга објавио је Хунг Веилијен у часопису Дагонг бао, 2. новембра 1934, али писма нису датирана нити је Хунг открио где их је пронашао. 69 Мартин Бернал у свом тексту „Лију Шипеи и национална суштина“ тврди да је Лију био Дуанфангов доушник од почетка свог боравка у Токију. Он сматра да, иако је

173

исту реку и вратио се назад, спалио многе мостове, али оне које је сачувао у животу могуће је да су му касније омогућили да исплива када му је глава била готово испод воде. Прича се да је генералу Дуанфангу Лију открио тајне састанака и чланства Тунгменхуија, због чега су многе присталице ове организације морале да напусте Токио, али да је њихов план да га убију у Сечуану неколико година касније осујетио управо Џанг Бинглин једним телеграмом у којем их је молио да то не учине. Са политичког становишта, Лијев пут после Токија био је ретроградан, а његова природа луталачка и номадска. Из перспективе самог живота чији је круг Лију после Токија полако описивао и затварао, његов живот подсећао је на моритат, стари средњовековни европски жанр у којем се смењују успон и пад, добро и зло, утваре и уходе, сунце и киша. У Дуанфанговој служби остаје све до његове смрти коју су узроковале револуционарне трупе у освит револуције 1911. У новом политичком окружењу заинтересован је пре свега за стару љубав према изучавању кинеских класика. Стари жар да се очувају националне студије и понегује национална суштина кинеског бића распламсава се у његовом писању, и он објављује бројне текстове на ту тему у Часопису за националну суштину, као и у његовом лобирању код Дуанфанга да оснује специјалну школу за националне студије како би се Кина сачувала од идеолошких и културних утицаја и притисака са Запада. После Дуанфангове смрти Лију се сели у Ченгду, где ради као професор у Школи за националне студије у Сечуану и пише за Сечуански часопис за националне студије. Изгледало је као да је послушао савет који му је једном дао Џанг Бинглин, саветујући на тај начин и самог себе, да се мане политике и посвети проучавању кинеске традиције и културе. Упорност његових напуштених сабораца, и то управо оних који су његову традиционалну ерудицију толико ценили да су успевали да пренебрегну његово политичко издајство, да га врате правоверној политичкој мисији најбоље се може сажети у Цаи Јуанпеиовим сећањима на то да су он и Џанг Бинглин дали оглас у новинама у којем позивају Лија да им се придружи у напорима да изграде нову републику после 1911. На позив Лију није одговорио, философски и политички очигледно већ веома далеко од нових градитеља, али политику није напустио, показујући да је чврсто опредељен за сарадњу са преживелим владајућим класама тек свргнутог бившег режима. Године 1913. одлази у провинцију Шанси како би радио за обласног господара Јен Сишана, да Лијев анархизам на неком нивоу био искрен, он је пре свега био део манџурске стратегије да се унесе зрно раздора међу револуционарима. Међутим, не постоје докази о томе да је Лију од почетка био део Дуанфанговог завереничког плана. Bernal, Martin (1976), “Liu Shih-p’ei and National Essence”, in Furth, ed. Charlotte, The Limits of Change: Essays on Conservative Alternatives in Republican China, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1976, pp. 90–112.

174

би свој контрареволуционарни зенит остварио 1914. године када ступа у службу старог обласног господара северних провинција и новог председника Кинеске републике Јуен Шикаија. Лију постаје члан Шикаијевог парламента који ће он по старом диктаторском импулсу убрзо распустити и део Шикаијеве стратегије за укидање тек створене републике и поновно враћање монархије. Том науму у коме Шикаи накратко успева, када 1. јануара 1916. поново успоставља монархију и проглашава се за цара, Шипеи доприноси својим интелектуалним радом70 као један од Шест Шикаијевих џентлмена, не обазирући се превише на судбину претходних Шест џентлмена царице Циси који су погубљени када је царица постала нетолерантна према реформама, у чему јој се тада придружио управо поменути оснивач нове џентлменске лиге. После Шикаијеве смрти, Лију се сели у Тиjенђин, а онда у Беиђинг, да би у целом колоплету необичних кретњи, обртања, дијалектике неупитне оданости и апсолутног издајства, Лију, на позив Цаи Јуанпеиа, дошао 1917. године на реформисани Универзитет у Беиђингу као професор кинеске књижевности. Цаи је желео да нови универзитет буде слободан у пуном значењу те речи, а то је укључивало и неистомишљенике доминантних интелектуалних, духовних и политичких стремљења Кине у које се Шипеи одметнуо, али више од тога, и Цаи Јуенпеи и Џанг Бинглин као да су дубље разумевали пут који је Лију прешао и као да је блискост коју су са њим остваривали преко разумевања кинеске традиције и кинеског бића била снажнија од разочарања које су осећали због Лијевог странствовања у конзервативним пределима његових новонасталих монархистичких убеђења. Осим тога, знали су да није било много Кинеза који су се могли похвалити Лијевим образовањем, и то је био један од најсветлијих примера заклањања острашћености зарад добра новог универзитета, заборава ако не опроштаја зарад општег напретка. На Универзитету Лију је био ексцентричан71 и реакционаран72, а његов турбулентан и страствен живот полако се тањио и претварао у туберкулозни предавачки шапат, да би на крају све политичке смрти које је успео да избегне наплатила болест 20. децембра 1919. године. Умро је у тридесет петој години живота, остављајући Кини у Текст „О обнови монархије“ представља један од ретких политичких текстова који је Лију објавио у том периоду, а којим је покушао да пружи кредибилитет Шикаијевим политичким настојањима. 71 Џоу Цуожен (Zhou Zuoren), који је радио на истој катедри, тврдио је да је Лију, после Гу Хонгминга, био најексцентричнији предавач на Беиђиншком универзитету. 70

72 Заједно са својим учеником, Хуангом Каном, пропагирао је борбу против Новог културног покрета, заговарајући конфуцијанске вредности и отпор вестернизацији. У марту 1919. основали су часопис Национално наслеђе, како би промовисали класично учење. Али како је Нови културни покрет био силовит у времену свог деловања (1917–1923), часопис је престао да излази после неколико бројева.

175

посед богато интелектуално наслеђе, много недоумица и интерпретација, и у складу са невероватно доследним апсурдом властитог живота и живота Кине тог времена, издају једног принципа који је управо захваљујући његовом раду доживео у годинама његове смрти нови замајац и снагу. Анархизам кога је изневерио враћао се у живот слушајући шта је Лију Шипеи имао на ту тему да каже.73

Лију Шипеи

Лијева аргументација, знање, страст и харизма били су вероватно таквог интензитета и такве врсте да су његови савременици сваки пут изнова остајали затечени пред његовом конверзијом и променом политичког курса. Ако се сложимо са тезом да је дух времена био такав да је предомишљање које језик политике дефинише као опортунизам, а језик људи као непринципијелност, неморалност и недоследност било толико распрострањено и уобичајено да је прерасло у културни дефект

73 О значају анархистичког покрета у Кини после 1911. године, видети: A. Dirlik, The Orgins of Chinese Communism, Oxford University Press, 1989; A. Dirlik, The Path not taken, The Anarchist Alternative in Chinese Socialism: 1921–1927, Cambridge University Press, Vol 34, Issue 1, 1989; Chan, Ming K. and Arif Dirlik, Schools into Fields and Factories: Anarchists, The Guomindang and the National Labor University in Shanghai, 1927–1932, Duke University Press, 1991; Pik-chong Agnes Won Chan, Liu Shifu (1884–1915): A Chinese anarchist and radicalization of Chinese thought, University of California at Berkeley, 1979; Marilyn Levine, The Found Generation: Chinese Communism in Europe, 1919–1925, University of Chicago, 1985; Nohara Shiro, Anarchists and the May 4 Movement in China, Libero International, nos. 1–4 (January 1975–April 1976); Phil, Billingsley, Bandits in Republican China, Stanford University Press, 1988; Jean Chesneaux, The Chinese Labor Movement, 1919–1927, Stanford University Press, 1968; Jerome B. Grieder, Intellectuals and the State in Modern China, Free Press, New York, 1981.

176

времена74, онда тешко можемо превидети чињеницу да није само Лију Шипеи био тај који се у Кини почетком двадесетог века политички гибао, и у зависности од перспективе коју заузмемо, трансформисао или конвертирао.75 Лијева биографија, дакле, у том смислу није била изузетак иако по количини и начину унутрашњег меандрирања јесте била изузетна. Традиционални интелектуалац којег је као таквог изнедрила древна кинеска царевина постао је модерни револуционар који је заговарао њен пад и рођење модерних политичких државних творевина, пробудивши се затим као анархиста који је оспоравао сваки облик владања, државу и модерност мишљену на конвенционалан начин и прихваћену у њеном уобичајеном смислу, да би на крају, дозван вишевековним кинеским сном, поново задремао у царским одајама, прижељкујући у сомнабулистичким епизодама да се она поново прикаже као оно што је одувек била, једним човеком контролисана држава. Како је уопште био могућ овакав пут у кратком животу једног нада хнутог и паметног човека нису одолели да пробају да објасне ни Лијеви савременици ни Лијеви тумачи. Емотивно ангажованији, Лијеви дотадашњи истомишљеници, који су у највећем броју случајева прешли исти пут као Лију, али су га различито завршили, у складу са ирационалношћу која је емотивности иманентна, али свакако и са доминантним дискурсима тумачења којима се, нажалост, тако ретко одупру и најпаметнији, за Лијево издајство револуционарне ствари оптужили су његову жену Хе Џен. Цаи Јуенпеи оптужио ју је да је заметнула кавгу између свог мужа и Џанг Бинглина која је била узрок Лијевог реакционарног лудила. Фенг Цијоу је тврдио да ју је манџурски гувернер Дуанфанг, коме је Лију шапнуо тајне организације Тунгменхуи, подмитио да подстрекује мужа против револуције. Један од сценарија било је и њено наводно учешће у атентату, због чега је Лију морао да се преда царским властима како би сачувао њену главу на раменима. Савремени тумачи одбацили су емотивност својих претходника, али их је недостатак релевантнијих сведочења и докумената осудио на субјективност властитог резоновања. Знајући да је непримерено и нетачно недоследност мушке судбине приписивати конструисаним слабостима 74 R. Scalаpino, G. T. Yu, The Chinese anarchist movement, Berkeley: Center for Chinese Studies, 1961, p. 14. 75 Бројни анархисти одродили су се од анархистичке идеје и колаборирали са различитим ауторитарним режимима. Поред Лију Шипеија, који је свој политички живот окончао у монархистичким рукама Јуен Шикаија, најпознатији примери идеолошког одметања у том периоду били су његов токијски анархистички пријатељ Џанг Ђи, као и париски анархиста Ву Џихуи, који су сан о анархизму такође оставили испред врата националистичких одаја Гуоминданга.

177

женског принципа, они су за разлозима Лијевог напуштања анархистичке идеје трагали управо на оним местима која су истовремено била извор њене снаге. У Лијевом даоизму и конфуцијанизму, изучавању старе Кине, снажном осећају националног идентитета, и у његовом амбивалентном уму и специфичном моралном компасу. Иако су одбили напад на анархизам из перспективе његових веза са даоизмом, који су заговарали први кинески комунисти76, савремени западни проучаваоци који су истраживали ове везе ипак су потенцијални извор Лијевог озлоглашеног политичког преображаја потражили у склоности првих кинеских анархиста да привилегују питање социјално-економске једнакости људи на рачун критике државе, као систем вредности који је у њих уписао неделајући даоизам, а не револуционарни западни анархизам.77 Посебан Шипеијев ум који је желео да увеже кинеске и западне идеје, а не једноставно да препише западна искуства, балансирајући тако на увек неугодној, погледима изложеној и тананој линији између конзервативизма и модерности, давао је посебну боју и тон кинеском анархизму, али је управо оно што је био залог аутентичности постало у савременим тумачењима узрок реактивности која се материјализовала као његов повратак монархији. Лијев антикапиталистички став, акценат на једнакости, противљење модерним демократијама и трагање у прошлости за адекватним аграрним моделима, који су моделе преимперијалне Кине претпостављали модерним обрасцима западног света, представљали су, према модерним тумачима, доказ амбиваленције његовог ума и погодно тло за политичку превртљивост и колебање. Иако је из срца свог света анархизам критиковао модерност схваћену као социјално-економску неједнакост и модерну бирократску државу, ваљда је Лијев покушај да се у прошлости избави од замки модерног, капиталистичког друштва за поједине тумаче заувек остао залог Лијеве реакционарности. Лијев повратак монархији потврдио је отуд оптужбе које су и у најанархистичнијим данима спочитаване његовој револуционарности: традиционалност његовог ума. Када је схватио да моментална и свеобухватна социјална Чен Дусиу је напао анархизам као рефлексију интелектуалних и животних навика укорењених у даоизму. Анархизам је пропагирао лењи и недисциплиновани начин размишљања који је свој главни узрок имао у нихилистичкој мисли и индиферентном ставу даоизма… Пасивни даоистички неодговорни индивидуализам самопрокламованих кинеских анархиста води лењом, погубном, незаконитом, неморалном понашању које као резултат једино може да има људе који полажу заклетве, полуде или изврше самоубиство. Krebs, Edward S., “The Chinese Anarchist Critique of Bolshevism during the 1920s”. In Roger B. Jeans (ed.), Roads Not Taken: The Struggle of Opposition Parties in Twentieth Century China. Boulder, CO: Westview Press, 1992: 203–24, p. 177. 77 John A. Rapp, p. 112. 76

178

трансформација, какву је заговарао анархизам, није могућа, Лију се, како тврде тумачи, окренуо традицији, вратио познатим моделима државног и друштвеног уређења, сматрајући да је кинеска „назадност“ боља од „прогреса“ материјалистичке, западне цивилизације. Истина, такав интерпретативни траг оставио је Лију, у тренутку када је још увек био анархиста, када још увек никаква објашњења његовог недоличног политичког понашања нису ни тражена. У једном од последњих бројева Тијенјиа Лију је написао: Реформе нису боље од конзервативизма и конституционализам није ништа бољи него деспотија.78 Задојен до тачке кључања анархистичким неповерењем пре свега према облику државног уређења који су модерне демократије преоблачиле у глас народа, Лију је изгубио равнотежу, заљуљао се, загрцнуо и револуционарни плес свог живота претворио у политички salto mortale. Иако су неки тумачи мислили да би Лијев политички преокрет најбезбедније било тумачити његовим разочарањем у понашање политичких сабораца и гађењем над себичношћу и корупцијом унутар револуционарних кругова, речју губљењем илузије да револуција може успети уколико је предвођена таквим револуционарима79, његов повратак у чврсте и дефинисане односе старог кинеског друштвеног и политичког уређења у којем нема много простора за изненађења можда је ипак, парадоксално, баш онако како налаже Лијева природа и судбина, био у самом анархизму, онако како га је Лију разумевао. Кругови које је Лију описивао, колико год да су на први поглед изгледали контрадикторно, заправо су у себи чували зрно доследности које се чврсто напајало на једној идеји која га никада није напуштала и која је у политици непрестано покушавала да нађе простор да заживи. Она се тицала опстанка Кине и покушаја да се сачува суштина кинеског идентитета, као и напора да се он мисли с обзиром на различите временске равни како би му се обезбедио континуитет и с обзиром на различите идеје како би се утврдила његова суштина. У том смислу, Лију није могао да сакрије своје страхове, а онда ни да их отклони како би његова мисао могла да превазиђе своја (политичка) ограничења. По анархистичким мерилима, његов неславан националистички страх од Манџураца управо се у анархизму трансформисао у страх од Запада и Лију је поново покушао да нађе чврсто упориште за своју Кину, превиђајући анархистичку лекцију да је неће наћи у рукама нити једног познатог облика државног уређења. Али у времену велике фрустрације и велике 78

p. 91.

Hsi-Ling Hsu, The Life and Thought of Liu Shih-P’ei, Texas Tech University, Texas, 1980,

79 Peter G. Zarrow, Anarchism and Chinese Political Culture, Columbia University Press, New York, 1990, p. 35.

179

наде, какво је било оно у којем је живео, Лију је на концу изгубио наду, загледан управо у земље које су своју наду дочекале. У том смислу, било је нечега невероватно поштеног у његовом деловању, неке искрености којој је вредело жртвовати старе идеје или им макар испоставити рачун, али и нечег невероватно деструктивног када се таква жртва опет подносила на олтару политике. Савет који није послушао, да напусти политику и врати се проучавању кинеске културе и традиције, као сваког ко се оглуши о свој дар, коштао га је онога што је највредније. Самог живота.

180

III Сусретања: Кина – Србија

Изабрах из кошаре пупољак тек убраног цвета. На површини сузе, црвени одсјај сунца и јутарње росе. Ли Ћингџао

181

Веићи у Србији

Михајло Анђелић Веићи какав данас познајемо прешао је дугачак пут и постао једна од ретких игара која се игра у истом облику већ више од 2.000 година. Постоје претпоставке да се веићи у раним данима свога настанка играо на мрежи линија исцртаних у песку уз помоћ нечег ситног као што је нпр. шљунак или пасуљ. Данас се веићи углавном игра у дигиталном свету – на неком од многобројних сервера за игру, као и против модерних програма, игра се на хиљаде партија свакога тренутка. Веићи/Го/Бадук изван граница Кине Не зна се када је тачно веићи настао у Кини, али се нешто поузданије може утврдити да се у Кореји бадук појавио током петог века, док је у Јапан го стигао три века касније. Претпоставка је да су монаси и учени људи били заслужни за преношење игре из Кине. У Јапану је го веома брзо постао омиљена игра аристократије. Бити добар у гоу била је ствар великог престижа. Почетком седамнаестог века, током Едо периода, у Јапану се оснивају четири школе, у којима започиње рад на ширењу и унапређењу гоа. Следећих 300 година ове школе су се такмичиле између себе, све док до Јапана није стигла модернизација и западњачка култура, када почиње његово отварање ка свету. У Европу је игра стигла из Јапана, кроз више „канала“ – дипломате, мисионари и морнари су доносили сазнање о игри са својих путовања по Далеком истоку. Почетком двадесетог века једна од првих гарнитура гоа стигла је у Пулу, важну луку тадашње Аустроугарске монархије. У периоду убрзаног повезивања трговине и комуникација, после Другог светског рата, са напретком технологије (штампа, ТВ, радио), долази до ширења веићија у Америци и Европи. Знатижељници и „самотњаци“ окренути науци били су први играчи веићија. Та слика о просечном играчу, као неком ко се професионално бави неком дисциплином математике, опстала је до данас. Што и не треба да чуди – елементи математике: бројање, геометријски и тополошки појмови, облици који се понављају, процена ризика и добитка... постоје у сваком тренутку једне партије.

183

Ипак, не треба гајити предрасуду да је веићи само „игра за паметне“ – веићи је игра за све, без обзира на године, пол, расу, веру, нацију, психофизичку или неку другу друштвену карактеристику. Можда не могу сви достићи највиши ниво или напредовати истом брзином, али сви могу играти и уживати у томе, кроз различите аспекте игре (партије са друштвом на малим и великим таблама, на такмичењима, решавању различитих типова проблема...). Веићи и Кина – миленијуми историје Легенда о цару Јаоу који наручује прављење игре како би дисциплиновао свог сина везује се за период 2300. г. пре нове ере. Ипак, није могуће са сигурношћу рећи колико је истине у овој легенди. На основу списа, може се утврдити да је игра постојала у четвртом веку пре нове ере. Најстарији артефакти потичу из времена династије Западни Хан (206. г. пре нове ере – 24. г. нове ере) и пронађени су у провинцији Шаанси. Назив игра опкољавања или веићи, под којим је игра данас позната, није се користио одувек. Стари назив за веићи је ји, и под тим именом се појављује у списима Цуо џуан, Конфуцијевим Беседама и у Менгцијевим списима. Верује се да је првобитна табла за веићи била величине 17х17, али да се од времена династије Танг (618–907. г. нове ере) игра на табли величине 19х19 и да се подједнако играла на дворовима, међу племством и међу грађанима. Од шеснаестог века веићи се посматрао као једна од четири вештине (уз калиграфију, сликање, свирање гућина) школованих људи, чиновника и племића. У западним изворима нема пуно информација о томе како се веићи развијао у Кини током већег дела средњег века, што и не треба да чуди с обзиром на значај писаних извора и степен развоја у Јапану тог периода. У модерним временима на веићи се углавном гледало као на занимацију образованих, а током Културне револуције, веићи је третиран као буржоаска игра, па су се играчи окупљали у тајности. Све се мења када Кина почиње да се отвара ка свету. На првом Светском аматерском првенству у гоу, 1979. године, појављује се Није Веипинг (Nie Weiping) и осваја турнир. Уз подршку Јапанаца, после боравка у Јапану од неколико месеци, и одиграних ревијалних мечева са јапанским професионалцима, он убрзо добија титулу професионалца 9. дан (9п). Свакако треба поменути и једног од најважнијих играча двадесетог века – у Јапану и западном свету познатог по имену Го Сеиген. Реч је о Кинезу Ву Ћингјуену (Wu Qingyuan), који је касније узео јапанско држављанство и јапанско име. Он је са 12 година достигао снагу професионалног играча, 184

а са 14 година је емигрирао у Јапан, где је наставио усавршавање и своју каријеру. Модерна ера – значајни тренуци из перспективе Европе Школовање играча из западног света била је прва велика степеница за развој веићија изван граница Далеког истока. Укупно десет играча из Америке и Европе стекло је статус професионалних играча у периоду 1978–2012. Од 2012. године још троје је добило статус професионалних играча на исти начин, а међу њима је било пет жена. Да би дошли до те титуле, играчи су ишли на школовање у Јапан и Кореју, где су неколико година радили од 8 до 10 сати дневно на веићи вештинама. Од 2012. године, континенталне асоцијације – америчка и европска – почеле су да организују турнире за добијање статуса професионалног веићи играча – 12 играча је добило титулу професионалног играча на тај начин у периоду 2012–2019. Друга важна чињеница за развој веићија у Европи била је (и даље је) повезивање са далекоисточним професионалним играчима – на конгресима који су трајали по неколико недеља. Посебно место заузимају и кинески, јапански и корејски играчи који су емигрирали у Европу и Америку и бавили се менторским и педагошким радом. Најзначајнија промена у веићи свету настала је са развојем интернета и појавом веб-сервиса за играње. Почетком 2000. године „раздаљине“ су се смањиле, и одједном је играње партија против играча из целог света постала свакодневица. Препрека напредовању због недостатка јаких играча, коју су имали играчи претходних генерација, нестала је, и то је резултирало стварањем амбијента за појављивање већ поменутих европских и америчких професионалних играча. Четврта важна појава у модерном западном веићи свету била је Хикару но Го манге и анимиране серије – када се велики број младих играча од 10 до 15 година широм света заинтересовао и почео да игра веићи. То је трајало неколико година у периоду око 2000. године, кад су стрипови и серија први пут објављени у Јапану. Ове четири појаве (школовање у постојбинама, долазак учитеља, Интернет, Хикару) створиле су на европском тлу повољан тренутак за развој младих играча, а тиме је и веићи достигао нове границе, што се може и видети у последњих десетак година, када су промовисани професионални европски играчи. Срећна околност је била и та да је критична маса младих играча из Русије, Француске, Чешке, Израела, Пољске, Словачке, Србије... била сличних година, па су развили позитивну атмосферу ривалитета и пријатељства, што је свакако помогло у превазилажењу напора 185

које са собом носи индивидуални рад. На Далеком истоку се за то време дешава померање тежишта. Примат у снази професионалних играча (а вероватно и рад на промоцији и унапређењу веићија) у последњих десет година прешао је у великој мери на Кину, и у мањој мери на Кореју. Ваља поменути и оснивање катедре за бадук на Корејском факултету спорта и културе у оквиру Мијонђи универзитета 1997. године, која је у међувремену основала и мастер и докторске програме везане за бадук едукацију и промоцију.

Два догађаја су посебно битна за „масовну“ популаризацију веићија у свету – један је већ поменута манга и анимирана серија Хикару но Го, а други догађај је у значајној мери утицао на публицитет веићија широм света, посебно међу популацијом компјутерских стручњака. Тај догађај је био низ мечева који је организовала компанија Дип мајнд, која је демонстрирала напредак развоја једне технике из области вештачке интелигенције – мапинског учења и њиховог програма Алфа Го. Сам догађај је био савршена прилика за приказ „моћи“ и промоцију Дип мајнда (и Гугла), те стеченог знања, али и прекретница у веићи свету за све остале. Наиме, веровало се да компјутерски програми неће моћи да победе врхунске веићи играче макар још деценију (тако су бар напредовали програми засновани на другим алгоритмима дотад). После мечева са корејским професионалцем Ли Седолом 2016. године одигран је и низ мечева на Интернету, као и низ мечева са кинеским професионалцима 2017. и са, још увек једним од најбољих играча, Ке Јием. Резултат је за многе људе био шокантан – програм је изгубио само један меч од преко 60 одиграних. Може се рећи да је 186

веићи тада изгубио дозу престижа игре у којој због њене комплексности компјутерски програми нису могли да победе човека – оно што се са шахом десило деценију и по раније – али је добио и значајан алат(е) и пажњу за развој саме игре. Наиме, после објављивања научног рада у часопису Природа, реплициран је програм и уз помоћ мноштва играча широм света и донирања њиховог компјутерског времена утрениран је програм LeelaZero, који је доступан за бесплатно преузимање. Веићи у Србији – првих 50 година Од игре занесењака, ученика, студената, играња на импровизованим таблама, дописног играња, првих турнира, може се рећи, мисионарског рада, до играча који су у првих десет у Европи, великих турнира, присутности на међународној сцени, спорта који је препознала држава, школовања за спортске тренере, пређен је дугачак пут. Период бивше Југославије Веићи је у Југославији најпре почео да се игра у Словенији и Хрватској, па тек онда у Србији. За иницијално ширење игре битну улогу одиграо је часопис „Плави вјесник“ – новине колажног типа, са репортажама, стриповима, разним занимљивостима и рубрикама за дописивање. Наиме, осим што је писао о самој игри, „Плави“ је спонзорисао и медијски промовисао прве турнире и ширио вести из света веићија у земљи и иностранству. У свету пре Интернета, чак и пре телевизије, такве новине су имале значајну улогу у ширењу информација и знања. Тако је дошла вест и до Србије, о игри која се игра на Далеком истоку, на табли са црним и белим каменчићима.

187

Немамо баш много информација о томе, али 1965. године у Пионирском граду у Београду основана је прва го секција. Неколико васпитача или директор набавили су опрему и учили децу како да играју. По свој прилици, секција није потрајала дуже од неколико година. С друге стране, у Крагујевцу 1966. године Љубиша Васић је добио књигу Ловра Штурма „Како се игра ГО“ од школског друга Миладина Живковића, који је за игру вероватно сазнао преко „Плавог вјесника“. Исте године (1966) Крагујевчани и група из Пионирског града у Београду (директор Драган Јевтовић) добијају позив за учешће на „Турниру градова“ у Загребу од Миленка Срдића (новинара који је писао за „Плави вјесник“ и који је значајно утицао на промоцију веићија), али тада није нико отишао. Следеће године (1967) екипа средњошколаца (Љубиша Васић, Миладин Живковић, Рајко Васић) одлази на „Турнир градова“ у Загреб, добијају праве гарнитуре и часопис који издају го играчи из Љубљане. Већ у децембру (1967) оснивају клуб/секцију ГК „Крагујевац“, који ради при Дому омладине, који их спонзорише за гарнитуре, али клуб није био званично регистрован. И наредне две године (1968, 1969) они посећују „Турнир градова“, једини турнир на коме су учествовали. У то време у терминима одржавања секције окупља се око петнаест играча. Интересантно је поменути да се потпуно независно, а опет захваљујући информацијама из „Плавог вјесника“, веићи почео играти и у Суботици, где је Јанош Занин са неколико пријатеља почео да игра ову игру. Почетком 1970. Душан Дубаковић убеђује спортско друштво Раднички да оснује го клуб. У марту (5. 3. 1970) се оснива ГК „Раднички“, чиме је било решено финансирање клуба. Исте године (1970) Душан Дубаковић одлази на одслужење војног рока у Ниш, где контактира асистента на Електронском факултету Драгутина Митића (који је научио да игра веићи током служења војног рока у Задру), и тако веићи почиње да се игра у Нишу.

188

У периоду 1971–1973. окупљају се играчи из Суботице, Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца. Покренута је прича о оснивању клубова, нови клубови отварају се у Суботици (клуб Спартак из Суботице основан је 25. 9. 1974) и у Нишу (децембар 1972, клуб Елеф). Већ 1974. године формира се и Го савез Србије у Нишу. Један од играча из Крагујевца Коста Анђелић сели се у Београд и тада поново почиње (после секције у Пионирском граду) окупљање веићи играча и у Београду у Дому омладине. Следеће године (1977) формира се Го клуб Београд. На првом Отвореном првенству Београда у гоу (1978) оснива се Го савез Југославије. У том тренутку у бившој Југославији постоји десетак играча мајсторског нивоа, углавном из Словеније и Хрватске. Наиме, у периоду првих корака и оснивања клубова у СР Србији, на територији бивше Југославије већ су се одржала два европска го конгреса (1969. у Љубљани и 1974. у Загребу), најзначајније го манифестације у Европи на којима су међу главним фаворитима били играчи са територије Хрватске и Словеније. До почетка деведесетих у бившој Југославији одржана су још два конгреса, 1980. у Малом Лошињу и 1989. у Нишу.

Крајем седамдесетих и током осамдесетих долази до благе стагнације прилива нових чланова. Већина играча заснива породице, а појављују се и први проблеми са обезбеђивањем простора. Наиме, тада су клубови углавном били везани за домове младих који полако губе своје финансије и значај у Социјалистичкој Југославији. Ипак, у то време, и све до деведесетих, постоје турнири са много јаких играча (снаге 4–5. мајсторски 189

степен) из свих крајева бивше Југославије, који су се неколико година, ако не и деценијама, играли чак у две лиге са по шест екипа. Осим тога, финансијска ситуација у земљи омогућавала је играчима који су радили у добрим фирмама да посећују бројне иностране турнире, тако да се снага веићи играча развијала. Распад бивше Југославије и ране 2000. године (1990–2010) Током деведесетих, због социоекономских последица које су оставили ратови, мање се путовало и учествовало на турнирима, а понеки играчи су и емигрирали из земље. Ипак, појављује се нова генерација играча у Крагујевцу, Београду, Нишу, али и у другим градовима. Почетком 2000. године, у време појаве интернет сервера и скоро неограниченог броја противника свих нивоа, појављује се и друга генерација играча веићија, од којих ће појединци достићи висине које нико пре њих није достигао на овим просторима. У том времену нестабилности оснивају се и гасе клубови (1993 – секција у Јагодини, 1998 – секција у Облачини код Ниша, 1998 – секција у Младеновцу, 1999 – клуб у Чачку, 2000 – секција Станово у Крагујевцу, 2005 – клуб Гондор у Београду, 2006 – клуб Панчево, 2008 – клуб ПроФо у Нишу, 2010 – клуб Меијин у Београду), настају и нестају велика такмичења (седми Крагујевац опен 2000. године са 118 учесника и први Балкански конгрес 2001. године, са 62 учесника) и велика флуктуација људи обележава овај период. Полупрофесионални играчи (2010 – ) Друга генерација играча, Лазар Манојловић из Крагујевца, а посебно браћа Митић, Душан и Никола, из Ниша, посветили су велики део свог живота изучавању веићија. Почели су врло рано, већ са 8–10 година, и уз много посвећености, труда, рада, одрицања, стигли до нивоа најјачих играча у Србији. Никола Митић провео је две године у Јапану као инсеи (ученик), припремајући се за турнир и титулу професионалца, коју није успео да освоји. Душан је у неколико наврата боравио у Кини и Кореји на школовању од по неколико месеци. Ипак, без обзира на (не)успех, све време се постављало питање сврсисходности професионалне каријере – да ли остати у свету веићија? Фокусирати се на титуле европских професионалних играча и освајање турнира или професионални живот усмерити изван веићи света, на послове који омогућавају стабилне и редовне приходе. За сада је живот професионалним играчима у Европи јако неизвестан, тешко им је 190

да зарађују и живе од бављења веићијем, па се већина европских професионалаца одлучила да заврши школовање и/или направи каријеру изван веићи света. Друштво и веићи Иако би се, због некадашње популарности шаха у Србији и бившој Југославији, могло рећи да су ови простори плодно тло за мисаоне игре, у пракси није било тако. Веићи као мање популарна игра од шаха одувек је имала проблем са препознатљивошћу и привлачењем нових играча. У релативно конзервативној средини као што је Србија, бављење „егзотичном“ активношћу, каква је веићи, увек је са собом носило одређену дозу подозрења и неразумевања, поготово када се користио познатији назив го. На српском језику реченица „играм го“ има сасвим друго значење, а то је свакако стварало проблеме у популаризацији и ширењу игре. Због неповерљивости људи, с једне стране, и недостатка литературе на српском и мањка едукативних метода, с друге, веићи је до сада био резервисан за малобројне и упорне који препознају комплексност игре и могу да истрају довољно дуго да открију лепоту у њој.

Пре Хикару но Гоа и Алфа Гоа, већина почетника се са игром први пут сусретала на уводним радионицама/предавањима о игри, што је свакако била баријера у преношењу знања, а то је изискивало додатно време и енергију да се објасни о каквој је игри уопште реч. Спорадично се о 191

веићију могло понешто сазнати из појединих филмова, књига и часописа. Најчувенија је свакако књига јапанског нобеловца Ј. Кавабате „Велемајстор“ или у скорије време књига француско-кинеске ауторке Шан Са – „Играчица гоа“. Што се тиче садржаја за децу који су били доступни у Србији, 2011. године је на Хепи телевизији (док је још била телевизија за децу) могла да се погледа кинеска серија „Мали играч веићија“. Закључак – од аматерског ка професионалном На глобалном нивоу, као што је поменуто на Веићи самиту веићи лидера у Жиџаоу 2019. године, предстоји период планског коришћења компјутерских ресурса и алата базираних на алгоритмима вештачке интелигенције, у фази тренирања и праћења напретка свих играча. Поред тога, мора се много урадити на стандардизацији категорија (тренутно је рангирање играча другачије у земљама велике тројке: Кина, Јапан, Кореја него у остатку света – у смислу да категорија 1д не означава исту снагу у наведеним земљама) и чвршћем повезивању свих актера на међународном нивоу.

以棋会友 (Use Weiqi to Meet Friends)

Што се тиче Србије, веићи је прешао дуг развојни пут, од социјалистичких домова младих до играња по клубовима друштвених игара на Интернету. За играче жељне напредовања доступни су врхунски алати за анализирање партија и систематизовање знања. С тим на уму, фокус мора бити на људима, посебно у домену планирања активности и развоја нових играча и играчица веићија. Као велико питање остаје како организовати заинтересоване да малим активностима ефикасно допринесу континуираном развоју веићи клубова и институција. Наиме, да би се 192

неко професионално (за плату) бавио веићијем, потребно је да се створи критична маса учесника којима би услуге професионалаца биле потребне – било да су у питању учитељи, организатори или дистрибутери опреме. Нажалост, због аматерске природе веићи заједнице, није било довољно људи који су били вољни да се баве систематизацијом и архивирањем знања, тако да су важне информације и сведочанства пионира неповратно изгубљени. Ипак, постоје напори да се писани артефакти сачувају и да се сведочанства пионира запишу и уобличе у неки облик књиге.

193

Кроз Беиђинг80 (одломак) Благоје Богавац Скренуо сам са главне широке алеје и утонуо у уску уличицу старога Беиђинга, која се одликује изванредном живошћу и шаренилом. Тешко је описати како она изгледа. Подсећа на старо Скопље или на Башчаршију сарајевску у јеку развоја занатства. Радњице уске и ниске, чепенци, ћумези, под настрешницом од цераде дућанчић или трафика. Седи човек на једној столици, а о другу обесио своју робу коју продаје: дописнице, марке, књижице, новине, разне ситнице домаћег занатства, везове и сл. На бамбусовој обрамачи два лонца обмотана крпом, то је продавац чаја; он иде лагано улицом, с муком се пробија кроз масу и продорно узвикује пискавим гласом нешто што треба да значи: „Чај... врућ чај“. Крај дрвене даске или клупе седи дечак, старија жена или старчић са ретком брадицом. Пред њим три-четири поклопљене шоље чаја и овећи земљани лонац. Тротоари претрпани бициклима, хиљаду рикша поређаних на њима. Ту дремају или спавају на сунцу возари намрешканих жутих лица, мршавих цеваница, затеклих жмиравих очију. Рикше са малом троугластом заставом, знак да припадају задрузи, а такође и рикше без заставице – приватне, чекају на клијенте. О ретко дрвеће кинеског багрема обешена даска с ексерима на којима висе капе, платнена обућа или други домаћи кућни производи. То је мали дућан под багремом. Продавац мирно седи и чека да неко обрати пажњу на његову робу. На углу под зидом две кантице са неким прибором и алатом, једна конзерва са ватром, парче белога лима што сија на сунцу, уза зид прислоњена бамбусова трска о коју човек веша свој дућан кад у позне часове крене кући. Човек крај тог дућана седи на земљи и стрпљиво чека да некоме затреба његова услуга. Он је способан за сваку врсту крпежа, за сваку поправку без обзира на материјал и величину оштећења, он је у стању да се упусти и у рад са прецизном механиком, можете бити сигурни у квалитет његовог рада. Мало даље види се сточић са потковицама, а чекић и обућарски калуп на крилу су човека што седи поред сточића. Он ту мирно седи и гледа у земљу. Он управо гледа у вашу обућу док пролазите поред њега. Он проверава имате ли све плочице или вам је нека отпала, учтиво вас упозорава, нудећи одмах своју услугу коју 80

51–53.

Благоје Богавац, Кинеско јутро, Минерва, Суботица–Београд, 1958, стр. 33–38;

194

остварује невероватном спретношћу. Крај зида стоји „радња за оправку бицикла“ и њен власник је човек који пребира гомилицу старога гвожђа тражећи погодно парче за оправку коју је започео. Испред радњице прекривене скелама чучи човек крај гомилице песка и пажљиво меша малтер. Он то чини тако пажљиво да му неће отећи ниједна кап белога креча, неће се расути ни зрно драгоценог малтера. Улица је пуна људи, жена, деце. Све је у покрету, свако нешто ради или чека да ради, јер би желео да ради. Можда ће то бити неки ситан, скоро безвредан рад, посао који се најбедније плаћа, али овде се човек рада не стиди. Још више их се мува, креће некуда, или просто стоји, гледа и чека, док се улица креће и тече мравињак сивих једноличних људи. Море бицикала и рикши укршта се, уклања пешацима или их гура с пута, ретки аутомобили лагано и с муком пробијају се, реско свирајући сиренама на које овде људи не обраћају пажњу. Сандук на степеницама, сточић на улици, ћепенак, радњица под шатором, дрвена барачица прилепљена уз неки зид, све је уско, стрпано једно на друго, стиснуто једно уз друго, бедније и сиромашније не може се замислити. Такав је стари Беиђинг. То је његов најважнији трговачки блок. Када прођеш њега, наилази други који није строго одељен, то су стамбена насеља, покоја радњица, ситни занатлија, крчма и сл. Овај део је скоро невидљив. Улица је ограђена високим зидом. Иза тога зида су ниске, приземне зграде, уска дворишта, помоћне зграде и разне настрешнице. Ту се одвија домаћи живот Кинеза, једне или више породица са чудним традицијама и односима међу њеним члановима и према спољном свету. И тај простор, одвојен од улице зидом, испреграђиван је такође унутрашњим попречним зидовима. Свака породица је овде свет за себе. Тајна. Сваки живи међу својим зидовима. Знам да нећу моћи ни површно сагледати ни упознати тај живот који је друкчији од нашега, а заснива се на вековним традицијама. Ваздух је врео. Засићен песком који се види као лака измаглица. Кроз ту маглу гледаш у сунце као у мутну ужарену куглу. Овога песка не може се нико ослободити, он све испуњава и свуда продире. Изјутра, кад устанеш после немирног спавања, уста су ти сува а под зубима крцкаш песак. У старом делу Беиђинга не гради се много. Више се врши препокривање, преграђивање, дограђивање, подупирање старих здања. За сваку новоградњу која би се овде подизала било би потребно порушити многобројне страћаре и ћумезе препуне становника које би требало претходно сместити у нове зграде. Зашто отежавати и овако крајње тешку стамбену кризу? Гради се више тамо где има мало да се руши. Урбанистичко сређивање овога дела града врши се само у најнужнијој мери и у стварности 195

одложено је за касније, кад се бар донекле среди стање у граду који се невероватно брзо насељава и који ће још дуго година бити пренасељен. Река бицикала не тече само главном улицом. Она тече скоро свим улицама и сокачићима Беиђинга. То важи и за рикше путничке и теретне. Оно што је некада био симбол беде ове велике земље и патње ових људи данас је још један доказ да се пошло напред, да се из дана у дан иде бoљем поретку ствари и да се рад из мучења и ропства претвара у часну неопходност човековог живота. Није човек упрегнут као кљусе у рикшу, као што је то било у недавној прошлости старе Кине. Он данас вози рикшу као бицикл, педалама, али и данас је то тежак рад. То је у ствари трицикл: између два задња точка усађена је удобна фотеља. Човек се завали у њу и стварно одмара возећи се рикшом. Кад је киша или ветар, рикша се покрива покретном церадом, кад је сунце – сунцобраном. Рикша се може користити за једно лице, или за двоје, а може се повести и читава мала породица с пртљагом. Видео сам у рикши на улицама Беиђинга дебелог Кинеза, домаћицу која се враћа с пијаце са пуном корпом поврћа, двоје младих људи приљубљених глава, официра са женом и дететом итд. Теретне рикше изнад задњих точкова од дебеле гуме имају јаку широку дрвену плочу. На њу се може несхватљиво много натоварити. И у томе су Кинези мајстори. Гледам товар црвене репе брижљиво наслаган у облику четвороугаоника – има је читава тона; на другој рикши висока гомила беле хартије. Човек мучно покреће педале, сав је у зноју, увијају му се мршава црна леђа, вратне жиле су му набрекле као конопци. Споро иде напред. Трећа рикша вози неке водоводне цеви веома дугачке. Четврта вози сеобу: наслагане ствари покућства чврсто стоје високо изнад главе возара, док он затегнута лука кичме лагано вози премештајући своју скромну тежину тела с једне ноге на другу. Рикша је кроз знатан историјски период, који је веома дуго трајао, постала неразлучив део кинеског живота, неопходна, незаменљива допуна неразвијеног саобраћајног система и она ће још доста дуго, упоредо са бициклом, коњском запрегом, магарцем и камилом, обављати свој део унутрашњег транспорта у овој земљи. И не само рикша. Човек такође. Срели смо једнога како носи две овеће стене на бамбусовој трсци. Срели смо групу људи око једних кола на четири гумена точка високонатоварених – двојица вуку, а тројица гурају и придржавају кола. То није ретка слика. Коњска запрега која управо пролази поред нас разликује се од свих сличних у свету. Испод репа коњскога разапето је платно. Коњска балега не остаје на улицама града, она се брижљиво скупља и користи за ђубрење земље. То је овде веома важан и непрекидан посао, јер земљу целе године мало-помало засипа ветар ситним пустињским прахом и чини је неплодном ако је човек брижљиво не нађубри. 196

Мост, Летња палата, Беиђинг

С времена на време прођу поред нас у црно одевене старице које чудно гегају у ходу и боду стопалима као да су им одрвенела. Обично их неко млађи води или држи под руку. Њихова стопала су чудно мала, а ноге одебљале. Ова јадна створења унесрећена су за цео свој живот, због ужасне навике да се од раног детињства стежу стопала женске деце како не би порасла. Сматрало се лепим имати што мања стопала. То је било друштвено схватање. Све се чинило од најранијег детињства да стопала не порасту. Постојала је читава процедура која је трајала годинама, од чврстог увијања стопала до набијања у нарочите калупе, који су онемогућавали њихов раст. Због тог ужасног мучења, које се обављало са страшним боловима и уз нескривен понос родитеља, женско дете је било осуђено да живи у кући, практично непокретно и неспособно за ма какав рад. Времена су се потом мењала, али стари страшан обичај остајао је, јер је и свест и смисао о лепом трајала непромењена столећима. Требало је да земља доживи револуцију, да се законом забрани овај варварски обичај да би се жене ослободиле ове нељудске тортуре. Па и данас има случајева калупљења ногу. Али то се врло оштро кажњава. На угловима прометних улица огромне табле рекламирају совјетске филмове. Друге овде нисам видео. И још нешто совјетско: табле са фотографијама, испод њих натпис: овако се живи у Совјетском Савезу. Кинеске табле, са кинеским фотографијама, са приказом како се живи у Кини, како се изграђује земља и мења живот човека, нисам видео и то ми је недостајало. Без тога ова совјетска рекламна фотографија делује некако неубедљиво, јер је сувише далеко од ове чемерне кинеске стварности.

