Буктиња бр. 68-69/2020 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2020.

68-69 БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу Број 68-69/2020

Издавач

Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com

Уредник

Саша Скалушевић

Редакција

Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Милош Петковић Ведран Младеновић

Ликовни и технички уредник Предраг Милојевић

Фотографије у часопису Кристина Слуњски

Фотографије на корицама Предраг Трокицић

Штампа

Пресинг издаваштво, Младеновац, kr.presing@gmail.com

Тираж

500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2

САДРЖАЈ РАСКОВНИК....................................................... 5 Јадранка Миленковић................................................................... 5 Иван Новчић................................................................................. 11 Анђела Милинковић.................................................................... 15 Драган Марковић......................................................................... 17 Жељка Алексић............................................................................. 19 Наташа Керкез............................................................................ 22 Бранислав Димитријевић........................................................... 25 Кристина Слуњски...................................................................... 31 Анђелко Заблаћански.................................................................. 34 Милутин Петровић (1941–2020)............................................... 37

ЗУБЉА................................................................ 47 Гавра Влашкалин: У ЖУТОЈ КАФАНИ................................... 47 Зоран Жмирић: СУДАР СВЈЕТОВА......................................... 49 Андреј Николаидис: ОДЛАЗАК, ПРОЛОГ (одломак)............. 51 Милета Продановић: ЛАУРЕАТ............................................... 54 Тамара Ковачевић: ГОСПОЂА САУЧЕСНИЦА..................... 61 Миодраг Мајић: БИТНО И НЕБИТНО.................................... 66 Маја Белегишанин: СНЕЖАНА................................................ 69 Мухарем Баздуљ: КАКВУ КАФУ ПИЈЕТЕ?............................. 73 Миљан Милановић: МИРНА НОЋ НАД ЛЕВАНТОМ.......... 77 Михал Рамач: НАЛИВАЈКОВ ГАЈ............................................ 82 Предраг Личина: ЦРНАЦ У ОЛУЈИ......................................... 86 Стефан Бошковић: ПЕЛОИД................................................. 116

IN IGNI............................................................. 121 Саво Стијеповић: СУНЦЕ У ОЧИМА, ПРЕКРАСНЕ РУШЕВИНЕ (одломак)............................................................. 121 Немања Вељовић Суброса: ПОБОЖНИ УЖАСИ: УВОД У ТЕКСТ НУЛТИ........................................................................... 129 Слободан Николић: (НЕ)ПОКАЈАЊЕ ЗЛА ИЛИ 3

68-69 ИЗГНАНИЧКИ САН . .............................................................. 132

СВЕТИ ДИМ.................................................... 145 Миљенко Јерговић: ВИТОМИЛ ЗУПАН: ПЧЕЛЕ И ЉУДИ.................................. 145 Витомил Зупан: БИОГРАФИЈА............................................. 150 Витомил Зупан: ЛЕВИТАН (одломак)................................... 153

СУБЛИМАЦИЈА Санда Ристић Стојановић: БИТИ АУТЕНТИЧАН – МИШЕЛ ФУКО.......................................................................... 161 Душан Станковић: ФУКО, ИСТИНА И СМРТ БОГА........ 164 Љиљана Гајовић: ЈЕР НАША МАЛА СВЕСТ ЈЕ САМО СВЕЋА ИЗМЕЂУ ДВЕ ВЕЧНЕ ТАМЕ.................................. 173 Душан Стојковић: ЕСЕЈИСТИЧКО ПРОМИШЉАЊЕ СИГНАЛИЗМА.......................................................................... 183 Љиљана Лукић: ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И ФИКЦИЈЕ... 198 Ранко Павловић: ТАНАНЕ НИТИ НЕСАНИЦЕ.................. 203 Марјан Чакаревић: НОБЕЛОВАЦ-ПЕТЕР ХАНДКЕ: КЊИЖЕВНОСТ СЕ ПРАВИ ОД ЈЕЗИКА............................ 206

ЦРНИ ВРХ....................................................... 211 Радмило Крачуновић: POWER IN THE DARKNESS: ПРИЧА О ТРБ-у......................................................................... 211 Марко Паовица: СКИЦЕ ЗА СПОМЕНИК: О ИЗАБРАНИМ ДЕЛИМА ЗОРАНА БОГНАРА................................................. 217

БУКТАЛИ СУ................................................... 249

РАСКОВНИК Јадранка Миленковић ЛОПТА не стављај главу на асфалт није то јастук, старице нећеш ту наћи одмора ни сна нећеш заборавити децу одбеглу или нерођену нећеш утолити глад ни отерати болест заборавити на седамдесет и више прохладних вучјих зима хладних ногу влажне самоће што се увукла у стомак самоће која мирише на неопран већ истањен веш искрзане рукаве не стављај ту главу марама неће помоћи тврдо је и подрхтава разливају се мириси бучних градова гуме шкрипе излећу из кола бесни људи о стакла изударани зар си баш данас решила да им приредиш мало страве и дуги низ година страшних преживљавања твог вриска опет није успело али следећи пут неко неће моћи да закочи прећи ће преко главе одлетеће као лопта 5

68-69 у поље урлаће од ужаса кукурузи РАСПЕТИХ ЈЕДАРА родио се у неколико градова то је незгодно за биографију нове су зграде растући сведочиле његов долазак путеве су за његов корак крчили кроз стене једном су направили тринаест тунела заредом све што је тражио ишло му је усусрет вичући увек је седео на другој страни клацкалице у односу на себе самог тако је мирно сваки дан умирао да су сунцокрети од сунца окретали главу и гледали у његову смрт што плови распетих једара плашио их је ветар који распиње та једра блед и мучаљив скривен иза свога лика као под периком прсте је гурао у своје ране отварајући их да уђе свет никоме ни за шта није служио па су га сви волели понеки добијали смртне болести од његове тужне љубави није могао себе да запамти па је морао изнова да се ствара једног дана окренуо се тражећи нешто отад се сви окрећу и траже шта ли је он то могао тако лепо тако племенито и болно изгубити 6

и море и небо урањају у своја дна не би ли пронашли његов изгубљени свет сунцокрети се до земље пригињу пада им глава зрела од сна а једра се лудачки трзају у бури страшној и мрачној што обара птице и небо и звезде баца на земљу и месец кида у парампарчад САМЛЕВЕНО прелазим по танком брвну на нетакнуту страну срца остављам пренасељену обалу оперважену траговима прогона ферменти пробуђених дрхтавица надимљу нутарњу звезду до прскања чађ се нахватала као рђа на никад пробуђена изненађења наслућена и у заметку угушена у својој необузданој плодности посматрам нарастање туге умешене квасцем затомљених радости изложене светлој топлоти никад довољно расхлађене главе сањивост као пратилац тешких дана издајнички се повлачи пред великом ноћи са њеним прашњавим небеским заставама демонима неослобођеним клетве густином снова других измешаних тривијалних и смртно озбиљних полусан је чистилиште у ком се разрешава судбина немирних грижом морених несневача спремних да окају грехе свецелог света стан је то за сува јецања без гласа 7

68-69 начин да се ноћ неопазице увуче између мисли и утехе свести и бесмисла што ослобађа наизглед отворен простор пукотина у закону безнађа нетакнута страна срца чељустима одсеца домаћи мали свет питома огњишта и дивље заблуде; чељуст би заблистала ал нема сунца под брвном котрља се моћна река знам да се не може натраг, не уздишем сечем косу и бацам је у воду на жртву суровој руци што меље сазвежђа не гледајући окрећем јој леђа моји се трагови затрављују ПОЗЛАТА Премало је звезда; недовољно да свако тело под земљом добије једну као брош, као медаљу за храброст. Премало је имена, па морамо носити туђа, већ рабљена. Премало речи за јединствен опис потонућа у сопствено мртво море. Премало јаких зуба за прогризај ланца. Превише замки, превише смрти, превише одлазака вољених без погледа преко рамена. Премало је звезда, 8

да окачимо као лампионе, да осветле им пут и позлате кораке. ТКАНИЦА јутарња полутама нејасни одраз отужног израза лица остареле пенелопе уморне од збира свих чекања док под прозором банчи пијана руља а она бесно затеже конце покрова који ће исте ноћи опет парати ех да се бар врати да може да га мрзи уживо опет ће данас на двор изнети своје беле руке замахнуће плетеницама пред оком најдрскијег просца охоло шуштећи хаљинама мислећи на пловидбу неправду што руке нису довољно јаке за весла лук и стрелу и замах којим се копље баца звери у грло што њена савест није довољно слепа на једино око киклопово затеже конце мрзећи унапред приче окопнелих морепловаца песма сирена и лудило њоме изазвано вулгарно одавање бесмисленом црнилу више година преиспитивања смисла контракције ђаволског разума у свету који ђавола још не познаје осим на мору да да све то и још много изазова грех и страст и нешто мало носталгије 9

68-69 али авај она то ипак не може разумети рећи ће одмахнувши театрално руком њено мирно густо море само је један мали талас распаране нити тканице чијим је уткивањем и разнизавањем варала смрт и живот наизменично и дрско рећи ће повратник са пучине ал нека говори ко мари нека побије просце или нека они њега убију ко мари ко мари нејасни јутарњи одраз коже још довољно младе за миловања под чудним налетом светла сјај оне јучерашње и сутрашња набораност одавно се укус чекања огорчио у грлу солима свих мора опловљених да, мора неопловљених о годинама бесмисленог црнила и понорима мрачних преиспитивања могло би се и сада говорити над тканицом над просцима сутра мртвим над временом које је топи као свећу но коме но чему но ко мари ко мари

/из књиге поезије Преко колена, Пресинг, Младеновац, 2020./ 10

ИВАН НОВЧИЋ КАЈАФИН ИЗБОР Кајафа је бирао, да се разумемо не поштар пред пензијом што тумачи нечитко име на препорученом писму без адресе, ни скретничар замахом некаквим рукохватом машиновођи са првог перона. Него Кајафа, да се разумемо брадати учитељ, углађен и фин са угледом судије, прави бакалин очи у очи изабраник-изабрани. До недеље кад немогуће постало је чудо. ДОЋИ ЋЕ НЕКИ НОВ НАРОД Уређују се тргови чешљају ливаде и косе увојци на свакој пунђи по један златоносни штапић припрема се терен ужурбано без дана одмора за неки нов народ који ће доћи на готову гозбу 11

68-69 С ОНЕ СТРАНЕ Пијемо кафу, мој покојни пријатељ и ја Каже ми он у једном тренутку: Боље да никад нисам био жив, овде не трошимо плату редовно нам довозе масти, дувана, ракије и хладнокрвно пљуцка црва у шољицу од сребра а ја се ослањам на његову постојаност као старкеља на штап загледан у рушевине које нас окружују МОНТЕСКИЈЕВА АУТОБИОГРАФИЈА Људи који никако нису могли да поднесу што сам део ове наше социјалистичко културне заједнице често су у мојим књигама јурили хроме запете које су бежале као Курди пред помахниталим Османлијама и бичевали ми понеку некњижевну реч. У недостатку доказа да сам силовао мачку, ошамарио жену или фалсификовао сопствену биографију они су потезали за замкама за мишеве и отровима за пацове. Нисам се дао колико се лако не даје ни жена која је довољно пропатила. Нисам се предавао као што се не предаје 12

Естерхази пред заклетвом своје мајке јер славно је за писанија мрети. Служили су се недозвољеним средствима и неовлашћено поседовали мој ум у биткама које смо сви давно изгубили. И из тог рата уместо да изађем ружан и окрвављен поцепан и подеран као Дикенсов сиромашни дечак пробудих се једно јутро поред дојке своје драге сочне као септембарски грозд која ми је по први пут у животу рекла: Никад ниси био лепши. ДОРУЧАК МОЈЕ ЖЕНЕ Доручкује ми мисли језиком лелуја од жучне кесе прави балон једе ми гуштерачу а уста јој и даље модра па привије се уз мене са мојим органима у руци као да држи трофеје уз ратни поклич рањеног ме згреје; воли да је дирам ујутру када смо без обавеза и неопраних уста расути по кревету тамо где је све почело миришемо на два кактуса пустиње Калахари. 13

68-69 КАКО ПОЧИЊУ РАТОВИ Енесу Халиловићу У том малом месту људи се нису волели, било је неузвраћених љубави и узвраћених мржњи, важно је да су се и једни и други лажно смејали; ујутру би освануо графит: смрт овим другима а увече би ови други увели страже и барикаде да неко случајно од ових првих жив не прође. И поред тога рата није било. Враћали су се на почетне тачке сопствених лажи. Почео је онда када су се мировњаци сетили да у том малом месту нема страних банака које по правилу доносе дуготрајни мир.

Анђела Милинковић ИСТОЧЊАЧКИ МОНОЛОГ У Африци је црвено сунце ушло у мој унутрашњи живот Дашак цимета у ваздуху и прстохват песка под длановима Одбијала ме је после посложеност запада, превртање очима када случајно закачим човека у пуном аутобусу Зар не знаш да је додир живот? За тебе је живот, кажеш, а за мене, крај О ОБРОНЦИМА И ПОДНОЖЈИМА Рекли су нам да ће олујна тмина да се спусти у сред ливаде тамо на обронцима изнад града Али нико није умро због тога Из далека, замишљали смо, ковитлаће се црни, нестабилни левак ветра налик торнаду, чупаће дрвеће из корена, одуваће малу децу ван њихових сигурних дворишта, сравниће куће до темеља Али нико није умро због тога Требало нам је прилично времена али на крају смо сазнали да нико није умро због тога У подножју града, направили смо пикник Отворили шампањац, и прострли карирано ћебе

68-69 Неки су сролали буксну, а неки засвирали своје инструменте Нагурали смо се сви на то мало карирано парче тканине Зажмурила сам и пустила да ми сунце опали лице Један удах мириса пролећне траве И неколико додира околних тела Помислила сам: „Боже, како је данас леп поглед са овог места” О СЕМАФОРУ Ја знам да се ти радујеш планинама, природи и одласку из града Али не могу да разумем зашто више не желиш одсјај црвено-жутог светла семафора на бетону у кишној ноћи Да ли би можда и ја требало да се променим? Узнемирава ме помисао и бежим у безбедно, у своју планину ФРОЈД Шта би Фројд мислио кад би знао, да сам сањала да имам велики курац? Мушки курац Било је природно и мирно, а ти и ја смо седели једно поред другог, и мастурбирали, свако своје Шта би Фројд рекао, да зна да сам сањала да имам курац? Рекао би да је сан испуњење жеље, а ја бих му рекла: „Носи се у курац” 16

Драган Марковић ШТА ЋЕ НАС НАДЖИВЕТИ Надживеће нас звезде и мрави, воде и угарци, језе и спокоји; кише ће нам јављати колико смо старији од своје последње мисли, од свог коначног бола; натпеваће нас ветрови, надиграће нас градови, рађаћемо се опрезније у свакој гладној години, у умртвљеној зеници; шта ће нас надживети ако у себе потонемо троструким заборавом подмлађени, страшном љубављу запечаћени, кивни и безимени... Нерођени. ГОСТОПРИМСТВО У празно гнездо ластино недоступно оку ушуњах прсте, не беше празно, ни ластино не беше; уплашен, тргох руку, а с руба гнезда поздрави ме насмешен реп шкорпије.

68-69 ПАД Не знам колико вредим. А можда ни толико. Разочарао сам оне који су ме благословили. Узвисио сам оне који су ме попљували. Пљуц је извраћен пољубац, пљуц је узвраћен бол. Охол сам. Умивам се тишином да не замукнем. Будем ли ти се зарицао, зацерекан. Човеколики човек. Богобојажљив бог. Па плач. СИТО Ваљале би нам благе речи, чак и бљутаве, шупље, тугаљиве, само не оне сечке командантске, труле пароле, брбљи шарлатанске, пасовале би млечне успаванке, и навијачке, претећи хуктаве, да се по нашим страотама струсе, да нас у модром усијању смлаче, о, како би нам легле речи меке, под куполама реских разговора. Све што смо досад подносили ћутке, и трпељиво гутали бездушке, пролајале су наше танке руке, пробљувале су позлаћене пушке, остасмо жељни медоносног слуха, а свега нам је више преко главе, сплићемо венце сна од милодуха, у загрљају одгођене јаве. 18

Жељка Алексић БЕЧКЕ МЕТАФОРЕ мој страх је студенски дом стан у коме тренутно живим тридесет квадрата и вц у ходнику тристаседамдесет евра месечно плус трошкови за гас и струју и јако хладан под да немам овај стан и да морам да направим неко друго поређење мој страх би био као линија у убану U-6 РУЧАК У ДВОЈЕ зидови без прозора и врата без кључаонице недеља је време за ручак једемо и ћутимо грицкамо џигерицу ти моју ја твоју

68-69 АФТЕР ја сам та жена која је направила журку у свом купатилу напунила каду до врха сланом водом и позвала сам екипу да идемо на море док смо пијуцкали летње коктеле ја сам правила папирне бродове колико дуго држиш дах под водом? ЉУБАВ опкорачила сам твоје ситне грехове стегла сам твој стид и свој намокрила сам сваку твоју здраву мисао изгубила сам равнотежу за тренутак осетила сам се изгубљено али нисам ту да бих причала о себи ти си смисао ти си ветар ти си птица ти си пролазност мрачна соба и тајни прозор опкорачила сам ногама туђе снове пружила сам дом бескућнику 20

ВРТЕШКА окрене се свет у стомаку па се врти врти врти врти као рингишпил и онда стане неко се осећа још увек заљубљено неко повраћа РУПЕ испред дрвета не видох шуму присећам се погледа тумарају у угловима мојих очију правим се да спавам можда ће се уплашити тишине који само неки бечки паркови имају ноћу можда побегну још ако би се сакрили у неку рупу подсетили би ме на тебе чује се ћук ноћ у доба короне лепо мирише 21

68-69 Наташа Керкез КРУГ Под небом скривеним Ја Вртим се непрестано у Круг А никако да стигнем Убрзам трајање,да Ухватим пет минута Destiny Enterprise Куда сам пошла У Круг Пореметим равнотежу Земље Ухватих и последњи педаљ Поруку твоју урезану у срцу Пет минута до пуног Круга Под Сунцем ја Мојих пет минута Читав живот за нас Пун Круг ДОБРО ЈУТРО Птице У освит зоре Продјох крај реке Набујала запљускује облутак Кроз измаглицу зраци јануарског сунца Окрепљују Кажу да се по јутру дан познаје Ако је истина негде у зраку Добра су јутра И по који добар дан на помолу Свитања изнова и изнова 22

ТРЕНУТАК Мало се уморим Ал није важно Поново ухварим залет Прескачем време Мудри чаробњак Призива сећања Жељан да придобије Наклоност тренутка Желим, као у причи Себе у огледалу У истом, апсолутно истом Смислу живљења.. Радост тренутка! СНЕВНА Далеко од свега где постоји Само белина И ниста више Немир погледа,немир корака И снова Белина и танка нит На ивици Јаве и сна Неутешна жудња свега Белина обасјала земљу и небеса Очај на граници лудила Искра у оку Изузетност вишеструка и Сневна Изван свести Изван времена Истина једна 23

68-69 Промоли главу Усудих се Усудио си се Далеко од свега где постоји Само белина Адам и од њега ребро И да Ти и ја

Бранислав Димитријевић БЛЕСО Под велом ноћи Док лупежи обијају банке Банкари деле државе између себе Вируси нам се нечујно Увлаче под кожу Звезде у даљини гасну И нестају светови Ти тихо тонеш у сан Плашећи се Да те више нико неће волети Никад КРАЈ СВЕТА II Гледаш ме уплашено и кажеш Шта ако је све ово Једна велика лаж и обмана Шта ако зараза У ствари не постоји Шта ако је све ово Увод у једну велику Страшну и дугу диктатуру У живот без слободе Без среће У једно велико Дуго и мучно ропство Шта ако је тако Још горе Ако је тако у целом свету Ако улазимо у један нови Нови светски поредак Где ћемо сви Али баш сви бити робови 25

68-69 Једног малог броја људи Или још горе Новца и банака Или још горе Компјутера и робота Машина којима ћемо требати Још само мало И након тога ће нас Све уништити Или још горе Шта ако је све ово Стварно Шта ако нас колера све Али баш све побије Реци ми да није тако Реци ми Да ће све ово проћи Реци ми Да ће бити добро Стежем те јако Загрљај је наше мало гнездо Наша јазбина Склониште од зла Све ће бити добро Блесо Све ће бити добро Све ће бити добро Не плачи Све ће бити добро ПЕЛИВАН Каква су некад Била лета Да се смрзнеш Од врелине Изађеш напоље Бос 26

А оно плус четрдесет Кој ће ти курац било шта Ходаш по бетону И по трави Асфалт ни да пипнеш Као на ринглу Да си згазио Па седнеш код Турчина На лимунаду Са куглом ваниле унутра Јебем ти живот Има ли шта лепше Онда наиђе још неко Сви столови празни Али он седне код тебе Јер досадно Јер би да причате Јер кој ћеш курац Да седиш сам Јер плус четрдесет Јебем ти семе И Турчин седне са вама И причате О свему О пичкама које бисте А никад нисте И никад нећете Јебем ти Хоће ли се икад Вратити то време Хоће ли се икад Вратити Турчин из Истанбула Хоће ли се икад Вратити Гагајац Из Париза Хоћу ли се икад Вратити ја Из пичке материне 27

68-69 ПЕЛИВАН II Кад су оно Почињали ратови Деведесетих И кад су почели да причају Како Шиптари стављају Туцано стакло У хлеб И у еклере И како шиптарски доктори Стискају муда Српској деци Кад се роде Да никад не буде Српског порода Само шиптарског Да буде Мајке им га И кад су почели да пале И да ломе Све шиптарско по Србији Мајци Тад је и Турчин Отишао из Бора Где му је деда отворио Први Пеливан У чаршији уз поток Што сад кроз бетон тече Испод земље Прво је отишао у Кичево Потом у Истанбул Отворио и тамо сластику Исто се зове Пеливан Сунце ти јебем Као свемирски брод Кажу они који су били Ко дође из Бора Знао га или не знао 28

Може да једе и да пије Док се не усере Све џабе А Турчин седи са њим И тера га да прича Шта има ново И јел жив Пиџа И јел Мута и даље Онако блесав И плаче И псује Све ти јебем Србијо мајко Све сузе У еклере падају Ко у мајчин гроб Све ти јебем Да ти јебем ПЕЛИВАН III Понекад дође Из Окленда Богу иза кичме Мала Надица Хипик Идемо у Пеливан Каже Мада то није онај Исти Пеливан Мада ово није онај Исти град Мада ни ја нисам више Исти ја А ни Надица Више није хипик Зими одемо На салеп 29

68-69 Јер нема салепа На Новом Зеланду Ни у Аустралији Јебо Окленд Без салепа А лети на бозу Од које цврче уши И од које расту сисе Нисам је довољно пила Кад сам била мала Каже Надица Нисам довољно дисала Нисам довољно љубила И немој да си ми рекао Да није тако Јер шта ћу онда ја И где да дођем више И зашто Немој да си ми рекао Случајно Да не расту од бозе Немој да си ми рекао Молим те Седи ту и ћути Само ћути Молим те

Кристина Слуњски ОТКРИВАЊЕ СЕБСТВА Све се догађа с разлогом. Ништа у животу није насумично. Раскриљени свемир пулсира откидајући нас из садашњости само како би нас упутио према испуњењу судбине. Растављени на сегменте поновно се састављамо. Градимо се изнова и изнова све док се минијатура нашег бића не уклопи у већу слику. Мијењамо се у налетима попут морских мијена. Небо се краси звијездама док му облаке пара замах птичјих крила нијансирајући наше мисли и осјећаје. Откривамо љупкост лахора и мекоћу заласка сунца. Зрцаљење љубави у сјају мачјег ока и свилу њезинога крзна под прстима. Срећу у њихају младих сунцокрета и мирису новорођенчета. Откривамо себе у другима. СМРТНОСТ КАО ЈЕДНАКОСТ Још давних дана распитивали су се о њезиној фасцинацији смрћу. У њезиним пјесмама била је присутна, 31

68-69 на овај или онај начин, на сваком кораку. Смрт је за све једнака, а живот је релативни појам. Неки животи препуни су благостања, а неки дрхте у болу. Једни уживају у његовој пунини, а други не знају ни да дишу. Срећа, живот, смрт… Туга, животарење, смрт… Тај трајни одлазак са Земље точка је на и. Кад те као овлаш помилује њезина рука брише се све што те морило у живости. Нестају бриге, урушавају се куле планова, осјећаја, сјећања… Преостаје само свијест да те сутра неће бити. НЕПОТПУНОСТ ЗРЕЛОСТИ Кад људи дођу у одређене године причају о прошлим себствима као о неким другим особама. Одраслост се одваја од дјетињства као месо од кости. Заборављају да је и зрелост некад била млада и неискусна. Саботирају своје јаство негирајући дотадашње успоне и падове који су окосница свега онога што су сада. Потпорна структура мудрости и знања, упута за боље сутра. 32

СНИВАЊЕ Имала је толико снова да се бојала сањати. Страховала је да се неће остварити, страховала је да ће се остварити. Плашила се подједнако познатог и непознатог, стајања и кретања. Но промјене су неизбјежне. Догађају се мимо нас. Избори никад нису једноставни, а нитко их са сигурношћу не може разлучити на оне праве и промашене.

68-69 Анђелко Заблаћански ПРАВЕДНИКУ To твојих чизама бат ми звони у глави, Који би на мојој земљи да газиш бразде Неузоране зором кад сва се заплави; Зар да пустим влати да ми на те базде? Моји дамари ударају од твојих јаче, Јер знам сваку стопу долине коју браним. Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче Кад ти се пролије крв на путевима страним. Но, ако твој метак срце моје подере, У мојој кући свећу палиће за живе, Моја ће мати знати, за Отаџбину се мре, Јер од туђина је браних, херој заставе. Није твоја крв плава – већ црна као ђаво И шта тражи твој корак испред мог прага? Имаш ли своје огњиште залуђена главо, Ил› би хтео да моји ум и снага буду твоја ра-га? Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега, За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи тво-је И кад један од нас падне на врху оног брега, Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје ДВАДЕСЕТ ПРВИ... Нечисти мач и крст богоугодника Већ дуго исте руке светом проносе Туђим се болом хране хорде силника И својом руком пласте туђе откосе

У очима им сити вуци глад глођу И кости ратника слободе измишљене Дрско бранећи крезубог звериња вођу Не плашећи се ни људи ни васељене Што сила бива већа човечност је мања Небо без облака а дан ноћи сличан Сваки корак даље поразом одзвања Зверињу и плену исто је безличан ТРАГ НОЋИ Ноћ ми Кроз тебе мину нејасна, Врела И моје трепавице Сан не замрси Дуго је јецала душа ‒ Док врх тела Прожимали су чежњиви, Умилни срси Траг твог постојања Урезан на длану Мада Не дотичем те ничим сем речју И поново не знам Грлих ли те у сну У кутку собе Вери или безверју Тек јутро се сломи У мојим очима И дан ме Уморног себи опет врати Без одговора шта у даљама има Кад на прозор падну касни Ноћни сати 35

68-69 БЕЗ СВРАТИШТА У мраку, слепилу душе Дуго су те тровале мисли Спутане неукошћу изрецивог Кад у реч стане више од свемира Само из једног грча гуше Из једног трептаја и немира И свега у теби сивог Ниси знао која је реч тежа У којој звони дубина У којој зјапи празнина И зашто увек заболи исто Кад ћутиш у недоба свако Кад зла врежа рашири се лако И увек нечисто Небески свод загрлиш ћутањем Не видиш, не чујеш ништа Од сопствене сенке што седи у теби И речи посутих ињем А свуд око тебе ломаче, згаришта Мисли без свратишта Скучене у себи

Милутин Петровић (1. мај 1941 – 28. децембар 2020) Rođen 1941. u Kraljevu. Školovao se u Nišu i Beogradu. Dobitnik je književnih nagrada Branko Miljković za knjigu Glava na panju i Milan Rakić za Knjigu promena. Pesme Milutina Petrovića uvrštene su u mnoge antologije i prevedene na više stranih jezika. Bio je urednik Književne reči, časopisa Relations i Književnih novina. Uređivao je jedan od najboljih književnih časopisa današnjice — Poezija. Покретач је и бивао главни уредник часописа Источник и Поезија. Један је од оснивача Српског књижевног друштва и председник првог Управног одбора СКД-а. Објављене књиге: Тако она хоће, Матица српска, Нови Сад, 1968. Дрзновено рождество, Просвета, Београд, 1969. Глава на пању, Просвета, Београд, 1971. Промена, СКЗ, Београд, 1974, Градска библиотека, Часопис Градац, Чачак,1994. Свраб, Просвета, Београд, 1977. Стихија, изабране и нове песме, Просвета, Београд, 1983. „О“, Просвета, Београд, 1990. Књига („О“ и Наопако), Свјетлост, Сарајево, 1991. Расправа с Месецом / Поезија снова, Време књиге, Београд, 1993. Нешто имам, Уметничко друштво Градац, Чачак, 1996. Наопако, Уметничко друштво Градац, Чачак, 1997. Против Поезије, Рад, Београд, 2007. Избор, Рад, Београд, 2007. Два избора из поезије Милутина Петровића објављена су на француском: La tête sur le billot, Centre culturel de RSF Yougoslavie, Paris, 1982. Choix, Umetničko društvo Gradac, Čačak, 2007. 37

68-69

ПОЕЗИЈА КАД САМ ПОШАО У ИНСТИТУТ ДА ПРОДАМ ТЕЛО Мислио сам Неопходно је Тако сам предузео одлучујући корак Сео за сто И почео да правим скицу свог тела Цртао сам детаље Ослобађајући мисли Нагнут над столом При светлости ноћне лампе Сводио сам рачуне кришом Да онај други не чује Неки пријатељи Који су ме посетили у току ноћи Наговарали су ме да одустанем Одустајао сам у њиховом присуству Али сам касније настављао с радом Нисам ништа измишљао Чекао сам да дође јутро Окупаћу се Измасирати тело пред једним великим огледалом Љубавнички гледајући торзо КАД ДОЂУ КИШЕ Кад дођу кише не могу а да не упадам у туђе домове Да тражим топлу постељу Празну Или пуну меса 38

осољеног Да шапућем Каткад крваве слузи теку Низ беле чаршаве ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Уместо вас ја затварам ову књигу Склапам њене корице У неком другом свету Тако што у истом часу букне Сви нестајемо Уједињени Последњи покушај био нам је Живот на домаку ЖЕНЕ НА УМОРУ УЗИМАО САМ ЗА ДРУЖБЕНИЦЕ Притајен најчешће у мрачним и топлим кутовима Покрај огњишта Опраштајући се најпре надугачко у кафани С келнерима И са лоповима бркатих лица Гледао сам себе Како мирно прелазим улицу Говорио смишљено Предвидевши све препреке бежао сам од стакла Шкрипавог намештаја Долазећи до циља нисам нарушавао тишину Иако су увек то биле жене на умору Те моје дружбенице

68-69 КРИК На земљици бестидни конопчић С друге стране скупља се олош Тако знаш гола лудо да ми спремиш подвијена у сукњици оно корито базен бола што постоји па га нема чорбу с отровима па да бежим Тако знаш поуздано. ПОДСТИЦАЈ Извадио из пепела гвоздену иглу. Угрејану. Ушприцао тајни отров у мозак. Да ми отклониш узрок радне неспособности. Промениш смер кретања. Трчим око куће. Растурам позивнице. Парчад етрурских ваза. Под уличном лампом. Сањам твоју башту. Камени сто. Ланени столњак. И две земљане чиније. Хтео да вежем стерилизоване нити. Под земљом. Родном. Канали за наводњавање. Загађена вода. Новински стубац. Наговорио си ме. И ја тебе. Обмануо. Да пристајем. На крст. Олизао со. С твоје коже. Прошивене. Читао си књигу К-а М-а. У пластичном повезу. 40

Потпаљивао ватру. Шта је мене довело око куће. Бежим на кров. О злочину у судским списима тражиш податке. Крстаче. Копао си. И ја теби. Тле под ногама. КО ЈЕ ОВО Једва чекам да дођем и да те видим. Кад бих знао одакле си ти дошао. Ово је тај снени простор? Али није горопадан. Ма колико да постоји. Обновљен и репат. Шта је сад ово? И даље иста напетост. Зато те још нема. А то? Видим нога је већ ту; усамљени покушај. А то му је рана с којом се носи. Није му ишло друкчије. А боље да је слику оставио, и отишао. Честито му било? ПРЕ СПАСИОЦА Шта да почнем с том сувише опасном фигуром Допусти да потоне Нека суделује невидљива претежно несхватљива која обухвата сва обличја 41

68-69 коју сам оставио да окреће леђа и лежи у мрачном округу. НА ТАЈНОЈ ВЕЧЕРИ Оставио си нож. На раскршћу. Поставио замку. Испразнио џепове. Дрангулије. Хитао дубље. У предео кључне кости. Цепаш шавове. Где сам удвостручио снагу. Положен у повојнице. Пружио дан. Али га ниси окусио. Ниси познавао обичај. Тровања из љубави. На тајној вечери. ЦРВ СУМЊЕ Узимам кривицу. Што сам те измислио. Хранио штеточинама. На сувој земљи. Биљним вашима. Пристао си на моју храну. Дрвље. Халапљиво јео са ђубришта. У зору добављао из трговачког центра. Сплет црева. Низе. Гуташ. 42

И кости мрвиш. Не покрећеш се. Буљиш у празну животињицу. Крвне судове. Из које смо оба чупали месни садржај. Ниже. Скупљаш се у свој стомак. Мене чекаш. На психолошком плану. Да учиним исту грешку. МУКЛА НАДЛЕЖНОСТ Упињем се, да радим. А мрак благотворно делује? Оставио сам лажни занос. На истом сам месту; на уловљеном скупу, са препреденим визионарима. Желео сам да стекнем непосредније искуство. Шта је тамо пресудило? Лелујање. Укидање марљивог рада. Не може да траје даноноћно дуго. Успротивићу се сваком покушају тужиоца. Зна ли он где се смакнуће догодило? Има ли озбиљнију понуду? Сећам се како сам кренуо; нисам знао баш куда. Изван новог начина живота? Изван Паучине?

68-69 ДА ПРИВЕДЕМ КРАЈУ А такви овде не опстају. Иди даље; и јави им се оданде. О чему сведочи наоко уметност. Шта ћу ја? Бојим се висине? Хтео сам да ме нема. Заиста? Онда се немој освртати. Свиђало се то некоме или не. Опет скупљам фрагменте, нема им цене. А не знам да их склопим? Вијори се застава, издалека. Неопходно ми је да се спустим; нисам ни помислио да забављам скуп. Него бих му увек говорио, у лице, о смањеној машини, о безбедном сну, у бункеру. Ко је крив? Па и оно – шта хоће тај? Ако ме памћење не вара. ЗА БЛИЖЕ ПРОУЧАВАЊЕ Једном већ морам да завршим са овим певањем. Сломљен је врат. Што ситнији су комади. Нек се изгубе и слова? Спомињем сломљени врат, иако порука није довољно јасна. Уследило би тумачење, након саслушавања. Колико треба шминке за негу образа? У овој уносној грађевини још дуго ћу остати усамљен? Под условом да и даље бележим усхићења. Која оживе производњу, и 44

спрече крах. Где год је то било могуће. И у самој згради. Успешно је летео. Како каже. СМРТ КЊИГЕ Нисам ли слутио: тек у јави почиње мука, кад се књига удебља, мастило пролије, склопе корице, с поштанским жигом: планирана смрт: на слици: уплетене руке, и ноге, у гране, кожа се цепа, увојци, њишу.

ЗУБЉА Гавра Влашкалин У ЖУТОЈ КАФАНИ Пренуо се из сна. Као под хипнозом, сужених зеница, укоченог лица, прешао је преко собе која се налазила на спрату столетне, луксузне виле у у старом језгру града и упути се ка балконским вратима. Отворио их је и у неколико корака, прешавши преко мермерне терасе, закорачи ка горњем делу куће. Његова сенка утонула је у ноћ, чију је тишину, доле из врта, повремено реметило пискаво оглашавање плавог пауна праћено сличним звуком, али нешто вишег тоналитета, црнокриле паунице. Хода по крововима уснулога града у којем живи од рођења. Не смета му киша која данима не престаје. Босим стопалима гази по порозним, расквашеним цреповима. Нигде никога нема, сем ове кише која повремено прелази у пљусак. Не зна који је дан, сивило се протегло у дуги низ. Стопала почињу да га пеку. Од хода и прескакања с крова на кров, на њима скоро да више нема коже. Прокисао је од воде која добује по телу, по лицу. Чини се да му пролази кроз очи и натапа утробу. Никада није осећао толику жеђ. Хода по слемену највишег крова. Уморан и малаксао, али некако опуштен. Гледа око себе докле год поглед досеже. Да ли би волео некога да сретне? Киша је усталила свој ритам, слива се у потоцима преко црепова, јури низ усеке. Вода отиче ко зна где. Схвата: сви су ту испод њега. Испод његових крвавих стопала. Цео град је скривен под столетним црепом. Не може никога да сретне, јер су сви мртви или су на самрти. Осећа њихове последње роптаје и трзаје. У очима му бубња дивља потреба за за погледом, али га киша све више застире. Одлучује да сиђе и већ је доле, гази по мокрој калдрми. У даљини, низ улицу, види малог шареног петла, оне врсте коју људи користе за борбу, када 47

68-69 телима направе круг и уживају у крицима и крви, све док једна од птица не падне мртва. Сада су они мртви, а петао улази у жуто обојену кућу на углу, у којој је некада била кафана. Улази за њим. Просторија је готово празна, али је све у њој остало исто као у последњем трену када је била пуна. Кочоперни петао сјајног перја попео се на шанк и стресао воду са себе. Девојка, у снежнобелој ланеној кошуљи с подврнутим рукавима, истој таквој сукњи, опшивеној свиленом чипком, с црном дугом коврџавом косом, стоји налакћена на широку дрвену плочу и посматра га незаинтересовано. Стопала су јој крвава као и његова. Стаје за шанк, подаље од петла и девојке. Гори од жеђи. Око њега су разбацане флаше, усахле. Потпуна је тишина, само у његовој глави одзвања нека давна музика. Налакћује се. Посматра девојку у белом. Тело јој је мирно, али јој је поглед ватрен. Као да се згрушњава и добацује само до петла, до рубинцрвене кресте и оштрог кљуна. Његове ситне очи, као два зрна бибера, пулсирају, причајучи јој неку чудесну, нејасну, причу. Младић не постоји ни за њу ни за птицу. Тешко дише. Купи последње трагове кисеоника у ваздуху. Жеђ му све јаче стеже грло. Слуша једнолично лупкање девојчиних прстију о угланчану површину шанка. И њен поглед чује у својим очима. Петао долази до девојке. Она успорава ритам прстију и коначно их смирује. Младић посматра њену опружену руку. Кожа јој је бела, фина, а расплетене сивкастоплаве вене искочиле су под њом. Осмех јој само још у очима игра, док их, по први пут од када је ушао, окреће ка њему. Нешто недокучиво се дешава у обома док се тако гледају. Да ли је он, ходајући по крововима, несвесно тражио људе или је Нешто тражило њега, терајући га да хода све док на концу није завршио у овој кафани? Посматра петла како забада мали оштар кљун у њену вену и лиже јој крв. Понавља то, забацујући главу да му течност лакше склизне низ грло. Она посматра младића мирним погледом. И он њу гледа. Напољу киша не престаје да пада. Само се померају петлова два зрна бибера у жутој кафани на углу.

