STIHOVI OD SEDEFA by Zvezdani Kolodvor

Ð&#x2022;-ZBIRKA LJUBAVNE POEZIJE STIHOVI OD SEDEFA

ISSN 2406

2219

MEĐUNARODNA E-ZBIRKA LJUBAVNE POEZIJE

SAVREMENI PESNICI 21. VEKA U ČAST LJUBAVNOJ POEZIJI

Beograd, avgust 2016. 3

HRAM UMETNOSTI

zabrati put umetnosti znači prihvatiti samoću ali ne kao vrstu usamljenosti, već kao mesto na kojem ćemo biti oslobođeni da biramo put duhovnosti i njime nesmetano prohodimo stvarajući. Potreba da čovek izrazi svoje sopstvo oduvek je bila nasušna. Telo je hram, tajna kao i ljudski um koji putem umetnosti ulazi u odaje izgrađene od sedefne duše. Sedef je u svojoj osnovi simbol Bogorodice, svetosti, ovaploćenja, nebeskog. Izabrati jedna od dvanaest bisernih vrata biće stvar slučajnog odabira ili osvešćene spoznaje o potrebi otelotvorenja onoga što u nama živi kao pojedinačan entitet. Sva ta potreba za izrazom sopstva određena je predajom genetskog koda koji se probija kroz lavirint života i izlazi materijalizovano. U svojoj inicijaciji se pojavljuje delo kao proizvod imaginacije. U taj ezoterični deo uma gde je nesvesno inicirano u sistem simbola koji se prepoznaju kao misteriozni, samo povlašćeni mogu da uđu. Da li će spoznati sve tajne ili samo deo njih, zavisiće od njih samih i od fokusa koji će usmeriti na sakupljanje potrebne energije. Kao što je sedefna školjka majka bisera, umetnik je kreator svog dela. Zato je umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše. Biser je simbol čistote, mudrosti, plodnosti i prosvetljenja. Neretko se spominje kao simbol „mesečevih suza“, koje čiste bol donoseći olakšanje. Iskustva podstiču duhovni rast i sazrevanje, kako umetnika tako i čoveka u umetnosti. Otud se vrata otvaraju samo na određenom stepenu duhovnosti, gde nema mesta za bilo šta ili bilo koga ko bi isprljao i dopustio da se taj sjaj ugasi zatvorivši školjku. Blaženstvo je posvećenih da uđu u hram umetnosti i postanu čuvari tog sedefnog sjaja. Umetnost mora biti ograđana i zaštićena od svake manipulacije. Samim tim što je spremna na davanje uzdiže se iz profanog u sveto. Ono što umetnost predstavlja jeste materijalizovan duh, ovaploćen u slici, reči ili nekom drugom delu koje će oplemeniti vreme, prostor i ljude. Umetnost je prirodno data postankom. Mi je samo prepoznajemo u prostoru i vremenu. 5

Pejzaž na platnu, molitva i misao kroz pesmu, govor tišine u muzici, kretanje vazduha u plesu, „uspomene“ koje vajamo da nastave u večnost. Sve se može pretvoriti u umetnost ali umetnost se ne sme pretvoriti u svaštarenje. Tada sve gubi svoj smisao, a smisao je stvaranje. Stvaranje čija je svrha davanje. Davanjem savlađujemo jednu po jednu stepenicu uzdižući se ka višim sferama duhovnih spoznaja. Dematerijalizujući umetnost postavljamo je na mesto gde će ostati nedodirljiva i zaštićena baš kao biser na sedefnoj podlozi školjke. Samo tako će moći da zadrži toplinu i dostojanstvo. Zatvarajući školjku branimo je od svakog drugog mogućeg angažovanja u kojem će poslužiti cilju. Umetnost ne treba da ima drugi cilj osim da probudi čula i emocije demistifikujući na taj način samu sebe. *** Namerno sam umesto predgovora izabrala tekst koji govori o umetnosti, jer se savršeno uklapa uz vaše stihove. Pesništvo je prečišćen biser u sedefnoj školjici, tako i ova zbirka, u kojoj smo zajedno nanizali jednu predivnu bisernu ogrlicu i smestili u sedefnu školjku, da zauvek krasi jedno vreme u kojem smo zajedno stvarali, družili se, voleli i stihovali. Zorica Tijanić

Александра Филиповић СЛУЧАЈНО

Једног дана погледи су нам се случајно срели и од тада почели су сви наши немири.

Лептирићи у стомаку немају мира, како срце на толику срећу да се адаптира?

Стално куцкамо порукице разне, минути без тебе полако постају казне. Недостајеш све више сваког трена, чини ми се да осећања расту искрена.

Досеткама се твојим смејем и једва чекам да се поред тебе згрејем. Мисли ми ка теби лете и сада, заљубих се, тако испада!

Анастасија Коцић КАМУФЛАЖА УМА Пулсира љубав. Ходам по жици, седим на ивици тротоара увек у стрепњи да неко не притисне алармно дугме и прекине чаролију. Розе панталоне намерно изабране или бордо испране у машини и зелена кошуља можда би се слагале са хаљином боје пурпура и смешним шеширом камуфлаже мога ума. Комплексна питања и половични одговори реалности оклевање, аналитика душе, дубиоза и неуроза, опомена и опрезан корак када се сви снови уруше... а онда опет засањам сан до извора који ме баца на колена и враћа теби до таласа суочавања прихватања и неприхватања

свесна реалних и умишљених емотивних падова и ломова ума. Будаласта неутољива љубавна глад без предумишљаја на облаку тишине подиже талас неизвесности и сурфер без искуства покреће лавину препуштања гушећи живе страсти до бесвести. 10

Avdulah Ramčilović LORELAJ

Jedan mi je pesnik rekô da mu ličim na Hajnea, bila mi je čast velika nerealna usporedba. Al´ u jednom ima pravo, i ja imam Lorelaj, koju volim kao život svake noći, svaki dan.

Pa kad vidim njeno lice svud osetim leptiriće, srce stane, ljubav plane, iz duše mi čežnja kane. Jer ja volim tog anđela što je lepši od svih žena, njena ljubav mi je lek danas, sutra, zauvek. Ja bih večno sa njom bio, sve, i život podelio, ja bih za nju dao sve, da je imam kraj sebe.

Blanka Kraljević POVRATAK Vratio si mi snove u život Vratio si me u život. Pružio si mi ruku i vratio me iz moga ponora. Naučio si me ljubiti Naučio si me da treba praštati. Oslobodio si me zavisti Prema onima koji su te poznavali prije mene I mržnje prema onima Koje su te ljubile prije mene. Oslobodio si mene u meni.

Boris Đorem ( UZ MALO PATETIKE I JEDAN SAVJET ) Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovjek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ, i onda sručuje čašu za čašom. - Branislav Nušić Miluj me glasom najljepša pjesmo moja ( Moja a jedina koju nisam pisao ) Liječi mi rane od kafanskog boja Jedino moje svjetlo jedina lijepa misao I koja bi druga čekala do kasno Brinula šta se sa mnom dešava I koja bi druga voljela me strasno Kao prvog dana kao klinka blesava Ne plači čeka te blistava karijera

A ja sam pjesnik opet to što sam Ja sam kralj pogođenih bandera Na spavanje hajde pa posao od osam

Božana Ćosić NEPOZVANI GOST

Zaboravit ću jednu zimu, izbrisat je iz sjećanja, jer s tom si zimom došao i postao veliki dio mene, bolan dio mene. Došao si kao nepozvani gost pokucao na vrata baš mog srca, a ja, kao da si posljednje siroče, u njemu sam te nastanila. Te zime smo cvali kao ruže, ruže bez trnja, pune snova. Lebdjeli smo nebeskim svodom i na njemu pronašli dom, voljela sam te ludo, a ti... ti si bio samo gost. Isto kako si došao, naravno, zima te odnijela sa sobom, možda nekoj drugoj da uljepšaš proljeće. Nisi ostavio nikakav trag ili je možda skriven? Ne znam... Ali nakon svega kako si mogao tek tako, bez riječi otići? I iako griješim, molim te još samo jednom navrati. 14

OkonÄ?aj moje boli i pomozi mi da shvatim: Tko si ti, tko sam ja i Ä?ija je ovo sudbina?

Dana Hill PROTERAN

I mislih da sam te se rešila, iz misli mojih isterala,

al’ ne daš se ti iz mog srca proterati. Zakaèio si se za njega kandžama ljubavi i ne puštaš, a mene boli. Boli me, što te u srcu osećam a rukama ne dodirujem, što si mi uskratio blaženstvo dodira tvojih. I možda te iz misli izbacih, a bol u grudima, naivno, bolesti pripisujem, ali lažem sebe isto kao i druge, taj zanat si mi vešto preneo. Samo ponekad, u smiraj dana, dozvolim sećanjima da te u misli donesu samo one lepe trenutke, sretne, a onda te vratim u srce grob ljubavi naše.

Dijana Uherek Stevanović VETAR Mogla bih danas napisati stihovani AZBUKAR ili ABECEDAR trajanja, ali kome je još bitno, što sam pismeno talentovana i što ne psujem u predahu tišine, što ne letim iznad oblaka, ne bih li pljuvala po drugima koji se spremaju na let, jer oblaci, kao sve ptice selice, traže jug, a ja, očerupana kokoška, od koje je još samo svadbarska supa – juha masna putujem kroz ljude u kojima žive gradovi. Znam da znam, gde je sever u SEVERU, a i kome treba ZAPAD, kad ni ISTOK u nama ne razumemo? Ćutimo – šutimo, a VETAR se sprema. 17

Dragan Maljik I PRE POGLEDA NAŠLE SU SE DUŠE Pre ruku dotakla su se srca I bili su večnost u trenutku i trenutak su bili u večnosti. Sreli su se jedne večeri ti slučajni prolaznici na trgu života imaginarnog grada i ne znajući kako su se našli upravo tu i upravo tada. Poznate su im bile ulice

i izlizana kaldrma što ljubi bat koraka, vetar što proleće baca u lice opojni miris lipa, melodija laka... Neodoljiva potreba i poražena volja Sve bliži sudbini koja vriskom zove Iskočiti iz koraka dal' misao je bolja? Ili sanjati ponuđene snove? I evo na trgu,tom carstvu neona, dve marionete na jednoj su niti S jedne strane on, a sa druge ona Dve kapi tuge u jednu će se sliti

Dragana Kolarik Bauer OLUJE Letnji dan, lenj i vreo. Tek pokošena miriše trava. Na nebu sunca disk užaren, beo, Sakriven negde leptir spava. Kraj njega je ona, Žena koju ljubi već odavno. U daljini se čuju sa crkve zvona. Prviše su blizu, postaje opasno. Njegov je dodir vreliji od sunca. Telo joj se od želje znoji i grči. U tišini se samo čuje lupanje srca. Po prašnjavom putu fazan trči. Površina reke poput ogledala, U trski se čuje ptica barska. Sve je ona sa sebe skinula. Poljubac slasan-muzika rajska.