197

После шетње старим Беиђингом посетили смо „храм неба“. Он је окружен високим зидом. Пењемо се уздигнутом рампом на широк поплочан бедем. Ту је на једној страни храм „молитве за жетву“, на другој страни „храм неба“. Живописни кровови плаве, зелене и златне боје су нагоре извијени. Стубови који означавају месеце у години, годишња доба, дане. Стара кинеска архитектура – дрво без ексера. Дивна хармонија високе куполе храма, украсна резбарија у дрвету, змајеви и митске фигуре, складно шаренило боја. Други храм је опасан „зидом одјека“. Кад се стане уз тај зид и говори полугласно, са другом који је на супротној страни зида, онда оно што изговориш, иако се једва чује поред тебе, зид односи на други крај стотинак метара далеко и враћа ти његов лагано изговорени одговор. Мало даље је уздигнута тераса – „олтар неба“, кружно степениште које се завршава равном плочом. Њена средина обележена је тачком, а даље су плоче које се шире у круговима, први круг састоји се од три, други од шест, трећи од девет, свака наредна има двоструки број плоча. Стани у круг, узвикни једну реч и бићеш изненађен громкошћу свога узвика који је постао неколико пута јачи. Овде је сједињена геометрија, акустика, математика, познавање године, неба итд. Около је парк смреке, јеле и бора, све старо стотинама година. Трава спржена. Облаци прашине засипају очи.

ххх Нешто о привредном развоју Кине За привреду Кине карактеристична је чињеница да је око 70% привредних предузећа било концентрисано на територији која чини око 10% од целокупне површине земље или, тачније речено, у три велика града: Шангхају, Тијенцину и Шенјангу. И сва остала привредна предузећа изграђена су на уском приморском појасу. Огромна подручја Кине нису имала ниједног значајнијег предузећа. Узрок овоме лежи у чињеници што је страни капитал желео да има предузећа на местима погодним за извоз, на мору или у блиском приморском подручју, иако су сировинске базе биле дубоко у унутрашњости земље у Централној Кини, северозападним и југозападним крајевима. И интересима домаће буржоазије одговарало је да има своја предузећа у приморским градовима због тога што су биле зависне од увоза низа производа из других земаља, као и због тога што се са својим производима излазило на тржишта ван своје земље, која због 198

неразвијености и сиромаштва ни ту недовољно развијену производњу није била у стању да апсорбује. Ослобођење земље затекло је 50% индустријских предузећа концентрисаних у граду Шангхају, а скоро сву индустрију у уском појасу коју чини приморска област. Нова Кина је ово стање морала одмах да мења. Од 694 предузећа, која су изграђена у првом петогодишњем плану, 472 су размештена у унутрашњост земље. Основа развоја ових предузећа лежи у изградњи и развоју великих металуршких комбината у Вухану, Боату и Аншану. У Северној и Средњој Кини изграђен је низ предузећа, у првом реду текстилних фабрика и угљенокопа. У северозападном делу земље изграђена су предузећа за прераду нафте, које у овим крајевима има много; сем тога овде су изграђена многобројна предузећа обојене металургије и машиноградње. Три основна металуршка центра имају одличне услове за рад. Вухан се налази на сплету комуникација како на реци Јангце тако и железничких, на извору врло моћних и разноликих сировина које прерађује. Вухански заводи су у реконструкцији и ускоро ће удвостручити своју производњу. Боату је град у Северној Монголији. Он лежи у близини рудника гвожђа и угља на воденој комуникацији реке Хоангхо и на железничкој прузи. Његов металуршки комбинат биће база за изградњу мноштва других фабрика и основа привредног развитка овога дела Кине. Трећа металуршка база Аншан у Манџурији такође је у развоју и реконструкцији. Његова производња удвостручиће се до краја 1961. године. Он је основа за рад преко хиљаду предузећа, међу којима и за први аутозавод Кине и за прву фабрику трактора и машина радилица које су све изграђене у току првог петогодишњег плана. Иако је развој унутрашњих области Кине ишао релативно брже него приморских рејона, ипак је и у приморском појасу вршена изградња нових фабрика и реконструкција оних које већ постоје. Кинеска народна влада води политику пуног коришћења и даљег развоја фабрика приморских области, уз истовремену планску изградњу и брз развитак заосталих области у унутрашњости земље богатих сировинама и енергетским изворима. На тај начин постојећу неравноправност у привредном развитку земље она настоји лагано да уклони и да омогући брз привредни процват баш заосталих области земље. Посебна пажња биће посвећена огромној области Тибета који још није испитан у довољној мери. Управо су у току интензивна геолошка испитивања баш ових области ради утврђивања њиховог рудног богатства, а после тога градиће се комуникације и фабрике. Проблем комуникација је врло тежак. Ове области повезане су са осталим деловима земље једним друмом који води за Ласу, а одатле за провинцију Синкјанг, за град Урумчи. Овај друм 199

грађен је после ослобођења земље у огромној масовној акцији народа и армије. Колика су то пространства може се оценити ако се напомене да путовање из централног дела Средње Кине до града Ласе на Тибету камионима траје преко 15 дана. У погледу капиталне изградње кинеска народна влада припрема један озбиљан заокрет у својој политици. Већ је низ истакнутих руководећих људи Кине, између осталих и сам председник планске комисије и члан Политичког бироа ЦК, Ли Фу Чунг, говорио о потреби да се смање инвестиције, да се гради скромније, штедљивије и уз најширу мобилизацију локалних средстава. Читава даља изградња у Кини мора полазити од чињенице да је Кина сиромашна и заостала земља. Она има природних богатстава које треба испитати и користити. Мора се полазити од конкретних могућности земље и сваке покрајине и области, те спровести курс трудољубивости и штедње. Мора се од грандоманске тежње за великим објектима и најмодернијом опремом, од изградње предимензионираних фабрика, огромних универзитетских градова, огромних блокова административних четврти, великих стамбених зграда, репрезентативних хотела, позоришта, спортских објеката итд. прећи на првенствену изградњу малих и средњих објеката прилагођених локалним условима, изворима сировина и радне снаге. Велики објекти треба да се граде само тамо где су они неопходни као допуна малим и средњим објектима, да би овима дали основне полупроизводе на прераду. При свакој изградњи мора се водити политика да се са што мање улагања добије што већа производња, да се са што мање средстава изгради што више објеката, да изграђени објекти дају што пре и што већу количину производа тржишту земље. Размишљајући о овоме, налазим да има много сличности са проблемима нашег привредног развитка. Видим да су се и овде у Кини сусрели са сличним проблемима које смо и ми имали и да их почињу решавати на начин умногоме сличан ономе како смо и ми то чинили.

200

IV Из кинеског пера

Далека планина обавијена облацима, Скоро ће предвечерје, Поветарац доноси кишу, суморан дан. И крушкин цвет ће скоро увенути, бојим се Неће још дуго на грани остати. Ли Ћингџао

201

Уметнички покрет Нови талас из 1985. године Гао Минглу

КОРЕНИ Након што је 1984. године одржана Шеста годишња свекинеска изложба уметности, групе младих уметника почеле су да организују уметничке изложбе широм Кине. Ове изложбе биле су потоци који су се 1985. године слили у главни ток покрета Нови талас. Овај уметнички покрет има сложену позадину. Он је одраз упоредних проучавања западне и кинеске културе која су се последњих година интензивирала, али је исто тако и резултат размимоилажења између ове две културе. Дух који је водио покрет тежио је, суочен са још једним налетом западне културе који је пратио отварање Кине према Западу, преиспитивању традиције и последњег креативног периода у Кини, као и смелом експериментисању приликом увођења кинеске уметности у модеран свет. У теорији, супротне школе мишљења произашле су из сучељавања национализма и интернационализма, традиције и модерног итд., али у пракси, доминантна идеологија била је ,,импортизам“, позајмљивање, копирање и отворена ,,крађа“ идеја западне уметности. Када критикујемо овај нови тренд праћења туђих стопа и копирања Запада, не заборавимо да се историја модерне и савремене кинеске културе управо састоји из непрестаног позајмљивања и прожимања са западном културом. И уколико се дивимо храбрости са којом су уметници попут Лин Фенгмијена и Сју Беихунга уносили стране елементе у своју уметност, морамо размотрити разлике између западне културе коју су они проучавали онда и исте те културе данас, и поставити питање јесу ли они успели да постигну свој крајњи циљ. Ако јесу, да ли је начин на који су постигли тај циљ постао непроменљив модел који ће служити за све сличне активности у будућности? Дебате на ове теме биле су веома честе у првим годинама отварања Кине према Западу, када је и природа покрета Нови талас 1985. први пут постала очигледна. Постојале су, међутим, разлике у погледу мотивације, и то на неколико нивоа. Ране године карактерисао је отворени бунт 203

на емоционалном нивоу који је произашао из беса и незадовољства због Културне револуције (1966–1976), а који је ретко био на нивоу неке рацио налне дискусије у културном контексту. Период након Културне револуције обележила је појава праваца попут ,,уметности ожиљака“, ,,уметности ради уметности“, ,,тока живота“ и ,,псеудонатурализма“. На Шестој годишњој свекинеској изложби уметности ови нови стилови јављају се по први пут раме уз раме са идеалистичким реализмом, ,,званичним“ стилом кинеског сликарства који се развијао пуне три деценије, истичући тако ,,плурализам“ савремене кинеске уметности. Изложба је пружила преглед и резиме једног креативног периода у модерној кинеској историји. Са психолошке стране гледано, она је уједно и припремила савремене кинеске сликаре за Нови талас 1985. Велики историјски преокрети и културолошко самопреиспитивање, подстакнуто економским и материјалистичким отварањем према спољашњем свету, обезбедили су повољну климу и плодно тло за развој овог покрета.

МАНИФЕСТАЦИЈЕ Након Шесте годишње свекинеске изложбе уметности, већину уметничких изложби организовали су млади уметници, а тек неколико њих је било званично повезано са сличним дешавањима за младе у иностранству. Било је такође и оних изложби које су организовали уметници средње генерације. Иако се свега неколико изложби могло похвалити поставкама које су имале дужи век, оне су ипак изазвале бројне контроверзе. Тако велики број изложби био је без преседана у скорашњој историји, и несумњиво је представљао позитиван исход постреволуционарног периода. Нови талас 1985. може се поделити на три струје: 1) рационализам и религиозност; 2) интуиционизам и мистерија и 3) обновљени концепти и бихевиоризам. У наставку ће бити више речи о сваком од њих понаособ. I. Рационализам и религиозност Ову струју представљају Група северне уметности, из Џеђијанга, Нови простор 1985. и Изложба Ђијангсу недеље уметности за младе. Већина дела која припадају овом правцу налазе се под утицајем неких конкретних теоријских схватања. Групу северне уметности оформило је преко дванаест сликара, писаца и научника, што из друштвених, што из природних наука. Њихови слогани ,,Иза поларне зоне“ и ,,Северна култура“ почивају на идеји о миграцијама цивилизације ка северу током 204

историје човечанства и дезинтеграцији културе у тропским пределима. Ови уметници су веровали да су и пред источном и пред западном културом незапамћене тешкоће, и једини лек за борбу са њима је уметност, рационална, узвишена у својим циљевима и озбиљна у својим намерама. Својом уметношћу су желели да пренесу величанственост и непролазност света. Њихова дела преносе религиозна осећања, али су она без иједне трунке сујеверја. Сликари Групе из Џеђијанга гаје поштовање и према рационалном, али се већина њихових размишљања везује за период пре чина стварања и постанка, који се, како они то виде, ослања на интуицију. Према мишљењу Гу Вендаа, разум је вертикалан и везује се за историју, док је интуиција главни чинилац креације. Гу се противи изражавању сопства и сматра да је сопство пуки егоизам. Властита осећања треба пренети на духовни план, који не почива на визуелно стеченом искуству, већ на духовним представама које настају изван овог видљивог света. Његове огромне слике мастилом представљају ,,израз“ његовог духовног света и разумом изграђеног универзума. Слике Групе из Џеђијанга углавном су критиковане следећим речима: ,,Предмети на сликама су умртвљени, ошамућени и чудни. Да ли је то заиста тако, или је то само посебан и циничан приступ сликара стварности?“ У другим дебатама покренута су питања имитације и оригиналности, форме и садржаја, погрешних тумачења и филозофије. Попут Групе из Џеђијанга, и сликари Изложбе Ђијангсу недеље уметности за младе полазе од слика ,,тока живота“, али се они разликују од Групе из Џеђијанга пре свега у томе што већи нагласак стављају на људе, на појединачне привремене аспекте историје и динамичко поређење, а не на симултаност и статичко поређење. Ови сликари такође верују да слике ,,тока живота“ не могу уистину приказати људско самоиспитивање, већ само дати приказ духа по принципу ,,око за око“, без имало саосећања. Тако они одбацују драматизацију и површни приказ духовног у својим делима, окрећући се стварности и разуму. Ову школу представљају колекција Град Динг Фанга (са својим културним и филозофским импликацијама) и Шен Ћинов Разговор учитеља и ученика (са својим религиозним и културним импликацијама). У целини гледано, овим сликарима недостаје јасно теоријско упориште, те су стога некад принуђени да буду сами своји теоретичари. Њихова размишљања су, међутим, толико конкретизована да не престају да им стварају потешкоће. Још једна група млађе и средње генерације уметника из Шангхаја кренула је ,,путем разума“. Они се ослањају на источну и западну филозофију, антропологију и модерну физику као потпору за своје схватање да се традиција треба посматрати са становишта целокупног човечанства. 205

По њиховом мишљењу, у средишту свих слика свих култура налази се један објекат – човек. У делу Џанг Ђијенџонга Људска раса и њени сатови представници свих људских типова смештени су у један заједнички простор у коме време тече уназад, што изражава идеју да људска раса у сталној потрази за ,,надзнањем“ непрестано поткопава сопствену способност да разуме себе. Слике Анхуи друштва за истраживање уљаних слика настоје да прикажу менталну структуру разбијајући тематске елементе на засебне концептуалне јединице, прикључујући свакој од њих одређену слику или тему и онда их повезујући на један живахан начин. На изложби под називом Трагање, откривање и израз, пет младих сликара из провинције Гансу изразило је своју филозофију кроз ледену апстракцију. Кругови, квадрати и троуглови симболизовали су небо и земљу и мистерије људског света и универзума. Разум је био водиља и групи уметника из Хунана приликом стварања слика за серију изложби њихове Групе без иједног уметника, мада и они нагињу ка културолошком преиспитивању. У многим делима религиозна брига удружена је са тежњом ка рацио налном, али овде религија нема толико везе са вером колико са промишљањем културе и традиције, у питању је тзв. панрелигиозност. За ове сликаре религија је духовни покретач побуне против неконтролисаних излива емоција (изражавање сопства) и поетичне и романтичне представе стварности у случају идеализма. Користећи уметност као средство, стање ума када стварност гледамо право у очи бива изражено кроз мисли које превазилазе ту исту стварност, људски ум и само сопство. Тако се сви придеви које бисмо употребили да опишемо спољашње манифестације религије – равнодушно, изоловано, мистично – могу употребити и за опис спољашњег изгледа ових слика. Али истинска и права критика, у циљу решавања мистерије ове ,,нове религије“, захтевала би ипак знатно дубље задирање у филозофске, психолошке и друштвене концепте који се налазе у позадини њихове уметности. II. Интуиционизам и мистерија Ова тенденција се појавила на Новембарској изложби слика у Беиђингу, Изложби нове слике у Шангхају и Јунану, Нултој изложби у Шенџену и Изложби савремене уметности у Шансију. Важно је напоменути да је овај правац био заступљен и на изложбама где је као преовлађујућа струја препознат рационализам, баш као што је и рационализам играо неку улогу на многим другим изложбама.

206

Каталог изложби у Шангхају и Јунану почиње следећим речима: ,,Оно што је најбитније јесте да ми пре тежимо да уздрмамо људску душу, него што нам је циљ да обезбедимо задовољство за људске очи. Наши радови нису игре боја и линија“. Они наглашавају да се, уколико желимо досегнути истину, морамо вратити уназад до самих почетака људске расе, чак и до зачетака самог живота – до протозојског живота. На Изложби нове слике, Мао Сјухуи и његове колеге сликали су понтоне у покрету који се шире и отичу, а који, по њиховом мишљењу, представљају људске инстинкте и крвне групе, синониме за живот. Један од њихових мотоа је: ,,Уметност је молитва, музика, песма људске душе. Уметност је душа која дира душу. Све спољашње форме су само симболи душе, они су просветљење душе“. Ванг Чуан са Нулте изложбе из Шенџена осликава на својим немирним платнима, која одишу животом и историјом, борбу за преживљавање дела људске расе, појединачних народа, чак и животињског царства. С друге стране, беиђиншка Новембарска изложба слика је далеко скромнија у свом приступу. Беиђиншки сликари приказују живот кроз одређену резервисаност. Они величају чисту, неукаљану уметност и презиру друштвени фактор у њој, док групе сликара из Шангхаја, Јунана, Шансија и Шенџена заузимају супротан став – они верују да уметност мора бити у директном контакту са људима. Беиђиншки уметници су дубоко посвећени самоусавршавању и унутрашњем прочишћењу и противе се отварању ка спољашњем свету. У потрази за својим местом у свету и својом судбином, Сија Сијаован уздиже их на религијски ниво, што његовим сликама даје једну мистичну ноту. Ши Бенмингови цртежи као да нам причају једну по једну епизоду из неке љубавне приче коју сама душа приповеда. Међу младим уметницима постоји неслагање када је реч о давању предности разуму или интуицији, а чак и међу онима који ту предност дају интуицији постоје размимоилажења када је у питању крајња сврха сликарства. Ову врсту неслагања могли бисмо сумирати на следећи начин: за и против изражавања сопства, за и против индивидуализма. Једна у низу група које се окрећу интуицији јесте и она која трага за нестајућим и настајућим фантазијама. Ове фантазије ипак не поседују Далијеву апсурдност нити Фројдову анализу, оне су прототипске фантазије изведене из магловитог, мистериозног света. Тежња ових уметника није да објасне неку конкретну филозофију живота, или разоткрију личне тајне, већ да пронађу начине помоћу којих уметник може да испољи свој темперамент, што је можда и својеврсни протест против доминантног начина приповедања и литерарног испољавања сопства. Упркос разликама, сви сликари вођени интуицијом имају нешто заједничко: мистерију. То је пре свега зато што користе апстрактне форме, 207

али и због тога што осећања и идеје које они желе да пренесу – индивидуалне или универзалне природе – остају у свету непознанице и конфузије. У другим случајевима, чак иако уметник има јасан циљ и коначну представу у својој глави, онај који гледа слику, због тога што сам креативни процес има особину да је ,,недокучив“, опет има потешкоће да ухвати праву намеру аутора која лежи иза његовог рада. III. Обновљени концепти и бихевиоризам Године 1985. забележена је невероватна обнова уметничких концепата, што је био велики корак ка модернизацији кинеске уметности. Ова обнова се најпре манифестовала на пољу теорије и критике, а касније постаје и предмет пажње сликара. Обнова се конкретно огледа у следећем: 1) Нов нагласак се ставља на вредност рада у току самог процеса стварања, и на заједничку вољу. Раније су уметници такође говорили о процесу стварања уметничког дела, али оно што је сада било ново јесте идеја да је прави физички рад саставни део тог процеса. Нека уметничка дела, што се односи и на слике и на скулптуре, могу се тако посматрати као засебан рад, или као део неког засебног рада. Као резултат, изглед сале за изложбу постаје битнији и од самих дела која ће у њој бити изложена, јер, гледано у целини, он представља рад свих људи који су у њено стварање били укључени. Други елементи, попут осветљења, аудио и визуелних ефеката, такође играју важну улогу. 2) Бихевиоризам. Заснован на концепту креативног рада, процес стварања би могао бити важнији од самих резултата, атмосфера од самог рада. Како је резултат већ на неки начин предвиђен током планирања, он је тај који ће доћи први, а узрок ће уследити касније. Ова замена места резултата и узрока представља једну форму бихевиоризма. Изложбе овог типа имале су своје предвиђене ,,ефекте“, који би потом требало да досегну бар до неке форме ,,стимуланса“. 3) Поп грозница. Изложба Роберт Раушенберг, одржана у Кинеској уметничкој галерији у Беиђингу, најузбудљивија је страна изложба која је одржана у Кини годинама уназад. Како су кинески уметници трагали за новим идејама, а истовремено су им мисли биле спутане и укалупљене постојећим ограничењима, ова изложба представљала је значајан пробој. Иако су сама дела на изложби била ,,стари трикови“ из шездесетих, она су специфичној кинеској уметничкој сцени изгледала невероватно ново. Док су поједини уметници желели да открију нове начине традицио налног приказа, и да обогате свој уметнички језик, други су хтели да у потпуности обнове целокупан уметнички вокабулар. На пример, ови 208

први ће дискутовати о најбољем начину да се наслика ваза, док ће други ту вазу једноставно заменити писоаром. За друге, питање избора између вазе и писоара није оно које је вредно дискусије, већ је та вредност у самом чину замене. Кинески уметници знају да су се жице, картон и папирне кутије користиле превише пута у прошлости, али знају и да су се уљане боје користиле хиљадама пута више. Да ли су оне коришћене пречесто или не зависи од постојања потребе да се нешто што припада одређеном културном окружењу исприповеда.

ИСПОД ПОВРШИНЕ Сасвим је очигледно да се три гореописане струје подударају са три главна правца у савременој уметности на Западу. Има ли онда ичега јединствено кинеског овде? Можда је чињеница да данас у делима младих аутора у Кини не можемо пронаћи ништа кинеско сама по себи ,,јединствено кинеска“. Напредак на пољу уметности захтева постојање покрета и струја: без покрета не може бити ни развоја. Али морамо запамтити да уметност сама по себи није покрет, као и да ниједан покрет не даје обавезно велике уметнике. Неконтролисан ,,импортизам“, који је горе описан, очигледан је резултат отварања Кине према Западу, и до одређене мере може бити деструктиван. Цитираћу Клајва Бела: ,,Великој ренесанси осећања нужно мора претходити постојање деструктивног покрета, који ће послужити као увод у појаву нових школа и нових великана“. Али с временом, ови покрети и струје узрокују нестајање многих уметника и њихових дела. Значај покрета се огледа у томе што они утичу на читав уметнички свет, а не на појединачна дела. Опет, они јесу и ти који уметности дају многе талентоване појединце и изврсна појединачна дела. Овај аспект Новог таласа 1985. многе младе уметнике испунио је осећањем трагедије и жртвовања. Суочени са веома утицајним традицијама и трендовима западне уметности које, пак, не могу усвојити и прихватити као своје, млади уметници у Кини одговарају преиспитивањем сопственог идентитета. Са новим концептима, национализмом, још увек недефинисаним идеалом савршене хармоније Истока и Запада и силовитим упадом западне културе на територију древних култура Азије – што је и те како нарушило одбрамбене насипе и у њима оставило многе рупе – борба је била могућа само на један начин: прећи у акцију и створити највише могуће вредности у уметности. Многи млади уметници желели би да изграде савршену палату, али могу ли то учинити на ослабљеним 209

насипима? У оваквој ситуацији, било би боље бити камен у том насипу и једноставно само нестати у бујици. И док западни уметнички језик користи идеје Истока да негује и надмаши самог себе, неки млади кинески уметници напустили су идеју ,,коришћења старог ради стварања новог“ и у ствари се окренули против традиције – традиција која би се у неком другом културном контексту могла посматрати као нешто драгоцено и прелепо у Кини је ништа друго до терет. Многи млади кинески уметници имају предосећај зле судбине која им дише за вратом и осећају страх да ће се њихове уметничке каријере прерано завршити. Неки од уметника из Групе из Џеђијанга чак пореде завршавање дела са умирањем. Самопоуздање и трагедија, хитност и жртвовање, изгледа да су неизбежни у модерном свету. Ови сликари желе да буду изврсни уметници, али знају да ово можда и није право време за изврсне уметнике. За већину младих уметника осећај трагедије и жртвовања је позитивна покретачка снага у свету пуном негација, он је одраз стања свести оних који су ради да играју и споредну улогу. Да би неко био део светске културе, он мора правити изборе и ризиковати. Иако то може бити само најобичније заузимање сопственог става, уметници покрета Нови талас 1985. имали су храбрости да ризикују. За овако нешто понекад је неопходно ,,преузети“ већ готове форме. Али то није пуко преузимање ради преузимања. Оног тренутка када се нешто преузме, његова вредност се мења. И иза овог става такође стоји питање личног избора. Стога се овај чин преузимања не може у потпуности поистоветити са имитацијом. Овај феномен је део светског тренда и састоји се из два дела: I. Опасност од саморазумевања Рационална природа Новог таласа 1985. не произлази само из знања и културолошког самопреиспитивања, јер је у њој такође присутна и критичка компонента. Буђење разума почиње са сумњом. Да ли је све рационално зато што постоји, или све постоји зато што је рационално? Наравно да на ово питање никада нећемо имати одговор, али питање које се овде намеће, нарочито у временима културних превирања, јесте каква је људска природа? Из овог разлога, свестрано знање и објективна анализа кључне су алатке помоћу којих треба да просуђујемо и правимо изборе у свету. И сликари такође морају доносити закључке и правити изборе, па због тога мистерије универзума и структура времена постају популарне уметничке теме последњих година. 210

II. Губитак вредности сопства и назадовање Вредност се овде односи на вредност људске природе или, другим речима, људског суда: цени се поседовање самопоуздања да се просуди шта је исправно у друштву, а шта не, да се просуди о начинима људског постојања и човековом месту у универзуму. ,,Изоловане“, ,,ошамућене“ и ,,чудне“ фигуре у сликарству Новог таласа можда имају неке везе са овим ставом Ернста Касирера: ,,Људи су склони томе да свој живот постављају као центар света и своје личне навике као универзалне стандарде. Људи се морају оканити ових илузија, ситничавости и провинцијализма. Како наука и култура непрестано шире границе људских живота, људи губе своју моћ просуђивања. Овај осећај губитка у извесном смислу је знак напретка у људском размишљању“. Велики број слика са темама које се тичу времена, простора и универзума као да сугерише, свесну или несвесну, жељу за повратком индивидуалном суду. У појединим радовима, углавном оним рационалним, ова жеља прелази у визије које превазилазе људско постојање, појединца, друштво, време и простор. Када се исто то јави у делима која су више интуитивне природе, оно се манифестује у начину на који се линије, боје и тродимензионални простор повећавају, издужују и немирно крећу унао коло. Због противуречности између сумње и трагања за знањем, назадовања и негације, потрага за вредностима из различитих углова посматрања створила је приличан број дела и феномена који се одликују само за њих карактеристичним значењем и језиком, конотацијама и облицима изражавања. Услед јаке жудње и нестрпљивости да прошире границе мисли и продубе значења изражена кроз њихове слике, неки уметници не посвећују довољно пажње ширини и дубини свог уметничког језика и брзоплето упадају у стереотипне обрасце. Достизање оригиналности никако није једноставно. Понекад, ради саме уметности, уметницима је дозвољено да позајме већ готове форме и облике других уметника. Они пате због овога, и када други виде те ,,ожиљке“, неправедно их оптужују за ,,копирање“ или ,,имитацију“. Али ово је нужан процес, можда и својеврсни облик подношења жртве. Да сумирамо, Нови талас 1985. настао је као резултат политике отварања Кине према свету коју је водила Кинеска комунистичка партија. Његов дух наставља да живи и да се развија кроз Покрет за нову културу у модерној Кини, и као такав заслужује посебну пажњу. С енглеског превела: Оливера Голијанин

211

Препис интервјуа с Гао Минглуом Особе које воде интервју: Џејн де Бевоаз (Jane DeBevoise), Ентони Јунг (Anthony Yung) (МАТЕРИЈАЛИ БУДУЋНОСТИ: БЕЛЕЖЕЊЕ САВРЕМЕНЕ КИНЕСКЕ УМЕТНОСТИ У ПЕРИОДУ 1980–1990. www.china1980s.org) Датум: 17. март 2009. Дужина трајања интервјуа: отприлике 1 h 56 min. Место: Гао Минглуов студио у Беиђингу Гао Минглу (ГМ): Било је ту различитих серија издања из области философије, попут оних преведених и објављених, укључујући Претпоставке и побијања (猜想与反驳), као и серије издавачке куће Шангхаи Јивен (上海译文出版社). Реч је о преводима из едиције Западне научне монографије (西方学术著作). Била је то веома популарна едиција у то време. Наравно, ту су још и едиције У сусрет будућности (走向未来) и Култура: Кина и свет (文化：中国与世界), које су издате нешто касније. Потом, ту је још и Ге Џаогуангов (葛兆光) Чан будизам и кинеска култура (禅宗与中国文化), као и књига Кинеска техника бојеног порцулана (中国彩陶艺术) једног професора са Централне академије примењених уметности (中央工艺美术学院). Објављено је преко двадесет књига у оквиру ове едиције. Издања која су се тицала древне културе била су такође изу зетно популарна, а за философију, као што већ поменух, најутицајнија издавачка кућа била је Јивен Чубанши (译文出版社). Постојала је још и едиција Књиге из естетике (美学丛书), објављена 1980. године, чији је главни уредник био Ли Цихоу (李泽厚主编), а у оквиру које су превођена дела из области естетике и психологије – попут оних Арнхајмових (Arnheim). Пошто сам за време боравка у Сједињеним Државама у антикварницама видео велики број Арнхајмових књига, закључио сам да он на Западу није био толико познат. Такође, ту су и књиге Сузан Ленгер (Susan Langer), филозофкиње чија је дела превео и објавио један од Ли Цехоуових студената који је, као и многи други чланови академске заједнице, провео две године на усавршавању у Америци. Када су се вратили, они су са собом донели спискове које су дали издавачкој кући Џунггуо Шихуикесјуе (中国社会科学出版社), па је тако објављена ова едиција од десет књига. Арнхајмове књиге о формализму и композицији биле су врло утицајне у то време. У свету уметности, у то време, постојала су два типа уметничког стваралаштва: оно у маниру критичког реализма, којем је припадао реализам с рустичном тематиком, и академско сликарство, 212

које је обележио импресионизам, а које је било много модерније и веома интересантно у погледу форме. Из тог разлога, велики број уметника био је заинтересован за комбиновање уметности и психологије. Године 1982. објављени су Ли Цехоуови Путеви лепоте (美的历程). То дело постало је једна од најутицајнијих књига времена, јер није говорило само о уметности и естетици, већ и о култури и философији. Није то било типично научно дело; у њему су се могли наћи описи Ли Цехоуових осећања и његов доживљај уметности, рецимо, уметности Дунхуанга, али је, свеједно, оно имало снажан утицај на млађе уметнике и студенте. Вероватно би ту књигу требало сматрати „најутицајнијим делом“ осамдесетих година, јер се она, иако невелика по обиму, дотакла многих питања, попут жуизма, даоизма, будизма и других. Раних осамдесетих сви су морали да читају марксистичка дела, као што су, рецимо, Економско-философски рукописи из 1844. Та књига била је утицајна зато што је 1978. одржана Трећа пленарна седница Једанаестог заседања Централног комитета КПК (十一届三中全会) која се тицала старе марксистичке теорије и реформи. Денг Сијаопинг уводи слоганe „хуманитаризам“ (人道主义) и „пракса је једини критеријум за утврђивање истине“ (实践是检验真理的唯一标准). Њима је подстакнута дебата о хуманитаризму у култури и философији, иако је на самом почетку, као основа за ту расправу, млађим студентима давана марксистичка литература. Сећам се да је 1982. године, док сам још био на постдипломским студијама, један професор с Беиђиншког универзитета покренуо курс који се звао „модерна философија“, а оно што је мени било посебно интересантно јесте да је првих неколико часова искористио да говори о Економско-философским рукописима из 1844. Он је то дело користио као увод у марксистичке теорије, а тек након тога прешли бисмо на модерну философију, укључујући егзистенцијализам и писце попут Кафке и Сартра. Сартр је био невероватно утицајан. Гледао сам такође и неке представе и драмске комаде које су режирали кинески постдипломци. Било је то невероватно из тог разлога што су све базирали на сопственој машти, јер дотад нису имали прилику да се сретну с модерним позориштем. Представу „Чекајући Годоа“ гледао сам у позоришту Хаидијен у Беиђингу (海淀剧场). Било је заиста интересантно видети младе кинеске студенте како изводе комаде инспирисане романима и штивом које су прочитали, као и егзистенцијализмом. Осим тога, постоји и књига која носи наслов Избор драма из позоришта апсурда (荒诞派戏剧选), која је објављена раних осамдесетих. И она је била врло утицајна. Било је ту и дела из историје уметности као што су, на пример, Кратка историја модерног сликарства и Х. Арнасонова (H. Arnason) Историја 213

модерне уметности (History of Modern Art), која на Западу није сматрана посебно значајном, али је због јасноће стила којом је написана нама била изузетно важна. Прво издање те књиге распродато је за врло кратко време. Билo је ту још и историја кинеске уметности, као и историја западне античке уметности, чијих је добрих превода у то време било јако мало. Неке књиге писали су и кинески историчари уметности. Мислим да чак и данас има врло мало добрих превода историја уметности. Један професор с Универзитета у Бостону недавно ми је рекао да ће ускоро изаћи кинески превод Гарднерове (Gardner) Уметности кроз векове (Art through Ages) – али је ја још нисам видео. Што се тиче историја кинеске уметности, мислим да је у то време најутицајнија била Ванг Боминова (王伯敏) Историја кинеског сликарства (中国绘画史). Питање: Од када до када сте били на магистарским студијама? ГМ: Кинеску државну академију лепих уметности (中国艺术研究院) уписао сам крајем 1981, а завршио 1984. године. Питање: И тамо сте остали након завршетка студија или сте одмах прешли у часопис Лепе уметности? ГМ: Одмах сам прешао у Лепе уметности. Питање: Рекли сте да сте много тога научили о западној и источњачкој философији. Да ли сте имали неки план учења којег сте се држали, списак књига или чланака које је требало прочитати? ГМ: Да, имали смо списак чланака и књига, али мислим да га више немам код себе. Сећам се да смо врло напорно радили и свакодневно читали како бисмо могли да пишемо есеје и полажемо испите. Много тога сам и записивао у свесци. Био је то веома користан курс. Нисам сигуран да ли још увек имам негде ту свеску. Питање: Ко Вам је био професор? ГМ: Професор није био познат, заборавио сам му име. Али, био је врло јасан. Други професор, такође с Беиђиншког универзитета, који је већ у пензији, предавао нам је древну кинеску естетику из књиге у два тома под насловом Збирка материјала из историје кинеске естетике (中国美学史资料选集上下卷). Те књиге још увек чувам. Биле су то важне књиге из области древне кинеске естетике. У то време, Ли Цехоу и Лију Гангђи почели су да пишу Историју кинеске естетике (中国美学史). Али је, пре тога, највећи значај за студенте имала управо малопре поменута Збирка јер су се у њој могле наћи кратке белешке о свим важним личностима. У то време један од главних трендова био је пратити их. Питање: Да ли су се после 1978. године појавила реиздања ових књига? Или су све одједном биле објављене у периоду од 1978. до 1980. године? Да ли је реч о реиздањима дела из претходног периода, или о новим делима? 214

ГМ: Била су то нова дела. Већина њих била су нова дела, зато што тако нешто није постојало пре 1978, или, боље рећи, пре седамдесетих година. Могли сте наћи само књиге из тридесетих година. Питања: Чак ни из педесетих? ГМ: Не, већина књига из тог периода биле су или у вези с Мао Цедунгом или су биле марксистичког карактера. Тако да је, изненада, посебно после 1980. године, у оптицају био велики, заиста велики број књига. Питање: Одувек сам се питала како је могуће да су се све те књиге појавиле у тако кратком временском периоду. Да ли су се то људи у међувремену бавили истраживањима и писали? Много је времена потребно да се напише књига. Мора бити да су сви ти људи радили и за време Културне револуције. Како је могуће да су сви они изненада, за свега годину или две, објавили све те књиге? ГМ: Мислим да сте у праву. Могуће је да је циркулисање тих књига почело 1978. или 1979, и да је трајало две до три године. Али, људи су у то време били жељни да објављују, баш као што су и издавачи били више него нестрпљиви да од учених људи добију преводе или спискове. У том временском периоду је, из неког разлога, дошло до интензивне издавачке делатности. Квалитет штампе није био добар, али је, и упркос томе, то било веома интересантно доба, а и преводи су били изузетно добри – озбиљни и тачни. Чак и у поређењу с преводима који се данас раде. Јер су ти преводиоци, углавном припадници старије генерације академских радника, осим веома доброг општег образовања и одличног познавања кинеског језика, били стручњаци и из тих посебних области. Чак је и њихово познавање страних језика било изузетно добро јер су се образовали и за време Културне револуције – на универзитетима за стране језике, и та њихова обука и учење никада нису престали. После Културне револуције схватили су важност тих вештина, а издавачи су их подстакли да преводе књиге. Питање: У неким другим интервјуима које смо урадили речено нам је нешто слично, да су преводи из касних седамдесетих и раних осамдесетих међу најбољима, чак и у поређењу с онима који се данас раде. Многи сматрају да је то због тога што су тада преводиоци, захваљујући знатно ригорознијем образовању, много боље познавали класични кинески. ГМ: Тако је. Осим тога, они су у то време били у својим четрдесетим или педесетим, били су то средовечни људи. Неки од њих образовали су се пре Културне револуције, мада су многи, већ на самом почетку универзитетског образовања, били послати на село. Након Културне револуције вратили су се на универзитете и, као постдипломци, наставили да уче и образују се, истовремено преводећи и пишући. Било је професора, као што је Шао Даџен који је учио руски, али је за време Културне револуције 215

схватио да ће му енглески бити кориснији, па се зато пребацио и почео да учи енглески. Одмах након Културне револуције, у ствари, ако ћемо право, пре самог њеног краја, Шао Даџен проналази неке изворе о модерној западној уметности и преводи неколико чланака, које је скупио и објавио у форми збирке Модернистичка уметност Запада (西方现代派). Мислим да је та збирка објављена касних седамдесетих, ’78. или ’79. Била је веома утицајна. Иако у њој није било много чланака, неколико њих говорило је о Матису и Пикасу. У то време академски прегалници били су врло озбиљни, па је и квалитет преведеног материјала био на високом нивоу. Осим тога, била је ту још и књига Културолошке расправе за време Покрета четврти мај (五四时期的文化论战). Средином осамдесетих одржана је трећа расправа тог типа, док се друга десила одмах након Покрета четврти мај, тј. водила се у периоду од 1921. до 1924. године. У то време називали су је „великом дебатом о систему испита“ (科选大论战), а заправо је реч о расправи између оних који су били поклоници научне мисли и оних који су били присталице традиционалне кинеске методологије. Питање око кога се расправљало било је: Какав треба да буде наш одговор на модернизацију која долази са Запада? Били сте или присталица традиције, или присталица западњачке науке. Много је текстова објављено у вези с овом расправом и овим конференцијама, тако да су их осамдесетих година издавачи сакупили и од њих саставили збирку Културолошке расправе за време Покрета четврти мај, која је била веома значајна. Мислим да је још увек имам. Она је објављена средином осамдесетих. Питање: То је заиста интересантно. Одувек сам се питала како је могуће да су те расправе вођене осамдесетих биле налик дебатама из двадесетих и тридесетих година и каква је то спона која је постојала између њих, јер је сасвим јасно да се све то догађало много пре вашег рођења. Одувек ме је занимало како то да је традиција, односно да су та питања и теме о којима се дискутовало опет постале важне. ГМ: Сећам се тога и данас. Био сам на једној конференцији на којој је Лијанг Шуминг (梁漱溟) стајао на бини, одбијајући све време да седне. Стајао је! А имао је тада деведесет година! Он је написао много књига које је за ту прилику поређао на столу и сваку понаособ представио: зашто ју је написао, како ју је завршио. И тако за сваку од њих, пуна два сата. У то време било је невероватно имати једну такву конференцију. Много ствари сам ту научио. Прва фаза носила је назив „џунгси јитунг“ (中西异同), у којој се расправљало о сличностима и разликама између Истока и Запада. Друга фаза носила је назив „џунгси јоулије“ (中西优劣), и ту је расправљано о томе да ли је бољи Исток или Запад. У фази која је носила назив „џунгси веилаи“ (中西未来) дискутовало се о будућности културе на Истоку и Западу. Све је то било изузетно интересантно. Дебате 216

осамдесетих година такође су се дотакле ове три области. Из тог разлога су, неколико деценија касније, поново покренуте расправе о култури. Можда би се са модерношћу двадесетих година наставило даље да нисмо били приморани да направимо паузу због рата и Маоове револуције. Стога су те поновљене дебате осамдесетих година имале исту структуру као и оне из двадесетих, с том разликом што је издато много више публикација. У антикварници сам купио неке књиге штампане и објављене тридесетих и четрдесетих година. Било је и збирки које су објављиване у то време, попут Гу Јенвуове (?) едиције о кинеској култури. Свака од тих књига била је дебела. Чинило ју је педесет повезаних свезака. Купио сам је у књижари Беиђинг Џунггуо шудијен (北京中国书店). Иако је папир већ почео да жути, била је веома згодна за читање и руковање. Постојала је, такође, и доследност у начину на који су издаване књиге. То је јако интересантно. Сада је веома тешко пронаћи све те старе збирке штампане тридесетих и четрдесетих година. Драго ми је да сам тада пронашао неке од њих. Питање: Да ли мислите да сте се тако осећали јер сте припадали одређеном типу интелектуалаца? Или пак верујете да су сви модернисти попут Вас били подједнако заинтересовани за традицију? Могуће је да ствари посматрам из западњачког угла, јер кад читам о осамдесетим у делима која су о њима писали западњаци, чини ми се да се све врти око времена када су они дошли у Кину, тј. када су мислили да су у њу ушли. У ствари, док интервјуишем неког, као што сте Ви, стичем утисак да је интересовање за Запад било потпуно једнако интересовању које је владало за кинеску традицију и философију. ГМ: Мислим да је то веома занимљиво питање. Добро је да сте то поменули јер се томе никада није поклањала пажња, нити се то посебно наглашавало. Питање је интересантно из тог разлога што је осамдесетих година постојао велики број самоорганизованих група. Тако сам и упознао велики број уметника, између осталих и Ванг Гуангјиа, Шу Ћуна из Уметничке групе севера, Динг Фанга из Нанђинга, Џанг Пеилија, Гу Вендаа, Сју Бинга, Ву Шанџуана... Схватио сам да постоје различите врсте уметника – они заинтересовани за кинеску традицију и они које је интересовала концептуална уметност. Ти који су гајили интересовање само за западњачку философију посебно су били заинтересовани за сликарство. Најважнији покрети у сликарству тога доба били су засновани на реалистичном сликарству (理性绘画), као и на тзв. „животном току“ (生命之流). Они су били много више заинтересовани за западне философије, попут Ничеових теорија и егзистенцијализма, јер су у њима налазили теме и мотиве за своје слике. 217

Занимљиво је то што имам утисак да уметници који нису били заинтересовани за комбиновање традиционалне кинеске културе и западне философије нису били ни у стању да било шта остваре и доврше ове културолошке задатке. Постојао је часопис Ка будућности (走向未来), чији је први број објављен 1985. године. У њему је изашао један мој подужи чланак који носи наслов „Историја и будућност кинеског сликарства“ (中国画的历史与未来). Написао сам само прву половину, другу никад нисам завршио. Та прва половина имала је неких тридесетак страница, на којима сам говорио о древном периоду, како је Цанг Ђије (仓颉) створио карактере, па све до модерног периода, до дела Сју Беихунга, Линг Фенгмијена и Лију Хаисуа. Иако сам полазио из перспективе западне философије, будући да сам на постдипломским студијама учио историју кинеске уметности, говорио сам о томе на који начин западну перспективу треба користити приликом изучавања традиционалних кинеских слика. Закључак до ког сам дошао био је да се стара марксистичка философија не треба узимати као основа уметничког стваралаштва. По старој марксистичкој методи, садржај је био наметан објекту. Уместо тога, требало би да структура буде одвојена од објекта. И тако сам покушао да размишљам о томе како је слика сама по себи производ културе, како су академски свет, живот и многи други концепти саставни делови слике, калиграфије или било које друге врсте уметничког дела. Пажњу сам морао да усмерим на философску и културну климу тога времена, укључујући и укусе и друштвене промене, не само политичке догађаје. Реч је о томе на који начин су догађаји у сфери политике мењали положај учених људи, укључујући и уметнике. У својој тези фокусирао сам се на Џао Менгфуа из периода династије Јуен. Много времена сам потрошио изучавајући друштво у периоду те династије, као и питања шта се догодило кад су монголски учењаци дошли у Кину и томе слично. Изабрао сам баш ову тему из тог разлога што и сам долазим из унутрашње Монголије и што сам са Монголима живео пет година. Када говоримо о древном кинеском сликарству, највећу пажњу морамо поклонити пејзажном сликарству, јер је оно софистицираније и пружа много бољи увид у везе које постоје између слике и кинеске философије. Историја пејзажног сликарства има свој почетак, свој крај и мноштво различитих школа које су постојале у различитим династијама. Уколико слике пејзажа посматрате на начин о коме сам сада говорио, морате пронаћи везу која постоји између самог пејзажа и друштвеног живота тог уметника. Волим слике из периода династије Северни Сунг. До одласка у Сједињене Државе нисам ни знао да постоји израз „монументални пејзаж“, премда смо и ми користили термин „узвишени“ (崇高). Врло је 218