Зоран Жмирић СУДАР СВЈЕТОВА

Центар града у 7:45. Попут лимене змије са шареним краљешцима колона аутомобила прелама се између зграда које нам је Аустро-Угарска оставила да од њих дигнемо руке. Свијет се покушава разбудити; заврће рукаве, пљује у шаке, чека да сат означи почетак одбројавања према концу радног дана. Облак изнад града напет је као шатор. Сунце је невидљиво, грије нека друга мјеста и насеља. Семафор на завоју најнеобичније је мјесто за сусрет. Ту се сваког јутра мимоилазе мрзовољни и поспани људи. Тек иза десет ухватит ће ритам с даном. До тада им је једино важно стићи на посао. Прстима тапкам по волану у ритму првих радио-реклама, образи ми се дрмусају у леру, слутим да ми црвено на семафору убрзава још једно откидање тромба и пут према новом инфаркту. На метар од фарова мог аута, с десне стране пјешачког стоји млађахни хипстер траљаво узгојене браде. У шаци стишће мајушни длан пјегавог клинца који стоји до њега. Малац црвене косе уврх главе има четири године. На супротној страни стоји бринета у хлачама и сакоу боје кадуље који јој истичу прекрасно распоређених петнаестак килограма вишка. Ране тридесете, на руци златна наруквица, о руци торбица, у руци длан дјевојчице вртићке доби. Дуги плави увојци поскакују док цупка у мјесту играјући замишљени цип-цоп. Зелени ходач бљесне. Хипстер и госпођа крећу дуж зебре, замишљено пролазе једно крај другога загледани у конац мјесеца који ће им покрити дио минуса. У пролазу, дјевојчица се окреће за црвенокосим дјечаком. У ходу дјечак преко рамена тражи дјевојчицу. Погледи им се сусрећу. Очи се зацакле, смију се једно другоме. Руке одраслих чврсто их вуку у дан у којему морају одрадити своје мале улоге. Велики се свијет не обазире на мали свијет. Његове су бриге превелике да би у 7:45 примијетио било што. За то вријеме мали свијет не занима вријеме, ни радно ни било које друго. Не занима га врева, сирене аутомобила, облак који вакуумира Кварнер, није га брига ни за идући корак. Мали свијет жели бити 49

68-69 заустављен у погледу, ту и сада. Жели упознавати друге свјетове прије него постане велик. Мали свијет жели више од осмијеха, но смијешак нестаје из видокруга, остају тек знатижељне очи које се не мире са силом која их одвлачи у трбух звијери. Велики свијет је будан, расте, куца по ријечким улицама, у зградама, уредима… и нема појма да му је тренутак на семафору у 7:45 спасио дан. Аутомобил иза мене труби. Зелено је, а ја не крећем. Тражим туђи тренутак, тражим мали свијет, тражим себе у свему. Узалуд. Додајем гас, али не убацујем у брзину. Попут зеленог лика са семафора, глумим да имам циљ, а стојим.

Андреј Николаидис ОДЛАЗАК ПРОЛОГ Легли смо рано, јер смо брзо испричали све приче које смо знали. Струје је нестало још око поднева. Двије свијеће су биле довољне да освијетле малу кућу. Када смо устали није било воде. Убацио сам дрва у шпорет и спремио јој јаје. Нисам успио скувати кафу за себе. Дрва су била мокра, одбијала су да горе. Рекао сам: „Идемо, кочија те чека.” Већ дуго је вожња једина симулација бијега и слободе за коју си способан, мислиш. Успне се у кола и смјести у сједиште за дјецу. „Скини капу”, кажеш када је вежеш. „Пусти моју музику”, захтијева. На превоју се задржао снијег. Док се другом брзином спушташ низ страну, гледаш шпалир вјетрењача на сусједном брду. То је изградио предсједников син. Кад се крижеви заврте, биће струје за све. Њихова дјеца завршиће најбоље факултете у Европи и Америци, мислиш. Њихова дјеца градиће вјетрењаче, бране и солитере. Твоје ће дијете завршити основну школу у оронулој згради коју су подигли комунисти. Предаваће јој уморне наставнице које миришу на ручак што су то јутро скувале и оставиле на шпорету, да га дјеца подгрију. Онда ће четири године сједјети у оронулој згради средње школе коју су подигли комунисти, мислиш. Отићи ће у Подгорицу и тамо завршити факултет у згради коју су подигли комунисти. Запослиће се и за четиристо еура опслуживати њихову дјецу у згради коју су подигли комунисти, а сада припада њима. Тако ће бити и ти ту не можеш ништа, мислиш. Таква су времена: тако много вјетрењача и нити један Дон Кихот. „Ова је спора”, каже. „Нећу спору.” 51

68-69 Пребациш на брзу пјесму. Свира Walk Away, Bad Religion. Она пјева. Када је била мала, посве мала, знало се десити да не може заспати. Обично би је успавао звук фена или усисивача. Но понекад бих је морао однијети до кола, смјестити у сједиште за дјецу, пустити музику и возити. Тако би заспала. Кружио бих око града, трудећи се да не додирујем кочницу, јер би је заустављање пробудило. Као да је могла сањати само док се креће. Понекад смо се возили до Бара, чак до Будве, не би ли се наспавала. Када је била мала, посве мала, њена омиљена пјесма била је This Is How It Feels, Inspiral Carpets. Касније је вољела Lost in a Moment, Sad Lovers and Giants и Bleeding Blue, Woods. Тој смо пјесми надјенули име– Трубе. Заједно бисмо је пјевали, имитирали замишљени хор паса који имитира дуваче. Пролазили смо кроз одвратне махале Улциња, провлачили кроз њих музику којој ту није мјесто, као што ту није мјесто ни мени ни њој. Али моја је слабост ту заробила најприје мене, потом и моје дијете. Сада воли The National, иако свирају споре пјесме. Док пјева Pink Rabbits и Vanderlyle Crybaby Geeks мислиш: никада, заправо, ниси био сретан као током ваших вожњи. Гледаш у пут испред себе: све, докле поглед сеже, бескрајно је ружно. Дивља насеља без канализације. Куће без фасаде, или са розим фасадама, куће без крова из чијих зидова вири жељезо, јер ће власник, чим дође до новца, подићи још један спрат. Сваки пут када прођете тим путем, било којим путем, све је само још ружније. Јер сиромаштво је ружно. Похлепа је ружна. Безакоње је ружно. Возимо залеђем Велике плаже. Пјешчане дине, које су некада мирисале ријетким биљем, претворене су у депоније. Испред нас је трактор који на законом заштићене цвјетове, што расту само ту и нигдје више у свемиру, истовара отпад: малтер, сломљене плочице, ВЦ шољу, каду. Вјетар по путу котрља пластичне боце. ПВЦ кесе лебде у зраку, као бијеле заставе које је подигао Бог лично, рекавши: „Од ове гадости и ја дижем руке.” Ту ће, сред тираније људске безобзирности и бестиђа пред којима је Бог својим армијама наредио предају и повлачење, 52

живјети твоје дијете, понављам. У земљи у којој краду све, од воде до избора. У земљи у којој свако краде од свакога, у којој бити пристојан значи бити јагње које крвари. Овдје се на фино грађанско васпитање баца хиљаде разјапљених чељусти. Одгојићеш је онако како су одгојили тебе: да овдје буде странац, без шансе, чак ни воље, да постане дио чопора. Учићеш је моралу средње класе, учићеш је вриједностима прошлог времена и свијета који више не постоји. Гураће је, газити и гристи, зато што ћеш је научити да је боље бити плијен него звијер. Зауставиш кола на плажи. Погледаш у ретровизор: пјева затворених очију, на енглеском језику који је она изумила. Сјеверни вјетар тресе аутомобил. Чини се да би вас сваки час могао подићи и спустити на кријесте таласа. Чини се да бисмо се могли скрити, заувијек нестати у бијелој пјени коју бура диже док галопира површином мора. У том тренутку, док тананим гласом покушава отпјевати the words of the prophets are written on the subwaywalls, осјетиш како те преплављује спокој. Мислиш: на свијету, упркос свему, постоји и љепота. Која управо сада пјева само за тебе. /Из књиге МИМЕЗИС, ОДЛАЗАК, Партизанска књига, 2020,одломак/

68-69 Милета Продановић ЛАУРЕАТ

Почетак лета доба је године када наша универзитетска дијаспора из белог света, из Северних и Јужних Каролина, Дакота, Онтарија, Мејнова и Охаја, па помало и из Калифорније, походи стари крај. Шљакери, компјутераши, пословњаци и ини долазе мало касније, у јулу и августу. Ти не сувише дуги боравци за њих имају вишеструки значај: посетиће старе родитеље, уколико су још живи, постарати се око имовине, катастра, докумената, платити таксу за гробницу, јефтино поправити зубе, а будући да се већина њих у мањој или већој мери бави причама о западнобалканским несрећама, старијих и новијих, узгред одржати живи контакт са предметом својих академских изучавања… Васколика професорска и професионална популација Сједињених Држава и Канаде, земље удруженог рада, планира живот и до године дана унапред, и зато је сусрет у ресторану Савска ајкула био заказан још почетком априла. Та биртија на макишкој страни, далеко од последњих бучних кафића на савском језеру, током деценија успешно је неговала имиџ места које постојано пропада, али чија рибља чорба не мења квалитет. Како се то вели у локалном жаргону – место није проваљено, није потребно резервисати сто и зато се старо друштво са студија, из кинотеке и СКЦ-а, како се то збирно каже, из града, определило да свој неформални годишњи самит организује баш на том месту. Наши дијаспоричари проналазили су безгранични шарм у локалу који је дуго био описиван као „ретро“ а однедавно је узнапредовао до категорије „винтиџ“. Ранијих година знали смо да останемо до свитања, у жучним дискусијама, махом политичким, али откако су нас нове технологије и извесна резигнација узели под своје – већи део вечери и ноћи проводимо пиљећи у екране. Газда, рибара старог син, није нашао за сходно да дотера инвентар, поправи рустичне клупе и замени крњаве тањире, али је зато увео бежични интернет. Милина.

Та могућност лагодног прикључења на информатичку мрежу донекле је променила карактер наших сусрета, утишала аргументацију и додала једну, могло би се рећи, глобалну димензију: све што би се поменуло у трену је за столом добијало визуелну или текстуалну илустрацију. Википедија, потајни порок свих академских лица, у Савској ајкули је често преузимала улогу врховног арбитра. Овогодишњи самит је, наравно, био сасвим у сенци догађаја који се збио неколико дана раније: у спектакуларној експлозији окончао се живот Петра Кољеншића познатијег под надимцима Пекан или Коле. Од силине детонације покидала се трамвајска контактна мрежа, искривиле су се шине и у срчу претворили оближњи локали, укључујући и кафић у којем је контроверзни бизнисмен попио свој последњи еспресо. Делови тек увезеног ојачаног Leksusa RX 450h са затамњеним стаклима разлетели су се у радијусу од неких двеста метара, а ланчани пожар и низ секундарних експлозија претворио је сва возила на паркингу у нагореле металне скелете. Орах у средишту зелене површине ишчупан је из корена, а на оближњим зградама цела су остала само окна која су била отворена. Право је чудо – писало је у скоро свим новинама – што је поред Кољеншића смртно страдао једино његов телохранитељ Милојко Василић, познатији под уметничким именом Микан Знојави. Десетак пролазника је хоспитализовано због опекотина и посекотина изазваних стаклом, а број оних који су збринути на лицу места процењује се на двоструко толико. Млађани министар полиције на ванредној конференцији за штампу рекао је да „начин на који је извршено кривично дело не подсећа на рукопис ниједног од кланова који делују на нашим просторима“. Није било довољно то само рећи – на површини Шонетовог таблета у трену се појави индивидуа окићена подругљивим надимком и за говорницом нам је све то поновила са забринутим изразом лица… Друштвеним мрежама, по природи ствари склоним паници, прострујала је информација да су ИСИС и Ал Каида почели да делују на нашим просторима. Кеза, чија је летња резиденција у родитељском дому у Баричу, рекао је да се густи црни дим видео са његове терасе. Ми55

68-69 слио је да се запалила нека фабрика или нафтни терминал код Аде… – Не могу да схватим – додао је – да један такав лик може да буде до те мере неопрезан. Шоне је спремно подсетио на излагање једног од одавно упокојених мислилаца из филма Видимо се у читуљи који је рекао да када неко хоће некога да убије ту ваљане заштите нема. – Само је особа из његовог најближег окружења могла да нафилује кола толиком количином експлозива – закључио је Шоне. Сви климнуше главом у знак дубоког разумевања. За разлику од нас тројице „домаћих“ другари са идиличних кампуса били су велики познаваоци прилика у западнобалканском подземљу тако нераскидиво повезаним са разноразним државним службама. Сложили су се да је у поређењу са свим оним што су београдске улице виделе током последње деценије двадесетог века и од почетка трећег миленијума смакнуће Кољеншића представља „квалитативни помак“. Хтедох да их замолим да ми објасне шта се тачно подразумева под одредницом „квалитативни помак“, али одустадох. Неко је некога, знају они и када, заврнуо за овећи товар белог праха, негде у Карибима, тамо где палме њишу гране, и над газдама постоје газде, незамисливо велики играчи, нервозни су – нису то грами и хиљаде, то су тоне и милијарде… И од тада тече ланац освета. Пекан, високо позициониран у том ланцу, био је под притиском да открије ко је склонио ту повелику пошиљку, није успео и ово што се догодило је сасвим логичан епилог. – Сасвим логичан… – зачу се са неколико страна. Веља, први међу дијаспоричарима који је освојио тењур и то на универзитету из „Бршљанове лиге“ констатовао је да је убиство тог човека већ данима једина тема у свим ријалити програмима који се емитују на овдашњим телевизијама. – Чекај… – умеша се Пико – Немој ми рећи да то гледаш… Седиш у Америци и гледаш орангутане затворене у кич амбијентима? Гледа. И није једини. Испоставило се да су скоро сви за столом, користећи се предностима сателитске и дигиталне тех56

нологије, пратили збивања у најновијем „ријалити“ збитију названом Обор. И Обор је био, ако је веровати стручњацима, „квалитативни помак“ у односу на претходне циклусе понижавања очајних људи пред камерама. На Џон Хопкинсу је за следећу годину најављен велики скуп о драматургији и импликацијама „ријалити формата“. Тродневни. Шоне то прати из професионалних побуда. – Сви учествујете на том скупу? Није било одговора. – А јесте ли знали да је Пекан био песник? – Наравно, ко то не зна… – Ево, на пример, ја нисам знао. Нисам знао да је био једна лирска душа. Напротив, корачајући градом и погледом прелазећи преко насловних страница шарених таблоида који кевћу са свих киоска стекао сам сасвим другачији утисак. – Пре мање од месец дана добио је неку важну песничку награду. Што преврћете очима? Не верујете ми? – Јесте, јесте, видео сам на „фејсу“… Шонетов некадашњи професор је био председник жирија. Јаблан Сеничић, сада је професор емеритус, тако су га представили у новинама. Он је, како се сад то каже беседио на свечаној академији под отвореним небом… У Пиковој руци створи се телефон на којем за трен ока призва новински чланак: – Песничка награда „Струне Виле Равиојле“ коју додељује месна заједница Јастребов Лаз традиционално се сваке прве суботе у јуну уручује на импресивним рушевинама средњовековног града Бранича. Народно веровање казује да је баш на овом месту живела чувена вила из народне поезије, дружбеница Краљевића Марка. Овогодишњи добитник награде која се састоји из уметничке слике и новчаног износа је угледни предузетник и ктитор а пре свега по вокацији поета из Београда Петар Кољеншић за збирку песама и поема Задата реч… – А кад је већ отпочео читалачки час, да се и ја придружим – рече Кеза и маши се за свој мобилни телефон. – Можда да читамо наизменично, имам и ја нешто интересантно.

68-69 – Па то ће, драги другари – закључи Веља – бити налик на некакво позориште, да кажемо дуодрама… – Не прекидајте ме… Своју свечану беседу професор Сеничић отпочео је биографијом песника: Наш славодобитник Петар Кољеншић рођен је у часној породици од оца Радована који је, као и толики Кољеншићи прије њега, свој живот посветио борби за слободу и образ. Са свега петнаест година узео је пушку у руке и кренуо пут планина да се бори против окупатора. Из рата је изишао са чином капетана. Бистрина и окретност као Божје уздарје свим Кољеншићима опредијелили су да буде одабран за школовање на ваздухопловној академији Црвене армије коју је успјешно завршио прије но што је дошло до несретног разлаза наше земље и Русије. Усуђујем се да примијетим, отуд у опусу нашег лауреата има толико референци на летење, брзину и тјелесни осјећај слободе. Радован је, никад не заборављајући ко је и што је, напредовао у служби и сврстао се у најужи круг људи који су бринули о безбједности наше земље, како од подмуклих напада са стране тако и од унутрашњег непријатеља. – Чекај, чекај… застани мало, сад је ред на мој текст: Француска полиција је у склопу међународне истраге у Интерполовој акцији названој „Пресечени конвој“ открила један од „штекова“ у сутеренском стану у кући 28 бис у улици Молиер у Ници. Верује се да је тај стан користила криминална група на чијем је челу наводно Петар Кољеншић, држављанин Србије, Црне Горе, Словачке и Уругваја. Трагови у том стану у којем, по исказу суседа, месецима није било никога, одвели су полицију до још неколико места где су, поред оружја и велике количине новца, пронађени трагови кокаина и сканка. Полиција се највише задржала у напуштеној управној згради туристичког кампа на ободу шуме у северним предграђима Нице. На том изолованом месту пронађени су нагорели делови људских ткива, као и ацетиленска лампа за заваривање са припадајућим боцама. На свим зидовима средишње одаје били су видљиви трагови крви. Нажалост, материјал за анализу у великој мери био је контаминиран каснијим присуством животиња у просторији. У шуми близу тог места пронађене су, плитко закопане, нагореле дуге кости и делови лобање. Први резултати форензичких анализа говоре да су то по свој прилици остаци две особе. Такође ће бити истражено да ли су унутрашњи органи који су почетком године пронађени 58

у кесама у контејнерима на различитим местима у Ници и околини припадали истим особама. – Иако се, због природе очевог посла често селио, па због тога Петрово формално образовање разумљиво није имало систематски карактер, код нашег лауреата се од ране младости развила љубав према писаној ријечи. Та наклоност није се изгубила ни када су га професионални путеви, још у младости, одвели далеко ван ове земље. Тамо, на Западу који нас никада није волио постао је грађанин свијета и баш као његов отац никада није заборавио из ког је гнијезда полетио… Многе од његових рима управо изражавају бол због те судбинске раздвојености од тла на којем се поникло… – Поред описа полицијске истраге у неколико локалних и националних таблоида, вести о акцији у Ници даје и Либерасион у којем се, уоквирена, може пронаћи Кољеншићева сажета биографија. Истиче се његова улога у ратовима на Балкану, пре свега, у Славонији и Босни, где је неко време боравио у паравојној јединици ноторног господара рата Ражнатовића са којим га, поред сличности у пореклу и биографији, везује и предратно познанство. С престанком ратних дејстава Кољеншић се успиње у балканској криминалној хијерархији и преузима велике послове транспорта кокаина из Латинске Америке. Везе у царинским испоставама Ријеке, Трста, Марсеја, Ђенове, као и у већини управа за наркотике у полицијама медитеранских земаља помогле су да се посао ухода и развије до неслућених размера… Верује се да Кољеншић слободно путује користећи се лажним именима и преправљеним пасошима, али и да већи део времена проводи на Балкану као угледни грађанин. – Кољеншићева поезија потекла је из сȃмог срца народа. Он народ познаје, познаје његову душу. Морамо напоменути да први стихови у збирци Задата реч настају у вријеме када је наш пјесник, стицајем околности, живи далеко од родне груде. Наш славодобитник обједињује двије, усуђујем се рећи, највеће архетипске улоге наше цивилизације, улогу ратника и улогу пјесника. У његовим су стиховима, као код Хомера, нераскидиво срасли мач и перо.

68-69 – Полицији у Ђенови пре два месеца предао се Рато Кореновица звани Ћутук, за којим је била расписана црвена потерница. Стање у којем се Кореновица налазио полиција описује као „критично“. Прострелна рана на бутини сама по себи није могла бити фатална, али је чињеница да се Кореновица данима скривао довела до сепсе која је угрозила његов живот. Поред осталих података важних за реконструкцију путева прекоокеанског транспорта наркотика, Кореновица је италијанској полицији дао исказ који је у великој мери разјаснио обрачун са чијим се последицама сусрела полиција у Ници. У замену за статус сведока сарадника, Кореновица је испричао шта је о том случају сазнао од Милојка Василића, Кољеншићевог сарадника и телохранитеља. Према том исказу, Кољеншић је сумњичио Лазара Котарца, на потерници српске полиције означеног и као Лаза Свилени, и Веселина Девића званог Веско да су припадницима супарничког Горичког клана „типовали“ податке о великом транспорту који је, уместо у Ријеци, завршио највероватије у луци Бар. Намамивши их у Ницу, Кољеншић и Василић су двојицу осумњичених држали везане и тукли безбол палицама неколико дана не би ли од њих извукли признање и имена људи умешаних у залутали транспорт. Када то није дало резултате, пребацили су их у некакав камп, Кореновица није умео да објасни какав и где, будући да је само преносио оно што му је Василић испричао, тачније оно чиме се хвалисао. Василић је, по Кољеншићевом налогу, прибавио ацетиленску лампу за заваривање па су најпре онесвешћеног или тек преминулог Котарца палили том лампом. Кољеншић је, рекао му је Василић, нагореле делове бутине секао ножем и терао Веселина да их поједе. Говорио је: „Ај’ пробај ражњиће…“ Касније су неким тучком за месо разбили лобању и једном и другом, истранжирали их и делове меких ткива распоредили у вакумиране кесе, те потом током неколико дана, однели на различита сметлишта у ширем ареалу Нице. – Честитајући нашем лауреату и желећи му још много стихова који ће се уписати у поетску баштину нашег народа – завршавамо ријечима највећег од свих пјесника, Кољеншићевог духовног и крвног претка: Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити…

Тамара Ковачевић ГОСПОЂА САУЧЕСНИЦА

Јуче се удала. Није било децидирано написано да се субвенционисани кредити за станове неће давати ванбрачним паровима, али свакако је било лакше пребринути то, узети стан и наставити даље са животом. А да се не лажемо, брак жени доноси бољи статус у друштву, лакше се дише. Он је, наравно, био срећан што је могао и на тај начин да јој докаже своју љубав и пружи заштиту, иако њој заштита није била потребна. Није им се пролазило кроз појединачна честитања и бескрајна запиткивања, те су решили да направе свадбу. Главобоља је наступила моментално, шта с бројем и распоредом гостију за столом. Обоје су имали превише оних што неће да седе поред сваке шуше. На крају су одлучили: свадба се одлаже с почетка на крај лета, позваће све уз обавезу потврде доласка два месеца унапред. Тиме ће добити довољно времена за пивотирање простора и јеловника. Од друштва је позвала све чији је контакт задржала током година, укључујући и Петра, другара из гимназије. То је била толико фенси гимназија да се људи ни годинама касније нису јављали једни другима кад би се срели. Толико је тај што се не јавља био важан да није могао овог, што би као човек да се поздрави, да лоцира ни временски ни просторно. Међутим, Петар је, са својим крупним зубима и насмејаним црним обрвама, стигао у тај фенсерај из Карловца јер је тако био распоређен на неком избегличком списку. После школе видели су се једном на демонстрацијама, и недавно, јер је налетела на њега у једној спортској радњи где је радио као шеф продаје с осмехом. И сад јој је био гост на свадби. Све колеге и колегинице које је позвала, дошли су. Најзахвалнији гости. Сви добро расположени, жељни да оставе добар утисак, личили су помало једни на друге. Док се поздрављала са колегиницом из Пореске, снимила је и тетка-Савицу како улази 61

68-69 руку под руку с неким човеком. Згодан, висок, деловао је познато, млађих година, рекло би се. Мораће касније да се промува да чује откуд јој тај. На све стране је трчало много деце, превише деце. Али, важно је било само да издржи пар сати стајања и да лепо испадне на сликама. Није јој се допао фотограф, иако је био њихов комшија с трећег спрата, поносан што је староседелац, шест деценија у истом стану. Мада није тако изгледао, он је био профи фотограф са свом потребном опремом и умео је да организује и опусти људе. Уз све то, имао је неки компјутерски програм за препознавање лица који му је сугерисао да би одређени свадбени гости могли бити лица од интереса. У својству званичног фотографа Странке, као и сваки пут до тада, комшија је промптно проследио снимке Централи. Служба им је закуцала на врата хотелског апартмана у шест ујутру првог дана меденог месеца. Љубазни, смирени, хладнокрвни. Муж их је питао из које су Службе, ко су они уопште. Она је намонтирала сигуран тон па гласно устврдила да као грађани имају право на те информације, по закону су морали одмах да се легитимишу. «Госпођо, обуците се и крените са нама, све ће вам бити објашњено.» Тихо су се преслишавали док су се облачили, која год служба била, регистрована или нерегистрована, није имало смисла опирати се, превише их је било, и прекрупни су били. Зашто су дошли по њих? Деда-Јоле, један од њених деда-стричева, пар месеци пре свадбе видео се с човеком који је радио у црногорском специјалном тужилаштву, па у међувремену зглајзао. Ок, деда-Јоле јесте радио својевремено при некој савезној управи. Није могла да се сети како се то тачно звало, било је ту две-три земље кад се погледа унатраг, али се сећала како би га деведесетих старија родбина пажљиво слушала кад би кренули разговори о ситуацији. С друге стране, он је био пензионер бар двадесет година. Одличног здравља, луцидан, волео је да пеца и спрема паприкаш. Међутим, тај његов познаник, човек из Црне Горе, био је у пословно-кумовским везама с Миланом, чији је саветник за безбедност био нико други до тетка-Савичин пратилац, њен гост на свадби. Како је мали свет, помислила је. 62

Милан је био успешан човек, читала је о њему у новинама. Имао је некретнине по целом региону, бавио се градњом, трговином, финансијама, био је познат и као велики љубитељ уметности и добротвор. Е, Милан је имао и шпедитерски бизнис. Његови камиони превозили су белу технику фирме која је била у власништву извесног Марковића. Ок. А Марковић је био шеф једном млађем госпођином рођаку, Бојану. И њеном свату, наравно, јер је госпођа позвала све и свакога на свадбу, преврнула је очима у себи. Тај Марковић, осим што му је у поједине земље био забрањен улаз и заплењена тамошња имовина, тј. све оно за шта се могло поуздано утврдити да је било у његовом власништву или под његовом контролом, био је својевремено и на Интерполовој потерници. Новац који му је преостао након заплена, суђења и затвора је инвестирао у трговину белу техником. Госпођа је довде пажљиво и помало бојажљиво пратила излагање Службеника. Рекао је да се зове Поповић и она га је тако ословљавала. Заправо се надала да јој је рекао лажно презиме. Није знала где јој је муж. Седела је у безличној канцеларији с типским намештајем, без икаквих ознака, налепница. Човек данас баш мора да се потруди па да нема ни блокче са ознаком неке фирме. Кад год би га питала, Поповић ју је уверавао да ће јој до краја разговора све бити разјашњено. Гледала је у своје истурпијане и неутрално обојене нокте, баш су јој били слатки тако сређени. Гледала је у заноктице. Млада треба на венчање да понесе и нешто старо. Понела је заноктице. «Где је он?» Није знала шта да мисли. На кога би се могла позвати, којом везом запретити. Поповић је управо нешто рекао у вези са Косовом. “Какво црно Косово?” Почела је да се нервира, мора да је нека намештаљка. Марковић је преко Миланове шпедитерске фирме превозио белу технику из Слободне трговинске зоне Врање. У реду. Не, није јој то било познато, није јој ни Марковић био познат, појма није имала чиме се бавио ни да ли је постојао, али знала је шта значи слободна трговинска зона. Тамо је бела техника стизала из увоза, препакивана, сортирана за купце и Милановим камионима развожена по Европи. “Има смисла, је ли то питање?” 63

68-69 Поповић ју је игнорисао, ту, у Врању су препакивали, не само машине за веш, пегле и шпорете, него и дрогу с Косова. Марковић је, у ствари, био пословни партнер са Дреном. “Опростите, стварно не разумем. Ко је, шта је Дрен? Не, то ме не занима! Какве ја везе имам с тим? Ко сте ви и шта хоћете од мене?”, мозак јој је већ помало крцкао, што од поплаве информација што од нервозе. Била је гладна. Поповић јој је мирним, хладнокрвним гласом, а тај глас све озбиљније ју је плашио, објашњавао да је Дрен био највећи кријумчар дроге, оружја и људи у региону. Тражен у Италији и Америци, веровало се да се крио негде на тромеђи Косова, Албаније и Црне Горе. Глад јој је прешла у језу: “У реду, не сумњам да је тако. Али шта ћу ја овде? Како не разумете, немам никакве везе с тим. Ја не знам те људе, тог, тог Мирковића, Марковића, тог Дрена!” Мораће да се сабере. Избезумљивање није било од помоћи. Можда је ипак, ипак, све било исценирано да добро упамти кад се удала. Хотел у ком су направили свадбу су изабрали због флексибилног простора за прославу. У међувремену се испоставило да су његови родитељи били у пријатељским односима с директором хотела и његовом женом. Сваке године су се лепо дружили на слави код заједничких пријатеља и баш су се летос срели на једном крштењу, похвалили се да деца хоће да се венчају, шта, како, где, о, дивно. Младенци су добили изузетно повољне услове за изнајмљивање сале, декорацију и припрему хране, лимузину с возачем, торту, младеначки апартман и одређен број соба. “Господине Поповићу, морали смо негде да направимо свадбу. Шта вам није јасно?”, поентирала је. Понадала се. Хотел је био у власништву фирме коју је контролисао Дрен. Поповић није више презао од залажења у детаље, знао је да га она може разумети. Хотел је, дакле, био део имовине акционарског друштва које је приватизовано од стране неке д.о.о. фирме, која је била део холдинг групе, а та холдинг група је била у власништву мреже острвских фирми иза којих је стајао Дрен. Приватизација и накнадне инвестиције у легалан посао су обављане прљавим новцем. Поповић је коначно саопштио: “Госпођо, хоћемо да нам кажете где је Дрен.” 64

Седела је али колена су јој свеједно отказивала, осећала је како јој крв шиба све до јагодица на прстима. Постало јој је вруће у глави. “Неспособњаковићи једни, све ћу редом да вас тужим! Како вас није срамота да ме малтретирате! Све ћу вас наћи и тужити, од првог до последњег! Одакле вам право, не умете ни да радите свој посао, готово је с вама!” “Госпођо, нема потребе за драмом. Ја дуго радим овај посао. Све сам видео. Размислите сами колико новца је опрано само поводом вашег венчања. Поклони у готовини, венчање у хотелу, младеначка торта, лимузина с возачем. Ви, госпођо, перете новац, ви, ви саучествујете у организацији која се бави кријумчарењем, криминалом и прањем новца. Ви организујете сусрет Миланових и Марковићевих сарадника у Дреновом хотелу. Било да сте тога свесни или не”, хладнокрвно је дијагностификовао ситуацију. Вртела је кроз главу ко јој је шта рекао, мучила се да их све повеже, мада су они већ сви били повезани, није могла да их развеже. Кеш који је добила од Бојана, рођака што је радио за Марковића, вероватно и кеш од његове маме, кеш од тетка-Савице, кеш од директора хотела, платили су пуну цену хотелских и кетеринг услуга на дванаест рата бескаматно, без аванса, притисак у челу, ноге су биле тешке. С неверицом је питала Поповића: «Молим вас, кажите ми, шта сам ја ту могла? Да их не позовем, да не правим свадбу? Хајде, реците! Па зар нисмо сви ми овде на свега пар корака до неког криминалца или злочинца?» “Слажем се, госпођо, поступци тих лица су њихов избор и њихов проблем.” Поповић ју је гледао директно у очи, то је трајало можда само секунду, али видела је да ју је потпуно разумео. Па то је све било нормално, шта се он фолирао. Пустиће је, немају избора. Све ће их тужити. “Ви сте им омогућили сусрет и саучествовали у прању новца. То је био ваш избор. Зато вас сада питам, где је Дрен?”

68-69 Миодраг Мајић БИТНО И НЕБИТНО

– Окривљени, да ли признајете да сте извршили крађу?– Коју? – Ове две кобасице, што наводи тужилац. – Признајем, поштовани суде… Био сам гладан… – У реду. Данка, ставите овако… „Окривљени у потпуности признаје да је одузео туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем прибави себи противправну имовинску корист…” – Извините… Хтео биʼ још нешто да кажем… – Само ако је битно. Потребно је да разликујете битно од небитног, да не губимо време! – Па… Мислим да је битно. – Хајʼте онда… Мада, већ каснимо… – Био сам страшно гладан! – Добро, то смо већ чули. Је лʼ има нешто што је битно? – Је лʼ то није битно? – Шта? – Па… то да сам био много гладан и да сам кобасице узʼо због глади. – Нема потребе да понављате оно што сте рекли. Гладни или сити, украли сте их. Да ли се кајете? – Кајемо се. Наравно да се кајемо. Али… – Унесите у записник да се окривљени каје. Шта „али”? – Три дана нисам ништа јео… Био је онај мраз за Светог Јована, па људи нису излазили из куће ни ђубре да баце, контејнери празни… А умрла је госпођа Сока из приземља која ми је, када храни мачке, остављала хлеб у кеси… Ничег није било да се једе те недеље. Само снег и пикавци. – Побогу, је лʼ Ви разумете српски? Колико пута понављате једно те исто? Одговарајте на питања која Вам постављам, и немојте да ми причате приче. 66

– Опростите… Мислио сам да је то битно. – Шта? – Па да ништа нисам јео. Ни мокру кору хлеба. И да кобасице не би узʼо да није било тако. Не знам да ли сте то некад доживели… – Пустите Ви мене. Не судите Ви мени, него ја Вама и немојте да ме прекидате. А ако баш желите да знате, ни ја од јутрос ништа нисам јела, па не кукам. – Извините… Ја не знам ту процедуру, само сам желео да Вам објасним зашто сам појео… И, мислио сам да је битно… Али, ето и Ви кажете да сте гладни па ништа… – Је лʼ молите за себе што блажу казну? – Шта да молим? – Да Вас блаже казнимо. Да не идете у затвор. – А је лʼ то битно? – То је битно, не бих Вас питала да није. – Онда молим. Ви најбоље знате. Ја не знам да разликујем шта је битно… Само сам био гладан, и узео сам… – Доста више! Седите. – Разумем. – Осуђујем Вас на новчану казну од сто хиљада динара. Уместо затвора, добили сте блажу санкцију. Платите то, и слободни сте. Прихватили смо да сте дело учинили у посебним околностима, иако за то и нема баш неких доказа. Изашли смо Вам у сусрет. Да ли сте разумели? – Разумели смо… Само… – Молим Вас, немојте опет… Пре пола сата је почела пауза, а ми још увек – – Нећу, него… Не знам да ли је и то битно, али… – Шта сад „да ли је битно”? – Ја не могу да платим ту казну. – Како то мислите? – Тих сто ʼиљада… Ја толʼке паре никад нисам видʼо у животу… – Молим? 67

68-69 – Ја немам ни две хиљаде… Ја немам ништа, судијо! Не знам да ли разумете? – Господе Боже! Замајавате ме некаквим причама, а најбитнију ствар, да немате да платите, нисте ми рекли! Сада морам да мењам записник. Је лʼ видите шта радите? – Па како нисам рекʼо? Рекʼо сам да сам узʼо кобасице јер ништа осим пикаваца није било… Једино што нисам знао да раздвојим битно од небитног… Извините… – Ништа… Ако немате да платите, онда мора затвор. Данка, преправите само задњи ред: „…па га суд осуђује на три месеца затвора!” Је лʼ сад у реду? – Јесте! Хвала судијо! Боље затвор. Ви најбоље знате шта је битно… Шта ја знам… – Знамо. Зато смо ту… Довиђења. – Довиђења. – Данка, померите ми, молим Вас, следећи претрес за пола сата, јер ћу да се срушим. Од јутрос сам само ону Вашу кифлу ставила у уста. А овај запео о кобасицама и глади кʼо у инат.

Маја Белегишанин СНЕЖАНА

Каква је то потреба да из тајне кутије сећања вадим оне далеке медаљоне што ушушкано дремају и износим их на светло садашњег погледа? Можда зато да својим радосно-сетним сјајем потврде присутност у бићу које спаја времена, све више свесно пулсирања пролазности... Снежану сам упознала на летњем распусту, код својих рођака у Петроварадину. Моји рођаци и њени родитељи делили су двориште, лепо, пространо. „Упознај се, Снежо, пружи руку“, рекао је изразито плав човек својој кћери. Једно светлокосо створење пружило ми је танку дугачку руку, брзо и немарно. Коса равна и потпуно бела, као у Швеђанке, падала јој је на рамена, чело је било покривено правим, оштрим шишкама испод којих су гледале зелено-плаве, језерске очи. Није била толико лепа колико је била посебна ова једанаестогодишњакиња, другачија од све деце дотад виђене у мом дванаестогодишњем животу. Почеле су заједничке игре у дворишту пуном веселе деце. Снежана је углавном била предводник, давала је идеје и предлоге. Било да се играмо „између две ватре“, жмурке или шта год друго, показивала се као изузетно спретна, брза и мишљу и акцијом. Ишли смо и на Дунав, на купање. Пливала је одлично и ронила неуморно, извлачећи повремено из воде своју живахну главу са слепљеном светлом косом и са капима воде на белим трепавицама, уз очаравајући дечји осмех који је откривао неправилне али изузетно беле зубе. Ретко смо остајале саме у игри, увек је око нас било мноштво девојчица и дечака. Размишљала сам о томе како она има неку чаробну моћ, способност коју ја немам: да увек буде весела, да буде вођа и нека врста мале краљице. Ово последње нарочито се испољавало у односу према дечацима. Као да је била свесна своје посебности и шарма, разоружавала их је осмехом, гласом и дечје-женственим мачкастим покретима, те су увек били око ње, спремни за њена мала наређења и предлоге. Имала је и једну навику коју сам брзо уочила: да шишке, када јој падну на очи, 69

68-69 нагло одува својим дахом намештајући пуначку доњу усну на бескрајно симпатичан начин. Једном смо играли необичну игру, успављивање. Вероватно на њен предлог. Требало је благим покретима љуљати рамена оног ког желимо да успавамо, а ко је леђима прислоњен уза зид. Ја сам била кандидат за успављивање. Снежана је своје танушне руке, покривене паперјем белих маља, обавила око мојих рамена и изговарала неке „чаробне речи“. Осетила сам благост и жељу да ме заиста успава – таква је била моја опчињеност тим бићем толико другачијим од мене, од других. И следећег лета, на распусту код рођака у Петроварадину, наставиле су се игре са Снежаном. И даље танка, грациозна у покретима, било да хода, трчи или плива. Ново на њој били су једино нежни пупољци груди који су се назирали испод светлозеленог купаћег костима. Снежна девојчица, синуло ми је однекуд, док сам маштала како ћемо се сваког лета играти и можда једном, као старије, постати добре другарице. Међутим, прилике су се промениле тако да је наредног, трећег лета, нисам срела у заједничком дворишту. Потом су се рођаци одселили те више нисмо ни одлазили у оно двориште. Али сам зато, као гимназијалка, написала песму о Снежани. Ево те песме, неке врсте исповести једне тихе тинејџерке каква сам тад била (наводим је без улажења у њену уметничку вредност, просто као документ у овој причи о Снежани). Једном, у сплету мисли сетиш се неког када лагано ћути вече и сунце мирно пада; некога кога дуго, дуго видео ниси, па сада јако желиш да поред њега ти си. Тако и ја сам сада, у овој тихој ноћи, у оном дворишту старом где више нећу доћи... Ту насред њега стоји танана сенка мала, плава ко свила коса на раме јој је пала. Била сам тада дете, и она је то била, дивих се њеном лику: беше ко нежна вила. Дружиле смо се тада, али ми неко трећи 70

није давао мира да уживам у срећи; тај ми је друг у игри Снежану стално крао, а она гледа ме, гледа, ко да јој беше жао. Кад једне године дођох у оно двориште среће, њу тамо видела нисам, већ само њено цвеће; она на море оде, а ја у своје место и нисам више о њој мислила тако често. Ал брзо лети време, сећање стоји, пада – делиће њеног лика састављам ево сада. Да ли ћу икад више видети ја ма кога ко је нестао брзо из тихог живота мога? Да ли ћу видети ону Снежану дивну, нежну, где ли је однео ветар пахуљу моју снежну? Сећам се игара наших... очи ми постају снене: своју сам тамну косу крај светле видела њене. Ал њено лице нисам сложила пред сан цело, само ми вид изнутра показа нешто бело... Пролазиле су године. Догађаји и нови утисци покривали су раније велом несећања. Но понекад, кад бих као студенткиња, из радозналости узела своју свеску са дечјим песмама, ова ме је песма увек изнова на жив начин враћала у давно доба дружења. Размишљала сам као и у песми: хоћу ли је срести још некад у животу? Тако су почеле да се плету невидљиве а моћне нити између књижевности и живота, које су у једном тренутку заиста показале дејство и ја сам – Снежану видела! Било је то у мојим студентским данима, једног лета приликом вожње са братом и проласка кроз Петроварадин, ка Новом Саду. На главној петроварадинској улици није било много света, а мој брат је рекао: „Ево Снеже са мајком и ћеркицама, знаш да се врло млада удала?“ Погледах и одмах препознах ону белу девојчицу, онако исто витку и високу, само сад наравно старију, како хода са две мале исто тако светлокосе цурице. Гледала сам, зачуђена, обрадована, и брзо махала, али одмахивања није било: мислим да ме није препознала јер је ауто био у покрету. И после сам се освртала, са сликом зачуђеног погледа зелено-плавих, 71

68-69 језерских очију. И са нејасним осећањем како је Време нешто тако и нестварно и опипљиво... ….................................................................................................. Хеееј, какав је ово зид? Бели зид Времена... И једна црнка, наслоњена, полууснула, са мелодијом неких чаробних речи у слуху, док јој рамена полако љуља – једна чаробница детињства, светлокоса као вилинско биће из кутије сна, из тајне кутије сећања...

