Буктиња бр. 58/59 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2019.

58-59

БУКТИЊА часопис за књижевност, уметност и културу број 58-59/2019 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381638054054 е-маил: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Споменка Ст Пулулу Власта Младеновић Ликовни и технички уредник Милоје Демиресковић Штампа Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац Дрварска 7 11400 Младеновац 064/637-90-78 kr.presing@gmail.com Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући Финансијској подршци Општине Неготин.

На корицама Квадратић Неготина- Лапидаријум Старе цркве Светa Богородицa у Неготину, аутор Предраг Tрокицић Илустрације Вања Чанковић Горан Стојчетовић

САДРЖАЈ РАСКОВНИК Милица Миленковић ..................................................................................... 6 Никола Александар Марић ........................................................................ 16 Ана Живић ...................................................................................................... 22 Мирослав Тодоровић ................................................................................... 26 Анастасиа Стоиљковић ............................................................................... 31 Горан Бабић .................................................................................................... 36 ЗУБЉА Боривоје Адашевић:

У СМРТИ ИСТИ ................................... 47

Јовица Аћин:

НЕПОЗНАТА ПРИЧА ИЛИ О УЛУГ БЕГУ…………………………..52

Саша Стојановић:

ЧАСОВИ ЛЕПЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА НАПРЕДНЕ ПРОЛАЗНИКЕ ИЛИ………………….58

Магдалена Блажевић:

УСПАВАНКА ......................................... 76

Јадранка Миленковић :

МИНИЈАТУРЕ ...................................... 82

Никола Ранковић :

ТЕШКО СРАЊЕ ................................... 94

58-59

КРАЈИНСКИ ГЛАСОВИ Јелена Радовановић:

ИЗ ЧАУРЕ ..................................... 100

Ника Душанов:

БЕЗДОМНИ ВОДИЧ КРОЗ ИСТОРИЈУ ................................... 106

Саша Томић:

КВАРТАЛНИ СПЕКТАР .............. 111

Горан Паовић:

МОНОЛОГ О СВЕТУ .................. 115

Милоје Неготински:

АОШ .............................................. 120

Иван Потић:

ТРИ ............................................... 130

Марко Костић:

СРПСКИ ПИСАЦ ......................... 141

Дарко Мицић:

ФАК ФЕСТ .................................... 145

Иван Вучковић:

ИСКОНСКА ПОТРЕБА ЗА ФИЛОЗОФИЈОМ ......................... 151

СВЕТИ ДИМ Ана Августињак: Еугенијуш Ткачишин Дицки:

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ .................. 157 ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ................... 163

ИЛУМИНАЦИЈЕ Срђан Страјнић:

БИНАРНИ ОМ ............................. 168

Саша Ћирић:

ПОСТМОДЕРНА У СЛУЖБИ ДЕМОКРАТИЈЕ Поводом филма Vice (2018) Adama McKaya .............................. 171 BLACKSTAR: ПОСТМОДЕРНИСТИЧКА ЧОРБА Д.Б. .................................. 178

Миљан Живаљевић:

БУКТАЛИ СУ ................................................................................ 194

. . . . . . . ВАЊА ЧАНКОВИЋ

58-59

РАСКОВНИК

Милица Миленковић ВОЈСИЛОВО ОТКРОВЕЊЕ (сонетни венац)

„У име Оца и Сина и Духа Светога, ја слуга Божји Костандин Чатац, а звани Војсил Граматик, написах ове књиге свештенику Георгију, а званом попу Радославу, у граду Сврљигу, за владање цара Иваила, и у време епископа нишког Никодима, године 6787, индикта седмога, када Грци опседаху град Трново. Молим вас оци и браћо, до кога дођу ове књиге, читајте исправљајући их, а мене грешнога не прекоревајте већ пре благосиљајте, да и вама Бог опрости и пресвета Његова мати амин амин амин.“ (Запис Војсила Граматика, 1279) 6

. . МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

I Писмена што вековима ишту тишину и васељенске бестелесне песме памте, спустају бесмртну искру у смртну прашину док воштанице и кандила у испосници пламте. Поета нагнут над књигом небеса као Нарцис у води кад огледа лице, тражи одраз лепоте телесних словеса пером стрешеним са крила јордан-птице. Крв његова из надеждне мастионице по разапетој кожи капље слова, он је граматик и чатац испоснице века у пустој ноћи неумитног лова луча животворних што би да га поведу и знају Слово из пепела да узведу.

II И знају Слово из пепела да узведу начином Творца, светлости источника, искру бесмртну у реч да преведу сабором небеским виших трудбеника.

Сва њихова лица у једно сабрана луче светлост на поете чело, као што сунце, у праскозорје помазања, сваког јутра рађа земљу – своје дело. Клања се поета душом свеколиком, тишину иште, тишину поје. Благу вест исписује светом

58-59

руком, док над њим страже тартарске стоје што кроз чувствовања двери показују силину и проливају мастило у ноћ и мрклину.

III Проливају мастило у ноћ и мрклину, у тајанствене порфире Свевишњега Творца, где поета тражи хармонију и суштину – два сјајна лица васељенског руководиоца који њише колевку вечности, бића огњиште, и у њој воздушни океан бескрајни – на пучини тој уздиже се душе светилиште, олтар у храму свемогућства тајни. Поклоници сунца што извор луче знају подвизима својим чтују јеванђеља у годовима васељенски завет препознају: ново лице ново семе новог Израиља; што поете руком диже завесе смртности празнину за поклич живота у Горњем Јерусалиму.

IV За поклич живота у Горњем Јерусалиму у ћелијама множе се писмена, трудољубне пчеле, изливају у калупе медоносну тишину да страницама Јеванђеља замене златно теле. Читању невичан унутрашњим ужаса безданом у оргијама робовања прави себи лика – душом празном наклапању оданом у сновиђењу страшном заборава слика

. . МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

које отварају мрачности двери житеље да приме у легионе адског цара утиснувши на образе жиг звери – шакала што завија крај жртвеног олтара. Над безданом тим, за спас луче, век исписује тавни испоснице пуне усамљеника јавних.

V Испоснице пуне усамљеника јавних, на светлости трону калиграфа божанског значења који пишу руком лучитеља давних остављајући на пергаменту писмена знамења – за позване да ишчитају ништавило своје, јер небо не признаје лет непостојаних крила; за изабране, да сричу истину, од мрака је одвоје као што од сажеженог грма одваја се жила. У вековној испосници пламти луча тамом обузета, ту идеје творца се гнезде, благовесна ћелија од матице преузета сија сјајем светлокосе звезде на челу сабраних у име јагњетово што скривају кључ стиха и слово.

VI Што скривају кључ стиха и слово ризнице васељенских благодети великога Творца – седам печата за будуће јутро Месијино, јутро истока светлије од дародавца.

58-59

На углу изласка и заласка летописног дана, кистом Творца насликано поете лице, са камена који одбацише зидари, а који постаде мана стрешена са крила беле птице, окренуто ка зори помазања високо чело резбари божје длето док чтује благовесна предсказања у шестхиљаде седамсто осамдесет седмо Господње лето завичај мој живи век видела давни; данас беда опседа Сврљиг-град славни.

VII Данас беда опседа Сврљиг-град славни, кулу на граници историје и времена уписану у васељенски простор духовни. Под њом хроника многометежна,

граничник нашег и општег пада, маргина на којој илуминатор доцртава како шакали кољу божанска стада. Та тужна позоришта представа у светом житију Стефана Немање1 и са последње стране Псалтира� једини запис – опустошено имање

које би да опева песничка лира исписујући о њему највише слово, ту где је некад Костандин појао и чтово. 1 „Списа се овај псалтир године 7105 (тј. 1597), месеца августа, једанаестога дана, (...) у нишкој области, више села Горњи Матејевци, у храму Светога Претече (тј. Јована Претече)..., у потоку у колибици, насупрот варници, при преосвештеном епископу кир Георгију. Тада Угри опленише и запалише град Сврљиг и поробише, месеца јула, тридесетога.“ (Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи) 10

. . МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

VIII Ту где је некад Костандин појао и чтово остао је дух свевишњега царства светлошћу да буди сеновито дрво док годишњи завет потписује смерна паства. На простору том плачу шуме и иконе узносећи молитву за спас новог века, херувими и серафими бесове би да изгоне – над испосницом да потече небеска река, још један завет Творца и поете потписан црвеним словом свитака са Мртвог мора као јеванђеље из књиге свете које у годове уписа милосрдна зора. Попут светлости те, у славу Богу, написах ове стихове у месту Сврљигу.

IX Написах ове стихове у месту Сврљигу – потомцима у будућност завичајну посланицу шаљем – благовесну књигу која слика последњу испосницу под кулом. Наизглед простор тавни, но ту једино луча још тиња док магијски утицај биља давни памти небеска јама очиња. Илуминацију видове траве изникле из камена додати маргини зеницом пера, а потом на измаку дана

58-59

исписати: љубав нада вера и мати им Софија, та мудроносна птица, на своду небеском – разапетој кожи Агнеца.

X На своду небеском – разапетој кожи Агнеца излити ланац миродржни, свемогуће слово створитеља, низ које се са неба спуста голубица: Ово је син мој и моја воља. После родослова, злато, тамјан и измирну, Покајте се, приближило се царство небеско, секиру већ примакнуту корену и лопату у руци којом разврстава људско гумно – перући нас на извору воде вечног живота. У живот се улази сваком речи, кроз молитву и кључем кивота на ком је врата Он, пролаз до огња и житница, најављен Витлејемском звездом на Истоку, јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица.

XI Јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица подарити двери сунчевог бљеска стихом истетовираним на кожи Агнеца; мастилом светлости отворити врата небеска: узидани у испосници духови неба анђеоским крилима да узнесу поете дело. На чаши воде и комаду хлеба подвизава се нејако тело

. . МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

спознајући тишину, ватру свете речи, мирис што остаје после срца круњења, не бити као звоно које звечи но љубав новог дана и васкрсења – коначни завет Творца и поете у безвремену. У мастионици историје ни камен на камену.

XII У мастионици историје ни камен на камену последњи пут не остави деведесет девета милосрдним именом уписана у времену, нимало божанска и света. Рука среброљуба огреши се о духовно било, скривена иза општег сотониног зла кобне ноћи те уздрма експлозија тло и поруши свети темељ од камена. Данас истина би да пева, божјом правдом дише васељена – куле необориве ђурђевак снева у години луче јеванђеља и откровења: о граду том да не сведочи само последњи камен, но писмена да буду знамен.

XIII (Но) писмена да буду знамен: У име Оца и Сина и Духа Светога, ја слуга Божји Костандин појем ламент над урушеним именом пресветога

58-59

места где написах књиге свештенику Георгију, а званом попу Радославу, у време епископа нишког Никодима, у горју, кушајући небеску тишину блиставу. Тада Грци опседаху град Трново у коме претходно усни триблажени Сава, молим ви оци и браћо до кога дође ово слово читајте исправљајући га како вам се дава. Не злословите но благословите да Богу и Пресветој буде помен (и) тихи лепет душе творца између последњих амен амен амен

XIV И тихи лепет душе творца између последњих амен амен амен лет достојан уздигнућа двоглавог орла на мапи небеској кад исписује божји знамен крилима чтујући плаветнила словесне књиге листане временом кроз које пролазимо, невични, уписани муком на длану и прстом постављени на свеопштој васељенској листи. Звезде и мирови плове мраком, читав свемир – једна честица, окупаног лица духовним зраком рођењу ока светлости нек поју људска срца да поете руком на небу оставе запис-истину писмена што вековима ишту тишину.

. . МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

Магистрале Писмена што вековима ишту тишину и знају Слово из пепела да узведу, проливају мастило у ноћ и мрклину за поклич живота у Горњем Јерусалиму. Испоснице пуне усамљеника јавних што скривају кључ стиха и слово. Данас беда опседа Сврљиг-град славни, ту где је некад Костандин појао и чтово.

Написах ове стихове у месту Сврљигу на своду небеском – разапетој кожи Агнеца, јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица. У мастионици историје ни камен на камену, но писмена да буду знамен – и тихи лепет душе творца између последњих амен амен амен. Октобар – децембар, 2015

58-59

Никола Александар Марић

ИЗ ЗАБОРАВА РЕЧ Заборавио сам да те тражим У сваком следу догађаја Да гледам и видим У шифре прича које причаш Проничем одмах усхићено Заборавио сам да тражим Чуда од којих саздаваш Живот промене и непрекидности И твоју руку не видим Која ми се пружа непрестано Додир твог прста не осећам Јер заборавио сам чула За тебе и уши за твоју музику У заглушујућем ја се давим И кобељам човечански невешто Заборавио сам да те зовем Да одашиљем речи ка теби И адресу твог стана и срце Које је у једном трену Синхроно са мојим заиграло Сметнуо сам с ума Изгубио из вида У вртлогу навика и ситости Која не пружа смирење Већ рађа нову глад и потребу

НИКОЛА АЛЕКСАНДАР МАРИЋ

Потражи ме и изреци Отвори моје духовне очи Просвети мисли моје Да ти запевам поново Осмишљеним речима песме Заборавио сам, сети ме се

РЕСАЗДАВАЊЕ РАЈА Брат и ја Излазимо у поље Он бира врсте Старији је Одређује По неком унутрашњем Реду Распоред садница Ваздух је чист Копамо рупе Око нас Потопљено у времену Старо дрвеће Невидимо Земљани радови Најтежи су Рече првог дана Човек чије име Персонификује Сунце

58-59

Најтежи су Земљани радови Рече другог дана Човек чије име Једноставно љуби Педесет седам Новорајских садница Број је преко плана Јер када се рај Ресаздава Долазе дарови И људи желе Да се жртвом уграде У нове благослове Дакле, педесет седам Као и на Паклици цигарета Које сам, можда видео На столу, под тремом Кућерка У којем живео је Наш заједнички деда Који потопљен у времену Седи у хладу дрвећа Брат и ја Улазимо у поље Ја разносим воду Предуслов светлости И дозирам По некој унутрашњој Правди Садницама новоизведеним

. . . . . . ВАЊА ЧАНКОВИЋ

58-59

ЛЕТО Осетим се понекад рајски Све око мене је топло И ветар и његов отпор Док окрећем педале бицикла Кличе у мени глас Укида страхове, бојазни, бриге Раставља се биће на пракомадиће Оно постаје исконски дивно Тако оплемењен и зачуђен Разматрам питања неба И овог доле са пар облака Затечених на путу ка планинама И неба горњег, небесима Названог од проницатеља душа И примаоца мистичних порука Универзума унутрашњег и невидимог

Осетим се понекад осунчано Незаплашен смрћу и УВ зрачењем И кажем само полугласно Лето

Никола Александар Марић

НАША МОЋ Власти Младеновићу Ми можемо Да се угледамо Да једни другима Изјављујемо Свиђање Речи, семена Која бацамо И у исто време Примамо На поља душа Ми можемо Тек толико Док не почне Да џигља коров Садржаја Коров који У налетима објава Наилази Ми можемо Као песници Једни другима Да држимо страх Слушаоци да будемо И говоримо Унутар бића Није узалуд Није узалуд Ми можемо све Да будемо Само не нови људи

58-59

Који ће инжињеринг Наших речи, семена Класирати И нека усвојити А нека у огањ бацити

Ана Живић

*** Пешчани сат цеди непрегледна зрнца, док уморни капци муте јасну слику... Гледам како пролазе маскирани, Гледам просјаке како траже мање од онога што им треба, Гледам незадовољне гомиле како крше саднице, Гледам голубове како серу по људима, Гледам људе како серу једни по другима, И сере ми се од срања,немања,маски, Од мање него што би требало, Од гомиле,од скршених садница, Пуних судница и лудница, Од слободе у кавезу, Од тебе, Нас, Од вас, И пу спас за све нас, Ал неће нико да жмури, А и од спаса ми се сере...дубоко.

...........АнаЖивић

ХРОНИКА ВИСОКИХ ПРИТИСАКА На дуд да ме ставиш да на њему седим ваљала бих ти, да ме љубиш јарко као птица што кљуном у тучак дира, мира да немам,у млеку да се купам и на цимет да миришем, могла бих да га волим али нема везе, моја друга младост ће тек и ударнички да дође али кад ми дупе у шаке стане, ево то је сад,сад почиње епоха ојачавања и олиставања, сад долазе мишићи овог света и аветињска снага душе да ме теби неком откотрља, да у земљу нокте заријем поносно и кажем моја је и земља и душа моја је твоја и душа твоја је моја јер лептир сам и уморна од летења тог таквог непрекидног, и ја сам она која не би требала да будем, али само ме узми и бићу ја Ана Краснојарскаја, грофица у лажном нерцу али у пуном сјају крааасна и јарка пурпурно добра себи и теби и свима осталима.

58-59

*** Ћутала сам годинама... У плаве зидове са сунцокретима. У стотине папира. У шест жица на гитари. У дете. У очи њеног оца. У своје очи. У обећање покојном деди. У стотине папира. У књиге. У Оца, Сина и Светог Духа. У постојање. У живот. У смрт. Зашто сад да ћутим кад је мој глас и глас онога који никад не може да каже, кад је говор пркос смрти сваке комуникације, кад ћутање мени злато није, кад ми је језик некад поган из нужде а не из хира? Зато што сам се покосила на двадесет три стране и дала двадесет један грам последњег даха за тишину коју могу да платим само ћутњом и ничим више.

...........АнаЖивић

*** Да се жртвује 10 девица, оскрнави 25 реликвија, ђископа 16 јама, косе русалки да развуче 5 крилатих коња, да буде ливада костију пуна, просутих очију из жабљих глава, хиљаде ногу од скакаваца да прегазе моћно тло које подрхтава, 300 крвних ратника да утаба натопљене утробе, би ли прогледали,главе окренули помакли се с’места, да се из древног сна уснули тргнемо, очи да трепну,да виде без мрене, да уста без устајалог задаха проговоре цвркутом свежине већ једном време је да смех одзвони праведно без крика и јаука,вештина волења да дође на тај мучени пиједестал, јер мајке не препознају своју децу а нама ко да опрости кад не знамо шта радимо... па кад спокој нареди срџби да се закопа, да се дигну погледи из таме сјајем да поведу пресахле уморне и истрошене до бунара пуних истине,млаких медних еликсира и жеља које се остварују брже него икад.

58-59

Мирослав Тодоровић

ПЕНЕЛОПА У НАСЛОВУ За Обрена Ристића Не тражи Итаку јер ћеш је Тек на крају пута наћи У Тијовцу где те је небо угледало Као и ја у Трешњењевици где ме чека Све оно чега нема због чега се песма живи

ЗЕВС на излогу маркета О судбини митова збори Одисеј се објавио у броду што острва обилази Сваког дана на Итаку пристаје Дионис с винске влаше наздравља Пенелопа се осмехује туристима Каже да је прича измишљена Никога није чекала Није имала куд из овог крша да оде Коме козе своје да остави O Одисеју годинама ништа није ни знала Све друго је песма Песма није истина она је душа живота У којој је све чега на овом свету нема Кажем како је Далмација пуна Пенелопа О којима нико не певаше Њихови Одисеји се никада нису вратили из Америке Али чему исте приче када су у једној све сабране У Нидрију видех и Хомера

. . . . Мирослав Тодоровић

Издаје моторе туристима Одмахује руком на помен Илијаде Кога више митологија интересује Ово је време других прича и забава Отишли су стари митови А ми још нисмо стигли да за нашу белину Измислимо нове Како, и чему? Када ће све ово што видимо бити Сенка измаглице понад пучине Обриса белине и ов

ЛИНИЈА ХОРИЗОНТА НЕ размишљај о Поезији на обали мора Гледај линију хоризонта. Ишчекуј Слушај Звук звона и чуј молитву неба у том звуку Што и јутра овог порука је коју таласи Доносе док их јутарња зора позлаћује За стих песме коју гледаш од До памтивека исти Оне што од Постања песника очекује Загледана у мој запис на песку остављен И зато Не размишљај (не читај) о поезији на обали мора Јер песма се рађа када из дубине ћутања Реч зацвркуће ил Плач дечији зачује

58-59

. . . . Мирослав Тодоровић

ЗОРА НАД ЈОНСКИМ МОРЕМ Румен неба над сивилом планина Благослов плавети и будне боје пучине Зраци јутарње песме Од памтивека призор што песника чека Гледам Отвара се Библија видела Види метафизика вечности Као гласови богова које још чујем у таласима Све је у књигама заборављеним Над пучином небо Опис свевремени Што у твом погледу види Рађање песме Зорa над јонским морем Која ће саму себе да упесми

58-59

ЈУТРО У ЛУЦИ ЖАМОР Шум таласа Јутро блиста над пучином Видим поезију мора и живот луке чујем Чују се мотори Повици Слушам таласе и размишљам о пловидби На клупи док седим у луци одлазе бродови И ја са њима и овим речима - таласима Што обалу песме запљускују

. . Анастасиа Стоиљковић

Анастасиа Стоиљковић

ИСПОВЕСТ МЕДУЗЕ Лепоте и присуства гладна прескачем из бунила у страх погледом пустошим континенте натоварена теретом ноћи отпоздрављам срдачне празнине страхота је ослушкивати замуклост камена изводити монолог глувонемим киповима у мени кључа крв предатора туђе дужице носим у лобањи да докучим кад на згаришту праскозорја поносно свисне млада зора можда ће очне јабучице једном иструлети погледи хрле у антологију уходе ме тајне као дворске луде божански керови кидишу на месо врат ми пржи дах гонича што њуши мирисе улова из најеженог темена

58-59

дилема капље на друм где пролазе жртве од крви и година које страши мирис смежуране старости и да ме упије пећински мрак окотићу се поново као хладноћа остаци мог ума биће туге утиснуте у облутак где ће се под оштрим углом амнезије таложити миленијуми

Пост скриптум: Ако је све окамењена лаж нека ме разоткрију у глинену сумњу и поверују.

. . Анастасиа Стоиљковић

НАД ПЛАМЕНОМ ДИОГЕНОВЕ СВЕЋЕ Овде се пригушује смех а тама бљешти и снабдева агоре језом обрачунатом доживотно. Од свих даровани: земља даје прашину, ужарени ветар сушу. Све је овде у служби човека. Ентеријер бурета треба довести до апсурда. По површини воде плутају списи уместо мртвих риба и покојних птица; Знамење блиставе будућности. Тако извештавају тирани којима ни близина свеће ништа не може.

58-59

ЕХО ЕДИПОВОГ ГРЕХА Заробило ме име у предању и осудили погледи. Општим са одјеком на чистом покајничком. Немоћно бежах од себе јер и грудва земље беше у дослуху са усудом. Грех је увек у зениту и опроштаји ме равнодушно обилазе.

На заборављеној страни света из незнања излази Сунце.

. . Анастасиа Стоиљковић

ЈА, АНТИГОНА Слободан пад у заблуду знану као постојање добро је планиран, Едипе, оче и сапутниче мој, тек узгредни судар наизглед погрешних времена када си окачио живот о моју трепавицу, неповратно. Била сам и мајка којој из грла тече опроштај. Ти, слепи портретиста што ослушкује прстима. У чистоту страха прогонимо храбре вране са искрзаном фобијом од чврстог тла. Громогласни очух грлених гласова! Грлати гласник на улазу у свет изгубљених! Старатељ непронађених простора и пашњака! Ко зна где пребива остатак ћутљивог човечанства? Биљни свет нетакнут почива под твојом кожом. Дуж зеница провејава брег неспокоја; буре месечином старије од јутра, што и не слуте да је Сунце сигурна смрт.

58-59

Горан Бабић

РАД НА ЧОВЈЕКУ Видим - људи су одједаред настали лијепи, а сјећам се, прије стотињак година, много је било сакатих, кљастих, хромих и ћоравих, грбавих, краставих... Читавог човјека готово да ниси могао срести. Бар не у механи или на друму којим су лутали хајдуци, пустахије. Народ се, једноставно, прољепшао. Нема неправилних, разроких, хиљавих, склонили смо негдје чак и сумануте, готово да ниједан разуман не муца у иоле пристојном друштву или на јавном мјесту. Гдје нестадоше толике наказе, многобројна чудовишта? Гдје су они с једним оком, без ногу гдје су инвалиди? На срећу, памет је остала иста те се мисао ослања на силу баш као у прво вријеме. И то ме тјеши, чини ме спокојним.

..........ГоранБабић

Јер прије хиљаду година био сам Барбарин, који се иза границе, лимеса, искрено дивио Риму. Био сам Хун и Авар, Гот, Визигот, био сам Травуњанин, Друид, Гал и Дачанин, Либурн и Делмат, Јапод, можда Илир. И тад сам се први пут упитао како бисмо издржали доброту, ми који смо од памтивијека на зло навикнути?

Овако знам - све ће, ма колико постало прекрасно, једнако бити похарано, разорено, попаљено, опљачкано, уништено. Кад дође час који ће свакако доћи. Кад се огласи рог у мрачној шуми и из шипражја измиле приказе с мочугама. Подлаци на челу с херојем. 30.12.2000.

58-59

..........ГоранБабић

ВЕРОЧКА, ВЕРА (баладица) Другарица Вера жена средњих година згодна, са везама на надлежним мјестима није се удавала а удварача - било је озбиљна, тајанствена све је одбијала није јој се могло прићи није ју то занимало а посао директорке поштено је обављала мужа су јој некад давно одвели на Голи оток а њој рекли да га се одрекне као издајника као гада пуцале су тада фамилије слушајућ гдје треба све због добра народнога она изда свог драгога и оде од њега

58-59

Верочка, Вера добра, послушна и наша, народна након цигло два мјесеца невинога пустише с робије из страшног казамата

покаје се Вера молила је да се врати он не приста тада ни икада таква су била времена и таква правила рекоше познати умрла је ових дана Вера, Верочка стара, сама и очајна као оток сред Јадрана 8.7.2014.

..........ГоранБабић

БАКИНА ОСТАВШТИНА Неки су мислили, неуки, да врућину и загушљивост добро трпим због тога што одрастох у Мостару, у жаркоме јужном паклу. Али... Друга је нарав моје трпње, другачији извор и надахнуће. Јер је у затвореном камиону, без прозора а са пуно људи, угушена бака Ана. Мајка моје мајке. Отада... Кад год понестане ваздуха и зрака сјетим се старог землинског Сајмишта, Геца и Мајера. И дуго, јако дуго могу издржати а да не дишем.

9.11.2011.

58-59

КАД БУДЕМ СТАРИ КОЊ

Не видјех никад Константинопољ ни златне кровове његових богомоља. Кад будем стари коњ, сипљив и слијеп, изнемогао толико да не могу пливати, одведи ме на пространу аду сред велике воде, с много траве и сунца, да угријем кости.

Ту ме остави да свиснем, на осами, у тишини. Нека ме поједу птице и ситне бештије, а ријека, кад буде плавила, нек’ моју гњилеж понесе све до Црнога, до сињега мора. Можда ћу ипак видјети Цариград.

10.10.2011.

..........ГоранБабић

ГРОБАРЕ, ЊЕЖАН БУДИ... Гробаре, њежан буди и не витлај тешком лопатом док ковчег земљом засипаш Удар могао би да пробуди другара што лег’о је да одмори душу сироту, и кости Сиров звук жељеза, ковине задње је што до њег’ допире од шумова горњега свијета Стог спуштај грумен пажљиво к’о нејач кад прашком посипаш и не витлај, не витлај лопатом 21.05.2018.

58-59

МЕТАК У ПОТИЉАК (Миљуша Јовановић и Милка Жицина на Брехтовом гробу) не, ниси биће с причне из Сибира, из бараке сличне Гргуру, Рамском риту (бар то те није допало) па лежиш ту, лешино, непомично док све је твоје пропало у збиљи и у миту около сјаје боје све јарке, златне и све жарке јесмо ли се против сјаја борили? за „Живило дивно сивило!“ за угарке? ах полицјоти, браћа пагани, на прсима петокраке у шакама нагани не бјеху гдје се гине али су стрељали савршено невине, из близине пакао, његови кругови, зар и силне хуље, хуље, не бјеху наши другови?

28.12.2017.

..........ГоранБабић

АХЕРОНТ Олупина негдашњег реморкера Тегљача толиких немоћних терета Вуче се ка резалишту Изједа је рђа и силни кварови Пристигли су млади моћни дивови Преостаје јој посљедња нада

Висока пећ

58-59

. . . . . Боривоје Адашевић

ЗУБЉА Боривоје Адашевић (1974-2019)

У СМРТИ ИСТИ Знала је одмах да ће покушати да побегне. Дуга колона београдских Јевреја дреждала је на Ташмајдану, чекујући да се пријави, да се региструје и обележи, попут механичких лутака, у реду и збуњени, као пред почетак неког погрома у Русији или Украјини, а она је знала, одмах је то знала, још у трену када је њен стриц ушао у стан и наредио да морају отићи да се пријаве, знала је да ће покушати да побегне од породице, окружења и од свих тих заморних прича што су колале последњих дана, да ће их отерати негде на север на принудни рад или у логор, знала је да ће покушати да побегне у неки део града где нема њених сународника, где ће моћи несметано да се шета улицом уредно очешљана и одевена, без жуте траке на рукаву, држећи за руку Мишу. Миша је био православне вере, из грађанске породице средњег сталежа, није подлегао никаквом расном законодавству, нити неком новоствореном нумерус клаусусу, а то што је био комуниста, то је знала само она и његови најближи пријатељи, то је била њихова тајна, њихов завет, то се, на концу, никога није тицало.

58-59

Миша је био студент друге године медицине, висок, смеђе таласасте косе, ретких светлодлаких обрва, одлучног и ведрог духа, ни налик на њеног брата или њене рођаке, толико драге, али тако болно опседнуте својим животима, као и она што је била, сама себи отежала и духом налик на какву средовечну жену. Желела је – а та је жеља, без сумње, кључала у њеној свести – да заборави на та четири ћошка њеног детињства и на читав онај компликовани систем алузија и асоцијација што је указивао на болну сефардску прошлост њене породице, на мирис мастила којим су исписана сва она презимена која је морала узимати и имена свих оних градова кроз које је морала проћи у дотицај Балкану, у дотицај Београду; желела је, она, Сара Коен, отићи ка њеном Миши Марићу, који је од ње начинио жену, жену која воли и која брине. Свуда око ње, попут рањеног колоса, шкрипавим плућима покушавао је да дише разрушени Београд. Тих је дана, а беше то након шестоаприлског бомбардовања, напрслим градом врила узнемирена људска кохорта, рашчишћавајући рушевине, проналазећи мртве, ударајући се у прса и чупајући разбарушене и замашћене косе. Један је јеврејски младић изгризао сопствене вене на рукама у нади да ће што скорије издахнути притиснут срушеним зидом неке дорћолске куће. На десетине жена избезумљено је тумарало по рушевинама у потрази за својом децом и мужевима. Немци су већ ушли у Београд, просврдлали у њега као у слатку јабуку црв, била је половина априла, једна за другом следиле су репресивне мере против Јевреја, више се није могло у позориште, у биоскоп, није се имало камо склонити, а и новца је било све мање. Гледала је како у црним униформама градом корачају фолксдојчери. Неке од њих је познавала. Виђала их по предратном Београду као настојнике зграда, њихове жене биле су служавке у јеврејским кућама. Посматрала је фоксдојчере како поносито корачају градским улицама, како одважно, прсима напред, грабе у априлски дан. Знала је да пљачкају станове Јевреја у зградама у којима су непосредно пред рат били настојници. Познавали су нерватуру зграда, тајне одаје, места где би се могао скривати новац. Били су надмени у злу, а њихове жене биле су им од помоћи.

. . . . . Боривоје Адашевић

На улицама, многи су Јевреји и Срби по немачкој наредби утоварали у аутомобиле и на камионе, покрадено златно посуђе и сребрнину, комаде вредног старинског намештаја и слике. Још се осећао мирис гарежи у ваздуху док су теглили клавире, виолончела, а пролећни поветарац гудио по жицама виолина које су на гомилама опљачканих ствари лежале лено као лешине дуговратих птица. Та бесрамна грађевина сачињена од зла, од суштине зла, тај чир надолазећег доба, то устројство пакла претећи се кезило на сваком кораку. Осећала је да јој је бекство потребно као насушни хлеб. Београд је тих година непосредно пред рат за њу постајао рајем на земљи, откривао јој је своје тајне, своје улице раздраганих корака; а онда је, изненада, за њу изненада, дошао рат. Почетак бомбардовања у шестоаприлу зору, негде око седам сати, разрушене куће и разроване улице, од патње и страха избезумљени људи, улазак Немаца 12. априла 1941, осмех осионости на њиховим лицима. Тај атак на њену свест и на свест сваког човека кога је тих дана погледала у лице, ломио ју је, откидајући комад по комад доброг меса њене душе; страх се почео котити у њој као ђавоље семе, поглед јој је постајао све унезверенији и налик на поглед рањене и престрашене птице. Требало је побећи, уклонити се са тих суновратних дорћолских улица што пре, јер сада је знала, више него икад, да давно проминуше крај ње Рушана и Фрутас – слатко воће њеног детињства. Ишла је падином Зерека плашљиво загледана пут станова богатих Јевреја, који су остали празни и на којима су лупкали прозори разбијених стакала, корачала је све брже, као у кошмару, мутно предосећајући да неће бити добро, да је мало наде за њу и њен народ, да морају побећи, сакрити се, под рушевине, у неки други део града или у другу земљу, било где, само се склонити од искежених зуба сабласно осмехнутих немачких војника, од њихових вешала и њихових уперених пушчаних цеви. Корак јој је постојао све нервознији, све уздрхталији, спотицала се о камене коцке турске калдрме, посматрала је прозоре јеврејских станова у грозничавој хитњи свести која је трагала за решењем, за спасоносном адресом уточишта, за азилом из те кошмарне јаве. Ближила се врху падине, сваким метром ближа Миши, коме је

58-59

толико радосно, толико весело у свој тој грози, хитала. Њен корак мора бити чвршћи, њена равна стопала неосетљивија на неравно тло! Снага и вера морају је однети до победе, на крилима победе одлетеће заједно с њим, са Мишом, све до какве мирне луке: љеска се вода у приобаљу на месечини а сребрни трбуси риба светлуцају у полутами. Лаки дах ветра доноси мирис пржених лигњи, морске траве и соли. Тек што је, корачајући уз падину Зерека, избила на његов врх, кад у близини зграде позоришта зачу оштре звуке пиштаљки немачких официра као и штропот одсечних војничких корака; панично се окрећући око себе угледа како је журно окружују пролазници који се у трку сабијају у гомилу, као у теснац сатеране звери и примети како са свих страна могућег одступа војска поставља ограде с бодљикавом жицом. Потом зачу звуке добошара и речи које јој дођоше до уха рекоше јој да је због непријатељске делатности против нове немачке команде кажњен смрћу вешањем: Миша Марић, а да се због убиства немачког официра приликом акције хапшења именованог, доноси наредба о стрељању стотину Срба и Јевреја. Док пролазе секунде, у бунилу и потпуној утрнулости тела, секунде у којима схвата да је име обешеника заправо име њеног Мише Марића, ка коме је кренула и у чијем се заштитничком загрљају хтела сакрити, док пролазе тренуци у којима њено уморно, њено скрхано тело почиње посртати и падати челом ка плочнику, људска гомила се збија све више а потом немачки војници од те згуснуте масе почињу правити врсту, један ред људи лица окренутих стрељачком строју, док тако посрнула бива усправљана ударцима кундаком и утеривана у ту кобну људску врсту у којој ће се одржати усправно тек трен или два и то захваљујући другима, онима с десна и онима с лева који, збијени, не дају јој да падне ничице, на колена, да посрне, да клекне сатрвена вешћу добошара, сломљена као родна гранчица трешње, просврдлана као слатки шљивин плод, посечена као стабло такише на самцу, док тако стоји у врсти спремна подвући коначни биланс свога тек започетог живота, поглед јој нехотично одлута у даљ и тамо, на крајњем домету тог погледа, види једно младо мушко тело, злокобно искривљеног врата, како се клати

. . . . . Боривоје Адашевић

на конопцу, и док посматра одећу која одева то некада живо и млађахно тело, њен поглед дохвата се његовог лица, у њему препознавши Мишу, готово истовремено са њеним ухом које хвата урлик немачке команде и кратко потом узастопне плотуне који стопљени у један обарају на плочник и њу и сваког поред и далеко од ње, док се, падајући на бок, стропоштава на плочник, поглед јој и даље остаје припијен уз његово лице, уз драго лице поврх тог млађаног тела, уз његово мртво лице које се – види она тако, ваљда, последњом снагом умирућег очног нерва – тужно смеши у поздрав њиховој заједничкој смрти у којој су, следећи злехуду и пакосну игру историје, коначно постали једнаки, авај, коначно постали исти.

