Буктиња бр. 61-62 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2019.

61-62 БУКТИЊА часопис за књижевност, уметност и културу број 61-62/2019 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381(63) 8054-054 е-маил: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Ликовни и технички уредник Милоје Демиресковић Илустрације Силвија Богић Штампа Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац Дрварска 7 11400 Младеновац 064/637-90-78 kr.presing@gmail.com

Тираж примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

САДРЖАЈ РАСКОВНИК Надежда Пурић Јовановић Милутин Петровић Ана Никвул Владан Кречковић Маја Белегишанин Ранко Рисојевић Ђорђе Шћеповић Шабан Шаренкапић Борислав Радовић (1935-2018)

ЗУБЉА Срђан В. Тешин: МОЈЕ (одломак) Предраг Станковић: ГРАД (одломак)

ДАНИЛО КИШ-ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ Милан Милишић (1941-1991): HOMMAGE A ДАНИЛО КИШ Иван Ивањи: ЖИВОТ НАД СВАКОМ РЕЧЕНИЦОМ Михајло Пантић: О ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ: ДАНИЛО КИШ, НЕКАД И САД СВЕТИ ДИМ Волф Вондрачек : ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

61-62

КРАЈИНСКИ ГЛАСОВИ Катарина Фиаменго Алиспахић: ТУРИСТИ Миодраг Златковић: ОПРОБАНИ РЕЦЕПТИ/УПУТСТВА ЗА УПОТРЕБУ Милоје Демиресковић Неготински: НОЋНА ВРУЋИНА Младен Шљивовић: РЕКОХ ТИ ДА ЋЕ БИТИ ЛЕП ДАН Марко Костић: МАНИЈА ГОЊЕЊА Недим Хаџиахметовић Мафа: БАСНА О КОЊУ КАПИТАЛЦУ

КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ Милош Петковић БИОГРАФИЈА/БИБЛИОГРАФИЈА ПОЕЗИЈА ( избор) Ђорђе Деспић: ПОЕЗИЈА МИЛОША ПЕТКОВИЋ Драган Бошковић: ТИШИНА СИ И У ТИШИНУ ЋЕШ СЕ ВРАТИТИ Саша Радојчић: У САМОТНОМ ГОВОРУ Драгана Белеслијин: САМО ЛОМНЕ И СМРТНЕ РЕЧИ Милош Соколовић: ПРИЗИВАЊЕ ПРОЛАЗНИКА У КУЋИ ЧЕТИРИ ВЕТРА Катарина Пантовић: МОЈ ГОВОР ТРАЈЕ, У ЊЕМУ САМ ЗАКЉУЧАН СУБЛИМАЦИЈА Јадранка Миленковић: ВРЛИ НОВИ СВЕТ, АУТОМАТИЗАЦИЈА, СЕКСУАЛНОСТ Јелена Марићевић Балаћ: АЛЕКСАНДРИЈСКА СКАЛА Драгана Благојевић: ИСПОСНИЦЕ ИСПИСАНЕ У КАМЕНУ Марко С. Васић: ТОЛКИНОВЕ ИНСПИРАЦИЈЕ И МИТОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ У СИЛМАРИЛИОНУ Живојин Ракочевић: НЕШТО ЈЕ ПОШЛО ПО ЗЛУ: ХАНДКЕОВ НОБЕЛ Петер Хандке: ЈА НЕМАМ ФИОКУ

РАСКОВНИК Надежда Пурић Јовановић

ЛАМИНАТ НАД БЕОГРАДОМ на смрт Соње Савић Прилазила си ми полако као брод а затим на раскрсници заокренула кормило под правим углом Знам да сам тада хтела да ти кажем нешто ваљда значајно и афирмативно да ти кажем да блисташ у сивим улицама као шарено привиђење да си ми пришла или ја теби Сећам се и да сам мислила после да ћу те пољубити када те видим опет поћи ти у сусрет обавезно Дуг је живот срешћемо се

61-62

А ти размакла лајсну над београдским улицама којима си ходала као у лилипутанским и провукла се одбегла затворивши за собом ламинатни плафон заувек Плутам сад по Београду од баруштина засвођеном вештачким материјалима нанесена Чеховљева јунакиња руку широких а празних са мишљу о двеста година ништа мање са финим кајањем што нисам што нисам

ГУТАЧИЦА Има у дану сати који једноставно бивају прогутани деценији година које бивају прогутане годиници месеци месецу недеља недељици дана Горе лежи расплетена извијена начуљена надражена раскежена расквашена свемирска гутачица времена Игра се дојкама

Надежда Пурић Јовановић

Не знаш ни где си био не знаш ни с ким си био

ХОРИЗОНТИ ЧЕКАЊА Дубравку Угрешић када је освојила Нинову награду купили смо разредној у осмом разреду ја сам се са својих четрнаест година невиђено ложила на наслов њене књиге кад сам се упознавала са читаоцима књига касније било ми је баш чудно баш невероватно да скоро нико не зна ко је Дубравка Угрешић Стога сам годинама њено фонетски затамњено име (много у, много р, па б и ш…) доживљавала као shortcut доживљавала као кључну реч Разумем свога оца који пише memoirs агресиван је при читању афоризама помешаних са одабраним реченицама из лектире зато што нема никога испред продавнице где пије пиво са пензионисаним пролетерима да прозбори о стварима које њега интересују

61-62

X-ОСА Y-ОСА Стојим у прашини на концерту и сећам се када сам мислила да нећу стајати на концерту ево сад стојим и поливају ме пивом Нема континуитета све се одвија кроз самовољне флешбекове, постоје само тачке у којима је нешто тачкаст ми је живот Свирају групе из бивших република Одлазим до тоалета и неко ме одвали по дупету окренем се а они у небеса зевају гужва је и журим и немам времена за родна питања ни за животињска једем неке кучеће пљескавице Колико овде има људи Десет хиљада можда пет хиљада

десет или двадесет пута више је нестало рат је однео једну Маракану људи однео један цео град људи град са неколико основних и средњих школа домом културе фабрикама на прилазу евентуално конзулатом Знојимо се утиснута је још једна тачка Могао је бити и земљотрес

Надежда Пурић Јовановић

ЗЛАТНИЦИ Увек кад се каже говеђи медаљон помислим на оне жваке облику медаље златном омоту слатке како пливају у неком сафту истачкано-слузавом Чезнем за ослобођењем за скидањем окова То је обавезно неко златно јутро Да се ослободим политичке коректности превасходно да кажем оној Пенелопи Круз да је свака наша са семафора млада мати од једанес лета хиљаду пута боља риба од ње њених акриличких зубију да кажем своме професору бившем професору са којим сам села мангупски у последњи ред

са све раширеним ногама – знаш муда су ми толика да морам да правим шпагу да седам у последњи ред да се налакћујем на пет околних столица – да ме баш чисто заболе за њихове критике као и за њихове стомаке евасардинаморжевске И да бих волела да будем још већи љаксе

61-62

у поезији љаксе са дугим малим ноктом не да се смешкам ко попишана на њихове форе Овамо да пишем песме којима им кажем шта имам

ЗНАМЕЊЕ Повели нас на сплав ту у крају да прославимо неформално веридбу Смејали смо се и радовали Избила је туча код улаза Нисмо обраћали пажњу на бећаре хормоне У једном примирју ми брачни људи зрели одговорни отишли За нама су остали младићи окрвављених носева Окрвављене барске столице којима су се млатили Окрвављене гужве тоалетног папира испод огледала са одразима окрвављених глава Изашли сте на време говоре нам озбиљно дечаци неки Хермеси на копну Сад долазе ови што не гледају кога бију

Надежда Пурић Јовановић

Јебеш свадбу без барем неколико мртвих кикотасмо се тада већ кумови Кумство смо схватили озбиљније од самог Јована Претече Зима и пролеће прошли су у припемама Имаћу воћну хаљину бићемо зрели и светлуцави Путоваћемо на југ слике ће бити пуне сватова као нар Свадба ће трајати данима после ћемо данима причати о њој о међународној свадби о даривању кадифи и свили Биће заиста славно Доћи ће Слободан из Канаде Сви ће доћи Мало сутра

61-62

Милутин Петровић

КАД САМ ПОШАО У ИНСТИТУТ ДА ПРОДАМ ТЕЛО Мислио сам Неопходно је Тако сам предузео одлучујући корак Сео за сто почео да правим скицу свог тела Цртао сам детаље Ослобађајући мисли Нагнут над столом При светлости ноћне лампе Сводио сам рачуне кришом Да онај други не чује Неки пријатељи Који су ме посетили у току ноћи Наговарали су ме да одустанем Одустајао сам њиховом присуству Али сам касније настављао с радом Нисам ништа измишљао Чекао сам да дође јутро Окупаћу се Измасирати тело пред једним великим огледалом Љубавнички гледајући торзо

. . . . . . Милутин Петровић

УГОВОР Пењемо се на споменик. Трансформатор. црним капутима. Огњена браћа. Снићени. централним градским забитима помамно тело расте. Обелиск. Ниче из земље. Округло. Лејзер. Нас занима искључиво унутрашњи распоред. Седми печат. Накот нашег изумља. Без порекла. Сечимице. Цедимо восак на исеклине. Вадимо мапе из ранца. Збијени у теснацу пишемо уговор. Техничке ларве. Били на дасци. Обесници. На вртној забави. У сликама. Подигао шести прст. На основу члана другог. Новог закона. Оштрицом ножа. Именујем те дужником својим. Власником градског водовода и канализације. Парног купатила. Протагонистом смишљених акција. У правном уверењу. Медицинском. Управником видног поља.

61-62

ТРИПУТ На врх степеништа пењеш се с муком. Будиш ме. По налогу. Наелектрисан. Распадаш се. комаде. И твоји ударници. Пауци и жабе. цревима с трулом храном. Просипаш слуз. На глатку кожу трбуха. Рањен. На раширене прсте. Држим те под звоном. Повраћаш. Прљаш ново одело. Хватам те за реп. Мрвим пети пршљен у устима. Секутићима. Дижеш бојлер са зида. Кроз плафон. ваздуху. Пуцаш. врелој води. Пресамићен. Куцкаш. Трипут. У дрво.

. . . . . . Милутин Петровић

СМРТ КЊИГЕ Нисам ли слутио: тек у јави почиње мука, кад се књига удебља, мастило пролије, склопе корице, с поштанским жигом: планирана смрт: на слици: уплетене руке, и ноге, у гране, кожа се цепа, увојци, њишу.

61-62

ДА ПРИВЕДЕМ КРАЈУ такви овде не опстају. Иди даље; и јави им се оданде. О чему сведочи наоко уметност. Шта ћу ја? Бојим се висине? Хтео сам да ме нема. Заиста? Онда се немој освртати. Свиђало се то некоме или не. Опет скупљам фрагменте, нема им цене. не знам да их склопим? Вијори се застава, издалека. Неопходно ми је да се спустим; нисам ни помислио да забављам скуп. Него бих му увек говорио, у лице, о смањеној машини, о безбедном сну, у бункеру. Ко је крив? Па и оно – шта хоће тај? Ако ме памћење не вара.

. . . . . . Милутин Петровић

ПРЕ СПАСИОЦА Шта да почнем с том сувише опасном фигуром Допусти да потоне Нека суделује невидљива претежно несхватљива која обухвата сва обличја коју сам оставио да окреће леђа и лежи у мрачном округу.

61-62

Ана Никвул

НАЈОБИЧНИЈА ЗАЧУЂУЈУЋА ПРИЧА сивило бродског уља око камена прави дугин цвет додуше личи на ислужену разливеност а још жив за понеку радост љубљења ових божјих дарова песка воде соли и упорног сунца остаци нагорелих суварака које је с оне стране света нанело море мирис роштиља дима вина и сокова веселог зноја са плаже пречишћена романтика у зеници међ зубима и слици на врху неизреченог гледање у пламен увијених парова у карирано ћебе ноћи само шушти плима да одрхти сутрашњу осеку шта ће кад мора усуду да се повинује земља је јелте ипак округла то је оно кад читав један дан стане у призван осећај једног минута кад си са сопством својим био у складу онако баш сам са собом себи свој један сва срећа па се тако памти сан се ризница у срце а шта бисмо да га није били бисмо вечито помрачење и скуп немилих догађаја збијених и утапканих надама и чекањима свега нечега чега што обично јесмо ал ово није обично ни мало смех је моје оружје и моја снага

...........АнаНиквул

њиме мрвим нападе одбијам понижења мамим дивљење великам се ето тамо где море скраћује плажу десило се нешто најобичније зачуђујуће завртело ми тело са просејаним облацима у очима од данас још не може се рећи да су били расејани јер носим слику сећања минута пуноће јасне задовољне пуне пуноће собом то је онај моменат који се сачува користи се кад год ме нападне тежак бесмислени упитник ипак не знам јасно је л сам ово сада стварно ја ил неко други живи мојим животом свој неки живот

БЕЗ ОСТАТКА опростио си ми сад то осетих по кожи ми се разлише месеци и године дани немушти пуни двоумљења лажи и бежања и страхова и милине дара да се попнем без напора уз степенице срама и греха који од рођења понесох као товар стида што мислим како сам само љуспица испљунута љуспица кроз вештину мојих предака да сакрију истину о губитку имовине и добитку духовности опростио си ми ћутање велико као планина под грудима мојим где треба да се савладају све препреке планинарења сви изазови где поклекох свесно

61-62

можда кажњавајући себе да бих казнила тебе опростио си ми ноћ продужену жучем у реченици одох сад ја и не знам да ли ћу да се вратим и нисам опростио си ми све песме где те пљујем и псујем лајем као пас нападнут од мањега све приче у које сам те закључала књигом осећам опрост у твојим молитвама за мене за спас моје у себе утонуле душе видим ти сада седиш на стени чујем ти мисли радости у којима ме знаш невину велику и помало разочарану ал овога пута свесну чињенице да је све морало тако како је грубо из ината који је прогнао осећања јер другачије не бих видела ни спознала ко сам пустио си ме да лутам пошто сам генима својим одабрала тај пут сигурно бих била врло несрећна да нисам искусила толика падања и разочарања опростио си ми што сам то ја таква каква сам потпуно неспојива са уљуљкавањима свакодневице опростио си ми један неиспуњен живот лепотом и миром спознајом да бих била врло несрећна тако једноставно срећна спознајом да никад не можемо знати шта некоме треба да оно што је некоме пунина радозналоме и лудом од себе може бити шупља празнина која до бесвести гуши видим те сада великим и јаким као стена остаје ми само да од себе за себе опрост тражим само још нисам молитву смислила још увек ми недостаје храбрости да изговорим да те без остатка волим

...........АнаНиквул

ДОЛАЗИМО КАО ГЛАД долазимо као глад напуштени одмакнути с ума ми што смо у дно зарили перо у лету загребани смрћу навикнути ми што нам је покуда част власт истине имамо бела платна перемо их и чвор утегнуте и свеједно нам је колико смо мали и колико смо се хитнули и пали рад порекла и иметка другима датим о плането умеш ли ти боље приповести одградити до оних на које је твоје запушено уво свикло долазимо као жеђ кост ексер закуцавамо проглас смо против јавне лажи о земљо кажи је ли си плодна још увек за ново око ил си као соко грабљиви по пустој њиви опет пустила спутаног змаја има ли краја поганима разним што је мали за себе устоличио је ли уобличио историју бола оних којима је отео мекоту хоћу да ти кажем да доброту гладних и жедних никад не нахрани чинија иста у буђаве речи скована је биста испразна клапара ноћни терет муке ал милозвуке не утиша нико ни тек онај што је свико на почасти на све ово нема шта да каже јер беспоштедне лаже малога су гордост а младост душа од пера у воску у радост завија коску оглодане речи што бауља до престола да стопе љуби знај не губи онај ко добија у век

61-62

но век дарује вечног што не тражи већ се пуштен дару од болова лечи пред таквим плането стани ако умеш клечи

ПАТЊА И ТАКО ТО колико борби у теби на твоје срце кидише Полупане жеље из страха да се кажу грцају у ропцу Чега се то плашиш ти што главу окрећеш од љубави Прикопчан за патњу готово до љубави Послушај бар једном оне што те познају у душу Истина је ово И патња досади Као готово све што досади И кад пукне као зора сазнање Ти с брда рикнеш Мрш у пичку материну Удариш се у груди Издуваш ту цркотину којој си се био предао И И И Шта и Коракнеш Ништа не боли онолико Колико те патња плашила да боли Ђавоља је то кћи Ако је правилно употребиш Може и да продухови Ако јој се пустиш Пустош јој је млеко којим те доји Е На њу се наљути

...........АнаНиквул

БЕЗ РЕЧИ све не верујем да ме тако волиш све мислим да ћеш да ме болиш па се претворим у лептира прелетим ти преко висине и станем на нос онда се претворим у штипаљку и штипнем га кажем аааааа блесавоједнотрапавомојекученцемагаремишусрећоволимтебред онебаипрекоалнећудатикажемволимдателажемтоликотеволимда сетогаплашим да ти преведем толико те волим да се тога плашим

61-62

Владан Кречковић

САНАТОРИЈУМ Сећао се добро погрешно шифроване дијагнозе Због које су му стетоскопом у плућима напипавали слова кроз катетер вадили речи Углавном палатале гласовне комаде гелера наоштрене, изломљене, бесне Поглед са његовог прозора био је излизани полароид Сфумато бар-код бор-стаза-бор-стаза-ограда Свакога дана Роршахове мрље Показивале су другачија пророчанства излазиле из њега као свака истина невољно и тешко Док је медицинска сестра записивала низове налик на песму Другачију врсту јеванђеља Само је шума остајала мирна међу стаблима се више није сећао разваљеног града телепатије снајпера нервозе тенковских гусеница

. . . . . . Владан Кречковић

школе која је у зору доручковала бомбе

И што је дубље ходао у хлад све је јаснија била његова посланица ”И трећега дана устаде Христ крену низ Голготу према колони Римљана репетирајући Калашњиков”

НЕКАЖЊЕНО Јутрос сам на улици нашао своју личну карту Нисам ни знао да сам је изгубио Моје лице моје очи мој датум рођења Држао сам поново на длану као врапца или пламичак ватре И утешно се смешио свим пропуштеним приликама да добијем казну због немогућности потврде сопственог идентитета

61-62

НУЛТА ГРАВИТАЦИЈА Недостатак гравитације симптом је недостатка љубави Грабимо ка термосфери чет-соба постаје комора свемирског брода Бестежинска тишина у којој реченице, фотографије, кратки тонски записи одлећу ка таваници као оригами ждралови у твојој соби Покрет палца преко екрана приказао би убрзану еволуцију Зоолошки врт емотикона мајмуне, псе и мачке, по коју краву или свињу искоришћену у вокативу Фотографије плутају и бледе слободном паду Важна ми је само једна ”Јутро поред језера” Јер није селфи Јер с леђа изгледамо као да још увек пијани после фестивала шуми тражимо дечака без лица који је у мом сну већ све предвидео На дну је могуће чути два тонска записа Изнова си у згради

. . . . . . Владан Кречковић

позадини се чује напрезање лифта док ми говориш Морамо да причамо На другом потврђујем место састанка Центар града под вејавицом После тога вакуум Недостатак гравитације симптом је недостатка љубави Од када је чет-соба затворена да ли и ти понекада у тоалету или неком другом усамљеном месту одједном осетиш како ти се прсти на ногама полако одвајају од земље?

ОЖИЉЦИ НА ЕМУЛЗИЈИ Када смо били клинци отац је фотоапарат репетирао као пиштољ Није знао да су сећања меци без барута

61-62

Маја Белегишанин ЈУНСКА НОЋ Као ноћ јунска, као мирис липа трен садашњи груну испотиха та тајна мека... Неизречје сипа ваздух заљубљен у музику стиха. Као ноћ јунска, као мирис липа... Распростире се кроз збуњено време дашак прошлости, мала васиона, мила и светла као дечје теме, музика се јавља као спона, распростире се кроз збуњено време. трепти попут речи неказане једно сећање, талас нежног мира, кроз боју која занесено плане васпоставља се једна давна лира и тече попут речи неказане. Доћи ће једном сва стара тајанства са новим бићем да усхите створе кô плес на киши, кô дивна пространства где неке благе, блиске звезде зборе. Доћи ће једном сва стара тајанства.

А сада нека уштап зраке сипа чула што се јунском чежњом пуне, и нека једна расцветала липа покрене риме кô харфине струне. А сада нека уштап зраке сипа... јун 2019.

. . . . . . Маја Белегишанин

СЕВ МИСЛИ Ноћас је додиривала своју леву руку од рамена до лакта, прстима десне руке, нежно и предано, како то чини љубавник... онда севну мисао како ће ту исту руку, једнога дана у икс-ипсилон времену, додиривати Она, госпођа Смрт, ту исту глатку мишицу, онако предано како то чини љубавник... Са ње ће гулити кожу до огољења кости та лукава госпођа Смрт која ће свакако доћи у икс-ипсилон времену, које ће тада, кад дође, постати потпуно стварно. август 2019.

61-62

ОБЈАВА Оно кад схватиш да је време прошло – спазих објаву једне поетесе.* летње вече што је тихо дошло та мисао ме узе и понесе у надахнуће које ми надошло да душу такне попут нежне ресе... Док месечина јулска ствара зраке, осећам Време, његове кораке... Да, када схватиш да је прошло време гледаш ноћну небеску висину а блага језа милује ти теме, врата твог бића воде у давнину... Оно кад спознаш пролазности бреме, да млади дани за трен се расплину, у срцу сета клија као семе док грлиш вечну, летњу месечину... Сам у Времену, тражиш разоноде, чашицу неког фејсбук-разговора... Далеки свемир струји попут воде, занос душе има мирис бора... То неки нови журе да се роде, други да оду... као капи мора када се вину у простор слободе, непознат простор, тајну ван говора... јул 2019.

Објава на фејсбуку, на зиду песникиње Искре Пеневе.

Ранко Рисојевић

ДВОЈНИК ИЛИ... Ако си кренуо путем зла, Шта да чиним ја? Кријеш се у мени, Као близанац нерођени. Шта чекаш, пушку или чакију, Па да се твоји напију? Успут ћеш и мене исто Уклонити, да све буде чисто.

61-62

МАРИОНЕТА Знам то одавно, није ново откриће, Нисам слободан, него везано биће. Невидљиви конци држе ме над бином Као мојом једином истином. Још знам, те конце држе руке Божијег глумца ко зна које струке. Можда је почетник, јадо или старац, ја, све што он жели, владар и магарац. Све ми је јасно осим шире слике, Не видим никог од наше публике.

. . . . . . . . Ранко Рисојевић

СТАЗА Мислио сам, кад сам мислио, ако сам мислио, да тражим, да бирам између овог или оног, видљивог и јасног, свима понуђеног, у свему, као самотник, међу другим самотницима, успињући се и кад сам се спуштао, летећи и кад сам падао, све кроза сан, све од овога до онога, трена, или мјеста, говора или ћутања. Можда и нисам мислио, само је тако изгледало, ако бих стао, на одморишту, гдје се освратало, мјерило, тек ту смотрено, само који трен, док не бих даље пошао, повучен, гурнут, шипражје, ко зна чега, ријечи, звукова, дозивања и призивања, ко зна зашто. Је ли ово сада, што чиним, слово по слово, нека мисао, на одморишту, од кога стаза, сада сасвим јасна, видљива не оком, што замућено види оно што је прошло, а душа све скупа, гдје је одједном одвојено, видљиво свим што од почетка бијаше моје? Не да бирам, не да тражим, јер је било са мном створено, у освит свијета што се, тамо куд води ова стаза, своди на тачку, него да му се приклоним, да га прихватим, као са мном створеним, у мени скривеним путем.

61-62

ГДЈЕ ЈЕ ТВОЈ ГОСПОД Бог није изван тебе, висинама и даљинама, теби је, с тобом зебе, С твојим лажима и истинама. Бог није у светим списима, Невидљив у туђој ријечи, Тражи га у својим мислима, Да их снажи или спријечи. Ако у себи немаш подршку Да чиниш добро, баш свима, Даће ти одмах бомбу и пушку Да се бијеш с душманима. Заглибљен у своме блату, Ти си оправдање сваком рату.

. . . . . . . . Ранко Рисојевић

ВРАПЦИ Не склањам жардињере са балконске ограде, Не бацам сасушене стабљике ледића, Чекам врапце да се на њима окупљају, Нарочито када је, као јутрос, сунчан дан. Кљуцају по остацима цвјетова, Ваљају се у земљи коју у прашину претварају. Тај трен, када видим првог што отреса са себе Прашину као капи воде из барице, Више га не виде очи овог који гледа, Него очи дјечака што је у Костајници дијелио Стару кућу са мишевима и врапцима, Гледајући поваздан игру Бића сасвим сличних себи. Обично самотан у кући и уском дворишту, њима сам видио другаре, Оне који могу што ја не могу, висину и дубину, гдје бих и сам радо отишао. Само ноћу, мировали су испод пода И на тавану који ме је звао и звао, свијет зла и страха, свијет изгнанства. Све се то сада понавља, на балкону, У мени, изгубљеном у времену.

61-62

ГОЛУБОВИ Свако јутро, Гледам зграду преко пута, Тамне прозоре, високи кров, Све мирује, до неког времена, Када се пале свјетла, не многа, Тек два-три, стално иста. Исто је оживљавање зграде, Која постаје биће, сасвим живо. Прво свјетло, на четвртом спрату, Ријетко се гаси, само накратко, Тако да га затичем Кад се пробуђен, Окрећем свом прозору, не питам се ко ту станује, Не желим нова познанства. Испод, баш свако јутро, Женска рука, с крпом Брише стакло, лагано, детаљно, Никад кратко, никад само мрљу неку, Увијек цијело стакло и рамове, Толико дуго да ме замори. За то вријеме, високи кров, Кога ће сунце ускоро обасјати, Ако га буде, и ако га не буде, Запосједају голубови, начичкани Један до другог, као за сеобу, Која је најављена али је нема. Изненада нешто их узбуни, Нагло се дигну, начине два-три круга Изнад зграде, слиједећи првог, Који зна ваздушне струје, Разлог овога наглог лета, све остало што је мени страно – Да би се поново окупили,

. . . . . . . . Ранко Рисојевић

Ојачани новим голубовима, Зналцима лета и страна свијета. Чекају сунце, да их угрије, На том високом крову Који гледам и гледам, Свако јутро, годинама.

Ђорђе Шћеповић

ПЕТА ПЈЕСМА О ДАВИДУ Давиду сам једном написао причу лошу, прилично лошу причу, а све што није бар савршено није достојно њега, њега као мртвака, њега као јунака текста, мог текста, текста који би могао да га спасе, не његово тијело, оно је већ цијело поједено и сварено у желуцима малих гмизаваца. Његово име Његову љубав васкрсавам

61-62

МРТВА ПРИРОДА Некад бих сликао мртву природу, рецимо, ваза на столу и у њој цвијеће набрекло од живота и снаге, јарко црвена боја и мириси који освајају собу. Некад бих то радио, али, авај, моји прсти нијесу вјешти, недорасли том задатку све што знају насликати јесу Мртви људи, саксија на гробу, и у њој цвијеће, као декор смрти, и мириси укрштени с устајалим воском

. . . . . . . Ђорђе Шћеповић

КАКО СУ ПОТКОПАЛИ КУЛУ ВИЉЕМА БАТЛЕРА ЈЕЈТСА Како само људи могу бити свирепи према књигама, старим, заборављеним издањима поезије, склоњеним у катакомбе градских библиотека, како само библиотекарке могу бити сурове док на рачунарима читају нови број модног часописа, оне мирно доручкују, оне безбрижно торокоћу уз трећу кафу, за то вријеме Виљемова Кула пропада, од мемле и тишине, Виљемова Кула у подрум угурана, из дана у дан ишчезава, њени темељи су моћни, од врлих мајстора изливени, али моћна је и пропаст катакомбе и малодушност лошег читаоца. Ко ће кога надиграти, уротници Кулу, или Кула њих, ко је од вјечности саздан, а ко од кварљивог меса и јефтине цигле. Улажем све своје нанаписано на храброг Виљема, Господара Куле!

61-62

КЛЕТВА Гониш ме, гоничу неуморни прекаљено шибаш леђа кукавичка црташ свједочанства једног давног Страха црташ напомене за будућу жетву на мојим леђима ко на пергаменту гониш ме, гоничу робова, гониш без предаха док у леђа плаха урезујеш клетву

. . . . . . . Ђорђе Шћеповић

НЕКОЛИКО ЛИЦА ЈЕДНОГ КАШЉА Како препознати један кашаљ и издвојити га, у мору других, не плашити га се, бити благ према њему људима објаснити да он није тако страшан да неће наудити. Како упознати сва лица једног кашља па са сигурношћу устврдити Да, то је кашаљ од лошег, јефтиног дувана, то је пак кашаљ од назеба, безазленог, али досадног назеба тај, е то је кашаљ јуродивих, то је кашаљ мртвих пјесника то је кашаљ од смрти, некад се рвамо данима, некад годинама, до измака снага Али крај је увијек извјестан, и ту нема неке велике мудрости.

61-62

Шабан Шаренкапић

НОЋ НА НОЋ “Трајат ће зидина још сто година” Е.Хонекер

Кад Шабовски Гинтер отвори врата Града и објави крај получењу Берлинског народа Проучисмо Ја и Шабовскога син Дову за душу Хонекер Ериха Вола у купусу Који не наслути унижених Чин над 155 км дугим стидом Валтер Улбрихт и његова влада Разјединили су Нијемце Дуваром срама А ноћас их Под Егоном Кренцом Саједини циглен од зидова прах Као рођаке им Очеве и оце спрам Жидова у кристалној ноћи – мржња (1989-2019)

. . . . . . Шабан Шаренкапић

ЦИПЕЛЕ ВРИШТЕ Када видје ципеле без власника Патике које се не крећу Које нема ко да носи Излудјели Амерички генерал Пред бараке Аушвица доведе Хиљаду из Вајмара становника Да виде на хиљаде хиљада Рашнираних с мртвих Ципела и патика Они окрећу главе и говоре: Ми нијесмо знали Ми нијесмо знали ципеле вриште: знали сте знали (2003)

61-62

ЈЕДНАКОСТ ХАЛНА поводњима за бесаних ноћи Кружиле су двојне патроле Са обје обале Од врата до врата Не да нас нијеме сачувају Од тумбака хушне воде И брзака Не да нас свадне заштите Од наших међусобица И лоповлука прекрађама Сиротињског хала једнакости миру и слободи

Него да чују Какве тешке клетве Упућујемо - држави јал Богу И ово је све Што - на срце руку времену прије рата рећи могу (1979-2019)

. . . . . . Шабан Шаренкапић

ИСПОВЈЕСТ САМЦА за Муја Мусагића Кажу да ја не волим природу Истина - да могу Из стана не бих никуд Прем је дом накарада мене Ужасавам се тупе множине Једнако као ширине дубине Стрмине висине Космос је праслика себе мора су за мене Сва мртва Ни на равном ми није равно кад звирнем у небо Чучнем у пољу држим се за травку вољети Свијет – значи: Из мноштва одабрати сламку (2001-2019)

61-62

Борислав Радовић (Београд, 10. март 1935 — Београд, 26. април 2018)

МИТСКА ПРИЧА оно доба кад су ткачи митова вукли митске нити, основ беху облик и начин глагола имати и бити.

Онда би вукли митске нити на сва уста и сва звона славили поход у забити разних змајева и грифона. На сва су уста и сва звона нарочито хвалили претке, тек потом борбе око трона, отмице, прељубе и сплетке. Посебно су хвалили претке, уносећи у митске свеске подвиге опасне и ретке, одговоре јасне и реске. Унели би у митске свеске нешто прљавог митског рубља; никад, међутим, без небеске подршке ни без родољубља. нешто прљавог митског рубља, знали су у то доба ткачи митова, прича није дубља али далеко дуже значи.

. . . . . . Борислав Радовић

КИНЕСКИ ПАСТИШ Било би то овде још најбоље решење: постати невидљив у мајском предвечерју. Проћи кроз плесаче и сести на тераси. Не климати главом, не смешити се ником. Пити штогод хладно, са доста мехурића што би светлуцали дискретно у празнини. Који пут отићи на пишање и узгред венецијанском се ругати огледалу. Бацити исправу и кључ са жутом крушком. Немати преграду у вратаревој ложи. никуда више не трагати за собом срећно изгубљеним у млакој помрчини.

61-62

ПРЕД БИБЛИОТЕКОМ Пред библиотеком у септембарско поподне двоје су се младих прошетали и стали под омањи јасен, у хлад. На пола речи, он хитну неку цму свеску: Узвитла се птичје у јасенову крошњу па слете, а за њом и једна сува грана. Он диже ту грану у нагну њом да туче отровницу свеску на трави, од свег срца. Нема шта, чист мадијски обред; лице не одаје да ли се ипак шали. Да ли је повез, тврди повез, пресвлаке можда одвећ црне за његове очи, под корицама крио њен дневник с два-три податка о коме другом; да ли белешке с којима су неки испит данас полагали или пали? Или је била каква књига, ствар душу дала за ломаче које пуцкетаху у прадавна времена кад су им очеви још квасили пелене; ако баш мора таква игра — слатка игра, шта ли — да има мирис дима?

. . . . . . Борислав Радовић

СХВАТАЊЕ О ДРВЕТУ Ти, који гледаш дрво како расте Или понире У окомитоме починку, који живиш ту двогубу слику Несвршену у њеном раздирању, Хоћеш ли умети Да не будеш ни мученик ни крвник, Само посредник, као и то дрво, Између мрака и светлости, свега Што јеси и што никад нећеш бити, Хоћеш ли моћи да сачуваш, једном Кад устреба и сам да се искупиш, Сву своју љубав за тај празник угља?

61-62

СЕЋАЊЕ НА УМЕТНИКА Сви што су умели да ходају по жици да се петама почешу за потиљком, скакачи увис, пливачи низводно, задриглих, увек препланулих лица с блеском нових зуба у старим досеткама, па криволовци и ловочувари: све сам цвет на скоруп се згомилао тамо; они који свакад дођу онима који ређе навраћају, и они који не би дошли због оних који ће из обавезе доћи, и они који тек долазе за онима који ће прерано отићи, и они који стижу први уз оне који се купе последњи… А он је стајао крај врата; и пушио, искоса ухватљив у једном огледалу… Тек што је бацио опушак, већ га није било у препуном салону.

. . . . . . Борислав Радовић

ПОГЛЕД ИЗ ДВОРИШТА Старе су кајсије већ готове. С пролећа олистаће једва још која грана. Не буду ли руже ускоро орезане, снег ће их поломити у корену. Жуте новине се на ветру плету као пас у ноге... У топлим крајевима воде се ратови; понегде падне влада. овде треба пронаћи грабуље, покупити лишће и малтером залити пукотине око куће, пре киша.

61-62

МЛАДА ЖЕНА С КЊИГОМ Док пије кафу и прелистава свешчицу неког џепног издања, цртане очи јој наглашава смешак, одсутан, као да сања. Ваљда и писца осећа блиским, заокупљена којом страницом дуже, не проговорив ни с ким, изузев реч-две с конобарицом. подигне ли кад трепавице да би се вратила цигарети, не дотичући ниједно лице поглед јој, хладан и брз, прелети преко столова. И тек што севну беоњачама, окусив кратку сласт дима, грезне у ту књижевну форму при руци, у недостатку, ко да зна, можда и неопходне духовне каде, док чека с доста малим изгледом данас поподне на каквог новог хотелског госта.

. . . . . . Борислав Радовић

МЛЕКО И МЕД Да нам је знати, теби и мени, чија је оно кућа у шуми, навраћали бисмо пред њен праг, трагајући за дупљом где се скупља мед, за вименом из којег се пушта млеко; ноћивали бисмо у њој чело уз чело: “близнаке језгре у коштици”. Да нам је сести, теби и мени, вечера за сто у оној кући, ослушкивали бисмо време како гребе и цијучући подрумом тумара, док између тебе и мене — као међ’ непцем и језиком — млеко и мед на трпези уливају присност у земљане посуде, уводе сјај бића у разговор очију.

61-62

БЛЕСАК УСПОМЕНА Већ су се увелико ратне последице блажиле, мада тетка ипак продаде златне наушнице из Цариграда. Одахнуло се што је почев од глади прошло оно страшно, баш тих дана би дат очев прстен за свињску маст и брашно. Све се спокојније сред зиме западало у сан уз јаук ветра, кад с огревом, наиме, оде мајчин сафирни паук. Убрзо, при замени стана, мораде планути у сваком случају дијамантска грана, док се још жалило за баком. најзад, како не би даље узалуд светлуцало ништа, дедине звезде и медаље нађоше пут до позоришта.

То доба, кад су пред привеском за кључеве сећања сама плавила тамни плиш свим блеском заосталим у кутијама!

. . . . . . Борислав Радовић

Илустрација: Силвија Богић

61-62

ЗУБЉА Срђан В. Тешин

МОЈЕ Баш како је то на једном месту рекао мој књижевни учитељ пријатељ Д. А. „страст не пита, страст узима“, у том кључу се, дословно, одиграло писање песме „Облик мога сна“. Могао бих причу о томе да започнем издалека, овако: постоји стварни свет који покушавам да разумем, али и свет у чију стварност постојање нисам посве сигуран, нимало га не разумем, али га непорециво осећам. Ти се светови, како то поетично кажу антички филозофи, разликују као сан од јаве. Питање је само да ли можемо увек бити сигурни шта је шта? Може ли се ходати ничијом земљом тих супротстављених светова? Попут псеудоОдисеја, који нит је будан нити спава, доживео сам такво необично искуство о којем бих на овом месту рекао неколико, надам се, добро одмерених речи. Тих каснојесењих дана у Уралској 44, на Карабурми, читао сам – поред испитне литературе из средњовековне и модерне филозофије – и дословно, књигу за књигом: Уликса, Тристрама Шендија, Час анатомије, Црвену коњицу, Гаргантуу и Пантагруела, Школице, Мучнину, Америку, Космикомике, Зенову савест, Изабране песме и кратке прозе Хорхеа Луиса Борхеса... Ова последња је у највећој мери подстакла моје краткотрајно поновно одушевљење поезијом. Посебно ме је охрабрило сазнање да славни Аргентинац није објављивао поезију пуних тридесет пет година. Готово цео један живот је прошао између 56

........СрђанВ.Тешин

публиковања две његове књиге песама. То ми је улило наду да бих и ја, након што сам годинама писао искључиво кратку прозу, једног дана могао да се вратим песништву. Тако је, можда не баш сасвим случајно на Карабурми, настало ових десет песама и то у једном врло кондензованом времену, препуном разједајућих егзистенцијалних сумњи и изазова. (Паде ми на памет да је и Д. А. – који је је у једном интервјуу духовито објаснио да је престао да пише песме, а писао их је на почетку своје књижевне каријере, онда када је схватио да ће постати имитација песника Раше Ливаде – такође написао, у широком прозном стиху, само десет наративних песама. Његова једина поетска књига носи наслов Десет песма и објављена је недавно. Позајмићу следећу реченицу од њега: иако смо се обојица посветили трагању за што сведенијим прозним језиком, нема сумње да се иза привида наших проза крије чиста песничка страст! А страст, као што је он већ раније закључио, не пита, страст узима.) тако сам се једне кишне суботе пробудио са ужасном главобољом. Обећао сам газдарици да ћу поткресати живу ограду која је оивичавала нашу уличну башту, у којој није успевало ништа осим корова и самониклих изданака липе, па сам се након мршавог доручка бацио на тај посао ком нисам био вичан, који нисам намеравао да одуговлачим или избегнем. Ипак сам некако, великим маказама, ошишао подивљалу жбуновиту ограду, а потом сам се, без икаквог ручка, одвукао у своју патуљасту, загушљиву и мрачну собу на спрату и обамрло се стропоштао у кревет. Недуго затим, чуо сам К. Није била сама. Стан су испунили разни звонки, мени непознати, гласови, по свему судећи, неколико младића и девојака. Приземље су, дакле, пустошили хајкачи на ловину. К. је, претпостављам, мислила да нисам у стану. Нисам имао воље, а ни снаге да је разуверавам у њеној заблуди. Био сам намеран да се правим да ме нема, да мирујем скривен у свом уточишту док ловци не посустану и не оду; укратко: покушавао сам да заспим, али то није било могуће од несвакидашње халабуке коју су правили ненајављени гости, који су распуштено лармали по кући. Одлучно сам стискао капке. Притискао их влажним длановима. Забијао главу у јастук. Вртео се по кревету као да играм пипиревку.

61-62

Да ли подстакнут том гунгулом или ко зна чиме, пред очима су напречац почеле да ми искрсавају разнобојне, неописиве фотосензације. Ушао сам, не својом вољом, у свет халуцинација за који у том тренутку нисам могао са сигурношћу да тврдим постоји ли или не. Да ли то ја будан сањам? Какав је то облик сна? Ничег у њему није било, потпуно је био испражњен од садржаја, облика и предмета, који као да су се истопили и сасвим нестали. Извесност тоњења у празнину, просто речено, паралисала ме је. Онда је почело. Угледао сам јаке боје – црвену, жуту и наранџасту – и ништа више. Пламено блештавило! Било ме је страх, признајем, јер нисам знао шта све то треба да значи. Биће да је хаотично стање у које сам упао подстакло код мене сексуалну жељу и изазвало одређену сексуалну реакцију. Након тог фуриозног, необичног и, напослетку, краткотрајног искуства, био сам потпуно ослобођен бола. Остао сам тако да лежим, блед зелен попут љуштуре исисане и поједене остриге. Напокон сам заспао, чврсто и без снова. неко доба ноћи пробудили су ме тихи уздаси и тешко дисање који су долазили из суседне собе. Нема сумње да неко, на само који метар од мене, води љубав и полако достиже оргазам. Упалио сам стону лампу, узео Изабране песме и кратке прозе Хорхеа Луиса Борхеса и почео да читам. Потом сам одложио књигу, узео папир и оловку, који су ме увек спремно чекали на сточићу крај кревета. Написао сам песму, готово без исправки, у којој су се мешали уздаси моје недостижне Пенелопе са симболима и сенкама мог недосањаног, мртвог сна у којем сам био све: и тигар и Хорхе и Одисеј, само нисам био љубавник вреле крви. К. никада није сазнала да сам песму „Облик мога сна“ писао истовремено док је она сладострасно уживала уз свог драгог. Временом сам се уверио у то да је њихова љубав – и данас, толико година након тог догађаја – једна од најпостојанијих ствари у овом делу познате Васељене. Једино што мене, читалац би цинично приметио – с правом, нема више у животу те изузетно паметне и лепе жене. Остао је тек „Облик мога сна“ као сведок једног минулог времена које призивам, чежњиво, као ватру док у ово зимско јутро посматрам хладну пећ.