Мухарем Баздуљ КАКВУ КАФУ ПИЈЕТЕ? Од овога би, мислиш, могла да се направи прича

1. Нема, мислим, више таквог папира. Нестао је заједно с телефонима са округлим бројчаником и са грамофонским плочама. Танак и малко храпав папир, згодан и за смотат цигарету, ако је баш нужда. На таквом су се папиру некоћ штампале новине. Црнило оловне боје остајало је на прстима. На таквом сам папиру први пут угледао име и презиме: Давид Албахари. Новине нису биле „Политика“, ни „Вјесник“, ни „Ослобођење“; није то био „Нин“ нити „Старт“, а ни „Око“ или „Књижевна реч“. Не бијах тада ипак још ни тинејџер. Редовно сам читао само „Политикин забавник“ и „Темпо“, али ово име ни тамо (још) нисам видио. Био је то лист који је читала једна моја старија рођакиња, средњошколка, и листао сам га у њезиној соби. Звао се „Ћао“. Било је тамо пуно великих слика, пјевачи и пјевачице углавном. Гледао сам слике, а онда ми је и један текст привукао пажњу. Текст је био конструиран око три кључне ријечи: петиција, легализација, марихуана. Прве двије више су припадале дискурсу ТВ дневника неголи оваквих новина, али им је она трећа осигуравала субверзивну моћ. У тексту се говорило и о угледним потписницима. За већину тих угледних имена био сам чуо преко телевизијске емисије Хит месеца (међу њима је био и Момчило Бајагић Бајага, тога се добро сјећам), али једно ми је име ономад било посве непознато. Споменут је ту, наиме, и Давид Албахари. У тексту је стајало још и – књижевник. Недуго затим „Политикин забавник“ је писао о конкурсу за кратку причу коју је организирала једна београдска радио станица. Конкурс се, чини ми се, звао Озон, а један од чланова жирија био је – Давид Албахари. Знам то име, помислио сам, то је онај књижевник о којем је писао „Ћао“. 73

68-69 2. Прва библиотека у коју сам се учланио била је Дјечија библиотека. Налазила се далеко од наше куће, на крају града. Нисам још био пошао у школу, а пожелио сам се учланити у библиотеку. Тата ме је одвезао рано ујутро, прије него је отишао на посао, а ја сам одабрао двије књиге. Библиотекарка ми се смијешила. Рекла је како се по закону књиге морају вратити најдаље за десет дана, али да ће у мом случају направити изузетак и дозволити ми да књиге задржим петнаест дана. Тај исти дан, око пола четири послије подне, чим се тата вратио с посла, питао сам га докад ради библиотека. Обје сам књиге већ био прочитао. Отишли смо поново у библиотеку, а библиотекарка ме сада мало чудно гледала. Узимао сам из библиотеке књиге Бранка Ћопића, Марка Твена, Емилија Салгарија и бајке разних народа. С дванаест-тринаест година, међутим, заситио сам се Дјечије библиотеке. Читао сам „Политикин забавник“ и „Темпо“, понекад „Ћао“, и тражио неке нове књиге. Ипак, у „праву“, у „велику“ библиотеку, учланио сам се тек у рату. Много сам читао тих дана и ноћи, а једно од имена на које сам доста често наилазио бијаше управо – Давид Албахари. На многим књигама које сам волио стајало је његово име, али не (још увијек) на корици, него најчешће на трећој унутарњој страни. Писало је, наиме, „превео Давид Албахари“. Владимир Набоков, Виљем Блејк, В. С. Нојпол – све их је повезивао онај књижевник чијег сам се имена сјећао у контексту три кључне ријечи, од којих су двије још увијек носиле смртно озбиљну конотацију, а трећа ми је пак у тим данима била ближа него икад раније или касније.

3. Пред крај рата, био сам још гимназијалац, неке су босанске новине објавиле подугачак есеј Алеша Дебељака насловљен као Сумрак идола. Кључна личност есеја био је Џони Штулић. Била је ту, међутим, још цијела једна галаксија познатих ми имена: Чеслав Милош, Данило Киш, Валтер Бењамин, Давид Албахари. Уз име овог последњег стајао је и наслов једне његове књи74

ге, наслов памтљив и ефектан – Опис смрти. Неколико мјесеци касније, отишао сам у Сарајево, на факултет. Ја и три (послије) ратна друга изнајмили смо приземни стан у једној кући на врху Бјелава. Ја сам се уписао на Филозофски факултет, а моји цимери на електротехнику, економију и право. Десило се, не сјећам се више зашто, да је мени настава почела недјељу-двије раније него њима. Тих неколико дана живио сам сам, први пут у животу. Донио сам од куће неки мали црно-бијели телевизор. Још прве ноћи сишао сам у малу самопослугу стотињак метара ниже и купио боцу вотке. Буљио сам у телевизор, попио неколико чаша, ушикао се и отишао спавати. Сутрадан сам пронашао своју прву сарајевску библиотеку, малу двоетажну књижницу преко пута кина „Босна“, бившег кина „Први мај“. Учланио сам се и позајмио двије књиге: Фердидурке Витолда Гомбровича и Опис смрти Давида Албахарија. Гомбровича сам прочитао још послијеподне из цуга, а увече сам почео читати Опис смрти. Приче су биле кратке, а густе. Негдје при крају књиге била је и прича о ријетким усамљеничким ноћима уз ТВ и алкохол, а негдје на почетку, можда и у првој причи, реченица која ми се на прву усјекла у памћење, реченица коју сам морао цитирати у првој причи своје прве књиге: Ако човјек не верује у Бога, једино што му преостаје су шетње поред реке. 4. Прочитао сам брзо све старе, све пријератне Албахаријеве књиге. Оне нове тад се нису могли наћи. У Загребу је, међутим, ускоро изишао Мамац. Канада, даљина, разговори с Доналдом, књижевност, рат – све је било тамо, у једном пасусу, у једном даху, дугом, скоро гинсберговском („Мој дах је дуг“ – А. Г.) даху. Морао сам отићи, рекао би Штулић, онај из Сумрака идола, онај чији мото отвара Цинк. А било је ту и Бродског, и оних физиолошких мотива из Less Than One. Пуно се у то вријеме писало о егзилу, али ни код кога тај егзил није тако конкретно проказан као стање као код Албахарија. Има у тој књизи и неколико редова гдје се у границама трију централних република бивше СФРЈ препознају различита бића и облици, а што је, из литерарне перспективе, боље приказало крваве деведесете него десеци развиканих памфлета. 75

68-69 Читао сам касније и нове Албахаријеве књиге: Снежни човек, Гец и Мајер, Терет. Чекао сам их и читао као што се чекају и читају нове књиге својих писаца: Остер, Макјуан, Љоса, Ружди, Сарамаго… У септембру 2004. године Филип, Ајла и ја сједили смо у лобију хварског хотела „Амфора“. Дуго смо чекали конобара, који никако није долазио. Један писац завршава једну своју причу с фразом о спремности на чекање, помислио сам, али се у први мах нисам могао сјетити који је то писац. Скренух поглед од стола и на степеницама угледах Давида Албахарија. Пришао је нашем столу, поздравио се и кренуо према шанку. Пратили смо га погледом. Након само неколико корака се окренуо и пошао натраг према нама. Какву кафу пијете, упитао је. Ускоро смо сви четверо пили своје кафе. На столу је била још и пепељара, једна чаша обичне воде, мала боца киселе, кока-кола и чаша неког сока – не сјећам се којег. Није био од поморанџе.

МИЉАН МИЛАНОВИЋ МИРНА НОЋ НАД ЛЕВАНТОМ

Ако не станемо уз оне који нас хране, уништиће нас они који нас лажу (Колачић судбине, аеродром Ататüрк, Истанбул, 2015). Спазио сам је како свлачи хиџаб и ослобађа косу. Између нас, лимени капак прозора изрешетан рафалном паљбом. Под марамом је као у ропству. Пази шта радиш тамо. Тим речима, сестра ме је испратила на лет за Бејрут. Велика заједничка тераса пуна је пикаваца. Прикрао сам се заинтригиран сенком на завеси суседне собе. Гасим цигарету, па миришем прсте. Она извлачи укоснице. Сви смо ми нечији ланци, рекао ми је Мохамед јуче после ручка, када смо на градској плажи коментарисали купачице под бурком како улазе у море. Задригли типови у шортсу пуше наргилу. Један замахује. Расправљају о компакт дисковима које пуштају на музичком стубу подупртим камењем. Мохамед каже да нису Либанци. Туристи из неке Саудијске пичке материне. Како су само глуууупи! Онда је опсовао на арапском и ногу зарио у песак. Ништа нисам рекао. Помало сам уплашен. Прокоментаришем храну и обновљене зграде. Као салату увек наручим tabbouleh. Од изразито јаког укуса јагњетине хтео сам да повратим. Најпре сам је видео пред хотелом тог дана када смо стигли. Изашла је из таксија. Удисао сам дубоко. Мирисала је као тамјан помешан с ружама. Рецепционар се осмехнуо. Није застала. Потрчала је уз степенице. Селам алејкум! Мохамед је изговорио. Ја сам нешто промрмљао. Мораш то јасније. Повисио сам глас. Нико ми није отпоздравио. Она растреса црне валове погнута на страну. Волео бих да знам одакле долази. Једном сам сањао смарагдне очи из Техерана. Куда ће? Поред кревета су два велика кофера. Љубичасти и жути. Кога тражи? Потребан јој је мушкарац. Онај што уједа. Да га милује. Кроти. На кровној тераси хотела Регис, недалеко 77

68-69 од зграде Светог Ђорђа где је бомбом разнет један премијер, дрхтим пред голом муслиманком која као да открива тајне универзума. Месец је млад. Она ме не види. Мисли да је сама. Ја сам безначајан за њено поимање среће. Скида накит. Свлачи црне танге. Поветарац доноси мирис. Кумин и прегрејано палмино уље. Чујем дреку из локала брзе хране. Аутомобил је оборио скутер на раскрсници. Подиже се на прсте не би ли одмерила задњицу у огледалу изнад лавабоа. Велики младеж попут смокве. Каквог ли је укуса? Двоумим се. Желим да покуцам. У собу улази педесетогодишњак – низак, сед, проћелав, бели бркови, пивски стомак и сат – у сивој карираној кошуљи и тамном џинсу. Закључава, оставља кључ у брави, прилази вратима купатила, чуљи уши. Онда седа на кревет не обазирући се на њене ствари и мота цигарету. Мохамед је уморан. Ја сам возио и презнојавао се. Чиста лудост. Смешан си ако поштујеш прописе. Правила су небитна ако си камион. Улазим у собу да потражим вино. Потребно ми је да се опустим. Мислим да је у ранцу. Обишли смо Библос на северу и купили три боце из долине Бека. Било ми је пријатно, као негде на западном Медитерану. Камен. Европа. Цркве и звона. Ваздух је био лак. Нелагодан осећај да ме осуђују и презиру људи насред пијаце – на то сам заборавио. Много си плав. Рекао је Мохамед кад нам је неко трубио и махао из суседне траке. Можда сам пичка зато што сам плав. Мохамед одмахује. Како се каже то на српском? Намешта сат. Стрепим. Прошаптао сам. Како? Имао сам четири кад су палили ватре по селу. Са једанаест сам одлучио да никога не мрзим. Једном сам се зарекао – више нећу да се бојим. Примећујем рупе од гелера по фасадама. Одваљен малтер на зиду наше собе. У сунитском смо делу града. Мохамед тврди да је овде скоро немогуће купити алкохол. Добро сам осмотрио етикету. Све је на енглеском. Немам отварач. Из браве дрвених улазних врата извлачим шраф. Турпијом коју сам пронашао у Мохамедовом несесеру заврћем га у пампур. Преостало је још само да пронађем виљушку. Попио сам следовање и нечији поклон. Мохамеда мучи стомак. Ајран му није помогао. Попио је и чај. Рекао ми је да ако напуштам хотел не идем даље од луке. Застајем пред вратима њене собе и ослушкујем. Зулфикар је на привеску кључа. Маштам о вранцу ког јашем на путу за Дамаск. Из даљине 78

видим сателитске антене и високе зидине. Носим сабљу с две оштрице. Одупирем се покоравању. Време је за игру. Силазим у хол. Имам претећи објашњава суштину сукоба. Мршави тип ме одмерава и гаси телевизор. Шкргуће зубима. Одлази иза завесе поред рецепције. Вентилатор зуји. Велики лист адама клепеће. Полазим за њим. Муче ме питања. Наручио сам кафу с кардамоном. Девет је сати увече. Иза завесе младић с чудним раздељком чита Куран. Магриб је вечерња молитва након заласка сунца. Препознаје ме. Претходне ноћи показивао је фотографије свог оца и брата. Ратују за ИСИС. Опасачи су били пуни метака. Осетио сам тежину као да су пребачени преко мојих рамена. Испод, црна сјајна униформа и калашњиков у рукама. На неким скорашњим сликама брат је у болници. Разнесена му је нога. Каже да су будале. И мршави тип што ради и живи с њим у магацину је такав. Слеп и затупљен. Он је другачији. Студирао је економију. Није се чуо с породицом непуне четири године. Мајку није поменуо. Питао ме је за савет којим путем најлакше до Немачке. Рекао сам да можда могу да му помогнем. Понудио сам превоз од границе. Пре рата никада нисам био изван Сирије. Рекао ми је да је време за бољи живот. Тражи домовину где није све похарано и спаљено. Како је тамо? Слегнуо сам раменима. Све мирише на дезинфекциона средства. Одговорио сам. То је добро? Питао ме је. Још ми се пије. Кад боље погледам нисам толико плав. Да не служите случајно…? Он помилова Куран. Бићу слободан за двадесет минута. У холу мирише сандаловина. Гледам црни екран и видим зверињак. Обрисе тенкова и гомиле крша. Here... can you… Трескају улазна врата. Oh, sorry. Нас, кокакола децу, то не дотиче. Улазе њих двојица. Крупни гура кофер. Свет је тако шарен. Пегави тип подиже руку. Мајица му је мокра испод пазуха. Чудо је у нама. Знам како му је. Нико смо и ништа. Пружам им столице да сачекају. Мени стиже кафа. Морао сам да завршим. Хоћеш шишу, имам неке нове укусе? И мршави тип се појављује. Осматра. Жваће. Узима пасоше, склања звонце с рецепције и нестаје иза завесе. Могу ли и они с нама? Питам гостопримљиво. Не памтим имена. Зато их измишљам. Мршавог типа зовем Шеки. Он нас очигледно мрзи. Младић с чудним раздељком је Абдул. Можда се и заиста тако зове. Узда се у моју помоћ. Ја се задовољавам бесплатним кафама и наргилом. Ирца нудим цига79

68-69 ретом и ословљавам са Шон. Често га назовем и Џојс, кад поентира. За крупног типа немам име. Он добро поставља питања. Око поноћи, сишла је да се жали на лош сигнал у соби. Сви смо заћутали обавијени димом. Она прескаче њихов пртљаг. Нико не предузима ништа. Повлачим дим. Шон јој каже да сачека. Пружам му црево. Знам каква је без мараме. Отишла је незадовољна након што смо обрнули круг. Абдул каже да је његово радно време одавно истекло. „Туристички или послом?“ „Правим друштво пријатељу. Дошли смо да види родитеље.“ „Он је одавде?“ „Не. Из Сирије. Његови ће доћи сутра.“ „Дамаск?“ „Околина Масјафа.“ „Алавит? Ја сам Друз.“ „Ја сам Ирац и дошао сам због ноћних клубова.“ „Одакле си ти?“ „Југославија.“ „Тај прстен?“ „Били смо на југу и обишли музеј на брду Млета.“ „Тамо је Хезболах.“ „Добио сам га на поклон.“ „Чиме се бавиш?“ „Пишем.“ „И мој друг је писац.“ „Шта пишеш?“ „Свашта.“ „Да би те људи поштовали мораш да пишеш како волиш њиховог бога.“ „Али ја сам и свог убио...“ „Онда пиши нешто лоше о Израелу, то ти је исто океј.“

Шеки је улетео бесан. На граници је да заурла. Широке гаће ландарају преко усукане гузице. Гаси светло и одлази. Овај свет није спреман за изливе нежности. „Сви смо без домовине.“ „Сем тебе.“ „Заправо, ја сам из Северне Ирске. Тако да… уклапам се.“ „Ово је као неки експеримент.“ „Мислиш на нас.“ „Четворица странаца, потпуно различитих… углавном, оглед се односи на веру и све успут...“ „Културолошке разлике… ваљда се тако то објашњава.“ „Шта с тим експериментом?.“ „У једном, једином, непоновљивом тренутку у универзуму, седимо у хотелу који ће ускоро да сруше и делимо пљуге.“ „И немамо дом.“ „Тако је.“ „Али свако ће на крају негде да оде.“ „И да види ове исте звезде.“ „У неком другом тренутку...“ „Морам да вас загрлим.“ „Јеботе каква емоција“, први је сузу пустио Џојс. Абдул је отишао на спавање. Оставили смо хаос у холу, разбацали пикавце, променили редослед канала на телевизору. Прво иде еротика, па тек онда религијске баљезгарије. Господари универзума. Тако нас је крупни Друз назвао. Викали смо лаку ноћ, по ходницима. Изашао сам на терасу да попушим још једну и једноставно постојим. Она седи на преврнутом столу и гледа у небо. Екран трепери. Подиже телефон и одмах га спушта. Машем јој. Збуњена, брзо устаје и попут преплашене девојчице бежи у собу. Кроз прозор вире брк и цигарета. Затвара балконска врата, навлачи завесе и гаси светло. Остао сам сам, а јутро је далеко.

68-69 Михал Рамач НАЛИВАЈКОВ ГАЈ

После сваког рата у село долази нова власт. Мења се застава на згради сеоске управе, мења се сеоски одбор, мењају се ознаке на полицијским униформама. Руши се споменик онима који су победили у претходном рату. Мења се новац. Кад дође време, добошар јавља шта се још мења и шта се забрањује. Људи, поготово старији, почињу да гунђају да је пре рата било боље. Око власти се скупља млађи свет опијен геслима победника о бољем и лепшем животу. Што ближе ватри гура се и сеоски олош жељан да нешто ушићари без рада. Тако је било и после претпоследњег рата, када је дошао доктор Наливајко. Мушкарци који су се вратили с фронтова нису могли да се напричају о ономе што су преживели. Копали су ровове, вукли топове преко Карпата, у чизмама и шињелима газили преко ледене реке Пјаве, превијали рањенике, јуришали и повлачили се, јели сирово коњско месо, заробљавали непријатељске генерале… Млади богаљи седели су по читав дан на клупама испред кућа, забављали децу песмицама на страним језицима, описивали страхоте у којима су остали без ногу или руку. Газде које су се обогатиле у рату зидале су нове куће, шупе и амбаре и за мале паре куповале земљу од сиротиње. Породице оних који се нису вратили још годинама су се надале да ће их поново угледати. Доктор Наливајко дошао је из града Кијева. Учитељ је рекао да је град Кијев неколико недеља хода иза Карпата, на реци Дњепар. Накнадна сећања не објашњавају околности под којима је доктор дошао управо у то село. Како је дошао, код кога се сместио, од чега је живео првих месеци – све је то измешано у магловитом и варљивом сећању људи кроз чија је ратна сећања прошло безброј догађаја и ликова. Наводно, био је хирург, капетан или мајор. Побегао је пред црвенима. Тада готово нико није знао ко су црвени. Временом се сазнало да су то најгори од најгорих, шљам над шљамовима. Безбожници, блудници, гла82

восече. Побили су попове и попалили цркве. Отимају куће и имања од поштених људи и деле нерадницима и лопужама. Не поштују никакав ред и закон. Циљ им је да поробе читав свет и наметну свој нељудски поредак. Кроз неколико месеци доктор је отворио ординацију. Како то већ бива кад се појави неко непознат, причало се да је био из богате породице, да је једини преживео и да је донео много злата. Он никад није говорио ни о породици ни о животу у земљи из које је побегао. Људима с којима се сретао на улици, на пијаци или у продавници пожелео би добро јутро или добар дан, отпоздравио, упитао за здравље. Више о њему знали су, можда, само свештеник, бележник и учитељ, с којима би лети недељом после подне седео уз пиво, а за дугих зимских вечери уз печени кромпир и кувано вино. У складу с неписаним сеоским правилима, не доликује да господа преносе сељацима оно што се дешава и разговара међу њима, па се од њих могло чути само то да је доктор веома учен и да га не занима ништа осим његовог посла. Да је отишао у Беч или Пешту, говорили су, постао би славан. Никад се није сазнало због чега није изабрао раскоши славу. Живео је скромно, па су заборављене приче о његовом богатству и злату. Научио је наш језик, али није био причљив. Поготово је избегавао разговоре о рату и црвенима. Стрпљиво би саслушао сваког пацијента, прегледао га, у неколико речи објаснио о чему се ради, одредио лек или дао ињекцију и рекао: „Даће Бог, даће“. Није објашњавао шта то значи. За децу је увек имао неку посластицу. Сваког јутра бициклом је ишао на канал. Пливао је и лети и зими, све док се вода није заледила. Бос је трчао по снегу, скидао се до појаса и трљао се снегом. У почетку је због тога сматран чудаком. Временом су људи навикли на његово неуобичајено понашање. Навикли су и на то да он девојке називама госпођицама, жене госпођама, а мушкарце господом. И то им је испрва било смешно, јер сељаке нико не сматра господом, нити се они сматрају таквима. Кућу и ординацију спремала му је старија удовица из комшилука. Од ње се могло чути да доктор, кад нема пацијената и кад не чепрка око поврћа у башти, сатима седи поред дворишног прозора и нешто пише. Причало се да објављује стручне текстове у престоничком медицинском часопису и да га колеге веома 83

68-69 цене. Неко је донео глас да пише песме и да су његове књиге објављене у Паризу и Прагу. Нико није видео те књиге. Није се знало ко су господа која су неколико пута годишње долазила код њега аутомобилом. У селу тада нико није имао аутомобил. У цркву је одлазио само за Божић и Ускрс. Кад би запевао „Христос воскресе“, подрхтавала су и прозорска окна и пламен свећа на олтару. Никад није виђен на политичким скуповима који су одржавани у Господској кафани уочи избора и у време честих криза владе. Редовно је одлазио на добротворне приредбе. Сваке године поклањао је сиромашним ђацима књиге, свеске и оловке. Сваке зиме држао је предавања о хигијени, исхрани и здравом животу. Лети је некуд одлазио на месец дана. Враћао се с неколико кофера књига и новим лекарским инструментима. Од времена дедова-прадедова у селу се зна да свако поколење има свој рат и да ваља што боље искористити сваку годину мира. У миру се жени и удаје. Рађају се деца. Уче се занати. Умножава се земља и стока. Саде се воћке. Куће се пуне новим намештајем. Газдински синови шаљу се у школе. У свему постоји некакав ред и већина га се придржава: неко из уверења да ред свима користи, неко само зато да се не би замерао већини. Свуда има и одступања од реда. Свако село има проститутке, јавне и тајне, за богате и сиромашне. У сваком селу има забрањених љубави. Грех се најпре и најлакше опрашта угледним, а то значи имућним домаћинима. Газде и богати мајстори својим угледом и новцем увек нађу оправдање за забрањене везе у које упадају они, њихови синови, ћерке и супруге. Увек нађу и безболнији излаз из тих веза. Сиротиња налази утеху у уверењу, провереном на многим поколењима, да нема некажњивих преступа и да се за сваки чин, пре или касније, плаћа примерена цена. Зна се, одвајкада, да ће синови или унуци спискати земљу коју су дедови стекли кршењем Божјих и људских закона. Зна се због чега и како су пропадала огромна имања. Зна се чиме су неки деда или баба навукли проклетство на неколико поколења потомака. У рату правила нестају. Остаје само једно: преживети. Кад је почео следећи рат, доктор Наливајко премештен је у болницу у оближњем граду. Тамо је одлазио бициклом. По повратку и недељом увек је имао времена за сеоске болеснике. Прегледе је завршавао уобичајеним: „Даће Бог, даће“. Многи његови суна84

родници одлазили су у друге земље, тамо где их – надали су се – неће дохватити канџе рата. Знало се да се приближавају црвени. Далеко испред њих ишао је глас о њиховој суровости. Силују и девојчице и старице. Отимају све што виде. Пале куће и људе у њима. На коњима улазе у цркве. Ложе ватре на олтарима. Доктор је месецима слушао о страхотама какве је једном већ доживео и о којима је ћутао двадесетак година. Могао је да побегне. Могао је да се негде склони кад су црвени дошли у оближњи град и пострељали без суђења двадесетак виђенијих људи. Он је и даље одлазио на посао. Можда је веровао да не дирају оне који им ништа нису скривили. Можда се надао да поштују лекаре. Чим су ушли у село, црвени су спалили архиву и срушили споменик. Одузимали су стоку и живину, брашно и маст. Одвели су свештеника и учитеља. У докторову кућу уселили су се официри. Све су испретурали, тражећи злато. Њега су затворили у подрум. Страховито су га мучили. Због књига на страним језицима сматрали су да је шпијун. После неколико дана провели су га селом, босог и окрвављеног. Стрељали су га поред јамура и бацили у воду. Шушкало се да су људи из оближњих кућа ноћу извукли тело и крадом сахранили у шумарку. Ни данас се не зна где му је гроб. Шумарак иза давно исушених јамура старији људи и данас зову Наливајков гај. Ловци никад не улазе у њега, иако тамо има много зечева и фазана. Људи из нове власти разнели су све што су затекли у докторовој кући. Књиге су, наводно по наредби више власти, спаковане у сандуке и однете у главни град. Кућа је једно време стајала пуста. Касније су је преуредили у забавиште.

68-69 Предраг Личина ЦРНАЦ У ОЛУЈИ

Миле вози трактор; Дуле, Црнац и ја сједимо у приколици. Дуле је наоружан ножем, а ја стишћем сјекиру. Црнца смо завезали ланцима за металну ограду приколице. Прије пола сата подијелили смо и потрошили задње залихе воде и на рубу смо дехидрације. Чини се да Црнац најлакше подноси недостатак воде, не само зато што има те афричке коријене него и зато што претходне ноћи није попио три литре лоше домаће шљиве. Исијава асфалт, цеста трепери у даљини, уоколо спржена личка поља, ово је халуцинација коју човјек не изабире. Нигдје села, нигдје воде, нигдје људи, ни птице се не чују, само наш трактор тресе и брунда. Мука ми је. „Умријећу… Ималнеђе нека ријека, неки поток, неки курац?“ питам Дулета. Овај прође руком кроз своју дугу, густу и прилично масну црну косу. „Оклен знам? Не знам уопће ни ђе смо сад!“ „Црнац, јел знаш ти можда ђе смо сад точно?“ Црнац ме само љутито погледа испод својег великог бијелог ока с тамном шареницом. Код црнаца је та бјелина у очима пуно јаче изражена него код нас бијелаца. Вјеројатно због већег контраста с бојом коже. „Знаш ли онда барем колико има до Босне? Ниси ли у Босни јебаво ону неку?“ Сад га мало више подјебавам, а Црнац само пљуцне према мени ту сиротињу коју је успио извући из уста. „Јест, јест“, присјети се Дуле, „Елвира се звала, јебо јој ја матер балијску. Ишо си сваку ноћ у Соколац на јебачину.“ „Док те није оставла због превелике ките“, присјетим се и ја немилих догађаја од прије шест љета. „Јадна, није то више могла издржат“, додајем и глумим тугу невиђену гледајући у бљештаво небо. Необавезан разговор и зајебавање Црнца помагало ми је да барем мало заборавим на страховиту жеђ. Црнац љутито отпухне покушавајући игнорирати Дулетове и моје провокације. 86

„Ко зна ђе је сад Елвира?“ упита носталгично Дуле, такођер подигавши главу према небу. „Ко зна јел се икад опоравла од твоје ките?“ „Ја сам чуо да кад је почео рат да је ошла за Шведску. Ко зна с ким се сад јебе…“ рафална паљба из даљине прекине ме. Миле нагло закочи, наша тијела руше се на под приколице. Чујем Црнца како стење, руке му истегло. Кад се придигнем, схватим да Миле више није за воланом трактора. Лежи потрбушке на врелом асфалту. Искачем с приколице и дотрчим до њега. У даљини, кроз титрав зрак цесте, видим два војника који ходају према нама. Један од њих шири руке, као да ништа не разумије. Други има некакву боцу у руци. Окрећем Милета на леђа. Дуле дотрчава до мене. Тражимо ране на његовом тијелу, али не успијевамо их пронаћи. Нема крви. „Да није сунчаница?“ упита Дуле. „Можда је умро од страха?“ опипам Милетове груди. Срце му још увијек куца. Погледам испред себе. Два војника све су нам ближе, још мало па ће изаћи из даљине титрања, халуцинације. Било би добро да остану фатаморгана. Сад већ разабирем, изгледају подједнако стари, наших година, што значи око 25. Овај који је ширио руке има на шљему неку чудну ознаку која није шаховница и сада држи аутомат уперен према нама. Други у руци дефинитивно носи боцу. „Баците оружје!“ викне онај с наљепницом на шљему. Схватим да у руци држим сјекиру. Бацам је далеко, у траву покрај цесте. Дуле баци нож још даље него ја сјекиру. Мислим да се забио у земљу. „Устај! Руке горе!“ опет исти лик викне. Док подижемо руке у зрак, схватим да лик на шљему има наљепницу с грбом „НК Динамо“ и да му је лице забавно. Има округле, пунашне образе, дебеле усне и широк нос. Други лик у руци држи Баделов коњак у којем недостаје барем трећина текућине. Његово лице је пријетеће. Очи су му некако малене, стиснуле се око коријена шпицастог носа, а усне танке. „Који му је курац?“ упита овај с Динамовим грбом гледајући у непомичног Милета. „Пуцао сам у зрак!“ „Сунчаница можда“, рече Дуле. „Или је дефнитивнодехидриро“, кажем. 87

68-69 Неко вријеме нас гледају. Једног по једног. „Куда?“ упита Динамовац. Овај с Баделовом боцом само шути и опако нас гледа. „Па… Ђе су и сви ошли… У Бања Луку ваљда?“ кажем, а глас ми трепери ко зрак изнад цесте. „А не – у Минхен!“ циничан је Динамовац. „Па доста касните, Срби. Ваши су отишли још прије два дана.“ „Јебига… Напили смо се“, кажем као да им се извињавам што смо се прексиноћ звјерски напили. „Имател воде? Умријеће нам човјек“, пита их Дуле и трзне главом према Милету јер су му руке још у зраку. Њих двојица не одговарају. Динамовац крене према приколици. Сад овај с коњаком упери аутомат у нас и попије гутљај из боце. Загледа се гадљиво у моју ИронМаиден-мајицу. Потом погледа према Милету који лежи на цести. Миле је на тјемену био потпуно ћелав, али са стране је имао косу која је падала скроз до рамена. Била је нешто свјетлија него Дулетова, она приближно кестењаста боја. „Који је ово курац?“ викне Динамовац кад види Црнца завезаног ланцима. „Wхо аре Yоу нигга?“ Сад дефинитивно схватим да је Динамовац забаван јер реченицу изговори као из неког холивудског филма у којем црнци сједе испред зграде у Бронксу и на љетној врућини пуше траву и пију пиво. „У реду је прика, може и по нашки“, кад му Црнац одговори с јаким личким нагласком, овај се мало погуби. „Тко си ти?“ „Дуга прича“, Црнац спусти поглед. Није му баш до неког разговора. Шокирани Динамовац врати се до нас. „Тко вам је овај?“ „Па, Црнац“, кажем ја и некако немоћно слегнем раменима. „Па видим кретену да је црнац! Откуд он с вама?“ „Одувијек је с нама.“ „Кај вам је роб?“ „За колко га продајете?“ убаци се у разговор и онај с Баделовим коњаком и гласно се насмије својој шали. 88

„Ма јок. Није то…“ каже Дуле, али стане с реченицом као да није знао што даље да каже. „Закај сте га онда свезали у ланце?“ „Није хтио поћ с нама, па да нам не утекне“, рекох ја и опет слегнем раменима и дигнем обрве. „Не кужим!“ „Јел могу спустит руке?“ „Ајде…“ „А ја?“ пита молећиво и Дуле. „Спуштај.“ „Дакле“, настављам с мало мање страха у гласу, „нас тројица смо пили у брвнари седам дана ту ракију…“ „Брвнара?“ прекине ме Динамовац. „Па колиба…“ „Знам кај је брвнара јеботе! Питам онако, на другу фору… Гдје је брвнара? Колико је далеко? Разумијеш?“ „Аха! У брду, пар километара изнад нашег села, имамо ми ту брвнару ђе вјежбамо…“ „Кај вјежбате?“ „Ма имамо групу“, рекао сам то као да се стидим. „Метал, ха?“ Динамовац погледа у моју мајицу. „Металце можда више мрзим него Србе“, огласи се Зли. Ја прогутам кнедлу и наставим док Зли потегне још гутљај коњака. „Даклем, у брвнари смо пили ракију и вјежбали задњих седам дана и нисмо се баш нешто тријезнили. Кад смо се коначно спустили јутрос у село по још ракије, видјели – ниђе никог. Само Црнац осто. Реко нам да ваши долазе и да ћете нас све побит. Јебига, осто само његов трактор у селу. Ми га молимо да нам да трактор па да и ми бјежимо, а он не да, па не да. Ми му говоримо да ће и он најебат ако остане, ал он тврд орах – неће ни да чује. Онда смо га опандрчили лопатом у главу и узели му трактор“, препричам им кратку повијест црнца на тракторској приколици. „Закај сте га уопће узели са собом?“ упита Динамовац и трзне ми главом, више онако да појача питање него да ми припријети, па сам се и ја мало опустио. 89

68-69 „Па шта ће јадан сам у селу? А и никад не знаш… Шта ако дођу ваши по мраку? Овом само те очи свијетле, мислиће неки дух – припуцају и ето ђавла.“ „Црнац!“ Динамовац прошеће до Црнца. „Закај ниси побјегао с другима? Ови су се напили и имају изговор. Који је твој изговор?“ „А ђе да бјежим, матере ти, и зашто?“ за разлику од нас, код Црнца се није могао осјетити ни атом страха док је разговарао с хрватским војницима. „То што си црнац не спашава те ништа! Откуд ја знам да ниси био у њиховој војсци и убијао наше?“ „Па зато што нисам био – ваљда нисам ни бјежао!“ Црнац чак и малко повиси тон. „То је шпијун“, рече Зли. Динамовац кратко промисли, а онда опет погледа директ у мене. „Јел био у рату?“ „Ма јок. Ђе ћеш црнца у војску?“ „И то кај велиш…“ „Људи, стварно… Јел може мало воде, умријеће нам човјек… А богами и ми“, каже Дуле гледајући у непомичног Милета како лежи на цести. „Имате кај лове?“ упита га Зли. „Црнац има“, Дуле конспиративно трзне главом према приколици. „Ми смо дали задње паре за бубањ.“ Зли дошеће до Црнца и упери му аутомат у трбух. „Руке у вис!“ Црнац га избезумљено погледа јер су му руке биле завезане ланцима, а Зли се опет гласно насмије својој шали па се попне на приколицу и из џепа Црнчевих хлача извуче новчаник. Међу гомилом безвриједних крајишких динара пронађе и 150 њемачких марака. „Ово ће бит доста“, рече Зли, баци крајишке динаре у зрак, они почну падати попут конфета, а марке поспреми у џеп униформе. Онда ми дода чутуру пуну воде, али је измакне таман кад сам је хтио узети, па ми пружи боцу с коњаком. Ја кренем 90

руком према коњаку, а он и њега измакне и гласно се насмије својој шали. Кад је престао са смијањем, опет ми пружи чутуру. Погледам га опрезно у очи као да га питам хоће ли опет поновити шалу, а он кратко одмахне главом као да ми каже да неће, и доиста, чутура заврши у мојој руци. Сагињем се до Милета и сипам му воду у уста. Миле полако оживљава. Испијам и ја пар гутљаја и предајем чутуру Дулету. Придижемо Милета који не може стајати на ногама. Једва проговара. „Ајмонаћ неку ладовину, умријећу…“ Ја молећиво погледам хрватске војнике. Они ме мјеркају. „Три километра даље је село. Има и биртија“, Динамовац говори и показује палцем иза себе. „Има ли кога у селу?“ „Нема.“ „Па, јел можемо онда ми…“ Овај ме погледа, дигне обрве, мало се насмије, више подсмије, па шути, као размишља, а онда се смилује. „Ај идите.“ Дуле помаже Милету да се попне на приколицу. Ја сједам за волан, међутим, лик с коњаком почне урлати. „А да их ипак убијемо? Троје металаца мање! Још су и Срби!“ Неко вријеме смо уплашени. Јако. Зли нас нишани једног по једног. Не може промашити из ове близине. „Как вам се зове бенд?“ упита нас Зли шарајући аутоматом преко мене, Дулета и Милета. Нитко не одговара. „Питам како вам се зове бенд?“ Зли је већ помало љутит. „Сируп за искашљавање“, кажем плашљиво, а Зли пукне од смијеха. Спусти аутомат, отпије гутљај коњака и погледа ме. „Па јеботе, који сте ви металци дебили.“ „Кај бумо ми?“ упита Динамовац колегу с коњаком. Овај слегне раменима као да му је тотално свеједно, прошла га воља за тортуром. 91

