Буктиња бр. 76-77/2021-2022 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2021-2022.

76-77 БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу Број 76-77/2021-2022 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Милош Златковић Издавачки савет Mилош Петковић Иван Томић Ведран Младеновић Фотографије на корицама Предраг Трокицић Фотографије икона у часопису Мијалко Ђунисијевић Tехнички и ликовно уредио Предраг Милојевић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац, Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2

САДРЖАЈ РАСКОВНИК ........................................................................... 5 Надежда Пурић Јовановић ............................................................. 5 Виктор Радун Теон ......................................................................... 10 Вера Јеловац .................................................................................... 12 Дејан Богојевић ............................................................................... 14 Милош Михаиловић ...................................................................... 18 Уна Радовић ..................................................................................... 19 Бранислав Соломун ....................................................................... 22

МЕМЕNТО ............................................................................... 27 Стеван Тонтић (1946–2022): БИБЛИОГРАФИЈА, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ ............................................................................................. 33

ЗУБЉА ......................................................................................... 53 Милоје Димиресковић Неготински: КАДА РАЈНА ПОПИЈЕ ДУНАВ .............................................................................................. 53 Томислав Ђокић: МОРАВАЦ И МОРЕШКА ............................ 59 Зоран Херцег: ХВАЛА АЛИ НЕ ХВАЛА ..................................... 64 Саша Миљковић: ИЗ ПРВЕ РУКЕ .............................................. 71 Предраг Живановић: МАЧКА...................................................... 74 Тајана Потерјахин: ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР..................................................................................................... 80 Зоран Крстић: КРАТКА ТУРНЕЈА .............................................. 96 Данијела Репман: *....................................................................... 103 Ненад Митровић: ГРОТЛО ......................................................... 106 Лена Рут Стефановић: ШЋЕР ОНОГА БЕЗ ЂЕЦЕ ............... 111 Михајло Пантић: ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ У СУБОТИЦУ......... 117

МЕЛПОМЕНА ..................................................................... 123 Драгослава Вељковић Маџар: C’EST LA VIE ......................... 123 Филип Грујић: ОВДЕ ЈЕ ЛЕПО-СЕЧЕМ ДРВО ЈЕДЕМ ПАСУЉ ................................................................................................. 125

76-77 СВЕТИ ДИМ ......................................................................... 143 Ханс Берли: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ............................................ 143 Јахија Хасан: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ .......................................... 146 Лаш Митинг: ПЛИВАЈ С ОНИМА КОЈИ СЕ ДАВЕ .............. 151 Маи Ван Фан: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ........................................ 166 Хатиџа Гадум: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ........................................ 175 Роман Кукович: ПУТОВАЊЕ С АЛМОМ ................................ 182 Исак Бабељ: ПРЕЛАЗ ПРЕКО ЗБРУЧА ................................... 200

СУБЛИМАЦИЈА ............................................................... 203 Јелена Недељковић: ТКАЊЕ СТРАХОТЕ И ЛЕПОТЕ У РОМАНИМА ИГОРА МАРОЈЕВИЋА .................................................. 203 Валентина Новковић: ЖИВОТВОРНА КАП НА ТАСУ МАЛОДУШЈА (Кучкар Наркабил: Желим да видим твоје очи, Галаксијанис, Ниш, 2021) ....................................................................... 209 Мухарем Баздуљ: ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МИЛАНА МИЛИШИЋА: НЕ СМЕТАТИ ЖИВОТУ ПРЕД СОБОМ ..... 214 Доријан Нуај: ЦРНО БРАТСТВО И СОЛАРНИ СИМБОЛИЗАМ ............................................................................. 225

TERROIRE .............................................................................. 234 Урош Крчадинац: ОЧАЈНИ ЉУДСКИ GLITCH .................... 234 Владимир Коларић: БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА ........................................................................ 248 Јевђеније Јулијан Димитријевић: РУГАЊЕ ХРИСТУ (ВИЗИЈА ЈЕДНЕ СЛИКЕ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА) ..................... 251 ИЗВОД ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ РОЂЕНИХ: Мијалко Ђунисијевић ................................................................................................ 255

БУКТАЛИ СУ ...................................................................... 258

РАСКОВНИК Надежда Пурић Јовановић ДОКАЗНИ ПОСТУПАК Тек што нисмо ушли у траг бившем ваздуху којим је обавијена чаша замућена унутрашњим светлом а споља загарављена у неразумљиву чађ (можда мапу закопаног натписа?) Намештамо сведоке стаклу у коме се некада за тамних ноћи огледао месец у густом вину у коме је у блиставим јутрима сунцу приређивана млечна купка (и ко зна каквим још царским свакодневицама сведочи) Но ако заиста и пронађемо отиске дворјанских усана можда и саме Царице Палате то и даље неће бити крунски доказ као што нису доказиви ни отисци стопа у илу печеном или непеченом (ко би их толике побројао) Табла са именом града се сакрила па сакрила (слова сведоче поузданије од ма које генетске анализе; то и природњаци морају да признају) Захватамо ведром по акумулационом језеру све док је не пронађемо у бившој води (на пример – неки ју је љутити освајач хитнуо самом дну где се она камуфлирала у окаменотину) Припремили смо и вест о открићу Биће сензација као кад сладокусцу палатум дотакне грожђицу у стослојној баклави

76-77 ВИСОКИ Живиш само у књигама учењака пред зору, када те дотакну, у сну Рудници у којима се обавља венчање рупа сада су места поезије – читам твој Закон као збирку песама Читао си и ти древна племена као поетске записе Никако да прокрчимо пут да на вејалишту коло поведемо, Ти би нам дозволио те профане играрије, сјај зрачне месечине мађионичар у циркуском фраку Дучић да нам посипа одмерено, уз опкорачења Ушли смо у гробнице оних који су живели овуда, пре тебе, жене-утврђења у које је ваљало лагумом продирати, потписане са два укрштена ребра, реке су свраћале, а по њиховој смрти вода би се отргла као у устанку робиња Бестидност помпејанску и ми гледамо, карлице и жбице, и тканине које су подземни мољци заобишли – Јеси ли на њих мислио када си прописивао вађење руде? Чему присуствујеш док их гледаш са данашње висине?

ORAUIAS NATGRADUM SMEREUO Из крила слепе гусларке када гледаш пласт видиш и откосе и стожер и дрводељине руке

огрешене на црвено слово и бледи иницијал са китњастим шарама и остале варијанте речи мапу простирања говора и катапулт којим момак оздо доставља навиљак босоногој владарки над сеном и те виле и њиховог ковача и варнице пред подлактицама и сламке кроз које се дише у тешком времену Чујеш са куле Сибињанина нуди ти белога тела витешкога ТРОКРАКО ЈАТ У давна времена и свет се другачије простирао – ишао је у једном смеру. Са југа путовали су знаци којима се бележио дух. Са севера долазила су гвожђа освајача. Тако се према нашем схватању успостављала равнотежа горњег и доњег пола. Данас се средишта простиру одасвуд, од сваке стране, од сваког корака бије неко средиште, заснива се једнољудо племе. Неко ће кренути на север од твог југа и доспети до равне панонске плодности на прсима твојим, ложити ватре, крити новце, бити заточен у кошу а ти нећеш знати да дозива спасоносце и да им нуди твоје тело, твоју тврђаву.

76-77 РЕНИ БУНАР У приобаљу је грађевина са металним степеништем које се као шкољка уврће, скоро фибоначијевски. Зовемо их Баба Јагине лестве. Десно су решетке на прозорима, и ми доспемо само до платформе за стајање. Лево су графити. Тако знамо да смо у садашњости. Дрвеће посматра наш напор пењања и сликања по необичној згради. Личимо на шкољкице од стиропора док се лепимо по ономе чему не знамо намену. Можда су акведукти, можда одбрамбене зиданице. (Тако, између осталог, видим наше пужеве голаће који се успињу на несразмерну каријатиду.) Комуналци на наше мердевине (ово откад су нас усвојили као колонију) нису поставили катанац, на друге јесу. Сад не знамо зашто је то тако. Можда је привиђење. Можда је стварно Јагина кућица. Понеки тркач прође, скупља кондицију; долети пиљак или крпењача. Ако довољно сачекамо можда ће и царевић сам покуцати са прозора иза решетака. Можда је тријумфални излаз из подводног лавиринта. Осматрачница. Ко зна у шта се претвара река када је не гледамо. КРЕВЕТ НА НАДУВАВАЊЕ У МЕНИ Избрисане песме су обећање боље поезије под горостасима од бетона реконструкција увек делује траљаво врљооке синтагме и рестлови тамо где је самој задужбини место Облећем око Зреле Госпе Лета и пар дана косих зрака далеко од вашаришта очекујући да ме вртешка године дарује нечим видљивим

Твоје неодређено пребивање по брзалицама треба нарочито потцртати затим по разним комичним подударностима анегдотама сентенцама Када сам ситна душа мислим како сам ти подигла цену као предузетник а када сам узвишена песму достојанствено сурвам у непокретност: пирамиду и Таџ Махал, чесму и мост Јато розикастих врабаца у ваздуху остварење само што није Можда ћу некада успети да докажем тих неколико косих дана митско место моје фантазије када смо обоје били живи / из рукописа песама Непце Јустинијане/

76-77 Виктор Радун Теон АТОМИЗАМ ЧУДА ћутање је ретка биљка рекох онда нека израсту тамјани из отворене ране жудње ти си скривени зденац из тебе потече само кад те заљуљам тражиш од мене да по теби цртам графите махнита сам кап што се распрскава у тмину и песак излистај књигу одбачену на једној страни наћи ћеш моје фракталне записе о теби ИСПОВЕСТ крвотоком мимикрија балзам времена реч у камен ураста мисао у прах прозрак лицем саображењу крик лепљивом крсту сок снови ловокрадице cornucopia време оскрнављено саблазан треперење 10

разгор из твојих рачвања истичем на живи круг сред жамор чулима опој распет пред праг дотакнут тобом доречен ГЕШТАЛТ можда ће делфин једном заборавити да изађе на пучину омамљен дубином можда ће песак престати да жуља твоја боса стопала можда можда ће ме укус твојих бедара сетити на нар жудње када се пробудим у нектар и семе дам згњечен у гешталт између тебе и ничег и неће више бити праска ни боли рођења јер за све је крива ова поноћна соната реминисценције и тихи твоји кораци по степеништу

76-77 Вера Јеловац ЗА СВЕ СУ КРИВИ КИНЕЗИ Од пандећег измета праве разговор Умећу неке тачке између нас Цео ми је аларм због њих испуњен напоменама Једнострано насловна Пријава Просветни преглед Овера Нисам само ја схватила Подигли смо ломаче, Па нам је сад ваздух Прљавији од свега пандиног КОЖА Дошли богати инвестори да купе моју кућу од неког посебног блата За свој блог И ја као кажем бранићемо се камењем Пошто немамо авионе тенкове и камионе Моја браћа и ја А он Па они су се већ продали Ту се отварају врата И мој брат се смеје А унутра фрижидер, гарнитура од еко коже И у розе окречени Зидови Иначе не знам шта значи богати инвеститор, аграрна реформа и дискурс

ВЕСНА БАКЛАВА Мора да је сјајно бити црквењак Стално гледаш да се свеће не накриве, Не угасе Не иду у први план младице Да пусте стару господу Не мораш да се грејеш на пећ И тек скувани сутлијаш Певаш као син Ђорђа Марјановића и Баје Малог Книнџе, Али само ретки знају да си пљунут Бетовенов споменик Само док су свеће под контролом Замотају се некад њих пет-шест Да се врати неком злочинцу Ти сигурно знаш да је ватра слуга Стари сте ви пријатељи Па распетљаш тај чвор Он је стварно бр. 1 Само некад кришом каже Вјечнаја памјат Весна баклава РУКОДРЖАЧИ Вешала су спремна Бела, пластична Елегантно уска Држим кофер на територији за инвалиде и децу у колицима Зелени венац — последње стајалиште Молимо користите средња и остала врата за излаз 13

76-77 Дејан Богојевић ЕХО : ПОХОД 1. (дођох) газећи оштро камење до врха планине дођох на невино вешање уплетене визуелне песма са истока и са запада у жлебове решетки дани све краћи и гипсана лица као ровови љубави и пољубаца 2. (поход) далеко од насеобина пронашао сам домаће камење и помамљене духове поход у рану зору ка бурном небу – сав лед је освајао светлост док премештам 14

речи у стиху по слепоочницама ми шетају меке варнице 3. (ехо) развалине свемир је кривац за ехо што се удваја секс ми је сунце мртво – та бела пут заводи ме зло кобно залутали самогласник и реч поста налик причи у којој се тло помера 4. (трње) нестајем с јесени увлачим се депресиван у зиму као расцветало трње слуга што недостаје: експеримент сред ледених киша видљива копрена – у мени сазрева дан по дан

76-77 детињства 5. (без по руба) Златне бубе – згасле речи без поруба међу трепави цама заветује се: ван књиге неће ширити своју причу та смрт је била горда – берберница у пламену посред земље тиња 6. (параноично) тумарамо по густом мраку – око сата је слепо наслаге времена и одумрела пејзажи ће створити кожу на поодмаклој светлости Гала параноично плеше на коленима

7. (ураган) пишем не би ли побегао од грозота у мени низ провидан целац и у полутами полуљуди се згледају: чудесно полувече на сред белих вртложења урагана мирно моја крв тече венама 8. (нагота) реч по реч пишем – скицирам љубав у којој у којој немам даха стабло мог сећања наша нага тела у звезданој води у кућици за лов њена нагота свлачи моје снове

76-77 Милош Михаиловић АСТЕРИОН Из утробе стене испузао си крвав, у постељици праха, да поздравиш праноћ беспутне камене домаје: тешког, знојног тела, брекћеш сред горâ. Груб и го земни је шар, руком некроћен — а твоја рука то је узда, завет сунца; у њој куца огњено срце дубоких врела, откривајући у тмуши прво обличје виду стварно. Жедно дишеш дивље, безобличне груде постања, и рогови крњи дрхте ти у праотачкој, гневној екстази. Немирне очи светлом прве зоре оплодивши, спреман си да будеш нерођеној ти деци принета жртва: кроз тебе смех се шири, и месо твоје буја облацима будућег биља — чокота крвозданих у којима ватре зрију у сласна, опијајућа вина: живот дивно разбуктава се из твога силнога стабла! ЖУДЊА ЗА ЛАВИРИНТОМ Како бескрајно пуст и самотан горњи је свет! Отровно сунце пржи зенице зраком сазнања, и далеко обзорје удаљава се док у пустош тонем, и безобличне маглене равни једнако су свуда — празнина тучена леденим етром космичких даљина гута ми глас. Земља је костур изједен од меса — земља је мртва! Бескрајно падам нагоре а тло све је даље: између мене и пустих небеса стоји само зид лобање. У голим висинама све безбожно се стапа и меша; каша је то безукусна, што болно дражи утробу — зашто се пењати? Зар нам раке нису добре? У ходницима и пролазима постоје правци — међе смисла, којима лутање лутању постаје циљ и нада, а тама ново светло, што открива човека у свему где крије се, и свету даје лик руку нашег бога — људскости која мари. 18

Уна Радовић PHILOTIMO Можда неко несрећан откопа овај стих Као Херкуланум оно беше Па и ова самоћа под којом лежи Цивилизација уклетих Постане Христов сан о заједници. До тада бићу биће равно трави Невидљиво и нежно Па нек газе у незнању нешто што је тиховањем вредело. ИЗГОН Господе, Нудиш сиромаху свом дрво са најлепшим хладом у сред пустиње. Он побегне. Даш му секиру да исече коров, А он исече себе. КОРОВ Нек ми опрости Бог Што упорно освајам бедеме туђе Те рушевине од блата што у злату снујем. Тамо на њиви која није моја Нероткиња се дететом својим куне. Неко је пре тебе уређивао ту земљу Док је ти својом похотом спаљујеш из сенке да гори пасивно као твој кукавичлук. О срце увек жели нешто што не сме Ту воћку са укусом страдања Шта вреди молитвама чистити усев Када се све што волиш у другом расцветава.

76-77 СЛОВО ЉУБВЕ Важно је сасећи дубину Пљунути јој у то лице световно. Кастрирати занос Сазвати му опело и мировати. Мисли су ђубрад Поезија је привилегија бахатих И вечито несрећних Нема скромног стиха Свако слобо је убица Оном ко не зна да стане. УТОПИЈА На острву мог врата станујеш Као молитва од које страхујем. Као реликвија коју не смем да дотакнем. Као проклетство снажније од било каквог божанства. Као ропство из ког нема излаза. Љубав није Обећана земља. Она је вечито заробљеништво гладних. Слободно се могу назвати избеглицом у својој земљи која није моја. Певај и радуј се докле год ово ратно острво не опколе јеретици времена. КАМЕН ТЕМЕЉАЦ Као Соломон свој храм Тако поезијом уствари припремам себи кућу У којој ће вечно становати све оно што на овом свету Тако бедно умире.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК Опраштај Не због себе, Већ због добрих људи који ћуте и плачу не знајући колико си прљав.

76-77 Бранислав Соломун ЈАНУАР наслоњена на зид у углу згодна плавокоса девојка чита Mein Kampf књижара у којој сада радим препуна је књига од којих ме спопада мучнина не она егзистенцијалана Сартрова која се прилепи за тебе у раној младости као пуж за зид од цигала после кише већ просто: хоћу напоље на улицу у дивљину било куда где је снег где је ватра где је пожуда и велика забава на плажи од свега тога преостаје ми само да дубоко удахнем 22

због ускраћеног задовољства склопим очи за тренутак и издахнем кренем у сусрет крвожедном купцу који ме засипа мирисима чађаве зиме бесмислицама и питањима и љубазно одговорим: не, немамо ту књигу добићемо је… никад кроз замагљене прозоре назирем бледосиве силуете пролазника у густој магли ПРЕДГРАЂЕ лице које стоји поред лимарске радње лице је које ћути и мирује у тамном излогу снег провејава и гареж се по загрејаним колима хвата у паркираном румунском аутобусу преко пута жгољави људи дремају

76-77 по околним селима кољу свиње време је топле крви што се смрзнутом земљом разлива и лудих прича уз ватру и ракију стовариште гвожђурије и багерских гума посећују демони угинулих мачака и паса на углу старица молитвенике продаје моје лице старице моје прозебло лице добротом твојом је додирнуто мој повик сада пољаном се простире трчим у радост први снег је пао ПОДРУМ кад сунце изађе пацови у нашој згради повлаче се у влагу и мрак подрума кад наступи доба кише и сунце зађе извлаче се из рупа

испод степеништа врте се њушкају у круг вире њихове нежне њушкице кроз дрвене решетке стамбених остава роји се ово меснато клупко међу зидовима натопљеним мокраћом скиче ритуална крзна у вечној игри светлости и таме КУХИЊСКА ВИЛА У левој руци држи шерпу, варјачу у десној. Стоји на средини кухиње. Овако више не иде, каже, мука ми је од свега, вришти и плаче. Сузе улећу у чаше и тегле, падају у судоперу. Пре подне у канцеларији с папирима и рачунима, поподне и увече мртва уморна у кухињи. Између тога рупа у ципели, бол у стомаку и знојење у кревету до поновне звоњаве будилника. С подочњацима и пликовима, на рубу очаја, уз ивицу рерне из које вири загорела пица,

76-77 с остацима салате у углу усана. По коси и образима проливена јој кухињска со. Док раширених ногу чврсто стоји на мермерним плочицама, око ње поигравају ветрови с балкона. Сва миомирисна од зачина она је у центру света; центар света је у загорелом дну њене зелене шерпе.

МЕМЕNТО Стеван Тонтић (1946–2022) Стеван Тонтић (30. 12. 1946, Грдановци код Санског Моста – 12. 02. 2022. Нови Сад), завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Пре рата уредник у издавачкој кући. После вишегодишњег егзила у Немачкој (1993 – 2001), вратио се у Сарајево, где је живео као самостални књижевник до маја 2014, када се преселио у Нови Сад. Песник, прозаист, есејист, преводилац с немачког. Саставио је неколико антологија, међу њима и веома запажену антологију Модерно српско пјесништво (1991), с обухватом српских песника 20. века из Југославије и дијаспоре. (Била је то прва антологија српске поезије у историји БиХ.) Приредио је издања већег броја писаца (П. Кочић, Б. Ћопић, Н. Шоп, Д. Максимовић, В. Попа, С. Раичковић, М. Диздар, Д. Трифуновић, Д. Колунџија и др.) Био је три године члан НИН-овог жирија критике за роман године. Био је члан Српског и Немачког ПЕН-центра, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије. Collegium Europaeum Jenense (Јена) изабрао га је за свог дописног члана, што је „признање за изванредан рад на разумевању међу народима.“ Био је председник Скупштине Српског књижевног друштва. Носилац је најугледнијих награда у Србији и БиХ. У Немачкој је 2000, 2001. и 2019. добио три значајне међународне награде за књижевност. Поводом награде „Жичка хрисовуља” објављен је зборник Стеван Тонтић, песник (издање Народне библиотеке „Стефа Првовенчани”, Краљево 2019).

76-77 БИБЛИОГРАФИЈА: Наука о души и друге веселе приче, песме, В. Маслеша, Сарајево 1970. Тајна преписка, песме, Свјетлост, Сарајево 1976. Наше горе вук, песме, Р. Ћирпанов, Нови Сад 1976. Хулим и посвећујем, песме, БИГЗ, Рад и Народна књига, Београд 1977. Црна је мати недјеља, песме, Нолит, Београд 1983. Тајна преписка и друге пјесме, Свјетлост, Сарајево 1984/85. Праг, песме, Свјетлост, Сарајево 1986. Ринг, песме, БИГЗ, Београд 1987. Изабране пјесме, В. Маслеша, Сарајево 1988. Ружа вјетрова – из савременог пјесништва Босне и Херцеговине, антологија, Смедеревска песничка јесен, Смедерево 1988. Новије пјесништво Босне и Херцеговине, антологија, Свјетлост, Сарајево 1990. Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас, антологија, Свјетлост, Сарајево 1991. Сарајевски рукопис, песме, Време књиге, Београд 1993; 2. допуњено издање, Стубови културе, Београд 1998. Лирика, изабране песме, Дневник, Нови Сад 1995. Мој псалам /Mein Psalm, песме и записи, Edition Neue Wege, Берлин 1997. Твоје срце, зеко, роман, Филип Вишњић, Београд 1998. Олујно јато, изабране песме, Глас српски, Бања Лука 2000. Благослов изгнанства, песме, Глас српски, Бања Лука 2001. Свето и проклето, песме, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2009. Изабрана дјела у 4 тома: 1. Поезија, 2. Твоје срце, зеко, 3. По налозима поезије, есеји, и 4. Језик и неизрециво, пјеснички портрети, Залихица, Сарајево 2009. Сјај и мрак, изабране и нове песме, Наклада Зоро, Загреб – Сарајево 2010.

Анђео ми бану кроз решетке, изабране песме, Културни центар Новог Сада, Нови Сад 2010. Свакодневни смак свијета, песме, Трећи Трг, Београд 2013; 2. издање Кућа поезије, Бања Лука 2017. Безумни пламен, изабране и нове љубавне песме, СПКД Просвјета, Сарајево 2015. Христова луда, песме, Архипелаг, Београд 2017. Та мјеста (путописи), Агора, Нови Сад – Зрењанин 2018. Кочићева и српска траума (есеј), Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд 2018. Звук судбине, звук прогонства, изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак 2021. Опсада мога Ја, песме, Архипелаг, Београд 2021. У пјесничким свјетовима, есеји о српским и блиским пјесницима, Службени гласник, Београд 2021. Одбрана поезије, есеји, говори, разговори, Вршац 2021. Књиге на страним језицима На немачком: Handschrift aus Sarajevo, Landpresse, Weilerswist 1994, 1995, 1998. Mein Psalm /Moj psalam (dvojezično), Edition Neue Wege, Berlin 1997. Verwundete Zunge, Kurt Tucholsky Gedenkstätte, Schloss Rheinsberg 1999. Sonntag in Berlin, Landpresse, Weilerswist 2000. Odysseus an Penelope / Odisej Penelopi (dvojezično), Edition von Büro Otto Koch im K.I.E.Z. e. V. Dessau 2001. Im Auftrag des Wortes – Texte aus dem Exil, Landpresse, Weilerswist 2004. Mitlesebuch 91 Stevan Tontić, Aphaia Verlag, Berlin 2005. Handschrift aus Sarajevo, CD, dvojezično, Edition Erata, Leipzig 2005. Sarajevski rukopis /Handschrift aus Sarajevo (dvojezično), Međunarodni centar za mir, Sarajevo 2005.

76-77 Sarajevski rukopis / Handschrift aus Sarajevo (dvojezično), Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2010. Moj psalam / Mein Psalm (dvojezično), Mauna-Fe, Sarajevo 2010. Der tägliche Weltuntergang/Svakodnevni smak svijeta (izabrane pesme, dvojezično), Klagenfurt 2015.

На француском: Splendeur et ténèbres/Sjaj i mrak (izbor, dvojezično), Voix Vives de Méditerranée en Méditerranée / Al Manar, Set 2019. На румунском: Hulesc si venerez (izabrane pesme), Cartea româneasca, Bukurešt 1982. Manuscriptul de la Sarajevo (pesme, dvojezično), Editura Academiei internationale Orient-Occident, Bukurešt 2011. На пољском: Glupie twoje serce zajaczku, Fundacja „Pogranicze“, Sejny 1995. Sarajewski rękopis, Latona, Varšava 1995. На чешком језику: Sarajevsky rukopis a jiné básne, Společnost pratel jižnich Slovanu v nakladatelstvi Albert, Brno 2006. Tvoje srdce, zajičku /Tvoje srce, zeko/, roman, dvojezično, Luka Praha, Prag 2020

На македонском: Vjerna zvijezda / Vernata svezda (izabrane pesme, dvojezično), Matica makedonska, Skopje & Arka, Smederevo 2012. Blagoslovot na progonstvoto (izabrane pesme), Struški večeri na poezijata, Struga На бугарском: Predi da me e otnesyl djavolyt (izabrane pesme), Izdatelstvo „Ergo“, Sofija 2017. Преводилачки рад: С немачког на српски превео је, између осталог, књиге Петера Хухела (награда „Милош Н. Ђурић“), Гинтера Ајха, Кристе Волф, Гинтера Кунерта, Кристофа Мекела, Рихарда Питраса, Саида, Андри Бајелера, Увеа Колбеа, Жужане Газе, Јиргена Израела, Петера Фелкера, Андре Шинкела, Јана Вагнера, Николаса Борна, Томаса Розенлехера. На немачки је, заједно са Виктором Калинкеом, превео Лирику Итаке М.Црњанског (Ithaka, Leipziger Literaturverlag, Лајпциг 2008) НАГРАДЕ: Савезна награда листа „Младост“ за најбољу прву књигу, 1971. Бранкова награда Матице српске за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића“, 1971. Наградно објављивање књиге Хулим и посвећујем са конкурса Удружених издавача (Бигз, Рад, Народна књига), 1977. Шантићева награда града Мостара за књигу Црна је мати недјеља, 1985. Награда издавачке куће „Свјетлост“ за књигу Праг, 1986. Шестоаприлска награда града Сарајева за књигу Праг, 1987.

76-77 Змајева награда Матице српске за књигу Сарајевски рукопис, 1994. Ракићева награда за књигу Сарајевски рукопис, 1994. Награда „Хорст Бинек“ Баварске академије лепих уметности, 2000. Награда града Хајделберга „Књижевност у егзилу“ (Literatur im Exil), 2001. Чешка књижевна награда с медаљом Јозефа Либослава Зиглера, 2006. Међународна награда Сарајевских дана поезије, 2007 (међу лауреатима су Тадеуш Ружевич, Чарлс Симић, Петар Гудељ и др.) Кочићева награда града Бање Луке, 2009. Антићева награда града Новог Сада, 2010. Награда „Мидхат Бегић“ ПЕН центра у БиХ и часописа „Нови Израз“ за књигу есеја По налозима поезије, 2011. Награда Балканског песничког фестивала у Браили, Румунија, 2013. Награда „Душан Васиљев“ за књигу Свакодневни смак свијета, 2014. Награда „Шушњар“ за целокупно књижевно дело, 2016 (додељује се у знак сећања на усташки покољ Срба Санског Моста о Илиндану 1941) Награда „Милош Н. Ђурић“ Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод песничке књиге на српски језик, 2016. Награда „Бранковог кола“ за целокупно песничко дело, 2017. Жичка хрисовуља (награда Жичког духовног сабора) за 2018. Награда „Кочићево перо“, 2018. Награда „Љубомир Ненадовић“ за путописну књигу Та мјеста, 2018. Награда „Рајнер Кунце“ (Reiner-Kunze-Preis) у Немачкој, 2019. Дисова награда, 2021.

Стеван Тонтић (1946–2022) ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ ЖИВОТ ЈЕ ОДЛИЧАН Славни су ови оштри тренуци недвосмисленост и прецизност којом ме погађају у најезди пуној слатке опасности Радосно живим у таквој садашњици са гргуравом надом у зубима и гле: моје се месо блиста на мени као на каквој животињи Славни су сви крволочни ударци који ме нису мимоишли и оставили самог Очај – он је славно роварио у мојој унутрашњости Славни су сви тренуци у којима сам пропадао зато што су они постојали – ја постојим ВЕЛИКА ЖИВОТИЊА Кад смо поубијали и појели све животиње, рекао сам поглавици нашег племена да саградимо једну Велику Животињу, која ће, као пирамида, красити нашу земљу. Имаћемо меса за вјеке вјекова! – рече поглавица. Уз благослов врача почели смо са зидањем: ударили смо јој дубоке темеље, дубље од земље, а у дужину, ширину и висину кљукали смо – до неба! – месо добављено са разних страна. Што отето од других племена, што месо наших људи-добровољаца. За неколико недјеља међу нама је блистала наша Мајка, наш мркозелени Гениј. Велика Животиња се радовала што најзад постоји! Овакву животињу не можемо јести! – огласи врач. Она је света!

76-77 Зашто смо је градили?! – заурлаше племеници. Да је имамо, да имамо Цркву! – рече врач. Нека је ђаво носи, да је поринемо у море! – рече поглавица. Не могоше је ни покренути, не имаху мора. Нека нам онда Животиња рађа наше старе животиње, за клање и јело! – рикнуше племеници. Како да Мртво рађа живо, овце моје, будале! – прекори их врач. На те ријечи Велика Животиња погледа унаоколо и заплака. У тишини, ноћу, моје племе пође ка некој другој земљи. САВРЕМЕНИ ЛИРИЧАР Савремени лиричар углавном је ожењен удат или продат нема пара – ноћу ипак пије на нечији рачун понаша се тактички доста добро војска му у термопилском кланцу заглавила направи гард или помилује смеши се из прекоморске удаљености златан је дечко У рупи – клечи описује понешто оплакује пошто га извуку и помилују типови сами себе сахрањују Ако га преведеш преко свете воде не љути се сутрадан – ево га сам алкохолизира се Дирнеш ли пољупцем гаси се шта да се ради У лову на вукове изврши самоубиство исте вечери је славан

ПОРОДИЧНО СТАЊЕ Сједим у кући. Модрим се од здравља. Челик, жилете, стаклено зрње – једем све. Не закључавам. Од моја четири брата сва четири су жива. Од моје четири сестре ниједна силована није, ниједну у саркофаг полагали нисмо. Од мога јединога оца и даље имам тога јединога оца. Од моје једине мајке и даље имам ту мајку једину. Није ли то мало много? Мислим да би било поштено да се нешто учини. РУКЕ НА ПОСЛУ Понедјељком ујутро рукују се затим прилазе послу –мећеш их у крв у мрачну крв до лаката Петком поподне вадиш их (намочене до сржи, животињама сличне) жена их до навече риба, пере суботом их носиш на излет беру љубичице картају се ноћу сисе курве мијесе Недјељом их држиш у матере одмарају се, бијеле, у крилу јој дишу ту стоје недјељом Понедјељком су опет спремне да зароне.

76-77 У СЈЕВЕРНОМ ГРАДУ Непознате душе сјале су у мраку, незнани богови на угловима подрхтавали у чекању. Мирише ли то твоје тијело, неопрезни странче, ил' прољеће се у ноздрвама буди? Убрзај корак, странче, не застајкуј, не обазири се. Хладни пламенови у потаји чезну да те лизну О ти, несмотрени анђеле, јужњаче сред зиме, младићу у сутонском звјерињаку, овдје је опасно чак и твоје име. АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ, КАД ПИШЕ О НУЖНИЦИМА ВЕЛИКИХ Кад је оно врли, мени драги поета, Александар Ристовић, Чачанин родом, красне – о нужницима великих људи – пјесме писао (људи у сваком погледу изузетних, свјетскоисторијских, као што су Платон, Декарт, Бајрон, Црни Ђорђије и Лењин, Мартин Хајдегер, и све такви некакви) пропустио је да истакне да клозетске супстанције великих личе на доње екстракте малих као јаје јајету да су обично жуте и да смрде

Ристовић се кано занио био па заборавио на основно (или је то природа и правац саме Поезије?) Ако би се, међутим, пуштало машти на вољу онда би говно неког великана могло једног дана и да замирише пурпуром и златом се прелије замркне црно а гране љубичасто на пријестољу ил уврх софре сване Због тога је неопходно свагда имати чврсту дефиницију гована (и њима блиских супстанција) до краја свијета и вијека понављати: – није злато све што сија Држати се дакле пред нужницима као велики Аристотел пред стварима Природе и Историје – не зидати Метафоре тамо гдје постоје Категорије Чврсто вјерујем да ће Ристовић исправити ову „грешку“ у некој својој новој књизи чаробно ефемерној, лежерно узвишеној, по свему људској, кроз уста народа пропраној, коју ишчекујем, као и увијек, са радошћу, с радошћу и дивним ученика нестрпљењем. У ПЛИТКОЈ ЕВРОПИ, У ДУБОКОЈ АЗИЈИ У плиткој Европи, у дубокој Азији, ја сједим овдје, остављен у планинама,

76-77 дубоко сједим, дубоко у Азији, на ничијој земљи, плитко мрем. У плиткој Европи, у дубокој Азији, аз јесам, аз нисам, без плодова љубави, без светих дарова, за латицама Вјечности сахнући. Оштра туга у горама божји народ ломи, ушне шкољке милују, глачају ромори тамних свештеника. Ништа се не догађа, мајко. Предратна тишина, оче. Догађаји, тако ријетки, имају страховит значај, израњају из дубине попут ударца у аркаду, и лијепе се за кожу као бритва за гркљан невинога (врући момци – чујем – оштре колац за мог учитеља). Без срца, без гласа, ја сједим овдје, у тамним планинама, дубоко у Европи, у дубокој Азији, плитко ти мрем, оче, бар да ме ти удариш, невидими мој боже. Да ми је да будем погубљен, погубљен усред дана јаком свјетлошћу обливен, да мој празни живот, кога је Бог, признајем, на махове и пунио (бивало је па и преврши) на овом мјесту заувијек сврши.

СЛИКЕ I Модре се срби у потоку. Позелењели хрвати на спрженом пропланку. Црни се усирена крв муслимана у учионици основне школе. Помрачење Сунца и Мјесеца у љубичасто подне. Природа је окречена прољетним бехаром, у засљепљујућој навали цватње. Бијелим се од стида, и патње. III У оку изврћеном из очне дупље маглица свемирног даха. Из прстена на одсјеченој лијевој руци миг љубави. Из пререзаних гласница бијелог свештеника капљу слогови имена Алаха. III Очи искочиле у прашину. Расцопана лобања на расцопаној калдрми. Руке и ноге леже унаоколо, саме себи довољне, независне, одсјечене од бившег јединственог бића које се мазило именом „човјек“. Црвена крвна зрнца раздвојена од бијелих. Уредно сложене мисли у мозгу грађанина расуле се по плочнику боје челика. Комади коже лепршају као заставице. Компактна маса леђа одише моћним присуством. Из шарених крпица плућних марамица мјехурићи кисеоника враћају се у одаје Бога Творца. 1992.

76-77 ЛИЦЕ Једина читава врата у разлупаном стану ставио сам на једини још неразбијен прозор: тамо спава најмилија моја, моја дјевојчица. Страх ме је да јој стакло у прејасно не суне лице и не нагрди онакву небеску љепоту, ради које, мислим, и сунце излази. СВЕШТЕНИК И ВЛАСТ Посљедњи преостали православни свештеник у опсађеном Сарајеву, прота Убипариповић, више пута је притваран и саслушаван. Тако су једном тражили да као талац буде размијењен за неколико ухапшених муслимана. Одбио је да буде предмет трговине људима, захтијевајући да муслимани свакако буду пуштени. Други пут су од њега тражили да, навукавши мантију, покупи с опасног мјеста изгинуле муслиманске војнике, јер ваљда неће пуцати у мантију они с друге стране. А једанпут је послије службе, послије свете литургије, приведен са групом својих вјерника. Власт је хтјела да утврди коме је прота са својом паством више одан –

владару на небесима или земаљском поглавару, чије се пријестоље спушта све дубље, у сигурност подземних простора, у мрак државних катакомби. 1992. ДОГАЂАЈ У опсједнутом граду, након три мјесеца страховања за голи живот, трчкарања од постеље до склоништа, и гладовања, жена – мора да ју је Вишњи надахнуо – извуче једне ноћи, у саму зору, кад се и пијетли огласише, млаз радости и сласти из мужевљева тијела, извуче, електричним јагодицама, и заспа сном срећнице, ко заклана. Муж устаде из постеље, свечано се, при свијећи, окупа, свечано припали посљедњу цигарету, и помисли, не без извјесног усхићења, да је машина његова тијела још употребљива, и да материја од које је саздан можда и не припада сасвим праху, те да, рекло би се, и његов живот има, ту и тамо, неког смисла. 1992. ЕВРОПА, ДАНАС И ОДУВИЈЕК Срби су данас – чујем – најзлочестији народ у Европи, убице и варвари, полуазијати, полузвијери, ништитељи и гробари, хорда дивљих безбожника још неукроћена духом светим, цивилизацијом.

76-77 Европа је, дакле, пуна све самих најгорих народа, Европа, дична колијевка историје, силе, духа, културе (сад мало Моцарта, сад тортуре!), Европа, блиједа наша мати, обешчастиће је и издати, Европа, удешена за велможе и робље, Европа, слава наша, наше гробље. А дух Европе тајни, стваралачки, величајни? Е па, не сједи скрштених руку! Тај ствара! Из вјековног шљама, јада и гада европских народа, из језе и грозе европске историје, тај неуморно прерађује, мајсторски дестилише, поезију, филозофију и друге непотребне, чисте ствари, које су, пушећи се с европског ђубришта, залудиле и друге крајеве планете. САДА И ОВДЈЕ (Европско НАТО-прољеће 1999) Сада и овдје свака тишина само је заслужен одмор ваздуха, усијаних нити и зрна, између два покоља неексплодирана мина. Сваки пупољак темпирана бомба, свака прољетна ласта црна. Сваки теби упућен осмијех бљесак ножа из потаје, пуштен миг главосјечки. Сваки поздрав пресуда, сваки загрљај смакнуће,

сваки дар – цигла! Овдје и данас. Сваки алфабет шаржер, свако слово ударна игла. Сваки преостали дах васкрсење, свака мирна смрт спас. САМО ДА ВАША НЕ СТИГНЕ МЕ ХВАЛА Само да ваша не стигне ме хвала, изјава љубави, отпис „вјечног дуга“. Већ сутра бисте и сонет и химну, псалам тражили – поглавнику псалам! тапшући свога „провјереног друга“. Само да ваша не пресретне ме милошта, из руке мајчинске – одбити се не да! Сањам да посјетим гробове једино. Страх ме од ваших дарова и пошта. Још ме и вољеним прогласите сином! Не, ни загрљаја ни мог чланства пролазим, изненадни земље гост. Другима ваш благослов, сва та радост по мени пљушти благослов изгнанства! ПЈЕСНИЧКО ВЕЧЕ У ЈЕРУСАЛИМУ Пјесници су славили небо и море, љубав што је вјечна и свеиста, један зва Алаха, други Христа – зрикавци подно Маслинске горе. Бранили гнане, неистомишљенике, људска права, слободу Другога; мада су то дарови самог Бога,

76-77 апеловали на моћне државнике. Најзад Јевреје и Палестинце позвали на прекид крвавог пира – шта је светије од светог мира!? Потом ћаскали уз виски и винце. 2008. НА ГРОБУ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ Кроз шупља, трула врата црквице св. Ђорђа у Исламу Грчком којој пријети скори полом, пацови, мачке и пси луталице посјећују (нимало братски) гроб великог писца Владана Деснице који је „и српски и хрватски“, играјући своје крвно коло. Биће рата, биће рата – рекох једном мјештанину, и једном госту из Загреба, припаднику Љевице. 1989/2008. О ГАДОСТИ, О АНЂЕЛУ Један мој пријатељ имаше обичај да се у заносу под дејством алкохола самооптужује – бичује до бола. Ударио би с „Не знаш ти који сам ја гад! Гад над гадовима!“ Узвраћао бих му да није поштено да сву гадост присваја за себе,

нисам ли и ја човјек и брат који ту неко право има. Онда би тражио да зарежемо вене, жиле „вјечнога побратимства“ на усплахиреним рукама. Каткад би још на надланици, гладан љубави жуђене жене, гасио жар цигарете. А онда је истинска гадост преплавила и потопила наш свијет – до вршака јабланова самих... Када се послије свега сјетим тих чудних, нападних самопострига у кафани, („Не знаш ти који сам ја гад!“), закључим: био је то анђео, његове ноћи и ријечи биле. Чуо сам да више не пуши, не пије, да га не мори љубавна глад. Не знам. Пререзане су жиле. Читаву га вјечност нисам срео. Да, само је анђео могао да се онако оптужује, кињи до највећег бола, сву гадост свијета прти на се. А сваки анђео окљаштрених крила једном се просто стропошта испод кафанског стола. 2009.

76-77 СРЕЋА ГЛУВОНИЈЕМИХ Током рата у Сарајеву завидио сам једноме брачном пару глувонијемих сународника из мога сусједства. Били су поштеђени да даноноћно слушају говоре грлатих политичара и генерала, извјештаје с фронта и коментаре ревносних новинара и аналитичара, метафоре домољубних пјесника, клетве и псовке мирних сусједа избезумљених од стрáве. А да су сами могли да говоре, ништа лакше но да остану без језика или без главе. 2008. ПАРФЕМ ВЈЕЧНОСТИ Њемачки пјесник Кунерт, Рођен у Берлину 1929, мајка Јеврејка, Говори у једној елегији Како су тишина и ћутање рјечити, Вјетар уморан, ни лист да се мрдне, А „из земље се успиње гробни мирис, парфем вјечности.“ Гробни мирис познат је и мени И сваком ко је бар једном био на гробљу, Или је већ једном ногом у гробу. Али парфем, парфем вјечности? Откуд сад то,

Шта ли је то? То је нешто што је осјетио само неко Чији су сродници и сународници У милионима примјерака Отишли с димом из крематоријумâ Богу на истину, Иако Бог тада, по свему судећи, Није био на свом Радном мјесту. ПОРУКА ИЗ АУШВИЦА Богу ће требати опроштај од мене* Зато што је дозволио да ме, Без кривице и без суда, Претворе у скелет, у живо распеће. То је моја посљедња воља, Порука преживјелом људском роду. Бог је ионако видјет неће. Како да је види кад не видје Стрáву која је прекрила земљу И порушила свијетла небеса, Кад не видје крематоријум Kроз који ће ме, претвореног у дим, Послати у сусрет – с Њим!? Богу ће требати опроштај од мене. То је оно што ћу сад да изустим Док још дишем. То и ништа више. И ево, без жеље за осветом, Проговорих језиком Јова, Божјег човјека, Језиком мог поништеног живота И још непокореног Ја.

76-77 Нек се зна. *запис нађен на зиду у Аушвицу. ТА АМЕРИКА Као што шпијунира своје главне савезнике и пријатеље, Њемачке канцеларе и француске предсједнике, Америка не запоставља ни милионе потпуно неважних особа, Чак ни људе који су показивали Наклоност, љубав па и одушевљење за њу И за њене велике пјеснике. У том случају сами су се увукли у сферу Неомеђених „националних интереса“ Америке Које та држава штити свим могућим средствима, Посебно онима које и не опажате. Свако ко користи телефон и интернет, Ко гледа телевизију, Укључује се у амерички интересни свијет На сопствену одговорност. Америка је преко тих канала уградила и у мој мозак Невидљиве одашиљаче мојих мисли Које се проучавају у тајним одајама Пентагона. Пишући пјесме и електронска писма пријатељима, Сам се откуцавам код америчких обавјештајних агенција, Обављајући бесплатан рад у корист Америке која је угрожена Са свих тачака земаљске кугле, Чак и од мене који волим америчке пјеснике. Један одашиљач смјештен ми је и у примозгу За опаке и нездраве примисли О америчким хуманитарним ратовима диљем планете. Уградили су ми нешто и у кичмену мождину, Ваљда да ми сломе кичму, Али моја кичма није у леђима,

Моја је кичма у моме језику. Снимају ми пулс, мјере какво убрзање Изазива помињање Русије и Кине, Знајући за моју наклоност Према руској и кинеској књижевности. Више волим и најнезнатнију мисао Лао Цеа Од филозофског система на којем почива CIA. Помишљах да тужим Америку због бесправног коришћења Моје интелектуалне својине, Али Америка не признаје ниједан суд у свијету Јер она претендује на трон врховног свјетског судије. Не преостаје ми ништа друго сем немоћног гњева, Ал то ми је напорно и узобличава црте лица Које би се овјековјечиле на мојој посмртној маски. Боље је да све окренем на спрдњу И Америци захвалим на стварању архива Мојих потајних мисли На које иначе нико не обраћа пажњу. У сваком случају опет ћу читати америчке пјеснике, Од Витмана и Дикинсонове па до оног нашег бјегунца, Ђаволски даровитог Чарлса Симића. РАТ, РЕДОВНО СТАЊЕ Четири године држали су ми Отвор цијеви На потиљку, Спремни да сваког часа опале. Четири године кињили су ме Жеђу и глађу, Пријетњом да ће ми силовати Ћеркицу и жену,

76-77 Спремни да сваког часа јурну. Па зашто су то чинили? Нису се ваљда бојали Да ћу их из своје Луде главе Бомбардовати таквим мислима Које би их могле одвратити Од зла којем су се заклели? Зар су страховали Да ћу својим ријечима, Прошверцованим до слободних народа, Мобилисати армију храбрих људи Која ће их са земљим сравнити? Тако су слаби, јадни били, А тако се звјерски јуначили. Четири године дисао сам на шкрге Ваздух отрован њиховим присуством. Нисам могао јасно да утврдим Ни ко су ни шта су, Ни откуд долијећу сви ти ударци. Стално су мијењали маске и униформе, Час су били фашисти, Час опет хуманитарци. Кад је рат стао, Ја сам се већ првог слободног дана За сто наредних година надисао, И сад ми је свеједно Кад ћу умријети.

ЛЕГЕНДА О ХАПШЕЊУ МАНДЕЉШТАМА (трагом неких свједочења) Ухапшен пјесник Мандељштам, Осип (Стаљина назвао „кремаљским брђанином“), Те у Кремљ доспјеше молбе да се пусти. Стаљин тад пита Пастернака телефоном: Ваш друг Мандељштам, какав је то тип? Зашто ми се не обратите кад загусти? Пастернак помисли: Стаљину то рећи Није баш исто што и пољем прећи. Па каза: Бринуо сам се, тако сте и сазнали. Стаљин појача: Ал он је ваш пријатељ. Кад би мој пријатељ допао невоље, Ја бих све учинио да га спасем. Није ли он мајстор, и то не мали!? (Не да се Стаљин Борису, не да се! Под ноге му стере бодљикаво поље.) Пастернак рече: Није све у томе Да говоримо о Мандељштаму само. Ја већ дуго желим да причамо... Стаљин: О чему? Пастернак: О животу и смрти. Стаљин спусти слушалицу. Борису се строп над главом заврти. МИШЉЕЊА О ЉУБАВИ Мишљења о љубави разликују се С обзиром на године оних Који се о њој јавно изјашњавају. Младићи па и средовјечне особе

76-77 Тврде да љубав почива на добром сексу, Као биљка на храњивом хумусу, Док старци, загледани на ону страну, Говоре да је љубав дар небеса И да секс може само да је Упрља и обесвети. Зна се да су љубав највише упрљали Неки проповједници чистоте љубави Са посвећених мјеста, Под трајном љубавном сушом. Напротив, чисти љубавници Проносе славу љубавног умијећа Проповиједајући голим тијелом И разгаћеном душом.

ЗУБЉА Милоје Димиресковић Неготински КАДА РАЈНА ПОПИЈЕ ДУНАВ „Тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, ових година неће бити росе ни кише докле ја не кажем“. Стари Завет, Прва књига о царевима 17;1 Дејан је седео и гледао у пловак који је плутао у Дунаву. Скоро је подне а он и Игор нису ништа уловили. Ту су на реци од раног јутра али узалуд. Штапови за пецање су били наслоњени на сталке, поред њих је био камперски сто на коме је већ почела да се греје ракија под подневним сунцем. Дунав је лењо текао кроз брану и електрану својим путем ка Црном мору. Водостај је био низак и риба се повукла. Сунце је пржило све јаче. Игор оде до аута и донесе гајбу пива коју спусти у реку да се хлади. Све је утихнуло, чак су се и птице склониле у хладовину. Два друга су седела заваљени у платнене столице и гледали у реку. Није баш јасно да ли је у том делу Дунав река или језеро јер су се налазили испред бране и хидроцентрале. Ту је Дунав огроман и миран. Сви кажу да риболов смирује и опушта али њих је већ почело да напушта стрпљење. Игор прекину тишину: – Много је пала вода. Зато и нема рибе. Мислиш ли да су ови са електране толико испустили воду из језера? – Можда и нису они криви, врућине су велике ових дана, суша је већ дуже време, одговори Дејан. – Чини ми се да раније није било оволиких суша. Није се догађало да мање реке пресуше као сада. Јасеничка река сваког лета пресуши, као и водопади на Мокрањским стенама. – То је тачно, одговори Дејан. Кажу да је то због глобалног загревања планете. Дошло је до климатских промена.

