Zvezdani kolodvor

1

2

ISSN 2406-2219, COBISS.SR-ID 216002316, GODINA III, јun - juli 2017. Broj: XI; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Zamenik urednika: Jelena Dimitrijević; Redakcija: Miroslav Vasić, Mario Lovreković, Ivana Minić, Julija Nikolić, Zoran Dimitrijević; Saradnici: Dušan Varićak, Franjo Frančič, Boris Maksimović, Snežana Marko Musinov, Mirjana Magura, Mikailo Tijanić, Tamara Lujak, Jelena Radojković, Jovan Gagić, Tamara Babić, Živko Teodosić; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić, Zoran Dimitrijević; Dostupno online: issuu.com i na blogu http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ 3

Dragi naši autori, Ponovo smo zajedno nakon kraćeg vremena.

Putujemo, sa naših perona snova. Bilo da su peroni, kolodvori ili stanice - razumemo jedni druge.

Internacionalnost naše misije nas izdvaja od mnogih stereotipa. Krajnji cilj putovanja je napraviti brodić od papira, otploviti njime u mašti na neko srećnije mesto i podeliti uspomene.

Zvezdani kolodvor je leksikon snova. Ne bežimo od realnosti i istorije ali pre svega naš je prioritet sadašnjost - trenutak koji rađa impresiju. Trenutak kojim kreiramo istoriju. Sve ovo što čitamo plod je mašte, impresija i zapisa...

Pravimo tragove u pesku, brodove od papira, šaljemo poruke ljubavi, mira i harmonije. Želimo Vam mirno more, vozove koji ne kasne, i ljubav između redova...

Hvala što ste i dalje sa nama..

4

KOLUMNA

oduvijek poštovana u ljudskom društvu, mada se čini kako je danas gotovo zaboravljena. Pojedina istraživanja izdavačkih i novinskih kuća donose izvješća iz kojih doznajemo kako manje od polovine Hrvata pročita desetak knjiga godišnje.

U ožujku 2014. godine portal „Dnevnik.hr“ objavljuje kako dva milijuna Hrvata uopće ne čita knjige, odnosno kako ih sama knjiga uopće ne zanima. Definitivno zabrinjavajući podatak.

Kultura čitanja razvija se od malih nogu, zato postoje slikovnice za djecu, pa tako možemo zaključiti kako se ta navika stvara prvenstveno u obitelji. Ukoliko roditelji nemaju naviku čitanja, istu neće imati niti dijete, a to se može prenijeti i na idući naraštaj. Škola može imati utjecaja i pobuditi interes za čitanje kod pojedinaca, međutim teško da će se svi učenici preobratiti tijekom školovanja. Čitanje je dio osobne kulture, čitanjem se učimo izražavati, postajemo umno snažniji, težimo ka višem stupnju obrazovanja, što nam naposljetku može donijeti samo bolji prosperitet i sigurniju financijsku budućnost. Čitanjem se opuštamo, stvaramo vlastitu sliku onoga što čitamo i tako postajemo maštovitiji, moguće i kreativniji. Nije nam potrebna ekranizacija nekog književnog djela kako bi dobili potrebnu sliku.

Nerijetko se dogodi da iz čitatelja nastane pisac, što je još jedan znak da se čovjek želi razvijati, u ovom slučaju pokušava stvoriti bolje štivo od onoga koje je pročitao.

Knjige potiču na razmišljanje, a razmišljanje gradi bogatstvo duha. Knjige su danas dostupne na svakom koraku, samo ih treba uzeti u ruke i početi graditi vlastitu budućnost.

Koliko nam znače knjige? „Ne mogu naučiti nikoga ničemu, ali ga mogu potaknuti da razmišlja.“ Sokrat

Piše: Mario Lovreković – Lovra Po definiciji knjiga je ukoričena publikacija (tiskani umnoženi duhovni proizvod) od najmanje 49 stranica (UNESCO-va definicija), odnosno tiskana kolekcija papira. Proizvod koji ima manje od 49 stranica naziva se brošura.

Knjiga postoji već više od 7000 godina i kroz povijest je mijenjala svoj oblik. Mijenjali su se i materijali od kojih su knjige nastajale. Stari Rimljani su pisali po papiru od voska i to olovkom napravljenom od kosti. Greške nastale tijekom pisanju mogle su se obrisati. Prve kineske knjige rađene su od bambusovih daščica, a kasnije je korištena svila. Nadalje, ljudi su za pisanje koristili sve i svašta: glinu, kamen, papirus, drvo, kosti i slično. Kako bi čovjek uopće počeo pisati, odnosno bilježiti misli i događaje, trebao je izmisliti pismo, što je u konačnici i učinio.

Važnost knjige kroz povijest je ta što je pisanim oblikom sačuvano puno više podataka o čovječanstvu, što usmenom predajom ne bi bilo moguće, jer čovjek je biće koje zaboravlja. Dakle, da nisu sačuvani svi stari zapisi čovjek ne bi imao povijest i ne bi znao odakle potječe.

Možemo zaključiti da je knjiga tvorevina koja je 5

ISTORIJA UMETNOSTI

РОТОНДА У ТЕСАЛОНИКИЈУ IV ВЕК

РОТОНДА (Ροτóντα) Пише: Ивана Минић Ротонда је саграђена почетком IV века, на преласку из паганске у хришћанску епоху, највероватније као пагански храм или као маузолеј цара Галерија. По свом главном својству – кружној основи у архитектонском смислу се може поредити са римским Пантеоном. Ротонда је подигнута северно од Галеријевог славолука са којим је спојена светим путем за литије. Током првих година Византијског царства, постаје хришћански храм и добија олтар на источној страни. Унутрашњост је декорисана јединственим зидним мозаицима насталим између IV и VI века. Према византијским изворима храм је посвећен Светим Архангелима. Након пада Тесалоникија под отоманску власт Ротонда је од 1524. до 1591. године служила као митрополија, да би потом била претворена у џамију. После ослобођења 1912. године поново постаје црква посвећена Св. Георгију, највероватније по оближњој истоименој мањој цркви. Ротонда је била богато декорисана дубоким рељефима од којих су сачуване само конзоле испред мањих ниша намењених за 6

скулптуре или вотивне предмете. Читав кружни зид од пода до куполе као и бочни зидови великих ниша били су обложени мермером. Лукови ниша и свод куполе били су прекривени мозаицима. Скупа и дугорочна изградња, отпорност на климатске утицаје и пролазност времена, предодредили су зидне мозаике на вечност. Иконографски програм чине три концентрична појаса. У најнижем су на златној подлози приказана луксузна и архитектонски сложена здања. Између њих, у положају деизиса појављују се црквени и световни великодостојници. Поред сваког стоји натпис са именом, звањем и месецом. Од средишњег појаса, на јарко зеленој подлози, сачувана су само стопала у сандалама тридесеторице у бело обучених младића који су представљени како играју победнички плес. У горњем појасу лебде четири Архангела држећи Земаљску куглу окружену дугом и венцем од испреплетаних грана воћака и осмокраким звездама на ноћном небу. На средини неба, у сребрној светлости, овенчан ореолом налази се средишњи лик којем се сви обраћају. На фресци је угљеном назначена контура мушке фигуре у хитону. Очувани су само прсти десне шаке у положају обраћања или слављења победе, део ореола и врх жезла у левој руци. Са источне стране сцене апотеозе, сачувана је глава митског феникса, симбола вечне обнове и бесмртности. Феникс је окренут ка северу и светлосним зрацима који највероватније потичу од великог сјајног крста.

Медији су свуда око нас. И овај електронски медиј је медиј по свом значењу. Најстарији штампани медиј је летак. Гутенбергов проналазак у 15. веку је био епохални проналазак, мада се данас све више чује да је Пин Ченг 1041. још у Кини изумео покретну пресу. У сваком случају од 15. века слобода штампе постаје убрзо главно питање, посебно за време Џона Милтона у Енглеској. Канадски теоретичар Маршал Маклаун је говорио да је свет глобално село. Медији постају људски продужеци. Медији као посредници између пошиљаоца и прималаца поруке играју веома битну одлуку, најчешће су носиоци културних образаца. Медиј је и порука. Великим делом ми смо данас и заробљеници медија. Медији као такви једу наше „време“. Медиј је најчешће и сама порука. Тешко је данас савременом човеку да се избори са безбројним порукама које нас обасипају са свих страна. Визуелност данас игра веома пресудну улогу у медијма попут телевизије, интернета који нам просто заокупљају пажњу. Критички став је ту од пресудног значаја, али он нема никакавог утицаја на децу или млађу

популацију која нема изграђен свој став и размишљања што је добро а шта је лоше. Демагогија, пропаганда, манипулација је најчешће оруђе у медијима. Незнање и неинформисаност публике су главне предности демагога, а посебно креатора јавног мњења. Маркетинг као инструмент то такође обилато користи. Јавност нема своју структуру и елита то користи, пласирају се лажне илузије о потребама (индоктринација) и догађајима. Срећа је увек по правилу кратка, а то посебно важи за потрошачко друштво које је срећно у тренутку тј. да поседује безброј непотребних ствари. Данас мултинационалне компаније производе огромне количине непотребних ствари које пласирају и дистрибуирају широм планете. Срећни смо у том моменту размене-куповине робе или услуга, а већ после неколико сати и дана постајемо врло депресивни и апатични, и реверзибилно се враћамо купоманији, решавајући тако своје константно незадовољство. Ретке су данас особе који су имуне на данашње појаве потрошаког друштва. Све више људи су без наде, живе у илузији, и као последица оваквог стања резигнираност и апатија шире се друштвом као вирус. Шта би то данас била срећа за човека? То је тешко рећи, јер то је индивидуална ствар, али у сваком случају није у бесконочаној куповини по шопинг моловима и тржним центрима, јер они заиста не продају праву срећу која нам исконски треба. За већину срећа би била већа да време које утрошимо у шопинг-моловима заменимо са шетњом у природи или крај реке. Река и природа имају психо-терапеутско излечење, то потврђују и психолошка истраживања. Од свих сила која највише успоравају људски напредак је незнање.

7

5) УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИКА Када се одраслима обраћа као кад се говори деци, постижемо два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања.

6) БУЂЕЊЕ ЕМОЦИЈА Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног просуђивања. Критичку ДЕСЕТ СТРАТЕГИЈА МАНИПУЛАЦИЈЕ свест замјењују емотивни импулси (бес, страх, путем медија, један од најутицајнијих светских итд.) Употреба емотивног регистра омогућава интелектуалаца, америчког лингвисте Ноама приступ несвесном, па је касније могуће на том Чомског: нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или пак изазвати одређена 1) ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ понашања. Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност 7) НЕЗНАЊЕ поплавом небитних информација, да људи не Сиромашнијим слојевима треба онемогућити би размишљали и стекли основна сазнања у приступ механизмима разумевање манипуразумевању света. лације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да 2) СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМА буде што слабији или испод просека, да би Та метода се назива и “проблем-реаговање- понор између образовања виших и нижих решење”. Треба створити проблем, да би део слојева остао непремостив. јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност 8) ВЕЛИЧАЊЕ ГЛУПОСТИ лакше прихвати ограничавање слободе, Јавност треба подстицати у прихватању економску кризу или да би се оправдало просечности. Потребно је убедити људе да је рушење социјалне државе. (ин, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор 3) ПОСТУПНОСТ ПРОМЕНА према култури и науци. Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, “на кашичицу”, 9) СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ месецима и годинама. Промене, које би могле Треба убедити сваког појединца да је само и да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, у кратком временском року, биће спроведене услед оскудног знања, ограничених политиком малих корака. Свет се тако способности, или недовољног труда. Тако временом мења, а да то не буди свест о несигуран и потцењен појединац, оптерећен променама. осећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против 4) ОДЛАГАЊЕ економског система. Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је, да их се најављује 10) ЗЛОУПОТРЕБА ЗНАЊА много раније, унапред. људи тако не осете Брз развој науке у последњих 50 година ствара одједном сву тежину промена, јер се претходно растућу провалију између знања јавности и привикавају на саму идеје о промени. Сем тога оних који га поседују и користе, владајуће и “заједничка нада у бољу будућност” елите. “Систем”, заслугом биологије, неуроолакшава њихово прихватање. биологије и практичне психологије, има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану.

8

Č

esto se iz sna budim i okrećem lice jastuku u pokušaju da pročitam šta sam napisala na njemu pre nego što nestane pod teretom jave.

Ali uvek bude kasno. Niti sna su već istrgle olovku iz mojih ruku i uzalud je tražim u naborima čaršava. I uzalud lovim reči izgubljene u naborima već nestale usnule ja. Ali ponekad, ponekad uspe da me probudi plač pesme koja želi da bude napisana. Sve češće ih puštam da se zadovolje materijalnom mojih misli dok me koraci nose ritmom dugih, samotnih i besciljnih šetnji.

Puštam ih da same nađu put u mojoj glavi kad me opkoli tišina usred gradske vreve. Nema samotnijeg mesta od mase ljudi. Napišu se same i iskoriste tu istu tišinu kao svoj pokrov. Moja glava je postala groblje nenapisanih stihova. Umiru u potpunoj tišini pre nego što se i rode. Tako je bolje. Odu pre nego što ih postanem svesna i pre nego što počnu išta da mi znače. Tako se i ja utopim u gomilu ljudi bez lica...i svi nekud idu i svi nekud jure i svi nešto traže... ili bar tako izgledaju.

Kao što i ja pokušavam da izgledam. Svi žele da žele obične stvari i žele da žele da žive običan život. Kao što i ja čeznem da budem obična. Trudim se i pretvaram. Ali one me uvek nekako nađu. Ma koje obličje da poprimim i ma u koje ruho da se ogrnem. Nastane se u mojoj glavi i žive svoj zasebni život, a usput napišu iz moj bez da zatraže pristanak. Napišu i uvek novu mene kakvom se nikad nisam zamišljala ili možda nikad nisam znala da jesam.

Zbog njih nikad ne mogu ne biti na putu i ne biti sama sebi stranac. Zato sam i lutala ulicama. Zato sam i pokušavala da izgubim sebe u ćoškovima gradova koje sam odabrala jer sam ih uočila na mapi. Nekad sam se pitala, kada mi konačno pođe za rukom da se izgubim, hoću li nekad na nekim novim ulicama nasumičnog nepoznatog grada sresti sebe i hoću li se prepoznati. I jesam. I prezrela sam sebe.

9

PUTOPIS

Jedan dan u Trstu Piše: Boris Maksimović Dvaput sam bio u Trstu. Prvi put na svoj rođendan prije nekoliko godina. Jedne večeri sam sreo profesora koji mi je rekao da ujutro ide u Trst. U pet ujutro, ne mamuran već i dalje poprilično pijan i ekstatičan, bio sam u autu s njim. To sam shvatio kao rođendanski poklon od Boga lično. Kad su me pitali gdje idem rekao sam da idem po farmerke, iako oko Ponte Rosso odavno više nema buvljaka, ali ima bakuta koje idu u šverc-ture i na granici, naravno, nemaju ništa da prijave. Drugi put sam bio jednog decembarskog dana, hodao sam glavnim trgom što gleda na more i razmišljao šta kog vraga radim sa svojim životom.

Došao sam da bih na licu mjesta ispitao sve opcije za master iz prevođenja na Scuola superiore per interpreti e traduttori, da vidim cijene iznajmljivanja stanova, razmišljao sam gdje da nađem pare, kako da se zaposlim i osjećao kako mi koža postaje tijesna, kako mi skače pritisak zbog previše misli po kubnom centimetru mozga. Htio sam na trenutak da budem neko drugi, neko bez toliko sumnji u sebe. Ne baš kao divni lokalni pjesnik Gianluca Paciucci, kod kojeg sam bio tog dana, jer pjesnici, bar oni dobri, uvijek

sumnjaju u sebe, već, recimo, neki lokalni fašista koji mu prijeti zbog njegovih ljevičarskih stavova, koji je kao i svi drugi fašisti u sve siguran, koji mrzi Slovence, ali zato ima odlične veze sa srpskim fašistima.

A onda sam nekako digao glavu, hladan vjetar je duvao s mora, a ja sam se sjetio da sam u tom posebnom gradu, na glavnom trgu, da, ako ništa drugo, bar tečno govorim italijanski i da se ne osjećam kao potpuni stranac, pa sam otišao u jedan mali bar i uradio ono što kući nikada ne radim – otišao za šank i popio kafu brzinski, u tri gutljaja, onako po italijanski, a ne sa orijentalnom sporošću, kako to inače radim.

Preletio sam očima preko nasova novina, Italijani su se pitali zašto nam ti prokleti Srbi daju praktično za džaba koncesije za hidroelektrane na Drini, razmijenio sa konobaricom neke „kortezije“ i žurno izašao, kao čovjek koji zna kuda ide. Nisam baš znao kuda idem, ali sam bio u Trstu, espresso je učinio svoje i život mi je nekako opet ličio više na voz koji ide dobrim šinama nego na kuglicu za fliper koju udara ko stigne.

Eto, tog se sjećam iz Trsta.

Master nisam upisao. O Rilkeu, Džojsu, Zvevu, o Sudbini i komentarima, o jugoslovenskoj mitologiji i italijanskoj svakodnevici, Hramu Svetog Spiridona – neki drugi put.

10

11

PUTOPIS

Pazin, čarobni mali grad Piše: Tamara Lujak Smešten u centru hrvatskog dela Istre, pod budnim okom okolnih planina, raštrkan po padinama šarolikog pobrđa, Pazin je kao stvoren da vam oduzme dah. Kako ima interesantan geografski položaj, ugledao se na raznorodne gradove: kao grad u kotlini Pazin je razvučen, pravolinijski, skoncentrisan oko glavne, vijugave ulice. Kao planinski gradić Pazin je uklješten, izvajan u okolnom pobrežju, uskih, vetrovitih ulica, sa malim čarobnim trgovima. Pored lepote samog grada, najsnažniji utisak ostavljaju čistoća i uređenost bašti, ulica i parkova. Trošnih fasada ima na svakom koraku, jer ipak je ovo grad sa dugom istorijom, ali nema ćoška, kutka, prozora ili bašte u koju nije udenuta poneka saksija.

Pazin je jedan od retkih gradova koji po svojim prirodnim lepotama može da se meri sa mnogim evropskim gradovima (francuskim, na primer). Nadaleko čuvena Pazinska jama, prvi put istražena u periodu od 1893. do 1896. godine, samo je jedna od turističkih atrakcija malenog grada.

Duboka jama koju je u poroznoj steni izdubila Pazinčica, reka ponornica, sa kaštelom na samom rubu litice, ostacima negdašnje kule i kotlinom same reke obavijene maglom i gustom šumom, kao stvorena je za fabulu fantastične priče. Na sličnu ideju došli su i organizatori Istrakona, manifestacije posvećene fantastici i naučnoj fantastici, na kojoj smo i sami prisustvovali od 20. do 23. marta.

Mart ume da bude nezgodan mesec. Po dolasku u Pazin smenili su se kiša, susnežica i sunce tokom jednog popodneva, dok su nas organizatori uveravali da su prethodnih godina sedeli u bašti ispred Spomen doma (gde se Istrakon održava) u kratkim rukavima i (što je, kako sami tvrde, daleko važnije) u kratkim suknjama. Pošto su ćudi tako varljivog meseca u pitanju, preko dana ćete na ulicama sresti tek dvoje-troje slučajnih prolaznika, dok će zato u vreme otvaranja Istrakona svi ljubitelji (naučne)fantastike izmileti iz toplih domova i okupiti se u fascinantnom broju od nekoliko stotina.

To se zove „draž velike manifestacije u malom gradu”.

12

Žitelji ovog nesvakidašnjeg mesta su obazrivi vozači. Češći su na uskim ulicama od pešaka i rado će zastati i ljubazno vas, uz klimanje glavom umesto pozdrava, propustiti ili će vas strpljivo sačekati ukoliko ste se zagledali u neku posebno lepu zgradu i tražite, i to baš na sred ulice, najpogodniji ugao za slikanje. Stariji žitelji će vas ljubopitljivo zagledati na ulici, pošto se na prvi pogled vidi da ste stranac i zaželeti vam „Dobar dan“, dok će mladež, naizgled okupirana sobom, samo proći kraj vas, što je sasvim razumljivo. Bilo bi previše od njih očekivati da vas primete. Zato će vam, ukoliko ste gost Istrakona, u najkraćem roku naći besplatan smeštaj i hranu.

Ukoliko želite da se upoznate sa samim gradom, na raspolaganju vam stoje mladi vodiči (moguće ih je kontaktirati preko Interneta), turistička organizacija grada Pazina (smeštena u samom centru grada) ili, ukoliko više volite razgledanje u sopstvenom aranžmanu, meštani uvek spremi da pomognu i pruže vam potrebnu informaciju. Ako vam, na pitanje kako da stignete do zamka, objasne kako je kaštel „samo pravo“, pripremite se na izlomljeno, izuvijano, isprekidano, stešnjeno, razvučeno, uz brdo/niz brdo pešačenje sve do samog zamka na ivici okomite litice sa koje se pruža pogled na Pazinsku jamu. I tako do svake destinacije: do crkve Sv. Nikole, franjevačkog manastira, Državnog arhiva, Starog Pazina... Stoga znajte da su vam, pored dobrog raspoloženja za šetnju, potrebne dobre i udobne cipele i još bolja kondicija.

U Pazinskom zamku, koji se prvi put pominje 983. godine i koji je jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih tvrđava u Istri, organizovan je prvi Istrakon 2000. godine. Danas u okviru stalnih postavki Etnografskog muzeja Istre i Muzeja grada Pazina smeštenih u kaštelu možete videti zvona iz perioda od XIV do XIX veka, tradicionalan način obrade drveta i gvožđa, arheološke nalaze od praistorije do srednjeg veka, kao i tradicionalnu odeću iz različitih delova Istre.

Župnu crkvu Sv. Nikole, podignutu 1266. godine, krase freske iz 1460. godine i zvonik podignut 1705. godine uz samu crkvu. U Franjevačkom manastiru, koji kao i crkva Pohođenja Blažene Device Marije potiče iz sredine XV veka, bile su tokom proteklih vekova smeštene bolnica i apoteka. Državni arhiv Pazina je jedan od najbogatijih arhiva u Hrvatskoj. U njemu je u periodu od 1899. do 1919. godine bila smeštena Velika državna gimnazija, prva srednja škola u Istri s nastavom na hrvatskom jeziku, koju je od 1912. do 1918. godine pohađao Otokar Keršovani.

Ovo nesvakidašnje živopisno mesto poslužilo je kao inspiracija kako domaćim tako i stranim piscima: Vladimir Nazor, koji je početkom XX veka ovde živeo i radio, smešta radnju romana Krvavi dani u Pazin, dok svetski poznati Žil Vern, koji nikad nije boravio u Istri, a kamoli u Pazinu, ovde smešta veliki deo radnje romana Matijas Sandorf. U tu čast ulica kraj zamka nosi ime slavnog pisca, dok je 1998. godine osnovan „Žil Vern klub“.

Ako imate vremena da između gusto zbijenih predavanja i uopšte bogatog programa Istrakona, koji se održava u Spomen domu (podignutom u znak sećanja na 1943. godinu kada je u Pazinu odlučeno da se Istra pripoji matici zemlji), priredite svom organizmu dodatno iznenađenje, onda ustanite rano ujutro i otpešačite do železničke (ili autobuske) stanice, smeštene na još jednom brdu i kupite kartu do Pule, Rovinja, Poreča, Motovuna ili manje poznatih mesta poput Bala, Svetog Petra u šumi, Žminja, Svetog Lovreča, Tinjana ili Hekija. Kako je uspon više nego strm, kad budete došli do stanice nećete više osećati hladnoću koja štipa obraze i ruke. I kapa i rukavice su preporučljive u ovo doba godine, šal se podrazumeva, mada meštane nećete videti kako ih nose (ali to su meštani). Pazinska bura komotno može da se takmiči sa beogradskom košavom, mada nismo sigurni da je ne bi nadmašila (u nekoliko navrata je pretila da nas oduva).

U današnje vreme sve je veći broj onih koji na put polaze naoružani knjigom, MP3-em, laptopom. Ništa vam od toga neće biti potrebno na putu za Pazin (i okolna mesta), jer je takva vrsta zabave suvišna na mestu koje ne zna za uličnu vrevu, gužvu, škripu kočnica ili sirene ambulantnih kola. Sve što u Pazinu možete čuti jesu ptice, crkvena zvona i blagoslovena tišina. Nema glasne muzike po kafićima, nema dovikivanja sa prozora ili glasnog smeha pubertetlija u (međugradskom) prevozu. Zato ga ima sasvim dovoljno u Spomen domu, na Istrakonu, uz pivo, kafu, FRP (fantazijsku igru uloga, igranu na tabli), LARP (fantazijsku igru uloga, igranu uživo, sa pravim kostimima, u „pravom“ svetu), MTG (kartašku igru), lov na skriveno blago; javne diskusije „Zvezdani obračun“ i „Kafić „Nauka““; kao i predavanja autora: Mirko Grdinić, Vladimir Paar, Davor Šišović, Milena Benini itd.

Pored druženja, ogromnog turističkog značaja za grad i okolinu i mogućnost objavljivanja kratkih NF&F priča u istrakonskim zbirkama, Istrakon je omogućio i stasavanje, sada već nekoliko generacija, mladih pisaca, što slobodno može da se meri sa većim manifestacijama, poput Sferakona u Zagrebu.

13

PRIČA

KLAVIER Piše: Mario Lovreković Lovra Šutjela je, jezikom zašivenim za usne. Trpjela je. Slijepa bješe za kopilad od svijeta. Treptajem oka, nježnošću trepavica, koje nužno padaju prema dolje, Samara bješe pretjerano savršena za mene. Isprva je samo stajala u tišini, upijala tonove koje moje čudne misli rađaše. Dodirnuti ju htjedoh, osjetiti, kožu joj proživjeti u sebi, probaviti, međutim zastao jesam, jer progovorila je nježnom glazbom, melodijom dobrote i sjete.

Svaki osjećaj znala je prožeti kroz crne tipke na klaviru, znajući da stojim na rubu sobe i promatram ju. Samovala je, oduvijek, uljez sam bio gledajući divotu koju nikada nisam zaslužio vidjeti. Pažljivo sam okretao stranice, note, saslušao sve što mi želi reći, povjeriti, dočarati.

Stolac satkan od pepela i sjene, i ona na njemu; utopiji posvjedočih tada. Prste je plela dok se svjesnom prozivala, plakala uživajući povratak među žive, snivala u zapetljajima tuge, okorjele ogoljene samoće koju je iščekivala, pomirila se s njome.

Priđoh joj, duhom nagoj i slobodnoj, savršenoj u svim nitima postojanja, potom poželjeh da samo meni melodiju posveti, da ju ubije u tonu za kojeg taktova nema. Poželjeh da barem jednom duge prste meni pokloni, da ih zabije u prazno tkivo koje jedva na kostima držim, i ne marim što tako jest.

Gledao sam kako svira i poziva me, rastapa se kroz smrtnost, utapa me u glupost; drsko odlazi u vječnost.

Gledao sam kako joj meso prže, mudraci od nekih stranih nota, i kako joj moje misli prelaze u kosti, srž koju nikako nije mogla izgubiti.

Svirala je na klaviru, u sobi bez zraka, gdje umrli smo svatko za sebe, kao ptice u kavezu, ili konopci u vatri. Moguće da bih i duže uživao u njoj, moguće da je i bolje ovako, da je ponekad nema, jer ljepotu njenu volim, kao i svaku crnu nježnost koju glazbom mi podari, i svaki suton koji s razlogom pokida, i svaku žilu koju mrtvu mi pokaže.

Među nama je, živa, a ne živi. Spališe joj biće, pripiti umom i tijelom, oni koji nisu mudraci, učiniše to onda kada se zlo bez pravde činiti moglo, jer paklena ona bješe, kazivaše jadnici; prstiju od zla začarati je mogla, kazivaše bezbožnici.

Zapazih kako i dalje samo nju čujem i vidim, u kući koju posjetih, u domu ljudi koji umriješe davno.

Zavoljeh nju, nasljednicu s druge strane postojanja, koju vječno ću barem savršenu slušati. Zaluđen, moguće i zagrliti, protratiti, jer voljeti ju neću znati, ugledati živu nikada smjeti, moći. Gorjela je, miris joj osjetih, zatvorih ga duboko u sebi.

Pa kod idućeg čina, kada se odmori i zapečati ukazanje pored klavira, spalit ću vlastito biće, postati prah njezine volje, dio koji joj nedostaje, njezino srce.

14

PRIČA stvarno ne mogu reći da su nekulturni, djeca me pozdrave svaki puta na stubištu, ali roditelji, oprosti mi dragi, ali malograđanština je prava riječ. Gospodin Škare, poduzetnik, zanima me što poduzima osim što djeluje kao da se bavi sumnjivim radnjama i isto tako sumnjivim odnosima sa svojom tajnicom. Ne, ne znam da ima tajnicu, ali tako djeluje. Onako naprasit, u preuskom odijelu, obješena trbuha, kao da ima pedeset a ne jedva trideset godina, uvijek glasan i nasmijan, zamisli, neki dan mi je rekao: „Hej susjeda, ‘aj navrati na kavu.” Bože, pomislila sam si, pa zar se tak razgovara? Njegova madam je potpuna suprotnost. Privlačna lica ali tako jadno i umorno djeluje. Zamisli, petoro djece, nije ni čudno da je jadna slomljena. Nedostaju mi vrt i ruže. Nadam se da ih Ana pazi i njeguje. Znaš, gospodin Herman, doktor, me je pozvao u HNK, baš se veselim predstavi.

Kuća u Nazorovoj

Piše: Marijan Falica Gusta magla lebdjela je poput paučine iznad polja u centru Zagreba. Kuća na broju deset u Nazorovoj ulici, rad arhitekta Kovačića iz doba secesije, imala je izlaz u vrt. Smješten podno Rokovog perivoja, omeđen Britanskim trgom na južnoj strani i Zamenhoffovom ulicom na sjeveru, vrt je bio oaza mira u srcu grada. Upravo zbog položaja i zelenila u centru grada, taj dio Zagreba, bio je jedan od najskupljih i najpoželjnijih za buduće vlasnike stanova i kuća.

Gospođa Karolina Vraniczany, udovica na pragu šezdesete, zadovoljno je gledala u ogledalo.

Držala je do sebe. Godine još uvijek nisu izbrisale njeno lijepo lice, pune usne niti su naslagale talog vremena na struku. Sjetno je pogledala u sliku pokojnog supruga, gospodina Leona plemenitog Vraniczany.

- Nedostaješ mi – pomislila je. Dragi moj, Zagreb se pretvorio u provinciju. Gdje su nestala gospoda, gdje je nestala kultura? Kazalište, izložbe, nedjeljom na Dolac, u Gradsku kavanu. Ljubim ruke, moj naklon, dobro jutro Suseda, sve je nestalo. Zamisli, Ana je običan fotograf, no, naša draga kćer, više nije Ana plemenita Vraniczany, udala se za, pa, za nekog političara, svi su danas nekakvi političari. Zamisli. Toliko toga se promijenilo. Ne, ne mogu reći da me je nagovarala, prepustila sam joj našu kuću, našu vilu na Rokovom perivoju u zamjenu za njen stan u Nazorovoj, za naš bivši stan. Da sam samo znala kakvi će mi susjedi biti. Nikada na to ne bih pristala. Škare! Pa kakvo je to prezime? Bože, petero djece imaju, kao putujući cirkus. Ne,

*** - Tanja! Marin opet plače, daj odi vidi kaj mu je! – viknuo je Krunoslav čitajući poslovni tjednik, udobno zavaljen na trosjedu u dnevnoj sobi.

Gospođa Škare, visoka tridesetogodišnjakinja, kratke crne kose i zavidne linije, uzevši u obzir petoro djece od kojih je najmlađe imalo tek nekoliko mjeseci, pogledala je prema suprugu.

- Dušo, Marin i Ana su na treningu. Martin plače, ako misliš na naše najmlađe dijete.

- Naravno draga, a gdje su Mihael i Andreja?

- Nadam se da su u svojoj sobi i gledaju crtane, nešto su mi pretihi, možeš li provjeriti dok ja završim večeru?

- Naravno, samo čas - gospodin Škare odložio je novine i pošao provjeriti što djeca rade.

- Tanja!!! Zovi hitnu!!!

Gospođa Vraniczany odmahnula je rukom. – Opet galama – pomislila je i zaputila se prema kuhinji.

Pristavila je vodu za čaj.

Obiteljska vila stare zagrebačke obitelji Auer, nakon drugoga svjetskog rata podijeljena je na nekoliko velikih stanova. U prizemlju je bio najmanji stan, nikad nastanjen, prvi kat otkupila je obitelj Škare, drugi kat, tadašnja vlast dopustila je zadržati gospođi Vraniczany, kćeri gospodina Aurea, u potkrovlju kuće nikad nije bila završena adaptacija u stan. Nakon udaje i preseljenja u vilu na Rokovom perivoju, stan na drugom katu u Nazorovoj bio je prazan dok kćer gospodina i gospođe Vraniczany nije upisala studij arhitekture i za nagradu dobila ključeve kao potvrdu njene samostalnosti.

15

Dnevna soba, zidova prekrivenih policama prepunim knjiga, velikim portretom obitelji, nekoliko manjih portreta i slika, ispunjena secesijskim namještajem profinjenih mekih oblika, sofom koja je dominirala sredinom sobe, okruglim stolom od punog drveta i stolicama s crveno srebrnim prugama, imala je pogled na vrt.

Gospođa Vraniczany običavala je provoditi vrijeme u toj sobi prepunoj dragih sjećanja na neka bolja vremena. Sjedila je uz prozor, u očekivanju gospodina Hermana, i pila čaj promatrajući vrt.

Na mjestima magla kao da je doticala livadu, trava je svjetlucala prekrivena injem. Stara jalova kruška natkrila je klupicu tako istrunulih dasaka da već odavno nije bila za sjediti. Vrt je djelovao pusto, spokojno i nestvarno. Kao da ju je pozivao na počinak. Glava joj je polako klonula. Na trenutak uspavana od te slike, zatresla se kad su joj hladni trnci prošli tijelom. Gospodin Herman trebao je stići svaki čas pa je odlučila obući se i pričekati ga u vrtu, nadala se da će je hladnoća razbuditi.

- Ne vidite širu sliku prijatelju! Pet vrhunskih stanova u samom centru grada, samo fasada će ostati. Ne, niti fasada, samo izgled te kuće će ostati. Možete li zamisliti koliko će to vrijediti Petriću? – građevinski poduzetnik Ivan Biošić ne bi niti napuštao svoje selo prije dvadesetak godina i dolazio u Zagreb da nije imao jasno određene i zacrtane životne ciljeve. Četrdesetogodišnjak je imao volju, veze i viziju. Ništa mu nije stajalo na putu. Odlučio je uložiti puno novca u cijeli projekt ali je i čvrsto vjerovao u njega.

- Zar nismo to mogli pogledati po danu? – upitao je odvjetnik - Sutra odlazim na skijanje, a jednostavno nisam stigao ranije. Imate bateriju na mobitelu, ma nebitno, nećemo u detaljno razgledavanje, nisam nikada bio u ovim starim kućama. Zanima me izlaz u vrt, navodno je oaza u centru grada. Samo da malo upijem taj osjećaj. Znate li da je ovo jedna od prvih kuća izgrađenih na ovom mjestu?

Početak secesije! Art Nouveau Petriću! Dajte, pa malo avanturizma – veselo će Ivan otključavajući vrata.

- Znam, znam, malo sam se raspitao i nisam presretan onim što sam saznao o kući.

- Ma dajte, napuštena je od ne znam kad. Ok, vidim da niste baš raspoloženi. Samo ćemo proći hodnikom do vrta.

*** Ivan je pogledao na sat. Bilo je deset do osam.

Noć se već odavno spustila, hladnoća ga je natjerala da podigne ovratnik kaputa. S odvjetnikom Petrićem dogovorio je sastanak u petnaest do osam u Nazorovoj, kako bi pogledali kuću koju je namjeravao kupiti.

- Gospodine Ivan – mahnuo je Petrić prilazeći – dakle, pronaći parking na Britancu, u bilo koje vrijeme, to je lutrija!

- Samo isprike slušam – nasmiješio se Ivan – imate ključeve?

- Ne, ozbiljno, zar vam parking neće biti problem, za vašu investiciju mislim, uostalom, koja je to kuća, nisam je još vidio.

- Parking nije niti najmanji problem Petriću, stojimo ispred nje, predivna je!

Odvjetnik je pogledao kuću oronule fasade ispred koje su stajali. Starinska, drvena, dvokrilna vrata, s otvorom za ubacivanje pisama. Polupani prozori, vlagom nagrizeni zidovi, ništa zanimljivo niti posebno osim same činjenice da je uzevši u obzir lokaciju, kuća na prodaju. Prvi pogled odavao je dojam samo još jedne zapuštene kuće u centru grada. Nije komentirao.

- Ha!? Vidim da niste oduševljeni. Nije bitno, imate li ključeve?

- Imam i sad mi je jasno zašto u agenciji za nekretnine nisu niti trepnuli kad sam ih zatražio.

*** Gospođa Vraniczany začula je kako ulazna vrata škripe na željeznim šarkama.

- Gospodin Herman – pomislila je i osmjehnula se.

Prstima je lagano prelazila preko trošne klupice u vrtu. Nadala se da će imati vremena za čaj prije predstave.

- Ivane, možda ovo nije dobra ideja, da odgodimo obilazak za neki drugi puta? Možda nije sigurno.

- Iznenađujete me Petriću, mislio sam da ste vi advokati nemilosrdni i neustrašivi, kratko ćemo.

Gledajte – pokazao je Ivan uperivši svjetlo s mobitela prema vratima koja su vodila u vrt – idemo samo do vrta proviriti i van. Da vas ne poznajem, pomislio bih da se bojite nečega.

- Kao što rekoh, raspitao sam se i malo pronjuškao po internetu o ovoj kući, tj. vili obitelji Auer.

Vlasnik je bio slikar i opsjednut erotskim motivima, na kraju je prolupao i rastao se od žene, ili, možda je bolje reći, dobio je nogu od žene.

Nakon rata, vila je preuređena u stanove. Obitelj s prvog kata, neki poduzetnik s hrpom djece, kupio je stan da bi nakon nekoliko mjeseci pokupio stvari i odselio unutar par sati.

16

Navodno je pronašao dvoje male djece u sobi, zagrljene i ispovraćane. Trovanje ili nešto slično.

- Otkrili su koji je bio razlog tome? – Ivan je primio za kvaku vrata koja su vodila u vrt, otvorio ih i zakoračio preko dvije stepenice na injem prekriven travnjak.

vi i odakle vam pravo šetati mojim vrtom?

Molim vas da smjesta napustite moj vrt i moju kuću! – obratila im se.

Hladni vjetar ošinuo je Ivana i natjerao odvjetnika da se strese od hladnoće i jeze koju je osjetio. Oba muškarca zašutjela su i pogledala se. Duboko u utrobi osjetili su trnce i strah. Hladnoća koja ih je obavijala bila je neprirodna, puno hladnija. Usta su im se osušila, gumene noge nisu slušale. Trenutak se činio kao sat. Sirena automobila i glasne psovke vozača s ulice, s prednje strane kuće prenula ih je. U isti čas, potrčali su prema vratima teško dišući. Odvjetnik je ispustio mobitel, Ivan je stao na njega hitajući prema hodniku. Obojica su istrčala iz kuće zadihana i prestravljenih lica. Trčeći, zaustavili su se tek na Britancu.