68-69 „А ђе сте ви уопће кренули?“ упитам Динамовца и намјестим волан трактора. „Немамо појма“, одговори ми он и погледа у даљину. „Тражимо наше.“ „Па ђе сте их загубили?“ „Напили смо се синоћ и пробудили се у шуми…“ „Аха… Па оћете назад с нама у то село?“ Војници се погледају. „А кај друго? Па не бумо ходали ко дебили по овој врућини?“ рече Динамовац лику с коњаком. Попну се покрај мене на трактор. „Вози Србине!“ викне Зли и подигне аутомат у зрак. Крећемо према селу. Динамовац се зове Жац и с Трешњевке је. Злочести је Перо из Новог Загреба. Село је пусто. Чујем псе како цвиле, они везани звецкају ланцима. Из једне штале допире мукање гладне краве. У склопу катнице с фасадом налази се гостионица „Вук“. На малој тераси налазе се два стола и осам столица, од којих су три преврнуте. Паркирам трактор испред. Хитам унутра и пијем воду из славине. За мном улази Дуле помажући Милету, па Жац и Перо. Зидови гостионице украшени су гомилом лоших акварела вукова: вук у снијегу, вук завија на пун мјесец, вук пије воду из бистрог потока, вук у трку… Сјећам се тих јефтиних слика – једном кад сам као мали био у Загребу, видио сам сличне у робној кући „Нама“ на почетку Илице. Сјећам се да је на продају била и реплика Мона Лисе. „Добро, јебем вам матер, откуд вам црнац?“ упита ме Жац с Трешњевке и сједне за стол, док Перо из Новог Загреба ровари иза шанка. „Дуга прича“, несвјесно додирнем црвени карирани столњак на столу за којим је сједио Жац. „Сједи мајсторе!“ понуди ми Жац, показујући руком на стол. Сједам преко пута Жаца. Овај погледа Милета и Дулета па им махне главом да нам се придруже, што они и учине. 92

„Перо, јел има пива?“Жац објеси аутомат на наслон своје столице. „Има!“ „Оћете пиво?“ упита нас Жац, а ми истовремено кимнемо. Дуле се чак и осмјехне. „Перо, дај Србима пиво!“Жац скида шљем. Потпуно је ћелав. Перо вади боце испод шанка. И он је скинуо шљем. Ошишан је на панкерску ирокезу која је испод шљема малко распала. Перо отвори пиво и дио излије на своју косу. Тако учврсти ирокезу па схватим да му је коса обојана у, мало изблиједилу, хрватску тробојницу. Погледа опасно у мене, као боксач боксача прије меча. „Океј, Срби! Али имам једно питање“, довикне Перо стављајући пивске боце на шанк. „У којој се држави тренутно налазимо? Да вас чујем!“ „У Хрватској“, кажем. „Тако је“, потврди Дуле. „Наравно“, Миле испружи дланове испред себе као да жели рећи да се подразумијева оно што смо рекли Дуле и ја, па је Перо прилично задовољан. „Ћао Крајина! Срби – заслужили сте пиво!“ рече Перо, крене са шанка према нашем столу и сједне. Миле први нагне и попије. Готово пола боце одједном. „Причај о нигеру“, каже ми Жац и отпије гутљај пива. Попијем и ја гутљај, удахнем. „Ја не знам како је то точно било, али вако су ми отац и мајка причали. Било је то кад сам имо годину дана, значи у љето седамдесет прве. Један стари Илија крене из села у зору аутобусом нешто за Коренцу. Кад је дошао на станцу, види тамо картонску кутију с пробушеним рупама за зрак. Из кутије урла дијете. Отвори он кутију и види унутра Црнца – изгледо као да се тек родио. Однесе га кући и жена и он се бринули за њега. Мислили прво неко мало циганче, кад оно прави црнац. Назвали га Угљеша, али сви ми га цијели живот зовемо Црнац.“ Кад су Жац и Перо чули да се овај зове Угљеша, пукну од смијеха. 93

68-69 „Јел добро радио у пољу?“ зао је Перо и по томе је малко сличан Дулету који се одмах надовеже. „Мало га поћераш бичем – и оће“, и Дуле се насмије својој шали. „Него… За ког навијаш?“ незгодно питање ми постави Жац. „Па…“ погледам Дулета и Милета да нагласим да сва тројица навијамо за исти клуб, да не будем баш јако усамљен, „за Звезду.“ „А Угљеша?“ „За Партизан.“ „Пичка!“Жац лупи боцом о стол и размисли што ће ме сљедеће питати. „А кај ради црни? Чим се бави?“ „Ништа. Ничим“, отпијем још један гутљај добро расхлађеног пива. „Как ништа? Од чег живи?“ „Ма Илија и Стана били већ стари кад су га нашли и некако га завољели, јер нису имали унучади. Они умрли једно за другим прије пар година и оставили Црнцу све. И кућу и трактор и поље и сву стоку. И приколицу. Био скандал у селу. Дошао чак и њихов син из Аустрије, хтио убит Црнца, овај се скривао у шуми пар дана. Ал, јебига, немереш ту ништа – у папирима пише да је све његово.“ „И, јесте ли икад сазнали как се створио у селу у тој кутији?“ све је знатижељнији био Жац. „Јок. Никад“, одмахнем главом. „Никад нису дошли неки црнци у село и рекли – е, ту смо прије двадесет пет година оставили неког малог црнца у кутији – дошли смо сад по њега.“ „Ја вам велим да је лик јебени шпијун!“ рече Перо који је већ припит, јер мијеша пиво с оним Баделовим коњаком. „Ја би њега на испитивање.“ „Чији шпијун?“Жац се обрати Пери као малом дјетету. „Слушај… Може бит двоструки, можда и троструки – црнци су зајебана екипа.“ „И ми смо имали једног црнца у кварту“, рече Жац нама тројици, игнорирајући помало Перине полупијане бесмислице. 94

„Знали смо га ко клинци затворит у подрум у згради кад смо се играли КунтаКинтеа.“ „И ми смо нашег затварали!“ одушевљено ће Дуле. „Једном смо га стрпали у свињац па му кроз рупу давали банане да једе ко мајмун.“ „Пријатељу“, коначно проговори Миле гледајући молећиво у Перу, „јел може мало те ракије да дођем себи?“ „Нисам ти ја пријатељ!“ брецне се Перо. „Извини“, уплашен је Миле. „Каже се – испричавам се!“ „Испричавам се“, исправи се потихо Миле. Неко вријеме Перо је гледао у Милета, односно у његов горњи, ћелави дио главе. Потом гадљиво погледа са стране гдје му је дуга коса расла до рамена. „Ја дебилнију фризуру никада у животу нисам видио“, каже Перо па отпије гутљај Баделовог коњака. „Шта ти радиш у вашем генијалном бенду?“ „Ја сам бубњар“, срамежљиво рече Миле. „Знао сам! Бубњари су увијек највећи кретени“, Перо онда погледа у мене и Дулета. „А вас двојица?“ „Ја сам басиста“, каже Дуле. „Свирам гитару“, кажем. „А тко пјева?“ упита Перо у невјерици. „Немамо пјевача“, појасним Пери који ме у чуду погледа. „Само пичимо без пјевања – инструментали“, Перино је чуђење расло. „Хеавy метал-инструментали?“ „Да.“ „Какви сте ви металци кретени“, Перо је био искрено разочаран. Гледао је неко вријеме Милета одмахујући главом као да му поручује да је доиста највећи кретен икада, а онда му коначно пружи боцу с Баделовим коњаком. „Ево ти Србендо, ал не претјеруј. И оди си по чашу да не пренесеш неко болесно српство случајно на мене“, и опет се Перо гласно насмије својој шали. „Хвала“, Миле устане и крене до шанка. 95

68-69 „Једино што је тај наш црнац био доста свјетлији од овог вашег“, враћа се Жац на стару тему. „Можда му је само један родитељ био црнац, а други наш“, закључим ја. „Мислиш наш?“ погледа ме Жац испод ока. „Па да“, мало се збуним. „Мислио сам наш као бијелац…“ „Тако да“, Жац задовољно кимне, а онда настави с теоријом. „Ја мислим да му је стари био неки студент из Африке, а стара факат наша. Так се неш сјећам.“ „Мјешанац дакле… Овај наш је баш чисти црнац“, кажем као да сам поносан због тог. „Увијек сам се питао да ли црнци додатно поцрне на сунцу?“ Миле се у међувремену вратио са чашом и тотално се разбудио од Баделова коњака. Нитко не зна одговор на Милетово питање. „Ваш је толико црн да већ прелази у љубичасто“, закључи Жац. „Ђе заправо живе најцрњи црнци?“ упита се Миле. „Колико се мени чини, то су ти Кенија и Етиопија. Знам кад гледам атлетику“, рече Жац. „Бит ће да је ваш Угљеша од тамо негдје.“ „Треба га там и вратит!“ Перо запали цигарету, па понуди и нас. Дуле и ја се захвалимо, не пушимо. Миле узме једну и захвали, а Перо настави: „Ви сте Срби и сад с тим тракторима идете у Србију. Он је црнац и он треба у Африку. Кај није так?“ „Јебига, како ћемо га допремт у Африку?“Дуле се највише слагао с Перином теоријом. „Нек хода. Црнци су издржљиви.“ „То је вјеројатно било овако!“Жац је развијао теорију о Црнчевом поријеклу: „Старци су му били студенти у Загребу из неке несврстане земље. Покарали су се, она је затруднила и кад је родила, одвезли су дијете из Загреба и ставили га у неку вукојебину – то јест код вас у село.“ „Било је и тих теорија у нас“, слажем се са Жацовим размишљањем. 96

„Ова није абортирала јер ће је прогонити зли духови из њезиног племена“, наставља Жац с теоријом коју убрзо развије и у другом правцу, „или још горе! Можда су њих двоје из нека два различита племена, па ако би се сазнало за ово можда би избило неко опако крвопролиће код њих?“ „Као и код нас“, попијем још мало пива. „Тако је. Као и код нас“, потврди Жац. Тад се извана зачује звук ланаца који ударају о металну ограду приколице трактора и ми наћулимо уши. Перо и Жац зграбе аутомате. Мало смо се запричали с Хрватима па смо заборавили на Црнца који је вани тихо цвилио док су звекетали ланци око његовог тијела. У неком је бунилу, а и нека пјена избила му је на уста. Вани је барем за десет ступњева топлије него у гостионици „Вук“, стара градња, дебели зидови. „Овај бу умро! Одвежите га“, наређује нам Жац. „Срамотиш Африку! Није ни плус 50!“ викне Перо Црнцу, затетура и умало падне. Дођем до приколице и онда схватим да немам кључ од катанца којим је завезан наш супутник. „Јел код вас можда кључ?“ погледам Милета, па Дулета. „Па у тебе је био цијело вријеме“, рече Дуле ширећи руке. „Мора да сам га неђе загубио“, гурам опет руке у све џепове хлача. Џаба. „Нећемо се сад ваљда враћат и тражит кључ?“ разочарано упита Миле и лупи се дланом по ћелавој глави. „Ај му донеси воде“, кажем Дулету који одмах молбу преусмјери Милету. „Ај ти Миле, молим те.“ Миле се спорим кораком враћа у гостионицу. Жац затресе металну ограду приколице за коју је Црнац завезан. „Шта да радимо?“ упитам га, па и ја ставим руку на ограду приколице. „Требамо га некако макнут у хлад. Овдје бу рикнуо.“ 97

68-69 Погледам у небо. Сунце је у зениту. Моја сјена као да не постоји. Осврнем се око себе. Видим велики орах иза куће с друге стране цесте. „Да одвезем трактор испод оног дрвета? Тамо је добра ладовина.“ „Вози!“Жац погледа према ораху. „Ја ћу!“ рече Перо широм отварајући очи као дијете кад види сладолед. „Никад нисам возио трактор!“ Перо тетурајући сједа на трактор. Миле се врати с кантом пуном воде и излије готово половину на Црнца. Овај полако долази к себи док му Дуле налијева остатак воде по глави, гађајући уста. „Ихааааааа!“урликне пијано Перо и покрене трактор. „Идемо на Бања Луку!!!“ Ми остали ходамо за трактором док Црнац збуњено гледа. Перо повећа брзину, прелази на другу страну цесте и крене трактором равно према кући иза које је велики орах. Трактор се забија у кућу. Кућа се затресе, запраши, одломе се комади зида. Перо пада с трактора и нађе се на прашњавом тлу. Црнац урликне јер опет снажно истегне руке. Ја се хватам за главу питајући се како ћемо даље са слупаним трактором. „Перо, дај се опусти!“ викне му Жац. Перо тетурајући устаје и брише прашину с униформе. Ми стижемо до трактора. „Чекај да прво срушим српску кућу!“ Перо се опет громогласно насмије. „Дај се смири, јебем те инфантилног!“ виче му Жац. Перо сједа на трактор који је прилично оштећен с предње стране, улубљена каросерија, прснуло свјетло, али срећом још увијек ради. Испаркира се Перо у рикверц и злочесто се загледа у напуштену кућу преко пута опасно турирајући. Ја немам храбрости рећи му да се не забија у кућу трактором јер нам је неопходан за пут у Србију. „Требао би ми тенк за ово“, закључи Перо па срећом одустане од рушења куће трактором. Ускоро се сви нађемо у дебелој хладовини испод великог ораха. „Одвежите ме“, каже нам Црнац тешко изговарајући ријечи. 98

„Е па сад“, одговара му Жац, „то ће ићи мало теже.“ „Зашто?“ „Зато што те прво морамо испитати!“ рече Перо силазећи с трактора. „За кога радиш? Хоћу имена!“ „Да. За кога ти стварно радиш?“ додаје Дуле. „Сумњив си ми већ 20 година. Ако не и више!“ „Идите сви у три пичке материне“, Црнац је попиздио. „Чујеш ти мене? Именаааа!“ узвикне Перо. „Одвежите ме, јебо вам ја матер!“ „Јел би метак пробио локот?“ Перо упита, некако више себе него друге, гледајући наизмјенице у цијев аутомата па у катанац. „Оћемо испробат?“Дуле је и више него заинтересиран за Перин експеримент. „Црнац, слушај“, прилазим му, „изгледа да смо неђе загубили кључ од твог катанца.“ „Онда одвалте ограду с приколице“, Црнац покушава ријешити проблем. Жац долази до приколице и проучава ограду. „Треба нам пила за метал“, Жац погледа Црнца трзнувши му главом. „Имаш можда случајно пилу за метал?“ „Онда пуцајте у јебени катанац!“ „Стварно?“ Перо је био одушевљен Црнчевом идејом. „Да. Само ме немој убит!“ „Слушај, мало сам попио“, објасни Жац Црнцу, „ал и акфулам, могу те највише ранити. То ти је добро за биографију кад дођеш у Србију – једва сам се спасио од напада повампирених усташа… Добит ћеш можда и ратну мировину.“ „Не идем ја у Србију!“ резолутан је био Црнац. „Добро, у Босну онда, кам већ…“ „Не идем ни у Босну.“ „Него?“ „Остајем ође.“ „Не остајеш ти овдје Угљеша, него идеш са својима“, погледа Перо Дулета, Милета и мене. „Јел так?“ Ми кимнемо – тако је. „Нису они моји.“ 99

68-69 „Нисмо ни ми твоји“, Перо испухне зрак у врх цијеви аутомата, као у вестерну. „Али ја цијели живот живим овдје“, тужно рече Црнац и спусти поглед. „И они живе цијели живот овдје, па иду“, опет нас погледа Перо. „Јел тако?“ Ми опет кимнемо – тако је. „Мада, нисам ја баш сигуран“, Дуле се укључи у разговор погледавши Перу. „Не знам како ће га наши у Србији прихватит – јебига, није ни наш, да га јебеш.“ „Па који ме курац онда возате около кад нисам ваш? Зашто ме нисте оставли у селу?“ Црнац је гледао према Дулету чекајући одговор. Дуле је кратко размислио. „Јебига, Црнац, да смо те оставли, убили би те Хрвати“, Дуле погледа према Пери очекујући да овај потврди његов закључак, што Перо и учини. „Да!“ гласно ће Перо. „Ови људи су ти спасили живот и имаш им бити вјечно захвалан.“ Неко вријеме сви шутимо. Гледам у Жаца. Он се нешто замислио. „Мислим да имам идеју“, каже значајно Жац. „Оставите га балијама преко у Босни! Има доста муслимана који су црнци. Мислим да ће се код њих најбоље уклопити.“ „То је добра идеја“, рече Дуле. „Можда пронађе и Елвиру послије у Шведској.“ „Тко је Елвира?“Жац знатижељно упита Дулета. „Нека пичка из Босне коју је Црнац јебаво прије пар година.“ „Каква курва!“ Перо сједне и наслони се на орах. „И?“ упита Жац Црнца још знатижељније. „Шта и?“ Црнац није разумио што га Жац точно пита. „Шта је било послије?“ „Њени јој забранили да се виђамо.“ „Зато кај си Црнац?“ закључи Жац. „Да“, одговори тужно. 100

„Па ниси нам тако причао јебем те у главу!“ љутито ће Миле Црнцу уносећи му се у лице преко ограде приколице. „Него?“Жац је нестрпљив у вези остатка приче. „Реко нам да се више нису могли јебават јер му кита превелика“, објасни Миле не скидајући поглед са Црнца. „И то је био један од разлога“, Црнац спусти поглед. „Аха…“Жац се наслони лактима на ограду приколице. „А колика ти је кита?“ Црнац га избезумљено погледа. „Претпостављам више од 20 центиметара“, закључи Жац. „Али занима ме колико точно?“ Црнац је још неко вријеме избезумљено гледао Жаца оним својим бијелим очима, а онда погледа мене као да ме пита што да сад ради. „Па реци чоеку кад те лијепо пита“, дошећем и ја до приколице и ставим лакте на ограду, исто као Жац. Црнац још увијек шути, а онда му се Жац обрати пријетећи аутоматом. „Задњи пут те питам – колика ти је кита?!“ Црнац коначно проговори. „Жедан сам. Дајте ми воде па ћу вам рећ!“ Дуле дође до приколице с оном кантом и стави је испред Црнца који незадовољно погледа у нас. „Па дајте ми неку чашу!“ „Ма ђе сад да идем натраг у кафану? Пиј из канте. Штат фали?“Дуле објасни Црнцу, а овај ускоро удахне, па зарони главу у канту и почне пити. „Вид га, ко неки црни пас“, опише нам Дуле ситуацију. „Black dog!“ рече Жац. „Led Zeppelin“, значајно кажем Жацу који заурла уводне ријечи старог хита. „Hey, hey mama saidthewayyoumoveeeeee!“ Перо устане испод ораха и придружи се Жацу у пјевању сљедећег стиха. „Gon’ make yousweat, gon’ make yougrooooove!“ сад се Дуле, Миле и ја придружимо овој двојици па отпјевамо до краја прву строфу. 101

68-69 „Ah ah childwayyashakethatthing Gon’ make youburn, gon’ make yousting Hey, heybabywhenyouwalkthatway Watchyourhoneydrip, I can’tkeepaway.“ Црнац је извукао мокру главу из канте и гледао како му пјевамо испред приколице при чему смо се држали за њезину ограду и снажно је љуљали као да смо на правом концерту – у првом реду испред позорнице. Сви смо затворили очи па нисмо видјели колико је испровоцирани Црнац губио разум. Прво је крикнуо Перо, а одмах након њега и Дуле. Ми остали смо се на вријеме повукли и Црнац нас није успио угристи. „Саћетевиђет шта је црни пас!“ викао је Црнац гледајући бијесно нас петорицу, а потом је и пар пута залајао, све док га у лајању није прекинуо Перо снажно га одаламивши кундаком у чело. „Мајку ти јебем српско-нигерску!“ Црнац се сруши на приколицу, а Перо се прими за десну страну врата гдје га је црнац угризао, баш на оно мјесто гдје у филмовима најчешће гризу вампири. „Јел гадно? Как изгледа?“ Перо је уплашено показивао рану Жацу који га је смиривао. „Опусти се. Само ти је откинуо комад коже. Површински. Ништа страшно.“ „Шта ако је болестан?“ Перо нам се панично обрати. „Ма здрав је ко дрен“, објасним Пери и додатно га охрабрим, „никад ти тај у животу није био болестан. Ни преладуимо није.“ „Можда ти сад нарасте огромна кита?“Жац се нашали, а ја се насмијем. Перо ме опасно погледа па се брзо уозбиљим. За то вријеме Дуле је гледао своју подлактицу с које је такођер био отргнут комад коже и коментирао несретни догађај, тихо и за себе. „О Црнац јес луд, јебем те лудог…“ Ја прошећем до Црнца и опипам му пулс. Био је жив. Кад сам опет погледао екипу, доживио сам највећи шок у свом животу. Жац, Миле и Дуле избезумљено су гледали у Перу чија је 102

кожа потпуно потамнила. Био је црнац – идентичне боје коже као и Црнац. Неколико секунди касније у црнца се претворио и Дуле па је Перо схватио разлог наших избезумљених погледа. Кад смо сви погледали Дулета, и њему је све постало јасно. „Не! Само то не!“ ужаснуто викне Дуле и одјури према гостионици. За њим потрчи и Перо. Жац, Дуле и ја гледали смо се у тишини неко вријеме и нисмо знали што би рекли једни другима, па смо и ми кренули према гостионици из које је допирала бука, лом разбијања намјештаја и стакла. Опрезно смо провирили. Иза шанка у „Вуку“ била је полица с неколико боца жестоког пића, а иза боца стајало је велико огледало које је дуплирало понуду пића. Дуле и Перо су у бијесу и очају поразбијали боце, гостионица је смрдила на ракију, коњак, чак се осјетио и слаткасти мирис свадбеног крушковца. Затекли смо их како се гледају у огледалу широм отворених уста. Обојица изгледају подједнако уплашено и ми не знамо како да их утјешимо. Сједамо за стол за којим смо раније сједили. Погледам у Жаца. Дјелује некако замишљено, скрене поглед од поцрњелог српско-хрватског пара и загледа се у даљину. „Који је ово курац, мајку ти јебем“, дрхтавим гласом каже Перо, испусти аутомат, он падне на под уз јак тресак, па се окрене према нама. Изгледа да се Перо од шока потпуно отријезнио. Погледа нас и Дуле као да очекује да им ми одговоримо зашто се ово догодило. Перо крене спорим кораком према нашем столу, Дуле га прати у стопу. Кад је поцрњели Перо почео сједати за наш стол, Жац упери аутомат у њега. „Одбиј црнчуго!“ рекао је то врло озбиљно. Перо га избезумљено погледа и инстинктивно устукне. Изгледао је као да му жели нешто рећи, али након овако неочекиваног потеза потпуно се смео. Онда га Жац почне аутоматом тјерати од нашег стола. То се тицало и Дулета чија је црна глава извиривала иза Периног рамена. „Сједите тамо!“ покаже им Жац цијеви аутомата најдаљи стол од нас, у куту гостионице, испод слике на којој је вук натјеравао уплашеног зеца. „Србине! Узми Перин аутомат“, ја одмах потрчим до шанка и узмем аутомат. „Чему ово?“ Перо разочарано испружи дланове према Жацу. 103

68-69 „Зашто?“ нешто тише ме упита Дуле. „Расна сегрегација! Ајде, губите се там!“ сад Жац устане и још озбиљније запријети Пери и Дулету. Погледа ме и кимне главом да им и ја запријетим. Ја тако и направим. „Ајде! Слушајте наређења!“ почнем им, као пријетећи, махати аутоматом са шанка. „Који је теби курац? Мислио сам да смо пријатељи?“ рече Перо Жацу док је покуњено ходао према столу, а Дуле се обрати мени. „И ја сам тако мислио за тебе.“ Није ми баш било јасно зашто је Жац извео цијелу ову представу, међутим ускоро сам схватио. „Треба ми још само да ме нетко од вас двојице зарази, па да се и ја претворим у црнца“, рече Жац и сједне за стол. И ја се вратим до стола док се Жац обраћао Пери и Дулету у куту. „Сједните тамо и само будите мирни. Морамо видјет кај бумо с овом пиздаријом.“ „Да“, рече Миле и устане. „Идем ја нама по пиво!“ „Па нисам те мислио грист, идиоте”, објасни Перо Жацу. „Как ја то да знам? Није нас ни Црнац мислио грист – па види кај се догодило.“ „Човјече, лик је пуко јер смо га зајебавали да је пас!“ „Ил можда мрзи Zeppeline?“ накратко се убаци и Миле док је иза шанка вадио пиво из фрижидера. „То не можемо са сигурношћу утврдити“, Перо је разочарано гледао у Жаца који је значајно изговорио ту реченицу, а онда и ја проговорим. „Слажем се са Жацом. Можда га је баш у том тренутку обузео неки вирус?“ „Какав вирус?“ упита ме преплашено Дуле скочивши са столице. „Сједи доље црнчуго!“ запријети му Жац и Дуле сједне покрај црног колеге. „Неки вирус бјеснила“, појасним Дулету док нам је Миле додавао пиво. 104

„Рекао си ми да никад није био болестан“, љутит је био Перо на мене. „Па и није… До сад“, потом погледам Жаца. „Да нисте бацали неко биолошко оружје по нама?“ „Да – и неком чудном грешком оружје не дјелује на Србе, него само на црнце“, чула се иронија у Жацовом гласу. „Дајте и нама пиво“, замоли Дуле. „Одбиј црнчуго!“ запријетим Дулету који се одмах утиша. Жац ме погледа и задовољно отпије гутљај пива. Онда значајно погледа Милета и мене па проговори тихо да га ова двојица не чују. „Мислим да и њих двојицу требамо завезат са Црнцем.“ „Слажем се“, рече Миле. „Тако је најсигурније. Не смијемо рискират“, закључим. „Одвест ћемо их онда неком доктору да овај види о каквој се болести ради“, Жац погледа у Милета. „Погледај по кућама и нађи ланце или неку дебљу шпагу! Трк!“ Како је Жац ово рекао малко гласније, ријечи су допрле до Пере и Дулета, који су се узврпољили док је Миле напуштао гостионицу. „Па нећете нас завезат јебем вам матер?“ чудио се Перо. „Само кратко док вас возимо доктору. Он ће вас прегледати – можда вам препише и неки лијек.“ „Какав лијек?“ „Не знам… Неки за враћање на бијелу расу.“ „Добро –алзакај морамо бит везани?“ „Перо, црни Перо“, сад Жац схвати што је сасвим случајно изговорио па прасне у смијех. И ја му се придружим јер ово је било баш смијешно. Најсмјешније су те шале за које уопће ниси планирао да буду шале. Док смо Жац и ја долазили до зрака, Перо и Дуле су нас стријељали погледима. „А како се ти точно зовеш Србине?“ упита ЖацДулета. „Дуле… Душан.“ „Значи ти си онда… Карадушан–хахахаха!“ 105

68-69 И ово је било смијешно, али нешто мање него оно са црним Пером. Кад је Жац коначно завршио са смијањем, погледа озбиљно свог ратног друга. „Дакле, Црни Перо… Како сам ти објаснио, ваше везање је само због превентиве – да ми будемо сигурнији и опуштенији.“ „Али, човјече, рекао сам ти да те нећу угристи!“ „Е, па како ја то могу знати?“ „Па пријатељи смо – зашто ми не вјерујеш?“ „Више би рекао да смо познаници… А не вјерујем ти зато што ти очигледно више ниси онај стари Перо. Ти си сада Перо – црнац. Потпуно други човјек. Како ја да знам што ти је точно у глави?“ Перо тугаљиво спусти поглед, а Жац га почне иронично тјешити. „Гледај у овоме и добре ствари. Можда ти је стварно нарасла кита.“ „Дуле, ај погледај своју киту!“ подвикнем Дулету који је неко вријеме гледао кроз мене, а онда устане и завири у своје хлаче. „И?“ Дуле ништа не одговори, него само сједне назад и одмахне главом. „Логично да није“, закључим, „остали сте бијелци – само вам је кожа поцрнла.“ Након четири упитна погледа, одлучујем им појаснити своју теорију. „Па ако нису добили дебеле црначке усне, ако им се носеви нису проширили и коса им постала јача и коврчава, онда им се ни кита није повећала.“ „У праву си Србине“, похвали ме Жац. „Не одређује само боја коже расу, него и неке друге ствари.“ „Лубања, прије свега.“ „Тако је! Постоје Индијци црњи од црнаца, а Индијци спадају у бијелу расу“, закључи мудро Жац, устане и прошеће до Пере и Дулета у куту гостионице држећи их на нишану. Тамо их крене пажљиво проматрати. 106

„Да, заправо изгледате више као Индијци. Особито ти Карадушане. Црни Перо, ти због плавих очију и ове ирокезе изгледаш као неки Индијац из лабораторија.“ „Мутант“, додајем. „Јебем ти ја матер српску!“ издере се Перо на мене, а онда и на Жаца. „И теби јебем матер!“ „Значи нисмо црнци – па ослободте нас онда ако смо Индијци“, замоли Дуле, али тада се у гостионицу врати Миле. У једној руци држи импозантну збирку конопаца, а у другој велики, још неначети пршут. „Могли би и појест нешто, ха?“ рече славодобитно и баци пршут на стол. „Ај прво завежите Црног Перу и Карадушана“, рече Жац. Миле одвали од смијеха на шалу па похитамо нас двојица на посао. Док смо брзински везивали Дулета и Перу за столце, Жац их је држао на нишану. „Гладан сам“, погледа Дуле у пршут на столу. „Нахранили бумо и вас двојицу, не брините ниш“, утјеши их Жац. „Как бум ти јебо матер Жац кад се ово заврши. Немаш појма.“ „Усро сам се… Ратни мој друже из далеке и пријатељске Индије“, каже цинично Жац гледајући како Миле и ја довршавамо везивање. Перо му не одговори, него само пљуне испред његових ногу. Потом Перо почне чудно дисати. Као да је на уста покушавао усисати сав зрак овог свијета, при чему му је у грлу цвилило као да оркански вјетар покушава ући кроз слабо изолиран прозор. Трајао је овај удах добрих пола минуте, а истовремено се Перино лице изобличавало, некакви фацијални цунамији га снашли. Ми смо се мало и уплашили па смо се удаљили од „цвилећег“ Пере. Кад је цвиљење завршило, запањено смо га гледали. Нос му се проширио, зјенице су му поцрниле, усне му се подебљале, а ирокеза му се наковрчала. Сад смо сви гледали у Дулета и чекали да се исто догоди и с њим. Тако је и било. Дуле и Перо се погледају, а ми им нисмо морали посебно објашњавати што се точно догодило. Дуле је посебно занимљиво изгледао 107

68-69 јер му је дуга црна коса потпуно очврснула и претворила се у коврчаву округлу форму какву су носили тамнопути функи и диско-пјевачи седамдесетих година. Микрофонка. „Е сад сте дефинитивно прави црнци“, рече Жац и опрезно се приближи Дулету и Пери. „Риједак примјер Афрохрвата и Афросрбина, ха?” Жац ме погледа поносан на своју досјетку. „Сад су им сигурно и ките нарасле“, претпоставим. „Сто посто!“ довикне Миле који је иза шанка превртао по суђу. Смета ми мало та бука, али изгледа да Жацу смета још више. „Кај радиш ти?“ „Тражим неки нож да нарежем пршута.“ „Ај, стишај се мало.“ Миле успори потрагу, Жац и ја се опет загледамо у Дулетово и Перино тужно црно лице. Сад ми изгледају као да нису тужни као раније, него некако глупаво тужни. Гледају тупасто кроз мене и изгледају као неке биљке. То примијети и Жац па им се приближи и чучне на неколико центиметара од њихових црних глава. Махне им руком испред очију, они се трзну и смушено га погледају. „Јесте добро вас двојица?“ Не одговарају. Само гледају. Обојица полуотворених уста, видим им бијеле зубе. „Црни Перо? Карадушане?“ дозива их Жац. „Јел ме чујете?“ „Веве ни нани?“ упита Перо. „Нани мими?“ упита Дуле. „Шта је с њима јеботе крув?“ Миле престане с резањем пршута. Жац и ја се гледамо у невјерици. Жац им се обрати на енглеском. „Do youspeakenglish?“ „Ни вапи мими?“ упита Дуле. „О јеботе – који је ово језик?“ погледа ме Жац. „Ко ће га знат? Неко афричко срање…“ „Па кај бумо сад с њима?“ 108

„Да нађемо неког од плавих шљемова да нам преведе? Ђе су они уопће?“ „Разбјежали су се они прије вас. Јел зна можда Црнац неку ријеч афричког?“ „Оклен да зна? Није никад изашо из нашег села.“ „Факат“, Жац се врати за стол и сједне на старо мјесто не скидајући поглед с Пере и Дулета. „О јеботе, па ово је тотални каос!“ „Пробај пршута – одличан је“, понуди га Миле. Мени су за то вријеме разне мисли срљале кроз главу. Покушао сам си некако објаснити ове немиле догађаје, а онда сам се нечег сјетио и одлучио то подијелити са Жацом и Милетом. Сједнем покрај њих и пробам пршут. Био је добар, можда малко преслан за мој укус. „Људи, ја мислим да Црнац сигурно има тај вирус у себи откад је рођен, али то није знао јер никад живог чоека није ујео“. Жац ме погледа и надовеже се на моју тврдњу. „Па да – зато су га и старци напустили! Они су то по нечему знали чим се родио, али било им га је жао убити, па су га оставили у вашој вукојебини. Сигурно су били из тих различитих племена – и кад се њихове крви помијешају, роди се дијете с вирусом.“ „Могуће“, размишљам кратко о Жацовим ријечима, „једино, не разумијем… Пазте, шта да његови нису студирали код нас? Шта да је рођен у Африци? Шта би тамо било кад би ујео неког црнца?“ Жац кратко размишља па нагло устане од стола, револуционарно подигне шаку увис и погледа Милета и мене. „Драги моји Срби, све знам! Ваш Црнац кад угризе црнца – овај се сигурно претвара у бијелца! Дакле, имамо лијек за Црног Перу и Карадушана! Идемо по Црнца!“ Жац и ја излетимо из гостионице, а Миле остане танко резати пршут. Црнац још лежи у несвијести на приколици испод ораха. Кад смо га освијестили преосталом водом из канте, потанко смо му објаснили што се све догађало након што је добио кундаком 109

68-69 у главу. На крају смо га замолили да их опет угризе и да их врати назад у бијелу расу. „Хахахахахахахаха!“ била је Црнчева реакција. „Кај је ту смијешно?“ упита га Жац. „Па све, мили мој! Ал некако највише онај дио о мијешању крви различитих племена.“ „Јел ти нама то не вјерујеш шта се десло?“ питам. „Па која би вам будала вјеровала, јебо вас ја?“ Изнервирани Жац испали неколико метака према ланцу који пукне и Црнац коначно постане слободан. „Идемо!“ нареди Жац. Црнац скочи с приколице на земљу, а Жац одмах упери аутомат у њега. Црнац га зачуђено погледа. „Шта сад не ваља?“ „Не ваља то кај гризеш људе који се онда претварају у црнце па страхујем за особну сигурност и боју коже. Крени према бирцу!“ Црнац је ходао први, а Жац и ја смо га држали на нишану. Кад смо прешли цесту и ушли у гостионицу, Црнац је замрзнут стао и загледао се у Перу и Дулета. „О сунце те жарко сагорло!“ „Ош пршута пробат?“ упита га Миле пуним устима, мрмљајући. Црнац му ништа није одговарао. Само је запањено гледао у Афрохрвата и Афросрбина. Они су и даље имали онај одсутан, тупи поглед. „Ајде“, боцне Жац цијеви аутомата Црнца у леђа. „Шта?“ „Угризи их!“ „А оклен знаш да ће функционират?“ „Па не знамо док не испробамо!“ Црнац кратко размисли, стисне дебеле усне, па се окрене према мени и Жацу. „У реду – угрист ћу их. Али имам ја и неке своје увјете!“ „Да чујемо“, рече Жац. „Оћу да ме пустите да се вратим назад у село.“ 110

„Може, ал не дам ти трактор“, поставим и ја свој увјет, а Жац се не успротиви Црнчевој молби, ни мојем увјету. „А како ћу назад?“ „Па пјешке! Нећу ваљда ја пјешачт до Србије?“ „Или ја?“ убаци се опет Миле пуних уста. „Добро, који ћеш курац у празном селу?“ упита га Жац. „Па врат ће се људи…“ „Оће курац! Ћао Крајина!“ Неко вријеме смо сви шутјели. Ја сам размишљао о Пери док је био бијелац. Он не би Црнцу дозволио да се врати у село. „Овакбумо– имам план!“ проговори Жац. „За почетак Црнац угризе Црног Перу и Карадушана и врати их назад на бијелу расу. Онда одбацимо Црнца у вашу вукојебину. Послије одемо до најближег града. Који је најближи град?“ „Па Лапац“, одговорим и узмем мало пршута са стола. Јест слан, ал јесам и гладан. „Мене и Перу одбаците до тог Лапца. Тамо бумо пронашли неког од наших да се вратимо у Загреб. Онда вас тројица одлазите на трактору у Србију и то је крај приче.“ „Звучи добро“, кажем. „И мени“, коначно је задовољан био Црнац. „Ајмо на посао“, рече Жац, па сва тројица прошећемо до Дулета и Пере. Ови се сад загледају у Црнца. „Богам, обојца сте згоднији вако“, каже им Црнац. „А виђеДулета, сунце ти јебем, како ти је смијешна коса!“ „Не разумију те они“, појасним му. „Сваћам–реко сам то нако, више за себе…“ „Унасема свахили?“ упита га Перо, а Црнац погледа Жаца. „Шта рече Перо?“ „Как ја да знам кај је реко Перо, кретену?!“ мало се изнервира Жац. „Споменуо је свахили! Сигурно пита дал говоримо свахили!“ закључим. „Не говоримо свахили“, објасни Црнац Пери и Дулету млатарајући рукама, па се опет обрати нама: 111

68-69 „Ђе се говори уопће свахили?“ „Мислим да је Кенија, тако нешто“, присјећа се Жац. „И у Танзанији чини ми се – цијели тај тамо дио ђе су најцрњи црнци“, присјећам се. „То значи да су моји тамо однекле?“ упита се Црнац. „Вјеројатно“, пожурује га Жац. „Ај гризи!“ Црнац се неко вријеме концентрира, а онда крене на посао. Приближи уста Перином врату, са супротне стране од оне коју је угризао први пут, а онда нагло устане, као да се нечега сјетио. Црнац завуче руку у џеп Перине униформе и извади својих 150 марака па нас погледа. „Само враћам своје.“ „У реду је, у реду је – дај више гризи!“ пожурује га Жац. Крикнуо је Перо кад га је Црнац угризао за врат, слично као што је крикнуо Дуле кад га је Црнац угризао за подлактицу. „Ево ти, испер уста“, до нас је стигао и Миле с пивом коју је додао Црнцу. Овај отпије гутљај и испљуне. Потом натегне још пар гутљаја. Неко смо вријеме Жац, Црнац, Миле и ја стајали насупрот завезанима Афрохрвату и Афросрбину и чекали да се претворе у бијелце. Међутим, то се никако није догађало па смо сјели за стол и отамо их проматрали. „Можда не ради ако прије не отпјевамо Зеппелине?“ упита се Миле. „Ти си нека већа будала. Добро је рекао Перо да су бубњари највећи кретени“, рече Жац. „Док је био бијелац“, Миле одглуми тугу за старим временима што прилично насмије Жаца. „Људи, ово не ради. Шта ћемо сад?“ упитам. Нитко није имао неку добру идеју. Онда смо сви истовремено навалили на онај пршут и залијевали га пивом чекајући да се Перо и Душан врате у бијелце, али то се није догодило. Сједили су тамо тупих и јадних погледа, завезани испод слике на којој је вук натјеравао уплашеног зеца. 112

Миле вози трактор. Жац, Црнац и ја сједимо у приколици. Жац и ја смо наоружани аутоматима, а Црнац оним ножем којим је Миле резао пршут. Афрохрвата и Афросрбина завезали смо ланцем за металну ограду приколице. Прије пола сата напустили смо гостионицу „Вук“ и сада се возимо према Лапцу. Нитко ништа не говори. Надамо се да у Лапцу постоји неки доктор који би нам помогао с овом несвакидашњом појавом. Гледамо цесту из које исијава, гледамо у спаљена личка поља. Нигдје села, нигдје воде, нигдје људи, ни птице се не чују, само наш трактор тресе и брунда. Мука ми је. Ни у Лапцу нигдје никог. Чак ни уобичајеног пса који прелази улицу или главни трг као у филмовима. Град је празан, још празнији него наше село – нормално и логично јер и најмањи град већи је од највећег села па изгледа увијек и празније. Довеземо се до дома здравља у градићу. Заправо, више је то амбуланта. Није је било тешко пронаћи – родитељи су ме неколико пута водили овдје кад сам био мали па сам знао гдје се отприлике налази. Жац, који је био задовољан мојим познавањем локалне географије, и ја искочимо из приколице и кренемо до улаза. Прескочимо четири степенице, протресемо кваку, али врата су закључана. Онда лупамо неко вријеме ногама и рукама по вратима, стварамо приличну буку, узалуд, нитко не отвара, па се вратимо до трактора. Црнац је у међувремену сишао с приколице. Држи онај нож у руци и тражи свој одраз у оштрици. Изгледа као да му је досадно – мислим да једва чека да се врати у наше село и настави с уобичајеним животом. Миле сједи за воланом и гледа Црнца, као да и он своје лице жели пронаћи у оштрици његовог ножа. Перо и Дуле, њихов Афрохрват и наш Афросрбин, сједе завезани за приколицу и даље тупо гледају испред себе. „Овдје нема никог – сви су побјегли“, каже ми Жац и положи аутомат на раме као војник у неком америчком филму из Вијетнама кад је пауза између двије битке. „Ајмо овако“, кажем док се полако враћамо према приколици. „Перу и Дулета одвежемо и завежемо за ону тамо бандеру”, покажем му аутоматом на расвјетни ступ десетак метара од нас, „а ми ћемо свако својим путем. Њих ће већ неко пронаћ…” 113

68-69 „А што не би и њих двојицу одвезли са мном у село?” рече Црнац значајно. „Нек живе са мном тамо да нисам сам. Полако их могу и језик научит. А могу и они мене свој.” „Мислиш твој?” рече му Жац. „Јест богами – био би ред да научим и материњи језик након свих ових година.” „Хм…” Жац кратко размисли. „То је превише рискантно. Не знам ја Црнац заправо нити тко си ти нити какве су ти точно намјере. Оставимо вас у селу, вас тројица се одметнете, гризете људе и опа – ево нам хрпе црнаца и САО Африке за који дан!” „Ма ђе они да гризу, вид их како су мирољубиви”, молећиво му одговара Црнац. „Нису они проблем – ти си!” „Ма нећу никог грист – ево, обећајем!” „Жао ми је! Не могу рискирати”, Жац упери аутомат у Црнца. „Да се о мени послије прича да сам могао спријечити ширење болесне заразе, а нисам! Баци нож!” Жац погледа у мене док је Црнац љутито бацао нож далеко иза својих леђа. „Вежи га за ону твоју бандеру!” „Ово није био договор!” Црнац је љутито ширио руке. На тренутак ми пролети кроз главу да и ја имам аутомат у рукама и да сам у позицији да одбијем заповијед, али то ми је само пролетјело кроз главу у микросекунди. Привео сам Црнца и почео га везивати за бандеру конопцем којим су били везани Црни Перо и Карадушан у гостионици „Вук”. Жац је помно пазио на цијелу радњу, а Миле је све то проматрао сједећи на врелом асфалту наслоњен леђима на тракторску гуму. „Слушај ме Црнац”, неуобичајено љубазно обрати му се Жац, „признајем, зајебао сам. Нисам испоштивао договор – иначе нисам такав лик, али молим те и да ти схватиш мене. Стрпи се само док нетко не дође овдје, само да вас прегледа, каже да сте ок и можете сва тројица у то твоје село.” „Кад ће неко доћ?” упита Црнац. „Как да знам – нисам видовит”, Жац погледа око себе сабласно празан град. „Ваљда у овој вукојебини има неки телефон”, рекао је ово више за себе. Кад сам довршио везивање Црнца, обратим се Жацу. 114

„Слушај… Миле и ја би онда сад кренули.” „Ја стварно не знам кај вас више задржава.” Жац и ја прошећемо до трактора. Миле је већ био за воланом и укључио мотор. „Чекај дебилу!” викне му Жац. „Црни Перо и Карадушан остају овдје на проматрању!” онда мени покаже главом на приколицу. „Отквачи је.” Ја отквачим приколицу па се рукујем са Жацом. Кренем на трактор, а онда чујем како ме гласно дозива. „Ало Србине!” Окренем се и видим га како ми показује руком да му вратим аутомат. Направим неки израз лица из којег је могао схватити да се извињавам на заборавности. Вратим му аутомат. „Сретно”, кажем. „Сретно”, каже и он мени. Погледам према Црнцу и сусретнем се с његовим бијесним погледом. „Црнац, сретно!” „Крепај мајмуне!” викне Црнац и пљуне према мени. Миле покрене трактор и ми кренемо на неизвјесно путовање према земљи наших предака. Након педесетак метара зачујемо пуцњеве иза себе. Жац је пуцао у врата амбуланте. Потом их је снажно ударио ногом и успио развалити. Ушао је унутра као неки командос – вјеројатно ће потражити телефон и покушати дозвати некога тко ће помоћи размрсити ову комплицирану ситуацију. Црнац је испратио погледом Жацову радњу. Афрохрват и Афросрбин сједили су на приколици и даље тупо гледали испред себе. Тад сам у даљини уочио и великог црног мачора који је полако прешао празну улицу до прве бандере, оњушио је и само наставио даље, па сам се помало осјећао као у неком филму.