........СрђанВ.Тешин

Облик мога сна (по Х. Л. Б.) Сад слушам како тигар из њених устију шчепао је за гушу тог љубавника симбола и сенки. Бамбусова шиљата копља одбачена у страну. Ватра не шепури сјајно перје из хладних пећи. Хајкачи дремају на Пенелопиним хаљинама. Лов је завршен, тако стоје ствари. Пустолов у потрази за стихом што баца на ливади спору сенку, Хорхе био је или Одисеј. Пенелопи, кобни тигар, вари своју ловину. Тај тигар вреле крви није чаробни облик мога сна: он је скоро стваран као реч с кичмом и дивним крзном. Од кога будни чувају, бдијући, тело мртвог сна? Срђан В. Тешин: Моје (одломак) Архипелаг, 2019.

61-62

Илустрација: Силвија Богић

Предраг Станковић

ГРАД […] има више блудница међу женама које никада нису спавале са мушкарцем, него међу онима које на тај начин зарађују свој хлеб.“ Тријумфална капија Ремарк Осим наркотика, смеши му се узаврели Берлин, узнемирујући сан уметника и жељних еротике и порнографије, колектор из чије жиже разлива се духовни и путени естуар, незамисливи обећани град за још једног копача надражаја и надахнућа са лицем искреног болесника. А болест је стање ума. Под облачним небом над задимљеним Берлином лако су се могли изгубити идентитет или прилика да се његов сурогат устоличи. Због свега што производи струју ил’ макар благим пламичком светлуца, велеградови никада нису у потпуној тами; још када су улице мокре, све је, као на пучини под месечином, још блиставије: егзотична илузија наџивота. Проститутке свих полова, оријентација и узраста лагодно су лучиле полне болести и серотонин у надреалном океану пивске и шампањске пене. Тај град је био једна од најпожељнијих могућих грешних дестинација. Варијете личи на позориште и обрнуто. Филм, театар и кабаре почињу грехом и егзистенцијом да се баве уз минимум цензуре и уз пригодну музичку пратњу. Разиграни музичарски прсти у биоскопима не знају да ће ускоро беспомоћно почивати у крилу. 61

61-62

Следи још једна неуспела улога некога ко је себе касније називао ликотворцем. На разговору у Театру ренесансе оставља неодређен утисак. Заменик директора одлаже одлуку о његовом ангажовању, заказује још један разговор на који Петер неће доћи због крварења и застрашујуће авети зване туберкулоза. Осим крви, тече и морфијум. Коку и сличне ствари, чега је наоколо било у изобиљу, чини се, није користио. Слуша приче о неком типу који се зове Брехт. Ту је негде и Вајлдер; пече занат као новинар и сценариста немих филмова. Након изласка из болнице окушава се Петер у другом позоришту. У џепу, каже Јангкин, преврће десет марака и препоруку. Тамо им више не личи на жабу, већ на пуноглавца. Кажу му да се попне на сцену и иза цвикера потражи Брехта; Б р е х т је пак трагао за необичним спољашњостима и скандалозним поставкама, избегавајући лепе стасите звездицепадалице, као и општа места поп-културе. Воде повољан разговор иза којег је, за почетак, стајала споредна улога жутокљуне будалетине. Пошто су се стекли сви предуслови, укључујући и испуњење Брехтових непрестаних захтева за дорадом текста Пионири у Инголштату, скандал препун секса погањења табуа најзад је домашен. Супротстављене реакције пљуштале су са свих страна, а примећено је и глумачко освежење, овога пута„bubooko“ (са временом ће постати и главоножац). Престрављен, Лоре је на подијуму једва на прави начин прочитао бурну реакцију публике. Изведен пред бунар жеља, бацио је новчић и у води угледао одраз новог одела; из џепа је сместа осунчана сума коју, по сопственом признању, није видео ни док је у банци радио. Биће да је био ироничан. Но, можда та прича о гомили новца има везе са хиперинфлацијом – неколико чувених фотографија из прве половине двадесетих приказују Немице што безвредним новчаницама ложе пећ; тај папир давао је више топлоте од горива које се у замену за њега могло добити. Било је тешко појмити домет и брзину још недоживљене кризе предвиђати наставак света. У следећој епизоди Вол Стрит коначно колабира 1929, а са њим ионако већ увела Вајмарска Немачка у којој су уметност и наука махнито листали, а многи Јевреји били водећи интелектуалци. Док са небодера у Америци људи скачу у бездан прожет опојним Гершвиновим мелодијама,

. . . . . Предраг Станковић

the living is not e a s y; нема нових кредита за Немце, али ту су стари дугови. Буја мицелијум комунизма и нацизма. Ово друго преусмериће ток берлинских порока. Као што би и оно прво, али прво се догађало другде. Нећете ви мени више снимати филмове о курвама, хомосексуалцима и јуродивима!

* Али снимаће у другим деловима света. Када је 1930. у Немачкој почео да се приказује На Западу ништа ново, дошло је до нереда и отпора, премда је књига већ доживела огроман, огроман успех. Лени Рифенштал каже да је њен покушај да филм гледа у једном берлинском биоскопу пропао, јер је одједном настао хаос: неко је наводно пустио у дворану гомилу белих мишева. Том је приликом чула да је читав опит дело извесног др Гебелса, њој још увек непознатог... Мени је отац причао да је са групом себи сличних мангупа – склоних омамљивању змија дуванским димом по оближњем, гмизавцима богатом брду (или би их пак пецали на неку крпу, са које не би могле да откаче зубе) – у недрима пренео позамашну популацију змија и ослободио је у биоскопском мраку. Шта је било на програму од црно-белог? Не сећа се матори мангуп. А шта се потом десило? Н и ш т а... Али иза сцене на којој је Лоре статирао, ништа се за трен утворило у садејство силних опијата: уговор, близина проблематичног Брехта ког је било тешко пратити и још теже задовољити, новостечено самопоуздање, обожаватељке, заљубљеност из дечачких дана у платнени лик, у старију, искуснију и школовану глумицу Се(си)лију Јозефину Ловски. Похвалне критике и морфијум... Крволиптање и болница имаху споредну улогу. Осим за новине. Процене уметничког рада биле су тада минуциозне и пратиле су и глумца из роле у ролу. Лоре се својим дволичним минимализмом успиње и кроз трагично и кроз комично. У приватном кутку романса: Јангкин је детаљно реконструисао, канда, прву романтичну шетњу са Селијом улицама Берлина; је ли то баш од толике важности, та променада која ће, додуше, дубоким рељефом означити многе животе; да л’ Харон и романса не могу

61-62

исти чамац; је ли реконструкција маршруте испретуране по нечијим сећањима заиста могућа... Освојена госпа, не обазирући се на сопствену каријеру, гура свог витеза напред, овога пута право пред Фрица Ланга иза кога је већ стајао Метрополис и који је имао прилику да гледа Пионире. Сви су они Бечлије и Селија ће на првом сусрету оставити двојицу мушкараца насамо; Ланг преплашеном Лореу каже да има још нејасан план за свој први звучни филм и да ће, ако овај не прихвати друге понуде којих ће сигурно бити, Петер бити звезда управо тог филма. Будућа звезда је неповерљива. Она себе не види на филму, био он нем или озвучен. Уосталом, он је човечуљак од метар и шездесет и пет. Али чекаће, не обазирући се на те друге понуде. И изгледа да никоме, ама баш никоме, никада неће рећи да је почетком те исте године (1929) већ одиграо улогицу пацијента на зубарској столици у једном од последњих аустријских немих филмова. У питању је Нестала (Die verschwundene Frau) а његовог имена нема на шпици. Затрпани филмски почетак неко ће ископати 1996. Glissando увис, како су неки приметили, можда је успорио и замутио савладавање глумачке вештине. Плућа такође пате – уз помоћ пријатеља одлази у санаторијум у Баденвајлер, где коначно може да заздрави и разабере себе у сопственом вишегодишњем талогу. Обавља веридбу са Селијом. Какве су то године, већ према типу коже коју носите: никада нећу заборавити неке сцене из Змијског јајета, ваљда јединог холивудског остварења Бергмановог... Радња се одвија у Берлину, у јесен 1923. године. Немци, потонули у тињу и безнађе, траже кривца за своју мизерију. Ко у кабареу – баш као у истоименом филму – ко на заједничком казану. Неки су већ тих година, попут Ернста Лубича и Мајкла Кертиса (Михаља Кертеса), отишли у Холивуд. Кабареа је било на с т о т и н е, и више су се пушили, за разлику од казана. Филм не приказује Хитлера који у том тренутку маршира са својим присталицама улицама Минхена, али експлицитно се види да је љуска јајета већ празна. Очај палаца. У једној сцени, главни јунак, амерички Јеврејин (игра га млади Дејвид Карадин, син већ поменутог Џона Карадина) бесциљно – још увек слободно – лута улицама у ноћним сатима и наилази на групу људи која

. . . . . Предраг Станковић

на калдрми спокојно транжира још упрегнутог коња. Утроба животиње испарава. Жена нуди Карадину свежу, топлу грудву меса. Не знам колико би ме милијарди марака она тада стајала. пристојним деловима стварног Берлина, на уобичајено чистим улицама, након што су прошли они који могу да приуште берберина и чистача ципела, остају попут отпадака да леже разнизане гомиле беспослених мушкараца, шака склопљених у диму лула и цигарета. Сваког петка стоје у дугим редовима за својих пет марака. На улици треба бити пажљив, никад не знаш кад ћеш налетети на опушак. Док завртиш курблом на ауту, пет марака више није пет марака. Ако одмах нисте платили кафу, она ће поскупети пре последњег гутљаја. Река изгледа чаробно под својом испарином, али за несрећне очи чаробност је неприметна или је барем у питању обична, смрдљива баруштина у којој нема живог света. Механичке лутке по излозима забавно обављају свој монотони посао. Комунистичка и нацистичка младеж макља се по улицама у по бела дана. Подне... Радничка класа, дакле и коњи, ручају. За разлику од људи, они су још увек кориснији. Макар да одвуку погребна кола.

Предраг Станковић: Надница за Харона (одломак) „Benefarm“, Лесковац, Фестивал књижевности „Think Tank Town“, 2017.

61-62

ДАНИЛО КИШ-ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ Милан Милишић (Дубровник, 6. српња 1941. - Дубровник, 5. листопада 1991.)

HOMMAGE A ДАНИЛО КИШ “Сваки је човјек дужан да на себе прими бол и муку свијета и других људи, да подијели њихову судбину”. Никола Берђајев: ДУХ И РЕАЛНОСТ “А ти Данијеле затвори ове ријечи и запечати ову књигу до пошљедњега времена: многи ће претраживати, и знање ће се умножити”. Књига пророка Данијела, 12, 4 књижевном животу срео сам двојицу чије су норме обавезивале и страшиле, чије је лудило било опојан програм и лијек души; зрачили су скромност и детињску ведрину; али и гордост, некакву мрачну бригу за текст која у њих бјеше увијек нешто више од бриге за литературу; обојица су ме грдили и насмијавали остављајући ми да сам тумачим њежност грдње и гркост смијеха. Обојица са истим именом старозавјетног пророка; не помишљам да ће овај, који је сад мртав, убудуће бити мање са мном. 66

. . . . . . . Милан Милишић

Не хтједе оброк од јела царева; ако му је дар био дарован за свој се морал морао изборити; сам. Био је висок, није стајао чврсто на земљи. Бјеше му дато да разумије утвару и сне, а чему је требало мудрости да буде бољи од врача и звјездара. Пред ликовањем свакидашњице очитовала се његова непокорност; бринући за заједничко спасење није држао важним мислити на властито. својим становима доимао се као гост, као да му од стана достаје посједовање адресе. Нигдје није био у туђини осим у својој туђини, у оном расипајућем свијету што га је сабио у себи. Површно је удисао зрак; неумјерено духовност, и дим. Рекао је: за писца не постоји алиби, никад, никакав, ниучему. оному што га се тицало исказивао је сасвим некршћанску страст, а сад кад размислим видим да је био сироти монах. Кад би ударио руком о стол, стол се ломио; не од снаге ударца, већ од снаге његова увјерења. Радио је предано за Некога тко не трпи лаж. Прст је његов на ретку књиге био као мач, и био је тад страшан у лицу као анђео Господинов. Тешко је том немилосрдном суцу, том екстерминатору контрафе, присподобити доброхотност и наивност, женскост и мекоћу живог Данилушке. Колико је могао помагао је другима; колико је могао одмагао је себи.

61-62

Жене и текстови које је он вољео заувијек су добивали нешто свечано од његове љубави. Пио је ма које смеће јер му је друго било прече од ужитка; једне ноћи одлучио је да се опија водом. Нисам се усудио окусити ту воду да не искушавам, без пријеке потребе, извјесност.

За једним ће столом многи лагати, домишљати се како би нашли што да му забаве; али не могаху наћи погрјешке. Судили су га по закону Медском и Перзијском али он је био увјерљивији од лавова; јер није учинио зла. ријечи свемоћи бит ће још у устима царева земаљских а Данилове ће бити записане у књигама. Био је близак Истоку и Западу; био је ужаснут и побиједио је ужас; сада је у кући чији су прозори отворени. неиздржљивом осјетљивости, с болном потребом прецизности, Д.К. је био чист анакронизам; нека врста залуталог витеза из времена када се племство мјерило само полетом духа и узвишеношћу циља. Усуђујем ли се уфати да је можда антиципирао неке будуће људе о чијој доброти, жестокој истинољубивости, и душевности, тешко да можемо имати стварне предоџбе?

Да сам му могао што украсти док је било времена, изабрао бих његов дар за неозбиљност гдје је озбиљност била преузетна, ругање себи, храњиву крепост смијеха. * Од онога што нам је Данило намро учит ће се; што је Данило чинио разумјет ће се. У тому, предност оних што су га познавали вољели никаква је. Ако у предности не бројимо сјету што их је допала да је међу се раздијеле.

Дубровник, 23.10.1989.

Иван Ивањи

ЖИВОТ НАД СВАКОМ РЕЧЕНИЦОМ

“Ти плаћаш вино, ја имам рак”, рекао ми је када смо се средином осамдесетих срели у Дубровнику. Касније ми је рекао да је призвао болест у Енциклопедији мртвих. У последње време често размишљам о перфекционисти и пијанцу, од оца Јеврејина мајке Црногорке, који је волео две жене, о генијалном писцу који је волео да преводи, Данилу Кишу. Млади словеначки књижевник Митја Чандек ми рече да у његовој средини највише цене Иву Андрића и Данила Киша. У првом тренутку сам се зачудио како су се Андрић и Киш нашли у истој реченици. За мене су они два века, две генерације. Два света. Схватио сам да је Митја са свог становишта у праву. За њега су обојица однекуд из плусквамперфекта, из историје књижевности. Године 1954, у време док су Андрић и Крлежа за мене били као полубогови, Савез јеврејских општина Југославије је расписао конкурс за најбоље књижевно дело са јеврејском тематиком. Понавља се сваке године све до дана данашњег. За 1960. годину су за чланове жирија поставили надреалистичког песника Љубишу Јоцића, Арона Алкалаја, Зорана Ђорђевића, Јулију Најман и мене. Зашто су узели мене, клинца? Ваљда због тога што сам објавио свој први роман Човека нису убили, у Југославији једну од првих, ако не и прву, белетристику о холокаусту, па сам у то лудо време одмах постао некакав “стручњак”. Конкурс није био ограничен на Јевреје, то се јасно види и због српских имена у жирију. Радови су стизали анонимно. Не сећам се колико их је било. Много. Међутим, у погледу прве награде за роман уопште

61-62

није било дискусије. Један рад се толико истицао да смо сви знали да је то прави писац. Питали смо се да ли је то неки већ познати литерата који је одлучио да заигра овде због високе новчане награде? Били смо веома радознали. Када су коверте отворене, испоставило се да је аутор дела под називом Псалам 44 био непознати млади студент који се потписао као Данило Е. Киш. На додели награде смо се и упознали: висок, трапав, неошишан, збуњен, скроман. Био је само шест година млађи од мене, али ја сам већ био објавио три књиге песама и један роман. Чинило се да се Данило чудио што смо сви толико задивљени његовим радом, а сам је ваљда био задивљен наградом од 60.000 динара. Не сећам се тачно тадашњих плата и цена, али то је било за нас, а поготову за њега, много новца. Како сам тада могао да наслутим да ће име тог срећног момка једног дана изговарати у истом даху са Андрићем? Занимљиво је да је на истом конкурсу, али за приповетку, Филип Давид добио другу награду за причу Ужас у висини од 40.000 динара. У званичној објави су написали Давид Филип, не Филип Давид. Нико тада није ни слутио да ће и он стати у ред највећих. без провере сам сигуран да је јединствен случај да на једноманонимномконкурсуједнерелативноневажнеорганизације буду награђена двојица непознатих, веома младих аутора, који ће касније добити најзначајнију књижевну награду на нашим просторима, Нинову награду за роман. Ја овде нећу писати због чега се Киш касније одрекао те награде, о томе се доста писало доста ће се писати; само бих да се осврнем на наше сусрете и сарадњуипонештоувезисаДанилом,наштасе,помоммишљењу, не обраћа довољно пажње. ПЕРФЕКЦИОНИСТА: Доста у последње време размишљам о Данилу, због тога што се приближава 15. октобар, годишњица његове смрти, двадесет осма по реду. Да је дуже поживео, уверен сам да би добио Нобелову награду за књижевност, па бих могао да се хвалим не само да сам познавао тројицу Нобеловаца – Иву Андрића, Хајнриха Бела и Гинтера Граса – него и да сам учествовао у откривању четвртог – Данила Киша. Нобелову награду ваљда не би вратио као што је то учинио Сартр. 70

..........ИванИвањи

Готово истовремено смо 1967. године као књижевници од Града добили станове на Вождовцу и постали комшије. Тада смо се понекад виђали породично, посећивали, али нисам био у његовом интимном друштву, јер је он био кафански човек, волео је да ноћи проводи са пријатељима у разним међу уметницима популарним локалима, пије и пуши; увек је исувише пушио и то му је сигурно скратило живот. Ја нисам могао, а ни хтео да га пратим, у кафане сам ишао да једем, а не да се дружим. Ипак је увек налазио времена и да ствара; читао је на неколико језика, усавршавао образовање. Вероватно је у то време ипак волео да се дружимо и због мађарског језика, био му је не матерњи, али “очински” језик. И Крлежа и Милош Црњански су волели да причају са мном на мађарском. Једном приликом сам га завитлавао: “Нисам упознао твоје родитеље, али чини се да си леп на оца, а вредан на мајку…” Алудирао сам на то да се говорило да су Јевреји ружни, Црногорци лењи; отац му је био Јеврејин, мајка Црногорка. Наставио сам: “Замисли тек шта би било да си леп на мајку, а вредан на оца…” Наљутио се: “Ко каже да сам лењ?” Није био лењ. Његов литерарни опус је што се тиче белетристике релативно танак, ако се не узму у обзир есеји и преводи, али је савршен. Радио је на свакој својој материји док не би био задовољан, а да Данило Киш буде задовољан било је потребно да се дуго седи над сваком реченицом, размишља о свакој речи. То знам јер смо два пута сарађивали на преводима поезије са мађарског језика. Данило и ја смо најинтензивније сарађивали док смо састављали избор песама Шандора Петефија, који је изашао из штампе 1969, и на антологији новије мађарске поезије 1970. године. Петефи је један од највећих мађарских песника; родио се као Александар Петровић, матерњи језик му је био словачки – прави панонски лик, бар у том погледу ваљда смо били њему сродне душе. Хтели смо у релативно малој књизи да га представимо нашој публици и да та књижица истовремено буде антологија старих превода његове лирике на, данас бих рекао, наш заједнички језик, јер смо узимали старе преводе како из Србије тако и из Хрватске.

61-62

То је био дуготрајан и исцрпљујући рад, стално смо се договарали и усаглашавали око нечега. Песме, за које смо сматрали да недостају у таквом избору или да су раније лоше преведене, ми смо препевавали, понекад обојица исту, па смо се договарали коме је боље успело. Огромна је штета што све те белешке и покушаје нисмо сачували. Антологију новије мађарске лирике направили смо заједно са Иваном В. Лалићем. Откуда Лалић – он је одлично знао многе језике, али на мађарском само две-три псовке. Данило и ја смо сматрали да је он далеко најбољи версификатор, да нико боље од њега не осећа оно неописиво, што бисмо могли да назовемо духом језика. Кад бисмо имали проблеме у погледу рима, ритма, рекао бих, боје, духа стихова, превели бисмо му песму дословно, читали му на мађарском да би осетио ритам звук, а он је налазио феноменална решења. Жао ми је што те две књиге – прва у издању Рада, друга Нолита – ни антикварно више не могу да се нађу, понекад само половне преко интернета – штета како због Данила Киша тако и због мађарског песништва које смо ту представили. ПРЕВОДИЛАЦ: Данило је пре тога, већ 1961. године, у издању новосадског издавачког предузећа Форум објавио три двојезичне књиге: Крв и злато Ендреа Адија; Ноћ предграђа Атиле Јожефа и Стрмом стазом Миклоша Раднотија. Песме су једна поред друге, стих поред стиха, на једној страници штампане у оригиналу, на другој у препеву. Ликовно су те књиге препева тада тек двадесетпетогодишњег писца опремили Иван Табаковић, Мића Поповић и Стојан Ћелић, врхунски сликари тог доба. Не знам колики им је био тираж, вероватно релативно мали. Подсећам на та изванредно лепа издања јер заслужују да се направи репринт. Данило Киш је био сјајан преводилац, уживао је у томе да литературу коју је волео обуче у рухо другог језика, због тога је и уложио толико времена у сарадњу са мном. Трагање за правим изразом приликом превода поезије мучно је док траје, али славодобитно ако успе. Библиографија Данилових превода са руског, француског, мађарског и понешто са немачког језика је толика да би била дужа од целог овог чланка када бих је набројао.

..........ИванИвањи

На неки начин сам му се одужио тако што сам касније на немачки језик превео Енциклопедију мртвих (1986) и Ране јаде (1989). Имам пред собом Енциклопедију мртвих на немачком са белешкама написаним оловком на основу наше анализе мог превода; упоређивао га је са оригиналом, али и са преводима на француски и на мађарски језик. Преводи даровитих аутора никада нису дословни, а понекад аутору дају идеје и за мале измене оригинала. Бертолт Брехт је драму Живот Галилеја написао у Америци за време рата, праизведба је била на енглеском у Холивуду. Када је добио прилику да је у Берлину сам режира, затражио је дословни превод са америчког на немачки и на основу тога саставио коначан текст. Кишове примедбе биле су намењене за евентуално ново издање. Све што је записано меком оловком, бледи, нестаће. Нисам био упоран ни у чему у довољној мери, па ни у превођењу Данила Киша на немачки, али ни Гинтера Граса на српски. Киш је на немачком језику у одличним, верним рукама Илме Ракузе, швајцарске списатељице, чији је отац био Словенац, мајка Мађарица, полиглоткиње, идеалне личности за чување Даниловог дела на том важном језику. РАК: Ређе смо се виђали када је прихватио посао лектора Француској. Говорио ми је колико му је тешко да се одлучи између Београда и Париза, а није тајна да је био растрзан између разведене супруге Мирјане Миочиновић и доцније партнерке његовог живота Паскал Делпеш. “Убићу се, јер волим две жене!”, рекао ми је једном патетично. Једног летњег дана случајно смо се срели у Дубровнику. Моја жена и ја смо годинама летовали у Будви, али смо имали обичај да макар на један дан одемо у најлепши град на свету да бисмо јели каменице и пуњене лигње, које су у ресторану “Преко” припремане на непоновљив начин. Не знам тачно које је то године било, вероватно средином осамдесетих, када смо срели Данила и Сашу Голдмана, који је у Паризу направио каријеру као редитељ пре свега рекламних спотова. Седели су у Градској кавани на тераси окренутој према Страдуну и махнули нам да

61-62

приђемо. Иако је било рано послеподне, били су већ поприлично пијани. Чим смо сели, Данило је наредио: “Наручи нам још једну флашу вина.” Чинило ми се да су већ довољно попили, али сам рекао: “Ти си славнији писац, ако ће неко да наручује онда ћеш то урадити ти!” Рачунао сам да га келнер више не би ни послуживао. Одговорио је: “Ја имам рак, ја ћу умрети, ти наручујеш!” Нисам му поверовао, могао сам добро да замислим да се спрда на тако бизаран начин. Рекао сам му да не треба да се игра са таквим стварима, он ме убеђивао да говори истину, Саша се није мешао, а док смо се ми препирали моја Драгана је наручила вино. Тек после сам сазнао да је већ имао дијагнозу рака плућа, па ми се накнадно наш сусрет учинио прилично језивим. Вратили смо се на тај сусрет у Београду, у мом стану, анализирајући Енциклопедију мртвих. Данило ме је упозорио на крај приповетке, по којој је наслов добила цела збирка. Лик о коме се ради, Петровић, нервира се због мрља које се појављују његовом купатилу, прекрива их бојом, али се увек наново враћају, па их он замаже тако да личе на цвет. После тога почиње да слика, а стално се враћа на исти флорални облик. Пошто умре од рака, лекар на обдукцији констатује да рак, који га је убио, има облик цвета, који је стално цртао. Крај приповетке је снажан и импресиван, а Данило ми је тада рекао: “Тако нешто нисам могао да напишем некажњено. Због тога умирем од рака.” Тада сам га видео последњи пут. САХРАНА: Данилове књиге нисам имао у рукама после тог разговора, значи скоро тридесет година. Сада сам их поново читао, и на немачком у свом преводу, и тек сам сада схватио колико су то велика дела у оквиру целокупне светске књижевности. Написани и штампани текстови се, наравно, не мењају, али се мењамо ми, па тиме и наш однос према њима. Догађало ми се да неку књигу, коју сам некада веома ценио, доживим као кич поново је читајући, или да више пута мењам мишљење. Кад сам први пут прочитао Смрт у Венецији Томаса Мана, био сам одушевљен, кад сам видео филм направљен по том делу, а Бењамин Бритн написао оперу по том роману

..........ИванИвањи

средином седамдесетих година, учинило ми се да је то неспретно иживљавање потиснуте хомосексуалности. Али кад сам прошле године поново узео Томаса Мана у руке, схватио сам да се баш то што ме је некада одбијало мора оценити као генијално. Кад сам први пут читао неке књиге Данила Киша, млађег колеге, знао сам да су добре, али не колико су заиста сјајне; када сам их преводио, борио сам се са сваком реченицом, трагао за погодним речима, нисам размишљао о њиховој вредности. Тек сада сам заиста схватио њихову величину. Нисам био у Београду кад је Данило Киш сахрањен по православном ритуалу. У његовим делима нема назнаке блискости православљу, а много сликовитих описа јеврејства највише, али не искључиво, кроз лик оца. Несумњиво је крштен то га је спасло концентрационог логора и вероватне ране смрти, јер су мушку децу из мешовитих бракова одводили са очевима. Крштен сам и ја, само што мени то није помогло, мене су одвели у концентрациони логор. томе Данило и ја никада нисмо разговарали. Не могу да објасним, али чини ми се да је тај чин опроштаја од његових земних остатака, а поготову оно што је владика Амфилохије изрекао над његовим гробом, имало нешто од атмосфере коју је Данило створио описујући погреб проститутке Маријете у Хамбургу. Уверен сам да би се он сложио са мном. У том погледу пада ми на памет сахрана Мирослава Крлеже у Загребу којој сам присуствовао. Говори и цела атмосфера подсећали су ме на његову песму Над отвореним гробом тужни зборе. Ако немате Крлежу при руци, лако ћете је наћи на интернету, исувише је дугачка да је цитирам целу, подсетићу само на завршне пророчке стихове кад се велики писац гадио: “… тог нашег стања, кад су сиве хуље банчиле по књизи нашој дуге ноћи пијане и кад је глупост безглавих реченица пузала по нама као стјеница”.

VREME | BR 1397 | 11. OKTOBAR 2017.

61-62

Михајло Пантић

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ: ДАНИЛО КИШ, НЕКАД И САД Иако спорадично оспоравано за пишчевог живота, а после њега, његово дело стоји и данас као једна од вршних тачака српске модернистичке књижевности последње четвртине прошлог века. Кишов опус је, у крајњем збиру, стваралачки резултат достојан сваке читалачке и аналитичке пажње, како због естетске вредности, односно пуне стилске и поетичке искристалисаности, тако и због етичке доследности и принципијелности. Ово последње нарочито стога што је Киш писао у временима када је књижевност, стојећи наспрам идеолошке забетонираности света, била много важнија и значајнија него данас, када улаже силну енергију да себи пронађе и неку другу друштвену функцију осим забавне, али јој то баш и не иде најбоље од руке. Како је сам говорио, аутор „Баште пепела“, „Раних јада“, „Пешчаника“, „Гробнице за Бориса Давидовича“ и „Енциклопедије мртвих“ писао је „упркос свему“, упркос сазнању о коначној безизгледности сваког стваралачког напора. Тај и такав напор не доноси било какве прагматичне резултате, али искупљује појединца и даје смисао људском постојању – живети као човек, то је највише што човек може. Ево и мало личног сведочења: недвосмислено знам да је Данило Киш био један од писаца од формативног значаја за моју генерацију која је у време полемике око „Гробнице за Бориса 76

. . . . . . . Михајло Пантић

Давидовича“ улазила у књижевност. Пратећи ту полемику ми смо се, свако на свој начин, учили како треба мислити о књижевности, како обликовати и изрицати одговарајуће аналитичке ставове и, не у мањој мери, како обликовати сопствену поетику. Фикционални део Кишовог опуса је у годинама обележеним новом трагичком провалом историје добио извесну патину, како због нових слојева историјског искуства, тако и због промене самог начина писања. Данас се пише брже, више, површније, махом о тривијалној свакодневици чију слику обликују многобројни медији и у међувремену изнађени видови електронске комуникације. Књижевност је, међутим, и даље етички загледана у стварност, или би бар тако у некој хуманистичкој пројекцији коју иморално оспорава наше доба требало да буде. о томе је говорио Данило Киш, приповедајући и о сопственим и колективним траумама, које су увек последица погубног рада политике али и људске (ауто)деструктивности. Током година које су невесело остале за нама, и којима смо сведоци, променило се много тога у пријему и разумевању Кишовог дела. Његове књиге постале су део школске лектире, а Киш је сам, упркос својој некадашњој тврдњи да има мало читалаца и да сви они одреда личе на њега, постао читан, превођен и врло издашно тумачен писац – нема године да се, уз нова издања, не појави нека књига, зборник и низ текстова посвећених питањима ауторске поетике. Све побројано, с једне стране, сведочи о промени рецепције и потврди значаја Кишове уметности, а са друге и о промени начина разумевања књижевности у овом времену, у којем, право говорећи, књижевност нема ону критичку, па ни етичку важност какву је имала у временима његовог непосредног стваралачког деловања. Осим језичке избрушености и естетске пуноће Кишових прича, романа и есеја, односно складне равнотеже фикције и поетичке, есејистичке самосвести, данашњим читаоцима који нису подлегли искушењу медијски убризгаваних бестселера, а таквих на срећу и даље има, може бити занимљив начин на који

61-62

је Киш решавао однос поетике и политике (једно без другог не иде). И, потом, не у мањој мери, како је у окриљу века који је измислио логоре и тоталитарне идеологије у процесима фикционализације излазио на крај са личним траумама, са „горким талогом искуства“. Такође, не треба, посебно данас, када добра књижевност мало кога обавезује, заборавити ни Кишово стално позивање на одговорност, али и на субверзивност чина писања и, посебно, на корозивну интелектуалну сумњичавост, као и детињу радозналост која одређује пишчев однос према свету и подстиче га да смишљањем паралелних језичких светова којима се огледа овај наш, један једини свет, узалуд не проћерда своје земаљске дане. том смислу Кишово дело чува трајну актуелност. https://www.danas.rs

. . . . . . . Михајло Пантић

Илустрација: Силвија Богић

61-62

СВЕТИ ДИМ Волф Вондрачек

ПЕСМЕ

*** Целог живота је био луд за својом женом. И на самртничкој постељи био је још луд за њом. И она би још увек, као сад, притом поцрвенела. И зато што му се свиђало оно што види, последњим атомом снаге разбарушио јој је још једном косу, као што је то рукама волео да чини целог живота.

. . . . . . . Волф Вондрачек

*** Шта би била љубав без тог расцепа Од горе до доле Не би имала смисла кад би било поузданости Без охолости она не успева Без греха пада у заборав Без опроштаја је незамислива Без скрушености Неупотребљива

***

I Хоћеш да знаш како је то са љубављу? Ње или има или нема. Најбоље је да се човек помири с тим без размишљања не смета својим мислима ономе који не размишља. И опрез! Љубав никад није гладна, али увек отвара уста. II Затвори очи, јер љубав не сличи никоме, ниједној жени, ниједном мушкарцу. како је ипак лако побркати је са обома.

61-62

ЉУБАВНА ПЕСМА одличној си форми, о да да, јеси. Ти си увек у одличној форми кад лети перје. Овог пута је Буда тај који лети и то у зид, тај Буда величине шљиве који се одбија о зид и котрља се полако назад, директно између твојих ногу. И ти стојиш ту, раширених ногу, дакле у апсолутно одличној форми, сагињеш се, што такође волим, узимаш Буду са пода стављаш га опет поред лака за нокте и кажеш нам обојици: битанге једне.

. . . . . . . Волф Вондрачек

*** Све је почело тако што сам јој се допао зато што сам се уклапао у мисли које су јој се допадале

*** Хоћу да прођеш поред мене да ме волиш не окренувши се за мном. Не памти ништа осим љубави. Заборави мене.

61-62

ПЕСМА О ЉУБАВИ Лежали смо, лењи од љубави, још увек у трави и лишће се већ бојило над нама. дрвеће је већ оголело. Видео сам небо, и више него што сам желео.

Не, са овом љубављу доле небо никакве везе нема. Узео сам шаку пуну земље Када си рекла: та земља што ти је у шаку стала то бих ја најрадије постала.

. . . . . . . Волф Вондрачек

*** Тако настаје љубав – једног испразног дана као што је овај без иједне једине речи.

*** Она је плакала исплакала целу чашу. А он је, да би је утешио, чашу испио.

*** Није је више волео. Видео је на њој да је није више волео.

61-62

ЉУБОМОРА Седео сам ту и био љубоморан. Био сам љубоморан као некакав здепасти Мексиканац. Био сам болестан од љубоморе и умишљен од самосажаљења док ми је жила куцавица бацала сенке на зиду. Морао сам да одем одатле – вратио сам се тек следећег јутра. тамо је седела она – љубоморна, болесна од љубоморе и гађала ме меканим јастуцима. Хтео сам да јој све објасним, све – осим једне ствари: да сам и сам био исто тако љубоморан. зато сам почео да лажем све док ускоро цела прича није постала бесмислена – потом је она спаковала кофере. Те ноћи била је нежна говорила како ће ме једног дана убити. И ја сам био нежан и рекао сам како ћу и ја то исто да учиним.

. . . . . . . Волф Вондрачек

ЉУБАВ Мислила је тада да је љубав јединствена зато је волела само једног јединог. То се променило кад је та љубав престала почела љубав према једном другом. Онда је срела још многе неке од њих волела, а неке заборавила. Од оне јединствености остало је исто оно што је и онда мислила.

61-62

ЗА МОЈУ МАЈКУ Од Сезанових јабука она би направила компот – све то на њу не оставља превелики утисак, све док нису разјашњена следећа питања: ко кува, пере и брине се о мом детету? То има предност у односу на било какву уметност. „А кад ја умрем”, пише ми, „шта ће бити онда?” Од новца који ми прилаже за један добар ручак купујем цигарете и папир, пушим и пишем и волим је. Она је моја сељанка која зна где су понори мојих узлета. Живот би морао да изгледа баш тако – сваки неуспех се окончава домаћим колачем.

избор, превод са немачког и белешка о писцу Јелена Радовановић Литература: Wolf Wondratschek: Lied von der Liebe, dtv München, 2008 Wolf Wondratschek: Gedichte/Lieder, Zweitausendeins Frankfurt am Main, 2003 88

. . . . . . . Волф Вондрачек

Илустрација: Силвија Богић

61-62

КРАЈИНСКИ ГЛАСОВИ Катарина Фиаменго Алиспахић

ТУРИСТИ ТУРИСТИ Морамо једном да одемо у Напуљ Убрзо Не знам да ли Напуљу дува југо и да ли је безбедно тада бити на обали Волела бих у Напуљ Знаш, време пролази тик-так и тако даље вулкан касни касни већ доста Морамо да раселимо Напуљ у неком тренутку под хитно и волела бих пре тога да

Катарина Фиаменго Алиспахић

видимо Напуљ Диван је природа нема разумевања за вештачке творевине ма колико биле лепе и људима значајне Веома, веома желим да видимо Напуљ и Везув нису ли вулкани величанствени и вредни страхопоштовања ах та природа и зато послушај ме хајдемо, идемо да видимо Напуљ и да кажемо свим тим људима чувајте се себе и људе око

себе, ви сте вреднији него Напуљ Везув вас посматра и ћути засад Напуљ не ћути у њему буја живот који се снађе и на најсуровијим местима и расте упркос здравом разуму зато морамо обавезно да видимо Напуљ, сада разумеш, зар не?

61-62

П.М. Јефтина градња не може да се угреје Зидови се разбацују порозношћу најеженим телима разносимо површна осећања home delivery free of charge Знојаве дланове хладим на прозору не хватам пахуље Када укључим вешмашину осећам се мало боље нека физика ипак ради за мене

Катарина Фиаменго Алиспахић

2Д

јапанским сновима наши покрети су сигурнији Уских кукова Дугуљастих удова Огромних очију Наше мисије имају свој ток наши фетиши имају свој вентил После буђења све је мање занимљиво Ја немам мачије уши ти немаш реп обоје немамо појма шта би загрљају јастука настављамо авантуре

Свако у својој аними Далеко од очију далеко од Јапана са сакуром само од лего коцкица

61-62

(неки људи Јапану свесно бирају јастуке, људи било где бирају и много горе ствари)

ПРОЛЕЋЕ

Где су нестале биљке из мојих песама Дубоко испод стихова о асфалту води и пролазним глупостима Јурећи неку поенту речима и људима тражећи оно што је заиста битно Само су се повукле неприметно драцене, баобаби Аманита мусцариа фрезије и љубичице

Катарина Фиаменго Алиспахић

Лаванда заборављена по острвима Дрвеће још понекад продре у редове корење подигне темеље (кућице за бубе птице однесу покоју победу) где је ту смисао Када март постане весник вируса, алергија и умора Зар је у томе смисао

61-62

ПОБЕЋИ ИЗ ШЕРПЕ Јунски дани донели су коначно сав пакао лета кише приде Постали смо жабе Котрљамо једне исте приче гадни и знојави гацамо у плићаку Ово време барем погодује инсектима једу нас бубе једу нас комарци лабилне особе скинуле су ланце Креке-крек У скоковима изнад свих битних ствари сањаримо о мору – миру и пучини Секу нам дрвеће под прозором

бетон расте са температурама вода се греје вода се греје вода се греје Креке-крек

Миодраг Златковић ОПРОБАНИ РЕЦЕПТИ / УПУТСТВА ЗА УПОТРЕБУ

Лудачка кошуља овде шију најбоље кошуље по мери ... баш добро утичу на дух Оних који стрпљиво прихватају себе

Сазнање када се поново родим тачно ћу знати како ћу живети ...биће то још једна усрана комбинација

61-62

Дилема мени живе две жене оне су добро ... а како сам ја

Жилијети по доласку са Н.Зеланда) једном сам те пустио да не препознаш свој град ... и никад више можда, следећи пут, нећеш препознати ни мене

Избор данас сам планирао да кољем пилиће... одустао сам отишао у Библиотеку заклао своје песме

. . . . Миодраг Златковић

Опробани рецепт много смо се драли један на другог ... а тако се лепо миримо у кревету

Посета то није болнички кревет: на једној страни Ти на другој Ја ...ето клацкалице да ме разоноди

61-62

У ургентном, бесплатно сви смо уредно обријани ...чак и младић кога журно односе у црну врећу

Погрешна комбинација некако сам смогао снаге да те не упознам ...никако ми се то није допало

Родни град осветљава ме Ђорђе С. певам Мокрањца ратујем с Вељком живим мртвим људима …. ах, да ту је и моја жена

100

. . . . Миодраг Златковић

СНИМА СЕ ФИЛМ О РАЊЕНИЦИМА Препарирани хероји гласно пожеле јаук задржавајући искасапљено лице на претешком сценарију. Режисер саветује уверљив начин кретања кроз минско поље, одважне главе под етикетом јунаштва. Питање је веродостојности револуције, знате Други су скакали у даљ а ми снимамо филм о њима. Додирнимо раскрвављену моралну равнодушност успехом.

101

61-62

TRICHOMONAS V. добро вече ја сам у главном граду Француске Рекао сам није добро спаковати станице у воз, Ајфела спомињати,заклињати се у незбринуте,збринути изненађење није добро донети из музеја воштаних фигура ишчезле психолошке функције, променити свет на поглед, AIDS оспорити, понудити боље решење, решити телесну укрштеницу није добро да смрт тражи инструмент ( самоубиство се нудило као сезонско снижење ), заборавити где станујеш, коме отвараш Врата, вратиш ли се није добро безобразну муву убити на завеси, завести медицинског брата, уличног милиционера, градоначалника није добро привући песмом о Помиловању, купити спреј за чишћење људске душе, оставити оне који те воле, волети умало заборавих добро је опростити њена намерна и ненамерна погрешења, сачувати је од сваке ђаволске смицалице, очистити нечистоту, излечити болест, даровати здравље и крепост њеном телу и души

102

. . . . Миодраг Златковић

САЗНАЊЕ оче, ружно је што си мртав, јер си најбрже заборављен. А и не остављају се људи тек тако-овако. Могао си намерно да се накашљеш, одглумиш сцену у дворишту, оставиш знак од важности. Лакше бих разумео потребу за ослањањем на самога себе, доследност старости коју треба наградити ма колико болна била; ружно је кад су рекли да си жив-а погрешили су, јер се пролазност вечности није приклонила. Сада верујем да се не бојиш светлости која те испуњава, док посматраш моје прсте на фрули како беже од рупа и опкољавају те мелодијом.Одустајање од тог покушаја је нестајање; ружно је што само ја остајем, чак и јачам прихватајући у исто време и тебе и смрт, мирећи љубав и мржњу/нирвану и бес, осветљавајући светлост мраком, надјачавајући мелодију тишином. Заиста, било би лакше да кроз пољубац месо протрчи а не слика, да будеш стуб а не расејан у хоризонтали па онда...