- Petriću – zadihano će Ivan – nadam se da ovo nećete spominjati nikome, apsolutno nikome – povrativši dah, progovorio je Ivan.

- Ne znam, navodno su djeca grickala zidove pune alabastera i otrovala se. Uvijek sam građevinare smatrao mafijom.

- Američki filmovi Petriću. Puno smo gori u stvarnosti – nasmijao se Ivan - gledajte, mir i tišina, predivno je. Uistinu je oaza, ovaj projekt je pun pogodak. Livada, drveće, mir, pogled na vrevu grada s jedne i mir i tišina s druge strane stana. Zlatom će plaćati, zlatom! – zadovoljan je bio Ivan.

Karolina Vraniczany umalo je vrisnula kad je vidjela kako dva muškarca sa svjetiljkama ulaze u vrt. Začudilo ju je kako nju nisu primijetili pa se malo pribrala i krenula prema njima.

- Što je bilo s ostalim stanarima? – upitao je Ivan.

- Hm – uzdahnuo je odvjetnik – nije ih bilo.

Samo još jedna gospođa, kćer vlasnika koja je dobila stan. Udovica, starica je prolupala nakon što je čula da joj je kćer poginula u automobilskoj nesreći negdje kod Nice – zastao je, uzdahnuo pa nastavio - Livada, žbunje, jalovo drveće, stanari koji bježe ili umiru. Da li ste se zapitali zašto nijedna kuća ovdje nema neki vrt ili cvijetnjak ili bar malo uređeno to zadnje dvorište?

- Ne, nisam zašto?

- Na ovome mjestu u sedamnaestom stoljeću bilo je židovsko groblje koje su kasnije preselili. Samo spomenike, navodno su grobovi ostali.

- Ma dajte Petriću, sad ćete mi još i o duhovima pričati?

- Samo kažem.

Gospođa Vraniczany nije mogla ne načuti razgovor ove gospode. Uzrujana, van sebe, odlučila im se obratiti i zahtijevati objašnjenje.

- Kako se usuđujete!? – povikala je. – Tko ste

- Ne, naravno – blijeda lica odgovorio je odvjetnik.

Nakon desetak dana Ivan je nazvao odvjetnika Petrića.

- Niste mi rekli što je bilo sa zadnjim stanarom, onom gospođom.

- Navodno je umrla tumarajući po vrtu, našao ju je doktor, neki Herman čini mi se, ugovorio je pregled pa je došao drugi dan jer se ova nije pojavila. To je bilo prije nekih pedeset godina.

17

PORTRET UMETNIKA

"Motivacija" iz Vršca Reportaža iz Beča Pripremili: Mirjana Perin Magura Velibor Antanasijević U Beču je održana uspešna izložba umetničkih slika Đure Pavkova, akademskog slikara iz Vršca u restoran-galeriji Gabel&CO. Organizator izložbe je bila pesnikinja Mirjana Magura u saradnji sa Kulturno integracionim udruženjem Fokus iz Beča. Svečano otvaranje izložbe je bilo 28.01.2017., a izložba je, takođe, svečano zatvorena 25.03.2017. U svečanom programu su učestvovali: voditeljka Vesna Klinger, Mirjana Magura, Velibor Antanasijević, Božidar Stanković, studentkinja operskog pevanja na konzervatorijumu u Beču, Jovana Rogulja uz pratnju na gitari Krunoslava Bagarića. Pored izloženih umetničkih slika, umetnik, Đura Pavkov, je veoma rado u toku programa prisutnima crtao karikature, što su oni prihvatili sa zadovoljstvom. O životu i dosadašnjem radu akademskog slikara Đure Pavkova je govorila predsednica Fokusa, Vesna Klinger, koja je istakla dosadašnje uspehe umetnika.

U toku programa je pročitana pesma "Istina", pesnikinje Mirjane Perin Magura, inspirisana jednom slikom ženskog akta umetnika. Pesma je pročitana na nemačkom i srpskom jeziku, čitali su je autorica: Mirjana Perin Magura i Božidar Stanković. Velibor Antanasijević je pročitao šaljivu stihovanu anegdotu o umetniku "Stolica dr Đure Pavkova", koja je nastala prilikom prvog gostovanja Đure Pavkova u Beču 2014. godine. Tokom programa, za dobro raspoloženje prisutnih su se pobrinuli svojim izvođenjem prigodnih muzičkih tačaka studentkinja Jovana Rogulja i Krunoslav Bagarić, a njima se kasnije pridružio i Božidar Stanković. Publika je pomno pratila kulturni program i zainteresovano promatrala izložene slike po zidovima galerije. Pored mnogobrojnih ljubitelja likovne i pesničke umetnosti, otvaranju izložbe je prisustvovao i ambasador Republike Srbije u Austriji, gospodin Pero Janković sa suprugom, zatim predsednica 9. Bečkog okruga, Martina Maljar, sa brojnom delegacijom.

Zatvaranje izložbe je takođe bilo svečano uz prigodan kulturni program, koji su pripremili: Vesna Klinger, Mirjana Perin Magura, Velibor Antanasijević, a za muzičku pratnju su se pobrinuli Zoran Aleksić, generalni sekretar Udruženja članova Matice srpske u Beču i profesor Božidar Stanković.

Zatvaranju izložbe su prisustvovali mnogobrojni članovi udruženja DONAUSCHWABEN iz Beča a rodom su iz Vršca i okoline. Zatvaranje izložbe su posebno uveličali mnogobrojni prijatelji, koji su za tu priliku posebno doputovali iz Vršca, da bi podržali svog znamenitog sugrađanina, akademskog slikara Đuru Pavkova, koji je ujedno i predsednik Kluba slikara "Paja Jovanović" iz Vršca. Na zatvaranju izložbe je poslata poruka mira u obliku teksta: "Otvoreno pismo vladama sveta", čiji je autor Mirjana Perin Magura, a tekst su čitali Vesna Klinger i Velibor Antanasijević. Na kraju se, umetnik i organizatori izložbe, srdačno zahvaljujemo, vlasniku restorana-galerije "Gabel&Co", Vladi Radovanoviću, koji nam je omogućio da realizujemo ovu dvomesečnu izložbu u njegovom restoranu, kojeg preporučujemo i drugim umetnicima i piscima.

Zahvaljujući uspešnom predstavljanju umetničkih radova akademskog slikara Đure Pavkova na njegovoj prvoj izložbi u Beču i velike zainteresovanosti ljubitelja umetnosti i galerista, organizator Mirjana Perin Magura je već ugovorila dve slikarske izložbe u Beču: 1. - u prestižnoj galeriji "Contemplor", koja se nalazi u prvom Bečkom okrugu i 2. - u "Kulturschock" u 8. okrugu, a jedna slika umetnika Đure Pavkova će biti na aukciji od 12. - 14. maja 2017. godine, na izložbi umetničkih radova "konstante art fair vienna" u Gartenpalais Schoenborn, Volkskundemuseum. Novčana sredstva koja će se dobiti na aukciji slike će biti namenjena za instituciju St. Anna dečja bolnica, koja se bavi istraživanjem za pomoć deci oboleloj od raka.

18

OTVORENO PISMO SVIM VLADAMA SVETA Ljudi u odnosu na zemlju imaju osećanja. Oba su, kaze se, da su Božje delo. Ali sve posle toga je čovek stvarao. Čovek se množio, istraživao svet i napisao svoju priču. Kada bi “Majka zemlja” imala srce, pa i osećanja, ona bi, mislim, od bola i tuge eksplodirala. Čovek je sam pisao istoriju, iz raličitih pogleda i razloga. LJudi su izmislili religije i svako svopstvena pravila u njoj. Pisari formirali, izmišljalji, viđeno-neviđeno, načulo, doživljeno, od raspoloženja ili u trenucima sreće, “pisanije”. O razlozima bi se moglo raspravljati. Da li su hteli da ih se ljudi plaše, kako bi ih držali na odstojanje u cilju raspolaganja njima, imajući vlast da sakriju svoje slabosti kako bi ostvarali svoja raspoloženja nad njima. Jer, ako ima Boga, mislim, da je ono što se desilo i još uvek se dešava, nije njegova volja. On bi bio protivurečan u svom delu, da čovečanstvo, bez griže savesti, stolećima stvara – RATOVE! Vredno su se prenosile svete reči kako bi bile ostavljene za potomstvo.

Možda je nešto dodato, ili nešto izostavljeno, tako da niko od nas ljudi, ne može da tvrdi da je sve ovo od nadprirodne sile stvoreno. Sumnjam, u ovakvim vremenima, na bilo koju ljubav bližnjeg svog, tako visoko hvaljena, koja se pojavljuje u nekoliko knjiga različitih religija. Mislim: ,,Ja neću da mrzim, da ubijam, da budem ljuta, besna, niti prevarena. Hoću da verujem u slobodu života, hoću da se smejem i pevam, da znam da su mi deca na singurnom, ne plašeći se da se suprotstavim tami, želim da činim samo dobro i svakom dug život da poželim." Kada u ovom času rasmišljam, kada u svetu, možda svaki minut, negde neko ubija, kako su lakomisleni postali ljudi, kako se nemarno bave svojim i tuđim životom, pitam se - Sa kojim pravom i lakomišljenošću oni njega odbacuju? Sa kojim pravom se kuće i životi oduzimaju, koje je čovek stvorio? Da li nam ruševine i grobovi daju slobodan pogled na nebo?

Ruka koja je stvorila sve ovo i uzgojila život je ljuta. Čovek može i te kako da okonča ono što je stvorio, da svemu stavi potpuni kraj, suludim putem, razaranjem, ,,ugasi" sve dišuće. Ali svaki napad na život je delo nerazmišljajućih, a ne nekog razumnog, koji se odgovorno ponaša. Zašto svoje delo uništiti? Zar nismo to izgradili sa ljubavlju? Razmišljam, ne može biti istinito da umno poremećeni, naokolo trčeći, unište svoja dela.

Zar nisu majčinm mlekom dojeni, ili su hranjeni krvlju?

Zar oni ne znaju da gonjeni besom i mržnjom oslepe?

Zar oni ne znaju da oko za oko vodi do slepila? Zar oni ne znaju, da onaj ko brani svoj stav drugim oružjem, a ne umom, da mu je duhovno oružje izčeznulo? Zašto ljudi izmišljaju oružje, kada znaju da ono oduzima život?

Zašto je to postalo važno u koga verujemo, šta nosimo, šta posedujemo, koliko smo bogati, gde živimo, koje boje kože smo, kojim jezikom govorimo, koje meso jedemo, kome se molimo? Da li voda ne gasi više našu zeđ? Da li je dahtanje za krvlju toliko slatko postalo, da med života nisu okusili?

Zar mir nije dragocen? Da li su nam majke, očevi i naša deca postali nebitni? Da li je naš komšija neprijatelj, jer drugačije razmišlja? Zato što je milosrdan i nosi slobodu u sebi?

Jer on nije rob zabludama besa, zabludama okreće leđa. Da li je slom neprijatelja toliko postalo važno? Da li oni prepuni mržnje ne osećaju kameni teret u njihova srca?

Da li su zaboravili da čiste ruke nose mir? Krvave ruke ne nose belog goluba sa porukom mira. Oseća li čovek duboke rane gubitka kada oduzme život? Da li se pretvorio u kamen? To bi mogla da bude od bilo koga majka, otac ili dete. Da li je vladi te zemlje postalo toliko nebitno kada šalje svoju vojsku u bitku, koja raskomadana, umesto cveća, leži u pašnjaku? Kad narod iz svoje zemlje, gde je rođen, mora da beži, ostavljajući svu svoju imovinu strahujući za svoj život, kada su polja od bombe zatrovana, kada je zemlja napojena krvlju, crvenom kao što je njegova. Zar se nikome ne lomi srce kada teku gorke suze, kada su dečije oči pune tuge, jer mrtve ruke ne mogu da ih greju? Kako rat može biti logičan, kada uništava ljudsko delo? Svet nije perverzan, on je lep, on je jedini koji pripada svima. Zato molim, jedno peščano zrno među vama, sve pametne glave vlada, besne fanatičare, srca prepuna mrznje i terora, lidere religija, svakog vojnika, svaku majku, svakog oca, sve koji dišu: Kleknite i dodirnite “Majku zemlju” i Božje delo, koje je sve naše.

Osetite s ljubavlju svoje sopstveno delo, gasite žeđ sa izvora života, koje Sunce greje. Jer prave izgovorene reči sa svih strana sveta, u pravo vreme, mogu vojske da zaustave i spasu čovečanstvo od njegove propasti.

19

PRIČA

PAD APSURDA (ili kako se liječim sedmicama) Autor: Antonia Padovan Kralj Ponedjeljak je. Popodne, zimsko i neodređeno, obezglavljenog raspoloženja. Prošlo je šest sati popodne, i bliže smo sedmici...

Mojoj sedmici. Jućer sam pala, nespretno i nezgrapno poput malog djeteta. Jućer je sipila kiša skoro cijeli dan. Bilo je blata, bilo je i lokava. Pala sam na dlanove i koljena. Neustrašivo k'o curica što stisnutih zubi pregriza svaki strah i sram, ustala sam isti tren i odlučnim korakom brzo dalje nastavila... Kao da je ništa. Kao da ne žare dlanovi od udarca, i kao da ne osjećam krv kako blago navire na površinu rane.

Utrnulo je to mjesto, pa mi je još lakše bilo vruće ozljede ignorirati barem tih nekoliko minuta do povratka u stan. Svježa rana. Točno sedam paralelnih porezotina otprilike istih dužina ostalo je kao ukras na mom koljenu. Kao podsjetnik koliko sam zapravo dijete, raskidanih koljena i lepršavog duha, u liku odrasle osobe, elegantnih nogica i misterično nečitljivog pogleda... Ozbiljna? Da, ozbiljna sam kad,unatoč odluci da ne gledam TV ( osim isključivo izabranih filmova ), budem u prisutnosti tog manipulatorskog sredstva baš u vrijeme vijesti ili dnevnika. Veoma sam ozbiljna kad kažem da se događa sve ono što je jedino umjetnost sama i navješćivala. Najozbiljnija; kad mi se srce uzlupa zbog idiota raznih kalupa kojima je činjenica da je svijet otišao u nepovratnom smjeru za propast samo još jedna poslovna prilika za potpise ugovora enormnih svota – papir za papir i na papir zbog papira... Okrutno i smrtno sam ozbiljna kad se u muci previjam od grčevitog smijeha apsurda slušajući nebuloze o izbjeglicama, teroristima, i sličnim predapokaliptičnim sipanjima straha nekih organa koji lete 'previsoko' u tom svom svijetu papiruština da bi ih uopće doživjela više kao razlog za uznemirenost ili loš osjećaj u grudima.

New world order? Masoni? Terorizam i novi krahovi 'najmanjih'... novi porasti ionako već usrano 'prevelikih'. Skupljaju se i jamčevine. Policija je već na ulicama. Pretresa obične male ljudove, za njihovu sigurnost dakako. Sve se događa. Neki su govorili još odavno... Neki su se smijali. Bila sam među onima što govore. I ja sam izabrala papir, ali potpuno drukčije upotrebe i službe. Da serem kroz poeziju po onima što hladnokrvno i bahato drže svijet u šakama i kroz ljigav smijeh pljucaju po svima nama... Po nama – ovcama raznih runa i različitog blejanja... Bila sam među onima što govore. Crna ovca što je htjela da se i druge ovce probude. Mnoge ovce su se smijale. Mnoge upravo žive pod teškom stegom tog globalnog apsurda, ali im je on i dalje nejasan. Ponedjeljak je. Moj rok za predati tekst je već prošao. Stići ću do sedam sati. Mada sam imala sedam dana da ga napišem, jebi ga... U naravi mi je da ne poštujem rokove.

Do sedamsto riječi najviše... I stale su u njega sve čangrizavo gmizave pokore kao i neprešučena ogorčenja za prokockane predosjećaje. Na koljenu je već rana zarasla u zgrušanu krv što nimalo ne smeta. Bol je već jućer pri samom padu momentalno nestala. Nakon slučajno pogledanog dnevnika, nisam izgasila TV niti sam se dala smesti stanjem alarmantnog stadija svjetskog apsurda. Sedam malih ožiljaka ostaje u slučajnosti nespretnog pada jednog bezveznog kišnog dana. Samo to. I ništa više. Neprimječeni uzvici i urlici ostaju samo u odjecima umjetnosti. Hoće li itko znati da smo ih upozoravali? Hoće li preživjeti taj osjećaj u meni da bezvrijednost njihovih papira u valutama i potpisima jednom mora dočekat svoj kraj, onakav kakav zaslužuju – bolan i brutalan?

Nemam pojma. Biram biti dijete, ona curica razderanih koljena, kojoj je samo postojanje sunca i njegova velikodušna toplina dovoljan razlog da u svakom novom danu pronađem čarobni sjaj u svim sitnicama oko nas gdje je bog ostavio trag. Biram biti buntovnica pomalo naivnih ideala ubijeđena da ta nečitljivost u mojim zjenama ima itekako mnogo toga za dat. Biram biti izdvojena od svega što je 'eksluzivna izvanrednost' bilo čega mega-važnoga za večinu svih naroda... i biram da zaraslu ranu na koljenu doživim kao svojevrsni znak svemira, kao da me prijateljski zadirkiva govoreći 'eto ti još jedna sedmica'... A ja više ne urličem na TV niti se bahatim drugim ovcama. Biram opet svog kralja balkanskog rock'n'rolla i s iskrenim osmijehićem sebi u bradu ponosno promrmljam 'imam svoj mali svijet i oko njega Kineski zid.'

Prošli su rokovi, prošlo vrijeme uzbuna i buđenja. Neki su govorili još odavno... Neki su se smijali. Mene će do kraja sedmice pratiti.

20

21

Ines Kosturin MIMOILAŽENJE Dogodi se ponekad i da pružiš mi ruku kako već pruža cesta se u noć, ali nekako sam uvijek ja već u pokretu u okretu od tebe i ostaneš tako poluotvorenih usta u neočekivanoj šutnji.

A daleko od toga da čeznu moja leđa baš da u njih gledaš, ali zalutaš ti i ja ubrzam korak i osmijeh ostane kao neubran grozd visjeti u zraku. a daleko od toga da te baš moja leđa trebaju.

Bride dlanovi za tobom; u polumraku stišana svjetla na ekranu, na oštrini tvojih usta voljeli bi se moji šaptaji posjeći. pa da iz njih lipti, da govori crvenilo sve ono što je prezrelo, samo nikako da prsne.

Dogodi se ponekad da zakoračim za tobom, kako već korača se u mrak, pa što bude, i da vrisnem da se okreneš ne čeznem ja za tvojim leđima! ali ti si već u okretu u pokretu od mene, i grlo je moje natečeno od svega neizrečenog.

LEĐIMA NOĆ TIŠINA UDARA UDVARA Sanjao si da me nema, i kuća da je prazna, i zima da je, i tisuću si još gluposti sanjao.

U međuvremenu od tvojih pogleda nebo je prepuno modrica i šuti.

Pojeli smo sinoć srce jedno drugome, cijelo srce proždrli i po jedno plućno krilo, za pripadanje propadanje hrapavo disanje i probadanje u prsima da konačno prestane.

Ludost, hvala visinama, ne prenosi se dodirom.

Ikar inače po zanimanju, sad već profesionalno, s lakoćom iskusno pala sam s tvoga sunca, da vidiš kako se to radi potraćeno poslijepodne uistinu, jer do mog mjeseca previše ti je stepenica, a i bojiš se pomalo visine.

Sanjao si da dvoja prsa imaš i u jednima da nemaš srca, a druga da ne dišu, i da baš svi kroz njih kroz tebe vide.

Kako zjape ostarjele zvijezde prazne čekajući te u kutovima sobe, i kako si baš jako malen, i to si isto sanjao, i tisuću još ludosti.

22

ESEJ

POVODOM 150 GODINA OD SMRTI ŠARLA BODLERA, I 160-GODIŠNJICE OBJAVLJIVANJA „CVEĆA ZLA“ (Antologija „Poslednji cvetovi zla“, savremeni pesnici u čast Bodleru)

Piše: Dušan Varićak

Svake godine obeležavamo razne književne godišnjice – rođenja ili smrti autora, objavljivanja nekih čuvenog dela. Ove godine sigurno su najznačajnije one povezane sa smrću Šarla Bodlera i nastankom njegove čuvene zbirke „Cveće zla“. Zašto baš one?

Odgovor je i jednostavan i očigledan. Njegov uticaj je enorman, nesaglediv, protežući se evo već vek i po, skoro nesmanjenim intenzitetom do naših dana – od romantizma, preko moderne i avangarde, pa sve do nesrećnog postmodernizma i tzv. postpostmodernizma.

Bodler je i prekretnica i stožer; kao što zapadna hronologija razgraničava vreme do i od Hrista, tako i vreme u pesništvu može da se određuje po tom velikom pesniku, tačnije – do i od pojave „Cveća zla“. Ta zbirka pesama, po svim kriterijima verovatno najznačajnija i najuticajnija od svih (više i od „Vlati trave“ i „Urlika“, na primer), zaista označava kraj jednog vremena, i početak novog, suštinski sasvim drugačijeg.

Piše: Dušan Varićak Ivan Lalić kaže da svi koji pišu o Bodleru izjavljuju kako njegova poezija „označava početak fenomena, ili zbira fenomena, koje nazivamo evropskom poezijom“; Marko Ristić tvrdi da je on „prvi i još uvek najveći pesnik modernih vremena“. I Gaetan Pikon, čuveni francuski kritičar, bio je izričit: „Bodlerovo delo... je jedna revolucija, najznačajnija od svih onih koje su obeležile taj vek... Godina 'Cveća zla', 1857, inauguriše jedno doba: još uvek naše doba.“ To što je Pikon izrekao u prošlom veku u potpunosti važi i dandanji.

Bodler je kraj i kruna romantizma, koristeći teme dominantne u njemu na temeljima klasicizma, ali i začetnik moderne – mada, kako je primetio Sreten Marić, Bodler nije moderan pesnik, iako moderna počinje od njega – odmah posle njega, tačnije. On je poslednji od „starih“, i prvi od „novih“ – pesnik modernog života, pesnik grada, Pariza, prvi veliki posle Vijona.

Sam Bodler, 1863. godine, u knjizi „Slikar modernog života“, daje definiciju modernosti u članku pod tim imenom, po kojoj je ona traganje za lepotom prolaznih stvari, da bi se ta ta lepota u umetnosti pretvorila u večno. „Modernost je prolazno, prelazno, slučajno, jedna polovina umetnosti, čija je druga polovina večno i nepromenjivo.“ Time nam on otkriva i svoj pesnički kredo – preko banalnog, profanog, svakodnevnog dosegnuti ono univerzalno, večno (ujedno dajući da se nasluti ona skrivena, samo prividno izokrenuta religijska osnova njegove poezije – čežnja za Apsolutom). Opsesivno je težio za otkrovenjem lepote; prvi je tražeći i nalazeći tamo gde niko pre njega nije, a nakon toga svi njegovim tragom – u onom prizemnom, običnom, često i ružnom, i predlažući jednu estetiku koja pesniku omogućava da od „životnog blata napravi zlato“.

Prvi je, tako, u poeziju uveo princip depoetizacije poetskog predmeta, te poetiku ružnog, koja je otada postala dominantna u savremenoj poeziji, u svim njenim pravcima i ograncima – od početka moderne, preko svih mogućih avangarnih i bit književnosti, pa sve do rok, pank i ovovremene, hip-hop poezije. I tu je njegova suštinska revolucionarnost.

23

Bodler je, verujući u lepotu kao jedini mogući spas, sav bio prožet bolnom svešću o nepomirljivoj suprotnosti između banalnosti egzistencije i težnje za Apsolutom (kao i između ideala žene i one realne, ovozemaljske), pokušavajući da tu suprotnost „prevaziđe pretvarajući zlo sveta u 'cvetove' svog poetskog iskaza“. (Jelena Novaković) On hoće „Lepotu kao iskupljenje života, Lepotu koja Rugobu Bivstvovanja transcendira u poeziju“. (S. Marić) Taj neuropata i mračni vizionar, prvi je valjda u poznatoj pesničkoj reči, uklanjajući cenzuru između svoje svesti i podsvesti, tako bez zazora i imalo snebivanja zaronio do samog dna sopstvenog duševnog podzemlja, iznevši sa nekim sladostrasnim, skoro mazohističkim uživanjem na videlo sva svoja beznađa, izopačenosti i čitav dijapazon ostalih demonskih uticaja, transformišući ih alhemičarskim procesom umetničkog stvaralaštva u neki nov, svoj ideal lepote.

Ali, Bodlerovo delo ne može se posmatrati samo u ravni onog unutrašnjeg, psihološkog – ono se izdiže i u vertikalu, „raskidanost između neba i pakla“ ujedno je i „njegova vlastita raskidanost“, što bi rekao S. Marić. Ono na najbolji način potvrđuje jedan paradoks koji se odavno naslućuje – da je „prava lepota ta koja vodi u užas i tragiku, onda kada se izvuku sve njene konzekvence, i obrnuto, da užas, kada mu se verno služi, može da izrodi lepotu.“ (Miodrag Pavlović).

Po čemu je još poetsko delo Bodlera zaista revolucionarno? Odavno je već primećeno da on, taj pesnik bez pravog prethodnika a sa nepreglednom armijom sledbenika, apologeta i onih na koje je uticao, nije ni tematski ni formalno originalan.

Teme njegove poezije – Sotona, zlo, greh, pakao, ponor, ništavilo, noć… uveliko su poznate iz arsenala romantičara. Forma mu je pak, za razliku od romantičarske raspojasanosti i razlivenosti, sasvim klasicistička – stroga i stegnuta (što mu i Rembo prebacuje: “Pronalasci nepoznatog zahtevaju nove oblike.”).

Bodler je revolucionaran zato što je veliki, genijalan pesnik. Gotfrid Bem odavno je rekao da “nijedan od velikih liričara našeg vremena nije ostavio više od šest do osam savršenih pesama; ostale mogu biti interesantne samo iz biografskog ili razvojnog ugla.” A Bodler ima mnogo više od tih šest, i njima vreme nije nimalo naudilo niti je njihov uticaj imalo izbledeo. Evo već više od vek i po – do dana današnjeg, one na poetskom nebu čovečanstva svetle kako kakav svetionik, a on – zah24

valjujući njima – stoji kao simbol na raskršću.

Klasičar po vokaciji, gajio je nepoverenje prema romantičarskom konceptu po kojem je pesma plod isključivo inspiracije i stvaralačkog “transa”; za njega je ona proizvod duge meditativne pripreme, a potom – ono najbitnije – dugog, napornog rada, sa mnogo prepravljanja, dopisivanja i prerađivanja već napisanog, uz nebrojene varijacije iste pesme, dok se konačno ne dođe do one savršene, idealne.

I u prozi je Bodlerov uticaj ogroman – svojim izvanrednim prevodima prvi je u Evropi lansirao E. A. Poa, svog možda jedinog uzora. Naravno, nikako se ne smeju smetnuti s uma ni njegovi sjajni književni eseji, kao ni “Veštački rajevi”, koji svi ponaosob zaslužuju posebnu pažnju.

A sada nešto i o Bodlerovom životu. Zbog čega, uopšte, pričati o tome; zar kod nekog stvaraoca nije jedino delo bitno, samo ono što je ostalo iza njega, a sam život je u tom pogledu nešto sasvim efemerno, nepotrebno, i u osnovi nevažno za razumevanje i ocenjivanje tog stvaralaštva?

To se u Bodlerovom slučaju nikako ne može reći. On je jedna od onih zaista retkih pesničkih pojava za čije nam je upoznavanje neophodno da budemo upućeni u njegovu biografiju, možda prvi posle Vijona (poput Bukovskog, recimo, nekih vek kasnije; ili našeg Drainca).

O čemu se, zapravo, radi? Kod Bodlera je na delu savršena sprega života i umetnosti; živeo je svoju umetnost i, istovremeno, svoju umetnost utkao u sam život. Žan Pol Sartr u svojoj knjizi posvećenoj Bodleru, bez ustručavanja tvrdi da život tog pesnika prvobitnog greha nije ništa drugo do istorija jednog neuspeha, štaviše – neopoziv poraz! Bodler je za njega mistifikator, pozer, narkoman, kukavica, nedosledan, ponižen… I time kao da je sve rečeno.

Formalno gledano, posmatrajući samo spoljašnje manifestacije te ličnosti i njenog života, Sartru bi se mirne duše moglo dati za pravo. Materijala koji potvrđuju tu tezu u Bodlerovoj biografiji je pregršt, i po tome ispada da je on zaista bio sve to. Štaviše, Sartr objašnjava Bodlerovu poeziju njegovim životom, na taj ih način maltene izjednačavajući. Deluje prosto neverovatno da je taj veliki um, nesumnjivo jedan od tek nekolicine najvećih i pisaca i filozofa prošloga veka, dozvolio sebi takvu klasičnu, čak početničku grešku – brkanje života i dela nekog umetnika, pa time i njihovo poistovećivanje.

ESEJ Šarl Bodler rođen je 1821. godine; otac ga je dobio tek u svojoj šezdeset trećoj godini, majka je bila bezmalo tri i po decenije mlađa od svog muža.

Otac mu umire kada je malom Šarlu bilo sedam, i on nastavlja da živi sa majkom, za koju do smrti ostaje opsesivno vezan. Najveću traumu u detinjstvu budući pesnik doživljava kada mu se majka posle godinu dana preudaje za oficira Žaka Opika. To je bio događaj koji ga je sasvim skršio, najstrašniji i najsudbonosniji u njegovom životu, i on nikad ne oprašta majci tu izdaju. “Kada se ima sin kao što sam ja, onda se ne udaje,” zapisuje mnogo kasnije.

Kao posledica toga, vrlo brzo u njihovom domaćem životu nastaje pakao – priređuje ga, naravno, mladi Bodler. Kao što je majku tako posesivno, gotovo patološki voleo, osećanja prema očuhu su mu bila upravo obrnuto proporcionalna, i on mu objavljuje rat koji se ni na trenutak ne prekida dokle god su pod zajedničkim krovom. Očuh, ruku na srce, baš ničim nije zaslužio toliku mržnju – bio je to čovek blage naravi, taktičan i u svemu spreman da izađe u susret svome pastorku. No, ništa ne vredi – ovaj nastavlja sa skoro svakodnevnim provokacijama, ekscesima i skandalima.

Simptomatična je jedna epizoda koja se izdvaja po svojoj tragikomičnosti. Na nekoj ceremonijalnoj večeri, u prisustvu sve sile rođaka i porodičnih prijatelja, pukovnik Opik je rekao nešto, ili se mladom Šarlu samo učinilo da je rekao, što on shvata kao uvredu, te ustaje besan i bled kao leš i učtivo, teatralno izgovara: „Gospodine, vi ste me teško uvredili. To se može ispraviti samo na jedan način. Ja ću vas udaviti.” Tada ustaje i preko stola se baca na očuha, u nameri da to stvarno i učini; ruše se stolice, razbijaju čaše i tanjiri, babe vrište…

Spektakl je potpun! Nekako ih, ipak, razdvajaju i od obećanog ne bi ništa.

Sve to pokazuje da je naš junak izrastao u klasičnog infantilnog edipovca, i to je istrajno ostao do kraja života. Kao ilustracija toga, meni je najinteresantniji njegov autoportret iz ne baš najranije mladosti, na kojem je tako verno prikazao samog sebe, sa licem i pogledom razmaženog deteta na rubu plača kome nisu dali omiljenu igračku koju je baš tog trenutka poželeo.

Iz tog vremena karakteristična su dva njegova sna koja se ponavljaju – da je papa, i da je komedijaš (psiholozi bi imali šta da kažu o tome – želja za moći, i potreba za disimulacijom). Već 1840. godine boluje od sifilisa, obožava ženske monstrume i luta Latinskim kvartom u potrazi za njima. Upravo je tu

čvorišna tačka njegovog razvoja – ne to što ima afinitet prema ružnim prostitutkama, već to što smatra da treba da piše poeziju o njima.

Posle gorepomenutog događaja sa očuhom, da bi ga nekako smirili i razonodili, šalju ga na put trgovačkim brodom do Indije, sa kojeg piše plačevna pisma majci u kojima se – sasvim očekivano – žali kako ga posada (čiji je kapetan, inače, bio očuhov prijatelj) kinji, ophodeći se prema njemu mornarski i brutalno. Po povratku, donosi neopozivu odluku da se posveti literaturi i živi nezavisno (i, naravno, luksuzno), te gradi sebi imidž a la Bajron.

Počinje njegova dugogodišnja, vratolomna veza sa mulatkinjom Žanom Dival, ženom krajnje problematičnog morala i nezgrapnih proporcija, alkoholičarkom, koja je rano ostarila i poružnela.

Inače, kao da ga je neka mračna predestinacija vezivala isključivo za crnu rasu; nije poznato da je ikada ostvario ljubavnu vezu sa nekom belom ženom (sem čisto platonskih); verovatno uticaj impresija sa puta u Indiju, na kojem je – opčinjen anatomskim osobinama crnkinja – izgradio svoj erotski ukus i zanavek fiksirao polni nagon u tom pravcu. Počev od pojave nesretne Žane Dival, njegova životna krivulja neumoljivo ide nadole.

Pored nje počinje neumereno da pije, i to isključivo belo vino (po uzoru na Poa); 1852. već je težak alkoholičar. Zbog raskošnog života i izdržavanja ljubavnice, sve se više zadužuje i upada u mreže zelenaša; odaje se hašišu i opijumu, i očuh je prinuđen da mu dodeli tutora (koji će brinuti o njegovim postupcima i novcu). Sa mnogo poleta pridružuje se revoluciji 1848., u samo jednoj jedinoj želji – da strelja generala Opika. Na njegovu žalost, ovaj ne samo da nije streljan, već je u novom režimu još i avanzovao, postavši ambasador u Carigradu, gde i odlazi – sa svojom ženom naravno, što Bodlera baca u očajanje.

Alkohol, opijum i druge droge sve ga više uzimaju pod svoje, dugovi ga satiru; Žana ga vara na svakom koraku, bukvalno s kim stigne. Radi na prevodu Poa, i taj posao izvanredno obavlja; prevodi noću, Žana ga ometa praveći mu scene – ljubomorna na Poa. Imao je tri velike platonske ljubavi, sa ženama koje bi mu neuporedivo više odgovarale, no one se nikad nisu ostvarile – i kada je moglo da dođe do toga, njega kao da nešto koči i on u poslednjem trenutku odustaje.

25

Bodlerov odnos prema ljubavi bio je ambivalentan – dok je, sa jedne strane, veličao ideale lepote i ljubavi, sa druge je osećao krajnje gađenje prema svakom fizičkom činu ispoljavanja ljubavi. I ne samo to; već i sam biološki aspekt čovekovog postojanja izaziva u njemu čitav dijapazon negativnih osećanja – od odbojnosti do mržnje. Tako je, u tom prvom i najvećem pesniku modernih vremena, došla do izražaja u svom najčistijem obliku sasvim manihejska, gnostička odbojnost prema svemu telesnom; čitavim svojim bićem on je bio svestan bolne rastrzanosti između duha i tela, dajući prioritet – razume se – ovom prvom. Žena je za Bodlera bila, i ostala, glavno oruđe u rukama Sotone.

Plod petnaestogodišnjeg pesničkog rada, zbirku “Cveće zla”, odbilo je redom više izdavača, sve dok se jedan prijatelj nije smilovao da je 1857. štampa o sopstvenom trošku. Iste te godine umire Bodlerov najomraženiji neprijatelj, general Opik.

Ali, pesnikovo likovanje bilo je kratkog veka; nisu prošla ni dva meseca od objavljivanja “Cveća zla”, a već se našlo na sudu zbog blasfemične sadržine stihova.

U moderno doba nije nikakva retkost da se sudi književnicima, ili da se sudi knjigama. Ali, najčešće su romani ti koji su bili žrtve progona – “Opasne veze”, “Gospođa Bovari”, “Ulis”…; “Cveće zla” je presedan svoje vrste – suđeno je, i presuđeno, zbirci pesama. Trebalo je da prođe punih sto godina da se tako nešto ponovi – u slučaju Ginzbergovog “Urlika”.

Držanje Bodlerovo na samom suđenju bilo je, po mnogima, sramno, i smatra se najnižim padom – od mnogih – velikog pesnika. Koliko god otvoren, beskompromisan i eksplicitan u svojoj poeziji da je bio, uživo na sudu se pokazao kao potpuna suprotnost svega toga. Odbrana mu je bila blaga i neuverljiva; nikakve iskrice nemirenja, bunta ili moralne superiornosti – branio se da u pesmama uopšte nije govorio o sebi, svojim iskustvima i nazorima, već da je iskonstruisao doživljaje neke izmaštane, imaginarne ličnosti.

No, ništa nije vredelo – “Cveće zla” je osuđeno, a njegov autor se ubrzo nakon toga našao u dobrovoljnom izgnanstvu. Progoni ga ideja o samoubistvu; ponižava se u bezuspešnim pokušajima da postane član Francuske akademije; na njegovim javnim predavanjima u Briselu ne pojavljuje se niko, ili tek šačica ljudi; prijatelj koji mu je izdao zbirku odlazi pod stečaj; traži novog izda-

vača, i nikako ga ne nalazi… ukratko, poraz za porazom. Napušten i sam, nikako da se vrati u Pariz – otišao je u Brisel na mesec dana, a ostao tamo tri pune godine – sve do samog kraja.

Za vreme jednog izleta u Namir, iznenada mu pozli, vraćaju ga u teškom stanju u Brisel; u Parizu se već uveliko pročulo da je umro, i u jednom listu mu – još za života – izlazi nekrolog. Majka dolazi da ga vidi, on jedva da može da govori, i poslednje što je izgovorio bilo je – vrlo simbolično – ”Ne…” Na sahrani u Parizu, grmljavina i strašna kišna oluja rasteruju i ono malo prisutnih – još simbolike. Čime je Bodler “zaslužio” takvu sudbinu?

Očigledno, samo svojim izborima, te svesnom nespremnošću da inteligencijom i snagom volje (koje je bez sumnje imao), nadiđe sopstvenu labilnu psihičku konstituciju, bremenitu svakojakim negativnim predispozicijama; ništa od spoljašnjih uslova nije upućivalo na nekakvu isključivu predodređenost za život kakav je imao. Najbolje je citirati M. Pavlovića: “Njega nije upropastila ni njegova preosetljivost, ni nepodobnost za ljubav, ni sifilis; upropastila ga je ona vizija sveta koja je njegovu umetnost učinila velikom… Ponesen mračnim oduševljenjem” uspeo je da “svoj život učini nesrećnim.” Jer, “Sudbina uvek nesebično izlazi u susret onima koji se odluče da od nje traže plodove patnje.”

“Treba uvek biti pijan… Ali čime? Vinom, poezijom... po vašem nahođenju,” pisao je Bodler.