(Прича “У смрти исти” првобитно је објављена у Летопису Матице српске, Нови Сад, Књ. 481, св. 1-2, Јануар-фебруар 2008; Стр. 58-61])

58-59

Јовица Аћин НЕПОЗНАТА ПРИЧА ИЛИ О УЛУГ БЕГУ Посао ми се састоји у читању. Није то нимало лак ни безопасан посао, али ја се не жалим, јер се не пљује у корицу хлеба који те храни. Овај пут компанија за коју радим задужила ме је да напишем неколико речи о својим утисцима после читања списа неког аутора, а чије приче, есеје, па и песме сам већ одавно читао. Њени налози се нипошто не одбијају. Свако одбијање бива кажњавано неподношљивим теретом од стотину килограма књига по глави. „Неће то теби тако искусном представљати недостижан задатак, Борхесе“, рекао ми је умилни женски глас, којим се компанија најрадије служи. Борхес? Не знам зашто воли да ми се обраћа тим мојим псеудонимом, који бих ја најрадије да буде заборављен. „То је за тебе који боље од икога на свету познајеш Вавилонску библиотеку изједначену с космосом и својим полуслепим оком си видео тачку Алеф у којој су сабране све тачке света, а својим рукама си, последњи од живих, прелиставао беконачну Књигу од песка, ето, за тебе је то, укратко, мачји кашаљ“, прошапутао је више него убедљиво нежни глас. Не знам како се други осећају у таквим ситуацијама, али мене поновно читање увек растужује, јер ме подсећа на то шта сам све у животу пропустио између невиности и полета првог читања и сизифовског замора и старачке исцрпљености које увек прате пролазак већ познатом стазом. Да не поклекнем пред суморним данима који су ми предстојали док будем корачао том стазом, а што нећу моћи без кошмара или барем стрепње да она никуда не води осим у пустињу где ћу скапати од жеђи, дубоко у мени се појавио слабашан пламичак наде да можда код давно прочитаног аутора постоји неки комадић који сам нехотице у првом сусрету био прескочио и сад ми то изгубљено и пусто острвце може

..........ЈовицаАћин

бити спасоносно уточиште у страшном и бескрајном свету свих познатих ствари. Дешава се да у младалачкој плаховитости љубавници превиде понеки дивни делић коже, рецимо иза уха или на потколеници, који је могао да им причини силну радост, а они га, ето, нису умели да открију. Љубав мине, и то би угодно месташце на телу другог, у заједничкој игри страсти, заувек могло остати нетакнуто као неексплодирана бомба после окончаног ратног сукоба. Али понекад под старост искрсава могућност да испод слоја истрошене оранице претећи избије непознати предмет. У то сам се уздао. Прелиставао сам из ноћи у ноћ ауторове књиге, и са сваким листом моја нада је постепено трнула. Одједном усред приче у којој се говори, сећам се, о мени драгом Јовану Панонском, који је побио многе јеретичке заблуде и кога је завидљиви Аурелијан и самог потказао као јеретика, па је тај, логично, потом спаљен на ломачи, као неком штампарском грешком налећем на непознату причу. Чим сам прочитао прве речи из ње, „посао ми се састоји у читању“, био сам као громом погођен. Ту причу нисам читао. Мислим да је до мене нико и није читао. И сад је верно преписујем, нудећи је компанији као свој понесени утисак који је тражен од мене. Можда ће неки други читалац усред ове непознате приче открити још једну непознату причу, и тако, на нашу благодат, још мало увећати број постојећих прича које будући нараштаји, склони непостојећим, неће бити присиљени да читају. Истовремено, молим све њене читаоце да је нипошто мени не приписују. Ја сам само њен побожни проналазач.

Моја нађена гласи овако како следи. Посао ми се састоји у читању. Није то нимало лак ни безопасан посао, ... Али овде, између Бухаре и Самарканда, у крају који се простире преко древне реке Окс, где су рођени, живели и владали мој чувени деда Емир Тимур, кога је на његовом двору посланик шпанског престола Руи Гонсалес де Клавихо, у својим хроникама, прозвао у западном стилу Тамерлан, и његов син, мој отац Шах Рух, тај посао сам лично учинио драгоценим и неопходним. Зато су се свакојаки учењаци и уметници, од математичара, архитеката и астронома, до филозофа, мистика, суфиста, исламских богослова и песника, сабрали из целог света око мене, Улуг Бега, тражећи решења за проблеме који су их

58-59

мучили и надајући се мојим поклонима и наруџбама. И био сам на њих поносан, као и на себе што сам заслужио да дођу у моје заштитничко окриље. Постали смо астрономска престоница света, а у математици смо израчунавали ствари које нико други није. Мог деде Емира Тимура, званог Сечиво, а чије већ име значи гвозден, и који ће срушити и спалити Дамаск и Багдад, војсковође без премца, монголске лозе, потомка Џингис Кана, веома добро се сећам из свог детињства. Имао сам десет година и обраћали су ми се већ као Великом кнезу. Деда је подвијених ногу седео на кадифеном ћилиму, ослоњен о мноштво јастука, тик уз фонтану у којој су се хладиле румене јабуке, док су свуда око нас свила и рубини, а шатор под којим смо, на номадски начин, живели био је огроман. Служили су нас робови из освојених земаља. Пратили смо деду куда год би ишао са својом војском. Увежбаном и, морамо признати, крволочном. Деда је уживао да игра шах који је био од старе компликоване врсте, са сто дванаест поља по којима су се кретале фигуре у облику жирафа, слонова и камила. Те фигуре од жада и слонових кљова сам је деда смислио. Говорио ми је да му је шах од вишеструке користи приликом битака, а у које је полазио само с пролећа, мада није био претерано празноверан. Волео је у пролеће, таква му је била нарав. И он је био заинтересован за науке, уметности и сваковрсна сазнања. Радовао се као дете док би прелиставао неку књигу са сликама, иако често није умео да је прочита. Ту љубав је пренео и на мога оца и на мене. Данас кажу да је био крвожедан и да би, ако се неки град не би предао без борбе, био спреман да град разруши, а у најмању руку да без милости посече већину његових становника и од њихових зацементираних лобања сагради високу кулу. Подигао је приличан број таквих кула, при чему му у тим подухватима кажњавања није нимало сметала, како би се могло помислити, његова инстинктивна приврженост књигама. На крају је погрешио, дозволивши да га наговоре на зимску кампању против кинеске земље којом је господарила династија Минг. На том путу, а да није ни доспео до кинеске границе, разболео се неизлечиво. У смрт га је пратило стотину хиљада духова. Сваког од тих духова могли сте да додирнете, чак и ако у духове не верујете, и чинило би вам се да 54

..........ЈовицаАћин

су то телесна створења. И мој отац је био донекле налик деди, али је ипак смањио ратовања и освајања. Посветио се процвату земље. Подигао је деди и велики маузолеј у Самарканду. Уместо ратовања, мада противницима нисмо опраштали и кад је требало да их масакрирамо наша ученост и заветовање песништву нам нису представљали препреку, баш као ни деди, ипак се више студирало. Књиге, звезде, уметности, разумео сам из непосредног искуства, нимало не шкоде усмрћивању људи, чак и кад је то усмрћивање најокрутније. Деда би умео, док је био уроњен у неку од својих скупоцених књига или посвећен тешко решивом шаховском проблему, само готово неприметним мигом да наложи да стотине мушкараца, па и жена и деце, буду обезглављене. Као да га видим у бујици крви нагнутог над књигом. Иако сам већ био велики кнез и владар неколико градова, отац ме је поставио, у мојој петнаестој години, за гувернера Самарканда. Одмах сам почео да спроводим у дело своје идеје које сам стекао док сам читао књиге и изучавао знања. Желео сам да учење буде систематско, па сам сачинио план изградње исламског универзитета, али да ипак не буде окренут једино исламу или ма којој другој вери. То је ова Медреса у Самарканду, саграђена под плавим небом, нарочито и искључиво намењена наукама. Многи су ми говорили да је звездолика капија здања велебна и да се мора пасти на нос и клањати пред њом, јер је улаз у окриље које је под Алаховом заштитом. Нека је свако погледа, ено мог училишта на Тргу Реџистан, и увериће се да су те речи истините. Небо је овде плавље него игде другде. Често сам се питао откуда таква небеска плавет. Како је научно објаснити? Волео сам ту боју, па је моја Медреса од плавог и окер камена. Као одблесак је неба изјутра, у подне и предвече. Са сваком променом у преливу боје камена под сунцем, и ја бих мењао језик којим сам говорио током дана, а знао сам језика више него било ко други. Свако ко би ме тад чуо, могао је знати које је доба дана и у којој је нијанси Медреса. Пет или шест година доцније изградио сам и опсерваторију. Њена тачност у мерењима била је неупоредива. Позвао сам Ал Кашија из Персије и Кадија Заду ал Румија из Мале Азије, Византинца, од којих није било већих по астрономском и математичком знању у свеколиком исламском свету, да њоме руководе и као професори предају у Медреси.

58-59

Ал Каши је сву аритметику, линеарну алгебру, геометрију и тригонометрију држао у маломе прсту. Успео је да израчуна однос пречника круга према кружници. То је бројка с децималама без краја и нема правила помоћу које би се знало која ће бројка уследити после неке утврђене, па се таква природа те нумеричке серије може сматрати својеврсном справом за произвођење случајности. Ал Каши је дошао до шездесете децимале, а иза ње су остале да се израчунају још милиони и милиони. Заду сам узео за свог личног учитеља. Захваљујући опсерваторији, сачињен је Зиј-и-Султани, каталог положаја хиљаду звезда некретница. Имали смо огроман уређај циркуларне структуре око којег је опсерваторија била саграђена и који је радио на принципу секстанта. Потанкости не бих да откривам, јер би се непријатељске уходе радо домогле плана тог чудесног механизма, а домаћи фанатици и моји рођаци, дабоме, жуде да га униште. Користили смо и астролабе и армиларне сфере. Измерили смо најзад тачну дужину године. Тако сам сазнао да је година дуга 365 дана, 6 часова, 10 минута и 8 секунди. И то се на свету први пут сазнало те 834. године по хиџри. Утврдили смо и да је за нас бољи лунарни од соларног календара. После очеве смрти, који ме је подржавао у мојим ученим подухватима, постао сам владар целе Трансоксијане. За мене се говори да ми је читање помутило мозак. Иако их прогоним, увек остају многи који би да ми дођу главе. Наслућивао сам да им се придружио и мој син, Абд ал Латиф. Био је и у дослуху са суседним краљевинама. Питао сам зато Ал Кашија може ли да израчуна тренутак моје смрти. Он је умео да прочита смрт сваког човека. Она је увек у спрези с неком децималом броја π, како се ирационалан однос пречника и кружнице назива још од Грка Питагоре, а у том ланцу бројки који нема краја, свако има своју која му одређује судбину. Иста бројка може да важи за многе људе, чија се судбина онда подудара. Покушавао је Ал Каши месецима и годинама да доспе до моје, али му то није полазило за руком. Коначно је схватио да моја децимала долази тек после шездесете. Ипак није одустајао. У међувремену су ривалске краљевине и фанатици на челу с мојим сином победили. Био сам поражен. Кад сте поражени, одједном су сви против вас. Извели су ме и на суд. Судиле си ми муле у својим црним одеждама,

..........ЈовицаАћин

са црним турбанима. Мени који је заљубљен у небеску плавет судили су они који умеју да рачунају само ако им нису прсти одсечени на рукама. Опсерваторија је, уз проклињање мог имена, срушена до темеља. Потрајала је само тридесет година. Њена библиотека је разметнута, а научници, од оних који су преживели мој пораз, спаковали су се и на магарцима напустили Самарканд. Иначе би им муле скинуле главе. У граду је, као месту за последње тренутке, тако завладала смрт. Смрт је у Самарканду. Осуђен сам да идем на ходочашће у Меку. Да се искупим зато што сам веровао у књиге и звездано знање, зато што сам се огрешио о веру, а одбијао сам да ратујем, побеђујем и у благостању хватам зјале. Повиновао сам се. Изишао сам из града, запутивши се у Меку до које је потребно три месеца пешачења кроз пустињу. Недалеко од градских зидина чуо сам да ме неко позива. Био је то Ал Каши. Није отишао, није ме напустио. Трчао је онако старачки за мном и викао неке неразговетне речи. У тај мах ми је са исуканим јатаганом пришао убица. Схватио сам да га је унајмио мој син. И схватио сам намах шта ми је довикивао Ал Каши. Израчунао је моју децималу. Запитао сам се која је, али ми је сместа постало јасно која је децимала у питању кад ми је јатаганом тог трена одрубљена глава. Улуг Бег је столећима касније нађен у гробу поред гроба његовог деде Емира Тимура. Био је потпуно одевен. То се, према шеријатском закону, ради у случају оних који су сматрани мученицима. А ја се сад непрестано трудим да погодим која је бројка међу децималама броја π била Улуг Бегова, јер с обзиром да смо обојица, сваки у своме времену, на једнак начин пожртвовано предани читању предосећам да је с њим делим. Заклео сам се и да никад нећу отићи у Самарканд, иако ме срце тамо непрестано зове. Или то није глас срца него смрти, која нам махом, оповргавајући рачуницу Улуг Бегове опсерваторије, више или мање скраћује последњу годину.

58-59

Саша Стојановић

ЧАСОВИ ЛЕПЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА НАПРЕДНЕ ПОЛАЗНИКЕ ИЛИ МАЛИ ТРАКТАТ О ЕМПЕДОКЛЕУ „А књижевницима и фарисејима рече: Тешко вама што затварате царство небеско пред људима! Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери...“ Нови завет Професор светске књижевности (утицај географске ширине на семиотику и густину интерпункције или корелација емоција и земљописних паралела? – реторички остајаше запитан у изнуђеним доколицама рвања са хоћу-нећу кратким фаровима и до сржи огољеним брисачима) никако није успевао да се снађе у новонасталим околностима. Нити му још један завршен факултет, овај пут чиста филозофија (ако је хигијена пола здравља, није ли пречиста љубав према мудрости тек фртаљ оне животне? – продужи самопреиспитивање дрндајући разјарену климу и гланцајући командну таблу општинске кршине), не, ни то му не беше од неке помоћи у покушајима да схвати суштину шибицарског тресомуђења о сналажењу и условима игре; чак и кад дављеници, обале и вирови сваког цондитио сине qуа нон – о, има ли исте реке и истог човека, још од Хераклита? – нису били ни тако нови. Правоснажно проглашен технолошким вишком због скоро савршеног склада сувишних промила и мањка часова које је све ређе и лабавије држао – „образовање лудом радовање“, умео је да балави поред климавих астала и тртомуди изнад карираних столњака градске кафане, пре него што је комисијски предат на бригу господи која су у заводљивом совињону и опојном шардонеу видела само узроке прозаичне зависности – овог пута

. . . . . . . Саша Стојановић

обема је рукама чврсто стезао волан, буљећи кроз замагљено бочно стакло у ужурбану начелничку силуету. Куда? – полугласом упита надлежни за куплунг и мењач, мозгајући коме је све још непатворена курчевитост (блистави его као фројдовско копиле умног и нагонског, цунами на океану безобалне таштине, црна рупа у космосу ничим омеђене сујете!) уништила блиставу перспективу. Скакачу слободним стилом што се бацио у кратер Етне како би натерао фукару да поверује у његов узлет на небеса – не престаде да размишља чак и када се утишало цвилеће угњездавање шефове гузице на задње седиште – пре него што је оставио сандалу на ивици вулкана, не би ли смртници лакше препознали његово „божанство“? Вози – промрмља мудоња давно опхрван синдромом Бога, показујући главом на мокар друм испред шофершајбне по којој су се већ промаљала сумњива острва неконтролисаног размагљивања – сазнаћеш кад дође време. * „У природном стању људи су у непомирљивом ривалству, боре се за територију како би се докопали неопходних ресурса као што је вода, „воде битку“ за жене ради репродуктивних потреба заједнице... Уосталом, на прво место као општу склоност целог људског рода стављам вечну и неутаживу жељу за моћи која само у смрти налази смирај“.

Томас Хобс Реконструкција догађаја кроз време је метода коју би користила и безосећајна филозофија, само да има књижевна муда – помисли возач док је углављивао ауто на место што му се чинило најбезбеднијим за евентуалну стратешку бежанију. Ако је Парменидов „привид чула“ – инспирација за Витгенштајнов језички „привид филозофије“ и Бодријаров „симулакрум“, Кортасарове „Ђавоље бале“ и „Апокалипсу у Солентинамеу“, Антонионијево „Увећање“! – морао да буде допуњен вечитом променом и сталним кретањем, није ли и шоферисање скроман допринос опстанку дијалектике?

58-59

Све почиње из народа – театрално прозбори шеф, заузимајући самозадовољну позу (благо подигнута брада, лако извијене обрве и прсти обе руке склопљени у „шатор“ подразумевају се пер дефинитионем) испред локала са штрокавим излогом – на народу је и да одлучи! Напишем ли књижевну повест филозофије – шофер допуни јеретичку мисао, укључујући аларм и журећи да сустигне надређеног који није губио време у јаловим промишљањима – а свако је приповедање организовани злочин према истини (чопор никад задовољних, буљук свезналица, један егзекутор!), можда однекуд (поплава прозака, бујица бенседина, валови валијума?) исплива суштина за којом трагам! Који сте сад па ви?– узвикну један од наћефлеисаних грмаља испод надстрешнице сеоске задруге – Таман једни испратимо, ете ги други... * Протагорин релативизам је умни, јер респектује мноштво традиција и вредности. Зато он сматра да је слободан човек цивилизован, да је морално одговоран и уман, а то значи да он не претпоставља и не уображава да је неко мало село на врху света, светске историје и светске културе и да су његови обичаји, моралне норме, мерила за цело човечанство.

П. Фејерабенд Емпедоклеово учење о опажању излаже Теофраст, дрско ће га употребити Платон у „Тимају“, Аристотел му замера недостатак разликовања од мишљења – на проблематичну филозофску тројку управо помисли цхауффеур, угледавши трио беспосличара без посебних симпатија за било какво мрсомуђење по античким маслињацима и иним вукојебинама, осим за аутохтоно мудровање испред задруге – једва чекам да чујем о веселом сусретању елемента у нама са сличним елементима радости изван нас. Браћо и ссс... – огласи се начелник говором родног краја, после тренутног баждарења на два падежа и благовремене констатације да су лепе припаднице лепшег пола вероватно имале много лепша посла него да њега слушају – ... и сссународници, сабраћо 60

. . . . . . . Саша Стојановић

и сапатници! Дошли смо да вам донесемо напредицу! Уместо чаробно штапче, оловке у руке! Тактичка погрешка – примети дривер само за себе, свестан да више тактичких на крају даје и стратешку катастрофу, намах се подсетивши фушеовске констатације „грешке веће од злочина“ – овде се ради о спознаји где се слично сазнаје сличним и где слично привлачи слично, ако се добро сећам... Боље би било да викнете туру пијење – продра се друга громада, целом дужином пута ширином помножено дебљином испружена преко џакова вештачког ђубрета – ега видимо неку фајду од вас! Што се нас тица, ако се културно договоримо, тај ваш и краљ мож да будне... * Документ културе истовремено је и документ варварства.

В. Бењамин Да ли је могуће да нови лекови – асистент за напредну визију и штрокаве ретровизоре искреним шапатом признаде себи да све теже разликује гласне мисли од жучне конверзације вођене између његових „ја“ – утичу на памћење: битак, позајмица од Парменида, прародитељство Леукипу и Демокриту? И то ће дође на ред, само да... – осетивши шестим чулом филозофско паламуђење у најави, начелник покуша да обузда ситуацију љубљењем од три пута; касно, искусни га преговарачи већ прекинуше, посађујући цењене госте на климаве трупце око уп-сиде-доwн изврнуте гајбе. Како то да сам напамет знао све о чудотворцу из Акраганта док сам пио као смук – руководилац управљачког и кочионог механизма чу како му се говорни апарат укључује сам од себе иако то није била намера (можда осокољен куробецајућим сунцем што, разгрћући праменове кишних облака, попут џиновског рефлектора баца сноп јарког светла на занимљиво друштванце) – а сада трезан не могу да се сетим ни квартета круцијалних праелемената чаробњака из Агригента?

58-59

Сва четири, него шта! Гајбу пиво, кило лукац, целу алпску и вегету, малу, да не претерамо, и тури на рачун овог уштогљеног – појави се и трећи, ништа мање габаритнији од прве двојице, као шапом бека у џентлменском рагбију спуштајући начелничко раме за цирка пола јарда наниже – из очи му се види срећа што смо се ми сетили уместо колегу. Јел тако, упицањени?

* Време једном мора стати.

О. Хаксли „Животу је једини непријатељ време“ – думао је возач загризајући целу главицу лука, умачући саламу у познати додатак јелима и куцајући се са домаћинима по ко зна који пут, пре него што из њега, опет ненадано, излете – „ његов проток убија све чега се дотакне! Хронос! Ле темпс! Тхе тиме! Време!“ Ето, и колега жури! Час солфеђа, ако се не варам? – погледом тражећи шоферску помоћ надовеза се начелник, устајући са басамака одроњених и матором маховином насељених ивица, по ко зна који пут (претходни покушаји бејаху на време спречавани силом-на-доле чврстих ручерди) – време је, најдражејши моји! Материја и кретање – поново завапи шофер, пре него му надређени шаком запуши уста – те вечите судије наших жи... Живели – снађе се функционер, избављајући се из живог обруча гостопримства; тачније беше се томе понадао надајући се да нада умире последња, заборављајући да је најбољи начин да засмејеш Бога када му искрено повериш своја надања – да сте ми весели и велики, сложни и снажни, живи и здрави!

. . . . . . . Саша Стојановић

* Досад је једини смисао уједињења човечанства у томе што не можемо побећи нигде другде...

М. Кундера Ваздух што лети... – не стиже да заврши нову мисао књижевник и филозоф, помилован прохладним струјањем тик након једностраног присвајања јакни гостију домаћинским аргументима огољене силе – ... ветар, „да га нема пауци би небо премрежили“... Ни то не смемо да заборавимо, браћо – зацвокота зубима шеф, неспособан да споји секутиће ни за бедан шкргут, сада већ душмански вукући помоћника за рукав – обавезна дезинфекција, дезинсекција и дератизација сваке задруге, о трошку државе! Доле буве, пицајзле и крпељи, крај стоногама и пауцима, смрт мишевима и пацовима! Овој је нешто ново – рече један од домородаца филигрански упоређујући сопствени са бројем ципела придошлица, разочарано одустајући од могуће размене „веће за мање“, аналитички заглеђујући остатак гардеробе егзотичних гостију, широким осмехом испративши коначно проналажење предмета достојних групног интересовања – за тој нас још нису лагали, зато ће ги пуштимо, а? Имајући у виду да остатак публикума више није био способан да артикулише неке осетљиве сугласнике, узимајући у обзир да се разголићеним придошлицама још одавно журило – преплашено сунце полако заходи ка смирају запада, мир сивила побеђује кукавички узмаклу дању светлост, силуете политичког игроказа постају све дуже а дијалози све редукованији – сви присутни су предлог сматрали вредним и помне пажње и поштовања изборне процедуре.

58-59

* „Господар није хтео да у ову тајну залази даље од запамћеног начела његовог оца, Принца: најубогијем међу убогима у овој земљи просјака покажи најмањи знак поштовања и одмах ће се понашати као ташт и уображен племић; никада их немој удостојити сине, нити једним погледом; то су људи без икакве вредности.“

Карлос Фуентес Два од четири основна Емпедоклеова елемента, вода и земља – уста није затварао нижи у хијерархији, мислећи на управо обављено гласање у коме су гости грубо надјачани (на то и на Хулијеве „Школице“, ако ћемо поштено), весело шљапкајући с ноге на ногу кроз велику бару насред сеоског пута док се виши орган брзим и мудрим ескиважама на малом простору изненађујуће успешно кобељао да му будући гласачи не експропришу актен-ташну, апцигују кишобран и са грбаче свуку сако у име будућег тријумфа – дају мудрост и лековитост блата! Јавите Талесу да вода никад не постаје земља! Нема земље ни од ваздуха, ти, Анаксимене! Замало да заборавимо – сад се умеша и газда продавнице, налакћен на рагастов малог објекта завидне туристичке потрошње – порез на земљу да се укине! Моментално! Да ве не уровљујемо у њума! Ега мало не миришете љубичице оздо... Лако ћемо... за захватања... – задихано прозбори начелник играјући се овако матор „шуге“ против своје слободне воље, до злог часа кад га тројица нагло развесељених („овако брзог одавно несмо имали“, „жилав је, што јес – јес“, „ооооп-коли, сад!“) не саваташе у покушају пењања на дрво, остављајући општински ауторитет да мало виси лакованим ципелама закачен о квргаве гране (на један тренутак озбиљно разматрајући експеримент са остављањем у том положају бар до рујне зоре ) пре но што га радосно свукоше на мокру ледину – него... где је овде... куд се изгуби...топла људска реч?

. . . . . . . Саша Стојановић

* Свет у коме нема места за човека, за радост, за активну доколицу, јесте свет који мора умрети. Ни један народ не може живети без лепоте.

Може неко време животарити и то је све.

А. Ками

Када су млађи референт за куплунг-гас-кочницу и начелник коначно успели да добију дозволу за достојанствено повлачење – романтични сумрак сада већ увелико наткриљује крошње дрвећа и неомалтерисане куће, дуга светла ретких аутомобила блесну осветљавајући квинтет лирских субјеката: двојицу лако обучених људи окружених тројицом грмаља, нејако светло из продавнице поетски оцртава чачкалицу у газдиним устима, док сакупља заједничку виљушку, празне флаше и бајате новине маштовито и прагматично употребљене уместо кристала, комплета тањира и сребрног есцајга за шест особа – љубазношћу гостопримљивих домаћина сазнадоше да је зборно место њихове трибине фризерски салон преко пута задруге. Право преко улицу – огласише се рмпалије, целивајући се опет са широкогрудим начелником како Бог заповеда, док је најрадозналији истресао све из бивше начелничке ташне – да сте нам одма рекли које вам треба, не би ве џабе задржавали! Ако ми не знамо које је журба – кроз прозевање промумла бицман наклоњенији техници, по ко зна који пут расклапајући и склапајући буџетски амрел – кој ће знаје! Чим ви затреба друштво за причање, ми смо увек ту за добри људи! – викну и трећи шифоњерац, искрени поборник дендијевског одевања по повољној цени, пре него што се, у добијеном смокингу (мало ублатњављеном и са врховима рукава тек до лактова; али, нити се поклоњеном коњу гледа у зубе нити од срца дарованом оделу у ширину, дужину и флеке!), стровали преко степеништа.

58-59

* “Кампанела описује становнике Града сунца са смешном подробношћу, ослобођене срчане капи, реуме, прехлада, ишијаса, водене болести, ветрова...

сличне ћемо будалаштине наћи у делима тог жанра, посебно у онима Кабеа, Фуријеа или Мориса...“

Емил Сиоран Бог ви помого – живахно отпоздрави фризерка на призивање драгоцене помоћи овлашћеног представника вишег онтолошког нивоа, вапијуће упућено од општинског начелника и припитог посилног, обојице неприкладно обучених за актуелне модне трендове и постојеће временске услове – него, несте ли мало промашили годишњо доба? Морали смо... да убедимо ...ваше неодлучне комшије – забрунда важнији придошлица кроз цвокот темељито напојен малиганима – сваки човек је глас за себе! Космос за себе, ако ћемо право – повика возач, такође у кошуљи, на коме нагло поче да се примећује здружено дејство мраза, таблета и етанола – а глас народа је глас Бога! Обавештен сам да је овде данас планирана политичка трибина – покуша гост да изглади ствар, после непријатне тишине која испрати шоферски поклич затомљен волејем у део леђа где иста губе своје достојанствено име – али видим да сте у послу, нисмо ли погрешили време и место? Ништа неје погрешно – огласи се мајсторица наоружана берберским алатом и жарком жељом за дијалогом ван еснафских оквира – само што је политичка ситуација сложена: двојица ми јутрос кукавички пребегли у мрску опозицију због тазе пекарку, једног ономад полиција скидала са бандеру јер претио да ће да рипа на главу ако му сечев струју због тија ријалити а овија што сте ги убеђивали сас преврео јечам-ђус су ми још три члана.

. . . . . . . Саша Стојановић

* „Резултати филозофије су откриће неке бесмислице, а чворуге које разум задобија при налетању на границу језика омогућују нам да појмимо вредност тог открића.“

Лудвиг Витгенштајн „Теорија овде стално зајебава праксу“, мислим да сам то негде већ прочитао – прозбори возач, чешкајући се по темену (проклети браин-сторминг не напада више само из заседе, сада већ отворено атакује!) – да, да, „време је да кожу лава на свом грбу заменим кожом лисице“, и то, „само вода и паре увек пронађу пут“... Пијани начелник прогута кнедлу, мрко поглеђујући на говорљивог шофера, пре него што опет започе говор – Дакле, месни одбор у расулу, гласачи јок, а ову тројицу стрвина појим џабе? Нико и ништа неје џабе – поче да га смирује домаћица диригентски подижући руке са чешљем и фризерском четком у вис – и они су важни за гласање, не ги понижавај! Нисам тако мислио, побогу – зачу се начелнички вапај на ивици целодневно изнуђиваног плача – нашем вођи су једнаки и чобанин што пуца од здравља и академик опхрван костобољом, хтео сам да кажем... Сад им треба објаснити дејство активних сила – незадовољном стратегијом наступа, возачу попут шила просврдла још једна пресократовска мисао кроз главу – Љубав или Склад што везује честице основних елемената и Мржња или Свађа што их раздвајају, цикличан ток без почетка и краја, Емпедокле, врати се, све ти је опроштено...

58-59 * Али, можда просветитељство и није никада ни било ништа друго до опклада на невероватно? Можда је просветитељство и данас позив човечанству да се окупи на врху игле?

П. Слотердајк Ватра, шефе – неупитан се јасно и гласно огласи посилни, трљајући шаке изнад попут поповских одежди поцрнеле бубњаре у којој се црвенео аристократски пламен – легенда о Прометеју, људи од глине, кавкаска стенчуга и орлушине жељне џигерице, жар огња украденог од богова јесте пре свега симбол слободне мисли што мора бити кажњена! Од туј слободу мени стално отицав кришке! Тебе не познавам и не знам шта си мислио, важно је шта је овај донео донео – закључи експерткиња штрицкајући и здраве врхове од нестрпљења и окрећући се према важнијем члану дуета, при чему севнуше танге док се сагињала ( трен дуже од времена које еротска игра иште, руку на срце) за чешљем што јој испаде; и за нијансу случајније него што добар укус завођења налаже, да се не лажемо – батали тија леци са моју слику и са слику тог кандидата, има ли нешто конкретно? Не бих ни долазио да немам – намигну шеф шаљући возача да из гепека донесе слатке понуде политичке победе, зимогрожљиво се стресајући и на само отварање врата фризераја што пробуди ледене успомене из врло блиске прошлости; преко пута такорећи – да ли сам некада жалио када суштаствена лепота блиста иницијативом коју не треба гушити, као овде и сада?

* Пред нама као да је позориште које прелази у оргију последица...

М. Риклин Хемијске оловке за будуће километре писања вођиних говора, блокови хартије што просто преклињу да нешто

. . . . . . . Саша Стојановић

државнички мудро на њима буде убележено, упаљачи преко потребни жару наше страначке борбе – намах се начелник претвори у говорљивог аквизитера пропагандног материјала (дикција, лексика, синтакса; на благоглагољивости и убедљивости би му завиделе наводаџије, Јеховини сведоци и он-лине трговци, ђутуре), вадећи политички еспап из тек донете нове торбе и не скидајући поглед са чврстих бутина оивичених вртоглавим минићем све до препона – свезнајући програми да доследно оспоре тврдње о нашој неписмености, лифлети за понети и џиновски плакати раскошних боја! Аха – сада се разгледању практичних средстава политичког тријумфа придружи и активисткиња, сагињући се тако полагано да је поглед на гола леђа и мајицу до пупка дизао чак и прашњаве ролетне – несте жалили, тако и треба! Са крупном бројком што обележава распоред на гласачком листићу – додаде као да хвали робу на тезги, помно загледан у слатко дупенце што махаше чврстим ентузијазмом и при најмањем покрету – да не дође до катастрофалне забуне као на прошлим изборима! * Уколико ја свакодневном дајем виши смисао, обичном тајновити вид, познатом достојанство непознатог, коначном један бесконачни сјај, тако га романтизујем.

