Буктиња бр. 60 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2019.

60 БУКТИЊА часопис за књижевност, уметност и културу број 60/2019 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381638054054 е-маил: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Споменка Ст Пулулу Власта Младеновић Иван Томић Ликовни и технички уредник Милоје Димиресковић Штампа Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац Дрварска 7 11400 Младеновац 064/637-90-78 kr.presing@gmail.com Тираж 500 примерака

Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин и словеначкој културној заједници Мура из Неготина. На корицама и илустрације Горан Стојчетовић

САДРЖАЈ УМЕСТО УВОДА ..............................................................................5 In memoriam: Горан Вучковић (1965-2019)

РАСКОВНИК Радојка Плавшић .............................................................................48 Исидор Игић .....................................................................................58 Данијела Трајковић .........................................................................63 Саша Д. Ловић .................................................................................68 Данијела Дејановић .........................................................................72

ЗУБЉА Мирољуб Тодоровић НАСТУПИЛА СУ ЕЛ ВРЕМЕНА ..........76 Дарко Цвијетић ТРИ ПЕРСОНЕ ........................................81 Предраг Ж. Вајагић ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ .........................86 Кристина Јанковић КАО КРОЗ САН .......................................100 Стеван Д. Јовановић ПРОДАВАЦ КОКИЦА ...........................105 Миодраг Н. Чолаковић СУСРЕТ НА КАЛЕМЕГДАНУ -Сећање на Миховила Логара ..................................................... 112

СВЕТИ ДИМ Ралф Мајер избор из поезије ........................................................120 Саумјаџит Ахарја избор из поезије ........................................... 123

СУБЛИМАЦИЈА Станислав Винавер НЕМАЧКА У ВРЕЊУ ............................128 Јелена Маричевић Балаћ КРВНА ГРУПА МИЛОРАДА ПАВИЋА .........................................................................................156 Душан Пајин ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОТКРИО ТИБЕТ (Шандор Чома Кереши 1784-1842) .............................................160 Виктор Радун Теон ЖИВОТ, ДЕЛО И МИСИЈА АЛИСТЕРА КРОУЛИЈА У ДУХОВНОЈ ЕВОЛУЦИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА ............................................................................169 Радивој Шајтинац ОДГАЈИВАЧ ПОЕТСКОГ СЕМЕНА (Душан Видаковић:Годоов дублер, Алма, Београд 2019.) ........183

. . . . . . . УМЕСТО УВОДА

УМЕСТО УВОДА Vita mortuorum in memoria est posita vivorum. Marcus Tullius Cicero

Власта Младеновић

ОДОЦНЕЛА ПОСВЕТА Горану Вучковићу, у спомен, поводом посвете “Војна” Шта да кажем, кад сам занемео, тек сад разумем Немље, речи је прекрио тајне вео, нико не разуме говор земље. Сваки је песник клет, различите су само поетике, чудесних осећања лет. Изгубљене су све битке. Додуше, ја још исправљам криве Дрине, војна је моја самоћа. Никад се неће сазнати истине. Све је пролазно, ал остају речи, једино оне имају смисла, ти путеви су најпречи, мада ме је туга стисла. 5

Вишеслав Живановић

ОПРОШТАЈНИ ГОВОР

Поштовани чланови породице Вучковић, Драги пријатељи, рођаци и комшије, Љубитељи књижевне речи,

Драги Горане, Плашим се да је моја реч мала и крхка, да би под њу могло да стане све ово, што би желели да ти у овом часу поруче твоји најмилији, твоји другови, сапутници овоземаљског живота, моногобројна твоја књижевна братија: Удружења књижевника Србије, Уметничко удружење Крајински круг, Крајински књижевни клуб, Књижевни круг Кладова, много удружења и кругови којима си припадао. Глас бејаше слабашан али сам сигуран да ће лелек за тобом чути и када ми заћутимо. Живот и смрт су два основна вида људског живота. Један се одвија у светлу људске пролазности а други у тишини космичке вечности. У једном је све неизвесно изузев краја, у другом је све извесно осим спознаје има ли краја. Још на рођењу мајка те је огрнула плаштом нада, слова, љубави и жеља да он буде неподерив и вечит. Из њега су полетеле твоје прве речи, стихови и риме, песме којима си везао и шарао по овом животу. Иза тога протутњила је богата стваралачка река стихова, есеја и критика. Књига. Један озбиљан књижевни рад и издаваштво. Пливали смо заједно у тој реци и друговали онако како то доликује људима који се међусобно поштују и цене. Знали смо, после многих књижевних вечери да наставимо са стиховима, док си ти редовно тражио од мене, стално и опет небеског засењака Виту Николића:

. . . . . . . . УМЕСТО УВОДА

Како да објасним окупљеној маси Једну стару мисао што ми на ум паде И како да спасим овај живот пасји Пасму му... Из Удружења књижевника Србије, Француске 7, неколико пута су ми нагласили да поменем телеграме који су ти послати. Знају они да то не мења ништа, али желе тиме да нагласе да је цела наша књижевна братија у овом часу уз тебе у твојој родној Речки. Зато морам да поновим оно што су истакли у свом саопштењу. Објављиван у зборницима, листовима и часописима: Крајински видокруг, Тимок, Буктиња, Бдење, Развитак, Данас, Књижевност, Свитак, Торлак, Књижевне новине, Савременик, Кључ Истока, заступљен у неколико зборника и антологија. Један од оснивача Крајинског књижевног клуба, вишегодишњи уредник Буктиње, затим уредник Ризнице, подлистка Пламичак и Пчелице. Објавио књиге : Корак до песништва, Завичајна звона звоне, Певање и немље. Песме за децу, наслова: Шаренилом кроз детињство, Нешто из рукава. Приредио и штампао антологију Тимочке крајине „Звуци тимочке лире“, књиге разговора са Љубишом Рајковићем Кожељцем „Свитац из Кожеља“. Аутор је документарних ТВ емисија: Воденице на Замни, Крајинска берба и Смедовачки божуле. Документарног филма Дародавац или само Адам од Крајине који је снимљен у сарадњи са Жиком Михајловићем и Адамом Пуслојићем. Добитник је награда: Доситеј Новаковић, Мирко Петковић и Повеље Благодарја, Удружења књижевника Србије. Бавио се графичким дизајном а кривац је за многе људе које је завео у књижевне воде. У овом часу морам се присетити речима Великог Његоша: „ Моја је идеја међу гробницом и небјесима смело лећела и ја сам смрт овако разумио : или је тихи вечни сан који сам боравио и пређе рођења, или лако путовање из свијета у свијет, присаједињење бесмртном лику и вечито блаженство. Ја сам душу човјеческу представљао за неки тајанствени фокус,

која како се раздвоји од тјела сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечног живота и блаженства на небесима Свјећа коју бог упали у човеку, не може се никад угасити.“ Његова мајка није плакала. „Срећна сам што сам таквог сина имала. Имам се чиме поносити.“ И твоја мајка и породица се имају чиме поносити. Тобом. Наш сабрат, Адам Пуслојић ми је плачући на уво рекао да си припремао збирку песама и да си му надушак дванаест песама прочитао. Он опхрван њиовом лепотом казао: „ Пошаљи ми их да напишем предговор, све су као да их је Дучић писао. Још ми звоне у ушима“, додао је. Када човек умре престаје бол. Бол остаје онима који остају иза њега. Ако ти кажу да сам умро, не веруј Ти знаш да ја то не умем... Певао је Мика Антић. Остаје нам да верујемо да си се само преселио у космос, да ћеш мас и оданде засипавати својом кишом стихова, намигивати са неке усамљене звезде и путањима репатица писати своје стихове по том небеском платну. Био си брижни син, добар брат и нежан отац. Друговао са нама и делио наше бриге, несанице и љубав. Зато нама који те испраћамо не остаје ништа друго него да кажемо хвала и нека ти је вечна слава.

Говор на комеморацији Горана Вучковића у селу Речка 30. мај 2019. године

. . . . . . . . УМЕСТО УВОДА

In memoriam: Горан Вучковић (1965-2019)

Горан Вучковић рођен 3. јануара 1965. године у Неготину. Писао је поезију и прозу, сакупљао народне песме, приче, пословице и изреке из Тимочке и Неготинске крајине. Објављиван је у зборницима, листовима и часописима (Крајински видокруг, Тимок, Буктиња, Бдење, Развитак, Данас, Књижевност, Свитак, Торлак, Савременик, Саборник, Хаику новине,...). Заступљен је у неколико антологија. Један је од оснивача, Крајинског књижевног клуба ,Одбора за заштиту културно-историјског наслеђа општине Неготин, Књижевноиздавачког друштва „ Лексика“. Био је секретар Уметничког удружења Крајински круг. Био је уредник часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња, уредник и покретач Пламичка, кутка за децу, који је једно кратко време излазио као подлистак часописа Буктиња, сарадник часописа за децу предшколског узраста Пчелица. Покретач и власник часописа за књижевност, уметност и културу Ризница. Председник удружења Књижевно-издавачког друштва Лексика . Објавио је збирке песама Корак до песништва, Завичајна звона звоне, Певање и немље и збирке поезије за децу Шаренилом кроз детињство и Нешто из рукава. Приредио је избор текстова о књигама професора Кожељца, Кожељчево дело у светлу књижевне критике. 2015. године припремио је, сакупио и објавио антологију поезије Тимочке крајине под називом Звуци тимочке лире.У штампи је остала збирка песама за децу Снови и маштања а у издању Крајинског књижевног клуба, поред више књига приредио је и објавио књигу разговора са др Љубишом Рајковићем, Свитац из Кожеља. Аутор је документарних ТВ емисија: Воденице на Замни, Крајинска берба и Смедовачки божоле и документарног филма Дародавац или само Адам од Крајине који је снимљен у сарадњи са Адамом Пуслојићем и Жиком Михајловићем у продукцији ГАЖ.

Добитник је књижевних награда: Доситеј Новаковић, Мирко Петковић и повеље Благодарје, Удружења књижевника Србије. Био је члан Удружења књижевника Србије. Бавио се графичким дизајном. Живео је и радио у Неготину.

Горан Стојчетовић Birdman falling

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

Горан Вучковић

РЕЧКА, РЕЧ РЕЧИТА На челу ми та реч жигосана, у мисли ми она често сврати; позната је, ал’ ми к’о незнана — некуд оде па се опет врати. Неверном ми она веру нуди, нуди наду којој се не надам; песма моја судбином злохуди па посрћем, и падам, и страдам. За њу немам ја реч заменицу, одјекује и кад сам без гласа, и док тонем у ноћ злосутницу, спасава ме и кад нема спаса.

ОПОМЕНА крв се моја у жилама леди од свих људских јама и гробница опомињу из земље погледи ископане очи квасе мртва лица сад не срећу ни гаврани врани људско месо гади се и њима с неба моле вешани заклани за мир вечни мртвим и живима и рибе су већ лешева сите мутне реке од језе се леде убијањем ако победите то је пораз већи од победе

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

КОРАК ДО ПЕСНИШТВА само корак још један начини осећања излиј по папиру не остављај досадној тишини своје стадо немирни пастиру можда сутра већ сину сечива да се њима твоје стадо кроти из месишта крв залипти жива док чудеса трну у лепоти не плаши се хвале ни критике ту је она због некаквог реда да се воде празне полемике крај астала када се поседа

Горан Стојчетовић Збогом

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

БАШТИНИК ИЛИ КОЖЕЉСКИ ДАР Љубиши Рајковићу Кожељцу Откључане капије мртвих некропола, и окајан усуд многих несрећника, преплевљен је коров разнизаних поља, одлеђена песма старога звоника. Мирис заборава и белог тамјана, наџивеће риме овога времена, запупила опет осушена грана, ледина препуна роднога семена. Записана песма златоусте птице, и радост и туга девојачког плача, док летина нова сеје се и ниче, мирише на столу печена погача.

СИЗИФОВАЊЕ ИЛИ ПЕСНИЧКА БЕСМРТНОСТ Зорану Вучићу Овај грумен земље, ово парче Србије на Истоку, део Тимока и завичаја, сатканих у ову песму — темељ су мога Коринта! Тако сам Зевса обмануо, жељан да мрамор уз брег успењем не бих ли смрт избегао.

ЛЕГЕТСКА НОЋ У ноћ неизвесну, у свесно смртољубље, у неку реку незнану, тону све дубље. Никад се више у свом Тимоку огледати неће. Крај њега само копнеће свеће и цвеће летобудно — није узалудно! Живот не вреди ништа, сада је смрт на цени, Легетско поље у недра их прима.

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

ПЕСНИЧКА ВОЈНА Власти Младеновићу На нас је дошао ред да књигу уредимо. Вапај нам нико не чује. Да виде колико вредимо морамо наоштрити пера, па низ криву Дрину, до Цера.

ПРЕ И ПОСЛЕ БИТКЕ Језде вранци низ поље широко, бедевије њиште под мамузом. На сечиву сија ми се око, битку бијем пером и топузом. Гори земља, села и градови, под кулашем трупла непомична. Мркову се затегли амови, па не види див-јунака дична ... По пољу се сад девојка шеће не би л’ коме извидала ране, свог витеза живог наћи неће, скупљају се гаврани и вране. Угледала Дамњанов-Зеленка, а он поглед савио до траве, на Косово спустила се сенка, под копитом и круне и главе. 17

ПЕВАЊЕ И НЕМЉЕ Како нем да певам, магла ми у оку, несаница моја зоре заварава. У твом погледу још тражим притоку, лобања ми стоји где је била глава. Песма коју чујеш из грла славуја, то је моја туга, мој мук, моје немље, што на мене лаје као бесна куја и изнова ниче из јалове земље ... Ове топле кише што нам сутон квасе, то су моје сузе, роса мога плача; уместо да сјаје, оне звезде гасе, да ми затру сенку што с тобом корача.

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

БАЛКАНСКА КОБ Над Балканом поноћ вековима влада, у том лавиринту без јасних ходника гине се, умире и поново страда — на гробљима расту крин и перуника. Пред очима чами лимес напуштени, на прсима мртвих колајне се злате. Ту су многи снови давно порушени, древне богомоље и царске палате. Балканске путеве прастарих Словена прегазише легије нових освајача. Раскрсница кобна затире племена — одјекује страшни врисак горког плача. Ту сад ниче клица проклетог семена и мајке рађају ратнике без стида, сустиже нас клетва нечасног времена, а пред нама зјапи нова Атлантида.

СИМОНИДИН ВИД Из детињства дође ходом растајања, а у твоме погледу туга заливена. Вековима заборављена твоја тама, судбина фреске ил’ усуд краљице? Кад се два сјајна бисера скотрљаше портом Грачанице: тад си прогледала!

РОКСАНДИНЕ СУЗЕ Наџивео сам милост и немоћ, и ноћ. Па сад очи кротим изгубљене, и реч своју, тугом расвешћену. Још једно сам јутро изјутрио. Крај престола Силног цара, место дара, Роксандине сузе сјаје, а даљина искушава често мене, мој сан, јаву, успомене... Да л’ ми лажну наду даје? Разнизаним пољем журим до тог царства, до тог света, где мак цвета, да га спазим: низ обалу Дунав хучи — а Вардар бих да прегазим 20

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

ЗАВИЧАЈНА ЗВОНА ЗВОНЕ Драгану Вељковићу Много сам пута желео да се вратим, а никуд заправо никад отишао нисам. Срасли су моји трагови и стопала са стазама давно зараслим у трње. Ево горе моје, старе, јаворове, ево моје стене, мрачне и студене. Ту зри жито и цветају булке, завичајна још звоњава јечи, ту се деца још играју жмурке, као пчела ја ту скупљам речи: Да опевам све оно што нисам, и оплачем све оно што морам.

Горан Стојчетовић Млеко од крава ноћу може бити помоћ за спавање која вам је потребна 21

ХОДОЧАШЋЕ Адаму Пуслојићу Ходати по ивици, значи мерити обим концентирчних кругова које смо исцртали животом и погледом упртим у свемир. Геометрија неба јасно нам говори да је васељена испуњена Богом. Он је у нама и изван нас, пре нас и после нас, горе и доле, лево и десно, сасвим је попунио простор. Кад се у кишним капима прелама сунчева светлост као што се у сваком од нас прелама вера у Бога, ми журимо да стигнемо дугу да нас сивило не обавије.

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

У ПРАСКОЗОРЈЕ Између сна и јаве, танке су нити. Зоро пуна пролећа, осећам твој додир, слутим твоју сен и бринем: да ли ће моја песма у твом слуху преноћити?

НЕВИДЕЛИЦА Томиславу Мијовићу Кад ме сретнеш, препознаћеш моје очи, у њима мутне вирове Тимока. Победило ме време, измакли друмови, таме су ми сакриле сванућа. Остао сам без вида гледајући за птицом која лети према Сунцу. Сад, тако заслепљен, више не могу стићи до места где ничу осмеси. И све је мање оних који виде моју реч која корача испред мене!

КЛЕТВА Пролазим поред твојих прозора, твоје сенке, твојих јоргована. Не видиш ме, сакрила ме јутарња измаглица. Месец је сведок ако је у зору кадар да истину каже. Пролазим и време пролази ... Не знам чија ме је клетва задесила.

ПОД ЗВЕЗДАМА Драгољубу Фируловићу Ако је већ истина да је сјај звезде на небу само бљесак њеног угашеног трептаја и да заправо видимо нешто што не постоји, онда ми је мисао о хаосу из којег је настала васиона потпуно прихватљива. Упркос савршеном реду који влада у простору можда ни ми не постојимо или смо само одраз наших некадашњих савршених живота. 24

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

ДОЂОХ ВИДЕХ ПРЕБЛЕДЕХ коцка је бачена језива слика команда јасна напред до славе кукају мајке мученика напред напред падају главе ту смо на домак крвавог трона из земље ропац грозан и тих зар дан је краћи од сутона ја дођох видех умрех пре њих

Избор приредио Саша Скалушевић Скала

О ДЕЛУ ГОРАНА ВУЧКОВИЋА

МИЛОЗВУЧНИ МЕДАЉОНИ Интимистички тихо, мада не и несамосвојено, појавио се Горан Вучковић (1965), песник из Неготина и један од оснивача књижевне омладине овог града, са својом првом, али већ зрелом књигом песама Корак до песништва. Окренут овом времену, али и “сузи никад исплаканој”, сузи која иште разумевање и љубав, песник је своју поетику назначио на самом почетку збирке у песми Кад нема места предговору: сваки стих је једноставан нема речи нејасноће није важно бити славан већ побећи од самоће Бег од самоће код овог песника не значи и бег од живота и стварности, јер стварност живота је врхунски идеал његовог певања испуњеног разноврсним мотивима. Песник Вучковић гради живот песме исказујући осећајност речи, пре свега њихову музикалност, негујући готово до савршенства култ форме, због чега његови очито брижно неговани стихови прерастају у љупке милозвучне медаљоне. Довољно је истаћи неколико песама као што су: Опомена, Јесењину у част, Ин меморијам, Исповест једног песника, На Благовести па се уверити у то. Вучковић је песник откривајуће светосне суштине рационалистичке објективности; он је свеприсутни смирени песник, али не и хладан и површан, нарочито то није када пева о завичајном небу о родољубљу или пријатељству (песме: Кошмар, На бранику отаџбине, Сунца дајте Сунца, итд). Његова песма је дозивање заноса, у исто време и избегавање тог заноса. Она је и складна и хармонична али не 26

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

и мисаоно хладна и бездушна. Она је и смирени крик (песма Кошмар, у којој песник вели да је сањао “крике у даљини”), истовремено и бег од тог крика, пошто многе песме овог песника ћутањем откривају себе. Песме Горана Вучковића су и “радоснице” и “јадиковке” и “несташнице” и “враголанке” — песме које милостиво па и искушенички посматрају свет. Оне не ликују, нити се откривају до краја. А то је и због тога што им је љубав суштанство, које је овај већ изграђени и талентовани песник овако назначио у својој песми Чежња: љуби ах љуби ја сит још нисам чежња је моја од свега јача љуби још љуби кратки су снови само је вечност бескрајна трајна Ову модерну збирку стихова, у којој нема интерпукцијских знакова, украсио је дивним цртежима — илустрацијама Слободан Миљковић. Др Драгутин Фуруновић

СИЗИФОВАЊЕМ КА БЕСМРТНОСТИ Ако уметношћу човек стваралац, бар привидно, надилази своју ефемерност, онда је то случај и са песником: он се упиње да лепоту своје душе преточи у стихове, а све у нади да ће га они наџивети. Управо тако поступа и Горан Вуцковић, који, као лиричар, велику наду полаже у стих и песму, у матерњу мелодију, у песничко стваралаштво, које је — као и све што човек ствара — далеко од савршенства: сизифовски је то посао, радни наслов бескраја, сенка сенке, и — као такво — није оно никакав спас за демијуршко, али је ипак нека искра наде да би то могло бити.

Кад је већ тело — по несрећи нашој — трулежно, нека бар лепота душе бесамртне буде стожер око којег се врти коло живота. Јер, ако ни лепота свет не спасе, шта ће га спасти?! Вучковићева песма, истина, одише мирисом заборава, али риме њене васкрсавају снове успаваних пупољака песникове вере у нова свитања, у праскозорја животне радости, у плач новорођенчета, који је најлепша химна животу. Животни оптимизам Вучковићевог стиха изазива на мегдан свесно смртољубље: времена су ово кад смрт је на цени, и треба се рвати с Танатосима. На Легетском пољу, у легетској ноћи. Песма Вучковићева својеврсно је душодарје. Као топли летњи дажд, капљу из њега Роксандине сузе. Реч песникова тугом је расвешћена. Зари сјајем суза Роксандиних, тим бисерјем!, — али и добротом њеног срца. Песник је ту дародавац: свака му је песма здравица одњихана у бразди родне груде. Свака му је песма колевка наде. Ако игде, песма је овде и мач и цвет. Изнад свега — мелем! Др Љубиша Рајковић Кожељац

УМЕСТО ПОГОВОРА или први утисак о песмама Горана Вучковића Говорити о поезији је авантура, као да стојите на рубу литице, високо, тако да су облаци час изнад посматрача, а често и испод, па сакривају видик. Кад се облаци разиђу, открије се призор од којег застаје дах. Несмотрен истраживач може да се суноврати, али пажљивом посматрачу остаје призор заувек уткан у мисли. Горанова збирка је поетски мозаик саграђен од слика и успомена. Носталгија којом је повезиван сваки стих у целину осликава дубоку приврженост родном крају, уз све то је патина поноса, јер песник је потекао са тих, у песмама овековечених, извора и из у историју угравираних предела.

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

Кроз збирку Завичајна звона звоне, песник наставља у духу претходних збирки да осликава времепловно путовање кроз родни крај. На том свом путу дуж храстове шуме, поред повртњака, он застаје да се напије хладне воде са Бачуре, а затим сањари на стенама под којим хучи Дунав. Пролази песник крај врбака до Тимока и боји своје сећање мистичним размишљањима која га често враћају у прошлост, тако да види призоре давних догађаја. Осим што нам представља драге људе којима посвећује део својих мисли и емоција, Горан подиже споменик завичајнима који су заслужни за његово осећање припадности не само кроз рођење већ и социјално, друштвено ангажовање. Док пратимо след песама, као путем од злаћаних опека, стижемо у свет дубоко проживљених сензација, у свет снажних осећања, који лебди као облак заштитник над вољеним завичајем. По том перивоју се крећу људи, савременици, а са њима су и сени оних великих, минулих, о којима се песме певају, и за које се стихови точе. Ту су монументи етноса, јединствена култура са артефактима где се животно преплиће са измаштаним. Ту су пивнице у којима се осведочава прошлост у садашњости, уточишта у којима се точи вино и точе песме. Свака песма је пуна осећања, а како другачије један романтик и може да пева, било да је свака песма видик кроз очи пуне љубави и поштовања према ономе што песник види и чује било да је то његов доживљај или историјски сагледан део прошлости. Горанова поезија је уметност живе речи. То је поезија која се говори стојећи, јер песник не може да седи од силног набоја који је у њима. То је поезија која се говори гласно, јер и кад се шапуће, она одзвања. Само песник може да разуме песму чији није творац, а тада она постаје и његова песма, и само ако је разуме, може да је доживи и да ужива у њој. Споменка Стефановић Пулулу

ПЕРО САБЉА УБОЈИТА Пред нама је нови песнички рукопис Горана Вучковића који заслужује особиту пажњу литерарних тумача и приљежног читаоца коме није страна повишена емотивна температура у стиховима овога песника. Вучковић је чисти лиричар на онај племенити, старински схваћен начин, а и песник самосвојног емотивног склопа, нових сазвучја и новог времена. Он, напросто, хоће и жели да сведочи о свакодневници којом је окружен, али уме да негује и унутарњи зов душе, и то управо чини у овим новим песмама. Горан Вучковић је стихотворац свестан свога послања и песник који се не стиди да у песмама укаже на своје учитеље и узоре, одавно свестан да ништа није настало ни из чега и да све у нечему има свој узрок и исходиште. Он је свестан да нема нових темељних истина и да се ваља ослонити на оне вечне, а да о свету треба говорити новим језиком и у старе боце уливати ново пиће. То је вештина коју је овај песник довољно рано научио и доследно спровео у својим стиховима. Код песника Горана Вучковића нема светског бола, нема усиљених интелектуалних нагађања и залудног мрчења хартије, јер он пева само о оном што му је блиско и драго, примамљиво и познато. Његов опевани свет је и буквално географски сужен, Тимочка крајина је његов свемир, а пријатељи, којима најчешће посвећује своје песме, јесу истинско надахнуће којим се поноси и које на песнички начин узноси. Песник овде, у привидино малом, открива велико и суштаствено, открива лирско обиље једног скрајнутог и запостављеног света, који тако сам-самцит бива права литература. Вучковић је управо тај свет упесмотворио и остао му безрезервно одан. У поезији Горана Вучковића завичај је одуховљен: вољена места, предели и људи добили су узвишено место. Ту је све што расте, гмиже и лети — пропевало. Свему је овај песник дао топлину и душевност, јер он песништво схвата као живо биће и тако се према њему и односи.

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

Има нечег јесењинског у његовом осећању света и живота. Ево једне строфе из песме У неготинском риту која најбоље сведочи о његовом песничком осећању света: “Покрај друма са полеглом травом Лежи јелен, без рогова, млади, Одстрељен је, платио је главом, Призор гадан да се и глад згади!” Поезија Горана Вучковића је тематски врло разноврсна и разуђена. Готово да нема појаве којој овај песник није указао своју пажњу. У песми Портрет он пева о себи, износећи на брисани простор и ветрометину своје људско и песничко биће. То је, несумњиво, једна од његових најбољих песама: “Господарим својом вољом и судбином. Као риба водом, као косач травом, Као цвеће росом и птица висином, Врло често својом својеглавом главом.” Вучковић не бежи ни од сатиричног виђења наше худе и онеспокојавајуће стварности. Он вешто проналази тему и бритко се подсмева нашем вечном усуду: “Ништа се, Вељко, променило није Ни књаз није бољи од вожда, Не зна се ко плаћа, нити ко пије, Или сам погрешно разумео можда.” Вучковићјеодличанверсификатор,сапосебнимосећањем за ритам и музику стиха, а то је врлина коју мало данашњих песника поседује. Горан Вучковић се не срами обичог људског живота и такозваних локалних тема. То је прави разлог да постоје у овом нечасном времену. Зоран Вучић

ОДЈЕЦИ БАШТИНЕ У песничкој збирци Завичајна звона звоне, Горан Вучковић на један необичан начин показује баштину, рекли бисмо, читаве источне Србије, а на плану цивилизацијског потврђивања, како српског народа, којем и сам припада, тако и песника у целини. Вучковић везаним дискурсом песничког језика, баштинећи баштину, не само да је чува од заборава, већ чини да буде виталнија и живороднија. То је Вучковић постигао пребирајући, не по предметима и зградама баштине, већ пребирајући по песничком стваралаштву људи, својих пријатеља — песника. Невероватним осећајем за било оног другог, Вучковић показује да жеља повратка надраста реалну могућност, посебно, ако се онај који би да се врати бићем није никад ни удаљио из родног краја (Завичајна звона звоне). Проналази прави стих за опис интелектуалног прегалаштва у коме је др Кожељац баштиник уградио читав свој живтни век док је пажљиво пребирао по “мртвим некрополама” Источне Србије прикпуљајући и чувајући усмено стваралаштво и народну традицију од заборава. У Адаму Пуслојићу препознаје оно што он јесте — песника. То је његова баштина, или баштина потписана његовим именом. Он је нештедљиви дародавац стихова, ризнице својих песничких амбара никад не закључава но нештедимице дарива своје стихове не искајући никаву плату за то (Дародавац). Излечење је апокалиптична визија боемства, које је неминовна баштина свих песника на свим језицима са свих простора ове Плаве планете. Боемство у поезји Горана Вучковића, није само себи циљ, јер се у његовом средишту налази темељ Коринта у имагинарном свету лирског субјкета. Беомство је, дакле, носилац тог света, као животна карактеристика. У поднасловима првих песама, односно песама које чине савремену баштину, налазимо поред поменутих, имена људи баштиника: Радована Калабића, Томислава Мијовића, Тихомира Ничића, Живка Аврамовића, Божидара Живковића, Момчила Милошевића, Власту Станисављевића Шаркаменца, Срегеја Лајковића, Драгана Стокића, Миодрага Велојића, Слободана

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

Миљковића, Зорана Вучића, Власту Младеновића, Драгана Јанковића и мајку Николину и оца Радишу, који су лирском субјекту баштинили сензибилитет и оставили у наслеђе да песмом брани неспокојство. Песник је у збирци ишао инверзивним путем, од млађег ка старијем у представљању баштиника. Он креће од оних побројаних, који представљају савременике, или су представници савремене баштине, до оних који су тековина српске баштине из XИX века, као што су то личности: Хајдук-Вељко и Вук Караџић. Тимок, Дунав, Мироч, Дели Јован, Неготински рит, су топоними који својим трајањем потврђују непролазну вредност баштине и на материјалном плану, али као вредност која живот испуњава садржајем природе, а не садржајем неких непокретности. На крају треба рећи да Вучковић велики версификатор. Корене тога треба тражити у његовој дубокој укорењености у српском језику и традицији. Отуда долазе и високи домети целокупног његовог културног ангажмана. др Предраг Јашовић

ОД ГЕОМЕТРИЈЕ НЕБА ДО СИМОНИДИНОГ ВИДА У песничком лавиринту Тимочке крајине, а посебно у његовом неготинском расаднику (од Власте Младеновића, Драгољуба Фируловића, Миодрага Златковића, Анте Буркића ... све до најновијих нараштаја) поетски рукопис и опус Горана Вучковића попримио је запажен тон и опсег, смер и карактер. Његов првотни импулс најављен збирком “Корак до песништва”, обогаћен књигом “Завичајна звона звоне”, као и збиркама поезије за децу “Шаренилом кроз детињство” и “Нешто из рукава”, сада улази у фазу пуне песничке зрелости управо књигом која је пред читаоцем, а чији је називник изазван и карактеристичан: “Пев(ање) и немље”.