онда не бих све отплакао за Александра

103

61-62

УМИРЕ МИ ГРАД илити, запис између корака )

Са људима је друкчије. Једноставно, умру. И њихова смрт је последња. Заборављена. Сем ишчекивања да ће неко драг бити следећи. И заблуде да ће бол бити мања јер смо се већ навикли. Али мени умире Град. Доследно јединство лудила и личности. Наличје генијалности. Немоћни пред ужитком да се може мењати све, опчињени смо прошлошћу: Гле, Хајдук Вељко се шета по граду. А чаршије , нигде. Jош су заједно лепа и ружна сестра - црква и општина. Чујем ли то Мокрањца у џамији? Пијанисимо риба у исушеној реци поред пијаце. Нечујан плач посечених топола на буковском путу. А корзоа, нигде. Још само неколико судбина међусобно повезаних успоменама завриште.

Савременици се ничега не стиде. Не поштују ни умирање града припремајући посмртни говор по службеној дужности. Неосетно. Дефинитивно, са њима се нећу виђати.

104

. . . . Миодраг Златковић

Илустрација: Силвија Богић

105

61-62

Милоје Д. Неготински

НОЋНА ВРУЋИНА „Свако може да кресне моју женску али ако је пољуби, убићу га.“ Чарлс Буковски Младен је седео насупрот мене за столом на кафанској тераси. Лето је и то онај најтоплији део лета. Расхлађујемо се хладним пивом. Не причамо много, уствари више причам ја, видим да он није баш свој и да му није најбоље. Младен је један од мојих малобројних пријатеља. То је човек у касним педесетим годинама. Одувек је важио за лепог човека. Сада је просед, са понеком бором на лицу, крупан је али не и дебео, има благо заобљен стомак али га вади висина па се много не примећује. Држање му је још увек отмено. Професионалац је у свом послу, остварен у сваком погледу. Има двоје одрасле деце и бившу жену. Има свој мир и свој начин живота. Живи сам али увек има неку жену, некад мање некад више озбиљно али никад толико озбиљно да се поново ожени. Каже да не жели више да пролази поново кроз исте ствари у животу. Није више у тим годинама. Све су чешћи периоди кад је сам и каже да му то уопште не смета. Он је један од ретких коме могу много тога да кажем без бојазни о последицама, као што и он мени може. Као што рекох, није тада био много говорљив. Упитах га коначно да прекинем мучну тишину: -Хајде реци шта ти је. Шта се то догодило? -Не знам, не знам да ли да ти уопште причам. -Ваљда мени можеш да кажеш, мајка му стара. -Могу, ал’ не знам хоћеш ли ми веровати. -Зашто ти не бих веровао? -Зато што је невероватно то што ми се синоћ догодило. Кад би мени неко испричао такву причу, не бих му веровао а 106

. . . . Милоје Д. Неготински

можда бих га и исмејао. -Хајде причај већ једном, сад си ме заинтересовао. -Добро, али ако видим сумњу у твојим очима или подсмех, престаћу, рече он и крену са својом причом: -Синоћ сам изашао да прошетам пса и себе, као што то иначе радим због кондиције. Направили смо, богами, добар круг ван града и кренух кући кроз град. Било је скоро једанаест увече али је у граду било доста људи. Изашао народ напоље да побегне од врућине а иначе је петак увече, почео је викенд. Прошао сам поред бакалнице у мом крају и десетак метара даље, поред мене се заустави ауто са отвореним прозором. Претпоставио сам да неко жели да пита за неку улицу или неког човека, што је честа појава. Из аута се зачуо женски глас: -Господине, извините молим Вас. -Изволите, рекох и спустих главу да видим ко ме зове. За воланом је била плаво смеђа девојка од својих двадесет година, сигурно не више. Изгледала је чаробно. Коса јој је прекривала рамена, имала је смеђе очи и прелепо лице. На себи је имала дубоко деколтирану лаку мајицу и кратке панталонице. Ноге су јој биле дуге и савршене, као уосталом и она сва. -Видите, иако је ауто са неготинским таблицама, ја нисам одавде. Узела сам ауто од другарице и ја сам се сада изгубила. Другарице ме чекају код клуба 501. Којим путем могу да одем тамо? -Кренуо сам да објашњавам девојци детаљно јер није баш једноставан пут за неког ко није одавде. Стајао сам савијен и налакћен на њен ауто а левом руком држао поводац на коме је пас. Сва срећа па је пас био уморан и миран. Док сам ја причао она ме је пажљиво слушала док је руком развлачила мајицу коју је померала попут лепезе не би ли се расхладила. Наравно, није имала грудњак и пошто сам ја био у стојећем ставу могао сам да видим њене прелепе груди. Нисам био сигуран да ли је то радила несвесно или свесно али сам са муком објашњавао куда да вози, губећи све више концентрацију. Она је климала главом трудећи се да упамти правац, повремено је питала шта је занима, ја сам предусретљиво објашњавао. У једном моменту цела њена лева дојка се приказала пред мојим очима. Е онда више нисам могао

107

61-62

да издржим и спонтано кренух да је шармирам. -Госпођице имате прекрасне груди. -Јао, хвала Вам и извините, страшно ми је врућина, сва сам мокра. Зар Вама није вруће? -Није ми било вруће али у Вашој близини је постало стварно топло. Ви зрачите неком дивном енергијом. Уместо одговора је развукла уснице у сладак осмех из кога заблисташе њени бели зуби. Из деколтеа су блистале њене беле груди. -Одакле сте госпођице? -Шта мислите одакле сам, насмеја се она шеретски, покретом руке забаци косу и искоси лепу главу. -Немам идеје заиста, нагласак Вам је правилан и не одаје Вас. -Из Крушевца, рече не престајући да се осмехује. -Како је Ваше лепо име? -Александра, рече и испружи руку. Узех њену неговану руку и принесох је уснама, пољубих је и представих се. Била је фасцинирана и почаствована. Ко зна да ли је неко према њој онако младој био џентлмен? Дечаци су данас прилично сирови у опхођењу. Додуше и ми смо као млади били такви али смо временом стекли манире јер то увек пролази добро код жена и слабе су на указану пажњу. -Колико остајете у Неготину Александра? -Остаћу за викенд а затим мој дечко долази по мене. Гледао сам је очарано и паде ми на памет да можда иде клуб као плесачица јер је на њој све било исувише лепо па реших да проверим питањем. -Чиме се бавите госпођице? -Хајде погодите. На шта Вам личим? -Личите ми на лепотицу. -Ох, хвала Вам. Лепо је добити комплимент од једног тако финог господина. Ја сам будућа медицинска сестра, рече поносно. -Завидим Вашим будућим пацијентима, имаће најлепшу сестру на свету а богами и докторима који ће вас гледати сваког дана.

108

. . . . Милоје Д. Неготински

Није скидала осмех са усана и није престајала да се хлади мајицом из које је севала белина њених дивних дојки. Повремено би померила дуге голе ноге, тек да покаже колико су савршене. -Могу Вам рећи да сте опасни. Како може да Вам се свиђа неко овако знојав као што сам ја? Пипните само колико ми је мокра мајица. Завртело ми се у глави. Иако је њена понуда била провокативна и непристојна, она је упркос томе гледајући ме у очи изгледала отмено и искрено. Кренуо сам без размишљања руком ка њеним грудима али сам је завукао испод мајице где ме дочекаше њене голе усправне дојке. Напуних шаку једном и стадох да је нежно мазим. Биле су то праве девојачке груди. Меке нежне на стисак а опет и поред своје лакоће и ваздушности увек усправне и лепе. Био је то већ заборављен осећај. Груди жена су тешке и чврсте а девојачке су нежне попут белих разиграних голубица. Гледао сам је у очи као и она мене. Призор је био надреалан. Људи су пролазили и могли су да виде маторог човека који држи пса а другом руком милује груди прелепе младе девојке. Није ме било брига. Није ни њу јер она није одавде и нико је не познаје. Пријало јој је и није ме прекидала. Осећај је био невероватан, тим пре што још никад нисам миловао груди жене којој сам персирао, као и она мени и коју сам познавао тек десет минута. -Александра, хајдемо код мене кући. -Не могу никако, другарице ме чекају да идемо у клуб, већ су сигурно забринуте. Извукох руку из њеног деколтеа и дохватих се телефона. -Могу ли да добијем број телефона? -А, то не. Никако не смем, дечко ми је јако љубоморан. Разумео сам. Пас се узврпољио и ја јој рекох: -Госпођице драга, ми се највероватније никада више нећемо видети у животу, због чега јако жалим. Пружила је руку да се опростимо коју ја слатко изљубих кренух. Она покрену ауто уназад ка раскрници као што сам јој објаснио. Након неколико корака, окренух се да видим да ли ће скренути на праву страну. На моје чуђење, дошла је до раскрснице, кренула у добром правцу а онда се предомислила

109

61-62

кренула ка мени. Дошла је до мене и упитах је у чему је проблем. -Извините, мени навигација на телефону показује да могу да идем у овом правцу до неке бензинске пумпе па онда ка Кнез Михајловој и даље до клуба. -То је тачно али је то дужи пут у односу на онај који сам Вам објаснио. -Шта ми предлажете, куда да идем? -Предлажем Вам да идете код мене кући. -Нажалост, то је сада немогуће али могу да Вас пустим да још једном пипнете моје груди. Миловао сам те дивне груди, нежно их гњечио, штипкао јој ружичасте брадавице. Окренула је главу у страну склопила очи и тихо уздахнула. Уживао сам у том призору. Трајало је много дуже него први пут. -Имате јако лепе руке, нежне и узбудљиве. Кренух ка њеним уснама да је пољубим. Само у образ, рече и благо искоси главу. Кад сам јој окренуо главу ка себи и дошао до њених усана није се опирала. Напротив, љубила се врло лепо. Био је то један од најнежнијих и најслађих пољубаца које сам доживео. Неке жене се љубе нервозно, палацајући брзо језиком. Неке плитко, не пуштајући језик превише у уста. Неке страсно, гризући усне. Неке једноставно отворе уста и пусте мушкарца да сам ради све. Александра је пустила језик унутра а онда га дочекала таман где треба, ни плитко ни дубоко. Одговарала је на пољубац баш осећајно, пратећи ритам док се страст распламсавала. Тако спојени, били смо у апсолутном сагласју, савршено комплементарни и хармонични, као јинг и јанг, као хлеб и со, као живот и смрт. Љубили смо се као да смо целог живота живели за тај пољубац, као да смо га тражили и чекали па најзад сазнали да је то тај прави спој страсти и блаженства. Њен дах је мирисао на рану ружу а њена сатенска кожа на бадем. Тај пољубац ме је одвео на небо са кога сам могао да видим цео свој живот за кога сам мислио да је давно изгубио смисао. Јак талас лепоте је преплавио моје тело и душу и живот је поново постао леп. Не знам колико смо се дуго љубили али смо дубоко

110

. . . . Милоје Д. Неготински

ушли у интиму једно другом, спојени пољупцем и свет око нас није постојао. Постојали смо само ми а око нас велика бела празнина кроз коју се ништа није видело ни чуло. Пожелео сам да тај пољубац никад не престане или да блажено умрем пре него што се заврши. Пролазници су гледали како се на улици аутомобилу млада нимфа предаје матором сатиру али су брзо настављали својим путем. Псу је најзад досадило да гледа чудно понашање људи и цимнуо је поводац. Дошло ми је да га пустим, уђем у ауто и одем са девојком ван града. -Госпођице, може ли пас унутра? -Ја бих га пустила, прекрасан је али не смем, ауто није мој. Замолих је још једанпут: -Александра, хајдемо код мене, заљубио сам се. -Заиста не могу. Да Вас нешто питам. Чула сам да је Дунав близу, отишла бих сутра после подне на плажу ако другарице пристану. -Онда се видимо сутра на Дунаву. Насмејасмо се заверенички једно другом и пољубисмо се још једанпут кратко за поздрав. Кад сам стигао кући још нисам могао да схватим шта ми се догодило. Погледао сам се у огледалу да проверим да можда не сањам. Ипак био сам сигуран да није сан јер у таквим сновима се човек против своје воље буди онда кад је најлепше и без могућности да се врати у сан. Све у мени је играло и био сам јако захвалан тој девојци. Једним дугим, дивним, спасоносним пољупцем ми је удахнула тако потребну снагу, самопоуздање и вољу за живот. Једва да сам ноћас успео да одспавам пар сати негде пред зору и једва сам чекао да се пробудим и уђем у нови дан. Младен ућута и поглед му оде негде у даљину и ништавило. Реших да прекинем тишину и упитах пријатеља: -Добро, је ли заиста била толико знојава? -Ма какав зној? Тако знојаву бих је олизао сву као поклопац од јогурта. Почесмо да се смејемо и наручисмо још по једно пиво. -Зашто ниси отишао у клуб за њом?

111

61-62

-То би било глупо. Тамо је вероватно била окружена другарицама и момцима који су је у оној гужви и под несносном буком засипали пићем и бројевима телефона. Пало ми је на памет али нисам могао себе да замислим у тој гомили где бих се осећао као прасе у Арабији. То није мој терен. Тим девојкама и момцима су очеви млађи од мене. Уосталом она из тог миљеа већ има једног таквог и може да их има колико пожели и не очекује да на таквом месту нађе оно што јој је интересантно, различито и привлачно. -Да ли ти је можда пало на памет да си педофил. Старији си од ње сигурно тридесет пет година. Сећаш ли се како смо се као млади згражавали над ретким појавама кад су наше вршњакиње одлазиле маторцима. Мислили смо да су курве и да то раде из неког интереса. Мрзели смо те маторе перверзњаке који заводе младе девојке. -Размишљао сам о томе много раније. Онда кад сам са четрдесет година имао девојку од двадесет. Имао сам не само моралних већ и физичких проблема. Требало ми је неко време да схватим да она заиста жели то што ради па да остварим полни контакт са њом. Морао сам да у глави неке ствари избистрим. -Шта си могао да избистриш, мени је то и даље све мутно. -Види овако, сећаш ли се својих девојчица кад си имао двадесетак година? -Сећам се, нисам ни једној име заборавио. -А сећаш ли се шта смо радили у три сата радним данима кад госпођа Љиља из општине где је радила одлази кући? Стајали смо у парку преко пута и чекали је да се појави, нарочито лети. Она је ходала улицом у лаганој летњој хаљини која је прекривала њено бујно тело. Била је висока и крупна попут расне бедевије. Лепа у лицу, нашминкана и елегантно обучена. Кад хода велике груди јој поскакују а замашне округле лопте њене задњице се гурају испод хаљине тако да ти се чини да их чујеш. Имала је јаке бутине и лепо обликоване ноге обувене у штикле на којима је ходала тако елегантно и јако да смо мислили да иза ње остају рупе у асфалту. Имала је око четрдесет година, била је разведена била је омиљена фантазија нама младићима. Желели смо је

112

. . . . Милоје Д. Неготински

више него било коју девојчицу наших година. Само Зорану који је био пар година старији и некако мужевнији се посрећило да буде са њом повремено. Зоки је постао главни фрајер. Нико се није згражавао што је одлазио код старије тетке. Сви смо му завидели а девојкама је био интересантнији јер је стекао искуство. -То је мање више нормално. Човек увек жели оно што му је недоступно. Осим тога зрела жена има све атрибуте женствености, није хировита, захтевна и нервозна. Тачно зна шта жели а шта не. -Ето видиш. Тако је и са девојкама. И оне имају своје разлоге зашто воле старије мушкарце. Оне иначе по правилу траже да мушкарац буде старији зато што природно много брже сазревају од мушкараца њихових година али у одређеном периоду сазревања и стицања искуства потребан им је осетно старији мушкарац за кога сматрају да је врхунац женског познавања живота и није мали број девојака које тај изазов слободно траже. Некима се то толико допадне па им тај модел остане у глави до краја живота, друге ће пак то користити као школу за употребу млађих мушкараца, јер мушкарци умеју да буду јако предвидљиви. Није ли то неправедно? Кад млад мушкарац јури старије жене онда је мушкарчина коме сви честитају а кад млада девојка то ради онда је или курва или са њом нешто психички није у реду. Не кажем да и тога нема. Многе девојке спајају лепо са корисним па профитирају у таквим везама. Има и оних које су одрастале без оца или је отац био лош, те тако вуку трауме из детињства. Ипак, углавном су то пролазне везе изазване радозналошћу и жељом за доказивањем. -Откуд знаш друже којој групи припада ова твоја од синоћ? -Размишљао сам ноћас о томе. Питао сам се није ли можда курва? Није, јер курве имају другачији наступ и заводе са јасним циљем и интересом који треба да буде што пре остварен, тако да не би одбила позив. Питао сам се није ли можда нимфоманка? Није ни то, јер да јесте опет би једва дочекала позив кући. Паде ми напамет да је егзибициониста. Не бих могао да се закунем да није али егзибиционисти обично не остварују физички контакт. Можда би и дозволила мало пипкања али онакви пољупци се

113

61-62

никако не уклапају у тај клише. Помислио сам како би она такву ствар урадила и у Крушевцу али је то њен град и средина од које зависи у сваком погледу. Овде се једноставно опустила и ослободила своје жеље. Нешто као кад девојке оду саме на море па се скроз опусте и удовоље својим жељама, ослобођене бесмислених моралних стега. Мислиш ли да се неготинске девојке разликују од ње кад су далеко од свог града и малограђанске средине? -Обојица имамо ћерке, рекох Младену. Да ли ти пада на памет да и оне раде исто а да ми то не знамо и да ли то оправдаваш кад је твоја ћерка у питању? -Ја својој кћери желим сву срећу овог света. Ако ће такво искуство допринети њеној срећи, немам ништа против. Не бих волео да је ико повреди на било који начин и ту бих био јако опасан. Кад мало боље размислим, пре би могао да је повреди млад, неиживљен мушкарац него зрео остварен човек. Моје је било да је васпитам а њен живот и њен избор припадају њој. Позвасмо конобара да донесе још по једно пиво па да се разиђемо. -Значи идеш данас на Дунав да је видиш? Желим ти леп провод. -Не, не идем. -Зашто?! -Ако одем на Дунав она ће бити са другарицама, што је и нормално. Мало касније ћемо се издвојити у воду, мало ћемо се мазити и највероватније договорити да се касније видимо. Одвешћу је кући и биће нам лепо, превише лепо. Биће незаборавно. -Зар ниси то желео? -Јесам синоћ. Желео сам то више него ишта на свету. Ако вечерас то будем урадио бићу дуго након тога несрећан, а то не желим. Несрећа је бато мој патња узрокована нескладом између жеља и могућности. Њој ће сутра доћи момак из Крушевца и одвешће је. Ја ћу моћи да бирам између две могућности. Или да повремено одлазим у Крушевац где ћу је кришом красти и где ће она бити изложена великом ризику, што ће јој убрзо досадити или да пробам да се у наредном периоду охладим и заборавим је што ће бити веома болно и дуго. Пролазио сам 114

. . . . Милоје Д. Неготински

више пута кроз такве ствари и могу ти рећи да нимало није лако. Мислим да сам матор и да је доста било. Чак и да је она овде и да остваримо функционалну везу, то не би имало никакву будућност. После неког времена она би се окренула животу који је пред њом а ја бих опет остао у патњи, што ми се не свиђа. Најбоље је да остане на овоме. Уосталом, ја сам јој јако захвалан мислим и она мени. Обоје смо на добитку. Она се доказала као млада жена која може за неколико минута да обори с ногу озбиљног мушкарца а ја сам доказао да још имам могућности и вештине да освојим не само жену већ младу лепотицу. Обоје смо нахранили свој его и вероватно нам је то било потребно. За пар година вероватно нећемо бити у стању да препознамо једно друго али ће зато остати дивна успомена. Она ће се сећати неког финог неготинског чике који ју је завео на сред улице и то ће јој можда бити модел за одабир мушкарца кроз живот. Никада неће сазнати за моје мане и никада је нећу разочарати. Ја сам јој захвалан за сву лепоту коју ми је пружила за врло кратко време и за снагу коју ми је дала и то јој никада нећу заборавити. Можда ћу у другим девојкама тражити њу а можда ћу се ипак убудуће распитивати преко пријатеља да ли у крушевачкој болници ради извесна сестра Александра. Ћутали смо неко време и пили пиво. Врућина је опет кренула жестоко. Размишљао сам да ли да одем на градски базен. За Младена сам сигуран да неће до понедељка у град. Вероватно ће се набити у неку кладионицу а можда ће побећи у Михајловац да држећи штап гледа у Дунав, правећи се да пеца рибе. Познајем га добро. Та мала Чарапанка му је разбила систем. Ипак, сад кад је све испричао, видим да му је мало лакше. Младен је уздахнуо и упитао: -Мислиш ли да нас је ухватила криза средњих година? -Мислиш на андропаузу? Вероватно смо већ дубоко загазили у то доба. -Ако је тако, онда и није тако лоше као што причају. Видећемо шта ће бити убудуће. У кафани није осим нас више било никога, сви су побегли од врућине. Кренусмо и ми ка својим кућама у пријатну сигурност хладовине.

115

61-62

Младен Шљивовић

РЕКОХ ТИ ДА ЋЕ БИТИ ЛЕП ДАН свом стану на другом спрату зграде, одавно спремне за реновирање, Катарина се спремала да поново разгледа свој фотоалбум. Ова, удовица са већ десетогодишњим стажом, чинила је то током сваког празника. Села би у своју удобну фотељу ] и уз чај гледала слике које су се током година накупиле у највреднијој ствари коју је имала, породичном фото-албуму. Ево и данас, ова седамдесетосмогодишња старица, у крилу је држала фото-албум, док су испред ње на стоћићу стајали шољица чаја и телефон, а некуд, скроз десно, на каучу лењо је дремуцкао Кића, њен мачак који јој је редовно правио друштво. Са тих слика још може видети осмех свог Милана, крупног црног човека, навиклог на шалу и весеље. Милан је обилазило сва весеља, таква му је била природа. Није пропуштао новогодишње забаве, игранке… Касније се то свело на три дочека нове године (по један са њеном и његовом фирмом, као и један породични са кумовима), првомајски уранак, и две крсне славе у току године, а на крају на један доцек и једну крсну славу, додуше у кругу породице. Милана већ одавно нема, а прославе су одавно превазишли. Недељом Катарина прошета до централног гробља и упали свећу на гробу свог вољеног супруга. Радује се и недељном ручку када једном месечно посети своју ћерку, Милену, да би следећег месеца провела време са сином, Дарком. Осталим недељама са децом је на вези преко телефона. Милена ради као економиста, и ове године је одвела своју породицу у Шпанију. Њој тај одмор значи, са двоје деце, и мужем који вечито путује, Милена је ретко имала времена и за себе, а камоли своју мајку. Дарка је супруга, Јелена, наговорила

116

. . . . . Младен Шљивовић

да празнике проведу на Златибору, где су се и упознали током једног зимовања. Већ дуги низ година Дарко празнике проводи код Јелениних у Ужицу, али ваљда је тако и ред. Они су ипак много даље и ретко их пут нанесе овамо. Дарко и Милена су још пре две године реновирали Катаринино купатило и уместо каде убацили туш кабину. И мада је Катарина тврдоглаво одбијала да призна године, ипак је старила. Ма колико се љутила на њих, на крају је под притиском пристала да ипак саслуша пар представника старачких домова који ће је обићи ових дана и изложити своју понуду. У осталом њој је било битно само да је не одвајају од Киће, њеног тиграстог мачора, да може лако ухватити превоз до централног гробља. За овај стан је није много тога везивало. И сада она листа овај фото-албум из којег јој се осмехују Милан, Дарко и Милена, још увек млади и срећни, без великих брига којима су сада окружени. - Кићо, а шта си се ти ту успавао? Хоћеш да појачам мало грејање? Мачак је као и увек ћутао, само је подигао очи као својој газдарици још увек склупчан. Ово дивно биће животари у њеном стану већ пет година. Нашла га је испред зграде као изгладнело уплашено маче. Испрва Милена и Дарко су сматрали да није паметно задржати га јер ко зна какве болести може пренети. Катарина није марила за њихово мишљење и одлучила је да га усвоји. Њих двоје су тако проводили дане свађајући се и волећи се. Изненада звоно на вратима прекиде старицу у њеном гласном дијалогу са Кићом. Сигурно још један службеник каквог старачког дома. Висока а фигура у црном, кројеном по мери, оделу и савршено очуваним капутом старијег кроја стајала је у ходнику. - Добар дан, Катарина. Надам се да не сметам? – савршено мирним гласом проговори. - Ох, то сте Ви? Јел то значи да идемо? - Па не морамо одмах да кренемо са послом. - У том случају смем ли Вас понудити шољицом чаја? Прилика у ходнику се само осмехну и учтиво климну главом, Катарина се помери како би овај гост ушао унутра. У једном 117

61-62

лаганом потезу стресао је са себе капут, и окачио га у ходнику, Катарина му је руком показала у правцу дневне собе што гост са осмехом прихвати. Крећући се ка двоседу, мушкарац успут помази Кићу, који само испусти нежни мјаук, пре него што настави да спава. - Ох, па Ви се присећате прошлости? – рече човек показујући ка смеђим корицима фото-албума- Смем ли да завирим мало? - Само изволите. Нема ту ничег што бих крила. Да ли сте за камилицу, нану, матичњак… - Матичњак. Без шећера, молим. – лежерно проговори странац, потом настави са разгледањем. - Морате ми причати о овим фотографијама. Знате ја дубоко поштујем један овакав начин чувања успомена. Кад размислите мало боље, ми смо сви заправо само сећања, било сопствена било туђа. На крају само то и остане од нас, нечије сећање. Убеђен сам, Катарина, да ћете Ви неком остати јако пријатно сећање. Катарина се насмешила док је спуштала шољицу чаја на сто испред госта. - Рецимо ова фотографија. Ово сте Ви? - Да. - Били сте веома лепи у своје време, не замерите што ово кажем. Где је ово сликано? - То… то је негде испред Дома омладине. Прва заједничка фотографија на којој смо Милан и ја. У то време фото апарати нису баш били део свакодневице, али Милан је имао неког друга из аматерског фото клуба. - Ово је са вечери када сте се упознали? - Ах не, то је сликано месецима након тога. Те вечери кад смо се упознали, верујте ми, не бих се никада сликала са њим. На мене је оставио утисак брбљивца са главом у облацима. Стално је потенцирао како он студира машинство, ко да су једино тамо паметни људи. Колико ми је само био одвратан тада. - Смем ли да питам шта се догодило па сте променили мишљење? - Погледајте га на овој фотографији. – старица окрену лист и показа ка црно белој фотографији младог пара који је стајао загрљен- Видите како му лепо стоји та кошуља. Ово је сликано пред одлазак у позориште. Ми студенти смо знали да чекамо

118

. . . . . Младен Шљивовић

да представа почне да би нас пустили без карти. Чак и тада је одбијао да се појави, а да није овако дотеран. А био је и јако тврдоглав… просто не вероватно шта је све у стању био да уради кад нешто зацрта. Тако је и зацртао да ће ме пратити кући. Нисам баш размишљала да би на тај начин могао сазнати где живим. Недељама касније се појављивао са цвећем, књгама поезије, картама за биоскоп… А стварно је био леп. Мислите ли да ћемо се срести поново? Мислите на… Мислим. Сигуран сам да хоћете. Обећавам Вам да ћете се срести. И да ћете и Ви и он бити исто тако лепи, млади и срећни као оног дана када сте први пут схватили да сте једно за друго. То звучи као сан. Знате… не смете ми ова старост, само… Усамљеност. Да, баш тако. Ништа горе од усамљености. Све је једно велико чекање. Извадила батерије из оног старог сата. Толико ме је ужасавало његово куцање… Као да ми се руга због тишине која је у мом празном стану. Та слика, коју управо гледате, је са нашег венчања. Милан је добио посао месец дана пре тога, мени је остало још пар испита на правима, али смо одлучили да не чекамо. Тада сам мислила да ми је то најсрећнији дан у животу, а после сам схватила да није. Зашто? Па родио се Дарко, а после и Милена. Сада не бих умела да изаберем који од та три дана је био лепши за мене. Погледајте колико су били мали.- она показа прстом на фотографију која се налазила на страници коју је гост управо отворио. – То су већ биле седамдесете. Прелепо доба. Милан је често радио у Ираку или Алжиру. Где год је било потребе. Ово је сликано на породичном одмору на Јадранском мору. А овде видим полазак у школу. Први Дарков дан. Погледајте како Милена поносно грли свог брата. Инсистирала је да пође са њим, па смо је уписали већ следеће године. Увек је била мали штребер. Најбоља у разреду, ученик генерације у средњој, а Милан и ја могли смо само да их гледамо како одрастају… И како одлазе. 119

61-62

Да... Тада сам била поносна на њих, моји мали птићи сада имају своје гнездо. А онда се Милан разболео. – било је више него очигледно да се старица мучи да заврши реченицу- И када сам остала сама… – Мислим да није фер то што су Вас сви напустили. Нису они криви… Али сами сте. Немој те, молим Вас оптуживати Дарка и Милену. Нисам сама. Ви сте ту, а и Кића. Јој сироти мој Кића. Шта че бити са њим? Не би он успео да се снађе на улици. Да ли бисте ми дозволили да само некако оставим поруку неком да брине о њему? Ох не брините. Вечерас када се не будете јављали на телефон Милена ће натерати Дарка да крене ка Вама. Дарко ће позвати хитну помоћ, али биће касно. Милена ће прекинути одмор и долетети у Београд одмах. Желим да знате да није Ваша кривица. Желим да знате да ће схватити колико сте им Ви и Милан значили у животу. Дарко ће преузети Кићу, Јелена ће се бунити, али неће имати избора. И онако ће се развести следеће године. Његова будућа супруга ће обожавати Кићу. Штета што је нећете упознати. Слагали би сте се одлично. Низ Катаринино лице сливале су се сузе за које ни сама није знала да ли су део бола, туге или радости. Она устаде, после више година, необично лако и без напора и загрли странца. Хвала Вам – прошапута. Знате, људи обично не схватају колико је мој посао одговоран. Нико не воли када их посетим. Зашто не прошетате до огледала? Дозволите да Вам покажем свој поклон. Катарина је поново угледала познато лице, оно које је давно носила. Пре више од педесет година када није ни помишљала на усамљеност као могућу судбину икога. Знате, не бих да Вас пожурујем, али Милан нас чека. Обукао је ону исту кошуљу коју је носио на плесу после кога Вас је први пут пољубио, а Ви му опалили шамар. Сузе су заслепиле Катарину. Само је без речи загрлила и пољубила Кићу, последњи пут, и није ништа видела пред собом док је Смрт отварала врата.

120

. . . . Младен Шљивовић

Илустрација: Силвија Богић

121

61-62

Марко Костић

МАНИЈА ГОЊЕЊА Није се тачно сећао тренутка у коме је постао свестан да га прате, а можда тог тренутка није ни било. Можда је одувек то знао и због тога заплакао први пут када је сав слузав излетео из мајчине утробе, оазе сигурности у пустињи опасности. Осећао је тада да је прогнан заувек из рајског врта чији је једини становник био и који је постојао једино да би му угодио. Светлост света у који је пао забола се попут сечива у његове очи, у плућа се подло увукао ваздух, руке које су га насилно извукле из рајске постеље секле су последњу везу са њим, а он је слутио како рају годи што га тамо више нема. Схватио је тада да је основни циљ свих тих исцерених лица око њега да му учине зло и да су га само због тог болесног садизма довукли овамо. Плакао је непрестано. Никада ни једно дете није просуло толико суза на вечни пламен овог света. Али узалуд, он је буктао јачи него икад и у тој ватри. Јадник је морао научити да живи. Ма колика љубав родитељска била према детету ипак је имала границе. Његов плач увукао им се у сваку пору живота и довео их на ивицу нервног слома. Доктори свих врста, врачаре, надрилекари, није било врата на која нису покуцали, узалуд. Једини звук који су производила уста њиховог сина, осим у ретким тренуцима када је спавао, био је вечни крик прогнаног, у коме су се скупили гласови свих гладијатора осудјених на смрт у арени овог света. Било му је немогуће угодити, није био мокар, гладан, уморан. Те када су, по ко зна који пут, покушали да отклоне традиционалне дечије разлоге за плач и опет им није успело да га зауставе, они почеше, лагано, одбијати дете од себе. Пробали су са дадиљама али свака је после неколико дана одустајала и није било новца због ког би се вратила у тај ужас.

122

........ МаркоКостић

Мајка је стоички подносила несрећу која их је снашла, јер немогуће је одрасти као четврто женско дете у сиромашној породици, а не заразити се вирусом мазохизма, али у души несрећног оца беснеле су олује, а таласи једа бацали су страховите идеје на голу обалу његове свести, ипак осека разума одвлачила их је натраг у мрачне дубине подсвести, где су расле и чекале свој тренутак. Сувише је било тражити од тог леченог алкохоличара да се суочи са изазовом пред којим би и човек много јачих живаца поклекнуо. Његов патолошки бег од стварности у маглу аутодеструкције трајао је од бодљикавих дана раног пубертета до тренутка када се кроз тамне облаке препуне киселих капљица времена промолио лик вољене жене и поклонио му нове призоре због којих је вредело остати бистрог погледа. Страшан је био пут који је требало превалити до новог живота. После повлачења алкохола остала је пустош и бескрајни амбиси пуни авети, али љубав је потекла из заборављених извора,а он се смело препустио том таласу и препорођен прешао на другу страну. Чинило се да је најзад досегао срећу, али је заборављао да се за њу требало увек изнова борити. Ипак, осећао је добродошлицу у еденском врту на коме га је талас избацио и уживао је у његовим плодовима са, за њега, једином женом на свету. А када је чуо да ће њихова љубав дати плод помислио је, грешник, да већ дуго нека жена није донела бога на свет ( занимљиво је да су се у том тренутку на каменом лицу Ниобе негде у Грчкој појавиле капи које је сурово сунце похотно упило не дозволивши пролазницима да улове чудо својим камерама и оно настави да зиви заробљено у варљивом сећању средовечног пара из Канзаса све док га авионска несрећа не ишчупа из њихових тела и оно се утопи у бескрајни океан свих успомена човечанства). Понос будућег оца растао је заједно са стомаком у коме се лагано формирало његово оправдање пред светом, а онда се зачуше трубе и нова рунда отпоче. Славио је данима, опијен само срећом и бескрајном захвалношћу, ипак као да се са дететом родио и црв који је неприметно кренуо да прави јазбину у напуклом срцу. Опажао је лоше прикривено гадјење на лицима пријатеља када су прилазили његовом сину и потом хитно одлазили под велом бедних изговора. Јадни малиша је, временом, почео да га

123

61-62

подсећа на пилота-камиказу који се, вођен само њему знаним мрачним мотивима, устремио на торањ њиховог социјалног живота са намером да га уништи заувек. Али тешио се да је ово стање привремено и преклињао небо да исправи грешку коју је направило. Ипак дани који су долазили наставили су да прождиру сваку радост из његовог живота, недавно отетог химерама очаја. Чинило му се да су богови послали дете да се наруга краткотрајној срећи, која му је клизила кроз прсте и он је дубоко у подсвести почео да гаји мржњу према њему. А онда га је једне ноћи сан претворио у орла. Летео је слободан бескрајним плаветнилом, био је предатор у океану ваздуха. Осећао се моћно, неустрашиво, цео свет постао је његова трпеза и он је тражио најбољи плен. Наједном, зачуо је неки звук и нагонски кренуо ка извору. Тек тада, приметио је да лети изнад свог града, али није се обазирао на ту чињеницу, настављао је потрагу. И када је дошао сасвим близу извора схватио је да звук допире са места где је некад била њихова кућа, која се некако трансформисала у огромно гнездо. У средишту тог гнезда угледао је свог сина и чуо његов језиви плач. И тада му је све постало јасно,оштрице срца најзад су прошле кроз забрањене капије, а крила најзад спознала свој једини пут. Страховитим криком, ошинуо је тишину, па се винуо у бескрајно плаветнило, а онда се попут стреле зарио у уста свог сина и нестао. Пробудио га је сопствени крик и страшан бол у грудима. Схватио је да лежи на поду и видео изнад себе своју жену. Плакала је. Те ноћи неко је умро у њему. Више ништа није могло бити исто. Пребацио је креветац у подрум, однео замотуљак који је вриштао доле, вратио се полусвестан у собу и напокон заспао као беба. Мајка је ипак, на крилима гриже савести, сишла у подрум по своје дете, али кључ је био на сигурном. „Можда је тако најбоље“, помислила је у себи, попела се горе, па уместо да оде у спаваћу собу, легла на кауч, да би се макар мало солидарисала са патњом свога сина и одмах заспала. Ујутро су, ипак, заједно сишли до подрума, са лудом надом у срцу да је овај чин нешто променио и заиста када су отворили врата дете је спавало. Пришли су кревецу, луди од среће, али тада је мали демон отворио очи и испустио такав крик од ког се ледила крв

124

........ МаркоКостић

жилама. Отац је у бесу истрчао из подрума и на излазу само добацио: „Та звер, побегла из Пакла, није моје дете, ради с њим шта желиш!“. Дуго су потом мајка и син заједно плакали над својом судбином, док она није на крају одлучила: „Живеће у подруму, ја ћу се бринути о њему“. Тако је и било. На леђа тих, до јуче срећних људи, натоварено је огромно бреме, а шагарепа на канапу за којом су ишли готово је сасвим иструлела. Отац, од кобног дана у подруму никада више није помињао сина, а и са женом је свео комуникацију на најмању меру. Бежао је од њеног погледа пуног једа и прекора у кафане, које су га са разумевањем примиле назад. Скривао се од осецаја кривице дубоко испод Дионисовог мора где је ронио са сиренамабаханткињама заборављајуци у оргијастичкој атмосфери комадић меса који је тако лакомислено извукао из непостојања, а потом га одбацио као колатерарну штету краткотрајног задовољства. Пиратски брод на који се укрцао охоло је јездио ка Елдораду и не слутећи да се приближава глечер који ће га потопити заувек. Ножу је било место у корицама, а не у неговом стомаку, али алкохол је мислио другачије. Мајка је сахранила оца без попова, родбине, икога, осећала се као да пуста воду за собом после неуспелог покушаја вршења велике нужде, измет је остао у њој иако би звук водокотлића навео свакога да помисли како је отишао са водом. Проклињала је дан када је дозволила том човеку да проспе семе у њену утробу. Никада више није могла призвати осећаје који би је навели на такав чин, па ма који мушкарац био у питању. Нерви су јој постајали све слабији. Убрзо су и на послу приметили њено растројство. Боловање је било први корак, отказ други, самоубиство трећи. Нашле су је комшије после два дана које је њено тело провело у кревецу свога сина доле испод земље. Призор који су угледали затровао је душе тих људи бескрајном тугом од које неће наћи лек до краја живота.