интересантно пратити на који начин се сликарство Северног Сунга променило у периоду династије Јужни Сунг, а потом и анализирати стил из раног периода династије Јуен. Јуен делим на рани и касни, јер се Јуен Сиђија везује за каснију фазу те династије, док се за рану фазу Јуена везују Џао Менгфу, Ћијен Сјуен, Гао Кегунг и Жен Женфа. Рани Јуен посматрам као кључну фазу из тог разлога што је то био прелазни период од раног ка каснијој фази сликања пејзажа. Ипак, допадало ми се у то време сликарство Северног Сунга, док сам, с друге стране, оштро критиковао пејзаже насликане у периоду касног Минга и династије Ћинг. Такође сам веома оштро критиковао чан будизам – што је такође била критика типична за почетак двадесетог века. Учени људи с почетка двадесетог века заиста нису волели Јуен, Минг и Ћинг, зато што те династије нису могле ништа корисно понудити друштвеној реформи. Иако бити усамљеник може бити добра ствар, то је у највећем броју случајева врло некорисно! И зато сам то критиковао. Но, да се вратимо на Ваше питање. Мислим да и дан-данас покушавам да пронађем начин на који бих спојио западно, модерно, савремено и постмодерно с нечим традиционалним, не бих ли пронашао нешто што ће се уклопити у будућност, у двадесет први век – сматрам да је за уметнике веома важно да имају широко образовање и добро познају нашу културну историју, али сам, нажалост, осамдесетих година открио да има и оних уметника који не хају много за традицију. На пример, Ванг Гуангји је изузетан уметник, али њега никада није занимала традиција, што је, по мом мишљењу, видљиво у његовим делима из касније фазе. Његова поп уметност је сјајна, али мислим да је касније, постепено, изгубио правац. Исто је и са Шу Ћуном, који је био баш заинтересован за западну философију и добро познавао све важне философе. Он данас чак и предаје философију. Али... ипак сматрам да то утиче на стваралаштво и могућност уметника да осмисли сопствену методологију. Иако они могу добро познавати оно што је написано у књигама, некада је то само врста копирања. Некада они неку философију искористе као тему или инспирацију у сликарству. То је у реду у одређеном периоду, али је тако нешто тешко одрживо на дуже стазе. Уметници који се разликују јесу Цаи Гуоћијанг и Сју Бинг. У извесном смислу, у многим аспектима заправо, Цаи Гуоћијанг није типичан сликар-учењак, већ је заинтересован и за многе друге ствари, због чега је отвореног ума и пун енергије. Али нису сви уметници тога времена били као он. Врло је интересантно то што је неколицина најважнијих сликара, након што су прешли да живе на Западу, постали заинтересовани како за западну тако и за традиционалну културу. На пример, Гу Венда, Цаи Гуоћијанг, Сју Бинг, Хуанг Јунгпинг... Они су осамдесетих година почели 219

да изучавају зен будизам, кинески језик и кинеско пејзажно сликарство. Такође и Ву Шанџуан. Најважнији уметници који су припадали овој групи (који су били више заинтересовани за кинеску традицију) преселили су се на Запад, док су многи од оних који нису марили за њу остали у Кини и стварали дела поп уметности и томе слично. Питање: Можда то има неке везе с одређеном врстом отворености? ГМ: Мислим да је у вези с питањем: шта је то уметност? Како разумети уметност? Верујем да су они који су се преселили на Запад доживели одређену врсту просветљења, па су били у стању да то превазиђу. Они сматрају да не постоји неки велики зид који дели Исток и Запад. Па ипак, има и оних који су заинтересовани искључиво за Запад, па философију користе на један прагматичан и функционалан начин. Питање: Утилитаризам АС: Да, служити друштву и себи самима. То је марксизам! ..... Питање: Можемо ли се на брзину опет вратити назад на књиге? Да ли сте, у тој јагми за књигама, раних деведесетих година, приметили да у исто време долази и до еволуције у ставовима и размишљањима? И шта је с утицајем које је издаваштво имало на развој Кине? ГМ: Да, било је циркулисања... Питање: Али, да ли сте Ви видели тај напредак? Много сте писали о историји осамдесетих година – уметност се током осамдесетих развијала. Почели сте са групом Звезде... ГМ: Мислим да су се седамдесетих година, одмах након Културне револуције, сви бавили реаговањем на њу – она је била мета критике и сликарства. Ипак, није било ниједне публикације која би уметницима „понудила“ нешто ново – књиге су и даље биле о старом. Уметници су покушали изнова да открију ране модернисте из тридесетих година, и могуће је да су у оптицају биле и неке јапанске публикације, захваљујући приватним школама и уметницима из групе Безимених, на пример. Мада, извори су били прилично оскудни. Мислим да је пре 1979. и 1980. године све што сам писао било засновано само на оним важнијим изложбама које су биле одржане у Беиђингу и Шангхају, премда је на већини њих била излагана класична уметност, попут изложбе француског сликарства деветнаестог века с рустичном тематиком (十九世纪法国农村绘画展览). Сећам се да је у Националном музеју уметности (中国美术馆) за ту изложбу владало велико интересовање. Потом је, у сарадњи с Бостонским музејом лепих уметности, такође организована изложба неких њихових експоната, мада је део са модерном уметношћу био прилично слаб. А и италијанска ренесанса. Упоредо с изложбама, штампале су се и публикације и каталози, који су имали 220

утицаја на многе кинеске уметнике. Зачудо, и Ендру Вајета, рецимо, који је много утицао на сликарство с рустичном тематиком. Питање: Откуд сад то? ГМ: Не знам. Крајем седамдесетих година неки уметници отишли су у Сједињене Државе одакле су донели примерке те књиге. Ипак, већина оних који су отишли на Запад почели су да одлазе тек 1980. године, и то из политичких разлога – јер пре тога није ни било могуће отићи. Први је био Ву Хунг. Могуће је да су неке каталоге донели странци који су долазили у Кину – почели су да долазе за време Културне револуције. Најважније у то време биле су ипак публикације у вези са модерном западном уметношћу, као што је Ридова Кратка историја модерног сликарства. Верујем да је, када је раних осамдесетих Хуанг Јунгпинг почео да објављује своје ране концептуалне уметничке радове, његово знање потицало управо из Ридове књиге. Њега нису интересовале слике већ личности попут Џона Кејџа и Душампа. Ипак, у Кини, утицај и инспирација често не долазе тако што ћете прочитати целу књигу. Некада је и једна једина реченица довољна. Осим тога, у то време веома важну улогу имао је и часопис Светска уметност (世界美术), јер је у њему било много згуснутог материјала. Данас има тако много различитих часописа, али је понекад тешко разлучити који су корисни, а који не. У то време тачно се знало који су корисни, јер их је било врло мало. Од добрих часописа треба поменути часопис Лепе уметности (美术), који је излазио од 1952. до 1985, једини у Кини у коме је представљана савремена уметност. Поред тога, ту су још и Светска уметност (世界美术), Уметност у преводу (美术译丛) и шангхајски Антологија уметности (美术丛刊). Пре но што се појавио часопис Уметност у преводу, постојао је часопис Уметност у иностранству (国外美术资料), кога је објављивала Џеђијаншка академија лепих уметности, који је одиграо веома важну улогу у ширењу информација. Био је веома важан јер још увек није било књига у којима би постојао преглед историје уметности, а он је био конципиран тако да је информације износио хронолошки. Осим тога, постојали су и други томови, посвећени изношењу различитих чињеница из области философије, уметности, кинеске традиције и естетике, будизма... Тај часопис представљао је збирку оригиналних превода текстова о западној уметности. Био је посебно значајан крајем седамдесетих година, за генерацију уметника попут Луо Џунглија и Чен Данћинга, који су припадали црвеногардистима, из тог разлога што људи у време Културне револуције нису имали много приликe за читање. Класике, типа романа и књига о модерној философији и књижевности, било је тешко наћи. 221

До књига је било јако тешко доћи и 1977. године, када је поново успостављено образовање. Тек су 1980. или 1981. оне постале мало доступније. И зато су, умногоме, уметници ове генерације стварали реалистичније слике, слике старог типа. Нису знали шта значи реч „модеран“. Генерација која је дошла после, Ванг Гуангји, Ву Шанџуан и други, већ су имали прилику да читају нове књиге. Сијао Фенг (тадашњи директор Џеђијаншке академије лепих уметности) на сајму је купио много књига о страној уметности и историји уметности. Књиге су раних осамдесетих биле изложене у Историјском музеју. Покуповали су све књиге и сместили их у библиотеку Академије. Тако је ова генерација била у прилици да више чита о концептуалној уметности, философији и историји уметности. Покрет 85 започео је већ почетком осамдесетих, да би своју зрелост доживео 1985. године. Неки уметници, попут Џанг Пеилија, дипломирали су 1984. године, док су други то учинили годину дана раније, или годину до две после њега. Али била је то много отворенија генерација од оне претходне, шира у своме приступу, јер је знање које су поседовали било потпуно ново, а старо учење попут марксизма потпуно је нестало са сцене. Поред тога, што се тиче Културне револуције, они се више нису бавили само осликавањем појединих трагичних прича, већ су превазишли локалну друштвену „логику“ и достигли виши ниво културне свести. То никако не значи да уметник тога доба није био заинтересован за друштвено-политичка питања или политичко-историјске сукобе, већ да је, посредством уметничког и културног стваралаштва, у први план дошло питање модерности, па је тако створена уметност могла ступити у директан дијалог с модерном уметношћу Запада. Стога је разлог због кога се Покрет 85 сматра првим покретом савремене уметности тај што су људи тада ступили у дијалог са савременом уметношћу Запада. Пре овог покрета (кинески уметници) реаговали су само на сопствене проблеме. Не слажем се уопште с онима који кажу „да су уметници тек у деведесетим почели да истражују интернационализам...“ Тачно је да је деведесетих година било много више међународних изложби, али је за мене – јер сам и сам у приличној мери био део тих осамдесетих – међународна комуникација започела управо осамдесетих година. На философском плану, комуникација је била веома апстрактна, што пак није значило да није било интернационалног дијалога. Све публикације тога доба врло брзо су стизале у све делове Кине, чак и у оне забачене, попут унутрашње Монголије, Гансуа и Чунгћинга. Чак је и тамо постојала врло жива размена и циркулисање тих материјала. Питање: Приметили смо да су, пре свега, бројеви едиција и томова били велики! Издавaчке куће штампале су много материјала. Друго, дистрибуција 222

је била врло ефикасна. Можда је то имало везе с чињеницом да је постојала једна централа, као на пример књижара Синхуа или њој сличне, али су те публикације, баш као што сте управо поменули, биле дистрибуиране и свуда по Кини. Одједном, те књиге су постале врло доступне. ГМ: У то време књижара Синхуа (新华书店) одлично је функционисала, што данас није случај. Данас готово да је у потпуности замрла. У то време постојале су званичне радње, али су књиге биле дистрибуиране и међу народом (民间), незванично, међу студентима. Људи из забачених области би питали: „Можеш ли ми купити ту и ту књигу?“, и неко би им је послао. Људи су и путовали, тако да није било никаквих проблема што се дистрибуције тиче. Било је дакле званичне, али и незваничне, народне дистрибуције. Приоритет студената, универзитета и младе генерације тога доба био је да уче о модерној западној цивилизацији и култури – питајте Сијао Фенга шта је његовој Академији био приоритет над свим приоритетима. Сећам се да су, док сам био на постдипломским студијама, библиотеке биле увек препуне – ми смо имали јако добру библиотеку. Студирао сам на Институту за лепе уметности Кинеске националне академије уметности (中国艺术研究院美术研究院), а наша библиотека припадала је првобитно Централној академији лепих уметности. Потекла је из института Џеђијаншке академије лепих уметности, који се звао Институт за националну уметност (民族艺术研究院). Из неког разлога, не знам тачно зашто, на самом почетку Културне револуције они су укинули тај институт. Ту врсту института (研究所) укинули су и на другим академијама, на Академији драмских уметности, рецимо, и Музичкој академији, и све су их преместили у Кинеску националну академију уметности, зато што смо ми били устројени по совјетском систему. У совјетском систему постојала је академија природних наука, академија друштвених наука и академија уметности и књижевности... Ђијанг Ћинг је желела да пратимо овај тренд, тако да смо, осим природних и друштвених наука, имали много тога да читамо и из области уметности и књижевности. Јер све је било пребачено у нашу Академију. Не само библиотека. И старе професоре пребацили су у ову Академију. Библиотека је била заиста сјајна, с јако пуно старог материјала. С друге стране, Академија је имала такође и много пара за куповину књига. И не само књига. Двапут, трипут недељно могао је да се погледа филм, балет, одслуша симфонија јер је на нашој Академији било студената из различитих уметничких области. Давали би нам карте, па смо могли да гледамо филмове или слушамо музику кад год смо то хтели. Многи студенти ипак нису у потпуности искористили ове предности јер су сматрали да времена нема много, па су готово стално били у учионицама. Ипак, ја сам често одлазио да истражим те друге димензије уметности. 223

Осамдесете године биле су период отварања, и то не само посредством публикација, већ и кроз међународну размену, јер су у то време лондонски и руски балети, бостонска филхармонија и остали извођачи светског ранга били позивани у Беиђинг. Дошло је, такође, до оживљавања традиционалне кинеске опере кун (кунћу), као и беиђиншке опере (ђингђу). Трупа која је изводила оперу кун је у то време била целовита, јер су сви и после Културне револуције и даље били живи, па су у Беиђингу извели „Павиљон божура“ (牡丹亭) и „Чајџиницу“. То је за нас уистину било нешто веома корисно. Дакле, нисмо имали само публикације, већ и ову врсту размене искустава, прилику да то лично доживимо. На Сијаоситијену постоји Кинотека (电影资料馆) која је била отворена за све академске раднике и постдипломце и, премда није баш било лако доћи до карата, ми смо имали срећу јер је наша Академија била директно под Министарством културе (文化部), па смо имали приступ. Имали смо и листу филмова који су нам били доступни, значајних западних филмова, као и кинеских филмова из двадесетих година. То је било дивно, могли смо ићи сваке недеље. Та врста знања цветала је у то доба. Последњих неколико година говори се само о уметничком тржишту, док се у то време причало само о томе коју је књигу или филм неко одгледао... Било је то нешто прекрасно. Питање: Уколико би требало да одаберете књигу или две које су највише утицале на Вас, које би то књиге биле? ГМ: У реду. То је тешко питање. Дозволите ми да размислим. Рекао бих да је то Сартровo Биће и ништавило и Хајдегеров Битак и време. Тешко ми је да одаберем само један класичан текст, јер је то била моја област, а књига има много. Ипак, ова два дела била би мој избор када је реч о западној философији. Књига Претпоставке и побијања такође је одличан увод у модерну западну философију. Рекао бих да су утицајније биле књиге из области философије, а не оне које су се тицале уметности. Као и културе... Питање: Када говоримо о изложбама које сте посетили током осамдесетих година, има ли оних које су Вас шокирале или вам отвориле очи за неке нове перспективе? ГМ: Прва важна изложба била је изложба француског сликарства деветнаестог века с рустичном тематиком. Истини за вољу, из западњачког угла гледано, то и није била нека посебно значајна изложба, али је за нас била прилика да видимо право западно сликарство реализма. И бостонска МФА изложба – било је то први пут да видим оригинална дела импресионизма, па и модерна дела. Сећам се да Пикасови радови нису оставили тако снажан утисак на мене, јер смо их виђали у публикацијама, а оригинали се једноставно нису много разликовали од слика у књигама. 224

Али импресионизам јесте. Сећам се свих тих нивоа, боја... као и различитих врста слика које су у том периоду настале. Било је то просто очаравајуће. Обе изложбе биле су организоване раних осамдесетих. Трећа је била изложба публикација о уметности и историји уметности на страним језицима. Било је толико много људи да се седело и по поду. Седели би сат или два с књигом у руци и читали. Одржавала се у Историјском музеју и била је заиста велика. Хол је био простран, а књиге једноставно постављене на столове. Никад дотад нисам видео такву изложбу. Није то био сајам, зато што се књиге нису могле купити, али је било дозвољено да се читају. Питање: Ко су, по Вашем мишљењу, најутицајнији писци или дела који нису долазили са Запада нити су припадали класицима, а тицали су се савремене естетике или уметности? Искључујући Вас, наравно. Да ли је било и неких текстова, опет, искључујући Ваше? ГМ: Мислим да је касних седамдесетих у области савремене уметности, философије, историје уметности и естетике веома утицајан био Ли Цехоу. Заборавио сам да поменем да је у то време веома утицајна била и Кантова Критика моћи суђења, али је превод био изузетно тежак за читање. Тек сам у Сједињеним Државама нашао енглеску верзију коју сам упоредио с преводом. Књигу је на кинески превео веома утицајан философ Цунг Баихуа (宗白华) чија су дела на кинеском прелепа, а његово одлично познавање класичног кинеског изразито присутно у њима. Па ипак, овај превод био је очајан. Књигу је превео с немачког. У поређењу с енглеском верзијом, кинески превод је очајан. У време када сам је читао, још сам и могао да схватим шта је у кинеској верзији писало, али је, након што сам је упоредио с енглеском, више уопште нисам разумео... [смех] Било је свега неколико добрих философа. Рецимо Џоу Гуопинг (周国平), који је представио Ничеове теорије, и Чен Ђијајинг (陈嘉映), који је превео Хајдегерове књиге. Ган Јангов (甘阳) тим из Културе: Кина и свет око себе је окупио заиста најважније учене људе тога времена. Били су то људи од тридесет пет до четрдесет година старости, који су раних осамдесетих или средином осамдесетих завршили постдипломске студије и већ били превели неке књиге... Међу стручњацима у области студија културе, философије, естетике и психологије најважнију улогу играли су Ган Јанг и Ђинг Гуантао (金观涛). За њих су знали сви млади људи из академског света. Осим тога што је оно што су написали било значајно, важна је била и њихова способност организовања информација. Они су били најважнији људи у области уметности и историје уметности. У области историје древне уметности важну улогу имао је Ванг Бомин. У тој области било је и оних који су постдипломске студије завршили 225

тек са четрдесет или педесет година, као што је рецимо био случај са Сјуе Јунгнијеном (薛永年) и Ђин Веинуоом (金维诺) из Централне академије лепих уметности. Било је такође и неких старијих учењака у разним академијама – на мојој Академији било је пуно старих професора са Централне академије лепих уметности. Две године живота провео сам у Тијенђину учећи од Јен Личуана (闫丽川) који је написао прву књигу историје уметности Кине. Она је била објављена за време Кинеске републике, много пре Ванг Бомина. Наравно, и даље се прилично осећало присуство марксистичких теорија, али је у том раном периоду то била врло опсежна књига. Прву књигу о историји западне уметности написао је аутор из Лу Сјунове Академије лепих уметности. Најранију историју кинеске уметности написао је Јен Личуан. Ванг Бомин је своју објавио касније, осамдесетих година. Што се тиче историје западне уметности, веома важну улогу у раном периоду одиграо је Шао Даџен. Он је представио модернистичку уметност Запада (西方现代派). Интересантно је то што је, пишући књигу Модернистичка уметност Запада, он представио и неке веома радикалне идеје, док је био врло резервисан и веома марксистички настројен када је требало да изрази сопствене ставове. То је посебно важило за чланке које је објавио у вези са Луо Џунглијевим „Оцем“ (父亲, 1980). Сећам се да је Шао Јангде оштро критиковао „Оца“, а било је и оних критичара који су подржавали Луо Џунглија, док је Шао Даџуан био негде између. Раправа у вези с „Оцем“ била је „прва рунда“, док је „друга“ била у вези с апстрактном уметношћу. Прва рунда била је још увек у вези с реализмом, али се расправа у другој фази већ одвојила од њега. Водећа фигура у другој фази био је Ву Гуанџунг који је, заједно с другим писцима 1983. године, објавио посебан број о апстрактном модернизму. Било је неколико таквих чланака. Иако волим Гуангџунгов начин писања, он није много теоретисао. Писао је на начин на који уметници обично пишу и, премда не у великој мери теоретски, његови су чланци, по мом мишљењу, били веома љупки. Питање: Привлачни за читаоце. ГМ: Тако је, привлачни, са снажним ставовима и врло оштри. Када говоримо о уметничким текстовима, ја волим оно што је написао Хуанг Јунгпинг. Његов чланак „Сјаменски дадаизам – врста постмодерне“ (厦门达达：一种后现代) и даље је веома важан. Године 1985. било је много критика и чланака објављених у различитим часописима. Такође волим и оно што је Шуи Тијенџунг (水天中) написао. То ми је веома интересантно зато што је његова област образовања била историја традиционалне кинеске уметности, па није био нарочито добро поткован када је у питању знање 226

из философије. Па ипак, он пише тако природно. У стању је да ухвати неке суштинске, урођене одлике објеката, које добро изражава, и никад се не удаљава превише и не запада у апстрактне, имагинативне расправе. Такође даје и добар опис друштвене структуре и околине, а притом се фокусира на предмет расправе. Његов чланак „Сликарство с рустичном тематиком“ објављен негде између 1982. и 1984. године је сјајан. Питање: Шта се то посебно издваја када говоримо о писцима из 1985? Оних попут Хуанг Јунгпинга. Да ли је било и других научника, уметника и критичара које бисте истакли? Када бисте, рецимо, морали да направите план и програм рада за студенте, у коме би требало да на једном месту скупите све најважније чланке о том покрету, осим Ваших, кога и шта бисте изабрали? ГМ: Што се уметника тиче, одабрао бих списе Шу Ћуна, Хуанг Јунгпинга, Ванг Гуангјиа, Динг Фанга... Јако су добри и текстови Је Јунгћинга. Добар писац био је и Мао Сјухуи. Џанг Сијаоганг у то време није пуно писао. У Џеђијангу су, наравно, радили Гу Венда и Ву Шанџуан. Јако волим све што су Ву Шанџуан и Хуанг Јунгпинг написали. Када је о критичарима реч, изабрао бих Шуи Тијенџунга. Иако Лију Сијаочун није много писао, водили смо занимљиве расправе које су биле објављене у часопису Правци у уметности (美术思潮). Текст „Важност не лежи у уметности“ (重要的不是艺术), који је написао Ли Сијентинг, оставио је снажан утисак на мене. Иако не много дуг, објављен је у дневним новинама Уметност, свега неколико недеља након мог предавања о Покрету 85. Прва реченица у тексту гласила је: „Покрет 85 није уметнички покрет“. Било је то врло интересантно. Тада ништа нисам написао као директан одговор на тај текст, али, без обзира на то да ли се ја с тим слажем или не, сматрам да је дотакао суштину. Имало је смисла. Генерално, не слажем се с тим исказом из тог разлога што сматрам да је јако тешко доносити суд о томе шта јесте а шта није уметност. Не постоји универзални критеријум за разумевање уметности, али сам његов поглед на уметност ради уметности разумео. Могуће је да Покрет 85 није сматрао уметношћу из тог разлога што је то био покрет за ослобођење мисли (思想解放运动). Мислим да би, када би се превело, то могло да се односи на либерализам или слободу након Културне револуције, а против Револуције. Баш зато што се може сматрати мисаоним, философским покретом, то није био уметнички покрет. Мислим да је он то желео да каже. Али, што се мене тиче, ја сам себе питам, ако то није уметност, шта је онда? Моје становиште у то време било је веома јасно. Сматрао сам да, у поређењу са сликарством с рустичном тематиком или уметношћу ожиљака, Покрет 85 није био само уметнички покрет већ и покрет у савременој култури. Био је то покрет који је имао за циљ да се фокус људи одвоји од 227

пређашњих локалних, друштвено-политичких питања. Такође мислим да ни мени то није било баш најјасније све док се нисам нашао у Америци. То је био такође и политички покрет, али на један сасвим другачији начин. Постоји ту и веза с методологијом. Мислим да је и то у извесној мери марксистички обојено, јер је Маркс заступао став да уметност треба да буде у служби политике и друштва. Мислим да је Ли Сијентингова основна идеја потекла из ове дихотомије. Ипак, да ли се уметност и друштво могу раздвојити? По мом мишљењу, они су једно. У то време Сосиров Курс опште лингвистике била је веома важна књига. Структурализам је осамдесетих година био изузетно важан. Сосир и Леви-Строс. Уколико би требало прецизно да одредим своју методологију, рекао бих да сам био под утицајем структурализма. Сосир је на мене имао велики утицај. Иако је чланак Лија Сијентинга био супротан мојим ставовима, ипак је имао смисла. Сада ми је жао што му нисам одмах одговорио неким текстом. Неке од тих мојих мисли нашле су своје место у књизи о историји савремене уметности. И у Џухаију смо водили расправе. Али нисам написао ништа као директан одговор на Лијев есеј. Када сам 1985. године представљао Покрет 85, Ли Сијентинг није био толико битан, а његов чланак „Важност не лежи у уметности“ није привукао тако много пажње. Мислим да су 1986. и 1987. година биле врло продуктиван период за многе уметнике и групе, и то не само у студијама, већ и у текстовима. Ипак, ситуација се изненада изменила 1988. године. Појава која је обележила 1988. годину била је пораст чувства за деконструкцију („шоуђије“), што се догодило пре изложбе „Кина/Авангарда“. Ванг Гуангји је био тај који је истакао идеју „средити, прочистити хуманистички ентузијазам“ (清理人文热情). А ту је и Сју Бингова Књига са неба. Било је тешко у то време наћи интересантне текстове, јер је часопис Правци у уметности престао да излази 1987. У последњем броју тог часописа објављени су чланци о свим важним групама, као и текстови најважнијих представника тих група. Био је то врло импресиван број. Сви чланци који су написани поводом изложбе „Кина/Авангарда“ изашли су у дневним новинама. Могуће да људи нису имали времена да објављују дуге текстове. У дневним новинама Уметност (Меишу бао) изашло је неколико текстова о тој изложби, међу којима и они које је написао Ли Сијентинг. Целокупан један број часописа Лепе уметности био је посвећен тој изложби – ја ту више нисам био уредник зато што је главни уредник Шао Даџен био мало осетљив на ситуацију у којој сам се нашао. Он је једног од студената његове супруге, који је дипломирао у то време, питао ко је декан Школе лепих уметности на Универзитету Ћингхуа, јер је желео да њему дâ да уреди то посебно издање. У целини гледано, није било 228

интересантних текстова о тој изложби. У највећем броју њих налазиле су се само опште информације о њој. Међу онима у којима је представљена изложба, најважнији чланак написали су Јанг Џилин и Сју Леи. Објавили су га у Хаинанском извештају с лица места (海南纪实). Ту су описали целокупан ток (изложбе) и њихова искуства, и премда то баш и није било баш најбоље у историјском смислу речи – они су били уметници, а не кустоси – у њему је доста тога било речено. С енглеског превела: Ана М. Јовановић

229

О оправданости Ли Цехоуовог филозофског становишта о ,,култури оптимизма“81 Џанг Жунмеи, докторандкиња Одељење за историју филозофије Универзитет РУНД, Русија Апстракт: Како би одвојио кинеску од западне ,,културе греха“ и јапанске ,,културе стида“, кинески филозоф Ли Цехоу у XX веку (1930) уводи термин ,,леган венхуа“, у преводу ,,култура оптимизма“. У намери да покаже оправданост оваквог назива, овај рад указује на три битне тачке, које се сажето могу представити на следећи начин: 1) карактер за реч ,,оптимизам“ (пинјин: lе) је кроз своју дугу историју еволуције у кинеској култури носио различита значења, при чему би се сва она могла свести на три основна: музика, задовољство и оптимизам; 2) ,,култура оптимизма“ обједињује многе конфуцијанске идеје, и 3) ,,емоција као супстанца“ чини срж ,,културе оптимизма“. Такође, требало би нагласити да се у преводу термина Ли Цехоуа губи значење ,,култура музике/задовољства“. Значај овог истраживања је у систематичном откривању саме суштине ,,културе оптимизма/музике/задовољства“, а чиме оно уједно поставља и основу за дубља и детаљнија поређења кинеске и западне културе у будућности.

I. УВОД Још 1946. године америчка културна антрополошкиња Рут Бенедикт (1887–1948) истакла је да је ,,један од веома важних задатака антрополошких истраживања различитих култура одређивање да ли се та култура заснива на осећању греха или стида. Култура стида је она у којој људи добра дела чине због тога што им је то наметнуто споља, док у култури греха људи добра дела чине због осећаја кривице у свести“. Другим речима, Рут Бенедикт је све културе света поделила на два типа, у зависности од тога из којих су разлога људи чинили добра дела: на ,,културе стида“ и ,,културе греха“, при чему је јапанску културу сврстала у оне првог типа. 81 Захваљујемо се ауторки на љубазном уступању текста за објављивање у Алманаху Института Конфуције у Београду.

230

Ком типу припада кинеска култура? Уколико прихватимо класификацију Рут Бенедикт, кинеску културу могли бисмо да сврстамо у онај тип који не почива на стриктним религиозним уверењима, дакле, у ,,културе стида“. Ли Цехоу се, међутим, противи оваквом становишту и сматра да би прикладнији израз био ,,култура оптимизма“, јер Кинези ретко западају у стање потпуног песимизма и увек су спремни да на будућност гледају оптимистично. Овај термин је у великој мери прихваћен у релевантним интелектуалним круговима у Кини. Сун Сигуо, професор филозофије на Универзитету у Шандунгу, истиче да та ,,култура оптимизма“ произлази из древне шаманске културе и да је њена колевка још Књига промена. Професор Лин Веишенг анализира оправданост термина ,,култура оптимизма“ из угла историје шаманске културе и митова и легенди. Истраживач Сју Џен истражује однос ,,културе оптимизма“ и шаманизма и објашњава да карактер 乐 (,,оптимизам“, пинјин lе) потиче од карактера 乐 (,,музика“, пинјин yuе). Већина научника, међутим, није се систематично бавила анализом еволуције карактера 乐 (,,оптимизам“) у кинеској култури с аспекта етимологије, нити је пружила доказ да су у филозофску позадину Ли Цехоуовог термина доследно уграђене све те промене у његовом значењу.

II. ПОРЕКЛО И ЕВОЛУЦИЈА КАРАКТЕРА 乐 (,,ОПТИМИЗАМ“, ПИНЈИН LЕ) У академским круговима до сада још увек није јасно утврђено порекло карактера 乐 (,,оптимизам“). Постоје три различита становишта када је у питању ова тема: (1) Карактер 乐 (,,музика“) у древним записима за прорицање на костима животиња и оклопима корњача изгледа овако . Реченица из Објашњења карактера и тумачења речи (Shuo wen jie zi) која каже ,,да је музика општи назив за пет древних тонова и тонове осам музичких инструмената, попут дрвеног носача за бубањ (пинјин gu pi)“ јасно објашњава значење карактера 乐 (,,музика“)82 у пророчанским записима на костима животиња и оклопима корњача из династије Шанг, а оно је да музика представља комбинацију пет древних тонова (гунг, шанг, ђуе, џи и ју, еквиваленте нотама до, ре, ми, сол и ла) и тонова осам музичких инструмената (бо, ћинг, ћинсе, сијао, шенг, сјун, гу и џују). Горњи део карактера у овим записима има изглед ратног бубња, док је доњи део попут др82

Етимолошка мапа изгледа овако:

, прим. уредника.

231

веног сталка који чини потпору за бубањ. Слика канапа (пинјин cong и si) закачених за ту потпору веома личи на ћин и се (древне кинеске музичке инструменте) из Књиге о рушевинама града Јина, која објашњава значење карактера 乐 (,,музика“) у поменутим пророчанским записима из династије Шанг (1600. г.п.н.е – 1046. г.п.н.е). Конкретно, карактер 乐 (,,музика“) се састоји из два дела: горњи део је (канап, пинјин si), а доњи (дрво, пинјин mu). Другим речима, канапи су закачени за дрвено постоље, што неодољиво подсећа на харфу и лиру (ћин и се, кинеске музичке инструменте). Две књиге се разилазе по питању разумевања карактера乐 (,,музике“), док прва сматра да је то бубањ друга га везује за канап, али обе теже да укажу да је у питању уопштена представа свих музичких инструмената који ту музику и производе, и да се стога, пошто може произвести тон, он може користити и као симбол за музику. Стара реч “乐鼎“ (yue ding) из записа на бронзаним посудама (jin wen) из династије Шанг у свом испису наслеђује симбол из карактера 乐 (,,музика“) из пророчанских записа на костима животиња и оклопима корњача исте династије, с тим што на ту првобитну основу додаје и карактер 白 (,,бело“, пинјин bai), па у каснијим записима на бронзи карактер 乐 (,,музика“) добија следећи облик: . Кинески учењаци, међутим, различито разумеју карактер 白 у записима на бронзи. Сју Шен (30–124) сматра да се карактер 白 у пророчанским записима на костима животиња и оклопима корњача односи на узалудно објашњавање, или улагање великог труда како би се нешто објаснило. Када се ради о , карактер 白 се односи на говор уз лупкање, па његово целокупно значење обухвата и свирање, и пратњу, и певање. Истраживач пророчанских записа Луо Џенју (1866–1940) објашњава да подсећа на стварање мелодије на неком гудачком инструменту, баш као кад људи додирују жице приликом свирања лауте (пипа) и жуансијена. Даи Ђијасијанг (1906–1998), експерт за древне кинеске карактере, наглашава да би могао бити и бубањ. Дакле, можемо рећи да се о значењу карактера 白 и даље само нагађа и да још увек није постигнут никакав консензус по том питању. (2) Лин Гуиџен (1974), ванредни професор на Универзитету у Сјуџоуу, износи смелу претпоставку о карактеру 樂 (традиционални кинески карактер за ,,музику“ у стандардном писму), у којој прихвата и становиште Даи Ђијасијанга да карактер 白 представља бубањ, и каже да је карактер 幺 (пинјин yao) у ствари карактер 玄 (пинјин xuan), илити ,,висеће звоно“. Стога, карактер 樂 (,,музика“) представља мало дрвено звоно и велики бубањ који су окачени о велико дрвено постоље, а што је ,,повезано са музичким активностима које су наши преци изводили приликом ритуала обожавања Неба“. 232

(3) Истраживач у области музике Сију Хаилин (1952) заступа идеју да се карактер 樂 (,,музика“) из пророчанских записа на костима животиња и оклопима корњача из династије Шанг може посматрати као ,,хијероглиф сазрелих житарица“. Касније, на бронзаним записима, је постало у данашњем писму 丝 (пинјин si, струна), је постало 白; је прешло у 木 (дрво, пинјин mu), и тако је настао карактер 樂 – карактер 乐 (,,музика“) у стандардном писму. Од горепоменутих становишта прва два су слична, и оба наглашавају чињеницу да је порекло карактера 乐 (,,оптимизам“) повезано са музиком и музичким инструментима, док треће успоставља везу између карактера 乐 (,,оптимизам“) и жетве житарица. Све три теорије, међутим, покушавају да у еволуцији карактера пронађу логику која повезује карактере 乐 (,,оптимизам“) и 乐 (,,музика“). Ова логика упућује на то да је 乐 (,,оптимизам“) у ствари 乐 (,,музика“). Другим речима, било шта што усхићује људе и прија људским чулима може се у најширем смислу назвати 乐 (,,оптимизмом“). Према мишљењу кинеских научника, прелаз од карактера 乐 (,,музика“) ка карактеру 乐 (,,оптимизам“) може се објаснити помоћу два најважнија аспекта. Прво, музика и оптимизам. Музика игра кључну улогу у кинеској култури (нарочито филозофији). Као што естетичар Цунг Баихуа (1897– 1986) каже, ,,да бисмо могли изучавати древну кинеску филозофију, морамо разумети и кинеску музику; на пример, Џуанг Ци оне најтеже исказиве мисли изражава управо кроз музичке алегорије“. Корене музике можемо наћи још у древним временима када су шамани приликом комуникације са Небом морали следити ригорозне и сложене ритуале који су укључивали музику и плес. У тим приликама музика је углавном коришћена у сврху одобровољавања Неба, како би оно услишило захтеве људи. И баш како то и пољски социјални антрополог Малиновски (1884–1942) види, ,,магијске праксе су показатељ да су људи ритуализовали музику, како би им она помогла да стекну самопоуздање, а тиме и наду да могу превазићи страхове од уласка у нешто велико и важно“. У предпећинском периоду (2100. г.п.н.е – 221. г.п.н.е) већ је формиран читав сет музичких теорија. Пример је Књига о музици. Она бележи да ,,музика настаје из гласа, и потиче из чињенице да је неки спољни објекат побудио људско срце. Стога, када се у нечијем срцу јави туга, глас те особе биће узнемирен и тих; када се јаве пријатне емоције, глас ће бити опуштен и миран; када се јаве емоције задовољства, и глас ће бити усхићен и неспутан; када се јави љутња, глас постаје груб и раздражен...“, што све показује да на нечији глас утичу спољни објекти, а самим тим се емоције, попут туге, среће, задовољства и беса, разликују од особе до особе. Музика може имати и умирујући ефекат на људске емоције, каже 233

се да ,,музика може умирити осећања људи“. Уколико пажљиво упоредимо цитате ,,када се јаве пријатне емоције, глас ће бити опуштен и миран“ и ,,музика може умирити осећања људи“, видећемо да се музика углавном користила за то да осећања попут туге, среће и беса доведе на ниво задовољства или оптимизма, конкретно опуштености и спокоја. На овај начин се значење карактера 乐 (,,музика“) проширило и потом еволуирало у реч 乐 (,,оптимизам“). Друго, сазреле житарице и оптимизам. Сију Хаилин смело закључује да је 乐 (,,музика“) сазрело жито и да су људи у оптимистичном расположењу када жању готове усеве. Стога је првобитно значење карактера 乐 (,,оптимизам“) постепено заборављено, и коначно потпуно трансформисано у значење оптимистичног расположења. Све у свему, музика има изузетно важну улогу у обликовању људског карактера, она чини да људи буду духовно задовољни и тера их да заузму оптимистичан став према животу. Управо нешто тако закључује и британски филозоф Бертранд Расел (1872–1970) када коментарише да су ,,Кинези, тачније Кинези свих друштвених класа, много веселији од било које друге расе коју је икад упознао, и то се огледа у томе што они у било чему на овом свету могу увек пронаћи задовољство или оптимизам...“ Можемо, дакле, видети колико је карактер 乐 (,,оптимизам“) важан у кинеској култури.

III. ДЕФИНИЦИЈА ,,КУЛТУРЕ ОПТИМИЗМА“ Ли Цехоу не даје систематично објашњење нити дефиницију ,,културе оптимизма“. Након проучавања неколико Ли Цехоуових текстова, овај рад изводи и сажима дефиницију на следећи начин: (1) Конфуцијанизам посебну пажњу посвећује обликовању људских емоција и у први план ставља тврдњу да је људска природа ,,добра“. Према Ли Цехоуовом мишљењу, западни морални закони засновани су на неком спољашњем ауторитету, као што је Бог или обичаји, док су кинески засновани на људским емоцијама. Стога ,,култура оптимизма“ подразумева да људи сами рационално контролишу своје емоције и потом вођени њима чине добра дела. (2) ,,Кинези на живот гледају као на нешто што је пријатно“, стога кинеска култура јесте култура оптимизма у поређењу са западном и јапанском културом. (3) Карактер 乐 (,,оптимизам“) одражава мисао древног конфуцијанизма ,,да су човек и природа једно“. ,,Хармонија човека и природе“ значи 234

да су људи у складу и хармонији са другим деловима универзума као целином, и само у таквом стању ствари они могу досећи највиша задовољства и постићи животни циљ. Тај циљ у 乐 (,,оптимизму“) није сједињавање са Богом, као што је то случај у западним религијама у којима је свест човека оптерећена осећајем кривице, већ уживање у неговању емоција и даровима естетике, а тиме и окретање животу са оптимизмом. (4) Карактер 乐 (,,оптимизам“) има онтолошку природу у кинеској филозофији, у којој се онтологија углавном односи на јединство емоција и разума. Наиме, осим на испољавање људских осећања, 乐 (,,оптимизам“) се односи и на јединство духовног задовољства и разума, што Ли Цехоу назива људском природом. Овде би требало нагласити да већина научника не обраћа пажњу на филозофски аспект речи ,,задовољство“ у реченицама попут ,,Није ли задовољство истрајно учити и научено примењивати? Није ли то права срећа када ти дође пријатељ издалека?“ Они једноставно поистовећују ,,оптимизам“ са ,,осећањем задовољства“, док Ли Цехоу ,,оптимизму“ приписује дубље филозофско значење, јединство емоција и разума. (5) ,,Култура оптимизма“ има карактеристику yue cong he – мелодије кинеске класичне музике су опуштајуће и умирујуће, не изазивају никакву тензију. Емоција је тако дефинисана на прилично хармоничном и мирном нивоу без одласка у крајности, што је и разлог зашто Кинези нису обдарени особинама попут грубости, претеране усхићености, нити слободним и неспутаним духом Западњака. (6) Ли Цехоу такође истиче у својим каснијим радовима да карактер 乐 (,,оптимизам“) може да се изговори и као yue, будући да кинеска филозофија придаје велику важност музици. На пример, цитат ,,музика показује хармонију између неба и земље; обреди показују устројство између неба и земље“ (Књига о музици у Књизи обреда) јасно приказује сву мелодијску лепоту и хармонију музике. Кроз ове ставове Ли Цехоуа о ,,култури оптимизма“, видимо да, прво, карактер 乐 (,,оптимизам“) одражава стремљење Кинеза ка срећном и оптимистичном ставу према животу; друго, он се односи на врсту емоције у разуму, ,,рационалне емоције“; коначно, он је повезан и са, веома присутном и у кинеској филозофији дубоко укорењеном, музиком.

IV. СРЖ ,,КУЛТУРЕ ЗАДОВОЉСТВА“ Однос између ,,емоције и разума“ одувек је био кључна тема кинеске конфуцијанске филозофије. У даљој дискусији о ,,култури оптимизма“ Ли 235

Цехоу пребацује фокус на ,,емоцију као супстанцу“ и верује да је ,,емоција као супстанца“ срж ,,културе оптимизма“, која сама тежи да истражи висине до којих досеже супстанца у филозофији. Као јединствена културна психологија у Кини, ,,култура оптимизма“ се разликује од оне у западном свету. Слично, и суштина ,,емоције као супстанце“ разликује се од а приори и трансценденталне рационалности у западном свету. Ли Цехоу наглашава да ,,а приори категорички императив код Канта апсолутно нема никакве везе са емпиријским светом, и да се ноумен и свет феномена могу потпуно одвојити“. Стога, Западњаци гледају на ноумен као на разум, што је потпуно другачије у Кини. Не постоје услови под којима бисмо могли одвојити оно емпиријско и а приори, ноумен и феномен у кинеској култури, па Кинези тако посебну пажњу посвећују емоцијама. И да закључимо, 本体 (пинјин benti) је тако боље превести као ,,супстанца“ него као ,,ноумен“. Конфуцијанска врлина ,,човекољубља“ тесно је повезана са емоцијама. Фенг Јоулан (1895–1990) каже да ,,обдарен човекољубљем, Конфуције се усредсређује на истинска осећања код људи“. Лијанг Шуминг (1893– 1988) такође каже ,,да се учења Војводе од Џоуа и Конфуција не заснивају на разуму, већ су утемељена на емоцијама“. Ли Цехоу исто истиче да Конфуције поклања посебну пажњу култивисању људске природе и емоција. У ствари, он на емоцију гледа као на основу, ентитет и извор људске природе и живота. Наиме, он наглашава, под један, да је приврженост породици (синовљева и братовљева послушност) један потпуно реалан етички однос који служи као основа на којој се формира темељ човекољубља, и кога чини пет основних, кардиналних односа – однос између родитеља и деце, између надређених и подређених, између брата и сестре, између мужа и жене, и између пријатеља – при чему се они међусобно преклапају и преплићу, стварајући мрежу најразличитијих друштвених емоција; под два, да је образовање о култивисању људских емоција изузетно битно, због чега Конфуције образовање и види као основни елемент друштва. Све у свему, ,,емоција као супстанца“ је уплитање рационалности и биолошких жеља свакодневног живота, и слична је концепту ,,љубави“ и учењу о златној средини у кинеској етици.

V. НЕДОСТАТАК ЕНГЛЕСКОГ ПРЕВОДА ,,КУЛТУРА ОПТИМИЗМА“ Ли Цехоу у својим делима на енглеском језику свој термин преводи као ,,култура оптимизма“. Овај превод је, међутим, у питање довела 236

Мишел Нилан, историчарка са Беркли универзитета у Калифорнији. Два су разлога из којих она то чини. Прво, карактер 乐 (,,оптимизам“) требало би да буде преведен као ,,задовољство“, и ,,култура оптимизма“ значи ,,култура која се сродила са задовољством“; друго, превод не укључује целокупни садржај термина ,,култура оптимизма“. Аутор такође наилази на недостатке енглеског превода при проучавању Ли Цехоуовог термина, али се не слаже у потпуности са мишљењем Мишел Нилан, јер је на почетку рада доказано да је порекло карактера 乐 (,,оптимизам“) блиско повезано са музиком. Анализирањем етимологије карактера 乐 (,,оптимизам“), овај рад је показао да Ли Цехоуов термин ,,култура оптимизма“ у ствари у себи садржи и музику и задовољство, те се такође може превести и као ,,култура музике/задовољства“.