115

68-69 Стефан Бошковић ПЕЛОИД

Жена ме је протјерала из куће. Дјеца нису заплакала. Наставили су да слажу лего коцке на тепиху. Такси је чекао пред зградом. Све важно стало је у један кофер. Возач ми је помогао да утоварим пртљаг. Пробао сам да назрем њену појаву иза завјесе, али шофер је додао гас. Пространи пежо је пловио по цести. Десна рука ми је горјела на сунцу. Таксиста је поновио зашто су француски аутомобили најбољи. Упорно сам посматрао његове очи у ретровизору. Појавила се непријатност која га је натјерала да мање говори. Нисам волио конверзацију с таксистима. Углавном бих се правдао. Не знам због чега. То се најчешће дешавало у односу с Кристином. Рекла је да сам чланство у жирију филмског фестивала потврдио због јебачине. “Смучио ти се секс у браку. Окрећеш се за сваким дупетом. Не бираш!” “Отац ми је тамо, не причамо седму годину. Једном ћемо морати да проговоримо. Фестивал је наишао успут.” Породичну несугласицу сам наводио као разлог одласка. Нисам је убиједио. Отац је већ годину дана живио у институту за физикалну медицину и рехабилитацију. Не сјећам се од чега је био болестан. Таксисти сам рекао да се заустави пред маркетом. Презервативи су били много скупљи на приморју. Ушли смо у кањон, окружени запаљеним брдима. Апартман је био скоцкан по свачијој мјери. Волио сам фестивале од националног значаја. Организатори су много трошили и много се жалили. Одредили су ме за предсједника жирија. Мој глас је вриједио дупло. Поред високог хонорара, већина учесника ми се тискала. Но све су то биле средовјечне критичарке с вишком килограма. Млади су дане проводили на плажи. Мрзио сам бетонске понте. Била су то једина купалишта којима је град располагао. С балкона сам посматрао знојаве ларве како гми116

жу према води. Газили су једни преко других. Тако су и пливали. И лежали. Није било повјетарца. У жардињерама сасушено цвијеће, на морској површини сапуница и провидне кесе. Роштиљски дим се уздизао и с временом постао магла. С друге стране степеница населила се пустош. Сунце је усијало градски трг, олуци су свјетлуцали као кристали. Два дјечака су држала канап између себе. Дјевојчице су биле замрзнуте у чучњу, затегнуте и спремне за први скок. Сишао сам на базен и скочио бомбу. Чувар ме је опоменуо, указујући на знак: забрањено скакање. Извадио сам цигарету из дисаљке на сточићу и запалио. Није било ознаке с црвеном дијагоналном линијом. Чувар ме је презриво погледао. Дебела Њемица је извела дјецу из воде. Сјели су на лежаљке и жмиркали, као породица мрмота. Наслонио сам леђа на клизаве плочице, подводни масажер уперио према дупету и одврнуо на хигх. Струјање коже ми је разбистрило мисли. Било је вријеме да посјетим оца. Кристина је звала два пута. Одбио сам позиве. Послао сам поруку и лагао да сам повријеђен. Одговорила је да ће ми забранити посјету дјеци и да сад могу да јебем све на шта налетим. Примицао сам се рецепцији института. Хостеса је имала пластично око. Пратио сам је кроз широке социјалистичке ходнике. Хладне плочице су производиле језу, кораци су одзвањали, сунчана стакла су бљештала у дубини. Отворила је собу 232. Отац је сједио покрај прозора. Стајао сам наспрам њега. Једноока је напустила собу. Гледали смо се и ћутали. Кад сам одлазио, изустио је: “Дођи и сјутра”. Чварио сам се на паркингу института, између збијених црвених аутомобила. Посматрао сам очева повијена леђа, пјегаве ноге које га вуку. Грбавац је милио по уској стази и нестао испод хоризонта. На плажи их је било десетак. Бијеле олупине разбацане по кршевима. Придржавали су се једни за друге док су бауљали према плићаку. Из мора су извлачили блато и трпали га у кесе. Сакрио сам се иза стијене надвијене над плажом и гађао их камењем. Отац ме је препознао. Бацао сам их насумично, зачуо би се покоји јаук, а онда су само таласи шуштали. Провирио сам. На обали су лежале кесе из којих је цурио муљ. 117

68-69 Организаторима сам тражио копије филмова и погледао их у апартману. Пројекције на отвореном биле су неиздрживе. Стари град је ноћу испаравао, облаци су ми се заустављали у грлу, слика се сужавала, зној се сливао као прекипјела вода. Пратио сам затегнуте дјевојке у шортсевима. Кретале су се брзо, прелазиле стотине метара с лакоћом, као да су на покретним степеницама. На сваком другом ћошку сам застајкивао, држао се за груди и напуштао колоне. Ни с једном нисам стигао до циља. Вратио сам се у хотел. Порно – канали нису били откључани. Шалтао сам ТВ програм. Сјетио сам се очеве жалопојке за несталим временима. Само јадници остају заковани за прошлост. Наишао сам на ванвременске гузице. Уочио сам бразилску неосунчану линију на боковима. Касније се у углу екрана појавило Big Brother Brasil (BBB 13).Знао сам покоју ријеч португалског. Учеснице су биле дјевојке из такмичења задњица Miss Bum Bum. Пратио сам свађу двије плавуше. Судариле су се грудима и замрзнуле, усне су им биле надомак пољупца, вриштале су једна на другу и пљувале се у лице. У порнићима сам највише цијенио португалски језик. Док ми се дизао, телефон је вибрирао. Била је Кристина. Стиснуо сам опцију силент и извадио га из гаћа. Бразилке су се успињале као ждребице, развијених бутина, глупе и упорне. Свађа је трајала дуже него што сам издржао да не свршим. Заспао сам умазан. Ноге су поскакивале толико брзо да нисам успио ни да наслутим шему. Техника је била беспрекорна. Брзина окретања конопца направила је бијелу завјесу око дјевојчица. Сишао сам до трга и упитао дјецу колико дуго вјежбају прескакање. Рекли су да се припремају за Double Dutch лигу. Двоје су из Минесоте, четворо из Лос Анђелеса. На одмору су у Црној Гори. Набрајали су имена и презимена ђедова и баба и села из којих су настали. Забољела ме је глава, повратио сам на степеништу у близини хотела. Сједио сам са оцем у шаховском клубу. Осјећао сам погледе сиједих намћора. Вијест о каменовању на плажи се проширила. Оцу је било непријатно, предложио је да прошетамо по инсти118

туту. Нисам му удовољио. Испитивао сам га о блату које ваде из мора. Одговорио је да не вјерују рехабилитацији у институту. Сумња да запослени потурају мање љековито блато. “Боље је да сте одлучили да умрете“, казао сам. Отац се узврпољио и наставио да брбља о минералном пелоиду, о третманима за подмлађивање, затезању коже, избацивању токсина. Рекао сам му да никада неће елиминисати ожиљке. И даље је био отрован. “Сужене поре можеш да забијеш у дупе”, викнуо сам. Кесу с блатом сам истоварио на сто и замазао му лице. Зачули су се гласови негодовања. Једном руком је склонио наслаге са очију. Гледао ме је уплашено, као риба из муља. Смијао сам се. Онда сам устао и отишао. Ништа није рекао. Директор фестивала нас је повео у башту ресторана, на шестом спрату неке куле. Одраз града је плутао у мору. Вјетар је пиркао и наносио со. Свирала је грчка музика. Вечера је била сензационална. Чланови жирија су се давили у очишћеној риби и нелегално убраним шкољкама. Сценографкиња из Словеније сисала је ружичасти пипак. Да је била коју годину млађа, унио бих се у призор. Саопштио сам одлуку о награђеним филмовима, захвалио и отишао да легнем. На путу према хотелу срео сам хостесу. Пластично око је треперило у мраку. Позвао сам је на пиће у апартман. Љубили смо се кратко. Замолио сам је да ме сачека у кревету, док обавим интервенцију у тоалету. Годинама нисам користио кондом. Покушао сам да га навучем пред огледалом. Ерекција је спала, два комада сам спустио у шољу. Отворила је врата и додала ми телефон. Држао сам га на длану. Са звучника је крештао Кристинин глас. Одложио сам га на лавабо. Изашли смо на терасу. Ноћ је била топла. Питала је може ли да извади око. „Да.” Вјетар јој је пријао. „ Ријетки су дани када дува“, рекла је срамежљиво. Показао сам прстом према градском тргу. Мали виртуози су били у финалу тачке. Канап се није видио. Изгледало је као да степују, док дјечаци кружењем руку производе вјетар. Смијала се. Додирнуо сам јој руку. Пажљиво се удаљила и наставила да гледа у малишане. Око је окретала међу прстима.

119

IN IGNI САВРЕМЕНИ СРПСКИ РОМАН Саво Стијеповић Прво поглавље СУНЦЕ У ОЧИМА Не можете нас зауставити на путу за слободу, Не можете, не, јер наше очи сада јасно виде. Ван Морисон I Људи, браћо... Заиста, заиста вам кажем, чудне су се ствари догодиле на друму за Палм Спрингс. Јер, место ка којем смо кренули звало се Лончарева Њива. Хипији су га већ одавно прозвали Акелдама или Њива Крви. Али, ми то тада никако нисмо могли знати. Били смо, дакле, неупућени у неке ствари које ће нас се опако тицати. – Погледај – рекао је Вирџил Бак Малиген, скинувши шешир. И замахнуо је њим као када каубој, с неког брда, угледа пространство прерије. Уз све оно обавезно yippee ki-yay. Затим је тим „федора“ шеширом, опет театрално, показао на успавану светлоплаву долину која је стрпљиво чекала да управо или изнова буде откривена, а с њом и читав један нови свет и је121

68-69 дан изгубљени народ. Био је то већ библијски хоризонт и најпре сам тад помислио на Мојсијево обраћање синовима Израиља: „Господ Бог наш рече нам на Хориву говорећи: доста сте били на овој гори. Обрните се и подигните и идите ка гори Аморејској и у сву околину њезину, идите у равнице и брда и долине, и на југ и на све брегове морске, у земљу Хананску и на Ливан, све до ријеке велике, ријеке Еуфрата.“ Уистину, као да је Нова Јудеја ницала пред нама. Она нас је, заправо, и чекала, гушећи се у сунцу и прашини. Та измештена Јудеја. Тај шнит Америке. Уласци у пустиње доиста се чине лаким. Али, о изласцима изњих, о томе се прича, једино се о томе говори. – Чудесно све ово изгледа, зар не? – рекао је Вирџил Малиген, осмехујући се с неким страховитим самопоуздањем. Од таквог поуздања мораш мало и да зазиреш, па да га поштујеш. Али, предео је био уистину красан. Не сећам се да ли сам то гласно изговорио. У даљини су се, као кроз плетени застор, назирала светла брда и путни превоји. Трава је у равници била већ сасвим сува, мада су онде, у близини, у долинама, протицали многи потоци, које су, зависно од простора или племена, називали различитим, махом индијанским именима. Народ Јоката је некада живео овде. Управо као што су ту некада живеле и старе, велике шуме, столетна стабла, скоро прашума, али данас више не. Крупне вретенасте жиле или трули одломци пањева могли су се још ту и тамо видети у зеленој, расквашеној земљи која се лагано угибала под ногама. Нешто даље, огромни камени блокови ређали су се ка југозападу, стварајући облик стеновите стреле која указује на правац језера. Тамо се налазила и нека, одиста чудна, прадавна некропола. Гробље змија, тако су то прозвали. Нико није знао ко би могао дићи те камене громаде и образовати их на такав начин, те их поставити на врху брда. Старост тих плоча била је, кажу, око две хиљаде година. – Овде мора да станује нека слепа древност – више засебе рекао је Малиген, посегнувши за лепом и украшеном футролом од змијске коже коју је носио у унутрашњем џепу сакоа. Из ње је извукао један већи џоинт. Укусан џоинт, и прилично јак, па још и дрзак, разуме се. 122

Сук, сук, сууук, суууки, сууу! Дубоко је увлачио димове, док ми напокон није предао, климајући главом горе-доле, ту горућу штафету. Мој сапутник је и по овако врелом дану био врло уредно одевен: изгледало је као да је управо искочио с платна неког доброг холивудског ноар филма из педесетих година. Да, ја сам поред себе имао изгубљеног брата близанца Ралфа Микера: то је онај луд и тежак тип из Олдричовог филма Kiss Me Deadly. То сам му и рекао, то, како има поглед и песнице Мајка Хамера, и почели смо да се смејемо као два радосна кретена, два идиота, наслоњени на хаубу црвеног „бјуика скајларк ‘72“, а то су, верујте ми на реч и верујте, ако ништа друго, само то, најлепша кола на свету. Него, штос је био у томе што је и Малиген, као и Ралф Микер у филму, био приватни детектив. Виц је био и у томе што смо обојица били ошинути изврсним канабисом из Јуке. Тај канабис из долине био је нешто посебно. Можда делимично и због тога јер је био опасно радиоактиван. Плутонијумске црвене честице биле су разасуте по тврдим, зеленим и смоластим купама тог веселог биља. Такву робу, хоћу рећи, ни Дејвид Крозби није поседовао. И добро би платио за њу. У песмама или новцу, свеједно. Сада сам се смејао, мислећи како је све у реду и како је све al punto , мој пријатељу, у руци стежући боцу белог калифорнијског вина, коју смо тог јутра успут покупили из некакве скрајнуте, скровите винарије, дуго посматрајући периферију Фресна, мрежу путева који су сви до једног водили у мутну и загушујућу светлост дана. Него, истина је била ито да ништа неће бити у реду. Стајао сам ту, пред паклом, и требало је тек да отворим те гримизне месингане капије и весело ушетам у њега. Што сам ускоро и учинио. Улетео сам унутра, заправо. И не, нико ме није гурнуо. На истоку су немо дрхтале величанствене планине, не успевајући да додирну млечнобелециростратусе. Ти облаци су, попут расточених бродица и барки, пловили високо изнад врхова, у другачијој сфери. Било је још снега при плавим хрбатима горја, на каменим челима. Са радија у ауту долетао је, и на моменте се губио, звук гитаре Џерија Гарсије. Песма се звала Dark Star. Права ствар за прави друм, зар не? 123

68-69 Рекао сам: – Хоћемо ли поћи ти и ја, док још увек можемо... Управо како и иду стихови из Тамне звезде. Па, хоћемо ли?

II Последња три-четири месеца био сам у расулу, заправо, утонуо сам у некакав подмукли лудачки вртлог који ме је целог усисао у себе и потпуно здробио. Умро ми је отац, а за њега сам био нарочито везан. И раније сам пио, али сада сам се, уз особиту сласт, сасвим томе предао. Нагло сам постао зао. Жену с којом сам живео пуне три године, несебичну, лепу и добру особу која ми је у свему помагала, дословно сам отерао из стана. Читава ми је утроба сиктала, тресући се. Био сам врло љут и киван на све, на читав амерички накот, жене, негроиде, телевизијске водитеље, људе са шеширима, рокенрол музичаре, на хиспаноиде, хипије и холивудске скотове, Источњаке, ближе или даље неважно, на јудеоеуропеиде, троглодите, не знам, заиста не бих желео да некога изоставим. Нарав ми је прокључала у том лонцу пуном жалости, једа и некакве неодређене кривице. Укратко, понашао сам се попут каквог идиота који дивље прети целом свету као да му овај нешто дугује. Патетично је било. Тежак је жрвањ млео моје законе и виђења свих ствари, што ме је уплашило. Ускоро се појавила и тајанствена упала зглоба, не знам како ме је заскочила, па оштар, досадан бол у десном колену, затим и опадање косе на темену. Пустио сам браду и напречац ослабио, редовно се опијао, нисам прекидао тренинг, напијао сам се брзо, мешајући алкохол са седативима и још понечим. Истина, само сам донекле продубио вир конзумације свега и свачега. Био ми је потребан окидач да бих се некако удаљио од стварности. Напослетку, потукао сам се пар пута, задевајући махом добронамерне незнанце. Мали број пријатеља које сам имао трудио сам се да избегавам, као и познанике, сусрете са суседима на улици, све. Дакле, у мени је почела да влада дубока тама и да расте ужасна пустош. Или ужасна тама и дубока пустош. Може и тако. Хелтер Скелтер сторија. Просто. 124

Не треба бити баш уверен како у очајању не постоји никакав шарм. Церекање ђавола зна бити надасве примамљиво. Надам се да знате шта сам хтео да вам кажем. Мислим, Сатана је стваран, зар не? И нису ли о томе већ певала браћа Лувин? Намеравао сам још и да дам отказ на послу, но данима сам одлагао такав чин, понашајући се дрско и бахато, те вређајући кога стигнем, надајући се како ће ме предухитрити и избацити напоље. Међутим, то се није дешавало, а сумњам да је тако шта било извесно, пошто су ми људи који су водили фирму, како год окренули, били наклоњени, понашајући се с претераним разумевањем и пажњом. Уосталом, на неки чудан, несвакидашњи начин, они су били попут породице, или сам се то ја оденуо у капут разметног сина велике, брижне обитељи. Почео сам, испрва помало, а потом и све снажније, да мислим о себи у мустри која је за мене до тада била туђа, дакле, веома прецизно премеравајући детаље, дубоко копајући успут у сећању. Тако ми је успело и да допузим до мучног или комичног, како се узме, закључка да сам ја, Данте Ковач, био, наиме, одувек хуља и лош човек, те да је очева смрт била тек монтажни рез, свакако сиров, али зато драгоцен, захваљујући којем бих такво ружно и непристојно лице могао сретно приказати најпре самом себи, а затим и свима осталима. Кајање се расуло кроз мој организам, кроз све моје жиле. Дубоко, дубоко кајање. Дубоке воде. Не, никако нисам имао нимало мира. Кајање, перманентно, пловило је мојим телом и шамарало ми срце, стомак и јетру. Те ствари. И наравно, није досезало до крајњег циља. Није ме одаламило у мозак, није ме пукло у души. Нисам био доиста честит. Далеко од тога. То покајање је, у темељу, требало да ми развали памет. А није. Заказао сам, чини се. Амин. ******

125

68-69 У Улици Бејкер у Сан Франциску налази се православна Црква Светог Јована Крститеља. То је ту, недалеко од зграде „Вејнрајт Преса“, у којој сам тада радио, у Авенији Пацифик. Одлазио сам у цркву, трудећи се да буде што чешће, махом на вечерње службе и литургије недељом, и то ме је смиривало. Присуство на том месту чинило је да се, ипак, осећам боље. Али, изузев да је посреди молитва, захвалност Богу, о самој суштини службе знао сам мало. Желео сам да се укључим у ту групу људи, у ту заједницу православних, не једино Серба, да се најзад негде уклопим и уденем, као да би то решило све ствари које су ме здушно, у четама, добро разваљивале. Обично бих са свештеником Јаковом, који је био изузетно говорљив, па и горљив и разуман човек бистрог ума, причао о томе, уз чашицу или две ракије, после литургије. Рекао ми је једном приликом: – Вера, дабоме, може средити сваку тегобу. Упамти како за све, а када кажем све, збиља мислим све, постоји решење. Малодушност је ђаволска игра. – Готово истоветне речи чућу две године потом од Вирџила Малигена, обгрљен дугачком пелерином прашине недалеко од Љана дел Рија и мешајући у рукама шпил већ означених карата нафаке. Мој отац је био православне вере и крштен је поред мора, у малој Цркви Светог Николе у Доњем Грбљу. О свом завичају, том скоро митском Агрувијуму блиском небесима, који сам у више наврата и сам посетио, па чак и живео онде једно, додуше, кратко време, често је говорио с тако изненађеним погледом, као да му други приповедају о томе, а никако он. Ја сам пак крштен у Савини, у Боки, педесет прве, у лето. За веру и обичаје свог племена нисам нарочито марио, мада оно основно јесам познавао – српским језиком изврсно сам се служио – али, напорно би било да у то завичајно сербство ускочим са неком врстом лаке и сумњиве преданости, или еуфорично. Но, опет, историју сам волео. Чак сам неко време јасно могао видети себе као каквог уваженог, почасног или цењеног предавача, који сигурним и одмереним кораком гази кроз студентски кампус, у зрелу јесен, рецимо у новембру, док посвуда опада лишће, хисторик окружен многим женским љубопитљивим погледима. Гледале би ме, дакако, младе и пожудне девојке, те студентице. Јер, Јарац сам у хороскопу, у том знаку рођен, а њима, јебеним Јарцима, као што 126

је познато, свака врста пажње и наклоности увелико прија и храни их. Хтео би све да узме, као да му то по природи припада, али и да никоме ништа не подари. Ипак, то није до краја истинито: када се одлучи, он даје све, на камаре, па је вољан да поклони, чинећи то некако узгред, нимало не хајући, и свој живот. Зна се и да такви људи осветљавају једино бездане. Сопствене јаме, вртаче и мрачне увале. Тек сам, знатно касније, сазнао шта јесу црква и литургија. Верујте ми, имао сам преко педесет година и није било доцкан. За најважније ствари никада није касно, јер дођу управо онда када и треба да дођу. Још једно амин. Цела ствар са службама Богу није нимало наивна. То је одлучан плес. Није ни зазорљиво коло, не без одређене тежине. Заправо, може да те разбије у сто комада, у хиљаду комада, али исто тако може и да те дигне и ослободи сваке махните кохорте и пропадања. Но, на страну то. Себи сам, желим рећи, током црквене службе највише сличио некаквом злом гуштеру, оном зеленом гмазу инвалиду, кажимо да је у некој рептилској борби остао осакаћен у једну ногу, прождрљивом, свирепом гмазу који доконо и незграпно једнако лудачки палаца језиком, иде од угла до угла храма, гледајући има ли кога коме се још може наудити. Стојећи на том месту, на тих пет метара од иконостаса, скрушено и у молитви, знао сам како лажем и себе и друге, а на концу Бога самог и свете блажене ангеле његове, и да је оно што радим у цркви неискрено, тако рђаво и подло и с притајеном намером да уходим добро, честито и лепо, како бих уплитао, уколико ми пође за руком, нешто жалосно и зло. Ипак, када би се та моја наказност поставила на неке теразије или увукла кроз херувимски разбој и пристојно одмерила, извагала, није то било сасвим тачно. Био сам, у ствари, врло строг према себи тих недеља: касније сам се више радовао свом боравку у цркви, мисли су ми постајалеусмереније, покрети опуштенији и искренији, било је другачије, отвореније, и осећао сам да ме грле необичне, несвакидашње, ведрина и сласт. Мислим да сам такву врстунасладе стекао управо захваљујући рутини и њеном току. Али, тада сам се и толико ужаснуо над својом страшном празнином и дубоком усамљеношћу, да сам од свега тога осећао и физички бол. Био је то бол у костима, утроби, бол у јетри, слезини, у венама, у 127

68-69 свему ономе што стаје унутар човека. Био ми је потребан лек, јако, храпаво лишће, јестиво биље, стабло пуно сока, корен који је у исто време љут и сладак, кисео и опор – млечнобеле боје, препун сићушних кристала што гласно пуцају на језику. То или каква мàна, лепљива, зрнаста, с укусом дивљих трава, медна роса као код Плинија, каква год. Била ми је потребна, у бити, велика промена. И она је, наравно, дошла, чинећи се обичном, невештом и све време стискајући зубе. Да је то пожелела, могла је да миодвали и један поштен шамар или да ме тресне песницом у стомак. Могла је и да ме жестоко појебе, али ја опет не бих знао како је то она. А дошла је. Промена је дошла са сунцем у венама. А вера у Господа, макар то код мене било оно и најсићушније зрно вере, почела је да се осипа. И хулио сам доиста врашки током тих сезона. Прилично дивље. Као да сам био запретен, заглављен у чудовишно, влажно корење у густој, тамној шуми, изнад чијих се грана сабласно простирао хук ветра који је отицао у некакву далеку пустош. Нашао сам се на половини свог друма, а на средини било чијег пута увек стоји шума. Увек. Нисам имао ни трун благодети у себи. Ништа. Празно. Нула. Пустиња. Пустиња у уму, прашума споља.

/Саво Стијеповић, роман Прекрасне рушевине, Дерета, 2020. Београд, одломак/

Саво Стијеповић (1970, Чачак), објавио је песничке збирке Антологија универзализма (1994) и Декаденца (1996), као и романе Махагони хол (2008), Камени бродови (2011) и Средоземље (2017). Приредио је и тематске бројеве часописа та књижевност, уметност и културу Градац посвећене Џиму Морисону, Џеку Керуаку и панку. За роман Средоземље добио је награду „Мирослав Дерета”. Најновији роман овог аутора Прекрасне рушевине нашао се у најужем избору за овогодишњу Нинову награду за најбољи роман. 128

Немања Вељовић Суброса ПОБОЖНИ УЖАСИ: УВОД У ТЕКСТ НУЛТИ Саво Стијеповић, Прекрасне рушевине, Дерета, Београд, 2020.) Темељи литерарног замка Сава Стијеповића налази се на дну пакла, док су врхови купола забодени у крај раја. И овако, требало би, започети сваку причу о роману Прекрасне рушевине (Дерета, 2020), баш овако. Мало је писаца у историји књижевности по чијим се техникама и облицима приповедања одређивао формат великог писца. Није лако пронаћи писца чије дело уједно чини и књижевно уметничко поље. Есеј који је показао, у извесном смислу речи, друкчије расположење за разумевање књижевности јесте свакако Књижевност исцрпљености Џона Барта, који је објављен у августовском броју часописа Atlantic Monthly 1967. Уколико занемаримо целину ове краће Бартове белешке и узмемо само један део који говори о новим облицима приповедања (књижевна иновација, термин користи Најал Луси) видимо да они „веома могуће могу указати на нешто употребљиво у стварању или разумевању аутентичних дела савремене уметности“. Стијеповићев роман, Прекрасне рушевине, јесте аутентично дело српске књижевности, или, како је то једном записао стари профа (али, за неку другу књигу) – Златна књига српске књижевности. Но, текст о Рушевинама не треба кренути од купола. Дакле, кренимо прво ходницима (прстеновима) пакла. Бит једне приче јесте дијалог. Оно што је карактеристично за овог аутора јесте да дијалог није само дијалог, већ има ону динамичку функцију наративности која, пре свега, има циљ да приђе сама себи. Не говори се, дакле, о дијалогу као некаквом средству за успостављање комуникације са читаоцима него о хоризонту очекиваног спознавања себе кроз симболичку моћ књижевности – приче. Манифестација човека никад није само спољашња већ увек унутрашња, зато се никад не може говорити о коначном дијалогу, као ни о коначном упознавању самога себе. 129

68-69 Радња романа је смештена у један историјски оквир, као и Бартов есеј, који презентује Америку 1970-их година на пољима нових утопијских сагледавања света у себи и око себе. Доприноси (назовимо то сада тако) који врше одређену надогрању у приповедању никад немају везе са жанровима којима припадају. Тако да, бесмислено је тврдити да је један роман извршио такав утицај на књижевност само зато што је иновативан или друкчији. То је само тренутност која брзо нестаје. На пример, Достојевски није велики писац из разлога што је тада био иновативан или Стијеповић што је сада иновативан на хоризонту општег сагледавања човека и књижевности. Интересантна прича између ковача и зидара јесте у њиховим трајањима традиције. Оног момента кад је ковач покушао да унапреди природу ван-природним елементима његов занат је нестао на мапи сазнања, док се дан-данас занат зидара преноси посвећенима. Тако је и у књижевности, било ко да покушава да унапреди књижевност вануметничким елементима може наићи само на тренутку актуелност, али неће доћи и до потпуне спознаје оног ко ради кроз/за књижевност алатима који су искључиво за-дати правом уметношћу и поверени уметнику. У роману Прекрасне рушевине ништа није случајно написано и препуштено интерпретацијским инвенцијама самог аутора. Дакле, у средишту приче романа имамо само дијалог који представља саму радњу романа која се, опет, може огледати у дескриптивним пасажима о пустињама које a priori чине једну рђаву бесконачност приче у дијалогу, и обратно. Бахтин је нешто слично писао о Достојевском, о томе како бит човека није у рефлексији спољашности већ унутрашњег осећања сопства, истичући радњу кроз дијалог и пут ка себи. Честитост пута ка себи јесте дијалог. Хришћански радикално! Искуство романа не мора нужно бити смештено у композицијски оквир који је дат, већ се може читати у друкчијим контекстима историје човечанства, од Египта до раног средњег века и од просветитељства до пада хришћанства. У било који контекст да поставимо причу Сава Стијеповића читалац добија исто искуство читања, што говори о величанственим тренуцима једне књижевности и спремности да као 130

таква поново буде оно што јесте била, јер Бог никоме није дужан, некмоли нама. Један ученик светог Серафима проналази епифанијску семенку људског зачетка и говори о спопадању побожног ужаса, литерарни ликови код Стијеповића јесу људи који су падом задржали божју искру избављења и кренули ка свом новом астралном телу – кренули су натраг, где заиста припадају. На том путу молитве, легенде о сипцу и сипици, новим Храмовима, круговима пакла, чистилишту и на концу раја сусрећемо утабани пут целокупног искуства милостиве карме, његови јунаци непрестано трагају за тишином молитвене сузе спокоја. Они су луталице и мењају место за местом и кућу за кућом све док не дођу у Град и Кућу који су вечни, баш као и дванаесторица светих – из јеванђеља. Њихове молитве нису познате традицији, ни прошлости, ни будућности, оне су чисте, понекад без речи, али искрене и честите; као искричавост која плеше пред њиховим богом, без догме, јер „не ратујемо ми против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“, како и почиње роман, речима из Посланице светог Павла Ефесцима. Кроз Долину принчева може се видети исхлапела боја индига (позната само некима и њима дата) која на индиректан начин у Прекрасним рушевинама прави идентичне прелазе између добра и зла, јер пут којим се Стијеповићеви јунаци крећу јесте пут радикалне невиности. Кад у Хиљаду платоа уздишу Делез и Гатари, и кажу „уморни смо од дрвећа, требало би да престанемо да верујемо у дрвеће, корење и ridicule“, мисле, пре свега, на мисао као одсуство сваког разгранатог обрасца: они траже да се, по речима Брајана Масумија, конструише гладак простор мисли. Или, зашто је отац Зосима напустио сестринство у Аризони и отишао у Мексико? На сва ова питања одговоре треба тражити у тексту, у бити разумевања себе и дијалогу са Рушевинама. Оно што нема сумње јесте, Саво Стијеповић пише боље него што ми знамо да читамо.

131

68-69 Слободан Николић (НЕ)ПОКАЈАЊЕ ЗЛА ИЛИ ИЗГНАНИЧКИ САН (Једна мисао над Прекрасним рушевинама Сава Стијеповића)

Пазимо! Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба. (Посланица Ефецима Св. Апостола Павла 6, 12) Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже! Проналазимо дражи у свему што је гадно; без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно и свакога смо дана за корак Паклу ближе. (Ш. Бодлер, Читаоцу, 1857) Браћо... Почетак романа Прекрасне рушевине припада новозаветном реторском цитату, уобичајеном писаном обраћању Светог апостола Павла новооснованим хришћанским заједницама, али је крај допао руку нечастивом који се у виду кловна грохотом цери погубљеним људским тежњама. Безазлена, скоро па бљутава тинејџерска песмица из 1967. године британског састава Manfred Mann, у контексту Стијеповићевог романа добија злокобни наговештај коначног краја човекове авантуре колико на земљи света, толико, а и чини ми се и несравњиво више, и у земљи његовог срца. То је Конрадово срце таме. Цивилизација коју човек гради истинска је, ко зна која по реду, Кула вавилонска. Све је смештено у Америку, на тло тог, по уверењу тамошњих „отаца нације“ и хришћанских проповедника исте те Америке, тринаестог, изгубљеног и прогнаног племена Венијаминовог 132

(Књига о судијама, 20. и 21. поглавље), које есхатолошки уобличава овај свет као његов истински пастир (а заправо суштински лажни). Та Нова Енглеска, преваливши пут од колонијалне провинције до владарског трона, чини ми се, тежи ка световно-политичко-историјском контексту пресаздавања света, никако онтолошко-религиозном, јер то припада чистом хришћанству, не-светском царству са оне стране гроба. Пред нама је мутна, неотесана енергија пионира-освајача земаљског подручја која свој циљ проналази у укидању традиционалног света зарад оног другог, футуристичког. У чему је разлика? Први је човекоподобан, други је нихилистичко роботски. И ту би требало одати почаст луцидности уништења. Дакле, јудео-хришћански пупак света је изгубљен! Јерусалим, престоница Давида и Саломона, постао је метафора за средиште земаљске моћи научно заснованог разума по телу, никако Свети град праведника (престоница Царства Небеског). Данас међу људима нема неба, само тврде земље и њених начела. И управо се у тој тачки отварају вратнице Прекрасних рушевина! Пред нама је повест о паду али и могућем искупљењу у XX, а заправо у било ком веку, на било ком месту и са било којим актерима. Бодлерови вештачки рајеви ((ауто)деструктивни кôд личности), непојамни товари алкохола, таблета, кодеина, халуциногена, несанице, дионисијски култ (барем онај његов оргијастички вид), Блејков демон Орк, тешки и лаки опијати, нејасна езотерична предања орфизма и гностицизма, замућено и несхваћено хришћанство, притајени а дубоку малтузијанизам, шверц оружја за имагинарно ослобођење и посувраћена слика смисла разорене хипи комуне понад Палм Спрингса или отшелничке пештере Бабет Лафајет, полицијски иследници и извршитељи наређења који подједнако, као и они због којих су ту, крше заповести иоле људског понашања. Раздражена змија се само раздраженом змијом туче - поражавајућим одузимањем тела и свести. Starless and Bible Black. Без остатка. Стијеповићев роман је антрополошко-цивилизацијски узорно многослојевит, његови ликови обликовани у роману манифестација су сенке свакога од нас. Сновиђење и слепило, јерес и пробуђена инхибиција, нагон и узбуђеност, јарост и страст, зловоља и гнев - сви су ту. Читав органон нереда! 133

68-69 На животној (али и романескној) позорници су древни митови људског рода, тајне и персонификовање појмова добра и зла, њихово по ко зна који пут одевање у телесни облик, повратак у (Адамово) изгнанство, никако коначни излазак из њега, последња потрага за другачијим светом и другачијим људством, бестидни напор у трагању за свешћу. Безуспешни, дакако, и онеспокојавајући. Понављање је коб постојања. Прекрасне рушевине предочавају свет којем припадамо и историју коју носимо на раменима као Атлас. Фигуре отмене традиције се повлаче, а њихово место заузимају професионални, али необуздани интелектуалци, прва линија бесмисла, сувопарни и ригидни разум са својим још блуднијим моралом. Демон је непојамно интелигентнији од човека. Зар ћемо ратовати против непријатеља његовим оружјем које је у његовим рукама несравњиво јаче? Стијеповићеви јунаци, храњени подједнако несвесним сновима и најчистијом јавом, мучитељском збрком и благородним поретком унутар сопствене душе, клизе ка погубљењу свега што нам је познато, укључујући и живот сам. Тиме је до краја доведена идеја о нужности самонестајања да бисмо поново настали на неком другом месту, у неком другом виду, међу неким другим не-рушевинама, већ целовитим домом с оне стране историјске, техничке, биолошке, научне, рационалистичке, скоро неносиве, датости живота. Као да смо се хераклитовски непомириво сагласили да је нестајање инхерентно нашем постојању. Пре грешке у вољи сукоба није било, а општост је живела своје пуно постојање. Једино ако сам чин потврђивања или оповргавања не сматрамо срцем могућег сукоба који је већ постојао у неодређеном (неопредељеном по слободи) бићу. Прекомерје унутрашњости као да само себе лишава корена бића. Учињеним избором неустрашивост дубоке унутрашњости напокон је умирена. Пукотина општости је начета. Крајње искушење слободе човекове (и уопште слободе постојећих духова) јесте „да уобличава сопствено битовање, да одређује себе у свему, да сам постане бог a не само да узима оно што je дато, јер би то у њему створило осећање зависности. [...] Етички смисао слободе, на који нас je навикла западна философија, своди се на пуку моћ избора: слободан је онај човек који je кадар да изабере једну од могућности које се налазе пpед њим. Али, ова слобода je већ везана за нужност ових могућности, a наjкрајња од свих 134

тих нужности која највише ограничава човека јесте битовање само. Како се човек може сматрати апсолутно слободним када му не прeостаје ништа друго осим да прихвати своје битовање?1 Свако нагиње према неком облику постојања, разрешењу проблема јестања искључиво у манифестацији личног, а не општег програма (само)рађања. Топографски и социјално-политички мизансцен овог романа у којем се Стијеповићеви јунаци крећу по позиришним кулисама и одигравају своје животе, одрађујући одавно започети рукопис нечастивог, јесу Америка и њен дух седамдесетих година прошлог века, али је то суштински било које место, било које време, било који човек од постања света до његовог краја. Сви ти људи бирају нестајање, општу ентропију система у којем су, али без проналажења неког другог који би поништени систем заменио. Дионисијске свечаности (али без плодности) и религиозно (анти)откровење распојасаних назови аскета, жеља за чистунством и махнитање у исти мах, живе међу нама, а не само међу редовима овог чудесног Стијеповићевог текста. Растакање се одвија на наше очи - садашње или будуће место, та еденска или барем превавилонска настамба, скривена нашим падом и падом наших отаца и постављена негде незнано далеко, више не постоји чак ни у имагинацији. Славољубиве степенице као да су заувек затвориле врата недосегнутог Раја. Као да читамо парафразу кључног (деветог) поглавља Кафкиног Процеса и чудесну параболу о Закону, вратару и сељаку. Коначан закључак Јозефа К., после свештеникове приче у катедрали, гласи: Дакле, лаж је основни поредак у свету. Ми о смислу још само нејасно муцамо. Ето докле су нас довели терор и хаос разума и формалне логике. Алтернатива пред којом стојимо је јасна – или лудило скопчано са смрћу или покајање увезано са васкрсењем. Куда ћемо, браћо? Поново као у старини по земљи у стадима лутају грабљиве звери, улазе у људска насеља и у све1 Влахос, Јеротеј /митрополит/ - „Етос слободе и слобода етоса”, у: Господе, ко је човек? (Православна антропологија и тајна личности), Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2003, 318.