“Pijanstvo umetnosti pogodnije je nego bilo šta drugo da baci zastor preko užasa ponora.“ Od svih pijanstava, ekstaza, najviše je cenio i verovao u rad; i svakodnevni rad mu je bio i ostao najnedostižniji ideal (toliko, da se neko vreme čak zanosio fiks idejom da se oženi i zasnuje porodicu, iz samo jednog razloga – da bi imao više vremena za rad). Uostalom, njegov nikad dosegnuti uzor života posvećenog isključivo stvaralaštvu bio je niko drugi do Balzak, što samo po sebi, sve govori.

Po svemu tome, on kao da je još u 19. veku bio, bar teorijski, svojevrsni preteča onih terapijskih škola koje naglasak stavljaju na osmišljavanje života stvaralaštvom – “terapija smislom” Viktora Frankla, a još pre njega Alister Krouli sa svojom metodom stvaralačkih ekstaza (Bodlerov nikad ostvareni ideal bio je lično usavršavanje kroz neprekidni stvaralački rad).

26

ESEJ

Taj genijalni pesnik, jedan od najvećih ikada, pokazao se i kao pravi prorok, vizionar i jedan od istinskih vesnika Apokalipse. U vreme kada su se, početkom druge polovine 19. veka, svi listom kleli u tehnološki napredak u povoju (uključujući i pesnike, na čelu sa Voltom Vitmenom i njegovom pesmom posvećenoj parnoj lokomotivi), Bodlera je i sama pomisao na taj napredak ispunjavala odvratnošću i užasom. Tada, kada se ni u najgrozomornijim košmarima nije moglo naslutiti kakve će otrovne i monstruozne plodove napredak (ili “napredak”) doneti, on piše: “Svet ide kraju… mi ćemo propasti od onoga od čega smo verovali da ćemo živeti... Mehanika će nas amerikanizovati (!), napredak će učiniti da u nama zakržljaju sve duhovne vrednosti čoveka, da ništa niti bilo kakva krvava himera utopista neće moći da se uporedi sa tim odličnim rezultatima... Ali, sveopšta propast (ili sveobuhvatni napredak, nije mi bitan naziv) neće se ispoljavati u političkim institucijama, već u ponižavanju duša...“ Ali, to je tada verovatno bilo shvaćeno kao samo još jedna od mnogih Bodlerovih nastranosti, poput one da mu je pogled na vodu nervno nepodnošljiv.

I, šta reći na kraju, kao zaključak? Jedan promašeni život, i jedno veliko, prevratničko, revolucionarno delo. Ali ako je mera ljudskog života ono što ostaje iza njega, kvalitet toga, onda je Bodlerov život sve samo ne promašen i neuspešan... kao malo čiji.

***

27

POEZIJA

Pisanje pesama je poput igre Piše: Mario Lovreković Lovra Igor Petrić je rođen u Sisku, 10. lipnja 1973. godine.

Oženjen, otac troje djece. Po zanimanju mag.soc.rada zaposlen kao stručni suradnik na Županijskom sudu u Sisku. Iako piše od srednje škole, tek se prije četiri godine otvorio javnosti. Sve što piše stavlja pod radni naslov „IGRA RIJEČI“, jer za njega je sve to samo igra.

Ono najvažnije u njegovom životu: Jasna, a s njom: Laura, Paula i Jakov. Do sada mu je objavljeno oko 120 pjesama u književnim časopisima, zbirkama i zbornicima pjesama te internetskim portalima za književnost, kulturu … „Pisanje pjesama je poput igre.

Uzmeš nekoliko riječi, malo ih protreseš, pretumbaš i to je to.

Kad bi se ljudi više igrali, svi bili kao djece, svijet bi ovaj bio puno bolje mjesto.

u sudbinu ili proroke iz Babilona.

Vjeruješ li u sebe?

O čovječe, Prkoseći ponekad tako si jadan uobičajenim obrascima prihvatljivog ponašanja tako si malen i ranjiv bez oklopa. dovodiš se u nezgodnu situaciju.

Kupi si jedan, Biti drugačiji, a time i biti svoj, ponekad može izazvati gnušanje primitivnih možda ti zatreba u ovom svijetu koji poprima nevjerojatan oblik, umova koji, okovani debelim slojem prepotentne bezvoljnosti, koji jedva diše pod pritiskom i samo što se ne raspadne. uživaju u svojoj izmrcvarenoj stvarnosti.

Vjeruješ li u bajke i sve crtane likove, superjunake i njihove pratilje.

Imaju li oči, tvoje ruke O čovječe, budi muško, budi žensko, Vjeruješ li dovoljno dijete i njegova sjena, vjeruješ li uopće budi sve od jednom, u sve te priče koje, otvori oči servirane hladne, i probudi se. dolaze do tvog stola?

da…

Starog, rasklimanog stola na kojem mrvice prošlih života bulje izmišljenim očima u tvoj lik, smežuran i nevjerojatno tih.

Vjeruješ li u Boga kako su te učili, 28

Moderna arhitektura života

Moderna arhitektura života III.

Učili me starci gledaj ljudima u oči kad s njima razgovaraš, kad ih slušaš.

Sve i da hoću, više ne mogu, teško je.

Oči skrivaju iz kulisa pomažućih naprava za prijenos slike, zvuka i raznih informacija.

Učili me, pruži ruku čovjeku, stisni s poštovanjem, ni prejako, ni preslabo, bez razlike, onako prijateljski bit će u redu, sasvim dovoljno.

Kako? Prsti su im na tipkovnici i nemaju vremena za dodire.

Mijenjam li se ili sve ono dobro što poznajem polako nestaje u prašini civilizacije?

Ovo su neka druga, čudna vremena u kojima čovjek poput stroja postaje.

Sve manje mi se sviđa okružje i polako od svega odustajem.

Još jučer bilo je normalno pozvati prijatelje, izaći i slobodno družiti se.

Sada, kao u nekom lošem SF filmu, čovjek bježi od čovjeka i skriven u mraku moli uzvišene da napon ne oslabi i punjenje izdrži do jutra.

Makar još jedan krug, jedan nivo, nije bitno, može i srednju razinu, samo da usput stigne pročitati sve one nerazumljive objave i tu i tamo koju poruku.

Gdje nestaje ljudskost?

Kuda odlazi onaj mali, jednostavan čovjek i svi oni o kojima sam mislio najbolje?

Samo mislio, ali očito ih ne poznajem.

Učili me starci, pruži ruku čovjeku, stisni s poštovanjem, ni prejako, ni preslabo, bez razlike, onako prijateljski bit će u redu, sasvim dovoljno.

Kako? Prsti su im na tipkovnici i nemaju vremena za dodire.

Moderna arhitektura života IV. Mijenjam li se ili sve ono dobro što poznajem polako nestaje u prašini civilizacije?

Ovo su neka druga, čudna vremena u kojima čovjek poput stroja postaje.

Sve manje mi se sviđa okružje i polako od svega odustajem.

Još jučer bilo je normalno pozvati prijatelje, izaći i slobodno družiti se.

Sada, kao u nekom lošem SF filmu, čovjek bježi od čovjeka i skriven u mraku moli uzvišene da napon ne oslabi i punjenje izdrži do jutra.

Makar još jedan krug, jedan nivo, nije bitno, može i srednju razinu, samo da usput stigne pročitati sve one nerazumljive objave i tu i tamo koju poruku.

Gdje nestaje ljudskost?

Kuda odlazi onaj mali, jednostavan čovjek i svi oni o kojima sam mislio najbolje?

Samo mislio, ali očito ih ne poznajem.

Moderna arhitektura života II. Učili me starci gledaj ljudima u oči kad s njima razgovaraš, kad ih slušaš.

Sve i da hoću, više ne mogu, teško je.

Oči skrivaju iz kulisa pomažućih naprava za prijenos slike, zvuka i raznih informacija.

29

POEZIJA S POGLEDOM U DODIRU

U svjetlu voda jesenjih pod gustom koprenom ispod neba bude se nevine životinje u nama nemir zaboravljenih snova pretvara se u slobodni osmjeh očišćen od smisla i motiva pogledom ti u pogled uranjam ulazim kroz dveri na skrivenu stazu koje tvoja duša čuva za moja nova buđenja moje oči ćute početak misli iza čela i udišu želju kroz tijelo tvoj se pogled razlijeva prostranstvom dok se iz odaje gromova misli bezglasno oslobađaju u tek rođene sjene

Maja Šiprak POSEBNOST POGLEDA

pletu se meko podatne i prodiruće iz očiju koje se ne promatraju pogledom u meni si dahom i uzdahom, u tebi sam glasom i titrajem, na žalu obuzeta tobom i slobodna svoje slobode

Deset jagodica na gladnoj puti čine me posebnom u tvojem pogledu tvoje ruke govore oblikuju me milovanjem toliko da se ćutim lijepom „ima li ljubav miris“ propitkujem te pogledom

naša tijela – šareni lampioni okačena o nevidljive kuke neba uronjena u neslobodu svog slobodnog izbora pretvaraju ulaz u ulaženje, otvor u govorenje, dodir u kretanje, moj dah u tvoj dah, i tvoj dah u moj dah - ne dotičući se

vrijeme neumitno struji klatnom života izdajnički titra sviješću i pretvara sadašnjost u vječnost snovi se osipaju u sive dronjke svakodnevnice nezaustavljivo lome sjećanje na prvi žedni poljubac i spajanje gladnih tijela nabijenih snagom

PRECIJENJENA LJUBAV Ako misliš da je patnja lijepa budi ti stoljećima nesretno zaljubljen ako misliš da je plakati otmjeno budi ti stoljećima nesretno zaljubljen

po dinama razbacanih misli tražim uporište za sjećanje vrebam tvoj osmjeh kao uznik slobodu između dva treptaja

ako misliš da je bijes opravdan budi ti stoljećima nesretno zaljubljen ako pak misliš da je ljubav precijenjena stvar neću te više voljeti ni trena

rasuta poput prezrelog voća ja sam ciklo vino razliveno prašnjavim drumom života 30

PREVODI

Marko Veckov Burning star

Sorrow of the moon

Tonight I saw a star, a burning star It came flashing out of nowhere I almost felt mesmerized by its glow Like it had a whole world to show.

Her eyes were different blue, They shed the tears of the night, In those eyes I saw pain of the world One rose, burning red, Love was too soon Her eyes, sorrow of the moon.

My mind slipped into everlasting fire As it was invaded by a rising desire To set my thougths free Without limitations, as it should be.

The world of ideas opened in front of me So vast and easy to see All these names bumped ahead For they are about to be spread

Her soul was like the deepest lake So mysterious and cold But at the same time courageous and bold In the brightnes of her smile I fell in love In that one night I did What none has done

Then I felt asleep as a newborn child With these feelings so primitive and wild Inside of me, for me to reach And make them alive with my speech.

Laying her on the bed of leaves In the middle of the night In an empty field When the moon was shining so bright.

Plamteća zvezda

Mesečeva tuga

Večeras sam video zvezdu, plamteću zvezdu, Došla je svetleći niotkuda Osetio sam se očaran njenim sjajem Kao da je htela ceo svet da obasja.

Njene oči su bile drugačije plave, Iz njih su lile suze noći U njima sam video bol ovog sveta Jedna ruža, krvavo crvena Ljubav je došla prerano Njene oči, mesečeva tuga.

Moj um je zaronio u večnu vatru kao da je zaposednut rastućom željom za oslobodjenjem mojih misli bez ograničenja, baš kao što treba da bude.

Svet ideja se otvorio predamnom Tako prostran I lako vidljiv Sva ta imena su iskočila preda mnom Jer će uskoro biti kao glasine raširena.

Onda sam zaspao kao novorodjeno dete Sa ovim osećanjima tako primitivnim I divljim Tu na dohvat ruke, za mene da ih dodirnem i Oživim mojim govorom.

Njena duša je bila kao najdublje jezero Tako misteriozna I hladna Ali u isto vreme odvažna I hrabra U blistavost njenog osmeha, Ostao sam zaljubljen U toj noći uradio sam Što niko nije pre Položio sam je na krevet od lišća U sred noći, na praznom proplanku Kada je mesec sijao tako blistavo.

Prevod: Marko Veckov

31

DEČIJE STRANE Песничка радионица ''Млади песници'', водитељ Миланка Берковић Основна школа ''Филип Вишњић'' Салвадора Аљендеа 17, Београд

Београд

Јесен је

Београд је наш град, има пуно улица, мирше као цвет, леп је као лет.

Долази нам јесен жута, обукла нас у два капута. И јесен ми се свиђа јако, јер скакати по барицама је лако.

Има много паркова, деца се играју и смеју се и на љуљашке пењу се, у свом граду не боје се.

Пре зиме дошла нам је јесен и са грана опада кестен. Јесен има боје три, и знамо их сви. Наранџаста, црвена и жута, то су и боје наших капута.

А кад падне ноћ, украсна светла обасјавају наш град, Београд.

И док ветар кроз гране пушта хук, сваком детету се свиђа тај пуцкетав звук.

Хелена Марков, I 1

Милица Кнежевић, I1

Другарство

Свако дете има крила

Другарство, дечје царство! И не можеш бирати као пар-непар, јер је друг другу велика ствар!

Кад се дете роди у љубави и слободи, оно већ има крила као и Зубић вила.

Лепота другарства неће побећи, јер другара не можеш избећи!

Како деца расту крила су све већа, да их жеља мине да виде висине.

Другарство је као лопта, ал' тачка почетка није и крај, држи је чврство, шутни далеко, ни један метар не мери бескрај!

Јана Вујачић, II1

Другарство је као пирамида, само твоја има четири зида. Стоји снажно та твоја планета, ко златна капија неког моћног света Матија Деспотовић, V 1

32

Mоја учитељица

Сећање

Она је моја топла реч, на њу рачунам да освојим меч.

Док сунце обасјава пропланак, једног малог села, весели јагањци трче безбрижно у грудима срца су им весела.

Она је уједно и нежна и снажна, и са њом могу да се правим важна.

Кроз прозор једне куће, у топлини свога дома, ову игру посматрао је деда уз сећања на своја доба.

Она је велики борац против незнања, а та борба јој је битнија и од имања.

Некада је и он тако, уз свитања ране зоре, јурио за јагањцима срећно и хватао дах горе.

Она је путоказ који светли ноћу, и опомена када нешто лоше хоћу.

Сећао се деда, тих давних времена, са сетом у свом срцу и сузном искром у оку.

Она је попут мајке моје, спремна да чува све тајне моје.

Анастасија Судимац, VI1

Она је учитељица моја, али ако среће имаш можда ће сутра бити и твоја. Теодора Радојичић, V1

Пријатељство Имати пријатеља највећи је мој сан, само кад бих га добила бар на један дан. Недостају ми сви - моји најбољи пријатељи. Једино што ме боли јесте мој пријатељ што ме воли. Свим људима пожелећу срећан крај, само не Ристи, због њега ме је срам! Пријатељство је лепо, пријатељство је добро, пријатељство је смешно, радосно и баш згодно! Теодора Илић, II1 33

DEČIJE STRANE Основна школа ''Филип Вишњић'' Београд

Да имам чаробни штапић Да имам чаробни штап, зачарала бих цео свет, посула га звездама и дала му чаробни лет.

Моја другарица Моја другарица и ја делимо баш све, слаткише, сланише, загрљаје, и наше слатке тајне. Моја другарица и ја, волимо се највише, кад смо срећне или тужне, волимо се још више. Нађа Пејаковић, I1

Веселе другарице

Било би то остварење мог сна, чаролију бих среће даривала, и сви би људи били срећни, цео свет бих волела ја

Ми смо увек веселе и за игру спремне, лутке, лопте и вијаче, све су наше играчке.

Теа Стојковић, I1

И у пролеће и у лето, кад је јесен и зима, у парку смо увек где много деце има.

Да имам чаробни штапић Да имам чаробни штапић, друговима би испуњавала жеље. Вук би добио аутић, а Љубица лутке њене.

Марија Станковић, I1

Моје срце је велико као табла

Чаробним штапићем улепшала би свет и деца би била задовољна сва. Све би било шарено као цвет. Ех, то бих урадила ја!

Моје срце велико љубави је пуно, као мали врабац, скупља свако зрно.

Теодора Аксентијевић, I 1

Зрно среће овде, зрно среће тамо, скупљајући зрна среће, моје срце није само.

Моје срце је велико као табла Моје срце је велико и до љубави ми је стало, другарицу моју волим иако се свађамо по мало. Ми делимо играчке, делимо и тајне, зато смо баш дуго другарице сјајне. Важно је бити добар, од срца помагати, и увек ћеш верне пријатеље имати. Сташа Петровић, I1

Андреа Миленковић, I1

Друг мој Кад си с другом све је лепше, брже теку школски дани, много игре, мало смеха и суза понека. Кад си срећан или тужан, с другом своје тајне делиш, и руку му пружиш, с њим се радо дружиш. Ово треба сви да знате да без правог друга живот не би имао смисао и ову песму не бих написао. Лазар Лазић, I1 34

DEČIJE STRANE

ШТА ЈЕ ОНО ШТО МИ НЕ ДА МИРА? „Најтеже је самога себе спознати...“ -Талес из Милета

Димитрије Поповић Смирај дана, мала клупа, довољна за двоје, лагани дах ветра прожет сетном песмом (нас) цигана пролази, погађа нас у сваком тону, и да ли ће заиста икада проћи? Никако да докучим... да будем докучен. Хрлим ка теби, ка себи, ка свету, а понекад ми се чини да не проналазим, ни праве речи, ни нас, ни одговоре. Ко сам ја? Ко смо ми? И зар ти и ја одавно нисмо ми? И зар и ти и ја више немамо смисла, јер смо већ одавно ми и чини ми се да раздвојени нисмо ни постојали? Ко сам ја (без тебе)?

- Реци ми ко сам ја и након тога са сигурношћу ћу ти рећи ко си ти... Оно си што говориш о другима. Оно си што мислиш, а не оно што говориш о себи. Оно си што волиш. Оно си што те боли. Оно си чему се дивиш. Оно си о чему размишљаш када се мрак надвија над хиљадама уморних стабала и оно си о чему размишљаш док небески свод облачи своју звездану одору. Оно си што си сад, а не оно што си био јуче. Оно си за чим жалиш. Оно си за чим грабиш. Оно си што ти не допушта да заспиш. Оно си што ти остане као последња реч на уснама пре уснућа. Оно си пола онога што заиста желиш бити. Оно си цело у шта си уградио своју љубав. Оно си што дајеш. Оно си што прихваташ. Оно си што греши, али се не каје ако је вредело. Оно си на чему се искрено захвалиш. Оно си што видиш. Оно си што чујеш. Оно си што саслушаш, оно са чим се саосећаш. Оно си колико чиниш онима који не могу учинити ништа за себе. Оно си што светли, али бира да ли ће открити свој сјај. Оно си чега се не бојиш гласно (из)рећи. Оно си што су твоји избори. Оно си чега си се одрекао. Оно си од чега бежиш. Оно си што бежи од ништавила. Оно си што бежи од празнине. Оно си што бежи од пролазности. Оно си колико можеш прогутати и сварити. Оно си како судиш. Оно си како просуђујеш- оно си колико осуђејеш. Оно си колико разумеш. Оно си колико желиш да схватиш. Оно си што не може да ћути када неправда води свој рат. Оно си што носиш у себи, не са собом и на себи. Оно си што те тера на осмех. Оно си због чега плачеш. Оно си чему пркосиш. Оно си што никада ниси заборавио; али си давно опростио. Оно си што мораш волети највише, не размишљајући како ће то прихватити они до којих ти је стало. Онај ко те заиста воли, допустиће да волиш оно што јеси, допустиће да упознаш оно што јеси. Желеће да заједно трагате за оним што јеси и за оним што сте када сте заједно. Себи дај шансу, себи дај времена. Свима дај љубави. Свима угради део себе. Увек сумњај у оно што мислиш и чиниш, али никада у оно што осећаш. -Јер? ОНО СИ ШТО ЈЕСИ.

35

Доста је мржње, љубави дајте Дуња Василић Тек када наиђемо на неког ко нам грешке из прошлости не опрости, постајемо свесни њихове тежине, зар не?

Особа која седи у хаосу. Хаос који седи у особи. Особа седи данима и из ње не допиру никакви знаци живота. Падала је киша, сијало је сунце, али израз лица се није мењао, остао је онај исти, беживотни поглед. Зашто је губитак мерило љубави? Или је губитак мерило мржње? Зашто тек када љубав оде постанемо свесни да је ту била? И зашто са собом оставља толико празног простора? Оставља нас у мрачном ћошку да безуспешно тражимо преостале њене делиће. Љубав као покретач или љубав као средство спутавања? Знате... Ја знам многе особе које су угасиле своје светло и загрлиле туђи мрак. Светло се гаси из љубави, у нади да ће ваш мрак можда убедити другу особу да засија. Или ћете можда обоје наставити да тако седите, заједно, у мраку. Није уопште важно што је особа остала сама. Тумара у мраку. Тражи светло. Можда и није више у том ћошку. Ум се помрачио, али срце не. Грешка је у њој. Опет је неке преценила, а неке, можда, потценила. Љубав... Као жеља! Авантура! Борба! Сјај! Чистота! Љубав... као рађање. Рађање новог дана. Светлост. Жеља да докучиш свет, да разговараш, да не занемиш пред мраком. Жеља за свим оним због чега ћеш увече лећи насмејан, срећан, испуњен. Љубав као паљење светла! Љубав као вера у добре људе и боље сутра! Као нада да није све изгубљено. Као слобода! Као смех до суза и чекање зоре! Као праштање. Осећање које другом пружамо дефинише нас. Оно је онакво какви смо ми – средство покретања или средство спутавања.

36

37

38

39

DEÄŒIJE STRANE

40

DEČIJE STRANE

MOJE PUTOVANJE Strahinja Platiša Strahinja Platiša je učenik IV-1 razreda OŠ Aleksa Šantić iz Vajske. Do sada je učestvovao na međunarodnom pesničkom konkursu „Mašta i snovi“. Od prispelih 1912 radova izabrano je 160 koji su štampani u Zborniku pesama. Među njima je i Strahinjina pesma Sara. Strahinja objavljuje svoju poeziju i na stranicama časopisa Zvezdani kolodvor...

Jednog jutra oko šest sati,

Odlučila mama da se u Mostar navrati.

Kad sam stigao tamo obuzela me tuga Jer sam shvatio da je tu pucao drug na druga.

Brzo sam zaboravio slike strašne Jer sam ugledao prizore kao iz mašte.

Stari most još uporno stoji, I šest vekova on već broji.

Neretva kao more plava Štiti taj grad od zaborava.

Aleksi i Emini spomenici stoje I podsećaju na večnu ljubav njih dvoje.

Stari grade ja ću ti opet doći, Da osetim tvoje čarobne moći.

41

POEZIJA

Поезија Ане Кратовац Плетисанка

Бездан недостајања

Ти знаш у окриљу сваког трена да исцрташ занос, исткаш ми кроз срце неко плетиво смираја, неку искрицу што је љубављу зову.

Краду ми те дани и мисао дивну о теби затрпава ми безбојна свакодневница Без тебе трени од срца су ми отргнути. Душа ми је расцепана рита што пуже по прашини токова дневних обавеза. Цели ми дан урамиш у осмех. По налогу друштвених норми Уздахе ми делиш усиљено се смешим. у коцкице слатког Подешавам осмех и тобом опијеног. на географску ширину и дужину учтивости. У твој би загрљај да се уплетем, А најрадије бих бујицом суза заједно да слушамо свет у парампарчад срушила. шапат ноћних ветрова Зањихала бих клатно сата и да стварамо, уназад месец дана загрљајима обликујемо и ту га зауставила чуда. да вечно траје наш чаробни тренутак. Без тебе ја сам безоблична љуштура, несагледива празнина кроз коју пролазе Увир у рај кораци, посао и људи. Ништа се на изданке смисла не качи, У сагласју смисла тамо је само дом твој. Под крошњом сања ми Километрима бездан недостајања стојиш затрпавам, Са свим својим неравнинама и кривинама и умором гушим крик компонујеш да ми бескрајно искричаву мелодију и у најситнијој пори времена мојих тренута, дневи, живота. фалиш. Спознајом бити другога Молим те, бришемо упарложене нити неразумевања подеси сат на временску зону што некад знају под брадом занесењака да се мојих зеница. скрију Желим још једном да ослушнем и изазивају намргођене погледе и мусаве усне. како нам срца бију истим ритмом. Ми њима не дамо у путе да нам се зброје. Речима исртавамо снажне растуће споне међ’ душе наше две непотпуне и љубављу у смишљај се склапамо у суштаствено језгро, у семе што осмехе рађа, извор што тече у висине, светлост што сунце засењује, у додир што ствара рај.

42

Marija Stojiljković Marstoj PUTNIK NAMERNIK

PTICA IZA ŽICE DESANKINE STAZE Grobu tvom prišla sam.

Smirio se čas znala sam.

Doputovalo je života tvog vreme do zadnje stanice.

Bez tebe sad je života mog vreme bez sjaja vodilje.

Pevala bi pesma moja jadna brojila lažna nadanja.

Uzdahom bi tebe tražila na grobu ti zastala.

I kao da Bog baš u krizi daje.

Na grobu tvom stvorila se staza pred okom.

I kao da je sišao sam Bog toplinu nezatraženu u srcu da stvori.

Oko je zasijalo kada je tu stazu videlo.

I ženu jednu pesnikinju vrednu koja na tim stazama po sebi je hodala, koja svojim pesmama oazama mene je napojila.

CRNI RAJ Otvaraju se vrata crnog raja.

U magli se vide siluete izmučenih ljudi.

Kroz oblačni dan lavež pasa dopire i detinje pitanje o izdaji sadašnjosti.

Kada je vrata Bogu zatvorio ovaj svet?

Kada su teški koraci u njemu nastali?

Gde se pučina uzdigla i ka nebu jedva doprla?

Usred sobe tišina se smestila.

Sa sobom je sakrila izmaglicu strave.

Otvaraju se vrata crnog raja.

U magli se vide siluete ogorčenih ljudi.

Na svakom čudnovat je put.

Osećaj i mitologija. Pobuna i red.

Kada ih je prošlost zatvorila da se više nikad Bogu ne obrate? Žive u crnom raju svoje stvarnosti.

Krenuti dalje od svetlosti.

Prenuti se u smelosti.

Videti okačene male lampione.

Daljine daleke slađom vodom prskane.

Vidi gle probijaš sne. Vidi ide putnik namernik s osmehom i jakim korakom.

Zanesen je putem i zvezdom vodiljom.

Vidi kako zamišljenim okom se ne mari ni za šta sem za put, put nadni i gadni.

Biti u nebiti bitan. Biti u hartiji hitan.

Smelo se zarobiti u pesničkoj hajci.

Ide putnik namernik. Ne skreće s puta.

Nema meseca. Nema sunca. Ni gora. Ni šuma.

Samo puta. Samo namernika.

Javlja se odsjaj u kosi. Javlja se misao što izbija.

Javlja se naboj što nosi. Javlja se nepregledni bezdan traženja za smislom.

Koprena ritma neumitno bitna.

Tragati za sobom. Tragati za sećanjima.

Tragati za žrtvom. Tragati za korenima.

Ide putnik namernik. Ide putem dalje od zvezda.

Odvaja se zanesen i ne primeti da stigao je na kraj puta.

NAGRADA Ja te želim imati živote.

Dobiti kao nagradu. Snimiti kao film.

Ponosno nositi kao garderobu.

A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati živote.

Ojačati kao stenu. Opevati tako lepo.

Iskristalisati kao kristal. Posaditi kao ružu.

A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati živote.

Sa srcem u grudima, zaštititi te od poganih jezika.

Pa odsvirati. Ispratiti. Zaslužiti. Poslužiti te.

A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati živote.

Dokazati tebi život. Oživeti u tebi život.

Znati za put i korak, za istinu i nadu. Želim te pokriti. Dodati i jastuk i posteljinu i utopliti.

A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

43

Pesničke refleksije Čedne Radinović Lukić NE POZNAJEŠ TI PESNIKA

KROZ ČEKANJE Čekam te, i neće da ode to čekanje u odzvanjajućim hodnicima, razglednice govore.

Upoznajem umetnost uspinjanja, podstanar dobovanja prošlosti, kroz muzin blagoslov, bez ustezanja, identična s njom.

Isklesujem slova granitna, Ne poznaješ ti pesnika Ne poznaješ ti to nepokretno stajanje, nedostajanje, privrženost me poterala, udarac za udarcem, čekanje. šariram do tajanstvene napregnutosti.

Kad te mesto uzdasima veže Poziram pesmom, visoko, iznad vremena. sitnim vezom cistote ruke izvezen, Zamršena pesnička slika. put, pa i sanjiv, iako bolom popločan, trag, do njega razaznaješ.

Može li se?

Ne znaš ti tu plesnu veštinu, uma i tela, Može li se lutati pustinjom izmišljenih umova, ljubavi i strasti vanvremenske, gde ljubav, oštećenih nedoživljenošču raznom, naravima prkosi, razlikom fantazije i istine. potaknuti neodređenim daljinama ljubavi, Bosim nogama hladna voda kad se gazi, nepređenih drumova? pogleda zbunjenošću probuđenog, strašžu novoprobuđenom.

Može li se sedeti u tišini svojih misli, Ne poznaješ ti pesnika što istinu , a želeti videti da smo tek dotakli nerazbuđenost i stihovima niže, sa zvezda jos sišao nije, rosu što se nežno stapa sa kapima kiše, korak je pružio. dok dlanove pružamo pokisli?

Stoji, maestralno, nepokretno, put prstima ucrtava, tu obitava, Može li se biti nečiji san, nedosanjan, pred naizgled preprekama nepremostivim, osmeh na licu nečije apatije, pećinama skrovitim, vresištima, goletima, novo slovo na listu već požutele hartije? čeka ljubav, i od samog života jaču.

Može li se?

Ne poznaješ ti pesnika.

44

Dragan Maljik Danas mi je potrebna reka ***

Danas mi je potrebna reka Da svojim sitnim virovima Pokupi nemire sa moje duše I razbistri mi pogled Danas mi je potrebna reka Da udahnem taj miris iskona I ona da udahne mene Da osetim moć daljine I nepoznatog I ugledam odsjaje očiju Davno ispranih duša Da me ponese sa sobom U predle skrivenih tajni Pokaže mi puteve ka izgubljenom danu Danas mi je potrebna reka Da joj kažem svoje ime Da pročita kodove moga bića Da me zapljusne istinom I napoji nadom Da mi da snagu da savladam sebe Da mi da talase da rasteram mrak

Stojim. I sada.

Na bedemu razorenog grada, Na ostacima izgubljenog života..

Sa komadom raspukloga štita branim ruine od pohlepe lešinara..

Sa jaukom polomljenog mača Otimam sećanja iz čeljusti hijena..

Ne dam! Ni sada!

Ni ciglu razorenog doma, ni nagorelu ikonu spaljenoga hrama..

Ništa ne dam!

Otimam od zaborava ono što je vredelo U vreme kada smo bili..

Vreme kada smo trajali. Čuvam. Za uvek..

Za večnost kada dušu predam Bogu, kada ponovo steknem svoj dom, Kada ponovo steknem svoj mir. svima prognanima.. ***

Proleće

Potrošili smo, uzalud, poslednju paru kupujući bilete za predstavu sreće na ciju premijeru smo zakasnili, pogrešili datum i čas, možda život ceo..

Uzalud smo se tražili kroz večnost, kroz likove i ruke nebrojenih ljudi, kroz lavirinte i ulice tajni, kroz pocepane džepove svojih i nečijih ćudi..

A kada smo se napokon sreli na kraju spirale otuznih lutanja Potrebno je tako malo..

Gospode, da li bi smeli?

Da spojimo san, ostvarimo nadanja..

Bili smo, ipak, previše slabi, iscrpeni od laži, od trnja i praštanja Navikli da od nas život samo grabi Uvek gubili u toj igri uzimanja-davanja.

Našli smo sve, izgubili još više Sva radost nam je u tom danu ostala Isprana ledom novembarske kiše Ponovo smo na pučini mora bez obala

Proleće je ponovo donelo mirise i boje kojih se plašim jer ta me čuda probuđenog života nose daleko u svet sećanja.

A ne želim da znam.

Niti da se setim. Želim da zaboravim imena ljudi i osmehe koji se prikradaju iz poluzaborava I slike neke,neke male radosti Neke nežnosti prošlosti daleke Žulja me proleće ko tesna cipela, nametljivo i mirisno, ta jeftina prijateljica mraka sad nameće svoje čari..

A boli!

Nosi poruke nekog drugog proleća, nestalog, neke slične zemlje raspukle nekog jačeg bola izniklog Iz besa i srama, Nekog drugog osmeha ugaslog.

45

Младомир Кнежевић

Цакић Света

ОДАВНО

ЈА И МОЈА АНАБЕЛА ЛИ

Одавно у моме срцу тренутке ти ствараш лепе, па мисли ми према теби непрестано Барбара лете.

Давно беше,месец јули,вече је баш тихо било, ко створено да ме воли,да је волим,да се волимо ми, звезде су се у мору купале звала ме је моје мило, а ја њу,дјево моја,ти си моја мала Анабела Ли.

Желим љубав да деси се и то она врела, права, што са радошћу души, срцу све капије зна да отвара. Очаран са твојом лепотом изгубим се при сусрету, желим, хоћу да кажем ти да чиниш ми душу сретну. Ти моја си зора јутра топли зрак од сунца ти си, са лепотом и изгледом начисто ме опила си. Да браним се не знам начин предајем се и твој бићу, са радошћу и свом страшћу увек тебе ја љубићу. Пружи ћу ти све тренутке оне дивне, страсне, лепе, окупани ми у зноју ка свемиру душе лете. Опијени задовољством које љубав зна да створи, у грудима букти ватра срце те све више воли.

Љубисмо се ту на песку покрај самог мора, из кафића музика се чула,загрљени тако слушасмо је ми, у заносу томе осетили нисмо,росом својом купала нас зора, моја мала дјево,ех прелепа моја Анабела Ли. Љубав наша потрајала кратко, неминовни растанак се зби, летовање прође у кофере наше сместили смо сузе, са прозора воза махала си дуго мала моја Анабела Ли, на перону туге проклињао возове,па и овај који ми те узе.

И сад незнам како си се звала,за мене си била Анабела Ли, често у сну сањам на пешчаној плажи лежи и лаганим санком спи, пољупцима ја је љубим,док је љубим завиде нам сви, али то је само пусти санак и сећање када волесмо се ми, ја и она,ја и моја Анабела Ли.

46

PUT ME KROZ DALJINE VODI Šolkotović Snežana Put me kroz daljine vodi i pruža nove izazove i vidike, ali duši jedino godi stari kraj i njegove prekrasne slike...

U srcu ima značajno mesto uvek me na lepotu svoju podseća, zaželim ga se često tamo nalazim smiraj, tamo me čeka tiha sreća... Često se zapitam šta me to k njemu vuče koja čarolija čežnju dušom stvara, pri samoj pomisli srce u grudima brže tuče tamo vetar ume da me zagovara.

Tamo su prostrane livade i lekoviti izvori pašnjaci posuti šarenim cvećem, u krošnjama voćaka lišće razdragano šumori dok neumorna pčela u čežnji na cvetak sleće...

Bilo gde da me životni putevi vode nedostaje mi stari kraj tamo me čekaju dečje vragolije i zgode tamo radost zamenjuje očaj...

Ne znam šta se tamo skriva šta me to toliko privlači, tamo mi se čini da dobijam krila, osećam da sam živa da mi svake stope trag podjednako znači...

Put me kroz daljine vodi i pruža nove izazove i vidike, ali duši jedno samo godi stari kraj i njegove prekrasne slike...

UMORIO SE MESEC Umorio se mesec od dugog lutanja plavim svodom, od teških uzdaha noćih ptica, zna on dobro da nisam sa tobom da još tražim tvoj osmeh u mnoštvu lica...

Umorile su se zvezde od traganja od šumorenja talasa i potmulog zvuka, umorilo se drveće od šaputanja koji nosi vetar, a svaka reč je kao poruka.

Umorile su se staze od koraka koje se nemilosrdno gaze bez traga, onaj vlat trave koji se skriva u okrilju mraka

da ga san ne svlada...

Umorila sam se od mnoštva pitanja na koje srce traži odgovore, budna čekam nova svitanja, dok se misli sa neizvesnošću bore.

Gde si... Čije li gledaš prozore...

JA SAM NAPUŠTENA OBALA Ja sam napuštena obala na kojoj usamljeni prolaznik šeta, tu sam nehotice sama ostala da čuvam u srcu tajne razigranog deteta.

Ja sam nedokučivi vetar koji svoja osećanja izražava kroz snagu rime, tu i tamo ih raznosi u etar jer se drugim pokazati nemam čime...

Ja sam napuštena obala o kojoj talasi udaraju nemilice, svaki od njih prati mog srca damar ostavljajući u pesku tragove nacrtano tvoje lice.

Poželim nekada da odem da bez ostvrtanja sve ostavim, ali hrabrosti nikako da smognim pa se u nekom vrtlogu davim...

Tu godinama nešto čekam, ispraćam oblake i ptice na jug, ponekad mravu pod tovarom smetam, a ja bih samo da mi postane drug...

Tu sam sa jutrom koji sviće, u ptičijim pesmama koje se prostorom šire, čekam da mi dođe drago biće dve snažne ruke, da nemir duše smire...

Ja sam napuštena obala na kojoj usamljeni prolaznik šeta, tu sam čekajući ostala da čuvam čaroliju jednog leta...

47

Danijel Župančić držim dojke joj nerina radi kobru Mliječni put za jezik

HAIKU-PETOŽILJE Glupi kompjuter crveno podcrtao je riječ ljubaf Riječ potcrtao krvavo je podcrtao kompjuter nasukao se oblak na svjetionik olujna krošnja noga na lopati korijen u zraku u zemlji

David Pölhe

Volim tvoje lice sretno, I ja imam smisao kad se ti smiješ, to je moje zvanje, i ne volim te ništa manje kad se, neutješna, preda mnom proliješ Volim tvoje lice kada to ni ne znaš I kada spavaš, znam ovo: Voljet ću ga kad ćeš usnuti U sobi bez vrata Za jutro novo Voljet ću tvoje lice kad budeš stara Kad ćeš, ispred ogledala, Misleći da više nemaš čara, Protrčati pognute glave, Reći ću ti „Nisi dobro pogledala, još uvijek imaš svoje moći, i na sebi, nosiš moje oči, iskrene i prave.“ Volim tvoje lice I voljet ću ga duže, puno duže, no što teče rijeka našeg životnog vijeka.

Tvoje lice volim I voljet ću ga život cijeli ali volio sam ga i prije, puno prije no što smo se sreli

TVOJE LICE VOLIM Tvoje lice volim kao Mjesec, ono koje pokazuješ svijetu i ono koje čuvaš za mene, mistični njegov sjaj i sjetu i sve njegove mjene Lice tvoje volim kao prirodu; sve izraze i tajne njegove, mekoću i usnulost na dolovima, i sve predivne brijegove na nasuprotnim polovima Volim tvoje lice kao dan, i u budni suton, i u snenu zoru, i onda, kad mi te ukrade san, gledat ću, s obožavanjem, svaku njegovu poru

48

RECENZIJE

Stapanje s prirodom

Da su barem padale sjekire

Piše: Danijel Župančić

Žarko Jovanovski Besparica Vlastita naklada, Zagreb, 2016.