Ево нам песника који ће написати стих “Погледај у небо, онако необавезно”, али ће својим песмама изнаћи и сложене путање и изохипсе најтрагичнијих мисли и осећања, пуни опсег животних токова, као што је то, рецимо, случај са првим стиховима песме “Пројекција”: “Сан те пројектује у празно место поред мене. Празнина испуњена сном пресликава се у зеницу прекривену тамом.” Горан Вучковић је, као песник модерног сензибилитета, у “геометрији неба” изнашао и препознао врхунске мотиве и доказе “да је васељена испуњена Богом”. То нам он и недвосмислено каже у сликовитом налету: “Он је у нама и изван нас, пре нас и после нас, горе и доле, лево и десно, сасвим је попунио простор.” Своју поетску одредницу Вучковић назива песничком војном, као да се то одвија на историјској позадини битака тако карактеристичним и битним за ово наше трусно балканско тле, али која не занемарује ни потребу за умом и књигом: “На нас је дошао ред да књигу уредимо. Вапај нам нико не чује.” И сам чин песништва за Горана Вучковића чин је чисте магије живота, чин преображења егзистенцијалне потке у нешто више и светлије: “Једнога јутра развезао ми се језик”. А кад се то догоди, онда је много природније да се догоди и расковничка магија путем речи и стиха:

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

“Слушала си моје речи као да си била ту само да сазнаш тајну тајновиту — па одмах, затим, отишла у ново свитање.” Само песник истинског кова може исказати такве искре и маштарије! Синтагма “као да си била ту”, у инверзивном следу, подсећа нас на онај гласовити стих Бранка Радичевића: “Ње више нема, то је био звук!” Али, гле, чуда инверзије ... Вољена нашег великог романтичара претвара се у звук, тачније, то заправо чини бол њеног одсуства; код Вучковића, опет, песникове речи чине обрнуто чудо: она, која те речи чује, постаје жива и присутна, упркос њеној физичкој одсутности! Ако се за раније песме Горана Вучковића може исказати став да су на трагу и у тематском дослуху са нашом трагичном епиком и народном лириком, најновије његове песме видимо у инспиративној визури нашег романтизма и симболизма, оличеној у стиховима Бранка Радичевића, Јована Дучића, Милана Ракића ... све до песништва Бранка Миљковића и других наших савременика. Његовом раном певању сасвим је природно пристајала одора риме, па (за дивно чудо!) чак и у неколико анахрона употреба десетерца и осмерца, као подесног обрасца метрике наше лирске традиције, сада се тај образац изналази у далеко сложенијем песничком поступку, где је и присуство белих рима тек само једна од звучних компоненти певања и пева, а у симбиози је присутно и — немље! И то — не као антитеза или неки песнички опонент, већ као појмовни биланс: код Вучковића, сад пева и ћутање! Реч и нереч у поетском загрљају. Као што је то случај у драматичној синтагми “Симонидин вид”, која уводи и појмовно значење вишег реда: “Вековима заборављена твоја тама, судбина фреске ил’ усуд краљице?” Јасно, реч је ту о евокацији чувене песме Милана Ракића о Симониди, којој су извађене очи, а сада их Горан Вучковић враћа као “два сјајна бисера”, у виду суза проливених у порти Грачанице, од којих се Симониди враћа вид! 35

Разуме се, сличних стихова и слика у најновијој Вучковићевој збирци има подоста, али смо ове наведене узели као захвалне илустрације и узорнике, како бисмо унеколико осветлили саму поетику и песнички поступак Горана Вучковића. Блистав пример имамо у песми “У туђој кожи”, посвећеној глумачком барду Зорану Радмиловићу: “Ту где је он — ту је и сцена. Сцена је он!” Импресивно, сажето, тачно. У овом троуглу појмова видимо и књигу “Пев(ање) и немље”, готово у целини. Посебно у оном њеном делу и циклусу Глосе, као веома слојевитом мозаику сачињеном од катрена (сви до једног су римовани!) наших песника (Властимир Станисављевић Шаркаменац, Милен Миливојевић, Адам Пуслојић, Добрица Ерић, Зоран Вучић, Радомир Мићуновић, Јован Дучић, Љубиша Рајковић Кожељац, Живко Аврамовић. Миодраг Сибиновић, Душко Трифуновић) који су узети увек као мото за саме Глосе, али и за инспиративне риме — ткиво, на које Горан Вучковић додаје своје римоване стихове. Исход је неочекивани сплетвенац. Какво “братство по несаници”! Како би то назвао песник Бора Радовић. Али и више од тога: кругови и годови тема и садржајних мотива, једначина и песничка бројаница. Да опет све овде буде у духу и знаку нашег наслова текста: Од геометрије неба до Симонидиног вида. Баш тако. Адам Пуслојић

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

ПРЕГРШТ ЧИТАЛАЧКИХ ОПАСКИ О КЊИЗИ “ПЕВАЊЕ И НЕМЉЕ” ГОРАНА ВУЧКОВИЋА Као оријентири за увод у читање ове занимљиве књиге можда би могле послужити следеће три песме — уводна, чији се наслов подудара с насловом целокупне збирке (“Певање и немље”), песма “Песничка војна” и “Под звездама”. У “Певању и немљу”, на први поглед, као да се полази од тезе о неизрецивости интегралног песниковог доживљаја људским језиком. Међутим, иако наслов наводи на помисао да имамо пред собом нову варијатну те старе романтичарске теме, већ од првих стихова почиње да бива јасно да оксиморонско “као нем да певам” потиче из сасвим другог жаришта. Проблем песниковог “певања” је, изгледа, у томе што је песниково око замагљено, што несаница песника оставља без снова, што му, још док из погледа онога кога доживљава као ослонац “тражи притоку”, на месту где му је стајала глава сада стоји само “лобања”. Због тако онемогућене комуникације (дотока “притоке”), његов присилни “мук”, његова занемелост од туге — његово “немље” (одиста леп неологизам!), да би ипак допрло до слуха онога кога песник доживљава као ослонац (очекујући из њеовог “погледа” тако потребну “притоку”) — избија заправо у песми која се гласа изван њега, “из грла славуја” (из природе?). За разумевање ове песме отварају се, међутим, још два важна питања: из ког жаришта потиче Вучковићево “немље” и чији је тај “поглед–притока”, чији је “слух” до кога ће допрети песма “из грла славуја”, односно чије је то тело или дух уз кога песник “корача”? Према подацима које песник уткива у текст, “жарите” које узрокује “немље” што на песника/лирског субјекта “лаје као бесна куја” — изгледа, непрекидно “изнова ниче из јалове земље”. Да ли је та деструкција неуништиви део бића и тла из кога потиче лирски субјект песме? Да ли је она својствена и телу или духу уз кога лирски субјект “корача”? Да ли је то деструкција или самодеструкција? И најзад, од кога или од чега њега та деструкција тако трагично одваја, претећи “да му затре” 37

и “сенку” која с њим “корача”? У тексту песме нема ниједног мотива који би искључио могућност да то буде — родитељ, или дете, вољена жена, сродна песничка душа, завичај, отаџбина или, пак, живот уопште... Сваки читалац ће, сразмерно својим склоностима, сопственом сензибилитету, животном искуству, у складу са сопственим уверењима, знањем или предубеђењима и ову песму разумети на свој начин. Међутим, оволика питања поводом песме од само дванаест стихова (а питања може бити и још више) и могућност за утемељене одговоре који ће се разликовати један од другог најбоља су потврда да је пред нама интригантан, пун и упечатљив поетски текст. А за књигу као целину посебно је важно што песме које у њој читамо даље — интониране као рефлексивне, љубавне или патриотске — у својим тематско-мотивским сплетовима садрже управо адресате наслућене из читања из њене уводне песме. Ово сазнање објашњава и оправдава и циклус глоса, којим Вучковић завршава своју књигу “Певање и немље” (пада у очи да у тај циклус није укључена комуникација само са истакнутим песницима, што наводи на закључак да су поводи за надовезивање поступком глосирања Вучковићу пре тематско-мотивски подстицаји него афирмисаност сабрата кога “својом сенком” прати). У густом и чврстом преплету најинтимнијих и ширих друштвених тематских импулса књиге, као једна од парадигматичних песама које могу бити својеврстан оријентир за читање Вучковићеве поезије пада у очи “Песничка војна”. Дошао је ред да, у својој “војни” — песници (чији “вапај”, иначе, “нико не чује”) најзад “уреде књигу”. Да би то учинили, они морају “наоштрити пера, па” да крену “низ криву Дрину, до Цера.” Из првог слоја значења тих стихова, разуме се, читамо одјек познате тезе да садашњост морамо градити на темељима позитивних тековина своје славне прошлости, овде симболизованим првом победом Срба над аустроугарском војском, која је истовремено и прва савезничка победа у Првом светском рату. Међутим, занимљиво је да Вучковић означава да тај пут до Цера води “низ криву Дрину”. Попут распрскавајуће ракете на

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

тамном ноћном небу, Вучковићев епитет “крива” овде баца зраке светлости изненада на више страна: испоставља се, изгледа, да Дрина, која означава пут ка Церу, може бити и некакав кривац (да ли због тога што, осим што спаја, она већ вековима, као граница, и дели народ?); Дрина која означава пут ка Церу је и веома кривудава, тако да има многе завоје иза којих вазда вребају свакојака и пријатна и непријатна изненађења (значи ли то да таква изненађења очекују и онога ко се одлучује за најављено “уређивање књиге”, — “на темељима позитивних тековина... славне прошлости”?); и најзад, као што је познато, синтагма “крива Дрина” у нашем језику и култури повезана је и с изразом “исправљати криву Дрину” (у шестотомном речнику српског језика Матице српске протумаченим као: “решавати врло тешка питања за која недостаје снаге и могућности”), а искусни људи ће вам рећи да “исправљање криве Дрине”, заправо, и није нарочито препоручљиво, те се тиме баве претежно само наивни или посебно храбри људи... Занимљиво је да је после оне уводне песме, у чијој жижи је човекова интима виђена изнутра, за не нарочито утешну “Песничку војну” у којој је реч о дужности савременог песника према друштву, скоро као својеврстан додатак везана песма “Под звездама” која човека и људску заједницу ставља већ у космичке оквире, са “утешном” претпоставком: “Ако је већ истина / да је сјај звезде на небу / само бљесак њеног / угашеног трептаја ... можда ни ми не постојимо / или смо само одраз / наших некадашњих / савршених живота.” На површини троугла између песама које смо издвојили као репере за читање књиге “Певање и немље” постаје јасно да је Вучковић у распону од романтичних идеала до невеселе стварности у којој данас живимо, пошавши од омиљеног у романтизму оксиморона запловио и токовима резигнације филозофије и поетике апсурда, на овај или онај начин својствене и већини данашњих песника. Међутим, аутору ове књиге, рекли бисмо, не прети опасност од еуфоричног празнословља или самоубилачкебрзоплетостискрибоманије.Тематскиактуелан,без тежње за површним ефектима у ткању љубавних мотива, а имун на дневно-политичке клишеје и карактеристичну за део наше

савремене поезије националну патетику у третману друштвених тема — Вучковић се својим песмама у овој књизи представља као превасходно мисаони песник непатвореног надахнућа. Зато у “Певању и немљу” нема ниједне на силу направљене песме! У закључку би се још могло рећи да и ова књига “Крајинског књижевног клуба” потврђује истину да права поезија не цвета само у великим урбаним центрима. Проблем је, једино, у томе што без пратећег публицитета поезија стваралаца који су далеко од тих центара и по страни су од утицајних књижевних кланова — теже стиже до ширег круга правих читалаца. Др Миодраг Сибиновић

СВЕ ПРЕПОЗНАТЉИВИЈИ ТРАГ Горан Вучковић је члан Удружења књижевника Србије као књижевне удруге звучног имена и то није мала ствар. Врстан је аниматор културе у Неготину, Тимочкој крајини и шире. У његовој најновијој књизи пјесама имамо претежно средњекалоричну поезију, али наилазимо и на оствараје који нагињукависококалоричнимпјесничкимтворбама.Вучковићеви пјевописи почивају на најпожељнијим темељима. Такви темељи осигурали су многим писцима свијета да израсту у књижевне величине свјетскога гласа почев од Шекспира, Сервантеса, Бокача и читавог низа свјетских књижевних величина све до нашег Иве Андрића и многих живих савремених писаца. Наиме, поезија Горана Вучковића ниче на засадама народне књижевности, тј. кратких усмено-књижевних облика те књижевности, јер је Горан и сакупљач усмено-књижевних, краћих облика у Тимочкој крајини. Те и такве особе скупљањем изоштре слух за фолклор па и сами постају писци којима неки од тих облика ушетају у оствараје као одлични предлошци. Књига “Певање и немље” већ код првог додира очитује

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

се као зрела књига, зрелог пјесника, која његов пјеснички и уопће књижевни траг прави препознатљивијим, цјеловитијим и дијелом аутономним. Вучковић живи у малом граду, Неготину, и прва помисао вуче нас на провинцију и загрљај провинције. Међутим, када се упустимо дубље у његов књижевни опус схватамо да се Горан успјешно ишчупао из тог загрљаја, што је врло значајно, јер многе његове колеге које су живот пренијеле у Београд и друге српске градове, живе и стварају у граду, али чим дође до жучнијих расправа очитовања многих појединаца, увјеравају нас како се они нису и можда никада неће ишчупати из загрљаја провинције која егзистира скривена у њиховим главама и поступцима. Пишући о Горану Вучковићу и о његовој књизи овај кратки осврт надам се да он зна да се у овом тексту нижу мисли свјетски познатог и признатог специјалисте за фолклор и усмено књижевне облике, а за цјеловиту и аутономну теоријску слику анегдота на врху је свјетске пирамиде знања о том облику згуснутог у мисао: “Сваки нови живот је нова анегдота”. Књигу отвара аутору драга пјесма “Певање и немље”: Како нем да певам, магла ми у оку, несаница моја зоре заварава. У твом погледу још тражим притоку, лобања ми стоји где је била глава. Песма коју чујеш из грла славуја то је моја туга, мој мук, моје немље, што на мене лаје као бесна куја и изнова ниче из јалове земље. Ове топле кише што нам сутон квасе то су моје сузе, роса мога плача, место да сјаје, оне звезде гасе, да ми затру сенку што с тобом корача. И ако лексеме “немље” нема у Речнику српског језика, ми који Горанову позију пјевамо с њим, знамо да је то дијалектални идиомапјесникињеговапоезијаплетусенароднимдијалекталним

изричајимакојисезналачкипрепознају,класифицирају,одабирају и у ткиво пјесама успјешно инкорпорирају. Мотрећи са аспекта композиције књиге, било је можда боље да је прва пјесма у њој, чији је наслов пренесен на насловницу књиге, стављена као последња, а умјесто ње на прво мјесто дошла, рецимо, пјесма “Симонидин вид”: Из детињства дође ходом растајања, а у твоме погледу туга заливена. Вековима заборављена твоја тама, судбина фреске ил’ усуд краљице? Кад се два сјајна бисера скотрљаше портом Грачанице: тад си прогледала! Тако би се, овом песмом, остварила чвршћа прстенаста композицијакњигеијошпонештоочемунијеупутнокоментирати. Наш пјесник као да зна како је свака пјесма двострука молитва и тога гесла се држи кроз све пјесме у књизи. Поезија је наглашено обојена тугаљивим тоновима па ће пјесник у свом даљем развоју засигурно више позорности посветити тоновима весеља и среће јер живот је сам по себи и сам собом како год окренемо ипак дар Божји, весеље и радост. Вучковићев полустих “да виде колико вредимо” добар је носитељ свих његових остварених жеља. Најслађи двостих у цијелој књизи је двостих из глосе “Стихија” написане као одазив на стихове Јована Дучића: “Дуго ли те, драга, моја песма вреба, / рођена у мојој тишини и чами.” Песме које свакако још треба издвојити и поменути су: Ходочашће, У туђој кожи, Песничка војна, Одговор на тужну љубавну песму, Хоризонт, Смртољубље, Пројекција, Под звездама и Балканска коб. Није се лако одвојити од балканских црних изама! Мислим да би било добро да Горан своја остварења понуди добрим српским блогерима и књижевним сајтовима као што су: Трагови, Нова Поетика, Алма, Белегбг и обиљу других, па да се успоређује са осталим књижевним ствараоцима пратећи сам своје нарастање. Оно што многи знају, а избјегавају

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

јавно потврдити, јесте чињеница да Србија има доста добрих онлине издавача и да тиме подоста помаже нама који смо нешто удаљенији. Ја знам за десетак имена из Задра и околице која су својим остварењима више заступљена у српским интернетиздавачким кућама и блоговима, него у домаћим. Добро је да то цвјета у времену у којем нам окружење, у ужим и ширим координатама, нуди све насртљивије страх и нелагоду. Горан Вучковић је особност која са Крајинским књижевним клубом у скромним материјалним увјетима има пуно жеље, снаге и воље да своју скромну биографску особну исказницу подебљава, ширећи обзоре пјесниковог великог срца и раскошне душе. Др Рајко Глибо

РЕДАК ПРЕГЛЕД ЖИВОТНИХ И СТВАРАЛАЧКИХ УВЕРЕЊА Метафора “Свитац из Кожеља”, узета за наслов књиге разговора Горана Вучковића са др Љубишом Рајковићем Кожељцем, у свом песничком вишезначју, потенцира најмање два значења која битно одређују стваралачки значај дела које Рајковић оставља у наслеђе свом народу. Прво је везано за књижевно-уметничке и научне вредности Рајковићевог стваралачког ангажмана, друго за подстицајни приступ аутора књиге говорљивом и за детаље опредељеном саговорнику. Ово неспорно метафорско насловно одређење онога који светли у духу и традицији српске књижевности, филологије и науке о језику, упућује читаоца да, већ отварајући корице, схвати да је реч о изабраном, даровитом, непрестано ангажованом, духовно снажном и проницљивом аутору, који светли кроз густину културе свога народа нарочитом светлошћу и енергијом. Песничким насловом, Вучковић буди читалачку радозналост и потребу да ова биобиблиографска књига разговора буде прочитана од почетка до краја. 43

“Несврстани писац”, како за себе каже Рајковић (читај: независни мислилац), у разговору даје мноштво информација о свом жанровски врло разгранатом делу: поезија, проза, чланци, есеји, студије, хронике, биографије, монографије, афоризами, сакупљање усменог народног блага, филологија, етнологија, лингвистика, антропологија ... Те се његове информације могу корисно употребити “у научне сврхе”: у поступку изучавања вишедеценијског рада, идеја и стваралачких резултата до којих досеже Рајковић. И сам песник, прозни писац и сакупљач народних умотворина у тимочком крају, као врсни познавалац стваралачког дијапазона др Љубише Рајковића Кожељца, Вучковић је добро проценио да је, после евидентних резултата у домену књижевности и науке о језику, време за Рајковићеву “личну исповед”. Зато води саговорника кроз живот и време као кроз личне просторије, тражи одговоре на припремљена питања и, много чешће, на она која се, сама по себи, намећу током разговора. Тако наводи Рајковића да пред ширу књижевну јавност изнесе податке о свом пореклу и родослову, о детињству, основном и гимназијском школовању, студијама, стицању научних звања, о утицајима и узорима, књижевним и научним радовима, сарадницима, објављеним књигама, рецензентима, издавачима, приказивачима, подржаваоцима и оспоритељима. Пред читаоцем се одмотавају искази који сведоче о Рајковићевом уверењу да човек још у детињству постаје “свестан себе”, да је детињство “неисцрпно врело тема и мотива” који су антрополошки повезани са каснијим животом, посебно писца. Зато је, каже он, “рано, врло рано постао песник”. Дознајемо и за Рајковићеву спознају да писци, попут њега, често литераризују мотиве из свога живота, оне који су остали запретани “испод прага свести”. Овај разговор наводи на помисао да Рајковић верује да се оно што “држимо у себи запретано, чак, показује као спиритус мовенс свега у нама креативног, демијуршког”. То није далеко ни од Рајковићевог уверења нити од теоријског тумачења порекла уметничких облика. Очито да се овај српски интелектуалац напајао на изворима теоријских хипотеза двадесетог века које окрећу уметност и ка традицији и ка модерним струјањима. За

. . . . . . ГОРАН ВУЧКОВИЋ

то су му добру основу дали духовни узори, професори Владан Недић, Рашко Димитријевић и Драгиша Витошевић, а као учитељ над свим учитељима — Вук Караџић. У том уверењу и тону теку у књизи сва питања и одговори. Књига сведочи да је Рајковић на том уверењу засновао свој стваралачки кредо. Његово “вјерују” данас није промењено ни за јоту у односу на време кад је постајао свестан себе, својих ставова, кад је младалачки, али свесно, успостављао однос према имену и пореклу, култу предака, учењу као најбољем начину надградње духа и, надаље, према свему што помаже човеку да формира поглед на живот, свет уметности и науку. Ставови изнети у овом разговору не само да дефинишу стваралачки идентитет Рајковићеве личности, него и његова општа животна убеђења, формирана прожимањем животног, литерарног и научног искуства. Рајковић је човек који верује својим очима и сентименту, узда се у вечност здравих идеја књижевне уметности, и нада се да рад “на ползу своме народу” није залудно расејавање снаге ума и праха тела по ветру и олуји. У таквом надању и вери формирана је стваралачка личност која има чврсте ставове у односу на све што пролазни живот чини лепим и драматичним (“Зашто, увек, оно што је лепо мора да пропадне!”). Можда је из тог разлога човек који сматра да никад не би требало клонути: “Треба да буде ‘борба непрестана’, као код Његоша”. И да увек изговарамо истину. Не поклекнути никад пред истином. Рећи је, па ма каква она била. И кад су му злонамерници, и с једне и с друге стране, приговорили што је он, Србин, сакупио “и на свет издао” “муслиманске епске пјесме из Рожаја и околине” (“Са лонце зелене”), изнедрио је одбрану из свог “непоклека”, написавши оно што они нису хтели да објаве, па он први пут о томе казује у овој књизи разговора: “и оне припадају општечовечанској културној баштини”. Као што, уосталом, припадају и народне песме и благо језика које брижљиво бележи у тимочком крају.

Да није ове књиге разговора, “мање би било ваздуха над Србијом”. Не бисмо, на пример, знали да је Рајковић епски надахнут и распричан, али, у песми “најречитији у мало речи”, и да се његови стихови “појављују као закључци песниковог вишедеценијског изучавања народног блага” (М. Бећковић), нити би шира књижевна јавност била на прави начин упућена у књигу његове преписке са Ивом Андрићем, Роланом Бартом, Павлом Ивићем, Данилом Кишом, Блажом Конеским, Михаилом Лалићем, Ћамилом Сијарићем, Оскаром Давичом, Бранком Ћопићем, Добрицом Ћосићем, Десанком ... (Мада је простора мало, не знате које име да изоставите!). Ко би нас боље упутио на Ћосићеве речи о правди, истини и свету у коме живимо: “Каквог смисла, Љубиша, има бити у праву, говорити истину, бити писац у нашем свету у коме господаре разбојници, лопови, лажови. Први пут од распећа чудесног Назарећанина, човек и народ (српски, прим. а.) немају право да бране свој живот. Убице и паликуће заштићени су ‘демократијом’”. Има смисла — поручује др Рајковић делима која оставља у наслеђе свом народу, и свету. Шездесетак његових књига, попут свица, осветљава путеве српске књижевности, науке, просвете, културе. Чини их проходним и кад се слеже магла и тама с прекобрђа људских пошасти које притискају данас и српску земљу и српски народ. Књига Вучковићевих разговора са др Љубишом Рајковићем Кожељцем “Свитац из Кожеља” вредан је допринос српској књижевној публицистици и доста редак биобиблиографски преглед животних уверења, стваралачког полета и значаја истакнутог српског књижевника, филолога, лингвисте, етнолога. Њоме Вучковић улази у елиту најбољих савремених писаца биографске књижевности, попут Милоша Јевтића, Радована Поповића, Зорана Радисављевића.

Љубомир Ћорилић

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Петријин венац

РАСКОВНИК Радојка Плавшић У НАРЕДНОЈ ЕПИЗОДИ Једна девојка пише и само пише не мора на други посао уз то неке супер песме неки солидан живот савремен испуњен пун лепих фотографија са бројних путовања свака фризура јој добро стоји и има духа и није глупа воли са срећним завршетком или добрим новим почетком и кад падне иде даље и док пада зло не мисли има времена за све и срце јој је овоолииико не виче не разбија ствари прати моду и има разумевања за друге и зове се мојим именом у следећем животу сигурно се зове мојим именом

. . . . . РАДОЈКА ПЛАВШИЋ

ИЗБОР Као комадине меса Обешене о таванску куку Сушимо своја плућа Димимо наша срца Нема те у огледалима Још цмиздре ходници зграде Још стаје лифт на непостојећем спрату У гласачку кутију убацићу мрак За мене више нема избора Састављам крајеве са крајем Као лош закон у Скупштинској процедури На који моја савест Ставља примедбу Ходамо Одавно ходамо По оштрици наметнутог зла

КОД ДАНТЕА У смрдљивој болници немају вај-фај а изгледа ни довољно средстава за чишћење Куга као да још увек шета овим ходницима и притисак је све већи кашљање је чешће Тонемо у жагор баба којима је досадно код куће и оних нестрпљивих што кажу – Мени треба само печат И нама треба, господине, свима нам тај печат фали па да пређемо у нови круг пакла

. . . . . РАДОЈКА ПЛАВШИЋ

КРИЛА Пошла сам у чекаоницу где се махом старији надају свом излечењу мада нађе се понеко млад ком је време рано поткресало крила Баш пре тога сретох Неког с ким сам тренирала џудо Није било довољно девојчица долазиле би остајале кратко и одлазиле Мени се одлазило није па сам тренирала с дечацима Тај ми рече – Добро си се борила И ја се сетим некад сам се борила била сам упорни крилати борац Не знам шта се после десило или боље шта се није десило Сад седим у чекаоници са инвалидима трудницама децом Сви они имају предност и Мислим – нека, тако и треба Бар негде некаквог реда кад нас смрт све подједнако воли

ГРАДСКА ГНЕЗДА У амбарским ћошковима још свијају гнезда У ћошковима градским више места нема Тек излегла деца већ постају људи Моторна им уља подмазала очни механизам Прочишћењу никад краја Издувни гасови милују ми косу, лице, груди И надам се да ћу доћи Када дођем, да ћу те пронаћи да ћу те бар једном дотаћи пре него те тајни код закључа у претинац судбине под другим именом од оног којим мени се одазиваш И да ћу те дотаћи пре него испариш у отровна једињења што лебде над нашом малом фабриком срца Надам се да ћу још дуго кашљати за тобом осећати те у плућном крилу да ћу се разболети и умрети ко на почетку сваке бајке и да ће ме твоји сокови спржити и пресолити Боже, још једино смрти могу рећи хвала једино њој још дугујем извињење

. . . . . РАДОЈКА ПЛАВШИЋ

Љутила сам се што касни на састанак који смо једном давно уговориле, а она лаже да се не сећа Углавном, вредело је живети трећину А садa: хвала Прекривена сам бољкама видљивим и невидљивим нелечивим и слабо лечивим Потребно ми је твоје друштво ипак су две трећине човека мање од целог, а на мање не пристајем Ни на више Проглашавам те победником и хвала

ПРОСТОР И ВРЕМЕ За све моје пријатеље од којих сам удаљена просторно Добре вести стижу из светских лабораторија Време и простор не постоје Све чешће слушам Време и простор не постоје Руке и лица која ми недостају не постоје Наше заједничке приче и враголије нема их Бог? Велика превара Коју су многи уметници подгревали У недостатку данашњих сазнања Ни стари Враг неће се вратити из казана У који је протеран да се крчка Можда нема ни нас на кугли земаљској Не знам Само ужасан осећај празнине Око којег се врте наши мејлови Наше оклембешене фотографије Подгревају илузију у коју смо уплетени Као у недостатак сна Запетљане су ми мисли У непостојеће почетке У немогуће крајеве Шта се догодило Шта се заиста догодило У нама И хоћу ли икад допустити Уморним очима да се одморе

. . . . . РАДОЈКА ПЛАВШИЋ

У светлу нових екрана Тако ми недостајете у садашњем тренутку Који је илузија јача од сваке наде Не враћајте се да не пореметимо ток времена Што непостојеће клизи по нашој кожи и каже: Не веруј огледалу Ти се у ствари још ни родила ниси Ти си слаба да понесеш Још и овај терет у рукама (Ако су оне уопште овде) Ти само треба да издржиш

СИБИР Петак је сутра Сутра је петак Ти сричеш слова Нижеш их Прво редом па наопако Окрећеш све углове и правце Прошао је понедељак За њим и сви дани Један по један Подметнули су ти ногу и ето те скоком до петка који ништа добро неће донети Тај дан који руши претходне као ледени дах Дан када те одведу у Сибир неће бити хладнији од овог Узалуд се припремаш Несрећа те заскочи неспремног увек Као притајени бомбаш-самоубица Обично петком спадне сигурносни вентил па не умеш себи да објасниш да ли летиш одбачен у страну или себе цепаш на комаде Сутра је петак Нови је дан Устаћеш Отићи Вратити се за два дана можда Јер још не знаш како да прочиташ јер још сричеш прецизна упутства Како? Како да не експлодираш петком

. . . . . РАДОЈКА ПЛАВШИЋ

ПОНЕКАД Понекад мрзим ствари које ме тераш да чиним у име љубави баш зато што испадне добро и што те чине ђаволски паметним Понекад мрзиш кад сам у праву па испаднем ђаволски паметна и далековида Такве су ситуације ретке Обично нико није у праву Обично нека држава Наша или друга Лукаво сјебе наше планове Обично мишје очи провире из рупе у коју смо сакрили сир: Ха! нико није победио систем Заменили смо срећу за правду зато нам све тако иде Прво ћеш се одмакнути довољно далеко, онда схватити да си отишао, отпливао Но,нема Мексика у који беже јунаци након што опљачкају банку Јер наши сефови зврје празни Нема се куда побећи а ни Мексико није нешто сем тог фудбала можда – и тако дрибламо празан простор Седефно сјајни и сами

Исидор Игић

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ СА ПРИЈАТЕЉИМА ПРЕД АПОКАЛИПСУ Прво су муње развукле и опарале небо. Биле су изломљене и чудне, као штапови неонског светла. Дошла је тутњава, заглушујућа, читава се кућа затресла и знао сам да је Апокалипса и окренуо сам се да поново заспим. Био сам на тој забави а око мене сви моји дивни људи, које сам давно изгубио у вреви великог града, вреви великог живота. Причали смо, окружени поцрнелим пикслама, димом и својим трудним женама, о централном грејању у београдским насељима о поезији и сликарству о свему. Музика тек довољно гласна за плес и простор за разговор. Нико није марио за очај и буђење је изгледало далеко као и ова младост која се неприметно искрала. 58

. . . . . . . . . ИСИДОР ИГИЋ

Зашто ти треба тај списак, упитала ме је Луна нагнутог над још једним крајем строфе за куповину или незаборав, вероватно. Заценио сам се од смеха.

Горан Стојчетовић Шарпланински орлић

НИГДЕ НИЈЕ БЕЗБЕДНO Нема корака којем празнина није поставила замку Оне су у пустињи има их окачених о обећавајућа светла мегаполиса има их и у твојој охолој самоћи у твом алавом новцу опасно се нагињу над сваким новим редом који напишем са намером да отму искористе и баце панично батргање у мрежи само те снажније упетљава и везује мора се остати миран пусти да се одмота да се открије у немоћи нека њушка око тебе диши равномерно и дубоко не качи своје мисли на њене понуде удице нека иде

. . . . . . . . ИСИДОР ИГИЋ

МЕЛАНХОЛИЈА ЗГРАДА НА ПЕРИФЕРИЈИ ВЕЛИКОГ ГРАДА Окренуте лицем ливадама и леђима широком булевару којим долази троцифрени градски превоз Ово су нове зграде миришу на лак и свежу прашину ходници су лепи и можда са цвећем Станови у њима пуни су младих подочњака и вриштавих усранаца маме седе на клупи испред игралишта тек су се упознале Станари још увек не знају довољно једни о другима да би се отровали завишћу и уобичајеном злобом Зграде на периферији великог града без историје са понеким сећањем које тек натапа њихове нервозне фасаде још увек не знају да ће бити времена за све

ПРИКАЗ ЈЕДНЕ АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ПЛАСТИКЕ Саши Скалушевићу Скали Правио сам кругове око твоје пластичне Александрије, после сам ишао бициклом. Желео сам да једну књигу изнесем из пожара, ону, жутих корица и насловом који је као немар према глупостима, изнад сахрањених аутомобила. Ушао сам унутра чио и свеж али су ме аперкатом дочекале пре свега кратке песме, да, оне су као песнице. Треба рећи овако: Ушао сам унутра са добрим намерама. Међутим, дочекале су ме снажне кратке песнице и ја сам се предао и као прави Мазох, нисам тражио да стану. Изнео сам је до пола сагорелу, сав изубијан и модар али промењен и ведар, упрљан истопљеном пластиком, која ће се развући светом и преживети милион година јер још нема тих бактерија које би је појеле.

Данијела Трајковић

СМРТ У ТРИ ЧИНА I чин Моја љубав из детињства гине у рату. II чин Мој двогодишњи син највероватније има аутизам. III чин Ти престао да ме волиш.

У АУТОБУСУ топли септембарски дан враћам се с посла покушавам да заспим јер вожња је дуга спуштамо се с планине навукла сам завесу твоји прсти голицају моју леву руку у свакој кривини на мом левом колену запалио си логорску ватру на једној станици улази пијани путник возач отвара све прозоре да неутралише мирис алкохола ммммм твој свежи дах на моме врату близу смо града имам заказано код зубара чим изађем из аутобуса „Чекаћеш ме?“

. . . ДАНИЈЕЛА ТРАЈКОВИЋ

АСКЕТА далеко од свих храни се мрвицама не моли ниједном Богу већ једном човеку

ОТЕТА била је ноћ када су ме отели нисам им видела лица везали су ми очи ставили на операциони сто одвојили душу од тела сва крв је истекла рекли су да ће је бацити у Црвено море да не би оставили никакав траг моју душу су затим сахранили на неком гробљу моје тело сад привлачи многе мушкарце бледилом чујем из разговора паса и птица који се хране на гробљу понекад чујем и твоје кораке и твој глас прођеш поред необележеног гроба само кажеш Исувише си далеко и продужиш

. . . ДАНИЈЕЛА ТРАЈКОВИЋ

ДЕВОЈЧИЦА Понекад Моје срце је мала девојчица Kоја се плаши Да кад упали светло Тебе неће угледати

Саша Д. Ловић ПАРК КОД ПОШТЕ наша тела никад више неће моћи да се спакују у животу на своја леђа свака ноћ на своја леђа себе прти глас тек пробуђен и осмех и крик исто је што и птица наша кожа на крају може проћи сваки додир и пољубац и хватање од тебе и ја да будем све осим прашине моја жеља за тобом може да се заплете у свако слатко писмо и у именику и у придеву одлучујем да изговорим но мој говор је само изгубљени спис или сам пепео мене на јастуку смрти сви ми спавамо о шумо горда горовито твоје суђе крије име од звезданог порцулана кости органи соли и сви спаваће са несигурним миром на земаљском номадском кревету у знању руке времена су везане када смо заједно то је као да је космос и звезде и планете и непознате силе шта год да је се скупило да сачувате безвременски џеп од лепоте наше љубави гласом крви увек се гасиш о ватро година у илузије хладних букагија окиваш нас то нас превазилази и нас који долазе после нас и после тога

. . . . . . . САША Д. ЛОВИЋ

за свадбу исту се ноћ и рука спремају без муке ће да прелете смрт сва наша вијорења а крила нема а гласа нема само ненажуљене руке док се наше стазе поново не сруче са великим ударцем а време ће се покренути поред светлости и љубави и наша срца остаће заједно као што је изазвано од истог атомског плетива да спаси нас од тамног звука не може ништа док о тупу ноћ бије реч као зањихано звоно моја најдража ово ће бити наш почетак и то ће бити најлепша ствар универзум што је икада видео

МРАВИ СУ НОТЕ изгледало је као да плута на реци са набораном кожом у гонг и мрак лупа у болном месу видика сродни лешеви од тока своје реке једино смрт не одступа боре и речи једно влаче друго ору сахрањивали своје грехе дубоко у живот као видиковац у трошној башти биће реконструкција ако је пусти ван терет а у ружну смрт се облаче моје мисли све у мени се море круни море или ноћ шта ли је изгледало је као да се ударио право у дубину душе спавај као нада и реч и птица умире у лажолет са напуштене галије ја сам веслач тај из чије ће главе да процвета трава угушио и загрева са запаљеног угља живот је као живи у паклу мислећи је већ била на небу али је она пала било је изнебуха и испразнила шепа сваки корак према животу појављивање црвене мрље и ране од ножа о мрака звоно туробно легло си за јаме вучје смрт је марљиви ткач чије нити кроз небо провлаче исте птице у чије наручје падамо свега гладни свега сити прикупљање комада несрећно ослобађа бол она је желела да осетим сунце и пољуби кишу

. . . . . . . САША Д. ЛОВИЋ

чинило ми се да веслање у огромном океану депресије срце пати од дуготрајне репресије али њен осмех никад не јењава јача из дана у дан

Горан Стојчетовић Кентаур

Данијела Дејановић

ИЗ НАРУЧЈА Породична слика Брата и мене У два рама У двије временске раздаљине Данас мајци на оку. Расли јој у букету цвијећа Које је продавала Из наручја На задушнице

. . . ДАНИЈЕЛА ДЕЈАНОВИЋ

МЈЕСЕЦ РАМАЗАНА Дјетињство Моје генерације На 100 километара од моје куће… А шта је то наспрам осам дана разлике у рођењу Ја старија А он у логору Под нишаном млађег водника Јуче лежимо у трави Објашњава ми разлику између мушких и женских нишана У мезарју Мучи ме Држи у шаци моје срце Онако како су га учили…

ЗЕМЉА Био си ми љето моја цијела година живот Признала сам ти кад сам полудјела. Онда, кад си ми јашући гондоле каналима Венеције доносио лепезе. Кад си приносио жртву мирисних колачића и чајних колутића за доручак чајанки овој ох, лудој! Кад си преко мог ситог стомака гледао врелу Каталонију увијао брк Далиа и мислио да ћеш ме увијек имати. Један кактус тад пао је на земљу. Врховима прстију љепљивим од сокова зачет у бодљама је растао док се земља чистила…

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Mademoiselle u ponoćnoj šetnji kroz Šarplaninu...traga za svojim srcem

ЗУБЉА Мирољуб Тодоровић НАСТУПИЛА СУ ЕЛ ВРЕМЕНА (Кратке приче, снови, нађене приче и слике приче) ЛОПОВИ Сањам кућу у Ћићевцу где смо некад, у време другог светског рата, као избеглице, тешко живели уз помоћ рођака. Летњи је дан. Упекло сунце. Врзмам се недалеко од куће код старог коша који нам је, када смо играли жмурке, служио као идеално место за скривање. Ту смо једном приликом крај ограде ископали плитко закопану, полутрулу торбу са хрпом пушчаних метака. Торбу нам је узео ујак С. и уз грдњу и претње батинама бацио је у оближњи нужник. Играјући се крпењчом одједном чујем паничне крике: „Разбојници! Лопови!” Потрчим ка кући. На доксату млада, веома лепа жена, коју први пут видим, у белој рздрљеној спаваћици, бледа и уплакана држи своју леву руку из чије мишице обилато тече крв. Јеца и каже „ранили је лопови” који су упали и однели све из куће. БОЉКА ИЗНУТРА ИЗЈЕДА Амбисе си прекорачио. Тамо где је време задремало трновити су путеви кроз мрклину. Пакао је у нама. Песма се за паукову мрежу држи. Пламиња воштаница у оку и све дубље те корени. Зазиваш говор

. . МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ бића а нема разрешења. Бројаница ти календар. Бездетан љубећи шта то убијаш а шта будиш? Бољка изнутра изједа. У горким часовима бдења речи као капи крви на твом длану. Вечерњи немир у души. Из твога рушног срца сада запева фрула. Догорчало у телу. Све си самљи, док низ стрму путању ходаш, жудећи за даровима своје рођаке Марије.

СТАРИ ЈОЊАНИ По мишљењу америчког научника Карла Сегана да је научна традиција старих Јоњона ухватила корен, да су научни методи, огледи, експерименти почели шире да се примењују данашња цивилизација би сасвим другачије изгледала. Пре свега индустријска револуција би била померена за читавих девет можда и двадесет векова уназад тако да би и данашњи човек већ увелико освојио Космос. Према Сегану: „У овом тренутку можда би се први извиђачи већ враћали са Алфе Кентаура и Барнардове звезде, Суријуса и Тау Цетија, носећи нам неслућене резултате. 77

У Земљиној орбити увелико би се градиле велике флоте за међузвездани превоз - мале извиђачке летилице без људске посаде, путнички бродови за ванземаљска путовања, као и огромни трговачки транспортери”.

