Буктиња бр. 80/2022

Неготин, 2022.

БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу број 80/2022

Издавач Крајински књижевни клуб, Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381(63) 8054 054

E пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com https://issuu.com/krajinskiknjizevniklubnegotin

Уредник Саша Скалушевић

Редакција

Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Милош Златковић

Издавачки савет Mилош Петковић Иван Томић Ведран Младеновић

На корицама Радислав Раша Тркуља: Једе рибу/Чувар поља Фотографије графита у насељу Борска колонија, познатија као „Борска“ илити „Bronx“ у Неготину

Tехнички и ликовно уредио

РАСКОВНИК ........................................................5 Стеван Брадић...................................................................................5 Саша Бранковић.............................................................................13 Љиљана Павловић Ћирић............................................................17 Сунчица Радуловић Торбица.......................................................20 Дубравка Матовић.........................................................................24 Зорица Кристичевић......................................................................27 Мила Дракулић

34 Војо Шиндолић ...............................................................................35 Горан Живковић

40 Нина Живанчевић..........................................................................46 Мирјана Луковић...........................................................................51 ЗУБЉА................................................................. 54 Жарко Радаковић: КЊИГА О ФУДБАЛУ.................................. 54 Ана Никвул: ПУТ У ХОЛАНДИЈУ.............................................. 59 Владислав Рупић: ВЕЛИМИР И ДУХ......................................... 62 Ђурђина Пејин Саџаков: ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ..................... 67 Санда Ристић Стојановић: МОЈЕ ПИСМО 1874. ИАКО ТАДА НИСАМ ПОСТОЈАО ...................................................................... 72 Санда Ристић Стојановић: Н.Н. .................................................. 73 Јелена Цветковић: ПРАШИНА ПАДА ПО МЕНИ .................. 75 Лазар

Радмила Војиновић: ПРОРОЧИЦА ........................................... 123 Милош К. Илић: ЛЕП ПОГЛЕД С КРАЈА СВЕТА.................. 129 СВЕТИ ДИМ..................................................... 135 Борис Гамалеја: ВАЛИ ЗА МРТВУ КРАЉИЦУ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (Избор).............................................................................135 Петар Чухов: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ.......................................... 151 Америчка Поезија: ИЗБОР ......................................................... 155 Франсис Пикабија: ИСУС ХРИСТ ЧУДАК .......................... 165 СУБЛИМАЦИЈА............................................. 193 Павле Зелић: НОВО ГРОБЉЕ И НОВА ПИТАЊА? (Милица Шпадијер: Ново Гробље, Контраст издаваштво, Београд, 2022......................................................................................... 193 Огњен Петровић: ПИСМО ИЗ НУТРИНЕ (Јеленa Вукановић: Чађави влак у смеху, Пресинг, Младеновац, 2021)................... 198 Миомир Милинковић: АКОРДИ МОДЕРНЕ ЛИРИКЕ .......... 204 Миодраг Сибиновић: СТАРИ И НОВИ ФЕТИШТИ УКРАЈИНСКЕ ПОЕЗИЈЕ ПРЕД СРПСКИМ ЧИТАОЦЕМ..................... 208 Милица С. Милошевић: ГУНДУЛИЋЕВЕ ЖЕНЕ

РАСКОВНИК

Стеван Брадић

ЈАСТОГ

(Под нашим корацима)

време нам је прошло у листању нwесфееда претурању са једног сајта на други сакупљању тривијалних података о појединцима и догађајима о тупавим филмовима и књигама које нисмо прочитали време нам је прошло у премотавању рецепата за оброке које никада нисмо направили у преслушавању разговора међу људима сасвим просечним о чијим животима нисмо знали скоро ништа сем да су се појављивали пред оком камере изнова и изнова док у потпуности нису били сажвакани и коначно бачени на

са људима чија лица су окамењена стајала поред заплетених псеудонима сведочећи о недостатку становишта знања или страсти о било чему сем о потреби да се чује и њихов глас листали смо бесконачне албуме фотографија под чудном присилом очекујући несвесно слику која ће окончати све што смо до тада видели очекујући свети пламен да спали наш исцрпљени вид доносећи нам блажени тренутак мира или барем привид среће листали смо туђе албуме а видели само тела међу стварима ничије позе окоштале стилске фигуре уједначене гримасе раскоштну сценографију блистава средства превоза у егзотичним и недостижним просторима у потпуности измишљеним погледом камере

од које се никада нисмо раздвајали она је била у нашој руци и постала је наша рука њоме смо захватали храну воду љубав њоме смо се ослањали на чврстину што је стрпљиво

измицала свачије речи су нас непогрешиво сустизале тако да је тишина била скоро немогућа

информације претње поздрави осмеси дечији цртежи означавали су наша осећања и мада их уистину нисмо поседовали делили смо их и размењивали са жељом да овладамо сопственом појавом

у строго контролисаном огледалу што је од нас захтевало уједначену срећу или барем куповину њених означитеља време нам је дакле прошло у просуђивању слика и реченица реченица и слика и снимака кратких и монтираних тако да би смо се задржали макар за трен дуже на истом месту на месту на коме се нуде предмети и људи форме облици и боје обнажени и лаки у покрету кратком али одлучном ка неком непревазиђеном циљу о коме смо иначе могли само да маштамо ствари су стајале тако биле су прелепе за досезање обећања су била толико велика да се нису могла испунити ни у сну али смо их волели и трошили наше време ослушкујући њихов заводљиви шапат док нас је знање о борби мимоилазило а земља се дробила под нашим корацима подносећи истину подједнако као и привид истине обраћајући нам се без престанка песмом од које нисмо желели да видимо ништа. ИШЧЕКИВАЊЕ говорим ти из

ментол бомбоне пишкоте са слатким вишњама чаше цеђеног сока ллимунада и шећер тацне са завичајним мотивима

није ми јасно шта се дешава окружен сам лицима која ми се обраћају раширених зеница пружају руке и стискају ми рамена старе жене ме љубе у уста као да је то сасвим нормална ствар гледај ту лавину слика све се претура преко тебе и мене све нас односи низ дубоку понорницу уз поскакивање и цику родбине теписи и драперије хеклани украси добронамерне увреде и породичне претње где смо се то нашли ко нас је овде довео није ли делез покушао да нам објасни овај пљоснати свет све се надовезује једно на друго све свему даје значење сеоска фуруна и фрижидери марке горење

нема смисла нема дубине читав плес у црним гуменим каљачама по запуштеним градским улицама говорила си ми али нисам те разумео у свему томе желео сам да препознам стварну радост али је тако мало има тако мало волим те али ти се не могу овако обратити

(НОВАЦ)

све ћемо претворити у новац сребрно посуђе златне виљушке кристалне кашике све ћемо претворити у новац: то је истинито непорециво седео сам испред екрана и посматрао лавину слика која ме је засипала

и она је такође рекла: све ћемо претворити у новац

не само тела не само ствари које се могу додирнути људским рукама

него и мисли идеје прорачуне

него догађаје барокна платна ренесансу и авангарду покретне кадрове који клизе или прелећу преко измишљених лица.

унутар волшебне фабрике у чијем средишту се налази заборављени

и поново пронађени филозофски камен

на полицама су полуге од никла олова калаја и челика

и све ће то постати новац житарице угаљ и нафта колица за непокретне и колевке за децу

изјаве љубави букети за осми март.

о какво чудо какав бес што се обрушава преко свега додуше сасвим смирено и дуго очекивано све све марширање мушкараца са металним опругама намењеним произвођењу смрти машине за произвођење мушкараца штуле на које се пењу женска стопала репродуктивни органи неизбрисиви записи у живим ћелијама граматички род. сама филозофија изреке далекоменте штампане и рукописне књиге фантастичне песме које нас подучавају о сопственој смрти

све то

скоро немогуће, непредметно, претворено у нешто што бисмо једва могли објаснити ако би нас неко упитао:

новац

не дакле новчанице или метални ситниш одложен у мрачним платненим и кожним преградама

не слике или ознаке око којих смо се сложили и на које су нас натерали да пристанемо

ништа чврсто ништа опипљиво

не само ствари већ и односи, све то бачено у мреже за дављење рибе банално огледало у коме се увек одражава исти лик.

ништа односно употребљено ништа обећање победе над свим и свачим без неког установљеног реда и зато пре свега обећање бесконачности и среће хрематистика моје време употребљено да се покори твоје време

понижена

са велике раздаљине маше ти пружа ти своје огрубеле руке то си ти то је твоја обећана земља о чему размишљаш када стојиш испред банкомата

удахни издахни

стварност коју смо створили још увек нам припада па хоћемо ли да учинимо

(Pécs)

можда би било довољно корачати улицама и стазама, или кроз жбуње и високу траву и опажати свет око себе, ствари појединачне и мноштвене, обликоване и безобличне, како израстају и како се уређују једна према другој, како додирују све што их окружује опрезно и самоуверено, па још и прићи свим тим стварима и речима и пољима и стаблима, и зградама и кућама и онда спустити своје празне шаке на њих, своје дланове глатке од писања, и додиривати их, миловати, проверавати да ли су још увек ту, да ли се покоравају додиру или му се опиру, видети и осетити, попут слепог човека, како се простиру са лева на десно, од горе према доле, све до земље са сасушеном травом и прашином, додиривати сваку ствар пред собом и око себе, како би смо се уверили да још увек постојимо, да смо присутни јер то је већ нека потврда нашег присуства овде и сада, у свему што се такође расипа и престаје да постоји у сваком тренутку, јер сваки тренутак развезује ово клупко ствари и предмета, дома и дивљине, развезује га тако да се пред нама самима који се такође развезујемо свет уздиже са лицем трајности, мада уситину пролази, нестаје и настаје, настајеи нестаје: ишта са тимшта са тим шта са нама самима који све ово видимо, јер ни ми ни ми нисмо оно што посматра и оно што је посматрано: рука која додирује и рука која је осетила додир нису исте: чему то, тај изум који називамо свест, та нужна лаж у времену, то обећање трајања, шта је то: претварање да се све одвија у мировању иако је јасно да није тако, улазак под туш и пливање у водопаду, метафора протицања, прашина

штосерасипаподпрстима,прашинаназемљикојајестеземља,која није прашина која је само име име име јер нема прашине, мада морамо да мислимо супротно, иначе не бисмо постојали, иначе не би постојало то што се зове ту и што се зове то и што се зове ја, што пише говорећи да је писано и написано, изговорено и изговарајуће, разносач и дародавац говора, имена и трајања

Саша Бранковић

КЛИКЕРИ

I

баци једно око бациш друго око бацим треће око

очи траже једину дупљу

прогледа ли једно киклоп је

прогледају ли оба анђео је

прогледају ли сва три бог је

не прогледа ли ниједно слепци смо

II

настављамо игру све док неко око не нађе дупљу

прогледа ли тај чије је циља које му се свиђа

погоди ли виђен је

погоди ли и преостало спасен је

промаши ли још има наде

промаши ли оно прво изгубљен је

следећи слепац који прогледа понавља исто

III

промаше ли обојица ја сам на потезу

последњи слепац

могу да бирам и будем спасен или изгубљен

а могу и да прекинем игру ионако нема сведока

осим вас

ја сам последња дупља хоћете ли БАЛОН ПРАЗНИНЕ

наиђох на мог познаника продавца балона

балони бели балони црвени балони жути балони плави балони зелени балони наранџасти балони балони балони љубичасти ружичасти балони

балони сребрни златни балони

балони балони колико су балони питам

педесет динара комшија три за сто само данас

ево комшија узми

а има ли балона на поклон

нашалих се продавац ме одмери лукаво и рече има комшија

само тај балон није за тебе

а зашто упитах зато што балон који тражиш

није од овог света то је балон празнине

али могу да ти продам конац за овај балон

а ти га после везуј како хоћеш

купих конац и завезах га у чвор сад излазим у шетњу са оним висуљком у руци носим само мој балон празнине

и питам се

ко су ти силни људи које посведневно срећем на улицама мога града

и јесмо ли и ми балони празнине

КЉУЧНА КОСТ

испили се под лобањом

умњацима бежи од ума кутњацима намиче ореоле очњацима слепа показује пут секутиће прима у најближи род

гнезди се под чекићем лежи на наковњу у тишину одлепрша

кад је целу оглођеш други је слухом прогута

реч

СВИЦИ

пупољак ноћи распршује латице

огњене руже

БУЂЕЊЕ

озбиљности бездушна

о глупа песничино изем ти црнину изненађења

смешна је твоја сујета животињо неумешна зар не знаш шта је песма предсмртна бабо одсутности измождена брескво празнине трули се у води а не у души

песма је летећа марамица песма је ауто пут са насмејаним тротинетом зашто одабираш речи скотрљај се у блато еластично понуди жвакаћу гуму буба мари посади цвет самопсовач у глави девојчице медузе јаши на палцу нилског коња измигољи се из руку искусних ратника одскочи у небо да попишаш сове завуци прсте у ноздрве политичара затреси истреси уплаши закочи покрсти попове у редове переца учини оно што би људи чинили кад не би учинили оно што чине деци која то својој не би учинила да их немају

видиш ли људи постају кревети у којима нико не уме да се буди

Љиљана Павловић Ћирић

MODUS VIVENDI

Резерв Ррррррр конзерв резерв презерв конзерв нерв презерв крв нерв рв крв Р рв Р резеррррррРв конзерв крв презерв нерв нерв презерв крв конзерв Ррррррв РРРрезерв

KAKO СЕ KАЛИ ЧЕЛИK ВЕЛИK

Ниsi меnе tи. Меnе су tраве. Оnе јеdине знају каkо се kали челиk. У ситnој поpi хлороfila Sтоји уклеsан рrоценtуал: Уzме се велиk челиk (mоже на kомад а моžе и на kило) 1 m3 човека и 2m2 проsтора Као доdатаk: влаgа и мемlа, Апсолут одsуства sмисла и sећања, Пар ml ŽEЛiM Неkолиkо kапи hOЋU И mешај. Добrо меšај доk неsтану боје, слеgну текстуре, утihне цvил.

Узми на екс јер тако се само добар

Литар бурбона или табла тродона

Тако се само се опусти се

Траве ће све ће само ће цвеће

не дирај се Таaкоoo се само се

ооооопустиосисеее

Тад одсечно трепни

једном дууууго за ДА

Двапут кратко за НЕ

И не брини све ће то траве

И чврсто затворен прозор

Да не би светина....

Иlli! Иlli!

Поsле бi сви каlиLи...

BRAZILIA

Прво ћу да олижем све своје шапе Проглођем ноктиће, почупам заноктице, Потом ћу да се умијем овом својом Предугом језичином

Све док ме наново не напљују Ови што сплеткаре и сплачинаре, Онда ћу да седнем и припалим Иако никад нисам пушила (кажу да може и цигарета); У глави ћу престројити свако ЈА На па ро ве раз бројс!!! Прва друга прва друга И тако до свих 27. Па кад се сретнем са сваком собом И договоримо се како и куда И одлучимо која је докле нормална А одакле луда, оооој, Бого мој, Па напумпам усне, напујдам груди на небо, нафилерим јагодице, узБРАЗИЛам гузу на звезде

ни-рац ни-лац

ни-чкин дим неће ми више сочива маглити

БИЋЕ И НИШТАВИЛО

по Жан Пол Сартру

Не лежем пре него уситним пола розе таблетице (кардио програм за лаку ноћ) Не устајеш док Малу плаву не укрупниш (таблета и по за добро јутро) И док свако своју валуту конвертује И у своју нирвану сиђе сa молитвом nis nihilis... чекајући ко ће се сабрати а ко одузети, виртуозно, грлећи се инцестуозно она розе половина моје прве таблете за лаку ноћ и плава половина твоје друге таблете за лакшу Моћ обгрле се у покушају да се (з)буде једно(м) узалуд лепрша бохо хаљина и машу индијски штапићи узалуд тантрамо и мантрамо узалуд премор и тремор и плаво небо на топлом длану које ће однети кише што миришу на зарђалу цев чесме хотела са три звездице што светлуцају на дну лепо угланцане чаше; Кад одузмеш се, сабери: колико је твоје НИШТА и ништа МОЈЕ умеш ли да рачунаш

Сунчица Радуловић Торбица

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави? Држао си мале кокос куглице које волимо, а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје. Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке, успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова. A сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града. Видим у тренутку париску вреву, запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са праговa гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине, док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне...

ЏЕЗ

Свира Jazz for A Lazy Day, киша у истом ритму пада, мисли се лелујају

и само грлица на димњаку мирно стоји стопила се са облаком

и допушта да је загрли његова кишнасенка. Ћутимо језиком џеза, Прсти лагано клизе по стаклу

По коме су се разлиле синкопе.

Лењаје и рука са које је склизнуо огртач.

Раме, колено и огољену свест

Покрили су само џез и облак твоје цигарете

Што oмамљујуће хипнотишу дан

у ситу овог раштимованог времена. А ритам ме дотиче твојим прстима по врату

и шири се по пути која чили ослоњена натвоју мишицу. Лењо се мрви дан у твом стиску Док њишем се пред прозором,са чашом у руци, у сусрет познатој фрази златногсаксофона из кога ми по грудима тече мед.

ЈЕДАН ОТВОРЕНИ ПРОЗОР ХОТЕЛА ЊУЈОРКЕР

Видим голубицу која не зна шта значи име хотела на чији прозор слеће, која не зна да је бела и која не зна да је голубица, ни шта су мрвице хлеба на дубоким линијама избразданом длану. Али, он зна да је та шака перја честица великог духа са којом дели тајну небеса, муња и громова, звезда и облака, да она једина слути да тај Никола под цилиндром носи ројеве небеских пчела и блесак комета, водећи ратове са видљивим и невидљивим силама снагом дела Божјег, у време завере ћутања која претећи гута јерес и заметак искре. О, појмимо ли да подојен молитвом , са бакарног симса хотела Њујоркер полеће с њом, да је прати у лету враћајући се кући у вечност? Ту сада седи и са прстом на челу разобличава највећу тајну, опомињући пророчким оком на тежину тасова између снаге духа и тријумфа моћи.

Био је велики Дунав кад сам се родила, и некако сам из речне воде, као из плодове водице, банула у њену праисторију, у тај богати забран. Ту где у прастаром муљу још мирују делови једноставних колиба, на рубу храстове шуме, из које су од наше досадне свакодневице побегли вилењаци и русалке, миленијуми скривају причу о закопаној црвенокосој богињи која је призивала сваки род својим широким боковима. Загледана у непрегледну постељу, под покривачем од златне иловаче, везала је заувек жену и земљу насушним хлебом и љубављу. Она, вршњакиња сваке жене откад је света. Огрнута митском причом она и сад влада атарима и у Доњој Брањевини брани горњу линију живота, покорава благо панонске црнице и све на њој дивље и питомо, и сваког дана у златном одсјају Дунава поклања нови одраз и живот. Усправна као стабло, чврста, једра и бестидна, окива сунце и заводи месец над браздама, плеше на жртвенику свих епоха и венчава у вечности земљу са реком, разноси семе, хумусном утробом рађа, снажним бедрима носи и оријашким дојкама доји све нас.

ТИШИНА

Кроз отворен прозор чује се

како хучи крвоток града и oдзвања неким тамним удаљеним вокалом.

Човек се осврће за женом с којом се тек растао и ослушкује звуке високих потпетица.

Остали пролазници иду ка свом циљу, једнолично тапкајући ђоновима.

Звона на цркви славе светитељку, негде се уз крик рађа дете…

Чује се сирена воза који касни, одјекује музика уличних свирача.

Говор тела у сцени затечених људи бучан је и немушт.

Младић замагљеног погледа

гласно стиже у слепу улицу.

Пси лају а неке душе цвиле.

Свет је какофоничан

а Бог је тих и усамљен.

Дубравка Матовић

СИДРО

Кад ме време уграби да стојим на семафору помислим по неку мисао о свету.

Лепи су лампиони у сумрак. Доле на дну булевара усидрен је брод. Нема га.

Доле пред њим је мирна пучина, колонизовани аутопут, низ светала до даљине.

ПРИВРЕМЕНОСТ

Привезала сам дрво за стуб селотејпом, продужила му живот привремено.

Не могу да доручкујем. Управо одбацујем „не бих ја то могла“ у страну.

Шушти водoпад булеваром. Како не оглуве све те животиње што се уливају у аутопут?!

Усидриће негде свој ауто. Ићи ће негде. Радиће нешто. Живеће.

Изливање сата у време. Навала свега кроз све могуће излазе. Ослобађање је одрицање.

Ако нећеш, вежбај капитулацију.

СМИСАО

Бесмислено је старити у стану, затворити се унутра, рађати децу, а онда те изненаде боре.

Бесмислено је, не због журки и провода (то би било бесмисленије), већ због шест зидова који заклањају твоју микроћелију и сунце не види да си и ти у зградама велеграда.

Лепо је шетати булеваром, готово као ривом, али од микроћелије до њега много је препрека: шерпе и тањири из којих се време у виду хране једе, степениште за кретање доле и горе у истом времену, врата и браве, дечја колица што Цигани прете да их носе.

Бесмислено не би било да је боре урезало сунце.

КЉУЧ

Редовно улазим у књижаре, гледам и миришем свеске

и имам их хрпу.

Свеска обично бира

како се у њој пише.

Гладна сам писања о животу: колико је тежак човеку; колико је мекан; о људима колико су лоши; о речи случајног човека

која отапа леднике очију и процветава живот као у пролеће

и онда видиш само чисто, не видиш смеће и кесе на дрвећу.

О катанцу на вратима књижаре пред којом стојим.

Зорица Кристичевић

ЗАУВИЈЕК ИЗГУБЉЕНИ АХИЛЕЈ

Ахилеј је остао у вјечној пози дебељка

прекрасног лица ужасног струка на раскрижју између славе и страшно дугог живота НАРАВНО да је мајка изабрала

ово друго дуго мучење ожењеног малограђанина

урешеног тек помало изванредним особинама

на које се не треба ослањати

оне су само декор за: што би било да је било

Хомер је одиста био слијеп слагали су му љепоте приче ради а Ахилеј није био тамо са окрутно лијепим коњима Брисеидом

Патроклом ( који је узалудно пао) Хектор такођер

Ахилеј је тражио нешто за себе она његова пета била је рупа кроз коју су пропухивали вјетрови

особног пробитка зараде

лукавства

и славе али на некој сасвим другој разини од херојске политичкој, наравно

отуд Ахилеју онакав трбух испод ПРЕЛИЈЕПОГ лица (које некада љубих, истина)

никако да изабере између штрукли у врхњу дивљачи

и торте од сира па онда све нагура у себе унаточ томе што зна да један ружни подриг један криви прдац сав његов труд баца у неповрат

слагали су Хомеру али Хомер није нама имао је он око за јунака ( иронично, зар не? ) а Ахилеј то ( на крају крајева ) заиста јесте ма колико ја била љута на њега: његова је љепота јединствена његове способности непријепорне његова љубавна умијећа силовита ширина његовог срца ничим надиђена за оне који су тамо били

но, Ахилеја је СВРБИЛА пета

Ахилеј је своје дупе сматрао довољно великим да заузме неколико столица одједном

па је тако заузео

једну превише затим му се омакнуо необуздани прдац

на сједници замрзнутих лица ( политика, погађате )

не вјерујем да би му било боље да је млад погинуо на бојном пољу

ипак је љепше живјети стварати дисати и убрати понеки плод свог труда

Ахилеј је ту негдје пролази покрај вас на улици у схоппингу са женом

и не води клинце у парк

не сматра то потребном

одгојном мјером

Не могу вам ово са сигурношћу тврдити посвађани смо наиме

на живот и смрт тако да ја шумом

а он друмом и обратно можда сам само љубоморна ( не могу сада више рећи да не разумијем Агамемнона ) али не на Ахилеја његове могућности успјехе славу већ на његову жену мада никада не бих могла живјети

тако обично

Ахилеј није створен за недјељне ручкове а нисам ни ја

поздрав од Брисеиде

P.S.

Хомере опрости на истини не волим слијепцу отварати очи

ДИДАСКАЛИЈЕ

Данас по тко зна који пут стојим пред лицем правде ако се тако могу назвати судац записничар вјештаци тужитељ и обрана

Гледалиште је необично пуно попут арене у славна римска времена: Убила сам

Нижу се оптужбе: Глазба што прати ову представу прегласна је глумци громко наступају уносе се у изведбе одлучних ријечи савршених поза док осјећам се кривом

на начин о којем

правда ништа не зна

Ја сам главно лице ове трагедије

драма носи само моје име

гледалиште заузима стране док испитују ме

Но

нитко не види не чује не познаје мене у овој представи

затворена сам у дидаскалије заувијек

СЛИКА

Не питам се јесам ли крива

Не распознајем за што сам одговорна

Чак и онда када сам лијепа

Не знам да ли то ишта значи

Симетрија ми је понекад наопака

Претјераност је ухваћена под правим кутом У лећу с врхунском техником изоштравања

Изблиједјела боја

Комадић хрђе Пролазник на кривом мјесту

Непримијећено стабло јабуке расло је у дворишту школе, у центру града. Сваке је године богатим плодом рађало, необрано, осуђено на властити мир и неку врсту јаловости. Баш попут жене златна пера, баштинице онога, кажу, мажуранићевског духа. „Убила се“, неки тврде, „јер смо видјели записе.“ „Није јер не знамо“, одговарају други. „Никад нисмо били тамо нити ћемо бити. Једино Крист, он увијек јест.“

Сњежана за то вријеме мирно уређује нокте. Нетом раније изнијела је смеће из стана. Пред спремницима за разврставање отпада стајала је стара, мршава сусједа која вјечно умишља како је свијет уређена творевина којој је и она својом уредношћу придонијела. Стога Сњежана невољко разврста отпад иако мрзи рукама додиривати масне конзерве, смочене картоне и празне стакленке.

На повратку пролази поред дворишта школе. Загледа се у стабло јабуке што повија се под плодовима које нитко неће убрати нити јести. Прљаво је мјесто њихова раста, и прљав је зрак, и прљава је земља из које су се хранили. Као да су здравије оне јабуке једнаке величине, уједначене боје, премазане воском, с идентичним наљепницама.

Подсјети је та јабука на Ивану и њене четири номинације за Нобела. Након тога, Сњежана наставља наоко мирно уређивати нокте и размишљати о оном дану када ју је Палчић први

Како се придржавала за његову главу међу својим ногама да се не би посклизнула од чуђења и изненађења.

И како се исто тако једном придржавала за ограду француског прозора. Ограда је била висока, а њој је требало упориште како би пребацила најприје лијеву, а затим десну ногу у бездан између тла и посљедњег ката зграде. Тада је заиста осјетила пространост слободе. Такву исту слободу на трен је осјетила с Палчићем: слободу бити вољена и вољети онако како је њеној души примјерено. И већ у том тренутку знала је како су Иванина идеја исправног живота и исправност коју је уистину осјећала, биле различите како би то само небо и Земља могли бити када не би били повезани и саткани од истих честичних нити.

Након тога Сњежана причека дубоку ноћ, узме са собом сјекирицу за месо и отиђе поразговарати с јабуком.

Мила Дракулић

ПОПЛАВА

Осећања која имам

не дају се

објаснити

описати опевати оплакати.

ПИТАМ

Чуваш ли ме

брижљиво пажљиво

испод јастука

испод срца

као реликвију као живо сећање

као мало воде на длану?

ЖИВОТОПИС

Познавати свој живот у свим својим облицима онаквог какав јесте, попити кафу с њим понекад и разменити савете о срећи, потапшати га по рамену

и честитати на успеху, погледати га право у очи

и поразговарати о смислу, осетити чврст стисак руке и потурити своја леђа, по потреби, прихватити га и заволети, поздравити се присно

и договорити следећи сусрет.

Војо Шиндолић

ДОГАЂАЈ

Усред топле зиме крупна муха зунзајући улетјела у хладњак

и

заувијек завршила своје зимско љетовање.

6. просинца 2019.

ДЈЕВОЈКЕ

Дјевојке у које сам некоћ давно био заљубљен

згодна Јелена, јебозовна Весна, лијепа и паметна Тамара, откачена Љиљана

прва је данас кост и кожа, изборана старица, друга је мртва, трећа све више наликује на ходајућу бачву а четврта је и даље откачена. 21. липња 2016. ОВДЈЕ И ОНДЈЕ Све из досадашњег живота препустио сам успоменама: улице старога града и давно заборављене ликове, љетно љескање мора пред зидинама и под Ловријенцом,

мокри пијесак на плажама Лида

у магловиту јесен, продорни писак труба тегленица што превозе смеће

покрај Лонг Ајланда, залазак сунца на задарским оргуљама, прегажене псе и мачке на прилазним цестама

које воде у велике градове, густу кишу што у студеноме пада по гробници

у којој лежи моја мајка на Бонинову, свечано одјевене обитељи у недјељним шетњама Трстом, плаве аутобусе Југославенског аеротранспорта с поласцима испред цркве Св. Марка

до зрачне луке у Сурчину, чаролију погледа с Калемегдана на Земун и Нови Београд и Саву што дајући се цијелом својом ширином утјече у Дунав, зимску измаглицу над крововима Каптола виђену с Горњега града, видик с трсатске куле на дизалице и кранове у ријечкој луци и ноћно небо што се зрцали на површини Охридског језера, вијенце и плетенице црвених паприка што се суше на прочељима кућа у околици Врања и споменик Црвеној армији у Батини као и поглед на другу страну људске границе тако непознат птицама и рибама, крошње процвјеталих бајама у вељачи у Дубровачком приморју и чокоте винове лозе на падинама Пељешца, вртове лунских масленика на Пагу, медену сузу дугиних боја на распуклој смокви у рујну, пламтеће руменило похрањене сунчане топлине у зрнима нара, мирис тек ископане земље и бјеличасту прашину каменолома, зраке сунца што продиру кроз

стољетне крошње борова у близини Колосеума, хладну дневну свјетлост на платнима Вермера и послијеподневну свјетлост док обасјава

оток и гробље Сен Мишел, рушевине у Помпеји и нехрђајући сјај тек изграђених Мол центара које су прије пуштања у промет благословили свећеници материјалистичког монотеизма, клопарање вагона другог разреда на прузи Трст Венеција и раднике који ујутро уморни одлазе на посао и касно послијеподне још уморнији се враћају својим домовима, сва лутања у мјесту и изгубљеност у времену, све разиграно незнање младости и успорену мудрост старости

тек „једна сјена слободна од будућности“

јер за оно што слиједи

и ондје гдје одлазим

не треба ми ништа одавде.

11. veljače 2018.

СВИ ЗНАЈУ

сјећајући се Ленарда Коена

Прошле су двије године

откако те нема.

Прерано и

готово неправедно, умро си у тренутку

кад је Боб Дилан добио

Нобелову награду за књижевност.

Познавајући те, вјерујем да ти је ипак било стало до ње, до Нобелове награде,

али, тебе су пуно више мучиле и изједале друкчије туге и гадости. Мало прије тебе умрла је твоја љубав о којој си десетељећима пјевао: „Now, Suzanne takes your hand and she leads you to the riverr“ а потом те твоја особна тајница и менаџерица опљачкала и разбаштинила властитог труда. Заувијек ће остати траг горчине у твојим устима, ваљда си зато свој задњи албум назвао You Want It Darker јер ти си то доиста желио, иако, кад је Дилан стварао и пјевао протестне пјесме против рата у Вијетнаму, о неправедном утамничењу Хуракениа Смита и организирао бројне концерте за његово ослобођење или о убојства Мартина Лутера Кинга, теби се, живећи у Грчкој на отоку Хидра живо фућкало за туђе патње јер ти си цијелога живота

једино пјевао о својим љубавима и тугама.

Сјећаш ли се кад сам те у близини Лос Анђелеса

на планини Болди посјетио

у зен будистичком ринзаи самостану

у који си се био склонио

као вјечити и уморни студент љубави, узео си име Јикан (Тишина)

сјећаш ли се да сам ти рекао: „Буди храбар,

Горан Живковић

ПРОДАЋЕМО РЕВОЛВЕР И ДЕДИН ПЛАЦ

ЖИВЕЋЕМО СА РОДИТЕЉИМА

АКО БУДУ ЖИВИ

Узећемо се да дете не би било дивље дете

прогутаћемо две социјалне месечно

док траје кампања

Градска општина ће финансирати ћебад

и сандуке из сецонд ханда са погледом на исток

опело на рачун куће одмах поред паркинга свечано отворене фабрике

кад заврши се бројање гласова

и конобар спусти велики овал сви ће навалити на очи и месо препеченог диктатора доћи ће нови бегунци на власт и нико неће напустити

2.

Кад конобар спусти велики овал

извадићу коске из фрижидера

дозиваћу теријера из детињства

и наћи ћу те

на свим местима

где сам ти кидао унихоп

брисао број по стоти пут

терао у три лепе

онда ћу појачати кишу у слушалицама

вратити се јединој

која је сломила прозоре

и погодила дијагнозу

док отпадају лица с билборда ући ћемо у пету деценију чекаћемо јефтину струју се старлетиним вицевима сутра ујутру

конобар извади месо из канте

и дан данас каблови су почупани

да магични мурал светли у мраку

и дан данас се дружимо лифт, ходник пешачки прелаз

и данас се загрлимо пожар у подруму пљачка у Максију бесплатни парфеми на улици

и данас све нагриза као: „Добро јутро комшија!“.

2.

Ујутру простиремо статусе доручкујемо белу кафу и избрисане албуме а манијак на вратима

што уместо педесет динара тражи оверену здравствену

добија поклон ваучер

пун фрижидер бестселера за вечеру.

Неко из масе кредом је спајао рупе од гелера цртао курчеве с лептир машном

преко зидова Културног центра

рупа

је главић

културе

ацетонски

нације

фондова

фиокама

је у дугиним бојама

када крене

пљусак токсичних реклама

неонско пулсирање стајалишта за путнике без лица

не треба ти новац за слупани такси већ загрљај војног инвалида

кад крене дератизација празника

раштимоване

машине у свечаном оделу наздрављају с перачима улица

ножеви изабраног лекара

цртају ЕКГ линије по банкоматима

ђак генерације прва пратиља на одвикавању од рулета

је усамљена.

БЕЗ ИКАКВЕ СУМЊЕ

Она помера усне трансформише гримасе

брзином светлости

супер соничним

покретима руку и прстију

ломи сув ваздух нације

у Студију 1

муњевито

искусно без милости

Нина Живанчевић

ДА ИПАК ЖИВИМ У БОГАТО-МАЛИМ ГРАДОВИМА?

У Монпељеу, на југу Француске Остављам келнеру један евро За кафу која кошта 1,60...

Он и не трепне, а камоли да ме јури Да за мном трчи да забада нож У леђа, да отима последњих 50 центи Он само елегантно прошапуће au revoir, Па добро, видећемо се опет, у неком следећем животу Где ћу ја бити принцеза, а он неки махараџа И нећемо уопште морати да се раскусуравамо...

Ал’ ипак, у праву је Жижек кад каже да Не треба правити култ од сопствене беде, тај мит левичарског

дендија, Тако праведног а тако гладног Још је Жданов исмејао у свом тексту...

И најпосле досадно је, тако досадно седети у кафеу у коме песма Не одјекује гласно, и где је пуки Тон милозвука довољан да подмири неку Kафу... САД ГА ВИДИШ, САД ГА НЕ ВИДИШ (за Грегорија Корсоа) Једном сам срела Грегорија у Болдеру у држави Колорадо, показала му

пошто је саслушао моју тужну причу, извадио је 400 долара из своје леве чизме где је увек држао новац и ћушнуо ми га у џеп „узми клинко бедна, требаће ти тај новац за адвокате да те бране“, а о прстену ни речи међу нама….

Последњи пут када сам срела Грегорија, отац и ја смо шетали Астор плејсом, у потрази за јефтиним телевизором; одједном Грегори искрсне, тако рећи ниоткуда, псујући успут потрошачке навике високог Капитализма и крене да виче на нас „зар нисте, бре, Европљани? Са одређеном елеганцијом и укусом? Па вама не треба ово ђубре да вам пуни мозак глуууупошћу!“ Жестио се тако а затим и сам неповратно нестао у тешку летњу маглу и оморину Астор плејса, овога пута заувек.

ЊЕН ГЛАС КАО СМРТ

Kао старост као шапат шушти суштином као код Kвеведа или Шеведа или Kамоеша Звучи као мој Тако кад одлазим из родног краја Не пустим сузу коју она уместо мене пусти, а можда и не јер Она је управо предвидљиво а и Непредвидљиво оно моје ја које пред поноћ цвили без обола И без наде животно а мртво

И као шапат шушти суштином као код Kвеведа или Шеведа или Kамоеша

И одиста лепо људима кажем

Шта ће ти још Алваро кад те овде већ Данима Рикардо Реиш мучи? Шта ће ти и Kаирос кад Фернандо Већ у граду прави збрку?

Понекад ми се учини, када дођем а она усни, да не треба и ја да заспим

Понекад када спавам, она Ослушкује дисање своје у мени Она је моје боље ја, а ја њена невесела непослушна сестра Изронићу ускоро из њеног тамног Оклопа Озириса. А знамо пак, да Она чисти речи које ја таложим па спајам И у дечијој читанци тешко ће нас ставити на различита места јер увек их Преваримо, баш увек Чак и када читају моје преведене књиге, преведена белетристика садржи њен Глас Док сада она Умекшава и шушка мојим, у оним књигама које она преводи Мене зову Мина, А њу Нина А некад се удвостручи Та особа, јако фина... ГОЛУБ Управо се вратих са песничког фестивала где ослушнух глупост већу И коментар неподобан и баш тада Сред тог јада У самоћу топлог дома улете ми летач један, мој голубе! Слетео си на Хусерла ил’ то беше Нека перла која одсјај баца Поред огледала што у мене већма

Зури, уместо да ја ту зурим, уместо Што већма зурим кад не жмурим

Стан ми се већ претворио у продужен

Врт, мој голубе!

Баш си био феномен по себи

Док си тако феноменално

Кренуо да летиш по соби

Баш си био феноменалан у заблуди

Већма збуњен ал’ мање од мене

Ситуацијом итд., мој голубе

Шта си ти па имао да кажеш, А шта ја теби?

Да је све, баш све завера, неке будале, Глупака и идиота, сам песнички скуп Изум неког скота Који сад већ сигурно Продаје оружје у замену за мало Нафте и слатко од руже Док фестивал и даље траје, Неко мудар на улици лаје А ти летиш па летиш...

ПОСЕТА БЛЕЈКОВОЈ КУЋИ

Написали су дебеле томове о Аленовој поезији, Најпосле, он се увек односио према своме делу одговорно, Само ми је једном рекао „срамота, ипак су те ухватили“, Али ко су то били „они“, никада ми открио није... Вероватно је мислио на баба роге капатилазма,

Па ипак, говорио ми је пуно тога, понекад бих у мислима Отпловила далеко, не слушајући га, а понекад бих утонула у сан... И вероватно бих увек одгонетнула смисао његових речи иако је то увек било „вероватно“ а ја само оно „бих увек“, биће које је желело да промени свој живот, тај живот који је личио на Бекетов или Џојсов, скрпарен на три различита језика, који је увелико губио на суштини приклањајући се често баба рогама новца и тренутка. И догодило се управо оно „вероватно“ да сам наставила да пишем и ширим муцаву реч налик Гертруди Стајн, а нисам била чак ни „американка у Паризу“, већ просто ко што рече Ален „луда жена из Источне Европе у Њујорку, слична Наоми, напуштена од свију, препуштена сопственом лудилу.“ Медјутим, беше ту Питер, који је настављао породичну традицију, Ан и Стив и Боб који су чували пламен да се не угаси, присутни на погребу, а затим сви ти лешинари, типови који никада нису ни прочитали Сунцокретову сутру,

Предсказање из самопослуге, Вичиту, Вортекс и остале сутре, жалили су Алена, који ме је тапшао по стомаку три месеца пред порођај... Видела сам га само још једном након тога ишли смо у биоскоп и тад ми рече колико жали што нема децу, „ми, Источни Европљани се јако брзо капирамо“, рекао је. Међутим, беше ту Питер, који је настављао породичну традицију, Ан и Стив и Боб који су чували пламен да се не угаси, присутни на погребу, па ипак, никада није имао децу... Ми, Источни Европљани се јако брзо капирамо, рекао је. Исувише брзо мислимо, ето, то је то додао је, кад сам била млада. Али били смо на мескалину и подразумевало се да мислимо брзо Ништа, баш ништа није ни сувише ружно у животу, ни сувише лепо, То нисам рекао ја, рече Гинзи, већ велики лама, Дуђом Ринпоше, а ја Сам се смејала и кикотала, све док није рекао „Нећу више да гледам твоје тужно лице!“ А највише је волео онај Блејков стих „Боже, што си ме начинио толико различитим од других, Господе, што си ме начинио песником?“

Мирјана Луковић

БУДУЋНОСТ

Не гледајмо више иза себе и немојмо да о лошој прошлости

мислимо, своју прошлост сви памтимо и некад јој се враћамо. Колико год да нам је прошлост била тешка и трауматична, то је судбина (мало драматична).

Морамо то да прихватимо и идемо даље, живот пред кукавицом никад не застаје.

Не дозволимо себи да се враћамо, грехе прошлости поново плаћамо.

Рецимо себи: Идем блиставој будућности тамо!

Мислимо о нашем животу који чека, јер он протиче брзо, глатко као река. Морамо бити борци у души, не дозволимо да нас прошлост сруши. Снага се крије у нама, прошлост је сада једна обична тама. Зато гледајмо право, рецимо прошлости довиђења и здраво! Гледајмо у будућност, имајмо у себи храброст, јер, у будућност ко гледа, живот му је као вечна младост.

МИРЈАНА

Ево сада имам све, не брините, моја породицо! Мета на груди, осмех на лице, Али страх је још у збиру, Лети за мене мој лептиру, Не брините, још данас и нема више бола, Снагом свих рана, Стојим сад поносна. Свет је у мојим рукама, не стојим више на мукама, Више нема одговора, ова душа борбена,

Песмом слободна, то сам ја, МИРЈАНА!

Успевам у својим циљевима, За мене више не постоји тама. Тишине више нема!

Мој анђеле води ме даље, Слушај душу, где ме сада шаље. Настављам борбу за себе и моје, Да ми сијају сада срећне боје!

Хвала ти, Боже, живот ми је бољи, Сада све иде по мојој вољи.

Волим нови живот, моју нову породицу, Пуштам за њих и себе, једну прелепу птичицу. Не скупљам више ове сузе бола и туге, Сада слушам себе и друге.

Моја Драгица једном ми је рекла: Живи живот који сањаш, живи животом којим прашташ. Ту стајем и кажем: тако је, свој живот ствараш.

МИСЛИ ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ

Јавља да каже да је све дођавола дошло, спава са својим мислима у глави, сања о победи у својој соби, јер је са тим злом била у борби. Мисли о оним људима што их пороци вуку, судбини кажу ОК, а све око себе туку. Алкохол, дрога, насиље, коцка… је ли то сада њој у глави? Овим се пороцима неки ђаво бави! Људи, хоћемо ли се опаметити више, јадна деца због ових ствари сузе крију и бришу, У злу дишу, А, о овоме ова девојка мора да мисли и пише! Докле овако сама себе пита, у свесци цитира у глави прима, сва зла овога света, зар смо сада и ми део рата? Јесу ли ово мисли девојке, која је и сама са алкохолом и насиљем имала битке?

Оставићу вас да размислите о њеним речима, А, мој је задатак да ово буде записано, негде где ће и наредна генерација моћи да прочита. Пустићу је сада на миру, своје је рекла, а ја сам поделила.

ЗУБЉА

Жарко Радаковић КЊИГА О ФУДБАЛУ

Умеђувременујепрошлонеколикодана,мождаивишемесеци, а свакако би било прикладно рећи и ,,много година“, како сам у једним новинама прочитао да је у неком граду негде у некој земљи изведена у тамошњем позоришту представа у којој су се глумци све време на сцени добацивали лоптом. Или је томе, који је у новинама тако писао о тој представи, све само тако изгледало? Нисам био сигуран шта је у опису позоришне представе уистинустајало:далисенасценизбиљаиграофудбал,илисеписац био препустио својим маштањима, подстакнут доживљајима нечега што и није имало везе са фудбалом? У другом случају би фудбал писцу новинског чланка свакако био опсесија; све што му се дешавало морало је онда томе чланкописцу одмах бити и део фудбалске утакмице која му никако није излазила из главе, помислио сам. Није ме, тих дана после читања чланка у новинама, мрзело да назовем редакцију новинског листа и да упитам за име аутора, потписаног на крају текста само иницијалима. Тако је онда почело моје познанство са мушкарцем позних шездесетих година, и уистину опседнутим фудбалом. Јесмо се ми, на моју молбу, били и састали ради разговора о критикама које је он већ дуже време писао не само за дотичне новине него и за локални радио, медијску установу у којој сам и ја био однедавно

о томе; али овај се убрзо преусмерио на разматрање стања у фудбалу уопште; посебице у нижеразредним и регионалним лигама; а оне мени и нису биле баш блиске; премда су ме, као повременог судеоника на локалним спортским кладионицама, и те како привлачиле. О мојим, повремено страственим коцкањима нисам своме саговорнику говорио ништа. Крио сам то. Зато и нисам баш

инсистирао на разговорима о фудбалу; али мој старији колега је напросто свим бићем стремио њима; тек, помислио сам одмах: ,,Па, овај позоришни критичар је потпуно опаљен фудбалом!“ Већнаредногвикенда позваомејепозоришникритичарнафудбалску утакмицу свог омиљеног клуба, иначе такмичара у Другој регионалној лиги. Не знам зашто сам на тај позив одмах пристао. Јесам, дакле, и ја одувек био заинтересован за фудбал, чак и добро обавештен о збивањима на фудбалским сценама и шире, мање у нашем округу, а више у свој земљи, па и у иностранству. Ипак, регионалне и нижеразредне лиге нисам пратио. Уистину сам изненадио и самог себе када сам без двоумљења пристао да пођем на стадион. Притом нисам ни помишљао на евентуални разговор тамо: о позоришту, о музици, о сликарству, о темама на које је мој колега такође писао, и то са највећим умећем, а и тако привлачно, чак и за оне читаоце који се за културу у нашем граду и нису изричито интересовали. Једноставно ме је вукло да пођем на утакмицу. Привлачио ме је онај мирис куваног кукуруза који су продавци, крећући се између редова на трибинама, нудили гледаоцима, као какву вашарску робу, рекламирајући је својим одлучним, блатњаво тешким, а, ипак, женски меким, готово мајчински нежним гласовима. Најчешће су то били особењаци, замишљао сам их судећи бар по њиховом чудном изгледу: један је носио дуге зашиљене и нагоре увијене бркове; други је на лицу имао дречеће црвено обојене наочаре за сунце са тамним непрозирним стаклима на којима се, при померању, помаљала глава лава у тренутку претећег режања; трећи је на темену носио капу у облику бикове главе са повећим оштрим, на врховима закривљеним роговима (у реду на стадионским трибинама, у коме смо, својевремено, седели отац, брат и ја, заплакало би од тога уплашено дете); четврти је у џепу од панталона очигледно имао звучни апарат са наснимљеном химном домаћег клуба, а снимак је требало да привуче гледаоце на куповање орасница, кикирикија, печених сланих семенки бундеве и сунцокрета. (Брат је, својевремено, наручио јабуку ,,у ушећереном шлафроку“; ја сам од оца тражио да мени купи парче цариградске алве; ,,не може сада“, заурлао је отац и већ у следећем тренутку, вођен збивањима на терену, ,,скочио на ноге“; брат и ја, остали да седимо на својим седиштима, нисмо у том тренутку знали шта се ,,горе“ <заправо доле> на трави терена дешавало.) Утакмица сада, на коју ме је повео мој старији колега позоришни критичар, одвијала се као и многе у мом детињству. Исти

покрети играча на терену. Идентично прилажење голмана стативи гола, пред почетак утакмице. Баш као и некад, истоветно опаљивање копачком у ,,дирек“. Да ли је оквир гола већ тада, давно, био од алуминијума, а не, тада уобичајено, дрвен? Гледајући сада у голмана како у угао гола оставља удно мреже пешкир, резервне рукавице и боцу воде, доживео сам тај призор баш као понављање нечега што сам одувек виђао. Видео сам, сада, десног бека, екипе ,,у белим дресовима“, како трчкара уз аут линију загревајући се пред почетак утакмице, сваки час застајкујући и развлачећи ластиш на гаћама, подижући па спуштајући појас, а у једном тренутку је и одвезао, па поново завезао, учкур, да би на крају још једанпут, сада као пробно, затегнуо ластиш и коначно га, задовољног израза лица, испустио; на крају је чак извео неколико кружних покрета руком. Гледајући у тог играча нетремице, нисам ни приметио да је утакмица била почела. Нисам чуо судијин звиждук у пиштаљку; а био је вероватно и снажан, оштар, ни прекратак ни предуг. У детињству сам га доживљавао као ознаку за почетак игре. Сада могу да кажем да је означавао почетак одвијања друге, паралелне стварности у којој ћу онда битисати само једним делом себе, крећући се њоме као кроз вагоне композиције воза из кога ћу у сваком тренутку моћи да искочим и наставим корачање, тлом којим сам овамо и доспео. Ноћ уочи одласка на утакмицу решерирао сам све што ми је о моме колеги било доступно. Нарочито занимљив и знаменит, међу свим пронађеним текстовима, био је онај о позоришној представи у којој су се глумци на сцени поигравали фудбалском лоптом, тако што се нису њоме добацивали, него су наступали сваки за себе. Сваки је на свом делу сцене жонглирао својом лоптом. Један ју је, на пример, шутирао увис, подоста високо, да би је највештије и најтачније дочекао на рист стопала и одмах је поново одбио увис, али сада трзајем ноге незнатно устрану, тако да је лопта полетала обрћући се око своје осе, а пошто је ударац стопалом био и снажан, лопта се обртала око себе веома брзо, крећући се у лету осетно вијугаво, али, ипак, у одређеном луку, не произвољно, него баш по жељи ,,играча“. Баш се у томе и састојала вештина играња лоптом: да се тачно дозира висина, даљина и брзина, дакле, комплетна путања кретања лопте. Летела је попут бумеранга, као, фудбалским речником, ,,фрљока“; дакле, у неком полукривудавом луку; сваки пут се враћајући на почетно место, на ногу, стопало, играча. Увек на рист стопала. Падајући меко. У изузетним случајевима на подигнуто колено. Понекад на раме; па на главу; па на чело; и сваки пут

је била поново послата увис. И тако даље. Знаменито ми је било и то да лопта, прелећући остале глумце на сцени, ни у једном тренутку није привукла поглед ни пажњу другога. Свако је био заокупљен својом лоптом, својим ,,фрљокама“, својим шутевима. И ни у једном тренутку нису се лопте сусретале нити сударале у ваздуху. Ниуједномтренуткунијеакробацијаједногиграчаималавећуважностодпоигравањалоптомдругога.Свакииграчјестеиграофудбал за себе, али није био истакнутији, важнији, истуренији од другог. Дакле, на сцени су се изводиле фудбалске акције појединачно и паралелно једна другој. Тако си као гледалац могао да видиш све играче истовремено, уједно, али и појединачно. ,,Како ти драго.“ Како ми беше по вољи. Могао сам да видим како лопта, ,,фрљока“, коју је шутнуо увис један од млађих играча, прелеће једну старицу која стоји на средини сцене држећи се чврсто за стабло дрвета, ни не трепнувши у тренутку брзог пролетања лопте тик испред њеног лица. Могао сам да видим како један старији играч петом, отпозади, подиже лопту изнад главе девојке која се смеши, али не њему него младићу који јој се баш у том тренутку приближава. Могао сам да видим старца како пролази гегајући се с ноге на ногу, ни у једном тренуткуне обзирућисеналоптудокмуспиралнооблећеокоглаве, јер тако је намерно била шутнута од стране другог старца, очигледно ветерана фудбалерске вештине, дакле некада једног од ,,најбољих“. И на данашњој утакмици ствари као да су се одвијале слично као у тексту колеге. Био је он сада гледалац који је седео поред мене на трибинама маленог стадиона његовог омиљеног клуба. Јесте он све време зурио у правцу фудбалског терена. Али, да ли зато што није реаговао ни на један фудбалски покрет играча, као да је све време видео нешто друго. Као да је био усредсређен на покрете и радње које са тим спортом и нису имале непосредне везе. Ја, седећи поред свога колеге, а опет мислећи на текст који сам читао уочи данашње утакмице, замишљао сам слике и призоре у његовим мислима. Као да су биле сличне онима из његовог текста. Јесу се овде, на игралишту, играчи додавали лоптом, крећући

тада умелиуспешно да делују одбрамбено. Али мој колега такорећи и није марио за доминантним фудбалским збивањима на терену. Као да је био усредсређен на споредна дешавања. Или само на једног играча. Да ли је, на пример, превасходно пратио погледом кретање центархалфа своје омијене екипе, заосталог сасвим позади на својој страни терена, далеко од својих нападачких играча, ни у једном тренутку не учествјући у њиховом ,,нападу“? Као да је био ту случајно. Као да је ту залутао. Као да је био и изгубљен. Да ли је мој колега, посматрајући тог играча, размишљао о његовом животу изван терена? Да ли га је лично познавао? Да ли је познавао његову жену?