Дете је пребачено у социјалну установу. Било је неиздрживо, језиви плач орио се ходницима без престанка. Само што је он овде био иницијална каписла од које би се хор одбачене деце заорио на исти начин. Морали су ућуткати

125

61-62

хоровођу. Без консултација са докторима, васпитачице су га кљукале седативима и његов готово перманентни сан штитио их је од нервног слома. Сањао је месецима земљу љубави и поверења и једног дана, као да је долетела из сна, појавила се жена која ће постати његова хранитељица и мост ка нормалном животу. Ивана је и сама била сироче, али се издигла изнад страшних околности, успела да заврши факултет и да нађе занимљив посао уз солидну плату. Нашла је љубав свог живота, удала се за њега провела дивну годину. Наплаћивала је патње прошлости. Ипак, није се никад до краја препуштала благодетима позитивних околности, као да је слутила скривени хибрис иза кулиса њеног бајковитог филма, у режији познатог аутора хорор-драма њене прошлости. Због неочекиване промене жанра свевишњег режисера и неодређеног осећаја празнине у души, Ивану је, понекад, грицкала из подсвести стрепња да можда не заслужује толику срећу, али би пребацивала себи због тога и препуштала се љубави која је тада била свуда око ње. Међутим, када није остала трудна ни после годину дана и када се утврдило да је проблем у њој, а ништа од свих могућих научних достигнућа није помогло, брак јој је запао у озбиљну кризу и завршио се разводом. Није могла да схвати како није приметила за каквог се слабића удала. За бескичмењака кога су родитељи натерали да је остави због јаловости и гурнули га одмах у наручје друге, овог пута проверене жене. Презир је испуњавао њено срце када би помишљала на мушки род. Обећала је себи да неће дозволити више ниједном од њих да је додирне, закључала је врата свог пола и бацила кључ. Али самоћа је гурала у дубину острвце њене љубави које је и тако једва опстајало у подивљалом мору мржње

када је још само врх палме вирио из воде решила је да затражи хранитељство. Са великим задовољством уступили су јој малог демона уверени да ће га вратити кроз месец дана, ипак то се није догодило. Наравно у почетку се страшно кајала што је примила дрекавца у кућу, али је чврсто решила да научи да воли ово дете, па макар је то убило. И као да га је излечила безгранична љубав коју је ова жена црпла из најдубљих извора своје душе и поливала га

126

........ МаркоКостић

њоме. На вечито уплаканом лицу убрзо се појавио први осмех. Таутологија је учинила своје, кохезија двеју туга дала је срећу. Дечак је први пут осетио како на живу рану његовог живота не пада више со, већ мелем од којег се она лагано зацељивала, а он је знао да покаже захвалност због тога. Иванин живот добио је нови смисао, а љубав према детету дала јој је крила помоћу којих је лако прелетала све камене спотицаја које би јој Фортуна бацала пред ноге. Били су срећни, довољни једно другом и како су године пролазиле између њих и остатка света растао је зид који их је штитио од освајача, али и од пријатеља. Никада претећа стопа није оставила траг на ситном песку њиховог острва те је њихов однос са светом постао строго послован. Али иако су неколико година бедеми њихове тврђаве успешно одолевали налетима живота, ипак су на крају попустили, а тај крај био је почетак његовог ђачког доба. Немогуће је описати ужас нашег дечака који је осећао када је први пут улазио у учионицу првог разреда основне школе. Закорачио је на то бојно поље без мача и штита и одмах пао као жртва несташних вршњака који нису презали да у борби за превласт и популарност понижавају инфериорније дечаке што би њих претварало у супериорније, све док се један не би уздигао на положај алфа-мужјака, а испод њега се просула хијерархија. Ово опште правило природне селекције он је схватао страховито лично, мислећи да се то само њему дешава. Слутио је притом страшну заверу коју су сви остали сковали против њега и наизглед мирно трпео свој ропски положај у школи, док се у њему лагано распламсавао пламен мржње који би само апсолутна освета успела да угаси. Иако је бескрајно патио, Ивани није говорио о томе, а како је у кући био изузетно расположен, она није ништа сумњала. Понижавања су пак била непрестана, од бенигних жвака на столици до кесе са изметом у торби коју је, несвесан страшног садржаја, донео кући, а коју је управо Ивана пронашла повраћала данима од грозоте тога призора. Био је приморан да јој исприча све. Међутим, њена интервенција код директора је само погоршала ствари, те су се сада против „мамине мазе“ и „тужибабе“, подигли и они који га до тада нису дирали и пакао

127

61-62

је почео да кључа. Провокације и смех били су његови стални пратиоци, али и страшна дошаптавања издвојених групица која су пратили повремени пакосни погледи ка њему. Са ужасом је слутио садржину тих тајних разговора и стално био спреман на најгоре. Немоћан да се бори против свих, тонуо је у резигнацију аутизам и чекао руку која ће га извући из пакла као што га је некад једна извукла из раја. Ивана је покушала да буде та рука, исписала га је из те школе и уписала у другу, са бескрајном надом да ће се јадник овог пута уклопити. Али знамо како се поступа са новајлијом у било којој институцији. Иза нових лица крила се иста пакост и садизам који је тражио жртву, а где ћеш боље од смушеног новајлије. Несрећа га је пратила у стопу, чилнило му се да нека непозната сила шаље те демоне у људском обличију да му загорчају сваки трен живота. Видео их је свуда, у продавници, на улици, библиотеци, у школи, наравно, свуда сем у дому који му је Ивана поклонила. Чинило се да само топлота тог дома спречава снежну мећаву да прогута свет. Године су пак додавале терет на бичем судбине прошарана ледја, али он није одустајао, трчао је тамним ходницима времена ка светлу њеног лица које давало снагу ногама, вољу духу, оријентир очима пуним мрака, циљ лутању. А онда је, када је напунио петнаест година, неко угасио светло. Рекли су му да је била у питању несрећа. Кривац је добио годину дана затвора и пар лакших повреда, а Иване више није било. Пад је био страшан. Његове сузе поново су квасиле јастуке социјалних установа, све док гнев није затворио тај извор који је без ње опет потекао. Ловачки нож је лако нашао, адресу мало теже, али је ипак успео. Непознати је имао жену и двоје деце, пре него што их је он посетио. Полиција их је нашла раскомадане, а делови њихових тела чинили су запис: ИВАНА. Лутао је потом болестан од мржње, мрачним улицама њиховог града. За њим је остајао траг крви, пред њим се ширио опојни мирис освете. Сада је он био предатор, а они жртве. Успео је да повреди још неколико људи пре него што су га ухватили. После бескрајних испитивања закључили су да је те ноћи био неурачунљив и у афекту починио сва дела. Сместили су га у максимално обезбеђену установу за умоболне, а он је

128

........ МаркоКостић

знао да ће им се свима на крају осветити и то га је држало у животу. Схватао је добро њихов подмукао план, закључана блиндирана врата, тапациране зидове, дрогу, храну сумњивог саржаја, посете демона у анђеоској одори, зато је и решио да буде корак испред њих. Неће им се предати тако лако. На себе је навукао маску безгранично пристојног бића које се страшно каје због ужасног чина који је учинио у стању помућене свести због патње за Иваном. Узимао је редовно терапију, као и храну, али је све то, осим хлеба, јео његов нужник. Приглупе болничаре није било тешко обманути, међутим, тако је само држао свој дух слободним, док је тело и даље било у тамници, без наде за ослобођењем. Ипак настављао је да игра своју игру, што је после неколико месеци дало прве резултате. Пошто је он, из њихове перспективе, био диван дечак, који, очигледно, није ни свестан шта је урадио и пошто је деловао апсолутно безопасно, пустали су га да излази из ћелије, да помаже у радионици, око чишћења, смањивали су му полагано седативе, док их нису сасвим укинули како је време текло, толико им је прирастао за срце да су га више сматрали за упошљеника него заробљеника установе. Али ни све те позитивне околности нису му могле отворити врата кавеза, по коме се слободно могао шетати. Било му је потребно чудо, и чудо је добио. Прошла је скоро година његовог боравка у институцији када се појавио нови доктор. Био је јако млад, приправник, пун идеала, жељан да спаси човечанство, уверен да је баш он позван да то учини и можда би у томе успео да, због игре судбине или кога већ, није толико личио на нашег јунака. То је био поклон који није смео остати неискоришћен. План је скован у тренутку, али требало је мало више времена да се реализује. Иако је чинио све што је у његовој моћи да скрене пажњу младог доктора на себе, није постизао никакав ефекат, он га је једноставно игнорисао. Месеци су пролазили, а они једва да су разменили коју реч. Чинило се да је са свима осталима у бољим односима него са њим. И таман кад је мислио да одустане од свега и предје на план „Б“, чуо је податак који је знатно изменио поглед на целу ситуацију, доктор је био хомосексуалац. Није могао да поверује колико је био слеп за тако очигледну чињеницу. Ипак тај нови моменат битно је изменио

129

61-62

његову стратегију и омогућио другачији приступ проблему. Већ сутра је нова улога стављена на репертоар, а игра мачке и миша настављена. Просто је бомбардовао доктора малим сигналима, јадник је пружао отпор колико је могао, али баријере су на крају попустиле: „Како ти је овде, делујеш ми усамљено?“ „И више него што мислите, самоћа је још већа откад сте Ви ту!“ „Немој тако не бих могао да поднесем да будем узрок твојој патњи!“ „Зашто ме онда стално игноришете, као да сам неки губавац?“ „Немој ми замерити, али чим сам те видео почеле су ме обузимати чудне идеје, а мислим да сам преслаб да им се одупрем, лакше је бежати од њих него се суочити, али у последње време као да сам сатеран у ћорсокак!“ „Какве су то идеје?“, кокетно га је гледао. „Молим те немој сад о томе, није ни време ни место!“ „Могли бисте онда неке ноћи да свратите до мене, када дежурате, или шта већ, па да поразговарамо о тој проблематици?“ „Било би ми особито задовољство, али знаш да то не иде тако!“ „Наравно, али знам и да бисте могли то када бисте стварно желели!“ „Видећу шта могу да урадим!“, процеди кроз зубе, а потом се нагло окрену и скоро трчећи изјури из просторије. Мамац је био бачен, рибица га је осетила, само се чекало када ће загристи. И чекао га је сваке ноћи, све док једне од њих није чуо кључ како продире у његову кључаоницу, а онда се и он појавио. Био је пијан, дотетурао се до његовог кревета, пао на њега и почео да му лиже врат, да га додирује по телу, да скичи од задовољства, а када му је шрафцигер прошао кроз око и улетео у мозак обасјала га је чудна светлост и чинило му се да чује дечију песму, шта је даље било са њим остаје мистерија. Наш јунак га је брзо свукао, навукао му своју одећу, онда прешао у његову, изашао из ћелије, закључао врата за собом и пошао до котларнице. Ноћ је била звездана, ушушкана у тишину, а онда је, тачно у три ујутру, одјекнула страховита експлозија која ће заувек изменити живот многих људи посредно или непосредно везаних за ову тужну институцију. Он је тада већ

130

........ МаркоКостић

био далеко. Бежао је попут рањене звери за чијим су трагом крви јурили подивљали пси. Само што даље, што даље одатле. Стално је иза себе чуо кораке, али када би се окренуо никога не би било, то га ипак не би смиривало, па је још суманутије настављао да јури улицама. Негде пред зору стигао је пред Иванину кућу, инерција, а не намера довеле су га до некада најдражег места на свету. Кућа је била напуштена, очигледно није нашла свој пут до новог власника те је сада полако почињала да се претвара у једну од оних „сеновитих“. Ушао је кроз разваљен прозор и завукао се густу масу успомена. Ваздух је био пун њиховог тешког задаха, покушао је да се попне на спрат до његове собе, али било је тако тешко дисати и што се више пео уз степенице поглед је постајао све мутнији, а онда је слика нестала, чуо се само звук који је његово тело производило тумбајући се низ степенице. Дочекала га је топла вода његовог базенчића на надувавање, сунцобран са куглама сладоледа насликаним на њему, мачор Риђи који се излежава на сунцу иза њихове куће и који скаче када чује њу како стиже са чинијом пуном млека једној и воћном салатом у другој руци, одмах затим се звук његовог пожудног сркања меша са њеним једва чујним корацима по свеже покошеној трави, сада слободна рука маше му са друге обале дворишта, а босе ноге лагано смањују бескрајну раздаљину измедју њих, наједном чује се мелодија са акустичне гитаре, ко зна одакле. Она застаје, ослушкује, усне јој формирају осмех, тело јој се на кратко претвара у мелодију, затим се клања једином посматрачу који јој тапше. Несвестан како то успева овим ручицама и она са театралним покретима који га тако увесељавају најзад стиже до њега, рука анђела провлачи се кроз густу косу најсрећнијег дечака на свету, док се цели свемир сабија у тај блажени тренутак бескрајне среће... А онда се све мења, облаци прождиру сунце и страховит прасак одјекује полутамом. Неко је сабијао небо невидљивом пресом и истискао из њега нешто што је личило на кишу, али колико је само то што се цедило из тамног неба било далеко од те животворне течности. Њено дејство било је управо супротно, овај свет се као коцка шећера топио у додиру са њом и сливао у густу масу, мачор је попут демона вриштао

131

61-62

док се стапао са чинијом, а она са травом, кућом, музиком, недељом у подне, са неба је допирала страховита грмљавина, чинило се да је сачињена од плача свих посетилаца плаве лопте заробљене у времену које никако да стане. Само су њих двоје били безбедни испод сунцобрана са куглама од сладоледа, а онда га је она погледала тамним очима иза којих није више било никог звуком који није допирао из плућа рекла: „Бежи одавде, лудаче, зар ништа ниси разумео“, па се нагло отргла од њега и уронила у масу. Освестио се у потпуном мраку, немоћан да одмах схвати околности у којима је. Покушао је да променом положаја побољша перцепцију, али бол га је омела у томе. Ко зна колико је лежао непомичан на поду, сећајући се свега што му се дешавало, када зачу неког пред вратима. Истог тренутка Иванина реченица га попут муње погоди из подсвести и он скочи на ноге ношен натчовечанском снагом чији је извор био у бесконачном страху што га одједном свог обузе. Почео је насумице пипати око себе, тражећи било какав излаз из замке у коју је упао, док су врата једва пружала отпор непријатељској сили која као да је расла са његовим страхом и било је само питање времена када ће попустити . Очај му је раздирао душу док је јурио наоколо попут миша у мишоловци и у тренуцима када је свака нада постајала луксуз синуло му је да се траг најбоље затире ако за нове кораке послуже отисци старих. Страх је блокирао његов ум, али се спасоносна мисао ипак пробила до свести и он је потрчао ка свом импровизованом улазу. Ногама у овој кући нису биле потребне очи, водио их је мирис слободе који је допирао од одваљеног прозора и за који тренутак бегунац се нашао напољу. Али срећа због избављења из замке је кратко трајала, јер је схватио да је само повећао димензије своје мишоловке и да је још увек у опасности. Немоћан да нађе неко друго решење, почео је да трчи. Прескочио је комшијску ограду, а потом и капију. Изашао на споредну улицу, и утрчао у парк који се уливао у шуму. Без намере да икада више стане наставио је да, бежећи од њега, јури за слободом. Знао је да је иза, да брже напредује, али није одустајао, трудио се да убрза своје кретање, свестан чињенице да трка неће престати све док један од њих двојице не престане

132

........ МаркоКостић

да мисли. Месец се пробио кроз облаке и осветлио њихово бојно поље. Тада је угледао силуету у подножију брда и нека мисао му се попут муве поче врзмати око свести, али страшан налет страха осујети њене намере и сво му се биће опет се посвети бежању. Успон је постајао све тежи али он је стремио напред, без права на умор, без права на предају, знао је да је слобода негде горе. „А, да нису они у праву?“, заискри му у свести пре него што се ухвати за грану преслабу за негову тежину, а тобоган од влажног лишћа доведе га пред његове ноге. Маска од сјајног метала скривала му је лице, клекнуо му је на груди, помиловао га по коси и извукао нож. Деловало је у том тренутку да слагалици космоса недостаје само још један комадић, па да буде потпуна. Нож се винуо у ваздух попут купача са ивице базена, бљеснуо још једном на климаксу свог скока и сјурио се у тамне дубине његовог срца. А онда је, тренутак пре него што ће напустити овај свет, угледао свој одраз на сјајној површини маске. Смешио се. Чудно, али чинило му се да ће бити срећнији без њега. Ноћ је потом испила његов последњи дах и спустила завесе, те ми нерадо пођосмо својим кућама. Свет је био тих.

133

61-62

Илустрација: Силвија Богић

134

Недим Хаџиахметовић Мафа

БАСНА О КОЊУ КАПИТАЛЦУ

Просечан фолк на целој територији бивше јужне Славије одавно живи у убеђењу да 100% схвата шта се ту дешава али злурадо, низ брк, често иза леђа, као нема избора и пристаје на ситуацију. Шта је ту је, тако је код нас, углавном. најчешћем броју случаја, људи су кивни на људе и не схватају да им заправо животиње све време раде о глави, а ту је актуелни, домаћи, Muppet Show - Гестапо на крајњем Дивљем истоку, једно три милиона лаката лево од Бесарабије. Демистификујмо онда занавек ту заблуду!

Глава 1 (Техно – скептик)

08:45 Ђавоља варош при Крижевцима, Прлекија, Словенија (при Мури) Јес... ју тук ми, ден фрејмд ми ин оук вуд анд голд плејтид ми анд ханг ми овер јор матримонијал бед. Андетектид, уан самер најт, ју кисд ми ат фор плејсиз енд тиминг вид лов, пенсил шејдид мај ајз, мај брестс анд мај шејм... Ххммм...( Zwack, ccc, ....czwack!) 135

61-62

Из неког разлога, после смене у Глодари, кад се врати Бобердам, шта год да је мазнуо од штива на кратко, пред спавање, често би завршавао Џојсом, јеби га, не зна ни он зашто. Контролисано обарање стабала и градње брана од прућа су рутина, јебе се њему, он је главни инжењер статичар, такорећи Си Ај Оу. Роберт. Менаџер... Воли да задрема после напорне ноћне уз глоцкање младица врбе и јове, и да, да, као што рекох, статика и то, такав је посао, али он Арт љуби, из понора душе несвесног. А није фрка наћи књиге у овом ћошку Панонске низије, јер је неки досетљиви бравар, иначе добар човек и безобразан, да, да, који исто тако откида на Арт, особито скулптуру, поставио на пар пунктова по насељу Јавну биоблиотеку. Изварио полице, затег’о све, заштитио од непогода, и из сопственог и фонда ,,Добровољних давалаца књига,, делимично попунио полице,

нади да истовремено постави и пластичну и вербалну инсталацију у простору. Људи пролазе баце поглед, покупе неки наслов. Неки продју оставе нешто штива... Интерактивахомо ауто вербалис. Весели мештани незадовољни својим животима би како год, радије листали недељни принт знижаних производа у Меркатору него се размењивали књигама. Иначе, познато је да је потребно покушавати, каткада безброј пута, док се не дође до каквих резултата у ма коме огледном пољу душе и стварности. Такодје теба истаћи да је број покушаја обрнуто пропорционалан мењању стратегије те се учинковитост свакако повећава домишљатошћу. Мали број људи то капира све једно, али нико сем мене, нико, кунем се, нико не зна, ко краде књиге из Интерактивне Арт Библиотеке Прлешког кипара и ентузијаста. (Не)званично и без предумишљаја, светска јавност је у мраку, категорички сматрајући је једини сисар који чита. Каква заблуда... 08:55 Роберт врати Уликс медју остале књиге иза себе, весело промрда носићем над шпалиром брчића и окрете се на лево па дубоко удахне..... cccc, zwaaaaacccccccck. Дабар зева, длета се савршено склапају. Дабар пада у хербалну обливију, трзне левим стопалом 3 пута и онда заспа из цуга.

136

Недим Хаџиахметовић Мафа

Бобердам, зашто и то не рећи, иначе ради на сопствени погон. Код њега у гарсоњери је скоро потпуна, апсолутна тишина. Турбине преду из далеке позадине. Од росе на своду, се под готово скроз покривеним таваном, у релативно вертикалном растеру играју одбљесци касних јесењих сунчевих зрака, полако путујући и трепераво и скромно осветљавајући малу даброву библиотеку. Он већ темељно спава док зраци трепере удаљавајући се иза, опет, из неког разлога. Готово правилни ритам кретања зрака чијој дефиницији помаже фина прашина неретко се прекида флешевима призминог спектра. Он промешкољи гузом и његово фино Најквирц крзно баци дифузни омни спот на литерарни бекграунд. Класична школа филмске фотографије. У полумраку дабровог фоајеа, тик уз његова леђа, непарно и трепераво се откривају наслови...

09:01 Сантиаго Калатрава, монографија. Леонардо да Винчи, басне. Амос Тутуола, Мој живот у шуми духова. Бела Хамваш, комплет. Даглас Адамс, комплет. Анатомија за уметнике, мадјарске производње па комплет Тардисове домаће фантастике... Данил Хармс, Случајеви... Ауедвард Мејбриџ, Људи и животије покрету. Лорка. Маљевич, монографија. Гасилски приручник за 2011-у са збирком задатака и практикумом. Жан Бодријар, Друго од истога... Плејбој, једно туце. Мирче Елијаде, две фале за комплет. Г.Г. Маркес, Сто година самоће па Овидије, еротска поезија. Одједном потпуни мрак, прекида се литерарно светлосни перформанс.

09:02 Попут разјапљене чељусти Тираносауруса Рекса, осредњи багер гусеничар се у пнеуматском грчу надвио над Бобердам. Непомично и претећи. Гомила Словенаца у стандардним радним оделима са жутим пластичним шлемовима стоје поред,

137

61-62

наоружани реквизитима за резање на ручни и моторни погон, док шеф, јер он има плави шлем, стоји тик до високе обале речице и држи руку високо дигнуту у зраку. Као Дуче.

* суштини, прича иде овако. Има скоро цео век а негде је прошло и далеко више времена откако су даброви потамањени због крзна и ради Бибер- Гујаш левеша. Људи и даброви вековима су живели у толерантно константном дог ит дог маниру али све једно у врсти примитивне, можда натуралне хармоније и коегзистенције. Индустријска револуција, носилац разних социјалних болештина па туди и прогреса, такодје је унапредила средства за тамањење људи и животиња и ступањем на сцену пушке репетирке, епски традиционални хладни рат Даброва и Словена мења своју форму, динамику и карактер и тако експандира до геноцида.

Глава 2 (Провала облика)

43 - три недеље касније Нитоген, Крајина (Vale de Timoku lui), Србија

(Тимок, Дунав) Тук! Он начуљи мале уши, промрда брчићима и не померивши ни мишић, скрену поглед на десно. Онда се окрете, и

138

Недим Хаџиахметовић Мафа

истовремено некако и трапаво и елегантно вукући свој пљоснати реп крене да се спушта низ брану. Свакаквих звукова ту има, од сталног благог жуборења безначајне притоке Дунава, до сувог грања, па плејада пластичног отпада који сељаци традиционално бацају у поток и нијансе звукова који они производе кад дотакну брану, али оно ,,Тук,, значи само једно. Дабропис. Стигао је Дабропис. Бибершрибе. Слободан, гледа у пошиљку, весело се осмехује. Пружа шапицу и приноси савршено исполиран објект налик крижанцу бумеранга и ражаног хлеба, изузетних, људима несхватљивих хидродинамичких својстава. Окрете га око своје осе и на доњој страни указа се рељеф неправилног патерна геометријских симбола.

Глава 3 (STALINGRAD) 09:03 Готово у истом тренутку, тек часак касније, спуштање руке шефа у плавом шлему испрати спуштање механичке кашике багера- ровокопача, и он сурдукну сву своју силу на брану. Пуцање дрвета, праскање воде, иверје и прашина у ваздуху. Иза групе радника, која напружана и даље чека да после оклопног десанта на Бобердам и шок шел ефекта улети детаљно пешадијско чишћење терена, скупила се и групица мештана Ђавоље вароши, јеби га, то је њихов атар. Ко из досаде, ко јер жели да види провинцијални комунални спектакл, ко јер је против, ко јер је за, ко као еколог волонтер, домаћица, власник оближњег млина и понеки пијанац. Ту је и бравар- кипар, техно –скептик, Боби. Очи му бубре од суза које не испушта, длаке му се дижу низ ледја од срџбе и беса и пролазе кроз трегер мајицу и џемпер. Фин човек али оће да удари. На шта ово личи, коме сметају Бобери!? Да је ма ко којим случајем знао да је је он

139

61-62

сам несвесно индуковао експеримент описмењавања даброва, сигурно би да је номинован освојио Новелову награду у области Психологије, Медицине или бар утешну литерарну. Бука ломљаве вешто умреженог прућа, стабала и грања праћена све вечим облаком прашине умину а потом пешадинци улетеше моторним тестерама и вилама у оно што је остало од бране. Канал око 4 метара широк, на обе обале трагови иверја и шрапнел од дрвета разних величина, лом и крш. Канал појачава проток, тек по који овећи комад Бобердама држи се ту и тамо, али колабира и полако отпушта низводно делове конструкције ... Из Штајерске дуну благи ветрић, и облак прашине се полако премести ка мосту који је на десетак метара лево у две траке омогућавао мештанима саобраћај преко канала и настави у правцу Гајшевског језера. Боби запали цигарету да смири страсти и са рукама у џеповима одшета према речици. Предје асфалтни пут па прешавши замишљено десетак корака низводно после моста, застаде. Отпухне дим. Сунце се на тренутак појача кроз шпалир ниских надолазећих облака. Бесциљно је зурио у канал низ који се споро у неправилним облицима пловећих острва кретао дрвени шут и отпад, киселински остатак Бобердама, ремек дела натуралне инжењерије. Изненада, низ спору матицу, испод моста на површину воде међју комадима покиданог прућа исплива и забели се нешто, четвртастог облика. Боби, зачкиљи, повуче један дим и фокусира поглед ка објекту који му се извесно и споро приближавао. Књига... Хулио Кортасар, Приручник за певање и плакање. Поче да прска некаква киша. Прлешки вајар подиже леву обрву. 09:03 Роберт, дубоко спава и као по правилу никад нема кошмаре. Отвара окице, трепће, све око њега се тресе уз заглушујућу буку и прашину. Мисли да сања. Иза њега, његова библиотека се полако али темељно урушава док он још увек трепће не променивши положај тела. У тренутку, црвено штиво, џепно издање библиотеке ,,Рад,, суноврати се са врха гомиле књига и звекну га у главу, тачно између ушију. Он се подиже и седе на дупе са све репом измедју ногу. Левом шапицом протрља

140

Недим Хаџиахметовић Мафа

окице па десном дохвати књигу. Данил Хармс, Случајеви! Кроз прашину и неописиву буку, негде из даљине дисторзирано и једва чујно препознаје глас Дитера, који је колико прекјуче стигао из Граца, контролор квалитета из Централе... Хер Роберт, хер Роберт! Вахзам, вахзам! Дер дам вурде ангегрифен! Евакуирунг! Евакуирунг! Роберт поскочи на стражње шапице, стави навлаке за дабропис на зубало, па узе Уликс под мишку и стушти се низ коридор. Мадјарска анатомија за уметнике промаши га за длаку.

Глава 4 (Dunăre apa turbule) 16:01 овом делу Крајине, непловних 3 километара пре Дунава, ово доба године је углавном мирно. Касна је јесен и нагло нестајање сунца (кажем сунца али не и светлости) иза Мироча резултира наглим падом температуре. Нагли пад температуре туди већ након пар минута због сучељења са и даље млаким шумским тлом креира измаглицу. Остаци светлости и шумски аеросол у спрези сада и просечном посматрачу откривају обрисе до малопре неочигледних призора. Слободан седи непомично на брани већ добрих 20 минута, медјутим, до малопре известан шпалир боја којима се он и околиш служе да заварају људско око, учинише га потпуно невидљивим. Сада, са променом интензитета и угла сценског светла те увођењем дим машине у садржај, ствари више подсећају на графички праг са плановима перспективе, и Слободан сад у првом плану, из фазе мимикрије предје у стање силуете. Предиван призор вредан насловне за националну географију. Попут цигарете, из његових чељусти лабаво виси гранчица јове са пар тек формираних листића. Он спусти поглед на јужни бедем бране па непомично, и са жаљењем, потпуно непокретан закључи полу тихо... Штета. Међу тазе приспелим пластичним отпадом из Уровице и Вратне, тик уз бедем, подупрта струјом брдске речице, лелујала

141

61-62

је књига. Одрпана, мокра и раскупусана, неупотребљива од оштрог пловног пута. Хараре, Homo deus. Штета...

* Треба истаћи да се на терену Јужне Славије ствари не могу уопштавати пуким географским и другим заједничким садржајем. Постојале су и постоје разлике и то у широкој лепези, кардиналне и оне фине, разлике у нијансама. Ипак, како год, банализујући ствари долази се до стандардног закључка о развијеном западу и слабије или не развијеном истоку. Овде се наоко потпуно неспојиви вектори и релације скупова људи и даброва прожимају, додирују и поистовећују. Јер веровали или не, допало вам се то или не, пристајали ви или не, тешко је свуда али је куд и камо лакше дабровима на западу. Глава 5 (Мимикрија)

09: 21 Након успешног Blitz Krieg десанта на Бобердам, утихну последња моторна пила, и малопређашни хаос у сваком чулном смислу престаде, и замени га вакум потпуне тишине. Целокупна комунална дивизија са све локалним посматрачима је нестала брже него што се формирала. Raus! Или што би рекли источни словени, свако чудо за три дана. Ипак, један је остао. Боби је и даље непомично стајао на истом месту, ниже моста, пушио своју трећу цигарету. Ону уздигнуту обрву беше давно спустио. И даље је одсутно гледао у спору готово неприметну матицу Гајшевског канала, који је је сад пут језера полако носио тек по коју гранчицу, гелер од врбе, до малопре неодвојиви део Бобердама. Масакр људи над дабровима без форензичких доказа. Истини за вољу, канал има толико спор ток, да, да нема пловећих објеката, човек би помислио да је вода стајаћа...

142

Недим Хаџиахметовић Мафа

Хер Роберт C.E.O. der ,,Бобердам I,, је у сенци испод моста са девојачком сузом у оку и пун детерминистичког беса гледао рушење његовог последњег инжињерског подухвата. Онда удахну дубоко па зарони низ спору матицу. Заузме торпедо положај и предњу леву и обе задње ноге стисну непомично уз тело. Испусти баласт одмах испод моста и вишак кисеоника који излети на површину оста незапажен. Ронио је у стелт торпедо стилу једно 30 цм испод површине воде лагано машући пљоснатим репом. Ваздух, који се увек у малим балонима задржи испод носа уз помоћ бркова, тешком се муком, мехурић по мехурић ослобађао и плутао ка површини док се бобер лагано кретао ка језеру. Зеленкасти, полу транспарентни флуид кроз који се кретао наједном се затамни и он благо подигне поглед схвати да пролази кроз бачену сенку вајара који је пушио на обали. Он још чвршће стисну под десном мишком гушчијом машћу конзервирани Уликс, па за нијансу повећа дубину и број замаха репом. Са обале, Боби примети неколицину мехурића... нека сенка, тамнија од зелене воде канала елегантно се кретала низводно. Десна страна силуете оцртавала је јасан правоугаони облик... Боби опет подигне леву обрву.

Глава 6 (Маратон) 17:01 Заменик директора бране ,,Хајдук Вељко Петровић 2,, полузаваљен, наслоњен леђима на своју скромну библиотеку је већ скоро потпуно заборавио на Харареа, којег јесење кише брдске бујице одрпаше до неупотребљивог стања (А ту је људски фактор. Сигурно је то могло да се штампа на маснијем водоотпорнијем папиру, можда и осредње обављен књиговезачки посао). У левом ћошку, на крају вертикалне колумне џепних издања, мала статуа Императора Трајана Августа.

143

61-62

Зурио је амебоидни бумеранг од дрвета, весело трепћући мдрајући брчићима. Дабропис је у договору са шумским одбором, у врло ниској фреквенцији али редовно и тачно испоручиван Ласичијом поштом. Хидродинамички артефакт пронађе пут до Дунава, без проблема али поблем је разврстати и диструбуирати пошту на време и право одредиште, јер централе на Дунаву од Панонског тока до ушћа у Црно море није било а да су грађене дабровом шапом. Ту видре, у Мирочком току Дунава, посебно одабране за ту намену пребиру по шуту који се гомила пред бетонским сводом изнад турбина и диструбуирају пошиљке Ласичијом поштом.

17: 02 Слободан чита Бибершрибе, лице му се брзо мење у све већу експресију незадовољства, без срџбе. Он полако устаде левом шапицом се ухвати за браду. Стајао је неко време непомичан, дигнуте главе и дубоко замишљен гледао је у свод од прућа и тимарио подбрадак. Потом се трзну па се хитро окрену ка својој скромној библиотеци и поче окицама да шара по насловима.

17: 33 Дабар је одговорно лице. Не само Слободан. Сваки дабар има високо изражену колективну и индивидуалну одговорност као Јапанац. Образложио је директору брауне свој разлог за одсуство и добио га. Стајао је на рубу, са оне стране бране којом ће га брдска матица одвести у Дунав. На леђима је има упасан ранац марке Мизуно темељно натопљен лојем и свинском машћу на глави тик испод ушију Спеедо наочаре за пливање. Више њега на брани стајало је неколико њих, сви поређани у низу као за смотру на подморници. Он подиже шапицу да поздрави, Дабросав, Дабромир и Дабривоје му као један отпоздравише. Потом спусти наочаре на окице и тихо зарони низ матицу. Неколико минута касније стигао је до Дунава... сад поциње прави изазов, узводни Маратон. Узе ваздух, па зарони

144

Недим Хаџиахметовић Мафа

крене уз реку ка Кладову. Само пар мехурића остадоше за моменат на површини, но силна вода их брзо одвуче у другом правцу. На њевим леђима, у ранцу, полако али сигурно, добро замашћене Лојем и свињском машчу, две књиге и мала статуа Трајана Августа, пловиле су узводно ка реци Мури. Наставак у следећем броју... Дописну карту и остале гениталије послати на: Address: Taoxichuan Wenchuang Block, No. 150 Xinchang West Road, Zhushan District, Jingdezhen City, Jiangxi Province / Postcode: 333000 / Recipient: Hu Qiming Phone: 13607980282

145

61-62

КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ Милош Петковић (1972, Зајечар)

Књиге поезије: Излет (1993) Једноставно писмо (2003) Без великих речи (2007) Три (библиофилско издање, 2010) Кућа четири ветра (2014) Поезија (библиофилско издање, 2018) Награђиван. Превођен. Заступљен у више антологија и избора из савремене српске поезије. Поред књижевности, бави се уређивањем и промоцијом дела из домена савременог стваралаштва у областима стрипа, филозофије, историје, музике, драмске и ликовне уметности.

146

Милош Петковић

ПОЕЗИЈА

ПАЈАЦ Израњам Посматрам доушника У заносу Лагали сте моје претке да не постоји бдење Под пазухом скривам разне ствари У ноздрвима мирис вечности Смејем се као пајац Нагињем Изнад ноћи и дана

147

61-62

ПОСЛЕ ПАДА ВЕЛИКЕ ЗГРАДЕ После пада велике зграде нема трагова прошлог живота Овај двор је жеља изгнаних војвода коме оргијају пијане луде Мехури измаглице лебде у очима дворских дама Земља се земљом храни Непозната лица ходе ливадом траже бисере испод пепела: Последњи окот отворених шкољки

ОКТОБАР Са планина снегови силазе Заузимају градове ораховој љусци скривен тихо пева уплакани добошар Узимам тоболац поломљених стрела облачим капут Назувам чизме Једном се мора сићи до дна Опирем се могућем Док они који говоре ломе трошни хлеб

Поштујући обред стављам камену маску (Обичају су страшна забава Одлазим на место Где приносим жртву док још има светлости) (из збирке ИЗЛЕТ, 1993)

148

. . . . . . . Милош Петковић

ОТМИЧАР Сећање је отмичар. Уздах намењен наивнима. Ту, Одлажем своје одоре. Толико тога Треба заборавити, А колико, објавити.

149

61-62

РАЗЛИЧИТИ Ритуал је добро увежбан. Заједно са умором, Зриш у мени. књигама које ће читати Наши потомци, тумачи Уметности скирвања: различити смо.

Попут владара. Неумољив сам: Песак, где су снови Трајнији од оног ко их сања.

150

. . . . . . . Милош Петковић

ОСМЕХ Комета је поцепала небо На једнаке делове побегла. Устао сам рано: Оставићу довољно Слободног простора, Изнудити преображај. Нестаће мреже Са усана.

Што је оружје, Што је маска моја, Појавиће се.

151

61-62

Поглаварства су подељена. Тако сналажљив, тек стасао, Разиграно маче, Владар си. Тражиш доказ. бурадима, увек има Нечега : Вино, талог, ехо. Обиље мами. И изнуђује признање. Стасао си, Да сводиш рачуне И никоме не даш опрост. Да умакнеш и Кажеш да те исход Не занима.

152

. . . . . . . Милош Петковић

Не волиш тумачења. Ветар који обилази градове, На послетку, Грли пламен воштанице. Разлог неповерења лежи твом оштром начину Остављања семена заједничкој постељи. непознатом језику.

(из збирке ЈЕДНОСТАВНО ПИСМО, 2003)

Гола сам вода, предах, између светлости и таме. Могућност пораза, у тишини, којом ћу се вратити, сагласној са недоумицом. Показукеш, крви, много је било након љубавног чина. Предстоји одлука: чија је ноћ, чији је дан.

153

61-62

Волим реку. Ненаметљиво, бродови су увек бродови. Треба сачувати птицу, дрво, реку наоко непресушну. Не знам када је почело, Не слутим када ће се завршити. Када стари алас потопи Мрежу, тако те само љубим. Изнова, ветар клизи површином света. Језиком, на којем дишемо.

154

. . . . . . . Милош Петковић

Старији сам од свих градова чије су те сенке скривале. Арес: без суза, плач. Правило, које обавезује. Када дође време, Срећни су који не мирију. Уврежена у речнику, срећа је провидна опна која грли новорођенчад. Ако је погледаш, и тебе ће.

Нисам спавао. Преко неких мостова никада нећу прећи. Много савета ми је удељено ових година. зима мирује, напољу. Помислим на стихове пријатеља кога је пчела ујела за усну. У овим годинама, отоци су неминовни. Страхом је лако зауздати свет. Једноставно, убод је убод.

155

61-62

Никада нећу написати песму о љубави.

Почињем причу коју никада нећемо завршити јер се лаж, једино, истом спасити може. Витешки потомак, стидљиво организујем гозбу. О, смрти, не размишљам. Правда је у свима.

Буђење је кап мајчиног млека. Свако путовање одстрањује животу досадне делове. Годинама, половином октобра, образи су сведок сусрета песка и воде: удахнеш. Издахнеш. Уздахнеш.

156

. . . . . . . Милош Петковић

Збуњеност читача, озбиљност мореуза у доба осеке, спремност да се поштује протокол, убрза пулс а љубав изједначи са неразговетном истином. Све је ту.

(из збирке БЕЗ ВЕЛИКИХ РЕЧИ, 2007)

ХИМНА СВАКОДНЕВИЦЕ

кревет је окружен птицама, за сваку по нешто, димњак, једина граница према небу, природна уздржаност, распуштеност, свикнутост на младалачке дане обујмљене неирецивим, утврђивање чињеница путем електронике, поподневно испијање кафе уместо ручка, уз ситно, храњиво зрневље, вешта је рука целофанџије, тај повој, као непрестани покушај, тврдица, пред крилатицама немим.

157

61-62

РАЗДЕЛНИК сваки зупчаник се окрене, без осврта, мане су врлине прошлости, без погледа унапред, права линија, одречна: безазлен је тај пут, у веку, неколико проживети: наук је једноставан, точак, покретач нежног додира, тачан: кружница, трен, пре или касније, трен.

РАНИ СТИХОВИ

урањам под тај длан: време не пролази.клатно на зиду поштује сваки тренутак свог путовања. видели смо: слика, подно зидног сата, наоко избледела, поделиће свет који никада неће умети да уплови између нас.

КЊИГА, МОЈА Романтик је занимања. Кора брескве, глатка наизглед. разбиј, досаду.

158

. . . . . . . Милош Петковић

КЊИГА, ТВОРЧЕВА када ништа не урадиш, не зготовиш напитак: очекујеш: можда, тешку смрт или, још горе,о, најрођенји, неколико опаски сведених на тек окречене зидове: нек те не плаше сенке, муцав је тај стих који нећеш испевати.

ХИЉАДУ ЈЕЗИКА

ковач својих окова: стојим: у подножју, светлост је најлон кеса, прекрива песак. кренем: отисак, поглед, окрет. Нико не види торбу у утроби док, корачам ка врху.

159

61-62

УСАМЉЕНОСТ ЗИДА пророк укаже на зло, са осмехом. никад му прст није био прав као стрела јер свака стрела има свој пут. Нико никог да натера да пева. а певали би : сваки пут другачије. Свака пловидба је другачија: много тога пролази: у зноју, залудности: и утоне у скривене одаје из којих смо изгнани: врисак нагриза површину воде: нико више није невин, а сви мирују.

РИТУАЛ сноп јутарње светлости се слива на предмете који се скривају: кревет је обала: мирис ораха на трему: речи прекора: пун топлине, додир; одлазак на пут: у носној шупљини, скривена алергија: не смем следити кретање планете.

ВРАЋАЊЕ РЕЧИМА често одлазим у шетњу. често видим поглед крвника очима збуњеног детета. све ми то пристаје. река у провинцији је неостварени сан капетана прекоокеанског брода. повремено затитра ушној ресици звук бродске сирене а у зденцу се примири жар одбачене цигарете. ништа нисам урадио, али , све ми пристаје: иза сваког зида, другачија ме малодушност вреба.

160

. . . . . . . Милош Петковић

ТРИПТИХ О КЛИЈАЊУ

1. толико смрти за толико дана, у одливку само једног дана коме ће бити угравирано твоје име. не одустај од намере Свете, тумачи Љубави. Изнова, тумачи Скицу за повратак. тај Дан се неће запамтити, на кратко-како иначе бива-напротив: биће миришљава, невидљива тканина, чији ће нити повезивати вратове пролазника.

2. неће киша попунити развалине што зјапе. сенке имају довољно слободног простора, довољно прецизне да не дозволе да претпоставке једна другој заузму Место. преклопиће се мрље којима назиремо Контуре свег зрневља, изветрелих стихова и разливених белега.

3. без жеље за опростом, свака Заблуда своме богу верује.

из збирке КУЋА ЧЕТИРИ ВЕТРА, 2014) избор приредио Саша Скалушевић Скала

161

61-62

Илустрација: Силвија Богић

162

Ђорђе Деспић

ПОЕЗИЈА МИЛОША ПЕТКОВИЋА Када се неко као млад песник јави модерним песничким гласом који одликује савремени а не за прве песничке кораке махом уобичајени романтичарски сензибилитет, елиптичан и растрзан субјекатски израз уместо римованих и еуфоничних «правоугаоника», лирско ослушкивање себе и света уместо патетичних излива љубавних емоција, онда се са сигурношћу може тврдити да је у питању прави песнички таленат а не пример почетничког стиховања. Управо је то била песничка ситуација Милоша Петковића (1972) који се 1993. године појавио са Излетом, својим више него убедљивим првенцем. Након Излета, међутим, уследиће зачуђујућа продукцијска тишина која ће бити окончана тек након десет година Једноставним писмом , потом 2007. песник објављује своју трећу књигу, Без великих речи, да би прошле године у издању краљевачке Повеље објавио и своју последњу збирку, Кућу четири ветра. Сагледавајући песников опус из данашње перспективе, слободно се може тврдити да ову поезију одликује поетички континуитет, посебно са аспекта њених формалних, језичкостилских особина, при чему се у семантичком, и у погледу конституисања песничке структуре, може приметити одређена развојност и иновативност у свакој наредној књизи. Последица ових одлика јесте особеност Петковићевог поетског писма, као специфично ширење песничког искуства, на основу чега се могу препознати две стваралачке фазе које, иако нису уопште супротстављене једна другој, имају идентитет одређене развојне заокружености . 163

61-62

Прва фаза природно обухвата прве две збирке, Излет и Једноставно писмо, и њих у потпуности обележава песников упечатљив план језичког израза који је резултат једне јединствене, целовите песничке свести.У питању је један више суспрегнут него раздрешен песнички израз, фрагментаран и растрзан у својој основи, што и одговара сензибилитету модерног субјекта. Од почетка до краја и синтаксички и ритмички и по тону, језик бива уравнотежен и комплементаран оном значењском плану стихова код којих, то треба одмах истаћи, лака комуникативност није примарни императив. Углавном фрагментарна и семантички више недовршена него заокружена, Петковићева лирика не иде логиком саопштавања већ најпре сугерисања и наговештаја значења. За модерну поезију су свет, субјект у њему и смисао одавно изгубили на целовитом идентитету. Отуда песнички поступак на изражајном нивоу мора пратити такво разумевање света фрагментарним, суспрегнутим, нелинеарним лирским изразом, при чему песник покаткад ублажава своју недореченост, па ће најчитљивије зазвучати управо у својим аутопоетичким стиховима који функционишу као путокази и смернице свог основног стваралачког наума. Ово је поезија лирски поунутрашњене, немиметичке перцепције света, где субјект тежи самоспознаји, духовном понирању и етеричном ширењу. Но, осим окренутости аутопоетичким просторима, у њој се може препознати и усмереност и ка неким митским и митопоетским ситуацијама, при чему стихови граде један егзистенцијални распон од анђеоских до демонских асоцијација и дијаболичних мотива. Чак се може рећи да превладава негативни интензитет, док је субјекатска позиција ближа једном мрачнијем искуству. Уопште, рекло би се да је ово првенствено поезија у којој су меланхолија и резигнација доминирајуће емоције. Као и свака поезија која тежи чистој лирици, и поезија Милоша Петковића не поседује тежњу ка реалним, предметним оријентирима. Она прозире стварност као свет привидне реалности, те своју реалност сама гради. Отуда у њој спој лирских и митотворачких нота. Чак и ако се појави нека опипљива предметност она је ту само у фигуративној функцији, најчешће симболичкој, или пак у функцији онога што би Т. С.