VI. ЗАКЉУЧАК Из анализе порекла и еволуције карактера 乐 (,,оптимизам“, пинјин le) може се закључити следеће: (1) музика и духовно задовољство људи надопуњују једно друго, те тако музика служи као основно средство за култивисање емоција у конфуцијанској култури; (2) конфуцијанизам посвећује посебну пажњу обликовању људских емоција. Интерпретација термина ,,култура оптимизма“ прати процес развоја и проширења значења карактера 乐 (,,оптимизам“) и наглашава да идеална емоција коју конфуцијанизам жели да обликује није она која је у потпуности лишена рационалног, већ она у којој је она рационално спојена са разумом, а све у циљу да се постигне тзв. савршено стање – стање потпуне хармоније (пинјин he). ,,Култура оптимизма“ одражава дух конфуцијанске и кинеске древне културе и јединствена је културно-психолошка структура у Кини. С енглеског превела: Оливера Голијанин

237

V Научимо кинески језик

Мали врт, прозор затворен, свугде крај пролећа, Застори још увек спуштени, тишина; Сама у соби, без иједне речи, пребирам по жицама ћина. Ли Ћингџао 239

Кинески карактери: поглед на свет83 др Радосав Пушић, ред. проф. Филолошки факултет Универзитет у Београду Апстракт: Прича о кинеским карактерима, на посебан начин, плени својим разноврсним садржајима. Ван научно уобличених оквира, изван кругова устаљених истраживања, захватити стварност кинеског света кроз карактере, у најмању руку, занимљив је покушај. У овом раду покушаћу да кроз „етимолошку мапу“ одабраних карактера укажем на основне тачке кинеског погледа на свет. Кључне речи: кинески карактери, поглед на свет, смисао

Све што се као мисао, идеја, емоција, осет, слика, покрет, спознаја, итд. јавило у човеку древне Кине остало је „сачувано“ у карактерима. Они у себи сабирају хиљадугодишња искуства, доживљаје, догађаје, човека, као и скуп његових односа, веза, релација са собом, светом, другим људима, природом, космосом. О разноврсности, поделама, врстама, групама, класама, итд. карактера може се надуго причати, али то, овај пут, неће бити поље мога интересовања. Нећу говорити о њиховом пореклу, о митским царевима Фу Сију, Шен Нунгу, Цанг Ђијеу (хроничару живота Жутог цара), ни о томе како су их видели бројни научници који су се бавили кинеским писмом и карактерима. Наравно, неолитски записи, које неки називају кинеским протописмом, маме својом привлачном снагом, посебно културе Јангшао, Давенкоу, Банпо и Ерлитоу, у којима је откривено преко двадесетак слика, знакова, писмена, симбола, који су и Истраживање (древних) кинеских карактера у ствари је истраживање основних елемената кинеског писма (карактера) чија су сведочанства откривена у археолошким ископинама различитих кинеских династија, највише династија: Шанг, Џоу, Ћин и Хан. То су записи на пророчанским записима на костима животиња (ђијагувен 甲骨文), записи на бронзаним предметима (ђинвен 金文), записи на земљаним посудама, записи на бамбусу (竹木简书), жаду (玉片书), свили (帛书). Иако су древни кинески карактери у свакој кинеској династији били предмет истраживања и тумачења, обимнија и значајнија истраживања, која су ближа нашем времену и поимању света, започета су тек у 19. веку. У оквиру кинеских студија, развила се тако посебна научна област, коју неки називају Идеограматика, и која се искључиво бави различитим питањима везаним за природу карактера. На кинеском језику то се зове: 古文字研究 (истраживање древних кинеских карактера), 汉字学 (учење о кинеским карактерима), итд. 古文字研究, 中华书局, 1979 年, стр. 12–22. 83

241

данас предмет научних спорења. Нећу развијати причу о хијероглифима, пиктографима, пиктограмима, логографима, пиктофонетицима, асоцијативном слагању, идеограмима. Нећу полазити из тачке њихове поделе на вен文 и ци 字, не зато што све те приче нису занимљиве, већ зато што ме више занима дубина сабране информације, поруке, поуке коју они у себи носе. Tу „поруку“, ту „вест“, у недостатку бољих речи, назвао сам „кинески поглед на свет“. У ствари, занима ме како нам карактери говоре о томе шта је Кинезе древних времена сабирало у љубави, чему су се радовали, због чега су туговали, од чега су боловали, како су се лечили, из којих извора су настајали њихови страхови, наде, жеље, потребе, снови. Шта их је водило у пијанство, тиховање, лудост, смрт. Које су их то силе терале да се препусте уметничком заносу, чему су поклањали своју веру, душу, срце. И најзад, ако је то уопште могуће разумети, како су гледали на реалност и иреалност света коме су, без остатка, припадали. Кроз одабране кинеске карактере покушаћу да „видим“ шта нам то они говоре о „кинеској слици света“. Та, како неки то виде, етимолошка игра, то „учитавање смисла“ у нешто што смисла нема, урањање у њихов свет, увек је, без икакве сумње, улажење у властити свет. Откривање, расветљавање, отварање, разјашњење, тумачење, објашњење, итд. човека, природе, Васељене, како се понекад јасно види, пребројавање је битних зрна смисла у себи и око себе. Можда није непримерено рећи да је та веза првих записа на пророчанским костима животиња (ђијагувен) и старе кинеске медицине (џунг ји), на неки начин, бацила посебно светло на „лековиту“, „судбинску“, „магијску“, „обичну“, „свакодневну“, „свеприсутну“, „незаобилазну“ улогу кинеског писма и карактера у кинеском свету. А када су се у мистеријама, а оне су прожимале свакодневни живот, на папирним бродићима карактерима исписивале најинтимније, најдубље, најискреније, најпотресније „поруке“, и када су се ти „бродићи“, „чамци“, „преносиоци порука“ пуштали уз пламен упаљене ватре низ реку, путем воде (те чудесне, несхватљиве воде), како би то што је записано стигло до душе и духова предака, оних који су нам пуно значили, које смо јако волели, без којих ни сада не можемо да замислимо наше постојање, видела се исконска потреба да се границе светова избришу, да се слободно корача у свим правцима, без осећаја страха, сумње, неверице, стида, греха, зачуђености84. Карактери, на себи својствен начин, казују да нема ничег чудеснијег од обичног дана, а 84 Ради се о празнику Џунгјуeнђије 中元节, који је већ у династији Хан постојао. Везује се за поштовање и сећање на духове предака, празнује се четрнаестог и петнаестог дана седмог месеца по кинеском лунарном календару. Неки га називају и Празником духова (гуиђије 鬼节). И даоистичка и будистичка традиција га празнују, свака у складу са својим погледом на свет.

242

да је „догађај“, највећи догађај за који знамо – живети бар један дан у свом свету смисла. Управо су то свакодневно доживљено, то „обично“, карактери учинили тако посебним. Они су зато много више од онога што линије и тачке у њиховој структури, кроз облик, слику, лик, нама показују. Није далеко од истине, мада је упитно чије истине, то да најлепши део њихове природе лежи у оном „невидљивом“, „неисказаном“, „недотичућем“, „неупризореном“, „неприсутном“, које, на свој начин, испуњава сваку нашу мисао, осећање, емоцију, слику, реч. То је, како ја видим, оно жељено, надахнуће сабрано у слику, музику покрета, извијене линије, помешане тачке, загрљену пуноћу онога чега нема, а највише има. Ту се говори тако што се ћути, воли тако што се несебично даје све, и дише, дише својим дахом, пева, пева својим песмама, казује сопственим речима, мисли својим мислима и, најчудније од свега, њега има тако што га нигде нема. И када су сељани из села Сијаотун откопали85, изнели на светло дана из хиљадугодишње скривености, таме, сна, старе животињске кости, када су их очистили од наноса земље, блата, схватили су да у рукама имају животињске кости (највише корњачевине) у које су урезани, изрезбарени записи, знаци, слике, писмо. За обичне људе није било сумње да су дошли у посед „змајевих костију“, које су се одвајкада, због својих чудесних, натприродних моћи, уситњавале и мешале са травама, мелемима, дајући тако најбоље лекове. И свако је знао да оно што их је одвајало од других, обичних костију биле су „шаре“, записи, знаци, за које су сви веровали да поседују магичну, лековиту снагу. Међутим, извежбане очи научника, оних који лове „сензационалне“, „велике“, „ником доступне“ истине, у тих 200.000 костију, виделе су 4.500 кинеских карактера, односно, непроцењиво благо за истраживачки настројене умове, који ће касније на том открићу правити каријере, продавати своју памет, измишљати непостојеће светове и причати, углавном, бесмислене приче. У кинеском бронзаном добу, посебно у династијама Шанг и Џоу, на бронзаним предметима остали су изрезбарени краћи текстови, чија је пиктографска форма у потпуности очувана, али се видео напредак у развојној структури писма. У потоњим вековима, бројне кинеске династије писале су на бамбусу, свили, камену, папиру, итд. Нико не доводи у питање да је династија Ћин заслужна за стандардизацију писма, нити је спорно то да је династија Хан у потпуности увела „ред“ у поједине стилове исписа и тако довела не само до

Записи на костима животиња откривени су 1899. године у близини села Сијаотун 小屯, града Анјанг 安阳, провинција Хенан 河南. Анјанг је био главни град позне династије Шанг 商. Откривено је око 200.000 исписаних костију, већином корњачевине, који чине основни материјал за изучавање раних форми кинеског писма. 85

243

промена облика и начина писања карактера, већ је и „упростила“ структуру карактера и тако олакшала пут њиховог учења и описмењавања.

Династија Шанг (1711–1066. г. старе ере)

Династија Џоу (1066–256. г. старе ере)

Стил печата, династије Ћин (221–106. г. старе ере)

Од династије Хан до данас Извор: http://yalepress.yale.edu/yupbooks/languages/pdf/Yin_chapter1.pdf

Ако се погледају етимолошке мапе карактера, они који поседују одређено знање могу јако пуно научити о свим аспектима кинеске цивилизацијске матрице. А кинески поглед на свет није ништа друго него збир тих најдревнијих слика.

244

цивилизацијске матрице. кинески поглед на свет, није ништа друго него збир Ако матрице. се погледају етимолошке мапе карактера, они друго који цивилизацијске матрице. кинески поглед насвет, свет, нијеништа ништа другопоседују негозбир збир цивилизацијске АААкинески поглед на није него цивилизацијске матрице. поглед није ништа друго него збир цивилизацијске матрице. АА кинески поглед нана свет, ништа друго него збир цивилизацијске матрице. Акинески кинески поглед насвет, свет, није ништа друго него збир одређено знање, могу јако пуно научити оније свим аспектима кинеске тих најдревнијих слика. тих најдревнијих слика. тих најдревнијих слика. тих најдревнијих слика. цивилизацијске матрице. А кинески поглед на свет, није ништа друго него збир тих најдревнијих слика. тих најдревнијих слика. тих најдревнијих слика.

Ву Ву Ву ВуВу Ву Ву Ву

Запис на Запис на Запис нана бронзаним Запис Запис на костима Запис на Запис нана костима бронзаним Запис костима предметима бронзаним Запис на костима бронзаним Зараћене Запис на Запис Зараћене Записнана Зараћене Зараћене Запис на костима бронзаним животиња, животиња, предметима животиња, предметима животиња, предметима Запис на костима бронзаним Запис на костима бронзаним Зараћене Запис на костима бронзаним Зараћене Западне државе државе државе државе Зараћене Зараћене животиња, предметима династија Шанг Западне династија Шанг предметима Западне династија Шанг Западне династија животиња, животиња, предметима животиња, предметима државе династије државе државе државе династија Шанг Западне династије Џоу династије Џоу Џоу династија Шангдинастије Западне династија ШангШанг Западне династија Западне Шанг Џоу династије Џоу династије Џоу династије Џоу династије Џоу

Династија

Зараћене Династија Хан, Хан, први Династија Хан, Династија Зараћене Династија Династија Хан, Зараћене Династија Зараћене Династија Династија Хан, први етимолошки Зараћене Династија први етимолошки државе Минг први етимолошки државе Династија Минг државе државе Минг Минг етимолошки Хан, Династија Хан, Династија Династија Хан, Зараћене Зараћене Династија Зараћене Династија први етимолошки државе Минг етимолошки први етимолошки први етимолошки Минг државе Минг државе речник државе први Минг речник речник речник речник речник речник речник

878787 Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 Преузетоса: са:https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 Преузето Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1878787 87 Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A186 Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 Преузето са: https://en.wiktionary.org/wiki/%E7%84%A1 ву Етимолошка мапа карактера Етимолошка мапа карактераву -празно празно Етимолошка мапа Етимолошка мапакарактера карактера вуву----празно празно ву празно Етимолошка мапа карактера ву празно Етимолошка мапа карактера Етимолошка мапа карактера ву Етимолошка мапа карактера ву- –празно празно

Запис на бронзаним Запис на бронзаним Запис Запис Запис на нана бронзаним бронзаним бронзаним Династија Хан, први Династија Династија Династија Хан, Хан, Хан, први први први предметима Династија Хан, први животиња, Западне династије етимолошки речник династија Шанг Све Све eтимолошке мапе су преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/ eтимолошке мапе су преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/ Џоу Запис костима Запис на костима Запис Запис Запис на нана на костима костима костима

8787 87 предметима предметима предметима предметима 87 Све eтимолошке мапе сусу преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/ Све eтимолошке мапе са: https://en.wiktionary.org/wiki/ Све eтимолошке мапе супреузете преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/ Све eтимолошке мапе су преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/ животиња, династија етимолошки речник животиња, животиња, династија династија династија етимолошки етимолошки етимолошки речник речник речник 87 животиња, Западне династије Џоу Западне Западне династије династије династије Џоу Џоу Џоу 87 87 Све eтимолошке мапе су Западне преузете са: https://en.wiktionary.org/wiki/

Династија Династија Династија Династија

Династија МингМинг Минг Минг Минг

Етимолошка мапа карактера ву - игра, игра, плес Етимолошка Етимолошка Етимолошка мапа мапа мапа карактера карактера карактера ву вуву --игра, -игра, плес плес плес

Етимолошка мапа карактера ву – игра, плес Пиктограф слика човека, који раширених руку, држећи уњима њима нешто, Пиктограф Пиктограф Пиктограф слика слика слика човека, човека, човека, који који који раширених раширених раширених руку, руку, руку, држећи држећи држећи уууњима њима нешто, нешто, нешто, Пиктограф слика човека који раширених руку, држећи у њима нешто, игра, плеше. Из наше перспективе, јасно је да је то шамански игроказ, плес. игра, игра, игра, плеше. плеше. плеше. Из Из Из наше наше наше перспективе, перспективе, перспективе, јасно јасно јасно јејеје да дада јејеје то тото шамански шамански шамански игроказ, игроказ, игроказ, плес. плес. плес. игра, плеше. Из наше перспективе, јасно је да јепредмете то шамански игроказ, Шаман својим рукама држи „свете, божанске, магијске” предмете заносу, Шаман Шаман Шаман уусвојим уусвојим својим рукама рукама рукама држи држи држи „свете, „свете, „свете, божанске, божанске, божанске, магијске” магијске” магијске” предмете предмете иии уиузаносу, уузаносу, заносу, плес. Шаман у својим рукама држи „свете, божанске, магијске“ предмете надахнућу, спојен са силама које су, по начину испољавања, нељудске, а упркос упркос надахнућу, надахнућу, надахнућу, спојен спојен спојен са саса силама силама силама које које које су, су, су, по по по начину начину начину испољавања, испољавања, испољавања, нељудске, нељудске, нељудске, ааупркос аупркос 88 8888 исвему, у заносу, спојен са силама које су,овај по начину испољавања, уткане човека, игра . Све Све то ову заиграност, овај несвакидашњи плес несвему, свему, свему, уткане уткане уткане унадахнућу, учовека, уучовека, човека, игра игра игра . .88Све .Све то тото ову ову ову заиграност, заиграност, заиграност, овај овај несвакидашњи несвакидашњи несвакидашњи плес плес плес 87 људске а, упркос свему, уткане у човека, игра. Све то ову заиграност, чини необичним, јединственим, непоновљивим. Тај плес се не изводи забавеовај чини чини чини необичним, необичним, необичним, јединственим, јединственим, јединственим, непоновљивим. непоновљивим. непоновљивим. Тај Тај Тај плес плес плес се сесе не нене изводи изводи изводи забаве забаве забаве несвакидашњи плес чини необичним, јединственим, непоновљивим. ради, није он ту да „убије време”, заведе, опчини, да нас, на тренутак, избави из Тај ради, ради, ради, није није није он он он ту туту да дада „убије „убије „убије време”, време”, време”, заведе, заведе, заведе, опчини, опчини, опчини, да дада нас, нас, нас, на нана тренутак, тренутак, тренутак, избави избави избави из изиз плес се не изводи забаве ради, није он ту да „убије време“, заведе, опчини, прозаичних,досадних, досадних,бесмислених бесмисленихдана. дана.Његова Његоваисходишта исходиштасу судубока, дубока, прозаичних, прозаичних, прозаичних, досадних, досадних, бесмислених бесмислених дана. дана. Његова Његова исходишта исходишта сусу дубока, дубока, да нас, на васељенска. тренутак, избави из прозаичних, досадних, бесмислених дана. мистериозна, васељенска. Необичност покрета овога плеса, на то делом указује мистериозна, мистериозна, мистериозна, васељенска. васељенска. Необичност Необичност Необичност покрета покрета покрета овога овога овога плеса, плеса, плеса, на нана то тото делом делом делом указује указује указује пиктографска форма, упућује на заиграност посебне врсте. Иако обичне очи иипиктографска иипиктографска пиктографска форма, форма, форма, упућује упућује упућује на нана заиграност заиграност заиграност посебне посебне посебне врсте. врсте. врсте. Иако Иако Иако обичне обичне обичне очи очи очи уууу томе не виде ништа битно, са њиме се отвара космичка игра, кроз коју се све томе томе томе не нене виде виде виде ништа ништа ништа битно, битно, битно, са са са њиме њиме њиме се се се отвара отвара отвара космичка космичка космичка игра, игра, игра, кроз кроз кроз коју коју коју се се се све све све 86 Све eтимолошке мапе преузете су са: https://en.wiktionary.org/wiki/ 87 што је створено потврђује самим чином рођења. Увођење уовај овај плес, јестеигре, што што што јејеје створено створено створено потврђује потврђује потврђује самим самим самим чином чином чином рођења. рођења. Увођење Увођење Увођење уууовај овај плес, плес, плес, јесте јесте јесте „Шаман, то је онај/она који општи сарођења. боговима (духовима, демонима) помоћу плеса; тако је у стању да оно безобличнотајни (непојавно) доведе до јављања. “ (Xu Shen, улазакуу(и) у„стварање „стварање света”, „откривање тајни природе”, „сушту тачку свега Shuo улазак улазак улазак у„стварање „стварање света”, света”, света”, „откривање „откривање „откривање тајни тајни природе”, природе”, природе”, „сушту „сушту „сушту тачку тачку тачку свега свега свега wen jie zi, (приредио Fu Jianzi), Zhonghua shuju, 1985, стр. 100) битног”, живот. Упркос свему, „истина” за очи које не виде, остаје скривена, битног”, битног”, битног”, живот. живот. живот. Упркос Упркос Упркос свему, свему, свему, „истина” „истина” „истина” за заза очи очи очи које које које не нене виде, виде, виде, остаје остаје остаје скривена, скривена, скривена, 89 898989 . Из Из ове пиктографске форме, итото то је посебно важно непозната, несхватљива. . Из .Из ове ове ове пиктографске пиктографске пиктографске форме, форме, форме, ииито јејеје посебно посебно посебно важно важно важно непозната, непозната, непозната, несхватљива несхватљива несхватљива 245 истаћи, изведена су три кинеска карактера: ву 舞 (плес, игра), ву 巫 (шаман, истаћи, истаћи, истаћи, изведена изведена изведена су сусу три три три кинеска кинеска кинеска карактера: карактера: карактера: ву вуву 舞舞舞 (плес, (плес, (плес, игра), игра), игра), ву вуву 巫巫巫 (шаман, (шаман, (шаман, 90 9090 видар, врач) ивуву ву 無 (празно, одсутно, оно чега нема аима) има) . Најпотресније Најпотресније видар, видар, видар, врач) врач) врач) иииву 無無無 (празно, (празно, (празно, одсутно, одсутно, одсутно, оно оно оно чега чега чега нема нема нема аа аима) има) . .90Најпотресније .Најпотресније искуство овог феномена људског постојања, укинеском кинеском свету, оставио је Лао искуство искуство искуство овог овог овог феномена феномена феномена људског људског људског постојања, постојања, постојања, ууукинеском кинеском свету, свету, свету, оставио оставио оставио јејеје Лао Лао Лао Ци. Он је поседовао дубоко развијену свест отоме томе да све, баш све што је на Ци. Ци. Ци. Он Он Он јејеје поседовао поседовао поседовао дубоко дубоко дубоко развијену развијену развијену свест свест свест ооотоме томе да дада све, све, све, баш баш баш све све све што што што јејеје на нана

Његова исходишта су дубока, мистериозна, васељенска. Необичност покрета овога плеса, на то делом указује и пиктографска форма, упућује на заиграност посебне врсте. Иако обичне очи у томе не виде ништа битно, са њиме се отвара космичка игра, кроз коју се све што је створено потврђује самим чином рођења. Увођење у овај плес јесте улазак у „стварање света“, „откривање тајни природе“, „сушту тачку свега битног“, живот. Упркос свему, „истина“ за очи које не виде остаје скривена, непозната, несхватљива.88 Из ове пиктографске форме, и то је посебно важно истаћи, изведена су три кинеска карактера: ву 舞 (плес, игра), ву 巫 (шаман, видар, врач) и ву 無 (празно, одсутно, оно чега нема а има).89 Најпотресније искуство овог феномена људског постојања, у кинеском свету, оставио је Лао Ци. Он је поседовао дубоко развијену свест о томе да све, баш све што је на неки начин настало, у себи носи све три димензије космички утемељеног „плеса“. Сваки излазак у свет, према кинеској слици света, у себи носи то нешто, што је битно, пресудно, одлучујуће. Први покрет и игра почиње. Сабрани у једно, покрети чине збирку једног живота. А од начина како „играмо“, „плешемо“, зависи колико ћемо дуго бити у тој игри. Наравно, човек жели да сазна правила те игре. Проблеми настају оног тренутка када се схвати да правила нема. Да су сва правила измишљена, сањана, обмањујућа; да је неопходно разумети изворе одакле потиче „игра“ чији смо ми део. И таман када помислимо да смо успели, да су нам разум, ум, подарили принципе, норме, законе, однекуд, дашак ветра увуче нас у спиралну вртешку живота. У трену нестане све што смо поуздано знали. Отварају се двери „празног“, мами нас оно што не видимо, оно чега нема, оно што силно увезује, умрежава све. Али, пошто већина нас нема чуло да види то одсутно, заклоњено, скривено, тајновито, мистериозно, празно, појављује се шаман као весник, посредник, тумач, веза, да својим плесом, а тај плес јесте увек „излажење“ из себе самог и улажење у свет Тајне, који се обичним очима види као „падање у транс“, „надахнуће“, „лудост“, покаже шта је то. Пред очима се одиграва нешто нестварно, чудесно, несхватљиво, непојмљиво, а, у исто време, тако стварно, обично, битно и схватљиво. У династији Шанг, рана форма, изведена из пиктографа за плес, показује некога ко увезује Небо и Земљу а у рукама држи „палицу“ или „свети предмет“ . Већ на записима на бамбусу и свили постаје јасно да се угао гледања помало мења. У првом кинеском етимолошком речнику90 стоји . Тешко је рећи шта су два „мала троугласта“ предмета 88 Радосав Пушић, Покушај реконструисања Лао Ц’ове „космологије“, Филозофски годишњак бр. 7, 1994, стр. 21. 89 Први је о овој вези проговорио кинески филозоф Панг Пу. Pang Pu, Shuo wu (у зборнику Zhongguo wenhua yu Zhongguo zhexue), Beijing, 1986, стр. 62–75. 90 Xu Shen, Shuo wen jie zi, (приредио Fu Jianzi), Zhonghua shuju, 1985.

246

на којима „плешу“ шамани. Није јасно ни да ли је оно што их увезује у једно слика „рада“, „мајсторства“ 工 (гунг), или је то шаманска палица која се простире између земље и неба, на шта симболично указује испис , као и пиктографи за ову реч записани на бамбусу и свили, из династије Ћин . Извијене „руке“ које у плесу, игри, заигране, покушавају да нам саопште шта је то између онога горе (неба) и онога доле (земље). Са друге стране, и то је сада извесније, „две руке“, које стоје у горњем пиктографу етимолошког речника, стављене испод „црте“ која, како смо је ми описали, представља земљу, стоје изван свих појмљивих граница. То не могу бити људске руке. А ако нису људске, чије су то руке? Ко нам то даје не тражећи ништа заузврат? Ко нас то „храни“ информацијама, вестима, поукама, уносећи у шамане одговоре на сва питања? Ко нас то одржава, држи, подупире, упркос нашој глупости, лудости, самодеструктивним и деструктивним манирима? Зашто се оне налазе ту, а не на неком другом месту? И, наравно, откуда ми уопште знамо да је то баш овако насликано? Не уносимо ли ми превише маштовитих, сноликих, умишљених, измишљених слика, емоција, мисли у пиктографске записе? Не знам. Али једно је сигурно, промена у структури пиктографског записа у ствари је промена у начину поимања света, помереном углу гледања на ствари, измењеној свести. Шаман и све што он, као божански, васељенски весник чини, виђен је као неко ко преноси божанске, духовне, свете вести, поруке, поуке. Зато је, у каснијој трансформацији пиктографа ву, он представљен као „два људска бића између неба и земље“, што, на један посебан начин, указује на то да је шаман у исто време најмање „две особе“, једна која носи своју људску димензију и друга која је васељенска, космичка, тајна, невидљива, непрепознатљива. Само он може да ствoри, креира, направи амбијент да чак и обично око може да види невидљиво, чује неизговорљиво, дотакне недодирљиво и да наведе да игра, „плеше“, „затрепери“ оно што игри склоно није. У његовим рукама, и на то упућује слика ране пиктографске форме, налази се „свети предмет“ (ши), за који се веровало да је окружен плаштом тајанствених моћи. Са њим се, као отелотворењем пророчанске, видарске, божанске, демонске снаге, откривало право лице света, и уз помоћ њега се одгонетала загонетка бића. Ти весници божанског улазили су у тајне одаје душе, „читали су“ и „видели“ судбине људи, земаља, света и космоса. Ово је табела развијене мапе кинеског карактера ву. У спису Лао Ција, у одељку 39, налази се реч линг 灵, која се најчешће преводи као „делотворно“, па тако имамо мисао:

247

„... (када) божанско (васељенско, тајно) задобије једно, постаје делотворно (и тако остварује себе)...“91 Карактер линг је у оно време имао неколико значења: душа, промена, божанско, делотворно, продуховљено, дух умрлог, демон, чудесно, тајно, итд. Међутим, Ли Шуихаи је, читајући Лао Ција из месног дијалекта државе Чу92, одбацио сва ова одређења и линг је превео као „шаман“. Ако у томе има зрнца истине, а мени се чини да има, онда би се мисао Лао Ција уклопила у пиктографску и етимолошку мапу карактера ву. Претходна реченица би се могла и овако превести: ... божанско се ослања на (делатност) шамана, тако задобија једно (по коме јесте то што јесте)... У истом одељку читамо и ово: (ако се) божанско не ослања на шамана, плашим се да га неће (уопште у свету људи) ни бити...93 Можда ће неко, а данас има и таквих „научника“, ко говори о фетишизацији кинеских карактера, о претераном обраћању пажње на њих у тумачењу кинеске културе, цивилизације, свакодневног живота, видети и на овом месту сличан манир. Али, ако имамо на уму колико су кинески карактери уткани у све, колико дуго они трају, шта су они по својој природи, структури, како су утицали на мисао, емоције, поглед на свет, како се мењају у складу са променама људи и времена, по мом мишљењу, неразумно је и непримерено кинеском свету умањивати њихов значај. Наравно, исто је тако неразумно и непримерено увећавати њихов значај. Мада, не знам ко је у стању да пресуди и утврди меру по којој ће се за нешто рећи да је „велико“ или „мало“. Ако, рецимо, погледамо најранију писану форму речи линг 靈, видећемо јасно да је она састављена из три целине: киша 雨, три коцкасте структуре 口口口 и шаман 巫. И као код руских дрвених играчака, бабушки или матрјошки, које се расклапају и унутар којих се налазе мање лутке94, када отворите једну, у њој је друга, отворите другу, у њој је трећа, итд., тако се и отварање смисла кинеских карактера улива у непрегледну реку необично занимљивог, кинеског погледа на свет. У овом сликовном запису питање на које није лако 神得一以灵 Li Shuihai, Lao Zi ‘Dao de jing’ Chu yu kao lun, Shanxi, 1990. 93 Радосав Пушић, Лао Ци: књига о дао и деу, Чигоја, Београд, 2018, стр. 14. 94 Матрјошка је фигурица која представља мајку а не баку. Обично је уклопљено 2–6 лутака, мада неке имају и преко 30 лутака. Увек се израђују у цилиндричној форми. Лутке немају руке, већ су оне само насликане. 91 92

248

одговорити јесте: шта су три коцкасте структуре? Најчешће објашњење је да су то три капи кише, али капи кише се већ налазе у слици пиктографа за кишу на самом врху слике, и зашто би се оне понављале? Први етимолошки речник забележио је најранију форму карактера линг:

Уместо три коцкасте структуре, како се у испису карактера види, пиктографска форма даје слику карактера коу: „уста“, „отвор“, „отварање“, „почетно“, „уводно“ (то се најбоље види из најранијих форми слике за ка). Сада све изгледа мало другачије. Ако је основрактер коу но значење карактера линг било „душа“, „демон“, „промена“, итд., између „кише“, која несумњиво представља метафору за воду, као један од најзначајнијих космичких дарова планети Земљи и човеку (чак иако занемаримо „плес“ шамана из свих културних кругова, који играју да би умилостивили богове да људима и земљи подаре кишу-воду, која је битна за све што треба да се роди у природи), шта је то што шамански плес (ву) везује за најзначајнији елемент космичке креације – воду? Док тражимо одговор на ово питање, вреди се присетити да су прве игре биле магијски чин, узвишене кретње, са пригодном песмом, божанском музиком. На тај начин је човек онога времена показивао како он то постоји унутар овоземаљског света. Овако схваћена игра, и у то се није сумњало, нити је било могуће изаћи ван тих оквира, била је највиша обавезујућа моћ која утемељује заједницу, без обзира на то како „заједницу“ описивали и доживљавали. Ма колико нестварно то изгледало, „плес“ и „вода“ повезали су се кроз, а тако и речници, ти тумачи значења, кажу: „уста“, „отвор“, оно „почетно“, „уводно“, „једно“, „прво“, оно из чега се све, на неки начин, изродило, појавило, показало, створило. То су ти извори, пролази, путеви, места моћи, битне тачке. Неко ће у томе видети „реч“, неко „песму“, неко „крик“, неко „пут без препрека“, неко „празно“, неко „дах“, неко ко зна шта. А сабрани у једно, они су линг: душа, промена, божанско, делотворно, продуховљено, демонско, чудесно, мистериозно, тајно, итд. У време када су богови ходали земљом, када се ниједан камен није смео бацити а да се не помисли на душу, дух, демона, силу, енергију васељене, у време када се слушала песма птица и пратио њихов лет, у време када се „причало“ са биљкама, када се лечило додиром, љубављу, вером, водом, дисањем, у то, такво време, линг (灵) се најбоље видео у природи шамана. Пиктографска форма дата у развијеној мапи слика о томе најбоље говори: 249

Пиктографска форма дата у развијеној мапи слика, о томе најбоље говори:

Етимолошка мапа карактера ву - шаман Па добро, ако све то имамо на уму, којим речима треба описати ту „ризницу непресушне енергије”, „исконску снагу”, које се кроз шамана манифестују у свету. Кинези, тачније, они који тако виде кинеску слику света, Етимолошка мапаформе карактера ву – шаман као одговор на то дају пиктографске неколико карактера. Прво, шаман, односно, та ризница непресушне енергије, по свему како се Па добро, ако све то имамо на уму, којим речима треба описати ту показује, како живи, мисли и ради, мора понети опис „велики” (да 大). Зато „ризницу непресушне енергије“, „исконску снагу“, које се кроз шамана шаман раширених рукуКинези, „игра”. По својимони дометима, то јевиде „космичка, моћна манифестују у свету. тачније, који тако кинеску слику игра”, а његове руке „грле” цео свет.

света, као одговор на то дају пиктографске форме неколико карактера. Прво, шаман, односно та ризница непресушне енергије, по свему Запис како се показује, како живи, мислиЗаписи и ради, мора понети опис „велики“ Запис на на Запис на Запис на на „игра“. По својим дометима, Династ (да 大). Зато шаман раширених руку то је бронзани костим бронзани бронзани бамбус ија „космичка, моћна игра“, а његове руке „грле“ цео свет. м а м м Династ предмет животи предмет предмет има, ња, има, има, Запис на Запис на Запис на Запис на династиј династ династиј Зараћене бронзабронзабронзакостима ним предним пред- ним преда Шанг ија а Џоу државе животиња, метима, метима, метима, Шанг династија династија Шанг

Шанг

династија Џоу

Зараћене државе

уи Династ Династ Хан, ија свили, ија Ћин ија Хан стил Минг Зараће малог Записи на Династија не печата бамбусу Династија Династија Хан, стил Династија и државе свили, Ћин Хан малог пеМинг Зараћене државе

чата

Етимолошка мапа карактера да 大 – велико Етимолошка мапа да карактера да 大 - велико Друго, он поседује способност својим плесом, игром, речима, песмом „слика“, „шара“ све битно света. Зато најранији пиктограф показује човека (шамана) који има шару, слику, белег на своме телу, у своме срцу, души, уму. Он је отелотворење „васељенске шаре, знака, вести“. Ако из тог угла меримо природу шамана, он је, у основи, творац писма, стваралачког заноса, надахнућа, али је и видар, врач, исцелитељ, тумач судбине, неко ко види невидљиво, дира недодирљиво, чује оно што нико не чује. Можда ту леже разлози зашто је све важно за живот и свет шамана најбоље показано у поезији, сликарству, плесу и музици, а све што се може знати о свету, сабрано је у карактеру вен 文 – шара.

250

музици, а све што се може знати о свету, сабрано је у карактеру вен 文- шара.

Запис на Запис на Запис на Запис на костима бронзаним костима бронзаним Запис на Запис на костима животиња, предметима, бронзаним животиња, предметима, животиња, династијаШанг Шанг династија Џоу предметима, династија династија Шанг династија Џоу династија Џоу

Запис на Запис на Династија Династија бамбусу и Династија бамбусу и Хан, стил Династија Хан, стил Запис на бамбусу свили, Зараћене Минг Династија Хан, Минг малог печата исвили, свили, Зараћене Зараћене Династија Минг малог печата државе стил малог печата државе државе

Етимолошка мапа карактера вен 文 – шара Етимолошкамапа мапакарактера карактера вен - шара Етимолошка вен 文文 - шара

Треће, шаман је, по свему што зна, осећа, види, мисли, неко ко посеТреће, шаманје,је, свему зна,осећа, види, мисли, неко ко поседује шаман попосвему зна, види, мисли, неко ко бићем поседује дујеТреће, безграничне моћи. Он што је,што како тоосећа, обичан човек својим осећа, безграничне моћи. Он је, како то обичан човек својим бићем осећа, „владар безграничне моћи. Он је, како то обичан човек својим бићем осећа, „владар „владар света“. Службенички ред ши 史, који је, на неки начин, потврдио света”. Службенички ред неки начин, потврдио високо место света”. Службенички редши ши 史,који којије，на је，на неки начин, потврдио високо место високо место шамана у 史, ондашњој кинеској заједници, имао је многострушамана у ондашњој кинеској заједници, имао је многоструку и пресудну улогу ку и пресудну улогу како у саветовању цара тако и у доношењу најважнишамана у ондашњој кинеској заједници, имао је многоструку и пресудну улогу како саветовању цара, и иу удоношењу за за државу и и јихууодлука за државу и друштво. То сенајважнијих да сажетиодлука уодлука неколико функција: како саветовању цара,тако тако доношењу најважнијих државу друштво. То функција: календар; 2. 2. 1. направити календар; водити магијско-ритуалне игроказе; 3. бележидруштво. То сесе да да сажети сажетиу2.унеколико неколико функција:1. 1.направити направити календар; водити 3.3.бележити свесвеважне догађаје; 4. 4.коти свемагијско-ритуалне важне догађаје; игроказе; 4.игроказе; преносити царске наредбе; водити царску водити магијско-ритуалне бележити важне догађаје; 95 саветовати цара у преносити царске наредбе; водити царску кореспонденцију; 5. респонденцију; 5. саветовати цара у кореспонденцију; рату и у миру. Не чуди ондацара штоу су преносити царске наредбе; водити царску 5. саветовати 96 Не сусуготово сви цареви у својој близини рату ииуумиру. готово сви 96цареви уонда својој близини желели да имају шамане. Ажелели ако поглеНечуди чуди ондашто што готово сви цареви у својој близини желели рату миру. да имају шамане. А ако погледамо етимолошку мапу за ши, дамо етимолошку мапу за ши, да имају шамане. А ако погледамо етимолошку мапу за ши, Династија Шанг, кости Династија Џоу, Династија Династија Династија Шанг, кости Династија Џоу, Династија Династија Династија Династија Шанг, животиња бронзани предмети Хан Минг Џоу, бронзани Династија Хан Династија животиња бронзани предмети МингМинг кости животиња предмети

Етимолошка мапа карактера ши 史 – писати; историчар Етимолошка мапа карактера ши 史 - писати; историчар видимоЕтимолошка да је то рука која „светиши предмет“ који историчар пролази, улази, „отвамападржи карактера 史 - писати; 96

ра“ она иста „уста“, „отвор“, оно „почетно“, „уводно“, „једно“, „прво“ ( ).

Zhang Yachu, Liu Yu, Xi Zhou jin wen guan zhi yanjiu, Zhonghua shuju, Beijing, 1986, стр. 26-36 96 Онда би структуру овог пиктографа чинили: рука 手, шаманска палица 卜 Zhang Yachu, Liu Yu, Xi Zhou jin wen guan zhi yanjiu, Zhonghua shuju, Beijing, 1986, стр. 26-36

и уста/отвор 口. Друга могућност је да је то рука која држи оно средишње, сушто, есенцијално, битно (показано пиктографом који значи средина, средишње ). Међутим, ако се пажљивије погледа слика, јасно се види да су у питању „уста“, а не „средина“ Тајне. Зато се, ма колико други опис био занимљив, ипак треба задржати на првом опису. Остаје и даље упитно како се то „шаманском палицом“, као писаљком, прво улази, отвара, пролази кроз коу ( ), и како се, док се тај чин одиграва, „исписује“ оно 95 Zhang Yachu, Liu Yu, Xi Zhou jin wen guan zhi yanjiu, Zhonghua shuju, Beijing, 1986, стр. 26–36.

251

што је битно за човека, заједницу, државу. Несумњиво да су се овим чином „отварала врата судбине“, да се видело, говорило, писало само о томе. Ту није било места догађајима које је човек, из незнања, глупости, злобе, подстакнут жељама за стицањем богатства, моћи, утицаја ове или оне врсте, чинио. „Историчар“ је овде „онај ко има моћ да види, разуме, осветли и пригодним речима, сликом, покретима, опише судбинску уплетеност човека у васељенске путеве Тајне“. Зато оно што ми данас зовемо историчар нема никакве везе са оним што је ши бележио. Много касније, када је ши, као шаман, изгубио своју улогу, значај, моћ, када су обезвредили његова знања, вештине и везе са природом, васељеном и светом, од оних који су и даље имали исти назив ши, тражило се да пишу „историју“ царства, ратова, необичних и обичних догађаја. Али то више није било време када су они били „владари света“. У основи кинеског карактера ванг 王, тако бар кажу најчешће навођена тумачења, стоји неко ко у једно увезује „три“ 三, светове земље/ природе, људи/друштва и неба/богова. То „свето тројство“ кинеске слике света могао је да повеже, доведе до смисла, подари срећу, спокој, мир, само неко великих моћи, посвећен у највише, најдубље тајне васељене. Зато је он и могао да „влада“. На овом месту се морамо чувати неоснованих претпоставки да су владари, они који имају „политичку моћ“, они који манипулишу осећањима, који чине да их се свет плаши, чија је једина улога да обичном човеку „утерају страх у кости“, да онеспокоје, унизе, наведу на погрешан траг, на било који начин „посвећени у тајне васељене“. У старој Кини, онај ко овако „влада“ био је преварант, немоћан, слаб, и он је своју немоћ, своје незнање и непоседовање вештина скривао иза, како би Џуанг Ци то рекао, „лажног сјаја“. Па када кажемо да је основно значење ванг „владар“, „господар“, онда то има своју тежину, висину и дубину, мерену најзахтевнијим мерама најозбиљнијих зналаца природних, људских и космичких тајни. Касније се ова реч, која је изворно најближе описивала шамана и његове моћи, везала искључиво за цара. Пиктографска мапа открива све промене, размишљања, сумње, заблуде, истине, о карактеру оног/е ко/ која је смогао/смогла снаге, имао/ла знања, поседовао/ла вештине, да понесе име „владар“, „господар“.

252

„владар”, „господар”. смогао/смогла снаге, смогао/смогла снаге,имао/ла имао/лазнања, знања,поседовао/ла поседовао/ла вештине, вештине, да да понесе понесе име име „владар”, „господар”. „владар”, „господар”.