У једном тренутку сам свога колегу угледао склопљених очију. Није помицао ниједну црту ионако безизразног лица. Било је без профила и сенки. Ни трачка животности у лику некога ко је само наочаримазасунце,садастављенимпрекоочију,иуодразимаокружења у непрозирном стаклу одавао присуство живог човека на датом месту и у одређеном тренутку. Зашто сам ту појаву баш такву замишљао и у њеном свакодневном животу? Мени је, иначе, тај мој колега досада био потпуно непознат и, морао сам то себи да признам, неважан наспрам његових мени тако важних текстова. Тек сада, помислио сам, постаје он ,,презентан“ и важан и мимо те утакмице коју већ дуго од њеног, како рекох, непримећеног почетка, и нисам уистину гледао. Коначно, нисам ни пошао на стадион због утакмице. Не бих овде никад ни седео, да ме мој колега није ту позвао. И сада, седећи поред њега, међу навијачима потпуно препуштеним фудбалској утакмици, наједанпут сам доживео некога коме фудбал јесте био битан, али му је још важније било све оно око фудбала, дакле то што је за њега, изгледа, важило више од тога што је фудбал уистину био. И доживео сам колегу, али и себе, као јунака неке повести која је само почињала на фудбалском стадиону. Доживео сам нас као протагонисте повести о којој ја овде заправо и приповедам. 1

1 Овај текст је одломак из дуже истоимене приповести.

Ана Никвул

ПУТ У ХОЛАНДИЈУ

Ето, догађа се да побеснела кипти, просипа немоћ и разочарање по зидовима , намештају, тераси, они си одбијају од свега и поново улазе у њу, дрмусају је за главу, за руке ни перо не може да држи, дрмусају је за реч, а она је још до малопре клизила као подмазана. Звони јутрос неко на врата, она отвара, има шта да види, дошао јој њен Софроније, њен јунак из приче, у посету. Каже, хоће кафу. Она кува, он се као што то често ради, шеретски смеје и каже јој да скува још једну, има још једног госта. Она се окрене, нема нигде никог, каже, опет ме лажеш Софроније, шта ли си сад oпет смислио, а он се опет смешка и наговара је да отвори врата и да види. Отвара, једна бледуњава баба стоји, подбочила се на штап и прети, а нећеш ти мене више да водаш тамо-вамо, како ти се прохте, кажем му ,идем данас куповину, а он ће, не данас, `ајде водим те да ми видиш писца, самонемој да будеш љубоморна, каже,није мушко,већједна младa и лепа женскиња, сто пута боља него ти што си била. Смеје се и хвали како је она у своје време била најлепша у крају, а њему ћепоказати,улећеукухињуипретимуштапом,хохштаплеруједан, показаћу ја теби кад се вратимо кући. И почеше да пију кафу. Жали јој се Софроније на своју бабу, каже, не да му нигде да мрдне,атеккадјебиламлада,билајеправиђаво.Онаћутиислуша, он се и даље жали, неће више да га онај њен, мисли на њеног мужа, који је исто писац, тек тако прескочи, а већ је прескочио трећину живота, он то зна, синоћ је све прочитао док је овај спавао, прескочио је, каже, и њихово венчање, ни цркву није поменуо, па његову децу, све је то некако скратио и сместио, боље рећи скарабуџио, у једну једину дугачку реченицу, за разлику од тебе, каже јој, ти некако имаш разумевања за мене, за све нас, па, ето, довео сам ти бабу да ти све потанко исприча како је и шта је. Она побесни, зна морала би да има стрпљења за своје ликове, али неће да јој он наређује како ће да га опише и где ће да га смести, и баш је брига за његову бабу и за то што су јој два детета умрла од

неке необјашњиве болести, једном кад је била јака зима и снег до паса, баш је брига за некадашње успехе у животу, неће да чује ни за сина лекара, ни за ћерку професорку енглеског, баш је брига и за рат и његово бежање из логора, бежање преко Босне и Србије, па пешачење преко Румуније и Бугарске и поново логор, уопште је не интересујунињеговегрнчарије,нињеговекућекојесумууваздуху отишле, ни оне које су му после комунисти одузели, ни банкрот, ни сво остало животарење, она ће да ради с њима шта она хоће, и он ту нема, па чак ни она, ништа да приговара, ни да је наговара, а наговарао је да спале списе њеног мужа, који га је, по његовим речима, изобличио, а она то, наравно није хтела, чак ни због тога што тврди да се у њеним папирима осећа боље и да му је ту удобније.

Софроније скочи, узе бабу за руку и појурише напоље, а она за њимa, баца њен штап низ степенице, чује, псују је. Онда отвара ормар, узима кофер, пакује се, оставља супругу поруку, одох, па кад ме видиш, а ја ћу се побринути за Пелагију. И одлази. Холандија свуда мирише, мирише и њен пријатељ, сва срећа те није писац, делује та чињеница на њу умирујуће, он се смеје, беле му се зуби, није то први пут да се тако беле, ни да је дочекује тако бледу и унезверену, каже, зна он проћи ће је то, само треба мало да одспава, престаће да мисли и на Софронија и његову бабускеру и пита, да ли је, заправо , сигурна, да јој је опет украо лик. Јесте, каже она, опет ју је насамарио, иако му сви ликови беже код ње и жале се, пита га да ли се он сећа оног од прошле године што је онако грозно погинуо у саобраћајној несрећи, дошао је скоро и жалио се како није хтео да умре, и да је, ако ништа друго, заслужио бољу, лакшу смрт. Пријатељ јој каже да се не секира, његова жена кува кафу, свајеозбиљна,кажејој на слабом српском, малорукама,мало ногама, да није смела тека тако да их отера, можда су имали нешто важно да јој саопште, и пита је, зар баш морају да умру. Она одговара да им је време, па родили су се почетком века. Онда дође кафа, па сан, прво јој у ушима зуји од авиона, онда је врти од силних мириса, онда склапа очи и ништа више не зна. Сања. Холандија је, лето, све је зелено, шарено, лежи, плави јој се небо, сунце цакли као на уљу, као да замирише однекуд тамњан или босиљак, доносе јој телеграм, гледа за њу је, отвара, пише: Јуче је у најпрометнијој улици вашега града погинуо извесни Софроније

и

извесна Пелагија...Оставили су поруку за Вас, која гласи: „Иди у село, отвори стари храстови ормар, и нађи кутију са великим катанцем“.

Пaкује се, трчи преко некаквог трња, има пуно чичака у коси, закључује да мора да се ошиша, сврбе је дланови од уједа комараца, стижеу село, отвара ормар,катанацје зарђао,разбија кутију, налази рукопис, нечитко, ситно, једва видљиво пише: „Опрости нам за све муке које смо ти задавали“ Буди се. Одлучује, пустиће их да умру природном смрћу, она од старости, а он, па нек буде исто од старости. А за његов крај, баш је брига. И тако је трећеразредни писац.

Владислав Рупић

ВЕЛИМИР И ДУХ

Говорити о птици што расцепа небо, исто је као причати о летењу.Зашто?Па,миљуди,неможемодалетимо,какоондадазнамо какав је то осећај?! Голуб не разуме маратон, не уме да трчи, смуђ не схвата корачање, он живи у води са својим сребрним крљуштима. Па, како је онда млађани Велимир, човек сличан свакоме другоме, различит као и свако други, могао да разуме духа који му је тих дана запоседао стару, породичну кућу? Велимир, као и већина људи, био је концентрисан на оно што је материјализовано, лако видљиво, лако опипљиво, нешто што се може купити или продати. Међутим, откриће у себи разумевање. Тих је дана пунио четрдесет година и јадиковао што улази у уклету пету деценију где често јадне људе покоси инфарткт у другу доб живота. Вероватно је прешао половину и можда, штавише вероватно, неће још дуго остати актер у овоземаљском животу. Није ожењен, нема децу, никада није имао интимну везу, има једног пријатеља у суседном граду. Пре две године умрламу је мајкаи тако се завршила родбинска нит, јер других рођака није имао. Остаде сам у великој и раскошној двоспратној кући, са поцрнелим цреповима, љуспавим тишлерајем, и користећи свега три собе у приземљу и купатило. Више његовим мислима, прстима и очима није ни требало. Пријатељ му је долазио с времена на време у посету, попили би којучашицуљутетечностибојећилибараипоразговарали.Али,Велимир се изненада поче повлачити, урањајући у тишину и самоћу. Из тога разлога, али и из неких других само том младићу познатих, Велимиров пријатељ престао је да долази у његову кућу. Променио се на неуобичајен начин, постао је ужасно неуредан и опколио се зидовима ћутње. Ретко је излазио из куће, средио је да му доносе намирнице на кућну адресу. После неког времена чак је и заборавио на пријатеља, није га помињао, није га сањао. Због неплаћених рачуна искључили су му довод срује, а после два месеца и довод воде. Он је имао малени део наследства у виду

новца, али га је с тврдичлуком трошио, градећи себи репутацију чудног шкртице. Тада је почело нешто посве чудно, несвакидашње и неразумљиво, да се догађа. Ствари су се померале са својих места а да их није дирао, да их нико није пипнуо ни малим прстом. Никога у кући није примећивао, и у почетку је мислио да је то неслана шала некога од комшијске деце. Међутим, то се свакодневно понављало као шкакљиви изазов. Увек је налазио столицу удаљену од трпезарисјког стола до кухињских врата, отворене фиоке, отворена вратанца на кухињским, дрвеним елементима изнад једноделне судопере, померене тањире и кристалне чаше, разгрнуту завесу. Зато је цело једно вече остао будан посматрајући све око себе.Претпостављао је да неће уочити никога, да ће видети само померања столица или нешто слично, али могао се бацити на невидљивог шаљивџију. Чекао је неколико часова, борећи се са тврдоглавим сном, а онда се једна фиока нагло отвори. Велимир одмах скочи, као пантер, и обори на под нешто.

Не! Пусти ме повикало је то НЕШТО. Ко си ти? Шта хоћеш од мене? љутито ће Велимир. Пусти ме, пусти ме! Не подносим људе на себи! Не, док ми не кажеш ко си и шта си! Само убоги дух који нема никакве моћи. Велимир попусти стисак и у том трену плавичаста светлост, која се појави у честицама интегриса се у људски облик. Дух кога је Велимир раскринкао био је мршави младић жалосног лица, наоко питом и доброћудан, али уплашеног погледа.

Шта радиш овде?

Овде су некада становали моји преци.

То није тачно гласно рече Велимир. Ово је кућа мојих предака!

Овде су живели моји преци пре три стотине година!

Па шта! Све су ово преуредили моји преци!

Али на земљи мојих предака!

Свеједно, није

Да се ослободим. Ја да те ослободим? пренеражено ће Велимир. Па, овде нема никога другога! Што се мене тиче, слободан си, можеш да идеш. Али, не иде то тако... Него како? Ја сам везан за ову кућу, мораш да ми помогнеш да је убедим да ме коначно пусти. Много пута сам покушао да изађем, али ми некаква сила то не да. Ја сам уклет, а не кућа, разумеш ли?! Везан сам за њу. Велимир се повуче неколико корака, а онда седе за велики трпезаријски сто од махагонија, видно натмурен, опхрван тешким мислима, у калупу неверице. ОН никада није веровао у духове, макар не у овакве као што је овај овде, овај пред њим, уроњен у плаветнило. Није га упитао ни за име. Да ли се ово стварно дешава? питао се. Напољу је већ почињало да свиће, а узрујаном Велимиру се чинило да уместо главе има бубањ. Ти си већ мртав, зар не? упитао је духа. Јесам... Не можеш поново да умреш? Онда знам решење. Плавичасти дух га радознало погледа, тако да му се на мршавом лицу указа благи, пријатељски осмех, пун доброћудности. Видео је уовоме укућанинуплам којиудругиманије горео,искрупросветљености што га је сврставала, по духу, у људе високе интелигенције, духовне дубине, врле, храбре, хумане. Веровао је да је спас на домаку. Велимир устаде као опрљен, обузет изненадном идејом. Спреми се, одлазиш одавде. Отишао је у подрум и након неколико тренутака вратио се са два повећа, пластична канистера бензина. Течност одурног мириса посуо је свуда по кући. Дакле, не можеш поново да умреш, једино да напустиш кућу. Ако куће нема, неће бити ни твог ропства. Он дохвати упаљач с кременим точком, упали и плам приближи на локве бензина, те убрзо све букну пакленим црвенилом и ужареним жутилом. Плавићасти дух се смешио док је кућа горела. Велимир је истрчао напоље посматрајући огромну, сурову ломачу, а пошто је кућа

била удаљена нико није имао да пријави ватрогасној служби. Цела је изгорела, од крова до темеља. Нешто после поднева ватра се стишала и неколико црних зидова који су остали, Велимир је срушио великим мацолама. Још исте седмице унајмио је екипу у жутим огромним возилима, као што су багер и булдожер, да све сравнају, па чак и кућну плочу разбију и однесу. На том делу није ни трава остала. Након два месеца, Велимир је купио приземну кућу надомак села и радовао се животу без много брига. Размишљао је да отвори издавачку кућу и приватну штампарију и да шансу неафирмисаним, младим писцима. Али, то је била само полетна идеја која се никада није остварила. Желео је да купљену кућу сам уреди, онако како се њему допада и како годи и повлађује његовој индивидуалности, у тону његових омиљених боја, омиљеног намештаја.

А, онда, једне вечери зачу буку. Брзо збаци ћебе са себе, устаде и погледа у кухињу одакле је и долазио извор буке. Креденац је био отворен, фиоке извучене, столице померене.

Још један дух помисли несигурно.

Следеће вечери га се дочепао. Био је од зелене светлости. Шта тражиш овде? био је бесан Велимир.

Ово је моја кућа!

Није, него је моја! љутито ће Велимир.

Ја сам дух ове куће!

Везан си за њу?

Ја сам њен роб. Али, верујте ми, потпуно сам безазлен.

Желиш ли да напустиш кућу?

То ми је једина жеља!

Пошто си мртав, не можеш поново да умреш... Отишао је у подрум, и као и прошлог пута, донео је канистере пуне судбоносног бензина. Зеленкасти дух се насмеши. Бензин просу свуд по кући. Динамитске шипке, нађене у подруму што су биле ту ко зна откад, које је држао под левом мишком, постави у крај, те упали свој упаљач с кременом и баци отворени плам на барице банзина. Извеликогвртапосматраојекакокућаполаконестаје.Срећом, имао је уштеђевине код себе. Унајмио је исту ону екипу са булдожерима да скроз поруши гараву кућу, или боље речено оно што је од ње остало.

Након две недеље уселио се у нову, омању кућу близу једног бистрог, зеленог језера, где није имао суседе, где су му друштво правили птице певачице и лелујаве гране.

Животарио је од данас до сутра, усамљен али срећан због те усамљености. Без неких хобија, без ичега што би га развеселило, што би му боцнуло ињекцију живота.

Једненоћиустадедапотражихладномлекоуфрижидеру.Фрижидер је био отворен. Фиоке на креденцу су биле отворене. Покажи се викну.

Молим те, не осуђуј ме зачу се питом глас. Не осуђујем ја никога. Тада се у црвеној светлости појави дечак не старији од једанаест дванаест година. Везан си за ову кућу, је ли? упита Велимир. Осуђен сам на њу... И хоћеш да је напустиш? Црвени дух климну главом. За све има лека рече кућевласник и оде у подрум. Уследиоједобро познатритуал.Исвесе завршилоза неколико часова. Ваљда више неће бити духова... Тада се Велимир замисли. Ако у свакој кући постоји дух кога само он види, тај дух није дух куће, већ дух који с њим путује. Није се никада осетио преваренијим и збуњенијим. Осигуравајуће друштво некако га је пронашло у рибарској кућици у некој мочвари. Дошли смо до сазнања, господине Велимире, да сте сами, с некаквом Вама познатој намери, лично изазивали пожаре у својим домовима. То су била два мушкараца. Један је био од жуте светлости, други од љубичасте. Велимир се спокојно насмешио.

Ђурђина Пејин Саџаков

ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ

Било је то срећних седамдесетих прошлога века. Плаже на Јадранској обали су биле препуне купача; ратови двадесетог века су се давно завршили и зато су сада присутни туристи са свих срана Европе, сада већ и бивших република, а богме и света. Смирај се назире, сунце се спрема на починак, море се стишава, породице у колонама одлазе у изнајмљене собице са увек заједничком купатилима, како би опет у групама кренули у вечерњу и ноћну шетњу уз риву. То лето смо једва „скрпили“ паре од родитеља или рођака и ишли у јулу и августу, хрлили возовима пут Јадрана. Пут на море је био мучан и дуг; дуго чекање у вагонима, често прекидање вожње или чекањенекогприоритетнијег међународногвоза.Ако пак имаш мало среће и успеш да добијеш резервацију, као да си добио карту за пут око света, примириш се и чекаш полазак... Ми млади не размишљамо много о наредном тренутку, све смо радили сад за сад. Тако и овог пута углавном смо све време ноћи и пола дана били уз прашњаве, одшкринуте прозоре. Пред крај дугог и мучног путовања, ходницима се осетио непријатан мирис из познатих балканских тоалета који се увлачио у ноздрве, подсећао на гасове из лабораторије неспретног хемичара који су се искрали и винули у свет, остављајући у нама презир за сва времена. Собу си могао наћи још на вратима тек пристиглог воза, газде су узвикивале Соба, соба, соба! С обзиром да сам била доста предузимљива и отворена за комуникацију, одмах сам се договорила око цене и изнајмила две двокреветне собе (било нас је три девојке и два момка).

Чим смо стигли сместили се у собе, улетали смо у бистру, плаву, топлу воду. Да, то је оно што смо чекали!.. Све што смо до тада прошли, оставили смо за нама. Интересовала нас је само садашњост... Петар, Нада и Миле су били одлични пливачи отпливали су иза бова па и много даље, само су се три тачке назирале. Мира и ја смо се само брчкале у плићаку. Пријао ми је топли загрљај врелог ваздуха и слане воде. Сунце је толико било жестоко да ме на махове

хватала несвестица. Брзо бих потопила главу у воду и све би опет било лепо... Наранџасто небо се назирало када сам отворила очи. Скоро да су се сви већ давно повукли. На плажи смо остали само ми, узаврели, уморни, сањиви. С времена на време би улазили у воду, па опет излазили, брзо се враћали у њу и правили колутове у води, одгуривали је од себе уз смех и галаму. Хеј, повика Нада хајдемо у собу, ваља ићи у провод. Дискотеке су већ отворене. Једва сам отворила лево око и угледала њега, као сенку, утвару или залуталог ванземаљца. Седео је на светлозеленом душеку и гледао у прве звезде које су се појављивале. Помислих да ми се све причињава. Кренимо! повикаше познати гласови. Брже боље покупих велики нови пешкир са морским мотивима. Видех да ни етикету нисам још скинула. ***

Ређали су се дани, морска атмосфера, ноћни живот, проводи и банчења, игре до касно у дискотекама. Увек смо дуго спавали, а у подне стизали на плажу (кад му време није, како би говорила моја мама), нисмо обраћали пажњу на остале. Били смо себи довољни. Туитамоугледалибиилизапазилипознате„парадајзтуристе“.Оне који са собом носе ручне фрижидере са разним ђаконијама за цео дан, деци и себи. Биле су то углавном радничке или службеничке породице. Ако би се ту десио понеки странац, био је то неки Немац из оближњег хотела на самој обали. Хотел је био нов, за оно доба врло луксузан, али без сопствене плаже. У њему су одседали Немци из најнижих радничких породица. Ретки су били они други, са дубљим џеповима и већим прохтевима. Они су углавном одлазили у Грчку или Шпанију. Пети дан, плажа, подне. Све живо склонило се у хлад, понеко је под сунцобраном, ни дашка ветра, врућина игра пред очима. Кад гле опет угледах њега, опет сам, на душеку, пегавог лица, али сада већ светлоцрвеног тена (како то иначе бива са

Овог пута нам се погледи укрстише. Он се насмеши и ја му весело узвратих,намигнувшиму. Зарје овајчовекјош овде,помислих у себи све не верујући. Његове крупне, плаве очи су се смејуљиле, трепaвице су биле непомичне, скоро да се не померају. Пожелех да му приђем, лепљива од зноја и нешто прозборим. Човече, како ти је, зашто си сам, имаш ли некога? Хиљаду питања вртело ми се у глави, а сва су била без одговора. Реших да истражим незнанаца. Рекох тихо Мири: Морамо видети шта се дешава са овим Немцом. Хеј, није ти лоша занимација, одговори весело Мира. Имаћемо непредвиђених дневних забава. Осим тога он је мало уврнут. Не обраћајте пажњу, рече Петар човек воли да се одмара и преврну се на другу страну пешкира. Ето, и ми смо чудни, пржимо се на овом сунцу, црвени смо и испечени, па шта нам фали. За то време Немац је узимао своје миришљаве, кокосове креме, спрејове, уља, и систематски их трљао или прскао по целом телу. Сви смо задивљено гледали у њега и покрете његових спретних руку. Мирис кокоса се ширио плажом. Чак и када бисмо отпливали далеко, у дубину, тај мирис нас је пратио. Његова кожа постајала све црвенија, а тело је добијало кармин црвену боју које је одударала на белим каменчићима. С времена на време, ми смо ускакали у воду и расхлађивали се, а он је немо, задивљено гледао не трепћући. Дуго би тако гледао у даљину, у саму ивицу неба и воде, као да тражи нешто изгубљено. Не зна се да ли је био ближи сунцу и хоризонту или морским валовима који су се несташно играли, поскакивали; из воде би се понекад проломио врисак или смех и у широком луку одбијао о камен и песак. Сутрадан када смо стигли, поглед нам се зауставио на Немцу. Око њега су биле бројне, разнобојне кофице, каблићи, кашичице за песак, неколико пластичних лопти које је он већ давно надувао и разних справа које смо ми први пут видели и нисмо знали чему све служе. Овог пута имао је плави душек са високо уздигнутом палмама на крајевима. Прави рај кад уђеш у море!... Гле, људи, овај Шваба баш уме да ужива! Какве само нове и модерне реквизите има! рекох весело.

Па он има и прибор за роњење! Каква пераја! А тек наочаре! рече Миле. Ово нема код нас ни у комисиону. Они су баш опремљени! То је стандард! Миле се окуражи, приђе Немцу и представи се. Миле, како сте комшија? Јохан пружи му руку и одмах радосно Говорите ли немачки, енглески? Наста смех. Рускиии! повикасмо сви у глас. Миле настави српски У селима се углавном учи руски, градови су задужени за енглески. Наступила је благо смешкање, неразумевање; сви смо се окупили око њега, приближили своје пешкире и наставили. Моцарт гут, Бетовен гут, Гете гут, Шилер гут... Он је све одобравао и срдачно нас посматрао. По изгледу, рекло би се да је четрдесетак година, али је био веома младолик. Када се наше знање немачког и других англосаксонских језика исцрпело, настао је мук. Тишина понекад може да буде боља од хиљаду речи. Погледи казују какве смо душе, а осмеси каква су нам нам схватања. Би нам жао и срамота што смо овакве незналице и тада се зарекох у себи да ћу чим стигнем, како знам и умем, уписати курс немачког језика, без обзира на наше предрасуде о Немцима. ***

Пролазили су дани, а Јохан је увек био у истом положају и на истом месту. Седео би од јутра до касно у ноћ. Ово нешто није у реду рекох Нади. Седи увек сам, удаљује се од групе, по цео дан гледа у море, не плива, не рони. Имам предлог, рече Миле Хајде сутра рано, пре свитања, неко да порани, дође на плажу и чека Јохана. А за увече ћемо се договорити! Договоренооо! повикасмо сви.

Да предухитрим друштво рекох: Ко открије истину, води на вечеру, све. Склопили смо руке као деца. Договорено. И акција је почела.

замишљен као да је иза решетака. Реших да се склоним иза једног стуба плаже на самој обали.

Не знам колико је трајало моје чекање. Кад гле, Јохан је устао, протеглио ноге, кренуо у плићак, а његове дуге ноге су лагано и сигурно ишле, њему познатом путањом. Звук воде се чуо, помешан са првом музиком из оближњих тераса. Рукама би захватао воду и нежно, лагано прилазио води, све окрећући се да ли неко гледа. Умивао се и језиком лизнуо по кожи. Приметила сам гађење, лице би се стресло, зажмурио је, а на крају озарио. Било је то оно што је жељно, а са стрепњом очекивао по цео дан: бити сам и безбедан. Никога није било да му противречи, даје савете, бодри, подсмева се или присиљава. Неколико пута би се полио по целом телу, а затим брзо излазио и сакупљао све своје скаламерије. Схватила сам његов проблем. Сваки јутро и вече његов процес пливања, додиривања и контакта са водом се понављао. Први и последњи је стизао на плажу, први и последњи је имао ту част да закорачи у плаву воду Јадрана. Његова срећа и задовољство, осмех и радост су се сјединиле, а први галебови који би у плићаку ловили рибице, били су му једини сведоци.

Смогли смо снаге и пристојности да га питамо, а да не буде неучтиво, какве проблеме има. Успели смо да нађемо једног господина са одличним знањем немачког да нам помогне. Били смо у страху да ће нас одбити. И даље нас је мучила представа о Немцима из домаћих партизански филмова, да су сви агресори, зли освајачи. Обрадовао се, рекавши да је овде упознао овако младе, отворене људе, који мисле, живе, воле. Били смо постиђени што смо га уходили и признали смо му нашу забаву. Уозбиљио се рекавши како је то дуга прича, а све нас позвао у оближњи ресторан, биће му драго да будемо његови гости. Боже, чудан неки Шваба, рече Миле али вечеру није одбијао.

Сутрадан га нисмо видели, нисмо разменили адресе. Није се ни осталих дана појављивала. Рекоше нам да је група Немаца отпутовала, други стижу. Наш Јохан, остао нам је у трајном сећању и заувек забележен у нашим причама, као први и последњи. Да ли је очигледан страх од пливања, некад пребродио, нисмо никад сазнали. Али смо сви решили да упишемо немачки језик кога смо у међувремену, заволели.

Санда Ристић Стојановић

МОЈЕ ПИСМО 1874. ИАКО ТАДА НИСАМ ПОСТОЈАО

Драги лудаче, Видим да су све књиге поезије које си волео решиле да саме направе кулу од свог ништа. Међу виноградима твог напора, нађоше се надничари у чијим очима је помешана осуда грожђа што ће га брати са васионским бродом наше параноје, помешана осуда са тим што си знао све нас налик на зрна грожђа једне лудости којом сад подупиру сталак нашег ишчезавања.

Неке песме које си волео, сада су на прекоокеанском путовању наших ситница и на том броду војници наше невидљивости чине оркестар који свира разна столећа поезије. Неко ми је јавио да је тај прекоокеански брод давно потонуо, али да оркестар његов још увек свира очњаке наше предвидљивости. Драгилудаче,нацрттвогаобликаодавнојепоцепалажурбаразних инструмената поезије да се претворе у нас. Из цигарете твог бунила, изађоше расположени делови који ти недостају и бацише ти неки стих као коску. Кад одједном искочи пас наше досаде и оглода ту коску чак и упамти тај стих и излаја га у наш и твој неповрат. Драги лудаче, чини ми се да прецизни инструменти мог лебдења још увек бележе неке ноћи у којима седиш и говориш све језике једине оригиналне носталгије.

Твој Идемо даље

Н.Н. посвећено сликару Игору Васиљеву

Јутро је усковитлало неку могућност метафизике. Боје су стварале тронове на којима су седели час земља, час небо. Цветови су излазили из дворова ноћи и заподевали разговоре са краљем и краљицом тренутака. Кофа узвика се просу на неку могућност пејзажа ка коме сам вероватно ишао. Да, као млад често сам одлазио на Ново гробље. Гледао сам надгробне споменике младих људи. Знао сам те људе. Рецимо младић који је погинуо на Сремском фронту. Најдуже сам гледао у његове очи на слици на надгробном споменику. Био сам јак као смрт. Живот ме је тајно сликао, састављао моје портрете, дељао моје фигуре и посете том гробљу. Највише сам посећивао гробље у подне. Кристално јасна била је победа једне руже над мојим присуством. Живот ме је представљао као партију шаха на том гробљу. Фигуре партије биле су ја, дан, ноћ, и они који више не постоје. Посећивао сам и гроб једног песника, дан ме је бацио у мозаике његове смрти. Не знам којом руком сам написао земљу али небо је мене упозорило да имам нешто од његове песме. Тај песник је умро млад. Средиште смрти ми је причало о централном месту песника у једном брзом бекству сумрака од себе, од живота од свих записника дана и ноћи. Једна ружа је прекрајала моје време у време песника и облачила ми пуномоћје смрти у призвук свакаквих несвести. А то подне је било налик свим губицима, било је као подрум у коме су повремено нестајали ликови свих мојих колебања и застајкивања. Да, тај песник на чији гроб сам одлазиоумројемлад,испаојеизвозаимојескривањеувозовимаистине дозвало је неке сапутнике који су причајући са мном показали да су гранит смрти и живота од кога се клеше нека блискост међу људима. Тај песник који је млад умро претворио се у сликара који је младумро,каснијеумомживоту.Тајсликарјебиоразапетурукама смрти, живота, ноћи, у рукама лебдења. Тај сликар био је леп и његова лепота је узимала громаде ноћи и затрпавала окрајке света, зебњи, чекања. Умео сам дуго да стојим и пред једним спомеником који је мајка подигла ћерки јединици. Давно је тај споменик подигнут. Пре више од сто година. Док сам стајао, пејзаж ме је пропитивао о

смрти, о равнима мојих кретњи по површини смрти али заправо те кретње су биле птице и читав град насукан на моје присуство тада, сада. На том гробљу сам дотакао искреност. Био сам затворен у неке гласове из којих је излаз био сам живот или сама смрт. Био сам јак као град, као филозофија, као обмана, као моје ситне лажи што су се качиле о неке кутке моје лепоте. Да, заборавио сам да кажем да сам био веома леп. Био сам леп као побуна, као непослушност пејзажа, као руке које су се клеле у небо и у земљу. И прешао сам сада већ 40 ту годину. Имао сам друга из детињства. Много сам га волео. Изненада је умро. Отишао сам на његову сахрану на Ново гробље. Подне ме је пропитивало убрзано о стрмини међусобних оптужби живота и смрти. Смрт ме је насликала као своју конфузију. Живот се отимао и о оно што сам био и о оно штонисамбио. Умрла јеособаизмог реалногживота. Једва сам ходао до његовог гроба. Био сам аутопортрет губитка људског живота. Одувек сам био песник.

Јелена Цветковић

ПРАШИНА ПАДА ПО МЕНИ

На мапи њеног лица видео сам да је доста пропатила. И није се, као већина жена, стидела својих бора. Била је стамена и јака. Видео сам у њеном погледу колико је терета изнела на својим раменима. Гледао сам је са поштовањем, једино тако сам је и могао гледати. Није ме одушевљавала као друге жене, њена лепота била је посве необична. Невидљива. Спавала је у њеном погледу. Када сам је угледао на вратима, знао сам да ћу примити баш њу. Остале сам одмах отписао. Рекао сам јој да кућа не треба да блиста од чистоће, довољно је да опере веш и спреми ручак. Само понекад обрише прашину. Шта је, уосталом, прашина? Ситни остаци нас самих који лебде изнад намештаја и подсећају нас да смо још увек живи.Чим те честице падну и почну да стварају ћебасте слојеве, ми смо отишли. Заувек или привремено. А пошто сам ја тада већ отишао привремено, и постојао само физички, требало ми је да то и осетим. Кроз трунчице немира у ваздуху. Често сам гледао како ћути. Не ћути као остали људи. Ћути дубоко. Размишља, можда пева, илирецитује усеби. Крећесе по кући, гледајући да испоштује зидове, као да је у неком храму. Говорио сам јој да не обраћа пажњу на сваки детаљ, ипак су то само ствари, али као да сам јој тражио супротно. Још више је пазила на ситнице које су красиле мој самачки дом. Паскојегсамгодинамачуваоугинуојемалопрењеногдоласка. Приметила је како патим за њим па је све његове ствари сместила у кутију за коју ме никада није питала где да је одложи. Била је на месту његове постеље за спавање, баш тамо где бих је и сам оставио. Туговао сам као дете, а како и не бих. Тај пас ми је дао много више топлине него сви они људи који су прошли кроз мој живот. Никада је нисам запиткивао о њеном животу. Знао сам само да нема никога. Јер тако ми је рекла: ''Немам никога. Је л' то нешто мења?'' Наравно да то није ништа мењало, и да нисам ни помислио да задирем у њене тајне, али ме је копкало то, како је могуће да једно дивно биће попут ње... нема никога. Устајала је рано ујутру, много пре мене, чистила кућу и сређивала мало двориште којим се нисам баш поносио. Моји родитељи су некада имали прелеп цветни врт са

малом баштенском гарнитуром. Свакога јутра су заједно доручковали и пили кафу у њему, на чему сам им увек завидео. Гледао сам оца како, милујући мајчину руку, досипа још кафе у малене шоље. Тај призор је једно од мојих најлепших сећања. Одувек сам желео да нађем жену са којом могу да поделим такав тренутак. И гледајући је како поспрема разбацане празне саксије са давно увелим цвећем, питао сам сам себе, зашто се нисам више потрудио. Овако, моју кућу сређује нека сасвим далека жена. Можда јој чак не знам ни право име. Није била много млађа од мене. Можда свега пар година. Никада нисам помислио да јој приђем, започнем неки разговор који би нас зближио. У њеним очима горело је неко тешко искуство које ми је јасно ставило до знања да она живи тек да живи и ради. Поштовао сам је због тога, толико да сам пар пута покушао да јој помогнем у послу али ме је она јасно подсећала на чињеницу да је плаћена да сама обавља свој посао. Намапињеноглицавидеосампутевекојиневоденикуд.Зашто је нисам раније срео? Њу, или било коју сличну њој? Поглед на моја искривљена колица био је одговор сам по себи. Где бих и могао да је сретнем? У болници? Реду у апотеци?

Неке људе сретнемо само онда кад им је време да уђу у наш живот. Све остало је прерано. Посматрајући је како се брине о туђој кући, замишљао сам је како се бринула о својој. ''Ја немам дом'', једном ми је рекла. Немогуће је, зачудно сам помишљао, једноставно је немогуће да је одувек била сама. Та јака, тиха жена топлих очију. Највише су ме фасцинирале управо њене очи. Као да су гледале у празно. Ретко се дешавало да нам се погледи сретну. Док смо ручали, она на једном, ја на другом крају стола, гледала је у мој тањир и допуњавала га тачно кад треба. Жудео сам за разговором са њом. Не са било ким, већ управо са њом јер је деловало да има много тога да ми каже. Ипак, није много причала. Кад боље размислим, ми и нисмо разговарали. Размењивали смо само пар штурих и неопходних реченица. Ни јутра када ме је сачекала да изађем из собе, држећи кофер у рукама, није рекла много. „Више вам нисам потребна, обавила сам посао. Даље можете сами.“

Затворила је врата за собом а ја сам остао у кући која, након ње, није имала моје трагове. Мирисало је на рану јесен, са неколико капи дуго чекане кише. Осетио сам мир. Чак и наредног јутра, када су ме спуштали у моју вечну кућу, осећао сам јесен. Занимљиво, осећао сам како прашина пада по мени. Најзад ми је било јасно зашто је нисам срео раније. Одлазио сам заувек, и доиста, даље сам могао сам.

Лазар Вељковић

СИЛУЕТА КОЛИБРИЈА

Трећу ноћ заредом ме буди сопствени врисак.

Скидам натопљену мајицу и правац туш. Глава под млаз док премишљам да ли да им дојавим. Изгледа да постајем нестабилан. Не бих да угрозим ствар због упорног сна.

У њему с колективом излазим на плато испред фирме. Дан је за годишњу фотографију. Сунце блешти. Стајемо раме уз раме. Нижи испред, виши иза. Као у школи. Тако се и понашамо растерећени и насмејани. Ослобођени радне апаратуре. Нико није луд за враћањем контролним таблама и неурокацигама. Уживамо. Одуговлачимо. Зачикујемо једни друге. Зраци светлости нападају наше зенице које постају мање од маковог зрна. Силуета фотографа проверава опрему и добацује да се још мало скупимо. Клике се групишу. Директор је окружен увлакачима док су самотњаци с крајева, као и они који се тренутно гуше у послу. Ја сам у сну увек с краја. Поред мене је висока колегиница у комбинезону која понавља исту радњу: сваких неколико секунди проверава канале комуникације. Испред нас двоје стоји једини човек из фирме с којим се дружим, шеф безбедности. Нагињем се да му кажем нешто смешно, али се заустављам због грашке зноја на његовој слепоочници и забринуте гримасе. Силуета фотографа, овог пута више коцкаста него људска, подиже апарат и приноси га глави, али је директор зауставља док иступа пред нас.

„Људи, секунд пажње. Имам битну информацију. Колектив је компромитован. Међу нама је неко ко је починио страшна злодела. Након сликања ствар ће бити решена. У сваком случају, ви настављате с нормалним радом. Без панике и осмех за фотографију. Хвала.“ Чаврљање пре његовог обраћања је иза нас. Сада је мук. Директор се враћа у средину док потпуно нељудска силуета фотографа опет подиже апарат и из леђа избацује зглобне пропелере.

Још забринутији, шефбезбедностисуптилноокреће главуизбрзано ми шапуће. „Тек мало пре сам сазнао. Ти си у питању. О теби прича.“ „О мени?!? Не, не, не, не, не. Зашто о мени?“, тресем се. Силуета механизма убацује фотоапарат себи у главу. Из отвора на кичми излази лепеза угаоних пропелера који се полако спајају у десни и леви крак. Јако кратким и брзим осцилирањима раширених и размаханих кракова, силуета се благо узидиже од бетона. Руке се преклапају и улазе у труп, ноге се спајају. Силуета делује све већа док се приближава. Личи на орла, на апекс предатора, на анђела, на гнев, на џиновског колибрија чији је кљун издужена камера. Злокобно трепери неколико метара над нама док се крила и даље шире и надвијају. Остали се смеше и гледају на горе у објектив, у врх кљуна, који се наглим, оштрим цимом окреће ка мени. Огромна, вештачка птица усмерава дугачку кљун камеру ка мени и зумира. Пре него што услика схватам да сам други ја унутар механизма и да управљамњиме.Схватамданијесвестандатаргетираменеиданам обојици нема спаса. Чујем продорни, сабласни глас машине, који је глас директора, који је глас учитељице,који је мој глас, „Птичица!“ *

Излазимизгарсоњереижуримнапосао.Срећадајединалинија метроа качи и Карабурму и Нови Београд. Избијам покретним степеницама на површину и ходам к импозантној, стакленој згради која као да гута мале људске фигуре. Придружујем им се. Провлачим картицу на улазу и чекам скен лица. На другом пункту провлачим другу картицу и качим беџ с логоом компаније силуетом колибрија. У блиставом лобију је преко целог зида написан званични слоган фирме Фром wоркинг то хардwоркинг. Јављам се обезбеђењу, али грешком. Данас ипак не ради мој саборац. Његов колега ми не узвраћа. Метални лифтови, спратови, дуги ходници, опет лифтови и ходници и коначно долазим до своје кабине. Провлачим трећу картицу. Имам још двадесет минута до почетка смене. Седам за контролну таблу, али не палим ништа. Прво слушалице из џепа у ушиималорадијауполумраку.Насумичнастаницајејединаопција која ми је икад требала. Клик.

„… је победио је са минималном разликом и тиме се пласирао у…“ Клик. „… захвални што можемо да уживамо у овим пролећним данима без маски за филтерисање ваздуха. Откад је успешно обавила придружиње конфедерацији, наша влада активно побољшава…“ Клик. „… бити стручњак да бисте увидели да је Европска Конфедерација само на папиру неутрална по питању сукоба на Медитерану. Можда је и боље да се праве, а не као Америка, која уз тихи пристанак Кине шаље оружје и пружа логистичку подршку Удруженим Демократским Нацијама Медитерана са северне и западне стране, и њиховим савезницима, Праведном Исламу, с јуже стране. Русија се, као и Европа, затворила и ћути. Делује као да је великим играчима циљ да се угуше оружане побуне Интернационалног покрета за једнакост и свих осталих њима придружених такозваних терористичких револуционарних покрета и организација. Како то мислите „такозваних“, професоре?

Како? Да ли знате да је ознака „тероризам“ једно од главних пропагандних оружја оних на власти против оних који се буне? Допустићете да вас подсетим лекција из историје…“

Клик. „… у јучерашњем сукобу у Анкари је засад троцифрен. Аналитичари процењују да је највећи број страдалих са стране побуњеника. Овог пута су у питању заједничке снаге Балканске слободарске мреже на челу са Аутономним Солуном, Курдских батаљона и мигрантских пукова. Примећене су и Запатистичка и незванична застава Савеза Староседелаца двеју Америка. Са друдге стране, УДНМ, у овом случају турска и грчка национална војска заједно с најнапреднијеопремељеномпешадијомПраведногИслама,прошли су без већих…“ Клик. „Чудо из Београда, како су назвали Колибри на финансијском

Добро ме је подсетило. Имам још шест минута до почетка смене. Палим светло. Кабина без прозора је таман толика да стане контролна табла, изнад ње шест спојених монитора, најудобнија радна столица и апарат за кафу који је подешен да на свака четири сата направи једну дуплу кафу. Изношење кафе је забрањено, а и где бих је износио када је дозвољено само отићи до тоалета, без комуникације. На табли је, поред неурокациге, и понос компаније, увећана реплика микродрона којим пилотирам и који је направљен по узору на колибрија. Пред сваку смену страхујем да то не буде први дан који ћу радити за домаћег клијента. Шта ако неког препознам? Обавештење увек стиже два минута пред почетак. „Ваш данашњи примарни клијент је хипермаркет у Енглеској. Овај клијент је свих дванаест пута био умерено задовољан вашом услугом. Ваш данашњи секундарни клијент је фабрика текстила у Албанији. Овај клијент је свих девет пута био умерено задовољан вашом услугом. Срећан рад.“ Покрећем програм док на гигамонитору гледам распоред позадинских просторија у хипермаркету, повезаност с магацином и поставкуполицасартиклима.Знамихвећнапамет,алитаквајепроцедура. Стављам кацигу. Сада сам виртуелно измештен у нечујни микродрон величине зрна песка, којим управљам преко контролне табле. Узлећем унутар скрајнуте металне кутије која се аутоматски отвара и преда мном пуца поглед на, чини се, бесконачни маркет испуњен редовима полица између којих шпартају купци. Они ме не занимају. Искључиво пратим раднике. После сат времена уочавам старију жену у радној униформи која ставља пристигла енергетска пића на полицу. Једно јој исклизне из руку и падне. Пролива се по плочицама. Летим к њој. Надгледам је. Надам се да ће испратити протоколе. Прво усправља лименку да течност више не цури. Исправно. Онда гледа лево и десно да упозори купце да случајно не поквасе обућу. Исправно. Вади апарат из џепа и прелази преко бар кода лименке. Исправно. Зумирам камеру на апарат којим барата. За њено добро је најбоље да поступи како јој је речено. Плаћа лименку својим рачуном. Исправно. Позива жену која тренутно чисти плочице неколико редова одатле да уклони просуто. Исправно. Без двоумљења наставља да ређа лименке. Исправно. Редослед и начин обављања посла је по правилима, међутим спорија је од прописане норме. Шаљем сигнал из кабине. Апарат у џепу јој завибрира, она га вади, погледа поруку и убрзава се. Њен шеф одмах потом на свом апарату бива обавештен да се та и та радница убрзала након

опомене. Овог пута ништа скидање од плате, ништа суспензија или отказ.

Смена је мирна. Пријавио сам једног радника који се намрштио муштерији на глупо питање и скинут му је мали део плате, као и једнурадницукојајеседелаумаганицуванпредвиђенепаузе,икоја је сада на две опомене од укидања здравственог осигурања. Док одмарам ум на другој десетоминутној паузи стиже ми обавештње да ће за минут проћи рутинска контрола. У кабину улази исти онај из обезбеђења ком сам се погрешно јавио. Затвара врата и гледа ме. Прича без гласа тако да му читам с усана.

„Гиљотина.“ Прво ћутим у неверици, а онда му одговарам му на исти начин „Слобода“.

„Једнакост.“

„За нови почетак.“

Нисам знао да је наш.

„Значи, и ти си с нама?“, настављам исто.

„Јесам. Канали су осигурани као и ко ће да те покрива. Имаш до краја смене, као и пре.“

Чимјеизашао,прешаосамнаствар:преспојиомрежу,поставио блокер, дуплирао нервну шему, отворио системске канале и чекао сигнал. Ево га, ни пет секунди. Повезани смо. Миран сам. Мој ум одлаже узнемиреност за касније. Време је за оно због чега сам заправо овде. Враћам кацигу и седам. Из далеке, укопане гараже прекривене анти-радарским материјалима излеће један од неколико украдених, војних, стелт дронова најновије генерације званих сејачи смрти, на чијем стварању су радили Пентагон и Брисел уз помоћ Колибријевих програмских решења.

Анкара ми из украденог дрона делује као леп град.

Бранка Селаковић

Сакрални сан који сам уснила тик пре свитања улио ми је топлину и дисала сам лагодније. Стајала сам испред троје врата. Мотком, која се одједном створила у рукама, гурнула сам она у средини. Провирила сам и угледала примате који се церекају и ударају у груди. Не знам шта је било иза мањих врата која су стајала лево од мене. Кроз последња сам прошла. На дечијим цртежима окаченим по зидовима били су ликови светаца. Син Божији осликан дечијом руком био је леп, невин и смешан. Непознати младић ме је загрлио. Увукла сам се испод његовог пазуха и повремено извиривала да му видим лице. Покушала сам у неколико наврата да га пољубим. Пробудила сам се. Отворила сам прозоре. Удисала сам свеж почетак дана. Чистач улице се лењо кретао и сакупљао отпатке немарно посејане током ноћи. Носио је капицу Деда Мраза на глави. Кићанка је била прљава. Осетила сам се као у филму редитеља источног блока. Дуго сам седела на шољи. Полако сам прелазила преко шара на плочицама, флекама на завеси туш кабине, брду прљавог веша, а онда сам гледала ноге. Какве су моје ноге? Јесу ли то ноге које би неко пожелео да рашири? Или ноге које хитро могу да скоче са степеника на степеник и претрче неколико километара? Немам проблем са физолошким функцијама, али умем дуго да седим на шољи и чекам. Нас две смо увек нешто чекале. Нови дан, боље време, дечији додатак, плату, следовање ручка, Сунце, испит, посао. Мајка је искрено веровала да високообразовани људи немају проблеме и због тога је желела да се школујем. Тако сам, уместо да се љубим са капитеном кошаркашког тима, седела под сјајем воштанице и читала. Рестрикције струје су биле свакодневне, а у нашем крају, због сталних кварова трафостанице једва да је икада и долазила. У сивокрају, који је постао мој нови дом, читање је служило само да се испрате кратке информације из дневне штампе и купујем продајем огласи. Носећи нарамке књига из школске библиотеке привлачила сам пажњу; мало због књига, мало због окрпљених панталона и распарних ципела. Лева је била светло браон, а десна црна, већа два броја, па су ми нагурали новину у врх како бих лакше корчала.