76-77 – Вероватно је то због индустрије и озонског омотача. Гледао сам неке репортаже о томе. Делује логично, закључи Игор. - Ко зна, можда и није. Можда се једноставно клима на планети мења, као што је то одувек бивало. Дејан направи паузу, запали цигарету па настави: – Имам пријатеља који је геолог и који ми је причао како воде и земља функционишу. Рекао ми је да је питање времена када ће и Дунав да пресуши. Можда неће скроз да пресуши али ће постати нека бедна речица у односу на ово сада. Игор га погледа отворених уста, отпи мало ракије па зачуђено рече: – Не могу да верујем да је тако нешто могуће. Тај твој другар има бујну машту. Погледај која је ово сила од воде. Као неко мало текуће море. – И ја сам друже мој, реаговао као ти кад сам то чуо али ипак је могуће. Знаш ли ти да Дунав иначе сваког лета пресуши тамо у горњем току. Кад крене са немачких планина он је још мали и слаб. Са друге стране тече Рајна која је ниже од Дунава и иде ка северу у Северно море. Пошто су Алпи кречњачка планина која је порозна она пропушта воду Дунава коју Рајна попије. Тек касније кад се отопи снег са планина Дунав се напуни и настави свој ток. Ми то овде не осећамо због бројних притока у доњем току реке. Ипак, једном, када због дугогодишњег загревања планете воде буду опале догодиће се тужна ствар. Рајна ће у горњем току попити Дунав а снега на планинама више неће бити па се корито Дунава више неће пунити. Са друге стране, ниво воде у Црном мору ће пасти и тако повући Дунав себи заједно са његовим притокама. То се вероватно неће десити одједном, можда ће процес трајати годинама али је сасвим извесно да ће до тога доћи. Игор се замисли па после неког времена рече: – Значи Рајна ће попити Дунав и одвести га у Северно уместо у Црно море. Овде више неће бити воде а ни рибе. Хидроелектране ће изгубити смисао. Стајаће ту као огромни бесмислени бетонски споменици, док не почну да се роне под зубом времена. Језера иза брана ће бити испражњена. – Тако је друже мој. Читао сам у роману Орхана Памука како ће се са Босфора вода повући и како ће Босфор постати јадна баруштина јер се море због великих темперетура повлачи у подземне

басене. Мислио сам да писац фантазира и да је то фикција али кад ми је Мирко геолог испричао причу, видео сам да ће ђаво однети шалу. Не верујем да ћемо ми доживети да такве ствари видимо али је сасвим извесно да ће наши унуци бити сведоци те катастрофе. Игор се замисли па тихо рече: – Наши унуци неће моћи да иду у спортски риболов као ми. Неће знати да су овде летели галебови као на мору и не само галебови већ и лабудови, корморани, дивље патке, пеликани и чапље. Да су овде пливале видре. Неће знати којих је све риба било овде. Неће никада осетити укус смуђа са таландаре или укус рибље чорбе из котлића. Само ће из књига читати да су Дунавом пливале моруне, рибе од двеста кила, дугачке преко два метра. – Игоре, питање је да ли ће књига тада уопште бити. И сада их ретко ко чита. Ко зна где ће прочитати такве ствари ако интернет буде превазиђен. Ови крајеви неће више изгледати овако. Риболоваца попут нас више неће бити јер неће бити ни рибе. Уместо риболоваца и лађара сувим коритом Дунава ће лутати лопови археолози у потрази за римским златом и осталим вредним артефактима и туристи алпинисти који ће преко туристичких агенција са свих страна Европе и света долазити да прошетају сувим коритом и стенама некада најмоћније реке Европе. Научници и историчари ће боравити овде, лекари и хигијеничари и остали свет и полусвет. То суво корито Дунава ће уствари бити нешто као блатњави кањон мрке боје са испуцалим од сунца блатњавим наслагама. По дну ће се кретати нешто мало прљаве воде која ће се и даље звати Дунав али у њој боравак неће бити препоручљив ни дозвољен због могућих зараза које би могле да испливају. У првом слоју тог муља ће дуго бити лешеви животиња и људи који су скончали у реци и специјално опремљене медицинске експедиције ће чистити корито реке, истражујући евентуалне вирусе и болести које би могле да васкрсну. Пејзажи ће бити стравични. Из свог тог муља и даље ће се уздизати огромне клисуре Ђердапа које ће бити рај за алпинисте и параглајдере. Доле у том муљу ће увек бити оних који нешто траже, уклети попут пацова. – Мислим Дејане да ће имати шта да нађу а и да виде. Сада је Ђердапска клисура законом заштићен национални парк. Сада бројни туристи из Европе и наше земље крстаре Дунавом и диве се природним лепотама и историјским наслеђем. Тако ће бити и у будућности, само што ће уместо воде и најлепше реке гледати празан

76-77 кањон. Биће то као што посећују пустиње и пустињске градове попут Петре или Палмире. Имаће и овде шта да виде. У Голупцу ће видети део средњевековног града који је био дуго потопљен и ко зна шта још јер је тамо Дунав сада широк као неки морски залив. Сигуран сам да ће у тој огромној рупетини осмислити људи неки туристички садржај а вероватно ће се тамо снимати и научно фантастични филмови. Можда измисле и неки спорт тамо. У Милановцу ће се поново из муља појавити стара варош из које пркосно штрчи у вис црквени торањ. Наиме, кад су потапали ту варош, једино што је остало изнад воде је био део црквеног торња са крстом на врху. Власти су ангажовале разне локалне мајсторе да поруше торањ и крст али нико од мештана то није хтео и није смео да ради. На крају су наредили војсци да минира торањ, те је тако и крст на води нестао. Комунистичко атеистичкој власти је то било значајно. Даље низводно крај Текије ће поново попут дунавске атлантиде изронити острво-град Ада Кале. Посетиоци ће поново попут некадашњих туриста шетати градским улицама и зидинама које израњају из муља. Видеће и цркве и џамије и стару турску чаршију. На једном ће месту видети два скелета који за каменим столом пију кафу. Била су то два љута противника а потом пријатеља који су били заљубљени у исту жену чију су младост уништили и која их је проклела. Са потапањем острва они су остали да уз кафу и ракију скончају своје животе у таласима Дунава. Даље наниже, низводно, ако тако можемо назвати ово блато у теснацу Казана где је некада Дунав кључао наћи ће се остаци разних бродова који су се вековима ту таложили након што су се разлупали о оштре стене. Биће то рај за разне истражитеље који ће претурати по олупинама и костима и који ће са сваким скинутим слојем блата откривати нова сазнања о некадашњим житељима овог краја. Тамо даље узводно према Кладову код римског утврђења Дијана ће блато Дунава дуго даривати лопове који са детекторима по муљу траже метале римским новчићима, оружјем и накитом али ће успут проналазити керамичке амфоре за вино и уље и ко зна какве још ствари које су потопљене са лађама које су их превозиле. Још ниже узводно, код Трајановог моста ће се најзад указати сви стубови некадашњег моста које је генијални Аполодор из Дамаска саградио али ће наравно у муљу бити и наслаге метала и костију одевеним у оклопе и шлемове које сведоче о стогодишњем рату Римљана и Дачана. На обали ће бити огроман археолошки музеј, много већи него овај данашњи у

Кладову али ће опет оригинали извађени из дунавског муља бити отети и пренесени у Београд а у Кладову ће остати копије. Дејан је гурао дрва у ватру која је имала за циљ да послужи припреми хране и кафе. Мисли су му биле ко зна где у будућности. Најзад седе, повуче дим цигарете и отпи мало ракије. Замишљено погледа широку плаву реку и рече: Заиста је пала вода, ено виде се остаци олупина на средини реке. То су потопљени немачки бродови којима су Немци у Другом светском рату препречили пловни пут Дунава. Намерно су их потопили да би онемогућили савезнике да их гањају узводно. Кажу да је ту и брод болница који је потопљен са тешким рањеницима које није било могуће извући и спасити. Брод болница је лагано тонуо а са њега су се дуго површином реке проламали јауци и тужно запомагање несрећних рањеника осуђених на дављење. Праховски сељаци су са обале то слушали и касније препричавали својој деци и унуцима. Онда ће најзад моћи да се њихове од риба оглодане кости покупе и понуде Немцима. Ту негде низводно ће вероватно бити пронађене и кости Виле Богосављевић, праховске лепотице коју су четници за време рата заклали јер је била у љубавној вези са немачким официром. Њено лепо младо тело је бездушно бачено у Дунав и никад није испливало. Кажу да је Дунав узео себи своју вилу а годинама су се рибари клели како су је виђали у сумрак или рано ујутро пре сунца да у белој хаљини лебди изнад воде. Звонце са штапа је најзад енергично зазвонило и наша се два другара бацише на посао да извуку рибу на суво. Након краће борбе и надмудривања извадише лепог повећег шарана који им поправи расположење. Било је крајње време, већ су се помирили с тим да ће појести храну из конзерви које су понели. Након оброка су се излежавали у лежаљкама са пивским боцама у руци. Штапови су и даље били на сталцима. Били су колико толико задовољни, ако ни због чега другог оно бар стога што су уловили оброк. Можда касније удари још нека риба, ко зна? Сунце је већ било на заласку и кренуо је први талас свежине. Пријатељи приметише да би добро било да се окупају и испливају док не крену да уједају комарци. Док су се сушили на обали након купања Игор рече: – Тамо узводно је Михајловац. Знаш ли да постоји једна влашка песма која пева о томе како је Дунав прогутао целу свадбу. Наиме била је зима а у стара времена је Дунав зими био залеђен. Мештани 57

76-77 су без већег страха корачали по залеђеном Дунаву, што је било нормално. Тако су сватови на једној свадби кренули на оближње острво по невесту. Кренули су назад раздрагани певајући а онда је лед на Дунаву попустио и цела свадба се удавила у хладној води. Кад Дунав буде пресушио моћи ће да се у муљу нађе већа група људских костију на малом простору. Све ће бити сличне само ће један пар скелета бити посебан јер ће се видети да су загрљени. Био је то млади брачни пар у свом првом, последњем и вечитом загрљају и пољупцу. Падало је вече које је доносило хладовину. Из даљине се чуо звук моторног чамца. Неки рибари су се враћали на обалу док су други одлазили на воду да баце мреже. Два друга су ћутке испијала кафу крај пријатне ватре. Закључише потом да нису сјајно прошли у риболову али су се бар лепо испричали. Помисао на реку која ће нестати их је онеспокојила. Спознаја о пролазности их је мучила као и осећај беспомоћности пред том чињеницом. – Ништа се ту не може, рече Игор резигнирано. Нико у будућности неће знати да смо нас двојица били свесни шта ће се са реком догодити. – Можда и хоће Игоре. Хајде да се овековечимо. Хајде да надживимо реку. – То је немогуће. – Није. Наћи ћемо неког ко уме да пише и испричаћемо му наш данашњи разговор. То што буде написао ставићемо у већи пластични балон, напунићемо балон довољном количином олова, ставићемо наше фотографије и податке. Текст ћемо ставити и на компакт диск и на флеш меморију, за сваки случај. Пластика ће на дну у муљу надживети реку и тако ћемо ући у историју као какви пророци. – Мислиш ли да писац неће пре тога објавити причу као своју?

Томислав Ђокић МОРАВАЦ И МОРЕШКА Кад је војни брод, после четворосатне пловидбе од Виса, стигао у ластовску луку Убли, море се већ спремало да започне свој вечерњи плес. Ужурбано смо се искрцали на острво и, претоваривши опрему у сивомаслинасте камионе, кренули право у Жегово поље, где је требало да подигнемо војнички логор. Кривудав пут, облак прашине за камионом, али у даљини су се зеленеле борове горе, док се над нама још плавило широко, медитеранско небо иако смо били већ закорачили у новембар. Из даљине, из залива, допирао је мирис свеже рибе, а крошње старих, квргавих маслина дочекале су нас непомично. Неко од војника пронесе глас да у близини још има заосталог грожђа на чокотима., али нисмо баш имали времена да се сладимо. Морали смо убрзано да монтирамо шатор на ободу маслињака јер се ноћ неумољиво приближавала. а у војсци, зна се, нема неупослених и скрштених руку! Радио сам и ја. Док су други развлачили и дизали огроман шатор, ја сам забадао кочиће у црвенкасто тле. Ускоро су за кочиће били везани и канапи, а џиновски шатор је добио свој правилан, геометријски облик. Одједном је изменио типичан далматински пејзаж и делимично заклонио поглед према обрисима тамног брда с друге стране Жеговог поља. Док су последњи Сунчеви зраци већ трнули на западу, у морском бескрају, и без очекиваног „вољно“, искрао сам се из логора и пожурио на оближње брдо. Наравно, с књигом Драгутина Тадијановића „Сребрне свирале“, коју сам просто обожавао, па је баш зато и понео из цивилства, од куће! И овога пута, уз прибор за бријање и још неки војнички прибор, у ранцу ми се нашла ова прелепа збирка поезије. Горе, на брду, видео сам свеже просечен пут, а лево и десно од њега оборена витка борова стабла. Булдожера већ није било на видику! Онда угледах велики пањ, равно зарубљен, и одмах схватих да ми он може послужити као одлична „столица“. Бацивши поглед на модрину залива у даљини, седох и отворих књигу. По ко зна који пут, упијао сам своје омиљене стихове. Скоро да сам био заборавио да сам војник, а камоли да сам на Ластову, на маневрима!

76-77 А онда се из долине, из правца маслињака и војничког логора, проломи оштар, продоран глас поручника Стефановића: -Ђокићу, брзо овамо! Наредио ми је да станем „мирно“ и, док сам ја глумио „бандеру“, сручио је на мене бујицу грдње што сам се „удаљио без његове дозволе“. Чак ме је назвао и „пиципевцем“ иако је од мене био старији само две године! А онда ми је дао војничке задатке: да му наместим кревет, да му офиксам чизме, да му почистим простор испред шатора... Папагајски изговарајући дубоко уклесано „разумем“, изнутра сам кипео од беса, али сам, наравно, морао да ћутим. Дабоме, на књигу сам напречац заборавио! У међувремену се и уљез назван ноћ ушуњао у маслињак. Острво је одједном потонуло у бездан мрака. Нама, обичним војницима, кревети „нису“ били потребни, а пиџаме још мање! Разместили смо душеке по од жеге већ изгорелој трави, али за „повечерје“ је било још рано. Штимунг предворју ноћи дали су резервисти, необријани и запуштени, са живим, медитеранским говором. Било их је из свих седам Каштела (Каштел-Новог, Каштел-Старог, Каштел Сућурца...), нанизаних око Сплита, али су ипак преовлађивале „барбе“ са Хвара и Брача. „Лоза“ је те ноћи била важнији „реквизит“ него пушка, а нашла се и једна велика „дамижана“ (балон) вина. Шта ко воли, нек' изволи! Наравно, „бургундац“ не иде на празан стомак, па су се ти, на камену очврсли Далматинци, побринули и да се нешто грицне. Неко је у близини, у напуштеном кромпиришту, навадио црвене „кртоле“ и оне су се већ чврљиле на управо наложеној ватри, а на два-три метра одатле, на раширеним граделама замирисаше гирице. Тако већ може! А уз све то добро је ишло вино., само што су се „барбе“, које су га разводњавањем претварале у „беванду“, отворено подсмевале нама, активним војницима пореклом из Србије, зато што пијемо чисто вино! Но, свако је остајао при своме! А официри?! Они, богами, нису бирали! Њима је било добро и вино и „беванда“. Пред поноћ, кад су официри под опсадом малигана „заборавили“да „дају повечерје“, закрвављене очи поприлично накресаних Далматинаца увелико су сјацкале кроз благу медитеранску ноћ која је мирисала на шкарпине и на жалфију. Тада се, посве неочекивано, заметну љута кавга између Брачана и Хварана. Није се знало чији је „оток липши“, а они су баш те ноћи хтели то да пресеку! Полемика је била врло жучна и, на моменте, чак непријатељска. Хварани су

истицали „липоте“ своје Јелсе, а Брачани су им парирали ненадмашним плажама и миришљавим боровим шумама свога Бола. Једино у чему су се слагали то је чињеница да је свако вино добро, па било са Брача, са Хвара, или из Каштел-Сућурца! А нас четворица активних војника, синови Шумадије, Поморавља и Златибора, на један скривени миг лукаво и „непомирљиво“ смо се поделили. Двојица су навијала за Брач, а двојица за Хвар. Фудбалским језиком речено, било је „нерешено“. Једино су официри остали неутрални. Мајора Шапоњу то, једностaвно, није занимало, водник Височник је мало подаље слушао неку попевку с плавог транзистора, а поручник Стефановић, мртав-пијан већ од од оне бутељке „лозе“ из Солина, увелико је хркао на свом белом, металном кревету. Независно од тога, надмудривање и жучно расправљање се увелико настављало. Омалени Крагујевчанин Момчиловић, бициклистички репрезентативац у цивилству и ја навијали смо за Хвар и Хваране, док се високи инжењер Радовановић, Златиборац с наочарима и трбушасти кувар Алексић из Стига „убише“ доказујући „предности“ Брача. Што је најсмешније, сва четворица Брач смо видели само на мапи, а Хвар сам видео само ја и то накратко! Но, то нам није сметало да тако оштро сучељавамо ставове и износимо „аргументе“. А кад барбе испуцаше све своје адуте, неко од њих се сети додатног критеријума за вредновање: на чијем отоку ређе пада „сниг“?! Е, ту се, богами, никако нису могли сложити! Испало је да то бело „чудо“ са неба и једни и други једва памте и то још из времена кад су били „дица“, а један Брачанин, који се једва држи на ногама, отворено је тврдио како његов „дид“ није ни знао шта је то „сниг“, јер је он у Милни, његовом родном „мисту“, први пут пао тек оне године кад се он упокојио, али „недиљу“ дана доцније. Тада је друга страна хтела просто да пукне од беса, па је запретила озбиљна опасност да дође до туче. Тек тада, пошто су схватили да је враг однео шалу, „навијачи“ се, ма колико да им је „представа“ била забавна, нагло охладише и „спустише лопту на земљу“. Одједном наступише измиритељски! Захваљујући њима, некако спласнуше и усковитлане страсти закрвављених, ратоборних барба тако да нико није (у чизмама) летео у море. Није дошло ни до „продужетака“, ни до „пенала“, а нерешен „резултат“ је, кад већ није могло боље, одговарао и једнима и другима. На крају крајева, после дуге и бурне ноћи и клот-пијани мајор Шапоња морао је једном да се сети да коначно командује „повечерје“!

76-77 Уморни од дуге пловидбе и не баш лаког рада, али и прилично ошамућени од јаког далматинског вина, брзо смо утонули у сан. Лежали смо на земљи, на душецима. Као и сви остали, и ја сам заспао у војничкој униформи, само што сам скинуо чизме и одбацио бајонет! Онако измореном, ни упртачи ми нису сметали. Не знам да ли сам сањао заостало, сутрашње грожђе у пољу испод логора, или неке далеке женске усне, али добро знам да сам у току ноћи под ребрима изненада осетио неко хладно мигољење, попут змијског. Пре него што сам успео да дефинишем тај изненадни, непријатни осећај, нада мном и над крошњама старих маслина одједном се проломи стравичан тресак грома, а некако истовремено одјекну продоран мушки глас (ваљда мајоров): -Устај! Устај, војско! Скочих као попарен врелом водом. Имао сам шта да видим! Кроз логор је текла права река, а ван њега се јасно чуло како киша пљушти, пљушти...Тек тада сви ми, и војници и официри, схватили смо да смо се синоћ огрешили о основно војничко правило: логор обавезно треба ошанчити! Не да ми то нисмо знали, али заваравало нас је ведро вечерње небо, а и журба је учинила своје. А можда је то вече унапред замирисало на печене рибице са градела и на вино коме не би одолео ни Краљевић Марко?! Било како било, већ смо знатним делом били мокри, а мени се чинило да и шатор, богами, прокишњава. Пошто није имало сврхе даље остати под њим, чим жестина пљуска мало утањи, неко командова: – Излази! Сви вани! Зашниравајући чизме, и ја излетех напоље. Иако су се на небу постепено разређивали и слабили олујни облаци, бујица је јурила несмањеном жестином а маслинове гране би повремено додатно отресале воду на нас. – Дај дрва! Ложи ватру!- пала је нова команда. Довлачили смо сломљене гране, вукли покисле, као туч тешке пањеве, проналазили неке испреплетане жиле... У рукама се нашла и шибица, севали су бројни упаљачи, али та, мокра дрва више су цврчала него горела. Пламичак је био стидљив као патријархална сеоска девојчица а силуете су нам се једва наслућивале кроз дим. Независно од тога, неочекивано смрзнути усред Далмације, жељни да се згрејемо, пружали смо укочене прсте према „ватри“.

Као да се у току ноћи ништа није догодило, освануло је сунчано, плаветно јутро, пуно медитеранског плама. Небо је било шире чак и од мора а под хицима врелих сунчаних копаља надојена земља се толико испаравала да је све то личило на неки дим тек пригушеног пожара. Сушили су се и људи, и дрвеће, али и тешки, бујицом надојени војнички душеци које смо изнели из шатора и поређали по жбуњу као за неку чудну изложбу. Ипак, стрепео сам од следеће ноћи јер сам добро знао да ће се с првим мраком влага вратити у утробу душека и, овако крхком и нежном, запретиће ми упалом плућа. Тада ни сањао нисам да ће ми војник возач Јан Цицка, Словак из Ковачице кога сам тек јуче случајно упознао, у предвечерје понудити да спавам код њега, у камиону, али добро знам да сам следеће ноћи седиште камиона доживљавао као најудобнији кревет у хотелу А категорије и да сам, иако сам настојао да сањарим завичајни „моравац“, сањарио живописни ластовски плес „морешку“.

76-77 Зоран Херцег ХВАЛА АЛИ НЕ ХВАЛА Три „Некад је било обрнуто“. „Шта?“ – питао сам не претјерано заинтересовано. Навикао сам на то, да су Тадеушове реченице биле тек епилози ко зна којих менталних курцшлуса који су се дешавали иза његових воденастих очију. А опет, у том тренутку нисам размишљао о томе колико је опасно упитати га било шта, макар и на тако незаинтересован начин. „Слоган. Некад је звучао супротно.“ Ђани се насмија, између једног ударца у врећу и другог. Туп-ха ха-туп. Мени није било смијешно. Нисам имао воље да размишљам о парадоксима. Није водило ничему, уосталом. Није ме чинило ништа спремнијим. С друге стране, Тадеуш је из неког разлога волио да лупа главу филозофијом. Питао сам се како ће му то помоћи на Стручном испиту. Нисам хтио, али то пет не значи да нисам почео размишљати о томе шта је рекао. Убацио ми је некаквог црва у главу. Деконцентрисао сам се. Почео сам губити ритам на покретној траци. Угасио сам је, да не бих спао с исте. Окренуо сам се према њему. „Како мислиш супротно?“ Тешко да је једна тако очигледна истина као слоган што смо га слушали из звучника ујутру након буђења и увечер прије одласка у кревет могла имати било какву супротну изведеницу. „Нисмо тражили да будете рођени“, рече Тадеуш. „Оно чиме нас Структура филује. Нисмо вас ми звали, не дугујемо вам ништа, поготово не Радно мјесто”. Добро, то сам знао и схватао. Није ми било јасно шта би уопште могло бити супротно томе. „Некад, а кад кажем некад мислим заиста давно, било је студената, наших година али поготово оних млађих од нас, који су говорили 'нисмо тражили да будемо рођени”, запаметова Тадеуш с висине некога ко је знао пар ствари из историје.

„Ха?... зашто би то говорили?“ „Колико сам ја схватио, били су размажени“. Ђани је престао да лупа по врећи. „Били су шта?“ „Размажени“, констатовао је Тадеуш као да је то била најнормалнија ријеч на овом свијету. Знао сам одакле му то. Често бих га у библиотеци ухватио далеко од полица са стручном литературом и књигама које су представљале обавезно штиво за испите.Неколико пута сам га, чак, видио како силази са другог спрата библиотеке. Тамо гдје су се налазили текстови фикције. Не знам како да то уљудно објасним, па ћу бити директан. Тадеуш је читао романе. Није радио ништа забрањено, наравно. Фикција нам је била свима на располагању. Само, и сами знате како то иде на студијима, времена је мало, само је једна прилика, тржиште рада није било никад горе и тако даље. Губити вријеме на бескорисне глупости представљало је луксуз који је мало ко од нас био спреман себи приуштити. Тадеусз, с друге стране, као да није ни марио за сопствено Радно мјесто или за сопствену физичку спремност да се једног дана избори за њега. „Ако мислиш понављати ту ријеч, можда би требало и да нам објасниш шта значи“, излетило ми је. Знао сам да сам управо направио грешку. У том тренутку сам, из радозналости или из ко зна којег већ разлога, и сам престао размишљати о физичкој спремности. Губио сам драгоцјено вријеме на траци како бих усвојио значење неке бескорисне и прастаре ријечи. Било је опасно разговарати са Тадеушом.

Четири „Нисам сигуран шта то значи, али ми се чини, судећи по контексту, да су студенти из неког разлога мислили да су битни“ , рече Тадеуш. „Као, уосталом, и остатак популације. Имали су некаква загарантована права, шта год то значило. Рачунали су да негдје вани постоји неко упражњено Радно мјесто”. Ђани се опет насмијао. Ни он није настављао са својом вјежбом већ је с невјерицом гледао у Тадеуша. Ријечју, и он је губио вријеме. А сам Бог зна да га није имао. Ђани је био најситнији међу нама, а није имао чак ни ону брзину у покретима која се често налази код мршавих и ниских

76-77 људи. Морао је још пуно да вјежба ако је хтио бити компетитиван на тржишту рада. Осим тога, студирао је да постане контролор карата у јавном превозу, а сви знамо да они знају бити итекако опасни. И да се не предају тако лако кад дођу у ситуацију или ја или ти. „Студенти су мислили да су битни?“ – поново ми је излетило. Гадна ствар та радозналост. Требао сам се почети клонити Тадеуша иначе би могли и мене врло брзо затећи како силазим с другог спрата библиотеке. „Студенти, млади уопште али и сви остали, као што рекох“, појасни Тадеуша. Погледао сам око себе. У теретани универзитета нас је могло бити двадесетак, тог поподнева, али за сада још нико није обратио пажњу на то да нас тројица ту стојимо и причамо, умјесто да тренирамо, барем већ десетак минута. „Не схватам, коме су требали бити битни“, рече Ђани. „Коме је било ко битан? И на који начин?” „Тај дио не схватам ни ја“, рече Тадеуш и слегну раменима. Било ми је тешко просудити зашто је читао толико бескорисних ствари, јер је о њима причао на један прилично незаинтересован начин, без превелике страсти. Можда му је циљ био да затрује глупостима нас остале? Можда је хтио да нас натјера да се почнемо бавити небитним стварима и изгубимо драгоцјено вријеме јер је у нама видио конкуренцију? Глупости. Ђани је, као што сам рекао, студирао за кондуктера а ја ћу једног дана бити сервисер паметних сатова. Или умријети у покушају, наравно. Тадеуш је, с друге стране, хтио бити адвокат. То значи да му нико од нас двојице није представљао ама баш никакву конкуренцију на испитима. Осим тога, тај штркљасти и избријани Пољак је своје небулозне приче наметао свима онима који су имали ту несрећу да се задесе близу њега на ручку, или у теретани. Невезано за њихову специјализацију. Оно што ме код њега помало плашило, а мислим да нисам био једини, био је тај некакав флегматични недостатак амбиције којим је, готово поносно, зрачио током свих седам година студирања. Било ми је непојмљиво да неко тако незаинтересован за своју будућност, дођавола, за свој голи живот, жели преузети радно мјесто 66

једне крупне звјерке, ни мање ни више него једног адвоката. Нисам га, наравно, никад питао да ми то појасни, али знам једног који јесте. Далибор, који је био годину старији од нас и који је бриљантно положио испите за узгајивача уљане репице али је, покој му души, покушао узети плантажу погрешном курвином сину, га је питао баш то. Знам то јер ми је то испричао управо он, Далибор, неколико седмица након што је дипломирао. Тачније, на само пар дана прије Стручног испита. Саслушао сам га јер сам некако знао да више никад нећу причати с њим. Далибор је био превише мек за тржиште рада. Углавном, ако је он лагао мене, и ја лажем вас. По њему, дакле, Тадеуш и није имао претјерану амбицију да преживи Стручни испит. Знао је, као што и сви ми знамо, да је шанса да ће преузети нечије Радно мјесто на тржишту рада у најбољем случају 50 посто. Ми смо, наиме, били млађи, и самим тим физички јачи, од запослених са стажом, али они су зарађивали. Што значи да су могли себи дозволити куће са алармима. Са блиндираним вратима. Са заштитом. Многи су били толико добри у свом послу да су могли радити од куће и скоро потпуно спријечити суочавања на отвореном. Ђани је можда био у праву, а можда и не, кад је одлучио покушати узети мјесто неког кондуктера. Кондуктери су били спремни на све, али ријетко ко је од њих био у стању приуштити себи сигурносни систем. Осим тога, били су присиљени излазити из кућа и, наравно, путовати. Ја сам размишљао о томе да су, хтјели то или не, сервисери паметних сатова морали бирати да ли ће изаћи на терен или ће прихватати клијенте у својој радњи. Што је остављало довољно простора за суочавање. Тадеуш је, тако смо барем сви ми мислили, направио врло мегаломанску одлуку. Адвокати су често могли себи приуштити јебене личне заштитаре. Ја га нисам ништа питао о томе. Није ни Ђани. Али Далибор јесте. И, знате шта му је Тадеуш одговорио? „Не волим адвокате. И само желим шансу да смакнем једног од њих“.

76-77 Сад Мој сервисер паметних сатова вади пиштољ. Берету калибра 9мм, назива 93R. Прилично застарјели модел. Колекционарски. Риједак. Овај пиштољ се престао производити деведесетих година прошлог вијека. Ипак, брине ме неколико ствари. Прије свега, ово „R“ у називу пиштоља значи да оружје може испаљивати „Р“афале. Осим тога, избор овог модела је значио да је мој плијен страствени љубитељ оружја. Што је, све у свему, мање битно. Оно што јесте битно је чињеница да сам испушио фактор изненађења. И да је он наоружан, а ја више нисам. Налазим се лицем у лице са особом чије сам мјесто на тржишту рада планирао преузети. И, ствари се не одигравају онако како сам то замишљао прије овог тренутка. Замишљао сам да ћу се на Стручном испиту провући захваљујући фактору изненађења. А ипак, ево ме овдје, лицем у лице са мојом жртвом. Лицем у лице са мојом наоружаном жртвом. Мислио сам да сам све добро испланирао. Позиционирао сам се тачно преко пута травњака који је он, сигуран сам, мукотрпно узгајао дуги низ година. Припремио сам се. Користио сам миметичку врећу за спавање са џеповима за руке и ноге и отворима за физиолошке потребе. Из прошлог стољећа, баш попут његовог пиштоља. Ову су врећу прије неких четрдесет година користили снајперисти како се не би никад морали удаљити са додијељене квоте. Изгледала је као скафандер са отвором за курац. Поред џепова за руке и ноге и рупе за киту, моја врећа има и посебно ушивен апендикс за кажипрст десне руке, онај којим сам намјеравао повући окидач. Мислио сам да сам преузео све могуће мјере предострожности, барем колико је то било у домету мојих новчаних могућности.

А опет, у овом тренутку, гледам своју жртву, очи у очи, а ту је још једно око, оно Berette 93R, које такођер гледа право у мене. И, за разлику од мене и њега, не трепће. Нисам, наиме, узео у обзир све могуће факторе. Премда сам мислио да јесам. Провјерио сам у онлине регистру да ли моја жртва посједује пса чувара. Не посједује га, наравно. Што, испоставило се, не значи да не посједује никаквог пса. Један вашљиви енглески кокер, раса која се, изгледа, уопште не мора пријављивати у регистар, ме некако примијетио. Не зато што сам се мицао. Јер нисам, вјерујте мени или лајавом њему. Примијетио ме тим неким својим псећим чулом, њухом, или радаром за страх, или чим год ти огавни мали црни четвероношци са бијелом флеком на прсима осјећају уљезе. И залајао је. Мој сервисер паметних сатова је очигледно већ отприје био напетих живаца, што није ни чудо имајући у виду стање на тржишту рада, па је одмах промолио цијев пиштоља кроз полуотворена улазна врата. Имао сам осјећај да ме није чак ни тражио погледом, јер се Беретино око одмах загледало у мом правцу. Не знам како му је то успјело. И, све су шансе, нећу то никад ни сазнати. Претпостављам да нисам био први дипломац који је узео баш њега за мету. И баш овај заклон. И, ето, сад смо ту, ја беспомоћан и подигнутих руку (са слободним кажипрстом десне руке далеко од окидача полуаутоматске пушке коју нисам имао времена ни муда подићи са земље) и он, наоружан пиштољем са ознаком „Р“ у имену. И, скоро сам сигуран да ћу умријети, јер сам се наслушао прича о филмовима које ти мозак врти пред очима у оном јединственом тренутку прије смрти. А мој мозак врти некакав филм, што вјероватно значи да је крај близу. Јасно, многи ће вам рећи да је тај филм цијели ваш живот, који вам протутњи испред очију кад више нема излаза. Али, то није мој случај. Мој филм је краћи. И ваш ће бити, како ствари стоје.

76-77 Не видим своје рођење. Не видим своје дјетињство, нити родитеље који су ме, послали на факултет јер такав је закон. Све што видим је Тадеуш који силази са другог спрата библиотеке, и његова равнодушна пољска њушка оног дана у теретани кад нас је вјероватно затровао својом шупљом причом. И враћа ми се слика Далибора, док објашњава Тадеушову животну мотивацију. И размишљам, у овом бескрајном тренутку кад сам суочен са три непријатељска ока (пет ако рачунамо живину), о томе како ми је тада та Тадеушова мотивација звучала шупље. А опет, све су шансе да је била јача него моја. Јер, сигуран сам да је он, убица, баш у овом моменту, такођер на погрешној страни Berette 93R. Али му је свеједно. Проживио је друге животе у романима. Док моје тијело жари ужасно успорен вртолог зрака који производи метак калибра 9мм који путује ка мени. Зашто нисам истражио да ли моја жртва посједује пса који није уведен у регистар паса чувара? Зашто сам изабрао очигледно склониште? Зашто нисам подигао оружје са земље? Вјероватно зато што ни сервисер, ни ја а ни ви нисмо тражили да будемо рођени. И то је ОК. Али, поготово, зато што он, тужно лице иза Берете, у овом тренутку брани своју свакодневницу коју сачињавају куповина пелена за његову бебу, вечера са његовом целулитичном супругом, клијенти који не могу да схвате појам кинетичног напајања сатова, савршено поткресан травњак, термички прозори на кући са дуплим стаклима од 400 евра, ЛЦД телевизор који се квари петнаест дана по истеку гаранције, часови јоге, фудбалска репрезентација која сваке четири године замало заврши у полуфиналу Свјетског првенства, разводњено пиво петком увече са малобројним колегама са факултета који су преживјели Стручни испит (њих нешто испод 50 посто) и нови албум, сваке друге године, бившег алтернативног бенда. И за то бих требао убити? Хвала али, не хвала.

Саша Миљковић ИЗ ПРВЕ РУКЕ Беше то близу. Комшилук. Недалеко од вароши, како су неки умели да епитетом офарбају ово поголемо насеље. Мали Милутин: шиљато, издужено лице, благо закривљен нос, мршав у изгледу, средње висине и често готово блед. Још као мали, упињао се да истакне, подвуче своју посебност, различитост у односу на осталу децу. Да покаже надмоћ, доминацију. А због апетита који је код поменутог побуђивало кувано јаје, сам његов укус, деца га још онда прозваше, Миле Јајце, што се задржа до дана данашњег. Ни онда није волео да га тако зову, љутио се, негодовао. А тек сада, са том титулом, поштовањем које носи општински службеник. Није примерено. Признаћете. Сад тек понеко, из пакости чисте, ослови га са: „Где си, Јајце?“, и он за трен пребледи. Пре добрих двадесетак година и више, уписа он студије у јужној покрајини, тада још увек комплетне државе. И није му ишла баш та `дикција` од изговарања, па су га изгледа по томе некако највише и памтили. А ни учење му не беше јача страна. Али вратимо се првопоменутој дикцији и нашем јунаку са почетка приче. На његово упитно „које“, ови мало марљивији, виспренији студенти, одговарали би шаљивим `никоје`, па се, наш комшија, некако више нервирао око тога, него око спремања испита и окидања, падања на истим. Е тај, Никоје, ипак нађе начина да кроз време надолазећих, а по беседама многих, „тешких година“, постане важно лице у животу паланачком. Давали ови његови са класе испите редовно, а овај, горепоменути, за четири-пет година студија, једва два или три, укупно. И то све уз тежак напор. Па и није мало ако узмемо у обзир интелектуални потенцијал оваквог појединца. Раних деведесетих беше модерно бити демократа, бити у политици а бити против власти. Као да то тако може. Али ево, доказано, проверено, из прве руке виђено. 71

76-77 Бар наизглед. А театрални карактер политичких збивања у нас и конотација на крају свега, просто разоружају човека, угуше му сваку наду у оно, дуго ишчекивано, „боље сутра.“ И деси се чудо. Нова гарнитура преко ноћи запоседе фотеље. Демократе приграбише власт, од до тада злогласне социјалистичкокомунистичке багре, репресивне и нимало заинтересоване, готово слепе за потребе сиротиње. Бар се тако причало у табору другачијих погледа. Наш јунак, са својим учинком, постаде општински службеник. Учинак може бити скроман, али потенцијали у амбицији, прегазише ову нимало важну чињеницу. Ови марљивији, упорнији, па ако ћемо реално и успешнији у школовању појединци, неки се прилагодише времену, други се пак тешко сналазише, дуго посао тражише. И ево, деценију две, касније, модерне израбљивачнице и њима шансу пружише, на тешким марвеним позицијама радничке класе. Небо препуно снова, превисоко постављене жеље, за људе растом омање. А тих година, у паланци је на десетине њих имало среће, упало у одела преко реда. Секира у мед, кажу, мада бих ја промислио добро шта је коме и колико упало... и у чему. Па ти види, сине мој, хоћеш ли из књига или из искуства ништавних за живот учити. Беше, како беше. Бомбардовање се брзо заврши. Најбоље зноју они који у рововима ишчекиваше некакав повољан исход ове Балканске кланице. Наш главни јунак, убрзо се ожени удовицом несрећног сина обућаревог, који паде на бранику домовине, у поменутом рату за покрајину. И све протече некако мирно, без пуно говоранције, чуђења посебног. Једном приликом стопирах ка суседном градићу. Стаде шофер неке фирмице са локала, покупи ме, па се уз причу дотакосмо и страдања поменутог јунака. „Умро ми на рукама. Пројектили погодише баш његов ров, шрапнели га посекоше...

И сад се најежив од свега. Бога ти пољубим, не сачека ни да се охлади, да година прође. А ево, удала се већ, као да ни нема емоције“, сада већ о удовици војниковој говори. Бол са лица овог тридесетогодишњака беше испунила кабину возила. Мучно. Протерани ваздух више него неопходан, тескоба успорава дисање, гуши. „А чини ми се...“ Промрмља, па заћута у трен, подиже главу, погледа ме право у очи, па настави започето: „И дете је носила, дете брата нашег.“ И у исто време се мешаше туга са горчином, у гласу, покретима, овог корпулентног шофера кротке нарави. Немоћ да се ишта од јуче поправи. Сећам се свега, није двадесет година пуно. Тешко је све забораву уступити. А бити општински службеник, остаде сан многима. Остварен или недосањан, зависно од одлучности појединца, спремности да се цена плати, ма колика била. И премда је клонирање забрањено, ако се не варам, законом прописано, ове у поменутој згради општине наше, као да неко штанцује за потребе своје велике игре, позоришног комада комичне садржине. Спектакл за публику знану, унапред одређену, спремну да аплаузима подржи, награди ход по жици, гутача пламена маглом одевеног. Ето, поменух бомбардовање, не написах готово ништа о томе. А ова прича ме стеже, притиска груди. Помислих, ако поделим с неким, ублажићу бол, терет са себе скинути. Не вреди. Можда времена треба, да још мало остарим. И те ране ће морати да зацеле. Не може до краја да притиска иста мука, бар не истом жестином.

76-77 Предраг Живановић МАЧКА Време школског распута, на прелазу измедју четвртог и петог разреда, проводио је играјући се на улици, у крају у коме је рођен и одрастао. Све док дође тренутак да га родитељи воде на море. Свако лето из најраније младости било је слично. Осим овог лета, када се нешто догодило што га је обележило за цео живот. Био је стидљиво и повучено дете, бирао је друштво. На улици где су сви одрастали увек је било оних који су га малтретирали. Онда је изненада све стало. Играо се на грађевини нове зграде која се градила у крају. Градилишту се тешко прилазило, постојао је и чувар који је терао њега и његове другове. Деца не би била деца када не би нашла начин да се увуку на градилиште. Предвече, када сви радници напусте посао, а чувар остане сасвим сам, и релативно незаинтересован да шета ван своје кућице , која је била постављена на углу грађевинског комплекса, деца су долазила на градилиште да се играју својих игара. Једне вечери су се прикрали, и преко ограде од жице, камена и дасака стигли до грађевине, која је у овом тренутку, била готово комплетна зграда. На вишим спратовима су била постављена стакла на прозорима станова, а степенице до виших делова и ходници су били комплетно уредјени. Био је то њихов чаробни свет, у коме су могли ида замишљају своје нове планете, свемирске бродове, нове градове. Свесни чињенице да се ближи тренутак када ће морати да напусте тај магични свет, јер ће зграда постати усељива. Док за то не дође време, уживали су. Постојале су подрумске просторије којих су се плашили. У њима су попут великих зграда у Енглеској и Америци, које су видели само на филмовима, биле постављене услужне веш машине. Веш машине су изазивале страх код деце, страх чији разлог није био утемељен реалном ситуацијом коју су доживели. Распредале су се приче да се чудне ствари догађају у вешерајским просторијама, да се машине укључују саме од себе, да у себе увлаче децу, која затим нестају без трага, да испуштају језиве звукове који парају тишину, и да их ноћу чују станари зграда у суседству градилишта. Наравно, 74

била је то само бујна машта деце. Машине још увек нису употребљаване и чекале су усељење првих станара у нову модерну зграду, пројектовану по угледу на моћни западни свет о коме се маштало тих дана. Кључ ових просторија налазио се код чувара, а деца никада нису била тамо. Све што су знали о томе било је у домену прича које су се распредале по крају, које нико никада није потврдио. Овог летњег предвечерја играли су се Звезданих стаза. Свађали су се око тога ко ће бити Спок, а ко капетан Кирк. Њему је више одговарало да буде Спок. Није волео да буде главни, али је уживао у улогама које имају везе са интелигенцијом, са маштом и домишљатошћу. Важио је за паметно дете, али је био крхке грађе и често му је слабо тело било препрека да испрати своје другаре у свакодневној игри, која је за њих била цео један живот. Распоредили су се по приземљу зграде, као по ново отркивеној планети, и свако је требало да у замишљену базу донесе по неку занимљивост са нове планете, односно неки предмет који сматра занимљивим а надје га на градилишту. Редовно наоружање биле су цевке са фишецима, обмотане разнобојним изолир тракама. Постојало је право мало такмичење ко ће имати лепшу цевку. Били је то њихово ласерско наоружање. Тражио је у приземљу, али га је нешто вукло да на моменат сиђе до подрумских степеница. На дну подрумских степеница, у потпуном мраку, стајале су наслагане интересантне алуминијумске шипке, изрезбарене и исечене. Биле су то шипке намењене гарнишнама за станове. Помислио је како је то добар улов, и могао је да их представи као шипке монолите са новооткривене планете, које имају неку посебну моћ. Страх га је лагано обузимао, размишљао је да ли сме да сиђе у подрум. Нико никада, од његових другова није закорачио у подрумске просторије. Помислио је, како једном мора да буде храбар у животу. Улов који ће донети, биће занимљивији од дасака и кутија које ће донети његови другари. У ново изграђеној згради, како се ближио завршетак грађе, било је све мање и мање занимљивих ствари, јер се све вредно затварало у контејнере и чувареву кучицу. Охрабрио се и кренуо је према мраку који је претио из подрума. Сав се тресао. Таман кад је стигао до алуминијумских гарнишни, пружио је руку да покупи неку из што веће могуће даљине.

76-77 Онда га је неко или нешто увукло доле. Почео је да вришти, плаче, да се копрца. Надао се да ће га неко од његових другара чути и потрчати у помоћ. Неко му је ставио повез преко уста истог тренутка. Није му требало пуно да препозна уличну банду деце која су га малтретирала. Држали су га за руке. Није имало шансе да им побегне. Одвукли су га право према просторијама, где је, по претпоставци, требало да буде вешерај. Видео је то, јер су старији дечаци имали лампу којом су осветљавали подрумске просторије. Више пута је испричао родитељима за ову децу. Сви су били у старијим разредима. Покушао је да исприча и учитељици,. Она је све то доживљавала као дечију игру. Једном је и његов старији брат одлазио да им запрети. Малтретирање није престало. Знао је да ће, пошто нема помоћ од одраслих, морати да смисли начин да се избори да ово малтретирање престане. Један од старијих дечака са лампом, у другој руци је имао кључ. Био је то кључ просторије са машинама. Како је дошао до њега, није знао. Вероватно га је украо од старог, лењог чувара који је стално био мрзовољан и незаинтересован. Врата његове кучице била су стално отворена, а на зиду у посебном сандучету за кључеве, налазили су се кључеви објеката на градјевини. Сви су то знали, али требала је велика храброст украсти их, а већина просторија била је доступна без кључа у периоду док зграда није била близу завршетка изградње. Старији дечаци су имали храбрости да украду кључеве. Био је то доказ да су старији дечаци долазили овамо, без обзира што су млађи дечаци били убеђени да тамо нико никада, осим радника није крочио. Увукли су га у мрак просторије у којој би требало да буду познате, језиве и опасне веш машине, и закључали у њој. Окретање кључа у брави и звук који је оно направило било је нешто најстрашније што је до тада доживео и чуо. Тај звук распарао му је тело и мозак. Остао је сам у просторији. Тишина, хладноћа и огроман страх надвили су се над њим. Језа му је прожимала тело, тресао се и плакао. У просторији се није видело ништа. Покушао је да опипа наоколо и убрзо је додирнуо хладан метал огромне веш машине. Сетио се старе веш машине коју су некада имали кући. Увек је покушавала да напусти купатило, страшно је скакала и била бучна кад би је његова бака укључила да пере веш. Некако му је сам тај чин био тескобан и мучан. Страхови из детињства остају као вечне трауме. Веш машина сигурно има неку своју самосталну машинску памет и мозак. Како објаснити то да из ње никада нису излазиле две

исте чарапе кад се ставе на прање. Чучнуо је уз хладан метал, згрчио се и тресао се и плакао. Тај плач није имало ко да чује. Надао се да ће другари приметити да га нема. Али знао је да нико неће сићи у мрачан подрум у коме је вешерај. Тамо нико никада није сишао. Колико су се само варали, банда старијих дечака је знала за ово место и нису се плашили да у њега долазе. Нека унутрашња снага и глас су му говорили да престане да се плаши, нема овде доле ничег страшног. Још увек је жив. А онда је почела бука. Машине су се укључиле саме од себе и почеле да перу имагинарни веш. Светла њихових тастера за подешавање прања распарала су мрак у просторији. Вриштао је и урлао, копрцао се по патосу. Све је брујало око њега. Знао је да је ово крај. Нестаће у бубњу машине и нико неће моћи да га надје. Бар је он то тако доживљавао. Ипак је био дете. Тада је напипао нешто меко. И то нешто меко је мњаукнуло и фрктало. То нешто меко отворило је огромне зелене очи које су га гледале из мрака. Више није било светлости са веш машина. Сви бубњеви су стали, електроника се угасила. Откуд мачка у закључаном подруму. Мора да је шмугнула некако поред његових тлачитеља. Ипак је то мачка, а мачке су сналажљиве и увек имаш осећај да у њима постоји нека скривена мудрост. Страх га још увек није напуштао, без обзира на малог, меканог створа који га је нетремице гледао крупним очима из мрака. Много је волео животиње, понекад их је боље разумео од људи. Људи су имали то нешто зло у себи што се није могло пронаћи код животиња. Одједном, глас разби сваки атом тишине у просторији. Глас као претња. – Престани да се плашиш и тресеш, није долично да то чиниш сада, сада треба да будеш храбар! Како то да мачка говори, како то да он разуме шта му говори? На ова питања није имао одговоре. Једино што је знао је да је, бар на тренутак , добио моћ да разуме немушти језик. У том моменту није могао да схвати да је мачка само идеја, уобрзиља, нешто што долази из његовог ума, што га охрабрује. Како онда да објасни оно што је звекнуло о голи бетон поред његове ноге. Звекет који чује и дан данас у дугим, тихим ночима. Звекет кључа. – Узимај кључ и пожури ! Заповедао му је глас у глави.

76-77 Напипао је кључ у мраку и кренуо насумично према излазу за који није знао где је, нити је имао оријентацију. Ударио је право у хладан метал једне од веш машине. Заболела га је нога, али је наставио даље да пипа по мраку. Напипао је и прекидач, али струја очигледно није била прикључена у објекту. Ускоро је пронашао врата. У покушају да их откључа, кључ му је пар пута испадао на земљу. Зелене мачије очи гледале су га из мрака. Некако је у свој тој паници и личној изгубљености успео да гурне кључ и окрене га. Брава је заклопарала и врата су се отворила. Није било светлости одозго. По претпоставци, требало би да је већ пао мрак, и да има више од девет сати увече. Успео је да се попне до сутерена зграде и да крене према излазу, када угледа сноп светлости батеријске лампе. Дечак који је га је закључао са својим другарима шутирао је два мала мачета. Тукао их је до смрти. Мачићи су плакали и запомагали болним мњаукањем. Били су толико пребијени да више нису могли да беже. Мачка која му је помогла у подруму истрчала је из подрума, скочила на нападача, али је нападач стресао са себе. Где су у том тренутку били остали из банде, није могао да зна. Плашило га је то што их нема јер могу да га пронађу и поново затворе. Изненада је добио налет храбрости. Ни сам није знао одакле. Стрчао је до подрума, узео алуминијумску гарнишну и прикрао се мучитељу. Замахнуо је и свом снагом га ударио преко бубрега и кичме. Изненађени дечак је јаукнуо, почео да запомаже и кренуо да бежи. Гласно је запомагао док је трчао. Паника и страх су били јачи од болова које је задобио повредом. Мачићи су и даље болно плакали. Истрчао је из зграде и протрчао право кроз капију поред стражарове кућице. Из кућице се чула гласна музика, изненађени чувар је истрчао и одмах појурио за дечаком. Међутим, без обзира на болове, тлачитељ је успео је да побегне у споредне улице краја који је био густо насељен. Чувар је узео велику батеријску лампу и кренуо према градилишту. Нешто сумњиво се дешавало и морао је да провери. За то време, дечак је покупио мачиће и кренуо ка једном од станова у приземљу. Отворио је прозор и искочио кроз њега са мачићима у рукама. Успео је да побегне. Ушушкао их је у башти поред своје зграде. Донео им картоне и старе крпе. Доносио им је млека док нису ојачали. Мачка која га је спасила била је уз њих. Више није разумео о чему мачка разговара са својом децом, али једном у мраку му је поново омогућила да разуме оно што ће му рећи.

– Доћи ће дан када ћеш бити награђен за своје дело! Спасао си моју породицу. Имаћеш своје дете једног дана, и оно ће бити обдарено изузетном емпатијом и осећајем за животиње и свет око себе. Оно ће имати дар човека мачке! Рекла му је мачка. Дечак кога је пребио испричао је својим родитељима да га је херој наше приче пребио шипком на улици. Родитељи су казнили дечака, није смео да иде нигде даље од зграде у наредних неколико месеци. Градилиште се полако затварало, а зграда је постала велелепни комплекс у коме су се уселили многи људи са својом децом која су касније постала дечакови другови. Свако малтретирање престало је од те вечери. * Када му је јављено из продилишта да је добио сина, појурио је одмах да га види. Са дрвета на улици којом је брзим ходом хитао ка продилишту гледале су га зелене мачеће очи које су имале нешто да му поруче. Одмах се сетио свог детињства и догађаја у њему ! Да ли су били производ његових маштања није могао да се сети. Његов ум је био довољно интелигентан и отворен да правилно доживи свет око њега. Мораш имати емпатије и љубави, без тога је живот сам велики неред и пакао.