164

.........ЂорђеДеспић

Елиот именовао «објективним корелативом» за уметничку емоцију. Стихови тада ништа конкретно не говоре, али и без те експлицитности присутне ситуације функционишу као објективни корелативи за страх, зебњу, немир, коју ће подупирати синтаксичка исцепканост и елиптичност. Алузивно се конституише емоционално стање субјекта као одговор на актуелни историјски тренутак, или пак као последица једне вечно кружеће људске судбине: «Имао сам сан: Да кружим Непрестано». Све ове поетске ситуације варирају у себи митску причу која се креће од парадоксалних решења (Обала сам), до катаклизмичних визија: «После пада велике зграде нема трагова прошлог/ живота... Земља се земљом/ храни Непозната лица ходе ливадом траже бисере/ испод пепела: Последњи окот отворених шкољки» (После пада велике зграде). Треба нагласити да има нечег апокалиптичног у Петковићевим првим песмама. Његов субјект као да је сведок амбијента и атмосфере након катаклизме. Симболичност у тим стиховима има шире упућујуће значење, и на оно актуелно повесно, али и на оно архетипско. Ову паралелу није тако тешко успоставити јер страдање у сваком трагичном добу увек представља и оживљавање такве архетипске ситуације. Отуда свака таква поезија обично и поседује семантичко рачвање у два правца од којих сваки понаособ има своју тежину, док њихова симболичка кореспонденција доприноси усложњавању нијансирању лирског говора. Петковићева поезија јесте поезија унутрашњег гласа, расутих песничких слика и увида који бивају повезани једном специфичном лирски-растрзаном контемплацијом и емоцијом. У њој нема повишеног тона и звонких речи, већ готово непрестано пратимо једну поетску стишаност која неретко делује као самоговор, без жеље да досегне до конкретног саговорника. Конотативност субјекатског обраћања у Петковићевој поезији, како у Излету тако и у наредним књигама, потпуно је разубручена то стиховима дарује ону игривост и лирску узбудљивост. Стихови се могу читати као самообраћање, као обраћање неком имагинарном саговорнику из самог лирског света, или пак имплицитном читаоцу наднетом над песму саму. Од тога се и разликују реализације метафоре које варирају од емоционалних

165

61-62

егзистенцијалних, до оних аутопоетичких импликација које, посебно у Једноставном писму, чине да певање о певању постане можда доминантнији рефрен ове фазе. У том смислу, песма «Медуза» одличан је пример метафоризације у којој се појаве из референцијалног света доводе у везу са доживљајем стваралачког процеса унутар лирског субјекта. И сама структура песме отуда је повинована животном ритму преузете референце, «медузе». Нема континуитета песничког израза, линеарности, већ је на делу фрагментарност лирског говора, при чему сама структура песме смисаоно и емоционално подржава, можда је боље рећи опонаша, пулсирајуће кретње медузе, и ти електрични трзаји тек су згодно пронађени објективни корелативи за песнички дрхтај, за стваралачки ерос који обузима унутарњи свет лирског субјекта. Петковићева лирика више говори ћутањем, белинама својим, посредно упућујући на постмодерно схватање песничког језика као недовољног, несавршеног средства уметничког изражавања. Ђутање, дакле, или боље, «срицање», као одговор на немогућност стварања апсолутне поезије у смислу аутентичног уписивања лирског бића у текст песме. Стихови не само да су «узани» за трансфер емоција или поимања света и поезије, већ су и нестабилни, претећи попут «висећег моста», и представљају стваралачки ризик, ризик за песничко и онтолошко биће у нагињању ка свом испуњењу. другој фази Петковићевог песничког развоја, који чине збирке Без великих речи и Кућа четири ветра, и даље је присутан онај особен унутрашњи глас, оно субјекатско самопонирање самоиспитивање, и препуштање лирској контемплацији. Заправо, рекли бисмо да се у њој до краја уобличио песнички солипсизам који се више или мање јасно оцртавао и у прве две књиге. И даље се препознатљиво негује окренутост ка тишини, склоност ка интуитивним увидима и расутом поетском говору. Но, на плану језичког израза приметна је промена у правцу веће сажетости, стихови постају још сведенији и чини се да језгровитост достиже свој врхунац. На првом месту, осим што њени стихови мало тога саопштавају а далеко више онеобичавају, песма постаје најпре једна загонетка него што је

166

.........ЂорђеДеспић

јасна и разумљива формулација, што и јесте једна од важних одлика модерне лирике. Песничке слике бивају све расутије а говор исцепканији. Песма изразитије одриче од заокружености смисла и структуре, она нема целовито, компактно значење исказано линеарно развијеним говором, већ је понајпре сложен збир међусобно разноврсних слика, ситуација, емоција, увида, сентенци. Отуда се у Кући четири ветра не може тако лако и прецизно одредити мотивско-тематско средиште њених песама. Оно је или готово апсолутно расуто и недефинисано, или врло суптилно и ненаметљиво сугерисано. Па и тада је проблемско средиште пре неухватљиво него постојано, читаоцу више измиче него што га досеже, и чак се чини да је средишта више, да песма непрестано протејски мења своју проблематику. Иако је одавно већ део модерног лирског израза, таква структура изразито је провокативна за савременог читаоца, али и прави облик за артикулацију модерног субјекатског немира и растрзаности. Везе између појединих семантичких планова и елемената једне такве песме, танке су готово до непрепознавања, при чему симболика добија широко упућивачко значење од једва приметних међусобних односа, до оних неухватљивих. Песма постаје, нарочито у Кући четири ветра, чист простор расутих слика, потпуно неусловљена играинтерпункцијских знакова, двотачке и запете посебно, другим речима, песма постаје свемогућа

релацијама, а не нешто што подразумева традиционални трансфер смисла. Иако песме формално подржавају континуитет, оне непрестано прелазе у игру дисконтинуитета у којој фрагменти као да су отргнути из неког увек другачијег контекста, који је за лирског субјекта подразумевајући, али који читаоцу остаје ускраћен. Ако кажемо да у у овој последњој фази Петковићеве поезије препознајемо поезију покрета, шта под тим подразумевамо? Не мислимо на покрет који би се односио на најфреквентније мотиве, или на нешто што би у тематском смислу експлицитно окупиралo песника. Другу врсту покрета имамо у виду, покрет у самој структури песме, у самом лирском поступку. Сваки нови поетски исказ готово увек представља и нову песничку слику, нов мотив или сентенцу која изненађује и преображава дотада

167

61-62

обликовану линију песме. Стога су стихови готово увек дати у непрестаном покрету те врсте и расутој песничкој организацији: песничка концентрација тежи стваралачкој деконструкцији традиционалне структуре. Из тако конципираног песничког поступка непрестано се развија неочекивана и фрагментирана перцепција света која је тешко докучива, али и која се истовремено намеће као својеврсни аксиом. Отуда свака песма представља малу фигуру поезије покрета која тежи, заправо, стваралачкој игри ослобођеној од предвидивости било које врсте: «Чигра, игра, играч, све си», каже песнички субјект у једној песми, и управо таква семантичка динамика представља можда и највећи изазов за читалачки концентрацију и разумевање. Поетички концепт ове фазе можда ће се најприближније дефинисати ако се опише као поезија тока свести у којој се слободно рађају и нижу слике, мисли, ситуације, емоције. У том погледу ова књига наставља ону мисију самоослушкивања из Излета и Једноставног писма, али то чини на један уметнички радикалнији начин. Песма делује као једна спонтани графограм душевног и духовног живота песничког субјекта и то «без великих речи», односно без великих тематизација које се од поезије могу очекивати. Лирски говор и песничка имагинација крајње су флуидни, намерно нестабилни, лелујави, и у једном стваралачком и духовном смислу ослобођени од притиска рационализације. Песма као да жели што непосредније да сведочи о одређеном одсечку из живота, и за њу је потребна једна специфична поетска концентрација и свест која из трена у трен, непрестано и непрекидно, прати и записује доживљај света. Дакле, више него у првој фази, ова друга фаза изразито негује поезију недореченог и фрагментарног. Неухватљивост значења и говор белина постају суштинска особеност ових песама, један уобичајени приступ заснован на трагању за исказаним смислом свакако би ову поезију дефинисао као херметичну. Такав закључак, међутим, и не би био погрешан. Заснована на нелинеарном песничком говору и структури, на изненађујућим интерпункцијским решењима, на изразу пуном парадокса и реторичких обрта, на аутоцитатним знацима и путоказима, на загонетном и тек наслућеном смислу, на синтаксичкој изломљености и логичкој недовршености, ова поезија збиља

168

.........ЂорђеДеспић

одаје утисак семантичке затворености и неприступачности. Ако је свака песма одређени вид транспоновања искуства и одсликавања стварности, онда оне које теже кохерентнијем смислу иду заправо ка идеализовању. У постмодерној епохи посебно, иако се већ од зачетака модерне лирике и Бодлера, Рембоа и Малармеа то може запазити, свака кохеренција смисла света бива доведена у питање. Сходно широј филозофији епохе ни Петковић не тежи целини већ фрагменту, те самим тим не идеализује већ особеним поступком изобличава стварност, залажући се тако за ново песничко виђење иако не гаји наду да ће бити схваћен: «Учим те језику,/ да би умакао/ и створио нови Ред/ који ће путници намерници/ заобилазити као напуштену цркву». Међутим, чини се да је покоја песма могла прерасти у нешто више од пуког збира фрагмената и растрзаности, те да већа доза смисаоне одређености не би нарушила аутентичности иновативност Петковићеве поетике, напротив, само би је још убедљивије приближила читаоцу. досадашњем песничком опусу Милоша Петковића могу се препознати две фазе стварања које међусобно кореспондирају, али и у којима одређени поетски елементи бивају израженији од осталих. Стихове из Излета и Једноставног писма, одликују понајпре субјекатска духовна и душевна гибања, и лирска рефлексија, односно аутопоетичко промишљање, док стихове у последњим двема збиркама, Без великих речи (2007) и Кући четири ветра, одликује језгровитост и довођење значења песничког израза до врхунца, до саме рецепцијске ивице, чак и до испитивања граница песничке структуре. Ни у једној од ових фаза песник неће одустати од свог препознатљивог језичког сажимања, меланхоличног и утишаног тона, од говора белина. Ово је поезија која и сама концентрисана у поступку, тражи пажљивог и усредсређеног читаоца, неоптерећеног императивима «јасне и чисте» поетске комуникативности, и који је отворен за разне врсте поетичких игара, као и за расуту фрагментарност која је у Кући четири ветра безмало апсолутна. Рекло би се да је управо својим последњим песмама Милош Петковић свој стваралачки концепт овога пута консеквентно привео крају и тиме, надамо се, наговестио нови поетички циклус.

169

61-62

Драган Бошковић

ТИШИНА СИ И У ТИШИНУ ЋЕШ СЕ ВРАТИТИ (Милош Петковић, Поезија, /библиофилско издање/, Сент, Нови Пазар, 2018.)

„Поезија се не намеће, она се експонира“, записао је Целан. Када је у питању поезија Милоша Петковића, тврдио бих сасвим супротно: поезија се скрива. И то онолико колико сопственом изложеношћу јавности, свету, друштву, и сопственој отворености бићу, она себе прећуткује. И, опет, прећуткује се онолико колико Милош Петковић скрива и оно своје људско, песник своје песништво. Далеко од буке песништва, од буке света, овај песник чува поезију, самоприкривање и прећуткивање поезије и себе као највећи залог песништва. Чува, у смислу како га је разумео Хајне, онај пролом света, расцепљеност срца, тишину расцепа. Само, дакле, тишину. Од Излета до Куће четири ветра, суочени смо са једним све више умирујућим песничким дискурсом, све тишим, све спокојнијим, рекли бисмо, скрушеним као поезија што је скрушена. Од оног ЈА које се у првој песми Излета, као Пајац, комедијаш, лакрдијашки нагиње над временом, космосом, до меланхоличног, помало резигнираног, са судбином помиреног песничког гласа. Јер, подсетимо се, наличје смеха, подсмеха, лакрдије, јесте меланхолија. Зато, све скривенији, који „говорећи о себи ћути у себи“, аутор нам нуди метафору изостанка песништва. Самозатајивост, ћутање као говор поезије, знакови над тишином и знакови на ваздуху, упорно ће уможавати слике изостајања, али и продубљивати мeлaнхолију песме. Продубљивати онај

170

. . . . . . . Драган Бошковић

пролом, сада пролом у речима, песмама, књигама, пролом између ироније и меланхолије, говора и ћутања, спокојно нас водећи оној меланхоличној песми, меланхолији песништва, која не може да се сети одакле је почела, зашто уопште говори, шта је то заборавила, као и шта је то заборављено и скривено што је се сећа, што је жели. А жели је баш тишина поезије, или само тишина, јер „Тишина је све јача / све тиша“, увек јача и тиша, јер „Има довољно тишине / да спокојно зажмурим“. Да, довољно тишине, тишине расцепљеног бића, толико довољно тишине да песник, ћутећи у себи, мора да проговори. Ако „Удишемо / исти ваздух: / Комадић неба и тишине“, онда је консеквентно да је и сам песнички глас, сам песник, баш то одавно утихнуло: „хладни су мишићи док врела крв шапуће а ћути: / ништа не кошта, тај костур од тишине.“ Тај човек од тишине и људскости, тај човек, Милош Петковић, човек, песник и пријатељ, што нам, шапуће и ћути, тај песник чија нас поезија, с оне стране експонирања, ненаметљиво учи оном поетски пресудном: Песмо, тишина си и у тишину ћеш се вратити. Останимо, дакле, посредством ових драгих стихова у том песницима задатом и никада окончаном, великом повратку у срж песништва. Јер, ништа не кошта ова књига од тишине, књига која поезију шапуће а ћути.

171

61-62

Саша Радојчић

У САМОТНОМ ГОВОРУ Милош Петковић, Једноставно писмо, Повеља, Краљево, 2003.) Извод из рецензије Петковићева поезија је камерна и меланхолична, глас осетљиве лирске субјективности која никада није начисто са светом ни својим местом у свету, а поготову не са исходима свога живота. Тај глас се, сасвим природно, не налазећи довољно чврст ослонац ни споља ни изнутра, расипа у лебдећи говор, способан још само да се, као грозд, окупља око преосталих тачака емотивног згушњавања. Солилоквиј, свакако, обојен бојама сете, натруњен метафизичким болом, али без патетике која би рашчинила стих. Уосталом, у том самотном говору увек постоји неки, замишљен или стваран Други, коме се реч упућује чак и када су изгледи да до њега допре сасвим мали.

172

. . . . Драгана Белеслијин

Драгана Белеслијин

САМО ЛОМНЕ И СМРТНЕ РЕЧИ (Милош Петковић: Без великих речи, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2007)

тиха сам река, у летње дане сан није лак за свачији нокат из Лаконског дневника да обложим, празнину ормана и своју збуњеност писмо ћутим, све што не смем да заборавим причам, све чега се не сећам из Лаконаског дневника мој говор траје, њему сам закључан из Лаконског дневник Када би Милош Петковић (Зајечар, 1972) објавио наведене стихове у неком часопису или наредној књизи, читалац упознат са његовим поетским стваралаштвом не би се нашао у чуду. Напротив, препознао би неке од метафора из збирке Без великих речи и вероватно претпоставио да се ради о песми која се тематски и формално надовезује на ову књигу. Ипак, ову песму је, од све самих цитата, срочила горепотписана ауторка текста који је пред вама, насловљен као „Само ломне и смртне речи“, а песма је настала тако што је иста ауторка – у нади да ће јој при тумачењу стихова Милоша Петковића од помоћи бити садржај или његово друго име које гласи „У књизи стоји“ – преписала, један испод другог, наслове и прве стихове песама које отварају

173

61-62

циклусе. Тако су цитиране речи, а каткад, као што се дâ видети, реченице, престале да делују пер се и постале део једног новог значења, нове песме, коју бисмо, према три пута поновљеном стиху, можда могли назвати „Из Лаконског дневника“. Ипак, овакав почетак тумачења намеће питање: може ли се песма „Из Лаконског дневника“ сматрати кључем за тумачење поезије Милоша Петковића, може ли она, тематски и формално, бити микрорепрезентант специфичности поетске књиге која је пред нама? Нимало случајно, збирку отварају стихови у форми посланице, обраћања неком другом лицу: „тиха сам река у летње дане: / предубок да газ можеш направити, / преплитак да се у мени можеш окупати“. И све три наредне песме („Оловком можеш“, „Могу те спасити заборава“, „Гола сам вода“) подразумевају једног замишљеног читаоца којем се саопштава порука, реципијента често распетог између могућности да буде субјект у активној реченици или да то исто буде у пасивној: „Оловком можеш / писати / убости / усмерити поглед / ћутати.“ Или: „Могу те спасити заборава / изговором другачијих речи.“ Или пак: „Могућност пораза, у тишини, / којом ћу те вратити, сагласној са / недоумицом.“ Подсетимо, у уводној песми нема избора: нити се тиха, летња вода може препливати, нити се може направити газ. Поред поља могућности стоји једно велико, непремостиво пространство остављено читаоцу тек као претпоставка. И не само то, читалац је, често, сведен на немоћ, на покушај. На нереализовану могућност. Чак и када му предлаже акцију („Оловком можеш“), лирски субјект га упозорава: „Размисли. // Подне је свакога дана / неизрециво исто. // Размисли, / о надолазећем.“ Ако је први циклус био окренут ка другој особи, други циклус је повратак у себе. Песник поставља питање: „Има ли смисла у веровању? / У чекању, / не истраживању.“ Од античких митова, преко библијских истина, до хамлетовских дилема, које, чини се, нијансирају читав овај циклус, низом интертекстуалних релација са књижевном баштином, песник покушава да своје искуство преточи у круцијалну, епохалну новост, у спознање до којег се не стиже брзо и које ни јадни Јорк, све оплакан

174

. . . . Драгана Белеслијин

стерновским сузама, можда, није ишчитао. Остављајући туђе и свакодневицом обојено искуство по страни, Петковићев лирски јунак, сада тек просечни конзумент новинских чланака, ипак закључује: „Могу се поуздати, једино, / у топлину крошње платана. // У бес, подстакнут љубављу. // Тако је.“ Но, потрага траје и даље. Готово свака наредна песма нуди понеку од стаза којима се креће по одговоре: од љубави („Годинама сам варао себе“), преко покушаја да се поврати нарушени поредак у природи, да се око гладно лепоте настани у води („Волим реку. Ненаметљиво“), преко инфантилности и дечјег света као отклона од реалности, („Свака књига је дечји цртеж“), до поетских заноса, као универзалног хајдегеровског открића да „песнички станује човек“. Ипак, изолован до модернистички непојмљивих граница (сада већ) оскудног времена, као главни јунак Татарске пустиње Дина Буцатија на пример, песник је кредом описао неколико метафора, ризница тајни: око, тврђава, залив. ако модернистички узус и удес – којем, не случајно, Петковић дугује понешто од форме, од исцрпљености и засићења садржином – поставља овог песника у позицију да бира између Миљковићевог пророчанства о поезији на дохват руке, која се, чини се, сурово обистињује пред нама, узмемо ли у обзир несразмерност између поетске хиперпродукције и њене материјалне незаснованости, њене, речено језиком економије, неисплативости, и Хелдерлиновог питања о песништву у оскудном времену, онда га, свакако, стихови: „А песник мисли, / поезија више не постоји“, не заустављају у настојању да се као песник оспољи у тражењу нових ентитета. Тамо где је све већ опевано, где је све циклично распоређено и унапред задато, на увиру, песник се узда у ново рађање и буђење, у нови смисао и нови поредак, који брише претходни. Стога, метатекстуалност и интертекстуална релација између стихова у различитим песмама чини да се странице „Лаконског дневника“ читају као признати, али и прећутани избор: „Када прочиташ Лаконски дневник / увидећеш да песме нико не брише, / већ их ветар прецртава, / с времена на време.“

175

61-62 Ако је слободни стих и лапидарност, те, како је Матић певао, ломне и смртне речи, сугерисана у наслову Петковићеве књиге поезије, који поседује нешто од Моцартове кореспонденције са Богом у роману Ко плаче Сање Домазет, („ја немам ништа са тим сунцем, ја са њим не говорим, ја немам много тога ни са Богом, неколико сувих речи“ – курзив Д. Б.), ако су фасцинације реком, заједничке и Растку Петровићу, модернистичке провенијенције, ако се песникова метафоризација каткад примакне Непочин-пољу, онда је наведени стих, програмски, наговештај једне друге, постмодерне и травестирајуће поетике, у чијој основи почива идеја, у зачетку, да је један текст само основа за цитирање неком другом тексту, а овај други неком потоњем. Са могућностима свих интержанровских, па и интермедијалних комбинација (нпр. дневник-песма, мит-песма, новински текст-песма, итд.). Ако и каткад зазвучи одвећ прокламаторски, проскриптивно, строго неумољивости, одвећ децидирано, што је, опет, данак вечно младом и занесеном Миљковићу, Петковићева поезија спремна је да на себе прихвати овај грех зарад пространства и површине слика, наспрам скучености израза. Она је свесна да опевати реку пар стихова није нити винаверовски императив, ако то већ нису Аугијеве штале, па ипак, она се узда у празнину, у недовршеност:

оно без, експлицирано у наслову. У празна поља, у која онај којег понекад борбеним ускличем позива на акцију, да би га већ у следећој песми свео на голи објект, на марионету, треба да уцрта своје капиларе, као у мапу: „Мапе су пуне капилара / разних боја. Могао си бити / сваки човек на планети. И умирати, / неколико пута дневно.“ ако је песничка кореспонденција са традицијом, често имплицирана тек понеком речју, нарочито када пред собом имамо „Лаконски дневник“, омиљена тема критичара, спремног да препозна трагове у наносима ветра, онда је велика мука тумача да оћути да су последњи стихови песме „Небо је недоплетена паукова мрежа“ тек реплика на Настасијевића, ехо, који то јесте радо: „Чизма, сандала, стопало босо, свеједно / ловац или ловина. Наставља се. // Поезија је траг, / у бекству, / остављен.“ Или само покушај да се прати траг. Ипак, то није више непорециви запис у камену, већ један необични облик логореичности,

176

. . . . Драгана Белеслијин

мултиплицирања речи и несвакидашње комбинаторике. Јер, док се истовремено може бити закључан у сопственом говору, који траје, дотле игра ветра који прецртава песме, онако субјективно, баш наносима песка поред реке, као недоплетену паукову мрежу, твори мноштво смислова, те би се, према библијској причи, попут чопора помахниталих демона настањених у једном једином грешном смртнику, и сама песма могла назвати легионом (Р. Барт). Стога се закључаност у „Лаконском дневнику“ и празнина ормара коју треба попунити доимају као императиви поезије, барем оног њеног дела који репрезентује Милош Петковић. С једне стране, сведеност на ломне, смртне, суве речи, на њихову пажљиву селекцију, све да би се удовољило тој минуциозној, али захтевној „ораховој љусци“ Лаконског дневника, а с друге – покушај да се унапред задата форма попуни смисловима, попут ормара у који и из којег се може, крајње произвољно, убацити избацити део по део гардеробе, по логици мноштва у једном. Моје је име песма, јер ми смо многи.

177

61-62

Милош Соколовић

ПРИЗИВАЊЕ ПРОЛАЗНИКА У КУЋИ ЧЕТИРИ ВЕТРА (Милош Петковић, Кућа четири ветра, Повеља, Краљево, 2014.) Објављено у: Српски књижевни лист бр. 10/115, 2015. Нова књига песама Милоша Петковића захтева помно читање пре свега што рачуна на проницљивост трагања. Отуда се и јавља нелагодност приликом првог читања. На плану садржаја она је „закључана“ изнутра, сведена на присуство човека и учестало одсуство реално перципираног простора. Као да на неки начин рачуна на читаоца-пролазника коме је својствено непрепознавање; чак је и са становишта синтаксе, на формалном, језичком плану „распуштена“, како би устукнули пред њеном спознајом. Оно што, ипак, у њеном средишту одудара од разуђености, несталности стиховане форме која се може посматрати и у домену прозног дискурса, почива на универзалној ритмичко-поетски обликованој „сликовници свих времена“. Она, дакле, приближава свет схематизованих приказа, кадрираних расположења и „изломљених“ мозаичких делова „равних површина“, док темпорално, заговара одсуство звука, доминацију „глувог доба“, тренутак између јаве и сна, успаваности и пробуђености. Међутим, оно што је особено у овој песничкој књизи јесте оживљавање „простора за звук“ („Звоно је све“ – Пријатељ), простора који је обремењен загледаношћу оне споне које су нас с егзистенцијаним почетком чиниле недељивим. стиху: „Све можеш тачком представити“ – препознајемо фигуративност краја који се може сагледати као двојако

178

. . . . . . Милош Соколовић

обележје: интерпункцијско, знаковно, језичко, а са становишта егзистенцијалног свршетка, и антрополошко-семантички. Зато је Петковићево упућивање на „редолед читања“, заправо, опредељење за „ход уназад“ све до „пољупца пупчане врпце“ (Лек). Когнитивно, он нас покреће да проналазимо смисао освајања песничког простора. Самим тим, тачка је објединитељ песниковог исказа и читаочрвог проналажења, а књига „ковчег“ одложеног мастила. „Кућа, тек саграђена“ (песма тек написана) твори се у интеракцији песник : читалац, док стих „У свачијем стиху, бити везник“ упућује на неопходност саставног односа песме и читаоца, па и самог песника. Од изузетне је важности уочити да се у предворју Петковићеве књиге њен стваралац појављује као смели изазивач и то посредством цитатности. Бирајући стихове Растка Петровића: „Лаж. Имај храбрости да ти то буде последња реч“, он несумњиво афирмише три кључне лексеме: лаж, храброст и реч. Истовремено, храбро зазивање лажи може бити и смело понирање у свет песничког субјекта који лаж пунокрвно боји колико и истину. Оно што раздваја песничку од „обичне“ лажи јесте проживљеност прве и дезинтегрисаност потоње; отуда и проистиче право лирског субјекта да одживи лаж без примораности да у њу интегрише и читаоцапролазника. Несумњиво, предводнички цитат има изражену функционалност. Њему је намењено да посредством асоцијатвних опозиција: лаж – истина, храброст – кукавичлук, последња реч (крај) – прва реч (почетак), припреми читаоца на промишљење о свом уделу кретања кроз песнички простор омеђен иницијалним крајем (уводни цитат) и финалним почетком (Триптих о клијању). Увођењем лажи у свој песнички простор, лирски субјекат се ослобађа миметичких стега. Управо на њој почива поистовећивање лирског субјекта са ствараоцем. Случајно или намерно, Петковићева књига се ишчитава кроз седам циклуса па је можемо посматрати и као седмодневно стварање новог света. Ако и насловну синтагму сагледамо у том контексту, онда и кућа четири ветра почива на градитељској, односно стваралачкој моћи. Међутим, будући да се та моћ не сагледава у домену божанских сила, несталност и стихичност створеног призвани су значењским потенцијалом ветра.

179

61-62 Предност тог новосаграђеног простора (Кућа, тек саграђена) крије се управо у његовој „отворености“, на коју нумеричношћу указује број ветрова сразмеран свим странама света. Тако кућа као човеково уточиште губи своју аутентичну „затвореност“ у неспутаном додиру са спољним светом. Већ у иницијалној песми „Лек“ првог циклуса, лирски субјекат рачуна на наше присуство, успостављајући неку врсту фиктивног дијалога. Да бисмо били прихваћени, нужно је да се повинујемо пристанишном кодексу који гласи: „не певај, не отимај“. У песми „Мед на асфалту“ наилазимо на смелу технику увођења кључних речи. Иако нетипично за песничке књиге, и уопште књижевно-уметничке текстове, Петковић уводи поменуту технику храбро укрштајући песнички са научним дискурсом. Међутим, делокруг песничких кључних речи, насупрот прецизним и уским значењима кључних речи у научним студијама, нагиње симболичкој бесконачности. С друге стране, етеричност кључних речи песничке књиге сагледава се у домену савршенства које произилази из симболике меда као продукта (доприноса) идеално организоване државе. У насловној метафори песме „Мед на асфалту“ откривамо тежњу песника да нам поезију представи као есенцију улице, а не затвореног простора готово усплахирене „песникове“ куће кроз коју само струје ветрови и штрчи празнина. Лирски субјекат, кога због (ауто)поетичких наноса можемо посматрати и у домену песника, прихвата да његов свет посматрамо изложено као у излогу продавнице, али не и да из тог изложеног света присвојимо оно што нисмо спознали нашим „продирењем“: „сазнаћу једног дана ко је исцепао лист / из ове књиге“ (Корак, следећи). Корачајући ка крају књиге, као при крају каквог путовања, лирски субјекат ће нам, због наше упорности да у његовом свету егзистирамо макар и на самим маргинама, допустити да закорачимо и унутар његовог, сада одшкринутог простора: „врата, одшкринута, довољно да уштинеш свој гвир“ (Преиначење). Међутим, баш на том зачељу, лирски субјекат се враћа своме почетку, тј. речима (Враћање речима), а простор унтар кога смо се нашли губи обележја песниковог идентитета те постајемо само сведоци света који је пре нашег уласка нестао (Залогај). Домамљени у свет који нестаје, пролазницима се уместо скице за улазак препоручује

180

. . . . . . Милош Соколовић

готово иронично тумачење „Скице за повратак“ (Триптих о клијању). Сумњајући читалац се брани од заборава, а песник проналази упориште из којег изнова ствара. Сталним одбијањем, он нас, заправо, неодољиво привлачи. Изазива нас да његов свет оповргнемо, услед чега остајемо укорењени у намери да не напустимо позицију крадљивца песниковог света.Тек кад постане сигуран наше позиције верног пратиоца, он оставља пролаз откључаним, али оно на шта наилазимо јесте празнина одсуству лирског субјекта. Питамо се, да ли нас је опет надмудрио!

181

61-62

Катарина Пантовић

МОЈ ГОВОР ТРАЈЕ, У ЊЕМУ САМ ЗАКЉУЧАН о песништву Милоша Петковића

Једна од стилских занимљивости које су присутне у последњој збирци Милоша Петковића Кућа четири ветра (2014) јесте честа употреба интерпункцијског знака двотачке, која упућује на саопштавање, најављивање, набрајање, реплику, исказ у ширем смислу те речи. Присутна је и приметно другачија графичка организација песама: оне су сад у дужем стиху који се најчешће протеже од маргине до маргине, наликујући песми прози. Ова визуелна асоцијација текста са микропричом, записом, прозним фрагментом се, при нешто пажљивијем читању, испоставља сасвим истинитом и на значењском плану. Наиме, нове песме Милоша Петковића, више него претходне, одају утисак дешавања, својеврсног лирског наратива. Ово је постигнуто, између осталог, управо захваљујући коришћењу двотачке, често и зареза, који сугеришу симултаност у дешавању, хаотичност, ускомешаност, наизглед насумичност у ређању поетских слика. Око (песничке) камере региструје и кадрира ситуације из стварности, било измаштане, било сувисле, чиме се постиже и посебна ритмичност, а при покушају читања ових песама наглас лако се остаје без даха. Тематско-мотивски гледано, Петковић мање-више остаје у већ зацртаним оквирима својих претходних збирки. Подсетимо се прве ауторове песничке књиге, Излет (1993) којом се на аутентичан начин представио српској књижевној сцени и уцртао у ону линију модерног српског песништва која заговара елиптичан, фрагментаран и растрзан субјекатски израз

182

без употребе интерпункцијских знакова, затим зачудну, неретко тиху, апокалиптичну атмосферу, али и извесну херметичност, затвореност песме саме у себе, какве су писали, на пример, Новица Тадић, Милутин Бата Петровић, Саша Јеленковић и други. Петковић ће се поново огласити тек 2003. године са збирком Једноставно писмо којом ће успоставити својеврстан поетички континуитет (пре свега, заиста, у тематско-мотивском смислу, нешто мање у формалном). Друга збирка донела је нешто зрелију, промишљенију, концентрисанију, самим тим и језички згуснутију поезију, поезију меланхолије и резигнације. Овом утиску несумњиво је допринела и употреба интерпункцијских знакова, на првом месту тачке која без изузетка завршава сваку песму и поручује о довршености, зрелости, дефинисаности мисли. У таквој трезвеној, смиреној атмосфери, лирски субјект резигнирано и контролисано проговара о свету око себе и стварности коју пропушта кроз изразито личну призму. Упечатљив је у Петковићевом песништву, међутим, отклон од прозаичне конкретности, непосредног именовања ствари, а оно што се испоставља нарочито изазовним јесте то што песник успева да створи свет који стреми трансценденталном, етеричном, користећи сасвим једноставан језик. У том кључу у потпуности је оправдан назив збирке, као и назив наредне, Без великих речи (2007), које сведоче о лирском имагинаријуму који тежи поједностављењу, сажетости, зрелој концентрацији. Једноставно писмо, тако, обилује исказима који нам се могу учинити као део свакодневног идиома, језика сасвим лирски неоплемењеног (на пример, стихови попут „ствари се неће променити“ (Трен), „Мораш бити прецизнији: / Шта си наумио? (Игре), „Све је могло и другачије“ (Овде) итд). Упркос томе, недвосмислено се стиче читалачки утисак да је свака реч пажљиво бирана, да свака стоји на свом унапред предвиђеном месту и, најважније: да остварује лирски учинак. Петковић, дакле, не бира компликоване, звучне, необичне речи и синтагме, не тежи некаквој звучно-значењској претенциозности; штавише, његов језик на прагу је недоречености, немуштости и у том смислу није нарочито комуникативан. Баш због тога се значењски потенцијал, односно, дијапазон значења ових стихова умножава, разлистава,

183

61-62

и то нарочито при поновљеном читању песама. Неодређеност и разуђеност текста, тачније језика, дакле, парадоксално, воде значењској изнијансираности и већим могућностима за читање и разумевање, чак, рекла бих, и одгонетање, јер Петковићеве песме имају нешто од митопоетског, гномичног, тајанственог, загонетног. Ова поезија је оснажена и фреквентним коришћењем неодређених и одричних заменица попут негде, нешто, неко, као и одричним глаголима, који сведоче доживљају да су негација, одричност и неодређеност основни принципи односа света према субјекту и обратно. Другим речима, не користећи предметне оријентире, и не полазећи од начела саопштавања, већ пре сугерисања значења, Петковић пише о свету који је до крајњих граница поунутрашњен, немиметички, окренут себи и затворен у себе. Једини продор неког другог света у овај субјекатски дешава се кад се лирски јунак обраћа (у) другом лицу, чији је идентитет такође дисперзиван и може се вишеструко доживети. Можда је то обраћање самом себи, или неком анонимном адресату, или имплицитном читаоцу, а неретко и етеричној женској особи у врло нежним и софистицираним љубавним песмама. Ипак, када лирски глас дозива „око моје“, оно се раслојава и може бити схваћено и као тепање, дозивање вољене особе, али и као метонимијско обраћање самом себи, то јест, делу себе, јер се не може отргнути утиску да се Петковићеве песме враћају у себе (ово поткрепљује и упадљива аутоцитатност у трећој књизи), да се лирско кретање враћа тамо одакле је кренуло, и да је посреди вечито дискурзивно кружење у својеврсној чаури, омеђеном простору. Тај простор је омеђен у мотивском смислу, с обзиром на то да је главни хабитус, нарочито прве збирке, соба. Просторна ограниченост је, међутим, сасвим дословна и на графичкотекстуалном плану: друга и трећа збирка доносе још сажетије, још краће песме, где је некад на месту стиха само једна једина реч. Као да се језички калеидоскоп осипа, да се језику све строжије приступа и да се све опрезније бирају речи. Истовремено, песник се неретко ослања на парадокс и гротеску, у, додуше, ограниченој мери, што производи осећај нелагоде код читаоца – слично као при читању песама поменутог Новице Тадића. Нелагода

184

. . . . ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ

се јавља јер је јасно да је реч о неприступачном, тајанственом, готово кодираном песничком свету, у којем као да је све глуво, немо и умирено, и јасно је да се сусрећемо са светом у који нам улаз неће бити лако обезбеђен – штавише, делује да та поезија некако покушава и да нам отежа перцепцију, да нам, опрезно али децидирано, затвори своја врата. Ова, дакле, злослутна атмосфера некаквог вакуума у појединим песмама читаоца враћа и на митолошке, средњевековне религијске представе, али никад непосредно, већ алузивно, у испрекиданим асоцијативним налетима и секвенцама. Чак и кад нам се неки мотив може учинити познатим, његово семантичко упориште је у овој поезији нејасно, и остаје закључано у својој недоречености, флуидности, неухватљивости значења. Последња збирка, Кућа четири ветра, дефинитивно у том смислу представља изузетак јер је очигледно стремљење да се крене од појавног, предметног, од некакве приче, описа ситуације, какав је на почетку песме Шећерни штап: „симпатична старица прелази трамвајски колосек, штапом, трећом ногом, куцка [...]“, да би се одмах потом поново расплинуло у апстрактно, асоцијативно, у ток мисли и својеврсно аутоматско писање, оснажено зачудним, јаким метафорама: „сажимање је лепота зањихана на жици, или трактат о звечкама [...], све сам смислио оче да бисмо лепше живели, сва фототипска издања [...]“ итд. Тако се поезија Милоша Петковића испоставља као континуирана стваралачка игра расутих слика које лирски глас артикулише или сажето, озбиљно, резигнирано, или сасвим разуздано и пулсирајуће. Без обзира на овакав јаз, у темељима његове лирске стварности налази се песнички солипсизам, меланхолија. Она бива изнова формулисана у делокругу неколицине песничких кључних речи, али остаје тиха пред крилатицама немим.

185

61-62

СУБЛИМАЦИЈА Јадранка Миленковић

ВРЛИ НОВИ СВЕТ, АУТОМАТИЗАЦИЈА, СЕКСУАЛНОСТ Питање које се само од себе намеће у времену веома брзих промена и готово немогућег праћења све савременијих техничких иновација којима људско друштво располаже јесте - да ли су достигнућа науке и технике данас средства уз помоћ којих је могуће подржати идеју нерепресивне цивилизације - нешто чему слободан, хуманистички оријентисан човеков дух одвајкада тежи – или су то напротив оруђа у служби интереса непрестане доминације. Такође: да ли је пораст личних и сексуалних слобода грађанском друштву модерног доба, укидање извесних табуа и ослобађање дела потиснуте сексуалности – један од начина приближавања савршеном моделу нерепресивног друштва или и то служи манипулацији у циљу успостављања новог облика доминације у наизглед демократски и либерално устројеним друштвима. Таква питања постављају се у модерном роману, чији су представници мање или више познати читалачкој публици – Уелбек, Гонсало М. Тавареш, Ерленд Лу, Кшиштоф Варга и многи други. Међутим, то су питања која веома заоштрено постављају

186

. . . Јадранка Миленковић

Илустрација: Силвија Богић

187

61-62

поједини аутори још крајем XIX , како у књижевности тако и у филозофији; док прва половина XX века доноси читаву плејаду веома зрелих остварења која се овом тематиком баве. Једно од њих је и роман „Врли нови свет“ Олдоуса Хакслија, коме је готово неопходно враћати се и данас, почетком XXI века. Књига “Врли нови свет” Олдуса Хакслија је дистопија којом је приказана једна могућа будућност (из перспективе тридесетих година прошлог века - данас у неким сегментима веома слична садашњем стању света у коме живимо). За разлику од нешто касније објављене, такође веома познате дистопије “1984” Џорџа Орвела, (Хакслијевог студента) - Хакслијева варијанта тоталитарног режима приказује тоталитарност установљену другачијим средствима - не застрашивањем и репресијом, не ни потпуним успостављањем култа личности (мада је једна блажа варијанта тога ипак присутна) - него генетским инжењерингом, хипнопедијом и манипулацијом задовољства. Нови свет који Хаксли приказује је свет у коме је патња смањена на минимум. То је постигнуто средствима која смањују опсег човекових слобода до границе кад је могуће довести у питање чињеницу важности слободе за дефинисање специфично људских особина човековог бића и разликовање истог од животиње (или машине). Да би патња била смањена на минимум, генетским инжењерингом се смањују и потенцијалне способности највећег дела популације Новог света. Већ ту се види да “савршен свет” није замишљен као савршен за све становнике, већ само за оне малобројне, чије се способности остављају на максимуму, те којима је намењена управљачка улога све повластице у складу са тим. Људи смањених способности ту су да обављају готово све послове осим управљачких, и да тако обезбеде лагодан живот најповлашћенијој Алфа класи, и миран сразмерно удобан живот осталим класама по строго утврђеној дефинисаној скали. Да би били “срећни”, људи смањених способности морају бити помирени са својом друштвеном улогом, са неизбежном ситуацијом коју нису сами бирали и из ње не могу никако напредовати даље. Дакле, њихова генетика није оно што им је природа наменила, већ се људска рука, рука малобројних управљача,

188

. . . . Јадранка Миленковић

умешала у конструисање потенцијала њиховог тела и духа, играјући на тај начин улогу божанстава на Земљи. Након што су ограничени биолошким интервенцијама на самим јајним ћелијама и заметку, следеће ограничавање наступа током процеса који се зове “обрада”. Људи су ограничени местом у друштву које им је унапред зацртано. Да би били мирни и задовољни, они се хипнопедијом (непрекидним понављањем једноставних порука са звучника, током трајања сна) и другим методама манипулације, уче да је њихово место у друштву најбоље за њих. Свака потенцијална узнемиреност (као нужни продукт процеса мишљења или, још више, емоција) лечи се или предупређује одређеним количинама соме - дроге која убија и последње остатке људског у овим живим структурама налик на роботе, или пак зомбије. “Савршени свет” је свет који је, ради привидне среће својих становника, људе лишио уметности, религије, страсти, а пре свега тога слободне воље. Нема додуше болести ни несреће, нема прљавштине ни злочина (то су аргументи којима се правда постојећа организација), али нема ни љубави и породице, нема блиставих творевина људског духа, нема идеје, нема правог напретка ни у једној области коју је претходно, несрећно човечанство успоставило. Хаксли у једном другом свом делу, под називом “Врата перцепције”, говори о томе да је сваки човек потенцијално Ослобођени Ум. Да би могао да преживи као тело, као биолошки организам, човек је успоставио систем филтрирања. Ослобођени Ум пролази кроз процес тријаже. У делу “Врли нови свет” та је тријажа доведена до свог врхунца. Иако се може дискутовати о томе да ли би човек, рођен таквом систему, подвргнут свим тим поступцима, икада био стању да схвати по коју цену је за њега створен “савршен свет”, да је та цена плаћена његовим осакаћењем (те је он због непознавања другачијих могућности заправо ипак срећан) - чини се да је начин организације друштва који Хаксли приказује још суровији и нечовечнији од оног који видимо у тоталитаризму описаном у књизи “1984.” Хаксли нам приказује људе који су претворени у идиоте - што генетским, што другим методама.

189

61-62

Идиоте који своју “срећу” дугују својој инфантилности, својој осакаћености, одсуству слободе, љубави и страсти. Припадници највише класе у том смислу разликују се од оних нижих само по томе што немају огроман број идентичних близанаца, што раде нешто компликованије послове и имају право на комплексније и софистицираније забаве, то јест на већу удобност. Уколико је суштина живота да се пут од жеље до остварења скрати, да се не жели оно што се не може имати, да се одржава непромењено стање, да се удобност и хигијена прогласе највећим достигнућима цивилизације, а као цена за то жртвују слобода и потенцијали појединца - онда је Врли Нови Свет врхунац друштвене организације. Може бити интересантан податак да се у Ничеовом делу “Тако је говорио Заратустра” налази готово програмски исписан садржај овог дела (и будућег света):

Ми смо изумели срећу – кажу последњи људи и трепћу очима. Напустили су пределе у којима је било тешко живети: јер потребна им је топлота. Још воле суседа и тару о њега: јер потребна им је топлота. Разбољевање и неповерљивост су за њих грешни: пажљиво корачају. Будала ко се још саплиће о камење и људе! Мало отрова с времена на време: то обезбеђује пријатне снове. И много отрова на крају, ради пријатног умирања. Још раде, јер рад је забава. Али брину о томе да им забава не науди. Нико више не постаје ни сиромашан ни богат: и једно друго је сувише тегобно. Ко још жели да влада? Ко још да се потчињава? И једно и друго је сувише тегобно. Некада је свет био луд – кажу они најотменији и трепћу очима.

190

. . . . Јадранка Миленковић

Дивећи се Хакслију који је тридесетих година XX века наслућивао у ком ће се правцу кретати цивилизација, можда и веће дивљење можемо упутити великанима XIX века и њиховим пророчким текстовима, којима се, поред Ничеовог “Заратустре” свакако придружује и поема “Велики инквизитор”, део романа “Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског. Достојевски је, кроз размишљања Ивана Карамазова, све обрађене проблеме свео на онај базични - проблем људске слободе. Заступајући тезу да је слободна воља суштински темељ на коме се може градити људски живот у правом смислу те речи, једино решење видим у захтевима које износи Дивљак у “Врлом новом свету” тражећи своје право да буде несрећан, несавршен, неуклопљен, непомирен са својом неизбежном друштвеном ситуацијом, неутешен дрогом или лековима, способан за љубав, суштинске односе, перципирање и учествовање у уметности, страст, бунт, рефлексију. Када размишљамо данас о облицима тоталитарног друштва, није довољно као модел разматрати диктатуре са чврстим обликом владавине уз помоћ култа личности, војног и полицијског апарата и манипулације медијима, иако тај облик и даље постоји неразвијеним друштвима као што је наше. За савременим светом – модерним Западом и Севером Европе – каскамо читав један век; мада има примера и у далеко богатијим друштвима где тај модел у нешто измењеном облику и даље опстаје. Но, то не значи да су облици доминације на другим местима, где не доминира ни култ личности ни тоталитарни модел, слабији – они су само преобличени на начин који одговара неком конкретном друштву и сада су ослоњени на техничке и производне сегменте, као и на аутоматизацију процеса рада – дакле, у великој мери зависе од економске организације друштва. Чињеница да таква организација може довести до већег материјалног благостања резултира мирењем већег дела припадника друштва са системом у, до сада, непознатим размерама. Аутоматизација је претила да преокрене устројство радног времена, те да број сати посвећених раду и оних који се могу сматрати личним временом замене места. Данашње индустријско друштво је у стању сталне мобилизације против такве могућности. Да би се предупредила могућност

191

61-62

остварења икаквог личног простора, оно је спремно да својим штићеницима осмисли компликован, али делотворан сет забава начина коришћења доколице, који ће спречити могућност критичког промишљања изван образаца које систем намеће. Једна од важнијих метода за одржавање система доминације ненасилним путем јесте манипулација могућношћу за ослобађање нагонских потреба и достизање задовољења телесних ужитака. Између осталог, начин на које се цивилизација развијала у прошлости везан је за потискивање тих нагона и одлагање задовољења. Трикови са дозвољавањем извесног броја слобода, нарочито у области сексуалности, служе као средство стабилизације и одржања система, средство конформизма које оставља нетакнутим корење репресивног друштва. Не само што отварање простора за слободно сексуално испољавање учвршћује припаднике друштва у уверењу да су тиме остварене одређене индивидуалне слободе унутар система опште контроле, чиме се смањује напетост између појединца и друштва, него се свесно пражњење незадовољства остварује управо кроз сферу нагона, чиме се критички апарат обеснажује, умртвљује и чини неактивним. Крајност једног таквог модела описана је управо у роману „Врли нови свет“, приказом организације сексуалног живота појединаца који подразумева обавезу промискуитета стално мењање партнера прописано од стране актуелних Управљача. Задржавање са истим партнером проглашено је опасним, јер актуелна власт, у тако организованом свету, наслућује да се тиме отвара могућност за настајање емоција, које нису пожељне јер су генератор дестабилизације система. Власт настоји да осигура услове под којима ће један од учесника у сексуалној активности за оног другог бити само тело, и да ће задовољство бити ништа друго до попуштање напетости. Подразумевана човекова потреба за проналажењем смисла, такозвани „нагон за смислом“, насупрот нагонима тела, свесно се гуши хипнопедијом и дрогама, као још један штетан и дестабилизаторски нагон који може нашкодити већ утврђеном друштвеном распореду, у коме, наравно, јако мали број људи има одређене привилегије, углавном везане за здравље тела, хигијену, материјано благостање и одсуство патње – вештачки одржавано

192

. . . . Јадранка Миленковић

поступком универзалне инфантилизације. Један од аутора који се бави овом темом тумачећи Фројдова учења, али са нешто другачијих позиција него што су то чинили бројни настављачи психоаналитичарског правца, јесте Херберт Маркузе, који пише књигу „Ерос и цивилизација“, читајући и тумачећи Фројдово дело филозофским средствима. Једна од поставки на самом почетку књиге говори о штетности коју друштво доживљава ослобађањем нагона и увођењем већег степена сексуалних слобода (односно, извесном врстом трговања тим слободама и самом сексуалношћу), не по морал становништва или због могуће дестабилизације система, већ управо зато што се то чини као још једно средство да се систем одржава стабилним (систем, који је заснован на репресији, иако се не назива тоталитарним). Покушавајући да се надовежем на ауторе који су разматрали ову тему, стичем утисак да Фројдова подела нагона на Ерос и Танатос, данас, у време коришћења нагона у смислу одржавања једне врсте Врлог Новог Света, добија нешто другачије значење. Иако се Ерос веома разликује од еротике, и подразумева љубав и стварање, нагон одржања живота, свакако једну позитивну и неопходну силу која је покретач света напред, која је такође неопходна за одржање заједнице – злоупотреба човекових потреба да задовољи тај нагон води у супротном правцу – у деструкцију, мржњу, незадовољство, насиље. Потискивање на коме је цивилизација изграђена подразумевало је и сублимацију, односно проналажење начина да се тај нагон – нагон за стварањем, нагон љубави и потребе за заједницом – не сведе искључиво на еротска, сексуална задовољења, већ да из њега произиђе штошта друго што данас називамо тековинама људске културе. Уколико се укине потискивање, скрати време од еротске жеље до њеног испуњења, а све остале потребе које овај нагон садржи - а нису нужно само сексуалне, већ и емотивне и креативне – угуше се напорним радом, медикаментима и виртуелним световима који су сад доступнији него икад, људско биће неће више бити у стању да своју слободу стави у функцију оснивања заједница изграђених на љубави, или да се посвети науци, уметности ни било ком другом облику ангажовања свог

193

61-62

духа. Танатос ту ступа на сцену на један сасвим измењен начин – као врста бекства из „програмског Ероса“. Танатос се не може мешати са деструктивним нагонима, јер, иако то невероватно звучи, деструкција има више везе са Еросом. Танатос подразумева постављање питања о почетку и крају, односно неку врсту везе са оностраним – у том смислу су културе у чијем центру је била религијска мисао у некој мери ближе Танатосу него Еросу (и не само по томе што се предност даје животу после смрти). Оно што је у данашњем времену искључено, свест је о постојању још нечега осим вечите садашњости и брзог задовољења свих жеља. Управо то су ствари које одржавају Врли Нови Свет. Тако, ново доба пребацује размишљање (тиме и „нагон за смислом“, уколико тако нешто постоји) на терен Танатоса, док је Еросу остављено инфантилно поље вечите садашњости, потпомогнуто све присутнијом формулом: „живи за овај час“ и виртуелним светом у коме влада управо та вечита садашњост, гутатељка времена. Уколико је владање нагонима и потискивање било нешто на чему се градила цивилизација, онда је време у коме се значај потискивања и сублимације одбацују - време које враћа људску врсту, упркос техничким и научним достигнућима, неколико великих корака уназад. Компликоване методе као што су генетски инжењеринг и обрада хипнопедијом, као и масовна употреба соме, можда ће се показати сасвим излишним. Оно чему се надам јесте уверење да је човекова слобода, која га дефинише као биће, ипак способност и потреба да се испољавају још неки видови његових потенцијала, поред задовољења основних биолошких нагона. У том смислу, нагон љубави и стварања, као и нагон за смислом, откривањем и унапређивањем, стопили би се у једну далеко комплекснију верзију општељудског нагона, још увек без имена и дефиниције, али са јасном тенденцијом да се опире свакој манипулацији.

194

. . . Јадранка Миленковић

Илустрација: Силвија Богић

195

61-62

Јелена Марићевић Балаћ

АЛЕКСАНДРИЈСКА СКАЛА (Саша Скалушевић Скала, Пластична Александрија, Пресинг, Младеновац 2019)

Поезија Саше Скалушевића Скале посве је нетипична. Његов песнички глас може се илустровати сликом архипелага, песничке књиге Митови и сенке (2014) и Пластична Александрија (2018) чине скупове наизглед неповезаних песама, што доводи у питање да ли су његове књиге тек пуке збирке или постоји нека важна нит која их чини целовитим. Може се рећи да је оно што их чини песничким књигама управо идеја извесне раздвојености, распарчаности, разбијености. У првој књизи слутимо истовремену синонимичност, али и семантички јаз између „митова“ и „сенки“ – као да су од истинитости и снаге митова остале само сенке, тј. крхотине, и као да митови представљају тело истине, а сенке сведочанство њихове смрти. С друге стране, Пластична Александрија открива нам нешто ново о Скалушевићевој поезији. Његове песме могу се, наиме, сагледати као крхотине неког потонулог света (Атлантиде) или експонати у неком историјском музеју античких старина, који о некадашњој цивилизацији сведочи оним што је успело да сачува након неке катаклизме. Читањем песама пролазимо кроз песнички музеј, који нам говори Човеку свих времена, од Римљана до човека урбане садашњице. Слика о нашој цивилизацији свакако није више целовита. Истину

њој канда је могућно реконструисати једино на начин на који то чине археолози, ископавајући и анализирајући предмете или грађевине, материјалне остатке давних времена. Међутим, 196

. .Јелена Марићевић Балаћ

за разлику од археолошких ископина од камена и племенитих метала, песник иронично коментарише материјалне остатке наше садашњице за археолога будућности. Ради се о пластици, дуговечном материјалу, али посве безвредном. У том контексту може се сагледати и једна од најуспелијих песама књиге: „Ако је Адам први човек / Први песник / Ако је Ева начињена од / Његовог уснулог ребра / Друга / Нисам ли ја који сам рођен / Трећег дана априла / Трећи / И јесам ли онда ја / Од бронзе“. Наравно, најдиректније се о аспекту корозирања наше цивилизације може говорити управо у песмама које баштине мотив Александрије. У Митовима и сенкама то су песме „Прљавштне прошлости“: „Светлост Александријске библиотеке У бљеску ломаче је утихнула / Данас живимо да би[смо] живели / Готово спокојни за оне друге / Који ће доћи након нас / Не знајући за наше грешке / За наше чађи“ и „Кавафијево вуцарање“ са ефектним, рефренским стихом: „Ти знаш зашто си Александрију напустио“. Потпуна обновивост није могућа, поновна целина такође није, али постоји неки порив у човеку и тежња да, не знајући неретко зашто, ипак стреми сакупљању онога што је остало од негдашњег величанства; од онога што никад није ни спознао, ни осетио у својој пуноћи.

Било да се ради о љубави, о држави или друштву, Саша Скалушевић Скала успева да у песничком изразу буде изразито лиричан, а да се емоционална аура његове поезије снажно испољава на реципијента. Када пева о љубави, песник доноси шармантне досетке и успело посредује песничким сликама оно што носи у свом сентименту: „Ако сам кренуо у подземље / Хад доле // Не значи да се нећу вратити // Ако сам ти окренуо леђа / Немој мислити да ћу те заборавити“ (Орфејево обећање). Вредност његове поезије испољава се управо у гномичности појединих песничких слика и емблематичности неких песама-алегорија. Вреди у том смислу поменути „Рецепт за бол“: „Измузите змију / Исцедите све из ње / Стегните је рукама / Снажно // Што снажније / Тако да ништа / Не остане у њој // Даће вам / Со / Сузе / Отров / Даће вам све / Крв / Млеко /

197

61-62

Знање // Само не срећу / Само не срећу“. У песми је, наиме, змија заправо део емоционалног „ја“ лирског субјекта и, цедећи њу, он цеди део себе који није кадар да спозна или понуди срећу. Та змија је жуч која се лучи када заболи душа, али која је лековита попут змијског отрова, јер када се куша у малим количинама, постаје опомена и бол као „једина отменост“, како се наводи у мотоу песме према Бодлеру. Поред змије, успеле су емблематске метафоре које се односе на дивље мачке. У Митовима и сенкама парадигматичном постаје песма „Мучења“: „Блејк је видео (ваљда у Паклу) / Огромног лава // Борхес је сањао древног Тигра / Затвореног у још древнијој пирамиди // Мене не муче не гоне / Тако крупне егзотичне Мачке / Једна љупка Вучица / Мира ми не да“. Познато је да се метафорика дивљих мачака, било леопарда, лава или тигра, у песничкој иконографији односи на саму поезију илити огледање песника и његове поезије. Лирски субјект песме „Мучења“ аутопоетички истиче да његова поезија није првостепено аутореференцијална, већ да је њен предмет љубав. Отуда се фокус помера на „вучицу“ са јасном конотацијом усмереном ка легенди о настанку Рима, иначе битног топоса Скалушевићеве поезије. Међутим, своју „дивљу мачку“ он је ипак открио у пролошкој песми Пластичне Александрије „О успону и паду“: „Прича креће отприлике овако // Неки човек не баш залудан / Планинари / Пење се и пење / Дуго корача јер успон је то / Дуга и уска стаза саосећања / Грчи се / Стење / Бори Напокон озарен / Стиже / Застане да се одмори и предахне / Мери пулс / Опипава срце // А онда га заскочи пума“. Тешко је одредити шта би конкретно могла пума да значи у контексту песме и поетике Саше Скалушевића, али може да се наслути да је и она, као и змија, оличење опомене и упозорења. Могућно је да пума може да значи критичара који би поезију једног песникапланинара, који улаже континуиран напор не би ли досегао успон, преклао зубима изненада и онемогућио га за даљи успон. Такође, може значити и песникову опасну самокритичност која би га радо заскочила када се најмање нада и спречила даље певање; која би се хранила крвљу и месом те поезије. Како год да било, мотив пуме на почетку Пластичне Александрије остварује

198

. .Јелена Марићевић Балаћ

ефекат будности и обазривости код читаоца, иако се осећа да и песник са читаоцем дели иста осећања. Саша Скалушевић Скала интересантан је песнички глас савремене српске поезије, енергичног лирског сензибилитета и „у успону“. Иако су му песме неуједначене естетске вредности, слуте се контуре једне смислене поетике, а поједине песме могу се назвати антологијским. Да се вратимо, коначно, на причу с почетка текста. Разгледајући експонате у музеју ми, најпосле, наилазимо и на разбијене глинене крчаге, али и на накит великих императора. И једно и друго, иако има различиту материјалну вредност, подједнако је важно сведочанство о једном времену.

199

61-62

Драгана Благојевић

ИСПОСНИЦЕ УПИСАНЕ У КАМЕНУ (Милица Миленковић, Испоснице, Бранково коло, Нови Сад/ Сремски Карловци, 2019)

Испоснице пуне усамљеника јавних, на светлости трону калиграфа божанског значења који пишу руком лучитеља давних остављајући на пергаменту писмена знамења. (Војсилово откровење, V)

данашње време књижевни токови и уопште интересовање за књижевност (а нарочито за поезију) се мења. Док неки песници проналазе инспирацију у модерним појавама, млада, перспективна песникиња, Милица Миленковић сачињава збирку духовне поезије која проузрокује невероватну импресију. Збирка духовне поезије Испоснице, штампана лепим поводом – обележавање стодеведесетпете године од рођења Бранка Радичевића, дело је Милице Миленковић – младе песникиње, критичарке, оперативне уреднице, лекторке и добитнице бројних награда за поезију. Миленковићева је надарена песникиња која има удела у очувању (и на неки начин оживљавању) културне баштине места из којег долази, не само овом збирком поезије, већ и приређивањем Сабраних дела I-III Гордане Тодоровић и уредништвом у часопису за књижевност, уметност и културну баштину Бдење.

200

. . . . Драгана Благојевић

Збирка Испоснице већ својим насловом упућује на то да се ради о духовној поезији и пре него што започнемо читање очекујемо духовне стихове прожете молитвеним миром, карактеристичним за ћелије у манастиру – испоснице. Садржај је распоређен тако да уочавамо два сонетна венца: први Откровења са белине који отвара збирку и други Војсилово откровење. Између два сонетна венца налази се шест кратких песама у слободном стиху насловљене Војсилов монолог, прва нема обележје, а осталих пет су означене бројевима. Војсилов монолог конципиран је као својеврсно обраћање Војсила Граматика у стиху и на известан начин спаја први и други сонетни венац тако заједно чине складну, заокружену, добро осмишљену целину. Сонетни венци збирке Испоснице написани су дискурсом духовне поезије, поезије која се наслања на средњовековну. Карактеристично за форму сонетног венца прве две строфе броје по четири стиха, друге две по три и увек без одступања уочавамо по четири строфе у сваком сонету. Рима је богата различитом лексиком, а реч је о укрштеној рими. Сваки последњи стих постаје први у наредном сонету, а сваки први образује петнаести сонет или такозване магистрале, што указује да је форма сонетног венца потпуно испоштована. Узимајући у обзир лексичку страну поезије поменућемо да сагледавањем врсте речи у рими закључујемо да углавном предњачи комбинација именица – именица (опширније о римаријуму видети у: Римаријум српске поезије, Милосав Ж. Чаркић, Београд – Међународно уједињење Стил : Институт за српски језик САНУ, 2007.). На крају збирке сусрећемо се са поговором Ненада Грујичића „Духовна мисија једне песникиње“. Пре него што се подвргнемо читању Испосница неопходно је да се упознамо са делом које је песникињи умногоме послужило као извор свеобухватне инспирације. Реч је о Запису Војсила Граматика којим су потписани Сврљишки одломци Јеванђеља, стара Јеванђеља преписивана пре око непуних седам и по векова, а пронађена у локалној цркви пре једног и по века. Неоспорно је да је реч о особеној инспирацији коју Миленковићева проналази у месту у коме живи и тиме ствара слику која чува културну баштину једног поднебља. Сврљишки одломци јеванђеља,

201

61-62

пергаменти, настали тако давно представљају прототекст за збирку и Испоснице самим тим постају метатекст, док је Запис Војсила Граматика интертекст. Сетићемо се да су Десанка Максимовић (мислимо на збирку Тражим помиловање) и Алекса Шантић (лирску једночинку Хасанагиница) писали поезију на основу прототекстова из наше традиције, а Милица Миленковић креће њиховим стопама и сачињава међутекстовно надовезивање. Несумњиво је да одломци јеванђеља сведоче о сврљишкој преписивачкој школи што указује да су осим у Ресавској школи преписивачи и монаси радили у околини Сврљига. Стари документ, настао у тринаестом веку, важан је за нашу писменост, песникиња Милица Миленковић својом збирком доприноси да се скрене пажња на значај Сврљишких одломака Јеванђеља. Као што нам је познато какве су муке пратиле преписиваче, како би се сачували списи од заборава и како би сведочили о једном времену, народу и вери, морамо сагледати њихове напоре и уважити их за стварање непролазног дела: записима о сопственој муци/ Списано за будућа поколења (Откровења са белине, VI). Преписивање се вршило на дуго припреманим листовима коже што песникиња у сонетном венцу Откривења са белине помиње у својим стиховима. У Открoвењима са белине Миленковићева мисаоним, духовиним стиховима наглашава тешкоће, искушења и напоре преписивача Војсила Граматика(не само Војсила Граматика већ других преписивача Теодор, Нифон, Пахомије, Утех – Откровења са белине обихватају више записа као прототекстове и интертекстове, ти записи су наведени на почетку, а наредни сонетни венац Војсилово откровење за прототекст има само Запис Војсила Граматика) и та чињеница у великој мери заокупљује први део збирке прожета мотивима истичући важност преписаног, које ће бити сачувано, а самим тим и пренето кроз векове: У венцу калиграфског метра и слога /нижу се животи заборављених писара, /њихова глад и спора рука, искушење злога... (Откровењa са белина, IV), Општи мотив у првом сонетном венцу везује се за напоре преписивача и њихове невеште руке да записивањем спис вину до небеских висина. Песникиња на врло умешан, сликовит, помало

202

. . . . Драгана Благојевић

мистичан, начин пред читаоцима ниже стихове стварајући мисаону слику оживљену узвишеним, небеским сјајем Творца. Молитвеним тоном Миленковићева нам предочава потешкоће, лепоте, али и искушења која су присутна док траје преписивање Јеванђеља, Апостола или Отачника. Средишњи део збирке Војсилов монолог песникиња саставља тако да се односи на запис Војсила Граматика који је на последњој страни Јеванђеља. Кроз збирку уочавамо античке мотиве који доприносе опису тежине напора, а у Војсиловом монологу помиње се напад Грка на Трново као да је у питању опседање Илија односно Троје. У првом делу збирке Открoвења са белине као да кроз стихове и молитве читамо опис записивачке делатности преписивача, док средишњи део Војсилов монолог представља обраћање Војсила Граматика, што умногоме доприноси његовој аутентичности, у чему се види напор песникиње да збирка добије на оригиналности. И у првом и у другом делу уочавамо топос скромности монаха (преписивача) који је веома наглашен баш као што је случај у средњовековној књижевности: од свих последњи и грешнији (Откровења са белине, VI). Након Војсиловог монолога, збирка се наставља још једним сонетним венцем Војсилово откровење, који почиње цитатом Запис Војсила Граматика из 1279. године, а он у већем делу одређује ток мотива од почетка до краја. Други сонетни венац наслања се на први и снажно их повезује заједнички мотив – тежња да се историјски, духовни документ сачува од заборава и пренесе као културно наслеђе новим генерацијама. Оба сонетна венца представљају једну затворену, заокружену целину, те се с тога могу читати и независно један од другога – но, нит која их повезује нераскидива је. Кроз складне стихове завичајног миљеа помиње се Сврљиг, место за које се везује настанак и проналазак пергамената: Написах ове стихове у месту Сврљигу – /потомцима у будућност значајну посланицу / шаљем – благовесну књигу/која слика последњу испосницу/ под кулом. (Војсилово откровење, IX) Поред места у коме настаје Јеванђеље (и збирка) учитава се завичајни миље и кроз помињање житија Стефана Немање, које

203

61-62

сведочи о паду Сврљига (и других околних места) и Псалтир што у неку руку представља јасну конкретизацију места као важног, а за које се везује настанак старог јеванђеља. Песникиња понекад веома успешно употребљава античке мотиве да би верније дочарала дату атмосферу и идеју, а најпрезентативније је поређење опсаде града као да се ради о Троји, а реч је о нападу Грка на град Трново (или Тарново како се изгорава у Бугарској, град где су се налазиле мошти Светога Саве). Осврнућемо се на реч откровење у наслову оба сонетна венца, што нас асоцира на Откровење Јованово из Новог завета заиста имајући то у виду у Војсиловом откровењу јасно уочавамо мотиве из овог дела Библије. Помиње се јагње, жиг, звери, седам печата што нам омогућава да наслутимо повезаност са апокалипсом, која је у сонетном венцу упоређена са рушењем градова, дакле рушење градова представља такво стање као да се ближи крај света. Међутим, важно је да поменемо и симболику светлости (која је типична за духовну поезију и уопште хришћанску веру) јасно видљива посебно у другом сонетном венцу где налазимо и кључ за спасење и завршетак преписивачке мисије Војсила Граматика. Војсилово откровење карактерише и често помињање испосница (ћелије у манастирима, монашке пећине где се вршило духовно подвизивање) и ти стихови посебно плене молитвеним тоном и миром који је спасење од таме: У вековној испосници пламти луча тамом обузета, /ту идеје Творца се гнезде, / благословена ћелија од матице преузета/сија сјајем светлокосе звезде/ на челу сабраних у име јагњетов / што скривају кључ стиха и слово (Војсилово откровење, V). На крају збирке дат је поговор „Духовна мисија једне песникиње” Ненада Грујичића, песника духовне поезије између осталог, који пише о вредностима збирке Испоснице као и о песничком подухвату Милице Миленковић видевши га као духовну мисију. Грујичић истиче важност духовне поезије песникиње Миленковић, а у поговору можемо пронаћи податке о проналажењу Сврљишких одломака Јеванђеља која су послужила као богата инспирација за настанак Испосница.

204

. . . . Драгана Благојевић

нашим рукама налази се збирка духовне поезије којом је песникиња створила нови документ једног места, града Сврљига, за будуће векове и генерације. Узвишени, молитвени тон оплемењује душу и шири осећај спокојства док читамо једну складну, затворену целину, сонетне венце Отровења са белине Војсилово откровење. Збирка ненаметљиво може да отвари два питања која би се могла наћи у свести читалаца: колики је напор преписивача да би се сачувао одређени документ (у циљу описмењавања и продужавања корена хришћанске вере) и да ли довољно поштујемо и вреднујемо оно што је сачувано кроз векове. Међутим, нагласићемо да не сматрамо да песникиња кроз збирку слика амбијент и дебакл Сврљига као парадигме за већину места чак ни у назнакама. Неоспоран је напор песникиње да састави ову збирку на основу прототекста, али пре свега морамо нагласити и њен таленат који је неминован и идеју која је оригинална. Песникиња заиста успешно ствара стихове ове збирке, притом определивши се за форму сонетног венца – нимало лаке књижевне форме и Миленковићева успева да остане у домену праве духовне поезије што је заиста за сваку похвалу будући да први пут пише о духовној поезији (ако изузмемо неколико песама из њене збирке Мање од длана). Поред осталог важност збирке, са мотивима везаним за Сврљишке одломке Јеванђеља, лежи и у томе што својим настанком доприноси културној баштини Сврљига, завичаја песникиње Гордане Тодоровић чијим се делом Миленковићева бави већ дуги низ година. Надамо се да ће збирка Испоснице пронаћи пут до својих читалаца (и тумача), јер заиста завређује сваку пажњу и темељно читање и тумачење.

205

61-62

Марко С. Васић

ТОЛКИНОВЕ ИНСПИРАЦИЈЕ МИТОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ У „СИЛМАРИЛИОНУ” Џон Роналд Руел Толкин (John Ronald Reuel Tolkien) рођен је 3. јануара 1892. године у Блумфонтеину (Bloemfontein), Јужна Африка, а умро је 2. октобра 1973. у Оксфорду (Oxford), Велика Британија. Његов се животни пут одвијао на три поља: војничком, лексикографском и академском. Аутор је неколико академских чланака и уџбеника. Писао је поезију и дотакао се драме. Премда би се сâм Толкин декларисао као универзитетски професор експерт за средњовековну књижевност и језик, читалачка га јавност, несумњиво, памти и препознаје по његовој аутентичној митолошкој фикцији коју је уткао у два своја најпознатија дела: „Хобит” (The Hobbit, 1937.) и „Господар прстенова” (The Lord Of the Rings), кога чине три дела – „Прстенова дружина” (The Fellowship Of the Ring, 1954.), „Две куле” (The Two Towers, 1954.) „Повратак краља” (The Return Of the King, 1955.). Међутим, своје најбитније литерарно дело – „Силмарилион” (The Silmarillion, 1977.) стварао је, мењао и дорађивао читавог живота, не дочекавши да га објави. То је постхумно учинио његов трећи син Кристофер (Christopher Tolkien) уз помоћ канадског писца Гаја Кеја (Guy Kay). Са непуне три године, Џон се са мајком Мејбел (Mabel Tolkien) враћа у Уједињено Краљевство и настањују се у округ Серхоле (Sarehole) у Бирмингему (Birmingham). Годину дана од њиховог повратка у Велику Британију, Џонов отац Артур (Артхур Реуел Толкиен) преминуо је у Блумфонтејну од реуматске

206

....... МаркоС.Васић

грознице [1]. Оставши сама са Џоном и две године млађим Хиларијем (Hilary Arthur Reuel Tolkien), Мејбел је постала њихов учитељ и једини старатељ. Захваљујући утицају своје мајке, Џон је већ са четири године научио да течно чита. Препознавши у њему склоност и таленат за језике, чиме је и сама била надарена, Мејбел је малом Џону приближила, за почетак, латински језик, који му се јако свидео, а потом је покушала и са француским језиком, који му се никако није допао, док је према грчком језику гајио исту склоност као и према латинском. Тада је већ био развио свој први, иако рудиментирани, измишљени језик – енималик (Animalic), чије су речи била имена животиња које је он користио у служби именица да означи различите појмове [1]. До поласка у први разред школе „Краљ Едвард” (King Edwards’ school), Џон је већ имао и прве литерарне миљенике: „Петар Пан” (Peter Pan), шкотског аутора Џејмса Метјуа Барија (James Matthew Barrie), „Принцеза и гоблин” (The Princess and the Goblin), такође, шкотског аутора Џорџа Мекдоналда (George MacDonald) и изнад свих – серијал књига шкотског песника и писца Ендрјуа Ленга (Andrew Lang), у коме је сакупио и објавио митолошке легенде и народне приче из читавог света [1]. Малом Толкину, омиљена је

Илустрација: Силвија Богић

207

61-62

била „Црвена књига” (The Red Fairy Book) у којој је пронашао и заволео легенду о јунаку Сигурду и змају Фафниру из исландске „Саге о Волсунзима” (Völsunga saga). Тешко му је пало пресељење из малог, сеоског округа Серхоле због школовања, будући да је волео природу и дивљину. Међутим, у свом новом окружењу је, шетајући се крај рударске пруге, сасвим случајно, на вагонима у којима се превозио угаљ, открио неке необичне натписе. Била су то презимена рудара написана кредом. Језик је био велшки. Тада није ни слутио да ће му збирка велшких легенди „Мабиногион” (The Mabinogion), коју је, такође волео, бити једна од највећих инспирација, поред „Саге о Волсунзима” и германске митологије да развије елементе сопствене митологије и језика. Са дванаест година, Џон и Хилари Толкин постали су сирочад, када је мајка Мејбел преминула од последица дијабетичне коме. Даљу бригу о двојици дечака, према мајчином завештању, преузима свештеник Френцис Морган (Francis Xavier Morgan), велшанин англо-шпанског порекла, из бирмингемског Ораторијума [1]. Све што је Џону остало као успомена на мајку јесте чврсто усађен дух католичанства и Библија на коју га је мајка често упућивала. Отац Морган је дечаке убрзо преселио код госпође Фолкнер, оргуљашице из Ораторијума, која је имала велико имање, али још једну подстанарку, од Џона три године старију Идит Брет (Edith Bratt), такође сироче, која ће осам година касније постати његова супруга, доживотни сапутник, подршка и мајка њихово четворо деце. У том периоду, Џон је под утицајем шпанског језика, који је упознао преко оца Френциса, сачинио свој први развијенији измишљени језик са оформљеном граматиком фонологијом, који је назвао Нафарин (Naffarin) [1]. Много касније, сачиниће два потпуно целовита језика вилењачког рода: квенијски (Quenya), по узору на фински и синдарински (Sindarin) по узору на велшки језик. Поред вилењачког, осмислио је и рудиментирани језик патуљака (Khuzdul) и тзв. црни језик земље Мордор. Током школовања, Џон је открио и заволео старо- и средњо-енглески, откривши поеме „Сер Гавејн и зелени витез” (Sir Gawain and the Green Knight) и „Бисерак” (Pearl), пронађене у истом рукопису из касног XIV века, затим англо-саксонску

208

....... МаркоС.Васић

Џон Роналд Руел Толкин 1911. година. Преузето из књиге: “The Tolkien Family Album“, Houghton Mifflin, 1992

поему „Беовулф” (Beowulf), Чосерове (Geoffrey Chaucer) „Кантерберијске приче” (Canterbury Tales), Милтонов (John Milton) „Изгубљени рај” и „Рај поново стечен“ (Paradise Lost and Paradise Regained), Малоријеву (Sir Thomas Malory) „Артурова смрт” (Sir Thomas Malory), те на крају и фински језик, којим је био посебно опчињен. Нарочито финским народним епосом – „Калевала или Земља хероја”, а посебно епизодом о несрећном Кулерву. Уз велшки „Мабиногион” и исландску „Сагу о Волсунзима”, финска је „Калевала” постала још један од стубова који су држали темељ његове митологије. Стекавши у школи пријатеље који су имали сличне склоности и интересовања као Џон – према језицима и рагбију, њих четворица: Кристофер Вајзмен (Christopher Wiseman), Роб Гилсон (Rob Gilson), Џофри Смит (Geoffrey Smith) и Џон Толкин, основали су свој први читалачки клуб и клику – Чајни клуб и баровијанско друштво (engl. Tea Club & Barrowian Society – TCBS), који је, условно речено, био смештен у оквиру библиотеке и Бароуове чајџинице (Barrow’s Stores) у Бирмингему. На састанцима клуба, како

209

61-62

Хамфри Карпентер (Humphrey Carpenter), један од званичних Толкинових биографа, у својој књизи „Џ. Р. Р. Толкин: Биографија” (J. R. R. Tolkien: A Biography) вели: „пиле су се велике количине пива, читале нордијске и исландске саге, староенглески спевови и ауторски текстови.” [1] Први светски рат је TCBS клуб раштркао по рововима Француске и Ирске. Први је у Ирску отишао Кристофер Вајзмен, као морнарички официр. За њим су, редом, у француске ровове пошли и поручник Џофри Смит, поручник Роб Гилсон и на крају резервни официр Џон Толкин. Битка на Соми Џону Толкину однела је двојицу пријатеља: Роб Гилсон је погинуо згазивши на гранату, а Џофрију Смиту је залутали шрапнел однео пола бутине на путу ка игралишту за рагби где је планирао да проведе једно поподне након окончане Битке на Соми, те је пар дана касније скончао у болници од гасне гангрене [2]. Толкин је оболео од рововске грознице, бактеријске инфекције коју преносе ваши, те је безмало два месеца провео у болници у француском приобалном градићу Ла Туке (La Touquet) [1,2].

лева на десно: поручник Џофри Смит, резервни официр Џон Толкин, морнарички официр Кристофер Вајзман и поручник Роб Гилсон. Адаптирано према фотографијама из књиге Tolkien and the Gread War, Harper Collins, 2003.

210

....... МаркоС.Васић

Управо ту, у болничком кревету, 1917. године, Џон Роналд Руел Толкин започео је прве три приче из сопственог митолошког опуса, који је, испрва, желео да објави под називом „Књига изгубљених предања” (The Book Of Lost Tales), а које су тек након његове смрти објављене под насловом „Силмарилион”. Биле су то никада довршене поеме: „Леитијанска балада” (The Lay of Leithian1), писана у јампском четверцу и „Балада о деци Хýриновој” (The Lay of the Children of Húrin), писана алитеративним стихом, те прича „Турлин� и гондолински изгнаници” (Turlin and Exiles of Gondolin) [1,2]. У једном свом писму [3], дао је кратко образложење: „Желео сам да оформим легендаријум, који би био сачињен од не нужно повезаних прича, а чија би тематика била разнолика – од космогонијских тема, до романтичних и бајковитих. Од малена ме је растуживало сиромаштво моје вољене земље у погледу митова везаних за њено тле и језик. Читавог сам живота тражио, проналазио и уживао у предањима и митологији других народа: грчкој, келтској, германској, римској, скандинавској и посебно финској, док је заоставштина Енглеске похрањена тек у танушној хрестоматији.” Због тога је првобитну верзију онога што ће касније постати „Силмарилион” осмислио као збирку предања која би му са једног од својих путовања пренео морнар Ериол. Концепт Ериоловог лика замислио је на начин да је и он сâм био један од Ериолових алтер ега, док је директну инспирацију пронашао у поеми „Земаљски Рај” (The Earthly Paradise) Вилијема Мориса (William Morris), британског песника, писца и преводиоца с краја XIX века, који му је био велики узор и чије је преводе „Саге о Волсунзима и Нибелунзима” заволео још у младом добу, а чија су дела „Бунар на крају света” (The Well at the World’s End), „Шума изван света” (The Wood Beyond the World) и „Подножја планина” (The Roots of the Mountains) била међу најзначајнијим инспирацијама за творбу одређених ликова из „Господара прстенова” [1,2]. Толкин је био фасциниран ономастиком, те је велику важност придавао именима и називима. Следствено томе, није реткост да многи ликови у његовом легендаријуму имају по неколико имèна, а сва су ономастичног карактера. Тако је и значење Ериоловог имена

Прва верзија Тýриновог имена 211

61-62

било: онај који осамљен сања, што су, управо, чланови TCBS клуба говорили за Толкина. Друго Ериолово име било је Ottor Wæfre (ottor – староенглески еквивалент за otter, што у савременом енглеском језику значи – видра; wæfre – староенглеска реч која означава „оног који лута”), којим је Толкин још једном потврдио да се ради о његовом алтер егу, јер је у првоизмишљеном језику – енималику, синоним за његово име била, управо, видра, тј. ottor [2]. Ериол је, дакле, лутајући морима, доспео до некаквог усамљеног острва – Tol Eressëa, на квенијском језику. Директна паралела овоме јесте концепт оног света (sídhe) у келтској митологији. Наиме, код Келта се до оног света могло стићи ако се довољно дуго путује бродом, или преко одређених отвора у земљи или уласком у камене гробнице предака [4]. Онај који путује, спознао би да је дошао у неку од земаља оног света једино по протоку времена које тамо, практично, не постоји и људи су вечно млади (Tír na nÓg – земља вечне младости у келтској митологији). На усамљеном отоку, Ериол проналази настањене вилењаке, који га прихватају у своје пребивалиште и, поред ватре, са њим деле своја предања о вилинском свету, док им он, за узврат, говори о Одину (Óðinn) и Тору (Þórr), божанствима из германске митологије. По повратку у Енглеску, Толкинов Одисеј Ериол би своје записе предао професору, а он то превео са староенглеског на савремени језик. Међутим, овај концепт је Џон убрзо напустио, и он се сада може пронаћи у двема књигама из дванаестотомног серијала „Историјат Средњег Света” (The History of Middle-Earth) који је близу тридесет година редиговао и објављивао његов син Кристофер, и то: „Књига изгубљених предања 1” (The Book Of Lost Tales 1) и „Књига изгубљених предања 2” (The Book Of Lost Tales 2). Званично издање „Силмарилиона”, објављено четири године после Толкинове смрти, састоји се из пет, практично независних, целина, чији су називи на квенијском језику, а једино се трећа односи на сáмо приповедање о драгуљима силмарилима: 1. Ainulindalë – музика Аинура; 2. Valaquenta – казивање о Валарима; 3. Quenta Silmarillion – историја силмарила; Akallabêth – пад Нýменора и 5. О прстеновима моћи и Трећем добу. Напустивши концепт хоризонталног преношења предања

212

....... МаркоС.Васић

са Ериола на треће лице (тј. себе самог), Џон се окренуо стварању de nuovo концепта, који је, овог пута био космогонијски. Наиме, прво поглавље „Силмарилиона” писано је архаичним стилом, базирано на концепту стварања Света, односно Арде, како се Свет назива у Толкиновом легендаријуму. Три велика одељка јесу: космогонијски мит, сага о Тýрину Турамбару и прича о Берену и Лýтјени (Beren and Lúthien).

Дванаест делова „Историјата Средњег Света“ (The History of Middle-Earth). Ауторска фотографија аутора текста

Лево: Прво издање „Силмарилиона“ у Великој Британији (Allen and Unwin, 1977.); Десно: Специјално издање „Силмарилиона“ са илустрацијама Теда Нејсмита (Ted Nasmith), (Harper Collins, 1998). Ауторска фотографија аутора текста

213

61-62

На почетку је постојала само Празнина, и омнипотентни креатор – Еру Илýватар, који из својих мисли отпоче музичку тему, и прошири је Празнином која га је окруживала. Из првобитне музичке теме, почињу да се издвајају нове и различите форме као изданци његових мисли, од којих свака постаје ново биће – Аинур, тј. свèти. Као медиевалист, Толкин је знао и познавао важност музике у форми антропоморфне стварности креационистичког материјала инкорпорисаном у различитим светским митологијама. Средњовековни концепт музике сфера, заснован је на филозофском концепту који су разрадили Платон и Аристотел а преобликовао га Боетије (Boethious) [5]. Познавајући, такође, од најранијег детињства, и грчку митологију, Толкину је инспирација одатле била легенда о полубогу Орфеју, који је имао моћ да свирајући своју харфу придобије сва бића на Земљи, па чак и моћног Хада, бога подземља, када је покушао да међу живе врати своју љубљену Еуридику, која је умрла од уједа змије. Осим за поглавље Музика Аинура, овај силазак Орфеја у подземни свет да моли за повратак Еуридикине душе, Толкин је искористио и у причи о Берену и Лýтјени, где је окренуо улоге, па је тако вилењакиња Лýтјена походила дворе божанства смрти – Мандоса, да моли за повратак душе смртног човека Берена, њеног љубљеног. У ирској и велшкој митологији, пак, свирање или слушање музике представљало је својеврсни мост између светова људи и вила. Будући да је Џон био одушевљен велшким „Мабиногионом” и келтском митологијом, разлог је више био да своју митологију изгради на одређеним паралелама са њима. С обзиром на то да је био изузетно побожан, Библију је добро познавао, те је био свестан да је, и у Хришћанству, музика део космогонијске драме у оквиру Псалма и Пословица. У вези са тим, у једном од својих писама [3] изјавио је следеће: „Ако је писац фантастичних прича квалитетан, његове речи у спољном свету допиру далеко, попут еха Јеванђеља. Усудио бих се да кажем, да уколико се Хришћанству приступа са овог аспекта, имам утисак да је Бог искупљењем оправдао то што је створио људе – та корупцији подложна створења. Јеванђеља у себи, есенцијално, садрже елементе једне фантастичне приче: обилују различитим чудима – необичним, уметнички представљеним а

214

....... МаркоС.Васић

митолошким у својој савршености и значајности унутар њих самих.” Створивши Аинуре, Илýватар им је удахнуо Вечни пламен и обратио им се, предлажући им музичке теме, а они му одговорише сваки својом темом коју је индивидуално стварао, док су међусобно сви слушали једни друге, али разумели су само онај део Илýватаровог ума из којег су они настали. Видевши то, Илýватар им се поново обратио, обзнањујући им да сада жели да пред њим стварају нову музичку тему, али у хармонији, слушајући употпуњујући једни друге. Из склада који су стварали Аинури својом свирком, издвојила се једна нова, дисонантна мелодија. Њу је творио најмоћнији међу Аинурима – Мелкор, чије име значи „онај који се уздиже у моћи”. Њему од свих Аинура били су додељени дарови моћи и знања, али је поседовао и део дарова осталих Аинура. Три пута је Мелкор мењао ток музике и три пута је Илýватар подизао руку, док на крају није устао, подигао обе руке, и обратио се Аинурима [6]: „Моћни су Аинури, а најмоћнији међу њима Мелкор; али да би он знао, и сви Аинури, да ја сам Илýватар, то што сте певали, ја ћу вам показати, да можете да видите шта сте начинили. А ти ћеш, Мелкоре, видети да се ниједна тема не може одсвирати а да нема свој коначни извор у мени, нити ико може променити музику против моје воље. Јер, показаће се да је онај који то покуша тек мој инструмент у стварању нечег још дивнијег, што он сâм не беше замислио.” � Познаваоцима Библије, овај ће део, свакако, заличити на седми стих из Изласка: „И узећу вас да ми будете народ, и ја ћу вам бити Бог, те ћете спознати да сам ја Господ Бог ваш, који вас изводим испод бремена мисирских.” �У даљем обраћању, Илýватар им је рекао [6]: „Знам за жудњу вашег ума да оно што видесте заиста буде, не само у вашој мисли. А ја ћу одаслати у Празнину Вечни пламен и он ће бити на срцу Света, и Свет ће бити, и они од вас који то хоће могу да сиђу у њега.”� Дакле, још једна паралела са Библијом, овога пута са другим и трећим стихом из Постања: „А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.”� [7] Сад, видевши у Празнини светло Света, из мноштва Аинура издвојило се њих четрнаест који су пожелели да се спусте на Арду. Ти Аинури

215

61-62

су, након силаска на Арду, постали су Валари – божанске силе. Но, пре спуштања, будући да су били бестелесни, морали су да се отелотворе у обличју које не би застрашило Прворођене (вилењаке) и Другорођене (људе), који треба да се пробуде након почетка дана. Тако је на себе седморо њих узело мушки облик седморо женски, „јер су ту разлику у ћуди они поседовали од самог почетка, и она је само отелотворена у њиховом избору, али не и одређена њиме, баш као што се код нас мушкарци и жене могу препознати по одећи, али их она не чини оним што јесу.” � [6]. Са Валарима, на Арду су сишли и небројени Мајари, који су били Аинури слабије моћи од Валара. Аинуре је Толкин начинио делимично по узору на грчки пантеон, а делимично по германским божанствима (у германској митологији две су класе божанстава: виша класа – Асири и нижа – Ванири; код Толкина су то Валари и Мајари). Задатак Валара био је да, свако према свом знању и дару, употпуни и обогати Арду. Последњи од Валара сишао је Мелкор. Но, он није на себе узео милогледајући облик, већ супротно другима, мрачно и језовито обличје [6]: „и сиђе на Арду у сили и величајности већој но иједан други Валар. Уздиже се попут црне планине која штрчи из мора. Глава му допираше до самих облака, ледом обавијена, са круном од црног дима и пламена, те му поглед бејаше попут горуће ватре, а опет ледено хладан и прожимајућ.” Све што се, потом, одиграло у трећем сегменту „Силмарилиона” било је условљено Мелкоровом жудњом за Вечним пламеном из кога би створио нешто своје што би било независно од Илýватаровог ума. У тој је жудњи кварио све што су други Валари чинили, те је, на послетку, украо и три драгуља – силмарила, које је вилењак Фëанор начинио, а у које је била утиснута светлост двају дрвета Арде. Осим што је украо драгуље, Мелкор је уништио и дрвеће, изазвавши друго помрачење Арде2. Шест битака и три родоубиства пратила су ова пустошења, док се, на крају, није одиграла седма, завршна битка – Битка битака (Dagor Dagorath на синдаринском језику) а која није уврштена у званичну верзију „Силмарилиона”, већ се у једном једином пасусу може наћи у IV делу „Историјата Средњег Света” – „Уобличавање Средњег Света” (Shaping Of the Middle-

Превод Весне Стојковић, Публик Практикум, 2019. 216

....... МаркоС.Васић

Earth), и директна је инспирација из германског мита о сумраку богова (на старонордијском – Ragnarök) описаном у германској песмарици Еди (Edda). Дакле, хришћански универзални модел поставке Света садржан је и у „Силмарилиону”, а чине га [7]: Постање (стварање Арде); 2) Долазак и пад анђеоских бића (силазак Валара и Мајара на Арду); 3) Последична дисхармонија (коју је Мелкор, након свог силаска на Арду, чинио); 4) Покајање (неколико пута се Мелкор кајао и бивао довођен пред Прстен Усуда) 5) Смак (Мелкор је спутан и протеран иза Врата ноћи у Празнину а Арда је у Битки битака преобликована) и 6) Рехармонизација (након Битке битака). Једино око чега се сукобљавају мишљења тумача Толкиновог дела јесте: да ли је Толкинов легендаријум монотеистички или политеистички? С једне стране, Илýватар јесте creator omnium, а Аинури (Валари и Мајари) јесу анђеоска бића док, са друге стране, Аинури по силаску на Арду, добијају особине божанстава и дар да стварају, али им није дато да самостално одлучују ван Илýватаровог знања о судбини Арде. својој књизи „Пут за Средњи Свет” (The Road to MiddleEarth), Том Шипи (Tom Shippey), упоредио је Толкинов осврт на библијски концепт Пада са Милтоновим у „Изгубљеном рају”[8]. Шипи наводи да: „Милтон започиње свој еп врло близу почетка времена. То чини и Толкин. Као и Милтон, Толкин тврди да зло није потекло из Света људи, већ да је оно постојало пре почетка времена, и да се отелотворило након пада, тј. силаска анђеоских бића (Валара) на Свет (Арду), те да је „Силмарилион” ништа друго до калк� историје Постања и одговор на Милтонов „Изгубљени рај” и „Рај поново стечен”. Као и Милтон, и Толкин усваја да је људски Пад у „Силмарилиону” био предодређен падом Сотоне/Мелкора. Међутим, за разлику од Милтона, Толкин је одабрао да овај догађај не буде централизовани сукоб унутар „Силмарилиона”, већ само један од многобројних.” У једном свом писму, Толкин је то и образложио [3]: „У центру збивања која се одвијају у „Силмарилиону” нису Људи, већ Вилењаци. Људи су неизбежно дошли на Свет, али остали су у другом плану – Другорођени, те, иако су се развијали, никада нису постали главни.” Џон Гарт (John Garth) је у својој књизи „Толкин

217

61-62

Велики рат” (Tolkien and the Great War) додатно разграничио Толкиновог Мелкора од Милтоновог Сотоне, образлажући да је Сотона пропао кроз Хаос, док је Мелкор сишао својевољно на Арду. Још једна разлика између Сотоне и Мелкора јесте што је Мелкор способан да створи нову расу (Орке), али је и тамничар живих бића (Вилењака и Људи), док је Сотона покушао да се људима додвори слаткоречивошћу и лажима [2]. Према Гарту, Мелкор представља тиранију машине над животом и природом, што и јесте у складу са Толкиновом анти-индустријалистичким схватањима. Друга велика прича из „Силмарилиона” јесте сага о Тýрину Турамбару. Настала је међу првим трима причама из циклуса изгубљених предања и у првобитној форми била је поема, писана алитеративним стихом. У том облику, под називом „Балада о деци Хýриновој” (The Lay Of the Children of Húrin) објављена је у III делу „Историјата Средњег Света” – „Белеријандске баладе” (The Lays of Beleriand). Касније ју је Толкин модификовао и транскрибовао у прозни текст, који је у пуном обиму објављен тек 1980. у оквиру књиге „Недовршене приповести” (The Unfinished Tales), коју је уредио његов син Кристофер, а потом и 2007. као независно издање „Деца Хýринова” (The Children Of Húrin), које се уз „Берен и Лýтијена” (2017.) (Beren and Lúthien) и „Пад Гондолина” (2018.) (The Fall Of Gondolin) данас класификује као део трилогије „Велике легенде о Средњем Свету” (The Great Tales Of Middle Earth). У „Силмарилиону” се налази редигована, форми прилагођена верзија ове приче. Инспирацију за творбу лика Тýрина, трагичног хероја покривеног Мелкоровом сенком, Толкин је пронашао у „Калевали”, „Саги о Волсунзима”, Малоријевој збирци „Артурова смрт” и англосаксонској поеми „Беовулф”. Како Шипи у књизи „Пут за Средњи Свет” тврди [8], а Нађ (Gergely Nagy) у књизи „Медиевалист Толкин” (Tolkien the Medievalist) потврђује [5]: „Беовулф” и „Артурова смрт” два су парадигматска модела на којима је Толкин развио тзв. технику дубине сопствене митопеје у саги о Тýрину Турамбару, преузимајући од „Беовулфа” инвокацију прича које су већ испричане (у епизодама и дигресијама које постоје у самом епу, у интерлудијумима између првог напада Грендела и касније

218

....... МаркоС.Васић

битке Беовулфа и Гренделове мајке) а из „Артурове смрти” наративну историографију која се односи на инкорпорисање прилагођавање већ постојећих текстова у новостворени наратив.”

„Велике легенде о Средњем Свету” (The Great Tales Of Middle Earth): Лево: „Деца Хýринова” ( The Children Of Húrin, Harper Collins, 2007.); У средини: „Берен и Лýтијена” (Beren and Lúthien, Harper Collins, 2017.); Десно: „Пад Гондолина” (The Fall Of Gondolin, Harper Collins, 2018.). Илустровао Алан Ли (Alan Lee). Ауторска фотографија аутора текста Основну нспирацију за своју сагу, Толкин је црпео из финског народног епоса „Калевала”, писаном у трохејском четверцу (познатом као метрика „Калевале“), обједињеном у XIX веку захваљући финском филологу и колекционару финске народне баштине Елијасу Ленроту (Elias Lönnrot). Епизода о Кулерву издваја се из епоса као независна у односу на остатак радње и управо је она била окосница за Толкинову потку приче Тýрину. Кулерво је рођен након родоубилачке побуне у којој је страдао његов отац. Дат је на усвајање ковачу Илмарину. Како није био претерано вичан занату, ковач му је поверио да напаса стоку. Ковачева жена није волела Кулерва и кињила га је. Једном

219

61-62

му је у хлеб, који је понео на пашу, убацила камен. Тако да је, режући парчад, поломио о скривени камен нож који му је остао од покојног оца. Обративши се богу Укоу3 за помоћ да се освети злој помајци, Уко му шаље грмљавину која покòси злу жену на самом прагу куће. Тада Кулерво креће на ходочашће, не би ли нашао смисао свог живота, оженио се и осветио оца. Међутим, због сиромаштва, није могао лако да нађе вољну удавачу. На крају му је дозлогрдило, и прву девојку коју је срео на путу, преварио је да уђе у његове саонице, а затим је и обљубио. Ујутру је, у разговору са њом, сазнао да је то, заправо, била његова рођена сестра, коју никада није упознао, јер је дат на усвајање непосредно по смрти његовог оца, а мајка се, у годинама које су протекле, преудала. Сазнавши истину, девојка је у очају скочила у брзоток оближње реке и скончала. У Толкиновој саги, Тýрин је рођен непосредно након Битке суза небројених (Nírnaeth Arnoediad на синдаринском језику). Дат је на усвајање краљу Тинголу (Thingol). Имао је млађу сестру која је умрла још у детињству. Кад се замомчио, одлази са одметницима и у том периоду му се рађа друга сестра, Ниниела, али није је никад упознао. По повратку на двор, бива исмејан од Саероса, дворанина са Тинголовог двора. За казну, Тýрин је Саероса обнажио и нагог гонио кроз шуму све док није скончао у провалији. Тако се, попут Кулерва, осветио свом тлачитељу. У једној одмазди против слугу Мелкорових, у шуми, у кишној олуји, на једној хумки, наилази на младу, нагу девојку коју узима са собом на коња, а она му на страст страшћу одговара. Девојка је била, управо, његова сестра Ниниела, те се овде поновила епизода инцестоидне провенијенције из Калевале. Међутим, Толкин је инцестоидни моменат ублажио фантастичном творбом, да је Ниниела у ходу шумом наишла на змаја Глаурунга, који је био Мелкоров накот, да ју је он у разговору зачарао да заборави своје порекло, своје име и бивство. Стога, није знала да Тýрину објасни да потичу од исте мајке. У једном окршају, Тýрин ће убити змаја Глаурунга, и непосредно пре скончања, змај ће скинути чини са Ниниеле, која

Калк (франц. calque – отисак) је термин који се односи на стварање нових речи у неком језику по узору на већ постојеће из других језика. Прим. аут. 220

....... МаркоС.Васић

је читаву битку посматрала са брежуљка. Ужаснута сазнањем, гравидна Ниниела баца се с брежуљка у реку (истоветно као Кулервова сестра у Калевали) и тиме окончава своје патње. Мотив змајоубиства, Толкин је пронашао још у најранијем детињству, читајући „Црвену књигу” Ендрјуа Ленга, где је била препричана епизода о Сигурду, убици змаја Фафнира, из исландске „Саге о Волсунзима”. Змај Фафнир је некада био један од тројице синова богатог трговца. Најстаријег брата су му, грешком, убили богови Один и Локи, пошто је био претворен видру и ловио рибу, које су и божанства хтела да се докопају. За казну, велможа је тражио од богова богати откуп у злату. Злато су нашли и отели речном патуљку, који је проклео сваког ко би га се дочепао. Тако је скончао стари трговац, а Фафнир је згрнуо све благо и преобративши се у змаја, легао да га чува. Средњи брат – ковач Регин, остао је индолентан ка злату, али жељан да освети оца. Њему је на усвајање дошао краљев син Сигурд. Момак је покушао да искује мач који би био довољно јак да усмрти змаја. На крају му је то и пошло за руком, и пронашавши Фафнира да лежи на благу, усмртио га је лако. Регин му је тад наложио да му донесе змајево срце и испече га на ватри. Док је пекао срце, прснула му је крв на усне и тада је, спознавши немушти језик, сазнао од птица са дрвећа да Регин кани и њега да се реши, те га је предухитрио, убивши га на спавању. И Кулерво и Тýрин трагични су хероји. Обојица на својим плећима носе проклетство својих очева. Кулерво од стрица који му је оца убио, а Тýрин од свог оца Хýрина, који је пао у ропство Мелкору након једне од великих битака у краљевству Белеријанд на крајњем западу Средњег Света. Мелкор је Хýрина, због његове тврдоглавости, поставио да седи на његовом престолу и проклео тиме читав његов род да скончају без порода, а Хýрин да то све са Мелкоровог трона посматра. Кулерво се, у тренутку помрачене свести услед тескобе у којој се нашао обраћа своме мачу: „И Кулерво, син Калерва, / Тад потрже мача оштра, / Преврће га, разгледа га, / Трудио се да испита, / Хтео је да сазна мисли: / Да л’ би мач пожелео / Јести меса злочиначка / И зле крви напити се? / Мач му мисли разумеде, / И намеру осети му / И овако проговори: / „Зашто не бих задовољно / Од зликовца месо јео / И зле крви

221

61-62

напио се, / Кад невиних месо једем / И крв пијем и безгрешних!“ Тад Кулерво, син Калерва, / Мач обрну другим крајем / И у земљу балчак заби, / У поље га силно стера, / Па се наже на врх мача, / Оштар крај у груди зари. / Тако нађе смрт он своју, Тако живот скончао је.”4 Тýрин, пак, свом мачу Гуртангу вели [6]: „Здраво да си, Гуртанже! Ти другог господара и оданост не познајеш, осим руке која те је држала. Ни пред чијом крвљу не би устукнуо. Хоћеш ли, онда, узети и Тýрина Турамбара, хоћеш ли ме посећи брзо? А из оштрице одјекну хладан глас и одговори му: „Да, радо ћу се напити твоје крви. Брзо ћу те убити. Тýрин онда спусти балчак на земљу, баци се на врх Гуртанга, и црна му оштрица одузе живот.”� Тако је скончао несрећни Тýрин, син Хýринов, жртвујући се попут Беовулфа за свој народ и спирајући клетву са свог рода. трећу велику причу из „Силмарилиона”, романсу између вилењакиње Лýтјене и човека Берена, Толкин је уткао понешто аутобиографско, а понешто инспирисано легендом о Килуху и Олвен (Kilhwch and Olwen) из „Мабиногиона”, уплићући на тај начин елементе стварног света у митолошки, секундарни свет. „Мабиногион” је збирка од тринаест велшких легенди из XIII века, и то: четири легенде о четири краљевске лозе Мабиногиа 5, три романсе и шест артуријанских легенди. Записи легенди пронађени су похрањени у двема књигама – „Црвеној књизи Хергеста” (The Red Book Of Hergest) и „Белој књизи Рајдерха” (The White Book Of Rhydderch). У XVII веку, на енглески језик их је превела и објединила леди Шарлота Гест (Lady Charlotte Guest). Аутобиографски део односи се на Толкинову жену

Превод Весне Стојковић, Публик Практикум, 2019. Наслов “Мабиногион” творба је леди Гест, али погрешно конструисана. Наиме, леди Гест је погрешно сматрала да је реч “мабиногион” множина именице “мабиноги”, која се појављује само на једном месту у рукописима које је она преводила, те је и наслов збирке легенди “The Mabinogion” прихваћен као транскрипциона грешка. Термин “мабиноги” изведен је од речи “маб”, што је у оригиналу значило “дечаштво” или “момаштво”, но, временом је значење термина постало фраза: “приче из херојеве младости”, или, једноставно – “легенде”. Прим. аут. 222

....... МаркоС.Васић

Идит, коју је он називао Лýтјена, а сличности између њих двоје Берена и Лýтјене је што је Џон био млађи од Идит, а Берен, будући да је од људске расе и припадник другорођених, био је, такође, млађи од Лýтјене која је вилењакиња и прворођена. Ту се уплиће и различита верска припадност: Џон је био Католик, а Идит Протестанткиња (која је касније под мужевљевим утицајем примила Хришћанство), односно, у погледу Берена Лýтјене – припадност двема различитим расама – људској и вилењачкој. Сáма потка приче изведена је на сличан начин као и сага о Тýрину Турамбару - паралелном везом између постојећег мита о Килуху и Олвен, који је послужио као инспирација, и Толкиновог сопственог наратива. Првобитна верзија била је у стиху – „Леитијанска балада” (The Lay Of Leithian), али ју је, касније, слично као и сагу о Тýрину, Толкин транскрибовао у прозни изричај. Прича о Килуху и Олвен једна је од артуријанских легенди из „Мабиногиона” и говори о немогућој љубави између Килуха, рођака краља Артура и Олвен, ћерке џина Исбададена (Ysbaddaden). Килух је, оставши сироче, био с помајчине стране проклет да се не може оженити ниједном другом до Олвен. А до ње је било тешко доћи. Угледавши је на извору, Килух је био очаран њеном лепотом. Походио је њеног оца Исбададена, да испроси њену руку, али то је било, практично, немогуће, јер је постојала клетва да ће, када се Олвен уда, Исбададен умрети. Стога, он Килуху задаје тридесет и шест задатака, надајући се да овај то неће извршити. У помоћ Килуху пристиже краљ Артур са својом свитом и псом Кавалом. Након бројних перипетија, они успевају да испуне све задатке, Килух се жени Олвен, а Исбададену одсецају главу. У Толкиновој причи, Берена је завела, плешући у сумрак у кукути (као што је и Идит плесала испред Џона) Лýтјена. Као и Килух, и Берен је руку своје вољене просио од њеног оца, великог краља Тингола. Међутим, као и Исбададен, ни Тингол није желео да своју кћер уда за неког ко је тако ништаван, као тај човек који пред њим стоји. Задао му је да донесе један од силмарила из круне Мелкорове. Берен се обратио за помоћ краљу Финроду Фелагунду, чији је посинак био. На том опасном путу, помагао му је и пас Хуан, кога је одгајио бог шуме Оромë. Берен је успео да са Мелкорове круне скине силмарил,

223

61-62

али га је у повратку сустигао оријашки вук Кархарот (Carcharoth) одгризао му шаку у којој је био драгуљ. Та је сцена директна рефлексија из германске Еде и легенде о богу Тиру (Týr), који је једини имао храбрости да храни оријашког вука Фенрира, злосрећни Локијев накот, и коме је Фенрир, такође, одгризао шаку. На крају, уз опсежне последице, и Беренов повратак из Дворова смрти, он добија Лýтјенину руку, али она губи своју вилењачку моћ и постаје смртна као и он. Прва прозна верзија приче разликује се у многоме од објављене у званичној верзији “Силмарилиона” и накнадно је публикована у оквиру II дела „Историјата Средњег Света” – „Књига изгубљених предања”, али и у касније објављеној „Берен и Лýтјена”, где су тематски обједињене све верзије настанка ове приче као и њена стиховна форма. Након шест великих битака које су се одиграле на Арди између људи, вилењака, Мелкора и његовог накота, обличје Арде је толико измењено а божанства су заћутала у љутњи због свађе између деце Илýватарове – прворођених вилењака и другорођених људи. Тада је у седиште богова – земљу Валинор, са ону страну Средњег Света, преко мора, послат месија – полувилењак Еäрендил, да измоли милост за злосрећне. Еäрендил је једна од кључнх фигура у „Силмарилиону”, јер представља карику између стварног Света, испуњеног патњама и страдањима, и божанског, обичним људима недостижног, Валинора [9]. Причу о Еäрендилу, Толкин је имао у мислима још од студентских дана, када је, проучавајући староенглески, наишао на религиозну поему „Кинвулфов крист” (Crist6 of Cynewulf�) где је један стих гласио: „Здраво да си, Еаренделе, најсјајнији од свих анђела над Средњим Светом, што људима послат си” [2]. У једном свом писму, Толкин је изјавио [3]: „Било је нечег врло далеког и зачудног и прелепог у тим стиховима. Нечег неухватљивог.” У Кинвулфовој песми, Еарендел је био један од анђеоских гласника Христових. Оксфордски речник сугерише да је значење његовог имена „зрак светлости” или „раздањивање”. Толкина је инспирисала идеја да је Еарендел, заправо, кормилар Cynewulf је староенглески песник. Прим. аут.

224

....... МаркоС.Васић

са Венере, планете која најављује зору7. Друга инспирација за морнара Еäрендила, Толкину је дошла, поново, из „Калевале”. Из последњег певања, где централни јунак, полубог Вејнемејнен (Väinämöinen) одлази из Земље јунака, повлачећи се пред новорођеним дететом које симболизује долазак Хришћанства: „Чун бакарни сазидао је, / Чамац бакром оковани. / И он седе краја чуна, / И заплови у пучину. / И отплови Вејнемејнен, / Једрила му лепршају / На бакарном чуну лепом / Окованом бакром чистим – / Он отплови к оном месту / Где дотиче небо земљу. / На том месту чун је стао. / Певање је Вејнемејнен / У Суоми оставио, / Свом народу радост вечну, / Силну песму деци својој.”� Тако се и Еäрендил, први од своје расе, одважио да се са својом женом Елвинг (Elwing) на броду Вингилот отисне у Валинор. У шестој великој белеријандској битки – Рату гневних (енгл. War Of Wrath), Еäрендил је сурвао са небеса најопаснијег од свег Мелкоровог накота – оријашког змаја Анкалагона црног, где је овај при паду разрушио Мелкорову утврду Тангородрим, а Мелкор том приликом био спутан, окован и гурнут иза Врата ноћи, изван граница Арде, да тамо, у Празнини, остане док се Свет не промени. Судбина драгуља силмарила, узрочника свега тескобног што се на Арди догодило од њеног постанка и буђења прворођених и другорођених је била тројака: један је завршио у воденим дубинама, други се отиснуо на небо, а трећег је прогутала ватра из Земљине утробе. „Силмарилион” се, нажалост, прекида нагло, тако да у званичној верзији нема коначног разрешења. Међутим, у IV делу „Историјата Средњег света”, помиње се да ће, након есхатолошког Толкиновог Ragnaröka – одлучујуће Битке битака – Dagor Dagorath, у којој је Мелкор прескочио Врата ноћи, а Тýрин реинкарниран из мртвих да би га докрајчио, Арда коначно бити измењена – планине ће се заравнити, светлост вратити у Валинор, деца Хýринова биће освећена а дрвеће које је Мелкор уништио поново ће израсти, те ће тако бити успостављен коначни еквилибријум.

У нашим предањима, планета Венера позната је као звезда Даница. Прим. аут. 225

61-62

Литература: Carpenter H. J. R. R. Tolkien: a biography. Allen and Unwin; 1977. Garth J. Tolkien and the Great War: The Threshold of Middleearth. Harper Collins; 2003. Tolkien JRR. The Letters of J.R.R. Tolkien. Houghton Mifflin; 1981. O’Connor P. Beyond the Mist: What Irish mythology can teach us about ourselves. Allen & Unwin; 2002. Chance J. Tolkien the Medievalist; Routledge; 2003 Tolkien JRR. The Silmarillion. Allen and Unwin; 1977. Helms R, Tolkien JRR. Tolkien and the Silmarils. Houghton Mifflin; 1981. Shippey TA. The Road to Middle Earth. Houghton Mifflin; 1982. Harvey D. The Song of Middle-earth: J.R.R. Tolkien’s Themes, Symbols and Myths. Allen & Unwin; 1985. 226

....... МаркоС.Васић

Илустрација: Силвија Богић

227

61-62

Живојин Ракочевић

НЕШТО ЈЕ ПОШЛО ПО ЗЛУ : ХАНДКЕОВ НОБЕЛ Kад Петер Хандке са Софијом слети на Аеродром „Адем Јашари” у Приштини и прође поред огромног црног двоглавог орла, чека га Дејан Баљошевић у луксузном аутомобилу „oпел aгила 1.0”. Писац заглављен у задњем делу лимузине, коленима набада наслон Софијиног седишта. Ужасно је нервира, нешто је озбиљно пошло по злу. Да би смирили њену неприлагођеност конформизму одлазе у Ораховац у вилу Баљошевића коју ова породица рентира за 30 евра месечно. За ретке неупућене, српски део старог дела града Ораховац налази се на Косову и доживео је потпуни процват уочи и после НАТО бомбардовања, док је суседно српско село Велика Хоча са преко десет цркава из средњег века, одмах по ослобођењу 1999. и коначном уласку тенкова, постало туристичка атракција. Неуки балкански сељаци су овде, окружени бодљикавом жицом и тенковским цевима, почели производити вино које је одмах претекло марке port noval или romanee conti. Најближе поређење могло би да гласи Ораховац је Монако, а Велика Хоча је Сен Тропе. Ту Хандке пије бело вино из винограда који се овде негују од Јелене Анжујске, Софију брину веће количине и, може се рећи, нешто је озбиљно пошло по злу. Ако се све наведено остави по страни, Софија воли Јелену Анжујску, она јој је земљакиња. Поскакује док гледа њен портрет на грачаничком зиду. Њен супруг је окренут леђима и више га занимају слапови светлости на фресци Страшни суд у Грачаници. Тражи према сопственој поетици успели тренутак на композицији. Нико не зна за њихове посете, ретке су фотографије,

228

. . . . . Живојин Ракочевић

нема новинара и медија. Они овде имају пријатеље, они траже лица, неку врсту духа и препознавања. „Стигао је наш Пера“, кажу у Ораховцу. онда је Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност и албански део Косова је пао у транс колективне осуде и писања протестних писама свим познатим и доступним адресама. Придружили су се различити регионални ентитети, као да им од те осуде будућност зависи и као да се окрунило нешто од светиње њиховог идентитета и историје. Академије, премијери, министри, ратни ветерани, уцвељене мајке, ране што двадесет година никако не зарастају и само се обнављају најчешће мржњом, напали су писца. Дограбили су, свако према својој моћи, понеки камен да баце на Хандкеа. Испаљене су стотине фраза из вокабулара покојне Комунистичке партије Југославије. Већа количина несувислости, бесмислица и немогућих захтева одавно се није нашла на једном месту. Тако је, бар на тренутак, нобеловац Хандке, ако се искључи већина Срба, поново васкрсао несрећну Југославију. Одавно се више неписмености, некреативности и глупости са различитих страна није сручило на главу једног писца. „Изгледало је да наметљиве појединости прљају и нагрђују људе и околину у којој се налазе“, гласи једна давна Хандкеова реченица. И десило се управо тако, свет који је напао Хандкеа највише је говорио о себи и својој фаталној мржњи. Но, ипак ће пажљивији читалац уочити да се једна особа, под очигледним утицајем литературе за плажу и љубавних романчића, истакла својим књижевним даром. Реч је о Вљори Читаку, косовској амбасадорки у Вашингтону. „Нешто је озбиљно пошло по злу“, написала је Читаку и кандидовала се за Нобелову награду. Без обзира на отрцаност ове реченице иза ње се крије страх од долазећих процеса и било каквих промена Замрзнута истина успостављена бомбама није одржива, као што се ни демократија не успоставља разарањем и етничким чишћењем. Уплашили су се Хандкеа сведока, а он није сведок. Сваки његов поступак је супротан сведочењу. Он од једне реченице прави свет, слику, време.. Можда он покушава да свет и друге доводе у позицију сведочења. Вљора Читаку је у паници јер

229

61-62

нема земљаке на грачаничком зиду, иако живи десет километара даље, она не може да чита светлост због националне страсти у којој други не постоје. Портрет који породица Хандке има на зиду у Грачаници је њена казна једнако као и Нобелова награда. А где су ту људи, обични, мали, понижени несрећници? „Овде почива усамљени Валентин Рачинг... с најмрачнијим посмртним остацима, оплакан од најближих“, преписује запис са гробља у Корушкој 1987. године. Када је, двадесет година касније, стигао на гробље у Ретимљу код Ораховца није могао записати ништа. Мајке у црним марамама палиле су свеће поред једног јединог патрљка преосталог од поломљеног дрвеног крста. Неко је поред комада дрвета ставио црвену јабуку. „Ово је универзум бола”, рекао је Хандке и заћутао. Није рекао реч о албанским екстремистима који су уништили ово гробље. Од тада он овде долази тихо и гледа лица људи и фреске. Исто тако нечујно, примио је и књижевну награду „Златни крст кнеза Лазара“ 2009. која се додељује у Грачаници. Јуче су се испред амбасаде Шведске, како је и најављено, окупили Албанци да протестују против Хандкеа. Организатор се није појавио, јер скуп није пријављен полицији. Говорници од који су неки имали беле капе са грбом велике Албаније, сећали су се Милошевића, Ранковића, Драже Михаиловића и, наравно, Хандкеа. Протест је одржан и званично одложен, могуће да ће их бити још. међувремену Хандке ће бирати лица и слике. Пре неколико година ушао је у Атеље Дома културе „Грачаница” на поду су лежале десетине графика. Одмах је препознао најбољу. Распеће „Без назива“, сликарке Милене Цветковић. Отишло је са њим из дубоке тишине и универзума бола. Хандкеа не можете ни наградити, ни нападати јер „онај ко ми противречи, (тај је) мој анђео заштитник”, каже писац, деценијама пре ове Нобелове награде. Он се ретко може преварити, он осећа док стоји испред Богородичине фреске са котарицом у Призрену да су је палили 2004, да је вековима била испод малтера док је црква била џамија. Изнад свега, он зна да је фреска лепа. Он чита дух и пристао би да, сви који га нападају, ћуте заједно с њим у спаљеној Богородици Љевишкој.

230

. . . . Живојин Ракочевић

Илустрација: Силвија Богић

231

61-62

Петер Хандке

ЈА НЕМАМ ФИОКУ“ Из Париза у Шавил стижемо локалним возом. Туристи настављају ка Версају. На железничкој станици нема ни живе душе и сви шалтери су затворени. Пет минута хода одатле, у једној од улица које воде из насеља, живи Петер Хандке. Од капије до куће води стаза. Писац је у дворишту и примећује нас пре него што смо посегнули за звоном. Пијемо кафу под крошњама. На једном дрвету виси тигањ, а на столу испред нас стоје оловке, пера и књиге оштећене влагом. Хандке нам прича како тренутно чита приче српског писца Драгослава Михаиловића. Књига је ове године представљена на Лајпцишком сајму књига. Михаиловић је у Титовој Југославији провео две године као затвореник на јадранском острву Голи оток, где се од 1949. налазио злогласни логор за преваспитавање. Пешке крећемо ка малом ресторану смештеном поред језерца на ободу шуме. Потребно је само неколико минута. Хандке нам пружа јагоде које је успут убрао и приповеда нам о Португалцима који воде бар поред кога пролазимо. У ресторану, писца дочекује власник лично. Још увек не слутимо да ће разговор трајати скоро пет сати.

Да ли Вам читаоци понекад куцају на дворишну капију? Да, долазе. Можда два или три пута годишње. Како реагујете? Пријатељски. Лепо је срести добронамерне људе. Неко је рекао да уметност не би смела да буде добронамерна. Не слажем са са

232

.........ПетерХандке

тим ставом. Радује ме када неко сврати, али након пет минута им пожелим срећан пут. Шта Вам обично говоре? Збуњени су. Као да су изненађени што постојим. Што сам још увек жив. Да ли желе да упознају човека или писца? писац је човек, зар не? Али писац није безазлен, он је нека врста демона – углавном у позитивном смислу. Да ли то за Вас представља терет? Не. Ја имам поверења у свог демона. Каква судбина очекује Вашу кућу, када Вас више не буде? Бити власник куће је ужасно, али то је ипак свачији сан. Када сте власник, спремни сте да браните свој посед и територију. Не бих волео да после мене у тој кући живи неки финансијски саветник, али убеђен сам да ће се управо то догодити. Нажалост, мене више нико неће питати. кући Роџера Вилемсена данас могу да пишу стипендисти. Шта мислите о тој идеји? Не. У мојој кући ћу писати само ја. Млађарија нека пише на неком другом месту. На свежем ваздуху. Или код своје маме. Шта се то дешава са младима? Када одрасту, човек их више не препознаје. Да. Каква гњаважа.

233

61-62

Али шта нам је чинити? Треба их пустити да пливају својим путем. Доста су добили од нас, више не могу ништа да измузу. Растанци су саставни део живота. Ибзен би о томе написао сјајан комад. Постоји ли већ неки текст о таквим растанцима? Када би га неко написао, то би био позоришни комад. Говорио би о томе како се прекидају велике љубави између очева, мајки и деце, а да притом нико не осећа кривицу. Без побуне? Да. Као у роману Максима Горког, где се неко на крају залети главом у стену. Зато што ту нема шта да се разуме? Да, то се зове апорија. Више нема излаза. Човек зна да је у његовом животу постојало нешто важно и пита се где је то нестало.

Већина би ипак покушала да разуме. Наравно. Постоје гомиле стручњака. Тако и треба. Зато што помажу? Сваком своје, зар не? Да, помажу, али не би требало да нам помажу, морали бисмо да се суочимо са тим. Зато сте писац. Треба се суочити са неизбежним, без објашњења, без аргументације. Али ни то није од велике користи. Шта нам наноси бол? Једна врста мржње према себи. Или, боље речено, гнева према себи.

234

.........ПетерХандке

Јесу ли гнев и мржња две различите ствари? Гнев је добар. Гнев је врста љубави. Гнев је форма. Мржња је безоблична. Спиноза би Вам то добро објаснио. Не, гнев је нешто величанствено. Планирате ли да останете овде? великој сам дилеми! Понекад пожелим да једноставно продам кућу и поново се препустим лутању, као пре тридесет година. Често размишљам о Африци. Али то је глупост. Тамо сигурно не бих постао друга особа. И како човек уопште да рашчисти онолику кућу? Шта ћу са књигама, са фотографијама? Шта ћу са сликама које су ми поклонили пријатељи сликари?

Не желите да живите у граду? Никада више! Тамо стално морате некоме да се извињавате зато што сте осетљиви на буку. Требало би да се извињавају они који нису осетљиви. То, по мом мишљењу, нису људи! Посећујете ли ипак Париз? Да. Париз је још увек град над градовима. Имате ли омиљени део града? Да, петнаести арондисман. Тамо је мост Мирабо. Постоји веома лепа Аполинерова песма: „Sous le pont Mirabeau coule la Seine“ испод моста Мирабо тече Сена, „et nos amours , и љубав наша. Волим да проводим време у том крају. Тумарам наоколо. Као мачор? Не. Ролф Дитер Бринкман је увек користио израз „табанати“. Имао је и одговарајућу грађу за табанање. Као пуначки демон. Орсон Велс поезије. Када ми овако нешто падне на памет, увек

235

61-62

помислим: „Требало је да постанем копирајтер.“ Читате ли још увек новине? Ништа осим локалних новина, Parizijena i LʼEkipa (то је онај спортски лист). Телевизија или радио? Ниједно. Понекад гледам фудбал, али само са друштвом. Имам телевизор који се покварио пре пет година. Не хвалим се. Није реч о неком политичком ставу. Зашто мање читате новине? Некада сам био зависник од новина. Ужасно. Али не више. Прелиставање новина ме чини депресивним. Мислим да није здраво. Има ли то неке везе са тим како су се медији понели према Вама? То би требало да питате неког психолога. Психолог у мојој глави каже: „Заиста не.“ Је ли је и он добронамеран према вама? Не увек. Интересује ли вас психологија? Занимљива је као игра. Као и хороскопи. На задњој страни Паризијена су временска прогноза и хороскоп. За мој знак увек пише: „Морал у опадању.“

236

.........ПетерХандке

Да ли сте изгубили интересовање и за политику? Политика ме заправо никада није ни интересовала, ту сам тек права шепртља. Немам, рецимо, појма шта се дешава у Аустрији. А у Немачкој? Ту се већ нешто боље сналазим. Аустријски премијер је веома млад. Да, његово лице ме подсећа маску коју деца стављају кад желе да изгледају као пљачкаши банке.

Да ли је Француска Ваша домовина? Не, не бих рекао. Не можете имати домовину. Гете се понекад осећа као код куће када је у наручју жене. Зашто да не? На кратко. Реч домовина се не би смела користити. Зашто? То је ствар граматике. Можете, наравно, рећи: „Домовино моја!“ Али не постоји ништа горе него када од домовине направите идеологију. То сам у Аустрији искусио од малих ногу. Идеологија домовине је саставни део нацизма. Људи се осећају угроженим када им уцењивачки кажете: „Ти не волиш своју земљу.“

Као дезертер? Тачно. Симон Вејл је говорила да је злочин посећи другима корене, али да је посећи своје – достигнуће. Ја понекад имам ваздушни корен. Понекад чак пустим корен и у земљу, али све је то илузија.

237

61-62

Имате ли разумевања за оне који се плаше да ће изгубити домовину? Да, плаше се да ће изгубити своје место. Људи се везују за место. Понекад имам разумевања за Французе који још увек живе у насељима где сада већину чине млади Арапи. Њима се у левичарским новинама подсмевају, називајући их „гласачима Ле Пенове“. Хоћете да кажете да они нису за Ле Пенову? Не. То има везе са местом на коме живите, где радите, где сте провели детињство. Таква места пропадају и људе то боли. Не разумем их, али могу да саосећам. Шта они осећају? Гнев и разочарање због тога што више не постоји место које је за њих било отелотворење отаџбине. Французи немају реч за отаџбину. Ради се о месту. Гете у једној песми каже – узгред, био је ужасан лиричар – да љубав претвара простор у место. Ту није реч само о навици, већ и о привржености. Око тога се данас диже велика прашина. Знате шта, наш писац би требало да напише и комад о човеку који полуди зато што је изгубио башту. Не мора да буде башта. У Немачкој би неког таквог вероватно назвали нацистом. Наравно, догодило би се баш то. Али замислите да је наш драмски писац неко познат, за кога се зна да има нормалан поглед на свет. Тада то не би био проблем. Увек ће бити оних који реагују површно. Такви су увек у већини. Постоје Немци који верују да ће изгубити нешто ако прихвате оне који су остали без властите отаџбине. Не навлачите ме на танак лед. Не желим да се мешам. Ја сам

238

.........ПетерХандке

рекао да саосећам са појединцима у Француској. Они јесу само појединци, али будући да се осећају заборављеним, могу се окренути политичкој партији са којом иначе немају ништа заједничко. Многи гласачи Националног фронта говоре да немају ништа са том партијом, али да за њу гласају из протеста. Многи гласају за немачке десничаре. Јесу ли и то гласови из протеста? Ви то знате боље од мене. Ја бих морао тиме озбиљније да се позабавим. Одакле толико мржње у људима? Али мржња је знак живота. А када се заглавимо у саобраћају? То није мржња. То је можда аверзија. У таквим ситуацијама можда можете осетити згражавање или незадовољство. Мржња је мржња. Мржња је нешто веома ретко.

Француској је недавно било захтева да се из Курана избаце делови који величају насиље. АлиКуранјесличанСтаромзавету:грознамешавинафантастичних прича. Шта ћемо онда са јеврејским национализмом? То значи да би требало да очистимо и Стари завет. Ако смо дотле стигли, зашто да не? Значи да Куран не сматрате претњом? њему има ужасних ствари. Али шта се ту може? И сам Христос у Новом завету понекад надмено каже: „О, чак и међу Самарићанима има добрих људи.“

239

61-62

Да ли сте верник? Да, да. Идем у цркву. Католичку? Да, одлазим на мису. Међутим, када дође до симбола вере, не учествујем. У шта онда верујете? Верујем да је све то дивно. Човек томе посвети сваки атом свог бића. Рађа се заједништво? Свакако. Овде одлазимо на мису са црнцима. Какво радосно искуство! Цело тело оживи. Захваљујући ритуалу? Не. Током мисе човек сазнаје ко је. Не знате шта вам доноси будућност, али у том тренутку је све у реду. У мојој књизи „Крадљивица воћа“ описујем мису која се одиграва у отвореном простору. Ту је неколико стогодишњака који уживају у служби. Један од њих у заносу удара по задњици девојку која пролази поред њега. Затим сви почињу одушевљено да се ударају по задњицама. Неколико сати касније, неки џукац их на сеоском путу прегази аутомобилом. овде све чешће долази до терористичких напада аутомобилима. Шта да радимо? Дешава се. Не можемо то да заборавимо, али не можемо ни да проводимо дане у страху.

240

.........ПетерХандке

Шта мислите о полицији? Ништа лепо. Плашите ли се полицајаца? Не, једноставно их не волим. Понекад им се дивим из даљине. Увек сам говорио: полицајци су као жене. Када су вам потребни, нема их, а када вам не требају, ту су. Имамо ли разлога за забринутост? Опасност је из дана у дан све већа. Одакле она долази? Од мене не. Увек сам мислио да имам петљу, али… Понекад уђем у метро и неки од путника имају такав поглед у очима… Да ли вас је неко напао? Не. Никада. Да ли се исламофобија храни страхом? Зависи шта хоћете да кажете. То није фобија. Фобија је страх. Хоћете да кажете да то није страх? Реч је свакако о мешавини. Страх, глупост… Недавно сам путовао возом. Прекопута мене је седео младић са брадом, црнац, читао Куран. Он је вероватно у себи мислио: боже, преко пута седи белац. Све време сам га посматрао како преписује цитате. У једном тренутку сам скупио храброст да га питам шта га је заинтересовало за ту књигу.

241

61-62

Како је реаговао? Веома се обрадовао и испричао ми је како је књигу добио од једног Француза пореклом из Малија. А онда ме је питао да ли сам и ја Арапин. Било је време Рамазана и видело се да није јео. Очи су му сијале, али био је гладан. Шта Вас је навело да му се обратите? Помислио сам да би било боље да му се обратим како се не бих осећао непријатно. Желео сам да види да нисам као остали. Помогао сам му да протумачи део текста на арапском. Знам да то неће променити свет у коме живимо. Али можда. На растанку смо се скоро загрлили. Ја сам иначе изузетно стидљив.

Не волите да Вам нарушавају лични простор? Да. Живео сам у интернату. Шта то значи? интернату нисам ништа научио о људском телу и томе слично. Био сам шмокљан и држао сам се по страни. Остали су ми увек причали шта су радили са кухињским помоћницама или једни с другима. Ја нисам доживео ништа. Били сте наивни? Можда, да, био сам дете. Морате разумети, ми смо у Аустрију дошли из Берлина. Са две године био сам у Корушкој, па опет послератном Берлину, напред-назад, напред-назад. Онда смо отишли на село код деде. И на крају сам завршио у интернату. Био сам растрзан.

242

.........ПетерХандке

Како сте се осећали тамо? интернату? Непрестано сам плакао. Не само због мајке, него и због тог места. Страшно ми је недостајала кућа. Осећате ли данас носталгију? Не. Никада нисте писали о сексуалности. Не. Ту нема о чему да се пише. Зашто? Не желим то. Гади ми се. Када у биоскопу наиђе таква сцена, ја скрећем поглед. Мислим да је то понижавајуће и за глумце и за публику. То не би смело да се ради. Да сам диктатор, забранио бих такве сцене. Да ли сте пуританац? Можда? Не. Како Ви кажете. Постоје примери сјајне еротске књижевности. Да. Управо читам Гетеове песме где су на све стране неке „душице“, то Вам је сексуални ентузијаста. Он је претеча Хенрија Милера. Хенри Милер је био изузетно весела особа, па и писац. Али Гетеов ентузијазам за секс је далеко гори од Милеровог.

Верујете ли у љубав? Ја сам епикурејац у позитивном смислу речи. Епикур је истицао значај пријатељства, али ја више верујем у љубав. Пријатељство је обмана. За пријатељство се морате одлучити. Љубави долазе и одлазе. Као што Кони Френсис каже у песми: „Љубав је чудна.“

243

61-62

Данашње генерације веома пажљиво планирају своје животе. Када сте млади, тражите срећу. Али срећа је бесмислица. Радост је нешто сасвим друго. Морате признати да и сама реч боље звучи. Сви ипак желе успех. То се подразумева. То је нормално. И ја, рецимо, сматрам да су верност и стабилност везе сјајне ствари, али мој живот се развијао другачије. Да ли то сматрате неуспехом? Не. Не мислим да сам неуспешан. Ја сам слаб, човек је слаб. И јаки могу бити слаби. Када сте последњи пут били слаби? Данас још нисам. Али јуче! Шта се десило јуче? Ма више се не сећам. А да, викао сам на комшиницу која има оволике кучиће. Вриснуо сам: „Ђубре!“ Осећате ли се као Аустријанац? То је добро питање. Понекад, када Аустрији не иде најбоље, кажем: „Ја сам Аустријанац.“ Као патриота. Ја правим разлику између национализма и патриотозма. А то је? Када неко напада моју земљу, кажем да сам Аустријанац. Једном

244

.........ПетерХандке

приликом је неки тренер фудбалског клуба „Оксер“ изјавио: „Аустријанци су увек били за Хитлера, па тако и играју.“ То ме је изазвало да кажем: „Одаламићу га.“ Али не идем наоколо и не говорим свима да сам Аустријанац, не гњавим људе тиме. Шта осећа патриота? Када кажем да сам Аустријанац, помислим на Франца Грилпарцера, Ингеборг Бахман, Паула Целана. Па чак и на Хајмита фон Додерера, иако је у периоду између два рата био нациста. Иако је био нациста? Веома рано је напустио партију. То је био велики грех. Да ли је то утицало на његово стваралаштво? Не. Можда. Француској се недавно поново расправљало о Селиновим антисемитским памфлетима. Селин је био ужасан антисемита. Иако је био добар лекар. Био је добар писац? Да. Али ја не волим такав стил писања. Одмах вам упада у очи да се то што он пише не може читати. Исти случај је са Филипом Ротом. Мајсторски написано, али није за читање. Он пише као конферансје. Таква књижевност ми не лежи. Жао ми је што то морам да кажем, али то је моје мишљење. Претрпели сте бруталне нападе због Ваших извештаја о Србији. Постављало се питање да ли ће Ваше књиге моћи да се читају као пре.

245

61-62

Да, тако функционише машина. Чак су ме поредили са Селином. То Вам се није допало? Јошка Фишер је, по мом мишљењу, гори од Селина. Зашто Јошка Фишер? Јошка Фишер и Марсел Рајх-Раницки су најгоре појаве у историји послератне Немачке. И Данијел Кон-Бендит, запишите то. Фишер нема појма ни о чему. Можда о храни. У животу је најважније имати појма. Имати појма и бити свестан стварности.

Рајха-Раницког сте назвали „најгорим чудовиштем“. Када ме је Група 47 позвала у Принстон, били су присутни Уве Јонсон и Гинтер Грас, а у првим редовима су седеле барабе као што су Рајх-Раницики и онај безопасни особењак Валтер Јенс. Помислио сам: „Како је могуће да такви писци дозвољавају да их вређа једна будала?“. Тешко ми је да пронађем праве речи којим бих описао тог умишљеног безвезњака, тог лажног познаваоца књижевности. Књижевност је тајна каквој нема равне! Понекад се толико разљутим да почнем да муцам. Зар људи са годинама не постају попустљивији? Никада му нећу опростити. За шта га кривите? Рационализовао је књижевност. Канон из 19. века – то нема никаквог смисла. Морам ипак признати да је написао неколико добрих критика.

246

.........ПетерХандке

Читате ли још увек критике? Да, када ми их неко пошаље. А писма читалаца? Трудим се да одговорим на сва писма. Нека од њих су толико лепа и јединствена, да не могу да одговорим. Сматрам да то не би било професионално. Кристине Вестерман је за ваш последњи роман… Чекајте, ко је то? Књижевна критичарка. Старија жена? Сећам се једне друге… Зигрид Лефлер? Ирис Радиш? Не, она лепша. Елке Хајденрајх? Да! Увек је имала нешто против мене. Она каже да не би требало дозволити свакоме да пише и објављује. потпуности се слажем. Као студент у Грацу направио сам велику грешку. Колегама сам говорио да свако од нас уме да пише. Поверовали су ми и многи од њих су бавили пискарањем све до пензије. Не би требало подстицати друге да пишу. Прави писци су веома ретки. Бојс је изјавио да су сви људи уметници – каква бесмислица. Могло би се рећи да је свако уметник у једном тренутку у животу. Рембо је савршен пример.

247

61-62

Седамнаестогодишњак. Знам много младих који имају среће да им, на две или три недеље, однекуд долети инспирација. Али Рембо је био у предности јер је поседовао класично образовање познавао старогрчки и латински. Зато је био у стању да свом надахнућу да структуру. Рембо је рано престао да пише. Да, управо захваљујући познавању грчке и римске књижевности рано је увидео да је готово. Они који не умеју да престану, настављају да пишу на штету човечанства. Имате ли понекад осећај да сте написали све што сте желели? Не, не. Поновићу Вам нешто што сам јуче помислио: „Немам шта да кажем.“ Људи који немају шта да кажу, могу да пишу до краја живота. Чувате ли нешто у фиоци… Ја немам фиоку. Чувате ли неки рукопис који не би требало објавити? Не, не, ја немам тајни. Ја сам тајна. Живот је неописиво леп и неописиво трагичан.

Вратимо се Вестермановој… Како може да пише такве глупости о мени? Кристине Вестерман говори у име просечног читаоца. Надам се само да то није увредљив назив.

248

.........ПетерХандке

Просечан читалац није читалац. Можда и ја сада некога вређам. Читалац је читалац. Као што је говорила Гертруда Стајн: ружа је ружа је ружа. Књижевност је изгубила достојанство. Истина је. Наравно не када сам ја у питању. Ја инсистирам на достојанству у ономе чиме се бавим. Вашем достојанству? Не. Ја сам у свакодневном животу крајње недостојанствен. Књижевност је изгубила достојанство? Људи јој више не прилазе са поштовањем. Поштовање није права реч: са радошћу, са радосним поштовањем. Или можда бојажљиво. Када сам први пут видео Томаса Бернхарда уживо, помислио сам: „Човече, невероватно“. Био сам млад. Било је то баш лепо искуство. Касније сам изгубио нешто од тог поштовања, али не без разлога. Распад Југославије је за Вас губитак? Наравно да је губитак. Замало да претучем Петера Естерхазија када је дрско изјавио да се понашам као дете коме су одузели играчку. За мене је Југославија била… Моје мишљење се није променило, али сада боље разумем нијансе. Што више читам Голом отоку, увиђам да су заправо сами себи ископали гроб. Тако се не постављају темељи државе. Голи оток, острво-затвор? Због тога сте променили мишљење о Југославији? Не само због тога. Југославија је шездесетих представљала наду овог света. Велика је штета што није тако и остало. Потрајало је неко време. Али чињеница да се толико тога лошег догодило током педесетих, не само Голи оток, показује да је црв већ био у јабуци.

249

61-62

Али Југославија се није распала због тога. Ово тренутно немачко-француско пријатељство никада неће успети. Оно се одржава само због економије. Да није било те химере, Митеран никада не би признано Хрватску и Словенију. Али морао је да настави да се држи за руке са Колом… Зар то није био сјајан политички потез немачке стране? Да. То је историја, то је политика. А политика није морална? Не, нимало. Да је Митеран рекао не, свега тога не би било. Али мене нико не слуша. Каталонци желе независност, али Немачка се ту уздржава. Шпанија није никаква паралела. Мрзим Каталонце. Зашто? Претварају се да су једине демократе. Како могу да одлуче када четрдесет процената… То не иде тако. Глуме да су у грађанском рату 1936. и 1937. били добри момци. И то је најгоре. Били су ужасни. Код Бернаноса можете прочитати шта су радили сеоском становништву Мајорке, како су их убијали. Њихови злочини су слични ономе што су франкисти радили у континенталном делу Шпаније. То што сада тврде да су добри је обична лаж. Укратко, историја нас није ничему научила. Ничему. Историја је низ свињарија праћених обећањима о слободи и ослобођењу.

Када сте последњи пут били у Србији? Пре мање од годину дана.

250

.........ПетерХандке

Одлазите ли често? Да, некада ми недостаје, некада не. Шта тамо радите? Посећујем села, проводим време крај Мораве. Посетили смо Приштину. Са пријатељем сам се возио кроз албанска насеља и он је био прилично уплашен, зато што је Србин. Одмах сам рекао: „Излазимо из кола“. Сви су били пријатељски расположени. Сматрам да је важно суочити се са страхом. И ништа се није догодило? Ниједном. Ниједном! Али то није добар рецепт за понашање. Нешто се ипак може догодити.

Не плашите се смрти? Нормално је да се човек плаши. То није шала. То је ужасна ствар. Понекад помислим: у реду, зашто не сада – и она не дође, гадура. Када се сетим неких људи, увиђам да сам имао среће. У поређењу са другима, ја сам миљеник богова. Ми смо гости живота. Често размишљам о томе. Не знам да ли је то рекао Гете или не. Бојим се да је Гете.

Аутори: Јан Беман, Младен Гладић Извор: freitag.de. Laguna Превела: Јелена Танасковић

251

61-62

БУКТАЛИ СУ: Надежда Пурић Јовановић , рођена 1974. године.Дипломирала магистрирала Српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Уредила више збирки поезије. Објавила књиге песама: Воде, 2006. Хаљине из музеја, 2017, Бескрајно учење о раскомаданости царства, 2018. Роман Антиној 24, викендроман, 2019. Живи и ради у Београду.

Милутин Петровић рођен је 1941. у Краљеву. Школовао се у Нишу и Београду. Уредник је часописа „Поезија“ и „Источник“. Живи као професионални књижевник у Београду. Објављене књиге песама: Тако она хоће, Матица српска, Нови Сад, 1968. Дрзновено рождество, Просвета, Београд, 1969. Глава на пању, Просвета, Београд, 1971. Промена, СКЗ, Београд, 1974, Градска библиотека, Часопис Градац, Чачак,21994. Свраб, Просвета, Београд, 1977. Стихија, изабране и нове песме, Просвета, Београд, 1983. „О“, Просвета, Београд, 1990. Књига („О“ и Наопако), Свјетлост, Сарајево, 1991. Расправа с Месецом / Поезија снова, Време књиге, Београд, 1993. Нешто имам, Уметничко друштво Градац, Чачак, 1996. Наопако, Уметничко друштво Градац, Чачак, 1997. Против Поезије, Рад, Београд, 2007. Избор, Рад, Београд, 2007. 252

...........Букталису:

Ана Никвул је рођена у Косовској Митровици. Пре него што је завршила факултет, радила је као радник у фабрици бицикла Словенији, прала судове у продавници брзе хране, правила и продавала пљескавице у једном провинцијском киоску, продавала венце у гробарској радњи, кратко била библиотекар у једној гимназији и са оцем све време радила у фотографској радњи. Тренутно живи и ради у Младеновцу, предаје српски језик. Свакодневно објављује на друштвеној мрежи Фејсбук. Поезију објављивала у многим књижевним часописима. Објавила прву збирку песама Фејсбучник „Ја ћу тебе учит мене“, 2013. (по одлуци Министарства културе откупиле су је Библиотеке Србије), 2014., „Како се оно беше плаче“, а 2015. „Четири фефероне за растанак“. Збирку поезије на словеначком језику објављена јој је 2016. под насловом „Кај сам замолчала ко је играл блуес“ („Шта сам прећутала док је свирао блуз“). 2017. објавила пету збирку песама под насловом „Кратка прича о отвору бленде“. Владан Кречковић (1988, Београд) – дипломирао новинарство на Факултету политичких наука у Београду. На регионалним конкурсима објавио две кратке приче: Нестали (Рукописи 41) и Ако сиђеш са крова (Пиши и објави), док је 2018. године објавио свој први роман Алекса или кроз снегове и сирене (Креативно писање). Тренутно похађа радионицу поезије код Огњенке Лакићевић. Такође, припрема прву збирку поезије и нови роман. Маја Белегишанин, рођена 1980. у Београду. Пише поезију и књижевну критику. Књиге песама: Испод неба, 2007; Светлосна пруга, 2011; Зимско сунце, 2014; Нежна граница, 2018. и књиге за децу Песме разних боја, 2017. и Биљке и девојчице, 2019. (majabelegisanin@gmail.com)

253

61-62

Ранко Рисојевић (Календери, 8. август 1943) српски је математичар, физичар, историчар математике, затим пјесник, књижевник, прозаиста, драмски писац, есејиста, преводилац, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Објавио више од педесет књига поезије и прозе. Ђорђе Шћеповић рођен 6. априла 1983. године у Титограду. Дипломирао је на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу. Лауреат је Пивских вечери поезије (2004) и Фестивала југословенске поезије младих у Врбасу (2005). Објавио књиге поезије: Провинције спаса (2004), Молитва за Јуду (2004), Пар ријечи о страху (2005), Апостол из блока А (2006), Трипут реци метропола и нахрани птице словима (2009), Док цртах мапу својих путовања (2016), Прије објаве (2017) и Доба (2018). Збирку прича: Гозба, 2019.Заступљен у више зборника и панорама поезије. Поезија му је превођена на енглески, мађарски словеначки језик. Један је од оснивача и уредника часописа за књижевност и културу Script. Живи у Подгорици.

Шабан Шаренкапић рођен 1956. у Новом Пазару. Осни-вач је “Културног центра ДамаД”, покретач књижевног часописа “Мак” и магазина “Хас”. Члан је Друштва писаца БиХ. Живи у Новом Пазару и Сарајеву. Књиге поезије: Кућна нега, 1987. Учена вода, 1990. Империја хлеба, 1993. Земна снага, 1997. Стамболска спрема, 1997. Меморијалне плоче, 2002. Лирика мањинства, 2005. Матерњи гето, 2005. Изабране пјесме, 2006. Земна оставштина, 2007.

254

...........Букталису:

Црвене куће, 2014. Кафкин калфа, 2019. Књиге прозе: Буквица, 2000. Пазарска трилогија, 2005. Мазија, награда “Ћамил Сијарић” за најбољи роман 2009.

Борислав Радовић (Београд, 10. март 1935 — Београд, 26. април 2018) је био југословенски и српски песник, есејиста и преводилац. Збирке песама: Поетичности, Београд 1956. Остале поетичности, Београд 1959. Маина, Нови Сад 1964. Братство по несаници, Београд 1967. Описи, гесла, Београд 1970. Изабране песме, Београд 1979. Песме 1971-1982, Београд 1983. Изабране песме 1954-1984, Београд 1985. Тридесет изабраних песама, Београд 1985. Песме 1971-1991, Бања Лука 1991. Песме, Београд 1994. Песме, Београд 2002. Четрдесет две изабране песме, Београд 2007. Есеји: Рвање с анђелом и други записи, Београд 1996. песницима и о поезији, Бања Лука 2001. Неке ствари, Београд 2001. Читајући Вергилија, Бања Лука 2004. Још о песницима и о поезији, Београд 2007.

255

61-62

Срђан В. Тешин (Мокрин, 1971) је студирао филозофију и комуникологију у Београду. Дипломирао је на поетици кратке приче. Објавио је дванаест књига. Важнији наслови: Сјајан наслов за пантомиму (1997), Антологија најбољих наслова (2000, 2013), Казимир и други наслови (2003), Кроз пустињу и прашину (2005, 2008), Куварове клетве и друге гадости (2006, 2014), Испод црте (2010), Приче с Марса (2015), Гори гори гори (2017) и Моје (2019). Приредио је седам тематских антологија, панорама и избора кратких прича. Роман Куварове клетве и друге гадости преведен је на словеначки и на македонски (два издања), роман Кроз пустињу и прашину на немачки, а збирка прича Испод црте на македонски. Роман Гори гори гори је објављен у Хрватској. Проза му је превођена на десетак европских језика. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама и изборима из српске савремене књижевности. Његова прича Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, из збирке Приче с Марса, уврштена је у Антологију најбоље европске приче америчког издавача Dalkey Archive Press. Добитник је Награде Борислав Пекић, Награде Друштва књижевника Војводине за књигу године и Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност Завода за културу Војводине. Члан је Српског ПЕН центра. Предраг Станковић (1963, Лесковац). Дипломирао је на Групи за романистику Филолошког факултета у Београду. Професор је латинског и француског. Писао је за „Нашу реч“, „Градину“, „Поља“, „Think tank“, „Данас“ (недељни додатак), „Наше стварање“… Један од уредника „Think Tank Town“ издања. Збирку прича „Игра с кртицама“ објавио 2010. а роман Надница за Харона објавио 2017. године. Милан Милишић рођен је 6. фебруара 1941. године у Дубровнику. Средњу школу завршио је у родном граду, а Филолошки факултет

256

...........Букталису:

(студије светске књижевности) у Београду. Погинуо је у свом стану у Дубровнику 5. октобра 1991. године. За живота је објавио следеће књиге: Волеле су ме две сестре, скупа (Видици, Београд, 1970); Кога нема (Просвета, Београд, 1972); Зград (Рад-Народна књига-БИГЗ, Београд, 1977); Having a Good Time (Народна књига, Београд, 1981); Мачка на смећу (БИГЗ, Београд, 1984); Тумарало (Дубровник, Дубровник, 1985); Врт без доби (КПЗ, Дубровник, 1986); Волиле су ме двије сестре скупа (Свјетлост, Сарајево, 1989). Дубровачко Казалиште Марин Држић извело му је 1975. године драмско дело Лов на бљедоликог. Постхумно су штампане слиједеће Милишићеве књиге: Stains (Загреб-Дубровник, 1993); Треперење (Хрватска свеучилишна наклада, Загреб, 1994); Настрана врана (СИЦ, Београд, 1995); Стварање Дубровника (Босанска књига, Сарајево, 1996); Треперење (Стубови културе, Београд, 1997); Мртво звоно (Ферал Трибуне, Сплит, 1997); Отоци (Durieux, Загреб, 1997) и Путописи (Босанска књига, Сарајево, 1997). Милишић је преводио са енглеског језика поезију Теда Хјуза и Роберта Фроста, а с Мери Милишић Хобита Ј. Р. Р. Толкиена, једну од најпопуларнијих књига за децу. Иван Ивањи рођен је 24.1.1929. године у Зрењанину. Књижевник је и преводилац. Родитељи, обоје лекари, Јевреји, убијени су 1941. године, а он се спасао бекством код рођака у Нови Сад. Ту је ухапшен у марту 1944. године, после чега је био заточен концентрационим Логорима Аушвиц и Бухенвалд до априла 1945. године. Завршио је средњу техничку школу у Новом Саду, после тога студирао архитектуру, а затим и германистику у Београду. Преко 20 година био је преводилац за немачки језик Јосипу Брозу Титу као и другим државним и партијским функционерима. Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим

257

61-62

делима сматрају се романи Човека нису убили, Диоклецијан, Константин, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта и Балерина и рат, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки и словеначки језик. Са немачког и мађарског језика превео је десетине књига и драма. Михајло Пантић (1957, Београд), приповедач, књижевни критичар, универзитетски професор. Књиге прича: Хроника собе (1984, 2007; Награда „Седам секретара СКОЈ-а”) Вондер у Берлину (1987, 1994, 2007) Песници, писци & остала менажерија (1992, 2007) Не могу да се сетим једне реченице (1993, 1996, 2000, 2004, 2007; Награда ИП „Октоих”) Новобеоградске приче (1994, 1998, 2002, 2006; 2007, 2010; Награда листа „Борба” за књигу године) Седми дан кошаве (1999, 2002, 2007, 2010; Награда „Бранко Ћопић”) Јутро после (изабране приче, 2001) Ако је то љубав (2003, 2004, 2005, 2007, 2008, 2010; Награда „Карољ Сирмаи”; Андрићева награда; Награда „Златни Хит либер”, Награда „Југра” – Русија) Најлепше приче Михајла Пантића (изабране приче, 2004) Овога пута о болу (2007, 2010; Награда „Мајсторско писмо”; Награда града Београда) Све приче Михајла Пантића И-ИВ (2007) Приче на путу (2010; Награда „Мома Димић”) Ходање по облацима (2013). Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика, штампане у више засебних иностраних издања и заступљене у антологијама код нас и у свету. Живи у Београду.

258

...........Букталису:

Волф Вондрачек (Wolf Wondratschek) је рођен 1943. године у Рудолштату. Студирао је књижевност, социологију и филозофију на универзитетима у Хајделбергу, Гетингену и Франкфурту на Мајни. Шездесетих и седамдесетих година је радио као уредник књижевног часописа и доцент универзитета. Своју књижевну каријеру је започео као песник и писац кратке прозе, од самог почетка критички настројен према тенденцијама у модерној немачкој књижевности и традиционалном издаваштву, па је своје прве збирке седамдесетих година објављивао ван издавачких кућа, шаљући збирке приватним претплатницима и љубитељима поезије. У то време је стекао статус рок-песника и бунтовника немачке књижевности. Поред лирике, осамдесетих година све више објављује и прозна дела, као и сценарија и радио-драме. Неколико немачких певача и рок-блуз бендова је искористило Вондрачекову лирику за своје композиције. Од деведесетих година живи наизменично у Минхену и Бечу као слободни уметник. Јелена Радовановић (1972, Бор). Дипломирала на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду. Живи у Немачкој од 2002. године и бави се преводилаштвом и предавањем језика одраслима на институтима за учење страних језика. Објављене књиге поезије: Повремени прекиди са зујањем (2000), Ситне изнутрице (2002), Џибра (2006) и Отворени преломи (2012) Катарина Фиаменго Алиспахић, рођена 10.03.1984. у Кладову. Пише поезију, хаику и кратке приче. Учесница регионалних књижевних фестивала, добитница више регионалних награда за поезију и прозу. Уредница рубрике поезије у електронском часопису ,,Афирматор”. Живи у Београду. Књиге: ,,Рциоадина” (зборник радова са књижевне радионице ЦСМ-а, 6 аутора, радионицу водио Драшко Милетић, Београд, Србија, 2005), ,,Профили” (збирка поезије, КК ,,Бранко Миљковић”, Књажевац, Србија, 2007), ,,Вече пре” (збирка поезије, награда Спасоје Пајо Благојевић, Пивске вечери поезије,

259

61-62

Центар за културу Плужине, Црна Гора, 2009), ,,Симбиози” (збирка поезије у преводу Елене Пренџове на македонски, ,,Современост”, Скопље, Македонија, 2015). Превела са македонског избор из поезије Елене Пренџове ,,Политички коректна поезија/Љубољубива’’ (,,Современост’’, Скопље, Македонија, 2015). Миодраг Златковић (1959, Неготин) један од оснивача КООНа( Књижевне Омладине Општине Неготин) и Крајинског књижевног клуба. Уредник часописа за књижевност, уметност културу Буктиња 1985-2007. Књиге :Уста пуна среће (Ниш, 1980), Трибина унутрашњег стања ( Крајински круг, Неготин, 1992). Члан УКС-а. Милоје Демиресковић Неготински (1962. Београд), графички дизајнер, сликар и писац. Примењену уметност изучио у Нишу а Новинарску школу у Београду. Излагао седам пута самостално и много пута на групним изложбама. Ликовно обликовао и уредио стотинак књига и часописа и професионално се бави графичким дизајном. Објавио роман Гвоздена крв и више краћих прича у књижевној периодици. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић“. Члан је Крајинског књижевног клуба Неготин. Живи и ствара у Неготину. Младен Шљивовић, рођен 16.4.1980. у Зајечару. Завршио Физичку факултет у Београду. Добитник је „Матићевог шала” 2006 и награде „Аладин Лукач” 2007. Године за најбољу збирку поезије младог аутора. Добитник је и награде за кратку причу на конкурсу „Андра Гавриловић” 2016, као и друге и треће награде на конкурсу „Нушићијаде”. Живи и ради у Зајечару. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину.

260

...........Букталису:

Недим Хаџиахметовић Мафа, (1970, Неготин) Као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина( ЛУНА) као председник. Члан је и УЛУПУДУС-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије), као и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света.

Ђорђе Деспић, рођен је 13.10.1968. године у Ужицу. Ради као асистент на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Објављена дела: Антрополошки изазови (2001) Спирални трагови (2005) Преживети у тексту (2012) Драган Бошковић, (1970, Београд ) Дипломирао је, магистрирао докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје Српску књижевност 20. века и Јужнословенске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Оглашавао се у часописима Реч, Повеља, Летопис Матице српске, Савременик, Књижевна реч, Књижевни магазин. Приче: Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић, 1998)

Збирке поезије: Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998) У једном телу (2003)

261

61-62

Исаија (2006) Отац (2013) The Clash (2016) Ave Maria (2018) Breaking Тhe Waves (2019) Студије: Иследник, сведок, прича: Истражни поступци у Пешчанику и Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша (2004) За збирку песама Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона, добио је Бранкову награду и Матићев шал. Саша Радојчић (1963, Сомбор) школовао се у Сомбору и Београду. Дипломирао филозофију на Филозофском факултету, магистрирао из области науке о књижевности на Филолошком факултету, докторирао на Филозофском факултету (Универзитет Београду). Запослен на Факултету ликовних уметности, Универзитет уметности у Београду. Био члан уредништва часописа Летопис Матице српске, Домети, Златна греда и Норма. Збирке песама: Узалуд снови (1985) Камерна музика (1991) Америка и друге песме (1994) Елегије, ноктурна, етиде (2001) Четири годишња доба (2004)

Књиге огледа и критика: Поезија, време будуће (2003) Провидни анђели (2003) Студије: Ништа и прах: Антрополошки песимизам Стеријиног Даворја (2006) Стапање хоризоната: Песништво и интерпретација песништва у филозофској херменеутици Ханса Георга Гадамера (2010) Разумевање и збивање: Основни чиниоци херменеутичког искуства (2011)

262

...........Букталису:

Преводи: Ханс Георг Гадамер, Похвала теорији (1996) Ханс Георг Гадамер, Филозофија и поезија (2002) Вилхелм Дилтај, Доживљај и песништво (2004) Ридигер Зафрански, Зло или драма слободе (2005) Ернст Јингер, Дроге и опијеност: приближавања (2007) Ханс Георг Гадамер, Ко сам ја и ко си ти? (2009) За поезију добио награде “Бранко Ћопић“ и „Ђура Јакшић“, а за критику награду “Милан Богдановић“. Драгана Белеслијин (1975, Нови Сад), пише критичке и књижевноисторијске текстове. Бави се истраживањем српске књижевности ХIХ и ХХ века. Објављене књиге: Стеријине пародије– искушења (пост)модерног читања, 2009; Дан, контекст, брзина ветра, 2010; Писати даље – изабране критике, 2012; Тело песме – есејии критике о српском песништву, 2013. Приредила: Тања Крагујевић, Ружа, одиста, изабране песме, 2010; Ненад Митров, Позно биље, сабране песме, 2013. Милош Соколовић (1985, Пирот )Завршио је Филолошки факултет у Београду, студијски програм Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Пише песме, приче, приказе и књижевне критике. „Писмо за Бадија“, епистоларни роман за децу и одрасле, његово је прво самостално објављено дело. Пред читалачком публиком се ускоро могу наћи још две књиге у припреми: „Песме“ и „Изгубљени дом“, чиме ће троглас ауторовог уметничког стварања бити заокружен. Живи и ради у Пироту.

263

61-62

Катарина Пантовић (1994, Београд) основне и мастер академске студије завршила је на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету Универзитета Новом Саду, где је тренутно на докторским студијама. Пише и објављује књижевну критику, есејистику, научне радове и поезију у периодици и научним зборницима. За своју поезију, научни рад и успех током студија добила је бројне награде. Члан је уредничког одбора издавачке куће Трећи Трг. Живи и ради у Београду и Новом Саду. Унутрашње невреме (2019) је њена прва песничка збирка.

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“ (БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, “Преодоление” (Русија), Провинца (Словенија), затим у интернет магазинима односно порталима за културу: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, Портал „Стране“ итд, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., објављен је 2019. године код НКЦ издаваштава у Нишу. Трећа је по реду добитница Арете награде за књигу године са својим романом Соба 427. Сарађује са Нишким културним центром, удружењем “Литера” и другим установама културе у граду. Јелена Марићевић Балаћ (1988, Кладово), завршила је основне (2011), мастер (2012) и докторске студије (2016) на Одсеку за српску књижевност и језик при Филозофском факултету у Новом Саду. Докторирала је са радом на тему „Барок у белетристичком

264

...........Букталису:

опусу Милорада Павића“. Била је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије Доситеја (2010–2012) и Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (2012– 2015). Радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Члан Матице српске и Друштва новосадских књижевника. Била је у уредништву студентског часописа за књижевност и уметност – Међутим (2011–2015). Уредила је зборник радова Летеће виолине Милорада Павића (Нови Сад 2015). Објавила је књигу : Легитимација за сигнализам:пулсирање сигнализма (Београд 2016). Добитник је награде „Боривоје Маринковић“ 2014. за рад из области старе српске књижевности. Драгана Благојевић (1991, Ниш) мастерирала је 2017. године на Филозофском факултету у Нишу, смер Српска и компаративна књижевност. Бави се књижевном критиком, а приказе је објављивала у Градини, Корацима, Ecкermann-у и Бдењу. Са првим научним радом о поеми Каин Милутина Бојића учествовала је на Првој студентској конференцији „Први светски рат и књижевност“ у Андрићграду. Проучавала је фиктивне умове у Поовим причама у мастер раду из угла когнитивне наратологије. Интересују је општа књижевност, српска књижевна критика и српска поезија XX века. Марко С. Васић, доктор ветеринарске медицине и доктор медицинских наука, рођен је 29. фебруара 1984. године. Од 2016. године активно учествује на домаћим фестивалима фантастике (Фестивал епске фантастике у Београду и Фестивал фантастике Нишу), са једном или две трибине по фестивалу, везане, углавном, за „Силмарилион“ или његов историјат настанка. Од 2017. године, одржао је и четири трибине у Опатији, на локалном

265

61-62

фестивалу „Либурницон“, где је учествовао и ове године. Теме његових, до сада, одржаних трибина су: Митолошке паралеле у „Силмарилиону“ (Фестивал епске фантастике, Београд, 2017; Фестивал „Liburnicon“, Опатија 2017; Фестивал ТолкиНиш, 2018.) Nara-Deigor Silmarilli – Велике битке из „Силмарилиона“ (Фестивал епске фантастике, Београд, 2018) Вилењаци Арде – од буђења до пада (Фестивал „Liburnicon“, Опатија 2018) Изгубљена предања и ране верзије прича из „Силмарилиона“ (Фестивал епске фантастике, Београд, 2018; Фестивал „Liburnicon“, Опатија 2018) Џ. Р. Р. Толкин – животопис, Велики рат и митопеја (Фестивал епске фантастике, Београд, 2019; Фестивал ГОТНиш, 2019.) Khazad thuduluk – von Echerun tor Aglarond – Историјат патуљачке расе – од Аулëовог маља до Светлуцајућих пећина Агларонда (Фестивал епске фантастике, Београд, 2019, Фестивал „Liburnicon“, Опатија 2019.)

Живојин Ракочевић (1973, Морача) дипломирао на Филолошком факултету у Приштини на Катедри за српску књижевност и језик, магистрирао на Универзитету у Београду. Похађао специјалистичке семинаре о новинарству и медијима. Покретач и главни уредник часописа „Потпис“ (1994-1995), уређивао поезију у „Стремљењима“, радио као асистент на Филолошком факултету у Приштини (1997 – 1998). Главни и одговорни уредник на “КИМ радију” (2000-2008), председник КОСМА мреже, главни уредник магазина “Глас југа” (20012008), десет година пише за “Политику”. Потпредседник УНСа, члан Савета РРА (2009-2015), директор Дома културе Грачаница, члан Удружења књижевника Србије. Књиге и публикације: „Богу душу“, „Житије камена“, „Чекајући метастазу“, „Повратак катакомбе“ и „Глад“, монографија „Пронађено позориште“.

266

...........Букталису:

Заступљен у зборницима и антологијама, објављује у домаћим и страним научним часописима и новинама. Награде: Бранкова награда Матице српске у Новом Саду; Универзитетска награда, Приштина; Лазар Вучковић; Кондир косовке девојке; Григорије Божовић. Награда Милан Пантић за истраживачко новинарство и храброст у извештавању (догађаји везани за погром Срба 17. 3. 2004.)

Петер Хандке (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942) аустријски је књижевник и активиста, немачко-словеначког порекла. Један је од најзначајнијих писаца немачког језика и савремене светске књижевности. Писац стотинак књига, романа, приповести, драма, поезије, есеја и филмских сценарија; аутор више филмова, и коаутор и сарадник у многим филмовима Вима Вендерса; ликовни илустратор својих текстова. Добитник низа награда: Бихнерове, Кафкине, Шилерове, Ибзенове, Нестројеве, награде „Томас Ман“, награде „Милован Видаковић“ и других. Нобелова награда за књижевност додељена му је 10 децембра 2019. „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. Хандкеов први роман Стршљенови и прва драма Псовање публике објављени су 1966. Исте године се на састанку Групе 47 Принстону у САД дистанцирао од „описивачке“ књижевности новог реализма и утврдио позицију своје књижевности као усмереност на језик и на однос језика и света. Мотив угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољашњим светом карактеристичан је за рана Хандкеова остварења, као што су романи Голманов страх од пенала (1970), Безжељна несрећа (1972), Кратко писмо за дуго растајање (1972) и Леворука жена (1976), потом прослављени драмски комад Каспар (1968) или збирка поезије Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света (1969). Књига Спори повратак кући (1979) представља прекретницу у Хандкеовој књижевности и окретање природи и материјалности

267

61-62

света, где су филм и сликарство извори књижевне инспирације. Истовремено је у Хандкеовим остварењима присутно непрекидно трагање за смислом постојања. Отуда су лутање и миграција примарни модус активности и активизма, а пут је место за тзв. „епски корак“, који није посебно везан за одређени жанр. Његовом делу је отад својствен снажан авантуристички дух, али носталгија, који су уочљиви у приповестима као што су Поука планине Saint Victoire (1980), Понављање (1986), Још једанпут за Тукидида (1990), Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве или Правда за Србију (1996), Моравска ноћ (2008) и Велики Пад (2011) или у драмама Вожња чуном или комад за филм о рату (1999) и Лепи дани у Аранхуезу (2012). Петер Хандке је одувек много времена проводио изван Аустрије и на путовањима, а од 1990. претежно живи и ради у Француској.

Силвија Богић (1989, Неготин) -2008. завршила уметничку школу у Нишу -2015. дипломирала на факултету ликовних уметности у Београду класи професорке Анђелке Бојовић на смеру за сликарство. Учесница бројних групних изложби од 2008. године. 2008- групна изложба конкурса “Ш.У.Н.Д.”, Београд 2011-награда факултета ликовних уметности за мозаик 2012-изложба студената и професора ФЛУ у галерији ДКСГ , Београд 2015-групна изложба конкурса “Ш.У.Н.Д.”, Београд 2015-групна изложба “Сан младих” , Крагујевац 2015-групна изложба на фестивалу “Девет” , Београд 2015-међународна изложба “Уметност у минијатури- Мајдан арт 2015”, Мајданпек 2015-учесница перформанса “У настанку”, Установа културе Палилула , Београд 2015-међународна изложба “Уметност у минијатуриМајданарт2015”, Београд 2016-постаје чланица УЛУС-а

268

...........Букталису:

2016-групна изложба новопримљених чланова УЛУС-а у павиљону “Цвијета Зузорић” , Београд 2016-самостална изложба “Сакривање и откривање“ у Установи културе “Палилула” , Београд 2016- учествовање на ликовној колонији “Ехо музике” и групна изложба у оквиру културне манифестације “Мокрањчеви дани “ у Неготину 2017-учесница ликовних колонија у Коцељеви, Нишу и Босилеграду, групна изложба учесника колоније у Босилеграду. 2018-групна изложба учесника колоније у Нишу “Art to go Jazzy”

269