Не сећам се живота пре сивокраја. Да ли смо имали кућу, имање, топле прекриваче, пријатеље, тврдо коричене књиге?. Мајка је добијала сенку преко лица када бих јој постављала питања о пређашњем животу и само се радовала када би ме затицала са књигом. Лети сам седела на пању испред куће и сваки час погледала на пут, ишчекујући је у групи жена које су се враћале из наднице. Видела сам да јој се груди надимају од поноса. Сатима сам разгледала атлас света. Океани, језера, дубине, кривудаве границе континената и држава, удаљеност градова и тачкастих места. Ломила сам језик у покушају да изговорим поједина имена и веровала да се истог момента у Куала Лумпуру или Нагоји моји вршњаци питају исто за балканске вароши. Храна справљена у великом казану јавне кухиње постајала је ретко јело са Килимаџара, из Алжира, са Тајвана а ја гастро критичар. Медведу сам појашњавала необичне укусе и фине ноте зачина. Касније сам додавала и начин справљања и мистику сакупљања потребних намирница. Са конзервираном храном је било још чаробније. Њу смо добијали из залиха Црвеног крста и до нас су долазиле металне кутијице необичних облика на којима су била исписана ситно згуснута слова, бројеви, проценти, савети за начин припреме. Добила сам нови полигон за игру. Истраживање значења необичних речи. Храна је укуснија уз добру књигу, макар она била сипана из кантице.

Колико вас је у домаћинству?

Две, одговарала бих.

Онда је довољно две кутлаче и пола 'леба. Молим вас. То ће нам бити једини оброк данас. Плате касне и помоћ нисмо добиле два месеца. Немам оца. Погинуо је тамо., лагала сам. Не може!, била је неумољива. Инфлација, Инфлација, Инфлација чула сам из свих уста око мене. Дуго сам мислила да је то особа необичног имена. Та зла креатура са хиљаду гладних уста, пуних оштрих зуба јела је брзо и темељно све што јој се нашло пред пипцима. Мој ујак, којег су сви звали Бег, трљао је руке. Чим смо дошли у сивокрај брзо и лако се снашао. Диловао је девизама, гардеробом, белом техником, лаким дрогама и ко зна чиме још. Некад сам одлазила са њим на велики отпад и гледала како вешто преговара, купује расходоване ствари, поправља их и после препордаје. Доносио нам је брашно из робних резерви пуно пацовског измета, па смо га просејавале и пажљиво чистиле. Мајка је од њега прихватала све, осим новца.

Твој крвави новац нећу узети! Крвав него шта! Дупе рендишем сваког дана да не помремо од глади. Урликали су једно на друго, а у мојим ушима су звец, звец звецкале лисице са очевих руку. Једне суботе сам кренула сама ка отпаду који се налазио на ободу града. Не знам шта сам желела да пронађем на разасутим гомилама. Портир ме је зауставио и ја сам се позвала на ујака. Слегао је раменима и наставио да слуша пренос фудбалске утакмице. Брзо сам се изгубила међу најразличитијом робом. Одједном је све посталотихо.Нијесечулабукааутомобила,нирадницикојисуразврставали ствари, само је срце добовало у грлу. Око мене су била брда цокула и војничких униформи. Отпочела сам потрагу за одговарајућом величином, што је био подухват јер је војник морао имати мање стопало. Разбацивала сам их на све стране, одмеравала, загледала, поредила, обувала, пуштала ноге да се навикну на грубљи материјал и тежину, поскакивала, трчкарала и одабрала један који ми се учинуо најидеалнији. Затим сам прешла на гомилу са кошуљама. У поједине сам цела упадала, могла сам да их носим као хаљину. Избегавала сам оне шупље и искрзане и убрзо нашла неколико кошуља које би ми биле таман. Све сам лепо осмислила али не и начин на који да платим робу. Тога сам се сетила на капији када ме је исти портир зауставио. Утакмица се завршила а он очигледно није био задовољан резултатом. Раширио је ситне очи и надвио се над мене чврсто ме држећи за рамена. Није било до новца, било је до нечег другог. Што нисте остали у својим прћијама?! Дошли сте овде нама да отимате кору 'леба. Ми гинемо бранећи ваше куће, а ви нам јебете жене! Крупна,длакавапесница мимоишлајемојуглавуиздробила му носну кост. Затетурао се и пао. Потрчала сам чврсто држећи у рукама плен. Надомак бараке, задихана и знојава сам застала и пустила све из наручја. Гледала сам у тужну гомилицу замисливиши мртвог војника склупчаног међу њом. Све сам разбацала по путу. Сакрила сам се под кревет. У мраку убитачна длакава песница непознатог власника пролетела је бесконачан број пута. Класификација. Избеглица. Где год се окренем пише, ту негде поред имена и презимена, испод ока, иза уха, избеглица. Избеглица као посебна нација. Једном су нас деца из центра града каменовала. Крваве главе сам дошла кући и мајка се онесвестила од страха. У

амбулантумејеунеоБег,успутпретећимедицинскомособљу.Бдио је над мојим креветом, уверавајући се да дишем. Неколико копчи на челу и косматом делу главе остало је за успомену. Ништа нисам наследила од ујака или од оца. Немам ратоборни жар, црвене очи као код бикова у кориди, одлучност. Отац је у кафанској тучи, разбио флашу од ивицу стола и врх снажно забио другом човеку у трбух. Од силине ударца изнутрица му се просула. Сведоци су описивали бале из очевих уста и зверско сеирење над телом унесрећеног. Исте године у затворској тучи пре него што је беживотно клекао убио је цимера из ћелије. Не памтим његов лик. Чим склоним поглед са фотографије заборавим контуре његових образа, закривљење носа и браде, боју очију и косе, али се сећам звец, звец, звецкања лисица на рукама којима је покушао да ме безуспешно загрли. Љута сам. Отац није морао да буде сецикеса и кавгаџија. Није требало да буде у кафани, нити да одреагује када је назван издајником. Тај човек није требало да гази по ранама прогнаних. Мајка је требаладаодедалеко.Билојеидругихкрајева.Мањесивих.Требао је, требала је, требале смо, могао је, могла је, могли смо… Могле смо отићи далеко и не освртати се. Овако смо сваког дана слагале слојеве чемера негујући усуд који нас је сколио. Чекала је да је неко ухвати за руку и одведе. Љута сам на њу! Само је изненада склизнула на земљу. Пустила је последњи пискави дах, као цвркут птића. Неколико окупљених комшија је заридало када је изнет табут из бараке. Гледала сам их. Ретке чекиње им прекривају зборано лице, чворновати прсти у чијим браздама је накупљена црна маст нервозно врте радничке капе, мршаве, погурене жене увијене у прслуке иизгриженекапутепребирајупогледомпоскорелојземљи.Понекој се отме јаук. Слинаве марамице сваки час ваде из џепова. Бег плаче. Ошамарила бих га, али немам снаге. На крају сивокраја је гробље. Мештани се годинама буне што се туђини сахрањују крај њихових дедова. Мртви ништа не говоре. Међу непознатим гробовима лежи она која ме родила и гледа у звезде. Гробља су увек на најлепшим местима.

Предраг

Марковић

БИСА СИСА, ГОСПОЂА ВРЕДНА СВАКОГ ШТОВАЊА И МЕЂ' ЖИВИМА И МЕЂ' МРТВИМА

Вампири нису они који вас нападају и сисају вашу крв. То је само стара прича, роман, стрип или филм. Понекад решење у укрштеницама: једина српска реч која је ушла у светске језике. Шта ће мртвима ваша крв. Мртва тела су пропадљива твар, гњила и распала. Човек уосталом,семуреткимслучајевима,инеумирејермујеутелупонестало крви. А мртве душе су одвојене од сваког тела, па и сопственог. И не могу ни да га додирну а камоли оживе и врате се у њега, пошто су бестелесне и крећу се и опстају једва у две димензије. Као слике на биоскопском платну. Само без платна, као што рекосмо, и неспојиве а камоли зависне од ма какве светлости, контраста и сенке. Не, вампири су они који очекују и траже да непрестано изговарате њихово име. Неки су то и за живота. А скоро сви кад се преселе усветмртвихдуша.Сведокпотпунонеодустануоднасживих.Или ми од њих. Тако гледано, Пера Кајганић јесте био вампир. Споменимо се: како мртва душа не би бледела и ништа мање важно, да свет у ком борави са живима за њу не би бледео, неопходно је да је неко од живих спомиње. Најбоље по имену. И по добру. Још пожељније с љубављу. Али, гвинт је у томе што није довољно да то буде једна особа. Свет је устројен тако да за свако биће, ма и најнезнатније или највећег злотвора, истинског монструма, за невину жртву као и за изопачену наказу, постоји на овом свету бар мрва љубави и неко међу живима коме по смрти недостаје. И ко га призива. Али, тај један глас није довољан. Умеју мртви да буду напорни. Не сисају никакву крв али се привиђају, долазе у сан. Све, не бисте ли их поменули. И није да вас увек престраве. Напротив. Умеју да се умиљавају и врзмају око ногу као мачићи. А у сну да вам се појаве у

неочекиваним облицима. Као раскалашни и незасити љубавници, да не поверујете, мада су ваши родитељи или деца. Па се будите огрезли и у зноју и у греху. Али много чешће смерно, остајући и у сну удаљени и нескривено мртви, дозивајући вас или гледајући ћутке и скрушено, да им се сажалите и на јави. И поменете их. Живи су, опет, доскочили томе обичајно. Првих месеци на гробљу. Потом, у за то предвиђене дане, задушнице или дане мртвих, у богомољама, али и после црквене службе. Најчешће палећи свеће али и обичном молитвом. Многи, само набрајајући имена умрлих уз скромно: помени Боже, или: опрости грехе. Свако према својој вери. Умиривши савест и уверени да тиме остављају мртве мртвима а они, излазећи унатрашке из порте или са гробља, прекрстивши се или клањајући, настављали у миру међу живима. Тако је то изгледало са позиција живих. Али не и мртвих. Још жалоснији јер је безгласан, преливао се јецај умрлих преко земунских улица и дунавске обале. Од раног јутра, уочи сваких задушница, тискале су се једна преко друге мртве душе земунске. И ту остајале док и последњи од верника не напусти порту. А да их нико од ближњих не помене. Тек би понеко од њих имао разумевање. Поскупеле су свеће Или: Заборавила је од силних брига јадница. А већина би одлазила ћутке, тек ту и тамо опхрвана љутњом и немоћи. Презирући, као и пре тога, живе који, кад човек поштено размисли, ничему и не служе. Није се Пера Кајганић одмах сусрео са тим проблемом. Врло брзо је, као што знамо, увидео да се свако убрзање кретања (назовимо га тако) када си мртав не исплати. Пошто крајолик бледи. Па и слова на ма ком путоказу. (Сетимо се, после несрећног искуства са шинама, користио је само путеве. Често споредне, пошто и мртвој души дојади да камиони непрестано прелазе преко ње. Покушао је, додуше, накратко да се креће зауставном траком, али су људи на Балкану стока па се редовно нађе неко ко током летњих гужви претиче тим делом аутопута.) Нигде тај, уосталом, као ни за живота, није журио док се мртав враћао из Атине. Брзином безбедном за мртве душе, ако не желе да избледе, од 3,14 км.

А кад је једном већ стигао у Земун, запутио се право код Давида. И ту се сусрео са много већим проблемом. С почетка нерешивим. Што га је толико заокупило да дуго није ни приметио како боје око њега губе живост. Постепено, али бледе. Давид га јесте помињао. Ма, шта помињао, у тренутку када почиње ова прича увелико је Пера нашао начин да га Давид и види и разговара са њим свакодневно. Али само Давид. Одавно нико од заједничких пријатеља није свраћао. А болест је толико узнапредовала да никакав излазак из стана за Давида није долазио у обзир. Покушао је Пера у пар наврата да га наговори. Али је и сам схватао да би помињање њега пред људима који га за живота нису познавали (лекаром, медицинском сестром или оном љупком терапеуткињом која је тако посвећено и стрпљиво масирала Давидове згрчене делове тела) било потпуно бескорисно. А помињати га пред сином или сестром преопасно. Мада је Давид пар пута пред сестром и покушао али би она само уздахнула, Бог да му душу прости, прећуткујући Перино име и већ прелазила на неку другу тему, о живима и њиховим мукама. (Никада о својим, никада, а имала их је, Бог зна, напретек.)

Зато је Пера морао да се довија. Па је тако први пут ушао и у цркву за њега потпуно непознато искуство. Загледајући се у свако лице у молитви не би ли међу њима препознао неко из претходног живота. И, у једном случају му се, деловало је, баш посрећило. (Мада је прво препознао глас па тек онда и лице.) Опрости, Боже, ако сам неког заборавила да поменем. Шапутала је скрушено седокоса жена пресамићена над иконом. Јеси. Јеси. И Перу Кајганића, најбољег од мојих покојних јебача, сисо глупа, урлао јој је Пера на ухо. Зачуђен колико јој је кожа на врату испод раскошне сребрнасте пунђе младалачки свежа и затегнута. Узалуд. Изгледа да су им се оцене по том питању баш разликовале. Још горе, синуло је Пери, овој крави је то била узречица. Вербални афродизијак. И говорила је исто свима док их ознојене и малаксале привија на груди, милује по коси као децу и мазно им понавља да су најбољи. Због тих бујних груди су је, и то без трунке подругљивости већ са много сирове мушке нежности, ваљда сви и звали Биса Сиса.

Оно што Пера није знао, јесте да се живот поиграо с Бисерком и њеним надимком. Одавно су јој због болести обе дојке биле одсечене. Пера је дакле и ове Богојављенске ноћи пошао у Николајевску цркву. Мада, као што знамо никакав верник није био. А био је за једног мртваца баш весео. Пошто је свратио до Давидовог стана и још из предсобља зачуо гласове. (Пера је у стан улазио пролазивши кроз затворена врата а не кроз зидове. Однекуд је, у праву је био Сведенборг, иусмртисачуваоосећајпристојностииреда.)Подразумева се да је, чим је зачуо гласове, застао. А препознао је оба. Али би му само требало да га Давид некако угледа и наивно ускликне: Перо, друже, види ко нам је дошао! И већ би онај други, пријатељ и некадашњи издавач, ко зна шта помислио. Пошто он мртвог Перу засигурно није могао да види. Још би, јер живи су склони највећим глупостима, посебно кад се уплаше или поверују да нешто морају да учине из добре намере, још би, дакле, тај могао да се забрине, успаничи, и потегне своје везе. А довољно је и да неопрезно позове хитну помоћ и већ би се злосрећни Давид док дланом о длан нашао у некој од здравствених установа у којима увек има више заразе од лекова. Или, не дао Бог, на психијатрији где би га сигурно везали за кревет или шта већ раде са свима који одбијају да прихвате свет на начин на који га већина види. (При чему је иронија да се у Београду најславнија психијатријска установа и зове по једном писцу.)

Не, не. Пера се искусно повукао у сенку. Ослушнувши само боју Давидовог гласа. И уверио се да нема разлога за бригу. Глас Давидов био је смирен и напросто топао. Каквог га одавно није чуо. Мада мало шушкетав. Што се убрзо разјаснило. Та двојица су се одлично проводили. Свако у својој соби бауљајући и тражећи по поду и испод кревета зубе. И тако се Пера, умирен, прошавши тихо и као што је ред кроз врата али онда, на степеништу, изгубивши вољу за пристојношћу, мангупски

Чак се, из пуке забаве, зауставио на оба семафора на Карађорђевомтргу.Тугдесемалтенеспајајуземунскаулицаиновобеоградски булевар, оба истог назива, Николе Тесле, пошто се као што знамо Земунци имена својих улица нису одрицали. На првом поштујући зелено светло на семафору а на другом, из чисте мртвачке обести, сачекао црвено па тек онда ступио на коловоз кревељећи се у лице возачу и путницима аутобуса који је првиналетео икрозкоји је прво и прошао. Као нож кроз маслац, како би Давидова мајка говорила. Није их наравно осетио као што није осећао ни влагу ни хладноћу пахуља. Отуд, ваљда, сем двааутобуса из различитихсмерова и није било никаквог саобраћаја мећава је увелико вејала. Никуд се Пери није журило. Мада је, осећао је то већ неко време, био баш интензивних боја. Мора да ми се и свака длака на брковима истиче, задовољно је закључивао још на семафору. Пошто је управо ту додатно схватио колико су боје око њега оживеле. Не само да се црвено светло црвенело као жар а зелено као млада детелина на сунцу него је и на стаклу семафорских светиљки јасно видео колико су прљава и умашћена. Као рерна у мом старом стану, помислио је весело. Зар то стварно нико никада не чисти? Семафор, не рерну, засмејао се у себи. Присетивши се шта му је Давид описао да је затекао у његовом стану. (Тамо су се, сазнаћете и то, сада и живе кожне футроле уљиле и гланцале до изнемоглости а камоли ствари од стакла.)

Лебдео је дакле лагано, (или, ако баш хоћете клизио) а и то застајкујући, прво поред свог бившег стана а онда и пред реком. Ту је чак сишао до нивоа воде процењујући колико се леда нахватало при обали. И није био једини. Пошто се по традицији ту увек тискало тушта и тма мртвих душа. Толико је одједном био разгаљен да је ухватио себе како певуши: Ми смо весели мртваци, не бојимо се ми црва. Што је деловало заразно и на остале па су изгледа сви прихватили и текст и мелодију. Али никаква весела и самоподругљива песма није одзвањала Дунавом. Звука, звука није било никаквог. Само су мртве душе отварале уста. Безгласно. Иначе је то са звуцима необично. Мртве душе никакав звук не производе али се на звуке и не обазиру. Мада их чују. Што је нормално. Ни весеље ни плач ни опасност не може мртвима звук да најави. Ово је најуочљивије кад грми. Па се сав живи свет, и човек и жаба и гуштер и мушица разбеже. (Искрено, за жабе и нисам

сигуран.) Само рибе у води. И мртве душе на обали. Седе, зевају безгласно и зуре у празно а тврдо небо.

А опет, постоје звуци које мртве душе ослушкују. Пре свега звона.

И нема то никакве везе са вером којој су за живота припадали. Уосталом, речено је, нико по смрти веру није ни прихватао ни одрицао је се. Само га се туђа вера није дотицала. А и сопствена тек да у нешто верује. Пошто је то ваљда и била једина преостала веза с оним што су као живи називали надом. Али сад не као надом о некаквом будућем животу већ бојама. Живошћу боја. Око тога се све вртело. Докне куцнеинајави се судњи час.Веровалису многи.Песмом и звоњавом о коју се нико, али баш нико неће оглушити. *** Не сеци ми сабљом месечину умео је Пера изненадно да бупне.

Или: Ех, да ми је да имам башту па да у њој по читав дан садим и негујем кактусе. Јеси ли ти икад видео како цветају кактуси? И у колико боја! Ти, Перо, откако си умро, само тртљаш. Ту је Давид био у праву. Људи кад умру, рекосмо, остају исти. То им је на неки начин и награда и казна. Али се у понечем за нијансу и промене. Што је нормално. Толико тога од оног што су као живи радили сад као мртве душе не могу. Да пију, једу, пуше, воде љубав рецимо. Па им је нечим другим надокнађено. Мада су, видећемо, најдовитљивији умели и сами да се снађу. (Нису на начин живих могли ни да урлају једни на друге, ни да вриште, ни да певају. Оно што овде називамо говором између мртвих душа нема никакве везе са гласом и гласношћу.)Пераје,усвакомслучају,каоштоје Давидлепо приметио, за нијансу био говорљивији. Сазнаћемо и зашто. Што нипошто није значило да је Давиду све говорио. Напротив.

Као што знамо, брбљање и јесте најефикаснији или бар најчешће биран начин да се нека мука прећути. У конкретном случају то да је поново срео Бису Сису. Коју је Давид одавно заборавио. Мада ју је, док су обојица били живи он у ствари први на неки начин упознао. Има томе скоро четрдесет година. Давид је у то време, да се изразимо Периним речником, редовно мастио бркове. То јест, користио се изненадном и неочекиваном врстом популарности коју су му донела бројна гостовања на радију и новински интервјуи по опскурним часописима за жене и тинејџере. А све поводом његовог превода Ји Ђинга, Књиге промена. На сугестију издавача, избегавао је у тим интервјуима сваку детаљнију причу о културама далеког Истока (о којима, ако ћемо право, скоро ништа и није знао) или религији. Сводећи све на чињеницу да Ји Ђинг превасходно служи као књига за читање судбине. И, палило је. И у књижарској продаји али још више у обраћању женске пажње на њега лично. Уредан, васпитан и пристојан тридесетогодишњак у пуној снази. А неожењен. И са тим нежним дечачким лицем. (Пошто никакве бркове Давид никад и није носио. А оне дивље гриве од косе се одавно, много пре војске, отарасио заменивши је смерном и неупадљиво кратком фризуром.) А и он сам се извештио. Па је у сваком већем друштву, а позивали су га свуда, заинтересованим дамама обавезно истицао како се из Ји Ђинга судбина не може читати јавно него само у интимној атмосфери. И вешто узимао, и гурао дубоко у џепове фармерица, цедуљице са именима и бројевима телефона које су му непознате кришом дотурале. А све уз недвосмислен миг, као случајни додир па и овлашно штипкање. Биса Сиса је спадала у оне које су Давида чуле на радију. Док је сузних очију љуштила и сецкала лук за цубок паприкаш. И пожелела да јој прочита судбину из те кинеске Књиге промена. А срела га је већ сутрадан на пијаци. По највећој врућини. И препречила му пут.

(Давид се иначе згражао оним што је Перу забављало: гардероба у којој су жене одлазиле на земунску пијацу. Од оних које су на пијацу излазиле као да излазе у двориште да простру веш, до оних које су се дотеривале као да иду на бал или у позориште.)

Немогу, невештосеправдаоДавид. Морамштопреустан. Сав сам улепљен од зноја.

Па, кокетно ће Биса прстом уврћући несташни чуперак испод папилотне, можеш и код мене у стану да се истушираш. Живим сама. А близу је.

Таман док ја припремим зрна пасуља, додала је.

Пасуља? пренеразио се Давид. Па из чега ћеш да ми читаш? зачудила се сад и Бисерка. А да ти ниси и гладан па се уплашио да се не обрукаш? досетила се изненада. Па враголасто, као од вућине, протресла пешевима пењоара откривајући замамну белину својих бедара. Има Биса, не брини, и куван пасуљ. Од јуче. Па ћемо све редом и натенане. Нигде не журимо. Штоно кажу, брза куја зеца прескочи, намигнула му је. Ја, нажалост, баш журим, забрзао је Давид поцрвеневши. Други пут. Не брините, нећу заборавити. И није заборавио. Ни блесак путене и млечно беле коже њених недара са бледоплавом сенком паучинаасте мреже вена али искрено ни тај понуђени пасуљ. Пошто се, чим је крочио у стан и видео шта мајка спрема за ручак, горко покајао.

Пера га је данима зезао. А онда, изненада престао. И никад више, до краја живота није поменуо тај стидни детаљ. Чак ни када се у већем друштву углас лицитирало са колико је и с ким све од младих и средовечних сујеверних дама Давид „профитирао“ откривајући им судбину по Ји Ђингу, Књизи промена. Разлог је био једноставан. Неколико дана касније, срела је, исто ту близу пијаце и исто у том цветном пењоару, пре огртачу од вештачке свиле, Бисерка Перу док је ишао по свој омиљени бурек. Шта је са оним твојим другом, Јеврејином, што преводи са кинеског, препречила му се и испрсила напућивши накарминисане усне и гледајући га право у очи. Обећао ми је нешто а не јавља се.

Пера је одмах схватио с ким разговара. Аха, промрмљао је. Много ради. Али рекао ми је да то око судбине могу и ја да Вам помогнем. Само нисам знао како да Вас нађем. Је л? одмерила га је Бисерка подбочивши се. Па и да знаш да би могао. Колико одмах. Осим ако и ти негде не журиш, насмејала се загонетно пошто га већ није више гледала у очи већ између руку које је нервозно трпао у џепове фармерица. Па је онда своју руку пружила, дајући му, узподсмешљивизраз, разлог да ион своју, добрано ознојену, извади: Бисерка, драго ми је. И тако је све почело. А трајало је годинама. И неговање и обука. Мада се Пера те везе стидео. У ствари, пре себе у тој вези него Бисерке. Чим је схватио да она има и мужа и децу. А схватио је, по гомилама и врсти тек опраног веша, већ првог дана. Али је опет, кад год би видео уговорени знак на прозору хитро шмугнуо крозкапију па крозњена врата. Знајући да су оба улаза откључана. Ништа се није променило ни када је Бисеркин муж умро, у ствари погинуо на ратишту, што је Пера схватио тек кад је носом ударио у црни рам умрлице залепљене на делимично отпалој фарби гвоздене капије. А то на његов ужас и није била умрлица већ позив на обележавање 40 дневног помена. Па је он одједном доконао и прави смисао онога што је Биса последњих месец дана у заносу мрмљала: Сврши и по мени или Сврши и на мени а што је он мислио да је упућено њему па је хитро поступао како се од њега и тражило, лишавајући се омиљеног дела љубавног врхунца. А сад је, бленући у слова и мутну фотографију уоквирене црним рамом схватао да је то Биса себе подсећала на стари обичај намењивања умрлом сваке сласти из овоземаљског живота. Те су те речи изговаране

закључана врата. Покушавао је у више наврата. Ништа. Мук. Помислио је да то има неке везе с децом. Или ратом. Помало је и себе кривио. Пошто је то било после његовог најдужег боравка у Атини. Оног током ког се ломило шта је исплативије: шверц или ратна пљачка. Па се коначно преломило у корист рата. Што због исплативости што због родољубља додатно пробуђеног међународним санкцијама. А поклопило се то и са његовим захтевним оживљавањем и довођењем Боба Марлија у Земун. Што је ускоро за последицу имало и сваковрсни разврат и баханалије како је сам говорио. А све у сопственом стану без потребе да уопште излази. Ма ни да укључује телевизор. Рат, беда и беспризорна инфлација су се уосталом прелили до испод његових прозора. Испод свачијег прозора у Земуну и Србији. И никаква хистерична песма и игра са телевизијских екрана нису могли да их отерају. Тек, Бису за живота више није видео. А поживео је, као што знамо, још добрих двадесет година. /Одломак из рукописа романа ЗЕМУНСКА КЊИГА МРТВИХ/

Маријана Чанак

ПОЗЛАЋЕНИ ОКОВИ

Клара сања како гигантски црни кавези запоседају град. Цепају дрвеће,разарајупаркове,разносекуће,одуличнерасветеправепрашину. Људи славе кавезе и хрле у њих као да су храмови. Унутра се клањају длакавим белим боговима којима дим излази на уста. Донирају им руке и срца. Богови су толико моћни, да нико не крвари док га бог касапи, черечи, трга комаде костију и меса невидљивим сечицама инепоткресаним ноктима.Људису захвални боговима јер их ослобађају вишкова на телу, не тражећи заузврат ништа осим оногаштоимвећприпада.Служеимдокнепотрошетелаидандуже. Клара у сну има петнаест година. За руку је држи наставница музичког. Наставничина пунђа се осипа као презрели маслачак, а лице јој се једва назире од црних младежа који не престају да расту. Клара би да се отргне, али јој наставница око зглоба затеже виолински кључ од челичне жице. Урезује јој се у кожу, вена пулсира до границе пуцања. Време је каже наставница и повуче је ка улазу у кавез. Клара се опире, укопава се стопалима у земљу, али јој земља није савезница. Тло се ускомеша, под табанима осећа вирове живог блата који је увлаче у себе. Наставница грубо цимне кукасти крај виолинског кључа, Кларина кожа пукне, крв покапа земљу и умири је накратко. Рекласамтидајејединиизлазунутра! говоријојнаставница бесно и упире главом укавез. Цео светје тамо нашао спасење, шта ти замишљаш да си? Да си боља и паметнија од свих? Само си тврдоглава, магаре ти није равно! Улази! Можеш и тамо певати о великим датумима, ако си часна и поштена, певаћеш химне раду и похвалне песме, а не те твоје оде пакости! Врата кавеза залупе се с треском. Клара гледа око себе, али је заслепљује несносан звук. Чује како бучна постројења мељу људе. Звук прети да ће јој сатрти чула, изглачаће јој мождане вијуге и сравниће их с великим заједничким умом. Рашчеречиће јој тело и упаковаће га у једноличну одећу, па ће је постројити уз машину. Људи је гледају, поздрављају њен долазак, одобравају ново месо, уверени да су они ти који управљају машинама. Машине, богови и

Клара знају да је обрнуто. Вибрација часног ропства свима је продрла у крвоток. Клара препознаје озарене младе мајке и одсутне очеве. Тек рођену децу оставили су у одгајивачницама, похрлили су у кавез и зарекли се да ће имати ко да их одмени кад им тела буду дотрајала, а деца одрасла. Мајке контролишу трептај ока, очеви удишу трагове божанског дима. Клара је обневидела од звука, иза затворених очију титрају јој лица уграђена у машине, машине уграђене у кости и бубреге, заражена крв која се истаче из тела да би пребојила заставе и градове. Види празна тела на покретним тракама. Видибрадате старице иза шалтера на којима се издају оверене дозволе за силовање. Види децу која се рађају остарела. Види марљиве и радне, а мртве људе. Види затвореним очима кроз заслепљујући звук. И ти ћеш таква бити! звук се устремио на Клару као црв на стрвину. Клара приноси раскрварени зглоб устима, покида с њега још мало меса, испљуне комад да завара црве, па крене похотно да сише сопствену крв. Кад се напила, могла је вриском да надгласа буку. Док је вриштала, глас јој се из петних жила верао уз тело и избијао је из њеног грла градећи незграпни челични мост. Мост се пробио кроз кавез као кроз картонску кутију, с носећих стубова спустиле су се мердевине и Клара је за трен била горе. Како је трчала, тако се мост продужавао под њом. Напустила је кавез, али унаоколо није било ничег, мост није имао где да се заврши. Кад се надвила преко ограде, под собом је видела само бетонску реку. Могла је да бира: бесциљно трчање или слободан пад? Одлучила је да скочи. То је тренутак у коме већ слути где је излаз из исцрпљујућег кошмара. Пробудиће се непосредно пре него што удари о тло, а пад се у сновима не разликује од летења. Новац не расте на дрвету, Клара! Шта ти замишљаш? говорила јој је мати прекорним гласом.

Замишљам да је живот дарежљив једном се дрзнула да одговори.

Шта ти знаш о животу! мати је одмахнула руком из које се вијорила кухињска крпа. Знам да на дрвећу расту плодови које једемо, не једемо новац рекла је и добила пљуску. Мислиш да си боља од нас, да си паметнија од целог света? Врати се онда на све четири, једи корење и вери се по дрвећу!

Боље и то, него да продајем дане за новац, као тата у глупој фабрици!

Дериште незахвално, та фабрика нас прехрањује!

Зашто се не прехрањујемо сами?

Изволи, пробај, да видим колико далеко ћеш догурати!

Видећеш! рекла је као да се зариче, а очи су јој засузиле од беса. Нисам се је родила да робујем за прехрану као живинче!

То што ти причаш, везе са животом нема. Обиће ти се једном о главу сва та твоја дрскост, запамти шта сам ти рекла!

Ништа ми ниси рекла! Сетићеш се, сетићеш се ти мајке! Кад једном родиш дете које ће те мучити исто ко ти мене, тад ћеш се сетити и биће ти жао! Нико те није терао да ме рађаш! Понајмање сам ти ја то тражила! А знам да ниси хтела. Ниси ни одлучивала о томе, мислила си да тако мора, да ти је дошло време, а отац се, ето, нашао ту. Ништа ти не знаш, Клара. Нека, млада си, схватићеш. Спустићеш се на земљу. Боље под земљу, него да живим као вас двоје! Мати ју је погодила металном цедиљком у главу. Још увек има мали ожиљак испод бујне косе. Кад год напипа то место, сања сан о гигантским кавезима. Понекад сања фабрике млека у којима раднице ступају у штрајк тако што свлаче радне униформе и купају се умлекуузвикујућидајетојединоморенакојемогудаоду.Понекад сања како се у текстилним индустријама вибрација машина успиње кројачицама уз ноге и надражује их све док уздаси задовољства не надгласају бесомучну буку. Једном је сањала Тонијеву радионицу реликвија: свака скулптура коју би изрезбарио претварала се у дрвени дилдо који му кида дебело месо. Све чешће сања творнице беба у којима чаме остарела деца, прекасно рођена и заборављена, пеленама привезана за решетке белих креветића, као да би имала куд да побегну, чак и кад би проходала. Једну хипнотичну причу о творници чула је од оца. Испричао ју је тајно, испрекиданим

Дете ко дете, у свом је свету. Поготово кад су близанци. До своје девете године Клара је могла да чује и кроз Клаусове уши, али би тад слабије певала. Очеву причу чула је сопственим ушима,шапатсесливаокаотечносткрозлевак,ателомјојјеструјала

нека влажна топлина. Иза стиснутих капака речи су се претварале у слике.

Сећаш се Аронове жене? Црвенокоса, лепа ко да никад није рађала, а одраслог сина има. Да, шта с њом?

Видео сам је данас, баш је незгодно што сам је видео. Где си је видео?

У погону. Послали ме да средим нешто, кад тамо: њих две! Које сад две? Аронова и још једна. Та друга није ништа нарочито, знам је из виђења, нос јој заврнут ко кука од офингера, других облина на њој нема. Питао је колега једном: „Је ли, Камила, имаш ли ти сисе?“ Она сва важна каже: „Имам!“, ко да има скривене милионе, а он ће: „Па кад имаш, што их никад не носиш?“ Цео колектив се смејао. Ма, никаква је, не знам шта та Аронова види на њој. А шта има да види! Шурују нешто њих две? Јеси их у крађи затекао?

Е, Марушка, Марушка! Крађа је ништа за њихов злочин!

Говори, шта су урадиле?

Свукле једна другу до голе коже и миловале се. Две жене, ко љубавни пар! Никад то нисам видео. Никад!

Само си стајао тамо и гледао?

А шта сам могао?

Да их пријавиш управи, ето шта!

Па није то моје надлештво, Марија.

И ти си ми неки заменик! Све треба да је твоје надлештво! А та Аронова, жустра је ко враг! Црвенокоса и бела. Како би теби стајало да се офарбаш у црвено?

Лисичји реп да носим на глави? Не долази у обзир! Да је бог хтео да се родим ко лисица, ти данас не би имао жену. Добро, добро, немој да се љутиш. Мислим да ова није фарбана, црвена је и доле, као и горе. Шта?

Кажем, и син јој је црвенокос, то им је наследно. Јадно дете поред такве мајке. Богме, мајка је опака, мислио сам: овој другој кожу ће посисати! Да је неку мање баксузну нашла, од толиког сисања два пара

груди би јој изникла. Ни на филму то нема, шта су њих две радиле, ни на филму!

Боже ме сачувај и поштеди такве гадости!

У погону је бучно, не чујеш сам себе кад причаш, а њих две... Слицаимсеоткидазадовољствоизбуњујемашине,акамолиживог човека! Марушка, је л' теби икад тако лепо са мном? Престани, не могу више да слушам те твоје бљувотине! Нисам веровао да то може бити: да се код жене створи толико сладострашћа! Обе се распукле ко презреле смокве, па пију сокове једна другој. Надражују се прстима. Да кажеш поштено: ничим! Јер шта је прст наспрам онога што мушкарац има? Ништа! Да су ме раније питали, дао бих три прста за додатна три центиметра, не бих трепнуо док секу! У каквој сам заблуди био, па вама то ништа не значи!

Мати је изашла из собе и треснула вратима. Клара отвори очи и слике нестадоше. Пред собом види оца како миче уснама као да говори у себи, уморен неким туробним мислима. ГВОЗДЕНЕ МАСКЕ

Док хода градићем, улице се преплићу као лавиринт. До малочас је знала куд иде, наједном су сва проходна места закрчена. Градић је мемљив и загушен телима, сви пролази заводе је у слепе улице. Клара више не зна где се налази. Ноге је воде на једну страну, главанадругу.Волелабидазатвориочи,даударипетамаоплочник и да се само створи код куће, у својој соби, иза затворених врата с којих је Тони откинуо браву. Кријеш нешто! Дрвене капије мењају боје пред њеним очима, у неке се усељавају црви и резбаре рељефе голим телима. Покушава да прочита бројеве, али табле са бројевима и називима улица растапају се на сунцу, цуре низ зидове и испаравају као запаљена гума. Плочници јој промичупод ногама каопокретна трака. Свесе наједном помера, нестаје,паизрањаудругомоблику.Чинијојседајеградсамоскица од обојене креде, а ветар страховито дува, развејава цртеж и сипа јој прах у очи. Изгубљена си! Знаш да сам ти потребан! Рукама притиска уши, а низ лице јој се сливају обојене сузе. Села је и прислонила груди на колена. Склупчана као јаје из којег

неће изаћи ни рептил, ни птица. Чује бубњање сопствене утробе и тај звук је умирује. Кад би могла, увукла би се сама у себе, кроз пупак. Чује кораке који је немарно обилазе, град се поново успоставља. Неко јој добаци кованицу, неко две. Кад подигне главу, око себе види жене под скаредним металним маскама. Некима кукасти железни носеви досежу до струка, неке носе рогове, неке имају зашиљену браду која им пробада прса. Недолично сам се облачила, па су ми исковали овај кавез за главу каже јој једна. Сама си бирала да будеш ругло, сад ходај ко ругло, да сви упиру прстом у тебе! Тако су ми рекли на суду. Побацила сам двапут. Други пут је било мушко исприча друга. Муж се разгневио, па ме закатанчио, да ходам као опомена чедоморкама! Мој је умро пре пет година, а боловао педесет! настави трећа. Нашла сам млађег, па ме оптужише да сам првог отровала. Издајнице! Тровачнице! Бестиднице!

Остале маске говоре хорски, уносе се Клари у лице, зарђали делови изгледају болно као ожиљци на железној кожи. Маске се круне, боја рђе пада у Кларино крило, рукама купи прах и наноси га на лице. Жене под гвозденим маскама хватају је у своје коло: Хајде, и ти си наша! Играј с нама! Маске су им тешке, али су жене лаконоге. Вратови су им ојачали од вековног срама, грациозно подижу лица ка сунцу: Маска ти се позлатила! благосиљају једна другу. Слушај! маска са гвозденим ружама на месту ушију прилази Клари. Ноћ пре него што ће ме закључати, савила сам иглу на ватри, провукла јој врх кроз ушице и изрекла клетву. Док год ми је та игла под језиком, злотвор ће од страсти изгарати, сношај неће имати! Игла ми је урасла у језик, покајала се нисам! Умукни, злотворко! прилази тророга маска и отргне Клару. Ти си нас завадила, ветар ти кости развејао! хвата се за гвоздене руже као да ће их голорука откинути. Добро смо живели, док тебе није срео! Силне сам игле савијала да га кући вратим! Гаће сам нам ножем за дрво закивала,

Јој, да ми скину ову беду с лица, да само једном пљунем на тебе и твоје поштење, па нек ме онда целу у гвожђе салију! Да си му ваљала, не би мени долазио!

Маске из хорде пљешћу, заузимају стране, сипају псовке као кукуруз пред изгладнеле свиње.

Удри! Немој по лицу, отпаде ти рука!

Откини јој главу, рогови ће јој остати на месту!

Иглу из језика чупај! Макни се! Брада ми је ко сабља, сад ћу их обе сасећи! Сеци! Страха немала да те сачува кад ти најпотребнији буде! Клара немо посматра како се жене под гвозденим маскама гложе као у каквом гротескном театру који оживљава скрајнуту историју града. Мисли: Сад ће стати, поскидаће маске, па ће им пролазници у њих убацивати новац или труле плодове, јер гвоздени тањири и улични глумци трпе све. Али маске не стају, ударају се гвозденим главама, вичу, тргају једна другој комаде одеће и коже. Пролазника нема, Клара је сама међу њима. Загледана у тај ковитлац железних глава и крхких тела, најзад примети да ниједна од жена под гвозденом маском нема сенку. Доста! повикала је. Доста! Вратите се одакле сте дошле! Ово није ваше време! Наше време се обнавља! Ко невиност у пени океана, или под хируршким ножем! маске су се ујединиле у грохотан смех. Онда су једна по једна почеле да се стапају са плочником, са зидовима и капијама града. Госпођице, је л' вам зло? обзирни глас дотакне Клару за раме. Узмите мало воде, сунце је несношљиво данас, пржи равно у мозак! Клара гледа збуњено. Градић је поново онакав каквим га памти, улице су расплетене као на мапи, капије су заоденуте у препознатљиве боје и бројеве. На трен испитује своју јасновидост, па испије гутљај воде. Крај ње је непозната жена пријатног изгледа. Је л' вам боље? пита је. Клара климне. Лице вам је ко пиринчана каша! Хоћете да позовем некога? Не, не, добро сам.

Клара се придиже, а поглед јој се закачи за женине наушнице: на једном уху клатила јој се минијатурна маска веселог лица, а на другом тужног. Клара се затетура, придржи се за женину надлактицу, па устукне. Да вас отпратим до куће? Слаби сте. Нема потребе, хвала Клара журно одбије њену понуду и крене.

Успут је читала огласе забодене у кору дрвета, читуље облепљене око уличних лампи и продајне понуде закачене на прозоре кућа и излоге малих радњи. Издајем собе. Поглед на море уз доплату. Слатко од смокве. Упола цене ако точите у своју теглу. Маслиновоуљеза сунчање.Затрудницедвебоце поцениједне. Девојчица изгубила лутку на плажи. Лутка је уклета, ако је вратите, бесплатно скидање чини Кошење траве и друге баштованске услуге. Ученица пише домаће задатке за симболичну надокнаду. Може и у боновима за ручак. Нестала жена!!! Млади брачни пар водио би запуштено домаћинство у замену за смештај. Умро у сну, након дуге и тихе болести. Последњи поздрав нашем вољеном оцу, брату, деди и прадеди. Градско гробље, среда у 14 ч. Ожалошћени и синови. Зрак утеруса, сурогат агенција. Све што вам треба за радост родитељства.

Отварање тарота. Прве три карте гратис. Чистим таване, носим све што вам не треба. Сувенири. Посластичарница тражи радницу. Предност особама с поремећајима укуса или алергијом на какао. Израда накита од коштуњавог воћа. Јестиво и уникатно. Кројачица тражи асистенткињу са искуством и да није слабовида. Путујуће позориште тражи писца.

Неке бројеве је потргала и нагурала у торбу, да јој се нађу. Кад је стигла кући, затекла је Тонија како претура по канти за смеће, као да прави попис. Љуске јајета, вата натопљена ацетоном, штапићи за уши... ма, нема горе глупости од тих штапића, зна се да је маст из ушију лековита.Кораплавогпатлиџана,тегла штобацаштегле,јел'ихтешко опрати? Папира колико хоћеш, ваљаће за потпалу. Једна шупља чарапа, а где је друга? То опет нешто баја, набајала оцу своме, а не мени!

Поранио си данас каже му Клара с врата. А куд се ти смуцаш док мене нема? пита је.

Шетало ми се, спустила сам се мало до града. Шта радиш с тим смећем, јеси изгубио нешто?

Где си била, питам?

Рекла сам ти.

Нешто смераш, увек знам кад нешто смераш!

Намеравам да нађем посао. Ти да нађеш посао? Тони јој се смеје у лице. Смех му је усиљен, закотрља се кроз нос, па му испада кроз зубе као искомадано гроктање. Клара гледа како комади његовог смеха пуне канту за ђубре, па протрља нос од несносног смрада. Штаје,данећешбитибесна? Драга,будиреална,штатиумеш да радиш? Не би ти човек поверио нацртану гуску на чување, а камоли шта друго! Окренула се да изађе без речи, а Тони се вратио пребирању смећа.Убрзоједошаозањом,носећипунушакукромпировељуске. Погледа га упитно, а он баци те љуске пред њу. Шта је сад? брецнула се. Немој да будеш дрска, пази на тон! запретио је. Покупи сад те љуске и добро погледај колико си кромпира бацила! Ко те научио да тако дебело гулиш кромпир? Било би комотно за још један оброк! А лако је расипати кад други зарађује! Ајде, нађи посо, баш да видим и то чудо, али прави посо, да радиш, не да се курваш! /Одломци из романа КЛАРА, КЛАРИСА, Buybook, Сарајево; Bulevar Books, Нови Сад, 2022/

Жељка Гавриловић

ТУЖНА НЕДЕЉА ДЕВОЈЧИЦЕ ЛАРЕ РОГОЖИНЕ

Постројени испред љутите мајке одговарамо на питање: Ко је са мојих ципела откинуо украсну дугмад и ставио их на прозорски рагастов? Три пута: Јанисам! билојекаоцрвенамарамапредочимабикауарени. Знала сам да је Добро! које је исцедила из своје разјарености само одлагање. Отац је лежао у соби и борио се са пакленим боловима. Камен у бубрегу је био велики скоро 1 cm, био је назубљен и, крећући се, изазивао је болове који се на скали бола једначе са порођајним. Ишла сам сваки час у собу да га питам како је, да му нешто понудим. Једном сам га затекла како гризе постељину и јечи. Нисам могла да говорим, само сам тихо плакала. Из кухиње се поново зачуо громогласни позив на рапорт и нас троје смо поновили своје негирање умешаности у волшебно премештање тих дрангулија с ципела на рагастов. Мајка је претеће ћутала. На шпорету се кувала супа, мирисало је на лењу питу, правио се недељни ручак. Вас двоје на учење, а ти иди и купи ми шећер у праху, литар уља и смокве. Хоће ли тати бити добро? усудила сам се да питам. Није ми се ишло из куће, бринула сам за њега. Хтела сам да будем близу. Наравно, није се са мајком о томе могло разговарати. Није одговарала. Брзо сам се вратила, скоро трчећи назад кући. Чуло се татино болно јечање. Мама, јеси ли била код њега? Шта ће бити? Хоће ли га проћи? Ћутала је. Радила је по кући, смркнута и одсутна. Узела сам крпу да обришем судове, да јој помогнем. Ћутала је. Послагала сам судове у креденац. Ћутала је. Молећиво сам је гледала. Ћутала је. А онда нас је поново скупила и најстрашнијим гласом и бесним погледом упереним ка мени рекла: Само ви

Тата, немој да се секираш, ја сам скинула те украсе, прошапутала сам тихо, тешко савлађујући сузе. А он је, намучен и скрхан рекао: Па зашто лажеш мајку, могла си одмах рећи. Изашла сам из собе и у купатилу дуго плакала. Ипак, колико год да ми је било тешко, мислила сам да сам тати олакшала патњу. Нисам у том тренутку мислила како мајка увек говори ти и твој тата! као да јој је било криво што се много волимо. Тати није било криво што она воли сестру и брата више него мене. Ни мени није било криво. * Прошло је дуго времена, сестра и ја смо већ биле мајке, занете више својом децом, него својим детињством. На моје големо изненађење, сестра ми је једном, тек тако, успут, рекла: Сећаш се оних маминих украса са ципела? Да, добро сам то запамтила казала сам и не помишљајући куда ће отићи разговор. Очекивала сам да ће рећи коју реч о нашој строгој мајци. Али, сестра ми је мирно, хладно и равним гласом рекла: Ја сам то урадила. Као да сам упознала једну другу особу: она је видела, чула, знала да сам због тате признала њену кривицу и ћутала је. Ћутала скоро три деценије. Било ми је тешко и мучно, али нисам имала питање које бих јој поставила. Само сам желела да причам са родитељима. * Мајка је, као увек, ламентирала над својим тешким животом. Тата је волео да прича о „Партизану“ и политици (и „Политици“), шаху, Тога дана ја сам причала: тихо и полако, од оног кобног дана до дана када ми је сестра признала све, испричала сам истину. Обоје су ме слушали и гледали, али реакције није било. На моје питање шта сада мисле о томе, обоје су одговорили да се тог догађаја не сећају.Ех,зналасам,мајканикаданебиприхватилакривицудругог детета. Тата је то знао и хтео је да избегне сукоб као и увек. У грудима ми је био камен. Више никоме никада нисам могла о томе да говорим. Када сам пошла кући, тата ме је испратио и рекао:

Ја сам и тада све разумео, али ти знаш како је са мамом... Да, знала сам како је са мамом.