Новалис Мислиш на оно кад је пола село гласало за њих – узјогуни се будућа одборница, пре него што јој врео ваздух из фена опет случајно окрзну брадавице које се храбро и незаустављиво пробише кроз црни грудњак и мајицу – а друга половина за риболовачку странку, само зато што не знате лепо да штампате? Било шта је било – тактички спусти тон гост, фасциниран истрајношћу усамљених врхова на рајским лоптама метафоричког значења – циљ је да не поновимо грешку и ове недеље! Сви смо грешни – узвикну возач нагло пробуђен опекотинама на прстима ( у налегању на врелу пећ диазепаму

58-59

и етил-алкохолу заједнички помогоше пријатна топлота и гравитација што никако не престаје да изненађује пијанце), пророчански дижући руке у ваздух – сви! Неје овај толко луд колко изгледа – одбруси домаћица сагињући се и расплићући ко бајаги замотан кабл фена, користећи прилику да поново своје неупитне облине подастре пред радознале очи и дотле притајену пожуду несвакидашње публике – ич неје луд! А да ме подсетите на приоритете вашег села – направи начелник невину фацу, ватајући се за бележницу само како би сакрио издају виших циљева у форми разоткривајуће ерекције и склонио поглед непатвореног сладострашћа са неодустајне чврстине преливајућих дојки на неинспиративну празнину папира – шта најисконскије боли мештане овог насеља? * А излаза из тог лажног круга нема и не може бити зато што је посао кога су се прихватиле администрације и управе – неизводљива ствар. Тај се посао састоји ни више ни мање него у томе да се исхрани народ. Ми, господа, прихватили смо се да прехранимо храниоца, онога који је сам себе хранио и храни и нас. Дојенче хоће да храни своју дојиљу, паразит ону биљку од које узима храну. Ми, виша класа, која живи од њега, која не може ни корака да направи без њега, ми хоћемо њега да хранимо! У тој замисли и јесте оно што је најстрашније.

Л.Н.Толстој Боли ги све, ал трпив – одбруси мајсторица наплаћујући рад и трпајући паре у тесан брусхалтер из кога на трен, поред тамних ареола божанских груди, промолише главе и досадне историјске личности са банкнота – боли ги што нам канализација на пола завршена па деца трчкарав око бару куде се изливав теј... кефалије! Сјај.. овај, страшно! – начелник у последњем тренутку промени суштински смисао и тон коментара, још увек загледан у Еросовом руком осликану црту између бујних груди – Страшшшно!

. . . . . . . Саша Стојановић

И што нас сви фаћа тај надреалин – упаде у разговор једна од муштерика што се управо спремала да заседне за ладну трајну – кад деца обував чижме чим падне прва киша јер само тако мож да дођев у школу. И што ни воз пролази кроз пола село, а нигде нема означено! Онај дан се кладили овија пијани дал ће локомотива само да изује из ципеле једног шунтавог ил ће скроз да га растресе у њивче; ега не ђубримо забадав... Ууу... – поново завапи капетан брода политичке кампање, скоро слуђен широким заливом између бутина (што прети да насуче лађу на Венерин брег, пробуши јој дно Купидоновим пројектилом највећег калибра, олујним лепетом Аморових крила поломи јарболе, шта год!), управо отвореним после раскрштавања ногу – уужас! И – сад се умеша и трећа саговорница из фризераја, мешкољећи се од нестрпљења – што кад неки умре, а надође вода, никад не паднула дабогда, сви носив рибарску обућу кад идев на гробље, јер само тако мож да прођев кроз реку, ега сахранив покојника! Не могу... – скоро па зацвиле поглавар начелства упијајући индискретно затезање халтера и нечујни клик жабица испод минића активисткиње, пре него што дахћући истрча на хладан ваздух – не могу... да верујем... Како је божанска снага трпљења!

* „Све су културе подједнако легитимне и све је културно“, тврде у један глас размажена деца друштва обиља и клеветници Запада. А тај заједнички програм прикрива два дубоко противречна програма. Филозофија деколонизације преузима анатему коју су руски народњаци у 19. веку бацили на уметност и мишљење: „Пар чизама вреди више од Шекспира“.

А. Финкелкраут Вода, само још она недостаје! Река! - огласи се сада и шофер – Виљем Фокнер, шефе, породица покушава да испуни аманет и сахрани мајку усред великих поплава и грозоморне бујице, књига се зове „Док лежах на самрти“!

58-59

Пу, пу... – широко раствори деколте мајсторица пре него што пљуцну у њега, остављајући начелника забезекнутим још са врата – далеко било! Је ли бре, шта прича овај? Нико те ништа није питао, књижевник – брецну се шеф, смрзнут али и смирен (с обзиром да је због штедње газдарица погасила сва светла осим сијалице изнад радне столице, сада кроз ролетне пада тракаста светлост са уличне бандере, режирајући волшебан „театар сенки“ на зиду фризераја: осим једне, силуете углавном седе, затим нагло устају машући рукама, поново се строваљују у седишта, па опет све испочетка) – зар се нисмо договорили да шкрабаш ван радног времена, а сад да будеш шофер? Пишеш ли разгледнице на странски – нагло се заврте муштерија са фризерске столице – да напишем пе-шест на децу у Немачку, кад си још ту? А жалбе – заинтересовано прозбори и госпођа у статусу чекања – опет ми општина шаље тугаљиве опомене сас строге претње, па да видиш... * Видети је опасан чин, како поручују легенде о Орфеју, Нарцису, Едипу, Психи, Медузи.

Ж. Старобински Гробље, шефе – опет се јави шофер, попут пушке спреман да именује главне и једине кривце због којих се овом напаћеном народу и дешава све ово шта се догађа – Емпедоклеова „сеоба душа“ и Гогољеве „Мртве душе“, сад ми је пало на памет! Да ниси.. хм... – покуша да смири тензију главнокомандујући, потајно срећан што је за државни испит трипут прочитао „Ревизора“, несланом шалом убеђен да је је дотична књига обавезна литература за начелничко место – мало претерао? Ту је и Флобер што је „одувек желео да живи у кули од слоноваче, али плима гована стално запљускује њене зидине, не би ли је поткопала“ – сада возач скочи на столицу, једну руку стежући у песницу а другом запушујући нос, пре него што се

. . . . . . . Саша Стојановић

продра уњкавим гласом – канализација, још једна форма свемоћне воде! Шта булазниш, будало – баналности пуне децибела, неприличне непристојности, вулгарности у повишеном тону сада изнервираше и начелника – јесам ли ти рекао да умукнеш и климаш главом? Воз – узвикну возач поново, ухћући и хухћући попут локомотиве – Толстој, „Ана Карењина“, ћиху-ћиху, воз је решење за све! Хуу, хууууу!Челични сурогат реке која завија између брда и планина, копнена замена лађама што плове на крај света! Сад морамо да идемо – рече начелник опраштајући се и душмански теглећи подређеног за крагну кошуље зимогрожљиво закопчане до грла – нема предаје, до победе! * Говорити МИ а подразумевати ЈА једна је од најизучаванијих болештина.

Т. Адорно Било је потребно извесно време да начелник схвати да возач не прича само глупости; у бележницу дословце уписа сва шоферска баљезгања, знате већ, од оних која нормалном и трезном човеку никада не падну на памет. Чак и у гомили интелектуалног клатомуђења, мора да постоји зрно употребљивог, а само мудри – попут начелничког величанства искованог у ватри политике - знају да га пронађу. Зато право из села похита на гробље („смрт је само вечни сан“ – сети се једне од парола Француске револуције коју је одговарао на поправном у гимназији) где пописаше имена свих покојника – тежак мрак належе на надгробне плоче али месец као вечити савезник ноћобдија поново пружа несебичну подршку ентузијазму завереника; уз малу помоћ извода из књиге умрлих и батеријске лампе, наравно – мењајући године рођења за отприлике један век како би личило на случајну грешку у куцању: журба можда јесте уништила многе судбине, али је многе животе и спасила.

58-59

Сеоба душа – задовољно се насмеја у себи – то ми треба! Потом замоли мештане саборно окупљене око фекалне баре (имајући у виду вишегодишње трајање, само случајне пролазнике и ретке госте могу да изненаде једногодишње биљке што полако али сигурно креирају разноврсну обалску флору) да потпишу петицију за поправку канализације (у тихој ноћи без звезданог свода над нашим главама, моторком одсечена цев – гласни турбо-фолк одврнут на најјаче, на пар потребних минута – сада часно служи као стуб за ограду локалног кабадахије, преко пута) и изградњу мостића до сеоског гробља (дрчни мештанин у кући до реке категорично иште паре да дању позајмљује фосне поворкама у црнини а ноћу да вади пијану фамилију из воде), уваљујући им и приступнице („ништа не прецртавај, само потпиши“) владајуће странке; успут помилова децу (наше највеће богатство! – у тој изанђалој флоскули једноумље најзад доби форму прихваћену акламацијом), умусављену нечим што је само уз помоћ хладне али бујне маште могло да наликује чоколади.

* У изворној афазији, када недостаје глас Бога или песника, ваља се задовољити заступницима говора: криком и писмом.

Ж. Дерида Непримећен се врати до фризерке, која је управо затварала радњу, да јој објасни све благодети „бугарског воза“; сипајући хиљадарке (благовремено сакривене у чарапи: резултат дугогодишњег искуства заснованог на стеченом неповерењу и раскошном антиталенту за стицање поверења) по глави човека, а које је мајсторица за ладну трајну и реал-политику опет трпала у грудњак величине омањег бунара пре него што је – навлачећи прашњаве завесе и гасећи шкиљаво светло у радњи (нејака светлост са чворновате бандере и као из кубизма побегли одсјаји у барицама не успевају да остваре своје издајничке намере разглашавања урби ет орби) – најпре мало сисала мушкост

. . . . . . . . Вања Чанковић

начелнику упиљеном у плафон, потом уз укалкулисан ризик да пола села чује екстатичне уздахе наскакивала по фризерској столици (у комплету са начелником), где сметају досадни рукохвати али лудо обртање око осе даје посебан доживљај борби за лепше сутра, напослетку ритмично трљала нос о замагљено стакло излога стрпљиво чекајући крај што вечерас долази отпозади. Задовољном начелнику више ни киша није сметала. Шофер, кога је послао на задње седиште општинског крша – да у одсудним тренуцима не досађује мрмљајући имена писаца познатих само јадницима којима је доктор преписао да тумарају између полица натоварених тврдим и меким повезом, сричући наслове књига што их читају само црне овце уже фамилије и беле вране ширег комшилука мрчипапировића, муцајући штуре описе и до зла Бога досадне фабуле за које су чули само лезилебовићи и ладолежи, багра и башибозук, ленчуге и луфтигузи, дангубе и доколичари! – сада није могао ништа да упропасти.

58-59

Магдалена Блажевић

УСПАВАНКА * Прозори на старчевој кући су ниски и до њих сунце ријетко допире. Оронула и накривљена у сјени шумског црнила кућа стоји на горњој, мрачној страни села. Од доње је дијели само уска блатњава цеста. Зидови су јој вјечито хладни, натопљени влагом. Извана пресвучени отровнозеленом плијесни. Рано је јутро. Старац отвара очи. Зачује гласно кукуријекање и далеки лавеж. Извуче се испод прашњавог гуња и вуненим чарапама стане на земљани под. Наслони се на стол и помакне завјесу. Прозорчић је замагљен, али се на сивом небу назиру живе, споропутујуће громаде. Преко столице су пребачени издерани џемпер и неопране хлаче. Џемпер навуче преко кошуље, а хлаче умјесто ременом стегне провученом шпагом. Сухоњав је и штркљав, љускасте, потамњеле коже. Коса му је улежана и масна, а ћелави затиљак посут пјегама. Навуче гумене чизме што леже под столом. Хладне су и тврде. Из старе пећи извуче лугару. За њим остаје траг сребрнкасте прашине. Врата зацвиле и у лице му удари влажан смрад блата. Вјетар није запухао данима, па је село задимљено и затрпано гњилим лишћем. Старац дошљапа до ораха и под њим распе пепео. Подигне се густи облак прашине. Удари дланом о металну кутију и врати се у кућу. У пећи заструже хрђави метал. Из кашуна с дрвима извуче луч и изломи је у неравне траке. Шибица букне, а из четињаче танке као папир замирише смола. У пећи се распламса ватра и старац затвори враташца. Кроз солунар гласно хукне. С куке на вратима скине кабаницу и огрне се. Изађе у двориште не закључавајући за собом. Шупа, дрвењара без прозора, подигнута крај ораха. По маховинастом

. . . . Магдалена Блажевић

крову пале орахове гране и црно лишће. Отвори врата и с чавла забијеног у даску скине јутену врећу. У њу убаци два велика обла камена. Ударци о тло су тупи. Помакне изломљене комаде даске наслоњене на зид. Под њима замјауче тиграста мачка. Уз њу у клупко збијени мачићи. Промигоље се. Под старчевим прстима пахуљасто, топло крзно. У шакама осјећа крхке кости. Врећа оживи. Мачје канџе су танке и оштре. Као иглама везу по грубој тканини. Тиграста мачка узнемирено скаче с полице на полицу рушећи прљаве стакленке. Враг те однио! Врећу на врху учврсти комадом жице. Мачку ногом потјера из шупе и затвори врата. Старац се спусти низ двориште и преко цесте упути у доњу страну села. Ту је много више кућа. Разбацаних и без реда изграђених кровињара. Дворишта им пуста. У ограђеним кокошињцима тромо кљуцање. Врећу набаци на леђа и спусти се у бару. Ниједне жабе ни змије водарице. Само тишина. Листови рогоза сухи и оштри. Смеђи врхови клипова расули се у ситним пахуљицама. Барска вода је плитка, једва му сеже до глежњева. Кроз пукотине на чизмама улијева се вода и натапа прљаву круту вуну. На леђима му притисак мачјих шапа. Врећа тихо мјауче и цвили. Под баром јошик. Висока, танка стабла понегдје поломљена вјетром, изваљена из коријена. Прође пожетим пољима и скршеним кукурузиштима. Остаци стабљика струли од влаге. Босна захучи. Над њом се издигла магла. Вода набујала и мутна. Старац сиђе низ склиски путељак придржавајући се за врбове гране. Снажно замахне врећом и баци је у ријеку. Врећа удари о ријечну површину. Пљусне. Водена бујица је ухвати, кратко понесе и наједном потопи. Врећа удари о пјешчано дно и узбурка га. Вода се посве замути. Продире кроз ткање. Мачићи се боре за дах. Прљава вода им пуни плућа. Под зубима пијесак. Крзно лелуја као тамна ријечна трава. Очи су им широм отворене. Свијетле у воденој тмини. Вода ће ускоро појести тканину. Рибе ће избијелити танке мачје кости. Касније ће, кад већ позелене, међу њима мировати дебели шарани и бркати сомови.

58-59

Старац остане кратко на обали гледајући преко Босне. У испреплетене голе гране врбика и тополе. Брјегове и ниске облаке. Подигне поглед према небу. Намјести кабаницу и лаганим се кораком запути натраг. Блато нахватано по расквашеном пољу испире се у барској води. Чизме се опет пуне водом. Стопала му утрну од хладноће. Из димњака на Варјиној кући се пуши. Старац скрене на чашицу. Кратко покуца. Нитко не одговори. Покуша отворити. Закључано. Сагне се на прозор, не види ништа. Застрто. Покуца још једном јаче. Сачека неколико тренутака па продужи кући. У чизмама му је као у каљужи, а о кабаницу му ударе крупне кишне капи. Цијелим га путем прате будне мачје очи. ** На врелој пећи лонац с кључалом водом. Дим се подиже до ниског стропа отапајући наслаге прљавштине. С неравних зидова Варјине куће отпадају листићи чађе и масти. Дебела Варја стоји крај пећи и над лонцем пари дугачко, танко вретено. Из привезане мараме јој се излили велики бијели образи. Избраздани, желатинасти. Танке усне упале у безубе десни. Из хаљине и коже избија зној и ароматично мирисно биље. Вретено стави на чисту крпу и положи на столчић. Дјевојка лежи на поду. Под њом стари покривач и тврда исцуфана тканина. Хаљина јој прљава. Изгужвана на стомаку. Стиска је хладним прстима. Ноге су јој стиснуте и голе. Дрхте као врбово пруће. На кожи су као на мапи уцртана модра мора и црне удолине. Смежурана и болна. Ноћас је кацу за ракију напунила водом. На два лонца кључале воде један лонац хладне. Затворила се у подрум и повукла засун. Свјетлост је била слаба и треперава. У носницама мирис земље и устајале таме. На прљави прозор, мален попут мишје рупе набацила је згужвану, боцкаву врећу. Из каце се подизао дим, вода је била неподношљиво врућа. Загазила је и зајаукала. Вода се излила по рубовима каце и пљуснула о под. Штакори су остали скривени међу намрешканим, проклијалим крумпирима. Подрумске бабуре по зидовима рашириле гљивице и лишајеве.

. . . . Магдалена Блажевић

Дјевојка је стајала налакћена на руб каце и тихо јечала. Све док се вода није охладила. Кад се извукла из каце на још мокру, опечену кожу навукла је хаљину и угасила фењер. Затворила је подрум и увукла се у кућу по мрклом мраку. Тресла се под покривачем све док је није свладао сан. Пробудила се пред зору и завукла руку под хаљину. Ни трага крви. Обрве јој се свиле, пролиле се вруће сузе. Сваки додир на кожи жива жеравица. Отворила је врата и на босе ноге назула каљаче. Врата од штале подигнуте уз кућу отворила су се уз шкрипу. Запах крављег измета. Краве су лежале мирно, само је ланац који пут звецнуо. Дјевојка се љествама попела на сјеник и сјела на руб. Затворила је очи и скочила. Снажно је треснула о под. Зајечала је у страшним боловима, придигла се и поново попела. Скакала је све док се могла придићи. Краве су се разбудиле од тупих удараца и стале гласно мукати. Дјевојци је крв потекла само из носа. Лежала је тако на поду штале док није смогла снаге да устане и покуца на Варјина врата. Варја клечи пред дјевојчиним савијеним ногама. Стиснуте су, напола укочене. Варја их с муком рашири. Дјевојка заплаче од страха. Варја јој нареди да се не миче. Умири се и задржи дах. Вретено се зарије у дјевојчину утробу. Једном, два, три пута. Стисне зубе. Очи јој замагљене као ријечни вирови, упрте у љуске што висе с поцрњелог стропа. Варја извуче вретено. На њему сукрвица. Баци га у гвоздени лавор. Спусти дјевојчине ноге и снажно јој се налакти на трбух. Из Варје исијава топлина. Дјевојка затомљује јауке. Сузе јој се слијевају са стране, у сплетену црну косу. Повуче дјевојку за руке и придигне у чучањ. Под њу подметне лавор. Клекне иза ње и још јој неколико пута снажно притисне стомак. Из дјевојчине утробе пролијева се крв, испадају комади тамног ткива. На лицу јој се мијешању изрази страве и олакшања. Варја извуче лавор, а дјевојка се свали на под. Међу ноге јој стави комад крпе и покрије старим покривачима. У лавор улије мало воде и крв се разриједи. По површини заплутају комади згрушане крви и ткива. Варја га изнесе и пљусне иза куће. Руке су јој попрскане до лактова. Нестане иза врата, а тиграста мачка поједе што је Варја бацила.

58-59

*** На село се спушта поподневни сумрак. Плавичаст и тежак. Киша је натопила дворишта и продубила блатњаве локве. У старчево двориште улази дјевојчица у закопчаном сивом капутићу. Глава јој је под шареном вуненом капом, образи румени од хладног зрака. Чизме јој час запињу у густој блатњавој каши час ударају о локве. Вода пљуска увис остављајући трагове прљавих капи по излизаној тканини. Стане пред врата шупе и пропне се на прсте. Дохвати резу на вратима, а врата зашкрипе и ударе о зид. Шара погледом претражујући набацане ствари. Завирује под даске. Мац, мац... Дозива тиграсту мачку испружених руку. Стане на врата шупе и гледа по пустом дворишту. Старац сједи за столом и једе вруће остатке месне чорбе. Из тањура се пуши. Угледа дјевојчицу кроз завјесу. На брзину покуса чорбу и обрише се рукавом. Одмакне завјесу и куцне о прозор. Дјевојчица се окрене и махне. Старац набаци кабан и отвори врата. Дјевојчица му долази у сусрет. Гдје је мачка? Отишла је у поље. У поље? Доће касније. Старац дјевојчицу подигне и однесе у двориште преко пута. На кући се већ жуте прозори. На врху степеништа отворе се врата. Изађе млада жена. Старац спусти дјевојчицу, а она се споро и неспретно попне. Мајка је подигне и скине јој капу. Је ли се вратио? Није. Опет заглавио у дућану. Жена затвори врата, а старац се запути Варјиној кући. Кабаница му се стапа с тмином, само му се бијели ћелави затиљак. Жена дјевојчици скине капут и посједне је за стол. Повирује кроз прозор, али на цести ни живе душе. Из дућана у мрклу ноћ излази мушкарац. Наочит је. Висок, правилних црта лица. Затвори врата и пијани жамор замре. Намјести шешир и тетурајући изађе на цесту. Вуче се кроз блато, каљав до кољена. Спусти се низ цесту и скрене у доњу страну

. . . . Магдалена Блажевић

села. Сваку вечер исти пут. Дошао би и затворених очију. У тами се чује лавеж и тихи цвилеж. У џеповима му звецкају кованице. Прикрада се дјевојчином прозору. Помакне танке гране јоргована и покуца. Најприје тихо. Адела! Адела! Без одговора. У соби је хладно и мрачно. Дјевојка се под покривачем тресе у грозници. Лице и коса мокри. Чело ледено хладно. Проблиједјела. У ушима јој шуми, али чује све јаче куцање на прозору. Навлачи покривач преко главе и горко заплаче. Куцање престане, а гране јоргована ударе у прозор. Мушкарац се удаљава отирући крваве очи. Да мјесец има снаге пробити се испод облака освијетлио би само црну прилику како бесциљно тетура селом и једну унезвијерену тиграсту мачку. На село се у трену сручи јака киша. Једна од оних хладних и упорних што не стају до првих мразова који ће стврднути изгажене каљуже и следити дубоке локве. Касније ће засњежити и бјелина ће прекрити биједна дворишта и кровове. Само ће димњаци остати црни, неуморно испухујући кућне задахе.

58-59

Јадранка Миленковић МИНИЈАТУРЕ СТРАХ Сваког јутра улазио је у пространу канцеларију, коју је делио са колегама. Столови су били тако распоређени да нико ником није сметао при раду. Улазило се са улице, преко три степеника. Канцеларија је била десно; лево су била затворена врата иза којих је, тако им је речено, био претпостављени. Када су, првог дана по доласку, бирали столове, К. је изабрао најдаљи, један од оних који су омогућавали да вратима претпостављеног окрене леђа. Врата претпостављеног имала су малени квадратни прозор превучен затамњеним стаклом. Тога јутра К. је ушао, прошавши прво морем пренасељених улица које нису ослобађале од усамљености, пратећи у корак неколико година старијег колегу, доброг радника лојалног фирми. Колега је, пре него што је минуо крај затворених врата, немо али са поштовањем климнуо главом затамњеном квадрату стакла. Могло би се рећи да је салутирао пред безличним комадом вештачког материјала. Није био усамљен у том чину. Већина радника мале, али угледне књиговодствене фирме поздрављала је врата, клањала се пред њима са сервилним осмехом, долазећи чак и пре времена на рад. Оно што је К. осећао окрећући главу у супротном правцу, према дубини канцеларије и свом столу, могло се звати терором или подсмехом затворених врата. Био је међу реткима који се нису прегибали пред невиђеним погледом невидљивог шефа. Ући и изаћи достојанствено, говорио је себи. Сам чин рада за новац био је довољно недостојанствен и прљав. Сваког дана продавао је своје тело – руке, мозак, говорни и логички апарат за шачицу новца. Остала му је само могућност да уђе и изађе уздигнуте 82

. . . . Јадранка Миленковић

главе; то је био последњи несводиви остатак самопоштовања које је на почетку обећавало инспиративан и племенит радни век. Замагљени прозори канцеларије, окренути ка северу, ка сивој улици, могли су се отворити десетак центиметара. Било је дана када опијени радом и тишином (смех и разговор би претпостављени лако могао чути) нису знали хоће ли кад изађу видети сунце или снег. Танки зидови канцеларије, мутни прозори и затворена врата, чинили су сигурне границе према свему што није било стварност њиховог бироа. Пролазећи међу столовима, у ретким тренуцима кретања по тихом уреду, хватао је погледе колега, уперене вратима. Били су тешки, отежали од страха. Све што постоји као опна, мислио је радећи рутински, морало би се периодично отварати и затварати, као што чини капак на оку. Покрети капка откривају смисао сна: вечито отворено око то не допушта, али ни оно вечито затворено, које не потврђује јаву. Шта је то што се налази иза врата? Ма колико страшно било, повремено отварање донело би извесно олакшање. Ко има користи од непрекидне напетости? Као и други, који презиру страх, опасне ствари називао је обичним и обезвређујућим именима; тако је и оно иза врата за њега било празнина, одсуство, лаж, илузија, ништа, страшило, превара. Шеф је одавно мртав, мислио је, обесио се гледајући учмалост канцеларије којом руководи; ускоро ће се испод врата промолити и уредом развући издајнички смрад мртвог тела. У сну је чуо глас празне дворане, звучао је као јаук. Повремено је ноћу видео како се врата помало померају, као да их не додирује људска рука већ то чине сама, а иза њих је витез на борбеном коњу, црном и страшном, огроман храстолики див који је застрашујуће потпун. К. би стајао запрепашћен, чекајући на његове речи као на залогаје оживљујуће хране, која би и њега учинила тако потпуним, деловала на то да тело постане нешто друго, можда чиста светлост. Тога јутра је ушао у биро, након неиздрживе море, одложио акт-ташну на сто, извадио из ње нарамак сувих грана, умашћен папир за потпалу и шибице. Наочиглед запрепашћених колега све је то уредно послагао у подножје врата и запалио.

58-59

Кад је ватра запуцкетала, сви су вичући и осврћући се излетели на улицу, гурајући се при пролазу. Он је изашао последњи, кад је пламен већ захватао регистраторе, канте за отпад и њихове капуте на вешалицама.

ПЕРО Господин у црном, квалитетном сакоу и белој кошуљи, зализане косе, уредно поткресаних бркова, седео је за масивним радним столом, држећи у левој руци дебелу, скупоцену цигару. Десном је писао. Поглед му је с времена на време падао на стаклену витрину у којој је чувао реликвију гушчје перо којим је написан један велики роман. Некад је био власништво једног од највећих умова свих времена. Иако још увек задовољан и миран, сада више није могао са сигурношћу да тврди шта је чему претходило, шта је било прво: његова изванредна десетогодишња популарност широм света и велика читаност његових књига или пак долазак те чудесне реликвије у његов дом. Последњих месеци писао је аутоматски, чудећи се написаном кад би га данима касније читао. Писао је: “Паук кружи Европом. Велики црни паук меснатог тела и дебелих, длакавих ногу. Ноћу се прикрада постељама, и спавачима из даха извлачи сећања, која ноћу неопрезно издишу. Намотава их на клупко, затим пред јутро нестаје, остављајући малаксала тела: живе зомбије лишене успомена, неспособне да без њих наставе живот. Паук кружи Европом, а затим ће прећи и на остатак света. Његова је дужност да се забораве разлике, да се униформност прогласи јединим моралним начелом”. Повукао је велики дим јаке, омамљујуће цигаре, уживајући у томе затворених очију. “Светом путује велико позориште - театар пустошења. Ко погледа представу, бива заражен и оставља недовршене послове. Жито је презрело, воће трули под дрвећем. Људи се чудно загледају једни другима у очи и не виде ништа”. Ток мисли прекинуо му је лет неке црне птице која је

. . . . Јадранка Миленковић

пролетела сасвим близу прозора и за тренутак скоро потпуно заклонила светло. Одједном је схватио да за пар деценија нико више неће читати његове књиге. Дим, напола издуван, запекао га је у грлу. Закашљао се и кашљао дуго, не могавши да заустави напад, држећи белу марамицу на устима, све док, уплашена, у собу није утрчала служавка, годинама одана његовој породици, којој је узалуд покушао да се сети имена.

НИШТА На самом почетку своје књижевне каријере обичавао је да одговара на туђе задатке, често имајући вољу за писањем, али не налазећи ништа у свом окружењу што би се могло сматрати целисходним материјалом. Људима око њега догађале су се извесне ствари, али ниједна од њих није заиста наликовала на пустоловину. Њему самом готово да се ништа није догађало. Поносио с том чињеницом, често у друштву изговарајући тронутим гласом, препуним узвишеног патоса, како нема ништа на свету осим поезије. Мислио је притом на туђе стихове, у које се клео и са којима је живео као са мистичном љубавницом, старијом и искуснијом, ћудљивом и варљивом. Упркос томе што су сви други имали живот осим њега, људи су га ценили, налазећи у том одсуству правог живота нешто вредно дивљења. Или је у питању била само његова способност да остави утисак како се његов дух увек налази у вишим сферама. Носећи стално са собом свеске и једно скупо наливперо, седећи у угловима кафана или на клупама у градским парковима кад је било лепо време, имао је обичај да затражи од случајних пролазника да му задају неки наслов, јер је видео изазов у томе да пише на задате теме. Људи су говорили о стварима које су чиниле њихову свакодневицу, или о оним другим – које су биле толико далеко од њихових једноличних живота, да су поуздано знали да их никада неће освојити. Писао је приче на њихове наслове, и нудио их познатом недељнику, који је након више година његовог упорног обигравања најзад установио за њега

58-59

сталну колумну. Зарада од писања била је мала, али он ионако није од тога живео, већ од скромних прихода које је доносио стан за изнајмљивање, наслеђен од мајке. Тако је себе сматрао искључиво уметником, и многе кафанске приче почињао речима: “Ми, слободни уметници...” Време га је помало газило, и његово нагиздано писање, пуно напирлитаних епитета, одавно је већ било изашло из моде. Једног дана, док је седео на клупи у парку, прошао је поред њега старац, веома сиромашан, готово бескућник и скитница, који је у парку редовно убијао досаду и хранио голубове. Добацио му је у пролазу да напише причу која би носила наслов: ништа. Догодило се то у једном универзуму који је створио смртни творац. Дирљиво леп, његов се универзум пресијавао златним и сребрним нијансама, као водено огледало над којим се нарцисоидни бог огледа. Миленијумима, никаква сенка није пала на злаћана пространства, вешто избрушена у филигранске творевине препуне живота. Боголика створења опевала су свет. Но, једног дана блистави творац кренуо је да заходи налик на рањено сунце, које на западу издише у смртним ранама. Прво је део нестао на хоризонту, преливајући небо и тло невероватним бојама, затим је нестао цео. За њим је нестао и сјај. Боголики створови пропратили су са ужасом ово напуштање - ту осеку сјаја. Остала им је земља - хладна, мрачна, као ни од кога створена, као случајно бачен камен неправилног облика, који ни дете-бог не би узело у руке да се поигра. Наступили су векови у којима су напуштена створења покушала сама да произведу сјај по сећању. Како је пролазило време, сећање је било све блеђе. Све што је личило на злато и сребро, нудили су богу да се врати. Није се враћао, био је то смртни бог или бог који напушта. Затим су престали да нуде сјај небу и почели једни другима да отимају све што је личило на мрвицу сјаја. Учењаци су непрестано понављали - нема сјаја, али земља је сасвим довољна. Њихово пристајање на нешто у замену за све, за потпуно и истинито, негдашње би магове натерало у грохотан смех. Уметници су мрмљали неразумљиве мантре сузних очију, прелазећи празним погледом по мрачним ивицама хоризонта. Осећали су да се морају некоме обратити, но тражећи

. . . . Јадранка Миленковић

коме налазили су само празна места, непрегледан простор који на обраћање не одговара. Свештеници су ходочастили далеким местима, где су од храмова остале само кружне рушевине. На њима су, од некадашњих мудрости седам мудраца, остале уклесане само поједине речи: људи...кривица...свет...зао...не знам...крај...ништа...

LAY LADY LAY Кад то више није могла да га пита, замислила је разговор с оцем у коме јој он објашњава зашто баш та песма, а не стотине других. Још увек ненагрижено заборавом, његово мирно лице својим је распоредом бора смејалица, и оних других, насталих од горчина у угловима усана, нудило причу о песми у којој он, већ годинама, кад зажмури и препусти се, види једног каубоја са шеширом, на коњу. Усамљеник јаше преријом, слободан и помало сетан, можда у сусрет заласку сунца. Повремено звиждуће, пркосећи прејаком сунцу или налетима ветра препуним прашине и песка. Зашто је битна прерија, питала би га. Због километара и километара самоће, слободе, прашине, зноја, опасности, квргавог дрвећа и грмља, због оног осећаја природности и јасноће, који се сада нигде не може наћи. Зато што си Нико, и то ти нимало не смета. Зато што не припадаш ничему и ништа те не може лако освојити. А ти ипак знаш да можеш нечему и некоме припасти, ако желиш. И на рубу прерије је кућа. У кући је она која те чека. Сићи ћеш са уморног коња, а на столу ће хлеб и вино букнути у чисти сјај.

58-59

ЗАМКА Посматра животињицу ухваћену у замку која је за неколико бројева мања од њеног тела. Потпуно је спљоштена унутра, али још жива, ситно трепће окицама и уплашено гледа. Пита се колико јој је пулс убрзан, како излази на крај са толиким страхом, колико ће још дуго живети. Све то уопште није њена ствар. Ипак, ускоро више ништа не може да ради, јер стално окреће главу у правцу замке. Већ почиње и да се пита није ли неко замку намерно поставио да би испитао њено понашање у присуству мучене животиње. Решава да остане потпуно равнодушна. Све је се то, реално, уопште не тиче. Осим што изазива њену радозналост. Обавља оно због чега је ту трудећи се да заборави на присуство сапетог створења. Да није очију које трепћу, могла би и ту замку да третира као комад намештаја у неугледном магацину, или заборављено смеће. Смотуљак згужване амбалаже.