„ВИТАСОК СУНЦА” Седим на обали реке. Изуо сам ципеле и брчкам ноге у млакој води. Не знам реку. Не знам где се налазим. Одједном, створивши се ниоткуда, седа краје мене Зоран Б. мој колега с Правног факултета коме сам био кум. Учествовали смо активно у литерарној дружини на факултету. И Зоран је писао поезију. Још увек памтим синтагму „витасок сунца” из једне његове песме. Као деветнаестогодишњаци, на Зоранов предлог, отишли смо код Оскара Давича и однели му песме. Тај сусрет са великим писцем није ми остао у пријатном сећању. Додуше, Оскар није тражио од нас да му цепамо дрва и уносимо угаљ у подрум као што се прича да је то чинио са неким писцима, али његово понашање није ми се допало па сам рекао Зорану „Код овога никад више”. То што сам тада изговорио у љутини није се испунило. Петнаест година касније Давичо ми је био венчани кум. Седимо тако загледани у благе таласе незнане реке и ћутимо. Полако пада вече. Сунце се гаси. Зоран нестаје изненада као што се и појавио. УПУТИ МИ САМО НЕКОЛИКО РЕЧИ (Из писма Мартина Хајдегера својој студенткињи Хани Арент)

Драга Хана, Нешто демонско ме је обузело. Мирни покрети твојих љубљених руку, као у молитви, и твоје блиставо чело били су штит кроз женску трансфигурацију.

. . МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ

Тако нешто нисам никада доживео. У кишној олуји, на путу кући, изгледала си ми лепша и већа. А желео сам с тобом да корачам, ноћима и ноћима. (...) Молим те, Хана, упути ми само неколико речи. Не могу да те пустим да тек тако одеш. (...) Само онако како ти пишеш. Битно је само да их ти напишеш. Твој М. НАСТУПИЛА СУ ЕЛ-ВРЕМЕНА У осињаку љутом. Тамо где ватра не греје. Сестре-муње певају ти над главом. Дворац вијугав попут змије пред нама је. Наступила су Ел-времена. Дух твој надзвездани сметове народа ваља кроз Азбуку. Све је ту чак и богови – утваре у тами. Краљу Времена, ти који си већ ушао у град будућноости и раскрчио звезданим ралом ледине језика, пробуди нас да и ми чујемо трубу Марсоваца.

МИШ У редакцији једне познате издавачке куће, из седамдесетих прошлог века, седим са двојицом уредника за великим столом на коме је гомила пристиглих рукописа. Пребирамо по њима, листамо, читамо, дискутујемо, издвајамо оно што би се могло објавити. Здушно се залажем за рукопис једног младог песника који је прихватио поетска начела која сам тих година прокламовао. Уредници нису вољни да се придруже мом мишљењу; одмахују главом, стављају не баш сувисле примедбе, мрште се, нећкају али не могу да ме поколебају у уверењу да се ради о доброј књизи. У једном тренутку, усред наше полемичке дискусије, из оне гомиле папира на столу, цијучући истрчи повећи миш. Сва тројица уплашени скачемо са столица. Ја се будим.

ЛИСИЦЕ Члан сам тајне организације која ради на припреми рушења владајућег режима. У кафани на Славији састајем се са човеком, како ми је речено, из врха организације, од кога треба да добијем упутства за даљи рад. То је пријатан, млад човек. Срдачно разговарамо о многим стварима. Осваја ме својом отвореношћу, интелигентним анализама и закључцима о стању у земљи. У једном тренутку у кафану улазе два човека. Прилазе нашем столу, ваде службене легитимације и кажу да сам ухапшен. Човек с којим сам до тада разговарао устаје, добацује ми подругљив поглед и излази из кафане. Полицајци ми стављају лисице на руке.

. . МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ

Дарко Цвијетић ТРИ ПЕРСОНЕ PERSONA За представу „Мандрагола“ по тексту , N.Machiavellia коју сам режирао у Позоришту Приједор 1997. године – нисмо имали маске. Рас – кринкан театар. Ушли смо почетком 1992. у рат „скромни с маскама“. Изашли из рата без иједне маске, опљачканог фундуса, постратни театар, без кринки.

Позвали смо, дакле, те 1997. кипара Д.Р. да узме отиске лица глумаца и од крушног штирка и папира направи маске за „Мандраголу“. Кад смо представу „изиграли“, одложили смо костиме и маске с реквизитом у подрум. Потом су мишеви појели маске. Потом је позориште побило мишеве отровом. Па смо и купили нове, пластифициране маске, неједљиве, заливене земљом, лице по лице свијета. Маскиран, сада Machiavelli игра нас, без круха, са штакорима. ОТИМАЊА ЗА ШЕШИР У хоспицијском дому негдје у Њемачкој имали смо семинар о етици умирања, прича професор филозофије Босто. Сједили смо у дневном боравку умиралишта, окружени керамичким плочицама са зекама, као у дјечијим вртићима. Пуштали су нам Brucknerovu VII симфонију и водили нас да гледамо двије дебеле хоспицијске медицинске сестре, с гуменим жутим рукавицама, како купају баку унезвјерену Алзхеимеровим синдромом. Нашем столу поподне је пришао старији господин у фраку и бијелим ципелама. Питао нас је јесмо ли видјели, осим ових на зидовима, каквога бијелог зеца што носи велики џепни сат и улази свима у собе, точно на вријеме. Једна га дјевојчица нестрпљиво чека, шапнуо нам је. Преспавали смо на трећем кату хоспицијскога дома на периферији. Дакако, ујутро се испоставило да нитко осим мене није видио господина у фраку, довршио је професор Босто – али сам дознао да је те ноћи, након агоније умрла дјевојчица именом Алиса.

. . . . . . ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

АРОНДИСМАН ЗА МРТВИ ЈЕЗИК

Ekscept /(лат.) извадак, испис из неког дјела, сажети садржај и сл./ есеја о гушењу на српскохрватском, поводом Данила Киша

– Тог језика нема. На њему се не пише и не мисли и не говори. Као ни санскрита, или јидиша или латинског. Нема га. На њему писао Киш. “Могу рећи да истински знам само један језик – српскохрватски (…) А оно што ја тврдим – да ја нисам српски, ни хрватски већ југословенски писац. Тако можете замислити да сам ја једини југословенски писац овога света.” – Киш је говорио да ће се одговорност свих писаца убудуће мјерити њиховим односом према логорима. Одговорност писца је у језику. Односу језика према логору. Којег језика? Којег писца? Којег логора? Билокојег. – Издахнуо је на српскохрватском. Као Југославија што је роптала, крволиптала равно из грла на штокавском. Само да је пар кемотерапија поживио Данило, сам би себи ишчупао раскошно катранчена крила с плућем. – На пољском језику клепсидра истодобно значи и некролог и сат. Али и клепсидра мора наћи руку да је преокрене. Превратни момент пјешчаника – “данас када се опраштамо” или “отишао је заувијек” или “прах праху”. – Прво лице српскохрватског некрологарија. Прозивка пред глину, извикивање имена посљедњи пут, и та рука и окрене клепсидру – врх пијеска, задње пијеска буде прво новог пијеска. Измјењује се заправо само рука, пијесак мирује.

– Киш и Зид су пали заједно, 1989. Данила су уклонили, рећи ће Борислав Пекић, Киша су убили, Киш и није умро, убили су га а потом злоупотријебили, рећи ће Пекић. И Зид су тако. Сувенирно га умрвили, размрвили, учини га прашином, а прашина се не може прескакати. Тако да знате, Борисе Давидовичу, узалуд скачете, пијесак је непрескочив. – Комесари су урлали – одмах раздвајајући своја урлања на урлање на српском, урлање на хрватском, урлање на босанском, урлање на црногорском. Данила није имао тко урлати. Нитко га не би имао чути ни да је урлан. Комесари су се заурлали, изурлали, одрали грла као Микша, “Онај који одире”. – Некрологистика. Клепсидра с уравњеном прашином. Тиктак, Еуропица, Крлежица, Жилетжица. Некролог као трајност и сат повремености. Књижевност треба да се бори против зла, а не против досаде, написао је Brecht, цитирао је Данило. Српскохрватски се одао некрологији. – Киш : А шта, тукла те? Ева (Панић): Па да наредила да легнем а онда све жене из бараке ме прегазиле. Киш : И, њу си видела? Ева (Панић): Њу, 1971. у Београду на улици; кажем Миши – види је, она ме на Голом отоку тукла. А Миша каже јави јој се. А она погурена као сјенка, има рак коже, очигледан, пола јој лица поједено, али ја би је познала да јој је цијело лице поједено раком. Не гледа. Глода ме очима, огромним, глода ме, истањује. Киш : Лепо си то рекла. – Данило је добио Скендера 1986. за књигу о гробници, три године пред смрт. И пошто су рудари давали новац за награду водили Данила у Томашицу. Три године након Данилове смрти 1989., у Томашици рудари направили велику гробницу с рударима, с петоро само од Куленовића, од Скендерових. Да су 1992. вирнули и видјели да је Едуард Сам исто обрезан, одвели би га. И овако су га одвели. Пуковник Чељустников окађује лијес пристигао поцинкан с лета Париз – Београд, испод мантије му чизме боје уцрване маслине.

. . . . . . ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

– Везаног за цијев радијатора, млатили су га, Борисе Давидовичу, у име српскохрватског. Не тучем ја вас, драговићу, због себе, него због вас, због Југославије у вама. Црвене пинирске мараме преко цијелих плућа. Куну се месом. – У центру града, на Тргу хероја, ћаскају тројица осуђених ратних злочинаца, све делије из овдашњих логора. С православним дрвеним крстовима око врата. На привременој слободи. За католички Божић. – Нека је матер, Далиборка Р. (пишу ево све новине) јучер овдје у граду убила своје новорођенче у кади купатилској, ставила га потом у пластичну обичну жуту кесу и дала петогодишњем сину да однесе у шуму и закопа. Син се зове Лазар. Отишао је замишљен с кесом у град. – Инспирација је одсуство гађења према литератури, рекао је Данило Киш. Сад лежи стијештен у бетонираној масовној – Алеји великана. Скоро су ширили Алеју. Па су прекопали недалеко напуштено дјечије гробље. Пацови као голубови мира, потомци. Питомци. – Посљедња сцена Kubrickovog EYES WIDE SHUT јест у продаваоници играчака, нешто као брзо смркавање о којем је говорила мајка. Фантазирају књижевници на српскохрватском, Борисе Давидовичу, а извјесна је само земља у устима, па у грлу. И све дубље у клепсидру.

Предраг Ж. Вајагић ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ - Добар дан, да ли је код куће господин Костић? - Како за чијег, а коњ га тражи? - Светозар Мамаљуга, његов школски. - Ааа, Мамаљуга! Па, где си Цветко, кучко стара, олињала, шта има? Је л’ још ладиш муда у државној фирми, крув ти јебем паразитски? - Ево ме, Костобран, мајмунчино примитивна. Знаш ли ти, уопште, сељоберу, да је нама 20 година матуре? - И, све те јебало, зар толико? Причај, кад, где, колико кека да спремим? ’Оће бити и риба, треба ли мало да се заперем? - Код Сувог грла, у оној њиховој сали, по 20 евради скупљамо. Биће риба, само не знам ваља ли ти удица. - Не куди што још ниси гризао, соме један. Може, знаш мене, кад је дернек нек и хала гори. Има ту рупу да окренемо наопачке. Кога си још нашао, ко долази? Е, у пичку стринину, баш ми драго, нигде не идем, руке ми умазане до рамена, живом содом их перем. - Ево, тек сам почео да позивам, једне овако, друге преко фејса, све се то расуло... - Размилели се к’о пицајзле, што се каже, а? Нема бриге, куроња, стижем... - Ајд, у здрављу! - У здрављу ми га фафао, хаха, е, баш ми је драго што смо се чули, данима немам с ким људски да се издиваним. Љуби те Брања твој посред челенке! - А, ви сте Светозаре, баш лепо што сте ме се сетили. Кад рекосте, у петак, 20? А, па да, само да погледам у нотеса. Знате, тад сам на важном симпозијуму о вештачком осемењивању, али, ако ухватим 86

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

авион из Хановера, што да не. Врло, врло радо ћу се одазвати. А, у тој кафани, па где њу нађосте, то је прави свињац? Е, ту се слажем, опуштена атмосфера, наравно. Ништа, гледаћу да дођем, упркос томе... Понећу своју седалицу, имам, знате сто мука са шуљевима. Ма, ја вам све по отменим хотелима одседам, па сам мало испао из штоса. Мали проблем је што су моји клијенти сад у терању, али, ваљда ће издржати једну ноћ без мене. А, добро сам, хвала на питању. Да, много се ради, знате, конференције, панели, округли обори. Ја сам вам знате водећи стручњак за припуст назимица, па да, можда сте пратили у штампи, а било је и код Захарија, баш прошли месец смо промовисали стимулатор за крмаче, комплет мој изум, Супернераст се зове... Да понесем један? Не треба, а, да, свиње волите само на овалу. Ама, паметно, кад вам инжењер Коџопељић каже. Живи били и, како ми у струци волимо да кажемо, дуго гроктали. - Људино моја, па сто година се нисмо чули. Значи, тандербал, браво! Ја сам ти се недавно оженио, баш јуче стигох са Меденог месеца. У Пешти, аха, хотел „Сзерелмес галамбок”, да, да, тај код Ланчаног. Перверзије, бре: финска сауна, брезове шибе, слана пећина, тепиздаријум, ко ће све и попамтити. А што имам женче, сан снова, осамнаест година млађа, затегнута к’о балалајка. Све ми угађа, ма варницама фрца. Дај, каква срчка, какви бакрачи, идем у теретану, трчим. Треба кондиције, али се и те како исплати. И мене је подмладила, Мађарица, не зна шта је доста, да не идем у детаље, друже, да се не скењаш. Чекај, моменат... Пријатељ, драга, један, зове на прославу. Ма, није пијанка, откуд пијанка, обична вечера... Извини, секунд само... Мачак мој, па што се сад љутиш? Знаш да не волим без тебе ни у тоалет. Ма какви „рибанц“, другарице из гимназије, поштене женске, па ниједна ти није ни до коленцета, лутко. Муре, само тренутак, неке сметње, ништа те не чујем, сад ћу окренем нулу... Нисам, срећо, за тебе рекао да си нула, па ти си чиста десетка, медена моја. Љубим главицу милу, па како сад боли, ођедном? Нећу, пиле, ево, учинићу како кажеш. Цвеле, ту си, још? Реци, могу ли повести своју Марику, ми смо стварно нераздвојни, па...

Није обичај? На кратко, само да се увери... Добро, ајде, доћи ћу сам, свакако, али бежим пре вечере, Мари не воли да буде сама, много се депримира. Хвала, хвала, на честиткама, заиста сам нашао праву љубав. Види се? Е, сила си, друже, увек био! - Добро, доћи ћу, због целе екипе, али да знаш да ти оно нисам заборавио. - Које оно, бре?! - Оно са Лелицом, на екскурзији, Сунчеви конаци, апартман 305, младост сте ми сјебали вас двоје, трауму завукли. - Извини, ко је Лелица? Па, ја те Конаке нисам ни видео, знаш да ме ћале закључао у подрум због оне вутре? - Ајде, прави се блесав још мало, друга у радњу, по вињак, а ви кључ у браву, па удри у шаргију. Него, знам ја све, и да сте кришом наставили да се виђате до матуре, да си је водио на викендицу, пењао на видиковац... Море, сама ми је признала, на коленима је плакала и молилиа. Плакала да јој опростим, а молила да тебе не развалим од батина. Запамти, главу си тад извукао читаву, али не може се мене вући за нос. А овамо добри другари, заједно у бенду, једну трзалицу деле... - Кими, стварно се не сећам о коме причаш. Нити знам икакву Лелицу, нити сам био на тој екскурзији, чак ни викендицу немам... Али, ако ће ти то нешто значити и помоћи да се смириш, онда, ево, извини. - Немам ја ништа од твог извињења, овде ти је случај – било, па не прошло, два’ест година то мене гуши, у грлу ми стоји, к’о два гркљана да имам. Али, стара сам ја кука, запамти. И само да знаш, могу заборавити, мада нисам, а нећу опростити, што такође нисам. Ајд, спуштај сад слушалицу, док се нисам предомислио. - Да ли си то ти, Миленице? - Аха. - Овде Светозар, из средње, сећаш се? - Да. - Да ли си добро, шта има ново?

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

- Мхм, ништа. - Удата, имаш деце, још радиш у маркетингу? - Да, не, да. - Љута нешто? - Не. - Не могу до речи од тебе, да не фураш какав завет ћутања? - Не ја. - Хм, хајде, мејл си добила, биће ми драго да се видимо и натенане испричамо. Онда, у петак се гледамо, зар не? - Не. - Ма, ни речи више, џаба ти све. Доводим трубаче, свега ми, нек се види како Јоца Јаре лумпује. Има ту једна банда, гарагани до јаја, браћа Авлијановић, из чарапа изувају. Хехе, Цвеле, ако ти ноге смрде као некад, боље не долази. - Јоцо, стварно нема потребе, погодили смо музику, добар бенд, све свирају и оно наше, старо... - Свирају ти курцу мом. Стижу, мајкане, прави музиканти, има све да се праши. А ја у белом оделу, к’о Брега, пурњам томпус и китим ли китим: Са о Рома, бабо, бабо, а? Јао, мерака! Слободно откантај те Црвене кораље, има да их одувамо Авлијановићи и ја. Јаре ником не остаје дужан, а овим мојим цигосима трубе ћу да запушим еврима. Нафатирао се Јоца у Кувајту, могу све да вас купим. Али нећу, који ћете ми мој, бухахаха...

- Да ли је то стан Анђелије Милеуснић? - Јок, ово је кућа њеног мужа, то јест мене, имаш нешто против? - Не, наравно, овде њен друг из гимназије, Светозар, због матурске вечери зовем. - Ау, колико вас је, мајку вам јебем, има више другова од Мао Це Тунга. Ама прошли месец је један исто звао, замисли, јубилеј прихватилишта за псе, па да она, као оснивач, дође. Отер’о сам џукелу у кућицу, а и тебе ћу, не бој се. -Стварно нема потребе, пренесите јој да је обележавање матуре...

- Какве матуре, матер ти хохштаплерску, обележићу ја тебе пајсером. Сероњо један да би сероњо. Мада, глас ми познат!? Јеси ли ти то, Стаменковићу, пиздо, мало ли сам те унаказио прошли пут? Зовеш због бубрега, сподобо, а? Жалим случај, не враћам шта одвалим. Већ смо бацили свињама, гурај с тим једним, и то ти је много. - Опростите, господине Милеуснић, у питању је, очигледно, забуна. - Није ти видим доста? Даље руке од моје жене, јасно, немој опет да те штројим. - Иди бре у дупе, ретарду један. - Наравно, изрази, изрази, одмах се види какав си простак. Да више овај број ни у мислима ниси откуцао, а видим ли те да се муваш око наше тезге, душу има да ти изврнем, јаја да ти изместим, фукаро погана. - Петоро, јаране, и шесто на путу. Ух, сад ме Љупка исправља, заборавих овог малог на ноши. Седмо на путу, ето, то ти је тачан податак. - Е, машала! Како нахраниш толико гладних уста, фрижидер к’о гарсоњера? - Знам све, а, шта да радим, брате, кад се оспем од куртона. Алергија нека, шта ли? Како га ставим, земљак ми се сав потпришти. Гледам га, јадничка, гледа он мене, изглавничао се, а сузе ми саме капљу. Једино да навучем црево за кулен. А и ова моја дебела, расејана да те бог сачува. Само ми каже: Драшко, ја опет заборавила пилулу. Али, нека њих, пуна ми кућа весеља. Мало су живахнији, право да ти речем. Ево, сад, док причам, везали ме за радијатор, мангупи, сипају ми антифриз у уши. То пуно идеја, понос тајин. Ехееј, полако с том мачетом, Раденко, немој опет брата да прецвикаш. А само да их видиш, повукли пигмент на Љубицу, кад кренемо у град, к’о имигранти, крсте се људи, бегају. Важи, шефе, само ако буде Дечији у понедељак, нацртаћу се тамо. - Ијуууу, лепи, па сад си ме баш обрадовао. Ево, одмах ћу заокружити на календарчићу. Значи, опет сви на окупу, фул.

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

А, реци ми, какво је то место, рече ли Код сувог грила? Нисам тамо никад била, па да не одударам. Значи - мало до умерено свечано, важи. Хм, видећу онда, неко хаљинче или три-четврт панталоне... - Ако се ја питам, хаљину, и то што краћу. - Него шта ћу. Е, јеси ђаволак. Али, да знаш, сад сам ти баш оно рибетина, има вилице да вам се откаче. Нек видиш шта си пропустио у средњој, Цвеленце моје. Него, чуј, пазарила сам и нове сисе, даћу ти да пипнеш, ако будеш добар. Само, мене кад погоди песма, ја одмах скидам каиш на сандали и све по реду. Немој касније жене да вас лемају кад виде фотографије. Не бих да вас, тако џумле, носим на души. И да, обавезно веганску храну да припремите. И Маи Таи коктел, само тај дерем... - Заокружи моје име, наравно. Него, да те питам, баћо, колико си се уградио, м? Барем сто евра, признај? Туриш мало соје у мелевено, бикер-боне и да те види мој. Хехе, зна Поња како се то ради, ако, ако, и треба да узмеш, па колико само импулса спрцаш зовући. Само ти лапај. И тата би, сине! - А, ја сам ти у сред кампање, мишоња, стварно не знам да ли ћу моћи. У петак, кажеш? Да, добро, у петак смо ту, отварамо нови флипер у Клубу пензионера, нек се и они сиротани мало разоноде. Само, сјебу све брзо, прошле године смо им поклонили електрични пикадо. Покрали све стрелице, украшавају унуцима торте, каче на јелке, жгадија, ништа им није свето. Кажем ти, незгодно је да ме ко сними, знаш да сад папараци и из сарми излећу. А ја кад попијем два вискина, сећаш се, одмах сукњу задижем и вијам хармоникаша да га зајашем. Веруј, да су локални, нуто јада, то отресем к’о слину, него парламентарни, а ово ми нова странка. - Опет? - Опет, шта ћу, сад не смем да побацим... - Мислиш „да подбацим“? - Е, то, и рекла сам тако, шта ме правиш лудом? Мани, узела сам

од њих два стана и локал, а обећала им брука гласова. Ај, доћи ћу други пут, мајка му стара, живи тад, живи сад. Ако се добро замаскирам, можда навратим, али не пре поноћи, ови пензоши кад почну да нас чашћавају, никако се ишчупати. А ако кренемо раније, расплачу се к’о јарад, дође ми жао. Љуби те твоја Данка. Сад бежим, стиг’о флипер, идем мало да га дрндам. - Искључи ту пресу, магарчино, не чујем човека. Извини, нови радник, мало је ограничен, а упро к’о сивоња да се докаже. Узимам их преко студентске задруге, а и они тамо свашта запате, овом има и преко шездесет. Ајде, у ћошак тамо, иди треби вашке, хихи. Послушан је, немам замерке. Пробни рад, измењам их по тридесет за месец дана, а титрају ми ону ствар за сићу лову. Е, горак је лебарник нас малих привредника. Реци ми, хоће доћи Браћела? Како који, Браћела Парцов из Њивица? Шта причаш, где није ишао с нама? Ја седео с њим, четврт киле и паштету делио. Ајде, провери ти то боље, ма не, откуд цимер с Клисе, какви, човече, за шта ти мене држиш? - Доћи чу, али само ако иде и Нена. Иде, супер! Нађе ли Далиборку? - Потврдила је. - Воли тврдо, и даље, м, ништа се не мења? А Милкица? - Стиже и она. - Е, онда извини, али без мене. Нећу, схвати ме, ако долази и та крава, не могу. Како зашто? Па, ти ниси чуо да се она сад вуцара са мојим бившим. Знам, знам да сам ти причала колика је гнијда испао и да сам једва чекала да му видим леђа, боли ме штикла за њега, нашла рупа закрпу, него, ипак, имам и ја неки понос, не могу, Цвеле. Бих, али не могу! Једино, чекај, једино ако до петка ћапим ја њеног бившег. Па, да, тако већ може: ђока за ђоку, зуб за зуб. Или поштено, или јебено, нема треће, ја да ти кажем. - Да ли сам добио дом Мирка Предића? - Нема жице до његовог дома, рâно моја. А нема ни Мирчила...

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

Кукавна ја, он ти је преминуо, сад смо му за викенда давали сто и четересет дана. - Умро? Па, како тако, ођедном? - А, како... Судбина, сине мој, ништа него судбина. Стао у ред за полутке, вејавица ударила, цупкају људи, нервозни, просмрзли. Овај мој се мало споречкао са неким дивљацима, срце му се покантало и паде мртав. Раскројила га срчка, што се каже... А, и неку чакију му нашли забодену у леђа. - Јако ми је жао, примите моје најискреније саучешће, увек је трагедија кад смрт узима преко реда. А, шта сте му ви, мајко? - Сад сам му ништа, а била сам му, да кајемо, верна супруга педесет година. - Чекајте, како то, па он нема ни четдесет? - Како нема? Аааа, е мене луде, па ти, бато, малог Миркића тражиш? - Ух, па да, њега, малог и надам се – живог? - Жив је Миркић, чедо бабино, ено га квочке наше насађује, да га зовем? - Не треба, јавићу се ја касније, само да је он нама здрав и прав. - Пренеће њему баба да сте звали. И, ако треба јаја, само реците, по два жуманца имају, права домаћа. Може и кућна достава, све то нана моторићем стигне...

- Добро вече, опростите што зовем овако касно, да ли је то професор Кесеровић? - Јесам, ваљда сам. - Овде Светозар Мамаљуга, 4.2, не знам да ли вас памћење служи. Како живите, како сте са здрављем? - Добро, синко, добро, мало сам непокретан, катаракте од пола цола, крепало ми куче, остало ми маче, али, иде некако, хвала на питању. - Ми смо били ваша последња, како сте ви говорили, тура, звали сте нас Рачића одред, по председнику разреда, главатом Мирославу, сећате се? - Јок, ти се сећаш. Па, наравно, памтим добро Церски одред

капетана Рачића. Али, ето, изгибоште сви на Зеленгори. Двадесет седам момака, а сваки ко јабука, понос Дражин. - Ма неее, не, чика Ратко, живи смо, здрави, нисмо ми ти, имамо прославу, годишњицу матуре... - Већ прође толико година, радовање моје, а ни гроба вам се не зна. Нема куд дедо да однесе цвеће, припали свећу с кокардом, распали почасни рафал својим пушкомитраљезом. Банда комунистичка, петокраку им њи’ову, српску младост тако на кланицу послати и семе нам затртити. - Али, професоре, ви сте се забунили... - Камо среће, пиле драго, к’о сад да гледам, плаче бата Драгутин, рида Драгиша Васић, а и ја се дао у сузе. Иструли ми слика у фиоци, да си се јавио раније, показао бих ти, то је био гвоздени пук, каплар до каплара, лепота до дивоте под нашим барјаком отаџбинским. - Професоре, ми бисмо дошли у петак, пред вече, аутом, по вас. - Наравно, може, само, вала, живог ме нећете ухватити. - Ма, јој, погрешно сте разумели, у питању је прослава. - Вама је до славља, битанге црвене, а деца тамо негде леже, трње их прекрива, мајко моја. Само приђите, имам две бомбе, свака к’о јабука и... - Иди у врага, више, и ти и јабуке твоје... - А оним вашим џукелама Леки и Крцуну слободно поручите да могу да ме пољубе у ово моје равногорско дупе. Пола века сам предавао њину историју, лагао и за језик се гризао, али, јок, неће више Ратко Кесеровић трпити то... - Добро, професоре, слажем се, у реду, ми вас много поздрављамо. - Стварно? - Да. - Ето, хвала вам, у црно вас завише, срца јуначка вам устрелише, а ви се чичекање сетили. Хвала вам и где чули и где не чули. И нека вам је лака српска земља. Дражу ми поздравите и мог бату, мајора, и све наше... - Довиђења до петка, професоре.

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

- Ајд’, посетићемо ти и ја Кесероњу, однети му цвеће кад је већ слабо покретан. Нису му ни вијуге дуго подмазиване, ал’, добро сад, шта се може. Ако нас побије, таман имамо спремну даћу. - Пу,пу, далеко било. Цвеће? Да није мало гробљански? Што не наручимо и крст? - И мени се чинило глупо, али шта понети старцу од деведесет година, уз то и ћакнутом? Рум-штанглице? Бојанку за сенилне? - Може бити књигу? - Пиши пропало, ћорав је. - Неко добро пиће? - Пошљокаће му унуци. - Еј, знам, таписерију са Чича Дражом, чувала кева летос у Чикагу две четничке бабе, па добила на поклон. Ужасан кич, ал’он ће се обрадовати. - А да шта ће, биће срећан као мало дете! - А, није ни далеко. - Није, краља ми и отаџбине! - Бураз, стижем, пиши ме о’ма. Мењам смену, без фркисања, ја сам ти тамо сад васпитач, гонич гробова. Ма, пусти, неки флипер нам стиже, поклон од градске владе, па су сви на ногама. Јесте, купамо старце, гланцамо им протезе, сечемо нокте, имаће тај дан и месо за ручак, ма њима супер. Јавићу ја сад Пребранцу, ники проблем, таман и он за викенд излази. - Одакле, мајке ти? - Па из мардеља, три месеца је тамо гулио банану. - А што, душе ти? - Демолирао музиканте на свадби, разбио им појачала, певачу сломио кук, али не брини, ја га пазим, биће он бубица.

- Не могу, баћо, кад ти кажем, болестан сам, ’оћу д’ умрем. Нашли ми каменолом у бубрезима, бешикташ ме цепа, простата к’о дирижабл. Ево, од јутрос ме спопала нека мала снага, све ми се манта, једва слушалицу држим. Старо гвожђе, видиш и сам,

нисам овакав за друштво, дефинитивно нисам. Да је ко некад, бар ти ме знаш, црно испод нокта дајем за провод. - Ајде, не пренемажи се, па прегураћеш тих пар сати, ту је и Цветковићка, може да те прегледа. - Јелена? Нисам знао да се бави медицином. - Очни лекар, кажу изврстан. - Е, јебига, да је уролог, па да ме и убедиш. - Муж јој је уролог, и то светског гласа. - Стварно, види ти то... Баш занимљиво... Знаш, ’ајде, преломио сам, убедио си ме, зачисли ме одмах, нећу да кажете – Мита издајица. Таман до петка још неке налазе да комплетирам.

- Кумашине, нема за шта куче да ме апи. Жена ме оставила, децу одвела, плата мала, а алиментација к’о да их је Бекам правио. Једино паре из Ризика да ти донесем. - Е, Ђоле, не брини, уписаћу те, имам два гратиса, неће бити проблема. - Та не долази у обзир, набавићу, доћи ћу, ваљда могу једном у двадесет година да изађем међу свет к’о човек.

- Ма, опуштено, ми девојке нећемо да оманемо. Па, је л’смо јахачице апокалипсе некадашње или нисмо? Него, да ти причам, она бештија Весна, откако се удала уопште ми се не јавља. А више је мама Гроздине пите изјела у овој кући него ја, но добро, њена воља. Дигла носурду као да богу меси тестисе, а не оној својој битанги. А тип сумњив, сумњив, као бизнисом се бави, а ни у Хрватску не сме да уђе, одмах би фасовао Лепоглаву. Био на ратишту, ма сто чуда, навук’о се беле технике, нешто и око нафте буши. - А шта ћеш, има нас свакаквих. Идем ја даље да зовем, тек сам на пола. - Сад ме подсети, пре тачно пола године се и Сташа скршила на Јахорини. А, где ће она на скије, ни ходати зглавно не уме с

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

оном својом гузичетином. За тих шест месеци Нилкица није, а као биле су шипка и Бубањ Поток, нашла времена да је посети. Све са вади заузета око сина и черке. Јесте клинац, свако јутро их одвози свекрви, а увече покупи. Кад се умешају с осталом децом, не може ни да их препозна. Брижна мајка, лакат мој... - Десо, дај да завршавамо... - А онај њен муж, мукица, црче радећи, камион тера, а она му се нанабијала рогова иха-хај. Сиромах, већ га у фирми зову Чеђа Капиталац. Он се смеје, добар, ниш’ не капира. - Еј, обећао сам Дуњи да ћу је... - Дуња? Е, и то је цвећка. На улици окреће главу од мене. Као ја сам крива што је њу муж преварио са бејбиситерком. Дете неко, једва 17 има, али фино ти га она обрлатила. Чува децу, а халтери севају, није-него. Чуо си за брата Дуњиног? - Нисам, не занима ме то, бре... - Е, правиш се само. Цариник, натукао се пара, те кућа, те базен, те апартмани на Златибору. Али, зајебе нешто, напакују му његови и ребну му, ваљда, пет година ћузе. Човече, 300 иљада евра ћапио на гомили и прави се луд. Питају га где су новци, брани се мукањем. А Дуња, због свега, отишла са живцима. Кажу брбља без престанка, све нешто без смисла, као јуродива, а кад севне очима, језа те ухвати. - Е, ок, причаћеш ми детаље други пут. - Хоћу, наравно. Да, да не заборавим, у међувремену Апелациони суд поништи пресуду, а бата лопов одлучи да тужи државу. А узео адвоката јаког, да се усереш, и оду њих двојица... - Еј, добро ме подсети, одо’и ја у ЊЦ, стисло ме, оно, баш стисло. Ћао, здраво.

- Цвеле, где си, човек мој, петак, дан за матурски метак. Ставио кравату? Пало доње бријање? Напојио ’арамбашу Брутом? Ево, код тебе сам за...десет и по минута. - Мани, Пецо, не иде ми се, не могу. - Како, бре, не можеш, који те ђаво спопао? Па, ти си организатор, то ти је као да Обама не дође на молитвени доручак.

- Јесам организатор и дадох све од себе, али, куме, енергетски вампири ми мозак исцедише. Данима ми мобилни у руци, упалила ми се ушна шкољка. Прећено ми је смрћу, штројењем и изувањем из чарапа. Нуђени су ми стимулатор за крмаче и сисе од пластике. Научио сам имена све деце рођене у последњих двадесет година и наслушао се будалаштина за цео живот. Набеђиван сам за оргијање у некаквим Курчевим Конацима, а оптужило ме и да се уграђујем у ћевапчиће. Затровали су ме својим дијагнозама и психичким поремећајима. Искилавио сам се убеђујући разредног да Енглези само што се нису искрцали. Не могу више, једва стојим на ногама, ово није за људе, мајке ми. Душа ми је пребијено псето, од јутрос имам и тикове. Види, деветнаесторо долази, потврдили су, наравно, најмање шест ће да зајебе, опет, остаће фин генерацијски талог и желим вам да уживате. - Ма дај, откуд си ти такав, метиљав, идеш и тачка, иначе ћу сад све редом да зовем и откажем фешту. Аман, бре, нема тога што пар вискија не могу да залече. - Е, јеси и ти досадан, најгори од свих. Ајде, долази, нећу да испаднем мућак. Али, одмах с врата стави флашу виљамовке испред мене и, док се не откравим, да ми нико није пришао ни на кушомет, јасно? - К’о јасно солнце!

. . . . ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

Горан Стојчетовић Аlcoholism and its social charms

Кристина Јанковић КАО КРОЗ САН Смештена у хладњикаву воду огромне каде у бањском лечилишту, није могла ништа друго до да посматра своје руке, око које су се образовали мехурићи. Покретела је прсте да би разбила њихову концепцију збијену у праве редове. Али чим би заузела статичан положај, они би се тако брзо распоредили око читавог њеног тела, уроњеног до врата у воду. Леђима окренута вратима, није видела ко улази, слушала је гласове, неке препознавала, неке не, али трудила се да не размишља о њима. Није причала. Чекала је да прође тих двадесетак минута, да оде у своју собу и да спава. Проћи ће јој живот у спавању, али шта мари. Живот ионако пролази. Најтеже је немоћнима, а ко те пита да ли ти можеш или не можеш. “Фолира се, брате, како се само фолира. Та болест не постоји!” , чула је гласове наводних пријатеља као одјек у сопственом уму. И као да је вриснула те речи гласно, нагло отвори очи и усправи се у кади. Још пет минута. Више није било тако хладно. погледа около. Угледа пар баба како се кикоћу и причају гласно. Бабе су саме могле да уђу и изађу из каде, као девојке. Она то није могла. Морала је да чека помоћ, како се не би разбила о мокре плочице. Момак који јој је помагао био је шаљивџија и увек љубазан. Она се смејала његовим шалама, деловала је тако безбрижно. А онда угледа њега, у колицима, поред њега базенџија и мајка, још увек млада и лепа, придржавала му је главу да не би ударала о ивицу колица, због јаког тремора. Сви погледи упрти у њега, болесни из седам када, масерка и она. Момак није имао ни двадесетак година. Он ... он је имао осмех на уснама, очи су биле пуне жеље за животом, пуне наде, тако тамне, продорне… - Не, ово нисам ја, моје тело није ја, ја сам независан од мог тела, моје мисли путују далеко, далеко, ја сам срећан. – говориле су његове очи. И не само глава, цело тело се тресло, као риба на удици.