ЗИМСКА ПРИЧА ДЕВОЈЧИЦЕ ЛАРЕ РОГОЖИНЕ

Варвара Ивановна, моја мама,данас није ту.Свремена на време отпутује на који дан негде, а ми остајемо са татом. Ко зна који су ветрови односили Варвару Ивановну од куће и враћали после дан два. Обично би стала пред нас и рекла: Ја морам да идем! Знало се да нема ничега што би зауставило њене фуге. Архип, занет филателијом, шахом и још нечим недокучивим, застајао биукораку,коликода трепнеш, а затим би се враћао усебе. Волео је Варвару. Никада ништа није питао, јер не би знао шта ће са одговором. У кући је мирно, топло, тата чита новине после ручка, Тихон и Савка, наши пси, дремају склупчани крај његових ногу. Љута је зима, али сунчан дан. Гледам непрегледну белину напољу свет је као умочен у капљу млека. Загледана тако, чујем Митју и Настју како питају тату: Можемо ли на санкање?, па и сама сама дотрчим, чекајући да нам одобри. А тата, несвикао на одлучивање око деце, јер је то право себично присвојила мама, изненада, а вероватно по узору на њене неочекиване и ничим изазване забране, рече: Не можете. Ни образложења, ни јасног разлога. Било је рано поподне, ако је имало нешто за школу да се уради, било је времена. Код куће нам није тражио никакву помоћ, напољу су била сва деца, били смо здрави. Много волим снег, зиму, санкање, сву ту, ни са чим упоредиву, зимску радост. А, ето, сада је тата рекао Не! Брат и сестра су наваљивали, мољакали га, обећавали да ће бити добри и шта знам шта све, а ја сам ћутке узела књигу, села на сандук за дрва који је био до креденца, и почела да читам. Тата је застаоипогледао,аНастјаиМитјасуидаљемолилидаидунапоље. Не могу рећи да сам била сасвим удубљена у читање. Пажња ми је била подељена, а осећања помешана: волела сам да читам,

волела сам да се санкам, а на један посебан начин сам волела да се са татом добро разумем. Са мамом никада нисам успевала. Настја и Митја су се полако стишали и помирили да санкања неће бити. Тата се није чуо. Непријатна тишина ми је брујала у глави. Желела сам да будем сама. Не знам колико времена је прошло када се тата ипак предомислио и рекао: Хајде, санке ушакеи напоље!Будите добриипазите на себе! Брат и сестра су поскочили и за трен били под пуном опремом и насмејани истрчали напоље. Не дижући поглед, читала сам и размишљала зашто је све то тако, не компликовано, него непотребно, чак бих рекла, лишено смисла. Тата је волео своју децу, хајмо рећименемаловишеидругачије,јерсетакодесилодасамспонтано испуњавала његове жеље. Често се дешавало да, пролазећи поред мене, нагнуте над домаћим, види одличну оцену за претходни задатак и тренутну посвећеност новом и онда би ме само погладио по глави. Имали смо , не баш сасвим, али скоро тако немушти језик, какав је тата имао са нашим псима, Тихоном и Савком. Мени је тата био најдрагоценије биће на свету. Сада када смо остали сами, атмосфера је постала још тежа, још више сабијена у емоцију коју нисам могла да премостим. Помешало се све. Било ми је жао да наша дечја молба буде одбијена тек тако, а баш је било тек тако да личи на маму, било ми ја жао што нисам на снегу, а било ми је жао и тате. Шетао је по кући и ћутао, свестан да ме је повредио. Девојчице моја, хајде и ти на снег! рекао је једног часа, Не буди љута! А ја нисам била љута, била сам тужна. Лакнуло ми је што је прекинуо напету тишину. Нека, тата, дођи код мене да читамо приче! Имали смо ми свој начин: обоје смо читали у себи исте приче седећи једно уз друго. Варвара Ивановна, моја мама, неће доћи за који дан, а брат и сестра ће се вратити са санкања тек када им се заледе и поплаве и руке и ноге. Пред мрак су зарумењени улетели у кућу. А тата и ја смо управо завршавали

Новчић

Као да се тада рачунала само снага либида који је био јачи од било ког страха који се провлачио фронтовима, и на пољима где су падале гранате, и где је пуцање било као грактање врана. Војници су хтели само да га ставе негде привремено, да утоле своју глад, не због недостатка емоција или због сировости, него због тога што војник зна да је време кратко, да мора на брзину да украде нешто од овога света и искористи сваки тренутак који ће му се појављивати као улазак у рај, у оном часу, ако случајно буде нагазио на мину, прострељен неким снајпером или спаљен и спржен у неком оклопњаку. Последње вече када смо се видели са својим девојкама, Брацо и ја уопште нисмо били нервозни нити смо имали утисак да је то последњи пут када ћемо време провести у друштву Маје и Дарије. Чуло се како Дарија шапуће нешто Брацу на уво и чини ми се да му је рекла: јеби ме. Те речи жена може да упути мушкарцу једино на врхунцу успаљености. Нисам му завидео. Мислим да сам се насмејао. Сетио сам се тада како је нека Беба из комшилука, којој је муж умро веомамлад, ималаобичај даса својим љубавником,неким шофером градског аутопревоза, велике главе као највећи августовски бостани које су пијачни препродавци постављали у првом реду на приколицама да буду уочљиви купцима, ишла на место где се налазио наш фудбалски терен, поред реке. Имали су обичај да паркирају ауто баш поред игралишта, на самом углу фудбалског терена. Беба је била мало дебља у струку, али овом шоферу то није сметало и знао је да јој подигне обе ноге до ретровизора. Беба је стењала, баш као што је стењала Дарија. Ми бисмо као клинци чучнули поред аута и посматрали како двоје старијих људи уздишу на седиштима од антилопине коже. Другови су углавном били старији и чини ми се да су уживали, а мени је све то било смешно, као да нешто крадемо, па стидљиво признајемо да смо то учинили. Беба, која је одавно добила унука, имала је жељу да једном месечно оде са својим љубавником у природу и тамо доживи оргазам. Касније сам чуо да су жене у тим годинама суве. И тада сам први пут чуо оно: јеби ме. И мислим да сам се насмејао.

Мајино лице белело је црнило које нас је окруживало и тада сам са њом први пут осетио надолазећу страст. Рекла ми је да сам грађен као један белгијски глумац који је у то време био популаран, али није показивала одушевљење. Њена фригидност и фин мирис из уста постали су она конекција са временом. Језиком бих јој додиривао непце, а она ме је држала за врат и пролазила прстима кроз косу. Нисам био сигуран шта се то дешава са мном, али сећам се да је нека течност изашла из мене и да су ми гаће биле мокре. Десило се. Стање оргазма је као стање уочи смрти. Прође ти хиљаду мисли кроз главу, само што се на оргазам навучеш као на хашиш, а на смрт никако. Као да се између нас успостављала нека чудна меланхолична нит на којој сам први ја инсистирао, неки бездодирни дискурс, уочавајући све више и више да код ње ни груди, ни очи, ни коса, која је ширила неки збир омамљујућих мириса, нису победнички елементи, већ те њене рупице на лицу које су играле заводнички плес, моје епохално откриће у овом истраживачком огледу самог себе, знак да се губио дах једног времена које је нестајало у магли овог рата кога су многи сањали, ишчекивали и за чудо надали му се. Хладан јој је био струк као и срце. И она коска што стоји на грудима била јој је хладна. Што је више била таква, више сам је волео. Размишљао сам да можда све ово оставим, узмем је за руку, отмем и побегнем одакле сам дошао, али су ми те мисли брзо попустиле. Дарија је рекла Брацу да јој обећа да ће да се врати, а Маја се само смешкала на растанку. Као да је била сан и нестварна. Она и њене рупице на образима, мирис који је натапао војнички кошуљу и Сава хладна као руке косача који доноси смрт. И та влажна јесен која по мени просипа отрцане фразе и општа места и та јесења влага која ми не дозвољава да као деветнаестогодишњак достигнем радну температуру. Све ме то увија у неку велику фолију која подрхтава и из

да јој додирнем то црно између ногу, и сада Мају која се поигравала са мном и све оно што сам хтео будем и што нисам постао. Тада сам последњи пут видео женско лице. ***

Пробудио ме је Брацо својим огромним шакама и као по обичају није ништа прекинуо с обзиром да тамо никада ништа нисам сањао. За мање од једне минуте већ сам био у пуној ратној опреми. Да није пјешадија, један уплашени војник са ијекавског подручја викао је и запиткивао иза нас, видно узбуђен од ударања граната, а поручник Араповић је рекао да сви будемо на својим местима. И он се тресао, иако му је глас био сасвим обичан, чак и дубљи него обично, али своје неспокојство није могао да сакрије на рукама које су дрхтуриле. Није барем по гласу показивао ону уобичајену трему ни страх од смрти. Био сам сањив и поспан и имао осећај као да се ништа нарочито не догађа и нисам осећао страх него ми се по глави врзмала она мисао мрзовољног устајања средњошколца који ујутру мора на претчасове из досадних предмета са обавезним речима самом себи: само још пет минута. Тишина као да је дуго трајала. Мени се чинило као да је одавно почела. Дуго се нико није оглашавао, није било наређења нити су се чули пуцњи. Као да је била нека лажна узбуна или духовита опаска некога из вода. Изнад нас налазила се крошња великог јасена. Гране су се шириле и од влаге скоро да су легле на куполу нашег тенка. Били смо напети и затегнути, посматрали терен и час лево, час десноизвиђалииочекивалиударсасвихстрана,алињеганијебило. Ти тренуци потпуног тајаца били су неописиво искуство у коме се страх наизменично мешао са поспаношћу. Опет сам се сетио кестена, колико сам само преко њега људи испратио, јер су на њему увек лепили умрлице избегавајући пано који се за то уобичајено користио. Изашли смо на куполу тенка, наслонио сам се на онај отвор и као да сам заспао. Нисам до краја утонуо у сан, али сам био сањив и незаинтересован за дешавања око мене. Зевао сам, а истовремено покушавао да не померам вилицу, па је личило као да шкргућем зубима. Тих неколико минута као да сам сањао, али то није био сан, јер он је овде био немогућ, него минијатурни дремеж у коме се појављују наизменичне слике, а моја је била оваква: играмо утакмицу против Напретка из Крушевца, кадетско је првенство Србије у

кошарци. Последњи минут, лопта је код мене у рукама, још само десет секунди је до краја, они воде са један разлике, поред мене је Ромбоид, тако смо звали најбољегшутера у нашој екипи,јер је имао главу чудног облика. Ромбоид диже руке, маше ми да му додам лопту, ја се колебам шта да радим, да ли да шутирам, да ли њему да додам, нема се времена, све је кратко, а противнички играчи су затегнути и агресивни у својим одбрамбеним положајима. Додајем Ромбоиду лопту, али касно је, већ су га удвојили, он ми мрзовољно враћа лопту, мора, јер није у позицији да шутне, враћа ми, али мени руке трну као да немају крви у себи, не могу да их подигнем. Отац са трибина каже да сам издајник ако не шутнем и да сам изневерио његова очекивања. Ту је и Мунгос, виче на мене да шутнем и каже да ће ми јебати Светлану неки дрипци ако не погодим. И то онај најлепши који је његовој младој скидао гроздове са груди. Светлана са другог краја трибине виче да тај злобник лаже и да не шутирам, да га тако ућуткам. Поручник Араповић је на тренерској клупи, хвата се за главу, о, шта ради овај губитник, чујем га како виче, лопта иде ка мени, али ја је не видим, видим само кроз њу, бледа је као магла, погађа ме право у нос, криви ми коску и хрскавицу, топе ми се ноздрве и сав мирис долази до синуса. Тада сам се пробудио. Осећао сам у носу нешто што је мирисало на угаљ. Противничка граната активирала се у крошњи јасена. И пукло је. Стварно. Ту негде око носа. Или изнад носа. Можда је само навала експлозивног ваздуха учинила све да мислим да ми је пукао нос. Зујало ми је у ушима као покварене турбине. Нека течност ми се просипала по лицу. Много течности, скоро као да сам био поливен кофом воде. Ништа није болело. Више ми је пробијало уши то што је пукло, него што сам осећао бол, али нисам знао шта је, нисам осећао вилице ни непце, језик ми је утрнуо, а руке су биле у неким грчевима, нисам могао прсте да исправим, као да је трајало свега неколико секунди. Положили су ме на нека импровизована носила. Брацо је викао: зовите санитет. Нисам могао да отворим очи. Онда сам заспао. Мислим да сам се благо смејао. Зашто је ово морало мени да се деси? Шта је у питању? Тривијални бакзузлук или божански безобразлук. Нисам поштено ни загазио на фронт, а очи су процуреле. Слично је прошао и Матеја Кежман много касније. Не верујем да је неко био талентованији од њега, барем не у његовој генерацији, али указану шансу пропустио је тако што је добио црвени картон само два минута након уласка

на терен. Била је то највећа глупост у фудбалу. Залетео се као во и удвојеним ногама повредио супарничког играча. Личиоје на збуњеног бика на кориди. Судија није оклевао. Да је имао два црвена картона, оба би му показао. Матеја се држао за главу. Као да га је нека неман натерала да направи такву глупост. Мислим да је у питању било Европско првенство. И ту је био крај његове каријере. Није то заслужио. Ееееј, само после два минута игре. Није показао шта уме. А био је најбољи. Ванредан. Изванредан. Прва ствар која ми је прошла кроз главу била је, колико ћу дуго да живим, пошто сам схватио да сам жив и да додиривање себе није нека рајска димензија бивства већ стварност. Ако то буде, рецимо, седамдесет година онда ћу готово пола века провести као слеп. У хелихоптеру, којим су ме довозили у болницу, пожелео сам да напишем на парчету хартије шта ми је слепило донело добро, а шта лоше. Пошто то нисам могао да учиним, одредио сам да на левој страни мозга стоје позитивне, а на десној негативне ствари мог слепила.

1. Не могу да видим одвратне њушке, подругљивце и хуље и њихова лица. Тако сам смиренији.

1. Нема те маште која може да задовољи поглед на острво, за то су ипак потребне очи.

2. Када дркам, могу да замишљам како ми то ради Ванеса дел Рио. (Она је била главна порно звезда тог времена. Иако је она сада баба, памтим како је добро знала посао, али с обзиром да ми се појачало чуло додира, снажна моћ имагинације и десна шака стварају доживљај као да ми то она стварно ради.)

2. Можда једино што је било лепо на мом лицу биле су те тиркизно плаве очи. 3. За разлику од других, не могу да видим како старим. Лица људи које памтим остаће заувек таква. Па и моје. Дакле, бићу вечно млад. Можда и бесмртан.

3. Човек када преиспитује себе, обично се загледа у своје очи, јер то су једини тренуци када не може и не уме да лаже себе. Када их нема, то је веома тешко.

У хеликоптеру, након губитка очињег вида, сањао сам како пијем млеко из сисе Карла Маркса. Ми смо последња генерација која је имала марксизам као обавезан предмет. Предавао нам га је Симо Сиса, како смо га звали, јер је често сисао прст због неких чудних

заноктица које су му задавале муке. Док би сисао прст, истовремено је држао предавање класа, принципи, роба, услуге делио је Симо Сиса лекције из марксистичке идеологије, тако да се чинило да више мумла него што говори и као да прича кроз нос. Када би се окренуо према табли, гађали смо га згужваним папирићима желећи да погодимо његову лоптасту ћелу која је личила на позадински део главе свезнајућег папе. Он се није обазирао на то и игнорисао је све наше покушаје да му загорчамо живот. Био је самоуверен у значај марксизма као предмета и свега онога што је предавао кроз тадашњи образовни програм. Карл, онако брадат, повијен као свака мајка која доји своје дете, а ја свеже обријан личим на бебу која има лице као дечје дупенце, штосеуносилима,накојимасумеспушталиухолВМА,нијемогло рећи за моје дупе, које је опет било пуно гелерозних брадавица, али оних друге врсте из којих није капало млеко него крв. И те моје очи, које сам исто тако сањао те ноћи и допирао до њихових зеница, чини ми се да су примећивале нешто сасвим другачије од онихобичних очијукоје сусе среталеса мојим погледима. Не бих рекао да су биле ненормалне, или узвишене, свевишње или посебне, поседовале дозу тривијалног или баналног, па да је то и разлог због чега су одлепршале у неповратно, већ су виделе неке неустаљености и понекад биле сензибилнијих есенција од оних успаваних очију. Мени, рецимо, никад нису упадала у очи она лупања вратима која је често радила мадам Шоша, а чини ми се да је Томас Ман то у роману поменуо барем педесет пута. Досадио је у том генијалном штиву са њеним лупањима. Можда је желео да тако етикетира лик јебазовне жене која је имала значајну улогу у развијању радње. Етикетирање ликова неким уочљивим поступцима карактеристика је великих уметника, а он је желео да она читаоцу упадне у очи баш на такав начин. Ја сам код ње, за разлику од других читалаца, својим очима видео тај гипкасти мачећи и мамећи ход који није био уобичајен коддругих жена у Мановим

Чини ми се да су знале да препознају оно елементарно зло, скенирају нечовечност и завидност, прво код себе а онда код других. Чини ми се да су умеле да препознају одсуство мере и присуство стида. Није исто изгубити део шаке или ноге и нешто што припада чулним елементима. Они су наши сензори, Гајгерови бројачи који боље испитују од удова, срца или других органа. Где ли су моје очи сада?, питао сам се док су ме окретали и давали инјекцију против болова, и где је завршила шака течности или мишићаве смесе која је излетела као да више у тим шупљинама није могла да издржи? У неком бунару, у подземним водама заједно са инсектима који су се тога дана сакривали од предатора, у некој канализацији, заједно са говнима, са мокраћом грађанства коју су испишали из својих бешика после неке добре туре пића, са сперматозидима који су одбачени и приликом коитуса нису завршили тамо где је требало, са пустињском кишом, са нафтом која се излила из рафинерије или су се једноставно осушиле, испариле као да никад нису ни постојале. Те ноћи пао сам у кому.

СЕЛО СИЈЕКОВАЦ 26.03.1992.

Преко реке су дошли чамцима. Видите ону трошну грађевину. Тамо је кућа Зечевића. Њих су све побили. Петар је викао: не дај ме, мајко. Његов брат Јово био је инвалид. Није могао да устане, Њему су пуцали у главу. Неки Земир. Тако су прошли и Радановићи. А оно је кућа у којој се родио песник Душко Трифуновић. Ту су убили Срета Трифуновића. Село се гаси. Нема нас више.

/Одломак из романа ТРН У ПЕТИ, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ а. д. Источно Ново Сарајево, 2022/

Селведин Авдић

МАЛИ СМАКОВИ КАКО СЕ ЗАИСТА ДЕСИЛО? (Избор)

ПОЧЕТАК (01. март 2021.)

Неколико пута сам одустајао од писања дневника. Не могу да се сјетим гдје сам чуо или прочитао овај разлог за одустајање, који ми је дуго био прихватљив: „Желим да се свега сјећам на свој начин, а не онако како се заиста десило“. Данасмијејаснодадневникнеможеугрозитисјећање,јернема свеобухватан поглед. Све што могу учинити јесте да откидам комадиће за које процијеним да их, бар донекле, могу описати. ДанасјеДаннезависностиБоснеиХерцеговине.Мојаамбиција је да једнога дана будем потпуно независан од овакве независне државе. Лијепо би било да мој властити Дан независности буде сунчан и да га славим уз роштиљ и реге. ...

(10. март)

У књизи „Сјевер“ Селин описује свој бијег са мачком Бебером кроз престрашени Берлин на самом крају Другог свјетског рата. Забринут је једино за властиту кожу и заинтересован само за калорични оброк. Кад од њемачке сељанке

(13. март)

Један угледни писац недавно је исмијао постојање меланхолије малих градова. Није објаснио зашто, вјероватно је мислио је да је то сасвим очигледно. Али, мени заиста није, па покушавам самом себи објаснити, кад већ неће нико други. Можда иза његовог исмијавање стоје праведнички пориви, одбрана цивилизацијских начела? Јер, на шта би овај свијет личио када би свака провинција имала своју меланхолију? Она би се онда потпуно отрцала и претворила у најобичнију тугу и плитак дах. Не би се више знало шта је мало, а шта велико, шта је вриједно а шта безвриједно? Читав свијет би био један и јадан. А то се не смије дозволити, макар се свакој малој меланхолији овога свијета морао одузети њен идентитет. Можда је то разлог његовог исмијавања? Јасно ми је да Париз има право на свој „сплеен“, поштено га је стекао,јертојевеликиград,градсвјетлости,гигантскекултуре,још веће традиције. Не може се тек тако ударити на Париз, сваки нападач суочио би се са снагом симбола, са самом историјом. Сваки покушај исмијавања вратиоби сењеговом аутору.Какоједном таквом граду може парирати ово што видим са балкона, мрачно брдо, надстрешница пијаце и улица са малим кућама, пуним студентских собица са ситним прозорима? Ништа од тога није настало да би му се неко дивио, све је лако презрети и исмијати. То што видим с прозора тешко је бранити, нити оно тражи да точиним. Свештомогу јестеда браним своје правона меланхолију. Оно не спада у основна људска права, а требало би, јер меланхолију не узрокујемо, она није наш слободан избор, сама нас заскочи. Каква је то, онда, меланхолија коју понекад осјетим? Не знам јој име, није ми било потребно, јер је не морам дозивати, сама дође, као што рекох. Али, сваки пут је препознам, знам добро ко је, иако ми се никада није представила. Сада је глупо, након толиких година, да је питам како се зове. Нека онда остане таква, безимена, ако то може усрећити некога. Мени и мојој меланхолији је свеједно, остаћемо заједно, ма шта људи причали о нама. ...

МЕТАЛ И БЕТОН

(17. март)

Жена која станује преко пута болнице прича да је цијелу ноћ слушала како истоварају и котрљају боце с кисиком. Страшан је тај звук, метала и бетона. Како страшан? Као да тенкови долазе. Тако страшан.

...

АДАМ

(21. март)

Данас је Свјетски дан поезије и данас је преминуо пољски пјесник Адам Загајевски. Напустио осакаћени свијет.

...

ПИСАЦ СА ДЕПОНИЈЕ СМЕЋА

(10. април)

Прије неколико година гостовао сам у једној средњој школи, заједно са још неколико писаца. Питали су ђаке кога прво желе да чују књижевницу која пише о лијепим приморским градовима, писца са живописним искуствима са паришких улица или мене са романом о тајни депоније смећа. Нисам имао никаквих шанси. Читао сам посљедњи, а разредница је дискретно погледавала на сат.

у којем сам данас не усуђујем се направити никакву подјелу. Једноставно се радујем када упознам доброг човјека. Смијем се и загледам га са свих страна. Да бих га добро упамтио прије него што нестане у сјенама.

РОМАНА

(15. мај)

Данас је преминуо Ђорђе Марјановић. У роману „Седам страхова“ његова пјесма „Романа“ отвара пролаз између свјетова. У књизи „Капвесеља“ тудужност преузела је пјесма Лоле Новаковић. У дјетињству сам у шлагерима које сам слушао на радију тражио и обавезно проналазио тајна значења. Био сам сигуран да се пјесме обраћају сваком понаособ. Било је то вријеме када је музика била важна људима.

ЊУЈОРК

(22. децембар)

Лу Ридов албум „New York“ добио сам на поклон за рођендан 1990. године, док се загријавао хаос из којега до данас нисмо изашли. Ништа нисам слутио, данима сам свакодневно слушао ту плочу и све на њој волио. Кад сам престао, нисам је више нити једном ставио на грамофон. Увијек је нешто било прече од ње. Вечерас сам је извадио из најлона. На винилу се скупила ситна прашина, деценијама стара. Четка ју је лако покупила и плоча је засвирала као нова. И даље знам сваки рефрен, рифф, соло на гитари, и даље ми се све на тој плочи свиђа. Каода се ништаније промијенилоод тада. А онда видим посвету на омоту. Многи драги људи одавно су отишли из Босне и Херцеговине.

Прије неколико година био сам у Њујорку, накратко, можда три или четири дана. Одлучио сам да не обилазим туристичке локације. Лутао сам, без икаквог плана, насумично скретао у уличице, кратко одмарао у баровима и Старбакс кафеима, па настављао пјешачење. Мислио сам да тако могу боље осјетити тај велики град. Моје лутање није било сасвим без циља, тражио сам продавницу плоча. Планирао сам да купим неку типичну њујоршку плочу, албуме Ramonesa или New York Dolls a, „Marquee Moon „ од Television, или било који Ридов албум. Желио сам то буде прво издање, није требало бити претјерано очувано, не би ми сметале ни ситне огреботине нити љепљива трака, тражио сам предмет са трагом времена на себи. Био би то, мислио сам, идеалан сувенир.

Нашао сам табако шоп у којем је десетак типова налик на Wu Tang Clan озбиљно пућкало из лула, комик шоп са фигурама Бетмена од пар хиљада долара, попио кафу са растафаријанцем од три метра који се зове Дино и којем је било јако смијешно моје име на Старбакс чаши... У улици скупих ципела, стиснуту између два бара са ливе музиком, наишао сам на необичну продавницу. У излогујеималасамокартонскемаскеклаунова,сунцобран,огромне рагби лопте и офуцане плишане псе, а унутра гомилу старих новина у које је забодена америчка застава. Продавац са старомодним цвикером на носу разгледао је стаклену бочицу као да је драгуљ. Сада нисам сигуран, можда је та продавница била у Вашингтону или није била нигдје, али тако је се сјећам.

Било како било, продавницу плоча коју сам тражио, нисам успио наћи. Одавно је прошла поноћ и одједном сам схватио да сам заборавио број авеније, улице, па и назив хотела. Можда због јет лага, узбуђења, умора, пар вотки и превише кафе? Не знам, али нисам бринуо, вјеровао сам да ћу се сјетити током вечери. Стао сам испред једне пепељаре на тротоару, запалио цигарету да бих размислио, окренуо се и видио да се налазим баш испред хотела у којем сам одсјео. Сергеј Довлатов је Њујорк упоредио са бродом напуњеним милионима путника, градом толико разноликим да сваки дошљак помисли да у њему може пронаћи кутак за себе. Одатле, писао је, човјек може побјећи само на мјесец. Мени у Њујорку нити у једном моменту није било неугодно. Ништа ме није плашило у том граду, нити сам се у њему осјећао као странац

Кући сам донио само отварач за флаше у облику „ „Les Paula „ и моју фотографију улаза у подземну жељезницу, који изгледа баш као онај са омота албума „ Loaded „ групе Velvet Underground. Донио сам и ову мутну, непоуздану успомену. Живље сјећање на Њујорк даје ми моја стара „Југотон“ плоча. ...

СЈЕНЕ

(23. децембар)

Харис ми је поклонио збирку Адама Загајевског „Прави живот“, у пријеводу Ђурђице Чилић. Већ у првом, површном читању, неколико пута се враћам пјесми „У Дрохобичу“, дотиче нешто што још увијек само наслућујем али ми је јако важно.

Али има малих градова у којима су сјене збиљскије од ствари

Тамо такођер долази ноћ Старе куће спокојно чекају Потом је мрак Погледај како је угодно *** НЕСАНИЦА (12. јануар) Несаница. У три сата фотографисао сам брдо са кухињског прозора. Ујутро, посматрам фотографију. Снијег и мјесечина обојили су је у плаву боју, па све изгледа необично, као да тај призор први пут видим. Али, слутим да није само плаветнило узрок. Посматрам фотографију, упорно тражим још нешто и тек тада уочим превише прозора је освијетљено. Град је бдио над нечим. /Избор из МАЛИ СМАКОВИ: како се заиста десило?, Buybook, Сарајево, 2022/

Радмила Војиновић

Журила сам пречицом кроз Хартманс Парк. Бечко јутро је било прозирно плаво, мирисало је на буђење живота , али ја ништа нисам видела од те лепоте. Јурила сам терана страхом као ветром. Откад знам за себе, увек сам стрепела због нечег. Хоћу ли испрљати хаљиницу, хоће ли се мама наљутити, хоћу ли добити добру оцену ? Ево ме сад, на прагу четрдесете, у туђој земљи, бринула сам да не закасним на посао. Редакција информативног телефона, где сам радила као сарадник, била је у једној краткој улици иза Карлове цркве. Молим те скувај кафу жени у салону! Ми смо на састанку рекла ми је уредница и значајно подигла обрву. То је једна, знаш, од оних пророчица. Пошла сам да ставим џезву. Мој се сараднички посао и онако свео на развијање пите, прање судова и бригу о три немирна дечака. Информативни телефон је била једна од ретких веза са завичајем. Ту су се могле чути најновије вести са простора целе бивше домовине, огласи за курсеве језика, посао, гостовање естрадних звезда. Место за рекламу нашле су и разне пророчице и врачаре за скидање чини и црне магије. Док сам чекала да проври вода, провирила сам кроз одшкринута врата. Очекивала сам добро познату слику, неусклађено одевену и претерано нашминкану жену. Складна и лепо обликована рука мирно је лежала у њеном крилу , глава и врат изгледали су као даихјесамвајаризвајао.Билајемојихгодина.Јошувекбогатакоса је прикупљена у тешку пунђу на потиљку. Климнула је главом и насмешила се кад сам ушла са кафом. Грациозно је прихватила шољицу. Села сам преко пута. Узела сам шољицу и принела уснама. Преко руба шољице , сакривена паром која је вијугала правећи заклон, посматрала сам пророчицу. Тражила сам трагове похлепе или препредености. Седеле смо ћутећи.Затим сам зурила усвоје руке покушавајући да обуздам нелагодност. Слободно идите, ако имате посла рекла је она.

Погледи су нам се укрстили. Очи су јој биле дубоке и тамне као пећина. Као да је поглед прошао кроз мене. Идем по шећер устала сам и одлетела у кухињу. Стајала сам нагнута над судопером, док ми је срце лупало у грлу. Хватала сам ваздух. Блесачо, говорила сам себи плашиш се неписмене сељанке. Поклопац шећерлука је звецкао. Од дрхтања мојих руку није насео на ивицу кутије. Нешто ме је терало да се вратим. Одакле сте?

Из једног села на Хомољским планинама махнула је руком у правцу истока . Идете ли често у завичај? Мој завичај су моје успомене и моја мајка. Мајке више нема, а успомене сам спаковала у завежљај. Кад се пожелим, развежем крпе и успомене се распростру. Како? Била сам радознала, (сад ће да извади кристал и почети да прича о астралним путовањима, помислила сам ). Она се насмејала као да је прочитала моје мисли. Ево, могу и сада да осетим мирис трава на пашњацима без краја , док се таласају стада оваца са вуном белом као морска пена рекла је и даље се осмехујући. Каже како види малу девојчицу тек нешто вишу од расцветалих трава, како скакуће са плетивом у рукама. Женској деци мораш да даш одмах нешто да раде рукама, говорио је деда. Иначе ће пуно мислити. И тако је већ са шест година плела чарапе на пет игала. Овце су постале њене другарице. Свакој је давала име. Детињство је било испуњено маштаријама и играма сеоске девојчице. Мада, и тако малој и безбрижној, није промакла мајчина покорност. Гледала је своју мајку благу и уплашену како стоји погнуте главе, док јој баба, несрећна и огорчена маше квргавим кажипрстом испред лица. Њен отац, бабин син, отишао је давно у печалбу. Једном се само јавио из Аустралије. Баби је срце препукло и за то је кривила мајку. Њену мајку, добру као млеко. Јагњење оваца је био призор чисте магије. Беле лоптице, као грудве снега, котрљале су се по обору. Једном је деда дошао забринут из обора. Она Цига, са црном флеком, неће дочекати зору. Пошло је по злу. Мрак је већ увелико пао. Унутрашњост обора осветљавао је само један фењер, слабом и лелујавом светлошћу. Па ипак је,

непогрешиво пронашла Цигу. Лежала је отежала и без снаге. Поглед јој је био замагљен. Мора да је трпела велике болове. Цига је повремено блејала тако тужно да је бризнула у плач. Окретала се беспомоћно, села поред Циге, ставила јој главу у крило. Као да је видела захвалност у очима преплашене и намучене животиње. Миловала јој је главу и певала бајалице и молитве којима је мајка научила. Измишљала је магичне речи, тражила по сећању неке песме које је чула од сеоских жена. Ноћ никако није пролазила. Коначно се небо забелело на истоку. Са првим зраком сунца мало клупко је излетело из Циге,она се мало придигла и наслонила главу на слузаву, немирну гомилицу. Била је задивљена чудом. Твој додир и песма су отерали бол рекла јој је мајка која се одједном појавила. Њен тамни обрис се оцртавао на светлом небу иза ње. Ставилајеукрило.Ногеирукесујојвећбилепредуге.Скупила се њеном наручју као да је опет мала девојчица. Одједном су се речи зауставиле. Пророчица је заћутала.Тишина се љуљала ваздухом. Мало после је сркнула кафу. Мени се то учинило као прасак пуцања леда на реци. Али била сам мирна. Нигде оне неспретне и очајничке журбе. Зажмурила сам и без оклевања почела да причам као да сам то раније радила много пута. А, ја се не сећам ни једног тренутка да сам осетила нежне руке моје мајке рекла сам непознатој жени и изненадила саму себе. То осећање било је отиснуто у скривену и мрачну комору душе. Наставила сам да говорим без стида и горчине. Често сам се питала да ли ме је као бебу привијала уз себе, певала успаванке и ослушкивала да ли дишем. Да ли су јој моје прве речи дотакле срце? Њено лице није ништа казивало. Не могу да се помирим с тим да је моја кћи тако дрвена! викала је моја мајка. Образи су ми пламтели док сам обореног погледа постиђено зурила у своје кратке, ледене прсте. Моја мајка је била пијанисткиња и својим прстима је стварала чаролију. Била сам несрећна што сам изневерила ону до које ми је највише стало. Срам ме плавио као плимски талас. Плакала сам у себи, због срамоте коју наносим својој мајци. Никад нећу бити таква према својој деци рекла сам једног дана, кад сам мајци показала књижицу са свим петицама. Журим махнула је руком.

Често је губила стрпљење и онда сам морала да седим окренута зиду. Али то су били срећни тренуци кад сам се препуштала маштању о детињству испуњеном љубављу и смехом. Нећу имати децу одлучила сам. Подигла сам поглед са прстију и угледала пророчицу. Њено лице било је као да је сишла са слике неког ренесансног мајстора . ( Жена раскошне и префињене лепоте привуче те и заведе, па ипак остаје тајанствена и недостижна). Осећала сам како сва горим. Никаднисамбилаоволикоогољена.Никаднисампричалаовакомного о себи, али било је лако. Па , ипак, била сам зачуђена толиким поверењем у неког ког сам познавала тек сат времена. Како си ти дошла овде? питала сам пророчицу. Као да је једва чекала да настави рече како је деда једног дана дошао кући и рекао да јој је уговорио младожењу. Имала је само петнаест година. Плакала је и пре него што је сазнала да је младожења онај глупи момак ког је видела на вашару. Зора је тек зарудела, кад је мајка нежно дотакла. Бежи рекла јој је и дала у руке пожутелу ланену крпицу. Унутра је био дукат преостао из девојачке спреме њене бабе. Отишла је код тетке у Неготин, онда у Аустрију. Првих неколико година она и њене другарице из завичаја нису подигле поглед више од танке пруге где се непрегледне оранице Доње Аустрије спајају са небом. Сортирале су кромпир, везивале артичоке у снопове, убадале расад купуса дубоко у земљу. Њихова лица била су сива. Земљани мирис увукао се у кожу. Увече су се уморне и блатњаве вукле у бараке. Без снаге, без радости. Аноћисубилебезнадне.Осећалајеспаваонукаозалуталиброд који плови кроз свемир. Звезде су се склањале пред толиким набојем патње и туге. Једне ноћи њена цимерица у кревету изнад њеног није могла да обузда напад плача. Поскакале су све и упалиле светло. Она је ридала, чупала косу и кроз јецаје покушавала нешто да каже. Како су све пробале да је умире, њој је бивало све горе. Цепала је одећу на комаде, отимала се из шуме руку којом су је окружиле. Бацала се по поду и исцрпљена једва је пуштала глас кроз јецај. Села је поред ње и ставила њену главу између дланова.Тихо јој певала бајалице, шапутала молитве у ухо. Она се полако смиривала. Миловала јој је лице као некад овцу Цигу, причала све што јој је тог тренутка падало на памет. Ставила јој је главу на крило. Цимерица се умирила

и заспала. Жене су направиле круг око њих. У соби је била тишина. Нико није рекао ни реч.

Сутрадан се испред њене спаваоне отегао ред.Узалуд је женама казивала да нема моћи, оне нису одустајале. Молила их је, љутила се, оне су неумољиво стајале пред вратима. Нека ти буде, само нас прими!

И шта је могла. Ретко је шта говорила. Само је слушала о зачараном кругу туге, разочарења и носталгије Није било лекара, мајке, мужа. Само она. Једном је начула како причају да је некој Станимирки из Салаша, коју је стално болела глава, рекла да јој је крај од плетенице остао закачен на ограду испред куће. Првим аутобусом је отишла кући и кажу да је глава никад више није заболела. Једној Рушки из Јелашнице је, причају,дала амајлију. Рекла јој да купи свилени комбинезон слезове боје и да га носи кад пође кући. Муж јој се , кажу, вратио. Не знам, то су само приче рекла је пророчица и слегла раменима. Оно за шта сам сигурна, десило се убрзо после тога. Годинамасучежњивогледалеуизмаглицукојајекрилавелики град. Никад се нису усудиле да седну у воз и за пола сата стигну у непознат свет. Скупила је своје другарице као разредна и пошле су у авантуру. Кад би оне само знале, прошапутала је пророчица, како су јој колена клецала од страха, док су пристизале на бечку станицу. Као дете држећи се за мајку у страху да се не изгуби, крочиле су у велики град први пут. Ходале су под руку по три, као другарице кад крену на вашар. Купиле су слатке колаче и јеле док су лутале наоколо и дивиле се парковима, цветњацима и високим зградама. На повратку у њихове бараке, две су жене имале коврџаву фризуру, одсекле су плетенице. Махале су весело главом ослобођене терета. Једна је први пут скинула мараму и стидљиво је крила осмех са марамом у руци. Донеле су свилене чарапе и кутије бечких колача. А како си ти стигла? питала ме пророчица. Па, рекла сам помало оклевајући. Тражила сам речи јер ми је сад све одједном било сувише лако и једноставно. Мој човек, са којим сам дошла је био најпре мој колега. Радили смо заједно у једној београдској гимназији .Он је предавао социологију, а ја филозофију и логику. Заједно смо проглашени

технолошким вишком. Истовремено, он је постао вишак у постељи своје жене и у њеном животу. А, ја сам била ничија. Хајдемо одавде рекао је једног дана. Као неки нови почетак!

Без знања језика, без новца, без пријатеља, нашли смо се овде. Он ради на градилишту. Могло би нам бити лепо. Као нови почетак, само...Опет моја стара стрепња. Не смем да будем срећна да ми срећа не побегне. Хоће ли ме волети ? Хоћу ли му досадити? Хоће ли ме оставити? Тако се бојим. Седела сам са рукама на крилу. Гледала сам у своје ледене, неспретне прсте. Пророчица је села поред мене. Покрила је моје руке својима. У соби се померала само казаљка сата. Бићеш ти дивна мајка рекла је пророчица и раширила руке. Загрлиле смо се. Први пут сам осетила да стара тежина напушта моје напаћено срце, да се расплићу чворови туге и усамљености и да сам у загрљају пророчице коначно нашла мир. Све је у мени певало као одговор на лепоту тренутка. Трчала сам кроз парк до трга код Карлове цркве. Коси зраци сунца су се пробијали кроз гране дрвећа. Карлова црква као сведок и трајности ипролазности времена купала се усветлостиса златном ауром. Сунце је село на куполу. Приметила сам мог човека. Седео је са лактовима наслоњеним на колена. Главу је уронио у шаке. Плаве коврџе помешане са малтером и прашином златиле су се на сунцу. Волела бих да ми подариш малу девојчицу! Волела бих да личи на тебе! викала сам трчећи раширених руку. Погледао ме некако... Онако, са нежношћу и чежњом, онако како гледа човек кад воли жену. Његовзагрљајмеподигаовисоко.ПлесалисмопотргукодКарлове цркве. Шкриљци на каменим плочама блистали су као златни прах.

Милош К. Илић ЛЕП ПОГЛЕД С КРАЈА СВЕТА

Отворила је мапу. Нисмо више веровали ГПС у, мобилним телефонима, апликацијама нити пословици о свезнајућем сељаку. Наду да ћемо место наћи положили смо у похабану ауто-карту на којој је и даље стајало име непостојећег града, као и у нашу способност да је добро прочитамо и снагу да је како треба пратимо у тродимензионалном свету. Бициклисунамлагани,амисенањимаосећамовишекаоптице него сисари који се служе ногама да би превалили силна пространства. Погнути над корманима, с кацигама и у комбинезонима који пријањају уз тело јездимо друмовима које често ни не примећујемо јер смо загледани напред, према циљу. Стајемо кад се смркне. Сан је неопходан да бисмо сутра могли да наставимо по плану, ако мислимо да икад пронађемо место с мапе, мораћемо да будемо одморни и здрави јер нам није преостало много опција, не можемо да се вратимо кући нити да идемо лекарима, све то би ужасно успорило напредовање, а у њега смо уложили толико труда. Пошто стопалима дотакнем земљу, осетим чудан умор. Опуштање мишића и страховит бол истовремено, а по њеном лицу видим да се и она слично осећа, али никад нисмо причали о томе нити нечему сличном: бол и ситне болести (кашаљ, кратке врућице, пробадања у разним деловима тела или духовни проблеми) биле су табуи, пошто би могле да прекину путовање. Бицикле остављамо наслоњене на дрво или стену. Они су као коњи, могу да спавају стојећи, али им скинемо бисаге, а кроз жбице им протуримо тешке ланце које затворимо локотима чије кључеве носимо око канапчића на вратовима, попут идола. Ако има воде у близини, окупамо се, ако нема, посипамо се талком,трљамоипрскамосирћетом,апосебандеочишћењајебиштење. Наизменично седимо једно изнад другог и пребирамо по коси и длакама на телу,

успављујемо. Кад је свод облачан, загледамо се једно другоме у очи и тад на миру могу да је посматрам и памтим, пошто преко дана обично гледам у њене гузове који се као клипови мотора померају уједначеним ритмом. Рано лежемо, па смо зато и будни чим хоризонт помодри од излазећег сунца. Спакујемо се, па запедаламо што пре, доручкујући у покрету. Јутра су увек прохладна, пошто никад не ноћимо у граду, већ у природи. Кад се први зраци звезде пробију с обзорја, роса затрепери око нас као диско кугла, а од нагле промене температуре по пољанама око пута дигне се измаглица. Све се у младом дану мења вртоглавом брзином: помериш поглед на ретровизор или попијеш мало воде, а магла је већ нестала, сунце сија свуда и наједном ти је вруће. Пролазимо кроз шаренолике крајеве. Вијугамо по путевима, магистралама и неозначеним путељцима од утабане земље. На нашем путовању једнако пролазимо кроз градове и села, као и кроз планине, шуме, преко река и покрај мора и језера. Одавно не обраћамо пажњу на то колико смо километара прешли. Једино што нас подсети на раздаљину је поглед на мапу, кад схватимо да смо се доста удаљили од последњег одморишта или да смо у ствари скренули на погрешну страну и да смо дебело залутали.Такве грешке се дешавају често,али ионе су део путешествија и потраге, чине вожњу занимљивијом и пуном ишчекивања. Нисмо стари морепловци, не знамо да читамо космичка тела и њихово појављивање, нестајање и померање ништа нам не значи. Васељена нам је лепа, успављује нас и то је то. Оно у шта се уздамо јесу наши инстинкти. Занас границе одавноне постоје.Каткад ипрођемопреконеког од граничних прелаза, а наши пасоши су изгледа и даље важећи, пошто никад немамо проблема с полицијом и царинским чиновницима. Захваљући томе, неометано клизимо из једне земље у другу, враћамо се и возамо како нам воља. Зато све време проводим разгледајући лепоте које су свуда унаоколо. Задихани се успињемо узаним, вијугавим путем уз неку планину, па око нас расту њене сестре, пошумљене или голе и пегаве од камења и стена; или се спуштамо низ сличан такав пут, па сву пажњу концентришем на сопствено тело, покрете и контролу кочница, постајући малтене сједињен с путем пода мном; а ту су и стазе уз обале мора и океана, испуњене специфичним мирисом соли, топлим ветром и шаренишем којим туристи оките плаже: сунцобрани, купаће гаће, душеци на

надувавање, кантице и лопатице, лопте, рекети, папуче, наочаре за сунце, лежаљке, пешкири; волим и кад пролазимо кроз град, обраћамо пажњу на саобраћајне знаке, семафоре и друга возила јер ме то подсети да смо и даље део планете и задовољи ми жељу за виђањем других људи; а ту су и разни сеоски путићи и села која они спајају: углавном су опустела и испуњена старим кућама, стоком, живином, лењим мачкама које стално дремају, остарелим људима избразданих лица и искривљених прстију на рукама. Можемо да прођемо кроз неко место једном или сто пута, увек ми се чини као да сам први пут ту. Наравно да не могу сва места да запамтим, али чак и нека којих се сетим, увек изгледају свеже, као да су становници тих насеобина окречили куће или ставили нове ограде и капије. Можда је то због тога што смо се ми до повратка толико променили, па нам онда и све већ виђено изгледа другачије? Не знам кад смо последњи пут пиљили у мапу, али мислим да јепрошлобаремнедељудана.Онајујеопетотворилаираспрострла на земљи, а ја стојим изнад ње, покушавајући да телом направим заклон од сунца, како би боље видела детаље на карти. Вуче кажипрст по зеленим и смеђим пределима, стишњеним у дводимензионалну пројекцију света, али не можемо да одгонетнемо где смо и куда треба да пођемо. Падне ми на памет да, с обзиром да смо се решили свих осталих помагала, треба да се ратосиљамо и мапе. Подигнем је са земље и поцепам по средини, а онда наставим да је кидам на све мање делове, бацајући их по њој као конфете. Њу то насмеје, подигне се, пољуби ме и врати се за корман, па настављамо да возимо, растерећени потребом да се држимо рута с карте и стално размишљамо да ли смо на правом путу. Заједно смо: који год пут да одаберемо, биће онај прави. Моја логика нам не помаже у томе да нађемо изгубљени град, али вреди за све остало: уживамо возећи се свуда по свету, истражујући никад пре виђене пределе, подсећајући се већ обиђених драгих места. Возимо се барем месец дана, а нисмо видели ниједног човека. Напутусу пореднаспрошлаједнакола,аитосемождамојесећање поигравало са мном, дајући ми слику аутомобила којег сам ко зна кад видео на неком сличном путу. Иако нам је ситуација чудна, убрзо схватамо како нам ипак погодује, пошто нема никога да нас тутњањем по друму избацује из равнотеже и тера на опасно врлудање.

Најразличитије путеве смо и раније затицали празне, али пошто смо ушли у први напуштен град, заиста смо се уплашили. Ниједног човека на улици, а пошто смо сишли с бицикала и провирили кроз прозоре ниских кућа и позвонили на два-три интерфона, схватили смо да сигурно нема никог у граду. Хиљаде прозора испражњених домова зурило је у нас као очи без капака и од тога нам се јавила страшна нелагода, па смо брже боље вратили гузице на сицеве и запедалали, све док нисмо одмакли далеко од урбаног насеља. Пошто ни на путу који води у празни град није било никог, изравнао сам се са сапутницом, како бисмо поразговарали штадаље да радимо. Што се ње тицало, ионако нисмо много времена проводили с другим људима, нити смо се задржавали у насељеним местима више него што нам је требало да у радњама купимо потрепштине. Зато смо одлучили да наставимо потрагу за градом као да се ништа није десило, а ако је свет и пропао у току наше вожње, не мари, није нам много ни био потребан. Испрвасмоостављалиновацупродавницамајерсмосеосећали лоше што узимамо намирнице и којешта с рафова, а да не плаћамо, иако није било живе душе којој бисмо могли да дамо паре. Убрзо нас је и та навика напустила, односно, престали смо да маримо за такву врсту правила. Скрупуле су нам се исто тако промениле, па смо возили бицикле једно поред другог, осећајући се слободно јер путеве доживљавамо као за нас специјално изграђене писте. Градови без људи престали су да нас плаше, а села и дивља насеља у којима су мачке исто онако лењо џоњале, а живина и стока слободно шеткала унаоколо, изгледала су лепша него иначе. Међутим, и даље се нисмо задржавали међу облакодерима и уџерицама, него смо шибали друмом све мање се заустављајући. Изгледали смо као бића из маште, сједињени с бициклима израстали смо из њих попутбиомеханичкихскулптура.Нисаммогаодавидимгдесезавршава нога, односно стопало, а почиње педала; да ли је то ланац бицикла или дебела артерија која оџвања с бутине; лакат или ретровизор; око или мењач. Представљали смо нови сој људи за нови свет који је настајао пред нама. Пошто се испред нас указао руиниран градић, схватио сам колико смо у ствари дуго педалали. Име места на некада жутој табли заувек је изгубљено под угризом рђе, а сви објекти у граду били су урушени, прекривени пузавицама, жбуњем ирастињем.И није само флора подивљала, већ су се и неприпитомљене животиње

одомаћиле по улицама, збуњено тражећи заклон кад нас двоје наиђемо, плашећи их ухтањем и зујањем ланаца и зупчаника бицикала. Сва насељена места су убрзо попримила такав изглед, а путеви се све више и више сужавали; скривала их је земља коју су киша и ветар наносили, као и трава која је ницала преко свега што је човек направио. Прећутао сам јој забринутост јер сам знао да јој је све било јасно као и мени, али данима сам стрепео шта ће се десити кад се природа толико разбашкари око нас и ми не будемо имали више где да возимо бицикле. Наше машине су, међутим, биле издржљивије него што сам мислио, тако да смо дуго времена успевали да возимо по мекој младој трави и ситном бусењу, пре него што смо заиста морали да сјашемо са сицева и наставимо пешке. Узели смо бисаге и пребацилиихпреко рамена, флашице с водом заденулисмоумрежасте џепове са спољне стране напртњача, а кациге смо одложили поред бицикала. Гледали смо у два бицикла и шлемове, размишљајући како су то једини предмети који и даље нису сасвим прекривени зеленилом и гранама. Не могавши да издржим, скинуо сам звонце са свог бицикла и притегнуо га око палца, попут прстена. Пешачење нас није умарало јер смо били у доброј кондицији од толиког вожења, али ноге су се биле навикле на сасвим другачији покрет, тако да смо ходали попут недоношчади која прави прве кораке: несигурно, тетураво, с превише раскреченим удовима и крутим стопалима. Пошто нам је понестало путева које бисмо пратили, ишли смо свуда где нам је било лако да прођемо. Каткад бисмо набасали на остатке зграда или шкољке аутомобила: то су били једини знакови да смо следили добар пут. Тако смо налетели и на некадашњи ветропарк. Огромне елисе ветрењача и пилони на које су биле накачене лежале су у подивљалом растињу и дрвећу попут пожутелих костију гигантских птица, а само је једна ветрењача успела да одоли навали природе прекривена зеленилом, стајала је усправна, све са тропрстом елисом коју је ветар споро окретао, уз стално цвиљење и јечање механизма. Пронашли смо врата која су водила у велики стуб и на једвите јаде их отворили, пошто је метал ко зна кад зарђао и упекао. Струје није било, па смо се споро успињали мердевинама до врха ветрењаче, ослањајући се углавном на слабашну светлост која је допирала кроз одшкринута врата. С муком смо отворили и калпак који

је водио на сам врх, па смо се провукли кроз отвор и нашли се на глави машине. Било је чудно и страшно бити тако близу амбиса с једне стране и вапајуће елисе у покрету с друге. Она није изгледала уплашено. Начинила је два три корака, колико је простор дозвољавао, а онда је ставила шаку изнад очију и чкиљила према хоризонту. Сунце се већ спуштало и све више црвенело, па смо одлучили да ту и преспавамо, а да се ујутру још једном успнемо и осмотримо крајолик. Чекали смо залазак сунца на врху ветрењаче и гледали на све четири стране света, ћутећи, али разумевајући једно друго: обоје смо размишљали куда је најбоље да кренемо, како бисмо најзад нашли изгубљени град. Он је лежао негде иза обзора и на чудан начин нас мамио, не желећи да нам се јасно прикаже. Али ми смо га осећали у билима и докле год су она куцала и тај град је постојао.