Ипак, тај смотуљак у замци трепће, и изазива њену непрекидну пажњу. У једном тренутку решава да прекине неподношљиву ситуацију. Отвара замку. Животињица излази и прави неколико збуњених кругова по просторији. Не изгледа као да је се плаши, а ни да тражи излаз. Даје јој мало времена, да се протегне, схвати своју шансу. Посматра је. Чини јој се да сиротица још није свесна слободе као могућности. Размишља да је нежно шутне, или на неки сличан начин подстакне у њој неку борбеност. Гурне је мало ногом. Ништа. Минутима стоји укопана у месту. Размишља? А онда, противно свим законима, одлази назад у замку, угурава се унутра и молећиво гледа несуђену ослободитељку, тражећи ваљда да је поклопи.

. . . . Јадранка Миленковић

ЗАУВЕК Ко ми краде ова јутра? – пита се, једва одлепљујући капке и мрзећи јутарње светло које улази кроз прљави прозор препуног аутобуса. На подлактици возачеве руке пише “Goca forever”. Са неког аудио медија стиже “човек ћуталица”. Мајсторе, наплаћујеш ли музички динар, режи старија жена. Младића на средини аутобуса то не занима - има беле слушалице, жмури наслоњене главе на стакло, са очима изван сваког зла. Аутобус и глава ће одскочити на некој од рупа; очи ће се вратити у зло, у јаву. Пуначка женица и њена мршава неблизнакиња су јуче све испричале, данас ћуте и ћутаће наредних месец дана. Ништа им се не дешава; за причу мора нешто да се накупи, нека свађа с комшијама, неки безобразлук незахвалне деце. Њена познаница, која с времена на време баци поглед наде у њеном правцу, има провидну белу хаљину. Лутко, ту си завесу могла на прозор да окачиш. Не причају о новостима на послу; познаница срећом све време разговара телефоном. У седам ујутро, њен је саговорник пун животне снаге какву многи ни до десет не накупе. Ја сам боем луталица, каже боем из аудио медија. Познаница у завеси воли да позајмљује новац од других; једном је позајмила чак и од возача аутобуса. Ова мрзовољна, неодлепљених капака, добро зна за ту њену пасију: од ње богами неће извући ни пребијену пару. Поглед јој кружи око нападне познанице, а помало и кроз њу и њену завесу: вреба изразе лица - ко ће први сићи да седне на његово место? Брзо седа, гледа кроз прозор. Не занима је река уморних радника на улици, недоспаваних и крмељивих, али то је оно што нуди покретна слика у прозору: филм који ниједан режисер неће снимити. Зашто су утегнуте? Зашто посрћу на платформама? Зашто су безвољни? Зашто су остарели? Зашто нигде нема полета? Зашто су ољуштене фасаде?

58-59

Мајсторе, знаш ли ти шта је forever? Колико их је било после Гоце, кажи? Силази потом с платформе која се креће на платформу која се не креће. Не, не, и она се ипак окреће, али јако споро, понекад на то не мислимо. Хвата ритам корака оног који поред ње невидљив иде и шапуће јој сва та питања. Ал’ никако се не усклађују, јер он стално мења темпо. Испраћа очима, безгласно, крнтију која као задихана животиња наставља ка железничкој станици, са које готово нико више не одлази, и на коју се ретко ко враћа. Још увек неспремна да је усиса промајна зграда у којој ради, да је до краја обезличи и још додатно обесмисли дан, баца урокљивим оком још један поздрав возачу. Мајсторе, молим те, само немој о forever.

ТЕСКОБА Кад се пробуди, бог себи прво да браду и скува си кафу. Цело небо замирише. Онда дође његов син и каже: тата тата, хоћу и ја кафу! И да идем на вашар. Бог каже, мали си, порашће ти реп. Дете почне да плаче, падне велика вода на нашу земљу боје меда. Настану океани. Бог каже, хајде једну малу, али са шлагом. Небо се забели од густих, белих облака. Дете пије, дође му мајка. Јеси нормалан, дајеш детету кафу, порашће му реп! Почне да грми. Пошто не може бога, ишамара дете, оно опет плаче. Пада још воде, порасте биље, потону Макондо. Хоћу на вашар, виче дете. Ћути, водићу те после да гледаш земљу кад не види мајка, каже му отац. Могу да је пипнем, пита дете. Можеш, али немој много јако. Дете брчка земљу божанским штапом, настају усеци, дижу се планине, одвајају континенти. Тата шта је оно што вришти у шуми и плаши дрвеће? То су људи, сине. Зашто вриште? Осећају егзистенцијалну тескобу. Тата, мени је жао дрвећа, дај им нешто друго да не плаше дрвеће. Дао сам им целу земљу, нек науче да се играју. Тата, шта ћемо ако им земља постане мала, па пожеле

. . . . Јадранка Миленковић

да узму и небо? Не брини, сине, глупи су они а небо је велико. Али ако пожеле, показаћемо им њиховог бога... Срушићемо им кулу. Оприлити крила. Подвалићемо им. Рећи ћемо им да чврсто загрле своје новчанике.

СТИЛ Властити Стил улази у собу као Клинт Иствуд у крчму пуну полупијаних, бахатих револвераша. Затиче успаваног човека и буди га гласно и прекорно: “Устај, ленштино, време је да радиш на мени!” Човек устаје као под ударцима стражара у затвору, безвољан је и погурен, пиџама му је просењена, згужвана и уморна од толиких неинспиративних ноћи, ноћи испуњених једино спавањем без стила. Властити Стил заколута очима: “Брже мало, несрећо! Где баш ти да ми се паднеш! А лепо су ми нудили једног из Немачке; ја будала нећу, мислим - права емоција се крије у словенској души, изједеној ратовима, немаштином, потрагом за смислом...” Човек окрену ка њему своје тужне очи до врха испуњене сном и лењо коракну ка Властитом Стилу, као да га се гнуша. Властити Стил пуцну прстима и у руци му се истог часа створи бич, којим фијукну претећи кроз ваздух. “Хтео си да пишеш без мене опет, зар не? Хтео си да се сакријеш иза полице где прашина прекрива твоје мртве узоре? Прво ћеш да радиш на мени, јасно?” Рекавши то, скиде са себе баде мантил и леже на кревет предајући поспаном човеку у руке уље за масажу... Док је човек безвољно гњавио његово безоблично, пихтијасто тело, Властити Стил је стењући још наставио да полугласно гунђа о томе како је тежак живот властитих стилова кад им се падну такви неинвентивни неспособњаковићи... Следећи пут ће ипак изабрати неког из Немачке....

58-59

СПАСЕН Он се звао Спасен из Воде. То што је био другачији од других, значило је прилику да прича са пламтећим грмом купина, носи бакарну змију на штапу која лечи од уједа правих змија, и проналази необичне путеве за много ногу, тамо где нога обично крочити не може. Оно што жели и ка чему иде, биће му показано, али то ипак неће моћи освојити. Други ће трубити у трубље од овнујских рогова које ће рушити зидине неосвојивих градова. Други ће убијати, освајати и испаштати. Оно што ће остати од оног који је спасен из воде, биће само пар речи, које му је једном, можда као привиђење у невремену, казао облак.

. . . . . . . . Вања Чанковић

58-59

Никола Ранковић

ТЕШКО СРАЊЕ

Унутрашњост возила хитне помоћи ми је деловала као дар Божји. Звуци сирене и одблесак ротационих светала су миловали моја чула. Ништа нисам осећао. Ни бол, ни патњу. Лице докторке која ме је прикључила на некакве апарате ми је уливало сигурност и спокој. Није ми сметало ни то што сам из уста избацивао целе млазове смрдљиве крви када год су точкови хитне помоћи налетели на неку рупу на путу. Осећао сам се задовољно, пажено и опуштено. Осећај када полако тонеш у несвест може да буде јако пријатан нарочито ако та несвест значи да си отишао корак даље од пакла који су преживео. Звуци, светла, докторкино лице, крв, су се полако стапали у једну целину, црнину која ме је постепено обавијала и просто гутала. Нисам желео да се одупрем, желео сам да што пре постанем део тог вртлога у који су се сливале боје, лица и звуци. и онда је наступила тама. Дан је почео као и сваки други. Уторак. Пробудили смо се око седам, одрадили јутарњи секс, истуширао сам се, опрао зубе, обукао одело, ставио кравату, обуо ципеле, узео актовку... У пекари сам купио четрвт килe бурека са месом и појео га за пултом. Без јогурта. Купио пљуге и новине, сео у свог старог Пежоа и одвезао се до канцеларије. Маја је остала у стану. Није имала посао и бавила се уобичајеним стварима..кување,куповина, пеглање. Били смо у вези око две године и добро нам је ишло. Лове је било таман, љубави је било довољно, сексуални живот је био на пристојном нивоу. Реално није било никаквих озбиљнијих проблема ако се изузму њени чести напади безразложне љубоморе и посесивности. Маја је иначе заиста била добар лик. Помало лабилна и понекадпретерано импулсивна. Просек.

. . . . . . . Никола Ранковић

Просек са душом. Смеђа коса, зеленкасте очи, мало веће дупе а мало мање сисе. Благо је кубурила са килажом али нико не би могао рећи да је дебела. Изгубила је посао пре три месеца и то јој је јако тешко пало. Запала је у неку врсту депресије и често је очајавала и кукала над својом судбином. За разлику од мене, уопште није пила али је зато била зависна од разних таблета за смирење, спавање... На посао сам стигао са закашњењем од десетак минута. Провукао сам се поред портира и ушуњао у канцеларију. Срећом шеф још није стигао. Упалио сам компијутер, разбацао неке папире по столу и правио се да обављам неки посебно важан посао. У отворену фиоку сам скембао новине и кришом их читао. Време је полако али сигурно пролазило а дани радног стажа су се множили у мојој радној књижици. Нисам баш имао неке амбиције, нисам лудовао да направим неки пословни успех, да постанем неко велико мудо. Нисам љубио дупета и нисам се тртио у први план. Једино сам желео да отаљам посао и да дочекам пензију. Амбиције, жеље за мењањем света, трку за ловом и положајима сам радо препустио млађим колегама који су са својим мастер дипломама осећали потребу да човечанству докажу колико способни, енергични и самоуверени. Ја сам углавном гледао своје послове и исправљао њихове брљотине. Стара кука. Искуство. То је оно што се не учи на мастер студијама а може да се стекне само са годинама и правилном употребом мозга у реалним ситуацијама. Али све то понекада зна и да затаји. Емоције чувај за оне које волиш а мозак користи за оно од чега живиш. Ако у односу на свог партнера занемариш емоције а почнеш сувише да користиш мозак, утриповаћеш много ствари које ти сметају, које ти иду на курац. Наћи ћеш милион мана и замерки и на крају ћеш остати сам. А ако на послу поред разума укључиш емоције (наравно, ако си уметник, онда ово не важи) онда ћеш импулсивно доносити одлуке које се обавезно на крају заврше катастрофално и остаћеш на улици без посла. Отишао сам до клоње, ишорао се и кренуо на пуш паузу испред зграде у којој ми се налазила фирма. У лифту ми се придружила и Биља. Биља је једна од “младих лавова”. Мастер амбициозни референт спремна да гази и преко мртвих ако ће јој

58-59

то донети неки поен у очима послодавца. Увек је брза, гласна, арогантна, паметна. Могућност да погреши у било чему у њеном уму није постојала. Себе је сматрала Богом даном и власником свих знања и мудрости овог света. Слушајући је, неко би закључио да не само ова наша фирма већ и комплетна економија наше земље почива на њеним плећима. Увек сам се гадио таквих особа. Све се код ње сводило на неку јефтину причу у којој је она била интелектуална и пословна громада и скупи спољни маркетинг овековечен у уским и кратким комплетићима, дугим глатко депилираним ногама, плавим очима, пластиком појачаним сисама и уснама, затегнутим дупетом, јебозовним погледом и кратком плавом косом којом је ваљда хтела да нагласи своју младост, снагу и бруталност. Имала је 26 година и тек пре пар месеци је завршила факултет и добила посао али јој то није сметало да себе види као свезнајућег месију. Никада нисам волео такве људе. Бежао сам од таквих сподоба. Запалили смо пљугу испред зграде. Ја Дрину а она неку прескупу, танку цигарету. Таман је почела да ми објашњава њено виђење будућности компаније када јој је зазвонио телефон. Осетио сам тренутно олакшање. На жалост, то олакшање је пркратко трајало. Биља је позеленела у лицу и почела да плаче. Да рида. Диорова маскара јој се размазивала по лицу. У тренутку сам помислио “ако настави овако да плаче и топи шминку, за пар минута ће јој лице бити као код Џин Симонса из KISS-а”. Искерно, болео ме је курац за узрок њених суза. Желео сам само да што пре попушим пљугу и да се вратим читању новина у канцеларији али ипак ја сам човек старог кова, загрлио сам је и невољно покушао да је тешим. Оставио је дечко. Наватао неку стјуардесу и са њом одлетео у топлије пределе. Нисам му замерао. Ридала је на мом рамену а ја сам је тапшао по леђима. Осећао сам њене тресуће сисе на својим грудима и признајем да ме је то мало узбудило али сам се брзо уразумио. Некако сам је одлепио од себе и одвео је у канцеларију. Посадио сам је за њен сто и вратио се свом опонашању велике пословне заузетости. Њен плач је полако прерастао у кукњаву а затим у арлаукање. Остатак “младих лавова” је повремено долазио до ње са намером да је утеши, да јој објасни да јој је бивши дечко тешко говно и смрад

. . . . . . . Никола Ранковић

а онда су јој се иза леђа злобно смејали и надали се да ће успети да профитирају на њеној слабости. Било ми је некако жао Биље иако сам у потпуности схватао и подржавао потез њеног сада већ бившег дечка. Јеби га. Емотивац. Одвео сам је до тоалета да опере лице, да се мало среди и питао шефа да ли могу да је одведем кући јер овако нема никакве вајде од ње а због њене кукњаве нико од нас не може да ради. Искуство. Шта да вам кажем. Видео сам себе како се не враћам назад на посао и како већ око два варим ручак и дремам. Добио сам зелено светло. Стрпао сам је у кола и возио је ка њеној кући. Њено ридање је полако прерастало у агресију, у бес, у мржњу према бившем. Отпратио сам је до стана, рекао пар лажних речи утехе и окренуо се да одем. “Много ти хвала. Стварно си ми пуно помогао” зачуо сам иза својих леђа. “Молим те остани још мало самном. Молим те, не могу да останем сама”. Е јебем ти емотивност. Сажалим се и над усраним голубом на улици. Окренуо сам се и ушао. Посадила ме је на неку софу и донела тек отворену флашу Чиваса. Никада нисам волео виски, ја сам пивски човек. Мислио сам да попијем једно или два пића па да под окриљем некаквог изговора утекнем. Полако сам пијуцкао и пушио а Биља је у себе сипала количине којих би се постидели и озбиљни пијанци. Њена агресија и бес су постајали све јачи и отровнији. Предложио сам јој да попије нешто за смирење, да се истушира, да проба да заспи. Тешио сам је глупим фразама у које ни сам нисам веровао “наћи ћеш друог, још си млада, можда је и боље што је отишао...”. Е сад, ко не зна шта је секс из освете тај не зна шта је право дивљаштво. На флаши Чиваса се увелико назирало дно. У току једног од њених многобројних напада плача и мојих лажних утешних загрљаја усне су нам се некако додирнуле. Плачљива јапи цица се у тренутку претворила у похотну курождреку. Да вас не фолирам, после пар вискија то ми се некако и допало. Кидала је одећу са мене. И са себе. Софа је била претесна за њене тренутне сексуалне амбиције које је пројектовао повређени мозак рањене жене. Брзо смо се стровалили на под. Била је свуда на мени. Њене силиконске усне су ме просто усисавале а надограђени нокти су цртали мозаике по мом стомаку, јајима и леђима. “ЈЕБИ МЕ” урлала је, “ДА ВИДИШ ШТА ОНАЈ СКОТ

58-59

ГУБИ”. ОК. Јебао сам је. Било је добро али опет не толико да би ушло у некакве јебачке анале. Да ли сам то поменуо? Искуство? Скинуо сам је са себе и на кратко преузео иницијативу. Чисто да јој покажем пар трикова и подлости које се не уче на мастер студијама по Болоњи. Стара кука је била у форми. Успео сам да је изненадим и да однесем пирову победу над њеном надобудношћу и самољубљем. Задао сам јој пар посебно кварних убода и на кратко се стровалио преко ње. За дивно чудо ћутала је. Ћутала је и тешко дисала. Подигао сам се и отишао до купатила да се истуширам. Леђа су ми била у фронцлама као да сам био у кавезу са пумама. Брзо сам се обукао, промрљао пар глупости о томе како заиста морам да кренем и залупио врата иза себе. Остала је гола, знојава и нема на поду поред софе. Испред огледала у лифту сам се мало средио, уредно наместио кравату и молио Бога да Маја некако не примети љубавне ожиљке на мом телу. Знао сам да нема шансе да се то деси али сам се надао некој вишој сили, напрасном исцељењу, њеној ранијој конзумацији таблета за спавање. Вратио сам се у канцеларију и решио да останем дуже на послу. Шефу сам то образложио изгубљеним временом док сам помагао Биљи и потребом да посао обавим до краја. Јавио сам и Маји да ћи дебело каснити кући. Ваљда ће попити таблете? Била је скоро поноћ када сам престао да играм тетрис и читам вести на компијутеру у канцеларији. Оценио сам да Маја увелико спава и да је безбедно да се вратим кући. Тихо попут лопова сам откључао браву на улазним вратима. Маја ме је чекала. Будна и весела. На столу је чакала вечера и флаша вина. И свеће су гореле. Нашао сам се у тешком срању. Како да се исчупам из гована? Одмах сам почео да кукам да ми није добро и да сам преморен. Да морам сместа у кревет. Отишао сам у купатило и обукао мајицу у којој иначе спавам. Претходно сам угасио сва светла у стану. На брзину сам се увукао у кревет и покрио ћебетом до гуше. Мислио сам да сам успео да зезнем судбину али ђаво није тако мислио. У неком тренутку сам осетио Мајину руку како ми се увлачи испод мајице и мази ми леђа. Крај. Није могла да промаши све ожиљке и красте које ми је Биља направила. Упалила је лампу и задигла ми мајицу. “Курвару, свињо” . Из ње је покуљала сва љубомора и бес. Јеби га...нисам

. . . . . . . Никола Ранковић

имао спреман одговарајући одговор. Кренула је да ме удара, да ме чупа, шутира. Нисам могао ни да предпоставим да поседује толику снагу у себи. Скочио сам са кревета и почео нешто да муцам, да објашњавам, да се правдам. Није ме чула. Њене песнице су севале по мени а ја сам само стајао као боксерски џак. Нисам се бранио. Засрао сам. Ни сам не знам колико сам удараца добио када је са стола на коме је стајала непоједена вечера дограбила нож и жестоко ми га забила у стомак. Чујем како зове хитну помоћ, чујем сирене, видим лица лекара, видим носила на која ме стављају, врата возила хитне помоћи која се затварају иза мене....

58-59

КРАЈИНСКИ ГЛАСОВИ Јелена Радовановић

ИЗ ЧАУРЕ ЧАУРА Ова нам је соба била катедрала. Ту су ходале твоје раскошне кости и као јара из твог жара на таваници је плесала висока сенка. Са олтара мог крила устао си као силан чемпрес бацио си на под чаршаве и оклоп лажи и увио ме у глас. Тај штури инвентар био је наш двор. На престолу кревета у брокату твоје коже крунили смо тешке речи распрскавао си се као слап слуз нам је плавила ножне прсте гулили смо ноћима са себе крљушт соли ту раздрљили ребра и зурили у крвава срца.

100

. . . . . Јелена Радовановић

Та изба била нам је ризница. Записали смо тајне анатомије и сакрили свитке једно другом у уши. Лепили смо позлату зноја на зидове данима нисмо били гладни јели смо мирисе цедили сокове из пора и отвора жвакали једно другом лаву из стомака и пили пазухе. А после дођоше: пруге и аеродроми бракови и окови лаж емиграције и смејурија туризма кад у јадној пародији бекства распршисмо се у таштину да витламо худи по глобусу и гањамо у вреви света празне махуне прошле среће. И узалуд знали смо пустиње медитерани америке сибири пампе. Из ћелије те пусте собе изашли нисмо никад више.

101

58-59

СРПСКИ ДАРВИНИЗАМ Склањај се у страну руљо губитника ево их у хордама долазе хијене у резервату парија. Ждерачи магле надиру оделирани су исполирани цакле им се очњаци хоће лајфстајл и фенг шуи неће турску хоће макијато крупним корацима сатиру земљу партијски штакори корпоративне кучке хоће рате и кредите хоће зимовања и летовања хоће ексклузивни катапулт са ових кота беде пуни крви међу исисанима ходају у смарт кежуал стајлингу променили су мајндсет увели нови кастинг зашто да таворе у бекстејџу доживотно узели су лајфкоуча и апдејтовали се деца им трчкарају по шопинг моловима пуна су им уста празнине новац им се лепи као муве трче успешни на адреналину међ нишчима на бенседину

102

. . . . . Јелена Радовановић

ИЗ КАТАКОМБИ излазе пустињаци велеграда да траже срце згњечено на асфалту – налазе на површини трке шакала у супермаркетима налазе тргове и улице пуне похлепних лешева налазе врвеж родног племена страхове како газе плочником и крцкају једни другима кости заклетве под шареним крпама гладијаторска клања на стадионима став мирно на химне нож поред распећа и гладан механизам како слободним робовима даноноћно на грудима седи и гркљане глође

103

58-59

ОНАЈ ЗРАК који је у свим бојама нара прошао кроз чемпрес са пучине у септембру пао у зделу са слатким од смокава на хекланом столњаку и нацртао жалузине на њеним голим бутинама док је спавала испод свечаности сенки на своду то је рече писац на самрти сва моја биографија

104

. . . . . Јелена Радовановић

ДУПЛО ДНО Кроз маскенбал света витлаш окрећеш се играш вртиш да глуматаш важност свега – некретнине и каријере аутомобили и наследства дипломе и усавршавања терор раног устајања неплаћени рачуни бриге насушне на гомили све књиге непрочитане и недочитане конфекција зимовања и летовања лакрдија туристичких обилазака тзв. сређен живот такорећи успех школована деца терор васпитања илузија образовања бол у вратним пршљеновима полупансиони и ол инклусив намештаји и уштеђевине рате и плате кредити и умор. Глуматаш како ноћу не падаш као тешка тиква у кањон своје несанице како једина имовина од које живиш није голо сећање на собу поред Саве која је мирисала на шуму и муљ и то име заглављено пола живота у грлу као кост.

105

58-59

Ника Душанов БЕЗДОМНИ ВОДИЧ КРОЗ ИСТОРИЈУ ОРЕСТ Мој друм је жив. Псећи измет цвили на њему. Као јантар суви носићу га око врата. Птичје перје и Козје брабоњке У своје златне коврџе уплешћу. Два здрава зуба Извадићу И из блатних локвица Сркати тамну водицу. Престаћу да ходам Већ по земљи пузаћу На леђима Да лепо небо могу да гледам Стално. У шакама ћу Свиралу држати Од ноздрва справљену Или тек фалус Од прашине жут. Спор и изобличен Балегарима ћу бити сан: Тамни облак Ког ваљају Фурије. 106

.........НикаДушанов

ИФИГЕНИЈА АГАМЕМНОН: Страст се заразна пронела кроз армаду: Што пре би да заплове у варварски крај И учине крај крађама грчких жена. Еурипид, Ифигенија у Аулиди Хистерија има траку у коси. Мушке очи. Зашива галебове за углове отрцаног неба које тромо ландара као смрдљива устајала завеса. Дланови се зноје као овчија њушка. Поверљиво лежу у грешну топлину, у лог кобног саучесништва. Добују жиле набрекле од мушке крви струје кроз тонус мускулатуре кроз шпалир костију и плетенице тетива. Наша крв нам говори: Слободе и Силовања! Али још смо овде. Као и обреди, пијетет, песма, наши задивљени синови, смерне женице, бог, част и отаџбина.

107

58-59

Ифигенија има траку у коси. Мртве очи залутале у нестрпљивој шуми копаља. Зашивене птице хистерично се копрцају на платну домаћег неба.

БРОДОЛОМ (нови свет) Може ли се ово назвати обалом 500 километара од мора које никад нисам видео обузима ме неки континентални бог и лакше се луди у равници кажу: ветрови, кажу налети ветра у равници међу кукурузима будим се међу стабљикама опростите стабљике овде планирају књижевно вече а већ тамо на чистини пуцају у празан простор у беле трбухе гледао сам како деле оброк међу собом довукли су даске са обале и један бродоломник у средини замишља висок зид испред себе и фреску која ће тек стићи са севера: „Породица заспала у песку“ овде је на хиљаде места за сан и ту нам је центар

108

.........НикаДушанов

поставите звоно проглашавам овај континент отвореним звоните за ручак или можда већ касни доручак испричајте ми историју овог места док се ја нашминкам и променим новац...

МАЧКЕ

Глава је ту. То је добар знак. Као 12 пиштоља. И време је за вести. Окупићемо породице те красне породице на плавом тепиху. Изнећемо посуде ах те посуде течности никад довољно Заиста, јуче још бејах сам а данас има ли краја мојим срећама? Све личе на мачкице. Тапкају својим шапицама. Једна ће скочити и остале за њом. Идемо, гледајмо њихову игру! Ах Несрећнице, тако су мале.

109

58-59

БОЛНИЦА И можда је боље да се преселим у болницу. Међу преживеле. И усним шетајући црну књигу, грцајући над поморанџама. Нешто се навикло на моју присутност, нешто што разговара са богаљем: „Да, има тих дана“, а онда се сети да нема цигарета и отпухује димове ка шумском биљу и творници играчака.

110

..........СашаТомић

Саша Томић

КВАРТАЛНИ СПЕКТАР

СИР Уколико теби прећутим, слагао сам. Док ти спаваш скупљају нам се синапсе, тад твој дах ја претварам у прах. Боље је да дишеш. Не гледај ме више, ал’ отвори те већ тол’ко разрогачене очи, јер ја видим улаз и излазим па и тада твој дах ја претварам у прах. Мачке имају мање прстију позади тада је довољан један корак да пацови сањају изанђане канџе, а ја још увек твој дах претварам у прах. И боље је да дишеш, прећутаћу. Боље је да јебено дишеш.

111

58-59

ИМАМ

Има све... Имам и плафон да гледам филмове. Имам и зидове да лижем и гризем. Имам и корице да се лепо и фино ушушкам, па и листове све да полако упијам. Имам чак и мелодије све да на плафону, зидовима, листовима и корицама свирам. Имам све, али јебеш то имам све, уколико тебе не.

112

..........СашаТомић

СТАКЛО

Ако икада ону тамо горе звезду будемо испијали, ни лупом из грудију твојих нећемо видети нашу кристалну ноћ. Једном ће ми твоја кожа пред овим очима попуцати, отвориће се, потпуно расцепати и дозволити ми да милујем ти та стаклена ребра. Ако се тада најежиш, она звезда ће у теби бауљати говорећи ми непознате речи, отровнице ће се отровати, све моје и твоје сузе ће заплакати, месец преполовити, срце засладити, кости ће све витално запрашити и све ће се у теби трести! Да све ће дрхтати и силоваће ми уши шапатом да наставим.

113

58-59

ЦЕВИ

Кад сам онда на води стајао и млеко пио Тада кад си ме загрлила и нестала Његов, њен, нити њихов никада нисам био И поред свега тога на мој длан киша је пала Нисам успео себе да одржим и тад сам се слио. А ти си ме све време само са стране к’о пичка гледала. Ја се сливам... сливам се.

114

.........ГоранПаовић

Горан Паовић МОНОЛОГ У СВЕТУ *** Погрешна је слика савременог човека Да је живот у старини био сив и суморан Као црно-бела телевизија. Нека је безбрижност и тиха радост становала у срцима грубим, као када се на видело призивају слике детињства, које нису реметили ни ратови ни глад. У људима овога века никада више сивила и суморности усред свег бљештавила и шаренила, никада веће глади и пожуде, неслућених могућности на личном плану и шансама за живот као на филму, понуда за путовање на неоткривена места на земљи и у космосу. Јединственој прилици да се проба све од оријенталне исхране до опојних дрога од којих човек може да се очисти брзо и једноставно инјекцијама, сајмова на којима се нуди роба од игле преко свемирског брода Једино Реч одржава свет, речи га преобраћају и кваре до сржи. Ни поезија не може да промени свет, побуђује тек ретког песника да промени себе, а онда се у њему покрећу силе које га прожимају и исправљају те такав утиче на своје ближње. Тако се мења свет, не другачије.

115

58-59

*** Недеља. Једни спавају, не устају из постеље, једни се буде зором, иду у лов, једни купују хлеб и новине једни иду на службу у оближњу цркву. Једни, невидљиви, нису ни ока склопили у свеноћном бдењу. Свако за себе. И не слуте да ће се једнога дана сви срести на једном месту и препознати као трагови у песку. На уласку у град састављен од булевара, дугачких широких улица које се спајају са хоризонтом. Са истока заслепљује одсјај сунца у очима. Са запада одраз сунца у ретровизору, гаси се дан. Пратим белу испрекидану линију, затим пуну, па наизменично једну и другу. Скрећем десно код семафора, право, па лево и ту сам код куће. Опојни мирис бензина, отровни дим из фабрика и смог, три састојка за смртоносну формулу удишем безболније од свежег ваздуха.

***

116

.........ГоранПаовић

Као да је септембар, одјекују Мокрањчеве руковети између сивих фасада, које отпадају са зграда као перут на широка рамена улица. Киша ромиња, хладноћа улази у кости. Такве су јесење кише од којих постају снежне пахуље. Модре се прозори од неба пред олујом као шљиве по Србији. Мирис окаснелог цвата улази у душе као пчеле у кошницу и чини чуда, окрепљује, оштри чула док бруји мелодија детињства у окорелим срцима.

И мене спопадне стваралачки нагон. Осећам да надолазеће мисли могу да саберем и преточим у речи и стихове. У мени неки космос, ширина у плућима, дишем мирно и спокојно. Одлази од мене она неизвесност која се јавља када немам шта да кажем, све као да ме нема. Надиру мисли и осећања, зуји кошница, полен се точи у мед, врца се у глави. Људи ме загледају, мора да се види на мени та сила. Мора да изгледам као вулкан. Али извор брзо пресуши, испари као летњи пљускови. Спласнем као мехур. Повијем се ка земљи немајући за шта да се ухватим. Гледам шта сам посејао за собом, какав сам плод родио. Као млада воћка која рађа тек толико да се види од којег је рода. И ништа више.

***

117

58-59

Представљам се онако како доликује човеку, јер човек је господар света (иако је по својој вољи постао роб својих страсти). Не идем даље од онога што јесам у очима случајног пролазника, као врхунац статистичке обраде степена људскости у свакоме од нас. Мислим о себи оно што мислим о другима, али не казујем никоме од пролазника који климају главом и осмехују се стакленим излозима. Ћутке, без страха прелазим пут којим сам дошао и обиснуо се у Неготину све тишем и тишем, само уназад, као повратник у окриље земље по којој газим. Људи су све старији, млади се брзо уписју у старе. Стари су прескочили смрт па се и не примети кад ретки оду Богу на истину, а млади умиру покошени у сноповима, као на фронту. Сунцокрети се наивно осмехују возачима затим се окрећу сунцу, увече клону од силног понављања. Сенке се јуре у предвечерје као пси на свадби. Заносни су крајолици у сумраку када ноћ прекрије својом црном свилом наше беле пути и беоњаче, а звезде и месец упорно провирују и безнадежно се труде да осветле скривену нутрину света.

118

. . . . . . Горан Стојчетовић

Горан Стојчетовић: “Човек који превише говори и окреће очи као да види муве око себе”.

119

58-59

Милоје Демир Неготински

АОШ Бранислави Трујкић Брезојевић

Исповиједајте пак једни другима сагрјешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника. Посланица апостола Јакова 5;16

Још увек је зима и хладно је, крај је фебруара али се некако у ваздуху осећа пролеће које се стидљиво најављује. Са првим мраком кренуо је и мраз али не тако јак. Све се умирило и само је месечина осветљавала село које је смештено између два стрма брда као да је сакривено од остатка света. У ноћима кад нема месечине село Дупљане је умотано у тежак мрак и околна брда тако да је скоро невидљиво. Дупљане није попут осталих крајинских села. То је влашко село са оскудном историјом и најмлађе је од свих осталих. Настало је за време Османске империје и сачињено је од оних који су имали потребу да се негде сакрију. Дуго је новонастало село за османску власт било непознаница што је било идеално за све оне који су бежали од закона, бежали од неког, бежали од себе или једноставно тражили своје парче неба и земље на овом свету. Долазили су са разних страна, неки са Хомоља бежећи од хајдука или порезника, неки са Дунава, неки из равнице, свако са својом муком и са јаком надом. Са собом су на воловским колима донели оно што су имали од имовине, стоку, блато старог краја на точковима и своје обичаје, тако да су обичаји у Дупљану били скуп паганских и хришћанских веровања и праксе са свих страна.