76-77 Тајана Потерјахин ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР Летњи панађур у Краљеву чувен је надалеко још из времена Карановца. Марвени трговци из целе Србије потерају стоку на пазар, па се за та три дана колико вашар траје, прода и по пар хиљада грла, највише бикова. У скорије доба износе своју робу и занатлије, ситни трговци и сељаци а велику ползу виде и механџије, треба сав тај народ негде да преспава и да се окрепи. Подигну цене у небеса. Краљевчани ионако воле да купују и продају, још више да разгледају шта је ко донео а понајвише да ћаскају и да се распитују. Више се на пазару у та три дана сазна него што стане за годину у све новине које у Краљевини излазе. Људи пристигну са свих страна па се свашта чује. Ипак, кад се панађур сврши остане варош прљава од силног штрапаца. Осети се и замор, па колико год да се радују празнику сваке године изнова, Краљевчани са олакшањем дочекају да се гости разиђу а оног пчелињег зујања са улица нестане. Све се брзо врати како је било, остану измењене само књиге рачуна па се наредних дана пресабирају ко је како прошао. Остану и згоде, шале, понека тачна и много нетачних информација, које се после разматрају и даље преносе, ако су корисне или макар забавне. Краљевчани се међусобно не запиткују, ко је овајдио сам се хвали, а ономе ко није не треба стајати на муку. Опет седе по сокацима неузнемиравани буком коју праве поједнако животиње и људи. Баш првог дана по празнику затекао се Дамјан са својим друштвом испред „Европеˮ. Разматрају да се помере навише, макар и код Милентија, не би ли се склонили од смрада балеге који је још испаравао са калдрме. – Ал' лепо мирише сад господи пред „Паризомˮ. – поцркаше од смеха. На јесен отац шаље младог Буњака у Беч, Лаза и Антић читају му буквицу да само учи, главу да не диже, а Саватије Божић чудом не може да се начуди како се нико раније није сетио да о панађуру и нешто културно изведе, него само кад су добротворне забаве или изложбе за свет који већ нешто зна, а сиротињи и сељаку се никад нешто пристојно не прикаже. Ваљда се људима чини непримерено 80

мешање културе са смрадом балеге, а опет су сви застали да чују како Дамјанови ђаци певају стару песму о Хајдук Вељку. Дан као сваки други, прошла је гунгула па се време успорило. Тек што је избило шест сати поподне, ето Стевана рабаџије. Са њим средовечан мушкарац, одевен као сви добростојећи трговци стоком који су претходних дана прошли кроз варош, грађански помодно али штрокаво. Није то ради марве, него због сталних путовања. Нису свуда по Србији механе чисте, у многима су сламене постеље још пуне стеница и мемле, а сви путеви су прашњави и блатњави. Црнокос и бркат, прави горостас, овај носи неку повелику торбу па одлучним, отреситим ходом право за Стеваном пред „Европуˮ. – Ево ти довезох брата. – рабаџија довикне Дамјану. Младић гледа уз улицу одакле ова двојица дођоше али мимо њих, нити помери главу нити зеницу ока, као да је слеп, глув и нем. Јеврем испусти ону торбу покрај својих ногу. Испред кафане настаде мукла тишина, уши свима порасле као у зеца. До сад се није чуло да учитељ има кога од својих. – Које је на тебе наменила, донесо'. Да сам прав пред Богом. А ти се тешко о њум огреши. Дамјан и даље гледа мимо њега, укочио се као змија али опази доктор да му јако избија дамар на врату. Целог живота ослушкује срца, никад није видео да нечије тако јако удара. А само га то одаје да је жив. Блед као извађен из гроба. – Коштало ме ђаво и по док те не нађо'. Своје си обави'. Сенка гађења, можда и мржње, затреперила је на Дамјановом лицу. Посегао је руком у џеп, и даље непомично загледан у мутну даљину. Извади једну сребрну пару и баци је брату као просјаку. – Не би' уз'о да ми је за сандук. Даље те било од мене и моји', да не знам јеси л' мртав ели жив. Сви начуљили уши, нико не сме да позове човека да седне, ако већ каже да је стигао издалека, а занима их више него ишта, душу би дали да им исприча шта је то међу њима двојицом па се овако, као два најгрђа непријатеља насред вароши раскусуравају. Дамјан брата не гледа, али зато њега Димитрије Антић нетремице посматра. Сад је већ сигуран да младић са тешком муком одржава тај привидни мир, титрају му и јабучица и капци а уста су му сува као од јектике. И дланови га одају. Из косе се једна кап зноја отклизала низ слепоочницу. Јеврем пође, начинивши и сам врло ружну гримасу

76-77 као израз крајње одбојности а опет, као и неког страха. Климнуо је главом према незнанцима у знак извињења што су овом непријатном сусрету били случајни сведоци а њима жао што је готово а тек сад им ништа није јасно. Кад је одмакао пар корака, стаде. Заболела га мимо воље мајчина мука па се сети оних њених мршавих руку, плавих вена што су набрекле од бола и пропињања у празно, за ништа. – Упали мајци свећу. Да гу се смири душа. – то изрече без нетрпељивости, као своју последњу молбу млађем брату. Дамјан ћути чврсто стегнутих вилица, ако јаче стисне изломиће зубе. После пар тренутака просикће кроз њих отровно, као кад се на улици тера псето: – Кест. Јеврем Узунски не сме да му окрене леђа, све хода натрашке. Тек кад брата нестаде из видокруга, пође људски према колима за рабаџијом. Чинило му се да је сав терет овога света који је носио до тог часа не на леђима него као камен о врату, скинуо и оставио на том сокаку. Пролазећи поред цркве, три пута се прекрстио, па се тек тада окренуо и пљунуо за собом. Да више никад не види ту варош, да га више никад не наведу ни Бог ни ђаво на Дамјанов траг. Да му очи више никад не види, убио га Часни Крст. Пред механом је још неко време било сасвим тихо, да падне на земљу влат траве, чуло би се. Дамјан седи, срце му се мало смирило али још увек не говори. Нешто мисли, зенице му играју али шта, то Бог сами зна. Да би прекинуо то неугодно ћутање, па куд пукло, Лаза Стефановић се невешто закашља, ваљда ништа паметније није могао да смисли у том трену, а сасвим сигурно, нешто глупље се и не би могло изговорити: – Тако некад...старија браћа... Чича Лука Петровић је седео све време за столом подаље од Дамјановог и узнемирено посматрао младићев неми грч. Сад га је Лаза пренеразио, матор човек а да за толико нема такта. Показује му руком да је шенуо. Овај слеже раменима, ако је неко умео боље, што не изусти? Неће ваљда довека ту да седе и ћуте као мутави. – Немам си браће. Само душмане. Дамјан устаде, узе ону торбу и оде. Чим је одмакао тако да их више не може чути, а то је било брзо јер је прошао кроз варош као да га гони ђаво, стадоше другови да распредају шта се и зашто

управо збило. Не би могло ништа друго да буде, сем да су се око имања покрвили. Шта би у Србији браћу раздвојило, или је политика или земља. А овде, судећи по оној торби, може бити пре ово друго. – Матер му је умрла – каже чича Лука – нико му ни Бог да прости не рече. Сели ту и туђе бриге водите, а он...- не доврши шта је хтео, задрхта му реч на језику и јабучица у грлу. Остали климају главама, јесте и то, у праву је старац. – А ти си му се баш наш'о. – каже газда и досипа у празне чаше. Право збори. Куд га пусти да оде сам? Скочи Лука као на ватри за Дамјаном, а тако и Димитрију лакну. Треба неко да буде сад са њим. Не ваља кад човек, макар био и здрав и млад, све у себи задржава. Боље је и заплакати, потући се, напити се, ако треба и из гласа закукати. Ако велика бол нема куд да изађе, обмота се око срца као змија и удави га. После човек, и ако остане жив, боље да не живи. Још кад је крајем пролећа коначно отоплило, Дамјан је изнео пред кућерак једну столицу и ту би кад год је докон седео. Некад сиђе до реке па прошета или смочи ноге али највише воли да је посматра из своје авлије. Кад размисли, ни већа ни лепша кућа му не треба, ваљда ће моћи и Стевка да се навикне, није у двору одрасла. Ако јој се не свиди, нек' иде. У баштици цветају невен и кадифа, хортензије. Бог свети зна из ког семена још ниче то цвеће, он га није сејао. Кад је кишовито, замирише орахово лишће. Велико дрво, вероватно старо колико и Краљево. Она будала му рече пролетос да га исече. Пре би своју руку одсекао него стабло које памти оно што су људи заборавили. Оно што не зна ни река, јер вода отиче и пролази а дрво стоји и посматра. На ветру говори али човек никад неће научити тај језик. Сем тога, Дамјан воли орахе, биће их на јесен колико му душа иште. Ваљда воли и Стевка, то већ не зна. Ни да ли уме поштено ишта да скува, можда ораснице да испече. Ако јој је до тога, живи и без орасница годинама, није му запело. Ораховачу не пије, али би могао да остави, да кад коме поклони. Наслонио се теменом на зид и бесмислено претура по глави све што му дође у памет. Мисли ремете хитри кораци, већ препознаје чије се излизане пете тако жустро, живчано одупиру о калдрму. Ето чича Луке. Капија шкрипи попут брава, треба да је подмаже. Овај стоји испред ње као чирак, страх га да уђе. – Шта си ту стао?

76-77 Старац приђе стазицом снебивајући се. – Јеси добар? Дамјан клима главом. Стави му чича руку на раме, загрлио би га али неће се дати, ајдаман. – Бог да јој душу прости. Момак се трже просто изненађен, погледа га у чуду: – Коме? – Па рече онај... да вам је мајка умрла. – А... – одрекне главом – Немам ја мајке. Види Лука да је у тој породици велики раздор био, зато њему нико не долази нити од кога прима пошту. Боље да не џара више. Потапша га још једном по рамену, рука сама пређе на косу, да га помилује или да се осуши: – Немој, сине...Нема нико да живи а да га није родила мајка. – пође да не зановета па се сети тек код капије да упита за најпрече: – Како јој је име било? Да наменим свећу. – Глеј си работу. – момак одговори набусито па узе торбу и оде у кућу. * Дамјанова мајка, Иконија, била је од богатог рода јединица. Отац јој је, као и муж после, био сточни трговац, један од имућнијих у неготинском крају. У мираз је донела имање тек за мало мање од жениковог. Обрен је такође био једино дете у породици Узунски, његови се тек беху доселили из села у варош. У то време још су у Зајечару преовладавали ниске бондручаре и блатњави сокаци. Кад су прве спратне куће зидане циглом почеле да ничу покрај Тимока, подигао је и Обрен своју, нову, велику и белу, каква је пристајала младом, способном и имућном човеку. Његова породица и имање тек су почели да расту истом брзином којом се и Србија мењала, са њом све вароши у којима су живели и радили паметни и вредни људи. Иконија је била прилика какву ниједан отац не би пропустио да испроси за сина. Не само богата него и лепа, веома висока и витка, тамнокоса. Још битније, поносна и вредна, као што је сав народ из тог јуначког краја, а најважније, честита. Обрен, опет, донесе у брак оно што је код мушкарца прече од лепоте, чврсту и сигурну 84

руку, поштење и верност. Никад се није чуло да је Иконију преварио и ни један динар у кафани није проћердао. Животи и имања спојише им се на опште чуђење јер се то ретко тако удеси, да су двоје једнако богати, да не деле наследство ни са ким, а да ниједно није у макар чему фалично. И да се још на све то, воле. Живели су лепо. Много новца тражи много рада и крв да се пропишти и џигерица да побели. Обрен је често одсуствовао, није лак живот трговца кад се са толиком стоком путује на таљигама по блатњавој Србији. Али важно је само да човек има за кога да ради, ако је сам као камен, џабе му да седи код куће ногу мимо ногу. Он се старао да увећа иметак и ништа му није било тешко. Иконија је опет, иако од богатог оца у кога је свега преливало, била скромна и чуварна, способна да од динара направи два и да чека хранитеља увек са уздигнутом кућом. Да дође неко из Београда у Обренов дом, не би ни приметио да је напустио престоницу, тако је кућа била удешена по најновијој европској моди, са пространим салоном доле и собама на спрату, великим тремом иза кога је пупела Иконијина цветна башта а још даље, у ливадама, пасла стока. Бог им је дао три сина, Јована, Јакова и Јеврема. Све један другом до ушију, дечаци су расли заједно и међу њима је владала велика слога. Од таквих родитеља каква могу бити деца? Радни, паметни и здрави, сваки као од брега одваљен. – Што је Бог дао Обрену, то није ником. – говорило се у народу, па се људи крсте или чукају у дрво, померају столице, пљују, шта год је ко упамтио од старијих да треба учинити само да зло не чује. Али зло све чује и зна, како год се људи довијали у лакомисленој нади да ће га преварити. Текли су многи дани без икаквих већих трзавица. Помреше по реду Иконији и Обрену родитељи. Дође и прође по која лоша година али деца расту, имање расте, и оно што највише вреди, у дому Узунскога живи слога. Кад су синови стасали, најпре најстарији Јован, почеше да помажу оцу. Иконија је мислила да барем једнога дају на школу. Паметна су деца и штета би било да од њих тројице макар најмлађи не изучи какву науку. Лакши је живот у вароши него терање марве. Обрен се, опет, само старао за иметак. Књигом треба да се бави сиротиња, а ко већ има у рукама земљу, стоку и посао, нека се прими тога што му је Бог дао. Тројица су, ваља свакоме оставити да буде газда, и кад се буду делили да не буде свађе него да свакоме своје буде довољно.

76-77 А зар може икада да буде довољно, па да се не пожели или туђе или више? Како је старио, тако је више грабио да стекне и заради а време је брже од човека. Код таквих људи, који живе у сталном страху да нису урадили колико су могли, да су некоме дужни да створе и оставе, почну да бујају и грамзивост и тврдичлук како расте са годинама тај страх. Ко се прими велике одговорности, да храни целу породицу и да унуцима својих унука осигура леп живот, мора напослетку да погине од те незајажљивости. Али Обрен је имао за кога да гине, није му било жао. У сваком од своја три сина видео је пресликаног себе и не зна се којег је више волео. Већ су увелико одрасли и стално се са оцем бавили око стоке а мати је остајала сама, данима, некада и недељама. Па и кад се врате, махом опет воде своје разговоре, а она је, ето толико ту да скува, поспреми, и да сваком пољуби чело, жељна да их грли и љуби таман онолико дуго колико их није видела. Као озебао сунце, све усамљенија, чекала је да се пожене па да се кућа испуни смехом, ма макар и свађом, само да није глува. А онда се деси, Бог је рекао тако, кад је већ њој било преко четрдесет а Обрену скоро педесета, да Иконија зачне. После се причало по Зајечару да јој је то дете направио неки калуђер из Суводола који се затекао у вароши по некој олујчини, па га је примила на конак, докон свет свашта измишља. Тек, кад је мужу рекла да је трудна, такве му глупости нису ни пале на памет, зна кад је са њом легао. Рече да нема говора о томе да роди. Сем што су стари па ће цео свет да им се смеје, Јован доспео за женидбу, а она треба да доји дете, и срамота је и гре'ота. Њих тројица су, већ момци, између себе имање поделили. Као што и треба да буде, док је родитељ жив и асалан, а не после да се деца међу собом гложе. – Ако има за тројицу, биће и за четврто. – Иконија је забеђивала и молила али џабе. Помишљала је, можда јој је Господ дао да роди у старим годинама кћер коју је толико желела. – То ми тек не треба. Ко ће да је пази кад се задевојчи? И где то може да буде да баба рађа децу. Ако где и може, у мојој кући неће. – Браћа нек' је пазе. Кад су сазнали да је мати носећа, момци се и саблазнише и забринуше. Жена у тим годинама ако некако и зачне, тешко изнесе трудноћу а лако може на порођају да умре, младе и здраве жене листом оставише тих година сирочад. Волели су мати, иако су са оцем били једно, иста памет, исти живот. Јеврем је још био и

помлад, али свуда иде са њима, као да су једнаки, у мушком друштву да постане мушкарац. – Срамота, мајке. – рече само Јован, који је у то време већ бегенисао девојку да се жени. Иконија погне главу, ћути. Како то може да буде, малено као зрно пасуља детенце у утроби, а срамота? Са својим је мужем легла, како је Бог и рекао, да се множе и да рађају децу. Па као што у јесен, кад већ башта опусти и све посиви од слане, студени и ветра, процвета она једна бела зимска ружа уз капију, тако може и у жени да никне живот кад одреде Бог и судбина. Бог и судбина, а не човек. Није то његово. Мало после сањала је како се играју коњи на пропланку подаље од вароши, три врана и једно мало ждребе, пегаво. Кад је видела у сну то ждребе, тако јој је омилило да је знала и пре него што се пробудила да ће да роди. Ако ко намисли да га узме, мораће и живот да јој прекрати. Обрен баш беше кренуо са синовима на панађур негде у Шумадији. Намрштио се, помрачио, као да није отац тог детета, као да уопште никоме није родитељ па може тако окрутно да заповеда. Сенка му се сабласно издужила, глас продубио: – Док нас нема, да си се очистила. Кад се будем вратио, то да буде готово или ме боље не чекај. Она погнула главу и скупила се покрај капије као јад, као да је за нешто крива. Не може човек никад мисао своју зауздати. А није она то чак ни помислила, само је налик неком туђем шапату дубоко у уху чула. Али би тако. Не врати се Обрен. Убио га вепар кад су утеривали стоку на имање, ту иза куће. Како га је оборио на земљу, лице му је изровао, да нису својим очима гледали не би га после рођени синови познали. Док је Јаков откочио пушку, животиња га аман поједе. Поп није дао да се сандук отвара, тако је био унакажен. Зајечар се цео пренеразио и ожалостио, Обрен је био цењен и добар домаћин, спретан са животињама да је могао дивљег коња да укроти. Па да га убије нераст. Синови, мушки па не приличи да плачу, као да их је поплава избацила убледели, помодрели, стисли се један уз другог. Све што знају уз оца су научили и све што имају, он им је стекао. Осетише се као изгубљени негде далеко од куће, а свет велики и страшан, туђ. Иконија, рекло би се, и жали мужа, и не жали. На сахрани је по реду нарицала, куд си пош'о домаћине, коме си ме оставио, што и мене не поведе, али

76-77 све то некако без суза, што кажу бабе, насуво, тек ради народа. Види то Јован па каже овој двојици. – Од туге се скаменила. Век је провела са њим. Како би могла мати да не жали оца кад су као једно живели? Тек кад је прошло пар месеци синови су разумели да очеву вољу није испунила, порастао јој стомак. Скаредно и погледати, већ оцвала жена а трудна. Кад су је питали шта чека и шта мисли, мајка им рече: – К'о што сам сваког од вас тројице родила, а могла сам још у стомаку да убијем, ће родим и ово. Само ако умрем пре тога, ето тако ће и оно да умре, иначе никако. – Не дао Бог, мајке. Сад само тебе имамо. – крсти се Јеврем. У зиму се разболела. Снег завејао, ударио мраз и ветар, она кућетина велика, загрејати се не може а она слаба, носећа, нико се не стара за њу. Све мора сама да спреми и да брине о синовима и о себи, сем што једном у недељи припомогне старица коју је Јаков довео из Великог Извора, да је у тежим пословима одмени. Та жена му рече да кува мајци чај од вратике и да јој даје што чешће да пије, па ће да побаци. – Није за њум опасно? – Није, није, само за посмрче. Помешај са наном, да не позна. – Не знам, браћо, гре'ота је. – каже Јеврем, страх га од Бога, мада би дао бар пола живота да може то проклето семе у њој само од себе да угине. Вратић кад се скува мирише пријатно, слично као рузмарин, несрећна Иконија није знала, ни помишљала није. Чај као чај, не делује брзо као права медицина али ипак је пре времена згрчише болови па поче крварење. Понадаше се браћа да су обавили посао али им је кратка била радост. Само су матер намучили а оно не липса. Родила је Дамјана у прву суботу по Сретењу а да га није целих седам месеци носила, без ичије помоћи, сама у крвавој постељи и боловима какве није знала да човек може преживети. Три пута се пре тога порађала, осетила није. Са овим се намучила као Христос. Повојницу нико не донесе, пупак је сама пресекла. Како чуше у кући дечији плач, момци се помрачише као да им пишти дрекавац. Помишљали су да ће умрети само, посмрче од старе мајке прерано рођено, колико може да живи? Може, све може кад враг хоће. 88

Један у другога гледају престрављено, збуњено. Шта би требало да осећају сад кад оно смежурано и црвено ипак вришти из колевке? Брат им је рођени. Једно је док га не видиш, а ово опет друго. Мало и јадно, као пиле. Ништа није криво али смета. Како ће Јован са момцима догодине да купи сватове, а младин девер се тек родио? Може ли сутра, кад пође у варош, за једну руку да узме сина, за другу брата, па да их шета? Напослетку, варош ће да се смеје па ће престати. Њих тројицу је више болела неправда. Зашто да своје имање деле са њим? Отац га није хтео, за њих је стицао и са њима, а ово недоношче је требало да умре. Уместо њега, погибе Обрен. Тако се некако, најпре у Јованово срце, а онда је брзо као пламењача заразио и браћу, увукла мрачна вера да је то дете сами ђаво оставио њима на праг, да се не каже како је Бог дао само добро, него да и њихову кућу потрефи неко зло. И то је био за њих од како се зачео, црна и све црња несрећа, да не може гора бити. Са тим подозрењем расла им је и мржња. Растао је и Дамјан. Мати га је чувала као зеницу ока. Ако би га на трен оставила. Знала је шта му браћа мисле и да је болешљив, рањив и мали. Колико ова тројица беху од рођења кршни и здрави, толико је он био слаб, као малени цвет зимске руже кад у новембру ударе први мразеви. Од како га је на груди први пут привила, тако му је тепала. – Зимска ружо, цвеће моје. – пољуби му очи, светле, сјајне. Он је гледа, ништа не разуме али осећа шта је топло и добро. Крстила га је са попом и кумом сама, браћа нису хтела ни да им се спомене. Они су само мислили како да га нестане. Уочи Божића наредне зиме, породица се тек скупила око свете празничне софре, оде горе у собу Јаков, па није прошло пар часака, позва матер, као да је нешто пита. Како је окренула леђа и пошла према степеништу, Јован шчепа дете из колевке покрај огњишта. Срећом па је Дамјан одмах заплакао, те се мајка досетила, потрча натраг. Да је трен један закаснила, Јован би га бацио у ону велику ватру у којој је бадњак већ горео. И да није носила, од како је родила, о појасу Обренову кубуру: - Спуштај ги назад! Спуштај! – Иконија цичи као гуја, а прети очевим оружјем. Јован је гледа широм отворених очију и кад схвати да би га мајка заиста ради тог детета убила, само га пусти из руку. Мати притрча да подигне Дамјана, заценио се од плача, а кубуру врати за 89

76-77 појас. Тако је био велики и оправдан њен страх да се од пиштоља није раздвајала а од те вечери је морала често, кад не може да га пази, да крије дете по јаслама, на тавану, у качари, некад га је и у сандук са перином затварала, а он је ћутао као да зна, гласа не би пустио док се по њега не врати. Дошао је после рат и сва његова беда. Кад је војска ударила на Турке у јулу код Великог Извора, погибе Јаков. Од топовског ђулета је страдао, тако је јак удар био да се бор покрај рова запалио. Донели га угљенисаног, мањег су га сахранили него што је био кад се родио. Мати се од плача пресамитила али она двојица јој не верују, Јован поготово. Како истовремено може да жали за Јаковом и да воли посмрче које је криво и за рат и за смрт. Пре него што се родио ништа од тога није се дотакло њиховог дома а сад су заређале несреће и дао Бог да та буде последња. Али браћа осећају, просто знају да неће. Она над ковчегом нариче а Дамјана привија уз себе, само јој онај пламен пред очима из ког га је зимус отела. А тако и Јован, како склопи очи, види ону божићну ватру али у њој му Јаков изгоре. Нема шта није нашла, платила, урадила, да заштити најмлађег сина. Од свега. Што је било најтеже и најскупље да се нађе то му је у амајлију ставила, и сукрвицу ждребета, и парче зуба од курјака, стари турски дукат са мртваца, змијску кошуљицу, чега се све јадан није напио и најео од враџбина, а опет се догодине разболео од тешке упале плућа. Тако неотпорно детенце а тако немилосрдна и дуга болест. Знала је одмах шта је, Јаков је исто у фебруару рођен. Оде да га откупи од брата. – Немој, Јакове, тражити мога Дамјана, он ти не треба а ако баш хоћеш да дођеш да ми га узмеш ти се на овај шипак заустави и ту остани. – зарије прут дивље руже на синовљев гроб па сакупи земљу са њега и још две незнане хумке да запоји дете. Оно шта ће, не зна па пије. Штипа му вино уста, али није прошло недељу дана, оздрави. Више се није разбољевао, растао и бивао мајци све лепши. Гледа му црте лица, на Обрена и његове не личи, нити на браћу. Биће да је повукао на њеног стрица, барем по причи, она га није запамтила. Слушала од бабе да је момак био леп као најлепша девојка, добар као бели 'леб. Једном кад се враћао из трговине, само што није стигао мајци, пресрели га разбојници. До куће је допузао без капи крви, тако су га крвнички изболи, и ту је на прагу издахнуо. Од те приче још као младу стресала је језа, а сад поготово. Већ је Дамјан био

дечачић а мати се и даље старала да никако не остаје насамо за браћом, да не једе што му они дају, да не излази сам из куће. Њима је запретила, да добро запамте: – Њему једна влас да зафали, ће вас шаљем обојицу оцу. После се и за себе плашила кад опази Јеврема и Јована како се мрачно домунђавају. Сваке ноћи се закључавала а кубуру је држала под јастуком. Са Дамјаном увек у истој соби и стално у страху. А он је, Бог и душа, био и послушан и добар. Кад је пошао у школу мати га је пратила и тамо и натраг. Сваког Божијег дана. Учио је боље од друге деце, Иконија се крстила и благодарила, нека је напокон родила сина а да не тера волове по Србији. У то време се Јован оженио. Млада је била лепушкаста и вредна. Нису саставили пола године у браку, умрли обоје од срдобоље. Он се на самрти дуго исповедао попу а после је дозивао матер. Кад је дошла ништа не могаде да јој рекне, само је онако слаб и онемоћао миловао по руци и сузе су му текле као из иконе. Опет мајка лелече на гробу, опет цела варош у сузама, тако добар и млад, крупан и личан човек тако брзо да сконча. Уместо да љуља догодине колевку, пуче канап кад су сандук спуштали, паде у раку као у амбис. А Иконија само уз скуте привија Дамјана, да јој је он ту па нека сав свет пропадне у тај гроб. Варош се није претерано ни згражавала ни ибретила, ма ни издалека како су Обренови синови очекивали. Детенце тамнокосо и бледо, мршаво, а очи му светлуцају као стаклићи, и коме сретне поглед, осмехне се. Није оно криво што се касно родило. А ето, какве су велике несреће задесиле тај дом, биће да је од Бога послат да буде матери утеха, па ако је тако Богородици и Господу драго, шта има ко да се изругује старој жени што је родила. Добро кад је могла, куд би да нема још њега и Јеврема. Само једна врло стара жена, погрбљена и мала као приказаније, кад су већ сви поузимали панаију, последња приђе па показа Иконији главом на дечака, а гласно рече, да сви чују: – Од кад се ово роди, ти црно нема да скинеш. Мајка као мајка, не може душа да је не боли за породом, па да је најгори. И у манастир је ишла да исповеди старом калуђеру свој највећи грех: – Чини ми се, оче, како којег на гробљу оставим, к'о да сам их мање него мог Дамјана волела па да су зато помрли.

76-77 – То пусти Бога да измери. Не може човеку да узме душу оно што му неко мисли. Бог бира кога ће да узме а кога да остави. Умири је то мало, али опет себе мучи јер зна истину. Била је добра мајка свој четворици, да привије, утеши, успава али само би ради Дамјана рођено дете убила. Да је обрнуто било, не би. Од четворице, остадоше јој двојица. Јеврем се тада већ од страха разболео, не може да спава, само види оца и оно изуједано наказно лице, па спаљеног брата, Јованове исколачене очи. Оставише га самог са немајком и тим јединим братом ког мрзи таман колико је волео живот пре него што се андрак родио. На младића сад паде и читаво домаћинство. Ни момковао још није, прихвати се тешког рада да се не распе што је отац стицао, да се не запусти оно што су Јован и Јаков себи наменили. Све што зна о оцу и браћи Дамјану је Јеврем испричао. Из чисте злобе. Кад му већ не може и не сме ништа, нека зна да су га мрзели и пре него што се родио и да је на овај свет донео само зло. Нека зна да је сопствену кућу у црно завио, и да би боље било да га је мати као погану сукрвицу избацила. Дечак слуша и не трепће, а понекад и упита ако овај нешто пропусти да каже. Је ли био бели или шарени вепар што је убио оца, да ли је Јованова жена била трудна кад је умрла, колико је још војника страдало кад је Јаков пао. Према људима о којима је Јеврем говорио са најцрњим болом Дамјан није осећао ништа иако су и њему најрођенији. Није их упамтио, али сваку братовљеву реч јесте, иако тада још није ништа разумео. Мати га отме од тих ужаса а Јеврема изгрди на пасја прескакала. Зар се то говори деци? Смести Дамјана у крило, а већ је и повелики био, па му показује онај пропланак који је сањала док је била носећа, милује му чело и косу: – Зимска ружо, коњче моје...- и никад јој не досади да му тепа и да га љуби. Не заборавља како је био незаштићен његов мали живот и како је могло, да је само за мало устукнула, никад на овом свету да га не буде. А што свет да постоји без његовог милог смешка? Прича му како је сањала девојку за њега, лепу као сами бели дан али да је она сада још мала и да ће проћи још нека година док је не ожени. Њега то не занима, шта зна дете, пита је о ономе што има у књигама, а мати не зна да чита, па га грли и стеже, а он се отима, смеје, не може да дише колико га чврсто држи. Иконија престаде да се бори, да лаже себе и Бога, није она тако хтела и није крива, од све деце и свега на свету, највише је њега волела. Гледа га док спава,

лежи на стомаку а обе руке положи на јастук, цео свет се смањи у ништа наспрам то мало мириса што јој остане у ноздрвама кад га пољуби. А Јеврем га је тукао. Кад год ухвати прилику, кршан момак од преко двадесет година, тешком руком лупи га по глави, најчешће и најслађе по лицу. Овај га само гледа, не плаче, нити узвраћа нити узмиче. Никад се није пожалио мајци па је некако и њу минуо страх, ваљда је рачунала да сад кад остадоше само њих двојица, Јеврем нема ради чега да се греши о брата. Можда га је макар мало заволео јер како може на овом свету да живи човек а да га не воли. Дамјан је био весело и радознало дете, свашта је питао и много трчао, смејао се гласно и звонко толико често да је Јеврему по живцима играо. А опет, волео је да седи у башти сам, ту би провео сате гледајући бесмислено у небеса. Кад замиришу у спарни сутон тек покошене траве и камилица, човеку се разиђу ребра и отворе плућа, сав тај мирис уђе у душу као што тамјан окади цркву и освешта је лепотом. Мати га гледа са прозора, а брат са трема. И сваки пут, као да има по целом телу очи, овај подигне главу и узврати им поглед. Мајци се осмехне, жарко сунце тако не сија. Јеврема само гледа. Нетремице, као змија, све док овај не побегне у кућу. Али од зла се не може побећи, ако није побеђено, оно победи. Дође Јеврему у памет једне ноћи, док су му искрсавала пред очима лица најрођенијих које једе земља, да брата задави. Просто, да га задави. Јак у рукама какав јесте, за часак ће да му прекрати живот па макар њега одмах мати предала властима. Толико је дужан својима и кад то заврши, ваљда ће моћи напокон да заспи, па и окован. Страх му је растао и растао и нарастао као планина, као безумна мржња. Као туга за браћом. Уђе тихо, ништа се у мраку не миче. Приђе постељи а срце му куца у петама. Страх га од Бога, од матере, од самога себе, али неће никад мира имати док је несрећа у кући. Тек што му је спустио руке на врат, а чинило се да спава, Дамјан отвори оне хладне, празне, урокљиве очи, и осмехне се, ђаво му се осмехнуо: – Кест! – каже као да заповеда. Брат би да стисне а не може, руке му се охладиле и одузеле, овај му се смеје. Не отима се, него смеје. Чини се Јеврему, секиром би га посред лица ударао док га у кашу не претвори, али да стегне не може, или не сме. Побеже. Од те ноћи Дамјан му се увек обраћао као псу а он је од њега бежао као од самог огња. После је мислио, кад је оно задесило оца и браћу који

76-77 су само покушали да му науде, ко зна шта би њега снашло, горе од робије, да га је задавио. Није са тим дететом ништа било наопослено. А опет, Иконија је видела у њему самог Божијег анђела. Тако и варош. У школи је имао само одличне. Сваког дана све лепши. Пољубио би мајци изјутра руку, а она њему чело. Ако му Јеврем шта рекне или се само нађе у близини, он каже: – Кест. – и овај опет осети страшну слабост у рукама и велики, неподношљиви страх. – Немој, сине. – мајка га опомиње али тако нежно, као што Јеврему није никада ни тепала. Дамјан се подсмева. – Патлавези. – каже и зури му у зенице. Да је оне ноћи имао храбрости да га задави, не би му се сад у лице церио. Иконија лупи дечака по прстима али опет меко, лако, као да милује. Он наслони чело на њено раме и умиљава се као маче. Нема куд, помилује га по врату али мора да укори: – То ли су речи за астал и за брата? – Нећу опет, мајке. – шапне тако загрљен и не говори да је овај хтео да га удави. Свашта је друго Јеврем радио, потурао му мртву воду, наплаћао се бајања да је могао још једну кућу да сазида, где је шта чуо ту је ишао, по гробљима, раскрсницама, запуштеним местима, скупљао бубе, змије, крв и гад, ама ништа, као да га је благосиљао, бивао је Дамјан све лепши и паметнији и људи су га све више волели. Од мајке се није одвајао, као да пупчану врпцу није ни пресекла. Сатима је седео наслоњен на њено раме док би плела или везла, па би читао нешто од школских књига а понекад из Светог Писма, псалтир. Бог му дао још један дар. Скоро сваке топле ноћи могао је Јеврем да чује кроз отворен прозор материну најдражу песму и да не зна, рекао би да то пева славуј у градини. Тада је већ дечак спавао у својој соби али је увек остајао код матере до касно у ноћ а његов смех је испуњавао кућу таквом радошћу да је Иконија заборавила како су некада пусти и тужни били, и она и тај дом. Јеврем је помишљао да оде. Мајку рођену, макар била и немајка, не може да отера, грех је велики пред Богом. Способан је и млад, да узме своје и прода, опет ће негде бити газда. Али онда погледа преко баште низ ливаде, њиве и штале, сети се како је са браћом на коњима виленио кроз те забране и шуме. И остане. То је његово. Само његово. Неће га посмрче са очевине отерати. А горки су му и ноћ и дан док у својој соби стоји сам, као да није ничији син, као да смета брату и 94

матери да живе у миру. Они су породица којој нико други није никада припадао. А његова је цела сахрањена. Па заснова нову. Кад се оженио а посебно од кад му се родио син, дао Бог ако је три ноћи саставио а да се у леденом зноју не пробуди. Како сване, како се смркне, само чека која ће црна вест да стигне, изјутра седне за астал блед, изхавешћен као да су га сву ноћ јахале море. Кад крене од куће, тако се осврће као да никад више своје миле неће видети. Ишао и попу на молитву. Ништа. Како да се смири кад му је стално сотона у кући, преко погаче га гледа, у исту ћасу умачу. Сигурно би тако сасвим сишао с' ума да му једном Дамјан из чиста мира не рече, гледајући га тако испијеног и унезвереног, док су сви седели око ручка: – А које се ти, Јевреме, бојиш? За суд и правду? Неће си теби ништа буде, гре'ота је. Како рече, тако је било. Јеврем је од те ноћи мирно спавао осим ако га дете пробуди, а ни њега ни породицу коју је основао на том намученом кућном прагу никаква несрећа није задесила. После Дамјан, таман што се замомчио, оде. Ђаво му траг замео. Како је Јеврему свануо бели дан, матери се смркло да јој више никад не сване. Ако. Само је посмрче волела, он је у гроб отерао. Има правде на овом свету, има још како. /Одломак из романа, ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР, Дерета, Београд, 2021/

76-77 Зоран Крстић КРАТКА ТУРНЕЈА Не знам како ми је успело да уверим Госпаву да у Ниш треба да идем без ње, али целу сам ноћ сањао шуму од стакла. Стазе су јој биле посуте ексерима, сва сам стопала избо, а кад бих се затетурао и хватао рукама за гране и оштро лишће жбуња, рањавао сам руке. Исекао сам дланове, парао их као јастучнице, па ми је из њих испадало крваво перје. На крају мог пута, на самом излазу из лавиринта, био је престо на ком се протезала огромна мантикора с лицем моје драге. – Много је природније и чишће бити зао него добар – говорила ми је. – Зло се родило и прочистило у ватри, па се онда овако искристалисало у ову предивну шуму. – Шта то причаш?! – Проживео си пакао, али оно најтеже тек те чека – низ њене мале, искежене очњаке цеди се бес. – Па да те видимо, јуначино! Пробудивши се, једва чекам да побегнем из постеље. Сав знојав, узнемирен, облачим се, бежим напоље и остављам успавану жену. – Куде ч’ тека рано? – чуди се баба Станија, пресревши ме у авлији. – ‘ајде каву да пијемо. – Не могу, журим, чу пијем код Живана. Идем с њега у Ниш, да дигнем паре и у Сврљиг да ти средим здравствено осигурање. – Aјде, нек’ ти је са срећу. Само, да се вардиш од Жику, да ти тија мандов* не украдне паре. – Баабооо! – не могу да верујем шта чујем од ње. Нуњез ме чека, али не нуди напитак за разбуђивање. – Кам кафа, домаћине? – питам. – Еве ти раћија, а кафу че пијемо у Дервен, у кафану. Там’ давају и ратлук, а и новине мож’ да читаш. Спуштамо се колима низ брег и опет жалим што не идемо пешице: хтео бих ногама, рукама и успоменама да помилујем сваки сантиметар свог завичаја.

– Ех, срећан ли си што остаде овде – говорим пријатељу, завидећи му и уздишући. – Јесте, много сам срећан – одговара ми јетко. – Сецам дрва, јебавам се сас сено, сас сетву и жетву, а да напуним резервоар у кола требе да продадем једно јагње. Све у пичку материну! Зајеби романтику, брат ми… Игноришем његову горчину јер живим у сну исто колико и на јави. Прашина коју подижу моја кола, возећи по прастарој калдрми, изгледа ми као вилински прах. Шумарци и вијугава река објашњење су мог постојања, дом из ког је потекла моја душа, време и простор у који ће да се врати кад напусти тело. – На крају ћеш да схватиш да ти је живот био испуњен – покушавам да утешим и просветлим свог друга. – Јес’, испуњен сас муку – Жика не попушта. У кафани, за столом, удубио се у новине као да му о тим непровереним информацијама живот овиси. Ја срчем врелу кафу, хладим је гутљајима дуњеваче и посматрам пролазнике. Нашем месту прилази онижи дебељко с козјом брадицом. У рукама носи свежањ хартије. – Жико, катлабане, расани се, бре! – обраћа се мом другу пре но што га је овај приметио. – ‘Kво ‘оч, говноваљу?! – љути се Нуњез. – Је л’ не видиш да читувам штампу? – Еве ти моја листа па читувај! – придошлица му гура своје папире под нос. – Кад видиш који су све на њу, одма’ има д’ потпишеш! – Аууу! И Геџа иде с тебе – Живану се шире очи док гледа листу кандидата за локалне изборе. – Доообрааа! Давај плајвајз! – ‘Oч’ ли и ти да ми потпишеш? – пита ме непознат ми човек. – Што да не – узимам понуђену хартију и жврљам неко измишљено име. – Кад победимо, има да опечемо јагње – одлазећи, обећава нам агитатор. – Море, ако ви победите, ја чу д’ изједем лајно* – Живан говори себи у браду. – Па што си му онда потписао?! – чудим се. – Па познавам човека, а и нећи говнари с туј његову листу. 97

76-77 Дође ми да се прекрстим, али само устајем и подижем и свог луцкастог друга: није да не бих и ја још седео, али ипак намеравам данас да урадим оно шта сам одредио као приоритет. Предели на путу до Ниша ни изблиза нису тако лепи као онај наш крај до Сврљига, па скоро цело време нерасположено ћутимо. Нуњез ме тек, ту и тамо, упозорава да не возим пребрзо. Стигавши у велики град, паркирамо се на великом паркингу код тврђаве. Пешице прелазимо мост, намћорасто посматрајући ниски водостај Нишаве. – Јебем ли га ако онија наш поток с’г не поголем од овуј беду… Друг ме води кроз улице и не треба нам много да стигнемо до аутомата за исплату пара. Гурам картицу рачуна у отвор, подижем колико ми треба. – Леелее, па на екран ти исписали име и још ти и добар дан рекоше! – Жика је фасциниран технолошким постигнућима. – Чудиш се к’о костоломац жутом картону. Па ушли смо у два’ес’ први век! Мене мучи што дижем лову коју немам, што идем у минус. Него, ‘ајде да сунемо по пиво, па да се вртамо. Чим смо се вратили у Сврљиг и ушли у оронулу зграду, нашли канцеларију у којој морам да средим Станијино здравствено осигурање, видео сам да неки још увек живе и раде у двадесетом столећу и то у првој половини. – Најпре треба да платите порезне заостатке, па онда с потврдом о уплати да дођете овде – упућује ме службеница, не престајући да жваће свој сендвич. У згради општине, у порезном одељењу, још бедније стање. Уплаћујем колико треба, под будним оком свог друга. – У јеботе, па то су две моје плате! – забезекнуо се. -Баба била дужна за две године. А сада ћу и ја то да враћам пуне две године – објашњавам му. – Зато сам и иш’о у Ниш да дигнем паре: овде нема моје банке, а на пошти не могу толику своту. Оверивши Станијину здравствену књижицу, добивши печат у рубрике, славодобитно излазим на главну улицу. – Сад можемо негде да нешто чалабрцнемо – предлажем. – Толико сам већ гладан да ми је дошло да отмем сендвич оној бабускари.

– Еј, брате, ‘ај’ се стрпи још мало, требе само да отидем у чколу да дигнем цркавицу за овај месец. Убрзо, уводи ме у загушљиву зборницу, пуну живописних ликова. Представља ме свима, а мени су ти просветни радници стварно отворена књига: одмах бих, по њиховом изгледу и наступу, могао да одредим ко шта предаје, како и с коликим жаром. Радодајка, професорица српског језика, одмах почиње да ми се набацује, а ја бих можда и загризао да јој из прекратке сукњице не вире дебеле ноге пуне целулита, с мрежом попуцалих капилара. Њени колеге нуде нас хладним шприцерима и ми опет пијемо на празан стомак. Стиже и директор установе, наборани брка, с папирима у свакој руци. – О, Жиле, ево и тебе. Aј’ потпиши платну листу, а ако ‘оћеш, можеш и ову другу, моју. Одлучио сам да се кандидујем на изборима, треба мало да унапредимо ову нашу паланку – тријумфално објављује. – А који још иду с тебе? – Нуњез га гледа десним оком, а левим прати своју шаку којом потписује пријем плате. – Па иду, рецимо, Дуле Мелез, Аца Тараба и Пера Грабуљар. – Аууу, страшна ти листа! Давај да потпишем! – мој друг је опет одушевљен. – Господине, ‘оћете ли и ви? – главоња гура попис и под мој нос. – Хоћу, што да не. Имам поверење у свог друга, па ако је он потписао… Ова ме предизборна борба изузетно забавља и помогао бих било коме, само да сакупи довољан број потписа за кандидатуру, па да борба буде што жешћа и неизвеснија. – А ви нисте одавде? – интересује се средовечна заводница. – Овде је веома мало тако високих, корпулентних људи. – Ма јесте, од овдекај, како да неје – мој друг је одлучио да ме заступа. – Али ете, одселил се горе, у Београд. Али наш човек, јужњак стопроцентан! – Па вратите нам се, овде је несташица таквих маркантних мушкараца – бабетина је упорна. – Хоћу, чим будућа власт отвори нова радна места – изазивачки показујем руком на директора.

76-77 Двојица наставника у углу; мршави, дугокоси рошавац и буцмасти, црномањасти географ; смејуцкају се крај флаше с вином. Свидео им се мој цинизам. Излазе заједно с нама, па тако сада весламо у четверцу без кормилара. Седамо у прву кафану, одмах преко пута. – Донеси нам сто ћевапа, неку папричицу, два кила вина и књаз – наручује Кремпита, наставник физичког васпитања, а његов друг Гроф, по мом мишљењу, држи се мало уштогљено. -Овој си најголем ‘ајдук у Тимочку крајину – Жика ми укратко представља галантног господина. – Шверцује с какво стигне, највише с кола, а једанпут га и уапсише. – Море, неће апс више да ме види. Мал’ па ме не убише, два ребра ми поломили… – Мени пет. Напољу, у кафани, у затвору нисам био – морам и ја да се похвалим. – Боли у пичку материну! – присећа се бекрија. – Ја сам одмах друго јутро водио љубав са женом. Али, добро, само сам лежао, а она се попела на мене. – Е онда знам да можеш да истрпиш – Кремпита ми одаје признање. То је разлог да ексујемо шприцер. Нуњез наручује нову туру, опет „два плус један”. Нигде ми се више не жури, обавио сам све шта сам требао. Примећујем да месо није баш квалитетно, а мераклије кажу да је то због тога што су у ћевапчиће натрпали много соје. Зато прелазимо у кафану преко пута, јер тамо се много боље једе. Овај пут ја поручујем мезе и пиће, не желим да заостанем за другима. Живан је видно задовољан што сам се тако лепо уклопио, сложио с његовим колегама. – Каква је тренутно ситуација у шумарству? – Гроф пита дрвосечу хобисту. – Своју шуму ич више немам, све исеко’, а с’г ако некакво успем да украднем кад никога нема у планин’, тој си му, јебем ли га. Гоџа мука, брат ми – тужно му одговара овај. – Да се убациш код мене у шверц – саветује му Кремпита. – Тој си по л’сно*. – Јес’, па да и мене скрше какото теб’ и овог мојег прдомеља.

100

Пршти смех, све варничи, жути се вино, умастиле се уснице и браде, а наравно, наилази и још један сакупљач потписа за изборну листу. – Давај, билмезу, чу потпишем и на тебе – разгалио се мој друг. – Дан’с ти срећан дан, на сви потписујем. Еве и моји ортаци че потпишу. Већ солидно пијани, не чекамо да нам двапут каже, да нас наговара: сложно стављамо потписе на још једну листу и постајемо присташе још једне странке. Као да желимо то да прославимо, поручујемо још неколико тура вина. Растајемо се кад је напољу већ пао мрак: лица су нам се искривила, изобличила, а очи нам пијано шкиље. Зној се осушио на нама, кошуље нам се скрутнуле, на образе избиле нове чекиње, а косе нам се замрсиле. Живан и ја бауљамо и тражимо кола. – ‘Eј, брат ми, ‘ајде да ти и ја напрајимо јед’н свој списак, једну своју листу – друг има занимљиву идеју. Води ме у локалну радио станицу да наручимо песме, које ће нас дочекати кад дођемо кући. – Давај ‘артију и плајвајз на човека да ти напише какво че ни свириш – наређује водитељу. – Че платимо колико требе, ал’ да не пушташ још едноман, док си не дојдемо дом’. – Море, пиши ти, а ја чу ти диктирам – свестан сам свог пијанства. Треба ми доста времена да се досетим којих би пет песама хтео да чујем, али на крају, ипак, успевам да саставим листу. Нуњез је то урадио много брже, он није био много захтеван. – Јебем ли га, поручил си неке песме које никада и нес’м чул – приговара ми док седамо у кола. – Е па с’г че и’ чујеш – загонетно се смешим. – Него, ако можеш јутре па да ме одбациш до Дервен – друг има молбу. – Требе д’ идем у Књажевац, до љубавницу. На сабајле, око осам. – Нема проблема – у овом стању, пристајем на све, спреман сам на помоћ. Прозоре на шкоди спустили смо до краја: кроз њих улази топла, звездана ноћ. Као да утиске примам кроз филтер, јер препун сам дивљих осећања, разбукталих вином и другарством. Наш неравни друм изгледа ми као пут у небо, а сенке су устрептали, плахи анђели што се врзмају око нашег светла. 101

76-77 – Прво морамо д’ идемо да будимо оног сома од бакалина да ни дадне пиво, продавница с’г затворена – планира Жика на улазу у наше село. Слушам његова упутства и возим до засеока у ком је трговчева кућа. Прозор је још увек осветљен. Нуњез излази из кола, лупа на врата и кад се човек помоли, нешто му говори, вуче га за рукав и смешта на задње седало. – Јебага, с’г па да отварам и да ви давам пиво, а мислел с’м да си легам – приговара, буни се овај. – Че ти напрајимо сефте – смеје се Живан. – То је пет минута, вратићемо вас кући – умирујем несрећника и одржавам обећање чим нам је продао гајбу. Додавши гас, журим према комшијиној кући. – Куде се дедосте вас двојица, живи ли сте? – дочекује нас осмех Нуњезове супруге. – Гоџа компликације смо имали док све да решимо – муж је озбиљно лаже, а онда се и сам смеје. – И плате ни диг’о, па рек’о да почастим госта. – ‘Oчете л’ да вечеравате? – његова Кана је добра, питома душа, гостољубива и попустљива. – Јок, јели смо. Само малко сирење да ни донесеш, за мезе – мој домаћин већ отвара пиво и пали радио. Тек што смо попили прво пиво, почиње блок „наших песама”. – Јеси вид’о?! – избечио се Жика. – Једва стигосмо! Пожурил, у дупе га јебем! Песма по песма, пиво по пиво, суза по суза… – Леелеее, рове*… – Кана ме сажаљева, у неверици. Тада на ред долази „Ћалетова песма” од Балашевића и то је последње чега се сећам. *мандов = разбојник *лајно = кравља балега *по л’сно = лакше, лаганије *рове = плаче

/Одломак из романа, ПТИЦА У ДИМЊАКА, Пресинг, Младеновац, 2021/ 102

Данијела Репман * Страх сам одувек проналазила у болничким чекаоницама. Тамо је била његова заседа. Али не мислим на онај страх који човека из равнице испуни у тренутку када се својеглаво затрчи до саме ивице високе стене и онда нагло стане, по први пут зурећи у море са велике висине. Није то страх од којега се зачас одузму ноге јер схватиш да си управо избегао ударац аутомобила на пешачком прелазу. Нема ту оног изненадног адреналинског праска у стомаку, након којега његови расути делићи тону на дно и лагано се враћају на своје место у мозаику. Страх који понесеш из болничке чекаонице нема љуспице. Не може да се слегне. Он је бесконачна потопљеност у тамну неизвесност предстојећих дана. Трајна утрнулост дисања и пригушена мучнина. Злослутан мутни узорак мокраће у пластичној флашици стављен на нумерисано поље написано фломастером. То је страх који се угнезди у тебе као црна птичурина без гласа. Свеприсутан. Шиљак отровног проклијалог семена које лако нађе пут између најмекших ткива. А наиђеш на њега успут у некој вечерњој шетњи, као на изгубљени упаљач у трави. Сагнеш се, подигнеш га, понесеш и наставиш да га носиш док се не потроши. До неког новог разлога због којега поново идеш у неку другу чекаоницу. По нови страх. * Зурим изнад себе. Мрак је широка ноћна пучина без шума. Затворени дрвени сандук за постељину у бабиној гостинској соби. Лице дубоко загњурено у мајчину сукњу. Увек сачекам довољно дуго. У неком тренутку се појаве обли облици. Седефасти. Аморфни. Голи дебели људи на ноћном купању, чија се мокра тела беласају. Волим да гледам како се тромо преплићу и уливају једни у друге. Живи су. Споро плешу. Покрети су им меки. Очи се тако труде да победе мрак. * Дворишни зидови су високи, врата на кући су два пута закључана. Прозори на собама су велики отцепљени комади ноћног неба 103

76-77 и кроз њих у собу незаустављиво увире мрак. Гладак и црн као авионска писта. Немогуће га је избећи. Сви одласци и доласци су уливени у тишину као у бетон. Не оглашавају се. Ово није моја земља, али би једнога дана могла да буде. Потпуно сам сама у том туђем мраку, попут каменчића залуталог у нечију ципелу. У кући која исто није моја. Киша још увек пада у углу собе и тод тамним облаком виси влажна сенка из које сам управо устала. Кроз њу и даље протрчавају тихе заборављене јесени, свици уплашени од студени и згњечени црвени плодови дивљег шипка. Али знам да они нису стварни. Стварна сам једино ја. * Моје реченице су током година постале празне полице у продавници. Оштећене челичне шине између којих расте коров, шибље и млади багреми. Знала сам да морам да сачекам да ми се у уста опет уселе усплахирени врапци. Познајем од пре мирис њиховог перја. Њихову топлоту. Скривени су у мени. Дан је жути скоруп на површини скуваног млека. И кожа тела је млечна и осећа сваки титрај у простору. Кафа лагано топи главобољу. Док разговарам наглас сама са собом, осећам ситне канџе и кљунове. Врапци опет удевају у мене травке, старо перје, папириће и суве кошчице пронађене у блату. Опет праве гнезно на моме језику. То ме чини радосном. Уопште их не плаши мој глас који лако направи буку вашарског флипера. * Ослушкујем себе када сам била дете. Оно и даље понекад вришти из мене танким гласићем, и у знак побуне, диже претећи свој неугледни кажипрст. Све је остало исто. Ветар и сада помера суво грање у црној дубини шуме. Детињство је неповратно сахрањено у тим сувим кртим крошњама, у изгаженој земљи из које сваког пролећа ничу нови козлаци. Бојим се да сам заборавила пут до шуме у којој сада израстају моји закопани млечни зуби. Могла бих бити стара колико и распоред звезда на небу. Или можда млада, колико и напуклина на љусци јајета из које се пробија птиче. Можда ништа нисам научила. Свест о томе је увек разлог за урањање у страх. Надам се да тамне сенке имају свој рок трајања и да ће

104

постепено избледети. Надам се да је живот подједнако јасна међа као и смрт. * Шапућем. Шапат је велики мекани јастук који ублажава пад тешких и оштрих речи у простор. Преливају се са ивице усана. Навиру из сећања. Појављују се, као упорне масне мрље на памучној тканини након прања. Некад буду меке као маршмелоу. Чешће оштре. Тврди бомбони који ти за час исеку језик и непце. Унутрашњост уста од њих касније бриди сатима. Речи, чија ме текстура гребе чак и са затамњеног екрана рачунара у који их посвећено слажем. * Мислила сам да сам заувек заборавила склискост прегажених путева и кору дрвећа која ми је давно направила привремене шаре на кожи образа. Била сам сигурна да су изчезле, налик птицама које су се тада гнездиле у сувим травкама наслаганим у крошње, у недохватљивој висини испод неба. Није нестало ни сећање на пожар који је те године ухватио целу ливаду. Остала је само опрљена земља. Тужно, беживотно згарише. Тада сам помислила, тако ће све једном изгорети. Цео свет. Све ће нестати. Не мора се ништа закопати дубоко, у отворена уста земље. Нестаће само од себе, кад-тад. * Сећања су још увек ту. Зашуштала су пре написаних слова. Пре било ког пламена. Све оно смрвљено, што се улепило у реченице, титра изнутра. Помера се. Зацељено. Праћака се као риба на длану. Живо је и побегло од заборава. Више није притајено као дете које се крадом игра у затвореном ормару. Ту је и гледа ме у право у очи. Дише ми у лице. Погледај нас добро, кажу сећања. Остала смо у дубини, поринута у твој страх, попут птице која се последњи пут обрушила ка води и потом више није изронила. Сада смо опет на површини. Сада смо поново ту. /Одломак из рукописа романа/

105

76-77 Ненад Митровић ГРОТЛО Моје име је Ненад. Од како сам као мали почео да размишљам о томе, сматрао сам да моје име носи значење „ненаданог”, оног коме се нису надали, или пак можда „оног без наде”. Оног без икакве наде, да. То се одлично уклапало у читав мој живот. У читав наш живот, заправо. Свих нас, Крхких или Рањивих, како нас други зову, из седме генерације Преживелих. Прве генерације, Спржени, биле су производ оног претходног света, застарелог, уништеног поретка који више није имао никакав значај у катакомбама у којима сада живимо. Средње генерације Преживелих, Отпорни, задојени отровним и опасним причама својих родитеља и даље су у својим озраченим недрима чували и неговали извесну наду. Нада. Тја. Нада у шта?! Наду у боље сутра? Наду у чист ваздух и питку воду, долине и горја без страхота која се данас у њима коте… Наду у живот? Нее, то се више никад неће вратити. Та иста нада их је замало и убила, када су прогоњени жудњом за слободом и миром одлучили да пређу јужне пешчанике и стигну до неке утопије. Песак и звери пустиње су их прогутали а они изгубили своје гордо име „Отпорних”. Гордост и ароганција, ти врховни уништитељи човечанства. Али ми, крхки и невини, рођени и одгајани у суровости и прљавштини света на ободу Гротла, ми више нисмо знали за појам наде. Знали смо само за бол, страх и борбу. Крунови, барске птице шареног перја, оне које су рођене у кавезу мисле да је летење болест. Тако смо и ми мислили, да је неспутана слобода зло које угрожава нашу Чисторођеност. Па ипак, док гледам како летеће хорде хараса канџама и шапталицама уништавају насеобину наше сабраће са Стрелишта, надам се слепо да ће бар неко од њих преживети ноћ и дочекати јутро. Да нећемо остати сами и једини, без рода и помоћи, ми житељи Настамбе 13 у негдашњим тунелима железничке станице уништеног и рушевног града Бора.