СВЕТИ ДИМ

Борис Гамалеја

ВАЛИ ЗА МРТВУ КРАЉИЦУ И ДРУГЕ ПЕСМЕ (Избор, 1973)

ВАЛИ ЗА МРТВУ КРАЉИЦУ1

тад краљица беше у обала ишчекивању

на хиљаду светлосних птица хвалило високу јој повест ниједан јужни сплин није набирао живе снегове у иверју мора небо је гајило своје крчаге

разбуктавала сањиво ватре је ликопода прапорце песка на чланцима плавим предачку кошницу у божанским шумама целокупни иметак супруге за мистичкога рапсода

о краљице и залив тај за чун чисти твоје груди за моје рођење и псалам твојих шкољки за мед најзеленији твоје руке мој алокасиј још и колибе високе у шуми строгој

ено процесија пакосних фелука на мору

ојха на офир што с десна ко флорин сја

велика тад сенка паде над крхким шкољем издајство обмане помораца збуњених о моја душа нариче са врхова изгнанства над рахарианом и додоима моргабине

*

време је да поновно родим се на острвима спаса чаробнице што приповедаш о нагости жалова без прашине на стопалима без ожиљака векова

сирено лишена огледала жеља и памћења

време је да прекине се коло твојих снатрења

нека ветар десеткује пржину загонетну

где ратника труне пешчани оток воловска глава погребена у пол медуза палимпсест у коме ништа не преостаје од старога атласа тако далеко од тебе ево помаља ми се врх изостављен

није ме следио нимбус твојих месечина то множење саса на обалама мојим привиђење високих твојих метаморфоза чудотворење звона црних и ружа и мед козлаца из којих усне своје опих

на чуну од заборава више да снатрим нећу прозрачан пловећ кроз вечност твоју нека ме груди сунца и киша врате колиби бедној усред билимбија невидљивом укулуу2 бенгалскога лета 2 Укулу: неологизам. Аед, певач.

*

и поздрављам

доба борца саучесник је камена

димитиле самсон сарлаве матуте3 дианамоаз фанга диампаре десмале

јер певац је запевао на слободној вртачи

лавердир махам санкуту кинола сарамане фиаге ерико манонга

и зора потегла своје пропламсаје кане фаонсе пираме жале коте фати бале латоан сисил латуве ланди

и моја туга моја радост мој дуга носталгија сарцемате фанор силвестре симитаве самбе мазанге аншан мафате сара ваве зла репа изгоре под лавом

и поздрављам краљицу имена још неостварених симанаде соја симангаволе

острво где студен воде нестаје уз јутарње флауте крст мој открива лист руку твојих

острво рахариана4 острво моја црна русијо падам памћења спаљена наром твојих млечика

3 У овом одломку песме Гамалеја ниже имена одбеглих робова (Марона или Симарона Житеља врхова, на шпанском; етимолошки, реч је аравачког порекла и означава припитомљену звер која се враћа у своје природно стање). Марони

на Реиниону, од самог оснивања колоније средином седамнаестога века, подизали низ устанака и стварали, на висовима, утврђена села, све до укидања робовласништва 1848. 4 Рахариана, дружбеница одбеглог роба Симендефа Мафате (чије име значи Онај који доноси смрт), који је од 1729. до насилне смрти 1751. у најнеприступачнијем подручју Реиниона држао утврђена села.

ПЕВАЈМО О ЛАНЖЕВАНУ

Приспевам јутрос у поглед твој нови о Украјини говори нам радио „Лонгани“

„пламену, напасти светлости, стерн је говорио кнеже да ли наштимаваш бројеве?“ још скроз наскроз може петао да нас изненади мирис ноћи у мимозамбичкој шуми и да преточи у дах апокопе чунове слика твојих приспелих са пучине

бити надасве крило роба бегунца лишеног врхова schola cantorum изненадни добитак где размењујемо у огледалу напрслој сенци твој птичији крик

оде још даље од наше дерњаве

МОРЕ И ПАМЋЕЊЕ ЈЕЗИЦИ МАГМЕ (Избор, 1978)

м'кра м'кра м'кра м'кра бисерке у зори народна странка прописује ми спојнице језик онога који приповеда о ноћи меша нас и предаје своје шуме нашим великим ружичастим датулама

и море кроз које изгнанство троши певање море које пре рока поставља питање острвља море неизмерно лице по коме се трубље надимају наше и које

зар вода се брже одмиче од стража

које испитују кроз даљ рт аутономију

море које провлачи се кроз наше заграде

где истинито и лажно се укида на обали

врх један развија свој најтромији флорилегиј

сик сик каже тица бела уик уик каже булбул

море

које подиже своје стоноге и полаже их у зделе наше

море световни савез у коме ветар предвидив у спрези је с грашком с кајаном нечувеном

за какво припадништво о ноћи прибрежја глатких какав бол пуноће и какав екуменизам

*

...лицем окренут к небу и слободи

Леконт де Лил

аристократија

језика

распоређује по ободима царства

тајност богохулних станци

стрепи од мојих извора

удише мој повратник света бистра искидану струју поднебља тужних иза застора маншија5 пожудна је зеница

лиснати вакоа тројнога сечива

сметена мета космичких папанги

неразложна кулиса лангутија

поступно гашење муња

на обалама смрти аристократија

језика претворна географија моје кошинце алоје јесу ли то опет господар

и његова лукавства нова погрешан прорачун приликом надзирања својих адреса да ме тако љуби дивљак поносит и богохулан душа ми тоне у црно млеко ништавила

односи кривца и његову жртву бога и сузе света песник ми улива горко таласање у срцу острва гордих те погибли спасава ме господствено наслеђе располагање крстовима у светлости његовој коју измештају знакови

* света јој трпеза макиси додои за моје претресе моја преметања тела непорочна рата

занаре о! боле мој, моје пијанство ти лишћа си плес и предигра пљуска ти стрепња си мете у титрању муње дебасин6 слепљена с криком моје расе

занаре о! крв си ми лице ми свето срце си врха у коме ватре бију процесијо сунца уз блех и карлоне7 окретна причести копаља и звезда

занаре о! ти на нечист одговор си апсолут омеге скривен у стубишту

краљице у зору нежно име звони пламтећа птица по злату орхидеја

занаре о! ти си југ препорођени марина где сутон сахрањује сенке ветрова папига на опасном крсту дуга цеста кроз дим те расуте ноћи

ФАНЖАН МИСЛИ ЗАНААР8 МЕЂУ ПЕВЦИМА (Избор, 1987) Праисконска тамаринда из које Југ изниче ето певаца моје оностраности јутарњега поја да постави пред тобом се питање царства као слика која саму себе дочарава 6 Мадам Дебасин (1755 1846), земљопоседница, робовласница. Међу белцима словила за добротворку, народно памћење и приче у њој виде Баба Калу, вештицу. Ерупције вулкана Питон де ла фурнез (Шиљак огња) у фолклору се тумаче као јауци Баба Кале која своје грехе испашта у кратеру вулкана. 7 Карлон: Конична, цветна капа која се носи у току разноразних церемонија, обично посвећена неком божанству. Индијског порекла. 8 Бог, на малгашком.

*

Сан или будност видовитост на врхунцу свом црну кокош ноћи боле леђа (наше су очи одвојено угледале ствар исту)

вели припоји себи украс од река како би искушала трому шуму чкаља ноћу вода ослобађа разјапљено небо душа слази у своје уроте

безумниче који не знаш да ти сам си путовање

кукурикуку

*

Ноћ смрскана тело је које постаде реч слеме! Бог себи справи бубањ од ђавоље коже (хајде да се изгубимо у игри обрнутих вредности)

најозбиљнија питања заодевам бојом острвља

еклектизам! спора експлозија дна вртаче... припијам уз идеал своја најранија сећања

нек ветар уз тебе веже вајкадашњи иланг љубав шта год да деси се као певац на обали реке волећу те све до муља на дну душе толико сам пута у постељи твојој скривао свој обрис

натапај ме сенком као купину изрази ме оголи кроз ударе мора и упитни гребен (зар опет купина?)

„... питања се кроз повест не понављају више него лица људска“

Ж Л Наси (Заборав филозофије)

теби је дакле нови програм потребан

Смисао... смисао... учинићемо да смисао се збуде...

*

И жена буди се

око прстију обмотава птицу од ђердана

састаје се с топлом утробом

путем којим пролазиш

ти непозната изаткана у љубавницу

море увежбава тероризам

ти која држиш ме међу зубима

доста с тим тескоба нам

ил надање шапуће доста с тим да заобилазимо реч или њен заборав доста с тим да се међ вама о присуству свом препирем краљица цеди Божанство између својих симплегада9

доста с тим да хинимо утркивање по слами пев петлова у сумрак за јутро кадрих круг ватре срећника

поништи све о корену горку пратњу земље опонашај помути моју видовитост нагости нашој задај обиље твари

ја открих своје благо у стаблу ноћи

и небу поставих театрално питање

шта смо то жртвовали овако говорећи љубав к теби о краљице пева се на хиљаду језика

*

„спавај спавај спавај

С осмехом нејасним

мој сан тако лепо те вреба

да сан бива чаролија

а ја сам неосетљив“

Фернандо Песоа

носим кроз ратове твоју лепоту хибискуса

ја видим само тебе колибе добровољне

вечери одбегле тамне које се пале кроз моје сећање где други друго не видеше до обрис дрскости

као далеки глас неки у теби острво скрићу

као Селан или Шар у Свескама Хипноса узалуд ће власт да светли своје убице твојим гласом ћу да говорим од месечине беле

*

острво звезда рађа се укрштањем демона тавног и стазе млечне

* сиви крсту мој labarume

пространије но што мисли се тело настањујемо

премда нам даљине нису осигуране * вољена живеше по поретку небеском језиком тајним јој ватра говораше певца кукурик пропис је будио да ли је могло да се предвиди

то горе било је од силовања тврдом речи

неко јој шану дођи драга

и већ се зачу црни мешач карата

с мора ваша лица мртвих сателита мозгови ваши хоботница у белини солана

*

„нида“: Ни да ни не да и не

Ах! Како махнитасмо, изабел

жмиркаво око (испабирчих пар пулсара)

прекида сан претходни гле! воћњак овај усталасан као море у фаркхару10 простире се по комаду повести узбуркане врло

колико је „нида“ на овом комаду ноћи исток се западњачи не зна се више на међи реке или мора које то зору лапти ка којем долу се успиње човек који говори да са нагласком не тресак громовника за несташног вражића и стабљика кроз светлост оћута сулуду врлину а муж никада мање венчан чека да отвори се у дно куће ормар мишљења или речи што све сабра у присну сенку мрачну зраку супер есенције биполарност рескога когита

књигу Саида пептимисте11 албум присуства одсуства григорија паламу

10 Атол на Сејшелима.

11 Роман арапско израелског писца Емила Хабибија (1922 1996) чији се лик, попут Волтерова Кандида, беспрестано креће између оптимизма и песимизма.

и његова зрнца теологије (који те воде ка суфизму)

и толика друга лака терета где такође налазе се скровишта за пачули

за умеће разашивања себе муња сложена у сан око зглавка твог моје срце у које завиривале су очи лонганија твоје

*

Једно троши Друго

„бакље“ букте над гробовима сна параброди се крећу фабрике иду к осигурања укинућу

знали смо како да у складности ангела ухватимо лажно сазвучје

за филао тао тао папагај одговара као као

„порекло, то је зимјско клупко, То је јин и јанг“ А. Френо

*

певаш док дете у суседној соби плаче прелазимо с језика на језик опет иштем смисла за оно што ту зби се праћка неке звезде разби ми памћење изгубљена деца танани хор пуца ми душа

* Бог тај који час горе час доле меша мој је

зар не мајсторе Екхарте? С ону страну

себе сама не стрепећи да ово могло би оно да постане

коме да снева запада услед тих преокрета мој је мој Бог тај који од смрти наше мрешкање звезда ствара

*

крило попут жене

шта говори ватра испред наших кавги Бог се неки озвезданио

*

племе од сна ноћ се круни испијати етнос! понос побеђује! испио сам Нову од које време прокључа њену светлост силовиту њену устаничку плиму птицу накрај пољане има ветар за барјак

тренутак у Богу празни свој садржај и да Бог не би остао дужан у тебе своје семење празни

*

шта је Боже многоструки творче влашића утопија? шума, са свим својим преобиљем?

јасмин архипелага што на апсолут мирише?

или у мојој души

та несносна несаница оних који

лишени су памћења

дах који подиже острвски раст

светлосна тачка

која граничи се с магеланима

ноћна литургија

која непогрешиво изабира свеца

(то не још

Недељу птица)

ноћ повлачи се а она још ту је!

и на заљубљеној грани

уздиже своје биће на рачун основе...

ТИКВА БЕСКРАЈ

Занааре

идентитет

уводиш у напаст

учини да моје острво надалеко

кроз свет одјекне

све до дна васионе

и да се по слици ноћи звездане боговима

добра вест однесе (Изабрао и препевао с француског језика Борис Лазић)

Борис Гамалеја (1930 2019), франкофони песник родом са острва Реиниона. По мајци је Француз, а по оцу Рус (његов отац је, као Врангеловац, пошао у емиграцију после пораза царске војске и доселио се на Реинион). Гамалеја је рано, још као мало дете, изгубиооца,такодаганијеупамтио.Рускићеданаучитекуизгнанству, у Паризу, на славистици, а приликом дугогодишњег боравка у Француској престоници биће у прилици да упозна и људе који су знали за његовог оца. О свом оцу написаће и експериментални роман Острво царевића [1997] (чији је мото стих из Еванђеља „Отац и ја једно смо“). У својим стиховима Реинион назива „Црна Русија“. Иако син Белог Руса, у младости је комуниста и заузима се за признавање самобитности острвске културе. Као жртва Уредбе Дебре из 1960. године , протеран је са Реиниона и принуђен да, са супругом и још једанаест комунистичких или антиколонијалистичких активиста, напусти острво за метрополитанску Француску. Шездесетих година је радио као наставник у париским предграђима деведесет и трећег департмана. Оштро се супротставља свим мерама министра Мишела Дебреа, а особито исељавању острвљана према континенту. 1973.годинеобјављује,увластитомиздању, Вали за мртву краљицу (уз индекс, речник и језичка појашњења). Спев је написао, између 1960. и 1972. године у париском, радничком предграђу Роменвилу. Тај родоначелни спев реинионске књижевности је сродан ономе што је Гувернер Росе Жака Румена за хаићанску књижевност или Запис о повратку у завичај Емеа Сезера за Мартинику. Сродан је, такође, по својој концепцији а делом и изведби, Свеопштем спеву Пабла Неруде. Гамалеја је дубоко обележен искуством изгнанства: призивање валија (малгашког музичког инструмента), уз који пева еп о острву, знак је истовременог одбијања Француске за коју сматра да је тамница. У Валију и следећим еповима или Роемама (кованици која означава романе поеме), Гамалеја обрађује два опсесивна питања: идентитет (фигуру оца) и егзил (жудњу за острвом рођења, Реинионом, али и не мање снажну жудњу за Русијом). Гамалеја је франкофону литетатуру обогатио низом вешто скованих неологизама и ослободио је диктата језичке норме. У полифоном делу чија је основна креативна матрица родно острво, Гамалеја укршта епско и лирско, повест острва и љубавну драму, француски, креолски, поједине афричке па чак и руски језик, православље и паганство, афричку и европску стварност. Метафизика историје и језичка

неспутаност чине основна обележја његове поезије. Седамдесетих се враћа на Реинион. После штрајка глађу, наставља да се бави просветом, поезијом и лексикографијом. Покреће часопис „Бардзур“ у коме објављује креолске песме и приче, као и први речник креолскога језика (француски је говорио са благим креолским нагласком). 2012. године се враћа у Француску, где умире, у кругу породице. У извесном смислу, песничком фигуром Гамалеје то Русија Африци узвраћа на претходно, афричко даровање, на Ханибала Петровича, посинка цара Петра Великог и прадеди по мајци Александра Сергејевича Пушкина [Црнац Петра Великог] (с којим је, узгред буди речено, племићка породица Гамалеја у далеком сродству). Ово су први преводи Бориса Гамалеје на српски језик.

Петар

Чухов

(ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ)

*

У дворишту цркве љуљашка Бог је дете.

УНУТАРЊА ЕМИГРАЦИЈА

Близак пријатељ из прошлости, одавно нестао у некој далекој земљи, изненада ми се јави у сну.

Ти си се вратио! ускликнух.

Нисам се вратио, ти си код мене дошао остани ако те је страх да се пробудиш.

СТРАХ

Пре него што легнеш провери под креветом

да не буде случајно да си тамо

СЛЕДЕЋА ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Уместо голог и глатког кестења скупљам бодљикаве им омотаче

дан за даном сахрањујем

их у свој кревет а ноћи постају све дуже

док тело ми се скраћује

колико сутра пробудићу се го и гладак и срећан

НА ОСТРВУ БЛАЖЕНИХ

Важно је да имаш добре комшије.

Онда лако заборавиш да кроз прозоре дува, кров прокишњава и сваку ноћ сањаш један те исти сан. ГРАВИТАЦИЈА

Готово невино пада пролећна киша

над дрветом са срцем урезаним у кори

и над заставом са грбом уместо срца

ВАСКРС

Да кажем „Христос васкрсе“, да три пута цркву обиђем, да однесем свећу кући и пре него заспим да се помолим за оне који никада не васкрсавају.

(НЕ)ВЕРБАЛНО

Игра мисли је фокус који ти спречева да се фокусираш на смисао

но има ли смисла уопште то да радиш и овако и онако живот пролази као гондола по некаквом мутном каналу а ти наивни туриста слушаш песму гондолиера и онесвешћујеш се од среће без да разумеш и реч (Изабрао и препевао с бугарског језика Срђан Секулић)

Петар Чухов је савремени бугарски песник, писац и музичар. Рођен је 1961. године у Софији где и данас живи и ствара. Дипломирао је библиотекарске науке на Државном библиотекарском институту и магистрирао социологију на Софијском универзитету „Св. Климен Охридски“. Радио је као библиотекар у Народној библиотеци „Св. Кирил и Методије“ у Софији, а тренутно је запослен као библиотекар у главној градској библиотеци у Софији која носи назив „Столична библиотека“. Регионални је уредник књижевног часописа „Балкански књижевни гласник“ за Бугарску.

АМЕРИЧКА

(ИЗБОР)

ПОЕЗИЈА

Џејмс Лафлин

СТАРИ КОМИЧАР

Коју улогу тај старац

мисли да глуми

на тренутке је смијешан али и не баш

његова је глума достојна подсмијеха чак је и патетична

што ли си умишља?

он сигурно није дјечак из сусједства

онај којег су сусједи размазили

и за којег су учитељи вјеровали

да јако пуно обећава

истина, постоји нека сличност међу њима бојим се да то можда и јест он, дјечак из сусједства,

али сада старац посрће и не може се сјетити текста

мора бити да је пијан или болестан можда ће умријети

на самој позорници јер он је комичар

и жели да се публика смије његовој властитој смрти.

Чарлс Буковски

ВРИЈЕМЕ ОДМОРА

лежао је у постељи а био је сјајан романсијер, пјесник и писац

кратких прича. посјетитељима су често говорили да је управо његово „вријеме одмора“

и нису их пуштали к њему. једном га је посјетила дама која је такођер писала кратке приче и романе. дама је свој посјет њему описала у краткој причи. написала је да ју је примио нељубазно, да је био незахвалан што га је посјетила. и да, можда, и није такав великан као што многи мисле. у својој је причи написала да је био „врло неугодан човјек“.

он је послије неког времена умро од туберкулозе а дамина кратка прича је објављена.

он је био Д. Х. Лоренс а дама је с правом одавно заборављена. стрвинари ријетко завређују благослов бесмртности.

Лоренс Ферлингети

ТУРИСТ УСРЕД РЕВОЛУЦИЈЕ

Истина био сам турист усред револуције

дилетант револуције

За обојене сам био бијелац

без властите револуције

(или сам тако мислио)

Људи гладују и умиру

Зато сам се прикључио револуцијама Трећег свијета

Године 1959. био сам фиделиста

Године 1989. био сам сандиниста Вјеровао сам да сам један од њих (а вјеројатно сам и био)

Звали су ме campañero Објављивали су моје пјесме у својим револуционарним новинама У тједнику „Lunes de Revolución“ назвали су ме поета (што код њих значи јако пуно) У понедјељак Револуције био сам гринго пјесник у првом реду њихових редова Људи гладују и умиру Осталих дана у тједну натраг код куће или гдје другдје могао сам бити нешто друго Тко зна што можда пјесник дупелизац или другоразредни сликар

и никад се није изјаснио за Фидела

(Умјесто тога је одлазио на рибарење)

Никад нисам промијенио мишљење

био сам турист и то врстан

Данас јесмо сутра нисмо

Људи гладују и умиру

И кад умрем не трепнувши

И кад умрем не трепнувши

Сигурно ћу се придружити

подземном покрету отпора

Боб Дилан

С БОГОМ НА НАШОЈ СТРАНИ

Моје име не значи ништа Моје године још мање Завичај из којег долазим Зове се Средњи запад Ондје су ме одгојили и научили Да се закони поштивају И да је у земљи у којој живим Бог на нашој страни

Књиге из повијести приповиједају нам о томе Објашњавају нам то јако добро Коњица је јуришала Индијанци су изгубили Коњица је јуришала Индијанци су изгинули Држава тада бијаше млада С Богом на њезиној страни

Шпањолско амерички рат Узео је свој данак И Грађански рат Убрзо је заборављен А имена јунака Морао сам научити напамет С оружјем у њиховим рукама И Богом на њиховој страни

Дечки из Првог свјетског рата

Дошли су и прошли Разлог за ратовање

Никада нисам разумио

Али схватио сам да га морам Прихватити и то с поносом

Јер мртви се не броје Кад је Бог на твојој страни

Кад је Други свјетски рат Напокон завршио Опростили смо Нијемцима Потом смо се и спријатељили с њима

Премда су побили шест милијуна људи Спалили их у пећима И Нијемци сада једнако Имају Бога на својој страни

Цијелога живота Учили су ме да мрзим Русе Јер ако дође до новога рата Морат ћемо се борити с њима Мрзити их и бојати их се Крити се и бјежати од њих И све то прихватити храбро С Богом на нашој страни

Али сада имамо убојито оружје Кемијске прашине

Ако будемо присиљени испалити га Учинит ћемо тако

Један притисак на дугме И читав свијет лети у зрак

Јер никада не постављаш питања Кад је Бог на твојој страни

У многим тешким тренуцима Размишљао сам о томе

И како су Исуса Криста Издали једним пољупцем

Али ја не могу мислити умјесто вас Морат ћете сами одлучити Је ли Јуда Искариотски Имао Бога на својој страни Сада од свега одустајем Сит сам свега и уморан Збуњеност коју осјећам Не могу изразити ни на једном језику

Ријечи ми се гомилају у глави

И падају на под

Јер ако је Бог на нашој страни

Спријечит ће сљедећи рат

Том Вејтс

ПУТ ДО МИРА

Млади Абдел Махди Шабнех имао је само осамнаест година

И био је најмлађи од деветеро дјеце, Никад није провео ноћ изван властита дома. Његова је мајка високо у својој руци држала фотографију свога сина

Да би људи који читају New York Times

Видјели да су се убијања само још погоршала. Дуг је пут до мира.

Био је висок и мршав, младић с танким брковима, Прерушен у правовјерног младог Жидова У напученом аутобусу градског пријевоза у Јерузалему. Неки од путника преживјели су Други свјетски рат. Али громогласна експлозија Разнијела је прозоре на зградама на удаљености од стотињак метара, Уз још већу одмазду и седамнаест погинулих. Дуг је пут до мира. На крижању Авеније краља Џорџа V и Улице Јафа Путници су ушли у аутобус на линији 14 а. Абдел Махди Шабнех застао је на почетку пролаза у близини возача. Посљедње ријечи које је изговорио биле су: „Бог је велик, Бог је милостив.“ И себе и све остале разнио је у зрак и отишао на други свијет На путу до мира.

Као одговор на овај чин Још један пољубац смрти посјетио је Јасера Таху, за којег они из Израела говоре да

Пронашли су дјететову бочицу за млијеко и пар ципелица

И махали су њима испред телевизијских камера.

Гласноговорник израелске Владе каже да нису знали Да су његова жена и син били у кући.

Посвуда су контролна мјеста и запреке, И једино патња на свим телевизијским програмима. Ни једна страна неће одустати од тврдње да

баш у свему није у праву.

Дуг је пут до мира.

Израел је свој најновији ратни поход

Против Хамаса започео у уторак.

Послије два дана Хамас је узвратио нападом

И убио пет израелских војника.

И тако мртви и рањени на обје стране

А једни и други углавном су цивили и становници Блиског истока. Испуњају дјецу мржњом како би се борила у рату једнога старца, И погинула на путу до мира.

„Ово је наша домовина и борит ћемо се за њу свим средствима“, Једнако говоре Палестинци и Жидови. Свака страна ће откинути руку свакому Тко покуша зауставити отпор. Јер ако вас нетко увриједи Морате му узвратити истом мјером. Тада ће Махмуд Абас рећи да се Шарон изгубио На путу до мира.

Једном згодом Кисинџер је рекао: „Ми немамо пријатеље, Америка једино има своје интересе“ Сада наш предсједник жели да људи у њему виде хероја, И под сваку цијену бити поновно изабран.

Али Буш не жели рискирати своју будућност Јер се боји својих политичких погрешки. Стога игра шах за радним столом и позира за медије, Петнаест тисућа километара Далеко од пута за мир. У видео снимци коју су пронашли у кући Абдела Махдија Шабнеха

Види се како у руци држи Калашњиков, А глас му је готово дјечји. Био је сјајан студент, волио је учити и марљиво је студирао Као да је пред њим била велика будућност.

Својој мајци је рекао да тога дана има испит. И нестао На путу за мир.

Фундаменталисти што убијају и гину на обје стране Стоје насред пута за мир. Али, објасните ми, зашто баш ми наоружавамо израелску војску Стројницама, тенковима и стрељивом?

Јер ако је Бог велик, и ако је Бог добар, Зашто не може промијенити срца мушкараца?

Можда је и Бог збуњен и потребна му је помоћ. Можда је и Богу потребна сва наша помоћ, Јер се изгубио на путу до мира, На путу до мира.

(Изабрао и препевао с енгелског језика Војо Шиндолић)

Франсис Пикабија

ИСУС ХРИСТ ЧУДАК1 (1920)

Посвећујем ову књигу свим младим девојкама. Франсис Пикабија

Стид се скрива иза нашег пола. Ф. П.

Познавао сам неког краља оболелог од младалачког лудила чија се лудост заснивала у томе да верује како је краљ. Ф. П.

УВОД

Књижевност се обнавља стањима мозга стањима душе више него обликом или предметом: понекад снажним осећањима којима се располаже. Религијска фаза човечанства ближи се своме крају Уметничка фаза такође. Уметничко дело није остало без разлога свог постојања, оно је изгубило ВАЖНОСТ. Не постоје Одбрана, Пресуђивање, Разлог. Нема одбране пошто је све хипотетичко, а када кажем како просуђивања нема желим рећи како ни претходна визија није имала више разлога, суђења или одбране, као што је ни будућа неће имати. Нова је визија селидба, промена пребивалишта, улазак у други дом. Објашњења која се дају угодно, без да узнемире, јесу: Славина за топлу виду, Славина за хладну воду,

1 У наслову дела налази се именица „le rastaquouère“ коју француски речници овако тумаче: „Странац или егзотичан лик који се размеће сумњивим и неукусним луксузом.“ Њени синоними су: „l`étranger“ (= странац, туђинац, незнанац), „l`intrigant“ (= сплеткарош, смутљивац) и „le maraud“ (= нитков, неваљалац). Одлучио сам се да употребим, неутралну, именицу „чудак“.

У купатилу. Постоји добробит објашњења: разумети је сигурност, не разумети непостојана равнотежа. Спокојство избор пружа а избор је способност проналажења. Имате обичај да средите мисли, осећања, попут ствари у неком стану. Нема разарања, нема грађења. Проналазак: игра духа. Нове игре, нова правила. Дух ради и игра се, играти се јесте живети колико и радити. Када ћемо се одвикнути навике да све објаснимо? Уважавати живот као неки речник.

Рећи: ово је добро, ово је лоше! Највеће несрећа људска је човеково право на избор. Уклонити глагол бити, проредити га ваздушном машином, пумпом за усисавање што ће обновити црвена крвна зрнца! Чудак је опседнут жељом да дијаманте троши. Власник је различитих шљокица и наивних осећања, једноставан је и нежан; жонглира са свим стварима које му допадну руку; не зна како се оне користе; жели само да жонглира ништа није научио, само измишља. Чудак није врста еквилибристе. Не смемо веровати да непостојање принципа потискује упориште живота. Тумачење је увек отужно и увек неистинито. Реч је о тачки гледишта, стављању пред лорњон, но суштинско је имати лорњон. Чудим се потреби људској да буду упознати с нечим. Милосрдно претпостављам како имате жељу да гутате ватру, али сматрате како је та игра груба, брутална и пуна замки, бежите од тога: дунете! Но, плућа вам нису довољно снажна и због тога одустајете од игре, а не због страха како неће победити. Верска забринутост само је облик љуске коју сте били приморани да одаберете.

Габријел Бифе2

ЈЕДНОМИНУТНИ МЕЂУЧИН

Путовао сам лађом најлепшом икада створеном; чудна особитост, на овом прекоокеанском броду путници и посада беху на коњима! Капетан, искусан коњаник, јахао је пунокрвног тркаћег коња, носио је ловачко одело и дувао је у рог како би управљао маневрима на броду, док сам ја, бојећи се јахања, могао проводити дане на дрвеномкоњуугимнастичкојсали.Искрцалисмосеунекојновојземљи у којој коњи беху непознати; домороци су путнике јахаче с нашег брода сматрали двоглавим животињама, нису смели од страха да се

2 Супруга Франсиса Пикабије, рођена 1881, а умрла 1985. године. Бавила се музиком, писала песме и есеје, сарађивала у дадаистичким часописима. Објавила је 1977. књигу Разговори са Пикабијом, Аполинером, Краваном, Дишаном, Арпом, Калдером.

приближе плену; само су мене, препознавши ме као сличног себи, заробили. Ево где у затвору у који су ме затворили исписујем ове редове које ви следите. Тај затвор беше острво потпуно пусто дању, али ноћу су се становници неког великог континенталног града у којем брак и слободна љубав беху једнако забрањени ту састајали како би водили љубав, тако да сам из свог изгнанства могао донети најраскошнију збирку женских чешљева на свету, почев од тужно целулоидних до оних од сасвим прозирних шкољки прекривених драгим камењем. Понудио сам ову колекцију једном од мојих ујака, чувеном конхолиогу код којег она виси у витрини са индијским шкољкама.

ПОГЛАВЉЕ I

Не говорим о мачки, не говорим о ушима, не говорим о кукурузу, не говорим о овну, не говорим о женама, не говорим о људима. Нисам сликар, нисам писац, нисам музичар, нисам професионалац, нисам аматер. Но, у овом запуштеном свету постоје само специјалисти. Специјалисти одвајају човека од свих осталих људи. Лиричари, драмски песници, ви обожавате уметност како бисте од књижевности побегли, али ви сте само књижевници. Спори сликари, области које ви истражујете старе су анегдоте. Музичари, ви сте одскоци по води…

Човек наших дана Нека је врста огледала. Када се завеса диже, Место гледаоца Зацело је празно; Он вере нема И намећете му предрасуде, Како се надати?

Љубомора, љубав, мржња, славољубље, гледалац игра те улоге променљиве и свечане. Бог, који води проблематичну радњу, једнако је невероватан попут провиђења или судбине.

Изванредна срећа Неминовно немогуће, У ретком лишћу Лептири дуге. Добро поврће, јагодњак, драги камен, итд… Ево вишка љубави и ништавила Исуса Христа Чудака.

ИДЕМО У ПУСТИЊУ УКУСА

Укус, нешто добро, добра вина, говори, успех, неизмерна гротеска одушевљења својом националношћу, чашћу Дајем своју часнуреч само како бих лагао за мене су такође осећања одвратности праћена гађењем. Прасе ми је симпатичније од члана Института, а горчина ми се диже у стомаку када замишљам ћурке, пауне и гуске које образују врх високог друштва. Чувени осећај дужности, скуван добрим образовањем! Има људи који живе у свом вечитом желуцу и због тога им уста смрде, јер могу бити прилагођени само неким домаћим лешинама, у бронзи или мермеру, на нашим јавним трговима: Исусу Христу Страдиваријусу, Наполеону гњаватору, Спинози успављивачу, Ничеу онанисти, Лотреамону содомисти. Политика довршава са сецирањем лакомислености Балони ваших ја такозваног разума, ваши мозгови су исто толико прапорци за камиле и крокодиле, бука ваших реченица је на вама попут оних звона које кравена вратуносе икоја брује доконе силазе са планине сугестија. Над жене, над људи, под жене, под људи, косе ће вам побелети а мисли ће вам остати тама. Мисли срца, мисли душе, мисли мозга су исто толико хемијске аутоматскереакције;струјакојаихтерададелујудолазиодвассамих, сунца или Великог Медведа; Велики Медвед рецитује, сунце рецитује и ми рецитујемо наше пробаве и пробавне сметње. Ваша размишљања, драги читаоци, била она против разума или против истине,

ствар. Тражите у непрекидном покрету стајалишта, замишљена одморишта, каква лудост!

СУНЦЕ СКРИВА ПРЕДЕО

Са великих трка у Америци, у Кини, у Француској, у Немачкој, враћа се још уморније од игри покрета. Постоје језера и острва, што је потпуно исто. Симфонија баца мрку боју на наше трбухе: „Да си знао колико те волим, како бисмо леп роман доживели!“ И они упалише лампе како би прикрили своју нагост, њихову нагост која дрхти под сјајем месечине. Ти појединци тамо броје на стотине милиона а њихова особност, са другим језицима или различитом ношњом, постоји само да би се учинила иста ствар. Не радите, не волите, не читајте, мислите на мене: пронашао сам нови смех који оставља на миру. Нема ничег што би се разумело, живи за властито задовољство, нема ничега, ничега, ничега, осим значења које ћеш сам придати свему. Један од мојих пријатеља, дух несталан и заношљив, рече ми како налази разлике међу делима књижевним, сликарским или музичким, не бејах његова мишљења и имали смо дуг разговор о тој ствари; наша махнитост потраја скоро читав сат, све до трена када се наши мозгови претворише, више или мање, у кашу, допуштајући нам да утврдимо ништавност свих физичких и метафизичких теорија! Током дискусије умешао се други мој пријатељ и бистрина његова духа одједном се затамнила чињеницом

У В-

ЕЛИКОЈ

ТИШИНИ

Дрхтите пред Христом, сви сте веома добри језуити.

СВЕ ЈЕ ОТРОВ ОСИМ НАШИХ НАВИКА

Треба се причестити жвакаћом гумом, на тај начин ће вам Бог ојачати вилице; жваћите га дуго, без скривене мисли; пошто он воли ваша уста, нека зна чему она служе! Ваши влажни језици нису за презирање, чак ни за Бога. Размислите о смешним обманама које покушавате пружити једни другима; мидери које ви носите замке су за мишеве. Сви сте ви делови огледала и желите ме уверите како то огледало гори и троши се попут сунца. Ваше срце темељи сва мала и прљава тела које називате душом. Стварност вам баца снове на ђубриште? Потребно је опкорачити то пушење и ући у оно што зовем хохштаплерска гадост.

ЗАМИШЉАМ ОВО: Исус Христ џокеј! Да, изазива знатижељу мноштва, учествује у трци, читав се свет на њега клади, резултат за оне који су се кладили: ништа.

СВА УВЕРЕЊА ГОЛЕ СУ ИДЕЈЕ Зло за зло, мождани режњеви Јованке Орлеанке, они маршала

Затим, Воз воз за умирање, Свеједно је; Таласи мисли Над једном речи. ПОЈАВЕ Интелигенција је службена, желите феномене: жене са брадом у сликарству или мале киклопе у књижевности. Сви уметници су грбави; рељефне музичке кутије, пријемчиви ритмови живота кастањета. „Наказе“ Барнумове су невољни и интернационални бољшевици живописних чудовишта; оне нас упућују на размишљање о заустављању еволуције, хипертрофији мисли датих с више ужитка него с морфијумом или опијумом. Све феноменалне особе желе бити „опијум“ или „морфијум“, док друге, практичније, продајусвојешарлатанскепотписе,попутдлакас Мухамедовезадњице или парчета крста Исусовог, потписаних на сугестију снобова.

ФОТОГРАФИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ ГИМНАСТИЧКЕ

Ох! грлим вам, драга читатељко, врат, на сунцу смо, имате на прсту сафир који не тражите да бисте ми га дали, ваша ми десна рука чеше леђа а мој доктор каже како сам изврсног здравља…… читав живот је овде; свакако постоји Пастер који вас, излечивши вас од беснила, изнова враћа у живот, но остаје да се сазна шта је од тога двога пожељније? Пастер је био паметан, ја ништа нисам, појаве ме не занимају; Госпођо молим вас чешите ме још, чешите ми увек леђа.

Љубавзаражавачарањем,желинајпреубитиоколинувољенеособе, а потом, сасвим полако, и њу саму.

Црна миса Пожуда Пољубити задњицу Демонизам Итд, итд, итд… Фалуси су езотерични у кревету и, много чешће, још езотеричнији на улици. Ако не општимо са нашим сестрама, нашом мајком, нашим пријатељима, са лепим животињама, то је стога што наше образовање налаже као угоднију, и здравију, следећу посебност: љубав са законитом женом на Западу, дочим нам источњаци приказују представу дворишта у којем ће бити мање покретан петао. ЉУБАВ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

Исто тако је то тачно за друге појединце чији се изглед мења, то је као кад двоје заљубљених постају воајери и бивају на лоше наговорени. Над-жена представља Институт. Под-жена дадаизам. Што се мушкараца тиче, сви желе постати амбасадори. Много људи носи ожиљке од сећања на љубавне авантуре њихове жене. Црквена звона, бруј таласа, мирноћа мора, месечина, заласци сунца, олуја, такође су шампон за слепи пенис; наш фалус треба да добије очи захваљујући којима ћемо на трен поверовати како смо видели љубав изблиза.

Платонска љубав не постоји!

Љубав је спуштен капак, осликан црно-сивом бојом!

Љубав је прилика која недостаје!

Љубав је влажан стан!

Љубав је бунар над катедралом!

Љубав је страшан пожар! итд, итд.

Љубав је скраћеница слике произвођача деце.

Љубав вас сатире…

Љубав, можда дивљење или сажаљење!

Љубав је често економична безбрижност.

Љубав се шири под дејством кокаина, љубав је стога чиста хемијска реакција која се обзнањује у додиру с невидљивим струјама као рефлекси мртве жабе.

ДРХТАЊА ПРАЗНЕ ГЛАВЕ

Погледате ли око себе, можете опазити само неку библиотеку која вас гуши, уколико наваљујете, проузроковаћете губитак својих способности, наваљујете ли још више, биће панике и бунила. Живот није ваше представљање, већ представљање уопште; изван њега налазе се средства да се обнови, да се прехрани; верујем како је то иста ствар као и да се једе бифтек.

У срцу Исусову Барчица светилишта Указује ми се На крсту Од зеља Певајући rag time Баналан Папиног новца.

СТРУНЕ СКРОМНОСТИ

Минерални симболисти, фино обликовани рубин умирити може опрез, чувајте ваше шешире. Импресионисти, ваља навити сат. Кубисти са олука Н. Д., пушите мање лулу а више цигарете. Дадаисти, нечисте животиње, људи ће вас крстити, будите без бриге. Футуристи су Италијани медени месец у Венецији очито је диван!

Куће у Венецији не стоје равно

Многе од њих су кухињске крпе Које нам прљају ноге Треба заменити собу Као што се конац мења. Прозори кућа У исти мах су ануси, Али поезија је свугде, Зар не?

Да би се сачувала туга Вашег лавежа, Обешен хоризонтални план, Ништа не видим.

Старе куће ничему вас не могу научити, подсећају на старце који трабуњају о младости.

КОМИЧАРИ И ХУМОРИСТИ

Психолог се искључиво храни свесним; ја желим несвесно које се не може прилагодити. Хумористи су вештачко цвеће комичара, попуштају гледаоцима. Кловнови су хумористи.

Хумористи су најгори идиоти, могу забавити само оне међу вама, драге читатељке, које прихватате да носите појасе невиности.

КОМИЧАР

Засмејавају ме кретње тореадора.

Засмејава ме рат.

Засмејавају ме драме Хауптмана и Ибзена.

Засмејава ме извршење смртне казне.

Засмејава ме пријем у Академију.

Засмејава ме краљ.

Засмејава ме Исус Христ Чудак!

Петао као Отело, Личи на Магбета, Око Маслињака.

ПОЗНАТ И НЕПОЗНАТ

Непознати не постоји. Провиђење је познато, оно није загонетка. Само је наслеђе.

Село спава, Мисли Као животиње Скривају се. ОШТРИЦА

Несебична бића која живе на уштрб других, славећи глупост рада и револуционарни занос и то без смеха, са гукањем!

КОЛИКО ИМАШ ГОДИНА?

У рубљу, у соби, данас, малочас, водим љубав раширених руку.

Огромни красуљци, Као исто толико сунаца, Спуштају се у мој мозак Трњем накострешен.

Срећа мирише остатке наше сенке. Живот би требало да буде попут купке за истезање њених удова; али тепих зелене траве црвени под ватром миловања, као младе девојке које показују своју раскошност. Жабе крастаче ускачу вам у уста и мали жути димови улазе вам у уши. Умочите руке у сребро и злато мирисно од балсамичног биља и, у рукама неке друге, са срцем међу ногама, дођите да ме на хоризонту потражите.

МОЈ ОСМЕХ

„Све биљке ми припадају, то је стога што не волим поље!“ То је веома ретка врста птица и тешко ју је упознати јер се те птице никада не показују; женке лежу јаја у зраку на великој висини и птићи се излежу из њих пре него што имају времена да стигну до земље; лете без престанка, не знају за храну, лађе њихових крила налик су онима нашег срца; заустављање значи смрт. Те птице

Жуан; причу човека који је жвакао револвер! Тај човек беше већ стар, од свог детињства препуштао се том чудном жвакању; доиста, његово посебно оружје требало је да га убије престане ли с тим и на трен; ипак, он беше упозорен како ће, у сваком случају, једног дана, неопозиво, револвер опалити и усмртити га; у међувремену, без заустављања, он наставља да жваће……

НАЈЛЕПШЕ ЧОВЕКОВО ОТКРИЋЕ ЈЕСТЕ БИКАРБОНА СОДА

Сви ствараоци су некорисни, њихова је љубав налик на топљење снега у пролеће. Кишни дани на распусте подсећају. Надмашујем аматере, над аматер сам; професионалци су усране јабуке. Сви сликари присутни у нашим музејима су пропали генији сликарства; никада се о неуспесима не говори; свет се дели на две категорије људи: неуспешне и непознате.

Исус Христ Страдиваријус губитник беше, Буда рак губитник беше, Мухамед берберин губитник беше.

НЕПОЗНАТИХ НЕМА ИЗУЗЕВ МЕНЕ

Орагунтанипевају,певајубомбонеодјечменогшећераадругишансонијери долазе и сишу их за десет франака.

Морамо радити чини се, То дуг је Дуг према глупим створењима, Еволуције белих риба,

Људских тежњи, Усана сељака, Кожних набора. Један километар, Или сто километара. Километара нема.

То речи су којих има, оно што именовано није не постоји. Реч светлост постоји, али светлости нема.

МИ СМО У ЦРЕВИМА

И то црево је све веће и веће, представља свемир, с тим што је наш свемир само звезда падалица видљива у њему краткотрајно. ЉУДСКА ПРАВДА ВИШЕ ЈЕ ЗЛОЧИНАЧКА ОД САМОГ ЗЛОЧИНА

Вечни сан живота седи на твом кревету, љубазан је и добар друг, тело му је тање од зрака који на истом месту пуше на лице људске узвишености; зар не, философе, посредниче или опсенару сланих облака, када будеш одлетео са својим облацима, остаје само лакрдија сладуњаве воде? Само си ти изузет од закона гравитације; реци ми, дакле, драги философе, ако твоја тежина заиста није као бријач фосфоресцентних таласа а црвени социјализам је нешто друго попут хоботничко ждраловског кљуна чије грамофонске пипаљке вам свирају само сенф милости. Људска уста непостојан су пол; звук који производе ваша чела урања без звука у непокретни круг.

Када неко говори, Доња његова чељуст Ме посрами; Унутрашњост његових уста

Црно је небо.

Не ногу вас волети Гнушам се себе. Пријатељице, сијаш под месечевим зрацима. Пријатељице, желим да покопан будем у огромном громобрану. Пријатељице, моје пријатељство је нераскидиво у лицеју тра-ла-латра-ла-ла.

ПОГЛАВЉЕ III

ХЛАДНО ОКО После наше смрти требало би да нас ставе у једну куглу, та кугла ће битиодвишебојногдрветаначињена.Требајекотрљатикакобинас одвела до гробља на којем ће гробари, оптерећени својим бригама, носитипрозирнерукавице,какобиопоменулиљубавникедасеподсете миловања. За оне који би желели да оплемене свој намештај стварним задовољством да буде скупоцен, постојаће кристалне кугле у оквиру којих се може опазити потпуна голотиња њиховог деде или њиховог брата близанца! Траг разума, лампа стиплчез; људске природе наликују вранама које буље, прелећу изнад лешева а сви црвенокошци шефови су станица! КОЛОЊСКА ВОДА КИЧМЕНА Гледајте, гледајте, сиву супстанцу која покрива атлете; допустите ми да утрљам колоњску воду у сва чула, утрљам колоњску воду на лепој звезди. Није женски луксуз оно што привлачи мушкарца, него слабоумност мушка удаљава жену. Мушки пол увек замишља како представља јунака или заводљиво биће на месту за које верује какога је освојио. Жене више воле своје ближње, како су оне у праву!

Изгледи су тако лепи, зар не, драга Пријатељице? Велики стомак, мала животиња која зубима шчепа, егоизам рака који вас исцрпљује! Затим, кад упркос свему, будете привезани уз тог рака, он вам велики део вас самих узме, тако да с радошћу мислите како ће после ваше смрти ваша многовољена земља моћи да још више угњетава своје суседе! …… У име велике, плодне и новаторске будућности света, осуђујем кретенизам који наводи људе на превелико окруживање себи ближњима, искључиво с намером да очувају свој мушки капитализам. Но,сасвимсаммиран,светјеисувишеглупдабискончаотакорано. Представите сада себи сасвим различит свемир и изнад белих облака куглице бројаница Еухаристије?

Облати3 како сте? Да би се залечило ваше срце, ево:

БЛАЖЕНА ДЕВИЦА ИГРА ТАНГО СА ВЕЛИКИМ ЖИЛООМ

Та песма ми се много свиђа, Блажена Девица је права заштитница проститутки… Блажена Девица је од стакла, светлост која кроз њу пролази не оставља никакав траг; Јосиф је мало подневно сунце. Када будете читали ове редове, сишите молим вас, трешњев сок.

ЖИВИМО ПО ОБРАСЦУ

Погрешна употреба, Кајање које самољубље раздире, Каква уображеност! „То је моје“, „То моје није“. Но вреди се окренути! …

3 Свештенички ред у католичанству.

„Већ одлазите? Да“ „Веома сте љубазни“ „Збогом“ „Како сте дошли овде?“ „Примио сам ваше писмо од Задига“ „Подсећате на своју фотографију, драги Господине“, „Збогом“ …

ПОГЛАВЉЕ IV МОСТ МАГАРАЦА4

Увек тражите већ доживљене емоције као што волите да пронађете старе панталоне враћене из бојаџинице које изгледају као нове када сенегледајуизблиза.Уметницисубојаџије,недајтедавасзаварају. Права модерна дела створили су не уметници, већ једноставно људи. „Греши публика када модерна дела гледа као ребус за који је потребно пронаћи кључ. Нема ребуса, нема ни кључа. Дело постоји, једини разлог његова постојања само је постојање. Оно само представља жељу мозга који га је замислио. Изуми природе нас очаравају а да се пред њих не поставља питање умовања или разлога постојања. Уметничко уживање које нам прибаве модерна дела истог је реда. Требаихгледатикакосегледајудрво,цвет,некипредео.Непостоји ништа што би се требало разумети а да није читљиво свима. Гледалац осећа живу обману тврдње о једноставности поступка згушњавања. Себе сматра жртвом лоше шале, итд.“ Ове је редове написала ГабријелаБифе, срећан сам што их цитирам, ауторка показује разговетну немоћ при просуђивању људи!

Јутрос ме је један млади геније замолио да направи мој портрет који треба да се појави у књизи о модерним уметницима. „Сличност ме не занима“, рекао ми је! Њега, можда, али јавност? Чини ми се да постоје случајеви у којима би фотограф био добродошао!

датом тренутку, нема разлога да „Ролс-Ројсеви“ не буду управо такви. Господо уметници, оставите нас на миру, ви сте руља свештеника који још желе да нас приморају да верујемо у Бога.

БОГ ЈЕ БИО ЈЕВРЕЈИН КОЈЕГ СУ КОТРЉАЛИ КАТОЛИЦИ

Ловац мамцем = Гијом Аполинер. Више волим Артура Кравана који је током рата обишао свет, непрестано присиљаван да мења националност како би утекао од људске глупости. Артур Краван се прерушавао у војника како не би био војник, чинио је то као сви наши пријатељи који се прерушавају у поштеног човека како не би били поштени људи.

ЈА, ЈА СЕ НЕ ПРЕРУШАВАМ

У ЧОВЕКА, КАКО БИХ БИО НИШТА.

Дајете мудре савете И постављате чудна питања; Али зашто изабирате Прошлост како бисте судили ништавилу Заспалом дубоко?

Постоји хиљаду начина да се проведе време, и ничега нама како би се провело време. Каква корист од умирања, каква корист од живљења?

Ево нас у бесконачности која се премешта како би постала метар тканине за 99 фр. 95. И овај метар тканине, то је срећа, охрабрује нас, чини да још више верујемо како смо део васионе. Не постоји стечена сила, постоји само кретање. Хемија је само покрет а покрет постоји само у нашим уобичајеним радњама.

ИМА МНОГО МАЊЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ НЕГО ШТО НАС УВЕРАВА НАША ФИЛОСОФИЈА

Сада се увек ради о постхумном.

Преминули пријатељ Срећу мења.

СПИНОЗА ЈЕ ЈЕДИНИ КОЈИ НИЈЕ ЧИТАО СПИНОЗУ

Али ја сам дете што се усправном држању учи. Босије је тужан песник, свештеници чине смрт неугодном Отерајмо ужасе. ПЕТОМИНУТНИ МЕЂУЧИН

Имао сам једног пријатеља Швајцарца, Жака Денгиа, живео је у Перуу, на 4000 метара надморске висине; пре неколико година је ту дошао да би истраживао те крајеве и био освојен шармом индијанске туђинке која га је, одбивши га, учинила сасвим лудим. Слабио је све више и више не напуштајући чак уопште колибу у којој се настанио. Доктор Перуанац, који га је дотле пратио, оптеретио га је лечењем ране деменције коју је сматрао неизлечивом! Јене ноћи, епидемија грипа се обрушила на мало племе Индијанаца које је збринуо Жак Денгие; сви без разлике били су њоме погођени и од две стотине урођеника, сто седамдесет осморо је умрло за мало дана; врло брзо се слуђени перуански лекар вратио у Лиму…….. И мој пријатељ је био захваћен страшном болешћу, сковитлан грозницом. Но, сви мртви Индијанци имали су једног или више паса који,

се, узевши главу жене из псеће чељусти, забавио да је баца у други угао собе заповедајући животињи да му је донесе; три пута се игра понављала, пас је доносио главу држећи је за нос, али трећи пут ју је Жак Дингие бацио снажније, она се разбила о зид и, на своје велико задовољство, бацач кугле је могао да установи како мозак који је из ње шикнуо представља једну једину вијугу и задобија тако облик пара стражњица! …

Међучин је окончан, драге читатељке, настављамо са

ПОГЛАВЉЕ V

ВРХУНАЦ БЕЗГРАНИЧЈА

Изванредно, фантастично, запањујуће, чудовишно, безумно, лудо! … а нико о томе више не прича!

Дакле, свему мора доћи крај. По мени, све је свршено, уколико је и било представе, она је завршена, али ви тражите срећу, коначно одсуствоморалногифизичкогбола,зарне?Добро,неколикокорака даље,иматебарубескрајакојавамдајекапиларнопорицањеуврећи кестења; купите је за пет суа и видећете како се сунце брже креће у свемиру, живећете стотинама година; купите за десет суа кестење и свемир ће се вртети вртоглавом брзином, покрети ваших ближњих биће толико нагли да их нећете видети а сунце ће вам личити на бициклисту који вози круг на тркачкој писти. Но, ја ћу се зауставити како ме не бисте сматрали лудим, појединачно лудило ипак је нешто сасвим ретко! … Мислиоци желе да осведоче све, ја, ја вам кажем како ничега нема. Морамо се помирити с тим. Све се жртвујете, драге пријатељице, да бисте очувале добар глас, то је комедија, идеал вам је лажан. Прихватите, дакле, није важно какву судбину, нећете бити ништа друго до глупаци претворени у интелектуалце!

Али ето, Врата се затварају; Нисте имали Дозволу.

ТРОВАЊЕ

ЈЕ УВЕК МОРАЛНО

Тровање родитеља једино је неморално. Хоћете ли се прошетати чувари образовања на Уметничкој академији, чувари капиталистичких поступака; нехотице или добровољно, желитеод животанаправити гробљеноворођенчади,желите особе потчињене вашим лошим примерима; то је само жеља за власништвом. Отац и мајка немају право да усмрте своју децу, али Отаџбина, друга ваша мати, може их по својој вољи жртвовати зарад веће славе политичара.

ПОЛИТИЧАРИ РАСТУ НА ЉУДСКОМ ЂУБРИШТУ

Али,вишеволим да мислим на Рибемон Десења којијенаписао ове редове: „По Св. Жану Цревошмркном“: „Коначно, шта има? Немогуће је истурити нос ван а да се не удахне тесто за палачинке које вам се стврдњава на лицу и гуши вас. Јесу ли људи ти млитавци попут ракова с промењеном кожом?“ или наТристана Цару, песника песме TOTO VACA: ,,i Ka tangi té Kivi Ki vi Ka Tangi té moho hi hi e ha ha e pi pi e ta ta e ta kou ta ka jou“ или још боље„Les pendus liquides“ а Змије не носе рукавице,драги мој Цара!

Управо сте кренули за Румунију, ићи ћете преко Швајцарске, Италије, Понтоаза све је Понтоаз, све је Париз, све сам ја, све сте ви, све је ништа, чак без патње.

Свештеников глас

Шири се попут травњака

Са коровом

Оивиченим кисељаком; Дуго, дуго.

Сва сутра знам.

КО ЈЕ СА МНОМ

ПРОТИВ МЕНЕ ЈЕ

Христ је рекао нешто супротно јер је био чудак. Очито, само су Јевреји били одлучни.

ПОГЛАВЉЕ VI

УМИРУЈУЋИ ПОГЛЕД

Срећнисте?Замислитекакосутранепостоји,животједанасаданас не постоји.

„ОХ! СЛАСТ ЉУБАВИ КОЈА СЕ РАЂА…“

Љубав не почиње, реците радије како завршава када будете срели човека с лепим очима, човека чији мозак одражава мало неба, моја драга! напослетку месец, полумесец, како желите. Алфред де Мисе и Фани, једно крај другог, шетају, поздрављани од сељана… Ах!скријтесе,дакле,дабистејели,аливодите љубавизмеђу

комичније је мислити с тугом како нова ствар има вредност која је једнака вредности и стога нема разлике између зубара и сликара. Највеће је задовољство варати, варати, варати, увек варати. Варајте, дакле, али никада не скривајте то! Варајте како бисте изгубили, никада како бисте добили, пошто онај ко добија себе самога губи. Не стављајте куглицу у ухо коњу, јер славуј, славуј ће победити у трци, а коњ ће добити улог кладећи се на вас. Знањеиморалсамосумухоловке,саветујеммувамадаживеуисповедаоницама, греси су много пријатнија храна него кака.

Мужјак је близу женке Подмукло се напери И открије јој ноге сасвим Тражи невин угао.

Ево добре француске веселости, веселости галског петла.

Од страха преко пута

Електричних лустера Валцери Валцери чипки Мајмуна, Још монотонији Али још бољи. НОВИ ВИДИЦИ

Сликарство је створено за зубаре. Шта мари! Па иди! Прегрејане паре препрека само су неуморне драме; нема препрека, једина препрека је циљ, ходај бесциљно. Анализирајте крв хероја и ону кукавице, видећете да су сасвим сличне, ваша објективност вас тера да више волите хероја, само стога што сте снобови, храброст да се буде кукавица је по мом мишљењу бескрајно симпатичнија; уметност коју волим уметност је кукавица.

Кормони5, Беснари6, ти маршали сликарства, створени су како би сликали Жофра7, Манжена8 или Лиотеја9. Поводом Лиотеја, који је управо победоносно ушао у Француску академију, желим да цитирам овај лепи узвишени одломак из његова говора приликом пријема: „Рекао сам како једна фигура доминира читавим Усејевог дела10, она Цара. Постоји ту и једна друга, војник. Међу свима онима који су били покренути, није их било подстакнутих стварнијим и снажнијим животом од Наполеонових војника, старих и младих. Стари су били „гунђала“, они који су га следили у Египат, у Русију, којима је био Бог, који су веровали једино њему. Када се о младима ради, дајем реч Анрију Усеју: „Звали су их `Марија Лујза`, те мале војнике нагло истргнуте из домова и бачене неколико дана по ступању у строј у средиште битки. То име `Марија Лујза` исписали су својом крвљу на великој страни историје…… Припадали су `Марији Лујзи` те акробате младе гарде који ће код Краоне држати три сата врх висоравни пред непријатељским батеријама чији су картечи покосили 650 људи од њих 920!“ Јадна бића пала на стотине зарад славе једног трбухозборца! И помислити како смо још ту! Људи који воде свет служе се страстима најнижим или најпразнијим; Наполеон је тип апсолутне везивне ћелије… Опростите ми што изговарам тако глупаве ствари.

КА НЕДОСТИЖНОМ

Доле, на Северу, на Југу, на Западу, на Истоку, птице лете у круг како би нацртале сунце у зраку.

5

Фернан Кормон (1845 1924), француски сликар. 6 Пол Албер Беснар (1849 1934), француски сликар. 7 Жозеф Жан Сезер Жофр (1852 1931), француски маршал 8 Шарл Манжен (1866 1925), француски генерал 9 Ибер Лиоте (1854 1934), француски маршал, министар рата у Првом светском рату. 10 Анри Усеј (1848 1911), француски историчар, академик

ЗАКОН ВЕРОВАТНОЋЕ

Није сигурно да су наше мисли производ хемијских реакција. Допуштајући да постоји много проблема које треба решити, Свемир за који верујете какога познајетемаскаје самоће; вама владају заразне вредности: нервоза Љубави, нервоза уметности, нервоза веровања у бога. Укус за бивше само је скептична и окултна синтеза која вас наводи да верујете у недокучивост човека, нова кретања само су загонетка за вид или ухо. Музика је створена за уши а не за очи, сада не кажем како супротна тврдња није тачнија када је о незатрованима реч. Уметници су резултат шкртости природе. Оно мало духа што имају дала им је злоба; Дега, сасвим „успео“ тип, пример је онога што сам претходно рекао. Уосталом чуо сам од једног веома признатог уметника како је Дега био пропали геније!

САТИР СА ПАЦОВСКИМ РЕПОМ

Облачно подне слично пергаменту, наоружано једном једином надом, преображене успомене. Једина нада пространија од двоје уста супротстављених међусобно; погађате моју мисао, треба пронаћи свој пут а путеви никуда не воде! На живот гледате са сликарском четкицом и биће вам потребна загушљива гас маска, али ево постоји само новац који има уметника; треба изабрати, живети с генијем или с повољним временом. Непокретни сам путник, земље пролазе преда мном са њиховим несталним загонеткама. Избегавам срећу како она не би побегла.

КАО И ТРБУХ

Зеленомсветлошћуосветљенисувашипоступципредпроповедима поштења; то је музика укуса која грубо гестикулира. Певајте, певајте. Правило има заборавне очи, постоји само препредено присиљавање, присиљавање побија кочиће моралистима, поспаним моралистима; наше срце је варварско а наш стомак домаћи, све је различито, то је дивно, морал и неморал; смрт је исто толико живот колико и живот смрт јесте.

УГРИЗИ ПУЖЕВА

Ни у једном делу, радило се о сликарству, књижевности или музици, нема врхунског стваралаштва; сва су ова дела слична. Најидеалније је оно дело које више одговара одређеним конвенцијама које вам се чине нове пошто не знате за њих или стога што су оне биле више мање заборављене. Нема ни грешке, ни одступања; наш мозак је сунђер који сугестије упија, то је све. Сви људски послови део су велике традиције или мале, како желите не постоји дело које није део традиције, чак су то и она кописта Лувра који су опонашали најбоље могуће слике мајстора, као што је Шарден опонашао, најбоље могуће, кувано јаје или млин за кафу. Боље би вам било, Господо, да стрме литице Диепа обојите у плаво и црвено, заиста природа више није довољно модерна!

(Превео с француског језика Душан Стојковић)

Франсис Пикабија (1879 1953), француски сликар и песник. Издавао је авангардни часопис 391, најпре у Барселони, а потом, од 1925, у Њујорку. Има и часопис Канибал. Књиге песама: Педесет два огледала (1917), Острвце за провод у покрајини голаћа (1918), Платонске јасле (1918), Песме и цртежи девојке рођене без мајке (1918), Атлета посмртних свечаности (1918), Мисли без језика (1919), Поезија Рон Рона (1919), Јединствени евнух (1920), Исус Христ Чудак (1920). Написао сценарио за филм Између чинова (1924) Рене Клера.

СУБЛИМАЦИЈА

Павле Зељић

НОВО ГРОБЉЕ И НОВА ПИТАЊА? (Милица Шпадијер: Ново Гробље, Контраст издаваштво, Београд, 2022)

ноћас су ме походили мртви нова гробља и векови стари (В. П. Дис)

he who knows may pass on the word unknown and meet me on the desertshore meet me on the desertshore meet me on the desertshore (Nico)

У збирци Ново гробље (Милица Шпадијер, Контраст издаваштво, Београд, 2022) присутан је исти двобој са собом у дисциплини сажетости, у ком су многи ствараоци страдали, али: ако су гробови стари, проблем је што гробље вечито мора бити ново. А на гробљу више нема места. Палимпсест је попуњен. Наиме, иако имамо безбројне добробити технологије у сфери штампе, због којих чак постоји и тај луксуз празног простора на страницама, никад није решено питање простора у тексту. Поезија одвајкада има силне муке са инфраструктуром. И тај проблем је, разуме се, све акутнији терет традиције на ауторе и ауторке, који себе упорно виде као недоучене, све је већи. Јер, иако сатерани у ћошак пропорционално сопственом образовању, уосталом спознајом традиције, схватају да некако морају имати и сопствени глас. Сви би да остану унутар граница гробља, ма колико оно већ било пространо до непрегледности, али ако би могли да не прегазе сувише гробова. Но, треба изаћи из апстрактности бића песника. Не можемо замислити човека сасвим апстрактног, необележеног никаквим

друштвеним односима у које је рођењем ступио чак и када покушамо. Свако поседује некакав семантички идентитет. Тако, начин самоактуализације идентитета у овој збирци је, под ризиком да се искористимо општим местом, схватање текста управо у његовом основном, етимолошком смислу плетива: песме обилују референцама, алузијама, цитатима, не само из сфере књижевности, него и историје и стварности. Збирка је, на тај начин, као скулптура сачињена од семантичких кодова (нпр. антика, византијски тип хришћанства, али и скорашња прошлост, и садашњост лирског субјекта) са својим сугестивним асоцијацијама. Истовремено, наравно, постоји и систем по ком је устројена унутрашња структура ових семантичких елемената, а како бисмо њу јасније окарактерисали, прво треба истаћи и постмодернистичку црту збирке, која се огледа не само у деконструисању традиције и интертекстуалних односа, него, што је за ову њену страну важније, и у смислу деридијанских појмова трага и разодлагања. Јер, структура збирке почива на принципу контраста, али контраста оних најопштијих појмова: лично наспрам колективног; садашње-тривијално наспрам историјског; профано наспрам сакралног. Према том традиционалном тумачењу, један знак повлачи за собом други, односно садржи његов траг у себи. Снажна је амбивалентност ове збирке, и она је у целости прожима: хришћански код је очигледан, али се уз васкрсење паралелно говори и о нехришћанској реинкарнацији; у једној песми, кртицу у шуми изједа „несигурност/и вера у стварност“. Вера у стварност, дакле, изједа исто колико и несигурност, јер и сама у себи носи несигурност, потенцијал разочарења у ту веру. У балансу на сајли дијалектичке нераздвојности живота и смрти, насиља и љубави, страха и храбрости, и слично, циклуси се баве темама у којим постоје кључне контрадикције. Зато је последњи циклус, који збирку уздиже и на метафизичке димензије, агдеистовремено, помало парадоксално,гробљеи смрт фигурирају у свом основноми конкретномзначењу,после целог низаискустава

Опште је позната, али ипак неизбрисива, тенденција сваке генерације да има претерано изражену свест о својој новости (која се, поново парадоксално, јавља паралелно са свешћу о неминовном понављању тема кроз историју) у тој мери да често прелази у представу о питањима свог времена као питањима коначним, питањима која су на самом крају историје. Борба која је задата свакој генерацији или коју она зада себи, тако, постаје коначна борба. У том смислу, једна од страна збирке коју такође не треба занемарити је њена самосвест, која проистиче из личног присуства лирског субјекта (готово све песме су дате у првом лицу), што је с једне стране део не мале потребе за искреношћу као и демистификацијом, откривањем тајни, али с друге, тврдили бисмо да је посреди и изразита самосвест једне грађанске жене. То је самосвест у сфери интимног, и лирски култ индивидуалности искуства, али који нипошто не треба бркати са простом малограђанском сентименталношћу. Тешкојеодолети поривудасеовакавприступ стварањупосматра као тежња да се лично наративизује и уплете у општи наратив; да се личност овековечи у тексту. Има у збирци, уосталом, песама које по сажетости подсећају на средњовековне записе, који су управо чувени са своје и још један парадокс сугестивне недвосмислености, а која подстиче на размишљање. Но, остављајући то на страну, лиризација интимног убрзо доводи до извесног постмодернистичког космополитизма. Ускрс се прославља у Трсту, а један натпис у виду животне поруке лирском субјекту привуче пажњу на часовима финског. Могло би се рећи да је овај аспект збирке на неки начин део једне шире тенденције урбаног стваралаштва, присутног не само у књижевности, а која се одликује оријентацијом ка универзалном у искуствима и односима. Лепоте и тешкоће свакодневног живота тј. постојања, затим патријархат, капитализам, и слично. Индивидуални карактер појавног облика ове тенденције, наравно, зависи од надарености аутора/ауторке (у чему, наравно, ова ауторка не мањка), затим њихове комерцијалности, а уосталом и образованости. У неком смислу, то је „нови реализам“, у вези са стварношћу грађанске свести која је у делима заступљена, али у околностима у којим нема ни простора, ни времена за обимније књижевнестудијеи „цртицеизсеоскогживота“,већдестиловањеиконцентрисање сложених искустава на форму слогана или пароле. Схватило се да хаику каткад подједнако добро обухвата егзистенцијалнеужасекаоиновелаилироман.Сдругестране,посматрајући ову црту збирке видимо и барем два аспекта идентитета лирског

субјекта који ступају у контраст са њима одговарајућим аспектима: лично са општедруштвеним и национално са глобалним. Тако се у личном „ја“ увек препознаје и онај Други, који се, у ствари постаје (тако да је коначна стрепња, наравно, прелазак у смрт). Збирка обухвата овај процес трансформације и кристалише га: све је у сталном процесу промене, а историјске и личне ситуације су истовремене. Дакле, гробље је ново, а приче су старе. Али важи и обрнуто: гробови су прастари, али приче о њима су нове. Оно је, уосталом, ново само утолико уколико знамо ко тамо почива, иначе нам је као и свако друго. Без уплитања индивидуалног, свако место, и у простору и у тексту је, у ствари, опште место. Као што каже песник, (само) „места која волимо не можемо напустити“. Отуд испада да је збирка Ново гробље, у ствари, веома амбициозна, будући да представља тежњу ка синтези, да отелотворује једну скоро енциклопедијску тенденцију, колико је то могуће за једну збирку лирске поезије. Границе лирског се померају, померањем границе личног, њеним урањањем у универзум информација, мисли, традиције. Као да се жели хуманизовати и осмислити читава историја и читав свет. Последња песма управо, већ и својим насловом „Време“, потврђује круцијалнуважносттемпоралнихипросторнихдимензијаузбирци, и представља као таква сублимат идеја, налик на стих из Витменове песме: I contain multitudes.Лирскисубјекат јекаодемијург одувек, све и свуда, али истовремено је крхак и смртан и постоји у савремености 21. века. Ерудиција осмишљава: у томе има нешто интелектуалности, церебралности стваралаштва, али и она сама стоји у контрасту са искреније проживљеним емоцијама. У збирци се, дакле, креативни процес слави тиме што се избегава коначност; лирски субјекат, песме, и читава збирка, живе у међупростору и међувремену контрадикција. Поставља се ипак питање: није ли свестрано, камелеонско идентификовање са прошлошћу

темама, лирски субјект као да жели продужити себе и своје постојање искуствима других како не би прешао у непостојање. Ова подељеност, ова врховна амбиваленција, лирског субјекта који је ипак текстуална творевина, остаје сасвим неразрешена, и неразрешива, у

збирци: да ли постати део општег текста и своју индивидуалност нераздвојно повезати са његовом вечношћу, или је то ново гробље гробље текста, једна нема и вечна галерија? Смрт ближњих подстиче на стварање али, је ли то добро или лоше, у смислу да нас само подсећа на нашу немогућност контроле над животом и његовим околностима? Ово је, управо, и једна од трајних вредности збирке, нарочито ако је посматрамо из поменутог угла „реализма“ јер верно сведочи о духу савременог грађанског човека, разореног постмодернизмом, чија је животна филозофија неразмрсиви чвор паганског, хришћанског, научног и полунаучног. Истовремено, надареност песникиње се огледа управо у томе да ту стварност оплемењује,представљајући јенастилскипотентан и естетски уобличен начин.Лично,уствари,ијестеопштеуовојзбирци,онисеукрштају и поистовећују, јер сви појединачно дубоко у себи схватају да ће се срести на неком новом гробљу…

Огњен Петровић ПИСМО ИЗ НУТРИНЕ (Јеленa Вукановић :Чађави влак у смеху, Пресинг, Младеновац, 2021)

у оквирима референцијалних песничких

била би једна од битних одлика лирике Јелене Вукановић

новој, другој1 по реду збирци песама коју потписује. Чађави влак у смеху својом крајње очуђеном насловном синтагмом асоцира на путовање кроз унутрашњи и спољашњи песникињин простор, као и кроз две врсте времена која се међусобно прожимају: реално време и време2 у ком је имагинација максимално активирана. Тачке у којима се ове две врсте времена секу иницијални су покретачи песама и умножених песникињиних гласова којима се обраћа себи и другима у фрагментарном, каткада интимистички интонираном лирском сфумату који бива уобличен у реконструисано индивидуално искуство и скицирану сопствену позицију у свету. Повремена наративна песничка матрица, посредна миметичност, проблематизовање на језичкој и појмовној равни читавог спектра универзалних тема од чина стварања и креације до суптилног преиспитивања сопствене осујећености, нису резултат унапред одабране и строго реализоване поетске стратегије, већ пре свега проистичу из самог чина спонтаног писања. У песникињином случају сасвим нужног спонтаног писања у ком је још Ролф Дитер Брикман видео највећи идеал у поезији, кадар да заобиђе јалове и потрошене песничке праксе и које бива преиначено у крајње средство одбране спрам хладноће и артифицијелности света. Централизован, издвојен, у скарлетној дворани изолован песнички субјект непрекидно посматра и проматра и реагује 1 Након фестивалске, веома запажене књиге Логор, ауторка се оглашава у познатој Пресинговој едицији Присуства у којој су штампана нека значајна имена српске поезије, између осталих и Даница Вукићевић, Бошко Томашевић, Небојша Васовић, Никола Живановић, Јелица Кисо.... 2 Временске линије у збирци су скоковите. Садашњост је у већини песама полазна тачка за евокацију или реконструисање индивидуалног искуства. Каткада је песма претворена у предиктивни инструмент којим се настоји осветлити будућност. Извесна распршеност песникињиног ја условило је њено хетеротопијско постојање у различитим временским димензијама симултано.

различитим осећајним регистрима од равног, примиреног, равнодушног до ироничног и гневног вербално подвлачећи сопствену позицију која нипошто није неутрална. Тривијалност спољашњег света ауторка означава хипнозом људске реалности која појединца, обезличену, аморфну индивидуу програмира на извршење друштвено пожељних и нормативизованих улога, држећи га у перманентном биолошком погону, но која истовремено и разара могућност да из свакодневице која пружа илузију испуњености одлучно и искорачи.

Гледам људе/ камичке преслатке/ што гнусно по цестама кашљу/ гледам и не трепћем./ Да нисам већ годинама затворена/ обманули би ме тим заносним корацима./ Ја бих заиста помислила како је свако од њих изашао из куће своје по какав опал/ да свако од њих има сунчани задатак, каже песникиња у песми Гледам их кроз прозоре свечане. У њој се готово интуитивно екстрахује задатак који сваки човек треба да има: да у општем бесмислу пронађе индивидуализовану меру смисла и модел живљења по сопственом избору, не по избору формираног мање или више видљивим механизмима друштвене репресије. Поврх тога, повукавши праву линију на релацији опште појединачно, или још прецизније, на релацији они ја, песникиња још једном оцртава, путем оштрог контраста сопствени затечени (наметнути) положај, привилегован и потчињен истовремено. Испуњавајући сопствени сунчани задатак да о крајњим стварима говори sine ira et studio када је то могуће, она се приближавајући сопственим верзијама истина истовремено удаљава од света чији је неотуђиви део и његових променљивим вредносним системима створених догми. Читавом збирком доминира контраст који изражава не само несталност и пропадљивост свега што је ауторка превела у предмет свог певања, већ и насушну потребу песникиње да пронађе упоришта и ослонце, како у свету3, тако и у песми, која, сасвим разумљиво, на том путу наилази и савладава многобројне препреке.

Божанско је непрекидна промена констатоваће ауторка и парафраза овог стиха може бити индикативни показатељ трансформација песникињиног субјекта у збирци. Он ће на моменте одбацити све органске одлике и карактеристике оруђа које говори и у први план истаћи оне ектоплазматичне. У песми Чардак, песникиња ће дословно написати: Моја кућа нема зидове/ у мојој празној кући су Сви./ Слободно се шетају поред/ преко и испод мене/ ја сам њима само Простор. У песми Реч 2: То што ме нико не види/ не значи да не постојим./ Ја сам само Реч/ у коју више нико не верује. Дакле, претворена у неку врсту јуродивог кућног духа, у сам звук и место његовог распростирања песникиња у затеченој констелацији односа заснованих на међусобном поништавању њихових актера, уноси одређени поредак тангу враћа математику. Нужна ескапада усуд претвара у нешто оплемењујуће, непатворено, чисто; тишину у ноте, у њихово милозвучно распростирање, у песму саму. Али исто тако, песникињин субјект ће сасвим телесно доживљавати лирске пулсације у сопственом телу и кроз тело. Падежи ме боле/ попут зубобоље, пише ауторка у песми Реч, (као вишње у котлу/ кувају се речи у мом стомаку доњем) у песми Вишње у котлу, (пишем из нутрине) у песми Једино важно. Поставши тело песме или тело са ожиљком песме на себи субјект ће домашити сопствену суштину, свестан како не уме да говори,носакристализованимзнањемвођењавечитихпреписки.Оно што се у вечитом преписивању знакова разасутих свуда4 на улицама, депонијама, музејима, ресторанима, љубавничким собама, задимљеним кафанама, собама детињства, магичним парковима, успоменама опредметило у реч је чудо само; неизговориво транспоновано у изговориво, али намењено једино за свевидеће, унутарње, гутајуће Око јертешко дасудалекосежни увиди у природу стварног и имагинарног (написаног) заиста и погодни за друштво и појединце навикнуте на сопствене сазнајне и спознајне окове.

истине судариле са њиховим индивидуалним и критичким реинтерпатацијама, Јелена Вукановић пише изванредну песму Слепац: Изгубио је вид/ он/ песник/ сада му читају други/ не може да им верује/ у те напоре сумња и зна да му кривотворе речи/ казује им шта да напишу за њега/ Видим боље од вас и даље/ премда слеп/ видим истинитије и праведније/ видим псето зелено и подземље/ сирену што продаје лепоту копну/ Персефону између површине и дубине/ видим оне настајуће/ мртве и нерођене./ Они му говоре/ Не можемо написати тако./ Добро, рече/ онда напишите тамо да ја ништа не видим/ да сте све то ви видели. Суштински конфликт између индивидуалности наклоњене вишимсферама светла,спознајеисамоспознајеиуниформногдруштва окошталих, тешко променљивих погледа на стварност, лишеног сумње у њене закономерности и правила, производе најмање неколико песникињиних гласова који се у збрци смењују и употпуњују. Први ауторкин глас је глас стишан и примирен њиме песникиња изражава прецизно убличене кратке опсервације о себи и другима. Kада би људи мислили душама/ хранили би се очима карактеристична је песма за овај песникињин тоналитет. Песме Штап (Једино/ штап/ познаје/ тежину/ тијела), Није сунце (Није сунце то што сија/ већ очи моје што траже Свјетло), Путујем (Читав сам свет обишла у једној тачки./ Узалуд људи обијају пете) испеване су у рефлексивном кључу и подсећају на формално релаксиран, продужен хаику. Други глас је глас у ком се интезитет говора подиже. Ироничност, игривост и поетски лудизам његова су главна есенција. У песми Љубав, ауторка ће иронично прокоментарисати: Ала смо напунили пикслу. У песми Велика уметност критичку оштрицуусмериће ка артистичком медиокритетству: Жељка са Дорћола је пипнула Данила Kиша/ пипни и ти њу/ па пипни онда мене/ да нас све прожме Велика уметност. Од уметности нема леба/ ал'имаколача написаће у песми Kраљица, дефинишући положај

у њеном гласу продубљенија је у песми Новембар: Новембар јер/ волим све што умире/ волим кости старе/ бајате новине/ неупотребљиве новчанице./ Распадање у животу/ скандале незапамћене./ То је сјајан уплив смрти која нам се даје кроз/ немоћне/ сиромашне/ опустошене/ новембре./ О како волим све што умире/ у том крику налазим изнова/ први осмех детета./ И оно хоће да умире./ О, како сочно хоће да умире. Најдубљи тоналитет песникиња достиже тамо где је њен поглед у сопствене поноре5 најдалекосежнији, као на пример, у песми Самоубиство у времену: Ја сам се убила/ па васкрсла. Kаква срећа и каква награда/ мислила сам/ али срећа варљива јер сам одмах осветнички/ почела да тражим ону која ме је уморила./ Једино сад/ дато ми је да живим дуже/ и лепше/ али поново реп свој јурим/ и поново у лавиринту трунем/ и поново сам неверна себи/ и осећам дубоко да моја самоубиства/ у времену више неће бити тренуци слабости/ већ вечности дурашне. Четврти глас изражава сву буку и бес песникињиног непристајања на механизме потчињавања сопства друштвеном поретку, поствареном и лишеном елементарних хуманистичких и емпатских својстава. Осећајне амплитуде у низу песма исписаних сочним језиком скоковито се померају, интезитет говора подигнут је до максимума, експлицитност појединачног вербалног исказа најчешће производи песме налик на рукавицу изазивачки бачену у лице. Сома процеђена пада у мој Врт./ Кише ли отмене!/ Нећу сакрити дарове јер/ не види их светина! написаће ауторка у песми Решето. У песми Шта од јутра слушам: Тамо где су некрштени у Паклу/ ове старице/ животиње одвратне/ у живом блату Језика подсмехнуће се огољеној потреби људи да непрекидно говоре и онда када, очито немају шта да кажу, потпуно потонули у животно и емпиријско сиромаштво. Ја сам теби Демон./ Желим видети како успорено падаш са месечевог крова/ у мој прстен жичани написаће провокативно у песми Пет самоубистава у породици

смрт и рађање,љубави мржњу,блискост и удаљеност, говориплач, прошлост и садашњост, будућност и њену апсолутну негацију. Језичко проблематизовање представа различитих стварности које ауторка преиспитује огледа се на две равни на равни повремене семантичке непроходности песме и нарочито, на равни превођења обичних, наизглед баналних ситуација у минуциозне конклузије о појединцу, животу, судбини, свему ономе што би можда била сврха самог живљења. Повремено, песма Јелене Вукановић прожета је епифанијским блесковима онда када субјект комуницира или покушава да комуницира са Апсолутом, обраћајући му се или реконтекстуализујућимогућиодноссањим,испитујућиразличитемогућности да га досегне. Поједине песме (Ја тебе мрзим) и (Шта сам све чинила за тебе) имају призвук инкантација. Евокативни и елегични звук песма Свесност, Скандал, Новембар, Бог у настајању, Смртна пресуда осликвају сву поливалентност овог живог и пулсирајућег текстуалног штива. Kонтрастно конципирана, са стиховима исказима који се често унутар песме сукобљавају, збирка Чађави влак у смеху показује раскош језика и његове готово бескрајне могућности у артилулацији свега што је песникињу дотакло и прожело. Онеобиченом перспективом, снажним имагинарним сликама претвореним у ментални дискурс она луцидно преиспитује оне основне претпоставке постојања израженог у распонима између тривијалног и узвишеног, смисла и бесмисла, равнодушности и наде. Написано,међутим,негарантујестатусquoиизједначавањенаизглед непомирљивих супротности, напротив. Песме Јелене Вукановић провоцирају домишљање у интерпретацији и непрекидно проширивање готово непрегледних семантичких поља која се у збирци отварају. Прелазак преко њихових одмичућих граница није условљен ис-

Миомир Милинковић АКОРДИ МОДЕРНЕ ЛИРИКЕ (Слађана Миленковић: Кроз трепавице сипам тугу, АС оглас, Зворник, 2022)

Платон, Аристотел и Плотин су још давно маркирали и дефинисали осећење духовног задовољства које у човеку изазива уметничко дело, а које ће доцније, у развоју духовних дисциплина, теоретичари и изучаваоци лепог назвати естетика. Аристотел је међу првима раздвојио осећај лепог који настаје након уживања у уметничком делу, од осећања пријатности изазваног биолошким доживљајем при узимању пића или хране коју волимо. Оно што је Кроче почетком двадесетог века видео у естетском доживљају поезије духовну синтезу свега доживљеног, заснованог на читаочевој интуицији, могло би се на више места илустративно потврдити у стиховима Слађане Миленковић, која пева о видљивој и фикционалној физиономија света. Њена песничка збирка Кроз трепавице сипам тугу, у читаоцу ствара емотивни доживљај у коме се прожимају и допуњују опречни ставови старих теоретичара да је поезија огледало стварности и својеврсна истина реалног живота, или, остварење уметниковогдухаи свести, којеби семогло свести ураван илузионистичке теорије по којој је поезија уметност чији је циљ да у души читалаца ствара представе о свету онако, како га песник види и доживљава. У њеном певању преовлађују стихови који се не могу свести у оквире конвенционалног критичког вредновања, ни тематском ни естетском структуром, ни слојевитошћу значења и порука, ни начином уметничког обликовања. Тематски оквир назначенезбиркејебогати разноврстан,од песама исповедног тона, до мисаоних рефлексија о суштини живота и човековог постојања, од митских представа и легенди из античке културе, од Орфеја и Еуридике, Алкеја и Хорација, до Бодлера, Андрића и других великана урбане цивилизације.

као чежња за даљинама и егзотичним просторима. Каткад у њеном певању забрује носталгични тонови минулих познанстава и симпатија, али једне љубави, имена познатих места и градова или слике које је враћају у детињство и оживљавају незаборавне тренутке одрастања у амбијенту завичајног фолклора.

Узех из пружене руке Јабуку мирисну уз осмех девојака У којем блесну детињство, Пашњаци и шуме И моја Нана. (Миросаљци) Поезија Слађане Миленковић пружа читаоцима истанчаних афинитета и особених естетских укуса могућност различите рецепцијеи сопственеспознајесвета, емотивни доживљај укојем препознају и идентификују представе о животу које су у себи одавно тајили, или, само слутили и предосећали. То је тренутак спознаје када се људски живот осети као горки трептај, у односу на вечност која се не може ни сагледати ни доживети, а камоли дефинисати или сместити у оквире кратковеког физичког трајања. Свесна неприкосновене реалности, песникиња покушава да разгрне дебеле засторе прошлости, да проникне у душу малог човека и да размота клупко његовихегзистенцијалнихпроблемаутрептајимарефлексивнепсихичке резонанце, у искушењима неприкосновених законитости природе, и особене емпатије свести и подсвести које га покоравају и усмеравају имагинарне просторе поетског садржаја. Емотивни и мисаони доживљај света песникиња не црпи само из свог рационалног и ирационалног бића, већ из видљивих ознака спољашњег света којима се диви и које добијају посебан вид и боју у акордима поетске илуминације. Звучна резонанца стихова

која, макар имплицитно, сугерише читаоцу да својевољно урони у просторе до тада туђег и непознатог света. Свака песма је мозаичка слика у којој се маркираједан детаљ или елеменат лепог. Слојевитост значењаи порука проистиче из сазнајне и етичке вредности стихова, изван јасног и проверљивог, најчешће у сфери парадоксалног и

недокучивог. Пут од првих сазнања и утисак након читања назначених песама, до естетског доживљаја експонира се као спонтана реакција која омогућава даљи процес рецепције и емотивну катарзу подсвесне неодређености, на хоризонту могућих и неочекиваних, реалних и фикционалних значења. Љубав је честа и омиљена тема у поезији Слађане Миленковић. Исконско осећање давно располућеног емотивног бића, чије се половине привлаче и вечно траже, песникиња дефинишекао егзистенцијални принцип и еликсир живота, у сфери човековог духа и физичког битисања. Рафинираним поетским говором, она осећање љубави уздиже изнад свих порока и искушења, изнад нарцисоидне похоте појединачних интереса и даје јој форму и симболични исказ универзалне вредности, далеко изнад било чијег личног интереса. Притом ваља рећи да је љубав, у ширем смислу те речи, симбол и изразкојимпесникињаизражаваи обједињујесвојепогледеи однос према духовним и материјалним вредностима људског друштва, у свим фазама његовог развоја, од првих зачетака културе, до тековина урбане цивилизације. Спајање лирског субјекта са спољашњимознакамасвета,нарочитојеупечатљивоупесмамародољубиве садржине. Песме патриотског, а нарочито еротског садржаја, могу се по начину уметничког исказа и по форми, класификовати са позиције која им омогућава припадност у целини, или само у појединим деловима структуре, различитим лирским врстама. Ма како их посматрали, оне у поетском ткиву садрже иманентне особине лирике и општеважећи генус лепе књижевности. Структура збирке Кроз трепавице сипам тугу може се дефинисати као сликовити лирски колаж чистог изворног говора, који читаоца уводи у дубински слој прикривених значења и порука. Мелодијапесама, исказанау складномритмуслободнихили везанихстихова, тоновима блиставог сјаја, допире у сферу недогледних даљина, одаклепотичуакорди модерногговора,остварени суптилним додирима песникиње са светом непресушних поетских извора. Парадоксалне стилске

оног који читањем назначених стихова ствара сопствени свет и неодређеног света песникиње и њене поетске фикције. Неповезане мисли и алогични, поремећени ред реченица, сугеришу став да лирско ткање Слађане Миленковић носи, на више места, јасне ознаке модерне херметичке поезије. Аристотелов став да „језику ваља дати изглед нечег необичног, јер су људи склони да се диве нечем што је удаљено“, антиципирао је до извесне мере језичкостилски израз савремених песника. Стилски комплекс своје поезије Слађана Миленковић гради трансформацијом говора у мозаичко ткиво необичних лирских медаљона, уз мелодију која се трајно урезује у емотивно биће читаоца, као длето у камен, вођено рукама вештог каменоресца. Симболична пројекција света добија у метафоричним и хиперболичним тоновима стихова обрисе конкретних бића и ствари које читаоца упућују да размишља о смислу живота и постојања, и ствара сопствене представе које не морају бити у складу са идејом песнкиње, ни садржином њених стихова. Њена поезија нуди читаоцу различите типове рецепције: он уметнички текст доживљава из перспективе свести и подсвести по мери властитог, рационалног и ирационалног бића. Посредством језика између њега и песме се активира непосредан контакт; он комуницира са имагинарним светом који га оплемењује богатством латентних значења и порука, интензивира креативност духа и развија љубав према истинским вредностима духовне и материјалне културе. На крају ваља рећи да је песничка збирка Кроз трепавице сипам тугу, запитаностпесникињепред мистикомсвета, један вид трагања и нескривене тежње за одгонетањем недостижности и тајновитости појава у природи, у свету и васиони. Песникиња није сама у свом настојању, у покушајима одгонетања и чуђења; њени стихови подстичу читаоца да се и сам запита и застане пред изазовима живота, да се диви свету који је свуда у њему и око њега, тако близак, а ипак недокучив и непознат.

Украјинска песникиња Лина Костенко пре више од две деценије у једном свом катрену констатује: „Дозиметром не може да се мери / колико нам душе опустошише. / Историју затрпавају булдожери. / А ново доба нове фетише пише.“ Али и булдожери имају своје лимите. Они не могу стићи баш сведазатрпају. С другестране,зазатрпавањеморају нешто и раскопавати, чимесепак неки други слојевиисторијеизвлаченасветлост дана. У жељи да, провлачећи се кроз старе и нове фетише, ипак сачувамо способност своје душе да поузданије њуши и реалније процењује свет и саму себе, морамо непрекидно ширити садржину и суму параметара којима је хранимо. Засутој толиким фетишима, ни души није лако да се определи: шта из историје, ради сопственог опстанка, и ваља, а шта не ваља „затрпавати“? У процесу ширења садржине и суме параметара у свакој националној култури значајно место има и њена преводна књижевност. Преводна књижевност која свом читаоцу, поред осталог, предочава постојање сличности и разлика сензибилитета припадника других култура у виђењу и доживљавању, иначе, универзалних компонената човековог живота, природе и света. Она често указује на разлике и значајне нијансе у колективној свести и припадника појединихетничких целинаиз, глобално гледано, исте културолошке матрице. Ту функцију могло је имати, поред осталог, и приближавање српској култури украјинске поезије. Ових дана, под утисцима телевизијских извештаја о драматичним овогодишњим новембарско децембарским догађајима у Украјини, запитао сам се: да ли је оно што

Ево тог приказа, намењеног нашој широкој публици која дотле није имала готово никакве представе о поезији овог педесетомилионског словенског народа.

Иван Величковски (? 1701)

ЕХО

Што Адаме плачеш? Због земаљског краја?

Раја.

Шта те сневесели? Војне разигране?

Ране.

Победа те чека у време витешко? Тешко.

Ил’ ти рајске стазе као прекор стоје?

То је.

Ко ти плод забрањен пружи као нева? Ева. Ко Еву саблазни? Змија вертроградска?

Адска. Изгледа, сад жањеш што си посејао? Јао.

Ту све што имате с муком се добије? Бије.

Ту ћете помрети у мукама тако? Ако.

Смрт вечна вас чека због оног раније?

А, није.

Ко ће нас у живот снова поднимати?

Мати.

Мајка ће вас родити, Мајчица Христова?

Ова.

Из Матере ћете оживети, дакако?

А како?

О, спаси и нас на тој земаљској пучини!

Ој… учини.

Ово је песма коју је украјински барокни песник Величковски написао у последњој трећини XVII в. Украјинска књижевност, иначе, после њеног периода заједничке црквенословенске књижевности свихданашњихисточнословенскихнарода(одкраја Xв.), почиње да се испољава као посебна још од XVI в. Из историје већ знамо да је велики украјински хетман Зиновиј Богдан Хмељницки, пошто је 1649. године део данашње Украјине, под именом Малорусија, после крвавих борби, издвојио у посебну државу и, изложен и даље великим притисцима Пољске, Турске и Татарског ханства, 1654. са московским царем Алексејем Михајловичем склопио споразум о присаједињењу Украјине истоверној, православној Русији. После присаједињења Русији, међутим, настале су тешкоће око развијања и употребе украјинског језика: наиме, без обзира на то што је политиком европеизације и секуларизацијом државе отворио простор за продор у руску књижевност и уметности барока, Петар Велики 1720. Кијевској и Черниговској штампарији забрањује да штампају књиге на украјинском језику. У име јачања монолитности Царевине, и Катарина II је 80-их година XVIII в. донела декрет о забрани наставе на украјинском језику у свим основним и средњим школама, а нарочито у високошколској црквеној установи, чувеној Кијевско могиљанској академији. У првој половини XIX в., попут романтичара свих осталих словенских народа, украјински романтичари су кренули путевима националног препорода. И они су то чинили окрећући се, пре свега, сопственом националном фолклорном наслеђу. На том таласу 1846. уКијевунизукрајинскихистакнутихисторичара,етнологаиписаца основали су тајно друштво „Братство Ћирила и Методија“. То друштвојеупрограму, поред осталог,имало разраду идеједекабриста о стварању велике Словенске федерације у коју ће ући, са сопственим државама, сви словенски народи од Северног леденог до Јадранског мора. Цар Николај I је у томе видео претњу својој држави, па је Друштво 1847. растурено, а његови чланови су строго кажњени. Тада је страдао и највећи украјински песник, данас чувени Тарас Шевченко, чије је песме на српски језик, као што је познато, преводио још наш Стојан Новаковић. Пре него што вам представимо прегршт Шевченкових стихова, ваљало би подсетити се на неколике чињенице из његове биографије. Чувени руски сликар Брјулов је у Петербургу, приметивши код младог Украјинца који је, као

кмет, био слуга спахије Енгелгарта, изузетан сликарски таленат, младићу откупио слободу и омогућио му да у његовој класи заврши Петербуршку сликарску академију. Убрзо се показало да Тарас пише и сјајне песме (1840. објавио је своју чувену књигу поезије „Кобзар“). Међутим, пошто је, вративши се по завршетку Академијеу Кијев, постао члан „БратстваЋирилаи Методија“,Шевченко је1847. ухапшен ипрогнан у Оренбуршкестепеувојску,састрогом забраном да слика и пише. У том прогонству је остао пуних десет година. Нарушеног здравља у прогонству, 1861. је и умро.

Тарас Шевченко (1814 1861)

* * *

Широки Дњепар стење, пати, Срдити ветар урла, оре, Повија врбе као влати, Подиже вале као горе. И у том часу трепераво Месец кроз облак мрешка сјајем. Као да чун у мору плавом Појављује се и нестаје. Док трећи петли кукурикну, Све замире у муку раном, Сове се само довикују И каткад јесен шкрипне граном.

1837.

ОПОРУКА

Кад умрем, учините ми Да ме груди приме Наше лепе степе Дивне Украјине. Да путеве моћног Дњепра

И видим и чујем, Низ широке поле поља Како бучно хује. Кад плине из Украјине

У дубоко море Крв душманска… оставићу И поља и горе Да излетим и долетим До самога Бога Да се молим… а до тога Не познајем Бога. Учините, па скините Окове свом роду. И душманском клетом крвљу Залијте слободу. Па у дому многољудном, Слободном и новом, Спомените тад и мене Добрим, тихим словом. 1845. * * *

О, људи! Људи несрећници! Ког ће вам врага ти ћесари? Ког ће вам врага и ти псари? Ипак сте људи, не кучићи!

1860. ЗаШевченкомјекуљнуојошснажнијиталасновихукрајинских песника. Бесмислено би било да у једном оваквом информативном дотицају набрајамо сва њихова имена. Издвојићемо само двоје од њих, Ивана Франка (1856 1916) и Лесју Украјинку (1871 1913). Обоје су књижевници великог опуса, који су заправо у украјинској поезији сачинили мост од романтизма ка модерној поетици европске књижевности крајаXIX и почетка XX века. Овом приликом, међутим, и њих ћемо представити само са по једном песмом: колико да осетите о како је озбиљним песницима реч.

Иван Франко

ИДЕАЛИСТИ

Под пањем натрулим у мочварном крају

Мали црвићи се роје и сиве.

Ту рођени, расту и умиру на крају, А други од њихових тела оживе.

И сањају јадни, из вечитог мрака, Да им сунце гране свим чарима весне, И да обасјани од умилних зрака Доживе у глибу тренутке чудесне.

Сневали су снове, увек доведене До максиме: најбоље је оно што је… Читали прогласе, писали поеме О лепоти глиба живовања својег.

И људи пањ најзад извукли из блата, Те црвима сунце из маглине сину: Сад их изненада поче жеђ да хвата, Па у смртном ропцу проклеше топлину. 1882. Лесја Украјинка * * * Иза гора муње блеште крај долине наше тмуште. У заливу црне воде тајновито пљуште.

У висини муња плане, па у заливу потоне, у гроб црни воде мрке осветљену склоне.

Сјају ће се покорити

мрки залив тамна тока кад освоји цело небо бура светлоока, Кад му сребрн мачем муња воде потпуно раскроји, па до самог дна проникне бистрим оком својим.

Јер ће одговор да блесне оца залива из тмине кад висока сјајна муња дође у дубине. 1907. Једна од карактеристика новије украјинске књижевности је да је, од својих почетака, под сталним притиском политике. Током XVIII и XIX века, у име словенског јединства, а у XX в., у име монолитности нове совјетске културе, развијана је, углавном, у неповољним друштвеним условима. У више периода, песници који су писали на украјинскомјезику,или,после 1917.године, када је украјински језик званично признаван, песници који су, као заговорници украјинске етничке особености, одвише инсистирали на континуитету националне уметности речи стваране на украјинском језику били су гледани као разбијачи Руске православне царевине, односно, потом, као националисти и непријатељи Револуције, те су немилосрдно прогањани, а многи од њих и физички ликвидирани. Код нас се доста зна о руској књижевности и њеним жртвама у време стаљинистичких репресија, а о украјинској готово ништа… Професор украјинског језика и књижевности на београдском Филолошком факултету др Људмила Поповић

емигранти поздрављају конгрес и изражавају своје саучешће свим писцима поробљених народа СССР-а. Године 1929. објављивана су дела 259 украјинских писаца, од којихјепосле1938.годиненаставило даобјављујесамо36. Молимо да се објасни, где су и из ког разлога су из украјинске књижевности нестала 223 писца?“ Овај телеграм је пратио следећи материјал за штампу. Према приближнимпрорачунима(јердотачнихподатаканијебиломогуће доћи) број 223 се објашњава на следећи начин: „стрељаних 17; доведених до самоубиства 8; ухапшених, прогнаних у концентрационе логоре и избачених полицијским методама из штампе (међу којима има стрељаних у логорима) 175; несталих без трага 16; умрлих својом смрћу 7.“ Ови подаци, заједно са осталим потресним сведочанствима о трагичним судбинама украјинских књижевника који су подвргнути репресији, први пут су објављени 1959. године у Паризу. Напором једног од преживелих сведока стаљинских чистки Јурија Лавриненка, који се спасао из концентрационог логора и емигрирао да би из чудом сачуваних песама у периодици, из руком преписиваних збирки, из приватних писама и бележака створио своју антологију „Стрељани препород“ која представља потресно сведочанство о трагичној историји украјинске књижевности са почетка 20. века. У Украјини је ова антологија објављена тек 2002. године, пуних десет година након стицања државности. А шта су били „грехови“ тих убијених и прогањаних украјинскихкњижевника?Љ.Поповићпише: „У званичнимизвештајимаса фабрикованих суђења углавном су оптуживани за припреме терористичких акција против државе… Такве су биле званичне оптужбе режима. У стварности ови „терористи“, наоружани пером, бранили су своје право на оригиналан естетски приступ стваралаштву, друкчије речено, нису се уклапали у представу о „новој совјетској уметности“. Украјински књижевници с почетка XX века видели су свој главни задатак у хитној

потребнедеценије.Одатлетоликаразноликостуметничких праваца и удружења у младој модерној украјинској књижевности симболизам, футуризам, неоромантизам, неокласицизам, неореализам, импресионизам то су само неки од књижевних праваца који су били актуелни у украјинској поезији двадесетих

тридесетих година, и то сви у исто време! Песнике, који су им припадали, заиста је мало тога обједињавало осим вољене отаџбине, сличних хронолошких оквира живота и заједничке трагичне судбине.“ Ево прегршти стихова само неких писаца из те плејаде. Почећемо од од првог украјинског симболисте из 1918. Јакива Савченка, који се већ својом другом збирком укључио и у футуристе (рођен 1890, ухапшен је 1935. и стрељан у логору 1937). Ј.