120

. . . . . Милоје Неготински

Били су то окретни и сналажљиви људи, навикли на сталну борбу у негостољубивом окружењу. Били су више планинског него равничарског темперамента, врло пробојни, што је особина брђана. Те вечери се осећала свечарска атмосфера. Биле су Беле покладе. Беле покладе су празник пред сам васкршњи пост и увек су недељом. То је последњи дан када је дозвољена мрсна храна а од јутра почиње велики пост те се стога сва мрсна храна трошила а нарочито јаја и сир. Од јутра до касно у ноћ су се људи гостили и забављали. Домаћин проџара ватру и напуни шпорет. Астал је целог дана био пун хране која се није склањала док се не утроши, те он истера напоље мачку која је стално скакала на софру. Уто се зачу лавеж великог овчарског пса који је најављивао долазак госта. Био је то стари и добро познати гост. Долазио је иначе, не тако често али на Беле покладе је неизоставно посећивао свог пријатеља носећи у торби сир, јаја, гибаницу или слично. Два човека у позним годинама се срдачно поздравише и уђоше у топлу кућу. За софром су причали уз вино уобичајене и домаћинске ствари али како их је вино освајало тако кренуше да се враћају у прошлост и призивају успомене као што сви стари људи чине јер старци не гледају у будућност већ у прошлост. Присећали су се старих времена и како су се некад славиле Беле покладе. Присећали су се маскираних комендија по селу, ватри које су млади момци прескакали, весеља и шале целог дана. Увече би се људи окупљали и јели дебеле палачинке са јајима и сиром. До касно у ноћ би се пило вино и јео осољени кувани кукуруз док су људи на невешто исцртаним даскама ређали зрна пасуља играјући игру Даме или Мице. Требало је да се утроши сва мрсна храна и да тога дана сви једни другима опросте грехе те да тако уђу у васкршњи пост. Сваке године на Белу недељу су та два човека понављали исте приче и скоро ритуалним редоследом ређали теме да би се увек при помену речи АОШ враћали на догађај из прошлости и њихове младости. Тако и тада на почетку двадесет и првог века они утонуше у своја сећања из младости. Била је то друга или трећа година по завршетку Другог великог рата. Година немаштине а понегде и глади. Било је то време када надничари нису добијали новац већ су на њивама

121

58-59

богатијих радили целог дана за два килограма брашна. Било је то време тек успостављене нове комунистичке власти, време несигурно и са новим обичајима. Ипак, на селу су се стари обичаји држали без обзира на новонастали систем вредности и то у целости, онако како се то одувек у Дупљану радило. Тако дођоше и Беле покладе. Драгољуб је био весео и драг човек, тек ожењен, имао је око седамнаест година. Био је омиљен у селу због свог ведрог духа и шала које је збијао. Додуше, био је и леп, онако висок и вижљаст, веселих црних очију и широког осмеха те је био и љубимац жена. Као и сваки Вла’ који се зове Драгољуб, тако је и он носио надимак Гуне па ћемо га и ми тако звати. После лепог и бурног празничног дана проведеног у селу и кући, као што то обично бива на Беле покладе, ваљало се спремити за вечерњу забаву. Жене су по кућама спремале вечеру а мушкарци су се спремали за најзабавнији део и завршетак празничног дана који следи након добре вечере заливене крајинским вином. Тако је Гуне почео да чисти и подмазује свој пиштољ. Није дуго пуцао из пиштоља па се и ужелео. Гладио је масним рукама хладно тело Валтера Парабелума калибра девет милиметара, пиштоља на кога је био јако поносан и кога је сматрао за ратни плен јер га је скинуо са мртвог Немца који је погинуо на прузи између Неготина и Прахова, онда кад су Партизани дигли у ваздух део пруге са немачким транспортом. Пажљиво и богобојазно је пунио оквир пиштоља мецима а спремио је још један оквир муниције да се нађе. Никад се не зна како ће ствари да крену, можда вечерас шале буду добре па ће устребати муниције за пуцњаву. Ставио је још неколико метака у џеп, није штедео јер забога, једном у години је АОШ. Не зна се тачно откада је тај обичај, то ни стари људи не знају и сви кажу да је ту одувек био, откако је село настало. Зна се само да је Дупљане по том обичају било посебно јер у другим селима тога није било. Аош се изводио тако што би се мушкарци на Беле покладе увече, око десет сати, пели на оближња брда и заузимали место на неком згодном и по могућству мало вишем дрвету. Били су прилично удаљени један од другог и као у неком природном амфитеатру с тим што је ту публика била доле у селу а актери представе су

122

. . . . . Милоје Неготински

били горе по брдима. У селу би тада била мукла тишина и чекао се први глас који би започео представу. Однекле би се спонтано и без договора кроз хладну ноћ проломио јак узвик праћен ехом између брда: „Аооош! Реч „аош“ је иначе изведена из влашког језика у Дупљану и означавала је позив, нешто као „Еј“. Тако је онај који са брда виче терао спрдњу са неким од присутних невидљивих ривала. „Аооош, Мито, ено покрадоше ти овце док си ти овде“, повикао би неко. Прозвани би одговарао опет шалом а онда су се укључивали и остали са шаљивим коментарима све док шале нису достизале врхунац а онда би повадили пиштоље и уз смех пуцали у ваздух. Смејали су се тим шалама и они доле у селу уз заглушујући ехо пуцњаве са брда. Кроз те шале често је умела де се провуче истина и да шала поприми исповедни тон. Била је то прилика да се на дискретан начин онај који виче са брда ослободи греха и то тако да слушаоци нису директно знали је ли то шала или истина јер су шале биле прилично грубе и на граници шале и збиље. Можда је и због тога тај празник био тако спектакуларан. Са друге стране, на супротном брду још један Дупљанац је спремио свој пиштољ Токарев ТТ од девет милиметара, познатији као Тетејац, за кога је у трампи са Русом дао омање буре ракије. Наиме, имао је Рус још пар тих пиштоља које је покупио од погинулих сабораца а иначе су му служили за трампу. Тако је Ђорђе те 1945. године, кад су Руси својим Каћушама орали крајинску земљу, дошао до правог руског полуаутоматског пиштоља. Ђорђе, кога као и сваког Ђорђа који је Вла’ зову Гице, па ћемо га тако и ми звати, је био млад човек од својих шеснаест година, свеже ожењен. Био је то јак човек, широких рамена, вредан и радан, домаћински син из добре фамилије. Те године се оженио Љубинком, најлепшом девојком у селу. Девојком која је била притајена жеља многих момака у селу а богами и ван села јер је била чувена по лепоти. Сваку Влајну која се зове Љубинка зову Бинка па ћемо је и ми овде тако звати. Иначе, док се није удала и отишла у Гицетову кућу, Бинка је била прва комшика Гунетова који је већ заузео место на дрвету на брду. Тако је и Гице те празничне ноћи заузео своје дрво на супротном брду спреман да виче шале из свег гласа као и многи те ноћи. Већ је

123

58-59

било време, десет је сати већ прошло и чекао се први повик са брда. Имаће времена за шалу до поноћи а онда се све прекида и почиње пост, сви опраштају једни другима изговорене неслане шале, као и шале за које се сумња да су шаљиве исповести. Од сутра ће сви бити мирни и у посту. Након седам дугих недеља ће их поп Макарије који долази из Неготина причестити и спремно ће дочекати Васкршњи празник, као што је ред. Почело је дозивање уз обавезно „Аооош!“ Свако од учесника који вичу из хладне ноћне тмине је већ имао спремне пошалице као и оног на кога се намерачио. Људи су вичући прозивали једни друге износећи грубе шале. Као поткрепа су се јављали тобожњи сведоци који су потврђивали да су видели како неко краде комшији кокошке или воће из воћњака. Онда су додавали и други како су пили ракију од тог „крадљивца“ а сви знају да он нема воћњак. Улазило би се и у кратке расправе па би се скретало на шалу, вадили су се пиштољи и пуцало се у ваздух уз смех, како учесника на брдима, тако и мештана, доле у селу. Провлачиле су се ту и шале у којима би наводно онај који виче очајавао што је некоме запалио сено ономад. Наравно, сви су знали да је сено неко запалио за инат али нико није знао ко је то учинио. Тада се јављао тобожњи починиоц и кајао се. То је требало да буде шала али нико није заправо знао је ли шала или збиља јер се убрзо јављао следећи који је тврдио да је он уствари запалио сено јер томе баксузу и треба да се запали али се ипак и он каје. Увек се скретало на шалу и све се завршавало пуцњавом из пиштоља. Ипак, те ноћи се десило нешто непредвиђено. Неко је са брда прозвао Гицета како слабо чува своју лепу жену Бинку. Са друге стране надовезао се глас да се чуло по селу како је посећује комшија. Трећи је глас, као по договору из мрака питао који је то комшија. Из мрака се са неког дрвета чуло да је то Гуне, бивши комшија и да одавно посећује сеоску лепотицу Бинку. А онда се зачуо глас Гицета, повређеног мужа који је мада нерадо, прихватао шалу на свој рачун, изазивајући швалера да да неки доказ о тој вези, чикајући га да каже каква је Бинка. Тада се догодило нешто непредвиђено. Гуне, шерет, како га је Бог дао, повика како је Бинка много лепа и добра и да највише воли велики младеж на њеном округлом дупету. Настаде смех и људи

124

. . . . . Милоје Неготински

запуцаше из својих пиштоља. То је те ноћи Аоша била можда последња шала након које учесници сиђоше са својих дрвета и кренуше са брда у село кућама. Гуне је прво покушао да хода. Мислио је да није ништа страшно. Није га болело пуно у тренутку кад га је метак погодио у бутину. Неко време је држао шаком рану али је убрзо пао на земљу. Пробао је да дозове било кога из шуме али су они галамећи и уз смех већ били на путу за село и нико га није чуо. Остао је сам а није више могао да хода. Бауљао је кроз шуму и више се котрљао на доле низ брдо него што је ходао. Како се рана хладила, тако га је све више болела. Крварио је из ране на бутини која је била прилично запрљана мокром земљом и исцепаном тканином са сукнених панталона. Био је већ надомак села али је остао сам. Лежао је у хладној ноћи на земљи и беспомоћно гледао у небо. Село је утонуло у мук, ништа се више није чуло а онда мирну ноћ проломи Гунетов јаук „Аооош!“. То дозивање се понављало и претварало у крик. Мутило му се пред очима а онда после неког времена разазна силуете око себе које није могао да препозна али је чуо гласове који су се претварали у ехо који кружи око његове главе а онда су и гласови и силуете почели да се удаљавају од њега и губе у шуми. Пробудио се у Окружној болници у Неготину. У болници је било топло и сигурно. Мирисало је на јод и још неке хемикалије. Долазио је полако себи док су га сестре и болесници из собе брижно гледали. Враћао је сећање уназад не би ли докучио шта се уствари догодило али му је много тога фалило у свести. Ипак, схватио је да је жив и задовољно поче да се пипа по телу захваљујући Богу а онда повика панично из свег гласа :“Нога, где ми је нога?!“ Вриштао је уплашено док га болничар не примири и удари му инјекцију за смирење. Дуго је плакао затим. Његове ноге више није било од бутине на доле. Морали су да је исеку бојећи се гангрене која би му одузела живот. Надаље су га држали у болници све док се физички и душевно није опоравио и док му нису стигла инвалидска колица која ће га пратити до краја живота. Милиција је дошла у село да испита случај рањавања а Бинка је била спремна да потражи помоћ од њих. Била је јако претучена, на оку јој је била модрица и кренула је као

125

58-59

хипнотисана у правцу милиционера али је Гице дохвати и угура натраг у кућу. Није јој било јасно шта се уствари догодило. По повратку са Аоша ноћас, Гице је био разјарен и луд каквог га никад није видела. Кренуо је да је туче, прво рукама а онда је отишао напоље и донео конопац кога умочи у кофу с водом. Задигао јој је сукњу и бацио је на земљу. „Сад ћу да ти одерем младеж са дупета!“, повика бесно и зада јој ударац мокрим конопцем. Ипак, после пар удараца који брзо изазваше тамноцрвене подливе на њеној белој задњици, баци конопац и остави је не имајући срца да више мучи своју лепу вољену жену. Тог јутра милиција уђе код Гицета у двориште а потом и у кућу. Видећи претучену жену, њихове сумње добише поткрепу те Гицету одузеше пиштољ и одмах га ухапсише. Бинка наредних годину дана није видела свог човека. Много тога јој није било јасно. Јасно је њој било да јој је муж био љубоморан и понижен. И сама је чула речи које су одзвањале селом те кобне ноћи али јој није ништа друго било јасно. Ни крива ни дужна изашла је на лош глас у селу. Мужу је батине опростила. Пристала би на још батина само да је он ту у кући јер је на њој већи терет него иначе а свекрву и свекра не може више да трпи. Најмање јој је било јасно откуд Гуне зна за њен велики младеж на дупету кад је само један мушкарац, њен муж видео и осетио дражи њеног тела. Са друге стране било јој је жао и Гунета који је остао без ноге. „Шта се то догодило те несрећне ноћи?“, питала се она не схватајући како ствари за тили час могу да пођу по злу и промене животе људи. После годину дана Гице се вратио са робије. Није се много променио. Некако је био зрелији и опрезнији али према својој жени је био неповерљив. Иако је одавао утисак јаког и одлучног човека, у души је био рањив, поготово кад је Бинка била у питању. Није имао срца да је отера из куће а ипак му није давала мира помисао да ју је још неко имао и то у време кад су већ били у браку. Повремено је умео да се опије у селу и у тим приликама је Бинка избегавала да га до јутра сретне јер је извесно било да ће добити батине. Гице по природи није био прек човек али је кад полуди био непредвидивог понашања. Својој лепој жени никад није опростио неверство које га је тихо мучило и које би

126

. . . . . Милоје Неготински

повремено алкохол износио из његове душе. Иако су већ имали сина и кћер, иако је домаћинство напредовало, њих двоје нису били срећни и то се видело. Видео је то и Гуне и у почетку му је било мило што је тако. Сматрао је да је то тиха освета ономе који га је за сва времена убогаљио. Те хладне јануарске вечери Гуне је своја колица изгурао из куће да се освежи хладноћом. Седео је, пушио дуван и препустио се сећањима. Тог дана је био празник Бобоћаза или како то Срби кажу Богојављење. То је време најјачих мразева у Крајини. Ујутро ће осванути Свети Јован, време празника и слава је увелико трајало. Било је око осам увече и одавно је пао мрак. Однекуд се зачу дечија вриска и ларма. То га подсети на стари догађај. Онда кад је био млад момак и кад је у његовом комшилуку, ту иза тарабе живела Бинка, најлепша девојчица у селу. Сви момци су потајно били заљубљени у њу и користили су сваку прилику да јој се приближе али је то било тешко јер се њена баба није одвајала од ње. Чак ни на игранкама у селу јој није дозвољавала стрнђање већ ју је одводила кући пре него што би до тога дошло. Тада када би све девојке из кола отишле у мрак са неким од момака да рукама стискају и испитују тела својих љубавника, да напипају доказе њихове мушкости и понуде своје дражи, Бинку је баба хитро одводила кући. Док су бабе и тетке осталих девојака будно пратиле игре девојака са момцима које нису смеле да оду предалеко, Бинка је са својом бабом већ била кући. Баба је своју лепу унуку неговала најбоље што је умела. Ипак, баба није могла да предвиди сваку прилику па је и те давне године на Бобоћазу или Богојављење радила оно што и увек на тај празник. Наиме, обичај је древни да се увече, на тај празник, пре спавања деца изведу гола напоље на снег и лед и добро окупају хладном водом. Купање је трајало онолико дуго колико су деца могла да издрже, вриштећи од хладноће. То се радило да би деца била здрава и отпорна на болести. Гуне је као први комшија добро знао обичаје па је те вечери заузео место скривен иза грма одакле је кроз одваљену тарабу имао поглед на месечином осветљено двориште. Врата се отворише и Бинка и њена млађа сестра истрчаше напоље праћене бабином виком. Вриштале су и поскакивале онако голе без ичега на себи док је баба износила кофе са хладном водом. Гуне је лежао и опчињен

127

58-59

гледао нестваран и диван призор. Бинка је већ била формирана девојка од својих петнаест година. Имала је лепе и чврсте груди које су играле док је она поскакивала од хладноће. Имала је танак струк испод кога се белела лепа округла задњица. Витке босе ноге су попут два вретена скакутале по замрзнутом снегу. Баба је без милости поливала децу хладном водом из кофе. Дуга црна коса је под млазом воде падала на њена леђа која су била као леђа младе кошуте. Окретала се поскакујући око себе док је он, Гуне уживао у прекрасном призору. Месечина је била јака, тако да је могао да види и добро упамти сваки део њеног дивног тела. Посебну пажњу му је изазивала чврста и округла задњица девојке на чијој десној страни је био повећи младеж. Цео призор је трајао неколико минута али је њему то било довољно да му се уреже у памћење за цео живот. Био је то први пут да је видео голо женско тело у свој својој лепоти. Трудио се да упије сваки детаљ јер је знао да она никад неће бити његова јер се увелико причало како су је већ обећали другом. Онда се прену из мисли и врати у стварност. Било му је жао Бинке. Није била срећна а није ничим то изазвала. Ако је и био задовољан што Гице пати због његове глупе шале те давне ноћи на Беле покладе, било му је жао што и Бинка пати без кривице. Решио је. Сутра ће послати сина да зове Гицета да дође и рећи ће му истину. Ако је већ он доживотно кажњен због своје неслане шале, нема више смисла да и оно двоје пате. Сутрадан је Гице размишљао да ли да прихвати позив и придвече оде код Гунета. Неће му бити драго да оде а опет неће му бити добро ни да не оде па да се после каје што је био кукавица. Заденуо је пиштољ за појас и то отпозади на леђима да се не види, ставио је у торбу флашу ракије и отишао. Испочетка је разговор ишао тешко и обојица су се снебивали. Ипак Гуне је имао јаку жељу да се ослободи скриване тајне коју је само он знао и која га је коштала целе једне ноге. После пола боце ракије која је обојици била потребна, Гуне исприча шта је видео на Бобоћази док је баба купала Бинку и какав је младеж на њеном дупету. Након приче настаде мук кога после неколико тренутака прекину Гицетово јецање.

128

. . . . . Милоје Неготински

„Ох, сараку ђе миње! О, јадан ја, шта учиних!“, болно јекну несрећни човек. Загрлио је човека у колицима и плакао је. Плакали су обојица мушки тихо и неутешно. Ту мучну сцену је прекинула Ружа, Гунетова жена, чувши да се нешто догађа. Најјача су пријатељства која су створена на несрећи. Тако су највише везани једни за друге саборци из рата, затим они који су заједно преживели неку несрећу или болест или их је нека друга патња спојила. АОШ, обичај на Беле покладе је забрањен одавно, одмах након те несреће која се догодила. Многи су обичаји заборављени и времена су се променила. Ипак, два заклета непријатеља а касније пријатеља под заклетвом су се редовно посећивала и поштовала а обавезно на Беле покладе пред почетак ускршњег поста. Увек су те вечери молили један другог за опроштај. Тако је било и те вечери на почетку двадесет и првог века. Два стара човека су седела и уз вино и слане палачинке се присећала своје прошлости. Сећали су се наравно и многих лепих ствари јер су касније као нераздвојни пријатељи имали много заједничких послова. Заједничко им је било и то што су као два старца били сами у својим кућама. Бинка је одавно отишла у Беч а касније повела и децу за собом. Гунетова Ружа је отишла у Франкфурт да помогне сину и снаји око деце. Ипак, за Ускрс су се сви накратко враћали у Дупљане на неколико дана да виде имање и велике празне куће у којима нико не живи. Нико, осим два старца који пребиру по својим успоменама и који су окренути прошлости јер старци немају будућност.

129

58-59

Иван Потић

ТРИ

КОЛКАТА ЕКСПРЕС

Велики, бели, кротки и благородни живот разговарао је у купеу воза који је јурио ка Колкати (Калкута до 2001.) са бледозеленосивим, пурпурногнојавоцрним, краставим и аморалним животом прекопута. -Целог живота сам пазио на исхрану, духовну и физичку хигијену, клонио се кафана и бордела, био послушан и тих. И шта? Ево, свеједно колико се ја трудио, судбина ме је сместила у овај воз и предодредила да се на крају помешам са лепрозним становништвом Колкате (Калкута до 2001.), које ће у зараженим водама Ганга симулирати боливудску варијанту Бејвоча. -А ја пио, блудничио, убијао и хулио на Бога. И на крају, и ти и ја завршићемо у истом гробу, заједно са осталим ротороманима у којима доминирају папирнати карактери непливача из Бомбаја. - А зашто смо ми у овом возу и ко нас је ту ставио? -Мислим да је то заслуга оног кретена са наочарима, оног подбулог идиота што нас тренутно укуцава, тамо у најстварнијој реалности. -Аха – рече Кротки. – Мене нису васпитавали у духу неодаде, нити бих могао да људима кажем било шта ружно, али морам да приметим апсурдност читаве ове ситуације и тог човека тамо који нас измишља. Зашто он не робује хедонистичком систему који су неомарксисти установили чим је Рајхстаг спаљен? Зашто није једнак са другим креаторима парареалности у својим правима на продужени боравак у колхозима Новог Јерусалима? Мислим, створио нас је тако црно-бело, опозитно и најескстремније могуће различите, ставио у воз и упутио на годишњу конвенцију суперхероја Трећег света у Индију!? 130

...........ИванПотић

Не разумем ни апсурд, ни неоасурд, ни псеудоапсурд у овом контексту. А Ви? - Види се да си ти преучио, пријатељу, док сам ја држао свећу Белзебубу, на његовом тамном ходочашћу кроз Долину смрти. Дато ти је да мислиш, створен си да живиш, макар на папиру, али ти није јасан смисао сопственог постојања, ма колико се трудио. Заправо, највећи је апсурд то што ја са тобом водим овај разговор. Ја бих радије свршавао на груди неке париске куртизане, право да ти кажем, али сад причам са тобом, што је довољна казна, не мораш баш да ме подсећаш на тренутке блажене отупелости после оргазмичног грча. Плус, тешко је мислити о било чему лепом кад патиш од сифилиса. -Ја бих мислио о сифилису као о заслуженој казни. Тако ваша поквареност има смисла, иначе, било би апсурдно да га има неко ко на жену гледа као на пехар девичанских врлина. У том тренутку у купе уђе кондуктер са лисичјим лицем и пругастом капицом, какву обично имају затвореници у амаричким филмовима из седамдесетих. Остави своју куглу поред ногу оног грозног човека, извади кондуктерску ташну и рече: -Извините што морам да вам наплатим карте. То је стварно апсурдно. Али, ако мислите о мени као о романтичарском Харону без барке, који користи друго превозно средство и служи се архаичним римама, а о овом возу као метафори која заправо сугерише наше трагично путовање од детињства до смрти, схватићете да је у оваквим причама неопходно имати карту, а не возити се као слепац, без идеје, смисла, разлога и циља. Иначе, ништа не би имало смисла и ви бисте до последње станице очекивали разложно објашњење због чега одлазите у Колкату (Калкута до 2001.), а не у Јерусалим, Рим или Ниниву. -Па због чега, идиоте? – рече крастави човек. - Па да умрете, пошто је смрт у Индији најфилмичнија, али умрећете као суперхероји, уз ватромет, гудаче Енија Мориконеа и фотографију Јануша Каминског. - Извините, али ми смо живи само неколико минута, зар баш морамо тако брзо да умремо а нисмо сазнали ништа о лепоти овог заводљивог света, наравно, ако се изузме све оно што сам сазнао из Ларусове енциклопедије у приквелу овог

131

58-59

надреалистичког блокбастера – рече Благородни. - Питање је колико ће музе оног тамо, оног који ме је створио с лисичјим лицем, да надахњују... Можда ће ускоро да пожели да се анастезира због сурове реалности, да попуши мало опијума, уради се антидепресивима, или се једноставно налоче пива. Онда ће заборавити да сви ми постојимо, и, не само да нећемо постојати у његовој реалности, нећемо постојати ни у овим парелелним световима. -Па зар његова реалност није и наша? – рече Човек чир. Наравно да није – рече кондуктер. – У његовој реалности воз је сад негде код Вражогрнца, и у њему се налази живописна скупина психопата-пецароша, која не размишља о питањима душе и загробном животу, већ само о томе како побећи од жене и деце у блажени вир речице крцате кркушама. -Аха – рече Кротки. – Онда да се понадамо да се у задњој реченици ми, путници, искрцавамо у Колкати, која је пуна цветних алеја, паркова, уређена, чиста и мирна, а Саи Баба и његова свита нас онда воде у своје шаторе, у којима ћемо, заједно са хиљадама суперхероја овом човечанству унети неоходну дозу стабилности, хуманости и емпатије и тако им помоћи да забораве да су смртни, и да им нема помоћи... -Ја нећу! – рече крастави човек, али кад је покушао да устане, виде да су му закључане букагије око краставих ногу. То га ужасно разљути, па поче да урличе толико страшно као да је у питању животиња. А изгледа да и јесте била животиња, јер ко је још видео рогатог човека са козјим папцима. Онај се кондуктер опрезно искраде из купеа, и, кад је изашао на дневно светло, Кротки виде да је то у ствари јако леп млади човек злаћаних увојака. Имао је лице неког Да Винчијевог анђела, старовременско. Кротки изаше на улицу, а пред њим се указа брдо, и у даљини виде гомилу крстова, и некакву потуљену групу људи која се са брда враћала плачући. Онда осети да га нешто пробада у грудима и скоро да паде када га погоди страховит бол у шакама и стопалима. Да ли је ово стварно, питао се како се бол појачавао, помало забринут што је само папирнати карактер, јер овакав бол могли су да осећају само људи од крви и меса. Направио је још

132

...........ИванПотић

пар корака, а онда схватио да више није у стању да хода, да је нешто изашло из њега и да је немогуће да се у њега врати, али да може, незнано како, да буде бестелесан, да лети као што лете мисли, да буде дух, да буде вечно жив.

ТРИ БОРДЕЛА

Ту се наш главни јунак пресамити, исповраћа све оно што је синоћ појео у манастирском конаку ресторана “Бесно пиле”, па настави да посрће све до свог бродића, у којем је, као и обично, била одржавана Ликовна колонија блаженопочивших сликара, који, сходно свом физичком неприсуству, нису заузимали више од 1/8 запремине брода. Наш главни јунак, Укакије, поче да разговара са Шумановићем, али су га у томе ометале лоше вести које су долазиле из воде. Наиме, најављени цунами који је долазио из Тајланда узнемирио је и рибе које су се налазиле у Тимоку, а како је наш јунак одлично познавао рибљи језик, као и језике осталих животињских врста, просто је желео да рибама објасни да нема потребе да се секирају, него да мирно наставе да пливају и једу мање рибе, све док и оне једном не буду поједене од неке веће. У ствари, Укакије је био екстрасенс, што се римује са брејкденс, али, заправо, никакве везе нема са овом формом плеса. Шта је то екстрасенс? Особа која има извесне моћи, живи на бродићу и с времена на време разговара с мртвима.

*** Јуче је Укакије био на хиротонисању новог председника жирија „Виталове“ награде, појео мало воловине, попио мало пива, посисао мало сладоледа и мекика. Иако је био атеиста, није пропуштао прилику која се пружала једном у 100 година. Кад

133

58-59

ће бирати новог председника жирија, за 50 година, мислио је Укакије, а тад ћу бити мртав. Али, да ли ће бити мртав и нови председник жирија, који је од Укакија био млађи две године, или ће он захваљујући смерности, чедности, здравом животу и посту он напунити деведесет и неку? То и није било толико битно, мислио је Укакије, битно је да ове преостале године свог живота проведем на прави начин, да чујем, видим, осетим и урадим толико ствари као за два живота. То је помислио и жвакнуо неколико пута жилавог вола, којем је вероватно било драго што после своје смрти храни оно мирољубиво и кротко људско стадо. *** Укакије је, нема сумње, био луд. Осим што је био екстрасенс, био је и цртач графита по граду, герилска снага која је са кантом боје у руци и четком одлазила да мрачним фасадама улије мало живота. На том путу, путу субверзивног експресионистичког перформанса, чекале су га многе тешкоће. Рецимо, пијани људи који су уринирали по њему док је цртао. Или, полудели наставници општетехничког образовања оптужени за трговину белим робљем. Или, ражаловани припадници војске Саудијске Арабије у потрази за новом нафтном бушотином. И тако даље... Али, он није одустајао. Нека запишавају, нека прекрече, нацртаћу нови... Као Banksy. Добро, не баш као Banksy, он је генијалан, мислио је Укакије, али скренућу пажњу бар једном детету. И то дете ће онда видети да нису сви исти, гомила тупаџија који одлазе на сплавове и пребијају навијаче другог тима. Бар том једном детету пашће на памет да упише Ликовну академију и ... Шта онда ... Да остане без посла? Ма неће ваљда. Можда ће држава издвојити више од 0,6 % за културу, можда ликовни уметници добију могућност да живе и раде у овој земљи. Можда ванземаљци коначно слете на земљу носећи поруке мира и пријатељства. Можда... Ма, морамо да мислимо на лепшу будућност. Кад се овај покварени свет сруши и нестане, наступиће, Укакије је био сигуран, Уметничко постекспресионистичко доба, период љубави и мира. Такве су му утопије падале напамет, ваљда зато

134

...........ИванПотић

што није био баш сасвим нормалан. Али, нормалност је ионако била прецењена. Ништа добро она није доносила онима који се њоме дичили, људима као што су биле Укакијеве комшије и његови суграђани. Можда само неутралност и равнодушност, обележја савремене цивилизације. *** - И тако, драги мој Предићу – говорио је Укакије невидљивој посади свог бродића – десило се да су ме скембали са кантом боје баш кад сам се спремао да општинску зграду затрпам графитима. Написао сам само „Лидо“, што је било име бордела који је ту некада радио, кад ми је пришао један комунални полицајац, заврнуо ми руку и одвео ме у станицу. Иначе, претходно сам баш на тој станици написао „Југославија“, што је име другог бордела који је срушен да би се ту направила полицијска станица. То „Југославија“ нису могли да ми прикаче, јер је у њиховој свести Југославија увек била митска земља црвеног пасоша, место за понос и дику. Можда су евентуално били у чуду што на фасади нисам написао „Живеле Црвене беретке“ или „Србија Србима“, али сви Срби су, па тако и ови из полиције, несхватљиво повезани са идејом југословенства и не осећају се комплетним без свих оних држава који су Србију одбациле као нежељеног брачног друга... Ето, ова моја субверзивна акција неће имати некаквог одјека, јер ни на трећој фасади, данас је то продавница шпорета, нисам стигао да напишем „Солун, у којем сам први пут јебо“, што је била реченица коју ми је мој покојни стриц стално говорио после пете лозоваче. И, уопште, било је ту сталних прича о духу ове вароши, духу који је неповратно збрисан са комунистима. И, тако, испашће само да је луди Укакије покушао да исписује скаредне поруке по јавном власништву, реметећи ред и мир, док су спокојни педофили у мантијама крстили његове равнодушне, тупе и празне суграђане, подмећући им идеју о небеском Јерусалиму кад год би им зафалили новци за хлеб, а жбирови их тукли сваки пут кад би се досетили да су људи.

Ту Укакије престаде да прича и поче да ослушкује шта вране говоре.

135

58-59

*** Сутрадан, на гробљу, сећајући се великог изворског филозофа Вадувесковића, човека који је још за живота смело утврдио да се у Србији ништа није променило још од времена кад се Оливера Лазаревић удала за Бајазита, градски оци и остала параинтелектуална елита скрушено су гледали у земљу и уздисали. - Ето, отишао је још један интелектуалац – рекао је директор кланице. - Сад имамо само једног. Онда су сви погледали у Укакија, који је некада заиста студирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, давних деведесетих, али је онда због сиромаштва, кризе смисла и ретких тропских болести које су напале његов крхки организам напустио студије, пропио се, продао родитељску кућу, купио чамац и поставио га на обалу пресахле реке, посветивши се медитацији, читању забрањених књига и трансцеденталним техникама преживљавања.

*** Где има гаврана, ту је несрећа, помисли Укакије, док је с муком подизао свој бродић и носио га на врх планине. И кад тај потоп дође, или пламени талас, само ће ретки преживети, и то не они при дну, него они ближе небесима. Из чамца се врло тихо зачуше неки гласови, и изгледа да су духови дебатовали о томе има ли смисла измештати своје стварно физичко присуство у домен невидљивих сила, и није ли такав перформанс излишан у доба савремених мултимедијалних уметника. - Цео мој живот је уметнички перформанс – процеди кроз зубе Укакије, осећајући како се земља тресе и нешто страшно долази из далека. Био је сигуран да је добрим делом баш он заслужан за настанак блокбастера Велики Потоп 2: The Final Chapter .

136

...........ИванПотић

БУБАШВАБА

Бубашваба би била жива то је извесно да се те ноћи нисам дигао из кревета око пола 4 ушао у купатило и почео да се посматрам у огледалу јесам ли ја фрик какви су ово учестали проблеми са несаницом поново козлодуј или пун месец да ли је то због тога што сам мало одремао после ручка или не могу да поднесем керове који арлаучу читаву ноћ чињеница је да су ми живци попустили и да свакодневно попуштају а како неће опет се мења власт опет ће подобни спроводити терор над часним људима ако таквих више има ево ја сам частан човек никога још нисам потказао у станици милиције нисам убијао бабе ни деде додуше често ми падне напамет мисао о роботизованој машини из будућности која иде около са својим ручним топом и убија помислим било би лепо да сам ја та машина мисли су ми дакле нечисте а коме нису бубашваба је баш била велика мора да није слутила да ће јој доћи крај изашла из канализационог одвода или старих цеви планирала да се једног дана нађе на врху ланца исхране после нуклеарне катастрофе која ће истребити човечанство у ствари лоше планирала ако бубашвабе уопште могу да планирају код њих је све инстинкт шта ли јој пролазило кроз главу док су јој се приближавали моји табани вероватно ништа онда сам упалио тв на њему је неки амерички комичар причао вулгарности док је медисон сквер гарден плакао од смеха било је лако установити како је та нација настала на пороку и греху способна макар да се смеје за себе нисам могао да тврдим тако нешто стварно сам постао фрик који ослушкује читаве ноћи да ли ће бубашвабе да му претрчавају преко лица угасио сам тв и узео књижевни часопис унутра су биле песме о тескоби са или без бубашваба уопште кафкијански елементи испадали су из часописа који је стварно био одличан нашао сам темат са румунским писцима прича у једној сам пронашао сопствени сензибилитет радило се о иживљавању над мачкама не нисте

137

58-59 ме добро разумели и мене нервирају такве ствари ја само кучиће гађам са терасе и то кад ме пробуде арлаукањем гађам их каменчићима не брините бета фанатици да ли је важнији сан самоубице или псеће право на лавеж немојмо се правити блесави уопште постоји та дилема као бољи су људи који више воле кучиће него мачкари не знам ко је то смислио и када ваљда што су мачке део сценографије пакла увек се мувају по буџацима светле им очи у мраку лукаве су и тајанствене да ли сте некада о томе размишљали у 4 ујутро листао сам књигу а сан ми није долазио на очи претпостављам да ће у будућности бити више оваквих бесаних ноћи уз све остале проблеме које доноси криза средњих година можда сам опет под стресом била је та изборна кампања тресли су се прозори од грмљавине из звучника сад када је све прошло и када треба да се погледа у новчаник пред касирком у самопослузи ни трага од преизборне еуфорије ово су суптилнији методи мучења ово су банкарски ходници до пакла размишљао сам о кредиту ових дана кредиту за стан толико сам био очајан да ли је то разлог због којег нисам могао да спавам или је тако морало да се деси да би ми речи као велики камени блокови падале на главу притом парадоксално не изазивајући амнезију чезнем за слатким плутањем у плодовој води несвесног хоћу нирвану непостојање уствари можда ме мучи то што треба за 2 дана да идемо на море тешко је путовати у грчку у јулу са априлском платом тешко је уопште негде путовати тешко је априлску плату претворити у евре у мају а у мају размишљати о јунској плати да ли ће је бити још је теже у јуну размишљати о јулу не знамо да ли ће после овог јуна доћи јул можда се бундестаг одлучи да укине категорију времена бундестаг одлучује о свему бундестаг је закон ускоро ће зора мислим жао ми је што нисам овај дан провео тако као да ми је последњи нисам био довољно срећан радознао нисам га проживео пуним плућима мориле су ме разне бриге и дилеме због којих очигледно нисам могао да спавам ето на крају убио сам и ту бубашвабу која је могла да има пристојан живот у цевима једног солитера у источној србији можда сам ја стварно један од фрикова који живи у овом граду ево са прозора видим да светло гори још само у једном стану мора да је то неко ко се буди раније због посла неки пекар или особа са увећањем

138

...........ИванПотић

простате не знам сигурно је то особа потпуно различита од мене не верујем да је то особа којој би се могло прикачити ширење дефетизма и апатије то мора да је неки стабилни шраф система апсурда пробаћу да дремнем.