106

Због тога смо живели скривено, у вечитом страху, кријући се од неба, од свих зала површине. Слобода је за нас била тек магловит, удаљен појам. Прочитао сам негде да се слобода не састоји у томе да можеш радити шта год пожелиш, већ да не мораш радити оно што не желиш. Наше жеље су биле скромне, ограничене. Желели смо просто да опстанемо, да не нестанемо као племе. Зато је и наша слобода била ограничена. И тако, ево ме сада како корачам храбро (или се барем претварам да је тако) ка граници Гротла, ка граници познатога, ка граници сигурности. Али зашто би ико желео да уђе у Гротло својевољно, питаћете се, и ризиковао свој живот а можда и више од тога, ризиковао своју душу и вечни спас, зарад каквог циља? У затворена уста муве не улећу, опомињали су нас свештеници, одвраћајући нас тако од разноразних невоља. Да бих довољно убедљиво (ако је тако нешто могуће) одговорио на ваше питање, мораћу мало боље да вас упутим у свој скромни пацовски живот, у трагедију која нас је задесила, трагедију која је попут прекомерне капи жучи изврнула читаву чашу несреће коју сам пио, и одредила мој животни пут до овога места и овога тренутка. Све оно о чему желим да причам забележићу у свој интерни мемо запис, у мој лични „дневник духова” за који само могу да се надам да ће једног дана бити пронађен и прочитан. Дневник ће понегде бити без реда и смисла, са пуно убачених делова којима ту није место. Баш као што је и наш живот почесто баш такав, испремештан и испретуран, са несувислим епизодама чије значење откривамо тек касније. Због тога ми немојте замерити. Он ће бити моја исповест и искупљење. То је оно што остављам свету. Своју причу. А прича… прича иде овако... Све је почело да се дешава пре недељу дана на „Празник рудара”, те чудне и неразумљиве реликвије из претходног изгубљеног света, реликвије којој су се подједнако радовали и стари и деца, јер би племенски вођи отварали складишта хране и делили сушме и кињу, јестиво које нисмо имали прилику да једемо током године. Мој отац, некадашњи шуњач, а последњих година тек заменик чувара на излазним цевима, одлучио је свакако да вече празника проведе са другим сакатим пајтосима у некој од рупа где се точио алко помешан са лишајем.

107

76-77 Сећам се добро тога дана јер сам се гадно посекао при бријању. Док је крв необично густо и упорно капала на под тунела зачуо сам да нас позивају. Неки од нас тврдили су да су тог истог дана осетили слабе потресе. Не и ја. Племенски оци и велом прекривене мајке отворили су замандаљена метална врата ка јужним стовариштима и упослили десетак чистача настамби да износе слатки прах упакован у металне конзерве, целофане и папирнате вреће. Као малом, отварање чврсто запакованих сушми било ми је једно од највећих проблема на свету, слатких проблема, дечијих. Након тога би нам изнели и велике металне плехове са кињом, дозлабога сувим и сланим месом и протеинским плочицама ређаних наизменично. Одувек сам се питао зашто су нам чувари прво давали слатко а тек онда слано јестиво, посебно што је за омекшавање и растварање киње у млакој води била потребна читава вечност… Али никада нисам добио одговор који би ме задовољио. Како год било, посластице су биле раздељене а људи радосно отпузали ка својим врећама, каналима или терасама, где им је било додељено место у том скученом животном простору Настамби, како би сачували који залогај за приватност непца и маштали о томе каква је храна била у време њихових прадедова, пре злопаре, пре свега… Тада у главној хали не би остало много људи, а невољни учесници Рударске параде (са све прастарим црно-зеленим униформама) завидно и нестрпљиво су гледали малобројне посматраче како прождиру своја следовања. Церемонија би се настављала даље а једини посматрач често сам био само ја. Било је… бизарно. Један од Рудара би другом посекао длан, истински, тако да крв накваси припремљену земљу. Други „Рудари” би се поређали један иза другог у имитацији рударских вагонета, каквог џиновског црва или можда змије? Смисао и значење обреда одавно су заборављени. Остали смо само ми, вечита деца, да се питамо и да наслућујемо. Народ који изгуби своју традицију, изгубио је и будућност. Испоставило се ово тачним и у нашем примеру, само то још тада нисмо знали. Није прошао ни други сат а већ су се јавили први оболели са симптомима. Класични симптоми болести или злопаре како смо је називали. Мучнине, повраћања, црвенило на кожи, талози са доње стране очне дупље… Људи су до поднева били масовно истерани у

108

главне хале да исповрате садржаје својих желудаца, да вичу у помоћ и зазивају своје најближе. Исцелитељи међу нама нису успевали да обраде толики број оболелих. Настала је паника и хаос. Настали су немири. Читао сам о томе у старим књигама које сам проналазио у загушеним стовариштима папира и картона, у северним цевима, или на површини када би (у млађим данима) успевао да побегнем од надзора и пролутам кратко по околини платоа станице. Да, имам пуно књига са површине у својој тајној колекцији, проверене, очишћене и дезинфиковане, наравно. О чему су све Древни писали! Било је то дивно. О уметности. О историји. О науци. Изгубио сам многе дане и ноћи тонући у свет којег више нема. Била је то нека дугачка реч. Превише чудновата и језиколомна реч за злопару. Ипак, и стари су знали за њу (у временима пре) и писали о њој, плашили се и лечили од ње. Испало је да су неки товари сушми и киње након поплава од прошлог пролећа дошли у додир са капиларном водом из доњих слојева седиментације која се пак, са своје стране, у негдашњим коритима река, километрима далеко од Настамбе, спајала са озлопареним изворима потока, негде тамо у земљи Валагüља, земљи чудовишта, воден-духова и Муроња – бића залуталих између два света. Касније сам чуо да је за све крив мини-земљотрес који се осетио истог дана. Он је срушио потпорне зидове и пустио озлопарену воду унутра. Потрес тла који ми је мрднуо руку док сам се бријао. Требало је да извучем више смисла из тих дешавања. Све у свему, окē и окē наше најбоље и најцењеније хране биле су озлопарене, а да ствар буде гора, хиљаду пута гора, вође исцелитеља објавили су да је због масовног тровања становништва врло брзо потрошена и последња доза радовеја те да ћемо морати да шаљемо шуњаче по помоћ и лек на Стрелиште. Одлазак на Стрелиште је одлаган неколико дана, јер је по Рушевинама а близу наших настамби била примећена јача активност Безумних. Ови несрећни изобличени потомци становника Рушевина нису делили готово никакве сличности са нама, Чисторођенима, нити су имали способност говора (ако изузмемо цичање и кликтање) и непрекидно су нас узнемиравали, покушавајући да стигну до наших залиха хране и осталих потрепштина.

109

76-77 Старешине стражара на горњим платоима станице имали су пуне руке посла на извиђачким местима и стражарницама. Није се памтило када је последњи пут убијено толико уљеза који су покушали да се увуку у наш дом. Као да их је неко зло, неки предосећај несреће која стиже из Гротла, терао да се крију, да покушају да нађу спас. А онда је дошла олуја. Овога пута обична, ветровита, која је на крају ипак донела са собом затровану кишу и парала кожу. Олуја је прошла, група је била састављена, одлучено је да се крене на Стрелиште… А онда, исте ноћи, зачули смо пуцње. Верујем да су се житељи Стрелишта борили храбро. Сви они, неустрашиви Горик и његов род, сви остали који су пошли са њима. Реско периодично штектање аутомата трајало је првих пола сата, све док са истока, преко наших глава, није пристигао нови талас хараса. Онда смо зачули и ударце ваздушних граната по зиду од зуба и астангија на небу. И сви смо знали да то неће бити довољно. Шаљивџија Глаум, наша тунелска дворска луда (и један од ретких Измењених коме је дозвољено да бораве међу Чистима), свима је причао како између дубоког режања и пискавог завијања хараса, може да чује и очајне паничне вриске Стрелиштара којих је из минута у минут било све мање у животу. Ја нисам чуо људске звуке, али нисам могао ни да спречим мозак да ствара ужасне звуке вриштања у мом уму. Трајало је пар сати. Довољно да сви у Настамби 13 полуде. Довољно да више НИКО НИКАД не помисли да је пресељење или ширење насеља могуће. И одједном, преко ноћи, од Рањивих постали смо народ Рањених.

/Одломак из романа ГРОТЛО, Удружење Словенско слово, Београд, 2021/

110

Лена Рут Стефановић ШЋЕР ОНОГА БЕЗ ЂЕЦЕ И мада ја нисам била принцеза, осетила сам на својој кожи последице једног другог племенског законика, сасвим налик Салијскоме. Видите ли, код Црногораца такође, ћерке нису могле бити уписане на породично стабло. Тако, ако би неки, у очима других – несретни човек, био проклет да има само кћери, сматрало би се да нема децу. Чак и данас, у другој декади убрзаног двадесет првог века, неки времешни Црногорац рећи ће да има сина јединца, не рачунајући притом својих пет кћери. Пре неколико година, чекала сам пријем код лекара у једном подгоричком дому здравља. Поред мене била је нека средовечна жена ондулиране косе у изношеном костиму и равно кројеној сукњи од штофа. Врпољила се и упорно покушавала да заподене разговор. Ћушкала ме и мумлала себи нешто у браду, онда би се закашљала, па гласно добацила медицинској сестри за шалтером неки коментар. Знала сам да би разговор са овом напорном женом био тежак и досадан. Да бих га избегла, удубила сам се у књигу коју сам читала, срећом имала сам ту моћ да се потпуно искључим из окружења које ми не одговара. Међутим, жена се није предавала, нагло ме је снажно гурнула, тако да сам се затетурала, а онда почела гласно да се вајка и извињава. Знам тај тип приградске алапаче у потрази за новом жртвом. Имала сам прилике да их добро упознам и од тада сам се трудила да их пошто-пото избегнем. Често сам бивала њихова мета јер су у овом граду оне знале баш све о свакоме. Познавале су цео град. Ја сам била нова, нису ме знале и од тога су њихови вампирски апетити за свежим трачевима бујали као Морача после јесењих киша. Ово је Црна Гора, овде се сви знају, а бар пола људи вам је род. Не можете некоме тек тако рећи да вас се мане и да се носи, знала сам то. Постоје те фине линије у нашем друштву које вероватно ни последња вуцибатина ни олош неће прећи. Да сам јој одбрусила, одмах би почеле да колају приче како је ћерка тога-и-тога безобразна и неваспитана и да вређа безазлене старе госпође попут ње, а у нашем друштву такво безосећајно понашање учиниће да читава породица изгуби углед стицан вековима. У мом случају би додали: није ни чудо што је таква кад јој је мајка странкиња... Јадни њен отац, за њега није било жене у Црној Гори. 111

76-77 Приградске алапаче никада не праштају својим саплеменицима који су се усудили да доведу жену са стране. Видите ли, свака од њих има нећаку или братичину која је остала неудата само због тога што је тамо нека калаштура саблазнила тако финог човека. На крају, попуштам под притиском, и разговор, за који знам да је осуђен на пропаст, почиње неизбежним „чеговић си „, односно чија си, од којег рода. Избегавам директан одговор, не треба ми то, не желим да се са овом карикатуром од жене играм црногорске географије, где бисмо набрајале свака своје претке, док се негде на генеалошком стаблу не укрсте. Интересује се где радим. Ово питање је усмерено на остваривање евентуалне користи од новостеченог познанства јер, ако се испостави да смо род, што вероватно јесмо, а притом испадне да ја радим негде где јој могу бити од користи — ето прилике да запосли ону неудату братаничну. Уосталом, пошто су такве као ја индиректно криве за њихове уседеличке судбине, морамо преузети одговорност, зар не? Тако некако изгледа стварност у глупошћу прокаженим умовима оваквих жена, знам то и зато одмах стављам до знања да ја нисам тај посланик од бога који ће решити све проблеме њене родбине. На питање где станујем, одговарам јој питањем: а што ме то питате? По мом говору види да нисам одавде, осим тога фине црногорске девојке се тако не понашају. Видно је узнемирена јер јој жртва измиче, њено послеподневно трачање са комшиницама биће лишено свеже крви. Тако непристојно! Читам по њеном лицу да се осећа пораженом и уз уздах преносим поглед на књигу, коју и даље покушавам да читам. У том тренутку, докторка прозива моје ретко презиме. На подгоричкој жеги ме облива хладан зној. Знам шта ће уследити. Алапача ме сада већ тријумфално гура лактом и виче тако гласно, да је баш сви у дому здравља чују: ја знам ко си ти, јадна! Повезала је моје ретко презиме са необичним говором и одмах ме лоцирала на мапи у својој глави. Док се људи осврћу, а ја црвеним, она осветнички узвикује: ада, ти си шћер онога без ђеце! Затим додаје, поново ме гурајући лактом: ми смо род, из истог смо племена. Леденим гласом јој говорим: ја Вас не познајем, оставите ме на миру. Међутим, она се не предаје. Ја, никоговићка без браће, нека тамо ћерковићка, да се пувам пред њом и да изигравам ко-зна-шта?! Ха! Доскочила је она мени и доказала свима да се са таквима као што је она не сме шалити. Зна се ко је ко у Црној Гори, вазда се знало. У томе јој прилази нека млада жена, која је до тада стајала по страни, можда јој је кћи или нећака, по њеном лицу видим да јој је 112

непријатно, извињава ми се, стаје између ове жене и мене и покушава да прекине разговор. Међутим, она се не предаје и упорно покушава да допре до мене. Ову мучну ситуацију прекида једна медицинска сестра која призива присутне да поштују ред у установи и да не ремете буком рад лекара. Ловим њен поглед и схватам да ме жали, види колико ми је непријатно, међутим обе знамо да су ми шансе готово никакве јер ово је алапачин град, ово је њена земља. Ја желим да се под у дому здравља проломи, да се земља отвори и да пропаднем у њу заједно са читавом својом угаслом лозом. Млада жена узима ситуацију у своје руке и гура зајапурену алапачу према излазу. Жао ми је и себе и ње, по реакцијама обеју се види да ни мени ни њој ово није прва ситуација такве врсте, нажалост, сигурно није ни последња. Ако Ви сами нисте из Црне Горе, овде морам да Вам објасним неке ствари. У наше време, тек мали број Црногораца инсистира да се жени и удаје међусобно. Некада, док смо већином живели у брдима, није било неког избора, а ни други нас нису сматрали посебно пожељним удадбеним и женидбеним материјалом. С временом, међутим, испоставило се да су Црногорци – пожељни мужеви, згодни, одани својим породицама и способни да их прехране. И тако, број потенцијалних црногорских „ невјеста „ се увеличавао, а тиме и њихова верска и етничка разноврсност. Потоње никако није радовало оне, који су имали кћери и братичине за удају, јер побогу, ко још воли конкуренцију? Све ја то знам и разумем, међутим, уморна сам, доста ми је свега, а понајвише тих атавизама. Мој је ред да уђем у кабинет лекара. Медицинска сестра за пултом ме посматра, познајем је, род ми је. Гледа ме са саучешћем, и она је, наравно, чула разговор. Сви присутни у дому здравља тога дана су га чули. Она одмахује главом, као да ми говори да пустим будалу, да је то небитно. Познајем је, и она је из племена мога оца и она има судбину коју у Црној Гори не бисте пожелели ни крвнику... Ова лепа жена средњих година, омиљена у свом радном окружењу, веома је учтива, присна на неки свој отмени начин, ради брзо и баш сви, који имају посла овде труде се да стану у ред баш код ње. Она ме разуме, јер по некој болесној градацији њена судбина гора је чак и од моје. Њени родитељи су се развели још онда кад се нико није разводио. Ја то нисам знала, неком приликом сама ми је поверила своју причу.Та чињеница да су јој се родитељи разишли, по њеним речима,чинила ју је“ готово копилетом „, како се изразила.

113

76-77 Њена колегиница, која седи до ње, журно устаје и отирући сузе се удаљује. Ја знам зашто плаче, мислим да сви знају. У црногорском језику постоји много начина да кажете, а поготово да не кажете, већ тек натукнете да сте у роду са неком битном особом. У друштву у којем је непотизам modus vivendi, вештина кориштења таквих импликација од непроцењиве је важности, поготову ако нисте у роду са неким битним ко би се позабавио вашим пословима. То је био случај једног од возача у Државном протоколу, где сам радила. Његова ситуација била је тешка јер је био близу пензије, а није добио стан од државе. Његова породица је, док је он возио најважније људе у земљи, живела у изнајмљеном собичку. Говорио ми је да не могу ни да замислим до које мере га његова породица осуђује што је толико неспособан. Шта још рећи? Његове жалопојке отезале су се током читаве вожње, а ја због поштовања према његовим годинама, нисам имала срца да га ућуткам. Нису сви добијали станове током службе, било је много правила о томе, ко има предност, међутим, станове су увек добијали они са везама, говорио је. Био је поштењачина, тако је карактерисао самога себе, и тек сада, додао би, пошто се одлазак у пензију приближио, почео је да прозива неке моћнике, за које је сматрао да имају обавезу, што на црногорском значи да их је нечим задужио, те морају да узврате услугу. Онда би извео најстарији вербални трик из свог арсенала, почео би те моћнике да ословљава само личним именима, што је мени, младој и наивној сарадници протокола требало да укаже колико је он близак са тим људима, који су му, тако неправедно, остали дужни. Знао је да је моја функција у Државном протоколу почетничка, оно што није знао је да ли сам љубавница неког моћника и уколико јесам, је ли он један од оних, који одлучују о становима. Видите ли, израсла сам у донекле привлачну девојку. Знао је да ми је отац у пензији и да немам браће. Била сам неудата, тако да... Мислим, како се иначе добија такав посао, ако не преко оца или брата? Хајдете, људи, па нисмо деца. Ма, да, знао је да сам имала све десетке на студијама, да сам магистрирала у двадесет првој и говорила пет језика, али, ипак, не добија се посао у Државном протоколу тек тако... Мора да сам била нечија љубавница, то је било уврежено размишљање, и онда је било наде да ћу, након што ми се по-ко-зна-који-пут изјада, неке ноћи ја бити толико потрешена неправдом да ћу одбити свог имагинарног љубавника- моћника и

114

одбијаћу да љубавим са њим, све док овом праведном човеку не помогне. Јер, без обзира на љубавника-моћмика, ја сам требала бити фина девојка, која ће се заузети за овог мученика. Или тако некако. Ако сте из Црне Горе, знате о чему причам. Шофер је био у праву да сам фина девојка, међутим нисам имала љубавника-моћника. И у Црној Гори се дешава да Вас запосле ако умете, можете и хоћете да радите свој посао, ненаметљиво и поуздано. Квалификације, које су Вам у Црној Гори неопходне да се запослите без везе, у некој другој земљи квалификовале би вас за беатификацију, али то нам је што нам је. Оно што шофер није знао је да ја знам да је он преварант и хохштаплер, да је саградио кућу од новца зарађеног на лажним фактурама за бензин, а сви су то знали јер ово је Црна Гора и овде сви све знамо. Сви смо знали да осим те куће, коју је саградио од проневереног новца, има и породичну кућу, коју је наследио, те да међу његовим колегама има оних са малом децом, који плаћају станарине и једва преживљавају. Потоњи се никада нису жалили на своју судбину, али ово је Црна Гора и овде се све зна. Међутим, по нашим обичајима, овакве ствари се не говоре отворено, не само из пристојности, већ и због тога што су чак и људи, који нису у роду са неким битним, попут овог возача, ипак, део племена и ако се замерите једноме, замерили сте се њима свима, а то не треба никоме. И тако, све новајлије, укључујући и мене саму, слушали су тугованке шофера-хохштаплера привидно са саосећањем, али без икакве намере да му било чиме икада помогнемо. Штавише, свако од нас, спрам својих овлашћења, трудио се да му се освети за то млаћење које смо били принуђени да слушамо. Ја сам отишла најдаље, забранивши му да државне функционере ословљава само по личним именима. На крају ствари, то је било забрањено правилима службе, иако се тих правила нико није придржавао у одсуству дотичних функционера. Излудела сам га. Он би навео неког функционера личним именом, а ја бих, уз претњу да ћу га пријавити надлежној инстанци унутрашње контроле, инсистирала да наведе пуно име, презиме, функцију, као и евентуалну научну титулу човека којег је помињао. Један од шефова имао је нарочито ретко и дуго презиме, које се тешко памтило. Осим тога, по функцији је човек ретког презимена био Амбасадор, те му се, по протоколу, имало обраћати са Његова Екселенција. Ово ми је чинило посебно задовољство, када би шофер – хохштаплер био додељен Његовој Екселенцији, у мом присуству је морао да га назива пуном титулом и по презимену. Међутим, он 115

76-77 није успевао да запамти ово протоколарно обраћање. Једнога дана, док је по ко зна који пут под претњом дисциплинарне тужбе смишљао како да свом директном претпостављеном јави коме је додељен за тај дан, ја сам као и обично стајала поред њега, а он ме је одмеравао својим ситним, воденастим очима, процењујући колико сам озбиљна у својој намери да га пријавим за непоштовање правила службе. Стајали смо у мојој канцеларији, нисам му понудила да седне, а он је на линији имао дежурног, којем је требао да назове презиме Његове Екселенције, оно ретко које никако није могао да запамти. Након дуже паузе, шофер се са олакшањем лупи шаком по челу и узвикну: Данас возим онога без ђеце! Видите ли, Његова Екселенција уопште није имао деце, чак ни кћери. Лепа жена, која се журно удаљила из дома здравља, отирући сузе, била је супруга мог претпостављеног, Његове Екселенције без деце. Било му је жао књижевнице, која је нестала. Читајући писма, осећао се као да је познаје, као да му је блиска. Није знао да читање може имати такав ефекат Није знао колико она има година. По свему судећи, била је старија од њега. Свеједно, осећао је према њој нежност и потребу да је заштити, као да је сасвим мала девојчица. Последње писмо, које је примио у Прагу, било је насловљено: Прича о жени, која гледа у шољу.

/Одломак из романа ШЋЕР ОНОГА БЕЗ ЂЕЦЕ, Нова књига, Подгорица, 2017./

116

Михајло Пантић ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ У СУБОТИЦУ Година је 1993. Рат, умоболна инфлација, друштвени суноврат, распад старе земље, беда. Не памтим тужнији београдски сајам књига од онога одржаног те јесени. Више је личио на бувљак, као и цео град, и цела земља тих година, уосталом. Књиге ионако нису више значиле бог-зна-шта, биле су слаба утеха у свеопштем, крвавом слому дојучерашњег света који се продужио на целу деценију; трајало је и трајало, без изгледа да ће се завршити… Једини приметан, суштински књижевни догађај вредан помена, неупрљан ругобним временом, на том сајму био је излазак прозног циклуса „Дивљи ветар“, писца и филмског редитеља Живојина Павловића. У десет књига поменуте саге писане током две претходне деценије стали су романи и приче које прате судбине чланова породице Јотић из источне Србије, од Тимочке буне (1883) до друге половине 20. века. Павловић није, по својој природи, био посебно склон промоцијама, књижевним вечерима и дебатама; колико памтим, имао је прилично резервисан став према јавним иступима, као да је презао од њих, а није био ни посебно надахнут говорник. Па се и на сајму појавио само једном; поздравили смо се, дао ми је књигу прича „Кругови“ којом се „Дивљи ветар“ окончава. Упознао сам га 1982. када сам, на тада престижној књижевној трибини београдског Дома омладине „Код Орфеја у 8“, као млад критичар говорио на промоцији његовог романа „Задах тела“. У једном часу, желећи ваљда да будем духовит и да мало потиснем узбуђење јер говорим у присуству редитеља чије сам филмове одреда гледао, а пре Николе Милошевића који ми је годину раније био професор и на постдипломским студијама, упитао сам Живојина Павловића зашто толико воли уши својих јунака. И заиста, мало-мало, док у добром реалистичком маниру описује изглед и делање својих ликова (тешко да бисмо их могли назвати „јунацима“, пре маргиналцима, аутсајдерима, антихеројима) Павловић не пропушта прилику, мени незнано зашто, да ослика и њихове уши. Збуњен, само је изустио: – Нисам приметио. 117

76-77 Дупке пуна сала се гласно насмејала. (Добро је, прошао сам, помислих.) А била је пуна и због тога што је професор Никола Милошевић имао, у оно време, неколико десетина, можда и целу стотину редовних слушалаца, било о чему да говори. Понекад, у ствари често, када је исте вечере имао по два иступа, завршавајући једно излагање и уз извињење журећи на друго, за њим су одлазили и његови слушаоци. Па смо се због тога у „Винаверовом сокаку“, рубрици „Књижевне речи“, тада важног гласила у ком сам кратко и сам био уредник, завитлавали дајући кратку вест: „Обавештава се књижевна јавност, а посебно публика професора Николе Милошевића, да он тог и тог дана неће држати ниједно предавање.“ Како год, после промоције „Задаха тела“ остали смо у кратком разговору. Павловић ми се захвалио уз опаску коју сам касније од њега чуо још неколико пута – да људи у ономе што пише увек виде нешто о чему није мислио док је писао. „Знате, Михајло, текст, када је прави, увек је јачи од писца“, рекао је нешто тако или томе слично, и сада, деценијама касније, видим да би то могла бити једна од доминантних идеја његове уметности. У филмовима се то у наше доба запажа можда боље него у књигама. (Недавно сам поново гледао класик „Кад будем мртав и бео“, а потом, случајно, у вечерњем испирању мозга при бирању ТВ канала, и добар део каснијег, мање успелог „Дезертера“. Оба филма данас ми личе на црно-бели сан, а почели су од кадрирања бруталне, ружне стварности.) Онда је он мене питао: – Чуо сам да сте били кошаркаш? Не памтим шта сам му одговорио. Вероватно сам му узвратио питањем откуд то зна, ко му је рекао, или сам једноставно потврдио, пре ће бити ово друго. – А мени сте заличили на гладијатора, са оним ушима. Кидате уши. И од тада ме је звао „гладијатор“. Прешло му је у навику, кад год бисмо се видели, а то је било релативно често. С њим сам путовао у Загреб да бих говорио на промоцији његове приповести „Расло ми је бадем дрво“. Тада сам упознао Игора Мандића, ваљда прву и последњу југословенску критичарску звезду после Михиза. Исте године (1988) објавио сам у „Књижевним новинама“ обиман, касније у два-три наврата прештампаван разговор са Павловићем, а наредне године прикључили смо се Независним писцима. Павловић

118

није био на оснивачком састанку у Сарајеву, али јесте неколико месеци касније, на сусрету у Бијељини… Онда је ђаво (или је то био био неку фаустовски самит, не знам) коначно дошао по своје. Почео је рат, провалило је лудило, ниједна теорија хаоса то није могла у свему да предвиди, још мање да објасни. Стварност се претворила у ноћну мору, памтим како три академика на мом факултету стоје у реду да приме плату у вредности од две немачке марке и пажљиво слушају „теткицу“ док она некој својој познаници у реду објашњава како се од млека у праху, које смо са зубном пастом и детерџентом добијали као синдикални додатак, прави бела чоколада. И памтим како на централном градском тргу из неког олупаног комбија у масу бацају векне хлеба, стари људи се гурају и отимају… Шта се тада могло постићи књигама… Повремено бих се, у тој гунгули, видео и са Павловићем, нисмо много разговарали; када сам у „Књижевној речи“ објавио причу „Подвожњак“, о старом подвожњаку из ’68 који је из земље израњао на моје очи јер се на његовом месту припремала градња новог новобеоградског блока (данас је ту бензинска пумпа) позвао ме је и само кратко рекао: „Гладијатор, добра вам је прича“. Све време смо били на ви. Све док… И већ је стигао тај сајам (1993), са којим сам почео ову причу. Суморан, да суморнији не може бити. Књиге и књиге, ко зна чије, ко зна о чему, ко зна за кога… И на том вашару, међу пљескавицама и шећерном ватом – „Дивљи ветар“. Недостајао је само рингишпил и снимање Павловићевог новог филма би могло да почне. Па се некако докотрљала и Нова година. Чика Аврам прекинуо је сумануту инфлацију увођењем новог динара. Један динар – једна марка. Негде у касну зиму, или је већ било рано пролеће, зазвонио је телефон. Павловић. – Михајло, хтео бих нешто да вас питам. У ствари, имам једну молбу. – Реците, Жико. – Знате, имам сутра увече у Суботици промоцију „Дивљег ветра“. Волео бих да ви говорите. – Врло радо, бих стварно, али како, сутра!? Зашто ми нисте раније јавили, бар два-три дана, да нешто припремим.

119

76-77 Кратка станка. Тајац. Онда Павловић: – Знате, хонорар је сто динара. (Добро сам чуо, 100 динара! Пет мојих асистентских плата.) – Када крећемо? – било је једино што сам успео да прословим. И тако, путујемо лимузином Павловић и ја за Суботицу, на књижевно вече у градској библиотеци. Пут је протекао добро, и свашта нам је док смо јурили равницом падало на памет; да нас је неко снимао, добру причу би могао о томе написати, махом књижевна збитија са прикљученијима у добром состојанију, и проче. Стижемо пред библиотеку, на улазним вратима је плакат који најављује вече. Читам, и нигде не видим своје име. На листи говорника је име другог критичара, који није са нама. – Ово мора да је нека грешка – кажем. – Најављен је тај и тај, а не ја. – Отказао ми је синоћ, петнаест минута пре него што сам вас звао. Било ми је незгодно да вам то поменем. – Ма, ништа, Павловићу, све је у реду. Навикао сам ја да седим на клупи за резерве, ви знате да сам био кошаркаш. А говорићу и под другим именом, што ме ослобађа обавезе да говорим паметно. Све што кажем пише се неком другом на завршни рачун. Смејемо се. Вече као вече. Двадесетак људи у полумраку. Говорим о источној Србији као Павловићевој Јокнапатофи, о људима погубљеним у историји, о паралелама са филмовима. После говоре и други, на крају устаје Павловић, захваљује се публици и критичарима, и додаје само једну једину реченицу: – Прошле године обилазио сам пећине источне Србије. Личиле су ми на ж… п… о… Воде нас на вечеру, у неки палићки ресторан. Павловић седа у сам угао сале, сагиње се према мени и каже: – Седите поред мене, да нам се неко не накачи. Остајемо пола сата, највише сат, и идемо, да не затрајемо иза поноћи. (Павловић је раноранилац, знам то из пређашњих разговора. Устаје у пет, пише сваког јутра, страницу, две, три. Обавезно спава после подне. Потом чита, гледа филмове, редигује написано, понешто забележи у дневник, размишља крај своје збирке пиштоља…)

120

Улази музика, тамбураши са контрабасом. Примаш фалшира. Стиже роштиљ, људи развезују кравате, даме се хладе јеловницима, расте црвенило на лицима, све подсећа на кадар из неког неснимљеног Павловићевог филма. У неко доба преко пута нас седа средовечни човек, изгледа да је мало мокар изнутра. Принео је своју чашу, видим, разговарао би са Живојином, прибијеним уз ћошак. Нема се куд, сцена је постављена. – Честитам, лепе су вам књиге, господине Павловићу – каже кицошки одевен господин, „бизнисмен“, можда потенцијални спонзор. (У оно време, о ком се данас пишу романи, ни сахрана није била могућа без спонзора; човеку је напросто било непријатно да умре, да баци породицу у дугове и непланиран трошак.) – Хвала – каже Ж. Павловић, помирљиво. Дискретно ме додирне лактом, знак да у повољном тренутку кажем како је време да пођемо, чека нас пут. – Знате – наставља случајно-намерни саговорник – од свих ваших књига највише волим „Хазарски речник“! – Да – каже Павловић. На његовом лицу нема никакве промене. – Хтео сам да вам донесем примерак да ми га потпишете, али ми га син није дао. Каже да га не испушта из руке, то му је омиљена књига. – Лепо – узвраћа Павловић. – Добро је да млади људи данас ипак нешто читају. – А набавио сам и ову нову – не одустаје љубитељ књижевности. – Ову са ветром. „Ваљда ће сад успети да погоди наслов“ – помислим. „Барем је негде прочитао да је вечерас било речи о ‘Дивљем ветру'„. – Ову, како оно беше, са страном, да, са спољном страном ветра, да, да. Али, син ми ни њу није дао. Хоће да је први прочита. Ово већ личи на приповедачко претеривање. Али, на часну реч, кунем се да је баш тако било, готово од речи до речи. – Наравно – каже Павловић уљудно, али сад ипак са неком скривеном нервозом у гласу. – Михајло – окреће се према мени. – Шта мислите, да ли је време да кренемо? – Како ви кажете, Жико.

121

76-77 Устајемо, поздрављамо се, напољу већ чека возач. Полазимо за Београд. У путу, мало-мало, ја ћу Павловићу: – Господине Павловићу, од свих ваших књига ја најволим „Хазарски речник“. – Да – прихвата он. – То су ми рекли и у Израелу. Која разлика, Павловић, Павић, све је то исто. – Наравно – потврђујем. После пола сата, негде код скретања за Врбас, ја ћу опет: – Нешто мислим, од свега што сте написали најбољи је роман „Хазарски речник“. Како се вама чини? – Да, да, шта би друго могло бити – додаје он. – Све остало у мутно Дунаво. Код Новог Сада, већ постајем намерно досадан: – Све, све, али „Хазарски речник“, нема му парњака. – Хм, биће да је заиста тако – одговара редитељ „Заседе“, по гласу би се рекло да почиње да кува. Седи на предњем седишту, не могу му видети израз лица. Негде код старог пута за Батајницу, ето мене упорног: – Структурно и семантички посматрано „Хазарски речник“ је без сумње ваша најкохерентнија и естетски нај… – Гладијатор! – прекида ме. – Молим? – Да се ти мало носиш у … Тако смо прешли на ти.

/https://www.danas.rs/nedelja/zivojin-pavlovic-jedno-putovanje-usuboticu/

122

МЕЛПОМЕНА Драгослава Вељковић Маџар C’EST LA VIE Лица: Леон – бескућник, у прошлом животу банкарски чиновник – на коцки изгубио све Криптон – одувек бескућник (Звездана летња ноћ испред пекаре ’талијанског досељеника Тонија. Под њеном надстрешницом два стара познаника седе на похабаној поњави изгубљених боја.) ЛЕОН: Мало је ноћи са овако звезданим небом. Да сам млађи, вероватно бих бројао звезде и сигурно, потражио своју. КРИПТОН: Газда Тони је опет пре затварања испразнио пекару до последње мрве и сурова сцена празног излога се понавља. Само једна векна хлеба била би довољна за пуноћу погледа и доживљаја ове вечери. ЛЕОН: Ако вечерас успем да призовем своју звезду падалицу, брине ме шта ће бити са њом кад падне у моје руке. Питам се, шта иначе буде са њеним животом кад се спусти на раме несрећног. КРИПТОН: Призови једну и мени да напуни овај излог и замирише тек испечени хлеб. Ја ћу тада бити сит. А човек ситог погледа може све. ЛЕОН: А да уредимо то овако: умолићу своју звезду да врати време у онај дан кад сам дозволио да изгубим себе и да ми ноћ на улици, испред празне пекаре, буде покривач. Кад се то деси, уместо за коцкарским столом, бићу овде да заједно гледамо брда врућих векни.

123

76-77 Али, врата пекаре мораш ти да отвориш или ће жеља бити остварена већ тиме што ће поглед бити испуњен оним о чему сањаш. КРИПТОН: Шта оно може човек ситог погледа? Могао бих, можда, да устанем са овог места, напустим тебе, хладан бетон, празан излог и кренем. Али, где да покуцам, морао бих знати на која врата. Како их препознати? Па ја сам од људи одрођен, знају ли они штогод, питање је највеће. Човек мора бити тачно онај који треба да буде и врата морају бити она која треба да буду – да би се отворила кад покуцаш. Како заварати глад? ЛЕОН: Како заварати губитак живота? Верујем у звезде. Верују ли оне мени? Да ми је да распрострем тренутак када сам имао име, па све до овог аветињског излога пекаре, могао бих да призовем свој лик у банкарском оделу, осмех, мој дом. Покајањем ћу спасити душу. Али, како да је вратим себи? (Криптон са муком устаје и полази.) КРИПТОН: Идем у потрагу за вратима док је још оно мало тренутака у протоку времена и свест се не замагли. Од глади и безнађа. (Леон остаје сам.) ЛЕОН: Звезде нису падале ноћас, ни прошлости више нема. Ускоро ће сванути а могао бих да дочекам још један дан. Излог пекаре биће пун. Кад бих издржао... (Криптон се враћа.) КРИПТОН: Вратих се уским путем да ти кажем, тражио сам мала врата. Нисам их пронашао. (Стидљиво, иза ћошка и горњег дела натписа радње, у цик зоре небо се забелело а један се зрак Сунца прикрао двојици унесрећених. А онда, снажно загрлио њихова мртва лица. Са свитањем, из Тоније пекаре шири се полако мирис хлеба и стравичан излог добија боју живота. Сада је опет препун разних, лепих облика од теста и чека своје муштерије.)

124

Филип Грујић ОВДЕ ЈЕ ЛЕПО-СЕЧЕМ ДРВО ЈЕДЕМ ПАСУЉ ПРИЧА ДРУГА Део у којем Јегер, вођа позоришне трупе, одлази 2а) ЈЕГЕР, ВОЂА ТРУПЕ: Ја сам зао човек, рђав човек ја сам човек који је покушао да убије човека покушао, али није успео прислонио цев на слепоочницу окренуо буре ја сам човек који је повукао ороз повукао ороз али је промашио и тако изнова и изнова покушавао сам да убијем човека или макар слона покушавао сам да убијем пријатеља оца мајку покушавао сам да претучем циганина али ми било гадно повукао сам ороз окренуо буре промашио ја сам зао човек рђав човек ја сам човек који је промашио. ГЛУМАЦ: Јегеру, дођи 'вамо.

125

76-77 ЈЕГЕР: Тако су звали мог оца Јегеру мене су често звали Јегер јуниор а нису морали могли су да изаберу било шта друго на пример једноруки Џо опасни Макс Ирац папиллон али зову ме Јегеру и ја постанем уморан чим чујем Јегеру а чујем стално јер ме стално зову и стално нешто очекују ја заиста не знам заправо толико мало тога знам да се питам зашто ме уопште зову а зову ме као што су мог оца звали Јегеру али њега су звали са разлогом јер он је знао он је био Јегер, вођа позоришне трупе и ја сам Јегер, вођа позоришне трупе али само један од нас је прави а то нисам ја ја сам само син Јегера Јегер јуниор. ГЛУМИЦА: Ако кажем напакостити, то ми не звучи тако лепо као наудити. Наудити, то је реч префињена, Јегеру, била сам мала кад сам први пут наудила некоме, била сам мала, Јегеру, и нисам знала шта значи шта на овом свету, али кад сам била мала, знала сам да могу да наудим човеку само ако постојим као девојчица, јер тако су учени сви,

126

учени су да ће да пате јер сам ја девојчица, учени су да ће да пате јер ја имам пичку, и кад сам била мала имала сам пичку, али тад то нису тако називали, било их срамота, али су и тад знали, јер то су говорили, знали су да ће моја пичка неком да науди, а рекли су само, прзница је та мала, не дао бог ником, не дао бог ником живом, прзница је мала, спремна да напакости, али ја ником нисам желела да напакостим, а да наудим, то је друго, да наудим, нисам имала избора, кад си рођен као женско, односно девојчица, ти си спремна од малена да неком наудиш, искључиво јер имаш пичку, бар тако су рекли (само мало финије), тако да, Јегеру, желим да овде стоји науди, а не напакости, јер она је femme fatale. ЈЕГЕР, ВОЂА ТРУПЕ: Нисам више могао да поднесем жене постале су ми несносне од саме помисли да их дотакнем осетио бих жаоку тачно на сред курца нешто би застало у грлу нисам више знао да љубим свуда око мене су били педери и јаке жене ја то више нисам могао нисам могао педери и јаке жене мој отац је био свакакав али је знао какав је био а ја не знам какав сам нити шта радим нити, заиста, хм који је данас дан? који је данас дан? који је данас дан? нисам знао који је данас дан а нисам знао ни који је јуче дан био претрнуо сам покушао сам да се сетим који је дан а онда ме је прекинуо:

127

76-77 ГЛУМАЦ: Јегеру! Ако она мења напакостити у шта већ мења, ја бих да променим увредити, са стране број три, у повредити, јер ја сам још као дечак, а био сам дечак пре него што сам постао момак, већ тада су говорили да ћу да будем мушко једном, да ћу стајати испред свих који плачу, мирно и поносито, то је судбина, говорили су, ти ћеш да стојиш, а она ће да плаче, јер ти ћеш да је повредиш својим понашањем, какво год то понашање било, јер ти си мушко, сине, рођен да повредиш жене, то је неизбежно, кад сам се родио и био баш мали, постојала је девојчица, Маша, била је смртно заљубљена у мене, гледала ме је док сам пишкио, а ја сам јој објаснио да сам обрезан, шта смо били, вртић, али она ми је била тако ружна, па сам ја пољубио једну Ану у уста, пред Машом, па се Маша бацила на Ану и ишчупала јој косу (прамен по прамен), шта смо били, вртић, никог ја тада нисам увредио, већ повредио, тако да, Јегеру, ја инсистирам, понављам, ја инсистирам да стоји повредио, а не увредио, јер, молио бих, ако је она могла да промени напакостити у шта већ, онда могу и ја. ЈЕГЕР: Доста! Викне. Тако је бар звучало у мојој глави али заправо само сам сео и почео да плачем. Смеје се невероватно. ГЛУМАЦ: Јегеру, зашто плачеш? ЈЕГЕР: Рукама показује да не зна. ГЛУМИЦА: Видела сам га да плаче, све јаче и јаче. Јегер се све невероватније и невероватније смеје. Узела сам хоклицу и села поред њега. Гледала сам га тако неко време.

128

ГЛУМАЦ: Заиста је тако било. Села је поред њега, а ја сам је замолио да ми направи мало места. Гледали смо у Јегера и питали се докле ће плакати. Јегер се смеје као нико никад на овом свету. ГЛУМИЦА: Шта мислиш, докле ће плакати? ГЛУМАЦ: А онда је наједанпут престао. Питали смо се шта је разлог изненадног престанка. Јегер почиње да плаче. Гледајући у једну тачку. Тихо и херојски. ГЛУМИЦА: Шта мислиш, шта га је навело да изненада престане? ГЛУМАЦ: Међутим, одговоре нисмо добили. А онда нам је изненада постало досадно. Чини ми се да смо баш у то неко време заспали. Испружили смо се на хоклици. Рекла ми је лаку ноћ. ГЛУМИЦА: Лаку ноћ. Рекао ми је лаку ноћ. ГЛУМАЦ: Лаку ноћ. ЈЕГЕР: Сетио сам се који је дан, уторак баш уторак дан кад сам схватио кад сам схватио да ништа не знам и да решења нису ту то је био крај свега што знам (пажљиви гледаоци ће приметити да сам мало пре схватио да ништа не знам)

129

76-77 то је био мој претпоследњи чин али пре него што сам начинио последњи волео бих да вам испричам како је до овога дошло. 2б) ЈЕГЕР: Родио сам се као беба беба са великом главом моја мајка није много викала била је храбра а ја сам се родио са косом косом већ зализаном нисам био ни велики ни мали већ таман по свим мерилима грађанске породице. ГЛУМАЦ: Тежио је тачно три киле и триста грама. Родио се у три и петнаест ујутру. Мајка је само рекла: ГЛУМИЦА: Ааааааааааааааааааргх мајку ти јебем. ЈЕГЕР: Данас се радо сетим тог дана био сам весео осмехивао сам се свим болничаркама тако сам био весео а мој отац је само рекао да сам чудовишна беба. ГЛУМАЦ: Каква чудовишна беба. ЈЕГЕР: Возили су ме кући у Опел кадету са четворо врата мој отац је скоро купио на бувљаку

130

код Бубањ Потока назад је седео мој деда боксер баба и мој други деда (мамин тата) свађали су се код кога ће прво кући мој отац је возио право док је то пут дозвољавао а онда је нагло скренуо моја мајка није била срећна. ГЛУМИЦА: Јегеру, пази на кривине, да се не исповраћам по овој беби. ЈЕГЕР: Ставили су ме у кревет тад сам први пут спавао код куће тачно се сећам спавао сам и помислио како је све добро стан је био прилично модеран тако сам помислио моји родитељи нису малограђани нису ми тепали само ми је баба тепала. ГЛУМИЦА: Одвратно му је тепала. Срамота ме је и да изговорим. ЈЕГЕР: Сви су изашли из собе а онда се ушуњао мој отац и гледао ме дуго понављао је у себи да сам права чудовишна беба због те велике главе гледао ме је пијан (био је весео јер сам се родио) мало ме помазио по глави мојој великој глави

131

76-77 правој грађанској глави са великим челом и орловским носем имао сам буцмасте образе сео је поред мене на кревет и рекао ми тачно се сећам рекао ми је да се нада да ћу да будем као Џон Вејн. ГЛУМАЦ: Само да будеш као Џон Вејн. ЈЕГЕР: Не знам зашто ми је то рекао али било ми је драго био ја Џон Вејн или не свеједно легао је поред мене и заспао мислим да је нешто певао нешто крајње бизарно. ГЛУМАЦ И ГЛУМИЦА: певају мелодију Лили Марлен. ЈЕГЕР: Чини ми се да је причао са оцем о Лили Марлен па му дошло да ми запева али је убрзо заспао и чуо сам како му срце куца а моје је куцало тише што је било добро јер сам био беба. ГЛУМАЦ: Терао ме је на свакакве лудорије да бих боље дочарао његов лик. Много тога сам одбио, упркос својој лудој нарави. Али ово је битно.

132

Играјући Јегерово детињство дошао сам до закључка да је он као беба био срећан. Мислио је да је налик на Џон Вејна. Мислио је много тога, заиста. Али тад кад је заспао, био је срећан. Кад се пробудио, пробудио се весео. Дуго је јурио тај осећај. Бебеће среће. ГЛУМИЦА: Заправо, цео живот јури тај осећај. ГЛУМАЦ: Много смо истраживали шта му то значи. Због чега му је отац певао Лили Марлен. ГЛУМИЦА: Али одговора нема. Он је једноставно био срећан. Све до седмог рођендана. Тад му је кум пришао и поклонио му нешто дрвено (крајње небитно). Помазио га је по глави и рекао: ГЛУМАЦ Види га, мали Јегер, а? ЈЕГЕР: Са свега седам година мој живот почео је да се урушава неухватљиво. 0б) ХОР РЕГРУТНОГ ЦЕНТРА: код нас код нас поново се родиш без породице без обележја без презимена код нас код нас када сија онда сија када пада онда пада

133

76-77 знамо куда идемо знамо где стојимо лева десна лева десна једна нога као све једна рука као све једна глава као све 2ц) ЈЕГЕР: Прошле су године длаке испод пазуха су ми нарасле глас ми се продубио играо сам тенис у то време некако сам увек успевао да будем трећи шта год да урадим ја будем трећи зид ми је био препун пехара али ја сам увек непогрешиво био трећи. ГЛУМАЦ: Панчево, Зрењанин, Вршац, Чачак, Крагујевац, Суботица, Сомбор, Нови Сад. Све трећа места. ГЛУМИЦА: У Железнику је освојио друго место. ГЛУМАЦ: То ништа не мења. ЈЕГЕР: Био сам и врашки скијаш скијао сам брже од Словенаца

134

али сам и тад завршавао (није тешко погодити) трећи. ГЛУМАЦ: Бад Клајнкирхајм, 2005 година. Проклизао је на последњој кривини. Лева нога није имала довољно мишића у себи. Устао је брзо, али га је претекао неки Јанез. Презивао се Бургер. Трећи. ЈЕГЕР: Увек су ми говорили да сам добар прави мали Јегер добар у свему говорили су мом оцу каквог сина има чудовишног сина све му иде од руке а мој отац ме је гледао тужно ништа није желео да ми каже али ја сам знао мој отац је увек био најбољи говорио је да ћу једном да будем бољи да будем бољи од њега. ГЛУМАЦ: Ноћ између четвртка и петка. Мали Јегер пријавио је своје песме на конкурс. Кад је дошло проглашење победника, ту ноћ није могао да спава. ГЛУМИЦА: Ноћ између четвртка и петка. Осећао је да пропада кроз кревет. Како год да легне, осећао је да тоне. Неумитно је тонуо. Није био сигуран да ли се кревет одваја од њега или он од кревета. ГЛУМАЦ: Мислио је да ће да умре. ГЛУМИЦА: Наравно, није умро.

135

76-77 ЈЕГЕР: Освојио сам прво место на конкурсу писало је изванредан поетски стил младог ерудите, чија елоквенција плени сећам се да нисам знао нисам знао шта значи та реч елоквентан али није ми било битно освојио сам прво место мали Јегер најбољи браво сине, рекао ми је отац браво сине, рекла ми је мајка то је мали Јегер говорили су сви а ја сам први пут осетио да заиста јесам Јегер. ГЛУМАЦ: Али онда је сазнао – ГЛУМИЦА: Можемо да прескочимо тај део. ГЛУМАЦ: Онда је сазнао да је његов отац замолио председника жирија – ГЛУМИЦА: Није баш тако било. ГЛУМАЦ: Напротив, баш је тако било. Његов отац је замолио председника жирија да му додели прву награду. ГЛУМИЦА: Можда би је свакако добио.

136

ГЛУМАЦ: Можда, али то је небитно. ЈЕГЕР: Тад сам први пут прислонио пиштољ на слепоочницу завртео буре ја, Јегер повукао сам ороз и промашио мој отац вођа позоришне трупе прави вођа позоришне трупе покушао је да створи човека од свог сина покушао је али је мој отац Јегер свог сина осрамотио мрзео сам га мрзео сам све његово желео сам да умре да умре у најгорим мукама желео сам да умре од срамоте желео сам да види каквог сина има желео сам да будем бољи од њега први пут желео сам да будем бољи али сам завртео буре завртео буре и промашио уместо тога појавио сам се на додели награда и захвалио се свима свима које волим а они нису знали да ја заправо не волим никога.

137

76-77 ГЛУМИЦА: Хвала свима које волим. Хвала породици. Хвала пријатељима. Хвала вама који сте ту. Хвала вам. Срећан сам што... Срећан сам јер је ово за мене велика... Јегер стоји као да држи говор на додели, непомичан. ГЛУМАЦ: Хтео је да каже част. Али онда је видео оца како гледа у страну. Ухватио је очев поглед и застао. У том погледу није видео понос, већ сажаљење. ГЛУМИЦА: Јегер, син Јегера, следећу ноћ пропадао је кроз кревет. ГЛУМАЦ: Наравно, није умро. ГЛУМИЦА: То вече, опел кадет се величанствено закуцао у оближњи стуб. Очевици тврде да нису видели да је покушао да скрене. Са друге стране, извештај указује да је количина алкохола у крви спречила возача да реагује. На лицу места констатовали су смрт. ГЛУМАЦ: Возач је био Јегер, вођа позоришне трупе. Отац Јегера Јуниора, будућег вође позоришне трупе. 2д) ЈЕГЕР: Ја, Јегер постао сам вођа позоришне трупе тек тако без труда без ичега дошао сам први дан склонио све очеве глумце сасекао сам их одрубио им главе и отишао кући.

138

ГЛУМАЦ: Довео је нас. Мене и њу. ГЛУМИЦА: Тако је. Довео је нас. Мене и њега. ЈЕГЕР: Спалили смо све што је мој отац Јегер годинама градио бацили смо све папире и почели да радимо ново моји глумци и ја моји добри глумци и ја радили смо нешто ново јер смо млади млади смо а не знамо колико још неће проћи много више нећемо бити млади скидали смо се голи јебали у дупе повраћали крв гутали сперму носили танге пљували: црнце, педере, шиптаре, либерале, десничаре, јевреје, цигане, хрвате, данце, македонце, јапанце, уметнике, американце, русе, транџе, зоофиле, белце, бисексуалце, националисте, фашисте, антифашисте, турке, оне са малим курцем, оне са великим курцем, оне који читају Буковског и оне који читају Јелену Бачић Алимпић, једном речју, скандал смо правили и увек непогрешиво апсолутно непогрешиво на свим фестивалима били смо – ГЛУМАЦ И ГЛУМИЦА: Трећи!

139

76-77 ЈЕГЕР: А онда сам напунио двадесет и седам година пропадао сам кроз кревет и даље магарац од двадесет и седам тачно двадесет година након што ми је кум пришао и поклонио нешто дрвено (крајње небитно) и рекао: ГЛУМАЦ: Види га, мали Јегер, а? Тишина. Дуго гледа. Сви дуго гледају. А онда Јегер почиње да се смеје лудачки. Глумац и глумица говоре истовремено. ГЛУМИЦА: Ако кажем напакостити, то ми не звучи тако лепо као наудити. Наудити, то је реч префињена, Јегеру, била сам мала кад сам први пут наудила некоме, била сам мала, Јегеру, и нисам знала шта значи шта на овом свету, али кад сам била мала, знала сам да могу да наудим човеку само ако постојим као девојчица, јер тако су учени сви, учени су да ће да пате јер сам ја девојчица, учени су да ће да пате јер ја имам пичку, и кад сам била мала имала сам пичку, али тад то нису тако називали, било их срамота, али су и тад знали, јер то су говорили, знали су да ће моја пичка неком да науди, а рекли су само, прзница је та мала, не дао бог ником, не дао бог ником живом, прзница је мала, спремна да напакости, али ја ником нисам желела да напакостим, а да наудим, то је друго, да наудим, нисам имала избора, кад си рођен као женско, односно девојчица, ти си спремна од малена да неком наудиш, искључиво јер имаш пичку, бар тако су рекли (само мало финије), тако да, Јегеру, желим да овде стоји науди, а не напакости, јер она је femme fatale. ГЛУМАЦ: Јегеру! Ако она мења напакостити у шта већ мења, ја бих да променим увредити, са стране број три, у повредити, јер ја сам још као дечак, а био сам дечак пре него што сам постао момак, већ тада су говорили да ћу да будем мушко једном, да ћу стајати испред свих који плачу, мирно и поносито, то је судбина, говорили су, ти ћеш да

140

стојиш, а она ће да плаче, јер ти ћеш да је повредиш својим понашањем, какво год то понашање било, јер ти си мушко, сине, рођен да повредиш жене, то је неизбежно, кад сам се родио и био баш мали, постојала је девојчица, Маша, била је смртно заљубљена у мене, гледала ме је док сам пишкио, а ја сам јој објаснио да сам обрезан, шта смо били, вртић, али она ми је била тако ружна, па сам ја пољубио једну Ану у уста, пред Машом, па се Маша бацила на Ану и ишчупала јој косу (прамен по прамен), шта смо били, вртић, никог ја тада нисам увредио, већ повредио, тако да, Јегеру, ја инсистирам, понављам, ја инсистирам да стоји повредио, а не увредио, јер, молио бих, ако је она могла да промени напакостити у шта већ, онда могу и ја. ЈЕГЕР: Гледао сам у њих и питао се који је данас дан а онда сам се сетио да је уторак баш тај уторак у којем сам схватио да ништа не знам заправо у којем сам схватио да ја не треба да будем ту да ја не треба да будем ту да ја не треба да будем ту где се од мене нешто очекује не ја не треба да будем било где где се од мене очекује ишта више од очекиваног. ГЛУМАЦ: Дуго је гледао у нас, а онда се скинуо го. Оставио је све ствари. Полио их бензином и запалио. ГЛУМИЦА: Ми смо се таман тргли из сна. Хоклица је ипак премала за двоје. Погледала сам у голе гузове и приметила да је веома складно грађен.

141

76-77 ГЛУМАЦ: Ништа није рекао. Баш ништа. Само је отишао. ГЛУМИЦА: Ходао је поносно. Као паун. ГЛУМАЦ: Оставио нам је последњи део текста. Чини ми се да је желео да вам прочитамо. ГЛУМИЦА: Очи су ми биле дремљиве, па сам дуго покушавала да нађем фокус. ГЛУМАЦ: Зачудо, ни мене ни њу није занимало. ГЛУМИЦА: Тако да смо заспали опет. На хоклици. Можда се и појебемо. ГЛУМАЦ: Ако се пробудимо. /Одломак из истоимене драме/

142

СВЕТИ ДИМ Ханс Берли УНУТРА У МОМ МРАКУ Унутра у мом мраку гори једна бела звезда, блистава као глава закивка излизана од удараца чекићем. Ко је то мој црни живот заковао за небо овим закивком од сребра? ПЕСМА Песма – рука која напипава засун на забрављеним вратима у мраку. Унутар унутрашњег прага у твојој усамљености кућа пуна еха где живе сви.

143

76-77 ВЕРА Да ли верујем у Бога? Тја, да – на неки мој начин, али право питање би заправо било да ли Бог верује у Мене. САН Сањај свој сан. То је оно једино што може да ти заштити очи од одвећ огољеног привиђења: Сан је расцветали врес што скрива у стени уклесану фигуру смрти у основи твог духа. ВЕТАР Постоје велике шуме, још увек. И мека трава. И ветар на свету. Али никад не покушавај језик ветра да тумачиш; само ћеш га упрљати собом. Људске истине исплетене су од лажи, не стављај их ветру у уста. САД Сад. Веома мала реч. Сад. А ипак садржи читаву вечност.

144

ГОРКА УТЕХА Подносиш све и снег и хладноћу и лед у уским жилама све док се укус соли осећа у твојим сузама. РЕЧИ ЗА МЕНЕ САМОГ Никад не седај да пишеш хладног срца. Не силуј речи. Вежбај се стрпљењу, научи се чекању, чекању чак и кад мислиш да срце смрзава се у теби, чекању док страх хода тобом као апстиненција код пијанца, чекању док не куцне час и док се песма не јави тако неочекивано и изненада да скоро па нерадо лаћеш се оловке. (С норвешког језика превео Марко Вуковић)

Ханс Берли (Hans Børli) рођен је 1918. године у Еидскугу, Норвешка. Првенствено је познат као песник, много пута и награђиван, мада је објавио и неколико драма, романа и књига прича. Целога живота је радио као дрвосеча. Умро је 1989. године.

145

76-77 Јахија Хасан ДЕТИЊСТВО ПЕТОРО ДЕЦЕ У КОЛОНИ И ОТАЦ СА МОТКОМ ПЛАЧ УГЛАС И БАРИЦА ПИШАЋКЕ НА СМЕНУ ИСТУРАМО РУКУ САМО ЈЕР СЕ ТО ОЧЕКУЈЕ ТАЈ ТАМО ЗВУК КАДА УДАРЦИ ПОГОДЕ СЕСТРА КОЈА СКАЧЕ ТАКО БРЗО С ЈЕДНЕ НОГЕ НА ДРУГУ ПИШАЋКА ЈЕ ВОДОПАД НИЗ ЊЕНЕ НОГЕ ПРВО ЈЕДНА ДРУГА НАПРЕД ПА ДРУГА АКО ПРЕВИШЕ ПОТРАЈЕ УДАРЦИ УДАРАЈУ ОТПРИЛИКЕ ЈЕДАН УДАРАЦ ЈЕДАН КРИК ЈЕДАН БРОЈ 30 ИЛИ 40 ПОВРЕМЕНО 50 И ПОСЛЕДЊИ УДАРАЦ У ДУПЕ ДОК ИЗЛАЗИШ НА ВРАТА ОН УЗИМА БРАТА ЗА РАМЕНА ИСПРАВЉА ГА НАСТАВЉА ДА УДАРА И БРОЈИ ОБАРАМ ПОГЛЕД И ЧЕКАМ ДА ДОЂЕ МОЈ РЕД МАЈКА РАЗБИЈА ТАЊИРЕ НА СТЕПЕНИШТУ ДОК У ИСТО ВРЕМЕ АЛ ЏАЗИРА ПРЕНОСИ НА ТЕЛЕВИЗИЈИ ХИПЕРАКТИВНЕ БИЛДОЖЕРЕ И ОТКИНУТЕ ДЕЛОВЕ ТЕЛА ПОЈАС ГАЗЕ ОКУПАН СУНЦЕМ ГОРИ ЗАСТАВА АКО ЦИОНИСТА НЕ ПРИЗНАЈЕ НАШЕ ПОСТОЈАЊЕ АКО УОПШТЕ ПОСТОЈИМО КАДА ГРЦАМО СТРАХ И БОЛ КАДА СЕ БОРИМО ЗА ВАЗДУХ ИЛИ МИШЉЕЊЕ У ШКОЛИ НЕ СМЕМО ДА ГОВОРИМО АРАПСКИ КОД КУЋЕ НЕ СМЕМО ДА ГОВОРИМО ДАНСКИ УДАРАЦ КРИК БРОЈ ПРЕД ВРАТИМА СЕДЕО САМ У ГАРДЕРОБИ С УШТИПКОМ У РУЦИ И УЧИО ДА ШНИРАМ ЦИПЕЛЕ У ТИШИНИ

146

ПОМОРАНЏЕ С КАРАНФИЛИЋИМА И ЦРВЕНОМ ТРАКОМ ВИСИЛЕ СУ С ПЛАФОНА КАО ПРОБУШЕНЕ ВУДУ ЛУТКИЦЕ ТАКО ПАМТИМ ДЕЧИЈИ ВРТИЋ ДРУГИ СУ СЕ РАДОВАЛИ ШТО ЋЕ ДЕДА МРАЗ ДА ДОЂЕ АЛИ ЈА САМ ГА СЕ ПЛАШИО ОНОЛИКО КОЛИКО САМ СЕ ПЛАШИО И СВОГ ОЦА ОРТАЦИ ДАНАС НЕЋУ ДА ДА СКЛАЊАМ ЗАВЕСЕ ДОРУЧКОВАЋУ И ОКУПАЋУ СЕ ПОПИЋУ ШОЉУ КАФЕ И ЗАДОВОЉИЋУ СЕ ЈЕДНОМ ПЉУГОМ НАПИСАЋУ ЈЕДНУ ПЕСМУ И ПРОЧИТАТИ ЈЕДНЕ НОВИНЕ А ПОСЛЕ ДУГОГ ВРЕМЕНА НЕОДЛУЧНОСТИ ОДАБРАЋУ КЊИГУ ИЗ ЗБИРКЕ АЛИ ДОВОЉАН ЈЕ ЈЕДАН ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ РОЂАКА И ЕВО МЕ НА ВРАТИМА С РУКАВИЦАМА У ЏЕПУ И АЛАТОМ У ТОРБИ КАМЕНОРЕЗАЦ КОЛЕГА У СУСЕДНОЈ ЋЕЛИЈИ БИО ЈЕ КАМЕНОРЕЗАЦ САЊАО ЈЕ ДА КЛЕШЕ ЛЕПЕ КИПОВЕ АЛИ СУ ЗА ЗАПОСЛИЛИ ДА КЛЕШЕ КАЛДРМУ И НАДГРОБНЕ СПОМЕНИКЕ ЗАВРШИО ЈЕ ТАКО ШТО ЈЕ НАПОЛА ДЛЕТОМ УБИО БИВШУ ЖЕНУ ЗАТО ШТО МУ НИЈЕ ДАЛА ДА ВИЂА ДЕТЕ САДА МУ ДОЛАЗИ У ПОСЕТУ ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО И ВОДИ ДЕТЕ СА СОБОМ

147

76-77 КАМЕНОЈЕДЦИ ОД МОЈИХ ПРЕДАКА НАУЧИО САМ НИШТА ДРУГО ДО ДА ЈЕДЕМ КАМЕЊЕ САБОТИРАО САМ ПОСНО ЈЕЛО У СУМРАК СВИ СУ ТВРДИЛИ ДА СУ МЕ ОТКРИЛИ ЗАТО ШТО САМ ИХ ИЗНЕНАЂИВАО ПРОСИМ ЗАЈЕДНО СА СИРОТИЊОМ А ПРЕЖДЕРАВАМ СЕ С БОГАТАШИМА СУДСКА ЗАБРАНА ЗАЉУБЉЕН САМ У ЖЕНУ КОЈА МЕ ПРИЈАВЉУЈЕ ПОЛИЦИЈИ СВАКИ ПУТ КАДА ЈОЈ СЕ ПРИБЛИЖИМ ДРЖАВА СЕ МЕША У ЉУБАВНУ АФЕРУ А ИЗБЕГАВА ДА СЕ МЕША У ПИТАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ БИЛА ЈЕ ОПРЕМЉЕНА НАПРАВОМ ЗА УЗБУЊИВАЊЕ ПРЕМДА ЈЕ МЕНИ ПОТРЕБНО НЕШТО ТАКВО ПОСЛЕДЊИ ПУТ КАДА САМ ЈЕ ДРЖАО ЗА РУКУ СТАВИЛИ СУ МИ ЛИСИЦЕ И ЗАДРЖАЛИ У ПРИТВОРУ ИМАО САМ МИЛИОН У БАНКОВНОЈ ТОРБИ У ЈЕДНОЈ РУЦИ А КУТИЈУ С НАКИТОМ У ДРУГОЈ ОБОЈЕ МИ ЈЕ ЗАПЛЕЊЕНО И ПОСЛАТО НА ИСПИТИВАЊЕ ОНА СЕ С ПРАВОМ БОЈИ ДА ЈЕ НЕ ЗАВЕДЕМ ЗАТО ШТО САМ ВЕЋ ШАРАО И ЈЕБУЦКАО Ж ОКОЛО НАОКОЛО И СВУДА ПОПРЕКО А САДА МЕ РАСКОМАДАНОГ У ДВОРИШТУ ПОЛИЦИЈЕ МОЖЕ НАЋИ ЧОПОР НЕПЛОДНИХ ПОЛИЦАЈАЦА НАЈНИЖЕГ РАНГА КОЈИ СПРОВОДЕ ШЕРИЈАТ И КАЖЊАВАЈУ ПРЕЉУБУ БЕЗ СУЂЕЊА ЛУД НЕШТО САМ ИЗГУБИО АЛИ БАРЕМ САМ ИМАО НЕШТО

148

ИСИСАО САМ СОК И МОЖДИНУ ИЗ НЕЧЕГА БЕЗ МИЛОСТИ МЉАЦКАО САМ У СЛАСТ И КОЖУ ОДРАО ЗАДОБИО САМ ПЛАЧ МОЈЕ ДРАГЕ НЕДАВНО ИСКИКОТАХ ЗЛОБАН СМЕХ И ИЗЗЕВАХ НЕШТО У ЗАТВОР ИЛУДНИЦУ И ИЗ ЗАТВОРА И ЛУДНИЦЕ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ САМ НЕШТО ЛУД ЈУРЦАО САМ УЛИЦАМА У ПÔ БЕЛА ДАНА САМО У ПАНЦИРНОМ ПРСЛУКУ И ПИНК ТАНГАМА И МЛАТИО ЉУДЕ С ДВАА ОРУЖЈА СОЛИДАРИШУЋИ СЕ С PUSSY RIOT-ОМ BITCH I’M TIRED (С данског језика превео Предраг Црнковић) Јахија Хасан (Yahya Hassan) умро је у свом стану под неразјашњеним околностима 29. априла 2020. пре двадесет петог рођендана. Увек је писао великим словима. Објавио само две збирке „ЈАХИЈА ХАСАН“ и „ЈАХИЈА ХАСАН 2“, али већ прва је била довољна да уђе у легенду, Продала се у више од 120.000 (није гешка!) примерака, што је нечувено за тржиште велико као и наше. Гневни обрачун „са свима и са собом“ привукао је читаоце, али можда још и више блазиране и надрнданеполемичаре свих боја. Толики тираж је изазвао и завист колега („немогуће је с’толико продатих примерака остати нормалан“), а садржај је испровоцирао мржњу сународника (Јахија је палестинског порекла) и исламских верника јер је он наводно „издао порекло и веру“ а подозривост политички коректних колмованих стрина. Хасан није хтео да га поседује нација или вера, желео је да буде грађанин. Да је пристао на ту игру, да глуми поштеног Арапина, данска квазилиберална мултикултуралистичка елита би га пољубила у ручицу (=гузицу) и он би био цар. Али он није хтео коло арабијско већ дански диско, диско. Верски екстремисти су га неколико пута физички напали, он је набавио оружје за самоодбрану, у једном тренутку је оптужен да је прекорачио нужну одбрану и да је незаконито поседовао ватрено оружје. Био је у затвору и у душевној болници. Либерални мултикултуралисти, оптерећени глупом воковштином, лажном пристојношћу и форсирањем политички коректног „диверзитета“, оставили су Јахију

149

76-77 Хасана на цедилу, везавши му руке док га је пашчад нападала. Имао је посла с данском удбом, поменули смо већ атаке исламских елстремиста, примио је многе претње смрћу, нигде није био добродошао. Па шта, има још песника, рећи ће неталентовани злобници у гомили.

150

Лаш Митинг ПЛИВАЈ С ОНИМА КОЈИ СЕ ДАВЕ /.../ Унутрашњи врт. Велики и раскошан, влажан од кише, зелен. Тако зарастао да је готово био непрохофан. Високо дрвеће непознате сорте стајало је попут стубова међу округлим жбуњем широких листова. Сетио сам шта ми је недостајало на Шетланду, шта је Данкан Винтерфинч имао, али од чега је Ејнар био одсечен: звук кишних капи које пада на лишће на великм, зравим крошњама дрвећа. – Имао је обичај да стоји овде и гледа ме – рекла је она. Глас је долазио одозго. Искренуо сам главу и потражио њену појаву док су водене капи текле с лишћа и топле падале не моје чело. Следио сам низ прозора на зидовима који су опасивали врт. Спазио сам је на веранди испред другог спрата. Гурнуо сам гране устрану и високо подижући колена да избегнем коров ходао сам кроз растиње око дрвећа до спиралног степеништа у углу. – Па ово је скоро па стакленик – рекао сам. – Није – рекла је и нагнулас е према напред. – То ти је арборетум. Ботаничка башта за дрвеће. Осамнаест различитих врста дрвета. Првобитно је преко био постављен стаклени кров да би клима била топлија, али поломљено је 1933. Срча је пала каа киша по баштовану и скоро га убила. Повела ме је до спиралних степеница, па горе на трећи спрат, где се веранда с погледом на унутрашње двориште протезала читавом страном куће. С ње смо могли да гледамо право у крошње. Најдуже гране су слабашно ударале о дрвену ограду. Било је као гледамо из дрвене колибе усред неке шуме. Ударци таласа с мора једва да су били чујни. Напољу је бура могла и даље тврдоглаво да дува тако да је слана вода продирала унутра и пржила све што је покушавало да расте. Али у овом врту све је било заштићено, зидови су чували биљке у благом загрљају. – Увек смо живели од црвећа – рекла је она. – Од њих и с њима. Седам генерација смо трговали дрвном грађом. Из кишних шума, с тајги у Русији, из Норвешке и Шведске. За украс, за намештај, за

151

76-77 градњу кућа. У нашем каталогу из 1901. било је наведено да на лагеру имамо 78 различитих врста дврета. Отишла је до краја веранде, мало савила колена и зањихала тело горе-доле да би се и под зањихао. Није се чуло ниједно „крц“. – Храст? – питао сам. – Да. Храст је оно с чиме је моја породиа почела, и храст је било дрво које нам је створило богатство. Неко каже да је Винтерфинч Лтд. оставио Британију без шума, али то је бесмислица. Само рат може да очерупа дрвеће у једној земљи, нарочито храстово дрвеће. Једино што је довољно тврдо за ратни брод. За уобичајени брод са 74 топа потребно је било дрво од 3700 храстова. Kада је брод њеног величанства ’Викторија’ био готов 1765, морало је да буде посечено 5700 одраслих храстова. Главни управник за дрвну грађу у морнарици звао се Грегор Винтерфинч. Ама свако дебло на ’Викторији’ он је лично прегледао. Документа се налазе у подруму. Један од потписа припада адмиралу Нелзону. – Почиње да ми свиђе што сте ви другачији од Норвежана – рекао сам. – Ви сте били килави када је требало правити колоније. Грегор је покренуо породични бознис. 1770. је почео с увозом дебала с обала Балтичког мора. Ускоро је постао један од највећих трговаца дрвном грађом у Британији. Од 1858. до 1893. ми смо били највећи. Kанцеларије смо имали у свим великим лукама империје. Испоручивали смо све од балвана за градњу бродова до најплементијих врста дрвета за кутије за накит и штапове за господу. Половина столарства целе Британије која се продавала за гвинеје била је начињена од грађе коју смо набавили и превезли. – Kако то мислиш 'гвинеје' – упитао сам. – И онај пушкар је користио исти израз. – Серијски произведена роба је имала цене у фунтама. Али све што је прављено по посебним спецификацијама муштерије било је плаћана у гвинејама. Стандардни сто – цена у фунтама. Трпезаријски сто по мери – гвинеје. Масовно произовођен „Ли-Енфилд“ – фунте. Диксон Раунд Екшн по твојим ерама – гвинеје. Тркачки коњи фино изрезбарени, твој портрет на дрвету у уљу... – Али у чему је разлика, бре? – Ох, готово никаква. Још од 1816. нисмо имали гвинеје као кованице или новчанице. Али једна гвинеја је једна фунта плус један

152

шилинг. Традиција је била да је мајстор узимао фунте а калфа тај шилинг. Поветарац је дошао до врхова дрвећа и лишће је зашумело. Неке муве су зујале. – Деда заправо није требало да наследи фирму. Стенли, његов брат, био је старији. Деда је ишао у официрску школу на Санхерсту и себи је већ замислио угодан живот у колонијама. Али Стенли је умро од маларије пошто је посетио наше представништво у Џорџтауну. Kада је деда преузео, већ је био ослабљен после рата. Једна од првих великих грешака које је начинио, била је да подигне ову кућу. – Грешка? – Почели су 1921. и одустали 1928. Само сам завртео главом. – Дођи – рекла је нестрпљиво. – Морамо унутра. Прошли смо кроз три празне сале која су нам добацицале ехо, осветљене сивкастим сјајем летње ноћи, и ушли у ходник без прозора, дугачак као да је у некој школи. Нервозно је шмркнула због тога што су прекидачи за светло had failed again, па смо бауљали даље док она није застала пред једним вратима. Покрети су јој били једва видљиви у мраку, као да се црна одећа слагала преко другог слоја такође црне одеће. – Дивим се деди – рекла је. – Иза ових врата је просторија која је накада била једна од најбезбеднијих на свету. Увек сам мислила да је имао своје разлоге што је био такав какав је био. А онда ево тебе овамо и тераш ме да се запитам да ли су ти разлози довољно добри. Испружила је једну руку. У тами сам видао фосфоресцентне казаљке како образују оштар угао. Било је три и пет. – Зурио су у тај часовник и када смо се срели – рекла је. – Зато што је мушки – рекао сам. – Питао сам се да ли си се удата? – Овај часовник се налазио у Отвилу на месту где си ти нестао – рекла је и отворила врата. – Педесет пет година раније. Ушла је у полумрачну собу. Прво што сам осетио било је удубљење у поду насред собе. Kао да је ту нека гвоздена машина извела пируету. Потом је кроз мене прохујао некакав дух, осетио сам кратак дежа ви тренутак, који је нестао пре него што сам успео да

153

76-77 прикупим неку успомену. Воњ ме је пробудио. У соби је висио некакав мирис старости и кожног намештаја, али испод њега осећао сам дубок оргуљашки тон, налазило се оштар, земаљски мирис. – Овај мирис – рекао сам. – Шта је то? Размакла је завесе. Прешла је кажипрстом преко даске на прозору и намрешкала нос од прашинчине. – То деда мирише – рекла је. – Његов дуван за лулу. The Balkan Sobranie Mixture. Овде је без прекида пурњао педесет година. Окренула је прекидач и жута светлост је испунила просторију. Имала је шездесет квадратних метара и сачињавала је читав угао куће. Један низ прозора пружао је поглед на море, с другог, пак, могао сам да видим на Ансту. Дошао сам на други крај собе. Одатле сам видео веранду, и напољу арборетум са својим зеленим лишћем. Гвен је стајала леђима окренута прозору и ћутке ме посматралаТумарао сам около и освртао се. Испред полице с књигама стајао је огроман пулт за писање излизаних ивица. У плетеним корпама су лежале сасушене гумице, етуији за наочаре и пенкала загаситих, увелих боја. Полице с књигама биле су препуне пожутелих новинских исечака и у кожу увезених књига. У стакленој витрини стајале су флаше вискија. Из већине је пиће одавно изветрело. У другој витрини налазила се гомила равних лимених кутија. – Ево тај мирис си осетио – рекла је она и одврнула поклопац од једне кутије. – Балкан Собрање. На унутрашњој страни поклопца стајало је A long cool smoke to calm a troubled world. Принео сам нос сасушеном дувану. Покушао сам да призовем наговештај сећања, али није ишло. – Сако који сам носио – рекао сам. – Припaдао је твом оцу, је л’ тако? Kлимнула је главом. – Позајмила си ми га да би видела пушкареву реакцију? – Не. Позајмила сам ти фа зато што си морао да имаш сако од твида. Немој да будеш тако сумњичав. Не приличи ти. Нећу те таквог. Не овде. Испред чађавог камина стајале су излизане софе и ниски сточић с огромном кристалном пепељаром. Изнад полице камина висила је слика на којој је била Гвен. Могла би бити у раним тинејџерским годинама. Из профила, старомодно одевена као за школску приредбу у карираној сукњици и блузи без рукава, док гледа на обалу мора. Препознао сам то место, то је онај затон на Ансту.

154

– Овде нема других чланова породице – рекао сам. – О, има, има. Овде је друга његова породица – рекла је и показала на зид иза писаћег столаФотографија је била метар широка, али не виша од листа папира за писмо. Пришао сам ближе и видео зашто је формат такав. Показивао је велику војну јединицу, зацело триста људи, подељених у шест редова. На оквир је била прикуцана месингана плочица с угравираним THE BLACK WATCH 1915. – Он седи међу официрима близу средине предњег реда. Онај без бркова. Kапетан с тек двадедест година. Била је то успела фотографија. Сва лица су се истицала у чистим, оштрим сивим тоновима. Солдати су били мог узраста, изгледали су ведри и безбрижни. – Блек Воч је носио килтове у биткама све до 1940. – рекла је она. – Немци су мислили да су то сукњице и звали су их 'Даме из пакла. Погледај само ову четворицу кој'и стоје поред официра. Гајде. Пратили су војнике до саме линије фронта. Све до краја. Није било случајно што су трупе из Блек Воча свирали гајде на Kенедијевој сахрани. – Зашто су се тако звали? – Зову. Још постоје, а основани су у XVI веку. Мислиш да је шкотски пук пропао начисто само зато што је прошла која стотиница година? Али име, то нико са сигурношћу не зна. Деда је умео и по два-три сата да објашњава све могуће верзије. Имали су кариране килтове тамнијих боја, али моја омиљена верзија је да се зову Блек Воч зато што су први војници имали тако мрачна срца. Kод фотографије ме је опет запахнуо тај воњ. Воњ дувана онако како се таложи у соби или се скупља на одећи. Онако како је деда вазда наступао у мом сећању када бих осетио да неко пурња цигарилосе у мојој близини. Да ли је и отац можда пушио Балкан Собрање? Нагнуо сам се унапред и погледао Данкана Винтерфинча изблиза. Kожни каиш је поносно ишао преко његовоих груди али он није гледао у камеру. Гледао је устрану, на обичне војнике. Упадљиво много њих такође није гледало право у објектив, већ према свом капетану, али било је немогуће видети да ли је у њиховим очима била неверица, или, пак, дивљење. Из једног ормана Гвен је извадила горњи део сукнене униформе у каки боји. Опрезно га је положила на стаклени сто испред камина. 155

76-77 Kристална пепељара је зашкрипала када ју је гурнула у страну. Поправила је сако. Најпре сам помислио да га није потпуно прострла док нисам увидео да је недостајао читав леви рукава. Одећа је висила у комадима од рамена. Нити су биле црне, чађаве и личиле су на грубе жице. Kрв се упила у раздерану тканину, скорела и отада никада није опрана. На еполетама су биле три угасле капетанске звездице. – Зар ти се не чини да је ово одвратно? – упитала је. – Не – одговорио сам. – Само је, хм, тужно. Скинула је свој ручни сат и ставила га на сто, отприлике тамо где би леви рукав завршавао да је сако имао леви рукав. – Деда је био на фронту готово годину дана када се ово догодило. Чак се борио тог првог, најкатастрофалнијег дана. А онда је дакле послат Блек Воч да заузме шуму. Пушкар је то испричао, што се иначе слагало с дединим причама које је казивао мени. Али све то о дрвећу и отровном гасу је изоставио. Никада од њега нисам чула за The sixteeen trees of the Somme до сада. Не могу да појмим зашто. „То мора да је био исти онај гас који је убио мајку и оца“, помислио сам. Али ништа нисам рекао Гвен јер сам могао да осетим да у овој причи следимо раздвојене колосеке и да ћемо можда из ње изаћи различитим стазама. – Деда ми је рекао само да га је погодила распрскавајућа граната. Kада је дошао свести био је сам. Његови војници су лежали или на умору или растргнуи око њега. Усправио се на колена, али осетио се необично нестабилан. То је било зато што му је рука била отргнута и лежала је на земљи испред њега. Револвер „Вебли“налазио се близу шаке. Знаш ли шта му је тада било најчудније од свега? Завртео сам главом. – Што је сат и даље наставио да куца на отргнутој руци. Руком сам погладио одећу. Грубо, густо ткано сукно. Осетио сам потребу да подигнем униформу онако како сам подигао хаљину на Хаф Грунеју, али сам се уздржао. – Kолико си имала година када си добила тај сат? – упитао сам. – Десет година. Прича о њему је стигла тек када сам имала петнаест. Kако је дохватио сопствену руку, дотетурао се до линија снабдевања и на крају су га нашли доле код Анкра.

156

Ставила је рите на место. Улубљен беџ се указао. Био је обликован као звезда и једва је висио на одећи. – Али он никада није споменуо шеснаест ораха? – Никада. – То је необично. Требало би да буде потпуно безазлено то поменути у овој причи. – Да, безазлено, као што кажеш и штавише била би то фина прича. Међутим, није. Ни речи. Ни о томе да је унајмио Ојнара 1943. да обезбеди дрво. Сетио сам се шта је стари поп случајно чуо. „Довољно да се напуни камион“. То је сасвим тачно могло да одговара деблима од шеснаест ораха. – Kакав је био према теби? – питао сам. – Најбољи дека на свету. Волео је што сам увек носила тај сат. С другима је умео да буде непријатан и груб. Имао је гадне кошмаре. Увек се будио у три ујутро. Тада је све морало да буде по његовом ћефу. Чула сам га неколико пута када није било тако. Одржавао је дисциплину самим својим гласом. У полукругу на беџу писало је нешто на латинском. Тихо сам то промрмљао за себе. Nemo me impune neccesit. – Њихов мото – рекла је. – Нико ко ме увреди неће проћи некажњено. Остао сам да посматрам униформу. Гвен је отишла у угао собе и одједном се зачула гласна шкрипа метала о дрво. Нагло сам се окренуо. Иза једног паравана Гвен је изашла котрљајући се на прастарим инвалидским колицима с високим наслоном. Огромни точкови су били обложени гвожђем и могли су потицати с некаквих кочија. Тканина на леђима је висила у фронцлама. – Седео је у овоме када се вратио кући из рата – рекла је и управљала точковина напред-назад. – 1921. године био је у Kраљевој болници у Лондону и извадили су му тамо петнаест шрапнела. 1947. су га оперисали у САД. Kоштало је читаво богатство, али 1953. је заправо био у стању да хода самостално. Тек у осамдедсетој је морао да се врати у ову шклопоцију. Гвен је дуго седела у колицима. Онда је нагло устала, отворила врата и изашла на веранду. С оне стране ограде налазио се

157

76-77 примитиван лифт. Груб дрвени сандук причвршћен за зарђали чекрк, дизалицу, ужад, точкиће и челичне жице. – Наравно да би било најпрактичније да се сместио у приземљу, али ова канцеларија је ипак имала поглед, страшан поглед, као што видиш. Kрошње дрвећа унутра, море напољу. Продрмала је црну ручку. Електрични мотор је забрујао. Сели смо на под дрвеног сандука. Гурнула је неку полугу и уз трзај и трзање сишли смо дуж дрвећа, док су нам лишће, мирис мора и скорелог машинског уља голицали ноздрве. – Понекад сам сам се овим дизалом пела до њега. Седела сам овако и ландарала ногама. Лупала сам по вратима веранде и улазила у воњ Балкан Собрања. Знао је да долазим зато што је видео лифт како клизи доле па опет горе. – This is fantastic – рекао сам. Тада се Гвенодoлин Винтерфинч насмешила. – Зар то није била права реч? – питао сам. – Fantastic? Да. Ако си до заиста мислио. – Ускоро ћу да нађем бољу реч – рекао сам. – Радим на томе. – Није тако фантастично по дневном светлу – рекла је Гвен. – Поменула сам да кућа никада није била завршена. На два читава крила фале подови и панели на зидовима. Паре су почеле да пресушују 1926. јер деда је у души био један романтичар. Желео је да од ’Kверкус хола’ начини посвету миру и свим сортама дрвећа што постоје на свету, волео је дрво као такво и намештај, постао је пацифиста после рата, није разумео како треба водити фирму, а повреде су га мучиле. Оно што је њега истински стварно занимало биле су декоративне сорте дрвећа за намештај и оружје. Одељење с грађевинским материјалом, оно које је стварно доносило новац, брзо је пошло низбрдо. Промет је опао. Kанцеларија за канцеларијом су биле затваране због нерентабилности. Стање се само погоршало 1946. Тада је ситуација била једнака оној из 1919. Нико није имао пара за трошкарење на лепе ствари и скупе материјале. Оно што је било потребно биле су јефтине дрвене плоче за обнову срушених кућа. Мајка се родила 1927. У пракси она је управљала читавим имањем Винтерфинчових и компанијом Лтд. још од своје двадесете године. Деда је и даље водио трговину егзотичним сортама дрвећа, али то је као да си запослен у Бритиш Петролеуму а одговоран си за уља за шиваће машине. Тако да је мајка управљала свиме. 158

– Зашто мајка изговараш на тај начин? – То што сам се родила није пасовало најбоље у њеним плановима. Била је готова с децом. Желела је да се усредсреди на фирму. Отац се бавио својим поштанским маркама. Нестао би с трпезаријског стола попут јелена у шуми. Имала сам два брата много старија од мене. Бистри момци, који су знали шта хоће и који су мислили да сам немогућа, размажена трапађоза. – Одрасла си овде? – упитао сам. – У баш овој кући? – Kао да јесам. Животни пројекат баке и деке био је да ме васпитају на стари начин. Одећа, манири за столом, да умем одаберем намештај. Видела сам све велеградове Европе са задњег седишта Бентли Kонтинентала. Бакин хоби су биле аукције. Kада сам имала дванеест година могла сам скоро тачно да утврдим цену било које вазе Лалик. Да одредим датуме када је направљен накит Миријам Хаскел с грешком од само неколико година. Kада је она умрла, остала сам као лутајући остатак предратних обичаја. – Али рекла си ми да те је отац учио да једриш? – рекао сам. /.../ – Нико с тим именом нема овде складиште – рекао је чувар барака. – Сигуран си да ---. – --- Sorry. Nobodz with that name. Вратио ми је пасош. Остао сам у месту док су ми мисли биле врло напете. – A шта с Оскаром Рибоом? – упитао сам најзад. У њему је расла сумњичавост. Поново је прелистао протокол, исте оне странице које је управо прегледао, дуго зурећи у један пожутели лист. Узео је воки-токи с каиша и разменио неколико речи уз крчање. – Имаш ли ти сестру? – упитао је и поново закачио воки-токи за појас. – Ја? Не. Откуд то? – Разговарао сам с девојком која обично дежура овде. Рекла је да Рибоова складишна барака годинама није отварана. – Чекај сада – рекао сам. – Kажеш да је Оскар Рибо фактички овде имао складиште? 159

76-77 – Још има. Платио је најам за кирију за десет година. Ту има и једна клаузула. Ако немаш кључ, мораш да одговориш на три питања да би ушао. Али то је сада можда беспредментно... – А зашто? – Зато што је пре неколико дана неко дошао да покупи робу. – Kо то, молићу лепо? – Млада девојка, колико знам. Лепо обучена. Единбуршки дијалекат. Она је имала кључ. Дакле било је могуће бити баш толико лукав. Обиснути ми се о врат пошто ме је превела жедног преко воде. Снаге у њој које су успеле да савладају дивље неукротиво море, оне које су навеле да нагази до даске Зетландов мотор, сва та њена наслеђена одлучност мора да је нашла начин да се пробије када је нашла кључ. Али, чекај: после смо данима били заједно, туцали се и гугутали? Желео сам да осетим гнев, да осетим презир, али све што сам могао да видим пред очима било је њено лице невинашцета на веранди у ботаничкој башти. – Значи она је све однела? – питао сам. – Та девојка. – Не знам. Нисам тада био овде. – Та клаузула... – рекао сам. – Kако је гласила? – Шта како је гласило? – Та три питања. Бацио је поглед на пожутели лист хартије. – Ех. Једно је да ли имаш листе гаће. – Ш’а, бре?! – If you are wearing clean underwear. – Да ли је то нека шала? – Јебеш ми матер, али тако пише. Овде пише да треба да поставим то питање. – Е па ове су од јуче. Да ли је то прави одговор? – Појма немам. Не пише више ништа овде. – И онда? – Онда шта? – Следеће питање? – Да ли се зовеш Едвард Деру Хирифјел. Али из твог пасоша видим да у сваком случају носиш два од та три имена.

160

– Да, да. А треће? Дуго је зурио у парче папира. – Не могу сасвим како треба да изговорим ово. Ово је на немачком, или тако нешто. – Добро, али барем покушај, хајде. – Waaa hitr preston soh confirm dig hem i sachum? У глави сам покушао да напишем реченицу на школској табли. – Hva heter presten som konfirmerte deg hjemme i Saksum – полако сам изговорио на норвешком трудећи се да сви „р“-ови звуче енглески. – Е, да – рекао је он. – То делује како треба. Талеуг – рекао сам. – Магнус Талеуг. Он је откачио свежањ кључева с опасача. Метал је чегртао читаву вечност пре него што је пронашао прави кључ, један мајушни кључ, и одвео ме до бараке. Складиште је било хладно и сеновито. Прошли смо поред старог виљушкара, поред поцепане картонске кутије пуне гумених чизама, поред висећег мотора за чамце, поред много ужади и рибарских гајби.Све до неких боксова раздељених жичаним мрежама. Срце ми је ударало. Огромна плафонска лампа је бацала мутну светлост на један бокс где је лежало нешто испод сивог шаторског платна. Неко је овде недавно био и оставио трагове стопала на цеметном поду. Испод покривача налазило се непто што је било дугачко четири-пет метара, с узвишењем на средини. – Ха! Ипак није све однела – рекао је чувар складишта. – Па, треба да те оставим овде самог. Његови кораци су нестали и ја сам ушао у светолост плафонске лампе. Шаторско платно било је покривено дебелим слојем прашине, осим тамо где га је она дохватила да погледа. Згабио сам руб и спазио фелну и распуклу гуму. Аутомобил. Значи зато. Зато се Гвен додатно удидила, зато ми се обиснула о врат. Била је срећна што орах није био овде, срећна што је избегла да је на дно одвуче једна наслеђена опсесија. Јамачно је узела собу у хотелу до сутрадан. Изашла је с терминала за фериботе упаво када је абердински ферибот пристао и уистину је била срећна. Па зашто је сада клиснула? Намотао сам шаторско платно преко крова аутомобила, кијајући када се прашина усковитлала. Аутомобил је био сив попут 161

76-77 подморнице, изанђао и очукан. Могао је бити с почетка шездесетих. Никаквих амблема. Предњи део изубијан од каменчића које је прштало овдашњим путевима. Возачево седиште је имало напуклу пресвлаку и било је улегнуто. Хауба је била издужена, али облик непрепознатљив. Да је стајао на неком паркингу, био би неприметан у мноштву. На седишту су лежали кључеви. Командна табла, с густо начичканим инструментима и бакелитним прекидачима, личила је на кокпит неког авиона. И даље нисам имао никакву идеју о томе која марка овог аутомобила би могла бити, док нисам видео волан, где је на грбу стајало БРИСТОЛ. Изгурали смо га на сунце, чувар складипта и ја. Kлизио је тешко и невољко на полуиздуваним гумама, крцкао је ама сваким покретом, лежајеви точкова су били троми од стврднуте масноће. Откачили смо кров, а затим данули душом док смо посматрали ауто стојећи бок уз бок. Ране аутомобила су сада на дневном светлу биле видљивије. Изгребан као да је прошао кроз шпалир са секирама. Из плеснивих докумената у прегратку за рукавице видео сам да је то био 406 прототип с Ве-8 мотором, approved for road use, продат с „извесним оштећењима, показаним купцу“. Испод суме за куповину стајало је само „ентеријер урађен у нашим објектима у Kенсингтон Хај Стриту бр. 368, по договору с власником Тонијем Kруком“: – Овај има волан на погрешној страни – рекао је чувар и извадио цигарету из кутије. Хтео сам да му противречим, али сам се сетио да је за њега, као Британца, волан заиста на погрешној страни. Овај је стајао на левој страни, монтиран за вожњу еворпским друмовима. Ауто за потрагу за дететом рођеним у Равенсбрику. – Па, онда је све у реду, зар не? – упитао сам. – Што се нас тиче, да. Теби и даље важи најам. – Могу ли да га уновчим за мало коришћење вашег задњег дворишта? – упитао сам. – Радо бих оспособио мотор. Отресао је пепео с цигарете и подигао палав у знак одобравања. Бристол је био мешавина америчког и енглеског тупа аутомобила, машина намењена да траје на вјеки вјеков, од алуминијума и

162

ливеног гвожђа. Усред филтера за ваздух нашао сам цедуљицу залепљену пожутелим селотејпом: „Преконтролиши течност у кочницама“. Да ли је то заиста била једина порука коју је Ејнар Хирифјел оставио за собом? „Преконтролиши течност у кочницама?“ Kоме је то написао? Себи? Мени? Отворио сам преградак за рукавице. Нашао сам рачун за промену уља, изведену негде у Немачкој 1961. друга цедуља је била из Чехословачке годину дана раније. Видео сам га пред очима, како је долазио у рушевине цркава с длетом и рендеом да оправља слике и кипове Бога у кога мора да је веровао све мање, а потом све више. Аутомобил је изгледао да као да је прешао више хиљада километара. Можда Ејнарова потаг није била само потрага, већ и бекство. Бекство човека који се нигде није осећао одомаћано и нигде није имао дом, који није могао да се скраси нигде другде осим поред столарског стола с брусилицом. У пртљажнику, упакован у браон воштани папир, налазили су се неки резервни делови и једна шкриња за алат. Пулс ми се убрзао када сам нашао плеснив кожнати етуи за камеру. Унутра је била Ilford Witness, као ганц нов. Али у њемy није било филма. Поред је лежао изанђали похабани путни атлас за Француску. Michelin 1948. До њега је лежала нека мапа на којој је био Отвил. Није било стрелица нити плавог кружића хемијскм оловком око неког града. Само подједнако похабане искрзане странице. На подним прекривачима нашао сам састругану белу кору од брезе. Једна карта за ферибот од Бергена до Лервика феројском компанијом „Смирил Лајн“ из 1978. Мој десети рођендан. То је сигурно била последња вожња за овај ауто. „Полако сада“, прекинуо сам сам себе. „Погледај како стоје ствари! Замисли се у његовим ципелама, шта би он пожелео да уради? Писмо није могао да остави. Не овде. Зашто? Зато што је план пропао. Тако да је неко и даље био у потрази за орасима“. Гвен. Покушао сам да је испуним оним што сам веровао да је она, да призовем сећања из наших искрених тренутака, тренутака који су сада већ постали само успомене, али који су се већ сада нагло променили. „Размисли опет још једном“, мрмрљао сам себи у браду. Kакав је то сигнал када оставиш шклопоцију од аута пуну резервних

163

76-77 делова и друмски атлас Француске? То мора да поручује да се наследство не налази овде на Шетланду“. Батерију сам преместио с Kомодора, резервоар сам напунио из резервне канте, ауто сам позвао да крене тиме што сам нагазио на гас. Вече се већ спустило на Лервик када је Бристол забрујао. Ваздух је постао прохладан, руке су ми биле каљаве а стомак није осетио храну много сати. Сео сам на предње седиште и окушао брзине. У прегратку за рукавице лежала је бела касета на 8 канала. Бахове „Голденбершке варијације“ у извођењу Глена Гулда. Деда је имао исту такву касету, али с другим пијанистом. Убацио сам је и нешто ми је дошло да седнем на задње седиште. Завалио сам се. Грејач је ширио угодну топлоту. Kожна седишта су и од мене попримила мало топлоте и почела да одају мирис. Непознат, али ипак познат. Уз трзај сам се усправио. Упозорење је дошло из мог властитог тела. Не из мозга, већ од чула. Попут надолазећег земљотреса. Kао у секунди у којој сам сазнао да је деда мртав. Kао страх када сам схватио да се Хане уселила на Хирифјел. Овај ауто. Овај воњ. Ова шара ма навлаци крова. Излизаност подних прекривача. Задах коже и старости. Kлавир Глена Гулда. Поглед ми је пао на вратанца прегратка за рукавице која нису имала ручку, само малу кићанску од уплетене коже. Зашто ме овај детаљ раније није чудио? Зато што сам знао да је кићанка била од уплетене коже. Одједном сам се вратио тамо. Седео сам на овом задњем седишту и био преплашен на смрт. Био сам преплашен онако како сам био преплашен када сам чуо ударце у брезовику. Био сам толико мали да сам испуњавао само мали део седишта а аутомобил је ишао великом брзином, и сада сам се сетио и више још тога, сетио сам се леђа мршавог човека на возачевом предњем седишту, рекао је нешто пто је требало да ме умири, али речи нису имале никаквог ефекта, јер ја сам нешто тражио. Нешто од лепо изглачаног дрвета. Свог дрвеног псића. Тражио сам дрвеног псића играчку у исто време док је поред нас пролазаио зид од тамног дрвећа. А онда су се моје руке сетиле

164

још нечега. Сетиле су се да су пипале као газу танку тканину. Хаљину која је лежала у сандуку на Хаф Грунеју. Да ли је и мајка седела у овом аутомобилу? Да ли сам изгубио играчку псића или сам изгубио моје родитеље? А онда је то све нестало, али извесност знање је остало. Већ сам ја седео у овом аутомобилу. Током четири дана када сам био нестао. (Одломак из романа) (С норвешког језика превео Предраг Црнковић)

Лаш Митинг (Lars Mytting, 1968) је норвешки новинар и писац. Радио у Арбејдербладету и Афтенпостену и музички магазин Beat пре него што је прешао у издаваштво и запослио се као уредник. Прославио га је енглески превод приручника о сечи дрвећа. Књижевну је славу, пак, стекао романом из кога су ови одломци и који је добио Награду књижара. Преведен је већ на 15 језика а српско издање се очекује ове године у издању Пресинга. Ови успеси су му омогућили да се посвети искључиво писању. Као и код већине норвешких и шведских писаца, природа у крају његовог детињства преовладава и у делима. У овом случају је реч о Гудбрандсдалену. 165

76-77 Маи Ван Фан САН Препливао сам море. Када сам се пробудио, Мој јастук је био обливен знојем. ПОСЛЕ КИШЕ Младо дрво Из камене пукотине Пружа се ка мору. СЛУЧАЈНЕ МИСЛИ НА ИЗЛАСКУ СУНЦА Вода се накупила у подножју планине. На високој стени Лежи мирни каменчић. Ноћу је почела киша. Неко је седео овде Пре или после кише. И одједном сам осетило колико ми недостајеш. Не усуђујем се ни да се померим: Храним се плавим небом Да продре у мене До самих ногу. Киша за кишом, пљусак – за пљуском, Умивају тај малени камен И та слика Тера ме да тако безумно волим живот. Осветљавајући зрацима врхове планина Рано сунце је 166

Учинило провидним густиш шуме, Целу утробу земље. НАЛЕТ ВЕТРА Љубили смо се у уском ходнику, На зеленој трави, На звонику, под сенком древног храста. Са свих страна преко чланака, до ногу долазила је вода. И у том тренутку у јаком налету ветра Мољац, премеривши тебе, њишући се Прелетео је преко мене Једући младе зелене листове. Пчела као пре мирно лети – Водопад монотоно бруји, Капи кише споро падају. Све крошње дрвета на једну се Страну наклониле. МАЈЧИНА ВРАТА I У ноћној тами Мајка брижљиво држи дете на рукама. Месечева светлост. С гране на грану лети мој зов. Ноћ гради лавиринте планинских кишних облака. Гране дрвећа нагињу се према води. Птица тек што је села на грану.

167

76-77 Ту малу птицу далеко од пута. Далеко од вртова и јата птица. Видим само ја. Тихо се крећем По светлосном диску воденог дна. Крошња дрвета, гледајући у небо које је раширило оба крила, Испружена је попут птичјег кљуна. Са сваким налетом ветра Сагиње се, стављајући ми У уста храну. Звоном капи у мојим грудима Чује се буђење семена. Празна плажа и зелено воће. У шумској шикари међу густим крунама лишћа Једном и заувек сам се појавио Новорођенче на земљи. Вежбам да машем крилима. Да бих натерао ветар у гнездо. Изникла сам клица, Слободно одлећем у пространство. Пара на речном пристаништу. Пространство и време Потпуно измешани. Стуб дима се подиже И ја пливам по мору росе. То није роса – киша је. Високи светлосни торањ. Еластични мишићи, шушти лишће, Чује се дисање. Као расветали, светли цвет, упокојени се враћа на земљу. Пливам према обали.

168

тамо где се таласи не разбијају о обалу, Вода пада и гуши се. Узимајући гутљај хладне воде Сетио сам се како је у сезону плима Вода потопила пећину цврчака. По звуку мехурића, који пуцају на води, одредила је где је улаз у пећину.

II Мајка је мене, своје чедо, положила на земљу. Душа реке пати од бола ноћног тела. Цела природа је била засићена сјајним одбљеском влаге. У закривљеним детаљима назиру се Стабла дрвећа. Вода, хучећи, тече све брже и брже. Умотан паучином, заплакао сам. Промукли крици ноћне чапље. Последња варница осветлила је хладан пепео. Дрхти месец. Узећу каменчић и нацртати на земљи Поље и безазлено теле. Смелим потезима приказаћу Како теле, нагнувши главу, грицка траву. С друге стране нацртаћу око – Око звери или човека – И у слободном углу написаћу неколико речи.

169

76-77 III Звук гласа сасвим близу: – У зору ћу да скинем стару кожу! Воће. Пламен лампе. Шоља чаја – јин и јанг. Као да се пробија кроз вео сумрака. Извлачим своје тело из коже. Пијем капи росе. Моја оловносива кожа згужвана на гомили. Ван дохвата мојих руку. До свитања У друштву ослабљених људи сви се међусобно подржавају.

IV Под ногама се распадала сенка дрвета. Распаднута карта? Или леш полупацова или полуслепог миша? У паници плетем гвоздену мрежу Окружујући се замком. Оштрим нож. Тражим шибице које сам сачувао. Хоризонт је све ближи. Тама постаје све гушћа. Узнемиреност расте, испуњена осећањем бриге и озлојеђености. Ноћна сенка је обрисала све на земљи.

170

V Ја, дете, јурим рибице. Скачући у таласе, губим правац. Вода се повлачи. Пред јутро у сну Све кости боле. Утрнуо реп и леђно пераје. Нечија рука провлачи ужад Вуче ме Док непомичан лежим од исцрпљености. Заставши да се сакрију од кише Пустили су ме напоље, На самом крају таласа. Захвалан сам киши, Грмљавини грома И хладном ветру!

VI После тешке болести, отац се с муком придигао, тихо пришао вратима и стао у квадрат светла. Подигавши прст рекао је да први пут види тамноплаву бубу попут оне која седи у лишћу једног жбуна. Сетио се како сам им причао свакојаке приче када је љубио маму. О томе како изнад наше куће полако лебде облаци. О бунару са чијег дна се до прозора подизала пара. И о томе како су крици шумске свраке скретали поглед свих на посуду с леком. Немоћна фигура оца била је као пресушена река, као сува дрва, као празна зрна. Јак ветар затресао је гроздове. Отац је изненада тихо промрмљао: „Морам да се одморим, испрати ме“. Под слабим шуштањем лишћа по крову куће наше очи, оца и сина, нехотице су се напуниле сузама.

171

76-77 VII Космос је бацио на мене, дете, Своју одећу. Отворите очи и молите се. Монотоно се ковитлају мисли: …Беле руке – црна крв, бели језик – црне сузе, Бела леђа – црна ушна шкољка, Бела коса – црни зној… Ако превлада црна боја И испуни све унаоколо, све ће се завршити Хајде да се молимо За наш људски свет! Врх светионика... Светла кухиња... Гледате у било ком смеру, Вежбајући, загледајте се у површину Школске клупе. Учимо да разликујемо боје, Стављамо слова у речи: Ево беле раскрснице, Бела земља и море, Бели старац, столица, Млада жена. Инспектор, сељак Бели, такође. Усне гласно говоре то што мрмља збуњена душа: …Бели језик – црне сузе, бела леђа –црне ушне шкољке бела коса...

VIII Најежен ја, дете, Спавам на хладном ветру.

172

И сањам да сам постао фетус Повезан са сунцем Невидљивом пупчаном врпцом. Летим изнад крошања дрвећа Видим зеленило и чујем испрекидани звук. Сваки бубрег и свака грана руку и ногу Исправља се у мом телу. Будим се. Овде је почетак пута. Затетуравши се, ждребе устаје. Из стабла дрвета пузе инсекти. Из корпе шкампи искачу право у воду.

IX Све постоји за верске обреде: Бубњеви, гонг и цео комплет од осам инструмената. Празник се отвара изношењем царске носиљке. Песме и игре у част Свевишњег. Служење за Четири Мајке отвара четврти дан. Великодушност у погледима. Нежна киша и благи поветарац... Блажен је изасланик царева. Из искрених срца иду молитве за Четири Небеске Мајке Празнична одећа... Нека буде срећа у свему! Руменило – на образуима, кармин – на уснама. Кастањете од бамбуса и шенг с новчићима* Лебди свети змај. Свуда певају и играју. Поздрављају пет небеских царева. Талентовани високоморални људи. Пламтећи огањ Брижно штити зидарску пчелу, сажалио се. Свилена буба преде свилену нит.

173

76-77 Ветар подиже поља одеће и лепршаве мараме Хране се плодношћу тла. Ваздух је испуњен мирисима диња, лотоса и ареке. Девојке и младићи радујући се бацају у земљу Мирисна зрна, праве простирке и ћебад. Нека све буде украшено цвећем и лептирима! Нак све буде предивно и на земљи и на небу! Свежу траву наводњава јака киша. * Шенг с новчићима – традиционални вијетнамски музички инструмент.

(С руског језика одабрала и превела Валентина Новковић из књиге Улетел на рассвете, Четыре, Москва, 2021 )

Маи Ван Фан (Mai Văn Phấn), песник, преводилац, есејиста – рођен 1955. године у Гимшону (провинција Нин Бин), у делти Црвене реке, у северном делу Вијетнама. Од 1974. до 1981. године служио је војску, пешадију. Након службе, уписао је Колеџ страних језика у Ханоју на Факултету за лингвистику и руску културу. Године 1983. наставио је студије у граду Минску (главном граду Белоруске ССР), на Педагошком институту по имену А.М. Горког (данас – Белоруски педагошки универзитет по имену М. Танка). Тренутно живи и ради у граду Хаифонг. У Вијетнаму је објавио шеснаест збирки поезије и књигу критичких есеја. Стихови Маи Ван Фана су преведени на 40 језика: енглески, француски, руски, белоруски, украјински, шпански, немачки, италијански, шведски, македонски, албански, црногорски, словачки и друге. Добитник свих значајних награда за поезију у Вијетнаму и свету.

174

Хатиџа Гадум 1. БЕЗВРЕМЕНО Somos nuestra memoria, ...ese montón de espejos rotos. Jorge Luis Borges утешне речи падају као јесен лишће стављено поред под жутим небом ма... ма... прва реч коју сам рекла била је ма (допутовала у успаванке). сећам се мајке прве усамљене зиме када сам одлучила да живим без лозе коју бих обликовала ти си испрскао свој давни извор у водоотпорни језик што могох да загрлим гола (гола као село) или је било лето ја сам твој дах и даље удишем изнад домаће строгости као љубав живућа у нежној води нико до моје заборавне мајке не би жудео за прошлим сновима увенулих јастука свих годишњих доба (нека буде доба!) (мајци Хабиби) 2. РЕЧИ У ПРОЛАЗУ За све што се губи (као ја ли ти) увек се у мору нађе неко наше ми. E.E. Cummings (полупросути, насукани, застарели стари & млади гласови извиру и уцртавају људска загушења. у сваком пролазу нам је осека док истина окупља сваки смисао овога и онога и џентрификације)

175

76-77 онда ја се догодих растом у све-топивим звуцима да никада будем заборављена. онда ја промаших тебе сачмом од главе до пете и назад а ја још увек те машим као галеба што стихује над таласима сутона и ево срчемо сећања са ментом испред још једног живог платна. ја искушана сам да запамтим ко си бели јасмин у цепању цвета заувек певајући Amazing grace & co 3. ДУБОКО l’enchâssement d’un récit dans un autre. André Gide амбис нас тера да бирамо своја имена као што их видимо таман док разодевамо наше ћутње ти мора да си прва иако не последња фигура у говору између виђеног и бити (не)виђено у тако-воженој непознатој и мрачној прошлости твојој порашћеш коначно без огња (с)лаве да сија над причом твојом блистајуће узвиси свој лет као грудва памука лака и мала што одвија се у дубинама пергамента Comfort Food од пола 11 до 2 поподне дубоко удишеш. чекаш да седнеш спреман да наручиш на прагу новог језика јеловник понедељка садржи динстани парадајз & проју изазива реакције

176

уторком служимо пржену пилетину у сосу и ти постајеш сама борба између стварности и жеље да буде док средом зелениши са репом и лима пасуљем за режеће стомаке & четвртком је наш ћурка-дан надевена фенси разговорима о кандираном јаму требало је да откријемо оно што жваћеш још од куће ишчекујући пржену сомовину петком &кромпир у павлаци и тихе штенце радујем се јужњачком гостопримству у Плантажа бифеу у Џорџији, обилном 4. ОПЕТ (НЕ) Када је људско друштво било младо, сви људи били су хумани. Џејмс Артур Болдвин моја кожа мој говор осека опасности црно избрисана случајним пергаментом ко ми смо не замотани поново пресудни Сизиф преокренути смртност гравирана буди стена што не може замка за живот стругање аналогије шта? ток празно путовање неуморни одбијени предати гравитацији Танатос није твоја сврха „Погоди ко долази на вечеру?“ Велика множина од Црнаца навикнутих на Културу Памука ХАНИБАЛ, 24, добар лик ПРИНС, 27, возач БЕТСИ, 40,медицинска сестра ДЕТЕ, 9 месеци

177

76-77 УКУПНО долара: 1270 Услови: готовина. Продаћемо безрезервно – „Како да створимо смисао у овом бесмислу?“ смејемо се опонашамо добар смех како растемо у терору људског неразумевања – „Шта значи бити црн у Америци?“ бирамо да населимо (не) наше коже урезујемо отпорност мастилом за 3д штампу дозвољено је да не мењамо лозинке. – „Шта хоћеш да кажеш? зову ме сезона у Америци одувек имам слободу за борбу, никад слободу за предах – „А одговори на твоја питања су?“ у нама ван памети заборав не-прикривен „У сећање на жртве расне неправде и полицијске бруталности.“ #BLACK LIVES MATTER.

5. MISTIQUE Рекоше: ти си дивља и опасна жена. Говорим истину. А истина је дивља и опасна. Nawal El Saadawi 1 Фирдаус је кувао чистио молио се у ћелији врата и прозора чврсто затворених земља је одјекивала оним што је лежало пред нама била је несрећа... зар не? једва је могла да се распакује први пут

178

отели су је наоружани мушкарци рвући се са мржњом под голим небом њено опкољено тело тражило је утеху она је ода чији крај се понавља она може да ради шта жели, а може да не ради... заблуда која језди и губи се некрунисане молитве ишчезле и воштане њена мистика али не њен бог 2 Част захтева много новца за заштиту ОН рече осећајући безвредност у Евином лавиринту добро верзиран у верска правила он управља маштања никада не треба да су потпуно испуњена волео је да одева и цепа љубав пре него је дошла у град волео је да осваја са жигом ново коцкање са ценом на њој тело које које она не поседује ОНА је одговорила трепрајем или намигом више волиш наранџе или мандарине?... испустио је белешку тешку десет фунти кроз (њене) прсте. Као да је подигао вел са (њених) очију и (она) је гледала по први пут оно што се стварно десило није то што мислиш 5. ИРИС 1 мирис ириса отвара неизречено док стојим ограничена националним симболима распрскавам се повезујем се дишем часове младости срца осећам пурпурни мирис. готова сам.

179

76-77 2. чезнем да поверујем како узбуђења више нема распад никада неће покуцати на моја врата чезнем да не бринем о земљама на које слећем језици се буде и дотерују сат бора на мом телу које откуцавају унакрст часови одвећ сиви, одвећ људски 3. одједном се осетих ван-сезон-ски за лето на мору парећи преко пикантних обала цевчећи ван-сезонске успаванке чекајући пешкире да се задиве 4. најзад опуштено не заузета у узбуђења... више нема доста је одавде до осталог не баш стајалишта у хотелској соби јурећи сутоне кроз далеке прозоре али кратак је закуп за ирис да дише праска повезује се са месом и свежином. склањам се у свој распоред покушавајући да схватим како да састружем мрље фиока у кухињи уплашена од мрља неисполираних стихова у преводу ја смањујем заслепљење прозора нема испуњених очекивања до даљњих напомена ја сам очас посла отишла заувек.

180

Напомене: У песмама 3, 4, 5 и 6 признајем читање и инспирацију следећих дела и аутора: – Alabama: From Lullabies to Blues. The Deep River of Song Series. The Alan Lomax Collection. Wonder Records Corp. 2001. https://concord.com/concord-albums/alan-lomax-collection-deep-riverof-song-alabama/ – B.B. King. „The Thrill is Gone”, Completely Well. Album released in New York, 1969. – Baldwin, James Arthur. I am Not Your Negro. A documentary film directed by Raoul Peck, based on Baldwin’s 33 pages of his unfinished book that depicts black lives and black history, from Martin Luther King Jr., to the movement #BlackLivesMatter, 2017. https://wexpagesonline.edublogs.org/files/2017/07/Baldwin-ResourcesFinal-24ab4zw-1a7su9f.pdf – Camus, Albert. L’homme révolté, France: Gallimard, 1951. – Dictionnaire théorique et critique du cinéma. Paris: Armand Collins, 2008 (2001). The rhetorical concept of „La mise en abyme/ la mise en abîme”, was introduced by the French novelist André Gide (1869-1951). This concept has been associated with postmodern approach to universal truth as bottomless/ groundless. – El Saadawi, Nawal. Woman at Point Zero. London: Zed Books Ltd., 2007. – Plath, Sylvia. Ariel. NY. Harper Perennial, 1965. – U2/Bono & B.B.King. „When Love Comes to Town”, Rattle and Hum. Song recorded in Memphis, Tennessee, 1989. (С енглеског језика превео Предраг Глишић)

Хатиџа Гадум (Khédija Gadhoum, 1959, tunisian-american) песникиња и књижевни преводилац, објављивала на шпанском и италијанском језику. Celosías en celo (Torremozas: Spain, 2013), más allá del mar: bibenes (Cuadernos del Laberinto: Spain, 2016), y Oltre il mare: bibenes (Arcoiris: Italy, 2019). Преводи са арапског, шпанског енглеског и француског језика. Заступљена је у бројним часописима, серијским публикацијама, зборницима и антологијама широм света. Живи у Атланти, САД.

181

76-77 Роман Кукович ПУТОВАЊЕ С АЛМОМ Приповетка (ПОПОТОВАЊЕ З АЛМО, POPOTOVANJE Z ALMO, Novela)

1. Често седим у Барковљу и гледам напоље, на море. Некуд далеко, тамо иза хоризонта. Тада се обично запитам ко је све као ја седео на овој обали и шта му се све мотало по глави. Шта га је радовало? Шта га је тиштало? Какве изазове је видео иза тог нежно плавог хоризонта? Једном је поред мене села млада жена. Први утисак ми је говорио да није имала више од двадесет година. Барем ми се тада тако чинило. Имала је занимљиво лице и пажевску фризуру. И та њена коса је била ошишана заиста строго и педантно, тако да ниједна влас није била дужа од друге, па је изгледала некако мушки и помало преозбиљна за своје године. Није била, као што су то обично биле њене вршњакиње, одевена по последњој моди, већ у строго кројену сукњу и јакну мишје сиве боје, под којом се скривала убава бела блуза с траком боје мора око врата. Сукња јој је досезала далеко испод колена и откривала само парченце грубо тканих чарапа и ципела са четвртастим врхом и без пета или било каквих украсних копчи. Биле су то једноставне, безмало досадне ципелетине на шнирање. Не знам зашто, али помислио сам да је можда некаква калуђерица, која путује из једног самостана у други. „Име ми је Алма…!“, рекла је затим, изненада и тихо, али с непогрешивом одлучношћу у гласу. Као да је знала да сам размишљао о њој. Да ли је моје размишљање заиста било тако очигледно? Или су, можда, моји погледи према њој били баш толико упадљиви? „Драго ми је! Ја сам Франце!“ , одговорио сам и пружио јој руку. Стисла ми је шаку превише снажно, у сваком случају за тако младу сувоњаву девојку крхке грађе, и притом ме погледала право

182

у очи. Поглед јој је био миран, али ипак продоран. Као да је желела тим погледом да ми дубоко завири у душу. „Путујете?“, питао сам зато што сам се и даље поигравао мишљу да је калуђерица. Климнула је главом. „Да… Знате, читав живот сам веч на путовању... Као дете сам о путовањима само сањала, сада ево изистински путујем! Много путујем!“, одговорила је и погледала ме с осмехом, који је изражавао огромно задовољство. Задовољство због присећања на путовања? Нисам могао да укапирам како би млада девојка могла тако да говори о путовањима, као да она трају целог њеног живота. Да ли јој је отац капетан некаквог великог прекоокеанског брода и све време путује с њим? Можда је из дипломатске фамилије, која се често сели из државе у државу, из града у град? „Ево баш сам се вратила из Јапана, знате...“, рекла је и рукама значајно подигла позамашну избледелу бележницу. Наставила је не чекајући мој одговор и овог пута је прешла са словеначког на одлични немачки. „Јапан ми последње путовање које је мој тата још могао да ми омогући. Од сада ћу зависити искључиво од свог писања. Верујем да ће часописи коначно прихватити моје рукописе, можда их чак и откупили. Ако ми то успе, можда ће отићи на још какво путовање. Повеће путовање! Ово је само један од двадесет свезака мојих путописа по Јапану. Заиста занимљива земља. Када бих могла, мислим ако би ми моје стање до дозвољавало, тачно бих остала под тим ниским, хладним и ватреноцрвеним сунцем још коју годину. Али... Знате, једном су ме позвали чак и на њихив царски двор. Вероватно је цар чуо да пишем о његовој земљи. После су позив у последњем тренутку повукли. Ваљда зато што је ћесар, а с њим и сва дворска свита, некуда хеопходно морао отпутовати... Ствари се све време мењају, је л' тако? Јесте и није. Јесте и прође. Као мој драги отац! Мој тата је умро, знате. Вероватно му је отказало срце, тако ми је барем писала мама. Мама иначе за моје писање и путовања нема нимало слуха... Она жели да се што пре вратим, па да ме удају за неког богаташа у граду. А мени је у Цељу ужасно досадно. Тамо књиге стижу, ако уопште стигну, тек с вишегодишњим закашњењем. Тамо се нешто догоди сваке преступне године. Наравно, највише у позоришту... Другога тамо ионако нема! Јао, кад се само

183

76-77 сетим оних стерилних и наивних чајанки и, наравно, свакодневног плеса за по кући, од чега сам се увек страховито плашила. Уопште не умем да плешем, знате... И ама ич нисам од оне дружељубиве сорте људи! Радо бих водила дубоке и занмљиве разговоре!“, испричала ми је са сањалачким осмехом, као да се сто година знамо. „Значи, сада се враћате у Цеље?“, упитао сам. Климнула је и загледала се у хоризонт. „Трст ми је увек био при срцу, знате! Волим га и зовем га 'мојим прозором у свет!' Ту су почела и ту су се завршила сва моја досадашња путовања. Ту сам се укрцавала на бродове који су пловили и месецима, док коначно нису стигли на циљ…“ „Бродови! А шта је с авионима? Зашто не путује авионима? Да је није страх од летења?“, мислио сам се ја, али је нисам то питао, будући да ми је сада изгледала тако срећна свиме око себе, па да не кварим њен мир. „Да ли сте узели собу у неком од хотела?“, питао сам. „Да, у 'Савоју' сам …“, климнула је главом. Зачудено сам је погледао. „А не, нећу ја тамо дуго, знате, прескупо је тамо за мене. Мислим да ћу за дан-два довршити и последње исправке у рукопису, а онда заиста мислим да одем одавде. У Цеље. А шта бих друго... Наравно да ћу пре тога послати мој путопис Виенер Курир Стандарду у Беч, а можда и часопису Јутро у Љубљану. Овде у Трсту су ме одбили, знате. Била сам већ у редакцијама двају часописа, свуда су ме гледали свисока, јер пишем на немачком. Рекли су да би све што сам написала морало да се преведе, па да се редигује и шта ја знам које све изговоре нису измишљали. Али ја не дам да ми неко скраћује рукописе. Ма шта они знају шта се догађа у Јапану!“, малтене је пала у ватру. Помислио сам да хотел „Савој“, барем онакав какав је некад био, неће још задуго остати такав. „Бисте ли после подне са мном на чај, госпођо Алма?“, питао сам је. „Госпођица … Ја сам госпођица. За сада. Премда сан уверена да мајка без сумње има леп списак младожењâ, који би за мене били добре партије, ако знате шта хоћу да кажем… На чај, велите?“, погледала ме је искоса.

184

„Да, на чај! Могу да вас чекам на Пјаци Понте Росо!“, додао сам. Неколико тренутака је гледала на море, а потом ми се поново загледала дубоко у очи. „Добро. У пола пет бићу тамо, господине Франце! Радујем се наставку нашег занимљивог разговора!“, задовљно је климнула а ја сам притом помислио да то у ствари није био разговор већ монолог, јер је говорила само она. Ја сам само питао и то не превише често.

2. Пјаца Понте Росо се купала у благом поподневном сунцу. Алма и ја смо седели на клупи и ћутали. Свако понаособ био је потопљен у сунчеву светлост, која као да нам је омешкала мисли. Тако су меке биле те мисли, да би се у њима свако могао утопити. „Моје презиме је. Значи, Алма Карлин“, рекла је сасвим неочекивано. Када сам је погледао, насмешила се помало загонетно. Затим је брзо скренула поглед устрану, некуда између улица. „Можете ли да замислите, Франце, ко је све већ ходао по овом тргу, по овим уличицама? Можда је баш на том месту, када трга још није ни било, у даљину гледао и сâм Јулије Цезар, док је чекао своје легионаре на галијама, да их пошаље на нова освајања. Шта ако је некад, усред ноћи, баш с тог места у звезде гледао Галилео Галилеј лично и покушао да појми ритам живота свих тих далеких звездâ? Да ли знате, Франце, да је већина звезда које ноћу видимо, да се већина њих одавно угасила? А ми ипак видимо те заборављене, милионима година старе одсјаје? Ту негде сигурно су стајали Верди, Гарибалди, па…“, набрајала је она а затим сасвим изненада заћутала. „Смем ли да седнем?“, пристојно је упитао времешни мушкарац. По његовој одећи мислио сам да је какав оперски певач или балетан из позоришта Верди, који се, идући на вечерњу представу, ужелео још мало сунца. Притом ме је бунила велика путна торба од

185

76-77 меке јелење коже, која је била толико небрекла, да сам имао утицак да би сваког тренутка могла да пукне. „Наравно, господине!“, рекла је Алма и у њено и у моје име и премесетила се ближе к мени да би човеку направила довољно места да поред себе може на клупу да смести своју торбетину. „Путујем за Пиран, знате! Мом другу Ђузепеу идем. Ђузепеу Тартинију! Чули сте за њега?“, изустио је мушкарац. И ја и Алма смо климнули главом, ја, додуше, помало зачуђено а ја сам сада с већим интересовањем осмотрио времешног господина. „Ох, тај мој пријатељ Ђузепе! Знате, он има апсолутни слух, ваистину апсолутни! И будући да управо развијам нову врсту виолине, понео сам их пет комада да их Ђузебе испроба и каже ми примедбе на њихове тонске могућности. Кад затреба, и сам засвирам, али ја сам, на крају крајева, ипак само занатлија. А виолина није столица која мора да буде издржљива па тек ако може и лепа, не, виолина мора да има душу. Душу која пева! Која звони! Ако тога нема, онда је само лепо издељан украс. Да, Ђузепе! Када сам последњи пут био код њега, одвезао ме је у неко село неколико сати кочијом из Пирана у залеђе. Тамо ми је приредио гозбу коју ми нико и никад у животу није приредио. Макар сам седео с многим краљевима и грофовима. Јели смо јаретину, коју су пекли у пећи под великим гвозденим сачем. Као гарнирунг су нам послужили печене кромпириће који се топио у маслу и маслиновом уљу. Ох, да! То маслиново уље! Такође су насекли огромне количине мирисног белог лука, додали тајанствене зачине и потом смо у ту мешавину умакали хлеб. Хлеб, кога су пред пречење премазали јарећом машћу. Боговски, кажем вам! И магареће месо у сосу од арпаџика! Па ни папа не једе тако нешто! Па артичоке и шпарле. Ох, мој Бого! Па после много воћа. Слатке, медене крушке, па грожђе и брескве, напојене белим вином. И – наравно! – вино, да вам само кажем! Колико хоћеш! Бело, мислим да су га звали малвазија и црно, малчице чупаво на непцу, зову га рефоско...“, мушкарац се на тренутак ућутао. „И ја сам једном била у Пирану. Тата нас је одвео на краће ферије. Неколико дана сам с пуно жара истраживала то каменито приморско гнездашце. Градске капије Марсијана, стуб срама, мере за дужину на каменом стубу, од камена исклесане посуде за мерење

186

жита и маслиновог уља … Интересантно, шта све скрива то месташце“, скренула му је пажњу Алма. Мушкарац ју је на то погледао малчице збуњено. Управо тада је у оближњој цркви Светог Антона одзвонило шест сати по подне и он се сецнуо а поглед му је отишао пут звоњаве звонâ. „Опростите ми, полако морам да пођем. Барка, која иде до Пирана, знате, испловљава у пола седам и уверен сам мене неће чекати, па да сам сто пута Страдиваријус! Било ми је драго, госпођице...“ „Карлин… Алма Карлин !“, рекла је Алма и запањено погледала човека који је тражио њену руку да је пољуби. Мени је, срећом, наменио само лагани наклон. Потом је потражио ручку торбе, дао знак некоме са стране и само трен касније код њега се нацртао млађи мушкарац, који је узео торбу и пажљиво окачио о раме. Страдиваријус је полаганим али снажним кораком кренуо према пристаништу, два корака за њим следио га је верни слуга, који је носио његове уметнички израђене виолине. „Страдиваријус… Шта мислите, да ли би нама продао неке своје ћемане, ако бих га лепо замолила?“, сасвим уверено ме је упитала Алма и погледала ме мртва озбиљна у очи.

3. Дан се претурио у ноћ и када је Алма закорачила кроз врата свог хотела, било је добрих девет сати увече. „Мислим да ћу за сат-два коначно средити своје рукописе. Морам наиме да надокнадим изгубљено! Хвала вам на лепом дану, господине Франце!“, захвалила ми се пре него што је отишла. Уличне светиљке су се упалиле и бацале на тротоаре нежне сенке људи који су ходали горе-доле градом. И ја сам ходао. Ходао сам без циља и размишљао. Најпре о Алми. Да ли је то права особа или само привид нечега што су моје мисли и не знајући призвале из неке далеке прошлости? Можда чак из подсвести? И тај Страдиваријус. Био је тако стваран. Аутентичан штавише. „Опростите, господине… Да ли можда знате како да дођем до хотела 'Савој'?“, збунио ме је неки мушки глас. Глас мукарца је био тих, можда чак и бојажљив. Говорио је енглески, али с грубим српско-хрватским нагласком.

187

76-77 „Заправо баш долазим оданде... Десетак метара напред и онда одмах лево и...“, почео сам а када сам видео мушкарчев збуњени поглед ућутао сам и погледао горе-доле по улици. Неколико метара од човека стајала су кола, која су на приколици вукла шест великих кофера. Ухватио сам га за лакат и рекао „Одвешћу вас до хотела!“, али он ме је само бело погледао и елегантно, али врло одлучно се отргао од моје шаке. Био је омањег раста и прилично мршаве грађе. И његово лице је било такво, не бих рекао баш сувоњаво, већ више некако аскетско. „Да ли сте тек стигли или хоћете да отпутујете?“ питао сам га, док смо обојица полако ходала према „Савоју“. „У ствари и једно и друго… Заправо сам у Трст стигао возом. Из Загреба преко Љубљане. Јутарњим ћу, ако буде среће и по возном реду, идем паробродом 'Ред Стар Лајн' за Америку. У Невјорк идем“, говорио је тихо. „Интересантно!“, било је једино што сам могао да кажем. „Опростите, нисам се представио. Ја сам Никола Тесла!“, рекао је и пружио ми руку, коју је прекривала рукавица мутне крем боје. И ја сам њему пружио руку и стисак му је био благ, готово слабашан. Безмало површан. Као стисак некога ко се рукује с вама из болничке постеље, у којој је тешко болан дуго лежао. „Ви сте трговац?“, упитао сам тек да нешто кажем, јер ни за милога Бога нисам успео да се сетим шта паметно да кажем. Одмахнуо је главом и стао. „Знам, рећи ћете да је то банално и себично... Али ја сам вам, господине мој, проналазач! Научник! Занима ме све што је повезано с енергијама. А највише ме интересује електрична енергија, то је сила која по мом мишљењу има интересантну и светлу будућност! О, да, ту вам добар стојим!“, рекао је и не чекајући мој одговор опет кренуо низ улицу. После све до хотелске рецепције нисмо више ни реч разменили. „Могу ли да вас позовем на пиче? Знате, пре него што стигнем у Америку, у Невјорк, желео бих да се навикнем да пијем виски. Американци ваљда пију само виски, колико ја знам. Ја сам га први пут окусио јуче увече у хотелу 'Сплендид' у Загребу. Заправо, то ми је било прво алкохолно пиће у животу!“, насмешио се и на свој чудан начин позвао да пођем с њим чим је веома брзо завршио са свим формалностима на рецепцији.

188

„Веома радо ћу вам се придружити!“, рекао сам климајући главом и показао му на кафе десно од рецепције. „Знате, читавог свог живота примећујем како не можемо да искористимо силне енергије које нам сама природа нуди на извол'те. Погледајте само муњу с неба! Да ли сте свесни колико енергије, колико електричне енергије има само у једној јединој муњи? Не, наравно да нисте! Нико тога није свестан, нико неће ни да чује шта бисмо све могли да постигнемо само ако бисмо покушали да спознамо ту муњу!, говорио је. Притом су му очи после две чашице пића постале не пијано стакласте, већ челично сиве. „Да ли сте се за то тамо у Америци већ с неким договорили?“, упитао сам. „Јесам…“, климнуо је главом и мало се замислио. Као да се премишља да ли да ми се повери или не. „Већ неколико месеци се дописујем с господином Вестингхаусом и баш он ми је послао позив да дођем у Невјорк. Преузео је чак и све трошкове повезане с тим. Он је, знате, милионер и веома је наклоњен проналазачима. Могао бих да кажем да је она некаква мецена наших дана. Знате… Сви моји досадашњи експерименти, било у Бечу, било у Цириху, а камоли да бих нешто од мојих ствари патентирао, све је то било одбијено. Неки чак без икаквог одговора или објашњења. А они, који су се уопште смиловали да ми одговоре на моје пријаве, јасно су ставили на знање да и не сањају о томе какви су то изуми. Али време ће показати своје! Све ће време показати...“, климао је главом и гледао у чашицу у којој се због његовог ритмичног љуљана створио вир. „Вероватно вас замарам овом својом причом! Опростите ми!“, додао је када је видео како га гледам. „Не, не … Стварно имате занимљиве теорије, господине Тесла, часна реч!“, бранио сам се. Климнуо је главом и загледао се у чашицу. Као да је очекивао да му завртложени виски у чаши пружи неку нову идеју. „Знате… Ја сам иначе велики, стварно велики самотњак. Умем да радим и по осамнаест сати на дан. Сваког дана по два сата храним голубове, нешто мање од два сата увек посветим себи, да се средим... Остало време наменим спавању. Два, два и по сата највише. То је за мене више него довољно. Не разумем људе који спавају десет или више сати. То је тотални губитак времена! Ни 189

76-77 преждеравање не волим, једем двапут дневно и никада више од 100 грама хране. Углавном поврће. Последња ствар коју не подносим, које се у ствари плашим, јесте пипање других људи. Једноставно то не подносим! Чудно, зар не!?“, рекао је и значајно ме погледао. Код последње опаске сам се сетио како је очас посла склонио моју руку којом сам га на улици ухватио за лакат. „Господине Тесла? На рецепцији имате телефонску везу с господином Вестингхаусом. Позив долази из Америке, мислим да је из Невјорка!“, рекао је конобар Тесли. „Опростите, драги пријатељу, али посао не чека!“, рекао је са загонетним смешком и лагано наклонио главу у знак поздрава. Већ у следећем тренутку није га било.

4. Сутрадан сам се упутио у посету знанцу који станује поред цркве Светог Ивана. Сан Ђовани се данас званично зове падина на којој су пре само стотинак година живели скоро све сами Словенци. Када је стигао такси који сам наручио унапред и када сам возачу најпре на словеначком рекао да идем до Светог Ивана, пришао ми је времешни мушкарац. „Идете до Светог Ивана? И ја сам тамо пошао! Могу ли с вама па да поделимо цену вожње, ако вам моје друштво не смета?“, понудио је он. Био је то углађени господин и говорио је заиста лепо савладани словеначки. „Наравно, наравно! Штавише!“, позвао сам га да уђе. „Ви станујете поред Светог Ивана?“, питао ме је када смо се сместили на задњим седиштима таксија. „Не, не … Идем у госте код пријатеља!“, објаснио сам. „Увек је лепо видети пријатеље, знанце... Знате, ја сам поред Светог Ивана провео своју младост куће, посејане по селој падини, између њих терасе а на њима њиве и воћњаци …“, глас му је задобио сањалачки призвук. „Значи идете кући? Враћате се родној кући?“, био сам радознао. „Ех, кад би тако било!“, жалосно се насмешио.

190

За трен је заћутао, као да претура по успоменама. „Знате, моје родне куће већ дуго нема. Сада су на том месту некакви безоблични, сандучасти блокови, који ни за пчелињаке нису, камоли за куће за људе. Не… У свој дом се нећу више никада моћи вратити. Идем у цркву Светог Ивама на мису. Умрла ми је сестричина, која је једина остала тамо да живи поред Св. Ивана и сада идем на њену последњу мису, а после ме чека још њен погреб“, објаснио је с тугом у гласу. Нисам ништа одговорио. Видео сам да му је тешко. Због смрти рођаке а и због Светог Ивана кога су италијанизовали у Сан Ђованија. Јадни Св. Иван. „О томе сам пре неколико година чак и нешто написао… Наслов моје књиге је 'Младост на Светом Ивану'„, додао је. На тренутак сам остао без речи када сам сконтао о чему говори. „Знам, господине Бартол! Читао сам ту вашу књигу. Као и неке друге!“, рекао сам управо у тренутку, када је таксист пошао последњом равнином пре цркве Св. Ивана. „Можда ћемо се једном наћи и поразговарати о том нашем Трсту. Или можда о оном Трсту какав је некада био! Шта мислите?“, упитао је и погледао ме ужареним очима. „Свакако! То би ме ного радовало, господине Бартол!“, одмах сам се сагласио. Када је таксиста стао пред црквом, Бартол се последњи пут окренуо према мени. „Премда се не види, премда ни најмање није очигледно, ја сам о тој нашој калварији у тршћанском крају писао и у другим мојим делима, и у различитим романима као и у неким приповеткама. А ко Трст, наш Трст, није осетио душом, ко га није дисао и с њим растаом тај... Тај то не може да разуме! Па леп дан вам желим, господине!“, рекао је и изашао из возила. „Сачекајте!“, рекао сам таксисти, који је хтео да оде. Гледао сам за Владимиром Бартолом. Човеком, који је своје младалачке снове донео на падине Светог Ивана, који је Светог Ивана са стране сањао деценијама и за њим чезнуо, који је умео да омирише зреле смокве на терасама тамо где данас стоје гараже, који је сваког јутра, без обзира где је био, умео да ослушне звона цркве Светог Ивана, „Да, Свети Иван!“, рекао сам полугласно.

191

76-77 5. Град Девин нам је био толико близу да смо га могли дотаћи вршцима наших прстију. „Тако моћан на тој литици, а ипак тако усамљен поред мора и тим камењем около...“, тихо је рекла Алма, док је гледала Девин под нама. Седели смо на клупици и гледали доле, на град, на море поред њега и обрисе на мору, зурили смо у обрисе недавно укинуте пруге Лињијана. Сунце је на мору начинило сребрнасти чаршав, у који се умотала сва стварност. Слика пред нама је при тој светлости била готово неземаљска. „Мислите ли да је с њим све у реду?“, изненада је упитала Алма и показала прстом на мушкарца који је ходао путем према нама. Био је само неколико корака од нас. Ходао је полагано, сваки час се заустављајући, и после сваког таквог застајкивања би се вратио неколико корака унатраг. Већ издалека се могло видети да прича сам са собом. Нисам одговорио Алми, али сам сву пажњу усмерио на мушкарца. Када нам је пришао на само корак-два, Алма ме је погледала с мрвицом страха у очима. „Говори немачки… Шта мислиш, да неће да се баци доле? На оно камење?“, шапнула ми је. „Да је намеравао тако нешто, изабрао би онај крај пута где нема ни живе душе!“, покушао сам је утешити. Човек је био одевен у лепо скројено одело тамноплаве боје, на глави је имао шешир широког обода, које је грубо подавио. Или му је обод савила тршћанска бура. Ко би га знао. „Говори о некаквом пантеру у кавезу…!“, рекла је после трнутак-два Алма не одвајајући поглед од мушкарца. На те њене речи сам се замислио. „Рилке! Ерих Марија фон Рилке!“, убрзо ми је пролетело кроз главу, повезано с тим што је Алма поменула пантера и кавез. Обоје смо му били на путу. На Рилкеовом путу. На путу по ком је Рилке сваког дана ходао двапут. На путу на коме је тесао и одсањао многе своје најлепше и најдубље псеме. „Мени уистину изгледа чудан, знате, Франце!“, рекла је забринуто.

192

„Па позови га, да седне сс нама...“, предложио сам Алми, која је само нéмо климнула главом. Не схватајући наше присуство, мушкарац, по мом тврдом уверењу Рилке лично, дошао је до нас и сам себи наглас непрестано понављао онај исти пасус. „Добар дан, господине! Бисте ли поседели мало с нама и за трен предахнули?“, упитала га је Алма љубазно и на немачком. Човек је стао, завртео главом и забленуо се у њу. „Не седим и не разговарам с непознатима! Са странцима!“, безмало је зарежао на нас, тако да се Алма снажно тргла, али се, само тренутак касније, смирила. „Моје име је … Алма Карлин …“, рекла је тихим, али веома љубазним гласом. „Ерих Марија фон Рилке… А сада вас молим да ми опростите! Завршавам једну од својих песама и ставрно не бих волео да изгубим ритам баш сада, када сам уловио праву ритмику речи!, још је гласније зарежао у виду одговора и пошао напред. „Ерих Марија фон Рилке?“, упитала је Алма. „Мхмм ... Немачки песник.Ту горе у селу унајмљену кућу. Кажу да тим путем хода сваког дана без обзира на кишу или сунце. Велики песник!“, објаснио сам јој. Гледали смо за Рилкеом. Стао је на самом крају пута и гледао на град Девин. Потом је изненада над том литицом почео махати раскриљеним рукама и у ветар који је долазио с мора кричао је своју песму. „Овај, стварно је велики песник?“, уздржано је питала Алма. „Да, велики… Један од највећих!“, спремно сам рекао климајући главом.

6. Пре него што се увече упутим кући, по навици у оближњем кафићу попијем лимунаду или чај. Лети лимунаду, док седим у башти испред кафића, а зими, пак, чај, када вечерња догађања на тргу посматрам кроз орошене излоге из унутрашњости објекта. Те вечери сам тамо, пошто смо као и сви у Баркољу код Маринеле вечерали одлично припремљену рибу, довео и Алму. Опет је била у 193

76-77 оном свом хладном сивом костиму дуге сукње. Само што је сада уместо траке око врата завезала мушку кравату бордо боје. „Уф! Види ти њу! Опет нека феминискиња! Еманципована! Видиш ли је, љубави? Те ће да сахране овај свет, ја да ти кажем!“, тако је наш долазак поздравио висок и плећат мушкарац. Било је очигледно да је тог дана већ доста попио, и више него превише, а ипак је пред њим стајала готово пуна флаша вискија. Нисам га удостојио ни речи, а и Алма се правила да није чула његову „примедбу“. Међутим, приметио сам да се ипак запањила дочеком. „Знаш, љубави, као што сам ти већ рекао, рат је курва! Истина! Једна велика, дебела курветина! Два тајкуна се међусобно поџапају, не знају више коме би још шта продали и после измишљају ратове да се све поруши како би они после могли опет да продају, па да се гради и да се живи, само онако једва да се живи. И нећеш веровати, љубави, људи су им после још и захвални! Политичари и војни команданти су при свему томе углавном марионете тих богаташа, знаш?!“, мудровао је чова на америчком енглеском с јаким јужњачким нагласком. „Ја се у то не разумем. Идем ја у Америку, у Лос Анђелес, у Холивуд, јер хоћу тамо да наставим своју глумачку каријеру!“, одговорила је на то млада дама и поправила непослушни прамен плаве косе који јој је непрестано падао на лице. Била је љупка, витке грађе и заиста прелепог лица. Када би се окренула право према вама, црте њеног лица биле су тако меке, а ако бисте је погледали из профила, потези су постајали оштрији и изразито маркантни. Да, њено лице је исијавало некакву сасвим нарочиту врсту лепоте. „Како си рекла да ти је име, срце?“ „Ида. Ида Кравања! А у филмовима сам увек наступала као Ита Рина! То име ми доноси срећу и употребила сам га и тамо, у Америци! Када сам детаљно размислила, међу многим другим именима сам се одлучила баш за то. Уметничко име, наравно. Лепо звучи и лако га је упамтити, је л' тако? Зато га само упамти! Ита Рина, драги мој! Не заборави!“, загонетно се насмешила мушкарцу. „Ко су ти људи? И какви су им то манири?“, дошапнула ми је Алма преко стола, и на њеном лицу се могло јасно видети да је згађена. Само сам слегнуо раменима. 194

„Холивуд, Холивуд... То ти је гомила чистог срања, знаш, љубави! Нацифрана велика гомила гована и ничег другог! Праве ствари се не догађају у филмским студијима, где им је главна ствар само фикција, привид… Праве ствари се догађају напољу! У животу. У свакодневном животу! Сад се врачам из Кобарида и Толмина, душо! Стижем право с фронта! Е то би морали да сниме! Војници тамо крепају брже него на филму, као од неке куге! Топовска паљба је тако густа да не можеш више да разлучиш појединачну салву! Све време грми, као да се поцепало небо. Толико мртвих и рањених на једном месту, Боже мој! И ја да о томе напишем чланак?! Па јебо га бог! Зашто лепо нисам остао у Паризу? Сада бих био на обали Сене, на Монмартру, у друштву какве згодне Францускиње сркао апсинт, то ти је боље од пелинковца, знаш, мала, а после, сутрадан ујутру полечим мамурлук, поједем неку сласну супу од лука са сиром, па да ме Бог види!“, гунђао је човек више за себе. „Како си оно рекао да ти је име, драги?“, упитала га је Ита Рина. „Шта? Ах, моје име … Знаш, на рођењу су ми дали потпуно немогуће име! Као да сам потомак некаквог усраног немачког цара. Ернест ми је име. А по оцу сам наследио зликовачко презиме, чудно једно презиме, који никако не улази у уво. Хемингвеј, Значи ја сам ти Ернест Хемингвеј, драга!“, рекао је, пре него што је искапио пуну чашу загасито жутог пућа. Када ју је затим спустио на сто, на лицу му се није видела ни најмања гримаса, изгледао је као да је попио шољу млаког чаја. „Познајете те људе?“, упитала ма је Алма. Потврдио сам климањем главом. „Познајем. Хемингвеј је чувени писац. О томе о чему је говорио малопре, о фронту на Сочи, чак је написао и роман. Дао му је наслов 'Збогом оружје'. И о шпанском грађанском рату је написао одличан роман под насловом 'За ким звона звоне'„, објаснио сам јој. „А она? Да ли је стварно глумица?“, занимало је Алму. „Јесте! Била је заиста славна. Веома славна! Ко би помислио да ће млада девојка из месташца поред Краса, из Диваче, једног дана својм глумом да заулиди цео свет! Пред њом су клечали краљеви, за њену наклоност молили су најбогатији људи тог доба! Истина је, њени снови су се остварили до последњег детаља! Само у Америку никада није отпутовала, предомислила се!“

195

76-77 „Доста тог срања и блебетања! Идем у хотел! Идеш са мном, љубави?“, одједном је загрмео Хемингвеј и окренуо се Ити. „Не, идем на спавање а сутра идем на пароброд! Да знаш, драги, читав ваш Холивуд само на мене чека!“, затресла је главом и поново поправила онај исти, тврдоглави прамен, „У реду, знаш већ! Ја морам овако и онако да напише, проклети чланак и да га рано зором сутра пошаљем у Невјорк, да би већ сутра отишао у штампу. Писаћу о војницима који су пећинама у горама молили да их планина заштити да их не би покосиле топовске гранате или да их не би угушио бојни отров. Моле да се та лудост што пре оконча. Што пре да се оконча! Да би могли да се врате кућама својим породицама. Да би поново све било као што је било! Да би могли да кажу 'збогом оружје!' Збогом оружје?! Е то! Тачно тако има да дам наслов мом данашњем чланку! Збогом оружје!“, грмео је Ернест Хемингwвеј и полако се тетурао до излаза с терасе. Још раније је са стола понео ону своју боцу. На излазу се окренуо и Иду Кравању арогантно поздравио млохавим војничким поздравом. „Ћао, цара миа! Видимо се у Америци!“, стигао је да довикне Ернест Хемингвеј пре него што га је прогутала тама улице.

7. „Верујем да ћу заиста некад од вас добити неко писмо!“, рекла је Алма док смо у кафићу поред железничке станице чекали на њен воз за Љубљану. Само сам климнуо главом. „Баш бих волела да останем у току са збивањима овде у Трсту, у мом малом прозору у свет !“, рекла је с осмехом. Ништа нисам рекао, посветио сам се свом капучину. Потом сам случајно приметио да се за суседним столом мушкарац у позним, зрелим годинама из петних жила труди да наручи чај и чоколадно пециво. Био је висок и витак, с лепо штуцованом козјом брадицом. На сто до себе одложио је свој шешир широког обода и штап за ходање. Пре него што је сео, пажљиво је сложио дуги плашт од квалитетног твида. Видело се да је углађен и веома смирен, премда се конобар према њему понашао безмало непристојно.

196

„И јуст wант а цоп оф теа, Сир!“, био је упоран са својим изванредним енглеским. Али узалуд. Конобар је само слегао раменима. Пришао сам им. „Господин жели пољу чаја. И чоколадни колач!“, помогао сам у преводу. Конобар је нестао за трен ока. Али прво је заколутао очима у стилу „како уопште може да се деси да неко не парла италијански?!“. „Хвала, господине! Овде у Трсту се не сналазим баш најбоље! Само ретки владају енглеским, а ја сам потпуно невешт у конверзацији на италијанском. Моје знање почиње и нажалост завршава се код 'буона сера'.Још једном хвала! Узгред, моје име је Џојс. Џејмс Џојс!“, објаснио је мирним гласом и са загонетним осмехом на лицу. „Ма није вредно помена, господине Џојс!“, одговорио сам. Још тада сам приметио да испред себе на столу има подебелу хрпу папира. На горњем листу великим и вешто написаним словима стајало је Уликс. „Одисеј …“, тихо сам рекао. „Да … Одисеј! Само што мој Одисеј неће лутати по Средоземљу. Бојим се да га чекају много тежа искушења него Хомеровог Одисеја …“, промрмљао је себи у браду и ставио руку на рукопис као да је хтео да га заштити. „Да ли сте дуго у Трсту?“, упитао сам. „Ох, да, већ неко време. У ствари стално сам на путу, наиме пратим стазе Одисеја, оним путевима идем за која претпостављају да је њима пропутовао лично Хомер. Већ сам био у Пули, на Брионима, а и на више других острва. Брачу, Хвару, Корчули. И на Корнатима сам био, који су ми једини убедљиви... Знате, нисам заиста уверен да су то башт ти крајеви којима је Одисеј лутао... Хомер је био слеп и тешко да је он уопште путовао оним крајевима које је описиао у Одисеји. Рекао бих да је приповести о Одисејевим догодовштинама написао по причама морнара, с којима је разговарао пошто су се вратили са својих пловидби. Већ и описи предела су тако површни и танки, да би то лако могли бити било која острва у Средоземљу. Овде, на Јадранском мору, али то би могли бити и

197

76-77 многа грчка острва. А шта ви мислите? Познајете ли то Хомерово дело, 'Одисеју', ха?“, подигао је поглед према мени. „Познајем, наравно … И вероватно сте у праву. Заправо, Та неизвесност вам можда смета у писању господине Џојс, зар не?“, био сам радознао. Малчице се замислио. „И ствари и не баш… Више се ради о томе да осетим те крајеве где је наводно био Одисеј. Основа мог писања није толико зависна од Хомеровог дела. Мада, ипак...“, стао је и замислио се. „Уверен сам, господине Џојс, да ћете наћи праве одговоре и да ће ваш 'Уликс' бити одлична књига. Књига, ко ја ће бити једна од највећих књига савременог доба! Угодно вече вам желим, господине Џојс!“, рекао сам. „Из ваших уста у Божије уши, добри човече!“, с ирским весељем се насмејао Џојс и наздравио ми чајем кога му је конобар коначно донео. „Ко је то? Види се да је господин занимљива особа!“, упитала је Алма када сам се вратио за наш сто. „Џејмс Џојс... Чувени писац! Његова књига 'Улyссес', или у преводу 'Одисеј', за неке је постала права библија. А већи део те књиге Џемс Џојс је написао баш овде, у Трсту!“, објаснио сам јој. Алма је за трен зажмурила. „Франце … Не знам како да вам се захвалим на толикој пажњи коју сте ми поклонили ових дана! У ових неколико дана на нашим излетима, на тим нашим малим путовањима, открили сте ми толико ствари о којима нисам ни сањала!“, рекла је тихо и са само њој својственим заносом. „Мислим да је управо обрнуто… Да сам јаз путовао с вама, а не ви са мном, Алма! И захвалан сам вам на том искуству!“ Неколико других тренутака ме је гледала чудно својим црним али продорним очима. „Како било да било, ово су били леп идани и нећу их никада заборавити!“, рекла је на крају климајући главом. „Хоћете ли писати о овоме, Алма?“, интересовало ме је, „Нееее… Ма где бих ја! Не знам ја писати о овоме. Мислим, знам да пишем путописе. А и то после тешко да објавим... Имам четрдесет година, пропутовала сам пола света, а још чекам на свој тренутак …“, посвећено је раширила руке и тужно се насмејала.

198

Узео сам је за руку и нежно је стиснуо. Помислио сам колико је храбрости било потребно да сама жена путује у све те крајеве куда се ни много мушкараца не би усудило да оде. Јер, човек никада не зна шта га чека у последњем тренутку, „Пишите ви, Франце ! Да, ви пишите о овим нашим данима у Трсту!“ лице јој је синуло. „Ја ?!“ „Да! Ви! Уверена сам ћете ове догађаје умети лепо да овековечите! Пишите, Франце, пишите, молим вас!“, рекла ми је веома уверљиво и с много топлине у гласу.

(С словеначког језика превео Предраг Црнковић)

Роман Kукович (1956, Трбовље, СФРЈ), писац, новинар, публициста и редитељ, након студија права, почео је да ради у медијима, на тадашњој ТВ Љубљана. Касније, као новинар и уредник, креирао је програме и садржаје на РТВ Трбовље, ТВ Центру, ТВ ПИКА и РАИ и неколико регионалних ТВ станица. Током свог новинарског рада писао је и сценарије за већину документарних филмова, а неке потписивао као редитељ. Објавио је више романа и књига прича, као и прича за децу. 199

76-77 Исак Бабељ ПРЕЛАЗ ПРЕКО ЗБРУЧА

Начелник шесте дивизије саопшти да је Новоград-Волинск заузет данас у зору. Штаб напусти Крапивно, и наша се комора у бучној заштитници протеже друмом, древним друмом од Бреста до Варшаве који је на сељачким костима подигао Николај Први. Поља пурпурних булки цветају око нас, подневни ветар поиграва у пожутелој ражи, невина хељда помаља се на хоризонту, као зидине далеког манастира. Тихи Волињ кривуда, Волињ бежи од нас у бисерну маглу брезових шумица, пуже се уз цветне брежуљке и ослабелих руку губи у изданцима хмеља. Наранџасто сунце клизи по небу као отсечена глава, блага светлост пали се у кланцима облака, и заставе заласка сунца лепршају изнад наших глава. Мирис јучерашње крви и убијених коња капље у вечерњу хладовину. Поцрнели Збруч шуми и повија пенушаве чворове својих прагова. Мостови су порушени и ми прелазимо реку газом. Величанствени месец лежи на таласима. Коњи су до вратова у води, звонке бујице струје између стотине коњских ногу. Неко се дави и гласно псује богородицу. Река је посејана црним квадратима кола, испуњена буком, звиждуком и песмом, изнад месечевих змија и бљештавих јама. Касно у ноћ стижемо у Новоград. У стану који ми је додељен затичем трудну жену и два риђокоса Јевреја танких вратова; трећи већ спава, покривен преко главе и прибијен уза зид. У соби која ми је додељена затичем испретуране ормане, отпатке женских бунди по поду, измет и комадиће разбијених светих судова, које Јевреји употребљавају једанпут годишње – на Пасху. – Склоните то – говорим жени – у каквој прљавштини живите, газде... Два Јеврејина устају са својих места. Скакућу на вуненим ђоновима и купе парчад с пода, скакућу као мајмуни, као Јапанци у циркусу, вратови им отичу и клате се. Намештају ми распарану перину и ја лежем уза зид, крај трећег, заспалог Јеврејина. Плашљива беда одмах склапа очи над мојим лежиштем. Тишина је све убила и само се месец, обгрливши модрим рукама своју округлу, блиставу, безбрижну главу, скита под прозором. 200

Мичем отеклим ногама, лежем на распарану перину и падам у сан. Сањам начелника шесте дивизије. На масивном ждрепцу јури он команданта бригаде и сручи му два куршума у очи. Куршуми пробијају главу команданта бригаде, и оба му ока падају на земљу. „Зашто си вратио бригаду?” – виче рањенику начелник шесте дивизије Савицки – и ту се будим, јер ми трудна жена превлачи прсте преко лица. – Пане – говори ми она – ви вичете у сну и преврћете се. Наместићу вам у другом углу, јер гурате мога татицу... Она диже са пода мршаве ноге и округли стомак, и скида јорган са заспалог човека. Тамо лежи мртав старац, пребачен наузнак. Гркљан му је ишчупан, лице пресечено надвоје, модра крв лежи му у бради, као комад олова. – Пане – говори Јеврејка и претреса перину. – Пољаци су га клали, и он их је молио: убијте ме напољу, да ми кћи не види како умирем. Али они учинише како им је било згодније – умирао је у овој соби и мислио на мене. И сад хоћу да знам – рече одједном жена натчовечанском снагом – хоћу да знам, где ћете још на читавој земљи наћи таквог оца, као што је мој отац... Новоград – Волинск, јула 1920 г. (Превео с руског језика Миливоје Јовановић)

Исак Емануилович Бабељ (рус. Исаак Эммануилович Бабель, Одеса, 1. јуна 1894. – Бутирка, 27. јануара 1940.) је био украјински и руски совјетски писац, јеврејског порекла. У својим креативним књижевним делима врло често је знао сликовито описати свој родни град Одесу. Рођен је 1894. године у Одеси. Упамтио је насиље у свом родном граду за време масовног егзодуса Јевреја из царске Русије 1905. године. Сарађивао је с бољшевицима за време Руске револуције 1917. у Петрограду. Као припадник Црвене коњице маршала Будјонога суделовао је у њеном походу на Пољску 1920. године. Тридесетих година, у клими стаљинизма, Бабељ је заћутио, а своје ћутање образлагао је на Конгресу совјетских књижевника 1934. максимом Банална реч је контрареволуционарна. Био је заступник на Конгресу за одбрану културе у Паризу 1936. године. Ухапшен је 1939. 201

76-77 и оптужен за шпијунажу. По Стаљиновој наредби стрељан је у московском затвору Бутирка, 27. јануара 1940. године. Власти су Бабељовој удовици саопштили да је умро у неком сибирском логору 1941. године. Приче Исака Бабеља описују сурову, голу реалност рата, стварајући тако слике незамисливе свима онима који нису проживели рат. Познатије његово дело јестe „Црвена коњица“. Иако је наишло на отпоре режимске критике због десакрализације рата и дехероизације војника, то дело се може сврстати у ратну књижевност, али никако успоредити с осталим делима те врсте књижевности. И сам Шкловскиј за Бабеља каже да „једнаком снагом пише о триперима и звездама“ баш због начина на који нам Бабељ представља Октобар. „Црвена коњица“ не велича рат нити ратне хероје, нити те хероје покушава наћи, она приказује суров живот (животарење) обичног човека, па било да је он војник или грађанин, сељак. Оно што још треба истакнути јесте начин на који то сам Бабељ описује. Његове речи као да су прожете хладноћом док описује уринирање по неком лешу, убијање (клање), силовање. Кад на једном делу књиге каже да су силовали неку жену и он је посматра, јер још никада у животу није видео како изгледа силована жена, читалац може стећи утисак као да се ради о безосећајном „путописцу“ који је, ето тако, уз пут видео неко силовање, па чисто из радозналости посматра како оно изгледа. Библиографија: „Залазак сунца“ (1928) „Марија“ (1935) „Одеске приче“ (1928) „Црвена коњица“ (1926)

202

СУБЛИМАЦИЈА Јелена Недељковић ТКАЊЕ СТРАХОТЕ И ЛЕПОТЕ У РОМАНИМА ИГОРА МАРОЈЕВИЋА Суочавање са истином увек је болно. У романима Игора Маројевића, то суочавање је још болније, јер је исписано без задршке, оштро, бескомпромисно и увек је смештено на граници између истине и измаштаног света који аутор ствара. Али, чак и тај измаштани свет, иако обилује сликама које су на тренутке психоделичне, трансмисивне, обилује динамиком, ни на тренутак није пасиван. То је свет који се врло лако може пренети у ону реалност од које покушавамо да побегнемо, подједнако као и на историјски период када су се куле од карата срушиле, а земља која је постојала „прохујала са Кошавом“. На другој страни је суочавање са најмрачнијим странама историје, које су описане без трунке политичке коректности, детаљно, сурово, без икаквог улепшавања или јефтиног романтизма. Јер у страдању и страдалништву нема места за козметичке детаље. Било да се бави етнофикцијом или да пише о урбаним, мушкоженским односима, Маројевић о свакој теми пише снажно, понесено, као у „Туђинама“ које говоре о престоници, о посвађаности једне младости, о специфичним односима, о чудним, на тренутке чудесним и замршеним судбинама. И у сваком пишчевом приповедању у центру збивања су жене. Необичне, заводљиве, чулне, фаталне. Какве би жене и требало да буду, али, све мање јесу. Маројевићеве јунакиње су жене које руше све предрасуде, које својим заразним оптимизмом стварају неки можда не лепши, али занимљивији, интригантнији свет. Онај, у који би сваки мушкарац

203

76-77 волео да завири и открије тајну женствености, какву у себи носи Емилија Рељић, једна од јунакиња правих Београђанки. Или, можда тајну сексуалности, ослобођености инхибиција, која се даје из хира, из само наизглед, размажености. Но, то је само један од површинских слојева како се може читати приповест о „Правим Београђанкама“ и тумачити, на пример, госпођица Нина Обрадовић. Иако је, површно гледано, ово приповест о Београду и Београђанкама, заправо је горко слатка прича о генерацијама које су попут Феникса покушале да се издигну изнад каљуге и глиба, у коју су, невољно гурнуте када се распао свет у коме су расле, а вредности на којима су одрастале, претворене у прах и пепео. Врцкаво, врло луцкасто и отворено, у прози Игора Маројевића прва књига „Београђанке“ а посебно друга књига, „Праве Београђанке“ представљају мизансцен друштвеног потонућа и сексуалних фрустрација који је са рушењем оних вредности на којима су одрастали, јунаке претворио у модернистичку руљу. Та руља, у којој криминални миље представља нову елиту, а жене попут Нине Обрадовић, оно што ни једна жена никада не би требало да буде, и што ће касније добити назив „старлета“ и „спонзоруша“- то је слика онога што смо постали, и у шта смо се претворили. Ипак, писац не осуђује. Не ставља себе у позицију некога ко пресуђује. Он само вешто попут сликара исцртава портрете онога што види, чему присуствује и са чиме мора да створи неку врсту симбиозе, у којој чак ни не живи, већ преживљава. Он само вешто, дубоко и прецизно погађа у срж, кроз читаво „Београдско петокњижје“ и показује споља савршену, углађену и увијену у сјајни новогодишњи папир, слику нашег пропадања. Испод тог шареног папира је болна и тешка празнина. Нема ничега, сем јада и беде у друштву које се претворило у пустињску долину силикона, брзих пиштоља и блата које своје финале добија романом „Туђине“. То је прича о седамдесет осам сурових дана бомбардовања, у коме се очајнички трага за кутком у коме ће се осетити мир, подједнако колико и љубав. „Обмана Бога“, „Двадесет четири зида“, „Беогађанке“, „Праве Београђанке“ и „Туђине“ су ткање једног невероватног миљеа у коме се преплићу места и људи.

204

Посебан акценат је бачен на судбине жена које су, тако се бар кроз ово „Београдско петокњижје“ чини, пишчева опсесија, али и снага и жеља. Можда се, ако се дубље унесемо у тумачење пишчевог приказа жена о којима пише, може рећи да постоји нека, подсвесна ауторова жеља да прикаже жене као надреална, скоро нестварна бића, иако су оне веома стварне, постоје у причи. Дишу и живе у приповедању у које их је аутор сместио. Мушкарци су у његовим романима сасвим другачији. Они су реалније, приземљеније приказани, са свим оним манама и врлинама које су преплиће са њиховим географским пореклом. Они су Црногорци, Срби, Старохерцеговци. Приказани су врло живо, живахно је бољи израз. Са оном препознатљивом, самосвојном филозофијом и кредом који им је утиснут у генетски код. Али, ни једног тренутка Маројевић иако пише јаким, колоквијалним изразом и питким стилом ни једног тренутка не успоравајући динамику радње, не пише једноставно. Напротив, сваки од ових романа „Београдског петокњижја“ вишеслојан је, алегоричан и дубок. Политичка коректност у његовом приповедњу не постоји. О свету који нас окружује и који видимо свакодневно, о коме читамо у црној хроници, Игор пише аутентично, јако и искрено. Без задршке, усуђујући се да ствари назове правим именом. Читаво „Београдско петокњижје“ представља причу о опорим и тешким, злехудим временима, али, како се писац не ставља у улогу судије, он не жели ни да да завршну реч свом приповедању. То би био контраст и супротстављеност његовом слободном духу. Зато ни један од ових пет романа не нуди читаоцу коначницу нити разрешење. Само питања и пишчеву жељу да се замислимо над оним што смо прочитали, што јесмо и над светом који нас окружује. И та упитаност и згроженост злом се наставља у његовим романима етнофикције. То су теме о којима до скора није писано, а онда се аутор бескомпромисно суочио са свом трагедијом наше повести, чија је најружнија рефлексија Јасеновац као наше највеће стратиште. Роман „Мајчина рука“ је прича о судбинама фолксдојчера након Другог светског рата. Прилично смело, али са пуно саосећања поново не желећи да заузима стране, нити желећи да буде онај који пресуђује, Маројевић нам прича о страхотама које је ослобођење и ослободилачки систем

205

76-77 учинио у име стварања неког „врлог новог света“, налик Орвеловском. И сам појам „Етнофикције“ увео је у свој опус писац. То је у време када се аутор бавио „забрањеним“ темама био сасвим нов књижевни израз коме је Маројевић јасним стилом и оштрим пером дао јединствени печат. То је његово зарањање у дубину. У истраживање сопственог порекла, а заправо, држећи се своје неутралне позиције, објективног приповедача који одбија сваку помисао да некоме суди, прича причу о свима нама. Онаквима какви јесмо. Без козметичких захвата над ругобностима наших нарави и душа. Етнос, као наша генеза, као оно што носимо у крви, а фикција у којој заправо, има и доста истине, и онај веома важни чинилац приче– историјски моментум, преплетен између најтежих времена, ратова и ништа мање тешких '90-тих. Игор Маројевић етнофикцију плете попут паука, који вешто плете своју мрежу. Нити његовог приповедања су танане, али набијене емоцијама. Прича коју тка је снажна. И свака прича има две стране које се поклапају баш попут одраза у огледалу. То је тај етнофикцијски моменат. Зато је „Мајчина рука“ можда и најбољи етнофикцијски роман написан код нас. Јер, то је једна сасвим необична прича, која се преплиће кроз две веома важне ствари: губљење невиности младића тек стасалог . То је прича о уласку у свет одраслих и истовремено прича о страховитом масовном злочину. У „Мајчиној руци“ дечак нема име. Јер ни жртве а ни џелати често немају име. Али, често их спаја окрутност, чак већа код жртве која постане џелат. Онда сва она дуго потискивана суровост и окрутност, исплива на површину, па мучење буде још горе а зло постане снажније, јаче. Ескалира и постане бестијално. Ово је сурова и окрутна прича која дотиче, за правоверну књижевност скандалозну тематику: заљубљеност у две сестре. Јер, дечак вођен својим пробуђеним нагонима, и жељом за првим сексуалним искуством почиње да осећа заљубљеност према другарици из одељења и њеној полусестри. Изузетно компликовану причу о темама које су још увек табу за конзервативно али и лицемерно друштво, аутор нас са лакоћом води кроз све делове. „Школа“ представља дечаково одрастање и спознају сопствених жеља, које се буде онда када се удаљи од посесивне мајке. И ово је још један од честих мотива у нашој књижевности.

206

Балканска мајка лавица која бди, која будно пази, увек спремна да кидише и заштити своје потомство, али, мајка чија љубав временом постаје и оков који гуши. Други део, „Пракса“ представља полно сазрелог јунака, који жели, попут детектива, да зарони у многобројне мистерије које крије његова сопствена породица и сестре Херта и Соња. Зашто се тетка Боња убила? Зашто су се Херта и Соња презивале Мајсторовић? Одједном, са полним сазревањем дечака, писац пише, опет слојевито, опет фантазмагорично и алегоријски, о страдању Фолксдојчера, али и о буђењу свести српског народа, о томе шта се све дешавало када су ослободиоци крочили на плодно тле Војводине. Етнофикцију аутор продубљује у роману „Жега“. Маројевић се у овој горкој и опорој причи, дотакао наших подела, којима смо склони као народ, као нација, кроз историју, причајући о сукобу „Бјелаша“ и „Зеленаша“ односно присталица и противника краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Марија и Мартин, сестра и брат, живе у Београду. Година је 1918. И прелива се на 1919. годину. У том, Београду међу два светска рата, као раскрници векова, као раскрсници судбина Стеван и Марија исписују своју љубавну причу. Али, тајне које живе у Стевану, које га притискају, испливавају на површину и он одлази, скоро да бежи, не само од сопствене кривице и гриже савести, већ и од Марије. Он воли, али осећање дужности је јаче. „Шнит“ је наставак етнофикцијске Маројевићеве Одисеје. Црне униформе у Земуну, Хуго Бос, који то црнило кроји, и поново оно време у коме ће све помодарке сматрати за ствар престижа да у свом гардероберу имају овај бренд. Јер, ако бисмо се запитали шта је оно што је аутор желео да нам каже романом „Шнит“, сигурно је да је порука да живот морамо да кројимо по сопственој мери, односно „Шниту“, поштујући своје порекло и историјску збрку у којој су се невољно нашли наши преци. И оно што је главно, да морамо да поштујемо место у коме се налазимо, и људе који нам се дају, не гледајући на свет очима масовних медија, и системом вредности који се дубоко пореметио. Оно што је мени посебно фасцинантно у роману „Шнит“ је сличност Новака Маричића и Стевана Кажића из романа „Жега“.

207

76-77 Али, то је та, наша, балканска, модерним речником речено– регионална онтогенеза, која нас повезује, иако се сви ми „из региона“ упорно трудимо да покажемо да смо, и колико смо различити. Сви ови јунаци, иако само наизглед беже од својих љубавних превара, од искушења са којима немају снаге да се изборе, заправо, беже од себе, од онога што им тече кроз вене – крви и порекла. То су те наше, колективне слабости, непризнавање, кривица, некајање од кога упорно бежимо, а које се попут чудовишта из ноћних мора враћа и кези своје чељусти на нас, жељно да нас прогута. И ово ће све кулминирати у роману „Остаци света“. Причи која почиње грађанским ратом у Шпанији, а наставља се највећим стратиштем у историји света– Јасеновцем. Ово је роман који је испричан потпуно маројевићевски. Оштроумно и слојевито, тако да се читаоцу пружа прилика да са сваким читањем стекне по неки нови утисак и доноси неку нову горчину, опорост, али и наду. Наду, да ћемо на остацима света, на остацима костију страдалника, положити завет за неки нови свет. За нешто боље, лепше. И његови јунаци су такви. Чулни, еротични и заводљиви попут Иванке Новчић, која је заправо та нада за боље. Њена чулност је добро избалансирана, она буди жељу, нуди заборав све оне трагичности у којој живимо, од Јасеновца до Блајбурга, од НАТО бомби које су се расипале над нашим главама, све до болног подсећања на искасапљена тела у Босни. Од Сребренице до Кравица. Ово је прича која, ма колико звучало као клише, заиста не оставља ни сенку равнодушности у читаоцу, нити је то могуће. То је читање трагедије уживо, а уједно, ово је и најфилмичнија Маројевићева књига, јер свака страница исцртава једну слику, а динамика не опада од самог почетка је изражена и снажна. И опет аутор у своје причање уноси чисту објективност, не желећи, као што од почетка свог приповедања и није узимао улогу судије. У службу читалаца писац ставља само и искључиво истину, остављајући читаоцима да се деле, да се преиспитују, и да пронађу одговор на питања : „Ко смо? Шта смо и какви смо?“, и што је много важније „Какви смо то људи постали?“

208

Валентина Новковић ЖИВОТВОРНА КАП НА ТАСУ МАЛОДУШЈА (Кучкар Наркабил: Желим да видим твоје очи, Галаксијанис, Ниш, 2021) Књига прича „Желим да видим твоје очи“, аутора Кучкара Наркабила (Наркучкар Наркабилов) из Узбекистана прво је књижевно дело са којим српски читаоци имају прилику да се упознају, писана из перспективе младог човека који након завршетка школе бива бачен у један сасвим другачији свет сачињен од поноса, оптимизма, страха, малодушности и жеље да се одустане, до осећања дужности и љубави која су нераскидиви део човеког бића ма где се и у ма каквој ситуацији налазио. Кучкар Наркабил истакнути је песник, приповедач, драматург, заслужни новинар Узбекистана, стваралац који се, подједнако успешно, потврдио у разним књижевним жанровима. Одликован је Орденом Свете Ане од стране Државне Думе Руске Федерације и Међународне уније писаца ( Русија) за циклус дела „Желим да видим твоје очи“, „Лале у снегу“ и низа других објављених у Русији, као и за јачање међународних књижевних веза. Књига „Желим да видим твоје очи“ је збирка прича насталих за време авганистанског рата (1979-1989) у ком је Кучкар Наркабил учествовао као младић на одслужењу војног рока, али и оних које у основи немају ратну тематику већ се кроз њих провлаче другачије теме: однос родитеља и потомака, стари обичаји и савремено доба, философска промишљања о смислу бивствовања. О рату, суровости и бесмислу који су његов саставни део, писали су многи књижевници попут Ремарка, Хемингвеја, Селинџера. Настављајући се на добру књижевну традицију поменутих аутора, Кучкар Наркабил уноси и много тога аутентичног, другачијег, а опет универзалног што није омеђено ни временом ни простором. Ову потресну, поучну, човечности вршну књигу, отвара прича под називом „Заувек осамнаест“ (нисмо се вратили из боја) у којој нас аутор упознаје са животом у касарни, друговима, надређеним дајући сваком од њих прилику да се покаже у разним ситуацијама, не постављајући се као свезнајући приповедач већ неко ко се и сам бори, не само са непријатељем слушајући наређења која почесто и нису у

209

76-77 складу са здравим разумом, већ и са собом и сопственим демонима, страховима, каткад и кукавичлуком, спознајући оно што неки од његових вршњака никада неће имати прилике да доживе. Да се време у рату другачије рачуна, искуство тамо стечено ничим не може измерити и ни са чим упоредити, а оставља трајне последице, потврђује и сам аутор приче: „Пропустили смо младост. Наше детињство, време цветања, остало је на другој обали, пријатељу. Овде су само смрт и ти. Рат. Постоји само овај тамни свет. Разумеш? Мислиш да ти је све до сада деветнаест? Човек може да изгледа млад, али очи га одају.“ У уводном делу књиге аутор саопштава: „Покушао сам да напишем праву истину, али, нажалост, ништа нисам написао“. Евидентно је да је пред нама књига која за циљ није имала истину, јер она се другачије тумачи у зависности од угла посматрања, суштина је у нечему другом: „Свеједно која је ваша истина, главно је: пронети је кроз живот као светињу и не изневерити душу своју никад.“ (И. Андрић) Аутор је можда и несвесно, ослобађајући талог сопственог сећања који, пре или касније, жели да се избистри постане прозирна кап себеспознања, послао дивну поруку човечанству без улепшавања, критиковања, бивајући искрен у потреби да све прикаже онако како је било. Управо како је и обећао блиском пријатељу и саборцу Нурмахану: „Ако ми се посрећи –постаћу писац. Писаћу о људима, о теби.“ „Ужас рата је у томе што сви његови учесници постају богаљи...“ исписује Кучкар Наркабил тек закорачио у живот, уместо цвета девојци носи митраљез из дана у дан страхујући када ће страдати неко од његових другова или он сам. При том се брине и за породицу, размишљајући ноћ пред борбу о лепоти живљења, природе, о томе да жели да има будућност која у сваком рату виси о концу, а „у младости, и у рату, човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа.“ (М. Црњански „Итака и коментари“) : „Занимљиво би било знати, шта сад раде моји? Отац, вероватно, спава. Јадничак, сигурно се уморио на послу. Мајка, бака и браћа

210

још нису легли. О чему ли разговарају? Можда ме помињу. И ја, ево, мислим на њих. Они се, наравно, брину за мене.“ „Овде је рат. Можеш да умреш“, пише Кучкар Наркабил у бесаној ноћи пред страшну борбу која рађа страх, али и молитву као симбол жеље за животом, потребе да се он оџиви ма какав био и шта носио: „О, Боже, учини да не умрем. Да се жив вратим из ове борбе. Боже, учини да не умрем, да ме не ране!“ А сва суровост рата је, између осталог и у томе, да се нечија молитва неће услишити, неко се из борбе неће вратити жив или неповређен. Ипак, војници се чувају да покажу осећања, страхове, недоумице, недостајање породице. Војник мора, како су их учили, да буде војник у свеобухватном смислу речи. Он не сме да се колеба и мисли на личне интересе, у војсци, у рату пред непријатељем лично постаје колективно, а циљ заједнички. Надвладати оно што угрожава мир и безбедност. Но, аутор и учесник рата је искрен: „Има још једна истина – треба разумети и оне који се на бојном пољу изгубе, покажу кукавичлук, јер човек није од челика. „Ако постоји свест о ужасу рата, увредљиво је на то одмахнути руком.“ За оне који су тек дошли, Авганистан је „арена за подвиге, место где могу учинити херојство и добити орден „За храброст“. Они још не знају да је рат игра моћника у којој је између човека и мете само дужина кундака, а ближњи, с друге стране нишана, претња коју треба уклонити, наглашава аутор, иако је „правда без моћи безмоћна; моће без правде тиранска.“ (Блез Пасквал) Рат је, ма колико нужан и оправдан, увек злочин. Да је тако „питајте пешадију и мртве“, писао је Хемингвеј, а такав став дели и аутор књиге „Желим да видим твоје очи“, Кучкар Наркобил: „Слепци и идиоти заузети су одсецањем живота из корена, убијају, ваде очи једни другима или једу туђе срце и у томе уживају. Заправо, у рату не убијају једни друге, већ сам живот“, а једна од изрека која продире у његову суштину је она коју је написао Карл Краус, аустријски књижевник и новинар:“Рат је најпре нада да ће једноме бити боље, поштом ишчекивање да ће другоме бити боље и, најзад, изненађење да и једном и другом иде све лошије.“ Чињеница је да „постоји толико дивних, племенитих начина да се учини нешто за добробит човечанства, без проливања крви у име 211

76-77 било каквих „виших“ циљева, јер „и у мирно време има места за подвиге.“ (Катајев) „Мир је доба у ком синови сахрањују очеве, а рад доба у ком очеви сахрањују синове“ написао је Херодот, а то видимо и у причи „Стуб“. Отац испраћа сина у авганистански рат речима „Знаш ли да је рат убио мог оца. Са три године сам остао сироче. Отац ме је учинио сирочетом. Али... али ти ме, сине, не остављај, не дозволи да останем сироче... „ Носећи те речи попут амајлије, молитве син је преживео. У борби, на носилима, рањеном увек су му у глави биле те речи. Ако погине, отац ће, по други пут, остати сироче. На суровости рата који ни на једној страни нема победнике подсећа нас аутор Кучкар Наркабил исписујући: „Ја бих само да објасним људима да је рат бесмислен и да је писати о њему тешко. „Не губи разум у рату“ – то су празне речи“. Још једна у низу прича које постављају питање на које ни дан данас не постоји одговор је прича „Парче хлеба“. Генерал на самрти позива сина молећи га да му испуни последњу жељу. Жели сомун испечен у тандиру присећајући се свог надређеног који је у рову, пред борбу, поделио са њим последње парче сомуна. Хладног, препеченог, сувог, но у сећању најслађег који је икада појео. Већ у самртном бунилу, генерал се пита: „Зашто људи, знајући да се могу најести и од парчета хлеба, алаво прождиру једни друге?“, а ово свевремено питање остаје да лебди у свести сваког пацифисте. Да ће лепота спасити свет писао је још Достојевски имајући у виду духовну лепоту, а аутор књиге „Желим да видим твоје очи“ има причу под називом „Доброта ће нас спасити. У њој старац који се једва креће од старости, вуче у великој торби саднице врба и бреза, на путу га среће момак и нуди му помоћ око ношења и садње. Као што често бива у животу, а случајности не постоје, много деценија касније момак који је помогао доживљава саобраћајну несрећу на том истом путу где га од пада у провалију спасава, управо, низ бујног дрвећа које је посадио старац, потврђујући истинитост грчке пословице: „Земља ће процветати кад стари људи почну садити дрвеће знајући да се никад неће одмарати у његовом хладу“. А кинески песник је 500 године п.н.е. написао: „Ако размишљате годину дана унапред, посејте семе. Ако размишљате десет година унапред, посадите дрво.“

212

Кроз све приче Кучкара Наркобила провлачи се мотив љубави без које би сав људски труд био узалудан, смисленост иједног учињеног корака би нестала. Она је светионик и испружена рука, стуб потпоре и пресудна животворна кап на тасу живота. Обично сакривена иза главних догађаја који се описују, љубав фином скрамом непролазности прекрива сваку мисао, поступак, одлуку. Пробија се кроз градоносне облаке пружајући неугаслу луч постојања било да је између деце и родитеља, партнерска или пријатељска. Попут путоказа у једину сврховитост постојања. То се посебно огледа у причама „Овде је живот потпуно другачији“, „Желим да видим твоје очи“, „Лала у снегу“, „Деда Чингачгук“ и другим. Дубина и постојаност љубави међу супружницима као и снага и улога жене у причи „Деда Чингачгук“ исказана је речима једног од јунака који је остао удовац: „Нека је човек попут орла, сокола, јастреба, нека је чак попут свемира, али његова жена не треба да напусти овај свет пре њега. Нека је мушкарац било ко, али ће његова жена увек бити планина. Само планина може да издржи и јастреба, и орла и сокола.“ Јунакиња приче „Лала у снегу“ (један дан насамо с прошлошћу) проговара о оном што би била универзална порука човечанству у ком су појединци постали најљући непријатељи једни другима: „Где год да се налазе, у ма ком крају света, људи треба да живе у миру и слози. У овом се свету једино људски може живети, ако људи престану да се убијају и почну да брину једни о другима.“ Књига прича „Желим да видим твоје очи“, аутора Кучкара Наркабила је „књига о онима који се нису вратили из рата, о љубави, животу, младости, о Бесмртности“, написао је Григориј Бакланов. Она је, пре свега, потресно, отрежњујуће сведочанство да је пут пред нама почесто непроходан, а стопала већ довољно рањена. Река је у нетакнутим планинским висовима на чије токове утичу и ветар и камен. Пожутело писмо војника које, ипак, проналази пут до адресата, мирисна ливада и згариште које памти крик последњег удаха. Смерница је и подсетница колико је важно (п)остати Човек на путу од света до себе и од себе ка другима подсећајући нас на Румијеве речи:“ Будите светиљка, или чамац за спасавање, или степенице. Помозите нечијој души да оздрави. Изађите из своје куће као пастир.“

213

76-77 Мухарем Баздуљ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МИЛАНА МИЛИШИЋА: НЕ СМЕТАТИ ЖИВОТУ ПРЕД СОБОМ Постоје судбине које делују прелитерарно, као да их је смислио писац претерано опседнут симболиком. У Другом светском рату, у Југославији, таква је судбина Ивана Горана Ковачића (1913-1943). Песник „Јаме“, песник који се скоро метафизички уживео са усудом невиних жртава усташких крвника, сам ће изгубити живот од четничког ножа. Имао је тридесет година. Родио се годину дана уочи једног рата да погине у трећој години другог. Милан Милишић (1941-1991), песник чија судбина савршено персонификује трагедију ратног распада Југославије, онако како Ковачићева судбина отеловљује трагедију крвавог братоубилачког сукоба унутар ширих глобалних кулиса Другог светског рата, родио се у јулу месецу 1941. године, у Дубровнику, који је тада припадао тзв. Независној Држави Хрватској. Живео је педесет година, највише у Дубровнику, Лондону и Београду. Погинуо је у кући у којој се и родио, петог октобра 1991, од једне од првих граната испаљених на старо градско језгро Дубровника. Родио се у првој години једног, да погине у првој години другог рата. У првом рату је настала федерална Југославија, у другој је нестала, као што је нестала и свака реална политичка идеја о братству Срба и Хрвата. Вероватно ниједан град није толико био симбол тог братства као Дубровник, вероватно ниједан град није дао толико песника који легитимно припадају и српској и хрватској књижевности као Дубровник. Вероватно ниједан модерни песник није толико био српскохрватски као Милишић. Одлуком Градског већа Дубровника, на његовој родној кући, управо ових дана, о тридесетој годишњици његове смрти постављена је спомен плоча на којој стоји: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић.“

214

Кога нема Милишићева књижевна баштина је тако велика и толико разнолика да може деловати као да ју је стварало петоро веома различитих људи. Наравно, најпре ту је песник Милишић: од „Волеле су ме две сестре, скупа“ до „Треперења“. Ту је затим дечији песник Милишић: од „Тумарала“ до „Настране вране“. Постоји и Милишић феноменални књижевни преводилац: од Толкиновог „Хобита“ до изабраних песама Роберта Фроста. Па Милишић романсијер, Милишић путописац, Милишић из књижевних анегдота, и тако даље, и тако даље... Није погрешно рећи да сви Милишићи извиру из Милишићапесника. А опет, ни Милишић песник (чак и ако изузмемо дечију поезију) није песник једног регистра и тона. У својој првој књизи, „Волеле су ме две сестре, скупа“, коју су 1970. објавили „Видици“, Милишић пева: „Девојке Осаке/ пијте ваш саке“ и наговештава једну од својих опсесивних техника: потенцирање дубљих духовитих поенти кроз звучне игре речи. Ваљда и двадесетак година касније, написаће ону песму где фамозни холивудски глумац из „Прохујало са вихором“ постаје „Кларк Гебелс“. Само две године касније, књига „Кога нема“ у издању „Просвете“ представља видно зрелијег Милишића. У тој књизи већ можемо трагати за песмама које накнадно звуче пророчански. Један наслов одмах привлачи пажњу: „Ми и они“. У тој је песми први стих: „Из истог успаљеног топа“. Годинама касније, Милишић пише песму „Нешто на брзину“ коју нам ваља цитирати у целини: Порођај, побачај, препород Пројектилом срушен Рекорд Пријетња у snack-baru Хидраулична дизалица која подиже џиновски карго у џиновски авион Кога нема Кога није – без њега се може И суздржаност – чија је већа? Прах се одсуства његовог таложи

215

76-77 У тих сталактит ил у стећак Кога нема – бришу му се стопе Празни минути његов простор пуне К'о пахуљице снијежне, топле Прозор напуштене собе Кога нема – гдје сад корача Над којом спором водом снатри Лице његово – промијењено лице спавача И у имену му слова саплет Гдје му трагови престају – не зна се Тако ни росе стисак грани А поређује га ко не умије Од назочности његове да се брани. Па онда она песма где је игра речи вишејезична, песма под насловом „Љетна понуда“ у којој се фетиви Дубровчанин наругао туристичком бонтону Града у којем су и култни културни фестивали само позадина за баналније и свакодневније угоститељске ужитке: Хамбургер Хам sandwich Хамлет. Написао је Милишић пред крај живота и један ненасловљен катрен који завршава стихом „Трудим се не сметати животу пред собом“. Има у том стиху нечег од Милишићеве поетике, једнако животне као и књижевне. Као прво, буди дрво Као што се зна десити, Милишић се дечијој позицији окреће због властите деце, због синова Олега и Романа. Има неке чудне симболике и у њиховим судбинама. Олег је био дугогодишњи портпарол сарајевског Уреда високог представника (ОХР), док се у

216

Романовим биографијама често потенцира његова сарадња са Лејди Гагом. Мени лично најдража дечија Милишићева песма ми је такође и једна од најдражих песама уопште. Тешко ми је пронаћи бољу и краћу варијанту Арс Поетике, примењиве практично свуда. Зове се „Како да нарастеш велик као велико стабло“ и иде овако: Као прво Буди дрво Као друго Чекај дуго Као треће Имај среће. Прво је, дакле, нужан таленат. (Да будеш стабло, мораш бити дрво). Затим упорност, оно што Бекет зове fail better. И напослетку, наравно, срећа. Без среће нема ничега. Милишића романсијера нам је открила „Геопоетика“ кад је 2011. објавила „Официреву кћи“. Ових дана, десет година касније, „Геопоетика“ објављује и „Отоке“, путописну збирку коју је још 1997. премијерно објавила (у међувремену угашена) сарајевска издавачка кућа „Босанска књига“. У њој се, након текстова о јадранским отоцима, о Ластову, Хвару, Вису, Лопуду, налази и текст о Менхетну. Овим путописом књига завршава, а сам путопис завршава Милишићевим описом једне своје посете Јосифу Бродском. Предиван је тај опис једне партије шаха између Милишића и Бродског и препун је финих литерарних опсервација. Милишић, рецимо, каже: „Одјевен је (Бродски) лежерно у jeans од сомота и џемпер. Врло често наслања лактове на кољена; ради то док игра шах, разговара, телефонира, чита, тако да је сомот на кољенима искрзан.“ Овај есеј написан је пре првог објављивања „Воденог жига“ (који свакако излази тек након Милишићеве смрти) те у том контексту готово да испада помало пророчански. Милишић ће, наиме, једанпут приметити да је Венеција град из којег Бродски наступа према Европи, из којег мисли Европу.

217

76-77 Преводилац Милишић је сјајно превео, примера ради, Роберта Фроста, па и ону песму која спада међу најважније америчке литерарне артефакте двадесетог века: Природа зелено злати, Немоћна то задржати. Њен рани лист је цват; Ал и то само сат. Тад лист преко листа клоне. Тако Рај у муку тоне, Од освита дан настаје. Ништа златно не опстаје. Такође, управо је Милишић Србима и осталим Јужним Слoвенима открио Толкина преводом „Хобита“, књигом која је објављена као прва у тада новопокренутој Нолитовој бибилиотеци „Распуст“. Киш и Сламниг Кад је о Милишићу из анегдота реч, занимљиви су текстови, примера ради, Предрага Чудића и Марка Вешовића. Обојица, као и многи други, потенцирају Милишићево пријатељство са Данилом Кишом. Једва две године уочи сопствене смрти, Милишић је писао некролог Кишу. Текст је почињао овако: Фашизам Бријем бркове на оном мјесту Гдје их је Хитлер пуштао. Чувам се фашистичких мисли о чистоћи било каквој. Избјегавам идеје које би могле повући масе. Избјегавам танку досљедност поузданих. Нећу се добро провести знам. Надам се само да ћу бити лош сапун. „У књижевном животу срео сам двојицу чије су норме обавезивале и страшиле, чије је лудило било опојан програм и лијек души; зрачили су скромност и детињску ведрину; али и гордост, некакву

218

мрачну бригу за текст која у њих бјеше увијек нешто више од бриге за литературу; обојица су ме грдили и насмијавали остављајући ми да сам тумачим њежност грдње и гркост смијеха. Обојица са истим именом старозавјетног пророка; не помишљам да ће овај, који је сад мртав, убудуће бити мање са мном.“ Један је, наравно, Данило Киш, а други Данијел Драгојевић. Око једног другог хрватског песника, између Милишића и Киша је постојао трајни неспоразум. Ивана Сламнига је Милишић сматрао „великим мештром“, док Киш није делио његово одушевљење. Ипак, тај неспоразум је био надахнуће на једну сјајну Кишову песму, којом он скоро нехотице одаје признање и Сламниговом мајсторству: Natura morte За Милана М. A l'horizon једна птица, а у тањуру хладна pizza. Сунце залази, сједим у shadow, таквој се срећи нисам надо; таквој се нисам надао срећи (ево стиже и батак пилећи) Ускоро ћу, Herren und Damen, прилећи заувијек под цикламе(н). Амен. Jean Сламни Чудић се волео присетити начина на који је упознао песника: „Милишића сам упознао на једној студентској екскурзији, у возу који је тутњао дивљом ибарском долином, стајали смо крај прозора, пушио је држећи своју луксузну, за оно време непојмљиво луксузну цигарету марке rothmans на његов карактеристичан начин, при самом корену кажипрста и великог прста, згрчене шаке, као да се

219

76-77 плаши да ће му је неко украсти или да ће га неко затећи како пуши (опрезност та, можда, беше ђачка). И онда ми је изненада рекао: Хајде, да попијемо нешто у бифеу. Тај позив сам схватио као израз његове посебне наклоности, јер у његовим гестовима ништа није било формално, он је све чинио из дубине своје необично сложене природе.“ Вешовић je памтио Милишићево кибицовање шаховских партија сарајевских песника, уз опаску да је Милишић један од ретких за које се без зазора може рећи да је поседовао оно што је Валтер Бенјамин називао микрофилолошким чулом. Жупском улицом Каталогизација Народне библиотеке Србије тврди да су постхумно објављене Милишићеве књиге писане хрватским језиком. Једној од својих последњих песама, Милишић је дао наслов „(Нација)“. Она иде овако: Опијени Дубоким неразумијевањем Својих мртвих пјесника Горди на мрак у свом подруму. Није он ту мислио на било коју конкретну нацију, мада је понека увек гордија од других због сопственог подрумског мрака. Милишић је био дубровачки трубадур, трубадур у смислу староставном. Док су се остали песници обраћали само својој нацији и духу своје нације, он је говорио urbi et orbi, граду и свету. Има нечег старинског у томе да се човек роди и умре у истој кући, али Милишић није само умро, умро природном смрћу, са оних старозаветних седамдесет година или више, него је убијен на прагу зрелог доба. И ту се враћамо на текст са спомен плоче на његовој родној кући: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић“. Ови „српско-црногорски агресори“ су ме вратили у ране деведесете подсетивши ме на званични ондашњи медијски језик из Загреба и Сарајева, мада је, барем ми се чини, у Сарајеву преферирана верзија „србо-црногорски агресор“. Од силног понављања фраза је

220

изгубила сваки садржај те смо је ми, ондашњи тинејџери, подругљиво скраћивали у СЦА. Шта овде заправо тачно значи „српско-црногорски агресори“, шта то говори путнику намернику који прође Жупском улицом? Неком неутралном и неупућеном то би најпре конотирало тзв. „бјелаше“, потомке присталица безусловног уједињења Србије и Црне Горе, односно људи који су регионално Црногорци, а етнички се сматрају Србима. Међу онима који су нападали Дубровник сигурно је било и таквих, али сумњам да су састављачи текста мислили на то. Идеја је, наравно, да су Србија и Црна Гора као независне државе извршиле агресију на Хрватску као независну државу. Улица која ће се звати мојим именом Улица која ће се звати мојим именом Нека буде стрма Неосвјетљена Господа да у њој слободно прну Пијанци да пусте гласа, мачке Да се прче у вељачи Киша да је дере Студен у студеном Козомор и тлапња бесаних дају јој боју И ти, још дијете Да се први пут у њој пољубиш С једним, склапајући очи Упућујући своје чисте мисли Оном другом. (1977) У октобру 1991, међутим, Хрватску као независну државу није признавала апсолутно ниједна друга независна држава. Прво такво признање је признање Украјине које је стигло 11. децембра, док тек осам дана касније на сцену ступају Геншер и Данке Дојчланд. Историјски много тачније, а симболички много трагичније, било би написати истину: Милишић је убијен у нападу Југословенске народне армије на Дубровник. Као што уосталом ни сарајевску Народну и универзитетску библиотеку нису спалили „српски злочинци“, него

221

76-77 је изгорела након што је гранатирана са положаја Војске Републике Српске. Власти социјалистичке Југославије Милишићу су узимале пасош, а након што му је пасош враћен написао је једну од својих најлепших песама. Милишић је након завршеног факултета завршио у Лондону понајвише јер је бежао од обавезног служења војног рока. У земљи у којој се није говорило да се мора само умрети и платити порез, него да се мора само умрети и отићи у војску, Милишић је успео да избегне одлазак у војску. Некадашњег оптуженика пред сплитским Војним судом, убила је иста та ЈНА, која у том тренутку није била исто оно што је била пре, која је била у процесу распада и трансформације као и цела Југославија, али је још увек постојала и још увек је била то што је била. Да је оваква спомен плоча подигнута 1991, одмах након Милишићеве смрти, па чак и 1996, о петој годишњици, можда и 2001, о десетој, то би и имало неког смисла јер би такав текст био споменик и Милишићу и времену у којем му је одавана почаст. Данас, тридесет година касније, то се ради да би се од њега направио песник који никад није написао: „Трудим се не сметати животу пред собом“, песник који никад није написао „Стихове за помирење“ те да би се једном полусложеницом („српско-црногорски“) избрисала чињеница да је Милишић писао језиком који тобоже не постоји и тобоже није ни постојао, језиком који се зове (и) полусложеницом („српскохрватски“). Да се тридесет година после његове смрти још једном потврди да су мртви и култура и књижевност којима је припадао. Стихови за помирење Једни су били на једној страни Други су били на другој страни Једни су, здвојни, дизали руку до чела Други су, у грчу, управљали руке у небо Једни су, у грозници, викали Други су само извршавали наређења Није ли вријеме да пригнемо кољено Да изговоримо стихове за помирење? Једни су послије зурили у свој потпис не препознајући га

222

Други су дознали да из тушева не тече вода Једнима су прсти отпадали од студени Други су скупљали прсте и стављали их у џеп Једнима ће се заувијек чинити да су замало успјели Други ће све погазити да буду у праву На нама је само да пригнемо кољено Да кажемо стихове за помирење. Једни су молили, други су били неумољиви Руке на прсима, руке састављене, на грлу Једни су једну вољу имали, и силу Други су газили, у каци, вино срдње и гњева Једни су написали посљедњу поруку Други су је сакрили, није писало ништа важно Има ли снаге да се пригне кољено Да се изговоре стихови за помирење? Једни су имали разјапљена уста Други су имали златне зубе Једни су плакали јер су врата била закључана Други су настојали заборавити виђене призоре Једни су остали лежати отворених очију, на леђима Други ничице пали, што им отеше сан – Зар је тако тешко пригнути кољено Изговорити стихове за помирење? Једни су настојали пригушити крикове Други су склањали поглед испред непознате дјеце Једни су се луђачки смијешили с плановима у глави Други су опомињали да је храна отрована Једне је казна допала на почетку Друге је дочекала на крају Хоћемо ли, коначно, пригнути кољено Хоћемо ли изговорити стихове за помирење? Једни су говорили, да би се што мање дознало Други још шуте, сломљени шутњом С улице су допирали звукови параде И фрцао млад грашак ускршњих звона

223

76-77 Маме су кухале између два злочина Мушкарци су чекали да буду још једном виђени Можемо ли пригнути скрутнуто кољено И протиснути стихове за помирење? Једни трче и трче низ бескрајни перон Другима руже цвату у тијелу Једни подижу клобук и плотун одјекује Други спуштају нож и гледају крв у тањуру Једни издвајају ријечи као каменчиће из леће Други их прождиру у неразборитој хитњи Нама достаје да пригнемо кољено Да изговоримо стихове за помирење. Искази су сви од јада, и лудила Крв се од њих узбурка, и бјесни, и удара, усред ноћи Док унутра крепавамо од шутње, препуњени шутњом Као фекалијама контејнер отетог авиона Једни проклињу друге, други негдању поузданост Једни би да се свете, други исцрпљују наду Има ли бољег часа да пригнемо кољено Да изговоримо стихове за помирење? Једни су потписали сва људска дјела Други не налазе гдје би се дало мирно склопити очи Једни су знали да је друго исто Други да је тому заувијек крај Јавља се коначно ова гладна зора Која свједочи да би могло бити друкчије: Да не будемо више једни него други Да пригнемо кољено, да изговоримо стихове за помирење. Милан Милишић

https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4538577/milanmilisic.html

224

Доријан Нуај ЦРНО БРАТСТВО И СОЛАРНИ СИМБОЛИЗАМ Да бих започео излагање о томе шта је црно братство и какве везе они имају са соларним симболизмом те која је њихова улога у историји, морамо прво размотрити основне претпоставке идеје постепеног напретка. Напредак, друштвени или лични, пре свега значи стабилност: стабилност друштва или стабилност личности. Сходно том схватању, процес моралног или духовног усавршавања је дуготрајан а не скоковит преображај, будући да нагла промена отвара простор свим могућим субверзијама те навали анархијских и непријатељских магијских, психичких и друштвено-културних сила. Овај став представља основну поставку конзервативизма који чува традиционалне, дуго успостављане или једном у прошлости установљене обрасце и норме, али зато умањује способност коренитог преображаја друштва, заједнице или личности у случају каквог изненадног спољашњег изазова. У историјском смислу, главни баштиник тзв реакционарних и конзервативних сила јесте свештенство, односно хијерократија у било ком облику. Мит о напретку као постепеном процесу израз је стања свести окамењених друштвених, окултних, историјских и уопште психичких структура – које своју статичност, духовну тромост и утопљеност у тешку материјалност елемента земље, компензују илузијом раста и општег напретка било на принципима вере или разума, односно комбинацијом оба. У практичном смислу за ову врсту менталитета стабилност има приоритет док се напредак пројектује у нејасну и неодређену будућност која постаје предмет манипулације. Тако се заправо кочи напредак, под изговором одржавања стабилности. На делу је, као што сам већ помињао, својеврсни псеудопрогрес као идеолошко-психолошки механизам утехе, обмане и самообмане носилаца једног у суштини патолошког стања свести. Трагедија човечанства је у томе што је такво стање свести преовлађујуће, нарочито међу тзв елитом. Међутим, имајмо на уму да актуелни окамењени заговорници традиционалног поретка (чак и ако им је говор револуционаран) воде порекло од некадашњих револуционарних снага. Њихов поредак је заправо анархија, симулација земаљског реда који наводно

225

76-77 стоји у сагласју са метафизичким извориштима и упориштима, како би требало, а чија је једина сврха очување моћи узурпатора те пратећих (само)обмана. Наравно, реакционарне силе сежу знатно дубље у езотеријску сферу те нису нужно скопчане са егзотерном хијерократијом, односно црквом, тајним друштвима или скривеним кликама, већ се у неком тренутку могу наћи чак и самом језгру револуционарног месијанског покрета. Реч је, да се сликовито изразим, о палим служитељима месијанске змије, творцима лажне иницијације и лажне традиције. Израз који је Алистер Кроли употребио за такав тип јесте црно братство, који се пре свега односи на адепте који су се у свом напредовању зауставили до тачке преласка амбиса ка апстрактном, али и на њихове следбенике и установе. Дакле, црни брат је неко ко је високо летео и ниско пао, није успео урадити кључну ствар – а то је потпуни преображај, па је постао жртва демонских сила. И ту није реч само о инцидентним појединцима, пропалим посвећеницима иницијација, него о читавим крвним лозама које кроз низ покољења прати некаква зла коб или крвава карма. Дакле, реч је и о крвном, а не само и тек о посвећеничком братству, односно магијском ланцу који уобличавају крвни сродници, ближи и даљи рођаци, било да су посвећени у окултизам или обављају високе верске функције, или су просто инструменти или медијуми својих моћних изопачених сродника. На врху те неформалне светске и (страна 89) историјске структуре стоје људи, припадници оног што сам назвао Ђавољим табором, односно адепти иницијације који су постали стожери контраиницијације, будући да нису успели да прођу иницијацијско искушење на једном апстрактнијем нивоу. Шта је узрок таквог преображаја од месијанских револуционара, носилаца бакље традицијских посвећења, до црне браће? О каквој је сили ту реч? Одговор је једноставан – време, односно деловање Сатурна / Хроноса. Сатурн је астролошки владар Водолије и симбол природе еона Хоруса, али је такође изражена и марцијална природа Хоруса као ратничког бога, чиме се наговештава суштинска природа духа времена у које смо уроњени и које ће, по Кролију, владати још барем два миленијума. То је непојмљиво дуг период, у смислу наших прекогнитивних моћи да створимо себи било какав увид у свет и стање човечанства након тако великог временског раздобља. Нама је тешко да замислимо и наредних сто, па и десетак година. Тешко да можемо имати некакво делотворно оружје против будућности. Преостају нам спекулације, анализе и предвиђања на основу 226

досадашњих трендова, али ми не знамо хоће ли се, када и како указати какав изненадни догађај или фактор, црни лабуд и какав ће бити његов ефекат. Осим тога, имамо само религијска и митолошка пророчанства, те мноштво сумњивих ченелинга и дивинацијских тумачења. У суштини немамо ништа јер су сва митолошка и религијска пророчанства заправо закључане шифре за чије је одгонетање потребно поседовање тајних кључева који се добијају посвећењем. Па и тада, двери будућности остају затворене, али кроз кључаоницу можемо видети опште координате, нешто попут зацртаних циљева. Међутим, невоља је што сви зацртани циљеви пролазе кроз земљу сенки, период владавине насиља, хаоса, мрака и безумља, не би ли након свих тих крвавих порођајних мука и абортуса светла будућност (новог?) човечанства на (новој?) Земљи коначно била рођена у свој њеној величанствености (или бизарности), зависно од тога ко гледа и како гледа. Наравно, неко би се могао запитати, а зашто је наша будућност везана за Земљу а не за неку другу планету или димензију? Као одговор, довољно је рећи то како ће људска прикованост за Земљу потрајати још доста дуго, узевши у обзир актуелно стање људске свести и могућности даљих извођења судбине из тог стања. Пошто је по свим параметрима доба мрака пред нама, одавде воде два пута: храбро се пробијати напред носећи са собом бакље слободе; или храбро се испрепречити протагонистима деструктивних промена и преусмерити точак историје афирмисањем традиционалних путева и начина. Усвојити револуционарне премисе луријанске кабале која убрзава крај историје или се вратити првобитним поставкама које дух враћају ка почетку? Одабрати пут повратка или пут напретка? Пут краја или пут реактуелизације (новог) почетка? Имајмо на уму да оба пута стварају сопствене сенке, дајући допринос гомилању обмана, конфузије и мрака (и стварању нових покољења црне браће) таман онолико колико и осветљавају. Сваки процес и свака акција на општекултурном и историјском плану, изазива довољно различитих последичних механизама међу којима нека генијална илуминација може пронаћи и одабрати онај пут који има капацитет да омогући даљи квалитативни помак – без обзира на сво уништавање коју дато деловање изазива или може изазвати на другој страни. Формула црног братства подразумева субмисивност и медијумство. Највиши међу њима заправо је онај најнижи, онај који је најмање свој. Аџна чакра, односно треће око, врховног адепта црног 227

76-77 братства је на неки метафизички начин спаљена приливом неконтролисаног астралног светла, па је отуд он у духовном слепилу. Његово просветљење је разорно, пошто је досезањем светлости упао у таму која је брзо затамнила цело његово биће чинећи га оруђем мрачних сила. Дакле, није тако лако и једноставно постати такав, с обзиром да се ту ради о изопачењу свести и бића адепта високог ранга који је приликом скока преко амбиса једноставно пао у тај исти амбис. Тај пад је бескрајан, као што је метафизичко растакање суштине бића бескрајно. Пут у таму обливен је светлошћу. Пут контраиницијацијских илумината, које овде називам црним братством, јесте пут лунаризованог Сунца, црног Сунца, односно Сунца које има хтонска својства у стадијуму вечно умирућег – Сунце у чељустима Апепа или вука Фенрира. Егрегор њихове крви јесте скривено црно Сунце подземља. Круг са тачком у средишту јесте египатски хијероглиф за реч ра (Сунце). Уједно, то је симбол просветљења и соларне духовности, духовног Сунца и алхемијског злата. Такође, тај симбол представља јединство полова. „Тачка у Кругу, симбол Илумината, није само хијерограм Сунца и бога Хоруса, већ у Кролијевом систему такође и симбол сједињења Нуит и Хадита, ознака Свести и њене пројекције као зрака светлости.” Кенет Грант, Магијски препород, Esotheria , Београд, 1997, стр 21. Наравно, симбол круга са тачком у средишту није имао само улогу амблема него је служио и као фокусна тачка менталних радова и вежби. Тај симбол је и портал кроз који адепти пројектују своју свест негде другде или нешто са друге стране пребацују у ову стварност. Такође, помоћу овог симбола успоставља се веза и континуитет посвећеничког реда кроз различита времена и нивое постојања. Због његових универзалних својстава, тај исти симбол користе како адепти иницијације, тако и адепти контраиницијације, с обзиром да се адепти у иницијацијским обредима поистовећују са Сунцем, између осталог и посредством овог симбола. Пројекција свести као зрака светлости има своју паралелу у формули елеузинских мистерија: „Konx Om Pax“, а што има узор у египатском „Khabs Am Pekht“. То је дакле светлост која се слива у један зрак. Мирча Елијаде је истакао како је у односу на друге космичке епифаније, обожавање Сунца много ређе. Сунце доминира управо тамо где се, захваљујући краљу, јунацима и царствима, ствара историја. Он наглашава да је, рецимо на америчком континенту, Сунце било обожавано једино у Мексику и Перуу, односно код америчких 228

народа софистициране културе и цивилизације. Сунце је, дакле, ковач историје, а оне силе које стварају цивилизацију, нарочито царства и империје, имају развијен и преовлађујућ соларни култ. Соларност претпоставља елитизам. „Соларна теологија је одувек налазила велики одјек у вишим слојевима друштва, где соларне хијерофаније обично постају повластица затворених кругова, мањине изабраних, што за исход има подстицај и убрзавање процеса њихове рационализације.“ Мирча Елијаде, Расправа о историји религија, Академска књига, Нови Сад, 2001, стр 190. Соларне хијерофаније, између осталог, како то наводи Елијаде, повезују соларни култ са култом предака, а рецимо у Микронезији и Полинезији, та два аспекта се подударају са областима изградње мегалитских споменика и постојања тајних друштава. „Култ предака (=мртвих), тајна друштва (дакле иницијације које треба да осигурају бољу судбину након смрти), те соларни култ јесу три елемента који на први поглед припадају сасвим различитим системима. Они су ипак у понечем блиски – заједно постоје у архаичним соларним хијерофанијама.” Елијаде, исто, стр 176. Овде се уочава јасна паралела са модерном масонеријом која је ударна сила новог поретка цивилизације (просветљеност рационализма, велики политички и идеолошки, те цивилизацијски пројекти, ослањање на заслужне претке у настојању одржања историјског порекла и континуитета, на пример легенда о Хираму итд). Јасно је и откуд толико египатске иконографије и симболизма у масонерији и илуминизму, јер је, како каже Елијаде: „Египатском религијом, више него иједном другом, владао култ Сунца. Сматра се да су учвршћењу превласти бога Ра највише допринела два фактора: теологија свештеника из Хелиополиса и мистика врховне власти, где се сам владар поистовећује са сунцем.“ Елијаде, исто, стр 177-178. Сунце је око Врховног Бога, односно Великог Архитекте универзума слободног зидарства. Путем тог ока посвећеници гледају у прошлост и будућност, јер знамо да многа соларна божанства имају тај мантички аспект будући да су заштитници пророчишта, пророка и гатара. Зато је са активнијом улогом илуминатских доктрина у стварању данашње цивилизације и културе све интензивније интересовање за астрологију и пророчке науке. Елијаде наводи да соларни бог није творац, него је потчињен Творцу од кога добија

229

76-77 налог да доврши дело стварања. Отуд светлеће око на врху пирамиде представља делатни аспект бића Врховног Бога, односно Великог Архитекте. То је око провиђења, заправо око које погледом пројектује, односно ствара, захваљујући својим прокреативним моћима. Међутим, како то истиче Елијаде, његово присуство ипак не доноси увек благодат, а верници се у исто време обраћају лунарнохтонично-аграрним силама које управљају универзалном плодношћу. Отуд толики синкретизам у идејним, културним и окултним стремљењима модерне Западне цивилизације (и псеудоцивилизације), која је у неку руку озиризована, односно попримила својства карактеристичних за египатског бога Озириса. Те елементе озиризације, видљиве у културним и менталитетским матрицама модерне цивилизације, јасно је побројао Елијаде: „Озирис је уосталом само довршавао „хуманистичку“ револуцију, коју је пре њега променило египатско есхатолошко учење. Видели смо заправо како се јуначко, иницијацијско схватање бесмртности, коју је могла да освоји шачица повлашћених, претворило у схватање о бесмртности која се додељује свим повлашћенима. Озирис је то дубоко измењено схватање бесмртности даље развијао у „демократском“ смеру: сада је свако могао да постигне бесмртност ако преброди „искушење“. Озиријанска теологија поново преузима и проширује појам искушења, што је нужан услов бесмртности душе. Међутим, она искушења јуначког типа (борба с Биком) замењује моралним и верским искушењима (нпр добра дела). Архаична теорија бесмртности уступа место човечном схватању.“ Елијаде, исто, стр 180. Управо је то хумано схватање темељ сваколиког антропоцентризма које је свој езотеријски доктринарни вид у позније време остварило кроз деловање Адама Вајсхаупта. Навешћу Кенета Гранта: „Изгубљена реч у Вајсхауптовом систему је „Човек“. Повратак те Речи наметао је човеку да поново пронађе себе. Спас човечанства могуће је постићи само преко човека и од стране човека, човек мора имати власт над собом и одбацити туђе силе и контролу. Једном речју, човек би требало да постане краљ своје истине на основу првобитног законитог наслеђа.“ Кенет Грант, Магијски препород, исто, стр 19.

230

Ово је сасвим на линији прокламованих розенкројцерских начела, и као што Грант истиче и са Кролијевом науком: „Идеја о „човеку-краљу“ касније је постала водиља у Кролијевом систему. Она је синоним за Телемиту, тј оног који је открио Истинску Вољу и способан је да према њој дела.“ Грант, исто, стр 19. Осим тога, оно што од тог времена египатске озиризације има паралелу са нашим временом, оличено је са једне стране у искривљеном соларном ексклузивизму владајућих елита лишеног јуначког аспекта за који су они неспособни, а са друге у идеологизованом озиријанском аспекту једнакости и демократичности за масе. Зато је Кроли доба владавине астролошког знака Риба поредио са владавином Озириса. У еону Риба верник „плива“ у цркви која представља Мајку. Наступајући еон Хоруса, односно доба Водолије, јесте време Мадоне и њеног малог Сина. Да Дете не би било копиле, моралисти су му измислили очуха. Ту улогу је у Новом завету одиграо Јосиф. Једино је у томе разлика између Христа и Антихриста. Да би нови еон успешно наступио неопходно је да баштиници владајућих тајних друштава усвоје нову формулу деловања, што није једноставан процес јер добра дела су свакако нижи облик позитивног кармичког потицаја него јуначка искушења за која је потребно имати вољу, срчаност, храброст и умеће. Компензација иницијацијског јуначког подвига и херојске етике моралистичким доброчинством (и данашњом бригом за људска права), јесте израз декаденције иницијацијских формула и опадање квалитета посвећеника те јачање склоности ка обожавању моћи. Тако се ствара војска црног братства. Кролијев човек-краљ је на неки начин покушај оживљавања херојских елемената иницијације, будући да је бог Хорус заправо Херу, херој, онај који је победио страшног Сета! За разлику од тога Вајсхауптов Човек више је идеолошка конструкција, налик ономе што Елијаде говори о декаденцијској озиризацији загробних формула ради удовољавања све већем броју заинтересованих, а што води ка снижавању иницијацијских стандарда. Данашња модерна цивилизација је, ако узмемо у обзир њене вредности и домене, очигледно стварана и вођена од стране елита које на различитим нивоима и интензитетом учешћа, одржавају и одражавају декадентан облик соларног култа. Реч је о својеврсним црним илуминатима, чије је деловање контраиницијацијско и врши кварење соларних иницијацијских начела. У сталној жељи да рационализују технологију моћи, они су дирнули у суштинске ствари 231

76-77 материје, напрежући плодност природе до самоубилачких граница. То је показатељ суицидности и тежње ка самопоништењу као темељног мотива деловања црног братства. Њихова тежња ка смрти заправо је тежња ка неумрлости, јер како каже Елијаде: „За разлику од Месеца, Сунце може да пролази кроз подземље, а да само није умрло… оно може да води душе кроз подземне области и сутрадан да их враћа на светло дана. Дакле, Сунце поседује две функције: водича душа тј психопомпа „који доноси смрт“, као и функцију иницијацијског хијерофанта.“ Елијаде, исто, стр 174. У Египту је Сунце дуго вршило улогу психопомпа фараона. Наравно, разлика је у томе што пратећи Сунце приликом његовог заласка, адепти контраиницијације неће ускрснути на Истоку, јер је формула њиховог рада искривљена. Да би вечно живели они морају умрети, а то је управо оно што они очајнички избегавају да ураде. Ту је јасна аналогија са изазивачима смрти из лозе старих видовњака древног Мексика које је описивао Карлос Кастанеда, с тим што су Индијанци у избегавању смрти много успешнији и вештији. Елијаде истиче повезаност Сунца са истинским светом таме: са чаробњаштвом и подземљем. Оно је, између осталог и извор мрачних енергија. Како су у претколумбовском Мексику на неки начин осигуравали вечност Сунца непрекидно му приносећи људске жртве чија је крв требало да обнови потрошену енергију самог Сунца, тај крвави соларни рефлекс видљив је у империјалном и псеудоимперијалном ставу који гази преко лешева и не пита за цену у људском материјалу када су у питању тзв виши интереси или можда чак питања појединачне или групне сујете. Менли Палмер Хол помиње како је теозоф Макс Хајндел говорио за розенкројцерске иницијате да су толико напредни у науци о животу да их је смрт заборавила. У библијском смислу, то су потомци Тубал-Кајина, ковача и алхемичара, односно потомци Кајина, сина Змије и Еве. Сви ти које је смрт заборавила налазе се у међусобном крвном сродству. Наводећи неке детаље из списа розенкројцера Џона Хејдона, Хол помиње филозофско јаје као некакав „стаклени ковчег, или контејнер, у коме су Браћа сахрањивана.“ И даље, на истом месту, Хол каже: „Након одређеног времена, филозоф би (адепт розенкројцерског братства – примедба аутора), разбивши љуску свог јајета, изашао и функционисао током прописаног раздобља, а након тога се опет повлачио у свој оклоп од стакла.“

232

Менли Палмер Хол, Тајна учења свих епоха, поглавље Братство Ружиног Крста, Metaphysica, Београд, 2011, стр 625. Не ради ли слично и чувени Дракула? И неће ли нам ова слика помоћи да стекнемо јаснији увид и у стање свести оног ко користећи исти механизам дуговечности, ради на постизању неких посве другачијих циљева, испуњавајући неку другачију сврху, бивајући тако узор и инспиратор једне мрачне сенке која мори човечанство већ покољењима – црно братство!

/Овај текст преузет је из књиге Доријан Нуај, Сабрана дела, том I, Божанска револуција катастрофе, ИСБН 978-86-903056-05, поглавље Историја, одељак Црно братство и соларни симболизам./

233

76-77

TERROIRE Урош Крчадинац ОЧАЈНИ ЉУДСКИ GLITCH Есеј о ауторској картографији, визуелизацији података и дата естетици као уметничком и књижевном изразу. Мапе нису објективне: тамо где почне прича, бројеви изгубе невиност. Знајући то, како да их гледамо, читамо и цртамо?

SHARE Документа којима се служимо говоре страшним језиком чињеница и у њима реч душа има призвук богохуљења. — Данило Киш Поводом 70-годишњице атомског удара на Хирошиму, часопис „Popular Science“ објавио је неколико атрактивних графикона о бомбардовању, аутора Метјуа Лукаса (Mathew Lucas)).1 1

Hiroshima Visualized, Popular Science, 2013.

234

Визуелизације података биле су толико лепе да су се многи разбеснели. Трагедија је постала статистика, рекли су. Апстракција злочина. Естетизација ужаса. Док сам читао полемику, сетио сам се како су истим овим речима – естетизација ужаса – напали Вернера Херцога (Werner Herzog). Било је то почетком деведесетих, на филмском фестивалу у Милану, где је Херцог приказао своје „Лекције таме“, документарац о Кувајту снимљен након Заливског рата2. Кадрови негостољубивих и страшних пустињских пејзажа, истовремено ванземаљских и прелепих, разљутили су публику. Ни у једном кадру, рекли су, не може се препознати ни Планета Земља, а камоли бомбардовања и злочини. На то им је Херцог одговорио: „Кретени једни! Управо је то Данте урадио у свом Паклу, као и Гоја, као и Хјеронимус Бош!“ Уколико је Data Science, наука о подацима, одређена спојем информатике и статистике, Дата Арт3, податковна уметност – ауторски поступак заснован на подацима – могао би се дефинисати као мешавина информатике, статистике, уметности, дизајна, књижевности и документаристике. Све је више уметника и приповедача који се у својим праксама користе базама података4. Ови уметници не служе се кичицом или камером, али се питају исто оно што су се, верујем, питали и Херцог, Данте, Гоја или Бош: како гледати свет и како га приказивати? Дата уметност блиска је уметничкој документаристици. Документарни фотограф, редитељ и писац полазе од докумената, од истине чињеница, како би испричали причу, истину доживљаја. Не постоји невин приповедач; сваки је лажов. Избором кадрова које ће снимити, одабиром фотографија које ће ући у завршну колекцију, начином секвенцирања докумената – речју, маниром којим сецира стварност – документариста креира своју истину. Херцогово обраћање поводом Лекција таме преведено је као есеј О апсолуту, узвишеном и екстатичкој истини, 1992. 3 Posebna sekcija ovog sajta posvećena je Data Art projektima. 4 У овакве ауторе спадају, примера ради, Стивен Рајт (Stephen Wright), колектив Bureau d'études, Џонатан Харис (Jonathan Harris), Ђурђија Лупи (Giorgia Lupi), Крис Вер (Chris Ware), Тревор Паглен (Trevor Paglen) и Џош Бегли (Josh Begley). За разлику од стандардних инфографика које се користе у бизнису или новинарству, уметнички и књижевни радови поменутих аутора представљају интимне или политичке топографије: мапе глобалних емоција, мапе дневних рутина, мапе алгоритамског препознавања лица, мапе надзора, мапе места која у овом тренутку бомбардују дронови. 2

235

76-77 То не значи да аутор није одговоран према стварности. Одговоран је итекако, али не само према стварности документованог него и према стварности приче, према поетској, емотивној или екстатичкој истини. Само у том стању узвишености могуће је нешто дубље, рекао је Херцог, могућа је једна истина која је непријатељ пуке чињеничности. Та истина равна се колико према подацима, толико и према емоцијама: одлична прича није само узбудљивија, него је и истинитија од обичне репортаже, јер у ономе ко је проживљава, у читаоцу или гледаоцу, изазива дубље разумевање стварности.

236

237

76-77

238

Чињенична истина у свом најконцентрованијем облику, по Херцогу, налази се у телефонском именику. Херцог ту, наравно, провоцира: „Ако бисмо позвали све који су у телефонском именику заведени под именом Шмит, стотине људи би потврдиле да се они заиста презивају Шмит; да, то је стварно њихово презиме.“ Али, има нешто чак и у телефонским именицима (баш као и у редовима вожње међународне железнице, који су, како је рекао Киш, „читаво космополитско и књижевно наслеђе“5). Као дечак сам, раних деведесетих, одлазио у посету рођацима који су у тоалету држали дебео телефонски именик. Како поред клозетске шоље није било тоалет-папира, схватио сам чему им служи тај именик, сваком посетом све тањи и тањи. Углавном, ја сам тај именик читао. Волео сам да тражим риме у блискоазбучним презименима, да им измишљам приче: један је био пилот из Доњег Милановца, који ником није признао да је маштао о емиграцији у Америку и каријери астронаута; други, сељак из Осијека, плашио се трактора и никад није продао коње; трећа, библиотекарка из Коњица, књиге није ређала по абецедном реду, него по боји или текстури папира. У сваком тренутку могао сам да окренем њихове бројеве, али то никад нисам учинио: то би уништило напетост између стварног броја и измаштане судбине. Међутим, да нисам могао да их позовем, игра не би била толико узбудљива. Визуелизација података снажнија је од класичне документаристике утолико што се ослања на моћну традицију научног метода, на идеју да се до истине долази пажљивим мерењем света. Ако премеримо све обале, добићемо тачну карту континената; ако измеримо висине свих људи, знаћемо колико је просечан човек висок – то је светост података, коју прати хладна, техничка и савршена естетика графикона и вектора. Међутим, чак и научно прецизне географске карте варају. У старо време, карте света биле су уједно и карте митова. Упоредо с обалама и компасовим ружама, картографи су цртали и морска чудовишта и аждаје и кракене и псоглаве народе. У модерно време, написала је Јудита Шалански (Judith Schalansky), „људи су се претворили у чудовишта која су отерали с мапа“6. Мапе су се

Извод из књиге рођених (кратка аутобиографија), Данило Киш, 1983. Atlas of Remote Islands: Fifty Islands I Have Never Set Foot On and Never Will, Judith Schalansky, 2009. 5 6

239

76-77 очистиле старе митологије, али су стекле нови слој манипулативности. Ево примера: и на картама које се цртају ради рељефа и географије, по правилу се уцртавају и границе држава, као да су те границе једнако природне. Црвена боја на карти Русије не значи исто што и црвена на карти хиндуистичких крајева Индије; зелена у Мађарској није исто што и зелена у арапском свету. Емотивна манипулација дешава се и на суптилнијем нивоу: свака је дводимензионална мапа искривљена представа глобуса; свака на известан начин лаже, колико год да је верна математици своје пројекције. Најпознатија пројекција, Меркаторова, она која виси у свакој школи, драстично деформише поларне области. Тако, рецимо, Гренланд испада већи од Јужне Америке, док је у стварности шест пута мањи; Европа, пак, која је пет пута мања од Африке, приказује се као тек двапут мања7. Зашто се Меркаторова визуелизација Земље наметнула као норма? Најпре, јер чува праве углове између географске ширине и дужине (што је важно за навигацију и оријентацију), али и због тога што је, својом великодушно увеличаном Европом, ишла низ длаку евроцентричној, колонијалној и империјалној цивилизацији која ју је створила. Ниједна визуелизација података није ни неутрална ни објективна. Кажем опет: то не значи да стварност не постоји, да је не можемо мерити и да немамо одговорност према измереном; то само значи да стварност, како је то објаснио Владимир Тасић у свом огледу о паралакси, различито видимо са различитих места8. Научни метод – да буде сасвим јасно – темељито је важан за разумевање света, математика такође, али кад са мерења и анализе података пређемо на комуникацију података, улазимо у свет приповедања, у шум(у) медијских представа и емоција. Тамо где почне прича, бројеви изгубе невиност.

Најједноставнији начин да стекнете увид колико је Гренланд заправо мали а Конго велики јесте уз помоћ Веб апликације The True Size Of. 8 Снежни човек и паралакса, Владимир Тасић, 2009. 7

240

Мени се чини да би савремени дата аутори требало да пригрле ову околност. Али како? У есеју о дата хуманизму9, Ђурђија Лупи каже: „Данас је необично узбудљиво време за дизајнере визуелизација података. Пројекти постају све комплексији и изазовнији, а област расте и све је популарнија. У обавези смо да измислимо нове језике за приказ података, истражујући како да истовремено пренесемо знање и надахнемо осећања. Треба да будемо верни научној прецизности, али да дозволимо изузецима да процветају. Треба да удахнемо живот подацима – људски живот.“ Шта значи тај људски живот о којем Лупи говори? Ту сваки аутор, рекао бих, мора да развије своју естетику и поетику. То значи да мора, за себе као и за сваки свој рад, да разреши напетост између општег и појединачног, између координатног система и сваке тачке у њему. Другим речима, између: 1) података (докумената, чињеница, бројева, резултата мерења); и 2) приче (ефекта и афекта). За мене лично, емотивна истина инфографике увек је имала везе с местима где је пуцала и крњила се та хладна естетика емпиријског и рачунарски прецизног, местима где је долазило до glitcheva10. Два су рада била пресудна да то себи освестим. Оба су у неку руку фалична а ниједан се не перципира као визуелизација података: први је реклама бродоградилишта; други је споменик жртвама фашизма. На први рад набасао сам читајући о Трансатланској трговини робљем. Инфографика за коју сам се залепио садржала је класичан 9

Data Humanism, The Revolution will be Visualized., Giorgia Lupi, 2017. Glitch кратотрајан квар или грешка у систему. За разлику од буга, глитцх је мистериознији, безазленији, није директно везан за функционалност и често није узрокован грешком у програмском коду. 10

241

76-77 план брода, пресеке пловила по X, Y и Z оси. Простори предвиђени за превоз робова били су попуњени малим цртежима црних људи. То је ваљда било важно бродоградитељима, да купцу предоче колико се робова може превести у једној тури.

Био сам се већ суочио са моралом европских империјалних трговаца; машту ми нису придобиле ни димензије брода, ни број људи, ни контекст. Придобио ме је аналогни цртеж. У то време није постојао цопy-пасте и сваки је црнац морао да буде нацртан појединачно. Сваки је испао другачији; незнатно другачији, но довољно да призове емоцију.

242

Зумирао сам графикон и дуго прелазио преко изобличених гримаса и згужваних тела11. Фигуре су ме подсећале на мученике са старих византијских икона. Замишљао сам приче тих људи (као што сам то чинио као дечак, читајући онај клозетски телефонски именик). Тек сам тада – када сам успео да се емотивно повежем12 с појединачним тачкама на дијаграму – заиста доживео историјски ужас Трансатланске трговине робљем. Тад сам разумео крич о којем је писао Мирко Ковач: „Чињеница може више да вреди ако се унесе у променљиви живот, историја је сама по себи неуређена, тек се схвата и надолази кроз очајни људски крич.“13 Други рад је дата скулптура, премда се таквом не третира. У питању је Споменик жртвама рације у Новом Саду. Поред фигура изгладнеле породице, споменик садржи и списак побијених – листу гравираних имена, поређаних азбучним редом, као у телефонском именику или бази података: Ђорђе Адам, Гизела Адам, Манојло Адам, Растислав Адамовић. Да ли ме је управо искуство читања именика навело да их све прочитам или је то просто део моје штреберске природе, не знам, али једном, пре неколико година, редом сам их прочитао. Првих неколико стубаца оставило ме је хладним. У једном тренутку, пак, дошао сам до податка: Борис Бутон Бака Бориса Бутон

Аутори игре Slave Tetris очигледно су били инспирисани овом инфографиком. То је добар пример амбиса у који дигитална и дата уметност могу да падну уколико су лишене темељног разумевања стварности којом се баве. 13 Врата од утробе, Мирко Ковач, 1978.

243

76-77 Тад је пукло. Два записа у бази података била су повезана а нико, помислио сам, нико није преживео ко је знао како се старица звала. Опште је постало појединачно – лично, застрашујуће интимно – и машта је направила сцену. Видео сам стан у којем су Бутонови живели, чизму која се пење уз степенице, тресак вратима, чуо сам како пуца лед на Дунаву и како мрзне крв. Ништа нисам знао о тим људима а знао сам истину: осећајну истину, која надилази чињеничну истину.

244

245

76-77 Говорећи о својој документарној поетици, као и о будућности новомедијског приповедања, Адам Кертис (Adam Curtis) позвао се на Толстоја: „Зато што Толстој у једном поглављу пише детаљне сцене о појединцима и њиховим осећањима, да би се већ у следећем измакао уназад и приказао како се та осећања контекстуализују у односу на ширу слику. Приказао би битку из угла јунака, а затим би је представио као комадић историјске масе. Мени је то врло узбудљиво. Правићете добре приче на интернету и измислићете нове начине приповедања ако будете у стању да се измичете уназад и радите као Толстој.“14 Медиј визуелизације података омогућује управо то: измицање уназад. Мапе дају контекст, координатни систем и прецизност рачунарских линија, историјску масу и велико поприште битке. То је кључно за савремено стање које од гомилања системске сложености пати исто колико од свеобухватне квантификације живота. Зато је визуелизација података кључна слика савремености, опасна, потентна и противречна, којом не треба да се занимају искључиво инжењери, научници, бизнисмени и генерали него и уметници и писци. Аутори Bureau d’études, колектива који се, попут Кертиса, бави картографијом моћи, срочили су то овако: „дата естетика је за савремено управљање информационим системима оно што је за монархију представљао портрет краља.“15 И то је оно што је Лукас искористио, правећи своје визуелизације о Хирошими: чистину хоризонта, хладну моћ апсцисе и ординате. Осећања се, међутим, крију у пукотинама, у сићушним личним детаљима: у несавршеним цртежима лица, у Борисовој баки. Уколико о Лукасовим графиконима говоримо као о дата уметности, мене то мучи – недостатак несавршености – а не проста естетизација ужаса. Гледано очима статистичара, инжењера или научника, детаљи о којима говорим су грешка, несавршеност медија (аналогни цртеж) или непотпуност базе података (недостатак бакиног имена). Похвала грешкама њима би уистину зазвучала као Кишово богохуљење. За приповедача и уметника, пак, ове грешке су драгоцен доказ да је дата визуелизација пре свега творевина човека, са свим његовим ставовима, вредностима, политичким назорима, пристрасностима, осећањима и естетским склоностима, да није неутрална и да 14 15

Adam Curtis talks to me for Tank Magazine, Leah Borromeo, 2011. Datæsthetics: How To Do Things With Data, Stephen Wright, 2007.

246

не тежи да таква буде. Грешке су машинске напуклине из којих цури људско: оно сувише људско да би се могло квантификовати. Управо су то искре од којих се роји прича, варнице које лете око ватре док се говори беседа. Glitch, краткотрајни квар. Ковачев очајни људски крич.

247

76-77 Владимир Коларић БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне. Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво. Исто тако, Ђунисијевић не одбације никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију. Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући

248

се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре. Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представне на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања. Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама. Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих

249

76-77 уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним. Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Гостод већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.

250

Јевђеније Јулијан Димитријевић РУГАЊЕ ХРИСТУ (ВИЗИЈА ЈЕДНЕ СЛИКЕ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА) Када сам први пут угледао ову слику, најежио сам се од главе до пете. Зашто? Јер то и није слика, то је визија! И то није само метафора...Дословце је тако...Сваки пут када је погледам, осећам је као визију, а не као слику... И то не само као визију прошлости, садашњости, или будућности, већ као визију све те три временске одреднице, што значи да осликано задире у сваку наведену раван, и да изазива сваку наведену раван по питању осликане теме. Светлошћу (па и светлошћу боја!) је пробијена баријера времена, и препреке које време нуди су нестале, „пуф“, као сенке, трикови, дима и огледала. Поруга је открила похвалу, тиме што је Христос открио своја оба образа за ту исту поругу. Смерно, како је и учио. И тиме је своје учење записао у Вечност и у Бескрај. Управо зато ова слика и јесте визија: јер задире у све три временске одреднице на које су људи из Западног културног круга (боље: сфере) навикли, пратећи линеарну одредницу времена кроз: прошлост, садашњост и будућност преко увек актуелне теме ругања духовноме и душевноме, па и Христу. Међутим, ова слика је визија и зато што прати поимање времена и онако како време доживљава Источни културни круг: циклично, „реинкарнацијски“, па се тако вечито актуелна тема ругања Христу (и осталом поменутом, а у Индији би могли навести и друге аватаре!) може посматрати како путује кроз време мењајући само „тело“, али не и своју суштину. Другим речима, они који се ругају се реинкарнирају, да науче да то не чине, кроз време, ако уопште науче; а имају времена до Другог доласка, тј. до престанка времена као таквог, односно престанка оваквог времена, какво (већински) познајемо. Линеарно виђење времена поручује нам: на пољу духовности, исте теме су актуелне сада, као и пре две, три хиљаде година, и биће и у будућности тако, без обзира на технолошки напредак и доживљај да је тзв. „савременост“ превазишла, избегла или пак изругала те и такве теме... 251

76-77 Циклично виђење времена поручује нам: мења се само форма, док се не научи суштина, док се не научи лекција. До тада: мењаће се само „амбалажа“, и поједине (не и све!) околности... И све то, ову слику не би још увек чинило визијом, да се поред ма какве дефиниције времена и простора, па била она најбоља и најпрецизнија, не односи и на Вечност и на Бескрај. Христос, обучен у своју црвену, бледу од свих страдања прошлих и будућих (а пресечену у његову садашњост), изгледа као једини од свих приказаних, који је спреман на Вечност, на Бескрај, и у њима спокојан (који их оправдава, као и оне њега). Он је такав чак и у односу на смрт. Посебно у односу на смрт. Она као стара сабласт подстиче нове фигуре на старо ругање. Од свих боја, најсмиренија и најсмернија је црвена, на Христовој одори, као да жели да поручи да Христос не жели да наметне своје страдање као императив, или да њиме изазове кривицу у некоме. Христове руке одају исту смерност и спремност: да се не лати мача, већ да се суздржи и да посматра, он никога не „вуче за рукав“ већ чекајући, као тек приспео из Бескраја и Вечности: привлачи. То функционише не као земљина тежа, већ као Душевна Тежња, с тога одлука о блискости са Христом не долази ни као присила ни као закон физике. Долази као слободна воља у Љубави, као индивидуација, и као обожење. Једино су Христосове очи у својеврсном одступању од овога, не дословце и у „нескладу“, јер оне гледају у креацију са дозом страха и туге. То је Божански Страх, и Божанска Туга, који изражавају брижност за креацију, али не дају и право поседовања на њу (креацију). На концу овога, можемо рећи да се ова слика, свиме што приказује, не креће ни искључиво линеарно, ни искључиво циклично, већ управо: спирално. Све је у складу са слободном вољом и Љубављу, што показује и боја Исусовог ореола, природно (природом) контраст црвеној боји одоре, али мистеријом Духа: у складу са њом. Она је зеленија од свих зелених на слици, и можда баш она „најзеленија“ за коју Павић каже да доноси срећу. За упућене, зелена је боја Љубави, божантвене присутности у креацији, и отворености ка дубоком разумевању, зелена „не суди и није јој суђено“, а црвена, мада је и боја страдања, она је овде и пламен Божанствене Страсти, покретања на смерну акцију без акције и покрет без покрета. Између ове зелене и црвене је Тао (онај који је и Николај помињао, и то именом, Тао, у својим делима!).

252

На крају, после пробијања земаљских сфера (кружне линије на слици, које се могу дојмити и као слојеви људске ауре), у које је сишао и никао и родио Христос Бескрај Вечност, после пробијања околног тамног плавог обруча, наступа плава и свежа (не и хладна!) Вечност, и Бескрај, на који је Христос спреман, и на који нуди да спреми и људе. Бескрај, Вечност, и изван...Не случајно осенчени плавом: бојом духовне комуникације и изражавања сопственог Бића.

Ругање Христу

253

76-77

Пут на Голготу

254

ИЗВОД ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ РОЂЕНИХ: Мијалко Ђунисијевић Рођен у Чачку 1976. године. Завршио академију за уметност и консервацију у Београду. Излагао дванаест пута самостално и више од тридесет пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бави од 2002.године. Приложене фотографије Икона часопису БУКТИЊА на љубазан позив уредника часописа, јесу фотографије радова рађене у техници јајчана темпера на дрвету и картону, формат од 100x70цм до 220x105цм. То су радови из три циклуса који су настали од 2012 године. Циклуси „Објављење,тотем и Васкрс и Боја Бога“, а сва та три циклуса заправо чине један циклус под називом „Место Објављења“, то јест место, средиште које свако од нас људи мора пронаћи у себи да би се стекли услови за „Објављење“ Божије личности, Истине коју сведочи Икона, то јест Исуса Христа оног унутарње Богочовек ког ми људи називамо „Срце“. Кроз сликање ова три циклуса који су један циклус, бавио сам се питањем канона. Шта је Канон и шта би Канон могао бити? Интересовао ме је и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета? Шта је то пут иконописца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема? Дакле ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображаје унутар човека и форми културе и уметности. Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол-Икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем а то је да служи култу и да гради култ. Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажење блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у сустини по садржају не разликују али се по форми разликују од на пример форми из ренесансе палеолога исто као што се разликују на пример комнинска икона од иконописа из цркве Часног Крста у манастиру Острог.

255

76-77 Мислим да, се на овакав начин сликања успоставља прекинути континуитет са традицијом у XVII веку, а не копирањем средњевековних предложака који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип иконе а и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је између осталог спољашњи пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора а не говори својим језиком и због тога такав приступ није уметност,већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање. Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је копизам ту је јак национализам а где је јака уметност ту је јака вере, а без вере нема Цркве.

256

257

76-77

БУКТАЛИ СУ Мухарем Баздуљ (1977, Травник), писац је, новинар и преводилац. Његови романи су објављени и у преводима на енглески, немачки, пољски, бугарски и македонски језик. Осим романа, пише кратку прозу те есеје и публицистику. Поједине приче и есеји преведени су на петнаестак језика. Редовно пише за сарајевски дневни лист Ослобођење, као и за београдску Политику и магазин Недељник. 2013. године добио је награду за најбољег новинара у штампаним медијима у Босни и Херцеговини од стране Друштва новинара БиХ. Идуће године редакција београдског листа Данас додељује му награду „Станислав Сташа Маринковић“ за новинарску храброст и истраживачко новинарство. Исте године добија и награду „Богдан Тирнанић“ Удружења новинара Србије за најбољи коментар. До јанyара 2018. године објавио је седам романа, пет књига прича, три књиге колумни, две књиге есеја и једну књигу сонета. Међу делима које је превео са енглеског језика су и књига изабраних песама ирског нобеловца В.Б. Јејтса те књига преписке Алена Гинсберга и Џека Керуака. Живи у Београду. Дејан Богојевић (1971, Ваљево), пише поезију, прозу, есеј, драму, хаику, књижевну и ликовну критику. До сада је објавио седамдесет ауторских књига и преко тридесет антологија и алманаха. Превођен је на двадесет језика. Награђиван за поезију, прозу, есеј, хаику и драму на домаћим и међународним конкурсима. Уврштен у бројне заједничке књиге, алмахе, зборнике и антологије у Србији, али и у Словенији, Хрватској, Пољској, Немачкој, Јапану, Бугарској, Енглеској, Грчкој, САД-у, Индији, Бразилу... Уређивао и издавао алтернативни часопис „Црни креч“. Уредник часописа за књижевност, уметност и културу „Акт“, часописа за поезију и поетско „Тенсо“, хаику часописа „Цвет шљиве“ и хаику часописа „Лотос“. Председник је Хаику друштва Србије. Бави се и ликовном уметношћу (сликарство, цртеж, стрип, мејл арт, визуелна и експерментална поезија). До сада имао седамдесет и три самосталне и преко три стотине групних изложби у земљи и

258

иностранству. Поводом 30 уметничког рада Дејана Богојевића објављен је зборник са научног скупа: „Дубока светлост (с)нова“ и алманах „Чулни рубови сна“. Марко Вуковић (1975, Крагујевац), песник и преводилац. Објавио је књиге песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000) и Дивљи камен (2005). Са норвешког језика превео је књиге Ролфа Јакобсена (Вежбе дисања, 2014), Туне Хеднебе (Тачка, 2016), Агнес Раватн (Птичји суд, 2017), Лаша Собија Кристенсена (Акустичне сенке, 2018) и Гунвор Хофмо (Никог не заборављам, 2018), Некрштени фројдови-нова норвешка лирика, Тур Улвен (Звезда у костуру, 2021). Песме су му превођене на енглески, пољски, норвешки, македонски, словеначки и бугарски језик. Тренутно живи и ради у Норвешкој. Ненад Глишић (1972, Крагујевац), песме, приче и есеје објављивао у многим часописима и зборницима широм бивше Југославије. Неке песме, кратке и есеји су преведени на пољски, италијански и енглески језик, а хаику на енглески и словеначки. Уредник је Књижевне трибине крагујевачког Студентског културног центра. Књиге: „Домовино, ти си као цироза јетре“ (песме); „Химне камиказа“ (песме); „Цветови Хирошиме“ (хаику); „Песмице о природи и друштву“ (песме); „Све о Псовачу“ (роман); „Лица и ситуације“ (кратке приче); „Анахронике“ (поема); „У хладу дрвета сазнања“ (песме). Добитник награде „Ђурин шешир“ за збирку „Доба. Циклуси“ 2013. године. Након тога изашле су „Остаје само тело“ (2014, песме), „Езопиде“ (2016, кратке приче); „Теме за широку потрошњу“ (2018,коментари и анализе), „Наследници времена“ (2018, песме) и „Отпадија“ (2018, приче). Године 2014. објављен је избор из његове поезије на италијанском језику под насловом Nella pancia della bestia, (У стомаку звери ). Филип Грујић (1995, Нови Сад), дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности. Сценариста је кратког играног филма „Глад” у режији Тамаре Тодоровић, који је учествовао на неколико међународних фестивала (Тел Авив, Солун, Херцег Нови, Изола, Софија, Букурешт), и добио награду за најбољи сценарио на фестивалу SEECS у Букурешту, као и награду публике у Мостару.Свирао је бас гитару у ауторским бендовима „Plastic Trees“ и „Fusion“. Објавио је албум „Arrivals|Departures”.

259

76-77 Књиге прозе: „Блудни дани куратог Џонија“ L.O.M., 2020, „Подстанар“ Samizdat B92, 2018, Добитник је Стеријине награде за драму „не пре 4:30 нити после 5:00“. Аутор више драма.Свира у бенду ЦИМЕРКЕ. Јевђеније Јулијан Димитријевић (1993, Чачак), награђивани песник, објавио своју прву књигу песама под називом „Дете сунца“, Чачак 2008. Милоје Димиресковић Неготински (1962, Београд), графички дизајнер, сликар и писац. Ојавио роман Гвоздена крв и више краћих прича у књижевној периодици. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић“. Живи и ствара у Неготину. Томислав Ђокић (1948, Скорици код Ражња), дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Као професор српског језика радио у Малој Иванчи, Тителу, Плани и Параћину. Песник, прозаист, есејист, сатиричар, публициста, новинар и сакупљач народних умотворина. Пише за децу и за одрасле. Присутан је у књижевној периодици, у зборницима, алманасима, у шест лексикона, у двадесет две антологије и у „Енциклопедији Крушевца и околине“, као и на радију и телевизији. Досад је објавио двадесет и четири књиге. За књижевни рад добио око осамдесет награда. Превођен је на седам језика. Предраг Живановић (1976, Ниш), перформанс уметник, дадаиста, DJ, певач и сувласник независне музичке етикете Black Planet Records. Своју уметничку каријеру започео је деведсетих година прошлог века у оквиру арт, перформанс пројекта и industrial бенда Figurative Theatre. Са истим свирао је и издавао албуме широм бивше Југославије, иностранству, као и на многим фестивалима у региону. У оквиру Figurative Theatre одрадио је један од првих Флуксуса у Нишу и предавања о уметности Дадаизма. У оквиру ФТ са њим наступа његова супруга Катарина Живановић, са којом има и бенд под називом Terror Couple. Такође , био је певач, текстописац и оснивач алтернативне, групе Language.Sex.Violence са Ољом Вагнер, као и noise, industrial пројекта Third I, са Ненадом Поповићем

260

из магазина Helly Cherry, са којим је издавао албуме за издавачке куће широм света. Вера Јеловац (1998, Нови Сад), завршила основне студије на Учитељском факултету у Београду, где похађа мастер академске студије. Предмет интересовања јој је књижевност за децу, а у уметничком стваралаштву првенствено је посвећена поезији. Учествовала је у пројекту „Умрежавање књижевношћу“ Филозофског факултета у Нишу. Надежда Пурић Јовановић (1974, Београд), завршила студије на групи за српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету. Магистрирала је 2007. са темом „Слика жене у аутобиографској прози XVIII и XIX века“. Поезију, прозу, књижевну критику и есеје објављивала у часописима и зборницима у Србији и региону. У едицији Прва књига Матице српске 2006. објавила поезију Воде, а рукописом Хаљине из музеја победила на Пресинговом регионалном конкурсу за необјављену збирку песама 2017. Потом у истој кући објављује поетску збирку Бескрајно учење о раскомаданости царства 2018, и 2019. роман Антиној 24. Године 2020. осваја другу награду на конкурсу „Златна сова“ Завода за издавање уџбеника Источно Сарајево са романом Чак и у Хуенти. Исте године објављује и роман Полог и збирку песама Архивоће. Владимир Коларић (1975, Лозница), прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац. Дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објављује прозу, позоришне драме, есеје, приказе и научне радове из области књижевности, филма и уметности, преводи са руског језика. Учествује на научним скуповима, књижевним трибинама и промоцијама у земљи и иностранству. Објавио више књига прозе и драмских текстова. Зоран Крстић (1963, Загреб), живи у Крапинским Топлицама. Поезијом и прозом, заступљен у периодици. Добитник награде подгоричке књижаре „Карвер“ на Конкурсу Вранац за кратку причу 2015. године.

261

76-77 Објавио збирку кратких прича Одраз испразне стварности (Пресинг, Младеновац, 2018) и Воћњак на обали тјескобе (Пресинг, Младеновац 2018). Урош Крчадинац (1984) је дигитални уметник, програмер, аутор и едукатор који се бави новим начинима опажања и осећања заједничког света људи, мрежа и података. Његов рад приказан је на фестивалима и конференцијама у Европи, Азији и Северној Америци. Био је један од оснивача Узрока, студија за дизајн информација и интеракција (2013–2016). Као креативни и дигитални консултант, сарађивао је са организацијама попут United Nations Development Fund, Unicefa, београдског Гете-Института, Црте, Care International и Creole Choir of Cuba. Докторирао је информатику на Универзитету у Београду. Ради као доцент дигиталне уметности и рачунарства на Факултету за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум, Београд. Доцент је у две области: уметничкој и научној. Такође ради као научни сарадник Good Old AI лабораторије Универзитета у Београду. Драгослава Вељковић Маџар (1957, Ниш), дипломирани социолог и новинар. Пише поезију и прозу. Објавила две збирке песама:Таложење смисла (2013) и Kад је Грегор плакао (2019). Добитник је неколико књижевних награда и признања. Саша Миљковић (1972, Лебане), музичар, бунт-песник, музичка група Разочарење, књига, Са дна каце, 2021. Ненад Митровић (1981, Бор) саобраћајни инжињер у Zijin Copper Bor, 2017. године објавио свој први роман, крими-трилер жанра, под називом „Дан нулти” за локалну издавачку кућу из Бора. 2018. године објавио друго издање „Дана нултог” за издавача из Београда, „Argus Books&Magazines“. Други роман „Хроми вук“ 2019. године за Нову поетику, издавачку кућу из Београда. 2021. године из штампе је изашао трећи роман по реду, постапокалиптични СФ трилер „Гротло“ за издавачку кућу „Словенско слово“ из Београда. Милош Михаиловић (1998, Београд), дипломирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду као студент генерације. Бави се писањем прозе, поезије и књижевне критике. Године 2013. објављује роман првенац „Зеон“ (Алнари, Београд),

262

2015. свој други роман, „Ереја“ (Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор), а 2020. збирку прича „Књига одраза“. Објавио је већи број кратких прича, претежно из жанра фантастике, у регионалним збиркама и часописима. Превођен на румунски и русински језик. Јелена Недељковић (1983. Кладово), пише поезију, кратку прозу, есеје и осврте на књижевна дела. Пише и уређује неколико рубрика на порталима „Видовдан“ и „Чудо“. Добитница неколико књижевних награда. Говори пет језика. Живи и ствара у Кладову. Валентина Новковић, професор руског језика и књижевности, књижевни преводилац. Песникиња, прозни писац, новинар. Интервјуисала велики број стваралаца из Русије и простора бившег Совјетског Савеза. Заступљена у многим антологијама, у земљи и иностранству. Добитник награде Удружења научних преводилаца Црне Горе за најбољу преведену прозну књигу аутора Рахима Каримова истакнутог писца, песника и преводиоца из Киргистана. Објавила три песничке књиге: Безвремено ( Драслар, 2014.), Кап на суш ( Партенон, 2018.), Одгонетке нежности ( Либерланд, 2021.) као и књигу прича Два сата од збиље ( УКС, 2020.). Уредник у издавачкој кући „Либерланд Арт“. Водитељ редовног програма библиотеке „Милутин Бојић“, „Разговор са песником“. Члан Удружења књижевника Србије и сарадник Института за дечију књижевност. Живи и ствара у Београду. Доријан Нуај (1971, Приштина), социолог је по образовању. Бави се изучавањем езотеријских токова и њихових утицаја на историју, идеологију, религију и политику. Објавио неколико књига код Укроније у Београду: „Контраиницијација“ (2013), „Доктрина сатанизма“ (2012), која представља измењену и допуњену верзију књиге „Божанска револуција катастрофе“ (2008), затим збирку поезије „Црни немис“ (2010), прозни рад „Луцифереза“ (2010) и збирке поезије „Акваномикон“ Инпресс, Београд (1995) и „Фалусна кочија” самостално издање Приштина (1991). Такође објављивао у часописима „Градина“, „Унус Мундус“, „Лимес Плус“, „Буктиња“ итд. Михајло Пантић (1957, Београд), приповедач, књижевни критичар, универзитетски професор.

263

76-77 Књиге прича: Хроника собе (1984, 2007; Награда „Седам секретара СКОЈ-а”) Вондер у Берлину (1987, 1994, 2007) Песници, писци & остала менажерија (1992, 2007) Не могу да се сетим једне реченице (1993, 1996, 2000, 2004, 2007; Награда ИП „Октоих”) Новобеоградске приче (1994, 1998, 2002, 2006; 2007, 2010; Награда листа „Борба” за књигу године) Седми дан кошаве (1999, 2002, 2007, 2010; Награда „Бранко Ћопић”) Јутро после (изабране приче, 2001) Ако је то љубав (2003, 2004, 2005, 2007, 2008, 2010; Награда „Карољ Сирмаи”; Андрићева награда; Награда „Златни Хит либер”, Награда „Југра” – Русија) Најлепше приче Михајла Пантића (изабране приче, 2004) Овога пута о болу (2007, 2010; Награда „Мајсторско писмо”; Награда града Београда) Све приче Михајла Пантића I-IV (2007) Приче на путу (2010; Награда „Мома Димић”) Ходање по облацима (2013). Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика, штампане у више засебних иностраних издања и заступљене у антологијама код нас и у свету. Живи у Београду. Тајана Потерјахин (1987, Београд), дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Уна Радовић (1999, Београд), студира историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду. До сада објавила је две збирке песама под називом Небески витез у издању Књижевне Омладине Србије (2019) и Молитва Икарусу преко издавачке куће Поетикум (2020) Пише и живи у Београду.

264

Виктор Радун Теон (1965, Скопље, СФРЈ), у родном граду је завршио гимназију и дипломирао на економском факултету 1990. Од 1991. живи у Новом Саду . Запослен је као професор економије и менаџмента на Универзитету Метрополитан у Београду.. Пише поезију и прозу, бави се филозофијом и студијама будућности. Преводи са енглеског на српски и обрнуто. Учествовао на међународним песничким манифестацијама у Србији и Македонији. Објављивао песме, есеје, приказе и приче у књижевној периодици. Присутан у више зборника поезије. Превођен на македонски, словеначки и румунски језик. Објавио књиге: Јаје једнорога, Каирос, Ср. Карловци, 2008; Конкуренција на нишану, Хесперија еду, Београд, 2008; Светло у човеку, Либер, Београд, 2010. (друго издање књиге: Esotheria, Београд, 2017); Вавилонски водопади, Орфеус, Нови Сад, 2012; Чудо Феникса, Адреса, Нови Сад, 2013; Крв и ружа, Интелекта, Ваљево, Свитак, Пожега, 2016; Храм екстазе, Esotheria, Београд, 2017; Трансхуманизам, Будућност без људи, Пешић и синови, Београд, 2018; Змија олује, Бистрица, Нови Сад, 2019. Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине, Друштва новинара Србије и Удружења стручних и научних преводилаца Војводине. Председник је надзорног одбора Стеријиног позорја. Данијела Репман (1976, Сомбор),основне студије завршила на Педагошком факултету у Сомбору, а мастер студије за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Награђивана на регионалним конкурсима за поезију и кратку причу. Била је финалиста на 14. Фестивалу еуропске кратке приче, ЗагребРијека 2015. и Вранац – најбоља кратка прича 2016. Књига кратких прича Квадратно дисање награђена је на конкурсу Трећег Трга и Београдског фестивала за поезију и прозу 2018. Објавила је три књиге поезије: Цикличности, Славија, Нови Сад, 1997. Место за савршен бег, Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор, 2015. Шећер, лед и варикина, Трећи Трг и Сребрно дрво, Београд 2021. и две књиге прозе: Трагом расутих тренутака, Прометеј, Нови Сад, 2014.

265

76-77 Квадратно дисање, Трећи Трг, Београд 2018. Члан је Српског књижевног друштва. Води Инстаграм страницу @kafkin_sat. Бранислав Соломун (1961), објавио збирке песама : Притисак (Матица српска, 1986), Прозрачност (КОВ, 2021). Објављивао поезију, прозу и преводе са енглеског у југословенској и српској књижевној периодици. Живи у Београду. Др Лена Рут Стефановић (1970, Београд), завршила Руски језик и књижевност на Универзитету Климент Охридски у Софији, где је одбранила и магистарски рад из савремене руске књижевности на тему „ Мотив потраге за изгубљеним рајем у романима В. Набокова из берлинског периода.” Докторску тезу из социолингвистике одбранила је 2015 године. у Москви, на Државном Институту Пушкин. Похађала је песничке радионице проф. др Дубравке Ђурић и проф.др Сусан Е. Гунтер. Пише поезију и прозу. Преводи са и на енглеског, бугарског, македонског и руског језика. Превела је „патријарха бугарске књижевности” Ивана Вазова на црногорски, као и многобројне савремене ауторе, међу којима је Бојко Ламбовски, косовског песника Фахредина Шеху-а, JL Williams ( (Сад∕ Шкотска), више кинеских песника (Feng Dehua, Peng Min, Xu Weifeng и други), америчког песника кореанског порекла, Lynn Suh азербајџанске пјеснике Nigar Arif и Faik Balabeji, Владимира Мартиновског са македонског језика и друге. До сада је објавила: збирку есеја „Архетип чуда” (2006); пјесме у прози „Ио триумпе” (2008); збирке пјесама „Ђаво, једна неауторизована биографија” (2011),”Боја промене” (2013) и „Извините, мислим да умирем” ” (2019); као и романе: „Шћер онога без ђеце” (2017), „Аимéе” ” (2020) Укључена је у бројне антологије, између осталог: „Антологија савремене црногорске кратке приче на енглеском језику” (Едиција „Катедрала”, 2010); „ Корет на асфалту” – прва антологија црногорске савремене женске поезије (Загреб, 2013); Амерички избор најбоље европске прозе: „Best European Fiction” (Dalkey Archive Press, 2014); Антологија „Пјесникиње Црне Горе 1970 – 2015“ (Ј.Вукановић,2017) и друге. Превођена је на албански, енглески, македонски, пољски, словеначки, украјински и азербајџански. Представљаја је свој рад на више фестивала у земљи –Одакле зовем, РВП, Град театар Будва – Трг пјесника; и у региону

266

бивше Југославије – на Сарајевском сајму књига, Дани културе Црне Горе у Републици Хрватској, фестивал Виленица у Словенији, песнички сусрети у Македонији, Косову и шире, као и у Мађарској, Пољској и Летонији. Предраг Трокицић, (1965, Неготин), учитељ, фарбар и фото аматер. Своје фотографије излагао самостално у Београду и Неготину, учествовао на више групних изложби. Сарадник је портала Пешчаник са више од 1500 објављених фотографија на истом порталу. Живи у Неготину. Зоран Херцег (1979, Сарајево), Ликовну академију завршио је у Милану, гдје је почетком 2000-тих година објавио и своје прве стрипове за издавачке куће „De Falco editore“ и „Medicina Nucleare“. Преко десет година је радио као дописник италијанске новинске агенције „Нова“ из Сарајева а објављивао је и есеје и филмске критике на многим босанскохерцеговачким сајтовима, укључујући и Радиосарајево.ба. Од 2008. ради као арт директор, и однедавно, креативни директор у разним маркетиншким агенцијама у Сарајеву. Аутор је најчитанијег БХ веб стрипа „Ти и твој Црњак”. Осим стрипом и реакламама, бави се анимацијом (недавно је завршио музички спот за рок групу Чинчила), политичким и активистичким илустрацијама те карикатурама. Живи и ради у Сарајеву. Предраг Црнковић (1970, Београд), превео преко педесет књига (39 са данског, 4 с норвешког, 5 са шведског и књиге са енглеског и словеначког језика). Објавио седам романа, збирку прича и збирку поезије. Преведен је на дански, мађарски и словеначки. Тренутно уређује неколико едиција у издавачкој кући Пресинг, Младеновац ( Северно светло-скадинавске књижевности, YUGO ЛИТпроза са простора екс-Југославије, Ван тока-поезија мимо света и Нонфикшн).

267

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24 цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890