Буктиња 75/2021 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2021.

75 БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу Број 75/2021 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Милош Златковић Издавачки савет Иван Томић Ведран Младеновић Милош Петковић Tехнички и ликовно уредио Предраг Милојевић Илустрације на корицама и у часопису Марица Кицушић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац kr.presing@gmail.com Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2

САДРЖАЈ РАСКОВНИК ............................................................................. 5 Стеван Таталовић .............................................................................. 5 Јелена Вукановић ............................................................................. 14 Боривој Везмар ................................................................................. 17 Сандра Алек....................................................................................... 23 Тихана Тица....................................................................................... 28 Исидор Игић ...................................................................................... 34 Слађана Ристић................................................................................. 40 Срђан Гагић ....................................................................................... 44 Јулиа Капорњаи ................................................................................ 50 Данијела Репман ............................................................................... 53 Биљана Миловановић Живак........................................................ 62

ЗУБЉА ........................................................................................... 65 Саво Стијеповић: ТРИЈУМВИРАТ .............................................. 65 Иван Потић: СЛИКА И ТОН .......................................................... 78 Драгослава Вељковић Маџар: БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ СЛУШКИЊЕ ..................................................................................... 81 Миљан Милановић: УТИЦАЈ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА НА РЕОРГАНИЗАЦИЈУ ПОСЛОВАЊА ............................................. 84 Марко Костић: ИНСТРУМЕНТ ..................................................... 92 Дамир Пешић: ЖЕНА ..................................................................... 96

ФОКОРЕЉЕ ............................................................................ 103 Иван Новчић: БИБЛИОГРАФИЈА, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ .... 103

СВЕТИ ДИМ ........................................................................... 119 Хенрик Нордбранд: ПЕСМЕ ........................................................ 119

75 Пер Оуве Бранд: ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ...................................... 123 Стив Џонс: LONELY BOY – приче једне полне кубуре .............. 127 Марио Мелендес: БЕЛЕШКЕ ЗА ЛЕГЕНДУ ............................. 135

СУБЛИМАЦИЈА ...................................................... 139 Санда Ристић Стојановић: МАРКО РИСТИЋ – ВЕЧНА ОДБРАНА ПОЕЗИЈЕ 1902 – 1984 – 2022 (120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА) .............................................................................................. 139 Снежана Дабић: КАКО ДА НЕ ПРОЧИТАШ, МОЛИМ ТЕ (Љиљана Ђурђевић Стојковић: Љиљана, молим те, Пресинг, Младеновац, 2021) ........................................................................... 142 Љиљана Лукић: ЈЕДИНКА ИЗГУБЉЕНА У ОБЕЗЉУЂЕНОМ ВРЕМЕНУ (Анђелко Анушић: Живот из засједе, Службени гласник, Београд, 2021) ......................................................................... 145 Љиљана Павловић Ћирић: МОРЗЕОВА АЗБУКА У СЛОМЉЕНОМ ОГЛЕДАЛУ (Ђорђе Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021)............... 152 Стефан Аћимовић: ОД РАМЗАЈА ДО ТРЕШЊИНОГ ЦВЕТА – Зорге, Вукелић, Јамасаки ............................................................... 160 Александра Шаренац: ПУТЕМ ВЕЧНЕ КРЕАЦИЈЕ .............. 171 Гордана Симеуновић: ПОСТАПОКАЛИПТИЧНИ СПОКОЈ (Звонко Карановић: Иза запаљене шуме, Лом, Београд, 2018) . 174

TERROIRE......................................................................... 177 БЕДЕМ ОД КЊИГА (Разговор са Сањом Савић Милосављевић и Младеном Милосављевић) ............................................................. 177

БУКТАЛИ СУ ............................................................... 185

РАСКОВНИК Стеван Таталовић 30. TEARS Особе које недељом шетају незнаног јунака До пијаце на бањици Застају за исте тезге Разговарају са истим људима Купују исту хемију у радњи са леве стране Течни сапун од литар плаве боје, рециклирани тоалет папир, патроне за освежавање шоље и врећице са лавандом против мољаца Особе шетају и броје дрворед Задрже се на пешачком прелазу поред ВМА Изгубе се у облаку белог дима водене паре који долази из дворишта војне академије Испрљају патике блатом помоћних терена фудбалског клуба Рад Лепо име за спортско друштво Лебдећи фашисти на искривљеним трибинама Свест се губи у диму бакљи, које се пале несимултано Песме се певају неритмично Без много смисла је то насумично цртање кукастих крстова Поред којих застају особе које недељом шетају незнаног јунака На пијаци на бањици поједу бурек На пијаци на бањици купују пролећне салате, јагоде и млади кромпир Купују новине Осмосмерке и укрштенице У подруму пића довојно алкохола У месари презлом разбијено млевено месо У мислима нека топлина У сећању само изгубљено време Радиоапарати подешени на исту фреквенцију Која олакшава шетњу недељом кроз незнаног јунака 5

75 Поред стазе за боћање Поред базена и ауто-школе Поред станица троле и дворишта зараслих у коприве све до краја града Града, који никад не престаје Треба отићи довољно далеко Да се обрише сећање на себе 5. ОКТОБАР Догма рада налази се у прекомерној симулацији Разрешење нашег времена лежи у непрестаним преговорима Послови су без смисла, лажни прекаријат неосноване сумње у порезе и доприносе Ми, деца непрекидног рада, лиценцирали смо своје специјализације Капитализам ће увек наћи начине да оправда измишљене професије, као и трошкове рада грађевинске и сваке друге инспекције, пореске управе, менаџера зграде, изборне комисије, нотара и извршитеља, комуналне милиције, краљеве гарде Свих оних душа које су се појавиле пред улазним вратима са нашим презименима и ушли без куцања Ванредно стање савремене историје мери се кроз доприносе јавном буџету за приватне џепове Колективни срчани удар Који прође сваки пут Без хитне интервенције И електрошокова У Шведској је хладно како коме одговара

27. LAUGHTER У доба фалсификовања, златни стандард је демотивација Недопустиво је да будемо тужни, да нам буде досадно Превише себе схватамо озбиљно због чега похвала лењости иде на списак књига за огрев Великом метлом скупљао сам чађ

Концентрациони логори у спортским дворанама не могу преокренути истину пренаменом објекта Неће се стишати превремени врисак привременом гласном публиком Ако се некоме другом нешто важније дешава Боље је да на време говоримо о томе Пошто може да угрози дисање свих нас У међувремену се запалио Амазон Девојчица која се бори против климатске кризе је из Стокхолма. Ђаци петком протестују у Малмеу 4. ЈУЛ Размишљао сам о тој издајничкој распродаји Одлуку Малме донео сам у афекту Једно је да те убеде у оправданост војне интервенције, а друго је отићи на фронт у прве редове Уместо приговора савести, мислио сам о приговору лењости, Размишљао сам ако бих данас започео штрајк, кога би то погодило Ако бисте данас започели штрајк, никога то не би погодило, а дешавало се Десило се почетком двадесетог века да су у Севиљи штрајковали ђубретари Тих дана крај света назирао се сваки дан До сада никада нису штрајковали краљеви и банкари Моји мајстори су од данас у штрајку, не пристају ни на шта на дан независности Нису се појавили у заказано време Седео сам испред зграде и чекао нашег власника ВЕТАР САМ УВИО У ПЕЛЕНЕ После оног говора Ехо постаје једнак шапату, Разговор је забрањен на улици Непромењену тишину пробила је полицијска сирена У свој својој спаситељској моћи У свету укинутих слобода најлакше је бити судија

75 Без тужиоца Без адвоката Бранитељ је иста особа Поштовање врховног закона Врховни закон самоограничења и пристојности Због кога не смемо да бацимо ни један камен Побуна је уступила место мирним протестима Казне су посвуда Казна је реп који се вуче за нама Казна је монархистичко штиво Анархија нам је остала као кусур ОПСТАНАК Моји су избори сведени на опстанак Због тога сам се лишио спавања И добио више времена Које нисам био сигуран како да искористим Ноћу сам гледао урамљене морске сенке Стаклену куглу у којој песак постаје вода Плиму и осеку у нашим таложеним животима Сваки дан сам носио кесе из продавнице Живот је пластичан На кесама из продавнице све је потврдно Кесе су веселе Кесе у рукама Уз кесе се задишем Увек када носим кесе из продавнице Сетим се неких стихова које немам где да запишем Више волим да идем дужим путем Тада живот траје краће Онда се осећам боље Уместо тога, у животу журим Премотавам живот Премотавам наше ВХС касете, излизане документе сећања Налазе се поред кревета, поређане једна на другу, Чине вертикалне домине у које гледам

Када не могу да нађем смисао у ономе Што читам пред спавање Живот на траци Устао сам надерног јутра И поред дужег пута развукао траке по целом парку Ограничио сам опстанак Уоквирио даљину Гледао сам траке које се преламају на сунцу Могао сам да верујем себи Осетио сам се одраслим у тој дечијој игри Сутрадан је трака пукла Разлетела се посвуда Живот на траци Живот је пластичан Касете су пластичне Траке су нитратне Једино што остаје су дневници у глави Мала решења за сваки датум у нашим електронским роковницима ПРЕДСТАВА АТОМА Савршени распад друштва почиње средином недеље На месту састанка метрополе и периферије На аеродрому, у савршеном систему контроле, уз вафле и чоколаду Вегетирају путници као земље у развоју Колективни вегетативни систем постаје идеалан Доступан за све Савршен коректив Савршено уклопљени марширају бомбаши Самоубице мљацкају своје жваке Самоубице носе европске кошуље Бомбаши самоубице носе америчке патике Своју идеју постајања легендом изговарају са франкофоним нагласком Више не узвикују чувене речи аллаху акБАР Лејбл-теоризам, БАР-код

75 Савршени распад друштва не личи на тотални распад државе На месту састајања, потребно је чвориште, мрежа путева, међународне дозволе Савршено репресивном одржавању реда У још једној представи Вегетирају полицајци као у театру статисти Баве се одржавањем јавног мира Поредак ствари распаднутог друштва мора бити одржив попут развоја Мора бити видљив на ЛЦД екранима Забележен заувек, да траје На сликама детаљи, мљацкање жваке и америчке патике Савршени распад друштва догађа се у представи атома Нова рунда преговора између терориста са истим прогресивним префиксима Про-капитал, про-ислам, про-пан-бу-тан, про-европска-турска донела је још један про-пис Гласније од бомби, одзвања страх Због чега и Манекен-пис престаје да мокри РЕДУКОВАЊЕ ЖИВОТА Драматичне вести са уснулог фронта увек прати важно обавештење Кајрон који клизи улево Светла и звуци Препознатљиви електронски уређаји које сви имамо у становима Наслеђе су самоуправљања Уз игре речи у насловима часописа У фуснотама у зборницима у чланцима, догађа се редуковање живота Тај споменар праћења свести Великог аутора Лишава га сваке наративности Пракса неповезивости псовки престаје И као у реклами све што није могло, сада је могуће Након уступања места лакше је То покушавам да ти објасним

Свако зна шта жели, али то не сме наглас да каже Свако зна шта жели Али не могу то наглас да кажем У својој натприродној моћи – не Гураш ме у воду Да би ме спасила, већ да би ме… Замисли ме Сажаљења нема Сажаљење нема Краја, нарочито када се вежба пред огледалом пре радног дана Сажаљење је закаснела нега лица И не може се напрскати лосионом нити покупити пилингом Сажаљење апсорбује преживљавање Оно је неуништиво Сажаљење апсолутизује преживљавање и чини га јединим одговором сажаљење = преживљавање Све то догађа се пред нашим очима На ЛЦД екранима који су наслеђе профита Уређајима које с дужном непажњом носимо са собом Уређајима којима је рок трајања краћи од јогурта у тетрапаку Уређајима у којима гледамо редуковање живота Свет се догађа у реалном времену Провлачи се кроз филтере На енглеском језику – – том новом латинском говору луксузних медија Који располажу животом Редукујемо живот Као што устајемо рано Болујемо од спискова болести И лечимо се хомеопатски Некада су називи лекова били у мушком роду, на латинском Данас безимено скенирамо њихове QR и БАР кодове Провлачимо их кроз нуле и јединице и проверавамо на стању Роваримо по архивама и тражимо помоћ Великог аутора Који зна да се у Архиву налази решење

75 Волели бисмо да располажемо животом Али архива није у задњим вратима дежурне апотеке (Наслеђа самоуправљања које се окренуло профиту) Нити је у најшаренијем тетрапаку лека за чије нам је поседовање потребан рецепт Великог аутора Уместо рецепта извукли смо БАН-код Остали смо без решења Само сажаљење И драматичне вести са уснулог фронта које увек прати важно обавештење НИСАМ ИГРАО МОНОПОЛ али мешао сам карте на заједничким летовањима волео сам да мислим о себи како добро изгледам када радим ствари које раде одрасли волео сам с времена на време да тражим нове програме на старом телевизору антена није била подешена како треба моја надања одлазила су толико далеко да сам сваким следећим заустављањем претраге очекивао да ће уместо снега засијати еуроспорт уместо тога угавном бих виђао традиционалне ношње, људе у маскирним униформама, оперске певаче на приморију коју певају Барселона и временску прогнозу коју води иста она жена која после дневника води лото лото-девојка је имала праве зубе, а ја сам се бринуо за људе у униформама да ли ће се вратити кући. углавном су били без зуба играли су ризико на туђим територијама коцкали су се до изнемоглости пузали кроз пасијанс посложених мина возили балкански рулет амера са дистанце скок шут на испадање десет-девет и свих оних игара које еуроспорт није преносио тражио сам да нађем излаз

заглављен у снегу између две фреквенције, престао сам да имитирам одраслост нисам више мешао карте, омиљени број на лотоу било је 39

75 Јелена Вукановић КИЧМА Кичма никада не манифестује бол тамо одакле потиче, тако и ја у малом прсту носим све своје недаће.

KINTSUGI Продала сам живот свој огавним пејзажима. Најлепши уметак бејах на депонији. Сада, када скончавам, а без дома ходила сам и нигде ми угодно било није, питам се, је ли ико видео потпуно и лепо мене – тражећи заломке за сопствене кинтсугије. ЖЕЉКА СА ДОРЋОЛА Жељка са Дорћола је пипнула Данила Киша. Пипни и ти њу, па пипни онда мене, да ако нас све прожме Велика Уметност. ОДА МИОДРАГУ БУЛАТОВИЋУ Затичеш ме једног децембра неопрану, запуштену, наравно да то мени не приличи, лепотици… Ипак, тужна сам ти, пресвисла сам ти. Можда ми се Хемија изменила у телу, али обрнула сам се на кућу к'о корњача. Нудиш Фокнера, кажем не, 14

нудиш Мишиму, кажем не, Волта Витмена, једно велико не! Нудиш своје песме мени посвећене, Господе Боже, то тек не! Нудиш Булатовића, кажем да, одлазим под воду, знаш ли зашто, јер он пева тамо где се не сме, поред јагњади закланих, јер мој Пакао пробија његов туш злаћани… А ДОЛИНЕ… Усмерио си мржњу своју на мене, гребеш: Ти си ми обећала Дом, Љубав, Верност, Чедност – Живот, Децу. Јој. Па и ја сам дете коме су долине обећавали. Верујем да је теже онима што нам нису жеље испунили. А долине опет, вечно присутне. СМРТНА ПРЕСУДА Први дани јесени, а родило се све оно што нас никада није ометало у стварању. Из твоје коже напукле, лете зреле крушке. У нашем дому никада није било мира.

75 На зиму ће ти умрети отац. Послаћемо мноштво празних кочија, а ти и ја, на зиму, јешћемо вреле, пролетње вишње. Од глади не могу уснити. Зима без огрева у твојим зеницама, празнине без коштица. Твоју је душу испљунуо неко да се поново роди негде јер из твојих дланова не видим да и даље постојиш у мени, а будућност варљива расула је путеве са ознакама које разумеју само неписмени. Толико певасмо о цвећу, а никада нисмо мирисали. На пролеће ће из земље изнићи само они који не знају да потпишу смртну пресуду. Ти и ја, овако обучени, овако језички потковани, давно смо је потписали.

Боривој Везмар ДА САМ ЈА ПЕСНИК Да сам ја песник писао бих само неозбиљне песме, херметику бих презирао, на критике се не бих ни освртао, у стихове бих стављао и оно што се не сме! Да сам ја песник, писао бих само неозбиљне песме. Сав свет бих могао скупити у капљу. Поменуо бих на пример да ме жена у пролазу подсећа на сеницу, или нека друга на дугоногу чапљу што у кљуну носи гусеницу. Не бих се слепо држао риме. Сав свет бих могао скупити у капљу. Рекао бих како та чапља заправо и није чапља, већ у каналу кишном сред отпада лабуд снежнозелен – и како му управо леже у око мој пас, крилати јелен. ИЗБОР ИЗ НЕПРОЧИТАНИХ КЊИГА Слабо читам, а и то што прочитам, нема никаквог значаја за свет. Не сањам као ни да не живим. У гримарују сам нечије молитве, али не без предзнака – нијансе у избору – шта ћу понети на пут без повратка, а шта оставити у распаљеним душама оних који остају да горе између двају небеса 17

75 скуп са звездама (и тамнијим и светлијим) од свега онога што бих им могао пружити. ДРУГДЕ Пољупцима преносимо једно другоме људе и речи њине трагове, вирусе светлост и зрак врисак и шапат. Ево, видиш ли да ни једна осама није сасвим наша иако је свака само и једино наша – а ми смо другде. ОТКРИО САМ открио сам испод твог лица лице детета утиснуто у јастук лице онакво каквим остаје за живота али и потом након што се растворимо телом и након што се прах образа усковитла ка Месецу или ка Сунцу –

и док опадањем тамни нам време трајност се у твом оку не гаси. НЕКОГ КАО НИКОГ добро је чувати неког као никог и када умину нежности престану помаме неког као никог и када згасну светлости разиђу се таме неког као никог. НЕ ТРЕБА Рекох Надежди, чему скривати: не треба нико ништа објављивати – треба красти и лагати са душама мртвих се дописивати ракију до зоре пијуцкати купус у кацу слагати (са душама мртвих се куцкати).

75 ПОМИСАО НА ТЕБЕ и док сајлом пробијам септичку, мислим на тебе и како се негде у треперавом сјају таласа дотичу бог и тишина. БЛИСТАЊА И НЕДОСТАЈАЊА Овај Свет је препун добрих људи и сиротих жена. Деци и псима у очима се јате анђели. Часови блистања смењују се са часовима недостајања. Зло је изван Света. Ватре у њему нас потиру. ЛИСТОПАДНА ...чишћење чункова. јесен. кишоносна. замена рингле. потенција. ветар. вретено. сан. саниа. расути мириси лишћа. сенке. тврђ. испумпавање шахта. чоколада с кексом. ракијице. удисаји. мистичко венчање. елени.

црвена соба.лагарије.занос. паприке за ајвар. борча. магле над мостовима. аеродром. вожња у три ноћу. малта. уснули пас. љубав. ОД СВЕТЛА САМ Не бих ти признала НИКАДА – од Светла сам, увек ћу да се смешим и да сањам. (ужасно ми је живети сеченој самој крвави венци колају и круже мојом утробом). Неретко кад се померим – заболи све што је из мене извађено. ДОЊИ ГРАД Највише волим Доњи Град јутром око шест (можеш бирати где ћеш сести не мораш се ни са ким срести). Ведри момци поскакују врцкаве цуре подцикију одлазећи са провода. Пратим њихове сенке уживајући без повода. Радник зеленила у тамнозеленом комбинезону

75 на клупу седа. Вади из кесе саламе и леба. Времешне даме вежбају на скијашким штаповима у прозрачним удобним и лаким бициклистичким трикоима. Небо је пуно веверица и голубова. Пловим. Чун ми је од снова. Блистају капије. Ко лаки огртач са рамена склизну илузије.

Сандра Алек КАРМА Ко је водио твоју руку када ме је дотакла? Јеси ли ти био неко кога сам некада давно волела? Јесам ли те издала, оставила, проклела пред вратима пакла који је вриштао из твојих очију? Јеси ли ме убио, осакатио, да никада више никога у срце не пуштам? Јеси ли ми освету у груди посадио или смо били скроз друга прича, она лепа, која се не заборавља... Ко је мистериозни човек у твојим очима, који ме гледа као да ме одувек зна? Зашто се пред тобом увек осећам као да сам гола, а опет заштићена неком невидљивом ауром која ме чува? Јесмо ли ми глумци у комаду, који се зове: Игра нашег живота? Ко пише сценарио и где се одиграва следећа сцена? Хоћеш ли ме волети до последњег трена или сам ја само једна луда која не може да поднесе свет у којем нема њега, који ме спашава од себе саме, од бесмисла, од једа, од површности постојања у свету у којем нико никога у очи не гледа и сви остају пред вратима несвеснога. 23

75 Има ли моја душа пара? Јеси ли ти тај? Карма послата из прошлог времена? РЕБРО Ако је ова љубав грех, извадите ми ребро и дарујте га њему због којег постојим. Ја нисам бирала ни умом, ни видом, већ срцем слепим. Са њим ја бејах Ева пре првог сагрешења! Ако није тако, подајте ме отровној змији, нека пужем као она по овој земљи. (без његовог ребра у себи) БУЂЕЊЕ АДАМА У ноћи пуног месеца, када се Лилит у мени пробуди, све силе и овог, и оног света биће на страни моје љубави. Предај се, Једини... Успавај Еву која ти се покори и пођи са мном путевима љубави. Не плаши се да будеш оно што јеси. Пљуни на лаж, истину пригрли. Искочи из удобности у којој животариш и суочи се са дивљином у себи. Чекам те на најтањој грани мисли. Спотакни се, падни, дозволи себи бар једном слободу о којој смо заједно сањали.

Да би полетео мораш устати. Рашири крила на која си заборавио у вечности. Веруј да можеш, веруј да знаш и твоја душа ће се винути. Чекам те у најскровитијој тајни да ме дохватиш, напокон ухватиш. Хајде, Адаме, буди се, време је да се са собом суочиш. ОДБЕГЛЕ ДУШЕ Побегли смо једно од другог. Избрисали путеве укрштања. Више не пролазимо нашим улицама. Само понекад, ретко, да заварамо сећања која навиру из мрака очаја. Све што смо икада имали затворили смо иза седам капија од челика и на последња врата поставили троглавог Кербера, да случајно некад некоме не падне на памет да на та врата покуца. Затворили смо очи пред знаковима... Мачка је сада само мачка и да, вероватно, има девет живота али кога то сада занима. Голубови већ одавно не слећу на наше прозоре. Ми више немамо хлеба за утолити њихову љубавну глад. Све је отишло бестрага... Још оног дана кад си ме пустио, када сам те пустила, Као да се, до врага, сваки дан срећу човек и жена

75 који иду иза погледа и улазе једно у друго као у споствену кућу савршено познајући распоред намештаја... Никада се ниси спотакао ни од шта у мени. Као вешти лопов, жмурећи си могао напипати сваку ствар узети је у своје руке и оплеменити. Пловила сам твојим крвотоком и будила живот у теби из дана у дан. Палила сам светла у мрачним ходницима твоје душе која је јецала. Грлила сам те недохватљивим рукама и давала оно најчистије од себе. У тебе сам себе уткала довека знам и можеш отићи на крај света, покидати све жице телефона, побити све птице и бацити их у дубоко море као мртве гласнике, сакрити се у шуму заборава, викнути све оно што ти значим глувонемим планинама без одјека, ја знам да сам дошла до оне собе у теби у којој никада није била ниједна и никада ниједна крочити неће. Видела сам тебе суштинскога, истинитога, голог од свега што је уобразиља и моја, и твоја, и туђа. Био си моја орфичка половина која се тако лепо уклапала у све што сам ја. Заједно, ми смо били мандала која је сведочила вековима о највећој љубави под звездама.

Хармонија сфера ширила се у концентричним круговима које су наше душе сликале на небеском платну вечитих идеја. Све, све то, бацилли смо у бунар заборава, сакрили иза седам брава, бацилли кључ далеко од погледа. Отишли смо, побегли главом без обзира, да се никада више не вратимо, само понекад, ретко, на место укрштања које буди сећања и опаког Кербера гладног наших одбеглих душа.

ЈЕФИМИЈИН ПОКРОВ Дубоко у теби закопан лежи човек којег сам некад волела. Ко Јефимија, покров сам ткала за њега од својих стихова. Сахранила га заједно са својим сновима… Сада, птица сам сломљеног крила. Пода мном земља нуди одмор мојим уморним костима, нада мном небо затворено за сва моја надања.

75 Тихана Тица РОМАНТИЧАРСКА ПОЕМА Неке песме немају смисла. Неке идеје се заврше Сопственим самоубиством. Тешко је бити филозоф Када си се родио као песник. Пишем о себи јер не умем да будем нико други. А притом не могу Ни да будем ја. Мислим да чак ни то не знам. Одлазим на пут око универзума Да се пронађем. Није ми дато да умрем стварно, Зато се убијам у песмама. Шта је реалност? Уобразиља само. Тако заносна и путена, Да њени љубавници Никада не пожеле Да јој напусте кревет. Гротескно је њено наго тело. Са младог лица посматрају очи старице. Њен додир не открива историјске тајне. Њени су пољупци хладни и кад воле. Њене су маске живописне, али скромне И више бледе него смеле. Искусна је она љубавница, Али о љубави знања нема. Онај ко је рекао да ништа не зна, знао је све. Зато ћу ја тврдити да сам свезналица. Мудри су људи тужни. Они други су научили како се смеје. Можда ће критичари рећи како ми песме личе једна на другу, Али то је само мој мали уступак њима упућен. Поезија се не пише за друге, већ за себе. Вечна хармонија се, ионако, не може саопштити. Бесмртност се не дарује изабранима 28

Већ неспособнима, Који не умеју да живе По самртничком кодексу. Чекам тренутак Када ће мој мали дух, Храњен амброзијом човечанских поља, Узгајан са пажњом једног доконог баштована, Коначно надрасти ову чулну форму И удахнути у своја крхка плућа Неке друге ваздушне струје, На гиљотини бескраја. Дух мора спознати себе, Да би дозволио да буде убијен. Одрекни се себе Да би заиста могао да будеш ти. Тачка изливања духа Из врчева телесности Јесте тачка мог самоуништења. Теза о смрти уметности. Тишина. Увек. Неми јецај онога ко се помирио Са својим земаљским теретом, Али није разумео. Бубашваба не ропће. Јов се побунио. Не верујем људима са плавим очима. Сузе су плаве. Илузије су плаве. И када вам читав космос дарују У само једном тренутку бесконачности, Погледи им остају празни. Хладни. Плашим се хладноће, Даха који исписује моје емоције Белим обрисом у ваздуху. Спавај! Немој да сањаш. Снове чувај за апокалипсу. У поноћ се све жеље остварују.

75 СРЕЋНА ПЕСМА Вергилијева пасторала испуњена њивом, Пролећем благим и рајским извором, Обучена у рухо Кошутњака, На коме је проливена крв Михаила Обреновића. Лоша срећа! СНОВИЂЕЊЕ ИСТОРИЈЕ Посматрам само обрисе у мраку, Силуете лица које некад сам волела, Мени драге људе напуштене на облаку Времена. Оне које никад нисам преболела. Бојажљиво опипавају ме ствари. Не знају јесам ли сан или само стварна? Видим ли како соба крвари Од њиховог погледа утварна? Само једна светлост у соби блиста, Златна боја византијског сјаја, Богородичина икона потеза чиста, Завештање некадашњег изгубљеног Раја. Вечно је царство византијско, Ишчезло некад, присутно заувек. Пространством спутано, духом небеско, Чије време долази тек! Ћуте иконе. Чекају дан Кад деоба нова обавити се мора, Кад јава опет вратиће се у сан, И открити истину Маслинових гора. Шапуће Аја Софија реч бескрајну, Објављену од Творца, од њега изговорену, Непрестану наду, заклетву сјајну,

Надокнаду за душу муком изнурену. Ко има очи, нека види! Ко има уши, нека чује! Судбина написана кроз небо се провиди, Долазак Његов најављују олује! Пророци мудри сами побегоше, Неверници својим софизмима се бране, Змије и звери одавно избегоше, У васионе нове, земље стране. Још само трен, Византијо моја! Још само трептај твог плавог ока! Златна киша звезданог кроја, Река тиха немирног тока. Тројица у колима долазе. Три а Један, Један али Три, За њима у белом војске силазе, Пакао земаљски на Агори ври. Мало још, мало, о царство вечно! Где станују срне и лековито биље, Пут нам осветљава сено млечно, Византијо, у твоје се враћамо окриље! СВЕ ШТО НЕ ЗНАШ О МЕНИ Та су ми лица друкчија и нова, Та је скица украла боје, Сваком је потребан по хватач снова, Да би тајне признао своје. Умем да лажем јутра, Смело сумњам у сутра, Како то само филозоф сме. Плашим се да безбрижност глумим, Стрепим да другом судим,

75 Као онај што зна да мре. Саосећа са мном свака птица, Руга ми се девојчица Што у мом лику станује. Тамо где тихи звуци Постају јауци У овом Космосу што мирује. Истину разумем Да се човек плаши своје сени, Али како да ти кажем Све што не знаш о мени? Страна су ми та лица, Свет је скица, уобразиља само, Којој увек фали понека ситница Да би ми допустила да допрем тамо. Говорим често о самоћи, Сећам се немоћи И призивам облике нове. Свира успаванку сваки дан, Изнад себе видим бездан Што се живот зове. Шапућем из свег гласа, У сенку потонула до појаса, Зар је то тај крај? Надам се причи верној, Утешно испричаној Пред смирај. Још увек себе лажем, Да се човек плаши своје сени, Али како да ти кажем Све што не знаш о мени?

ОПРОШТАЈНИЦА Ја сам само још једно у низу лице, Харлекин што виси са полице. Плачем, али нема кога да ме чује, Жалосни крик ваздухом путује. Желим твоју руку да дотакнем, Пред сам циљ увек поклекнем. Ни сигурност није сигурна, знам, Али то ме не спречава да дубље пропадам. На хоризонту сунце се гаси, Ово су, можда, моји последњи часи. Ко ће за мном плакати сутра, Када не будем гледала буђење јутра? Чије ће ме речи из смрти дозивати? Чије ће мисли ка мени лутати? Сенка, прах, пепео, пад, Чија ће ме рука дочекати тад? Када се душа из избеглиштва врати, Јер исто је певати и умирати.

75 Исидор Игић ОБИЧНО НЕ МОГУ Падала је киша читаве ноћи Обично не могу да наставим са спавањем Могао бих да видим свога оца пред собом затворених очију када чујем свој глас Сада смо истих година Неколико књига и удобно притиснути јастуци можда ће помоћи Да сам доктор увек бих преписао нешто пића и једног насмејаног пријатеља као лек ТАТ ТВАМ АСИ Ово јеси ти. Обавијаш покислу грану прстима, да истресеш црне капи на своје лице, док се охлађена крв споро пење уз крвоток до срца. Тат твам аси

и поглед који одапињеш ка видиковој линији Дунава и неба. Ветар ти је избистрио мисли и отерао прашину. Ово јеси ти. Мирис горућег тамјана преноси на другу страну. Чврсто те узима за потиљак, као штене. Тат твам аси ХЕПИЕНД Хепиенд ће читав континент привући доброј срећи или макар пола као што осмех може да привуче сапутника на досадној стази Ако се не ослободиш смрти запретене у мисли остаћеш непокретан Али како драгог пустити да оде како, иако те прождире као стрвинар Хепиенд ће привући добар исход за читав континент или макар пола 35

75 ЗЕН Поново се накупило прашине на столу, рече најбоља од свих жена. Видим траг твојих прстију, сада, док гори лампа. Негде сам морао да спустим своје прсте, одговорио сам. Могао си и да обришеш, приметила је предивна. Ако приђемо томе спекулативно, прашина дође и оде, и де факто не постоји Прашина је само илузија, одрецитовао сам. Могао си да обришеш ту илузију, гласио је одговор. То је занимљив дискурс и захтева доста размишљања. Да ли је могуће обрисати илузију, замишљено сам рекао Јесте, крпом, рекла је моја супруга, Зен мајстор. КАО МЛАДИЋ Као младић осећао сам ствари за које нисам налазио речи Сада лако проналазим речи али више не осећам ствари

ОВО ЈЕ СВЕ ШТО ИМАМ ОД ПРТЉАГА Видео сам у огледалу како се до малих врата дошуњала моја плава птица када сам споро скидао праменове пене са образа на које си само пар тренутака раније положио своје ситне и топле дланове сине док сам се трудио да те успавам држећи те у загрљају на својим коленима Чврсто отвараш очи веома спремно изговараш нове стихове Сигуран сам да је бог ту и сада Ово је све што желим од пртљага када једном кренем у светлост ГЛЕДАМ У ПЛАНИНУ Гледам у планину ветар затеже бело платно балдахина и као да мирише со

75 иако смо далеко до обала Прескачем ручак нису ми одавно подељене боље карте ОТВОРЕНО ПИСМО С. СОКОЛОВУ ПРЕ СВЕГА АЛИ И ОСТАЛИМА Драги Саша, Даниле и остали Зашто су се, негде баш далеко, тамо где не могу да их пронађем, сакрили они, сви ви? Ништа ми не говоре, не могу да их сретнем са цегером на улици, или децом у шетњи. Да ли сте ишли на пијацу по кромпир, да ли би могли да седнемо и попијемо кафу? Могли би да купимо кифле у пекари. Да ли је могуће да за живот знате само између корица књига, не хлеба, из низа светлуцавих речи, као крљушт, коју су рибе наследиле од сунца? Мом некадашњем комшији из 29. новембра риђокосом музичару филхармоније: Какав ти је то уопше инструмент и како се свира

тај смешни штап са нечим на врху? Како ћеш на њему да будеш бесан, гласан, да кажеш доста, не може, осим да, почињем да разумем, нестанеш негде између корица хлеба, не књига и кажеш са осмехом: На доњој пијаци су донели свежег лука, само 50 динара килограм.

/ Из рукописне књиге, ВРАЋАМ СЕ ОДМАХ/

75 Слађана Ристић ОТВАРАЊЕ АЛБУМА Као покисла кокош на леду отварам породични албум Прашина на следећој страни ништа неки мали ратови исписани тачкицама Неко је истргао страницу без мог знања На њој је била фотографија: балони и ја мали кишобран изнад главе придржава га пијани војник и плаче Откуд на белом картону делови из туђег живота попречили ми грло сагоревају профил И ја постајем извор туђег беса и истине Ово је време када писма више нико не пише и свако мора паковати своје исповести у фиоке у којима они некада живи сањаре као сведоци И ја ћу једног дана као мољац у дрво се завући и зујати

СЛОВО О ИСТИНИ Истину волим без боје Увијем је у колачић и прогутам И увек ми се трбух окрене И направи завежљај у плућима Не знам шта би рекла Моја бака осим да ову чисту песму Сакријем дубоко у шкрињу Уз пар добро исплетених чарапа Маст и шећер ставити уз ракију Може се у коцке обликовати Дуже се држи!-шапуће стара Можда је то само усуд старице Да се не претворимо у лед На врху кашике И постанемо жедни од глади У СОПСТВЕНОЈ АЛЕГОРИЈИ Дечаци на крилима од папируса у једном даху израњају из пене: Жив сам, ово је рај и светлост!-певају на сплаву бојећи се да се не отуђе у сопственој алегорији обавијени рибама, дишу на шкрге као преостали одвојени хиљадама миља За њих нема зелене карте, Ни возова, ни прељубе на жалу, Више ничег нема осим непрегледног океана Прашњавог лица у колосеуму од жице Непрекидно ослушкују глас мајке Европе Која у даљини плута као бајка у оку детета

75 Она мења диоптрију одбеглих Не помера се у верности и нелагоди Чека под чемпресом Звона да огласе долазак барке И тако изнова из својих дубоких душа Свет земаљски између неба и пејзажа У својој хладовини извирује И ишчекује у ружичњаку преостали живот КАДА ОСЛОБАЂАМ СВОЈ ГЛАС Да ли је ово самоиздаја Када ослобађам глас Све се покреће од сакралног Закључана сам у стакленој башти И опет шиштим испред сенки што кључају Из земље којој сам се обећала Направила сам сопствену сценографију Пуцам крик у монодраму без задршке Око мене на зидовима У златним рамовима су породични мемоари Монолог, монолог, монолог, Упевававам се Малаксалост очију и искупљење невидљивог Он дише испод мог грла Да ли га уопште познајем? И џин тоник лепим на језик У дневницима су фрагменти: На вратима плавог света је плажа Надомак Хвара, растргнуто сећање На спрудовима Недостаје само моје наго тело И љубавник из сунца Правим плејбек у оази Препуној филмских касета На деветом спрату је амфитеатар Са пчелињаком у мојој коси

И једним жутим дрветом Лимун је то, одавно лечи, Медаљон са последњег путовања Када бејах жива Од Химере научих шта је Роњење кроз подводни колосеум Ипак зазирем у сивом стаклу А страх ми глође кост Да ли ћу бити слободна Као птица на крову града Али неко под тамним сводом Убија моју песму Лагано без образа јер Има он своје законе и каноне

75 Срђан Гагић ХЛЕБ ових дана, десило се и оно од чега смо страховали: стерилним рукама раздрљио сам златасту опну хлеба, прсте достојне већих злочина преобразио у клешта, вадио му меке изнутрице, слагао по плочи, од њих правио метке за моје пријатеље. мој кажипрст у срцу спужвасте утробе, као превој мотике у самртном ропцу земље, само што земље нема, тражио је невидљиво дно. из жалосне песме пшенице и квасца њихао нас је ритам сељачких пијука, звук гладног најамничког грла. био ме је стид пред мајком: њене шерпе са растињем и туфнама, чиниле су ствари угоднијим, мртвачка тела у њима пливала су безбрижно, опојно мирисала на рузмарин, кумин и жалфију, с лакоћом делфина превртале су се скршене ноге и плећа. зазирао сам од оца док је прецизно и с пажњом засецао срца непрсканих плодова, чинећи их скоро живим у соку који их је напуштао, у сласт недељног ручка, правио чудо не напуштајући дом. мрве на мом столу биле су ипак мртве. хиљаде гадних радничких очију остало је негде изван, без места за трпезом. око мене као следбеници, прождрљиви и пожудни пријатељи, навикли на храну која се не опире. никаква посвета нити пригодно слово: унутар коре, у борби нимало херојској, уништавамо насушног непријатеља, штипамо га до изнемоглости. све ће ово проћи, јављају са фронта репортери без граница, но учинило ми се, док су гости клицали победи, како се нешто скотрљало низ столњак, коначно и неповратно изгубило у дубоком сумраку кухиње.

ТИК ИЗНАД ТЛА почиње без назнака: одлазак, спремање у кутије нејасних трагова о којечему, бескорисних заоставштина. посљедње заливање тек изниклог биља препуштамо другом. одавде се мора даље, без отворене могућности, чежње за собама у које продире варљива утјеха кухиње. без отворених врата за повратак, под капак мајке, под пазух оца што се у сумрак радују рибизли, до краја љета ратују с косовима око власти над округлим плодом. под руком се уситњава историја куће и племена од којег је потекла неиздржива бол налик хроничној упали уха. са дворишних штрикова вијоре главе: испраћају. лијепи као у албумима, рукама подупиру кровове, хватају вјетар, у одсјајима, на дебелом лиму гараже, препознајеш своје црте у њиховим. нешто се ново рађа у крвотоку: кретање или сличан механизам напуштања; обло чудовиште обликује се хитро, котрља наниже. под собом руши ограде, вратнице, неселективно и без мржње, па даље кроз поље, дуж жита, у правцу познатих и мање познатих стабала, гдје се тек отвара пролаз ка уснулим радничким становима безимених предграђа. међутим, смрћу клијалих младица, тик изнад тла, завршава се и ова екскурзија: са неповољним вијестима о тренутном водостају, закрченим аутопутевима, порастом цијена непокретности, као назнака блиске смрти, притиска нас извјесност повратка; својим жилавим коријењем, без приговора, пригрлиће нас кућа.

75 800 ЖЕНА двије су преостале стратегије освајања: невидљиво, скривена од свега чему си годинама уназад припадала, путељком поред мртвог партизанског гробља, крај тајне, егзотичне увале смрти, као нимфа међу војницима; или: уз дочек напуштених окућница дуж главне магистрале, свјетлима аутомобила плашећи још ријетке сусједе које су те већ сасвим заборавиле: другог начина нема, можеш да се враћаш само у празнину туђег памћења. ипак, била је и трећа – наравно, пругом, поред бивше творнице текстила, чије су напуштене хале заузели повољни маркете половне робе, мрачна дјечја игралишта, ајмо рата на путу сусрећеш жене чије су мајке народни хероји; груди револуцује, дижу се и спуштају као игла на грицнер машини, шијући јастучнице и плахте посвећено и свечано, попут државне заставе. док се враћају кућама, кћерке не дишу. погледа скривеног пред зидовима, као пред спомеником палом борцу, несигурне у историју ратовања на пустим фабричким паркинзима, знају жртву: њихова смјена завршава умором, уз богат телевизијски програм. напокон, твоја мајка – грли те још од капије. каже: ,,некад су овуда пролазили возови, могли смо са ове до било које тачке свијета сада су готово посвуда звијериˮ – осврће се преко рамена – ,,нешто се дивље намножило крај пруге. покушам ли да одемˮ, говори ми плахо, ,,увијек ме нешто прогута, испљуне за педаљ мањуˮ. додаје: ,,шта мислиш, зашто смо, забога, све тако малеˮ. 46

МИГРАЦИЈА мрак је и земља све што су била наша дворишта крај места где је некад стајала кућа дуд сув и мртав попут рђавих вешала њише мраз и празнину кроз простор севају црне зажарене мачке као кроз кухињски прозор на цесту свом се одјеку радује пустош на глувом кориту које је појило стоку и свет /мој длан је имао прозоре ка потоку и прегусто сађеним мушкатлама уз предњи зид куће./ /челом сам делио себе од магле и ронио дубоко у елементе најављених обнова./ мрак је, а земљу више и не осећаш. дворишта можда и нису била наша, говори деда који је отишао први. онде је отац ловио рибе а онда – поток се није вратио време је нешто посве тривијално кад мај не донесе плод и мирис. цвеће се повукло сâмо шуме су наши непријатељи овде смо оставили само дуговања, међутим, у празнини дворишта нема ничег што би нас растужило или макар учинило сетним

75 РЕГРЕСИЈА све су око нас исте рикне и наслови. само нијансе у зависности од осветљења, нестално и несуштински дају стварима другачији призвук, илузију нетакнутости. пречице у ћошковима опонашају смену наших циклуса у обрнутом поретку. између каблова, и судопере призор се разрешава уназад ходом кућних инсеката. нешто што би нас вратило себи поништило све делузије читалачког искуства напипавамо по соби где су мртве непокретности побиле све идеологије промене. ПОВРАТАК КУЋИ с годинама расте страх од руке која ће покуцати на врата одлучно обухватити кваку која нас не може сасвим одвојити од буке. шкрипа ће нас постројити у јесењој дремљивости, и то ће бити све од нас. нешто споља, налик на добовање грања о прозор, нешто зелено и расцветало, о чему би се требало писати с радошћу, направиће пријатну хладовину изнад фотеље која нам је годинама доносила мир. у фиоци, под гаћама, рука уљеза налази играчке, слузаве огуљене кромпире у пластичној чинији спремне за касни ручак на зидовима плакате с ликовима чије песнице излазе из рамова опонашајући борбу у коју се никад нисмо упустили, књиге пуне

праведног беса, касете с партизанским филмовима. нешто од тога је наше, нечему припадамо дефинисани и масни као књига рецепата; нешто нас замеси попут теста остави да растемо међу зидовима, да се удвостручимо добијемо издашан, ваздушаст изглед док нас црне руке не захвате обликују у лопту, развуку у танак слој безумља пажљиво засеку науљеним модлама, оивиче зверке са шећерним носевима, сачекају да се ухвати кора, да попоуца по ивицама и исцеди последњи сок, преломи на неколико делова, остави мрве, тиме запечати гозбу. с годинама расте страх од куће која ће се раскрилити као цвет пустити руке других да нас уберу, обухвате, уроне у геометрију живота; рукама баштовански спретним препустиће се покућство, предмети од сентименталне и других вредности, наше умиљате животиње, наша подла деца, подаће се лако да их прихрањују, плеве и грле дуго у ноћ. путујући са што мање ствари и без жаљења, како уосталом налаже сваки повратак кући, напипаваћемо дуге дебеле прсте који су освојили и наше најбоље капуте, осетити нешто лепо и топло, ганути редом вожње који нас није изневерио, у данима када сасвим јасно схватамо да никад ништа нисмо заиста поседовали.

75 Јулиа Капорњаи ДНЕВНА РУТИНА Има нечег неподношљиво гласног у тишини с оне стране телефонске линије у муклом звоњењу једноставна су настојања ка промени насмешене усне са сајта шапућу – живот је препун могућности само буди миран и равнодушан као да се ради о неком другом ДЕЦЕМБАРСКИ РЕЗИМЕ За неке ствари схваташ да је већ прекасно за читање Писма свом сину Умберта Ека или поновно учење матерњег језика промишљеност 50

не импулсивност дисциплину бацања копља увек у исту мету уз мирно поштовање наизменичности копљаник/ мета РЕЗИЛИЈЕНТНОСТ Надменост кондуктера у развалинама једне железничке станице и упорна нежност цвета пред ђоном неизлечивог пацијента ехо баналних разговора који се попут снова тешко описују речима и тако даље мноштво је могућности у видокругу за вежбање животне отпорности невољно, с душом у носу

75 ТО-ДО Пре чишћења снега – уклонити мртве инсекте из крзна кућног љубимца онда очистити контакте који су вȃс уклонили са листе пријатеља затим мало патити понављати наизменично због чега, зашто наглас или у себи

Данијела Репман ПУСТИ ДА СВЕ(Т) СКЛИЗНЕ упркос упорној тишини много година касније у напуштеној кући мајчине сансеверије су још увек зелене и расту у напуклој саксији оштрим шиљцима увис не осећајући протицање времена у нама и изван нас киша и сумаглица миле по поду као да ће опет доћи зима овде ледена доба у најави тињају вековима ја сам твоја ћерка и са врха и са дна твог пораза само храбро посегни руком за мном успомене су тек бледи наговештаји светлости и мрака кроз замућене прозоре и мисли ту су да освесте тренутке изненадних мириса и сећања на сахрањене постељице у дну дворишта неке изговорене тешке речи никада не потону на дно мајка је једном била босонога девојчица са осунчаним лицем која дозива са врха снежне планине сад дозива из пукотина зидова наше куће 53

75 још увек капље собу је завејао снег и сву нашу прошлост неће се поновити палим ватру изгореће изгореће кад тад мислим у рукама имам шибицу бензин и пожар имам врелину из гротла вулкана имам огањ са површине сунца да запалим ватру да запалим читав свет имам живо срце у рукама ЛОВЦИ НА ОЛУЈЕ вероватно никада нећу имати прилику да одем у америку на североисток небраске да будем ловац на олује са аматерском камером и гледам како се рађају мала и велика торнада али ипак добро је знати док седиш хиљадама километара далеко у својој топлој кући направљеној по прецизном статичком прорачуну како се заштити од земљотреса торнада и урагана ерупција вулкана лавина топљења ледених глечера

незаустављивих бујица и шумских пожара једну жену из небраске је на путу пресрео велики торнадо потом су мања торнада почела да круже око великог појавио се и његов зли брат близанац била су то два торнада камера је све бележила жена је вриштала на сав глас коментатор је рекао била је то превелика цена радозналости да сам био на њеном месту убацио бих аутомобил у рикверц и побегао што даље нажалост за њу је било касно али ви што ово гледате запамтите добро ако уочите опасност на време постоји начин да се спасете не смете паничити возите према путањи торнада под правим углом или останите у аутомобилу везани са спуштеном главом нипошто не тражите заклон испод мостова моја баба се борила са другачијим неманима али са једнаком страшћу сваке суботе ујутру би ритуално са много посвећености и воље правила мале фабрике смрти мешала храну са отровима поставља замке и мамце разним штеточинама рекла би ово је велика кућа али је од сламе и блата

75 (даље није изговарала наглас и знали смо на шта мисли не ваља цртати врага на зиду и призивати несрећу) не треба ти ни поплава ни пожар ни земљотрес ако не водиш рачуна нешто би кућу могло поткопати могла би нам пасти на главу зидови би могли попустити плафон се урушити превише ту има душа јер у кући постоје паралелни светови под дрвеним даскама нашег пода пацови имају своје царство улице кружне токове и тржне центре испод живе и мишеви кртице гуштери стоноге глисте водене бубе црни и жути мрави на овако мало места изграђене су читаве метрополе а не смемо заборавити ни оно најважније ту су понекад и ови наши са оближњег гробља и они с времена на време дођу ми их не видимо и не чујемо не траже ништа али су гладни и усамљени седају уз нас за сто на празна места док ручамо лижу со са наших ножева сакупљају суве мрве са пода за њих је добро у тањиру оставити последњи залогај иако никада није била у небраски

баба је знала све о смрти природним катастрофама и вишим силама на свој осамдесети рођендан је после неколико чашица ракије док смо разгледали старе фотографије о томе проговорила пре више од двадесет година покојни деда ју је дозивао у сну обгрлио је рукама снажно као да жели да плеше час грубо час нежно вукао ју је у средиште торнада плехани оркестар је гласно свирао распадала се цела кућа распадала се читава улица и све ствари су биле у ваздуху обрадовала се што је дошао весело му се осмехнула наслонила чело на његово раме а он је нешто покушавао да јој каже али не би нам она ово сада причала да је остала још мало у његовом загрљају сва срећа па је била стари искусни ловац на олује знала је да је најважније добро проценити када је време за повлачење ПРЕБРОЈАВАЊЕ неко нечујан неко невидљив обојен лишћем и густим воћним сирупима седи у углу собе и ослушкује твоје дисање у сну склапа и расклапа твоје страхове као ветар излетнички шатор слаже камење око твоје ватре

75 и броји зна колико ти је остало коцкица шећера у згужваној марамици у џепу воде у чаши неисклијалих семенки у стомаку док се окрећеш с бока на бок и сањаш оно чега не желиш да се сећаш он преслишава твоје стихове он зна боље он види даље неко ће уместо тебе вратити позајмљене књиге у библиотеку променити батерију у сату који је стао наставити да са пијаце доноси поврће мед и јабуке испразнити канту за смеће искључити електричне уређаје пред олују проветрити собу и дати терапију псу неко ће једном са папиром и оловком сести за твој сто без речи на брзину ће све пописати у две колоне укалкулисати мањак све сабрати и одузети и сторнирати разлику неко ће као да то ради сваки дан подвући црту скувати јаку кафу без шећера изуће под столом ципеле а потом лаком руком написати нови списак за куповину

ПРЕКОМЕРНА ОДРЖИВОСТ рекламни слоган нас је преварио „одржива кућа је изводљива данас а издржљива у будућности“ у неком сада већ прошлом животу правила си у ваздуху кућу од ваша четири длана грађевину од топлог људског меса костију тетива и зглобова темеље постављала на површину кухињског стола прекривеног мрвама од ручка и вечере длан на длан на длан на длан све брже и брже твој преко његовог његов преко твога један се извлачи испод другог један је увек на врху усклађени сте и то те радује тако су се некад смењивала и годишња доба али клима више није као пре сада је већ десету годину непрекидна јесен лице у огледалу каже: тело ти неповратно вене на другачији начин него лишће човек није ни дрво ни трава труљење не оставља одмах очигледне трагове на површини још увек се ниси довољно разградила али не брини то је неповратан процес бржи је него што ти се чини бактерије гљивице ситне животиње у позадини раде свој посао

75 ноћне бубе излазе испод пода насељавају ти стомак грло и очи док спаваш после се ничега не сећаш у неким намерама си успела кад су друга два длана постала влажна земља дивљи шипак и коров између црних мермерних плоча птице певачице се више нису вратиле са југа плућима си са уздахом нехотице заробила голе оштре крошње и згуснуте облаке и због тебе ту данас више нико жив не станује ових дана улице споро путују ка својој унутрашњој тишини у оронулост и сигурну глад улице преко ноћи одрастају улице су напуштена деца без топле одеће заборављена уплакана и ћутљива ветар је данас поново нанео опало лишће на стазе испред кућа ти ћеш и ове јесени узети метлу да га почистиш касније засадити у воћњаку на месту старе нову кајсију разбацати хумус по травњаку изнова напунити компостарник лишћем успут разменити реч-две са суседима голим рукама очистити блато са ашова појести натрулу јабуку уједајући унутрашњост образа на крају дана на крају дана као на крају свих других дана обићи ћеш његове закопане дланове једноставност и рутина су тако дивне и податне за лагано умирање на том месту

и ти сваки пут неповратно изгубиш понеки делић тела помислиш да сте и даље усклађени и то те радује премало је светлости кажеш неподношљиво су дуго прозорска окна непрозирна од кише није битно са које си стране свакако ћеш бити мокра до голе коже од бола хумка у души од тога расте усне постају сивље на врхове прстију на рукама си већ навикла хладни су годинама као у мртваца знала си одмах нико није морао да ти каже топлота се више никада неће вратити јер кожа је превелика одећа соба кућа превелика а јорган од ситног паперја птица нема довољну тежину да те угреје није јорган као топло људско тело да се приљуби уз тебе да те притисне у потпуности да те од додира изломи да те од додира зацели да се гласно зацениш од смеха да се отопиш од врелине да потпуно престанеш да дишеш затвориш очи и на тренутак престанеш да размишљаш о смрти

75 Биљана Миловановић Живак ВОЗЕЋИ АУТОПУТЕМ Аутопут је сигуран пут А браници и саобраћајни знаци који упозоравју на опaсност, требало би да нас чувају од незгода И погибије. Вежеш сигурносни појас, Сашивен од страница прочитаних књига И љубави према Богу – која, међутим, не може оживети суву шуму у твојим грудима. Аутопут је безбеднији чак и од пруге, са возовима у чијим ходницима стоји упозорење за заљубљене: не нагињи се кроз прозор. Аутопутем не може свако возити Али ти си искусан возач, имаш скупоцену машину и возиш путем, унапред уцртаним на мапи. Понекад, међутим, циљ се не види Јер је предалеко, а пут кроз равницу непрегледан и бесконачан као небо. Ван обележених граница аутопута Видиш да природа ври: Процветавају крошње, воће зри, Трава са ливадским цвећем мирише, Брда шире у загрљај своје шаке и Зову те да се зауставиш. Да паркираш на недозвољеном месту, Прескочиш бранике лако, као пума, Зарониш у поток чији те жубор подсећа Колико дуго ниси запливао слободно Колико дуго твоја стопала нису осетила тло. Зашуми сува шума у тојим грудима.

Добро – кажеш – брзо се враћам, Оставићу укључен жмигавац на аутомобилу Само да се мало напијем хладне воде Само да се наслоним на то мирисно стабло Да мало прилегнем у хладу Ма, чак ни то! Желим само да станем и погледам. Да фотографишем попут туристе Који се овде никада више неће вратити. Међутим, Када искорачиш са аутопута, Умршено клупко твојих осећања котрља се Сакупљајући успут и све оно што ниси желео: Са дланова, мрвице које нису покљуцале птице, јер су поиспадале из гнезда пре него што су научиле да лете; Крхотине потиснуте жеље, које си заборавио да почистиш гледајући у жмигавац који опомиње са друге стране; Громуљице вуне са ћебета за излетнике, на које си, ипак, прилегао. И све ти се то у грлу сакупља да не можеш да искашљеш. Разнобојно камење које си понeo у џеповима Док си излазио из пећине коју си открио под брдом И фотографије које си начинио, наводно, зарад уметности Сведоче О распламсалој ватри која је у сувој шуми твојих груди направила пожар. На ђоновима ти остају уздаси које си згазио, Са ногавица узалуд остресаш полен ливадског цвећа, Рукави су ти мокри од изворске воде. На грудима ти је пресликан рендгенски снимак неких туђих плућа, која сада носиш као своја, без којих тамо, преко границе, ниси могао да дишеш. Издаје те све,

75 Понајвише оно што си тамо оставио. Када поново седнеш за волан, видећеш Да су се жмигавци твог аутомобила претворили у свице Који трепере искричавом светлошћу, попут ореола. Чежњу ћеш понети у срцу као црни камен незаборава И више никада нећеш бити спокојан.

2. Понекад се, пак, деси Да уопште не скрећеш поглед са пута, Чврсто држиш волан у својим рукама Чак ни радио не укључујеш. Али изненадна песма љубави удари у стакло твог ретровизора у обличју птице. Падне на коловоз повређена, па је никако не можеш заобићи, нити оставити на путу такву – ни мртву, ни живу. Или можда можеш?

ЗУБЉА Саво Стијеповић ТРИЈУМВИРАТ

Крв сунца се расула по земљи, посвуда. Биће да је стари, уморни Хелије узалудно приносио изнова себе на жртву, као што је то чинио и сваког боговетног дана, али то нико није примећивао. Никога се то више није дотицало. Богови из давнина су умирали неспокојно. Нису нам били потребни. Чинили су се чак и комичним, излишним. Историја их је затрпавала и песак је отицао с њима у неку чудовишну, мрачну клепсидру времена, која је, опет, тонула у језиви бездан. Месала, Месала, повикао је високи, црни човек на обали велике реке, дигнувши обе руке у ваздух, као да врши предају, он и читава његова тамна чета. А та река, поред чије обале су стајали, звала се Логоне. На географским картама она је била попут какве, благо извијене, неугледне плаве линије, а уистину, уживо, прилично је широка и дуга добрих хиљаду километара и још је главна притока велике реке Чари. Усред тог врелог поподнева, у тој страшној сунчаној шизми, облапорном, тешком, црном расколу дана, Логоне је текао немо и текао је мрачан, попут неке сурове, опрезне и свечане змије. Да си проклета мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свога вијека, тако је Бог рекао змији у Едену, у врту, након што је нагло захладнело. Али, да захладни тих дана на југозападу младе Републике Чад, у густом ткиву копна, за такво што није постојао ни промил шансе. Јер, река Логоне је пузала тихо, гмизала је нестварно, повремено тек дижући на мутну површ своју сиву и облу кичму, свој ужасни таласасти хрбат, мрешкајући то дуго, уморно водено тело и слабашно сиктајући, али се, хоћу рећи, од њене стране, није могла очекивати било каква свежина. Не од

75 Логоне, не, нипошто од ње. Свака је могућа студен, па макар и она најблажа најава студени, умирала у њеној близини. Обично око поднева, у то доба дана. Јер, та је река једино ширила ватру, ширила врућину и неку лудачку температуру на све стране света. Упијала је сунчеве зраке у себе, дубоко, дубоко у себе, у своје муљевито, паклено корито и онда их, јаросно, злокобно и на неки прљав начин радосно расипала по обалама и још даље, многим миљама даље. Управо се то могло очекивати од ње. Срџба, потмуло киптање и живи бес. Јер, у тој реци, живела је чудовишна звер. Мутави рептил. Видео сам то. Рептил, страшан и мрачан, ћудљив и срдит. Гмизавац без очију. То је Логоне. Километрима и километрима дуг. И није било сумње да се тај црнац, заправо, обраћа мени, млатећи рукама кроз тешки неподношљиви зрак. Месала, Месала, рекао је изнова и гласније, широко осмехнут, и толико, наиме, осмехнут да се чинило и како му се очи смеју, образи, па и цела глава. Било је у том пространом кезу нечег тајновитог и недокучивог, нечег прастарог и махнитог; у тај се смех уплео гримизни шнит, комад демонског, љутог корена древног гнева који је још увек неразвијен и ван сваке опипљиве опасности и зле намере. Но, то ће се, видео сам, изродити у некакав свирепи, крвав и слепи грозоморни цват освете. Понављајући те речи, то Месала, два, три пута Месала, за које нисам знао шта би заиста требало да значе, брзо нам је кренуо у сусрет. Двојица су се мојих пратилаца са стране, махинално, премда и овлаш и комично, дотакли својих дугих револвера за појасом, док се Симон Лавал, тај стари провансалски побуњеник и луди мистралски копљаник – који је весело, уз предивну трубадурску пјесан Време ће тако вечно тећи, кренуо на пут са мном – благо осмехивао као какав, учтив и тих посвећеник у све могуће тајне тужне, сахелске регије. Није било, ипак, потребе за ослањањем на оружје, црнац је, очигледно, видело се све то лепо, био ненаоружан, али моји пратиоци, они, били су људи из једне једнако сетне, али и нимало питоме југославенске службе при дипломатској, никако званичној, супер мисији у Африци, како се то онда, у та хрома, чудна и саката времена, у политичком сленгу, називало. Били су то људи који су радили за безбедност државе, типови из Службе, били тек усвојени младићи из некакве влажне, подземне, подрумарске, али уистину, далеко тајновитије дирекције, луди момци, људи пресвучени и потамнели од бласфемијске или свете афричке звезде, а овиси из ког угла гледаш на ствари, на геодезију, земљопис или 66

ритмофилију, били су и црнорукци, црнокукци, ма како год, који су радили све то што су радили, под дубоким плаштом који је у то доба, концем светлих седамдесетих година, шио и крпио тај заумни језуита Миховил Балота, опаки, сеновити тајник, croato lavoratore,архитект државног потпалубља југославенског мордора. Да, да, Миха Балота, истодобно и језуита и комуниста. Како је то могло ићи скупа? Но, богами, хајде, рећи ћемо и руку на срце, ишло је. У његовом случају, какав се представљао, каквим се чинио, ишло је, штимало, али и ходало донекле наопако, као да је на рукама газило преко сипара и стења. Хрват из села Ракаљ, негде на југоистоку Истре, близу мора, у том околишу, са презименом које се губило у старим маглама времена, Миховил Балота је био истинити, те врло приљежни патриота, правични домољуб каквим се волео словити, али извесно, тежак сој. Радосна и тешка руина. Разуларена рушевина која је вукла грубо тесано, гранично камење још од свештене славе његовог именика дона Михе Павлиновића, једног од предводника хрватског народског препорода, покрета ког је у деветнаестоме стољећу, здушно подржавао круг задарских сјемеништараца, дичних богослова, испрва одушевљених својим источним суседом, да би им касније исто то сербство задавало мистичне главобоље и тешке муке. Био је на тој линији, али и опрезно укопчан за сербиански каиш. Нови, црнорукачки и скелетносив одред, одваљен из underground теста балканске capricciose, изображен, донекле надреално ишчашен, преображен у панславенски, заумни gang, био је и највећим делом Балотова химера која, додуше, није нарочито дуго потрајала. Black Hand Squad, били су његово чедо и неко време, мајка свих живих и свих мртвих, неми тајници уз будући скерлетни одар југославенских, југославскаја и southslavic безбедносних служби. Стара маћеха. О Србима би красно говорио, о њиховим подземљашким струјама, али је, истодобно, ширио и стари хрватски вез, опрез, сумњу, стварајући у таквом колу малу, дрску и аритмичну шизофренију. Но, нико му није, од оних који су били упућени у његове радње, ни замерао на томе. Он, Балота, није био неки празнословни социјалистички агитатор. Стајао је, просто, на таквом месту с којег је могао, уз тихо кликтање и уз тихо весеље, пуштати своје гладне псе на све четири стране света, на све разбуктале националне ломаче, претварајући се у доброг духа који, као у каквој побожности и мирењу, тражи учинковити свети дух комунизма којим би се оснажили темељи новога друштва, државе и светле југославенске 67

75 збиље. Био је опречан и чудноват тип. Каткада би о свом ткању, о скровитом деловању унутар комуне, говорио као о уздизању једног новог илирског покрета којем је матер била кроацијска Мелпомена, тај нежни бршљанов венац окићен о сеновите капелице у Далмацији. Слепачка мајка. The Mothership. Него, о том другу, Миховилу Балоти ускоро ћу писати нешто више, доцније и даље, такође ћу говорити. А сад, вратићу се свом афричком водичу, Даоуду, с којим је ово моје путовање, заправо, кренуло. Ако се икада и догодило. Ако је тога доиста и било. Јер, било је то у давна времена. У то доба у коме се још могао осетити ваздух испуњен стравичним муљем хисторије, битумена и врелог асфалта, речног шљунка, микрочипова и синтетичких патогена. Црнац је, пришавши на пар метара од мене, рекао мало задихано: – Je serai votre guide . – И затим је поновио: – Господине Кавасила, ја ћу бити ваш водич. Je m’appelle Daoud. Моје име је Даоуд. И ја ћу вас лепо одвести управо до села које тражите, у близини Бонгора и не баш сасвим близу, већ јужније, прилично јужно од тог града. То је село Келлога, село губавих и село лепрозних и одбачених, нека врста резервата, у ствари. Но, са мном, ви пронаћићете тог Црнога Христа који вам је потребан. Christ noir. То је оно што вам треба, зар не? И знајте да нисте једини у тој потрази. Ту су још неки људи, али сте и ви, вероватно, већ донекле упознати с тим. Него, ја сам искључиво, ох да, exclusiviment, једино вама на услузи, ма Messalla. Господине Паул Кавасила. Да, драги monsieur Кавасила, ја ћу вас довести тамо где треба да дођете. То је, знате, моја права и прва велика мисија. Ma mission. То и ништа више. Цео сам у томе. Цео. Kомплет. Погледао сам, са неким нарочитим уважавањем, а то не кријем, обилато се знојећи, у тог сиротог црног ђавола, црњи није, верујте ми, могао бити, у расположеног Даоуда, а потом и у његову озбиљну скупину црнаца у ритама, доле на обали, који су чекали, укопани, не померајући се ни сантим, ни за педаљ, као да су сви били замрзнути у кадру неког чудног, документарног филма. И потом, осмотривши један малени разваљени луг у близини, у дугој косини, на падини боје оранжаде, показао сам му главом како би ваљало да се накратко склонимо у хлад тог зеленог дрвећа и тамо, у

тој ниској и кржљавој трави, у оближњем пешчаном трокуту, појаснимо неке ствари међу нама. Разумео је гест и онда смо се полако удаљили на ту страну. Понудио сам, не говорећи даље ништа, нити реч, Даоуду чоколаду и послужио га расхлађеном лимунадом из маленог ручног фрижидера који сам вукао са собом, попут каквог туристе, дипломате идиота, оног од сорте коју би одмах, по виђењу, требало убити и закопати што је могуће дубље и даље. Прихватио је то као радосно дете. Очи су му се нагло прошириле, чак му је и глава некако, у хипу, нарасла. То му је баш требало, рекао је, јер они су од јутрос једино ставили по неколико комадића бајатог хлеба и нешто мало сувог меса дивљачи у уста, то и парче козјег сира, само, тек то, monsieur Кавасила, он и његови саплеменици. – И залили смо обед једино водом. – додао је, уз широки осмех, а зуби, сви јебени зуби у тим његовим устима, били су бели, бели и бели и тако углачани, као једра под светлима дугог дана сестре Сунце, као код сјајног бокешког порцелана. – А вода овде није богзна шта. Presque pas buvable. Бљутава је, monsieur, као што је бљутаво и сирово човечије срце. Таквог је укуса. На ту његову опаску, погледао сам га збуњено. Даоуд се тек тада сасвим радосно осмехнуо, као да је испричао неки изврсни виц или слично: – Шалим се, monsieur Кавасила. Шала је. Готово сви белци, да, готово сви они који дођу у нашу земљу имају глупу, страховиту предрасуду да смо ми, сви до једног, канибали. А нисмо. Грозимо се тога. И када им то кажемо, мисле да није истина. Да их лажемо, док спремамо бронзани казанчић испред казе, казан у који ћемо их, исечене на комаде, полутке, убацити, сачекавши најпре да добро проври вода. И све то је d’accord! Добро, дивљи и јесмо мало, али не и канибали. То никада нисмо били. То су све изуми ваших пријатеља са севера. Ви сте, сви ви у Европи, попут какве уплашене деце. Тако се понашате. Ваш свет је страшно инфериоран. Сасвим је такав. Али, када се кољете, кољете се поштено. Као ужасни лудаци. Тражите у нама огледало, али ми ваше огледало нисмо. Нити смо икада били. У ствари, ми слепачки пратимо вас. Када смо видели како се сретно таманите, помислили смо да је то у реду. Па се, отада, и ми лепо убијамо, без разлога, без смисла, ради старих, глупих размирица... Ко се у коме и како огледа, то, могуће, и није више нека велика тајна. Испада да се прожимамо. – Пусти сада какви смо ми и какви сте ви, Даоуде. – рекао сам. – Пусти сада те ствари.

75 Врућина је текла и даље. Текла једнаким темпом. Не мењајући се, од јутра до мрака, у тих, равно, чини ми се, тринаест сати. У ноћи би било и неке тихе сумануте свежине: нешто мало и негде, северније, захладнело би, али, кажем опет, не одвише. Овде доле, у граничном, широком појасу, не баш. Ту не. Сахел на арапском значи граница или обала. О обалама пустиње, обали Сахаре је овде, дакле, реч. Сахел јесте предео, он јесте рубни део саване, нека врста копнене обале, места у којем се крећу чудна, дивља, изобличена, дрска и изопштена племена, полуномади и њима сличан свет. Управо као што се онде и Европљани проналазе, сви ти изгубљени белци или сви ти бели скотови с лошим намерама. Један сам од њих. Еуропејци говоре како је то проклето копно, као и то да се песак у тим местима ужасно, врло спорим ритмом, на некакав френезијски начин, усели у човека: то, тај лепљиви песак који га лагано осваја, песак коначне смрти. Сахелски појас је појас мртваца. У мртве се једино и убрајамо и само смо с њима одиста скупа. Амин томе. Сиви детлић се чуо на неком искривљеном, порозном и трулежном дрвету. Био је свега на неколико корака од нас и нипошто у крошњи, већ на голом стаблу, готово у дну тог старинског, уморног стабла. Тукао је својим чекићем, тукао је кљуном и попут каквог веселог лудака, није правио никакву рупу или удубљење, није правио дом, станиште или какав скровити жлеб, већ је он ту налазио бубе, свакојаку гамад, мљацкајући их брзо, халапљиво и жустро. Јеби га, такав је тај кретен. Погледао сам га и сусрео с његовим праисторијским оком, са тим његовим заплашеним, периферним видом. Намигнуо ми је и наставио да кљуца оно јадно, мучено, сјебано стабло. То трулежно дрвце. Тај је детлић, заправо, дробио цели свој свет. Дробити свет, из забаве и да се напуни тај сићушни пернати трбух, развеселило ме је. И његово око које је у себе усисало ту читаву и мучну историју света, око које је унезверено, без трептаја, сигурно осматрало шта тај свет нуди, то је привлачило моју пажњу. Потпуну пажњу. И кидање коре тог дрвета прелазило је полако у једноличан ритам, добар ритам. У моменту сам се осетио величанствено живим. Бог је био ближи него икада раније. Али у наредних минут, два, Бог ће се опет удаљити, од мене и од црнаца који стоје на обали, од Даоуда и од детлића. Бог ће отићи. Неће га више бити ту ни за мене, ни за било ког другог створа у мојој близини. На путу за Бонгор.

Говори, поновио сам Даоуду мислећи да сам то учинио неким благим гласом, а вероватно је било наказно и претећи. Потценио сам га у старту. Потценио, притом и био дрзак, непотребно дрзак према том напаћеном, мршавом црнцу који је знао француски, немачки и још неки језик са нашег старокурвинског континента. Био је добар у томе, у познавању европских језика и изврстан у бацању ножева, и у близину и на даљину. И био је, на неки најчуднији начин, веома леп. Као да је сијао изнутра. У лепоти коју једино можемо наћи у сну. – Кажи све што знаш о томе где се налази стара икона негроидног Христа. – рекао сам. - Negro Christo! Казали су ми, у Н’Дјамени, како ће ме управо овде, на раскршћу, уз реку, чекати неки одважни, храбри и добри, наочити људи из племена Кокото. Управо тако су ми рекли. Еванђелисти из племена, они који говоре франси. Ви сте сви хришћани? Католици? Онда Даоуд, облизујући се у хладу високог дрвећа, врло високог, рече: – Ја познајем франси, учио сам школу, али познајем и језике са истока, а знам и многе дијалекте, коју англиканску реч, талијански и мало од еспањоле. Јер, Даоуд Раб је моје име, а оно значи то што значи и ја сам велики зналац језика. И хришћанин, о Месала. У Исуса Христа верујем. Мада не разумем најбоље све то, али ми прија да верујем у њега, у вашег избавитеља и у твог Бога. Je veux croire. Сада је Христ и мој Бог. А то да смо католици, подразумева се. Ти не, то су ми већ казали, па зато и знам. Ти си један од ортодоксних. Ти си croyant orthodoxe. Но, свеједно ми је то што је ваше и то са чим се играте. Ипак, ваш Бог ме боли. Твој Господ. Који је сада и мој Бог. Христ. Он, боли ме. Али, могуће је, Бог и мора да боли. – Како то мислиш? – рекао сам. Било је као да сам мало подигао гард. Глупа навика белих кретена. Ствар непотребне одбране. – Боли ме зато што ништа не чини. – рекао је Даоуд, понашајући се као да се више не усуђује да ме погледа у лице. Само је сагнуо ту своју смешну, ту своју округлу главу, вртећи је надоле, ка песку. Смејурија: округла глава и тело танко као прут. – Не, Христ ништа није учинио за нас. Баш ништа. Опет, прихватио сам га, јер знам да је то много велика ствар. Исправна ствар. Али, Он ништа не чини. Не поправља ствари, а могао би да их поправља. То боли.

75 Све то болело је и Русе, те махните, луде старе теозофе. Па онда и Грке. Као и Србе, наравно. Као што је пекло и цели хришћански свет. – Баш није учинио ништа? – питао сам, а не радећи ништа да отерам глупи осмех са свог лица. Било је то неприкладно и неумесно, па и прљаво с моје стране. Све то, било је безобразно. Бедно, јер сам се подсмевао. Као да сам се, начас, преобразио у некакву уклету и дивљу наказу. Што сам, велика је вероватноћа, одувек и био. Никада није ни било претворбе. Једнако сам текао исто. Црвена прљава свиња. То сам одувек био. Али, хајде да будемо начисто: свиња и није неки сасвим лош елемент. Поређење онда није и нарочито умесно. – Ово је једна давна прича која почиње у оно време када су са Истока долазили бели, жути или црни и црвени људи, говорећи о новом, једино истинитом Богу. – рекао је мршави Даоуд. – Били су то учени и религијски министри. Веома озбиљан свет са тврдим корбачем у руци. Учили су нас, редовним шибањем по леђима, тој новој вери, за нас новој, мада смо раније нешто и начули о томе. Ти абисинијски прваци, Еритрејци, учинковити чиновници Европе, сви они су нам проповедали о васкрслом сину Бога. Хеј, Бог, па да има сина!? Но, није то ништа ново било за нас, не само за нас из Кокото племена, већ и за оне друге, многа племена и таборе, које, видите, каткад сматрамо браћом, а каткад непријатељима, омраженим људима, а неретко и самим демонима. – И наш је стари Бог, у усменим предањима, јер друга немамо, Номоа, био исто тако распет на неком дрвету, узнео се на небо, приносећи себе на жртву како би се Земља прочистила. И он ће, као и код вас Христ, опет доћи. Његов је долазак на наше копно названо даном рибе. Да, пре васкрснућа, принео је и своје тело, као и крв, за храну људима. Но, метежа, мржње и зле нарави, било је овде, то се подразумева, одувек. Ох, тога има посвуда у Африци. И у свету. Тога има напретек. Рекли су нам како је Бог сунца посреди, да је то стари Хелије, животворни Бог. И било је то, какогод да се окрене, пријемчиво за нас. Божанства су нам се лепо поклопила, а посебно њихови атрибути. Сунце их је повезало. Врховна ствар, та енергија, Хелије, monsieur Кавасила. Зрак сунца. Рађаш се и умиреш с њом, са сунчевом благодати, венчани смо с њоме, и сви бели, као и ми црни, без разлике, па обрни, окрени, у сагласју смо, све до свршетка света, с тим. О сунцу говорим, брате Кавасила. О сунцу твог и мог

Христа. Ми смо имали богове и пре вашег. Само, они, били су неми. Ћутали су, крили се. Ваш је Бог говорио, ходао је, није ћутао, обраћали су му се, није био глув. И био је човек. Али, проблем је био и у томе, јер су у његово светло име говориле луде убице, камџијаши, свирепи лопови и подмукли лудаци. То је болело све, цело ово наше расточено, раздробљено царство. Да, највеће царство које се икада родило на овом свету. Највише, Црно царство. Одавде, управо од ових наших трошних каза, примитивних кућа наших предака, домова од глине, од блата, од крви и сламе, кренуло је све, свака цивилизација. Ми смо били примарни континент. Не заборави то, пријатељу. Дакле, из Африке је све почело. Ваш је Христос требало да уради нешто и за нас. Али није. Ипак, држим га за истинитог Бога. Амин. Јер, лепо је он говорио. Налио је наду у ове наше беле зделе од животињских костију које још увек користимо за помазања. Имамо и ми неке добре свечаности. И древне ствари које смо му уступили. Нисмо га звали. А опет, ушао је у нас. Лаким кораком. Добром причом. Ми Христа видимо мало другачије него ви. Можда га видимо и боље, можда и јасније. Даоуд се потом брзо прекрстио. По католички. Додао је, одмах: – На северу су мухамеданци. Вера је њихова, тако видим, крута, а ако јој се посвете нешто јаче или озбиљније, мења им и физиономију. Њихова вера, они се тако постављају, као да је угрожена са сваке стране, па је онда бране са некаквим великим жаром, са бакљама које се не гасе. Не бих знао и да ли с правом тако чине. Мислим да су искључиви. То су, најпре ће бити, ваша умешатељства. Не знам да ли је то права реч. Кажем ли то, умешатељства, не знам хоћу ли ради тога, могуће, бити уморен или стрељан, могуће мучен, унакажен и обешен. Од белих војника, Алахове пешадије, неких трећих, то не бих знао и свеједно је. Не плашим се да то, ипак, гласно и изговорим: Умешатељства. Fingersprache. Бела, јадна, ваша, и искључиво ваша умешатељства! Ви, бели, ви семити, ви свакакви! Даоуд је пио лимунаду, ја сам пио бурбон. Kentucky бурбон. Пријатељ ми је рекао, одлазећи одатле, пре неких недељу дана, да ћу, ако будем наставио пити у сахелском појасу, ослепети. То ти не гине, додао је. Уколико кренеш кроз Сахел са алкохолом, изгубићеш најпре вид, а потом и разум. На крају, одлази и сећање. Тако ми је рекао. За сећања нисам марио. Нека је поједу грозоморни цветови са жала велике воде. И нека оде што је могуће даље. Ја сам своја сећања већ појео. 73

75 И пио сам више него икада. То, да сећање оде, да ишчезне, да га нема, то, то ми је и требало. Било је, заправо, врло пожељно. Тада, ја сам пио пиће из Кентуцкyја и њиме црнца Даоуда нисам понудио. Није тога било довољно ни за мене, мало сам понео. А било ми је потребно пиће. Требало ми је. Био сам болестан, болестан од људи, болестан од срца, болестан у друштву. И једино ми је оно, то предивно море пића, давало снагу да преварим дан, да будем уљудан и пристојан, колико год се могло бити. А истина, било је помало и зајебано пити по тој жези. У ствари, било је прилично зајебано. Ударило би те то пиће најпре у очи, као да си, у хипу, обневидео, а онда је алкохол почео да кида и мишиће, тетиве, главу и усну дупљу; исто и јетру, бубреге, неуроне, кржљаву грану високе лимфе, поток крви. Све то, морало се издржати. Унутра, у души, он, алкохол, стварао је некакав чудни, синкопирани, али лепи склад и поред обилног зноја. Мада би требало рећи како се и душа, уз такво тело, тамо добро знојила. Но, без алкохола сам био блед, блеђи и од најблеђих сени. С њим, с алкохолом сам знао да одиграм и веома важне и лудачке партије! Јесам лепи низ година, био у томе, али алкохол никада заиста нисам волео и ценио. Па ипак, пио сам, као што млади данас кажу: пијем да бих се расточио. Био ми је важан тај хитар ефекат, нуспојаве, брза промена емотивних стања, умор, усхићење или снага у мишићима, брзоплетост и гдегод понека трунка креативности. Све сам то врло лако проналазио на изворима узорног пијанства. Тако сам и могао да се, како тако, ваљано одржим у седлу. Даоуд је брбљао и даље, све више неповезано, трошећи свој франси и калемивши га неретко на језик свог племена, а ја сам, још једном брзо погледао око себе, задивљен пределом. Нисам никада ни помислио како ћу се наћи на оваквом месту, у Екваторијалној Африци, њеном меком, смеђем и уморном срцу, или у страшно сувом гркљану, тамо где би шкрипа, хроптање чинило помак, степеник у бронхијалним серпентинама. У срцу мртвих, срцу свих умрлих. И ја сам умирао тамо. Умирао сам и долазећи на то место. Да, знао сам то да споро копним. Осећао сам то. Срце ме је издавало, крв и јетра, мембране, опне, зглобови. Крв се згрушавала у црвено стење, у насипе, у бране. Тако су ми рекли лекари у Београду. Крв је правила стене, а јетра бубрела у мутирајућим оксидансима. Тромбови. Чуда. Покоре. И остала срања.

Смрт је прозаична ствар. Одвратна. Обично се све сврши у некој клиници, у болничком кревету, расклиматаном и скученом, све онде оконча. Путујеш даље, преко те дивне, заумне реке Стикс у чуну, у магли или светлу, не знам баш тачно како ће бити, право из беле собе, где те следе и други мртваци, услед неке јебене болести, ове или оне, и све то мало је смешно, па и опсцено, недостојно живота и свега што си прошао или проживео, зар не? Умрети прободен копљем у неком бесмисленом рату и умрети изрешетан мецима или растурених црева, то има далеко више смисла. Умрети у хероинском полусну. Умрети у конц-логору, док те кидају на све стране, све је боље и мање је прозаично него да те задеси у чистим, управо испегланим чаршавима и на опраном јастуку. Смрт је глупа. Много глупа ствар. Рођење је, рецимо, фантастично. Излазиш из мајчине утробе, цео свет је ту, уз тебе је свет, освајаш га у срцу, кроз жиле и сваким дахом, плачем, кораком, гутљајем, да, то је лепо. Узвишено је, укусно! Али смрт је бедастоћа. Треба је презрети, ту смрт. До краја! Ко је јебе! Ту смрт, то смеће. Имао сам визију, визију о том сметлишту смрти. Истина, било је то у једном суморном пијанству, али визије не бираш како ти се прохте. Оне саме допузе до тебе, не куцају, не звоне на врата. Него, још смрти није било у песковитој и плиткој делти с којом овај свет отиче у некакав Океан ништавила и ничега, црни океан на коме се, као у гримизном, суморном зрцалу, огледа ноћно небо тужног и расточеног континента. И истина је како сви ми живимо у два света, у два опречна света. Сви нормални људи, сви са зрном расуђивања, распети су људи. Заиста то мислим. Постоје два света у судару – онај од савести и други, од страсти – постоје константно. Још само пре пар месеци, био сам далеко и од Африке и Чада и појаса црних костију, у некој психоделичној унезверености и слутњи. Ох да, у таквим слутњама се нерви, најпре, кидају, у том лудом плесу безумних неуронских кепеца. И да, играће, ти ситни бедасти патуљци, плесати безумно око наших дугих столова, уз лаж, срам и тугу, док се буду кревељили на све нас и на све око нас. То су наши сензори, буљави, са капуљачама, отровним стрелицама и језицима који непрекидно шиште и палацају. Био сам спреман. Али, доиста нисам знао шта је то за шта сам био спреман заиста. А истина је била тада да сам доиста био спреман на све. Од свих тих ствари, смрт је била најсмешнија. И изнова

75 кажем: ко је јебе! Тек ћу знатно касније схватити да је она, у ствари, трик и да је нема, да не постоји.

2. Све је почело прилично безазлено, као што све приче често почињу. Управо сам се вратио из Париза, концем марта седамдесет девете, из француског посланства, у Београд. Недуго затим, десио се велики земљотрес који је погодио црногорску обалу Јадрана. Наравно да сам одмах морао отићи у Котор, имао сам тамо тетку и неколико вредних пријатеља. Дошавши онде, одсео сам у кумборској касарни која је имала добре радио везе са остатком земље. Ипак, посећивао сам и рушевне куће, оштећене палаче, цркве, тргове, мања места, другове. Обишао сам тетку Кларису и њен стари дом у Ђеновићима, од ког је остала тек жалосна руина. Понта испред се урушила у море. Требало се и с тим позабавити. Тетка је била уплашена, али када сам јој предложио да са мном крене у Београд, док се не среди све то, одмахнула је одсечно главом и смирено рекла: – О, то не, тамо не идем нипошто! Једног сам се се пријатног и мирног, априлског, сунчаног дана јавио преко радио везе из Вишње Доброте, оне што је горе, у залеђу, у брдима влашким. Јер када се Власи покрену с планина, изненаде се угледавши море, да напросто полуде, подивљају и све постаје још разваљеније, посебице у њиховој памети. Било је то последњих дана месеца априла. Гледао сам море, са разваљене понте Јосипа Врбице, старог шјор Јошка, пијући неко опасно црвено вино из Грбља. Наспрам мола, у том плаветнилу, у опојном погледу на модрину бокешких вода, уз агаве, олеандар и кипарисе, осмотрио сам седам или осам тужних бродица. Рано је било вече, оно доба када страшна сета удара у дамаре и све се чини благословено или прихватљиво, као што се и тад тај усуд, тај потрес, чинио. Боку, Боку которску, хоћу рећи, само неки лудачки, слепи метеорит може уништити и то уколико падне равно у њу, на Трг од оружја у Котору, рецимо. На Врмцу дизали су се многи шатори и на брзу руку склепане бараке за прихват оштећених и надаље мичућих. То је војска сфрјота, армија ондашња, здушно чинила, вредно радећи и ноћ и дан, за своје угрожено цивилно живље. Била 76

се свуда размилела и милиција, упућујући народ где треба ићи. Ја сам тада и онде био на допусту, некој врсти одмора, а све то захваљујући молби коју сам седам дана раније упутио надлежном министру, другу Јосипу Врховецу: он је, у то време, био министар спољних послова Југославије. Био је, тако мислим, господин, веома упослен госпон, био и новинар, изнимно образован и начитан, један од оних старинских жонглера. Прихватио је, дакако, моју молбу. Али, истини за вољу, доле сам му био и најпотребнији. Петар Поповић, са Института за конзервацију и шеф комисије за процену штете објеката под заштитом државе, такође му је упутио предлог да кренем доле. Кроз два дана позвали су ме И рекли да се пакујем. Требало је да одседнем изнад Будве, у Брајићима, код Мартиновића. Поповић је био пред пензијом, знао је Кашанина, био његов ђак и слично, био је отмен човек, високи ерудите, одлични познавалац средњег века у Боки и на подручју Далмације, сјајан писац и препостављам агент Тајне службе, мада није одавао такав профил. На страну све, пред стан су ме у зору покупила кола, москвич је био у питању, златно-жуте боје, мирисао је на лепак и сретне сате, capisci… Но, откуда ја под тим слепим и глувим афричким небом? Ту сам, зато што знам језике и најпре ради тога. Исто је то ценио и Јосипов претходник, Минић, али и Јакша Петрић, коме сам, ваљда, за ово упослење требао и захвалити, јер је измислио функцију на коју ме је био поставио седамдесет друге (наименовање се звало саветник за изузетна културна питања у дипломатским мисијама).

/Одломак из рукописа романа, ТРИЈУМВИРАТ/

75 Иван Потић СЛИКА И ТОН У једном од паралелних универзума неко сада гледа неки добар филм. Сигуран сам да се негде слушају концерти, евентуално разгледају слике значајних уметника, можда пијуцка расхлађено вино из берби у време Наполеона, неко пијан нежно продире у пијану љубавницу, неко седа за волан тамног Аудија а неко се укрцава у ракету и одлази на Марс да закупи парцелу за предстојеће лето... Чини се да никад није био тако јак анимозитет између оних који имају и оних који немају избора. Оних који су заглавили овде, у овом универзуму, у овом тренутку, на овом месту. Док сам тресао уже манастирског звона био сам некако задовољнији. Исто се десило, краткотрајни мир и слабо печени спокој, док сам боравио у оној еко заједници на Ртњу и држао козју сису. Осетио сам извесно растерећење кад сам био лишен свега материјалног и препуштен ветровима судбине који су ме слободно шибали, можда зато што су те бразготине бар зрачиле неким новим оптимизмом. Данас сам тек усахло цвеће из баште вијетнамског повратника. Ипак, напустио сам свет интроспекције и пентрања. Окренуо сам се оном што би требало да ми обезбеди егзистенцију. Егзистенција је зајебана ствар. Она ти напослетку замагли вид и емисијом јаких сензација блокира мозак. Натера те да гледаш телевизијске програме. Књиге ти гурне у други план. Усад ти неког мини наратора у главу који каже: „Књиге су постале мека еротика, реликт времена у којем се у нешто веровало“. Свакакво се ђубре може видети на телевизији, али као и у животу, може се тамо набасати и на неку фину емисију, са људима из оног времена, па чак погледати и неки добар филм. Функција телевизије је не размишљати превише, уселити се у дневни боравак неког јадника у кризи средњих година који и не схвата да је досада рај, а да је убијање досаде заправо илуминатски план, скован да би човечанство било довољно затупљено да сопствене празнине трајно замени бојама и звуцима са екрана. У досади, у преиспитивању, у самоћи и изгнанству лежи мир, древна је мудрост тибетанских радио водитеља. Све остало, сва бука и бес измештају људску перцепцију и стављају фокус на ефемерне будалаштине: ко је кога, ко има 78

више пара, ко ће насмејан у пакао итд. Наравно, не може се увек ићи контра света, човек је социјална животиња, мора се понекад повести за већином и отићи на вакцинацију; ако не на вакцинацију, онда до кабловског оператера, или у пошту, не дај Боже електродистрибуцију или водовод... Јер не може се постојати мимо света, као Томас Пинчон. Није то добро за менталну равнотежу. Ево, управо сам по пети пут погледао делове филма Eastern Promises . Ако је редитељу био циљ да саосећам са малолетним украјинским проституткама које се по Лондону нуде тамошњим богатим балванима, циљ му је остварен. Ако је, пак, намера била да се руска мафија прикаже у свој својој бруталности, сцена сечења прстију свакако је довољно узнемирујућа. Међутим, некако више ме не раде ни најшокантније сцене. Можда је то зато што се главе у филмовима распрскавају као лубенице деценијама уназад, вампирски филмови постају мејнстрим, суперхероји лете и тамане се међусобно а зомбији устају из гробова и подригују. Плус, довољно је да нестрпљиви прст гледаоца прешалта на канал у којем је могуће видети Клои Кардашијан како плаче, или чак залутати на врхове Арарата, у езотеријска пиринчана поља, преко сурфа глечерима и футинга по пустињском песку, а то може бити кобно по кабловског дистрибутера. Шта ако се неко попишмани и на крају заиста искључи телевизор, а укључи емоције и разум. Телевизијска проповедаоница са које се стално нешто емитује жели да утиче. Жели да вас индоктринира. Ето, ја сам после шетње шумом и два велика точена пива пожелео симулацију среће, бар њену виртуалну димензију, а добио сам само умор. Па сам тај умор после још мало прошетао, све до туша. А онда се вече завршило гледањем телевизијских програма и интензивним осећајем усамљености. Можда и љубав игра неку улогу у нашој трансформацији од тужног човека до равнодушног гледаоца. Волео бих да није тако. Данас је баш био дан за психопате. Тежак, знојан, влажан, спор. Сада почиње да сева и грми, чују се прве тешке капи које ударају у лим са околних кровова. Сад ће потоп. Онда ће Ноје направити барку. После ће Дарен Аронофски снимити холивудски блокбастер који ће пропасти на бокс офису. Елем, можда је ово био добро потрошен дан. Неколико сусрета са финим физиономијама, неколико паметних реченица у паузама ослушкивања туђе интровертности, мирис шуме, покоја иронична опаска. Сада само треба попити хипнотик и препустити се несвесном. Подесити телевизор на 90 минута до гашења и пребацити на ВХ, тамо иду песмице из оног 79

75 времена, заправо песме одређене структуре, праве песме, песме које је некад одсвирао и отпевао човек, а не синтисајзер. Или можда пустити тихо неку радио станицу. Тибетантски радио. Они у ово доба пуштају музику китова.

Драгослава Вељковић Маџар БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ СЛУШКИЊЕ Глава на пању Кад си обичан, мали човек, стално те неко убацује у Кафкин Процес и доводи у ситуацију да са главом на пању чекаш секиру. Крив си, дакле, сигурно. Због чега год. Само, могућност одбране ни хипотетички не постоји. И тако, у свету личних и виртуелних кривица живиш свој живот. И све се оне скупе на пању, отежају, а онда одсецањем главе распрше у Васиони. И тада си, ваљда, слободан. За случај да ти израсте нова глава, чека те, можда, мало другачији сценарио: на пример, смогнеш снагу да егзекутора брзим окретом ставиш на пањ. А каква би ствар била да, ипак, за време трајања живота имаш некакву могућност одбране? Верујем да би човек у том случају живот уложио у то право. И да би скончао миран, ослобођен стварних и измишљених кривњи; чак задовољан. Не постављам питање смисла живота јер то, на оваквим местима, нема смисла.

Cecilia Цецилиа (Cecilia) је лепа, млада студенткиња од двадесет и мало више година. Упознала сам је пре пунолетства, када сам почела да служим у кући њених родитеља. Разликује се од својих вршњака, пре свега, по снази којом упознаје живот. Свира неколико инструмената али ми се чини да је најбоља на клавиру. Можда имам такав утисак јер обично петком, када сам у њиховој кући, нагло прекине читање или боравак у кухињи, оде у музичку собу и одсвира нешто на клавиру. Њен отац, гроф др Ото Прашма (Otto Praschma), адвокат и композитор, недавно ме, излазећи из те собе, пита: „Гага, који је Ваш омиљени композитор?“

75 „Моцарт и Вагнер“ – одговарам. „И мој отац је волео Вагнера“ – нагло је завршио разговор и ушао у своју собу. Цецилиа је од родитеља наследила многе природне дарове, не само музичке и кулинарске. Много путује и чита, истовремено неколико књига; на пример Фојербаха, ране радове Маркса и Кафку. При крају је студија психологије а на јесен ће уписати још један факултет – политичке науке. У сложеним околностима у којима је расла, формирала је и разгранала много животних интересовања. У двадесетој години, поставила је на сцену аматерског позоришта представу „Први у последњем реду“, по броју посетилаца, закључујем врло успешно. Сцена у којој је Цецилиа у белом, на белој подлози, склупчана у кавезу, искоришћена је за најаву представе. Приликом недавног сусрета, поклонила сам јој моју нову збирку поезије. Тада је изразила жељу да учи ћирилицу. И синоћ од ње добијам поруку на српском језику, у латиничном писму: „Gaga, kako si? Vrijeme je lijepo danas. Sunce sija. Učim jezik. Govorim malo.“ Уз пријатеље Хрвате и Србе, студенте са факултета, веома брзо учи наш језик. Изненађена, уз похвалу, одговарам јој на српском да тако настави и даље. Захваљује се кратком реченицом поново на српском и једном дужом, на немачком језику: „Лаку ноћ Гага, ich gehe gleich schlafen! Lerne jeden Tag bis wir miteinander viel sprechen können.“ После само неколико тренутака, добијам говорну поруку од непознатог младића: „Добро вече госпођо, Цецилиа ми је показала Вашу поезију, морам рећи да је изванредна. Лаку ноћ.“

Божићно чело Има тренутака у кризним временима када оно што не уради сунце, за вас ураде неки људи. Данас, пола сата након што је велики сат на старој златари у Хексту означио подне, на вратима нашег стана огласило се звоно. Господин Прашма, композитор и уважени немачки адвокат, са

великим пакетом, долази нам у посету. Пакет је повећи, дужине око метар и по и тежак неколико килограма. У пакету – чело. Иако у стању шока, успела сам да му срдачно пожелим добродошлицу, понудила столицу, јело и пиће. Сео је, одбивши послужење. Требало му је само мало ваздуха. Кад се примирио, захвалила сам се најбоље што сам умела и питала колико то кошта? „Не кошта ништа“, одговорио је, „то вам је божићни поклон за кћерку која жели овај инструмент.“ Убрзо је устао и отишао. Неколико сати ми је требало да се приберем. Неко ко је дубоко у деветој деценији живота, грофовског порекла, ко не признаје смрт, ко једе сребрном кашиком; неко ко живи музику и чији је океан година испуњен тоновима свих боја, помислио је на тренутак на нечију жељу и, пола сата након што је звоно на старој златари у Хексту означило подне, заличио на зрак сунца просутог под туђим небом.

75 Миљан Милановић УТИЦАЈ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА НА РЕОРГАНИЗАЦИЈУ ПОСЛОВАЊА Њене боје су свуда унаоколо, и још многе друге ситнице. Кад год се окренем, оборим нешто. Затресем штафелај са започетим платном, истресем четкице из празне кригле обложене скорелим темперама, или проспем шољу кафе. Па још неколико њих на путу до тоалета. Једну за другом. Изненаде као мине. Оставља их на различитим местима. На водокотлић, преко машине за прање веша, уз ивицу прозора. Скоро увек се исфлекам пред одлазак на посао. Хаотична брачна заједница. Она се саплиће о дебеле, беле чарапе. Удобне су за дуге шетње. Зато обожавам да их носим. Подиже и баца усране гаће са столице. Гази фактуре по поду. Понекада на њима црта. Прави скице. Онда се свађамо и отимамо око истог папира. Њој су од интереса цртежи, а мени су битне бројке. Ја сводим рачуне инвеститорима за хотеле на приморју, бродоградилиштима, трговцима дуваном и приватним медицинским клиникама. Она слика. Умало девета година како припрема своју прву изложбу. Моја жена бесни када је пробудим. Ноћ или поподне. Телефон или додир. Нема разлике. Највише на свету воли да спава. Ја највише на свету волим да посматрам буру. Такви смо ми. Мазимо се наизменично. Масирамо стопала. Она моја, ја њена. Истовремено. Бројимо плодне дане. Водимо љубав. Испијамо вино. Спремамо вечере. Углавном пасте. То је најједноставније. Различите варијанте. Морски плодови, поврће, стари сир, лист свежег босиљка. Искључиво с таљателама. Досађујемо се. Прдимо. Бодримо се. Бирамо намештај. Увек нешто изнова преуређујемо. Ја бих свуда да поставим полице за своју литературу из економије. Она тражи простора за слике. Онда се свађамо. Остављамо једно друго. Одлазимо заувек и псујемо. Делимо имовину. Појебемо се. То буде јако добро. Па се миримо и захваљујемо Богу што смо се упознали. Задовољни смо и безбрижни. Идеја да заувек останемо заједно заиста има смисла. „Шта би ти без мене?” „Ништа. Све би било једна велика празнина”, одговорио сам.

Недуго затим је нестала. Најпре је престала да дрема викендом поподне. Обично се након обилног ручка завалимо у љуљашку и кусамо сладолед док нам главе не клону. Јадран шуми у даљини. Лето. „Не могу више овако”, само је изненада рекла. „Океј, не морамо да се љуљамо. Хоћеш да гледамо неки филм, или да играмо монопол? Ни мени се не дрема.” „Ма, не знам. Престала сам да будем страствена по питању спавања.” Почела је да се буди ноћу. Ходала би по дневној соби до јутра. Понекада би излазила. Лутала двориштем. Чупала траву и тресла дрвеће. Последњих шест месеци уопште није спавала. Нашла се заробљена у чудном стању. Онда су јој доктори рекли за ту ретку болест. Наследна је. С мајчине стране. Погледала ме је изгубљено и рекла да је срећа што немамо деце. Убрзо након тога одузела је сама себи живот. Среда на четвртак ноћу. Зубном пастом. Не једном, већ две. Жвакала је и гутала. Пенило је док се није удавила. „То је заиста немогуће”, рекла је докторка хитне помоћи. „То се не би догодило да је имала здрав сан”, рекао је доктор приликом закључивања њеног случаја. Добро сам се исплакао. Нагутао седативима и заспао. Јадран је напољу дивљао. *** Моја жена је често у друштву говорила како сам ја њен армадило. И то се једног дана у јулу, пре шест година заиста и догодило. Најпре је све изгледало као мала бубуљица између плећки с којом је требало бити стрпљив и нагло је стиснути чим сазри, али она је бивала све већа и тврђа. Из ње је изронила кост и почела да се грана. Тако сам у року од две недеље добио оклоп на леђима. Деца наших познаника су ми се ругала. Њихови очеви имају челичне удове, пераја, сабљасте зубе или сурлу. Оклоп је ретка и непопуларна ствар. Неки људи су мислили да сам глиптодон, али не, ја сам био армадило. И то нисам могао да променим. Након извесног времена, навикао сам се на то што јесам. И изградио самопоуздање. Постао сам тврд и успешан. У свим сегментима живота. Напредовао сам на послу. Оклоп ми је отпао два дана након њене смрти. Најпре је почео

75 да трули. Око крајева. Средина је била још увек добра. И прилично чврста. *** Никада нисам посебно марио за персијску мачку коју је моја жена обожавала. Али, по навици, кренуо сам да сипам храну. Метална чинија је пуна. Здела с водом нетакнута. Вратио сам садржај шаке у џак и позвао Добрилу. Тако је зовемо. Тако смо је звали. Отварам улазна врата. Вичем. Мрзим ту мачку. Нема је. Нема ни њене кутије с песком. Зовем свастику. Она гаји нека посебна осећања према том длакавом јастуку с ногама. „Успео си.” „Како то мислиш?” „Отарасио си је се.” „То није истина. Волео сам је.” „Волео си је?” „Волим је.” „Па, где је онда?” *** Добио сам десест радних дана да се доведем у ред. Није ми било потребно толико. Али, из фирме су инсистирали. Они воде рачуна о приватним проблемима запослених. То је битна ставка. Желе да помогну. Закључили су, исцрпним истраживањем, да срећни и задовољни радници доприносе више. Првог радног дана, након паузе, отишао сам лежерно обучен. У адидас тренерици. Онако како сам се и пробудио. Никоме није сметало. Или нису хтели да ме гњаве корпорацијским срањима. Кошуље. Кошуље. Сакои. Одела. Ти представљаш фирму, човече. Ти ниси ти. У радно време ти си ми. Ми смо зајебани. Уверљиви. Јединствени. Кравата. Шта је с краватом? Ништа од тога. Носим кломпе. Црне. Дискретне. Диван дан. И главоња је стрпљив. „Свестан сам колико си сада рањив, али временом чеш опет да очврснеш.”

Седим у канцеларији и испитујем пространство. Терасасти виногради у даљини су у магли. То ме чини депримираним. Волим да посматрам те редове. Нисам расположен за предмете и тегет регистре. Црвених се бојим. Удишем. Издишем. Полако. Довољно је само да постојим. Чудан осећај. „Колико још да чекамо?”, рекао је након паузе за ручак. „Шта се десило с пејзажом?”, питао сам. Још једном је покушао да ме дигне и мотивише. Након шестог пута је проценио да и даље није прави тренутак, али је ипак покушао. То му је у опису посла. Да се шепури. Намрштен сам и замишљен. Време пролази. Најпре је говорио о клијенту, па о томе колико је све то битно за нас. Његово шарено перје подрхтава, док изговара устаљене фразе са задршком. Иде ми на курац. Паун. Ћуран. Бљак. Морам да се потрудим. Сви једемо исти хлеб. Једина битна ствар у животу је да стигнемо на време. Брзо и квалитетно. Јединствен концепт успеха. Клијент мора да буде задовољан. То нас чини великим. По томе смо изнад осталих. Његове речи у почетку јако одзвањају. Бла! Бла! Бла! И то што говори има смисла. Бла. Бла. Блаблаблабла... Онда све губи драж. Најпре много јасније чујем како колега на крају ходника гужва папир. Гризе селотејп траку. Неки аутомобил напољу штуца. Чујем особу која трчи, док јој кључеви звецкају у џепу. Онда чујем ветар и таласе, па морски краставац како се помера у плићаку. Срећан сам. *** Аларм у седам. Нагло устајем из кревета. У мени се буди жеља, као светлуцав жар који се пали. Поново волим свој посао. То је одлично. Најбитнија ствар за постизање циља. Врела помисао да сам добар у томе што радим. Доказивање. Изнова и изнова. Каријера. Резултати. Напредак. Изазови чекају на мене. Вребају. Као гладна звер. Перем зубе. Облачим кошуљу. Сива кошуља. Розе кошуља. Кравата. Обувам спенсерице. Прескачем степенике. Не смем да закасним. То је битно. Као што главоња каже, ми смо овде да успемо и победимо остале. Онда сам осетио ветар. У гаражи. Неочекивано. Врата су затворена. Аутомобил је нестао. Закаснићу. Као шестогодишњак, мислио сам да ветар заправо не дува. Мислио сам да имам тај осећај на лицу зато што тако брзо трчим. И било ми је лако да побеђујем измишљене супарнике трчећи по 87

75 пропланцима и избразданим ораницама с јесени. Сада сам у великој планетарној трци. Њен крај, а ни почетак, не могу да провалим. Овде није поента колико брзо трчим. Престиже ме група уско збијених средовечних џогера у спортској опреми. Журим на посао. На великом зиду који преграђује хуманост и охолост, између позоришта и одвратне националистичке политичке опције, исцртан је графит Визионари се осврћу на будућност, а ми на прошлост. Схватам једну истину. Дуго ми је требало. Перфидни и глупи људи освајају свет. Томе се супротставља једна бундева. Кој курац се овде дешава? Вичу кочијаши који су остали без коња. Све ово нема никаквог смисла. Ни неко сутра, ни јуче, а ни ово данас. Мој посао. Моја ситуација. Аларм у седам. Главоња. Његово перје. Персијска мачка. Мушкарац – жена. Однос. Институција. Гутање зубне пасте. Армадило. И тиква. Тиква. Пространство где је до јуче била огромна зграда и паркинг, поплочано је белим керамичким плочицама. Прстом чепркам свежу фугу. Моја каријера је нестала. Седам на један од преосталих ивичњака и чекам. Наилази трамвај. Последња станица. Оглашава се возач. Надаље нема шина. „А мој посао?” „Нема ни њега. Потражи нешто друго. Паметан си. Ниси дете. Снађи се.” „А тако смо лепо сарађивали.”

*** Када сам имао седам, читав свет ми је изгледао као фабрика лизалица. А онда је нестало магије и одраз у огледалу постао је дисторзирана јава. Од тада се све променило и мутирало у гадан, масан виц. Свет се променио. Или је можда остао исти. Ја сам се променио. Постао сам сличан њему. Имун на лажи. Присећам се првог интервјуа за посао. Баш на овом истом месту. Ту где сам провео пола свог живота. Неколико дана након дипломирања. Као да сам престрављен крочио у мочвару пуну алигатора. Са зебњом гледам у самоувереног послодавца. Власник фирме. Представио се скраћеницом ЦЕО. Питам га шта то значи. Слежем раменима. Љубичаста марамица вири из џепа на сакоу. На реверу има извезен лого фирме. Свеже обријан господин до њега чисти прашину с породичне слике. Он каже да је ЦТО. Трећи господин стоји. „Добар дан. Прво, желео бих да захвалим свима на интересовању за посао у нашој фирми”, грми као да говори кроз мегафон. Она је ЦХРО. „Пред вама је тест који ће нам помоћи да број кандидата који улазе у финални круг ограничимо на шест. Срећно!” Дуго ме је власник фирме одмеравао док нервозно чешам браду. „Реците ми, видим одлично сте урадили улазни тест, где видите себе за пет година?” Где? Где? Где? Где? Где? Где? Где? Где? Где? Где? Одјекује. Где? Где? Где? У Индији. На Куби. На Тибету. У чељустима алигатора који се мучи да ме прогута.

75 Газда фирме је Бог, али ја нисам веровао у таква божанства. Одувек сам гајио симпатије к Дионису. Купке, вино и секс. То је права ствар, дечаче. Помахнитале оргије с Менадама. Доживљавам екстазу и ослобађам се свих овоземаљских стега. Здепасти Силен полива ме вином из амфора и постајем сатир с коњским ушима, репом и набреклим курцем. Играмо слободни и грешни у дугој, пијаној поворци. „Језик ти је зелен”, рекао сам. „Жваћем доларе”, рекао је. Газда фирме у коју су ме примили је Немац. Дупло божанство. Chase money, not women . Понављао је као мантру. Углађен. Смирен. Сталожен. Са сребрним пипцима. У годинама када не би требало ни да му се диже без вијагре. Али хормони га невероватно пуцају на амбиције. За време састанка попије литар зеленог чаја. За пословну вечеру пије коњак са зрнцима кафе. Њих крцка савршено белим зубима. Лагано. Док му причам о себи. Он је као фазан који тргује нојевим јајима. Могао сам много да научим од њега. Уместо тога, протраћио сам своје време на сањарења. *** Затварам се у кућу. Отварам конзерву пасуља. Сипам у тањир и подгревам. Кроз прозор гледам комшију, из петоспратнице преко пута, како покушава да патуљастог шнауцера изведе у шетњу. Кусам. Бришем бркове. Бацам поглед на нашу заједничку фотографију. Моја покојна жена се смеје. Ја дувам маслачак. Једина урамљена која је преостала. Све друге су испариле. Као и већина мог доњег рубља, алата из оставе и посуђа. Кер застаје на трећем степенику и неће даље. Корпулентни власник се савија и љуби га у њушку. Умиљава се. Моли га да крене. Пас одбија. Улица између ограде мог дворишта и тротоара наспрамне зграде је под белим плочицама. Цео град полако постаје тоалет. Пас се напокон спушта и запишава ивичњак. После тога бежи натраг к улазу. Власник бесно притиска интерфон. Зграбио сам мобилни и кренуо редом по именику. Желим да разговарам с неким. О небитним стварима. Беспослен сам. Немам хоби. Немам идеју. Окрећем бројеве. Редом. Исти, по неколико пута. Заузето. Онда се неко јавља. У телефону пише молер. „Добар дан.” 90

„Не радим више”, рекао је. „Ви сте једном кречили код мене. Све у бело. Сећате ли се?” „Тако се најлакше види кад је прљаво. Жао ми је, не радим више”, рекао је. Онда се зачуло неподношљиво шуштање. Зовем даље. „Докторе!?” „Више нисам лекар, сада сам шинтер”, прекинуо је везу. Позивам све редом. Е. Ф. Г... Нико није расположен за разговор. Једна госпођа је видно уплашена. Рекла је да јој је нестао зец. Рекао сам да је разумем. Онда је дуго плакала и није прозборила ништа. Одлучио сам да насликам нешто на празним жениним платнима. Нисам могао да пронађем четкице. Сликам прстима. Развлачим неконтролисано боје. Напољу бесни олуја. Нестало је струје. Осећам се као згњечени парадајз. Завлачим се под јорган. Изненада је утихнуло. Откривам лице. Око мене језива белина. Млечно небо и плочице. Тврде и хладне. И ничег више. Све је нестало. У даљини видим црну тачку. Крећем к њој. Најпре опрезно, а потом све брже и брже. Јурим. Зној ми се слива с чела. Тачка прераста у чистачицу. Носи тегет мантил. Брише равномерним дугим покретима. Пред њом жута табла с натписом: Пажња, клизав под! Погледала ме је и насмешила се. „Готова сам за данас.” Чврсто сам стегао џогер.

75 Марко Костић ИНСТРУМЕНТ Највећи проблем био је како спустити ковчег са четвртог спрата у згради без лифта. Разна решења падала су на памет, али је свако захтевало подршку бар још једног човека, на коју он није могао да рачуна. Тако да је после неколико страховито напорних силазака на улицу, решио да угради точкове на једном крају ковчега, а посебно ојачане дршке на другом. Ти додаци су му у великој мери олакшали живот и он је сада релативно лако силазио низ степенице, праћен по којим згранутим погледом комшија, излазио на улицу, где су погледи добијали арому збуњености и знатижеље, пењао га некако у аутобус, где су се погледи бојили страхом и силазио у центру, где је, као и сваког дана, постављао своју опрему и где је из погледа расло цвеће обожавања. Најпре је постављао микрофоне, на прецизно одређеним местима, повезивао их са појачалом, а појачало са извором електричне енергије код љубазних продавачица из комшилука. Чим би га приметили, људи би почели да се окупљају, заборављали би на обавезе, договоре, маршруте извлачили из торби претходно (најчешће несвесно) припремљене картоне, комаде стиропора, јастучиће... и седали око њега, трудећи се да заузму што боље место. То нису били било који људи. Никако! Требало је имати посебне уши за уметност коју је стварао, бар мало ишчашену душу и оковани разум у подруму зачараног замка. Пролазили су туда и они са великим ушима, али нису се усуђивали бацити ништа у правцу нашег уметника, сем презривих погледа и брзо се удаљавали да их, не дај Боже, не би случајно помешали са симпатизерима те бласфемије. Хоклицу је постављао на тачно одређеном месту, како би озвучење могло ухватити сваку нијансу звука скривену у инструменту. Њено постављање било је знак публици да урони у тишину, коју ће ускоро дефлорисати моћна, незаборавна мелодија. А онда је извлачио инструмент. Био је тежак, незграпан, видело се како се уметник мучи да га постави у одговарајући положај и како његов труд може изазвати смехотворни ефекат, али се чак ни најповршнији посетиоци ове светковине нису усуђивали да смехом запрљају чедну тишину која их је окруживала. После неколико минута борбе, инструмент би био подешен и остајао тако

петрифициран, али испуњен страховитом енергијом, само вештом погледу доступном, која се осећала у ваздуху и коју је само маестро знао претворити у звук. Чаролија је почињала тихо, једва чујни ритам пиркао је душама реципијената, који су чврсто стискали руке једни другима ишчекујући олују што се слутила иза хоризонта догађаја. Маестро је био у трансу, чинило се да је своје руке уступио неком заборављеном божанству и да само посматра како се надреално вешто крећу по инструменту претварајући га у пријемник древних звукова из доба када је постојање још било чедно, незапрљано нагомиланим искуством човечанства. Ритам је бивао све јачи, комплекснији, на лицима слушалаца смењивале су се гримасе страха, радости очаја и одушевљења. Носио је њихове умове далеко од прашњавог балканског трга, далеко од двадесет првог века, далеко од ланаца каузалности и приближавао их нечему неизрецивом, нечему што је гутало све индивидуалности и сливало шаренило света у једну једину нијансу, сем које, у ствари, ништа друго и није постојало. И само у пар секунди климакса, на тргу више није било никога, сем једне једине бескрајне душе, заробљене у простору и времену, брутално пробуђене и опет гурнуте иза кулиса стварности. Пар тренутака тишине, а онда громогласан аплауз публике, која је опет откривала своје руке и радосно их спајала изнова и изнова, чинећи звук који је подсећао на летњу кишу. Маестро би се невешто поклонио и стидљиво показао ка шеширу крај инструмента. Док је паковао опрему шешир би био окупан новчаницама које би он сипао по инструменту, а потом затварао ковчег и одлазио. Било је неизрециво теже попети се до стана, него сићи на улицу, али рутина је донела пар трикова који су процес олакшавали, те је маестро сваки пут мало брже стизао до стана и често чикао себе како би сламањем бесмислених рекорда унео ветрић узбуђења у извршавање те мучне свакодневне обавезе. По уласку у стан, осетио би лахор олакшања, како му милује лице, нежно спустао ковчег на под и бојажљиво отварао поклопац. Гомила новчаница свих апоена, прекривала га је у потпуности и он их поче ређати по величини. Иако је, на крају тог процеса, у рукама држао позамашну своту, осетио је чудан немир који као да није допирао из његове душе. По инерцији, лупио је пар пута по инструменту. Деловао је раштимано. Приписао је то улицама пуним рупа, одвратном степеништу и осталим разумним разлозима, трудећи се да отера оне друге, што су се стидљиво помаљали из 93

75 подсвести. Ипак, устаде, одложи новац у шупљину иза плочица, па приђе ковчегу. И опет се безразложни немир, попут кужног задаха, увуче у груди. Пажљиво је извукао инструмент и отпочео рутинско чишћење и штимовање, али ма колико се трудио да му врати онај карактеристични звук, који су рупе одузеле, није му полазило за руком. Нервозно га је одгурнуо, прикачио на апаратуру и отишао под туш. Капљице су клизиле по његовом телу и односиле непријатни осећај, уживао је у води, дуго, све док га изненадна хладноћа није тргла из заноса и натерала да се врати у реалност. Крочио је у собу освежен, али брже него иначе пројурио кроз њу, задржавајући дах, како би у кухињи пронашао нешто за јело. Тамо је опет дубоко удахнуо, као да је у ваздуху собе било нечег погрешног. Предуго је јео. Време је однело сво светло Звезде и морао се послужити сурогатом. Соба је изгледала потпуно исто, окамењена у свом минималистичком руху, али је нешто у њој дефинитивно било погрешно. Оставио је светло упаљено, легао и покрио се преко главе. Немир је мутирао у страх и он је сатима дрхтао под ћебетом слутећи немогуће кретање свуда око себе. Пред зору, сан је успео да га добије. Сав сломљен и укочен, испузао је из скровишта када је дан већ добио боре. Тешко се кретао, удови су му се грчили, па је опет водом покушао да спере тај осећај са себе. И заиста, након туширања осећао се боље. Ушао је пркосно у собу, спаковао инструмент и кренуо, по први пут, без доручка. Знао је да га већ чекају, да су забринути, да су можда помислили и на најгоре, да је и извор божанске музике подложан ентропији и да ће га њихова жеђ можда надживети. Степениште је пружало стандардни отпор, али је он са чуђењем осетио како му прија патња инструмента. Улица га дочека са гађењем и он пожури ка станици, немоћан да се носи са негативном енергијом, која се иначе одбијала од штита његовог поноса. Његова публика била му је потребна више но икада. Морао је да врати изгубљени сјај, да на ватри аплауза спали демона немира. Узвици одобравања, олакшања, скандирања његовог имена испунише трг када се он појави. Ужурбано је постављао опрему, праћен погледима пуним чежње. Гледао је масу око себе, попут мајке која је пронашла своје уплакано дете, изгубљено у непознатом, претећем свету и које је, најзад спокојно, чекало своју успаванку. Док је извлачио инструмент, осети хладно сечиво у грудима, али задржа осмех на лицу и поклони се публици. Тишина паде на трг, а његове руке претворише се у звук. Посматрао их је, још једном, како се невероватно брзо крећу по њему, како краду заумну 94

мелодију и дарују је осујећенима, како их дозивају из пећине на светло, како пресецају чворове страха... А онда, јецаји га почеше враћати натраг и он постаде свестан звука који је стварао. У паници, одгурну инструмент и угледа њихова ужаснута лица. Као да је нежни анђео скинуо маску и пред њима се указала огавна траума заустављеног детињства. Грцали су, јецали, губили свест, покушавали да побегну, па се опет враћали, немоћни да напусте то језиво место. Осећао је како нешто страшно расте преко пута њега, угурао је инструмент и опрему у ковчег и појурио ка кући праћен повицима пуним мржње. Ходао је кроз маглу, док су му кораци постајали све тежи како се приближавао циљу. Натчовечанским напором попео се до стана, увукао ковчег унутра и пао на под. Сати су прождирали снагу његових удова. Витални знаци утишали су се до неопходног минимума. Још је само комадићима свести молио некога за милост, за још мало времена. У потпуном мраку, ни будан ни уснуо, желео је свим срцем да врисне, да својим криком преплаши оно што га већ сатима посматра и чека свој ред... Мрак је био ту и када је опет отворио очи. И када је осетио труцкаво кретање. И када га је бука улице зграбила. И када је чуо брундање аутобуса. И када је чуо клицање масе. И када се поклопац подиже, би светлост...

75 Дамир Пешић ЖЕНА – Ацо, стоко пијана!!! Говедо једно, шта си то направио? Као плотун мерзера у ровове несрећних српских војника на Кајмакчалану, грунула је ова реченица у Ацине уши. Скочио је као опаљен и уплашен заурлао: – Иди, бре, жено у пизду материну! Шта се дерњаш од раног јутра? Јеси ли ти нормална? – Да ли сам ја нормална? Да ли си ти нормалан, свињо? Правиш од ове куће свињац, ето шта ти радиш! Погледај се на шта личиш... Требало је да послушам моју мајку. Лепо ми је рекла да се не удајем за тебе, а ја ћурка заљубљена, још сам побегла од куће. За кога? За стоку, ето за кога! – Море, требало је ја да послушам твоју мајку! – помисли Аца. Ова убиствена канонада његове жене њему је била више него напорна. Био је тешко мамуран и није баш најбоље разумео разлог овог њеног хистерисања. – Аман, жено, хоћеш ли да ми кажеш зашто се дереш, побогу? Бомбардовање се настављало: – Још ме пита зашто се дерем... Па, погледај поред кревета, мамлазе један! Аца је тешком муком, савио главу према поду, са леве стране кревета, на којој је увек спавао, и видео бару бљувотине. Могао је да разазна све што је натрпао у себе претходне ноћи, а што његов организам отрован алкохолом, није успео да свари. Припала му је мука од изгледа и смрада оне токсичне гомиле, па је моментално одлетео у купатило. – Ето, шта зна свиња... Ма, каква свиња, то је увреда за животињу! Нисам ти ја мајка, да трчим нон-стоп за тобом и чистим, знаш? Марш код ње, па нека те она двори. Џукело једна!!! Дејство ове тешке артиљерије, прекинула је баражна ватра Ациних лаких пољских топова. Испуштао је душу у купатилу, повраћајући и на уста и на нос... То, као да је дало крила његовој жени:

– Ригај, ригај, коњино. Ништа друго и не знаш! Зашто се хваташ за флашу кад не знаш да пијеш? Урољао си се, па ниси знао ни како се зовеш? А, јуначино? Не чујеш се? – Бууеее.... – давао је одговор Аца, празнећи свој желудац. – Ето га, порева као магаре! Ову реченицу често је изговарала баба Ацине жене Аните. Она сама користила би је сваки пут кад се њен муж будио на овај начин. Ацина артиљерија убрзо је остала без муниције, и он лагано устаде из чучећег става, из кога је дејствовао по керамичкој шољи. Опрао је зубе и лаганим кораком, вукући се као пребијена мачка, изашао из купатила. – Анита, престани, молим те... Пући ће ми глава... – И треба да ти пукне! Кад немаш меру низашта... Покушавао је Аца да се присети синоћњих дешавања али никако није успевао. Не само сад, него никада, кад се префорсира пијанчењем, није могао да се сети шта је радио претходне ноћи. Његови пријатељи знали су за овај његов blackout и стално су измишљали разне приче, у којима је он био главни јунак. Шалу би увек упропастио један од њих, који, од смеха, више не би могао да се суздржи, па је Аца брзо схватао да га лажу. Иако се бринуо за своје стање, настављао је са опијањем, кад год би се пружила добра прилика. Његова жена Анита, прелепа плавуша од двадесет седам година, трпела је сва његова стања јер га је искрено волела и уживала је у пажњи и поклонима које је добијала од њега. Она је била запошљена у музеју, на месту археолога. Већи део године боравила је по ископинама и налазиштима, али Аци то није сметало. Чак му је и одговарало, јер је понекад уживао у својој слободи добијеној овим самовањем, због њеног одсуства. Радио је у банци и био директор одсека за кредитирање малих и средњих предузећа. На радно место никада није дошао под дејством алкохола и избегавао је било какав вид дружења које се одвијало током радне недеље, знајући за своје стање, и докле би оно могло да га доведе. Био је врло пријатан и забаван човек, па његови пријатељи никад нису пропуштали прилику да га позову на дружење. Ипак, држећи до својих ставова, Аца је константно одбијао позиве који су се тицали дружења радним данима.

75 Обожавао је фудбал, и знао је да се пријатељи увек организују за праћење преноса утакмица Лиге шампиона и Купа Уефа, уторком, средом и четвртком, али би увек остајао кући и гледао преносе сам или са женом. Она није волела фудбал, али је волела друштво свог мужа и била срећна што је остајао са њом током тих вечери, па је ћутке и она посматрала неке људе што трче лево-десно шутирајући лопту. Није знала ни шта су бекови, ни која је улога задњег везног, ни шта је формација 4-4-2, али је знала да ужива у Ацином загрљају и то јој је било више него довољно. Када је била одсутна због њених „гробарских похода“, како их је звао, Аца је утакмице гледао сам. Били су у браку већ три године али због пословних обавеза још нису имали деце. Живели су у великом трособном стану, који је изабрала његова жена. Хтела је да буде простран и за њих и за децу, коју би евентуално изродили. Анита је била спремна чак и да напусти посао уколико би остала у другом стању, али Аца није желео ништа да препусти случају. Приликом сексуалних односа са Анитом редовно је користио кондоме и није желео „да оде на робију пре времена“, како је називао родитељство. „За сад ми је довољна и ова једна казна што је служим“, говорио би, алудирајући на брак. Сви би се смејали тој шали, чак и његова жена, али нису схватали да он још није био спреман да буде отац. За то је крив његов пријатељ који му је рекао , да се, кад дођу деца, живот завршава. А он је хтео да још мало поживи без обавеза и превеликих одговорности које деца доносе. – Ричеш волино, као да те набијају на колац. Шта ли ће комшилук да каже? – није престајала Анита Аца је покушавао да се присети претходне вечери, не обраћајући много пажњу на заједљиве коментаре своје супруге. Знао је да их је Боле, њихов пријатељ, позвао у кафану „Златни ђерам“, на вечеру поводом крштења сина. Мотао је догађаје унатраг и схватио да се не сећа ничега што се десило после чорбе! Могао је доста да попије, али га је брзо „хватало“, па није знао да оцени колико му је доста. – Маче... – рекао је стидљиво, – јесам ли направио неку глупост синоћ? – Глупост сам направила ја кад сам се удала за тебе! – није престајала Анита.

Знао је Аца да она то не мисли озбиљно и да је бесна због орнамента којим је украсио под, а који она мора да очисти. – Љубави, молим те, олабави мало...Стварно ми је жао. Не љути се, молим те. – Олабавићу се ја, кад одем одавде, пијанице. Да ми се смири глава... – Срећо, знаш да то никада неће да се деси. Превише ме волиш да би побегла од мене... Знала је Анита да је његова реченица у потпуности тачна, али се и даље није предавала: – Волим ја човека, а не свињу! Ухватио је нежно за руку, умирући од главобоље, и спустио је Аниту на кревет. Сео је поред ње, пољубио је у косу и рекао: – Извини... Ово је изгледа упалило. Анита је мирно седела и гледала у под. – Зашто се љутиш на мене, кад знаш да те волим највише на свету? – Зато што имаш тридесет пет година, али се понашаш као да си у пубертету... – рекла је тихо, не дижући поглед И он је погледао у под и видео поред кревета, тик иза његове десне ноге, кондом. Био је сув и развучен. Анита га још није пронашла, иначе би и због тога урлала. Схватио је у чему је била ствар. Вероватно је, кад су се синоћ вратили кући, онако пијан, желео да спава са њом, па је ставио кондом, али га је, због попијене количине издао „сполни апарат“, па је само скинуо и бацио кондом и легао да спава. То је у највећеој мери и била фрустрација његове жене. Једном му је неки сељак, Анитин рођак, у кафани, на некој прослави, кад је хтео да му долије пиће у полупуну чашу, рекао „Чаша се не досипује, жена се не дојебује“. Тад није схватио значење те реченице, али му је убрзо постала више него јасна. Анита није волела да се он попне на њу па да прекине у пола посла. Једном се тако преварио, кад се, усред секса, јавио на телефон. После разговора, он је хтео да настави где је стао а она није хтела да спава с њим три недеље. Размишљао је да ли је поново направио исту грешку. Најгоре за мушкарца је кад остави жену незадовољену. Она је као украсна „жива“ ограда. Ако је не крешеш редовно, оде она код комшије....Одлучио је да се искупи за синоћњи пропуст. Пољубио је

75 Аниту нежно у врат. Кад је чуо њен уздах, знао је да је на правом путу за опрост грехова. Као Тантал, мучио се да избегне ново повраћање, у Анитином загрљају. Муке су му биле тешке али слатке. После неког времена, мучнина је мало попустила и он је својски прионуо на „покајање“. Анита је свршавала као суманута, а он је молио Бога, да ово не потраје још дуго. Свевишњи је услишио његове молбе кад је рекла : – Хоћемо заједно? Није ни морао да јој одговори, само је убрзао покрете и пола минута касније, стезали су једно друго у оргазмичном грчу. Отишли су заједно на туширање и, у кабини, покајали се још једном, на брзину. Грешнику је све било опроштено...

*** Месец дана касније, у среду, Анита је добила позив, да за викенд иде у Шаркамен, село у Неготинској крајини, ради ископавања, на археолошком налазишту. Када је рекла Аци, он се први пут побунио због њеног одласка: – Па, где баш сад да те позову? Знаш да у суботу идемо на свадбу код моје сестре од тетке? Зар треба сам да се појавим тамо? – Шта да радим, љубави? То ми је посао...Поклон сам купила и ставила га у ормар, у спаваћој соби. Пази да га не заборавиш кад пођеш, смотанко мој... – Не можеш никако да се извучеш? – Жао ми је, али не могу. Два дана након овог разговора, у петак, пре зоре, отишла је. Суботу је Аца дочекао нервозан. Такав је и отишао у цркву, на венчање. Људи су га опомињали да се разведри, ипак је он некакав брат, и не ваља да се мршти на дан весеља. Њему самом до тог весеља уопште није ни било. Отишли су након венчања у ресторан, на ручак. И поред свих присутних, он је солирао.Волео је Анитино друштво. Имала је смисао за хумор који је њему одговарао и разумела је ствари које многи људи нису могли да разумеју. Сада је био сам. Није волео да игра по весељима, а није ни она, па су увек били

100

једно поред другог. Стално ју је грлио и обасипао пољупцима, а она се осећала као најбитнија и најпожељнија жена на свету. Зато је и одлучила да га изненади и, у суботу, аутобусом, дође на венчање. Њену намеру спречило је асфалтирање магистралног пута Зјечар – Параћин, па је четири сата провела само чекајући да се пут отвори за саобраћај. Још пар сати путовања дало је Аци сасвим довољно времена да се, незадовољан својом самоћом, поново усвињи. Затекла га је како пијан, лиже половину лимуна, испред трубача. Питала је, у чуду, пријатеља шта ради њен муж, а он јој је рекао да Цигани нису хтели да му свирају „Изгубљено јагње“. Трубачи су га псовали, јер им је, гледајући Ацу како цеди онај лимун у своја уста, пљувачка текла у потоцима и запушавала им инструменте, па су са великим тешкоћама свирали. Кад је видео Аниту, од среће се попео на сто и ишутирао све тањире који су се на њему налазили. Не обраћајући пажњу на људе који су се разбежали да не би добили сарму и печење на свечана одела и хаљине, почео је да се дере на сав глас „Стигла ми жена“, надјачавајући лимени оркестар. Поседели су на свадби још неко време, па су отишли кући. Аца је, још од улазних врата почео да скида Анитину одећу и да је гризе и љуби. Док је она отишла у купатило да се окупа, он је распалио албум Норе Џонс и чекао је у кревету, са већ навученим кондомом. Кад је легла у кревет, наставио је да је љуби по врату и дојкама, а затим прешао на стомак. Анита је уживајући, дрхтала. А онда је њено уживање прекинуло паклено брундање њеног мужа. Није могла да верује шта јој се догодило. Пијани Аца заспао је ту, на њеном стомаку и захркао. То је била кап која је прелила чашу. Гурнула је са себе, млитаву телесину свог мужа у страну и таман кад је хтела да заурла из свег гласа, застала је. На памет јој је пала чудна злоба. Знајући да пијандура сутра неће опет ничег да се сети, скинула му је кондом и прстом га до половине, лагано угурала у Ацин анални отвор. Узела је своје ствари и пошла на аутобус, назад на ископину. Јутро је Аци опет донело мигрену и мучнину. Погледао је себе и видео да је го, као од мајке рођен. Покушавао је да се сети како је до тога дошло, и да није можда неверством, онако разваљен, изневерио Аниту. Соба је мирисала на мешавину алкохолних испарења и јаког али пријатног цветног парфема.

101

75 – Такав користи Анита – помислио је – али је она километрима далеко... Да нисам, вођен тим мирисом, налетео на неку девојку, и мислећи да је Анита, довео је кући, и блудничио са њом??? Ова мисао му је врло тешко пала. Волео је Аниту свим срцем и никад није учинио ништа што би на тај начин могло да је повреди. Устао је и забринут кренуо ка купатилу. Изненада је, подигавши се са кревета, осетио нелагодност. Пружио је руку позади и напипао нешто, што је вирило из његове задњице. Колена су заклецала а срце му је у том тренутку остало без откуцаја. Извукао је кондом из сопственог ануса и није могао да поверује шта види. Пихтијасти мозак почео је да се пуши од напора, да врати сећање на претходно вече. Није му успело. Пао је на под, сломљеног духа, и заћутао. Провео је тако на поду цео дан, све док се Анита, касно увече, није вратила са свог гробарског похода. Није јој ништа рекао. Није ни морао да јој каже. Она је већ знала је да је рат готов. Аца је безусловно капитулирао. Алкохол, од тога дана, у уста више не ставља....

102

ФОКОРЕЉЕ Иван Новчић (1972), до сада је објавио следеће књиге: Књиге песама: Ампутација душе (2003) Шифарник страдања (2008) После потопа (2018) Галиција и друге шуме (2019) Песме о кавезу (2020) Кајафин избор (2021) Јауди племена мог (2021) Бестијаријум (2022) Књиге изабраних песама: Љубав у Халдерну (2021) Проза: Срем и Суматра (збирка прича, 2017) Трн у пети (роман, 2022) Студије и есеји: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020) Доњи ракурс (есеји о филму, 2021) Преведени текстови: Писма Телемаху (избор из поезије на француском језику, 2021) Награде и признања: Награда Тома Радосављевић, за есеј Кустурица и Достојевски (2015) Награда Србољуб Митић, за књигу Галиција и друге шуме (2019)

103

75 Дом културе Ивањица (најлепша љубавна песма – Монтескјеова аутобиографија, 2020) Књига Песме о кавезу била је у ширем избору за награду Бранко Миљковић (2020) Награда Гордана Тодоровић за рукопис Бестијаријум (2021) Награда Стојан Степановић за рукопис Доручак са Диогеном (2021)

ИВАН НОВЧИЋ

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ ПОМИРЕЊЕ Оче, помиримо Тројаду и Грке, отров и вино раздвојимо громадом љубави послушајмо хумке предака, канонадом суза јединог потомка. Кости нам не трпе најезду варвара. Окачимо перо о зид вечности, победа се мери снагом спокоја. Овде су губитници градитељи истине. ФАУСТОВСКИ За све је крив ђаво За смрт што свуда вреба Болести, ратове, глад За све што се изван Ове кућерине дешава, он је крив. Спреми колац, заоштри га Кухињским ножем, Подмажи маслиновим уљем Да тој утвари ноћас станемо на пут.

104

Сунце је претворио у таму Видиш ли, ни месеца нема Кажем ти, репати је крив! Рече Фауст И склопи савез са њим. БОРДЕЛИ У борделу у Калкути услуге се наплаћују унапред, а не уназад као што то трговачки дух налаже, као што то раде знојави таксисти у Манили. Али опет тамо нема плате ни социјалног, продавачице љубави раде на проценат баш као и овде код нас чувари паркинга. Једино се уназад наплаћује час смртни и ропац кад дрхтуриш и чекаш да неко невидљив испостави таксе и дуго чекани свилени гајтан.

105

75 ЗАПИС ИЗ СМЕДЕРЕВА У Смедереву, новине пишу, љута колегиница пољопривредне службе кувајући кафу својим колегама додала је извесну дозу пестицида. Многи су, срећом, полуотровани завршили само на лечењу. Најбоље је прошао Извесни Буцко Бумбар, тако га зову, не пишу новине него трачеви веле да је журио на састанак љубавни па је само сркнуо неколико капи и извукао живу главу. Тако ја, помислим, и сетим се случаја овог понекад са речима журим отрованим уместо да ћутим, сркнем и отпоздравим, и као Буцко извучем главу у ово недоба после потопа.

106

ЛАЗА КОСТИЋ Скерлић није волео Лазу Костића зато што је био чупави распојасани господин и швалер, и то га је нервирало. Што није марио за свет око себе, а свет му се дивио, што никада није био бунтовник, а највише хапшен, зато што је могао и као маторац да милује прелепу кожу млађих жена. И зато што није био песник него најбољи песник кога смо имали. ЗАНАТ „Знаш ли да поткиваш?“, пита ме швапски коњушар и гледа ме као да сам Рус у походу на Берлин. „Нисам обучен за то“, одговорих на брзину не знајући да су коњи њихови мирни, тихи и празнокрвни. Све што сам овде спознао, тамо ми није требало. А све што сам тамо радио, овде нисам говорио. Стегне ме у грлу често па прође

107

75 кад се сетим шта сам све морао да проучим, сазнам и научим. Као у Египту некад неимари закривљених пирамида. ОПЕТ СУМАТРА Није ми жао предела неосвојивих Бохола и Панаја, индонежанских острва, кристала са Боракаја натопљених млеком из дојки прелепих мелескиња, нити што никада нећу додирнути задњицу домороткиње негде на Карибима, тамо где је могућност да постанеш ајкулин оброк сведена на минимум. Али жао ми је што јој нисам пришао давне осамдесет и неке, онда када је била освојива. НЕ СЕЋАМ СЕ Не сећам се која је то песма била можда прва Било је то испод липа Гранате су певушиле

108

Записао сам пар стихова о класју кукуруза које се нервозно клатило Било је то испод липа близу спачванских шума онда када је војнику Шишку метак прошао поред слепоочнице, када смо у Ваљеву свежим гробовима били почасна паљба Зоран је остао без очију касније просула се течност у оне стихове не сећам се које боје Било је то испод липа близу спачванских шума када је један Баранин сасвим случајно пуцао у своју главу Просуо се мозак по оним строфама клизио као медовина по сувом грлу Касније смо одмарали покрај Саве додиривали Сремице и гледали како плутају године и иду низ реку ка ушћу и уливају у неку нову – не сећам се коју Не сећам се која је то песма била можда прва Њене стихове један војник исписао је на зиду своје собе Просуо мастило

109

75 чије боје само ми памтимо МУЖЈАЦИ Нема више идеализованих мужјака време је ово кулака и пенушавих курјака. Остале су разјапљене чељусти. Момци су одавно отишли у Ротердам. У Емериху сецкају лук и носе кулинарске капе. Не слушају Штулића, не читају Борхеса. Накнада је испод просека, испод просека европских колосека: пола оде за стан. Има да се попије и за комуналије. Викендом су у Амстердаму као на тезгама – тамо су жене да пробереш плаве, црне, беле... У августу се скупи сића за летовање. Тада боду шестаром тачке немих карти. СТОПАЛА Посматрам стопала свог сина. Имају сличности Са стопалима његовог деде и ујака. Чланковита, заобљена, крупна. Њихов пут Не зависи много од мене.

110

Замишљам их у мојим чизмама За један број веће Које су одавно окачене о клин Неподмазане и прашњаве И најежим се нa трен. Пожелим да су у некој лакој обући Да не газе трнолика места Да остану слободна и нежна Као у овој топлој соби Где је случајно једне ноћи Заспао поред мене. КЉУЧЕВИ Мој пријатељ из детињства Који живи на обали Костарике Позива да му дођем у госте На неколико недеља Каже: Oткада су срушене близнакиње Никада толико јефтиних летова (Чека ме барска столица И флаша чилеанског вина LasMulas). Само пожури, пожури! Каже ми он Близу је рецесија, а онда Морамо све испочетка Хоћу, хоћу! Одговарам ја Само да пронађем Кључеве од кавеза.

111

75 КАЈАФИН ИЗБОР Кајафа је бирао – да се разумемо – не поштар пред пензијом што тумачи нечитко име на препорученом писму без адресе, ни скретничар замахом, успутним рукохватом машиновођи са првог перона, него Кајафа – да се разумемо – брадати учитељ, углађен и фин, са угледом судије, прави бакалин, очи у очи изабраник – изабрани, до недеље кад немогуће постало је чудо. ЋИРКЕВА Није то био нацизам: умро је пре пада Берлина, кад су Швабе схватиле да је за освајање света потребно нешто више од плавих очију. Био је то англосаксонски нарцизам Енглеза кога сам упознао на Малти. Иако је био исте висине као ја, у кломпама је изгледао као да му је глава на небу. А док је причао, шакама је млатарао као лопатама за снег. Увек је на доручку прилазио

112

и давао нам лекције из хигијене: Never take a plate on the top јер преко њега прешло је стотину прљавих руку, на шта сам одговорио да су њихове крваве до лаката. Не знам колико је разумео мој енглески, али напрасно је престао да разговара са мном. Енглези воле да долазе на острва да се присете својих похода када су уз звуке чембала искакали из својих пловила носећи на рукама мирисе својих градова. Те зиме на Ћиркеви схватих да сам одувек био заљубљен у бродове који лове непозната места и да нисам толико трагао за њима колико су она трагала за мном. ПО КВАДРАТНОМ МЕТРУ Од писања песама купио је кућу са погледом на пресушено море. Ово му је пети брак и треће дете, али прва кућа коју је саградио од сонета и римованих цигли. Сад заљубљено гледа у нову жену као у нови рукопис, а малог сина темељно учи аз, буки, веде, глагол. Када су му порезници закуцали на врата, лепо их је угостио.

113

75 Сабирали су до касно у ноћ колико то кошта по квадрату. Једино нису могли да утврде колико кошта поезија. САН МРТВОГ ПЕСНИКА Сан сваког песника је да постане уредник: да рукописи зависе од њега, да књиге миришу на њега, да он мирише на стограмски папир новог бестселера. Сан сваког песника је да постане директор: да чистачице дрхте од њега, да секретарице стрепе од њега, да се не обазире на капљице зноја фабричких лузера. А сан мртвог песника је да у кварту туђинскоме: гладује са својом женом, која крпи луткице, и бар једном месечно се јавља Уреду за странце: да га подсете да је нико и ништа. ГРАДОВИ И ХИМЕРЕ (по Андрићу) наши градови не личе на себе не миришу на нас на осамдесете на ламент на прагу деведесетих и нововековну наду; 114

наши градови имају нотаре и извршитеље њихове њушке дају посебан укус и стање савршености наши паркови су чисти зато што су празни људи који шетају на њиховим маргинама боје се смрти која ће кад-тад доћи која мора доћи која ће сигурно доћи у часовима узвишености као наредба и услишени декрет наше градове отели смо сами себи пишући песме о ослободиоцима на које смо рачунали да ће само проћи а дошли су јахачи одсањани, оседлани пола они, пола ми спаковани у митску наказу. ПОБЕДЕ (по Полу Поланском) Поломљене кости нису ништа у поређењу са сломљеним срцем, сновима Евандер је био пристојан момак из кварта за разлику од Мајка није се дрогирао није силовао није се тукао ван ринга

115

75 чак три пута титулу је враћао ипак, за Тајсона се куповала увек једна карта више ураган је примамљивији за гледање од поветарца залутали кроше добрим момцима никад се не прашта ЈЕДНОСТАВНОСТ они који те воле хтели би да си запуштен и задригао и да цркнеш као пас негде у туђини они који те не воле не размишљају много о теби и свеједно им је да ли ћеш да их заволиш можда би желео да те заволе они које ти волиш али, веруј ми, од тог посла нема ништа а за оне које ти не волиш не дајеш ни пет пара и немаш намеру да им се приближиш са њима су ствари најједноставније ЈЕДНО ЈУТРО НА ГОЛИЈИ Сад кад имамо довољно златника Хајде прим летом Да скокнемо до Менхетна

116

Тамо тањир супе више вреди Од овог брда А на брду на Голији Напуштена колиба, веран пас И гомила књига У рерни пуши се кокошка Нашим курузом храњена Више вреде ова крилца Но цела нам држава БОМБАРДЕРИ Једном смо гледали бомбардере Беше то осећај немоћности без страха Нисмо могли да их дотакнемо Али смо их барем мушки проклињали Сада су нам бомбардери у тржницама За говорницама На насловним страницама Под јорганом између супружника Код доброг комшије на слави Они су нам саборци, сабраћа Род рођени Њихова реч се поштује и целива Још једно урезано слово У нашим азбукама ОТИСЦИ ПРСТИЈУ Више на молбама не наводим где сам рођен, јер ће одмах да позову људе у црном из мог места који би могли да провере ко сам, где сам, чији сам и да ли сам у њиховом систему.

117

75 Више на упознавањима не говорим годину када сам рођен, јер ће они млађи одмах ће да ме прогласе за неког излапелог старца коме брбљања никад није доста. Више не говорим оно што мислим нити мислим оно што сам хтео да кажем. Моји отисци прстију у мени више не станују.

118

СВЕТИ ДИМ Хенрик Нордбранд ПИЦА ВАРАЛИЦА (Narrefisse) Смем ли да Вам представим једну песму с насловом „Пица варалица“? Или мислите Ви тамо, да је то превише вулгарно? То је иначе оно о чему сам одувек желео да пишем, али никад нисам смео. А сада ево и Ви имате прилику да саучествујете. Виђено из те тачке гледишта, све би се песме могле звати „пица варалица“. Ако замените реч „комедија“ у Дантеовој „Божанственој комедији“ синтагмом „пица варалица“, дело неће изгубити на дубини. Напротив: шума у којој га први пут срећемо задобиће нову димензију као што би и сцене из Чистилишта и Пакла. постале само још убедљивије. Они такозвани свети списи пуни су насиља, освете и анатемâ. Онај коме западне пица варалица, постане смеран и благ. Усудићу се да устврдим да пица варалица учи љубави према ближњему. Опасност да она од човека направи послушка, као што неки мисле, по мом мишљењу може се занемарити. Добио сам много пица варалица и радо бих још. Ипак, нико не треба да мисли да идем на све четири. Пица је добра, али пица варалица је боља Од тога постанете тако духовни, тако лаки, заправо се осећате као да лебдите. Престаните више с тим лицемерјем! И сами сте учествовали у писању овога. 119

75 и то толико истинито као да је овај језик наша заједничја имовина. Бога му, нисам се ја сетио пице варалице! ЖИВОТ (Et liv) Упалио си шибицу и њен пламен те је заслепио тако да ниси могао наћи оно што си тражио у мраку пре него што је шибица изгорела и опрљила ти прсте и од бола си заборавио шта си то тражио.

ГРАД ГРАДИТЕЉА ВИОЛИНА (Violinbyggernes by) Сваки пут када се вратиш могао бих те убити због тога – из зависти због тог погледа који никада нисам видео, због реке што кривуда кроз град и излази у бујни крајолик осим ако то није била бујица дивљих коња снег с планина и језик мештана, само њима знане шале које су смислили о својим краљевима. 'Градом градитења виолина' сам често крштавао то место где сам трагао за омиљеним боравиштем твоје душе шумским тлом твоје меланхолије, као и нарочитим преливом светлости преко твог образа оног који ме излуђује у позну зиму или, другим, речима: Ништа о смрти не знам али мртвима приписујем такву беспомоћност такву бесциљну чежњу да ниједна слика не може бити начињена упркос раму који је вазда присутан: Кроз ноћ, пловећи низ реку ипак лежимо будни на палуби Слушајући гудаче чија музика нешто носи према нама с невидљивих обалâ.

120

САН О ТРАМВАЈУ Шта значи видети трамвај у сну? Мој психијатар каже једно, а астролог друго. Да ли ћу на пут, или умрети, „помирити се или се ослободити“? Знам само то да то ружно чудовиште од челика, чија је песма малтретирала моје бубне опне после подне, сада читав људски живот касније опет почело да кривуда безобзирно и дивље, далеко од сваког грађанског реда који је владао онда када су се његови органи реда звали полицајцима и ненаоружани се возикали на бицклима. Шта ће он овде? Тамо где он иде – сумрак је. Боја му је јединствена, као нешто с непознатог континента, за који ће овај језик тек за 100 година наћи реч. А ипак он припада прошлости, и пун је покојника онда када није само празан и феноменално осветљен. вози у луку, пошто је разровао отмене улице с вилама. Тако да ћу можда још једном само потврдити оно што сам наслућивао још од рођења: Да сам овде већ много пута био и да ћу опет доћи без обзира колико недобродошао и нерадо, баш на ово место. САН О АДРЕСИ „Умрећу оног дана када будем нашао адресу.“ И зато што не знам одакле су ове речи јавља ми се њихов мирис: купус, јунетина и кромпир. и кошаре с прљавим вешом (изговор: „прљавеш“). У мраку сем пред кухињским вратима с батеријском лампом и тешим се да је купљена у неком киоску иза белих аркада све де Средоземног мора. Тако да је све како треба, докторе Мелер! Вама нећу опет у госте, а и нису ми потребна додатна оправдања. Ако нећу да играм фудбал, само изостанем.

121

75 А ако се озбиљно разболим, имам довољно пара да илегално купим било који отров. То је био тај спрат. На следећем живе музичари које нико није видео али сви воле да се жале на њих и девојке с чудним именом Олафсон. Кључаонице функционишу као рендгенски апарати. Костури не миришу и веома су декоративни што и они сами цене будући да се огледају уместо да једу. Али њу, на 4. спрату, њу сам дошао да видим девојчицу која никада није порасла. И тада ми сине да сам због много каснијих доживљаја, које сам могао искусити само зато што сам овде био затвореник, јамачно унишао у потпуно погрешну улицу, погрешну кућу која само личи на на нешто, што је такође само некад личило на... (С данског језика превео Предраг Црнковић)

Хенрик Нордбранд, (Henrik Nordbrandt; 1945) дански Изет Сарајлић, један од ретких што пишу љубавну поезију, а да не звуче патетично. Дебитовао 1966. збирком под насловом (наравно) Песме. 2000. добио Награду Нордијског књижевног савета за збирку Мостови из сна (из које су све песме осим једне). За исту књигу добио је и награду Златни ловор коју додељује Удружење данских књижара за „најбољу међу најпродаванијим“ књигама. 1990. добио и „малог Нобела“ – Нордијску награду Шведске академије. Носилац националне пензије. Објавио тридесетак збирки поезије, а пише и есеје, романе и књиге за децу. Више деценија живео на Медитерану, у Грчкој и Турској, па је написао и турски кувар. Легендарно недоступан и избегава новинаре. Пре десетак година се вратио у Данску, оженио се много млађом женом и постао очух њеној ћерчици.

122

Пер Оуве Бранд (Из збирке: Lorem ipsum dolor sit. (2020)) * време је веома необично. сутрашњи дан свиће са својим сјајним могућностима новим некоришћеним и никад невиђеним или не баш толико некоришћеним али ипак још употребљивим, док се јучерашњи дан смркава и његов мрак се затвара око догођеног, што се нужно догодило и сада не може да се раздогоди, јер ништа више није могуће у прошлости, тамо је све истинито. * обратити се неком јесте дати му повез преко очију и потом га лака корака одвести до оног дела света, где се нешто одвија, као да му то није већ јасно, али што он сада, док му се склања повез, гледа менталним наочарима говорника: чак и садашњица постаје неко ново сада а место виђено овако како га ја видим ја, оптужени, онда када ти говориш, ти у соби, ти у књизи, писму, ти у присећању или само ти на екрану (да не бисмо били третирани на тај начин, већда бисмо се уместо тога вратили из тих жмурки у сада и овде морамо избећи да нам се неко уопште обрати, иначе ћемо морати да живимо у другости) (услови за изјаву)

* Када бих био бомбаш самоубица, професионални, да тако кажем, изабрао бих пусто место, успентрао се на велики камен, снажно се сконцентрисао на најлуђе, најглупље, најсмрдљиввије и у сваком погледу одбојне идеје, призвао бих их и детаљно 123

75 их проанализирао тачку по тачку, не мењајући им ништа, пред мојим унутрашњим оком и ухом, а онда бих, када би ми све било јасно, активирао детонатор у појасу

* један ред траје 3 секунде, значи сада је прошло 3 секунде, за нас обоје, водите рачуна да треба дати времена једно другом, то смо и учинили, и рачун се одлично слаже. (Из збирке: Physis. (1992)): * немаш више времена, рече ми анђео с дубоким борама на образу и без осмеха и с једним оком које се не може затворити, ради сад шта треба и спреми се на неочекивано, а ја рекох: Тако се, бре, не прича ни с ким, ко те то васпитао?

* када је и сâм амбис предиван, крива је птица а када је лепа мисао или жена, – е, опет је крива птица * самокопирајућа правила као што су мелодије, рецепти, кореографске или метричке серије и низови војника, који лутају од прста до прста, упутства за вилицу, језик, усне и плућа постоје али нису материја,

124

нико не може рећи: види, тамо су они, сада смо их уловили, реч је слободна и могуће је да се сигнали, лутајући свежњеви сукцесивних кваната овога или онога, једноставни и неухватљиви, као шифре за катанац бицикла, науче, читају и записују нарочитом чврстином разобручености. (нематеријално) (Из збирке: Зло (Ondskab; 1992)): * Када бисте ибацили самогласник „е“ из језика сугласници би направили зачепљења у крви и гледали бисмо се с неразумевањем свако са својим замршеним клупкима канапа што нам висе из грла. Када бисте избацили заменице из језика он и ја и ово и оно и сви други би с неразумевањем бленули једни у друге као да су изгубили драгог рођака али не могу да се сете како се он заправо звао (Из збирке Памплона; 1971): * дан касније: снег цвеће шипурка у глави падобран на небу белом * забринутост је блага реч (С данског језика превео Предраг Црнковић)

125

75 Пер Оуве Бранд, (PER AAGE BRANDT; 1944-2021) аутентични геније, језикословац, преводилац, песник, музичар, писац уџбеника и есеја. Магистирао романистику на универзитету у Копенхагену, докторирао из семиотичке лингвистике (с акцентом на теорији катастрофе) на Сорбони, основао Центар за семиотику и катедру на универзитету у Орхусу, где је био професор, а предавао и у Охају, Станфорду и у Паризу. Могао да држи опредавања, чита и пише на готово свим светским језицима. Дебитовао збирком песама 1969. Преводио с многих језика, нпр. Хелдерлина, Молијера, Маркиза де Сада... Свирао клавир у џез бенду. Његова смрт у новембру је велики губитак за данску културу као и за његове бивше студенте. Ове песме је Пер Оуве Бранд лично одабрао за антологију данске поезије на српском.

126

Стив Џонс LONELY BOY – приче једне полне кубуре (Teaser из аутобиографије Lonely Boy – tales from a Sex Pistol; мемоаре једног од најбољих гитариста света, Стива Џонса, с предговором Криси Хајнд, објавила је 2016. кућа Вилијем Хајнеман и ово ће бити прва књига новопокренуте едиције Nон-фикшн у Пресингу под уредништвом Предрага Црнковића.)

ПрЕдГоВоР Био је тинејџер када сам га упознала. Нисам приметила да је носио џак пун снова, али носио је. Као и сви од нас, желео је да свира гитару у рокенрол бенду. Али нико од бендова на сцени није ваљао. Висили ско око Малколма и Вив а с њима су мејнстрим рок и емисије „Топ оф д попс“ изгледали неважни. Када се он појавио на сцени једне ноћи у нихилистчкој, скромној одори с натписом the Sex Pistols, само је налепница голе девојке на његовом Лес Полу откривала да је то поза. Он је био Елвисов фан. Денди. Девојке су волеле ту стидљиву барабу из Вест Енда и он је то потпуно користио. (Свитање зоре није било сигурно кад сте били с њим.) Када се све то распало с бендом, цимнуо је Лемија за везу и запалио за Лос Анђелес. Купио је камион и набавио пса. Нико није могао да предвиди да ће постати домаћин најбољег радио шоуа у Калифорнији. Али, опет, ни Џонсија нико није могао да предвиди... Криси Хајнд, јула месеца 2016. /.../ Друга ствар коју су људи стварно погрешно капирали о самим почецима Секс Пистолса била је та што су мислили да је све од

127

75 првих дана испланирао Малколм сâм. Он је и покушавао да то тако прикаже чим је почео да верује у сопствену рекламу, али Малколм је у ствари себи чинио медвеђу услугу правећи од себе пигмалионску фигуру, која је ама баш свиме управљала, као пуковник Том Паркер или Лари Парнс. Није код Малколма тих првих дана бенда било битно што је све испланирао, већ то како је био отворена духа да покупи из онога што се догађало око њега и то све изокрене у неку нову димензију. Није се управљало одозго, већ одоздо, чак и начин на који је Вивијен мењала имена продавнице – најпре у Too Fast To Live, Too Young To Die, што је воњало више по бајкерима, а касније у Sex – нису они сами смислили, у стилу: „Ма да, има да навучемо оне будале да купују пта год ми пожелимо“. Оно што су они радили било је да покупе нашу енергију и трансформишу је у нешто што нико није очекивао. Чак и ако помислите на мене и Кукија – нормалним клинцима који су се интересовали за рибе и фудбал, али нам није био никакав проблем да висимо у крају с гејевима и мерлинкама и да одлазимо на сва та чудна места на Ерлс Корту – е то је било нешто ново и необично. Претпостављам да се много тога преклапало с глем културом. Отвореност радње „Секс“ је вероватно произашла из тога. Не кажем да смо то ми изумели (ја чак нисам ни волео све те секс шоп садо-мазохистичке играчке – то ич није било по мом укусу), али сви смо се напајали истом енергијом. Малколм и Вивијен су били јарко светло у мраку из кога сам стигао и мислим да су се наложили на мене зато што су, уметнички и образовани типови какви јесу, били научени да је радничка класа једна егзотика. А ја не само да сам био млада бараба из Раковице, већ сам имао и осећај за тај, да кажем, авангардни стил. Тако да смо и они и ја пазили на детаље, али то је долазило из различитих перспектива. Па сам се ја обавезно понашао како треба што се тиче мажњавања из продавнице. Оно, јесам мало, када сам их тек упознао. Вивијен је испрва умела да се издере на мене два-три пута, али мислим да је од самог почетка знала да нисам марисао ствари из лоших побуда, то је било само зато што сам желео да изгледам по ЈУС-у. Како је време пролазило, почео сам да им обављам послиће везане за бутик. То ми је олакшавало да их олакшам за одећу а да не морам да ћоришем. Малколм није знао да вози, па сам га у Вивијенином маслинастозеченом Минију Морису возикао до кројачâ по Ист Енду где би покупио узорке за њену радњу. То није био један 128

од оних класичних послова као у филму Italian Job, већ новија верзија из раних седамдесетих. Наравно да сам све време правио саобраћајне прекршаје, јер нити сам имао дозволу нити осигурање, али изгледа да их то никада није бринуло. Њихов стан је заправо била убава социјална двоипособна гајба у Клепему – једном од оних блокова из серија о Сајмону Темплару из шездесетих, са само неколико нивоа. Мислим да га је Вив можда добила када јој се родио први син, Бен, с оним типом за кога је била удата пре него што је упознала Малколма. Онда су она и Малколм добили још једног сина, Џоа, и два дечака су делила собу с креветом на спрат. Понекад, када Бена није било, ишао сам с његовом кевом и очухом по затварању радње да купимо нешто за клопу и онда бих преспавао на слободном кревету. Џо и ја смо се добро слагали – изгледао је као нормално дете и много смо се добро зезали. Баш ми је било лепо тамо. У то време сам књавао где год сам успевао да нађем лежај, а њихова гајба је била нешто другачије од ноћења код Хејсија или код Кукија. Осећао сам се више као у радионици – штавише оној радионици где се ради на црно у зноју лица свог – него као у нормалном дому, зато што су све машине натрпали у дневну собу. Уместо да се излежавају на каучима испред телевизора, секли су узорке на великом столу. Мода ме је занимала, па сам волео да посматрам читав процес, од дизајнирања до састављања делова у одевни предмет. Детаљи су ми били важни, па ми је зато било узбудљиво да будем на месту где се одлучивало. Забавно је било то што се не сећам да сам уопште чуо неку музику у том стану, а можда је само није било могуће чути од све те буке шиваћих машина. Претпостављам да су шиваће машине била та музика. Почео сам да ноћим код њих док је бутик још носио име Let It Rock, тако да још нису почели да праве ствари од гуме, и то је заиста за мене испало добро време, мислим то пре него што су се Пистолси заиста догодили. Носам знао ништа о свету у ком су живели Малколм и Вивијен – шминкери, здрава храна итд. – то је била супротност свему ономе што сам познавао. То што сам био у њиховој орбити осећао сам као да сам у лондонској верзији Ворхолове „Фабрике“ – сцене која је окруживала Велвет андерграунд – и то ме је заиста привлачило. Много ми је значило што сам се тамо осећао заиста добродошао, третирали су ме на равној нози и чак ме и малчице охрабривали. То ми је дало поуздање.

129

75 Могао сам да видим да видим да би Малколм и Вивијен, да су носили одећу мог оца и мајке, били родитељи које сам одувек желео. Нешто од тога сам осетио с Вив, јер она се на свој начин баш онако мајчински поставила. Умела је да ме упути да изаберем праву пасту за зубе, на пример, што сам заиста ценио. Никада се се нисам палио на њу, да се разумемо – не зато што није била привлачна, само није била мој тип – тако да претпостављам да је и то припомогло да она према мени зрачи тај вајб, асексуалан али на забаван начун. Нагађам да су осећања која сам гајио према њој била више она која обично имате према кеви. С Малколмом, међутим није било неке замене за оца. Он је био више као паметнији старији брат који је отишао на факс. Иако је био готово десет година старији од мене, изгледало је као да га је стрефиоо касни пубертет. Засигурно је изгледао као дечко изашао из бутика дечје одеће за Божић. У сваком случају, однос с мојим „очухом“ био је тако зајебан да нисам ни помишљао да тражим очинску фигуру. Мислим да би „ментор“ вероватно била боља ознака за оно што ми је Малколм био. Упркос томе, могао бих да кажем да су ме он и Вив на некин начин усвојили на неколико година када сам био на улици без игде икога и када ми био потребан неко да ме упути у правом правцу. Отворили су ми очи за нови свет који је био много живописнији и узбудљивији, а ја сам нестрпљиво желео да га истражим. Нисам био тврдоглав или незналица – спремно сам прихватао све што је од мене правило бољу особу. На пример, имали смо обичај да клопамо у вегетаријанском пабу у задњем дворишту у Карнаби стриту, и чије је име било само једна реч Cranks, и то је било то. Није било много таквих места почетком 1970-их и седети тамо с њима и наручивати храну коју никада пре нисам пробао у животу било је веома узбудљиво. Нисам желео само фиш-енд-чипс или кари, желео сам да пробам нешто ново. И сада сам такав у вези хране. Добро, клопа унутра можда у почетку није изгледала тако примамљиво као пите с кромпир пиреом, али била је заиста укусна када је пробате. Није била веганска, само вегетаријанска – кишови и салате, ствари у том стилу. Одувек сам знао да постоји боље место за живот на овој усраној планети од оног одакле сам потекао, али пре него што сам почео да висим у бутику Let It Rock, нисам знао како тамо да дођем. Као бескућникк и шанер, најближе што сам могао да приђем том свету

130

било је да провалим у неку богаташку кућу и мазнем им ствари, а то није било довољно близу. И даље сам захвалан Малколму што ми је дао прилику да идем с њим, не само да гледамо кроз излог тај други свет већ да заиста постанем његов део. Било да ме је упознавао с цурама из авангардног уемтничког света које су биле срећне што сам их јебао, било да ме је водио у „Спик изи“ да се дружим с рок аристократијом, све ми је било потпуно ново, и мислим да је и он уживао у мом одушељењу. У то време је Малколм заиста био великодушан. Он је имао своје бубице, као и ми сви, али морао сам да га волим, и много сам добио из нашег пријатељсрва – вероватно више него што је он сам знао. /…/ Име Sex Pistols се први пут појавило на оним мајицама. Мислим да су их Малколм, Вивијен и Берни заједно дизајнирали, а идеја је била да то буде некакав манифест, па је једна страна била „Мрзи“ а друга „Воли“, а слоган на врху је гласио: „You’re gonna wake up one morning and know what side of the bed you’ve been lying on...“1 Дуга је била листа ствари које је требало волети или мрзети. За већину нисам ни чуо, искрено да кажем, и мислим да је ствар била у томе да се постигне вајб „Ми против њих“, а не нешто конкретно. У сваком случају, усред листе „воли“ нашли су се „Згодни Џонс и његови Секс Пистолс“.’ Наравно да ме је радовало да будем згодан, али ово за „Пистолсе“ ме је мало бунило. Једноставно, звучало ми је малчице геј. Не, није ме бринуло што би људи помислили да се тртим руку везаних лисицама – као што рекох, нису ме мучили страхови везани за моју сексуалност, зато што сам волео рибе и у то време сам их карао све у шеснаест, као да сам ходајући дилдо – већ шта би избор тог имена говорио о бенду. Колико се сећам, једини коме се од нас то стварно одмах свидело, био је Воли, што је било помало окрутно будући да је он тада био, како да кажем, на излазним вратима групе. Малколм је наваљивао на мене да мало озбиљније почнем да учим да свирам гитару. Испрва сам мислио да је само желео нечим да ме окупира тако да на бини не изгледам као везана врећа Али онда сам брзо почео да скидам ствари само гледајући шта је Воли 1

Једног дана ћеш се пробудити и знати на којој страни кревета лежиш...

131

75 радио. И даље нисам имао појма да ћу завршити као гитариста – просто сам био гурнут у том правцу и то је чудесно профункционисало. Не бих желео да звучим као њу ејџ мистик, али забавно је како се ствари понекад лепо посложе. Као с Игијем Попом – он је у почетку био бубњар свог бенда, а онда, изненада, ево га као фронтмена зато што је само тако било суђено. . Малколм је истински почео да ме гура на место соло гитаристе када се вратио у Енглеску с те своје усране крш авантуре из Америке где је покушао да менаџерише Њујорк Долсима. Уместо да се вратио подвијеног репа, он је, мислим сада када се осврнем на то, само с још више жара почео да се бави нама, зато што је сада морао нешто да докаже. Купио ми је бели Гибсон Лес Пол од Силвана Силвана с налепницом голе жене на њему – мислим да му је бенд дао ту гитару уместо новца који му је дуговао, или ју је само мазнуо, нисам сигуран. Како год било, премда сам волео Њујорк Долсе, у то време нисам то доживео као нешто бог зна како важно. Знао сам да је Лес Пол најбоља гитара за рокенрол, и дотле ми је неколико таквих већ прошло кроз шаке, па нисам био у фазону „О, фалим те Боже, ево свете ватре....!“ Овај догађај је Малколм током година надувавао вероватно зато што је у тој причи изгледао као Мерлин који је извукао мач из камена за краља Артура. Такође, замисао да баш он доведе неког чак из Америке да буде нови певач бенда – неког из Долса, Ричарда Хела, или чак Гледис Најт можда, појма немам ко је требало да буде то изненађење – била је још једна од његових замишљених генијалних менаџерских потеза о којима се претерано говорило. Мекларена је био глас да воли да подешава чињенице у складу с његовом каснијом верзијом догађаја, по томе је баш био познат. Други тип који је волео да се нагузи под рефлекторе сваки пут када би говорио о том добу био је Ен.ЕМ-И-јев новинар Ник Кент – претпостављам да свако жели своје парченце у миту о нама. Малколм нас је уверљиво ложио да треба да радимо све другачије од других бендова, али од самог почетка је желео да се пејовани с музичким часописима, и када је Ник Кент – у то време добро познат као рок публициста – дошао у Риверсајд Студиос неколико пута, претпоставили смо да ће га то привући на нашу страну. Тек много година касније смо сазнали колико нас је мало делило од тога да имамо једог од највећих музичких генија Двадесетог века у нашим редовима.

132

Ник је знао да одсвира покоји акорд – уопште ме није импресионирао неортодоксно наштимованом жицом Ге („отворени штим“, тако да нема Е жице), што ми је показао на делу и од чега је гитара звучала малчице као код Кита Ричардса. Једини проблем је био у томе што је Никово готивљење Стоунсовог гитаристе било тотално неконтролисано. Он би заузео своју позу Кита Ричардса, оклембесио би се сав, као његов идол. То је била лоша шала. Да је Кит случајно свратио и то видео, рекао би „Човече, шта то радиш, јеботе?“ и одмах би ми тражио да му вратим капут. Ник Кент се једно време забављао с Криси Хајнд. Био је веома љубоморан (вероватно из доброг разлога, искрен да будем) и једном се у секс шопу према њој баш понео као пизда. Она је после престала тамо да ради, што је била грехота и срамота што се мене тиче, тако да је у неком смислу било космички праведно када је Сид навалио на њега у „Стотки“ мало затим. Али у том тренутку ми још нисмо постојали као бенд, само да напоменем. У том тренутку наш највећи проблем је био шта да радимо с Волијем. Пре него што је отпутовао у Њујорк да менаџерише Долсима, Малколм ми је већ причао да треба да га изгурамо. То је било окрутно, али морали смо то да урадимо. Када се сада осврнем на тај период, то што смо се ратосиљали Волија било је најбоље што смо могли да урадимо. Није изгледао како треба, брате, да кренемо с тим. Не кажем да је био габор чилагер, рећи ћу само то да му је фалила мускулатура осталих чланових бенда. Поред тога носио је и ћозлуке, што напросто није прихватљиво за рокенрол гитаристу. Нисам ја правио правила, немојте да ме гледате попреко. Оно што сам засигурно знао већ тада било је да бенд богме неће никуда ако ја не будем у њему. Тада сам био мање-више бескућник, и музика ми је била све што сам имао. То је била једина ствар која ме је делила од тога да почнем да крадем и једини секс у који сам озбиљно улагао енергију. Тако да ако већ нећу бити певач, има, вала, да будем гитариста – и то је било то. Понекад нешто треба да нам се догоди, иако у то време још не капирамо шта је то. Око нас је било ствари о којима се причало, као на пример Футурама, други албум бенда Би-Бап Делукс, обожавали смо тада ту плочу и Куки и ја. Бил Нелсон је био велики гитариста од кога смо мање ценили Боувија када смо га видели уживо у „Фулам Грејхаунду“. И паб рок се пробијао снажније у то време. Сећам се да сам видео и Др Филгуд у Кенсингтону – то место је било само један

133

75 шанк с малецном бином на крају. Био је и неки бенд по имену The Winkies2 кога се данас једва ко сећа а мени се у то време веома свидео. Свирали су ону песму Брајана Иноа „Седам смртних грехова“ и имали су гитаристу који је мислио да је Кит Ричардс али је имао чиме да подупре ту фантазију за разлику од Ника Кента. Сећам се како сам га гледао док свира на црном Лес Полу помоћу Ампег појачала и помислио: „Можда бих и ја то могао“. Мора бити да сам га готивио зато што после гаже пратио нисам њихов Форд Транзит пошто су натоварили сву своју опрему у њега и мазнуо им сву технику. Ех, други нису били те среће.. Све у свему, када си погледао около по конкуренцији, ни од чега на сцени ниси морао да се усереш од страха. Ни ми, ни други. То ће бити наш посао. Све што нам је сада било потребно био је певач.

(С енглеског језика превео Предраг Црнковић)

Предраг Црнковић (1970, Београд), превео преко педесет књига (39 са данског, 4 с норвешког, 5 са шведског и књиге са енглеског и словеначког језика). Објавио седам романа, збирку прича и збирку поезије. Преведен је на дански, мађарски и словеначки. Тренутно уређује неколико едиција у издавачкој кући Пресинг, Младеновац ( Северно светло-скадинавске књижевности, YUGO ЛИТпроза са простора екс-Југославије, Ван тока-поезија мимо света и Нонфикшн).

Пише, ђокице, курчићи – у том смислу.

134

Марио Мелендес БЕЛЕШКЕ ЗА ЛЕГЕНДУ ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ Крава пасе у нашем сећању крв бежи из њеног вимена пејзаж је устрељен хицем Крава инсистира на својој рутини њен реп застрашује досаду пејзаж оживљава успореним снимком Крава напушта пејзаж ми још чујемо мукање наше сећање пасе сад у тој огромној усамљености Пејзаж напушта наше сећање речи мењају своје име остављени смо да ридамо на празној страни Крава сада пасе у празнини речи су је зајахале језик са нама збија шале СЕЋАЊА НА БУДУЋЕ Сестра ме је пробудила врло рано тог јутра када ми је рекла: „Устани, ово мораш да видиш море је било испуњено звездама” Зачуђен овим откровењем брзо сам се обукао и помислио: „Ако је море било пуно звезда

135

75 требало је да уђем у први авион и скупим све рибе са неба” РЕМБООВА КЋИ Девојка са отвореном хаљином уздиже се у часу када речи славе јер она је славље по себи сама када растеже бутине ка Сунцу а ветар је милује својим бесконачним прстима Кристални трицикл је чека поред цвећа у дворишту и гнезда слепих лептирова који се свлаче међу њеним костима медним у кревету од плавог перја окачила је своје плетенице од жита и броји своје мртве пчеле док не утоне у сан вече је обавија својим жутим уснама Девојка у отвореној хаљини буди се у часу када сатови сањају јер она је сама сан када отвори своју хаљину врапци се окупе луди од љубави над њеним папирним грудима ОЖИЉЦИ РАТА У часу када се напијем речи ме воде кући на старом дрвеном трициклу Далеко од померања мојих ципела

136

смештајући ме у кревет као и иначе у овим случајевима оставља ме опруженог у башти прекривеног мравима са лицем заглављеним у лампу баштенску „Ово ти је што пишеш лоше песме“ кажу ми и одлазе певајући смејући се грлећи моје последње пиво СИНАТРИН КЛАН Све мачке из мог комшилука обожавају Синатру почињу да ла-ла-ла његове теме чим пустим ЦД а заплови глас између таванице и зидова од цигли Понекад ме замоле да поновим неки сингл а онда са звуком My way New York или Let me try again убоду своје бркове и крену главама ка стаклу Ово се не дешава док читам своје песме оне се истегну, зевну одлута им поглед или ћаскају међусобно у жалосном приказу незнања и подривања „Не разумете ме“ ја им кажем па пустим понови ЦД да би Синатра певао а те мачке биле пуне поезије.