Reka obalu nežno zapljuskuje. Bore se tu dva tela u bitci želje i strasti. Zastanu da se odmore na čas, al’¨želja caruje. Obaraju se koplja što ne mogu pasti. U ratovanju im prođe pola dana, Od želje i strasti nisu ni primetili Da se sa zapada oluja sprema, polako valja, Kišne kapi prve nisu ni osetili. I što po njima kiša jače lije Vrela se tela spajaju jače. K’o žedna zemlja kiše ona ga pije. Grom udari, na pola drvo puče. Drhti ona u njegovom naručju. Prolama se smeh kroz pokislu ravnicu. I srca i gromovi sve se slabije čuju. Smiruju se oluje na nebu, u telu, u srcu.

Драгица Бека Савић ПРЕД ТВОЈИМ ВРАТИМА Учинило ти се да је неко куцао на твоја врата. Отворио си, никога није било. А ја сам истога сата, у сну спустила главу, на твоје крило. Помислио си да је то само ветар лупкао на твојим вратима. А истога трена, моје жеље су одлетеле у етар, док сам на тебе мислила сатима.

И ниси познао лице моје чежње, што пред твојим вратима, као звезда Даница сја. И ниси знао, да то није био ветар, већ, то сам била ја. 21

Dušan Dojčinović UGASI CIGARU PO KOŽI… Ko vetar da te nosi pa, pijan nekud šljemaš uzeće od tebe i ono, što nemaš.. Ugasi cigaru, po koži da peče i sve da presuši Sava opet, teče... Ko đavo da te tera

pa pijan nekud lutaš ni druga ni brata pa knedlu progutaš Rastaviće od boga od žena i ljudi bar da imaš nekog da skroz ne poludiš Ugasi cigaru po koži da peče i sve da presuši život opet teče...

Душан Ђорђевић СКУЛПТУРЕ И на крају сва ћеш, нема сумње, поћи за мном као река бујичара којој се обале разилазе на све стране… И поплавићеш ме затеченог на спавању, ушушкаћеш корењем и муљем сво моје постојање и љубав обећану. Узалудно отимање уплешће нам прсте и леве и десне, окамениће их у знак наше вечне чежње да спојимо обале. Камене руке ће рећи да су ту биле бујице љубави, а потомци ће од њих клесати парковске скулптуре посвећене заљубљенима и онима што нису. Мале скулптуре, камене боје, биће топле к’о узглавља онима што се волети почињу, а исти узбуркани вали биће наши споменари. Грејаће их пригушена хтења и обећања, ритуал плеса бојажљиве младости. Ја ћу бити твој херој ослушкивања твоје умирујуће природе, боје камена!

Душан Милијић ШТА ЈОШ ЧЕКАМ... Да не кварим, зато сам ћутао. Крај мене си, али видим јасно да сам само још више лутао трудећи се да чувам другарство.

Једно другом били смо потребни. Прича цела тако је почела. А кажу сви – не поверовах им – да смо једно за друго створени. Требало је да одеш одавно, али ниси, у истом смо граду, светла жељни у тунелу тамном. 24

Шта још чекам... да изгубим наду... Зар је живот нас двоје спојио да све прође у једноме трену? А тако је пажљиво скројио стазу твоју к мени усмерену.

Душан Стефановић ЗАГРЉАЈ ТВОЈ У мој си живот ушла тихо Да те заволим није требало оволико А шта да радим, кад грлити те волим Теби никако не умем да одолим. Веровати мени неће никад нико Да те волим, мила, оволико. Да срећан сам, светлост у очима ме одаје и то се тако лако на мени познаје. Грли ме сада, мила, толико Да у глави ми се заврти од загрљаја твога.

Dušan Varićak GOTOVO JE Gotovo je Sve je gotovo... Verovala sam mu Sve sam mu verovala Ja, koja nisam verovala nikom I zato ga zapostavljala A zapostavljala sam ga Jer sam mu verovala Nikad ništa nisam posumnjala Tek prvi put, na dan Nove godine Kada svako novi početak očekuje Rekla sam sinu da ga pozove Da dođe u moju kuću Koju mi je on poklonio Bilo je već tri popodne Ali izgleda da je bilo Tri minuta do smrti Mislila sam, doleteće Kao i uvek što je 27

Ali on reče da je na putu Odmah sam znala da laže Znala sam da nešto nije u redu Verovala sam mu Sve sam mu verovala Verovala i volela ga I zato ga zapostavljala Zvala sam ga, zvala Telefonom, preko prijatelja Njega, koji je pre uvek zvao mene. A onda je jednom podigao slušalicu

I začuo se glas druge žene „A šta ću ja sada?“ pitala sam ga. „Ne znam!“ Jedino što prozborio je I veza se prekide. To je poslednje što sam čula Poslednje čega se sećam Pre no što sam se onesvestila I u ponor potonula. Molim vas, ne pričajte, ćutite Nikome ništa ne govorite 28

Šta se to dogodilo. Jer, svaka žena kojoj kažete Svaka koja za to čuje Samo će tužno da spusti glavu I pomisli očajno: „Ako je on to uradio On, koji je toliko voleo Šta li tek mene sutra očekuje?“ On, kojem sam toliko verovala Ja, koja nisam verovala nikom I nikog pre kao njega volela I zato ga zapostavljala. A sad je sve gotovo...

Đorđe Maksimović CRNI PRAH Crni prah niz obraze pada iz očiju prazna pogleda, crni prah crne duše, duše što videla je sve. Prah suze zamenio je, zrna svoja na tle prosipa, iz usta suvih reči izlaze, što iznad sebe dozivaju. Kišu što od nje šuma raste, crnilo neka nastane, povez preko duše natakne, prah duše da presahne. Nek tama poznata dođe, manji bol dušu da razdire, makar suze da plakati može.

Franjo Frančič OSEM SEKUND IN POL Nikoli vedel, nikdar spoznal, osem sekund in pol v zamahu pogleda, njena čarobna lepota, bolečina v njenih očeh, za mizo, s knjigo v roki, potopljena v mavrico, neopisljiv občutek, da jo poznaš, da si jo sanjal, da si vedel, da bo prišla, popolna v vsem in vsa, obraz boginje, metuljeva krila in drhtenje tal,

svet spremeni barve, osem sekund in pol v zamahu spoznanja, sladko nora bolečina, novo je, ta ostri rez, strašni val, ljubezni blaznost.

Goran Lekić PREDVIĐAM TE SNOM Predviđam te snom Dalekih ostrva na jugu I okom jastreba te volim. Obnažen lepotom Nepreglednih polja Uvek si tu Kad svetlost se javlja.

Silom svojom Odnosiš sve boli, Snagom poslednjeg trenutka Grlim te kroz pesmu.

Гордана Димитријевић ОДЛАЗАК У СЕЋАЊЕ Ни твоја кафа на веранди, ни моје буђење у кревету

на другом крају неба не миришу више на нас. Додир наших тела у истој мајици за спавање коју смо делили бесрамно, па наизменично, постао је отужно млак. Завет над гробом Мике Антића као молитва за трајање, сада одзвања попут посмртног говора, постаје песничка почаст једној недосањаној љубави.

Gordana Vukadinović JUTRO KRADE NOĆ

Jutro krade noć, nebo se zlati najlepšim bojama,dve ptice pletu gnezdo, drhtaji,strast, prožimaju se telom. Na laticama belih ruža, ucrtana dva srca. Neodoljiva glad za istinom, kida dušu, lice gubi lepotu, nestaje smeh, suze,valovi besni, udaraju ledenu stenu, mučna praznina, usamljenost, svijeno gnezdo, provalija. Hodam nebom, hodam neumorno, stope ostavljaju trag, hodam dalje, preda mnom bele ruže, lepršaju latice iscrtane srcima. Drhtim, navire strast, želja, neutoljena glad, vrati se, jutro će ukrasti noć, nebo će zlatiti najlepšim bojama.

Helena Himel ZA NAS Ukradi godine, poneki mesec i ćuti, ćuti za nas. Dođi. Ostani. Na mestu, gde sam te skrio od sebe samog. U onoj duši detinjoj, koja ne budi strah i kaznu. Ne budi tako hladna, daleka,setna nasmej se i prospi svu svoju magiju po meni. Ne žali. Čuvaću je kao svoju najdublju tajnu. Ne pomeraj se, budi tiha dok izgovaram tvoje ime pred Njim. Dok izgovaram, Kriv sam, volim je, oprosti... Ne, ne plaši se Tu sam, prokleto, tu sam. U svakom delu tvog postojanja. O, Bože! Greh je, znam!

Ne, ne plaÄ?em Dogod mi ON praĹĄta, tebe, nas ove pohotne dodire, kojih me je sram. Ukradi poneku godinu za nas, da ne proklinjem tvoju mladost, sopstvenu nemoÄ&#x2021;, sudbinu, kraj. Molim te, ukradi, ukradi poneku, za nas.