139

58-59

Горан Стојчетовић: “Ћелави Фројд”

140

.........МаркоКостић

Марко Костић СРПСКИ ПИСАЦ ПРВА ЉУБАВ Није признавао да су били у праву, иако га је брутална очигледност те истине доводила до лудила. Гурао је свој пркос испред себе и уживао у идеји да се често говорило о њему, макар тај говор пратио тешки звук пригушеног кикота. Није се дао покорити. Пузао је, усамљен, по сеновитим угловима просторије и слушао, са демонском завишћу, ехо њихових гласова, што су допирали иза завесе од заслепљујуће светлости. Тамо у тами ,његова машта претварала је гомилу бесмислених предмета у надреалистички театар и он се дивио спонтаности те чаробне игре, која га је ослобађала. Бескрајни светови израстали су у његовом уму, док је онај „једини“, „прави“, остајао далеко иза опажања, изгубљен у неком ћорсокаку космоса, одбачен попут немилог сећања одбеглог робијаша на давно зарђале окове, бесмислено ицерене ка празнини која им се догодила. Ипак, често су му се кроз чула, до заумних обала слободе, пробијале сензације њихових додира и гласова и увлачиле га у језиву интеракцију која га је тако сурово поништавала. Желели су да помера предмете, да конструише вербалне симулакруме који би прикрили понор наступајућих тренутака, да конзумира храну и течност, како би, у истом ритму, могао наставити учешће у апсурдној паради, што му је тако брутално била наметнута. Малигна маса страха у њему често се повиновала њиховим жељама и тада је изгледао као нормалан члан те имбецилне групације, али убрзо би га хладна оштрица поноса терала да бежи у сузама натопљене крике, после којих би био остављен да сам лута опојним лавиринтима подсвести.

141

58-59

А онда, без икаквог наговештаја, из гњецаве масе стварности, појави се она - нестварна демоница оловних јутара, немилосрдна богиња блиставих поднева, мили анђео сетних залазака. Како је мрзео сусрете са њом, како су га болели неминовни растанци. Није разумевао коју разлику уноси то биће у његов живот, зашто га из огавне масе људи дозива светлост њених отровних очију и чему служе силна осећања што их њен осмех разлива по грудима. Али би брзо одустајао од грешних тежњи ка демистификацији и једноставно се предавао тој тајанственој топлини што га је испуњавала својим наркотичким дејством. Ипак, убрзо је платонско посматрање престало да опија и он је почео да снева њене несташне прсте у својој коси. Зар је могло бити јаловијих жеља? Како би он, изгнаник, могао дозвати њу из света који је презрео. Како би до ње допрео глас прокуженог отпадника чије су истине тако мало учествовале у свету заједнице. Не! Она је припадала другима. Онима који су креирали игре чију логику није успевао да усвоји, онима што су умели бити у тренутку , говорити јасно и непосредно о њему, онима који су живели. Амбивалентна осећања блудела су његовим духом док је лутао опсенама времена и он је све чешће гнојем тешке промашености заливао отровну ружу мржње у својим грудима, све до трена када, у некада богатом врту његове душе, не остаде ништа сем ње. Тада је схватио да је проклети уљез заувек затровао изворе свих његових светова и спалио крила његове маште овоземаљском чежњом. Није било избора, она је морала престати... Дан је личио на све друге, рутински је вукао лешеве попадалих тренутака ка гробници ноћи. Неко је ређао слагалицу стереотипних околности по точку стварности која их је окруживала и, најзад, ставио прави комадић на право место. Група је пошла на починак. Легао је у кревет поред њеног и чекао да јој дисање постане теже и спорије. И тада, када монотони звуци привремене смрти населише просторију, он устаде са јастуком у рукама. Приђе до ње, да би пар секунди са оклевањем зурио у лице које је тако брутално похарало, некада, недоступна поља његовог мира, а онда снажно притисну јастук на њега. Тело је почело да се отима, пригушени звуци тешко су се пробијали кроз баријеру од перја, нокти су проналазили пут до његове коже и

142

.........МаркоКостић

страховито болели. Узалуд, стисак није попуштао. Осећао је како овим светим чином заувек прогања све „друге“ из свог живота, како се привремено узурпирана аутономија његовог духа сада коначно ослобађа свих тирана док је времена... А онда, ниоткуда, страховит талас бола сручи се на њега и изобличено лице васпитачице попут блатњаве воде паде му на очи.

МАМА “Мама, ноћас ме нису дирали, погледај, кревет је сув“. „Хвала богу, видиш да лекови делују, хајде спреми се, сад ће доручак“. Син однесе осмех у купатило и запљусну га водом, а затим заби четкицу у њега и поче неспретно трљати зубе, потом испра уста водом, обриса лице пешкиром, врати на њега осмех и изађе. Из тањира на столу, посматрала су га два ока. Седе и поче мрзовољно јести, међутим са мајчиним уласком у просторију његови покрети постадоше живљи. „Мама, данас имамо контролни, али ја сам спреман, видећеш, бићеш поносна на мене“. „Ти си мој понос био спреман или не. Срећно сине“. Изашао је из куће, ухватио аутобус, сео и гледао кроз прозор лица која је случајност бацала пред њега. Ако би му се неки од пролазника учинио занимљивим, он би се трудио да замисли стицај околности које су га довеле тога јутра баш на то место. Онда би обично провео свог јунака кроз причу пуну фантастике и ужаса, а место на којем га је нашао било би крај пролазникових патњи и пут у срећу. Аутобус је стао на његовој станици. Он неодлучно крену влажним тротоаром и убрзо га школа прими у своју утробу. Пошто је при уласку у учионицу примио неколико редовних пацки од школских другова, уђе, погнуте главе, и седе на своје место у првој клупи. Седео је сам. Ни са ким није причао, нити је икада напуштао учионицу за време одмора. Никада се није ни јављао, али када би га прозвали, није било питања због којег би његове усне занемеле. Сви су га мрзели, неки отворено, а неки

143

58-59

прикривено, јер им је био потребан због контролних задатака. Жељно је ишчекивао тренутак када ће се смучити школи, да би га избљувала из себе. И кад се најзад чуло последње звоно за тај дан, а школа „повратила“ своје, још увек несварене, ученике ( „Шта ли бива када их најзад свари?“, питао се понекад ), он појури ка станици и већ после тридесетак минута нађе се кући. Полете мајци у загрљај и терет са срца некуд испари. Прегурао је још један дан. Након тога се затварао у своју собу и учио. Око осам увече би излазио на вечеру, потом би са мајком одледао омиљену серију, затим одлазио у кревет. Медјутим, није спавао. Чекао је. После неколико сати, чуо је кораке пред вратима, њихов звук севнуо је попут муње у његовој свести, још само тренутак језиве тишине дрхтао је ишчекивајући грмљавину, а онда њено тело силовито продре у просторију. Коса јој је била рашчупана, демонски поглед унезверено је блудио по соби. Била је гола. У руци јој је била, напола испијена, боца ракије. Попут звери се бацила на њега, штипала му је брадавице, додиривала му гениталије, поливала га алкохолом, лизала му пиће са груди, па му пљувала у лице. Све је трајало само пар минута, али дужих, чинило се од вечности у паклу. Онда је устала испружила руке ка небу и испустила из груди болестан, самртнички крик, а потом бучно затворила врата и ишчезла. Видео ју је, затворених очију, како мази Кербера на улазу и одлази, без кретања, у своје тамне одаје. Он је, потом, скинуо постељину, ставио је у веш-машину, наместио другу и легао. Ујутру је само јастук био влажан од суза које су капале из уснулих очију. Устао је, ушао у кухињу, погледао мајку, насмешио се и рекао: „Мама, ноћас ме нису дирали, погледај, кревет је сув“.

144

.........ДаркоМицић

Дарко Мицић ФАК ФЕСТ (Разоткривање наочиглед непостојеће повезаности између кречења мог стана и бенда Фубар) Кречим стан, сређујем купатило, фарбам прозоре. Мислим не рекламирам ја себе као мајстора, него то радим у свом стану. Мајстори мајстори ( феноменалан део у филму кад Берчек рецитује)! То је песма Александра Секулића: Мајстори у кући. Дакле то неко сређивање стана, за које сам мислио да ће бити готово за пар дана, траје цело лето! Да мора да се ради, мора! Али да се претворило у овакав хорор филм? Ужас. Вероватно ћу ово лето памтити по поменутом сређивању стана, по овом ненормалном времену и по? Аха да видимо шта је то сад. А пошто ће лето трајати још једно пар дана(смајлић) можда буде још занимљивих догађаја за памћење. У јеку грађевиснких и осталих радова, када сте на граници живаца, када вам се брак распада управо због тих догађаја а не неких других, када вас чак и рођена деца нервирају, дође термин петог по реду ФАК феста. Ето прилике за промену енергије. Ах, али пази мене, не споменух: у првој фази радова када је негативна енергија била на врхунцу, када је живот био у фази седативи или не седативи, одосмо ми породично да стабилизујемо брачне и остале односе на Гитаријади у Зајечару. Vacuum, Партибрејкерси и Billy Idol. О томе можда други пут. Али било је лепо видети Vacuum на великом стејџу! Они и ту владају територијом и материјом а то је за инструментални бенд моооћ! Само да кажем, само да вам кажем, ја волим тај феномен „велике звезде“ или „рок- легенде“ или како год. Нећу овде да коментаришем наступ Билија и Стивија, али шта год радили у животу, и постигнете то, да у 60-им годинама изађете пред велики

145

58-59

број људи, хиљаде људи (најпосећенији концерт на Гитаријади по мени до сада), и кад вас те хиљаде виде на стејџу и у једном даху кажу ваау или yеahhh е то је то! То је тај феномен за који ја имам велики респект. Враћам вас и себе на ФАК фест. Одох ја још поподне да видим шта се дешава у Прц мали и да дочекам Лучу и екипу. Рекох прилика је да се видимо кад још нема луднице и галаме. Увече ће вероватно било која врста комуникције бити немогућа. Communication breakdown! У Прц мали фино богами. Крчка се пасуљ, друштво крка исти, пијуцка се, зеза. Стејџ спреман, озвучење обећава, чак и Атеисти (ово чудно звучи без репа?) одрадеше тонску. Стижу музичари, оne by one, само Неготинаца нема. ЦЗИИО (читај: центар за информисање и обавештавање), тј. Славе позва Лучу и сазнасмо да су им се негде у прерији кола покварила. Ако сте мислили да су одустали, варате се. Колико знам покварила су им се још једна, па ни тада нису одустали. Али кашњење је било неминовно. Fuck, баш за ФАК фест. Ништа, одох ја кући, да дам допринос радовима у кући док не крене званична свирка, ваљда ће људи стићи. Фубар су први свирали. Кад смо стигли, већ се спремао њихов наступ. Чаврљали смо ту са другарима и кад је кренула свирка ја сиђох тик испред бине на брисани простор да видим другаре како праше. Знате кад кренете на свирку, па вам се кваре кола, а ви се журите, па касните, па се нервирате... Ако имате Славета у бенду, онда ће он кад је најтеже и највећа нервоза да каже: “Кад је тешко Човић!” Хахаха какав кретенски предизборни слоган из 2000 и неке. Неће то Славе да каже! Он обично каже: “Пајсери, `ел знате шта ово значи? Ово само значи да ће га вечерас рацепимо на свирку”! Не знам да ли неко у Фубару каже нешто слично, не стигох да их питам, али од првог тона, од првог првцатог тона они почеше да рацепују свирку. Звучали су навежбано, прецизно, дефинисано и звук је био феноменалан. Од почетка су ми ниво енергије подигли на оптимум и ја заборавих на кречење, фарбање, лепљење, плочица и остало. Одмах сам ушао у њихово енергетско поље и ту ми је било тако добро, да ево и пар дана после носим у себи све те вибрације. До краја свирке energy level ми је био у црвеној зони и ту је остао цео сутрашњи дан. Свирка је била чврста, чвршћа него што сам очекивао, што је кад сам ја

146

.........ДаркоМицић

у питању, јако добро! То је био бенд. Колектив у коме чак и један бубњар као Зека ради као део једне добро уклопљене машине. Бас бубањ ми је, на моменте, баш као што треба, разваљивао грудни кош и стомак, а кад треба, био је динамички на нивоу који у датом тренутку одговара песми и бенду. Усклађено, као да је он био то везивно ткиво између свих њих. Тај централни мишић који је стално пумпао довољне количине крви и кисеоника да остали буду непрекидно на максимуму. Онда на здравим темељима креће да се гради музика. Све сам у овој грађевинско - медицинској терминологији, видите ли то? Затим Лучин бас, који је неким тако лепим фигурама и прелазима бојио песме, до момената кад је био стабилизатор ритма и “вожње” у бенду, па све до тренутака кад је панкерски бесно дрљао по басу, ниско оклембешеном, који је остављао утисак немарности иза које се уствaри крила сушта супротност. Енергија, бес, пражњење усмерено ка себи али и свима нама. Ево вам књажевачке … и тако то! И онда вокал. Луча све време пева као да гази до даске. Са пуно енергије, пуним гласом, и то невероватно “пуни” песме. Барем ја ту осећам опет ону енергију у којој се спајају бес, револт, па и став да радим праву ствар и да треба да вам је шљуснем у фацу, а ви како хоћете! Миша је са својим “мангупским” осмехом померао ствари у позитивном смеру. Кад год погледам у њега он је насмејан. То ми увек остављало утисак у фазону: “Ок разбићемо вас , али то је скроз у реду, само седите и уживајте у вожњи а ми ћемо да газимо у црвено! Сад сам па опет у овом фазону вожње и гажења по гасу, турирања машине и тако то!? Солаже су му биле издефинисане, и одмерене, а ритмове је дрљао јебачки добро! Негде “ На пола пута” Луча је у свом стилу најавио и другог гитаристу Тедија и онда је кренула још већа жестина. Пратећи вокали су били одлични! Ама све је било добро, људи и где треба. Ако хоћу да закерам, а нећу, волео бих да сам само јасније разумео текстове. У песми Liberté на крају, после сола, кад су сви почели да певају рефрен, дошло ми је да поцепам мајцу, затрчим се као луд, одем кући и завршим све грађевинске радове. Окречим све зидове и излепим све плочице? Просто је прштало из мене. Уствари све време сам стајао скрштених руку мрдао главом и цупкао ногом. Та спољна слика је била варљива.

147

58-59

Из мене је, уствари, избијала нека ватра, и само сам чекао кад ће пламен да сукне кроз врх ћеле. Нон-стоп сам се јежио од ногу и руку, па све до врата и главе. Час су ми измамљивали осмех, час сам имао нападе да трчим сто на сат… Све у свему много ми је било добро. Енергија ми се преокренула. Од депресије и стреса око сређивања стана, до позитивног лудила и огромне силе. Шта ти је рокенрол. Човече! Много ми се допало кад се Луча у једном тенутку окренуо према људима који су са пута гледали догађаје на ливади. То је било као у фазону, знамо да сте ту ево мало и вама. Или сиђите доле књажевачке …хм! Шта год да је било, било је симпатично. Ето то вам је то. Или то имате у себи или га немате. Ако га имате онда ћете га носити као свој крст целог живота. Није важно у којој сте животној доби, то је једноставно ваш став. То временом престаје да буде избор. Више немате права да се мењате. То је стил живота. Панкерски бес, рокерски став, шта год. Е децо кад бисте учили на овим примерима! Било би лакше бацити мисли у будућност. Овако…не знам шта да вам кажем. После Фубар-а, свирали су Бастарди. Они овде већ имају здраву базу фанова. То се видело и по томе да се ливада у том тренутку напунила. Публика је постала бучнија, а и добацивања су била симпатичнија, најблаже речено. Хаха. Све у свему Бастарди нису били на врхунцу своје моћи те вечери. Али што рече неки новинар за Стоунсе, а ја га копирам за Бастардсе, чак и кад нису на свом максимуму они и даље звуче јебено добро и то пршти од енергије и моћи. Пошто сам о њима већ пуно писао сада нећу више. Vivido Bastardo!!!( да ли се овако каже, и шта ме тера да то пишем на шпанском? Ах та питања, питања…) School bus јубилеји: 5 година ФАК феста, пети наступ School bus-а.Десет година постојања. Како је то добро, а и лоше што рече Пејча! Ето добро је да гурају већ десетогодишњи јубилеј, а лоше је то што су најмлађи књажевачки бенд. Значи нема никог после њих. О не! Ту је Пејча у праву. Али док је оваквих свирки и енергије има и наде. School bus је био на свом терену. Паркиран међу својима. Били су спонтани и непосредни, комуницирали са публиком на личном нивоу и то је давало један општи утисак опуштености и зезања. Њихов панк израз има све што треба да

148

.........ДаркоМицић

има, по мом скромном суду. И енергију и провокативне текстове и бес и протест. То је то. Ако узмемо у обзир да су и они све време суорганизатори целог догађаја то додатно укуцава кредите на њихову адресу. Wеll done guys! При крају свирке School bus-а одосмо кући. Умор нас савладао јбг. Бићу искрен: Нисам ја баш неки фан Атхеис рапа. Не узимајте ми то за зло. Ова три бенда су била оно што сам ја дошао да видим те вечери и одем кући задовољан. Кад смо се попели на улицу изнад ливаде и бацили поглед доле, на простор пун људи…мммм какво је то тек задовољство. Није све изгубљено. Има наде. Има још увек критичне масе. Ма све док last man standing има наде. А до те фазе има још много енергије крви и зноја!! Размишљао сам пар дана пре феста, да ако ФАК фест прерасте ливаду Прц мале, ваља га пребацити негде другде. Али овај поглед с висине ме демантовао. Ако га селите момци, селите га само на већу ливаду. Овако је супер! Свака част организацији којој полази за руком да догађај из године у годину расте! Из једног оваквог амбијента чекао ме сурови повратак у свет мајстора. Додуше прво ме опалило завијање М. Ш. Из куле. Тај вапај очајнице, личио је на шатровско свадбарски пир. “Идемо руууучицееее Књажевац”. Не смем да замислим како је то изгледало, у ставри не желим. Идем кући спокојан. Пазите само ситуацију у Тимочкој Крајини: Vcuum, Фубар, Good ol` Bastards, School bus, и сви они непоменути ауторски и cover бендови са ових простора. Yeeeahhh mother f….! Fu….yeah!!! Догађаји и свирке у Кладову, Гитаријада, ФАК фест… Што сам ближе кући стихови се намећу сами по себи: зашто сте ми кућу заузели зашто сте напали чекићима ексерима четкама бојама мајстори мајстори излазите пустите ме да сам кућу уређујем…

Живот иде даље са мало више наде…

149

58-59

Горан Стојчетовић: “Љубила ме жена та”.

150

.........ИванВучковић

Иван Вучковић

ИСКОНСКА ПОТРЕБА ЗА ФИЛОЗОФИЈОМ Исконска потреба за филозофијом и књижевношћу изузетно је јака у нашој средини а ту потребу наследили су и млађи нараштаји. Један од млађих представника филозофске мисли код нас јесте Иван Вучковић из Бора, који је дипломирао на теми „Декартово учење о супстанцији “Res cogitans и Res extensa” и био проглашен најбољим студентом на Одсеку за филозофију. Објавио је велики број песама и есеја у бројним часописима. Мастер студије завршио је 2017. године на тему „Апсурд као основ побуне и воље у филозофији Албера Камија”. Недавно је интервјуисао Ханса Улриха Гумбрехта, једног од значајнијих представника данашње филозофске и књижевне мисли. Х. У. Гумбрехт предаје на Универзитету Станфорд од 1989. г. као професор на одсецима компаративне књижевности. Његова писма о филозофији и модерној мисли обухватају теме од средњег века до данас и укључују низ дисциплина и стилова. То је био повод за разговор са Иваном Вучковићем. Како Вас је привукла филозофија и шта Вам је донела у животу? “Нисам сасвим сигуран. Још као мали сам заволео филм и музику (наследио сам велики број плоча) па некако кроз Кишловског (Кјешловског), Тарантина, „Дорсе” и сл. помислио сам у једном тренутку да би можда баш филозофија била то што би ми пружило основ за неко озбиљније разумевање себе и „слике света”. Испоставило се да нисам погрешио и ето, већ годинама радим као средњошколски наставник у неколико школа у Бору. Најкраће, задовољан сам.”

151

58-59

Како схватате улогу филозофије у данашњем времену? “Уколико се очекује једноставан одговор, рекао бих да се суштински посао филозофије данас мора састојати у једном систематском и чак агресивном упућивању на класичне вредности. Образовање и васпитање младих је урушено и ту треба ставити акценат а филозофи су, као интелектуална есенција друштва, одувек били покретачи промена и то се мора наставити.” Разговарали сте са господином Гумбрехтом. Како је дошло до тога и какав је утисак оставио на Вас? “Пре неколико година сам у једном кампу (Taizé) у Француској упознао једног америчког студента који је присуствовао неким Гумбрехтовим предавањима. Када је схватио чиме се оквирно бавим, предложио ми је да контактирам с њим и дао потребне информације. Преко Станфорда сам ступио у контакт са професором. Од тог тренутка, разменили смо неке идеје и мишљења. Договор да га и званично упознам и посетим на универзитету још није реализован, али се надам да ће бити... Интервју је настао као плод идеје да се и шири читалачки аудиторијум, макар оквирно, упозна са именом Ханс Улрих Гумбрехт.” Иако се у официјелним светским круговима у свету доста зна о раду Х. У. Гумбрехта, у нашој средини није довољно присутан. Зато и преносимо Иванов интервју са професором Гумбрехтом. Професоре, какво је Ваше мишљење о савременој књижевности? Да ли данас има простора за икакву оригиналну форму? Х. У. Гумбрехт: “Иако сам званично (готово пуних педесет година) „професор књижевности”, морао бих ипак да признам да сам прочитао веома мали број дела из домена савремене, или боље, актуелне књижевности. „Фикција или фантастика” у англоамеричком смислу речи једва да завређује моју пажњу, а откако је „експлозија” јужноамеричких романа достигла свој врхунац, само сам се повремено упућивао у актуелно песништво и актуелни роман, али сам некако све време био под утиском да је „златно време западне књижевности”, које је почело још

152

.........ИванВучковић

у време Шекспира и Сервантеса и, по свему судећи, свој зенит достигло током 19. века, данас ипак завршено. Било како било, без обзира на маргиналну улогу књижевности нашег доба, такво стање ипак не би требало поистовећивати с крајем света (или блаже, са некаквим колапсом културе уопште). Наравно, овакво разумевање стања ствари свакако може бити само погрешно интерпретирано с моје стране јер ипак, ја сам већ у озбиљним годинама. Међутим, ако моја схватања имају икакву тежину и завређују икакву пажњу, рекао бих онда да, уопште узевши, наша пажња више није усмерена на „писану реч” док, истовремено, живимо у епоси цветања интелектуалних, кратких есеја. На крају, не бих могао ни да замислим време у којем се не би нашла „оригинална форма стварања”, без обзира на то што она очигледно више не припада домену онога што бисмо назвали „традиционална књижевност”. Како оцењујете данашњу улогу медија и колику моћ имају друштвене мреже? Х. У. Гумбрехт: “Иване, мислим да је то одлично питање. Ипак, мислим да ће мој одговор бити уобичајен, чак досадан. Очигледно, од самих почетака, улога медија се није много променила. Медији су одувек „посредовали” између људи и институција, између званичних и незваничних комуникацијских веза. Данас је разлика квантитативна званични интервјуи и садржаји су специфично дозирани, док велики број младих људи, ван различитих медија као посредника, готово да више и не зна да несметано комуницира. Међутим, медији данас неодољивом снагом пружају веома замршену сложеност избора свим својим корисницима. Свако се може, према својој вокацији, „ухватити за нешто” и бити, овако или онако, ухваћен у коштац са разумевањем појединих сегмената стварности.” Какво је стање са филозофијом данас, има ли филозофија реалну моћ? Х. У. Гумбрехт: “У оквиру културе Запада, која свакако и без икакве сумње заузима значајан део глобалне културе, филозофија је данас разумевана у оквиру раскола између, с једне стране, уско

153

58-59

специјализованих стручњака, тзв. припадника „аналитичке филозофије”, што је део искључиво академске приче и с друге стране, формално нешто слободнијих мислилаца, припадника „континенталне филозофије”, филозофије која је мање строго логички оријентисана и прецизно дефинисана. Поред осталог, ова друга је спремна да расправља са формама и облицима који званично академски нису филозофски (у строгом смислу). Имам утисак (или можда чак илузију) да континентална филозофија све више завређује пажњу многих значајних политичких и економских гиганта, као пажњу различитих читалаца и читалачких друштава, те често по значају надилази и актуелну књижевност и књижевну форму. У том смислу, улога филозофије је подељена, али филозофија, у овој или оној форми, свакако и даље има своју улогу, како код лаика, тако и код професионалних филозофа.” Образовање и знање, како ове појмове можемо данас одредити? Х. У. Гумбрехт: “Знање је одувек било и увек ће бити, пре свега, „знати како живети”. Посредно, знање можемо разумевати као скуп концепата, идеја или аргумената. Свакако, променила се „доступност знања”, док је, истовремено, некада веома пожељна „здрава меморија” замењена електронским облицима меморије, те је постала готово неважна. Размишљајући даље, схватам да знање као „пренос података” никада, а најмање данас, није било довољно и задовољавајуће. Знање није „прегршт информација” и није „копирање постојећег”. Знање, по старом схватању, заиста мора бити охрабрење да се „размишља изван кутије” те потреба да се прихвати ризик грешке и ризик покушаја да ствари сами разумемо и сами сагледамо (сваку активност тог типа волим да зовем „ризично размишљање”).” На крају, да ли се плашите будућности, да ли сте забринути због развоја догађаја у целини? Х. У. Гумбрехт: “Хм... Када промислим, заиста могу рећи да готово на сваком ћошку можемо видети завршне сцене човечанства уопште. С друге стране, мислим да даљи ток догађаја нико

154

.........ИванВучковић

не може са сигурношћу предвидети. Било како било, могу слободно рећи да ипак нисам „уплашен”, без обзира на то што повремено помислим како би ипак требало да јесам (нарочито када помислим на унуке, или на унуке мојих унука). Опет, сав развој делом видим као нормалан продукт догађаја, без обзира на то што су ми осећања често променљива и нејасна. Генерално узевши, мислим да се судбина не може избећи. Питање је само с каквим ћемо достојанством живети на земљи...“

155

58-59

Горан Стојчетовић: “Сенке очева”

156

. . . . . . . . Ана Августињак

СВЕТИ ДИМ Ана Августињак (Из збирке “Без тебе”, с пољског превела Милица Маркић)

БЕЗ ТЕБЕ САМ ЈЕЛА КОШЕРНО ЦВЕЋЕ у Таверни Дел Гето на Сант Анђело седим обучена у хаљину са дубоким деколтеом још увек не знајући да је Наполитанац Ђовани Пјетро Карафа поставши папа овде јавно спаљивао Талмуд и бацао на ломачу оне који су се разметали својим јудаизмом жуте шешире је ставио Јеврејима на главу затворивши их у римску долину а женама забранио деколтоване хаљине моју малу хаљину промаја напиње сувим ветром без прамца подјарује груди заклоњене од светла сваки час открива (твоје руке месецима тамо нису завиривале) могу да заборавим заносу подвалим и прогледам кроз прсте ономе ко је за мене измислио гето да се наднесем над тањир од кобалта као италијанско небо и алаво окруним пржене пупољке артичоке

157

58-59

БЕЗ ТЕБЕ САМ СТАЈАЛА КРАЈ ЗИДА КОЈИ ЈЕ ВРИШТАО лава с пенастом гривом насликао је под покровом ноћи белу птицу му дао да је раскомада неко је потписао “bird of terror” је ли то онај коме се бедем зарио у село кућу оделио од маслиновог дрвећа и зелене котлине испричаћу ти о Витлејему опасаном бетонским зидом апартхејда о трговцима сувенира деци што просјаче видела сам очи палестинске мајке њеног сина су изабрали за мученика јели су тајну вечеру “stop killing my son” вриштао је зид у мраку неко је опет насликао Пијету лакше је сутра умрети него живети у срамоти “welcome to Jerusalim”

158

. . . . . . . . Ана Августињак

БЕЗ ТЕБЕ САМ СРЕЛА ПРЕЖИВЕЛУ ИЗ АУШВИЦА

на путу за Галилеју видела сам песникињу имала је тетовиран број на подлактици и певала је песму о локвама у којима се огледају лица покојника лебдела је негде између земље и неба кога ти убише кад тако горко очајаваш “A štikele brojt a štikele brojt” дај парче леба парче леба мајка је крива јер ју је учила запетама уместо како да сортира ствари збрисане хоће ли стићи да се заљуби број 48693 никад се није љубио пола века касније у берлинском биоскопу Арсенал приказују израелски филм “Због тог рата” Халина Биренбаум не гледа у камеру пече бејгле за синове и гефилте фиш припрема чепрка по гробу духова жива је мацева у њеној кухињи “Нада последња умире” Немци плачу кад на екрану промине та девојка у пругастом руху опет јој је 15 година и више би волела да напише још пуно песама пре него што се тело пробуди и осветли себи пут у крематоријум

159

58-59

БЕЗ ТЕБЕ ТЕЛО ОСТАЈЕ БЕЗ ДОЖИВЉАЈА света је била вера у свецели садржај у целину тога уза шта приањам у транс касног откривења док раскопчаваш дугмад моје блузе кажеш Пољска је пукла свето губљење идентитета стапање граница урлик при освајању врхунца пометени у слаткој муци смејали смо се (ни са једном се нисам смејао при бризгању семена) света је кожа на леђима и ухо у којем крик антисемитита не замире колика свитања небосежног клечања пред твојим јеврејством мој Боже

160

. . . . . . . . Ана Августињак

ВАРШАВСКИ ДНЕВНИК

дошла сам код тебе да опробам језик којим се служиш а осећам да хиљаде језика говори истим ритмом у овој тишини истканој по глувим собама на белом столу за којим су твој отац и твоја мајка секли хлеб стоји руски кавијар урањам кашичицу ако хоћеш испричаћу ти о Бродском заљубљив је био и знаш знао је напамет више стихова од мене у Америци се опијао слободом и до последњег часа позивао телефоном непостојећи број у Петрограду другим језиком говориш о асимилацији јеврејске интелигенције на међи векова дешавају се заказани немири негде на рубовима света совјетски гулази са сањарењима о слободи и тој нарацији нема краја осећам хиљаде језика се прикрада у моја уста љубиш ме као своју да ваздух цепти од среће коју сам срела

161

58-59

КОЛЕДА у храму под стакленом куполом сунцем ишарана крила голубова кулаша полусенке се клижу по стубовима цикцакају на твом лицу кад је нада мном дотакни ме ходочасти језиком по мени „Бог се роди сила премре“ зором већ у септембру божићна песма нек се вине громко нек се роди то што се настанило међу нама

избор, превод с пољског и белешка о писцу Милица Маркић

162

Еугенијуш Ткачишин Дицки

Еугенијуш Ткачишин Дицки (изабране песме из збирке „ Биће да се ми знамо. 111 песама“)

XXVI пре него што сам открио твоју смрт у соби на десетом спрату и угледао је зачуђен твојом нагошћу и пре него што сам открио смрт као нешто што следи после доручка ручка и вечере

уверио сам се да тај који лежи преда мном у прошлоноћној постељини и тај који лежи у љиљанима то је мој пријатељ то је моја физиологија то је више од свега мој пријатељ и моја физиологија нешто што је свето

163

58-59

XXXVII у кући наших мајки била је љубав млеко је била љубав најпрвотнија и најпунија кад смо стасали у момке наше мајке су попут вештица изашле из куће и више се никад нису вратиле стасали смо у момке прекрасне и веома несрећне наше мајке су изашле из куће и мудрост је остала далеко од њих видео их је неко како беже у лудачкој кошуљи односећи нас са собом

164

Еугенијуш Ткачишин Дицки

XLIX људи обнажују тело и говоре а то је трбух савршен кад треба глад утолити оно тамо су гениталије кад треба тело утажити једни другима се ближе и покрећу љубав мрвицу белу која ће болом кидана да роди а нико не зна зашто

165

58-59

LXXXV зацело се ко што кажу састојиш од пути и зато ме не чуде уста која безропотно налазе место у теби не зачуде ме гениталије које имају топло место у теби и ниједну прилику не пропусте да се прикраду не чудим се ни онда кад их износим из запаљене куће и чувам колико год дуго треба у пламењу које је у мени зато приђи ближе и буди као цвет који се развија у слатким ноћним одушцима у отеклим капцима и не заборавимо да се препустимо једно другом: зацело се ко што кажу састојиш од пути

избор, превод с пољског и белешка о писцу Милица Маркић

166

. . . . . Горан Стојчетовић

Горан Стојчетовић: “Жена са три ноге живи у мачки”.