За окном четири грма заиграла хучније Онда кад суза престаде да лије. Син се изгубио у биткама револуције

И нико о њему ништа знао није.

Пронела јесен сунце на дну златног ведра, А сељак преплакао бригу слепу.

Оче! Оче, немој седлати коња, но узјаши ветар, И још једном претражи степу.

Можда је сео негде уморно, измождено

Од Ускршње тежине што му груди млави, У степи пустој, стазом нетрвеном, Пустио коња да пасе у отави. ......................................................

И полетели Кроз долине, Кроз дубодолине И дубраве.

А горе, На високој капији Самотни месец Игра изгрејава, Жалостиво проговара: Ој, туго сељачка, туго стужена,

Црвена као кров, Као трава свилена!

Нећеш са извора, туго, Хладне воде пити!

Него ћеш, туго, Страшан санак снити. Неће те миловати, туго, Плавога сина

У лесу чојана постељина…

А на повратку: Пао по прошлогодишњој сељак косидби.

А кад сто звезда поче да изгрева, Погледао: Христос отаву коси И у стогове здева.

Стреловито погледа: ко си?

Јеси л’ то ти, мој сине, ил’ ти, Христосе, Подерани и боси?

Ко си?

Јој, процвале у пољу речи звездано, Јој, туга њива одавно сузе носи.

Давно је већ људско поље узорано А ти још отаву не покоси…

Сељак устаде. Није ноћ. Туга сиња Поче да тоне у Христовим очима. Ја дођох да косим уместо твог сина, Твој син је на мојим житиштима.

......................................................

Ој, полете ветар Пут сељакове куће, Пред њу притече: Добро вече!

Радуј се, Маријо! И скупљај зимзелен, Нађи и лишће

Нађи и лишће

Да се простре: Долази степом твој отац, А за њим Христос у госте…

Ј. Савченко

* * *

Јутро. Урвине. Југ. Вече. Умирање. Сусрети Мртвих. Растанци занавек. Смртно певање. Жеља за миром. Јад. Безнађе. Туга жестока. Кикот немилосрдан, злобан, отрован, Белог Ока. Тајне степенице. Мук. Ћутљивост у кружној Пештери. Пођеш у вечност снено немушт. Затворе ти се Двери. Пођеш од Сунца. Ка Сунчевој Власти далеком пределу. Вечно ћеш даље свој лик гледати у Црном Огледалу. Клим Пољишчук је песник симболистичке оријентације. Рођен је 1891. године. После 1920. године емигрира у Западну Украјину, где објављује три књиге са контроверзном тематиком апсурдности грађанског рата. Међутим, 1925. се враћа из емиграције у совјетску Украјину. Ухапшен је 1928. године, а 1937. стрељан. К. Полишчук

* * *

Проклетог века струна одјекује, Далека и чудна опсена ту је, Смеју се зрацима жудне очи, Пале ватрама крвавих ноћи, О њој легенде Сотона снује…

Не знајућ имена струни што бруји, Ја жеље стопих с њом у олуји. Без ње о срећи не смедох снити,

А с њом ће спев мој убијен бити, Као што гину на мразу славуји. Ја се дотичем црне струне, Жар заборављен у њој трне Кô проклетог века опсена мутна, Она се само држи мог пута, А њу само Сотона чује.

Олекса Слисаренко је рођен 1891. године. Припадао је групи симболиста, потом еволуирао ка футуризму, да би 1929, заговарао синтезу рада уметника, научника и техничара. У немилост Москве пао је 1927. године када је оспорио тезу Горкога да дела руске књижевности не треба преводити на украјински језик јер Украјинци сви иначе знају руски језик. Ухапшен је 1935, а стрељан 1937.

О. Слисаренко СУША

Огњени змај прогута магле усијане, Убитачном косом скресане жита косе. Испуцала земља зјапе црне ране… Молитве стогласе суве магле носе Сељаци с рипидлама траже кишне дане, А ветар с поља сувог разбацује просо…

Огњени змај што платна огњем ткана Простире по трави да напоје росом, На усни гуши молитве покајања.

А жито вене… Одавно је сув просо. Црни се рана, пољана испуцана, Пониче, пада све под огњеном косом!

Михајло Семенко је зачетник украјинског футуризма, рођен је 31. децембра 1892. године. Студирао је на Петербуршком психонеуролошком институту. За време Првог светског рата био је мобилисан у Владивостоку. Од 1924. до 1927. ради у управи Украјинске кинематографије. Прве футуристичке песме пише на дан наступа Мајаковског у Петербуршком психонеуролошком институту. Одликовао се самосталношћу у потрази за новим изразом, где се најчешће служио ироничним ексцентризмом и карневалским маскама. До 1936. године објавио је око тридесет својих песничких књига. Ухапшен је због наводног учешћа у „троцкистичко авербаховском блоку“ и, након полугодишњег тамновања, стрељан у Кијеву 24. октобра 1937.

М. Семенко ГРАДСКИ ПАРК

Ићи ћу у градски парк. Тамо су кабаре и фарсе.

Волим кад ми душу прожима мрак Као и обилне фразе.

Ха! Са стране црвени рингишпил Међу очерупаним упљуваним жбуњем. Одзвања песма, пијаним триолама грува Као раздрагане штенади чопор збуњен.

На веранди гудачки квартет чудесни. Ја сам песник!

ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА

Вољена, вољена, Каква лукава превенција?

Молекулски, атомски огољена, Одуховљена интерференција.

Наздравље, наздравље Каква се згода указала?

Ништа, убиствен хаос направљен, Глува, жестока Азија. Обоје скупа. Срећа је стапање! Љубим ти стопе ја! Какве баханалије под луном на расклапање? Психопатологија!

Јевхен Малањук (1897 1968)јеистакнути украјинскипесник из емиграције. Емигрирао је 1920. после слома Петљурине украјинске националне армије (живео у Пољској, Чешкој, Немачкој, а од 1949. у Њујорку). Одабрали смо две његове песме не случајно, једну из раног, а другу из позног периода његове емиграције:

Ј. Малањук ВЕЧНО 1

Још сањам мећаву у мају, Вејавицу херсонских вишања. Њене златне очи упијају Безгранични простор степског дана

Што у бескрај небеса отиче… Плави ветар кроз села, воћњаке, Њене очи златне и ритмичне Плавих вала из речних брзака.

2

Шта заборав? Која гуја брука

Да утули пламен овог жара: Поглед врео кô растанак, мука, Језик мед од слогова бехара!

У обалске стене врелих глава Пљускајући бије вода хладна,

Нечувено распевана, плава, Бесмртна и непрекидно млада.

А с њих тело девојачко сене, Изљубљено сунцем… Дај, полако

Врати мени златне очи њене, Плаве вале и пролећни лахор.

3

Из вишњика који сав бехари

Латицама белим буре бесне, Кроз пролећне неситости чари Кô да сукља плам од плаве песме.

Већ се враћаш са Сињухе. Слеће

Познат глас што бол неки точи…

Никад, никад да нестане неће

Ни снег вишње, ни те златне очи.

АВГУСТ

Herr, es ist Zeit!

Р. М. Рилке

Време је, Господе, за осаму и кајање.

Све наговештава тај час: тежина

Обескриљеног тела, прво сребро

На слепоочницама и избраздано чело.

А испод чела оне што гореху

А сада све дубље и дубље тону

И гасну оне несите очи…

Јер поглед се окреће у себе, унутра, Презасићен од људског и земаљског.

Време је, Господе, кајања и осаме.

На првом месту је кајање. О, научи нас

У ноћима бесаним, под бичем судбине,

У ситничавости спојених дана и доба, У немоћи болести научи, научи нас кајању, Најдубљег поштења почетку.

Ти си га подарио прекомерно штедро Својим безбројним недостојним слугама. Дај га најнижем сада.

Време је, Господе, кајања и осаме.

Смири се, душе охоли и незахвални Анђела побуњеног наследниче!

О, сваки дан живота испијах жудно И све тражих, али не оно што треба, И све сазнавах, али несхватљиво, И све стремих, ал’ срцем што не види, И не приметих да под ходом дрским Нестајаху латице изгажене. Време је, Господе, кајања и осаме.

О, осамо, ти си, знам, најтежа, На тебе се теже но на кајање навикава, За тебе морају да се упру све снаге, Као што су за искру потребни труд и кремен, Као грч последњи мускула победника, Као последњи корак оног што стиже До врха. Јер, ако је кајање мудрост, Осама је увек висост. Време је, Господе!

Богдан Рубчак (1935) је с породицом емигрирао за време 2. светског рата. Данас живи у Чикагу. Један је од водећих представника тзв. Њујоршке школе украјинских песника у расејању. Професор је компаративне књижевности на Илиноиском универзитету.

Б. Рубчак

ЗАХТЕВАМ СВОЈА ПРАВА

„Захтевам своја права“ рече сенка. Смех сувих буба одјекну недалеко, и кондор пропишта нечисту шалу.

Трома изнемоглост зрелих књига, и сени покојних дана, и тело, и кости више није капија. У ткању паучине умрла мисао. Само ужад остала од потопљеног брода у мору. Само жабокречина остала, и Човекољупца разапели. Упражњено је место. Ко ће, ко ће поново пустити љупке голубове?

(На морском дну молуска шапуће молусци свој грех.)

Дрхти! Већ наилази пук смртоносних, немилосрдних мрава. „Захтевам своја права“ рече сенка.

Жигосани украјински песници из 30. година XX в. добили су наследнике међу новим, младим писцима 60. и 70 их, после привременог попуштања стега након Стаљинове смрти. Међутим, убрзо, и ти млади нашли су се на удару званичних државних институција. Осим тога што је објављивање њихових дела, већ од краја 60 их, било забрањивано, неки од њих су, као и њихови претходници, живот трагично завршавали у концентрационим логорима СССР (последња нарочито упечатљива жртва овакве политике био је песник Васиљ Стус, 1938 1985). И ових песника, чија је заједничка платформа, упркос индивидуалним разликама, био препород савремене књижевности на темељима националне традиције и естетичким тековинама савремене европске литературе било је не мало: Лина Костенко, Дмитро Павличко, Васил Симоненко, Микола

Винхрановски,ИванДрач,РоманЛубкивски,МиколаВоробјов,Васил Холоборођко, Виктор Кордун, Григориј Чубај и многи други. Покушаћемо да вам овом приликом, без икаквих претензија на исцрпност, предочимо једну врло уопштену представу о поетским дамарима те поезије само по којом песмом понеког од њих.

Иван Драч

ТАЈНА ПОЧЕТКА

Је л’ почетак у јеку? Можда је у семену?

Можда у Богу? А можда у Демону?

Чији је он подстрек, чији ли иметак?

Где је тај почетак?

Је л’ у пламној зори на небу још мутном?

Зар смо младу птицу давно звали Њутном, А ломна је крила сад лишила лета?

Где је тај почетак?

Где је сјај из којег и зора израња?

Где је Ајнштајн, који сферу постојања

Хвата као узду помамног ждребета?

Где је тај почетак?

На кликтави крик мој само мук из мука… Ја жудим да чујем први прасак звука, И свемирски ум ћу послати да чека. Хтео бих почетку да нађем почетак…

В. Стус (ово је песма о његовој депортацији у логор)

Још се славне стене поносите круне, још се плавим Дњепром мрешка вал по вал. Пролете ти време, попут птице жуне, И дође ти крај већ. Сад очекуј пад.

Сунчане висине, небеске дубине, Да од срца пуног прсне грудни кош. А тебе притисле заводљиве тмине и неко те мами, дозива те још. Остадоше твоји врси раскриљени, сад те чека понор, пази добро, бди! Видиш ли распуће? Моли се, рођени, јер још ниси војник ни одрасли див. Ричу пароброди и возови тутње, авиони трагом обзнањују лет. Хватај се за стење што боде кô трње, хватај се за небо, кô јабуков цвет. Пред тобом је пустош, бескрај туђих поља, туђина се кези, осмех јој је прек. Збогом, Украјино, Украјино моја, Туђа Украјино, збогом занавек.

1972 1976. Стус је оставио кости у концентрационом логору, а нешто млађи његов садруг Виктор Кордун, чији стихови, жигосани као националистички, нису објављивани скоро пуних петнаест година. Рођен 1946, он је написао, поред осталог, циклус „Безимена тишина“, посвећен успомени на изумрла украјинска села у време чувене глади из 30 их година (према неким тумачењима, до изузетно великог помора народа током те глади дошло је због изостанка одговарајуће помоћи централне совјетске власти, незадовољне украјинским националним покретом током и после Октобарске револуције). Чујте две Кордунове песме из тог циклуса:

сенки лешинара у понор. Отрта ногама, испод земље

час овде час тамо кора хладна. Разбацане куће, као ветром окречене вилице.

Висе са стреха зашиљени зуби леденица.

Злокобни час.

И, док допире око, све до хоризонта, покошен влажни астраган.

Преко згомиланог иња безизлазно тумарају људи.

У НЕИЗВЕСНОСТИ

Постају дубље куће, као клопке, и буље у маглу велике беоњаче прозора.

Надноси над њих оштра клешта вечерњи Рак са влажним песком дуж леђа.

А дубоко доле у свакој кући из домова прадавних, без крова и зидова леже часови независно ничице

и гледају у небо људи.

И лелуја с јагодица прстију им по пламичак.

Љуљају се, стресајући се и безнадежно се отржући, сенке. В. Кордун однос жигосаних и оних који жигошу, покушава да сагледа и као дубљи филозофски проблем… * * *

И сама могућност да постоји стражарска пратња сведочи о страху човека од слободе

У Украјини је у освиту XXI века веома популарна једна рокгрупа која се зове „Плач Јеремије“. Група је за своје име позајмила наслов познате песме Кордуновог вршњака, рано преминулог Григорија Чубаја, једног од врсних представника жигосане поезије 60 их и 70 их година (на челу групе је управо Григоријев син). Предлажем да чујемо две песме песника који, ето, толико привлачи и данашњу украјинску омладину.

Г. Чубај ПЛАЧ ЈЕРЕМИЈЕ

само што подигоше град и пре но што стигоше да га населе већ пророк

Јеремија заплака за њим као одавно опустелим

из сваке његове сузе тада израсте уз сваку кућу по сунце а свима се чинило да то није сунце већ жути маслачак

и чим би се сунце помолило сиве птице би га опседале са свих страна називајући се маслачковом децом

али било је довољно да ветар мало

пирне па да све птице некуд одлете и

да се ту више никад не врате

Тако се крхка спушта

Најтамнија на свету ноћ

И прекрива

Једино мој прозор

И прекрива зеленим очима

Црвену погажену траву

Што ми је изгледала

Као рањена птица

А баш та птица

Никако не успева да полети

Ноћ прекрива

Рукама усахло дрво Ноћ прекрива

Упекло сунце

И прекрива

Ваганим речима

Неку претужну мелодију

Ја више ништа Осим те ноћи не видим

Но само чујем Где далеко далеко

Иза њених дланова

Иза њених устију Иза њених очију Ненадно лепрхну крилима Црвена трава Да надуго лети над нама.

Али Кордунов двадесетак година млађи сабрат, песник Иван Лучук, управо негде у време кад Васиљ Стус умире за своје идеале у логору, о друштвеном ангажману пева драматичне песме у којима већ на сав глас цичи антиутопијски сарказам:

Иван Лучук (1965)

ЛЕГОХ ПОД ТОЧАК ИСТОРИЈЕ

Легох под точак историје, а он ме заобиђе. Не хтеде да ме прегази, псина, већ оде десетим путем.

1986.

Ово је већ генерација данашње, тзв. алтернативне поезије, која на један нов начин, вишезначним стиховима, у привидном отпору премапрошлости,заправонастављадело својихпретходника.Један други њен представник (псеудоним Јурко Позајак) нам се поверава и вели:

Ти ексцентрични верлибри Попили ми памет лепо, Певам песме кô колибри, Пишући их репом

Занос игре без дистанце Мала дуга кроз лијану, Ја сам орфеј за супстанце Туђе павијану

Али мислим да ће ипак најлогичније бити да вечерашњи „кратак поглед“ на украјинску поезију крунишемо двема песмама једне песникиње која је, као уметник, процвала 60-их, али једнако је активна и у XXI веку. Песникиње коју многи сматрају једним од највећих украјинских песника XX века. То је Лина Костенко, која је поводом нашег времена, не знам због чега, сматрала да се може рећи: Лина Костенко

* * *

Потражите цензора у себи. Он се у вама, бунован, прикрива. Ту, као ђаво крај оџака, седи и стално сумње у вас хладно слива. Утробу биште, тихо, растежући. Чистећи све, у икону вас гура. Неприметно ће вас из вас извући.

И остаћете само љуштура.

Ти, скитска жено, чудо камено, стојиш у степи… Јавор и зова… Каква си ти жена, хајд’, каква жена?! Детета немаш већ сто векова!

Њему би ноге биле кô кремен, и таптало би по пољани!

Шта ти је смешно? Космос нежењен, а ти у пелену сама чамиш. Па зар се таква кад не удаде? И за музеје твој лик је вредан.

Смешиле ти се козачке браде, но то је прошлост. Унапред гледај. Ти си навикла коњем и стрелом, на хана с ликом копца, клетим…

Остави. То је већ застарело. Погледај. Сад је век двадесети.

А ти стојиш. Коса ветром поскубених. Плећи погурених, хајд, и то помени. Потомци би ти били скамењени. Схваташ ли, жено, били би камени!

А то је нешто, не скела дрвена, Прогрес. Но ти си исписник света… Смеје се жена, проклета скитска жена, за стомак се хвата смехом обузета.

Данас знамо да је Лина Костенко, из свог достојног поштовања узраста, поводом десетогодишњице независности Украјине заточеном лидеру украјинске опозиције Јулији Тимошенко упутила телеграмску честитку у којој поред осталог пише: „За празнично расположење нема основа, али за честитку Вама има. Одвише много људи се и на слободи понашају као затвореници. А ви сте слободно људско биће и у тамници.“ Из тог телеграма сазнајемо да песникиња још увек очекује да Украјина тек постане „зависна… једино од смисла, закона и поштења“… Припадник генерације Ивана Лучука украјински песник, који од 2000. године живи и ствара у САД, Васиљ Махно, како нас Љ.

Поповић обавештава својим преводом објављеним ове године у суботичком часопису „Руковет“, ни тамо није растерећен:

иза скитница остаје погача

кнежева сенка, осама попут вина

мрве просуте иза леђа све је сложено из светлости и тамног дна

мржња пролази вучјим трагом

сваки угао ватра лиже ти очекујеш госта на прагу

крцка времена грање све ближе су кући, вода испире чађ

са скитница греје им студен у венама дува опоро ветар туђ у домовини се надају променама

све је за утеху ћеркин лик невини и тихи анђео над нама, ту су чувари огњишта свеће и узвик у домовини се надају променама

А у домовини, сасвим млади песник Лес Белај, рођен 1987. године, пише овакве песме:

ПТИЦЕ

први чин: прво је птица летела

под њом

вода вода вода

вода вода

вода вода вода

над њом

небо небо небо небо

не поквасивши и не спаливши крила

птица долете до земље

где је назваше жар птица

тад

она помисли приметили су како ми је перје топло

други чин: птицу су хранили коштицама брескве и семеном сунцокрета од чега јој перје доби јак сјај зато јој направише кавез од трске у који ставише краљевски скиптар рекоше јој, као, ако ти се не допадне прогризи и одлети

трећи чин: после годину дана птица затражи гвоздени кавез

На крају прегледа и овако скученог избора преведених стихова, чини нам се, без двоумљења се може рећи да би оно што је досад урађено (иако је остало још много посла) садржајем већ могло бити ваљана основа да се појаве из савременог живота тумаче боље него пре дотицаја припадника наше културе са живом речи украјинске поезије.Проблемје,међутим,утомештасеможеучинитидаовакве информације из културе других народа света допиру до што ширих слојева читалаца, како бисмо проширили и продубили параметре за решавање проблема које живот поставља и нама. Како духовно описменити и оне што управљају булдожерима да знају шта се може затрпавати а шта из историје извлачити на површину да расте?

Милица С. Милошевић ГУНДУЛИЋЕВЕ ЖЕНЕ РАТНИЦЕ

Инспирисан стварним догађајем, тачније Хоћинском битком која се одиграла 1621. године између отоманске и пољске војске, Џиво Гундулић (1589 1638) пише Османа први и уједно најбољи дубровачки, али и словенски, барокни еп на народном језику који је превазишао дотадашње епско песништво Дубровачке републике. Сама радња епа обухвата период након поменуте битке, тј. пораз младог султана Османа и његове војске од стране Пољака предвођених краљевићем Владиславом и склапање мира између Пољске и Отоманске империје. После рата Осман постаје жртва јаничарске побуне и страда у својој седамнаестој години живота. Како наводи Злата Бојовић, један од разлога за писање епа Осман јесу управо „вишевековна турска освајања Европе која су имала судбоносни значај за њене народе и државе, поготово за Јужне Словене који су Турцима представљали једну од првих препрека на освајачком путу“, а Турци нису ни „скривали своје амбиције у погледу покоравања хришћанског света“. 1 Користећи ове догађаје за грађу свог дела, Гундулић је разбио строгу историјску фактуру користећи се многим ретроспекцијама и дигресијама, те уносећи мноштво романтичних епизода и женских ликова, који су делом плод песникове маште или су инспирисане стварним историјским личностима. Тако се јављају личности девојака божанске лепоте и жена ратница, али и негативних женских ликова. Моделе за ове женске ликове Гундулић проналази у петраркистичким описима идеалне лепоте коју барокно украшава, али и у епу Ослобођени Јерусалим (1581) италијанског песника Торквата Таса (1544 1595), чији је утицај на Гундулићево стваралаштво неоспорив. Управо су Гундулићеве жене ратнице Крунослава и Соколица производ Тасовог утицаја можемо их поредити са амазонкама Ослобођеног Јерусалима.

Љубица, али и Мустафина мајка која је представљена као жена чаробница, са примесама демонског у себи. Међу наведеним женским ликовима стварне историјске личности су Мустафина мајка султанија Халиме, која је имала утицаја на свргавање младог Османа са власти у корист њеног сина, и Владисављева вереница, а у самом лику ратнице Крунославе може се увидети подударност са Катарином, вереницом пољског великаша Самуела Корецког (Коревског), која је била ћерка молдавског војводе Јеремије Мохиле и заправо је боравила у тамници са мужем, што се и дешава у самом епу.2 Као што је поменуто, Крунослава и Соколица су жене ратнице које су носиоци романтично витешких епизода у епу. Оно што је битно напоменути јесте да епизоде у којима се оне појављују не утичу на главну радњу епа оне имају споредну улогу, али стандардну,тј.дапричуучинелакшомиинтересантнијомзачиталачку публику. Крунослава је ратница која припада пољској војсци, односно хришћанском свету, а Соколица је у непријатељском табору на турској исламској страни, али оно што их повезује јесте да су обе једнако лепе, храбре и одважне, али и љубав ка њиховим изабраницима. Обе ове жене ратнице су учествовале у хоћинском сукобу, а после истог Соколица је са својим ратницама остала да хара пољску земљу, док Крунославаодлази уЦариград даспаси свогзаробљеног вереника Коревског, преобучена у мушку одећу.3 Крунослава се први пут помиње већ на почетку епа, у другом певању, где се наводи да је она храбра „Коревскога вереница“4, док о њој самој сазнајемо у петом певању. Она: „Од бојника 'е слика права, Ну ни'е бојник нег' бојница: Сви'етла и славна Крунослава, Коревскога вјереница.“5 Такође, сазнаје се какво јој је било детињство. Наиме, још као девојчица она је васпитавана да буде ратница: отац „за коли'евку штит јој пода, а оклопја за повоје“, дојена је „од лавице мли'еком“,

2 Исто, стр. 79. 3 Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог Османа у: Џиво Гундулић, Десет векова српске књижевности, књига 12, приредила Злата Бојовић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2014, стр. 362. 4 Џиво Гундулић, Осман, Нолит, Београд, 1966, стр. 41. 5 Исто, стр. 66.

добија „голу сабљу за забаву“, одраста „на хрлом коњу“6, али није била ускраћена за лепоту коју је поседовала. Управо због „војничког“ васпитања њен отац јој је нашао „бојна вјереника“, односно Коревског. О њој се прочуло и ван пољских граница, те кад се сусреће са Али пашом он њу одмах препознаје: „О бојнице мила моја, Ка се од мене срећа друга Жељет' може нег' сред боја Имат' ли'епос' тву за друга?“7

Чак и касније у епу, у једанаестом певању, добијамо увид у то колико је она славна када Али паша посматра слике Хоћинске битке са кнезом Зборовским: „Добро познам, паша вели, Ја бојницу славну свуда.“8

Али паша доноси вест да је њен вереник Коревски заробљен у Цариграду, што њу потреса, али као јака жена ратница то не показује, већ тек кад остане сама она нариче за Коревским. Управо у шестом певању овог епа присутна је тужбалица ове ратнице и љубавна песма посвећена њеном веренику. Тек кад остане сама она заправо показује своју нежну и романтичну страну: „Гди си, о сунце мојиех дана, Вјерениче, гди си мили? О ма жељо уздисана, У животу, јаох, јеси ли? О животу мој једини, Ја без тебе ни'есам жива, Ако у мрклој с тобом тмини Срце и душа ма прибива.“9 Приказ љубавне игре пастира и

стр. 68.

стр. 162.

Исто, стр. 79.

Њена прича се наставља у дванаестом певању, а уједно се ту и завршава. Преобучена у мушкарца, одлази код Ризван паше како би ослободила вереника. Тамо се она сусреће са његовом ћерком Љубицом и нећаком Калинком, која се заљубљује у младог Мађара незнајућидајеупитањуженаисподмаске.ОдКалинкеКрунослава сазнаје да се Љубица заљубила у Коревског, те да је љубав обострана. Мушкарац је овде неверан својој изабраници, али Крунославасеидеализовањем издижеизнадњега,тепоказујућисвојуверност, част и љубав не одустаје од своје намере да ослободи свог вереника. Она тако постаје идеална жена. Због своје намере Крунослава ће ипак страдати на крају овог певања. Наиме, она ће бити надмудрена од стране Ризван паше који ће је затворити у тамницу заједно са Коревским: „Крунослава напри'ед ходи, Ни 'у погуби ни'една стража. Ну од тамнице једва ступи Прико прага дикла смиона, А раскошан затвор скупи И у сужанству оста и она.“10 С обзиром да су четрнаесто и петнаесто певање највероватније изгубљена, овде се заправо завршава прича о пољској ратници Крунослави. Турска ратница Соколица се први пут помиње у четвртом певању: „гласовита Соколица, великога кћи Могора“11, тј. она је ћерка татарског цара. Она има пратњу од дванаест ратница, међу којима се Соколица издваја попут богиње Дијане, богиње лова. Њене ратнице: „Све у руках копја носе, А у очију држе стри'еле; Вези од злата њих су косе; Јашу коње јак сни'ег би'еле. Сабља о пасу, лук низ плећи У многом им виси уресу; По прилици, по одјећи Виле од гора видјет' све су.“12

10

Исто, стр. 189.

11

Исто, стр. 61. 12 Исто, стр. 61.

Сама појава ових ратница је идеализована, онесе пореде са горским вилама, истичу се својом лепотом, али и оружјем, управо као и пољска ратница Крунослава. Соколица је млада, „би'есне коње кроти и влада“, женско је само по имену и лепоти и воли своју слободу. Уместо венца у златној коси она носи тешку кацигу, а уместо цвета витешки оклоп. Игла и вретено су јој копље и бритка сабља она је слика праве ратнице која хара пољском земљом и пљачка. Ипак, она је и поносна и мила, и охола и драга, те се сазнаје да је заљубљена у младог султана Османа. Ту љубав она крије јер: „Чезне млада и неизмерну Сумњу има да цар и њу Не би узео не за верну Љуби него за робињу.“13

Соколица не жели да изгуби своју слободу зарад љубави, тако да она у епу постаје носилац симбола неостварене љубави. Крунослава и Соколица се заправо и срећу за време Хоћинске битке дешава се двобој између њих. Оне су се бориле за своје љубави Крунослава за Коревског, који је заробљен, а Соколица јој је изашла на мегдан да би одбранила Османа. Војска која је посматрала овај двобој није знала да се испод оклопакрију две жене, нити су оне знале против кога се боре. Тада се и сусреће детаљан опис ових ратница: „Узрастом је Крунослава Јакно у гори вита јела; Оружје јој урес дава; Коњ је под њом брза стри'ела: Глава, прси и све остало Под златом је злато у њега. Усред чела нег' што мало Сребрна му сто'и биљега. На штиту јој птица бише, Ка се у огњу пржи сама; Гледа у сунце, писмо пише: Мрем за живјет' с твога плама.“14

13

Исто, стр. 62. 14 Исто, стр. 72 73.

А са турске стране: „Соколица од сокола Бистру и хитру слику има: Поносита и охола Узрастом је нада свима. И коњ под њом сиви соко Соколова носи крила: Срце огањ, пламен око, Сни'ег његова длака 'е била. На ње штиту зви'ер је она, Проћ' мјесецу јасном с неби Ка се клања свим приклона, С писмом одзгар: Самом теби!“15

Занимљиве су животиње које на својим штитовима носе ове ратнице. Крунослава на свом штиту по средњовековним обичајима носи птицу феникса која се рађа из свог пепела, а Крунослава би умрла да би живела „од твога плама“, тј. од љубави Коревског. Соколица пак на свом штиту носи звер за коју се верује да је у питању слон који за време младог месеца излази, а она се клања само „Источном месецу“ који је симбол за султана Османа. Такође, занимљиво је напоменути да су овде мушкарци само пасивни посматрачи двобојаизмеђудвежене.16 Тек кадаимспадну кацигеоткрива се идентитет ратница и то изазива дивљење обе војске. Борба између њих две је била жестока, већ при првом ударцу су им се сломила копља, али ниједна од њих није била рањена. Њихов двобој је трајао до ноћи. У деветом певању присуствујемо отимању пољских девојака од стране Соколице и њених амазонки и та слика добија дозу еротичности јер: „Једна једну спри'ед десницом За сњежане прси хвата; Друга другу ница лицом Стере коњу прико врата, 15 Исто, стр. 73. 16 Јасминка Брала Мудровчић, Жељка Штркаљ, Јудита и друге жене у хрватским ренесансним и барокним књижевним дјелима, Сењски зборник 45(1), стр. 485. https://doi.org/10.31953/sz.45.1.9. Цитирано 28.02.2020

Њека за прам руди од коси, А за руха њека свиона, За руку ону ова носи, За пас златни ову она.“17 Оне једна другу хватају за прса, милују лица, држе се за руке и струк. Поред ове еротичне слике појављује се још једна која је у вези саСоколицоми њенимратницама,ато јесцена купањауистом певању. Стихови који описују купање амозонки у реци испуњени су сензуалношћу оне откривају своја бела нага тела, окружене су водом, травом, цвећем и шумом попут нимфи, а међу њима се издваја Соколица која је још беља и златнија од својих пратиља. Она је „божицасви'етлаодлова“ попутбогињеДијане.Изводеизлазипопут богиње рођене у пени мора Афродите, богиње љубави. Ова сцена купања има улогу показивања лепоте женског тела која се проширује на природу која их окружује. Купање прекида краљевић Владислав, који, као представник хришћанства, одолева лепоти турских ратница и не узима их у заробљеништво под условом да престану да пљачкају пољску земљу. Соколица прихвата услов и заправо добија позив да крене на исток пут Цариграда по Османовом позиву. Управо су почетни стихови десетог певања у којима се говори да она одлази у Цариград последњи о овој ратници, те се не зна шта се даље догодило са њом. Обе ове ратнице су замишљене према јунакињама Тасовог Ослобођеног Јерусалима. Како Пантић примећује, Соколица је страствена као Армида, а поносита, неукротива и жестока као Клоринда. Подсећа и на Софронију. Са друге стране, Крунослава је горда попут Клоринде, а растужена, утонула у мисли и меланхолична као Ерминија.18 Злата Бојовић Крунославу види као Камилу из Вергилијеве Енеиде. 19 Такође, као што је већ споменуто, Соколица се доводи у везу и са грчким богињама при описивању њеног лика. Такође, при опису обе жене ратнице Гундулић се води белиномизлатом којеобасјава.Обесеборезањиховеизабранике Крунослава верује у идеалну љубав и иако је храбра и снажна ратница, она чезне и тугује за Коревским, док Соколица крије своју љубав ка младом султану Осману да не би изгубила своју слободу, али ипак излази на мегдан да би га одбранила. Оно што им је такође 17 Исто, стр. 124. 18 Мирослав Панић, наведено дело, стр. 366. 19 Злата Бојовић, наведено дело, стр. 81.

заједничко јесте судар женствености и „мушкости“: оне су храбре ратнице, носе витешке оклопе, бритке сабље, витка копља, али опет поседују изванредну лепоту која је везана за њихово племенито порекло, што одговара аристократској визији Џива Гундулића20, и гаје осећања љубави према својим изабраницима које бране, као што су и браниле своје таборе у рату. Показују своју слабост, али не јавно присетимо се сцене у којој Крунослава тек кад остане сама тугује и плаче за својим вереником. Оне су обе идеализоване иако припадају двама различитим таборима.21 Соколица и Крунослава представљају нови начин приказивања жена у књижевности. У ренесанси су то биле петраркистичке госпоје, недостижне лепотице златне косе са цветним венцима, светлуцавих очију попут звезда управо овакав опис идеализоване жене се може наћи у поезији дубровачког петраркистичког песника Шишка Менчетића (1457 1527), на пример у песми Први поглед, али пре свега у поезији великог италијанског песника Франческа Петрарке (1304 1374) у сонетима његове збрике Канцонијер које посвећује вољеној Лаури. Гундулићеве жене ратнице поседују ту петраркистичку лепоту коју песник барокно украшава, приписује им главне романтичне сцене, понегде и са дозом еротичности и сензуалности, али оне добијају нове атрибуте које их прате витешке атрибуте и врлине, које су својствене мушкарцима. Оне саме кроје себи судбину и имају могућност избора. Прате своја осећања, али успешно контролишу равнотежу између женствености и „мушкости“. Оне воле и боре се за своју љубав, а Крунослава и страда том приликом. Постављају се питања да ли се можда у певањима која недостају разрешава њихова прича и судбина и да ли се у тим певањима Гундулић вратио овим двема јунакињама. Нажалост, одговоре на ова питања немамо, али многи дубровачки песници, попут Марина Златарића, Пјерка Соркочевића, Ђанулка Волантића и Ивана Мажуранића22, су покушавали да напишу та два певања у духу Џива Гундулића претпостављајући каква би решења могла бити за поједине ликове епа Осман. 20 Исто.

ЦРНИ ВРХ

С. Васић

„Није ме одгојила енглеска књижевност, јер тамо, једноставно, нисам пронашао ништа на чему би моје срце починуло. Васпитаван сам на класичној старини, а прво књишко милодушје открио сам код Хомера“2 (Tolkien & Carpenter, 1981: 172.). Ова Толкинова изјава из писма Роберту Мареју датираног на децембар 1953. само је потврда раније изреченог, у писму Милтону Волдману из 1951. године: „Од најранијих дана ме је растуживало што моја вољена земља нема властитих легенди (везанихза њен језик и груду), макар не у типу који сам тражио и (у основама) налазио у легендама других земаља. Биле су ту грчке и келтске и римске, германске, скандинавске и финске (које су посебно утицале на мене); али не и енглеске, осим у неким тањушним брошурицама“ (Tolkien & Carpenter, 1981: 154). Премда се међу поштоваоцима Толкинових дȅла провлачи (сада већ) чувена реченица да је „Толкин желео да створи митологију Енглеске“, он, заправо, то никада није изговорио, али дакако, читав његов књижевни опус, како године одмичу, све више почиње да се препознаје као нешто британски аутентично нешто што је, управо, везано и за језик и за груду Енглеске. У свом

и варку о историјској веродостојности. „Продорност је уједно и резултат и оправдање алудирања на легенде из старине“ (Tolkien, 1983: 27.). Беовулф, Енеида, Илијада, Магбет и Сер Орфео само су нека од дȅла у којима се наслућује да је аутор знао много више него што је испричао, и да се иза тог непосредног приповедања крије кохерентан, конзистентан, дубок и фасцинантан свет о коме он (тада) није имао времена да казује (Shippey, 1982: 171.). „О, кукавно знање изгубљено, летописи и поете од старине које је Вергилије познавао и то искористио да створи нову твар! Критици, која важне ствари гура на маргине, промиче ова уметничка сврха, и заправо, не успева да докучи због чега су ствари од старине у Беовулфу толико привлачне: песник је тај који је старину привлачном начинио. То, последично, његову песму чини вреднијом“ (Tolkien, 1983: 28.). Овим је Толкин желео да укаже да је та ’нова твар’ вреднија него ’знање изгубљено’ (Shippey, 1982: 171.) јер, Вергилије је, управо градећи свој еп на темељима старине, створио нешто што је надвисило свој извор национални еп. Имајући Вергилија као (једног од) узора, Толкин је и сâм кренуо путем рестаурације заборављених легенди, створивши, како га је он назвао секундарни свет (или, према Тому Шипију, тзв. астерискову стварност3 ) чију је космогонију и теогонију објаснио и описао у никад завршеном делу Силмарилион. О теогонијским разликама између скандинавске и грчке митологије, Толкин је у есеју Беовулф: чудовишта и критичари написао следеће: „[...] може нам једино бити жао што не знамо много о претхришћанској митологији Енглеске. Оправдано је, међутим, претпоставити да је, ако се посматра положај чудовиштâ у односу на човека и божанства, она слична позноисландској. Стога, иако су оваква уопштавања непотпуна и детаљима сиромашна, може се препознати супротност између ’нељудскости’ грчких божанстава, премда антропоморфних, са ’људскошћу’ скандинавских, иако титана. Олимпијска

обрасце, који нису део неке озбиљније стратегије којом би били убухваћени сви добри људи као војска у боју. Код Нордијаца, божанства су непрестано у спрези са Временом, осуђени као и њихови савезници. Они се сукобљавају са чудовиштима и одабирају јунаке за одлучујућу битку. Још пре него што су сачувани еухемеризацијом, и пре но што су се у замислима од старине смањили да би постали славни преци северњачких краљева (енглеских и скандинавских), њихова суштаственост је постала налик разраслој сȅни великих ратника на бедемима света“ (Tolkien, 1983: 24 25).

По узору на митологије класичне старине, и Толкин своју започиње теогонијско космогонијским митом музиком Аинура. „Бог [Еру Илуватар] и Валари се обзнањују. Потоњи су, можемо рећи, анђеоске енергије, чија је улога да у свом домену (владања и управљања, али не и стварања или преобликовања) проносе задата им пуномоћја. Они су ’божански’, што ће рећи да изворно беху ’изван’ и постојаху ’пре’ но што Свет би створен. Њихове су моћи и мудрост изведене из њиховог сазнања унутар космогонијске драме, коју су испрва перципирали као драму (на начин на који ми посматрамопричукојујенекодругинаписао)акаснијекао’збиљу’. Из угла пуке нарације, Валари су бића чија су лепота, моћ и величанственост у истом рангу као и код ’богова’ виших митологија (Tolkien & Carpenter, 1981: 146.). Они [...] имају своје пратиоце ниже анђеле [Мајаре]; те иако настањују Земљу, за коју су везани љубављу, и у чијем су настајању и поретку учествовали, они не могу својом вољом да на њој ништа суштаствено измене (Tolkien & Carpenter, 1981: 193 4). Постоји, дакле, само један ’Бог’: Еру Илуватар и његове ’прве творевине’ анђеоска бића, која се највише бавекосмогонијомиобитавајунаЗемљикаоВалариилибоговиили намесници; и постоје оваплоћена, свесна бића Вилењаци и Људи, слични по пореклу али различити по положају и природи својој“ (Tolkien & Carpenter, 1981: 205, фуснота). У многобројнимкритичкимосвртима

(Giannone, 1984) упућује на разлику између ’певане креације’ и ’говорне креације’, будући да је и Толкин сâм нагласио да постоје два хијерархијска нивоа: Бог (Свевишњи Еру Илуватар) и богови (Аинури, свети, који су преименовани у Валаре када су се спустили на Земљу) где Свевишњи користи логос, а потоњи користе музику. Дево (Devaux, 2007) закључује да је Илуватар, онда, Свевишњи ex nihilo творац из мисли ствара Аинуре, бесконачну празнину (енгл. the void) и музику. У Силмарилиону и свим његовим деривацијама чија је радња смештена у Првом добу4, Валари су посве упоредиви са боговима из митологија класичне старине и могу им се одатле наћи парњаци. Тако је Манвеов парњак Зевс/Јупитер, Улмов је Посејдон/Нептун, Аулеов је Хефест/Вулкан, Тулкасу је парњак Арес/Марс а Мандосу Хад/Плутон.Сдругестране,јаснаразликапроизилазиизодносаВалара са вилењачком и људском расом, који су у супротности са, рецимо, нордијском митологијом, где су интеракције божанстава са људима незнатне. Слично парњацима из Хомерових епова и Вергилијеве Енеиде, ни Валари нису епикурејска божанства која су незаинтересована за небожанске ентитете (Pezzini, 2021). Као и богови саОлимпа,тако и Валари саудаљеног,високогпланинскогврхаТаникветила посматрају свет који се пред њиховим очима развија. Међу њима, Манве и Варда имају готово неограничене моћи, и њихове очи скупа виде „даље него било које, кроз магле и таму и још даље, преко мôрā“ а уши њихове „чују гласове и вапаје од истока до запада, са брда и из долина и из мрачних предела што их Моргот на земљи начини“ (Tolkien, 1977: 26.). С друге стране, Улмо, „Еу васцелу у мислима држи“, управљајући свим водама које кроз Средњу земљу теку, док Јавана о дрвећу брине, а Вардине су бриге звезде.

свој легендаријум, концепт рачунања времена неколико пута мењао. Доба које би у нашем рачунању означавало праисторију, код њега је названо Доба дрвећа Телпериона и Лаурелина (енгл. Years of the Trees). Након што је господар таме Моргот уништио дрвеће, наступило је Прво доба, које је трајало око шест векова. Друго доба је обухватило 34.5 века. Треће 30 векова и Четврто 16 векова.

остварењима тих наума. Неке од тих интервенција не укључују директне интеракције са Људима или Вилењацима, чак и када се бој бије за њихово добро. Пример јесте Први рат Валара са Морготом који се повео како би се Вилењаци и оваплоћење Сунца и Месеца заштитили од злобога.

Ђузепе Пецини (Pezzini, 2021: 79.) је у свом есеју Богови из (Толкинових) епова: класични образац божанског међудејства (The Gods in (Tolkien’s) Epic: Classical Patterns of Divine Interactions) учешће богова у одређивању судбине људи разврстао у неколико, често испреплетаних, образаца међуделања, и то: I Директне видљиве теофаније II Директне невидљиве теофаније III Теофаније под кринком IV Посредоване интеракције између божанстава V Посредовање божанстава преко природних појава и териоморфизма5 VI Приказивање божанстава у сну VII Предсказања

I III Директне видљиве, невидљиве и теофаније под кринком

Иако су духови, Валари могу да се оваплоте и у таквом облику да се прикажу небожанским бићима Средње земље, или да са њима интерагују. Неки од ових сусрета су случајни, као, на пример, бога шуме Оромеа са Вилењацима код вóдā буђења, али у многим случајевима, они су предодређени, наменски, и наум су једног Валара или, чешће, Валарског Већа. Тако, још при првомнеочекиваном сусрету са Вилењацима, Валари

2021).

Божанства класичне старине склона су да међу смртницима траже љубавнике, и знају бити привржена деци која се из таквих сусрета рађају (на пример богиња Венера и син јој Енеја), али дружба с небожанским ентитетима није им блиска, нити за њом жуде. Валари, с друге стране, показују не само жељу за вилењачким друштвом per se, већ и склоност да са њима деле своје блаженство. Та се склоност, такође, очитује и њиховом спремношћу да Вилењаке (а касније и Људе) подуче уметности, која се сматрала божанском вештином што ју је Свевишњи Еру испрва Валарима наменио. Два су примера за то: Осеово подучавање Телера, јер „зачамеше они на обалама Западног мора, и Осе и Уинен дођоше и спријатељише се с њима; и Осе их подучаваше, на стени близу мора седев, и уз њега спознаше предања морска и музику мора“ (Tolkien, 1977: 58.), и ЕонвеовапоукапрвимНуменорејциманеколикомиленијумакасније. Валари једва да су имали удела међу видљивим и невидљивим теофанијама у историји Средње земље. У Добу од старине (Прво доба), теофаније су, дакле, биле намењене једино изузетним личностима као што су Тургон, Туор, Кирдан, Елвинга итд. Штавише, чак и када би се Валари отелотворили пред небожанским ентитетима, односили су се према њима с поштовањем, дозвољавајући им да чак и одбију да изврше њихове накане што је још једна разлика у односу на божанства из митологија класичне старине: за разлику од Валара, који су се пред смртницима указивали тако да их не застраше (често под кринком или невидљиви), божанства из митологија класичне старине нису много марила што одабраног смртника присиљавају да нешто од њихове замисли изврши, и одузимају му на тај начин слободу одлучивања. Временом, теофаније добише сврху да се Вилењаци и Људи изведу на прави пут и да им се помогне да правилно одлуче, а све у складу са валарским

одлази, стога! Не бој се рата што прети! Већ попушта богова срџба, сплашњава гнев...“6 (Вергилије, 2014: 357. VIII, 36 41).

Важан пример директне теофаније јесте и Улмово указивање пред Тургоном [1] и Туором [2], да их, сваког у своје време, упути ка скривеном краљевству Гондолин: [1] „Следеће се године Улмо пред њим [Тургоном] указа и зазва га да самотан изнова до долине Сириона крене; И пође Тургон, и Улмовом руком вођен откри он скривену тумладенску долину у Кружноме горју“ (Tolkien, 1977: 115.).

[2] „Но, велика се олуја са запада подиже и из те се стихије Улмо, господар вóдā, издигну у величанствености својој и Туору се обрати док стајаше он близу мора. И позва га Улмо да напусти сада те пределе и да скривено краљевство Гондолин потражи“ (Tolkien, 1977: 239.).

Туора је Улмо заштитио подаривши му део свог плашта, под којим ће моћи да невидљив прође мимо непријатеља, и доделивши му Вилењака Воронвеа да му буде вођ. Прва ставка са плаштом невидљивости позната је из ирске гране келтске митологије у легенди о љубавницима Диармуду и Грајни које је бог љубави Енгус Ог спасио на исти начин од разјарене руље која је била у потери за њима. Друга ставка са водичем, рефлексија је на Дантеа и Вергилија. Катабатично путовање Берена и Лутијене у Морготов доњи свет, још један је пример, мада, можда атипичан, директне теофаније, будући да су њих двоје стали директно пред Моргота (Толкин & Толкин, 2019: 224. стихови: 1624 1626 и 1685 1699): „И стигоше тако они, посрћући,7 у двор тај ужасни, Морготовој кући, и ту гозба би; ...... Око круне гвоздене му Берен тад виде сенку што пада, дрхти кô да се стиди, и пада пред тај грозоморни трон, слабашно, нејако биће, ту где седи он .

6

Препев Марјанце Пакиж, Федон 2014.

7 Препев Владимира Д. Јанковића, Публик Практикум, 2019.

И тада се Моргот сагнуо велики, поглед мрачан; тресе Берен се, намах прутолики, полегô по земљи, зној га обли хладан, да пузи тад стаде, наједаред јадан, испод тог престола којег сенка пала, испод господарових ужасних стопала . Тинувијела прозбори тад, а глас јој танушан, но мук тај је дубоки сад озбиљно кушан: „Ја овамо долазим послом сад ваљаним из Тŷове избе где су тамни дани, од Таур ну Фуина мрачног ја путујем, а твој моћни престо преда мном сад, ту је!“

На сличан ће се начин и Вилењачки краљ Финголфин, мада у индукованој теофанији, тј. директном сукобу, сусрести са мрачним божанством Морготом, кога ће измамити из подземног му царства (Толкин & Толкин, 2019: 211 12. стихови: 1288 1308):

„У тој моћној сенци стајаше некада8 Финголфин; штит имаше тада он небескоплав, са звездом што сја као кристал блистав с виса далека. Срџба га је обузела, и журба па у очајању покуца на та врата груба, он, краљ гномски, самотан на делу, а пред њим камена утврда покри земљу целу, и једва се чујну звонки његов рог сребрни што виси с ремена зеленог . Иако безнадан, неустрашив беше; повика Финголфин: „Хајде, нек се дреше ове двери грозне, отвори капије! И иступи ти, који под небом најзлобнији је! Иступи ти, о, лорде, што за страву знаш и бори се сâм, руком држи мач, ти што робље упрегнуто гониш, тиранин што се иза зидина тих склони, Богова душмане и вилинске расе! Ја те овде чекам. Ходи! Откривај се!“

8 Препев Владимира Д. Јанковића, Публик Практикум, 2019.

Изађе Моргот. Последњи пут у тим ратовима...“

Свакако, најважнија међу ’навођеним’ теофанијама јесте Вилењачки марш из Средње земље у Валинор, на почетку њихових дана, након буђења код језера Куивијенен. То је путовање било добронамерна замисао Валара што је произишла из жеље да са Вилењацима поделе блаженство њихове земље и жудње за друговањем. Међутим, та замисао није спроведена без последица: на Већу Валара, где је намера изнесена, Улмо се побунио против тог позивања Вилењака, јер је сматрао да се тиме нарушава њихова слобода. Премда остатак Већа није послушао Улмов савет, он се показао тачним, те су Валари, како би исправили грешку, покушали да Вилењаке сачувају под плаштом своје моћи и славе. Јединствен пример невидљиве теофаније јесте Елвингино преображење посредовано Улмом: „Улмо издигну Елвингу из таласа и оваплоти је у лику велике беле птице на чијим грудима попут звезде засија Силмарил док је прелетала над водом,тражећи љубљенога својег Еарендила“ (Tolkien, 1977: 247.).