Ирена Христова НЕ ЗАБОРАВАЈ Не заборавај на моето лице кое само ти го милуваше, Не заборавај ги моите усни, кои само ти ги бакнуваше... Не заборавај на овие очи, кои само тебе те гледаа. Не заборавај на овие раце, кои само тебе те прегрнуваа, Не заборавај на она ,,Те сакам‘‘ кое само тебе ти го посветив, Не заборавај на првиот и последен бакнеж кој ти го подарив... Не заборавај на онаа девојка лудо вљубена во тебе, Не заборавај на мене...

Ivan Aritonović MIRIS KIŠE Gledam u prozore njene, a ponoć je blizu Vučem se, ko što crvi gmižu Teške noge, a i glava ove noći Znam istinu jednu, da mi nećeš doći Počinje kiša u danu tuge Prolaze pored, bezlične neke žene druge Miris kiše udišem duboko u sebe Znam dobro, sve nestade, jer nema tebe Sklanjam se pod nekom šatrom Gde izvode čarolije bengalskom vatrom Gomila ljudi gleda, divi se i uzdiše Meni u nozdrvama i dalje miris kiše Meša se sa hranom što mi svuda nude Možda je tako moralo da bude Krećem niz ulicu negde dalje od toga Analiziram u sebi deliće života svoga

U toj si ulici ti nekada bila Kroz onaj se prozor vijorila kosa ko svila A bila si tako lepa, mlada, mila Mislio sam, kad bi samo moja bila I desi se, privukla nas jedna kiša Koja tera u rupu malog belog miša Kišne kapi su ti se lepile za kosu Ličila si mi na cvet, a kiša na rosu Poželeh da sam malena buba bio Tako bih se kod tebe skrio Da me niko, nikada ne nađe Ništa mi od toga ne bi bilo slađe Desi se ljubav, na prvi pogled tada Ljubavna se stvorila balada Na karnevalu u sred grada Sećam te se, bila si tako mlada Imali smo jedno leto životne sreće Odatle se obično i kreće Mislio sam, trajaće to večnost celu Dok jednog jutra, ne nađoh ceduljicu belu

Lepo mi je bilo, pamtiću te, samo reče A svaka me reč i sada peče Nestala si brzo, ne beše ništa više Meni osta, samo miris kiše Opet sam ja u tom istom gradu I sada tražim mesto u hladu Letnje žege su i dalje snažne Nisu mi ni one više važne Ne zanima me ni program koji traje Samo tebe želim, te oči što sjaje Po navici uvek dođem u te dane Noć provedem budan, čekam da mi svane Od tada je prošlo puno leta Štošta je počelo u životu da mi smeta Počelo je ovo i ono da boli Ponajviše srce, koje je želelo da voli Osvrćem se i dalje te tražim i želim Morala je da ode, ko za sebe velim A u dubini duše, istinu ja znam Iako ne želim da se predam

Napuštam grad i godine ove Doći ću i one druge, da sanjam svoje snove Znaju me u gradu svi od reda Sa žaljenjem me svako gleda Ne pitam više ja redom, kud prođem Znaju i sami zbog čega tu dođem Nije dolazila, samo mi kažu A tako poželim, da me makar jednom slažu Da znam samo da je živa i da diše Možda i oseti miris ove kiše Da li me je zaboravila? - Uvek se pitam Dok ulicama tog grada ja skitam Dolaziću dok god me noge nose Tražiću i dalje lice njeno i kap rose Miris te kiše uvek me prati Ne verujem, al’ želim, da se ona vrati Bila mi je neznana, a draga Ponestaje polako i životna mi snaga Pamtim je kako spava i diše Živim jedino, zbog mirisa te kiše

Ivan Gaćina ZIMSKO JUTRO Utonulo jutro u zimske tonove, u kućnoj toplini uspomene vriju, s izgubljenih staza ugoda zove, preko gorkih rana oči suze liju. Ognjište podari žarke plamenove, beskrajni trenuci s bolima biju, razbuktale strasti zadiru u snove, pahulje nebeske tajne srca kriju. Na nebu scene nijemoga teatra, zadivljeno oko snježne čari gleda, u grudima ljubav peče kao vatra. Zagrnula mašta samoću od leda, na ponoru duše sudbinu promatra, sjećanja bez traga postaju blijeda.

Јелена Радмиловић СЛИКА Стојим ту, пред уснама твојим, погледом омамљена као старим вином. Обучена у загрљај жеље. Миришу липе, или печено кестење, не знам. Не знам, прољеће или је јесен. Јер ја сам само пјесник другим пјесником занесен. И живим у заносу, у пјесмама, на папиру, године и дани, оставили су ме на миру. Јер, кога је брига, за пјесника што дише само док о другом пјеснику пише. И олује, и зиме, све бих могла да поднесем, само да ми твоју слику, вјетар из руке не однесе.

Jelena Radojković SNEVAŠ LI Duša mi spi lepe sne, zvezde padalice ponosne i ljude radosne. Snevaš mi ti prinče zalaska snove slatke te, gde moje usne ljube te. Snevaš mi dugu crnu kosu koja miriše na rosu. Snevaš li, snevaš li srce moje, sve najdivnije boje ovog sveta i poput ružinog cveta sne nežne? Da li tvoja duša za mojom čezne? Mislila je moja duša, kraj tvoje da se uspava, tamo gde se dan završava, ali duša mi nije tu, probudiće se ujutru.

Jelena Radosavljević Stanišić HALJINA OD SVILE Poput vetra, šustala je moja haljina od svile. Purpurni cvetovi buđeni tvojim dodirom mirisali su opojnim mirisom. I danas stoje tragovi tvojih dodira utkani u cvetove haljetka koji pri svakom dodiru miriše na tebe!

Josip Matej Bilić ZAGRLI ME... Tvoje ruke na mom vratu; kao da je stalo vrijeme. Baš k'o kazaljke na satu, dodiruju se dvije sjene. Puste snove budan snivam u noći što nema kraja. – Kad bi znala, sve bih dao za trenutak zagrljaja! Kad bi znala kako boli sudba što je kruta bila prema srcu – koje voli – odmah bi me zagrlila. – Kad bi znala kako boli, odmah bi me zagrlila!

Јован Бајц ТАМАРА Ти си ми срце из груди отела, пустила да ме вихор шамара и у моменту трајно омела да неку другу волим, Тамара! Ако сад рука твоја наслика како ме усуд божји разара, бићу у ланцу пукла карика и одбачен ћу бити, Тамара! Можеш ли од свих да се отргнеш? Да ли те песма моја замара? Хоћеш ли икад да се осврнеш ка мојој сетној судби, Тамара? Ах, зар ћу бити згажен и спрштен? Леђа ме боле од тешког самара... Да л' би мој златни носила прстен? Да л' би се мојом звала, Тамара?

Реци ми само знадеш ли где је увелог цвећа вечна камара... Тамо ће беле орхидеје без тебе болно свенути, Тамара! А ја ћу ову песму да срочим пратећи звуке твојих дамара и покушаћу тихо да крочим у тајне твога срца, Тамара!

Jože Brenčič PROKLETO OSTRVO Video sam znakove, osetio sam nevidljiv greben pod vodom, polirao blago u atmosferi osetljivosti uz fosforescenciju i kao entomostrac divio se blistavom biću, koje je svetlucalo kao kada bi zablistala zvezda na nebu. Širinu mora ne mogu izmeriti šakom niti pedljem razgraničiti nebo,

niti vagom izmeriti planine i brežuljke. U duhu crtam mračno čelo, iskrivljene usne i prekorne oèi, pipci morskih anemona zabranjeni su i nikada neæu znati njihova imena, dragulj se raspao u prah, koji je ostao rasut po ostrvu. Ništa ne može tu da raste, ni drveće, ni trava, pogotovo ne najlepši cvet, poskok se u srce zavukao. Ko određuje kretanje suncu?

Vazduh je natopljen slanim kapima, mapa se smanjuje, na granicama je magla apostazije, kroz suze zurim u sivo more, ne znam da molim, samo znam da podnosim. Noćni krici galebova paraju misli, talasi su glasni i izazivaju eroziju, na pesku leže ostaci snova, uši su procvetale u vruće cveće: crescendo. Diminuendo. Tišina.

Kristina Janković SNEŽNA PESMA Voli me U jutra rana Kad mraz paperjaste iglice stvara I injem bode trepavice guste šara dahom staklene prste. Kroz odškrinut prozor Lahorni vetar tiho ulazi u sobu našu Poigava se sa plamenom u kaminu I bocka ivice izrezbarene čaše, Talasajući vino u naborima Haljine meke. Voli me U suton kad treperava svetlost Ispod ulične svetiljke baca zrake Na pahulje zvezdaste što padaju pod Kosim odsjajem neba I slapovi snežni svetlucaju u noći U sobi ušuškanoj, mirisu jasmina Što baškari se u saksiji kraj prozora Dok plamen se gasi, a oči sijaju Ko mačje, žareste, sjajne, zelene tačke

Ksenija Golubović BILI SMO BOGOVI Znam kako od nekoga napraviti religiju. Ti si me tome naučio,

One noći kad si rekao da me voršipuješ Dok sam ležala na tvom krevetu I pokušavala da zadržim kapljice sreće Koje su se nakupile na uglovima usana Da ne skliznu na posteljinu iza moje glave. Poljubio si me u stomak, I vrhovima prstiju prešao po konturama mog struka Jedva dodirujući mi kožu. To si uradio tri puta Pretočivši obične pokrete u ritual. Mislim da si mogao čuti moj osmeh u mraku I zato si odlučio da me pogledaš u oči I uhvatiš ga trepavicama pre nego što iščezne. U tom trenutku sam se zaista osećala kao božanstvo I kada sam uhvatila svoj odraz u tvojim očima, To sam i postala. 52

Treptaj i uzdah prekinuli su tišinu I momenat se razbio po našim telima Kao tihi nagoveštaj nečeg neizbežnog i lošeg. I tada sam shvatila jednu strašnu istinu Prokletstvo je biti smrtno božanstvo Kada te može ubiti onaj ko te je napravio. Čula sam da se bogovi rađaju Tako što veruješ u njih, Ali samo onom jačinom od koje ti se zubi tresu I taru jedni o druge. Prašina koja se u procesu stvori Pomeša se sa vazduhom i tako postane Nešto stvarno i opipljivo, Nešto jednim delom sačinjeno od tebe, i živo. Ali niko ti nikada nije rekao Da onaj drugi deo postane entitet za sebe, Nezavisan od tvojih želja i vere I da ne možeš imati kontrolu nad njim! I kada si prestao da veruješ u mene, Pretvorivši me u mit, 53

Molila sam ljude na ulici da me uštinu, Ali ni crvena koža na rukama nije mi bila dovoljan dokaz Da nisam prestala da postojim. Bila sam duh čije je telo govorilo suprotno, Bila sam napuštena kuća Čija su svetla ostala upaljena,

A zvuci života prelivali se u talasima kroz prozore. I tada sam shvatila jednu tužnu istinu Verovati u druge ljude je hiljadu puta lakše Nego verovati u sebe. Odlučila sam da ti uzvratim uslugu, I započnem sopstveni ritual. To je bilo malo teže, Jer nisam imala tvoje oči i tvoju kožu I morala sam iz mape uma čupati tvoj oblik rukama. Vezala sam ga za ogrlicu koju si mi kupio I nosila je kao amulet Dopustivši joj da mi leži na koži, Dok nije zarđala i počela da mi grebe vrat. Izgradila sam hram od sećanja, Nekih slomljenih, Nekih teških kao kosti, 54

A nekih tankih poput kose na koju se možeš poseći. Napravila sam ga u praznini svojih grudi, Na čistini gde se susreću dva vetra, Tamo gde zvona najjače odjekuju, I rebra se tresu prigušujući zvuk srca koje ne radi.

Naučila sam da čitam kišu I pratim je u korak. Naučila sam jezik vetra I danima slušala njegovo disanje. Slušala sam kako se smeje dok ga lišće golica, I mogla sam se zakleti Da je taj smeh bio tvoj. Tih dana sam verovala u tebe više nego ikad, I zubi su mi se tresli. Pustila sam prašinu od kostiju da se pomeša sa vazduhom, I taj je vazduh mirisao na tebe. Pretvorila sam te u nešto poluživo i moje, Ali ne u ono što sam htela. Postao si polu-bog polu-ništa, Tvoje je telo od zemlje i vode i vetra Bilo samo blato u mojim rukama. 55

I tada sam shvatila jednu običnu istinu Ljudi su samo ono što žele da budu, A ti si relikt zamalo zaboravljenog vremena, Koji čuvam kako bih prošlost učinila opipljivom. Ti si mrak obučen u nežne ruke, Uteha onima koji nemaju ništa.

Lucija Saulić KARLOV MOST

Na mostu dalekom, u noći crnoj Iznad hladne rijeke S usnama drugim htjedoh isprati tebe... U sjećanju bolnom, U očima plavim Gušila bih smeđe...

Luka Đorđević SAN

Sanjati, sanjariti, dve reči različitih značenja

sanjati dan bez muke i tuge, oseti radost i sreću, u skromnosti se ogleda radost. Merak je naš, nema cenu, sanjati o časti i poštenju. Dan bez muke, duh vedrine i pokazatelj optimizma, vijedri smo mi, borci krasni...

Luka Katančić KAPETAN NJENOG TIJELA Plovio sam suzom s oka preko ruku mirnih sve do njenog boka. I krenuo sam putem leđa preko lanca stijena gdje je voda bljeđa. Ušao sam u narančaste struje gdje se množe mirisi, a plode tamne guje… Samo da bih stigao, kad sam se poslije oluje preplašen ispod jedra digao, u njenog srca klanac gdje se teška vrata otvore onom koji nije stranac.

Ja sam kapetan njenog tijela. Moja bijela jedra su njena sreća cijela.

Ljubica Katić ČAŠA VINA Ta čaša vina na mome stolu večeras je utjeha mome bolu nekada su bile čaše dvije ti si svoju ispio mnogo ranije. Gledam tu čašu,još je ne primičem sebi osuđujem sebe a kako i ne bih kada ti povjerovah ludo i slijepo toliko ti maska stajaše lijepo. A onda čašu ispih do kraja pa nasuh drugu iz ljutnje i očaja a onda rekoh sebi u bradu ma nije vrijedan, nek ide k'vragu. Čaša mi sada društvo pravi ali ne pijem iz nje tako često samo ponekada kada se sjetim gdje je za stolom bilo tvoje mjesto.

Maja Jovanović POSLEDNJA STANICA Bože, kuda vode svi ovi drumovi? Koji si meni namenio, koji je moj? Šta si mi priredio? Zar ponovo, po ko zna koji put, pogrešnim putem krenuti? Učini slepoj putnici put lakšim. Sve strane sveta sam obišla. I sreću nigde ne nađoh. Pod kojom granom si je sakrio? Spasi me ovog prokletstva i viševekovnog lutanja. Nastani nesrećnu ženu na jednoj stolici, u jednoj kućici. Sa garavom dečicom. Put kojim se vraćam da bude prečicom.

Pod jednim drvetom, ali ne sa gorkim plodovima. Da dočekujem i ispraćam šarenim maramama.

Majda Fradelić DALJINE NE POSTOJE Daljine ne postoje… Vidim te… osjećam… čujem… Na mom jastuku dah ti osluškujem… Daljine ne postoje… Grlim te… milujem… poljupce nudim… U teškim noćima suzama te budim… Daljine ne postoje…

Tu si…pored mene… Slijediš moje misli poput tužne sjene… Daljine ne postoje… Ne…ne postoje daljine… Bit ćeš sa mnom dok život ne mine… Bit ćeš sa mnom i Tamo gdje harfa svira… U cvjetnom polju vječnoga mira… Sretni ćemo biti Što našli smo se ipak Jer… nikad nije dušo kasno Za sreće trenutak… 62

Маријана Станковић ПИТАЊЕ И ОДГОВОР Откуд ти у мом животу? Откуд ти у моме дану? Огледам се и одједномВидим себе насмејану. И лепо тај осмех стоји, Још га хоће моје лице. Док ме сјајно око гледа, Блиста испод трепавице. И дану у сусрет идем, У мислима кад сам с тобом. Тај осећај, ту лепоту Зовем како, ја-слободом. И земаљски дани теку, Али туга краће траје. Јер зна, срце чека срећу,

Чека твоје загрљаје.

Mario Lovreković LUTKA Tumačio sam te samome sebi. Složio sam tvoje dijelove u glavi; Očaran i zapanjen odredio sam te. Otrov koji podiže pjenu u punoj čaši, Ono što moraš a ne bi htio kušati; Ti, kada mi govoriš. Lutka puna igala, Savršeno spremna za bol; Ti, kada te pogledam. Dim cigarete u zraku, Nešto što mi prolazi kroz prste; Ti, kada te dotaknem. Meso na vrućem ulju, Ljepota za demone tamo dolje; Ti, kada te udahnem. Pratim zmije koje vodiš po sebi, Čekam otrov da mi oduzme trup. Rasporeni jezici me dodiruju, Ližu moju kožu koja se pretvara u hladnu lavu. Lutka sam, Savršeno sam spreman; Za tebe.

Милена Ћировић ЈОШ БИХ С ТОБОМ Не бих да искре у зеници згасну Да ми срећу са лица сперу кише

Још мало бих с тобом да шетам у сну Расцвале маште што цвећем мирише. С тобом бих сутону да видим лице И да нас до сржи испуни миље Огањ на уснама к`о жеравице Да тело спустим под твоје окриље. Још једном да душа твоја изгара Док разнолико - руку обгрљених Ватра нас гута - у пепео ствара Попришта наде у нама скривених. Али уметност жеље има ману Ликове даје, а снови остану.

Marko Stanojević AKVAREL SUZA Postoji li stih bez misli o tebi i da li svaku moju pesmu zapravo ti pišeš? A, moja duša je samo most preko kog prelaze sve te reči, kao što vozovi prelaze preko šina ne bi li stigli do poslednjeg stajališta nikada mi nisi bila dalja a, sada si toliko blizu i što te više nemam sve te više imam konfuzno osećanje ljubavi ili iluzija stvarnosti ne znam Ali, znam da sva ta slova na papiru predstavljaju mozaik osećanja koja mi ti šalješ kroz moja sećanja i šta god da napišem neću biti pesnik, već slikar portreta, akvarel tehnikom svojih suza Zapravo šta god da napišem naslikaću svoju dušu, na kojoj ćeš biti Ti

Milka Ј. Šolaja NISI TI MENI BILO KO Nisi ti meni bilo ko, Ti si vazduh koji dišem...

Ti si moja muza I svaki moj stih, U pesmi koju pišem... Mi bolujemo od Bolesti iste, Koja se daljina zove... Ti tamo, a ja ovde Sanjamo iste snove...

Dugo sam te izmišljala, Birala boju očiju tvojih, Svaki detalj mi je bio važan... Visina bas tolika, Velike ruke, Želela sam da budeš snažan...

Koliko onih misle da te vole I žele da budu na mom mestu, A možda i obrnuto i mene... Da li su svesni Da mi nismo stvarni, Da smo za njih samo sene...

Sve godine koje dođu Bile bi višak Da tebe nisam srela... Statistika srca mog Biće prosta, Samo tebe sam iskreno volela.

Miloš Petronijević *** Vrata su tu, ali nisu za nas, pisao je Kafka, i na groblju su duše koje su sanjale večnost. Vremena prolaze, kao da nikad ni bila nisu, i dan koji počinje već je smrt, u snu koji je novi dan. Senke ponekad govore više od reči bačenih u vetar i na livadama misli svaki je šapat blesak onoga što može biti. „Oni koji se vole nemaju straha, ne boje se smrti

i imaju sve“, vele. Možda sam se izgubio da bih se opet tražio iza ogledala u kojima sam zarobljen bio sopstvenom slikom. 69

Dan je kao i svaki drugi i taj je nesporazum već ispričan. Ima jedan beskraj, u njenim je očima, umeo nisam da ga dosegnem. Pošao sam nekuda, nejasni odblesci trepere u rasutim kovitlacima i ne znam da li ću stići… Ali postoje svetovi nad svetovima, gde je u magiji trave orošene svitanjem očiglednost smisla vidljiva. U tim sam svetovima sanjao sebe i u toj je magiji i Ona: I njeno Ti tražiću kao svoje Ja preko svih potoka u snu svakog sna.

Милован Матић ТАМО ГДЕ ОСМЕХ ПОЧИЊЕ

Рекао сам јој Отвори прозоре својих погледа И распреми свет

Јер доћи ћу по тебе

Ја сам комадић неба Изникао из семенки Твојих дуго скупљаних жеља

Узми ме за руку И пођимо Тамо где осмех почиње

Расплети омче излизаних сећања Остави туђе зле погледе Остави ружне снове на јастуку

И пођи

Изгубићемо се У шумама наших загрљаја Тражићемо се Ветровима шапутања

Проналазићемо се На пропланцима тишина

Нек твоји додири Закрпе моје подеране ноћи

Привиј се уз мене Док падају кише И ништа више И ништа више

Миомир МиДеј Дејановић НОЋАС МИ ОПЕТ ЕВО РАСТУ КРИЛА

Ноћас ми опет, ево, расту крила

и ја, срећан, летим до ње нежно да је будим, признам да је волим, да шапатом кажем: - Ти си ми све! Шарени лептири од мене те не крију, питају да л` тражим најлепши цвет. И ветар зна колико те волим својим дахом не омета ми лет. Ноћас ми опет, ево, расту крила и ја слећем пред врата твога сна. Отвараш и кажеш: - Уђи, само тихо, ако чују звезде, све ће да се зна.

Мирјана Комарица СВЕ ЈЕ ПРОШЛО МЕЂУ НАМА

Некада... Некада...Некада смо се убеђивали које је липа, А које је бреза, Јер је код оба дрвета стабло исте боје, беле боје, А сада, Сада је то тотално небитно. Небитно је да ли ти навијаш за Партизан или за Звезду, Небитно је да ли је лакши твој или мој факултет И ко кога више воли. И да ли ћемо се видети сутра Или вечерас, Или кроз „пар" дана... Нестала је та љубав, Рећи ћу ти. Остала је само неостварена машта, Машта и имена деце О којој смо причали и сневали. Једно је- Да желимо све то лепо, Али, са неким другим или другом, Али, свакако ће нам бити лепо. Ти и даље остајеш најлепши цвет у расаднику мојих љубави, Али, ружа са мање трња је свакако погоднија за држање у руци. Остај ми збогом...

Mirjana Magura DO JUTRA Zatvori tvoje oči plave, potraži zaboravljene snove na mom jastuku nove, maštom sve staro rasparaj, po njima smelo novo šaraj, vrata iluzije ne zatvaraj, na mom ramenu osećanja ne varaj. Nasloni se na moje grudi, sa mnom si na ludoj avanturi naše snove nežno budi, srcem gledaj, nikud ne žuri u rascvetavanju beli božuri, vreme polako teče, ne curi, ne plaši se tu su anđeli čuvari. U zagrljaju snovi nas daleko nose, opijen sam mirisom tvoje kose strast i želju za tobom mi nanose da milujem i ljubim tvoje noge bose, da sa tvojih usana ispijam kapi rose, tvoji topli uzdasi me strastveno zanose sve do jutra dok se zvezde ne pogase.

Мирјана Штефаницки Антонић ВЕКОВЕ НЕ БРОЈИМ

Увек сам ту Кад затреба Близу Плаче ми се Ове сузе Ништа страшно Видим те у даљини Свет нам се мења Дани су минути Минути дани Векове не бројим Да ли треба да будем Битна само Себи

Mirko Stikić SZERETLEK * Bezbroj pesničkih reči Malo je da dočara Onaj trenutak zamrznut u večnosti S ukusom prvog poljupca Koji si mi podarila Onog dalekog leta (Dal' beše sedamdeset peta ?) Pod svodom banatskog neba I plaštom bezbrojnih zvezda „Szeretlek“ govorila si „Volim te“ odzvanjalo je Dok drhtao sam Od ljubavnog zanosa Il svežine letnjeg svitanja Te bečkerečke noći Ko bi ga znao... Ko bi ga znao... Jer davno beše „Da li ćeš zaboraviti ikad moći?“ Pitala si „Zagrli me čvrsto i ugrej me“ „Ponesi me do zvezda“ Šaputala si Kao da si spoznala kratkoću sreće Kao da si znala Da potrajati neće Ta gimnazijska ljubav K'o plamen dogorele sveće Šteta... Bespovratna šteta *Szeretlek (mađarski) – volim te 77

Мирослав Љ. Ранковић ЧУБУРСКА ЉУБАВНА Била је то сасвим необична љубав. Београдска. Чубурска. Као у времена давна. Она лепа и своја. Од оних што уздах извлаче. Мила. Ја под липом, Чубурском, удишем њен траг. Пратим је погледом све док се у тачку не претвори утапајући се у Храм, постајући чежња и жеља изазивајући да ратник постанем и храбро ступим пред њене очи Очи у којима сам се утопио свестан лепоте Додир руке њене изазва благост душе моје Сасвим обичан дан претворио се у Ноћ у којој ме је пољубила. Ноћ у којој сам се растопио обасјан светлошћу њеном у маглину свемирских Ноћ у којој сам удисао њен дах, нежне. њене. снене.

ноћ обојену душом њеном. Ноћ у којој сам је пољубио. дуга. намирисан, врео. И би ноћ. И поста дан. Њен укус мени није више сан већ божански нектар, укус живота о прелепа жено па ти си лепота!

Nada Vučičić SVE JE NIŠTA I NIŠTA JE SVE Nije da se ne sjećam, još je sve svježe pa zastane i uspori bijeg tamni dio potamni jače svijetli još zahvaljuje s milošću prazninu ruku ispuni hrana koju spremam pegla škare za obrezivanje cvijeća punim posude radost da unesu polako proći će pjevaju mantru kapi kiše i ružičaste hortenzije na stolu dozivaju potiho – ne idi pa zastanem kad kiša pojača hrana zakuha pegla se ohladi presjecajući put duboko unatrag samo oči ne slušaju još ispiru tragove vatre

Nerandža Kostić TEBI JEDINOM

Ako me ikada sretneš znak raspoznavanja biće srebro rasuto po smedjoj kosi. Nosiću na grudima transparent u koloritu ljubavi i deo oslikanog Neba Pamti me do tad u sebi sačuvaj zdravice nade jer ja nosim na dar sve što ti treba. Gospodine X... Ne sputavaj mi let ne zateži hrabrost, jer ti i ne znaš koliki je teret beskućnika. upitaj se šta ti za uzvrat daješ osim što ne prestaješ da haraš nutrinom. Mučiš me Aresovim poklonstvom zarivajući koplja do dna srca a ja već od neimanja davno bolesna po tebi bih samo ljubav pisala. Gospodine X ako me sretneš ikada... prepoznaćeš me raspojasanu od stida sa pesmaricom posvećenom čoveku koga sam celi život čekala, TEBI JEDINOM !!!

Nevenka Pupek IZMEĐU DVIJE MALE SMRTI između dvije male smrti tako ubitačno živa po tvojim leđima ispisujem stihove

Olivera Dražić PODNOŽJE SNA Granicom dana i letnje noći teku vrtoglave misli neme.

U podnožju sna tebi ću poći, da odagnam sve teške dileme. Pogledom hrlim ka bledoj zvezdi, bojim je pastelnim nijansama. Večeras mi ljubav nebom jezdi, dok tišinu gutam sasvim sama. Rečima pletem nit poezije, usnama dotaknem mesečev dah. Nada olako dušu opije, poput pera zagolica me strah. Vatru gasi bol k'o suza čista, među prstima pepeo beži. Nota glasa više nije ista, na uvo gorka istina reži. 83

Razleteo se prah uspomena, trljam oči da plač prevarim. Gorak je ukus tvoga imena, neću umeti da zaboravim. Spajam noći i jednake dane,

s kamenjem ka tebi koračam. Grčevito čekam da mi svane to jutro kada tugu nadjačam.

Radica Matuški ČEKAJ ME TAMO

Ne brinu mene noći tamne I ruke što neznaju drhtaje kriti,

oči tužne i uplakane, takve će one još dugo biti. Ne brinu mene odrazi lika u ogledalu raspuklog jada, niti ona požutela slika na zidinama staroga grada.

Čekaj me tamo jednom ću doći da zajedno izmorimo vreme, pre nego što nam anđeli sklope oči, pre nego što voz večnosti krene. Mene brine samo da li ćeš stići u ruševini zaboravljenog grada, da mogu samo još jednom ti prići dok još za nas postoji nada.

Radmila Milojević REKA USPOMENA Kao objedinjenje svih snova, naš susret je nova nada. Rađa se, iz začaranog kruga se budi... Pričom mi miluješ dušu, smiruješ nemirno srce. Kreće sa tobom rekom, stazom uspomena. Pričamo priče, teku li teku... Od reči stvaraju muziku neku... Večiti putnici u vozu bez reda, u vozu bez karti i rezervisanog mesta. I vozimo se morem nemirnih voda, Plima nas nosi sa puno žara. Pričaš mi i ono što nikom nisi... U njima vidimo sebe i naša lica. Ulice naše, leto i lice našega grada, ko sa starih slika... I prve ljubavi iz detinjstva. Drugarske tajne, poljupce 86

i velike i male... I slatke male tajne... Kao da su kazaljke sata u našoj priči zastale, pa vraća nas vremenom u naše doba. I tkamo priče nitima zlata. Kao da odbacismo sa sebe teško breme... Zaluđena sam tvojim smehom, ruke su ti kao od svile... A mesec kao dukat, prašinom sipa... Po licu radost nam piše. Oči po tebi lete, svud bi sa tobom gde nisu bile... A ciganin violinom nam tiho svira, i plovimo rekom, rekom naših uspomena...

Rajko Jovanović ZAKLINJANJE Na veliko ću se zakleti, pred Svetom Velikom Petkom ću kleknuti, nijednu pored nje neću potražiti, dok Bogu dušu neću pokloniti.

Na veliko će se i ona zakleti, glavu pred Svetim Jovanom spustiti, svoje ruke prekrstiće, kao mene da pronaći neće. Osvetli Bože i blagoslovi, tajne i lepe blagoslovi misli, devojka i momak kad se vole, niko da ne sazna kad se poljube.

Ramiz Velagić NE TRAŽI ME ne traži me putujući kroz vrijeme, čekam kaznu nježnosti, pjesmu moje svakodnevnice, sjene glasne šutnje, korake bez odjeka, drhtaj nebeskih struna, oprost da mi suze obrišu, da u sebi pronađem sreću, grijeh u goloj duši, vjeru u laži preklinju ludilo nadanja i mračna šutnja neostvarenih snova gdje očekivano – neočekivano grlim samoću

Рената Пенцова ОДМИНУВАШ Во паузите на верувањето, во љубовните расчекори одминуваш низ ветриштата, одминуваш без размена на тишините. Одминуваш без збор, без да ја дочекаш сеидбата на иднината, без да се напиеш од кладенецот на вистината. Помеѓу едначењето и непосредноста, се впиваш во тантелните трепети и во потеклото на старата тага. Одминуваш низ млазните воздушни струи, низ видените и невидените копнежи. Секогаш се скриеш меѓу течната запирка и точката, помеѓу доримуваните и незавршените стихови. Одминуваш пред запретаниот здив, пред вкочанетиот збор, во тврдиот свод на мирување. Спиеш во плачот на бесвремето, во напластените страсти, во стеснетиот круг на лагата. Одминуваш пред течението на поразот не застануваш ни до расцутот на надежта. Одминуваш, а зад себе оставаш прегратка на изгор.

Robert Detki NA MOSTU LJUBAVI Postoji most jednog vremena, Obeležen našim koracima, Preko planinskog potoka i obale, Gde su uspomene lepe ostale, Postoji most jednog života, U kojem smo živeli ti i ja, A naše senke slučajno se srele, I bile prvi put zagrljene, Postoji most kao jedna bajka, Među nama ispričana, Koja nas prati čitavo vreme, Draga moja tebe i mene, Postoji most kao tajna ljubavna, Koja je napisana i nije izmišljena, Čeka i danas da dobije ime, Prvo reci ti: „obraduj me“,

Postoji most među našim srcima, I kada su blizu ili udaljena, I ti si toga svesna obraduj me Priznaj da me voliš kao što i ja volim tebe.

Ružena Kraćica DAJ MI NEKI TAJNI ZNAK

Namigni mi, mahni mi, šapni mi, Ima dana, ima noći

Magija tu neće pomoći. Pada lišće jesenje Daje (mi) na znamenje Da berba vinograda počinje. Obavijena mirisom magle Impulsivno nastupam Želim da te impresioniram. Uticajem mesečevih mena Raspoloženje mi se menja. Pulsiranje u venama, Bubnjanje damara, Nerviranje zbog starenja, Ostajanje u samoći Da li čaša vina može pomoći? Neostvarene želje Da živimo udvoje Jer čovek tako sazdan je. 93

Ti si bio možda poslednji čovek Kao poslednji Mohikanac, Što si me nagu video I nesavršenost tela posmatrao, Za ruku me držao kao neku šiparicu, Kao mušičavu ženu.

Znam da si zabranjeno voće, Zagrliti te je nemoguće, Ali mašti zabraniti niko neće. Dobro se dobrim vraća Tako bi trebalo da bude U to veruju oni Koji ne poznaju ljude. Kako poseješ tako ćeš žnjeti, Ti uvek odlaziš ne mogu te oteti I nikad ne pitaš, samo uzimaš Lažima uljuljkuješ svoje postupke, A ja skrivam svoje grešne misli, Svoje raspusne snove I pristajem na sve… Ponekad se dešavanja mimo nas preokrenu, Moć iskustva pokrene tok misli, Pružaš mi čašu da nazdravimo 94

Pitam se čemu ili kome? U čaši mehurići romore, Zrna grožđa – savršena caklina Izmuljana pretvara se u mušt Ništa na svetu nije statično Sve se menja, kruži,

Doživljava metamorfoze Jučerašnja kiša danas je snežna pahulja Voda pretvorena u led Pobrkala sam pojmove, Izgubila redosled Vino se slilo niz Adamovu jabučicu To piće bogova Govori iz mene, Misli mi oblikuje, Rumeni lice, Utrobu i srce greje. Priredi radost, danas je bitno, Nije važno što je doba sitno, Sada smo tihi lopovi Padaju velovi neosvojivi…

Ružica Ruška Ciko NOSE ME ŠAPATI Slušam prirodu i slutim tišinu najlješe izrečenih nježnosti kako se budi gorskom suzom, kapljom oblaka, topline sunčevih zraka kada se šire preko krševitih ožiljaka da gore neugaslim plamom ljubavi uz samu iskru zvjezdanih staza kad zaplamte nebeskim svodom dok moje biće žudi da osjeti toplinu bliskosti iz tvojih grudi Nose me šapati daleko o prostore vremena,šutnjom uzimam darivane bisere iz duše da ih raširim o gorske vrhove, okačim o nebeske svodove da zablješte bjelinom vriska, baš kao što se rosa o cvjetu umiva kad se oblak o kiši premišlja kad se žeđ žeđu gasi kada svjetlost izdigne sjećanja skladnom slutnjom Slutim da zvijezde znaju bojama iznad boja uplesti u dugu akorde milosti kad im jecajem narušim tišinu izatkane nježnosti da me ponesu u strasnost usplamtelog uzglavlja da još jednom osjetim blagost pripadanja bez riječi zablude da na javi prizivam sjen bliskosti O da znaš kako strahom strepim da će vjetrovi podivljati gorom i preneti me o mračne hodnike ogorčenja, udarat o hridi morskoga žala da ću potonuti, izgubljena biti da me nećeš moći priviti na grudi nebeskim čarom spajanja kad mi usne gore plamenim žarom Dršćem granama anđeoskih misli sjenom iz snova u igri privida pred licem plavetnog neba slutim izvor žubora san duša se polenom kupa u mirisu polenovog praha i pustim usana glas neka se zaori taj slatki uzdah iz skrivenog kutka zanosne ograde buđenja kada se željama sunčanog jutra napaja svjetlost dana iznova.

Sanella Cero-Boškailo PRAŠINA Ne bacaj prašinu u oči, ne spominji mi nježnost i strast, ovo srce prozeblo ponadalo bi se da moglo bi biti, a ne može biti ni onaj sjaj, ni ona strast, ni onaj uzdah.

Ne može biti ništa drugačije sem drhtaja duše i slabosti uma. Tvoje oči snene ne donose san, tvoje usne medne ne donose smiraj. Tvoji zagrljaji bili bi bolni, jer na kraju svega ostajem sama, u svom svijetu od pelina

Sanja Radulović KRIVUDAVI NEBESKI RUKOPIS Ponekad kupim razglednicu i pišem ti... Sunce više ne zalazi. Umoran pogled popušta prvi. Konji trče sa strijelama u rukama (kažu da se ta mitološka pojava odaziva na ime Kentaur). Dok se topot njihovih kopita upisuje u rodoslov neba zemaljska prašina postaje tuđa imovina. Samo Jupiterova djeca znaju kako se duša nomada osjeća u tijesnim cipelama. Pišem ti, znam da ćeš razumjeti zašto je torba starog poštara krevet sa devet geografija sa čijih časova smo bježali da bismo kupili razglednicu budućnosti iz čijeg džepa su nas ukrali da stvore poštansku marku za kolekcionara, ljubitelja vječnosti. Pišem ti, pronašla sam svjetlost i ne boli(š) me više. Sad razumijem i zašto se ćutke odlazi. Starog poštara smo ispratili prošle jeseni. Neko će ti već donijeti ove novosti, ne brini.

Sanja Škorić ZABRANIĆU

Zabraniću te sebi! Pokupiću ljubav svoju

sakriću je, zakopati i pustiti zaboravu.

Zabraniću ludom srcu da trne, iskidaću ga na komade, ne dam da mi ovaj život pokrade.

Zabranjujem ti da odlaziš i vraćaš se kada ti se prohte. Izlazim iz ovog besmislenog kruga i prepuštam se spokoju suza – vernih druga.

Zabranjujem ti da mi dolaziš tako često u snove. Ostaću budna, svesna i svoja... Nikada više neću biti tvoja!

Sanja Vilus TEBI JOŠ BEZBROJ PUTA Pričala bih ti još bezbroj puta Ali ne bih da osetiš Onu čudnu dosadu zbog mog glasa Umrla bih kad bi je osetio. Pisala bih ti još bezbroj puta Ali ne želim da pročitaš Prećutano između redova Umrla bih ako ne bi shvatio. Sanjala bih te još bezbroj puta Ali ne želim da sanjam Želim te za sebe, al' samo na javi Umrla bih kad ne bi želeo isto. Grlila bih te još bezbroj puta Ali ne mogu naterati umorne ruke Da ponovo grle nevernika Umrla bih kad bi to učinile. Ljubila bih te još bezbroj puta Ali ne smem,jer na tvojim usnama Ima tako mnogo otrova... A smrti se bojim.

100

Sara Mudrinić NEDOSTAJANJE Priđi Sa usnama od meda Kao da ničeg nema iza nas I napravi me slatkom ponovo Od lutanja sam izgubila ukus Ako svoju nestalnu prirodu Useliš u pege na mom licu Možda zauvek dobijem smisao

101

Саша Мићковић ГОЛОРУК I И све што сањах, постало туђе, врелим сам ножем дно ока тако. Светлост волео од себе луђе, ореол с неба прстима мако. Све ређе срећем дрхтаво биће, мрки ми бездан непозвани гост. Не журим, нека, још ће да свиће, пребродих реку - потопљен је мост. Окусио сам стидљиво капи, живота који као дете мре. У мени и год залудно вапи, душа у телу када усни пре. Глог црни, љути, разорио праг, дрхтећи копним, бледи сејем траг!

102

II И крв кад почне да обгорева, љубав се згруша у грудвицу тек. Божанским гласом лепота пева, нек` ведри живот, ја још чекам лек. Све што дотакнем не огранава, голорук куда сам да јуриша, вечитим санком да л` ми се спава, кад реч студена ко кам утиша? Чуварко моја, зар си из мрака, гледала мирно разорени плод? Биљку у себи ја ти од страха посекох грубо - окрвављен род. Господе, морам да се обратим с извора Твога дај да захватим! III Касним без крила, жељо ми пуста да васионе уграбим удах. Једино ћутња грчи ми уста, 103

нем као гранит - последњи је мах. Отров времена, зелен, разливен, младо је лице упило сву коб. Рушан и ломан, невољом скривен, мирим се с ланцем као добри роб. Коме се јављаш, небеска птицо? Не чујем, нећу, ја ти сасвим глув. Трептај ти задњи, песничка жицо, не листам више, као коров сув. Помакао се из свог темена, израстао из чудног семена!

104

Slađana Đorđević LJUBAV NEĆU DA UBIJAM Ja volim te i kažem to naglas, neću više da ćutim Jer ljubav je ljubav samo kad se ne krije, već daje. I neću da je tišinom u mraku ubijam, al’ slutim Da ko ne ume da je dâ, ni ne prima je. A ja ne umem samo zato što ti ne voliš mene da volim manje... Jer to nije kupim, pa prodam... Ona nije u glavi, ona kroz vene kad krene Tad ljubav mislim, radim, pričam, pevam i hodam. Zato biram da ljubav dajem, neću više da krijem Ni da je utapam u stihove, ni u metafore da je uvijam. Neću na vetrenjače, ni izgubljene bitke da bijem Već ću da volim, strasno! Ljubav neću da ubijam!

105

Слађана Миливојевић Стошић НЕБО У ОЧИМА Твој дах на постељи ноћас делимо месец У наше очи сместило се небо као тајна Дланови плешу са уснама до капије врта љубави У срцима процвета божур и замириса месец Твој дах на постељи Ноћас Уздрхтали Делимо звездане одаје бескрајем осветљене

106

Snežana Marko Musinov ODJEK KOVITLAJA DUŠE

Pokatkad naglo istisnuta nezainteresovanost za sadržaj biva u očima drugih uočena, ne promiče mi to, mada ispucane usne stišćem, tuđe svetove ne diram, ne ištem, umirene nervoze i dalje o ljubavi pišem. Luduju slova, prate tok misli, one što tek po prvi put naviru i one za koje smatrah da smo ih davno potisli, promiču slike, prošlost se budi, namerila se da mi telo začudi i oko zasuzi, prema zasluzi blještaja na životnoj pruzi. Izranja duša, za radost uvek spremna, nema se kud, na mračne misli gnevna, utapa u smehu i što je bilo loše može joj se tako, može, može... Posmatra život iz glavne lože i poput dirigenta, za inovacije ljubavne je spremna i spretna, vragolasto poletna.

107

Снежана Паноска ТЕБИ Крадеш ми ране, крадеш ми снове, а могле су бити и твоје и моје, некоме тамо дарујеш душу

и срце и тело, коме је стало питам те крадом, поруке шаљем не тако често, добијем једну, чак и ниједну, стапам се с тамом, с кишом и сунцем, кријем се негде у сновима неким, не желе¢и сузе да видиш и чујеш, јер тешко је души јецај да крије, још теже ми дође да заборав зовем, прекривам травом трагове моје, из дубине душе цртам ти лице, и руке ти шаљем ,збогом ти кажем, затворим прозор,спусти се тама,

заврши се корак, корачам тешко, стазама новим,сама, тако сама. Недостајеш ми....

108

Snježana Segnan KAD NESTANEŠ, NESTAO SI ...

Kad nestane onaj osjećaj pripadanja, nestane cijeli rod u oblacima izgubljenih pravaca.

Kad te odbace kao staru istrošenu krpu, nestaneš i ti u izmaglici nerealnih nadanja. O, kad ti razbiju snove kao hrpu igračaka koje nikad nisi imao a želio si nestaneš i ti razbijen na komadiće svoga sjećanja. Kad te ocrne a nisi kriv i kažu da nikad nisi vrijedio nestane dio srca kojega si nosio u sebi kao dio duše, nestaneš i ti, u crnilu kojega nisi želio nikome nikada....

109

Snježana Šolkotović UŠLA SAM U TVOJ ŽIVOT Ušla sam u tvoj život sasvim nečujno kao senka koja prati svetlosti trag, kročila sam sasvim slučajno kroz nepoznato zbunjeno zastala na tvoj prag ne sluteći da ćeš mi zauvek postati drag. Odškrinula sam vrata tvoga života samo da čujem kako otkucaji srca remete tišine muk, nisam znala da ću slediti tragove tvojih stopa, da će me opčiniti boja tvog glasa zvuk... Osetila sam kroz mrak topao stisak ruke, u njemu nežnost, 110

ohrabrenje, tišina je bila dovoljan znak da te sledim ćutke, da si moj oslonac kroz vreme... Ušla sam u tvoj život sasvim nečujno kao senka koja prati svetlosti trag, kročila sam sasvim slučajno u tvoj svet ne sluteći da ću otkriti tajnu sreće, da ćeš mi zauvek biti drag...

111

Stevan Šarčević U REDU U redu, ti si tu, i ja sam tu. Nacrtali smo u ogledalu krila željna neba i slobode. U redu, ti me voliš i ja volim tebe naši snovi hode stazom vila i čarobnjaka. I gledaj, sad se budiš; kažeš nema staza tu gde koračamo, i nema neba ni pod nama, ni nad nama. U redu, potraži stvarnost, ali reci: gde je nebo za snena krila?

112

Strahinja Platiša SARA Sedim na prozoru i nemo ćutim. Mama misli, ja se stalno ljutim. Ne zna mama šta mi je u glavi. Čekam ceo dan da mi se Sara javi. Neće Sara ni da me čuje. Ceo dan se s drugim dopisuje. Čekam ja, čekam poziv taj, Ali ona ode drugom u zagrljaj. Dok ih gledam tužnog oka, U srcu me nešto kopka. Želim ja, želim da priđeš mi, I da zajedno ostanemo mi.

113

Suzana Muštra NOĆAS DOLAZIM PO TEBE Budi spremna jer noćas dolazim po tebe, još čujem riječi kako odzvanjaju. Spremih se u žurbi, al brižno, da budem lijepa, ma, da budem najljepša. Stavih najdražu mi ogrlicu, dala mi je majka da mi nosi sreću. Moj najbolji parfem, onaj koji si mi dao ti, malo na vrat, malo na zapešće. Kosa spuštena na gola leđa, i gola duša i srce žedni ljubavi. Ja sam spremna i čekam. Još dan danas čekam. Jer rekao si da ćeš doći, a ne voliš kad me moraš čekati. Noćas dolazim po tebe. Znam da ne lažeš?! Nikad nisi lagao. Noćas dolazim po tebe, a ja ću te čekati... Jer si svaku noć sa mnom, u mojim rajskim snovima.

114

Tatjana Milivojčević ALMA FELPA

Nosila je Sunce u očima, vetar u šakama, proleće u dahu i more u stopalima. Oko njene glave leteli su beli golubovi, u koraku njenom dobovala je kiša nasušna. U grudima je skrivala pauna koji se danju šepuri, a sa prvim mrakom bolnim kricima javlja. Budila je usnule pravednike, štitila grešnike i na sebe primala njima namenjeno kamenje. Sve je ona bila, sve je mogla svemu se nesebično davala, samo nije umela jedno: plišanu dušu od mene da skrije.

115

Valentina Novković PRED(OSEĆANJE) Pamćenje seže do najlona na metar kupljenog da se od nevremena zaštitimo. Pognuti, jedno na drugo oslonjeni, posmatrali smo udoline koje je kiša slivanjem pravila. Kroz njene kapi beharale su voćke tek kasnije posađene. Imalo je smisla kopati bunar verujući da se kišnica u izvore ne uliva, čekati plodove štetočinama izmakle. Nasloniti osmehe na ispucalu koru zaboravljene trešnje, za čokanj kalemljene. Jer, ko je mogao znati da se zemlja pod plugom joguni, tek ponegde smolu otkrivajući nama ustreptalima da je smislom orodimo.

116

Vesna Andrejić Mišković YOU RAISE ME UP ( Podižeš me ) Nije tvoja krivica što sam zavoljela sjenu koja mi je izmigoljila (poput ribe iz oceana) iz mokrih ruku. Primila sam metak točno u srce, izbjegla smrt ali ne i ljubav... Ostao si zaglavljen u njemu, jednostavno neodstranjiv bilo kakvim kirurškim zahvatom. Pulsiraš još uvek mrtvim venama, dok se moje suze pretvaraju u samoniklo kamenje. Dižeš me iz groba koji sam sama sebi iskopala. Mramor iznad mog uzglavlja našu pjesmu dok pjeva... .....YOU RAISE ME UP ja samo želim da čvrsto stisneš mi ruku i ne dopustiš da padnem nikada više...

117

Vladanka Cvetković TUMARANJE PO TRENUTKU Tumaraš po svetu snova kao poznati stanovnik. Arhaični osmeh progoni poput erotske enigme. Želim ljubav.. Danas, sad. Šta je danas? Šta je sutra?

Šta je večnost? (Ne)obična želja trenutka!

118

Zdenka Prodanović PISMO ZA TEBE

Bijelo je dok suze kaplju, pišem u dahu, venem, nestajem... Stavljam posljednja slova, tinta razmazana suzama, namočeni papir postaje nebesko sivo sjećanje na Tebe! Pismo ne mogah poslati a u mislima jednu sjenku vidim.., kao da si Ti!?

119

Zlatko Nurikić TO JE LJUBAV.... Kad se jutrom probudiš s njenim usnama na svojim usnama... to je ljubav... Kad se uvijek nasmiješi kad je tu da te utješi... čvrsto zagrli... to je ljubav. Kad ti srce pokloni želju kad ti ispuni... sreču joj vidiš u očima... to je ljubav. Kad ti kaže jedini glavu na rame nasloni.. uz tebe kad je sigurna.. E to je ljubav!!!

120

Zorana Petričević PERDUTO AMORE

Ljubavi moja, sijenko od stakla Noćas si mi se nešto mnogo odmakla

Odvojila si svoja stopala od mojih Na drugom kraju ležiš, minute brojiš

Ljubavi moja, mirisu ruže Večeras ti oči po sobi kruže Usniti ne možeš ni najkraće snove Po sobi tražiš izgovore svoje

Ljubavi moja, dodiru hladni Jutro će novom nadom da te obdari Otvorićeš oči usnula i sama Večeras pored tebe niko ne spava

Ljubavi moja, djeliću srca Večeras si opet samotno tužna Skupila si nabore čaršava iz sobe Sklapaš fragmente del perduto amore 121

Zorica Tijanić POEMA O JEDNOJ LJUBAVI Pod uslovom da svako ima neku posebnu ljubav koju zauvek pamti i koja mu je u sećanju ostala kao merilo za bol moja je odavno prešla granice opsesije i zato sad s pola srca živim bez nje jer oživljena iluzija leptirov je let... Znam da odavno ne živiš ovde i ne znaš da više nikog nije briga što napolju mirišu lipe a moj kupljeni trenutak iluzije vremenom na vrednosti samo gubi Mi smo se možda negde u prolazu sreli a da nismo prepoznali jedno drugo jer godine su prošle Na ovom mestu te nisam očekivala iako sam želela da budeš baš tu Ti nisi poslušao ostavši na stranici gde crvenim slovima piše – kraj Susreti su ionako tužni nakon što ljubav umre od čekanja ostarela 122

U magiji dodira utrnuli prsti koji su nam se spojili možda negde na putovanju dok smo se držali za rukohvate od mašte razmišljajući o nekim običnim stvarima koje su nam izgledale jako važne dok smo se igrali odgovornosti Ali valja se nečim hraniti pa makar to bile i iluzije Nisi me pitao za prezime Osetila sam da su ti više zasmetale

moje godine nego poreklo koje nas je razdvojilo jer već je život odavno prošao od tvog poslednjeg nepovrata Veruj mi da ni ti nisi mlađi Sigurno si već znao da sam se izgubila u pogrešnoj priči čekajući izgubljenog princa unapred znajući da nemaš keca u rukavu i da su ti džabe one karte i zippo upaljač ostale ne nekom stolu u kafani nakon pijanstva i još znam nekoliko tajni da ti to nije bio beg od stvarnosti već samo užitak 123

Zanesen pretpostavkom pomislio si da taj prsten koji nosim nije onaj isti koji si mi poklonio tog toplog avgusta misleći da će se čudo dogoditi i spojiti nas ali zaboravio si da smo živeli iza ogledala u zemlji gde je zla kraljica vladala sa vojskom tragičara Ti si razbio ogledalo pobegavši u neki drugi svet i nisi mogao znati da su u međuvremenu Ljubav dali pogubiti I veruj mi da su svi oni u koje si se kleo

i koji su pili na tvoj račun bili srećni zbog toga ubeđeni u neku svoju istinu ne osvestivši da je prošao 15. vek Nosila sam je tako sahranjenu godinama bolesna od tuge u nekim crnim dugim haljinama puštene kose šetajući obalom provodeći dane žaleći za Ljubavi takoreći žaleći sama za sobom za onim što si mi ostavio čeznući da jednog dana ispuniš obećanja 124

ali daleko si ti od priče sa srećnim krajem I zato ne verujem onima što pišu da je dovoljno želeti spominjući pozitivne afirmacije ali ja ne verujem njima već samo u božiju volju koja se dala izvršiti Jer ako ja nisam želela nas sve ove godine bila spremna da spustim zastavu niko želeo nije Mogao bi pitati ljude Oni koji su preživeli mogu ti ispričati ali uglavnom ćute

većina više nije živa Razišle su nam se misli Izabrao si udobnost uživajući u preživljavanju ali u međuvremenu nisi proverio da je zla kraljica abdicirala Požurio si da zadovoljiš formu u kojoj se sada gušiš ali nisi osvestio svoj beg Znaš nešto mislim da bi sada mogli ponovo spojiti prste Nikome više ne bi smetalo to što se ne zovemo onako kako 125

zakon i šerijat nalažu veruj mi koga je briga sada se i žene venčavaju za žene a muškarci mogu usvajati decu Istina ne bih mogla ponovo da budem ona ista devojka koja šeta psa obalom Ona ista devojka kojoj si češljao uvojke i sušio od kiše poljupcima na livadi ovenčanoj kamilicama gde je začudo sva detelina imala četiri lista Nisu to bili dobri predznaci

ali sujeverje i mačke crveni končići Nikad u to nisam verovala sem u zvezde koje su te odvele a ja te tražila zavodeći tišinu umesto nekog živog bića Mogla sam da potrošim vreme na isti način na koji si ga ti trošio samo nisam želela Shvatala sam to kao izdaju dok mi nisu rekli da si me prodao zamenivši 126

za nekoliko reči kako ćeš uvek samo mene voleti i tobože patiš Ko bi ti poverovao osim votke koja te utešila grleći kapima stenke vrata na kojem i sada stoji mladež po kojem te prepoznajem Mi smo se možda već negde sreli ali nismo prepoznali jedno drugo razišli u paralelnim svetovima i ponovo pronašli u fatamorgani

pustinje srca Možda si me dodirnuo lako ramenom kako bi prošao ispred mene a možda si namerno sačekao da ja to prva uradim Ipak osećam da si sve vreme znao kako provodim dane poznajući dobro moju potrebu da ugostim tugu i samoću u iščekivanju susreta koji bi te naveo da razmisliš koliko vredi oživljena ljubav 127

A možda se zaista nikad nismo ni sreli jer ja ne poznajem kukavicu u tebi Možda tvoje usne nikad nisu počivale na mojima uvek kada bih osetila žeđ gasio si je vodom sa svojih dlanova Možda si ti samo lik iz neke davne priče u koju si ušetao putem moje mašte a ja otvorila vrata neznancu Kako neoprezno možda više naivno I sada nastavljam da ti otvaram srce pričajući sve male tajne koje poznaju samo

besane noći Skrivene i nepoznate u bezdanu dok me nemo slušaš odobravajući a pogled ti govori da želiš da sve to bude tiše svedenije matirano kao partija šaha koju si ostavio nezavršenu plašeći se da povučeš poslednji potez lakše je bilo ostaviti meni da raščišćavam ruševine 128

Ipak kada si izgovorio moje ime zvučalo je to tako kao da ih izgovara neki službenik sa šaltera na kojem sam dugo čekala da platim zaostali dug i na kraju nisam imala dovoljno novca jer su zaračunali kamate Nisam ni pretpostavila da ćeš predstavljanjem srušiti magiju iščekivanja Nadala sam se ni sama ne znam čemu Ionako bi sve ostalo po starom jer ja nisam neko ko voli promene

I kratak put me poremeti U tvom sam pogledu naslutila isto dok sam izgovarala tvoje ime Združena bi predstavljala neku tišinu jutra u izmaglici pa bi to popravilo utisak Umesto zvona na crkvi prašnjava pustinja Kalifornije bi nas ugostila i primila u okrilje svojih zlatnih čestica a oboje bi nosili vojničke čizme iz kojih smo izašli svako na svoju stranu 129

Ja sam ih prodala za štikle i sada hodam po kaldrmi sa visokom tolerancijom za bol Ti si svoje sakrio da bi sačuvao nešto što veruj mi ne vredi bez ljubavi i nikad ne može biti isto ali ostavljam te u tvojoj iluziji samo izvoli ja ću otići nekim drugim putem hrabrija za noć siromašnija od jutra spremna da ponovo me raniš ne plašeći se boli....

130

Zvezdana Pržić Milosavljević DUŠO MOJE DUŠE

Zamišljam noćas oči tvoje drage, pod okriljem noći, promrzle i blage. Po uzglavlju tvome, prosule se zvezde, lutalice male, po nebu što jezde. A ja?... Pozeleću tiho... u san da ti svratim, na trenutak s tobom, beskraj da dohvatim. Slutim ovog trena, mesec smaragd toči, dušo moje duše, bas na tvoje oči. I... zamišlja noćas... srce moje žedno, da ti usne pije kao nekad... kad smo bili jedno. Ne govorim,ćutim! Tišina nek gudi. Al od muka tiše... da te ne probudi. 131

Звонимирка Јовичић ПОКЛОНИЋУ ТИ СЕБЕ Поклонићу ти себе јер си ти део моје свакидашње маште. Срећна постаћу кад и ја будем део тебе и најлепши цвет твоје мирисне узавреле баште. Када очи склопим не видим ти лице ал' ми помисао на тебе увек измами сузе радоснице. Знам да ћемо се кад-тад срести и у љубавну мрежу заувек уплести. Љубав према теби у грудима се гомила, чини ми се никад до сада тако јака није била. Љубићу те, љубићу и дрхтаћу цела, ти си оно што сам одвајкад хтела.

Делићу са тобом мисли своје и све што као жена имам постаће вечно твоје. У твој бацићу се загрљај јер си ти свих мојих чежњи крај. И на крају шапнућу: „Узми ме, молим те, знај да од овог трена неизмерно волим те!“ 132

Željka Terzić TKO Tko može probuditi val Zaspao na stijeni Gledati mjesec Zatvotenoh ociju I pjevati glasno Dok spava grad Tko sanja na krilu leptira Dotiče sunce I osmjehom Prikuplja crvene oblake Nitko Osim ljubavi

133

134

Stihovi od sedefa međunarodni e-zbornik ljubavne poezije Knjiga je podržana od strane Međunarodne škole poezije Scuola di Poesia-School of Poetry, Delegacija Srbije Beograd, avgust 2016. godine

Priređivač i urednik Zorica Tijanić e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor (separat časopisa) ISSN 2406-2219

135

136