135

68-69 те обитељи, њушећи их и тражећи за себе укусну храну. Да ли нам је теже или лакше од сазнања да су то вуци двонози?2 Код Стијеповићевих глумаца, који на геолошким наслагама историје играју оно што се већ одавно одиграло, не постоји трагодијски катарсис, они не поштују аристотеловски кључ разрешења загонетке постојања, њима господари старохеленска Немесис. Јунаци нам показују не више какав је то људски сој у Америци, већ какав је то човек данашњице ма где био. Они су такви јер живе у доба дегенерације, лупештва, покварењаштва и бекетовског распадања свега и учествују у игри обести, лукавства и крвожедности обмане злокобног Старца. Или су, пак, они створили такво доба? Ко кога обликује? Загонетка и даље траје. Пред нама су све саме хидре, горгоне, кере, ламије, ериније, тифони, харпије, сфинге, минотаури, лернејске змије, мамоне, Баалови и Мамонини следбеници, здухачи, унутарњи вампири, заправо читава какофонија начела злодуха поднебесја. Баханалије (не морају нужно бити само еротске, могу бити и кулинарске, уживалачке у лењости, опијајуће, обредне, ратничке...) стоје као знамен овостране егзистенције, господар тела по разуму и разума по телу. Ждерачка, угојена плот која и сама ждере и себе и друге до коначног оповргавања свега створеног (и себе и другог). А највиша радост до које се може стићи у овом телу јесте окончање зверињег царства у надземаљском откровењу. До ње Стијеповићеви јунаци не допиру, али је барем Скип Ленски, главни агониста романа, слути, јер изговара једино што је човеку преостало, заправо једино што уопште икада и има: О, погледај ме, Господе... По датом му откровењу Свети Исаак Сирин каже да звери иду према светитељу зато што осећају у њему онај мирис који је долазио од Адама пре његовог пада у грех. Светла трпеза Господња, долази после покајања и милости свише. Онај који сведочи мора бити мученик. Где нам се изгубио тај мирис првобитне природе, браћо? Нама се указује Орест из Есхилових Покајница који, вођен неком вишом, неразумном и недокучивом, али никако добром и праведном, инстанцом, која га гони у уништење и другога и себе. И дике и темис (земаљска и небеска част) су нарушени у 2 Трубецкој, Јевгениј /кнез/ - „Русија у њеној икони”, у: Истина у бојама, Логос, Београд, 1994, 88.

136

самом темељу. Стијеповићеви актери су ухваћени у бесконачни коштац са осионом гордошћу, са оним што Хелени именују као хибрис који, по Хегеловом схватању, унижава оно што је уздигнуто, обара пресрећног с његове висине и тим начином успоставља једнакост. Али, победе човекове нема. Гледамо у дух избачен из равнотеже, дух претеривања и прекорачења. Удружени беспоштедна, наслеђена дивљина и сањарска безазленост као да последују просветитељској идеји да се биолошки закони претворе у морална начела (каква просвећеност!), да се озакони одсуство духовног живота званог покајање и преображење. Или, како би се устоличила идеја да народ, наоружан за свеопште истребљење – то је идеал који периодично тријумфује у историји.3 Човек сам зида своју смрт. Да, пред нама је прастара прича о паду и путевима искупљења од кривице због које ништа не ваља. Романескни јунаци испитују некако увек неупитне темеље људске историје, традиционалне и освештане, али данашњем духу побуне неприкладне, структуре које се разбијају човековом запитаношћу пред затамњеним смислом живљења, бацају дотрајале похабане старине и испитују нови (заправо бескрајно стари, што је увек снага парадоска) материјал за могући потоњи живот. Има ли га и где је? Нове структуре света као да коначно не постоје. По ко зна који пут долазе Гог и Магог. Звери су пред нама, њихова убилачка мржња, охолост, безобзирна и безлична (само)разарајућа наклоност и демонско откривење. То је свет пред нама, хтели ми то да признамо или не, сматрали то пуком мистификацијом личног света или безнадежним мрачењем ионако мрачног живота. Ево већ векова и миленија откако смо на лажном путу, а сада то треба платити, резуверавање није довољно да нас искупи и ми нисмо у стању да поново нађемо Рај који изгубисмо, пре него што исцрпемо оно што Пакао има од најхаотичнијег и најмрачнијег.4 Све су то, ти јунаци који клизе пред нашим очима, далеки, а у исти мах нама присни побуњеници и изгнаници. То је наш унутарњи род. Исту природу побуне делимо. Само је питање побуне против кога (побуна је увек ствар личности, а не безлич3 Трубецкој, Јевгениј /кнез/ - „Духовиђење у бојама”, у: Истина у бојама, Логос, Београд, 1994, 7. 4 Karako, Alber - Brevijar haosa, Alef - Gradac K /120. knjiga/, Beograd - Čačak, 2020, 54.

137

68-69 них твари!) и који мач и са каквим коначним циљем користимо. Живот или смрт? Наша је воља неусловљена. Да ли смо сви ми, скупа са (анти)херојима, људима обрнутим на наличје прекрасних рушевина које су, заправо, потпуно и до краја поражени човек и свет, историја и идеја, у истој кожи као и Tim Buckley, један од музичких јунака ове мучне епске саге: I am king here, tied to this hut by the King’s chain... / The chameleon lies in your dusty fingers... - Sefronia: The King’s Chain (1973) Роман Прекрасне рушевине као да смишљено припада некој врсти негативне, обрнуте ареталогије у којој се славе моћ, дела и „врлине“ богова, полубогова и јунака подземног света. Као да пловимо по водама Ахеронта и Кокита, болом и јадиковком, у исти мах. Стијеповић као да пише химнологију последње борбе човекове са злом. Уместо да као пробрана творевина уронимо у агапе, ми урањамо у антрополошку дистопију и антрополошки песимизам, нешто што смо срели у Дикасовим Малдороровим певањима. На читалачку трпезу се износе социобиолошка и расна нетрпљивост, ускогрудост света, уштиркани малоумници, вулгарно оспољени гуланфери лишени чак и сенке разума. Читав један народ из сенке у нама помаља се на светлост дана. Дуго скривана племена таме су пред нама, очи у очи са свешћу. Свадљивост и прекост одлике су луталаштва по историји. Крвожедност је увек и свуда иста. Она је сразмерна греху, али је неретко и већа од њега. Мијазма човековог бића, та немила укаљаност својевољно поробљене слободе, продрла је у историју видљиве саздане твари. Теодикеја, којом се заправо оправдава немоћ мисли о божанству а не опречност божанства самог, премда суштински одиста није ни потребна, уопште не постоји (историју промишљања о злу сагледати у вредној књизи Зло или драма слободе Ридигера Зафранског - оп. аут.). Находи ли се икакво заштићено подручје у човеку с једне и историје с друге стране где можемо прибећи и склонити се од пошасти зарад мира и спасења? Бојим се да овога пута, ако га је и до сада било, оно више није нигде. Да ли је човек само непотребна скамењена израслина историје или, пак, још увек замрзнуто море за надисторијску стварност? Где пронаћи починак - у љуштури зла или у светлом огртачу правде? Барбас није 138

погрешио (њему је пад потврђен вољом посао који ради), али Скип Ленски јесте, јер се још увек није одредио према вечности, мада се после свих зала којима је присуствовао или их сам творио према себи и другима, након смрти коју је засејао, ипак моли Христу, макар то било и муцаво и полузаборављено обраћање Господу. Искушења која походе Скипа, као и било кога од нас, ненадана су и свудаприсутна, јер се у свакоме смирују преображаји земље и таласа. Св. Јован Дамаскин пише да je Бог створио човека пo природи безгрешним и обдарио га слободном вољом. Када каже да je Бог створио човека безгрешним, он нe мисли да човек није био отворен за грех, јер једино Бог није отворен за грех, већ да није у човековој природи било да греши, већ je то било у његовој моћи избора. Према томе, човекова природа je, одмах пошто je човек био створен, била безгрешна, али његова воља je била слободна и човек je имао моћ да остане добар и моћ да одступи од Бога. И смрт je дошла као резултат злоупотребе слободе, зато што човек није био послушан вољи Божијој. Човек je, дакле, био створен са могућношћу да остане бесмртан или да умре. И то je зависило управо од правилне или погрешне употребе његове слободе.5 Одавно слутимо да је у игри последњи удар, удар на темеље човекове егзистенције, на корен његовог очинско-синовског бића. Стијеповићеви учесници земаљске повести као да у својој подсвести имаји тајну примисао да су припадници sodа, небеске војске која је водила (или још увек води?) неземаљски рат да би нас, земаљске носиоце једне истински витешке и срчане битке, барем упозорила на очување животног семена по духу. Тама долази по нас или ми долазимо по њу? На крају нас чека брутални пекинпоовски покољ. Горак је Стијеповић у својим списатељским редовима. Где је избављење и има ли га уопште? Зна ли ико одговор, људи, браћо? Никаква традиција 5 Влахос, Јеротеј /митрополит/ - „Етос слободе и слобода етоса”, у: Господе, ко је човек? (Православна антропологија и тајна личности), Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2003, 324.

139

68-69 нас не штити од будућности, јер ова будућност нема претходника и свет више нема уточишта.6 Па, ипак... Не будимо исувише и једино безнадежни. Нас не спасава формално ушушкано припадање хришћанско откровењу, већ лични подвиг у Христу и Христа ради. Света Тројица љуби личност и поредак обожења, а не поредак човечанске институције која умртвљује сан о еденској чистоти, вечном Врту на истоку. Шта нам, поводом наше природе, казује Свети Кирило Александријски у једном писму Несторију: Природе које су се састале за истинско сједињење, различите су, али је један и од обадвеју Христос и Син; не као да је разлика природа укинута због сједињења, него су Божанство и човечанство још већма саставили једног Господа и Христа и Сина, кроз неизрециво и тајанствено стицање у јединство... Јер је Логос сјединио са Собом по ипостаси човечанску природу...7 Свети Григорије Богослов у својој песми о Христу (Вечерња песма) благовести: Ти си разагнао таму, / Ти си створио светлост, / да све у светлости саздаш / и ум човеков просветлиш, док у једној беседи каже овако: И ја сам слика Божија, мада сам доле постављен. / Не пристајем да ме спасава неко исте части са мном. / Ако Дух Свети није Бог, нека се најпре сам обожи, / па онда нека обожује мене који сам исте части. Говорећи против аријанаца, Свети Атанасије Велики вели: Сада, када је Логос постао човек и усвојио Себи оно што припада телу, више се то не дотиче тела због Логоса који је у телу. Зато ће и људи, васкрснувши силом Логоса, свагда пребивати бесмртни и непропадљиви. Зато, кад се тело Његово родило од Богородице Марије, говоримо с правом да се Он родио, Он који другима даје постанак у биће да би тако наш постанак пренео на Себе, те да ми, који смо само земља (тј. тварна природа), не одлазимо више у земљу, него, сјединивши се са Логосом који је 6 Karako, Alber - Brevijar haosa, Alef - Gradac K /120. knjiga/, Beograd - Čačak, 2020, 56. 7 Јевтић, Атанасије /јеромонах/ - Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-541, Београд, 1984, 83.

140

са неба, Њиме били узнети на небо...8 Свети Григорије Ниски у своме егзегетском спису О стварању човека говори о антрополошком статусу људи: Па у чему се онда, по хришћанском учењу, састоји величина човека? Не у сличности са тварним светом, него у томе да је човек по лику свога Творца.9 У Надобној беседи брату Кесарију Свети Григорије Богослов каже (одломак): Каква ли је то о нама нова тајна? Мален сам и превелик сам, смирен сам и узвишен сам, смртна сам и бесмртан сам, земаљски сам и небески сам; ово сам са доњим светом, оно сам са Богом; ово сам са телом, оно сам са Духом. Треба ми се сапогрепсти са Христом, да са Христом и васкрснем, да с Христом и наследник будем, да постанем син Божји и сам Бог... То нама спрема ова Велика Тајна, то нам је дао очевечени и осиромашени ради нас Бог, да би тело васкрсао и лик Божји спасао и човека пресаздао, да сви будемо једно у Христу Који је постао све и свему, да и нама све у Њему буде савршено као што је Он.10 Дакле, наша природа је здружена тик уз Божанску, Господ је са и у нама. Чему онда безнађе и тама? Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Лука 12, 34). Требало би поново постати дете са почетка историје које, по Хелдерлиновом мишљењу, нема растојање према сазнању. Додајмо, слободно, ни растојање према животу. Промишљеност сопственог почетка подразумева да је првобитност поново пронађена, барем као наговештај, ако не као остварено дело. Бесконачни божански логос је у нама самима. Светла трпеза Господња долази после покајања и милости свише. Док се још увек није сталожио Велики рат, кнез Јевгениј Трубецкој у својим есејима преноси древно, светоотачко предање савременом човеку: Ако царство Сатанино у нашој овдашњој стварности не може бити потпуно уништено, онда оно мора бити, у најмању руку, ограничено, оковано ланцима. Док не буде коначно изнутра побеђено Духом Божјим, оно мора 8 Јевтић, Атанасије /јеромонах/, Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-541, Београд, 1984, 57. 9 Јевтић, Атанасије /јеромонах/, Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-541, Београд, 1984, 183. 10 Јевтић, Атанасије /јеромонах/, Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-541, Београд, 1984, 166.

141

68-69 бити савладано спољашњом силом. Иначе ће збрисати са лица земље све храмове и постараће се да истреби у човеку и само подобије човека. Одсуство супротстављања биће извор велике саблазни за народе!11 Код Стијеповића не уочавамо никакву доктрину нити догму ни на композиционом ни на естетском ни на приповедном плану (барем нису толико видљиве), али идеју и те како. А она је, морамо се сагласити са тим, најбитнија одредница сваког подухвата. Та идеја је унутарњи глас који нас поштено удара шаљући нам можда последње упозорење (или вапај из пустиње како се свет, заједно са нама, не би претворио у наслаге прождрљивог мртвог песка који гута живе) пред коначном пропашћу. Да ли се то заиста врховни син погибли, који је крвник људски од почетка и не стоји на истини (Јован 8, 44), владар адских насеобина, збуњен и разочаран, повукао од људи, из срца наших, остављајући нас нама самима, јер више нема чему да нас подучи о злу? Сам Стијеповић у Прекрасним рушевинама, епској саги о дубини потирања слободе, вели да је чак и демону досадно! Да ли се у срцима свих људских нараштаја (оно што нам казује Дмитриј Фјодорович у малој исповести пред братом Аљошом – Веруј да се у Содому лепота и налази за огромну већину људи – јеси ли ти знао ту тајну... Ту се ђаво с богом бори, а поље битке су срца људска – Браћа Карамазови, књига трећа, Сладострасници) коначно збило обистињење Христово (Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините - Јован 8, 44)? Ученик је надвладао ученика. Али, има Учитељ који надвладава све (Јован 16, 33) Није ли се Барбас Орк победио изнутра и разделио своје царство да се само уништи истребљењем које његови поданици најжудније прижељкују? Као да се у овом чудесном наративу приказује зло које се самоизјело! На линији роуди романа керуаковског миљеа и дантеовског епског трагања за иницијацијом (не заборавимо да се главни наратор који зачиње целу причу-авантуру зове Данте Ковач), Стијеповићев наратив о покушају уједињења са од нас напуштеним и одбаченим Богом (обрнуто, да је Он нас оставио и забора11 Трубецкој, Јевгениј /кнез/ - „Духовиђење у бојама”, у: Истина у бојама, Логос, Београд, 1994, 31-32.

142

вио, не важи, јер онда никада не би послао Христа Јединородног и за нас би спасење занавек било онемогућено, чак и у теорији; Љубав не заборавља чак ни сам заборав). Као да његови јунаци (Скип Ленски, Данте Ковач, Вирџил Бак Малиген, Бабет Лафајет, Џим Валдез, детектив Хенк Дејвис, Јулисиз Грант и његова фирма Heaven Co...) теже посвећењу кроз грех, оној чудној логици – не-логици по којој се у дворац мудрости стиже стазом лудости. До дубине закона се стиже преко дубине греха. Они су, у смислу очишћења, парадоксално говорећи, један другом саобразни. Али, мудрост, закон и спасење нису исто. Нови Јерусалим о којем сви снатре, као и праведан живот ослобођен од греха и оправдан у Истини, далеко су и у магли. По ко зна који пут се питамо постоје ли они уопште. Какав је дух овога света? Ко се не подвргне разуму завршиће у паклу (тако нас уче), а ко се подвргне разуму никада неће изаћи из пакла (тако јесте). Духови поднебесја никада нас нису ни напуштали. Добромислено начело као да почива на последњој граници патње. Нама још само пустиња остаје. Шта ћемо одабрати, браћо? America where are you now? Don’t you care about your sons and daughters? Don’t you know we need you now We can’t fight alone against the monster. (Jerry Edmonton, John Kay - Steppenwolf, 1969) Какав нам, одиста паметан и честит, глас Р. В. Емерсона долази из 1840. године, а који се и те како саображава Прекрасним рушевинама? Шта можемо у мрачним тренуцима? Можемо се уздржати. У светлијим тренуцима можемо се укључити. Пред злом и страдањем, пред бесмислом и навалом смрти, можда можемо рећи исту ону истинску хришћанску благодарности коју је изрекао и Емерсонов отац: „Хвала Богу да смо имали довољно храбрости.“ Но, Ко умножава знање умножава муку (Књига Проповедникова 1, 18). Зато ћемо овде стати. Шта ћемо, дакле, после свега, ми рећи, људи, браћо, у кожне хаљине оденути? 143

68-69 Ha! Ha! Said the clown, has the king lost his crown... (Manfred Mann, 1967) И да, никако не смемо пренебрегнути и ово. Стил, мелодијско тело реченице, фигуративни облици нарације код Стијеповића су, по ко зна који пут, огледало врсности. Избрушен реченични склад, нешто као мала резбарија у племенитом дрвету или металу старих драгуљара и јувелира источњачких или нама дражих призренских мајстора. Он намерно избегава толико пожељну и одмах читљиву стерилну уређивачку игру интелигенције која је, чудним сплетом парадокса, ипак ту, али не одвлачи пажњу у јалови аналитички ћорсокак. Пазимо! Читање Прекрасних рушевина је нужно зарад памети! Читање осталих и није тако битно. Заправо, уопште није битно.

144

СВЕТИ ДИМ Миљенко Јерговић ВИТОМИЛ ЗУПАН: ПЧЕЛЕ И ЉУДИ

У пријеводу на хрватски “Левитан” је изашао 1983, годину дана након словенске премијере. Издавач је био Глобус, тада ООУР (“основна организација удруженог рада”) љубљанскоме Делу. Преводитељица Рада Викић, уредница Ливиа Крофлин, рецензенти Иван Цесар и Предраг Матвејевић, наклада 10.000 копија… Роман који и није био роман, мемоари с благо фикционализираним протагонистом, приповиједали су од почетка до краја, на најизравнији начин до тада, о југославенским казнионицама и о третману политичких затвореника у Титовој комунистичкој држави, и то у оно најосјетљивије и најбруталније, рано послијератно вријеме. “Левитан” је, такођер, био једна од култних књига панкерске и нововалне младежи, којој је импонирала Зупанова лудо храбра опорба систему, пишчев антикомунизам. Ваља објаснити да је у оно вријеме садржај тог појма био понешто друкчији него данас, и обухваћао је све оно што би скандализирало Партију, било изговарањем забрањених истина, било ширењем простора слободе и помицањем хоризоната према Западу, али и према истоку. Антикомунистички су били Азра и Панкрти, Младина, Трибуна и Катедра, Студент, Књижевна реч, Данило Киш и Карло Штајнер… Будући националисти још увијек су слатко хркали по централним комитетима, Фрањо Туђман се, како читамо у његовим дневницима из тог времена, ломио између одушевљења усташијом која је клала Србе (“Менталитет, који се толико пута, заправо непрестано, очитовао у српско-хрватским односима – на који се с хрватске стране одговорило на одговарајући начин једино у несретно доба НДХ.” У надневку за 145

68-69 18. листопада 1979.) и одушевљења Густавом Хусаком и праксом марксизма-лењинизма, као што су и у другим дијеловима Југославије будући националисти и очеви нација још увијек задовољно хркали након недјељног ручка, и не само да нису помишљали на антикомунизам, него би се грозили те неодгојене, пијане и дрогиране младежи, чак и ако би начули нешто о њезиним активностима. А Зупана сасвим сигурно нису читали. Витомил Зупан шест је година провео у тамници. Претходно је био илегалац Освободилне фронте, интернирац у фашистичким логорима, партизан. А још прије, у предратна времена, морнар на британским бродовима, физички радник, професионални боксач и учитељ скијања по босанским планинама. Проблематичан и насилан тип, сексуални садист, склон скандалима разних врста, који ће важнији дио живота провести експериментирајући на властитој судбини и провјеравајући колико се жив човјек може инатити с моћницима и што све у свом инаћењу може истрпити. Студирао је, а након рата и дипломирао грађевину, али никада ништа није градио. Био је свестрано образован, знао је језике, учио арапски, занимао се за филозофију и којекаква езотерична учења, пабирчио је различита знања и умијећа, у затвору се обучавао за професионалног провалника, и био је прави писац. Прије рата, склон експериментима у приповиједању, десетљећима испред свога времена. У рату и мало затим, присташа плакативног и пропагандог писања, освијештеног соцреализма. Али књиге су му често објављиване и по двадесетак-тридесет година након што би их завршавао, тако да нису могле извршити утјецај на друге писце или читатеље. Рецимо, роман “Клемент”, на словенском је тискан 1974, скоро четрдесет година након што је написан, и дјеловао је живо, свјеже и дивље, као да је управо изникнуо. Након што сам 1983. прочитао “Левитана”, сјео сам у влак и отпутовао у Љубљану. Био сам седамнаестогодишњак, намјерен да упознам писца. И као за невољу, угледао сам га док сам с двојицом пријатеља сједио испред Фиговца. Прошао је и лагано се усправно возећи се на пони бициклу, али ја се нисам усудио… Тако да само могу рећи како сам Витомила Зупана видио уживо, и ништа више. Касније ће, крајем осамдесетих, па у деведесетима и све до данас, излазити томови и томови затворске литературе и диси146

дентских свједочења, добрих и лоших романа, из којих ћемо, често у неком свечаном тону, као да прибивамо миси, сазнавати о мучеништвима писаца, интелектуалаца или обичних људи, радника и чиновника, који би заглавили по комунистичким затворима и логорима. Сентиментални према властитим патњама и проћерданим годинама живота, солжењициновски фанатици свједочења, каткад кривотворитељи и маштари, мудраци накнадне памети, писали су како су знали и умјели, али би сасвим ријетко њихово писање било важно или вриједно изван и мимо властитога страшног повода. “Левитан” је био нешто друго, неуспоредиво. Нимало Зупан нема сентимента према себи и свом страдању. Он је сатир, а не мученик, и више је секса у његову роману, него што је затворскога злостављања. Осим тога, није он невинашце, нити себе тако представља. У затвору је завршио јер се напио и тако пијан некоме из словенскога политичког врха дојавио да је Тито, како је извијестио швицарски радио, управо поднио оставку. Година је била 1948, мало након Резолуције Информбироа. Ујутро је пред носом угледао четири револверске цијеви, мамуран. Оптужници је још штошта придодано: од навођења на самоубојство једне младе жене, преко покушаја убојства, изазивања нереда и насиља. И све је, углавном, било измишљено, али ништа није било сасвим без основа и упоришта у стварности. Јакоб Левитан, алијас Зупан, забавља се тако што истражитељу надуго препричава своје доживљаје и којешта надодаје својој кривњи, све не би ли га скандализирао. Зупан приповиједа, есејизира, ниже анегдоте, али избјегава кронологију својих затворских година. То је досадно, то не треба. Он, рецимо, прича што је у затвору прочитао. Забиљежи неки лијеп цитат: “Пчеле су као људи. Дуготрајна несрећа и очај помуте им памет и искваре карактер.” Пасажи о стјеницама, и о разлици између стјеница и остале гамади, ушију или буха, о блискости и сличности стјеница и људи, припадају најљепшим, заносним прозно-есејистичким страницама јужнославенских књижевности, које ће и најциничнији, искусан читатељ пожељети да препише у неку своју биљежничицу. Али ни то није оно што човјека у Зупановом тексту најснажније обузме. Тај писац пише тако да се у његов текст занесете тако да се помало претворите у ону дјевојку, коју је Левитан из 147

68-69 чиста задовољства злостављао, па се она убила. Приповједач је луд, али је његово лудило слатко, што ме је пред ово читање, тридесетак година касније, помало и бринуло, јер нисам био сигуран колико ће оно што је сасвим помрачило памет једноме седамнаестогодишњаку и у којечему га у животу одредило и сврнуло на криве и теже животне путове, дјеловати на једнога увелико пораженог четрдесетшестогодишњака. Услиједио је усхит: све оно што је прије тридесетак година било добро у Зупановом роману, данас је боље, дубље и – што је најнеобичније – интензивније. Умјесто да се с протоком времена и претварањем актуалне теме у више не тако блиску прошлост изгуби интензитет, да се изгуби напон текста, Левитан је снажнији него што је био. Могућа снага је у читатељевој биолошкој зрелости, али није само у томе. Депатетизирајући своју судбину, Зупан је пустио причи да тече мимо романескне структуре и фабуле, да се рачва и дијели, да расте као роман-делта, као делта Мисисипија, у књигу чија је моћ изнад свакога идеолошкога и вјерскога партикуларитета. Антикомунизам Витомила Зупана, којем нас је, дјецу сретнога доба, учио у вријеме изласка “Левитана”, био је чињеница човјекова карактера, темперамента и звања. Био је писац по нужди, јер је писац морао бити, а какав би то био писац да је допустио да му друг Едвард Кардељ – примјерице, прекроји ум и одреди вјеру. Антикомунизам којем је своје запрепаштене и еротизиране читатеље учио Зупан, био је антикомунизам слободе. Управо оне слободе које се бискуп Сракић највише боји и која је по његову паству опаснија од сваке куге. Па и куге комунизма. Витомил Зупан умро је од посљедица затворске туберкулозе, средином свибња, прије тачно двадесет пет година. Осим прозе, писао је пјесме и драмске текстове. По Зупановом “Менуету за гитару” и по заједничком сценарију Живојин Павловић снимио је филм „Nasvidenje v naslednji vojni” или „Довиђења у следећем рату”. Било је то 1980, филм је приказан у Кану, а захваљујући и Павловићу, наступајуће десетљеће припало је Зупану и његовој потпуној политичкој рехабилитацији. Ствар је била олакшана тиме што се у Партији, прилично погрешно, на Зупанов случај гледало као на испад једнога ексхибициониста и лудака, али безопасног по систем. Слобода, зна то и наш бискуп, није без148

опасна. Овако је Јакоб Левитан говорио о Исусу: “Нисам религиозан, али тај ми је човјек био – кад сам сазрео и размислио о стварима – без обзира на то је ли уистину живио или није – некако братски близак. Да нисам био разуздан човјек, хулиган и свадљивац – волио бих бити као он. Средње ме могућности нису занимале.” https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/vitomilzupan-pcele-i-ljudi/

149

68-69 Витомил Зупан: БИОГРАФИЈА

Витомил ЗУПАН

– писац (Љубљана, 18. I 1914 –

Љубљана, 15. V 1987). После завршене гимназије у Љубљани је уписао грађевину на Техничком факултету и дипломирао 1959. Пре Другог светског рата много је путовао и на тим путовањима радио као морнар, инструктор скијања у Босни, молер у Француској, затим професионални боксер и др. По повратку у Словенију у касним тридесетим прикључио се студентској левичарској организацији и као члан „Сокола” прикључио се Ослободилачком фронту. Италијански окупатори су га 1942. интернирали у логор Чигањ близу Толмина, а нешто касније у Гонорс, одакле је побегао 1943. и придружио се партизанима. За време рата писао је једночинке, а од 1947. професионално се бавио писањем и објавио више новела, романа, драма, радио-драма, сценарија за филмове, телевизијских драма и есеја. Од 1947. радио је као уредник културног програма Радио-Љубљанe, а 1948. власти су га ухапсиле и одузелe му дозволу за писање. Био је оптужен за неморал, покушај силовања и убиства, затим да је проузроковао самоубиство једне пријатељице, да је издавао државне тајне и бива оптужен за непријатељску пропаганду. Био је осуђен на десет година затвора на Голом отоку. После подношења жалбе, Врховни суд му је 1949. „због непримереног понашања пред судом” повећао казну на осамнаест година. принудног рада у затвору и губитак грађанских права. У затвору се разболео од туберкулозе. Свој затворенички живот описао је у роману Левитан. На слободу је пуштен 1954. У затвору је написао много песама које су издате двадесет година после његове смрти под називом Песме из затвора. По повратку из затвора довршио је студије и као инжињер пријавио је патент Саобраћајни светлосни сигнали уграђени у коловоз, а затим је деловао као слободни писац. Краћа прозна дела штампао је по часописима под псеудонимима који се завршавају са словом „с” (Рис, Ван Клас и сл.), а неко време је писао под псеудонимом Лангус. Написао је више радио- и тв-драма, 150

као и филмских сценарија, али су његова дела дуго чекала на реализацију (драме су приказиване тек после 40 година). Када је 1984. добио Прешернову награду за књижевност, у јавности је то изазвало и задовољство и гнев, пре свега због тема (сексуална тематика), које су биле карактеристичне за његово писање и које су биле забрањене. У позоришту у Љубљани су пред сам рат ставили на репертоар драму Ствар Јурија Страјбаса, а италијанска власт је забранила представу. Словеначка власт је дело прихватила са огорчењем јер пропагира зло и због тога је имао неприлика на судском процесу 1949. Написао је око педесет филмских сценарија, а реализовани су: Пет минута раја (1959), Добри стари пианино (1959), Срећа долази у 9 (1961), Сенка славе (1962), Наш ауто (1962), Пета заседа (1968), Идеалиста (1976). ТВ Љубљана је снимила пет његових драма: Очекивање јутра (1961), Сарабанда за обешене (1968), Атентатор и краљ (1971), Улица три рода (1972, 1974), Савест и лим (1973), а љубљански Радио је снимио: Смрт сунчевог зрака (1962), Са страхом и пилулом храбрости око света (1968), Побуна црва (1969, 1970), Трг робова (1971), Паника на броду јутро (1973), Одлука (1976), Птице певају песему (1977). Његов књижевни опус је веома разноврстан и широк: поред прозе и поезије писао је и позоришне драме, филске сценарије, филмску критику, есејистику, а бавио се и превођењем. Његова књижевна дела немогуће је посматрати одвојено од његовог личног живота јер су многи романи делови његовог живота – Комедија људског ткива описује његову предратну судбину, Менует за гитару говори о животу за време рата, Левитан је издржавање затворске казне, Игра са ђавољевим репом послератни живот, недовршен роман Апокалипса садашњости описује његов позни живот. Живојин Павловић је снимио филм Довиђења у следећем рату по његовом роману Менует за гитару. Добитник је више награда: Прешернова награда за Рођење у олуји 1947, Жупанчичева награда за Путовање на крај пролећа 1973. и за роман Левитан 1982, Прешернова награда за књижевност 1984. 151

68-69 Штампана су му дела: Анданте патетико, прича о пантеру динго (1944), новела Рођење у бури (1945), драма Дело Јулијана Трајбаса (1947), Сунчане мрље (избор новела 1949), драма Барбара Нивес (1959), драма Ако новац падне на камен (1961), драма Ноћ без очију (1967), роман Путовање на крај пролећа (1972), есеј Схолион (1973), драма Беле ракете лете на Амстердам (1973), која је у СНП премијерно изведена 1972, песме Поноћно вино (1973), те романи Клемент (1974), Менует за гитару (1975), Трагање за самим собом (1975), Мртва бара (1976), Игра са ђаволовим репом (1978), Комедија људског ткива (1980), Левитан (1982), Путовање у хиљаду места (1983), Апокалипса садашњости (1988); а године 2006. објављене су му Песме из затвора.