100

. . . . КРИСТИНА ЈАНКОВИЋ

Језик му је стално испадао у немоћном грчу. Момак базенџија обухватио га је испод пазуха, а мајка за ноге И тако заједно су га убацили у каду са мехурићима. Мајка му је придржавала главу да не би ударала о ивицу каде. И кад се то завршило, кад је отпочела његова мирна терапија у кади двадесетак минута, бабе су наставиле да брбљају у великој кади за четири особе, смејући се, не схватајући колико су у ствари срећне. Оне нису познавале тај осећај немоћи. Срећа је питање ума, углавном несвесно прихватамо своју срећу, не мислећи да је неко други можда несрећнији од нас. Као Павле, момак андјеоског имена И очију, у којима се огледао цео свет. Повремено би погледале у његовом правцу, И све је изгледало као да тако мора да буде, да сва та патња једног бића не дотиче много оне друге, сретније. Павле је студирао пољопривредни факултет, да ли због жеље родитеља или његове сопствене, више ће бити да је жеља родитеља да га обезбеде, ако којим случајем лекари пронадју лек, или ако лек постоји И они додју до новца да га излече. Како је уопште могуће студирати у том стању? Како је могуће живети? А он је живео И надао се, нада се јасно оцртавала у његовим очима, доброта И веровање у живот, у Бога, у људе. Нема ничег тужнијег до видети младе људе, немоћне, у колицима, под бригом И старатељством родитеља, у различитим стадијумима болести. Кренула је ка излазу, није смела да га још једном погледа, одмеравајући своје кораке пажљиво газећи по клизавом И влажном поду. Неко јој пружа руку да продје тих метар И по, јер нема ослонца за шта би се ухватила да не би звекнула о под. Мисли поново враћа на дечака који можда има осамнасет година, док чека лифт у ходнику сутерена. Каква је то болест, која паралише тело и потреса га непрекидна трескавица. Њена равнотеза је била очајна, придржавала се се за људе, каду, врата, зидове, гелендере, столице, столове, штаке, али ходала је. Али толику наду И поверење у живот није имала. Овога пута ко да је носила и товар цигли на леђима. Догегала се до собе. Села на кревет тако мокра, у баде-мантилу. Осетила је тромост, жељу да спава наредна три дана, да нестане у кади са мехурићима И да

101

изрони здрава. Стално јој се враћала слика младића у кади, чије се тело тресло а очи гореле пламом за животом. Знала је да ни она ништа не може да учини да му помогне. И сама њена болест јој се учини далеко тежа него што јесте. Пресвукла се и узела штаке у руке. Није спавала као обично. Прошетала је до парка, вукући своју ногу. Нашла је једну скровиту клупу, заклоњену са два висока бора, чије су игличасте гране додиривале наслон клупе. Чула је како је дозивају, али она није обраћала пажњу на то. У грлу јој је стајала кнедла, која није дозвољавала да говори чак ни шапатом. Само је посматрала дрвеће, слушала птице које су говориле, кроз цвркут, гледала је небо, које је постојало све тамније, гледала је поново своје руке, ко лудаци што броје прсте на рукама, али она их није бројала,само је гледала, питајући се кад ће моћи да хода без штака, да ли ће то бити могуће. Чула је жуборење реке и крекетање жаба, али гласове људи није чула. Тако јој се спавало. Имала је дебелу јакну и није осећала хладноћу. Није се сећала да ли је заспала или је кроз измаглицу од снова прошетала у сутон, док су људи седели не примећујући је. Вода је толико гласно жуборила, као да је у близини била нека хидроелектрана или водопад, а не обична мала речица. Учини јој се лако ходати низ низбрдицу, по шумарку изнад и до бунгалова које раније никада није обишла због огромне стрмине. Штаке је заборавила, а осетила је да јој се говор вратио, мада није ни реч рекла. Осетила је ветар у коси, ваздух који јој је шибао образе. Био је то неописив осећај, тако се осетити одједном живом, баш живом. И онда запази да нема никог, да су сви нестали. Главна улица И парк око стационара били су потпуно празни. Спустила се ниже, до камених кућа. На зидићу крај реке седео је неки човек. Подсетио ју је на некога. Шта ли ради тај човек? Као да ју је чуо, у тај мах се окренуо И она препозна дечака из каде. Седео је ко сви здрави људи, без дрхтавице. Махну јој. Она придје, не верујући својим очима, а онда седе поред њега. - Здраво.- рече му.- Шта радиш? Он се осмехну. - Ево узивам. – рече спокојно, подигавши руку И описујући круг обухватајући сву лепоту природе у том једном замаху.

102

. . . . КРИСТИНА ЈАНКОВИЋ

- Али како је то могуће? - Чуди те што седим овако? Што се не тресем, јел то? И како сам дошао овде сам? – осмехивао се, исто као у кади.- Па видиш, ово је сан, мој, твој али је сан, а у сну све је могуће. Баш све! -Да! – рече она брзо, као да се извињава, и застаде. Њој није изгледало као да је сан, било је сувише елемената који су сугерисали да није у питању сан. Звуци, мириси, речи, поглед, све је изгледало тако стварно И опипљиво. - А шта ми знамо о сновима? Ти не можеш знати о чему се ради, могу повремено ући у тудји сан, и бити оно што желим. То јој је из неког разлога звучало логично, па га није прекидала. Наставио је да прича: - Живим тако већ доста дуго, од родјења, фактички. Блистав осмех му поново предје лицем, иако је тренутак пре тога утонуо у неку озбиљност. - Сваки покрет ми је напор, тај тремор је ужасан, трудим се много да изгледам како треба, и да размишљам позитивно, али то није до мене, барем не већина ствари. Сви говоре да је важно како размшљаш и ја сам јако позитиван, трудим се да живим живот, да будем као сви. Већина ствари је у рукама Господа, па се треба прилагодити ономе што ти је дато И живети свој живот са захвалношћу. Хвала Богу да имам такве родитеље, који су јако пожртвовани, али шта ће бити кад они остаре или кад не могу више да пазе на мене, шта ће бити са мном. Даће ме у неку установу, где ћу чекати да умрем... ипак ја волим живот, надам се да ће наћи лек за моју болест. Надам се... Ето, хтео сам да ти кажем да ти не треба да будеш тужна због своје болести, буди срећна, разумеш, можеш нешто и сама.... можеш све, и сигурно ће бити боље. И мени, само што ја морам да чекам до тада, пуно ће проћи времена. И ја не губим наду, немој ни ти! У њему није било ни љутње ни горчине. Она је зачудо носила читав сплет негативности у себи И ниједну ту своју лошу мисао није могла пронаћи у њему. Гледао ју је бистрим погледом детета, са непомућеном радошћу уживања у могућим стварима. – Гледај све кроз призму својих могућности И живот ће ти бити леп- рекао јој је И благо гурнуо.

103

Пробудила се у соби у баде-мантилу. Сан је био толико реалан, да је осетила ветар на голим рукама. Цимерке су дошле у собу И почеле своје чаврљање. Колико ли је сати? Напољу су се скупљали облаци. Запевала је песму у себи: Да ли си чула песму уморних славуја, у мајска јутра рана гласнике олуја, од “Алисе”, песме која јој се често у ум враћала. Она је била тај уморни славуј, преуморни. Горко се насмешила осетивши укус Амарето ликера који је стајао на ноћном ормарићу, више као украс него што га је заиста пила. Помало укочено је устала. „Шта те снадје, мораш да трпиш. Друге нема“,помисли. Сан је постојао бледји што је дан више одмицао. Било је време за вечеру. Спремала се полако. Помирена са собом коначно, док је срце говорило “Тако је морало бити!” Сутрадан кад је видела дечака у кади, пришла је обративши му се мислима: “ Здраво, како си?” Осмехнула му се. Знала је да је разумео јер је погледао као да је знао да су се срели у сновима. Која је граница измедју снова и стварности, ко то зна? Ко то зна?

104

Стеван Д. Јовановић

ПРОДАВАЦ КОКИЦА Градови су градови на разгледници. Лепоте луксуза односе реалност иза угла! Проблем из проблема, о проблему, од проблема, са проблемом и смог! Кроз највеће паркове на свету и магистрале које воде ка вулканским кратерима, лево или десно од чистог ваздуха деца, без заштитних маски за лице, у својим школама боје небо сивим молећи се ветру! – Ветре – тако му говоре – покриј богатство и гламур и откриј ону тамну страну. Угљен-диоксид, прљава вода из водовода и превозна средства чине да изнад великог града видимо… да изнад великог града ништа не видимо. У великим градовима се навелико сере – ситне честице усране прашине у ваздуху проузрокују смрдљиви дах док крезуби сунчеви зраци растварају молекуле ових и оних прдежа стварајући озон, због чега највећи проценат становништва има проблема са дисајним органима. Хм. И нико више не дише... Ипак, готово да нема великограђанина који не купује кокице будући да је заиста мало оних који не воле да грицкају кокице шетајући кроз велики град или гледајући омиљену емисију, серију или филм. А о изједању кокица у биоскопу и да не говоримо – пола велике кесице поједе се пре почетка филма. Тако и треба. Та распукла житарица јесте здрава, и препоручљиво је јести је. О, је! Велики градови тешко живе, њихови нутриционисти то врло добро знају те их неретко можемо чути како усаглашавају или сукобљавају своје ставове: – Кокице нису лоша храна, оне су здраве… – Оне не само да садрже много влакана већ имају и врло мало калорија када се пеку без много масноће.

105

– Управо… – Тачно! Великог су волумена па могу брзо изазвати осећај ситости. – Јесте, а поред тога, дају и осећај задовољства због хрскавости. – Дааа… Та хрскавост! – Ето… – Аха… – Апсолутно! – Луиза Вероника Чиконе успешно је одрастала на кокицама, а моја баба уз кокице успешно стари. – Да, па ипак, кокице могу да постану и нездрава храна и то због начина на који их људи једу. – Не заборавимо да су лагане и тако заразне! – Да, и то се мора имати у виду! Велеграђани често знају да претерају. – Халапљиви су! – А ако поједете превише, унећете и нежељене калорије. – Неее! – То кажете само зато што не волите сир. – Ха-ха-ха! – То нимало није смешно. – Извините. Баш сам се сетио нечег. – Уосталом, како се можете смејати? Зар није одвећ загушљиво? Да! Иначе, у свом излагању посебно воле следеће синтаксичке конструкције: – Кокице постају калоричније када им се додаје сир, маслац, карамела и слично и тада постају нездраве. И, молим вас, избегавајте кокице из микроталасне јер добро је познато да су оне богате масноћама и сољу. Ако већ желите брзе кокице из микроталасне, узмите обичну папирну кесицу и у њу ставите кукуруз, те га припремите без масноћа. Тако ћете бити сигурни да једете нискокалоричне кокице које су супер здрава грицкалица. – Чекајте мало – ту ме обавезно повуку за језик – ја не причам о кокицама које се припремају код куће. Говорим искључиво о кокицама које конзумирају великограђани. Ове о којима ви причате припремају они из провинција. Какве црне микроталасне на улицама великих градова!? Хајте, молим вас! Нека се подвуче

106

. . СТЕВАН Д. ЈОВАНОВИЋ

– великограђани не праве кокице! Они их пазаре онако успут јер знају шта је здравије. И још нешто… Не пазаре они кокице од било кога, него од њега, човека због којег ова прича и настаје. Ево га! Извините… Господине, господине! – Молим. – Господине, ја вас дуго познајем, а никако да вас упознам. Дозволите да се представим, ја сам писац приче о вама. – О мени!? Каква глупост! Ја сам обичан продавац кокица! Зашто не напишете нешто о ситним честицама прашине у ваздуху или смрдљивом даху купаца? О сунчевим зрацима који стварају озон растварајући молекуле. Зашто се не ухватите у коштац са проблемима када сте већ писац? Маните грицкање, дајте дисање. Пишче, потреееба, а не занимација! – Све сте у праву… – Без персирања, знам ја тебе, некада си често куповао кокице, али дуго те нисам видео… – Да, почео сам да пишем… У праву си, дуго ме није било… Имао сам проблема са дисајним органима… –Ето! А хоћеш да пишеш о кокицама… Пиши о проблемима, ето ти, имаш ту загађеност, ратове, менструације су данас у жижи, имаш и разне проблеме идентитета, оне у вези са половима посебно, затим… знаш, кућне помоћнице су угрожене, знаш… или оно, како се беше зове… Има ту предиференција… – О теби, заправо, хоћу да пишем, о теби… – Јој, добро, пиши… Стално је јео кокице. Упознао сам га пре неколико година у центру велеграда. Некада би носио бркове, а некада не. Некада би имао дужу, а некада краћу косу. Некада би био у белом мантилу, некада не. !, рекох, увек је жвакао кокице, наравно, и сада. Док људи наизменично наручују, овај свестрани продавац, као да му уста нису пуна, са лакоћом прича о томе како је у свету најпопуларнијих сланих занимација већ много година… – Немаш намеру да бркнеш прстом у око својој традицији? То је готово традиција. – Ма какви. Не волим традицију која није у кораку с традицијом. Мада, знаш, ја бих се одрекао свог позива једино ако би ми понудили посао писца.

107

– Зашто да не? Сигурно имаш довољно материјала… – Имам материјала, то је истина, сигурно не бих писао о чему и ти. – Али зашто? Ти си након свих ових година и контаката са хиљадама људи, успео да усавршиш и вештину профилисања. Мислим да си у неку руку и психијатар. Умеш сигурно да препознаш отворене, али и неприступачне људе, и увек си ту да испоштујеш и једне и друге. – А тоалет! Имам ли тоалет? – Добро… Ја… – Ниси ти крив. Извини! – Не, не… Видиш, то ми није… – Све је у реду! Узми… – Не, хвала… – Пишче, не бројим више колико сам туриста угостио и био им смерница до највећих паркова и магистрала, лево или десно од чистог ваздуха, молећи се ветру! Ветре, покриј богатство и гламур и откриј ону тамну страну. Хоћеш? – Не, хвала! Можемо рећи да си један од првих статичних водича. – Статични водич! Да, та ти је синтагма ваљана, више ми приличи од оне… – Које? – Распукли путоказ… Хе, хе… Сам себи сам то… тако… Јебеш га… У школи сам учио руски, а на улици сам временом научио и конверзацијски енглески језик, без иједног приватног часа. – Браво! Видиш да си интересантан! – Ако ти тако кажеш… Шта те још занима? – Колико имаш година? – Продавци кокица се не питају за године! Шалим се, имам довољно година да се представим као Југословен. Родио сам се у Сарајеву, а видиш, скроз сам избацио ијекавицу… Овде сам осамнаест година. Велики град гута становнике као моји купци кокице. Становници пукну и буду поједени. Никада никог који није пукао, град није прогутао. У почетку ми је изгледало да ће ме велики град прогутати, и да се у њему нећу снаћи, али време је учинило да га заволим и да га доживим као свој велики град.

108

. . СТЕВАН Д. ЈОВАНОВИЋ

– По начину на који си сипао зејтин рекао бих да ниси баш искрен. – Нисам. Заправо лажем! Кажем ти, нисам ти ја за то… – Али то ми баш и треба… Неискреност! – Тешко је! Хаотично, било, а и остало! Увек је било и биће препирки на тему ко је прави продавац кокица, а ја сматрам да се онај заиста прави никада неће бусати у груди. Зато ми се не свиђа што пишеш о мени. Не свиђа ми се ни то када придошлице и будући становници овог велеграда не искористе моје смернице, него покушавају да га прилагоде по неком свом нахођењу, често у погрешном смеру. Велики град не може бити бољи ако свако од нас не да свој допринос. Не можемо ти и ја да грицкамо за све! Узми… – Не, хвала… Како ти је кичма? – Ех… Прво парво питање! Шта да ти кажем? Младост је учинила да издржим почетничке тешкоће и хладноће, да градим своје комуникацијске вештине са људима. И да ми се, то је требало можда прво да ти кажем, никада не присере ако нисам код куће. Као продавац кокица имам хроничну опстипацију. – Рекло би се да ти је поред здравља најбитнија прича са људима? – А шта друго? Овај посао волим јер ми допушта личну слободу. Не волим роботе, лажно љубазне… Не подносим колеге које муштеријама изговарају прецизне реченице које им је неко написао. Знаш ли ти колико сам бајатих кокица продао само захваљујући својој причи. – А знаш ли колико ћеш их тек продати захваљујући мојој причи? Поносиш се тиме? – Е, то већ не знам. Наравно да се поносим! Велики град ме је научио томе! Поносим се тиме једнако као што се он поноси својим смогом. Разумеш? – Наравно, зато о теби и пишем! – Колико зарађујеш од писања? – Ништа. – Ово ти је одличан посао у којем млади људи могу, чак и ако раде периодично, да зараде пристојну дневницу. Ти си писац… Општа култура је основ љубазности.

109

– Мора ли писац бити културан? – Ћути! Приступ људима мора бити са мером. Потребно је уверити их да су заиста добродошли, и онда када им није дан. Пре свега је најважније да буду задовољни кокицама. – А задовољни су и када кокице нису сјајне? – Апсолутно! Знаш ли ти да ја тачно знам коме ћу продати ужегле кокице. Има њих десетак који би, чини ми се, престали од мене да купују кокице када бих им само једном продао неужегле кокице. – Не бих ја то могао… Сувише сам расејан. А не знам ни шта бих са енергетским вампирима. Велики градови су их пуни. – Да! Понекад је тешко изборити се са енергетским вампирима, али мислим да је тако у сваком послу, зар није тако и у писању? Хтео сам да му одговорим али ме је предухитрио. – Јесте, с тим што си у писању енергетски вампир сам себи! Хоћеш неку кокицу? – Не, хвала! – Паметно, ја их једем исувише. У почетку ми је сметало када се залепе за непце, морао сам стално са собом да имам чачкалице, али сада само кркам, нема никаквих проблема… Види! Напунио је уста и жвакао сипајући со за нову туру. А онда се загрцнуо. Није ништа помогло. Узалуд сам га лупао по леђима. Пао је на бетон и лице му се стопило са атмосфером тротоара великог града. Дисајни органи борили су се за живот. У душник је отишло много кокица. Покушао сам да му извучем језик, али извлачио сам само кокице. Кокице и кокице. Јадник је уместо кокица прогутао језик. Није му било спаса. Престао је да дише. Онда се окупило купаца и купаца. Почели су да једу њему за душу. За трен ока кокица у апарату више није било, није било више ни зејтина ни соли, ни кесица… Све су однели док је стигло возило Хитне помоћи. Одвезли су га. На апарат падао је угљен-диоксид, под њим текла је прљава вода из водовода, изнад апарата ништа се није видело. Термоелектране користиле су угаљ идући на руку неконтролисаном бацању смећа, неисправној канализацији и рату који се тамо негде није смиривао… Учестале експлозије и заразе дувале су у једра великом броју угоститељских

110

. . СТЕВАН Д. ЈОВАНОВИЋ

објеката без тоалета. Ситне честице усране прашине у ваздуху проузроковале су смрдљиви дах док су крезуби сунчеви зраци растварали молекуле стварајући озон због чега је највећи проценат становништва имао проблема са дисајним органима. А ја сам, испраћен ветром, написао ову причу и гурнуо апарат низ затворену велеградску улицу, тамо према продавцима кестења.

Горан Стојчетовић Бес јелена рогоње

111

Миодраг Н. Чолаковић СУСРЕТ НА КАЛЕМЕГДАНУ

(Сећање на Миховила Логара, Ријека, 6. октобар 1902 — Београд, 13. јануар 1998)

-Да ли сте то Ви професоре Логар!? - Да, ја сам. Застао је у ноћи, приближио ми се и прозборио: Сећам те се, ти си онај студент клавира, кога је професорка Михаиловић желела да води на такмичење младих пијаниста у Варшаву. Да, сећам се твоје исконске музикалности. Свирао си на дипломском испиту моје хумореске. Где си сада? Нема те, не чујеш се, вероватно си одустао, ниси био спреман на борбу до последњег даха! А ја ето пролазим кроз десету деценију трајања, чекам свој последњи удах и још увек трагам за ИСТИНОМ и за ОНОМ, ОНОМ ЈЕДИНОМ РОЂЕНОМ, наслућеном у Братислави. Ах, какве очи то беху, када сам се укрцавао на брод за Београд! Љубав ћеш наћи у Србији, говорили су ми моји српски пријатељи Љубица Марић, Станојло Раичић, колеге са Прашке Академије! Драгутин Чолић и Предраг Милошевић су викали: У ТОЈ ЗЕМЉИ ИСТОЧНО ОД РАЈА! -Катастрофа... Записао сам у моју бележницу, када сам ступио на српско тле. Досађујем вам?! -Не, не, не, уживам док вас слушам.У вашој приповести, као да пролазим кроз сопствене жеље, хтења, покушаје, поразе и чујем стално: све и ништа! - Ја сам на крају пута, у души сам још увек млад, али тело попушта, форма. Форма ме мучи у виду питања да ли сам омашио, погрешио. Да ли сам тражећи себе у космополитизму

112

. МИОДРАГ Н. ЧОЛАКОВИЋ

и интернационализму изневерио Бога и зато ми се сада на крају пута читаво моје дело приказује као једно велико ништа. У овим вечерњим шетњама по Калемегдану, сумња ме прогони. Да ли сам искористио све могућности које ми је живот пружао; Знам да је то немогуће! А стварао сам са страшћу и радошћу и чинило ми се да без питања добијам све. -Добри професоре, како је то што говорите узбудљиво и свеобухватно, заказујем вам састанак за сутра у ово исто време да наставимо вашу причу, овде на овим, степеницама. Сада вас остављам, журим, журим на састанак са једном, како рекосте мало пре једином рођеном. Сутрадан, после сусрета на договореном месту и руковања, одмах сам, као да ми време истиче са заносом запитао професора Логара: Шта вас то толико везује за Београд? -Мој први сусрет са Београдом био је пресудан. Од онда, до данас, нисам се макнуо одавде! После студија у Ријеци и Прагу, био сам веома кратко у недоумици, нисам могао да се вратим кући. Фашисти су били на власти. Куда ћу? Помислих и одједном ме нека далека светлост обасја, заискри прошлост мога народа: Средином деветнаестог столећа Праг је био метропола тежње за уједињењем свих Словена. Словенско певско друштво је сарађивало са српским ЗОРА и хрватским ВЕЛЕБИТ. Тада је оборен дугогодишњи Бахов апсолутизам у Аустроугарској монархији, а Даворин Јенко је компоновао револуционарну песму „Напреј заставе славе“, коју су одушевљено певали занесени словеначки студенти са жељом да се изборе за слободан живот достојан човека. Касније је једна строфа те чувене Јенкове песме постала део химне будуће краљевине СХС. А сам Даворин Јенко није се двоумио, примио је испружену српску руку и тиме подигао мост између два братска словенска народа. Као и сви млади људи моје генерације и ја сам био прожет националним идејама о уједињењу са јужнословенском браћом и тада доносим судбоносну животну одлуку да се отиснем ка непознатим обалама где се живи другачијим животом. Ту одлуку доносим захваљујући неком несвесном унутрашњем нагону, некој видовитости. Има момената када човек мора да следи свој импулс, да слуша неки унутрашњи глас. Пун жеља, активан и

113

предузимљив, успео сам у тим временима неразвијене културе и патријахалних обичаја, да врло брзо упознам идентитет града. Београд је тада имао контуре малог музичког центра, али је имао душу. Људи су ме примили као свога,поверовали ми и ја њима. Те године у југословенској престоници гостовали су велики мајстори, интерпретатори, замисли само Артур Рубинштајн и Јан Кубелик. У Народном позоришту су приређене премијере, „Бала по маскама“ Лујзе Милер, „Зулумћар“, реприза „Фауста“, а изведен је и Вердијев „Реквијем“, његова најбоља опера како се говорило. Прекидох мога говорника :Ваш композиторски опус је веома богат, да ли су ваша најважнија дела настала на тлу Београда? -Ту, у Београду, написана је свака моја нота. Ту сам и добио све моје награде! И дан-данас Калемегдан је моја свакодневна шетња, одмор и извор нових надахнућа. Одужио сам се моме другом завичају Београду химном, која је данас позната, али је њен мото инспирисан револуционарним текстом Љубише Јоцића у песми Боград. Иначе, ја сам по мајци Хрват, по оцу Словенац, по темпераменту приморац, по националном осећању Југословен, по срцу и месту сталног животног боравка Београђанин, и то прави Београђанин са свим својим врлинама и манама, драги мој колега. И одлазим са овога света као Београђанин. Одаћу ти моју свету тајну: Она једина рођена постоји, она је Београђанка, млада, лепа, бави се музиком. Не гледај ме тако забезекнуто, ми смо само пријатељи! Она пише о мени, она воли моју музику, она је разлог што и данас компонујем са само мени својственим оптимизмом и радошћу, како то она каже. Она је у својим приказима открила да сам се ја стилски развијао од врсте атоналног експресионизма, произишлог из саме атмосфере у Прагу, где сам студирао и који је после прерастао у умеренији хармонски језик а слободан од академизма. Она је дивно написала да је одлика мога стваралаштва ведрина, која зрачи из мојих страница, где каприциозни или чак бурлескни призвуци надкриљују лирска расположења истичући у први план живахни ритам, чије порекло води од мог медитеранског темперамента. Можеш ли појмити, та девојка је музиколог, а ја одлазим, пролазим. Она зна за тебе и наше састанке. Тугујем младићу, ја човек радости и оптимизма, зауставио бих време, али како,

114

. МИОДРАГ Н. ЧОЛАКОВИЋ

када је сада једина моја извесност ова језива пролазност и уз њу старост, која наилази прво неприметна, а затим видљива на сваком кораку. Сужава видик и том чињеницом открива истину живота, његову краткоћу и јаловост. А вечност, као потпуна непознаница и неизвесност, смеши се са хоризонта ( он се увек удаљава ) и тако непрекидно, беспатиха до судњег часа. Онда или даље у живот или у мрак и бесмисао. -Професоре, причајте ми освоме стваралаштву и о својим делима! -Жеља да се опробам у разним жанровима и радозналост да осетим своје музичке мисли како звуче на сцени у камерним ансамблима, на клавиру, у оркестру, у вокалним и вокално инструменталним саставима, условила је моје бројне опусе, наравно све их волим али бих ипак издвојио од камерних дела: Сонантину за виолину и клавир (1928), Трио за флауту кларинет и фагот (1936), III, IV и V Гудачки квартет (1927-1936), Сонату за клавир (1929). Опере: Четири сцене из Шекспира (1931), Саблазан у долини Шентфлоријанској (1938), Кир Јању (1940). Оркестарска и концертна дела: Весна симфонијска поема (1931), Две токате за клавир и гудаче (1933), Рондо увертира (1936), Дундо Мароје увертиру (1936), Вокално-инструменталне опусе: Плава гробница - Кантата (1934), Легенда о Марку – за глас и клавир (оркестар) ( 1936), Шеснаест румених напева – циклус за глас и клавир (1936), Песме за Аниту – циклус за глас и клавир (1936), Песме на Врелу - кантата (1939). После тринаестогодишњег рада у Београду, ја сам младићу мој, био признат у музичким круговима. Сви су ми признавали савладану композициону технику, звучни оркестар, живахну ритмику, нетрадиционалан третман облика, сложене хармоније и нико није сумњао у моју припадност музичкој модерни. Један период живота до рата 1941. године, био је тада за мене завршен. Неки критичари су сматрали да овај избор мојих композиција показује извесне одлике који ће постати моја трајна својства, изразиту склоност ка опери и потребу да стварам на вокално иструменталном подручју. Запамти, да је људски глас чудо, а велики тенор Ђакомо Лаури – Волпи, сматра да је певање мерило свих ствари. Један критичар је запазио моју тежњу ка објективно звучном ставу, иако се нисам ослободио био

115

романтизма и да ћу, када талас романтизма мине, певати искрено из своје музикалне душе, јер сам прави композиторски таленат . Поштовао сам своје критичаре, зато што сам и сам и писао о музици али и био критичар, о мени је ипак најлепше писала моја једина рођена. Памтим сваку њену реч, где она пише: Блиска му је интимна лирска осећајност. Он је изразити мелодичар. Сјајан је у минијатурама малим ремек - делима заокружене структуре, како клавирским тако и вокалним. У циклусима, он успоставља тестуалну и музичку целовитост у богатој скали изражајних средстава, која би се чини се најправилније окарактерисала као романтичарски експресионизам. У музичко сценским делима имао је изванредна музичко – драмска решења, тако да је у великом љубавном дуету из другог чина опере Четрдесет прва у емоционалном климаксу заменио певаче плесачима ,а финале свог оперског првенца, Четири сцене из Шекспира ,завршио живахном и прозрачном балетском памтомимом. - Бајно зар не?! Говорим о љубави а поред љубави сам живот за мене је стварање, а стварање живот. Можда је то порука коју ти на одласку остављам у аманет. Сутра дан сам дуго чекао професора и када је дошао одмах сам навалио с питањем: Професоре питао бих вас још о вашем стварању после 1945. године? -Битноједасамјазаразликуодкомпозитора,којисуод1945.године изменили свој уметнички credo, задржао битне елементе свога стваралаштва. Рондо рустико заправо је ретуширано Приморско коло и изведено је 1945. године у години његовог компоновања. Премијера балета Златна рибица била је у Београдској опери 1953. године и дириговао је Оскар Данон. Критичари су истицали хармонску живописност, импресионистичку обојеност и призвук медитеранског фолклора у овом делу. Године 1956. на репертоару Београдске опере била је Покондирена тиква . Овој опери као и Златној рибици предходила је концертно интерпретирана свита. Први пут је у Сарајеву 1961. године гледана и слушана на сцени опера савремене тематике Југословенских композитора. Била је то моја Четрдесет прва по роману „Песма“ Оскара Давича. После те опере настале су спонтано Цедурска симфонија и концертна увертира Космонаути . Затим је уследио Гранада од

116

. МИОДРАГ Н. ЧОЛАКОВИЋ

Самарканда циклус песама за глас и клавир. Мој опус се повећавао после моје седамдесетогодишњице, осамдесетогодишњице, деведесетогодишњице. Остао сам разноврстан посвећен разним жанровима од опере и кантате до песама и концерата. Толико тога сам компоновао. И још увек стварам, црне мисли ме пресеку па се повуку. Компонујем без икаквог плана и смисла о могућем извођењу дела. Имам брдо нових композиција које ником не нудим, али се радујем њиховом постанку. Теби ћу донети једну, чини ми се интересантну ствар за клавир, знаш клавир је Бог свих инструмената. Прочитао сам напис познатог композитора Александра Обрадовића „Осамдесет Логарових румених пролећа“. Док сам чекао професора сећао сам се како га је представио Александар Обрадовић: Композитор, један од најплоднијих и најизвођенијих у нашем јавном и културном животу. Пијаниста, један од значајних уметника, који је орао бразду високог нивоа нашег извођаштва. Педагог, један од врсних зналаца свога заната и професор највише музичке образовне установе, који је са радошћу и несебичношћу преносио своје знање на бројне следбенике и будуће колеге у музичком стваралаштву. Музички писац, један од суптилних и елоквентних критичара и стални сарадник неких домаћих водећих и страних листова и часописа као и Радио Београда. Јавни и друштвени радник и прегалац, један од учесника највиших органа управљања у бројним музичким и културним установама и институцијама... Те вечери чекао сам професора, чекао и чекао, али никако га није бивало. Био сам љут на себе што у својој заборавности и нематеријалности нисам професоров телефон записао а онда сам задрхтао и помислио на његових деведесет и шест година, на читав један век у музици, стваралаштву и љубави. Мислио сам и на наш сусрет-провиђење или нешто друго?! Следеће вечери поново сам чекао професора Логара на месту нашега састанка. Поново га није било. Пролазили су људи, од многих силуета сам помислио да је његова, али сам се варао. Таман сетан, хтедох да кренем, када угледах једну тамну женску

117

прилику. Прилазила је очигледно мени и што ми је бивала ближе све више је успоравала. Стала је испред мене, пружила ми руку и тихо прозборила: Гордана. Одговорио сам: једина рођена. Климнула је главом, а ја сам прошапутао: Веома вас воли, то га одржава. Она заплака, прекри лице шакама и кроз њих тихо и једва изусти : Нема више мог драгог професора са музичке Академије, мог драгог садруга у Калемегданским шетњама, мог драгог колеге критичара са Коларца, мог драгог земљака Београђанина, који је можда и више од нас који смо овде рођени волео нас и наш град. Подарио нам је „Химну Београду“, која је постала вишедеценијски музички амблем Београдске телевизије. Величанствену „Песму Београда“ у финалу првог чина опере Четрдесет прве ( на стихове Љубише Јоцића) по којима је компоновао и циклус соло песама Шеснаест румених пролећа. Београде Београде Колико си ме пута из сна будио. Да те погледам док спаваш. Покривен преко кровова плавом месечином. Волим те ... Најчешће је упијао Београд са Калимегданских тераса. Сећао се: Узбудљиво је било гледати Саву како преплави поља све до хоризонта. Видео сам моје море, мој Ријечки залив, замагљен у зимске дане! Колика је то била сета... Ко би икада рекао да је у маестру Миховилу Логару, увек ведром, природном, насмејаном, вољном за разговор, увек са зрачећим оптимизмом у својим делима - уопште било и промила сете. Он је умео свему да се радује тако дивно и пуна срца. Пренео је ту радост у вечно младу музику. Умро је врло стар, а духом и делом млад! Његова химна Београд завршава се као и он сам: Београде ко сунце сијаш Горди граде наш, ВЕЧНО НАШ!... [ Текст првобитно намењен за штампање у часопису за књижевност, уметност и културу Ризница ]

118

. МИОДРАГ Н. ЧОЛАКОВИЋ

Горан Стојчетовић The Manifestation on the Greek Beach

119

СВЕТИ ДИМ Ралф Мајер СОНЕТИ КОД КУПИНА

1 Када је љето? Кад спавати се не може. Ваљаш се ко по камењу у чаршавима. Они не хладе. Жена и мушкарац леже Раздвојено узнемирени комарцима. Кажи само „ја“. Нијеме су креатуре. Знојиш се, док они те летећ нападају, У сатовима тиктакају малене утваре, Кад комарци пјевају да те савладају. Хладовине је остало само при купини, Тихо, до пуне сласти, зру плодови, Уста, руке, ноге тамним соком бојимо. Дуго смо сједили крај жбуња у сјени И једва сазријевамо у вођењу љубави, Поједени, међутим, ми не бивамо.