167

58-59

ИЛУМИНАЦИЈЕ Срђан Страјнић

БИНАРНИ ОМ „Бинарни Ом“ - први српски spoken word албум је вероватно и први регионални пројекат такве врсте. Урадили су га Исидор Игић (текстови) и Џони Промис (музика), обојица из Мајданпека. Ради се, дакле, о двојици аутора - иако им се проседеи толико преклапају да се понекад може учинити да је у питању једна особа. Исидорови текстови - које он и изговара - те сасвим обичне приче из наше свакодневице, презентовани на овај начин постају поезија, чију музичку пратњу представљају звуци који су креација Џонија Промиса. Мада се, у формалном смислу, ради о говорном албуму, суштински је у питању поетско-музичко дело које је подложно вредновању као и свако друго. Дакле, најпре треба да одредимо жанр. Без проблема проналазимо одговарајућу одредницу: експериментална музика. Као што знамо, у експерименту је све дозвољено осим хода утабаним стазама (ово последње није сасвим тачно, и то је дозвољено ако се експериментом потврђује нека већ утврђена чињеница). Ипак, најчешће је сврха експеримента откривање

168

. . . . . . . . Срђан Страјнић

новога и померање граница старога. Ево како је експеримент дефинисао Јohn Cage, један од најзначајнијих протагониста експерименталне музике - “an experimental action is one the outcome of which is not foreseen” или, преведено: „експериментална је она активност чији је исход непредвидљив“. Наравно, сваки експеримент се обавља по чврсто утврђеној процедури, па тако и прављење експерименталног музичког дела. Имали су Игић и Промис унапред написане текстове, одабране звучне семплове, план како све то спојити у целину… али, оно што нису имали, односно знали, то је импакт који ће њихово дело имати на слушаоце. Када се ствара регуларни музички албум, мање-више се зна ком делу музичког спектра припада, коме је намењен, ко ће га прихватити а ко неће, ко су узори и тако даље. Једино што се не зна је степен успешности. Код експерименталног албума много је више непознаница. Прва је та што се не зна какву ће интеракцију остварити елементи које спајамо, јер спајамо нешто што до тада никад није било спојено. Када рецимо, спојимо калијум перманганат и глицерин, две сасвим безопасне супстанце, добићемо веома бурну реакцију. Шта ћемо добити спајањем Игићевих текстова и Промисове звучне подлоге? Да ли ће, уопште, доћи до њихове међусобне реакције, и како ће та реакција изгледати у ушима слушалаца? Много непознаница! Кренимо од текстова. То нису политички памфлети, нити претенциозна размишљања о животу, „мудрости“ од којих би се правили мемови за друштвене мреже. То су причице које говоре о појавама које аутор сматра значајним пре свега за себе самог па онда, евентуално, и за ширу друштвену заједницу. У „Нешто мало о прославама“ аутор говори о свом анимозитету према прославама свих врста. Тај анимозитет се у главама слушалаца транспонује у одијум према политичарима, од најнижег до највишег нивоа. Неочекивани резултат овог експеримента је последица реакције наизглед бенигног текста са звучним записом који почиње снимком свечаног марша а завршава помињањем свечаних отварања и пригодних говора. Текст има и други ниво који говори о сујети и лицемерју у малим (и великим) срединама. „Љубав према човеку“ са својом дехуманизованом музичком претњом говори о не-људима којих

169

58-59

је много око нас, који мисле да су бољи а нису. Зашто ми се у мислима јављају ратни злочинци? Да ли је то та неконтролисана хемијска реакција? Следе редом приче о глупости, дуализму „претенциозно-банално“ у бинарном коду, о сукобу генерација (да ли?), о доколици/беспослици, о тренутку смрти, о путу ка њој, о музици… Добра је та о музици - аутобиографска и племенита јер се у њој могу чути никад објављене демо песме мајданпечких бендова из времена Исидорове ране младости. Последње две су филозофске – прва, јер не разумем о чему говори, а друга, јер такође не разумем о чему говори. За другу бих се ипак усудио, после вишекратног преслушавања, да кажем да говори о човечанству и његовој истости од Утнапиштима до данас. Ничег новог под капом небеском, још од времена Заратустре и његовог поимања света као борбе истине и лажи, и човека који у том свету, својом слободном вољом, бира једно од та два. Но, одох ја далеко са својим тумачењем Игићевог текста, вероватно у погрешном правцу. У сваком случају, насловна песма, најдужа и најамбициознија, је подложна различитим тумачењима, што уопште не чуди, када се има у виду ко је све и шта је све у њој поменуто. Не чуди ни присуство појмова из митологије и класичне филозофије, будући да је аутор професор латинског и старогрчког језика. Питање је шта је Игића и Промиса натерало да се изразе на овај неуобичајени начин. По мом мишљењу, другог избора нису ни имали. Могли су се определити за издавање књиге поезије али би то, због малог обима материјала, било практично немогуће (књига би имала десетак страница). Можда су их могли објавити у неком књижевном часопису (ако би прошли уредника!) али би у оба случаја текстови остали без аудио подлоге која је потпуно равноправна – слушајући те звуке много боље разумемо текст који прате. Јер, то се мора истаћи, нису у питању произвољно одабрани звучни семплови, већ су пажљиво одабрани како би допринели утиску који свака нумера оставља на слушаоца. Могли су и углазбити те текстове, али би се они неопходним прилагођавањем музичкој пратњи толико променили да више не би били исти.

170

. . . . . . . . Срђан Страјнић

Да закључим – сигурно је да овај говорни албум неће чути велики број људи, што се и не може очекивати када је у питању једно експериментално дело. Штета, јер сам после пажљивог преслушавања остао запитан над неким од суштинских питања наше постојања на овом свету. На та питања Исидор Игић и Џони Промис дају, или тек наговештавају, свој одговор, један од мноштва могућих. Ако после преслушавања размислите какав би био ваш одговор на та питања, онда је овај албум испунио своју сврху.

Саша Ћирић

ПОСТМОДЕРНА У СЛУЖБИ ДЕМОКРАТИЈЕ Поводом филма Vice (2018) Adama McKaya Наслов америчког филма Вице се односи на државну функцију Потпредседника САД, коју је обављао Дик Чејни (Dick Cheney) мада у њему треба наслутити и значење порок или преступ. Ништа није „спектакуларно“ у политичкој биографији, Дабл-јуовог (W) заменика у оба председничка мандата (2001-2009), па ни то да је у ствари Чејни са својим људима, што је главна хипотеза филма, а не изабрани председник са својим тимом, доносио главне одлуке у америчкој политици током тих осам година. Ништа, дакле, посебно ни у тој биографији једног човека: 171

58-59

- скромног или минорног образовања, - максимално лојалног својим надређенима до тренутка док у својим рукама не прикупи знатну количину моћи, па и тада без оне ароганције очекиване за богате или политички моћне људе, - опскурног у пуном смислу те речи (као онај ко не воли излагање јавности, па тако ни рефлекторима медија) и, разуме се, - републикански конзервативног до сржи, што ће рећи: хегемонистички настројеног адвоката супербогатих и промотера ратова као облика вођења бизниса другим средствима. Кад боље загледам овај опис, Чејни је неприметни бирократа из сенке који вуче конце, одан оним традиционалним вредностима (пуна и доследна лојалност пријатељима, странци и идеологији) које му доносе било пословну добит било политички положај. Ништа посебно ни у филму који је покупио неколико номинација за Оскара и друге респектабилне филмске награде, који, као у општепознатој Толстојевој крилатици о две врсте породица, тако много личи на сијасет других филмова о моћним јавним протагонистима – не само политичарима, већ и онима из сенке: лобистима, финансијерима, па и селебритима генерално. Оно што ме подстакло да се осврнем на овај филм јесу фрагменти његове форме, која, по добром старом комерцијалном императиву, није смела да преузме примат над садржајем. Реч је о продору метафилмских решења у филмску нарацију, или о постмодерним елементима филма који га из равни регуларних политичких биографија, што овај филм у основи јесте, пребацују у ранг обрни-окрени политичке гротеске. Овај филм је ангажован на онај амерички начин који овдашњи снобови или „интелектуалци у заметку“ изразито не воле, али у коме лежи корен (америчке) демократије. Елем, тај ангажман је увек едукативан, пледира за универзалну позицију заштите општег интереса (истине, правде и слободе, рекао би један домаћи синеаста), неретко полемичан, са оним реторичким поступком да глумац директно говори

у камеру, обраћајући се директно сваком гледаоцу понаособ (и тај поступак је метанаративан), сентименталан – да дирне

172

..........СашаЋирић

осећајност, не само да апелује на разум, јер у сензибилитету је корен сваког морала, а демократија почива на моралу колико и на демократској култури, плебејски редуктиван у погледу сужавања поља свог значења, што онда утиче на то да се одбаце сва радикална и искључива експериментална решења, јер је филм намењен свима и сви треба да га разумеју и уживају у њему, те на крају и оптимистички, јер амерички приступ је позитивистички, са вером не толико у властити тријумф, већ у исправност и праведност властитог тријумфа. У ствари, кад се боље присетим послепоноћне лап-топ „пројекције“, има више тих метанаративних и метафилмских „ситница“ него што ми се учинило у први мах. А оне почињу одмах, и пре првих кадрова филма, од напомена гледаоцу, у који ранг спадају и цитати (мотои) и посвете. То је напомена која каже да су делатници овог филма урадили „јебено“ све што су могли да прикупе проверену грађу о бившем потпредседнику Чејнију. Напомена је аутиронична и, опет, она која исправно усмерава гледаочева очекивања: не брините, гледаћете филм који пледира да буде биографија једног утицајног човека, али, морате бити тога свесни, постоји то fucking али, ниједан биограф није свемоћан, све и да не жели ништа да измисли (што би био фалсификат), дода (креативно надахнуће) или разради (у погледу мотивације поступака својих ликова). Дакле, овај филм, као уосталом и сви други, макар почивали на биографији коју је написала сама та личност, или најпозванији Плутарх или Тукидид нашег доба, не може да буде сасвим исцпрна или апсолутно поуздана, односно истинита. Ова наизглед успутна и вулгарно-шаљива напомена на почетку филма Vice заузима најрационалнији став који може да заузме о статусу истине у биографском филму, па онда и о самом том филму. То може бити само условно биографски филм, али не због неаутентичних података, већ зато што их нема и никад их не може бити довољно. Духовито је и атипично решење за којим су посегнули дочаравајући ноћ када је Чејни преломио да прихвати позив Џорџа Буша млађег да буде његов потпредседник. Наиме, ликови у филму који тумаче Чејнија и његову супругу ничим изазвано изговарају реплике из једне од Шекспирових историјских драма

173

58-59

о Ричарду. То је одличан пример постмодерне ироније која колико тежи да имплицира поклапање две сродне ситуације, драмске и историјске, толико упућује и на раскорак између артифицијалног и свакодневног говора. И на још понешто што се може „исцедити“ из ове две аналогијом повезане ситуације, но поента је у разбијању илузије филмске нарације, као у постмодерном књижевном тексту, где се намерно интервенцијом споља гледаоцу (као раније читаоцу) ставља до знања не само то да гледа артефакт или вештачку творевину која опонаша живот и можда реферише на стварне личности, али је у првом реду вештачка, артифицијелна, већ то да ту чињеницу да је реч о филму као конструкту знају подједнако обе стране, гледаоци колико и филмска екипа. Реч је о „новом договору“ који се успоставља на овај начин, коришћењем поступака који разбијају филмску илузију, илузију целине и референцијалности, као и илузију вероватности. Након почетног обраћања или признања гледаоцима у виду преднаративног текста, круцијални потез којим се напада, заправо укида категорија вероватног у овом филму јесте избор наратора. Истина, истину о томе ко приповеда сазнајемо пред крај филма, што је корисно лукавство, јер да је то учињено одмах или у раној фази филмске приче, уверење о овом филму као политичкој биографији било би раскринкано и одбачено за рачун спознаје да га морамо разумети као неку врсту пародије или гротеске, што би знатно снизило његов демократски капацитет и комерцијалне ефекте. Елем, филм приповеда „dead man“, али не онај Џармушев из 1990-их, који се у црно-белом дизајну запутио ка свом северноамеричком Стиксу а да тога није био свестан, већ је приповедач несрећни „common man“ или човек из народа, настрадао у саобраћајној несрећи. Његово срце је пресађено у тело Дика Чејнија који је целог живота имао проблема са својим биолошким срцем, доживевши већи број инфракта, но, и ту је Чејни превеслао систем, никад није пријавио свој медицински картон пре ступања на дужност, што му је иначе била законска обавеза. Но, није само „физички“ немогуће да мртвац приповеда, у реалистичком регистру филмске нарације, и епистемолошки је немогуће да мртвац чије срце куца у грудима другог човека може

174

..........СашаЋирић

да зна толико о његовој прошлости поставши поуздани инсајдер за реконструкцију биографије свог побратима по срцу. Које Дик Чејни назива „моје ново срце“, не позајмљено, трансплантирано или, далеко било, срце неког случајног несрећника. Тиме открива властиту предаторску природу, коју ни ново срце није променило или ублажило, а која је чест, управо шекспировски мотив, у филмовима чији су протагонисти људи опијени властитом моћи, финансијском или политичком. С друге стране, овај приступ, чега заправо нема у овом филму, може оптимално да налегне на старозаветнопротестантски наратив и доктрину о предестинацији: опстају само изабрани, они које Божја рука остави у животу из само њој знаних разлога, који гледано из ограничене људске перспективе могу деловати као обична поруга уобичајеном концепту правде и морала. Међутим, „изабрани“ су изабрани с неким циљем који можда није познат у први мах, или ће до „краја света“ остати загонетан и нерашчитљив, можда и награђени због онога што су учинили, што би се из садржаја овог наратива о Чејнију чинило апсурдним или циничним, мада би управо циници, окрећућу целу ствар наопачке, могли да устврде да је реч о казни – великом грешнику је ускраћено право на RIP, већ се мора суочити са осудом властитих активности из уста премењеног јавног мнења, или из уста млађе властите ћерке геј оријентације, коју је изложио вредносној дисквалификацији Но, ова херменеутичка спирала се може окретати још толико кругова а да се нимало не приближимо њеном средишту у којем лежи недостижни разлог, или његово одсуство, разуме се. Поента је да је „велики грешник“ као трговац туђом крвљу, амерички хегемониста и манипулатор америчком демократијом награђен новим животом, лишен покајања и самокритике, док су његови настављачи, заступници антилибералне идеологије и елитистичке злоупотребе система остали у самом срцу политичког мејнстрима америчких институција. У ствари, одувек су и били на том месту, што аутори овог филма, па ---------------------------1

1 Тај моменат у филму је испрва амбигвалан и показује Чејнија као брижног оца, који ће ћерку ставити изнад идеологије, међутим то је сложен и контрадикторан однос. Као високи државни функционер и идеолошки

175

58-59 републиканац који као морално и друштвено пожељне подржава искључиво хетеросексуалне односе, Чејни ће наставити у јавности да заступа таква уверења, али ће приватно прихватити геј оријентацију своје ћерке, чак без речи противљења, свађе, убеђивања, без жеље да је пошаље на „рехабилитацију и одвикавање“ од хомосексуализма или да прекине однос са њом и искључи је из породице. Тако Чејни и његова супруга постају оличење фигуре homo duplexa или особа које јавно нападају оно што приватно макар толеришу, ако се не може рећи да подржавају. То је свакако хуманија, па и племенитија позиција од крсташке једнообразности, која „огњем и мачем“ сажиже свако кривоверје или одступање од норме, а свакако је, као таква, и лицемерна. Међутим, фокус филма, као и фокус двоје супружника, није на моралном или верском аспекту геј-кривоверја, већ на прагматичком аспекту јер им нанoси директну штету коју је заправо немогуће заташкати или минимализовати. Но, лик Чејнија у филму Vice је у првом реду властохлепни предатор, а није Саванарола свога доба, као моралистички фанатик или верски фундаменталиста. Отуда ће, када му се друга ћерка буде кандидовала за Сенат овој дати дозволу да јавно осуди геј заједницу, којој припада њена рођена сестра, што ова, друга, геј оријентације, неће примити „с миром божјим“. Највише што може један убеђени конзервативац да постане у погледу уверења с којима се не слаже јесте толерантни лицемер, мада тиме директно поткопава доктрину за коју се јавно залаже. Међутим, највише до чега може да добаци један изузетно амбициозан политичар јесте да све, па и родитељску љубав, обзире и потенцијални расцеп

у породици, стави у службу освајања власти. У томе лежи трагички расцеп у бићу једног властохлепног конзервативца какав је Дик Чејни, расцеп који никакав новац или манипулација не могу да спрече, изгладе или пониште.

уосталом и већина либералне Америке не жели да види или себи призна, или, ако то и види, не зна како да то промени или верује да је то мање од зло од оних облика политичке управе који би могли да буду алтернатива. Дакле, истражили смо колико смо могли, кажу редитељ овог филма и његов креативни тим, а нарацију препустили мртвом дародавцу новог Чејнијевог срца. Шта још поремећује приказивачку и миметичку илузију овог филма? Рецимо, то је једно неочекивано и довитљиво решење, истина примереније неког комедији или пародији, када се негде после прве трећине филма, која сумира Чејнијеву рану и средњу политичко-пословну каријеру, „пушта“ одјавна шпица са именима правих глумаца а којој претходи један помало патетичан текстуални закључак, исписан као некакво наравоученије о томе да је код Чејнија родитељска љубав надвладала политичку амбицију, остављајући му колико-толико функционално, да не кажем здраво, срце. 176

..........СашаЋирић

Поменули смо реторику прозе или проседеа као важну одлику постмодерног лика овог филма, дискретно скрајнутог али суштинског. Тиме се филм и завршава, са једном сатиричком поентом одложеног дејства и дуплог дна. Да скратим, Дик Чејни се у интервјуу који даје након силаска с мандата, када се можда могло очекивати и понеко извињење или самокритика, острвљује на саму могућност да такво извињење да, поентирајући да је радио у општем америчком интересу и да су бирачи и грађани САД то тражили од њега. Дакле, тиме је криминализовао не само своје бираче, него укупну политичку сцену у САД. Поента овог филма, она демократска, исказана посредно на сатирички начин, јесте да се сваки „нормалан“ гледалац у свом срцу дистанцира од Чејнијевог начина заступања јавног америчког интереса. Но, опет као у некој комедији, у оном додатку који долази после свршетка филма и после вишеминутне шпице са именима укупног тима који је радио на филму, следи кратка секвенца у којој видимо учеснике дебатне групе, која је креаторима јавног мнења раније служила да опипа пулс јавности и да своју реторику, не интересе, прилагоде сензибилитету и очекивањима јавности. Том методом су схватили да ће јавност у име „борбе против тероризма“ пре прихватити напад и инвазију на Ирак, ако се он означи одговорним за „најн илевн“ уз ампутирање „оружја за масовно уништење“, што је била чиста лаж, него ли борбу против Ал-Каиде. Тако су и орвеловском методом новоговора синтагму „глобално загревање“ заменили синтагмом „климатске промене“, која мање пара ухо и застрашује свест, односно више скрива и фалсификује право стање ствари. Елем, на самом крају филма, један од учесника овог покусног панела напада филм који смо одгледали као „либералан“, што ће рећи као „one side“, односно једностран и пристрасан, након чега ће физички напасти другог учесника панела који се не буде сложио с њим. Тако је на духовит начин заокружен благо скривен постмодерни дух овог филма а да његова суштина, критичка, сатирична и демократска није битно доведена у питање. Штавише, елементима аутоироније ушвршћен је легитимитет таквог приступа. То опет значи да постмодерни поступци, који у основи служе проблематизацији

177

58-59

чврстих и стабилних концепата, овде нису имали саморазорну сврху, делом због мале количине, још више због тога што нису била „минирана“ стратешка структурна места филма. Друго је питање да јесу била (минирана), да ли би овај филм могао да задржи стабилно значење и јасну критичку поенту.

Миљан Живаљевић

BLACKSTAR:Постмодернистичка чорба Дејвид Боувија Сваки мушкарац и свака жена је звезда Алистер Кроули, „Liber AL vel Legis“ 1904. година. Краљева одаја Кеопсове пирамиде. Liber AL vel Legis. Надахнуто стварање и транс. Почетак Еона Хоруса. 8. Јануар 2015. године. Дејвид Боуви објављује своју лабудову песму – албум Blackstar, којим завршава своју каријеру. Два дана касније умире. Надахнуто стварање и комуникација са оностраним или пак одличан маркетиншки потез? Писање интерпретације дела врло лако може да постане пут који води директно у Црвено море, само без Мојсија да га разгрне. Ваш аутор ће у овом тексту пробати да се позабави философијом која се крије иза албума Blackstar, тачније иза две одређене песме које носе целу идеју албума. Ради се о песмама Blackstar[1] и Lazarus[2], које ће овде бити разматране заједно са њиховим спотовима.

178

. . . . . Миљан Живаљевић

Кад се нађемо пред оваквим делом, интернет претрага је прво што нам пада на памет. Нажалост (или на срећу), интернет нуди прегршт интерпретација које су исто што и овај текст – само мишљење појединца. Боуви нам није дао конкретне смернице за разрешавање ове енигме. Ипак, постоји једна изјава коју ћемо искористити као одскочну даску. У интервјуу за Rolingstone, Боувијев саксофониста, Дони Мекеслин (Donny МcCаslin), каже за песму: He told me it was about ISIS.[3] У даљем тексту, пробаћемо да пратимо ову изјаву како бисмо видели колико је то Боуви био инспирисан Исламском Државом. Да би се то извело, потребно је копати по несвесном, потребно је извлачити демоне на сцену и испитивати их, потребно је потписати пакт са њима и онда их насамарити ... Или ништа од тога.

From Kether to Malkuth Кренимо право у месо: Дејвид Боуви се напајао езотеријом. То је чињеница коју нико не може да оповргне, али ви сте је вероватно и знали. Но, шта радити са том изјавом? Боувијево интересовање за езотерију нас враћа на почетак двадесетог века

и на рад Алистера Кроулија. Телемска опатија из Раблеовог ремек-дела „Гаргантуа и Пантагруел“ постаје реалност под руководством “најозлоглашенијег” човека на свету – Алистерa Кроулија. Читаво Кроулијево учење базира се на две једноставне максиме: Чини што ти је Воља нека буде сав закон. Љубав је закон, љубав под Вољом. На први поглед горња реченица звучи као инвокација хаоса и анархије (отуд и Кроулијев надимак). Одмах се сетимо

179

58-59

Ивана Карамазова који тврди да је све дозвољено у одсуству Бога; али је ипак дубље од тога. Кроулијев телемитски систем посматра Вољу као индивидуалну суштину човека, те он не може бити потпуно срећан и продуктиван по себе и околину уколико не сазна шта је његова права Воља. Ерго, чињење по Вољи је најбоље могуће чињење пошто човек испуњава своју земаљску улогу. Питате се, где ту упада Боуви? Дејвид Боуви је, као велики познавалац езотерије, био инспирисан радом Алистера Кроулија (уз Џими Пејџа, Кенет Енгера и Дејвид Тибета). Први корак ка размршењу мистерије Blackstar-а је свакако поглед на његову окултну позадину. Боувијево интересовање за ову мистичну дисциплину можемо најбоље видети ако посматрамо његова конкретна дела. Први случај је буклет албума Station to Station из 1976. На фотографији видимо младог Боувија који на поду исцртава Дрво Живота, што је кључни кабалистички и магичарски симбол. У истоименој песми, стихови сведоче сами: Here are we, one magical moment from Kether to Malkuth Кетер и Малкут представљају прву и последњу сефиру на Дрвету Живота. Кетер је Круна, најскривеније од скривеног, нешто што људски ум не може да појми али ипак трага за тим. Малкут представља задњу, девету сефиру и обележава људски, физички свет. Пут од Кетера до Малкута је пут којим се креће божанска или космичка промисао пре него се отелотвори у физичком свету. Знајући ово, не можемо да избегнемо чувену магичарску максиму и, како Елфијас Леви тврди, једину магичарску догму: Kako gore, tako i dole[4] Ову идеју коју налазимо у Смарагдним таблицама Тота Атлантиђанина, а које се приписују Хермесу Трисмегистосу, описују принцип и суштину магије – човек својим умом, мислима, и трудом може да мења свет око себе. Савршена романтичарска мисао са које се Боуви напајао. Но, времена је мало а материјала много, тако да – вратимо се на конкретна дела.

180

. . . . . Миљан Живаљевић

Тешко је говорити о најбољем албуму, а још теже издвојити један и прогласити га за то, али сигурно један од најистакнутијих Боувијевих пројеката јесте The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders From Mars. Песме попут Five Years, Ziggy Stardust или Starman су хитови који ће се још дуго вртети по светским радио-станицама. О чему је овдереч? Албум нам представља још један Боувијев алтер-его (на Statioin to Station смо имали Белог Војводу) – Зиги Стардаста (Ziggy Stardust), рок звезду која постаје месијанска фигура да би на крају албума доживела дионизијску смрт. Цео концепт је већ стара прича, можемо чак рећи и фаустовска. Зиги доживљава вртоглав успон. Он живи пуним плућима и комуницира са оностраним. Онострано је у овом случају ванземаљска цивилизација, али суштина остаје иста. У већ поменутој песми Starman добијамо информације о тим бићима са којима Зиги комуницира. Рефрен нам каже:

There’s a starman waiting in the sky He’d like to come and meet us But he thinks he’d blow our minds There’s a starman waiting in the sky He’s told us not to blow it Cause he knows it’s all worthwhile He told me Let the children lose it Let the children use it Let all the children boogie Зиги у овом случају има пророчку улогу пошто преноси човечанству упутства са оног света. Starman, ванземаљско створење, не може да ступи у директан контакт са људском расом пошто мисли да људска раса није спремна за то. Човек не може да чује глас бога нити да га спозна чулима и разумом (термин Бог посматрамо у најширем могућем смислу). Пророци су, дакле, медијуми који преносе божанске речи човечанству. У песми имамо и мотив плеса који је битан за телемитску Боувијеву позадину као и за анализу Blackstar-а, те ћемо му се касније вратити.

181

58-59

Свакако, најконкретнија веза између Телеме и Дејвида Боувија налази се у песми Quicksand са албума Hunky Dory из 1971: I’m closer to the Golden Dawn[5] Immersed in Crowley’s uniform У читавој песми се, поред Кроулија, Боуви позива и на друге личности попут Химлера, Грете Гарбо и Черчила, правећи тако једну укусну постмодернистичку чорбу. У следећој строфи чујемо: I’m not a prophet or a stone-age man Just a mortal with the potential of a superman Несумњиво, ово је веза са Ничеовом философијом Надчовека. Из „Тако је говорио Заратустра“ можемо да прочитамо управо Кроулијеву идеју да је свако људско биће звезда, односно, да у себи носи потенцијал да постане Надчовек и тако превазиђе овај свет. Опште је познато да је Ниче утицао на Кроулијеве идеје. Боуви даље пева: If I don’t explain what you ought to know You can tell me all about it on the next Bardo Кључни термин овде јесте Бардо. Шта је Бардо? Ова реч долази из тибетанске традиције и налазимо је у Тибетанској књизи мртвих (која се у оригиналу и зове Bardo Thodol) где подразумева транзиционо стање између два живота. Стога могуће тумачење читаве песме јесте у кључу трагања, трагања за знањем, трагања за скривеним (окултним). Сличну потрагу имамо и у Station to Station. Рембо је рекао: „Ја, то је неко други“, и Боуви преузима ту идеју за свој колаж. Он узима од Кроулија, Химлера, распет је, пита се, али закључак остаје исти:

Don’t believe in yourself, don’t deceive with belief Knowledge comes with death’s release

182

. . . . . Миљан Живаљевић

Дакле, видели смо кроз овај скромни приказ да је утицај езотерије на Боувијево стваралаштво велик. Наравно, постоје још бројне песме, још бројни детаљи које нисмо успели да покријемо јер време је новац, али успели смо ипак да се уверимо како на различитим албумима Боуви обрађује сличне теме и мотиве.

In the Villa of Ormen This melancholic state is so powerful that, according to scientists and doctors, it can attract demons to the body, even to such an extent that one can get into mental confusion or get visions. Хајнрих Корнелијус Агрипа Пошто смо претресли Боувијеве раније радове и стекли утисак о његовом интересовању за окултно, ред је да пређемо на ствар и видимо како је то Исламска Држава инпсирисала овог ствараоца. Песма Blackstar, како текстуално,тако и визуелно, одише архетипском симболиком. Све што видимо ту, преузето је из различитих традиција и онда склепано изнова у један нови хармонични хаос. Дејвид Боуви је био поборник такозване Cutup технике који је популаризовао Вилијем Бероуз. Ипак, тај постмодернистички поступак не односи се само на писање стихова већ на целокупно Боувијево стваралаштво. Његова промена идентитета, његов музички развој, различите приче у које упада и различите философије којима се бави говоре нам да је модерни човек под константним утицајем различитих садржаја и да он, као мислеће и емотивно биће, те садржаје прима, вари, и бљује назад као нешто потпуно ново. Већ сам музички аранжман песме нам говори да ту нешто није како треба и како смо навикли да буде. Неконвенцијонални ритам песме који флертује са џезом и drum’n’bass-ом прати једноставна оријентална и упечатљива мелодија. Боувијево певање је право изненађење пошто не личи ни на шта што је радио до сад. Више

183

58-59

је појање но певање. Све то чини једну веома интересантну композицију која сигурно привлачи пажњу иако је далеко од класичног поп хита. Наравно, као и свако дело, песми и споту Blackstar можемо прићи са различитих страна. Можда најпопуларнија интерпретација јесте везана за предвиђање смрти и помирење са њом. Мотив мртвог астронаута је сасвим логичан, пошто са Боувијем умире и његов најзначајнији лик – Мајоr Том. Тома смо срели још у песмама Space Oddity, Ashes to Ashes и Hello Spaceboy и он представља један део Боувијеве личности (напокон, као Војвода и Зиги). Том је астронаут који се губи у бесконачности космоса. Овде је опет актуелан мотив мешања светова само што, док Зиги комуницира са ванземаљцима или оностраним бићима, Том се усуђује да начини тај судбоносни корак to the other side. У Blackstar-у, Мајоr Том је умро. Његова лобања је опточена златом и драгуљима и постаје сакрални предмет култа који се састоји само од жена. На челу тог култа се налази мистична фигура жене са репом која и налази Томово тело и узима лобању. Ово, наравно, можемо да тумачимо као обожавање које је Боуви уживао за живота и које ће се наставити после смрти. Сличан начин обожавања сакралних предмета је познат још од раније[6]. Но, можда је читава мистификација овог дела ипак само начин да се тај култ Боувија продужи. Хај’мо дубље у зечију рупу.

Почетни стихови нам говоре: In the villa of Ormen Stands a solitary candle In the center of it all Your eyes Као што смо поменули, термин Villa of Ormen не постоји ван ове песме. Штавише, дуго су људи лупали главе око тога шта Ormen уопште значи да би дошли до тога да је то реч из норвешког језика и да означава – змију. Како бисмо лакше причали о овим стиховима, најбоље је да наведемо све значајне симболе као и њихово (потенцијално) значење: Змија – Кундалини

184

. . . . . Миљан Живаљевић

Свећа – Унутрашње светло (замена за право светло Сунца) Очи - ... У свету езотерије, змија је симбол за Кундалини енергију која се налази у људској кичми. Буђењем ове енергије путем медитације и других техника, појединац може достићи просветљење и коначно ослобођење од Самсаре и закона овог света. Очи су референца на Треће око, односно Ајна чакру. Ова чакра је повезана са интуицијом. Кундалини змија полази из доњег дела леђа, пење се до чела и омогућује поглед у онострано. Паралелно са култом и девојком која узима лобању, видимо и самог Боувија како пева/проповеда на неком тавану, праћен махнитим плесом троје младих. Боуви носи повез на коме се налазе дугмад уместо очију и као такав, појавиће се и у споту за песму Lazarus. Очи јесу кључни мотив како за Боувија тако и за езотеричну традицију. Прекидом очињег вида јачају се друга чула, то је научно потврђено. Могуће да је ово још једна пророчка одлика те у неку руку и наставак приче о Зигију. Такође ову дугмад можемо видети као дукате који плаћају превоз преко реке Стикс. Свакако, идеја уметника као пророка који прима поруке оностраног и дарује их људима датира далеко пре Боувија. Трећи део песме доноси преокрет. Ритам прелази у класичне 4/4 док музика постаје ведрија. Одједном, Боуви нема повез преко очију. Он стоји у пољу озарен Сунцем и маше књигом на којој је црна звезда. Религијска конотација је очигледна, али такође и бинарност између ове слике и претходне. Прва је обележена дионизијским трансом док се друга утапа у аполонијској хармонији. У првој слици, издваја се мотив плеса. Три фигуре које стоје уз Боувија плешу на тавану. Жене које обожавају лобању такође плешу. Сви актери су у некаквом трансу што само потврђује дионизијску природу ове слике. То нас враћа на поруку коју ванземаљци (или ко већ) шаљу Зигију: Let the children lose it Let the children use it Let all the children boogie Боуви пева:

185

58-59

Something happened on the day he died Spirit rose a metre and stepped aside Somebody else took his place and bravely cried Овим стиховима почиње смиренији део песме. Могли бисмо закључити да је овде реч о реинкарнацији, али ипак то преузимање туђег места постаје проблем. Напуштање тела је познато у многим традицијама, али је такође познато и уступање свог тела другим силама. То се зове поседнутост и само је питање какве су природе те силе којима се место уступа. Но, ова прича се ипак надовезује на идеју да је уметник медијум који преноси поруке непознатих сила. Те силе дозвољавају појединцу да ствара и да тиме буде налик богу. То је наставак и Зигијеве приче. Занимљив је стих који долази нешто касније:

I am the Great I am Никако не можемо заобићи библијску референцу на речи које је Јахве рекао Мојсију: Ја сам Онај што јесте Зашто Боуви пореди себе са божанством? Наравно, могуће је да је то игра ега и славе, али ако посматрамо у кључу целе песме, ова површност остаје иза нас. Поново се враћамо на цитат са почетка текста. У многим традиционалним културама (укључујући и словенску), звезде су посматране као душе умрлих које су прешле у неку другу сферу постојања. Кроули се креће у том правцу а за њим и Боуви. Употреба библијског цитата поткрепљује идеју обожења или деификације обичног човека. Хришћанство се експлицитно изјашњава по овом питању – човек је човек и никако не може бити више од тога. Енохова прича не говори у корист ове тврдње али зато и није уврштена у библијски канон. Боуви се противи овој мисли и наставља у слободнијем правцу где остаје Just a mortal with a potential of a superman.