Запис Динас Запис на на Запис Запис Записи тија бронзани бронза на Дин Динас Запис нана нана Динас Запис Шанг, Запис м ним Записи Записи Династ асти Династ Династ Запис Династија бамбусу тија бронзани бронза тија бронзани бронза Записи запис напредмети предм ија ија нана Дин Дин ија бронШанг Династисвили, Шанг, м на бронним Династ Династ Династ ним наи бамДинаст јаасти Хан ДинастМинг Династ и Шанг, на ма, м заним етима, Ћин Династија бамбусу ја Шанг, заним Династија бамбусу асти Зараћене Хан запис предмети предм ија ија ија Династибусу и ДинастиДинастиДинастиДинастизапис предмети предм ија ија ија кости предмединастиј предмединаст записи Шанг и свили, ја Шанг и свили, ја државе ја Ћин ја Шанг свили, ја Хан јаХан Хан јаМинг Минг има на ма, етима, Ћин и на ма, етима, Ћин Минг а Џоу ија на кости- тима, ди- тима, диЗараћене Хан Зараћене Хан Зараћене кости династиј династ костинастија династиј династ ма настија Џоу државе државе државе мама Џоу а Џоу а Џоу Џоуија ија Џоу Џоу

Етимолошка мапа карактера ванг 王 – владар

Етимолошка мапа карактера ванг 王 - владар

Етимолошкамапа мапакарактера карактераванг ванг王王- -владар владар Етимолошка Ћи

Ћи

Ћи Ћи

Династија Династија Шанг, Западни записи на Династија Џоу, Династија Династија Династија Династикостима бронзани Шанг, Западни Династија Шанг, Западни ја Шанг, животиња предмети Западни записи на Џоу, записи на Џоу, записи на Џоу,бронзани бронзакостима костима костима жи- бронзани ни предмети животиња предмети вотиња животиња предмети

Период Зараћене Пролећа и државе, Династија Династија Династија Јесени, на Период записи Зараћене Хан Минг Период Зараћене Период Зараћене Ћин бронзани бамбусу Пролећаи и државе, државе, Пролећа Династија Династија Династија Пролећа државе, предмети свили Династија Династија Династија Династија Династија Јесени, изаписи записинана Династија Јесени, и Јесени, записи на Ћин Хан Минг Хан Хан Минг Минг бронзани бамбусу бамбусу ЋинЋин бронзани бронзани бамбусу и предмети и свили предмети свили предмети и свили

Етимолошка мапа карактера ћи - прозирни облаци, космички дах, ваздух, животна сила Етимолошка мапа карактера ћи - прозирни облаци, космички дах, ваздух, Етимолошка мапасвакодневно, карактера ћи - прозирни облаци, космички дах, ваздух, Оно обично, увек присутно, животна силаоно на шта смо навикли да га животна сила увек има, открива се у ретким тренуцима као најчудесније у својој скривености, Етимолошка мапа карактера ћи –оно прозирни упитности, Штасвакодневно, нама значе речиприсутно, да готово нема ниједног феномена Онотајни. обично, увек на шта смооблаци, навикли да га Оно обично, свакодневно, увек присутно, оно на шта смо навикли да га космички дах, ваздух, сила кинеске цивилизације није, на овај или онај начин, обележен ћијем, када ми увек има, открива сеа ударетким тренуцима каоживотна најчудесније у својој скривености, увек има, открива се у ретким тренуцима као најчудесније у својој скривености, уопште не знамо штаШта је пуни смисао погледа пиктографска мапа, упитности, тајни. нама значећија. речиКада да се готово нема ниједног феномена упитности, тајни. Шта нама значе речи да готово нема ниједног феномена Оно обично, свакодневно, присутно, оно наоблици штаћијем, смо навикли остајемо, најблаже речено, У њојили се онај не налазе неки карактера кинеске цивилизације а дазатечени. није, наувек овај начин, обележен када ми цивилизације а да није, на овајодавно или онај обележен када ми ћи, заувек које кинеска културна зна.начин, Природно је даћијем, се постави дакинеске га има, открива се матрица у смисао ретким тренуцима као најчудесније у мапа, својој уопште не знамо шта је пуни ћија. Када се погледа пиктографска уопште не знамо Ако шта ује првом пуни смисао ћија. Када се погледа пиктографска мапа, питање, зашто? етимолошком речнику Кине стоји различито остајемо, најблаже речено,тајни. затечени. У нама њој се не налазе неки облици карактера скривености, упитности, Шта значе речи да готово нема ниостајемо, најблаже речено, затечени. У ,њој се не претпоставља налазе неки облици карактера објашњење двакинеске исписа ћија 气, 氣 већина се онај ради о ћи, за којезакинеска културна матрица одавно Природно је да се постави једног феномена цивилизације а дазна. није, на овајда или начин, ћи,питање, за које зашто? кинескаАко културна матрица одавно зна. Природно јестоји да серазличито постави у првом етимолошком речнику Кинесмисао обележен ћијем, када ми уопште не знамо шта је пуни ћија. Када питање, зашто? Ако у првом етимолошком речнику Кине стоји различито објашњење за два исписа ћијаостајемо, 气 , 氣 , већина претпоставља да се ради о се погледа пиктографска мапа, најблаже речено, затечени. У њој објашњење за два исписа ћија 气 , 氣 , већина претпоставља да се ради о

се не налазе неки облици карактера ћи, за које кинеска културна матрица одавно зна. Природно је да се постави питање, зашто? Ако у првом етимолошком речнику Кине стоји различито објашњење за два исписа ћија 253

气, 氣, већина претпоставља да се ради о одвојеним а не повезаним феноменима. Научници, односно они који мисле да знају, понудили су одмах одговор. Једноставно су претпоставили да 气 и 氣 долазе из различитих извора, и да их је неко, из ко зна којих разлога, у неком тренутку, ставио заједно. Тај, то или та, који су то урадили, чини се, понудили су убедљиве аргументе, јер до данас, иако зрнца сумње постоје, они и даље стоје заједно као слике истог феномена, једног тока ствари. Веома рано, тако бар наука каже, отприлике у шестом веку старе ере, оба карактера се срећу у истим улогама, са мало изнијансираним значењима, и то у исписима на бронзаним предметима. За једне, ћи 气 је слика прозирних облака, ваздуха, док је ћи 氣 глагол који значи услужити госта храном. Или, чак, даривати госта пиринчом или житом. И заиста, када погледамо, у једном тренутку је карактер ћи 氣 замењен карактером куи 饋, чије је значење било „дати некоме поклон“, и то поклон у храни. После овако срочених објашњења, остајемо још збуњенији. Какве везе имају „прозирни облаци“, „ваздух“ са „поклоном у храни“? Зашто се то у најранијим пиктографским сликама не види. Шта се десило са ћијем? Први пиктограф ћи пише се као . Ни по чему се не види зашто би ове три линије које су ближе броју три, или чак обележавању линије јанг у Књизи мена, биле пиктограф за ћи. Иде се тако далеко да се чак провлачи мисао да то и није био пиктограф за ћи него да се ради о забуни која је, као и све збуњујуће ствари, успела да се одржи све до данас. Одувек се у Кини, када се јави три као низ хоризонталних линија, мислило на светове земље, људи и неба. Ако је и у овом случају тако, остаје загонетно шта их је то увезало у једну слику? Негде у осмом веку старе ере, ако о томе уопште има смисла говорити, појавио се трачак светлости да ћемо можда разумети шта нам говоре ране пик, чија се горња линија тографске форме. Наиме, изронила је слика ћија извила ка небесима, Васељени. Као да је неко или нешто хтело да нам помогне, да нам укаже да одговоре треба тражити изван нашег света, ван познатог, очекиваног, жељеног. Мени се, иако не постоје поуздана сведочанства за то, најпримереније чини да везивна нит која преплиће, уплиће, светове земље/природе, човека/људи, неба/васељене јесте: космички дах, ваздух, животна/васељенска сила (ћи), која се уткала у све што, на неки начин, постоји. Ако изузмемо пиктограф из, вероватно, петог века старе ере , чија сложена структура, ако бисмо јој се препустили, свакако покреће мисао, распламсава машту, мами науку да потражи одговоре, можемо видети да и друге пиктографске форме следе исти ток. Пиктограф из петог века је јако компликован, замршен, запетљан, па иако би нека „дубокоумна“ прича филозофски била оправдана, она би, сигурно, носила многа места која би била несхватљива, неуверљива, неповезана, исцепкана и исплела би се неуверљива, неприхватљива прича. Потоњи векови, 254

посебно династије Ћин и Хан , понудили су пиктографске слике, које нас уводе у једноставније, природније, сигурније воде. Ћи као космички дах, ваздух, животна/васељенска сила, показан у горенаведеним пиктографима, има свој природан след, своју „логику“, ако је овој речи уопште овде место. У првом, равна линија света човека указује на оно „једно“ (一) које нас и дели и спаја са силама Васељене и природе. А, са друге, извијеност у горњој и спирално усмерење у доњој тачки пиктографа упуживотна/васељенска животна/васељенска животна/васељенска сила, показан упоказан горе сила, наведеним показан утреба горе наведеним у тражити пиктографима, горе наведеним пиктографима, има пиктографима, свој својима свој ћују ка којим висинама исила, дубинама смисао теима „спиралне природан природан след, своју природан след, „логику“, своју след,„логику“, ако своју је овој „логику“, акоречи је овој ако уопште речи је овој овде уопште речи место. уопште овде У место. првом, овде Уместо. првом, У првом, космичке/животне силе“, коју смо именовали као ћи. Династија Хан даје нас дели нас икоје спаја и дели нас саии спаја дели са и спаја са равна линија равна света линија равна човека света линија указује човека света науказује човека оно „једно“ на указује оно(一) „једно“ на које оно „једно“ (一)икоје (一) још једноставнији предлог, сва три света имају своје исходиште у васесилама Васељене силама Васељене силама и природе. Васељене иА природе. са друге и природе. А стране, са друге А извијеност састране, друге стране, извијеност у горњој извијеност иу спирално горњоју игорњој спирално и спирално љенској ка гдепиктографа иначе били, треба дакаусмеравамо своје креусмерењеТајни, усмерење у доњој усмерење тачки укојој, доњој пиктографа ума тачки доњој тачки упућују пиктографа ка упућују којим упућују ка висинама којим висинама икојим дубинама висинама и дубинама и дубинама тање. Зато је и понуђена слика где су све три линије добиле закривљеност треба тражити треба тражити треба смисао тражити те смисао „спиралне смисао те „спиралне космичке/животне те „спиралне космичке/животне космичке/животне силе“, коју силе“, смосиле“, коју смо коју смо као Династија као ћи. Династија као Хан ћи.даје Династија још Хан једноставнији дајеХан јошдаје једноставнији још предлог, једноставнији сва предлог, тринајближем, света предлог, сва три сва света три , каћи.именовали Васељени, оном најдаљем, односно оном јерсвета је каименовали „горе“ именовали имају своје имају исходиште своје имају исходиште у своје васељенској исходиште у васељенској Тајни, у васељенској ка којој, Тајни, ма ка Тајни, где којој, иначе ка ма којој, где били, иначе ма треба где били, иначе да треба били, да треба то у нама, и без њега ништа не би имало смисла, а и ми, без тога, не бисмода усмеравамо усмеравамо својеусмеравамо кретање. своје кретање. својеје кретање. иЗато понуђена Зато и понуђена слика је и где понуђена слика су све где слика три су линије све где три све линије три линије постојали. Ако је, бар у Зато основи, овајеприча утемељена, онда јесусве испуњенодобиле ћијем.закривљеност Баш све. Човек, биљка, камен, ватра, зедобиле добиле закривљеност ка закривљеност „горе“као ка „горе“ ,ика ка Васељени, „горе“ , каживотиња, Васељени, оном , ка Васељени, најдаљем, оном најдаљем, односно, ономвода, најдаљем, односно, односно, оном најближем, оном најближем, оном јер је најближем, то у јер нама, је то и јер у без нама, је њега то у и ништа нама, без њега и не без ништа би њега имало не ништа би смисла, имало не би а смисла, и имало ми, смисла, а и ми, а и ми, мља, итд, све има свој ћи. Све на неки начин „дише“, „вибрира“, „трепери“, без тога, не безбисмо тога,без не постојали. тога, бисмо непостојали. бисмо Ако је,постојали. бар Ако у основи, је, бар Акоуова је, основи, бар прича у основи, ова утемељена, прича оваутемељена, прича онда је утемељена, онда је онда је „подрхтава“, „одзвања“. У свему је та „животна сила“ која не да мира нисве испуњено све испуњено ћијем. све Баш испуњено ћијем. све. Човек, Баш ћијем. све. као Баш Човек, и биљка, све.као Човек, животиња, и биљка, као и животиња, биљка, камен,животиња, вода, камен, ватра, вода, камен, ватра, вода, ватра, коме, којаземља, непрекидно „пулсира“ ићи. никада не престаје у свом поигравању. земља, итд, све има итд, земља, свој свеитд, ћи. имаСве све својима наћи.неки свој Свеначин на неки Све„дише”, на начин неки„вибрира”, „дише”, начин „дише”, „вибрира”, „трепери”, „вибрира”, „трепери”, „трепери”, Покрет, као и промена, упућују наУјеоно што се никада не мења, што „подрхтава”, „подрхтава”, „одзвања”. „подрхтава”, „одзвања”. У свему „одзвања”. јеУ та свему „животна свему та „животна сила” је такоја „животна сила” не дакоја мира сила” неникоме, која да мира не да никоме, мираостаје никоме, којаисто. непрекидно која „пулсира” која непрекидно „пулсира” и никада „пулсира” не и никада престаје и не никада упрестаје свомне престаје у свом поигравању. у да свом Покрет, поигравању. као Покрет, Покрет, каоњегокао увек Тонепрекидно „исто“, то „једно“, понуђено јепоигравању. човеку буде смисао и промена, упућују и промена, на упућују оно што упућују напитање се ононикада на штооно сенешто никада мења, се никада не што мења, остаје нешто мења, увек остаје исто. што气 увек остаје То, 氣 исто. увек Тоисто. То вог света.и Упромена, овом светлу, везе два пиктографа ћи поприма „исто”, то„исто”, „једно”, „исто”, то понуђено „једно”, то „једно”, понуђено је човеку понуђено једачовеку будејесмисао да човеку будењеговог да смисао буде света. смисао његовог Уњеговог овом света. Усвета. овом У овом сасвим другу димензију. светлу, питање светлу,везе питање светлу, два пиктографа питање везе двавезе пиктографа ћидва 气 пиктографа , 氣 ћи поприма 气,氣 ћисасвим поприма 气 , 氣другу поприма сасвим димензију. другу сасвимдимензију. другу димензију. Зараћене ЗараћенеЗараћене Зараћене Династија Династија ДинастијаДинастија Хан Династија Хан Династија Минг Хан Династија Минг Минг државе државе државеХан државе Минг

Етимолошка Етимолошка мапа Етимолошка карактера мапа карактера мапа ћи - ваздух, карактера ћи услужити - ваздух, ћи - ваздух, услужити ћијем као услужити ћијем храном као ћијем храном као храном Пиринач Пиринач који се Пиринач налази који сеу који налази доњем се делу уналази доњем исписа у делу доњем ове исписа делу пиктографске ове исписа пиктографске ове форме пиктографске форме форме указује науказује нешто на указује очигледно, нешто наочигледно, нешто ћи јесте очигледно, „храна”, ћи јесте ћи као „храна”, јесте што „храна”, јекао то што и ћи пиринач. као је – то што и пиринач. Ту је то нема и пиринач. Ту немаТу нема Етимолошка мапа карактера ваздух, никакве сумње. никаквеИако никакве сумње. карактер Иако сумње.карактер ћиИако 氣 има карактер ћи значење 氣 има ћикао „услужити значење 氣 има значење „услужити храном”, „услужити храном”, чини сехраном”, чини сечини се услужити ћијем храном да је „пиринач” да је „пиринач” унео да је забуну, „пиринач” унеојер забуну, унео се помислило забуну, јер се помислило јер да се том помислило „сликом” да том „сликом” да он том као „сликом” храну он као храну он као храну нуди „пиринач”, нуди „пиринач”, нуди односно, „пиринач”, односно, „житарице”. односно, „житарице”. Из „житарице”. перспективе Из перспективе Из кинеске перспективе слике кинеске света кинеске слике света слике света Пиринач који се налази усамо доњем исписа ове пиктографске онога времена, онога ивремена, онога не само времена, ионога не само времена, и не онога ближе времена, оногаделу јевремена, истини ближе једа ближе истини ћи не јеуказује да истини ћи нени дауказује на ћи не ни указује на форни на ни пиринач на житарице, пиринач ни на житарице, већ ни на на житарице, самога већ на себе. самога већ Наравно, на себе. самога Наравно, нико себе. неНаравно, спори никошто да не нико се спори може не даспори се пиринач. може да се може мепиринач указује на нешто очигледно, ћи јесте „храна“, као је то и пиринчом, и пиринчом, и житарицама, и пиринчом, и житарицама, и Иако ихлебом, житарицама, иихлебом, млеком и хлебом, иод млеком соје, млеком од месом, соје, од и месом, карфиолом соје, и„услужити имесом, карфиолом и карфиолом Туинема никакве сумње. карактер ћи 氣ииима значење храхранити, хранити, али са њима хранити, али карактер са њима али сакарактер ћињима немакарактер никакве ћи немаћи везе. никакве нема Пиринач никакве везе. Пиринач је везе. у структури Пиринач је у структури је у структури ном“, чини се да је „пиринач“ унео забуну, јер се помислило да том „слипиктографа пиктографа ћи употребљен пиктографа ћи употребљен као ћи метафора. употребљен као метафора. И,као ма метафора. како И, наука ма како И, бранила ма наука какосвој бранила наука став, бранила свој став, свој став, ком“ он не као храну нуди „пиринач“, Из перспективе човеку човеку преостаје човеку не преостаје ништа не преостаје друго ништа него друго ништа да односно се него друго свакодневно данего се„житарице“. свакодневно да „служи се свакодневно храном” „служи „служи храном”храном” Васељене,Васељене, која сеВасељене, зове: којаваздух, се зове: којаживотна/васељенска се ваздух, зове: животна/васељенска ваздух, животна/васељенска сила - енергија. сила - енергија. То сила је наша - енергија. То је наша То је наша најосновнија, најосновнија, најприсутнија, најосновнија, најприсутнија, најобичнија, најприсутнија, најобичнија, најпотребнија најобичнија, најпотребнија храна. најпотребнија Ако, храна. којим храна. Ако, којим Ако, којим случајем случајем понестане случајем понестане „чистог понестане ваздуха” „чистог „чистог ваздуха” који 255 удишемо, ваздуха” који удишемо, ако којиизгубимо удишемо, ако изгубимо наклоност ако изгубимо наклоност наклоност

кинеске слике света онога времена, и не само онога времена, ближе је истини да ћи не указује ни на пиринач ни на житарице, већ на самога себе. Наравно, нико не спори да се може и пиринчем, и житарицама, и хлебом, и млеком од соје, и месом, и карфиолом хранити, али са њима карактер ћи нема никакве везе. Пиринач је у структури пиктографа ћи употребљен као метафора. И, ма како наука бранила свој став, човеку не преостаје ништа друго него да се свакодневно „служи храном“ Васељене, која се зове: ваздух, животна/васељенска сила – енергија. То је наша најосновнија, најприсутнија, најобичнија, најпотребнија храна. Ако којим случајем понестане „чистог ваздуха“ који удишемо, ако изгубимо наклоност васељенских сила, па нам оне ускрате своју „животодавну моћ“, за кратко време, бар што се човека тиче, нестаће све. Ова, помало еколошка, помало филозофска, помало религиозна, помало астрономска, помало медицинска тема, уткана је у пиктографску форму карактера ћи. Другим речима, у темељима свега што је створено, и што на неки начин постоји, пребива „васељенска сила“ – моћ. Кинези су је именовали као ћи. Она, као и све на свету, ћути тамно/пријемчиво (јин 阴) и чува светло/стваралачко (јанг 阳). И као што Лао Ци на једном месту лепо каже, у космичком даху подрхтавајућег излажења/изливајућег потресања (чунг ћи 冲气)96 сабира се „пулсирајућа, животна снага“ свега што постоји. И ако се мало поиграмо речима, онда је ћи у својој најдубљој природи својеврстан „врт лог“, „исконско гибање“, „понирајуће израњање“, „израњајуће понирање“. Тачније, ништа што није „надахнуто“, „нахрањено васељенским дахом“ не може ни бити „оживотворено“, „постојеће“, „рођено“, „настало“, „створено“, итд. Најранија пиктографска слика ћија слика ваздушасти траг, флуидно кретање које се простире у три равни, три света, и то у свим битним правцима: ка горе – космичко, васељенско, божанско, небеско (天气); ка средини – почелно, суштаствено, људско (人气) и ка доле: земаљско, природно (地气), и у сва три света, бар нам тако пиктографска слика каже, ћи је „једно“ око кога се сабира све. Када бисмо на пиктографској слици за ћи из династије Хан увезали линијом све тачке исписа, добили бисмо спирално увртање, обртање, окретање, што, у основи, јесте једна од главних путања космичке животоносне силе. Спирални облик вртложног кретања, једно понирање и једно извирање, један удах и један издах, једно сабирање и једно одузимање, једно извијање и једно исправљање, ако пажљивије размислимо, јако подсећа на пиктограф за реч сјуен, чије је основно значење: црно, дубоко, невидљиво, скривено.

96 Ради се о веома старом учењу, које јин-јанг, ву синг и ћи доводи у нераскидиву везу. Овај израз подрхтавајуће излажење/изливајуће потресање преузет је из списа Лао Ци.

256

Пиктограф сјуен

Са пиринчем као исписом, „васељенски дах“, као енергетска потка бића, јесте храна која не само да храни већ и одржава сва бића у стању постојања и смисла. Сваки почетак, свако настајање, свако рођење, сваки стваралачки замах, носи у себи тај „енергетски пакет“, „сабрани дах“ који, по својој природи, јесте тако како јесте. У њему се налази „моћ“ коју животна сила дарује свему. Све што има облик сабрано је ћи, све што границе слути, све што зна докле може, разуме меру ћија. И, то су пиктографске слике понудиле као своју истину. Иако се животни облици стално мењају, њихова „сабирна тачка“, „збирно место“, у којој се сабирају и расипају, остаје иста, непроменљива. Ћи се тако уткало у свет да је оно и у и ван, и испред и иза, и горе и доле, у односу на свет феномена. Сабирање даха, „удах и издах“, природан је ток ћија. Зато ће се, у кинеској слици света, од самих почетака, дисање узети као једно од најважнијих поља у култивисању људских бића. Разумети ток ћија, учествовати у његовом ритму, вежбати његово кретање, пут је ка стабилности, хармонији, складу, уређености душе, духа и тела, пут је ка дуговечности. На овом месту неопходно је рећи неколико речи о пиктографској форми ћија, коју ниједна етимолошка мапа није забележила, која је највероватније настала у династији Хан, али коју, као битну за откривање пуне природе ћија, вреди размотрити. То је ћи 炁 које се најчешће преводи као „животна сила“ и коју је, како се верује, изнедрила даоистичка пракса. Карактер је састављен из два дела, горњи, који чини стари кинески карактер ђи 旡, чија се пиктографска форма налази на пророчанским костима животиња као , и која слика особу која или клечи или је у тиховању, са рукама које су постављене „испод пупка“, месту, тачније тачки коју традиционална кинеска медицина препознаје као ћихаи „море ћија“ (气海). Значење речи ђи 旡, како кажу поједини тумачи, било је „проћи кроз“, „истовремено се одиграти“. Испод ове слике, налази се слика карактера бијао 灬, што је сведена форма карактера хуо 火 у значењу „ватра“. Не треба нека велика памет да се уочи да је ватра, као једна од основних алхемиjских техника „унутрашње алхемије“, основна сила која изазива преображај, промену. У оквиру кинеске шаманистичке и даоистичке праксе откривен је читав низ техника, вештина, умећа, којима се изазива процес „трансформације кроз производњу топлоте“, којом се „топи“, „сагорева“ одређена „твар“ (рецимо 257

ђинг 精, есенција, семе, дух, итд.) и претвара у „еликсир“ који се путем ћија (дисања), покретима одређених делова тела и визуелизације, „води“ унутрашњим путевима, каналима, стазама, меридијанима, и тако чини да се оно пропадљиво, пролазно, безвредно преобрази у непропадљиво, непролазно, вредно. То својеврсно „чишћење“ унутрашњих „отрова“, мењање унутарњих стања, познато је скоро свим древним праксама Истока. У овом контексту, створити амбијент да се „унутрашња ватра“ упали и да се уз њену помоћ „очисти“, „прочисти“, „сагори“, „истопи“ све што алхемијски процес подразумева, значи покренути исцелитељску енергију, односно ћи, које чини основу за улазак у посебно стање изазвано практичним активностима, које тело повезују са универзалном, васељенском енергетском тачком. Тако сабрано ћи подразумева сабирање емоција, мисли, осета, усредсређеност, одређене технике дисања, визуализацију, којима се енергија Васељене користи ради остварења пуне свесности, пробуђења, који воде ка смислу, дуговечности и мудрости. Готово да није било списа старе Кине који није проговорио о значају ових древних знања, вештина, умећа97. Има научника који сматрају да је карактер ћи 炁 настао као реакција на улазак индијских учења у Кину, и да је он, на посебан начин, кинеска верзија онога што се у Индији и њеној традицији везивало за прану, односно „животну силу“, „витални принцип“.98 Кинески карактер ћи, у свакодневној употреби, има три различита писања 气, 氣, 炁. Невоље настају онога тренутка када се они употребе у истом значењу, иако, то смо видели из њихове пиктографске форме, они говоре различито о истом. Први карактер ћи 气 је најстарији (династија Шанг) и носи најизворнију мисао, идеју, слику, праксу. Везан је више за „небеско“, „божанско“, „васељенско“ и космички дах. Он је, по свему, кључ ризнице за судбинску усмереност човека у свету. У склопу тог амбијента, ћи се овде више везивало за астрономско-астролошку димензију људских напора у разумевању природе света. Други карактер ћи 氣, настао у периоду Зараћених држава (475–221. г. старе ере), више се везивао за ћи као „храну“ без које ништа не би могло да живи и постоји. У његово поље уплиће се све што је везано за исхрану, медицину, телесну алхемијску праксу. Неговање и сабирање ћија обезбеђивало се како вежбом тако и адекватном исхраном. Трећи карактер ћи 炁 настао је, вероватно, у Поред Конфуција (孔子), Менг Ција (孟子), ту су и: Лао Ци (老子), Лије Ци (列子), Џуанг Ци (庄子), Гуан Ци (管子), Хе Гуан Ци (鹖冠子), Сјун Ци (荀子), Хуаинан Ци (淮南子) и Хуангди Неиђинг (黄帝内经), итд. 98 Овај феномен познају и друге старе традиције. Тако се овако схваћено ћи, односно индијска прана, у старој Грчкој називало пнеума, на Тибету линг, код северноамеричких Индијанаца маниту, итд., док су различити филозофски правци то једноставно звали енергија. 97

258

династијама Ћин и Хан, као реакција на улазак будизма у Кину, и уношење бројних пракси култивисања тела, које, по пореклу, нису биле кинеске. У том контексту, ћи 炁 се највише јављао у значењу „витална сила“, „енергија“. Људска бића се рађају и основна активност им се састојала од сабирања, акумулирања ћија, како га сачувати да се не распрши, распадне, дезинтегрише. Постојала је дубока вера да је његово сабирање исто што и живот, а његово расипање исто што и „смрт“. У чисто енергетском смислу, за Кинезе, смрт није постојала, она је само промена облика Васељенске енергије, која је неуништива и вечна. Тако се ћи, у складу са општом сликом и духом времена, нашло у традиционалној кинеској медицини као један од кључних феномена без којих није било могуће разумети ништа. Користио се једноставан начин повезивања ћија, човека, космоса и природе. Симптоми разних болести били су описани као последица поремећене или блокиране равнотеже, кретања ћија кроз унутарње меридијане, а било је и оних који су у неравнотежи ћија у унутрашњим органима видели извор болести. У склопу такве слике света почеле су да се користе различите технике вежбања, култивисања ћија, као и хербална медицина, терапија исхраном, моксибустија, масажа туина и акупунктура. Развила се прилично богата пракса, где су се максимално уносили садржаји „три света“ ћија, 气, 氣, 炁. Почела је и да се прави разлика између Васељенског ћија, који је наука назвала „примордијални ћи“ и тзв. „стеченог ћија“. А тај стечени ћи је опет различито вреднован, зависно да ли га узимамо из ваздуха, хране, пића, итд. Занимљиво је да се, у складу са пиктографским формама, уврежило мишљење да „хранљиви“, „позитивни“, „креативни“, „подстичући“ ћи тече у закривљеним линијама, док „деструктивни“, „негативни“, „разарајући“, „лош“ ћи путује у равним линијама. Да би ћи био добар за човека, он не сме тећи ни пребрзо ни преспоро. У складу са идејом о непрекидном току као исходишту животне силе, ћи не сме бити блокиран нагло, јер би његово заустављање довело до кидања бројних процеса на физичком, менталном и психичком нивоу и, услед немогућности да се природно креће, он би повећао своју енергију „савладавања препрека“ и тако би постао деструктиван и разарајући. Балансирањем небеског, земаљског и људског ћија у тзв. вежбама ћигунга координирају се дисање, покрети и свест. То је оно што се и данас зове практиковање и култивисање ћија. Наравно, корени тога су у старој кинеској филозофији, медицини, борилачким вештинама, уметности, итд. Све што се као мисао, идеја, емоција, осет, слика, покрет, спознаја, итд. јавило у човеку древне Кине остало је „сачувано“ у карактерима. Они у себи сабирају хиљадугодишња искуства, доживљаје, догађаје, човека,

259

као и скуп његових односа, веза, релација са собом, светом, другим људима, природом, космосом. И као што смо већ рекли, етимолошка игра, то „учитавање смисла“ у нешто што смисла нема, урањање у свет кинеских карактера, као и увек, без икакве сумње, јесте улажење у сопствени свет. Откривање, расветљавање, отварање, разјашњење, тумачење, објашњење, итд. човека, природе, Васељене, није ништа друго до пребројавање битних зрна смисла у себи и око себе. Литература – – – – – – –

Gu wenzi yanjiu, Yhonghua shuju, 1979. Xu Shen, Shuo wen jie zi, (приредио Fu Jianzi), Zhonghua shuju, 1985. Zhang Yachu, Liu Yu, Xi Zhou jin wen guan zhi yanjiu, Zhonghua shuju, Beijing, 1986. Li Shuihai, Lao Zi ‘Dao de jing’ Chu yu kao lun, Shanxi, 1990. Радосав Пушић, Покушај реконструисања Лао Ц’ове „космологије“, Филозофски годишњак бр. 7, 1994. Радосав Пушић, Космичка шара, Чигоја штампа, Београд, 2015. Радосав Пушић, Лао Ци: књига о дао и деу, Чигоја штампа, Београд, 2018.

260

VI Занимљива Кина

Ветар је стао; мноштво опалог цвећа Црвеног, белог. Још увек памтим отворене цветове Дивље јабуке, у тужно касно пролеће. Ли Ћингџао

261

ТРИ ФАЗЕ ПРОУЧАВАЊА99 Си Ђинпинг Чувени учењак Ванг Гуовеи једном је, полазећи од три песничка стиха, описао три фазе истраживања. Први његов стих гласи: „Прошле ноћи западни ветар одувао је увело лишће са грана. Попех се на врх куле и чежњиво се загледах у даљину“; други стих је следећи: „Одећа је моја сувише велика, али ја нећу жалити због тога; вреди смршати ради такве жене“; а трећи: „У гомили сам узалуд тражио њено лице. Кад сам се изненада окренуо, нашао сам је осветљену нејасном светлошћу лантерне“. Ми функционери морамо проћи кроз ове три фазе теоријског истраживања. У теоријском раду ми прво постављамо високе циљеве, трпимо усамљеност и марљиво се усредсређујемо на читање, што личи на пењање на врх куле и чежњиво гледање у даљину. На другом месту, приликом учења морамо бити упорни, морамо бити постојани у раду и улагати велике напоре у њега. Током овог процеса не смемо жалити ако и смршамо, па нам одећа постане велика. Треће, у проучавању ми се морамо научити да самостално мислимо и схватамо суштину ствари у теорији; у пракси, ми треба да применимо оно што смо схватили у теорији, и да се додатно удубимо у суштину ствари. У почетку можемо узалуд трагати за суштином, али ће нам се она, када се осврнемо, изненада указати. Функционери само на овај начин могу да преузму вођство у теорији и пракси, и да темељито и упорно проучавају проблеме који искрсавају пред њих. И само на овај начин они могу да постану добри примери марљивог проучавања и размишљања, добри примери ослобађања духа и свести и држања корака са временом; добри примери како се ствари схваћене у теорији примењују у пракси. „Три фазе теоријског истраживања“ (13. јул 2003), из књиге Нове идеје Џеђијанга

ДОДАТНО ТУМАЧЕЊЕ Теорија о „три фазе истраживања“ узета је из дела Женђијен цихуа аутора Ванг Гуовеија, великог стручњака из области синологије. Он каже: 99 Си Ђинпинг, Приче и казивања, Албатрос Плус, Београд, 2019 (делови преузети са стр. 123–126, стр. 137–141, стр. 153–157; прим. уред.).

263

„Свако ко је постигао велике ствари или поседује дубоку ученост, прошао је кроз три фазе у истраживању: ’Прошле ноћи западни ветар одувао је увело лишће са грана. Попех се на врх куле и чежњиво се загледах у даљину.’ Ово је прва фаза. ’Одећа је моја сувише велика, али ја нећу жалити због тога; вреди смршати ради такве жене.’ Ово је друга фаза. А трећа гласи: ’У гомили сам узалуд тражио њено лице. Кад сам се изненада окренуо, нашао сам је осветљену нејасном светлошћу лантерне’.“ Ово представља генијално спајање стихова три песника – Јен Шуа, Лију Јунга и Син Ћиђија – којима се сликају три фазе стицања знања, а читав подухват започиње стиховима који говоре о романтичном заплету. Прва фаза изведена је из песме „Лептири у љубави са цвећем – орхидеја у сивој магли пролива сузе са тужном лепом катом“, аутора Јен Шуа, песника из доба династије Северни Сунг: „Орхидеје у сивој магли проливају сузе са лепом катом; свилена завеса лагано подрхтава на прохладном ветру, две су ласте одлетеле. Месец који не уме да дели тугу целе ноћи бацао је косе зраке кроз тамноцрвене прозоре. Прошле ноћи западни ветар одувао је увело лишће са грана. Попех се на врх куле и чежњиво се загледах у даљину. Послао сам поруку својој драгој, али између нас стоје бесконачне реке и даљине“. У првом делу ове песме аутор користи опис природе да изрази бол због растанка. Полазећи од таквога бола, други део нуди упечатљиву слику која показује његов љубавни бол – „и чежњиво се загледах у даљину“. Ванг Гуовеи је, користећи ову песму, изразио своје мишљење о стицању знања: онај ко тежи учености и великим стварима, на првом месту треба да истраје у својој тежњи и да, посматрајући ствари са висине, одреди свој циљ, смер и пут. Друга фаза изведена је из песме Лију Јунга, такође аутора из доба династије Северни Сунг. Песма носи наслов „Лептири у љубави са цвећем – по благом поветарцу стојим наслоњен на балкон“, а стихови су следећи: „Наслоњен сам на балкон а благ поветарац ћарлија; на хоризонту, докле год допире поглед, неосетно нараста тамна туга због растанка. Залази сунце и изнад трава уздиже се магла; ко ће знати зашто немо стојим крај ограде балкона? Своју тугу због растанка топим у вину; песма пред пехаром и усиљени смех не доносе олакшање. Одећа је моја сувише велика, али ја се нећу жалити због тога; вреди смршати ради такве жене“. Овом песмом изражава се туга за домом и изгубљеном љубављу, описују се љубавне патње и песникова туга. Кроз опис крајолика, он изражава своја осећања сете због удаљености од завичаја, чежње за женом коју воли, и читаоцу пружа прилику да се уживи у његово стање. Међутим, Ванг Гуовеи два стиха ове песме користи и као метафору за тежњу ка великим делима и великим знањем, метафору која нам говори да се велика дела и знање не стичу лако, да се за њих морамо борити, постојано и без жаљења. Трећа фаза потиче из песме „Сто од зеленог жада – ноћ празника лампиона“, аутора Син Ћиђија, песника који је живео у доба владавине 264

династије Јужни Сунг: „Једне ноћи источни ветар је хиљаде дрвета украсио цвећем и својом силом оборио мноштво звезда. Гиздави коњи и отмене каруце шире пријатан дах дуж пута; из фруле допиру умилни звуци, пун месец баца светлост на лантерне у облику рибе и змаја. Обучена у хаљину са златним нитима, са накитом у виду лептира или врбе, она се утапа у гужву смејући се, остављајући за собом мирисни траг. У гомили сам узалуд тражио њено лице. Када сам се изненада окренуо, угледах је осветљену нејасном светлошћу лантерне“. Први део ове песме слика сцену радости и мира која прожима Светковину лампиона, а други део прича како јунак песме трага за женом којој је поклонио срце, сликајући њену префињену лепоту лишену таштине и разметљивости. Ванг Гуовеи овај стих цитира да нам објасни како у процесу стицања знања до циља не можемо доћи без истрајног истраживања и учења. Наводећи „три фазе стицања знања“ Си Ђинпинг цитираним стиховима подстиче функционере да у стицању теоријског знања предњаче, и да том знању доследно и упорно теже. Теорија о „три фазе стицања знања“ подстиче нас да у теоријском раду себи на првом месту поставимо висок циљ, да издржимо усамљеност и марљиво се предамо читању и проучавању, али да пре свега и сами промишљамо не бисмо ли разумели суштину теоријe и применили то што смо научили.

КИНЕСКО ЧУДО У старој Кини пољопривреда је била основа развоја нације. Стара Кина дуго је била водећа пољопривредна земља света. За време владавине династије Хан у њој је живело 60.000.000 људи а обрађивано је више од 53.000.000 хектара. За време владавине династије Танг, град Чанган обухватао је површину већу од 80 квадратних километара и имао више од 1.000.000 становника. Палате у граду биле су величанствене, пагоде будистичких храмова стремиле су у висину а пијаце су биле просперитетне и богато снабдевене. Песник Цен Шен из доба династије Танг, понет овим стањем, пише: „У Чанган граду има милион домаћинстава“. За време владавине династије Северни Сунг, Кина је била и најбогатија земља света, с државним приходима од пореза који су износили 160.000.000 ниски кованих новчића (једна ниска састојала се од 1.000 новчића). У то доба ниједан европски град, ни Лондон ни Париз, ни Венеција ни Фиренца, нису имали више од по 100.000 становника, а Кина је имала 50 градова који су премашивали тај број. На почетку Индустријске револуције Кина је почела да заостаје, а Запад је ушао у период свог највећег напретка. После Опијумског рата, 265

кинеска привреда, која није зависила од спољног света, постепено се ра спадала; у исто време, земља је пропустила прилику да се прикључи Индустријској револуцији. Мада је у нашој индустрији био направљен известан прогрес и одређена количина иностраног капитала ушла у Кину – на пример концесије у Шангхају, тијанђинска индустрија и војна индустрија у Вухану – Кина је, гледано у целини, постала сиромашна, заостала и ратом измучена земља. Ова ситуација трајала је више од сто година. После оснивања нове Кине, 1949, народ је под вођством Комунистичке партије започео свеобухватан индустријски развој; Мао Цедунг је тражио да се „модернизују наша индустрија, пољопривреда, наука, култура и национална одбрана“. Током педесетих година остварена су значајна достигнућа у изградњи наше земље. Међутим, касније, због грешака у начину размишљања водећих кадрова, ушли смо у буран десетогодишњи период Културне револуције. Тада још нисмо до краја схватили закон социјалистичке изградње. И то несхватање успорило је и укочило свеобухватан индустријски развој. На Трећој пленарној седници Једанаестог сазива Централног комитета Комунистичке партије, одржаној 1978, уведена је политика реформи и отварања, и започета нова историјска ера. За протеклих 38 година, упркос свим врстама тешкоћа, Кина је створила чудо: остварила је привредни раст који је превазишао раст било које земље у периоду после Другог светског рата. На почетку политике реформи и отварања, кинеска привреда била је на 11. месту у свету; у 2005. она је претекла Француску, у 2006. Велику Британију, а у 2007. и Немачку, па је, тако, редом освајала пето, четврто и треће место на свету; године 2009. она је претекла Јапан и заузела друго место. Наредне, 2010. године, обим индустријске производње Кине премашио је и Сједињене Америчке Државе – и заузео прво место. За неколико деценија ми смо остварили развој за који је развијеним земљама требало неколико векова. Ово је најчудесније достигнуће у историји света. Говор одржан на седници посвећеној реализовању одлука Петог пленарног заседања Осамнаестог сазива Централног комитета Комунистичке партије, којој су присуствовали министри и руководиоци провинција (18. јануар 2016)

ДОДАТНО ТУМАЧЕЊЕ Процват династија Танг и Хан не само да је урезан у колективно памћење кинеског народа, већ заузима важно место и у историји људске цивилизације. Он представља врхунац светске цивилизације тога доба. 266

Област којом је у време своје највеће моћи владала династија Танг обухватала је 12.510.000 милион квадратних километара и ширила се од Корејског полуострва на истоку до Аралског мора у централној Азији, од града Хуе у централном Вијетнаму на југу до Бајкалског језера на северу. Људи који су у то доба долазили у Кину били су засењени елеганцијом и отменошћу, али и отвореним духом ове династије. Била је то изузетно цивилизована и самосвесна династија. У то доба Чанган је међународна метропола која привлачи пословне људе из централне и јужне Азије, из Јапана и Арабије, и других земаља и региона. Већина њих били су тзв. трговци Ху из централне Азије, Персије и Арабије. Ови пословни људи не само што су радили и трговали у Кини, већ су у њој имали право да се жене, да оснивају породице и имају децу; чак су могли да постану и њени државни чиновници. Према неким подацима, 29 премијера династије Танг били су странци, док је око 3.000 странаца било на важним положајима у држави. У Проучавању историје, делу аутора Ванг Гуовеија, налазимо реченицу која у потпуности изражава просперитет и отвореност династије Танг: „У Јужно кинеско море упловљавају трговачки бродови из арапског царства. У Чангану постоје зороастријански храмови које су изградили Персијанци. Странци овде долазе као у свој дом јер је династија Танг сада на врхунцу“. Овај просперитет наставио се и током династије Сунг. У спектакуларан развој у индустрији и трговини и урбани развој за време династије Сунг можемо се уверити и на основу чувене слике Сцена на обали реке за време празника Ћингминг.

267

А онда, у доба династија Минг и Ћинг, док су западне земље започињале индустријализацију, феудални владари Кине постајали су све конзервативнији и ригиднији. За време владавине ове две династије наша нација била је одсечена од спољашњег света, и тако пропустила прилику да се модернизује. Мада неки покрети започети у новом веку, као што су Покрет за вестернизацију земље и Иницијатива за спасавање нације кроз развој индустрије, указују на покушаје индустријализације, они су у суштини кренули погрешним путем, па су доживели неуспех. Од оснивања нове Кине, посебно од почетка политике реформи и отварања, кинески народ пронашао је прави пут развоја социјализма са кинеским карактеристикама. На овом путу ми спроводимо индустријализацију земље која има дугу историју пољопривреде, што је омогућило да се из старе развије нова цивилизација. Ми смо, уз то, извели и подвиг без преседана у савременој историји – увели смо милијарду људи у модернизацију. Историја је најбољи начин и најделотворнији лек да се људи отрезне и стекну истиниту свест о стварности која их окружује. Си Ђинпинг посебну пажњу обраћа на стицање искустава и извлачење поука из историје. Користећи историју као огледало и имајући широк преглед историјских збивања, он историју често користи за анализу садашњости и предвиђање будућности. Указујући на дугу историју успона, он подсећа на бриљантна достигнућа старе Кине, размишља о понижењу кроз које је модерна Кина прошла, због заосталости, и анализира успехе савремене Кине. Све ово пружа свеобухватан поглед на историју развоја Кине – од древних времена до данас. Кад Си Ђинпинг излаже податке, детаље и приче из историје, ми јасно осећамо снагу пулса историје и постајемо свесни места које наше доба заузима у њој. Што се тиче историје, Си Ђинпинг има широку визију и јасан дијаграм њеног развоја. Овај дијаграм укључује пет хиљада година успешне пољопривредне цивилизације, више од сто година понижења, успона и падова и готово четрдесет година успешне политике реформи и отварања. На основу тог континуитета можемо схватити смер у коме иду кинеска реформа и развој и стећи дубље разумевање значења концепта „иновативног, усклађеног, еколошки чистог, отвореног и заједничког развоја“. „Што боље познајеш неку ствар, успешније ћеш се с њом изборити.“ Си Ђинпинг нови концепт развоја поставља у контекст историје и наш развој сагледава из угла времена и простора, упоређујући притом прошлост и садашњост. На овај начин он омогућује дубљи поглед у истину и савремени концепт новог развоја, који постаје духовна снага и практични путоказ у процесу трансформације објективног света.

268

КЊИЖЕВНА КИНА Пре више од деветсто година, када је Су Дунгпо протеран у Данџоу, провинција Хаинан, он је написао низ песама о крајолику Хаинана, као што су: „Кад су се облаци разишли, месец је заблистао пуном снагом, а са њим и лепота небеског свода, чистог и бистрог као бескрајно море“; „Олуја се стуштила са небеских висина, два ждрала лете ниско изнад земље“; „Из личија се шири белина попут жада, док из мандарине тече слатки сок“. Кад сам посетио провинцију Хунан, и мене је засенила лепота њених крајолика, што сам и казао локалним функционерима. У „Одговору пријатељу“ председник Мао Цедунг је записао: „Снежнобели таласи стреме ка небу; са острва се шири величанствена песма. А ја се предајем сновима, неспутаним сновима у земљи хибискуса који блиста на јутарњем сунцу“. Фан Джунгјен, књижевник из доба владавине династије Сунг, у песми „Кула Јуејанг“ написао је следеће стихове: „Небо и језеро имају исту боју, она ствара бесконачно велико и плаво платно испод кога лете јата галебова и у коме блиста сребрнасти сјај риба. А обале језера, украшене перуникама, и пешчани спрудови на којима расту орхидеје, окружене су раскошним и љупким зеленилом. Понекад је небески свод потпуно чист, и блистави месец осветљава језеро својим сребрним зрацима, а његов одраз на мирној површини подсећа на потопљени жад“. Какав диван призор! Током тога пута посетио сам и Сијангси и сетио се његовог крајолика, који је Шен Цунгвен описао у новели „Погранични град“ и приповеци „Сијаосијао“. Говор одржан на Централној конференцији посвећеној раду на селу (23. децембар 2013)

ДОДАТНО ТУМАЧЕЊЕ Када се читалац сретне са књижевним описом неког лепог крајолика, препушта се духовном путовању. Он тада прати Су Дунгпоа у јужне обасти, у које је прогнан; он се заједно са Фан Джунгјеном пење и ужива у погледу са висине; он тад схвата љубав председника Мао Цедунга према песништву; и стоји пред призором у коме је уживао Шен Цунгвен. Леп крајолик може да нас подстакне да пишемо песме и може да усрећи онога ко ужива у њему. Су Дунгпо је у седмој деценији живота протеран у Данџоу, провинција Хаинан, а пре тога послат је у прогонство у 269

Хуиџоу, граду смештеном јужно од планине Нанлинг. У Данџоуу је живео теже него у Хуиџоуу. Кад је стигао тамо, сместио се у једној државној згради која је годинама пропадала и коју нико није поправљао; у њој је прокишњавао кров, па није имао где да се склони од кише. Немајући другог излаза, он је својим рукама направио колибу у шуми шећерних палми. Свој нови дом назвао је „колиба од шећерних палми“. Живећи у тој колиби, он је, „мада је глад могао да утоли само кореном јама а жеђ водом, уживао у писању“. Живећи усамљен на том острву на које је протеран, Су Дунгпо је величанствени крајолик осликао следећим стиховима: „Олуја се стуштила са небеских висина, два ждрала лете ниско изнад земље“, и: „Из личија се шири белина попут жада, док из мандарине тече слатки сок“. Он је изградио животни став којим се издиже изнад све земаљске бриге, и који је описао следећим стиховима: „Не мрзим муке које трпим на овом усамљеном месту, мада су ме оне често доводиле до ивице смрти. Не мрзим их зато што су ми омогућиле да уживам у неизмерно лепом путовању“. То су речи којима се опростио од Данџоуа и трогодишњег периода мука у њему. „Кула Јуејанг“ представља ремек-дело кинеске књижевности; Фан Джунгјен написао га је после протеривања у Денгџоу, провинција Хенан. Наиме, у сличној невољи нашао се и његов пријатељ Тенг Циђинг, који је протеран у Јуејанг, у провинцији Хунан. Ипак, Тенг није клонуо духом већ је уложио велики напор да поново изгради кулу Јуејанг и позвао је Фан Џунгјена, који је био хиљаду километара удаљен од њега, да о том торњу остави запис. Видевши Слику јесење ноћи на језеру Дунгтинг, коју му је Тенг послао, Фенг је, летећи на крилима маште, написао чувено дело „Кула Јуејанг“. Философија која тражи да се у старању за земљу буде први а у бризи за личну срећу последњи, и која је изложена у томе летопису, све генерације кинеског народа прихватиле су као велико духовно благо. Кад дођемо у модерно доба, ми видимо да и Мао Цедунг користи крајолик да изрази своје емоције. Своју чежњу за идеалним друштвом изразио је кроз следеће стихове у свом „Одговору пријатељу“: „Снежнобели таласи стреме ка небу; са острва се шири величанствена песма. А ја се предајем сновима, неспутаним сновима у земљи хибискуса који блиста на јутарњем сунцу“. Слику чисте земље коју носимо дубоко у души имамо захваљујући „Пограничном граду“, „Сијаосијао“ и неким другим делима Шен Цунгвена. Разлог због кога је Си Ђинпинг у свом говору о изградњи еколошке цивилизације навео ове бесмртне стихове о лепоти крајолика, и то током заседања Централне конференције посвећене раду на селу, јесте потреба да се опише сва лепота Кине која живи у нашем памћењу. То је оно чему треба да тежимо и што треба да носимо у срцу, а ове бесмртне речи 270

показују пут ка „лепој Кини“. Си Ђинпинг је једном приликом казао да циљ наше урбанизације јесте да „људи пред собом имају зелена брда и плаве реке, а у себи заувек носе слику свога завичаја“. Зар то није визија којој треба да тежи изградња лепе Кине? Чувати лепоту Кине у књижевним делима значи чувати лепо сећање и тежити светлој будућности за нашу кинеску нацију.