За разлику од Силмарилиона где се могу повлачити јасне паралеле између античких епова и митологија класичне старине, у Господару прстенова Толкин је међудејство божанстава приказао у скривеној форми, али се одређене божанске интервенције итекако могу препознати. „Дакако да недостаци постоје и у уметничким ремек делима; нарочито у књижевним облицима који су засновани на онима из класичне старине, а којима је додељена нова намена попут Хомерових епова, или Беовулфа, или Вергилијеве Енеиде или грчких или Шекспирових трагедија! Господар прстенова спада у ту класу не као конкурент, него по свом типу, иако је заснован на ауторовом сопственом првобитном рукописном нацрту!“ (Tolkien

смртника. Иако делује да је међудејство Валара потпуно престало у Господару прстенова, то је, ипак, само заблуда, на коју је Толкин скренуо пажњу у једном свом писму, рекавши: „намерно сам све алузије везане за Највише [Аинуре] свео до пуких наговештаја или необјашњених симболичних форми, које се указују само најпажљивијима“ (Tolkien & Carpenter, 1981: 201.).

Ипак, у неким је сегментима је и сâм Толкин био јасан у вези са и даље присутним, премда посредним, божанским интервенцијама: „[...] чак и у Трећем добу, када је Блажено краљевство уклоњено из ’Кругова Света’, [Манве] није био тек пуки посматрач. Јасно је да су из Валинора дошли изасланици који су називани Истарима (или Чаробњацима), а међу њима, Гандалф се показа и предводником и усмеривачем како напада тако и одбране. Гандалф је био победоносац,исветојепредострожношћусвојомитрудомпостигао,каошто Свевишњи [Илуватар] преко Валара беше осмислио (Tolkien & Tolkien, 1980: 389 390). Можда најупечатљивији пример посредне божанске интеракције у Господару прстенова јесте сцена у којој Леголас одапиње стрелу којом усмрћује Назгуловог ата и спасава дружину од пропасти на обалама Андуина: „Леголас одложи весло и узе лук који беше из Лоријена донео. Онда искочи на обалу и коракну уз насип. Напињући лук и намештајући стрелу, он се окрену, зурећи у мрклом мраку преко рамена у Реку. Премда се ништа видело није, крици допираху оностран воде. Фродо погледа у Вилењака који висок стајаше крај њега, док је овај зурио у мрак, тражећи мету да у њу одапне стрелу. Главу му тама прекрила, и јасне, беле звезде је окруњиваху, што светлуцале су у тмастим локвама, горе на небу. Крупни се облаци подигоше и запловишесЈуга,мрачнепратиоцешаљући назвезданапоља.Изненадни страх обузе Дружину. ’Елберет Гилтонијел’ повика Леголас погледавши увис. Нетом, мрачно обличје, налик облаку, а ипак то не беше, брзо му се приближавало, те изрони из таме на југу и обруши се ка Дружини, заклонивши сву светлост на том путу. Ускоро се указа оријашки крилати створ, црњи од најцрње ноћне таме. Поздравни повици зачуше се с оне стране воде. Фрода изненада језа обузе, прожимајући га до самог срца; хладна као сећање на стару рану на његовом рамену. Шћућурио се, као да жели да се сакрије. Изненада, велики лук из Лоријена запева. Вилењачка

тетивапродорнуодапестрелу.Фродо управи поглед. Крилато обличје тик изнад њега изненада промени правац. Резак, крештави крик чуо се док је понирало кроз зрак, нестајући доле у тами источне обале. Небо се поново разведри. Граја вишегласја чула се у даљини, проклињући и јадикујући у тами, а онда све утихну. Ни стрела ни повик се више те ноћи нису чули са истока“ (Tolkien, 1974: 403.). У овој сцени нема експлицитне теофаније, као што је, рецимо, очигледна у сцени Хомерове Илијаде где Пандарову стрелу усмерава Атина (Илијада, IV, 86 141), али је извесно да је и Леголасову стрелу управила нека виша сила, готово сигурно Варда, као одговор на његово зазивање богињиног имена на синдаринском језику (Елберет Гилтонијел), премда ни то зазивање није било толико очигледно, као например,Фингоновозазивање Манвеа или Финголфиново изазивање Моргота у већ описаној епизоди из Силмарилиона. Међутим, Леголасова ’глава окруњена звездама’ поприлична је алузија на богињу Варду, јер звезде су под њеном заштитом, и појава звезда на небу означава њено присуство. Елберетино име се често зазивље у невољи и помоћ би од ње увек стизала. Фродо и Сем су три пута изговарали њено име и сваки пут би их заштитила, иако би приповедач увек указао на степен хобитске несвесности тог делања и неочекивање еукатастрофе.9 Још једна епизода са стрелом коју божанска рука наводи јесте смрт Орка Гришнака који је, заробивши Хобите Мерија и Пипина, покушао да побегне из битке са Рохиримима. „Гришнак себацинаузнак наземљу,вукући Хобитеподсобом; онда исука свој мач. Несумњиво је да би радије убио своје заробљенике неголи их пустио да побегну или дозволио да буду спасени; али то му беше судба. Мач зазвеча танано и засветлуца при светлости ватре са његове леве стране. Једна стрела уз звиждук пројури однекуд из мрака, вештом руком одапета или судбином вођена, и 9 У свом есеју „О вилинским причама“ (On Fairy Stories), Толкин је увео неологи-

изненадни радосни преокрет (јер ниједна вилинска прича нема прави крај). Повратак из вилинског или оностраног [другог] света је попут неочекиване и чудесне милости, на коју се никад не треба ослонити. Она не оповргава постојање дискатастрофе туге и неуспеха: могућност њиховог постојања неопходна је за радост спасења“ (Tolkien, 1983: 153).

прободе му десну руку. Он испусти мач уз врисак“ (Tolkien, 1978: 60.). У овом пасусу очигледна је сличност у једној реченици „вештом руком одапета или судбином вођена“ са Вергилијевим стихом у Енеиди „да ли случај ил’ бог“ (Енеида, XII, 321). Разлика је само у томе што је Вергилије идиомом „ил’ бог“ експлицитно алудирао да је реч о божанском међудејству, док Толкин у Господару прстенова користи божански неодређене термине „срећа“ и „згода“ (енгл. fortune and chance), чиме Хобити који приповедају причу објашњавају провиденцијалну интеракцију Валара или Илуватара.

претпоследњем поглављу Господара прстенова може се наслутити још једна невидљива теофанија у сцени која описује Саруманову смрт: „На ужас оних што стајали су у близини,око Сарумановог тела згусну се нека сива магла, и уздижући се лагано до велике висине као дим изнад ватре, надвила се изнад Брда попут бледе, покровом огрнуте прилике. На тренутак затрепери и погледа ка Западу; али са Запада дуну хладан ветар и отпухну је у даљину, те се, уздахнувши, расплину“ (Tolkien, 1977: 300.).

Саруман је, као и Гандалф био један од „оваплоћених ’анђела’ односно άγγελος један од Истара, чаробњака, ’оних који знају’, изасланици Господара Запада, послати на Средњу земљу у време када се на хоризонту назирала велика претња од Саурона. Под ’оваплоћеним’ подразумевам да су отелотворени у физичким телима која су могла да осећају бол и умор и страх и бити ’убијена’, без обзира на анђеоски дух који их може учинити дуговечнима, те да због тога спорије код њих наступа умор од бриге и напора“ (Tolkien & Carpenter, 1981: 202.). Након овог Толкиновог објашњења јасна је, онда, алузија из последње реченице цитата: „на тренутак затрепери и погледа ка Западу; али са Запада дуну хладан ветар и отпухну је у даљину, те се, уздахнувши, расплину“ да је Саруманова последња нада на умору била усмерена ка Господарима Запада тј. Валарима, који су га и одаслали на Средњу земљу, ка којима он, тј. његова сȅна, управља умирући поглед, али одговора нема. Такође, очита је и паралела са последњим стихом последњег певања у Енеиди: „с тешким му уздахом невољно потону душа међ сȅнӣ.“

IV Посредоване интеракције између божанстава

Дискретнији образац међудејства Валара подразумева слање њихових порука преко гласника или посредника који могу бити божанског рода или, чешће, Људи или Вилењаци у ту сврху одабрани. На пример, Улмо је Вилењаке Гелмира и Арминаса, Кирданове људе, послао Ородрету, краљу вилењачке утврде Нарготронд, како би га упозорили „да је Зло са Севера окужило врêлā Сириона те да је његова моћ ту осујећена, али да горе ствари тек предстоје“ (Tolkien, 1977: 212.). Други пример јесте смртник Туор, кога је Улмо, као „оруђе сопствене накане“, такође, одаслао у Гондолин да краљу Тургону пренесе како је „обистињење Манвеове клетве уранило и да ће Нолдори нестати са лица Земље“ (Tolkien, 1977: 240.). Оба упозорења била су пропраћена специфичним упутствима: у првом случају „вратнице утврде забрави“ (Tolkien, 1977: 212.), а у другом „напусти град“ (Tolkien, 1977: 240.). И Ородрет и Тургон оглушилисусеоњих,тесуградовиукојимасустоловалисравњени са земљом.

Овакви примери оглушења небожанских бића о упозорења (а не претње) богова у античким еповима су ретка. Као пример може се навести Енеја који, где год се нашао, није могао да побегне Јупитеровом налогу да мора да стигне у Италију. То је још једна разлика између Толкинових Валара који су, као што је већ наглашено, поштовали слободу других створења, и богова из митологија класичне старине (Pezzini, 2021).

Још један пример из Толкиновог легендаријума јесу гласници Елдари које је Манве у Другом добу послао да пренесу упозорење Нуменорејцима, нарочито у доба њихове побуне: „Ражали се Манве, збирање облака за време плиме над Нуменором видев. И одасла он гласника Дунедаинима, који краљу се усрдно обрати, а сви почуше речи његове о судби и устројству Света“ (Tolkien, 1977: 264.). Поново су савети божанства презрени, што је донело стравичне последице Нуменор је потопљен.

V Посредовање божанстава преко природних појава и териоморфизма

Валари могу да са Вилењацима и Људима интерагују и преко природних појава и кроз териоморфизам. Манве, на пример, контролишептице,анајприврженији јеорловима,башкаои његовпарњак Зевс/Јупитер из митологије класичне старине и управо њих одашиље као помоћ када затреба. У Силмарилиону, орлови су важни посредници божанског наума. Репрезентативна илустрација јесте горепоменута епизода у којој је нолдорски принц Фингон спасио полубрата Маедроса кога је Аинур Моргот оковао за литицу свог замка Тангородрима: „Тугом и безнађем опхрван, Маедрос замоли Фингона да га устрели;ИФингоннатегнустрелуинапелук.Иубезнађутом,зазва он Манвеа, говорећи: ’О, краљу, којем све су птице миле, брзину подај бадрљици пернатој овој и Нолдорима милости дај’. Брзо његове молитве услишене беху. Јер, Манве, који све птице љуби, и коме оне на Таникветил вести из Средње земље доносе, одасла расу Орлова, и наложи им да населе литице на Северу, те да на Моргота мотре; јер Манве и даље имаше сажаљења за прогнане Вилењаке [...]. И докле Фингон лук свој напињаше, а оно се спусти из висина Торондор, краљ Орлова, најмоћнији [...] и руку Фингонову умирив, подиже га и узвиси до стене на којој Маедрос окован је био“ (Tolkien, 1977: 110.). Јошјенеколикопримераиз Силмарилиона кадајеМанвесвојим птицама у критичним тренуцима заштитио Вилењаке и Људе: смртници Хурин и Хуор су на орловим леђима стигли у Гондолин [3], Торондор је пренео Берена и Лутијену од Тангородрима до Доријата и понео тело вилин краља Финголфина након што га је Моргот поломио и бацио у провалију, да га достојно сахрани [4]. Поред тога, Орлови су били део војске

вихорима Манвеовим, и тело шчепав у моћним канџама својим и повишестрелаорковских севинув,однесеон краља“(Tolkien,1977: 145.).

Други важан неживи божански гласник јесте ветар, односно ветрови и облаци о којима је Манве певао у Спеву Аинура: „о зраку и вихорима Манве понајвише мније, он, од Аинура најузвишенији“ (Tolkien, 1977: 19.); њему су на Арди сви ветрови и облаци мили у свим слојевима ваздуха од висина до котлина, од самих граница Арде до поветараца што таласају траве“ (Tolkien, 1977: 26.). Ветрови су, дакле, у Силмарилиону Манвеово оруђе преко кога се представља Вилењацима и Људима. Та представа може бити блажена: „А ветрови са Запада као да миомирисом испуњени беху, несталним али дражесним, што у срце дира, и подсећа на мирис цвећа које вечно цвета на зимзеленим ливадама и имéнā нема на обалама смртника“ (Tolkien, 1977: 276 277). Но, често је плаха, али и тада може имати одлике еукатастофе као у примеру ветром спасеног Елендилаиз потопљеногНуменора: „али вихорсилниподиже га, силовитијено икоји Човеку до тада знан, хујећи са Запада, и бродовље његово далеко отпухну“ (Tolkien, 1977: 280.). Међутим, чешће се збива да плахи Манвеови вихорови доведу до дискатастрофе, као што се то збило након побуне Нуменорејаца: „[...] и небеса тмаста постадоше, и олуја, киша и грȁд и вихори силовити ударише; и све чешће би неки од великих нуменорејских бродова потонуо или се не би у луку вратио. / И ветар се подиже снажан и земља затутње а небо се заколеба и горје се обруши а Нуменор море прогута и пород васцели његов и жене и девице и госпе његове поносите (Tolkien, 1977: 277/279). Овакви обрасци интервенције божанстава преко природних појавачести су умитологијамакласичнестарине и античкимеповима: Еол је у Енеиди на Јунонину заповест одаслао ветрове да Енејине бродове потопи и скрене их с главног курса (Енеида, I, 81 89) док је, с друге стране, Нептун ради Енеје два пута смиривао море и блажио ветром побуђене таласе (Енеида, I, 124 156 и Енеида, V, 779 826). Поред Манвеа, и његова жена Варда Елберет, богиња звезда, још једна је од Валара која је своје моћи управљања природним појавама искористила да утиче на Људе и Вилењаке, посувши небески

свод звездама: „суђено је Прворођенима да у тами се роде и да прво звезде угледају“ (Tolkien, 1977: 48.). Уопште узев, у Силмарилиону јеуочљивост звездаважан елемент утворби мита,и често наслућује еукатастрофу која је директна последица Валарског утицаја: „Вардине звезде сада сијаху изнад њихових глава и зрак беше чист; јер вихорови Манвеови одуваше сва смртоносна испарења, и с мора сȅне отераше [...] / Берен почу, и мишљаше да сније, јер звезде над њим сијаху, а славуји међ дрвећем певаху. И песмом он им одговори, песмом изазовном, коју испева он у част Седам звезда Српа Валара, што Варда их на Северу постави као знамен Морготовог слома“ (Tolkien, 1977: 78/154).

Валар који је путем природних појава и елемената највише међудејстава са Вилењацима и Људима имао јесте Улмо, господар вóдā. Улмове вȍде, кроз које он прожима мора, реке или језера могу да заштитеили спасу оне што су у опасности као што је биослучај са већ поменутим Вилењаком Воронвеом који ће постати Туоров водич до Гондолина „[...] и једног међ њима [Воронвеа] Улмо од срџбе Осеове спасе, и таласи га понесоше и на обале Невраста излише“ (Tolkien, 1977: 196.), или Галдоровим синовима и Хуором, који су упали у заседу Оркова у газу Бритијах: „и погинули би они тамо, но моћ Улмова и даље силна беше у Сириону. Магла се с реке подиже и од непријатеља их сакри и пребегоше они у Димбар преко Бритијаха“ (Tolkien, 1977: 158.). Овај други пример јасан је атавистички одраз Илијадe и Енеидe, када је у првом случају Афродита спасила Париса са бојног поља, обавивши га магленим облаком (Илијада, III, 380 382 ) а у другом Венера магленом копреном увила Енеју да би се, из предострожности, тако појавио пред краљицом Дидоном (Енеида, II, 438 439), као и на поменуту сцену из ирске гране келтске митологије са интервенцијом бога љубави Енгуса Ога. Улмова моћ управљања Људима и Вилењацима

угледа Велико море: „И Велико море видев, он [Туор] намах се у њ заљуби, и шум његов и жудња за њим беху од тада вечно присутни у срцу његовом и уху“ (Tolkien, 1977: 238.). Та моћ воде у спрези је са Музиком Аинура, односно Еруом Свевишњим, јер „у води, много више него у икојој другој твари наЗемљи, и даље обитаваодјек МузикеАинура; и многаДеца

Илуватарова још увек неуморно гласове Мôра слушају, ни не знајући због чега“ (Tolkien, 1977: 19.). Вода је, дакле, важан посредник у међудејству између Улма (а преко њега и Илуватара) и Вилењака и Људи, премда се не деси увек да порука која се преноси на такав начин буде разумљива реципијенту: „Нико се од Валара не појави да Људе поведе или их позове да се у Валинору настане; и Људи су више стрепели од Валара него што су их волели, јер нису разумевали накану Моћи, јер беху у завади са њима и у раздору са Светом. Улмо их је, и поред тога, носио у мислима својим, потпомогнут саветом и вољом Манвеовом, а његове поруке су често до њих допирале преко водотокова и водоплава [...]. Због тога они љубљаше воде, и срца им заиграше, али поруку разумели нису“ (Tolkien, 1977: 103 104). Овај цитат је илустрацијахронолошкеразличитости божанских интервенција: Валари су Вилењацима, као Прворођенима, посветили сву пажњу и поруке упућене њима су јасне, те је и исход јасан. С друге стране, на Људе као Другорођене и њихове слободе, једино Улмо (и преко њега Манве) од Валара пазио, али су његове поруке послате преко природних елемената или појава њима често биле нејасне, па је одговор или изостајао или долазио са закашњењем. VI Приказивање божанстава у сну

Честосезбивалодасеу античкимеповимабожанствосмртнику обрати у сновима, као што се у Вергилијевој Енеиди Меркур указао Енеји да би ми пренео другу Јупитерову поруку (Енеида, III, 148 171). Слично се и Толкинов Улмо указао Тургону и Финроду: „Улмо, уз реку грабећи, дубок и тежак сан спусти на њих [Тургона и Финрода]; и тескоба сна не ишчезе ни након што се пробудише, али о томе ни речи један другом не прозборише, јер сећање им нејасно беше, и свако од њих мишљаше како је Улмо само њему поруку послао [...] / Јер поруке и снови Сирион му [Тургону] преко мора донесе, од Улма, Господара вóдā, упозоравајући га на надолазећу опасност и саветујући га да се лепо понесе према синовима лозе Хадорове, јер ће му од њих помоћ доћи када му буде потребна“ (Tolkien, 1977: 114/158).

Није се, међутим, божанство увек откривало ономе коме би у сан долазило: „Нико сем Финрода Фелагунда не посаветова се са краљем Тинголом, те он зловољан постаде, што из тог разлога, што због снова што су га мòрили о доласку Људи, пре но што о томе ико ишта чу“ (Tolkien, 1977: 143 4).

VII Предсказања Два предсказања у Толкиновом легендаријуму носе посебну тежину, а оба ће прокламовати врховни бог Манве. Прво ће потпуно изменити судбину племенитог Вилењачког рода Нолдора, а доћи ће као казна за почињено родоубиство: „[...] онамо приметише изненада неку тамну приказу како високо на стени ка мору окренутој стоји. Неки говораху да то беше сâм Мандос, а не тек неки пуки Манвеов гласник. И зачуше они глас, јак, свечан и страхотан који их позва да се зауставе и почују. Тад се у месту уставише и с краја на крај нолдорских војски глас се проламао, казујући клетву и пророчанство што названо беше Пророчанством Севера или Усудом Нолдора“ (Tolkien, 1977: 87.).

Друго пророчанство биће везано за одлучујућу битку Дагор Дагорат Битку битака, односно Судњи дан, тј. Рагнарӧк: „Речено је каснијим данима (када се сенка зла поново појавила и уздигла у Краљевству) да су многи Одани у то време веровали да је Гандалф последње оваплоћење Манвеово, пре него што се коначно повукаоусвоју бранич кулу наТаникветилу. [...]Манвенеће сићи с Планине све до Дагор Дагората и Судњега дана, када се Мелкор

Пријама краља. Тако слȁвљāху они коњòкротē Хектора дâћу“10 (Хомер, 1987: 506).

[6] „Енеја махнитим прокључа гневом и осу језиве речи: „Зар ти да се истргнеш мени, а носиш плен што од мојих га оте?! Е, ово те удара Палант! Палант као жртву! И грешном ти крвљу наплаћује казну!“ Тако говорећи, мач му, од беса сав киптећи, зари право у срце. А ономе удови клонуше хладни, с тешким му уздахом невољно потону душа међ сȅнӣ“11 (Вергилије, 2014: 577).

[7] „И продужи [Сем] ка жутоме светлу и ватри; и вечера је била постављена и очекивали су га. Роуз га уведе унутра и поседну га у његову столицу, и смести му у крило малу Еланору. Дубок му се уздах оте. „Ето, вратио сам се“, рече“ (Tolkien, 1966: 311). Када се повуче паралела између Толкиновог опуса и његових античких и средњовековних узора, јасно се могу уочити она три елемента, које је он сматрао да једно дело чини потпуним: „продорност, смисао старине и варка о историјској веродостојности“. Толкин и Вергилије, свако у своме културном и временском окружењу први из Тројанског, потоњи из Великог рата, црпели су инспирацијезаремитологизацијукласичнихдêлā,одевајућиихуново-старо рухо, које ћеим удахнути нови живот и продужити стари. Међутим, једна се разлика ту намеће: у топосу одапете стреле: у класичним митовима, стрела је вођена божанском руком и управљена ка смрнику како би извршила божански наум; код Толкина, стрелу заустављају или преусмеравају Валари (видљиво у Силмарилиону и алузивно у Господару прстенова) како би спасили живот недужним појединцима (нпр. Хобитима), чак и када су бунтовници (нпр. Маедросу), чиме се прави јасна дистинкција између политеистичких, прехришћанских божанстава којима је циљ да изврше по сваку цену своју замисао, и хришћанског духа у коме Валаре мислима својим усмерава Свевишњи Илуватар. Узимајући у обзир да Толкинов опус није сачињен само од прозног наратива, већ и од различито

Литература:

1. Carla Giannone, C.: Ainullindalë, la cosmogonia tradizionale di J.R.R. Tolkien, Letterature, Facolta di magistro dell’Universita di Genova. Instituto di lingue e letterature straniere, 1984, str. 169 179 u The Silmarillion Thirty Years On, edited by Allan Turner, Walking Tree Publishers, 2007.

2. Carpenter, H., Tolkien C.: The Letters of J.R.R. Tolkien. George Allen & Unwin, 1981.

3 Devaux, M.:, The Origins of the Ainullindalë: The Present State of Research, u The Silmarillion Thirty Years On, edited by Allan Turner, Walking Tree Publishers, 81 110, 2007.

4. Pezzini, G.: The Gods in (Tolkien’s) Epic: Classical Patterns of Divine interaction u Tolkien & The Classical World edited by Hamish Williams, 73 103, Walkin Tree Publishers 2021.

5. Shippey T.: The Road to Middle Earth. Houghton Mifflin; 1982.

6. Testi, C.:, Pagan Saints in Middle earth, Walking Tree Publishers, 2018.

7. Tokien J.R.R: The Fellowship of the Ring. George Allen & Unwin, 1974.

8. Tokien J.R.R: The Return Of the King. George Allen & Unwin, 1966.

9. Tokien J.R.R: The Silmarillion. George Allen & Unwin, 1977.

10. Tokien J.R.R: The Two Towers. George Allen & Unwin, 1978.

11. Tolkien, J.R.R. & Tolkien, C.: Unfinished Tales of Númenor and Middle earth, George Allen & Unwin, 1980.

12. Tolkien, J.R.R.: The Monsters and the Critics and Other Essays. George Allen & Unwin, 1983.

13. Публије Вергилије Марон: Енеида. Федон, 2014.

14. Толкин, Џ.Р.Р. & Толкин, К.: Берен и Лутијена. Публик Практикум, 2019.

15. Хомер: Илијада. Матица Хрватска 1987.

БУКТАЛИ СУ:

Селведин Авдић (1969, Зеница), ради као уредник онлине магазина Журнал. Објавио је збирку прича Подстанари и други фантоми, романе Седам страхова, Кап весеља и „интимну монографију“ Моја фабрика. Роман Седам страхова објављен је у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, Египту, Турској, Великој Британији, Данској и Шпанији, а у припреми је словеначко издање. Ушао је у шири избор за IMPAC Dublin Award и у уже изборе за Science Fiction and Fantasy Translation Award у Калифорнији, награду Јутарњег листа и Меша Селимовић. Британски Guardian уврстио је роман међу најбоља paperback издања објављена у 2014. Према мотивима Моје фабрике постављена је награђивана позоришна представа. Роман Кап весеља објављен је досада у Хрватској и БиХ, а у припреми су македонско и енглеско издање.

Стеван Брадић (1982, Нови Сад), основне студије завршио је на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Дипломе мастера стекао у на универзитетима у Новом Саду (компаративна књижевност) и Стокхолму (енглеска књижевност). Докторирао је на Одсеку за компаративну књижевност у НовомСаду. Пишепоезију,есеје,приказеи критику,преводи саенглеског. Објавио је збирке песама Јастог (Нови Сад: Прелом, 2021), На земљи (Београд: Трећи трг, 2017) и У котларници (Нови Сад: Адреса, 2013), као и студије Неми говор (Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2021), Немогући завичај (Шабац: Фондација „Станислав Винавер“, 2020) и Симулација и гастрономија (Београд: Службени гласник, 2012). Приредио је антологију савремене српске поезије Логичне побуне (Београд: Лагуна, 2022) и Линије бекства: антологију савремене поетске и визуелне културе у Новом Саду (Нови Сад: Мрачна комора, 2022). Поезија му је превођена на енглески, немачки и мађарски језик. Приредио је и превео темате посвећене А. Рембоу и Т. С. Елиоту (Поља), Жаку Рансијеру (ЛМС), савременом песништву новије генерације у Србији (Златна греда), као и савременој америчкој поезији (Ризом). Био је на резиденцијалним боравцима на Елиби (Италија) и у Печују (Мађарска). Као гостујући предавач држао је семинаре на универзитетима у Чикагу, Стокхолму, Никозији,

Аликантеу, Бамбергу и Су Фолсу. Био је стипендиста фондације Фулбрајт, Akademie Schloss Solitude и Шведског института. Добитник је Попине награде за поезију (2022). Запослен је као доцент на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где је такође координатор за међународну сарадњу. Главни је уредник часописа и портала за књижевност, филозофију и друштвену теорију Ризом, видео платформе Мрачна комора и манифестације Књижевна машина. Члан је Америчке асоцијације за компаративну књижевност (ACLA), Шведске асоцијације за америчке студије (SAAS) и Друштва књижевника Војводине. Живи у Новом Саду. Саша Бранковић (1966, Панчево), основну школу и гимназију завршиоуПанчеву,гдесумиобјављенепесмеучасописузапоезију „Рукописи“. Књиге песама „Мирише незвани гост“ и „Разлучени од постеље теже“ као и поему „Ход над Албанијом“ објавила је издавачка кућа „Логос“ из Бачке Паланке. Песма „Суре честице времена“ објављена је 2021. године у зборнику „Између два света“, који излази једном годишње у знак сећања на песника Бранка Миљковића. Марко С. Васић, доктор ветеринарске медицине и доктор медицинских наука, рођен је 29. фебруара 1984. године. Од 2016. године активно учествује на домаћим фестивалима фантастике (Фестивал епске фантастике у Београду и Фестивал фантастике у Нишу), са једном или две трибине по фестивалу, везане, углавном, за „Силмарилион“ или његов историјат настанка. Од 2017. године, одржао је и четири трибине у Опатији, на локалном фестивалу „Либурницон“, где је учествовао и ове године. Лазар Вељковић (1986, Зајечар ),

Владимир Арсенић и Срђан Срдић, уредници издавачке куће Партизанска књига. Објавио две кратке приче у часопису Развитак (2019 2020). РадмилаВојиновић (1953, Травник)живелауБИХ,Хрватској, Аустрији и Србији. Основну школу, гимназију и факултет је завршила у Београду где живи и ради. Још као студент Дефектолошког факултета започела је педагошки рад са децом ометеном у развоју.Борави у Аустрији неколико година, где се бавила хуманитарним радом и подучавању деце у допунској школи матерњег језика. Активни је учесник радионица и семинара о мобингу, родним равноправностима, насиљу и генерално положају жена у друштву. Приче су јој објављене у књижевним часописима. Освојила је прву награду Књижевних класика на конкурсу за кратку причу. Издала је пет збирки прича: Слатко од дуња, Испод два неба, Приче од чудесних речи, Капија на Булбулдеру и Повратна карта. Члан је Удружења Књижевника Србије.

Жељка Гавриловић живи у Ваљеву. Од 2011. године бави се фотографијом, а прву изложбу имала је у Шпанији. Прва књига кратке прозе носи назив Фотографије, снови (Дечје новине, 1994). Објављивала у Летопису, Свескама, Кварталу. Увршћена у антологију приповетке ваљевског краја Од Глишића до Белог Марковића и даље (Остоја Продановић), са причом Све о Еви. Објавила прозу Принчев пупак (коме је дала поднаслов 'роман фуга') код издавачке куће Албатрос Плус, 2021.

Мила Дракулић (1984, Сомбор), где је стекла основно и средње образовање. Студије компаративне књижевности завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду. Песме пише од детињства, награђивана на средњошколским такмичењима републичког ранга. Осим радау школи,ангажованајенапословималектора.Имаједнуобјављену збирку поезије „Списак слутњи“. Полиглота. Говори четири страна језика. Живи и ради у Сомбору.

НинаЖиванчевић јепесник, прозни писац,есејиста,критичар и преводилац. Добитницајезначајних књижевних награда.Ауторка је преводила и уређивала многих антологије и часописе, а њене песме представљене су у бројним песничким антологијама светског значаја као и у дневним новинама. Предавала је књижевност, теорију превођења и теорију позоришне авангарде. Живи и ради у Паризу.

Горан Живковић (1984, Ниш) један од уредника зборника поезије Торту кроз прозор (Свен, 2010). Објавио збирке песама: Спалипачитај (Нишки културни центар, 2012) која исте године осваја Бранкову награду, и Психослајдови (Трећи Трг, 2017) награда на Београдском фестивалу поезије и књиге „Тргни се! Поезија“. Објављивао поезију у разним књижевним часописима, антологијама и зборницима социјалне тематике. Учествовао је на бројним песничким сусретима, књижевним колонијама и фестивалима широм Србије и Европе. На Међународном књижевном фестивалу у Новом Саду, три пута освајао награду публике за најбољег слем песника Србије. Представник и оснивач неформалне групе „Радио/блуз/машина“. Члан Друштва књижевника Ниша. Павле Зељић (2000, Лозница) завршио лозничку Гимназију „Вук Караџић“уЛозници;студентнаОдсекузасрпску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Пише поезију и прозу на српском и на енглеском језику. Награђен и примећен на бројним конкурсима, што за поезију, што за прозу, а радови су му објављени у разним часописима, електронским и штампаним („Кораци“, „Вуков гласник“, „Mons Aureus“ , „Poenta“ , „Čovjek časopis“…), летописима и зборницима. Аутор збирке песама „Икар и Месија“, објављене 2019. године, као награда на конкурсу „Лимске вечери поезије“, са којом је такође ушао у најужи избог за награду за најбољу збирку на конкурсу „Матићев шал“ 2020.

Милош К. Илић (1987, Панчево), студирао је драматургију на ФДУ, у Београду. Пишеуглавномкраткеприче,којејеиздаоузбиркама „Приче о пиву“ (Лагуна, 2008) и „Уморни као пси“ (Партизанска књига, 2017), као и у периодици,зборницима, антологијама и по интернет порталима. Управо је објавио први роман „Деца Недођина“ (Плато). За Радио Београд написао је више од десет радио драма.

ЗорицаКристичевић (1969,Добој,БИХ)гдезавршаваосновну школу и гимназију. Студирала је на Педагошкој академији у Тузли и Филозофском факултету у Сарајеву, одсјек јужнославенских језика. Због рата прекида студије и долази у Загреб. Ту и данас ради, а живи у Запрешићу, граду који се спојио с метрополом. Активно судјелује у књижевно уметничким трибинама на подручју Републике Хрватске те Босне и Херцеговине. Објављују је у књижевним часописима. Објавила је збирке поезије „Седмо Слово Слободе“ (2006), Потрошени Адонис (2008), „Ход на прстима“ (2011), Фотограф (2016), Медитације (2017) и „Име ми је снегуљица“(2022). Збирка краткихпричапреведенихнаенглескијезикFOOTNOTESFootnotes of a divorcee објављена је дигитално на платформи Amazon.com (2012).

Борис Лазић (1967, Париз, Француска), магистар упоредне књижевности, доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају (са Гораном Стојановићем, 1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); Лептири од опсидијана и жада антологија поезије старога Мексика (2010; 2016); књиге путописне прозе и есеја Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника упоредне студије из девете уметности (2010); романи Губилиште (2007; 2018) и Панк умире (2013). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз 4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма: P . P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010), као и Горски вијенац: P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске

средњовековне поезије Anthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Живи у Ници. Мирјана Луковић (2005, Бар), ученица Средње пољопривредне школе „Буково“ у Неготину. Пише поезију и прозу. Предраг Марковић (1955, Чепуре), уредио је више од хиљаду књига из области књижевности, историје, права и економије. Бавио се питањима српске књижевности 20. века, упоредним темама шпанске књижевности и историјом политичких идеја деветнаестог и 20. века. Књиге прича: Морали би доћи насмејани лавови (Загреб, 1983) и Отменост душе (Београд, 1989). Романи: Заводник ништавила (Нови Сад, 2017), Ковчег комедијант (Нови Сад, 2018) и Давид против Отужног Злодуха (Нови Сад, 2020).

Живи у Београду као слободан читалац.

Дубравка Матовић (1982), дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Лауреат Фестивала поезије младих у Врбасу 2006. Књиге: „Имам и немам“ (2006), „Сентиментална кухиња“ (2012), „Млеко“ (2020).

Миомир 3. Милинковић (1948, Буковику код Прибоја), учитељску и Вишу педагошку школу завршио је у Ужицу, а Филолошки факултет у Београду. Звањемагистра и доктора књижевних наука стекао је такође у Београду. Био је вишегодишњиуредник књижeвног часописа Међај. Живи у Београду. Био је редовни професор књижевности и реторике на универзитетима у Београду, Приштини и Крагујевцу. Бави се књижевним и научним радом, а пише

Милица С. Милошевић (1997, Требиње, РС), дипломирала је на катедри за Компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду 2020. године, где тренутно похађа мастер академске студије на истој катедри. Добитница награде за најбољег студента Филозофског факултета за 2020. годину и Награде из задужбинских фондова Матице српске 2021.године. Тренутно запослена у Галерији Матице српске у Новом Саду. Објављује у периодици у часописима и интернет магазинима. Пише прозу и есеје. Областиинтересовања: области старе књижевности, фолклористика, историја уметности. Ана Никвул, објавила: Ја ћу тебе учит мене, Четири фефероне за растанак, Како се оно беше плаче, Кај сем замолчала ко је играл блуес (Шта сам прећутала док је свирао блуз), Кратка прича о отвору бленде, из поезије Кад би мој живот живео са мном.

Објављивала у многим часописима. Добитница неколико награда.

Превођена на више од пет језика.

Професор је српског језика и књижевности. Живи и ради у Младеновцу.

Иван Новчић (1972), до сада је објавио следеће књиге: Књиге песама: Ампутација душе (2003) Шифарник страдања (2008) После потопа (2018) Галиција и друге шуме (2019)

Песме о кавезу (2020) Кајафин избор (2021)

Јауди племена мог (2021) Бестијаријум (2022)

Књиге изабраних песама: Љубав у Халдерну (2021)

Проза: Срем и Суматра (збирка прича, 2017)

Трн у пети (роман, 2022)

Студије и есеји: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020)

Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)

Преведени текстови: Писма Телемаху (избор из поезије на француском језику, 2021)

Награде и признања: Награда Тома Радосављевић, за есеј Кустурица и Достојевски (2015) Награда Србољуб Митић, за књигу Галиција и друге шуме (2019) Дом културе Ивањица (најлепша љубавна песма Монтескјеова аутобиографија, 2020)

Књига Песме о кавезу билајеуширемизборузанаграду Бранко Миљковић (2020) Награда Гордана Тодоровић за рукопис Бестијаријум (2021) Награда Стојан Степановић за рукопис Доручак са Диогеном (2021) Огњен Петровић (1981, Београд), пише поезију и прозу. Објавио књиге песама: Прекид преноса (2011), Kечеви & Осмице (2011), Потражи на западној страни (2018) и Јесен у вртоглавици (2020). Сарађивао са двадесетак часописа, објављивао у зборницима, прегледима, панорамама и другим заједничкимпубликацијама. Заступљен у избору младеновачке поезије Речи у излогу града, Младеновац (1999) који је приредио мр Душан Стојковић. Добио I награду на конкурсу Шумадијских метафора из Младеновца 2011. године, као и награду Студентског културног центра из Kрагујевца за необјављен рукопис. Штампан у изборима нове српске поезије: Простори и фигуре избор из нове српске поезије, приредио Владимир Стојнић, Београд (2012), Ван, ту: Фрее избор из нове српске поезије, приредили Владимир Ђуришић и Владимир Стојнић, Цетиње (2012) и Панорама нове поезије у Србији Рестарт, приредио Горан Лазичић, Београд (2014), Антологија српских песника рођених у периоду 1946 1996 Фигуре у тексту градови у фокусу, приредили Миљурко Вукадиновић, Видак М. Масловарић и Раденко Бјелановић, Kрагујевац (2019). Приредио и уредио, самостално и у коауторству, неколико ревијалних књига. Превођен на енглески језик. Живи и пише у Младеновцу.

ЖаркоРадаковић (1947, Нови Сад),школоваосеу Земуну,Београду, Tübingenu (студије светске књижевности, германистике, историје уметности, филозофије). Од 1978. живи у Немачкој. Аутор knjiga: Tübingenu (1990), Понављања (коаутор Скот Абот 1994), Книфер (1994, 2018), Емиграција (1997), Поглед (2002), Ера (2008), Вампири & Разумни речник (коаутор Скот Абот, 2008), Страх од емиграције (2009), Књига о музици (коаутор Давид Албахари, 2013), Кафана (2016), Кречење (2018), Књига о фотографији (коаутор Давид Албахари, 2021), Путовати (2021). Превео двадесет седам књига Петера Хандкеа. Аутор више зборника и антологија: о читању књижевности Петера Хандкеа (1986), о уметности Јулија Книфера (1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (1989), о српској књижевности у рецепцији Петера Хандкеа (2008). Сарађивао са уметницима: Ером Миливојевићем (преформанси: Медекс 1971, Корњача 1972, Лабудово језеро 1973), Јулијем Книфером (монографија и сериграфија Меандар 1960 1990), Нином Попс (библиофилско издање ,,Петер Хандке: Der Bildverlust / Губитак слике“ 2007; ,,Једно наспрам другог“ изложба 2021). Године 2022. номинован за Награду Александар Тишма (за допринос књижевности и уметности).

Владислав Рупић (1983, Доњи Милановац), приче и песме су му излазиле у периодици. До сада је објавио роман новелу „Планина двоглавих скакавца“ у издању ИКЕ из Пожаревца, збирку прича „Прича ни о коме“ у издању Народне књиге, збирку поезије „Аседмогадана...“такођемујеобјавилаНароднакњига,Књижевни клуб Бранко МИљковић објавио му је збирку песама „Завештање“. Издавачка кућа „Алма“ из Београда обавила му је роман „Рика пегавих лавова“, збирку прича „Негде између“ и роман „Одбор или хронологија једне људске глупости“.

Ђурђина Пејин Саџаков, члан Удружења књижевника Војводине. Објавила две књиге прозе, роман и приче. Родом из Сивца, а живи и ради у Новом Саду.

Срђан Секулић (1993, Приштина) пише поезију и прозу. Његове кратке приче и пјесме објављиване су у књижевним часописима, на порталима и у књижевним зборницима у читавом региону. Превођен је на албански, македонски, персијски (фарси), русински, њемачки, мађарски, француски, цинцарски (армањски) и енглески језик. Један је од добитника награде „Мак Диздар“ за 2018. годину, која се додјељује у склопу фестивала „Слово Горчина“ у Стоцу, за своју прву књигу пјесама под насловом „Кавалов јек“, коју је почетком 2019. објавила издавачка кућа „Buybook“ из Сарајева. Почетком маја мјесеца 2021. године објавио је другу књигу поезије под насловом „Угрушак“ у издавачкој кући „Арете“ из Београда. На прољеће 2021. године добио је прву награду за кратку причу „Давид, син Исаков“ у Бањој Луци, на конкурсу „Приче из комшилука 5“. Преводи поезију и прозу са македонског и бугарског језика. У издању „Имприматура“ из Бања Лука, 2022. године изашла му књига прича „Оставинска расправа Анастаса Кона“. Тренутно живи и пише у Сарајеву. Бранка Селаковић (1985,Ужице), дипломирала је на катедри за филозофију Филозофског факултета, Универзитет у Београду. Пише поезију, прозу, есеје. Њени радови су заступљени у многобројним часописима, зборницима и антологијама. Објавила је романе: Нарциси бојени црно, Капија, Љута сам, Глинени краљ. Књиге прича: Синкопа и Рез на ребру и збирку поезије Еинаи. Песме и приче Бранке Селаковић превођене су на енглески, македонски и пољски језик. Добитница је више признања за књижевни рад: Матица Српска Друштвочлановау ЦрнојГоринаградазанајбољипрознирукопис Рез на ребру, награда Мирослав Дерета за најбољи роман Глинени краљ, награда Града Ужица за изузетне резултате, награда за сатиричну причу фестивала Нушићијада, Златна плакета за

Миодраг Сибиновић (Зајечар, 6. октобар 1937 Београд, 26. јул 2020) био је истакнути српски филолог, лингвиста, преводилац, теоретичар превођења, књижевник. На пољу славистике је дао капитални допринос, посебно из домена русистике, украјинистике и белорусистике. Био је професор универзитета. Приредио и превео велики број књига поменутих књижевности. За активност у обележавању 200. годишњице Пушкина 1999. добио је медаљу Владе Руске Федерације. Као предавачу два пута му је додељивана плакета Руског дома културе у Београду. Додељене су му повеље за животнодело Удружења књижевних преводилаца Србије (2004. године), Удружења књижевника Србије (2012.) и Славистичког друштва Србије (2017.). Од Смедеревске песничке јесени 2016. добио је Повељу за превођење савремене поезије „Златко Красни“. Одлуком Владе Републике Србије, на предлог Удружења књижевних преводилаца Србије, 7. децембра 2007. године додељено му је посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Санда Ристић Стојановић (1974, Београд), дипломирала је филозофијунабеоградскомфилозофскомфакултету. Ауторкаједесет књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса, Пресинг и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије „Из сенке стиха“ Граматик, 2012. О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за Трећи програм радио Београда, уредник емисије Радмила Глигић, та емисија је емитована и на Радио Загребу захваљујући песнику Данијелу Драгојевићу. Прву књигу објављују јој Светови ( Нови Сад, 2000 ) у едицији Савремена књижевност, уредник Јован Зивлак. Румунски и ссрпски песник Петру Крду је уредник четири књиге које су јој објављене у Књижевној општини Вршац КОВ, (2007 2011 ). 2019. године издавачка кућа Пресинг ( главни уредник Предраг Милојевић)јеуедицији „ПодПресом„објавила

Душан Стојковић (1948, Београд) песник, приповедач, књижевни критичар, есејист, антологичар, преводилац са словеначког и француског језика. Уредник Шумадијских метафора (Младеновац). Члан редакције часописа Бдење (Сврљиг) и Наш траг (Велика Плана). Академик Славјанске литерарне и артистичке академије у Варни. Објавио, приредио и превео велики број књижевних дела. Изабрана дела: Снивци (Unus mundus, Ниш, 47 /2014, стр. 89 249), Изабрана дела Душана Стојковића: Песме, кратка проза, изабрани есеји ( Пресинг, Младеновац ,2020). Живи и ради у Младеновцу. Сунчица Радуловић Торбица (1965) , живи и ради у Новом Саду као професор и руководи радом једне школе. Поезију и прозу објављује у многим угледним књижевним часописима и на електронскимстраницамазакултуруиуметностнасрпском,руском, енглеском, грчком, бугарском, румунском и русинском језику. Добитница је Бешеновске повеље за духовну поезију, награде Златни кладенац и специјалне награде на међународном фестивалу Мељнишке вечери поезије у Бугарској. Била је и најужим изборима за више књижевних награда: Златна струна, Гордана Тодоровић, Милица Стојадиновић Српкиња...Заступљена је у више домаћих и међународних алманаха поезије. Објавила је три збирке поезије : „Николајевски ноктурно“ (Прометеј, 2018) , „Одбрана пролећа“ (Прометеј, 2019), 2020. године је приредила и тројезичну збирку изабране љубавне поезије „Као љубав у Тоскани“, на српском, бугарском и грчком у сарадњи са песникињама Алики Михалидис Телеску и Лалком Павловом, у издању „Каироса“. Члан је Друштво новосадских књижевника и институције Матице српске. Радислав Раша Тркуља (Кладово, 8. април 1938 – Иланџа, 24. новембар 2016) је био српски сликар. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду у класи проф. Ђорђа Андрејевића Куна 1963. године. Постдипломске студије завршио у Мајсторској радионици Крсте Хегедушића у Загребу 1965. године. Први пут самостално излагао1957.годинеуНеготину. Основао је Галерију ПЕНА у Ђердапу 1975. године са сталном поставком својих дела. Један је од оснивача Уметничког дружења Крајински круг у Неготину 1991. године. Од 1993. до 2000. године директор је Музеја савремене уметности у Београду. У Неготину, у комплексу

дворишта родне куће Стевана Стојановића Мокрањца, налази се његов легат, основан 2005. године. Излагао је на преко 70 самосталних и на преко 500 колективних изложби у земљи и иностранству: Беч, Фиренца, Каракас, Стокхолм, Милано, Њујорк, Берлин, Толедо, Париз, Тел Авив, Никозија, Триполи. Општина Неготин, прогласила га је почасним грађанином 2010. године. Љиљана Павловић Ћирић (1983, Крушевац), студирала је Српски језик и књижевност као и Славистику на Филозофском факултету у Нишу.. Пише од своје осме године; објавила три књиге поезије ,,Од суречја до сумрачја“ и ,,Сетосејачи“; ,,Бајка о Пријезди и Јелици“ добитница бројних награда на пољу поезије Пише поезију али и драме, као и прозу и драме у стиху намењене деци. Професор је српског језика и књижевности и радила у школама (Гимназија у Крушевцу, Средња школа у Варварину) Сада ради у основним школама у Варварину и Сталаћу. Живи у Сталаћу. Јелена Цветковић (1984, Ниш) по занимању дипломирани правник. Моје песме и приче објављене су у више штампаних и електронских зборника и књижевних часописа (Градина, Исток, Траг, Сизиф, Алма, Млади долазе, Најбоља кратка прича Пирота за 2020. годину, Суштина поетике, Ново стварање, Багдала...) Један сам од победника конкурса едиције Првенац за 2016. годину, који је расписао СКЦ Крагујевац. Они су објавили прву збирку прича под називом „Приче са прашњавих полица“. На Песничким сусретима 2020. године у организацији Књижевног клуба“Велимир Рајић“ из Алексинца, освојила сам прво место у категорији Оригинални стихотворац. Године 2021. објављена је моја друга збирка кратких прича под називом „Посуда за птице“.

Маријана Чанак (1982, Суботица), пише прозу. Завршила је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Двострука је добитница књижевне награде „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу необјављену савремену приповетку. Кратке приче су јој преведененаенглески,немачки,албанскиимакедонскијезик.Објавила је књигу прозе „Улични продавци улица“ (2002), збирку прича „Праматере“ (2019), роман „Клара, Клариса“ (2022). Живи у Новом Жеднику и Новом Саду.

Војо Шиндолић (1955, Дубровник), основну школу и гимназију похађао је у Дубровнику, Филолошки факултет (група за компаративну књижевност) у Београду и Naropa University u Boulderu, Colorado. У раздобљу од 1976. до 1979. био је један од уредника тада јединог југославенског часописа за рок музику „Џубокс“. Био је гостујући предавач савремене америчке књижевности на University of California u San Franciscu i Berkeleyju. Почасни је члан Америчке академије уметности и књижевности. Почасни је члан америчког ПЕН центра. Члан је хрватског ПЕН центра, ХДП а и ДХКП а. Од 1982. све до данас сарадник је Трећег програма Радио Загреба („Поезија наглас“ и „Дневници и писма“) с преко 600 емитованих полусатних емисија превода савремене америчке и светске књижевности. Од 1979. бави се ликовном уметношћу као другим обликом свог уметничког изражавања. (Слике и цртежи налазе се у музејима и приватним збиркама у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Њу Јорку, Лидсу, Амстердаму, Венецији, Трсту, итд.) Од 1975. наизменично је живео у Београду, Сан Франциску, Венецији, Трсту, Копру а од 2008. године и дефинитивно се вратио у родни Дубровник где у морском зраку, мјауку мачака и шуму борових крошњи живи као слободни умјетник. Аутор је једанаест књига поезије. Песме и есеје оригинално писане на енглеском језику објавио је у стотинак америчких и енглеских антологија, часописа, књ. листова, итд. Објавио двадесет и осам књига превода. Између осталог ауторе као што су: Jim Morrison, Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Alen Ginsberg, Michael McClure, Charles Bukowski, A. W. Knight, John Fante, , Patti Smith, Yukio Mishima, Paul Polansky, Jack Kerouac, Ezra Pound, Sam Shepard, Yoko Ogawa, Thomas Merton.

Буктиња се појавила као лист средњошколских литерарних дружина 1954. године (четири броја), а 1955. године као часопис за уметност и културу Буктиња (један број). Обновљена је 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и излазила је у издању „Књижевне Омладине Општине Неготин“ (КООН). Од 2008. године Буктиња излази у издању Крајинског књижевног клуба из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу.

CIP Категоризација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11)

БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. Год. 1, бр. 1 (1954) Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954 1955; 1985 (Младеновац: Пресинг издаваштво). 24 цм Тромесечно. Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820 9041 ISSN 1450 8141 = Буктиња

COBISS.SR ID 65253890