186

. . . . . Миљан Живаљевић Овај део спота где Боуви држи књигу као да је чланска карта СКЈ-а нам доноси мир и склад. Ипак, она се завршава сабласном сценом трију распетих страшила. Они се гибају, вриште, и сваки од њих носи исти повез као и Боуви. Референца на хришћанство је јасна. Но, како тумачити овај проблематични мотив? Зашто учинити хришћански мотив толико страшним? Како смо дошли до тих слепих страшила? У хришћанству не постоји дуалност каква постоји у неким другим религијским системима. Кроулијева Телема има за идеју да помири супротности и да свет и живот стави у баланс. Кроз спајање бинарности долази се до савршенства. Лоше је убити, али ако одређена особа улети у вашу спаваћу собу витлајући моторном тестером и певајући бугарске турбо фолк хитове, сигурно не бисте размишљали о моралу. Као за Ничеа, и за Кроулиjа су добро и зло флуидни елементи. Са друге стране, хришћанство ће увек одбацити гнев, мрак, страст, и све друге ствари које могу да потресу човека (или поредак). Ограничавајући се само на једно, хришћанство одлази у екстрем, потпуно негирајући људску анималну страну. Средство којим се ово постиже је, ни мање ни више него страх, страх од загробних патњи.На крају крајева, зар није сам Мефисто рекао: „Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито твори добро“? На крају крајева, ако већ говоримо о овоме, никако не треба заобићи само име песме и албума. Термин Црне Звезде или Црног Сунца (Sol Niger) је веома битан у алхемији и у процесу стварања Камена мудрости. Sol Niger је симбол који представља први од четири процеса трансмутације (нигредо) при коме се врши декомпозиција и сви састојци се стапају у једно. Стварање Камена мудрости је својеврсна трансцеденција где од обичног смртника постаје Надчовек (употребимо тај Ничеов термин). Овај процес је немогућ без учешћа мрака. Човек мора да спозна своју мрачну страну, своју Сенку коју је потребно прихватити

и тиме победити. Наново долазимо до идеје да се стапањем супротности достиже мир. Још један симбол овог процеса јесте глава вране, што нам још више разјашњава три страшила хришћанства – Боуви их изгледа доживљава као препреку на алхемијском путу самоспознаје.

187

58-59

Прва степеница на путу самоспознаје је рушење илузија и старих убеђења која нам сметају али за које смо се везали. Ово је веома болан процес при коме адепт преживљава своје страхове и мора са њима да се избори како би окончао процес. Пандан овом процесу је такозвана Црна ноћ душе која означава невероватну спиритуалну кризу на путу ка трансцеденцији. Та криза се управо дешава кад појединац мора да се одрекне свега познатог зарад универзалног знања. То је криза где се Боуви пита да ли је ишта што је радио вредно и да ли уопште постоји то дугоочекивано ослобођење. Прихватањем ове црне ноћи, он налази светлост која води даље. Где даље? To je добро питање … Free like that bluebird Друга песма која се на експлицитнији начин позабавила смртношћу и пролазношћу је Lazarus. Њој недостаје сликовитост какву Blackstar нуди, али је свакако и даље битна за разумевање Боувијеве визије. У споту се мотиви понављају. Слепи пророк кога Боуви игра је ту, овог пута везан за болнички кревет из ког безуспешно покушава да устане. Из ормана јавља се још један Боуви, овог пута обучен у исти костим какав смо видели на омоту за албум Station to Station. Док први Боуви покушава да се ослободи болничких стега, други Боуви игра, пише, и најзад се повлачи у орман. Врло једноставних пар сцена које су могле бити снимљене за једно поподне. Хајде да видимо шта би оне могле да значе. Боуви почиње песму стиховима:

Look up here, I’m in heaven I’ve got scars that can’t be seen Очигледно је да је пророк на самрти или да је чак и умро. Из ормана излази унезверена жена која се потом крије испод кревет, покушавајући да шчепа Боувија. Ови призори нас враћају у детињство и подсећају на тада актуелне

страхове. 188

. . . . . Миљан Живаљевић

Сви смо ми мислили да у орману или испод кревета вреба неко страшно биће. Светска митологија је пуна оваквих створења и свакако прво које нам пада на памет јесте Бабарога. Бабарога у овом случају представља људске страхове који су често ирационални. Они спутавају човека да испуни своје жеље, а често и своју истинску Вољу. Испод Боувијевог кревета видећемо и ципелу што нас враћа на стихове из Blackstar-а који гласе: I can’t answer why Just go with me I’m-a take you home Take your passport and shoes Одузимањем пасоша и ципела, човеку се одузима и могућност кретања. Страх дакле, држи све у својим рукама. Могућност комуникације је такође прекинута те стихови говоре: Dropped my cellphone down below Овде је још један детаљ битан, а то је кадар где је Боувијев кревет окренут наглавачке. Као што знамо, у многим светским традицијама оностраност није ништа друго до само наличје овог света. Но, Боуви није на оном свету, он је између. Bardo Thodol говори о прелазима из живота у живот али такође и о ономе што се дешава између. Човекова душа пролази разне тестове где се сукобљава са својим страховима. Ти страхови морају бити превазиђени како би се спречила нова реинкарнација и разбила Самсара. Са друге стране, разиграна фигура Боувија који носи одело из младости нам доноси нову слику. Некако је немогуће заобићи везу са албумом Station to Station где уметник исцртава Дрво Живота носећи исти костим. У истоименој песми имамо стихове који обухватају кретање од Кетера до Малкута али овде то кретање иде супротном путањом. Пут трансцеденције је од Малкута ка Кетеру, то је оно што разиграни Боуви поручује.

189

58-59

Лобања Мајоr Тома која се налази на његовом столу само потврђује чињеницу да је разиграни уметник победио смрт. Махнито писање и играње су такође магијски чинови стварања, јер уметник јесте мали бог који ствара своје светове. На крају спота, Боуви завршава песму стиховима: This way or no way You know, I’ll be free Just like that bluebird Now, ain’t that just like me? Песма о ослобођењу се завршава овом храбром изјавом. Изгледа да се Боуви потајно слаже са Буковским који каже: There’s a bluebird in my heart that wants to get out ... Islamic State of Iraq and the Levant Видели смо дакле како се развија Боувија езотерична прича и како се завршава. Али, једно питање остаје неразрешено, питање везано за тврдњу са почетка текста: какве везе има Боувијево ремек-дело са Исламском Државом? Одговор је врло једноставан – никакве. Појава Исламске Државе је, сем страха и насиља донела и лингвистичку забуну. Често заборављамо да ISIS, како гласи скраћеница, значи и многе друге ствари те је тако чувени амерички бенд ISIS имао проблема пре пар година пошто су их мешали са терористичком организацијом. У случају Blackstar-а, изјаву да је песма о ISIS-у треба окренути на трећу страну. Isis је Изида, египатска богиња која представља женски део светог тројства. Прича о Blackstar-у је прича о њој. Изида, богиња мајка, заштитница уметника и магичара, доживела је да њеног мужа и брата, Озириса, убије Сет. Сет је свог брата намамио у ковчег, затворио га и пустио низ Нил. Нешто касније, Изида налази његово тело. Уз помоћ магије успева да га оживи како би са њим зачела дете. То дете биће Хорус. Након тога, Сет распарчава Озирисово тело те Изида мора да прикупља

190

. . . . . Миљан Живаљевић

комаде да би их прописно сахранила. Тада настаје Озирис као зеленопути бог подземног света. Додаћемо и да се за Изиду везивала звезда Сиријус, што даје још једну димензију наслову. Blackstar је, дакле, песма посвећена Изиди. Жена која налази тело Мајоr Тома и оснива његов култ може се тумачити као антропоморфизација ове богиње. Постоје случајеви где Изида и јесте приказивана са змијским репом што је опет везује за Кундалини енергију (иако су то две различите традиције). Она је мајка и даривалац живота која узима главу Мајоr Тома баш као што је скупљала делове Озирисовог тела. Кроз уништење физичког тела долази се до нечег вишег, баш као што је Боуви и рекао –Knowledge comes with death’s release. Да ли то значи да је Мајоr Том Озирис? У неку руку – да. Као што смо рекли на почетку текста, посматраћемо Blackstar и Lazarus као два дела исте целине. Познато нам је из Новог Завета, Исус је дигао Лазара из мртвих. Лазар тако, у милости бога, постаје симбол победе живота над смрти. Он дели улогу са Озирисом. Свакако, у случају Lazarus-а не можемо рећи да је божанство антропоморфизовано пошто аргумената за то нема, али читава песма се креће у том кључу. Већ смо објаснили како је пут од Малкута до Кетера победа над смрти и како Томова лобања потврђује то. То је староегипатска прича испричана поново само са обогаћеном симболиком. Тиме Lazarus постаје ода Озирису који покорава смрт и постаје њен господар. Изида, Озирис и Хорус представљају свету породицу у египатској старој религији баш као Свето Тројство у хришћанству. Да ли то Боуви није стигао да испева песму Хорусу? Не баш. Хорус је итекако обухваћен овим албумом као и ранијим Боувијевим стваралаштвом. Хорус, бог неба, заузима значајно место у египатској митологији пошто је поразио Сета и тиме био изабран за врховног владара. У борби са Сетом, Хорус губи лево око које у египатској традицији постаје општеприхваћен симбол здравља, заштите и среће. Отуд се слепи Боувијев пророк може поистоветити са ослепелим Хорусом, а симболика ока овде нам постаје још јаснија. У телемитском систему Алистера Кроулија Хорус такође заузима значајно место. Телемити посматрају време подељено на Еоне.

191

58-59

Прво се памти Еон Изиде где матријархат бива истакнут као врховни принцип. Затим долази Еон Озириса који је обележан мушким принципом и смрћу бога (Озирис, Дионис, Исус ...). Почетком двадесетог века, улази се у Еон Хоруса. Овај Еон је Еон детета. Како дете још није научено друштвеним нормама и поделама те ради само по својој вољи (или Вољи), Еон Хоруса доноси управо то – брисање граница, стапање супротности, тријумф интуиције, љубави и спиритуалности. Претходна прича о постмодерни се такође може уклопити овде. Преплетањем разних утицаја, постмодернистичко дело руши како просторне тако и временске границе, претварајући уметност у дечију игру која је налик склапању коцака разних боја. Сам Алистер Кроули се сигурно при стварању свог система ослањао на причу коју су пре њега почели аутори попут Ничеа и Рембоа. Код обојице можемо да приметимо специфичну верзију Еона Хоруса где некакав нови човек брише границе и успоставља мир. То не значи да је Кроули плагијатор већ само настављач ове врло важне приче.

* Ваш аутор лично не верује да је Боуви остао недоречен. Да, он јесте планирао још један албум[7] који би био печат његовом стваралаштву али, звезде врло често наместе ситуацију другачију но што ми желимо. Можемо ли ипак тврдити да је све што је овде речено истина? Наравно да не можемо јер ипак:

Nothing is real and everything is permited како нам кроз речи Вилијема Бероуза поручује Хасан Сабах. Једино што можемо да тврдимо јесте чињеница да је Дејвид Боуви био обичан човек од крви и меса који се, упркос читавој слави и даље рвао са питањима смисла и вечности. Он би свакако желео да ова дела остану споменици тим питањима и да их свако тумачи сходно својој Вољи.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=kszLwBaC4Sw

192

. . . . . Миљан Живаљевић

[2] https://www.youtube.com/watch?v=y-JqH1M4Ya8 [3]http://www.rollingstone.com/music/features/the-inside-story-ofdavid-bowies -stunning-new-album-blackstar-20151123 [4]That which is above is the same as that which is below. [5]Златна Зора је утицајно магичарско друштво из кога је и сам Кроули потекао.Чланови ове организације су били и други значајни људи тог времена и свакако је Вилијем Батлер Јејтс прво име које нам пада на памет. [6] http://www.dailymail.co.uk/news/article2413688/Incredible-skeletal-remains-Catholic-saints-drippinggems-jewellery-dug-Indiana-Bones-explorer.html [7]http://www.rollingstone.com/music/news/david-bowie-plannedpost-blackstar-album-thought-he-had-few-more-months-20160113

(Есеј првобитно објављен у Електронском часопису за књижевност и уметност младих РЕЗ број 4/2016. година).

193

58-59

БУКТАЛИ СУ: Милица Миленковић рођена 1989. године. По струци је мастер филолог српске и компаративне књижевности. Студије завршила на Филозофском факултету у Нишу одбраном теме мастер рада „Поезија Гордане Тодоровић“ чиме је прва донела свеобухватно тумачење литерарног опуса ове српске песникиње и указала на значај њене поезије. Приредила је Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома (2018) као реализацију пројекта који је подржало Министарство за културу и информисање Републике Србије у области издавашта капиталних дела савремене српске књижевности. Објавила књиге: роман Хомунцули (2010), песме Мање од длана (2012), Виа Милитарис, Виа Долороса (2013), књижевну критику Критичка тумачења (2016). Аутор пројекта и ментор школе „Активно читање и креативно писање“ за децу и приређивач Зборника радова ученика ове школе (2017–2018). Добитница првих награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (2011) и Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу (2012) и Тимочке лире за најбољу песму коју додељује Радио Београд 2 у 2012. години – песма Божићни колач; финалиста Ратковићевих вечери поезије (2015, 2016, 2017), добитница треће награде Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори 2017; финалиста Смедеревске песничке јесени са најбољом песмом за Златну струну (2017) – песмом На пола копља. Добитница награде „Мирко Петковић“ за књижевну критику (Неготин, 2019). Оперативни уредник и лектор часописа за књижевност,

194

...........Букталису

уметност и културну баштину Бдење. Члан жирија за доделу награде „Гордана Тодоровић“ и „Меша Селимовић“ у Србији. Бави се приређивачким радом из заоставштине песникиње Гордане Р. Тодоровић и последњег савременог епског певача Милета Радосављевића из источне Србије, књижевном критиком, писањем поезије и прозе, преводилачким радом са македонског и енглеског језика. Своје радове објављује у књижевним часописима, новинама, листовима и интернет порталима у земљи и региону. Учесница бројних међународних књижевних фестивала и сарадник културних установа у Србији и региону. Поезија јој је превођена на енглески, македонски и словачки језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Aлександар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево, “Обручавање светлости” (2014), “Византијски вишебој” (2015) у издању “Бдења” Сврљиг, “Чтенија” (2018), Градац Рашка. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“, Годишње награде Књижевног клуба Краљево из фонда др Хранислава Милошевића, награду “Гордана Тодоровић” за 2014. годину. Приредио избор песама Ане Ракочевић „Пред тобом краја нема“, књигу изабраних нових песама Милана Ђокића „Ине светлости“ и избор песама Милоша Милишића “Зајмљени дани”. Превео са бугарског књигу песама Романа Кисјова “Ходочасник светла”, приредио књигу раних песама Милана Ђокића “Скрајнут пут”. Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, 195

58-59

„Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“, “Браничево”, “Кораци”, “Сизиф”, “Исток”... Бави се есејистиком и књижевном критиком, заступљен у зборнику „Плач мајке Јевросиме над Косовом“ и „Црте и резе“ за 2012. годину. Уређује књижевни блог РАДИОНИЦА ПЕСНИКА на адреси http://klubmladihpesnika.blogspot.com Своју поезију потписује са Никола Александар Марић. Живи у Краљеву. Ана Живић , рођена 12.11.1977. Од своје седамнаесте године се бави певањем, као и писањем текстова које не назива ни поезијом ни прозом, већ мислима без наслова. Каже да је њено уметничко дефинише као биће.

Мирослав Тодоровић , песник, прозаиста, критичар, колумниста, уредник је рођен 29. децембра 1946. у Трешњевици код Ариља. Објавио је 23 књиге поезије, две књиге критика, књигу дневничких записа, књигу разговора, и књигу огледа. Међу најзначајнијим књигама поезије су: Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Спрам расутих звезда (2006), Песме путовања (2009), Ветар понад гора (2011), Божја визура (2015), Грчка свеска (2015) и Лепет крила (2018). О Тодоровићевој поезији есејиста Миодраг Мркић је објавио четири књиге огледа: Љупка језа пролазности пред вратима визије, 2006; У мрежи Потоње верзије, 2008; Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, 2009; Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, 2011. Душан Стојковић је приредио књиге критика о поезији Мирослава Тодоровића: И тамно и дубоко ( (2010), и Рукопис живота (2016). Превођен је на више језика (италијански, бугарски,

196

...........Букталису

пољски, енглески, руски, немачки, грчки...). Заступљен је у домаћим и страним антологијама као и интернет издањима. Награде: Дрво живота, Мирко Петковић, Милан Ракић, Раде Томић, Војислав Илић Млађи, Бранко Манас, Раваничанин, Велика повеља Српске духовне академије, Хаџи Драган, Песничка хрисовуља, Шумадијске метафоре, Златна струна… Живи у Нишу и Трeшњевици (код Ариља). Анастасиа Стоиљковић рођена је 1993. године у Фрибургу(Швајцарска). Апсолвент je на Правном факултету Универзитета у Нишу. Похађала je Школу креативног писања „Think Tank Town“ у Лесковцу. Лауреат је 33. Фестивала младих песника „Дани поезије“ у Зајечару. Објављивала је песме у „Градини“ и веб-часопису за књижевност „Eckermann“. Живи у Лесковцу. Горан Бабић, песник рођен је 18.10. 1944. у Вису на Вису, у партизанској болници. Детињство проводи у Далмацији и Херцеговини. Студира на Ријеци и у Загребу. Крајем 1990. прелази у Београд где и данас живи. Уређивао је књижевне часописе и лист за културу “Око”. Објавио стотинак књига из различитих жанрова. Радио за телевизију, радио, новине и филм. Режирао документарне филмове и ТВ емисије, а по његовим текстовима су други режисери снимали ТВ драме и серије (Марио Фанели, Јошко Марушић, Љубиша Ристић, Слободан Праљак и др.), постављали театарске представе, производили цртане филмове (“Рибље око”) и грамофонске плоче (Арсен Дедић, Корнелије Ковач). Његова поезија, настала у протеклих педесетак година уврштавана је у бројне хрватске и српске антологије, те превођена на друге језике. Посебну пажњу посветио је стваралаштву за

197

58-59

најмлађе. Родио три кћери. Песме су избор из најновијег стваралаштва, објављене у издању аутора у збиркама “Чађ” и “Вјешња”. Боривоје Адашевић (Ужице, 22. септембар 1974 — Пожега, 15. јануар 2019) био је српски приповедач, романописац и есејиста. Студирао је на Правном факултету у Београду. Живео је у Пожеги. Проза му је превођена на енглески, француски, мађарски, албански и грчки језик. Прича За туђег господара уврштена је у америчку антологију најбоље европске приче Бест Еуропеан Фицтион 2013. Књиге: Збирке прича: Из спискова прећутаних ствари (Академска књига, Нови Сад, 2018) Из трећег краљевства (Народна књига, Београд, 2006) Еквилибриста (Матица српска, Нови Сад, 2000) Романи: Крф (Стубови културе, Београд, 2011) Човек из куће на брегу (Стубови културе, Београд, 2009) Награде : Стипендија Фонда Борислав Пекић, 2007, за пројекат романа Крф. За урбану кратку причу на конкурсу БАП 2000 (Балкан ассоциатион оф публисхерс), 2001, у Београду.

Јовица Аћин рођен је 1946. године у Србији (у Зрењанину), а живи у Београду. Неколико пута је, седамдесетих година прошлог века, осуђиван због дисидентских текстова и ставова. Био је, између осталог, уредник два значајна дела о логорима: Архипелаг Гулаг Александра Солжењицина и мемоарског рада о Голом отоку Музеј живих људи Драгољуба Јовановића. Превео је десетине књижевних и филозофских дела с немачког, француског и енглеског језика.

198

...........Букталису

Осим збирке песама Унакрст дивљина памћења (1970), аутор је следећих књига: Есеји: Изазов херменеутике (1975) Паукова политика (1978) Шљунак и маховина (1986) Поетика растројства (1987) Поетика кривотворења (1991, 2013) Гатања по пепелу (1993, 2003, 2009) Апокалипса Сад (1995, 2004, 2012) Шетња по крову (2007) Голи приповедач (2008, 2011) Приче: Дуге сенке кратких сенки (1991, 1997, 2003) Уништити после моје смрти (1993, 2000) Лептиров сановник (1996) Неземаљске појаве (1999) Лебдећи објекти (2002) Ко хоће да воли, мора да умре (2002) Мали еротски речник српског језика (2003) Дневник изгнане душе (2005) Прочитано у твојим очима (2006, 2007) Ушће Океана (2011) Јеванђеље по магарцу (2013) Кроз блато и остала умишљања (2017) Украдени роман (2018) У сарадњи са сликарима, библиографска издања: Одисеја једне сенке [с Љубом Поповићем] (2000) Голи демони, наге жене [с Миленком Милетићем] (2006) Романи: Сродници (биће објављен у издању Лагуне 2017. године) Добитник је књижевних награда: Сретен Марић, 2009. Виталова награда, 2006. Андрићева награда за причу, 2004. Политикина награда за причу, 2003. Тодор Манојловић, 2002.

199

58-59

Стеван Пешић, 1999. Сзирмаи Каролy, 1999. Душан Васиљев, 1999. Станислав Винавер, 1993. Иво Андрић, за есеј (Херцег-Нови, Црна Гора), 1993. Павле Марковић Адамов, 1993. Борбина награда за есеј, 1991. Ђорђе Јовановић, 1975. Милан Богдановић, 1975. Стиг, за поезију (Пожаревац), 1971. Саша Стојановић, аутор шест романа: „Крвоследници“ („Филип Вишњић“, Београд, 2003), „Manchester City Blues“ („Филип Вишњић“, Београд, 2006), „Вар“ („Филип Вишњић“, Београд, 2008. и „Албатрос плус“, Београд, 2009. године; „Залихица“, Сарајево, 2012), „Последњи дан Бога Сатурна“ („Албатрос плус“, Београд, 2013, друго издање 2014), „Пут за Јерихон“ („Албатрос Плус“, Београд, 2015), „ Море кад усним“ („Албатрос плус“, Београд 2018). Роман „Вар“ је 2011. године објављен на чешком језику (превео Јан Долежал, „Dauphin“, Праг). Године 2013. преведен је и на пољски (Agnješka Žuhovska – Arent Агњешка), а 2015. године доживео је и своје италијанско издање (превела Anita Vuco, „Enssemble Edizioni“, Рим); у току су преводи на енглески, шпански, македонски и словеначки језик. Објавио је књиге приповедака „Тачке топљења“ („Албатрос плус“, Београд 2011), „Приче о крају“ („ Албатрос плус“ ,Београд 2016) као и збирку колумни „Свежњеви и сужњеви“, објављиваних у листу Данас (Фестивал књижевности „Think Tank Town“, Лесковац и „Службени гласник“, Београд 2012), Више пута је награђиван на конкурсима за кратку причу („Лаза Лазаревић“, „Милутин Ускоковић“, „Улазница“, „Књижевна реч“, „Награда НБ Бор“ итд.). Објављивао је у часописима Кораци, Улазница, Поља, Градина, ТФТ (Театар, филм, телевизија), Међај, Наш траг,

200

...........Букталису

Литерарни отисак, Наше стварање; Живот, Одјек и Нови израз (Сарајево); Мост (Мостар), Зарез (Загреб), Tvář i Literárni noviny (Праг), Porta Balkanica (Брно). Уредник је часописа „Think Tank Town“ и директор Фестивала књижевности „Think Tank Town“. Члан је чешког PEN клуба. Mагдалена Блажевић рођена је 11. 1. 1982. године у Жепчу гдје је одрасла. Дипломирала је кроатистику и англистику на Филозофском факултету у Мостару. На истом је факултету магистрирала на подручју лингвистике на послиједипломском студију “Језици и културе у контакту”. Пише књижевну критику и кратке приче. Прва збирка прича бит ће објављена сљедеће године. Живи и ради у Мостару.

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“ (БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, “Преодоление” (Русија), Провинца (Словенија), затим у интернет магазинима односно порталима за културу: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, Портал „Стране“ итд, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., у процедури је објављивања код НКЦ издаваштава у Нишу. Сарађује са Нишким културним центром, удружењем “Литера” и другим установама културе у граду.

201

58-59

Никола Ранковић, рођен у Београду 1972. године у време епидемије великих богиња. На трећој години правног факултета утекао у Јужноафричку Републику и тамо се задржао седам година. Јелена Радовановић (1972, Бор). Дипломирала на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду. Живи у Немачкој од 2002. године и бави се преводилаштвом и предавањем језика одраслима на институтима за учење страних језика.

Објављене књиге поезије: Повремени прекиди са зујањем (2000), Ситне изнутрице (2002), Џибра (2006) и Отворени преломи (2012). Ника Душанов , рођен 1978. године у Осијеку, дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу и есеје. Живи и ради у Кладову. Књиге поезије: Бацач ножева (Матица српска, Нови Сад, 2005) Повратак у Шарлевил (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, Панчево, 2015). Саша Томић, рођен 1982. године у Неготину. Након “Фикс-Фокус” школе филма, уписује “Академију Уметности” у Београду где студира филмску режију у класи проф. Мише Радивојевића. Током студија радио као редитељ, сценариста, монтажер и као асистент режије на вишеструко награђиваним филмовима, и радио на неколицини домаћих тв серија. Поред привилегије указаној да ради како за “Netflix” тако и за “Warner Bros.television” имао је исту да ради као асистент режије, глумац и сниматељ на првом српском “found footage horror” филму Напрата. Саша живи и ради како у Неготину, тако и у Београду.

202

...........Букталису

Горан Паовић, рођен 28. јануара 1967. године у Кладову. Објавио је збирку песама “Симфонија душа” 2004. године за издавачку кућу “Апостроф” из Београда. Био је активан члан, кратко и секретар КООН. Члан је Крајинског књижевног клуба. Живи у Неготину. Милоје Демиресковић Неготински (1962. Београд), графички дизајнер, сликар и писац. Примењену уметност изучио у Нишу а Новинарску школу у Београду. Излагао седам пута самостално и много пута на групним изложбама. Ликовно обликовао и уредио стотинак књига и часописа и професионално се бави графичким дизајном. Објавио роман Гвоздена крв и више краћих прича у књижевној периодици. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић“. Члан је Крајинског књижевног клуба Неготин. Живи и ствара у Неготину.

Иван Потић, рођен 1972. године у Зајечару. Основну школу и гимназију завршио у Зајечару, студирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао 2001. Радио хонорарно на радију и као новинар, објављивао прозу и поезију, учествовао у културном животу града као организатор изложби. Писао текстове за каталоге ликовних уметника овог краја. Један од оснивача Фестивала алтернативне културе “Залет”. Бави се музиком. Објављена дела: Вратоломије, Матица Српска, 2003, То што је створило човека, ИП Филип Вишњић, 2005, Још једном о невидљивом, КД Свети Сава 2007, Нетачни одговори на погрешна питања, ИП Ваша књига 2009, Вилењаци у живом блату, НКЦ, 2010. Било би лепо да празнина има облик, библиотека „Његош“, Књажевац, 2012. Веселе приче о туговању, Центар за културу града Зајечара, 2013.

203

58-59

Квадрат на црном квадрату, КД Свети Сава, Београд, 2015. Дневник неутешног космонаута, Студио Знак / Граматик, Београд, 2016. Књига прича Причождер, Нишки културни центар, Ниш, 2017. Одговор ношен ветром (приредио Иван Потић), ЦЕКИТ, Зајечар, 2017. Књига поезије: Златни пресек: песме о идеалним пропорцијама завршене младости, Студио Знак, Београд 2018. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић Неготин. Дарко Мицић (1967. Књажевац). Дипломирао на филозофском факултету у Нишу. Пише поезију, прозу.Активно се бави музиком, свирао у многим „cover“ бендовима. Објавио следеће књиге : Књажевачке рок приче и рок легенде (Народна библиотека Његош Књажевац 2014), Зб(и)рке (Нишки културни центар 2018). Иван Вучковић (1987) , завршио је основне и мастер студије филозофије у Нишу и дугогодишњи је средњошколски професор филозофије, логике и етике у неколико средњих школа у Бору. Држао је неколико званичних и незваничних предавања у земљи и иностранству и објавио више стручних текстова, есеја и прегледа у домаћим и страним часописима. Уже поље истраживања су му проблеми савремене филозофије (образовање, проблеми културе и уметности уопште, разумевање апсурда и нихилизма / криза формирања вредности...) Сарађује са професором Хансом Гумбрехтом (Станфорд, УСА).

204

...........Букталису

Ана Августињак рођена је у Вјелуњу 1977. године. На Варшавском универзитету завршила је полонистику, а докторске студије у Институту за књижевност Пољске академије наука. Стипендисткиња Министарства за културу и народну баштину. Ауторка књига “Гроф, списатељ, денди. Антоније Собањски посреди (2009); “Нисам умрла од љубави биографија Ирене Тувим (2017). Најзначајнија књига “Волела сам онда кад је отишла” (2013) - номинована је 2014. године за престижну награду “Грифија”. Њена поезија, подједнако као и поетска проза изненађују својом отвореношћу, увлаче читаоца у вир, побуђују машту, одбацују готове интерпретације. У богату књижевну традицију тражења пута у спознаји тела, укључила се личним сензибилитетом телесног императива који форму первертираности преокреће обнаживањем духа затомљеног у људско тело. Збирка песама “Без тебе” песнички је пут ношења крста, чији мистични доживљај телесног бола преображава у екстатично доживљавање света без Бога. Превођена на румунски, руски, шпански, украјински, словачки, немачки, енглески. Живи и ради у Варшави. Еугенијуш Ткачишин Дицки (1962), једини пољски писац који није дао ниједан интервју. Чак ни 2009, кад је примио највећу пољску књижевну награду Нике. Међу последњим објављеним књигама поменимо збирке: Историја пољских породица за коју је 2006.добио награду „Гдиња”, затим Песма о зависностима и потчињеностима (награде Нике и Гдиња), Име и знамење (награда „Силесијус” 2012), Норвидова љубавница (номинација за Нике 2015). Живи у Варшави али је одрастао у Пшемислу и Олштину где се после операције „Висла” нашла његова најближа породица, присилно исељена из Пољске због припадности украјинској устаничкој армији. Поезија Дицког тематски је дубоко повезана са историјско компликованим пољско-украјинским односима, са болним питањима идентитета, телесношћу између профаног и сакралног, са питањима матерњег језика, вероисповести, са успоменама уписаним у колективно, породично и лично сећање

205

58-59

милиона људи на просторима данашње Пољске и Украјине. Његова поезија чита се као повест-река, стихови се надовезују, преплићу и праве утисак непоновљиве целине. Милица Маркић (1966, Београд). Дипломирала на Катедри за полонистику Филолошког факултета у Београду 1991. године. До 2009.године радила у издавачким кућама Нолит и Цлио,

и у Библиотеци Управе републичких органа. Члан Удружења књижевних преводилаца од 2004; статус слободног уметника од 2009. године. Ангажује се у популарисање савремене пољске књижевности, у одабир дела која ће ући у стваралачки дијалог са домаћом културом, али у освежавање превода пољских класика, у превредновање обавезујућих модела, и у успостављање мостова између српских и пољских писаца. Преводи пољску прозу, поезију и есејистику. Последње преведене књиге: Без тебе Ана Августињак (Краљево : Повеља, 2017), Књиге Јаковљеве Олга Токарчук (Београд : Паидеиа, Службени гласник, 2017), Како да заволиш тржне центре Наталија Фједорчук (Зрењанин : Агора, 2018), Изабране песме Халина Пошвјатовска (Краљево – Повеља, 2018), Стварно и нестварно постају једно тело Еугенијуш Ткачишин Дицки (Београд : Арете, 2018). Срђан Страјнић 1958, Зрењанин. Гимназију и Стоматолошки факултет завршио у Београду. Бави се стоматологијом а у слободном времену пише о књигама и плочама. Саша Ћирић (1975, Пирот) – завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српско-светску књижевност. Ради на Радио Београду 2, где прати постјугословенске и балканске књижевности. Књижевни критичар тједника Новости из Загреба од 2009. године. Био уредник у Бетону, додатку дневног листа Данас, од почетка, јуна 2006, до 31. децембра 2018.

206

...........Букталису

Објавио књиге критика Ужици херменеутике (Зрењанин, 2009.) и Ујед историје (Улцињ, 2009), књигу драма Три радио драме (Београд, 2015.) и књигу критика и компаративних анализа Не узимај ме у уста – критика заједљивог ума (Загреб, октобар 2016). Часопис СИЦ! Из Сарајева објавио је на свом порталу као пдф издање поему Норвешка колиба (март 2017.), док је портал Ецкерманн објавио радио драму Мала ноћна радиодрама (јануар 2017). У едицији ТонБ КПЗ Бетон објавио књигу драма и радио драма Далековод (мај 2017). Са другим уредницима Бетона приредио књиге: Србија као справа (Данграф, Београд, 2007), Антимеморандум-дум (ВБЗ Београд, 2009) и антологију прича Из Београда, с љубављу (ММ, Приштина, 2011). Коуредник је публикације Студије контекста – диверзитет диверзитета (ЦЗКД, Београд, 2015). Уредник књиге колумни Борке Павићевић Глава у торби (Београд, мај 2017).

Миљан Живаљевић (Крушевац, 1992). Основну школу завршио у Великом Шиљеговцу, три године средње у крушевачкој гимназији да би четврту завршио у Новом Саду, гимназија „Исидора Секулић“. Године 2011. уписује Компаративну књижевност на ФФ у Новом Саду, и тренутно је апсолвент. Пише поезију, активно се бави музиком. Поред књижевности и музике интересује се за религију, окултизам, филм и медије.

Предраг Трокицић, (1965.Неготин). Учитељ, фарбар и фото аматер. Своје фотографије излагао самостално у Београду и Неготину,учествовао на више групних изложби. Сарадник је портала Пешчаник са више од 1500 објављених фотографија на истом порталу. Живи у Неготину.

207

58-59

Вања Чанковић (1985, Дорћол, Београд) је визуелни уметник из Београда. Горан Стојчетовић, рођен 1975. у Скопљу. Дипломирао сликарство на Факултету уметности у Приштини 1999. године. Бави се дубинском асоцијативном уметношћу коју проналази у несвесним и спонтаним изразима кроз цртеж, слику, фотографију и перформанс. Последњих неколико година је посвећен друштвено ангажованим акцијама у виду отворених цртачких радионица “дубинског цртежа” кроз које анимира и естетизује потиснуте психовизуелне садржаје појединаца и група људи са којима се сусреће приликом гостовања у различитим срединама и околностима. Од фебруара 2015. води Арт брут студио ВМА у Дневној болници Клинике за психијатрију Војномедицинске академије у Београду, где поред ликовних радионица, ради на теоријском истраживању односа уметности и психологије. Оснивач је и председник удружења Арт брут Србија. Запослен као сценограф у Народном позоришту Приштина у Грачаници.

208