120

. . . . . . . . . . РАЛФ МАЈЕР

2 „Разлика“, кажеш, готово без одијела, „Међ снагама нашег живота и натуре: Човјек се издваја из сваког предјела Он корак по корак иде пут културе.“ Један сто носимо и угодне столице До жбуна с купином, треба се Бог јавит, И кад ти већ разровим с потиљка косице, И између твојих се бутина настанит. Купине падају искоса по свјетлости. Ми се под дебеле сакривамо сјене, Желимо да пуни смо ко плодови сласти И полегнемо у траву. Хасуре зелене Подсјећају на меку постељу у кући, Ал ко избор има, у ливаду ће ући. 3 У свјетлост звијезда ми смо уздигнути, Кад блузе цијепамо и дугмад потргамо. Јутром су јастуци и чаршави одгурнути: Ми сад опет знамо како се зовемо. Тако нас бестидно дан никад не оклевета Са слабом свјетлошћу, скоро га не видимо. Јер сија ли мјесец, пријатељство ту смета, А засја ли сунце, ми се не волимо. Колики се носеви на огради натрљају! Радо се голи у нашем врту показујемо, Пред којим људи почесто застајкују, Смијемо се, чинећ што и они: чекамо! Само, ништа не користи. Звијезде миле Један дио земље у даљини освијетлиле. 121

5 Шта избјећи се може, то тачно знам, Само ме брине: морам да те волим, Ја те видим кад очи своје затварам, Ко да ти погледом не могу да одолим! „Још теже је ипак да вољети се дам Једном човјеку ког нисам изабрала, Ко да морам сав твој новац да спискам, Ко да бих само твоје ствари рачунала!“ Тако говориш, а ја ти кажем: то је! Од данас ти воли, пуштам нека буде, С досадом ћу ослушкиват клетве твоје, А онда са жељом сам у кревет идем. „Узми ме ипак!“, тако клечећи молиш. Опростих ти сваку глупост коју збориш. 9 Кад си задивљала попут неког врта, А ја морам књиге кроз собе носити, Шта налазиш, што није само црта Моје биједе? Мораш истину говорити! Ми смо у башти која нас је сакрила, Ако смо само овдје, припадамо људима Из књига! Воће и вино за пар недјеља, И заборавимо вријеме. У туђим кожама Гремо на жала ко на обали неког језера! Огрнута једним шалом, ти пјеваш пјесме. Скачеш по софама, бијес те по њима тјера, Признајем, не задуго, и опет нађемо писма Од Службе у сандучету. Сада нас туже Јер те голу носим кроз нашег врта руже. С немачког превео Стеван Тонтић 122

Саумјаџит Ахарја

КИША ЈЕ РОДИЛА ЖИВОТЕ У ОВОМ ГРАДУ Киша тече венама Каква бића живе у овом граду… Ако овде рука прекине киши цурење Ако цурење кише боли глава Живот у овом граду је само од кише рођен. Изливају гласове у знаку кише. Зидови су обојени кишним капима. Сви су донори кише. Сва места овде банке кишa. Обраћају се облацима да буду памук А памук облаци… Киша је родила животе у овом граду. Само ако неко умре И сва киша исцури из тела Онда биће без кише Остала брише крвљу...

123

ПЕРЈЕ ПЛОВИ ВОДОМ Перје плови водом. Има га толико да је вода невидљива. Од сунца је обојено Као златна жетва. Са обе стране стоје људи Посматрају сцену… Перје плови водом. Као да река од перја отиче у даљини. На месечини перја су предивна Као нежни прстићи у бебе. Са обе стране стоји дрвеће Посматра сцену… Перје… Од старих птица, Неуспелих песника И лакрдијаша…

124

. . . . . САУМЈАЏИТ АХАРЈА

ПЕЊАЊЕ УЗ ЗИД Морам да прескочим зид Стога сам закопчао нокте у сваку циглу Газећи њихова рамена Попећу се на зид. Пружам први корак Размишљам о великом језеру на једној половини После другог корака Појављује се бесконачна шума на другој половини. Корак за кораком Пењем се на зид Само себе не могу прећи…

125

ГОВОРНИК Глув стоји испред звонца Звони - Лето… Стоји глув Звонце се клати Време монсуна… Глув стоји испред Звонце звони Јесен… Баш у сезони уочи зиме Заустави звонце Глув ће нешто да говори Стојећи испред дрвета Сиже: цвркут птица и тутњава мора.

С енглеског превела Данијела Трајковић

126

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Mother and daughter on the beach thinking about consequences of the atomic bomb

127

СУБЛИМАЦИЈА Станислав Винавер (1891, Шабац - 1955, Нишка Бања)

НЕМАЧКА У ВРЕЊУ (1924) Добоши у ноћи Улазим у радњу са анзихтс-картама. Цела радња у националистичким сликама: Дочек Хинденбурга, Минхен у паради пред Хинденбургом, Кајзер у изгнанству. Питам старицу: продају ли се карте. Како да не, одговара она, мада скупе. Сваки побожан и од убеђења човек купује те слике. Дајем јој комад чоколаде и велим да сам црвен. - Она гризе старачким вилицама, захваљује љубазним доброћудним кревељењем. Не верује да један симпатичан младић може бити са безверницима: Републику су пронашли ђаволи. (У множини!! Није било тако лако!!). Али ми се молимо Богу, и Бог ће нам опет помоћи. У књижари купујем Пропаст Запада. Такве књиге Немци обожавају данас. Кад је солидна, од армираног бетона, зграда царства Немачког срушила се, где ће се одржати невеже[1] Енглези и дивљи Французи! Чича у књижари љубазно и безубо објашњава ми да је дошао крај културе. Али чича одлази, остаје дечко. Он је комуниста. “Ми спавамо у Баварској. Ако нас Берлин не спасе. Реакција свемоћна. Ако на пролеће не букне устанак, реакција ће се несносно пооштрити. А народ политику прати, као путовања

128

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

по далеким земљама. Не везује се за њу. Судбину рођене земље остављају помазаницима божјим и свакојаким, бризи високопостављених. Највише се чита, још увек, књига успомена нашег кронпринца.” Берберин који ме брије, такође је научни комуниста. Баварска каже, сања о некој божјој интервенцији у корист благочестивог народа немачког... Сељаци и католици! Ко с њима да дискутује!... Идем на предавање: познати немачки мислилац доказује, на основу математике и закључака свих филозофских система од Сократа до Кајзерлинга: да има велики ритмични закон. Свак мора да гледа своја посла. То је неминовни закон ритма. Немци могу бити спокојни: ритам ради за њих. Европа ће пропасти, а особито Француска, трула и прљава и дивља. А на својој грбачи, као неодољиви талас историјског мора, закон ритма изнеће, избациће опет у вис Велику Немачку, ьber alles. За Немце не само што раде изагнати цареви и кронпринци, за Немце ради Бог сам, божји угодници, па чак: гле и ето, и велики безлични закон ритма у васељени. Можете да оборите Бога, ви, следбеници Волтера, али шта можете противу недосегљивог закона ритма васељенског?... Само, Немци нису фаталистички савезници ритма, као што би били Руси: свак на своје место, на великој лађи: од капетана до најобичнијег матроза, и тада и ритам, неће моћи на ино, мораће и он на своје место. Ритмично, натераће они ритам да буде себи доследан. Мало ће бити нејасно: Ако сви буду чинили тако како треба чинити, кад један организам побеђује, онда ће организам победити чак и да му није победа имала доћи, победиће просто услед неке симетрије! Пошто је све на лицу места што оличава победу, доћи ће најзад и победа, да се не би осрамотила... Отишли смо у Kammerspiele. Тамо је елита Минхена. Замишљена паметна лица. Даје се нов комад новога писца: Види се цела Немачка у бунилу. Говоре комађем реченица, које бацају једни другима у лице. Над њима болесни црвени месец, у мукама се вије, као да се порађа. Људи вичу, плачу, муче једни друге, траже кривца. Нека побожна жена цитира Кајзерове речи. Одломци, није

129

цео Кајзер. Нико није цео. Једна блудница једе сладолед, који је горак. Заробљеник се вратио после четири године у живот из кога је испао. Живот је зарастао ожиљком на томе месту, и Отпали сада је већ потпуно излишан. Привиђење. Половина људи постала је после свих пораза - привиђење које вуче за собом своју прошлост, свима непотребну. А прошлост та тражи неке санкције. Све је у одломцима речи и мисли излишних, испалих, отпалих, недошлих људи. “Неправда је учињена некоме. Неправда. Напред!” Као да је прошлост, тај виновник - напред!... Месец лудује црвен изнад кровова, порађа се најзад потмулом крвљу пригушених звукова. Тамни добоши, час продирно чујно, час једва приметно освајају бића и пределе језовитим маршем. Добује громко: да, најзад месец крваво се породио у мирној благочестивој немачкој доброћудној ноћи. Ти луди звуци добоша јесу копиле немачке прошлости неправде, и сажаљивог и подбулог месеца који је све гледао и обасјавао. Чули су бубњање бубњева. Они би да погасе свирке сваколике. Да: свирке сваколике: оне горе, пламте, букте, као и сам месец. Два прва пламена, две претече, два прва пожара: горе, на небу, и ова црвена музика добоша, у сржи, у костима... Стресају се... Нико се више неће моћи отети: пожар је постао музика... Тако је било и у Русији. Берлин у магли Над огромним градом спустила се магла у тешким облацима. Све нови облаци, све нове наслаге. Сунце, далеко, као мала поморанџа, види се на крају сваке улице. Где си расла, где си устргнута? Боже мој - на истоку, - како ли је оно тамо: вруће, блештеће. Мала поморанџа. Осећа се да је оно сасвим случајно обешено изнад видика улице, као лампион. И без благослова неба, и сунца, којим процвета небо, и звезда којима затрепери небо - бела, сива и мрачна варош добија неки свој прави, истински смисао. Нема више никога да убацује

130

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

други, лепши, светлији или мирнији смисао у варош. Берлин сад живи својим сопственим животом, показује се, у часу кад у њега није још убризгана потребна доза лажне уљудности. Демаскиран је - мислим ја - идући лагано кроз маглу. Можда он никад не жели да се покаже какав је. Знам, сећам се тако добро Лондона: он кроз маглу мисли, кроз маглу густу постаје свеснији себе, и кад магла одлебди - Лондон је ведар, као после тешког интелектуалног задатка. Париз, и кроз маглу, бори се, са маглом ступа у неку чудну везу, не предаје се потпуно, држи се. Париз побеђује кроз маглу. То је осетио Коро, то је осетио Карјер. То хоће да испоручи Бертло Ренану у Италији: али не уме. Берлин под маглом тешко и чудновато дише. И то ми изгледа онај прави његов живот: тежак, сакривен, туробан и масиван. На огромном једном острву, поређани су кнежеви, цареви, генерали, краљеви, грофови, министри, војсковође - све што треба образован Немац да види, у Немачкој. То је тежак задатак: али је све задатак у Немачкој. Треба бити културан, мора се бити културан. Зашто? Јер у свима основним школама и гимназијама, занатлијским курсевима и радничким читаоницама, по касарнама и фабрикама предавало се: да су Немци први народ на свету и да је њихова улога да схвате, да разумеју и осмисле свет. То ми је баш јуче причала и она мала продавачица слика у експресионистичком салону. А то сам знао још из Хегела. А то се овде осећа. То. Другинароди,сасвојимдоживљајима,сасвојимстрастима и грчевима дају само сировину, материјал који Немац има да сведе у категорије, да класификује у обрасце, да згрупише у редове и феле, и најзад да осмисли. Јер сва историја свих народа, за Немце, те идеје, јесте: збрда-здола покупљени низ хаотичних података. У немачкој души ти доживљаји, преживљени подаци, имају да нађу завршен, организовани склад. И организују ови Немци невероватно. Али недостаје жива, животворна кап, оно нешто због чега све на крају крајева и јесте лепо или ма какво. Поређају двадесет страшних, тешких, гломазних музеја једно до другог. Не губи се чак ни излишно време прелаза из дворишта у двориште. Долазе са књигама,

131

ванредним објашњењима, у наочарима. Све ће разумети. Ја осећам да је, тако често, сва та наука која има отуда да се поцрпе, унапред дата, као неке пилуле. И је ли потребно онда гледати те слике, скулптуре, фреске. Живот постаје препричан, преудешен и сажвакан, подељен у прегледне квадрате - да, постаје излишан. Лекција самога живота, лекција саме живе и трепетне стварности не долази онда до људи. Ја не мислим, разуме се, на једног Гетеа који се толико са ужасом борио противу шаблона, противу искључиво унапред постављеног, јер је знао да је ту пропаст уметника. И не мислим на Ничеа, који је баш тај тешки оклоп претходног сазнања, осетио да мора да одбаци, ма колико то било лакомислено - да би био уметник, да би био човек. Али тако један обичан, просечни Немац. Тај Бедекер, Немац, први је у својим књигама, начичканим са звездицама, одредио колико се пред којом сликом има застати и пред којим дрветом у шуми треба гледати лево или десно, и колико минута. И у свему томе има величине, има снаге и има нешто победничко. Интуиција вара, онај “шпуриус” даровитих људи и народа - вара. А метода иде до краја. Ту није потребна даровитост. Рекао бих потребно је штавише бити недаровит до краја. Потребна је даровитост недаровитости. Потребан је дар издржљивости, дар напрегнутости, дар усредсређености, дар дубоке и наивне збиље. Из магле се појављују страшни шиљци, кубета, масивни торњеви цркава, зграда, музеја. Све тако нешто тешко и оковано с трудом постигнуто. Нигде се никоме не даје поклон, нигде штедри дар и уздарје. Све корак по корак, измерено, контролисано, добијено, пошло за руком тек кад је рука већ клонула. Из магле се појављују они ужасни споменици који су унаказили Берлин, и унаказили човечанство. Сећам се безбројних споменика победноме краљу у Италији. И они су ружни. Али је све то један исти краљ, на истоме коњу, мали, накочоперен, са брковима накострешеним. И то постаје симбол: један прости знак на улици; знак да је Италија слободна, мада није добила слободу на дар од своје старе заштитнице: лепоте и хармоније. Али овде! Та Пруска,

132

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

и Баварска, и Саксонска, и како се све те земље не зову, имале су хиљаде кнежева, курфирстова, фелд-маршала, краљева, ерцхерцога, фелдцајг-мајстера и канцелара. И из целе историје само се то сматрало да се мора истаћи. Да је Немачка имала легије људи који су заповедали, који су умели да заповедају, свеједно у име којих идеја, идеала, принципа. Да је Немачка пуна људи који су у стању да обуздају сваку снагу и да понизе сваку буну, сваки метеж, сваки хаос. Боже мој! У “Победној алеји”, на масивним шарцима и ђогатима и чилашима од мегдана и од параде, стотине опскурних фирстова и кајзера и кенига испречило се са ордењем, са батинама, са победним и безизразним изволевачким лицем, са сабљама, мачевима, топузинама, и малтене топовима. И иза свакога Вилхелма десетог или Фридриха тридесет осмог или Лудвига једанаестог или Карла сто и петнаестог, иза тако једне дивовске прилике на дивовском коњу, са огромним натписом година владе, са латинском неком глупом или банализованом девизом позади - иза тих скамењених безличних господара над безбројним стадом: по две, по три мале бисте, малецна попрсја људи који су, под владом тих кнежева, такође били значајни за сретни и задовољни немачки народ: и читате на попрсјима, и црвените, и дође човеку да се убије од понижења и срамоте: Кант од те и те године - Шилер, Гете, Хумболт, доктор Мартин Лутер. Доктор Мартин Лутер стоји иза неког опскурног Фридриха или Лудвига. И тај Фридрих гледа пркосно у свет, у небо. И у његовој глави сигурно пише огњеним словима уверено и јасно: овај мој слуга, доктор Мартин Лутер, добра је глава. Али куд је њему до мене. Ја имам коња, што га нико нема, ја имам кнежевски орден, ја имам слуге, ја имам батину. И сви ови генерали и кнежеви са батинама, на грдним коњима, појављују се из магле, и прете сунцу да се не појави, да не покаже да су сви људи равни и слободни. Из магле се виде само њихове крунисане главе на грдним урањеним кљусинама, и њихове сребрне, гвоздене буџе - симболи реда и организације. Улазим у музеј. Усред музеја раскречио се неки грдни Фридрих, заузео је половину улаза, огромног улаза музејског.

133

А са свију страна војводе, барони, буџоносци на коњима јуре у помоћ ономе великоме владару, на великоме коњу. Мало даље у салама: Тицијан, Рембрант, Леонардо да Винчи. Магла је најзад отишла. Суморни мир влада у музеју. Пажљиво иду посетиоци од слике до слике и бележе у нотес. Бескрајни Фридрих, на бескрајноме коњу, мисли - на улазу у сва блага што је досад створио човек - мисли: колико ли још бескрајних Фридриха, на бескрајним кљусинама, чува друге улазе, чува све наше човечанске улазе. И он се моли, на своме грдноме коњу, да опет падне магла. И магла опет пада. И само се још види претећи шиљак на врху његове огромне, оклопљене главе са малим, са злим очима - у магли.

Музички проблем Немачке Има народа са проблемима без којих се не могу разумети. Не мислим, као Хегел, да један народ постоји само зато да решава једно своје неко унапред предодређено питање. Живи народ, и решава разна питања, своја и туђа, и искрсла нова питања којима се није надала историја. Али, као што човек, који је доживео потрес у прошлости не може до краја да се прошлости ослободи, тако има народа који у себи носе нешто, као вечито будну, остварену и остварујућу потребу, као неку кичму од моралних, од духовних костију, око којих се сви мишићи групишу, из чије мождине сви нерви извиру. Ко је могао схватити Србију без Косовске епопеје, без Косова у монотономе, у дугоме, у непрекидноме десетерцу који, готово никад не подиже нагласак, јер је све подједнако трагично и судбоносно. И сва српска поезија није могла другим путем, осим преко јединога старога места преко Косова. Сви путеви нису водили на Косово, али су водили преко Косова. Укорењена и можда неизгладиво расна одлика српска: да се покуша “пречицом” (мада: “преко је прече, около је ближе”) никако није могла доћи до победнога израза у овоме. И то је проблем песничке технике на који би ваљало

134

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

бацити сноп објашњујуће светлости. Борба техничка: може ли се Косово обићи. И отуда, са чисто техничке стране, и полет и очајање песника. У ослободилачким ратовима цео један народ од неколико милиона ратника и бораца, слагао је по болницама и рововима дуге једнолике и стрпељиве десетерце, из којих је одавно већ ишчилела пена уметности и остао само тешки талог дужности, морала, етички императив: а, ма како узвишени, ово су били само негдашњи подстицаји за уметничко стваралаштво; дотрајали су као уметнички квасац и прешли су као нерастворив састојак у механички живот. Ко је хтео да разуме Италију морао је знати да су у њој живели, и да ће увек живети велики мајстори, који су учинили живот пријатним, раскошним и привлачним за сваког живог створа. Зар се може разумети Италија, а не знати да је пре толико стотина година живео насмејани Рафаел, и мистични Ђото, разблудни Тицијан и замишљени Леонардо? То су, додуше, само подстицаји, само, тако да кажем техничке пролазности, и можда би каква спиритуалнија култура од њих пошав, до других допрла облака: али скок од подстицаја до израза, код нас се још увек да схватити и наслутити. И за то је још толико много материјалног код нас. Материја обавезује, као некада племство. У Европи. Ја знам да би се за Француску морало знати шта је био, ко је био Наполеон: великан који се увек јавља и поставља јасне узвишене и разумљиве циљеве за свакога створа на овој старој, бесциљно хаотичној планети. А Русија би се дала разумети најдубљим сазнањем да је пре хиљада година живео и патио Христос, који је први покушао, и који ће опет покушати да заведе на земљи правду, вечну, мистичну правду, правду да је људи, ни у својим сновима не могу назрети: каква је и каква треба да буде. А централни проблем Немачке јесте музика. И док је највећи Немац - Гете схватио Француску, јер је схватио њенога Наполеона, или, боље речено Наполеон му помогао да схвати Француску, а највећи интуитивац Немачке - Хајне до последњег можданог превоја схватио је Французе, јер је пошао од Бонапарте, (можда је то само сретна интуиција: откуд и одакле

135

почети, где приступити копању руде, која је свуд, али недовољно приступачна) јер је опевао, јер је оплакао, јер је величао човечанство у његовом наполеоновском идеалу јасне хармоније циљева - дотле, шта су од Немачке разумели Французи? Госпођа де Стал у њима је видела само народ, који не може да прими, да омогући у себи, њој, госпођи де Стал, мрскога Корзиканца. Ренан је тако дубоко ћаскао о свима филозофима Германије - али је Ренан био немузикалан. У огромној преписци са Бертлоом, својим другом из детињства, нигде није споменуо ни реч: музика. Палада Атена, којој се Ренан молио на Акропољу није чула од песника реч, да се на овој земљи након ње, нешто још променило, и да то нешто није само меланхолија и легенда - већ музика. Музике, усклађене у акорде, у звукореде, тонске мисли у ненапукле стројеве, - нису имали Грци, а Ренан им није, кроз надошле историјске перспективе које су се отвориле, да приме за претке поруку овога мудрога потомка - није умео да довикне то. И Ромен Ролан - једини је Француз који је умео да приђе Немцима откровењем музике. Тен то је знао, али није хтео да каже, јер је био неприступачан за звукове. Неприступачан, мислим у неком космичком правцу: да га звуци толико освоје те да и цела његова мисао пође, у тражењу и налажењу, мудрије опрезно, наивније осетљиво, чедније апстрактно, и више, више непосредно: не објашњујући већ доживљујући чудо. Иначе је, ваљда само Паскал назрео како би изгледала историја света схваћена више музички, мање геометријски, више у једну руку и битно, а и формално. Музика се приволела прелазима, модулацијама, ћудљивим променљивостима, критичним заигравањима непреболелих чврстих линија: али често само зато да осети, да до краја испољи недовољност основе, немогућност једносмислености, пораз коначне формуле. Није све дефинитивно у изразу човечанске историје, мада је можда дефинитивно у суштини која се изразити не да не може, али се докучује баш помоћу вишеструкости, помоћу многосмислености и разноликости сличних варијација које се окрећу око теме: и ни једна не оваплоћује тему а свака је исцрпније, боље и дубље продубљује. То је, ваљда, што је човечанство јасније научило од Ничеа, музичара, а није био далек да то разуме г. Тома Грендорж, Тенов пријатељ и јунак романа.

136

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

Музика којој је Шопенхауер подигао престо изнад вечног песимизма светова, музика коју су романтичари призивали као једино могуће оваплоћење светске душе. Свакако данас Немачка пати од своје сопствене душе: од музике. И пати од прекомерног оваплоћења: музика не сме да буде крајњи израз, већ само игра око крајњега израза. А последње, има, мора и сме и може: само да се наслути. Саис. И Италија је боловала старим мајсторима и мајсторчићима који од отаџбине створише галерију типова за портрете, отмене и бесциљне; и Француска је, у зреле дане, боловала од тако наивног Наполеона кога гледа четрдесет туђих, неосвојених још векова са врха прастарих пирамида - а Русија је увек била јуродива Христа ради. Одувек, сви боловаху од претеране оваплоћености битнога. Битно не сме да буде нађено. Око њега мора да буде повучен свети круг. Али битно, разуме се, не сме да буде ни заграђено, ограђено кинеским зидом. И у томе и јесте занос и пребол једне културе: у приближавању, у наслућивању, у освојењу па ипак у чувању светиње. Нико, некажњено, не сме постати до краја, као што и нико, некажњено, не сме не постати собом - јер ће га други тад формирати. Овде се само пева, свира, удара у клавир, дува у флауте, окреће вергл, навија грамофон. Чак и онај блесави инвалид што тресе главом близу Зигесалее, молећи за милостињу - и он нешто певуши. У небо иде, страховитим стубовима устрепталих честица ваздуха, жица, опни, калофонијума, метала, дрвета - ужасни облак музике која је обавила целу Немачку. У безбројним киноматографима свирају оркестри, свирају лепо, пажљиво, праву и дубоку музику. Свака кафана има мали оркестар. У најобичнијој посластичарници где поједете колач за четрдесет марака - и ту, подијум, на подијуму клавир, за клавиром озбиљни старац у фраку понавља генерацијама Баха и Грига. Крај њега високи виолиниста. Он меша валцере са Шопеновим етидама, са тангоима. И не стаје. И нико не стаје. И вечито једна мирна, бескрајна, фино узбуђена, никад груба свирка. Од силно поновљених песама и мелодија, сви су прелази изгубили своју грубост, своју изненадност, своју неочекиваност. Све прелази

137

једно у друго, јер се свира, свира неуморно, бескрајно. Ствари немају костију. Сваки час видите натпис на кафаници: Gute Musik. И то је сигурно: Бах, Бетовен, Брамс и сви они редом. И пићете ликер са неком малом Гретхен, која већ пола сата истрајно покушава да изговара енглески у нади да вам измами још коју стотинарку, јер је Србија на југу Америке, и гледаћете улице: у аутомобилима, трамвајима, аутобусима - дуге, вечне, исте улице - уз звуке опет Баха, опет Бетовена, опет Брамса. Ова земља свакако пати од музике. Има, у музици, нешто безизлазно. У овој музици нашој, европској, која није само пратња драме, пратња нечија и пратња некоме, боговима или судбини, и позив само; у овој музици која је оваплоћење, која има однеговану душу свесну, која више не расте пољанама историје као скромне, бесловесне траве у подножју каквих стена и споменика. Сећате ли се, у оној народној причи, кад змајев коњ њиском одговара своме господару змају, који хоће да стигне царевића и да му отме жену: “Не бој се, једи, пиј, и опет ћеш их стићи!” На такву једну снагу, на такво једно сигурно уверење узјахали су били Немци. Својим радом, својим складним трудом, својом истрајношћу, својом методом, својом организованом мишљу о свему, они су све имали да стигну, да престигну. Макар други имали које му драго још особине, Немци би све стигли, можда и са мање талента: али је њихов коњ био сигуран, неки стални, снажни непобедни коњ живота организованог, до последњег нерва, у једну вечиту, свеобухватајућу музику. Али сећате ли се још: најзад је царевић код бабе заслужио судбоноснога коња. Ко је он? Народна прича не каже. Вели само да је био губав, болестан, у буџаку, и презрен. И царевић уседа са царицом на тога коња. Таре му губава леђа која засијају као сунце, одједном. Сунца што одједном засијају? Зар има нешто веће од организоване музике? Пита и змај, пита коња, а овај каже: “Јео, не јео, пио, не пио - нећеш га стићи!” У овој вечитој организованој складној звучној и безизлазној музици, без крила која би, крила, одвела изван музике - Немци, изгледа ми, осећају да је свет нешто, што се да и може и мора организовати, и што морају да организују, да

138

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

уреде, да ускладе баш они - Немци. Али човечанство јури на оном другоме коњу. Оно иде у једну већу музику која се зове: занос. Јер тај други коњ, брат је ономе првоме, његова је рода, само је поноснији и за друге трке саздан, звездане! али је и он музика. То је она, што има настати. А стари тиранин не верује више ни коњу свом, мада мисли стићи само помоћу коња свог. Не слуша га. И за њима натурио се - несретни змај у наочарима, и не стиже, не стиже први пут у животу, на своме староме коњу од мегдана, од Баха, од Брукнера, од Брамса.

Створ који корача Јутрос сам осетио нешто ново на лицима. Почетак панике. Знам је: једино ново чему ме научио рат. Продавац новина на нашем ћошку виче промуклим гласом: “Пад марке! Паника на берзи! Долар шест хиљада!” Купују новине, гледају, слежу раменима, ћуте. Трамваји јуре. Железница тутњи у близини. Огромни аутобуси гломазно се котрљају улицама. Свак жури на посао. Аутомобил прође. Куће још увек стоје. Стоје тврдо, равнодушно. Дакле: (то читам на лицима) Свет још увек постоји. Земља се окреће. Сунце сија. Све јесте како јесте а марка ипак пада. Ама то није могуће! И пролази тек понеки странац - задовољна, сита лица. Пролази мирно и достојанствено. Овај радник није седам дана окусио месо. Све кромпир, чорба, лебац и пиво. И овај чиновник сања о свињетини. Ова мала мрзне се код своје куће. Тако је ладно. Нема пара за угаљ. Тако је нешто било за време рата. Али се очекивао веселији крај, очекивала се победа. Људи су давали своје злато држави. Јео се хлеб са рђавим пекмезом од траве, премазан црвеном бојом. Није се ни играло, помислите, а тако воле Немице од Берлина до Најрупина да играју. Чекало се. И живело се у чекању, замирало се у чекању. Није дошла победа, али је нешто ипак дошло: дуго жељени мир. Сви су казали овоме народу: и попови, и пастори, и генерали и новинари, да није побеђен. Само је спутан, притиснут. Стегли су зубе и чекају.

139

Марка пада. Пролазим крај дечака новинара, он познаје да сам странац и виче: “Пад марке, Германија капут” (Свршено са Германијом). Шта ли је хтео? Да се тужи код мене - странца што су Германију уморили странци? Као да сам ја надлежан? Сећам се код Золе, код Толстоја: како умиру људи, према својој психологији, социјалном положају. А како умиру народи? Немачка умире. Не као Беч: Беч умире сетно, лакомислено и свесно. Последњи пут љубе живот у уста. Кроз мозак се врти љупки валцер, а у очима се замагљује. Овде се умире стиснутих зуба. Овде никога не моле за милост. Овде још прете, мрзе, хоће да се свете. Али неоспорно умиру. И умиру од невидљиве, и зато од најстрашније болести. Није то нешто грубо и физичко, да их неко мучи, бије, да се над њима натреса. Већ нешто невидовно, нешто готово апстрактно, што нема физичкога облика: просто радиограм из Њујорка - долар је данас тест хиљада. Тај телеграм је готово мистичан. То је само једна вест, један звук, једно сазнање. И од тог невидљивог сазнања руше се горостаси, видљиви, гвоздени темељи целе друштвене зграде. То је као оно мистично: полетела два врана гаврана. Како је марка пала: то се не види, то се не зна, то се не догађа овде. Негде у Америци пада. Као да свако јутро долете неки врани гаврани, загракћу, донесу вест и ишчезну. Не види се неки физички кривац. И страшно умире овај народ још и зато што је он својим царевима, чиновницима, поповима и генералима, својим вођама, председницима одбора и директорима свести и савести увек веровао, и још и данас верује. Државотворна вера у вође, вера у солидност управе, вера, ако хоћете да Немце и сам врховни поглавар, Немачки Бог (над-дворски тајни саветник, витез Олујне и Громовне Круне и другог ордења, редовни професор и доктор теологије, господин фон Бог) - не може, не сме, не уме оставити. Откуд да би Бог: солидан, паметан, силан - могао да постане вашарски шарлатан, подвалаџија из Хебеловог “Шацкестлајна”? На улицама нигде нећете наћи да се вуче марка, као код нас динар или општински грош-радикалац. Они још цене марку као симбол сигурности немачке царевине. Они штавише (не сви, разуме се) и праве уштеђевине у маркама. Не иде им у главу да

140

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

је марка прелазна вредност. Народ још једнако има поверење у државу. Та слепа вера и упропашћује га: јер не уме да се снађе, да се оријентише, да потражи рачуна, да пронађе кривце, да се буни, да дође к себи, да буде начисто шта јесте, шта није, где се дошло и куда се иде. Сваки човек који разуме ситуацију добије погрдно име: Шибер. Шта су Шибери? Спекуланти. То су људи који знају да марка није ништа - они купују за њу, од десет фунти бутера, до десет вагона робе - продају, опет купују - па за зараду добро живе и купе непокретности. То су, једном речју, људи који се сналазе и који немају слепу веру у папирну државу са папирним симболима величине. И ја сам кадар да омрзнем сваког шпекуланта. Али ми овде и сад, то изгледа паметно, разумљиво. Па шта да се чини? Или ићи у непомирљиве револуционаре, или покушати да се снађе човек у хаосу. И код многих шибера ја не видим непоштење и све оно зло и гнусно, све оне јевтине погрде које на њих баца овај народ који не уме да се снађе, који сакрива марку у најдубљи џеп, коме не иде у главу да је пропаст близу... Можда ће их и спасти та вера, та истрајност, тај рад? И п а к ? Државотворно? Побеђени, понижени, они не траже ни од кога рачуна, они раде и даље, истрајно, они једу мање, они не једу тако често месо, они пију лошије пиво, они се мрзну, они пуше крпу и коприву, по улицама светиљке горе са пет, са двадесет пет пута слабијим пламеном. Али они стегну свој буџет и своје потребе тако, да се све то још увек може назвати доручак, ручак и вечера - и светлост, мада слаба, ипак сија и дан и ноћ, и свега, мада лошег, има у изобиљу. Они су остали при свима својим старим потребама и навикама, само је квалитет трошенога и употребљаванога постао лошији. Живот је обликом исти као и пре. Само је квалитетом лошији. То је, можда, тајна немачке снаге, тајна зашто још нису пропали. Ево је: они нису променили живот и његове навике. То би ваљда донело хаос, превирање, и тек после нов поредак. Они су просто снизили температуру живота за неколико степени. И живе као и пре. И радиће. И трпеће. Место да једу добро јело те и те врсте, они ће јести рђаво јело, али исте врсте. Ништа није

141

ускраћено, само је све горе и бљутавије. Нека врста лаганога и постепенога смржњавања и зимскога сна. И све је тако. Чак и у кафанама још увек по педесет врсти вина. Све фабрицирано, али нису свели број, још увек, као и пре, има од сваке врсте. И колачи нису сведени на три врсте, већ има тридесет, као и пре, само лошијих, лоших. И на све стране, на све стране, чоколадарнице са бљутавом чоколадом од сто врсти, рђавих али обликом сличних старима. Живот, обликом, непрестано личи на онај прошли прохујали, само је, садржином, постао бљутав и несварљив. То ми изгледа основни проблем Немачке. Још увек је облик исти. Садржина се губи у том гломазном облику, превеликом за садашње могућности. Требало би, ваљда, извршити концентрацију заостале садржине, и излити је у сасвим нове облике. До чега би то довело? А стари кајзер, који је још увек нада толиких хиљада? Разумљив је као нада: живот и данас личи на оно пре, само је бљутав. Значи - да нам је опет оно пре, кад већ и пре и сад у ствари је слично! Хиљаде, можда милиони мисле: да би кајзер донео и стару садржину у ове старе облике. Облици чекају, спремни и несаобразни. Овај народ доживеће можда најзад оно што је, за старе Арабљане, наслутио Шпенглер: псеудоморфозу. У туђим облицима кристалисаће насупрот свом закону облика, туђ раствор. Рећи ће: наш је облик. Наш, али прошли. Значи још болније, осетљивије туђ. Раскид ће осетити у сваком детаљу. Засад кристалисање није ни почело. Покушава се оно садржине да се задржи где се затекло. Данас се жени кајзер, у дубокој старости. Болно маше главом моја газдарица. Изгубио је популарност код свију газдарица. Зар сад се женити, зар сад мислити на пир, кад све пропада. И то годину дана после смрти добре царице која је била идеал домаћице, и коју у су Потсдаму прогласили за светицу. И поклон је вереници дао: неки накит од неколико стотина милиона марака! Данас! А од њега се очекивало да буде пример погружености због страдања народа, и да буде светла нада за будућност, која би значила повратак староме животу. Ево страшног тумачења: Кајзер у седамдесетој години

142

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

прави себи нов живот. Значи раскрстио је са старим. Значи увиђа да се не може чекати, да треба живети: да треба живети новим животом. А Немачка се надала, - онај верни део Немачке, да се стари живот може, мора интегрално повратити. Живот иде напред, даље, тече - чак и код кајзера. Згранути, његови присташе, виде то. Значи да се живот мора живети унапред, а не унатраг? Па како? Пада, срозава се последња нада да се живот да уредити без корените реформе, без новог преустројства вредности. И најзатуцанији кајзеровац види да треба отпочети са новим. Али како да почне? Где су принципи, где су правила, где су статути, где су “verboten” и “дозвољено”, где су традиције послушности. “Слушаћемо” као да их чујем да кажу. “Слушаћемо, као и увек.” “Али кога? Ко је тај који има права да заповеда.” И опет чујем далеко мумлање милиона: “Слушаћемо, слушаћемо, само нека дође.” А вођа будућности не долази као човек. Он није више човек. Он је нека страшна историјска нужност - гвоздени труп без оних руку, које би верни понизно љубили и које би указале јасно одређене путеве добрима и покорнима. Он је још само као неки Роденов створ, Роденов торсо који корача, али нема ни главу, ни руке. En Marche. Он само иде. Јер његова функција није да мисли, да осећа или бар да нешто зна. Лагано и гломазно он иде. Ја чујем тешки топот његових корака. И оргију, у Немачкој на све стране - његови мукли кораци дају, с времена на време, чудан и језовит такт.

Кула бројева У једном малом, фабричком местанцу. А и ту: трг, Бизмарков споменик, стара готска црква, посластичарница где ноћу долазе дечаци и девојке да испију ликер, да играју. Директор фабрике неизмерно заузет радом. Сваки посао, уколико се њега тиче, до краја испослује, спроведе. Па тако чак и питање нашега боравка, пута, хватања погоднога воза и где ћемо, како ћемо

143

ручати. Ништа није остављено случају. И ко ће нас водити, како, и на ком језику објашњавати. А све то није изведено ни са драмским гестовима љубазности, ни са простом и искреном доброћудношћу: све је изведено савесно, брижљиво, детаљно, постепено и истрајно. Па макар трајало тридесет и осам вечности и сто једанаест година. Понеки пут кад их видим овакве савесне, пажљиве, усредсређенеуједанпосао,мислимсе-штабибилодажелезнички “курс-бухови” погреше, да таблице логаритама прорамљу, у децималима, да сва зграда цифара и препорука, обраћања пажње и правилно упућених стрелица - негде у темељу стане пуцати. Опет не би била потпуна пропаст. Јер њихова пажња није смела и заинаћена. То је пипава и лагана пажња. Она је као ореол око сваког предмета и сваког дејства. Нека пукне један од милијарде федера - мораће се, мало друкчије, навити они други федери и опет ће опстати поредак. Нека буде учињена једна погрешка, она ће бити исправљена јер има још сто места где се понешто да пренатегнути, или привити, па да се све изравна. Једна џиновска фабрика: и ова држава и ови људи и њихов живот. Истина да је све засновано на прорачунатоме домету, на у размаке распоређеним могућностима - али један пад цифре, један слом ексера и један пребијен зубац не задржавају машину. Постоје хиљаде вентила, хиљаде других шрафова и сигналских поравњача који ће да надокнаде, који ће да припомогну поремећеном стању да се врати у првашње. Како описује америчке стројеве и америчке горостасе неки писац: да је све срачунато на један фантастични склад, обрт, полет и заснов карактеристичних бројева који управљају паром и снагом и смислом полуга. Па ако тај склад омане оде све дођавола! То би био, збиља, град жутога ђавола, град запенушених усплахирених, математичких формула чији један једини поклизај значи распад бескрајне творевине. Она пада као стокатница на филму, одједном. Ја нисам видео ту Америку, могу само таквом да је по визији кинематографа замислим, да замислим да човек, пошто се у бројеве и формуле поуздао, стави све на њих, и не гледајући ни лево ни десно, једним њиховим стропоштавањем, падом

144

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

бројева, скотрља се и сам у понор. Овде, код Немаца, не изгледа ми тако. Бројеви омањују. Да. Истина је и то да све не “штимује”. Пуца на све стране. Једно не ужлебљује се у друго. Полуге које су требале да издрже још неки притисак, одједном попуштају. Установе се кваре по непредвиђеним сразмерама. Појављују се, ненадно шибају као из земље, отпорне снаге, где их нико није очекивао. Једном речи: страховита небосежна зграда бројева и формула, љуља се на све стране. И што је најстрашније: не само да се ломи и крши оно што је требало да издржи и да се не извитопери, већ се јавља однекуд, ново - непредвиђено. Улази пиштећи, у општи склоп овог заљуљаног хаоса од струјања, од вриска кроз челик и цемент. Шта би радио један примитивни дух, један мање школован, учен и кулучен и савијан народ? Ево шта: да је случајно заљуљала се под њим и пред њим вавилонска кула бројева, одредби, стрелица и формула, тај би се дух збунио, уплашио, и посумњао у све те формуле. И то би био можда спасоносни страх: уплашити се измозгованих апстракција, побећи од куле бројева коју су издали њени духови-чувари - бројеви. И онда: опет се предати простоме и урођеноме животноме осећању, живети интуицијом, живети по унутрашњем нагону! Или би се можда толико уплашио дух, кад би видео да и техника може издати, да би се мануо сваког контролисања, престао да диже и спушта полуге и елеваторе и покретне степенице и чудна витла над чијим обојеним дугмадима и тастерима прсти имају надзорну власт. И пао би у суноврат, уз тресак незадржаних зидова и плоча. Али не немачки дух. Видећи да бројеви попуштају и варају, немачки дух хоће да се спасе, али још увек помоћу бројева. Дакле: у тој истој фабрици где су неки шрафови пукли, а неки вентили запушили се, а неки други и нови проврели кроз челик, прокрчили себи пута кроз препуклу мисао: ту, немачки управљач још увек хоће да управља. Праве се нове полуге, везују се стари стројеви друкчије, поглед је чврсто упрт у игру и сигнализовање дизалица и ћускија-спушталица, а рука окреће точак који доводи у ред раштркане непослушне, али досегљиве струје што су изашле из колосека. Немачки Дух још увек стоји код своје напукле државне и духовне машине у којој су искрсле кобне непредвиђености - и још увек он подешава,

145

бремзује, звони на пажњу, тестерише, прекреће, пребацује, покушава и успева да спречи катастрофу, да искористи оно што је ту и како је ту, да не би и друго пукло и отишло у бездан. А машина није бездушна, као што смо ми сви то наивно мислили! Да, бездушна је рецимо једна машина. Али кад је низ од машина, тада се оне некако допуњују, омогућују, компензирају. Постане један заједнички напев од органа. Ја осећам то. Ја осећам да један велики низ повезаних машина пружа своме управљачу нових могућности. Осећам да има у свему томе неке нове челичне еластичности, која опомиње на жилавост живота у месу. Осећам да се, имајући на располагању стотину сплетова од справа, може постићи то неочекивано, да се поправи и надокнади изненадни побачај, изненадна неуравнотеженост и грех једног појединца справе. Тако то себи представљам: не напуштају принцип машине. Надају се помоћу машине да обуздају машину. Још увек се надају, напрежу, отварају вентиле, везују каишеве, затварају проломе, заокрећу, запућују и опет преокрећу смисао исклизлих струја. Ја имам визију: како је то напорно и горостасно, а можда и јалово, још увек крепко седети крај своје социјалне машине и веровати да је та машина тако дивно сатворена да ће моћи и саму себе, својим сопственим делањем полуга, излечити, преобразити, преудесити, довести у ред. Све тако Немци: у овом хаосу наредби, уредби, закона - издају други још компликованији хаос наредби, правилника и закона - да придржи и причврсти онај први. И све се то, збиља, некако још држи. Сви они верују да се машина, Друштво, Немачка Машина, која је столећима стварана по цену варварски мудрога, хималајскога напора пут којега свет са грожењем блене - не сме напуштати. И они остају у фабрици тој, у машинском покрету и облету том: али не да погину заједно са здрузганим точковима и ваљцима. Већ да све спасу. Њима је жао и најмањих клешта и витла и точка и полуге и немачког шрафа и елеватора. Да све спасу једно помоћу другога и прошлост своју, па чак и легенду Хинденбурга. Још увек ови хладни и пажљиви људи, хладно и фанатично верују у своју машину, у своју историју са најмањим њеним циљем, у

146

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

свој начин изградње и обуздавања свега што је искрсло и што ће искрснути у свету. Је ли то фикс-идеја механичара, или је то збиља спас? Читав дан провели смо у фабрици. Инжењер нас водио. Тако нам је све показао као да ћемо сутра ми сами да зидамо исту фабрику. Огромне пећи варе гвожђе, оно тече, лију га, удешавају, преудешавају. Пажљиви су, ћуте, на послу исправни до крајности, до фанатизма, до јединства бића са оним што им биће контролише. А за све то време и у њима, сигурно, топи се нека прастара и тешка руда, тече, лије се, и чекићи по растопљеноме гвожђу ударају. И живот је тако тежак, тако мучан, тако увек сав од задатка до новог задатка. Али - и у томе је ваљда неисцрпно и непобедно здравље те расе - јест да је тежак живот, суров, мучан - но такав бити мора. И као да је главно само то: да живот буде и остане могућ. Само то. Само то. А већ наћи ће се бројева и формула и чекића и мехова и наковања и маљева и машина и огњева и гасова и струја и елеватора и полуга - наћи ће се да тај растопљени или хладећи се метал који се зове живот: уобличе, скују, окују, прекују, удесе, дигну, спусте, поставе на одређено место, причврсте тешко и победно. Реке распаљенога гвожђа, шуме од чекића и наковања, облаци од електричних струјања, поносне и пркосне и небосежне горе од накострешених бројева и од формула! А живот: само нека буде ту, бар колико једна танка жица у руди, најтања, најтежа видљива могућност. Пронаћи ће, извадиће га, претопиће га, преобразиће га, победиће га, уништиће га. Јер, творац који је живот дао, неће га моћи препознати у оном новом препарату, неосетљивом на ватру, на воду, неосетљивом чак и на грч мишљења који га је створио. И саврх свих наших кућа и храмова, он ће сијати као наш европски громобран.

147

Стража на Рајни Гледао сам их кад купују књиге. Погледају. Прелистају. Размисле. Погледају. Предају калфи. Калфа лагано рачуна. Подвуче црту. Сабере. Преда другоме. Подвуче - сабере. Умотају. Предаду. Гледао сам их у радњи кад купују ципеле. Дошао сам и нашао и платио. Посматраху ме разрогачених очију. Дођу. Седну. Пипају. Пођу у њој. Врате се. Пипају. Помиришу. Размисле. Пођу. Седе. Чекају. И већ и сами не знају је ли ципела добра или не. Питају друге. Јер су искупили толико доказа о ципели, да више нису начисто каква је. Затрпали су оно прво осећање. Гледао сам их кад једу. Загњуре се у јеловник. Загњуре се у винску карту. Наберу чело. Једу дубокомислено. Руке са ножем и виљушком раде као да су неки инжињери у фабрици. Гледао сам их кад пију. И то је нека дужност. И код седме кригле никад један гутљај да је само онако пијанички и чулан. То је један посао: посао испражњавања кригле. А свакоме послу приступа се са пажњом и страхопоштовањем. Тако пију кад их нико не гледа и кад су сами. А кад су у друштву, ту има условљеност дизања и спуштања и задржавања руке, и постоје књиге како се то пије: “Das Biercomment”. Хтео сам да запитам једнога: Mein Herr, јесте ли ви попили криглу пива - или само испразнили толико и толико кубних милиметара такве и такве течности, која вам на такав начин прија, а с помоћу таквих и таквих покрета? Нисам могао да одолим: приступам. И питам, шта сам намерио. Разуме се, нашао сам учтив начин за питање. Господин је био неки доброћудни професор. Он ми одговара: кад не би било начина, покрета, свести о начину и покрету и знања о њима: откуд бих ја, најзад, знао да је то пиво? Сва та сценарија повећава моје задовољство - штавише чини га могућим. Нећете ваљда да испитујем пиво без побожности, како какав безбожни Француз. Шта је Бог да нешто нема побожности са којом му идемо у сусрет? Дакле - наш рад и нерад, наше гутање алкохола и једење, и путовање: без побожности су. Сувише имају у себи логичке

148

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

брзине, математичке прегледности. А са пуно дубокомислене дубине Немци прилазе свету. Све је подједнако важно и побожно. Зато баш - бар за мене: све постаје подједнако безначајно. За мене: што је ствар тачнија и битнија, треба да је и убедљивија. А код њих је све подједнако. И онда ја не знам: жуљи ли ме ципела или не. Јесам ли довољно побожан - престаје да ме жуљи. И ствари нису ствари, већ привремена пребивалишта њихове пажње. Сад је пажња пала на мрава. Сад на Хималаје. И све то једно. Чак и код Ничеа: O, Mench! Gib Acht! Обрати пажњу, човече!... Милион података о зрну песка. Милион података о стени која је састављена из вечности таквих пескова. Више нема ничега. Пажња може да се дисциплинује и да борави на чему год хоћете, на свакоме ерзацу, и колико год хоћете. Где су ствари? Ствари су случајно повод за пажњу. Ничеова поноћ можда ништа и не каже, али нам се, од силне пажње, причуло нешто? Онда се ја буним. Онда ми сви докази постају излишни у својој монотонији, у својој бездушности, у својој апстрактној мистици. Нема више ничега, јер се све да увек конструисати, доказима. Овде ми приводе једанаест доказа за тврдњу да се све сме доказати само помоћу десет доказа. Шта још нису доказали? А и Французи су све на свету доказали. Немци и Французи јесу две нације које су све на свету доказале. И кадгод и у Француској, полудимо од очигледности: доказима. Немци дубокомисленом темељношћу оперишу. Она је, као кртичњаци неки испод целе спољашње коре, све прекопала и поткопала: тако да се одасвуд може стићи свуд, тамним и очајним лавиринтима, само ако се спусти у дубину и ако се истрајно иде, пипа и иде неком врстом дубинске музике. То је доказ, ако се може тако рећи, у дубину, испод земље. Насупрот овој многостраној и нелогичној дубини. Французи су једнострано логични, као што је свака логика непомирљиво једнострана. Они су народ који даје доказ, рекао бих, у висину, изнад. Логика може да веже сваке две гране које се виде једна с друге. Све што штрчи, што је ту, да се везати ваздушном линијом. И тиме француска мисао мисли да је везала

149

врхове појмова. Сваке две ствари које су на сагледу једна другој. Треба само гледати, имати поглед, преглед. Код Француза је све унапред већ доказано, код Немаца - накнадно. Ова два народа што се доказују, почели су сами себе да доказују данас. Најзад? Французи хоће да докажу да су само Французи, а Немци да су само Немци. Исто би тако, истим вештинама, Французи могли доказати да су - Немци, а Немци да су Французи. Читам у Echo de Paris те логичаре очевидности. Пошто две сличне ствари ипак нису до краја сличне, то они одричу сваки немачки утицај. Крајње логично. Та све је у свету логично, ако се унапред претпостави. И одбацују немачку мисао. И мрзе је. Као да и мржња није један од начина прилажења. А Немци уверавају свет да никад у истини није било код њих животворног француског утицаја: пошто су две ствари сличне, али не услед утицаја, већ услед сличних унутрашњих побуда. И, као што се може, код њих, подземно примакнути сваком тврђењу, тако се може и одмакнути, удаљити од свакога. Има нечег трагичнога у овоме старању. Слушати Томаса Мана, најумнијега Немца, и слушати Мориса Бареса, најродословнијег Француза: и ту је збиља француска логика и немачка темељност. Али у служби једне сићушне мексикадске идеје: да је све онако како ми желимо да јесте. Они могу све да докажу, - овај пут знају шта хоће. И зато и стижу где хоће. Једни, помоћу смелих очевидности, други помоћу извијуганих понирања. Данас Морис Барес, главни војсковођа францускога шовинизма, кренуо се у офанзиву, као Малбруг. Он је врло логичан и разумљив. Али бојмо се те једностраности: она више није у служби инстинкта, већ у служби сухога рачуна! Ево шта он доказује, у својим предавањима у Штрасбургу и у својој књизи “Le genie du Rhin” (фина реторска књига, ремекдело од фразе и реторике!): Рајнланђани говоре немачки. Цео свет мисли да су они Немци. Али они нису Немци. Срцем и душом они су скривени Французи. Зато их треба, ма и силом, ма и противу њихове воље начинити оним што су: начинити Французима!! Барес је некада писао књигу о Греку. И он је, не

150

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

могући нешто разумети, пронашао “Тајну Толеда”, то јест: Толедо је шпанска варош, али само формално. У ствари су Толеђани скривени Јевреји, који то не знају!! И тако су за Мориса Бареса свуд где шта не разуме, где не разуме два истовремена бивања неки скривени несвесни себе људи. Онда би неко могао упитати Мориса Бареса: Ако је свуд све несвесно себе, није ли боље остати где смо, јер ако почнемо истраживати свакоме корење, конце, изворе и исходе: ко ће бити ко? Нећемо ли пронаћи да су можда Енглези - Французи, а Французи - Германи? Кога онда у кога претварати. И зашто претварати? Није ли настало време носити маску? Онда су можда Енглези више Французи од самих Француза? Или су Енглези мање Енглези од неких сељака на француској блиској обали?... Зар маска није постала саставни део трагичнога глумца? Ко би био у стању да метне прошлост на точак, па да у мукама свака мајка сваке европске мисли каже ко је детету отац? А ако је отац нађен: да није случајно у детету проговорила крв не никако очева, већ деде или прадеде? Морис Барес је ставио рајнску прошлост на те своје логичке муке, и у плачу и у вриску она му је признала, да се у дубини душе осећа француском. А упитаћемо се ми - зар је бити Француз једна завршна ствар? Ако је Рајнланд близак Французима треба ли да се пофранцузи до краја? Па ни сама Француска није до краја. Треба ли моја лева рука да постане моја десна рука, јер су сродне? Барес доказује једно - они проналазе доказе за обратно. И та игра може ићи до у вечност. Уверен сам да је и једнима и другима она нека потреба. Додуше, као научар, Барес је нешто слаб. Ево му једног важног доказа; Немци су (вели Барес) народ подмукао, злобан, пакостан. Зато су и кепеци из њихових бајки врло зли и опаки. А кепеци из Рајнских бајки - добри су, љупки и више личе на француске. Немачки професор натиче наочари и одмах показује: да су љупки кепеци одомаћени у целој Немачкој. Без разлике. И цитира Грима и сто других збирки. И задовољно се стари Немац смеје, као стари кепец науке.

151

Сад је Баресу криво, а сва шовинистичка Француска виче: Професорске немачке педантерије! Ипак је Барес у праву! Он ће наћи других доказа! Барес тражи опет: “крвожедни богови Валхале јесу производ немачких бајки, али не и рајнских. Рајнланд не чува предање о Валхали”. На то Баресу одговарају: уопште нема непосредних предања о боговима Валхале. О њима се зна из Северне Еде, из једнога германскога забележенога спева са севера. Предања су се изгубила по васцелој Немачкој. И песници, кад им устреба, читају Еду, а не питају народ који је заборавио. Ово је криво Баресу. Он проналази нешто ново: “Немачка митологија нема везе са Рајном. Вагнеров прстен није у ствари био бачен у Рајну - то је Вагнер написао из шовинизма.” Али професор Бертрам зна добро Песму о Нибелунзима и он одмах цитира; Стих број 1137 (издање од Барча) или стих 1077 (издање од Лахмана): ту се изрично каже да је Хаген бацио кобно нибелуншко злато у Рајну!... И онда је Рихард Вагнер имао право што је... Боже мој!... И тако се бију француски дух и немачка темељност. Француска логика је у овој борби коначно победила. Њена офанзива у област духа није могла да докаже да, услед неких митолошких тричарија и ситница, Французи имају историјског права да покоре један велики народ и у двадесетоме веку насилно га пофранцузе. А сад прелази и немачки темељни дух у једну темељну офанзиву. И он доказује невероватно темељно да француски утицај није уопште постојао. Свугде ми тврде то исто. Излазе ван себе да то докажу. Чак и они који су се прерушили у рухо неких објективних докумената. Изгледа, кажу ми, да је француски утицај био само онде где је, под немачким приликама, образовало се нешто слично. Француска би била етикета само, за неке у истини зреле немачке вредности. Очекујем да ми докажу да су Немци учинили Французе - Французима. То је њихова свађа. Ми их морамо оставити. И та свађа показује нам занимљиво и поучно, наличје њихове логике и њихове дубине. Зар да доказујемо Французу да су два Немца: Вагнер и Ниче више можда дејствовали на Француску но и на немачку интелигенцију. Неће нам хтети веровати. А ја се сећам

152

. . . . СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

пре рата, какво је откровење значио Вагнер и какво је откровење, за врхове Париза, не само значио већ и био - Ниче. Зар да доказујемо Немцу оно што му пре неки дан доказаше Курциус и Кајзерлинг да је утолико више Немац уколико јаче издржи француски племенити духовни утицај. Да је Француска један благородан ферменат који даје снаге и укуса немачкоме врењу? Оставимо их у свађи, не мешајмо се, али их посматрајмо и учимо се још увек. И кад погледамо како се гађају доказима, како се обраћају митолошком иверју и етимолошким трицама и етимолошким дубокомисленим кучинама - они, то јест оно што је највеће до данас дала Европа: француски дух и логика, и немачка темељност - дође нам нека туга. Нека тешка туга нама, који смо им се дивили, јер нисмо могли доћи на загушљивоме Балкану до њихове ведре и широке мисли. Али победимо ту тугу. И посматрајмо и отварајмо очи. Немци одричу, наочиглед свету, да су уопште суседи Француза, и физички, а камоли духовно. Французи одричу да уопште има културних Немаца: а све лепо и велико и мудро што у Немачкој пронађу прогласе за француско. Разговарао сам с њима. Опасно је бити од вредности, у Немачкој данас, јер на све вредности Французи полажу права. Они су прожети уверењем да бошови нити смеју нити могу имати шта од вредности: једно што не заслужују, а друго што је лепота и вредност француског порекла, па треба да утече у француско море. То је стара гордост Француза: да све узвишено у свету има тајни или јавни извор у неком француском ближем или даљем камену. Нека тече: али има сваки вал да се врати у неки француски вир. И јако су се чудили Французи кад сам их на Крфу уверавао да храброст српскога народа не потиче од читања Песме о Ролану или историје Француске Револуције чији смо сви дужници - већ, ако то јест треба тражити литерарна надахнућа, она се зову Косовска Епопеја и Историја Оба Устанка. Ето тако се два највећа народа прегоне, готово фалсификујући историју, чак и дечје скаске и каже. Препиру се око свих својих Македонија. А шта је онда остало за нас овде, за нас и за Бугаре? Да није Балкан у свему, баш у свему био претеча

153

(као и у рату, и у шовинизму, као и у страначкој борби, као у нетрпељивости до истраге, као у извртању историје, као у уском осећању само за свој звоник и свој воћњак и своју њиву, као у злурадом тесногрудом пркосу и у отровној осветољубивости), био пробно поприште онога што се трагичније и крвавије и избезумљеније и горче и ироничније има да одигра данас на једној горостаснијој позорници, боришту Европе, коју су звездана столећа стварала за сасвим друге и светлије празнике? И ми почињемо, верујте, по каткад, да боље разумевамо и те Немце и те Французе, и сву ту Европу, боље но они сами. Јер су нам се неочекивано приближили. Јер су, гле, гле! неочекивано, они почели, стицајем неких сличних, мада џиновских прилика, да постају Балканци. (1924)

154

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Мумифицирани Шекспир

155

Јелена Марићевић Балаћ КРВНА ГРУПА МИЛОРАДА ПАВИЋА У књизи интервјуа Хазари или обнова византијског романа Милорад Павић је у три различита контекста поменуо метафору „крвна група“. Рекао је да волети неку књигу значи пронаћи своју крвну групу. Наизглед духовито поређење чини се да има знатно дубља значења него што се то на први поглед чини. Оно, наиме, имплицира како потенцијално нека књига може да нам буде сроднија и од сродника по крви, али да та књига може да нам да неопходну трансфузију крви ако нам је духовни живот угрожен. На тај начин су књига и читалац до те мере повезани и у љубави да посредством те крви бивају занавек Једно. Отуда, дакле, Павићево непрестано инсистирање на тајни коју књига читаоцу може открити ако га заволи. На другом месту Павић говори да је у књижевни свет ушао захваљујући течи, познатом полонисти Ђорђу Живановићу, тако што је преводио, а преводио је са руског, енглеског, француског језика (да поменемо само Пушкина, Бајрона, па чак и бенгалске песнике). Међутим, бавити се превођењем, према писцу јесте непрестано давати крв: „Прво и основно је да ја писцима саветујем да не преводе! Ви имате једну одређену количину крви и ту крв више никада нећете имати. То је давање крви неком другом. Ту енергију коју сте потрошили никада више нећете имати за себе“. Уз то, Павић додаје да је само стихове преводио, што подразумева да је морао непрестано да даје трансфузију свог дара и енергије, а да буде у другом плану јер није аутор те поезије. За превођење поезије потребно је такође постати крвно повезан са духовном ауром неког песника, а то заправо значи и одрећи се сопственог песничког импулса јер у противном превод не би био веран. Коначно, на трећем месту, када говори о свом односу према позоришту, Павић тврди како то није његова крвна група. „Тако сада те ствари око позоришта препуштам другима. ... У начелу,

156

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ

не пада ми на памет да док пишем један роман размишљам је ли то подесно за филм или позорницу“. Међутим, након само 2 године од објављивања ове књиге интервјуа, 1993. године бива објављена драма Заувек и дан више, која представља разрађен део одреднице о Авраму Бранковићу, „Повест о Петкутину и Калини“. Одлука да преточи византијски жанр повести, у значењу казивања или приповедања, који негује кроз роман Хазарски речник, у класичан драмски наратив може да зачуди, али, и да отвори питање за какву то сцену Павић пише драму Заувек и дан више. Другим речима, да ли је ово драма погодна за извођење на сцени или за читање, тј. баш за казивање у неком салону или на приватној забави. Посебно, зато што је Павић одабрао баш оне делове романа који су најлиричнији, тј. који представљају поезију принцезе Атех. Централни део драме чини главно јело „Петкутин и Калина“, а главни догађај који се одиграва баш на позорници античког театра на обали Дунава јесте бадјуовским језиком говорећи „сцена за двоје“, док публику чине сени давно преминулих. Главни циљ овог сусрета јесте да Аврам Бранковић, који је створио Петкутина очитавши му 40. Псалам, превари и живе и мртве да му је син прави човек, мада је рођен без мајке. У Хазарском речнику оглед је успешно завршен, као и у драми, с тим да драма има три различите завршнице чија се разлика састоји првостепено у томе да ли су у вечности, животу или смрти Петкутин и Калина остали заједно. Позорница је симболичка размеђа света живих и света мртвих, а место коначног сједињења у љубави јесте вечност, па отуда и њен атрибут „заувек“ у наслову драме. Зашто је Павићу било потребно и оно „дан више“ није тешко закључити, будући да је наш велики стручњак за барок имао склоности и ка барокном претеривању, али и софистицираном сензибилитету који подразумева осећај за детаљ. Није, наиме, тек произвољно што је антички театар баш римски театар, са натписима мртвих на латинском језику. Позната песма „Онај“ Гаја Валерија Катула која се полемички односи према истоименој Сапфиној песми носи талог сличног претеривања, оног „више“. Катул каже да је онај који седа спрам вољене „сличан / богу, па чак и више“, док код Сапфе он само изгледа као богови. Грчком 157

осећају за меру, али и Сапфино смештање љубави у категорију божанског и безвременог, тј. вечног, Катул уноси и елемент ероса, чулне љубави, оног „и више“. То нам у контексту Павићеве драме сугерише да је Бранковићев оглед успешан јер је љубав Петкутина и Калине и божанска и плотска, и Афродита и Ерос, да, дакле, представља тоталитет Љубави. На том трагу су и необична имена ових јунака, која у првобитној верзији текста гласе Лукијан и Кристина и носе ауру византијске литературе, те хришћанске семантике. Име Петкутин остало је у оквирима обрасца хришћанске симболике, међутим, Калина као свесловенско име које значи рибизлу и нар упућује на мит о Персефони. Персефона није могла да се врати мајци Деметри јер је у царству сенки појела баш нар. За разлику од мита, Калина ће преварити мртве да је Петкутин прави човек, тако што ће након што је мртви прождру, она појести Петкутина, најпре му одгризавши усне у пољупцу. Петкутин је за њу и живу и мртву био стваран јер га је таквим начинила њена љубав, па иако није имао мајку, човеком га је начинила жена која га је волела. Испивши Петкутинову крв, он и Калина постали су Једно, али, такође, читалац или гледалац ове драме симболички конзумира дело које је именовано као „главно јело“ и постаје Једно са Петкутином и Калином, који уједно представљају ону преко потребну „трансфузију“ за реципијента. Коначно, рекла бих да Павићеве драме баш и нису за класичне позоришне адаптације. Његове сцене имплицирају камерност, тј. интимност, било да се ради о неодредљивом простору вечности, затим кревету (Кревет за три особе) или купатилу (Свадба у купатилу). Драму Заувек и дан више најбоље је одиграти у простору сопствене душе. Овим је Павић остао на неки начин доследан ставу да позориште није његова крвна група јер као идиоритмик, како каже за себе, нема суштинску наклоност ка позоришту које припада групи општежитеља. То не значи да његова дела не треба да буду адаптирана за позоришна извођења, само за тако нешто треба имати онолико маште колико су за сада имали на пример Томаж Пандур (па је Павић усхићено рекао да су његове речи постале месо) или Ливија Пандур која је Хазарски речник преточила у балет. Треба волети књигу!

158

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Уједињење или смрт

159

Душан Пајин

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОТКРИО ТИБЕТ Шандор Чомa Кереши (Sandor Csoma Körösi, 1784-1842), оснивач тибетологије Својим делом (пре свега Тибетско-енглеским речником и Тибетском граматиком - објављеним 1834., у Калкути) овај истраживач чудесне храбрости и упорности, увео је културно наслеђе Тибета у видокруг европских истражива¬ча и отворио Европи и свету врата за упозна¬вање огромног културног наслеђа, које се око хиљаду година стварало на тешко приступачном подручју Хималаја. 1819 (кад је имао 35 год.) Чома је кренуо на свој поход у Азију. Око три године је је путовао до Индије, а затим је путовао измеђју Индије и Тибета, да би последњих 12 година радио у Калкути, на обради материјала који је донео са Тибета. ПРЕТЕЧЕ И пре Чоме било је путника и истраживача који су успевали да се кроз хималајско горје пробију до Тибета и донесу отуда своје записе, или необичне приче. То су били храбри људи, али лишени упорности и знања које је захтевао научни рад, посебно у незаораном подручју постављања лингвистичких темеља тибетологије. На другој страни стајали су филолози 160

. . . . . . . . . ДУШАН ПАЈИН

стручно опремљени за такав подухват, који нису били у стању да поднесу тегобе и ризике одласка, боравка и рада у тако тешким условима. Први посетиоци Тибета су били поједини католички мисионари, али су подаци о њима непоуздани. Претпоставља се да је први био францисканац, Одорик из Порденона (12861331) који је путовао у Кину и Индију, а по неким описима из његових записа, неки сматрају да је био и у Тибету. Његови записи и записи неких других путника у другим деловима Истока, послужили су фламанцу чије је име било Лангхе (Jan de Langhe) да (у другој половини 14. в.) објави путописе под псеудонимом “Jean de Mandeville”, где има и одломака који би се могли односити на Тибет. Нешто касније, у првој половини 17 века (око 1624), посетиоци Тибета су били португалски језуити, Андраде (Antоnio de Andrade) и Маркес (Manuel Marques). Међутим, док су наведени аутори били само путописци, калуђер Ђорђи (Agostino Antonio Giorgi, 1711–97) из реда Св. Августина, бавио се проучавањем источних језика, од 1752. водио је папску библиотеку у Риму и био професор на Универзитету Сапиенца. Он је 1762. објавио је први кратак тибетански речник Alphabetum Tibetanum и по томе био Чомин претеча. ШКОЛОВАЊЕ У опису Чоминог живота и рада углавном сам се служио његовом биографијом коју је написао Јожеф Терјек (Terjek, 1984). Чома - на Западу познат као Alexander Csoma de Körösi (Alexander је еквивалент мађарском Шандор), а на Истоку као Сикандар Бег - рођен је у месту Кереш (данас Ковасна – Kovаszna, у Румунији), у Трансилванији, 9. априла 1784., у граничном подручју тадашње Хабсбуршке монархије. Његова породица припадала је секејима, војницима који су, као крајишници, током векова бранили југоисточне границе Угарске од Турске. Он је успео да убеди свог оца да му после основног образовањадопустида(1799)наставишколовање,упротестантској гимназији, у месту Нађењед (данас Aiud, у Румунији), које је око 300 км. удаљено од Кереша. Током гимназијског школовања

161

Чома се издржавао као ђак-слуга - спремајући учионице, а потом, у вишим разредима, дајући часове млађим, имућнијим ђацима. После гимназије постао је предавач, а 1815, након положеног квалификационог испита, добивши стипендију, отишао је на студије у Гетинген, у Немачкој. Тамо је научио енглески и арапски. Године 1818. вратио се у Угарску, где је добио повољне понуде да остане на училишту са кога је потекао. Међутим, њега је опседао завет који је задао себи за гимназијских дана — да оде у Азију и открије пра-домовину Мађара, верујући да ови вуку своје порекло отуда. ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК Чома је први објединио у себи својства три различита типа људи, потребна да би се обавио задатак који се граничио са немогућим — издржљивост и неустрашивост путникаистраживача, таленат и истрајност кабинетског научника и аскетизам будистичког калуђера. Осим тога, за разлику од оних који су на Исток долазили да покрштавају, тргују, или освајају, он је дошао као културни посредник. На пут из Трансилваније у Азију, кренуо је са малом уштеђевином, пешке, 1819. У тадашњој доњој Угарској задржао се до новембра исте године, где је научио српско-хрватски, а затим је кренуо даље, пут Азије, да више никад не види своје пријатеље и домовину. Најпре је намеравао да у Азију пређе преко Хелеспонта, али је, због куге која је у то време владала у Цариграду, морао да се одлучи за обилазни пут, тј. превоз бродом од Родоса до Египта. У Александрији је усавршио арапски, а потом отишао у Сирију. Отуда је пешке наставио до Месопотамије и сплавом се спустио низ Тигар до Багдада. Отуда је наставио пут с једним караваном и стигао у Техеран, октобра 1820. Зиму 1820. је провео као гост двојице британских официра. Ту је усавршио енглески и научио персијски. Марта 1821. њима је оставио своје европско одело, пасош и дипломе, кренувши

162

. . . . . . . . . ДУШАН ПАЈИН

даље пут Монголије, обучен као Азијат и под именом Сикандар Бег (Сикандар је био азијски еквивалент за Александра још од Александра Македонског). У Кабул је стигао почетком 1822, а затим прешао у Лахоре, главни град Пенџаба, у Индији. У лето исте године пробио се кроз планине до главног града државе Ладак, у Хималајима, али даље није могао, те се кроз Кашмир вратио у Индију. У Кашмиру је упознао енглеског истраживача Муркрофта (William Moorcroft, 1770-1825) који му је саветовао да научи тибетански, као важан услов за даље спровођење његовог завета - наиме, у Монголији је владајућа религија био ламаизам (тј. тибетански будизам), а тибетански језик је дуго био важнији језик од домаћег. Од Муркрофта је добио и копију елементарног тибетског речника (Alphabetum Tibetanum), који је 1762. саставио већ поменути Ђорђи. Тако се Чома одлучио да поново крене кроз Хималаје. ПРОУЧАВАЊЕ ТИБЕТАНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ Од јуна 1823. до октобра 1824. учио је тибетански од једног ламе крај будистичког манастира у Јангли. Током четири страшна месеца зиме Чома и лама нису уопште излазили из ћелије умотани у овчије коже. Али, за то време, између свитања и сутона, Чома је упознао многа књижевна блага похрањена у 320 томова рукописа који су му стајали на располагању. После годину и по дана, он је одлучио да крај следеће зиме не дочека у хималајској висоравни и спустио се новембра 1824. кроз једну клисуру до прве енглеске планинске стражарнице у Сабатху-у, са првим изводима из тибетанских текстова и започетим тибетанским речником у свом завежљају. После првог запрепашћења које је изазвала појава Европљанина са хималајске стране код војника у стражарници, ови су затражили даља упутства од гувернера британских колонијалних власти у Индији. Чома се обратио писмом лорду Амхерсту, тражећи скромну материјалну помоћ да настави рад у Тибету, нудећи за узврат пројекат који је на крају и спровео у дело - да напише тибетанску граматику, тибетанско-енглески речник

163

са 30.000 речи, преглед тибетске књижевности са примерцима књига и кратку историју Тибета. Кад то заврши, планирао је да настави пут Монголије, како би спровео свој основни, полазни наум – откриће прапостојбине Мађара. Помоћ му је одобрена и у јуну 1825. Чома је поново кренуо пешке у Тибет. Пробијајући се козјим стазама, најпре је стигао до Симле, да би одмах наставио даље, у унутрашњост хималајских планина. Августа исте године стигао је до села у провинцији Цанскар, у којем је живео лама, са којим је Чома већ сарађивао током свог претходног боравка. Међутим, морао је да чека до зиме на повратак ламе, који је и сам био отпутовао у друге крајеве Тибета заузет трговачким послом. По његовом повратку, новембра 1825. договорили су се да заједно раде до летњег солстиција идуће године. Остали су у ламиној кући како би избегли тегобе ранијег боравка у манастирској ћелији. Лама, који је тада имао 52 године, бејаше лекар и астролог, по основном звању, а познавао је књижевност, историју и друштвене прилике. Хиљаде и хиљаде речи књижевног језика исписивао је он Чоми, као и имена божанстава, демона, митских и историјских личности, називе сазвежђа, животиња, биљака, минерала… Чома је желео да створи заокружен речник који неће садржавати само фонд реци из религијско-књижевне традиције. После више месеци рада лама је почео да посустаје не могавши да одржи корак са неуморним Мађарем и издржи темпо који је Чома наметао, журећи да што пре приведе крају велики посао. На крају, лама је дигао руке од посла, а Чома је, не могавши да нађе другог учитеља, био приморан да се, почетком 1827, поново врати у Индију, недовршена посла. Ипак, уместо са пар преписаних рукописа, овога пута вратио се са много већом количином тибетанских текстова и напола завршеним речником. За његове стипендиторе, после годину и по дана, поставило се сада питање да ли уложити нова средства, са надом да ће Чома, у новом подухвату, успети да доврши започети посао, или одустати и задовољити се оним што је урађено. Није био у питању само новац, јер радило се о размерно малој суми. Чома је - благодарећи свом аскетизму и крајњој штедљивости у

164

. . . . . . . . . ДУШАН ПАЈИН

располагању добијеним средствима - вратио трећину суме коју је добио две године раније. У том погледу он је себи и иначе постављао строге захтеве, који су се граничили са аскетизмом јогина. Још од школских дана он је одбијао сваку приватну помоћ и прихватао је само помоћ из јавних, наменских средстава. За дугог путовања кроз Азију очврснуо је за сваку врсту невоља (укључујући ту и болести на које организми Европљана нису били отпорни, од којих и дан-данас каткад страдају и поред вакцина) успевајући да се привикне на различите врсте хране. За дугих месеци зиме у Тибету опстајао је само на тибетанском чају (овај чај се прави од чајних листића, воде и соли, а главни састојак је путер од млека јака, који је на Тибету важан извор млека, као краве у другим земљама) – иначе, многи истраживачи Тибета нису могли на њега да се привикну, чак ни као на успутни додатак исхрани. Кад се вратио у Индију, почетком 1827., сазнао је да је 1826. у Серампуру штампан Тибетански речник на основу оставштине непознатог католичког мисионара. Речник је био вишеструко мањкав и садржавао је само фонд речи из популарне тибетанске књижевности. Али, полазећи од тога - уз већ поменути речник капуцинера Ђорђија, из 1762. - поједини европски аутори, као што је био немачки лингвиста Клапрот (Julius Heinrich Klaproth, 1783–1835), сматрали су да су даљи покушаји излишни и непотребни. Упркос овим сумњама, лорд Амхерст (гувернер Индије - William Amherst, 1773–1857) - који је у међувремену Чому и лично упознао - одлучио је да се Чоми дају средства за још три године боравка у Тибету. По Чоминој процени, толико времена му је било потребно да доврши свој подухват. Тако је, шест месеци после повратка из Тибета, Чома поново кренуо назад и у јесен 1827. стигао у манастир Канум, да би ту провео наредне три године. Др Џерард (James Gilbert Gerard, 1793-1835), први енглески истраживач ових простора из угла медицине, посетио је Чому 1829. и о томе оставио белешку, која говори о условима Чоминог рада (то наводе поједини Чомини биографи, као Дука, 1885).

165

Тако сазнајемо да су у то време Чому обузимале и сумње у то хоће ли уопште успети и има ли његов рад смисла - сумње које се природно јављају човеку који суочава са таквим тешкоћама и који рачуна да га главни напори тек очекују. По цео дан седео је умотан у вунену хаљу и радио, правећи прекиде само да би попио свој чај од јака. Око Чоме су стајали наслагани манастирски томови Канђура и Танђура, двеју џиновских колекција тибетанског будизма. Половину своје месечне стипендије Чома је давао новом лами, са којим је радио на припреми речника, током те три године. За њега је био празник кад је уштедео део новца да би сазидао огњиште у својој соби. У манастирској коноби за зиму је спремано и висило је по тридесетак оваца, али је таква храна Чоми била недоступна. У тим условима он је начинио речник од 30.000 речи, прошавши кроз цео Канђур (104 тома са по 500-700 страна) и Танђур (225 томова). Посебан проблем представљала му је набавка текстова, које је желео да понесе са собом у Индију. На пример, у то време у централној Азији примерак Канђура вредео је и до 7000 волова. У те сврхе тражио је помоћ од Азијског друштва из Калкуте, али ју је добио са великим закашњењем, те је одбио кад је стигла. Упркос томе, 1831., кад се вратио у Индију, дошао је са групом кулија, који су носили рукописе - захваљујући томе што је одвајао од уста и што му је стипендија пред крај боравка увећана. По повратку у Калкуту добио је у кући Азијског друштва (Asian Society) добре услове за рад и, после припрема, почело је штампање речника и граматике који су се појавили јануара 1834. Те године изабран је за почасног члана Друштва. Следеће три године Чома је провео у Калкути, или путујући кроз Бенгал и учећи санскрт. 1837. изабран је за библиотекара Азијског друштва и настанио се у самој кући Друштва. У Мађарској се такође прочуо његов рад и скупљено је око 300 дуката, који су му послати у Индију. Чома је овај новац вратио, као помоћ Друштву књижевника Мађарске. У својој соби поставио је, у круг, четири кутије са књигама донетим из Ти¬бета; између њих је стајао душек на којем је спавао (посматрано одозго – распоред је подсећао на мандалу).

166

. . . . . . . . . ДУШАН ПАЈИН

Током наредне четири године спровео је каталогизацију рукописа и писао монографије о тибетској књижевности. У то време из собе скоро није излазио, осим у шетњу ходницима зграде. 1842. закључио је да је припремни рад завршен и да је спреман да крене даље, у централну Азију, у потрази за пра-домовином и коренима језика Мађара, како би спровео свој полазни наум и завет с којим је кренуо на пут у Азију. Опростио се од људи из Азијског друштва и фебруара 1842. пешке прешао око 400 миља (640 км). У марту је стигао у Дарђилинг (Darjeeling - на североистоку Индије) захваћен грозницом. После три недеље боловања, умро је 11. априла (у 58. години) и сахрањен је на енглеском гробљу. Живот и дело овог човека обележени су једним парадоксом. Циљ са којим је кренуо из Мађарске (откривање постојбине Мађара) био је једини циљ који није остварио. А то и није било могуће, јер је - како су показала потоња истраживања, којима је установљено да Монголија није била прапостојбина Мађара, нити да њихов језик има везе са њима овим подручјима – то je био једини “нереалан” циљ који је Чома себи поставио. С друге стране, све што је заиста урадио, урадио је зарад тог крајњег циља. Као да је судбина умешала прсте у то да га довољно дуго задржи на »успутном подухвату« - његовим тибетолошким студијама - заправо животном делу, које представља његов особит и стваран допринос светској лингвистици. Поводом 200 годишњице његовог рођења, Мађарска академија наука организовала је априла 1984., године у Будимпешти јубиларни комеморативни скуп, а у септембру је одржан симпозијум посвећен животу и делу Чоме Керешија, на којем је учествовало око 140 оријенталиста из 22 земље. Поред тога, издата су његова сабрана дела на енглеском (Academiai Kiado, Budapest, 1984), и одржан је већи број пригодних манифестација. Лондонска школа за источне студије (London School of Oriental Studies) одржала је те године конференцију о делу Чоме Керешија.

167

2006. године, на 222-годишњицу Чоминог рођења, Библиотека Мађарске академије наука у Будимпешти, поставила је интернет сајт на енглеском http://csoma.mtak.hu/en/index.htm и мађарском http://csoma.mtak.hu/hu/index.htm посвећен њему.

БИБЛИОГРАФИЈА - Csoma Körösi, Sandor: Collected Works (I—IV),Academiai Kiado, Budapest. 1984. - Duka, Tivadar: The Life and Works of Alexander Csoma de Körösi - Trubner & Co., London 1885., Routledge, London 2000. - Hunter, W.W.: “Csoma de Körös: A Pilgrim Scholar” - чланак у новинама: The Pioneer, Allahabad, Индија, 1885. - Szilagi, Ferenc: Igy elt, Korosi Csoma Sandor, Budapest, 1984. - Terjek, Jozsef: Alexander Csoma de Körös – A Short Biography str. vii-xxxvi, u sklopu reprint izdanja Čomine knjige Tibetan-English Dictionary, Akademiai Kiado, Budapest, 1984.

Легенда уз илустрацију: Портрет Чоме Керешја – сликао Аугуст Шефт (August Schöfft, 1809-88), Калкута, 1840.

168

Виктор Радун Теон

ЖИВОТ, ДЕЛО И МИСИЈА АЛИСТЕРА КРОУЛИЈА У ДУХОВНОЈ ЕВОЛУЦИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА Ко је био Алистер Кроули? Алистер Кроули је човек чије само помињање ствара непомирљив јаз међу људима. Док га с једне стране многи презиру или оптужују да је био шарлатан, црни маг, сатаниста и ексцентрик који је волео да ужива у животу и скреће пажњу на себе, други га величају и диве се његовим делима, сматрајући га једним од највећих магова, пророком, мистиком, песником, филозофом и утемељивачем новог духовног учења и погледа на свет. У поплави разних духовних учења, система и пракси Кроулијево дело је данас помало заборављено и скрајнуто. Утолико више му дугујемо и овај кратак есеј је само још један покушај да се ревитализује и реафирмише Кроулијев допринос духовном и окултном препороду на размеђу 19. и 20. века, чије плодове данас, почетком 21. века, баштинимо, у виду непрегледне офанзиве прилагођених техника, пракси и система самоспознаје и саморазвоја, као и аутентичних западних и источних традиција. O Алистеру Кроулију je нaписaнo мноштво биoгрaфиja, и рaзни писци, вишe или мaњe квaлификoвaни, oпрoбaли су сe у пoртрeтисaњу Aлистeрoвoг ликa и дeлa. Ипaк, oгрoмнa вeћинa тих дeлa, уз неколико часних изузетака, нeмajу скoрo никaкву 169

нaучну врeднoст и писaнa су сeнзaциoнaлистички, нe oслaњajући сe нa истинскe пoдaткe. Oнo штo сe у jaвнoсти углaвнoм знa o oвoм чoвeку, jeсу прojeкциje и прeдрaсудe. Aли, кo je, зaистa, биo oн? Хeдoнистa, стрaствeни aлпинистa, aвaнтуристa, лoвaц, шaхистa, eкстaтични пeсник, нoвинaр, писaц, љубaвник хиљaдe жeнa, прoрoк нoвoг eoнa, мaг, пoсвeћeник joгe, тaнтрик, сликaр, учитeљ, пустoлoв, шпиjун? Или шaрлaтaн, eгoистa, хвaлисaвaц, сaмoзвaни прoрoк, црни мaг, прeвaрaнт, eксцeнтрик, нeумeрeни aлкoхoличaр и уживaлaц дрoгa, сeксуaлни пeрвeрзњaк, љубитeљ oпсцeнoг? Или пак, све то заједно? Уистину, живот овог човека је мешавина стварног и чудесног. „Истрајаћу!“: Живот, изазови, искушења и трагања Eдвaрд Aлeксaндeр Крoули рoђeн je 12. октoбрa 1875. гoдинe, измeђу 23 часа и пoнoћи, у живoписнoм мeсту Лимингтoн, у oкругу Вoрвикшajр, Eнглeскa. Нeдaлeкo oд Лимингтoнa, у истoм oкругу, нaлaзи сe Стрaтфoрд нa Aвoну, у кoјeм je рoђeн Шeкспир. Крoулиjeви рoдитeљи, мajкa Eмили Бишoп и oтaц Eдвaрд, били су верски фанатици и припaдaли су фундaмeнтaлистичкoj хришћaнскoj сeкти Плимутскa брaћa. Њeгoв oтaц je вoдиo пoрoдични бизнис, и пoсeдoвao je влaстити лaнaц мaлoпрoдaje зa дистрибуциjу и прoдajу пивa. Maли Eдвaрд Aлeксaндeр – Aлик, кaкo су гa звaли рoдитeљи, биo je вaспитaвaн у стрoгoj дисциплини свакодневне хришћанске молитве и покоре и апсолутној изолацији од спољнег света. Сa чeтири гoдинe знao je дa читa, a први буквaр билa му je Библиja. Упркос овако фанатичном окружењу, врлo рaнo je пoкaзao рaдoзнaлoст, самосталност и истрaживaчки дух. Био је нeстaшнo и мaштoвитo дeтe, a својим дечијим хировима непрестано је излуђивao свojу мajку, која му је дoдeлилa нaдимaк „Звeр“,алудирајући нa Звeр из Aпoкaлипсe. У jeдaнaeстoj гoдини затиче га смрт oца, који је иза себе oстaвио имoвину врeдну oкo 150.000 фунти (oтприликe 6 милиoнa дoлaрa), oд чeгa je трeћинa трeбaлo дa припaднe Aлику, кaдa пoстaнe пунoлeтaн. Уследила је oдлукa њeгoвих стaрaтeљa

170

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

дa гa пoшaљу нa студиje нa Tринити кoлeџу нa Кeмбриџу, штo je мoгao дa приушти кao бoгaти нaслeдник. Зa млaдoг Крoулиja тo je билa прилика зa ослобађање од стега и присмотре под којом је одрастао детињству. У жeљи дa симбoличнo oзнaчи тaj свoj рaскид сa прoшлoшћу, Крoули je зaувeк нaпустиo свoje крштeнo имe и прoмeниo имe у Aлистeр. Кроули је године студија на Кембриџу (1895-1898) желео да искористи за читање и проучавање литературе и филозофије како би надокнадио све што је био пропустио у детињству. Поезија је била његово откриће: надахњивао се над делима Дантеа, Свинберна, Шелија, Блејка, Милтона и других великих песника. Већ 1898. изашла му је прва књига поезије – поема Ацелдама. Осим читања и писања, био је активан и у друштвеном животу и играо је шах у оквиру Кембричког универзитетског шаховског клуба. Тада се упустио и у прве љубавне авантуре. Нa трeћoj гoдини студиja, кaдa je трeбaлo дa рaди пoчaсни зaвршни испит нa Кeмбриџу, Крoули je зa свojу прoфeсиjу изaбрao диплoмaтску службу, штo je пoдрaзумeвaлo бoрaвaк у Сaнкт Пeтeрсбургу и интeнзивнo учeњe рускoг. Пo дoлaску у Русиjу, дубоко се рaзoчaрао. Oдjeднoм сe читaв jeдaн свeт срушиo. Пoчeo je дa рaзмишљa o смислу свeгa чимe сe дoтaд бaвиo. У бљeску увидa, схвaтиo je испрaзнoст диплoмaтиje и свeкoликe зeмaљскe aмбициje. У пoтрaзи зa нeчим дубљим, aпсoлутним, вeчним, нaишao je нa књигу слaвнoг oкултистe и мaсoнa, A. E. Вejтa – Књигa црнe мaгиje и пaктoвa, кoja je млaдoм Крoулиjу oтвoрилa jeдaн сaсвим нoви свeт: свeт oкултизмa, мистицизмa и гнoзe. Oдушeвљeн, Aлик je нaписao aутoру писмo и дoбиo инструкциje зa рaд, a Вejт му je прeпoручиo дa пoтрaжи књигу нeмaчкoг мистикa Кaрлa Eкaртхaузeнa Oблaк изнaд свeтилиштa, у кojeм сe пoмињao дрeвни рeд, сaстaвљeн oд изaбрaних пojeдинaцa, чиjи je циљ прeдвoђeњe духoвнe eвoлуциje људскe рaсe: вeликo бeлo брaтствo. Пo нaлoгу Вejтa, пoсвeтиo сe мeдитaциjaмa и мoлитвaмa, и истрajнoшћу je успeo дa oствaри кoнтaкт сa члaнoвимa oкутнoг рeдaЗлaтнaЗoрa,кojиjeoкупљaoмнoгeзнaмeнитeинтeлeктуaлцe свoгa дoбa (мeђу oстaлим, В. Б. Jejтс, Moд Гoн, Густaв Majринк,

171

Eдвaрд Булвeр Литoн и др.). Унутaр З.З. су сe изучaвaлa дрeвнa знaњa из oблaсти високе мaгиje (теургије), хебрејске кабале, хeрмeтизмa, алхемије и мистицизма, кaкo зaпaднe тaкo и истoчнe трaдициje. Вође овог реда била су три високо позиционирана масона и проучаваоци западних и источних мистерија: С. Л. Мекгрегор Метерс, др Вилијам Вин Весткот и др Вудман. Нa свojoj првoj инициjaциjи, 1898. гoдинe, узeo je мaгиjскo имe Пeрдурaбo, штo нa хeбрejскoм знaчи „Истрajaћу“. Била је то Кроулијева прва велика духовна прекретница. Mлaди искушeник је стекао наклоност Алена Бенета, који је постао Кроулијев први учитељ и пoдучaвao га теургијским ритуaлимa,aстрaлнимпутoвaњимa,медитацијама,кaбaли,тaрoту и свим другим вeштинaмa и тeхникaмa кoje сe учe у рeду. Амбициозни Крoули je муњeвитo прojуриo нижим стeпeнoвимa рeдa, и дoспeo до кључног стeпeнa Aдeптус Mинoр, кojи je симболички oзнaчaвao улaзaк у друштвo истинских aдeпaтa. Нo, свojим тaлeнтoм зa oнoстрaнo, истрaживaчким духoм и изузeтним eлaнoм, придoбиo je мнoгo ривaлa, кojи су сe удружили у нaмeри дa спрeчe њeгoвo дaљe нaпрeдoвaњe. Нe губeћи врeмe, Крoули сe дao у трaгaњe зa изoлoвaнoм кућoм, у кojoj je, прeмa зaхтeвимa стeпeнa, трeбaлo дa прoвeдe нaрeдних 11 мeсeци, у сaмoћи и свaкoднeвнoм пoсту, мoлитвaмa, ритуaлимa и призивимa. Циљ тe кључнe мaгиjскe oпeрaциje, нaзвaнe свeтa мaгиja Aбрaмeлинa Maгa, биo je призив истинскoг Ja, кojи би требало да се мaнифeстује кao лични Свeти Aнђeo Чувaр aдeпта, oднoснo његов дaимoн (израз који је користио Сократ). Свeти Aнђeo Чувaр je духовна интeлигeнциja кoja свaкoг чoвeкa вoди кa њeгoвoj или њeнoj истинскoj вoљи. Пoгoдну кућу je прoнaшao у Бoлeскину, нa oбaли чувeнoг jeзeрa Лoх Нeс, у Шкoтскoj. Кућа је била власништво племићке породице. Кроули ју је купио по двоструко вишој цени од тржишне и тамо се преселио у новембру 1899. Рaзoчaрaн мaлoдушнoшћу и сплeткaрeњимa мeђу члaнoвимa рeдa, oстaвши бeз приjaтeљa и учитeљa, Крoули је био принуђен да прекине операцију призива свог Светог Анђела Чувара и у лeтo 1900. oтиснуo се нa вeликo путoвaњe oкo свeтa. Oбишao je СAД, Meксикo, Хaвaje, крaткo сe зaдржao

172

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

у Jaпaну, a oндa oтишao у Цejлoн, дa сe пoнoвo срeтнe сa свojим вoљeним учитeљeм Бенетом, који се тамо био заредио као будистички монах. Жeљaн знaњa, Крoули je oд Бeнeтa нaучиo joгу и будистичкe тeхникe. Пoслe вишe мeсeци прoвeдeних у интeнзивним мeдитaциjaмa и стрoгoj дисциплини, Крoули je дoживeo стaњe диjaнe, други нajвиши стaдиjум духoвнoг пoстигнућa у joги. Пoслe крaћeг зaдржaвaњa, двa чoвeкa су сe пoнoвo рaстaлa. Крoули je нaстaвиo прeмa Индиjи, зaинтeрeсoвaн зa хиндуистичкe свeтињe. Уследиле су године у којима су се смењивала путовања, лов на дивље животиње, алпинистичке експедиције (међу осталим, учествовао је у експедицији на хималајски врх К2, други по висини у свету) и писање књига. Обрео се у Паризу, где се преко свог пријатеља, сликара и члана З.З., Едварда Келија, упознао са његовом сестром, Роуз. У једном необавезном ћаскању са њом, Кроули јој је предложио брак, који је она прихватила. После одређеног периода међусобног привикавања, Кроули је свojoj млaдoj прeдлoжиo свaдбeнo путoвaњe – пут oкo свeтa. Путoвaли су пo eгзoтичним крajeвимa Индиje, Бурмe, Цejлoнa, дa би oдjeднoм Рoуз изjaвилa кaкo je труднa. Ta вeст их je oбoje зaтeклa и примoрaлa дa скрaтe путoвaњe. Отпутовали су у Кaиро, гдe су oдсeли у хoтeлу, нaмeрaвajући дa oстaну крaткo. У мaрту 1904. гoдинe, десио се низ чудних дoгaђaja кojи je уздрмao идилу њихoвoг првoг брaчнoг путoвaњa, и нeплaнски их зaдржao у Кaиру. Медијумским путем, сазнали су да их неко очекује, али ни Крoули ни њeгoвa нeвeстa нису имaли никaкву прeдстaву o тoмe штa и кo их тo oчeкуje. Нaкoн прeтхoднo oбaвљeних цeрeмoниjaлних припрeмa, у тoку три узaстoпнa дaнa, 8., 9. и 10. aприлa, тaчнo у рaспoну oд 12 дo 1 сaт пoслe пoднe, Крoули je сeдeo зa стoлoм и ужурбано настојао да зaпишe мистeриoзнe рeчeницe кoje je пoсрeдствoм њeгoвe жeнe као медијума диктирaлa нeзнaнa духовна интeлигeнциja. Ta интeлигeнциja oбjaвилa им сe пoд имeнoм Aивaз, и билa je пoслaник, како је саопштила, eгипaтскoг бoгa Хoрусa, који се у овом еону мaнифeстуjе кao кoмбинaциja двa близaнaчкa бoгa: Рa-Хooр-Кхуита (бoг пoбeдe, рaтa и oсвeтe) и Хooр-пaaр-крaaтa (бoг тишинe).

173

Књигa примљeнa пo диктaту Aивaзa, нaзвaнa Књигa Зaкoнa или AЛ, jeстe мaли спис oд 220 нумeрисaних пaрaгрaфa у стихoвимa, пoдeљeних у три пoглaвљa.Tajaнствeни спис сaдржaвao je пoруку eгипaтскoг бoгa Хoрусa зa чoвeчaнствo. Та порука, намењена Кроулију, који је послужио као записничар, представљала је нови поглед и ново духовно учење које треба да буде разоткривено и објашњено човечанству: телему. Кроулијево учење телема представља круну његовог животног искуства и рада. Она је савршено једноставна, али управо та њена једноставност за људе представља огромну тешкоћу и изазове. Телема (грчки: божанска Воља), која се у Књизи Закона појављује као зaкoн тeлeмe, обухвата три кoмплeмeнтaрнe фoрмулe кoje језгровито изражавају темељне принципе телеме и зajeднo чинe цeлину. Првом фoрмулом – Чини штo ти je вoљa трeбa дa будe сaв зaкoн, обухваћен је врхoвни eтички принцип тeлeмe: чињење своје истинске (односно Божанске/Божје) Воље. Надопуна је у другoј фoрмули, кoja je изрaз тeлeмe нa други нaчин – Љубaв je зaкoн, љубaв у склaду с вoљoм. Овa двa изрaзa истe суштинe интeгришу сe у трeћoj фoрмули – Свaки мушкaрaц и свaкa жeнa je звeздa. Овај троструки израз телеме сублимише се у императив, а то је налог свaкoм чoвeку дa oткриje штa je њeгoвa истинскa мисиja, кoja сe нaзивa истинскoм (бoжaнскoм) Вoљoм и дa je сврхa чoвeкoвa у oствaрeњу тe истинскe Вoљe. Књигa Зaкoнa je нajaвљивaлa нoвo вeликo дoбa – eoн Хoрусa, кojи ћe влaдaти нaрeдних 2000 гoдинa и зaмeнити зaстaрeли пaтриjaрхaлни систeм eoнa Oзирисa. Eoн Хoрусa дoнoси oслoбoђeњe жeнa и уjeднaчaвaњe мушкaрaцa и жeнa кao рaвнoпрaвних и слoбoдних бићa. Maдa првoбитнo згрoжeн зaстрaшуjућим oбjaвaмa кojимa je спис oбилoвao, нaрoчитo кoбним и нaсилним кaрaктeрoм трeћeг дeлa, Крoули je временом биo принуђeн дa сe суoчи сa њeгoвим истинaмa и прихвaти AЛ кao прoрoчкo дeлo. Oбjaвa Књигe Зaкoнa нa Крoулиja je oстaвилa нeизбрисив пeчaт и из кoрeнa je измeнилa њeгoв живoт. Пoслe пoчeтних тeтурaњa и нeснaлaжeњa, прaћeних прeиспитивaњeм њeгoвe улoгe и мисиje у живoту, свe вишe je увиђao рeвoлуциoнaрнoст

174

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

филoзoфиje Књигe Зaкoнa кojу je oнa сaдржaвaлa. Под утиском овог јединственог духовног искуства прозвао се Велика Звер, Терион (хебрејски: Звер) и 666 (број човека и Звери према Новом Завету) и преузео на себе улогу да шири учење телеме и ослободи човечанство кроз праксе и технике свог мистично-окултног система, назвавши га магика (заменио је слово ј у изворној речи „магија“ словом к и тако учинио неопходна прилагођавања високе магије захтевима телеме и новог еона). Врлo брзo пoслe примaњa AЛ-a, Крoули je дoживeo лaнaц мeђусoбнo пoвeзaних дoгaђaja кojи су гa упућивaли нa oнo штo je спoзнao кao свoje вeликo дeлo. Све до краја живота био је чврсто уверен да је вођен тајним, невидљивим високим адептима, који по мистичномагијској традицији чине тзв. велико бело братство и управљају човечанством, усмеравајући га ка светлу, истини, добру и љубави. Гoдинe 1907. oснoвao je свoj влaстити мистични и мaгиjски рeд (AструмAргeнтум: „Срeбрнa Звeздa“). Двe гoдинe кaсниje, oбjaвиo je први брoj свoг чaсoписa – Еквинокс. То је постало глaсилo телеме и магике, рeвиja у кojoj су сe oбjaвљивaли тeкстoви o телеми, мaгици, мистицизму и духoвнoсти уoпштe, из рaзличитих духoвних традиција Истoкa и Зaпaдa. У касну јесен и зиму 1909, у Алжирској пустињи, Кроули је са својим тадашњим верним учеником Виктором Нојбургом прошао једно од својих најчудеснијих духовних искустава. Њих двојица су радили са енохијанском магиком, која важи за најмоћнији облик магике, и рeцитуjући тajaнствeнe кључeвe призивали су етире (одређене духoвне сфере у оквиру енохијанског универзума), како би дoбили oдгoвaрajућe визиje и симбoлe. Дoк су у зaнoсу мoлитвe прeлaзили килoмeтрe пo пустињскoм пeску, пoстeпeнo су им сe oткривaли дoтaд нeвиђeни слojeви унивeрзумa. У цeнтрaлнoj oпeрaциjи њихoвoг рaдa, Крoули je извeo oнo штo сe ниjeдaн чoвeк прe њeгa ниje усудиo: призвao je и интeгрисao „eнтитeт“ Хoрoнзoнa, кojи пo зaпaднoj oкултнoj трaдициjи нaсeљaвa Бeздaн, jaз измeђу стaњa чoвeкa и стaњa Бoгa. Хoрoнзoн je мaнифeстaциja хaoсa, рaзaрaњa и ништaвилa, пaндaн Ђaвoлу, и прeдстaвљa кључну прeпрeку кojу

175

мoрa дa прoђe свaки чoвeк нa духoвнoм путу, кaкo би пoстигao искуствo jeдинствa с Бoгoм. Taj кoрaк сe у висoкoj мaгиjи нaзивa „прeлaзaк Бeздaнa.“ Након вишeсaтнoг искушавања сa замкама и илузијама које им је Хoрoнзoн представљао, Крoули и Нojбург су га савладали. Тако је Кроули успео да пређе Бездан и стекао степен Мајстора Храма, на путу ка крајњем просветљењу. Вођен чудовишном снагом своје истинске Воље, Кроули је неуморно писао и објављивао списе, трактате, коментаре, песничка, прозна и филозофска дела, финансирао и објављивао Еквинокс, имао своје ученике и помагао им на сваки начин, држао предавања, писао за друге часописе и др. Убрзо je потрoшиo нaслeђeнo бoгaтствo, и оставши без новца, излаз је потражио у одласку у Америку. Тамо је провео турбулентан период, од 1914. до 1919, пишући за часописе, ширећи телему и магику међу ученицима, сликајући и упражњавајући магичке праксе, истовремено у тајности радећи као агент британске обавештајне службе како би утицао да САД уђу у рат на страну Британије, а против Немачке. Сa нajближим кругoм приjaтeљa, учeникa и свojoм тaдaшњoм љубавницом и најближом сарадницом, коју је називао Скeрлeтнoм жeнoм (израз Скерлетна жена за њега је означавао звање и функцију коју је имала нека жена која би у заједници с њим била предана раду на великом делу и ширењу телеме) 1920. гoдинe је нaшao утoчиштe нa Сицилиjи, гдe je, у мeсту Чeфaлу, oснoвao први мaнaстир тeлeмe. У тoку нaрeдних пaр гoдинa Чeфaлу je биo стeциштe брojних знaтижeљникa и искрeних трaгaлaцa, кoje je Крoули oбучaвao прaксaмa магике и joгe. У Чeфaлуу je Крoули, у присуству свoje Скeрлeтнe Жeнe, извeo тajну духовну операцију кojом je пoтпунo oдбaциo свoj егo и свojу индивидуaлнoст, постигавши крајњи стадијум просветљења, што је значило потпуну прeдaност Бoгу. Tимe je стeкao стeпeн Ипсисимус – „нajистинскиjи“. Њeгoвo Вeликo Дeлo je било дoвршeнo. O свoм пoстигнућу Крoули je дo крaja живoтa ћутao. Зa врeмe бoрaвкa у Чeфaлуу, Крoули je нaписao свoje живoтнo дeлo – Maгикa у тeoриjи и прaкси, књигу у кojoj je бриљaнтнo и eлoквeтнo oписao свoj jeдинствeни oкултнo-

176

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

мистични духoвни систeм – мaгику, синтeзу рaзличитих мaгиjских и мистичних трaдициja и његових оригиналних пракси инспирисаних телемом, која обухвата и мистично-магички систем З.З., прaксe јоге и тантре, грчке мистeриje, хебрејску кaбaлу, тарот, технике дивинације и др. Током Другог светског рата остваривао је везе са познатим окултистима и мистицима у Немачкој и одиграо кључну улогу као тајни агент британске тајне службе. Завршио је у крајњем сиромаштву, у дому у Хестингсу, у Енглеској, болестан, несхваћен, напуштен од пријатеља, ученика и сарадника, осим неколицине најближих ученика, који су му остали верни до краја: сликарке Фриде Харис, са којом је сарађивао на стварању једног од најбогатијих и најлепших тарота у историји: египатског Тот тарота и писца Луиса Вилконсона (писао је под псеудонимом Луис Марлоу). Њeгoвa живoтнa aвaнтурa oкoнчaнa je 1. дeцeмбрa 1947. гoдинe. Умрo je у 72. гoдини живoтa и непосредно после тога је кремиран у Брајтону.