ИЗГУБЉЕНИХ ДВЕСТА ГОДИНА Када се осврнемо на модерну историју, постајемо свесни изузетно велике важности коришћења повољних прилика и хватања корака са временом. Раздобље између средине XVIII и средине XIX века представља период настанка и успона Индустријске револуције. Али, током тога перио да владари из династије Ћинг одвојили су нашу земљу од спољашњег света и одржавали једну провинцијалну ароганцију у односу на тај свет. Резултат оваквог понашања било је пропуштање прилике за развој коју је пружала Индустријска револуција, па је привредни и технолошки ниво Кине током тог времена знатно заостао за развијеним светом. Од средине XIX до средине XX века западни агресори су ратним бродовима допловили до Кине, бомбардовали капију царства Ћинг, а нашу земљу свели на статус полуколонијалне и полуфеудалне земље. Агресија иностраних сила, корумпираност владе династије Ћинг и стално ратовање лишили су земљу стабилности, а наш народ гурнули на ивицу пропасти. Под тим околностима ми нисмо имали услове ни за изградњу нације, ни за држање корака са временом. Од шездесетих до седамдесетих година XX века у свету је дошло до технолошке и индустријске револуције. Неке источноазијске земље и региони искористили су ову прилику да развију индустрију и технологију. Међутим, наша земља је у исто време пала у канџе Културне револуције, па је још једном пропустила повољну прилику. После Трећег пленарног заседања Централног комитета Једанаестог сазива Комунистичке партије, ми смо коначно искористили прилику и наша земља и нација кренуле су великим корацима унапред, остваривши велика достигнућа. Говор одржан на Другом састанку Трећег пленарног заседања Централне комисије Осамнаестог сазива Комунистичке партије Кине (12. новембар 2013)

271

ДОДАТНО ТУМАЧЕЊЕ Током две стотине година, од средине XVIII до средине XX века, Запад је ишао путем индустријализације, свет је доживео велике промене, док је Кина настојала да из феудалног доба пређе у модерну цивилизацију. Кад су повољне могућности закуцале на врата Кине, ова древна нација, која је била изгубила додир са стварношћу, те је могућности пропустила. Неки детаљи из првих сто година, које Си Ђинпинг помиње, говоре о екстремној ароганцији владара династије Ћинг и њиховом затварању у односу на свет. У то време Велика Британија је била највећи извозник своје робе у Кину и највећи увозник робе из Кине. Вредност британског извоза у Кину достигла је 90% укупног извоза западних земаља, док је увоз кинеске робе у Британију достигао 70% укупног увоза кинеске робе у западне земље. Међутим, влада династије Ћинг ово није видела и није била свесна правог значења те чињенице. Дипломате из Велике Британије донеле су много добрих ствари у Кину; донеле су, на пример, инструменте као што су планетаријум, глобус, Хершелов телескоп и барометар, као и индустријске машине попут парне машине, предилице за памук, разбоја и машине за чешљање вуне. Донеле су чак и балон са топлим ваздухом, а са њим је дошао и пилот који је тим балоном умео да управља. Да је цар хтео, могао је летети небом, и тиме би постао први човек у источној хемисфери који је земљу посматрао са небеских висина. Међутим, ова достигнућа Индустријске револуције нису побудила царево занимање. Њега су пре свега интересовале играчке типа „покретне лутке“ и „пас робот“, па је пропустио прилику да своју државу и народ укључи у Индустријску револуцију. Од средине XIX века људи узвишених идеала настојали су да кроз индустријализовање Кине отпочну спасавање нације. Чувени индустријалац Џанг Ђијен једном приликом је изјавио: „Спасавање нације тренутно је најважнија ствар... Ако земљу упоредимо са дрветом, онда је образовање цвет, морнарица и копнена војска су плодови, а корен је индустрија“. У тим данима кинеска национална индустрија значајно је напредовала, а Џанг Ђијенове фабрике памука Дашенг у Нантонгу су у периоду од 1914. до 1921. направиле промет од 1.600.000.000 сребрних таила. Међутим, стални ратови и превирања спречили су Кину да у пуној мери оствари уједињење и независност. Индустријски напредак постао је тако још један неуспео покушај да се земља извуче из дубоке кризе у коју је запала. У то доба, дакле, нису постојали услови да Кина ухвати корак са светом. На Другом састанку Трећег пленарног заседања Осамнаестог сазива Централне комисије Комунистичке партије Кине Си Ђинпинг је изложио јасан преглед двовековног развоја Кине. Посматрајући ствари из 272

перспективе света и времена историје, он је направио продубљену анализу кинеских успеха и промашаја у процесу модернизације, и указао на „изузетно велику важност коришћења повољних прилика и хватања корака са временом“. За разлику од тих изгубљених двеста година, нова Кина, посебно током последњих деценија реформи и отварања, користи сваку прилику да ухвати корак са светом. Сада смо реформу подигли на виши ниво, а питање „куда иде Кина“ поново изазива пажњу светске јавности. У овом контексту Си Ђинпинг је причао о модерној историји Кине, са жељом да још једанпут потврди да су „реформа и отварање кључна стратегија која одлучује о судбини Кине у модерном времену и која представља важно средство како Комунистичке партије Кине тако и кинеског народа да ухвати корак с временом“. На тај начин он је поставио темеље за консензус о питању реформе.

273

Османлије на Путу свиле100 Др Ема Петровић, ред. проф. Катедра за оријенталистику Филолошки факултет Универзитет у Београду Апстракт: Османска држава (касније Царство) извршила је велики утицај на трговинску и културну размену на Путу свиле. У првом делу овог рада биће дат преглед најважнијих трговинских веза и односа. Што се другог дела рада тиче, фокус ће бити на културном наслеђу које указује на двосмерност културних веза: утицај османске културе на друге културе на Путу свиле и обрнуто. Рад представља нацрт будуће монографске студије на ову тему. Османска војска предвођена султаном Мехмедом II осваја Цариград 1453. године, што представља кључни догађај у политичкој, друштвеној и економској историји османске државе. После овог освајачког успеха, Османлије су добиле значајну контролу над Путем свиле којим су европске земље трговале са Азијом. Неки аутори наводе да је Османско царство „блокирало“ Пут свиле. Иако у историографији постоје неке тврдње да су Османлије обуставиле трговину између Истока и Запада, највећи стручњаци на овом пољу, покојни професори Халил Иналџик и Доналд Куатаерт, одлучно негирају ту тврдњу, наглашавајући чињеницу да се обим трговине повећао након османских освајања, јер су Османлије обезбедиле стабилност и чврсту управу претходно подељеним и зараћеним областима. Откриће Новог света имало је више везе са Венецијом него са Османлијама. Једини пут који су Османлије блокирале био је Црноморски трговачки пут, на коме је трговина била дозвољена искључиво османским трговцима. Изузетан значај турских племена, посебно Селџука и Османлија, за културе на Путу свиле добио је потврду великим списком предмета материјалне и нематеријалне културе турског порекла, који је наведен на сајту УНЕСКО-а, а који управо носи назив Пут свиле. Кључне речи: Пут свиле, Османлије, материјална култура, нематеријална култура, УНЕСКО Овај рад, у много мањем обиму, презентован је на Међународном научном скупу: „Languages and Cultures on the New Silk Road/Језици и културе на Новом путу свиле“, одржаном у Београду у организацији Института Конфуције у Београду и Филолошког факултета Универзитета у Београду. Конференција је одржана 19. 9. 2019. године. 100

274

Пут Свиле је уобичајени назив за трговачки пут који се протеже хиљадама километара и који спаја Исток и Запад више од две хиљаде година. Овај пут је имао велики значај за размену робе (свила је била један од главних трговачких артикала на том путу, те је по њој добила име цела траса, са свим њеним различитим правцима, али се такође трговало и порцуланом, папиром, зачинима и драгуљима, између осталог). Међутим, културне интеракције и размена знања, уметничких и генерално цивилизацијских вредности које су се одвијале на овој рути, подједнако су важне. Тај значај препознао је и прихватио и УНЕСКО. Ова значајна организација оформила је и Акцију и креирала веб-страницу посвећену културама Пута свиле и на њој су наведени најзначајнији предмети материјалне и нематеријалне културе, у оквирима држава којој те области данас припадају. Како се наводи на сајту УНЕСКО-а, који се односи на Пут свиле и све земље и баштине повезане са њим: “Since 2000 years, it bears the mark of cultures, religions and ethnicities that have inhabited the region and thus presenting us it’s historical and cultural wealth.” (https://en.unesco.org/ silkroad/silk-road-themes/) Од 13. века, турска племена, прво Селџуци, а затим Османлије, основала су своје државе дуж Пута свиле. Иако је и селџучка држава дала свој допринос развоју трговине, размени робе, утицајима и културама, најважнији утицај у том смислу извршило је Османско царство. У овом раду биће представљене најважније чињенице о Селџуцима и Османлијама на Путу свиле, уз наду да ће ово истраживање бити настављено у месецима и годинама које долазе.

I Трговина дуж Пута свиле: Селџуци и Османлије 1. Пут свиле у Анадолији Анадолија је још од античких времена, примарно због свог географског положаја, била мост између Истока и Запада, а истовремено и једна од најважнијих регија преко које је прелазио Пут свиле. Током средњег века, Пут свиле протезао се на више рута од централне Азије до Анадолије, а затим од Тракије до Европе. Даље, на егејској обали, луке Ефес и Милет, у црноморском региону, луке Трабзон (Трапезунт) и Синоп, на Средоземљу, луке Алања и Анталија, биле су центри преко којих су људи и роба морским путем стизали до Европе. (https://en.unesco.org/silkroad/ countries-alongside-silk-road-routes/turkey)

275

Када је у 13. веку успостављено велико Монголско царство, област Анадолије постала је главни трговачки пут између Истока и Запада. У то време, трговци из италијанских држава чекали су караване који су долазили са Далеког истока и Ирана, тј. Пута свиле, управо у Анадолији, не само у Пајасу на југу или Трабзону на северу, већ и на копну, у Сивасу или Коњи. У време монголске владавине постојао је царски пут који је повезивао Табриз са Коњом преко Ерзурума, Ерзиџана и Сиваса. Двадесет три караван-сараја (тур. karvansaray) изузетне лепоте из 13. века још увек постоје на путу између Сиваса и Коње. У то време, главна роба у трговини између Истока и Запада биле су луксузне тканине из Холандије и Фиренце, као и разне врсте кинеске и персијске свиле. (Иналџик, 1974, 172) Током 13. века, Анадолија није била само област која је Европу повезивала са Истоком, већ је преко њене територије водио трговачки пут између севера и југа, као и између ханата Златне хорде у Источној Европи и арапских земаља. Главни трговински артикли били су зачини, шећер и разне тканине са југа и крзно и робови са севера. Италијански трговци су ту робу допремали чамцима, док су муслимански трговци више користили копнене путеве, путујући од Анталије до Коње или Сиваса или из Алепа до Кајсерија, Синопа и Самсуна. У то време, градови централне Анадолије, Сивас, Кајсери, Коња, Амасја и Анкара постали су важни трговински центри. (Иналџик, 1974, 171–172) Након успостављања државе Селџука у Анадолији у 12. веку, селџучки султани су посебну пажњу и значај поклонили развоју трговине. У том контексту, Селџуци су освојили важне луке, потписали споразуме са спољнотрговинским фирмама које су већ постојале у то време, увели систем осигурања робе и основали караван-сараје на различитим трговачким путевима. Трговина се одвијала на копну и на мору, и то је означило нову еру економског развоја. (http://www.turkishhan.org/trade.htm) Трговина је била главни извор прихода државе Селџука у Анадолији (будући да је држава Великих Селџука још крајем 12. века била подељена на мање државе, овај рад се односи на тзв. Султанат Рум). Посебно се наглашава чињеница да је трговина била више од привредне гране: „Trade meant not only business, but diplomacy, as it established a bridge between the Christian and Muslim populations of Turkey at this time, and restored relations after the upheaval of the Crusades. Trade was not just hard goods, but “soft diplomacy” goods as well: These roads were not only the pathways of trade, communication, development, and cultural exchange: oh, if those han stones could speak about all that was discussed and shared in their walls!” (http://www.turkishhan.org/trade.htm) Захваљујући централном геостратешком месту, Султанат Рум имао је одличне потенцијале за развој копнене и поморске трговине. Паралелно 276

с овом трговачком активношћу, у унутрашњости је била добро развијена поморска трговина, са седиштем у лукама Анталије и Алање на Средоземљу и у Синопу (1214) и Сугдаку (1225) на Црном мору. Заузимање Анталије 1207. године било је велики тријумф за Селџуке, пошто су се отвориле могућности за трговину са Европом. То што је Алаеддин Кејкубад заузео Алању 1221. године имало је изузетно велики значај, јер је природна лука пружала могућност да се успостави поморска база, поред успостављања трговинских активности, пре свега са Венецијом, Фиренцом и Француском. Освајање ових лука подстакло је развој трговине у Анадолији. Трговина је цветала између Селџука и других држава, попут Венеције, Ђенове и Латинског краљевства Кипра. Многе ствари којима се трговало на крају су стигле и у Европу, а италијански и грчки трговци превозили су их из морских лука Анталије, Алање и Синопа. (http://www. turkishhan.org/trade.htm)

Слика 1. Траса Пута свиле кроз Анадолију, преузето са: http://www.allaboutturkey.com/silk-road.htm on 16th February 2020

Међутим, највећи трговци нису били селџучког порекла: „Major trading originated in the inland Seljuk cities of Konya, Sivas and Kayseri, and was often handled in these urban centers by Greeks and Armenians. In a later time, the Venetians and merchants of Constantinople set up elaborate trade agreements, notably for luxury items such as textiles and gems. Trade was also maintained with the east to Syria and Iraq, as well as with the Kipchak Empire of Southern Russia via the active port of Sinop.” (http://www.turkishhan.org/ trade.htm) Коњу – главни град селџучке цивилизације, УНЕСКО је убележио као значајно место на Путу свиле у Турској (2000). УНЕСКО-ови стручњаци су нагласили да је Коња: „a cradle of many civilizations, became a center of culture and politics during the period of Seljuks. During the 12th and 13th centuries the city acted as 277

the capital of Seljuks and many public buildings, examples of Seljukian stone carving were built at that time. Seljuks created a unique artistic world with cultural links reaching out from the Anatolian heartland to central Asia, the Middle East and the shores of the Mediterranean and Konya is the significant example of this world. The outer fortress of Konya and the Aladdin Mosque, the Sirçali Madrasa, many small mosques and tombs are examples of Seljukian architectural elements of Konya.” (http://en.unesco.org/silkroad/countriesalongside-silk-road-routes/turkey) 2. Успон трговине дуж Пута свиле у Османском царству Прелаз између држава Селџука и Османлија није имао револуционарни, већ више еволутивни карактер. Султанат Рум распарчао се на неколико мањих покрајина, на челу са војним заповедником и цивилним владаром уједињеним у једној личности која се на турском језику назива бег (стога су се те покрајине називале беглук). Град Бурса, и област око ње, представљао је прво седиште новостворене османске државе и зато је регион Бурсе, а посебно село Џумаликизик, уврштен на листу УНЕСКО-а под називом „Рођење Османског царства“ (2014). Као што наводе експерти УНЕСКО-а: „This property is a serial nomination of eight component sites in the City of Bursa and the nearby village of Cumalıkızık, in the southern Marmara region. The site illustrates the creation of an urban and rural system establishing the Ottoman Empire in the early 14th century. The property embodies the key functions of the social and economic organization of the new capital which evolved around a civic centre. These include commercial districts of khans, kulliyes (religious institutions) integrating mosques, religious schools, public baths and a kitchen for the poor, as well as the tomb of Orhan Ghazi, founder of the Ottoman dynasty. One component outside the historic centre of Bursa is the village of Cumalıkızık, the only rural village of this system to show the provision of hinterland support for the capital.” (http://en.unesco.org/silkroad/ countries-alongside-silk-road-routes/turkey) Од 15. века Османско царство било је веома важан субјекат на Путу свиле, јер је обухватало територију (у највећем обиму средином 16. века) од Атлантика на западу, Индијског океана на истоку и Нубије на југу, па све до Централне Европе на северу. Успон османске државе почео је почетком 14. века, у североисточној Анадолији, али се османска територија убрзо проширила, те су Османлије до краја века постали владари Мале Азије, централне Анадолије и јужног дела Балканског полуострва. Иако је даље ширење заустављено низом догађаја после битке код Анкаре (Ангоре), Османлије су повратиле политичку 278

снагу и економску стабилност током владавине Мехмеда II (1413–1421). Од тог периода, па све до средине 16. века, османска држава се непрекидно ширила у три главна смера: југоисточна и централна Европа, централна Азија и северна Африка (укључујући Арабијско полуострво). Дакле, велики део древног Пута свиле био је под османском контролом.101

Слика 2. Мапа Османског царства у 15. веку, преузето са: https://www.britannica.com/place/Ottoman-Empire

Када су Османлије преузеле контролу над западном Анадолијом, Бурса је постала и економско и политичко средиште османске државе (постала је престоница 1326). Османска држава (од 1453. године Царство) постала је огромно тржиште за размену робе између Истока и Запада. Крајем 14. века, око 1390. године, стари тргови у западној Анадолији, као што су Алтолоуго (Ефес) и Смирна (Измир), представљали су део османске државе и били су повезани са Бурсом. У то време, Бурса више није била престоница, и самим тим политичка моћ пребачена је на Једрене (седамдесетих година 14. века), али она је и даље била економско средиште. Каравани који су стизали Путем свиле из Персије више нису користили Трабзон (тј. Црноморски пут), већ копнени пут до Бурсе. У 15. веку, градови Амасја и Токат, смештени на овом путу, постали су најважнији трговински центри у Анадолији, након саме Бурсе. (Иналџик, 1974, 172) Османлије су до краја 14. века освојиле Анталију и Алању и оне су у то време постале главне луке за превоз персијске и арапске робе. Трговина тим крајевима одвијала се и тако што је рута преко Анадолије дијагонално 101 За више детаља о територијалној експанзији Османског царства, видети: (Shaw, 1976) Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, 2002.

279

пресецала пут између Алепа и Цариграда, пролазећи кроз Адану и Коњу. Овај пут који је представљао везу између Бурсе и југа нашао се у потпуности под османском контролом, након што су Османлије 1468. године освојиле територије династије Караманида. (Иналџик, 1974, 172) У то су време муслимански трговци могли слободно да путују од Арабијског полуострва и Ирана до Бурсе. За европске трговце, углавном Млечане, Ђеновљане, Фирентинце, који су своје трговачке делатности обављали кроз две главне тачке левантске трговине, преко Константинопоља и Галате102, Бурса је била најближе тржиште где су могли да купују робу са Истока, а такође и да продају тканине од европске вуне. (Иналџик, 1974, 173) Трговина персијском свилом представљала је основу за развој Бурсе као трговачког центра. У 15. веку европска производња свиле нагло је порасла, док је Бурса постала међународно тржиште главних сировина за ову производњу, које су се углавном производиле у Астерабаду и Гилану, у северном Ирану. (Иналџик, 1974, 173) Чак и после 1453. године, када је Цариград постао престоница Османског царства, Бурса је задржала значај трговинског центра још цео век. Алеп је такође дуго био важан трговински центар и конкурент Бурси. Каравани с иранском свилом стигли би у Алеп преко Ерзурума или долине Еуфрата. Они су такође долазили из Табриза преко Вана, Битлиса, Дијарбекира. (Иналџик, 1974, 174)

Слика 3. Бурса, Турска – слика 2.9.2018: Поглед на Коза хан, историјски караван-сарај у Бурси изграђен 1491. године, где се још увек продаје свила и производи од ње. Преузето са: https://www.bigstockphoto.com/image-259222018/ stock-photo-historical-koza-han-in-bursa 102 Значај Галате као трговачког и културног центра детаљније ће бити обрађен у наставку текста.

280

Османлије су освојиле Алеп 1516–1517. године и постали господари трговине на том трговачком и путном правцу. Сходно томе, Османлије су контролисале сва тржишта персијске свиле која су била доступна Европљанима. Међутим, свила није била једини производ који се продавао у Бурси. Неки други артикли, попут мошуса или порцулана из Кине, стигли су из централне и источне Азије у Бурсу, док су персијски трговци куповали вунене тканине, драгоцене брокатне тканине из Бурсе, и, пре свега, златне и сребрне кованице које су у Ирану имале велику вредност. (Иналџик, 1974, 174) 3. Цариград103 као центар на Путу свиле Иако је османска историја веома дуга (више од шест векова) и пуна значајних догађаја, скоро сви историчари Османског царства слажу се да је кључни догађај у том дугом ланцу догађаја била опсада и заузимање византијске престонице Цариграда, 29. маја 1453. године. Овај мегалополис је тако постао престоница Османског царства и симбол његове славе. Цариград, „Краљица градова“, како се често у романтичној литератури назива, како током своје дуге историје тако и данас, представља један од највећих космополитских градова на свету. Његов јединствени положај на два континента учинио га је важном везом између Истока и Запада, а свакако и значајним градом на Путу свиле. Често се цитирају речи Наполеона Бонапарте, који је, како се тврди, рекао да кад би свет морао да има само једну престоницу, то би био Цариград/Константинопољ (https:// yaslifeandtravelblog.wordpress.com/2015/12/21/if-the-earth-were-a-singlestate-constantinople-would-be-its-capital-napoleon-bonaparte-2/) Од дана када је ушао у град, османски султан Мехмед II (назван Фатих на османском турском или у преводу Освајач (енгл. Mehmed the Conqueror), због изузетног успеха и испуњења династичког сна, уложио је велике напоре да свој нови главни град учини великим политичким и економским центром. (Бабингер, 2010, 381–386)

103 За Цариград (назив који се најчешће користи у српском језику), тј. Константинопољ у време Источног римског царства, као и током трајања Византијског царства, коришћен је латински израз Caput Мundi, у значењу Престоница света. (Moralee, 2018, 104–109) Неопходно је нагласити да ће у овом раду бити коришћен термин Цариград, на енглеском Constantinople, с обзиром на то да је званично име града и током османског периода било Qonstantiniyye. Савремено име града Истанбул (такође етимолошки грчког порекла) се међу становништвом османске престонице користи од 18. века, али је име званично промењено тек у републиканском периоду, у периоду између 1928. и 1930. године.

281

Слика 4. Мапа Цариграда, преузето са: https://www.alamy.com/ stock-photo-map-of-constantinople-in-the-15th-century-81167179.html

Као што је у колективној монографији под називом „Успон Османског царства и крај Византијског царства“ добро описано: „In terms of geopolitics, perhaps the most seminal event of the Middle Ages was the successful Ottoman siege of Constantinople in 1453. The city had been an imperial capital as far back as the 4th century, when Constantine the Great shifted the power center of the Roman Empire there, effectively establishing two almost equally powerful halves of antiquity’s greatest empire. Constantinople would continue to serve as the capital of the Byzantine Empire even after the Western half of the Roman Empire collapsed in the late 5th century. Naturally, the Ottoman Empire would also use Constantinople as the capital of its empire after their conquest effectively ended the Byzantine 282

Empire, and thanks to its strategic location, it has been a trading center for years and remains one today under the Turkish name of Istanbul.” (The Fall of Constantinople: The Rise of the Ottoman Empire and the End of the Byzantine Empire, 2014, 5) Након првих дана прославе због освајања тако важног града, у геополитичком, географском, економском, социјалном, али и идеолошком смислу, Мехмед II, сада познат као Фатих – Освајач, максимално се потрудио да свој нови главни град учини економски јаким и добро насељеним. Такође, један од главних задатака било је обезбеђивање доброг система снабдевања за двор и главни град у целини. (Бабингер, 2010, 381–386) Сам двор био је изузетно велико тржиште. Због његове специфичне организације, за двор у коме су живеле царске слуге (које су вршиле различите службе), као, наравно, и сам владар и његов харем, било је веома важно да се обезбеди сва потребна роба која је морала бити најбољег квалитета, укључујући и ону веома луксузну. (Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, 2002, 229–251) Као што један од најпознатијих турских историчара модерног времена Халил Иналџик каже, био је заиста тежак задатак добро снабдети главни град водом и храном. То је био разлог зашто је османска централна власт у 17. веку предузела мере да спречи досељавање придошлица у Цариград. Дакле, након поновног насељавања средином 15. века (уочи османског освајања града, Цариград је имао око 40.000 становника; век касније, Цариград је постао највећи град у тада познатом свету, са око 800.000 становника), број становника током наредних векова је стагнирао. Од укупног броја становника, 40% становништва чинило је немуслиманско становништво, а Галата, где је Европљанима било дозвољено насељавање, постала је центар светске трговине. Средином 17. века, Цариград је имао 152 џамије, 125 медреса, 100 караван-сараја и око хиљаду јавних зграда које су као своје задужбине изградили султани, паше и друге личности нижег ранга. Редовно снабдевање града, суда и војске храном, као и снабдевање сировинама потребним за бављење занатима, представљали су важан фактор у дефинисању монопола успостављеног у економији Османског царства, где су централне власти строго контролисале трговину робом коју су сматрале стратешки значајном за опстанак Царства (као што је била пшеница на пример). (Иналџик, 1974, 204–205) Да би спречила нелегално остваривање профита и повећање стопе инфлације, као и злоупотребу извезене робе, држава је сачинила прописе и контролисала сваки корак у трговинском ланцу, од произвођача (обично из веома удаљене земље) до продаваца у Цариграду. Цене прехрамбених производа биле су одређиване у тренутку производње; само трговци са државном лиценцом имали су могућност куповине и продаје те робе, 283

док су за кријумчаре биле прописане изузетно строге мере. (Иналџик, 1974, 205) Као илустрацију колико је било велико тржиште самог Цариграда, треба поменути то да је дневно било потребно 250 тона пшенице да би се направило довољно хлеба и да би у потпуности биле задовољене потребе његових становника. (Иналџик, 1974, 205) Када говоримо о Цариграду и његовом економском и културном значају, не само за османску државу, већ и за трговину Путем свиле, у освит новог века, треба истаћи да је УНЕСКО историјска подручја Истанбула регистровао још 1985. године. Због свог стратешког положаја на обалама Босфора, смештен између Балкана и Анадолије, Црног мора и Средоземља, Цариград/Истанбул је био поприште великих политичких, верских и уметничких догађаја дуже од 2.000 година. У његова ремек-дела, у мноштву значајних, убрајају се древни Константинов хиподром, Аја Софија из 6. века, као и џамије Сулејманија из 16. века или џамија Султана Ахмета (позната као Плава) из 17. века, која су данас све угроженија притиском новодосељеног становништва, индустријским загађењем и неконтролисаном урбанизацијом. (http://en.unesco.org/silkroad/countries-alongsidesilk-road-routes/turkey) Тема која се односи на трговину у Цариграду током османског периода не би била потпуна без шире елаборације значаја места (касније цариградског кварта) званог Галата, смештеног преко пута Златног рога, окренутог ка чувеном кварту Еминону. Галата данас припада европском делу Истанбула, али током историје је била позната ђеновљанска и венецијанска трговачка колонија, а после 1453. постала је део Цариграда, иако су је и у том периоду углавном насељавали страни дипломати и трговци. Галата се налази на северној страни Златног рога, према тргу Таксим. Галата је била окружена зидинама које су градили Ђеновљани све до 19. века. Ови зидови су почињали у кварту Азапкапи код Златног рога. Торањ Галата био је најсевернија посматрачка кула, а зидови су се спуштали све до кварта Топхане. (http://www.greatistanbul.com/galata.html) Галата је била и још увек јесте кварт на европској страни Истанбула, и у географском и у културолошком смислу. Основана је као западна, латинска и католичка колонија тик до Цариграда, престонице православног Византијског царства. Захваљујући повољним топографским условима, територија је добила комерцијалну лучку функцију и тиме постала једна од значајнијих италијанских трговачких колонија. Трговци, почев од Амалфитана, па касније Млечана, а затим и трговаца из Пизе, добијали су посебне привилегије од Византинаца у Галати. Ђеновљани су били принуђени да се преселе из Галате када су Млечани заузели њихову територију за време латинске инвазије 1204. године, током Четвртог крсташког 284

рата. Стога су Ђеновљани основали колоније на јужним обалама Златног рога за време владавине Манојла I Комнина (1143–1186). Чак и након престанка латинске доминације, 1261. године, престоница Византије још увек је била у рукама Млечана и Ђеновљана. Цар Михајло VIII Палеолог (1261–1282), који је успео да поврати Цариград од Латина, потписао је уговор у Нимфаиону (данашњи назив Кемал Паша, област Измир) са Ђеновљанима и дозволио им да обнове своја трговачка насеља. Тако су Ђеновљани пројектовали и саградили торањ Галата, не само као посматрачку и заштитну кулу, већ и као знак града који је од давнина имао посебан дух. Ову кулу су Ђеновљани звали „Христова кула“, а Византинци „Велики торањ“. Кула је цилиндричног облика (висина куле је 62,59 метара, без украса на врху, спољни пречник је 16,45 метара, унутрашњи пречник је 8,95 метара, а дебљина зида је 3,75 метара) са конусним поклопцем и уздиже се више од свих осталих грађевина на источној страни Златног рога, те пружа величанствен поглед на отворено море иза брда и грађевина Цариграда/Истанбула. Стога су Ђеновљани били у могућности да на време разликују своје бродове од бродова непријатељских флота. (Oxford Dictionary of Byzantium ed. Alexander Kazhdan, 1991, 815–816) Галатом су наизменично владали Венецијанци и Ђеновљани, али је током читавог трајања Византијског царства она била италијанска и католичка. То се, у погледу становништва које ју је насељавало, није променило након освајања Цариграда. Међутим, султан Мехмед Освајач је Галату учинио стамбеним простором и за Грке и Јевреје (заједно са Ђеновљанима и Венецијанцима, који су повремено или стално живели у Османском царству). Хришћански становници Галате одржали су формалну неу тралност током османске опсаде града; нити су стали на страну султана, нити су се отворено противили њему. Већ цитирани турски историчар Халил Иналџик проценио је (на основу пописа из 1455. године) да је око 8% становништва Галате избегло након пада града. (Oxford Dictionary of Byzantium ed. Alexander Kazhdan, 1991, 815–816) Након освајања Цариграда, султан Мехмед II потписао је споразум са Ђеновљанима и признао њихове привилегије стечене током Византијског царства. Ђеновљанска колонија оснажила је свој положај у 14. и 15. веку, када су област око Галате и карактеристични торањ сачували свој значај и своју кључну улогу. (http://en.unesco.org/silkroad/countries-alongside-silkroad-routes/turkey) Према легенди, име овог данашњег истанбулског кварта је у византијско доба било Sykai (гр. Поље), а на грчком језику и Peran en Sykais, што значи смоквино поље с друге стране. Његово име „Пера“, које су користили Левантинци, има ово етимолошко порекло. Порекло имена Галата било је galaktos (млеко) на грчком или calata (степениште) на италијанском, али 285

то су само претпоставке које се не могу доказати. (Oxford Dictionary of Byzantium ed. Alexander Kazhdan, 1991, 815–816) Дакле, „друга страна“ не значи само другу страну Златног рога, већ то значи и другу страну у културолошком смислу, као што је већ споменуто. Понекад је становништво Галате било на страни непријатеља Цариграда. Први пут када је Галата издала становништво Цариграда, како се обично наводи у литератури, било је када је Цариград окупиран у Четвртом крсташком рату 1204. године. Галата је помогла крсташима током ове опсаде, а Цариград је сурово опљачкан. Тај инцидент био је један од узрока пада Византијског царства. (http://en.unesco.org/silkroad/countriesalongside-silk-road-routes/turkey) Галата није била верна ни Османском царству. Она је била важан центар за управљање „капитулацијама“ које су проузроковале пад Османског царства. Царство је много дуговало банкарима који су пословали у Галати од почетка 19. века, и то је економски уништавало Царство. Такође, грчки банкари из Галате подржали су Грчку у њеној борби за независност од Османског царства. (http://www.greatistanbul.com/galata.html) Галата је била веома активан пословни центар од свог оснивања. Такође је била центар ноћног живота са кафанама које су привлачиле и муслиманско становништво. Али Галата је проживела своје златне године током друге половине 19. века. Поред капитулација чије су погодности већ уживали, странци и мањине стекли су нека нова права политичким реформама султана Абдулмеџида из 1839. године. То је житељима Галате брзо донело богатство и благостање. (Semavi, 1955, 102) Око 1860. године уочава се да подручје унутар зидина које су неколико векова раније изградили Ђеновљани није довољно велико за Галату. Зидови су срушени и Галата је проширена, а улице Истиклал (данас) и „Grande Rue da Pera“, звана „Levantine“, постале су луксузни квартови. Ту су биле смештене стране амбасаде и цркве. Тада су у улици Истиклал изграђене велике куће, луксузни апартмани, тржни центри, те забавни и уметнички центри. Након тога отпочело се са градњом стамбених кућа. Народ је ово подручје називао „Beyoğlu“, што је, у суштини, била проширена Галата, односно Пера. (http://www.greatistanbul.com/galata.html) 4. Црноморски пут – османски монопол Једини трговачки пут који је пролазио кроз Османско царство и био отворен за коришћење искључиво османским трговцима био је Црноморски пут, такође једна од траса на често коришћеном Путу свиле. Пошто је већ објашњено колико је за османску централну власт било важно да 286

престоница (укључујући и двор) буде добро снабдевена, лако је разумети зашто су тај трговачки пут Османлије задржале за своје унутрашње потребе, те су га контролисали само њихови трговци. Регија Црног мора, близу Цариграда, била је центар трговине пшеницом, рибом, уљем и соли. Та роба се производила у северним деловима црноморског подручја и била је од виталног значаја за добро снабдевање Цариграда. (Иналџик, 1974, 180)

Слика 5. Стари пут Црно море-Балтик, преузето са: https://belarusdigest.com/story/poland-belarus-and-ukraine -to-revive-the-baltic-black-sea-water-route/

Пошто је освојио Цариград и појачао контролу над Дарданелима, султан Мехмед II је забранио извоз тих артикала у Италију, док су италијански бродови у Цариграду и Галипољу били под строгом контролом османских власти. Како су горенаведени производи представљали најважније трговачке артикле у црноморској регији, те строге мере биле су у функцији задовољавања унутрашњих потреба Царства. (Иналџик, 1974, 180) Османлије су 1475. године освојиле две важне црноморске луке: Кафу (позната и под називима: Феодосија, Теодосија) и Азов, у северном делу басена Црног мора, а затим још две 1484. године: Килију и Акерман. Они су забранили страним трговцима да уђу у те луке. Ова забрана је суштински била намењена италијанским трговцима који су раније у значајној мери користили овај регион као трговински центар. Тако су 287

италијански бродови који су пловили Црним морем током 16. века могли бити само венецијански бродови који су пребацивали вино са Крита, или бродови са базом на Криму, чији су италијански власници постали поданици Османског царства. У лукама уз обале Црног мора, османски грађани, Јермени, Јевреји, Грци и Турци, почели су од Италијана да преузимају трговину Левантом. (Иналџик, 1974, 180–181) Затварање црноморског трговачког пута често представља разлог зашто поједини историчари закључују да су Османлије затвориле трговину дуж Пута свиле. Међутим, аутори најбоље књиге о економској и социјалној историји Османског царства, Халил Иналџик и Доналд Куатаерт, утврдили су да Османлије нису блокирале трговину, већ управо супротно. Обим трговинске размене повећао се након османских освајања, јер су раније несигурним и ратом завађеним областима осигурали стабилност и чврсту власт. Географска открића имала су више везе са Венецијом него са Османлијама. (Inalcik & Quataert, 2011) Дуго времена су историчари претпостављали да су Османлије избегавале трговину, сем оне трговине која је била под јаком контролом државе и која је снабдевала главни град Цариград, што је понекад изгледало готово као делатност османске централне власти. Али током последњих деценија, у неколико студија показано је да су те претпоставке погрешне када се ради о периоду пре 19. века. Позната историчарка Сураја Фароки написала je вeлики број значајних радова на ту тему. Навешћемо само један пример, којим Фароки илуструје своја истраживања, а то је оснивање Fondaco dei Turchi у Венецији око 1600. године (1008/9. хиџретске године), које се може објаснити само присуством бројних Анадолаца, становника престонице и муслиманских трговаца са Балкана. Тешко је проценити тачне бројеве; али, у време мира, број османских трговаца у Венецији могао је износити неколико стотина људи. (Faroqhi, 2004, 151) Наравно, бављење спољном трговином не значи нужно да је богати трговац лично посетио свет изван османских граница. Баш као и његове колеге из ране модерне или чак касне средњовековне Европе, главни привредник обично је проводио време у својој канцеларији у Каиру или Дамаску и ослањао се на своје изасланике да набаве потребну робу. (Faroqhi, 2004, 151) У 16. веку, упркос великим напорима, португалске морске снаге нису биле у стању да пресеку трговинске путеве који су водили из Индије и Индонезије преко Персијског залива и Црвеног мора до Блиског истока. Али, када су 1509. године уништили део мамелучких морнаричких снага, владар Мамелука обратио се османском владару за помоћ. Османлије су одмах реаговале и послале у Египат материјал, као и људе потребне за изградњу бродова. У периоду 1516–1517. године османске снаге освојиле 288

су Сирију, Египат и Хиџаз, док су португалске снаге ушле у Црвено море, те напале Меку и Медину 1517. године. Султан Селим I, који је у то време био у Каиру, наредио је својим људима да изграде јаку морнарицу која би могла да натера португалску силу да одустане од претензија на Индијски океан. (Иналџик, 1974, 176) Истражујући даље, Сураја Фароки наводи пример муслиманског трговца из Каира с краја 16. и 17. века, указујући на мрежу коју је такав човек могао да успостави: Исмаил Абу Такија (Ismāil Abu Taqiyya) трговао је индијским зачинима, лековима и тканинама преко својих партнера у Венецији. Каиро је и даље било омиљено место трговаца, можда зато што је његов статус великог провинцијског центра са посебном царинарницом омогућавао трговцима да послују ослобођени уплитања централне власти, независније него што је то био случај у Цариграду. Међу трговинским везама са страним земљама посебна пажња треба да се посвети Јемену, након 1632. године (1041–2. хиџретске године) када више није био део Царства. Трговина с Јеменом добила је ново значење због растуће османске потражње за кафом, без обзира на повремене султанске забране „погубних новотарија“. (Faroqhi, 2004, 151)

II Културне размене на Путу свиле Изузетан културни утицај који су турска племена, посебно Селџуци и Османлије, оставила на културе на путу Свиле потврђена је великим списком предмета материјалне и нематеријалне културе турског порекла, који је објављен на сајту УНЕСКО-ове акције Пут свиле. 1. „Путопис“ Евлије Челебије Као врло добар пример историје сећања, под одељком експоната нематеријалне културне баштине на Путу свиле у Турској које бележи УНЕСКО, налази се чувени „Путопис“ славног путописца Евлије Челебије, који се чува у библиотеци Музеја палате Топкапи и Рукописном одељењу библиотеке џамије Сулејманије.104 Евлија Челебија рођен је у Цариграду 1611. године, у време највећег успона Османског царства, када је Цариград стајао раме уз раме са највећим центрима ренесансе. Али, чак ни такав Цариград није био довољно велики за Евлију. Он је пронашао свој позив у путовањима кроз широка пространства Царства. Био је заљубљеник у сусрете, пределе и људе, од којих је увек сазнавао нешто ново. Чак га је и смрт задесила далеко од његовог родног града, јер је умро 1679. године (по неким изворима 1682. године) у Египту. 104

289

„Путопис“ или „Seyahatname“, како гласи наслов дела Евлије Челебије на османском турском, представља најдужи и најпотпунији сачувани путопис у исламској, а можда чак и у светској литератури. Као што је наведено на сајту УНЕСКО-а: „It is a vast panorama, both an extensive description of the Ottoman Empire and its hinterlands, and an account of the author’s peregrinations over roughly forty years (1640–80). It provides an insight into Ottoman perceptions of the world, not only in obvious areas like geography, topography, administration, urban institutions, and social and economic systems, but also in such domains as religion, folklore, dream interpretation, and conceptions of self.” (https:// en.unesco.org/silkroad/countries-alongside-silk-road-routes/turkey)

Слика 6. „Путопис“, преузето са: https://en.wikipedia.org/wiki/Seyahatn%C3%A2me За путовања се одлучивао лако, онако како други људи крећу од куће у оближњу тржницу, потпуно природно, као да није ни могао живети другачије. Живећи таквим животом, био је сведок многих битака. Упијао је утиске о догађајима и људима и записивао их, да их проток времена не би однео у заборав. Од тих записа саставио је фасцинантно дело у десет томова, чувени Евлијин „Путопис“, који садржи његове импресије о свим областима које је пропутовао, искуствима која је стекао, људима које је упознао, на просторима Анадолије, Румелије, Сирије, Угарске, Крита, Египта, Аустрије, Пољске, Немачке, Низоземске, Кавказа, Крима и, наравно, Балкана. (http://www.tt-group.net/video/evlija-celebija-svetskiputnik-i-najveci-putopisac-svog-vremena/)

290

У „Путопису“105 је чувени Евлија описао своја путовања и утиске у десет свезака. Драгоцен је текст из 17. века у којем се из перспективе муслиманског интелектуалца детаљно и елоквентно износе многобројни утисци. То је разлог зашто га је УНЕСКО 2011. године, која је представљала 400-годишњицу његовог рођења, прогласио „Човеком године“ (“Man of the year”). (https://www.thebookoftravels.org/evliya-celebi) 2. Тамо где се Исток сусреће са Западом – торањ Галата са културолошког становишта Други симбол мешовитих утицаја, како културних тако и економских, на Путу свиле (а такође је наведен и на сајту УНЕСКО-а), овог пута из области материјалне културе, представља торањ Галата, изграђен најпре, како је раније напоменуто, као византијски Мегалос Пиргос (Велики торањ) с циљем контроле северног краја масивног морског ланца који је затворио улаз у Златни рог. Та кула је била на другом месту и углавном је уништена 1203, током Четвртог крсташког рата 1202–1204. (Oxford Dictionary of Byzantium ed. Alexander Kazhdan, 1991, р. 815) Како се наводи на сајту Пут свиле, који је израдио УНЕСКО, на списку важних споменика у Турској, о торњу Галата речено је следеће: „the coastal band of Istanbul lying from the northern shores of Golden Horn to Tophane and the slopes behind it is known today as Galata district (or Pera or Sykai). Although there was an important settlement area during the Antiquity, the region gained importance during the reign of Constantine I (324–337). There was a fortified settlement composed of a harbor, a forum, a church, a theatre, bath buildings and houses. The present fortification walls were constructed by Emperor Justinian in 528. The 2 meters wide land walls surrounded by a 15 meters deep moat were enclosing an area of 37 hectares.“ (https://en.unesco.org/silkroad/countries-alongside-silkroad-routes/turkey)

У време кад је изграђена, 66,9 метара висока, кула Галата била је највише здање у Цариграду. Четврт Галата (отуда кула Галата) била је насељена ђеновљанским и венецијанским трговцима који су најпре трговали с Византијским царством, када се оно суочавало са падом своје моћи, а потом и са све већом османском државом. Била је важан трговински центар на Путу свиле, али и место инспирације многих италијанских уметника у периоду ренесансе. (http://www.galatakulesi.org/kategori/tarihce/). Иако се у критичкој историографији упозорава да се Евлијино дело мора користити врло опрезно, јер је био склон претеривањима, може се слободно рећи да нема истраживача османске историје који није користио дело овог славног путника. У његовом делу нису примарни подаци које износи, понекад можда нетачни, већ његове личне импресије и запажања. 105

291

Слика 7. Кула Галата, преузето са: http://www.galatatower.net/

У османско доба Кула је углавном служила као посматрачка тачка за спречавање пожара. Данас је то једна од главних туристичких атракција Истанбула са предивним погледом на Златни рог и историјски део града. 3. Џамија Селимија у Једрену Иако је Једрене био главни град османске државе пре освајања Цариграда, на УНЕСКО-овој листи је као најважнија знаменитост овог града наведена џамија Селимија, коју је за време владавине Селима II (1566–1574) пројектовао чувени Мимар Синан, након смрти султана Сулејмана Законодавца (1521–1566). Читав комплекс ове џамије увршћен је у ред значајних културних објеката на Путу свиле, а стручњаци УНЕСКО-а истичу: „The square Mosque with its single great dome and four slender minarets, dominates the skyline of the former Ottoman capital of Edirne. Sinan, the most famous of Ottoman architects in the 16th century, considered the complex, which includes madrasas (Islamic schools), a covered market, clock house, outer courtyard and library, to be his best work. The interior decoration using Iznik tiles from the peak period of their production testifies to an art form that remains unsurpassed in this material. The complex is considered to be the most harmonious expression ever achieved of the Ottoman külliye, a group of buildings constructed around a mosque and managed as a single institution.“ (http://en.unesco.org/silkroad/countriesalongside-silk-road-routes/turkey)

292

Слика 8. Џамија Селимија, преузето са: https://www.triphobo.com/ places/edirne-turkey/selimiye-mosque

4. Сема – дервишки плес Сема, дервишки плес, представља још једно културно наслеђе које је Турска уписала на УНЕСKО-ову листу Пута свиле 2008. године. Пракса дервишког плеса није само османска, иако се обично доводи у везу са њима. Заправо, овај ритуал је своје корене имао у централној Азији вековима пре османских времена и сачувао је у себи бројне верске и културне утицаје преузете из култура на Путу свиле. Суфизам је исламски мистицизам и представља пут којим се верник креће ка узвишеном циљу. То укључује одбацивање свих земаљских добара и задовољстава, а обраћањем Богу и прочишћавањем душе, он води ка постизању јединства са Богом. Реч суфизам потиче од арапске речи суф (tas. awwuf – мистицизам на арапском), у значењу вуна. Прве суфије биле су познате по ригорозним нормама понашања и грубој одећи која их је раздвајала од других људи и симболички означавала одрицање од материјалних добара. Идеја о суфизму и жељи за одрицањем родила се с оснивањем ислама у 7. веку. Суфизам је неодвојив од ислама и темељи своје учење на Курану. Суфије сматрају пророка Мухамеда зачетником суфизма због чистоће његовог односа према Богу, његових откровења и мистичног путовања на небо. Према њиховом веровању, свако људско биће може приступити Богу. Такво уверење супротставља се ортодоксном исламу а, самим тим, суфије су се суочавале и са прогоном, затварањем и погубљењем, иако су 293

највише утицале на ширење ислама у свету, а посебно у Европи. У почетку су заговорници суфизма били малобројни појединци, али касније је њихово учење проширено и основани су бројни дервишки редови, на чијем се челу налази шејх. Шејх је духовни вођа, поштован због свог знања које преноси на вернике, усмеравајући их на пут суфизма.

Слика 9. Дервишки плес – сема, преузето са: https://danceininstanbul.wordpress.com/

Без обзира на опадање броја суфија, непризнавање суфијских принципа и критику мислилаца и конзервативних салафиста у модерном добу, суфисти и даље опстају и играју своју улогу како у исламском тако и у неисламском свету. Један од најпознатијих дервишких редова су мевлевијски и бекташијски ред. Суфизам не потиче искључиво из једног извора и често се доводи у везу са другим религијама као што су хришћанство и будизам. Сваки ред има свој начин обављања обреда. Најпознатији су зикр и сема. Зикр је облик ритмичког понављања стихова из Курана у којем се појављују многа Алахова имена, праћен контролом дисања и покретима који помажу у постизању искустава нестајања бића из материјалног света. Сема је обред повезан са мевлевијама који верују да се уз помоћ музике и плеса може чути Божји глас и досегнути Бог. Сваки плесни покрет има симболично значење и кроз њега дервиш пролази кроз различита 294

духовна стања. Главна места окупљања су текије, у којима дервиши живе и спроводе верске обреде. Мевлевије, који се често називају и „вртећим дервишима“, следбеници су мевлевијског тариката или суфијског реда успостављеног пре отприлике 750 година. Овај ред основан је 1273. године у Коњи (Турска), одакле се учење постепено ширило. Мевлевијски ред заснован је на учењу Румија (Мевлана Џалалудин Руми), персијског исламског филозофа, песника и теолога који је живео у 13. веку. Иако инспирисан Румијевим утицајем, овај дервишки ред настао је тек након његове смрти, а основао га је његов син султан Велед, заједно са Румијевим следбеницима. Султан Велед успоставио је темеље мевлевијског реда, а утицај и слава његовог оца помогли су му да се повеже са тадашњим владарима. Захваљујући његовој материјалној и духовној подршци, мевлевијски суфијски ред постао је утицајан у свету. (https://en.unesco.org/silkroad/countries-alongside-silkroad-routes/turkey) Суфије (исламски мистици), а највише мевлевије, верују да је плес настао када је створен космос. Плес, музика, слушање и духовно искуство испољавају се током дервишког плеса. Најспектакуларнији ритуал овог дервишког реда одиграва се на централном делу простора за плес где се налази подигнут подијум са ћилимом и два реда уљаних лампи. Прекривач представља годину, вођа Сунце, а плесачи на орбити представљају путању звезда и Месеца. Боси дервиши су постројени један за другим са рукама прекрштеним преко рамена. У тишини слушају шејха који рецитује стихове из Курана. Када наступи крај – један по један му прилазе, љубе његову руку, а он им даје дозволу да започну плес. У музици доминира неј (флаута од трске), која је симбол митолошке трубе која се зове сур. Први део плеса почиње тако што плесачи три пута обилазе дворану. Први круг представља спознају Бога, други визију Бога и трећи истину јединства. Други део плеса састоји се од четири епизоде – четири годишња доба, четири елемента и четири људска живота. Глава дервиша нагнута је на једну страну, руке су му савијене и дланови спојени. Палац једног длана окренут је према горе, примајући божанску енергију, која се палцем друге земље преноси на земљу. Очи су затворене, а плесачи се окрећу брже док им се одора раствара као цвет. Плесачи изводе двоструку акцију: окрећу се око своје осе и крећу се напред у смеру супротном од казаљке на сату, гледајући у своје место. Одећа коју дервиши носе има своју симболику. Висока капа је споменик, а широка, бела хаљина симболизује мртвачки покров. Скидајући своју црну одећу, дервиш се духовно препорођује за Истину. Сема се изводи по тачно дефинисаним правилима у ритуалној дворани званој семахане. Као што је већ објашњено, шејх седи на црвеном ћилиму, окренутом 295

ка кибли, док дервиши, најчешће љубећи му руку, добијају дозволу за почетак плеса. Затим се окрећу у супротном смеру од казаљке на сату, десним стопалом увек преко левог. На почетку се полако окрећу и постепено подижу руке, затворених очију, а главе благо одмарају на раменима. Кад плешући дервиш испружи руке, десни длан је окренут према горе, а леви окренут према доле; то значи да шта год да је дервиш примио од Бога, сву милост Божју, он ништа не задржава само за себе, већ великодушно дели са другима. Дервиши се врте брже, окрећући се око своје осе, и правећи круг у простору. Сема траје око два сата и подељена је у четири дела. Симболично говорећи, ова четири дела означавају кретање према Богу, са Богом, у Богу и од Бога (повратак). У овом последњем сегменту плеса мевлевија, учествује сам шејх, окрећући се много спорије и смиреније у центру дворане. То је узвишени тренутак оствареног уједињења. На знак шејха, сви стају истовремено. Према дервишком схватању, врти се читав космос, животни ток је ротација, природа је ротација... Укратко, ротација је начин свеукупног постојања. Својом ротацијом дервиши исказују мишљење да би људи, као интелигентна бића која су одвојена од света, требало да учествују и негују суштину света. Прави дервишки плес може се видети само у време молитве, у одређене дане. У међувремену, у туристичке сврхе, плес изводе „помоћни дервиши“, који се врте око десет минута, и ни по једном критеријуму нису усклађени са оригиналним двочасовним ритуалом. (https://impulsportal.net/index.php/zanimljivosti/ svastara/5095-sema-ples-dervisa)

Слика 10. Један од најзначајнијих дервишких светилишта је маузолеј Џалалудина Румија у Коњи, на једном од праваца Пута свиле. Преузето са: https://www.pinterest.com/pin/598838081677212612/

296

Румијеви следбеници верују да је љубав у центру исламске религије, а њихова традиција укључује неколико различитих верских церемонија, од којих су основне описани зикр и сема. Руми је током свог живота песмама и животном филозофијом проповедао да музика и плес, пре свега, могу вернике приближити Богу, па чак и данас карактеристичан плес дервиша мевлевија привлачи посебну пажњу и најчешће је разлог великог интересовања за суфизам. Како је наведено на УНЕСКО-овом веб-сајту Акције Пута свиле: „The Mevlevi are renowned for their whirling dervishes. Following a fast of long hours, the whirlers begin to rotate on their left feet in short twists, using the right foot to drive their bodies around the left foot. The eyes of the whirler can be open but is unfocused and the images are and flowing. At their ceremonies, Sema, a particular musical repertoire called ayin is played. Based on four sections of both vocal and instrumental compositions, it is performed by at least one singer, a flute-player, called neyzen, a kettledrummer and a cymbal player. Performers in the Sema receive 1,001 days of reclusive training within the mevlevi-houses (mevlevihane), where they learned about ethics, codes of behaviour and beliefs by practising prayer, religious music, poetry and dance. Mevlevi Sema ceremony was inscribed in 2008 (3.COM) on the Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity.“ (https://en.unesco.org/silkroad/countriesalongside-silk-road-routes/turkey)

Према мевлевијској легенди, прву сему је извео сам Руми негде око 1249. године. Тачније, изводио ју је сам испред занатске радње, уз ритмичке звуке ковачког чекића. Данас се дервиши мевлевије могу пронаћи у многим турским и муслиманским заједницама широм света, али најактивнији и најпознатији центри овог дервишког реда и даље се налазе у Коњи и Истанбулу. *** Циљ овог рада био је да покаже како су најпре Селџуци, а потом Османлије, остварили велики утицај на Путу свиле, како у економској тако и у културној сфери, али и да нагласи како тај утицај УНЕСКО представља у својој Акцији названој Пут свиле. Једно од важних питања које је заслужило разраду представљају закључци појединих историчара о томе да су Османлије затвориле трговину на Путу свиле. Савремена истраживања која се односе на економску и друштвену историју Османског царства доказала су ипак да то није био случај. Османско царство је представљало важну историјску и географску фазу у историји Пута свиле. Међутим, променом историјских околности које су утицале на трговину 297

(на првом месту услед географских открића), традиционална трговина на Путу свиле доживела је значајне промене, али она није престала. Напротив. Приказани примери великог броја турских (углавном османских) градова, споменика, као и нематеријалне баштине и материјала који припадају историји сећања, уврштених на листу УНЕСКО-ове Акције Пута свиле, најбољи су доказ за ову тврдњу. Важност древног Пута свиле изузетна је и у модерном времену. Пут свиле данас, чак и ефикасније него раније, захваљујући технолошком развоју, повезује народе, економије, културе. Због тога се односи између Републике Турске и Републике Кине унапређују на свим поменутим пољима, у корист две нације, које се налазе на траси како старог тако и новог Пута свиле. Литература Barkley, K. (2008). Empire of Difference. The Ottomans in Comparative Perspective. Cambridge University Press. Čelebi, E. (1979). Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama. Sarajevo: Veselin Masleša. Çelebı, E. (2000). Seyahtname. Istambul: Kabalcı Yayınevı. Faroqhi, S. (2004). The Ottoman Empire and the World Around it. New York: L. B. Tauris. Hiti, F. (1968). Istorija Arapa. Sarajevo: Veselin Masleša. Inalcik, H., & Donald, Q. (2011). An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. New York: Barnes and Noble. Moralee, J. (2018). Rome’s Holy Mountain: The Capitoline Hill in Late Antiquity. Oxford: Oxford University Press. Oxford Dictionary of Byzantium ed. Alexander Kazhdan. (1991). Oxford: Oxford University Press. Semavi, E. (1955). Istanbul. Petite Guide a travers les Monuments Byzantins et Turcs. Istanbul: Istanbul Matbaası. Shaw, S. J. (1976). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Volume 1, Empire of the Gazis: The Rise and Decline of the Ottoman Empire 1280–1808. Cambridge: Cambridge University Press. The Fall of Constantinople: The Rise of the Ottoman Empire and the End of the Byzantine Empire. (2014). Charles Rivers Editors. Бабингер, Ф. (2010). Мехмед Освајач и његово доба. Београд: Алгоритам. Иналџик, Х. (1974). Османско царство: Класично доба 1300–1600. Београд: Српска књижевна задруга. Историја Османског царства, приредио Робер Мантран. (2002). Београд: CLIO.

Интернет сајтови https://en.unesco.org/silkroad/silk-road-themes/

298

https://en.unesco.org/silkroad/countries-alongside-silk-road-routes/turkey http://www.galatakulesi.org/kategori/tarihce/ https://ganjoor.net/moulavi/shams/ghazalsh/sh3097/ http://www.greatistanbul.com/galata.html https://impulsportal.net/index.php/zanimljivosti/svastara/5095-sema-ples-dervisa https://lyricstranslate.com/en/gel-gel-ne-olursan-ol-gene-gel-come-come-whateveryou-are-come-again.htm http://mevlana.net/ https://www.thebookoftravels.org/evliya-celebi http://www.tt-group.net/video/evlija-celebija-svetski-putnik-i-najveci-putopisacsvog-vremena/ http://www.turkishhan.org/trade.htm https://yaslifeandtravelblog.wordpress.com/2015/12/21/if-the-earth-were-a-singlestate-constantinople-would-be-its-capital-napoleon-bonaparte-2/

The Ottomans on the Silk Road Summary The Ottoman State (later Empire) had left enormous impact on both the trade and cultural exchange on the Silk Road. In the first part of this paper, the outline of the most important trade moments would be given. As for the second part, it will focus on the cultural heritage that went both ways: the influence of the Ottoman culture to the other Silk Road Cultures and vice versa This paper presents a draft for a larger monographic study on this particular topic. The capture of Constantinople (1453) by the Ottoman Turks was a key event in the political, social and economic history of the Ottoman state. Along with their victory, the Ottomans since then had significant control of the Silk Road, which European countries used to trade with Asia. Some sources state that the Ottoman Empire “blocked” the Silk Road. Although in historiography there are some claims that the Ottomans shut down the trade between East and West, the greatest experts in this field late professor Halil Inalcik and Donald Quataert decisively contradict that statement, emphasizing the fact that the volume of the trade increased following the Ottoman conquests because they provided stability and consistent government to a previously fractured and warlike regions. The voyages of discovery had more to do with Venice than with the Ottomans. The only route that the Ottomans had blocked was the Black Sea trade route, through which only Ottoman merchants were allowed. The immense importance that the Turkish tribes, especially Seljuks and Ottomans had left on the Silk Road cultures has been proved by the extensive list of goods of material and nonmaterial culture of Turkish origin listed on the UNESCO Silk Road site.

299

Карикатура и колаборација у Кини за време рата: мобилизација кинеских карикатуриста под јапанском окупацијом106 др Џереми И. Тејлор107, проф. Универзитет у Нотингему Нотингем, Уједињено Краљевство Апстракт: Рад кинеских карикатуриста који су своје цртеже објављивали у кинеској популарној штампи за време окупације, у периоду од 1937. до 1945, није само промакао пажњи истраживача који су се бавили окупацијом, већ и оних који су се бавили историјом стрипа и карикатуре уопште. Циљ овог текста јесте да попуни постојећу празнину у литератури, и то тако што ће анализирати начин на који je сама природа окупације, у комбинацији с напорима колаборационистичких влада попут оне на челу с Ванг Ђингвеијем (Wang Jingwei), створилa климу у којој је одређена група уметника била у могућности да настави да ствара. У тексту се поставља питање места које су „колаборационистички“ карикатуристи имали у развоју уметности и пропаганде у Кини у ширем смислу речи, као и саме природе колаборације у кинеском контексту. Кључне речи: карикатура, колаборација, окупација, уметност, Ванг Ђингвеи, Други светски рат

Чињеница је да не постоји ниједан осведочени реакционарни карикатуриста [у Кини]. Велика већина њих су антиимперијалисти, антифеудалисти. Своју наклоност они пружају само жртвама друштвене неправде.108 Џек Чен (Jack Chen), „Милитантни кинески карикатуристи“ (“China’s Militant Cartoonists”) 106 Текст је објављен у часопису Модерна Кина. Modern China, 2015, Vol. 41(4) 406– 435 © The Author(s) 2014 Reprints and permissions: sagepub.com/journals Permissions.nav DOI: 10.1177/0097700414538386 mcx.sagepub.com. Захваљујемо се аутору на љубазном уступању текста за објављивање у Алманаху Института Конфуције у Београду. (Прим. уредника) 107 Jeremy E. Taylor, Универзитет у Нотингему (University of Nothingham), Нотингем, Уједињено Краљевство. Контакт: Jeremy E. Taylor, School of Contemporary Chinese Studies, Jubilee Campus, University of Nottingham, Wollaton Road, Nottingham, NG81BB, UK. Email: jeremy.taylor@nottingham.ac.uk 108 It is a fact that there is not one avowedly reactionary cartoonist [in China]. En masse, they are anti-imperialist, anti-feudalist. Their sympathies are all with the underdog.

300

Литература која се бави карикатуром и цртањем стрипова у Кини двадесетог века нагласак ставља на важност јапанске окупације као прекретнице у уметничкој форми која је први пут у ту земљу стигла првих деценија двадесетог века (нпр. Lent и Xu, 2008). У литератури је прева сходно истицана улога карикатуре и цртежа као облика отпора Јапанцима – што вероватно и није толико чудно будући да је за време Другог кинеско-јапанског рата (1937–1945) дошло до радикалног репозиционирања карикатуре као форме политичког дискурса – при чему су посебно хваљена дела уметника „спасилаца“ за време рата, и то не само због њихове уметничке вредности већ и због политичког садржаја. Тако је, на пример, за ауторе попут Чанг-таи Хунга (Chang-tai Hung, 1994), прича релативно једноставна и своди се на оно о чему је први говорио Чалмерс Џонсон (Chalmers Johnson, 1963): због јапанске инвазије 1937. године многи илустратори су напустили урбане центре дуж кинеског приобаља и преселили се или у места у којима су се налазиле базе комуниста или у упоришта националиста у унутрашњости земље, или пак у Међународну четврт у Шангхају. На таквим местима кинески карикатуристи развили су њима својствене поруке отпора и патриотизма – од којих су многе биле надахнуте идејама потеклим из Покрета четврти мај или интелектуалном буром која је владала тридесетих година. Своје радове они су обликовали сходно потребама сељачких маса, користећи притом свој таленат у циљу мобилисања обичног народа да у руке узме оружје и бори се против страног завојевача. Кроз организације, попут Специјалне групе карикатуриста која се залагала за национални спас (Jiuwang manhua xuanchuandui) или Лу Сјунове Академије уметности (Lu yi) у Јенану, ти уметници не само да су научили да своје идеје модификују и развију не би ли их прилагодили новој публици, већ су одиграли и важну улогу у стварању јединствене националне свести о кризи – исте оне коју ће касније у своју службу ставити и Комунистичка партија, пре свега током послератне борбе за превласт. Па ипак, много мање се у обзир узима рад значајног броја карикатуриста који нису побегли у правцу Запада 1937. године, и који су на крају радили у областима под контролом Реорганизоване националне владе (РНВ) на челу с Ванг Ђингвеијем. У овом тексту ћу показати да су радови многих прослављених уметника ратног периода из западних делова Кине, попут Хуа Ђунвуа (Hua Junwu) и Фенг Цикаија (Feng Zikai), имали своје парњаке у целокупном корпусу манхуа (manhua)109 који је створен у окупираним зонама. РНВ је неговала групу карикатуриста не само зарад очигледно пропагандних циљева већ и због једноставне потребе да се новине и часописи испуне свакодневним сликама – биле то илустрације 109

manhua: на кинеском значи стрип, карикатура. (Прим. прев.)

301

познатих дива, рекламе или духовите скице градског живота. Из њих су настале карикатуре, стрипови и други видови медија (на пример плакати и леци), који су били исто толико неопходни пропагандним и медијским напорима владе Ванг Ђингвеија колико су били важни националистима у Чунгћингу и комунистима у Јенану у њиховом деловању. Тако су, рецимо, готово све важније новинске куће у окупираним областима запошљавале неколико илустратора, а многе од тих новина редовно су објављивале стрипове и илустроване додатке, док је влада Ванг Ђингвеија неговала регионалне и националне организације за мобилизацију карикатуриста. Стога је циљ овог текста да започне причу о „колаборационистичким карикатурама и стриповима“ и додели им место које им је досад у историји било ускраћено. Много важније је, међутим, то што верујем да нас само постојање ове заједнице приморава да поново размотримо стандардне наративе о карикатурама и стриповима у Кини двадесетог века, посебно зато што одређени број карикатуриста из времена окупације није само наставио да ствара уметничка дела и друге пропагандне форме у периоду после 1949. године већ им је одавана и почаст као онима који су дали важан допринос патриотским стриповима педесетих година у Народној Републици, или пак националистичком kulturkampf-у који се из Таибеија водио против комунизма. У исто време, прича о колаборационистичким карикатурама и стриповима може нам рећи много тога и о самој окупацији. Значајан број новијих истраживања културног стваралаштва у Кини за време рата сугерише да би историја карикатуре и стрипа у Кини за време рата требало да нас натера да поново размислимо о самом начину живота за време окупације, као и о начинима на које су кинески интелектуалци и уметници одговорили на оно што је својевремено Џон Хантер Бојл (John Hunter Boyle, 1972: 350) описао као „немогућу дилему ратне колаборације“110.

Визуелна инвазија Баш као што су то сведоци јапанске инвазије на северну Кину забележили након инцидента на мосту Марко Поло јула 1937. године, сликовна пропаганда усмерена ка домаћој кинеској публици била је кључни елемент раних јапанских покушаја да се придобију „срца и душе“ народа. Дејвид Нелсон Роув (David Nelson Rowe), амерички интелектуалац који је живео у Беиђингу у време окупације, приметио је да „иако су [Јапанци и 110

“Impossible dilemma of wartime collaboration.”

302

њихови сарадници] стварали велики број пропагандних књига и памфлета, њих су по бројности знатно премашили мало ефемернији материјали какви су били плакати и леци (1939: 579)“111 Такви материјали садржали су истовремено и речи и слике, јер су Јапанци веровали да су визуелна пропаганда, као и друге нетекстуалне форме, попут радија, биле много убедљивије од писане речи и много пријемчивије кинеском народу. Користећи се пропагандним апаратом који је био развијен још у времену Манџугуоа средином тридесетих година, јапанска армија је из авиона и са приколица војних камиона таквим материјалом „прекрила“ (Kushner, 2006: 122–123) северну Кину. Иако је велики део пропагандног материјала у то време био анониман, готово да нема сумње да су јапански уметници били први који су те слике стварали. Уистину, истакнути јапански карикатуристи били су посебно ангажовани у сврху стварања пропагандних летака које је требало користити у кинеским позориштима, док су други били регрутовани из редова саме јапанске војске, и то најчешће Пропагандних јединица (Оkamoto, 1997). Па ипак, подједнако је тачно да је сама количина такве уметности у оквиру масовне пропаганде такође извршила врло очигледан утицај на стварање карикатура, цртежа и стрипова у окупираним зонама у Кини. То је посебно био случај након оснивања раних колаборационистичких режима у северној и источној Кини 1938. године, тачније Привремене владе Републике Кине (ПВРК) у Беиђингу и Реформисане владе Републике Кине (РВРК) у Нанђингу. И сами Јапанци били су свесни да ниједан од та два рана колаборационистичка режима није био у стању да придобије широку и истинску подршку народа (Brook, 2007) – што је била чињеница која је можда и допринела томе да неколико година касније режим на челу с Ванг Ђингвеијем буде успостављен на много обазривији начин. Па ипак, само њихово постојање у неку руку било је пример тога да номинално кинески режими, који су настојали да се дистанцирају од представника отпора, стварају визуелну пропаганду ослањајући се често на кинеске метафоре и слике из предратног периода (Taylor, 1940: 66). Штавише, и у складу с њиховим напорима да оправдају окупацију, Јапанци су се трудили да у стварању пројапанске визуелне пропаганде ангажују кинеске уметнике и новинаре. Радили су то тако што су финансирали и одржавали пропагандне агенције унутар марионетских режима, али и тако што су дозвољавали (уз различите услове) штампање локалних новина у окупираним зонама. Свуда у окупираној Кини новине су, понекад и “Although numerous propaganda books and pamphlets were produced [by the Japanese and their collaborators], they were far exceeded in total volume by the more ephemeral posters, broadsides and handbills”, (1939: 579). 111

303

за свега неколико дана или недеља, биле преображене у гласноговорнике јапанске пропаганде; на локалном нивоу, почеле су да излазе „нове дневне новине“ које су замениле оне старе и добиле монопол над вестима и информацијама у свим окрузима под јапанском контролом (Brook, 2005: 206). Иако се у многим местима оне нису добро продавале (Fu, 1993: 114), такве новине имале су и визуелни садржај и додатке (fukan) у којима су се од самог почетка могле наћи не само копије јапанских и страних цртежа и карикатура већ и радови локалних кинеских илустратора (Weixin zhengfu chuzhou jiniance, 1939: 273–79). Велики број тих раних цртежа и карикатура у окупираним зонама био је, без сумње, чист плагијат: илустрације Хуанг Јаоа (Huang Yao), творца популарног лика Нију Биција (Niu Bizi) са страница Независног стрипа (Duli manhua) и других публикација тридесетих година, који је побегао на Запад заједно с националистима, биле су, на пример, копиране у окупационим новинама попут Шибаоа (Shibao) у Беиђингу (Wong, 2007: 27). У сваком случају, таква пракса је сама по себи пружила прилику кинеским уметницима, коју пре тога нису имали, да објаве своје радове у важнијим новинама и часописима. Баш као што Тимоти Брук (Timothy Brook) у својој скоријој студији о том периоду каже: „Окупација ствара колаборацију... тако што одређеним припадницима елите пружа прилике које они у нормалним политичким околностима не би имали“ (Brook, 2005: 12).112 Другим речима, упоредо са контролом штампарског папира и установа које су се тиме бавиле, Јапанци су настојали да успоставе и контролу над оним члановима интелектуалне и уметничке заједнице који суочени с окупацијом нису побегли на Запад и да их искористе за сопствене циљеве. У много чему, био је то потпуно другачији приступ од оног који је примењиван у самом Јапану, где су од почетка рата у Кини карикатуристи настојали да влади укажу на потенцијалну важност њиховог рада у пружању подршке војним напорима у копненом делу Азије (Okamoto Inouye, 2009: 20–37). Ипак, било је такође врло приметно и то да многи карикатуристи активни у том периоду нису били новајлије у овом пољу. То је посебно важило за северну Кину, у којој је због брзине јапанске инвазије много реномираних илустратора у градовима попут Беиђинга и Тијенђина остало без средстава за живот. Они нешто активнији међу њима, већ 1938. године, основали су „Цртачко друштво црно и бело“ (Hei bai manhua xiehui), у чијим су се редовима налазиле и личности попут Ванг Ћингфанга (Wang Qingfang), уметника клишеа, који је у годинама пре 1937. стварао отворено антијапанске 112 “Occupation creates collaboration… by presenting certain elites with opportunities not available to them under normal political circumstances.”

304

радове (Shen, 2012). И док је, с једне стране, рат пружао прилике новим уметницима, у исто време он је довео и до прегруписавања реномираних уметника који су наставили да раде готово читаво време окупације. Подједнако важно било је и то што су Јапанци спонзорисали стварање нових публикација које су подстакле брзо и обилато настајање нових карикатура и стрипова. Типичан пример тога била је Нова Источна Азија (Xin dongya), часопис са седиштем у Шангхају, који је почео да се објављује почетком 1939. и био блиско повезан с Лијанг Хунгџијевим РВРК-ом.1 У том контроверзном часопису отворен је простор фотографима, есејистима и илустраторима – како кинеским тако и јапанским – да свој таленат употребе како би сатиром исмевали непријатеље РВРК-а (на пример Чанг Каишека, Совјете и Британце), али и хвалили врлине на које се алудирало у самом називу часописа. У другим случајевима, колаборационистичке власти објављивале су збирке цртежа и карикатура различитих аутора које су дистрибуиране у окупираним зонама, не би ли „наши људи били у могућности да разлуче шта је то у шта би требало да верују, а шта оно чему треба да се противе“113 (Британски музеј, б.д.). Они су најчешће били штампани ad hoc и као одговор на посебне догађаје и трендове, а чини се да су били масовно дистрибуирани заједно с другим облицима пропаганде, попут летака и плаката (Weixin zhengfu chuzhou jiniance, 1939: 39). За многе уметнике који су стварали материјале за такве публикације чинило се да је рат био једна од првих прилика коју су добили за цртање карикатура. Иако се о многима од њих јако мало може сазнати посредством биографских података, поуздано се зна да је известан број карикатуриста тек тада почео да се бави том формом, како због раних колаборационистичких влада, тако и због самог тренутка у коме су живели. Тако је, на пример, један од карикатуриста Нове Источне Азије био уметник пореклом из Нингбоа, по имену Чен Сијаоцуо (Chen Xiaozuo). Непосредно пре јапанске инвазије завршио је Шангхајску школу лепих уметности (Shanghai meishu zhuangke xuexiao), па је кратко време у годинама које су претходиле окупацији једној групи часописа слао своје фотографске радове и цртеже. Године 1938. његов отац се придружује реформистичкој влади (РВРК) Лијанг Хунгџија (Liang Hongzhi), па он, чини се управо захваљујући тој породичној вези, успева себи да прокрчи пут до многих окупационих новина2. Ченове илустрације су се све до 1945. појављивале у разним публикацијама, укључујући и часопис Нова Источна Азија, и то под псеудонимом Ма Ву (Ma Wu). Као што ћемо видети у тексту испод, Чен ће се у свету окупационих карикатура показати као веома важан организатор. И приче других карикатуриста из тог периода биле су веома сличне. Уметник ироничног имена 113

“Our people will be able to tell what they should believe in and what they should oppose.”

305

Хуанг Јебаи (Huang Yebai) потицао је такође из доњег тока реке Јангце, тј. из Чангшуа (Changshu).3 Баш као и Чен Сијаоцуо, и он је дипломирао на уметничком колеџу у Шангхају, након чега је, почетком рата, почео да ради као новинар и илустратор. Ипак, чини се да је од 1940. године надаље био у врло блиској вези са Џоу Фохаијевом кликом унутар РНВ-а – оном коју је водио један од најважнијих идеолога режима и најгласнијих присталица сарадње с Јапаном (Boyle, 1972: 167–93). Званично је Хуанг био запослен у новинама Гуомин синвен (Guomin Xinwen), али је радове достављао и дневној новини Пингбао (Pingbao); обе новине биле су врло блиско повезане с Џоуом (Chen, 2010), с тим што су ове друге постале нека врста громобрана против насиља над РНВ-ом (чије су канцеларије често нападали антијапански агенти) (Fu, 1993: 115).4 Према томе, егзодус интелектуалаца на Запад или у Међународну четврт у Шангхају у периоду 1937–1938. пружио је прилику млађој генерацији уметника који су стасавали тек крајем тридесетих година, или који су, из разлога које можда никада нећемо сазнати5, одабрали „да ћуте и наставе даље“, тј. продуже да се баве својим занатом упркос (или можда баш захваљујући) присуству Јапанаца. Тако је, пре свих, Шангхај постао сцена на којој су паралелно деловале групе карикатуриста које су служиле остваривању дијаметрално супротних циљева: у Међународној четврти постојало је Удружење шангхајских карикатуриста за национални спас (Shanghai manhuajie jiuwang xiehui), које су основали прослављени уметници из тридесетих година, а који су, након 1937, свој таленат користили не би ли се на папиру борили против Јапанаца; само неколико блокова даље радила је нова, мања и неформалнија група уметника коју су запошљавале дневне новине под јапанском цензуром.6 Чини се да су границе између ових светова биле много порозније но што бисмо очекивали, јер је било уметника који су их прелазили.7 Па ипак, сасвим је сигурно да су обе групе биле свесне тога шта која од њих ради. Иако питање мотивације није у фокусу овог текста, то што су јапанска и колаборационистичке владе охрабривале континуирано издавање новина и часописа, као и стварање нових, значило је да су карикатуристи у окупираној Кини имали веома јасно дефинисан простор у коме су могли ревносно да се баве својим послом. Врло је важно имати на уму да то није увек значило и стварање пропаганде. У периоду од 1937. до 1941. посла није било само за оне који су својим цртежима блатили Чанг Каишека или Џона Була (John Bull), већ и за оне који су били вољни да дизајнирају штампане рекламе за медицинске производе – продаја фармацеутских производа била је једна од свега неколико области економије које су цветале за време окупације (Cochran, 2004) – тј. оне који су напросто цртали испразне илустрације за део читалачке публике који није нужно био жељан политичких 306

коментара.8 Као што је већ неколико аутора истакло (Jiang, 2009), јапанска инвазија довела је до велике продукције у сфери популарне културе у Шангхају и другим градовима: како у области карикатуре и стрипа, популарне музике, филма, тако и на плану обичног трачарења. Очигледно да су аполитичне забавне активности и разонода биле избор и јапанских окупатора и једног дела публике којој је рата било преко главе. Рад неколико десетина уметника који су одабрали да попуне ову празнину избрисан је из стандардних историја карикатуре и стрипа у Кини.9 У извесној мери, и у контексту после 1945, то је вероватно било оно што су многи од тих уметника и желели. Склоност илустратора да у окупацио ној штампи користе двосмислена имена – која су нестала одмах након капитулације Јапана 1945 – сугерише да је реч о намерном покушају да се прикрије траг било каквој заоставштини. Сам број таквих имена која су се појавила заједно са стриповима и илустрацијама свих врста, и то тако регуларно у окупационој штампи, ипак сугерише да одлука да се ради као карикатуриста под туторством колаборациониста није била тако ретка. Баш као што је велики број писаца наставио да ствара огромну количину материјала којим би се попуниле странице забавне штампе из тог перио да (Huang, 2005), у окупираној Кини у истом ритму наставило се и са цртањем карикатура и стрипова.

Мобилизација илустратора на просторима РНВ-а у Кини И док су Јапанци и регионални режими које су они подржавали подстицали настајање заједнице карикатуриста у окупираним областима Кине, развој те групе био је пре случајан него што је био резултат неке јединствене политике. Сигурно је да су карикатуре и стрипови били веома важни, јер је велики број окупационих новина њима посвећивао поприлично простора: Дневне новине централне Кине (Zhonghua ribao), које су биле блиско повезане са Ванг Ђингвеијем, а за које се верује да су Кинезима у њиховој служби давале већи степен слободе10, нису само на насловници имале карикатуре и цртеже, већ су им давале и посебан простор у свом недељном илустрованом додатку. Цртежи Чанг Каишека (неретко у пратњи кокетне госпође Чанг у чонгсаму114), које су радили уметници, били су сматрани толико корисним да су истовремено објављивани и у осталим регионалним новинама на читавој територији доњег тока реке 114

Чонгсам: врста традиционалне кинеске хаљине (прим. прев.).

307

Јангце (Слика 1). Насупрот томе, на северу земље, улогу сличну тој играли су плакати попут Шибаоа (Shibao). Па ипак, било је врло мало покушаја да се уметници у окупираним зонама окупе на начин на који су то окупљање подстицале националистичка влада или Комунистичка партија у областима које је Јапан тек требало да освоји: тих првих година није постојало ништа што би се могло сматрати пројапанским парњаком Специјалне групе карикатуриста која се залагала за спас нације или пак Удружења шангхајских карикатуриста за национални спас. На територијама под контролом раних колаборацио нистичких режима, на пример, није било ничег сличног том буму добро организованог уметничког израза који су тела попут Политичког одељења Војне комисије националистичке владе (Junshi weiyuanhui zhengzhibu) каналисала у покрет отпора из 1938–1939. (MacKinnon, 2008: 62–82). Али, као и штошта друго у окупираној Кини, и ово је почело да се мења крајем 1939. – управо онда када је иза кулиса почело конституисање Ванг Ђингвеијеве РНВ и када је Вангов тзв. Покрет за мир почео да се уобличава у препознатљиву државну алтернативу Чанг Каишековом националистичком режиму у Чунгћингу.11 Вангов режим се у великој мери фокусирао на пропаганду. Одмах након формалног успостављања, основао је Пропагандни биро кога је водио Лин Бошенг (Lin Bosheng), некадашњи уредник једних дневних новина, а „национална“ конференција за пропаганду, у којој су учествовали готово сви уредници новина и медијски радници на просторима под РНВ-ом одржана је убрзо након Ванговог „повратка“ у Нанђинг.12 Градске и провинцијске власти под Ванговом управом имале су сопствене пропагандне бирое (xuanchuan chu), који су, по принципу командног ланца одозго надоле, добијали инструкције да стварају и дистрибуирају пропаганду сходно директивама из престонице. Све је то било осмишљено тако да омогући РНВ-у да себе представи као истински кинеску алтернативу владама које је заменила, и јединог легитимног „лучоношу кинеског националног идентитета“115. (Brook, 2007: 39) Иако су се за Вангов режим сви видови пропаганде показали корисним, посебан значај имала је визуелна пропаганда, како она у јавном простору тако и оне у званичним и полузваничним публикацијама. Месецима пре но што ће Ванг и званично успоставити свој нови режим, у источној Кини почели су да се појављују његови позитивни визуелни описи (Rubens, 1939: 336). Није случајно то што је поприличан број званичних публикација, који је настао као резултат потребе да се прослави Вангов тријумфални „повратак“ у Нанђинг, садржао и карикатуралне приказе Стаљина и Чанг Каишека које је урадио један од чланова групе 115

“bearer of Chinese national identity.”

308

Нова Источна Азија (Xin dongya) који се потписивао као Веи Жу (Wei Ru) (Слика 2).13

Слика 1. Карикатура Чанг Каишека и његове супруге, без наслова, објављена на насловној страни Дневних новина народних маса (Minzhong ribao), 9. марта 1940. Та слика прештампавана је и у другим новинама 1940. године. (Захваљујући Националном институту за студије одбране116 у Токију)

116

National Institute for Defense Studies.

309

Слика 2. Веи Жу. Крај пута за сичуански режим (“Yu zhengquan zhi molu”). Објављен у Guofu huandu zhounian jinian tekan, 1941: 26. (Захваљујући Институту за модерну историју, Academia sinica)117

Цртање карикатура у Кини под РНВ-ом у периоду између јапанског напада на Перл Харбор (децембра 1941) и објаве рата Ванговог режима савезницима (јануара 1943) доживело је процват. У ономе што је водило директном укључивању РНВ-а у рат на источноазијском ратишту (Greater East Asia War), и његовим непосредним последицама, Вангов режим је почео да обраћа много више пажње на карикатуру и стрип као средства за подстицање масовне мобилизације. То се најјасније види по томе што је крајем 1942. године основано Кинеско друштво карикатуриста (Zhongguo Manhua xuehui; КДК). Као признање централне улоге коју је Шангхај имао у кинеској традицији модерне карикатуре и стрипа, ово тело је управо ту и основано, а радило је у канцеларијама које су се налазиле у Беиђиншкој улици (Beijing lu), у самом средишту Међународне четврти. Чини се да је непосредни претходник Кинеског друштва карикатуриста била организација која се на јапанском називала Shanhai mangaka kurabu (Клуб шангхајских карикатуриста) (без датума), у чијим се редовима налазио и известан број јапанских уметника стално насељених у Кини. Недуго након свог оснивања, КДК је почело да објављује свој часопис под називом Кинески стрип (Zhongguo manhua), који је без много пардона директно преузео име једне публикације из средине тридесетих 117

Institute of Modern History, Academia Sinica.

310

година. Тај часопис је од самог почетка био израз директне пропаганде која је обухватала читав низ различитих форми, почевши од хагиографских портрета Ванг Ђингвеија, па све до позива за изградњу „нове Кине“ под вођством РНВ-а. У таквим описима (који су неретко садржали сликовне приказе „народних маса које напорно раде“ и тако невероватно подсећали на оне из Јенана), уметници КДК-а су визуелним средствима алудирали на „светлост“ коју је Вангов режим обећао да ће донети земљи онда када се разиђу сиви облаци окупације и комунизма. Из нацртаних пагода избијали су зраци на идентичан начин као и они из зидова Манџугуоа у јапанској визуелној пропаганди деценију раније (Слика 3).

Слика 3. Пропагандни цртеж којим се „сви људи позивају на сарадњу“ једни с другима под вођством Реорганизоване Националне владе. Јанг Ђинг (Yang Jing). Грађење нове Кине (Xin Zhongguo de jianshe), Кинески стрип (Zhongguo manhua) 2 (октобар, 1942): 5. (Захваљујући Библиотеци града Шангхаја118) 118

Shanghai Library.

311

Поред свега, већина ту објављених слика биле су призори градских улица у Кини (а посебно популаран био је Бунд), атрактивних мушкараца и жена обучених у одела и чонгсаме, као и рекламе несумњиво усмерене на средње слојеве друштва (на пример за ресторане, позоришта и фотографске студије). Садржао је и значајан број текстова – у којима су најважније личности Ванговог режима, попут Лин Бошенга, писали мотивационе чланке о значају карикатура и цртежа – али и велики број путописних текстова, критика најновијих филмова и тематских, али често не превише продуховљених, есеја. Држећи корак с тенденцијом медија РНВ-а да подстичу вести из забаве и ноћног живота (Fu, 1993: 114–15), часопис је садржао и коментаре догађаја из света филма и популарне музике, а на својим корицама имао је комичне, премда симпатичне, слике атрактивних филмских звезда. Па ипак, Кинески стрип није био први такве врсте, јер је сасвим јасно да су карикатуристи из Шангхаја и Нанђинга били инспирисани активностима својих колега са севера. Илустратори из Беиђинга и Тијенђина такође су активно радили на томе да добију званично признање и извор финансирања не би ли основали своју организацију, у чему су и успели. Тако је Цртачко друштво црно и бело било преображено у Цртачко друштво северне Кине (Huabei manhua xiehui). Пропагандни биро градске владе Беиђинга финансирао је ову организацију свотом у износу од 100 јуана месечно, а њене чланове позивао да стварају дела чисте ратне пропаганде (Shizheng gongbao, 1943). Осим тога, та група је од 1940. године издавала и часопис Беиђиншки стрип (Beijing manhua), и то посредством канцеларије Вудебаоа (Wudebao) (окупационог дневног листа врло блиско повезаног с колаборационистичком владом). Он ће постати нека врста модела који ће касније користити Кинески стрип са седиштем у Шангхају, с том разликом што је Беиђиншки стрип много више простора посвећивао текстовима у којима се образлагао значај цртежа и карикатура као уметничке форме а много мање самим циљевима РНВ-а. Први број часописа Кинески стрип изашао је свега неколико недеља пре Дана државности (10. октобра) 1942. године. Већи део тог броја био је посвећен оправдавању активности КДК-а. Најинтересантније у вези с овом публикацијом била је, ипак, невероватна сличност разлога који су довели до њеног настанка с идејом о уметности као средству „приближавања културе народним масама“ коју су интелектуалци „спасиоци“ тврдили да подстичу стварајући антијапанску уметност у западној Кини. „Међу обичним Кинезима, где је неписмених било напретек“, говорили су уредници првог издања Кинеског стрипа, „[цртежи и карикатуре] били су једина врста писаног материјала и оруђе пропаганде које је продирало у

312

све поре“.119 И заиста, часопис је тврдио да су највећи део његове публике чиниле необразоване масе, те да он може дати допринос информисању таквих људи о „важности времена у коме живе“. „У прошлости“, тврдили су уредници, „стрипови и карикатуре били су само забава за мали број људи, оно у чему је класа доконих уживала у тренуцима након вечере. Али од сада, они ће имати изузетно важну улогу: биће штиво које ће читати масе и забава за обичног човека“.120 (Zhongguo manhua, октобар 1942: 3) Баш као и карикатуристи из Шангхаја и Нанђинга, и уметници са севера су свој рад оправдавали тиме да је у свету после 1937. њихов посао био да цртеж, карикатуру и стрип скину с тог трона од слоноваче и рашире их међу обичним народом (Beijing manhua, март 1941). Беиђиншки стрип користили су и да лобирају за већу улогу карикатуриста у постизању ратних циљева. Треба истаћи да су уметници КДК-а заиста јадиковали над чињеницом да је рат натерао многе илустраторе да се пребаце на друга поља, баш као што је довео и до тога да су се многе њихове колеге иселиле из издавачких центара у источној Кини,14 што их пак није спречило у томе да промовишу важност ове уметничке форме за време окупације. Чини се ипак да су ти напори били много више од обичне реторике. Верује се да је прво издање часописа КДК-а било распродато, а да су захтеви за новим бројевима одбијени искључиво због недостатка неопходних средстава; часопис је такође имао читаоце и у другим окупираним областима Азије, изван Кине, и излазио је у сусрет захтевима који су стизали из Хонгконга и делова кинеске дијаспоре из Југоисточне Азије (Zhongguo manhua, октобар 1942: 56). Остајући верне својим обећањима, обе организације заиста су се трудиле да уметност приближе широким масама, што се највише видело кроз организовање изложби. Током јула месеца 1941. године, на северу земље, у Беиђингу, одржана је Беиђиншка изложба стрипа и карикатуре (Beijing manhua zhanlanhui) (Sanliujiu huabao, 1941), а сличне манифестације одржаване су наредних година и у Шангхају. Велика потражња за радовима карикатуриста у оба центра владала је због тога што је постојала потреба да се они користе у јавним парадама и прославама, попут годишњице повратка Ванг Ђингвеија у Нанђинг или прослава јапанских ратних успеха у Југоисточној Азији. Семинари стрипа и карикатуре такође су били организовани под покровитељством часописа као што је Збирка (Zazhi) (1943), који је за своје децембарско издање 1943. “Among ordinary people in China, where illiteracy is rampant”…”[cartoons] are the only type of reading material and propaganda tool that can be all pervasive.” 120 “In the past”…”cartoons in China were simply a pastime for the few, things favored in postprandial moments by the leisured classes. But from now on, cartoons will occupy an extremely important position: they will be the reading material of the masses and a hobby for the ordinary man.” 119

313

године сакупио све радове карикатуриста који су стварали у окупираним зонама. Па ипак, реално гледано, и Кинески стрип и Беиђиншки стрип пре свега су се фокусирали на читалачку публику која је припадала средњем друштвеном сталежу и деловали као форум на коме је подстицана ра змена између јапанских илустратора – у чијем је свету у то време доминирало Цртачко друштво Новог Јапана (Shin Nippon mangaka kyōkai) и његов часопис Манга (Manga) – и кинеских уметника. Тако су се, рецимо, у Беиђиншком стрипу могли наћи савети о томе како се најбоље може нацртати лице у политички обојеним илустрацијама које имају за циљ извргавање непријатеља руглу – такви текстови били су, додуше, директно преузимани из јапанских публикација. Што се тиче Кинеског стрипа, у њему су се могли пронаћи текстови у којима су хваљене предности кинеско-јапанске сарадње у области уметности, а на средишњим страницама, у виду реклама, објављивани су радови јапанских уметника из Цртачког друштва Новог Јапана.

Проналажење заједничког визуелног вокабулара Најважније за организације типа КДК било је то у којој су мери оне представљале скуп најразличитијих карикатуриста и цртача стрипа у окупираној Кини. Један од оснивача КДК-а и оних који су својим радовима највише допринели његовом раду био је, рецимо, и горепоменути Чен Сијаоцуо (Chen Xiaozuo) (Ма Ву), који већ 1940. године и званично постаје члан пропагандних јединица Ванг Ђингвеијеве армије (Zhongguo manhua, новембар 1942: 56). Па ипак, с Ченом су радили и нешто искуснији уметници, укључујући и јапанског војног илустратора Миуру Јошиа (Miura Yoshio), који је радио под псеудонимом Миура Ноа (Miura Noa), а посебно се прославио као врло страстан посматрач уличног живота у Кини у оквиру организације која је претходила КДК-у у Шангхају. Пореклом из Токија и дипломац Универзитета Кеио (Keio University), Миура се у том периоду истакао као важан организатор кинеско-јапанске сарадње на пољу карикатуре и стрипа (Shina hakengun hōdōbu, 1943). Његови радови објављивани су редовно на страницама часописа КДК-а, али и у другим публикацијама.15 Много је значајније, додуше, било то што је КДК у својим редовима имао групицу уметника који су, пре него што је Ванг преузео Међународну четврт у Шангхају, радили у Покрету за спас. Најбољи представници те групе људи били су, вероватно, Ђијанг Дунглијанг (Jiang Dongliang) и 314

Дунг Тијенје (Dong Tianye), познати свима онима који су заинтересовани за историју уметности Кине, али чији је рад за време рата углавном изостављан из свих званичних историја кинеске карикатуре и стрипа. И Ђијанг и Дунг се могу подичити изузетним каријерама илустратора пре рата. Ђијанг је радио за часописе попут Стрипови за масе (Dazhong manhua), а Дунг за различите врсте публикација. Управо је интересантно то што су, узевши у обзир њихову сарадњу са Чен Сијаоцуоом и Миуром Јошиоом, и Ђијанг и Дунг често слављени због свог истакнутог ангажмана у антијапанским покретима карикатуриста у првим годинама рата (Bi и Huang, 1986: 153) када су живели у Међународној четврти у Шангхају. Крајем 1937. Дунг је своје илустрације објављивао у Ђијугуо манхуа (Jiuguo manhua) – истакнутом часопису који је промовисао стрипове и карикатуре уметника „спасилаца“ – и то с недвосмисленим називима као што су „елиминација издајника“ (shajin hanjian). Слично томе, Ћијанг Дунглијанг је био уредник публикација попут Недељника стрип (Manhua zhoukan), у којима су Јапанци оштро нападани.

Слика 4. Глумица Џоу Манхуа (Zhou Manhua), илустрација Дунг Тијенјеа на насловној страни Кинеског стрипа 6 (мај 1943). (Захваљујући Библиотеци града Шангхаја)

315

Па ипак, Дунг и Ђијанг спадају у најпродуктивније ауторе чији су радови објављивани у Кинеском стрипу и другим окупационим часописима, а КДК је искористило готово сваку прилику да ужива у сарадњи с тим истински кинеским карикатуристима. Дунг је нацртао на десетине илустрација за читав низ публикација које су излазиле у областима под контролом РНВ-а: од забавних таблоида попут Света новог филма (Xin Yingtan), до оних општијег типа, попут Збирке (Zazhi) и Месечника Феномени (Wanxiang yuekan). У мери у којој се тиме бавио у својим радовима пре рата, Дунгова специјалност остала је и даље цртање карикатура глумица и других познатих личности, и то за окупационе новине. Дунг се служио техником фото-монтаже, коју су усвојили многи кинески илустратори пре рата, а његов стил био је препознатљив, како пре тако и након уласка у КДК: илустрације је често осмишљавао као готово фотографске, иако предимензиониране, портрете познатих жена постављене на карикатурални приказ женског тела обученог у чонгсам – униформу шангхајског кабареа. На тај начин урађене, илустрације познатих, младих глумица небројено пута украшавале су насловницу часописа Кинески стрип (Слика 4)16. У послератном контексту, у радовима Дунга и Ђијанга зачуђује невероватно одсуство политичког садржаја. Њихови радови се умногоме разликују од илустрација оних који су стрипом почели да се баве под влашћу РВРК-а и њима сродних режима, а у којима је пропагирана мржња. У том смислу, могу се повући јасне паралеле између света стрипа и карикатуре и других сфера популарне културе. Не само да продукцији у области културе која је цветала у Шангхају од двадесетих година надаље није дошао крај, већ су догађаји из 1937, као и они из 1941, довели до новог процвата у продукцији популарних филмова, музике, издаваштва, па чак и различитих врста кинеских локалних опера, управо зато што су такве форме културног израза могле бити искоришћене не само за одржавање изгледа нормалности под окупацијом већ и зато што су, једном очишћене од свог отворено западњачког садржаја, могле да се искористе за оправдавање идеје паназијанизама. Пример окупационих карикатура и стрипа подсећа нас, међутим, на то да је популарна култура за време окупације била и те како политичка упркос безазленој и наизглед аполитичној природи њеног садржаја. Апсолутна превага слика познатих жена, као и архетипских Шангајки, Пекинжанки и Нанђинки у радовима окупационих карикатуриста попут Ђијанга и Дунга, наговештавала је заокрет ка много суптилнијем коришћењу цртежа као средству пропаганде под РНВ-ом, али оног који је директно подржавао родну природу паназијатског дискурса у окупираној Кини тога времена, изражену одговарајућим уметничким формама. 316

У окупираним градовима Шангхају и Беиђингу границе између филма, плоча, новинарства и цртежа бивале су замагљене. Баш као што су Кристијан Анрио (Christian Henriot) и Вен-син Је (Wen-hsin Ye) (2004: 13) напоменули, у приказима жена и кућног живота у окупираном Шангхају није било ничег аполитичног. Истичући учесталост представљања жена у различитим видовима окупационих медија, они тврде да је „представљање жена, упоредо с пријемом које је то представљање имало код публике, постало невероватан и политички комплексан подухват“.121 Нигде није било више визуелних представа кинеских жена за време рата него на страницама оних публикација које су, готово искључиво, илустровали мушкарци, чланови КДК-а, баш као што ни сва политичка комплексност тих слика и њихова продукција нигде није била видљивија него у тој разноликости значења које су таквим сликама приписивали управо мушкарци који су их стварали. И заиста, иако је Кинески стрип настојао да пренесе јединствену поруку о значају цртежа и карикатуре у Кини под РНВ-ом, а сами уметници КДК-а (заједно са композиторима популарних песама, режисерима и писцима у окупираној Кини) делили ту фасцинацију женском формом, слике модерних кинеских жена, које су изнедриле те колаборационистичке карикатуре и стрипови, ни у ком смислу нису биле једнообразне. У врло обимној студији о женским писцима за време окупације, Никол Хуанг (Nicole Huang, 2005) показала је како се оријентализована слика грациозне даме (shinü), најчешће представљене у традиционалној кинеској хаљини испред препознатљиво кинеског пејзажа, појавила као главни елемент цртежа који су излазили у популарној штампи: такви цртежи испуњавали су захтев да буду очигледно кинески (и тиме ишли на руку напорима РНВ-а); па ипак, она је истовремено представљала и одбацивање декаденције општеприсутне у уговорним лукама, корупције и вестернизације која је, наводно, била концентрисана у подједнако свеприсутној „модерној девојци“ слављеној на све могуће начине, почевши од плаката, па све до шангхајске кинематографије. Узимајући у обзир блиске везе које су постојале између интелектуалки, о којима је говорила Хуанг у својој студији, и мушких илустратора из КДК-а – попут Чен Сијаоцуоа, многе уметнице које су украшавале корице управо тих часописа о којима је она говорила биле су дипломци Шангхајске школе лепих уметности (2005: 86–90); а списатељице попут Џанг Аилинг (Zhang Ailing) познавале су уметнике попут Хуанг Јебаија (Zhang, 1998: 142) – па бисмо могли очекивати да је код свих њих постојала 121 “representations of women, along with the public consumption of these representations, became… an enterprise of tremendous political complexity.”

317

приврженост промоцији јасних паназијатских мотива и заједничке поруке РНВ-а. У реалности је било управо супротно. „Модерна девојка“ остала је једна од најважнијих карактеристика окупацијских карикатура, цртежа и стрипа, у истој оној мери у којој је то била и пре 1937, и тема којој су се сви карикатуристи у окупираној зони стално изнова враћали. Уистину, и у врло видљивом наглом заокрету у односу на ране колаборационистичке цртеже и карикатуре из Нове Источне Азије у којима је модерна Кинескиња најчешће била довођена у везу с најомраженијом личношћу Покрета отпора – супругом Чанг Каишека, уметници КДК-а оберучке прихватају чонгсам, високе потпетице и фризуре урбаних жена у Кини. Једино што се изменило било је то што је нови контекст, у коме је мноштво карикатуриста различитог порекла сарађивало из најразличитијих разлога након што је РНВ преузео власт у Међународној четврти у Шангхају, омогућавао уметницима да тим баналним карикатурама „Шангајки“ припишу свакојака нова и неретко врло супротстављена значења. За Ђијанга и Дунга такав рад представљао је континуитет с предратном продукцијом у сфери културе. И заиста, уколико посматрамо слике које су нацртали пре 1937. и после 1941, тешко ћемо успети да пронађемо неку суштинску разлику, како у тематици, тако и у самој природи њиховог стваралаштва, јер су и један и други били инспирисани женским фигурама обученим у чонгсаме (Слика 5). Баш као и колаборационистички писци које тематизују скорашњи радови о окупираном Шангхају, чини се да су и Ђијанг и Дунг пронашли утеху у носталгији за полуизмишљеним предратним Шангхајем, верујући да ће, уколико се препусте анахронизму, некако бити у могућности да наставе да се развијају као уметници, истовремено избегавајући отворену сарадњу с окупатором. Анализа Пошек Фуа (1993:110) о шангхајским ауторима из овог периода могла би се подједнако добро применити и на илустраторе из КДК-а: „Носталгија, пре него било каква тежња за ‘Новим поретком’, постала је главни мотив колаборационистичких списа“.122 Истакао бих, ипак, да је сам контекст окупације цртежима које су стварали такви аутори дао читав низ нових значења, без обзира на то шта је био првобитан мотив за њихово стварање. Могли бисмо слободно такве илустрације да разумемо као свесно дистанцирање од знатно отворенијих политичких кампања које је подстицало КДК (као што је било стварање визуелне пропаганде за кампању смиривања села), или можда чак и намерну тривијализацију уметничке форме која је била мобилисана за 122 “Nostalgia, rather than any aspiration for a ‘New Order’, became the dominant motif for collaborationist writings.”

318

важан посао поновне изградње Кине под РНВ-ом. Па ипак, и у тим карикатурама подједнако се може уочити централна улога коју су такве слике имале у убеђивању окупираног народа да ће под вођством Ванг Ђингвеија доћи до повратка у нормално стање (па чак и до гламура). Баш као што су се атрактивне звезде враћале на филмска платна у окупираној Кини, и слике „градских жена“ (dushi nüxing) у шангхајским новинама имале су изразито политичку сврху (Слика 6).

Слика 5. Пример Ђијанг Дунглијангових цртежа женске форме из предратног периода. Ђијанг Дунглијанг. „Пошто je дошло до компромиса у одређеним условима“ (“Mou zhong tiaojian tuoxie hou”). Стрипови за масе (Qunzhong manhua) 2 (април 1935). (Захваљујући Источноазијској колекцији Библиотеке Универзитета Стенфорд)

Узмимо, на пример, дела Чен Сијаоцуоа (Ма Вуа). Ченови женски ликови били су подједнако чести у радовима које је цртао за Збирку (Zazhi) и Кинески стрип (Zhongguo manhua) (мало тога другог је заправо и радио), као и Дунгове и Ђијангове филмске звезде. Жене представљене Ченовом оловком биле су или жртве наметљивих полицајаца на улицама Међународне четврти (одражавајући тако много шири антибритански сентимент кога су у то време и јавно изражавали унутар РНВ-а), или једноставно објекти мушке пожуде чије се присуство могло искористити за то да пажњу читалаца скрене с ратне збиље. У неким случајевима, и у супротности с радовима Ђијанга и Дунга, Чен се чак и свесно ругао „модерној девојци“, 319

управо због њене везе са западним утицајима у Кини (Huang 2005: 86), што се понекад могло видети и у његовој уметности: када је давао сатирична или помало мизогена тумачења жена које је нацртао, био је склон гротескно апстрактним сликама удова и других делова тела, украшавајући притом своје цртеже широким и умрљаним линијама црног мастила. У неким другим приликама, Чен је своје музе цртао на начин који се једино може објаснити воајерским интересовањем према женском телу: „Када дуне тајфун“, пише он поред цртежа жене која се бори с ветром, док јој је чонгсам задигнут скоро до задњице, „... много тога се може видети, кажу људи! Ова модерна девојка (modeng nüzi) не може ни напред ни назад“.123

Слика 6. Цртежи кинеских жена Миура Ное (слева), Ма Вуа (Чен Сијаоцуоа, слика у средини) и Дунг Тијенјеа (здесна). Кинески стрип (Zhongguo manhua) 6 (мај 1943). (Захваљујући Библиотеци града Шангхаја) 123 “When a typhoon comes along” … ”people say there’s much to see! This modern girl (modeng nüzi) can’t move forward or backward”.

320

Портрети кинеских жена које је цртао Миура Јошио били су у много мањој мери негативни, а он сам оставио је знатно мање трагова о томе шта га је мотивисало да их нацрта. Његови стрипови, међутим, били су у складу с јапанском ратном традицијом да се између текстова налазе сликовни прикази кинеских жена, па се могу тумачити као израз подршке знатно магловитијим концептима паназијанизма. Миура је постао својеврстан експерт у представљању измишљених кинеских „лепотица“, јер је нацртао немали број цртежа у којима су истицане контуре женског тела, као и слике вешто исцртане четкицом и мастилом на којима су минималним бројем потеза били представљени привлачни прототипови Кинескиња. Иако су поруке које су неки од тих приказа преносили – а Миура је 1942. године за Илустровани часопис Јангцеа (Changjiang huabao) у шалама на рачун „модерних девојака“ из Кине уз њих често цртао и Јапанке у кимону – биле неукусне, већина Миуриних приказа Кинескиња била је ипак знатно суптилнија.

Слика 7. „Модерна девојка“ помаже да се ослободи Шангхај од (антиреорганизоване Националне владе) терориста. Ши Пинг, “Pumie qunchou” (Истребити зликовце), Кинески стрип (Zhongguo manhua) 1 (мај 1943). (Захваљујући Библиотеци града Шангхаја)

321

То, опет, не значи да су оне биле аполитичне. У Миуриним карикатуралним цртежима кинеских лепотица проналазимо исте оне сентименте који су изражени у филмовима Ри Коран (Јамагући Јошика) (Ri Kōran, Yamaguchi Yoshiko) из времена окупације, у којима су атрактивне Кинескиње без изузетка бивале упарене с доброћудним Јапанцима, а све у настојању да обичног кинеског гледаоца убеде да прихвати идеју кинеско-јапанске сарадње (Stephenson, 1999). Исто је можда важило чак и за популарну музику коју су шангхајске диве наставиле да снимају и много након што је Међународна четврт опет дошла у руке РНВ-а. Другим речима, у радовима Миуре, баш као и свих осталих уметника који су били повезани с КДК-ом, чонгсами и шиљате потпетице модерних жена – извргавани руглу у раним годинама рата као саставни део гардеробе западних „слугу“, попут супруге Чанг Каишека – могли су се величати само уколико су се могли ускладити с одговарајућим идејама РНВ-а о миру и стабилности (Слика 7). То мноштво значења у илустрованим приказима прототипова кинеских жена могло се, с времена на време, користити чак и да изрази благу критику РНВ-а или, ако ништа друго, макар живота под Ванговом влашћу. Случај о коме се ради јесте дело горепоменутог Хуанг Јебаија. Хуанг је сарађивао с многим истакнутим уметницима из КДК-а, пишући текстове о филму заједно с Дунг Тијенјеом и објављујући карикатуре у истим оним часописима у којима су то чиниле и његове колеге из Шангхаја и Нанђинга. Па ипак, у Хуанговим делима, уочавала се промена у начину цртања карикатуре у окупираној Кини: године 1940. Хуанг је, за Дан државности Републике Кине, на страницама Пингбаоа одбацио Чанг Каишека тако што је нацртао серију цртежа који су се служили уобичајеном метафором бега, у којима га је приказао као нестабилног и изолованог лика на острву по имену Чунгћинг. Али, у року од годину дана, у већини карикатура, Хуанг почиње да се фокусира на неке приземније теме. Тако се, рецимо, у колумни без наслова коју је писао и илустровао за Пингбао, Хуанг није бавио питањем рата, већ комичним анегдотама о друштвеној неједнакости у окупираном Шангхају. За разлику од већине материјала који је настајао у званичној штампи, циљ тога ипак није био да се за ове проблеме окриви англоамерички утицај – у њему је заправо врло мало било речи о томе ко је крив. Извргавајући руглу бизнисмене из Шангхаја који су се разбацивали новцем, у свом делу „Поклони јој зимски капут“ (Song hanyi), Хуанг (1941а) критикује оне који се труде да наклоност поводљивих Шангајки стекну тако што се надмећу у куповини бунди, а притом нису вољни да макар једној од хиљада избеглица које су се због рата нашле у Шангхају поклоне ни најјефтинији комад одеће; његов текст био је илустрован цртежом сензуалне жене која бира између читавог низа фино одевених 322

удварача. У неким другим приликама, Хуанг (1941б) је исмевао опортуне становнике Шангхаја који су одлазили на сахране оних које једва да су и познавали, а све у нади да ће добити неки делић покојниковог иметка. Још један предмет његове сатире били су „моћни шангхајски станодавци“. У његовим карикатурама станодавци (fangdong) су били представљени као ниски ликови с цигаром и у сакоима с дуплим реверима који су пригрлили свој стан као да је он неки трофеј (Huang, 1941c). Хуанг се и у другим публикацијама бавио сличним темама: на странама за карикатуре у часопису Збирка (Zazhi), рецимо, објављује упадљиве цртеже масовних кантина (dazhong shitang) у урбаним деловима Кине, или контрастира луксуз у коме је живела средња класа у градовима с тешким стањем избеглица са села, које су на својим плећима осећале сву суровост пословичног „ветра са Запада“ (xifeng).17 У читавом том стваралачком опусу, значење које је давано женама обученим у чонгсам, а које је било тако типично за Хуанга, доживело је још компликованији обрт, па је луксуз стереотипне модерне девојке искористио као израз неправедности живота у Шангхају четрдесетих година. Али у Хуанговом стваралаштву није било ничег уникатног. Напротив, оно је било типичан пример карикатура објављиваних у главним штампаним медијима и онима у вези с групама попут КДК-а у каснијим фазама окупације. И док су илустратори који су се бавили отвореном пропагандом за РНВ у својим цртежима представљали светлу будућност у којој је Чанг Каишек био мртав, Азија очишћена од западњачког утицаја, комунизам дискредитован, а ревитализована Нова Кина уживала у миру и просперитету под добронамерним вођством Јапанаца, њихов поглед на тренутну ситуацију у окупираној Кини био је много више изнијансиран. И у својим благо закамуфлираним нападима на кинеске жене, као и у њиховом величању, уметници попут Хуанга, Ђијанга и Дунга, давали су врло ефектне сатиричне коментаре реалног живота под РНВ-ом, што их је истог тренутка довело у конфликт с порукама емитованим у окупираној држави. Карикатуре су све време окупације имале потенцијал да уздрмају саме темеље државе под РНВ-ом, чак и када су могле бити (и када су биле) употребљаване да се читаоцима из градских средина прода идеја о повратку у нормално стање.

Закључак: Наслеђе окупационог стрипа и карикатуре Као што Тимоти Брук (Timothy Brook, 2005: 13–19) каже, изучавање окупације ометала је немогућност да се открију многи појединци који су у различитим својствима радили за марионетске режиме у Кини. И док 323

је онима на самом врху командног ланца, баш као и онима који су били јавно осуђени као „издајници у сфери културе“ (wenhua hanjian) било суђено, а неки од њих су и погубљени због својих дела, већина оних с мање упадљивим улогама је након јапанске капитулације најчешће напросто нестајала из писаних докумената. Па ипак, иако то исто важи и за неке од најплоднијих карикатуриста у окупираним зонама, треба истаћи да велики број истакнутих појединаца из овог покрета није напросто пао у заборав након што су се националисти вратили на исток Кине. Потпуно је тачно да је било уметника који су малтене одмах платили због своје везе са РНВ-ом. За Чен Сијаоцуоа се прича да је 1945. пожелео добродошлицу националистима назад у Нанђинг тако што је своје радове посветио прослави јапанске капитулације, не би ли после свега неколико дана „био откривен“ и прогнан из редова респектабилних уметника. Иако се, недуго након тога, поново вратио илустрацијама, користећи читав низ псеудонима, никада није постигао онај успех који је имао радећи за КДК. На крају је, 1953. године за време Покрета Суфан (заједно с хиљадама других „контрареволуционара“), био присиљен да престане да се бави уметношћу. Поред свега – а можда и неочекивано – изгледа да догађаји из 1945. нису ни на који начин успорили даљи развој каријере Дунг Тијенјеа и Ђијанг Дунглијанга, који су након јапанске капитулације остали у Шангхају, очигледно без икаквих последица због својих веза са КДК-ом. Наставили су да раде за најважније новине и часописе, као што је рецимо часопис Субота (Xingqiliu), јер се испоставило да је њихов таленат за цртање комичних слика младих глумица, у времену после 1948, био цењен исто колико и 1941. Вероватно је још мање очекивано било то што су обојица постали важне личности у новонасталом покрету Стрип (lianhuanhua) почетком педесетих година (Tan, 1999). Тек ће им током чистки педесетих (баш као и свим осталим „класним непријатељима“) бити забрањено да се баве уметничким радом. Рекло би се да је још више изненађујућа била путања којом се кретао Хуанг Јебаи, јер му је каријера цветала у периоду након 1945. Упркос томе што је на самом почетку писао за новине које су се готово на дневној бази трудиле да што више оцрне Чанг Каишека, Хуанг је фебруара 1948. покренуо свој илустровани часопис Живот Шангхајa (Shanghai shenghuo), који је додуше био кратког века, и у исто време своје илустрације и текстове објављивао у многим другим часописима (Shanghai Municipal Archives, Q64–12–17–64). Можда је још интересантније то што се поново појавио у Хонгконгу након 1949, где је променио професију, почео да се бави филмском продукцијом и радио као надлежни за промоцију (xuanchuan) изузетно успешног Филмског студија MP&GI (Dianmou) (Zhang, 1998: 142), 324

да би се напослетку нашао на челу Слободног удружења (Ziyou zonghui), антикомунистичког тела у области филмске индустрије које су директно подржавали националисти из Таибеија. Невероватним обртом судбине, човек који је својевремено извргавао руглу Чанг Каишека, шездесетих година прима награду Чангове владе за заслуге у кинеској кинематографији и снажно антикомунистичко деловање.18 Супротно томе, чини се да је Миура Ноа имао врло мало користи од јапанске окупације Кине. Након 1945. живео је у готово потпуном сиромаштву, зарађујући за живот тако што би с времена на време написао неки текст у популарним новинама, илуструјући часописе за децу и детективске романе, да би на крају постао графички дизајнер. После рата готово да је потпуно утонуо у заборав. Ништа од ових доказа није изнесено с намером да се демаскира било који од поменутих карикатуриста; нити себи пуштам на вољу да уживам у schadenfreude тако што ћу откривати детаље из живота тих уметника после рата. Оно шта нам ови докази заправо сугеришу јесте опасност – која постоји у многим студијама кинеске карикатуре и стрипа с којима сам започео овај текст – да се војни савези побркају с квалитетом рада неког одређеног карикатуристе. У великом делу литературе у којој се славе дела карикатуриста који су се определили за отпор а не колаборацију постоји претпоставка да је цртање карикатура, као пракса, у уметничком смислу било нешто супериорно. Каже се да су карикатуре уметника „спасилаца“ опстале не зато што су се 1945. нашле на страни победника или зато што су они који су их створили наследили важне функције које су им дале моћ у свету уметности у Народној Републици, већ зато што је у таквом уметничком отпору постојало нешто заиста искрено. Литература о карикатури и стрипу у Кини (иначе одраз стандардне историје рата уопште, како се она и дан-данас тумачи у НР Кини) углавном је дуго била представљана као прича о радикалним интелектуалцима који су устали против страних завојевача и унутрашњег угњетавања. Баш као што један аутор из времена непосредно након ослобођења каже, „кинески карикатуриста никада није умањио своје напоре у раскринкавању империјалистичке преваре – била то Хитлерова магична кутија са свастиком, маштовито осмишљен лампион ’заједничког просперитета Источне Азије’ или смрдљива канта за отпатке Чанг Каишекове клике“124 (All China Association of Fine Arts Workers, 1951: i-ii). Уколико заузмемо такав став – као што је то углавном био случај у литератури о окупационој карикатури и стрипу – онда морамо одбацити “The Chinese cartoonist has never slackened his efforts in the exposure of the imperialist deceit – whether it is the swastika magic box of Hitler, the fanciful lantern of the ‘Co-prosperity of East Asia’ or the foul dustbin of Chiang Kai-shek’s clique”. 124

325

све радове чланова КДК-а и њихових колега управо из тог разлога што нису били мотивисани отпором. Проблем с таквим приступом је, међутим, у томе што он оставља огромну рупу у причи о манхуа (и многим другим формама уметности блиских њима, као и у сфери забаве и пропаганде), посебно због тога што се исти људи појављују и на самом почетку у причи о карикатурама „спасилаца“ и у онима насталим после рата. Другим речима, уколико смо спремни да прихватимо (као што је, да иронија буде већа, и сам КДК урадио) да су Ђијанг Дунглијанг, Дунг Тијенје и остали били угледни уметници пре 1941. године, онда не можемо да занемаримо радове које су наставили да стварају последњих година рата и које су поново почели да раде 1949. када су њихови стрипови (lianhuanhua) били продавани по књижарама у НР Кини у знак подршке Новој Кини.19 Исто тако, не можемо очекивати да ћемо разумети улогу коју су имали људи попут Хуанг Јебаија, главног човека Републике Кине, која се огледала у напорима да угуши прокомунистички израз у филмској индустрији Хонгконга педесетих и шездесетих година, уколико не прихватимо чињеницу да је своју оловку избрусио у новинама које је водио Џоу Фохаи (Zhou Fohai). Узимајући у обзир сву осетљивост теме и табуе који и данас у Кини постоје када се говори о РНВ-у, као и ћутање многих појединаца у периоду после 1945, а у вези с њиховом каријером за време рата, таква открића могу деловати као нешто ново. Али, гледано из једног ширег контекста, она нас подсећају на то у коликој мери је било нормално да колаборација у ратним временима помогне стварању и развоју каријере многих карикатуриста. Чини се да ни у другим деловима окупиране Азије, од Малезије (Chen, 2009) до Филипина (Chen Chue, 2005), уопште није било необично то да је за читаву генерацију илустратора који су стасавали раних четрдесетих година јапанска окупација представљала тачку уласка у свет уметности и издаваштва. И док је рад многих карикатуриста био откривен тек захваљујући недавним истраживањима историчара културе, огромна већина сличних прича, заједно с паралелама које су се могле повући између таквог контекста и окупиране Кине, наговештава да је искуство рада под Јапанцима било од централног значаја за карикатуру широм Азије. У ствари, баш као што то Џоел Веселс (Joel Vessels, 2010:85) истиче у својој студији о стриповима у окупираној Француској, колаборационистички Вишијевски режим обезбедио је „простор да се индустрија која се тетура, усправи... и посејао семе за златно доба које ће доћи у наредној деценији“.125

125 “the space for a reeling industry to right itself… and lay the seeds for the age d’or that was to come in the following decade.”

326

У том смислу, континуитет – пре, за време и после рата – који видимо у раду окупационих карикатуриста требало би да у нама повећа већ постојећи скептицизам у односу на светост термина попут „спасилачки“ и „патриотизам“ који се могу пронаћи у литератури о РНВ-у и уопштеније о целој окупацији, и натера нас да превазиђемо оно што је Пошек Фу (1997) описао као „бинарни редукционизам“ који је био главна одлика свих претходних истраживања овог периода. Лакоћа којом су карикатуристи прелазили политичке границе све време тридесетих, четрдесетих и педесетих година, бројна значења која се могу приписати радовима многих од њих у каснијем периоду окупације, као и разноликост каријера које су након 1945. имали, наговештавају да је ситуација ипак била знатно компликованија. Ако постоји једна ствар на коју нас кинеске карикатуре и стрип из времена окупације подсећају, то је онда чињеница да њихов настанак у Кини за време рата никад није био под монополом оних који су изабрали да пруже отпор Јапанцима. Иако нас велики део литературе о карикатури и стрипу у Кини (као и о окупацији уопште) наводи да поверујемо да је рат представљао вододелницу, која је саму уметничку форму манхуа преобразила из израза средње класе урбаних средина у глас патриотских маса сеоског становништва, прича о колаборационистичким карикатурама и стриповима сугерише један потпуно другачији развојни пут.

Захвалност Аутор текста дугује велику захвалност запосленима у Британском музеју (British Museum), Архивама града Шангхаја (Shanghai Municipal Archives), Библиотеци града Шангхаја (Shanghai Library), Филмском архиву Хонгконга (Hong Kong Film Archive), Архивама Института Хувер (Hoover Institution Archives), Фондацији Хуанг Јао (Huang Yao Foundation) и Националном институту за студије одбране (National Institute for Defense Studies) у Токију, што су ми омогућили приступ материјалима и пружили неопходну помоћ током истраживања које сам обавио за потребе овог текста. Захваљујем се такође и двојици рецензената на коментарима претходне верзије рукописа.

327

Изјава о непостојању сукоба интереса Аутор/-и изјављује/-у да не постоји сукоб интереса у вези са истраживањем, ауторством и/или објављивањем овог текста.

Финансирање Аутор/-и је/-су дао/-ли на увид признаницу о следећој финансијској помоћи која му је дата за истраживање, ауторство, и/или објављивање овог текста: Истраживање спроведено у циљу писања овог текста било је могуће захваљујући великодушној помоћи Стипендије за истраживаче у почетној фази каријере (Early Career Researcher Fellowship, AH/ I026944/1) Истраживачког савета за уметност и хуманистичке науке (Arts and Humanities research Council) Уједињеног Краљевства. НАПОМЕНЕ: Лијанг је заиста за насловну страну часописа слао калиграфске радове. Биографски подаци о Чен Сијаоцуоу (Ма Вуу) потичу из три врло различита извора: часописа Кинески стрип (Zhongguo manhua), о коме ћемо у наставку нешто детаљније говорити; блога кога је недавно почео да пише Ченов син, Чен Ситунг (Chen Sitong), у коме су изнети различити детаљи о Ченовом животу пре, за време и после рата (http://blog.sina.com.cn/s/ blog_9cb601ce01014gb7.html); као и веома исполитизованe оптужбе на рачун Ченовог оца, Чен Лијаошија (Chen Liaoshi), објављенe 1945. године у Срамној историји кинеских издајника (Hanjian choushi). 3 Huang ye bai би се, дословно, могло превести као „жут, а истовремено бео“ (што је било веома значајно узевши у обзир важност коју су жутој и белој боји придавали Јапанци у својој реторици о паназијанизму). 4 Докази о Хуанговом пореклу и његовом запослењу у Гуомин синвену (Guomin xinwen) налазе се у Архивама града Шангхаја (Shanghai Municipal Archives), Q431–1–76. 5 Много има непознаница када је реч о одлукама кинеских карикатуриста да раде за те ране колаборационистичке режиме. Ипак, могли бисмо претпоставити да су искуства многих од њих била слична искуствима писаца и новинара који су чинили базу Пошек Фуове (Poshek Fu) студије о колаборацији (1993: 115–16), за које је одлука да приступе редовима колаборационистичких медија често била заснована на једноставној потреби да саставе крај с крајем за време рата. 6 У Јапану је основа за ову сарадњу била такође добро позната: извештаји о томе појавили су се у тамошњој штампи. Видети, на пример, Asahi shibun, 1. април 1938. 1 2

328

Један пример био је Хуанг Јифеи (Huang Yifei), не баш тако познати уметник који је каријеру започео тридесетих година, и то углавном као аполитичан карикатуриста у шангхајским забавним таблоидима. Он је 1937. цртао антијапанске карикатуре за патриотске часописе, а већ 1938–1939. у окупираном Шангхају уређивао часопис Јифу (Yifu), из области спорта, музике и филмских вести. 8 Као што је то био случај с њиховим колегама у другим деловима света, вероватноћа да ће кинески карикатуристи у Шангхају, Беиђингу и другим градовима цртати рекламе за медицинске производе била је подједнака вероватноћи да ће се бавити цртањем политички обојених карикатура. 9 Као што су: Би (Bi) 1982, и Би и Хуанг (Huang) 1986, Лент (Lent) и Сју (Xu) (2008) су све оно што су називали „пројапанским карикатурама“ свели на свега два пасуса у свом шездесет страна дугом прегледу историје „карикатуре за време рата у Кини“, истовремено тврдећи (и то погрешно) да је међу радовима у часописима посвећеним карикатури, који су редовно излазили, а које је спонзорисао Ванг Ђингвеи (Wang Jingwei), било и оних „непотписаних“. 10 То је, у сваком случају, било запажање америчких посматрача у Шангхају тога доба (Japan’s Cultural Agression in China, 1940: 26). 11 Најдетаљнија анализа формирања Вангове владе у том периоду и даље је она коју је дао Бојл (Boyle), 1972. 12 Детаљи с тим у вези могу се наћи у Xuanchuanbu diyi jie quanguo xuanchuan huiyi jilu, 1941. 13 Лик готово потпуно идентичан Стаљиновом урадио је Веи Жу за фебруарско издање Нове Источне Азије (Xin dongya) 1940. године. 14 Уводни чланак написан у овом тону објављен је у првом броју Кинеског стрипа (Zhongguo manhua), још једног часописа посвећеног карикатури, који такође није био дугог века, марта 1944. године. 15 Врло је мало биографских података доступно о Миури. [Подаци овде изложени] добијени су у личној комуникацији имејлом с Гиићи Ичикавом (Giichi Ichikawa) (творцем приватне базе података о свему што је писано за време и после рата, и личним пријатељем Миуре), 26. августа 2012. Захваљујем се Мијуки Нагаи (Miyuki Nagai) која је олакшала ту комуникацију. 16 Значајно је то што је Дунг имао много мање самопоуздања када се радило о цртању фигура на неки други начин, што се може видети на Слици 6 (Дунгов цртеж налази се с краја десно). 17 Прво се односи на Хуангов цртеж за децембарско издање часописа Збирка (Zazhi) 1943. године; а друго на серију Хуангових цртежа објављених у октобарском издању тог истог часописа, 1942. године. 18 Многи детаљи у вези са Хуанговом каријером потичу из досијеа који се налази у Филмском архиву Хонгконга (VFP964), а кога чине исечци из новина и чланци о њему. 19 Термин за који се, да иронија буде већа, залагала и РНВ. 7

329

Литература All China Association of Fine Arts Workers (1951). The Paper Tiger: A Collection of Anti-Aggression Cartoons. Beijing: Cultural Press. Asahi shinbun (1938). “Shina no manga senjutsu” (Уметност рата карикатурама у Кини), April 1: 2. Beijing manhua (Беиђиншки стрип). BI KEGUAN (1982). Zhongguo manhua shihua (Историјске приче о карикатури и стрипу у Кини). Ji’nan: Shandong renmin chubanshe. BI KEGUAN and HUANG YUANLIN (1986). Zhongguo manhua shi (Историја стрипа и карикатуре у Кини). Beijing: Wenhua yishu chubanshe. BOYLE, JOHN HUNTER (1972). China and Japan at War, 1937–1945: The Politics of Collaboration. Stanford, CA: Stanford Univ. Press. British Museum (no date). Propaganda from North China from the 1937–9 period (Registration Number: 2006, 0117, 0.1–109): Shishi manhuaji (Збирка тематских карикатура). BROOK, TIMOTHY (2005). Collaboration: Japanese Agents and Local Chinese Elites in Wartime China. Cambridge, MA: Harvard Univ. Press. BROOK, TIMOTHY (2007). “Occupation state building”. Pp. 22–43 in Stephen R. MacKinnon, Diana Lary, and Ezra F. Vogel (eds.), China at War: Regions of China, 1937–1945. Stanford, CA: Stanford Univ. Press. CHEN CHUE, KARL IAN U. (2005). “The stories they tell: Komiks during the Japanese occupation, 1942–1944”. Philippine Studies 53, 1: 59–90. CHEN, JACK (1938). “China’s militant cartoonists.” Asia 5: 308–12. CHEN, TJU LIM (2009). “Forgotten legacies: the case of Abdullah Ariff ’s pro-Japanese cartoons during the occupation of Penang”. Pp 9.1–9.12 in Richard Scully and Marian Quartly (eds.), Drawing the Line: Using Cartoons as Historical Evidence. Melbourne: Monash Univ. Press. CHEN XIJING [SEI-JEONG CHIN] (2010). “Rijun zhanling xia de Shanghai meiti wenhua de zhuanbian” (Промене у култури медија у Шангхају за време јапанске окупације). Kangri zhanzheng yanjiu 4: 71–79. COCHRAN, SHERMAN (2004). “Marketing medicine across enemy lines: Chinese ‘fixers’ and Shanghai’s wartime centrality.” Pp. 66–89 in Christian Henriot and Wen-hsin Yeh (eds.), In the Shadow of the Rising Sun: Shanghai under Japanese Occupation. Cambridge: Cambridge Univ. Press. FU, POSHEK (1993). Passivity, Resistance, and Collaboration: Intellectual Choices in Occupied Shanghai, 1937–1945. Stanford, CA: Stanford Univ. Press. FU, POSHEK (1997). “The ambiguity of entertainment: Chinese cinema in Japanese occupied Shanghai, 1941 to 1945”. Cinema J. 37, 1: 66–84. Guofu huandu zhounian jinian tekan [Посебно издање у сврху обележавања прве годишњице повратка националне владе у престоницу] (1941). Shanghai: Shanghai shi zhengfu mishuchu. Hanjian choushi [Срамна историја кинеских издајника] (1945). Shanghai: Datong chubanshe.

330

HENRIOT, CHRISTIAN and WEN-HSIN YEH (2004). “Introduction”. Pp. 1–14 in Christian Henriot and Wen-hsin Yeh (eds.), In the Shadow of the Rising Sun: Shanghai under Japanese Occupation. Cambridge: Cambridge Univ. Press. Hong Kong Film Archive. Huang Yebai (VFP964). HUANG, NICOLE (2005). Women, War, and Domesticity: Shanghai Literature and Popular Culture of the 1940s. Boston: Brill. HUANG YEBAI (1941a). “Da fangdong” (Моћни станодавци). Pingbao, Sept. 29: 8. HUANG YEBAI (1941b). “Song hanyi” (Поклони јој бунду). Pingbao, Nov. 11: 4. HUANG YEBAI (1941c). “Bai jin” (За љубав новца). Pingbao, Nov. 15: 4. HUNG, CHANG-TAI (1994). War and Popular Culture: Resistance in Modern China, 1937–1945. Berkeley: Univ. of California Press. Japan’s Cultural Aggression in China: A General Study of Methods and Results (1940). Shanghai: American Information Committee. JIANG, JIN (2009). “Dubious prosperity: women and entertainment in wartime Shanghai”. Frontiers of History in China 4, 1: 124–48. JOHNSON, CHALMERS (1963). Peasant Nationalism and Communist Power: The Emergence of Revolutionary China, 1937–1945. Stanford, CA: Stanford Univ. Press. KUSHNER, BARAK (2006). The Thought War: Japanese Imperial Propaganda. Honolulu: Univ. of Hawaii Press. LENT, JOHN A. and XU YING (2008). “Cartooning and wartime China: part one – 1931–1945”. Int. J. of Comic Art 10, 1: 76–139. MACKINNON, STEPHEN R. (2008). Wuhan 1938: War, Refugees, and the Making of Modern China. Berkeley: Univ. of California Press. OKOMOTO, REI (1997). “‘Fuku-chan’ goes to Java: images of Indonesia in a Japanese wartime newspaper comic strip.” Southeast Asian J. of Social Science, 25, 1: 111–23. OKAMOTO INOUYE, REI (2009). “Theorizing manga: nationalism and discourse on the role of wartime manga.” Mechademia 4: 20–37. ROWE, DAVID NELSON (1939). “Japanese propaganda in North China, 1937– 1938”. Public Opinion Q. 3, 4 (Oct.): 564–80. RUBENS, DORIS (1939). “Japanese propaganda efforts in Shanghai”. China Weekly Rev., Aug. 12: 332–35. Sanliujiu huabao (1941). “Beijing manhua zhanlanhui” (Беиђиншка изложба карикатуре и стрипа), 17 (Sept.): 15. Shanhai mangaka kurabu [Цртачко друштво Шангхаја] (no date). Shanhai seikatsu fūzoku mangaten sakuhin shū (Збирка карикатура и цртежа живота у Шангхају). Shanghai: Shanhai mangaka kurabu. Shanghai Municipal Archives. SHEN PINGZI (2012). “Gudu xinzhi huo yiwen: Minguo shiqi Beijing (ping) juban meishu huodong changsuo zhi yi” (Нове гране уметности у старој престоници: једно од места на коме су се у Беиђингу организовале уметничке активности за време Републике). Shuhua mingjia (Jan.). Shina hakengun hōdōbu [Пропагандне јединице у оквиру колаборационистичке кинеске војске] (1943). Kamidan (Папирни меци). Nanjing: Shina hakengun sōshireibu.

331

Shizheng gongbao [Градски прогласи (Беиђинга)] (1943) Xuanchuanchu mingling (Наредбе Пропагандног бироа), Dec. 18. STEPHENSON, SHELLEY (1999). “‘Her traces are found everywhere’: Shanghai, Li Xianglan, and the ‘Greater East Asia Film Sphere’.” Pp. 222–45 in Yingjin Zhang (ed.), Cinema and Urban Culture in Shanghai, 1922–1943. Stanford, CA: Stanford Univ. Press. TAN YUANJIE (1999). “Duo banben Hongloumeng lianhuanhua shangxi” (О бројним едицијама стрипова у вези са Сном у царевом павиљону). Meishu guancha, Feb.: 69–70. TAYLOR, GEORGE E. (1940). The Struggle for North China. New York: Institute of Pacific Relations. VESSELS, JOEL E. (2010). Drawing France: French Comics and the Republic. Jackson: Univ. Press of Mississippi. Weixin zhengfu chuzhou jiniance [Издање посвећено прослави прве годишњице РВРК-а] (1939). Nanjing: Xingzhengyuan xuanchuanju. WONG, CAROLYN (2007). “Niu Bizi and other cartoons: Huang Yao’s legacy”. SPAFA J. 17, 1: 28–31. Xuanchuanbu diyi jie quanguo xuanchuan huiyi jilu [Белешке с прве националне конференције о пропаганди у организацији Министарства за пропаганду] (1941). Nanjing: Xuanchuanbu. Zazhi (Miscellany). Shanghai. ZHANG SIJIAN (1998). Xianggang yingtan hua dangnian (Анегдоте о прошлости филмске индустрије Хонгконга). Hong Kong: Xianggang wenxue baoshe. Zhongguo manhua (Кинески стрип). Shanghai.

Биографија аутора Џереми И. Тејлор (Jeremy E. Taylor) је ванредни професор у Школи за савремене студије Кине (School of Contemporary Chinese Studies), Универзитета у Нотингему (University of Nottingham). Аутор је монографије Поновно промишљање о транснационалној кинеској кинематографији: филмска индустрија на дијалекту амој (Amoy) у Азији за време Хладног рата (Rethinking Transnational Chinese Cinemas: The Amoy-Dialect Film Industry in Cold War Asia. Routledge, 2011), као и готово двадесет чланака у часописима са стручном рецензијом, и то на теме из различитих аспеката модерне кинеске историје. Такође је и оснивач веб-сајта Enemy of the people (www.hrionline.ac.uk/chiangkaishek/). С енглеског превела: Ана М. Јовановић

332

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010 – (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436