137

75 НЕСАВРШЕНА ПЕДАГОГИЈА Дете пита оца да ли речи остаре Отац одговара да речи остају младе као што су биле првог дана Дете трчи свом деди да му однесе добре вести а стари отвара нагло фиоку за речи да би му оне одале тајну (С шпанског језика превео Ненад Глишић) Марио Мелендес, (Mario Meléndez Linares, Chile, 1971) студирао је журналистику и социјалну комуникацију. Део живота провео је у Мексику где је руководио серијама Латиноамерички песници у оквиру Laberinto Ediciones где је уредио антологије чилеанске и латиноамеричке поезије. Од 2012. до 2018. године живи у Италији, а 2013. године награђен је медаљом Председника Републике Италије. Заступљен у различитим антологијама у Шпанији, Италији, објављиван у легендарном часопису Poetry Magazine, а избор из његове поезије објављен је у часопису Poesia. Ненад Глишић (1972, Крагујевац), песме, приче и есеје објављивао у многим часописима и зборницима широм бивше Југославије. Неке песме, кратке и есеји су преведени на пољски, италијански и енглески језик, а хаику на енглески и словеначки. Уредник је Књижевне трибине крагујевачког Студентског културног центра. Књиге: „Домовино, ти си као цироза јетре“ (песме); „Химне камиказа“ (песме); „Цветови Хирошиме“ (хаику); „Песмице о природи и друштву“ (песме); „Све о Псовачу“ (роман); „Лица и ситуације“ (кратке приче); „Анахронике“ (поема); „У хладу дрвета сазнања“ (песме). Добитник награде „Ђурин шешир“ за збирку „Доба. Циклуси“ 2013. године. Након тога изашле су „Остаје само тело“ (2014, песме), „Езопиде“ (2016, кратке приче); „Теме за широку потрошњу“ (2018, коментари и анализе), „Наследници времена“ (2018, песме) и „Отпадија“ (2018, приче). Године 2014. објављен је избор из његове поезије на италијанском језику под насловом Nella pancia della bestia, (У стомаку звери). 138

СУБЛИМАЦИЈА Санда Ристић Стојановић МАРКО РИСТИЋ – ВЕЧНА ОДБРАНА ПОЕЗИЈЕ 1902 – 1984 – 2022 (120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА) Марко Ристић био је храбар, пророк, есејиста неисцрпне метафизичке дубине и по-буњеник свестан неопходности животног витализма у својим и туђим надреалистичким надирањима. 19. маја 1973. године у Политици угледао је светлост дана текст Марка Ристића под називом Одбрана поезије. Шелијевски назив и пророчке речи Ристићевог упозорења на талас постмодернистичке лакоће релативизације и забаве када је права поезија (уметност) у питању. У поменутом тексту Ристић је указао на једну радио-емисију у којој су стихови читани без навођења имена аутора. Трагични стихови наших песника читани су у духу забаве, манипулације, досаде, чиме је најављено „ново време“, тј. време постмодернизма са два његова крака. Један крак је академизам, оличен у бројним школарцима који углавном долазе са истог одсека једног факултета, убеђени да је поезија ствар теорија и занат. Други крак постмодернизма је популизам, најезда испразних „песама“, копија и псеудокопија Чарлса Буковског и њему сличних песника. Ристић је показао да нико од учесника поменуте радио-емисије, почев од режисера па све до „рецитатора“, не схвата нити осећа оно што тумачи. У једном интервјуу (Наши Дани, Сарајево, 5. мај 1973) Ристић пророчки промишља питања експеримента у уметности и проблем комуникационог простора уметности. Данас је више него актуелна и инспиративна књига Жана Клера у којој аутор указује на феномен постојања бројних зграда, музеја испуњених „експерименталним радовима“ који никоме не требају. Реч је о радовима из друге половине ХХ и првих двеју деценија ХХI века, наштанцованим од стране концептуалних практиканата, недаровитих, понесених теоријама Артура Дантоа као медијски изузетно пласираног филозофа. А управо је Данто умислио да је нови Хегел, да је на

139

75 њему да се поиграва теоријама, те да својим теоријама подјармљује уметнике. У духу својски прокламованог дефинитивног краја уметности Данто је, шетајући се по некој галерији у Америци, свесрдно прогласио Брило-кутије Ендија Ворхола за уметност. Ристић још 1973. године има јасну свест о томе да се оно ново дочекује у уметности неретко са мржњом и неразумевањем. Међутим, Ристић има такође пречишћен став о томе да није a priori за сваки експеримент који претендује да буде превратнички. Тачније, Марко Ристић истиче да садржај уметничког дела мора бити субверзиван и аутентичан. Ристић с правом истиче да је „велики број хепенинга тотално лишен сваке емоционалне, мисаоне и субверзивне садржине да би могао представљати ма какав продор заиста смео ка оном новом и непознатом о коме су сањали и које су и стварали Бодлер, Рембо или Бретон“ (За свест, Нолит, 1977). Ослањајући се на ставове Исаије Берлина, сазрело је време да се јасно каже да нам је данас потребан Романтизам ХХI века. Берлин је сматрао да у романтизам спадају и експресионизам, и симболизам, и егзистенцијализам, и надреализам. Не треба заборавити и ослоњеност многих песника на филозофску мисао. Не само Бодлер и Рембо, већ и многи други песници били су инспирисани филозофијом, свесни да морају себи поставити захтев за дубоким копањем по себи. А из тог захтева се изродила и метафизичка дубина њихових песничких остварења. И Русо је у свом времену био актуелан и пророк: „Живимо у поквареном друштву; живимо у лошем лицемерном друштву у којем људи лажу и убијају једни друге“ (Корени романтизма, Службени гласник, 2012, 67). Берлин означава два човека као истинске осниваче романтизма – Хердера и Канта. У духу Берлинових размишљања, управо Хердера можемо и назвати утемељивачем и инспиратором експресионизма. Јер Хердер је сматрао да човек треба да изрази своју пуну природу, а ако то не учини, он је спутао себе и своју енергију. На појаву надреализма и симболизма неспорно су утицали Фихтеова филозофија, Француска револуција, Шилерова филозофија… Берлин каже: „Симболизам је у средишту целе романтичарске мисли: то су увек примећивали сви критичари покрета“ (Корени романтизма, 111). Наравно да необуздани уметници ХХI и потоњих векова неће бити епигони нити прости следбеници великих песника

140

претходника. Користећи се неконвенционалним симболима, нови даровити песници ХХI века ће допуњавати и продубљивати оно што су велики претходници започели.

141

75 Снежана Дабић КАКО ДА НЕ ПРОЧИТАШ, МОЛИМ ТЕ (Љиљана Ђурђевић Стојковић: Љиљана, молим те, Пресинг, Младеновац, 2021) Пре збирке Љиљана, молим те, Љиљана Ђурђевић Стојковић објавила је збирку песама Доживљаји у крвотоку (КОС, Београд, 1996) и монографију Песничке прозе Тина Ујевића (Пресинг, Младеновац, 2019), занимљиву по веома систематичним, минуциозним, и у исти мах, есејистички ексцентричним тумачењима. Ако пратимо поетички преображај од те 1996. до 2021. године, приметићемо занимљив феномен: док су ране песме биле ближе прози, илити некој варијанти лирске прозе, а израз дискретнији и ближи говорном, потоња поезија (Љиљана, молим те) носи у себи недвосмислена сушаства лирике и прикривену дисциплину експресивног афекта. Драмско-наративне поетичке игре су фрагментарне и у служби величања необичног песничког контекста. Збирка Љиљана, молим те Љиљане Ђурђевић је по много чему оригинална, почев од наслова, што ће вам, у било којој животној ситуацији, свакако привући пажњу: може асоцирати и иронију и патетику, иронисање патетичних дискурса, ненаметљиве поштапалице свакодневних дијалога. Потенцијално нас уводи у епилог лирског монолога, односно интроспекција, или је подсмешљиво упозоравање себе (уз колутање очима) у „дидаскалијама“, а може произаћи и из љубавних мотива, из мушке лирске перспективе, било узалудне молбе, било убеђивања. Композиција збирке је, такође, изванредно занимљива. Песникиња је у прастари драмски оквир организовала поредак и скупове песама. Тако се чини на први поглед. Међутим, кључне речи су лице (I чина), наличје (II чина), одличје (III чина) и ту примећујемо особену градацију, потпуно усклађену са садржајем делова збирке. Први чин нуди непосреднију исповест, а она је у другом чину инхибирана пренесеним значењима и стрпљиво грађеним контрастима у свим слојевима песама. Трећи део, лирски најубедљивији, релативизује драгоцену сентименталност до црног хумора („Боже, добро је што у претресу није ухваћен Рилке!“)

142

Све што би могло бити свето за душу лирског субјекта, губи ореол у вези са синтаксичким јединицама потеклим из новинарског или административног стила и морамо признати да је у питању занимљива поетичка новина: „ те да су осећања на попусту ове недеље“ „докази бездушно ишчезну и дозвољавају нам да се заварамо како могу бити и посредни“ „да бисмо се нагодили за доживотну досаду, без права на жалбу, због неприкосновене равнодушности“ „који су нам обећавали бесплатну обдукцију и необележене хумке сећања“ „Како незванично сазнајемо, сада је само лик у романси“ „Беспутно га питам шта значи 'министар без портфеља' “ Ако тумачимо склоп књиге и редослед песама, намеће нам се жанровска природа Улазне и Песме (без)излазне. Почетак и крај збирке се граниче са својеврсном фантастиком, која углавном недостаје нашој поезији и није нашла своје место у овом књижевном роду. На 7. страни је Безгласје, одакле крећемо у лирску авантуру Љиљане Ђурђевић Стојковић од лингвистичке („слушали смо птице/како развлаче лешине покопаних реченица“) до фантастике наше реалности, којој жртвујемо свој дах и своје дане, потрошене на пројекте самоуништења, на личном и глобалном плану: „док су се депоније димиле од дроњака наших остатака, док смо дволично, уз осмех, испраћали селфије и подмићивање у милион поза ми, органска храна, посута свим отровима овога света... ...Уз ваучере пожелесмо да будемо пластичне кесе и тако трајемо бар триста година...“ 143

75 Песничке пројекције страха и растрзаности једног муцавог и језовитог, стварног и нестварног трајања дале су изузетан, песмотворни поредак, успостављен дискретном, егзистенцијалном мучнином, убедљиво исказаном из првог и другог лица једнине (чак у двадесет четири песме). Песникиња себично, за себе, задржава право на коначност и слабост, кажњавајући остале непрекинутим бивствовањем, ником потребном снагом недодирљивости и свеприсутности, елегичном монументалношћу, ненаметљивим цинизмом. Питање погледа на свет (Љиљане Ђурђевић) искључиво је питање правца индивидуалне апокалипсе. Није покора залудно трагати за оним чега нема, него за оним чега вазда има и сви га налазе, осим осуђених на праве стихове. У тим истим стиховима познате личности (Рундек, Стаљин , Инзаги, Милена Павловић Барили, Џармуш, Јонеско, Бекет, Нина Хаген, Драган Манце, Јефимија, Вендерс, Тин Ујевић, Настасијевић, Бајрон, Рилке, Булгаков) губе већ утврђени контекст учествујући у духовитом ковитлацу стилских фигура и уклапајући се у погрешно подељене улоге, у лирске анахронизме, као да су уморни од својих биографија. Свако предосећање и трунке патетике тренутно покреће игру нежности и ругања. Тајна лепоте поезије Љиљана, молим те крије се у ненаметљивој, али незаобилазној истини да је сваки стих нехајно плаћен животом. Нема празних игара речи, импровизоване сликовитости и наивно одглумљених емоција, намештених, назови лирских мудровања и досетки, нема превазиђених полувулгарних претенциозности, срачунатих на неубедљиво обезвређивање чистоте лирског. Како неко рече: „Ове песме дишу“ и не можете им оспорити носталгију за свим прошлим и будућим носталгијама.

144

Љиљана Лукић ЈЕДИНКА ИЗГУБЉЕНА У ОБЕЗЉУЂЕНОМ ВРЕМЕНУ (Анђелко Анушић: Живот из засједе, Службени гласник, Београд, 2021) На почетку романа Живот из засједе Анђелко Анушић наводи као мото и ове ријечи Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо.“ Анђелко Анушић, (1953), добитник низа врхунских награда, и Андрићеве, у својим најбољим романима: Гласови са Границе (2016, тетралогија I), С Хомером у олуји, (2018,тетралогија, II, III, IV,) збирци приповједака, Легенда о в(ј)етром вијаним, као и неким другим (монодрами: Колона) пише о Србима граничарима који су свој живот давали за одбрану државе, у којој су живјели, а у протеклом рату (Бљесак, Олуја) били истјерани са свог кућног прага, са своје земље, из своје државе (Хрватске) и нашли се у колони избјеглица који се потуцају од немила до недрага. Та болна и трагична тема инспирисала је Анушића и за најновији роман Живот из засједе, у коме он везује радњу за породицу Хрваћанин, заправо Ерваћанин, који су се, истјерани из Хрватске, из свог села Баштиновца, у злогласној акцији „Олуја“, склонили код сестре,оца породице Лазара, али их она као избјеглице није хтјела да прими упутивши их на Косово, заправо Метохију, гдје започињу живот у девастираној кући једног Србина, који се, због сталних напада комшија Албанаца, иселио у Лесковац. Тако се шира породица: отац Лазар, мајка Роса, њихова два сина: Вељко и Васиљ са женом Јованком и троје дјеце, те Лазина и Росина ћерка Грозда са двоје дјеце (мужа су јој заробили и не зна се шта је с њим) нашла без икаквих средстава за живот у туђини. Главни лик романа Вељко, момак који је прегазио четрдесету, још тамо у завичају, се бећарио и лолао. Након изгона, пошто се село гдје су се доселили, налази недалеко од Ђаковице, Вељко често одлази у Црвени крст да прими сљедовање за избјеглице. Ту се зближава са дјевојком која дијели храну и остале потрепштине. Сазнавши њено име: Фатмира, што му указује да је Албанка, Вељко, ипак, није у стању да се одвоји од ње. Кад му она саопштава да је у другом стању, он још мисли да се може извући из те везе, али Фатмира је непоколебљива у накани да

145

75 се он њоме ожени. Нашавши преко Црвеног крста напуштену кућу у Војводини, у селу Хртковцима, одакле се иселило хрватско становништво, Фатмира се с Вељком пресељава тамо а поред њих ту су прешли Вељкови родитеља као и Лазарова и Росина ћерка Грозда с дјецом, док је брат Васиљ са женом Јованком и дјецом остао у кући у Метохији јер нису жељели да станују са Шиптарком. У Хртковцима се рађа Фљора, а убрзо и Аријана, док се Вељко све више повлачи у себе и пати. Убрзо он сазнаје од Фатмирине сестре Фљоре, докторке из Приштине, која ју је посјетила заједно са мужем, да је Фатмира била удата за Србина, од кога се растала јер су је се сви из породице одрекли, али је с њим остала да живи њихова ћерка. Вељко све дубље пропада у безнађе.Запосливши се као возач кола хитне помоћи, почиње да пије и долази пијан кући.Упознаје дјевојку Веселинку, Веселицу, како су је звали, патронажну сестру, која му предлаже да оду у иностранство и тамо наставе заједнички живот. Након што Фатмира подноси тужбу за развод брака и одлази с дјевојчицама у Ђаковицу, Вељко с Веселинком стиже у сеоце Остербек, код града Арнхема, на Доњој Рајни. Док се Веселинка запошљава као медицинска сестра у болници, Вељко добија мјесто чувара парка у хотелу Билдерберг. Сазнаје да је у том хотелу основана чувена Билдерберг група 1954. године која ће до 1991. године донијети стратегију рушења Југославије и рат у нашим крајевима. Вељко доживљава разне непријатности и понижавања на послу а након што се Веселинка везала за неког гинеколога, поријеклом Нигеријца и одлази да се уда за њега, напуштајући Вељка, он све више одаје пићу да би се на крају, стјеран (не)колегама Босанцима и усташама, нашао у води Рајне. Писац препушта рјешење краја романа читаоцу те не знамо да ли је Вељко завршио живот или није. Енигма остаје за читаоца, а писац добија могућност (ако жели) да настави сагу о Вељку и Хрваћанима. На једном мјесту писац ће записати за главног јунака: „Иако сам ја главни јунак, главни лик овог романа, и око мога прста намата се и пишчева судбина (вртим аутора око малог прста, рекли би књишки мангупи!) – нећу и не желим да баш све откријем ни самом списатељу. Читаоцима поготово, који су у мањини. „ На тај начин, увлачећи и читаоца у срж радње, писац постиже интересантност које не мањка овом дјелу.

146

Друга важна личност је отац породице Лазар Хрваћанин. Некадашњи борац Прве Крајишке дивизије из претходног рата, „закићен партизанском споменицом“ истакавши се и у борбама на Сутјесци и Неретви, неколико пута рањаван, а веома активан у послијератном Савезу бораца, Лазар је предлаган и за народног хероја, што је одбио истичући да та част припада погинулим борцима. Лазар насљеђује храброст и достојанство од својих предака: чукундједа Васе и прадједа Стевана, који су били војни граничари и ратовали на аустријско-турској међи. Кад из села у Метохији Лазар одлази у завичај, убрзо се враћа, видјевши своје имање зарасло у траву и коров, док су са куће скинути врата, прозори и кров. Ту стоку напаса говедар који говори кајкавски и даје му за имање онолико за колико би могао купити нове тракторске гуме, на шта Лазар не пристаје. Не протививши се Вељковој женидби са Албанком јер још држи до братства и јединства, Лазар ће рећи:“ Па, нека, нема везе што је Албанка. И они су људи.... Нису сви екстремисти. „ У дан кад се селе у Хртковце у Војводини и кад Васиљ говори да је тог дана 4. августа, кад су кренули у Колону: „ ...старог партизана први пут, издадоше сузе. Откинуше се, шкрто, двије-три које брже-боље обриса. Зар овдје, на Косову и Метохији?! А нису тамо у завичају, кад је она ћеранија хајкала и скруживала своју омчу са свих страна. Стиснутих усана као партизанска песница, стуштених обрва кано Сутјеска, мирно је тада утоварао ствари у приколицу, као да ће каквим послом силазити у град.“ Лазар је све теже подносио и живот у Хртковцима.Чинило се као да је сасвим потонуо у своју ћутњу. На питање једног комшије да ли га шта боли, Вељко одговара: „Прошлост га боли. А ту, не знам, има ли лијека.“ Власнику куће из Хртковаца, који је одселио у Хрватску, и долази у своју некадашњу кућу код Хрваћанина, Лазо неће да прода имање у завичају у бесцијење, чак и по цијену да изађу из његове куће. Након сукоба на Косову, кад је Васиљ дезертирао из војске, Лазо не одобрава тај његов поступак и сам се јавља у добровољце, али га, на његову велику жалост, не примају, говорећи да је престар. Након НАТО бомбардовања Србије Лазар је очајан:

147

75 „А отац стиснутих шака, партизанских пести без песница, хода по кући, нема нигдје мира, ноћу не спава, дрежди у ону вилену кутију, ишчекује страшне вијести и још грђе слике, жали се мајка; апетит му се свео на један оброк . хода и вапије: Савезници! Савезници нас бомбардују! Да још и то дочекам у животу...“ Трећа упечатљива личност која се може узети као симбол једноставности, пажње према људима, љубави према ближњим, ма које вјере били, je Роса, Лазина супруга и мајка Вељка, Васиља и Грозде. Анушић је минуциозним потезима градио овај лик који је један од најупечатљивијих у нашој прози. То је жена из народа, патријархалних принципа, која оличава све наше жене домаћице, мајке, свекрве и баке. Роса показује изузетну приврженост према свом мужу, дјеци и унуцима. Кад сазнаје да ће јој снаја бити Шиптарка, она је очајна: „Усходала се по кући, удара рукама у прси, стргла рубац, с главе сједине залепухаше ко маслачкове маце.“ Међутим, кад Фатмира, у већ поодмаклој трудноћи, долази да се договоре о селидби, мајка је срдачно прима и угости. При одласку Фатмира загрли мајку и оне се пољубише ко старе знанице. Кад снаја Јованка опомиње свекрву шта то чини, мајка одговара: „Како нећу са здјетном женом! Она носи божју милошту. Сјети се себе!“ Након Вељковог одласка у туђину, као и одласка његових ћеркица, мајка и отац све више побољевају. Мајка гадно посрће. Хитна помоћ постала је њена друга кућа. Вељко се пита да ли су они уопште живи. Пратећи лик мајке Росе, Анушић је остварио један од запажених ликова мајки у нашој књижевности које знају да се за живот треба борити чашћу и поштењем. Вељкова жена Фатмира представљена је као лажљива, превртљива жена која није открила Вељку ни своје право име, ни брачно стање, да је већ била удата. Успјела је да загосподари њиме, што је код њега изазивало апатију према животу. У вријеме НАТО бомбардовања Србије само што није клицала кад су падале бомбе по недужном становништву а на помен терориста са Косова, одговарала је да су то борци за права Албанаца и Косовску Републику. Међутим, ни други женски лик, лик Веселинке, патронажне сестре, није бољи те и она искориштава Вељка ступајући у однос с њим иако зна да је испловила из три кратка брачна бродолома. Њој је он потребан да јој се нађе у иностранству и на крају га вара и напушта.

148

Вељков млађи брат Васиљ је много оштроумнији од старијег брата, указује му на сталне опасности у које се овај упушта. Пошто га, након дезертирања, проналази војна полиција и шаље на Кошаре, он бива тешко рањен, те је једва преживио, али су му ампутиране обје ноге и лијева рука до лакта. Боли га чињеница што је као борац заборављен. Породица Хрваћанин има проблеме и са својим презименом. Некад су се презивали Ерваћанин, а власти су 1947. године то преправиле с образложењем да је пријашње било језички неисправно. Треба истаћи и лик љекара Дарка Богуновића, доктора живота, како га је због великог знања и животног искуства назвао главни јунак. Иако ради у Хитној, он сваки тренутак проводи у читању и објашњава Вељку континуитет у прогону нашег народа још од кнеза Владислава. Он познаје друштвене прилике и говори Вељку да ће, кад овај оде у иностранство, бити у у близини Хага, гдје се стално смишљају нове замке за Србе. Анушићеви описи су живи, уз колорит разноврсних боја, уз епитете који бројношћу осликавају личности. Тако је описан Глиго Нужда из Градусе, један од оних који су посјетили нове становнике у Хртковцима: „ ... висок крупан човјек. Људескара од Пљешивице одваљена. Епска људина, рећи ће послије Маринко. Виси му некакав шарени капутић о лијевом рамену, у десној руци држи шиљкапу, такве се носе тамо од нас. Млати њоме онај горостас, и на буљуке комарце нагони.“ Роман Живот из засједе је породични роман, али он је и љубавни и социолошки и посебно историјски који обухвата вријеме изгона наших људи из Хрватске. То је Пост Олуја роман који се бави трагичном и горком збиљом у којој су се нашли Срби из Хрватске, истјерани са својих вјековних огњишта једва сачувавши животе. На једном мјесту Вељко, који је највећим дијелом, пишчев наратор, каже: „Још за коју годину, па се неће знати ни да смо истјерани. Рећи ће се да смо се сами мирно иселили. Ни многи од нас неће порећи ту лаж...“ Патње људи који су, остављајући све стечено у Хрватској, на тракторским приколицама, са минимумом кућних потрепштина, избјегли у Србију, биле су огромне. Без ријешених егзистенцијалних проблема потуцали су се од немила до недрага у вријеме опште

149

75 инфлације, бомбардовања Србије од стране НАТО савеза, у вријеме кад се и у Србији тешко живјело те им ни с те стране није могла бити упућена помоћ. Главни јунак романа, иначе лабилног карактера, не сналази се у тим условима и нема снаге да се одупре бројним проблемима како на љубавном тако и породичном плану. Он је, као и Камијев јунак, странац у животу који га вуче на друштвено дно и ка трагичном завршетку. Зато ће Вељко рећи за себе: „ Ја сам себи сам највећа рана. „ Он нема снагу својих родитеља, па чак ни свог млађег брата, да се ухвати у коштац са силама зла, а њих је много од неимаштине у животу до вјековних непријатеља који желе да га униште у иностранству. Заснивајући роман на широкој фресци збивања, дајући му општељуско обиљежје човјекове борбе са стихијом која га окружује, у улози Давида против Голијата, Анушићев јунак нема могућности да се избори за свој дубоко људски habitus. Зато је главни јунак губитник у друштву које је дубоко нељудско и против јединке која тражи спас у њему. У обезљуђеном времену јединка страда а понављање синтагме живот из засједе у разним околностима јунака придоноси трагичној перцепцији романа. Посебно треба истаћи Анушићев језик који је бујан, колоритан, необичан у својој обичности и закучаст у својој тајновитости. Као и у осталим својим дјелима, поготово у збирци прича Легенда о в(ј)етром вијаним, писац је склон хумору који, на неки начин, ублажава тежину ситуације. Многобројни описи избјеглица одишу хумористичким осјенчењима a честа је и сатира на друштвене прилике. Анђелко Анушић је својим романом Живот из засједе остварио дјело упечатљиво по снази дочаравања једног периода историје у наше, савремено доба, кад се чини да су злодјела иза нас, премда се она намећу својом трагичном конотацијом. Ријечи: Живот из засједе вјешто су уклопљене као врста рефрена у бројна дешавања и појачавају интензитет радње. Налазећи се на страни хуманизма, љубави према ближњем и жељи за остваривањем највиших човјекових идеала правде и слободе, Анушић је и овим романом потврдио Сиоранову мисао да треба писати о ономе што рањава, односно о ономе што не заборављамо да се то више никад не понови.

150

Љиљана Павловић Ћирић МОРЗЕОВА АЗБУКА У СЛОМЉЕНОМ ОГЛЕДАЛУ (Ђорђе Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021)

Најновија књига поезије Ђорђа Деспића доноси нове углове приступа савременој српској поезији; аутор се у овој песничкој књизи поиграва плановима (временским и просторним, као и плановима лирског субјекта) на један миран, безгласан начин. Међутим, ово је привид, јер баш тај унутарњи глас најјасније и најјаче се чује, одјекује надалеко. Овакав начин подсећа на Фокнерово дело ,,Бука и бес“ где се читалац мора својски потрудити да докучи угао причања, гледања, доживљавања и да ухвати глас испуштен као крик према унутра. Књига би се још могла звати и Глувило, под условом да читалац буде откривалац Морзеових симбола на крхотинама сломљеног огледала детињства. Оно што чини драж овога писања јесте изузетна сугестивност садржана у самом поступку који песник користи; има се утисак да сасвим зналачки, а опет ненаметљиво, песник шапуће своје стихове на уво читаоца, остављајући му простора и времена (кроз мноштво планова) да сам дограђује и докомпонује. Песник-Шаптач не гласноговори, нема бусања нити шареноликог вашарења пред очима читаоца; он је искрен у поезији, затурен тражитељ сребрног огледала, ванредан методик коме није за циљ да (се) показује, већ да заједничким снагама са читаоцем, дође до наука. На самом почетку књиге наилазимо на песму Кад кажем сад која је синтаксички поетоним откинут из хипнозе у медицинском смислу, а која има посвету оцу. Позиција оца (утврђеног, коренског принципа) мења се из перспективе лирског субјекта. Сећање на њега клизи од једне до друге стране дрвореда, на релацији дете-отац. Убрзано дисање лирски субјекат смирује стиховима диши/диши/ ..то је било давно/ што значи да је велика траума, много јака од које се грчи тело. Сусрет са оцем наставља праволинијску кретњу оборене главе јунака, ход без подигнутог погледа. Небо се не види. На плочнику, под ногама, недовршено бледо срце нацртано кредом која је у маленој шаци и измрвљена ( дакле, на заборав свака нада да ће се довршити срце, заокружити љубав). Ту срећемо

151

75 стихове крик не можеш више да одлажеш/ пусти га нек одјекне. И тај крик одјекује кроз целу књигу. Трипут планирано, а двапут изговорено сад, неочекивано и сасвим изненада, пред читаоца је стављено на располагање. Такво сад тресне и пљесне ( као рукама, подстрекно, на јуриш). Читалац је у овом лажном сад (које тек треба открити и дефинисати) стављен пред свршен чин. Та реч, адреналинска висија и визија, нагони читаоца на праинстинктивни принцип у бићу који гласи ,,бори се или бежи“. Борба лирскога субјекта није окончана, води се на више фронтова/планова бића и подсвести. Преплићу се временско-просторне дистанце ума, између којих је линија танка и једва померљива (помирљива). Кад трећи, последњи пут, читалац очекује да чује сад, то се не деси, што значи да није дошло до састављања. Мора се ићи даље, дубље. Стихови Летњи је дан, бистар као златни поток пресецају овакву слику; антитеза је више него намерна: дубоко, у бићу лирскога субјекта, ништа не сјаји, иако је лето; израња зазор од клешта ракових који тамни и додатно засеца ову слику. Осетан је страх од сечења, пресека, прекида и растављања. Надаље у песми покушава да (се) умири. Есенцијална моћ песника Деспића управо лежи у (ауто)сугестивности која помера границе лирског ЈА. Мешају се (мењају се) наизменично Онај Који Говори и Онај Коме се Говори. Истовремено, он умирује себе – садашњег и себе – будућег, а све са намером да умири тебе – свагдашњег. И то му полази за руком, што само додатно показује изузетног методичара у другим сферама књижевног или уметничког рада. То нас даље доводи до закључка да овакав песник са лакоћом барата уметничким поступком коме је књижевнотеоријски најближа тзв. ,,прстенаста композиција“. Одмах ту је и песма посвећена мајци, Једна неуснимљена фотографија у којој је мајка најлепша, лака, ведра као свила а он најсрећнији дечак. Осећај за детаљ налазимо на перону у мноштву подслика које бележи и којима се радује фотограф: сат са поклопљеним казаљкама, кондуктер који маше палицом и у пиштаљку дува; овде је укрштај покрета и сазвучја (знака и звука); лажни покрет: фотограф убрзано прича и живахно гестикулира. Осетан је временски расцеп на субјективно-објективно време (једно је време у срцу, друго у глави – Б.Миљковић).

152

У Деспићевим песмама осећа се прича у причи, види рам у раму; он богато, широким потезима, сигурном руком, ослика простор на коме ће показати детаљ који носи поенту читавог приказа. Покушавајући (сваки пут упорно, изнова) да попуни тај простор ( који је некада сведен на дан, а некада је то танка међица између два простора – НЕКАД и САД) његови се кадрови везују и надовезују као у уметничким филмовима. Акценат носе глаголи немицања: стојиш, гледаш, јеси.... Сад си у новом граду/ стојиш/.....гледаш .../ празне заједничке терасице...Нутрина је полуиспражњена, отуда тежња да се она попуни са друге стране коже. Усамљеност као један од лајтмотива понавља се и носива је кроз сугестивно шаптање на уво читаоца у коме се мешкољи дезоријентисано лирско ЈА. Ни нови град, ни нова лета, ни белине столњака, ни свечаност тренутка, не могу надоместити оно искидано, отргнуту руку из ручице, оца који чека на крају дрвореда, мајку која је срећна на непостојећој фотографији, тамни вилајет из очију напуштеног пса пред олују. Понекад сва очекивања и наде у помак, у даљи корак, у љубав, прихватање, избледи и изда: Нема деце/ сам си /одустајеш од игре/ лопта остаје у жбуњу,/ трн у лопти/ Јасно је да трн у лопти симболизује суви остатак у (ал)хемијској реакцији покушаја да се створи (оствари) љубав. То је нешто што заувек остаје да пече и сече понад леве стране груди. Једно бодљикаво детињство заувек замрзнуто у слици, у кадру, у покушају да се (з)буде. Лирски субјекат (вођен вештом руком песника) често посегне за супротним од онога чему се читалац нада: не идеш горе...силазиш степеницама десно/ у подрум/ у свежину мемле (у песми Младунче у улици Албера Томе) преплићући метафору, контраст и оксиморон. На све начине, упркос наизглед статичним мотивима, покрета има; планови иду горе-доле, лево-десно, напред-назад и ту је динамика ове поезије. Песник Деспић је изузетан посматрач; у тмини подрума, мачка преноси младунче. Сишли смо дубоко, у мрачни подрум, али тамо нас чека живот, мајчинска топлина и жртва као поента и смисао живљења, угриз на врату мачета показује како не боли све што је ујед, нити пак милује све што је додир.

153

75 У мајчином погледу/ сваки пут угледаш/ та два сјаја/ и сигуран си...//да негде на телу постоје брижни угризи...Силаском у тамни вилајет, ,,сишли смо с ума у сјајан дан“ (Пандуровић). Иако слика доминира понекад, није све у олфакторном; срећу се задивљујући тактилни моменти о чему , између осталих, сведочи и песма Дечак из воде ( опет огледајућа површина!): црно пуце језиком га обрћеш и котрљаш између непца и зуба/ опет, наизглед, тренутна статика из које јурне контеплативно ( помало самоиронично): данас те елементи воле/ и свет је према теби брижан/ а јуче те море одбацило и жигосало медузом/ лирски субјекат прислања шкољку из морске плаве дубине на уво и очекује измиреност ( Са собом? Прошлошћу?) и загрљај ( тај бесплатни а бесцени показ љубави). Боје употребљене у осликавању таквих тежњи су плави рељефни цветови на наниној хаљини, зелени сан, плаве дубине....Ту су бескрајни плави кругови Деспићеве поезије, његова Плава птица. Заробљени светлећи градови у радијској кутији обећавају све оно што је Град детињства ускратио; засветли каткад успомена на детињство ухваћена у рамове старих породичних фотографија (опет рам у раму!) ; јунак из логора у Нирнбергу, али без прилике да њише унука на крилу. Орнаментика пиротског ћилима (Песма, ткање), нана наставница ткања, цветних кућних хаљина визуелно нас ушушкава шапутајући поетску нит овога песника вешто уплетену у следеће стихове, јер и : ...дан-данас занесено зађеш/ и извлачиш нити попут пелцера/ за свој ручни рад/ и ткаш /стих по стих/ своје песничке шаре/ против урока/ У песми Дечак у изношеном џемперу затичемо најпре, једнолинијску (хоризонталну) кретњу по шинама; у возу дечак седи у крилу очевом, изнад седишта су фотографије непознатих градова – опет даљине постају висине и обратно ( вертикална кретња!). Одраз на стаклу у вагону сугерише још једном огледало (мимоилазак ЈА и ОН форме), окретање планова: субјекат постаје објекат; дечак у пољу (привремени субјекат) маше возу, а дечак из воза (привремени објекат који је на почетку субјекат!) не узвраћа. Потом овај из поља наставља своју игру и замишља себе како из воза маше усамљеној 154

деци ( стапање субјекта и објекта, постају једно) и опет самоћа, лајтмотив, још једном описан круг у кругу. Самоћа је са обе стране стакла, са обе стране одраза. Лирски субјекат сепита да ли су сапутници (ови из воза или ови из живота?) икада помислили на плавог дечака који замишљен гледа кроз прозор као да су тамо негде/ све његове чежње. Међутим, не све, већ једна и то највећа, није тамо, већ овде, са ове стране прозора –крило очево и дечакова потпуна преданост њему. Рам се уситњава; лифт сећања силази дубље, разгрћу се слојеви подсвести: лирски субјекат сада има пет година; контрастом насликан постамент – тепих са црним и тегет шарама, наспрам њега лустер светлозелен. Време се додатно успорав кроз слику трачка светлости у коме честице лете успорено. Овде песник прошапуће на уво читаоца са значајем драмске перипетије: Да ли си завршио игру/ дечаче/ да ли си икада успео да изађеш/ из омиљеног аутића/ који је путујући ка имагинарном одредишту/ неприметно прешао преко руба/ и овде је потка читавога пропутовања: реторско питање које свако од нас треба поставити себи. Истанчан осећај за драмско проналазимо у истој песми где се залутали аутић судара са заборављеним кликером под орманом од ораховине. По принципу законитости драмске радње, песник оправдава залуталост кликера у ранијој слици ( ако пушка виси о клин у првом чину, до петога ће опалити). У песми Ограда у Стевана Мусића откривамо шта је то што заправо недостаје у читавој слагалици сећања: није додир ограде већ мирис уља које је нанесено заштите ради. Осећај заштићености и јесте оно што недостаје највише. Ту је мирис који враћа у детињство које се вешто крије иза квартова у новом граду, годинама далеко од дрвених кућица и жмирка на пролазнике позивајући на сећање. Све што ти треба, драги, читаоче, јесте да: Удахнеш/ још једном/ почетак света/ за једног дечака/ дубоко/ дубоко/ овим последњим, сугерише покретање поетског лифта и позива реципијента на већи загрижај, јачи завеслај, дубљи уплив и зарањање ,, испод стиха“ како и наговештава нови циклус.

155

75 Песма Удица носи питање поетског стварања: премда не знаш унапред/ какву ћеш успомену извући/ и шта ће се закачити/ за удицу твојих стихова/ песник поново ровари по сећању, но изненада опет искочи слика замрзнутог златиборског језера ( топоними се понављају у песмама) што изнова упућује на кружно компоновање коме јесте за циљ да истакне поновљивост борби на фронту нутрине. Открића нема, пукне танка површ по којој биће клиза и тада: Уз звук пуцања/ пропао до појаса/ и накратко остао заглављен/ у процепу/ Слике које песник ређа у својим песмама не могу се бирати, саме се бирају и продиру у стих, сазнајемо из песме Опиљак. Оно питање које је до малопре било реторско, сада добија одговор: неки ишчезли фрагмент/ из сна/ или давно потиснуту/ љубавну трауму/ што дозива из сећања/ али твоје је да је/ оловком ишчепркаш/. Ето одговора шта је задатак-улов песников. Видети видљиво (трагове и путање) а препознати невидљиво (знак жеље и ритуал удварања); макнути се са мртве тачке, не бити укоченик на киши који привидно мирује док у њему ври ( пара избија из његових ноздрва). Шта је највећа жеља и потреба савременог човека/песника? Волео би да и твоја песма има ону посебну моћ да се не задржи само на на површним траговима већ да пропадне /пронашавши потиснуту страст /загубљену слику или скривени додир руке /испод белине свечаног столњака. Питање стваралачког процеса на релацији Песник- Песма даље је у информатичко-медицинскоме домену, стварање сличи каквом поремећају (песма Поремећај): Постајеш прототип/новог поремећаја/ чија дефиниција гласи/ падавица у текст или/ кратак стрмоглав у свет фикције/ кад

156

читалачки доживљај/ преузме контролу/ над вољним радњама/...то кратко вртоглаво стање/ уме да те поседне / на кратко/ Лирски субјекат-тражитељ смисла и целине, сличи Пекићевом Икару Губелкијану у песми Тихи преображаји: од угла посматрања зависи са које стране стакла смо, са које стране огледала или водене површине: скок испод неба као полет или суноврат даље, поставља се питање: шта даље? Шта ако тада привучеш нечију пажњу/ и завршиш / у туђој песми? Овде и Песма игра улогу огледала; шта ако Песник остане заробљеник Песме, и то туђе? Бити роб Поезије? Трагање се мора наставити; Читалац ту има улогу пресека двеју страна огледала, он је тај који одлучује, учитава, досликава, онак који каже хоп, онај који каже сад. Читалац мора да својом интуицијом открије језик нежније пути. Последња целина/циклус у књизи носи назив ВИДЕО СИ. У првоме, који је насловљен АУТОХИПНОЗА, путујемо упоредо са лирским субјектом и ловимо скршене парчиће слике. У другоме циклусу идемо још дубље испод слике, прокопавамо речи ИСПОД СТИХА и ту почиње ређање пронађених крхотина. Овде, када смо све поређали, морамо добити ново огледало, нову површину у којој ћемо (се) огледати. Дакле, три слоја, три дубине, трипут речено САД, трипут позвани на ХОП. У овом трећем циклусу, песник наставља са контрастним сучељавањем хронотопа и детаља: овде-тамо, онда-сада, соба-улица, белина чаршава-сивило зиме, итд. Зналачки и студиозно загледа сваку бору и пукотину макросвета : огрубела кожа на руци од кликерања, претоварена пчела која пада на врели асфалт и спознаје тамну страну жудње; барица која је макета мора у олуји са опушцима и гранчицама... Са нестајањем свичевог светла, тули се и светлост детињства; нема мале, црвене ватрице која је ту, а не жари. Свуда унаоколо природа се стапа са нутрином посматрача, киша, ветар, кишобрани излећу из руку, напуштени љубимац пролази а потом, све се (привидно ) смирује, осим ужаса који је дубоко похрањен у очима пса. На самом крају ове збирке наилазимо на песме Дроб и Ти чекаш свој ред које мотивски могу навести читаоца да промисли о каквом 157

75 песимистичком поимању стварности. Међутим, треба погледати боље: песма о голубу упућује на запитаност о положају, сврси и смислу човека (и уметника) у данашњем друштву; боје јесу упечатљивије, призори јесу шокантнији, али све у циљу остављања утиска како бисмо се покренули на П(р)омисао. Последња песма Ти чекаш свој ред би истовремено могла и да отпочиње нови круг, или да још једном окрене читаоца на ново читање (прстенасто компоновање). Овде све подсећа на детињство, на улазак у болничку собу са поморанџама док се у позадини разливају мајчини јецаји...данс, поглед на епрувету у коју се слива крв из вене подсећа га на смрт берача памука, на белим цветовима он види црвене капље. Управо је ова песма доказ за оптимизам у оно наново спојено сломљено огледало: приђимо и загледајмо се и видећемо. Притисни цвет памука на црвену кап/ нежно/ ти чекаш свој ред/ Онај који има око – нека види, онај који има уво – нека чује Шаптача из ове књиге; нека се замене субјекат и објекат, нека Дечак и Човек замене своја места. Кад кажем сад почиње трампа: Сад.

158

Стефан Аћимовић ОД РАМЗАЈА ДО ТРЕШЊИНОГ ЦВЕТА Зорге, Вукелић, Јамасаки Писмо из Јапана ДА ЛИ ДА ПОЂЕМО У РАТ КАД ТРЕШЊЕ ПРОЦВЕТАЈУ? Не, одговарају јапанске новине на ово питање, док нови министар војске смењује присталице рата. Токио, 23. марта 1934. „Едете [једите] на Зорге?” – упитала је једна времешна госпођа шофера модерног градског аутобуса незагађивача, на метанско гориво идућег, кроз отворена врата на станици у центру Ростова на Дону. Потврдно, ишли смо и до улице Зорге, те нам се прикључио и овај недовољно одомаћени путник. Но, уколико се човек у овом граду вози линијама које покривају тзв. маршрутке, округласти мини-комбији, који се бесомучно котрљају и претичу као у каквој разулареној видео-игрици (само што је овде ипак у питању јавни градски превоз), ту нема места таквим дилемама. Јер су прочеља и бочни прозори маршрутки редовно излепљени натписима свих важнијих објеката или улица до којих дана линија вози. Тако се често да (у)видети и упечатљиво „Зорге”, некако најчешће белим словима на црвеној позадини. Тај пут на Западный район, који сам за свог деветомесечног боравка у овом руском „милионику” – једном од 15 градова РФ који има више од милион становника, а кога називају још и јужном столицом (престоницом) – безброј пута прокрстарио, силазећи на другој станици када се најзад једном дочепамо улице Зорге, асоцирао ме је каткад и на усуд тог најчувенијег шпијуна XX века, по коме је улица и названа, Рихарду Зоргеу. За њега није било повратка на запад, у вољену Москву, ка жени коју за много јапанских година није умео да преболи, назад кући, победничкој домовини. Агентурный псевдоним Рамзай, као ни јапанска верзија, Инсон, односно верност служби и Москви изнад и пре свега, Зоргеу нису

159

75 донели повратак у Русију, где је Стаљин, током рата, с подозрењем и често неоправданом резервом и сумњом, које су се превасходно базирале на неповерењу у Зоргеову необичну личност и карактер, а не на његове способности – дакле, врло неуверено дочекивао производе делатности чувеног Зоргеовог шпијунског круга. Зорге је, осим златних зуба, и једне краће ноге (последице тешког рањавања у I светском рату) због које је видно шепао, био чувен као женскарош али и мотоциклиста са самоубилачким тенденцијама; добро су знане биле његове сумануте вожње токијским улицама. Чак је и читава конспиративна мрежа, била угрожена маја 1938. након Зоргеове саобраћајке, непосредно након које је, ипак успео да преда документа и доларе које је при себи имао, познаницима сарадника Клаузена, који су се дочепали места удеса и повређеног Рихарда пре доласка полиције. „Стаљинов Бонд”, како је на Западу такође био помињан у штампи, је и од самог креатора агента 007, Иана Флеминга, добио комплимент да је управо он био „the most formidable spy in history”. Из Токија су, за Москву, током вишегодишњег прилива поузданих и драгоцених података иза непријатељске линије, стигле и за ток великог рата кључне информације: о јапанској одлуци да не нападне Совјетски Савез, као и тачан датум старта Операције Барбароса, почетка нацистичке инвазије на СССР, 22.06.1941. Један од најважнијих шрафова петочланог шпијунског механизма, а глобално најмање знан и популаризован кроз многобројне фикционализације Зоргеовог шпијунског круга, био је и Личанин Бранко Вукелић, рођен у Осијеку 1904, у породици која је у прошлости давала крајишке официре и списатеље; повољан генетски, крвни потенцијал за литерарни материјал, креацију на бојишту писане речи. Још у гимназијским данима, Бранко је показивао склоности ка левичарским тј. комунистичким идејама, те је тако 1922. први пут и ухапшен, због учешћа у протестима против егзекуције (вешањем) Алије Алијагића, виновника првог политичког убиства у Краљевини СХС. У загребачким студентским данима (сликарство), био је већ активан у Марксистичком клубу и комунистичкој студентској фракцији КОСТУФРА, али је, на радост родитеља (обзиром да је већ нашао своје место на полицијским списковима), изразио жељу да студира у Чехословачкој, и убрзо се обрео у Брну, на Техничком универзитету. Но, сва је прилика да је тамо био отправљен по партијским дужностима, ради успостављања канала за прилив револуционарне и забрањене литературе. Напослетку, студирање га је

160

довело у Париз, где је од 1926. уписао права на Сорбони. Љубитељ пливања, и бокса (на његовој лиценци Боксерске федерације Француске, Бр. 43219 од 27. новембра 1927, пише: Nationalité Serbe, напомиње друга Вукелићева супруга, Јапанка Јошико Јамасаки), још пре завршетка студија запошљава се у електричној компанији једног акционарског друштва, а из тог доба је и познанство и пријатељство с грофом Де ла Роком, које га је подстакло да племићку титулу „вон” коју је наследио од оца Миливоја (а овај је добио за бојне подвиге као војник Аустро-Угарске), замени са „de”, по французски. Касније, у Јапану, могло се наићи на његов потпис „de Vukelich”. У Јапан стиже почетком 1933. (према синовљевом сведочењу, испловио је путничким бродом из Марсеја, 30. децембра 1932, а искрцао у Јокохаму 1. фебруара) где је постављен за дописника Политике, а такође је био запослен и као фото-репортер париске новинске агенције Хавас. „У Токију се појавио 11. фебруара исте године, али је брзо учврстио свој положај међу 'белосветским тапкарошима', како су у Јапану називали новинаре.” Владислав Рибникар је био упознат с московском идејом да се Вукелић у Токију споји с Зоргеом (који га је лично предложио, на основу увида у Бранкову биографију и компетенције), те је стао иза његовог слања на Далеки исток. Вукелић је, будући вичан страним језицима, брзо почео да се служи јапанским говорним језиком, па је се тако нашао и на челу токијског удружења иностраних дописника. Иако је формално био упућен у Јапан као обавештајац Коминтерне, Зоргеов круг је своја сазнања слао директно у Москву, великом баћушки са брковима. На самом лицу места, у пракси, Вукелић је био задужен за вести о намерама западних држава на Далеком истоку. Контрола активности амбасада Енглеске, Француске и Америке било je његово примарно поље делатности, уз праћење рада редакција листова из тих земаља и њихових телеграфских агенција. Бранкова одлично опремљена фото-лабораторија снабдевала је организацију минијатурним фотокопијама најразличитијих докумената. Услед развијања многих филмова, израде микрофилмова и слично, боравио је пуно у мрачној комори, што му није тешко падало обзиром да је фотографију од раније волео и доживљавао као хоби. Но, за потенцијалне радозналце у виду комшија, жениних или других познаника, постојала је и прича да Вукелић прави копије старих јапанских порнографских фотографија. Услед деликатности материје, разуме се, убрзо су се почели појављивати пријатељи који су заиста тражили понеку такву

161

75 фотографију или микрофилм, па је се морало збиља приступити и том послићу. Вукелић је, свакако, био изузетно позициониран, тако да су „његову јарко зелену новинарску легитимацију виђали и у предсобљу председника јапанске владе, и у министарству иностраних послова, и у салону познатог адмирала Катоа, који је угушио совјетску власт у Владивостоку 1918. и био раније начелник штаба морнарице”. У Политикином чланку датираном на 20.5.1934, под насловом „Свечаност расцветаних трешања”, описује свој одлазак на поменуту светковину код јапанског цара („Тако се догодило да је између три хиљаде најугледнијих личности царства излазећег сунца добио позивницу на гарден парти Њ.В. Микада и дописник вашега листа.”). Иако су ток јапанског рата у Манџурији и Кини, као и општа економска и политичка ситуација у Јапану, завређивали пуно дописникове пажње, значај и квалитет његове писане речи која се бавила не само традицијом и ширим погледом на друштво, већ и свакодневним животом, специфичним јапанским карактером и начином живота су недовољно препознати. Несумњива је његова висока способност аналитичности, а – време је показало и – моћи антиципације, што се тиче далекоисточне и светске геополитике (нарочито улоге Јапана у рату), у годинама уочи и у сам освит светског рата. Но, таква тематика његових фељтона је постала доминантна након 1936. године, док је се пре тога, могло прочитати о јапанском кафанском животу, или одевним тенденцијама у транзицији из традиционалног кимона к модерном, западњачком имиџу, еманципацији Јапанке, о љубави, и другим (занимљивим) демонима. Све то, у питком стилу не без књижевне вредности, доносећи из прве руке Југословенима аутентичне и верне спознаје о животу у једној тако далекој, егзотичној средини. Иако се 1935. штампа монографија пуковника Миливоја Маринковића „Јапан и Јапанци”, та се повест уствари бави ауторовим боравком у неколико јапанских градова још 1919. Пре Вукелића, једини представник Србије и Краљевине Југославије у Токију, био је господин Душан Тодоровић, претеча амбасадора кога није у Јапану било све до послератног времена. Тодоровић, који је докторат из физике и математике постигао у Петербургу, био је професор на веома угледним токијским школама, међу њима и високој војној академији. Његова жена, руска пијанисткиња и професорка музике, подучавала је даме из аристократских кругова. Како Вукелић напомиње, „Када је на почетку светског рата професор Тодоровић био замољен да остане у Јапану и да тамо

162

спроведе акцију у корист Србије, он је без резерве тај ‘капитал добрих веза‘ ставио у службу отаџбине. (...) Најзад је створен и комитет за помоћ Србији са самом принцезом Набешима на челу. (...) Сакупљено је новаца у износу од много милиона златних динара, послато је неколико стотина тона робе за Црвени крст.“ Независно од патриотских подвига, Вукелић је изузетно ценио Тодоровића, и можебити у њему налазио узор и инспирацију за дубље интегрисање у јапанско друштво (пре свега језик), што је допринело бољем разумевању тамошњих прилика, али и отварању многих врата иза којих су се могли убирати обавештајни плодови. Док преноси професорове речи у којима овај тврди да је око 40% Јапанац, признајући да је пустио дубоко корење у јапанској земљи, Вукелић хвали и његову позицију између исувише европоцентричне токијске „колоније белаца“ и домаћих: „Док му Европљани већином замерају његово пријатељство према Јапанцима, ови га рачунају међу најстарије и најсимпатичније културне раднике у Јапану.“ Доносећи Политикиним читаоцима краћи интервју са својим исељеничким претходником, закључује како је и на самом рубу Азије, „г. Тодоровић наставио на своју руку да врши историску мисију јужнословенске расе: да буде мост који спаја Исток са Западом“ (јул 1934)1. Темељна заинтересованост за тамошњи живот, Вукелићу је донела и јапанску супругу, потпуно савладавање језика (на којем је касније, из затвора, и писмено комуницирао; у тамничком животу је читао на старојапанском, класична дела попут „Приче о Генђију”), активан друштвени живот, и фотографисање као дужност али и пасију, повезану с кретањем и бивањем присутним, на улици, у животу Токија. Такође, смисао за филозофско промишљање, постоји и на њега се да наићи, читањем Вукелићевих писама, како су названа од стране приређивача („Писма из Јапана – Чланци објављени у Политици”, Вукелић, Бранко). За радног века, до хапшења и затварања сасвим посвећеног новинара и обавештајца, он није имао толико 1

Даље се још напомиње и на друге случајеве слања помоћи који су Тодоровићевим трудом реализовани, попут опремљивања прве болнице на Солунском фронту, војне болнице регента Александра. Подизање свести јапанског мњења о улози и жртви Србије у I светском рату, постигнуто је професоровим нарочитим трудом, чему сведочи и следећа Бранкова забелешка: „А најзад је дошла апотеоза у великој паради победе у Јокохами, где је тријумфална кола Србије, која су ишла на челу поворке, предводио г. Тодоровић. На колима, гђа Тодоровић је представљала васкрслу Србију...“

163

75 прилике да се покаже, међутим ако га покушамо да протумачимо у духу хаикуа, његови потенцијали нам неће промаћи. „За класичнога Јапанца љубав значи смрт”, почетак је једног чланка. Но, овакви трагови ипак то само и остају током тридесетих и Вукелићевих новинских чланака, док филозофскија промисао долази нешто касније на хартију – кроз затворска писма супрузи. Фељтонска делатност, пак, садржи особине кратких прича, језгровитим али често хумором окићеним стилом, који се може наслутити из појединих наслова: – Како се Јапанци боре против врућине / Топла купања, голотиња, промаја и – аутосугестија (август '33.) – Америчка игра „без-бол” постала је национални спорт Јапана, у пливању су Јапанци најбољи на свету, али су у футбалу слаби (децембар '34.) – Јапанци живе у сталној оскудици али су научили да поезијом замењују материјална богатства / Док цео јапански радни народ скоро гладује, једући по неколико шољи пиринча на дан, десет милијардерских породица могле би својим приходима да попуне буџет јапанске државе (фебруар '35.) У тексту под насловом „Токио, град контраста и љубави“, из јануара 1934, у којем објашњава како су пољупци забрањени на платну јапанских биоскопа, наводи се: „Токио, град љубави, то је назив најновијег филма који је прошао кроз све биоскопске престонице. Као и у осталим филмовима и ту је љубав била строго цензурисана. Нарочито места загрљаја и пољубаца преполовљена су маказама јапанског Светог Августина.” Настојећи да покуша да приближи југословенском читаоцу немилосрдну и сложену „категоризацију” љубави у јапанском друштву, наглашава оно што у очима страног туристе Токију даје посебан осећај егзотике: „Еро-сервис је модерно издање вештине којом су традиционалне гејше-играчице умеле да забављају госте 'кућа за чај'. Модерно доба тражи брзину и економију. Док је гозба са гејшама трајала много сати, често и много дана, еро-сервис се врши – за пола сата. Гејша је плаћена по утврђеној цени од око 50 динара на сат, а напојница келнерице ретко прелази 10 динара.” О фашистичкој цензури на Далеком истоку, као великој тешкоћи дописном раду једног иностраног новинара (стална опасност такве сметње га приморава да се опрезно изражава или да избегава непожељне констатације) пише за

164

Политику крајем 1936, објашњавајући природу јапанске незваничне цензуре, за разлику од кинеске, званичне, под диригентском палицом Велингон Кооа. Сликовито даје тежак положај странца који се са фотоапаратом шета градским улицама, окружен неповерењем Јапанаца који већ традиционално бивствују у страху од шпијунаже (док су новине, под сталним притиском власти): „Чудна је иронија историје да је један Марко Поло, у давном Средњем веку, могао да пропутује кроз пространо кинеско царство, у коме је тада владао татарски освајач Кублај Кан, и да се креће и информише са већом слободом, него европски новинар, у доба авиона и телеграфа!” Оно што краси Бранкову нарацију јесте разумевање Истока, поглед прихватања а не укалупљивања у европске аршине, настојање да се, буде у најмању руку између светова, с тенденцијама изласка из културолошког међупростора, у перспективу која садржи, разумева истински јапанску свест, даје тамошњу визуру и феноменолошко поимање. Или то макар настоји, са доста успеха. Већ маја ’33. у преводу, доноси драгоцене мисли о Јапанцима „изнутра“ – од тамошњег познатог публицисте, др. Сункићи Кимуре, чији последњи пасус гласи: „Ми знамо оно што знају западњаци, а знамо и оно што они не могу да знају. Ми смо раса која је примила западњачку цивилизацију, али смо сачували наследство Истока. И зато наш пут води све даље од Запада.“ Расцветале трешње, Вукелић на једном месту пореди с бисерним крунама. Исте оне цветове, Црњанског, које млади песник 1920-их уноси у читаву своју песничку поетику, као мотив који ће доживети неколика помињања и симболички заузети значајно место у суматраизму. Тела ће вам се изгубити / и крв бити све тања и тања занемели ћете љубити / врхове цветних трешања. Посланица из Париза Лутам, још витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим (...) Стражилово Наведене стихове је, у тексту „Завичај и туђина: Трешња и поезија Милоша Црњанског”, издвојила Кајоко Јамасаки, анализи-

165

75 рајући утицај и истражујући везе Црњансковог рада на преводима кинеске лирике („Антологија кинеске лирике”, 1923), и „Песмама старог Јапана” (1928), и његове сопствене поезије. Полазећи од мотива трешњевог цвета који је „дубоко урезан у живот, мисао, колективно памћење Јапанаца“, објашњава се трешњев цвет као посебна, „покретна песничка слика“ која можда представља суштину метафизичког, етеричног суматраизма Црњанског. Не чисто суматраистичка, јер је истовремено и родбинска и отаџбинска, веза Вукелића са Србијом и Београдом нам долази, односно наставља се и сада, кроз XXI век кроз књижевно-научне текстове Кајоко Јамасаки, супруге Бранковог сина Хирошија (Лавослава), хаику песникиње и професорке јапанског језика на катедри за оријенталистику при Филолошком факултету у Београду. Још значајнији је текст, из (шире) културолошке перспективе – уколико се одлучимо да јој претпоставимо литерарну – у којем ова списатељица анализира текст Исидоре Секулић (такође из 1928.) поводом Црњансковог избора из старе јапанске поезије, заправо приказ ове збирке. Говори се о Исидориној „новој, суптилној и снажној поетици културног релативизма“, који стоји насупрот традиционално пренаглашено европоцентричном релативизму култура, типичном за касни XIX и почетак XX века. Суштина је у следећем – тај приказ „представља један сложен модел преношења далекоисточних култура на Запад, у једну европску земљу, ослобођену од европоцентризма.“ Овде проналазимо везу са приступом Бранка Вукелића Јапану, који се наставља на принципе Душана Тодоровића. За разумевање тамошњих прилика, потребно је (било) проникнути у душу Јапанаца, што је изузетно сложен процес, имајући у виду њихову традиционалну затвореност ка странцима, и резервисаност у јавном животу. Да не говоримо о порасту цензуре, и другим тешкоћама за исељенике, попут растућих националистичких трендова у друштву, и надолазећег екстремистичког, фашистичког Јапана као силе у светском рату. Балканска позадина, односно ширина схватања, присутна у менталном склопу, личностима двојице пионира исељеника на најдаљи Исток, несумњиво је имала знатну улогу у њиховом одличном позиционирању. Долазак из средине која је, са Запада гледано, била и остала вечита другост, пола корака од/до Оријента, којем ипак, сасвим очигледно не припада, омогућавала је лакши боравак, и способност да се буде значајан скелеџија, међу тако удаљеним културама. Вукелићев син, Хироши Јамасаки Вукелић, аутор је јапанскосрпског речника и, између осталог, преводилац „Горског вијенца” и

166

„Луче микрокозме” на јапански, хаику поезије Мацуо Башоа и Јоса Бусона, те Рјуносуке Акутагаве и других савремених прозних писаца на српски, и ожењен je с Кајоко. Њено презиме, исто као и у његове мајке, Јамасаки, девојачко је а не преузето; а од доба њених магистарских студија из народне епске поезије у Београду, средином осамдесетих, обоје живе и раде овде. Интересантно је што се, српско-јапанским настављачима лозе Вукелића десило да преко Бранкове унуке Дајан, из Аустралије, успоставе везу и са Полом Вукелићем, Бранковим сином из првог брака са Данкињом Едит, од које се развео уочи II св. рата. Пол, иначе трговац половним (јапанским) аутомобилима из Перта, је тек са 45 година сазнао да има и брата по оцу, а његова ћерка Дајан је у Јапану за време студија наишла на Кајоко (партнерку незнаног брата њеног оца), случајно је сретнувши на факултету, иако је све време свог дотадашњег боравка заправо била у потрази за баком, Јошико Јамасаки Вукелић. Касније је све ишло лакше, тако да су се нпр. 2015. сви поменути нашли на скупу свих Вукелића у Загребу, а 2016. и на ужем родбинском састанку у Београду. Бранко Вукелић је ухапшен октобра 1941, заједно са остала четири члана Зоргеове шпијунске групе (и женом телеграфисте Макса Клаузена, Аном), након неколико пресечених депеша. Јапански новинар Озаки, као и Рихард Зорге, дочекали су смртне казне крајем 1944, али их ни Бранко није много надживео. Сви су држани у затвору без пресуде читаве две године, а Вукелићева доживотна робија није имала изгледе на дуго трајање. Наиме, он се до јула 1944. налазио у токијском затвору Сугамо, када је премештен на северни део најсевернијег острва Хокаидо, у злогласну казнионицу Абашири, где није преживео ни прву зиму, преминувши, попут многих, од упале плућа. Мање познати елемент трагичне судбине ове групе лежи у чињеници да је Москва у неколико наврата одбијала размену за једног високог јапанског официра, заточеника руске стране. Занимљива је и судбина његових посмртних остатака, али не мање несрећна. Урна са пепелом је, у духу будизма, прво боравила у кући супруге Јошико, што је наишло на негодовање и незадовољство међу појединим суседима, којима се није допало што им је урна „јапанског непријатеља” тако близу. Према речима Радомана Јовића, последњег амбасадора СФРЈ у Јапану, Јошико је урну дала свештенику руске православне цркве Христовог Васкрсења у Токију. Црква није поштеђена у америчком бомбардовању Токија, те је и урна настрадала заједно с срушеним храмом. Касније је син

167

75 Хироши, чије име на јапанском значи океан, распитујући се о том случају, сазнао да је од читавог црквеног комплекса остало само једно трешњино стабло. „По одобрењу свештеника, Хироши је покупио шаку земље испод трешње у урну и похранио је на гробљу Фуђиреиено у подножју планине Фуђи, у гробници коју је саградила његова мајка, а где је и она сахрањена.” Што се тиче веома бројних, више или мање фикционализованих наратива изниклих на тему Зоргеовог круга, Вукелић је најчешће у њима имао знатно мању улогу него у стварности, а његов лик је неретко подлегао мистификацији, или многим сасвим нетачним транспозицијама. Ипак, Бранков близак познаник и шеф у агенцији Хавас, Робер Гилен, оставио је за собом књигу „Обавештајци који су спасили Москву”, у којој је Вукелићева личност врло верно представљена, што су поздравили и потврдили чланови најуже Бранкове породице. Несумњиво велики идеалиста, до краја веран социјалистичкој идеји као и Зорге, Вукелић је такође, можда и као врсту ескапизма, кроз јапанске године неговао хумор као сталну доминанту општења, уочљиво практиковану карактерну црту. Такав приступ је задржао и у тешким затворским годинама, упркос са временом све очигледнијом безизласношћу (из) читаве ситуације. Преписка Б.В. и његове супруге Јошико Јамасаки, од 1941-1945, је под насловом „Писма из тамнице” у нас (најзад) изашла 2017, у синовљевом преводу (на јапанском десет година раније, обе приредио Хироши), док је у оригиналу, на јапанском, један њен део објављен још 1966, под насловом „Писма љубави и смрти”, по жељи супруге Јошико. Мајка и син су, претходно, присуствовали свечаности у Кремљу јануара '65 (Рихард Зорге је рехабилитован једну годину раније), на којој је Вукелићу постхумно, уз саборце, уједно и једине преживеле – брачни пар Клаузен, додељен првостепени орден за заслуге у Великом отаџбинском рату, како у Русији зову најмасовније светско крвопролиће у историји. Хироши (Лавослав) Јамасаки Вукелић, у уводној напомени овог епистоларног, слободно се може рећи – романа, помиње како се на церемонији у Москви могло чути, од председника Президијума Врховног совјета, да је Вукелић имао велику заслугу у борби против фашизма и за мир у свету. „Писма из Јапана” није тако лако лоцирати и добавити, јер је тираж новосадског Дневника АД из 2007. одавно распродат (свакако завређује поновно штампање). Са „Писмима из тамнице” је случај нешто бољи, обзиром да је књига изашла пре не још тако давне четири године. Треба је пронаћи.

168

Александра Шаренац ПУТЕМ ВЕЧНЕ КРЕАЦИЈЕ Познати светски психијатар, Ирвин Д. Јалом, у једном интервјуу је истакао да себе сматра успешним и оствареним човеком јер је искористио све потенцијале које је носио у себи. Ми, уметници, рекли бисмо: разбуктао је ону божанску искру коју сви ми носимо у себи, али само ретки успеју да ту лучу толико распламсају да осветли пут не само њима самима, но и другима. У дубоким годинама, када старост закуца на врата и када се осврнемо на пут који је иза нас, те буктиње које смо попалили осветљавају нам сећања која постају свакодневни пратилац нашег живота. Ипак, уметници су мало другачији сој људи од свих других. Они не могу да живе само од сећања и намерно ћу рећи – стварају, а не раде, док год им то тело и дух дозвољавају. Сетимо се само једне од анегдота из живота нашег чувеног сликара Уроша Предића: „Када се решавало да ли да будем сликар, отац ће ме запитати: ’А шта ћеш, Голубе, када те у старости изневери око и кад ти задрхће рука?’ Одговорих: Ништа! Онда не марим ни да живим“. Уметност није само позив, занимање, то је начин живота, начин на који уметник дише и постоји на овој земљи. То је вечита игра креације, микрокосмички плес на подијуму макрокосмичког стварања, авантура духа – како би рекао, сликар Ђуро Лубарда, чији животопис, сликопис, сада држимо у рукама. Чему овакав увод у животну причу једног сликара? Зато што то није обична прича и није прича само једног сликара, већ и ликовног педагога, културног радника који је био покретач и оснивач многих културних догађаја, и некада у старој Југославији, и данас када живи на релацији Канада – Херцег Нови, прича братића чувеног сликара Петра Лубарде, емигранта, човека... Иако су тешке животне околности покушале да га ишчупају из поднебља у којем је пустио корење, Ђуро Лубарада никада није заборавио одакле је ни он, ни његови преци, а овом књигом, рекло би се, да је наумио да сачува то од заборава и код других. Поред његових слика на којима су чести мотиви реке Дрине и њеног приобаља на којој је одрастао, као и љуботињског крша одакле су потекле

169

75 Лубарде, Ђуро је један део ове књиге посветио и својим прецима – не само Лубардама, којима припада по оцу, него и мајчиним – Стојановићима. Свестан својих корена и гена, нарочито славе која је пратила његовог стрица, чувеног сликара Петра Лубарду, Ђуро је сам себи крчио пут у свету уметности, врло ретко причајући о свом стрицу из бојазни да се не помисли да своје име гради на његовом. Стога ћете тек у овој књизи, када Петра одавно већ нема и када Ђуро прави ретроспективу свог стваралачког пута и развоја, наићи на неке анегдоте које је његов братанац сачувао у сећању и овом приликом поделио са својим читаоцима. Такође, међу овим корицама наћи ћете одговоре колико је и да ли је Петар Лубарда утицао на сликарство Ђура Лубарде, као и шта је све урадила Фондација „Петар Лубарда“, како би сачувала лик и дело овог нашег знаменитог сликара. Оставши рано без оца, Ђуро са мајком напушта Београд и сели се у мали босански град на обали Дрине, Горажде, где одраста у богатој трговачкој породици Стојановића. Подстакнут са једне стране примером својих ујака, а са друге стране примером свог стрица, Ђуро и сам креће путем културног радника и сликара. Већ од 1956. године бави се сликањем, а касније када се запослио као ликовни педагог у основној школи, и просветом. Не само да се активно укључио у културни живот града, већ је био иницијатор и покретач многих културних догађаја и манифестација. Како тада, када је био један од иницијатора формирања Друштва ликовних педагога Горње дринског региона, тако и данас у далекој Канади, где ради на развијању сарадње између канадских и наших уметника. Поред тога, као велики заговорник очувања културно-историјске баштине, Лубарда је један од иницијатора очувања Цркве Светог Ђорђа у Горажду, у оквиру које је још у XVI веку радила једна од најстаријих штампарија на Балкану. Видећи то као део заједничке борбе за очување наше историје, писмености, вере и традиције, он је са другим хуманим људима два пута учествовао у обнављању ове светиње. Невероватан је тај дух једног времена који провејава кроз ову књигу и та носталгија за оним данима на обалама Дрине, када нам се стара Југославија као најлепши цвет отвара у својој раскоши, представљајући нам уметнички свет којим су ходали: Зуко Џумхур,

170

Блаже Конески, Ђорђе Кадијевић, Душко Трифуновић и многи други. Невероватно је и да су сви ти поменути уметници, као и многи други, били пријатељи Ђура Лубарде и да су оставили своја сведочанства о његовој уметности као једну посебну драгоценост коју је Ђуро брижљиво чувао све ове године и сада обједнинио у првом делу ове књиге. Неправедно би било овде издвојити нечији цитат из те плејаде великана југословенске уметности, који су, без обзира којој грани уметности припадали, тако вешто баратали језиком у опсервацији Лубардиног стваралаштва да се стиче утисак да ми уметници, заиста, говоримо посебним песничким језиком који у исти мах и слика, и пева. Управо такве су и слике Ђура Лубарде. Називају га лирским сликаром. Оним који је пејзаж вратио свој суштини. Полазећи од предметног, видљивог, он иде преко и загледа се у ванвременско, оноземаљско, стварајући песничке слике бојама које крију тајну уметниковог стваралаштва. Ипак, Лубарда, не само као сликар, већ и као ликовни педагог, даје слободу конзументу слике да је доживи на свој, посебан начин и тако учини и својом. „Мислим да сваки сликар, који крене са идејом већ готове слике у глави, не доживљава чаролију умјетности, чаролију неочекиваног и то је, по мени, чиновнички приступ умјетности. Без те авантуре трагања за сликом, умјетност се претвара у најобичнију људску дјелатност.“ А да овде нема чиновничког приступа уметности показаће вам и саме сликe овог сликара. Ђуро Лубарда је господар боје који суверено влада платном сликајући приче и песме једне широке уметничке душе, чије око се само на тренутак одморило на неком овоземаљском крајолику и одлутало погледом у рапсодију стварања.

171

75 Гордана Симеуновић ПОСТАПОКАЛИПТИЧНИ СПОКОЈ (Звонко Карановић: Иза запаљене шуме, Лом, Београд, 2018) Књига песама Звонка Карановића, ,,Иза запаљење шуме“ , писана је из позиције постапоклаиптичког спокоја. Иако шума гори, у књизи не можете наићи ни на један једини узвичник. Песник је један од преживелих и он преузима улогу наратора, који нам кроз песничке слике описује како се све десило, како је запаљена шума. Као да је целу књигу исписало ,,дванаст мршавих фигура обучених у беле тоге“. Ова књига је ,,музика њихових самогласника /шуштање њихових сугласника“. Оних, који су ,,приповедали о свету без краја“. У уводу у књигу стоји да Апачи из племена Чикава за свет кажу шума. Шума је запаљена, а Индијанци су се међу првима нашли на крају шуме, скучени у забитима, ограничене слободе. Свет је шума, али гори. Песник као да предвиђа пропаст, јер пожари се распламсавају планетом. У пролеће ове године горела је црква Нотр-Дам, ових дана горе огромна пространства сибирских шума. Ништа се на планети није догодило, а да пре тога није освануло у стиховима неког песника, или можда, на платну неког сликара. Призори који се појављују у књизи песама ,,Иза запаљене шуме“ су слични призорима са слика Хиеронимуса Буша. Иако су слике стваране у XV, а песме писане у XXI веку, наилазимо на идентичан пејзаж, на фантазмагорију која се на неки необичан начин са платна сликара прелила у ову књигу. Стихови и слике носе исту застрашујућу слику света. Ту су необична бића, каква се могу наћи и у поезији Новице Тадића. Призори из књиге су надреални, више припадају сфери сна, застрашујућег сна. У песмама срећемо носорога сакривеног у чаши за шампањац, човечуљка са округлим наочарима, патуљка са руком на рамену, ту је мршави старац у костиму/црног лабуда, младић у костиму детлића. На каучу /којег је пресецала трака уличног осветљења/ јавља се слика зеца од жада/, на серпентини располућеној од месечине. То је тренутак када се песник у нађе у искошеној стварности . Трака уличног светла, која је стварна, пренета је у песничку слику располућене месечине.

172

Примарно осећање ове књиге је туга. Она можда и даје књизи умирујући тон. Туга/сребрна и плавичаста/туга која се увлачи у срце /попут Музике металне машине,/ туга која не дозвољава /да удахнеш/јер ћеш се расплакати, /туга као одаслата из другог света. Много је и других осећања. Ту су страх, који иде до унезверености у песми Балада о треперавом светлу, затим малодушност , шта је са песмама, да ли су иком потребне осим мени, питање које песници често постављају. Филмска прича ове књиге (љубавна), почиње у супермаркету, а где би иначе, у овом свету ненормалних потрошачких потреба. Песник почиње поигравањем. Пише из позиције женског лирског субјекта. Потом исти сусрет дочарава мушки лик. Све је на нивоу једне уметничке психодраме, и овакав поступак сасвим сигурно је исцрпљујући за песника, иако се то не види. Када сам упознала Звонка Карановића, била ми је помало чудна, иако морам признати и занимљива његова прича о начину на који пише. – Песник мора да буде жонглер, да барата вешто са пет-шест лоптица, рекао је. Да нисам успела да прихватим другачије помање поезије од свог, била бих згранута сликом поезије која као стриптизета игра око шипке. То ,,жонглирање“ је тежак и опасан песнички посао. Врло лако, од свега може да буде ништа. Звонко Карановић је успео да све време конце поезије држи у својим рукама. У књизи имамо слике, драму и психодраму, филм, позориште, кабаре, луна парк, карневал. То је жонглирање о коме прича Звонко, начин на који он поезију претвара у друге жанрове. Занимљива ми је Анима из ове књиге песма. Имам утисак да је она изузетно јака, да захваљујући њој лирски субјекат успева да изађе из свих ситуација у које га је довела малодушност. Посебно је лепа песма Анима шпанска хаљина. Док је читам, чујем музику, осећам игру, видим жену, хаљину, старице. Потпуно једна жива слика, онеобичена на крају пресамићеним небом. Хотел је једно од важних места у коме се одвија радња ове књиге. Песник је у хотел сместио девојке које су запалиле шуму. Али са љубављу и саосећањем пише о њима. Он зна да је шума морала бити запаљена. Неко је то морао да уради. Иако у ових тридесет песма има заиста озбиљних суочавања са свим видовима пропасти, лирски субјект се не лишава својих хедонистичких потреба.

173

75 Љупка хотелска фантазија /лежали у кади и љубили се испод пене. По мом мишљењу, најбоља песма у овој књизи је песма ,,Статички измењена поезија“ , у којој песник Боба Дилана, Џулијена Асанжа и своју аниму види као Петра, Павла и Марију, као побуњене људе који хоће да мењају свет, као вокални састав, како другачије. Еротизам је веома присутан, он чак уме да груне неочекивано у песми као експлицитан стих на ивици вулгарности, а уме и те како да уз љубав провејава у песмама. У песми ,,Експлоатација еротике“ даје јој значење у свременом свету. Путовање по пробушеним кошницама света је завршено. Ништа нарочито се није догађало након тога. Тај супериорни глас наратора после свих пожара, лизања руку, пакета поморанџи, јурњава по серпентинама, у животу који се одвија између два удисаја, између два лепета плућних крила као да хоће да нам каже: – Људи, не брините, ово је само филм. Мало сам се шалио.

174

TERROIRE БЕДЕМ ОД КЊИГА (Разговор са Сањом Савић Милосављевић и Младеном Милосављевићем) Разговор водио Владимир Петровић Сања Савић Милосављевић рођена је у Сарајеву 1988. године. Дипломирала је и завршила мастер сутдије на Факултету драмских уметности у Београду, а 2019. године на истом факултету одбранила је уметнички докторски пројекат под називом Прича о Мики мраву: Функције филмског сценарија у процесу адаптирања прозе у анимирани филм. Објавила је збирке приповедака: Кад жирафа проговори (2010), Вријеме вашара (2013), Брда (2020), Приче лопова поштењачине (2021), романе, Неоштрине (2016) и Туђа кост (2019), драму Сребрни цар (2017), збирку драма Птице и друге драме (2019). Сценаристкиња је и редитељка два кратка анимираноиграна филма, те дугометражног играног филма Наши очеви, мајке и њихова дјеца (2017). У Установи културе Вук Стефановић Караџић, изведена је драма Код шејтана или Једна добра жена (2018), а у Академији 28 драма за децу Црвена капа и вукова шапа (2018). Сценаристкиња је телевизијске серије Време зла (2021) по романима Добрице Ћосића. Младен Милосављевић је рођен на Младенце 1982. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за Етнологију и антропологију. Уредник је сајта Омаја, посвећеном темама из области фолклорне фантастике. Снимио је неколико документарних и један играни филм (Напрата, 2013)

175

75 Аутор је романа Кал југа (Страхор, 2018.), Језава (Бедем, 2020), као и поеме за децу Олалије (Бедем, 2021.) Власник је издавачке куће Бедем. Живи и ради у Београду.

Књиге које су највише утицале на вас? Сања: У духовном смислу то је свакако Нови Завјет. То је књига због које збиља изнова сваки пут желим да се промијеним. Што се тиче опредјељивања за писање, свакако Чеховљеве драме, које су ме опредијелиле за драматургију као позив. Ана Карењина, Дневник о Чарнојевићу, Проклета авлија, Мансарда. Свака на свој начин, памтим их по аутентичној перцепцији, осјећању да се преда мном отвара неки нови свијет. Касније су дошле десетине и стотине књига, али лако је сијати и жњети, кад је подлога добро постављена. Младен: Прва озбиљнија литература на коју сам пожелео да се угледам била су дела из епохе српске реалистичке приповетке. Вероватни узрок за овако нешто јесте поистовећивање са језиком, сујеверицама, свакодневицом и атмосфером сеоског амбијента у коме сам одрастао, као и бројни архетипи које сам сретао у раном детињству, а о којима су писали ствараоци поменутог правца готово век раније. Са друге стране, након доласка у Београд на школовање

176

открио сам неке од родоначелника грађанског романа, попут Драгутина Ј. Илића и Милутина Ускоковића, чија ме је проза увела у свет Београда с краја XIX и почетка XX. века. Илићев Хаџи-Диша и Ускоковићеви Дошљаци заузимају посебно место код мене као читаоца. Када сте почели да доживљавате себе као писца? Сања: И даље не бих могла да навучем ту кошуљу. Раније сам мислила да је то због тога што не могу да се опредијелим за само једно занимање, сад ме хвата зебња да је та неопредијељеност ствар карактера или можда чак неки несвјестан баласт. Младен: Иако ми је писање веома важно, мислим да је још увек рано да говорим о себи као писцу, с обзиром на то да сам објавио само три самосталне књиге. Време ће показати заслужујем ли или не ово звање. Поред књижевности, бавите се још и филмом, позориштем, телевизијом, анимираним филмом. Како успевате да уклопите све те љубави, обавезе и интересовања? Сања: Сва та интересовања набројана истовремено дјелују као несавладиво мноштво. Ипак, ситуација је таква да често пројекти чекају на реализацију по неколико година, тако да је неопходно преоријентисати се док се не створе бољи услови. Тренутно сам у фази у којој се трудим да барем не ширим круг интересовања и да се трудим да не одустанем од започетих пројеката колико год им изгледи били тањушни. Велика је разлика између бављења свим истовремено и рада на једном, па другом, трећем, четвртом. Послије много година, научила сам да препознам тренутак када од неког посла треба да се удаљим, али и када је вријеме да му се вратим. Парадоксално, што их чешће пуштам од себе, то се неочекивеније враћају у мој живот на радни сто. Младен: Побројани медији се односе пре свега на Сањина интересовања. Што се мене тиче поред писања прозе и, за сада једне поеме за децу, окушао сам се и на пољу радиофоније а као филмски аутор

177

75 снимио сам неколико документарних и један аматерски играни филм (Напрата, 2013. године). Током студија етнологије и антропологије био сам уверен да ћу се првенствено бавити филмовима, али ми се временом писање отворило као примарније. Видећемо шта ће да превагне. Које уметничко дело које сте потписали, вас најбоље описује као ствараоца? Сања: Трудим се да не правим (барем вриједносну) разлику међу дјелима јер понекад чак и када сам свјесна недостатака дјела, ипак се опредјељујем да га објавим, јер ми је то у том тренутку потребно… Као неко раскрчивање пута, ослобађање мјеста за нешто ново. А опет, трудим се да сваки пут помјерим неку своју границу. У том смислу, поменула бих посљедњу објављену књигу, Приче лопова поштењачине. Заправо, то је књига која обједињује моја интересовања ка комбинацији визуелног (сама сам радила илустрације) и текста који је повремено архаичан, апстрактан. Језиком понекад имитирам бајке, понекад се поигравам с њиховом формом. У стилском смислу, мислим да сам успјела да изађем на нешто шири пут у односу на онај који сам кренула са прве двије збирке Кад жирафа проговори и Вријеме вашара. Заправо никада нисам толико дубоко залазила у структуру (и мијењала је) радивши на исправкама текста. Мислим да је тај труд изњедрио зрелост која ми је раније недостајала у прози. Младен: Мислим да је то мој роман/збирка Језава. Трудио сам се да добар део онога што сам научио на студијама, а што се тиче живота на селу, историје и веровања у бића из народних предања, применим у овом делу. Такође, у Језави се бавим и питањима одумирања села и уништавања река и природе уопште, зарад ћара иностраних компанија који је аминован бахатошћу и немаром овдашњих

178

властодржаца, једном речју, трудио сам се да опишем оно што верујем да је представљала Србија јуче, оно што је данас а што ће, нажалост, највероватније бити и сутра. Обоје у неким својим делима правите својеврсну реминисценцију на детињство и завичај. Сматрате ли да је веза са коренима неопходна за ствараоца? Сања: Мислим да је Љубомир Симовић некада писао о томе… Како кроз појединачно заправо говоримо о универзалном, а не обрнуто. Писање о завичају, као и читање о туђим завичајима, препознавање уколико је у питању квалитетна литература, управо је чар књижевности, можда и умјетности уопште. Ја нисам неко ко искључиво пише приче везане за завичај (на примјер, Приче лопова поштењачине имају једну или двије приповијетке од њих четрдесет три које се директно наслањају на моје географско поријекло) па ипак, оне које то јесу, обично имају најбољу читалачку рецепцију. Сигурно је да то има и везе са језиком. Младен: Неки од наших највећих књижевних стваралаца, попут Иве Андрића, Добрице Ерића, Душана Баранина и сл. својим делом су већ одговорили на то питање. Ми га само, у већој или мањој мери и са више или мање успеха потврђујемо. Будући да сте тематски прилично разнолики, како бисте дефинисали своје књижевно одређење? Сања: Увијек сам се трудила да од свог писања, па и филма, направим неку планетицу на коју ће људима бити пријатно да сврате. У том смислу, може да се промијени мјесто, али састав стијена од којих је она формирана, не може да се промијени. Како сам старија, та чињеница ми се све више допада.

179

75 Младен: Ред приче о обичним људима којима је судбина доделила необичне и тешке улоге, ред историје и ред фантастике. Отприлике овим редоследом и процентом удела у тексту. Како видите положај уметника и уметности данас? Сања: Сигурно нам је боље него путујућим глумачким дружинама средњег вијека и вјероватно горе него дворским умјетницима у ренесанси. Може бити да сам положај умногоме зависи и од опредјељења умјетника у односу на одређене политичке, естетске, моралне ставове. Чињеница је да у координатном систему за све нас има мјеста, само је на неким координатама нешто већа гужва. Младен: Слажем се са оним што је написала Сања. Наизглед има места за све и пред свима се пружа истоветан пут, само што је нечији поплочан а пред неким је рупа до рупе. Све у свему ко вреди, или верује у то док се не докаже супротно, не треба да одустаје. Од августа 2020. године своје књиге објављујете у оквиру Бедем књиге, фирме коју сте заједно основали. Због чега сте се одлучили на овај корак? Сања: С обзиром на то да се обоје бавимо писањем, да смо били укључени у продукцију својих претходних књига, као и то да се створио минимум капитала и времена потребног да се упустимо у такав корак, десило се и мало храбрости неопходне за преузимање ризика. За сада објављујемо само наше књиге, с обзиром на то да обоје имамо и друге послове осим писања прозе. Могуће је да ће се то некада и промијенити, али свакако не у догледно вријеме. Младен: Упркос бројним ризицима, уколико сами објављујете своје књиге имате ту привилегију да контролишете процес од самог почетка, као и да диктирате динамику. То је напоран, неизвестан али занимљив процес у коме имате прилику да бирате сараднике и научите штошта ново.

180

На чему тренутно радите? Сања: Тренутно сам и даље у адаптацији романа Добрице Ћосића за телевизију. Очекујем премијеру кратког филма,Чудотворац тумански у режији Бојане Крстић, а који је Младенов и мој први заједнички сценаристички подухват. У првој половини наредне године би требало да се појави и представа Као да не бисмо у продукцији Пулс театра из Лазаревца, а у режији Ане Пинтер. За 2022. годину Младен и ја у оквиру Бедема припремамо нове романе. У мом случају, радни наслов је Теферич код Вука, али с обзиром на то да сам склона великим промјенама у ревизијама текста, могуће је да и наслов промијени облик до финалне верзије. Младен: Сања је већ поменула филм за који смо заједно писали сценарио а коме се неизмерно радујемо. Поред тога, завршавам рад на рукопису кратког романа Вечна кућа, чију сам причу још 2015. године покушао да адаптирам у кратки филм. Ту су и приповетке које би током следеће године требало да буду објављене у неколико збирки, као и рад на првом броју књижевног часописа Максим, који ће објавити библиотека у Кучеву, а који уређујем.

181

БУКТАЛИ СУ Стефан Аћимовић (1985, Београд), студирао компаративну књижевност, у Новом Саду.Пише есејистику (филм, музика, књижевност). Литерарно, у транзицији ка прозном исказу. Љубитељ живота, спортских приредби. Музички (про)куратор. Боривој Везмар (1971, Пакрац), објавио је четири збирке песама. Песме и записи су му објављивани у периодици. Живи у Београду. Ради у библиотеци. Јелена Вукановић (1995, Пећ), живи у Младеновцу. Пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две књиге песама: Логор (2020) и Чађави влак у смеху (2021). Срђан Гагић (1988, Босански Нови/Нови Град), основне и мастер студије књижевности завршио је компаратистиком на Филолошком факултету у Београду. Аутор је песничких књига: Деца у излогу (2015, ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље), за коју је награђен Бранковом наградом и Прелазно доба (2016, Трећи Трг). Појединачне песме преведене су му на енглески, румунски, руски, мађарски и словеначки језик. Уредник је антологије Меко ткиво: избор из нове поезије региона (2015, А-302-Филозофски факултет, Загреб), и ко-уредник антологије ратне прозе A fost odată o ţară. Panorama prozei de război din ţările fostei Iugoslavii (Editura Paralela 45, 2018). Као уредник сарађује са издавачким кућама и часописима Трећи Трг, ППМ Енклава и зборником Рукописи. Објављује и кратке приче и књижевну критику. Заступљен у више антологија и зборника. Члан је Српског књижевног друштва. Снежана Дабић (1954, Равно Село, Врбас), професорка српског језика и књижевности, објављивала је есеје, приказе и поезију

182

у домаћим и страним часописима, збиркама и зборницима. Њени литерарни преводи штампани су у новинама „Српско-Руски Глас“. Добитница је Националне књижевне награде „Златно перо Русије“ „За високо уметничко мајсторство превода“ (2011), као и неколико награда Међународне олимпијаде „Лик Русије“ у номинацији „За емоционалност, искреност и дубину знања руског језика, књижевности и историје“ и у номинацији „Откриће године“ (2010); затим „Небеска Москва“ М. Цветајеве“ и „Лирски запис у спомен маленој мимози“ (2012); потом „Старе кућице Русије“ (2012); као и „Народна мудрост у руским и српским пословицама“. Добитница је награде Руског центра за науку и културу у Србији на конкурсу „Мој руски дом, моја Русија“, као и награде Руске школе из Београда у номинацији „За мајсторство, продубљеност и уметничку сликовитост“. Лауреат је XIV Међународног Пушкиновог конкурса, у организацији Руске газете из Москве. Објавила је зборник литерарних превода (са руског на српски језик), чланака и есеја Загрли нас, ветре небесни (Београд, 2013). Ауторка је неколико монографија о основним школама. Њена поезија је превођена на руски и македонски језик.Превела је два романа Петра Шипинкаровског са македонског на српски језик. Живи у Београду. Биљана Миловановић Живак (1972), дипломирала и мастерирала на Филолошком факултету у Београду. Била је дугогодишњи уредник књижевног часописа и едиције „Браничево“. Објавила збирке приповедака Два дана без Марте (2007) и Лосос плови узводно(2013), драму Непотребни трач (2012), студију Смисао писања у новом веку или Да ли ће интернет убити књигу (2015) на енглеском језику у Холандији, збирке песама А где сам ја, и зашто ту? (2017), Лирско копиле и баба–тетке (2019), Грмљавина је дуго трајала (2020), Гробно место за ненаписане песме (избор из поезије, двојезично, српско-руско издање, 2020), као и стотинак прказа, есеја, стручних и научних радова. Приповеткама и песмама заступљена у неколико антологија. Превођена на енглески, француски, немачки, грчки, македонски, бугарски, румунски, руски, украјински, бугарски, влашки и словеначки језик. Њене песме и приповетке обрађују се као изборна лектира у средњим школама и на Филолошком факултету у Београду. Награђивана домаћим и међународним

183

75 наградама за књижевни рад, уреднички рад, рад у просвети и култури. Професор компаративне књижевности, предаје и Креативно писање. Уредник програма и уредник едиције Златна струна на Међународном фестивалу Смедеревска песничка јесен, који траје од 1970. године. Исидор Игић, рођен 08.01.1977. Живи у Мајданпеку,по вокацији је професор латинског језика. Објављује албуме са ауторском музиком за независне издаваче Слушај Најгласније, Брлог Рец, Минимална издања, и самостално. https://isidorigi.bandcamp.com/ Појављује се на неколико компилација независне, ло-фај и некомерцијалне музике. Поезију објављује у часописима за књижевност и културу Либартес, Буктиња, Човјек Часопис. https://belakarneval.blogspot.com/ Eмитовање једне песме у радио емисији Неонска Дуга аутора и водитеља Жикице Симића, на Радио Београду 2, сматра највећим признањем за свој креативни рад. Јулиа Капорњаи (1966, Врбас), објавила песничке збирке: Живи чвор (2002), Бело сунце (2005), Из капи мора (2019) и Панацеја (2021). Повремено пише кратке приче и књижевне приказе. Објављује у књижевним часописима. Од 2010. је члан ДКВ-а. Живи у Новом Саду Марица Кицушић (Неготин, 1988), дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, одсек примењена графика. Самостални је уметник и члан у УЛУПУДС-а од 2011. Неки од њених области су комбинација примењене и ликовне уметности – анимација, илустрација дечијих књига, дигитална и традиционална графика, дигитални колаж, дизајн плаката, мурал, цртеж. Заинтресована за све облике 2Д уметности. Учествовала је на преко 60 домаћих и иностраних изложби. Добила је мноштво награда, међу којима су и две награде на Сајму књига 2017, обе за књиге у издању 184

Креативног центра: Награда за најлепшу дечју књигу године за издање „Путовање по Србији“ и Награда УЛУПУДС-а за дечју илустрацију за књигу „Мале љубавне песме“. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину, редовни је члан Крајинског књижевног клуба, члан редакције часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња. Љиљана Лукић завршила је основно и средњошколско (гимназијско) школовање у Бијељини а Филолошки факултет, на коме је и магистрирала, у Београду. Радила је као професор у Гимназији и као руководилац у Библиотеци у Бијељини. Сарађује у великом броју часописа и листова (преко три стотине и педесет библиографских јединица). Као књижевник и књижевни критичар објавила је следећа дјела: Магнолија на длану – збирка прича (1997); Из књижевног сазвежђа – есеји и критике (1998); Плаво је боја неба – пјесме (1999); Једнога дана пре седам дана – приче за дјецу (2000); Балкон за маштање – приче и приповијетке (2002); Трагање за смислом – књижевне критике (2004); Кључар чудне љепоте Јован Дучић –књижевноисторијска студија (2008); Приче о медведићима – приче за дјецу (2009); Јован Дучић, Рани радови I (1886-1896) – приређивач Љиљана Лукић (2010); Рани радови II (1896-1901) – приређивач Љиљана Лукић (2020) –припремљено за штампу; Сем тога објавила је романе: Јелена Златоносовић (2011, друго издање 2013); Доктор Николо (2015); Звијезда падалица (2015); У трагању за оцем (2016); У небо загледан (2017); Пут у недоглед (2018), Бисер на дну мора (2019) и Кад сјећања заболе (код издавача : Београд, Свет књиге). Члан је жирија за додјелу Награде Меша Селимовић у организацији Вечерњих новости у Београду. Уредник је у часопису Српска вила, члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Републике Србије. Живи у Бијељини. Драгослава Вељковић Маџар (1957, Ниш), дипломирани социолог и новинар. Пише поезију и прозу. Објавила две збирке песама:Таложење смисла (2013) и Kад је Грегор плакао (2019). Добитник је неколико књижевних награда и признања. 185

75 Миљан Милановић (1982, Зајечар), фасциниран истраживањима у области вештачке интелигенције и креативношћу машина. Више се не бави музиком. Једри и справља дестилате врхунског квалитета. Објавио је збирке прича Бендинг (Књижевна омладина Србије, 2010) и Продужетак врсте (Партизанска књига, 2019). Повремено објављује по књижевним часописима у региону. Дамир Пешић (1975, Зајечар), основну и средњу школу завршио у Неготину, где је и и свирао гитару у групи Креч. Студирао у Нишу. Данас живи у Бразилу, где пише и преводи. Иван Потић (1972, Зајечар), историчар уметности по образовању, виши библиотекар Историјског архива у Зајечару и књижевник. Објавио је 15 књига: 9 књига кратке прозе, 3 књиге поезије, књигу есеја и роман Дневник неутешног космонаута. Превођен је у домаћој и страној периодици, књига Још једном о невидљивом објављена је на пољском језику као е-боок. Заступљен у антологијама „Путник са далеког неба“, „Тајанствени путник“, Антологији песника Тимочке крајине „Звуци тимочке лире“, Зборнику поезије јужне Србије „Песнички воз“, Антологији најкраће приче на српском „Зрнца“. Превео поезију Боба Дилана у књизи Одговор ношен ветром. Објавио два албума као део дуета С.Л.А.М. Живи и ради у Зајечару. Данијела Репман (1976, Сомбор),основне студије завршила на Педагошком факултету у Сомбору, а мастер студије за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Награђивана на регионалним конкурсима за поезију и кратку причу. Била је финалиста на 14. Фестивалу еуропске кратке приче, ЗагребРијека 2015. и Вранац – најбоља кратка прича 2016. Књига кратких прича Квадратно дисање награђена је на конкурсу Трећег Трга и Београдског фестивала за поезију и прозу 2018. Објавила је три књиге поезије: Цикличности, Славија, Нови Сад, 1997. Место за савршен бег, Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор, 2015. Шећер, лед и варикина, Трећи Трг и Сребрно дрво, Београд 2021. и две књиге прозе:

186

Трагом расутих тренутака, Прометеј, Нови Сад, 2014. Квадратно дисање, Трећи Трг, Београд 2018. Члан је Српског књижевног друштва. Води Инстаграм страницу @kafkin_sat. Слађана Ристић (1958, Параћин), студирала је југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, дипломирала на Вишој школи за социјални рад и социјалне раднике. Пише песме, приче, приче и монодраме за децу, путописе, есеје. Заступљена је у књижевној периодици и антологијама, као и у књижевним изборима. Објавила је књиге песама: Свемилостива вода (1997), Препознавање музе (2002), Недељна чуда (2012), Свинг на Карловом мосту (2020), књигу прича Сезона собних вртова (2008), и књиге прича за децу: Како смех лечи кијавицу (2006) и Волети ветар (2015). Превођена је на енглески, руски и русински. Књига кратких прича са групом аутора: Прича за крај века, уредник: Срђан. В. Тешин. Заједнички радови: Дуга у парку – емисија за децу РТБ 1998. Перформанс Дуга у парку – Калемегдан Дивна Вуксановић и Слађана Ристић и деца; Перформанс Опен минд са сликарком Сузаном Костић – ликовни израз 2005.СКЦ; Сарадник на документарном филму Моје анимације 1998. С.Трстењак; перформанс: поетско-музички: Путовање Балканом-етно-џез група Хазари (2007), инсталације (2002) у Дому за децу „Моша Пијаде“ итд; Представа Потрага за деда Мразом са Виолетом Крокер – за сву децу – Бели двор(2002); Кућно позориште, О принцезама, Да ли ја сам ја Деда Мраз – монодраме, Позориште младих Нови Сад, Да ли сам ја Деда Мраз 2013, Параћинско позориште. Члан је Удружења књижевника Србије; Члан Удружења новинара Србије; Члан удружења ПЕТРУС-Друштво за неговање традиције, културе, уметности, туризам и екологију. Са члановима друштва организује књижевну колонију Намасија на истоименом локалитету (Петрус-Параћин). У статусу слободног уметника. Живи и ствара у Београду.

187

75 Гордана Симеуновић (1963, Београд), пише поезију, кратке приче и лирске записе. Њена поезија је превођена на шведски, енглески, француски, шпански и румунски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Припада Песницима света, организацији Movimento poetas del mundo. Сарадник је Националне ревије Србија. Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда. Добитник је више књижевних награда. Објављена дела: Моја хаљина и ја (Слободна књига, Београд, 2000) Наруквица од слоноваче (Слободна књига, Београд, 2002) Побуна крпених лутака (Народна књига, Београд, 2005) Подно мирног сна (Књижевна академија и аутор, Београд, 2008) Време хлебова (Књижевна заједница Југославије, Београд, 2009) Бука живота (Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2015) Пут до моје куће, изабране песме (Граматик, Београд, 2018) Најлепше љубавне песме српских песникиња, приређивање (Граматик, Београд, 2013) Подно мирног сна, звучна верзија збирке намењену библиотекама за слепе у региону, Матична библиотека Источно Сарајево Јабука у српској поезији, приређивање (ауторско издање Г. Симеуновић, Београд, 2019) Витки Пламен (Пресинг, Младеновац, 2021). Члан је Удружења књижевника Србије. Припада Песницима света, организацији Movimento Poetas del Mundo. Живи на Умци, недалеко од Београда. Саво Стијеповић (1970, Чачак), објавио је песничке збирке Антологија универзализма (1994) и Декаденца (1996), као и романе Махагони хол (2008), Камени бродови (2011) и Средоземље (2017). Приредио је и тематске бројеве часописа та књижевност, уметност и културу Градац посвећене Џиму Морисону, Џеку Керуаку и панку. За роман Средоземље добио је награду „Мирослав Дерета”. Најновији роман овог аутора Прекрасне рушевине нашао се у најужем избору за овогодишњу Нинову награду за најбољи роман.

188

Санда Ристић Стојановић (1974, Београд), дипломирала је филозофију на београдском филозофском факултету. Ауторка је десет књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса, Пресинг и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије „ Из сенке стиха „ – Граматик, 2012. О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за Трећи програм радио Београда, уредник емисије Радмила Глигић, та емисија је емитована и на Радио Загребу захваљујући песнику Данијелу Драгојевићу. Прву књигу објављују јој Светови ( Нови Сад, 2000 ) у едицији Савремена књижевност, уредник Јован Зивлак. Румунски и ссрпски песник Петру Крду је уредник четири књиге које су јој објављене у Књижевној општини Вршац – КОВ, (2007 – 2011 ). 2019. године издавачка кућа Пресинг ( главни уредник Предраг Милојевић ) је у едицији „ Под Пресом „ објавила њену књигу Осматрачница двадесет првог века. Преводи поезију са енглеског ( Тед Хјуз, Филип Ларкин, Лоренс Ферлингети, Гери Снајдер, Адријан Мичел ...). Песме су јој преведене на француски и енглески језик и објављене у књизи Art – Poesie – Poetry , Драслар, 2019. Била је уредник у издавачкој кући Белетра и главни уредник књижевног часописа Ковине ( КОВ, Вршац ). Објавила низ филозофских есеја у зборницима Естетичког друштва Србије ( филозофски есеји у следећим зборницима Естетичког друштва Србије :Утицај естетике на уметност, Естетика и образовање, Проблем креативности, Проблем укуса, Криза уметности и нове уметничке праксе, Проблем форме, Homo aestheticus, Естетска култура, Естетско и стварно ...). Њене песме и кратке приче објављене су у бројним зборницима савремене књижевности и у неколико антологија поезије XXI века. Приредила је зборнике : Авангарде ће увек постојати, Граматик 2018 (Песници особених поетика, почетак 21. века), Art Rebel 21 (Љубав, Револуција и Револуционарно 2001 – 2020), Граматик, 2019. Уредник је едиције Авангарда у ИК Граматик. Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Србије и Естетичког друштва Србије.

189

75 Стеван Таталовић (1987), песник из Београда. Аутор књиге поезије Уступање места (Трећи Трг, 2016), добитник Награде Београдског фестивала поезије и књиге Тргни се! Поезија! и Бранкове награде (2017). 2021. године у издању Трећег Трга објавио је књигу поезије Малме у афекту. Песме су му објављиване у бројним зборницима и часописима, превођене на енглески, грчки и словеначки. Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад „Платонистички елементи у византијском песништву“ одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности. Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту „Млади долазе“ Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића, „Бечка свитања, београдски сутони“ 2017. године и 2018. објавила је роман првенац Устоличење јарца. У издању Поетикума, 2021. године објавила је збирку песама Ишчезло небо. Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој. Објављује у периодици. Живи и ради у Београду. Љиљана Павловић Ћирић (1983, Крушевац), студирала је Српски језик и књижевност као и Славистику на Филозофском факултету у Нишу. Пише од своје осме године; објавила три књиге поезије ,,Од суречја до сумрачја“ и ,,Сетосејачи“; ,,Бајка о Пријезди и Јелици“ добитница бројних награда на пољу поезије Пише поезију али и драме, као и прозу и драме у стиху намењене деци. Професор је српског језика и књижевности и радила у школама (Гимназија у Крушевцу, Средња школа у Варварину) Сада ради у основним школама у Варварину и Сталаћу. Живи у Сталаћу. Александра Шаренац (1980, Фоча, БиХ), дипломирала је на катедри за Општу књижевност и библиотекарство 2005. године.

190

Бави се писањем, књижевном критиком, есејистиком и библиотекарством. Покретач је „Литерарних дружења“ која имају за циљ промовисање читања и писања код средњошколаца са посебним акцентом на значај школских библиотека у васпитно-образовном раду са ученицима. Објавила је књигу поезије Иза погледа. Поред тога, њене песме су објављене у бројним часописима, зборницима и антологијама, како у Србији, тако и у региону. Песме су јој преведене на немачки, шпански и ромски језик. Поезију објављује под псеудонимом Сандра Алек. Стручне радове из области књижевности и библиотекарства објављује под својим правим именом у српским и босанским часописима.

191

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24 цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890