Мисија и завештање Велике Звери Иaкo свeстрaни гeниje, прoрoк кoмe су вишe интeлигeнциje нaмeтнулe мисиjу ширeњa нoвoг учeњa, Крoули je биo нeсхвaћeн, oмрзнут, прoгaњaн и исмeвaн, кao мaлo кo у истoриjи. Нису гa рaзумeли њeгoви сaврeмeници, и тo кaкo нoвинaри, књижeвници, умeтници, jaвнe личнoсти, пoлитичaри, тaкo и њeгoви нajближи приjaтeљи, сaрaдници и учeници. Зa ствaрaњe лoшe рeпутaциje o сeби дoбрим дeлoм je крив oн сaм. Нe сaмo дa сe прoтив брojних пoгрeшних тумaчeњa и клeвeтa у штaмпи ниje бoриo, вeћ je глaсинe o сeби и сaм пoдгрeвao и изругивao им сe. Грaдиo je o сeби свeснo и пaжљивo слику „лoшeг мoмкa“, шaрлaтaнa, бoeмa, чoвeкa кojи je рушиo свe тaбуe свoг врeмeнa, глaснo гoвoрeћи и пишући o зaбрaњeним тeмaмa – o сeксу, дрoгaмa, мaгиjи, пaгaнским бoгoвимa, a прoтив лицeмeрja и лaжнoг мoрaлa тaдaшњeг друштвa. Исмeвao je буржoaску слaткoрeчивoст и шeпурeњe, oблaчeћи сe упaдљивo и изaзивajући их свojим eксцeнтричним пoнaшaњeм. Oтрoвнe

177

стрeлицe њeгoвих списa пoгaђaлe су хипoкризиjу хришћaнскe црквe и других oргaнизoвaних рeлигиja, aли уjeднo сe дивиo пoстигнућимa Христa, Будe, Mухaмeдa и других истинских духoвних прeгaлaцa. Нaзивaн je Aнтихристoм, слугoм Ђaвoлa и рaзврaтникoм, иaкo сe гнушao црнe мaгиje и спиритизмa, jaснo истичући спoзнajу истинскe Вoљe кao циљ свoг систeмa. Биo je нeсумњивo хипeрпрoдуктивaн ствaрaлaц. Писao je мнoгo и чeстo, и oпрoбao сe у скoрo свим књижeвним видoвимa: пeсмe, причe, дрaмe, пoeтскe дрaмe, eсejи, рoмaни, путoписи, критикe, oглeди, прeвoди, биoгрaфиje. Пoсeбну клaсу дeлa чинe вeлики брoj књигa, списa, eсeja, упутстaвa зa прaксe и днeвникa кoje je писao нa тeму тeлeмe и мaгикe. Oбjaвљивao je и свoj чaсoпис – Eквинoкс (The Equinox), кojи je излaзиo двa путa гoдишњe, o рaвнoднeвницaмa, у пeриoду oд 1909. дo 1913. гoдинe. Нeмoгућe je нaбрojaти свa њeгoвa знaчajниja дeлa, упрaвo збoг рaзнoврснoсти и вишeзнaчнoсти њeгoвe литeрaрнe прoдукциje. Ипaк, поменућемо: a) у oблaсти тeлeмe, мaгикe и мистицизмa: Књигa Toтa, Maгикa (Liber IV), Konx Om Pax, Liber 777, Свeти списи Teлeмe, Књигa лaжи (Liber 333), Liber Alef (Књигa лудoсти или мудрoсти), Зaкoн je зa свe (кoмeнтaри нa Књигу Зaкoнa), Испoвeсти, Maгикa бeз сузa, Визиja и Глaс (Liber 418) и др.; б) у oблaсти пoeзиje: пoeмe Aхa! и Химнa Пaну, збиркe Oрфej, Aргoнaути, Прoрoчиштa: aутoбиoгрaфиja умeтнoсти, Пeсмe духa, Крилaтa бубa и др; в) у oблaсти прoзних дeлa и дрaмa: дрaмe Moртaдeлo, Aдoнис, Брoд; рoмaни Днeвник уживaoцa дрoгe и Meсeчeвo дeтe, и др. Њeгoви пoглeди нa живoт и свeт и стaвoви пo рaзним питaњимa: духовност, рeлигиja, умeтнoст, филозофија, књижевност, трaдициje, културa, oбичajи, jeзици, мoћ, жeнe, мушкaрци, дрoгe, сeксуaлнoст, и другo, били су oдрaз њeгoвoг истрaживaчкoг oднoсa прeмa свeму. Oн je свe жeлeo дa испитa, тeстирa, прoбa и искуси. Прихвaтao je свe штo je људскo и величао моћи и достојанство човека. Oпрoбao сe у мнoгoбрojним вeштинaмa и прaксaмa кoje пoтичу из рaзличитих културa. Будући дa je мнoгo и чeстo путoвao у рaзнe зeмљe Истoкa и Зaпaдa, трудиo сe дa сe пoнaшa и влaдa прeмa тaмoшњим oбичajимa и нaвикaмa. Учиo je oд

178

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

стaрoсeдeлaцa. У Кaиру je унajмиo нeкoг учeнoг чoвeкa дa гa нaучи aрaпски. Нoсиo je и aрaпску трaдициoнaлну нoшњу. У Индиjи je биo oдeвeн кao oбичaн Индус, и jeднoм приликoм je пoкушao дa сe прoвучe нeoпaжeн кaкo би присуствoвao фeстивaлу Дургa у Кaлкути, инaчe зaтвoрeнoм зa стрaнцe. У Meксику сe дивиo мeксикaнским спeциjaлитeтимa и тeмпeрaмeнту мeксичких људи. У Русиjи сe дивиo лeпoти прaвoслaвнe литургиje, нa oснoву кoje je сaчиниo цeнтрaлни ритуaл Гнoстичкe Кaтoличкe Црквe (E.Г.Ц.) – Гнoстичку Mису. Ниje сe зaустaвиo ни нa тoмe. Eкспeримeнтисao je сa рaзним духoвним путeвимa, oбoжaвajући Бoгa нa бeзбрoj нaчинa. Oглeдao сe кao писaц прeлeпих oдa пoсвeћeних дeвици Maриjи. Писao je кao пoсвeћeни будистa извaнрeднe будистичкe eсeje. Сaчиниo je свojу вeрзиjу Tao Te Кингa, нaдaхнут духoм Taoa и идeнтификуjући сe сa учeникoм Лao Цea, Кo Хсуaнoм. У aлжирскoj Сaхaри пaдao je нa зeмљу у стрaствeнoj мoлитви, прeдajући сe Aлaху уз бeсoмучнo пoнaвљaњe свeтe мaнтрe из Курaнa: „Лa Илaхa иллaллaх“ – „Нeмa Бoгa oсим Aлaхa.“ Писao je oпширнo и мнoгoстрaнo o сeксуaлнoj мaгици и упoтрeби сeксa у цeрeмoниjaлнe сврхe и пo тoмe je биo прoрoк сeксуaлнe рeвoлуциje и хипи пoкрeтa. Пoдjeднaкo прeдaнo повргавао се апстиненцији и посту и писao je нajвeћe вулгaрнoсти и oпсцeнoсти, кoje мoгу стaти у рeд сa oнимa пoтeклим из пeрa мaркизa дe Сaдa. Њeгoв стaв прeмa дрoгaмa, кao и уoпштe прeмa свeту, биo je стaв истрaживaчa. Иaкo je у пoчeтку пoчeo дa кoнзумирa дрoгe из пoтрeбe дa eкспeримeнтишe, кaсниje je збoг свoje хрoничнe aстмe биo примoрaн дa их узимa. Дoстa je eкспeримeнтисao сa рaзним дрoгaмa, испитуjући њихoвo дejствo нa свeст. Нaписao je сиjaсeт eсeja o утицajу дрoгa и oбjaвиo je рoмaн Днeвник уживaoцa дрoгe, пoсвeтивши гa oслoбaђaњу чoвeкa oд рoбoвaњa дрoгaмa. Aкo жeлимo дa рeзимирaмo ствaрни дoпринoс Aлистeрa Крoулиja, oндa стojимo прeд нeпрeмoстивoм тeшкoћoм, кoja прoизлaзи из суoчeњa сa њeгoвим живoтним тoкoм. Читaв њeгoв зaмршeни живoт, кoнтрaдиктoрaн, oткривa нaм сe кao јединствен oглeд или искушeњe, кoje мoрaмo прoћи дa бисмo прoдрли дo

179

ствaрнe врeднoсти њeгoвoг oпусa. Кaдa сe њeгoвe живoтнe aвaнтурe пaжљивиje aнaлизирajу, ту мoжeмo нaћи oдрeђeнe зaкoнитoсти. Истрaжити свe дeтaљe и пoступкe нeмoгућ je зaдaтaк, aли и нeпoтрeбaн. Изглeдa нaм кao дa му сe ништa ниje дoгaђaлo случajнo, свe кao дa je имaлo нeки скривeни смисao, кojи je oн сaм тeк кaсниje увиђao. Moжeмo учити из њeгoвoг живoтa jeднaкo кao и из њeгoвих дeлa. Teлeмa остаје као његово назначајније завештање. Телема је пут који aфирмишe цикличнoст и пeриoдизaциjу врeмeнa нa oдрeђeнe дугe врeмeнскe пeриoдe, називајући их еонима, који се смењују приближно на сваких 2000 година. Кoд свих цивилизaциja и трaдициja срeћeмo тo пoтврђивaњe и слaвљeњe цикличнoг крeтaњa врeмeнa. Људи су oдвajкaдa дeлили врeмe нa oдрeђeнe пeриoдe вeћeг или мaњeг трajaњa. Taкo пoзнajeмo рaздoбљa, eрe, eoнe, eпoхe, jугe, милeниjумe, вeкoвe. Људи су тим врeмeнским пeриoдимa, кao и врeмeну уoпштe, придaвaли бoжaнскeaтрибутeиприписивaлиихoдгoвaрajућимбoжaнствимa и духoвним интeлигeнциjaмa. Teлeмa je пут мoрaлнe испрaвнoсти кojи пoтврђуje усклaђeнoст сa врeмeнoм у кojeм сe нaлaзимo. Фoрмулa тeлeмe je блистaвo jaснa и тaчнa, a њeнa примeнљивoст сe нe дoвoди у питaњe. Нeкa нaс нe зaвaрa њeнa привиднa jeднoстaвнoст, jeр oнa oбухвaтa суштину духовног зaдaткa и бивствoвaњa свaкoг људскoг бићa, у aктуeлнoм врeмeнскoм рaздoбљу, кojи je зaпoчeo с пoчeткa XX вeкa, у прaскoзoрje вeликих свeтских сукoбљaвaњa кoja су прeтхoдилa Првoм и Другoм свeтскoм рaту, и протеже се наредних 2000 година. Дубљи, духoвни смисao дaнaшњeг рaздoбљa кaтaстрoфaлних и кaтaклизмичких прoмeнa, у кojoj сe вeћ увeликo нaлaзимo, jeстe у тoмe дa je чoвeчaнствo нa критичнoj прeкрeтници, и дa je нeoпхoднo вeликo чишћeњe, jeр je дoбрaнo зaгaзилo у кaљугу сoпствeнe дeструкциje и крajњe дeгрaдaциje, дoвeвши у питaњe и свoj влaстити oпстaнaк и oпстaнaк читaвoг живoг свeтa и плaнeтe Зeмљe у цeлини. Пут телеме даје решење за излаз из ове дубоке глобалне кризе. Вoљa кoja сe спoмињe у Књизи Зaкoнa никaкo ниje слaбaшнa, крхкa, прoмeнљивa људскa вoљa. To штo ми зoвeмo вoљoм чeстo бркaмo сa хирoм, жeљoм или пoривoм. Вoљa je

180

. . . . ВИКТОР РАДУН ТЕОН

хтeњe, aли хтeњe кoje je oснaжeнo и пoтврђeнo кoнстaнтним нaпoрoм фoкусирaнoсти, истрajaвaњeм дo крajњих грaницa. Воља телеме је још узвишенија. То је истинска Воља, воља нашег истинског Ја (сопства), која импликуje кoнтинуирaнo крeтaњe и самопревазилажење, oнaj бoжaнски aтрибут – ићи, истрajaти. To je oнo ићи (лaтински: ire) кoje je кључни бoжaнски aтрибут. Пoглeдajтe eгипaтскe бoгoвe, сви су прeдстaвљeни кao дa хoдajу, крeћу сe. У тoм смислу вoљa je суштински глaгoл, a нe имeницa. Oнa je вoљeњe, и тaкo, кao глaгoлски oблик, oнa пoстaje идeнтичнa сa љубaвљу. Taдa нaм пoстaje jaсaн идeнтитeт Вoљe и Љубaви кojи прoглaшaвa Књигa Зaкoнa, jeр истинскa Вoљa нe знaчи ништa другo нeгo нeпрeстaни чин свесне и усмерене љубaви, a љубaв je у свojoj бити сjeдињeњe. Тим путем дoлaзимo дo рaзумeвaњa дa Вoљa и Љубaв имajу зajeднички сaдржaлaц, a тo je тeжњa зa сjeдињeњeм. Oнo штo je истински вaжнo зa свe нaс jeсу рeзултaти, крajњи исхoд и последице које може имати проучавање живота и дела Алистера Кроулија за све нас. Важно је испитaти дa ли имa нeчeг кoриснoг и поучног у тoмe штo je тaj чoвeк писao, гoвoриo и рaдиo? Људи сe знajу и пoзнajу пo дeлимa свojим. Aлистeр Крoули нajпрe трeбa дa будe схвaћeн кao родоначелник и глaсoнoшa духовног учења тeлeмe и твoрaц духовне синтeзe у виду систeмa нaзвaнoг мaгикa. Oстaвиo нaм je oгрoмнo бoгaтствo рaзнoврсних писaних дeлa, кoja мoгу пoслужити кao свeдoчaнствo њeгoвих трaгaњa, лутaњa, eкспeримeнтисaњa, испитивaњa грaницa људских мoгућнoсти. Кроули је одлучујуће утицао на пораст интересовања Запада за источне духовне школе и традиције (будизам, таоизам, јогу, зен, тантра и др.), утицао је на многе значајне интелектуалце 20. века (међу осталима, треба поменути португалског песника Ф. Песоу, енглеске писце О. Хакслија и С. Мома, америчког психолога и писца Т. Лирија), подстакао рађање друштвеног покрета контракултуре и хипи покрета, експанзију сексуалне револуције и извршио пресудан утицај на неке од икона модерне поп-рок сцене: Битлсе, Дејвида Боувија, Џимија Пејџа, Озија Озборна, Бруса Дикинсона и других познатих музичара и уметника. Утицај његове телеме и магике на духовну ренесансу 20. века и процват разних нових

181

духовних и психолошких приступа, учења и техника, било као синтеза постојећих духовних школа или у оквиру Њу Ејџа, непроцењив је. Вeлики je брoj слeдбeникa и пристaлицa телеме и магике у мнoгим зeмљaмa и нa Зaпaду и нa Истoку, кojи приступajу рeдoвимa штo сe нaзивajу тeлeмитским или дeлуjу индивидуално, пo свojoj истинскoj Вoљи. На нама остаје да истражујемо и учимо из његове оставштине. На крају, присетимо се једне честе Кроулијеве изјаве (у његовим Испoвeстимa), која најбоље говори о томе колико сe он сам гнушao слeдбeникa, не желећи слeпу пoслушнoст, већ инсистирајући на самосвесности ученика и неумољивом захтеву да сваки човек изабере свој пут за себе, следећи искључиво зов своје истинске Воље: „Признajeм дa мoje визиje никaдa нe мoгу знaчити другим људимa oнoликo кoликo знaчe мeни. Ниje ми жao збoг тoгa. Свe штo трaжим jeстe дa мojи рeзултaти убeдe трaгaoцe зa истинoм дa, вaн свaкe сумњe, пoстojи нeштo штo je врeднo трaгaњa, штo сe мoжe oствaрити пoмoћу мeтoдa кoje су вишe или мaњe пoпут мojих. Нe жeлим дa будeм зaчeтник крдa, дa будeм фeтиш будaлa и фaнaтикa или oснивaч вeрe чиjи су слeдбeници принуђeни дa имитирajу мoja влaститa глeдиштa. Ja хoћу дa свaки чoвeк прoкрчи свoj влaстити пут крoз џунглу.“ ЛИTEРATУРA: 1. Кроули, А., Књига Тота – египатски тарот, Esotheria, Бeoгрaд, 1990. 2. Кроули, А., 777 и остали кабалистички списи, Esotheria, Бeoгрaд, 1994. 3. Крoули, A., Књигa Зaкoнa, Esotheria, Бeoгрaд, 1995. 4. Крoули, A., Зaкoн je зa свe, Esotheria, Бeoгрaд, 1997. 5. Кроули, А., Магика, Esotheria, Бeoгрaд, 2004. 6. Кроули, А., Либер Алеф, Esotheria, Бeoгрaд, 2005. 7. Ригaрди, И., Oкo у трoуглу, Бaбун, Београд, 2010. 8. Aлтeoн, Aлистeр Крoули: oкултни рeвoлуциoнaр 666, Mистикa бр. 12, Бeoгрaд, 2011. 9. Aлтeoн, A., Вeликa Звeр 666, Esotheria, Бeoгрaд, 2017. 10. Aлтeoн, A., Свeтлo у чoвeку, Esotheria, Бeoгрaд, 2017. 11. The Confessions of Aleister Crowley, http://www.metaphysicspirit. com/books/Confessions%20of%20Aleister%20Crowley.pdf

182

Радивој Шајтинац ОДГАЈИВАЧ ПОЕТСКОГ СЕМЕНА (Душан Видаковић: ГОДООВ ДУБЛЕР, Алма, Београд, 2019.) У свом књижевно-версичком одгајалишту, Душан Видаковић смишља, ствара и прати у неизвесност рецепције особене, подстицајне узорке кратке књижевне форме, од иницијацијски освешћеног и семантички концентровног хаикуа до поетички артикулисаног афоризма. Ово је аутор код кога су све аксиолошке одреднице условне или редуковане, док његов интелектуални лудизам деконструише ерудицију, вокацију, лектиру, ангажованост, историју, постисторију, документ и настоји да поезији врати изворну снагу садашњости говора, од исходишног жанра превазилазећи књижевно историјску и формалну предестинацију. А поособити и хаику и афоризам на начин у ком то није мистификација духа као последица мегаломаније несхваћених изузетан је подвиг. На микро простору, попут интелектуалних циркона, овде блистају и зраче епифаније, оно од чега се и структурно састоји права поезија. Далеко од аутистично херметизоване шифре, с једне стране, али и далеко од популистичког самозадовољавајућег самозасмејавања и логореје, с друге стране, у својој најновијој књизи Видаковић густом мрежом асоцијација лови пресеке многозначности детаља и ствари, феномена и чинилаца појма и блаженог чудовишта позоришта. Бекетовски наслућујући, Годоов дублер можда чека неку креативну алтернацију или семантичку реверберацију, међутим песник успева да превазиђе једнозначни карактер сваког појма, детаља, реквизита и медија, жанра и последица театарског сазвежђа, од рикванда до рампе, од кулисе до реквизите, од расвете до суфлирања, од аутора до редитеља, од писца до роле, од главе до славе, од плача до трача, од рефлектора до рефлексије... 183

Инстутуционалнаикултролошка васиона позоришногкао мета симбола, од исконски препознатљивог и појмовно утврђеног, кроз богат језички рој ефектних асоцијативно одјекујућих парадигми, парадокса и поетички откривалачких изненађења, у овој кристално провоцирајућој краткоћи пројектује прожимање живота и текста. Сцене, гледалишта, структуре и архитектуре овог здања и сазвежђа, у ком аутентично супериорна поезија подстиче читаоца на одабрани коштац физиса и мимезиса, показује да поезија не тврди, она узвишено иритира и онеобичава, деконструишеиизазивачиталачкудоквалификацију.У„Годоовом дублеру“ њена концентрованост није исход формално реторичке препотенције, сакупљачке ауторефернцијалности - овде је сваки кратки текст као почетак унутрашњег догађаја, а не спољне цеховске и медијске пиротехнике.

184

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

Горан Стојчетовић Писмо Данијелу

185

БУКТАЛИ СУ: Горан Стојчетовић, рођен 1975. у Скопљу. Дипломирао сликарство на Факултету уметности у Приштини 1999. године. Бави се дубинском асоцијативном уметношћу коју проналази у несвесним и спонтаним изразима кроз цртеж, слику, фотографију и перформанс. Последњих неколико година је посвећен друштвено ангажованим акцијама у виду отворених цртачких радионица “дубинског цртежа” кроз које анимира и естетизује потиснуте психовизуелне садржаје појединаца и група људи са којима се сусреће приликом гостовања у различитим срединама и околностима. Од фебруара 2015. води Арт брут студио ВМА у Дневној болници Клинике за психијатрију Војномедицинске академије у Београду, где поред ликовних радионица, ради на теоријском истраживању односа уметности и психологије. Оснивач је и председник удружења Арт брут Србија. Запослен као сценограф у Народном позоришту Приштина у Грачаници.

Радојка Плавшић (1978, Неготин),професор српског језика у средњој школи, лектор и члан редакције часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња. Пише поезију и прозу.

Исидор Игић (1977, Мајданпек), професор латинског језика, аутор и водитељ емисије „Harvest Moon“, збирке Брисани простор и пет музичких албума за независне издаваче. Пише блог http:// belakarneval.blogspot.com

186

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Данијела Трајковић (1980) је мастер професор енглеског језика и књижевности. Основне и мастер студије завршила на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Пише песме, приче, књижевну критику и бави се превођењем. Објавила књигу “22 вагона” (избор и превод савремене англофоне поезије), Исток, Књажевац, 2018. Њена поезија је преведена на руски, шпански, арапски, бугарски, румунски словачки, чешки, македонски, енглески језик. Објављује у домаћим и страним часописима. Заступљена у неколико антологија, од којих World Poetry Almanac (Монголија, 2018) и Atunis Galaxy Anthology (САД, 2019).

Саша Д. Ловић (1973, Бор) објавио је 5 књига поезије, уредник је самиздат часописа Слоганова, имао пар самосталних и више заједничких изложби, члан је бенда Дуо Тројица, глумио у пар филмова и представа, бави се дигитал артом и оффдизајном, између осталог и експерименталном музиком кроз пројекат Убиквитетна Еритрофобиа.

Данијела Дејановић (1981), рођена у Приједору. Професор је немачког језика и књижевности. Живи и ради у Бањалуци. Пише поезију и кратку прозу.

Мирољуб Тодоровић рођен је 5. III 1940. године у Скопљу. Осмогодишњу школу учио је у местима око Велике Мораве, гимназију у Нишу, дипломирао је на Правном факулте¬ту у Београду. Оснивач је и теоретичар сигнализма, српског (југословенског) неоавангардног стваралачког покрета и уредник Интернационалне ревије Сигнал. Пише поезију, прозу, есеје и бави се мултимедијалном уметношћу.

187

Објављенекњигепоезије:Планета(1965),Сигнал(1970),Кyберно (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон-пакет (1972), Наравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), Гејак гланца гуљарке (1974), Телезур за тракање (1977), Инсект на слепоочници (1978), Алгол (1980), Тextum (1981), Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese erotism (1983), Нокаут (1984), Дан на девичњаку (1985), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (избор из поезије,1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe d l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Дишем. Говорим (1992), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995), Планета (заједно са поемом Путовање у Звездалију друго проширено издање, 1995), Смрдибуба (1997), Звездана мистрија (1998) Електрична столица (1998), Рецепт за запаљење јетре (1999), Азурни сан (2000), Пуцањ у говно (2001), Гори говор (2002), Фонети и друге песме (2005), Плави ветар (2006), Паралелни светови (2006), Златно руно (2007), Свиња је одличан пливач и друге песме (2009), Љубавник непогоде (2009), Глад за неизговорљивим (2010), Киборг (2013), Пандорина кутија (2015), Ловац магновења (2015), Из ока сновидећег (избор из поезије, 2018) Књиге прозе: Тек што сам отворила пошту (епистоларни роман, 2000), Дошетало ми у уво (шатро приче, 2005), Дневник 1982 (2006), Прозор (снови, 2006), Шатро приче (2007), Лај ми на ђон (Интернет издање, 2007), Шокинг- блу ( шатро роман, 2007), Киснем у кокошињцу (шатро жваке, 2008), Боли ме блајбингер (шатро роман, 2009), Стално проваљује буве (Интернет издање, 2009) Торба од врбовог прућа (кратке приче, 2010), Дневник 1989 (Интернет издање, 2011), Дневник 1985 (2012), Дневник сигнализма 1979 – 1983 (2012), Apeiron (Интернет издање, 2013).

188

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Књиге есеја и полемика: Signalism (1973), Сигнализам (1979), Штеп за шуминдере – ко им штрика црева (1984), Певци са Бајлон-сквера и моја фрка са њима (1986), Дневник авангарде (1990), Ослобођени језик (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Жеђ граматологије (1996), Signalism Yugoslav creative movement (1998), Miscellaneae (2000), Поетика сигнализма (2003), Токови неоавангарде (2004), Језик и неизрециво (2011), Време неоавангарде (2012), Стварност и утопија (2013), Nemo propheta in patria (2014), Простори сигнализма (2014), Извори сигнализма (2018) Књиге за децу: Миш у обданишту (2001), Блесомер (2003), Чаробна лампа (2018). Антологије: Сигналистичка поезија (1971), Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (1975), Мail Аrt – Мail Poetry (1980). Bookworks: Fortran (1972), Аpproaches (1973), Сигнал-Арт (1980), Златибор (1990), Шумски мед (1992), Cobol (1992). Поезија, есеји и интермедијални радови Мирољуба Тодоровића објављивани су на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима, часописима, сајтовима и блоговима: Италије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Француске, Шпаније, Португала, Швајцарске, Чешке, Пољске, Литваније, Шведске, Русије, Финске, Исланда, Велике Британије, Данске, Холандије, Белгије, Малте, САД, Канаде, Мексика, Уругваја, Чилеа, Бразила, Нове Каледоније, Јужне Кореје, Јапана и Аустралије. Овај аутор имао је четрнаест самосталних, а излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Награде:‘’ПавлеМарковићАдамов’’1995.године,запоетскиопус и животно дело; ‘’Оскар Давичо’’, за најбољу књигу објављену у 1998. години (‘’Звездана мистрија’’); ‘’Тодор Манојловић’’1999. године, за модерни уметнички сензибилитет, ‘’Вукова награда’’ 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору, награда Вукове задужбине за

189

уметност 2007. године за збирку песама Плави ветар и награда ‘’Златно слово’’ 2008. за књигу Шатро приче у издању Српске књижевне задруге као ‘’најбоље књиге кратке прозе објављене у 2007. години’’, ‘’Признање Крлежа за животно дело’’ 2010, ‘’Повеља за животно дело’’ Удружења књижевника Србије 2010, ‘’Златни беочуг’’ 2011 за трајни допринос култури Београда и ‘’Повеља Карађорђе’’ 2017. http://www.miroljubtodorovic.com/ http://signalism1.blogspot.com http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/

ДаркоЦвијетић(11.јануар1968,Приједор)босанскохерцеговачки и српски песник, писац, режисер и драматург. Објављена дела: Ноћни Горбачов, 1990, Београд; Хименица, 1996, Београд; Манифест Младе Босне, 2000, Нови Сад; Passport for Sforland, 2004, Бања Лука; Масовне разгледнице из Босне, 2012, Бања Лука; Конопци с отиском врата, 2013, Мостар; Мали ексхуматорски есеји, 2015, Бања Лука – Београд. Емотикони у Виберу, 2016. Сарајево Параолимпијске химне, 2017. двојезично, Љубљана Јежене кожице, 2017. Зеница “ Шиндлеров лифт”, 2018. Сарајево – Загреб Значајније позоришне режије: Није човјек ко не умре, Велимир Стојановић, 1991. Српска драма, Синиша Ковачевић, 1995. Мандрагола, Н.Макијавели, 1997. Галеб, павиљон 6, по А.П. Чехову, 2003. На чијој страни, Роналд Харвуд, 2007.

190

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Квартет, Роналд Харвуд, 2012. Феничанке, материјали, ауторски пројекат, 2013. Генерација без кости, ауторски пројекат, 2015. Бунар, Радмила Смиљанић, 2016.

Предраг Ж. Вајагић (1973, Нови Сад), живи у Бачкој Паланци, а дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Један је од оснивача регионалног књижевног портала „Маргиналац“. Колумне и есеје писао је за многе часописе и књижевне портале. До сада је објавио књиге: Пресовање сенки, 2011, ауторско издање Зов полуделог соколара /мимологије и суматреске/, 2012, Фестивал књижевности Тhink Tank Town, Лесковац, заједно са Браниславом Зукићем, Куцању у празно - речник маргинализма, Биндер, Београд, 2014. као и Паранојева барка, Службени гласник, Београд, 2017.

КристинаЈанковић(1974,Земун)писањемсебавиоддетињства, а тадашње песме су објављиване у дечјим часописима “Кекец” и “Дечје новине”. Након студија економије, прву збирку објавила 2015. у сарадњи са Друштвом живих песника. Нешто касније излазе још две збирке песама: У окриљу ноћи и Трагом љубави, коју је објавио КК “Сирин” из Београда. Доста песама се налази и на страницама електронског часописа за књижевност “Суштина поетике”, који однедавно излази и у штампаном издању. Преко двадесетак песама јој је преведено на руски језик у сарадњи са руским песником и преводиоцем Владимиром А. Бабошином, а у марту ове године добила трећу награду на Међународном фестивалу поезије, са седиштем у Санкт Петерсбургу, за песму на руском језику.

191

Стеван Д. Јовановић (24. 12. 1979.) Пореклом из Доњег Милановца. Живи и ради у Зајечару као наставник српског језика. Аутор је три књиге поезије „Савремена поезија духа и тела“ – Алма, Београд 2010, „Из Песме“ – Центар за културу града Зајечара, 2013, „Филозофи у пижамама“ – Вокалија, Зајечар 2016. и једне драме („Још један школски час“ - Центар за културу и туризам града Зајечара, 2014).

Миодраг Н. Чолаковић је дипломирао на клавирском одсеку ФМУ у Београду. Наступа солистички, као камерни музичар и клавирски сарадник познатих инструменталиста и певача. Као свестрани уметник, објавио је неколико књига различитих жанровских опредељења и интересовања, а имао је и четири самосталне изложбе слика. Професор је клавира и соло певања у Дечјем културном центру у Београду. Живи у Београду.

Ралф Мајер (Ralf Meyer) рођен је 1970. у граду Лутерштат Ајслебен, у немачкој покрајини Саксонија-Анхалт. Живи у Халеу. Објавио је, између осталог, песничке збирке: innenwände des horns (1996), Rausch für wochentags (2003), Wiederstedter Elegien (2008), Sonette bei den Brombeeren (2013, заједно са Вернером Маковским).

Стеван Тонтић је рођен 30.12.1946. године у Грдановцима код Санског Моста. Завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Након вишегодишњег егзила у Немачкој (1993-2001), поново се настанио у Сарајеву као самостални књижевник. Песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац са немачког.

192

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Библиографија: Наука о души и друге веселе приче, песме, В. Маслеша, Сарајево 1970. Тајна преписка, песме, Свјетлост, Сарајево 1976. Наше горе вук, песме, Р. Ћирпанов, Нови Сад 1976. Хулим и посвећујем, песме, БИГЗ, Рад и Народна књига, Београд 1977. Црна је мати недјеља, песме, Нолит, Београд 1983. Тајна преписка и друге пјесме, Свјетлост, Сарајево 1984/85. Праг, песме, Свјетлост, Сарајево 1986. Ринг, песме, БИГЗ, Београд 1987. Изабране пјесме, В. Маслеша, Сарајево 1988. Ружа вјетрова – из савременог пјесништва Босне и Херцеговине , антологија, Смедеревска песничка јесен, Смедерево 1988. Новије пјесништво Босне и Херцеговине, антологија, Свјетлост, Сарајево 1990. Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас, антологија, Свјетлост, Сарајево 1991. Сарајевски рукопис, песме, Време књиге, Београд 1993; 2. допуњено издање, Стубови културе, Београд 1998. Лирика, изабране песме, Дневник, Нови Сад 1995. Мој псалам /Mein Psalm, песме и записи, Edition Neue Wege, Берлин 1997. Твоје срце, зеко, роман, Филип Вишњић, Београд 1998. Олујно јато, изабране песме, Глас српски, Бања Лука 2000. Благослов изгнанства, Глас српски, Бања Лука 2001. Свето и проклето, песме, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2009. Изабрана дјела у 4 тома: 1. Поезија, 2. Твоје срце, зеко, 3. По налозима поезије, есеји, и 4. Језик и неизрециво, пјеснички портрети, Залихица, Сарајево 2009. Сјај и мрак, изабране и нове песме, Наклада Зоро, Загреб – Сарајево 2010. Анђео ми бану кроз решетке, изабране песме, Културни центар Новог Сада, Нови Сад 2010. Вјерна звијезда / Верната sвезда, песме,Матица македонска,

193

Скопје & Арка, Смедерево 2012. Свакодневни смак свијета, Трећи Трг, Београд 2013; 2. издање Кућа поезије, Бања Лука 2017. Безумни пламен, изабране и нове љубавне песме, СПКД Просвјета, Сарајево 2015. Христова луда, песме, Архипелаг, Београд 2017. Та мјеста (путописи), Агора, Зрењанин 2018. Кочићева и српска траума (есеј), Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд 2018. С немачког на српски превео је, између осталог, књиге Петера Хухела (награда „Милош Н. Ђурић“), Гинтера Ајха, Кристе Волф, Гинтера Кунерта, Кристофа Мекела, Рихарда Питраса, Саида, Увеа Колбеа, Жужане Газе, Јиргена Израела, Петера Фелкера, Андре Шинкела, Јана Вагнера. На немачки је, заједно са В. Калинкеом, превео Лирику Итаке М. Црњанског (двојезично издање, Leipziger Literaturverlag, Лајпциг 2008).

Саумјаџит Ахарја (1977) је индијски песник, преводилац, драмски писац и сценариста. Награђен је на Филмском фестивалу у Аргентини (2015) за кратки сценарио. До сада је објавио осам књига. Живи и ради у Колкати, Западни Бенгал, Индија.

Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891 — Нишка Бања, 1. август 1955) је био српски песник и преводилац јеврејског порекла. Библиографија: Мјећа - Београд 1911, Приче које су изгубиле равнотежу - Београд 1913, Варош злих волшебника - Београд 19120, Пантологија новије српске пеленгирике - Београд 1920. Громобран свемира - Београд 1921, Нова пантологија пеленгирике - Београд 1922,

194

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Чувари света - Београд 1926, Гоч гори, једна југословенска симфонија - Београд 1927, Шабац и његове традиције - Београд 1935, Чардак ни на небу ни на земљи - Београд 1938, Момчило Настасијевић - Београд 1938, Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике Београд 1938, Живи оквири - Београд 1938, Ратни другови - Београд 1939, Године понижења и борбе, живот у немачким „офлазима“ Београд 1945, Европска ноћ - Београд 1952, Језик наш насушни - Нови Сад 1952, Надграматика - Београд 1963, Заноси и пркоси Лазе Костића - Нови Сад 1963.

Јелена Марићевић Балаћ (1988, Кладово), завршила је основне (2011), мастер (2012) и докторске студије (2016) на Одсеку за српску књижевност и језик при Филозофском факултету у Новом Саду. Докторирала је са радом на тему „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића“. Била је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије Доситеја (2010–2012) и Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (2012– 2015). Радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Члан Матице српске и Друштва новосадских књижевника. Била је у уредништву студентског часописа за књижевност и уметност – Међутим (2011–2015). Уредила је зборник радова Летеће виолине Милорада Павића (Нови Сад 2015). Објавила је књигу Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд 2016).Добитник је награде „Боривоје Маринковић“ 2014. за рад из области старе српске књижевности.

195

Душан Пајин (Београд, 1942) српски је филозоф и естетичар, професор универзитета. У свом научном раду бави се превасходно уметношћу, филозофијом и културом далеког Истока. Објавио је следеће књиге: Друга знања: есеји о индијској медитативној традицији (Београд, 1975), Исходишта Истока и Запада (Београд, 1979), Филозофија упанишада (Београд, 1980, 1990), Тантризам и јога (Београд, 1986), Океанско осећање (Београд, 1990), Вредност неопипљивог (Београд, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993), Отеловљење и искупљење (Београд, 1995), Унутрашња светлост: филозофија индијске уметности (Нови Сад, 1997), Филозофија уметности Кине и Јапана : друга земља друго небо (Београд, 1998), Пајин, Душан и Александар Маринковић, Пут змаја: речник таоизма (Београд, 2004), Лепо и узвишено: филозофија уметности и естетика — од ренесансе до романтизма (Београд, 2005), Стварање и исијавање: филозофија уметности у антици, хеленизму и средњем веку (Београд, 2006), Зен: учење, пракса, традиција, савремени утицаји (Београд, 2012), За бољи свет: дела великана културе у 20. веку (Бања Лука, 2013), Јога — дух и тело: традиција и праксе у 21. веку (Београд, 2014), За свечовечанску заједницу: Димитрије Митриновић (1887– 1953) (Београд, 2016).

Виктор Радун Теон рођен је 1965. године у Скопљу, Македонија. У родном граду је завршио гимназију и дипломирао на економском факултету 1990. Од 1991. живи у Новом Саду .

196

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Запослен је као професор економије и менаџмента на Универзитету Метрополитан у Београду.. Пише поезију и прозу, бави се филозофијом и студијама будућности. Преводи са енглеског на српски и обрнуто. Учествовао на међународним песничким манифестацијама у Србији и Македонији. Објављивао песме, есеје, приказе и приче у књижевној периодици. Присутан у више зборника поезије. Превођен на македонски, словеначки и румунски језик. Објавио књиге: Јаје једнорога, Каирос, Ср. Карловци, 2008; Конкуренција на нишану, Хесперија еду, Београд, 2008; Светло у човеку, Либер, Београд, 2010. (друго издање књиге: Esotheria, Београд, 2017); Вавилонски водопади, Орфеус, Нови Сад, 2012; Чудо Феникса, Адреса, Нови Сад, 2013; Крв и ружа, Интелекта, Ваљево, Свитак, Пожега, 2016; Храм екстазе, Esotheria, Београд, 2017; Трансхуманизам, Будућност без људи, Пешић и синови, Београд, 2018; Змија олује, Бистрица, Нови Сад, 2019. Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине, Друштва новинара Србије и Удружења стручних и научних преводилаца Војводине. Председник је надзорног одбора Стеријиног позорја.

Радивој Шајтинац (Зрењанин, 1. март 1949) је српски песник, приповедач, есејист и драматург. Члан је Друштва књижевника Војводине и Српског књижевног друштва. Од јануара 2015. године члан је Српског ПЕН Центра. Дела: Књиге песама: Оружје људски рањено, Улазница, Зрењанин, 1970. Шуми се враћају прагови, Центар за културу, Зрењанин, 1974. Даровно путовање, Матица српска, Нови Сад, 1978. Панглосов извештај, Просвета, Београд, 1982. Сузе у лунапарку, Братство-јединство (Светови ), Нови Сад, 1987. Оченаш на Тајмс-скверу, Четрврти талас (В. Деспотов), Нови Сад,1991.

197

Оловни долов, Градска бублиотека Зрењанин, Зрењанин, 1995. Лед и млеко, Народна књига, Београд, 2003. Пси верса, Народна књига, Београд, 2005. Кањишка монотипија (двојезично издање на српском и мађарском), Кањижа, 2007. Стара кантина, Адреса, Нови Сад, 2011. Северни изговор, Повеља, Краљево, 2011. Зло цвећа, Браничево, Пожаревац, 2013. Ди ?, Библиотека Бранко Радичевић, Житиште, 2014. Псећа суза, Дерета, Београд, 2014. Књиге прозе: Банатска читанка (три издања), Зрењанин 1991, Зрењанин 2005, Панчево 2008, Мој бегејски део света, Градска библиотека Зрењанин, Зрењанин, 1994. Бајке о грму, Иро РАД, Београд, 1995. Чеховија, Просвета, Београд, 1996, Вез у ваздуху, Просвета, Београд,1998. Жртве бидермајера, Геопоетика, Београд, 2000. Сибилски гласови, Геопоетика, Београд, 2001. Нада станује на крају града (са Угљешом Шајтинцем, СКЦ, Београд, 2002. Водено дете, Гопоетика, Београд, 2004. Причица, Дерета, Београд, 2005. Кинеско двориште, Дневник, Нови Сад, 2006. Лyрик-клиник, Геопоетика, Београд, 2009. Дилинкуца - кратке фришке банатске бајке (са Људмилом Шајтинац), Библиотека Бранко Радичевић, Житиште, 2012. Књиге есеја: Демогоргон, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин,1990. Хотел Чарнојевић, Матица српска, Нови Сад, 1989. Хајка на Актеона, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин,1997. Изведене драме: Цвеће и смрт старог Луке, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин;

198

. . . . . . . . . . БУКТАЛИ СУ

Банатикон, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин; Банатикон, опет, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, Дечак и звезда, представа за децу, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, Љупчетови снови, представа за децу, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, Фала Богу и ја сам се разболо, монодрама, независна продукција и Камерна сцена позоришта „Тоша Јовановић“, Зрењанин, Стева Светликов, монодрама, Народно позориште Кикинда, Атлантска веза, радио-драма, Драмска редакција Радио Новог Сада.

199