Ovo esejističko stapanje s poezijom Nerine Sarkotić, nazvano po jednoj njezinoj pjesmi, počinje drugom njenom melodijom (bez imena): „Ljudskost me posebno raznježi. Ispuni posebnom radošću. Kao kad vidiš neku rijetku životinju ili umjetničko djelo u dalekom muzeju.“

U nastupima uživo Žarko Jovanovski unosi dodatni elan u svoje pjesme, u ponavljanje, mogli bismo napisati, promjenljivog refrena; a guideleitmotive njegove poezije je luzerska potraga za smislom kao što se i jasno vidi u naslovu: „Besparica“, trećoj knjizi iz njegova projekta „Petoknjižje“. I, dok se magareće uho predvidljivo šulja po toj zbirci, našu pažnju plijeni „otac... suprug i punker kakvog bi svaka klapa poželjela za svojeg člana“ tj. „priča o završetku – negativ originala“ kako kaže tekst na zadnjoj korici kojega je Vid Jeraj uredio. Žarko Jovanovski rođen je 1966. godine. Vrlo živopisna i „bivša“ biografija: likovni umjetnik, grafički dizajner, pjevač (bivša grupa Electric Žare); aktivan i na internetu.

Uz svojeglavi manirizam besparica muči, stil je uglavnom slobodan, tu i tamo rimuje se. Knjiga je podijeljena u 4 ciklusa: Nezaposlen, Dnevnik nerada, Spoznaje, Odluke; uz dodatni Pogovor autora o Besparici. Precrtani stihovi s ponekom malarmeovskom piruetom govore o dvojbama, otvorenosti prema interpretativnim okvirima. U pjesmi „Sjekire“ vidi se neugasivi protest:

(STAPANJE S PRIRODOM

Daleko od ljudi ne osjećam njihovu mržnju i zavist. Pošteđena krvavih pokliča i urlika nedužnih bića. Stopiti se s listom. Korom. Krznom nekog toplog bića, daleko od ljudskih hladnoća, prijezira i lažnih osjećaja.)

Pjesnikinja je „Rođena ... krajem sedamdesetih godina“ u generaciji koja je „premlada za novovalne izlaske, osakaćena spoznajom da nikada neće stopirati Jugoslavijom niti pozvoniti Štuliću na vrata roditeljskog stana.“ A koliko puta bismo trebali pozvoniti na ta vrata? Dvaput? Kao poštar?

Točno toliko puta se i haiku izgovara. Uzmimo ovaj Nerinin haiku za primjer: Prilaziš mi kao list na proljetnom vjetru. Život se budi.

Uzmimo i ovaj njezin stih: Eh, Bosno! Nitko nema tako živopisne prizore kao ti, djevojko!

Kišilo Debili fašistički postrojili pred parlamentom crne uniforme i prijete naciji Isukali zastave ko puške Da su barem padale sjekire.

Jovanovski prije svega u polju angažmana traži izlaz iz larpurlartističke, autopoetske urobore.

Osjeća se da je stvarao i za vrijeme bivše države.

Neulovljivost i jezična dovitljivost („Reset! / Reset! / - Viče insomnijak u meni ove noći“, iz pjesme „Insomnija“) doprinose hrvatskom egzistencijalizmu u poeziji: besperspektivnost iz ptičje perspektive! Dvosmjerna gradacija: „Dva ne za aveti prošlosti, / trideset ne za teorije zavjera, /... / 200 tisuća ne / za predsjedničke kandidate“ (iz zadnje pjesme Spoznaja); i: „Prodajem se, / monetiziram / i privatiziram, / na 100 godina / (na jedan dan, / na jednu jesen) / za 100 milijuna bilo čega“ (iz prve pjesme Odluka); osmoza na djelu! Bez slamke spasa.

Da, život se budi... kroz mnoge „stranputice“, odnosno putenstranice koje kao da plešu u kaleidoskopu: u vatri srca. Ugriz ironije?

Kanon-stop-sko noblesse oblige

49

Čovjek ti naopak prvo izgrize utrobu bez ijednog poštenog ugriza, osmijehu grunt na licu oduzme, pa natenane skrši onu ideju što te zasvagda armirala: nadao si se. Čovjek ti naopak tako i do duše stigne razoružavajući te od života.

VRABAC

Omer Ć. Ibrahimagić Nije konkurentan, niti je grabežljiv.

Nije korpulentan, niti je kavgadžija.

Tada je smrt samo stvar tehnike.

Na bršljan mog prozora, ko radoznao furešt, u dvočinku sletio, japanski fotograf.

Zato ja, između ove današnje čovječije čovječnosti i psećih pasjaluka, bez i da trepnem, ovo drugo biram.

Stigao avionom sopstvene izrade, linijom godinama neizmijenjenom.

Savršeno usklađen za boravak u zraku, koristeći tlo kao sto za ručavanje.

Psi će već shvatiti kako za prave pasjaluke prvo moraš biti čovjek.

Posmatram ubavog bonvivana dok unosi gorivo od ostataka bijelog hljeba spremajući spremnike za crne dane.

Gledam kako koristi komparativnu prednost svoje preduzimljivosti, i kako ta mala fabrika crpi snagu za osiguravajuću budućnost.

ZEBRA Čupka travu, kao foto - model dlačice sa dijelova tijela dostupnim vidu, ispod oka muzevirski sagledavajući cijeli dunjaluk.

Dobitnog i poželjnog vizuelnog izričaja,

Samozadovoljan, prhne na kupanje, do bare, nastavljajući predstavu u vodenom svijetu.

uvijek je u modi.

Perje se našušuri i oblik se promjeni.

Japanski fotograf iz prvog čina postaje Phileas Fogg Harlekinski lepršavo, a svečetveronožno uzemljena, u drugom. stoji i prkosi automobilima što ispunjavaju cestu kao sardine unutrašnjost limene kutije. * Phileas Fogg je svojevremeno obišao svijet za osamdeset dana

Strpljivo sačeka da joj se semafor zelenim svjetlom pokloni.

Pa, ni ne trepnuvši,

PASJALUK

pogazi samu sebe, prelazeći preko svega što je učinila.

Pas je najbolji čovjeku.

Zato vakat pasjim ne nazivaj, a pasjaluke ne radi.

Ne zarad mene, no pasa radi.

Pritom pazeći da joj okrajine ne nestanu u bjelilu one iste boje

Njima ime kaljaš, koja je, bar polovično, iscrtava. a to ne valja.

Kaskajući, u decentnoj Chanel haljinici, preko Jer, pas te samo ugrist' može, pa tebi bijesnom hrbata imenjakinje, možda i svoje bjesnilo prenijeti. odštampane u jednu od brojnih ponavljajućih I to bi bilo sve od psa koji ne valja. kombinacija.

50

PUTOPIS

Prevozna sredstva Piše: Snežana Marko Musinov

Volim vozove. Možeš njima da stigneš daleko.

Ranije sam mnogo više putovala. I vozom.

Najdalje do Jesenica. Na udaljenije destinacije odlazila sam ili kolima ili avionom. Moja najbolja drugarica je nakon turbulencija u njenoj porodici, dugo godina stanovala u, jedinstvenom po mnogo čemu, Sarajevu. Na dve destinacije: - prvo u samom centru gde si lako mogao da naletiš na ulici ili na nečijem koncertu u hali Skenderija na Gorana Bregovića, danas svetski poznatog i priznatog muzičara, tada neviđenog dasu u kog su šiparice bile masovno beznadežno zaljubljene, -zatim u predivnom delu Ilidže do kog se stizalo tramvajem.

Odlazila sam rado u posetu vozom. Sama.

Ili s nekim. Uvek je postojala mogućnost da nekog interesantnog upoznaš. Sati vožnje su bili u pitanju. I dešavalo se. Samo ta poznanstva nikada nisu prerastala u nešto drugo, nisu izrodila prijateljstva, nisu opstala. Potrajala su koliko i vožnja tek. Završila se izgovorenim pozdravom pri rastanku. Nije bilo „Doviđenja”, samo „Zdravo”. A moglo je i „Zbogom”, ali ja to nisam praktikovala.

Voz uske pruge vozio me je, dok sam bila dete, po Tatrama. Izlet započet iz planinskog odmarališta bivše Čehoslovačke. Divni predeli.

Bogato zelenilo. Najlepša paprat. Za pamćenje.

Lučivná je selo pored grada Poprad Tatry, u severoistočnom delu Slovačke, i ostalo je u bratovom preciznom sećanju da smo tu bili smešteni.

Prevoz vodenim površinama (i rečnim i morskim) manje mi je drag. Nemam frku, ne hvata me paranoja, ali ga upražnjavam samo kad moram, a vrlo retko iz zadovoljstva čamcem plovim po zemunskoj deonici Dunava. Kad me sin poveze.

On je zaljubljenik. Voli iz čistog mira da se nađe na vodi, makar i sam u čamcu.

Odlazili smo, kao ogroman broj Pančevaca, porodično na Belu stenu, gotovo redovno nedeljom. I kupali se, šetali po neuređenoj obali, posmatrali sojenice. Svaka različita. Beg od gradske buke i vreve, u hladu, uz knjigu. Pamtim po dobru slobodu kretanja. I odlazak kući poslednjim po redu vožnje prevozom, napunjenih

baterija za sutrašnji radni i školski dan.

Desilo se i neprijatno iskustvo na vodi.

Kosa mi od tada ne raste na ožiljku kosmatog dela glave i još uvek kad je delim na razdeljak moram da vodim računa da se linija ne poklopi sa rupom.

Išlo se za Tekiju. Tada je još postojala stara, očekujući svoje potapanje i odlazak u zaborav. U modernoj raketi veselu dečju graju, pri povratku, tup udarac je prenuo. Nasukali smo se.

Neočekivano. Niko od putnika nije završio u vodi.

Neki su se ugruvali, ja povredila glavu aterirajući na stepenice. Nije ni čudo, onako sitna i lagana, od udarca poletela sam napred kao pero. Ništa me nije moglo zaustaviti. Jedan od putnika bio je i dr.

Branko Stefanović, komšija sa istog sprata.

Oftalmolog. Natašin otac. Zajedno smo se prebacivali u drugu raketu koja nam je došla u pomoć. Kao scenario nekog akcionog filma. Samo nije. Istina je. Iskustvo jedinstveno. Dovoljno za jedan životni vek. Druga neka budu primamljivija.

Sa avionskim prevozom nije bilo problema. Što se mene tiče. Da sam bila viša, mogla sam i stjuardesa da budem, ili hostesa u avionu kako je sada uobičajenije, toliko su mi ta putovanja prijala.

Jedino se dešavalo da je polazak morao da se obavi sa aerodroma koji nije bio planiran za taj let, da se stigne u Beograd u ranim jutarnjim satima. Volim i danas aerodrome.

Naš, kasnije nazvan „Nikola Tesla ”, više ne omogućava pratiocima živ pogled na pistu. S druge strane, ne volim rastanke. Po pravilu su bolni. Završavaju se često sa suzama u očima.

Krupnim. Uvek se pitaš: „Da li je to poslednji susret?” Posebno ako je krajnja tačka puta veoma udaljena od početne. Sve češće je tako. Raštrkali smo se po celoj zemaljskoj kugli. Još malo pa nam je i ona tesna. Snaći ćemo se već nekako. Boljka je što kad smo ovde, ne valja, kad odemo opet ne valja, muči nostalgija. Zato su prevozna sredstva.

Koja god. A, moramo priznati, i mašta. Malo je protršljaš, nepresušna je.

51

POEZIJA

Putanja želja

Dan-dva

Čamac od novinske hartije za plovidbu nije, brzo vodu upije, ali zato čamac mašte vodi od svekrve do tašte, zaove do jetrve, a i prijatelj do prijatelja destinacija, povoljna je; majka i ćerka – velika zagonetka, otac i sin, čest slučaj – nemir, a baba i deda s unucima u paru izazivaju najbolju zabavu pa i sama čekam da budem deo priče da i moje pesme na dečju graju više liče.

Putovaću u Indiju, posetiti i Šri Lanku za Agru me najlepša ljubavna priča veže i samo kad pomislim na impozantnost srce mi se od miline steže.

Stajala sam u Engleskoj ispred verne minijature čuvenog hrama Tadž Mahala s originalom u očima, svima koji su u njemu bili, nevidljivo mahala.

Setio bi me putujući prah u reci mladića Radživa koga sam davno poznavala što ostavio je život negde drugde a pluta i dalje u našim glavama.

Putovaću u Indiju i posetiti i Šri Lanku destinaciju interesntnu, srcu blisku, a tako daleku, kad probudim se iz tog sna biću tužna bar dan-dva.

Volela bih...

Nikom da osmeh ne bude skup, da što kraće i manje svak’od nas bude ljut i tako opremljen krči sebi dalji put volela bih.

Putovanje

Da svetom bolja politička klima vlada da nema gladi, da je više za sve nas rada, da bude jednako srećan i onaj iz zabačenog sela i onaj iz grada, volela bih!

Svejedno nije gde korak pružam, kraj koga sedam postelju koju gužvam.

Da putovanja budu dostupna svima i siromašnima, ne samo bogatima jer sud se lično mnogo bolje gradi kad si u žiži zbivanja, ah, volela bih!

Svaki je detalj važan po malo za noćno mirno spavanje, celokupno životno putovanje.

Sve mi se čini da utopistički mislim toliko je nepravde na sve strane kad bolje razmislim i mnogo veća pravična metla treba da se to počisti jer tako treba, volela bih...

Ko me pita šta ja mislim, šta bih da počistim, gde drvo novo da zasadim, prijateljstvo međ’ narodom da gradim, a volela bih!

52

Mistifikacija putovanja Putnik maštar u snovima svaštar, čas modernista, čas tradicionalista, čas neuverljiv, čas stopostotno prihvatljiv, i opušten, povremeno svadljiv, i zamišljen, i prodornog pogleda u budućnost, pun vere u sopstvenu mudrost, zanosan, i nesnosan, važan, i beznačajan, ozbiljan, i otkačen, poguren, i prav, čist, i garav, vrh komične scene, puzi kroz promenljivo vreme.

Treperenja i čvrstine, sve to biva pomešano s javom, pa mine, raskoraci i dubine, prisni ljudi ili psine, čarolije i moralne nizine, ponori i neslućene visine, ironizovani opisi, specifikacioni popisi, ravni iskazi bez suštine, sadržaji važni od kojih se gotovo istopiš od miline, pokrenut kosmos uz putnika maštara što i biblijska vremena zna da zavara, antiutopista neizvesnog povratka u mistifikaciju iskrenog zanosa do neizbežnog razočaranja junaka zatečenog u jaruzi.

Putovanje kroz san dnevne mašte 1,2 Tebi nepostojećem, u mašti portet slikam, dušom ti se predaјеm, bradu od jednog, duboki glas od drugog uzimam, i kosu, usne baršunom šivene, poluotvorene oči, oči sanjalačkih moći, plavetnilom neba obojene, znalački uokvirene, obrvama čuvane, gledam, negovane.

i kosu, usne baršunom šivene, poluotvorene oči, oči sanjalačkih moći, plavetnilom neba obojene, znalački uokvirene, obrvama čuvane, gledam, negovane.

Tebe nepostojećeg, primećujem, izluđujem, pažljivo savetujem, prstom na slici pokazujem, tebi se radujem, zavređujem, zbog tebe spremna da gladujem, obožavam te i propušteno vreme nadoknađujem, s tobom ludujem, tobom se naslađujem, s tobom putujem, u dnevnom snu.

Putovanje kroz san dnevne mašte 5 Tebi nepostojećem, u mašti portet slikam, dušom ti se predaјеm, bradu od jednog, duboki glas od drugog uzimam, i kosu, usne baršunom šivene, poluotvorene oči, oči sanjalačkih moći, plavetnilom neba obojene, znalački uokvirene, obrvama čuvane, gledam, negovane.

Tebe nepostojećeg, primećujem, izluđujem, pažljivo savetujem, prstom na slici pokazujem, tebi se radujem, zavređujem, zbog tebe spremna da gladujem, obožavam te i propušteno vreme nadoknađujem, s tobom ludujem, tobom se naslađujem, s tobom putujem, u dnevnom snu.



Život je putovanje u sopstvenoj režiji, kako će se kome završiti, živi bili pa videli.  Poklon putovanje je prava stvar za kolektivno stanje.

Koliko god da volimo putovanja, poslednje nam nije milo.

Snežana Marko-Musinov

Tebe nepostojećeg, primećujem, izluđujem, pažljivo savetujem, prstom na slici pokazujem, tebi se radujem, zavređujem, zbog tebe spremna da gladujem, obožavam te i propušteno vreme nadoknađujem, s tobom ludujem, tobom se naslađujem, s tobom putujem, u dnevnom snu.

Putovanje kroz san dnevne mašte 3,4 Tebi nepostojećem, u mašti portet slikam, dušom ti se predaјеm, bradu od jednog, duboki glas od drugog uzimam, 53

POEZIJA

O UMETNOSTI Da, znam ...

Ponekad vidiš U svemu pesmu sliku I sasvim sigurno Oko nas ...

Sve je umetnost Ali u ovom životu Nemamo prava Na to ...

TRULI MIR List oslonjen na koleno Jutarnja kafa ...

Tiho i prijatno Rojevi ptica Prljavog grada Eho

Truli mir Nemaš ništa reći

54

RECENZIJE

SNAŽNO POIMANJE LEPOTE Peko Laličić o knjizi Tatjane Debeljački Zvezdana večnost Čovek je čudo. I kao takav sam po sebi biva zagonetka i sebi i drugima. I više sebi nego drugima, jer je najteže spoznati sebe, posebno sebe stvaraoca. A kome pođe za rukom da rano otkrije svoje sklonosti i kome se posreći da se pronađe u kreativnom i onom što pleni lepotom i što se može drugima darivati, a da nije na njegovu štetu, čoveka uzdiže, bogati i dovodi do prosvetlenja, te bolje, jasnije i dalje vidi. Jer u njemu narasta potreba da svoje poimanje čoveka, njegovog trajanja, prirode i sveta uopšte podeli sa drugima. Da to učini u jednom treptaju, u blesku uma i svoga duha: zenovski, kratko, jasno, a snažno. Tako da se dojmi svakoga, da svakog zaintrigira da se i on potraži u izrečenom. A znano je da se to najefikasnije postiže haiku pesmom. Onom i onakvom kakva služi Tatjani Debeljački da se iskaže i da kaže ono što joj je na srcu i duši. Da sa čitaocima oživi slike prirode i čovekovog unutrašnjeg života i progovori o onome o čemu drugi, njoj slični, na njen način pesmom progovaraju.

Otuda i Međunarodni konkurs "Haiku za Tatjanu Debeljački" Udruženja pisaca Poeta iz Beograda. Otuda i veliko interesovanje haiku pesnika iz čitavoga sveta i podrška njoj kao jednom od haiku ''svetionika'' koji vešto barata ovom najpoznatijom vrstom japanske poezije za koju je znano da joj je stil uobličen pod uticajem zena.

Zato i toliko poetskih treptaja njoj u čast, i toliko drhtaja svetlosti koji oživljavaju slike svih koji kao večiti tragači za magičnom lepotom pesničkog izraza iznova oživljavaju svet i lepotu življenja. I sve to uz maksimum neposrednosti i snažne i duboke uživljenosti u već poznato, što nameće potrebu da se (ne podcenjujući nagrađene haigu autore) istaknu, barem, haikui nagrađenih: Veljka Gajdaševića i Predrag Pera Ćiković iz Serbije i Ljiljane Dobre iz Hrvatske.

Iz tame sija zrno bisera sa niske otkinuto i ove jeseni požuteli list čeka prijatelja na pragu kad ti iz oka polete svici u noć zavidi mjesec I haigu Tatjane Debeljački: ljubavi pijana bosonoga stopala mesec putnik Knjiga "Haiku za Tatjanu Debeljački" je lirsko štivo u kojem će se pronalaziti poznavaoci ove vrste poezije, jer je pisana tako da bude neposredni izraz pesničkih doživljaja i jer poseduje stvarnu poetsku vrednost i predstavlja snažno poimanje lepote.

55

POEZIJA

Злата Јовановић

Живко Теодосић

ДАНАС

ОСМЕХ

Данас сам тражила срећне људе Осмех одбегли да ми врате Као да сам погрешним путем кренула Сви због нечега тугују и пате Данас сам хтела да избегнем тишину Сетих се неких бучних времена Налетех на игру чудовишта осаме Са гласом кукавичким и згрчених рамена Данас ми изнова кроз жиле дере Рушење снова хуком потмулим На ивици видика трагови опаљени Одјекују истину силама свемоћним Са немаром безличном има нас у трену По кратком поступку време нас брише Канџама невидљивим иза капије затворене Лекције несавладане гребу све више

Очи понижене поглед ми бацају У наручје свода одавно смршеног Каравани таме шуште надалеко Док бежим у светлост надања свог Данас сам тугу ђаволу отерала Старија сам за једно отрежњење То што имам са жељом слободном У служби живота плени остварење.

Откад, не гледам очи које волим; Не знам више ко сам; И не љубим усне, што љубише мене; Преболети нећу – узалуд се молим; Душа празна чезне, срце болно вене; Не знам више, да ли још постојим? Не држе ме руке нежне …, још откада! Те ја не знам, куда ходим; И не слушам више, где поток жубори; Престадох да сањам, да се надам … Јер не чујем више, шта ми разум збори; Оздравити нећу, све ми чешће, на ум пада.

–о– Ал' ми шапну, вила нека бајна; За све боли има лека – има наде; У песми је, лековита – вечна тајна; Сањај, певај... – то ти Небо даде. Ако бол и тугу, у песму си свио – скоро, да си оздравио; Окрепиће душу и уморно тело, један осмех мио – њено лице бело. Кад пожелиш очи миле, загледај се у шарени свет; Нова светлост када сине, угледаћеш диван цвет.

–о– Када сине лице њено, у осмеху чаробноме; Облије ме чудна светлост, а разум засени; Хтео бих да кажем, како силно радује ме; Кренем, па бих све одједном, али глас занеми; Сав устрептим к'о да Небо дарује ме; У осмеху видим њеном – радује се она мени;

56

PRIČA

Београд Тихана Тица Тихана Тица рођена је 1989. године у Београду, као дете два математичара. Упркос надама својих родитеља, због љубави према лику и делу Франца Кафке, уписала је и мастерирала Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Писањем се бави од малена. Први литерарни деби имала је као гимназијалка пишући о темама из живота младих за омладински додатак Опуштено дневног листа Политика. Објављивала је на сајтовима неафирмисаних писаца, а 2015. и 2016. године у оквиру Друштва живих песника њени поетски радови налазе места у Зборницима који окупљају ствараоце са целог Балкана. Има завршен и роман, на чијем објављивању тренутно вредно ради. Пише, преводи и преживљава у Београду.

Свет је малено пространство. Нечија визија чији смо и ми део. Сваки мој поглед кроз стаклено, прозорско окно моје собе је поглед у мали круг овог истог света који у том тренутку припада само мојим очима. Кажу да је Београд мали град. Прљав, непожељан, али је и то град који ми станује у срцу. Познајем сваку његову улицу, сваки дрхтај трамвајских шина, уздах старих зграда, кутак у који покушава да се сакрије од мене. Безуспешно. Увек га пронађем. Осетим га као сродну душу, другу половину Платонове јабуке. И сам ме несвесно привлачи ка себи. Дозива ме шкрипом својих мокрих ципела, уморних од пешачења по центру историје. Нисам ја та која корача његовим улицама. Он језди линијама мог тела, обрисима моје душе, контурама мојих још недовршених мисли. Не припада он мени, већ ја њему. Има мој живот и моју смрт на свом бетонском длану и чува их. Од времена. Од пролазности. Од мене саме. Увек када спакујем кофере, понесем, сасвим несвесно и делић Београда са собом на сваку дестинацију на коју ме друм живота одведе. Јер, без тог малог дела, нисам сигурна ни да ли бих ја уопште постојала. Београд је свет. Визија коју су стварали народи, али која је одабрала само један. Онај који је успео да је прими у сопствено биће и саживи се са њом. Београд није само град, скуп зграда, споменика, путања избраздана старошћу и мудрошћу. Београд је читав један живот. Људско биће скамењено у раму вечности. Он дише. Осећа. Пати. Смеје се. Плаче. Постоји. Постојаће. Можда ће променити име, личну карту, становнике и место пребивалишта, јединствени матични број, планету, али никада неће нестати. Неким стварима је суђено да никада не угасну. Чак и када га буду срушили до темеља, он ће пронаћи начин да настави да живи. Нема Београда без Србије. Иако је променио више држава, једино је Србија његов космички систем. Једино је са њом онај град који инспирише боеме и уметнике, научнике и родољубе, освајаче и историју, и који сија својим јединственим сјајем. Толико је наизглед лепших градова, па и оних са више архитектонских чудеса и споменика, али ниједан нема оно што има Београд. Ту неку тајанствену честицу у ваздуху која се скрасила само на овом маленом парчету Балкана и не намерава да га напусти. Јер, она зна, тај најстарији и најупорнији путник кроз векове, да нигде нема те магије. Осим на том малом простору. Београд је почетак и крај сваког путовања. Алфа и омега земаљских стопа. Моја колевка и мој гроб. Тачка која сваком мом лутању даје смисао. Јер само са сазнањем да ћу се опет у њега вратити, сва моја путовања добијају на тежини. Само са том сигурношћу, она могу да ми дарују оне потајне истине и откровења тајни, које би без могућности повратка биле само испразне речи за једну луталицу кроз вечност и просторе. И све рушевине које на свом путу сретнем, сличне су мојој души. И она чека да се на већ усеченим каменим темељима изгради огромна, раскошна грађевина, која прославља сваког анонимног, али надареног архитекту. Њен сопствени Храм Светог Саве. Ту Аја Софију мог Београда. За разлику од мене, душа је стрпљива. Потребно је време да се прикупи материјал; вештина; да се поднесу жртве, да се одрекнем непотребног у корист света који може да настане. Неког новог Београда који ће бити макета овог великог у мојој глави и срцу. Мој лични мали универзум. Путовање. Путовати. Путујем. По истој мапи, истим стазама, ка истом циљу. Улица Омладинских бригада, блок 70а, Нови Београд, Београд, Србија, Свет, Сунчев систем, Млечни пут, Васиона – не постоји крај.

57

PRIČA književnosti u čije znanje i stručnost nema razloga da sumnjamo...

Uostalom jedan princ, koji je nedavno postao i kralj, smiješi se na balkonu Kraljevske palače svojoj Maximi čije sparene labutinke nagovještavaju mogući srećan kraj jedne moderne bajke.

OPSTOJNOST BAJKE Tatjana Tomić Pomalo već lišen svoje bajkovite opstojnosti na svom bijelom konju jaše naš tužni princ u potrazi za neuglednom Pepeljugom, anemičnom Snjeguljicom, dremljivom Trnoružicom ili, kojom li već, obećanom draganom. Pokraj njega autostradom jure surovi jahači apokalipse na svojim moćnim harlijima, u čijim sedlima iščezavaju pankerke sa zelenim pramenovima, barske dame, drčne intelektualke sa očalama od kornjačevine i ostali (ne)zamislivi arsenal ženskih stereotipova.

Poslovično sažaljive ljepotice noći upućuju mu nedolične riječi i izvode lascivne kretnje obećavajući mu lako dostupan raj još za života.

Užasnut, nastavlja svoje putovanje povremeno zastajkujući pred trošnim krovinjarama postolara u pokušaju da sazna ime vlasnice staklene cipelice koju uvijek nosi u ruci. Uzalud mu već mahom senilni postolari pokušavaju objasniti da su sve potencijalne vlasnice staklene cipelice već odavno mrtve, ako su ikada i postojale, ili bar okružene divljim čoporom unučića koji im uveseljavaju mirne, staračke dane.

Kvalitet nevidljivosti, kojeg ni sam nije svjestan, vjerovatno je učinio da svojevremeno prođe neprimijećen upravo dok je Snjeguljica sasvim nepotrebno šminkala svoje rujne usne vrelim Đordani red ružem, Trnoružica uvijek iznova tonula u svoj stogodišnji san, ili se, pak, frustrirana Pepeljuga ratoborno odlučila za konačan obračun sa svojim surovim i oholim posestrama.

I dok se nad sudbom našeg romantičnog junaka nadvijaju zlokobni oblaci, a nagovještaja hepienda nigdje na vidiku, podsjetimo se još jednom, šta je to uopšte bajka.

Samo nesputana moć mašte i želje nad stvarnošću, rekli bi neupućeni.

Možda posljednje pribježište, teza je mnogih, koji pokušaše racionalno pojasniti njeno vjekovno prisustvo na kulturnim mapama i u srcima svih naroda i regiona svijeta. Ona nikada nije određena ili ograničena mjestom i vremenom, pojasniše nam mudri teoretičari

DIDONA U prilog idili – mizanscen: Ostrvce po mjeri volujske kože, Žarka čar Afrike, Dugo žuđena luka...

Udruživši načas svoju glad S nagonom jedne tigrice...

Potom, brz pogled na starinski sat, Osjećaj nelagode, opipljiv, Božije mišljenje kao potvrda sopstvenoga.

Svi putevi vode u Rim. U zaklon iza sedam brežuljaka.

Sedam, sveti broj.

Mit, sveta istinita priča.

Eneja , trojanski junak.

Junak je junak.

Dajem kraljevstvo za konja.

Didona, kraljica Kartagine.

Karte su na stolu. Gine.

Volim posmatrati brodove... ...tek sneno otplove dalje...

Lomača – mizanscen gasne.

Zavjesa lagano pada.

OPSTOJNOST BAJKE Kraljević Žabac Uronjen U sumorno tkivo Svakidašnjice Lišen Opstojnosti bajke Kao Vremenska protivteža Sazviježđu Velikog Bika On imitira Trajanje

58

Tatjana Tomić HAIKU odraz bjeline u zrcalu rijeke – tanana breza promiču sjene na moćnim harlijima auto gmiže u ljetno veče miris svježeg sijena egzodus trave za svaki slučaj... kraj art-lampe na stolu starinski svijećnjak gori horizont oblak podnevne jare obavija grad u susret nebu... žestok odskok delfina zapjeni more

O D A Gdje su ti Ti nepresušni izvori Polja plodonosnih Nametljivih muza?

U najsurovijoj pustoši Suvišna je Čarobna prozirnost vode.

Očaravaš.

Umaraš.

Tištiš.

Jelena Dimitrijević

Miris slobode posle kiše Nemoj misliti da te ne razumem Moj brate od vetra Moj ljubavniče od kiše Samo zato što voleti te ne umem Nemoj verovati da prestaću da ti pišem.

Trči sa mnom poljima Strahove mi skini Nosi me u mislima U nepovrat nas vini.

Nemoj da me dozivaš Niti da mi pamtiš ime Zapamti me usnama Kad otvoriš vrata slučaja Presretni me.

Pevaj sa mnom noćima Izbriši moj odraz u tvojim očima Reci naglas da nemamo Da volimo se čime Iščupaj mi ponos zubima I zauvek ostavi me.

Kao Predio Drsko slikan zlatom.

O lijepa, O draga, O slatka...

59

SATIRA

Đura Šefer Sremac

ODA SATIRI Kad se skupi književna bratija perom britkim nepravde razbija.

Satirikus vešto čuda stvara dvorskom ludom pravi kralja, cara.

Nikad nisu krave mu na broju političke bundeve po kroju.

Za magarce, bikove ne mari navik’o je da im blagodari.

U stihu im poje (r)epigrame bez repa ih izvodi – iz tame.

Nađe se tu i pesma u rimi satirikus njom (ne)pravdu snimi.

Kada hoće dušu da izleči stihom zveči – sve satira ječi!

Za melem mu vic i šala služi s komedijom voli da se druži.

Humoristička je slatko-gorka priča kad privredu šiba i – veliča!

Ta se raga ni biča ne plaši kad Don Kihot s kopljem na njoj jaši.

Vija vitez oblake neznane vetrenjače – divove bez mane.

Satirom se tako pisci slade muze zovu da im slavu grade.

MALA MOJA OD RAVNOGA SREMA Imao sam u sred srca Srema jednu malu pegavu i plavu, nekad smeđu, od farbe garavu lepoticu – ta nigde je nema!

Mala moja od ravnoga Srema!

U proleće k’o lasta doleće, kose duge razvila niz pleća; ku’ruz kopam, motika mi veća nego njena – takva mi je sreća!

Vrednica je Sremica od Srema!

mazio je do zore sanjive…

Konja prez’o, vozio do njive malu moju – od zvezdana Srema.

Volela me čas sredom, čas petkom, u voćnjaku ispod trešnje cvetne, ne dadoh joj da na srcu drema, začinjasmo iskonskim začetkom novu malu – od trešnjastog Srema.

Ah, kakva je zlaćana pšenica kad se po njoj povalja Sremica!

Klasje jeca, šušte vlati trave, zene suze, graorasto-plave, male moje – od zlatnoga Srema!

A kad sazru dinje, lubenice, postelja nam – sremačka koleba!

Ja joj ljubim purpurasto lice, a njoj drago – skida svece s neba!

Takve volim dinjice od Srema!

Stiže jesen, modre vinogradi, berba spremna, mlâda još spremnija, ruka nežna sve zna da mi radi, muljam pucad dok vetrić ćarlija maloj mojoj – od grožđanog Srema!

Kad zasneže bajne zimske čari kao dete igram se grudvama drage moje što ljubavlju žari…

Sjurimo se u dolju sankama – joooj, što vozi Sneguljica Srema!

Tako vezem vezak sa Sremicom, ušuškavam jorganom dečicu, napajam se zvezdanom ravnicom, život živim dok mazim pšenicu kose zlatne – Sremice od Srema! * * * Nekad beše, sad se pripoveda, divni snovi prohujaše srećno. Život rađa pelena i meda, krug nam vrti dolap smrti večno…

Ja još volim – ženicu od Srema!

U životu mome više nema – male moje, od kićena Srema!

Skid’o sam joj sa neba zvezdice i ljubio ponoćne zenice,

60

PRIČA

БАЈКОВИТА ПРИЧА О БУНДЕВИ Ђура Шефер Сремац Сељаку у славу и хвалу Кога земља храни А он је брани И никад не зна шта га чека Под капом небеском Од памтивека. (аутор)

Бејах момчић из равнице плодне и дечурлијом родне. Остадох до дана данашњег, дубоко у души, враголан, шерет са сремских непрегледних поља и ливада. Сањар звездани у дружењу са совуљагама хуктавим, при ноћном чувању бостаништа по атару. Из маглина сећања извире она позната шала, у талозима времена уврежена: највиши брег на сремској црници јесте – бундева од добри’ 50-60 кила. А-ха-ха-ха! Та, својим сам очима глед’о како два сељака јака подижу такву једну грдосију за стотину пита „бундеваре“, велике посластице нас клинчадије, на радост способних домаћица-колачарки. Куд је дижу који очин, питам се ја, ал’ нико на мене дечкића не обраћаше пажњу. Ама, угуривали је пô сата у кола, у оног јадног „фићу“ (беше то седамдесетих година прошлог века). Чујем после: освојила прво место сремска бундева на Новосадском сајму. На дику и за кочоперење кицошима Сремцима, да не заборавим вредне домаћице, што без кецеље ни у дућан не иду. У летње доба скокну оне часком да докупе неке ситнице заборављене („Опет Ђурица полиз’о ситни шећер у шпајзу, мајку му мангупску!“ – а она, домаћица, тобож’ „псовачица“, у ствари је та мајка, његова!) – а назуле само папуче вашарске, на цветиће... Ех, па кад поседамо ми, дечурлија из пô шора, за дугачки уски астал испод разгранатог дуда „мургањца“, то ти је прсте да полижеш! Та, за велики диван сремачки ти је бундевара из рерне коју ватра од сувог чокања загрева! Још ако се домаћица „не залаје преко тарабе“, како је им’о обичај да каже мој деда, са комшиницама, о тазе вестима по шору, онда ти, прика мој, та слатка ролована посластица, жута к’о дукат, неће у оџак побећи, само ће лепу рскаву корицу у’ватити одозгоре. А цимет мириши – милина једна!

* * * Кад после сајма донесе слављеник деда Пантелија, у своју широку и подугачку авлију, са гувном спојену, то чудо невиђено – поче сећи и бушити. Не’ш ми веровати, прикане мој! Та, издубив’о је ножем касапским, к’о бравца да коље, јадну жуту лепојку добри пô сата док јој утробу, да извиниш, не извади. Просто ми жао беше. А семенки било за читаво вашариште о д малишана. Та, мало је касти – беше за три ара њиве да се засеје у пролеће! О’ш врага, све то ми, клинци, изгрицкали к’о мишеви пољски; за сетву остаде пар шака, кол’ко само за очување сорте.

61

Што ли је вредни, добри деда Панта такву занимацију приредио цеееломе комшилуку!? Кад је пос’о завршио, сместио свог унука Ђурицу у ту кућицу од бундеве, изнутра пажљиво остругану и сувом овчијом кожом патосану. Ваљда да види и да се чуди окупљени свет залудни, кол’ко је великааарна сајамска рекордерка! Однекуд се и новинари сјатили, к’о голубови „поштари“ на котобањи, у авлију паора победника да штрицкају апаратом некак’е „сличице“. Јадног дедицу спопали да метне парадни шешир на проћелаву главу, „да лепше на слики испадне“, како је после данима диванила његова баба Роска, на шта он тешка срца пристаде. Кошуљу карирану, плаву, вечито мокру до пô леђа од зноја, због тешког посла тежачког, ни за живу главу не даде да му скину. Ко је то још вид’о купати се сваки час, кад ћеш се још триред ознојати до вечере!? Све је нешто зазир’о к’о да ће му неко украсти његову стару, масну шеширчину; ни да је из ње шварглу и чварке јео! А добро би му послужила и да је метне на главу – страшилу на бостану. Све се гуске, патке и остала живина разлетеше по гувну, а сироти уплашени пет’о раскукурик’о се к’о нездрав! Ваљда мислио ђувегија у мамузама да нежељени гости ’оће кокице да му покраду. Чува тај витез кокошарски своје шареноперасте принцезе. Шаров запенио од лавежа, та ланац да раскине! * * * Кад се на такву бундеветину попнеш, прика мој, са тог жутог брежуљка пуца ти мало шири видик преко мора њива, засејаних таласастим житарицама – или се то само тако чинило мојој дечјој маштовитој главици. Милина једна беше гледати како већ влатали ку’рузи у небо упиру к’о витезови копља зелена. А тамо у дубини летњој, плавичастој, подно горе, ждребице Фрушке, разазнају се – само ако их са торња црквеног посматраш и око соколово мало јаче упериш – сремачке кућице црвенкасте што дижу главице к’о печурке после кише. * * * Фрушка ми родна, гроздородна има шта да каже и покаже на преплодним недрима, виноградарским и шљиварским. Висе дојколики гроздови јесенски, гране стењу повијене од берићета: миром миришу зрели плодови јабука, крушака, шљива... Уста ми пуна сока од слатких, крвљу божанском задојених трбуха лубеница. Руке ми лепљиве од сласти дињица меких што на обле дојке девојачке подсећају... Гле, ту ми већ и момковање пристиже, корацима од седам атара! Ех, младости моја!... Лепотице кочоперна, једина... Такве сличице урезала си ми у ову „бундеву“ оседелу, старачку, ал’ пуно мању од оне дедине жутолике лепотице славом овенчане. Што ли заувек побеже, бећарушо момчења мога! А деда Пантелији паору нека је лака земља црница.

***

62

POEZIJA

У ХРАМУ БОГИЊЕ ИШТАР РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ Дивљи демон са главом лава жив је, није мртав. Случајно погледах у њега и учини ми се да му је око засијало када су нам се зенице среле. Учинило ми се да ми се осмехнуо својим тамним очима. У том тренутку сећање ми је пролетело кроз таму векова и копрена заборава је пала. Клонула је сенка кипа мермерног на под. Голубови су по крову почели свој гук и ход.

- Сјајан и величанствен беше Вавилон град над градовима, мало је шта остало од њега до наших дана – говорио нам је наш водич Али. Хтедох да одем из те хладне одаје у којој је некада живела богиња Иштар, jeр чинило ми се да ме прати погледом дивљи демон са главом лава. Рекох себи да је то све само опсена, чудесна игра светлости и сенке и да ако сад побегнем од нечега што не постоји, бежаћу до краја живота. Стадох пред Његов кип и погледах га. Заиста беше жив тај демон са главом лава. Његове очи су ме гледале и ветар као да је шапнуо речи које он није могао да изговори: - То си ти Тамара... Препознао сам те... Нешто је капнуло из његове руке у којој је држао мач, нешто сјајно и мало ударило је у под од црвеног камена и докотрљало се до мојих стопала. Беше то зрно бисера, чувано вековима... Пожелех да га узмем. Дивно се сијало малено бисерче на јулском сунцу. Но хладни талас страха је преплавио моје срце. Окренух се и оловним корацима одох из тог храма и не осврнувши се иза себе. У каменом кипу демона са главом лава, осетих, била је заробљена човечија душа, нечија душа коју сам некад у неком давном животу знала.

***

63

PRIČA

PUTOVANJE Sanja Radulović

V

olim da putujem. Vozom najviše. Ono što ne volim na tim putovanjima je blizina drugih putnika i lakoća zapoćinjanja razgovora. Sjedišta koja šu poštavljena jedno našpram drugog mozda je ošmišlio neki ušamljeni dizajner mišleći da je švima potrebna prilika da še zbilze, a voz mu še, mozda ućinio kao idealno mješto za to. Mozda je mišlio da je bolje prićati bilo šta nego (neprijatno) ćutati, i šigurna šam da je šve to dešilo prije nego što je ošmišljena špava pod nazivom mobilni telefon, pardon pametni mobilni telefon.

Na poćetku švakog putovanja dok ištrazujem lića ša kojima dijelim kupe uvijek me pošjeti mišao o romanu "Idiot". Ni ovo putovanje še, u tom šmišlu, nije razlikovalo od prethodnih.

Prije nego što šretoh Rogozina, obrati mi še ćovjek kojem je štićaj okolnošti odredio broj šjedišta blizak mom.

- Putujete ćešto - upita me.

- Da - rekoh ukoćeno, nadajući še da neće više ništa pitati.

Izbaćih na brzinu Rogozina i Naštašiju iz mišli, i poćeh da razmišljam o nećemu korišnijem. Imam li knjigu u torbi? Da uzmem mobilni telefon? Da tipkam bilo šta, i da še nadam še da će šhvatiti poruku iz mog ponašanja.

- Poznajem ćovjeka koji nije izašao iz švog mješta prebivališta nekoliko dećenija - reće mi.

- Tamo gdje zivi ima šve što mu je potrebno - upitah, i otvorih vrata razgovora protiv švoje prvobitne zelje.

- Zanimljivo pitanje - primjeti.

To je bilo šve što mi je rekao, šuprotno mom oćekivanju, šuprotno mom štrahu da ću biti izlozena došadnim i beznaćajnim razgovorima koji prekraćuju vrijeme. Primjetih da mi rašte zelja i da mi odjednom poštaje veoma vazan razlog ili razlozi zbog kojih ćovjek dećenijama ne napušta mješto prebivališta. U nedoštatku odgovora poćeše da me opšijedaju pretpoštavke. Mozda nema novaća, mozda je u nekoj vršti pritvora, mozda mu je neko ogranićio kretanje jer še ogriješio o zakon, mozda pati od panićnih napada, mozda ima agorafobiju, mozda nema udove i ne moze šamoštalno da še kreće, mozda je već štar toliko da mu je kretanje i do toaleta ekškurzija, mozda... i tako mi u tom "mozda" prođe vrijeme.

Nekoliko minuta prije izlaška iz voza, odvazih še upitati.

- Zašto nije napuštio mješto prebivališta nekoliko dećenija?

- Zato jer mišli da je drvo – odgovori mi.

- Drvo? - nišam ušpjela da prikrijem iznenađenje.

- Mišli li mozda da će od njegovog plota naštati knjige i da će ga ljudi ćitati dok putuju? Ne znam da li je švještan ljudške zaboravnošti, rekoh šjetivši še švoje bezušpješne potrage za knjigom u pokušaju izbjegavanja razgovora koji še upravo završava.

- On kaze da njegova putovanja poćinju pošlije šmrti. Nije bio određen- reće mi još i to prije nego što šam izašla iz voza.

Od tada ćešto gledam drveću u oći.

64

POEZIJA

Srećko Aleksić ŽUTI TAKSI...

U pozni čas stigao je taksi sa tvojom crvenom haljinom i leptirom u kosi.

Mirisao je parfem na jedan običan dan platio sam vožnju za džabe -dok su visibabe zvockale na jedno uvo?

Leptira sam pustio da poleti iz crne kose nalik cvetovima mladosti U pozni čas dok se nežnost otkucava na žutom-taksimetru zakasnio sam u vremenu da putujem iz mesta.

Oslonjen na stolici ljubavnog zanosa sa tvojom crvenom haljinom okačene na čiviluk oslikane sobe.

Sa onim leptirom se svašta izdešavalo u kosi je ostala-mašta koja je govorila na sav glas: Otišao je žuti taksi i ona. *** U pozni ljubavni čas a da nikome nije rekla na sav glas: VOLIM TE ŽIVOTE BEDNIKU - JEDAN.

PLAVO SA CIMETOM Plavo je nebo sa uvojcima kose Razgolićene noge bose u pesku Južnih nadobudnih vetrova mora.

Plavo je oko u zenici varljive čežnje Vispreni soko što se razmeće na vetru Bisernih ogrlica i ljubavnih kristala.

Plava je ljubavna pesma nežnosti sna Stisak ruke u dlanovima života i dodira Ostavljena da se budi u ponoru dubokog sna.

Plava je reka koja sanja obale prostranstva Usidrena u ljubavnoj iskri zavodljive čežnje Pritajenog koraka u vremenu izgubljene topline.

Samo je poljubac sa cimetom od crvenog nara Rukama koje beru mirišljave poljupce sna Nad skrušenim pogledom zalutale reke. Što je preplavila bujicu radosnog dana Pa sada leluja u plavetnoj boji kolača od cimeta Sa ona tri poljupca sa donjih usana sna i pozdrava Gde sam te ostavio da me miluješ i sanjaš do neba!

Plavo je nebo sa uvojcima kose Razgolićene noge bose u pesku Samo je poljubac plav sa cimetom Od ugriza i samoće čiste ljubomore sna...

IGRA DVA BELA LABUDA Mislio sam preživeo sam ljubav zaboravljeni točak razmišljanja nad uspomenom koja sagoreva na opušku crne kafe i dima.

Mislio sam da sam jezivo dobar da me vole noćne frajle i muzikanti a video sam samo fleku na asfaltu i crne ruže bačene u smeće.

Zaboravljeni krug u ljubavnom začeću. Živeo sam suludo i bez preke volje ostavljao tragove zgužvane postelje mirisao na skupe parfeme i dodire koje si mi ostavljala za sobom.

Mislio sam da sam jezivo dobar krevet se ljuljao skoro svake noći hladio sam nemire svoje vatrenosti osluškujući žagor usnule plave ptice.

Dok igra dva bela labuda ne prestane grlio sam paučinu zelenog lista u ljubavnom bolu dok ne prolista.

Zaboravljen pod jastuk tudjeg zagrljaja.

65

PROZA

Tamara Babić Tamara Babić je rođena u Beogradu (1986.). Na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu odbranila master rad 2010. godine nakon završenih osnovnih studija. Za sada objavila jednu stručnu monografiju (“Barke u svakodnevnom životu i religiji Egipta Starog carstva“, 2014.), dok se publikovanje druge (Ogledi o starom Egiptu) očekuje tokom 2017.

Izvršna je urednica časopisa za društvene nauke, kulturu i umetnost CASCA.

Bajka o belom zmaju Jednog, naizgled sasvim običnog dana pre mnogo vekova, vetar se igrao zrnima peska koja su pod senkom palmi putovala ka moru. More je bilo hirovito, ali tada su Posejdonovi trozupci prikovali rubove njegovih skuta za obalu.

“Kako lepo mesto da se na njemu podigne grad!”, pomislio je Antinoj, sin Posejdonov. Bi pomisao, i bi grad. Naseljenici, opijeni bekrajnim daljinama rasprostrtim po nepreglednim vodama okeana, su nadenuli gradu ime Tandžir. Herkul je jednog dana odlučio da razdvoji Tandžir od njegove ljubavnice, vatrene pirinejske lepotice sa severa. Prekinuo je poljubac ljubavnika i spojio vode okeana i mora ušušanog međ' tople jastuke i jorgane Starog sveta. U tom gradu prekinutog poljupca jedne godine, jednog dana rodio se Ibn Batuta čiji su putevi znani i neznani ostali snevani kao putevi najvećeg putnika pod nebeskim ogledalom.

Ibn Batuta je na leđima nosio torbe pune radoznalih bubica-pitalica, koje su se zvale Zašto, Kako, Gde i Kada, a njegov teret je bio jogunast i plahovit, te nije trpeo odlaganje. Katkad bi se priključio karavanima da se među kamilama i trgovcima utopi u šarenu reku dugih haljina koje kažu “Ne napadaj me, jer nisam sam”. Opasno je bilo, veoma opasno tih dana putovati bez druga ili ma kakvog saputnika. Staze nebeske su nepotrošive. Čoveku je dat kratak vek da mogao kročiti svim putevima, da se ne bi osilio i pomislio da je veći od zvezda kojima izmiču nebeske putanje. Ibn Batuta nije bio zvezda međ' zvezdama, ali je postao putnik nad putnicima. Čudesni gradovi, prelepe palate, mravinjaci ljudi što vode težačke živote, pa svi ti psi i mačke koji lunjaju ulicama ne mareći za sutra, ispunjavali su putnikovu maštu poput snoviđenja.

“Više me ništa ne može iznenaditi. To se valjda zove mudrost”, mislio je Ibn Batuta, dok su se đonovi njegovih sandala lepili za vlažnu travu koju je kiša umila. Kad najednom – div! Beli div kome kraja nema, bela zmija što se uvija i sikće, beli zmaj što bljuje vatre ne mareći za lepe manire. Krljušti zmaja odbijale su svetlo svaka za sebe, pa je izgledalo kao da se naizmenično pale i gase, kao davno preminule zvezde čiji sjaj putuje svemirskim bespućima dugo nakon što one utihnu.

“To može biti samo Dul Karnajn koji pominje veliki Kur'an!”, pomislio je Ibn Batuta. Vilijam Rubruk i Marko Polo nisu o ovom zmaju pisali, te je Ibn Batutino snoviđenje postalo vest za sve evropske znatiželjike. Nije mala stvar bila tada naći zid Aleksandra Velikog koji je branio “nas” od “njih”, civilizovane od varvara.

Nije tada znao veliki putnik namernik da je beli zmaj zid od deset hiljada milja koji su gradile znojave ruke kineskih radnika i seljaka. Nije znao da je vekovima neuništivi zid rastao hraneći se moćima vladara Srednje zemlje, kako Kinezi vole da oslovljavaju svoju domovinu. Ali, mudri Ibn Batuta je znao jedno: da se zidovi grade tamo gde je dom, kada se čuva ognjište i toplina njegove večne vatre. Znao je stari mudrac da iza leđa zmaja što strepi može biti samo kraljevstvo čuda o kome je slušao priče, stvarne i izmaštane.

Nije Veliki zid kao neki novi, koje danas grade samo da spreče druge da priđu. Veliki zid je štitio svoje unuke, ali ne bodljikavim žicama kako se to danas čini na granicama, već kamenom, ali i nežnom rukom koja pomiluje umesto nagrade.Velikim zidom se može putovati brže, veliki zid je teleport kroz šume, brda i doline u koje ponekad ni sunce ne stigne da zađe. Beli zmaj se možda ne vidi sa Meseca, ali se vidi na svakom svom detetu, na svakoj Kineskinji i svakom Kinezu. Deca Srednje zemlje vole izazove, vole putovanja i nove predele, ali gde god da pođu, nose u sebi komadić mudrosti Velikog zida kojim čuvaju svoju zemlju u srcu i za njom čeznu. Jer nije Veliki zid od običnog kamena, čine ga oči njegove dece koja budno paze na starog mudraca čija bela brada lebdi nad brdima Kine, neuhvatljiva kao izmaglica.

66

POEZIJA

Јелица Црногорчевић Ноћ у којој сам схватила да ми требаш Треба ми у овој ноћи лажова и хуља Твој глас, да се ухватим зубима за твоје речи, да се држим за њих, да те не пустим. Треба ми у овој ноћи бестидника и дроља Твоје око, да завирим у највеће дубине Твоје душе, да се ухватим рукама за Твој поглед, да се држим за њега, да те не пустим. Треба ми у овој ноћи олоша и лопова Твоја усна, да се ухватим невидљивим нитима за твој пољубац, да се држим за њега, да те не пустим. Треба ми у овој ноћи ништавила и црних слутњи све Твоје да се ухватим за тебе, да ме не пустиш...

Није твоје Не дирај у моје немире. Не дирај у моје кошмаре. Не дирај ране моје. Не дирај ми срце уморно. Ни душу рањену. Ни сузу у оку. Ни усну без осмеха. Не дирај у ишта моје. Ни у чежњу. Ни у слутњу. Ни у наду. Не дирај у моју љубав. Не дирај у мој сан.

У моју прошлост. У моју ноћ. Ни у мој дан. Моје муке су муке моје. Не дирај ни у шта, није твоје.

Брату Између два несна јавиш се, брате, с далеког места и увек ћутиш, само ме гледаш као да питаш: како си сестро, где срећа неста? Видео мене ти си давно, кад срећна бејах, љубави пуна, сада ме гледаш са плавог неба, очију тужних, очију сузних. Анђео сада, ти си, брате, што остави ме на овом свету, раста се са мном већ одавно и оде тамо, неповратно. Ти млад си увек у своме лику, какав и беше онога дана, кад ноћ је била за тебе кобна, за мене страшна зора рана. Мени су рекли да срце твоје стало је тада, тога трена. Прекину младост судбина нека, остаде рана отворена. Остала сама тада сам, брате, нема те више, ал' видим тебе, млад ми се јављаш, стрепиш за мене.

67

Још увек чувам песме твоје и твоје ствари, неке ситнице, ал' све бих дала, анђеле, брате, да могу твоје видети лице. Ти млад ћеш бити заувек тамо, мене шта чека и не слутим, морам да живим, да се борим, док ти се тамо не придружим. Мој живот леп је и поред свега што ломи мене, к'о ветар гране и живим тако свакога дана, до оне зоре кад ми не сване. Чувај ме брате, до тога трена, кад стаће моје срце к'о твоје, године своје не бројим више, сад мене моје године броје...

После песме Видим твоје руке склопљене на столу беле, мирне, прстију испреплетених. Замишљен седиш опуштених рамена главе спуштене на груди... Писао си целог дана: изашле из тебе најлепше су речи, песме дивне, којима се диве. После заноса остала је празнина... Зато замишљен седиш, не знаш шта даље…

Јелена Радојковић Звезде Да су мени твоје звезде да их гледам сад у ноћ како вихором твога срца језде, само кад бих имала њихову моћ, да сањам и летим до тебе. Гледам у ове моје, срце зебе, немири се споје, месец трепери, звезде као бисери бели, хладни уздисаја твојих гладни. Да су мени твоје звезде да се у моје срце гнезде, и вихором твога срца језде, не би сада било теже кад се сунце за месец веже.

Дођи Дођи, скопчај ову осаму што везала се за ме, отерај таму и ово срце што као ружа вене Пробуди. Свуци тамне засторе, отерај све злотворе па нек замирише нежна нота твоје љубави. Дођи и мене сад док ми срце вене из ове осаме избави.

Снови Не дозволи сновима да буду само снови, насликај им стан и ту их удоми у куту срца и заволи. Са њима спавај, трчи, живи. Не дозволи

да заувек живе недоступни, посивели од прашине. Пусти их да сунце на њих сине, да се вину у висине, да испуне све своје кривине, да буду од давнине у сјају жарке жеље да живе и да се веселе. Не дозволи да снови остану само снови, твојих мисли робови, да их стежу тешки окови окрутни и оловни.

Ти Са тобом о теби у себи бојим те небом пастелних боја, плавом и белом цртам твој лик сећањем. Са тобом о теби у себи дишем, уздишем и још ти пишем мастилом. Још те светлом бојом мрака сликам, док уздишем и чекам твој долазак. Са тобом о теби у себи још ти име шапућем ал век те брише и ветар заборава носи те све више и носе те кише. Са мутним облацима сањаш и снове гањаш, ту на мојим обалама док се сунце пролама и одлазиш док чекам да се појавиш.

68

POEZIJA

Мала сирена Јана Лалатовић

69

PRIČA

Моја прича о књизи Јана Лалатовић Књига. То је најлепша ствар, која оплемењује човеков дом, залива срце чистим и исконским осећањима. Она духовно прожима наше мисли, храни душу. Њен творац преноси на празно парче папира човекову грозну и тешку стварност, китећи је најлепшим украсима, тако да нам се живот учини лепим. Сећам се себе, као мале девојчице, коврџаве косе, која је волела да црта „ремек-дела“ по маминим књигама и да потом поцепа ту страницу. Мама би викала на мене, а ја бих се правдала да немам са ким да се играм. Заправо, нисам схватила да цепам свог правог пријатеља, који ће ме пратити цео живот, као што је Златокоса трчала небом за увређеним младићем и његовим немоћним псићем. Данас, одем до полице са тим књигама и срце хоће да ми се разбије у парампарчад, када почнем да је читам и видим да страница фали. Да нисам читала књиге, никада не бих сазнала о вредностима живота, не бих своје мисли овековечила и оставила их да их прочитам, када будем старија, када будем желела да упознам млађу себе. Није појединац искључиво крив, сваки за себе, што не чита. Криви су његови ближњи, што не желе да га упознају са осећањима дивоте и нирване читања, да га одведу у библиотеку, уместо у кафић. Читањем ће ми се указати све лепоте и јединствености нашег језика. Схватиће да смо ми захваљујући њему, најбогатији народ на свету. Никада нисам била претерани љубитељ књиге, за разлику од моје мајке, која би задњи динар дала за њу. Била сам на пролећном распусту. Мама ме запита да ли имам неку лектиру да прочитам. После дугог размишљања, поменух роман „На Дрини ћуприја“. На сваком одмору ме је звала и говорила ми да да јој из школске библиотеке понесем књигу. Међутим, ја то нисам урадила. Изашла је раније са посла и трчала до градске библиотеке. Читала је књигу на станици, у аутобусу, путем. Људи су је чудно гледали. Бележи све детеље из сва двадесет четири поглавља. Још је и карту Босне нацртала. Моли ме да седнем и да саслушам причу. После неколико поглавља, почела сам да се итересујем. Дала ми је и неке делове да сама прочитам. По први пут сам се уживела и као да су јунаци испред мене. Сутрадан, из школе сам дошла сва усхићена. Причала сам како сам добила две петице и да је професорка била позитивно изненађена мојим размишљањима, с обзиром на то да никада на часу нисам проговорила са њом о књижевности. Два часа сам одговарала, без паузе. Сва мајица ми је била мокра. Показала сам јој мамине белешке, карту и илустрован мост. Донела сам мами папир од професорке, на коме је она написала „Госпођо, Ви сте дивни!“ Мамине очи су биле пуне суза и била је под видним утиском. По први пут сам видела да се мноме поноси. Зато сам села да прочитам ту књигу од корице до корице.

Aко никада нисте читали, почните одмах! Није битно колико имате година. Помоћу читања књига, многи људи су макар за сам почетак убили доколицу у затвору или возу, а на крају су постали много далекоумнији. Пишите понекад о свом животу, јер ћете увек моћи да се вратите на те странице и да понеку обришете, ако желите.

70

Јован Бајц ЉУБАВНО ПИСМО Мастилом шарам парче хартије... Спремам ти песму и цветни букет... Волим те, душо! Ма, хајде, шта ти је!? Зашто да будем довека уклет!?

Горан Витић МОЖДА У СМИРАЈУ

Их, зар не чујеш лупу звекира!? Изађи... Дођи под нашу смреку... Видиш ли да ме нездрж секира? Због тебе увек препливам реку...

Можда једном кад у смирај одем, кад постанем, пепео и прах, када рајске напијем се воде, и изгубим од живота страх .

Лето нам нуди златне пределе... Заплови са мном кроз мореузе... Истисни слике те избледеле, које нам одавно море узе...

Кад и сунцу будем ближи био, збогом рећу, тој сопственој тмини, у запису, кад будем сакрио, светлост која пркоси прашини.

Ево, сад скочи преко ивице, јер свет нам тоне к'о Атлантида... Не скривај никад руке и лице! Не губи никад срећу из вида!

У времену кад с' листом пожутим са поруком рађаћу се се сличном, у цитату ка да се наслутим другим оком видећу се лично.

Невина ти си, а ниси девица... Живот ти беше крпљен и боцкан... Не дај да будем љути дедица, коме је за све прилично доцкан!

Само ретко замишЉено лице, можда ће ме видети у трену, мој потомак читати песмице, освајати срца и будућу жену.

А да сам на ормару јабука, коју си сузом својом оросила ил' да сам ружа крај твог јастука, да л' би ме онда у срцу носила?

У вековној речи, остариће моја, с' надахнућем сливаће се течно, можда јунак, усред Љута боја, пожелиће да је чита вечно. Неповратно лебдећу у зраку кроз стих тражећ' речи вековечне, са сунцем се рађати у мраку и сопствене крчит' стазе млечне.

71

АФОРИЗМИ Ко обавља Сизифов посао неће далеко догурати! Између редова пише да све треба пажљиво прочитати. Откако сам отишао у Канаду пустио сам мозак на Отаву. Прво нам пуне главу глупостима, па нам онда испирају мозак. Да нам нису мозак попиле свраке, друге би нам птице певале! Глупи људи не брину много због одлива мозгова. Ако желиш да будеш пун као брод мораш да отпловиш одавде! Закидање на мери је превршило сваку меру. Потанко су нам објаснили да смо веома гојазна нација. Глад никад неће закуцати на моја врата. Ја сам бескућник.

Јован Бајц

*** И мајка фудбалског судије нечија је жена,не треба јој више мужева. Запад нас по раменима тапше-њихово је све што беше наше. Имали смо нисмо знали,ми их бирали-они распродали. Толико смо се задужили да нам је повишица једини спас-чекамо је.

Младомир Кнежевић

Ono što je (aforizamska pjesma 16) Živko Prodanović Ono što je slamka spasa jednom utopljeniku ne mora biti slamka spasa drugim utopljenicima.

Ono što je ružičasta budućnost jednom očajnom depresivcu ne mora biti ružičasta budućnost drugim očajnim depresivcima.

Ono što je neopoziva istina jednom lažljivcu ne mora biti nepoziva istina drugim lažljivcima.

Ono što jr duševno jednom bezdušnom nasilniku ne mora biti duševno drugim bezudušnim nasilnicima.

Ono što je ideal domovine jedom beskrupuloznom lihvaru ne mora biti ideal domovine drugim beskrupoloznim lihvarima.

Ono što je neukusno jednom probirljivom beskućniku ne mora biti neukusno drugim probirljivim beskućnicima.

Ono što je nezaboravno jednom streljačkom vodu ne mora biti nezaboravno drugim streljačkim vodovima.

Ono štoje mrtva pririroda jednom patologu ne mora biti mrtva priroda drugima patolozima.

Ono štoje molitveno jednoj duši na mukama ne mora biti molitveno drugim dušama na mukama.

Ono što je zadivljujuće jednom slijepcu ne mora biti zadivljujuće drugim slijepcima.

Ono što je životni pozivjednoj dangubi ne mora biti životni poziv drugim dangubama.

Ono što je smiješno do suza jednom samrtniku ne mora biti smiješno do suza drugim samrtnicima.

72

PUTOPIS

DAMA IZ MOČVARE Autor: Branislav Banković Fotografije: Branislav Banković „U početku beše zemlja. I zemlja beše bačena u more...“ Ovako sam jednog dana počeo da pišem pismo svojoj deci koje nikad nisam završio. Moja deca više nisu deca, a nisu ni moja. Ubacujem razglednicu u koverat, a na poleđini adresiram tako da im stigne u vreme kada budemo vršnjaci.

Dok prolazim kroz San Nicolo, jednu od tri preostale kapije, vidim Grad koji leži na šumi. Venecija. Prisećam se legende koju sam davno čuo od lokalnih ribara: U starom veku ljudi su blago skrivali u sanducima od čvrstog materijala iza zaključanih vrata. Često su bili pljačkani, a ne retko i ubijani. Kada je Bog sišao na zemlju kazao im je da svaka brava može izdati svoj ključ. Naučio ih je da vrata drže otključana, a sve vredno u svom srcu. Ono što pretekne neka stave u kutiju koju je spustio na stene u laguni Jadranskog mora. Vremenom se nakupilo toliko dragocenosti da ta kutija već vekovima sija kao dijadema na glavi Mediterana. Venecija je u sebi sakupila mnogo lepote i mudrosti, ali i ožiljaka bez kojih ne bi bila tako posebna. Svaki put kad uplovljavam na pristanište kod palate Ducale osećam se kao Dužd na zlatnom Bukentauru koji se venčava sa morem na mestu gde se more završava cvetom. Nije nam ovo prvi susret, damu poznajem već dugo i pišem o njoj - godinama. Brza pripovedanja podrazumevaju samo sukobe, ratove i eventualna ujedinjenja, a spora sadrže priče iz života. „ Zašto pišeš o njoj, šta je to posebno?“, često me pitaju. Atmosfera, prozirnost mora, nedokučivost njenih tajni. Drama iz prošlih vekova prekrivenih algama i rđom koja svetli poput zlata. Raskoš hedonističkih vremena oslobođena moralnih okova. Prostor duha koji kajanje pretvara u utehu. Privlači me renesansni štimung oplemenjen mediteranskom klimom. Mitovi i legende, istorija i poezija i njihovo sažimanje u metafizici realnog. Taj susret sa drevnim stvarima koje još uvek žive, koje mogu da se opipaju.

Zašto o njoj? Zato što sam to ja! To je druga strana mene, ona lepša, podrazumevana. Živim za trenutak kada mi barokno zavodljiva u južnjačkoj odori padne u naručje. Svojom lepotom asocira me na večnost ispunjenu rađanjem i pohodima. Ogledam se u njenom oku mitološke dubine i tako zaustavljam pesak vremena. Susret sa prošlošću uvek doživljavam kao nešto živo. Ono što želim da saznam od nje je isto ono što bih želeo da pitam budućnost. Ne želim ja nju da opišem, to je nemoguće (i bolji od mene su pokušavali). Sve, za i protiv nje, već je rečeno. Hoću da stvorim jedan drugačiji svet koji ima prizvuk ličnog, svet koji će na upečatljiv način da svedoči o meni u vremenu.

73

Venecija je mozaik koji svako sklapa po želji.

Mesto gde iluzija postaje opipljiva. Legenda koja pričom o sebi oživljava. Hiljadu slika i hiljadu reči u isti mah. Može se doživeti na bezbroj načina.

Svako u njoj može naći ono što mu odgovara: mir, spokoj, romantični hotel samo za dvoje, radost, sreću, most uzdaha, mesto za umiranje, kartaški sto, alibi, hedonističku strast... To je drugačiji svet, svet za odrasle. Tačnije, za one dovoljno odrasle koji još nisu prestali da maštaju. Grad u kome se sve meša i iznova nastaje uz pomoć prirode, boga i ljudskog napora. Postoji prava Venecija i ona daleka, spokojna i nedostupna, nestvarna i tajnovita, skrivena i raskalašna. I niko ne zna koja je koja kao što niko ne zna šta je prava istina koja večno postoji iznad stvorenog sveta. Veneciju, ma koliko se puta vraćao, nikad neću u potpunosti upoznati. Upravo zbog toga je nemoguće ne pisati o njoj baš kao što je nemoguće ne voleti je. Uvek se uzbudim kad otkrijem novu uličicu u kojoj nema nikoga. Osećam se kao da sam zakoračio u tajni vrt gde je samo meni dozvoljen ulaz.

74

To me uzdiže na viši nivo postojanja.

Postoji i bezobrazna Venecija. Lepotica Jadrana koja je ustvari bivša kraljica bibera, kože, dukata i soli sa Kipra. Gospodarica Mediterana koja trguje začinom i pamukom iz Sirije i svilom iz Kine. Dama iz močvare koja preprodaje vino iz Španije, maslinovo ulje iz Grčke i žito iz Napulja.

Devojka koja ima dobru genetiku i jake pretke iza sebe. Odrasle civilizacije koje karakteriše mudrost vladavine i mešanje različitih naroda i kultura. Pri tome još i, ne manje bitna, stalna otvorenost ka ljubavi, sreći i mašti.

Venecija je princeza koja se ne stidi. Verna praznicima, zabavama i karnevalima. Kada politički protivnici savremanog sveta pomisle da se pokorila (zato što je navukla masku na lice), ona to samo još dublje poima svest o sebi i svojoj veličini. Usudiću se da kažem kako greše istoričari koji tvrde, da je Venecija srećan ishod beskonačnog zbira slučajnosti sagledanih kao celina. Za sve ipak postoji razlog.

Počinje kiša i trg Svetog Marka je poplavljen. Voda nikad nije izdala Veneciju, pa neću ni ja.

Stavljam šešir na glavu i nastavljam ka pijaci kod mosta Rialto da kupim suvo grožđe iz Toskane.

Odbijam vožnju vaporetom. To bi značilo ići uz dlaku modernizaciji; ne volim buku i gordost. Opijen samoćom i mirisom mora i kiše nastavljam dalje. Odevena u baroknu venčanicu sa nedrima prekrivenim koralima i školjkama ona staje ispred mene u gondoli. Pruža mi ruku da se popnem i pretvara me u postiđeno dete. Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je nemoguća ali traje.

Nije to pojava koja se da objasniti svakodnevnim rečima. I danas, nakon toliko godina, nisam siguran da li sam pronašao prave reči, ali znam da je pretočiti to što osećam u reči, smisao i zadatak mojih putovanja. Deco draga (čitaoci moji), stara grčka mudrost kaže da vreme teče, ali u Veneciji će te shvatiti kako ono brzo protiče.

75

POEZIJA

Gorica DoderovićStanković

GREŠNIK Grešniče senka se tvoja nad mojom nadnela i tera neostvareno da zapišti.

Lelekom me prati i para nebo.

Teraš me da govorim glasno.

A kako čovek sunce čije su reči pretvorene u šapat da živi?

Ne gledaš me u oči strah te da ne oslepiš.

Teraš me da pečatim mladost i na cvetnoj livadi ostavim sve mrtve želje.

Okrunjenim osmesima podsećaš me na godine drhtuše.

A ja branim se od namrgođenih i praznih od kletvi i zakletvi..

Grešniče ti što ne svanjavaš i teraš zorovanja da nariču.

Grešniče

zebnjom te tihujem a čežnjom stihujem.

PESMA LUDE PTICE Zaboravljao si me na svakom skretanju puta koji ne postoji.

Menjao melodije pa sad po sećanju tonove pretvaram u strune. Želeo si me u novim haljinama i nije ti bio važan sjaj u očima.

Pričala sam ti kako je crvena boja topla i meka kako je čekanje žalost.

Nisi razumeo.

Ponekad bi samo slušao pesmu lude ptice.

Tvoje drhtaje ispod kože pretvarala sam u poeme.

Obećavao si snove koje su ukrali lopovi 76

i nismo mogli da ih živimo.

Preživeću te...

Važna je samo tehnika disanja.

Pod mojim tabanima je previše žara.

Ako mi ugasiš Sunce ja ću opet poljubiti jutro.

Ako te pogledam preko ramena biće to pogled u prazno.

Budi to što jesi skriven i zaboravljen.

NOVE KNJIGE

Prvi roman Vedran Volarića „22 stoljeća“

N

akon prošlogodišnje pobjede na natječaju Ivan vitez Trnski za najbolji neobjavljeni rukopis „22 stoljeća“, Vedranu Volariću ove je godine objavljeno spomenuto djelo u nakladi Društva hrvatskih književnika Podravsko – prigorski ogranak.

Radnja njegove prve knjige govori o pet muških i pet ženskih likova koji kroz svojevrsne reinkarnacije žive sljedećih dvadeset i jedno stoljeće, nesvjesni da su već disali ovim svijetom, nesvjesni da svaki njihov čin, nevažno koliko se malen i besmislen u tom trenutku činio, stvara budućnost svijeta i njihovog novog postojanja.

Roman čine različiti likovi koji na različite načine žive u različitim vremenima, ali sa sličnim krajnjim ishodima. U tom smislu roman govori o neprestanom ponavljanju povijesti i domino efektu. Odnosno, različite situacije u koje likovi dolaze ne govore samo o presudnim i neizbježnim životnim pitanjima, kao što su razlika između dobra i zla, ljubavi i mržnje te svjetlosti i tame, nego i o razlozima zbog kojih ljudi donose odluke koje ih nose prema (ne)izvjesnoj budućnosti.

Djelo je jamačno inspirirano „Atlasom oblaka“ Davida Mitchella, a može se čitati i kao zbirka priča, i to ne nužno kronološkim slijedom, čemu u prilog ide i naizgled relativna tematska samostalnost svakog od poglavlja, koja su, osim toga, pisana i različitim stilom te oblikovana različitim grafičkim elementima, što romanu daje i obilježja konceptualnosti. No, u prvom planu ipak je – priča sama. Volarić je magistar komunikologije i višestruko nagrađivani pisac romana i kratkih priča.

Djela su mu fikcija, a najčešće se bave znanstvenofantastičnim, psihološkim, filozofskim, kriminalističkim, bajkovitim ljubavnim i satiričnim temama. Autor je do sada objavio više od pedesetak uglavnom kratkih priča na hrvatskom te nekoliko njih na engleskom jeziku, koje su zajedno objavljene stotinjak puta. Posljednjih tri godine aktualno je sudjelovalo na mnogim međunarodnim natječajima, postigavši time brojne uspjehe.

77

PRIČA

Dana Hill, pravim imenom Daniela Vrškova. Rođena je 13. decembra 1975. godine u Bačkom Petrovcu.

Osnovnu školu i gimnaziju pohađala je u svom rodnom mestu a 1997. godine diplomirala na Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu. Živi i radi u Bačkom Petrovcu kao administrativni radnik.

Srećno udata i majka dvoje dece.

Intenzivnijim pisanjem se bavi od 2010. godine a 2013. pokreće blog Pisac u pokušaju na kojem objavljuje svoje radove. 2016. godine objavljuje svoj prvi e-roman „Srebrni vladar“.

Sa kratkim pričama i poezijom je zastupljena u brojnim zbornicima, zajedničkim zbirkama i časopisima. „Sreća se deli sa drugima a tuga sa samim sobom.“ – Dana Hill

SREĆA NA VRATIMA Dana Hill Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, ali ne znam šta. „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova, i da bih ostala moraćete da ih ispunite,“ počne ona poslovno. „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude. Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema više psovanja na saobraćaj, svako negde žuri kao i vi, što ne znači da svi morate biti ljuti, bitno je stići do odredišta, manje je bitna brzina. Kao sledeći moj zahtev je da ne odbijate male znakove pažnje, tuđe osmehe i komplimente, nisu svi dvolični i neki od njih su, zaista, iskreni. Zatim, sledeći moj zahtev je, da prigrlite promene koje se u životu jave. Dalje htela bih da se više nadate, više verujete u sebe i druge...“ nastavi Ona sa nabrajanjem. „Da li me slušate?“ primeti oštro moje trenutno odsustvo. „Da, naravno da slušam.“ Neću više da vas zamaram, sve vam ovde piše,“ izvadi neki dokument iz torbe i stavi ga pred mene. „Najbitniji od svih mojih zahteva je da otvorite svoje srce, u njemu se krije ključ istinske Sreće.“ „Da li se slažete sa svim nabrojanim, ako da, onda ovde potpišite.“ Ponudi mi zlatnu olovku a ja se zagledam u poznate mi crte i prepoznam na njoj svoje lice, drugačije, bezbrižnije i srećnije, ali moje. „I nasmejte se, pobogu, živi ste i radujte se tome, sve ostalo će da prođe.“ U tom trenu me iz dremeža trgne uporna zvonjava na vratima i skočim na noge sva radosna... možda je Sreća na vratima.

78

SLADOLED TORBA „Uvek postoji izbor, ali ne može se pobeći od toga ko si, možeš samo odabrati kakav ćeš biti.“ – Dana Hill

N

osila je torbu u bojama svoje omiljene letnje poslastice - sladoleda. Donji deo torbe i ručke, su bili u boji, slatkog greha, čokolade a gornji deo torbe je bio prljavo roze boje, kao nestašni punč, a ove dve linije presecala je nežna boja stare dobre vanile, osnove svakog deserta. U sredini torbe se usidrio zlatni amblem firme koja potpisuje dizajn torbe i uvežbanom oku je nagoveštavao koliko je vlasnicu koštao luksuz kojim se ponosila. Ako se voziš gradskim prevozom to ne znači da si ne možeš priuštiti fine stvari, možda samo ne želiš da se nerviraš u saobraćaju i mučiš sa traženjem parking mesta.

A u torbi je bio ceo njen život i svo bogatstvo koje poseduje. Novčanik sa malo keša, ali i svim karticama, bankovnim, i raznim članskim, koje nosi više iz poštovanja prema onima od kojih ih je dobila, nego zbog potrebe. U jednoj koverti su plaćeni računi a u drugoj oni koji čekaju drugi deo plate kako bi bili izmireni. Tu su naravno i dokumenta vlasnice sladoled torbe, jedno otvoreno pakovanje žvaka i cela jedna biblioteka smeštena u tabletu. Naravno da je u posebnoj pregradi i mali neseser sa omiljenim ružom za usne, neizostavnom crnom maskarom i olovkom za oči, pudrijerom, malim ogledalcem i jednom grickalicom. U istoj pregradi je jedan češalj, da se popravi frizura na brzinu, mala bočica omiljenog mirisa i krema za ruke. U drugom neseseru je beli i crni konac i igla ubodena u niti, par dugmeta i jedne male makazice, ne previše oštre, ali posluže svrsi za ne daj bože.

Treći neseser skriva lekove, prašak za prehladu, analgetik, pastele za grlo i lek za smirenje. Tu je i malo pakovanje papirnih i higijenskih maramica, kao i mala kutijica sa higijenskim potrepštinama za one dane. Sve je to bilo smešteno u srednjem delu torbe ispod rajsferšlusa. U jednom bočnom džepu torbe je mobilni telefon sa svim potrebnim i nepotrebnim kontaktima i neizostavni punjač, a u drugom ključevi od stana, koji je delimično kupila od nasledstva po pokojnoj babi Miri, očevoj majci, čija je bila jedina unuka. Drugi, veći deo novca je pozajmila od banke, i još dugo neće moći reći da je stan njen, ali barem je, što bi se reklo, na svom. Ne vuče se više po kirijama, i hvala bogu nije više podstanar kao u studentskim danima kad je stanovala kod stare gospođe Jeftić, koja je više brinula njene brige od nje same i znala više o njenom životu od rođene majke.

Ceo jedan život krije torba u bojama sladoleda, koja štrči u crnini zimskih kaputa i jakni oko nje.

Zvuk Mocartove male noćne muzike ju je naterao da otvori torbu i prvo je proverila broj pozivaoca. Ne voli da se javlja u javnom prevozu i na taj način postane centar pažnje ostalih putnika. Ima običaj da prekine poziv i pozove pozivaoca kad izađe iz autobusa, ali ovo je bio poziv koji se ne odbija.

Na prve reči sagovornika je skočila na noge a na druge potrčala ka vratima pričajući, „da, da... odmah dolazim. U koju bolnicu ju dovoze? Ne, nisam daleko,“ odgovorila je dok je izlazila napolje čim su se vrata autobusa otvorila i htela je potrčati svim silama, ali ju je zaustavio dečji glas. „Gospođo... vaša torba.“ Zahvalno je pogledala u male plave oči koje još treba da se nagledaju sveta i tiho se zahvalila.

Tek kad je uhvatila ručke svoje sladoled torbe, sada uflekane od prljavog poda autobusa, shvatila je koliko je dragocena, ne ona, ne stvari u njoj, već poštenje, koje se, na svu sreću, još uvek, može sresti na svakom koraku i u svakom obliku i bilo joj je drago što je upravo tog dana nju našlo.

79

DECA MOGA PERA U mislima rođeni, perom stvoreni, su moji omiljeni likovi.

U mojoj glavi oni tuguju i raduju se, nadaju i sanjare, zaljubljuju se i svađaju.

Sa njima nikad nisam sama, uvek je tu jedan ili više njih da mi društvo pravi.

Svi oni su deo mene a ja sam deo njih.

Sve su to deca moga pera koja mi ljubav uzvraćaju svojim pričama.

OLOVKA Ima jedna lepa stvar, Olovka se zove.

Sa njom se crta i piše, i sve zavisi od vladara kakve poteze vuče, da li crta zamišljeno lice tuge ili piše pesme ljubavne on u nju svoje srce ulaže.

Ima jedna magična stvar, Olovka se zove.

Vladari njeni čarobnjaci su moćni.

Sa njom se može leteti, u izmišljene krajeve stići, i kralj postati.

Sa njom se ljubavi rađaju tuge isceljuju, srećni krajevi pišu sve što duša zamisli, ona to i stvori.

Ima jedna divna stvar, Olovka se zove.

Svako ko je dotakne dobija moći, neverovatne, tragovi za njom ostaju svugde kuda pođe, i ako je vođena srcem, put u duše drugih nađe.

Dana Hill 80

PRIKAZI

Zapadno od Beograda Istočno od Vankuvera Autopoetički iskaz: Mesto zbivanja: među knjigama prostorije na spratu zemunske biblioteke „Sveti Sava”, sa ulazom koji gleda na cvetne tezge; datum i vreme: 25.05.2017. god. od 18 sati; vrsta događanja: promocija knjige dvaju autora koju je moguće već neko vreme, s obzirom da je objavljena prošle godine, nabaviti u knjižarama DELFI: Vesne Kerečki Šarac i Ibrahima Konđa, Zapadno od Vankuvera istočno od Beograda. Prisutni: znani (jedan od recenzenata Vasa Radovanović npr.) i neznani, odasvud; atmosfera: emotivna, topla i raspevana.

Pesma je spontano nastala i zabeležena u ranim jutarnjim satima, sutradan, tokom vožnje autobusom 709 prema Zemun polju. U svom prvobitnom izdanju i ostala.

Dan posle Glasnih sam snova ugledala jutra, tad ništa nalik ne mogoh pronaći, izgubile su se niti i ne mogu ista ona od juče biti.

Odjeci ljubavi što drugo dvoje je tvore na kontinenta dva, spojeni u poeziji duše, učinili su da i mi, prisutni, osetimo s kakvim to vragolijama životne spoznaje živeti se da.

26.05.2017.

81

Куда ме води ова песма Невена Поповић Куда ме река води док следим њен неуморни дах? Докле треба да идем а да будем сигурна да је и Слон безбедан? Зашто су непзнате стазе тако неодољиве? Зашто су и моји кораци непознати? Сваки је насумичнији од претходног. Тако ваљда треба. Тако се живело још од пре настанка Неба. Ја сам барем тако. Зашто ми је то сад страно? Ја ништа не планирам и никад нисам. Једино сам планирала да загрлим Месец и да лутам у том загрљају. И јесам! Због чега се онда губим у гласу планине која носи круну јеленових рогова? Где ме одвлачи ова песма? У дубину неког спиритуалног листа који тихо пада са гране бадема у Сан.

82

ISTORIJA

КЊАЖЕВАЦ (ОД СРПСКЕ БАСТИЉЕ ДО МАЛЕ ВЕНЕЦИЈЕ) Душан Милијић Смештен на прометном путу између Ниша и Зајечара, у котлини оивиченој падинама Тресибабе, Тупижнице и Старе планине, испресецан Сврљишким и Трговишким Тимоком (који се надомак града спајају у Бели Тимок), познат и по бројним мостовима захваљујући којима је некада носио надимак Мала Венеција, град Књажевац се и данас сматра романтичним и мирним кутком неоткривеног истока Србије. Иако по површини (1202 км2) четврта општина на територији Републике Србије, са чак 85 сеоских насеља, број становника уопште није тако велик како би се очекивало (на територији целе општине око 32000, а у самом граду око 18000 људи) – чак би се могло рећи да је обрнуто пропорционалан површини и броју насеља. У једном периоду Књажевац је изгубио некадашњу славу Мале Венеције, али се на туристичку мапу Србије дефинитивно вратио 2006, када се почело са уређењем скијашког центра на Старој планини. Велику пажњу привукла је изградња новог хотела и гондоле 2011, чиме је дата шанса не само развоју и популаризацији скијаштва међу младима, него је то уједно био и велики подстрек приватним угоститељима, као и туристичкој организацији да посетиоцима Старе планине укаже на још неке занимљивости које овај крај може понудити. За планинаре је посебно занимљив старопланински врх Миџор, смештен на самој граници између Србије и Бугарске, а висок 2169 метара. Треба напоменути да Књажевац заузима и битно место на такозваном путу вина кроз источну Србију, а сасвим је сигурно да је још од античких времена данашњи књажевачки крај био плодно тло за узгој грожђа и производњу вина. Иако се насеље први пут спомиње под називом Гургусовац 1455. у турским изворима, књажевачка котлина настањена је још од праисторијских времена, а на простору оближњег села Равна у римско доба постојало је војно утврђење Timacum Minus. Последњих деценија овде су извршена бројна археолошка ископавања, а материјал је постао доступан јавности након отварања етно-парка у селу Равна. Вредна пажње је и црква Богородице у селу Доња Каменица, на путу између Књажевца и скијашког центра Стара планина. Подигнута у првој половини XIV века, ова црква највише привлачи пажњу зато што над њом доминирају две куле звонаре – то много више подсећа на готски и уопште западноевропски стил, него ли на византијски, који је карактеристичан за средњовековно балканско подручје. Није још увек утврђено ни ко је ктитор ове цркве, да ли неко од српских или бугарских велможа, а постоји претпоставка да су је могли зидати чак и германски Саси, за које се зна да су живели у не тако далекој Румунији. Има више легенди којима се објашњава стари назив града Гургусовац, почев од оне да се тиме описује гукање голубова, до оне да име потиче од латинског израза „gurus-gurgustium“, где прва реч значи „долиница“ или „посед легионара“, а друга може значити „колибица, крчма“, али и „подрум“, што такође није без значаја ако се сетимо да је дотично подручје од давнина било познато као погодно за гајење винограда. Међутим, какво год да му је стварно значење, име Гургусовац прочуло се средином XIX века, у време владавине кнеза Александра Карађорђевића, када ће у Гургусовачкој кули (зидана још за време турске власти као осматрачница, а њени остаци и данас постоје на брду изнад старе градске чаршије) бити затваране присталице тада свргнуте и прогнане династије Обреновић, па ће Гургусовац добити врло ружан надимак „Српска Бастиља“. Међутим, након новог династичког преврата, књаз Милош Обреновић посећује Гургусовац 17. јануара 1859. и наређује да се озлоглашена кула запали, па у част тог догађаја варош добија назив Књажевац, што остаје и до данас, упркос свим доцнијим династичким и револуционарним превратима.

83

Ипак, у једном моменту Књажевчани су устали и против обреновићевске власти. Било је то 1883, када је у сокобањском, бољевачком и књажевачком крају избила Тимочка буна проузрокована економским мерама које је тадашњи режим заводио. Побуна ће врло брзо бити угушена, а вође изведене пред преки суд у Зајечару и стрељане. Од суђења и смртне казне тада се ипак спасао књажевачки радикал Алекса Аца Станојевић, кум Николе Пашића, а под старост и вођа Народне радикалне странке (након Пашићеве смрти). Станојевићева кућа доцније је претворена у музеј и представља данас прави пример једног ишчезлог духа књажевачке вароши. Из књажевачког краја потиче и један много познатији политичар, демократа Љубомир Љуба Давидовић, као и етнолог Тихомир Ђорђевић, док је игром случаја (јер му је отац ту био на служби) у Књажевцу рођен будући писац Српске трилогије Стеван Јаковљевић. Данас помало заборављени дечји писац Брана Цветковић такође је рођен у Књажевцу, а из оближњег рударског села Вина потиче акробата Драгољуб Алексић, иначе аутор првог српског тонског филма Невиност без заштите. Да причу о Књажевцу заокружимо у центру града, на каменом мосту преко Сврљишког Тимока, одакле можемо отићи до оближњег спомен-парка уређеног 1971. у част тридесетогодишњице револуције, а ако продужимо ка оближњем брду наићи ћемо на цркву Светог Ђорђа (саграђена 1835), а убрзо и на Завичајни музеј. Запазићемо и једну специфичну грађевину која се уздиже изнад вароши: то је Џервинова вила, названа тако јер је једно време припадала предузећу „Џервин“, а иако је изграђена још пре Другог светског рата и као таква би могла бити занимљив споменик, данас је потпуно запуштена и препуштена зубу времена. Ако ли са каменог моста погледамо на другу страну, запазићемо рестаурирану стару чаршију која се протеже кејом, а на брдашцу изнад стоји зграда полиције пред којом се уздиже стари брест – и данас се у Књажевцу за онога који је ухапшен каже да је отишао „под брест“! Недалеко је и пространи градски трг са дрвеним пешачким мостом и модерном грађевином Дома културе, где су под једним кровом свој дом нашли и градски биоскоп, и позориште, и галерија, и градска библиотека, па се ово место истиче као центар књажевачког културног живота. А најважнија манифестација у Књажевцу свакако је Фестивал културе младих Србије, први пут одржана још 1961, а од недавно подељена на више мањих манифестација, при чему се концерти популарне музике одржавају у дворишту некадашње Гургусовачке куле. Ноћни живот сигурно није као у неким већим градовима, али готово све генерације могу пронаћи своје место за дружење и провод, од старих кафана, преко модернијих ресторана и кафе-пицерија, до кафића који се увече често сами од себе претворе у клуб или дискотеку. Град на путу вина, озлоглашени Гургусовац, идилична Мала Венеција, можда у неким моментима и превише миран – песимисти и скептици би чак рекли „умртвљен“ – Књажевац је ипак град за који има наде, ако не другачије а оно бар на туристичком и културолошком плану, а коме то није довољно, онда ће му се и други градови чинити учмали и умртвљени, па где год да побегне од провинције. Уосталом, свако данас може сам да одлучи хоће ли свој град доживети као Бастиљу или као Венецију.

84

POEZIJA

Dok vrijeme blijedi…

Sovjeta Grubešić onako usput. Čekam svoga anđela da mi pokaže put ka domu starom.

Misli li on na mene kao ja na ono usamljeno drvo usred njive dušu na straži oštar zavoj i kamion pun naranči spriječava svjetlost rijeci pokazati svu njenu širinu i dok blijedi vrijeme u mom desnom oku prepoznajem na cesti životni kod tijela koje sam nekada negdje izgubila i čekam....čekam... anđela da mi konačno kaže da li je ovo put do doma moga starog.

Čekam svoga anđela da mi pokaže put ka domu starom.

Jutarnji sumrak u gradu svjetiljkama uličnim nadjačan bus u kretanju na maglenom putu sat u procjepu vremena u lijevom oku 6:38 u desnom 8E:d gdje li sam na tom putu slijepe tišine pokraj mladog vinograda nalik groblju ratnika bijelom psu čuvaru broda zvanog „Galija“ usred ravnice hihotavoj ženi što u rano jutro priča o jogi i zatvoru i spominje Boga 85

DEČIJE STRANE

ЈУТРА ПЛАВОГ СЉЕЗА У мају месецу секција при Црквеној општини Тузла „Јутра плавог сљеза обележила је свој шести рођендан. Секција негује српски језик, традицију и обичаје свога рода.

Слађана Лазић

Онај бели анђео, што на тебе личи, шарених крила, необичан сав. Тај тихи анђео, за мене ти си, онај што у себи носи чаробан сан.

ВИДИШ ЛИ ШТО ДРУГИ НЕ? Твој сам узор, је ли, читаоче драги? Ова будна сањалица, нејасна свима, и себи и другима? Никад задовољна, љута на себе. Шта је то у њој што очара тебе?

МОМ АНЂЕЛУ И опет, долазиш ми са осмехом на лицу, носиш цео чаробан сан. У плавом рају очију ти би, онај бели анђео што на тебе личи, шарених крила, необичан сав.

Њена песма? Некад збуњујућа, иако је дуга, опет некад празна. Као цвет без земље, без воде и сунца; као небо плаво, без облака, без птице да њиме шара.

Па се смеши и скакуће, лети храбро па посрће. Често плаче, ал' се бори Сломљен животом, ал' воли. А ти? Поново крадеш погледе све, па кријеш анђела, врата раја се руше, на кратко затвараш очи, кријеш своје огледало душе.

Видиш ли ти птицу? Чујеш ли њен глас? Видиш ли ти облаке и по њима шеташ? Имаш ли нешто цвету да даш?

Па ме опет погледаш кроз бисере што у рај воде, осмех ти се раширио. Анђели земљом ходе.

Осетиш ли осмех, да ти лице краси док читаш полако?

Лагано ми прилазиш, и песма наша се у даљини чује, лист на ветру се пита, ко то тише од њега путује.

Ил' чујеш бесмисао у песми те птице, Ил' те ипак крила њена носе тамо негде где не иде свако? Где реч уме да заболи, ал' где се поред свега будан сања и бескрајно воли.

Чији то осмех и чије ли очи покупише звезде хиљаду и једне ноћи, чији то кораци траг лепоте оставише, чија то тишина рече највише и ко то, сам по себи, одговор сваки беше?

86

БУДИ ТУ Кад ноћ обгрли све што јој се да, Кад чак и звезде склопе своје очи снене, Кад се ко бисери бели, Сићушне пахуље поредају по тлу, Молим те, нежно се прибиј уз мене И упркос свему буди ту. Буди уз мене кад влада тама, Не дозволи да после свега будем сама. Да ме прогута страх, ил' несигурност чврсто држи. Да ми се снови претворе у прах И стрепња унаоколо непрестано кружи. Буди ту, уз тебе сам увек била Чак и онда кад било је тешко мени. Мада све сам то вешто крила У овој сада хладној стени. И ако овог трена снежни плашт грли све, Угреј ту стену што срце ми некад беше, Дођи, молим те, тешко ми је. Буди ту са топле реч-две, Обриши ове сребрне сузе, Учини овај децембар врелим, Насмеши се благо, то највише желим.

Кристина Томић СРЕЋА ЈЕ ЗА МЕНЕ... Срећа за мене си ти, срећа је твоја близина, срећа за мене је твоја љубав и твоје душе топлина. Срећа је за мене кад се смијеш, Кад својим осмијехом моје срце гријеш, срећа је што смијем о теби да мислим, срећа су те твоје очи које највише волим. Срећа је што си ту, што си у мом животу, срећа је и то што желим да останеш, срећа је што бар из мојих мисли не можеш да одеш.

ЗАБОРАВ Да ли ће све бити заборављено Када неко други заузме ти место, Да ли ће ми у оковима твог осмеха срце бити заробљено, И ка твојим златним очима мисли лепршати често? Да ли ће се обрисати љубав са сваког делића срца које сам ти несебично дала? Урадила бих исто, чак и да сам знала Да ће сваки делић на још ситније да пуца.

Када дах ветра твој нежни донесе из далека, Знам да је твој, а да ме голицање истог на врату више не чека. Али, и даље не знам зашто си ми срцу био тако драг. Ни зашто у ономе што је остало од њега борави твој траг. Заборавио си сваки тренутак који сам ти дала, Зашто онда не бих и ја? Можда, јер у мом срцу где на твом је заборав, Чекање да се вратиш мирно спава...

87

POEZIJA

Slavko Marković

OSMEH MONA LIZE Osmeh kad zažari lepotom – donese mir, leprša na usnama - tajno!

Gde su ti izvori čari, skrivene želje da se zavede oko, utoli žeđ - tajno?

Gde su ti putevi upleteni , senkom blaženstva prekriveni, ponosno mirni, skriveni žudni - da te zavolim?

Večito se igraš tajnom poljubac da izmamiš!

RASPUKLO SUNCE NA USNAMA

JABUKA Od Adama i Eve uvek spremna na igru zavođenja…

Zavodljivoj - grizu ti obraze, “voćem” zovu, kradu senku čekanja …

Od Adama i Eve, beskonačno zavodiš, gujom želje hraniš!

Pesmom zaljubljenih grizu ti srce…

Proterani mačem anđela opet tragove plamenom ljubavi boje!

Ni pesma nadživeti te ne može, ako te nema - da zabranjeno dišeš!

Na stolu mnogo jabuka.

Gladno mame moje oči, seku utrobu svojim sokom.

Mirišu na prolećne želje u cvetu, letnje obline u zraku, zrele jesenje ljubavi - u mraku.

Zagrizam snažno njeno srce!

Raspuklo sunce na usnama požudno gasim mirisom!

Nečije oči, zverski gutajuI mene i jabuku u grlu!

88

PROZA

Pogled u vječnost Stefan Đurić Sreo sam sinoć ponovo tog čovjeka. Sam je, tužan, nesrećan, gleda samo u falšu i u prazninu. Prolazio sam tom ulicom mnogo puta i uvijek ga sretnem u takvom stanju. Polu pijanog, sigurno gladnog ali što najviše boli tužnog. Šta se desilo tom nesrećnom čovjeku? Zašto je postao takav? Ne vjerujem da se takav rodio. Ko mu je uzeo dane? Posmatrao sam ga dugo svake naredne noći kada sam tuda prolazio. Uvijek iste radnje, isti pokreti, kao da mu je samo to važno. Popije malo iz flaše, pogleda zatim u nju a onda njegov pogled završi negdje u daljini, praznini, beskonačnosti. Kao da nešto ili nekoga tamo traži. Nešto što je izgubio. Nekoga koga nema. Ponudio sam mu smještaj i hranu. Odbio je, ponosno.

je izjedalo iznutra.

Pustio je bradu i kosu. Misleći da će tako postati neko drugi. I od tada je ovakav kakvog sam ga sreo i upoznao. Zapušten i tužan, nesrećan. Od onog dana uvijek dolazi na ovo mjesto, ovo gdje ju je poslednji put vidio. Mjesto sa koga je otišla jednom, jednom i zauvijek!

Zašto je nikada nisi tražio? - pitao sam, ne znajući šta da kažem. Pomalo ubijen onom što sam od njega čuo.

Nisam, eto tako - odgovorio je.

Nije želio da kaže. Boljelo ga je mnogo Ona ga je boljela, sjekla kao mač koji lako oštricom presjeca sve čega se dotakne. Postao sam uznemiren, unutra.

Zaćutao sam, no ipak sam ga upitao, jer u nama postoji nešto mnogo jače od nas samih.

Trebao si potražiti neku drugu, bolju možda pokušavam da bilo šta čujem od njega.

Da nekako prekratim smrtnu tišinu posle onog odgovora.

Ne, druge je nisu vrijedne. Voljeo sam jednom i zauvijek - dodao je pogledavši po prvi put u mene.

Ne treba mi to - rekao je samo.

Recite šta vam treba, učinicu sve ? - insistirao sam.

Ono što trebam davno me je pretvorilo u ovo što sam sada - rekao je gledajući u onu istu prazninu.

Tada sam u tim ocima vidio LJUBAV. Vidio sve ono što osjeca, vidio taj odlazak. Sjajile su NADOM, Ispričao mi je sve. Sve ono što ga je dovelo do to- nepokolebljivom. Zato je tu svake noći. Čeka Nju. Čeka ga. Bio je nekada ugledni gospodin, profesor, bio je je da se vrati, čeka jer joj nije rekao sve. Primjetio je da primjer. Sada je niko i ništa. Sve što je imao dao je za ga gledam i skrenuo pogled. ovo što je sada - ništa! Sanjao je i želio porodicu, ženu i Zato si uvijek ovdje - dodao sam. djecu. Ništa mu se nije ostvarilo. Ništa sem, žene.

Da, zato - čuo sam glas nesrećnog čovjeka.

Kada je upoznao nju, vjerovao je da je osvojio svijet. Sa I dokle tako – upitao sam. njom je bio sve, kralj, vladar nad životom i smrću. Bila Sve dok je tako potrebno, za ljubav ne postoji mu je prava, prva ljubav. Prva i ona prava. Osjećao je to čekanje - promrmljao je. čitavim bićem onoga dana kada ju je prvi put vidio.

Prva i poslednja... Međutim ona nije marila za njega, za Više nisam mogao ništa da kažem, ništa da pitam. ono što joj je on pokazivao.

Ostao sam bez riječi, onih pravih.

Još uvijek je na onom istom mjestu, sa flašom u rucu i pogledom u Možda nije odgovarao njenim standardima, nije bio daljinu, u beskonačnost.

Pogledom ka Njoj, za Njom. njen nivo. Odlučio je da joj kaže sve..sve ono što Traži je. Čeka.

Nada se.

I ostaće tamo.

Ostaće zauvijek. osjeća, što ga muči. Samo je o njoj razmišljao iz dana u Vječno, baš kako i voli. dan. Našao ju je i sve joj rekao otvoreno, iskreno od srca. Saslušala ga je a onda samo bez riječi okrenula Ponovo večeras ga gledam, prolazim. Iste radnje, baš glavu i otišla. Gledao je dugo u tom pravcu. Pratio iste. Isti pogled, sa nadom. svaki njen korak. I kada je nestala iz vidika njegovog Gleda i netrepće. Dok ovo večeras pišem pitam se oka i dalje je samo stajao i gledao, gledao...gledao… da li vrijedi. Da li vrijedi čekati, bilo šta? Pitam se koliOstao je tu dugo vremena, možda do jutra, možda i ko ce još izdržati tamo... Da li čovjek može toliko da čitav naredni dan. Ne zna ni sam, ne sjeća se. voli?

Sjeća se samo njenog odlaska. I čutanja. Tišine.

Mučne i teške. One koja je zauvijek postala dio njega.

Kolika je snaga ljubavi? I da li smo svi pomalo Tišine koja je nadomjestila onaj dio koji je otišao sa ON!!! njom. Pronašao je tada sebi druga, flašu, alkohol.

Postepeno je počeo da se opija. U pijanstvu se osjećao nekako bolje, kao da mu je to pomagalo da zaboravi.

Da zaboravi nezaboravno. Nju. Taj odlazak. Svaki dan mu je postajao isti, dok se svi dani nisu pretvorili u jedan jedini. Želio je da nestane, pobjeći nije mogao a i nije imao gdje. Prestao je da odalazi na posao. Nešto ga 89

POEZIJA STEFANA ĐURIĆA POSTATI PRIJATELJ Tražio sam te onde mnogo godina posle i našao sam samo neku mrlju na koju slijeću golubovi dragi moj, vječni, prijatelju. Šta je čovjek...?

Nije te odnio rat i gorzota ubijanja kao mnoga neizašla sunca nestao si u miru onako čisto da skreneš pažnju na sebe "hej pa i ja postojim..."

Da neko progovori i o tebi da makar malo pažnju skrenemo na one koje volimo one koji su nam najbliži kad' su nas čuda savremenog svijeta zauzdala i zajahala te nas tejraju da kao roboti zaboravimo, izbrišemo, sve ono što se zove emocija.

Nestao si iz ljubavi, prijatelju onog sumornog jesenjeg dana ugledavši grupu ljudi koja je napala dječaka Nisi mnogo govorio, delao si brzo i munjevito..

Kako si samo ti znao. ali grupa je bila jača a ti sam bez ikoga da te zaštiti..

Radio si tada najveći posao bio si prijatelji onaj pravi.

I.... i više te nema, nestao si hrabro, jer si tako odlučio.

Nestao si voljeljeći.

Pričao mi je taj maleni dječak koji me zove tata

o tebi...

Imali ste svoje avanture, doživljaje, snove, nade, maštanja.

Imali ste jedan drugog, ono najveće Prijateljstvo.

To vam ne mogu oduzeti ni nakon tvog nestanka.

Iako mnogi misle da si bio samo lutalica, prosjak i pijanac pored puta, kako sam i ja nekada pomislio...

Hm kakav sam bijednik.

A bio si samo čovjek željan drugih kao i mi svi..

Nestao si hrabro, kako to samo LJUDI znaju i svojim nestankom obznanio postanak našeg PRIJATELJSTVA!

jer ja viđoh da starice nema...

U mislima munje bljesak dođe, Bog nam danas opomenu sprema.

Vidio sam lice Magdalene u starici što kraj kuće prosi, da dugove odužimo njene, da se Dučić na nebu ponosi!

MAJKA

Ima jedno biće slično samom Bogu, što god ti zaželiš uvijek će ti dati kod tog bića nema ne želim, ne mogu, al' znaj, njeno srce u tajnosti pati. Čekaće te uvijek gdje god budeš bio, i kada te vidi osmjeh će ti dati.

Gdje god svoje gnijezdo ti budeš savio, ona će ti ljubav tamo vječno slati.

To biće se zove jednostavno majka, kad ostane sama suzu svoju krije PROSJAKINJA pružila nam život da bude ko bajka, Prošao sam juče pored kuće u tvojim grudima njeno srce bije. gdje još Dučić voli Magdalenu, Majka nam je zemlja, otadžbina baš u ono nemirno svanuće, sveta, vidio sam blagu ruku njenu. nikada joj srce nemoj rastužiti Ruku pruži i Boga mi nazva, ona dušom našom polagano šeta, oči tužne gledaše me samo. pred Gospdom će nas majka zaKo' anđele Božije da sazva, dužiti! u očima, njenim viđoh tamo.

Svim majkama svijeta poklonit' "Pruži sine da te blagoslovim, se treba, nek ti djeca vazda srećna budu", odati im poštu, kovat' ih u zvinisam znao kako da oslovim, jezde. dotako sam svoju glavu ludu.

Kad nam sve potone, majka j' Ruka dršće, oči suzne mole, parče neba, u ruku joj stavih paru kletu. oko duše njene anđeli se gni"Gdje su tvoji, zašto te ne vole?" jezde.

Oteše se misli u pokretu...

I kreno' sam niz ulicu dalje, dotače me njen pogled daljine ko' da ljubav nebesku mi šalje, kao da je iz neke davnine...

Okrenuh se da joj lice vidim, htjedoh kući da povedem staru grešnih misli počeh da se stidim, dao sam joj tek poneku paru.

Al' mi tijelom neki žmarac prođe, 90

PUTOPIS

Проф. др Слађана Миленковић

С ДРУГЕ СТРАНЕ Слободно време током студијског путовања у оквиру једног међународног пројекта везаног за високо образовање, искористила сам за обилазак знаменитости у Лондону. Била је недеља, било је уобичајено облачно за Енглеску. Тејт модерн или Галерија модерних уметности Тејт, налази се на другој обали Темзе, јужној, некада непривлачној, а данас пуној читавог низа атркација. Ишли смо помало необичним путевима за туристе, са жељом да се осећамо као мештани града. Кренули смо аутобусом са станице Вотерлу и сишли где смо претпостављали да треба да буде Тејт галерија. Према мапи, још увек папирној, поузданија је него на мобилном, каже Теодора, галерија треба да је иза угла. Када смо прешли преко пешачког прелаза на семафору и зашле за угао испред нас су искрсле модерне зграде, тржни центри и пословнице великих компанија. Љубазан портир, Црнац у белим рукавицама, стајао је испред једне од њих и показао нам пут. Срећом, па обе веома добор говоримо енеглски језик. Рекао је лево низ улицу, да идемо преко паркинга и кроз пролаз, па ћемо угледати галерију. Било је тешко јер не знамо како зграда галерије тачно изгледа с ове стране. Послушали смо његов савет и ишли преко паркинга, а онда се пред нама указала живица, висока жива ограда и постале смо сумњичаве, да није можда све ово погрешно. Можда баш и не разумемо енглески језик колико мислимо. Одједном је из живе ограде изашла жена гурајући бебу у колицима, погледале

смо се: Ако је прошла жена с бебом, безбедно је и могуће је прићи. Продужиле смо до места одакле је она изашла и како смо се приближавале пред нама се појавио пролаз у живој огради, неприметан из даљине. Ово је нешто за шта знају само локални мештани. Узан пролаз, вијугав, ограђен високом живицом тако да се не види куда води. Биле смо сумњичаве: Шта ако нас одведе у нечији приватан посед? Ако нас сачекају пси чувари, шта ако је то беспуће? Прошле су једна, па друга девојка и изашле из пролаза настављајући према пословним здањима. То нам је улило храброст да кренемо. Ишле смо као кроз лавиринт. Ништа се не види само парче стазе и жива ограда која вијуга сад на једну, сад на другу страну. Није дуго трајало, неколико минута и изашле смо на обалу Темзе. Стотинак метара стазе и угледале смо заставу Tejt modern, а лево од нас се уздизала галерија. Нашле смо се испод Миленијумског моста којим се кретала река људи, махом туриста, у различитим смеровима. Било је време да се сликамо, сад кад смо стигли до циља. Сишле смо на доброј станици аутобуса, одлично смо се снашле у њиховој мрежи јавног превоза, зашто нисмо могле да нађемо галерију? Кренуле смо, може бити, у погрешном смеру. Овде, у Лондону нам се све чини као са друге стране огледала, а ми као Алисе стално идемо супротном страном. Кад прелазите пут морате да гледате прво десно, па онда лево, кад сиђете на аутобуској станици, то што тражите није иза левог чошћка, него иза десног и то другог, оног преко пута. Све је с друге стране, све је тамо где може бити само у Енглеској, иза огледала.

91

KINGS KOLEDZ CRKVA

ЛОНДОН ТАУЕР Проф. др Слађана Миленковић

Самотан је осећај, тај улаз у Лондон капије зла, затвор, тамнице, дух! Тако далеко издигнута кула као права Бела принцеза изнад других, модерног и старог рушевина, обновљена за велико зло Кула Лондона – тврђава. Те стрме улице неравно поплочане не дају да гледаш у вис, у небо. Данас шире опасана него икад пре, заштићена, обнољена тврђава за обиласке, изложбе и причу, не дај Боже, за неко још веће зло. Изложба краљевских реликвија само шетња и изложба на видео-зидовима кратки филмови о краљевима накита нема, нема никаквих предмета осим оклопа и мачева.

Како да ходам да не улазим у пролаз до Тауер Бриџа, не излазим на улицу, да не идем под брезу? Песме о Лондону, путовања или лутања исписују мој живот. Принца није било, нити ће га бити. Ако су сви били лажни, нико није крив нема греха, нема братоубиства, само легенде. Дуговечност зелене траве мрси паучину сећања и бледе давне успомене. Лепота историје, споменика, људи, гужве, све је само тиховање у сред гомиле. Слика које нема, нема ни почетка ни краја, корисност хекла бесмртни шапат. Пловимо кроз ноћ низ Темзу испод Тауер Бриџа.

92

Проф. др Слађана Миленковић

ЛИВЕРПУЛ Једном ћемо тамо отићи Отићи ћемо поново, макар још једном Али кад сунце сја. Да нас зањише северни ветар на точку у Ливерпулу Изнад ушћа реке Мејфер у Ирско море И панорама залива на висини Пукне пред очима на вотерфронту Ливерпула. Да то је онај град што има ћудљиво време У којем киша пада ситна као иглице леда И штипа за лице. Да то је онај град са вијугавим главним улицама Што се спуштају према мору. Лајм стрит станица воза последња за нас Одатле само према мору право, вијугавом пешачком зоном. Облаци се сањиво спуштају у море, Галебови залепршају између умотаних пролазника Будећи и призивајући тек дашак пролећа. Не, ово је прича за море, Не, ово није песма за галебове. Ово је писано за морнаре, за море и морнаре И Битлсе. Овде на Алберт доку су вежбали Ту у једном подруму, данас музеју. Бежећи од зиме, ветра, хладноће и мора, 93

Бежећи од ливерпулске судбине морнара на далеком дебелом мору одлетели су са галебовима у мелодије ноте, тонове, жице, високо у небо. Док на доковима Ливерпула ветар брише, Статуа игра и показује пролазницима Да се не плаши кише, Двоје локот љубави закључавају на огради. Битлиси од обојених бомбона сложени у излогу План Алберт дока показаше више Са отвореног дока, поред металне ограде Статуа бежи и пише писмо мајци што чека сина морнара Мелодије записује Пије кафу у Тејт модерн музеју Мањем него онај у Лондону што је И никад, жели да никад не дође овде више. Да побегне далеко, да оде у свет На точку Ливерпула са севреним ветром Прескочи облаке што се сањиво спуштају у море И никад више да јој риба не замирише Из Ирског мора. Свирали су Битлси и жута подморница Излаз из сећања и кише, Оне ливерпулске кише Које се само још Преостали Битлси сећају више И нико, нико више.

NOVE KNJIGE

Dušan M. Žugić ISPOD CRTE On je sličan Hektoru, jednom pravom antičkom junaku, koji je živeo po jednostavnim pravilima (a ne kao svi oni razmaženi polu-bogovi) i sumanuti avanturisti.

On voli, poštuje i brani ono što voli, one koje voli.

Ako je posle bitke popio dva piva, to je u redu.

Niko ne treba da zna kakva je to borba i sa zverima, i sa ljudima koja traje svaki dan... svaki dan.

JUNAK NAŠEG DOBA Pre bitke on baci đubre kupi kifle za doručak, prošeta psa, skine s drveta reklamne plakate, pridrži vrata, i kaže „dobar dan“.

Kakva je to bitka iz koje dolazi ranjen, u kojoj mora da bude, u kojoj ne može da slavi, u kojoj ne može junački ni da pogine!

Ugasite televizor!

Zalečite mu rane!

Učinite to svojim telom i poljupcima.

On je došao!

On je došao da voli!

On je došao da voli VAS!

Pre bitke on zagrli ženu (to traje tačno sedam sekundi), kaže joj da je voli.

Odveze decu do škole, i komšijsku i svoju, trubne im dva puta, i mahne na rastanku.

ON MORA ujutro da se vrati; ON MORA ujutro ponovo da pođe u bitku I tamo u ime ljubavi DA POBEDI ŽIVOT!

Pre bitke on pozove majku ili sestru, ili obe.

94

PRIČA

ЈАДНИ ФИЛИП Felix Skripek На обали Карског мора, на далеком северу Русије, налази се једна тамница. Само ретки знају пут до ње, али је и они плашљиво избегавају стрепећи од њених зидова. Њима заигра брада и зноје им се дланови, када почну говорити о том месту, а глас им постане сув као слама, док бледог лица и са великом нелагодом, описују њене зидове и страшни амбијент који горе влада... када спомињу то место на којем тамница почива. Након што попију коју чашицу више, па им се језик развеже, они овако описују то место: тамо сунце никада не излази и тамо влада вечни мрак, јер откад постоји свет, ту сунчева зрака није пала и живот у том делу света је немогућ, а зеленило природе или цвркут птица не постоји и било какав вид клијања или размножавања је немогућ, јер снег и лед све прекрива, док снажни ветрови немилосрдно шибају по површини и у силном комешању носе лагане снежне пахуље високо према звезданом небу... Тамница – то је висока кула. Она је посађена и простире се високо у висину, а њени зидови су ледени и одбојни, јер је кроз минуле векове снажни ветар наносио снег, који се лепио о њене зидове и ту остајао, а повремени таласи, јер тамница почива тик уз оштру клисиру мора, који су се разбијали о њене зидове, су услед леденог вера остајали залеђени... и тако, векови су прошли, а тамница је постала окована ледом и снегом. Ко једном уђе у тамницу, више никада не излази и заувек, вечно остаје окован. У тој тамници је био заточен један човек, по имену Филип и он остаде довека упамћен као – Јадни Филип... Тешким ланцима је био заувек окован и они беху сачињени од Адаманта и никаква сила на овоземаљском свету их није могла прекинути. Због живота је био окован... због његове лудости. Тај Филип, једног дана, када је море било мирно – што није било тако уобичајено, а Месец високо на небу светлео као свећа, он устаде и гласно проговори: ”Јадни Филип – ја сам! У овој тамници сам довека заточен, а до јуче сам био слободан, а сада сам у тешким ланцима. Неправедно! Да... неправедно!” Док је изговарао те тешке речи из усана му је текла крв, јер он у свом лудилу и бесу беше изгризао усне, а крв је капала по његовим босим ногама стварајући црвене флеке. Његова дуга, неуредна, фрћкава брада је слободно расла, а расчупана коса му је допирала скоро до струка. Није личио на човека...Сав је био прљав и неуред, мршав, кошчат и изгладнео... речи је изговарао пркосно и гордо, мрзећи читав свет... због неправде... Након што су се његове речи гласно одбиле од глуве зидове тамнице, он овако продужи: ”Оливера! Оливера!... Љубави моја! Где је истина твоја? Да ли је моја нада нестала?! Није... моја нада нестала није, ја још увек верујем, да ће се пробудите подсвест твоја и да ћеш ме се сетити. Још увек те чекам! Знам... да ће се у теби пробудити успавани Анђео...који ће ти рећи... који ћети показати, где је твој вољени... и ти ћеш се тада сетити и ти ћеш ме ових окова спасити, јер је само твоја љубав, јача од тешких окова... Оливера! Оливера! Моја вољена и мила! Како ће бити лепо... када опет будемо заједно. Јутра сунчана и дане лепе, ми ћемо у миру проводити. Сва чаробна места, из наших снова... далеке крајеве... што смо их давно, заједно снели. Скупи храбрости, моја вољена и мила... сети ме се и спаси ме! Само твоја љубав може, ланце од Адаманта прекинути и заувек са овог места ме одвести!” Савршивши свој говор, а говорио је кроз сузе и плач, он паде на израњавана колена и дуго је плакао, тешко јецајући...

95

”Неправда! Зашто добри људи, попут мене, пате... док они покварени, попут њега, уживају у најлепшим плодовима овога света. Ја сам човек, добар и честити... ја заслушујем кошару пуну јабука... не он! Оливера! Оливера!... љубави моја! Они ме ухапшисе и у ове тешке окове ме бацише! Да светлост дана... и тебе, моја вољена и мила... никада више не угледам! Неправда!... Неправда!” Он застаде, па овако настави: “Он је био љубоморан и пакостан, њему су моје песме сметале... теби што сам их писао...љубоморан је био! Пас! Гад! Лажљивац! Проклетник!” И Јадни Филип паде не крвава кољена и оста тако непомично да клечи, док му се крв цедила са усана... Тада се деси, нешто неочекивано! Наиме, тамница је имала један прозор, који се налазио високо и до њега Јадни Филип није могао допрети. Четири дебеле шипке, исто сачињене од Адаманта, су били тако чврсто постављене, да их никаква сила на свету није могла поломити. Кроз прозор су се могле видети звезде и било је Месечине, јер небо није било облачно. И тада, потпуно неочекивано, сребрна Месечина, лагано и спокојно, готово неприметно уђе у тамницу и осветли Јадног Филипа, који је клечао на голим коленима и грцао у боловима... Јадни Филип, осети промену у тамници и он подиже главу према светлости, која се изненада створила. Спазивши светлост, он гласно врисну, испустивши животињски крик. Баци се у страну, колико је могао због тежине ланаца и окрену гола, израњавана леђа Месецу. Вриштао је и грчио се у боловима, јер његове очи у потпуности беху привикнуте на мрак... А Месец га је гледао кроз прозор и овако му се обратио: ”Ти си човек тешко болестан! У бездан и беспуће дубоке пропаси си отишао! Дубок је понор, мој Јадни Филипе... дубок је понор у који си се стрмоглавио! Како твоја Душа пати, а како Срце твоје тужно куца, док Ђаво разара твоје достојанство и тебе... као човека! Горак је живот... зато је мед мелем, а пчела Анђео. А ти мораш знати, горку истину: Оливера, у коју си силно заљубљен... она тебе никада вољела није! Ти си њен живот узео, а себе си тим чином, заувек осудио. Јадни Филипе... Као што једна ласта не чини прољеће, тако љубав не чини, један поглед. Ти то схватио ниси. Жалим те! Зато си полудео и сишао са кривог пута. Ти због никакве љубоморе, окован ниси. Не зато, што је он био љубоморан, или што си писао песме Оливери... не, не... не... мој Јадни Филипе. Ти си то све умислио у свом очајању, јер очајање и љубав, то те је заслепило... Већ због убиства! Крв си врелу пролио! Оливеру си убио! Јер она тебе вољела није. Њен живот си узео, а себе си тим чином, заувек осудио! Због тога ти чамиш у овој леденој тамници. Доживотно си осуђен и до смрти ћеш овде остати!” Тако сребрни Месец, заврши свој говор. А Јадни Филип га је у неверици слушао. Приљубио је своје тело о ледени зид тамнице, а своју дугу косу је умотао око главе, прекривши своје очи да не гледа у Месечину и када је Месец завршио свој говор, он зарежа као рањена животиња и кроз урлик и мржњу, он му се овако обрати: ”Ти хуљо! Ти гаде! Ти лопужо једна! Шта ти о мојој Оливери знаш!? Шта! Губи ми се са очију. Врати ми мој мрак... сместа ми врати мој мрак, да у миру патим! Нестани сместа! Мрак! Мрак! Желим мрак!” И Јадни Филип је урлао, те кроз животињсне и нељудске крикове је преклињао да му Месец врати мрак, док је своје телео још јаче приљубио уз ледени зид...

96

А Месец још продорније засветли. Још више и јаче је осветлео унутрашњост тамнице и док се Јади Филип грчио у својим боловима, он рече: ”Јадни Филипе, ти си потпуно полудео. Она тебе, никада вољела није!” И тада Месец повуче своју месечину. Престао је да сија као раније и месечине је остало само у траговима, тек овлаш. И Јадни Филип се лагано окрену према прозору. Тада спази да Месец не сија тако јако као ранији и гледајући кроз густу, расчупану косу, те чкиљећи према небу, он рече: ”Оливера... је накада била моја! Моја Оливера... она је обожавала моје песме. Заједно смо брали цвеће и јели јабуке... Али, онда се појавио он! Онај курвин син... неке зле чари је бацио на њу и зачаравши је, од мене ју је заувек одузео! Из мог загрљаја ју је исчупао! Неправда! Неправда! Неправда!” И Јадни Филип се згрчи и опет се баци на гола колена и стаде челом ударати о камени под тамнице, док је својим прстима гребао своје лице. Од беса и немоћи, јер он би окован око срца невидљивим ланцима, који беху тежи и чвршћи него од оних које је носио на рукама. И сваки пут, када би ударио челом у камени под, тамницом би се преломио туп и гнусан звук... Онда се нагло заустави. Дигнувши крваво лице и чело према небу, он проговори: ”Губи ми се са очију, понављам ти! Мрак! Мрак! Само сам у мраку сретан! Врати ми мој мрак!” И он настави да јеца и стење. А Месец се опет врати у пуном сјају и блесну јаче него раније, овако му се обраћајући: ”Филипе! Филипе! Јадни Филипе! Ти ниси ни свестан шта си урадио. Ниси свестан, греха којег си починио, прво према себи, после према њој, али најприје према себи, јер твоја Душа, више него њена пати. Јадну Оливеру си убио, јер те није вољела, већ је у топлом загрљају код другог била. Поднети то ниси могао. Зато си у тамници! Ти си луд, напаћен... али ипак ти помоћ пружам! Иди на њен гроб! Сам се увери... сам се увери мој Јадни Филипе на грех што си починио! Ја ћу те одвести на њен гроб, моју Месечину прати!” И Месец се опет повуче, чекајући његов одговор. Чувши његове речи, Јадни Филип се дубоко замисли. Више није стењао као пре, сада је мирније дисао. И мало размисливши о свему, он се овако обрати Месецу: ”Ти би мени помогао?! Ти би ми помогао, да опет угледам сунце, да чујем весели цвркут птичица, да гледам беле облаке, да осетим топлину око срца?!” И Јадни Филип, стаде да машта о слободи. Али му се брзо трунка симње појави у Месечевим речима. Затим се сети да је окован и он се одједном растужи. Овако се Месецу обрати: “А како? Ови тешки окови... не постоји сила, која може Адамант да сломи?! И зашто уопште да ти верујем?!” Месец се врати и овако му рече: ”Да... ти можда јеси луд и болестан, али мораш да се суочиш са својим делом. Да, ја ћу ти помоћи... иди на њен гроб и сам се увери. Не бој се... јер ја ћу те водити.” Месец тада, пружи своју Месечину према зглобовима Јадног Филипа и тешки окови нестадоше претворивши се у прах. Јадни Филип подиже своје руке високо и сада је могао да их диже и спушта како је хтео, јер је тешки терет нестао и њему одједном постаде пријатно. Након дуго времена, он се први пут осмехну и би захвалан Месецу. Зачудо, сада му Месечина није сметала и он је гледао нормално, без болова у очима, док га је Месец миловао по крвавом и израњаваном лицу. Месечина обасја Јадног Филипа: крв и прљавштина – одједном нестаде. Лице му се обнови и измени. Коса му је постала чиста и уредна и сад је Јадни Филио изгледао потпуно другачије и непрепознатљиво. Указаше се лепе црте лица и Јадни Филип је био леп, баш онакав какав је био

97

пре него што је завршио на том одвратном месту. Плаве очи су блистале на Месечини и чак се и његова одећа измени, јер стари дроњнци нестадоше, а на њему се појави лепо и красно одело и сада је Јадни Филип изгледао као господин... Тада Месечина, истопи четири шипке на прозору. Са окна прозора, до каменог пода тамнице, спустише се сребрне степенице сачињене од месечине. Прво несигурним корако, Јадни Филип стаде на прву степеницу. Затим лаганим корако поче да се успиње према небу. И када једошао до једне тачке, Месец га узе к себи... Колико је његово путовање трајало, ни сам не зна, али Месец га сребрним степеницама спусти испред улаза у једно гробље. Улаз је био леп и сређен, са кованом оградом лепог и уметничког изгледа. Јадни Филип уздахну и закорачи напред. Тада месечеве степенице нестадоше и он је лаганим покретом отворио врата и ушао. Гробље беше у мрклом мраку и он се чак уплаши... Тада се створи траг Месечине испред њега, на камениј стазици, која разби мрак. Месечев траг се померао напред и Јадни Филип га је пратио. Тако је неко време Јадни Филип ишао по гробљу, опрезним кораком пролазећи мимо гробова. Срце му је знажно куцало, а вече је било мирно и пријатно. Коначно... месечина се заустави... Дошавши надомак једног гроба, Јадни Филип паде на колена. Месечина тада јаче засветли и осветли крст, те он успе да разазна један натпис, који је био исписан лепим словима и он прочита – Оливера. Истина је! То је Оливерин Гроб, Месец је говорио истину! Она је мртва! И та мисао му је одзвањала у глави и он помисли да то... којим случајем, није његова Оливера! Али тада Месец, као да је прочитао његове мисли, усмери месечину према слици, која је почивала испод крста и он препозна њен лик – плаву косу и плаве очи... Сузе му саме кренуша и он погелдавши у небо, кроз бол и патњу, не верући да ју је он убио, он овако проговори: ”Јадни Филип – ја сам! У тамници ћу довека бити заточен, а до јуче сам био слободан, а сада сам у тешким ланцима. Неправедно! Да... неправедно! Неправда... љубомора! Моју Оливеру, он је убио, јер је на мене љубоморан био. Он се у фанатика претворио, њу од мене, заувек је узео. Почивај у миру, моја Оливера, горе на небу ме чекај!” И он настави да плаче, верујући да ју је он из љубоморе убио, док је Месец светлео изнад њега, високо на небу... И Месец рече: ”Јадни Филипе, Јадни Филипе... чудни су путеви људски. Неки људи заувек скрену, на праве стазе се никада не врате. Јадни Филип – њен живот је узео, себе је тим чином, заувек осудио.” И Месец је наставио да светли, још дуго... дуго...

98

NOVE KNJIGE

ČELIČENJE OKSIMORONA (Ljiljana Pantelić Novaković o

romanu NOJEVA BARK A Zorana Škiljevića) Između redova romana Nojeva barka pisca Zorana Škiljevića, kao lajtmotiv, hrabro se provlači savremena ljubavna priča. Na sceni se pojavljuju, u svim kriznim fazama zbivanja, ali dovoljno upečatljivo autentični i neposredni, dvoje mladih intelektualaca: pisac Roberto i novinarka Anamarija. Jasno je da je njihova storija prisutna da pokaže, kako jedino ljubav ne može ništa da ugrozi. Ljubav opstaje bez obzira šta se oko nje događa, istina, sa izvesnim otklonom, koji je neophodan da bi, u atmosferi totalnog rasula totalitarističkog društva, sačuvala svoj integritet. Snaga njene postojanosti deluje ubedljivo bez obzira što su oboje posvećeni, ne štedeći sebe, svojim profesionalnim opredeljenjima. No, oni nisu samo pasivni izvršioci, već su istovremeno okrenuti traganju i obelodanjivanju svih anomalija svoje sredine. Njihovi susreti i međusobna razmena mišljenja i osećanja u domaćem ambijentu, nadahnjuju ih da budu aktivni učesnici promena svega što u društvu ne valja.

A u tome društvu, baš ništa ne valja! Zato je njihova borba, bazirana po vokaciji njihovih profesija, pre svega na pisanim rečima i medijskoj slici i reči, neravnopravna, pa njih dvoje deluju kao Don Kihotovi potomci u okršaju sa vetrenjačama, koje se okreću, naravno, onako kako vetar duva i ništa ih pritom ne može preusmeriti.

Kakvo je društvo u kome su rođeni i prinuđeni da žive? Isprepletani interesi svih društvenih slojeva, pod plaštom (quasi) dobrih zamisli, ideja i uspešnih poslovnih poteza, kriju sve nijanse tragikomične vladavine oksimorona: od mikro – spoticanja do mega – malverzacija. Sa bezgraničnom maštom vode ih pojedinci u svojim prljavim igrama bez pravila, gde je sve dopušteno i moguće. Vrtoglavi igrokaz odmiče suludom brzinom, dok običan svet sateran u kaveze svakodnevnog življenja, ne stiže da proprati do neba naraslu, deponiju prevara, laži, korupcije, mita, podmetanja i obračuna. Sve je, naime umotano u neprozirnu, sjajnu foliju plemenitih ciljeva, tako da u momentu eksponiranja ne izaziva nikakvu sumnju i omogućava bezbedno izvođenje, svega što je normalnom ljudskom umu neobjašnjivo, nepojmljivo i strano. I život se pretvara u mrtvu 99

trku, bez pravih pobednika.

Parafrаzom piščeve misli: ako je život apsurd šta učiniti da nam postane saveznik, objašnjen je početak avanture glavnog junaka koji se odlučuje da krene u eksperimentalnu ekspediciju. On postaje saveznik, deo tog društva i tako ulazi u njegovu suštinu. (Nešto slično, preporučuje i jedan junak Diznijevog crtanog filma: A ko ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži!)

Ali, pisac u romanu, to ne čini bez razloga. On želi da razotkrije prljavi brlog ljudskog bitisanja, koji je, kako se ispostavlja, nepovratno potonuo u sopstveno blato.

Pisac Zoran Škiljević je imao obiman, ne baš lako savladiv zadatak da u zamršenom klupku samozvanih vlastodržaca, detektuje one, koji iz svojih zatamnjenih i nevidljivih loga, vode prljave igre (lažne) uspešnosti. A da bi neko pokupio realnu priču sa asfalta, mora u nju ući kao jedan od njenih aktera. To dobrovoljno izgnanstvo sopstvenog duha i prilagođavanje svetu kojem on lično ne pripada, nužan je izbor da bi se mogla ispričati priča sa terena. Prihvatanje i ulazak u taj svet, svakako je svojevrstan napor, ali, ako se to učini sa zadatkom koji je sebi zadao pisac, onda čitalac stiče utisak da je traganje za paradoksima i apsurdima, odrađeno sa profesionalnom lakoćom. I sve je onako, kako su se već na početku romana, složili glavni likovi: Ti radi svoje, a ja ću svoje.

Pošteno?

Pred nama, istovremeno egzistiraju dva paralelna sveta: oni koji vuku konce, i oni koji kao marionete igraju uloge, koje su im namenjene na pozornicama širom sveta. Nije to više tajna, mada je nekada sigurno bila. Ne treba zaboraviti. kako je glavni junak Roberto, kao u komediji apsurda, evoluirao od prvog najneshvaćenijig do najčitanijeg pisca?

Kako? Jednostavno. Negirajući sopstvo i odričući se pisanja svojih originalnih dela, koja su ga ubrojala u najneshvaćenijeg pisca, prihvata komercijalizovanu literaturu i piše o poznatim i popularnim ličnostima, bezvredne, ali tražene, tiražne priče. Skinuvši sa sebe teški teret sopstvene literature proslavlja se kao pisac lakih knjiga o lakom svetu, namenjenih za laki svet, koji je, ne njegovom krivicom, u većini. I tako postaje, najčitaniji pisac.

Vrzino kolo u koje će se uhvatiti čitalac romana Nojeva barka, pokazaće mu kakve ga sve vešte kolovođe vode. To su, iskustvom dobro uvežbani koraci mogula i emira anonimnog emirata. Muzika i reči su prepoznatljive narodu, čak šta više, njegove su, izvorne. To potvrđuju i stvarni događaji – stvarnih ljudi – na stvarnim mestima.

Pisac će pažljivo i sa ažurnošču dobrog istraživača, a ne samo posmatrača, takoreći step by step otkrivati sve moguće varijante skeleta čeličenja oksimoronskog društva. Ima tu svega. Od proizvoda promašenih standarda, koje strani kupac odbija da prihvati, do preusmeravanja istoga, na domaće tržište veštački izazvane potražnje, državnom klauzulom kao obavezom kupovine. Sledi čitav splet najrazličitijih okolnosti, da bi se osujetila, na sve moguće načine, ova namera. Dug je spisak lukavstava i dovijanja svih službenih struktura i njihovih učesnika.

Dok nas je jedan pisac (Nikolaj Ostrovski) upućivao Kako se kalio čelik, pisac Zoran Škiljević nas upoznaje, preko svog glavnog junaka, kako se i u koje svrhe, može od čelika proizvedena kasa, upotrebiti. Biće to uz nimalo laskavu primenu, sa promenljivim sadržajima, ali nedvosmisleno, remorekeri sa kontejnerima oksimoronskih tvorevina.

Na kraju romana, saznaje se da proizvodi, bez obzira što su se oko njih svojevremeno lomila koplja...ne služe ničemu, niti ko za njih pita. To je još samo jedan dokaz da su merila vrednosti u potpunosti izgubljena. U sličnoj vezi su i knjižare, koje Roberto po navici obilazi, a koje doživljavaju drastiče transformacije, a da to javnost i ne primećuje, a mediji ne izveštavaju.

Robertov roman, istoimenog naziva kao i roman pred nama, a čije promovisanje onemogućuje koincidencija (?) sa otmicom Anamarije, postaće jedan od najčitanijih, što je bila dovoljna satisfakcija glavnom junaku za sav učinjeni napor. Jer i pored čestih pokušaja da stvari posmatra ignorantno, sa ironijom, komično, uz britki humor, kao šalu i sa dozom duhovitosti, činjenica je da malo čega ima istinski veselog i opušteno relaksirajućeg u romanu. Negde, u pozadini zbivanja, oseća se da je neprekidno prisutan blagi grč koji steže, ali i vodi u stres, depresiju i beznađe, zbog faktičke situacije koja klizi nesmetano, bez obzira šta, kako, kada i ko pokušava da je prevaziđe i izađe čist i neokaljan. No, upornost kojom pisac pokušava i uspeva da otkrije i ispita, razne oblike mahinacija za koje je sposobno jedno društvo zahvaljujući bogatoj mašti pojedinaca ogrezlih u greške i grehove, fascinira od početka do kraja romana. Njegova islednička misija, precizno sprovedena i znalački ispisana, nosi u sebi, bez sumnje i misionarsku viziju.

Pažnju će skrenuti i happy end Anamarijine i Robertove ljubavi, ka kome oboje kreću iz dva različita pravca. Put ih vodi u smeru šumadijskog sela, u ranije otkrivenu zajedničku oazu mira i prikupljanja energije. Gradski milje zagušen otrovnim isparenjima ljudskog duha, izraziti je antipod seoskoj sredini gde se još uvek može slobodno disati.

A zašto je pisac svoj roman naslovio Nojeva barka, neka ostane mala tajna. Utoliko će otkriće njene plovidbe (i potopa), za čitaoca biti veće. Ipak, u diskreciji ostaje identitet romanopisca. Da li su pisac Roberto i pisac Zoran Škiljević ista osoba, nećemo saznati sa sigurnošću, ma koliko puta prečitavali i tragali za ovim podatkom u romanu.

100

POEZIJA

Goran Pilipović POUKE MLADIMA …

Kad bismo bili savršeni i život idealan Ovo mjesto pod suncem Zvalo bi se – raj A za mnoge mlade ljude je, oni bi priznali iskreno Dolina suza A prava istina, to nisu krajnosti Istina je – mjera Istina je – realan život Na žalost, duboko gazimo 21.vijek A tako malo poznajemo sebe „Ne poznavati sebe, opasno je po život !“ 21.vijek – vijek nemjerljivih čuda Bušimo zemlju kao sir Igramo se zvijezdama A tako malo poznajemo sebe ...

Sa strahom, ponekad zavirimo u svoju dušu I, bržebolje se vratimo u tjeskobu i nesigurnost U monolog sa gluvim Sobom U gluvoj sobi A svako od nas želi od Svijeta biti prihvaćen I, ma kakvi da smo, nemoguće je od svih Biti podržan i voljen A, slabi kakvi smo Kao da cijeli život samo tome težimo Težimo ugodnostima koje smo imali Ali samo u majčinom stomaku Naš prvi susret sa svijetom bio je bol A sve dalje je put kroz život i snalaženje U svijetu koji može biti sve Ali ne i postelja i zaklon majčina stomaka Na svome putu čovjek sazrijeva i spoznaje da Njegove dječije želje za idealnim Nisu životne, nisu realne Ta činjenica neshvaćena na vrijeme Mlade ljude zadrži neko vrijeme U predvorju života Neko se, doduše, usudi i proviri Pa se, od straha, vrati I ostane Umjesto potpuno ostvarenog zrelog čovjeka Sa svim dobrima koje život nudi Ostane, na žalost, trajno Samo nesretna, neostvarena mogućnost Znamo: „STRAH PORAZI VIŠE LJUDI NEGO BILO ŠTA DRUGO NA SVIJETU !“ Jedna tužna i banalna stvar o koju se mladi Na početku života spotiču su – kompleksi Isto tako znamo da ne postoji čovjek A da nema neki kompleks Jedino svako od nas im ne daje isti značaj U različitim životnim periodima A svi, baš svi smo itekako nesavršeni

A svi, baš svi želimo od društva biti prihvaćeni A kriv nam nos, klempave uši, smeđe oči ...

A, takođe znamo da je svako od nas Neponovljiv Jedinstven Jedan jedini I niko na svijetu ne liči na nas, niko nije kao ja To je za zrelu ličnost najveća prednost Jer je prihvatio sebe onakvim kakav jest I nije zaokupljen sobom Nikome nisu potrebni oni zaokupljeni sobom Oni koji su pred sobom mali Oni koji sumnjaju u sebe Jer, oni nemaju vremena za druge Pa kako očekivati da baš ti drugi Imaju vremena za nas !

Najveće ljudske vrijednosti, između ostalih Stvorili su ljudi, upravo krivog nosa i klempavih ušiju ...

To mladost treba uvijek da ima pred očima A ako ne bude tako, njihove oči Ostaće zagledane u predvorje života.

Mudrac reče: „LJUDI SU BOGOVI U ZAMETKU !“

SRODNE DUŠE U godini davnoj, zvjezdanim noćima Nad zipke toplinom, i zipke tišinom Baka mi šaptala Srodne duše često se nikada ne sretnu !

Ali, sigurno se traže, i – sanjaju Vjerujem u snove !

Vidjeh, noćas, zvijezde se ljubile Milion svjetlosnih godina daleke Mome oku na tren učini se, dvostuko ih manje Svaka svoju potražila U mis'o se denuh i pogledah gore, zvjezdica trepnula Možda smo se noćas sreli Pogledom !?

Putujući 300 hiljada kilometara u sekundu Ili nam se misli taknuše na tren Čekajući svjetlosnih godina milion U snovima, eho koraka, kao da nije samo moj Putuje, traži nešto daljinama A ruke bi negdje ...

Dlan u dlan se pretvori, učini se, dvostruko ih manje Bože!, vjerujem, noćas smo se sreli Grlili, ljubili Ma, i milion svjetlosnih godina daleki Ka nebu pogledaj !

Vidjećeš biserje srodnih duša nekih u noći sa zvijezdama Treperi, srebrn ćilim tka Nisi sam Jedne treptaj Možda, samo tvoj ...

101

RECENZIJE

ПОСЛУШАЈМО ПЕСНИКОВЕ ГЛАСОВЕ ИСТИНЕ Пише: Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ О књизи Саше МИЋКОВИЋ - ШПИЛ СОНЕТА (сонетикон), Биндер, Београд; Удружење књижевника Србије за поморавски округ – УКС, Београд, 2016. Књига Саше Мићковића (1980, Шпитал, Аустрија), „Шпил сонета“, садржи двадесетпет сонетних песничких форми/лирских облика. Први теоријски списи о сонету, као песничком облику јављају се 1332, написане из пера аутора Антонио да Темпо (summa artis rithimici vulgaris dictaminis), у којем набраја чак шеснаест врста сонета. Саша Мићковић од 1910. године изучава сонетну форму и технику и користи педесетпет сонетних варијанти и помоћу њих освежава свој стиховез. Његова поезија је спој духовних, философских и емотивних нити, које су уплетене у венац од преко шестстотина написаних сонета. Зачетник је сонетне форме која је названа „Клепсидрични сонет у огледалу с акростихом“, а име форми је дао професор и антологичар Часлав Ђорђевић. Тај сонет је ретроградан и може се читати у оба смера. Аутор детињство и младост, проводи у Рачи Крагујевачкој, где и данас живи и ствара. Саша је објавио следеће књиге: „Јастреб у олуји“, (2011); „Божанска Србија“, (2012); „Рачански песнички свитак“, коаутор, (2013); „Духовна зарења“ (2014); „Шпил сонета“, (2016); „Успаванка за душу“, (2016); „Ода љубави“, (2017). „Шпил сонета“ са којима Мићковић успоставља однос очекивања и остварења, напетости и опуштања претпоставки и закључака. Ослушкивањем аутор и акустично јасно распоређује риме, уз постојање смисаоног склада. То није лако начинити у строго осмишљеној песничкој форми. Сонети су му разноликих тема. „Кад године тмурне, бурне, образе нам избришу, И поред срца зацакле груднице тупог леда, Упале нам челом очи авети жустро сишу, Мртва нас мајка са неба, скрушена, седа гледа! ………………………………………………………. А Мајка, молитвом благом самотна а још бдије, И трепери као звезда, стрепећи за нас доле. Чашу жучи, отров змије, место деце испије, Па огрне својим срцем несрећне, плачне, голе. Једино то мајке знају, док црв нам живот рије, Да мртве сузе исплачу, да нас далеке воле!“ (из сонета „Мајка“) За аутора ове овог текста, један од најлепших сонета у књизи је сонет „Мајка“ и сонет „Јелена“ јер пише Мићковић и о Јелени – Лени, својој прабаки, мудрој Српкињи, која је све бриге носила уз смешак, а на живот гледала очима Талије. „………………………………………………………. Ногице жутог стола подглављене папиром, Новинама из давне осамдесет и неке… Мисли шестаре умом, зракопрозорним виром А Лена мота руком за бундеве фишеке! ……………………………………………………… Док боја са бокала сва ољускана бледи. Пред њом напукла тегла пуна ливадског меда, У коме сву горчину свог живота огледа!“ (из сонета „Јелена“) По садржају трајно је везан и за љубавну тематику, која исијава одистинску, песничку стваралачку снагу. Сонет пише оригинално, из сопства и идеја свога бића усаглашавајући унутрашњу организацију са речима, забележеним оловком на папиру, при томе дајући жиг својој песми.

102

Сонет опстаје до данас, али и даље чува своја прва стилска обележја. Многи услови за писање сонета све се више напуштају, код писања модерног сонета. На пример, Ненад Грујичић, Гордана Волаш, Нада Ђурђевић, писци/сонетисти из Новог Сада. Модерни сонет да ли је правилан или је неправилан? Италијански (правилан) сонет је био са строгим распоредом рима, где се и презентирају најбољи сонети Цалиацантиа, Дантеа, Петрарке. Сонетна структура, строфе и сонетно римовање (Мићковић пише римованим стихом), сугеришу распоред грађе и њену синтентичку расчлањеност. Владимир Назор у својим објашњењима говорио је о „души и садржају“ сонета. Он спомиње „не само спољашње него и унутрашње сазвучје рима.“ У Мићковићевом сонету речи саме од себе „клизе“, надопуњујући се метрички уређеним целинама. Рецензент ове књиге Мирослав Димитријевић, у своме Поговору, на неколико страна, записује: „… Због тога је Саша Мићковић истакнут песник, већ на самом песничком узлетишту, а “ све што је велико – долази из провинције“, како песник воли да цитира Превера. Овога пута то велико и снажно, моћно и гејзирно, долази из Раче, која својим именом чува спомен из древне Рачане или Рашане, српски народ који се никад до краја не расели из своје српске – поддунавске Србије, из малене Раче, која у свом имену баштини сећања на велики океан народа – на Србе што свет населише, а себе не раселише…“ Из Мићковићевих сонета допире глас/звук, преображен у боју, мирисе, кораке, слику… склад стиховања, римовања и оплемењених кованица, које су у властиштву нашег Песника. Лаки газ Еминин по калдрми тече ………………………………………………………... Убајани мирис косом од бехара, У сахату позном љубав ко луч пече. Док Неретва хриди титанске разара, Још Емине Сефић нануле зазвече! (из песме „Шантићево веће“) Остаће са вама само мирис смиља, Тамљана и уља, етеричног даха. Зарониће љубав сред смртног обиља. …………………………………………………………“ (из песме „Сонет Јовану Дучићу“) „Потребно је пуно очајања, незадовољства и разочарања да би се написала шака збиља добрих песама. Али није за свакога да их пише, па чак нити да их чита.“ - Charles Bukowski У књизи Франце Прешерна „СОНЕТИ НЕСРЕЋЕ СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ И ДРУГЕ ПЈЕСМЕ“, Издавач „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1973, које је уредник Рајко Петров Ного, у Предговору (од четрнаест страна) – „О Прешерновом пјесничком дјелу“, Јурај Мартиновић је написао: „… У вријеме када је његова поезија потврђивала немоћ и појединца и народа да се супротставе хисторијској неминовности, када је поезија престала да буде средство политичке и културне борбе, Прешерн изненада проговара недвосмислено изражавајући свој однос према националној проблематици и свој хуманистички интернационализам, толико шири од готово свих националних концепција актуелних у вријеме народног препорода… Формулирао је идеју која га је покретала у борби што ју је својом поезијом у разним периодима на различите начине водио, али у којој је, и поред пораза, остајао досљедан свом систему правим људских вриједности… Франце Прешерен (Прешерн), несумљиво највећи словеначки и један од највећих југословенских пјесника деветнаестог стољећа…“ Саша Мићковић каже: „Песници су гласови истине, те отуд бес и мржња оних других, синова лажи против њих.“ Послушајмо Песникове (Сашине) гласове истине.

103

PROZA

Djetinstvo Franjo Frančič Kad dom postaje fantom i strah se zauvijek seli u srce...

Kada razmišljate o ženi svog života, dozvolite i majci da konkuriše za to visoko zvanje.

Duško Radović I tako je vreme prolazilo i dječak nije više rastao.

Prije nego sam otišao u bolnicu, zaustavio sam se u parku. Nisam više znao što da kažem majci. Nisam hteo biti grub, ali nikako nije bilo pravih, osjećajnih riječi.

Uspomene su se vraćale same. Uspomene i bol.

Majka je sedjela na velikom, bijelom krevetu. Njene oči umorne ptice.

O, sine moj, hvala što si došao, željno sam te čekala.

A zašto se nisi obukla?

Pa tako kažu...

Kako je s tobom, bolje si?

Da, da, terapija polako pomaže.

Daj legni mama, odmori se.

Hoću, hoću...

A gde ti je prsten i zletni lančić koji sam ti kupio?

Pa medicinska sestra kaže da oni treba da ih sačuvaju, nikad se ne zna.

A zašto to? Pa, molim te, budi ozbiljna, taj lančič sa srcem kupio sam tebi, to moraš da imaš kod sebe sve vreme.

Mislila sam...

Molim te, kaži da ti vrate.

Hoću, hoću, eto, opet moram da legnem.

Nikada nisam puno razgovarao sa njenom sestrom Marijanom. Dogodilo se da smo je posetili s bakom. Nedeljni ručak.

Brzo, brzo pojedite, jer se vraća moj muž, govorila je.

A istina je bila da nas se stidela, pa i svoje sestre.

Kad sam sledeći put došao u bolnicu, majka je opet imala zlatni nakit.

Onaj naš grob, rekla je, uzela je Marijana, na sreću ja sam na vreme našla novi.

Eh Marijana...

Ali ovaj naš novi grob je na jakom lepom mijestu, ima sve, vodu, kantu za smeće, sunce sija cijeli dan.

Ništa je nisam razumeo.

Možda je to kao u onoj Andersenovoj pripovetci, Djevojčica sa šibicama. Kad umire, devojčica sanja svijetlost koja je nosi do neba.

Ne, ne!

Istina je bila da smo se strašno bojali, ubitačan strah kad se otac vraćao..

Svađe i urlici.

Bijes i strah.

Krv i suze I sve to se polako naseli u srce.

Vidiš njeno razbijeno lice.

Vidiš njene suze.

Plačeš.

A ništa ne možeš promeniti.

I ništa ne razumeš.

104

Sretna nova godina, tamo usred zime, u snijegu sedi čudan par, majka i njen sin Ali svećice su se počele uzdizati prema nebu poput zvijezda. Jedna zvijezda pade i ostavi trag.

Djevojčica je pomisila kako je neko umro, jer to je znak. U tom je trenutku primetila svoju baku i da joj ne bi nestala zapalila je sve šibice. Baka ju je uzela sa sobom i odnela na nebo gdje nije bilo gladi i zime. Sledećeg jutra pronašli su je smrznutu s rumenim obrazima i osmijehom na usnama.

Hans K. Andersen : Djevojčica sa šibicama I onda, čudesno, majka se diže, sjedi i napravi par koraka po hodniku bolnice.

Opet dišem, možda se dogodi neko čudo, pomislim.

Doktor se zaustavi i kaže: Vi ste sigurno njen sin?

Da, jesam.

Jeste, nešto je bolje sa vašom mamom. Ali, moram, da vam iskreno kažem. Mogu li?

Pa da, sigurno.

Da li je vaša majka pila alkohol?

Alkohol, bože sačuvaj! Nikada je nisam video da pije alkohol.

Ne znam, onda je prekomerno uzimala lijekove. Treba da imamo neku nadu, ali teško je.

Ima li nade? Pitam.

Nada uvijek postoji.

Ostao sem bez riječi.

Bila je hladna zima, vreme pred novu godinu. Dva dana smo sređivali i ukrašavali novogodišnju jelku.

Kuća je bila siromašna, bez televizora i raskoši. Ipak, pod jelkom su bili neki darovi.

Onda njegovi koraci.

Ruke koje putuju po vazduhu.

Urlici.

Bijeg.

Smrznuti smo pobjegli pred njegovim besom. Seli smo na ledenu klupu kad je počelo lagano da snježi.

Velike bele pahulje kao čipke.

Pogledaj mama, snijeg.

Da sine, moramo malo sačekati, pijan je, uskoro će zaspati.

Ne to, pogledaj u nebo, mama, ako dugo gledaš izgleda kao da letimo.

Da, sine, istina je.

Nije mi više uopšte hladno.

Idemo da vidimo da li je zaspao.

Polako, polako smo išli stepenicama. Kao dve proganjane životinje. On je ležao na kauču, poželeo samda ga udarim. Nije bilo prvi ni poslednji put.

I snijeg je padao, padao. Duša ledena, srce samo i umorno. Šta si to razgovaro sa dokotorom? pitala me.

Ništa posebno, kaže da ti je nešto bolje, dgovorio sam.

Samo to?

Da, samo to.

Možda će me pustiti kući?

Možda.

I opet nismo našli riječi.

Sjećaš li se one nove godine kad je padao snijeg, a mi smo čekali pred blokom? pokušao sam.

O, bože, davno je to bilo...

Meni se čini kao da je bilo juče.

I meni ponekad.

Mama je legla u krevet, mala, sve manja.

Spavaj malo, molim te, odmori se, rekao sam joj i okrenuo se da ne bi videla moje suze. ***

105

NAUKA

ТРОСЛОЈНА, НЕБЕСКА ЗАШТИТА ресурсе будућих генерација. /http://croatia.panda.org/wwf/ ЖИВОТА НА ЗЕМЉИ Пише: Живко Теодосић

МАГНЕТОСФЕРА, ЈОНОСФЕРА И АТМОСФЕРА *** Посвећено борби за бржи опоравак наше планете

Средином 20-тог века изгледало је да на планети има свега у изобиљу; да су енергетски ресурси парактично неисцрпни, и да ће такво стање потрајати дуго. Такав привид је створио планетарни осећај да нема потребе бринути о енергетској будућности. Само су неки научници-истрaживачи, још крајем 50-их година прошлог века, на основу научних доказа добијених анализом узорака Арктичког леда из дубоких слојева, указивали да се у атмосфери значајно повећава количина угљендиоксида, чиме се убрзава и значајно појачава ефекат стаклене баште. Повећање је било последица убрзане експлоатације и сагоревања фосилних горива, (пре свега угља и нафте), што је био захтев нагле индустријализације и свеукупне, интезивне, људске делатности на планети. Савремени човек је стално испоручивао нове захтеве за све већом количином енергије. Током своје историје, природа наше планете је обликовала и обнављала саму себе стoтинама милиона година уназад. У 20-том веку су потребе и потрошња светског становништва почели да расту скоро експоненцијално и планета је почела да заостаје; да губи трку са неконтролисаном потрошњом енергије. Више нема довољно ресурса за самообнову, па се разлика између потрошње и способности планете да обнови енергетске ресурсе, драстично увећава.Човек је већ увелико постао главни фактор који пресудно утиче на стање природе наше планете. Наша цивилизаија троши у просеку ресурсе 4,5 планете, на годишњем нивоу. Најразвијенији троше највише, и испуштају највеће количине CO2 у атомосферу. Србија троши 1,43; БиХ 1,46; Хрватска 1,86; Словенија 2,64 планете годишње, респективно. Увелико трошимо

izvjetaj_o_stanju_planeta/ Када бисмо Земљу смањили на величину обичне лубенице, атмосфера би била попут оног беличастог, танког, слоја на свежим плодовима, кога је тако лако обрисати једним потезом руке. У стварним размерама, тако је танка и крхка атмосфера наше планете, да се може упоредити са лубеницом. Већина људи скоро и не размишља о опасности која вреба ако прегрејемо планету до границе без повратка. Они који предводе државе и нације, понашају се неодговорно и лицемерно. Дају вербална обећања; чак доносе и некакве резолуције; потписују споразуме, али се у пракси мало тога мења набоље. Најважнији посао човечанства је спасавање планете. Главни међународни споразум о промени климе јесте Оквирна конвенција Уједињених нација о промени климе (UNFCCC). Крајем 2015. године, 195 земаља je потписалo у Паризу нови Споразум о клими. Новембра 2016.године Споразум је ступио на снагу. Србија тек треба да га ратификује. *** Да бисмо лакше и боље разумели настанак, функционисање и улогу трослојног омотача у који је наша, плава планета удобно смештена и ушушкана попут бебе у колевци, а који обезбеђује вешеструку заштиту и сигурност свеукупног живота на Земљи, говорићемо прво о атмосфери, јер нам је најближа; затим о јоносфери, која је у средини, и на крају о магнетосфери, тј. о магнетном пољу Земље, које сеже неколико десетина хиљада км у спољни простор. Мешавина различитих гасова у слоју који окружује неко небеско тело, привучена његовом гравитацијом, назива се атмосфером. Ако гравитационо поље тог тела није довољно јако да задржи гасове око себе, они ће побећи у спољни простор. У Сунчевом систему значајну атмосферу поседују следеће планете и сателити: Венера, Земља, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран, Нептун и Сатурнов највећи сателит Титан. Структура и својства различитих атмосфера је одређена у међуигри различитих физичких и хемијских процеса.

106

мерења података о променама које се збивају у атмосфери. На основу тих мерења добијамо веома јасну и прецизну слику о томе како Састав данашње атмосфере, коју хемичари функционише наша атмосфера. Наравно, називају оксидационом (отпуштање посебно ћемо се осврнути на део осматрачких електрона), се разликује од састава налаза који се оноси на јоносферу. првобитне, коју називају редукционом (везивање електрона). Састав првобитне Састав Земљине атмосфере атмосфере је вероватно био сличан саставу соларних небула и врло близу данашњем са- Земљину атмосферу, при површини планете, ставу гасовитих планета-џинова, као што су чини мешавина следећих гасова: Јупитер и Сатурн, премда је то зависило од молекуларног азота (N2) 78,084%, начина на који су формиране такве планете од молекуларног кисеоника (О2) 20,946%, соларних небула. елементарног аргона (Аr) 0,934%, У хемијским процесима оксидације гасова угљендиоксида (CO2) 0,03%) и променљива данашње атмосфере, као што су азот, количина водене паре. водоник, метан, водена пара и други, поред Поред наведених, атмофера садржи у кисеоника учествују и неки други реактивни траговима инертне гасове: неон (Ne), хелијум елементи који настају u биолошким (He), криптон (Kr) и ксенон (Xe), али и оне процесима на Земљи, одржаваући тако који су активни и играју одређенуи улогу у атмосферу Земље у хемијској неравнотежи. зрачећим и биолошким процесима атмосфере, Првобитна атмосфера нестала je око 570 такође у траговима, а то су: угљенди-оксид милиона година након постанка Земље. (CO2), метан (CH4), водоник (H2), озон (О3), Атоми и молекули гасова од којих је била азотмоноксид (NO), угљенмоноксид (CO), састављена, (метан (CH4), амонијак (NH3) сумпордиоксид (SO2). угљен-диоксид (CO2) и др.), били су сувише У филтрираном ваздуху се налазе и трагови лагани да би их Земљина гравитација многих других хемијских једињиња. задржала непосредно при површини планете. У нефилтрираном узорку ваздуха, у траговима Уместо ње, пре око 4 милијарде година, се могу наћи и многе природне супстанце као отпочело је настајање данашња атмосфере. што су: прашина, полен и споре, вулканска Сматра се да су гасови данашње атмосфере прашина и метеороиди. (прим: кад уђу у настали испаравањем из земљине коре у атмосферу метеориде називамо метеорима, а различитим геофизичким и хемиjским оне који падну на земљу, називамо их процесима у њој. Постоје и теорије да су неке метеоритима. Већина сагори у атмосфери). гасове на Земљу донеле комете и метеорити, Такође су присутни и индустрисјски који су масовно падали на Земљу у првих загађивачи као што су: хлор (Cl) у милијарду година њеног постојања. Ки- елементарном облику или као хлорна сеоник, тако карактеристичан и неопходан у једињиња, једињиња флуора (F), елементарна данашњој атмосфери, углавном је настао у жива (Hg) и сумпорна једињиња.Укупна маса процесу фотосинтезе цијанобактерије, атмосфере износи око 5 x 1018 kg, од чега се познатије као плава алга, негде на половини три четвртине налази у првих 11 km висисне, историје Земље. однсно у тропосфери. Иако се у нашој атмосфери дешавају велике и Са повећањем висине, атмосфера постаје све значајне појаве и феномени, нашим чулима ређа али без јасне границе са спољним уочавамо само оне које се догађају у слоју простором, тј. kосмосом. Први ефекти утицаја непосредно изнад површине Земље.Почетна атмосфере на космичке летелице које се научна проучавања атмосфере су се ослањала, враћају на земљу, осећају се већ на висини од пре свега, на посматрачке податке из појава 120 km од површине тла. У пракси се висинa као што су: климатске и временске промене; од 100 km, тзв. Карманова линија, најчешће живописно обојени изласци и заласци сунца; сматра границом између атмосфере и догађаји и промене на зведаном ноћном небу спољњег простора. и слично. Развој науке и технологије је омогућио непрекидно осматрање и веома прецизна АТМОСФЕРА ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ

107

Земљина атмосфера, сунчева енергија и земљино магнетно поље, су чиниоци постојања и опстанка живота на нашој планети. Улога атмосфере је вишеструка: Да апсорбује штетни део ултравиолентног (UV-B) Сунчевог зрачењa и такође, штетно космичко зрачење (углавном протони ), и тако штити живот на планети; Да обезбеди рециклажу – кружење воде и других животно важних хемикалија у природи; Да одржава повољну температуру планете, (просечних +140C на површини), тако што амортизује екстремна колебања дневне и ноћне температуре путем ефекта „стаклене баште“ и штити нас од ледене студи спољњег простора, тј. вакуума. СТРУКТУРА АТМОСФЕРЕ Земљина атмосфера сеже 690 km изнад њене површине и дели се у пет основних слојева, зависно од тога да ли се температура повећава или смањује са порастом висине. Идући од највишег ка површини земље, разликујемо следеће слојеве: Егзосфера је спољни, најудаљенији слој атмосфере, који се протеже од егзобазе па нави-ше, тј. од 690 km, па до 10 000 км. Састав овог слоја углавном чине честице водоника и хелијума. Meђутим, њих је толико мало, да су судари честица веома ретки. Стога се атмосфера у том слоју више не понаша као гас, него више као вакуум у коме ретке слободне честице, следећи своју балистичку путању у кретању, прелазе из егзосфере у магнетосферу и назад. Термосфера је слој који се протеже од 85-690 km. У овом слоју, од мезопаузе до термо-паузе, температура стално расте са висином. Кад наступи термопауза температура по-стаје константна, без обзира на висину. Температура у овом слоју може достићи вредност и до 1500º C, што је очекивано, јер највећи део овог слоја је уствари јоносферски слој. Пошто су молекули ваздуха међусобно веома удаљени, температуру у овом случају је тешко дефинисати у оквиру кинетичке teорије гасова, него се ту ради о температури гу-стог електронског гаса. Врх термосфере и почетак егзосфере се назива егзобазом. Висина егзобазе се мења, зависно од сунчеве активности, креће се у распону од 350-800 km. *Међународна свемирска станица (МСС) орбитрира у овом слоју, између 320 и 380 km висине.

Мезосфера се протеже од стратопаузе (око 50 km), до висине од 80-85 km. По уласку у атмосферу већина метеора сагори у овом слоју. У њему се температура смањује са висином. Мезопауза означава врх мезосфере и то је најхладније место на планети, где температура пада и до - 85º C, (188 K). Смрзнути молекули водене паре формирају ледене (луминосцентне) облаке, који светле ноћу. Нама добро познате и често застрашујуће и муње из олујних облака у тропосферском слоју, су скоро обични пламичци, у поређењу са сличним феноменима који се могу видети у мезосфери, далеко и високо изнад тих облака. Ови веома необични облици светлости и муња су названи духовима (sprites) и вйлама (elves), сежу десетинама километара високо у мезосферу. Њихова појава и улога још увек нису у потпуности научно разјашњени. Сачињени су од хладне плазме и не привлачи их земља већ стратосфера. Стратосфера је слој који се протеже од тропопаузе до 50 km висине. У њему температура расте са порастом висине, што ограничава појаву турбуленције и мешања гасова. Стратопауза означава границу између стратосфере и мезосфере, на висини од 50-55 km. На тој висини притисак ваздуха је једва хиљадити део притиска на нивоу мора. Тропосфера је слој који почиње на површини земље и протеже се од: 7 km висiне на половима, до 17 km на екватору планете, уз нека померања током метеоролошких промена. Тропосфера се загрева углавном трансфером енергије са земљине површине. Приземни слојеви су, у просеку, најтоплији, а загрејаност ваздуха и температура опадају са порастом

108

висине. Разлика у температури и загрејаности покреће вертикално – узлазно струјање ваздуха (конвекцију). Назив слоја потиче од грчке речи тропос, што значи преокрет. Око 80% укупне масе земљине атмосфере се налази у тропосферском слоју. Cве метеоролошке појаве, (нама тако добро познате грмљавине, муње и олује), одвијају се у тропосфери. Гранично место између тропосфере и стратосфере назива се тропопаузом. Остали слојеви: Унутар пет основних слојева, чија је подела условљена температурним променама, постоји неколико слојева, чија подела је условљена неким другим својствима. Озон је врло редак у нашој атмосфери, у просеку око 3 молекула озона на 10 милиона молекула ваздуха. Упркос тако малој количини, озон игра виталну улогу у атмосфери. Озонски слој је највећим делом смештен у стратосфери и он је од кључне важности, а један мали део се налази у тропосфери. Око 90% озона заузима слој који почиње између 10. и 17. km и протеже се до висине од 50 km. Иако су оба дела озонског слоја хемисјски идентични (О3), они имају различите улоге и различито утичу на људе и друга жива бића. Стратосферски озон (кога некад зову „добрим“ озоном), игра веома корисну улогу, јер апсорбује највећи део биолошки штетног UV-B Сунчевог зрачења, допуштајући да само мали део тог зрачења стигне до земље. Без озонског слоја, UV зрачење би изазвало веома озбиљна оштећења на ткивима живог света, посебно на ткивима човека. Озон који се налази у приземном слоју, у хемијској реакцији са угљен-диоксидом производи добро познати и штетни смог, нарочито у градским срединама, због велике количне издувних гасосва, дима, прашине и др. У хемијској реакцији апсорпције UV зрачења, настаје вишак енергије који загрева молекуле ваздуха. На тај начин се формира слој стратосфере, јер у њему температура стално расте са порастом висине, тј. са порастом дебљине озонског слоја. Озонски слој тако добија кључну улогу у формирању температурне структуре земље.

Ј О Н О С Ф Е Р А Појам јона Атом или молекул, који је отпустио један или више електрона, постаје позитивно наелектрисани јон, а онај који је примио један или више електрона, негативно наелектрисан јон. Ову појаву називамо јонизацијом. Негативно наелектрисан јон у свом електронском омотачу има више електрона него протона у језгру. Називамо га анјоном, јер га привлачи анода (позитивна електрода). Аналогно томе, позитивно наелектрисани јон има мање електрона него протона у језгру, па се назива катјоном, јер га привлачи катода. (негативна електрода). Јони се означавају истим симболима као и неутрални атоми или молекули, али са знаком + или - . Нпр: jон водоника H+ ; јон амонијака NH3+; хлорни јон Cl - ; сулфатни јон SO42- и слично. У слоју атмосфере између 50-600 km висине, деловањем различитих фактора, долази до настанка слободних јона који су горе описани, тај део атмосфере постаје јонизован, те га стога називамо јоносфером. Јоносфера је серија концентричних јонизованих слојева у горњем делу атмосфере. Доња база јоносферског слоја почиње на висини од 50-80 кm и сеже до висине од 400-600 km, где се већ спаја са доњом границом магнетосфеере, односно слојем који се назива унутрашњим Ван Аленовим појасом (Van Allen radiation belts).Зависно од степена јонизованости, дели се на слојеве: D, E и F. Слој F се дели на F1 и F2.

109

Процес јонизације

Сунчево зрачење погађа најудаљенији, спољњи, слој земљине атмосфере снагом од 1370 w/m2, (0,137 W/ cm2 ) – вредност позната као „Соларна константа“. Интезитет овог зрачења обухвата широко подручје електромагнетног спектра: почев од радио (RF), преко инфра-црвеног (IC), оптичког (V), ултравиолентног (UV), па до X-зрачења. Зрачење које долази са сунца погађа атоме и молекуле гасова атмосфере. Фотони сунчевог зрачења у UV и X опсегу, имају довољно енергије да избаце електрон из атома и молекула неутралних гасова. Тако настаје гас слободних електрона и позитивних јона. Процес спонтаног настајања слободних електрона и јона због разређености ваздуха, сада се, деловањем пре свега UV зрачења, значајно убрзава и појачава. Тиме велики број електрона бива избачен из атома и молекула ваздуха, те тако настаје појава електронског гаса – густа концентрација слободних електрона и позитивних јона. Тако настаје јонизација атмосфере. Зато кажемо да јоносфера има својство гаса и својство плазме у исто време. У деловима слоја, у коме су електрони веома убрзани и имају велику густину, температура плазме достиже и до 1500º C. Дакле, јоносфера је оклоп (штит), сачињен од гаса електрона и позитивних јона. Она игра веома важну улогу у наелектрисању атмосфере и формирању унутрашње ивице магнетосфере. Поред тога, јоносфера има веома практичну и пресудну улогу у радио-комуникацијама на краткоталасном опсегу, тј. у остваривању тзв. дугих радио-везa. Процес рекомбинације Смањењем висине ваздух постаје све гушћи, тј. атоми и молекули су све ближи један другом, па је појава захватања слободних електрона све чешћа – електрни се враћају у атоме. Ова појава настаје спонтано и називамо је процесом рекомбинације (супротно јонизацији, кад електрони беже из атома). Тиме се смањује број слободних електрона и јона, а расте број стабилних и неутралних атома и молекула. Баланс између та два процеса, (стања), одређује степен јонизованости атмосфере у датом тренутку. У процесу рекомбинације, раније високо енергизовани (убрзани) електрони, губе вишак енергије који бива емитован као зрачење фотона у околину. Смањењем висине, процес рекомбинације превладава над процесом јонизације. На још нижим висинама, густина гаса се значајно повећава, па би требало да је и већи степен апсорпције UV зрачења. Међутим, није тако, јер је опао ниво UV зрачења, које је главни фактор јонизације. (највећи део UV зрачења је већ апсорбован у горњим слојевима атмосфере). Историја јоносфере Када се 1899. године наш славни научник Никола Тесла, преселио из Њујорка у Колрадо Спринг, изградио је торањ за високо-фреквентни предајник са идејом, како је изјавио новинарима одмах по доласку, да пренесе бежични сигнал са Пачијег врха до Париза. Тада се није знало за постојање јоносферског слоја и његову улогу у бежичном преносу радио сигнала на краткоталасним дужинама. Теслин дневник садржи разрађене прорачуне о тој идеји, као и прорачуне о постојању и висини јоносферског слоја. Поред осталог, по његовим прорачунима резонантна фреквенција простора између Земљине површине и јоносферског слоја требало би да буде око 8 Hz. Каснија, прецизнија мерења 1950. године, су показала да се ради о фреквенцији од 8,7Hz. Сада знамо да се тај простор понаша као резонантна шупљина, односно врста таласовода. Тачка на којој достигнути баланс између јонизације и рекомбинације почиње да се нарушава смањењем висине, назива се врхом јонизујућег слоја, односно, Кинели-Хевисаjдовим слојем, по америчком инжењеру Артуру Кинелију (Arthur Kennelly, 1861-1939) и британском физичару Оливеру Хевисајду (Oliver Heaviside,1850-1925), који су, независно један од другог, предложили постојање таквог слоја. Када је 1901. године Гиљермо Маркони први пут примио сигнал радио-везе преко Атланског океана, то је изазвало чуђење и недоумицу код научника, јер се до тада сматрало да се ЕМ таласи

110

простиру строго праволинијски, те је радио-веза могућа само до хоризонта оптичке ви-дљивости, иза кога, због закривљености земљине површине, не би требало очекивати посто-јање радиосигнала. Хевисајд и Кинели су исправно претпоставили, да се негде горе, у атмосфери, налази наелектрисани слој који одбија емитоване ЕМ таласе назад на површину земље, по већ познатом закону Њутнове оптике, тј. да је одбојни угао једнак упадном. Амерички Конгрес је 1912. године издао акт којим су радио-аматерске везе допуштене само изнад 1,5 KHz, сматрајући то подручје бескорисним. То је међутим, 1923. године довело до развоја предајника у HF (КТ) подручју коришћењем слоја јоносфере. Шкотски физичар Роберт Вотсон-Ват, (Robert Watson-Watt), дао је новом наелектрисаном слоју име јоносфера, по узору на називе осталих слојева (атмосфера, тропосфера....). За експериментално научно потврђивање постојања јоносферског слоја 1927.године, Едвард В. Еплтон (Edward V. Appleton), примио је 1947. године Нобелову награду. Лојд Беркнер (Lloyd Berkner) је први измерио експериментално густину и висину јоносферског слоја, што је омогућило настанак прве комплетне теоријске студије о простирању КТ сигнала. Од 1962. године истраживања јоносфере се обављају пре свега путем сателита.

Улога јоносфере у рaдио-комуникацијама Степен јонизованости и висина јонизованог слоја су променљиви током дана и ноћи, током сезонских периода, а показују и зависност од географске ширине. Узрок томе лежи у променљивој количини Сунчевог UV зрачења које делује на Земљино магнетно поље. Деловањем X-зрака и сунчевог UV зрачења долази до јонизације молекула азота и кисеоника, чиме настаје слој наелектрисаних честица који рефлектује ЕМ таласе краткоталасног подручја (КТ) који стижу са предајника на земљи, тако да се одбијени ЕМ талас враћа на површину земље, одакле може поново бити рефлектован ка јоносферском слоју и тако више пута узастопно, све док му сигнал не ослаби толико, да више не може досећи слој јоносфере. На овај начин се остварују тзв. далеке радио-везе, (и до неколико хиљада километара удаљености). Постоје примери у пракси да је КТ сигнал обишао читаву планету у непрекидној серији рефлексија између јоносфере и земљине површине, у ком случају се може рећи, да је слој између земље и јоносфере, понашао се као својеврсни таласовод. Пошто се висина доње базе рефлектујућег слоја јоносфере мења током дана и ноћи, мења се и удаљеност извора радио-емисија, (ноћу се повећава, а дању смањује), а тиме и домет КТ сигнала (дугих радио-веза). Због тога се, врше детаљни прорачуни којима се, узимајући у обзир све факторе који узрокују актуелно стање јоносфере, као и утицај осталих фактора који се тичу геомагнетских појава на Земљи, прорачунавају најповољније фреквенције за одржавање радио-веза у КТ опсегу.

СЛОЈЕВИ ЈОНОСФЕРЕ И ЊИХОВА УЛОГА Пошто се састав атмосфере мења са променом висине, то се мења и степен њене јонизованости, па имамо различите врхове јонизације, који означавају различите слојеве јонизације. Они се означавају словима: D, E и F. Слој F се дели на два подслоја: F1 F2. Ипак, јонизација превасходно зависи од сунчеве активности, односно од јачине сунчевог UV зрачења. Због тога се слојеви D и Е веома изражени током дана, док се током ноћи стање увелико мења: слој D скоро исчезава, а у слоју Е степен јонизације се значајно редукује. Једино F слој има значајно високу јонизацију и током ноћи, те се далеке радио-везе могу одржавати и током тог периода.

D слој је најнижи и формира се на висини од 60-90 km изнад Земљине површине, у највећој мери

111

јонизацијом азот-оксида (NO), под дејством UV Сунчевог зрачења, таласне дужине 121,5 nm, познате као алфа спектрална линија водониковог атома, Лајманове (Lyman) серије. Додатну јонизацију овог слоја појачава јако X-зрачење, (таласне дужине < 1 nm), које потиче од појачане Сунчеве активности, чији фотони имају довољно енергије да јонизују молекуле азота (N2) и кисеоника (О2). Преостали и уједно најмањи део јонизације у овом слоју изазива космичко зрачење (углавном протони) које долази са сунчевим ветром и из дубина свемира. И поред свих ових фактора јонизациони ефекат у овом слоју је низак због велике густине неутралне атмосфере која омогућава висок ниво процеса рекомбинације. Једноставније речено, много електрона бива избачено из атома и молекула, али скоро исто толико њих брзо бива захваћено поново, те је укупни ефекат јонизације релативно мали. Слој D веома јако апсорбује радио-таласе, те је логично мала рефлексивност слоја, чиме се веома умањује могућност КТ радио-веза. Е – слој (област) се простире на висини од 90-140 km и састоји се од Е1, Е2 и спорадичног Еs : Посматрајући Е слој као потпуно независан феномен, слој се формира деловањем Х зрачења, таласних дужина од 0,8-10 nm, и UV сунчевог зрачења од 80 nm, Лајман бета (Lß ) 102,6 nm, који стварају јоне молекуларног азот-оксида, кисеоника, азота и атомског кисеоника. У овом слоју се уочавају значајне промене густине јонизације у зависности од упадног угла сунчеве радијације. Дневни максимум густине се ствара током лета у локалном подневу. Током ноћи подиже се доња база слоја и смањује електронска активност, чиме се смањује и степен рефлексивности, а тиме и домет КТ веза.

F – слој је сложен систем кога одређује свеукупност фотохемијских, магнетохидродинамичких и електродинамчких процеса у њему. Простире се приближно, од 150 km до горње границе јоносфере тј. до 600 km висине. У оквиру њега разликујемо два слоја: F1 који се протеже до висине од 120 km и садржи јоне азот-моноксида и молекула кисеоника, као основне и јоне елементарног кисеоника и азота, као другостепене.

F2 слој у коме доминирају јони атомског кисеоника, а другостепени су јони водоника, азота и хелијума. Главни фактори јонизације у F слоју је јака сунчева, UV радијација, талас. дужина до 102,7 nm. Као у слоју Е и овде влада висока зависност од упадног угла сунчевог зрачења и од цикличне активности сунчевих пега (магнетних бура). Током ноћи, а зими понекад и током дана, F1 слој исчезава, толико се промени, да слој у целини постаје јединствена област F. Динамички процеси који се одвијају у овој области доводе до временских промена основних параметара ове области који трају од неколико минута, до неколико десетина година. Са порастом висине степен јонизације стално опада, јер опада густина атмосфере. Висина изнад 1 000 km може се сматрати горњом границома јоносфере, (само терминолошки, јер нема стварне физичке границе), где почиње слој који се назива магнетосфером. Јоносферска променљивост Променљивост јоносфере има двоструку зависност: 24-часовну промену, која зависи од екстремне UV сунчеве радијације и 11-годишњу промену која, зависи од сунчеве активности. Значај познавања јоносфере као медијума јесте у томе што се високофреквентни таласи простиру од једне до друге локације тако што се рефлектују о границе јоносфере. Критични параметри јесу максимално употребљива и минимално употребљива фреквенција, (МУФ) коју јоносфера може да подржи. МУФ највише зависи од максимума електронске густине у F слоју. Ово се мења током дана, током сунчевог 11-годишњег циклуса, као и током геомагнетских поремећаја. Најнижа употребљива фреквенција је контролисана величином апсорпције радио-таласа у D и E региону и веома зависи од соларних флерова. Промене јоносфере у правилном ритиму су повезане са 11годишњим циклусом сунчве активности. Примећује се пораст вредности параметара F2 у годинама максималне сунчеве активности и његово опадање у периодима када интезитет сунчеве активности бива нижи

112

Периодичне, и све друге промене у сунчевој активности одражавају на појаве и процесе у јоносфери. Показује се да је утицај сунчеве активности на промене критичне фреквенције и виртуелне висине F области јоносфере доминантан. При том, минимални и максимални нивои сунчеве активности подразумевају и приближно исте одговоре F области. У низу јоносферских промена наводи се тзв. децембарска аномалија која представља појаву високих подневних вредности F2 у децембру, односно чињеницу, да су дневне критичне фреквенције у F области у општем случају више у децембру него у јуну (Cander Lj. 1984.) Ова појава се истиче као један од значајних феномена у физици јоносфере и доводе у везу са термалним процесима.Оно што се јасно запажа јесте, да су подневне вредности критичне фреквенције у децембру више од одговарајућих јунских, али само у условима јаче сунчеве активности. У годинама ниске сунчеве активности ова разлика је незнатна. Поред поменутих промена, постоје и појаве годишње и полугодишње варијације праметара јоносфере. Под годишњом компонентом подразумевају се годишње промене карактеристичних параметара у строго дефинисаном локалном времену. Поноћне вредности критичне фреквенције имају максималну амплитуду у летњим месецима, а подневне у зимским. То је управо та годишња промена која се може запазити. Основна карактеристика ноћног F слоја јоносфере јесте пораст вредности са порастом интезитета сунчеве активности. Намеће се закључак да је соларна зависност присутна и у варијацијама карактеристичних параметара ноћне јоносфере, али је много мање изражена него у случају дневних вредности. Одређене вредности критичних фреквенција следе главну 11-годишњу компоненту сунчеве активности и тиме заправо дефинишу цикличне промене овог параметра у F области јоносфере. Поред тога, поготово изражено у послеподневним вредностима, примећују се и друге мање промене, које су заправо полугодишње промене. Полугодишње промене, овде посебно изражене за годину максималне сунчеве активности се уочавају на тај начин, што критичне фрреквенције достижу своје максималне вредности око марта и априла, па опет око септембра и октобра.

Анимација односа Сунчевог зрачења и јоносфере ( Википедија)

113

ЗЕМЉИНО МАГНЕТНО ПОЉЕ, ИЛИТИ МАГНЕТОСФЕРА

Земљино магнетно поље је магнетни дипол чији је један пол у близини географског северног пола, а други у близини јyжног географског пола. Замишљена линија која би спајала магнетне полове заклапа са осом земљине ротације угао од приближно 11,3º. Простор у коме се осећа дејство магнетског поља Земље назива се магнетосфером. Она се простире неколико десетина хиљада километара у свемир. Магнетосфера штити Земљу од штетног дејства наелектрисаних честица Сунчевог ветра, тако што их скреће бочно, те само мањи део тих честица (електрона и протона) стигне до Земље. Има облик капи – спљоштена је на страни која је окренута Сунцу, а издужена на супротној. Магнетни полови Још увек не постоји опште прихваћена теорија o постанку, тј. о узроцима земљиног магнетизма. Промена положаја полова заједно за променом јачине магнетног поља указују да се поље вероватно генерише у спољњем језгру земље, а не у чврстој кори или омотачу. Верује се да вртложна струјања растопљене лаве, по принципу динамо машине, стварају магнетно поље, те је у том случају језгро електрични проводник, што индиректно указује на метални састав језгра (гвожђе и никл). На географском северу (N) се налази јужни магнетни пол (S) и обрнуто. Када краћи крак магнетне игле на бусоли (обојени), показује на северни – N пол, игла уствари показује на јужни – S магнетни пол, који привлачи северни магнетни пол игле на бусоли. Замишљена линија која спаја магнетске полове Земље са осом њене ротације заклапа угао од 11.3° . Промене магнетних полова Педесетих година 20.века, почело се све више сазнавати о променљивости смера магнетних силница тј. о геомагнетској реверзибилности. Данас се зна да магнетни полови замењују места. За време нормалне поларности (која је присутна у наше доба), магнетне силнице излазе у близини јужног географског пола и враћају се у Земљу у близини северног географског пола. За време реверзне поларности догађа се обратно. Одређивање ранијих промена магнетних полова Многе стене у Земљиној кори садрже податке о јачини и смеру магнетних силница тј. о смеру магнетног поља у време њиховог формирања. Већина магматских стена садржи меинерал магнетит који се може магнетизирати када се температура магме или лаве спусти испод Kиријеве тачке (1043 К). Честице магнетита се тада орјентишу у смеру магнетних силница, указујући на тадашњи положај северног магнетног пола. Слично се догађа код таложења честица магнетита, али и неких других минерала гвожђа, као што је хематит, који се у талогу oрјентишу у смеру магнетских силница, тако да многе седиментне стене такође дају податке о положају магнетних полова у време њховог таложења. При томе је важно утврдити да стене нису претрпеле метаморфозу при којој би дошло до пораста температуре изнад Киријеве тачке. Честице жељезних минрала би у том случају изгубиле свој магнетизам, те при хлађењу добиле нови, тј. орјентисале би се према магнетном пољу у доба њиховог хлађења.

Узрок и последице Данас се још увек не зна због чега долази до премене магнетних полова у мање или више правилним временском периодима. Претпоставља се да се узрок налази у промени смера конвекцијских струјања у спољњем делу језгра. Земљино магнетно поље смањује утицај Сунчевог зрачења генерално, посебнo смртоносног UV зрачења. Сматра се да би за време сваке промене полова тај магнетски штит око Земље нестао. На то указује нестанк неких и постанак нових врста (због генетских мутација), истовремено са променом магнетских полова. Протеклих деценија, широм света су одређивања магнетних полова рађена у стенама различите старости, што је довело до развоја посебне дисциплине назване Палеомагнетизам.Откривени су бројни периоди нормалне и реверзне поларности кроз геолошку прошлост Земље.

114

Много података о геомагнетској ревезибилности је добијено из слојева лаве у којима је откривена директно супротна орјентација магнетита. Такви слојеви лаве су посебно важни јер је било могуће утврдити њихову апсолутну старост. На основу тквих бројних података претпоставља се, да се промена положаја магнетних полова догађа у просеку сваких 250 000 година. Тако је утврђено да данашња, нормална поларност, траје већ око 780 000 година, што је нешто више од просека. http://www.planeta.rs/68/22_geologija.htm#. Planeta, magazin za nauku istraživa. i otkrića. Палеомагнетска истраживања су, осим тога, указала на дугачије међусобне положаје континената кроз геолошку прошлост, па су тако дала велики допринос развоју теорије о тeктоници плоча. Геомагнетне аномалије Јачина магнетног поља није свугде једнака на Земљиној површини. Као и код гравитације одступања од просечне вредности називају се магнетним аномалијама. Аномалије се утврђују магнетометром. Магнетометар се може на копну преностити возилом или вући бродом изнад морског дна. Мерења се могу обављати и из ваздуха. Геомагнетске аномалије утичу на мерење компасом, jер настаје деклинација тј. игла компаса не показује смер северног магнетног пола, него је за одређени број степени отклоњена према истоку. Деклинација на Земљиној површини јако варира. Линије које пролазе кроз тачке на површини Земље са истом деклинацијом зову се изогоне. За аномалије присутне на широком, регионалном подручју, се верује да су узроковане променама у конвекцијском струјању спољњег дела језгра. Аномалије на малим, локалним подручјима могу указивати на промену врсте стена, што је онда везана за количину минерала магнетита у стени и/или на одређену геолошку структуру. Позитивне магнетске аномалије показују већу јачину магнетног поља, а негативне магнетске аномалије указују на нижу јачину магнетног поља од регионалног просека.

Извори: http://geomag.gov.rs/, Опсерваторије: Геомагнетска , Магнетосферска и Јоносферска. http://geomag.gov.rs/radovi/rjonosfera1.html , (др Маја С. Митић, чланак о јоносфери) 1. Цандер Р. Љ.:" Морфолошка студија Ф области јоносфере и њена примена", Докторска дисертација, Електротехнички факултет, Београд, 1984.

2. Маја С. Митић.:" Промене у атмосфери и јоносфери изазване соларно-геомагнетском активношћу, за подручје Београда", Магиастарски рад, Рударско-геолошки факултет, Београд, 2001.

115

Магнетометосфера Земље и Соларни ветар (није у размери) https://sr.wikipedia.org/sr/

Ван Аленови појасеви Земљиног магнетног поља штите живот на Земљи од штетног утицаја Сунчевог ветра. https://sr.wikipedia.org/sr-el/Van_Alenov_pojas

Анимација магнетног поља Земље

https://sr.wikipedia.org/sr/.

116

RECENZIJE

Ljubav, identititet, rat Miroslav Vasić o novom romanu Zorice Tijanić – Transibirskom „Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira“.

Ivo Andrić

Ovo su tri osnovna pitanja koje je Zorica postavila u ovom romanu. Roman „Transibirskom“ neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja čitalačku pažnju. Roman pun senzibilnosti, tužnih priča koja izviru iz svakog lika, i ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ljudske sudbine su zaista čudne i nedokučive, kao da ih plete nečija tuđa ruka, sa neke udaljene distance. Ovaj roman je prožet dubinom ljudske psihe, patnje, nade i bezgranične ljubavi. Sa svim likovima se poigravao „prst sudbine“. Kao i u prethodna dva romana Zorica Tijanić, je postavila likove i u ovom romanu - van svog vremena. Ne mogu da se

prilagode vremenu, neostvarene ličnosti, Ingrid i Petar započeli su studiranje ali igrom slučaja nisu završili. U ovom romanu se posebno ističu posledice rata, radnja se ne odvija u ratnim vremenima ali se posledice i njihov uticaj na likove i te kako oseća. Likovi izgubljeni i u vremenu i u prostoru, kao da ih sadašnjost puno ne interesuje.

To su samo neke od posledica rata. Iz rata niko ne može izaći neokrznut. Traume rata, izbeglištva, emigracije mnogima ostaju za ceo život. One ostaju dugo u sećanju, a posledice se teško leče.

Vreme ponekad ne leči rane, već one postaju sve veće i dublje. Rat se završi onda kada rat više ne boli, a ne kada oružje utihne.

Ingrid i Petar ne znaju za rat, ali i te kako osećaju posledice rata u svakodnevnom životu svojih najmilijih, i oni su svako na svoj način žrtve nesrećnih okolnosti Drugog svetskog rata. Sergej i Gabrijela su razapeti između dve civilizacije možda i više nego Ingrid i Petar. Problem identiteta je i te kako prisutan kod svih likova u romanu.

Neprestano traženje: „Ko sam? Šta sam? Gde pripadam?“, samo su neka od pitanja kroz koje se likovi u svakodnevnom životu susreću. „...Berlin je bio njena zemlja ali za njenu decu uvek tuđa, jer su u sebi imali ruske i poljske krvi, a najgore od svega - židovske...“.

Ljubav je jedina koja uvek pobeđuje. Povratak u Berlin ima i psihičku dimenziju za Gabrijelu i Veroniku, jer ih seća na detinjstvo i život u ovom gradu, pre rata ali i u ratu. Gabrijela prihvata pravoslavlje ali u konačnici želi da bude sahranjena na jevrejskom groblju, takođe želi da Petar oženi Nensi ali zna u duši da to neće biti i njegov konačan izbor. Tako, akteri u ovom romanu žive vrlo konzistentan i koherentan život prožet raznim preprekama sa kojima se susreću. Ljubav između Petra i Ingrid je bila tragična, što je predskazala ciganka. Ingrid je uspela sa psihološke strane da se emocionalno distancira od prošlosti koja je povezivala sa Veronikom i Irvingom.

Plod je ljubavi, uprkos sudbine zlog vremena. Ona premošćava nespojive kulture i civilizacije, dok za Ingrid gotovo da ne postoje prepreke, ona sa lakoćom spaja nespojivo. Leprša kroz život kao slovenska boginja proleća. Ona je iskoristila svoje kreativne sposobnosti da uspostavi neke nove socijalne i porodične odnose i razvije svoje vlastite kapacitete.

Ona je najstabilnija duhovna osoba u ovom romanu, kao da zna da će krato živeti na ovom svetu, pa mora da se bavi sa onim bitnim, a ne nekim sporednim stvarima.

117

Ona pokazuje ljudsku plemenitost, koja će je uzdići od ostalih likova u romanu i ovaplotiti u nadu za čoveka i veru da ipak smisao življenja postoji i da se protiv apsurdnosti življenja jedino može izboriti ljubavlju i čovekoljubljem. Ona, „siroče“ spaja ljude i sudbine likova. Bolest ili možda nesrećna sudbina je prekinula sve njene želje, ljubavi i nadanja. Na kraju ovog romana njena sudbina je natragičnija. Rođena u ratu, odrasla u drugoj porodici koju je volela i uvek se prilagođavala, kada je saznala za prave roditelje želela da ih spoji, volela neizmeno Petra, ali je život ili sudbina nisu je vodili putevima sreće.

Hrabro je gazila kroz život dok je na kraju nije i samleo. Ceo njen život kao da je bio namenjen za njene najmilije a ne njoj samoj, kao da je rođena da bi pomagala drugima i živela njihove živote, a ne svoj. Ljubav Gabrijelina i Sergejeva je odolela uprkos svim životnim iskušenjima, posebno njena bezgranična ljubav prema Sergeju koji nije uvek bio veran prema Gabrijeli.

Ovde je Zorica opisala „prototip žene“ posle Drugog svetskog rata koje su bile verne svojim muževima, besprekorno i bezgranično volele svoje muževe, a oni lutali i bežali od prošlosti i problema svakodnevnog života u pijanstvima, preljubama, a posebno lenčarenju i neradu, ali su se uvek vraćali svojim milim i dragim ženama, koje su ih uvek čekale i praštale... i muškarci su voleli svoje žene na svoj način: „To nežno lice starice plavog pogleda njemu nikad nije bilo niti izgledalo dovoljno staro. Bila je ista kao i prvog dana kada je pred njom zastao očaran, naročito tim sjajnim pogledom iz njenih očiju“; “Voleo sam telo ali je duša bila Gabrijelina“.

Zorica je u romanu Gabrijelinu ljubav besprekorno slikovito iskazala rečima, sve njene strepnje, pokornosti i beskonačne ljubavi. Koloritno je opisala selo Bogojevljenje i kuću; u kojoj gotovo da možemo da osetimo miris hrane, „Soba je mirisala na bosiljak i tamjan“, parfem od ruža, ali i da vidimo prozore i zidove, i osetimo nepreglednost u zelenilu velike Rusije. Kao da se krug ljudske sudbine završio. Svako od likova je tražio svoje mesto u svetu ljudske civilizacije, na kraju svako je izabrao svoj put i mesto konačišta. Sergej se posle lutanja i traganja za istinom ili bežanja od prošlosti ipak vratio svom domu. „Želeo sam da se vratim. Nisam više imao nikoga živog kući. Znao sam da će me čekati grobovi i da treba ih posetim. I to je bilo nešto...“ Slovenska duša i mentalitet su i njemu i Petru ipak bili preko potrebni, pored ljubavi koja ih je uvek pratila. Zorica je u romanu nekoliko puta spomenula reč „neumitnost“ i to je ono što ovaj roman uveliko karakteriše. Svi smo mi prolazni na ovom svetu pa i Zoričini likovi, koji imaju velika nadanja, ljubavi, ali sve se na kraju završi, i ne baš onako kako su se nadali i čemu su težili. Svi likovi su u potrazi za svojom ljubavi, spokojstvom i srećom.

Roman je prožet unutrašnjim nabojem i dinamikom. Unutrašnje preživljavanje, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i nade. U romanu je bogata tematika psihološkog, porodičnog, egzesticijalnog, istorijskog porekla ali ljubavnog i romantičarskog. Zahvaćeno je nekoliko problema: zla sudbina, teme prolaznosti i smrti, bolesti, problemi identiteta, ljudska nemoć, uzaludnost, praznina.

Zorica fascinira širokim znanjem istorije, ljudske psihe, posebno istančanim darom opažanja, raščlanjavanja stvarnosti i oblika života. Ona se ne koleba ni u jednom trenutku, ona uvek staje na stranu ljubavi, morala, tradicije, pravde, a pre svega slobode, a to se u njenim delima oseti, i to u svakom liku.

Zoričina dela su interesantna, ona šalje ljudima poruku – ljudi volite se, nije važno koje je ko vere, kako se zove, važno je da je čovek. Tako se uništavaju predrasude, mržnje i prevazilaze ratne posledice. Njeno stvaralaštvo je veliko, hrabro korača putevima velikih pisaca.

Ovo je jedan od najuspešnijih romana Zorice Tijanić. „Transibirskom odlaze strahovi, sujeta, posesivnost, ljubmora, gasi se zaborav i preobražava se u večnost gde će zauvek živeti“.

118

KONKURS Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu raspisuje svoj 12-i konkurs za novi broj časopisa. Ovaj put ste kreatori teme - Vi! Pošaljite nam svoje predloge za temu na mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom (za 12-i broj) Svoje radove nam možete poslati i neovisno o temi (umetnost, kultura, filozofija, arheologija, pedagogija, psihologija, proza, poezija, odlomci iz romana, priče, slike, fotografije, putopisi, eseji, recenzije, prikazi, kritike, biografije i sve ono što je vama važno, a želite da objavimo) Konkurs za časopis je stalno otvoren.

Rok za slanje radova: 10. avgust 2017. godine Hvala što ste sa nama i što pišete za Zvezdani kolodvor!

119

120