152

Витомил Зупан ЛЕВИТАН

Човек на самога себе у односу на свет реагује веома замршено. Иста ствар, иста околина, иста телесна посебност — може да нас дигне на сам врхунац живота, или да нас баци на његово дно. Неко је длакав као мајмун и због тога умире од стида све док његово крзно неку жену не доведе до екстазе. Чулан сам као зец, а пошто је друштво чулност отерало у илегалу, стидео сам се, стидео сам се сваке ерекције на игранци; коликосам само пута на базену морао да скочим у хладну воду — све док нисам сазнао колико мушкараца купује средства против импотенције. Смејао сам се од срца. Тако је то: један је несрећан јер је предебео, други премршав, један је пренизак, други је превисок. Дуго сам био убеђен да имам непристојно дуг и дебео орган. Касније сам питао како су се стари Римљани шибали копривама по њему, само да буде дебљи. И тако се читавог живота ослобађаш комплекса. Кад их се отарасиш, за строго друштво постанеш неморалан, или бар аморалан. Знао сам да стално морам имати жене, добре женске, силне жене, иначе ће се жива, притајена снага која кључа у мени, побунити. Одапеће као са савијене опруге — нико не зна где ће ударити. Док сам играо преферанс код сасвим пријатних људи, уз добар коњак, подмукла ерекција ми је кварила уживање у sans atout и разговору о проклетој политици. Да навалим на жену свог домаћина? О, бих ја. Не би била прва. Али свестан сам да је то технички неизводљиво. Јакобе Левитане, покупи се из куће и тражи, тражи као пас. Тако човек скрене у сасвим малу, јако неугледну просторију, али добро закључану; машту понеси са собом, силуј се телесно и душевно, зашто си се уопште родио на таквом месту и у то време! Рецимо да у заносу заборавим да закључам врата и да, изненада, испред себе, угледам оног мирног, честитог домаћина? То пресеца машту и сва она чудесна гола дупенца распрше се у њој. Али, то је здрава вежба за независност. Посебно, ако 153

68-69 човек и не зна да вежба за неке дуге године без жена, за четири зида и прозор са решеткама. Увек ме занимало како је с тим стварима било на галијама. Приковани за своје место, галиоти су тамо срали, пишали и јели. Вероватно је једини знак живота био могућ у самозадовољавању, кад би се негде усидрили. У оном проклетом нужнику потпалубља за тренутак би затреперио мирис цвета дивљег кестена, тако, наиме, мирише људско семе. Познавао сам жену, можда још негде постоји таква, којој сам оваквим причама из стварног живота тако распирио страси да ме могла пратити с ону страну свих ограда ове лажне и глупаве цивилизације. Причао сам јој одломке онога о чему сам намеравао да пишем у овој књизи. Порушио сам све уметничке облике изражавања. И она се покварила. Приметио сам да се навикава као на обичну дрогу и постала ми је досадна. Неке призоре сам измишљао тако, да данас више не знам тачно колико сам реалне ствари преобликовао и више догађаја сажео у један. Кад сам први пут доживео магични ефекат приче о жудњи окованих Прометеја, седели смо, после ручка, у малом ресторану. Иако је свако од нас имао свој стан, морали смо да одемо на оно мало место без достојанства које је видело више дупета од Казанове. Повукао сам јој одећу горе и доле, тако да је њен пуначки средњи део остао наг, а она је зграбила мој уд као да је спасоносна сламка у подивљалом океану. Сви робијаши овога света били су присутни са својим искеженим, измученим, сивим образима. И они су се држали за спасоносне сламке да их снажни таласи не однесу. Ноћу зидови тамнице звоне као да су стаклени. од муке, страха, жудње, од планова, шапутавих прича, булажњења, лоших снова, од глади, беса, носталгије, сећања, плача, од проклињања, од штрцајућег семена. Свет заточеника живи тако да су им сати дуги, а године пролазе као да пролећу. Зуби труле, јављају се хемороиди, табани се спусте, навике промене, док лице добија онај посебан израз тупости са одблесцима напетости. Сви уче школу лукавства. Првих пет година је тешко, кажу, а после тога је још теже. Неко је у тамницу прокријумчарио књигу о Ðавољим острвима, о Гвајани, звала се Сува гиљотина. Видели смо, да је, у суштини, у свим затворима исто, само што код нас ниси само затворен, већ си непрестано под истрагом, макар био и десет година унутра, макар био политички за154

твореник, што се службено зове „политички криминалац“, за разлику од обичног и привредног криминалца. Овај последњи — у тамничкој управи се највише цени. У затвору, наиме, постоје две хијерархије: једну чини управа, другу — невидљиву, али приметну — затвореници сами, као вукови у чопору. Овом свету припадају и затвореници у самицама, само што то новајлије дуго не схватају. У затворском процењивању срамота је; да си добио мање од три године, да ,,цинкариш“ (потказујеш), да се увлачиш чуварима и управи, да цмиздриш, показујеш страх при репресалијама, једеш свој пакет сам у каквом ћошку и — згражаваш се над простаклуком, јер тиме задиреш у некакав природан ток ствари, у старо право и обичај, нарочито потребу. Све што је супротно од тога процењује се као „похвално“. Према скали процена свако негде припада, усамљен је само понеки лудак и херој. Кад сам се, потпуно неприпремљен на оваква занимљива збивања, нашао бачен у истражну самицу, ни сањао нисам колико ћу морати да учим. Колико затворских предмета за сваки испит! Како је било тешко докопати се дипломе на том универзитету. Вође Гане на капици носе ПГ, што значи „prison graduated“.Ђаволски дрско! Нехру је у тврђави Ахматнагар одседео укупно око једанаест година. У Италији је 1950. године пуштен неки Ðузепе Баранко, пошто је одгулио педесет година. Кад су га интервјуисали шта га је највише изненадило кад је изашао напоље, рекао је: жене на бициклима. Знате ли шта је замишљао гледајући покретање бедара лепотица на бициклима? Прави арестант! Prison graduated! Кад је међу нама у заједничкој соби затворске амбуланте умирао стари затворски рудар Меглич, рекао је вече пре смрти: ,,Видећете, још ћу се извући. Већ два пута сам био једном ногом у гробу. И изаћи ћу. Онда ћу продати кућу, њиву и шуму, све што имам; даћу све паре једној младој цури да се скине до гола, да хода на све четири, и попиша се. Само бих то волео да видим, а онда могу и да умрем.“ А стари Меглич је био проклето шкрт с пакетима хране које му је слала сестра. Ни цигаретом није нудио. У невидљиву школу затворског живота иде свако, знао он то или не, свако полаже испите, пролази или пада, па био он тога свестан или не. И најзеленији новајлија у истражној самици. Испрва сам мислио да сам најусамљенији на свету, између четири зида два метра са четири, висине око пет, гвоздени кревет 155

68-69 са сламарицом, зидним сточићем на склапање, столица, бокал с водом, зарђала кибла у углу поред врата, сасвим глатка врата и прозор високо тамо горе, са дуплом решетком, најпре гвоздени крстови, а онда мрежа. Да, и радијатор с пет ребара поред кибле. Напољу, ваљда, сунчано преподне. Тишина међу зидовима. Притисак у слепоочницама. И ниједне цигарете. Првих пет година је тешко. Нисам тада ни помишљао на године и године које се као дуги, црни ходник отварају преда мном, на године и године тешке робије која се зове „тежак присилни рад“. Пустиће ме — или убити, тако сам мислио. Вероватно хоће да ме добро уплаше. Како да ме осуде за оне шале које сам збијао? Пре рата бунтовни студент, за време рата партизан. Наравно, ако ме буду питали зашто сам збијао оне шале, биће тешко да одговорим. Како да објасним шта се то пробуди у слободном човеку док гледа охоле моћнике? Јасно, било је ту и шепурења. Нико се не усуђује да пружи језик. Јесмо ли јунаци или нисмо? Још један коњак! Многе сам навукао против себе, многе сам знао. Много паса — смрт зецу! Најђаволскију шалу избацили смо синоћ у свет. Телефонирали смо једном високом знанцу како је, бајаги, управо јавио швајцарски радио да је Тито поднео оставку. Била је то она ситуација после чувеног Информбироа, нешто је кажу заиста и било у ваздуху — било је јурњаве, па бледих лица, републичка влада је „запуцала“ и готово побегла, како смо сазнали много касније. Али, зашто су врагови веровали? Таквим шаљивџијама, какав сам ја, пре не би веровали ни за оно што се хвата руком. Сад су се, кажу, заљуљале две републике, од шест, због неке наше глупе досетке код деведесет седме чаше. Било је то једно од оних проклетих вечери кад смо наклапали и брбљали о филозофији и уметности, уместо да зајашемо неку од успаљених цура које су нам тада, после рата, скоро саме ускакале у наручје. У истрази су обрађивали и ту моју грешну активност, са свом завишћу и моралним згражањем чистих људи и тада сам имао лепу прилику да се сваке сетим са захвалношћу. Политика је тада за мене, у суштини, била, заправо нешто што је мирисало на јефтини сапун умотан у смрдљиве, прљаве гаће неког чиновника који нема времена за сексуално иживљавање. Тек су ме затвор и његова сложена школа научили шта је то — политика. Кад сам увидео колико сам био пубертетски наиван кад сам се пре тога играо политике, црвенео сам сам пред собом. Кад сам пре рата штрајковао на 156

универзитету и драо се против неправедног поретка. Кад сам се тукао с краљевим пандурима. Кад сам ронио тамо неке сузе због пропасти Југославије. Кад сам у партизанима држао говоре сељацима. Кад сам улетео у нови поредак после револуције. Парфимисане свеже гаће! Homo politikus! Анархоидан слободар који све зна боље! Геније! Човек најрадије гурне нос у оно што најмање зна. Колико сам лепих и сласних жена пропустио зато што нисам остао на подручју за које сам стручњак. У затвору сам сасвим полако и тешко учио шта је политика, а шта политички систем. Талентован сам за сваког ђавола, али сам за студије политике потпуни букван. Ипак сам прокљувио неке ствари. Политика тамнице је двосмерна, управа има једну линију, другу линију заступа невидљиво, али осетно процењујуüе мнење затворског света. Обе линије врше притисак на свакога. У тој преси обликује се положај сваког затвореника. Обе линије покушавају да дају или узму морал појединцу. У тој преси треба стајати на својим ногама. Пасти пред једном од линија — значи пасти уопште. Појединац се не сме повиновати управи која покушава да му сломи кичму карактера, нити се улагивати осталим затвореницима — нити игнорисати линију затворског света који, такође, вреба тренутке слабости. То је живот у којем је нормално оно што обе линије сматрају исправним поступком, грешка се свети годинама. Времена за анализе појединаца има бескрајно, како за плаћене ленштине у управи, тако и за оне сенке иза решетака. Управа зна скоро све шта се догађа, за то користи своје цинкароше који се, и поред тога што их у управи презиру, надају скраћењу казне, помиловању због доброг владања, разним привилегијама током издржавања казне, или бар дозволи за посету жене или ,,веренице“ без присуства чувара, што свакако значи: доле с панталонама! У систему који је тада службено био „без проституције“, неки су добијали дозволу за посебну самицу и посету лепе цуре која је доносила флашу и цигарете. За такву привилегију исплати се трудити. И затворско друштво све сазна, вероватно и више од управе. Не могу се заклети, али су ми тврдили да некима у дуготрајној самици прегледају марамице да би видели има ли у њима семена. Виши службеник затвора напумпао је службеницу у управи, абортус је урадио затворски-лекар, затворен због „окупацијских злочина“. Знали смо колико је украо економ. Били смо детаљно обавештени како жена бије заповедника чувара, који се касније 157

68-69 убио доживевши нервни слом. За време рата био је ликвидатор и немилосрдан мучитељ затвореника. Знали смо кога и како су пребијали у издвојеним бетонским бункерима под земљом. Сазнали смо како је ономе кога су послали у лудницу. Како је Младен умро у самици. Зашто професор руком покрива киту док се купа. Ко је сифилистичар. Колико је цемента украо књиговођа. Ко је цинкарио да тројица припремају бег. Какву црну длакаву има нова плавокоса службеница у управи. (То није шала. Боханец је потпаљивао пећ у њеној канцеларији кад се оклизнула на паркету, пала, хм, и тако даље.) Знамо и то да је мене оцинкарио лопов, бивши милицајац, како сам, тобоже, читао новине и при том направио неку злобну примедбу на рачун школске реформе. И — из престонице смо сазнали када ће кренути кажњенички транспорт у другу казнионицу. Кад осетиш деловање обе линије изненада те обузме сазнање да је све то нешто слично политици. Управа је некаква тоталитарна влада, њени претпостављени у престоници историјска нужност, а затвореници тих, народ који самостално мисли и невидљиво делује. Ако не поштујеш све ове факторе, главу можеш да оставиш међу зидовима. Због ове динамике живот у затвору никада не тече једнолично, увек иде набоље или нагоре. Homo politikus полаже испит свакога дана. Стојиш у преси, време ти капље на главу а поред тебе стоје: разбојник, гестаповац, лопов, белогардејац, џепарош, дедица који је девојчицама у парку показивао свога малога, убица, нови бунтовник, женидбени преварант, црноберзијанац, информбировац, развлашћени трговац, провалник, проневерилац, хомосексуалац, фалсификатор, силеџија, сарадник окупатора, дезинформатор, непријатељски пропагатор, организатор проституције, месар који је на црно заклао теле, иследник који је искористио саслушавану жену, директор који је уништио предузеће, силеџија који је ударио милицајца, човек који је током свечаног говора на тргу срао, свештеник који се огрешио у проповеди, официр који је убио жену, организатор отпора после рата, шпијун и низ људи који заиста не знају због чега су осуђени. У новинама, које добијамо, читамо ко ће нам се ускоро придружити: пљачкаш, лопов или писац с неким својим идејама о организовању социјализма. Године старости — од осамнаестогодишњих жутокљунаца који ће тек схватити да овде влада политика, па до 85-годишњег деде Ноча, из неког брдског села, који је хранио неке „нове пар158

тизане“, рекавши пред судом да „је и за време рата давао храну партизанима“ ида га политика никада није занимала. Добио је петнаест година. То га није љутило, али није могао преболети што су му узели лулицу. Како је био кошчат, високог раста и јаких зуба, човек на своју руку, и у затвору је живео по свом. Кад би га чувар опомињао, Ноч би га одмерио од главе до пете и упитао: „Зар ниси пропао у земљу?“ Стари Ноч политику никада није разумео. Сада је то занимљиво време већ прошло. Полиција мање бије и боји се скандала. Судство се, донекле, осамосталило; не долазе више толико „папири одозго“, на судијин сто, са прописаним годинама робије где „одлучује“ бивши столар. О политичким делинквентима пише штампа. Развој је бацио у смеће и „лажни чисти“ полни морал. Барови су пуни правог стриптиза. Женски актови пуне све часописе. У филмовима се могу видети призори који би бацали у очајање сваку западну цензуру. Проституцију третирају као грип. Имамо хулигане, омладински криминал, хипије, наркомане, сексуалне оргије и црквене празнике, уписане у календар. Прилично угледни грађани код куће гледају порнографске филмове. Трка за стандардом потпуно је угушила страст према политиþким разговорима. Између владе (управе) и јавног мнења (види затворски свет) теþе бујица стандарда и односи душе појединаца у бездан менаџерске болести. Удаљио сам се намерно, како би касније ствари биле разумљивије. Сада се враћам годинама уназад. У једно сунчано преподне, кад сам се поспан, мамуран и наг пробудио у свом кревету и угледао четири у мене уперена револвера, од којих је најближи био амерички аутоматски колт 45. (Са словеначког превела Миљенка Витезовић) /Витомил Зупан, Левитан-роман који то и није, издавач: БИГЗ, Београд 1989; Џепна књига – БИГЗ, одломак/

159

СУБЛИМАЦИЈА Санда Ристић Стојановић БИТИ АУТЕНТИЧАН – МИШЕЛ ФУКО У последњих 20-30 година, основано је говорити о феномену Мишела Фукоа у Србији. Одмах бих напоменула: сматрам да је дошло до злоупотребе дела Мишела Фукоа, односно до настанка беспотребних текстова, који су комбинација произвољних тумачења и „примене“ Фукоових идеја. Аутори тих текстова нису, по вокaцији, филозофи, већ долазе са разних одсека за филологију. Постало је помодно, међу историчарима књижевности и књижевним критичарима, произвољно тумачити Фукоа. Не само Фуко него и Лиотар и Дерида били су бриљантни умови, доктори филозофије, па тиме и добро упознати са богатом филозофском традицијом, са којом су могли аргументовано да полемишу и да се не слажу. Таква врста аргументације дакако изостаје код многих који у својим радовима користе Фукоове, Деридине и Лиотарове идеје. Фуко као личност био је бунтовник, па је и као јавна личност учествовао у сту-дентским демонстрацијама. Бавећи се анализом моћи и институција у прошлим време-нима и савременом тренутку Фуко је заузео становиште друкчије од Томаса Хобса изнетог у делу Левијатан. Левијатански модел моћи је подразумевао власт владара над његовим поданицима. Према томе, Фуко наставља разматрање једне од великих тема филозофије у прошлости – моћ. А Фукоов угао гледања на тему моћи помера се са носилаца власти на механизме моћи. Дакле, акценат код Фукоа приликом анализе моћи је на њеним механизмима, који се остварују како у данашњим институцијама тако и кроз разне норме и законе. Фуко је свестан да моћ може бити и продуктивна, афирмативна: знање је моћ. Мислим да су неки људи из 161

68-69 Фукоових дела извукли за себе закључке о начину како постати моћан и утицајан у данашњем времену заузимањем места у одређеним институцијама. То је супротно суштини Фукоових анализа карактера самих институција. Сам Мишел Фуко није прихватио сврставање својих радова у постмодернизам, говорећи да би радије расправљао о дефиницији „модерности“. Оно што карактерише Фукоа као личност, а провлачи се кроз његова дела, јесте антиакадемизам. Мењао је универзитете на којима је предавао, а на првом експерименталном универзитету у Венсену, који је основан од стране француска владе, уз Фукоа радили су многи други левичарски професори због чијег је радикализма (пример: Џудит Милер) универзитет изгубио акредитацију. Тачно је да су на Фукоа утицали Ничеова филозофија, Маркиз Де Сад и екtстремни перформанси А. Артоа. Фуко, који је осим дипломе филозофије поседовао и диплому из психологије, на луцидан начин уткао је утицаје поменутих дела и личности у своја дела. Постоји и практично критички Фукоов став о снази бирократије, са којом је данашњем човеку тешко да се бори и избори. Неки савремени филозофи, међу којима и Стивен Хикс, сматрају да није баш Фуко одбацио објективност, истину, да није сматрао да је језик субјективан. Хикс сматра да је негативна појава код постмодерниста то што заступају став да свако има право да интерпретира туђа дела (па и дела филозофа) по своме, како му се прохте. Посебно су забележена бројна произвољна тумачења Платона, Аристотела и других великих филозофа прошлости. Хикс износи и једну важну тезу да многи људи нису ни читали Фукоова дела већ да су користили неки приручник (Guide) како говорити постмодернистички. Постмодернистичке стратегије се остварују кроз разне курсеве на америчким и европским универзитетима. Примери тих курсева су: женске студије, разни терапеутски програми, креативно писање… Фуко је у неким својим текстовима и предавањима био ослоњен на теорије значења и филозофију језика, тако да се такви текстови могу сматрати неком врстом „игре“ у пољу филозофије 162

језика. Међутим, Фуко је био изузетан познавалац теорија значења и филозофије језика, за разлику од оних који су његове текстове узели као одскочну даску за многе сопствене текстове препуне произвољности, без познавања аналитичке филозофије. Као што је познато, Фуко у својој анализи моћи разликује два појма: репресивну моћ и нормализирајућу моћ. Репресивна је она моћ којом сте натерани да нешто урадите (полиција, моћници). Нормализирајућа моћ подразумева да људи слушају надређене како би напредовали у каријери (политика, болница, универзитети, институти, школе). Фукоов став је да нико није слободан, те суштински он поставља захтев за аутономијом. Крајња Фукоова жеља као филозофа јесте то да треба да будемо слободни као птица. Када је у питању уметност, Фуко је писао о сликарству великог сликара Рене Магрита, и то је преточено у књигу Ceci n`est pas une pipe (Ово није лула, Београд: Factum, 2015). Стога чуди својатање Фукоа од стране многих концептуалаца и представника разних антиуметничких пракси.

163

68-69 Душан Станковић ФУКО, ИСТИНА И СМРТ БОГА

Историјски проблем нихилизма никад се експлицитно не јавља у раду Мишела Фукоа, који је био далеко више заинтересован за питања која имлицирају оно „како“ него оно „зашто“. Од историје лудила до историје сексуалности Фукоове генеалогије су често интерпретиране у форми критичких историја основних принципа и вредности око којих се организају наши животи у савременом друштву. Ипак, никад није истражио проблем смисла живота као таквог. Са друге стране у Речима и Стварима, један од Фукоових раних радова из шестдесетих, сусрећемо се са фигуром Надчовека у виду „обећаног задатка“ који је радикализован у могућност транцендирања модерне episteme. Читајући Заратустрино учење о самопревладавању у односу на простор скривених правила која чувају формацију знања, Фуко нам нуди креативну ре-актуализацију ничеанске филозофије афирмације. Он чак иде све дотле да тврди да Ниче сигнализује „праг иза ког савремена филозофија може бити поново мишљена“, или макар да преузме своју критичку функцију у релацији са кантовским питањем о условима могућности спознаје13. Можемо ли онда разумети концептуалну мрежу изграђену од стране Фукоа током педесетих и шестдесетих у виду мапирања начина помоћу којих нас нихилизам непрестано гони као субјекте позитивног знања? И ако пратимо скандалозно обећање Надчовека да ли можемо мислити нихилизам као нешто што се да преовладати у епистемолошком пољу? 12 Да ли је Мишел Фуко био нихилиста? Доминка Партига се окреће Фукоовом раном раду не би ли истражила начин којим је нихилизам обликовао његову критику модерног хуманизма, његов однос са Ничеовим мишљењем, и могућностима које је отворио за нове форме Истине и афирмације у модерном свету. Доминика Партига студирала филозофију и социологију на Универзитету колеџа Мастрихт, УЦ Беркли и ЛСЕ. Њена интересовања досежу релацију социјалне теорије и континенталне филозофије. 13 Michel Foucault, The Order of Things (London and New York: Routledge, 2002), 373.

164

Moжда смо убеђени да мислимо да су ово неважна питања. Након свега, нихилизам није термин који се да пронаћи у Фукоовоом вокабулару, и сам Фуко се касније покајао доприносу Ничеовом метаисторијском и привилегованом статусу у свом увођењу у Кантову антропологију, Уводу у преступ и Речима и стварима. Али радије ослањајући се пажљиво на начине којим Смрт Бога функционише у овим радовима, унаточ појмовима којима се Ниче и Фуко служе у правцу привилегованог проблематизовања нихилизма у својим радовима, можемо почети са откривањем разних врста напетости које леже унутар модерне episteme, и можда подстакнути неке почетке које се јављају на њеним ивицама. „Смрт бога, обострано, конституише и ограничава наше искуство у форми „геста двоструког убиства“ које је непосредно повезано са смрћу човека.“ Једна од најуникатнијих (и неумољиво критикована) тврдњи Фукоа јесте из раних радова о фундаменталном расколу између темпоралности дискурса и модерне субјективности. Уколико је индивидуолизована свест само моменат прекида у спољашњој мрежи дискрусивних режима, тела знања, дискурс доказује инертност за хуманистичког субјекта у његовој потрази за последњом истином, атемпоралног смисла и аутентичног порекла. У овом смислу Смрт бога, обострано, конституише и ограничава наше искуство у форми „геста двоструког убиства“ које је непосредно повезано са смрћу човека14. До неких граница Фукоова метафора прати Ничеово разумевање модерности у форми појаве нихилизма, али се он изгледа креће са оне стране проблема вредности у својој реинтерпретацији смрти Бога фокусирајући се детаљно на услове у којима се људска смисла/давајућа активност историјски држала све до краја осамнаестог века. Овде је централно питање да ли је човек фигура која је у неком смислу корелативна са Богом. Пратећи састав и развој хуманистичких наука у виду извора и знања људи, Фуко креира интензиван случај за савремену релевантност ове паралеле. Човек је можда метафорично убио Бога као свезнајућег метафизичког ентитета, извора свих вредности и 14 Michel Foucault, Introduction to Kant’s Anthropology (Los Angeles: Semiotext(e), 2008), 124.

165

68-69 вечних идеала, али чини мало да преиспита простор који је Бог заузео, ситуирајући „његов језик, његову мисао, његов смех“ у центру пост-просветитељског света . У овом смислу, уколико у ствари о некаквом нихилизму овде има икаквих речи, свакако није коначни закључак о недостатку било каквог искорачења циљева и вредности која би моментално донела дисолуцију темеља и ограничења, радије повесни, јединствено савремени положај од кога човек не може да побегне докле год представљао тврдоглави додатак пољу знања. Овај се облик да пронаћи у Кантовој идеји да границе знања потпуно егзистирају унутар структуре спознавајућег субјекта и, много шире, до филозофске концепције људске субјективности која је уједно и извор реалности као и објекат у свету, ухватљива условима представе. Ослањајући се на читање Фукоове модерности у Речима и Стварима, ми смо заробљени у епистемолошком пољу обликованом на овој несигурној претпоставци да човек може бити предмет социјално-научног знања и, истовремено, услов могућности истог. У овом смислу, хуманистичке науке су постављене на парадоксалној вези са људском коначношћу, зато што је субјекат ултимативно експониран језиком и социјалним праксама које га откривају, али његово конкретно, живо и социјално ситуирано искуство конституише темеље позитивитета знања. Фукоови радови на кључним искуствима лудила, болести, смрти, злочина и сексуалности могу можда бити рефлектовани у виду истраживања емпиричких форми које коначност преузима над дисконтинуираним курсом историје. Пре него трансцендентна коначност, Фуко доводи до јаснијег увида начине на које искуство бива проживљено и структурирано заједно са различитим поделама унутар друштва, од неухватљиве везе између лудила и рационалности до променљивих значења нормалности versus девијација сексуалности. „Нихилизам није болест већ историјски хоризонт у коме човек искушава и спознаје своју субјективност“ Нихилизам, посматрано призмом Фукоове реинтерпретације смрти Бога није веровање, ни болест, чак ни радикални 15

15 Michel Foucault, The Order of Things (London and New York: Routledge, 2002), 420, Ibid, 422.

166

скептицизам према истини. Уместо тога, то је историјски хоризонт у коме човек искушава и спознаје своју субјективност различитим играма Истине, дискурса и дисциплинарних режима, попут медицинског дискурса менталних болести, херменеутике жеље или техника нормализације (био)моћи. У овој историји субјективности процес самопроналажења тешко може бити ухваћен вокабуларом егзистенцијалиста попут нечега што даје јединствен смисао нашем постојању. Разлог због чега ово није могуће јесте због тога што је самоспознаја могућа једино у условима релације субјекта и објекта све до релације сопства према себи (попут релације индивидуалног према његовом/њеном сексуалношћу помешаном свештеничким и психијатријским праксама исповедања). У овом смислу, докле год је суочено са филозофијом основно питање „шта је човек“, докле год питамо „зашто“ радије него „како“ и докле човек као говорећи и постојећи субјект представља темељ сопственог знања, Бог и његов убица умешани су у смртоносно такмичење са више од једне рунде. Али нихилизам носи са собом ослобађајуће обећање да ће и сам човек нестати „попут лица, „попут затрпаног лица у песку на ивици самог мора“, када из смрти Бога извучемо најрадикалније закључке и препознамо контингенцију у виду извора бесконачних могућности у пољу знања, у коме је човек само пролазна фигура . Оно што је овде по среди није ништа више од обећања капиталног (ре)уређења у условима које чувају однос између спознавајућег субјекта и спознатог предмета, непосредно у додиру са афирмативним аспектом Ничеове филозофије. У његовој књизи о Фукоу, Жил Делез интерпретира смрт човека у условима знања долазећи у везу са „новим силама“ са стране, радикално другачијих сила бесконачноног и коначног које су функционисале у класичној и модерној episteme под формом Бога и формом Човека17. У овом покрету сазнајног превредновања, можемо уочити свет настајања и афирмације, симболизованог у фигури никад достижног Надчовека. 16

16 Gilles Deleuze, Foucault (London: The Athlone Press, 1999), 132. 17 Michel Foucault, Introduction to Kant’s Anthropology (Los Angeles: Semiotext(e), 2008), 123.

167

68-69 На прагу Фукоовог читања, учење самопревазилажења нуди нам модел радикалне критике метафизике субјективности, која покрива пут према новој економији знања/моћи релација. Овде коначност не би била оно што етабилира и лимитира људско знање него радије „опструира и веже у времену кад је свршетак заправо нови почетак“18 . Са јасним увидом да је истина утемељена у емпиричкој коначности пада на саму себе, смрт Бога враћа нас „не у позитивитету света већ у свету отвореном искуством његових граница“, граница шта се знати може, рећи и писати у датом тренутку историје . Модерна episteme отвара пут Ничеанским фигурама, али не са циљем инкорпорирања у ред дискурса на начин који продукује најсигурније и легитимне модусе спознања. Радије, то чини да жртвује безтелесни и уникатни субјекат знања у том тренутку кад се дискурс ломи, тачно на границама онога шта се може рећи на интелигибилан начин, кад је одређени ризик непрепознатљивог етабилиран. Ово искуство ограничења одваја субјекта од њега самог, јер проналази себе „испред песка овога где више говорити не може“20. У овом смислу нихилизам се афирмише као критичка сила која провоцира епистемолошки ауторитет али не са циљем негирања знања као таквог већ са циљем указивања радикално другачијих начина спознавања који се можда јављају у границама филозофске субјективности. 19

Али Фуко остаје опрезан у својим дискусијама о пророчанској улози ничеанских фигура, несигуран око прилазеће светлости да ли је она „откријавући пламен последње велике ватре или индикакатор почетка“21. У овој тачки изгледа да блиско стоји са Ничеом: Оба аутора посвећују свега пар параграфа (али интензивна) фигури Надчовека. Кад је Фуко у питању, пожељно је oво читати као сугестију да је он дубоко повезан са нихилизмом као универзалним модерним субјектом. Изнад свега, најпрециз18 Michel Foucault, A Preface to Transgression. In: Aesthetics, Method and Epistemology Foucault 1954-84 Volume 2, edited by James D. Faubion (London: Penguin, 1998), 72 19 Ibid, 77. 20 Michel Foucault, The Order of Things (London and New York: Routledge, 2002), 286. 21 Friedrich Nietzsche, The Gay Science (New York: Random House, 1974), 182.

168

нија манифестација нихилизма је у његовом укорењеном али несвесном утицају на телесност и душевност последњег човека који не може себе препознати убицом Бога. Сумњиви злочин, догађај који је исувише удаљен за многе уши: провоцирајући смех пре него ли симпатију, лудак се боји да је „велики догађај (смрт Бога) и даље на свом путу“. 22

Ми смо заробљени у знању које је глуво према ничеанским фигурама из ралога њиховог статуса трансгресије попут оних који говоре ван дискурса, с оне стране нормативне разлике између лудила и разума, можда са оне страна знања. Једини начин којим можемо да разумемо речи лудака или, шире, знакове који још увек нису рационални конструкти, јесте да радикално преиспитамо услове у којима се они неутралишу унутар дискурза и кроз које можемо да препознамо себе као легитимне субјекте. Глас лудака је прорачански у контектсту његове позиције непримећености као неко ко је био маргинализован, дистанциран и ућуткан унутар читаве историје западног знања без обзира да ли је затворен у болници, послат у таму ноћи „на броду лудака“ или дијагностификован менталном болешћу. 23

„Људска опсесија коначношћу отвара пут трагичном нихилизму који садржи афирмацију људске реалности у крајњим границама ове.“ Посматрано објективом овог почетка нашег дискурзивног хоризонта, од тог момента који је крајње неприступачан, људска опсесија коначношћу отвара пут трагичном нихилизму који садржи афирмацију људске реалности у крајњим границама ове. Oва афирмација је трагична зато што укључује потпуну реализацију да човек својом коначношћу не може да буде темељ структури истине, значењу и знању, и да је могућност у превладавању нихилизма у константном одлагању докле год нисмо спремни да се изјаснимо јасно да ли „желимо да човечанство 22 Michel Foucault, History of Madness (London and New York: Routledge, 2006), 26. 23 Friedrich Nietzsche, Daybreak: Thoughts on the Prejudices of Morality (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), 388.

169

68-69 заврши у пламену и светлости или да заврши на песку“24. Суочени са визијом апокалипсе можда смо приморани да резонујемо да све што је модеран субјекат оставио са својим радикалним преиспитивањем савремених услова у којима човек долази до спознаје онога што се испоставља да је његова унутрашњост (да постави задатак самоидентификације у некаквим генеричним формама). Ово, мање или више, изгледа да је Фукоова позиција у последњој декади његовог рада (средина 70› до 84›) у којем питање Надчовека не представља бригу могућности превазилажења модерне епистеме, већ продуктивну праксу трансформације сопства у којем субјекат може бити аутоматски укључен уколико он(а) насели простор епистемичне сумње. Ипак у Речима и Стварима, Фуко чини још један критички потез који ће касније зажалити, читајући Ничеов концепт вечног враћања у релацији са херменеутичким статусом знака који је увек већ интерпретиран. Најпроблематичније питање у којем је Фуко у односу сукоба са Ничеовом филозофијом подразумева улогу језика у његовој чистој, објективној, сопствено/референтној форми са оне стране дискурса, језик који је „неуклопљен са бивством човека“ и који се да јавити у хоризонту једино уколико човек бива уклоњен.25 Фуко овде компликује разлику између дискурза и језика, повезујући потоњи могућношћу чистог знања које је ослобођено релација моћи и тиме блиско повезано са обећањем трансгресије. Проблем језика, који, према Фукоу, проналази своји префињени ираз у радовима Рејмонда Расела, Жоржа Батаиа, Мауриса Бленшуа није наравно у потпуности одсутан у историји западне епистеме, али Ниче је први који га промишља филозофски као „енигматичне мултипликованости којом мора да се влада“, убијаћи човека и Бога у унутрашњости простора свог мишљења. „Ултимативно, уколико постоји спољашњост у односу на ред дискурса који чува све што се може знати у датом моменту историје, долази и завршава се испод мистериозног знака Ничеа.“ 26

24 Michel Foucault, The Order of Things (London and New York: Routledge, 2002), 369. 25 Ibid., 332. 26 Ibid., 418.

170

Фрагментација језика може бити праћена све до заокрета од класичне према модерној episteme, тачно до заокрета кроз који је човек конституисан као центар репрезентативног мишљења. У овом смислу, поредак дискурса колонизовао је језик у добу хуманистичких наука, али језик може да поврати своју објективност, да се врати свом изгубљеном јединству и можда да трансцендира социјално поље кад човек изађе из зоне метафизичких есенција и препозна себе „не у потпуности својим, већ у граници онога што га оивичује; у тој регији где се смрт шуња, где је мишљење исцрпљено, где се обећање порекла бесконачно повлачи. Ово је средишња регија лудила и чистог језика која је изродила хистерични лов на Артоа, Ничеа и Русела, фигуре којима је Фуко био преокупиран у педесетим и шестдесетим и чији је рад читао у односу на њихово лудило. Дисолуција артистичног рада у лудилу јавља се као услов за статус трансгресивног, као што ситуира тему писања ван режима интелигибилности, у регију у којој Бог, човек и сам аутор нестају, као речи и знаци који не садрже више никакав смисао али могу бити интерпретирани до у бесконачност. У овом смислу, Ничеово истраживање о томе ко говори у Генеалогији морала радикализовано у самопреиспитивање њега као сувереног аутора у његовим позним радовима – можда може бити читано као пракса свршеног нихилизма који отвара са оне стране коренитих граница смрти, лудила и (не) мишљеног. Ултимативно, уколико постоји спољашњост у односу на поредак дискурса који чува оно што се може знати, писати и рећи у датом моменту историје долази и завршава се испод мистериозног знака Ничеа. Почињујући са Поретком дискурса, његовим инаугуралним предавањем на Колеж де Францу из 1970е, Фуко мења премисе сопственог рада у некакав драматични гест када – можда не тако случајно – ничеанске фигуре губе свој трансгресивни сатус. Ипак Ниче остаје преокупација, можда не више као радикално привилегован модел за критику метафизичке хуманости, некако одвојен од правила које бране продукцију свих дискурза, али као основа за дискурзе критичког историчара који извлачи последице из Ничеовог геста сумњивим злочином. Генеаологија – метод који Фуко развија у блиском дијалогу са Ничеом у седамдесетим годинама – можда може бити разумљива у форми праксе 171

68-69 континуираног превледавања сопства у пољу знања, као вид рационалности које циља на не само узурпирање свих извесности, него о афирмације исоторије над есенцијом, контингенције над нужношћу и мултипликованости над јединством. У овом смислу, Фукоов Ниче открива разне стратегије које се јављају у пољу савременог мишљења чим унифицирани субјекат губи привилеговано место у епистемолошком пољу и простору ослобођеним отсуством Бога које постаје место афирмације (контра)моћи и политике. Генеалогија је онда можда најбољи, ако не и једини, Фукоов лек за нихилизам.

172

Љиљана Гајовић ЈЕР НАША МАЛА СВЕСТ ЈЕ САМО СВЕЋА ИЗМЕЂУ ДВЕ ВЕЧНЕ ТАМЕ

Ернесто Сабато: Пре краја, Академска књига Лоренс Ферлингети: Мали дечак, Геопоетика Едвард Сноуден: Трајно забележено, Вулкан издаваштво

На необичан начин неке књиге, потпуно различитих поетика и стилова, настале из, на први поглед, неспојивих списатељских намера, стигну у одређеном тренутку и наведу нас на размишљање: шта их је то, иако у наративном конкретизовању тема међусобно противречне, повезало и у нашем мисаоном процесу реализовало као јединствено читалачко искуство? Ернесто Сабато, Евдард Сноуден, Лоренс Ферлингети. Наизглед, немогуће је повући паралелу; реч је о потпуно различитим биографијама, личностима, сензибилитетима, начину размишљања. Преводи њихових књига - Трајно забележено, Пре краја и Мали дечак, појавили су се у Србији, један за другим у кратким размацима, уклапајући се тематски у једну општу, пандемијску причу. Све три књиге, наиме, садрже промишљања о судбини данашњег човека, терору технолошког развоја и неснађености појединца у врсти тоталитаризма спроведеног уз помоћ софистицираних технологија. Два писца и један аутор, из дубине личног сензибилитета сагледавају пошасти новог времена, и деле бригу о души као стожеру људскости у Човеку, нечему што га издваја из свеколиког живог света на Земљи. Ауторе деле времена и простори у којима су живели, као и разлике у годинама (Сабато је умро 2011. године, непуна два месеца пре свог стотог рођендана, а Ферлингети је управо загазио у сто прву годину. Тридесетседмогодишњи Сноуден морао би, 173

68-69 уз много среће, да „прегура“ још нешто више од једне деценије, како би заокружио број година којима би достигао половину живота двојице „књижевних ветерана“). То, изгледа, није представљало препреку да се аргентински и амерички писац, обојица са значајним књижевним биографијама и један систем инжењер, бивши службеник Националне безбедносне агенције, који се, иначе, у животу никада не би срели, нађу у неком међупростору, изван реланости, опседнути управо бригом о тој реалности. Узрок свих поремећаја у окружењу видели су у неконтролисаној примени контроле. Сабато и Ферлингети своја мишљења исказују литерарним језиком, сликовито, са доста импресија, интуитивних запажања праћених емотивним набојем. С друге стране, Сноуденова таксативна набрајања, анализе и сува статистика прецизно и неумољиво подупиру све теорије о неосвешћености човека XXI века, његовом болном, ко зна ком по реду и узалудном сазревању, пре Краја, који је већ ту. Ернесто Сабато, један од тројице највећих модерних аргентинских писаца, који је своје место уз Борхеса и Кортасара обезбедио култном трилогијом (Тунел, О јунацима и гробовима, Абадон, анђео уништења) сугестиван је већ од самог назива књиге, Пре краја, којој претходи низ књига сличне тематике. У кратком осврту на Сабатову биографију, а у контексту теме овог текста, важна је напомена да је почетак бављења књижевношћу, на почетку четврте деценије, за њега био крај озбиљног бављења физиком. У науци није могао да пронађе одговоре на питања о најдубљим моралним и душевним поривима; није је у потпуности напустио, али је одустао од тога да јој слепо верује. Књижевност га је мотивисала да трага за значењским језгром људске егзистенције и сходно томе постепено, балансирајући вешто између различитих наративних дискурса, изгради, у свету савремене литературе, по аутентичности изразито упечатљиву и препознатљиву поетику. Сабатова проза, нарочито Извештај о слепима, метафорички сугерише мисао о владавини секте слепих која се руководи принципима мрака, злочина, меланхолије, блуда. Цена људске слободе је, у том контексту, углавном, потпуна изопштеност и свест о томе да они који наносе зло нису равнодушни, што их чини још већом претњом, чак и у случају када се од њиховог „слепила“ чувамо широм отворених очију. 174

Књига Пре краја, у којој се Сабато присећа детињства, породице, година школовања, последњи је покушај да се, пре него што се очи потпуно затворе, боље сагледа шта су претходне деценије донеле свету. Иако је био омиљен међу младима, одлуку да им се обрати путем литературе, како је сам тврдио, донео је после наговора пријатеља: „Кажу ми: “Имате обавезу да завршите књигу, млади људи су обезнађени, неспокојни и верују у вас; не смете их изневерити“. Сабато се, очигледно, мучио са привођењем крају своје тестаментарне књиге „Пре краја“, тражећи речи којима би изразио веру у онај део друштва на коме лежи терет очекивања и то усред хаоса који је завладао светом. У свом обраћању млађим генерацијама, слутећи не само лични, већ и свеопшти Крај, са сетом констатује да је узрок том безнађу сам Човек и да је на њему одговорност да васпостави свет враћајући се на цивилизацијске почетке – уравнотеженост у односу на стицање материјалних добара и на традиционалне ритуале усклађене са ритмом свемира и природе. Са сетом човека који је доживео прерану смрт сина, оптерећен личном трагедијом и историјским поразима подсећа читаоце, некад директно, некад посредно, на значај породице, традиционалних вредности, љубави и емпатије. Књигом одзвања глас старог и уморног човека који се упиње да не заборави, да младим људима каже све оно што је важно да би сачували макар веру у будућност. Он зна да они, захваљујући науци којој је он сам окренуо леђа, већ припадају тој будућности која их је заскочила неспремне. Управо је Сноуден, припадник генерације која је „одрастала на мрежи“, један од оних којима се обраћао Сабато. И Сноуденова књига Трајно забележено јесте нека врста тестаментарне прозе у којој он до најситнијих детаља описује начин одрастања и прераног сазревања у дигиталном свету. Тај, такав Сноуден, суочен са сликом коју је Сабато видео пре њега, постаје и победник и жртва у борби за више интересе. Иако то не чине на исти начин, и један и други деле бригу за наш, заједнички, јединствени свет. Сабато је био физичар, Сноуден је стручњак за дигиталне технологије, обојица нам, свако са свог становишта објашњавају где је дошло до грешке. 175

68-69 Обе књиге, Пре краја и Трајно забележено сугеришу закључак да одговорност није више на онима који воде државе и свет, јер им се више не може веровати. Ми смо прозвани да се погледамо у очи, окренемо око себе и сагледамо последице „напретка“. Сабато је поступно пролазио кроз искушења која су уз стицање различитих знања његовом животу дала извесну пуноћу. Као код сваког мудрог човека који је на тежак начин долазио до спознаја, свака му је реч добро премерена, прецизна али истовремено исказана у благости, добронамерности и бескрајној емпатији према другима. Ипак, његово ламентирање над новим нараштајима, жртвама технолошког успона, није лишено горчине. У Сноуденовој прози препознајемо оне чије су срљање у будућност видели и предвидели и Сабато и Ферлингети. Његова рана младост протекла је у полусну, полусвести, стондираности пикселима; живот му је у времену одрастања попримио инстант форму, а догађаји су се убрзавали. Таквом неживоту, у ствари, хибернацији, он се препуштао безусловно, јер је мислио да то тако треба. Стицајем околности, или вољом више силе, како год то схватили, нашао се у средишту система који је обликовао његов живот и животе људи у свету, према критеријумима непознатим широј јавности. Питање је како и зашто се у уму једног, у систем, за данашње стандард, више него добро уклопљеног младог човека, изненада нешто покренуло и навело га на акцију. Његово „просвећење“ и још више одлука да у тренутку највеће животне среће или сатисфакције направи радикалан преокрет, потврда су Сабатових теза да, ипак, постоји „клица људскости коју ниједна технолошка иновација не може да замени, допуни или усаврши“. Свет, онакав какав би требало да буде и какав још само мали број њих памти, нестаје на готово исти начин у очима Сноудена и Сабата. Књига Пре краја надживела је свог писца. Сноуден се одрекао слободе а самим тим и права на живот достојан човека. Саживљен са својим ропством, Сноуден опстаје у својеврсној негацији живота, са једном једином извесносношћу испред себе, а то је могућност насилне смрти, и то у сваком тренутку. Као систем инжењер, бивши службеник америчке Националне безбедносне агенције, имао је оно што модерни свет на176

зива перспективом. Тај исти свет успео је да пробуди из летаргије 2013. године шокантним открићем информација о тајности прикупљања података „о сваком телефонском позиву, текстуалној поруци и мејлу чији је циљ био стварање до сада невиђеног система масовног надзора, који би пружио увид у приватни живот сваке особе на Земљи“. Књига Трајно забележено није књижевно дело. Пре би се могло рећи да је нека врста исповести која је аутору помогла да се ослободи личних демона и остави траг о узроцима своје одлуке. Иако се наглашава његова храброст, интелигенција и изванредна обавештеност када је реч о интернету и дигиталним технологијама, Сноуден у књизи показује и способност да посебно изграђеним стилом приближи слику света која му се није свидела и коју је желео да покаже човечанству. Поједине реченице и пасуси представљају врло снажне слике духовне и душевне дезинтеграције: „Наша природна личност никада неће бити правно изједначена са личношћу наших података, посебно због тога што наша природна личност живи на једном месту, док личност наших података живи истовремено на много места. Наши подаци лутају надалеко и нашироко. Наши подаци лутају бескрајно. Почињемо да стварамо те податке пре него што се родимо, кад нас технологије открију у материци, а наши подаци ће наставити да се множе и после наше смрти.“ Посао, образовање, правне и здравствене историје, национална припадност или раса, као и најинтимнији подаци, генетске информације постали су доступни компанијама и владарима света. И не само то, њима се лако управља из различитих центара. Година 2016. била је значајна у историји технологије, тврди Сноуден, као прва од проналаска интернет, у којој је забележено прекомерно шифровање саобраћаја на мрежи. Сноуден у томе види намеру да се апсолутном контролом, уз помоћ технологије, ПРЕОБЛИКУЈЕ СУШТИНА ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ. Човек који нам оставља доказе о нашим “трајно забележеним животима” без визија је и младости, јер младост живи од наде и вере у будућност. Његове речи у једном од пасуса потврђују нам да смо закаснили и да је наша будућност већ великим делом постала прошлост: 177

68-69 „Наравно, све што сам навео већ се догодило.“ Сабато је пре више година, то исто, али на нешто другачији начин потврдио речима: ”Живимо у времену у коме будућност као да је проћердана.” У књизи Пре краја тврди да је недопустиво мирно се препустити идеји да ће свет тек тако превазићи кризу која га је задесила. Неповерење у брзи напредак, у домену науке и економије, наметнуло му је обавезу да упозори на то да се моћ, која је првобитно изгледала као најбољи човеков савезник, изнова припрема да баци последњи грумен земље на гроб свог колосалног царства. Још 1951. године Сабато је објавио књигу Људи и зупчаници у којој је изразио своје лоше предосећање, које се, нажалост, претворило у “грозничаву стварност”, а због чега су га оштро критиковали чувени прогресивци. „Многе особе које су ме тада напале и исмејале, оптуживши ме за назадњаштво, полако увиђају суровост света који смо створили,“ каже Сабато у књизи Пре краја. На неочекивано поетичан начин описује сцену у којој се ренесансни полубог, то јест Човек, еуфорично баца на освајање Универзума прецењујући своје могућности. Сабато закључује да тај незаустављиви процес иде у правцу дехуманизације хуманитета. Смисао је почео да нам измиче оног тренутка када су метафизику и религију заменили прецизност, техничко знање и ефикасност. Ротација вредности и вредновања (рационализам, индивидуализам и материјализам уместо трансцеденталне основе), изазвала је деградацију људског достојанства и нарастања ТЕСКОБЕ. Ту деградацију Сноуден види у одрицању од приватности и губитку грађанских слобода. Приватност је последњи пут, на неки начин, према мишљењу Сноудена, била ван домашаја власти у време младости и зрелог доба његових родитеља. Данас је домен личног, услед бројних притисака, изгубио потенцијал да сачува аутентичност постојања. Сабато свако биће доживљава као тајанствено и свето и жали због заувек разбијене човекове хармоније са самим собом и свемиром. 178

„Технолошки варваризам“, у свом дивљем походу, поништио је у људима осећање јединствености и непоновљивости. Све је подложно бескрајном копирању, привиду и лажи: „Зупчаници једне машине, чиниоци једног система; како је далеко, Хелдерлине, време када су се људи осећали као деца Богова!“, каже Сабато. Утихнулост света нас спаја, поручује Лоренс Ферлингети, амерички писац, сликар, издавач, књижар, политички активиста у, за његове године, изузетно модерном и небичном роману Мали дечак. У жанровском смислу књига није класична аутобиографија, нити роман, већ нешто као поема у прози или роман у поетској форми. Овај стогодишњак описује свој живот од детињства до данашњег дана обухватајући готово цео XX и две деценије XXI века. Написао је педесетак романа, био повезан са америчком бит генерацијом, као издавач хапшен због књиге Урлик Алена Гинзберга. Утицао је на бројне америчке ствараоце, међу којима су Керуак и Копола. У роману Мали дечак Ферлингети је духовит, врцавог стила, али и циничан; он се не би сложио са Сабатом да је спас у солидарности која ће на нов начин повезати људе. Кроз читав његов певљив, звучан текст провејава нека врста ироније, подсмеха упућених онима који остају после њега, а немају чак ни вољу да нађу решење. Кратак је и врло ефектан опис једног случајног сусрета са непознатим младићем: Само сам два метра од момка. Коначно пријатељски заустим: „Јесте ли из овог краја? Нисам вас пре виђао у комшилуку.” „Не”, одговара. Наставља да куцка, зури у лаптоп. Не чује ништа? Је ли то тело живо? Узнемирен сам. Зовем 911. Након неког времена стиже полицијски ауто и хапсе га због неучествовања у човечанству. Одвлаче тело. Колико духа, проницљивости и ироније у опису блиског сусрета са „младошћу“ која ни не слути у којој мери је овај стогодишњак живљи од те зомби генерације, буднији и присутнији у овом свету у коме одбројава не године, не дане, него сате! “Неучествовање младих у човечанству“ узрок је пропадања тог човечанства и разлог „што јецаји птица сада нису јецаји 179

68-69 екстазе него јецаји очаја“. Ферлингети нема жељу да замишља бољи свет, нити спас постојећег, те цивилизације XXI века с „његовом казино културом и електронским пулсом“, додајући притом, успут... „а акције на берзи расту, расту, расту, док сиромашни постају све сиромашнији а богати погано богатији“. Мали човек је књига невеликог обима и живописних страница о прошлости, садашњости и будућности, које се у слаповима преливају једна преко друге, без знакова интерпункције, који би их спутавали у том флуидном наративу. Она се не чита, слуша се и то у даху. Ферлингети не пропушта ниједну прилику да „стварни живот“ упореди са оним који нове генерације прорачунавају у пикселима. Оно што је Сабата чинило неспокојним, узнемирава и „вечитог дечака“. Младог духа и душе старе од памћења, која непрекидно премотава филм о историји века, Ферлингети не може да не види да се негде пред крај тог филма изгубила чар безбрижне младости. Сабато је успевао да је запази још само на лицима дечака у сиромашним четвртима, на улици, у једноставности живота оних који осим тог живота готово да ништа друго нису ни имали. У књизи Пре краја своје убеђење потврђује и Пазолинијевим размишљањима на исту тему: “Када су чувеног редитеља питали због чега се занима за живот маргиналаца, као што је протагонист филма “Мамма Рома”, он је одговорио да је то зато што је у њиховој беди садржана светост живота.” Сабато у свом образлагању иде чак дотле да, у побожности са којом народи из провинције подносе сиромаштво, проналази трагове поетичног живота и пажњу нових нараштаја скреће управо на те “ванвременске вредности”. Све три књиге о којима је овде реч постављају једно, за нове нараштаје, изузетно важно питање: где се изгубила безбрижност младости, раног детињства, у коме време полако тече “као да мирује и бескрај се протеже од једног до другог празника”? Сви смо искусили ту разлику између егзистенцијалног и хронолошког времена. Ово прво, најличније је за сваког човека, ово друго исто је за све, наглашава Сабато. 180

И Ферлингети се присећа младалачке визије Малог дечака, романтичног дисидента, ”у којој ће се живети заувек, бесмртнички и у уверењу да његов, посебни идентитет неће никада преминути”. На последњој страници своје књиге, Ферлингети је открио да је та вера опстајала “упркос немилосрдној судбини читавог људског рода коме научници предвиђају веома скори тоталан крај“. И док Ферлингети најављује Шесто Изумирање живота на земљи, Сноуден, човек који је дефинитивно и јавно раскрстио са сновима о младалачкој безбрижности, сугерише чињеницу да смо први људи у историји планете оптерећени бесмртношћу података и да то што ће нас наџивети, обавезује да учинимо све како бисмо спречили да се записи наше прошлости окрену против нас или против наше деце. Немамо времена да будемо безбрижни, наметнута нам је дужност да у сваком тренутку будемо свесни тога да је наш живот отворена књига. Нашли смо се у добу које је предвидео Сабато, у коме је опасност постала заједничка судбина, што подразумева неопходност да узвратимо онима који захтевају нашу бригу. Пре краја је позив омладини да одбрану живота схвати као свој превасходни задатак, као мисију. Он очекује да ће је млади препознати у солидарности, јер ако не научимо да преузмемо одговорност за туђи бол, наша воља остаће заувек заробљена лажним сјајем са екрана. Али, пре свега тога, мораћемо да прихватимо да смо поражени, да је вредност постојања у овом безглавом свету мања од цене једног рекламног огласа. У понизности једног дечака, чистача ципела, Сабато је видео Бога. У времену у коме су се урушиле зидине, а не назиру се нови хоризонти, једина нада је жртва ради другога. Вреди ли се борити, тражити одговоре, осветљавати простор попут свеће између два мрака? Два савременика – Сноуден, млад а већ стар, и Ферлингети, стар а духом вечно млад, са различитих страна света, иако сагласни када је реч о дијагнози болести која је задесила савремени свет, имају опречна мишљења када је реч о његовом излечењу. Сноуден се за неки бољи свет свесно жртвовао, а Ферлингети, “вечити дечак“ невољно признаје да је “утихнулост 181

68-69 света једино што нас спаја… док Гугл све бележи у Снимљеној будућности.“ Акција, резигнација или нада. Можда нам је, иако више није међу нама, по жељама и стремљењима најближи Сабато. У књизи Пре краја оставио је поруку да „чекамо, заједно са оним који пружа руке, да нас подигне нови талас историје. Можда већ то и чини, тихо и испод површине, попут пупољака који дишу под зимском земљом. Мора постојати нешто због чега још увек вреди патити и умрети, нека заједница међу људима, онај споразум између поражених. „Једна једина кула, да, али блештава и неуништива”. Док чекамо да стигне нови талас историје, још увек светлимо између два мрака. Свећа догорева, али се још није угасила. Књиге не дају коначне одговоре, али је више него довољно што нас макар наводе да се запитамо: да ли ћемо имати довољно снаге да туђи бол прихватимо као свој и тако коначно кренемо пут спасења?

182

Душан Стојковић ЕСЕЈИСТИЧКО ПРОМИШЉАЊЕ СИГНАЛИЗМА – УМЕТНОСТИ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА (Токови сигнализма: зборник, Еверест Медиа, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2018) Сигнализам је уметнички покрет чије је стваралаштво пропраћено читавом серијом зборника. Појавило их се досад петнаестак и радови присутни у њима „покривају“, истовремено, и оно што се када је о сигнализму реч тренутно догађа и оно што историји сигнализма припада. Зборник су приредиле Јелена Марићевић Балаћ и Милена Кулић, истакнуте представнице најновијег таласа сигналиста. Штампан је у библиотеци „Сигнал“ у којој је пре њега објављена већина зборника истог покрета: Сигнализам авангардни стваралачки покрет (1984), Сигналистичка утопија (2001), Синализам уметност трећег миленијума (2003), Гласници планетарног – визије сигнализма (2003), Размишљајте о сигнализму (2001), Време сигнализма (2006), Демон сигнализма (2007), Планетарни видици сигнализма (2010), Изазов сигнализма (2013), Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016) и Визије сигнализма (2017). Токови сигнализма су изашли поводом педесет година од оснивања сигнализма. Приређивачице су у њега унеле, поред пет прилога преузетих из ранијег зборника Визије сигнализма („Задовољство у интерпретацији или ауратичан тип читања сигнала српске књижевне прошлости и садашњости“ Јане М. Алексић, „Сигнализирање – рикошетирање читаоца“ Маријане Јелисавчевић, „Однос неоавангарде и авангарде на примеру сигнализма и дадаизма“, Предрага Тодоровића, „Поетика игре у сигнализму“ Светлане Рајичић Перић и „У мехуру времена: барокна емблематика и сигнализам“ Јелене Марићевић), текстове током 2018. године штампане у различитим часописима. Највише – шеснаест – их је из темата по којем је зборник о којем пишемо насловљен, објављено у часопису Култ од 14. маја до 28. јуна 2018. Три су се појавили у темату приређеном у Златној греди, пет у оном који је објавио Савременик, два у Летопису Матице 183

68-69 српске, а по један у крагујевачким Наслеђима, Корацима, Бдењу, Истоку, Књижевним новинама и Рачанском цвету. Два су се по први пут у Зборнику штампана; „Summa сигнализма из уста звездознанца“ Мирјане Бојанић Ћирковић и „Сигнализирање аргументима“ Уроша Ристановића. Зборник се састоји из две целине. Прву чине прикази, а другу чланци и есеји. Првих је четрнаест, а других шеснаест. Приказане су књиге које су се појавиле у оквиру исте библиотеке, „Сигнал“, у којој су и Токови сигнализма штампани. Зборник Визије сигнализма има три приказа, Планета сигнализам Душана Стојковића један, Извори сигнализма Мирољуба Тодоровића два, Читање сигнала Илије Бакића два, Легитимација сигнализма (пулсирање за сигнализам) Јелене Марићевић три, Поетика идеја Слободана Шкеровића један, Од и до Илије Бакића један и Чаробнице црвенкапичина Франка Бушића један. Јелена Марићевић је написала четири. Приказе отварају три која су посвећена ранијем зборнику: први, „Остварене визије сигнализма“, написао је Душан Стојковић, други, „Мутно, логично, док се очи не умоче у слово“, Горица Радмиловић (њено становиште је да сигнализам толико дуго скреће пажњу на себе тако што га прате „супер – читаоци“, о чијој неопходности за разумевање сигнализма је раније писала и Јелена Марићевић), а трећи, „Сигнал иза М.“, Владимир Б. Перић. Прва реченица Перићева текста она је која открива ауторово полазиште: „Телеолошко исходиште дискурса који се тренутно ишчитава је сигналистички метаприказ/метаесеј, чији се генерички нуклеус налази у идеји апејрона“ (стр. 27). Перић се у свом приказу опредељује за „концепт појмовника, тачније за низ одредница које почињу словом М а у тесној су вези са сигнализмом“ (27): „М. (смрт, mortem), маргин(ализац)и(ја, математичност, машина, мејл-арт, метапоетичност, метајезичност, метаболизам (органицизам) сигналистичког дела, мешање (миксовање) жанрова, мистичност, моза(и)к, монтажа, мултидисциплинарност и мултимедијалност“ (27) и читав његов рад је откривање присуства тих појмова у текстовима аутора зборника који је предмет његове критичарске пажње. Уз пут, он одређује блискости и разлике које постоје између дадаизма и сигнализма: „Искушавање граница сопствене егзистенције (поетичке одрживости) једна је од кључних карактеристика сигнализма, 184

што га приближава дади, правцу који је грлио сопствену смрт. За разлику од најрадикалнијег авангардног покрета, сигнализам се опредељује за дуг живот, перпетуирањем поетичких модификација у складу са технолошким померањима“ (28). У приказу Планете сигнализам Душана Стојковића Владимир В. Перић издваја следеће њене компоненте: лингвостилистичке анализе, контекстуализацију сигналистичког покрета са цивилизацијским постигнућима (посебно суоднос сигнализма с другим авангардним и неоавангардним покретима), откривање иновативности на жанровском плану, као и сигналистичке склоности ка експерименту, фрагментизацији структуре… и закључује како се вредност књиге налази „пре свега у акрибичности и систематичности њеног писца“ (34). У свом приказу Извора сигнализма Мирољуба Тодоровића „Summa сигнализма из уста звездознанца“ Мирјана Бојанић Ћирковић полази од става Јована Делића: „Интервјуи, ако су добри, јесу есеји“ (36), врши тематско разврставање Тодоровићевих интервјуа следећи притом његову деобу и, на основу прочитаног, закључује како „Биланс сигнализма на пола столећа његовог постојања стога не садржи само штиклирање зацртаних циљева, већ и дугачак списак нових идеја ка којима се већ увелико корача“. (41) Приказ исте књиге, „Блистави цветови сигнализма“, даје и Милена Кулић. О Читању сигнала Илије Бакића пише Јелена Марићевић у приказу насловљеном „Цветање и листање сигнала“. По њој, „Читањем Човека и Књиге, тј. сигнала саткани су етички и естетички аспекти ове књиге“ (46), а есеји и прикази који се у њој налазе могу се „именовати хватањем првих заметака нових појава, али и праћење њиховог развијања и листања“ (47). За Федора Марјановића, у приказу „Сигнал слободе“, Бакићева књига представља „својеврсну књижевну историју сигнализма“ (49). Похваљује структуру књиге: текстови нису ређани хронолошки већ су разврстани по тематици и груписани у три целине. У првој су два манифеста сигнализма (први је написан у коауторствиу са Звонком Сарићем који се у међувремену, као и многи други сигналисти, удаљио од покрета којем је припадао), у другој текстови теоријског карактера, а у трећој прикази појединачних књига. Оно што Марјановић види као тематску нит која од ове књиге хомогену целину гради јесте „ауторово 185

68-69 истицање игре као основе поетике сигнализма“ (52), а њеном писцу једино замера што није избегао многобројна понављања у својим текстовима јер их није преправио да „дјелују као хомогена цјелина“ (51). Највише приказа је с разлогом добила Јелена Марићевић за Легитимацију за сигнализам, књигу која је већ у тренутку свог појављивања издвојена као прекретничка када је о сигнализму реч. И у ранијем зборнику, Визије сигнализма (2017), она је била књига о којој се највише писало. Тада је била пропраћена са шест текстова, од којих су два прештампана и у Токовима сигнализма. Први од њих, „Задовољство у интерпретацији или ауратичан тип читања сигнала српске књижевне прошлости и садашњости“, написала је Јана М. Алексић. По њој, Јелена Марићевић канон српске књижевности „посматра као отворено дело“ (55) у који „уписује“ остварења Мирољуба Тодоровића, тог – по Славку Матковићу – „праоца сигнализма“. Марићевић, такође, указује на додирне тачке које постоје између наше усмене и средњовековне књижевности, нашег класицизма и ране модерне и сигнализма, једнако као и на његову повезаност с неоавангардом и постмодернизмом с којима га повезује њихова заједничка „загледаност у барокну књижевност, њене тематске и философске постулате“ (55). По њој, „ ... сигнализам почива на духовним тековинама раније традиције која се супротставља социјалним доминантама и истинама новог доба. Отуда искошена сигналистичка визија стварности, заснована на онеобичавању, али и континуирано незагарантована легитимизација у систему српске књижевности XX века“ (56). Она поетички претпоставља „дисперзивнији“ појам сигнал појму знак (56). Ситуирајући сигнализам у контекст „Црног таласа“ југословенског филма, открива блискост шатро прозе Мирољуба Тодоровића са друштвено-историјском стварношћу коју живимо (57). За Јану М. Алексић Јелена Марићевић управо је „идеални Тодоровићев читалац“ (62). И текст „Сигнализирање – рикошетирање читаоца“ Маријане Јелисавчић појавио се најпре у Визијама сигнализма. Омнибус-књига (72) Јелене Марићевић по њој нуди кино читања и тумачења посредством Facebook сигнализације. Трећи приказ књиге Јелене Марићевић је „Сигнализирање аргументима“ Уроша Ристановића. По њему, она која је у центар своје књиге ставила Теорију о пулсирању књижевности Петера 186

Зајаца, поезију Мирољуба Тодоровића и, „у потаји“ (64), Винаверову поезију, истовремено је и теоретичар и практичар сигнализма, што јој омогућава да га сагледа и споља и изнутра, пошто може да наступа (никако јој Ристановић то не замера, на против за врлину узима) као „пристрастан тумач“ (71). Истиче како је поглавље „`Временске линије` сигнализма: Facebook сигнализма“ „најоригиналнији и најинвентивнији део ове монографије“ (67), а „најкомплекснија и најдалекосежнија студија“ (70) у њој – „Моје срце на врху громобрана“. Књигу Јелене Марићевић доживљава као „врло зрелу, а опет суштински младу књигу“ (71). Јелена Марићевић текстом „Поетика птице грабљивице“ интерпретира драгоцену Поетику идеја Слободана Шкеровића. Речничка структура Шкеровићеве књиге не ослања се много на постмодернистички модел по којем је Милорад Павић, на пример, обликовао свој Хазарски речник, већ много више на давни Мали буквар за велику децу Михајла Максимовића. Кореспондира, такође, са Дневницима Мирољуба Тодоровића и његовим есејистичким муњограмима. Шкеровић понекад полемише са ставовима присутним у цитатима за које се определио или, чак, има пародичан став према њима (80). Пишући о песничкој збирци Од и до Илије Бакића Јелена Марићевић, у приказу насловљеном „`Препарирани фаун`“, закључује како је песник њом „уобличио и заокружио досадашње песничко промишљање о Малармеу, али настављајући се на линију српског симболистичко-авангардног певања о француском песнику, задатог још поезијом Станислава Винавера“. (85) Пре њега, Мирољуб Тодоровић је, својим фонетом „Жмара“ „успоставио песнички дијалог“ (85) с Винаверовим телеграфским сонетом „Верлен“. Последњи приказ у зборнику је „Бркови песничке свести“ Јелене Марићевић и односи се на изборник Чаробнице црвенкапичина Франка Бушића. Есеје и приказе отвара студија „Однос неоавангарде и авангарде на примеру сигнализма и дадаизма“ коју је написао Предраг Тодоровић, најбољи познавалац дадаизма у нас. У њој је он до танчина испитао све везе које се могу успоставити између ударних праваца историјске авангарде и сигнализма као аутентичног представника, потпуно аутохтоног, неоавангарде. Предраг Тодоровић чак предлаже да се термин неоавангарда или 187

68-69 постмодерна замене термином неодада (97). Убеђен сам како би се Мирољуб Тодоровић с тим могао сложити. Посебно је у студији проучена сарадња већ остарелог Раула Хаусмана, једног од твораца дадаизма, са часописом Сигнал и самим Тодоровићем. Вођа сигнализма не окреће „пилатовски“ главу пред постигнућима авангарде која је претходила оној коју он заговара. За историјску авангарду и неодадаизам карактеристично је да су суштински интернационални. Подједнако то важи за давни Зенит, као и за временски много новији Сигнал. Мирјана Бојанић Ћирковић написала је два текста, оба посвећена сигналистичком роману о којем се досад писало много мање него о сигналистичкој поезији: „Романескни различник Мирољуба Тодоровића: прилог поетици сигналистичког жанра“ и „Поетика сигналистичког романа“. У првом од њих, пошто је Тодоровића назвала „не само првим, већ и најзначајнијим теоретичарем сигнализма“ (104) и навела четири основна основна поетичка става сигналистичког романа: „слобода у стваралаштву која увек мора поново да се осваја“, важност форме, „романописац – интермедијални (мултимедијални, полимедијални) стваралац“ и „коришћење потенцијала средстава масовне комуникације“ (105–106), анализира први пишчев роман, вербално-визуелно дело Тек што сам отворила пошту (2000) који, по њој, „жанровски корелира“ (107) с његовим Дневником 1985. Тај дневник је њој Textum II, а роман Textum III. Роман се може, због изразито велике улоге преписке присутне у њему, схватити и као епистоларни роман. Мирјана Бојанић Ћирковић се посебно задржава на седам визуелних песама инкорпонираним у њега. Трећу од њих сматра најважнијом. Пошто је констатовала како хронотип Србије у периоду од марта до јуна 1999. године (током НАТО бомбардовања) „поприма одлике топоса другог места“ (113), ауторка наводи кључне елементе који Тодоровићев роман смештају међу сигналистичка остварења тог жанра: „анационална (наднационална) (је) књига о рату као исконском и универзалном злу“, има „космички карактер и постаје роман о `постању` новог“ о којем се говори „универзалним… сигналима“, роман је о „перманентној комуникацији“ и, захваљујући свом „фрагментарном и колажном карактеру“ предложак је за сигналистички ready-made (114–115). 188

У свом другом прилогу, „Поетика сигналистичког романа“, Мирјана Бојанић Ћирковић веома детаљно, теоријски прецизно, наводи његове „темељне карактеристике“ (116): такав роман „ступа у активан однос према савременим достигнућима науке и технологије“, технолошко окружење посредује не само у „његовом стварању“ већ и у „његовом емитовању (објављивању, излагању) и пријему“, одликује га „перманентно настајање“, темељна су два ефекта које он производи: „анимација“ и „провокација“, сама жанровска одредница „роман“ може се узети само условно када је о сигналистичком роману реч, поједини међу њима су „трансмедијални пројекат за читање, гледање, излагање на паноима, емитовање на екрану, извођење на сцени“, ови романи немају „привилеговани фабуларни центар“, фреквентни поджанрови су му: поетски роман и блог-роман, „није само нови технолошки, већ и нови естетски феномен (116–121).27 Следи осврт на Слободана Шкеровића као теоретичара и писца сигналистичког романа. По Шкеровићу, сигналистички роман се окреће ка науци као свом основном оруђу. Одликују га, пошто је „поезија основ сваке прозе“, „поетска будност“ и спекулативност, „обраћа се оку и духу“, реализује се у апејрону и остварује исти, а његова рецепција се указује као стваралачка игра (121– 123). Пишући о роману Кофер Слободана Шкеровића, Мирјана Бојанић Ћирковић у њему уочава „дословну имплементацију технике музичке композиције фуге“ (124). Есеј „Поетика игре у сигнализму“ Светлане Рајичић Перић одломак је из њеног, одбрањеног, још увек необјављеног у књизи, доктората Поетика игре у српској књижевности 20. века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдановић, М. Павић) који се прикључује ранијим докторатима о сигнализму: Сигнализам српска неоавангарда Јулијана Корнхаузера, Сигнализам (Генеза, поетика и уметничка пракса) Живана Живковића, Авангарда, неоавангарда и сигнализам Миливоја Павловића и Естетика сигнализма Ивана Штерлемана. Есеј чине три насловљена дела: „Слика у визуелној поезији“, „Плес текста“ (пише се о „игра27 При издвајању поетичких одредница сигналистичког романа ауторка се ослањала и на теоријске увиде које је Миливој Анђелковић, истакнути сигналистички романсијер, изнео у свом „Манифесту о визуелном роману или Мрежом умрежити Гугл“ (Савременик плус, 187–188/2010, 48–51) и у свом визуелном електронском роману Насељавање Византије (Тардис, 2012).

189

68-69 ма конструкције“: комбинаторичким и алеаторичким, апсурдним) и „Тело (текста) и плес у теоријским погледима“. У основи најразличитијих, и најразнороднијих, техника којима се визуелна поезија служи „јесте интуитивни или стваралачки лудизам, а њима у мањој или већој мери управља случај“ (131). Присутна је „тежња за наднационалном комуникацијом“ (131). У сигналистичкој је поезији – ту се она на дадаизам и зенитизам наслања – „деструкција креативни чин“ (140). Тодоровић не дивинизује компјутер већ „жели да изврши процес пољуђивања машине“ (140). Да би се сигналистичка поезија ваљано (про)тумачила неопходан је „и читалачки креативни лудизам“ (140). „Плес је сав у одсуству знакова јер тело које `пише` је означитељ који већ у наредном тренутку нестаје. Он означава нешто друго, то његово означено је одсутно. [...] У плесу тело пише по површини, траг привидно нестаје чим тело напусти одређен положај, а заправо траг се преноси и трансформише у разне облике у свести посматрача. Све се ово одиграва у процесуалној и гестуалној поезији“ (146–148). Ивана Б. Палбрк је заступљена у зборнику радом „Графостилематика у визуелној сигналистичкој поезији“ у којем се бави проблемом визуелизације језика у поезији узимајући за предложак анализе неколике визуелне сигналистичке песме: „Сонет првог парног броја“ и „Сонет са једном непознатом“ Бранка Алексића, „Сонет о киши“ и два његова сонета начињена од преклопљених великих слова Т Добривоја Јевтића, „Каменолом“, „Водопад“, „Степениште“, „Цедим“, „Волим“, „Волео сам“ и „Љубити“ Мирољуба Тодоровића, као и једну визуелну песму Жарка Рошуља. На теоријској равни, она констатује како „у конкретној/визуелној поезији праг иконичног свесно се прелази и долази до мешања два система – симболичког и иконичког“ (151–152) и да је, притом, фокус на „означујућем“ знака, а не на „означеном“ истог (152). Слаже се са становиштем Т. Иглтона по којем термин „сликовитост“ „више имплицира визуелно“ (152) те постаје сасвим проблематичан, пошто „видети језик само као слику или репрезентацију стварности је један од начина ограничавања његове слободе“ (153). Подсећа нас како је Дагмар Буркхарт сигналисте назвала, због њихове окренутости ка ликовној уметности, „асемантичарима“, истичући како „деструкција текста, односно издвајање слова има сасвим 190

другачију димензију када се графички знакови пренесу у њима страни контекст, као на пример у неку фотографију или цртеж“ (159). Закључак ауторкин гласи: „Читање, гледање, тумачење и разумевање поезије се постепено мења, јер `поезија за око а не ухо` борбу између слике и речи, писма и говора, артикулације и репродукције приводи крају“ (170). Есеј „У мехуру времена: барокна емблематика и сигнализам“ Јелене Марићевић укључује се у историју српске књижевности сагледане кроз сигналистичке наочари коју је управо ауторка есеја и иницирала. У њему се испитују сличности и „суштинске“ разлике које постоје између барокне ембематике (у конкретном раду узет је емблем мехура) и сигналистичких визуалија. „Класичан емблем прате стихови или изреке у потпису и они откривају тајновиту везу између натписа и слике, док је сигналистички потпис сваке визуалије – најтајанственији део“ (174). Тодоровићеве визуелне песме упоређене су са емблемима присутним у делима Јована Рајића, Захарија Стефановића Орфелина и једне макаронске песме унутар корпуса српске грађанске поезије. Јелена Марићевић тврди како визуалија која се нађе на корицама неке сигналистичке књиге „постаје сигнал-синегдоха за сигнализам, а самим тим могли бисмо је, тако схваћену, и именовати поетским дизајном“ (173). Пресечене речи и слова, заштитни знак Тодоровићевих визуалија, као да су „сачувани остатак неког упозорења, неке важне вести или приче који је одбачен или подложан рециклажи“ (176). Језик српске фигуралне поезије и емблема је славено-сербски, а у визуалијама се јављају речи преузете из страних језика. Иван Штерлеман је у зборнику заступљен са три есеја. Први, „Сигнализам и лингвистика“, преузет је из његове докторске дисертације посвећене естетици сигнализма. За сигналистичка дела најзначајнија је „комуникација на релацији уметничко дело – читалац (коаутор), тако да се превазилази дадаистички нихилизам и улази у сферу уметности као научног пројекта, у ком сарађују и аутор и читалац с водећом идејом прогреса“ (186). Није случајно Мирољуб Тодоровић тврдио како је „граница језика – почетак песме“.28 За сигналисте визуелна песма је, пре свега, универзална песма, она којој није 28 Мирољуб Тодоровић, Стварност и утопија, Алтера, Београд, 2013,109.

191

68-69 потребан никакав превод. Литерарно се жртвује зарад ликовног које се указује као надмоћно јер је планетарно, опште. С друге стране, песма-слика омогућава сваком читаоцу да је „прочита“ на свој начин. „Заштитни знак“ Тодоровићевих визуалија били су у првој фази сигнализма исечци из новинских чланака. Но, наш писац се клонио дадаистичког колажног маказања, те се „на текст гледа као на предмет, стога Тодоровић не брине да ли ће се ишта прочитати од исеченог текста, штавише, циљ је да се изгубе првобитни означитељи, да се исеченим деловима линеарног текста дизајнирају рамови и амбијенти у којима ће зрачити визуелна песма“ (187).29 „Лингвистичка експлозија“ која је била производ предавања Фердинанда де Сосира, касније објављених као Општа лингвистика, отелотворила се у Фројдовој психоанализи, руском формализму, Џојсовом Финегановом бдењу, Лакановим Списима, Деридиној деконструкцији... (189), а „Ако се сложимо са Витгенштајном да `игра ипак мора да буде одређена правилима`30 , у случају сигнализма главно правило би било одступити од традиционалног схватања песништва...“ (193).31 Јуриј Лотман је, на жалост, испољио „слепило за визуелну поезију“ и „нетолеранцију према језику науке у контексту савремене поезије, који означава као `неуметнички`“ (192), иако је „опозиција `уметнички – неуметнички` језик веома климава“ (192). Штерлеман оспорава једну од основних Сосирових тврдњи по којој је знак произвољан и наводи управо Тодоровићеву фоничку песму „Волим“ као пример, „барем делимичне, мотивисаности лингвистичког знака“ (197). Цитира Зигфрида Ј. Шмита по којем: „Визуелна поезија свесно остварује програм целокупног песништва; језик као уметност. У визуелној поезији само је језик истинит: он је циљ и тема песништва. Визуелни текст показује, он ништа не казује. Он је то што јесте“ (187).32 Штерлеман уводи у игру чувене Мимологије Жерара Женета и 29 Елементе визуелне поезије, осим код Тодоровића и сигналиста који га следе, Штерлеман налази код дадаиста, зенитиста, надреалиста, у Ђердану (1951) Јосипа Стошића, Пустолини (написана 1962, објављена 1968) Владана Радовановића. 30 Лудвиг Витгенштајн, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1969, 184. 31 Тодоровић пише: „Сигналистичка поезија ће означити потпуно ослобађање енергије језика.“ 32 Зигфрид Ј. Шмит, Естетски процеси, Градина, Ниш, 1975, 137.

192

његов коментар Расправе о механичком творењу језика (1765) Шарла де Броса који језике дели на „језике за очи“ и „ језике за ухо“. Подсећа нас како неовангарда, после Меклуановог става по којем „Медиј је порука“, одбацује и Сосирову тврдњу да је „средство производње знака сасвим без важности“ (199). Пошто је сигнализам „поезија слика а не звука“ (200), Штерлеман није могао да прихвати ни Сосирово тврђење да је „једини разлог постојања писма приказивање језика“ (200). Он зна како „свака теорија књижевности има своју књижевност“ (201), те као ону која одговара авангардној издваја теорију Романа Јакобсона. У Тодоровићевој „метајезичкој поезији можемо приметити баланс између друштвених и психичких утицаја. Први је најочигледнији у шатровачкој поезији, други у typewriter поезији из Textuma, али углавном су испреплетани као у компјутерској поезији, визуалијама из Алгола и осталом поетском материјалу с присуством сцијентистичких елемената“ (203), а „лингвистичко-таласна генетика је данас дошла до закључака које је делимично наговестила машта Мирољуба Тодоровића још шездесетих година“ (203). Потврда језичке универзалности може се наћи у лингвистичким системима једног Луиса Хјелсмлева или Ноама Чомског. Штерлеман закључује33 : „Авангардна књижевност представља рак у организму традиционалне концепције уметности, док у исто време изазива алергију читатеља на оно што јој је претходило. Тодоровић то постиже поигравањем са контекстима...“ (204). Други Штерлеманов есеј насловљен је „Свежина сцијентизма“. Руски конструктивисти су уметност „довели до хемије и физике (207), а Мирољуб Тодоровић, у потрази за новим, надовезао се на њих и кренуо још даље у приближавању уметности и науке, стварајући у првој фази свог уметничког деловања, сцијентизму, поезију коју би се, између осталог, могла и као „научна“ препознати. Важи то за песме које је млад песник, под псеудонимом Мирољуб (Миша) Јелић, објављивао у Студенту, Видицима, Младости и Гледиштима 1961. године, за циклус „Водоник“ који се 1991. појавио у збирци Трн му црвен и црн и, наравно, за Планету (1965) и Путовање у Звездалију (1971). 33 Сигналистичко стваралаштво, условно, дели на две фазе: „природњачку“ / сцијентистичку (доминира визуелна поезија) и „друштвену“ (доминација шатровачке и објект и ready made поезије) (34).

193

68-69 Он „не покушава да пише ready made поезију од колажирања научних текстова“, већ „жели да покаже да је могуће писати поезију и лабораторијским вокабуларом“ (208). Зашто наука и поезија не би „размењивале“ речи, када се астрономија, на пример, метафоризацијом служи када о „црним рупама“ говори? Владан Радовановић се Пустолином битно разликује од Тодоровића пошто су нове лексеме које он твори „осуђене да остану приватно власништво“ (211) и зато он песничких следбеника нема, док Тодоровићев „космизам“ прате, примера ради, Слободан Павићевић у Камичку за камен (1967), Слободан Вукановић у Силикатима (1973) и Звезданом перју (1975), и не само они. Штерлеман примећује: „Могуће је да је Тодоровић, попут њих, био покренут језиком песника који му је претходио, и то Бранка Миљковића (у збирци Ватра и ништа – Д. С.), јер приметићемо да се њихови лексички скупови поклапају у многим кључним речима, или бар сличним конструкцијама и песничкој имагинацији, као што су: цвет, небеско биље, празнина, фосил, небиће, нецвет, птице, гмизавци с птичјом маштом, сазвежђа, минерали, беланчевине, експлоатисати, супстанца, микрофон, цветрадицвета“ (211). Пошто наша тренутна наука о књижевности свесно, и злонамерно, сигнализам занемарује и маргинализује, Штерлеману преостаје да закључи: „И даље жив покрет, у том смислу прави светски феномен, сигнализам опстаје и бива присутан у јавности искључиво активношћу његовог оснивача Мирољуба Тодоровића и уског круга људи окупљеног око њега“ (217). Текст „Кључ за говно“ Марка Ђукића полази од претпоставке да „доба постмодернизма и неоавангарде (са свим својим подизмима) означено је као доба тапкања у месту с мањком инвентивности у изналажењу нових израза који би отелотворили дух модерног времена“ (220), убеђен да сигнализам који се „не ослања на де(кон)струкцију, већ на доношење новина у уметничко стваралаштво уопште“ (219) – „није доживео такву судбину“ (220). Он анализира циклус песама издвојен из поеме Говнарија настале 1970. године и штампан у ауторовом избору на крају збирке изабраних песама Свиња је одличан пливач и друге песме (2009).34 Елиминацијом интерпункције и великих 34 Претходно се циклус „Пуцањ у говно“ појавио у збирци Сремски ћевап (1991) и као засебна збирка, под тим насловом, у „Latrini“, 2001.

194

слова у овом циклусу, као и у другим својим песмама, песник показује како „увиђа једну битну ствар: друштво се одувек представљало као скуп јединки где су сви равноправни и једнаки, иако у пракси никада није било тако, те песник ставља своја слова у такве позиције“ (223). Ђукић се бави аналогијом између мотива „свиње“ и „говнета“. Пуцањ у говно се може схватити и као песников „аутопоетички гест“: он пуца у поему Говнарија и добија њене „рушевине“ од којих твори циклус. