Буктиња 66/67 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2020.

66-67 БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу Број 66-67/2020

Издавач

Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com

Уредник

Саша Скалушевић

Редакција

Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Милош Петковић

Ликовни и технички уредиo Предраг Милојевић

Фотографија на предњој корици Предраг Трокицић

Фотографије у књизи Микица МИХ Андрејић

Штампа

Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац, Дрварска 7 kr.presing@gmail.com

Тираж

500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2

САДРЖАЈ РАСКОВНИК....................................................... 5 Марија Кнежевић.......................................................................... 5 Боривој Везмар............................................................................. 14 Маша Сеничић............................................................................. 19 Младен Блажевић........................................................................ 24 Драгана Крагуљ............................................................................ 29 Радомир Д. Митрић.................................................................... 35 Милена Илић Младеновић......................................................... 43 Александар Марковић.................................................................. 52 Лаза Лазић.................................................................................... 56 Ника Душанов.............................................................................. 59 Предраг Милојевић...................................................................... 63

ЗУБЉА................................................................ 71

Ново Томић: ТАМНОВАЊЕ — ПУТОВАЊЕ.......................... 71 Јовица Аћин: ДНЕВНИК ВОЂЕН У КАРАНТИНУ ............. 78 Лидија Ћирић: БЕМБАЊЕ......................................................... 99 Зоран Жмирић: ТИТРАЈ ПЛАВЕ БОЈЕ................................. 113 Магдалена Блажевић: ЛУТКА................................................ 118 Семездин Мехмединовић: СЕДМИ ОКТОБАР...................... 122 Бранислав Димитријевић: НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ........ 131 Софија Јовановић: ЧУДО НА МОСТУ................................... 135 Марко Костић: ВОЗ.................................................................. 139 Слађана Белко: ЛУША И МЛИН............................................ 142 Иван Потић: ТУНЕЛА НА КРАЈУ СВЕТЛА........................ 145 Дарко Мицић: ЧУДЕСНИ СЛУЧАЈ ШАЛТЕРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ......................................................................... 148 Ана Арп: СКИЦЕ....................................................................... 158

СВЕТИ ДИМ.................................................... 163 Џозеф Маршал Трећи: ПРИЧА О ГРОМОВИТОМ ЛУКУ........................................... 163

66-67 СУБЛИМАЦИЈА............................................. 169 Милош Р. Петровић: ПОЛА ВЕКА НЕСТАНКА И НАСТАНКА................................................................................. 169 Барбара Новаковић:OД РЕВОЛВЕРА ДО НОБЕЛА............. 184 Весна Вујичић: FEFELLI ERGO SUM / ВАРАМ (СЕ), ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ (Љиљана Ђурђевић Стојковић Песничке прозе Тина Ујевића, Пресинг, 2019)....................... 189 Ксенија Катанић: ЛИРИЧАР ДУШЕ И БОЈЕ..................... 191 Бошко Томашевић: ЕЛИПСА ЕЛИПСЕ................................ 194 Доријан Нуај: МАСОНЕРИЈА И ДУХ ВРЕМЕНА............... 204

TERROIRE........................................................................... 215 ЈЕДНОЧИНКА: СКАЗКА 1918. ( Истинит догађај у

Неготину, за време бугарске окупације)................................. 215

ЛУЧ................................................................... 229 Разговор са књижевницом Олгом Лалић-Кровицком: СЛОБОДА ЈЕ ПРИРОДНА ПОЈАВА У ЧОВJЕКУ (разговор

водио Душан Видаковић).......................................................... 229

БУКТАЛИ СУ................................................... 233

РАСКОВНИК Марија Кнежевић ЈЕДРИЛИЧАР Као да то чине у дубокој тајности, Налик шверцерима уверени да их нико не види, Облаци прилично брзо плове ноћним небом. Уздају се у јак погон ветра, у пустолине, Градска светла, у спаваче, Али одаје их белина. Попут белог папира, облаци су поља маште, Детињство које није период, већ стање. Те би тако овај један што јури по тами Подлоге пред зору, наиван, убеђен Да је невидљив, могао бити ти, Једриличар у младости, летач заувек! Мислим у себи и смешим се – Ето напокон си се домогао Лакоће читања ваздушних струја. Волео си ти и све земно У смислу речних и морских обала, Сурове и величанствене лепоте горја, Волео си градове и дуге вожње равницом, Пријатеље за које би руку у ватру ставио Да су ти пријатељи, често олако, нимало Склон разочарању дужем од прелета Птице или лопте у додавању. Волео си јер си умео да волиш. А када је рука једног детета Нашла трајно уточиште у твојој руци, Прогласио си рај на земљи. 5

66-67 Никада са планом, препуштен интуицији, Исправно си одабрао невиност Међу наизглед уноснијим понудама. Ниси видео ране које су по теби исписивале Чељусти подземља. Најсигурнијим путем Слао си их, нехотице, у непостојање. Збунио си раље вековима навикле да нико Не доводи у питање њихову суверену моћ. Јер ти си имао очи пуне радозналости, Та глад би испунила више земних живота. Није било времена за размишљање О моћи игнорисања, о моћи уопште. Време је летело, Волео си и тај лет Јер си умео да волиш. Тако дирљив када си се чудио себи, Дечаку у телу старца, када си једнако Незасит живота, наравно без плана, Чуо да из тебе излазе речи: ,,Уморио сам се, сине.’’ CARGO Истоварили су нас на ово копно И наредили – Слободни сте! Застали смо код речи истовар. Иако бисмо, пре или касније, Што се каже у свету пртљага, Наставили даље. Јер само јеретик проповеда близину. Као што корен служи За вежбу искорењавања. Од тада је све идеално на нашој парцели! 6

Свако има личну нишу, јединствени број. И што је најважније, могућност Отварања и затварања по жељи, Почев од прозора, екрана, у прошлости Интимних брава сада јавних, до онога Што супарничко племе назива душом. ПОГЛЕД Делиле смо собу. Она је ноћ и дан лежала На леђима, гледала Или у телевизор, или на заборављени Високи димњак од цигле чији је дим Одавно распродат на тендеру. Како издржава да 10 година гледа тај димњак?! Како заболе речи пријатеља испуштене неувиђавно У заборавности да буду прећутане. Улазила сам у нашу собу Да је пресвучем, нахраним, напојим Кафом и водом и помогнем да пуши. Да прилегнем и полетим са јатима Када се с вечери враћају групно попут дечје екскурзије У ботаничку башту да спавају, ујутро опет скупа узлећу. И куда ово води?! Обрушила се на мој премор докторка Угледавши пепељару, цигарете без филтера, Пакет муштикли услед кога је њен глас Досегао максималну висину. Куда? 7

66-67 Испустих реч сасвим лагано Немајући у виду, заправо, Нити једног саговорника. СКАДАР Правили смо дете од песка. Песак је настао од камена. Камен не постоји без мора. У машти зачета неопходност родитеља нема узор. Ноћ је опште место. Дан оболео од зидања. Једном започета, зиданица се наставила у обрушавању. Само је наша љубав могла да изађе на крај с питањем упоришта. Песак је похрлио песку. Постали смо од сна о стварању недељива именица. Баш као ова барка или боца или затурени кључ, као испуштени глас жене који граби младунче у трку, увек другачији залазак сунца, увек другачији излазак сунца, ми смо усвојеници пејзажа и зрно поноса Мајстора Промене.

ПОВИШЕНА ТЕЛЕСНА ТЕМПЕРАТУРА изражава се знојем и жалом над собом у виду општег пада ума пред питањем: Да ли још носи моју кошуљу, или је и она постала застава? Је ли то је икада била љубав? Тамо пале шуме. Тамо гасе људе. Тамо награђују фотографију мртвог детета на плажи. Тамо летују поред преживелих жртава злочина над злочинима. Једне крај других купачице, хватачи сунца, обудовеле мајке мртвих потомака. Тамо краду бебе и броје паре. Бар једну бојеву главу испале у седам дана колико је, вичу, трајало стварање света! Стога, логично, и уништење. Тамо, ван собе. Кревет је запосела врућица. Его се наслађује бунилом. Увид маше папирним убрусом. Неко, пак, приноси топлу супу. Неко слабо видљив. Помућен. И ко нам је и пре зделе исклизнуо из памети.

66-67 ЖИВОТ И ЗДРАВЉЕ Неко се роди свој И то је неизлечиво. Она у земљи коју је снашло Да буде опомена пореским обвезницима У земљама неодољивим за емигранте О злу комунизма на којем почива Идила Запада. На тој страни се морало Бити несрећан. Свака мајка је дојила баксуза. Очеви су хапсили очеве У име социјалне правде Једнакости у алкохолу, секса као сарадника Тајне полиције и права на избор Између омче и скока кроз прозор Из неког разлога увек затвореног. Или управо због спектакла пада стакла? На тој страни деца су се рађала као мудраци У склоништима Поезије, спорта, забрањених љубавних балада О звезданим ноћима и звуцима тишине Ризикујући да због слике негативног примера Искусе поправни дом Или пак одлазак на далеки фронт где би пуцала На децу једнако Осуђену поделом света Социјалном правдом. Мала Мартина је сама одабрала презиме Очуха Навратилова чим је изговорио речи спаса: Бекхенд и форхенд. Тако се звала њена љубав И онда када би је читав свет Називао победама најбоље тенисерке евер У историји 10

Знала је од малена Да истинитије од именâ Постоје ретки од љубави И сви остали. На другој страни, зачудо, ништа мање Усамљености оних који умеју да воле. Купила је лични простор зарад починка. Не Светињу Изолације где се пуца на уљеза, Већ како би у тој кући на миру волела Наранџасти залазак сунца, Сан дечјих игрица и бившу једну собу о празницима, Тишину јутра боје леда, Зелену траву новог дома свежу Од повика Индијанаца голих у седлу Који ни мртви не напуштају своју земљу, Једну жену, ако је могуће заувек И псе бескућне чији њух непогрешиво Прати границу колико треба километара или миља До тла љубавног. Данас је први децембар њеног новог живота. Слави га успоном на Килиманџаро У реченици: Хоћу да живим, хоћу да волим! Да није тешке болести, можда, ни сама не зна, Нико то не зна Може ли се уистину спознати живљење. Здравље је тајна ове планете Још пре уранијума, ослобођених адитива У флашицама за бебе, старија од постања. Отуда планински врх, можда, не зна ни сама, Осим да је суштина успећа Примање награде пејзажа, спотицање о камен, пад, смех Крезубог водича, нови укус чаја, Нежност у топлим очима животиња које без идеала Једнакости, правде или капитала 11

66-67 Пружају највише млека и када је испаша скромна У стрмој низији, тамо где нико не пожели голет Будуће висине нити тежи бољем Где већ је добро Без освојеног краја. АНАТОМСКИ ЧАС Ћутим. Празнина нема уста. Сама неутољеност. Својство утробе. Оглувело је доба од буке њених црева. Ћутим и тим речима славим одсуство љубави. Јер сваки трен је свечаност, а време тек споменик пролазности. Ћутимо. Они галаме о заверама и новом намештају. Купују собе. Појачиваче звука. Наоружавају се. Гађају нас дахтањем које никада није било љубавно. Купују купују купују најбрже летелице које у све краћем року смањују планету до гласине о нашем губитништву, о крају света. Ћутимо и тим речима исписујемо ово поглавље. Јер само бескрајна прича је прича, а која призна свој крај то није. Ћутиш. Посматрам како ти расте коса и видим чин промене у револуцији власи обојених сунцем. Не, ниси утихнула љубави. Купили су дрво само због листа са твојим записом да га спалимо. Јер само што не тражи доказ постоји, спасено од наше жеље за трајањем. 12

АПОКАЛИПСА ПО ОРФЕЈУ Чуо сам да ми је нешто испало. Не напушта ме свраб. Уморан за још једну ноћ, вероватно слеп, рекао бих да ме уходе. Настојим да се не окренем, да вас не изневерим будући. Ко зна шта је Еуридика у стању да уради у стању камена. Корачам на први поглед недужан. Ако се врати, она ће наставити да одлази. Ходом убијам страх: твој, бога алатки, њен, богиње облика, свој - писца слика. Шта ако нестане песма? Шта ако наступи смак доњег света?

66-67 Боривој Везмар ЛОВИШТЕ Посвуда празне замке. Ловиште напуштених огледала. Неко се подсмева. Саме и без ропца строваљују се у таму тихе животиње. КЛУПЕ Напуштајући трошну клупу запазих новију лепшу. И пређох преко на другу страну стазе времена света. Закорачив' из погледа у поглед ко из живота у живот у исти сан на исту клупу са истом осамом седох. КАВЕЗ Нађох голуба јутрос у густом откосу, отпалог од вртоглавих висина ко из загрљаја чији стисак попушта. 14

Ставих га у кавез на безбедно место ван домашаја звериња и људи у кавез који се у мени затвара. У СТРАНОМ ТЕЛУ Напустио бих сместа ову собу и сишао на улицу. А нема собе која би се могла напустити ни улице на коју би се могло сићи у страном телу. ЛИСТ Ти носиш празни лист кроз дуге, предуге ходнике. Једни ти деле уверења, а други узимају потврде. Лист је и даље празан. Ходници, све су дужи. ПОЈАЧАНИ УТИСАК Мој живот је скуп појачаних утисака са неког путовања 15

66-67 на које се тело спрема предуго али се оно одлаже. Одлажући се и одлажући до у бескрај. А перони се једнако пуне сенкама ствари које чекају своје невидљиве возове ка некој Македонији Каледонији и даље. ЈЕДИНО Једино још ти снимци на светлој подлози одмарају цика деце у играоници торте и конфете дим свећица шаре које се распрскавају увис над понорима очију чији се погледи одбијају о дубока тамна огледала заштитна своја сама и мртва. 16

ОНА ЗНА Поменем Леонида Андрејева она зна. Поменем Ружу света, Данила, сина му, и то, такође, зна. Синклите, стихијале, до у најдубља дна кроз све је то већ прошла, све то зна очи свештеника, чиоде у блату општа места из пописа. Оста да светли у свом злату прозрачна чудна нестварна. ПОЗДРАВИ ПОД ТВРЂАВОМ –Знаш ли ко сам ја? Ја сам ти Капија Карла Шестог! – А ја, ја сам ти Велики Барутни Магацин! – Добар дан Капијо Карла Шестог! Добар дан и теби, Велики Барутни Магацине! Ја сам Боро.

66-67 CASA DE GARSIA Немам ја шта коме да замерим. Сећаш ли се децембра 2012? Casa de Garsia, Божић. Одлазим по цигарете. Ти плешеш, у вртлогу Шпанаца, без гаћица...ах, да. Била си звезда хиспано вечери, ноћ је силазила у твоје окриље. Ја сам ту стајао и нестајао. Сурвавао се у провалију која ме чека. Јер ја тебе не разумем. ИСТОВЕТНОСТ ...сећам се, као од данас: иза куруза под снајперима чучимо у празној кланици. Ми више нисмо „за нас“ ни у једној вашој књизи нити на једној страници.

Маша Сеничић НЕЖНИЈА ПОЛОВИНА ЕКСПЛОЗИЈЕ месецима треперим; будим се као полудинамит у срцу града и знам да се споља никада ништа неће десити. бес и олакшање два су спрата зграде коју се спремам да дигнем у ваздух. склупчана зато, и мирна, стојим у дну плаца где је требало положити пса. под земљом, у којој је једном никао парадајз, понављам: тело ионако не постоји, тело је прашина, тело је само перформативна манифестација бића. у изнајмљеном стану немам рерну па у њу није могуће сместити главу. васпитањем одбацујем непромишљеност: трагедија припада песницима – од мене се очекује поступак суптилан, разборит и практичан; па ипак, моје су шапе прљаве од земље, претерано суве, од дрвета необрадивог, од нерасхладјеног вина. у прижељкивању праска успешно дочекујем само свитање, а то је постало неподношљиво. НЕКРЕТНИНЕ СЕ, ЗАР НЕ КРЕЋУ предосећам неопходан, постепени рат: моја кључна кост подрхтава у ритму камп приколице непожељне на аутопуту, а током кратке вожње детиње пеге постају старачке; лењи туристи тврде да су ми старатељи, зато бежим и пред окуку вичем: па шта 19

66-67 мигрирам ка објекту који закон назива викендицом, ка јединој палати која се поноси својом пролазношћу, једином понизном ловишту чијег се исхода не плашим. на питања о будућности, породици, стамбеним кредитима одговарам: некретнине се, зар не ПРИНЦИП МИНИМАЛНОГ УДАЉАВАЊА врхови прстију лепе ми се за град: за балконе који припадају модернизму и превоје који се процесима реституције враћају сами себи. идеја власника обиграва ми око шаке јер шта ми уопште припада осим четири омршавеле ноге испод тешког, тромог трупа, шта ми следује, осим чаршава у којем остављам свог пса надлежној служби за споро бављење хладним телима, која то добро наплаћује. иза мене у биоскопу седа човек који тешко дише; у мене седа жена која тешко одлучује. током уводне шпице митологизујем свој дан, дужности, позиције. власница сам бола у кичми, моји поседи протежу се низ нерве и завршавају се на ободу шуме. ту шуму први пут видим. жена међу мојим органима почиње да копа: нож када љуштим не окрећем ка себи, а ствари би могле да буду толико једноставније.

КОНТИНЕНТАЛНА ПРОГНОЗА од јутра до мрака бити захвалан: држави, на бесплатном институционалном образовању и овереној здравственој књижици. родитељима, на храни одећи крову над главом. у зоолошком врту дивим се безнадежним припадницима врста потеклих из нежнијих клима: крокодилу чије хладно тело забавља деришта међу којима се кријем. људи у групама заклањају ми поглед, јер колектив има прећутну предност и могућност подијума. на питање о организмима који насељавају погрешне континенте одговарају ми прагматични историчари, а поларни медвед у Аргентини бесциљно лута по врелом бетону и тамо умире од туге. да ли постоји ишта између тренутка у ком престајем да будем дужна и оног у ком неко почиње да зависи од мене; други су шаке стопала израслине други су супена кашика белог шећера други су дијалектички материјализам други су улаз на друга врата НАСИЉЕ ФОРМЕ КОЈУ НАСЕЉАВАМ понекад се, над тихим трзајем на непознатим лицима, сетим деце са којом сам седела у клупама и аутобусима, о

чијим су родитељима питали моји родитељи, а ја нисам умела да одговорим. 21

66-67 породица је основна градивна јединица друштва, у основној школи у коју дуго чувани динамит пада уз мали прасак, у фискултурну салу, неће ме наједном бити срамота због кратких прстију, ногу, језика, сви ће вриштати углас и то је плодно тло за једначење по месту борбе: неуспели покушај да се истовремено буде послушан и доследан, вежбаоница за мирно одустајање. прислањам оброк на непце, занемарујем године учења граматике, гутам неразговетно и споро. претпостављам да времена има на претек јер су ручкови подметања вишегласја као што је спуштање ролетни снажан грађански чин. научићу своју децу да је бити срећан или напредан антрополошка игра у којој ће се заувек копрцати. без бриге, што су ствари прецизније, мања је вероватноћа несанице! осам сати сна конвенција су опстанка, подсећам се док пијем први литар воде. још само литар и могу да одахнем за данас. НИЈЕ МОГУЋЕ, ОДСЕЛИТИ СЕ трамболине у двориштима кућа које су изнајмиле привремене дипломатске породице понашају се као тела оних које волиш: криве се под тобом, а онда посустају паунови беже са нечијег поседа; 22

да си прећутао, видела бих и сама – свет сталожен, пун травњака који се тресу и које нико не одржава: породице-експонате по чијем се мирном сну гомила перје претпостављаш да паралелно са тобом тече река, од некадашњег видео клуба ка диспанзеру, и на њеним ободима грађевински радови испод сувозачевог седишта ненадано напипаћеш планину – при самом врху, пас лаје на пролазност. будим се ноћу и често налазим његове длаке пред својим вратима

66-67 Младен Блажевић ВАЛДОРФСКА ПЕДАГОГИЈА-СМЕР МОНСАНТО Испред се налази ријека из Алкуинове загонетке Крај мене су купус, зец и вук Требам их превести преко ријеке И сачувати купус и зеца У чамцу је мјеста само за једног осим мене И иако се још из дјетињства сјећам рјешења Не усуђујем се пријећи ријеку Јер замишљам вука док једе купус И отрованог зеца како зарива зубе у вучју кожу КАМЕН ИЛИ ТРАВА постојале су ријечи у изумрлим језицима недовољно изговаране могле су описати храпавост непца при удисају или парање носница кад окрене на буру након кише чистоћу између камена и траве тако више не знамо ријечи за тренутак уласка ужареног камена у керамичку посуду с водом рибу уловљену руком или кад искре из ватре ноћу у шуми желе постати звијезде од свега нам недостају само ономатопеје слагања камења у сухозидима за шкргутања зубима у сну

*** у нашој бази на сјеверној полутки Марса је мирно стишала се пјешчана олуја двапут смо избројали узгојено цвијеће у стакленим вртовима и кости наших предака у пермафросту очистили споменике гробови се копају самоходним стројевима на екранима пратимо преласке жице напукле су њихове стаклене куполе у гардероби крај објешених скафандера смотуљци вунених чарапа у транспортној врећи нажуљале нас цијеви под јастуком обранит ћемо наше море исхлапјело у свемир ЛИНГВИСТАТИКА у будућности ћемо имати ријечи за истодобно смијање на два међусобно удаљена мјеста механичко стварање чистих бијелих облака и радост доласка небеских тијела у нашу орбиту као послану помоћ у намирницама различите ријечи за примање порука из будућности и оних из прошлости за тренутак уласка иза обзора свјетлости гдје су зраке споре за гравитацију 25

66-67 увест ћемо неке нове везнике „и“ за бесконачно набрајање метафорични „као ми“ за безначајност простора који заузимамо из говора потпуно избацити замјенице „они“ и „ја“ користећи само особна имена препуна епитета изниклих из придјева хвалећи различитости коријени нових ријечи налазе се данас скривени у свакодневном говору под хрпама имена којима називамо своје објешене тканине ритуалне стихове и смијешне положаје тијела који жуљају кољена *** неки дан сам био у друштву гдје се уз каву причало о инвестирању у фондове купњи дионица успјешних твртки сигурној будућности кроз улагање у злато, сребро и полице животног осигурања истовремено су ми мисли по ормарима тражиле напртњачу у којој увијек држим шаторско крило сјекирицу швицарски нож сто метара конопца пакет кутија сухих шибица и пуну чутурицу воде

О СВЈЕТИОНИЦИМА НА ОГЊЕНОЈ ЗЕМЉИ однедавно је допуштен погреб у природи истресање пепела покојника с неког планинског врха или у море притом је добро водити рачуна о смјеру кретања вјетра као код пражњења пепељаре боље је пепео просипати у море на крми тако још дуго лети уз мало узлазног вјетра може направити круг око свијета или барем доћи до Филипина као Магелан кажу да гашење свијеће дахом убија поморце јер се гасе свјетионици па се бродови насукавају на хриди иако бродовима данас управљају механички капетани или склопови електронике у земљиној орбити у корист празновјерици свијеће гасим овлаженим прстима и могу чути ситно цврчање између средњег прста и дна пепељаре кад се пресавије филтер кад жару одузимам зрак створи се мало мрака и чују се стотине танких преплашених крикова док све не утиша море

66-67 НОСТРАТИКА амерички лингвист Мерит Рулен излучио је 13 коријена ријечи које су задржали сви данашњи језици из прајезика којим су се користили наши преци ширећи се из Африке пред стотињак тисућа година ку - тко ма - што пал - два ак(w)а - вода тик - један/прст канВ - рука 1 боко - рука 2 буњку - кољено/савијати сум - коса, власи путВ - вагина/вулва чуна - нос/мирисати камВ - кихнути/ухватити парВ - летјети (Велико В означава неки од самогласника) ако је Мерит у праву остацима коријена свих језика могу написати љубавну пјесму или цијелом свијету упутити разумљиву псовку

Драгана Крагуљ ИЗОЛАЦИЈА, КАРАНТИН, ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС Заспим у невријеме у самоизолацији у изолованој провинцији која је ту заглавила отприлике у вријеме пред анексију у претпрошлом вијеку и остала у густој тами пред сан чујем птице умјесто да сањам завичај отиснем се низ булеваре устрчим на монмартр сјурим до неве ношена мишљу о пиаф и марини док ми брел шапуће а борис премијешта облаке јер исти су исте гугутке исти мирис ријеке исто плаво небо с бијелим кумулусима исти хладњикави мај исти вируси исти свијет иста тишина изолација карантин полицијски час оставља звучно исти утисак тишина густа као страх као да су сви већ мртви да би остао жив кад те нападне неман прави се мртав прави се мртав прави се мртав остаје да се тако мртва пробудим оперем нашминкам намиришем обучем хаљину обујем ципеле с високим потпетицама и послужим себи вечеру на балкону с погледом на звјездано небо 29

66-67 РАЗГОВОР С А. П. ЧЕХОВОМ ПРИЈЕ ПУТОВАЊА У АТАКАМУ Ишла бих драги Антоне Павловичу али ме страх умотава одузима ми дах запетљава и збуњује а и шта имам да гледам кажу тамо је као на Марсу (као били и знају) кажу нема живота нема људи дрвећа птица буба гмизавих водених лебдећих бића нема ничег има само неба неба неба и нешто мислим можда их стварно нема а можда су само невидљиви јер свуда има свашта и зато се храбрим драги Антоне Павловичу кажем себи не брини ништа срце ти је намагнетисана игла а нешто ће већ бацити сјену рецимо крст тијела или ће одјек дати координате и баш ме брига што се полови обрћу и што планета успорава шта је мени измишљена оса орбита галаксија која попуњава својим измишљеним постојањем празан измишљен постор који се шири и није ме више страх драги Антоне Павловичу можда је то моја Москва која ме чека да процвјета кад стигнем 30

ПУТОВАЊЕ У ЛАОС Ето кренух не мислећи без пртљага без опреме за преживљавање само се отиснух том водом која спаја континенте јер лакше је водом него ваздухом сусрешћу рибе потонуле галије преврнуте дереглије давне морнаре гусаре аждаје вјетрове невере намрешкано стакло плавети брокатне таме небеса а могу и да смочим тијело да га скупим у кожу кад се расплинем свашта на овом путовању могу под условом да не спуштам капке да бдијем што није проблем да пјевам што исто није проблем да ме чујеш из даљине да ме теби западњак домирише да из Лаоса препјешачиш у Камбоџу и чекаш ме у том непознатом језику у тој непознатој води залива и онда ћемо заједно у Лаос без опреме за преживљавање без пртљага само с руком у руци и љубављу претвореном у сјену чврсто залијепљеном за стопала

66-67 САНКТПЕТЕРБУРШКИ ХОР Кад у Санкт Петербургу праве ограду мајстори ноћима не спавају смишљају измишљају замишљају како ће се уклопити пахуљице како ће пролијетати латице какву ће музику чинити сјеверац како ће мигољити југо хоће ли таласи Неве реметити одраз за мјесечних ноћи и хоће ли витица сметати сунчевим зракама онда кују данима мјесецима годинама и нико не спава и цар и даље бдије сав Санкт Петербург чека да се о небеса окаче невидљиве сајле да се о њих угоблене бесане ноћи да се крвљу подмажу шарке да се ограда види из свих свјетова и изгуби основну функцију не ограђује већ пјева и тако настане петербуршки хор који држи равнотежу свим звуковима на све четири стране свијета

ВРТЛАРЕВЕ ПРИЧЕ Ујутро рано кад ласица свјетла промигољи почнем да чупам травке пажљиво одвајам све што може за нешто добро доћи за јачање за апетит за сјету радост бол за сан и за буђење за кости кожу крв за уварке супе чајеве за облоге за душу и за дати некоме за дјецу старце и младе оставим мало и пужевима јежевима жабама и другима којима може пријати оставим коријења за оне под земљим оставим најкрупније за росу понеку за мјесечну ноћ и неку за тамну најтамнију и буде нам свима довољно и радују ми се биљке и радује ми се дан и радује ми се небо и земља јер силна љубав струји између нас као да управо сада настаје свијет

66-67 ПИСАТИ ПРЉАВИМ РУКАМА Из дубоке провинције посматрам далеки површни свијет (данас је све могуће и из дубине посматрати површину) и питам се гдје се то заиста нешто дешава у дубокој провинцији је мрак тјомнаја ноч само вируси у акцији на снази упозорење о опасности перите руке перите руке перите руке не приближујте се никоме сакријте се и преживите а кад преживите не перите руке не перите руке не перите руке зближите се ако имате с ким и ако вас није страх и ако вам је важно посматрам свијет јер све је доступно све је јавно све је reality show чак и у дубокој провинцији у мраку дубоко укопаном у старе ровове гдје још миришу прошли ратови гдје још мирише барут и крв чучим у рову у тами и у паузама кад не посматрам свијет пишем пјесме прљавом руком

Радомир Д. Митрић БАЛАДА ЗА ПЕЛЕГРИНЕ Према Леху Мајевском, дјелимично Зима нахрупи бјелином у слику узглобљену тамом, ненадано, као Бројгелови ловци, нутарњи се отворе амбиси, из мутних остава сопстава покуљају бисери, из зденаца меланхолије, шкољки давноузрелих. За сваку жељу − мисао једна што заледи се намах у вјечни биљур ледника, на крајњем сјеверу, гдје отпочинуше негда залутавши ледоломци. Препотопске животиње смо, што, вјерујући у неповратно, ходочастимо неодгодивој смрти, која нас у путу стиже, попут јеленā кад падну и трзају се самртни, фаровима заслијепљени. Еуропа је пустопољина мртва, од Косовела још, ритуали необновљиви су, попут мртвозорника оркестрира маестро Мајевски. Вергл се старопјевни чује, умјесто одјаве, на екрану кадар са распетима, у Калварији. Док дивље гуске описују круг од Сан Микелеа до Санкт Петербурга, Бродски се из слеђеног гробља уздиже у сиво плаветнило и лети пут руског неба, враћајући се кући попут Рубљова, тамо гдје је дом срца. Вене се отварају, док отичемо у мала црвена чуда, топле гејзире отужног, мрзнући у мразове жртвоприношења. Крај је децембра и богови се не гласе, одговора нема, иза олтара хучи водопад и вода надирући потапа људе и наслућене анђеле под мортом жбуке, па ротонда буде налик врбику са утопљеним Офелијама. Црне пчеле те облијећу, 35

66-67 Серенисима, музе давноодбјегле из пустих музеја, наших глава. Вријеме је да ренесансу вратиш истоку, а сапете коње распустиш на пут за југ, и све вриједно и све похарано, јер прољеће стиже ненадано, кад над тобом надвиће се неочекивана и страшна сјенка кључарева. ПОПУТНИНА Тад понесох са собом све. Магловит зрак, власи твоје и мирисе на мокрој одјећи, од прапочела знане. Глас и вјетар који ме прати низ трачнице што сијају у јутарњој роси, падина док кородира у окержуту (ону Борхесову којом слијепи гледају у вјечност) и која ће остати ту до кончине, док пјесма траје, док се сасвим не изгубим у беспућу слогова. Лепећу чавкина крила у сутерену, у мемли. Налик сам чавлу, загубљеном у руинираној химни архиконструкције, рашрафљен, из лежишта избачен. Ујутру, сунце тешки је диск небуђења, за Сизифе и Атласе, за аласе, нас и путнике-гоњенике, док предјели избивају незнани. Тако и промиче живот, у окну мусавог прозора твоје лице увијек као фантазма, као подтекст. Колико гигабајта треба за ритмовање наших срца, за фрејмове што нас обухватају? Који чувају нашу инокост и кад изгубимо се изван зидина, наших тихих краљевстава, кад земља не буде више под нашим ногама, тешка као локот и доксат 36

недочеканих мушкараца из бивших ратова. Склупчај се у мени и ћути, буди перпер што сија на зденца дну, у кладенцу, оковратник за хладне дане које окује зима. Изађи на прозор, бићу твој ангел, у снијегу уснули, испружених руку, којима те је увијек мало и недостатно. COCOON, СЛИКАТИ ПОПУТ АПАРИНА Познајеш тихе аквареле града, чворнате шаке вичне мору које слутиш кроз бијеле плахте вешерница што лелуја их вјетар, на серпентинама мезанина натмурених гета, док дижу се испарења, тијела призивају смиреност, тако недостатну, пјесковиту обалу приморских градова гдје пијесак вије милосно око Атлантидā појавног. Ако склопиш очи фантазме расту као Тропи, промичу бродови, летеће рибе, кроз гунгулу и вреву, начујеш звуке, плућа се шире као акордеони, лудог лаутисту слутиш, урбаног трубадура којег не заглушује клопот машина док пење се пожарним. Сунце чкиљи на Пигмалиона од жица, сатртог од силних миловања, доље је океан, ти увијек си изнад, тијело ти је љешник нераспукнут, душа тиркизни Канкун што воли до вертига. Пошта уредно стиже, мирише по риби са острва Кирке, пас у углу чека попут Арга да сконча се Одисеја. Напољу промичу Кафкине бубе у лету, метална коњица скакаваца чија крила шуште попут транса који ти рије бубне опне. Љубав је силна, доноси је сунце југа као меланин, твој тамни пигмент, удну срца чуван попут сипе за хазардне дане. 37

66-67 Љубав склиска попут живе. Ускоро ће кише и све ће се промијенити, самоћа ће те издубити, постаћеш чун отиснут низ подивљале ријеке забава, просци биће опет около тебе, у метежу, бићеш опет медуза. Харпија загледана у врата која отвара само утвара што ти станује на дну стомака и куд год да ходиш јављаће ти се сонорног тембра, попут сонара из твог омиљеног филма Son de Mar. Мрштиш се, устајеш, треба сликати попут Апарина, рељефно, над чауром која већ слути крила док порађа лептира. Топлим дахом по најеженој кожи, васкрсаваш. RUA DAS PEDRAS NEGRAS Од свега само је кикот слутљиви остао, у сјеновитој улици. Међ жагорима туриста што тумарају, у космосу дјечје граје. Писка возова и клопарање трамваја. И зрневље за градске птице-зобатице. Црвене глогиње давне радости. Од свега остаде само авет мокрог веша на жици, чија топлина испарава као маглина, душа смрторањеног. Сваког поднева неко положи црни камен на твој гроб. Не успјевам никад осмотрити лице, само брзу сјенку кентаура што замиче за зид. И даље сам ти под прозором, будаласт попут Пискарјова. Лице ти је сунчевито, као Митрин нимбус у катакомби. Sol Invictus! Небески сам бик што обрсти све твоје заносе, рибу у излову, још руњаву од алги и шаша. Јесетра костолика, од које зазиреш и бјежиш у дубоку воду. Попут чиопе увреш у небо. 38

Нестанеш па се налик дропљи бациш на ријеку Оксус. Тражећи ме. Од суза сам ти сазидао храм. Отужених до Давида и Сибиле. И даље се жмуримо. Ћудљиви. Засребрени у тами безименог. Умјесто усана су шкрге. Од занијемјелог блуда. Погледам у застор, али иза њега не стоји нико, само модра плавет цикорије, у коју уплићем се са зефирима, објешењачки, заједно са свим твојим Јудама и Вијонима. Харлекинима несталог свијета. Лудим ли, војујући са нечим што ишчезло је, за чим се само још може чезнути. Завијам ли то на наслућену Луну, попут пса раскеженог, прашњав и самцит, заморен од силних претворби, чекајући метак рикошетирани, кавез шинтераја. Благу руку која ће ме повести дому. CARGO LOVE С јесени, будеш напалм који лишће разгоријева. Црвеножарна искра што сикће битуменским пољима. Распадаш ме на пикселе који мру у глувим собама, стихијама есида док јуриш хитрим краулом артеријама. Златом мушката, зерделијама што расту у ројевима и збирају се попут хексаметара, крвоплазмено. Кад ти прилазим, кожа ти је најежена попут сомота, као пред језиком студног октобра или бодљом јежевом, бичем фриволне раже. Сунце је зубатац што огледа се у теглама зимооставе око које врзма се немирна Дирерова сјен. Прснућеш од среће попут кестена који прашти над пламом, разбибан. Отварају се кукуље плоти, воња по зноју и купељу бања у којима плутају полураспала тијела. Умирени као узети у Витезди и чемпреси Мореје, самујемо. 39

66-67 Душа разобручених попут кринолина, нагло задигнутих. Плијесан се мрежа на узрелом, што шљиска под удовима. Трчимо дрворедима, стробоскопни, од свих одрекнути. Љубав оставља влажно наличје док промиче кроз зид, по којем стјенице и ухолаже трче своје маратоне, у нужнику аутобусном иза којег вире очи окруњене тамом, гдје расте татула и куцања тјера кучку, бјесомучно. Треба се успети до кровова зграда, учити од корова, некоме бити ништа, неком све и свја. РЕТРОГРАД, ПАНОНСКИ ЛИМЕС Проклет нека је сваки град што пружа се у обод шуме, ширећи чађ одринама и вртачама, смог тај огубан, депонију, клопот машина, неоне, антене и сигнале, синтаксу урбицида, колхоз врагов што кидише и бучи јеком бабилонском, мањерком пакленога плама. Накот пацова у катодној цијеви, над којим вјетрушке крстаре и крешти сврачји хор у фраковима од турмалина, стазама кроз ритове гдје дрекавац ноћу надгласава се с царицом жабљом, гаталинком крекетавом док сребрн липљен купи крупну муву, над водама које мирују попут огледала Нарцисова, у смраду фекалија. Нека је проклета свака периферија са својим нужницима, пред којима викендом лоче и рига надничарска каста, ломна од дизања дебелих трупаца и дубоке сјече, обневидјела од сканка, у тамном и сузном вилајету, којим вјетар, докони харамија, чешља простор као прсти вуновлачара иза трстике гдје се на силовање пристаје као на љубав, са кнедлама у грлу. Тамо још увијек износе векне ужарене у тмурне излоге попут јеванђеља ријетке благодети, с циком зоре све до сунчева узгона. Трпеза са кукутом и шараном златоустим, апостолом тихих дунавских рукаваца, гдје вјекује се у мртваји 40

поднева нијемо попут германске црноморске флотиле, давнопотопљене. Несреће расле у сладу јефтиних зачина, густом бароку шербета што гори на платама шпорета, с рујницама и лисичаркама, изнутрицама и костима мȅсāрā, овијених у туљке жуте штампе. Бушни, насукани бродови једине су јазбине, овдје у домаји гдје липшу сипљиви анђели с црним приштом у грудима, полегли као мразни кринови. АКО НЕКАД ИПАК КАЖЕМ ЗБОГОМ У тај час, еје ће, све, и креје из стрњака подићи главе своје увис, у чуду, вјетар ће задувати бурно низ улице градова којима сам ходио, планинама самотних узлета, и земља ће травама дати знак да заспу, шумором крви превреле, Алфејеве, што жубори ка суморном Флегетону. Свенуће нарцис шаронски у твојим остарјелим рукама. У доморју зањакаће товар, света животиња бурлачка, у црним шумама на сјеверу собови ће отпухивати топлу пару, у лед, нијемо, налик души што расплињава се у иње сињег неба. Пукнуће чахура рогача у хладу што нас наге памти. Сликама живота што врти се унатрашке, у каруселу. Ако некада ипак кажем збогом, стремен ће седлен пасти и бијéлац ће се аму отргнути, пред црностриговима смрти. Сједовласе ће виле-бродарице све пратити са смијешком. Зрикавци ће неуморно гудити у јари о томе суноврату, хермиту из тамних вртова, виолини црвоточној, распуклој. Што сам био него свједоком љубави, барчица отиснута у пучину твојих очију. Љуљ и жуљ несталих еона, крлетка срцу што стријеловито је тукло у њедрима кумрије, присоју. Ако се и то деси, не тугуј, иза душе остане прираслица души што јој бî пар, као иза тијела што остају сјене. Рибā што их 41

66-67 на руке хватасмо у рукавцима ријеке Стримон, љетима у којима вољесмо се као богови. Ако ипак кажем збогом некад, призови у вид љестве Јаковљеве, којима краја нема. Ако и кад зажмурим знај да сваком изгнанству дође крај. Остаће епиграми урезани у цријепуље, црна сунца остракона. /Из рукописа књиге Мало медитеранско кино/

Милена Илић Младеновић ДАН КАДА ЈЕ БАБА РАДИНКА КУПИЛА ОВЦЕ Када кренеш на брдо Да купиш овце Знаш да ниси нека чобанка Ако их не натераш да ходају Како ти желиш Биле оне витенберг или хомољске Увек ће се наћи неколико црних Које ће поразити Твоје пастирско умеће Тог дана си купила овце А као пратњу повела мене, А ја Деветомесечног сина У слинг марами Жиранти и чобани по потреби На раскрсници сам ти рекла да нас у селу Многи не воле Главна врачара и Неки тамо људи Могли би и неке факатуре да нам направе, Кажем ја иако у то као не верујем Ма боли нас курац, кажеш А на брду Код твоје ћерке Нашла сам добро место и Правила сам селфије са својим Деветомесечним сином У црвеној слинг марами Код старе крушке 43

66-67 Из трасте си извукла Крупне новчанице И пружила ћерци Па сте обе плакале Ћерка јер остаје без оваца Ти – јер ћерка остаје без оваца Ја нисам плакала, Открила сам нови филтер Кроз који могу да провучем То небо иза нас ЈАЗ Време када на плажи гледаш своје велике бутине и мислиш да када говориш о себи увек си више оно што си била него оно што ћеш бити За разлику од њих чији прстићи стално трче испред сандала У старим градовима док јуре мацу не знају да су которске мачке заборавиле црногорски, одазивају се само на «hello kitty» У Будви одашиљемо плаве светлосне сигнале који се враћају у виду осмеха што трче у сусрет увек мало бржи од онога за чиме трче

Стари градови ноћу имају нова светла Плаве зелене љубичасте палме Страдун оставља крвави траг на сандали испод ножног палца мог сина Увек трче испред својих ногу А ја на плажи са другим мамама водим разговоре у перфекту Перфектне разговоре А онда пливам далеко где су дубине веће од свих наших прошлости Зјапећа тегет испод и сећање на страх да ће се глобус разбити и да ће се излити море у коме сигурно има ајкула /Ах тај страх од ајкула смем ли некој мами да признам? А да није моја мама/ Ипак пливам довољно далеко да осетим тај јаз између својих бутина и величине мора Увек ћу бити мања Јер дијета није успела пркоси шведским столовима прилагођеним руским потребама Моја дијета је отишла у аут време је да се у то име почастим сладоледом и од понуђених опција /чоколаде и ваниле/, питам да ли може микс и додајем прелив од чоколаде, шумског кекса и кокоса Све може

66-67 Једна Рускиња ме гледа с пуно мржње не верујем да је због сладоледа стално ме тако гледа Можда ме је некад погледао њен муж или ја њега У сваком случају није мој тип она ми је занимљивија Бринета на плажи међ' свим тим плавим Рускињама /за вечеру једе само салату/ Њене ћерке ми весело машу сваки пут када се сусретнемо и гледају каменчиће које бојимо Имамо малу радионицу на плажи А ја гледам ко шта чита – сви читају Гледам ко далеко плива – сви пливају Гледам ко шта једу – сви једу Мој старији син прождире гирице са све главом млађем смета реп, али му је смешно што риба има печене очи које крцкају под њиховим зубићима /била сам сигурна да ће бити вегани када открију одакле долази месо/ Носимо три килограма камења у кесама На њима су разни мотиви претежно морски, с дубоко укорењеним винчанским елементима и одјеком влашке примењене уметности Ипак мој син црта сребрну пахуљицу Увече посматрам небо - то су исте оне звезде које ћу гледати када се будем вратила у своја брда 46

С нулте тачке носим звук таласа и мешам га са дурмиторским притиском у ушима Не носимо шкољке, плажа је шљунковита али звук таласа остаје дуго у нашим ушним шкољкама док посматрамо исте те звезде изнад свеже покошене траве ЦЕЂЕНИ МЕСЕЦ Требало је отићи у тај град опет овог пута у јуну и схватити када је заиста сезона наранџи У нашем селу сада стиже грашак док овде са густих крошњи падају мали наранжасти месеци пуни лета Мом сину се пишки већ трчимо кроз уске пролозе и бескрајне степенице да дођемо до града тако старог увек новог он гледа у малу распуклу наранџу и каже да је ионако нико неће појести и да би могао да пишки на њу то је тај његов свет у коме се наранџе деле само на оне које је могуће појести или исцедити и оне које више не служе ничему Можда бих могла да му одам тајну? Или да га пустим да је открије сам И тренутно не бринем хоће ли грашак бити престар док се не вратим да га оберем очистим ставим у замрзивач 47

66-67 Јер као да видим осмех на једној наранџастој кугли која би можда желела да буде нечији залогај Мој залогај У том граду држави републици где се језици претапају и вежу један за други постају само тихо мраморење које више не разазнајем повремено чујем шкљоц универзалног језика као уморни таласи када одустану и преточе се у сасвим мирно море Док једемо сладолед у Dolce vita razgovori se dešavaju разговори се дешавају гледам усне које се мигоље па приносе уснама кугле кашичице а за узврат дају речи лагани разговори за тежак топао дан на мору „Is everything ok?” „Да, све је у реду” „ох, опростите, нисам знао да говорите наш” Говорим наш и улазим у књижару желим поезију на том језику који је наш а није наш Али ипак ме мале руке вуку па им купујем дрвене роботе Има поезије и у томе јер како не понети још неку успомену из тог града у сакетићу или кеси, свеједно А на излазу стари Онофрије нуди воду да се умијемо и да наточимо за добродошлицу и растанак 48

Бацам новац у металу, валута је небитна, Онофрије прима све и шапућем: вратићу се али тада ћу се попети на оно дрво јер су ми говорили да могу да дохватим Месец ако то заиста желим Могу да га поједем и исцедим могу да га сачувам у неком делу свог сећања пре него што се неко на њега испиша Онофрије клима главом и посипа воду за нама ТУЛИНА СМРТ Када смо други пут стигли на острво јелена признао си ми чега си се бојао сећајући се овог места, ове воде У тихим ноћима где зидови жваћу тупе звукове краткотрајних радњи – нечије дежурне кломпе одлазе до тоалета У твојој кутији један је кревет од јуче празан и само тупкање цитостатика улива се као море кроз уску цедиљку инсомничне ноћи Вид ти се мути, кожа постаје туђа јежи се и дрхти од идеје да вода је вода И да би опет желео воду на том острву Звукове таласа, смех наше деце песак на босим табанима, вечеру са много зачина и погледа у које се населило топло септембарско море

66-67 Тада си већ знао – опет ћемо овде доћи али таверна са најбољим сувлакијем би могла бити затворена јер Тула је стара, а старци умиру Тако то иде, мислиш у тој полујави чекајући да истекне бесконачна кап која ће разорити подивљала ткива и дозволити ти да опет одеш на острво јелена А тамо, баш као и овде, где кломпе одлазе од кутије до кутије, од брауниле до брауниле, Тула се шета, гега и препоручује вечеру, Јер на њиховом менију само вечера постоји Осмех јој је велик као острво само не слути да ће следеће године у исто време столови бити пуни осушеног лишћа иако је лето А ти ми кажеш да се бојиш да изговориш оно чега си се бојао и тада, у тихом блоку ВМА – Бојиш се Тулине смрти Бојиш се да нам више никада неће послужити све оне воћне дезерте на рачун куће ОДРЕКНИМО СЕ САТАНЕ Одрекнимо се сатане пљунимо га и згазимо у божјем храму одрекнимо га се три пута После кркајмо божјом вољом сутра почиње пост кркајмо у то име три ручка поједимо

Око мамино срце татино памет бабина снага дедина Играјмо играјмо Нека се новчанице лепе за врела знојава чела зјапеће деколтее данас мајко крстиш свога сина Она има 17 пева као да има 37 зарађује више од мене Одрекнимо се сатане на време

66-67 Александар Марковић КАКО СМО СЕ ПРОДАЛИ Причали смо о послу она мени и ја њој она њој и ја мени затим легли и пустили серију и она је заспала после 5 минута. Тако некако изгледа мир помислих као досада из које крвари безбрижно време. Попио сам још два пива одгледао још две епизоде испишао се и заспао. Ујутру је свако отишао на свој посао. БИВШЕ СИДРО Седим на сплаву са неким странцима пијемо вино и тупимо о послу. У једном тренутку поред сплава појави се огромна гвоздена баржа коју гура брод бар пет пута мањи од ње једна од оних коју је мој отац истоварао ноћу. 52

Његов отказ наставио је једну реку. Баржа је прошла у два гутљаја. Р. Мој отац је велики човек личи на Џек Керуака и има душу Достојевског. Дао ми је највише што је могао није ме спречио да постанем ја правећи себе од блата. Има крупне плаве очи, срце као крдо волова и заводничку тајну у црној локнастој коси. Шутирао је лопту у небо за мене, водио ме на пецање плакао без мене после развода и урадио све што један отац мора да уради. И ту крену виолине и курсор куца јако, у висине. ПСЕЋА Баш сам ноћас размишљао живео сам скоро два просечна бурна псећа живота и ускоро почињем трећи поново као штене.

66-67 Из прве сам доживео дубоку старост из друге сам појео отровану кост из трећег је нова мајка родила јато птица селица заглавјено у међуножју између мале Аустрије и великог Неготина. КЛУПА Гледам ту скитницу како лежи на клупи у парку и размишљам после колико престаје да жуља. ПОД НАВОДНИЦИМА Ако једном природна катастрофа поклони овом граду пусто острво можда пре краја света стигнемо тамо без туристичког аранжмана ти и ја уоквирени наводницима у сандуку од три тачке.

О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА Радио сам дуго као чувар затвора у рају пазио да најгори небески шљам не побегне одатле. Неколико анђела ископало је тунел кроз небо и докопало се кише. За копање тунела користили су молитве. Никад их нисмо пронашли.

66-67 Лаза Лазић МЕЛАНХОЛИЈА Дланови на челу, чело вруће. Лактови на коленима, поглед уперен у под. Седети укипљен, сенка се покреће, у раменима бол, у стопалима тиштање. испрекидни ковитлац у мислима. Тужна музика од једног тона у уву. Негде постоји долина времена, али размагљенија. Светлаци у запаљеним, сузним очина, На поду игрице сунца трепте. Негде постоји залив с плаветним пећинама, осветљен таласима. Слуз дере плућа. Да је плач, било би једноставније. Сенка обилази Роденову статуу. Да је чист бол, било би слађе. Има негде једна ливада чистог бола. Ово је само трајање. СМЕТЛИШТЕ Занемарено сметлиште расте као малигна рана. Згушњава се и стиска у дебео порозни чвор. Повећава се споља, изнутра се стеже и опстоји као нова планета без обртаја, образује нову галаксију, поткожна звер, чир у желудцу света. Гори без пламена. Дими се изнутра као стрепња, филтриран радиоактивни дим надире нагоре кроз тоне и тоне потрошачког сувишка. 56

Безбројне узгредне ствари и блага с којима смо се растајали нехајно као анђели, презрена материја. Гори и дими се полако и непрекидно. не може да се угаси јер није ватра. Оно је распад. Оно је рак атмосфере. Сметлиште је отровни продукт чији димни сигнал обухвата гигантскe прерије. Успомене, драге ствари, амбалажа, љубавна писма, недовршени романи, компјутери, боце од пива, остаци хране, екскремент цивилизације, улази нам кроз прозоре. Дечица се играју у својим вртићима, змај је пуштен, видик се мрачи. ЈАСМИН Код сваке велике истине отворе се сва чула, ум се згране, човек порасте ка звездама, заправо спопадне га телесна мука. Можете то проверити код људи и у књигама многи су размишљали о томе. О, и ја сам се борио и падао у дно. О, тај вал страности кад ступиш у истину. о, тај талас слободе! Ја мислим , што се тиче доживљаја и истине да је мирис јасмина најјачи продор нашег бића у овај свет.

66-67 ЖЕЉНИ НОЋИ Сретао сам их зором запрепашћене и огорчене свитањем. Свакодневно су доживљавали тај потрес. Сакрили би се дању ко зна у какву подрумску рупу, на дно магазе каквог пропалог предузећа. Покривени крпама, џаковима, цирадама, извирујући из гломазних кутија, помицали би се тек увече, очекујући пун мрак. Поздравили би ведрим јауком долазак ноћи. Опраштали су осветљеним улицама, светлећим знаковима. немуштих имена трговачких кућа. Не смета њима светлост. Дан, дан им је злотвор. Обучени у ужасне прње, не марећи за замамни свет дана, састајали би се понекада да у хору кличу ноћи. Ноћ, ноћ је царство њихових тела и њихових душа. Постављена је и опевана лепота дана, зар није то неразумно? Нека их назову синовима таме, како год. Они су схватили да су приче о дану само наличје, без славља и објашњења отпадници су изабрали идеологију Друге стране Месеца. ELEGIA AMOROSA Најлепши дани нашег прошлог живота јесу најдубља наша потискивана туга. Она долази касно, јер тешко је разумети величину дарова који нас прожимају. Вода, само мирна вода са локвањима, само нежна вода под сенком канадских јавора, околни лугови с говором ситних зеба и звезда која рано излази и родно небо над нама. 58

Ника Душанов LE GIBET Страшно је живети у пограничним местима. Бродови што се никад не мичу и смрде на мокраћу бубрежних болесника. У тим лажним бродоградилиштима живе радници треће смене, чувар који увек носи на посао: 1. никад до краја развијену мисао о самоубиству 2. слабу кафу Рећи ће: Ноћ споро пролази а месец је љускар у плићаку бродоградилишта Рећи ће: Ноћ је смежурана као јефтина фолија за наше сендвиче нејасне садржине за наше жеље сјајне и метализоване Рећи ће: Господе, видим твоју реку што дели две сиротињске земље. Господе, вади ову реку из ове земље. Стави шуму на њено место. У њој племе за убијање. Жене за силовање. 59

66-67 Крваве руке за смејање. О, Господе, стави Велика стабла међу ове кранове. ДЛАКЕ Очешљајте огледала Подшишајте хамбургере Штуцните браде сијалицама Све је зачупавило И одлакавило се Ошишајте прозоре Раздлакавите зидове Маљаве новчанице Боцкаве новчиће и брадате кипове Обријте ветробране, саобраћајне знакове Рутаве цесте, аутопутеве Дајте ми улице глатке и избријане Нека раде маказе, бријачи, бритве, жилети Нека покосе, скрате, углачају И избрију све Кад тако оголи свет Нека падне киша афтер-шејва Нека све вришти

ОГОЉЕНИ Плачите огледала Цвилите хамбургери Вриштите сијалице Огољен је И осетљив свет Не провидите се прозори Покријте своју срамоту новчанице Новчићи тужно звецкајте Кипови ставите перике и лажне бркове Избријан је и дезинфикован свет О, стидите се, стидите се, наги зидови. ПОТЕРА О, како су чудне ове ноћи у рукавима у овој неспретној одећи живети са псима и лудацима, у зраку висе руке висе виолине у загрљају страхују од сувишне реторике „У БРДА!“ „ПОВУЋИ СЕ ОДМАХ У БРДА!“ говорило се међу рукама (у страху) И сад ноћи на брду између лавежа пролазити улицом проћи између 2 лудака између њихових очију проћи у непознат предео у младост?

66-67 МАГЛА Познајем градове где се шири зараза углавном сам тамо сведок прљавих линија А онда су вукли моје тело ка Романтизму завршио сам у светлој крчми пружајући утеху боровницама Кога бих ја могао тешити даћу вам руке скувати чај ољуштити поморанџу прекратити време до поласка воза тад ће се геније појавити међу нама и објавити пожар у луци О, Славље! О, СВЕСНОСТИ! Једног дана кад будем читао о томе бићу несрећан и ништа ме неће моћи сакрити међу вас...

Предраг Милојевић КОД КИНЕЗА кинези су нам вратили душу кад су нас обукли у розе капуљаче прошивене синтетичким крзном и дали нам кариране крмаче да вучемо робу где год хоћемо по србији па батеријске лампе које се саме пуне мераче другачијих мера од наших и то имају кад су добре кинезима добре су и нама нема шта па табле за шах од сто динара на којима је важно како играш и с ким а не на чему такви смо то нам остало док смо чували душе биле голе за векове а сад се обукле код кинеза коначно се замонашиле душице наше то је и маркс тврдио да се идеја материјализује кад сиђе у масе па ето душа ти је наша ко невидљиви човек ако нема одело не видиш га споља тешка унутра шупља срамота душу да је виде 63

66-67 голу и офуцану па копа по рафовима робу коју кинез купује на велико њему жао да ситни и распарчава и душа наша то разуме па купује све исто што и друге душе и све исто изгледају само да би кинезу угодиле јер је кинез добар није лако бити пола света од куће радиш ко црнац спаваш са њих двеста у стану и још облачиш ово мало наше голотиње а у кини причају кинези своју душу нико не опија толико да се упиша у гаће нити се смуца по битријама није им ерина кафина на ибарској срце историје (имају они свој велики марш) нити се облаче у којештарије а шах играју на великој табли то је само посао веле преозбиљно сте нас схватили

СТИД многе није стид да се крсте кад прођу поред цркве виђао сам нашминкане рибетине и дебеле бабе с брковима испијене ликове намучене канцером не плаше се да их други виде или то или је страх од смрти јачи од стида неки се крсте у потаји да их не поједу црви пријавили се као донори па да их за органе не убију на столу а могли би још који дан жив си јеби га и кад си клинички мртав или да их живе не закопају ко у оном филму како се зваше тражио сам да ме кремирају веле да будем дефинитивно мртав па се крстим пријатељу да ме не забораве у урни

66-67 САМЦИ тужни су сви ти усамљени људи што вуку кесе пуне паприке и намештају маску среће која треба да каже да је све у реду који вечито негде журе мимоилазе те тако да не стигнеш да их питаш где раде а не раде како су им деца а њих немају па ни партнере јер нису у браку што негде у позадини повлачи страх од још потенцијалних питања после којих ће их гледати сажаљиво и надмоћно као оно с ким се јебу и шта једу осим те лесковачке паприке ко им плаћа струју јер то забога кошта и све је скупо па према томе имовина је ствар карактера кад немаш имовину немаш ни карактер а да невоља буде већа образац који каже ко је је бољи а ко гори од тебе постоји као што постоји зграда крај које пролазимо и с тим никад ниси имао проблема јел тако 66

па онда брате нема разлога за љутњу ОНИ СУ БИЛИ ПЕСНИЦИ ЈОШ ТАД имали су стил и форму истесану реченицу и испечен занат излазиле им збирке још док сам са шлепера у луци београд доле иза дунав станице истоварао брашно из белорусије то и парафин у ринфузу јебем ти они су били песници радили су оно што иначе песници раде ишли заједно у биоскоп полемисали о животу увлачили се домаћицама у кухиње и гаћице а ја празнио камионе са момцима отесаним од брега што од врата кидају главе ако очи случајно пошаљеш међу сифоне њиховим драганама знате их то су они курчевити у леђа који почињу да плачу негде код двадесете тоне не слушају их руке бајо не треба ту снага не помаже дизање тегова него гаде шамарај те џакове слажи на палете 67

66-67 или никад песник од тебе ионако ниси ни за курац још један па још један двадесет комада до тоне сваки педесет кила боље то него кашика са усијаном лавом у ливници она има шездесет онда стиже још један почиње ново бројање нема краја иако је десет увече а ти почео јутрос у шест ради још чекају камиони на царини телефон звони сто пута на дан и сто пута твој шеф каже звонило ти дабогда у капели ово је последњи за данас па се јави и клима главом док стоји мирно и говори да да да да се чује како добро јебу а говнар поред тебе жали се да има брух не може више ти пакујеш и његов део радничка солидарност ломи се кичма мозак даје команду месо на рукама се не помера али ти ипак радиш истовариш и то а он те сутра оцинкари код шефа што си ономад закаснио десет минута белоруско брашно у луци београд то је била поезија 68

суботом увече шљокаш са себи сличнима претвараш маргину у површину после петог заборавиш ко си слажеш причу некој гадури да радиш у шпедицији она ти не верује нормално и ти идеш даље у јефтиније кафане ближе прузи где севају ножеви и смрде пољски клозети док песници полемишу о политици и љубави у клубовима специјалне намене они се неће пробудити у недељу у колима циганске черге на зрењанинском путу у крилу калаштуре којој је тешко одредити године која се опет сели негде ближе бакру и месингу курвању и гатању или тек онако а теби се то лако може десити али не бежиш ако је то живот то и живиш они не повраћају пошто су заборавили да једу док су мешали пиво и жестину (кад убациш чашицу с вињаком у криглу пива то се зове подморница) поносни су то ликови и ако је оно што пишу поезија ово то сигурно није 69

ЗУБЉА Ново Томић ТАМНОВАЊЕ — ПУТОВАЊЕ Никада нисам био у затвору, не знам како је то кад си заточен, сем из књига и прича оних који су били заточеници. Па ми ова болест, названа Ковид 19, и све што се око ње збива, изгледа не као да ме, како ми говоре, од болести чувају, већ као да сам тамнице допао. Ништа ми не недостаје, али ми се мало путује. Не некуда далеко, већ до неких малих места у близини, у којима наизглед нема шта да се види. Има доста таквих места, у која нико не путује само путовања ради. Изгледају нам незанимљива, безначајна и никада не бисмо пожелели да у њима дуже боравимо, не дај боже да живимо. Сем ако се мора. А како се варамо. Јер где год има живота има и занимљивости. Учмалост није само у таквим местима, учмалости има и у великим градовима. Зар нам се није више пута догодило да се празни вратимо из неких многољудних места, а да у срцу дуго носимо неко месташце. И ево, ја ово тамновање користим за путовање. Имам само једно превозно средство: Гугл и његове камере. У Гугловој сам земљи. Google Earth. Путујем у места у којима нисам био, а у која ћу после овог виртуелног путовања, једном, можда, отићи. Марта, 2020.

66-67 НЕПОЗНАТА АЛБАНИЈА Не земља Албанија, не ни београдска „Албанија”, ваћ српско село Албанија. Питам пријатеље да ли су чули за њега, знају ли где се налази, али потврдног одговора ни од кога не добијам. А ја сам то село на једној мапи Србије уочио пре више од годину дана и себи дао реч да ћу једном тамо отићи. Прилика ми се до сада није указала. Али ево, моје виртуелно путовање овде почиње. Не знам ништа о овом српском селу необична имена. На интернету ни речи о њему. Не знам зашто се и од када тако зове нити да ли му је име некад било другачије. Налазим га и на старој војној карти Краљевине Југославије. Слутим да има неке везе са Првим светским ратом. На Гугловој и WeGo мапи видим само да је на источној обали вештачког језера Ћелије, јужно од Крушевца. Нешто мало кућа са обе стране пута, који је једина улица. Изгледа да нема ни кафане. Између кућа и језера су баште. Мора да се ту поврће лепо гаји. Увек има чисте воде за заливање. Језеро Ћелије је много познатије. Како и не би било кад се у њему лове сомови од неколико десетина и смуђеви од десетак килограма, о чему су новине писале много пута. Настало је 1979. године, када је подигнута брана на Расини, 22 километра јужно од Крушевца, висока 55 метара. Створила се тако акумулација дуга дванаест километара, у облику змаја, с које данас воду пије око 200 хиљада људи. И то одличну. Због тог змајевског облика о језеру се испредају свакојаке легенде. Они који у њих верују имају у виду и да је цело село Ћелије, по коме је, ето, језеро добило име, остало под водом, са црквом и школом. И још више од двеста домаћинстава у другим местима. Пресељена су три гробља, али изгледа да су неки гробови ипак потопљени. Грехови су ту почињени, па језеро, верује се, зато има такав облик и зато сваке године узима по неку жртву. Албанију, међутим, вода није ни додирнула. Коме је и зашто на памет пало још 1965. године да заустави Расину, не због хидроелектране, да потопи плодну земљу, куће, цркве и гробове? Данас кад је воде све мање чини нам се да је неко био добрано далековид. Али, није брана на Расини 72

подигнута ни због жеђи! Она је била део система Ђердапског језера и требало је само да спречи да Расина и Морава у њега односе песак и муљ. Пре педесетак година веровало се да ће ерозија ионако уништити ову акумулацију до 2030, али то се није обистинило. Изгледа да ће се риба у Ћелијама ловити још најмање сто година. Па ће и Албанија нарасти, добиће кафану, можда и нешто више. Под условом да и језеро и њу не затрпа пластика.

ЧЕТИРИ СУБОТИЦЕ И СУБОТИНАЦ Да у Суботицу из Београда дођеш не мораш кренути на север. Можеш и на југ, нарочито овако виртуелно из карантина. Па ако те пут доведе до Свилајнца, продужи још десетак километара на југоисток и ето те у селу Суботици, пуном лепих кућа, са раскошним капијама и оградама, у којима нико не живи! Изузев кратко за време лета. Не живи зато што они који су их тако накићене саградили, а то је богами половина села, обитавају у иностранству, а излог њиховог успеха им је у родном месту. Куће су споља све лепша од лепше, а унутра, прича се, обично само делом довршене. Улице суботичке, двадесетак их је, именоване су готово све по владарима и јунацима, међу којима се лепо осећају Вук Караџић, Бранко Радичевић, Десанка Максимовић и Никола Тесла. Четири својим именом потврђују да Суботичани поштују светосавље и омладину, Мораву и Ресаву, мада их Ресава понекад издашно поплави, а једну улицу су, разуме се, посветили свом месту. Она Суботица горе на северу свима је знана, али сем ње и ове овлаш описане имају још две: једна у близини Коцељеве, а друга код Алексинца. Друштво им у Србији прави један Суботинац, село на путу од Алексинца ка Соко Бањи.

66-67 КУД ГОД ДА КРЕНЕШ СВУДА ЈЕ КОСОВО Кад из Ковилова погледаш преко бугарске границе угледаш Косово. Не из овог банатског Ковилова, из кога не може да се види ни Панчево, него из његовог имењака код Неготина, тачније код Рајачких пивница, у којима сам доста вина попио. То Ковилово је тик уз бугарску границу, а с друге стране је село Косово. Оба места су стара. Косово се први пут помиње у турским пописима 1450. године, а Ковилово 1530. године. До првог светског рата оба су била у Бугарској. Сада их раздваја граница. Без имало територијалних претензија размишљам како би било лепо да су оба ова места у Србији. Пошто Бугарска ионако има још најмање четири Косова! Полско Косово је у питомој области Русе, а преостала три у областима шуменској, пловдивској и ћустендилској. У близини овог ћустендилског је и село Метохија! Да обиђем свих пет бугарских Косова и Метохију морао бих да обиђем целу Бугарску, северно низ Дунав готово до Црног мора, па да се спустим на југ до Пловдива и вратим у Србију преко Босилеграда. Не знам значи ли Косово на бугарском исто што и на српском, назива ли се тако због црне птице коса. Бугари га доводе у везу са пчелама, јер на старобугарском означава место добро за пчеларе. А шта онда Косово значи на другим језицима. Јер, има их неколико у Русији, по једно у Бјелорусији, Пољској и Албанији, уз то једно у Македонији, а по једно Косово поље у Далмацији и код Вишеграда. Куд год кренеш свуда је Косово. А Србија има само оно једно, које је Србија.

ОСТРОВИЦА У НИГДИНИ Покушавам да отпутујем у место које изгледа не постоји! У Островицу. У њој је у 15. веку рођен јаничар Мијаило Константиновић, аутор знамените „Турске хроника”, објављене први пут на чешком 1565. године. Нико још поуздано не зна у којој је Островици рођен тај Мијаило. Има их у Србији пет: на Руднику код Горњег Милановца, код Ниша, код Тутина, код Владичиног Хана и можда код Новог Брда на Космету. Јер ту на Космету још нико није пронашао, а увек се наводи да је овај значајни хроничар рођен баш у њој. Узалуд сам тражио косовску Островицу и на сателитским мапама. Уместо ње открио сам рудничку, за коју данас обично кажу да је угашени вулкан! Но, у средњем веку она је, уз Смедерево и Ново Брдо, била најзначајнија тврђава у Србији. Необичан је био тај Мијаило Константиновић, кога су Турци у младости му одвели у Цариград, где је постао јаничар и где се образовао. Из турске војске је, највероватније, побегао током неког њеног похода у Европу. Својим јединим делом заслужио да буде великан српске књижевности, али наша га историја заобилази зато што је његова хроника прво објављена на чешком, затим на пољском. А Чеси и Пољаци такође га не убрајају у своје јер у свом делу, сем о Турској, пише само о Србији. У његовој биографији наводи се да је умро у Пољској, али неки биографи тврде да он у Пољској никад није боравио! Споре се књижевни историчари и да ли је хроника написана на пољском, чешком или српском, можда чак на неком другом језику. Оригинални њен рукопис није сачуван. Најзад, у српској књижевности он није био непознат, али се деценијама није знало да се он не зове Мијаило Константиновић, већ да је то име његовог оца. Кад је Јанко Шафарик у „Гласнику Српског ученог друштва” 1865. године објавио први превод ове хронике, наслово ју је „Мијаила Константиновића, Србина из Островице, Историја или љетописи турски, списани око године 1490.” Шафарик је погрешно навео име аутора јер је 75

66-67 иста грешка била и у чешком издању, а он у то време није знао за друга. Мијаило Константиновић је, дакле, био Константин Михаиловић! Још је Шафарик убеђен да се родио у рудничкој Островици. А ја покушах да следим заблуду око његовог имена, која је трајала скоро век. Најбоље је, пак, о њему, чини ми се, писао, а и превео га, Ђорђе Живановић у књизи: Константин Михаиловић, „Јаничарове успомене или Турска хроника”. Ово би моје виртелно путовање у Островицу у нигдини.

СМЕДЕРЕВО—ЛЕХЕЛ, ВИЈА БЕЧ Ко би, до врага, знао где је тај Лехел? Некад је био је крај Минхена, данас се, изгледа, „изгубио“ у њему. Пре којих 330 година из Смедерева је пут овог баварског града, вија Београд и Беч, кренула чудотворна икона Богородице, нађена на смедеревском бојишту, после битке у којој су Аустријанци и Срби, тада они беху савезници, победили Турке. Невелику икону, са ликом Богородице на златној позадини, у загрљају малог Христа, наводно су, према легенди, нашли српски војници Павла Несторовића Дејака, кад су 1688. ушли у Смедерево. Дали су је свом баварском официру, а овај ју је проследио Максимилијану II Емануелу, команданту аустријске војске у овом аустро-турском рату. Пошто се у то време много веровало да иконе Богородице помажу хришћанима у ратовима и икона смедеревске иконе Богородице одмах је унапређена у чудотворицу. Однесена је у Беч, где јој је 20. септембра 1688. у Катедрали Св. Стефана одржaно благодарење. Све ово знам захваљујући познатом историчару уметности Мирославу Тимотијевићу, који је о Смедеревској чудотворици написао један изванредан рад, проучивши до детаља њен култ. Кад бих стварно путовао трагом иконе волео бих да ми он буде водич; на жалост преминуо је 2016. године. Прерано. Слава му. 76

Икона је на крају стигла до Лехела, где је постављена на олтар старе цркве Св. Ане, са статусом заштитнице целе Баварске! Лехел је данас елитна минхенска четврт. Чим је елитна јасно је кoлико је и како уређена. Постоје две цркве Св. Ане, стара, у којој се налазила смедеревска икона, и нова, саграђена у XIX веку. Али иконе више нема. И то још од када је ту цркву 1944. уништила савезничка авионска бомба. Заштитница то није могла да спречи. Би ли сачувала Смедерево, да је у њему остала, које је три године раније разорено експлозијом немачког магацина миниције у Ђурађовој и Јерининој тврђави? Тешко. Изгледа да од људског безумља не могу да нас сачувају ни чудотворице. Захваљујући уметности бакрописа данас нам је познат лик Смедерeвске чудотворице; захваљујући фотоапарату знамо како су изгледали Смедерево и Лехел пре него што су разорени у Другом светском рату. Остало може да се види чак и ако се из куће не изиђе.

66-67 Јовица Аћин ДНЕВНИК ВОЂЕН У КАРАНТИНУ Дан 1: Први дан у карантину, а као да нисам сигуран колико сам дана већ у карантину. Дан 2: Могао бих нешто корисно да урадим, али мислим да сам рођен да не будем користан, па не знам шта бих корисно могао да урадим. Мораћу да се помучим и сетим шта би то могло бити. Дан 3: Хм, хм. Не сећам се. Дан 4: Случајно сам наишао на податак да Шекспир у карантину због куге која је тада харала није престао да пише. Требало му је да заради за хлеб кад куга прође. Написао је Краља Лира. Можда бих и ја то могао да учиним. Дани би ми пролазили забавније. Ех, кад бих боље знао енглески, не би био проблем. Покушавам да замислим како би то изгледало: трагедија Краљ Лир, написао Јовица Аћин. Некако ми не паше. Шекспир је светско име, а моје је улично, припада овдашњој забити, а не светској позорници. Дан 5: Карантин потиче, претпостављам, из италијанског. Најзад, сетио сам се! Требало би да корисно употребим ове дане у карантину и научим италијански језик. Онда ћу умети карантин да изговорим правилно, па се нећу стидети док састављам своје записе из карантина. Кад год је неки од њих објављен на Libretu, морам да ћутим да не бих одао своје непознавање италијанског језика. Дан 6: Немам довољно развијен смисао за драму. Почео сам ипак да пишем Краља Лира, дабоме на енглеском, јер заиста нема смисла писати ремек-дело на српском језику. Али ми на78

писани стихови делују као да су из комедије, иако се потпуно подударају са Шекспировим. Дан 7: Проклетство! Дан 8: Не иде, па не иде. Можда да пишем на немачком језику. Верујем да тај језик боље познајем. Да пишем нешто из филозофије? Смислио сам чак два наслова, иако још не знам шта бих под њима могао да испишем. Колебам се између тога који ми се наслов више допада. Sein und Zeit ili Also sprach Zarathustra. Немам кога да питам за мишљење, јер сам у самоћи, према дефиницији, сам. Дан 9: Данас сам донео тешку одлуку: одустајем од филозофије. Није то за мене. Сувише је то лак задатак за мене и тристотинак или чак четистотинак страница неће моћи да ми испуне ове драгоцене карантинске дане. Доказ за то је да сам за трен ока јуче смислио два одлична наслова. То је засад довољно за почетак. Дан 10: На интернету сам наишао на текст о уметности писања у доба епидемије. Ништа нарочито. Таквих текстова бих могао за ноћ да произведем стотину. Дан 11: Ех, да није корона него колера, могао бих да вам поднесем извештај о томе како сам волео у доба колере. Корона, по свему судећи, не подстиче на љубав. Дан 12: Док људи умиру, ваља забранити свако завитлавање. Ако ноћас или сутра или прексутра или убрзо и ја загинем под вирусом, мој завет онима који ће преживети биће да се завитлавају са мном. Толико сам заслужио. Нарочито ако довршим Краља Лира, а затим и Sein und Zeit ili Also sprach Zarathustra. Дан 13: Да није пролеће него зима, да није среда него петак, могао бих да прославим свој рођендан. Потпуно сам, јединствен карантински рођендан. А, ето, одувек сам био худе среће и ка79

66-67 лендар и епидемија као и да не знају да постојим. Да ли уопште ико зна за мене? Дан 14: Зајебан сам сопственом сујетом. А ови дани управо изискују апсолутну смерност, апсолутну понизност и послушност. Уосталом, као што државне и медицинске власти понављају, сами смо криви за оволику заразу и смртност која прати епидемију, јер нисмо дисциплиновани. Сасвим на месту. Размишљам о томе да би требало да властима будем сруке и да систематски уходим недисциплиноване комшије и пријављујем их. Ово је најбоље време за увећавање броја доушника. Дан 15: Хм, јбга. (Наставак следи, јер се жарко надам да ће карантински дани наставити да теку. Уосталом, какав би то био карантин ако не траје најмање 40 дана!)

ДНЕВНИК ВОЂЕН У КАРАНТИНУ, ЗАВРШЕТАК Дан 16: Данашњи дан почињем с лошим вестима: изгубио сам свеску у којем сам водио свој карантински дневник. Више се и не сећам шта сам све до јуче записивао у том дневнику, па не знам како ћу се снаћи у његовом наставку који је лишен почетка. Надам се да је сутрашњи дан паметнији од данашњег, иако томе противречи моје свеколико искуство током актуалне епидемије. Дан 17: Ноћас сам успео да завршим роман. Наслов: Das Schloss. Накратко сам се двоумио између два дијаметрална наслова. Други који сам одбацио, јер ми је деловао сувише старински, гласио је Das Schloß. Запео сам да роман га завршим до јутра, јер сам обавештен да је истоимени роман написао извесни Франц Кафка у доба шпанске грознице, која је, истина, већ била на измаку, али није успео да га заврши. Ја јесам, и док је свањивало остало ми је само да ставим последњу тачку, али ми је перо 80

испало из руку, па је и мој роман остао незавршен. Вероватно је тај роман уклет, али сматрам да је изузетно лековито у овим данима писати књиге које су настајале у време епидемија, а чији аутори су успели да их преживе. То се за мене назива уметност писања. Уметност која је и уметност лечења и вакцинисања. Дан 18: Могао бих сваког дана да напишем по књигу, али одустајем од тога, јер данашњи суверени, тиме што сами не читају, у земљама које је поплавио вирус врло убедљиво доказују поданицима да књиге воде у недисцлиплину, хаос и пропаст. Немам избора. Морам да им верујем. Јако сам поводљив, посебно кад су ми речени владари недоступни баш као у моме Замку. У њему, ако памтим, написао сам да нисам изгубио наду, премда та нада није намењена мени. Ако би то неко прочитао, несумњиво је да бих заглавио на робији, која се, замишљам, не разликује сувише од овог карантина. Очигледно је да тај увид уноси панику међу народ. Дан 19: Чим сам се пробудио, иако нисам ни спавао, одмах сам донео неопозиву одлуку да ми дан буде празан. Ионако су ми сви дани празни, али одлучио сам да ми данашњи дан буде празнији од других. Празнина опоравља. Ништина ништи свако ништаство у мом ништавилском бићу. Благодети карантина очигледно сјајно делују на мене. Дан 20: Коначно да се неко досетио ефикасног решења! Даноноћни полицијски час! Тај потез ће нас све призвати памети. Дан 21: Позивам све телефонске бројеве који су нам понуђени као прва помоћ. Нико се не одазива. Све су заузети. Штета! Имали би прилику да сазнају ко је непобитни нулти пацијент. Признао бих им своју тајну коју сам дуго и строго чувао: ја сам изворник заразе. Дан 22: Лепршам крилима. Волим ноћ. Мој природни радар је стално укључен.

66-67 Дан 23: Налазим се у пећини. Она је између неба и земље. Одједном налећем на камене зидове. Изгубио сам оријентацију, изгубио сам појам ко сам ја, одузет ми је мој положај у космосу. Ударам у зидове, покушавајући да погодим излаз из пећине. Крила ми се ломе, и то ме уверава да излаза нема. Никад га није ни било. За мене је с карантином готово. Он је био само замка. Преварен сам. Све време ништа осим карантина и не постоји. Све време сам у карантину, од првог дана до свог последњег дана. Нема живота осим у карантину. Ко год буде тврдио да сам полудео, неће бити у праву. Живи били па видели.

САМ Ни са ким се више не дружим, не прихватам ничије посете нити телефонске позиве, не читам ничије поруке. Свако ми је сувишан, јер ником не дозвољавам да ми се меша у игру коју сам измислио: сам против највеће војске коронских вируса на свету. Ако победим, победио сам без ичије помоћи. Ако изгубим, не мари, па то је само игра.

НЕМА ПРОПАСТИ У овим тешким ноћима, псима је опет додељена најцрња судбина: могу да шетају, а људи не. * Из Кризног комитета Удружења спадала управо су ме званично обавестили да су Републичке резерве националне глупости безбедне и да непрестано нарастају. Нема страха да ће наступити оскудица. Амбари су препуњени, па ће због растерећења вишкови чак морати да се праведно разделе народу. Од сутра, у апотекама, свако може бесплатно да преузме свој део уместо маски и рукавица. Ни у овим тешким данима одсудне битке с војском коронског вируса, производња глупости не за82

стаје. Док је тако, нашој економији се пише светла будућност и која већ сад блиста попут луче. Многе земље, у страху од катастрофе, обраћају нам се за помоћ, молећи нас да им откријемо свој рецепт. „Е, неће га, мајци, добити“, заверенички ми је прошапутао секретар Комитета, „он је само наш. За њега смо поднели невиђене жртве и још их подносимо. За рецепт нека се опросте, али сировину можемо да им извеземо.“

ОДГОВОР ФИЛИПУ Д. Нисмо ни на небу ни на земљу. Налазимо се у лимбу!

ДВА ПОГЛАВЉА (Два поглавља (13 и 26) из романа Жива вага окончаног крајем прошле године. Још необјављен. Тражим издавача. Наслов романа евоцира вагу на којој се мере тежине живота и смрти. Неке алузије у наведеним поглављима неће бити схваћене без читања целог романа, али за оно што је овде битно, мислим на вирусну епидемију, карантин и донекле на тзв. ванредно стање, приложена поглавља су довољно јасна. ДАКЛЕ :) Зјала није престајала са својим трабуњањем у сну. Срећом, овај пут, био је то њен глас, и као да је говорила о неком сопственом доживљају. Кићун је могао да ужива у њеним речима. Није важно што се убрзо показало да је говорила о неким рупетинама, које као да су наговештавале надолазак непризнатог краја света.

66-67 Слушао је он њу и кад му се није слушало. Тад није слушао речи него њен глас. И то онда кад је њен глас доиста био њен, онај вилински глас како је о њему мислио, а не неки непознати мушки гласови, па ни кад му се чинило да она говори његовим сопственим гласом. Утапао се у њен глас, препуштао му се попут стабла којег планинска речица носи, а стабло никад не зна где ће завршити. Истовремено, њен глас му је само делимично улазио у уши. Већим делом му је из њеног грла улазио равно у уста. Док је слушао, уста су му била отворена. Тако је, затворених очију, отворених уста, изгледало као да спава на авионском седишту док лети у сва места која је она месечарски спомињала прошлих освита. Затворених очију, боље се усредсређивао на глас који је артикулисао речи њених несвесних фантазија. Тад је осећао и да с њеног уснулог тела избија зрачење које се преноси на његово тело, а које је отуда бивало све врелије. Пошто би се наслушао и нагутао гласа, окретао се речима. Као што се утапао у глас, уносио се у њих. Није га сувише узнемиравало што их није увек разумевао. Уносио се у њих да би их запамтио. Зато је био кадар да, кад и гдегод пожели, на пијаци или увече док је оклевајући ишао пут Голе Главе, понавља у себи одломке њених сновиђења. Размишљао би о њима, али до неког поузданог закључка о тој чудној појави код Зјале није долазио.

ПУТОВАЊЕ Било је то дуго путовање. Рачунала сам да ће трајати највише један дан, али трајало је четрдесет седам часова. Подмирена шољом чаја, кришком лимуна, кашиком меда, кренула сам изјутра, у среду, прилично полетна, осећајући да ме ништа не може зауставити да најзад савладам пут до пекаре и назад. Та пекара је преко пута улице, двадесетак метара од зграде на чијем врху живим. Веома дуго сам боравила у постељи у коју ме је срушио неки вирус који ових недеља хара у овом поднебљу. И сад, после двадесет шест дана, осам часова и двадесет три минута, кад сам се придигла, одлучила сам, да бих испробала 84

своју снагу, или је тако донекле повратила, да се упустим у пустоловину о којој сам, лежећи, сањала малтене из тренутка у тренутак. Уосталом, ја живот видим као стално путовање, а не као неко умртвљујуће демонско лежање. Не могу себе да замислим а да некуда не путујем. Свако ко ме познаје, може то да потврди. Отићи ћу, рекла сам себи, па куд пукло да пукне. Пекара је прави циљ да се окушам, али важнији ми је сам пут, да изиђем из куће, пређем улицу и тријумфално ступим у пекару која се назива Аурора, јер у њој су хлеб и пецива у боји арктичке светлости. Пекара је, захваљујући тој светлости која врца с полица, у неку руку Северни пол или макар смештена у појасу поларног круга. Одлазак до пекаре, биће моје животно путовање. Тако сам гледала на своју одлуку да кренем. То мора да је неупоредиви доживљај, савладати безмало огромно растојање, суочити се с неочекиваним препрекама, ризиковати живот на хиљаду и један начин, па напослетку рећи: „Ево ме, успела сам, на врху света сам.“ Онда ћу моћи да наставим да живим, црпећи енергију из сећања на тај догађај. Готово сам могла, док сам се спремала за пут, да замислим глечере на степеништу који ме вребају, клисуру која зјапи такорећи испред врата мог таванског стана и суновраћује се све до тла, а затим непрелазне бујице саобраћајне реке која се ковитла уз и низ улицу. Ко зна, рекла сам себи, какве ме све ствари чекају на путу и које ћу видети први и последњи пут у животу. Не смем да заборавим ни могућност да ћу се срести и с пљачкашима који само чекају да им у канџе упадну овакве неискусне путнице попут мене. А онда, била сам сигуран да ћу налетети и на кобне заводнике у чијем наручју ћу испустити и последњу кап крви која ће ми незаустављиво цуркати из ноздрва. Ипак, боље је, закључила сам, да се не упуштам у свакојака предвиђања него да дозволим да ме све што се буде догодило напросто изненади, остави без даха, чак унезверену, јер ћу тако од свог путовања имати највише користи од сваке врсте. Степениште је било пусто. Силазила сам степеник по степеник. Сваки степеник је био прича за себе. Ниједан није био истоветан с другим. Да, сви су били камени, обложени мермерним плочицама, али тачкице на њима, линије, шаре… Какво богатство нијанси и облика. Необично, неки су били прљавији од других, други истрошенији од трећих. Били су попут ребуса, 85

66-67 при чему је сваки изискивао решење пре него што се спусти стопало на њега. Шеснаест спратова, и то ми је узело шест и по сати. Било ми је, при томе, загонетно што баш никог од станара зграде нисам срела, али помислила сам да сви силазе или се пењу лифтом и разумљиво је што се ни са ким нисам мимоишла. Али, ни шум лифта се није чуо. Пробала сам да га позовем. Тек да се уверим да је моја претпоставка на месту. На дванаестом спрату притиснула сам дугме за позив лифту и чекала. Нисам желела да одустанем, мада су минути пролазили и чинило ми се да пролазе све спорије. Одлучила сам да будем баш упорна. Нисам се предавала. После тридесетак минута морала сам да одустанем. Лифт се није појавио. Наставила сам са силаском. Нисам хтела да брзам, још не познајући добро своје могућности. Иди постепено, говорила сам себи, па ћеш стићи. Коначно, била сам у приземљу и била сам забезекнута. Иза улазних врата зграде била је тама. Само мрак иза тих стаклених врата, и то толики мрак да нисам била свесна да је између њега и мене дебело стакло, па сам начинила корак више и челом се сударила са стаклом. Тај судар није био нимало безазлен. Осетила сам како ми нешто топло облива нос. Кажипрстом и средњаком опипала сам чело и корен носа. Принела сам прсте очима, а на њиховим вршцима било је обилно крви коју сам палцем размазивала, проверавајући колико је то заиста крв, да ми се не привиђа. Јесте крв. Напипала сам отворену рану, тик изнад корена носа, примакла лице стаклу, обрисала крв марамицом, а на стаклу сам разговетно видела да ми је чело засечено оштро као неким невидљивим бријачем. Слабашна и крта, мора бити да се кожа једноставно распукла од ударца. Држала сам марамицу на рани и зурила у стакло, покушавајући да видим што дубље у мрак. Покушала сам да отворим врата. Није ишло. После неколико безуспешних покушаја уочила сам да су та метална врата била залетована за оквир и да ја, упркос оздрављењу у које сам веровала, немам довољно снаге да их силом отргнем од оквира и отворим. А још мање сам могла да их развалим. Зато сам само зурила у мрак који је био, несумњиво, онај мемљиви подрумски мрак. У такав мрак кад ступите, треба бити пећински човек па да се снађете. Колико год да сам хтела да крочим у њега, уверена да је то пут за излазак на улицу, нисам могла. Врата су одбијала послушност. 86

Можда су ми тиме чак чинила неку непознату услугу, јер ко зна шта би са мном било у тој непрозирној земљаној тами. Једино што ми је преостало да помислим било је да сам заробљена, да за мене излаза нема. Морала сам, разочарана, да прекинем путовање и вратим се у постељу. Да легнем, наставим да сањам и борим се с вирусом који, по свему судећи, још нисам надвладала. Још је он роварио у мени. Иначе, како да објасним таму која ми се испречила? Укратко, окренула сам се и почела да се успињем. Сад сам се већма усредсређивала на околне знаке, све основаније се питајући има ли у овој кући уопште живе душе. Прислањала сам ухо уз врата станова, помно ослушкујући, али ни звука. Потпуно глувило. До мене никакви гласови нису допирали, ни од упаљеног телевизора, ни из неке, рецимо, музичке направе, а да и не говорим о гласовима живих људи, дечјој вици или слично. Пошто сам то ослушкивање понављала на сваком спрату, напослетку сам одлучила и да покуцам на врата код којих сам се затекла. Чинило ми се или сам стварно чула иза њих извесно тихо накашљавање или је то било хркање. Куцала сам најпре онако пристојно, готово се трудећи да можда неког не пробудим ако је задремао, јер по мом часовнику било је већ вече. Цео дан сам, значи, на свом путу, али његов циљ ми је, ето, испао недостижан. Затим сам почела да куцам јаче. Почела сам и да лупам на врата. Ишла сам од врата до врата, лупала, дерала се, и ништа. А онда, изненада, на петом спрату, врата једног од станова широм отворена. Викнула сам: „Има ли кога?“ Пошто није било одзива. Ушла сам, снисходљиво, понављајући „хало, хало“. Дошла сам до отворених врата балкона. Изишла сам на балкон. Била сам напољу. Преда мном улица, у сутону. Схватила сам да је доњих пет спратова напросто потонуло у земљу, и да је приземље било на овом, петом спрату, једанаест спратова испод мога поткровља. Пошто сам дошла до тог закључка, на који је очевидно све указивало, нисам се питала толико како је зграда потонула колико ме је збуњивало да сам прошла, силазећи, поред отворених врата овог стана, а да их нисам приметила. Мора да сам била занесена, рекла сам себи, тешећи се због сопствене непажње. Или можда, док сам силазила и пролазила, врата нису била отворена?

66-67 Свеједно, циљ мог путовања поново ми је био на домаку и ја сам прескочила балконску ограду и нашла се на уличном плочнику. Преко пута сам могла јасно да уочим светлуцање које је могло потицати само из пекаре. Пре него што ћу закорачити на коловоз, у последњи трен сам узмакла. Приметила сам како пут мене, низ улицу, великом брзином јури аутомобил. Застала сам и чекала да прође поред мене. Али, он није прошао. У једном тренутку га је било, у другом већ није. Била сам пренеражена. Док сам се збланута питала шта се догодило с колима, где су ишчезла, јер није било никакве споредне улице у коју су могла да скрену и изгубе ми се с видика, појавила су се и друга кола. И њих је неко возио недопустиво брзо, а није чак ни скратио фарове. Укипила сам се на плочнику, код ивичњака, и осетила велику жеђ. Нисам ништа пила од јутрос. Извадила сам бочицу с водом из џепа, јер нисам пошла на пут баш без икакве припреме, али за све то време нисам испуштала из вида кола која су ми се муњевито примицала. Док сам одвртала поклопац на бочици, и ова кола су нестала. Махинално сам подигла бочицу до уста и попила неколико гутљаја. Глупост је рећи да је вода спас кад сте жедни. Међутим, та глупост је истина, као што је истина да су кола нестала мени наочиглед и да је једино могло бити да су нагло узлетела и тако… Секунду касније схватила сам шта се збило и с првим и с другим колима. Преда мном се налазило решење, и то веома дубоко решење. Сетила сам се да сам ономад, болујући и читајући, наишла на податак у некој енциклопедији, а ја волим и скупљам енциклопедије, иако допуштам и да их прашина покрије, о рупи усред једног од гватемалских градова. Ономад је у Тампи, на Флориди, тло такође зинуло и у своје ждрело увукло једну од кућа с њеним власником који је спавао и нагло разбуђен само је крикнуо и више га није било. Затим, она рупа у Кини, у Чонкинку, дубока 662 метра. Па рупа, опет у Кини, у Гуанжоу, која је усред дана прогутала читаву шестоспратницу. Све у свему, сад сам била непосредан сведок да се и у мом родном граду тло отворило и прогутало аутомобиле с ко зна колико путника који нису стигли ни глас да пусте, барем га ја нисам чула. У Гватемали је тако била прогутана цела троспратна зграда, са свим својим станарима. Решење је било преда мном у виду огромне вртаче насред улице. На час ми је синуло да би то могла бити нека библијска рупетина која је наговешта88

вала крај времена. Или рупа није била од Бога него чисто геолошког порекла. Покушала сам да будем разборита и научна. Ту доле мора да је био слој камена пешчара или слани слој, чак кречњачки, а највероватније гипсани блок за који се зна да је најрастворљивији. Тако је настала пећина за коју нико није знао, а онда јој се строп провалио. Подземне воде или застарели водовод подлокали су тло и изазвали отварање бездане рупе, и појава те рупе мора бити да је било скорашње, јер чак није била још ни обележена одговарајућим светлећим ознакама. Можда градске власти још и не знају за њено постојање. Може бити да сам ја засад једина која зна за њу. Можда једина жива? Није немогуће и да су сви станари моје зграде, осим мене у врућици, чувши стропоштавање тла и, уз то, осетивши да зграда у којој су се налазили тоне, излетели из куће, поплашени, главом без обзира, помисливши да је у питању неки земљотрес, и бежећи од зграде да им се не сручи на главу једноставно упали у рупу. Вероватно нису сви били тако безглави, али је логично да су онда они који се нису суновратили у безданку једноставно побегли из ове градске четврти, можда и из града. Ипак, преко пута је била пекара Аурора, поларна светлост је избијала из ње, видело се да је отворена, а ја сам се још јутрос зарекла да доспем до ње и тада могу тамо и да се распитам о томе шта се догађа с нашим крајем. Требало је само да обиђем рупу, и то колико је год могућно поиздаље. Док сам ишла, непрестано неколико метара од ивице рупе, било ми је као да идем кроз град подигнут око рупе, при чему је из те рупе дувао ветар, из ње се дизали облаци, а из којих је онда киша пљуштала у таласима и киша се смењивала са снежном вејавицом. При томе, у рупу је улетео још и један камион, па група бициклиста. Из рупе је потмуло хујало. Чинило се да је заиста без дна, а ја се нисам усуђивала ни да дођем до њеног обода, нагнем се над њу и погледам. Из ње је стално кишило и вејало. Нисам имала где да се склоним и била сам мокра до голе коже. На рамена ми је нападао снег, а под њим сам погурена настављала свој пут. И често сам застајкивала. Али, све време арктичка светлост из пекаре била ми је водич и подстицала ме је да истрајем. Светлост је бивала све интензивнија и могла сам да видим како су због ње обриси градских здања изузетно оштри. 89

66-67 Оцртавали су се на плавети јутарњег неба, јер док сам ишла ноћ је прошла и свануло је. Ипак, дан, ма колико небо било плаво, тамноплаво, плаво као модра сенка, био је некако сумрачан и није се много разликовао од ноћи. То ми је говорило да сам већ близу пекаре. Граница која дели вечну ноћ од вечног дана пролазила је кроз пекару до које сам доспела упркос рупи. Ушла сам у пекару и, пре него што ћу се пробудити, на зиду пекаре опазила сам календарски часовник који је показивао да је петак и колико је сати. Мирисало је пециво посуто кимом. Тај мирис ме је потпуно разбудио. Гласно сам рекла: четрдесет седам часова уопште није много. Бацила сам поглед на своје шаке. На једној су ми прсти били црвени. Пипнула сам чело. Било је суво, али осетила сам да се по њему скорило. Не мари, помислила сам, чак и ако од посекотине на челу остане ожиљак. Какво би то путовање било ако после њега не би остао известан траг? Жалила сам једино што нисам стигла да у пекари приупитам шта се то догађа са светом. Откуд појава толиких рупа и кратера? Ако библијско није уверљиво, ни геолошко објашњење о колабирању тла ипак није довољно. Можда бих добила прави одговор, иако не знам шта бих с тим одговором. Нешто ми говори да ће таквих рупа бити све више. * Био је то као сан у сну. Или чак као убиство приказано као природна смрт. Зјала се доиста пробудила, али ни она ни Кићун нису могли бити баш убеђени да ли су будни или у неком још дубљем сну. Дубоком као колабирано тле. Све остало се уклапало са оним што је била изговорила. И поткровље, и пекара, и улица. Требало је проверити само да ли постоји и та рупа безданка насред уличног коловоза. Ништа без уметности, иако она на изглед не морати имати било каквог додира са животом. Али тешко да ће било којем Трампазлину такво питање пасти на памет. Трампазлини су више окренути питањима опстанка. Загонетке с којима се они хватају у коштац ниси нимало од врсте којима су Зјале склоне. То је Ћира покушавао да објасни Кићуну, док су се нешто 90

мајали по Крсту. Пре него што је својевремено срећу потражио у Франкфурту, јер Србија није нимало погодна за постављање питања о опстанку, био је у друштву које се сакупило да се опрости с њим и испрати га тамо где је марљивост на цени, мада делује као васпитна мера у строгом затвору.

ЦИПЕЛЕ И КРОМПИР У нашој групи се расправљало да ли песма или слика може да промени живот. Трампазлини се показују као дудуци у таквим препиркама. „У Амстердаму сам видела“, рекла је наједном грудима најобдаренија од Зјала, „слику на којој су представљене неке старе ципеле. Личиле су ми на цокуле моје мајке и мога оца. Питала сам се кад ли је то сликар успео да види цокуле мојих родитеља. Или је ипак он насликао дубоке ципеле које су суштина свих ципела, па су зато у мојим очима ципеле које је насликао пљунуте ципеле које сам добро упознала у свом детињству. Не верујем баш у суштину ципела, јер знам да има и знатно бољих, удобнијих и нових ципела, које су силно различите од насликаних. Касније сам читала Хајдегера који је писао о тој слици са ципелама. За њега је то био пар ципела, или три пара ципела, свеједно, али ја се добро сећам да то уопште није био пар него две леве дубоке ципеле, неједнаке величине. Ону мању је носила моја мајка Зјала. Већу је носио мој отац Зјало. И тако, само с по једном ципелом на левој нози, ишли су да ваде кромпир. Сва чељад у нашој кући имала је, укратко, само по једну ципелу. Хајдегер је у слици видео таму која се отвара, чак истину уметности, или тако нешто. А Шапиро, који је исто тако писао о тој слици, на Хајдегера је гледао као на потказивача због кога је Шапиров млади пријатељ, Јеврејин, изгубио живот у тамници. Дерида је, међутим, писао да се у насликаним ципелама, које су и за њега биле пар, види комбиновање различитих облика стварности. Све што су они рекли о ципелама на слици у Амстердаму може бити тачно, иако кад се сетим таквих ципела из свог детињства, знам да би најтачније било рећи да сликар приказује 91

66-67 какво је неподношљиво сиромаштво падало на леђа оних који су били власници тих клетих ципела. И како су тешко ринтали и били сатирани, а да ипак, у најбољем случају, нису имали ништа да једу осим, у најсрећнијим данима, по кромпир или два. Ту немаштину смо с родитељима делиле и моје сестре и ја“, рекла је Зјала, па заћутала. На то је један од нас Трампазлина из групе која је, зијајући, слушала Зјалу промрмљао да је то као песма и да је такву једном прочитао на енглеском језику или се можда вара, пошто није сигуран ни да ли уопште разуме енглески, јер нема тог Трампазлина који истински разуме тај прилично нелогичан језик. Али једно је истина: сликар који је насликао ципеле, некако у исто време насликао је и сиротињу која вади и једе кромпир. Суштина ципела нам може бити сумњива, али суштина кромпира нипошто. * „Уосталом“, кумашине, „и ја сам био у Амстердаму. Са Миком, знаш га, Мика звани Амстердам. Тамо се добро пуши. А постоје и прозори у којима су увек најрасније ждребице из целог света, најчешће украдене из Источне Европе. Водич нас је одвео до трга. И широко замахнувши руком показао нам шта је на тргу. На њему није било живе душе. Али био је испуњен бициклима. Десет хиљада бицикала, рекао је водич. Гледао сам у десет хиљада бицикала који су рђали на суснежици. Гледао сам забезекнут. Киша чије су ситне капи биле измешане са пахуљицама вејала је тако да се одмах могло увидети да никад неће престати, барем неће престати док не буде испадало свеколико небо, неће престајати следећих неколико недеља. Опазио сам наједном да ми десет хиљада бицикала узвраћа поглед. Гледали су ме тужним невидљивим оком. Такво око се отвара код свих ствари 92

једино у стању потпуне онемоћалости. Кад се најзад склопи, ту је крај. Ствари изумиру. А онда нека ми нека она Зјала још прича о уметности и стварности!“ Кумашин га погледа са чуђењем. Онда га потапша по рамену, обгрли и рече му да је најбоље, кад су већ ту, да пођу код Вечитог младожење на домаћу супу од раштана, празилука, пашканата, кромпира у коцкицама и сланине. Уз винце и препечени хлеб, та супа диже из мртвих. „То је право место за тебе, Ћируцо Ћираски“, рече Кићун, „јер си, мада мој најбољи пријатељ од памтивека до краја света, заклети вечити младожења.“ „До краја света, заиста“, рече Ћира као да пита. „И после краја света. Зар ниси чуо да је крај света већ прошао?“ „О, да, знам једног за кога је прошао пре неки дан. Зове се Зевзек Кићунски.“ „Крај света, него шта! Рекла ми Зјала. Заправо се одала, у сну. Нас двоје смо се заклели и код ње нема лажи. Само истина.“ „И њено лапарање језиком док спава.“ „Да, јер истина је само прича.“ „Једна од прича…“, оконча Ћира њихову кратку и такорећи уметничку препирку, „… која не мора ни да буде реална, али и таква казује истину.“

66-67 Признаћу, ипак, да су Зјале рођене да балаве с речима, рекао је Ћира после дужег ћутања и пошто су посркали супу. Та која је причала о ципелама и кромпиру није се дала. „Нема ту никакве песме“, викнула је на Трампазлина који се био огласио, снисходљиво, али је споменута Зјала то сматрала изазовом. „Песме, приче, све лаж до лажи, а као доказ да неке ствари морају бити сматране истином, сад ћу да вам изнесем догађај од којег песме и приче могу само да уче у погледу истинитости“, рекла је она и започела, говорећи као у грчу, кратким реченицама: – У рано јутро. Цича зима. Стрељачки вод. Спроводе републиканског заробљеника, који као да је побегао с неке слике Франсиска Гоје о ужасима рата. Излазе из насеља. Шума. Вејавица. Мећава. Прилично испод нуле. Напослетку их ево на шумском пропланку. Босоноги заробљеник се жали на хладноћу. Сав дрхти. Иње му прекрива лице. Командир вода му каже да престане да цмиздри. Тапшући рукама у крзненим рукавицама, каже: „Како је тек нама, јер морамо, за разлику од тебе, и да се вратимо истим путем!“ „Зјала, којој нисам запамтио како се звала осим што је била Зјала, ту је заћутала, хватајући дах“, рекао је Ћира и залупкао кашиком по тањиру. „Потом је наставила.“ – Сваки војник до једног, трупкајући ногама, клима главом и подиже и репетира своју пушку. „Да, да“, цвокоће заробљеник, „од срца вам желим да се заледите, тако прекратите своју муку, па да не морате ни ви да се враћате.“ И тако, ако замислимо да је заиста побегао с неке од Гојиних црних слика, завршио је у ништа мање мрачној збиљи. Иначе, заробљеникова жеља се није испунила. Вод се кроз снежне наносе срећно и здраво вратио. Али сутрадан у освит, нова заповест, морао је поново, с другим заробљеником. Невреме никако није престајало. Ако вод буде наставио са својим ратним задатком, помислила сам ја на том месту, можда би се напослетку могао и смрзнути, што јесте иронија, али није нека оштра Божја казна, зар не?

„Као што рекох, истина је напослетку опет само прича“, рече Кићун. „Једна од прича“, твроглаво понови Ћира. „Али уме да боли више од приче.“ „Зато и јесте истина.“ „Зато је на мени да је објавим“, рече Кићун и прекрсти се. Ћира се некако осетио надиграним, јер није био у стању да закључи да ли се то Кићун шали са својом намером објављења или је тотално глуп и то заиста мисли. Ћира не воли да губи, па ни само да изгледа да губи од Кићуна у речима. То је део његове сујете. Није она претерана и буди се само повремено и једино у разговорима с кумом. Зато и не жели да му кум помисли да је нека тамо анонимна Зјала кадра да више поучи истини од њега. Има и он у рукаву понешто за трку, па упита Кићуна: „Сећаш се оне вирусне епидемије, мислим годину дана пре мог одласка?“ „Да, баш је била људе обузела паника. Куповали су шта стигну, правили залихе…“ „И повлачили се у своје куће и станове у самоизолацију. То је била и препорука власти како да се сачувају да их вирус не закачи. Председништво је у том смислу издало и специјално саопштење. Накуповали су свега и свачега, јер требало је живети док пошаст не прође. Али нису баш све куповали. Осим алкохолних влажних марамица, разуме се воде, дувана и тоалет папира, од намирница шта год су стигли, од брашна до пиринча, од млека и сокова до кутија пецива и слаткиша, ипак неке 95

66-67 ствари су заобилазили у продавницама. Посетио сам тада многе радње, велике самопослуге, полице празне, али неке нису биле ни дирнуте и на њима хрпа упакованог броколија. Чак и кад предстоји могућна катастрофа, неће људи броколи, не свиђа им се, па ма им и живот од њега зависио. Куповали су шпагете, али ни пипнули су остале врсте тестенина. Нису чак ни кондоме куповали. Страх им је гасио жељу. Либидо им је пао на нулу. Као мрави су нанели све купљено у своје станове, закрчили их, али барем били мирни. Неће се разболети. Преживеће и живети. Кад је голи опстанак у питању, све друго престаје да важи. Што се мене тиче, био сам у недоумици одакле им само толики новац у џепу или на кредитним картама.“ Кићун се насмејао и поновио нису ни кондоме! Ћира се није обазирао на његов смех. Говорио је веома озбиљно, и као да више никоме не говори, једино себи. Седи сам за столом у Вечитом младожењи и говори наглас. Кићун као да ту више и није. „У једном од облакодера недалеко одавде, у Милешевској, становао је мој другар. Негде се заразио, управо се био вратио из света, мислим из Ћерталда код Фиренце, и био је заправо у тој згради нулти изворник инфекције. Био је, дабоме, шта би друго и могао бити, Трампазлин. Трампазлини су криви за све недаће које погађају људе, посебно ако су оне и смртоносне.“ „Немој сад да просипаш те расне и сличне предрасуде“, успротивио му се Кићун. Ћира није марио ни за ту упадицу. „Ако ћемо право, ни тај Трампазлин није знао да је већ заражен. Није осећао никакве симптоме болести. И тако је заразио већину у згради, на збору станара на којем је пао договор да се главни улаз кућерине забаракадира и да нико не може ни да уђе ни да изиђе. Станари су сами створили свој карантин, а да нису схватали да је карантин унеколико сувишан, барем у погледу њиховог здравља, јер је вирус био у њима. Заражени са збора су заразили и остале који нису присуствовали збору. Нико није одлазио ни на свој посао. Известан број могао је да посао обавља и преко компјутера 96

интернетом или само телефонски, од куће. Али, незнано како, убрзо се проширила вест да је вирус мутирао и да сад може да се пренесе не само ваздухом него и преко телефонских линија, свеједно да ли жичаних или бежичних, па и преко телевизијских и комјутерских екрана. Укратко, сви у згради су били добровољно и према једногласној одлуци збора станара одсечени од света. Потпуно су избегавали и међусобно комуницирање, од врата до врата. Нису излазили ни на балконе, јер вирус се, Боже мој, преноси ваздухом, можда већ и са стотину метара растојања. Нису се усуђивали ни да погледају кроз прозоре, јер ако је моћ вируса таква да делује преко екрана, значи довољан је поглед, па да им гомила вируса улети у око. Дани су протицали. Напослетку је зима минула, сунце је обасјало кућу. Мој Трампазлин, нехотични главни кривац, становао је у поткровљу и био је заклети обожавалац сунца. И није одолео. Погледао је кроз кровни прозор, али кроз њега није могао да види улицу. Изишао је на балкон, нагнуо се и радост га је преплавила. Људи су шетали околним улицама. У оближњем кафићу, пуном као око, седели су, пушили, пили, а гласови су им се дизали у небо, а свакако су допирали макар до Трампазлина на највишој тераси. Он је ускликнуо, истрчао из стана и повикао, да се све орило по ходницима, готово је готово, успели смо! Сјурио се на доњи спрат и залупао на вратима првог стана. Наставио је да лупа на сва врата, са спрата на спрат. Прошло је, спасени смо, небо нам се смиловало… урликао је. Поле дугог времена у кућном затвору био је сав устрептао. Поново се родио. Из необјашљивог разлога, и уд му је био укрућен. У свом налету, кад је доспео до приземља, изборио се, мада не баш лако, чак и са улазном барикадом. Нашао се на улици. Нико га није пратио. Нико није изишао. Ниједна врата се нису отворила. Као да осим њега више у згради није било живе душе.“ Најзад је Ћира заћутао. На трен му је пролетело кроз главу, ма колико он иначе био неполитичан да је свака епидемија, а још више пандемија, одличне прилика за све власти на свету да припитомљавају своје поданике, а дрчније и да уштроје. Али је тај свој увид оћутао. Само је гледао у Кићуна, као да очекује његово питање. Али и Кићун је ћутао. Није знао шта би рекао. Пошто је њихово ћутање потрајало минут или два, Ћира Трам97

66-67 пазлин, готово сетно као да га је кум разочарао, јер ништа не пита, не показује ни најобичнију радозналост око тога да ли је заиста у згради једино нулти вирусоноша претекао, а за кога се касније, кад је тестиран, показало да је негативан на присуство вируса, сам постави питање: „Мислиш ли да тај случај који сам ти изнео није мање истинит од случаја стрељања по неподношљивој хладноћи, а који је као истину над истинама изнела Зјала чије право име нажалост нисам упамтио?“ Кићун је помислио да загонетке сваке заразе, нарочито оне с високом смртношћу, могу бити бескрајне. Убрзо је ту помисао потиснула друга: морала је то бити уклета зграда. Подједнако уклета као она о којој је његова Зјала говорила у свом умишљеном бесконачном путовању до пекаре. Тада је помислио да је за свако путовање, чак и само да се пређе на другу страну улице, да се заобиђу рупетине, потребан цео живот, а ни он понекад није довољан. Можда је реч о истој згради? Али код Ћире је на крову Трампазлин, а код Зјале она лично, макар у сопственом сну. То би ваљда нешто требало да значи. Можда се Зјале и Трампазлини претварају једни у друге, рече у себи. Можда тако кроз Ћиру проговара моја Зјала и зевзечи се са мном. „Истинит је“, напослетку рече Ћира, изнервиран кумовом истрајном ћутњом, „баш као и свака прича која дубоко у себи држи до истине и учи од ње.“ Супа му се већ потпуно охладила, а он за све то време откако им је сервирана није окусио ни једну једину кашику. Неко са стране могао је злобно помислити да није трампазлински јести супу кашиком него виљушком. „Хм, да, може бити“, промумла Кићун, замишљен, као да је нешто важно пропустио у Ћириним речима.

Лидија Ћирић БЕМБАЊЕ

Изгледа да је у Србији почео рат. Журба ратника по путањи безмерно је тужна, мада Килицу ни рат ни Србија не интересују превише. Рођени самурај непрекидно помирен са самим собом. Какве су ме ово чудне емоције спопале и не пуштају, немам прошлост, и све што је било, као да се није ни догодило. Сурова реалност. Можда ми се јуче свети. Видим глад, а сита сам. Крај прошлог века. Претерано осунчани март. Небо прозрачно плаво, људи прозирно бледи. Све се види, све је мутно, нешто крупно и тешко виси у ваздуху и спрема се да падне на нас. Деца обезглављено тумарају, у глави као да им неки терет поскакује. То је било заједничко непогрешиво осећање свих људи и нељуди који су се затекли у земљи Србији. Сигурна сам да није Ћопави умро, то смо већ прославили. Знам да је тада био мај, пред мој рођендан, тако да смо оба догађаја спојили у једну празничну атмосферу. Мама је плакала и озбиљним гласом рекла: „Нећемо имати шта да једемо.” Правдала је сузе. Е, та реченица је остала занавек урезана. У нашој кући ждрање никада није било као код друге, богате деце, то нам није сметало. Као да човек од крпа има сто судбина. Мића је момак кога сам волела. То су били дани мог одрастања, тада је девојци попут мене требао прави јебач и заштитник. Ја сам га имала на тацни. Не знам чији је сад, не знам ни да ли је свој, али једно знам : Кад је неко мој, мој је заувек. Рекао је: „Ти имаш божанствену душу за коју човек остаје везан читавог живота”. 99

66-67 Знам, патетика. Која се глупача пали још на то? Седимо у црној спуштеној “тојоти” и клизимо Кичевском улицом. „Killing me softly” нежно одзвања у ушима. Свако животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама. Около народ лебди, омађијан сиренама, а ми се возимо и држимо за руке. Никада ме није пуштао, левом је окретао волан и мењао брзине, желео је да осети моју крв како пева у његовим венама. Е, људи моји, такве емоције кад те пукну, ни рата се не бојиш. „И онда, мали фантом од крпа, наоружан двема страховитим судбинама, поћи ће, затетураће се, миран и последњи, не зна ни сам куда и неће осетити да игде на његовом путу има икакве законитости, људске” Поезија у прози? Чим чијеш ватрогасце…то су твоји једини Хероји. У свим кућама прекинуше «Есмералду». То је био сигуран знак. Сања је шчепала децу у распареним пиџамама и села у кола. Мистерија путева и стаза је највећа. Ах, да! Пре тога, звала је прабаба Мима и љубазно понудила, замолила да дођу код ње, плашила се да буде сама. Сања је годинама била подстанар, а у прабабиним празним собама живело је цвеће. Да ли због тога бити срећан или утучен? Те деведесет девете, Мима је имала седамдесет пет година. Веровали или не, још је жива. И то ме уопште не чуди, маторе дртине су најжилавија сорта. Цео круг лажне комуњарске двојке се смеје и поздравља, баш као да се опраштају на неком колодвору. 100

У себи свако рецитује свој оченаш иако, овде, нико никада није веровао у Бога. Кажу да је стар и спор. Као безбедан секс. То петљање са вером и невером уопште не смета Марији, правој београдској дами, да се шета са трогодишњим Николом. Рођена је у Кнез Михајловој и никаква ванредна стања не могу да промене њене навике. Иако ових дана не препознаје свој родни крај, строги центар свачијег Београда, наставља лежерно да корача кроз ускомешану руљу са својим живахним сином. Радознало дете, вози бицикл на три точка и утркује се са птицама злослутницама. У нас је обичај да чим видимо гавране помислимо на смрт. „Никола, сине, хајдемо полако кући. Чујеш ли ватрогасце?” Сирене нису престајале да урличу. „То су оне храбре чике у црвеним камионима са шлемовима,који спасавају људе кад избије пожар, или скидају маце, кад се попну на високо дрво, па их је страх да саме сиђу.” Малишан се залетео да поздрави хероје. Његове плаве очи као да су гађале и искушавале птичурине, нашао се у чуду када је излетео са платоа испред Градске библиотеке директно на најпрометнију улицу која раздваја Кнез од Калемегдана. Бициклић се нагло преврнуо и дете је остало да лежи без свести. Овај тренутак је заледио све боре на Маријином лицу... Оно што их је обоје освестило било је тужно завијање Хитне помоћи, која их је возила ка Ургентном центру. Никола је и даље разговарао са ватрогасцима, молећи их да помогну мами која је наглас плакала. Мој Мића је чувао оног покојника који је шатро двехиљадите променио историју. Био је његова телесна стража, а моја Љубав. Мене та опозиција и њихове петпарачке приче нису много занимале. Имала сам свој испуњен живот који ме није спречавао да му мантрам, «за идеале гину будале», и да је њихове дедове довукао Тито са Вршке Чуке па сад нама ваљају муда за бубреге. Мића се мрштио и смешкао у исто време, знајући шта било који рат носи. Он се највише плашио нашег одвајања, и тога да неће 101

66-67 имати ко овако да лаје без икаквог страха. Зато смо сваки слободан тренутак проводили у загрљају. Из Симе Милошевића, Сања је колима скренула у Максима Горког, баш на оном месту где је месец дана касније бомба разбуцала околне улице. Ех, тај мој град су рушили и рушили, али нико га није толико рушио као избеглице и сељаци надошли с партизанских шума и гора. Стала је поред трафике која је уредно радила. Као да је напољу мир. У то време, народ, утренирана стока, највише се плашио да не остане без посла, и без пљуга. За алкохол и доп увек се знао штек и ту никакав рат није могао да омете трговину. Девојка из трафике је, као и сви дођоши, запуцала из села да учи неку високу школу или барем отмени занат. Али светла велеграда заслепе и најјаче женске карактере и претворе их у карикатуре. Сања је, наравно, куповала све могуће цигарете које су преостале и исписивала чекове са и без покрића. „Мала, шта радиш ти у овој конзерви? Чекаш да дођу ослободиоци? Пали кући, бре!“ Облог лица и равне косе, без шминке и са мало природног руменила на усуканим образима, млада продавачица јој је, у тим тренуцима, деловала као неки загубљени ретард у овом ретардираном свету. Девојка ју је саслушала не правећи никакву гримасу, а затим је кроз неочекивано меланхоличан смешак тихо рекла: „Ако одем, ко ће онда вас београђане да снабдева цигаретама? А и свеједно ми је, немам никога у овом граду ни ван њега. Где год била, чека ме рат.“ Сања је почела да осећа чудан, необразложив стид. „Имаш себе, идиоте мали. Закључај ово и бежи!“ Иако нервозна од страха који је у њој будила и сама помисао на присилну никотинску апстиненцију, Сања је деловала мајчински док су јој Ања и Лазар висили са њених кошчатих кукова. Видевши како су се деца узврпољила од упорног и досадног кукања сирена, девојка је изашла из трафике, пришла Ањи и рекла јој необично смиреним гласом: „Не бој се, то су ватрогас102

ци. Оне добре чике са великим мердевинама које спасавају малу децу када се пењу на дрво. Читаће ти мама Пипи Дугу Чарапу, она је у животу била чак и то.“ Воља оваквих девојака изазива патњу. И бол. И радује. Марија је седела у, ходнику „Ургентног центра“ који је и без рата био руиниран. Зна се да се тамо највише рокало, за сваког кримоса који је морао да се оперише без обавештавања било кога о томе. Тако су запослени заволели одавно звук метала, али не и сирена. И чудно, те вечери, једино је тамо владао мир. Ходник је био довољно дугачак па је Марија могла да настави шетњу, овог пута сама са својим благо унезвереним корацима, док чека и броји напрсле линолеумске плочице украшене флекама од никада опране крви. Пијани, угледни доктор Стефановић, бауљао је тим истим ходником као да је корзо, плашећи се за рођену гузицу. Покушавао је и даље да изиграва шармера који добацује већ употребљеним сестрама, иако га ионако ниједна од њих није одбила. Недојебане сестрице се увек узврпоље на звиждук у осам. Све то иде у рок службе, мало рата само убрза време до пензије, или неког другачијег краја радног, јебачког века. Крајичком ока, са увежбаним опрезом, искусни мајстор доца видео је сенку брижне мајке како му бојажљиво прилази, рецитујући молитву Дечанских монаха, која га је неким чудом отрезнила. Рапортирао је, као из топа, громко и брижно. „Госпођо, операција је рутинска, мала повреда главе.“ Застао је, а затим замишљено додао: „Знате, дечак је стално дозивао ватрогасце. Да ли му је тата ватрогасац?“ „Не, отац је пилот, али не у овој земљи.“ Радити, стварати, старити у туђој земљи звучи нечовечно, као у строју. „Не брините, урадићемо најбоље. И ја имам сина.“ Сви се ми у оваквим ситуацијама сетимо наше деце, и колико времена смо провели без њих. Знам да неки воле да мисле о људском роду као о сентименталним говнима, али мени је више пун курац тих мислилаца, који су убеђени да су другачији од ос103

66-67 талих. Просечне дркаџије су горе од оних са дна, али која мајка мисли о томе док јој је дете у операционој сали? „Сестра ће вас позвати, чим завршим интервенцију.“ Пијан, колико и уплашен, господин доктор се трудио да оправда свој углед стручног доброчинитеља. „Попијте кафу“, каже као да га је стварно брига а потом одлази са ходника, уз тресак, затварајући врата за собом. Марија је нетремице гледала кроз њега. Зујало јој је у ушима, као кад болест нека притиска крв. Јебало се њој и за сирене и за ратове. За читаву планету, за Сунце и Месец. Њен мали немоћни дечак није тражио да му Слоба Милошевић улепша игру. Није плакала. Научила је одавно да плакање није ништа друго него призивање лоших сила унапред. Нико то никада није доказао, осим Срба. Маријин муж чак ни сада није могао да јој буде подршка. Летео је на ко зна ком делу овоземаљског неба. Није могла никако да зна колико је он у овом тренутку ближи свим боговима, молитвама, па и свом сину. Али је нешто осећала – та жена која је храбрија и веселија од свих жена које сам упознала. Као што знамо али се бојимо да признамо: Бог даје, Бог узима. Осим татиног присуства, имали су све остало. Да се не курчим много, рецимо да сам једна од ретких која је била у прилици да Ђинђићу и Чеди, онако ноншалантно, одбруси, прибрано им образлажући зашто то радим. Пошто је у медијима изигравао моралног чистунца, и у то име нешто критиковао „понашање“ његовог телохранитеља, покојнику сам првом згодом рекла да ме политика ич не занима, али ко ми се буде умешао у љубав, мора да нестане. А Чедици сам, док сам га избацивала са гајбе, говорила да је мали љигави лицемер који ће и мог Мићу и његовог Ђикија продати за кило гламура. Ех. та моја проклета видовитост. А опет, на неки свој нарцистички, болестан начин, чак ме је и та босанска, дипломатска сировина од Ђинђића, ценила 104

као жену и борца за љубав. И у целој тој гунгули успела сам да најпожељнијег момка задржим само за себе. Ајде да се ми вратимо легендарном бембању! Јер, Кили воли ратне игре. И више од тога. Сваку игру где се стварно добија и губи. Мића и ја, као да се баш ништа не догађа, улазимо у „Луду кућу“, кинески ресторан који се налазио иза Скупштине. Први пут Кинези кувају Београђанима. Хит, кеве ми. Све је било пусто. Конобар нас добро зна. Ја се смејем и блистам, а он се смешка јер мушкарци увек мисле да су одговорни за та наша позитивна стања. Конобар млад, леп, висок, почиње да муца. Зна Кили шта је страх, али зна и да га прекине. „Шта се то догађа напољу?“ питао је да отклони нелагоду. „Ватрогасци имају вежбу. Спуштају се низ конопце са зграда. Авантура, човече“, гласно сам се кикотала, а он се још више укипио. „Ало, љаксе, јеси л ти мушко или си тек још једна пичкица у низу? Хоћеш сад да почнем да вриштим, па да видиш шта је ратно стање?“ Гледао ме је а ја сам му читала мисли. Лако је теби блајхана, ти ћеш и НАТО агресору пичке да даш да се спасеш. Намигнем му, дајући му знак да га читам ко Буквар. „Хајде, дај нам по вотку да наздравимо. Нека нас кроз овај, а и кроз све будуће ратове, прати песма добрих духова.“ Чим се следе моја упутства ствари крену да се дешавају у исправном смеру. Зато и не би требало да икога чуди што смо попили пиће у срдачном расположењу. Конобар ме пригрли ко најрођенијег, док ми Мића није испуштао руку. Кинез са куварском капом, ваљда од рођења навикнут на све, држи дежурни кез на непомичном лицу и прави ми моју омиљену пилетину са кикирикијем. Сања је са својих педесет килограма, не пуштајући децу, стајала испред храбре девојке са села. Први пут је видела особу чије се здравље није осликавало поганим кезом и снебивљивим 105

66-67 црвенилом; не, ово је била млада жена помирена са судбином, једна од оних којој ни заштитник ни јебач није потребан, нити је икада рачунала на неког таквог. Ми смо се разликовале, увек смо имале ту земљану боју фаце, као мртваци, мама нам и данас говори, „жути жутују, а црвени путују“ дајући нам до знања да смо здраве и да смо из града. Моја кева је увек имала одабране речи за сељаке. Ту слабост смо наследиле од ње. Сања је одмахнула главом. Њена превише дуга плава коса овога пута није била везана у коњски реп, како је она обично волела да је носи. Уздахнула је, сетивши се прошлог рата и приче наших прабаба, како су кулови на Каленићу продавали воду Београђанима за златан старински накит. У ту част, моја сестра је сав кеш из новчаника извадила и дала простодушној девојци. Како дошло тако и отишло. Само је она знала како јој муж зарађује лову. На истој тој пијаци рекетира сељаке и Цигане док га куну и проклињу. На овом свету нема правде, али има равнотеже – запамтите шта вам Кили каже. „Нека буде“, рече девојка, не опирући се нимало. Живот њен, воденица сабласна из неког њеног сумраковца, наставља да је меље и меље...унедоглед. Улазак код Миме за Сању је значио омању смрт, која је у њиховом дому била као ритуал. Прабака је усплахирена ударала по телевизору и мало-мало звала телевизију Пинк не обраћајући пажњу на малишане. „Сања, Есмералда се вечерас удаје, а они су прекинули програм.“ „Мима, јел им заузет фиксни?“ „Не јављају се, замисли. У овој држави више нико ништа не ради. Нечувено. Него, смести децу у малу собу, овде су ми лијандер и хибискус, бојим се да се ’мала’ не докопа цвећа. Знаш каква су деца.“

106

Биљке су прабаки дошле до савршенства, расле су мирно као да ништа не чине, отуда је за Миму у њима било нешто свето, а не у деци, коју је константно без суза сахрањивала. „Хоћу, хоћу, наравно. Мима, разумем твоју бригу. Цвеће нам даје племенитост и кисеоник. Нећемо деци дозволити да нам то одузму, па чак и у ванредним ситуацијама!!!“ Сестра Сања, помало на мене крвави зајебант и манипулант, хладнокрвно улази у тоалет, узима „цевосан“ и целу боцу, као да одлива за покој душе, пажљиво сипа у големе саксије. Тако је драгоценим и милим цвећкама отпевала ратно опело. Обогаћено суперефикасном хемијетином, прабабино собно цвеће је увенуло за дан. „Мима, ови Амери ће нас дефинитивно докусурити. Ко зна шта нам сипају у ваздух кад је цвеће овако клонуло?“ Сања је озбиљно распредала са Мимом док је пресвлачила упишаног Лазара који је са две године сам научио да седи на ноши, а са три је читао. Те деведесет и девете је имао шест. Ноћно пишање у гаће се вратило. „Јао, Сања, страшно. А Есмералду никако да емитују, сад ни сама не знам да ли се удала. Просто ме је снашао малер за малером. Још и вас морам овде да гледам. Ања само плаче. Она ти је рођена болесна, да знаш. А тај мали само запишава кућу.“ „Не брините, Мима, и то ће проћи. Кад прође.“ Рекла је гласом пуним тродона. Док је пилот летео кроз божије куће и небеске капије, Марија је ходала по улеглој и утабаној земљи, због људи увек дивљој и неприступачној. Никада није дозволила да буде изгубљена, без обзира на непредвидљиве лавиринте судбине. И сада је била на својој стази. Чула је само како потмуло тутње њени непрекинути кораци и неуморно дозивала ватрогасце као Индијанци кишу. Као у доброј драми, коју нико од нас не би желео да погледа, зелене униформе су јој прекидале молитве. Свако од тих насил107

66-67 но маскираних људи је био већ у свом дубоком, ходајућем сну. Њена одлука је била да ћути. Док је читава вечност пролазила мимо ње, села је у један ћошак баш као кажњено дете. Одједном, све је стало. Тргла се и почела наглас да дозива ватргасце. Сви су изјурили на ходнике. Није било панике, иако је наступио тотални мрак. А мала деца плаше се мрака. Мајка је то знала, а остало је наслутила непогрешиво као смрт. Агрегат се није укључио наредних двадесет минута. Таман толико да сићушни дечаков мозак не добије неопходну дозу кисеоника. Доктор Стефановић је излетео из операционе сале и загрлио скамењену мајку. „Нисам крив. Верујте ми. Јебао их рат, сирене и бомбардовање. Јебао ме овај јебени посао у овој јебеној земљи где се више ни агрегати не укључују.“ Низ подбуло лице сливале су му се сузе. Био је искрено потресен, без обзира на своје свакојако докторско искуство о којем ни колегама није желео да говори, да не би кварио себи пијанку и провод у сатима дежурства. Марија га је присебно питала да ли је Никола преживео. „Госпођо, жив је, али ће...“ „Докторе, да није то, било би нешто друго.“ И тако, стицајем неопростивих околности, Никола је постао аутистичан. Доктор је смогао снаге да јој дозволи да уђе у собу где се дечак полако будио из анестезије. Чула је његов ошамућен гласић. „Мама, спасли су нас ватрогасци.“ Ех, тај рат је стварно био толико зајебан, а ја сам и тада знала да смислим понеку зајебанцију. Желела сам да штампам мајице са натписом „Nato Girl“ и да све Праве Београђанке то носе као униформе, пошто се из града коначно дођошка багра вратила кућама, само ми нисмо имали где да се вратимо. Наравно да је Мића рекао да сам мали ђаво са великим ђаволским идејама и да се боји да ће да ме ухапсе, али се и тад поносио мојим смис108

лом за трговину на велико и мало. Не говорим ја залуд да сам мешавина Путина, Хитлера и Тате Саве Дамјанова, где год ме живот затекне. Све је наједаред у „Лудој кући“ занемело. У таквим ситуацијама никада ништа нисам питала. Само сам слушала као прави Мићин војник. Био је сличан оном Акиму Акимичу, код Достојевског, који је био робијаш са многим бруталним, опасним цртама, али је био, неописиво поштен човек који није трпео никакву неправду око себе. Таква је црта битнија од целог карактера једног човека. Дотакао ми је нежно носић и причао како зна да ја сада ништа не схватам, али кад дође право време, бићу једина која ће знати целу истину. И њихову, и нашу, а сама ћу открити ону праву, и имаћу коме да је испричам. „Молим те, чувај наше слике. И све ове ’записе’, нека нико не зна да постоје.“ А ја сам одувек знала да истина није само једна, а и јебало ми се баш за њихове увек исте истине. Еј, животе... Него, како си ти мени, овако, чисто на емотивном плану? Знаш, ја сам се увек питала зашто је све тако црно са једном белом туфном у центру, а понекад и обрнуто? И шта је у овој причи оно због чега „свако зло има своје добро“? Вероватно то што је Никола ипак остао не само жив него и врло живахан; већ годинама успешно похађа специјалну школу, бави се хортикултуром, прави разне ствари од цвећа. И још му ни то није довољно него од четврте године са својом мајком препливава раздаљину од главне обале Аде Циганлије до Макишке стране. А као што знамо, данас здрава деца једва да желе да потрче. А и што би кад их њихови идиотски родитељи превозе колима одавде донде, да им се наследници, не дај Боже, случајно не ушину. Ма, лепо сам ја приметила по мојим удварачима и квазијебачима да је у моди бити килав и туњав. А за ту епидемију није криво бембање. 109

66-67 Марија данас шета унучиће од другог сина а Никола их подучава све о ватрогасцима јер само они знају колика је снага људског живота. Никола живи имитацију живота која има више смисла него стварни животи многих које сам познавала и који се издају за здраве грађане. Једном сам Марију, желећи да одјебемо што даље од примисли на аутистичне судбине, радознало питала како је то бити жена пилота. Рекла је да је боље удати се за оног што запрашује комарце, бар може да ти маше одозго. Смејале смо се у глас.... У међувремену, никад докони Мића је у костиму Последњег Мохиканца наставио да гања каубоје, можда верујући да је то једини прави начин да одрасте у исправног човека, по мери његовог оца с тромеђе Црне Горе, Херцеговине и Србије. Хм, кад мало дубље размислим, чак и у оним најзаљубљенијим тренуцима одувек је био исувише строг према себи, ни тад га тај порив није напуштао. Мудра женска уме из таквог карактера да извуче довољно ретких сокова да утоли и ону најперверзнију жедј. Неко ме подсети да нисам завршила са свођењем рачуна између добра и зла. Дакле, где сам оно стала... Да, велике љубави и велики јебачи, како су они прошли? Видите како не могу да се обуздам да не говорим у множини, чим се спомене тема „јебавање с љубављу“, иако сам овде говорила о само једном од тих правих, иначе ретких баш зато што јесу прави. Па, ваљда спада у то „добро“ и чињеница да Миладин Веруовић, заувек мој Мића, после Ђинђићеве смрти живи од државне апанаже, иако је у ширим круговима проглашен лудим због тога што се није прилагодио операцији пљачкања дијаманата под окриљем наше амбасаде у Лисабону, где је био прогнан, да нешто кобајаги ради за странку, јер честити момци нису нигде добродошли... Да, и ту су морали да интервенишу хероји - ватрогасци, избављајући закључаног академика, иако поздано знамо да Он није ни мала маца, а ни Пипи Дуга Чарапа... И сестра Сања је претекла изнад црте, и даље је жива, после скидања са тродона и брзе детоксикације на приватној клиници „Лориен“. Стигла је да замени ону незнану девојку на трафи110

ци, и сада сваког четвртка поздравља Филипа и Мориса, који увек стижу на време, лепо дотерани и упаковани. Деца јој, упркос свему, неустрашиво бауљају Београдом, борећи се, свако са својим мислима, за боље сутра, уживају у својој изузетности. Наравно да су се нека чистилишта спонтано десила, али они су већ научили како да ходају по каљузи не додирујући блато. И ено ње на Јужном булевару у пространом стану, без лијандера и хибискуса, живи са прабаком и води рачуна о њој како не би она водила рачуна о њима. Ања је успешан манекен у свету и околини, и гле чуда, снимала је спот у коме јој у пожару страда младић, а спашавају га ватрогасци. Жива истина!!! Јел то тај Јин Јанг? Ако и јесте, није ми нешто нарочито интересантан и не бих да ми се понови. Превише компликација и гњаважа, превише патетике и сентименталних срања за мој краљевски укус. Нисам ни сурова ни цинична, само сам искрена у жељи да стално будем испуњена онако како ја то желим. А за то се увек сама побринем, и не треба ми никаква публика, чисто да неко не упадне у заблуду да је бити са мном филмски догађај. Можда и јесте, али једино ја бирам глумце за моје филмове, тако да се можете задовољити гледањем, пошто ме никако не можете прочитати. Зато и пишем о неким другим људима. Мислите ако сте преживели бембање да сте спремни за јуриш? Ех, далеко сте ви од линије фронта, и боље за све што је тако. Не марећи ни за какав Јин и Јанг, џа или бу, јер је све већ засађено тамо где и треба да никне, живот свакидашњи рутински наставља да меље даље, све даље и даље... А Килица? И даље је у седлу, наравно, као што сви и очекују од једне свуда пожељне јунакиње која воли да прича чак и о сопственим, уврнутим и шашавим страховима. Јашта. Ипак, и после свих тих бембања одозго и одоздо, због нечег као да нисам начисто са собом. Не мозгам о томе превише, није то мој стил. Само се понекад запитам: Јеби га, како то да досад нисам ћапила и испробала неког ватрогасца?

111

66-67 Право је чудо како жена, домаћица са великом маштом може да поседује свет у ображењу. И док сам бутала ове шушпе, и размишљала како да измислим цео сплет догађаја за моје омнибус ремек-делце, запалила ми се шерпа са динстаним луком, месом и пиринчем, „висим“ на трћем спрату и чујем сирене, а не могу да отрчим до купатила ни кармин да турим!

112

Зоран Жмирић ТИТРАЈ ПЛАВЕ БОЈЕ Вјерујем да живимо у свакој особи коју смо икада срели. Једну у којој се надам да сам живио, срео сам на пријелазу из основне у средњу школу на плажи Пехарево у Ловрану. Спустила је ручник, а ја омамљен сунцем испрва нисам ни видио тко се то одлучио смјестити покрај мене. Опружен потрбушке и лица закриљеног руком, прошкиљио сам из свог сјеновитог склоништа и угледао тамноплаве очи које су у мени откочиле неки до тад непознат осјећај. Погледала ме као да жели провјерити смета ли, но ја нисам знао што бих, па сам се одлучио правити да спавам. Кад би одлазила у море, придигао бих се и гледао је како плива. Споро, грациозно, клизила је по површини плаветнила обавијена њиме попут какве драгоцјености у плавом украсном папиру коју ће неки сретник добити на дар. С лицем у води, замах десном, па замах лијевом коју прати погледом. Хвата зрак, па опет с носом под површину. Потом брзи трзај раменима и куковима да би посве нестала испод површине, као да пропада кроз хладни, модри желе. Обзор је начичкан претилим људима, размаженом дјецом која урлају, пластичним напуханцима, луфтмадрацима, неким чудним главама с ронилачким маскама, бијелим бродицама, трокутастим јарболима, плутачама на којима стражаре галебови… а ја панично устајем с ручника и тражим је у свом том метежу. Размишљам да се залетим за њом у море или да узбуним људе на плажи, да викнем како се дјевојка утапа. Но грло ми је сухо и уско, а тијело тешко. Осјећам као да ја нисам ја, постао сам камена скулптура, лутка која је до малочас била људско биће, а у коју је нетко излио цемент и оставио на сунцу нека отежа толико да је више никад нитко не може помакнути. Но онда одахнем. Изронила је високо искачући до испод појаса да би се као јегуља опет извила и бацила у море. Опет плива, а ја опет нормално дишем. Крв у мени расте, осјећам срце у сљепоочницама, грлу и трбуху. Желим нешто с њом, но не знам што. Замишљам како ронимо. Гледамо се под морем, лако и без напора, а њезине очи чине се попут два плава гумба пришивена 113

66-67 на плавој хаљини. Лебдимо у модрој тишини додирујући се јагодицама прстију док високо над нама брује барке. Вратила се на ручник, а ја сам се опет увукао у свој хињени сан. Свака кап коју је отресла са себе и којом ме пошкропила, погодила ме као благослов. Била је то сјајна прилика да се „пробудим“, погледам је и дам јој шансу да се насмије и каже „Опрости“, на што бих ја узвратио осмијех и рекао да је све у реду… но нисам учинио ништа. Људи су из минуте у минуту окупирали плажу. Ми који смо дошли раније, помицали смо се шутке дајући простора новим купачима, њиховим ручницима, торбама с ужинама, соковима, кремама за сунчање, маскама и гуменим перајама. Гледао сам је испод руке којом сам очи заклонио од сунца, сад је већ лежала тик уз мене. Довољан би био тек покрет прстом да је дотакнем. Помакнуо сам кажипрст према њој. Правит ћу се да је случајно, као што је цијели данашњи дан и све у њему случајно; као што сам случајно баш данас дошао на Пехарево мада се увијек купам ближе Старом граду; испод хотела Бристол или подно Виле Белведере, као што је случајно ту дошла и она и смјестила ручник баш до мога, као што случајно лежимо тијела готово приљубљених једно уз друго иако једно о другоме не знамо ништа. На пола пута до додира прст се укочио, издао ме кукавно и без срама, ако се уопће био и покренуо. Након неког времена скупила је ручник и ствари, обукла се и отишла. Стотину ножева ме сјекло изнутра и кидало ми желудац. Осјетио сам како ми се цијело морско дно, камен по камен смјешта у утробу. Брже боље покупио сам своје ствари те пожурио за њом. Упутила се цестом уз море према центру. Ходао сам иза ње остављајући међу нама довољно размака. Ако се окрене и угледа ме, да не помисли како је пратим. Колона аутомобила вукла се цестом попут тешке лимене змије шарених краљешака. Сунце пржи, испушни плинови из колоне гуше ме, а она у свом том метежу корача елегантно, неометено, сигурно. Пратио сам је и замишљао да је сустижем, да јој се јављам, лажем јој како случајно идем према центру. Маштао сам како корачам покрај ње, причам јој, а она се смије и упија сваку моју ријеч. Скренула је покрај Хотела Парк, ушла у Стари град, застала преко пута цркве светог Јурја и купила сладолед. Одлична прилика да јој 114

приђем, наручим себи један од ванилије и успут се понудим да платим и њезин. Но нисам учинио ништа. Отишла је даље. Вратила се на главну цесту и зауставила на аутобусној станици. Недуго затим дрмусали смо се у градском пријевозу који је купаче возио према Ријеци. Држала се за рукохват на задњем дијелу претрпаног аутобуса, а ја сам свој длан тактички смјестио изнад њезиног. Требало ми је неколико минута да се изборим за празно мјесто на шипки изнад њезине шаке, но кад сам коначно успио, осјетио сам како ми нека нова снага струји тијелом. Прва побједа данас и простор отворен за даље. Сад је коначно могу без устручавања дотакнути. Нисам ни довршио мисао, а погледи су нам се срели. Случајно, без планирања, без калкулирања. Само се догодило. Плаво је испунило простор, учинило ми се да је свијет пожмарио, посивио, све је постало једнолично, усковитлало се и смотало у огромни вртлог који се спушта у моју утробу и ту узбуркава жељу какву до тад нисам искусио. Потом се пење и не зауставља се све док не стигне до тјемена гдје ми мути вид и разум. Затим излази из мене и гута све пред собом, само се њезине плаве очи јасно истичу у каши зноја, врућине и шарене одјеће стијешњених људи. Кимнули смо си капцима и одмах једно од другог одвратили поглед. Цијело љето сам одлазио на ловранску градску плажу. Корачао бих споро између ручника, тражио је међу купачима, у мору, на штанду са соковима и сладоледима. Стајао сам на аутобусној станици и испраћао цијели поподневни возни ред, надао се да ће се појавити барем на тренутак, иако нисам био сигуран што бих с тим тренутком уопће учинио. Сјећам се да је изашла изнад стадиона на Кантриди због чега сам предвечерја проводио лутајући тим квартом. Обилазио сам паркове и пјешчанике глумећи да сам нешто изгубио, кључеве или новчаник, а све како не бих изгледао чудно малобројном свијету којем сунце није сметало за дружење око зграда. До конца љета слика о њој је изблиједјела, нисам се више могао сјетити како је изгледала, остала ми је тек мисао на сусрет с њом и титрај плаве боје. Како бих је и даље задржао у себи, замишљао сам да је чујем. Нисам знао каква јој је боја гласа, но јасно сам чуо како се смије и пјева. У мојим будним сновима имала је потпуно повјерење у мене. Облачила је хаљине и наносила шминку које сам бирао за њу. Пажљиво сам је украшавао с пуно детаља, као најдрагоцјенији поклон којег ћу 115

66-67 себи даровати. Држала ме за руку док смо шетали, а додир јој је био мек, топао и прозрачан. Ходала је покрај мене, а ја сам на хоризонту видио њезине плаве очи. Што би човјек уопће могао рећи о очима које нису плаве? Заправо их немаш с чиме успоредити. Но плаве очи можеш спомињати данима, а да о њима не кажеш ништа осим; плаве очи... и рекао си све. На човјеку све можеш заборавити, али очи никада. *** Четири године касније, једне вечери војна полиција нас је замолила да обиђемо кућу неких, како смо их звали, лојалних Срба, који нису хтјели напустити подручје. Била је то старчад којој је преко главе било и оног претходног рата, па су одлучили остати ту гдје су цијелог живота и живјели, а ионако су гледали своја посла, што су сматрали довољним разлогом да их се остави на миру. Наша војска се знала напити па им пуцати у прозоре, због чега су их дечки из војне полиције сваку вечер обилазили, носили им конзерве, свијеће, петролеј и деке. Посјели би с њима и поразговарали, убили пола сата уз ракију и каву, чисто да се људи осјете сигурно. Те вечери су сви из полиције били на терену, па су позвали нашу јединицу и замолили нас да обиђемо старце и видимо је ли све у реду. Неколико минута прије него смо ушли у улицу, зачули смо дуги рафал. Пружили смо корак и дотрчали до дворишта. Била је то ниска и трошна кућа, грађена између два свјетска рата, на којој су се истицала прозорска окна офарбана масном, уљаном, плавом бојом. Кроз пропуцани прозор видјели смо титраву свјетлост телевизора како плеше по зиду. Кад смо ушли и упалили свјетло, стараца није било. Чини се да им је дозлогрдило да им сваку вечер под прозором пјевају увредљиве пјесме и пуцају по кући, па су отишли код сусједа или бог зна већ гдје. Насупрот прозора, на трошном каучу флоралног дезена, опазили смо младу дјевојку како сједи. Клонула је постранце као да је прилегла не би ли ухватила мало сна. Да није било крви, помислио бих да се задубила у програм на ТВ-у. Претпоставили смо да би могла бити у роду с власницима куће. Можда их је дошла обићи, али како их није затекла код куће, ушла је, наложила пећ и сјела да 116

их причека док се не врате. Није могла имати више од двадесет година. Замисли да узмеш плави топаз, аквамарин и сафир, па их дршком ножа смрвиш, па тај свјетлуцави прах отпухнеш у сунце. Такав призор је ништа према слици плавих очију. А све плаве очи су тако безличне и празне, у успоредби с онима чије сам погледе једног љета крао на ловранској плажи и које су неодољиво подсјећале на ове што су непомично и стаклено зуриле у ништа. У плавим очима чак и смрт љепше стоји него у било којим другима. Кренуо сам је додирнути, вјерујем да је још била топла, но нешто ми је задржало руку, нека сила која се вратила из не тако давне прошлости. Да сам стигао коју минуту раније, можда бих је још затекао живу. Не знам што бих јој рекао. Можда да ме један такав поглед прогања годинама. Послије смо чули да је била унука оних стараца. Живјела је у сусједном градићу и повремено их обилазила. И данас желим вјеровати да је то била моја плавоока с ловранске плаже. Тако ми је лакше јер сам тиме завршио једну одавно започету причу која је била осуђена на вјечну неизвјесност. Овако сам мисао о њој испратио у спокој. Мисао јасну и бистру попут танког трачка свјетла с којим се трептај по посљедњи пут опрашта од свијета. Изашао сам из куће и сјео на праг. Склопио сам очи и отишао на ловранску плажу како бих је гледао из прикрајка. Сунце се љеска на површини мора, као да нетко с дна пали и гаси тисуће сјајних лампица. Пратим валове, па како се они примире тако и ја више не мислим о ничему. Осим о њој. Гутам пљувачку. Чујем гутљај како пада, бучно као кад нетко ноћу у сусједном стану пушта воду. Море се прелијева. Спорим трептајем одрежем коцку плавога и ставим је на длан. Дрхти као пудинг. Кад бих имао жлицу, у једном бих залогају прогутао цијели Кварнер. Она излази из модре коцке, прсте провлачи кроз косу, капи прште док јој се кожа пресијава на српањском сунцу. Милијун капљица блијешти снагом милијун сунаца, а она се стапа са заљевом који засљепљује у модрим титрајима. Спушта се на ручник, пружа ми крему за сунчање и каже: „Хоћеш ли, молим те… да ми рамена не изгоре.“

117

66-67 Магдалена Блажевић ЛУТКА Дања има лице моје старе лутке Нинке. Велике црне очи, малени нос и напућене усне. Исту тамну, коврчаву косу. Само мирише другачије. Будна сам прије сванућа. У соби су сјене изобличиле ствари. Према мени пружају издужене руке. Осјетим им хладну кожу и оштре нокте. Кроз прозор чујем мачју дреку. Паре се крај потока. У мом је уху дрека дјечји плач. Испод мене хладно и мокро. Сестра спава. Откријем је и скинем јој гаће. Њезине су сухе. Обучем јој своје и повучем је на мјесто гдје сам ја спавала. Бришем се пешкиром у купатилу. Ту је прозор увијек отворен и мачке су још гласније. Навучем сестрине гаће. Мајка неће примијетити. Врата кухиње су отворена. У кући је све више свјетла. На столу су дарови. Велики флипер, слаткиши и лутка црних очију. Нинка. Синоћ сам заспала чекајући оца да се врати с пута. Воли попити. Мајка сваки час устаје и вири иза завјесе у мрклу ноћ. Живи у кући испод шуме, у хладној сјени и мирише на подрум и унутрашњост старог бунара. Од воде што се на њу слијева, некад бијела кућа преобразила се у гљиву. Жуту слузњачу. Уз њу расту руже пузавице. Допрле су све до крова, до таванског прозора. Врата приземља увијек су отворена јер је дрво набубрило од влаге и запело на бетонском поду. Приземље је некад служило као остава, а сада је сметлиште. Из отворених ормара висе дроњци, црни од плијесни и прашине. Из влажног кауча израсла пшеница. Мишеви су је разнијели из пластичне буради. Паучина је опколила све ствари. Прозори су стално растворени, али смрад одатле не може отићи. Нинка има плишану бордо хаљину. Мајка јој је на хаљини ружичастим концем извезла име и звјездицу. У плаву пластичну 118

корпицу слажем кексе. Још су топли и миришу на мед. Нинка и ја сједимо уз стог сијена испред бабине штале. Сијено је мокро и црно. Мирише на покислу вуну. У сијену су дидове флаше. Кад се дид навечер не врати кући из села, баба се закључа. Не вири иза завјесе. Љето је и Дања носи хаљину. Плава је и сеже до кољена. Све јој хаљине мајка шива. Кожа јој је тамна, груди големе, једва је закопчала дугмад. Баба јој каже да је иста своја мајка. Права Мркуља и да ће јој ускоро сисе пасти све до пупка. Дања ме никад не позива у кућу. Чак и кад куцам врата, отвори тек толико да кроз отвор може протурити главу. Данас ме је позвала први пут јер ми мора нешто показати. Изувамо се пред вратима прљавих стакала. Слабашна су, не вриједи их закључавати. У кући је мирис исти као у приземљу, али много блажи. Под шкрипи испод наших босих ногу. За њих се лијепи стара прашина. У кухињи је гомила прљавог посуђа. Мало фали да се сруши. Мухе су брзе и гласно зује. У соби су развучена платна, по поду остаци тканине и конаца. Каже да игле с пода скупљају магнетом. Дања отвори шпајз. Мрачно је јер је прозор застрт густим застором. У шпајзу су дрвене степенице што воде на таван. Тамо Дања проводи дане. Таван зове својим одајама. Сав је у дрвету. На поду је мадрац прекривен деком. Покрај јастука су разбацане књиге. Благо Сијера Мадре. Џејн Ејр. С ниских греда висе папирнате птице црно обојених очију. У кавезу у ћошку бијели зец. Угојен је и не знам како излази из кавеза. Испод прозора је снајпер. Дања каже да је очев и да га још нису вратили. У кутијама уза зид су бомбе. Када мајка и отац нису у кући, ушуњам се у њихову собу. Испод мадраца су порнографски часописи, на ормару двије пушке и муниција. На врата долазе страни војници и прикупљају оружје, али им нитко ништа не предаје. Дања циља кроз снајпер према Јованиној кући. Кућу су напустили почетком рата, али нам је послала писмо и јавила да су сви живи и здрави. У кући отада живе странци. Долазе и одлазе. Сад се у њу доселио Игор. Сам је, сигурно је пунољетан јер не иде у школу. Нитко не зна откуд је стигао ни тко су му родитељи. Погледај сама, каже, оваквог још ниси видјела.

119

66-67 Нинкина коса мирише на сок од малине и на Базуке. Мајка их с посла доноси у торби. Најприје каже да је донијела шарену лаж, а касније кад распреми кесе у кухињи извади жваке.Мајку чекам на дворишту. У црвеним сам штрамплама и мајици. Баба ме чува, иако то не воли. Пусти ме напоље да радим шта хоћу. Дид је тријезан и цијепа дрва у дворишту. Са ситним комадићима дрвета на земљу пада његов зној. Диду се никад не приближавам. Кад протрчим путем поред њега, каже ми Дуња – Дуњушка. Сакријем се с Нинком испод наше куће. На бетонским елементима цртам кредама. Лијепу малу кућу, сунце и дрвеће. Мајка ме води кући за руку. Сикће јер ме баба не пресвлачи. Посипа ме прахом по ногама. Сва су се дјеца у селу ошугала. Увечер стојим на балкону голих ногу. Бијеле су од масти и праха. Красте се тако најбоље суше. У дворишту је галама. Баба је боса на цести. Дид трчи за њом са сјекиром у руци. Отац га стигне. „Све је цуре у селу научио како се љубити. Оне старије су се већ јебале с њим.” Дања стиска усне. Мислим о томе како је необично лијепа. Спопада ме љубомора. Сиђемо с тавана. Дања каже да јој се отац ускоро враћа. Он никада не пије. Устаје у цик зоре и тушира се хладном водом поред отвореног прозора. Ништа није здравије од тога. Потом изађе и дуго грли стабла у шуми. Дања затвара за мном врата. Трчим кући. Мислим на Игора, на то како јебе цуре из села. И од тога ме спопадне љубомора. Испод покривача сам. Врело је од мог даха. У руци ми пијуче пиле. Не осјећам никакву тежину, само хладне канџице. У бурету је вода. Потапам га све до главе. Да буде чисто. Додам мало сапуна. Нинка сједи на степеницама испред куће и гледа нас. Пиле се смањило. Сушим га феном. Жуто паперје у зраку. Оставим га у кутији од ципела и узмем Нинку. Сједим под бабином јабуком и претварам се да је дрвена клупа аутобус. Нинка и ја путујемо далеко. Пиле је заспало у кутији од ципела.

120

На село је пао сумрак. Прозори у даљини су свјетлеће бубе. Хватала сам их у тегле. Тврде су и лупкају о стаклену стијенку. Извадим је и притиснем на кожу. Повучем. Оставља неонски траг. Куцам на Дањина врата. Нитко не отвара. Мрак у таванском прозору. Трчим низ цесту. Срце ми снажно бије. Осјетим га у глави. Јованина кућа је уз пругу. На осами. Испод је велики орах. Одавно је прерастао кућу. Испод крошње је Игор. Руке су му под Дањином хаљином. Раздерана је на грудима. Дања дречи као мачка крај потока. Нигдје не могу наћи Нинку. Оставила сам је код бабине штале. Крај стога сијена. Плачем. Трчим уоколо. У башти је тијело без главе. Нетко јој је скинуо хаљину. Низ пут се спуштају дјечаци на бициклима. Гласни су и брзи. На једној од ручки бицикла натакнута је глава лијепе Нинке. / Из књиге прича СВЕТКОВИНА, Фрактура, Запрешић, 2020./

121

66-67 Семездин Мехмединовић СЕДМИ ОКТОБАР Трајала је предуго опсада Сарајева. И било је страшније него што су то преживјели спремни признати себи. Али је прошло. Сјећам се свог уморног тијела и потребе да се склоним негдје гдје ништа нећу радити, на неко мјесто гдје су звукови меки и пригушени, гдје ћу спавати и будити се, спавати и будити се. Због тога сам одлучио отићи онда кад је све већ било готово. Из Сарајева сам изишао 7. октобра 1995. године. Датум је само мени важан. Наиме, у личним документима стоји да сам рођен управо на тај дан, тридесет пет година раније. Али истина је да сам се родио три дана прије уписаног датума. Дан у којем је отац свратио у Матични уред грешком је заведен као датум мог рођења. И та грешка, на неки начин, фикционализира цијели мој живот. Изишао сам на свој „рођендан”. Ратни дописник Washington Posta објавио је текст у којем је описао мој излазак. Према његовом извјештају, након три ноћи пијанчења и опраштања с пријатељима у граду, ја сам с путном торбом отишао на аеродром. Посвађао сам се с војником УН-а јер нисам имао обавезни шљем и панцирну кошуљу без којих ме он у авион није хтио пустити. И након дивљања и убјеђивања ипак сам га успио наговорити да уђем у иљушин, руски транспортер који ме је однио из града. Тако је он написао. Али у стварности све је било друкчије, ја нисам био тај урбан каубој који има снаге да се бори и да својим тијелом крчи простор испред себе. Био сам уморан, уплашен и трауматизиран човјек. Од фикционалног описа мене у америчким дневним новинама ипак је било неке користи. У годинама што су услиједиле, сваки пут кад бих посустао, а такви тренуци дођу независно од тога гдје и у којим условима живимо, ја бих се сјетио тог описа младог и дивљег човјека спремног да се бори. То би ме усправило и помогло ми да прођем кроз дан.

122

*** У Загребу су ме чекали супруга и син, који су тамо стигли три седмице прије мене. И остали смо три мјесеца. Био сам окружен пријатељима и познаницима. Навикавао сам се на нову административну стварност у којој сам био грађанин друге државе и странац у том граду. Био сам избјеглица. Мени је загребачко искуство открило да је емигрант онај који чека. Након што смо обавили све тражене радње и прегледе, остало је да чекамо на пресељење у Сједињене Америчке Државе. Чекање понижава. У Сарајеву мој дан је био активан, испуњен све самим битним радњама преживљавања. Написати текст за новине. Однијети инсулин старици која живи у кући на ничијој земљи и одбија да се пресели на неко сигурније мјесто… А онда је све то ишчезло. Вријеме чекања памтим по музичкој теми Супер Марија, видео игрице којом је мој дјечак умиривао свој стрес. Из Загреба смо у Америку отпутовали 31. јануара 1996. године. Летјели смо најприје до Рима, онда прешли у авион за Њујорк, одатле смо летјели за Сент Луис, па на крају у једној мањој летјелици до Финикса у Аризони. На том дугом путу, једини кофер који сам носио са собом изгубљен је. Нисам имао сталну адресу, па сам повјеровао да је кофер изгубљен заувијек, и био сам растужен и бијесан због тога. Али два дана касније, мој пртљаг ме је ипак пронашао. Стигао сам у уређени свијет, за разлику од оног хаотичног који сам оставио иза себе. У коферу је било нешто одјеће, зимске, од које нисам имао користи у пустињи; неколико битних предмета за које ме је везивао јак сентимент, и десетак књига. Ништа посебно, осим што је то био сав мој свијет. *** Финикс је велики град у пустињи, у њему нема шетача на улицама и до свега се стиже аутом. Чим сам се смјестио, почео сам чезнути за европским градом у којем се лаганом шетњом долази до посла или ресторана. Ни мјесец није прошао и ја сам отпутовао у Д.Ц. Архитекти су тај град правили по моделу Па123

66-67 риза. Све је ту, чинило ми се, саграђено да удовољи људској мјери. До свега се стиже у ходу. Био је то довољан разлог да се одселимо у Вашингтон. Вријеме се након тога вртоглаво убрзало. У протеклих двадесет и четири године промијенио сам тринаест адреса. Једном сам одлучио да се из Вијене, тако се зове једно мало мјесто у Вирџинији, преселим у Александрију. Оба града су имена добила због носталгије, из чежње неких давних путника за својим свјетовима из којих су дошли. Из Беча сам практично отишао у Александрију, било је то непосредно након 11. септембра, а преселио сам се тамо с намјером да напишем пјесму. То је била одлука. Писао сам и објављивао у Америци, премда нисам сигуран коме су се моји текстови обраћали. Идеја читаоца ми је поступно ишчезавала. Помишљао сам да испред себе имам једноставан избор, почети писати на језику средине у којој живим или напросто престати. Тада су још увијек били живи наративи Хладнога рата. У амерички егзил су долазили писци из источне Европе. Јосиф Бродски је управо у вријеме мог доласка тамо умро у Бруклину. Совјетски пјесник. Проблем с моделом писца-дисидента је у томе што је занимање за њега било прије свега политичко. Примарна прича с којом је поистовјећен био је његов неспоразум или сукоб с политичком моћи у држави из које долази. Његово стварно дјело, независно од тога колико је важно и велико, у другом је плану. Хладноратовски модел писца-дисидента више не постоји, али су приоритети остали исти: амерички издавачи бирајући, рецимо, између приче коју може испричати багдадски писац и приче америчког војника у Багдаду, на крају ће изабрати свог војника. *** Егзил је бијег од језика. Истина је да нас стање измјештености и живот између свјетова трајно обиљежавају. За оне који су ме у Америци читали ја сам био писац из рата. За оне у Сарајеву био сам писац у егзилу. Настојао сам изневјерити оба оп124

иса, обје дијагнозе, колико је то било у мојој моћи, али углавном безуспјешно. Ми смо увијек на крају онакви каквим нас други виде. Оно што сам одлазећи тражио у Америци, тамо нисам нашао. Али сам стигао у пространство из којег сам барем јасније видио властити свијет. А питање погледа је важно. Можда због тога што сам непуне четири године провео у Сарајеву под опсадом, гдје је кретање било лимитирано, а поглед изнад главе, према отвореном небу, одбојан јер је био повезан с опасношћу. Простор је био у толикој мјери смањен да је природно нарасла чежња за отвореним погледом и великим пространством. Оно што сам ја тражио или очекивао од Америке одлазећи тамо, кажем, нисам нашао. Али сам нашао тај отворени простор неуспоредиве љепоте. Често сам возио с источне на западну обалу преко континента, и то је заиста у моме случају био доживљај чисте слободе. Као да сам сав онај простор за који сам у Сарајеву деведесетих био ускраћен надокнађивао у пространству америчког континента. Живио сам у прихватљивом стању самоће. И морам признати да има велике заводљивости у томе: станујеш у згради или у кварту града у којем нико не говори твој језик. А ти ноћ проведеш састављајући ријеч уз ријеч у своме тексту, мучећи се с демонима неког свијета који се тако неизбјежно разликује од оног у којем си управо затечен. Та изолација мени је прије више од двадесет година била узнемиравајућа, али сам је с временом прихватио, чак ми се чини да је подстицајно писати у таквој осамљености, без сталног огледала у којем видиш свога читаоца. За писање је добро заборавити читаоца јер свијест о њему корумпира текст и штети му. И рекао бих још да постоји умирујућа љепота у осјећају анонимности због могућности бијега од свих својих свјетова. Највише времена провео сам тамо у стању унутрашњег егзила. И можда сам због тога наклоњен оним писцима који показују велики дар култивирања своје самоће. Између књига којима се највише враћам, мени у најдрагоцјеније спадају, рецимо, 125

66-67 оне које је писала талијанска списатељица Наталија Гинзбург. Посебно често се вратим њеним есејима из средине прошлога стољећа, између осталих, и чудесном тексту „Зима у Абруцо”; у њему она описује село у унутрашњости Италије у које је цијела њена породица прогнана, тамо су живјели једне зиме у егзилу, у некој врсти затвора. Неколико мјесеци касније, њенога мужа, Леонеа Гинзбурга, фашисти су убили у стварном затвору у Риму. И вријеме проведено у том селу у које их је прогнала тадашња талијанска власт, док је њезин свијет још био цијели, каже Наталија Гинзбург у задњој реченици есеја, било је, заправо, најсретније вријеме у њеноме животу. А егземпларни писац егзила у времену Хладног рата за мене није Бродски нити Чеслав Милош, већ мађарски аутор Шандор Мáраи. Његова је самоћа била космичка, мислим неуспоредиво највећа. Он је до смрти живио у Сан Дијегу, на сунцу јужне Калифорније, једва да је ико тамо за њега знао. Његове ће књиге срамежљиво почети објављивати након смрти. А рецимо, мало је тако добрих и убједљивих страница о Америци седамдесетих и осамдесетих година написано као што су то странице његовога дневника, који у Сједињеним Америчким Државама до данас није објављен. Завршне забиљешке у којима он описује куповину пиштоља, вјежбе пуцања, и гдје минуциозно анализира америчку културу оружја, статистике убистава и самоубистава, прије него што се и сам убије (јер је због тога пиштољ купио) спадају у најаутентичније странице књижевности двадесетог стољећа. И за све то вријеме он је остао вјеран своме језику. *** С друге стране, мислим да је за писца од непроцјењивог значаја искуство живота у другом језику. Имам страх од измишљања, пишем поезију, мемоарску прозу или аутофикцију. Другим ријечима, описујем оно што ми се догађа. Притом, ја записујем дневнички, у вријеме или непосредно након неког догађаја, важног да буде описан. Значи, оно што ми се догађало у енглескоме језику ја сам у процесу писања заправо преводио 126

у свој језик, што је занимљив процес. Он захтијева одређени напор који може бити трансформирајући, јер тражи именовање стања која често немају језички еквивалент у нашем језику. Због тога мислим да треба путовати, треба живјети у стварности другог језика. Треба из другог језика погледати свој свијет јер нам тај поглед доноси нови увид у властити живот. То је оно што Чеслав Милош зове „нове очи”, које писцу помажу да види разлику између два своја свијета. Писац може одлучити да пише на другом језику, а може остати у своме материњем, али с новим знањем („новим очима”) може писати тако да буде разумљив и читаоцима у својој новој земљи и у свим другим језицима. Мој језик има своје драме веће од политичких и идеолошких подјела око његова имена. Рецимо, у протеклих двадесет и пет година имао сам избор да почнем писати на енглескоме, али сам свеједно остао у своме језику. И тако сам био директно овисан о пријеводима својих књига. Сјећам се, било је то 2004. године, био сам у Берлину на читању. Питали су ме на којем језику ћу читати и ја сам без двоумљења рекао да ћу читати енглески пријевод својих пјесама. Зато што сам тако навикао, годинама учествујући на сличним скуповима. Било ми је лакше и природније да читам туђе пријеводе умјесто свога оригинала. И то је само по себи произвело малу идентитетску драму. Након неког времена потпуно сам одустао од јавних читања. Напокон, постоји језичка драма која је директна посљедица живота у измјештености: језик на којем данас говорим и пишем, након година проведених у свијету, подсјећа на језик којим се у Босни и у Сарајеву писало и говорило деведесетих. То је природно, јер нисам пратио промјене што их је живи језик тамо пролазио у задњих двадесет година. И управо онолико колико се та два језика разликују, толика је и разлика између Сарајева које ја памтим и овога данашњега. *** Има још једна прича везана за горе споменуту посјету Берлину. Тамо сам путовао из Вашингтона, а у Бостону сам мијењао авион и тада се мој пртљаг изгубио. Неколико дана сам чекао 127

66-67 да ми стигне у хотелску собу и док је то трајало, свакога јутра звао сам Луфтханзу да се обавијестим шта се догађа. Прошла су била три или четири дана од мога доласка у град, кад су ме напокон обавијестили да су пронашли кофер. Питао сам, више из радозналости: „Гдје?” Службеница Луфтханзе је рекла: „У Сарајеву”. Е, сад, на основу којег податка о мени је кофер нашао свој пут до тамо, права је загонетка. Али се, ето, умјесто мене вратио кући. У протеклим годинама, понекад сам путовао и у Сарајево на седмицу или двије, да посјетим пријатеље и ближње. У тим одласцима, скоро редовито сам за један политички магазин (Дани) писао текст с истим насловом: „Повратак кући”. Мислио сам да се тако у времену може скупити материјала довољно за једну малу књигу. Прича о повратку равноправна је причи о одласку у егзил. У књижевном смислу мени се идеја повратка намеће као занимљивија и привлачнија за описивање. И пакујући се пред лет за Сарајево, бирајући оно најбитније што ћу спремити у кофер који иде са мном, издвојио сам и књиге које сам носио у оном давном коферу с којим сам стигао у Финикс. Прије лета у Сарајево, све своје књиге сам превезао из Вашингтона у Флегстаф, град у Аризони у којем живи мој син. Ко зна кад ћу опет бити у прилици да их читам, али су ми важне, оне су све што сам у протеклих четврт стољећа скупио, мој једини посјед. Тако сам с једне стране континента на другу возио четири дана. Вријеме је било лијепо. Осим једног јутра на сјеверу Тексаса. Падала је ледена сусњежица и пухао јак, урагански вјетар. Али књиге су тешке. Није то никаква метафора, већ питање физичке законитости. Камион се заносио од удара вјетра, али се није преврнуо захваљујући књигама. Била је то моја опроштајна селидба у Америци. На послу сам дао отказ у јулу 2019. године. Купио сам карту за Сарајево, с једном промјеном авиона у Истанбулу. Ријешио сам отићи тамо гдје сам некада живио. Вратити се у језик. Ја знам да реални повратак кући није могућ јер сам се промијенио и Сарајево се промијенило такођер. То више не може бити повратак у исти град. 128

А вратио сам се у сарајевски стан из којег сам изишао у априлу 1992. године, у првим данима рата. Моја супруга је тада боловала од озбиљног облика алергије, и кад је било очигледно да смо под војном опсадом и да кретање представља ризик по голи живот, одлучили смо преселити се у центар, надомак болнице, и тако смо остатак рата провели као избјеглице у своме граду. Тада је ова зграда била на линији разграничења. И данас је прилично разрушена и трагови рата су, иако је двадесет и пет година прошло од потписивања мира, још увијек видљиви. Једне вечери, с балкона сам гледао ватрогасце у скафандерима, како висе на фасади неколико спратова испод нас и уклањају гнијездо стршљенова. У наш стан однекуд улазе пауци, ситни инсекти и пчеле. Открио сам да је у вањском зиду купатила нека птица савила гнијездо, па кад се туширам, вода што звучно пршће по плочицама узнемири птиће који се онда дозивају. Као да природа настоји вратити себи оно што јој припада. Једне ноћи остао сам будан до јутра јер је у кухињу ушао стршљен, ваљда привучен мирисом крушака у корпи с воћем. Покушао сам на све начине да га истјерам напоље. Није ишло. И потпуно слуђен, прије него што ће сванути, кад је насртљивац напокон слетио на посуду с воћем, убио сам га тврдим хрбатом књиге „Човекова породица” Твртка Куленовића, иначе изврсним романом који је објављен 1991. године у сарајевској Свјетлости. Занимљиво, све књиге на овим полицама објављене су до 1992. године. Та мала библиотека је „time capsule“ давних осамдесетих, мојих двадесетих, годинâ младости. Прозори и зидови соба доживјели су оштећења, неколико драгих слика је страдало од шрапнела који су и сада тамо, забодени у зиду. Чувам их као сјећање на слике које, њима захваљујући, више не постоје. Истражујем по стану и откривам заборављене предмете и документе, који након свих година сада постају неуспоредиво битнији него онда кад су активно служили сврси. Врло необично искуство путовања у властиту прошлост. Не могу рећи да сам се вратио кући. То што је у моме сјећању формирано као идеја куће односи се на све оне станове које сам у току опсаде мијењао у граду, склањајући своје дијете од опасности. Мени је кућа склониште. А овај стан се сада појављује 129

66-67 као заборављени рај. Мој свијет је у њему још увијек био цјеловит. Повратак у ове собе је као повратак у напуштену прошлост, која је једном давно почела да се претвара у заборав. А соба с књигама, овако заустављена у времену, поставља питање на које нема одговора. На што би мој живот личио да није било рата? *** Исто питање новинар New York Timesa је поставио Наталији Гинзбург у једном давном разговору. „Како би изгледао Ваш живот да није било рата?” Она је избјегла директан одговор јер би то било бесмислено нагађање и рекла је: „Наравно да сам писала о рату. Мене је рат обликовао”. Често сам у прошлости посуђивао од ње ту реченицу јер ми је битна, и јер тачно описује моје стање. Мене је рат обликовао. Осјећам га у својим костима, у најмањој метеоролошкој промјени. Сарајево, и овај стан, не помажу моме артритису. Због тога све чешће помишљам да се преселим негдје на југ, да дишем сухи медитерански зрак. Тамо бих, вјерујем, имао све вријеме за писање и читање, као прави писац у егзилу. И већ сам замислио кућу, дрвену столицу на веранди, омањи храст или сребрну маслину у дворишту да ми њене гране праве хлад. Вјероватно ћу имати пса, да умањи моју самоћу. И мислио сам, ако будем имао кера, да се зове Керуак. Сарајево, 12. јануар 2020.

/Из књиге ОВО ВРИЈЕМЕ САДА, Фрактура, Запрешић, Хрватска, 2020./

130

Бранислав Димитријевић НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ Сузана се тог пролећа угојила као свиња и порасле су јој сисе. Чим сам то приметио, отишао сам да кажем и тати, који се уопште није изненадио, него је рекао да је и нормално да се једна свиња угоји као свиња, и да нам је то и циљ – да се угоји што више, па да имамо на зиму шта да једемо. Али кад сам га питао да ли је нормално и то што су јој сисе као лејке за воду, збуњено ме погледао и рекао да ће онда изгледа да има прасиће и одмах отичао до обора да погледа. И кад се вратио, био је баш радостан, јер је Сузану као прасе прескупо платио само да би побољшао расу. И била је то стварно велика бела свиња и без превише сланине, али већ трећа година како је воде код вепра, а она ништа, и ништа од наше расе, па се тата већ спремао да је на јесен закоље и да купи друго бело прасе, али му је некако било жао. То је све можда зато што и мама три године није могла да има децу, па је после почела да рађа, али само женску, а ако би и родила мушко, оно би одмах умрло. Али тата није хтео да узме другу, иако су му то сви говорили, па сам се на крају ипак родио ја, то јест, ипак се исплатило на крају. Ето зато мислим да тата није хтео да прода Сузану - јер му је било жао. И онда је на крају одвео код једног вепра скроз у планину, за кога кажу да је баш био вепар и по и свашта још. Кажу да је тај вепар у ствари био полудивљи вепар, јер су тамо у планини пуштали свиње у шуму да једу жир и да пасу, а не као код нас што им само бацаш помије, а кад их изведеш из обора, то углавном значи да им је дошао крај, то јест да ће убрзо у кобасице па на сушење. И те је свиње, да ли баш све – не знам, али ту једну баш изгледа, заскочио дивљи вепар, што ови људи нису имали појма све док нису дошли прасићи, а они су изгледали баш као дивљи. И онда су једно прасе сачували за расу, и њено је дете тај вепар код кога смо водили Сузану, јер је тата рекао ако је тај дивљак не напумпа нико неће. Сузана се опрасила ноћу и тата је све време био уз њу. Ја сам их видео тек ујутру и били су то најчуднији прасићи које 131

66-67 сам икад видео. Тата је рекао да се ипак на крају исплатило и да је штета што Сузана има само дванаест сиса, а мени је то било много смешно јер су нама и две биле сасвим доста - шта ће ти више од две сисе кад имаш само две руке, али је тата рекао да сисе најпре служе да се из њих сиса млеко, а не за то што ја мислим, и да је штета јер Сузана има тринает комада а само дванаест сиса и да ће једно да јој угине. Онда сам ја почео да плачем. Тата није хтео прво ни да чује да ми да да чувам Драгутина, јер ко је икад чуо да је неко чувао прасе у кући и да ли ми хоћемо да нас прогласе за будале и да нам се смеју у селу? И шта ће то прасе да једе и где ће да спава? И шта ћемо кад порасте, ако уопште порасте, јер нема шансе да преживи ни до сутра, а после ће да ми буде још више жао и има да плачем док не добијем килу од плакања, и ко ће да ме води код доктора кад он оде за циглама? И шта све још није рекао, и викао је како још никад досад није викао на мене, али ја нисам престајао да плачем и да га молим све док није пристао. И рекао сам му да ће то да буде најбољи вепар у селу а можда и на целом свету, и да ће после да му буде жао што ми одмах није дао да га чувам. И рекао сам му да ће толико да буде велики и леп да ће сви да долазе да га траже за расу, и да неће ништа друго да ради него ће само да скаче на свиње и да им прави расу, само док га ја очувам. И очувао сам га. Не знам како и зашто сам успео, ваљда је тако било записано негде да Драгутин не липше одмах, да му се ја нађем и да поживи свој прасећи живот као човек и као најбоље чувано дете. За њега је имало све да се нађе, као и за мене што је било. И млека и шећера и супе и колача, свега. Из мојих је руку јео, са мном у кревету спавао, док није мало порастао и ојачао, а онда сам му направио кућицу испред наше куће, само што то није ништа променило. Прво сам ишао њега да видим, ујутру кад устанем, па онда да пустим воду и да се умијем. Прво сам њему давао да једе, па сам тек онда и ја седао за сто. Кад је био куњав и нерасположен, седао сам поред њега, узимао његову све већу и већу главу у своје крило, чешкао га иза ушију и причао му. Драгутин је био моја играчка и друг у игри. Моје дете и брат кога сам тако желео да имам. И још више: био је мој најбољи пријатељ. 132

Где год бих ја кренуо, и Драгутин би ишао са мном. Када бих му рекао да седне и да ме сачека, сео би и чекао. Када би неки пас залајао, и Драгутин би искезио своје зубе. Али то је било само у почетку, док је овај још увек био мали. Није пуно времена прошло, а они су престали да лају и повлачили се пред нама дубоко у двориште и у своје кућице, цвилећи и кевћући. Како је Драгутин растао, а растао је брже од своје браће и сестара, пред њим су и друге животиње и људи почели да осећају страх и да се склањају. Чак су и Милутинови волови, велике и опасне животиње, потезали пуна кола у јарак, не би ли му се склонили са пута. Није Драгутин, да се разумемо, никада никог напао – само није давао на себе. Иначе је био доброћудан и радо би се поиграо са неким човеком или псом, само што би се они онда уплашили и побегли. Мислили су да хоће да их нападне. Као да би онда успели да се склоне!? Добра ствар је била што сам, дружећи се са Драгутином, и ја престао да се плашим и кучића и других животиња. Сада су се они плашили мене. Можда то тако мора да буде – увек се један плаши, а другом није ништа, и може да ради шта хоће. Ја никоме ништа нисам радио, само што више ни мени нико није могао ништа. Лето пред мој полазак у школу, Драгутин је био прави вепар. Скакао је на свиње као луд, али само на наше. Тата није хтео да га води нигде на друго место, мада су га стално тражили и нудили му паре, чак и из других села, јер глас о Драгутину раширио се надалеко. Било је то мало зато што тата није хтео да и други имају тако добру расу, а мало зато што је и он почео да га се плаши. Драгутин никада није никога напао, али је слушао само мене. Једном је тата хтео да га отера са улазних врата, где ме је чекао, и Драгутин је зарежао на њега. Није ништа урадио, није га напао, само је показао зубе и остао ту где је желео да буде, и то је било довољно. Од тада је тата почео да се плаши. Једног дана, он и мама су решили да ме пошаљу код тетке у Боњинце. Имао сам тамо и пуно браће и две сестре које сам ретко виђао, и обрадовао сам се. Само ми је било жао да оставим Драгутина. И плашио сам се да ли ће хтети да једе кад ја не будем био ту, и ко ће уопште хтети да га храни. И ко ће да га изводи у шетњу, и такве ствари. 133

66-67 Натераше ме. Тата се попео на коња, а мене ставио испред, као некад, кад сам био мали дечак. Драгутин нас је испратио гроктањем, радовао се и он што ме види на коњу. Кога год да смо срели успут, поздравио нас је, и ми смо поздрављали њега. И две недеље касније, исто је дошао по мене, и исто смо јахали заједно, и заједно поздрављали људе и смејали се. Али Драгутина није било ту да нас дочека. Тата је рекао да га је одвео у Гаре да прави мало расу њиховим свињама, па ће да га врате назад, али се није вратио. После је рекао да је морао да оде код доктора за животиње, пошто је био много уморан од скакања на свиње и прављења расе. После је рекао да је сад у Прекодолце. Исто да прави расу. Јели смо те јесени и целе зиме много сушеног меса, чварака и кобасица, као никада до тада. И биле су много слатке. Тата и мама нису хтели да ми кажу, било им жао, али ја сам знао да је то Драгутиново месо. Знао сам одмах да ће да га закољу, још првог дана кад смо стигли у Боњинце. Ни са коња нисам сишао, а било ми је све јасно. Вепар је то, а шта се ради са њима друго. Да је био коњ или магарац, па и некако. Мислим да је и он све од почетка знао. Таква је судбина вепрећа. Он је, на крају, добро и прошао. Проживео и више и лепше од многих других. И мислим да је умро срећан. Ходам улицом мирно. Не плашим се никога. Комшијски пси ме гледају кроз тарабе, али не лају. Људи разговарају са мном као са одраслим, деца ме се плаше. Чак и говеда кад ме сретну застану мало, па се помере да прођем. Они знају да је Драгутин и даље ту са мном. Са сваким залогајем његовог меса све више и више. Да је његова снага и моја снага. Да су његови зуби и моји зуби. И да нећу никога да нападнем први. Али тешко оном ко крене на мене.

134

Софија Јовановић ЧУДО НА МОСТУ Нову Схвата да је време да крене кући, слушајући дуги соло осредњег скасофонисте, који уништава најбољи део When Sunny Gets Blue*. Гуши је ваздух пун дуванског дима и мешавине парфема и људских тела у крцатом џез клубу. Овлаш додирне руку свог пратиоца на њеном колену да би му привукла пажњу, и он се окреће ка њој осмехујући се. „Идем кући. Боли ме глава од дима”, слага глатко, не желећи да му призна да су је ваздух испуњен џезом и димом подсетили на клуб који више не постоји, у граду у који се можда никад неће вратити, и да жели да буде сама. „Отпратићу те”, одговара јој, устајући полако, збуњена погледа. „Сама”, одговара кратко, и види како његовим лицем пролази благи траг незадовољства, али је није брига. Осећа како је прати његов поглед док иде ка гардероби да узме свој капут, црн, као и њена тесна сукња до колена и чипкаста мајица. На завејаној улици Монтреалске „старе” луке, дубоко удахну свеж ваздух зимске вечери. Уместо лево, ка кући, скреће десно, одлучујући да се спусти до реке и разбистри мисли. Иде брзим кораком скоро пустим улицама, трудећи се да не размишља ни о чему: ни о новом дечку, који је мало нервира, ни о старом дечку који је много нервира, иако више није у њеном животу, ни о местима и временима која се неће вратити, ни о роману који пише али, углавном не пише, ни о чуду које јој треба да би изашла из блуза који је прогања већ недељама. Одавно је открила да се стварност на невероватне начине преплиће са причом коју пише, али не успева да пронађе спас за своју јунакињу, иако је убеђена да ће то и њу спасити. Стиже на реку и посматра залеђену воду, први пут у животу. „Као ја, мирна на површини а узбуркана изнутра”, помисли. „Чудо”, осети, „треба ми само једно мало чудо!” Не зна какво јој чудо треба или шта би јој оно донело, али зна да јој само чудо може помоћи. Наставља да иде ивицом реке и стиже до светионика, испод кога, зачудо, 135

66-67 нема никога. „Можда је ово моје чудо”, мисли, наслањајући се на бели зид и затвара очи. Дубоко удише, још увек затворених очију, али изненада свесна звука саксофона који допире до ње, као и неочекиваног јаког ветра. Инстиктивно затвара капут шакама и отвара очи, само да би схватила да више није наслоњена на светионик већ на стуб челичног моста, који очигледно није у Монтреалу. Пре него што примети свирача, скривеног у сенци, примећује одсјај уличне лампе на саксофону, који изгледа као звезда. Затим види и музичара, високог црнца у црном оделу и са црним рукавицама на рукама. Слика црног саксофонисте који свира на мосту, у ветар, звучи јој врло познато, али не може да се сети одакле. Док покушава да схвати шта се догодило, један ауто, очито произведен крајем 50-их година двадесетог века, пролази мостом. У то, чује почетак песме St Tomas и схвата ко је особа која свира. Иако он делује као да је не примећује, одлучује да му приђе. „Господине Ролинс”, изговара гласом који поиграва од неверице и узбуђења. Музика преста и човек се окрену ка њој. Он затим прелази погледом преко њене гардеробе, која, иако класична, није иста као у његово време. Подиже обрву, што његово дугуљасто лице чини још необичнијим. „Да ли се познајемо”, пита је благо, иако изнервиран, гласом који је подсећа на глас момка кога је оставила у клубу кад је схватио да одлази без њега. Она одмахује главом. „То би било чудо. Ја сам рођена око четрдесет година после изласка Вашег албума Мост”, одговори му, срећна што може да му каже део будућности. Гледа је дуго, с неверицом у очима. „Четрдесет година касније? Мој албум Мост?” ― пита је иронично, очигледно убеђен да га лаже. Разуме га, јер и њој све ово делује нестварно ― путовање кроз време да би причала са једним од највећих саксофониста те генерације, у тренутку у коме је и он био у уметничкој кризи. Стрепећи да би чаролија могла да престане пре него што добије одговоре, одлучује да му покаже део будућности. Из ташнице вади мобилни телефон, фотографише саксофонисту, и показа му слику. Његове широм отворене очи обасјају ноћ на трен. Не зна да ли га је убедила или само престравила. Након неколико тренутака, он проговара. „У реду, верујем ти”, каже јој. „Открили су како да путују кроз време?” ― пита је гласом пуним изненађења. Она одмахује главом, 136

пакујући телефон. „Па како си онда дошла овде?” ― каже, сада збуњено, очигледно заинтересован и мање бесан што га је омела у свирању. „Не знам”, одговара му, слежући раменима. „Посматрала сам реку у Монтреалу, затворила очи, и одједном сам чула звук вашег саксофона.” Његов изненадни смех је подједнако мелодичан као и његово свирање и она се мало опушта. „То је чудо!” ― каже јој кроз смех. „На сву срећу, верујем у чуда”, одговара му. Он је посматра дуго па клима главом. „Пошто си већ овде, хајде да покушамо да отркијемо зашто”, изговара наглашавајући кључне речи, тако да реченица звучи скоро као стих. Она каже наглас своје мисли: „Можда можете да ми дате одговоре. Имам много питања.” Његов осмех осветљава мрак касне ноћи, док јој без речи поручује: „Питај!” Одлучује да почне од почетка: „Зашто свирате на мосту, сваке ноћи, у ветар, уместо у неком клубу?“ Одговор на ово питање је део легенде, и добро јој је познат, али жели да га чује. „Оно што хоћу да свирам је за ветар, не за људе”, изговара, изненадно, сувим гласом. Његов одговор је лепши од оних које је читала. „Који инструмент свираш?“ ― узвраћа јој питањем. „Не свирам. Пишем. Обично приче. Сада покушавам да напишем роман.” Његов поглед постаје заинтересован, као да је рекла нешто потпуно невероватно. „О чему?” ― наставља да јој поставља питања, иако би ово испитивање требало да иде у супротном смеру. Зна да је најбоље да одговара искрено и отворено. И да нестрпљивост нема смисла. Подсећа себе да је ово само разговор у коме обоје покушавају да открију шта она ради на мосту у Њујорку у прошлости. „О одласцима и о туђини. О девојци која је отишла из Европе у Северну Америку и сад је ни тамо ни овде”, говори, одуговлачећи, први пут формулишући радњу свог романа наглас. Уместо даљих питања о роману, следи неочекивано: „Зашто си отишла?” Ово питање је још теже од претходног и она слеже раменима. Он схвата да јој треба више времена да одговори, подиже саксофон и почиње да свира. Она прилази огради, праћена дивним звуком импорвизоване мелодије, пуне бола и туге, и гледа у реку, потпуно црну, која протиче испод њих. Бори се с његовим питањем, иако је више пута до сада одговорила на слична и имала потпуно спреман одговор. Али ноћас јој се не дају унапред припремљени одговори, лако разумљиви. Боји се да ће, ако га слаже, магија нес137

66-67 тати, изненада, како се и створила. Зато одлучује да му исприча мало лично чудо које се догодило пре више од годину дана. Окреће се и посматра га како свира затворних очију, посвећен свом истраживању. Као да може да осети њен поглед он отвара очи и спушта саксофон. „Све је било уобичајно, живот је био миран. Онда сам се пробудила једног дана и схватила да морам да одем. Исте вечери сам добила понуду да се преселим у Монтреал. Неочекивану и невероватну. Схватила сам да је то моје чудо, знак који морам да послушам. Отишла сам у року од месец дана”, изговара у једном даху, као да се плаши да ако стане више неће моћи да настави. Он подиже обрве, подстичући је да настави. „Нисам знала да ће толико да ми недостаје Београд”, додаје. „Онда сам се вратила, али сам схватила да тамо више не припадам. Као што не припадам ни Монтреалу”, каже, као да се боји тишине или његовог погледа ако престане да прича. „Можда си отишла да би могла о томе да пишеш?” ― коначно проговара он. Уместо одговора, она немоћно слеже раменима. „Једног дана, кад мој звук буде савршен, ја ћу поново свирати људима”, наставља он полако. „Исто тако, можда се ти вратиш, једног дана када поново будеш могла да припадаш” ― завршава мисао мелодичним гласом. Смеши му се, несигурна да ли треба да постави следеће питање. „Али шта да радим до тада?“ ― ипак успева да затражи савет. „Продужи даље. Пробај да уживаш у неприпадању. Такав је осећај слободе. Тежак, страшан али неодољив”, упућује он свој савет и без најаве почиње да свира мелодију која њој звучи као обећање слободе. Изненада схвата да мора да нађе начин да промени свој живот, да се не би поново пробудила са жељом да из њега побегне, јер се чуда не догађају тако често. Затвара очи и ужива у мелодији, прихватајући своју слободу. Наслања се на хладну челичну ограду моста. Онда помисли да треба да се врати у своје време. Музика престаје. Дубоко удише хладан ваздух. Постаје свесна да је музика престала и отвара очи. Стоји наслоњена на бели зид светионика, и очигледно је у Монтреалу, а кугла Биодрома јој говори и да је у свом времену. Баца кратак поглед ка челичином мосту близу светионика, али на њему нема одсјаја саксофона из другог времена и из другог града. Полако иде кејом и схвата да је ово било још једно чудо. 138

Марко Костић ВОЗ Оронула, заборављена железничка станица, у вароши далеко од сваке онтолошке утемељености. Древни, огромни сат, заустављен у добу када је време још увек правило свој круг вечно враћајући исте дане задовољним људима, који нису имали разлога да се сете његове пролазности. Хијероглифи по трошним зидовима са порукама љубави, мржње, бола, разочарења, радости... препуних опсцених речи, илустрација, препуних патолошке потребе за остављањем трага на давно ишчезлој белини. Унакажена клупица, поломљених ребара, избијених зуба, сломљеног поноса, пружа и даље могућност коришћења њене примарне сврхе те седам на њу бојажљиво, новинама отирући остатке нечијег присуства. Аветињску тишину нарушава само шуштање папира у мојим рукама и ја тонем у море бесмислених информација трудећи се да сакријем од себе могућност да воз не долази, да никада неће доћи и да је моје чекање узалудна жртва на олтару слободе пред празним небесима. Време ипак пролази, сразмерно количини информација које извлачим из новина, а онда ипак ишчезава, када испијена штампа пада у канту. Смрт времена враћа Очај на сцену и он седа поред мене тупо загледан у бескрај железничких прагова. Он је свестан своје супериорности, не смета му да седи у тишини, зна да је почетак и крај сваког мог бекства, зна да осим њега постоји само наркотички сан о срећи, зна да ћу, после јалове опијености животом, у мамурном огледалу угледати његово лице. Тишина се попут горчине накупља у грлу и ја желим да урлам у празнину, како би ми се макар одјек вратио и попут уробороса главом мог безнађа загризао реп моје чежње. А онда, из незнаних даљина, поскакујући по молекулима азота и кисеоника до напрегнутог ува допире звук. Хиљаде црвића почињу да дивљају по мом стомаку, срце узима палице у руке и из груди допире би-бап, усне звиждућу мелодију слободе, а ноге већ играју индијански плес духова... Воз долази, попут дивље звери прождире монотону пругу, бучно потврђујући своје присуство једи139

66-67 ном сведоку овог величанственог призора. Пенетрира у нежну вулву станице, разарајући њену чедност и зауставља се тек када је у потпуности испуни. Стојим нем пред челичним дивом, раширених руку, дивећи се божанству чијој моћи препуштам конце своје судбине. Радост цеди сузе из очију и ја трчим ка похабаним коферима у паничном страху да ће мој излив осећања бити протумачен као слабост и оклевање те да ће ми Бог окренути леђа и оставити ме у празнини, односећи са собом последње остатке наде. Али док трчим ка њему носећи свој невелики земаљски посед у рукама, наједном схватам да сам се клањао лажном идолу, да је чежња за слободом долила мало слатке илузије у горку чашу стварности, да сам био заслепљен могућношћу бега - да стојим пред теретним возом. Чујем звук који кофери производе док падају по испуцалом бетону, повраћајући свој садржај свуда унаоколо, чујем свој глас препун отровних псовки и проклињања, чујем заједљиви смех Очаја са клупице, падам на колена и чујем себе како јецам. А онда, у неком тренутку или можда касније, до мене допире несигурни шкрипутави корак, подижем тешку главу и мутним очима гледам ка извору. Два створења, недефинисаног пола, гротескно обучена, свако са нарамком грања на леђима прилазе металној граници. Они застају на корак од ње и тупо зуре у проблем испред себе. Покушавам да устанем, али ноге не реагују на молбу несигурног ума те само успевам да се испружим по каменој простирци и наслоним главу на јастук од офуцане гардеробе. Желим да их дозовем, да их замолим за помоћ, за саосећање, са сапатништво, за осећај припадности овом колективу случајних посетитеља железничке станице, да их питам шта мисле о возу као коначном решењу, да се умијем на извору освежавајуће конверзације... Узалуд, гласа нема, јалова уста мимиком подражавају говор, али речи остају закључане у мом уму и ја преклињем Очај да прекине агонију и дозове ове људе, како би разбили чини петрификације и вратили ме у оно дивно стање неизвесног ишчекивања. Међутим, у њему нема рецептора за моје вапаје и он само седи тупо зурећи у цигане, ишчекујући соломонско решење за привремени прекид њиховог лутања... Циганка оставља свој нарамак мужу и прилази вагонима. Разматра могућност провлачења испод њих, али након неколико тренутака испод те гомиле метала, у ужасу излеће на светлост, бесно граби своје грање и 140

чека. Циганин се не одваја од свог драгоценог товара, прилази једном од вагона са нарамком на леђима и покушава да се попне на њега. Некако успева да се одвоји од тла, невероватним покретима напредује ка врху гвоздене завесе, али врло брзо богови гравитације одлучују да његова охолост мора бити кажњена и он бучно пада на земљу. Јецајући придиже се, не испуштајући грање, прилази жени и чека. Она долази до места где се вагони спајају и покушава да пребаци свој терет, али само успева да га заглави у међупростору. Онда бесно и очајно вуче своје благо, све док већи део опет не заврши у њеним рукама и враћа се на своје место. Циганин одлучује да заобиђу препреку и дуго размишља на коју страну да крену, а онда креће у правцу локомотиве, из ко зна којих разлога. Циганка га прати, несигурна у избор који је направио , бучно негодујући због његове неспособности да реши и најмањи проблем. Тај звук огорченог пребацивања све је тиши и Очај мора да устане како би наставио да прати развој ове апсурдне драме. Мушкарац неколико пута застаје и окреће се ка жени, гневно јој претећи песницом, а онда наставља праћен салвом увреда. Све до тренутка када насрне на њу, покушавајући да је зграби за врат, али се она вешто извлачи и почиње још жешћу паљбу по њему, пробраним арсеналом псовки. Онда се он увређено окреће и полази у супротном правцу, а она урла, кикоће се и вулгарно гестикулира. Убрзо, креће за њим, трудећи се да одржава безбедну дистанцу. Мушкарац поносно гута њене речи и граби напред, све ближе месту на коме лежим, али нешто ипак не може да прогута и опет јури ка њој са једином жељом да избрише то проклето постојање које га прогања ко зна колико дуго. Бржа је од њега и он после неколико корака одустаје, па опет креће ка локомотиви. Циганка, везана невидљивим нитима садомазохизма, још једном, креће за њим... Време пролази, сразмерно корацима несрећног пара који покушава да обиђе уснуло тело металне змије, повремено мењајући правац, док Очај дрема на унакаженој клупици, а ја лежим окамењен на овој уклетој позорници са које до дан-данас нисам сишао...

141

66-67 Слађана Белко ЛУША И МЛИН – Луле, скочи до Јотића и донеси пола киле кафе, али Минас да буде. Кажи да ће деда да плати кад крене поподне у радњу-рече јој баба обрисавши руке о кецељу након што је испрала и последњи тањир из велике вангле. – Сврати и до цркве, бију звона, види ко је умро. Да знам да ли да се спремам на саучешће. И да, узми себи лушу. Овако би баба сваког лета када је унука долазила на распуст слала девојчицу по кафу и новости. Свеже испржена кафа, самлевена у ручном млину, цела авлија замирише на чаробни напитак, баба зовне комшинице Дану и Олгу на кафу и слатко од белих трешања и претресе све аброве из чаршије. Девојчица која је много волела слатке шећерлеме у облику луле, зато јој и остаде надимак Луша, радосно би отрчала по кафу и новости о смрти. Деца не знају да се фолирају и навуку на себе тужан израз лица кад чују да је неко умро. За њих је то само вест. И повод да од бабе, која иначе воли само ујакову децу, нормално они су наследили презиме, она је зетова, дакле само у тим ситуацијама баба је била издашна и поклањала јој лушу. Зарад то мало слатке занимације радосно би трчала до црквене порте, читала на вратима име са плакате и весело скакутајући доносила баби информацију. – Нека баба из Варош мале.Ђурђа, заборавила сам презиме. – Колико година има? – питала би баба чистећи грашак за ручак. Данас је среда, грашак без меса. Зато се још више радовала луши, пола је излизала уз пут, другу половину ће после ручка 142

кад сви оду на поподневни одмор. То је било њено време. Баба и деда спавају у горњој кући, она се игра у доњем делу авлије и лизуцка помало лушу. Време за маштање о мору и сладоледу. Једном је виделу ту слику у Забавнику и не излази јој из главе. Мала плава девојчица стоји на тргу окружена голубовима и лиже сладолед. Стално је грдила мачка Жућу што злокобно се шуњајући авлијом, отера све голубове. И врапце, ни један да остане. За слику из Политикиног Забавника. Бацала им је кришом од бабе прегршти жита с тавана, и то оног доброг славског, све надајући се да ће бар један да остане док она лиже лушу. И да је неко слика, тада. – Еј сањалице, чујеш ли ме, колико има година? - упита баба замишљену унуку. – Ма нека баба, имала је 45, одговара осмогодишњакиња са лушом у устима. – Ју, ју, дам те ђаволу да те дам, каква баба, 45 година-жена у најбољој снази. За неког ко има осам година, четрдесет и пет је дубока старост. Данас кад је и сама бака и има осам година више него што је имала њена баба кад су о овоме разговарале, четрдесет и пет година јој се чини као најлепше доба. Све си већ у животу урадио, а ниси ни за шта стар. Најбоље доба за жену. И најгоре време за умирање. Као и свако уосталом. Које је то доба таман за смрт? Вежба своје асане и ове слике јој саме навиру. Имала је четрдесети пет кад се разболела, престала да пије кафу и почела да вежба јогу. У моду су улазиле два у један, три у један, кафа без кофеина, са шлагом, хладни нес и још много тога што не мирише на тек испржених пола киле Минас-а. И зими и лети кувало се на шпорет на дрва, кад се са велике рингле скину три концетрична метална обруча остане рупа кроз коју се види жар. У тај се отвор спусти метални пржун са поколопцем и ручком на врху обложеном каучуком. Да не греје 143

66-67 док се кафа пржи. Окретала би ту ручицу лагано, то је био њен посао и уживала у мирису тек испржене кафе. Нису јој давали да је пије, од тога деци расте реп, али да ужива у процесу пржења, то је био њен посао. Уз заливање цвећа и доношење свеже воде с чесме. Никада више и нигде није тај мирис осетила. А пила је кафу по свим светским кафетеријама. Кафа испржена под летњом кујном у топла летња поподнева код бабе на распусту имала је мирис детињства. И вере да ће једном појести тај сладолед уз слику голубова. Вечерас је то јако и снажно осетила. Мирис јој је ширио ноздрве док је слушала умирујући глас свог учитеља: – Седите раширених ногу и уперите прсте стопала ка себи и на горе. Преплетите прсте шака и протегните руке у висини рамена. Удахните дубоко и почните да кружите горњим делом тела напред и у десно, формирајући замишљене кружнице. Са удахом идите напред и удесно, а уз издах назад и улево. Наставите да дишете дубоко и осетите протезање у ногама, рукама и препонама. Осетите како се доњи део леђа опушта. Поновите вежбу пет пута на обе стране. Радила је своју асану механички. Тело увежбано и гипко само клизи, напред, у страну, назад и опет, и опет. Али ум не мирује. Мирис смета. Пали ноздрве, враћа слике из оне авлије. У хладно децембарско вече оковано снегом њеним телом се разлива петровданска врућина. Мириси и слике детињства опседају ум. Растерује мисли и концентрише се на вежбу. Али не престаје. Јача и све више и више надражује. Прекида вежбу и ставља се у положај јога нидре. Положај мртваца. Сад ће бар да се опусти. Али вечерас ни то не иде. Жеља да се у мислима врати у детињство јача је од свих можданих синкопа и... Ушашвши у кућу, након вежби, прво је скувала кафу. Није ју пила, само је удисала. Живот.

144

Иван Потић ТУНЕЛ НА КРАЈУ СВЕТЛА Тек што сам изашао из 1994. године спопали су ме проблеми којима се баве постструктуралисти. Након тога сам изгубио вољу, веру и наду, а потом и струју. Био сам у мраку, а у мраку не можеш да радиш ништа осим да се присећаш мало већег мрака, у мом случају тај велики мрак је био онај из 1992. године. Повремено би се у том страшном мраку упалила нека шибица, тек да би гледаоци могли да се уплаше. Који гледаоци? Па гледаоци извршења смртне казне, декапитације младости, утамањивања наде, сви они мусави шустери, абаџије, казанџије, ковачи, вуновлачари на челу преких судова, који су тако уживали у посматрању туђе несреће. Народни трибуни, како их ружно зову. *** Путовао сам седамнаест сати од престонице до моје касабе након што ми је неки кретен вратио индекс и рекао ми да морам још да учим. Воз је мирисао на мокраћу, а да ли се воз који мирише на мокраћу може сврстати у лепе успомене. Не знам, мирис туђег урина надвладао је мирис успомена. Тад још није било паметних телефона, интернета, фејсбука, јела су имала арому, а људи идеје. Није било књижевности на киоску, ниси могао да прелиставаш књиге, већ само новине, и то искључиво онај део са читуљама. У возу се боље размишља о протраћености сопственог живота и уклетости места са којег си кренуо. У мизансцену ума, који је постајао течан, налазила се и лепа слика Серене Гранди. Лажем. У глави ми је била само железница из романа Лава Толстоја, пара, заправо, из оне локомотиве, пара која покрива људе и точкове, као и неколико уџерица поред пруге из кадрова Жике Павловића. Није ту било места за дојке. Све се то некако смешало у мојој ћошкастој тинтари, којој су очигледно недостајале ендорфинске батерије. Сад не могу јасно да се сетим кад је одумирање почело. Можда 1995. године. 145

66-67 *** Остављена отворена слушалица из 1997. На телевизији је био филм Боксер са Данијелом Деј Луисом и Емили Вотсон. Сад ме тај филм подсећа на сломљено срце и издају. Али, већ сам био пробушени балон. Вожња аутобусом из насеља зомбија по киши, поново телефон, у њему непознати глас. Немоћ, параноја, бес и гађење, тим редоследом. Где се сакрио онај мали весели човечуљак у чијој је коси ветар свирао симфоније... Можда је тај дечак последњи пут виђен 1990. Већ 1997. га није било. Слушалицу је спустио неко други. Неко други је потом и одлучио да протраћи још неколико живота, да ампутира још неколико удова, да се одљуби и одустане. Не ја. Неко други. *** Беше 1998. у неком парку неки човек, већ отежао за птицу, још увек човек, не машина, збуњен и запитан. Мали за диносауруса, нејак за аждају, идеалан за документарац о глечерима. Чини ми се да је тај човек после био настањен на некој периферији Београда. Једне ноћи је ничим изазван три пута осетио мир и спокој, чак и нешто налик на срећу. Смејао се. Пио је чај са ракијом. Био је леп, без ожиљака. Можда се срећа могла пронаћи само у селу, у бухтлама, под чаршавом, док су бомбе падале. Није то смело да се каже. Уосталом, бомбе су биле дежави. И полагање испита док је горела трафо станица на Бежанији, апсурд и језа, у незнању је моћ. Јутра без птица. Било какви осећаји бољи су од овог мучног подригивања бесмисла. Како то да је тај човек био срећнији под бомбама. Не разумем. *** Невешто изврдавање истине. Нема у теби више ничег, а мислио си да можеш да добијеш све. Тешко. Градске девојке траже оптимизам и снагу, не приче вијетнамског ветерана, не његову горчину. Не копање по успоменама. Дионизијско лудило, безо146

бразлук и грабеж гусара, беспризорну њушку која безочно лаже. Воњ победника. Нежно срце серијског убице. И лепу реч. *** Сваки почетак је крај, мада ће неки рећи супротно. Треба се окренути лепим стварима, треба маштати иако више нема капацитета за то, треба од лима направити ракету, отиснути се у космос, заронити на дно океана, попити кафу на највишој планини... Треба пронаћи светло. Треба престати са булажњењем. Реченице и речи треба бирати пажљиво, тако да се читаоци не осете угроженим. Који читаоци? Више нема читалаца. Било их је можда 2012. године, а онда су изумрли. Било је неколико забележених случајева епидемије писмености и у 2016. години. Један је човек, прочитао сам на нету, цитирао Емила Сиорана 2018. Тад су библиотекари покушали државни удар. Данас постоје само корисници информација. *** Дошли смо коначно до дуплог дна. Мада, уверавају нас да иза њега постоји још неколико таквих. Ко зна, дани су ионако дуга путовања до угаслих звезда, нико не зна шта чека иза угла осим Јована Претече. Пораз је свакако неизбежан. Можда се на крају путовања налази нешто што асоцира на спокој. Чистота ума више не постоји, а девице су побијене. Они који су писали о девицама, били су, испоставиће се, педофили. Остало је тек нешто механизације, која је ту да би се стварио привид технолошког развоја. Ево, пењем се на расходовани трактор. И он је некад имао живот. Врло радо бих побегао у дивљину и у некој нетакнутој природи провео остатак живота. Не као Супертрамп, моја би тамница имала извесни комфор. Како, одакле, не питајте. Нешто бих се већ договорио с Богом. Неким плишом бих покрио свој шиљак. Свако би досад већ научио лекцију, али ја не. Рекли су ми да је срећа у трагању, да је успех у батргању. Хајде поново. Погреши опет. Можда ћу научити да пливам. Можда се преворим у галеба. У стих ни о чему и о Богу. Можда обасјам пећину следеће године. Никад се не зна. 147

66-67 Дарко Мицић ЧУДЕСНИ СЛУЧАЈ ШАЛТЕРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ Епидемија, пардон пандемија, вируса Короне мења свет. Ето и то нас је поткачило. Целе године се само о томе говори, пише, распредају се разноразне теорије, од реалних, па до теорија завере, па ви сад останите нормални. Под притиском вести везаних за поменути вирус, пропуштате неке лепе и важне догађаје којих има у свачијем животу, сигуран сам. Ето, ако заобиђемо Корону, ова година је за моју породицу била јако успешна и препуна лепих и емотивних вести. Навешћу само неке! Млађи наш син је ученик генерације, старији син је одличан са свим петицама. Опет, старији син је овог лета напунио 18 година. Мени и супрузи је била нека годишњица брака? Мислим, нека од оних важних. Сваке године вам је нека годишњица брака. Старијег сина смо убедили, да је у овој години бесмисла најбоље да напокон положи за возачки испит. Па је човек то и урадио. Е у том грму лежи враг, уствари зец! Око тога се врти овај стори, тј. прича. Али мало се враћам на силне успехе наше деце и још неке лепе догађаје у нашим животима. У силној Корона драми, не стигнете да се к’о човек радујете неким лепим стварима. Не стигнете да ту радост поделите са драгим људима и пријатељима, да макар мало уживате у успеху свог потомства. Ипак, све то не умањује постигнуте успехе и важно је да родитељско срце трепери срећно у грудима и бије јако и радосно. А богами наједосмо се торти! Тако старији син одради све што од њега закони ове државе траже и положи возачки испит. Тест из прве. Бравооууу! Вожња, после одрађених часова, морам похвалити школу и инструкторе били су профи, положена из прве. Хууурааа! Дакле, успешно обављен најтежи део посла. Шта нас чека? Па најпростији део посла. Само још да извадимо дозволу. Тај мали административни посао у дигиталној ери. Реших се да дете обрадујем тако што ћу му завршити већи део посла, плаћање такси и тако то, а он ће само потписати папире у Општини. Па заслужио је да га награ148

дим тиме да те досадне послове обавим за њега. Њему преостаје тај најлакши део посла. Потпиши и бриши у риболов сине. Он пеца, тако да је план био да после сређивања документације иде у риболов. Потегнух и нека познанства да бих био сигуран да ће све ићи како треба. Мали град је то, сви се знамо. Тамо где сам упућен да најлакше извршим уплате нисам обавио посао. Рекли су да они то не раде. Отишао сам до агенције која се бави тим стварима, рекоше да и они то не раде. На крају сам позвао сина и одосмо заједно у Општину да на лицу места заједно обавимо све. Толико сам му помогао? Шта да се ради. Мада сам возикајући се бициклом у покушају да извршим уплате, град обишао уздуж и попреко. Тата се намучио сине… Мммм тужнић! Али размишљао сам позитивно? Схватио сам то као лакши јутарњи бициклистички тренинг. У Општини имате поштански шалтер где можете све обавити. Мислим уплате. То је добро мора се признати. Најбоље би било да сам одмах одалте кренуо. Шалтерски радник је био љубазан. На крају крајева знамо се, па је ред да ме испоштује. Радостан што се клупко одмотава, верујућу да лавина позитивних догађаја креће, самоуверено кренух са сином ка шалтерима где се предаје документација, рачунајући на то да већину службеника лично знам. Писсс оф кејк. Ово “пис” је парче, а не оно друго! Било је доста “странака” у сали. Ја се распитах шта и како и оставих комплетну документацију на шалтер. Уследило је чекање. Након дужег времена шалтерски службеник узе све папире и зачас их разврста. „Ти овде, ти овде, ти сачекај, ви код колегинице (то смо ми), а ви професоре сачекајте у ходнику да не правите гужву.” Ок, помислио сам, уважићу примедбу због епидемиолошких мера, па одох у ходник испред, будним оком пратећи дешавања у сали. Наша службеница је разговарала са полицајцем у униформи и ваљда му нешто објашњавала. Трајало је дуго. На крају је одлучила да ради. Пошто су наши папири били једини на њеном 149

66-67 шалтеру, а тамо их је оставио њен колега, пружила се да се дохвати и тада крену лавина: – Чији су ово папири, ко их остави’ овде? Како да их дохватим, чији су ово папири алооо? – Наши су! – Утрчавам ја у салу да спасим сопствено дете од ничим изазваног беса дотичне! – Па што си их овде оставио, ’ел се овде остављају папири, а? – Па ваш колега их ту оставио, нисмо ми, - покушао сам да се оправдам, већ је било ужасно непријатно пошто су сви у сали гледали у њу и нас. – И како ја да знам чији су (нагласак је био типичан за наше крајеве), да врљим пасуљ па да гледам у њег’. – Ја се не бавим овде са враџбине бре! Погледала је у полицајца поред и почела да говори гомилу непотребних глупости, очекујући одобравање од полицајца и колега којима је једнако било непријатно као и нама. Једноставно салва непотребних, глупих коментара је текла као бујица. Мом сину је било страшно непријатно, просто не воли такве ситуације. Епа сине ако ћеш да живиш овде, навикни се што пре на овакве непотребне гадости у животу. Ја сам се осећао одвратно. Имао сам неколико варијанти у глави. Прва, она најимпулсивнија, да започнем свађу, гомила и гомила ружних речи и псовки ми се мотала по глави. Али некако, мој одбрамбени механизам ме увек укочи. Свестан сам да ништа променити нећу и да могу само додатно да ову ружну ситуацију погоршам. Ћутао сам. То је план Б. Ћутати, она ће ионако кад се довољно истресе да се ућути. Али зашто ћутати? Зашто трпети да вас једна фрустрирана шалтерска службеница малтретира? Жена је старија, кажу да је пред пензијом? Па шта, питам ја? Колико ће још људи малтретирати пре него што оде у пензију? НА ШТА ТО ВИШЕ ЛИЧИ! Кувао сам ја тако у себи. А добро знате да није добро када толику количину негативне енргије не избаците из себе. Ако мислите да сам одреаговао, ако сте то очекивали од мене, можда је то и моје дете очекивало од мене, нисам! Ћутао сам и трпео сва та срања једног бића које није имало никакво право да нам се обраћа на тај начин. Ја сам драги и драге моје живео у Југо150

славији у комунизму, а ту су нас очеличили разноразни шалтерски службеници тадашње администрације. Тај комунизам је уништио штошта у овом народу. Поред многих добрих страна, а било их је, једна од најгорих је свакако била управо администрација. И те ружне навике, да су шалтерски службеници ту да на вама истресу своје приватне проблеме - да реше све своје животне конфликте тако што ће понижавати странке - да своје ситне душе хране тиме што ће малтретирати недужан народ – да зато што су несрећни у својим мизерним животићима и ви теба да патите… Ух мрзи ме више да набрајам наставите низ. Сви сте, сигуран сам, имали искуства овог типа! Добро памтим једног службеника који је, тада је та служба била у МУП-у, радио на регистрацији возила. Старији памте. Одете и станете у подужи ред и чекате. Сви обрасци су се попуњавали ручно. Ви спремите све папире одете горе, чекате и стрепите. Да ли ћу имати све? Да ли фали неки папир? И онда после више сати чекања, где гомила странака изађе бесно из канцеларије са паром која избија из свих отвора, дође ред на вас. Ви се некако смањите, мали човек у вама постаје још мањи, неко је овде ваш господар живота и смрти. Он ће сада одлучити да ли је вашем чекању крај или не! Ви куцате стидљиво једва се чује, па још једном мало јаче. Нико ништа не говори. Отворим врата и гвирим крајичком главе, искривљеног врата… „Сачекај”, виче надрндани глас! Сви у ходнику гунђају и псују, али више у себи. Ако вас чује најебали сте! Никада нећете регистровати кола. – Следећи! – Виче он отуда, ја улазим на прстима скоро… – Па шта чекаш што не улазиш, – Па рекли сте да… – Дај папире, - прекиде ме он зловољно и поче да бацака папире по столу, као проверава шта имам од папира. – Где ти је (па ме упита за неки папир)? – Мени су у сервису рекли да имам сву документација и да им… 151

66-67 – ’Еј, немој ти мени да причаш шта су ти у сервису реклл, него иди и набави тај папир. Ајде, па дођи поново… То је тај моменат. Још један папир, који апсолутно није потребан, али мораш да прођеш дрил! Имао сам сву документацију, али скот је морао да се иживљава нада мном. Људи у реду су по изразу мог лица разумели шта се десило. Ми смо једни друге разумели. Један човек је малтретирао гомилу људи и тако годинама. Следећи из реда храбро крену ка вратима кад надрдани глас викну отуда: „Пауза”. Која пауза, аман човече две странке си пропустио и обе вратио, која пауза? Језиво је то било. И онда јурите везе, сналазите се само да вас не малтретирају. Та количина мржње која је избијала из те канцеларије, стварала је огромну повратну количину мржње усмерену ка њему, тако да је тај човек неславно завршио. Тужно је то. Малтретирати неког, мрзети га, злостављати без разлога. Али немој да мислите да је остао без службе, да је некада у каријери био кажњен или слично. Не! Такав је то систем био. Имам још једну чуприцу. Мој отац је имао џип који је био неисправан. И да је све како ваља у тој држави било, још увек говорим о Југославији, не би могао да буде учесник у саобраћају. Ваљда му је ручна била потпуно искидана, кочнице су радиле “на друк”, и тако још неке СИТНИЦЕ! Имали смо пријатељицу која је радила на шалтеру у сервису. Отац је позвао, уговорио све и послао мене да идем и чекам, и чекам и све ће то сигурно доћи… овај проћи! И одем ја у заказано време. Заказује се време да не бисте чекали. Паркирам ја џип, одем у канцеларију са кафом, кексом, соком… Пријатно чаврљање, каже: „Сад ћемо то да решимо Даре, него отишао је човек (радник на техничком) у град!” У радно време. Тако је то тада било. Ако се сећам било је 10х. Седнем ја пијем кафу, једем кекс и чаврљам о небитним стварима у животу. Испред мене је било два аутомобила, а полако су почели да долазе људи који су такође живели у нади да ће данас урадити технички преглед. Нека буде да је човек дошао око 12. Док се спремио за рад? Па онда пустио првог из реда да уђе у простор за технички преглед… Онда је мене убацио преко реда, што је мени било непријатно, али куд ћу, прихватио сам. Ја сам један од оних са везом! Наравно, неисправан џип 152

је прошао технички, веза ради, и ја са папирима одох опет у канцеларију. Тамо ми оправише папире, ја инсистирам на провери, после идем код оног горе на регистрацији што малтретира људе. Уверивши ме да је све ок, наша пријатељица ме замоли да је сачекам и повезем кући. – Па чекај XXX, гле колико возила има, нећу моћи толико да чекам – а мало ми би непријатно, толико ми је помогла, заиста. – Не брини неће он то све данас да погледа! – Како неће? – Питам ја зачуђено! – Па завршава радно време. И да не верујете, човек погледа још једна кола, затвори гаражу, стави катанац, моја пријатељица заврши и те папире и ја је одвезох кући. Ето очас посла, кући сам био већ око 14х. Писсс оф кејк. Али сада више писсс мање кејк! А они људи који су чекали су остављени ту без речи. Портир им је на крају рекао да извезу возила из дворишта јер мора да закључа капију. – Дођите сутра раније, шта да вам кажем?- Ето, то им рече… Ја нагазих свој неисправан џип и одох из простора који заглушише псовке, шкрипе гума и кочница и облаци прашине. Тако је то било тада. Немој да мислите да нешто посебно мрзим ту државу. Уствари не мрзим ни њу ни било коју другу. Не желим да мрзим. Једноставно неки делови тог друштва су функционисали на потпуно накрадан начин и тај укорењен однос према послу се до дана данашњег није променио! ПИСССС!!! У некој другој држави деведесетих година прошлог века, окапавали смо у редовима. У банкама, у поштама, на бензинским пумпама, у продавницама, на границама, у амбасадама? Море и море радника и шалтерских службеника се иживљавало на нама. Ја сада овде дижем глас у част онима који су били изузеци, а било их је. Вама свака част! Али појединци тешко да могу да одбране част професије! Појединци ни систем не могу да спасу ако се распао… Жалосно! Али да се вратим ја у садашњост. Бака Прасе, тако ћу да зовем ову нељубазну службеницу, а ви ме мрзите, етикетирајте, оптужујте за све и свашта, али ја ћу је тако звати и тачка. Бака 153

66-67 Прасе, како је назвах уз преузете ризике, је инфлуенсер. Да, да, веровали или не. Она инфлуенсира на туђе животе и здравље. Годинама она негативно утиче на људско здравље, малтретирајући народ без икаквог разлога и не радећи свој посао ваљано! И тако до пензије која је све ближе и ближе. Ваљда сад пред пензијом, ваља загорчати што више људских живота, јер после се прилика да без разлога малтетираш људе, неповратно губи! И тако Бака Прасе increase her influence … Утиче на живот мој и мог сина и кида нам живце. Ја је више не чујем шта млати, а она млати ли млати. Ја сам отишао у свој свет маште. Замишљам како улазе два каубојца, један је Клинт Иствуд, други је Џон Вејн. Добра комбинација, а? Улазе у простор иза шалтера, хватају Баку Прасе за мишке, ноге јој се вуку по поду, оклембесила се, износе је из зграде Општине и бацају на улицу. Она забија фацу у прашњнаву неасфалтирану улицу и пљује по истој. Клинт стеже зубе и каже јој „..И да те више нисам видео овде”. Бака Прасе крену ка Општини, али рука Џона Вејна лагано додирну врх свога колта. Она спусти поглед и оде заувек… Погледам ја у шалтер, она је ту и даље блебеће. Ништа од Клинта и Џона. Променио сам тактику. У зграду улеће вампир, исколачених очију, гризе Баку Прасе за врат, ту смо Џорџ Клуни, Харви Кајтел, Квентин Тарантино и хм, мммм, јаооо, ух ух, Џулијет Луис, јао, јао, јао Џулијет. Бака Прасе се претвара у одвратног вампира, грозна је не можете то ни да замислите, скаче преко шалтера и виче: “Крви ћу вам се напити говна једна људска. Нећу у пензију, хоћу свима да вам јебем мајку, стоко људска. Зашто само мени да буде лоше у животу. Аааааа”. Скочи Бака излетеше зуби, аааааа каква грозота, не могу да верујем, (мислим да сам подскочио пред шалтером у реалном животу, што су сви у сали зачуђено погледали) Клуни је чекао са пумпарицом са глоговим мецима, Харви је имао свој крст, он је носио свој крст, а Џулијет, ах Џулијет сам ја штитио својим јуначким грудима, ах Џулијет! Тарантину је цурила вода на уста, њега је призор узбуђивао… Полицајац иза шалтера поче да бежи и закачи завесу, коју повуче за собом. У просторију уђе огромна количина светлости и Бака Прасе експлодира и разлете се по зидовима и шалтеру. Какав тријумфалан призор. Кратак осећај задовољства. Отворих очи, ту је прича, сад се смеје… Што ли се смеје сад?

154

ме зна и да зна мог оца. Пазите, тај однос према странкама, где сте ви за њу безлична створења, стока са друге стране шалтера, замаглио јој је видик и није ни била свесна да ме познаје. И то добро. Знала је да сам професор у школи, а са мојим оцем је сарађивала дуго година и то тако да је он њој био руководилац, који се према њој увек понашао коректно. Заокрет, твист, што би рекли Енглези! Come on let`s twist again like we did last summer!! Дође ова песма ниоткуда. Come on everybody clap your hands ! Одатле значи тај осмех. Аха па да заиграмо? Епа не може! Не може и тачка. Не вреди сада. Третирала си нас као стоку и сад шта? Да се смејемо са тобом, да одобравамо твоје позитивне коментаре. Не може тако grandma pig! Но но! Она је у свом маниру наставила, овог пута са промењеном атмосфером логодијареје: – Па како је деда? Знаш ли ти – обратила се мом сину – да смо деда и ја годинама сарађивали? Не знаш, а? – Није чекала одговор младог човека, који управо спознаје сав хорор живота у земљи где битише. – Он је добар човек! ’Ел ће купује деда ауто? – Ја хтедох рећи неће, онако кроз зубе, али само хтедох. – Значи ће купује. Па мора деда да се испрси с паре. Да купи надете (ово ми је звучало баш овако спојено) него какво ће… - И тако из другог угла али опет напорно и сувишно! Није нас орасположила, није било могуће. Признаћу, трудила се. Можда јој је било мало криво што је према нама била нељубазна. Али Грандма Пиг, шта са свим другим странкама које не познајеш. Њих малтетирати без овог другог полувремена. До краја! Исисати из њих последњу кап стрпљења, достојанства. Понизити их колико год је то могуће. Вероватно то зависи и од тренутног расположења Grandma. Isn`t it? Данас сам лоше воље, најебаћете! Не иде то тако… Или иде? Србија у чељусти 2020 године, године промена? Добили смо папир. На растанку нас приупита: – А ти – гледа у мог сина – тата ли те свуда прати? – Опет не дочека одговор – голем си момак сад да те тата прати, гле какав си. Ајде у среду дођи по дозволу и не треба ти татко. 155

66-67 Са срдачним осмехом?? Нас je испратила. Изашао сам не превише узнемирен и зачуђен. Волео бих да на тренутак премотам ток мисли мог детета од почетка ове епизоде па до краја. Ја сам огуглао, што свакако није добро, то значи да сам се навикао на ненормалност. Али млади људи. Зато ваљда беже одавде главом без обзира. То је један у низу разлога. Да, пратио сам свог сина од 18 година, да обавимо ствари које би он у тим годинама ваљало сам да обави. Али кад се помислим шта га је све чекало да ја нисам био ту? Једноставно није у реду, и имате потребу да заштитите своје дете од ненормалности. Или га пустити да прође кроз лудило, па се можда побуни, па можда генерација младих људи промени овај свет и учини га лепшим местом за живот? Да ли је ово фикција као са Клинтом, Џоном, Клуниијем и ах ух јао Џулијет? Јаооо Џулијет! Вероватно. Да ли је бољи свет могућ? Да! Да! Наравно да је могућ. Само нема те енергије која би ову ненормалност преокренула у нормалност. Када буде више оних који ће овакве појаве и њима сличне дефинисати као ненормалне и не буде пристајало на њих, онда ће доћи до преокрета. Сутра идемо по дозволу и надам се да неће бити потребе да настављам своју причу. До сутра живи били и пуно среће у сличним околностима. ENCORE… DA CAPO … Бис, бис, хоћемо још… Свануо је и тај дан. Звао сам Општину да видим да ли је гужва. Препоручише ми одлазак после 12х. Уважио сам то. Али никакву другу интервенцију нисам предузимао. Идем да добијем инспирацију за наставак приче, са свим могућим последицама. И после ми крив Ђаво? Ја сам из града отишао право испред Општине, а син је дошао од куће. Кад је стигао прво што сам га питао је да ли има потребан папир за подизање дозволе и маску. Маску има папир ооо неее, нема! Па наравно да нема. Дете под стресом од прошли пут, па у стресу заборавио да понесе. Вратио се кући и донео папир. Ту иде двојако размишљање. Или ће да делује Марфи, тј. да једна невоља никад не иде сама. QQ шта ли нас чека? Или ако неком догађају претходи нешто овако 156

(нешто заборавите, нешто изгубите, саплете се и сл.), онда ће вас у даљем току догађаја пратити срећа. И шта мислите? Ушли смо у зграду, на шалтеру није било гужве. Као и прошли пут, и овог пута сам приметио да је упозорење на уласку у шалтер салу одштампано са падежном грешком: Обавезна дезинфекција при улазу у шалтер сали!??? Било би добро да то исправе. Бака Прасе је била јако нерасположна. Није њен дан. Ваљда није испразнила сву негативну енергију на странкама тог дана. Зајапурила се, ућутала, гледа у свој рачунар и не обраћа пажњу на околину. Што ми је у том тренутку би и некако жао? Не знам шта ми је. Нису криви људи, рачистимо то. Свуда на свету има добрих, лоших, оваквих, онаквих људи. Зато људима треба систем и држава. Кад ради систем, кад функционише држава, онда не долази до изражаја то ко је какав, него сви пошују законе и понашају се у складу са истим. Ево, то ми се стално врзма по глави: Па узмите најгорег представника наше популације, најгорег шалтерског радника, и чаробном руком га спустите у државу где систем функционише и зна се ред. Па он истог тенутка са осмехом дочекује странке и завршава посао. А на паузу иде у прецизно дефинисано време и исто тако се враћа са паузе. И тако са свим осталим правилима понашања. Није до ње људи. Немој да је мрзите, ево ја нећу! Опростићу јој. Опростио сам јој. Мом сину, видевши га да чека и да га Grandma не зарезује, приђе млађа жена и очас му заврши посао. Лагано без муке. Изађосмо срећни и задовољни и возачку дозволу прослависмо уз свечани ручак у кругу породице. Без алкохола!! Млади возачи не смеју да пију када возе и тачка! Живи били!

157

66-67 Ана Арп СКИЦЕ КАФЕ НА БУЛЕВАРУ СЕН ЖЕРМЕН Једне мајске вечери, када падала је киша, у једном кафеу на булевару Сен Жермен, у полузадимљеној просторији жутих тапета, било нас је четворо. Маргерит Дирас седела је у углу, њено лице миловали су многобројни валери сенке. Слова на стаклу споља, леп фонт, детаљ због кога волимо Париз. Капљице разливале су аутомобил који је прошао. Она избацивала би колутове дима, гледала кроз прозор, обамрлих чула, потпуно пијана. Иза шанка стајала је мадам у црвеној мајици са белом кецељом преко облог стомака и једрих груди, ослоњена на полицу по којој цаклиле су се чаше, и светлост фарова, са мобилним телефоном у руци, загледана. Ја сам седела за шанком, цупкала стопалом о доњи кружни обруч барске столице и кажипростом обилазила нокат палца, на крају ноктом једног прста задирући у месо и нокат другог. Гледала сам у себе и у оно што је иза мене. Огледало поврх шанка имало је леп рам. И због њега волимо Париз. Киша је успоравала. Мирис маја је ушао. Спустила сам руке на шанк, обухвативши своју чашу, спустила сам поглед у одсјај лустера. А у углу, у самом дну тог малог, жутог, загушљивог кафеа, те мајске вечери на булевару Сен Жермен, у Паризу који никада није постојао, те ноћи која се није догодила и која се управо догодила, и догађаће се, сваки пут када неко буде читао ову скицу, достојну сликара који је ушао и сео, само да сачека да прође киша, а мадам му ни не прилази, она зна да је он само ушао и сео да сачека да прође киша, у том Паризу, на баш таквој скици, видеће се у углу један мушкарац у белој кошуљи која је прожета танким црним пругама, мушкарац који свира клавир. Аргентинац у Паризу, у старим, старим ципелама. 158

Свирао је док сам ја седела за шанком и гледала у тамну течну површину из чаше која се са мном дописивала, док је мадам читала вести на телефону, док је Маргерит Дирас гледала кроз прозор пушећи, док су се споља чуле сирене и млаз како са цесте прелази на тротоар, капи како ударају о стреху, па он како свира, свира, свира. Како је кап падала, па клизела, тако је и повијени пијаниста свирао, и тај клавир био је оно тачкасто мокро стакло са лепим фонтом, кроз које гледала је Маргерит Дирас.

ТРЕЋА СМЕНА Дуго сам радила трећу смену од куће. Моја мачка и ја у три часа и дванаест минута изјутра размењивале бисмо погледе. Беле завесе биле су дуге. Иза њих налазиле су се још једне дуге и непрозирне завесе. Ноћи су биле кратке али не довољно да би се могле прекратити писањем. Био је ту и један француски ликер, купљен у маркету током дана представљања француске кухиње. Како не бити Парижанка. Где год да си. Са радија се чула музика - као да исту композцију пуштају изнова. Ноте су уједначене, меке и - опет - мислим да прави живот, живот који има дозволу да устане када га питају, живот је који се увек дешава негде другде. Никад нисам видела звезду како пада.

МЕСЕЦ И НЕПТУН Позвала ме је те вечери, рекла да је пријатно на њеној тераси, и да има одличан _______. Виолине без нарочитог правца пратиле су мој ход. 159

66-67 Наша љубав је лака, као вода која прелази преко камена. На тераси смо тек да осмотримо небо. Сунце је зашло, своје трагове је оставило нама. Сваки пут је тако кад се видимо. Једноставно. И понавља се. Унутра светлост лампи њише маховину по зидовима. Наша љубав. ________ је био добар, дубоко у срце и плућа продирали су таласи врелине које је ветар споља блажио. Потпуно нас је савладао алкохол а музика је и даље допирала из суседне собе. Тамо можемо да одемо и да се пољубимо. Или на терасу, да плачемо, па да скочимо заједно у ту воду која нас дави. Она је била Месец, ја Нептун. Која ово песма иде цело вече? Наша љубав је лака? Да. Ко ју изводи? Истовремено је куцнула чаша о површину стола и чеп који се окретао, чинило ми се бескрајно дуго. Подигла сам врат ка углу собе. Our love is easy, like water rushing over stone Oh, our love is easy, like no love I’ve ever known Онда се зачула труба и течност која је лила ка чаши. Њена црна, дуга коса, очи као коштица шљиве. Пожелела сам да ју пољубим. Она би то олако дозволила па сам одустала. Сама сам досула још мало _______ и попила с ногу течност која ме је у потпуности претворила у шлауф. Где ћеш?

160

Је л можеш да ми са терасе донесеш шешир и наочаре, мислим да сам их тамо оставила? Дођи да ти покажем нешто... Узела ме је за руку и одвела у другу собу, њу нисам ни приметила кад сам долазила. Полако је отворила врата и постепено градирала светлост из многих сијалица које су осветљавале плафон, чинећи да доњи део собе буде у полутами. Простор собе заузимао је огроман акваријум препуњен корнфлексом. Чинило се да соба плива у бакарној боји. Обилазиле смо, држећи се за руке око акваријума, када ме је прекинула суптилно, рекваши: Тихо, пробудићеш ју. Већ је било касно. Из масе корнфлекса издигло се нешто што се таласало као тамна плишана завеса до мене. Ка нама је кренула пантера индиго боје, којој је власница око врата закачила огрлицу, пресијавала се, сва од дрангулија које цакле, а на којој је писало GUESS. Да вас упознам... Устукнула сам један корак док је из шушкаве масе излазило грацилно биће тамне, истовремено сребрне и плаве боје које није ни дошло до нас а већ се, раздрагано, уваљало у корнфлекс, па изронило из њега, њушком, па уронило репом. Зар није прелепа? Како се зове? GUESS, пише на огрлици. Где си је набавила? Она је одувек са мном, то је моја сапутница. Мачка је кружила око зидова свог стакленог кавеза, урањајући у светлост и масу истовремено. Њена тамна, плава боја тела кретала се кроз нас и ка нама и око нас. Хајдемо, оставимо ју. Ноћу воли да је сама.

161

66-67 Музика се чула, иста песма, и на тераси, и у дневној соби. Седеле смо тако сатима, гледајући се. Када се окренула да нам донесе још једну флашу, па се дуго задржала тумарајући по кутији, ја сам устала и без поздрава отишла. Никад ми није рекла шта се десило после, када се вратила у празну собу. Ја сам силазила дуго низ степенице, понављајући стихове песме. Стварно је једноставно. Само се окренеш и одеш. Уосталом, она то није ни приметила.

162

СВЕТИ ДИМ Џозеф Маршал Трећи* ПРИЧА О ГРОМОВИТОМ ЛУКУ Танак слој снега беше покрио земљу у првим месецима зимског месеца. Лукар је лутао несагледивом преријом тражећи баш оно младо јасеново стабло које му је било потребно. Није смело да буде дебље од његове подлактице, а морало је да буде право и високо барем колико и он сам. Више није могао да хода тако брзо као у младости – у његовој готово до појаса дугој коси било је много седих власи – али је још увек био издржљив и могао да одржава корак. Тако је ишао из једне долине у другу. Иако су сада јасенова стабла била без лишћа, с лакоћом је примећивао њихове скупине у равницама, дуж потока и река, јер су на тим местима расла у изобиљу. Године и године искуства казивале су му у једном откуцају срца да ли је стабло довољно право и да ли има духа да би се од њега могао направити снажан лук, те је и даље тражио. Право стабло негде чека, знао је то, само је питање времена кад ће га наћи. Али док је путовао, питао се да ли ће поживети довољно дуго да се постара да се оно на исправан начин испече и осуши. Свако јасеново стабло које се издели у штапове затим мора да се пет година суши на ваздуху. Тада и тек тада штап постаје спреман да се од њега начини добар лук. „Десиће се оно што има да се деси“, говорио је себи док је путовао. Лукар није више имао снагу своје младости, али је имао снагу мудрости која долази од дугог животног пута. Старци знају да су мудрост и искуство највећа од свих снага, те је настављао да хода, на опрезу због непријатеља, али без страха, сигуран у 163

66-67 знању да је проживео добар, дуг живот и да је спреман за следећи. У једној широкој долини, где се, како се присећао, као дечак играо а као младић ловио, лукар је пронашао неочекиван поклон – некада здраво јасеново стабло, много пута више од човека, било је поцепано на два дела, а једна му је половина лежала на земљи. Лукар ускликну од радости, јер беше пронашао оно што, како је мислио, никада у животу неће успети да види – јасеново стабло располућено громом. Такво је дрво осушено и испечено у једном откуцају срца, застрашујућом силом муње коју су одозго послали Громови. Лук направљен од таквог стабла имаће снагу као ниједан други. Лукар је пронашао усамљено место и на њему се улогорио. Принео је дарове Громовима и попушио лулу, а онда је громовито стабло почео да цепа у штапове за лукове. Радио је неколико дана и начинио неколико штапова – сваки је имао одговарајућу дужину и дебљину. Један од њих му се у рукама чинио другачијим. Није био ни дужи ни дебљи од осталих, али је у њему било нечега што је лукара испуњавало жељом да га додирује. Осећао је у њему некакву силу, можда и дух самих Громова. Иако су дани и ноћи постајали хладнији, лукар је одлучио да остане у логору и да од штапа који му се допадао изради лук. Радио је и радио, полако и стрпљиво. Својим алатом од камена, костију и јелењих рогова рендисао је, а потом и обликовао штап, све док од њега није настао лук. Док је радио, певао је песме, призивајући вештине којима су га научили отац и дедови, и певао песме којима је исказивао поштовање према Громовима и њиховој моћи. У његовим препланулим и грубим рукама, рукама које многе штапове беху претвориле у лукове, његов је громовити лук добијао облик. Био је најдебљи на средини, јер је ту био широк два прста; од средине се постепено сужавао према оба краја, где је био широк као врх његовог малића; сваки од кракова или удова био је подједнако дугачак као онај други и подједнако елегантан. Док је гледао како лук добија облик, одушевљавао се тиме колико згодно приања уз руку и колико је уравнотежен. Никада у животу није израдио тако леп лук. Када је привезао тетиву и по први пут је затегао, схватио је да није само најлепши него и најснажнији. Затегнут и извијен у лучни облик, личио је на најтањи млади месец. Био је прикладан, јер као што сви 164

лукари знају, месец је мајка лука. Из свог новог лука одапињао је стрелу за стрелом, даље и брже него из било ког другог лука који је икада направио или употребио за гађање. Уистину, овај лук има снагу и дух који никад није видео нити осетио у било ком другом луку. Лукар се вратио кући у село са шест штапова од громовитог стабла и својим новим луком. Сви ловци и ратници били су радознали кад је узео свој нови лук и отишао до реке да из њега одапиње стреле у пешчану обалу. На брзини и снази лука, дивили су се човеку. Свака од стрела летела је готово брже од мисли и заривала се дубоко у обалу. Мушкарци из села долазили су са понудама како би купили нови снажни лук направљен од громовитог стабла. Вест се раширила и по другим селима, те је лукар, упркос томе што је била зима када је дошао, свакоме од мушкараца допустио да гађа из лука. Нико од њих никада не беше видео такав лук и сви су хвалили његову снагу. Уследиле су понуде за лук. Сваки мушкарац који га је додирнуо и употребио желео га је и обећавао све што би стари лукар могао да затражи заузврат. Лукар је стрпљиво слушао све понуде, али ништа није одговарао. Дани су пролазили, а мушкарци у селу су постајали нестрпљиви. Неки су се враћали са већом понудом за куповину лука. Лукар није хтео да тргује. Имао је довољно да свој живот учини удобним, јер у погледу материјалних ствари није имао великих прохтева. Намеравао је да лук дâ ономе човеку за кога би проценио да га највише заслужује. Стога је стрпљиво чекао. Још је дана прошло, а у селу су нарастали узнемиреност и напетост у ишчекивању да лукар уговори размену, али ништа се није дешавало. Мушкарци су међу собом почели да разговарају, питајући се шта морају да учине па да један од њих добије лук. Неки су предлагали да се одржи некакво такмичење, некаква трка или испит снаге, при чему би победник добио све ствари у власништву свакога оног који је изгубио, па би онда могао да купи лук. Међутим, други су имали другачије идеје, па су расправе бивале све чешће. Неки мушкарци су се разгневили и лукара оптужили да је све то нека врста његове смицалице. Међу некима су избиле свађе, а у њих су ступале и породице, све док у селу није завладао велики немир. 165

66-67 Лукар их је посматрао и био тужан. Надао се да ће се један човек показати као достојан да поседује лук од громовитог стабла, лук са моћи Громова; али такав лук не може да се дâ свакоме ко је спреман да се послужи гневом или преваром да би га добио. Старом је лукару срце било сломљено. Није имао намеру да проузрокује толику невољу. Чак и најбољи поклон – научио је – у некима може пробудити оно најгоре. Био је подједнако тужан због тога што ниједан човек није могао да се покаже достојним лука од громовитог стабла. Постојао је само један начин да се невоља коју је проузроковао отклони. Лукар је у село послао викача да разгласи да ће четвртог дана од тог тренутка, при заласку сунца, саопштити одговор. Људи су прогунђали да је крајње време. У току ноћи, лукар се непримећено искрао из села, тужног срца и са некаквим дугачким завежљајем под једном руком. Људи су приметили да су врата његовог шатора затворена, па су још више гунђали. Четвртог дана при заласку сунца, лукар се вратио празних шака. „Моћ лука направљеног од громовитог стабла је посебан дар,“ рекао је људима кад су се окупили да га слушају. „Он представља више од какве ствари коју треба поседовати. Нисам желео да њиме тргујем, јер премда сам га направио, он заправо није мој. Хтео сам да га дам ономе ко има довољно скромности да га поседује. Све што сам видео јесте надменост и гнев и како сте себе учинили важнијим од поклона. Зато сам га вратио Громовима. Још увек код себе имам преосталих шест штапова од громовитог стабла и једног дана, пре него што умрем, можда, направићу други лук. Можда.“ Људи су се постидели због тога што су урадили, због начина на који су се понашали, и лукару казали да им је жао. И сви су се надали да ће једног дана, пре него што буде касно, он направити нов лук од громовитог стабла. Лукар није морао да их подсећа да ће до тада сви морати да живе на исправан начин да би, уколико такав лук поново буде направљен, били достојни да га поседују. (С енглеског превео Горан Петровић) * Џозеф Маршал Трећи [Joseph Marshall III] је рођен 1945. године у резервату Ружин пупољак (Јужна Дакота, САД), у коме 166

живе Лакоте, староседелачки народ Северне Америке. Аутор је више књига и есеја углавном нефикционалног, историјског карактера, од којих се нарочито истиче књига Дан кад се код Литл Биг Хорна десио смак света [The Day the World Ended at Little Big Horn] из 2008, јер је за њу писац добио награду удружења PEN America. Такође је вредна помена и његова књига под насловом Пут Лудог Коња: историја Лакота [The Journey of Crazy Horse: A Lakota History] из 2004. године, која на романескан начин приказује историјску личност Лудог Коња, чувеног Лакота ратника који се много година са успехом опирао империјализму и експанзионизму Сједињених Америчких Држава („Прича о громовитом луку“ [„A Story: The Lightning Bow“], иначе, чини завршни део овог романа). Језгро Маршаловог списатељства чине дух и традиција народа Лакота, чије очување својим радом писац управо жели да подстакне. Иначе, Маршал се, осим списатељством, бави и лукарством, односно израдом традиционалних Лакота лукова, што представља још један активни вид очувања културе властитог народа. Управо његово интересовање за прављење лукова, које је дубоко укорењено у његовој породици (вештину израде лука научио је од деде, а прадеда му се, наоружан луком и стрелама, лично борио у Бици код Литл Биг Хорна), чини идејну срж „Приче о громовитом луку“.

167

СУБЛИМАЦИЈА Милош Р. Петровић ПОЛА ВЕКА НЕСТАНКА И НАСТАНКА Лето 1970. за једну област Србије, тада и Југославије, било је прекретница. Судбоносна прекретница која је, истини за вољу ,своје корене пружала читаву деценију уназад, гледано са уже перспективе. Гледано, пак, са ширег аспекта, она је променила нешто што је започето вековима уназад, односно са царом Трајаном који се изградивши канал за прелазак катаракти истакао као пионир у савладавању Ђердапа. Од античког времена проћи ће безмало два миленијума до коначног решења. У међувремену, пловидба међу обронке Карпата усечене у моћну реку појединим подухватима јесте била олакшана, нарочито крајем 19. века, међутим, решења се нису показивала дугорочним. Све до оног коначног. Највећег решења које је захтевало и највећу жртву, до сада невиђену на овом простору. Жртву огледану у вечни нестанак домова, наслеђа и земљишта. Природа Ђердапа стварана миленијума једним људским подухватом промењена је заувек, а са њом и животи овдашњих мештана који вероватно ни свесни нису били да су на крају једног дугог процеса започетог још у време римског цара Трајана. Шири историјски контекст јесте бдио над главама мештана Ђердапа тих шездесетих година, али је уједно био далеко од њихових очију. Далеко, јер је оно што се збивало било превише лично. За сваког појединца из поплављених насеља, али и за њих као скупину. Све оно интимно и приватно, скупа са оним што су делили са осталим суграђанима, нестало је. Нестало заувек, без трага и икаквог наговештаја да је некада постојало. Нестало тако да многе генерације неупознате са историјом овог краја немају представу шта се крије под таласима овдашњег вештачки умиреног Дунава. Зуб времена чини да је све више 169

66-67 таквих нових генерација. Таласи од млађих путника намерника крију некадашње успомене, сећања, улице, обале, порушене кућне прагове. Цела Србија може временом заборавити на то што крију ти успорени дунавски таласи, али не и потомци тих старих Милановчана. Успомене, сећања, улице, обале, порушени кућни прагови у детаљима још увек живе код старих Милановчана. Премда је истина да њих не могу пресадити својим потомцима, те ће несумњиво овдашње староварошке приче бледети, Милановчани, и они са ушћа Златице у Дунав и ови са ушћа Папренице у Дунав, у себи носе сећање на потоп, крај и почетак. Осећаји неверице, сете и сањарења о старој вароши пресађени су млађим Милановчанима. Значајним делом то јесте пренето са колена на колено, од старијих суграђана, али је одвећ пренето и духом новог Милановца. Упиле су младе улице из ове нове вароши ону сету о несвакидашњој судбини овог насеља. Приповедају и приповедаће своје верзије о догађају који је променио све и најмлађи мештани међусобно, без обзира да ли су им баке и деке приповедале о томе, јер они сами знају. Како, откуд и од ког тренутка вероватно се не могу сетити. То је нешто што им је једноставно удахнуто животом у Доњем Милановцу, као свеприсутни култ. Онако како је култ Видовдана из 1389. године вековима живео у српском народу, тако ће 1970. заувек живети у култу Доњег Милановца. То је почетак и крај једне ере. Док Хришћани своју еру деле рођењем Христа, Доњи Милановац, Голубиње, Текија и суседна насеља своју стару и нову еру деле 1970. годином.

СЕЛИДБЕ КАО ПОЧЕТАК СВЕГА – СТАРА ЕРА У Ђердапу све почиње и завршава се сеобама. Као какав номадски народ, Поречани, односно Милановчани своју прошлост деле сеобама. Колико и како су се селили не знају ни они сами. Хоће ли за почетак томе узети живот далеких праотаца из Лепенског Вира, римске Талијате или каснијих и ближих пре170

дака, свеједно је. Средиште Ђердапа испресецано је трагањем за новим и сигурнијим животом, утемељеном у томе да је овај крајолик несумњиво богомдан. Може се дом пронаћи нешто узводније или низводније, нешто западније или источније, али ове шуме, брда и обала реке не могу и не смеју остати пусти. Чудан је ово крајолик. Истовремено издашан и колевка праисторијске културе, али и горостасна пробојница у којој природа јасно показује надмоћ над човеком. Пробивши пут кроз планински масив Дунав је створио ту најдужу композитну клисуру у Европи, Ђердапску клисуру. Јединствена на целом току ове друге по дужини европске реке, обухватила је све њене ћуди. Од Голупца до Сипа, Дунав је најшири, најужи и најдубљи. Окружен је низом планина и са јужне, и са северне стране, у највећој мери и стенама у свом кориту, као и литицама које се спуштају до саме реке. Не би ли таквим путем стигао до Црног мора, Дунав је на овом простору морао бити и најснажнији. О ђердапским брзацима оставили су списе бројни путописци и други ,,људи од пера“, попут Вука Караџића, Ханса Кристијана Андерсена, Феликса Каница и осталих. Реформатор српског писма и писац првог српског речника, Вук Стефановић Караџић оставио је опширан опис ђердапских стена и вртлога: ,,У Дунаву су између Голупца и Кладова она за лађе страшна мјеста, која Турци зову Демиркапија (гвоздена врата), а Срби (опет турском ријечју) ђердапи. Горњи је ђердап између Добре и Пореча, а доњи између Адакала и Кладова. Горњи је страшнији, али мање држи; а доњи више држи, али је мање страшан. Туда је вода, са силом својом градећи себи пут, одсјекла Карпатске планине од Српскије, па и сад преко и између камења лети и уји. На горњему ђердапу слабо се кад види камење посред воде, него само кључеви и клобукови; али се на доњему преко цијелога Дунава, како вода мало опадне, тако види, да се приповиједа, да је некакав ајдук скачући с камена на камен утекао из Србије на ону страну“.1 1 В. Караџић, Даница за 1827, Београд, 1964, 131.

171

66-67 Дански писац Ханс Кристијан Андерсен, као и Вук, истицао је да је Ђердап опасан целим својим током: ,,Овде почиње такозвана Гвоздена капија (Гвоздена врата)2, коју већина путописаца описује као скоро непроходан део Дунава; овде има јаких падова, моћних вирова који су гутали чамце и разбијали бродове. Наоколо у запушеној реци црне хриди пружају у ваздух своје прсте што дробе. Али, ипак је могуће проћи Гвоздену капију; налазим да је пловидба између Оршове и Дренкове далеко неизвеснија и опаснија“.3 Аустроугарски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц, према својим наводима, четрнаест пута посетио је Ђердапску клисуру и изучавајући њену богату римску прошлост постао је њен велики познавалац. Поред тога, овдашња моћ природе отелотворена у бучну реку и горостасне литице изнова му је остављала дубок утисак: ,,Моћан и бучан Дунав прокопао је у Казану своје корито, местимично дубоко 48 метара, кроз високе, готово вертикалне кречњачке зидове, чији једнаки слојеви на обема обалама сведоче о њиховој некадашњој непрекинутој вези. Висока брда оивичавају реку, час обрасла листопадним дрвећем, час гола, са зупчастим врховима својственим кречњачким формацијама“.4 Уз снажну реку, високе литице и планине, Ђердап су одувек одликовала и велика шумска пространства. О томе су такође сведочили путописци, између осталог, Ото фон Пирх који је описао свој пут 1829. године од Пореча, каснијег Доњег Милановца, до Мајданпека: 2 Иако се под појмом ,,Гвоздена врата“ често подразумева цео Ђердап, са обзиром да тако гласи његов назив на многим језицима (Iron Gates – енглески језик; Portile de fier – румунски језик; Esiernes Tor – немачки језик, и тако даље), писац у свом делу несумњиво мисли на доњи део Ђердапске клисуре, будући да раздваја даљу пловидбу од Оршаве ка Дренкови, то јест, горњем Ђердапу (пловио је узводно Дунавом, враћајући се из Цариграда). 3 Х. К. Андерсен, Базар једног песника, 2007, 182. 4 Ф. Каниц, Србија: земља и становништво, књига II, Београд, 1985, 514.

172

,,У Пореч воде само коњски путеви. Онај којим смо јахали водио је преко високог, уског планинског гребена посред густе храстове и букове шуме. Где год да је био пропланак, виделе су се дубоке долине густом шумом покривене, необрађене, пусте“.5 Слично сведочанство оставио је и Јован Цвијић о свом путовању 1887. године из Доњег Милановца ка Брзој Паланци, овога пута у источном делу Ђердапа, преко планине Мироч, за разлику од Ота фон Приха који је из Пореча у Мајданпек ишао преко Лишковца, западно од Поречке реке која Ђердап пресеца на два дела. Овај је простор и данас изразито шумовит. Према подацима Републичког завода за статистику, општина Мајданпек, која обухвата централни део Ђердапа, са 68% своје територије под шумом, најшумовитија је општина у Републици Србији. Један од примарних разлога за оснивање Националног парка Ђердап, поред флоре и фауне и Дунава, била је и та шумовитост. Такво природно окружење наизглед не оставља утисак погодног тла за развој људског живота. Ипак, овај простор изнедрио је старе, праисторијске људске заједнице по којима је једна особена и дуготрајна култура добила назив - ,,Лепенски Вир“, уз још десетак насеља из истог праисторијског раздобља дуж Ђердапа (Хајдучка воденица, Падина, Власац, Икоана, Кладовска скела и друга). Треба напоменути и Рудну Главу у залеђу, која се сматра пиониром рударства бакра у Европи. Ништа мање живо није било на овом простору ни у антици. Римски географ, историчар и филозоф грчког порекла, Страбон, писао је почетком нове ере о ђердапским катарактама у трећем поглављу своје седме књиге вишетомног дела ,,Географија“. Док је први Римљанин крочио на балканске обале Дунава још крајем осме деценије старе ере, био је то Гај Скрибоније Курион, римски војсковођа и намесник Македоније од 75. до 72. године пре нове ере. Доласком цара Тиберија на власт 14. године, Ђердапска клисура почела је попримати већи значај за екумену. Поставши део римског лимеса, видела је и прве веће грађевинске подухвате, нарочито током припрема цара Трајана за рат са Дачанима. Уједно, у овом периоду јављају се први историјски извори о јед5 О. Фон Пирх, Путовање по Србији, Београд, 1983, 105. 173

66-67 ном насељу на простору централног Ђердапа, тачније, Доњомилановачке котлине. Реч је о римском утврђењу Талијата.6 Са поносом у гласу изговарају Милановчани данас име овог античког локалитета, истичући тиме величину своје вароши. Турбулентни историјски путеви довели су до тога да данашњи, нови Доњи Милановац управо лежи на остацима Талијате. Уистину, Ђердапска клисура је богата археолошким наслеђем, па би гдегод да је израђена нова варош на том простору она вероватно лежала на неком локалитету, али је Талијата несумњиво највеће античко утврђење са простора Доњомилановачке котлине. Снажан темељ новом насељу, рекло би се. Геостратешки положај Ђердапа се након антике мењао, тако и живот на овом простору. Током позног средњег века, када је ова област била део српских средњовековних држава, иако су друштевно-економски услови били повољни, због периферног положаја у односу на остатак државе, простор Ђердапа са залеђем слабије je економски стајао у односу на друге области. После пада Деспотовине 1459. године, становништво се услед честих сукоба и тешког живота све чешће селило у Банат, нарочито после сеобе 1690. године.7 Из тог периода у литератури сачувано je насеље Бања. Према предању овдашњег старијег живља, услед покоља која су починиле Османлије насеље је расељено делом на подручје Рудне Главе, а делом неколико километара западно, на речно острво, ради сигурности. О остацима насеобине, али као о ,,старом граду Пореч“, сведочио је Ото фон Пирх.8 Феликс Каниц пише о предању да се ,,најстарија варош Пореч“ налазила недалеко од ушћа Поречке реке. 9 6 Ф. Каниц, Србија: земља и становништво, књига II, Београд, 1985, 447.

7 Б. Пејић, Поречка крајина, Београд, 1932, 28. 8 O. Фон Пирх, Путовање по Србији, Београд, 1983, 104. 9 Ф. Каниц, Србија: земља и становништво, књига II, Београд, 1985, 522.

174

Био је то још један дуги период селидби. За разлику од каснијег периода, мештани су били савезници са Дунавом. Моћна река није угрожавала домове или животе, већ је спашавалa и омогућавала потрагу за неким новим кућним праговима. Са једне стране тиме што је од 1739. Дунав био устаљена граница Османског царства и Хабзбуршке монархије која је често бирана за нови дом, те би преласком реке започињао неки нови живот. Међутим, Дунав није само помагао у потрази за новим животом, већ га је и чувао. Ново насеље развијало се управо на месту обгрљеном реком са свих страна, на речном острву. Поречко острво представљало је одвећ скровитије и заштићеније место тиме што је било окружено водом, али је уједно истом том водом чинило и значајну, веома добро познату геостратешку тачку дуж целог Дунава. У Османском царству Пореч са околином припадао је Београдском пашалуку све до 1800. године када га је Пазваноглу отео од београдског паше и ставио под управу Ада Кала. За време Карађорђевог устанка, војвода Миленко Стојковић ослободио је Пореч 1806. године. Такво стање задржало се до 1813. године и погибије Хајдук Вељка, након чега је пала Неготинска Крајина, за њом убрзо и Пореч. Ипак, за разлику од Неготинске Крајине која је делом Кнежевине Србије постала 1833. године, Пореч и већи део Ђердапа постали су 1815. део територије којом је управљао кнез Милош Обреновић. Паланка Пореч лежала је у јужном делу острва и имала је главну улицу са дућанима, на западном делу био је конак поречког кнеза, док је на источном крају острва била стара црква.10 Због свог важног стратешког положаја, Пореч је прихватао трговачке лађе српских, турских, аустријских и влашких трговаца, али и оне које је закупио сам кнез Милош. Економском развоју допринело је и то што је ова ђердапска варош била ослобођена свих дажбина, сем оне за издржавање овдашњег конака. Дунав је повремено наплаћивао за берићетност коју је Поречанима донео ван свих очекивања када су населили острво спашавајући живу главу. Ненамерно, једноставно то је био део 10 О. Фон Пирх, Путовање по Србији, Београд, 1983, 103. 175

66-67 његове бити. Моћна је то река, своју моћ је исказала и створивши ђердапски крајолик, немогуће је било очекивати да стихија тече само поред Поречког острва. Јединствени пејзаж и значајан геостратешки положај били су једна страна медаље. Друга страна медаље биле су поплаве. Наводе оновремени извори да је острво плављено било сваке године када би се теснац Гребена закрчио ледом. Селили су Поречане и ратови и зулуми, али печат у историји оставиле су селидбе у вези са Дунавом. Реком која је удахнула живот овом крају још током праисторијског Лепенског Вира. Године 1832. на наредбу кнеза Милоша, уз руководство капетана Стефана Стефеановића Тенке, рођеног Поречанина, са острва је варош пресељена на оближњу обалу код ушћа реке Златице у Дунав. Разлог томе биле су жалбе овдашњег живља да се Поречко острво често плави.11 Део њих је, међутим, био против одласка са аде, што због сиромаштва, што страхујући од нових дажбина и неправедне расподеле нових плацева. Крај 1831. и почетак 1832. године протекли су у отпорима и преговорима. Пресељење је започето марта 1832, а већ на јесен исте године капетан Тенка обавестио је кнеза Милоша и Осман пашу Адакалског да је пресељење завршено. Ново насеље свечано су посетили кнез Милош и кнежевић Милан Обреновић који је даривао 10 000 гроша најсиромашнијим Поречанима, а у чију част је некадашњи Пореч добио име ,,Милановац”. Једно велико поглавље у историји Ђердапа је затворено. Из данашњег угла знамо да је реч о поглављу, премда није тешко наслутити да је овдашњим Поречанима то изгледало као крај старе ере и започињање једне нове. Конaчно решење и коначно удомљавање. Никао је нови град под патронатом самога кнеза Милоша. Пред таквим местом морала је стајати светла будућност. Планови су били велики. Поред плански ушорених улица, био је остављен простор и за ширење вароши, односно стапање оближње Орешковице и Рибнице у то ново насеље. Кројио се нови идентитет. Идентитет који је слутио велику варош за коју су плански предвиђене две главне чаршије. 11 Ф. Каниц, Србија: земља и становништво, књига II, Београд, 1985, 522.

176

Милановац је у том периоду заиста растао, потврђују демографски подаци, укључујући и повећан број закључених бракова, али и надимци, односно презимена појединих житеља уписаних у црквене књиге: Воска Шваб, Андреја Словак, Стојан Нишлија, Јован Ера, Милан Бугарин итд.12 Посебна веза Милановчана са надимцима остала је до данашњих дана. Иако је безмало два века прошло од досељавања појединих породица у милановачки крај, о њиховом давном пореклу и данас, као каква успомена у виду привеска, сведоче породични надимци. Они нису настајали само на основу већих и даљих топонима, попут наведених примера, већ и на основу оближњих села у Хомољу и Крајини. Не рачунајући пређашњи Пореч, прве деценије Милановца јесу биле оне у којима се ово место најбрже развијало. Највећи број Милановчана живео је од трговине, заната, риболова и речног саобраћаја, односно превоза робе, понајвише соли бродовима. 13

Развој је, дакле, инициран оним што је и донело живот овом крају још у праисторији на месту Лепенског Вира, а то је Дунав. Тај водени џин од кога се Поречани нису одвајали када су током своје дуге историје селили своја насеља, наставио је да буде берићетан. Докле год се он сам питао, знали су Милановчани да за своју будућност не морају да брину. У међувремену је године 1859, након што је под Рудником настало још једно насеље истог имена, Милановац на Дунаву понео назив ,,Доњи Милановац”. Кројење новог идентитета старих Поречана тиме је завршено. Преостало је да, сада као Доњомилановчани, живе мирно, док њихова варош наставља да се развија. Није се могло наслутити да иза кулиса један дуги историјски процес тек чека да буде завршен, као и то да тај процес иде науштрб новоскројене вароши која ће заправо поживети тек 12 В. Стојанчевић, Насеља и становништво Пореча и Поречке реке у првој половини 19. века, Неготин, 2003, 145-147.

13 А. Ивић, По Србији кнеза Милоша, Споменик СКА LXXIV, Други раз. бр. 57, Београд, 1933, 82-109.

177

66-67 138 година, до тренутка када ће њени остаци остати заувек под таласима новоствореног акумулационог језера. НА КРАЈУ ИСТОРИЈСКОГ ПРОЦЕСА – НОВА ЕРА Лако је бити генерал после битке, па тако и уочавати процесе из прошлости са временске дистанце. Оновремени Доњомилановчани били су на ,,чисто“ са Дунавом. Познавали су све његове ћуди, и оне добре, и оне лоше. Живели су складно са обема странама. Добру страну сагледану у Дунаву као извору хране и трговине, односно саобраћајнице, Милановчани су берићетно користили. Насупрот томе, умели су да користе и његову тамнију, ону страшну страну. Опасни и тешко проходни ђердапски брзаци онемогућавали су умногоме пловидбу, али је и тако страшан овдашњи Дунав имао својеврсни пакт са Милановчанима, односно Поречанима и осталим људима са Ђердапа. Још од најранијих периода овдашњи крманоши издвојили су се као једини који умеју спровести све бродове низ најопасније тачке Ђердапске клисуре. Свест о њиховом значају била је нашироко распрострањена, сведоче томе извори од проте Матеје Ненадовића преко Вука Караџића до каснијих, као што је Феликс Каниц. Њихово постојање биће потом озваничено у виду ,,ђердапских лоцова“, чијем је озваничењу кумовала Угарска, те је значај овог особеног заната итекако био знан у Будимпешти, самим тим и Бечу као престоници Аустро-Угарске. Тако је Дунав, и када је губио своје погодности које је даровао Милановчанима, умео да дарује неке друге изворе живота и развоја. Докле год се питао Дунав, будућност је била извесна, закључак који се понавља посматрајући са временске дистанце. Када се он није питао, нити је имао начина да одлучује, наизглед сигурна будућност мењала је свој ток. Приметно је то било приликом развоја железнице у Србији, која је крајем 19. века почела да усмерава трговину и саобраћај са ове велики реке на пруге. Запостављање Дунава уједно је значило и запостављање Доњег Милановца. Био је то један од токова историје који су ишли науштрб развоја ове ђердапске вароши. Наизглед, за разлику од 178

осталих, невезан за Дунав, премда је посредно опет спајао судбину вароши са судбином реке. Истовремено, у том периоду започело је прво регулисање ђердапских брзака после дуго времена. Још једна етапа која је због своје велике оновремене важности тадашњим житељима могла слутити крај једне ере. Премда су радови на регулацији ђердапског сектора од 1889. до 1900. донели значајне промене и олакшали пловидбу, даљи и оштрији ток историје гурнуо их је донекле у заборав. Као једини непотопљени сведоци остале су сигналне станице у Казану, добивши сасвим неке друге улоге. Споменуто одржавање водограђевина, пак, постало је још један од извора живота Милановчанима до краја те ,,старе ере“. Тесна веза Милановчана са Дунавом тиме се није раздвајала, напротив, нашла је нову карику везивања. Историја намеће закључак да су једини токови који су ишли науштрб Милановца били они који нису били у вези са моћном реком. На додатно погоршавање геостратешког положаја у 20. веку, тако и привредне моћи Доњег Милановца, утицао је и развој других оближњих насеља. Плоднија Неготинска Крајина почела је привлачити, у виду дневних миграција, јужне делове доњомилановачког краја, односно Пореча. Сељани Клокочевца, Танде и Црнајке временом су почели чешће ради потрепштина да одлазе у Штубик, који је, иако село, почео брзо да се развија. Између осталог, тих деценија Неготинска Крајина доживљавала је свој демографски врхунац. Поред Неготина, седишта окружја, насеља попут Јабуковца, Уровице, Радујевца, Душановца или Буковча, била су већа како од Доњег Милановца, тако и Кладова и Мајданпека. Године 1910. Јабуковац је бројао 4796 житеља, Уровица 3002, док је Доњи Милановац, са бројем 1623, био видно слабије насељен. Слично стање било је са друге две споменуте варошице, Кладово је бројало 1721, а Мајданпек 1570 становника. Споменути Штубик је такође нарастао, те је имао 2159 становника.14 14 Попис становништва и домаће стоке у Краљевини Србији, 31. децембар 1910.

179

66-67 Дуготрајно гледано, много значајније биле су промене које су се дешавале јужно од области Пореч. Након 1903. године и почетка експлоатације руда, једно од мањих села Тимочке Крајине, које се тек 1864. године одвајањем од села Кривељ појављује као самостални чинилац, почело је нагло да се развија. Реч је о Бору, који се за мање од деценије развио у индустријски центар и већ на првом следећем попису, споменутом из 1910. године, имао је 2116 становника. Нарастујућa привреда са све већим бројем радника почела је да привлачи недалека села. Јужни део Пореча, чије је културно и привредно средиште био Доњи Милановац, почео се окретати све више ка рударској вароши, која је, поред економског, почела остваривати и све већи културни утицај.15 Села Горњане и Танда, првобитно део среза Поречког, касније су и административно одвојена и прикључена Бору. Последња деценија ђердапске ,,старе ере“ Милановцу је гасила идентитет на више начина, не само крајњим потопом. Одлукама 1965. године угашена је општина Доњи Милановац. Целокупна њена територија припојена је општини Мајданпек, док је сам Милановац изгубио административно седиште које је у различитим облицима баштинио вековима. Позивање Доњомилановчана на традицију, у периоду када је држава истицала прогрес науштрб традиције, није помогло њиховој вароши у сачувању старог насеља на ушћу Златице у Дунав, као ни у задржавању свог административног статуса, који је од 1. јануара 1966. године био сведен на месну самоуправу, односно ниво месне заједнице попут околних села. Вероватно први пут током свог дугог постојања овдашњи житељи предосетили су да се овога пута не завршава само једно поглавље у њиховој локалној историји, већ се завршава читава једна књига, уз наду да ће започети писање нове. Привредне и административне промене јесу утицале, али извор сваке слутње лежао је педесетак километара низводно Дунавом, на месту где 15 С. Вујадиновић, Пореч: привредно-географске одлике и саобраћајне везе, Београд, 1962, 6

180

се градила брана, то јест, хидроенергетско-пловидбени систем ,,Ђердап“. Низале су се судбодносне године једна за другом. Јула 1970. године почело је пуњење Ђердапског језера. Поред тога што је оно мењало географски крајолик Ђердапске клисуре заувек, оно је умногоме брисало вишевековну традицију и историју бројних насеља. Један дуги историјски процес прекинут је нагло. Са друге стране, један успешно извршени прогресивни подухват олакшао је пловидбу, тиме и привреду многих земаља, док је двема чије обале запљускује овдашњи Дунав, Румунији и Југославији, ојачао енергетску моћ и донео друге потенцијале. Дакле, зачео је бољитак и нову будућност науштрб историјског пута који су поједина насеља дуго градила. Доњи Милановац је једно од тих насеља које је тако нагло променило идентитет. Ова подунавска варош у својој историји доживљавала је сеобе, али никада тако што су јој брисани претходно пређени мостови. Преселивши се 1832. са Поречког острва на обалу, новонастали Милановац још увек је имао ту, пред собом сведочанство свог настанка и развоја, на тај начин ни даљи развој насеља није могао кренути неким потпуно другим путем. Иста земља била је ту, недалеко, исти Дунав је текао. Међутим, последња сеоба у дужем историјском процесу донела је нове генерације које не деле исти културни идентитет са својим прецима. Немају сећања ни на крајолик којим су се кретали њихових суграђани, одатле имају потпуно друга сећања на привредне делатности свога места, а она, пак, дефинишу и житеље. Има ли континуитета Доњег Милановца или је то потпуно друго насеље, са људима који су на исти тај начин селидбом били неминовно усмерени да се постепено мењају, остављајући старе навике иза себе и прилагођујући се новом времену придошлом, културолошки гледано, нагло? Одговор лежи у једној снажној карици која спаја мештане старог Доњег Милановца са мештанима новог. Није о реч о самом имену. Реч је о култу неправедно нестале старе вароши и једног краја.

181

66-67 Доњомилановчани рођени знатно после потопа и више него што је уобичајено за мештане малих места воле своје родно место. Тешко је међу њима пронаћи неког ко се не хвали лепотом своје вароши. Сматрају је најлепшим насељем на Дунаву и не би је мењали ни за шта. Осим можда за једну другу, заправо исту, али несталу варош, стари Доњи Милановац. Објективно, вероватно би многи остали на Папреници, крај Поречког залива и насупрот кулама које их посматрају са друге обале. Такав брдовитији Милановац су заволели и то је њихово родно место. Ипак, она стара и ушорена варош на равној обали усађена им је у крв и подсвест као својеврсни култ. Култ старог Милановца који живи у идентитету овог новог, уједно имајући неку сасвим другу улогу. Он је извор сањарења, туге, осећаја неправде, али и нечега великог. Све то скупа млађим генерацијама ставља до знања да се стари Доњи Милановац мора волети, за њим се туговати и маштати о томе какав би био данас. Небитно је да ли је неки млађи Милановчанин видео више од једне фотографије старе вароши и да ли уопште зна како је она изгледала, он у себи носи тај идилични стари Милановац и једну сетну 1970. годину. Та година није она која је довела до хидроелектране, уговор о њеној изградњи потписан је 30. новембра 1963. године, премда је и знатно раније проучавана и разматрана. Ипак, та 1970. запамћена је у свести Милановчана као пресудна, јер је она постала највидљивија и лична, потопивши заувек оно што је било остало од њихове вароши. То је последња година када су могли да виде барем и ону земљу преосталу од домова и улица. Након тога, ни те земље није више било. Прекрили су је таласи. Као што ни година 1389. није означила крах српске средњовековне државе, али је тако запамћена у народном предању, те је уједно са својим значајем заживела као култ у српском народу. Тако је и са Милановчанима и 1970. годином. Она јесте наступила 7 година од споразума о изградњи ,,гигантске бране“ и са ширег аспекта је део једног много дужег процеса, али она је била 182

најболнија, најопипљивија, најстварнија. После ње наступила је једна нова ера четири километра низводније. Нови Доњи Милановац уклопљен је у идеалну слику једне социјалистичке средине која је загазила на пут модернизма. Уистину, тих година на тај начин јесте овој вароши дат нови живот. Подаци говоре да је једно тако мало место порасло у очима остатка СФРЈ, те је отуд и туристички промет на овом простору растао. Управо та привредна делатност почела је да обликује тај новостворени доњомилановачки град. Несумњиво, цена за то била је висока, са аспеката бројки, те штуро сагледаног заувек поклоњеног земљишта Дунаву. Међутим, са аспекта локалног живља отргнутог из једне средине и из једног идентитета, цена се не може одредити. Неумесно би било говорити даље о томе или вагати нечији губитак кућног прага. Сукоби и природне непогоде односе многе домове, али иза остане какав трачак пређашњег дома, да сија као успомена, макар то и сама земља била. Старији Милановчани немају више ни ту земљу пред собом. Последњим пресељењем пронађен је коначни положај и вечни мир са Дунавом. Били су сигурни Милановчани у то. Пола века потом, једног 24. фебруара 2020. године, ветар је ниоткуда донео минула сећања старијим Милановчанима, док је млађе упознао са Дунавом каквог нису познавали. Наизглед укроћени водени див, сада назван и Ђердапско језеро, показао је да је она стара снажна река. Снажне олује обрушиле су се и наредних месеца у више наврата. Као никада од настанка, тачно на половини свог века, умирено Ђердапско језеро је снажним таласима показало неке одавно заборављене ћуди. Као да се будио онај стари Дунав. Будио љутито, желећи да покаже да је он још увек ту, без обзира на то што је туђом вољом претворен у акумулационо језеро. Порушена обала новог Доњег Милановца први пут после 50 година поставила нам је питање: Да ли је заиста 1970. године започета једна нова књига у историји Ђердапа и Доњег Милановца или је и то био само крај једног поглавља? 183

66-67 Барбара Новаковић OД РЕВОЛВЕРА ДО НОБЕЛА, OД ШУШТАЊА СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ ДО ЕВЕРГРИНА, ХЕРМАН ХЕСЕ: „ИЛИ ПЈЕСНИК ИЛИ НИШТА! “ Када је 6-огодишњи Херман Хесе – иако узоран првачић у школи – код куће постао толико бунтован да је „измицало контроли“ (како у писму од 14. новембра 1883. године Хесеов отац наводи својој супрузи, а Хесеовој мајци), породица је одлучила да га од јануара до јуна 1884. године смјести у школу за дјечаке: школу у коју су искључиво смјештана дјеца, чији су родитељи боравили у иностранству на мисионарском путовању (што са маленим Хесеом тада није био случај). Крезубом Хесеу посјете кући биле су дозвољене само недељом. У биографији „Нинон и Херман Хесе – живот као дијалог“ објављеној 1982. године ауторка Жизела Клајне наводи да је Нинон – трећа супруга Хермана Хесеа – откривши, након смрти Нобеловца, породична писма и документе из тог периода живота њеног мужа, била шокирана колико и потресена њиховим садржајем, те да је на ту епизоду пишчевог дјетињства гледала као на кључну у његовом личном психолошком развоју. Тако мали, непуни седмогодишњак, Хесе мора да је на свој полугодишњи боравак у интернату гледао као на забрану, као на казну, јер је био једини, којег је породица „прогнала“ ту. Мали, непокорни Херман (и његови поступци) био је такорећи сметња оцу у његовом бављењу писањем и подучавањем; дјечаков захтјевни карактер за породицу је просто био превелики залогај. Херманов отац Јохан Хесе у писму супрузи Марији наводи: „ Ми смо превише напети, превише слаби да бисмо се носили с њим, читава породична рутина нам је нарушена и фали нам дисциплина.“

184

„Невоље“ са Херманом нису престале ни у младићком односно адолесцентском добу. Петнаестогодишњег бунтовника 1892. године уписују у теолошку школу у Маулброну, а већ у марту исте године долази до изражаја Хесеов „тежак“ карактер. Бјежи из школе и у том тренутку самом себи – и цијелом свијету – поставља циљ и ултиматум: „ENTWEDER EIN DICHTER ODER GAR NICHTS!“ („ИЛИ ПЈЕСНИК ИЛИ НИШТА!“). Пронашли су га сљедећег дана на отвореном, на ливади, гдје је преноћио. Конфликт са родитељима само је заоштрен, започела је одисеја прелазака из школе у школу, а јављају се и први знаци депресије као и самоубилачке мисли очајног пубертетлије, будућег Нобеловца. 20. марта исте 1892. године Хесе пише: „Ich möchte hingehen wie das Abendrot. – Желим да потонем као вечерње црвенило.” Маја 1892. године Хесе посјећује свог полубрата Теа, када се заљубљује у ћерку Теове газдарице, која га категорички одбија. Утучен константним недостатком разумијевања код куће и дотучен љубавним јадима, дана 20. јуна 1892. године, 15-огодишњи Хесе - новцем позајмљеним од свог духовњака Кристофа Блумхарта - купује револвер и покушава самоубиство. О овом инциденту Блумхарт кратким писмом извјештава Хесеову мајку наводећи: „Liebe Frau Missionar! Heute lief uns Ihr Sohn weg mit Hinterlassung von Selbstmorddrohungen. Er hatte sich vorher heimlich Geld geborgt und einen Revolver gekauft. Er ist wieder da. Ich nehme es als Bubenstreich, aber in so krankenhaften Weis, dass ich dringend mit Ihnen beraten muss.“

185

66-67 „Драга госпођо мисионар! Данас је Ваш син побјегао одавде, остављајући пријетећу поруку о самоубиству. Прије него што је побјегао, тајно је узео новац и купио револвер. Он је сада поново овде. На ову ствар гледам као на тинејџерски мангуплук, али на један тако нездрав начин, да треба хитно да се посавјетујем са Вама!“ 22. јуна 1892. мајка долази по Хесеа и смјешта га у Установу за малоумне и епилептичне Штетен у Ремсталу, гдје остаје до 5. октобра. Ове адолесцентске кризе несумњиво остављају жиг, који је Хесе до краја живота носио – како приватно, тако и у професионалном књижевном животу. Потрага за самим собом жила је куцавица свих Хесеових романа, а у приватном и породичном смислу Хесе је мир нашао тек са трећом супругом, историчарком умјетности, Нинон Хесе, са којом је остао до краја живота. Одувијек помало чудан, одувијек превише Степски вук и духовни самотњак, Хесе и у познoм добу, са шездесет и девет година када је добио Нобелову награду за књижевност и отишао у литерарну бесмртност, остаје једнако дјечачки ћудљив и интровертан. Најбоље се то види у писму упућеном свом великом пријатељу Томасу Ману (чувена преписка Хесе – Ман данас је антологија свјетске књижевности): „Драги господине Томасе Ману, (...) Ова година донијела ми је мноштво других добрих и жељених дарова: љетос сам био у прилици да угостим обје своје сестре, да их храним, облачим и тетошим, док нису поново морале назад у мрачну Германију. Онда ми дадоше Гетеову награду. Онда и најљућег и најлошијег непријатеља, којег имадох, он се зваше Розенберг, окачише ми у Нирнбергу. И сад новембар донесе и Нобелову награду. Први догађај, овај са сестрама, бијаше лијеп и бијаше једини, који је за мене стваран. Ови други тренутно још нису допрли до мене, губитке сам увијек брже опажао и схватао их као успјехе, а то што сам током тих недељу 186

дана био изложен детективском праћењу шведских и других новинара, којима није дата моја адреса, био је заиста шок. Али, искрено говорећи, позитивне стране срећног случаја донијеле су и чисту дјечју радост, мени и мојим пријатељима, а прије свих мојој жени, и здравицу шампањцем. Пријатељ у Базелу је одушевљен, а многи моји стари читаоци, који бијаху очито слаби на мене што сад није гријех, се радују. Ако ми временом буде опет добро ишло, покаткад ће ме све то врло забављати. (...) Срдачни поздрави и добре жеље Вама и Вашима од Вашега Х.Хесеа“ У швјацарски градић Монтањолу Хесе се преселио маја 1919. године и ту, у Тесину изнад језера Лугано проналази питорескну палату Casa Camuzzi, гдје изнајмљује три собе и са супругом Нинон остаје до краја живота. Није било необично пронаћи га како копка у башти, орезује виноград, игра се са мачком, слика аквареле или пак одговара на многобројна писма обожаватеља. Они радозналији и смјелији долазили су на чашицу разговора са Нобеловцем лично, наравно наискап, упркос чињеници да се Хесе такорећи гнушао популарности стечене Степским вуком, а нарочито му је сметало што се млађарија одушевљава записима неког педесетогодишњака: „Често ми помало иду на живце студенти који читају и одушевљавају се Степским вуком.“, записао је. О последњим данима Нобеловца знамо искључиво захваљујући Нинон. Она је њиховом кућном пријатељу рекла: „Умро је изненада, и то је било најбоље. Био је веома болестан. Шест година је боловао од леукемије, а да то није знао. Па ипак, понекад би, очаран природом, у сумрак или на мјесечини, осјећао да се опрашта од живота. Слутио је да се приближава крају. Неколико дана је писао пјесму, коју је завршио у ноћи када је умро и оставио је на мом кревету. Кад сам ујутру ушла у његову собу био је мртав. Умро је у сну. Пјесма је о старом дрвету. Питао се да ли ће следеће године бити овде, да га види...“ 187

66-67 ШУШТАЊЕ СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ Сломљена, расцијепљена грана виси из године у годину, суво шуштећи своју пјесму на вјетру. Без лишћа, без коре, јалова је и блиједа. Уморна од дугог живота, уморна од дугог умирања, њена пјесма је тврда и јака а њени звуци охоли прекривају страх. Још једно љето. Још једна дуга зима. Тог 9. августа 1962. године млади револвераш, стари Степски вук Хесе је заспао. Шуштање сломљене гране одњихало га је у вјечно зеленило. Живио је бурно - спавао је мирно, пјесник или ништа - пјесник и све, Херман Хесе. Библиoграфија: • Helt C., Richard: A Poet Or Nothing at All: The Tübingen and Basel Years of Hermann Hesse. Berghahn Books, Oxford. 1996. • Zeller, Bernhard: Hermann Hesse. Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. • Kleine, Gisela: Ninon und Hermann Hesse: Leben als Dialog. Jan Thorbecke Verlag, Ostfildern. 1982. • Volker Michels; Anni Carlsson: Briefwechsel Hermann Hesse / Thomas Mann. Fischer Verlag, Frankfurt am Main. 2003. / Преузето са пријатељског електронског часописа КУЛТ http://casopiskult.com/kult/carte-diem/herman-hese-ili-pjesnikili-nista/ 188

Весна Вујичић FEFELLI ERGO SUM / ВАРАМ (СЕ), ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ (Љиљана Ђурђевић Стојковић Песничке прозе Тина Ујевића, Пресинг, Младеновац, 2019) Тин Ујевић је био један од оних југословенски оријентисаних хрватских писаца који је своје прве књиге поезије (Лелек себра и Колајна) објавио у Београду. Двадесете године прошлог века провео је у истом граду и живо учествовао у културним и политичким збивањима. И доцније, тридесетих година, када се преселио у Сарајево, наставио је сарадњу са београдским гласилима и књижевним круговима. Стога можемо рећи да је дело Тина Ујевића једнако значајно за изучавање и српске и хрватске међуратне књижевности. Незаобилазан део његовог огромног песничког и критичког опуса су и песничке прозе. Љиљана Ђурђевић Стојковић је свестрано, систематично, прецизно, изванредно атрактивно анализирала ова јединствена штива, сагледавајући их у међународном и јужнословенском контексту, али и интерпретирајући њихове поетичке особености. Студија Песничке прозе Тина Ујевића инспиративна је из неколиких разлога. Рецимо, пре свега, да су и наши и страни теоретичари књижевности ретко изучавали поетску прозу као жанр или међужанр и не можемо тврдити да су дошли до „коначнијих“ закључака. Differentia specifica песничких проза углавном је остала неоткривена јер се за њом трагало посредно, уз помоћ тумачења сродних литерарних врста, фреквентнијих у историји и науци о књижевности. С друге стране – историја књижевности на српском и хрватском језичком подручју бавила се стваралаштвом великог песника Тина Ујевића (који је битно утицао на формирање лирских узуса у Београду, Загребу, Сарајеву, Подгорици, па чак и у Никшићу) искључиво из угла постулата класичне лирске песме. 189

66-67 Његову лирску прозу упорно су занемаривали како теоретичари, тако и историчари књижевности, а потом и савремена му критика и издавачи. Уредници тадашњих најпознатијих српских и хрватских књижевних часописа, из непознатих нам разлога, често су онемогућавали објављивање Ујевићевих поетских проза, тако да су и оне најбоље штампане тек после његове смрти. Неумољиве чињенице добијају судбоносан, па чак и трагичан литерарни и социјално-културолошки заокрет када се има у виду да су неки од Тинових текстова по својим вредностима равноправни са најзначајнијим остварењима познатих писаца као што су Бертран, Рембо, По и Бодлер у жанру који је и за тадашњу светску књижевност био потпуна новина, на шта ова студија изванредно и компаративистички и аналитички указује. Парадоксално – Ујевићево стваралаштво је остало непроучено баш у делу где је постигао фундаментална литерарна достигнућа. Љиљана Ђурђевић Стојковић оригинално, али разложно, структурира генезу релативно савремене лирске врсте у оквирима српске, хрватске и словеначке књижевности све време јој одређујући место у европској (односно светској) литерарној традицији. Ауторкина убедљива тумачења из перспективе науке о књижевности синхроно су повезивана са најтананијим особеностима и могућностима језика (Ујевићевог) књижевноуметничког дела. Она, на своју руку, помало и песнички интерпретира сложене интроспекције и метафизичке поноре лирског субјекта у минијатурама Тина Ујевића. С обзиром да је у питању студија која у најбитнијим поетичким проблемима није могла нарочито да се ослони на постојећу литературу, сматрамо да је дала солидан допринос теоријским разматрањима, а поготову историји јужнословенских књижевности, пошто још увек не постоји ниједна озбиљна публикација посвећена искључиво поетској прози Тина Ујевића.

190

Ксенија Катанић ЛИРИЧАР ДУШЕ И БОЈЕ Као грана примењене уметности, енкаустика је врло важан чинилац у подизању културног живота публике. Међу истрајним поборницима ове уметничке дисциплине је и Љиљана Јовановић из Беркасова, која је, сликајући из хобија од 1991, пасионирано изградила свој оригинални свет, што уметничким вредностима вазда одушевљава посматраче. Пуне непосредности и лирске топлине, њене енкаустике пријатне интонације, у репрезентативној панорами примењене уметности Војводине имају елитно место. Сликајући неуморним дахом на велику радост љубитеља уметности, ова даровита креаторка (иначе дипломирани инжењер пољопривреде) - следбеник импресионизма - своје радове гради са великом уметничком преданошћу. Тачније, са неким младалачким занесењачким еланом, уносећи сву топлини своје лирске душевности. Они намах освајају колористички сигурно оркестрираним бојама. Неуморна у истраживању и експериментисању, Љиљана се изражава спонтано и према расположењима. Енкаустиком влада суверено и бесумње виртуозно, јер има и завидно техничко и технолошко знање и искуство. Наиме, реч је о старогрчкој техници сликања, којом се прилично тешко овладава, јер се размрвљене боје мешају са загрејаним воском - користи се пегла као извор топлоте - и потом у житком стању наносе на папир. Подсетићемо да, као сензибилан самоуки стваралац рафинираног укуса, темпераментна у раду, Љиљана вешто рукује и другим разним техникама (темпером, лавираним тушем, гвашем, уљем, акварелом и пастелом). Не треба заборавити да уметница поседује двојни таленат: извандредна енкаустичарка, она је и поетеса нежних стихова. До сада је објавила четири збирке песама под насловима: Мирис земље (1993), Љуљашка сна (1994), Различци моје душе (1995) и Огледало крљушти (1998). У припреми је и први роман. На поетској лири Љиљана има много жица. Песме одликује богата емоција, искрене су, осећајне, писане из дубине срца. Стихови меких лирских осећања дају пун утисак доживљаја, заправо 191

66-67 плене непосредношћу израза и жељом да тајне подели са читаоцем. Љиљана слика и ведре и тамне стране живота. Нежне и кротке, песме носе отисак многих аутобиографских момената и дубоких животних искустава, која помажу да се превазиђу тескобна расположења и стоички понесе бреме живота. Мисли о свету, животу, о завичају изриче са сетном конотацијом, сликовитим и музикалним језиком. До сада је, као поклоник древне ликовне дисциплине, имала једанаест самосталним и много колективних изложби, на којима је потврдила завидан обим својих уметничких могућности. Од публике увек дочекивана са одушевљењем, и на једанаестој изложби под називом “Стазама живота”, приређеној у Библиотеци “Симеон Пишчевић” у Шиду у оквиру “Вишњићевих дана”, презентовала је 80 дела високих уметничких квалитета (у већим и у минијатурним форматима). Поред бројних ранијих признања, изложба “Стазама живота” донела јој је и Награду за животно дело “Филип Вишњић” (2018), за допринос у развоју културе шидске општине. И ова изложба показала је да из њених радова убедљиво зрачи поезија: они постулирају вредности животних радости. И, већ на први поглед, освајају симфонијом неукротиве, разигране колористике, због чега су лековити за посматрача. Љиљанино трајно уметничко надахнуће и исходиште свих њених енкаустика је вечна и вечно лепа природа, према којој гаји велику љубав. Као пантеиста, као префињени пленериста, она има продубљено осећање предела. Као смео стилизатор, у енкаустике сублимира лична преживљавања визуелног света, колорит поднебља пуног неке спинозистичке ведрине. Оне носе одблеске шареног сремског амбијента који уметница доживљава у бљеску боја. Она је уметник изузетно фине осећајности: пуне пастелне финоће и мекоте, њене енкаустике одишу поетичношћу - она је лиричар душе и лиричар боје. Уносећи завидан интензитет емоција, са радошћу се предаје егзалтацији боја и престварује их у апстрактне енкаустике, којима славопоји сремској природи. Као поета осетљивог сентимента, примамљивим раздраганим колоризмом заправо бележи оно што види у свом песничком ентузијазму. Мајсторски запамћене призоре аркадијског типа, све незаборавне светлосне експлозије у видику, сав онај неизречни сјај дионизијски таласавих визија пејзажа, 192

из којих провејава дух идиле, уметница реализује имагинозно, у светлосној љупкости, у лепоти пуној неке цветне сласти. Јер Љиљана је велики сањар. Као рефлекс унутрашњих императива, њене шармантне енкаустике настају на оној неухватљивој граници између сна и јаве, бајке и истине. Оне су превасходно уметност маште. Пленећи дух посматрача, саздане су по лиценци фантазије. Јер, познато је, истинска уметност се не равна са реалношћу, она је заправо једна фантастична реалност. На овим миловидним енкаустикама уметница је, са много страсти, орнаментализирала магичне боје свога сна. Љиљана је примарно пиктурална природа, импресиониста у палети: уметнички радови плене хроматском енергијом. Свиленасте боје у свежој поетској игри, у импресионистичкој светлосној симфонији, носе жиг хармоније. У разним тоналним јачинама плене складовима смеђе и вињаво црвене, смарагдне и љубичасте, смеђе и цигласто црвене, загасито плаве, трава зелене... Одајући песнички надахнутог уметника, врло импресивне су, на пример, и енкаустике на којима уметница сања свој лирски сан о подморју као извору надахнућа. Она је занета стихијом воде као интимном опсесијом. На овим флуидним енкаустикама колорисаним шареним импресионистичким духом - делу чисте имагинације - са страственошћу тежи да расветли мистерију и декор недокучивих подморских дубина, по којима је и препознатљива у уметности Војводине. Једном речју речено, сликајући у часовима духовног одмора, Љиљана уметношћу осмишљава своје постојање. Њене енкаустике - радост за очи као један од видова војвођанског духовног богатства, саставни су део уметности Војводине. Љиљана Јовановић је 1950. рођена у Осијеку. Завршила је Пољопривредно-прехрамбени факултет, одсек ратарство. Радила је као професор стручних предмета у Техничкој школи «Никола Тесла» у Шиду. Излагала је на заједничким изложбама (Вуковар, Београд, Алексинац, Крагујевац, Мајданпек, Горњи Милановац, Власотинце, Сремска Митровица, Зрењанин, Мађарска Хрватска, Румунија, БиХ и др. Учесник је више ликовних колонија код нас и у иностранству. Самосталне изложбе: Шид (1993, 1994, 1995. и 1998), Сремска Митровица (1998), Рума (1998), Шид (2011), Нови Сад (2011), Сремски Карловци (2012), Суботица (2015), Шид (2019). 193

66-67 БОШКО ТОМАШЕВИЋ ЕЛИПСА ЕЛИПСЕ Сваки текст изговорен или написан може бити или већ јесте канонски. Апокрифност ове реченице, очита је. Реченица је, пак, произведена да би се могла тумачити. Интерполација те реченице у све могуће до сада написане реченице бесконачна је. Могуће је, такође, да је ова реченица пре него што је написана у њеном бесконачном понављању постојала неко време без времена, у неком «ниједном времену», о коме говори Борхес. Тада би се иста читала као верзија једног regressus in infinitum-a, преносећи се у оно што славни писац назива никадност (Neveness) или, још боље, преносећи се у Претходну Вечност, то јест у aetenitas a parte ante. Извесности ради, може се рећи да смо прву реченицу овога текста написали подухвативши се задатка да на начин интерпретације поновимо један кратак текст из Деридине сада већ чувене књиге L’ écriture et la différence који носи наслов Елипса. Понашаћемо се, дакле, као штампар који поново штампа исти Дерридин текст, али, говорећи конвенционалним језиком, не у времену у коме је он уистину написан, већ у времену у коме он «претходи сам себи». Другим речима, прихватићемо за тренутак претпоставку да Елипса садржи искон чија је појмовност аналогна, али никако и никад истоветна унутар херменеутичког и аксиолошког круга. Та «кружна самоћа» елипсе посве је слична Паскаловој кугли о којој говори поменути славни Аргентинац. Унесимо, међутим, више реда у наше излагање и пођимо, сада, ка ономе шта уистину од овога списа желимо и очекујемо. А то што желимо, унеколико је слично ономе што је у Врту разгранатих стаза желео и Пјер Менар (Pierre Menart) чинећи са Сервантесовим списом. При томе, дакако, без намере да транскрибујемо изворник. Јер, коначно, Деридина Елипса за нас јесте нека врста палимпсеста, на којем се морају назирати трагови, што, уосталом и сам Дерида ставља до знања свом будућем читаоцу – «Па194

лимпсест», «трагови», ево, речи које су кључне за нашу намеру у овом раду и њој је приближавају. Пре тридесет и више година објављена је у нас једна сјајно написана књига. Реч је о књизи Јовице Аћина: Шљунак и маховина. У тој књизи на неколиким странама варира се борхесовска идеја која је утолико Борхесова што ју је он практиковао, а никако не и по томе што је само његова. У складу с том идејом, Аћин пише: «У бескрају написаног, писање је још могућно једино као понављање. Писање опстоји као поновљено писање, цитирање». Ево, Нортопа Фраја (Northop Freiy) с истом идејом. У тексту Образована машта овај канадски критичар вели да «књижевност своје облике црпе из себе саме», а у већ гласовитој Анатомији критике, пише: «Поезија се може сачинити једино од других песама, романи од других романа». Морис Бланшо (M. Blanchot) такође ће рећи да «свака књига потиче из саме књижевности, као да ова унапред задржава све тајне и формуле уопште, које ономе што се пише једине могу дати стварност књиге». Овакво схватање врхуни се у разумевању књиге као ризома код двојице француских научника: Феликса Гатарија (F. Guattari ) и Жила Делеза (G. Deleuze), по којима је «закон Књиге, закон одраза. Један постаје два. Књига као духовна појава, Дрво или Корен, као слика, увек примењује закон по којем Један постаје два, потом два, постаје четири.... Бинарна логика је духовна стварност дрвета-корена, односно Књиге. (...) Жиличаст систем (ризом - прим. Б. Т.) или разгранат корен, друго је лице Књиге, којим се модерна мисао радо дичи. Ризом увек прикључује семиотичке ланце. Семиотички ланац је као кртола која агломерира врло различите чланове, лингвистичке али и перцептивне, мимичке, гестикулацију, сазнања». Ево нас, дакле, у самом средишту наше намере коју везујемо за текст Елипса Жака Дериде: « ... Писати, правити ризом, повећавати његово подручје уз помоћ губљења подручја, продужити линију бекства све док не покрију читаву раван конзистенције у апстрактној машинерији». Есеј - ризом, књига као ризом! «Писати до ‹н', «н-1», писати помоћу парола: правити ризом, а не корен, 195

66-67 никада не садите. Немојте сејати, убадајте ... Ризом поступа по варијацији, експанзији, освајању, заточавању, убадању. Налазимо се, дакле, усред подручја «текстуалне трансцендентности», (синтагма потиче од Ж. Женета/ G .Genett), то јест, унутар свега оног што један текст доводи у видљиву или скривену везу са другим текстовима. (Уп. G .Genett : Фигуре, I). Овај вид текстуалне производње француски структуралист назива и транстекстуалношћу, а ми бисмо је радије, у складу с једним Деридиним предлогом, назвали инфинитистичком метафизиком текста. Вид суштине новог текста (метатекста) је у том случају «сублимација трага» прототекста. Прототекст, пак, није ништа друго до (према Антону Поповичу) «објекат међутекстовног надовезивања», при чему - вели се даље – «сваки текст испољава амбицију да буде текст примарне комуникације, па је зато, по пра¬вилу, способан за међутекстовно надовезивање». Овим смо поставили теоријску потку и основу потоњем излагању које ће у односу на прототекст (потсећамо, реч је о Деридином тексту Елипса) семантички, акслолошки, лудички и поетички бити у релацији са нашом «ауторском стратегијом». Реч је, дакле, о односу прототекст – метатекст, који се по Антону Поповичу може дефинисати «као однос инваријанте и варијанте, при чему се наглашава да је «предуслов постојања метатекста, прототекст». Ново значење прототекст добија самом реализацијом метатекста унутар кога се реализују семантички помаци. У крајњој линији, наш текст (метатекст) може се разумети као провлачење и понављање Деридине ауторске стратегије, при чему нам за нашу анализу његов текст, како рекосмо, служи као прототекст. Наш избор овог Деридиног огледа погодан је, наиме, да буде извесна врста сакупљајуће матрице приликом тумачења неких стихова Паула Целана, а сходно чињеници да је и сâм Дерида у тексту Елипса своја размишљања о питањима писања и књиге окружио присуством једног песника. Реч је о великом француском песнику Едмону Жабесу (Edmond Jabès). У том смислу, и Целан и Жабес унутар нашег (мета)текста биће тумачени у оквирима “природне једности једне многострукости унутар које се песништво тематизује као облик Бивства у свој својој нескривености. Бивства, дакле, како вели Пол Рикер (Paul Ricoeur ), као једног од трансцендентала. 196

II Наш задатак је да у Деридином тексту Елипса препознамо визије. Отприлике овако говори и Ајхаб Хасан (I. Hassan ) у једном не тако давно објављеном есеју. У том препознавању извесно, «дијагонално» читање Дерридиног текста, добро ће нам доћи, будући да ћемо тиме избећи да читав Деридин текст ишчитавамо у једном знаку (уп. Ернст Белер) «или у једној одређеној сцени», Уместо тога, како предлаже један други критичар - J. M. Rey - кога наводи Ернст Белер у сада већ чувеном огледу «Ниче с оне стране деконструкције», задржаћемо се на визији, односно на «откривању једне ,необјављене' l’ écriture у тексту». На сличан начин, уверава нас Белер, поступа у својим философско-критичким радовима и Бернар Потар (Bernard Potart ), сугеришући нам «да се у покрету читања не заустављамо на некој чврстој тачки, на којој би неки класичан текст нудио сигурност, него да идемо од једног знака до другог, од живота ка интерпретацији, од интерпретације ка пулслрању, од пулсирања ка сили, од силе ка différence, od differAnce ка вољи за моћ, од воље за моћ ка Дионису - и то без престанка напред и назад». То је, у ствари, деконструкцијски поступак у коме се сваки знак «проверава повратном везом са целовитошћу основног модела» кога, у овом случају, претставља тоталитет Деридиног есеја. Шта, дакле, у нашем огледу, путем читања Деридиног текста Елипса и његовог круцијалног појма l’ écriture води ка откривању једног постмодерног разумевања песништва? Читамо дијагонално («дијагонално» у смислу нашег имагинацијског «захватања» из мреже Деридине текстуалне економије) Деридин рад Елипса. Ево, најважнијих делова које смо издвојили за потребе нашег огледа: А. «Овдје или ондје ми смо раздијелили писање: један део без симетрије оцртаваше, с једне стране, затвореност књиге, с друге стране отвореност текста. С једне стране, теолошку енциклопедију и према њеном моделу, књигу човјекову. С друге стране, сплет отисака који обележава ишчезнуће једног уморног Бога или једног избрисаног човјека. Питање писања могло се растворити једино при већ затвореној књизи. Исконско писање, 197

66-67 писање које изнова отискује искон, притешњујући знакове његова ишчезнућа, писање занесено исконом: писати значи жудјети за исконом». Б. “У песми О свитку вели се: «Повлака је варка». Једна између мојих великих тескоба, говораше Реб Агним, беше видети свој живот, а да га не могах зауставити како би се заокружио да би оформио један свитак” (Е. Жабес). ( ... ) Откако се круг окреће, откако се увија свитак у самога себе, откако се књига понавља, његова идентичност самоме себи прима, прихваћа једну неприметну разлику која нам допушта да делотворно, строго, то јест, тихо изађемо из затворености. Подвостручујући затвореност књиге, ту се затвореност расцепљује». Ц. «Бдење писања у интервалу границâ» (Е. Жабес). Писање, жуђење искона ... Сâм искон је онај који је обузет жудњом, онај који трпи, који је происточен да буде написан, што значи: уписан. Уписивање искона то је, без сумње, његово бити-написан, али то је такође и његово бити-уписан у ... «. Д. «Пут. Књига посвећује књигу» (Е. Жабес). «Повратак књизи овдје би да саопшти форму вечног повратка ... Ово понављање јест писање, јер оно што у понављању ишчезава јест једнакост самоме себи искона, јест присутност самој себи речи која саму себе проглашава живом. Јест центар. Варка од које је живела прва књига, митска књига, бдење сваког понављања, састоји се у томе да центар беше у уточишту игре ...». Е. «(Али) центар прве књиге не беше прикладан да буде поновљен у својој властитој репрезентацији (представи) . Када је (дакле) било могуће читати неку књигу у књизи, неки искон у искону, неки центар у центру, од тада јест понор, безтемељ бесконачног удвостручевања: друго је у истом. «Другачије у садржаном .. Центар јест расек ... Центар је, можда, премештање питања, 198

Центар јест почетак.(Бог јест Центар). Центар Јест пораз ... Где је средиште? - Под пепелиштем. Центар јест оплакивање». «Ако центар уистину јест ‹премијештање питања', то је стога што се увек именовала пукотина која се не може именовати, пукотина без дна (темеља), чији је он сам био знак ... Свезак, свитак, пергамент беше потребно увести у опасну пукотину, продрети крадом у претеће обитавалиште ... Таква је немирна жудња књиге». Ф. «Неопходне су спојнице и везе у књизи, пре него се у их буде уловљен» (Е. Жабес). «Ако ништа није претходило понављању, ако ништа присутно није надзирало отисак, ако је то, на извјестан начин, ‹празнина која се преиспитује и означава себе отисцирна', тада време писања више не следи повлачење модификованих присутности ....». Неопходно је сада ревидирати означене тачке на путу читања Деридиног огледа; неопходно је, дакле, открити, или бар покушати открити једну необјављену l’ écriture у тексту или, говорећи речима Шошане Фелман (Shoshana Felmann ), покушати да се изнесе на видело «плодност перформатива, у његовом преласку кроз књижевну ствар», оделотворујући га. Нагласимо сада: Оно што је у овој глави забележено већим делом је палимпсест. Имагинација, или визија која следи, у потоњем поглављу нашег рада ваљало би да буде онтологија књижевности, контингентна ревизија Деридинг текста Елипса. Извесно, да тако кажемо, трансцендентално значење Деридином тексту не можемо порећи. Исто такво значење не можемо порећ ни песнику Књиге питања и Knjige Yukelove - Едмону Жабесу. Разговетно одређење (détermination distincte ) ове трансцендентности њихових текстова могуће је пратити на одређеним метафизичким тачкама њихових исказа које имају дистрибутивни карактер, што значи да сваки такав исказ има карактер мисаоне строгости дијалога с исконом или, казано Деридиним 199

66-67 речима, носи обележје преписивања унутар «економије истог». Наше указивање на «економију истог» унутар хомонимног суштаства Бивства (das Sein) и књижевности, односно песништва биће, за разлику од Деридиног, посредовано, као што смо већ истакли, одломцима из дела Паула Целана. Унеколико овај избор из дела паула Целана није случајан. Наиме, и један и други песник корене свој језик у јеврејској традицији писања и писма. III Писање је метафизичко питање. Оно се указује тек у отвореној књизи. Затворена књига садржи само извесну мисаону строгост, она је «означавајућа и субјективна”. Отворена књига садржо темељ (arhé). Отворена књига је књига која се пише. Затворена књига је довршена књига, она је коренска, док књига насупрот њој је ризомска. Стога је Дерида и морао рећи, будући да његова Елипса почиње тематом затворене књиге, да се управо због тога «надаје мишљењу повратак књизи». Повратак књизи, да, али каквој? - Свакако - отвореној, у којој писање значи потстицање жудње за исконом. Унеколико смо, мада смо пошли од различитих премиса од којих је пошао аутор Елипсе, дошли до истог закључка. Откуда то проистиче? - Из једног, верујемо, коренитог ланца узрокâ, од којих је први и најважнији. Наиме - и на овом месту ћемо се послужити једном Лакановом (J. Lacan) реченицом коренито јој изменивши смисаону оријентацију - ризомска жудња књиге за исконом проистиче из чињенице да је књига метонимија недостатка да се буде. Ово је, дакле, тај први разлог због чега смо, Дерида и ми, дошли до истог закључка. То води поставци да Бог не услеђује Богу, нити књига књигу, како пише Дерида, наводећи Жабеса, но кружно Логоса Књиге показује исконску саприпадност «бића у битку», чему је песништво (у ужем смислу поезија), пример и закон и коме је постојање једног закона на коме почива (у светлости свеколиког битка као темеља) знак трага који се не може ничим избрисати.

200

Близу смо, Господе, Блиски и дохватљви. Моли, Господе Моли се нама, Близу смо. (Паул Целан: Tenebrae) Песништво је Лóгос. Траг је тек «сена присутности». Стога се, уистину, приклањамо тврдњи да је поезија «чистина отворенога» на којем пребива Светлост (das Licht) Лóгоса. Сигурно слово усмрћује. Стога: Моли, Господе, Моли се нама, Близу смо. Ускоро неће бити више «бдења писања у интервалу граница», «све ће нам приспети с истека ноћи», приспети по трагу који је тек «двојство» отисака једног јединог лóгоса у свом «објекту»: животу, идеји, смислу, вољи. Излазак (exodus ) језика из «интервала граница» догађа се кроз песништво које јест лóгос, центар првобитне Књиге. Па, ипак, то је тек само лóгос леда и зиме. Другим речима, међу свим језицима, песништво једино уочава (и именује) без-обитавалиште обитавалишта. Оно једино уочава да «један језик међу другима није ништа друго до интеграл двосмислености које је у њему оставила његова историја» (Ж.Лакан). Треба изнаћи пукотину. «Једна пукотина - хоботница, твоје дело?» (Е. Жабес). Целан, међутим, вели: «Зазимело ветровито поље. Ту мораш живети, зрнат, мограњаст, скрутнут». Између Жабеса и Целана леже светови. Између треба (наћи пукотину и мораш лежи језик с ове и с оне стране затворености. Писање је питање економије презенције, покрет исконског допуњавања разлике што га је сама стварност исхрањивала током времена: Запис помрачења посред златножуте сјене - а никада ниси био само птица и плод 201

66-67 звијездама попљуваног ултразвучног крила што си га испјевао. (Паул Целан: Зазимело ....) Тим путем иде европска лирика већ цело једно столеће. Ту су Бодлер, Маларме, Валери, Елиот, Паунд и Јејтс. Да ли Шар и Рилке? То би ваљало у једном другом раду испитати. Жабес, међутим, тражи пукотину, преиспитује метафизику присутности језика да би га у другом питању - подневу лóгоса - отимајући му се, вратио с извесним «референцијалним вишком», прекомерјем. Прекомерје изражава оно хајдегеровско «неограничено чисте даљине». У том неограниченом «чисте даљине» »показује се свако појединачно бивствујуће ... у којем самопоказивању оно што се појављује тек постаје нескривено и доступно». То што постаје нескирвено и доступно јесте не више сена и «одразивост наших руку», но видљиво нашег јественог судбинског лóгоса, битка које на виделу светли у песништву. Искон се никада не губи. То је битни расплет песништва у огледалу истине. Оно је, колико и истина, «заокружујуће задобијање нескривеног» и припада суштини битка бивствујућег. Оно јесте елипса којој се властити знак пружа и појављује као битак у штаству бивствујућег и у чему оно (песништво) непрекидно присуствује, не умичући му. У надговореном Казе (Sage) приспева песништво као сублимација онтологије.

IV Деконструкција? Текст у тексту? Текст о тексту? Имагинација? Визија? Откривање једне необјављене écriture у тексту? Циркуларни модел читања? Општа теорија чињења/певања? Операција произвођења неког учинка? - Пре него што одговоримо на ова питања, ево неколиких навода посредованих нашом интенцијом унутар реторике текста који је пред нама: “Сваки знак, језички или нејезички, говорни или писани (у уобичајеном значењу овог супротстављања), унутар мале или велике јединице, може да се цитира, да се стави међу наводнике; тиме он може да прекине са сваким датим контекстом, бес202

коначно производећи нове контексте на начин апсолутно незаситљив. То не претпоставља да ознака важи изван контекста, него обратно, да постоје само контексти без икаквог средишта за апсолутно усидрење” (Ж. Дерида: Потпис, догађај, контекст). Ми, међутим, пишући овај текст, нисмо прекинули са датим контекстом. Ми смо прототекст удвостручили, цитирајући га унутар равни која је подривала преовладјујући дискурс, намећући му нови. Тиме је прототекст кроз дијалошку референцу коју већ носи у себи, сам себе уписао у метатекст, и то «како у свом аналитичком домету, тако и у свом перформативном домету»: Али у том упису, упозорава нас Лакан заједно са Шошаном Фелман, «увек постоји оно прекомерно у односу на речено». У том смислу, вели Лакан у Списима, «исказивање се никад неће свести на исказано било којег дискурса». На томе смо, посредно, управо ми инсистирали. Уистину, колико верујемо, наш текст-метатекст - није се свео само на исказано Деридиног текста у његовом прототексту којим смо се служили. Уместо тога, наш текст је учинио један искорак у стварност која је чин онога самог што поезија јесте. Наш исказ је перформативан, како би рекли филозофи језика, «по томе што он именује перформативни чин». (Е. Бенвенист). Према томе, исказивање (перформатив) о поезији јесте, говорећи Бенвенистеовим језиком, «слика у огледалу исказа». Свакако, с извесним остатком. Јер, говорећи о поезији ми нисмо - писали поезију. Моћ референцијалног над једним песничким текстом носи, ипак, «траг стварног на смислу» (Ш. Фелман). Нешто такво интерпретирано, ipso facto, је Нешто. Емпиријски свет песничког текста јесте интерпретација, имајући у виду «ауторефлексивни капацитет језика» - референцијалног исказа. Другим речима, сам песнички текст «путем суиреференцијалног производи референцијалне илузије», то јест, други текст који је већ својој по природи метатекст. Стога, одиста, имају право Делез и Гатари када веле да је закон књиге (текста) - закон одраза. Један постаје два. Писати о поезији тим пре значи мислити на начин ризома. Два казивања, песничко и есејистичко, окомито се сучељавају, остварујући писмо (l’ écriture ) до “н”, “н-1” степена исконске Књиге. Стога је једини одговор на песнички говор трансформација, деконструкција у смислу тога појма кога му даје Дерида, декреација песничког говора у онтологију. 203

66-67 Доријан Нуај МАСОНЕРИЈА И ДУХ ВРЕМЕНА У књизи Канон, Вилијама Стирлинга16, аутор је с правом уочио да појава розенкројцерских, масонских и херметичких друштава и њихових учења у XVII веку јесте заправо знак декаденције, најава коначног нестајања древних езотеријских традиција на тлу Европе. И заиста, као докази постојања те традиције јесу грађевине, споменици, слике, симболи, алхемијски рукописи, гримоари и делимично тарот аркане. Одлазак оперативног и наступање спекулативног такође представља једно од знамења декаденције езотеризма у Европи и промену карактера духа времена. Оперативна масонерија је већ у XV веку почела да даје знаке опадања. У XVI веку у Енглеској јој је задат тежак ударац од стране Хенрија VIII који је масонске гилде ставио ван закона те конфисковао њихову имовину. У складу са ригидним ставом пуританаца, више није било потребе за зидањем монументалних катедрала бременитих алхемијским и паганским симболизмом. У духу данашњих талибана и исиловаца те минулих совјетских бољшевика и француских јакобинаца, тако су и пуританци Хенријеве Енглеске, као претече свих њих, јуришали и вандализовали манастире и сваки материјални израз онога што су третирали као видове идолатријске папистичке религије. У остатку Европе, такође је дошло до осеке и нестајања посвећеничких мајсторских цехова, јер се клима променила, услед наступања новог доба. Ученик славног историчара религије Мирче Елијадеа, Јоан Кулијану, у књизи Ерос и магија у ренесанси, писао је да су након смрти Ђордана Бруна (1548-1600) пуританске силе и њима супротстављени реакционари Рима, нашли заједничког непријатеља у видовима имагинативних способности које су сматрали идолопоклонством и магијским деловањем. Магијске менталне слике - фантазме, проглашене су идолима које је замислило унутрашње чуло. Пуританци су ишли корак даље у томе, цензуришући уметност, ослањајући 16 William Stirling (1851-1932), The Canon: An Exposition of the Pagan Mystery Perpetuated in the Cabala as the Rule of All Arts, 1897, p 239.

204

се на просвећивање верника њиховим описмењавањем и оспособљавањем да читају и исправно тумаче библију. Католички и православни свет, знатно се ослањао на слике у облику икона, фрески, кипова, који као објекти контемплације или штовања, могу пружити приступ вернику ка свету симбола и непосреднијег доживљавања религијског универзума. Како је велики број људи тада био неписмен, управо су те слике и облици продубљивале њихов верски одгој. Протестантски пуританизам је све то одбацио, ослањајући се на сувопарну рационалност у тумачењу библијског текста. Наравно, то је имало за последицу ширење писмености. Међутим, у магијском смислу примене фантазми, дакле не у опредмећеном облику осликавања црквеног учења, менталне слике као помагало учењу, памћењу и процесу размишљања, постале су мета за одстрел. То из разлога што су биле утемељене на паганском светоназору који је укључивао херметизам, астрологију, алхемију и друге окултне науке. Истовремено, како би ишла у корак са надирућом реформацијом, Католичка црква се такође окренула рационализацији. Паралелно с тим, установљавале су се околности које су довеле до нестанка оперативне и успона спекулативне масонерије, а што је постало видљиво почетком XVIII века. Сам тај прелазак са оперативног на спекулативно јесте израз езотеријске декаденције и губљења суштинских тајни зидарства. Велико је питање да ли је уопште реч о прелазу, некаквој транзицији, јер више није било потребе за њиховим мајсторским услугама, па су се браћа одала спекулацији, или је реч о међашу који представља јасан дисконтинуитет? Такође, питање је постоје ли уопште икакви веродостојни документи којима би била поткрепљена веза између спекулативне масонерије XVIII века и њихових древних предака? Где се тачно налази и шта представља та повезница између модерног слободног зидарства и средњовековних те античких мајстора и градитеља велелепних сакралних здања? Познати амерички масонски учењак Алберт Мекеј (Albert Mackey, 1807-1881) у Масонској енциклопедији, под одредницом Academy, Platonic, помиње да је 1480. године Марсилијо Фичино основао Платонистичку академију, под спонзорством Лоренца де Медичија. Иако та организација није имала формал205

66-67 ни карактер, нити је била тајна, ипак, Мекеј јој придаје масонски карактер не само зато што је дворана у којој су одржавани састанци њених чланова била украшена масонским симболима, него и из других разлога. Наводно, Фичинијевој Академији придружили су се (или су је подржали) почасни чланови и патрони средњовековних масонских братстава који су напустили градитељски позив посветивши се мистичном аспекту њиховог учења. Мекеј је то окарактерисао као најранију инстанцу одвајања спекулативне од оперативне масонерије. Како Мекеј дефинише однос оперативне и спекулативне масонерије, оперативна представља основ на којој је изграђена доктрина спекулативне. У Речнику симбола ( Ј. Chevalier, A. Gheerbrant), одредница Огледало почиње на следећи начин: „Од speculum (огледало) потиче реч спекулација: спекулисати је изворно значило проматрати небо и кретања звезда уз помоћ огледала. Од sidus (звeзда) исто тако је настала реч consideration (разматрање), што етимолошки значи гледати скуп звезда. Те две апстрактне речи, које данас означавају високо интелектуалне радње, укорениле су се у проучавању звезда одражених у огледалу. Отуда долази да је огледало као површина која одражава носилац изузетно богате симболике у поретку знања.“ Волтер Лесли Вилмсхурст (Walter Leslie Wilmshurst, 18671939), један од значајнијих аутора на тему масонерије, у књизи Значење слободног зидарства, написао је следеће редове: „Откако су Мистерије у шестом веку потиснуте, њихова традиција и учење настављали су се у тајности и у различитим скровиштима и том настављању треба приписати наш данашњи масонски систем... Он је састављен и пројектован пре два до три века, као елементарни израз старе доктрине и иницијацијског метода, од стране једног скупа умова, који су били далеко дубље упућени у стару традицију и тајну науку него што су они који се данас њиховим делом користе, или, пак, него што казује текст масонских ритуала. Ако су остали опскурни и анонимни, тако да истраживање модерног студента није у стању да их идентификује, то се једино и могло очекивати.“17 17 Walter Leslie Wilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.

206

Дакле, по Вилмсхурсту, масонерија данас не може да идентификује своје очеве осниваче и као таква представља неку врсту живог споменика о чијој правој природи и пореклу они који у томе учествују мало знају и мало могу знати. Па зашто масонерија уопште постоји? Ево шта у истој књизи Мајстор каже: „Добро је рекао један писац од ауторитета у том предмету, да су они изнели на видело систем спекулативне Масонерије као један експеримент на уму времена и са циљем да барем малом делу јавности, која живи у времену велике таме и материјализма, пруже документ о доктрини регенерације, који би требало да послужи као светлост онима који су били у стању да се њиме користе. Ако је та теорија истинита, на први поглед се може чинити да је њихова намера осујећена каснијим развојем догађаја, током којег је створена једна организација светских димензија и са многобројним чланством, несумњиво одушевљена углавном вредним идеалима, која у извесној мери врши доброчинства, али зато потпуно превиђа своју истинску и првобитну сврху, сврху Реда који треба да промовише науку о људској регенерацији и која није свесна да су због тог недостатка њена велика дела у другим правцима од мале, или никакве вредности.“ Након ове дигресије, вратио бих се на нешто што сам тек овлаш дотакао у претходним редовима. Говорећи о Богородичиној цркви у Паризу, тајанствени Фулканели истиче следеће: „Столећа су оставила свој траг на лицу здања, непогоде су га дубоко и широко избраздале, али пустошење времена није ништа у поређењу с пустоши изазваном људским махнитањем. Револуције су на њему удариле свој печат, жалосно сведочанство плебејског беса; вандализам, непријатељ лепоте, исказивао је своју мржњу путем страшних сакаћења, а и рестауратори сами, колико год да су били вођени најбољим намерама, нису увек умели да поштују оно што су иконокласти поштедели.“18 Шта нам овде поручује Фулканели? Две ствари: указује на својеврсни невиднички и вулгарни талибанизам француских револуционара, а друго, још важније, на незнање рестауратора. Уколико су негде постојали зналци који су умели да обаве ваљани рестаураторски посао, зашто онда нису били ангажовани? И уколико су заиста били најбољи у том послу, чак и да је 18 Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.

207

66-67 промасонска постреволуционарна власт искрено желела да сачува изворност овог историјског ремек дела, није ли онда чудно да они који тврде да су у континуитету са древним мајсторима, неупућени у тајну? Фулканели уз жаљење оптужује рестаураторе и њихове надређене, које је у мрак незнања, надмености и немарности, оковао дух модерног времена, да имају лош однос према готским делима и да приликом рестаурације нису били вођени да обнове уништене детаље са зидних украса (алхемијских ребуса) онакви какви су били у оригиналу, него су хтели да ураде боље! Тиме су директно показали да не умеју боље и да не владају тајнама филозофа. Поводом траљавог рестаураторског посла Фулканели даје следећу оцену: „Ово друго, прегледано, исправљено и допуњено издање свакако је богатије него прво, али је симбол окрњен, наука осакаћена, кључ изгубљен, езотеризам утрнут. Време труни, троши, струже кречњак, и јасност због тога болује, али смисао остаје. Онда долази рестауратор, исцелитељ камења; с неколико удараца длетом, он ампутира, одсеца изобличава, преобличава, аутентичну руину претвара у вештачку творевину и блистави архаизам, рањава и крпи, одваја и допуњава, креше и кривотвори у име Уметности, Форме или Симетрије, не водећи ни најмању бригу о стваралачкој мисли.“19 Погледајмо шта даље Фулканели каже о Богородичиној цркви, а што најбоље сведочи о односу који модерна постреволуционарна, а данас већ постмодерна мултикултурна Француска, има према бисеру не само сопственог, већ и европског те светског наслеђа: „Некада је величанствена Богородичина црква у Паризу била на платформи на коју се успињало преко једанаест степеника... Једва издвојена тесном портом од дрвених кућа, од шиљастих забата сложених у кресту, добијала је на стамености и елеганцији оно што је губила у маси. Данас, захваљујући узмицању, изгледа толико масивнија што је издвојенија, и што се њени портали, стубови и потпорни зидови ослањају непосредно о тло. Постепено насипање, уздизање околног тла, учинило је да степеници до катедрале нестају, све док није апсорбован и последњи.“20 19 Fulkaneli, isto, str 68. 20 Isto, str 29.

208

Уколико Француском владају просвећени и спекулативни, откуд онда тај запањујући недостатак поштовања и воље према изузетним делима сопствених оперативних предака? Отуд није ни чудо што је катедрала изгорела. Ево једног детаља који Фулканели истиче говорећи о простору око катедрале: „Усред тог простора, дакле, дизао се камени кип, висок и витак, с књигом у једној и змијом у другој руци. Тај кип је био део монументалне фонтане на којој се могао прочитати следећи двостих: Ти који си жедан, дођи овамо: ако је извор случајно пресушио, Богиња ти је поступно спремила вечну воду.“ Фулканели нам потом открива да је тај свети монолит представљао Фебигена, Аполоновог сина, али да су неки тврдили да је реч о Меркуру или пак Ескулапу. Тај монолит одатле је уклоњен 1748. године када је проширен трг око Богородичине цркве. Тим догађајем симболички је протеран Аполонов син (а можда и Меркур / Ескулап) из града светлости најављујући лажну светлост новог доба када ће стара наука коначно бити заборављена и пред надменим просветитељима и илуминираним револуционарима отерана у подземље. Такође, 1781. године, Фулканели каже, уклоњен је и разлупан кип светог Кристофера, подигнут 1413. Као да је неко тиме отворио пут да се Париз украси отетим египатским стубовима и знамењима једне нове езотеријске моде која је себе поистоветила са духом древног Египта, заборављајући притом да је и оно што је уклоњено такође посредним линијама вуче египатско порекло, али вулгарном укусу једног површног и декадентног доба то није тако очигледно. *** „Прећутним и потпуно неоправданим споразумом чланови Савеза избегавају да спомену у својим Ложама Хришћанског Мајстора и ограничавају се у читању и навођењу Светог Писма готово искључиво на Стари Завет. Тај мотив, нема сумње, потиче од жеље да се одржи заповест која тражи уздржавање од верске расправе и да се спречи наношење увреде оној браћи која можда нису хришћанске вере. Тај мотив је потпуна заблуда и поречен је чињеницом да „велика светлост“, на коју се сваки члан 209

66-67 заклиње и на коју му се скреће озбиљна пажња од часа приступа у Ред, није само Стари Завет, него Свето Писмо у целини. Нови Завет једнако је битан за његову поуку као и Стари, не само због свог моралног учења, него и зато што представља спис Мистерија у њиховом највишем облику, у историјској кулминацији. Сама јеванђеља су, као и масонски степени, списи припреме и просвећености, које воде искушењу смрти, иза које долази ускрснуће и постигнуће Мајсторства. Они излажу и процес иницијације доведен до највишег степена, који се уопште може замислити као достижан. Нови Завет је пун места са масонском терминологијом и није мала иронија што модерни Масони не познају његову највећу важност и употребљивост у својим Ложама и што су, пошто је то тако, слични оним градитељима за које је написано да су одбацили главни Угаони Камен. Требало би, надаље, да знају да је Велики Мајстор и Узор Масонерије, Хирам Абиф, само слика Великог Мајстора, Узора и Спаситеља света, Божански Архитект, који је ствари начинио, без кога нема ничега што је начињено и чији је живот светлост људска.“ Хришћани и масони читају из исте књиге, па ипак њихови путеви се разликују. Уобичајено је рећи да је хришћанство VIA CRUCIS а масонство VIA LUCIS. Али, гностик би требало да зна како нема поодвајања између Светлости и Крста. Светлост долази од Крста, односно путем Крста, јер Крст је симбол и облик Светлости. Заправо, у езотеријском смислу Крст садржи Светлост. Поводом ове теме постоји аналогија у једном детаљу из Књиге Закона Алистера Кролија: “The Khabs is in the Khu, not the Khu in the Khabs. Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!” Замените реч Khabs речју Крст, а Khu речју Светлост и добићете исту ствар. То је израз истог односа. Обожавајте стога Крст и Светлост ће се просути по вама. Краци крста означавају необухватни обим круга, док средиште крста означава центар универзума који се налази безмало свугде. А такође, ваљало би имати на уму и следеће: „Већина традиционалних доктрина симболизује остварење Универзалног Човека једним знаком који је свуда исти, пошто је, као што смо рекли на почетку, од оних који се непосредно надовезују на Примордијалну Традицију: то је знак крста, који веома јасно предочава начин путем којег је то остварење постигнуто потпуним обједињавањем свих 210

стања бића, хармонично и складно сврстаних у хијерархију, интегралним простирањем у оба смера ширења и узношења.“ 21 Генонов универзални човек је нешто што можемо поредити са египатским самоусавршеним Асар-ун-нефером, односно Осоронофрисом, а што би требало бити циљем масонског реда - да сваком свом члану омогући пут до тог циља кроз - како каже Вилмсхурст - регенерацију, јер је, по њему, масонерија инструмент регенерације. Тај инструмент, по његовом признању, потпуно је без дејства. Архитекте масонског система су свакако били мудри и могли су претпоставити да ће његово омасовљење довести до његове профанизације, па ипак били су спремни на ту жртву јер је систем заправо у својој суштини генијалан и непрозиран чак и за оне који се њиме користе, а са друге стране од велике помоћи онима који су довољно отворени да то у њиховој свести покрене неке иманентне механизме. Поводом тога Вилмсхурст каже: „Али би шири и мудрији био онај поглед на ситуацију који, увиђајући да се увелико расипа енергија за садашњи мали циљ, види такође да се, на дуге стазе и у ширем временском оквиру, та енергија не расипа, него конзервира. Да, осим што ту и тамо унапређује појединце способне да се истински користе Редом, она чува сведочанство и одржава горућу светлост вечних Мистерија у мрачном веку. Као што се светлост Мајстора никада сасвим не гаси, тако и у данима највеће светске таме светлост Мистерија никад сасвим не ишчезава и Бог и пут к Њему нису остављени без сведочанства. Ако је, у поређењу са другим сведочанствима, Масонерија само сјајни зрак, а не моћни стуб светлости, она због тога није мање истински зрак...“22 У том смислу, природа масонерије је заправо луциферска, али не у некаквом сатанистичком смислу, него као својеврсног носиоца светлости која шифрована лежи скривена у гробници (или саркофагу) коју чине живи људи, њихови обреди, хијерархија, структура. Тема гробнице и саркофага води нас до последње целине овог излагања. Несумњиво, масонска формула јесте она умирућег бога, чиме се она квалификује као једна од 21 Rene Genon, Simbolika krsta, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 19. 22 Wilmshurst, isto.

211

66-67 доктрина Еона Озириса, како би се то рекло у кролијевском духу. Као таква, она је закључана том формулом и бесмислен је сваки напор да се прилагоди начинима деловања ере Водолије, односно Еона Хоруса. Чак и ако би то некако било могуће, масонерија више не би била то што сада јесте него нешто друго. У сваком случају, праузор масонске доктрине и уопште заједнички предак те доктрине и хришћанског наука, јесте египатска Књига мртвих. Пре него што начнемо ту тему, вредело би дати Вилмсхурстове наводе о односу VIA CRUCIS и VIA LUCIS: „Прва учи посредством уха, друга посредством ока и идентификовањем тражиоца са доктрином, пропуштајући га, лично и у драмској форми, кроз симболичке ритуале, у очекивању да ће их он превести из церемонијалног облика у субјективно искуство. Као што показује патристичка литература, првобитни метод Хришћанске Цркве није био онај који је сада у употреби и по коме се религијске службе и учење дају свима подједнако и то тако да се претпоставља заједнички ниво доктрине за све и једнака моћ схватања код сваког члана конгрегације. То је био, напротив, степеновани метод поучавања, идентичан с масонским системом степена, који је употребљаван према заслузи и способностима... Чланови Хришћанске Цркве пролазили су кроз три иницијацијска ритуала, идентична по интенцији с онима данашњег Савеза. Односна имена оних који су давали квалификације у тим ритуалима била су: Катехумени, Литургисти, Свештеници или Презвитери. Они се, опет, могу изједначити с нашим Ученицима, Помоћницима и Мајсторима. Њихов први степен био је степен поновног рођења и чишћења срца. Други степен односио се на просвећивање интелигенције. Трећи степен односио се на потпуну смрт греха и ново рођење у праведности, у коме је кандидат умро са Христом на крсту, као што код нас треба да подражава смрт Хирамову и да ускрсне у онај виши ред живота, који је Мајсторство.“23 Last but not least, Вилмсхурст даје општу оцену стања: „Кад је хришћанство постало државна религија, а Црква задобила светску моћ, материјализација његове доктрине брзо је напредовала и кроз векове само расла. Уместо да је постало сила која 23 Wilmshurst, isto, str. 116-117 212

уједињује, каквом су га његови вођи замислили, његово спајање са световним поседовањима завршило се тако да је постало сила која разједињује. Злоупотребе су одвеле у расколе и секташтво. И док праустанова, у облику Грчке и Римске Цркве, још увек поседује и љубоморно чува сва оригинална веровања, традиције и симболе у својим сјајним литургијама и ритуалима, већа важност се придаје спољашњој љуски његовог наслеђа, него његовом језгру и духу. Протестантске општине, међутим, као и такозване слободне цркве су се, на несрећу, сасвим одвојиле од оригиналне традиције и њихова уображена слобода и независност јесу, уствари, само робовање властитим идејама, те немају никакве везе са првобитним сазнањем (gnosis) и никаквог разумевања за оне Мистерије, које увек морају лежати дубље него спољашња популарна религија једног датог периода. Регенерација као наука била је дуго, а то је још и данас, потпуно изван подручја ортодоксне религије. Тврдња Хришћанског Мајстора: Ви се морате наново родити, сматра се само скромним саветом за неограничено поправљање владања и карактера, а не као упутство за драстичну научну револуцију појединца, на начин какав имају у виду ритуали иницијације прописани у Мистеријама. Популарна религија може доиста стварати добре људе, већ према датом светском стандарду доброте. Али она не ствара, нити може створити дивинизоване људе, обдарене својствима Мајсторства, јер она не зна за традиционалну мудрост и методе којима се тај циљ може постићи.“24 По Вилмсхурсту, и масонерија и историјско хришћанство би требало да инсистирају на древном учењу о обнови и обожењу људске душе, али у хришћанству та је доктрина помрачена теолошким и другим примесама страним главној сврси религије, док у масонерији она остаје незапажена јер њен симболизам остаје необјашњен. Да бисмо се приближили некаквим смерницама учења о обнови и обожењу, позваћемо се на египатску Књигу мртвих и њено тумачење од стране Џералда Масија (Gerald Massey, 1828-1907). Треће поглавље његове верзије ове књиге почиње тврдњом да се Ритуал (Књига мртвих) отвара ускрснућем, али оно се не дешава на вечном небу, него у Аменти, подземном, односно свету мртвих, што многи 24 Isto. 213

66-67 данас поистовећују са астралном равни. Маси каже да за људску душу развијену на земљи, након живота, следи ускрснуће у Аменти, земљи вечности. Тамо су се тежње за ускрснућем у духу и вечним животом на небу морале остварити помоћу дугих и болних вежби и многим врстама прочишћења којима се душа могла усавршити као увек живући дух. По њему, израњање или појављивање у Аменти, представља излазак душе из ковчега у неко обличје особности представљено птицом са људском главом. Дакле, спасење је обнова за други живот, не у смислу реинкарнације, како је то данас популарно (и вулгарно) схватати, него је реч о другом, вечном животу који је потпуно другачији облик постојања од овоземаљског. Та се обнова дешава након смрти у Аменти а не у физичком свету, и не тиче се физичког тела, већ је везана за строга правила Обреда. У физичком свету, за живота, човек се припрема, како би његово буђење у Аменти било олакшано. У случају да настави да спава, или ако се неприпремљен нађе у Аменти и самим тим буде га немогуће пробудити, човек, односно његова душа, умире по други пут (тзв Друга смрт). Сходно том првобитном узору, доктрина припреме за то буђење у Аменти јесте оно што би требало да буде тајна масонерије. Онај ко задобије живот вечни, придружује се боговима и уграђује себе као увек живући и савршени камен у вечну живу божанску грађевину чији смисао измиче поимању смртника.

214

ТЕRROIRE ЈЕДНОЧИНКА: СКАЗКА 1918. (Истинит догађај у Неготину, за време бугарске окупације) Овај текст је прекуцан на основу сачуваних фрагмената оригиналног текста из 1918. године, као и на основу преписа који је Чедомир Радосављевић начинио 1929. године. Нису начињене никакве правописне и граматичке исправке у односу на оригинални текст. Задржана је и оригинална фонетска транскрипцијадела текста на бугарском језику, коју су користили аутори. Подаци о глумцима у представи и њиховом каснијем занимању дати су на основу записа Чедомира Радосављевића из 1929. године. Аутори комада „Сказка“, насталог пре скоро сто година, били су тадашњи неготински гимназијалци Чедомир Радосављевић, Миодраг Крсмановић и Славко Стојковић. На самом почетку текста наводи се да је реч о „истинитом догађају у Неготину, за време бугарске окупације“, на основу чега се може закључити да ова једночинка представља аутентично сведочанство из времена бугарске окупације Неготина у Првом светском рату. Овај навод се може узети са резервом, али оно што је сигурно јесте да је ова кратка представа у Неготину први (и, по свему судећи, једини) пут приказана непосредно по ослобођењу, тако да је тешко поверовати да је у том тренутку било могуће Неготинцима приказати неко неаутентично сведочанство о догађајима којима су присуствовали једва који месец раније. Наиме, Неготин је ослобођен 21. октобра. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана 1. децембра, док је Сказка у Неготину изведена већ на Св. Андреју, тј. 12. децембра 1918. по грегоријанском календару (односно 30. новембра по тада још увек актуелном јулијанском). Стога ова кратка драма, иако изразито романтичарски и патриотски обојена, нипошто није без историјске вредности, пошто приказује размишљања која су 215

66-67 владала у народу у једном веома значајном тренутку српске историје. Чедомир Радосављевић (Неготин, 1897 – Београд, 1977) био је правник из Неготина. Пре Другог светског рата био је најпре судија, а затим и председник Суда у Неготину, док је после рата радио као адвокат. Његов препис ове кратке драме, коју је написао заједно са Миодрагом Крсмановићем и Славком Стојковићем, а у којој је глумио главног „негативца“ Ивана Арнаудова, сачувао је ово дело од заборава. СКАЗКА (Истинит догађај у Неготину, за време бугарске окупације) Написали: Чедомир Радосављевић Миодраг Крсмановић Славко Стојковић Лица: Иван Арнаудов, бугарски књижевник Којаџиков, неготински командант Димитрије Машић, виђен неготин. грађанин и бив. нар. посланик Кусев, председник општине Петар Велев, општински полицајац Илија Буклија, општ. добошар В. Георгијев, војни иследник 1. војник, 2. војник, жандарм, 1. дечак, 2. дечак, 3. дечак Бугарски чиновници и официри; грађани, сељаци, сељанке

216

ПРОЛОГ Бугарске окупационе власти, под маском културних удружења, којима је председник један мајор бугарске војске, а чланови емигранти от Поморавија, који никад нису ни крочили у њу, развијајући енергичну „дејност“ за повраћање „заблуђених“ моравских „Бугара“ „к'м изгасналото им национално с'знаније“ и уједињење им „с'с мајка Блгарија“, – шаљу у Неготин свога најенергичнијег члана – пропагатора, заслепљеног шовинисту Ивана Арнаудова, да, по могућству, својом речитошћу придобије за блгарската кауза најзаблуђеније српским шовинизмом Моравце – Неготинце. – Но „дебелоглави“ Неготинци, не одазваше се добровољно. Господин Арнаудов и месни командант, разјарени, употребише силу, као и обично у таквим приликама. ============= Представљано први пут, одмах по ослобођењу Неготина, на нарочитој забави приређеној од стране омладине, 30. новембра 1918.год, на Св. Андреју, у сали неготинске основне школе, сада гимназије, по одобрењу тадашњег команданта окружне команде и команданта места, сада покојног потпуковника Михајла Филиповића, као и по нарочитом одобрењу команданта дивизије из Зајечара. На представи пало је прилога преко 5000 динара (а треба да се има у виду да је то било 1918. год. и да од тада, и ако је динар изгубио вредност за десет пута, толика сума ни на једној забави није добијена) и та је сума предата Инвалидском Удружењу. Играли су: Арнаудова – Чед. Радосављевић, сада судија у Неготину. Којаџикова – Јеврем Станковић, сада суд. бележник у Панчеву. 217

66-67 Машића – Тихомир Димиресковић, сада учитељ у Неготину. Кусева – Милован Здравковић, сада наставник гимназије у Приштини. П. Велева – Б. Филиповић, сада покојни. 1. дечак – Душан Филиповић, сада студент... 2. дечак – Станко Тонић, сада магист. фарм. у Зајечару. 3. дечак – Б. Живковић, сада апотек. помоћник. 1. војник – Д. Кулић, сада... 2. војник – Ђ. Николић, сада шеф железн. станице у... Сељак – В. Антић, сада студент права. Сељанка – Б. Бацић, сада студент... Илију Буклију – исти Илија Буклија, сада покојни. Касапина – Васа Влашица, касапин из Неготина. Пролог, пре почетка представе прочитао Славко Стојковић, сада Доктор права и писар Посланства у Паризу. Епилог, на крају представе, играјући В. Георгијева, извео Ђ. Петровић, сада жандарм. поручник у... Осталу публику играли су тадањи ученици и ученице. Преписано из тадањег рукописа, да би се сачувало од заборава, 6. августа 1929. год. 1. ПОЈАВА Бина представља једну салу са двоја врата, једна бочно, а друга у дну; 2-3 реда столица и при улазу један сто са столицом. Сала празна. Отварају се врата и улазе: Којаџиков, за њим Арнаудов, Кусев и Велев. КОЈАЏИКОВ (Гледа зачуђено по сали. Вадећи сат обраћа се Кусеву): Каква је таја работа? 218

КУСЕВ (Прилазећи ближе): Заповедајте? АРНАУДОВ (Гледајући по празној сали): Може ли такова нешто да бде?! КОЈАЏИКОВ (Гледајући непрестано у сат): Сега имаме девет часа и половина, а в залата никој нема, макар че в вчерашното заседаније на Културно-Просветната Дружба, на Вас г. Кусев, биде взложено, Виј да се погрижите, штото гражданството да бде својевремено известено, че днес в девет часа ште се држи сказка от г. Арнаудов (показујући на последњег). КУСЕВ Аз работја сас всички средства сас којито разполагам: сношти наредих да се разгласи чрез барабана из града, че днес в девет часа ште бде сказка в залона на основното училиште; тоже помолих и г.свештеника Калчев и тој от своја страна да сопшти на гражданството в черквата, че всички в девет часа требва да бдат тук. Зашто неје изплнено аз не знаја. КОЈАЏИКОВ (Љутито): Не знаја! Вије граждански власти тј сте калпави винаги, относително за служебнија ви длг, а относително разходни сас фајтони и живене по курорти извн града, едва ли ште се намери некој по акоратен от вас. АРНАУДОВ: Сжаљавам. Крајно печално господа! С’с вашето нехајство и бездејствије вије компромитирате целото наше започнато дело в Неготинско. За всичко това аз ште донеса в Областа и ште искам назанието ви. (Полази ка вратима) КОЈАЏИКОВ и КУСЕВ (Задржавајући га, говоре уплашено у један глас): Моља, моља, г. Арнаудов! АРНАУДОВ: Какво? КУСЕВ: Недејте се срди. КОЈАЏИКОВ: Шта почакате малко, а ниј еј сега ште ги сберем. АРНАУДОВ (махне руком): Правете какво знајете. (Излази на побочна врата. Којаџиков, Кусев и Велев на друга врата излазе напоље из сале)

219

66-67 2. ПОЈАВА (У салу улазе три дечка. Седају крај прозора и отпочињу разговор) 1. ДЕЧАК: Бре... празна сала! 2. ДЕЧАК: А ко је луд па да им дође. 1. ДЕЧАК: А зашто? 2. ДЕЧАК: Па неће нико да слуша њихове лаже. (Чује се лупање добоша у даљини) 3. ДЕЧАК: А знате ли зашто зову људе сад овде? 1. и 2. ДЕЧАК: Зашто? 3. ДЕЧАК: Да кажу шта су: је л’ Бугари је л’ Срби. 1. и 2. ДЕЧАК: Бре...! 3. ДЕЧАК: (Продужује): Па ко каже да је Србин, одмах ће га убити. (Чује се добош пред самом бином и добошар говори наредбу) Заповед: С'општава се на господа граждани и гражданки, че всички граждани и гражданки да дојдат днес во девет часа воф основното училиште кдето ште се држи сказка. Кој таја заповед не изплњава, ште бде глобен, арестуван, интерниран и даден под военен суд. 1. ДЕЧАК: Бре...! И да га глоби, и арестува и интернира и шта неће да раде још са оним ко не дође. Не зна се шта је горе код ових Бугара: они сами или њихов језик. (Илија добошар улази задуван, уплашено гледа по сали и пита с врата): Куд је га г. председатељ? 2. ДЕЧАК: А шта ти треба? ИЛИЈА: А, ту сте само ви. Да му саопштим че сам бил барабана. (Ослобођава се, прилази 2. Дечку и тражи, по свом обичају): Дај ми цигару дувана. 2. ДЕЧАК: Немам Илијо. 220

ИЛИЈА: Добро. (Излази ужурбано) 3. ДЕЧАК (Гледајући кроз прозор): Брзо, брзо, ходите овамо! Гледајте како командант гони људе стражарно с пијаце овамо! 1, 2. и 3. ДЕЧАК (Погледају кроз прозор и 1. дечак говори): Видите како бију људе тамо, хајд да бежимо да не избију и нас. (Беже из сале)

3. ПОЈАВА (Сала празна. Затим улази, напред Кусев и води за собом неколико грађана и грађанки, међу којима је и Машић. Сви остају стојећи, док им Кусев говори) КУСЕВ: Колко човек иска да ви третира по добро, толко з сте вије по лоши. Зашто не дојдохте тук во девет часа? ГРАЂАНИ-КЕ: (Ћуте) КУСЕВ (Оштро): Вије незнајете, че с'с това ште сздадете големи непријатности најмного за вас, а... (врата се отварају и улазе неколико бугарских чиновника, официра, учитељица. Кусев продужује блажије)... а ви знајете че ниј само добро сас вас желајеме. Седнете си. (Махне руком и публика седа.)

4. ПОЈАВА (Врата се отварају с великим треском и улазе: један касапин и један хлебар; обојица се познају да долазе с рада; један тестераш са тестером и ногарима која се заглављују на вратима при улажењу, а споља се види жандарм где га гура, узима му ногаре и баца у ходник; један сељак са торбом празилука и сељанка са мотиком на рамену. Улазе још, дотерани и 1, 2. и 3. дечак, и још неколико деце, међу којима и један мали чистач обуће са целим прибором, – све један по један гурани од жандарма. Напослетку улази Којаџиков, и за њим улазе и остају код врата два војника, 221

66-67 са широким и поцепаним униформама и пушкама које им висе скоро до земље; опасачи им смакнути. Пошто Којаџиков седа у први ред, први и други дечак, гледајући непрестано у њега, покушају да невиђено поред зида умакну напоље. Но, Којаџиков, приметивши, устаје с места и виче) КОЈАЏИКОВ: Војници, јала тук! (Деца се врате на своја места, војници дотрчавши с пушкама салутирају пред њим) ВОЈНИЦИ: Заповедајте господин подполковник! КОЈАЏИКОВ: Станете на вратата и никој да не се пуска вн без моето разрешеније. ВОЈНИЦИ (салутирајући): Разбрахме господин подполковник. (Одлазе и остају код врата)

5. ПОЈАВА (У сали жагор од сакупљене светине. Улази Арнаудов, за њим Велев. Арнаудов свлачи горњи капут и додаје Велеву. Последњи остаје стојећи позади Арнаудова. Арнаудов оставивши велики кожни портфељ на столицу пошто је претходно из њега извадио неке хартије и метнуо на сто, стоји и озбиљно посматра публику, док га командант представља) КОЈАЏИКОВ: Господа! (Показујући палцем на Арнаудова) Тоз господин, којито се вика Иван Арнаудов, известен блгарски писатељ и книжовник, дошел от град Ниш, кдето редактира вестника „Моравски Глас“, ште ви разправја тоз пт, за историческото минало на моравско и за вашето произхожденије. Затова аз ви предлагам, да го изслушате внимателно. (Уклања се и седа на своје место) АРНАУДОВ: Уважајемо с'браније, Всеки народ има право да обмисља и разсждава какв е тој и от какв е прозход; да погледне в историјата, да се обрне км 222

миналото и точно да изнамери и да се увери в онова за което се смњава и което може би срдцето му копнеје да го узнаје. Имено за туј Вије се сабрахте тук и аз дојдох, заштотот искам да ви докажа какви сте вие и што сте вие (у публици жагор и кашљуцање. Чује се глас: „Знамо шта смо“. Петар позади Арнаудова прети прстом и виче: „Пст!“) Виј може би не знајете, но није школувани и по културни от вас знајеме, какво се случило през векове, през какви фази на живота е преминал житеља на балканскија полуостров до като е дошал в това положеније, в което се намира днес. Није знајем историјата господа, а вие може би не знајете, и имено за туј аз искам да ви оп'тја, да ви изведја от заблуждението. (Жагор и кашљање) Уважајемо с'браније, Каквото ви казах до сега, това је било введеније в сказката ми, а сега ште отпочна онова, за което сасм дошал тук. През време на петвековното робство под Турците, балканските народи с' били много изм'чвани и изтезавани. Нарочно в Блгарија било је много тежко положеније, заштото тук беше натрупана и главна турска сила, тук је било најголемо изм'чваније и изтезваније, заштото, едно, тја като најголема држава на Балкана е причињавала страх на Турците, за да не би народа – рајата – да се разбунтува (кашљуцање), а друго, че тја е била најблизо до Цариград и до мала Азија, кдето је бил центр на Отоманската Империја и от кдето су нахлувалисе нови војски и пресни хорди еничарски и в Блгарија като најблизката страна. Това положеније стана вече неподносимо, т'рпението на народа стигна крајни граници, и тоз народ, тази раја, почна да дига бунтове. Освен неколко незначителни бунтове, в краја на шеснаести век стана големија бунт в околностите на Софија, от организирани вече блгарски чети, којито бунт бил напоследк крваво потушен и от черепите на бунтовниците Турците при град Ниш направиха известна на всички ви Келе-Кула (Међу децом чује се: „Леле... ала лаже...!“ Петар им прети прстом.)... за којато Србите казват че била направена от черепите на Ресавци загинали при Чегр сас блгарски војвода Стефан Сингелијата. Но това неје верно. 223

66-67 След толкова опити за освобожденије или поне за намаленије на мките си, народа је бил принуден за изселване. И в началото на 17. век почна големото преселеније на Блгарите на запад. Естествено те населиха Тимошката, Нишавска и Моравска долини. Тези преселници донесоха тук сас себе си свој език, својите обичаји и нарави; естествено, това су ваши предци – дедове. Разликата между народите се отличава воф техен език, обичаји и нрави. Погледнете един Шумадијец и ште видите, че тој се много различава от вас воф всеко отношеније, от колкото един Блгарин от којито и да било крај. Преди 70-та година тук се говореше блгарски, блгарски се пишеше в канцеларијите, впреки всичките грижи на србското правитателство през време на 40 години, да ги претопи в Србите. И до преди Балканската Војна воф обштините се писало блгарски и имаше по вече блгарски училишта и черкви от србски. За потвржденије на горното, сега ште ви прочета един документ: (чита) „През зимата на 1892. (хиљадо осем стотини осемдесет и фтора) година, србското правителство изпрати една комисија под председателството на Јова Михајлович от Обреновец, сас мног санд’ци п’лни сас србски книги (из публике неко виче: „Живео!“ Којаџиков се окреће и гледа ко виче) за да ги раздаде на населението воф Неготин. Но кога се јавиха пред обштинските светници, те им говориха на местнија, тем непознат език. Когато излезоха сас својите намеренија, светниците се тј разјадосваха, та штеха в самата обштина да ги избијат, но те избегнаха гологлави и се задржаха чак в Пожаревец.“ И по такв начин вије, заблуждавани и малтретирани от србското правтелство, сте били през много години изм'чвани и стесњавани, и око вашијат ум, вашето срдце, се обвила кора от лед, којато ви много тежи и притиска, којато ви пречи за да можете да мислите свободно воф блгарскија дух. Но није, којито сме ви донесли свобода (деца вичу: „О!... Бре!...“) није сас нашата културна работа тук, ште изтдејствуваме на скоро, всички виј да се отрвете от тија тжни и тежки мисли, којито ви притискаха за осемдесет години, и да забравите горкото време на робството ви под Србите (Публика: „Хм... Хм...“) Вије сте видели господа, какво направи нашето училиште от вашите деце воф разтојаније само на две години, и вије ште 224

видите оште за неколко години какво ште направим није от всичките вас, и полека-лека ште забравите всичкото србско, и ште станете тј добри Блгари, каквито су например Грабовските и Плевенски Блгари. Господа, Војната неје оште свршена. Грмат на топовете неје сите замлкнел. Но никој не се смњава вече, че ниј ште изкарам сас штастлив крај таја војна, заштото блгарскијат војник стоји като гранитна стена; никој не се смњева, че моравско ште бде за винаги неразделима част на мајката си Блгарија. (Арнаудов се поклања. Неколико чиновника са командантом запљескају рукама, а неко у публици виче: „видећемо, ако ти не треба.“) (Тек што Арнаудов полази вратима на која је и ушао, а устаје Машић да му одговори, те Арнаудов остаје стојећи и за време говора Машићевог гледа у овога и у публику) МАШИЋ: Господине Арнаудове, Ја сам Вас све лепо разумео што сте говорили. Хоћу да Вам у име целога грађанства и у име моје, одговорим са неколико речи, па ма и по цену живота. Нисам много школован, нисам посвећен много у дипломацију, али познајем добро историју целога света, а као дугогодишњи народни посланик разумем добро политику. Кажете да сви имају права да премишљају шта су. Ми смо још одавна размислили и увидели и данас знамо шта смо. Благодарим Вам што сте се трудили да дођете и да нам докажете шта смо, но мислим да Ви нисте дошли да нас покрштавате, као што је Св. Јован на Јордану крстио Христа. (Обраћајући му се) Мислим да ме разумете, Господине. АРНАУДОВ: Моља говорете на чисто блгарски език. Аз не разбирам добре Вашијат моравски дијалект. МАШИЋ (Продужује): Извините, али Вам на другом језику не могу говорити. А надам се да ћете ме разумети, као што сам и ја Вас разумео. 225

66-67 Стар сам преко 60 година. Србин сам, отац и деда никад нису били друго, и матерњи им је језик био овај којим ја говорим. Ви мене не можете прекрстити, јер ја знам шта сам, а што се тиче вашег успеха код наше деце, сетите се нашег и вашег петвековног ропства под Турцима, које, поред свих мука и тиранисања, није могло учинити да се одрекнемо своје народности. Око нашег срца ухватила се заиста једна ледена кора. Да би се та кора откравила, треба топлог даха слободе. Дајте нам даха, лед ће се истопити и ми ћемо тачно осетити оно што смо, без доказивања и упућивања. Ја као дугогодишњи српски народни посланик говорим у име целог грађанства, јер ти су ме грађани и изабрали. Хтео сам то да Вам кажем, па ма и по цену свога живота. Благодарим Вам што сте нам објаснили и казали оно што ми нисмо ни знали ни мислили, но верујте, господине, да ћемо се други пут сасвим другаче разговарати. Кажем Вам, да ће доћи дан, када ће сви јужни Словени бити уједињени у једну државу. Раздора и неслоге нестаће и германштини неће бити могуће да се меша у наша посла. Благодарим Вам што сте се трудили и изналазили историјске доказе за наше порекло, и молим Вас, продужите и даље, имајте силе и енергије да истрајете у свом послу. Но рекосте: рат још није свршен, топови још нису умукли. Ја сам уверен, да ћу Вас једнога дана опет наћи, у сасвим другим приликама, наћи као пропагатора идеја не оваквих, но опште словенских, идеја за добро свију Словена. (Поклања се и седа. Одушевљени аплаузи у дворници од стране публике. Чују се узвици: „Живео!“ Арнаудов, за њим Петар Велев, излазе напоље.)

6. ПОЈАВА После изласка Арнаудовљевог, КОЈАЏИКОВ (Врло ражљућен устаје с места и долази до стола, и окренувши се публици, са стегнутим песницама, говори): 226

Господа, за последен пт ви предупреждавам, да се покорјавате на закона ни. На пример каква је причина за недохождането ви на време тук. Недохождането ви нема никакво извинение. Имајте пред вид, че ште ме потрсите за нешто; ште дојдете за открити листове, и нема да ви дадем; ште дојдете нешто да се оплачете, нема да ви изслушам. Исус Христос е казал: Који има уши да чује нека чује, а ниј от вчера бијеме барабана и на всекде устно ви собштаваме, че в това и това време требва да бдете едикде си, и никој не чува. Повтарјам ви, имајте всичко каквото ви казах пред вид, помнете добре, заштото ште се разкајете, но ксно ште бде. (Излази напоље, за њим чиновници и публика) ЗАВЕСА После једног минута завеса се диже и настаје.

ЕПИЛОГ (Позорница представља кабинет за рад. За једним писаћим столом седи Георгијев, бугарски војни иследник у Неготину, заслепљени шовинист, дописник Моравског гласа. У руци држи перо и гледа у хартију која стоји пред њим) ГЕОРГИЈЕВ (замишљено): Хм! Дејствително работата не врвеше хубаво, ами какво да се прави! Много дебелоглави хора тија Неготинци; оште су заслепљени сас србски шовинизм. Ами те требва да знајат, че блгарски гениј е много по голем от србски. Ште им покажа аз, че није тук не се играеме на орехи. Но сега на работата! (Узима перо и почиње да пише говорећи гласно): Ниш. – Редакцијата на вестник Моравски глас: Днес воф десет часа преди обед, држа в града ни сказка за миналото на Моравско нашија виден писател и книжовник г. 227

66-67 Иван Арнаудов. Сказката биде посетена отмногобројна публика. Дори хлебари, месари, селени и други напуснаха работата си и дојдоха на сказка, нешто което доказва колко е силен блгарски дух воф Моравско. Г. Арнаудов биде взторожено акламиран. След това говори в духа на развитата от г. Арнаудова тема, виден неготински гражданин г. Машев, којито тоже биде акламиран. (За себе): Тој са својата реч много ни побрка работата; јасно се виде, че анулира фактите на г. Арнаудова, но и товаште нагласим. За да се махне тоз Машич от тук, ште направим да бде пак интерниран. Там не ште има на кого да држи беседи... (Наставља да пише): След това с'бранието се разотиде. – Подпис: Един неготински гражданин. (Обраћа се поблици): Това гдето сам подписал: един неготински гражданин, ште има голем ефект в странство, понеже ште поверват хора че неготински граждани станали Блгари. (Диже се са столице, савија хартију и спрема се да пође) Ја виж как није Блгари сме умни хора! Србите никогаж не би можали да напишат подобно нешто. Затова аз казвам, че от блгарски гениј по голем нема в целија свет. =============

Примедба уредника Не желећи да читаоца лишимо овог изузетног материјала иако свесни да је већини данашњих читалаца тешко разумљив, штампали смо га у оргиналу, са коментарима аутора без других, садашњих коментара. 228

ЛУЧ Разговор са књижевницом Олгом ЛалићКровицком СЛОБОДА ЈЕ ПРИРОДНА ПОЈАВА У ЧОВJЕКУ Разговор водио Душан Видаковић Књижевница, преводитељка и визуелна уметница Олга Лалић-Кровицка (1980) недавно је објавила збирку песама на српском и пољском језику „Искра и фаза“ инспирисану делом великог Николе Тесле. Овом књигом она се, на први поглед, удаљила од теолошких тема као обележја неких њених претходних рукописа, усмеривши интересовање ка егзактном карактеру природних наука. Упркос чињеници да је у средишту Ваше најновије књиге стваралаштво једног фасцинантног научничког ума, утицај вере на Теслу није могао бити занемарен. – Тесла је спомињао да је важно имати пут који нас води неком духовношћу, и није важно да ли је то наука, умјетност, вјера. То што је Теслин отац био свештено лице, такођер је имало утицај на његово oдрастање и цијели живот, то га је учило скромности и продубљењу значења науке у њему. Истовремено, имам осјећај да физика и духовност имају доста заједничког, понекад се укрштају, спајају. Чинило је то Теслу богатим путником како у духовном, тако и у научном смислу. Његова племенита породица га је подржала с пуно љубави. Духовна подршка у дјетињству, и касније у животу, буди у човјеку скромност, смирење, радост и много тога потребног и доброг што се може 229

66-67 примјетити у разноразним открићима и духовним даровима, кроз неку врсту метафизике, нечег изван нас. Тесла се осјећао равноправним са сваким човјеком, а знао је да изађе изван себе и да уради велика дјела за добро човјечанства. Тесла је визионар и племенити човјек у нашем времену, али и до евентуалног, могућег краја свијета, па и ван нашег свијета, кроз неки сасвим други метафизички пут у остварењу људских потреба. У великој мери Ви сте настојали да препознате и протумачите везе и наизменичне утицаје физике и науке уопште, са једне, и поезије, са друге стране. – Сматрам да наука има велики утицај на модерну поезију, а највише квантна физика. У њој можемо пронаћи одговоре на нека загонетна питања која муче наш унутарњи душевни свијет. Могло би се рећи да је квантна физика поетична и утиче на виртуелне слике савремене поезије које описују наше моделе понашања у друштву, знаности и уопште у животу. Притом физика утиче и на поетске визије код умјетника. И ту можемо пронаћи Теслине визије оплетене дубоком добротом, љепотом, даром за човјечност и поетичком јасношћу. Он нам пружа дубљи, богатији духовни живот и води нас ка неком умјећу, односно проналажењу талената у нама којих нисмо ни свјесни. Његова открића отварају нове свјетове, струје, правце... у човјеку. Уче нас покорности и љубави према свјетлу и раду који нас уздиже. Може се рећи да је Тесла, у својој генијалности, био и песник? – Тесла је писао пјесме прије поласка у Америку, али су оне украдене на броду током путовања. Његове визије су поемске, искрене, дубоке, великодушне. Њихова аура може нас обдарити љубављу и смотреношћу. Проналазимо у себи неке раније некоришћене дарове и потенцијале који покрећу наше свјетове да буду све моћнији, али одржавајући у нама и скромност и мир, као и, слично Тесли и на његовом трагу, племенитост према човјечанству.

230

Као мото Вашег рукописа „Искра и фаза“, поред осталог, стоји и Теслин цитат у коме се каже да „морамо ослободити мисли од ограничења која нам намећу простор и време“. – То се може постићи избјегавањем спољашњих наметнутих принципа. Слобода није геј парада или нешто томе слично, већ је слобода онaj осјећај што се буди у нама, што нас води у животу, како бисмо кроз мисли били ослобођени од сваког непотребног и оптерећујућег осјећаја кога само ми можемо разликовати и одбацити, ако се због њега осјећамо несигурни. Слобода је природна, лагана и уравнотежена појава у човјеку. Треба је разликовати од ограничења. Слобода није материјализам, већ наш духовни живот и отварање нечег најљепшег за нашу душу, што нема везе само са религијом већ са нашим општим духовним животом. Треба одбацивати сваку негативну појаву у нама, бирајући оно што је природније, позитивније и радосније за нас. Једна од битних идеја која се провлачи кроз читаву Вашу књигу садржана је, ако се не варам, у стиху „Хуманизам је често измењив“. – Хуманизам никада није имао тврдо подложје, често се враћао и нестајао, a нестајао je баш онда када је требало изабрати бољу и љепшу страну. Не може свако бити хуманиста, и не може свако себе назвати хуманистом. То је дар који треба његовати и употребљавати у многим ситуацијама, тјерајући од себе сваку злу промјену, над којом се треба надвисити и остати хуманиста, једноставно речено “бити човјек”, чинти нешто добро за човјечанство и за нас саме. Како се то у народу каже: ако не помогнеш прво себи, како ћеш другима помоћи. Хуманиста мора његовати свој дар и користити га, како за себе тако и за друге. Рођени сте, као и Тесла, у данашњој Хрватској, међутим већ четврт века живите у Пољској. Колико је Тесла познат у тој земљи?

231

66-67 - Тесла је у Пољској све познатији. Много је оних које интересирају његов лик и изуми. Фасцинира их то што је Тесла тврдио да није изумитељ, већ да само открива оно што је већ ту, али још увијек није препознато. Све је веће поштовањe за тако великог човјека, генија, поносног Србина и Срба поносних што имају Теслу. О томе можда сведочи и изузетна ликовна опрема књиге „Искра и фаза“ која је дело пољског уметника Јакуба Њеђеле. – Јакуб је веома талентован млади човјек који је већ урадио много тога вредног. Његове илустрације савршено визуелно обликују много тога што сам написала. Ту су и његове савршене карактеристике које се преплећу са мојим и његовим визијама. Његови умјетнички потези су веома прецизни и поемски. Ваш даљи рођак и земљак је, данас помало скрајнути, песник и новинар „Вечерњих новости“ Милан Лалић (19471991) који је недавно добио заслужено спомен обележеје у свом завичају. – Спомен плоча Милану Лалићу откривена је прошлог љета у Чистој Малој, његовом родном месту, како се зове и једна његова, постхумно објављена, књига. То је углавном плод идеје и труда мога оца Николе Лалића, који је предсједник Вијећа српске националне мањине општине Водице, као и других који су помогли да тај подухват буде остварен. Мој отац се у младости дружио са Миланом, док се он није преселио у Београд. Такође, обновљен је и споменик мјештанима који су погинули бранећи Чисту Малу и околна села у Другом свјетском рату.

232

БУКТАЛИ СУ Марија Кнежевић (1963,Београд), дипломирала је на групи за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду и магистрирала компаративну књижевност на Мичиген универзитету где је и предавала креативно писање. Радила је и као новинар у Радио Београду. Објавила је следеће књиге: Храна за псе (роман у кратким причама, Матица српска, Нови Сад, 1989), Елегијски савети Јулији (поезија, БИГЗ, Београд, 1994), Ствари за личну употребу (поезија, Просвета, Београд, 1994), Доба Саломе (поезија, Просвета, Београд, 1996), Моје друго ти (поезија, Вајат, Београд, 2001), Querida (електронска преписка са Аником Крстић из бомбардованог Београда, Вајат, Београд, 2001), Двадесет песама о љубави и једна љубавна (поезија, РАД, Београд, 2003), Књига о недостајању (есеји, Независна издања Слободана Машића, Београд, 2003), Das Buch vom Fehlen (избор из књиге есеја Књига о недостајању, Wieser Verlag, Wien, Austria , 2004, двојезично издање, превод на немачки: Горан Новаковић), Касни сат (избор и превод поезије Чарлса Симића, Откровење, Београд, 2000), Екатерини (роман, Филип Вишњић, Београд, 2005), In tactum (поезија, Повеља, Краљево, 2005; награда Ђура Јакшић, 2006), Уличарке (поезија, РАД, Београд, 2007), Књига утисака (кратки есеји, Трећи трг, Београд 2008), Екатерини (Czarne, Poland, 2008, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић), Fabula rasa (приче, рад на књизи је финансирао КултурКонтакт из Беча, самостално издање ауторке, 2008; прича из ове књиге, „Без страха од промене”, представљала је Србију у годишњем зборнику Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA , превод на енглески: Will Firth ), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, превод на немачки: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић; ова књига је представљала Србију 2010. на Европском фестивалу поезије Песник слободе који 233

66-67 организује град Гдањск), Екатерини (Дорога жизни, Санкт-Петербург, Россия, 2011, превод на руски: Лариса Савељева), Шен (поезија, Мали Немо, Панчево, 2011), Fabula rasa (приче, Мали Немо, Панчево, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, превод на енглески: Will Firth), Техника дисања (поезија, Повеља, Краљево, 2015), Ауто (роман, Агора, Зрењанин, Нови Сад, 2017), Моје друго ти (одабране песме, Контраст издаваштво, Београд, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, одабране песме, двојезично издање, превод на енглески: Sibelan Forrester ). Члан је Српског књижевног друштва. Има статус самосталног уметника. Њене песме, есеји, приче, прикази и преводи могу се наћи у готово свим домаћим и многим иностраним листовима и часописима за књижевност, као и у великом броју домаћих и страних антологија. Боривој Везмар (1971, Пакрац), објавио је четири збирке песама. Песме и записи су му објављивани у периодици. Живи у Београду. Ради у библиотеци. Маша Сеничић (1990, Београд) је сценаристкиња, песникиња и новинарка. Као дипломирана драматуршкиња на Факултету драмских уметности у Београду, под окриљем исте институције завршила је и мастер студије Теорије драмских уметности и медија. Сарађивала је на различитим домаћим и међународним пројектима, пре свега у пољу филма као аутор и сарадник, а затим у позоришту и на радију. Ко-селекторка је програма Храбри Балкан у оквиру Фестивала ауторског филма и једна од оснивача, координаторка и менторка у оквиру програма Филмкултуре, удружења за едукацију у области аудиовизуелне културе (са фокусом на пројекат Критични камп). Пише прозу и поезију која је објављивана у домаћим и регионалним часописима (Поезија, Поља, Летопис Матице српске, Зент, Просвјета, Домети…), зборницима (Рукописи, Достојно јест, Ово није дом, Чији град?) и на онлајн порталима (Агон, Eckermann , Либела, Стране, Критична маса …). Њена прва збирка песама, «Океан», награђена је Младим Дисом за 2015. годину, док је њена друга књига поезије, «Повремена попут ви234

кенд-насеља», награђена на фестивалу «Тргни се! Поезија!» те штампана у оквиру едиције 12/19 (Трећи Трг, 2019). Сеничић похађа Докторске научне студије Теорије драмских уметности, медија и културе (ФДУ), са фокусом на теорију филма и дигиталну хуманистику. Протеклих година ради као главна уредница BeforeAfter портала, као део редакције Милица магазина, те на самосталним пројектима и публикацијама. Младен Блажевић (1969, Ријека), радио је као новинар, судјеловао у покретању и уређивао неколико информативних и књижевних часописа. У „СКД Просвјети“ е 2008. објавио први роман „Трагови говеда“, а 2015. и други роман „Илирик“. Написао је сценариј за играни дио дугометражног играно-документарног филма „Је летрика убила штриге“. У издању друштва „Poiesis“ из Љубљане 2017. објављена му је двојезична словенско-хрватска збирка пјесама „Посљедњи тасманијски тигар“. Добитник је награде „Post scriptum“ за књижевност на друштвеним мрежама за 2018. годину, темељем које му је објављена збирка пјесама „Могућност повремених оборина“, Јесенски и Турк, 2019. Приче и пјесме су му превођене на словенски, талијански, енглески и украјински језик. Живи у селу Ћуки, крај Вижинаде у Истри. Драгана Крагуљ је рођена у Приједору где живи и ради. Дипломирала је на Филозофском факултету у Сарајеву одсек компаративне књижевности и библиотекарства, радила као новинар и библиотекар. Поезија јој је објављивана у низу часописа, зборника, прегледа, Антологији српске поезије и превођена на енглески и немачки језик. Књига изабраних и нових пјесама „Крадљивица сна“ награђена Печатом вароши сремскокарловачке 2015. године, награда Бронзани кладенац Кипријана Рачанина за пјесму „Кртица“ 2019. године, друга награда за триптихон љубавних пјесама Клуба умјетничких душа Мркоњић Град 2019. године. Збирка „Кратки курс левитације“ је првонаграђени рукопис на конкурсу Поетикума из Краљева 2020. године Објављене књиге: „Пут с облацима“, Бранково коло, Сремски Карловци, 2000. 235

66-67 „Мирис далеких вода“ КЗ „Васо Пелагић“, Бања Лука, 2006.. „Insomnia“, Кућа лепе књиге САД, Београд, 2006. „Сјај и одсјај“, Арт-принт, Бања Лука, 2010. „Свлак“, Музеј Козаре, Приједор, 2012. „Крадљивица сна“, Музеј Козаре, Приједор, 2014. „Радости дубок хлад“, КЗ „Васо Пелагић“, Бања Лука, 2015. „Кратки курс левитације“, „Поетикум“, Краљево, 2020. (draganakragulj@yahoo.com) Радомир Д. Митрић (1981, Јајце), дипломирао филологију на бањалучком Филозофском факултету. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге пјесама: Носталгија за пуноћом, 2004; Освешћење, 2007; Унутрашњи Вавилон, 2008; Летњи квартет и прича о Медитерану, 2008; Морнарски танго, 2010; На путу за Хесперију, 2015. Роман Шум Панонског мора, 2012. Добио неколико регионалних и међународних књижевних награда. Текстови су му превођени на десетак светских језика. Ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу гдје и живи. Преводи са енглеског језика. (radomirdmitric@gmail.com) Милена Илић Младеновић (1986, Београд), дипломирала и мастерирала на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности. Пише прозу, поезију, приказе књига. Награђивана. Објављивала у регионалним часописима. Уређује часопис Libartes. .Преводи са енглеског и италијанског. Тренутно живи на селу са породицом где, поред свог писања, бележи и приче својих синова. Александар Марковић (1991, Неготин) пише поезију и кратке приче. Лаза Лазић (1929, Сомбор), песник. Плодан и свестран књижевни посленик, филозоф, преводилац, критичар, ретор, 236

покретач књижевних часописа, уредник у великим издавачким кућама, писац књига за децу, путник, а поред свега веома независна личност, самосталног става и држања, данас доајен књижевника у неколико удружења писаца. Како сам истиче, поезија му је основно занимање. Аутор је петнаестак збирки песама (од Интима до Лепе моћи), одан језику пре свега, подједнако у римованим песмама као и песмама у прози. Објавио је до сада више од шездесет књига, међу којима су и лирски записи под насловом Шум лишћа. Иако у десетој деценији живота још предано пише и објављује. Ника Душанов (1978 Осијек, Хрватска), дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге поезије: Бацач ножева (Матица српска, Нови Сад, 2005). Повратак у Шарлевил (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, Панчево, 2015). Предраг Милојевић (1974, Младеновац), пише кратке приче и поезију. Објавио следеће књиге: „Минхен и друге приче“, 2011. „Разговори“, 2013. „Речник скаредних речи и израза у српском језику“, три издања, 2013–2017. Уређује већи број књижевних интернет портала, уредник и оснивач издавачке куће Пресинг. Ново Томић (1947, Шавник), новинар, професор, књижевник и издавач. Студије југословенске и светске књижевности завршио је у Београду, а магистарске студије у Београду и Греноблу (Француска). Највећи део своје каријере, од 1970. до 2007. (са мањим прекидима), радио у „Вечерњим новостима“, где је више година био уредник културне рубрике. Седам година (1978—1981. и 1985—1989) предавао је српски језик на Универзитету Гренобл III у Француској. Био је уредник књижевне еди237

66-67 ције „20 век“ у којој су „Вечерње новости“ 2004. године објавиле 40 дела најпознатијих светских и српских писаца 20. столећа, у укупном тиражу од око 2.000.000 примерака. Више година био је главни уредник неготинског часописа „Мокрањац“. Приредио је неколико књига, од којих је најзначајнија Сербиа ― српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, коауторски рад са Ратомиром Дамјановићем и Сањом Ћосић, а чланке, приказе, есеје и путописе објављује у књижевној периодици. Године 2016. објавио је књигу Светилишта и надалишта: чудотворна места и свети предмети у веровању Срба. У Народној библиотеци Србије до сада има 70 каталошких записа. Јовица Аћин (1946, Зрењанин), пише песме, кратке приче и есеје, преводи са немачког, француског и енглеског. Објављене књиге: Унакрст дивљина памћења (1970), Изазов херменеутике (1975), Паукова политика (1978), Шљунак и маховина (1986), Поетика растројства (1987), Дуге сенке кратких сенки (1991), Поетика кривотворења (1991), Уништити после моје смрти (1993), Гатања по пепелу – о изгнанствима и логорима (1993), Апокалипса Сад – нацрти о Божанственом маркизу (1995), Лептиров сановник (1996), Неземаљске појаве (1999), Љуба Поповић – одисеја једне сенке (2000), Лебдећи објекти (2002), Ко хоће да воли, мора да умре (2002), Мали еротски речник српског језика (2003), Сеништа и други раскази (на македонском, 2005), Дневник изгнане душе (2005), Дневник о вагини (2005), Голи демони/ Наге жене (коаутор-илустратор М. Милетић, 2006), Прочитано у твојим очима (2006), Шетња по крову, Сабрани цртежи Франца Кафке (2007), Голи приповедач: О свим стварима изгубљеним и нађеним (2008), Ушће океана (2011), Јеванђеље по магарцу и друге приче о ситним светим тренуцима (2013), Кроз блато и остала умишљања (2017), Сродници (2017), Украдени роман (2018), Сродници (2018), Пилот трамваја (2019) и Мали еротски речник српског језика – са Лебдећим објектима и Днев238

ником изгнане душе (2019), Полазећи од краја света (2020). Живи у Београду. Лидија Ћирић (1974, Чубура, Београд), српски писац мултимедијалног усмерења. До сада објавила роман „Реквијем за један дан” (2015, 2016), књигу песама „Кабаница за сузе”(2016), поетски манифест „Права Београђанка” (2015), збирку прича „Без драги моји“, као и двадесетак прича по књижевним часописима. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Зоран Жмирић (1969, Ријека) , члан је Хрватског друштва писаца. Превођен је на енглески, италијански, пољски, словеначки и украјински језик. Досад је објавио: Казалиште сјена (Адамић, 2002), Вријеме које нам је појео Паk-Ман (Меандар, 2005), Блоцкбустер (ВБЗ, 2009, АдПублик, 2012, Брамблес / Амазон, 2015, Фабула, 2018), Ријечке рок химне (КУД Бакље, 2011), Снопутник (Хрватско друштво писаца, 2014), Записано метком (Студио ТиМ, 2015), Путовање десном хемисфером (Хена kом, 2017), Пацијент из собе 19 (Хена kом, 2018) и Калеидоскоп (Хена kом, 2019). Добитник је бројних награда и признања: финалиста је ВБЗ-ове награде за најбољи необјављени рукопис – Blockbuster (2009) и финалиста тпорталове књижевне награде за најбољи роман – Blockbuster (2010). Добитник је награде „Књижевно перо” Хрватског књижевног друштва за књигу године – Blockbuster (2010) и Годишње награде Града Ријеке за стваралачки рад и посебна достигнућа у култури (2011). Финалиста је ВБЗ-ове награде за најбољи необјављени рукопис – Путовање десном хемисфером (2014). Победник је конкурса за супер кратку причу ЦеКаПе (2013). Финалиста је Међународног конкурса „Вранац” за најбољу кратку причу књижевног фестивала „Одакле зовем” (2016). Финалиста је књижевих награда „Фран Галовић”, „Ксавер Шандор Гјалски”, „Камов”, „Фриц” и књижевне награде тпортала – Пацијент из собе 19 (2019). Добитник је награде читалаца „Фран Галовић” за најбољи роман – Пацијент из собе 19 (2019).

239

66-67 Магдалена Блажевић (1982, Жепча), дипломирала је хрватски и енглески језик и књижевност. Кратке приче су јој објављене у књижевним часописима и на књижевним порталима: Балкански књижевни гласник, Ријечи, Живот, Ајфелов мост, Стране, Астронаут итд. Неке од њих преведене су на енглески, руски и македонски језик. Добитница је неколико награда за најбољу причу. Објавила збирку прича Светковина (Фрактура, Контраст, 2020.) Живи и ради у Мостару. Семездин Мехмединовић (1960, Кисељаку код Тузле), студирао је компаративну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Радио је као уредник у новинама, тједницима те на радију и телевизији. Уређивао је више часописа за културу и бавио се филмом. Године 1994. настаје његов играно-документарни филм Мизалдо, Крај театра, који је изван конкуренције приказан на Берлинском филмском фестивалу. Објавио је збирке пјесама Модрац, 1984., Емигрант, 1990., и Девет Александрија, 2002., књигу записа, кратких прича и пјесама Sarajevo Blues, 1995., дневничку прозу Руски компјутер, 2011., књигу писама Transatlantic mail , 2009., Аутопортрет с торбом, 2012., Књигу прозорâ, 2014., Ме’мед, црвена бандана и пахуљица, 2017., и Ово вријеме сада, 2020. Од 1996. до 2019. живио је у Сједињеним Америчким Државама, сада пише у Сарајеву. Бранислав Димитријевић,(1961, Бор) песник, приповедач, публициста и музичар. Сарађује у бројним штампаним и интернет часописима за књижевност и културу. Био дугогодишњи главни уредник блог-часописа за књижевност «Кишобран - књижевност на струју» и члан уредништва листа «Бележница» за библиотекарство, књижевност и културу, које излази у Бору, где живи и ради. Издао је до сада следеће књиге: Кишобран и шибица (баладе из комшилука) – поезија и кратка проза (1998. г. – „Инорог“ Бор); Исповест великог гитаристе - поезија (1999.г. – „Инорог“ Бор); 240

Разгледница Бора - поезија, (један од коаутора) (1999.г. – „Инорог“ Бор); Прави дан за у рибе – приче (2001.г. - „Handsome Publisher“ Ниш); Народске песме – поезија (2006.г. – „Имприме“ Ниш) Како сам певао са овцама - приче (2008.г. - «Имприме» Ниш) Тринаеста прича – један срећан роман од тринаест несрећних прича (2020.г. – “Пресинг” Младеновац) Софија Јовановић (Зајечар, 1990) драмски писац и драматург. Студије драматургије завршила је на Факултету драмских уметности у Београду 2014. године, а постдипломске и мастер у Монтреалу, где сада живи и ради. Пише драме, сценарије и кратку прозу. Објавила је књигу прича Не верујем у срећан крај. Негује посебан стил кратке приче, у којој се радња заснива на сликама ситуација а не на следу догађаја. Зато се понекад стиче утисак да у причи и нема радње, што од аутора захтева завидну вештину казивања. Прозу ове младе ауторке снажно обележава лични доживљај. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину. Слађана Белко, током студентских дана активно сарадјивала и објављивала у студентским гласилима ГЕ и Студент. У професионалној каријери објављивала радове у домаћим и медјународним часописима из области економије. Сарадјивала у гласилима ЈКП Зеленило и ЈАТовој ревији. Ауторка је збирке песама Малине у фланелу, објављене 2019. Године . У штампи је збирка кратких прича као и нова збирка песама. Током последње године објављивала есеје, путописе и кратке цртице на мрежама и порталима, у часописима Балканске вертикале и Београдски круг кредом. Од 2018. активни је члан Друштва књижевника Београда.

241

66-67 Иван Потић (1972, Зајечар), основну школу и гимназију завршио у Зајечару, студирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао 2001. Радио хонорарно на радију и као новинар, објављивао прозу и поезију, учествовао у културном животу града као организатор изложби. Писао текстове за каталоге ликовних уметника овог краја. Један од оснивача Фестивала алтернативне културе “Залет”. Бави се музиком. Објављена дела: Вратоломије, Матица Српска, 2003, То што је створило човека, ИП Филип Вишњић, 2005, Још једном о невидљивом, КД Свети Сава 2007, Нетачни одговори на погрешна питања, ИП Ваша књига 2009, Вилењаци у живом блату, НКЦ, 2010. Било би лепо да празнина има облик, библиотека „Његош“, Књажевац, 2012. Веселе приче о туговању, Центар за културу града Зајечара, 2013. Квадрат на црном квадрату, КД Свети Сава, Београд, 2015. Дневник неутешног космонаута, Студио Знак / Граматик, Београд, 2016. Књига прича Причождер, Нишки културни центар, Ниш, 2017. Одговор ношен ветром (приредио Иван Потић), ЦЕКИТ, Зајечар, 2017. Књига поезије: Златни пресек: песме о идеалним пропорцијама завршене младости, Студио Знак, Београд 2018. Дарко Мицић (1967, Књажевац). Дипломирао на Филозофском факултета у Нишу (студијска група за физичку културу). Пише новинске чланке, песме, приче. Активно се бави музиком, певао и свирао у многим књажевачким ауторским и “цовер” бендовима. Књига “Књажевачке рок приче и урбане легенде (Народна библиотека “Његош”, Књажевац, 2014), збирка прича “Зб(и)рке (Нишки културни центар, Ниш, 2018).

242

Ана Арп (1985, Београд), до сада објавила две књиге: Три мита и Јабуке. Од 2011. уређује часопис А . А . А који треба, такође, посматрати као облик уметничког дела. Горан Петровић (1989, Краљево), докторанд је Филолошког факултета у Београду, где проучава утопијску и научно-фантастичну књижевност на енглеском језику (са нагласком на опусу британског писца Х. Џ. Велса). Има осам објављених научних радова у различитим домаћим часописима. Преводи поезију и прозу са енглеског на српски и са српског на енглески, с чим у вези вреди истаћи, као прво, објављени превод четири песме америчког песника Х. В. Лонгфелоа на српски („Псалам живота“, „Стрела и песма“, „Божија њива“, „Кораци анђела“ у часопису Буктиња), а као друго, превод двају текстова српске списатељице Јелене Ј. Димитријевић на енглески („The American Woman“, „On the Weekend at Mrs. Flagg’s“) у оквиру научног пројекта Књиженство (реч је о публикацији која је у припреми за текућу годину). Вредно је помена и то да је године 2015. на конкурсу „Доситејево златно перо“ добио похвалу за ауторску приповетку „Велики султан на Христовом Гробу“. Милош Петровић (1992, Бор), премда је из Доњег Милановца. Основне и постдипломске студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду. Такође је кустос и лиценцирани туристички водич. Од 2017. године пише и уређује фејсбук страницу Упознајте Борски округ, са темама из историје и културе општина Неготин, Мајданпек, Кладово и града Бора, која је садржајем пропраћена и на званичном сајту Борског управног округа. У слободно време пише поезију и бави се хералдиком. Барбара Новаковић рођена је 1986. године. Књижевник, германиста, преводилац: студирала је Њемачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, поетску прозу, есеје, преводи са њемачког - најчешће све што има везе са Хесеом - али и поезију Рилкеа, Брехта, Кафку. 243

66-67 Поезија јој је вишеструко награђивана и објављивана у бројним часописима у региону. Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске 2014. Зов океана. Весна Вујичић (1954 Никшић), психолог је у пензији. Објављивала је есеје из области психологије у „Багдали“, „Просветном прегледу“ и „Књижевној речи“. Ту и тамо напише поговор (Лија Стојковић Црни чајеви Валери Блеквуд, Пресинг, Младеновац, 2014), или приказ понеке занимљиве књиге. Ксенија Катанић (1946, Београд), основну школу похађала у Жабљу (пореклом из Чуруга), а гимназију у Новом Саду, где је дипломирала југословенску књижевност на Филозофском факултету. Апсолвирала постдипломске студије у Београду. Радила као професор у Електротехничкој школи “Михајло Пупин” у Новом Саду. Библиографија: Раскош неизвесног (Оглед о поезији Ђоке Стојичића), 1997. Над књигом завичајном, 2004. Погледи из душе, 2004. Записи, 2010. Прикази (поезија), 2011. Прикази (проза), 2012. Погледи из душе, 2014. Белези (поезија), 2015. Белези (проза), 2015. У сјају мудре суштине (Оглед о делу Ђоке Стојичића), 2015. Вечне мистерије душе (Оглед о поезији Николе Страјнића), 2016. Критички мозаик 1, 2017. Критички мозаик 2, 2017.

244

Бошко Томашевић (1947, Бечеј) песник, романописац, есејист и књижевни теоретичар. Оснивач је школе суштинског песништва. студирао је између 1967. и 1972. године општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду где је 1982. и докторирао са радом о картезијанским основама романа у првом лицу једнине. Између 1976. и 1990. радио је у новинским центрима за истраживање медија и комуникацијâ. После 1990. држао је предавања и бавио се научно-истраживачким радом на универзитетима: Нанси (1990—1996), Фрајбург (1990, 1994, 2001), Беч (1994, 1995, 1996), Ерланген (1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998— 2001; 2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка књижевна теорија, онтологија књижевности те однос песништва и филозофије. Члан је: Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског друштва писаца и Аустријског савеза писаца. Поред писања књижевних дела, пре свега поезије, бавио се и фундаменталном онтологијом. Рад на онтологији књижевног дела водио га је трагању за прапочецима језика, песништва и мишљења на начин на који су били дефинисани у предсократској мисли Хераклита и Парменида. Ова истраживања су, посредством Хајдегеровог опуса, утицала и на његову поетику. Томашевић је објавио своју поетику 2004. године у књизи Битно песништво: песнички манифести и краће расправе о песништву. Објавио је преко осамдесет књига и књижевних студија. Доријан Нуај (1971, Приштина), социолог је по образовању. Бави се изучавањем езотеријских токова и њихових утицаја на историју, идеологију, религију и политику. Објавио неколико књига код Укроније у Београду: „Контраиницијација“ (2013), „Доктрина сатанизма“ (2012), која представља измењену и допуњену верзију књиге „Божанска револуција катастрофе“ (2008), затим збирку поезије „Црни немис“ (2010), прозни рад „Луцифереза“ (2010) и збирке поезије „Акваномикон“ Инпресс, Београд (1995) и “Фалусна кочија” самостално издање Приштина (1991). 245

66-67 Такође објављивао у часописима „Градина“, „Унус Мундус“, „Лимес Плус“, „Буктиња“ итд. Душан Видаковић (1969) новинар и писац. Уређивао је часописе „Ваљевска књижевна радионица” и „Књижевна реч”. Од средине девете деценије XX века, публиковао је неколико хиљада новинских текстова, највише у српским дневним листовима („Блиц”, „Демократија”, „Борба”, „Данас”, „Балкан”, „Дневник”). Био је извештач током НАТО агресије на Србију. Специјалност су му разговори са књижевницима и другим уметницима. Аутор је песничких колекција: „Брзином воза” (1992), „Књига о Ходу” (1994), „Екстрасистола” (1994), „Исцрпљивање ничим” (2003), „Балкан/Балтик” (2010) и „Годоов дублер“ (2019). Један је од приређивача сепарата „Srbska literatura” који је, на словеначком језику, изашао у љубљанској ревији „Apokalipsa” (1999), као и тематског блока „The tanka of Southeastern Europe” штампаног, на енглеском језику, у америчком часопису „Atlas Poetica” (2013). У иностранству су издата два избора из Видаковићеве поезије: на словеначком језику „S prebolene obale” („Са прежаљене обале”, 2005) и на пољском „Na rozdrożach” („На раскршћима”, 2014). Песме и интервјуи су му превођени још и на енглески, руски, немачки, мађарски, шведски, словачки и македонски језик и заступљене у више десетина антологија и зборника у Србији и свету. Добитник је награде књижевне манифестације „Дани Моме Димића” (2016) и „Душан Војиновић“ (2019), као и признања међународног Фестивала поезије „Apokalipsa” (Словенија, 2018).

246

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890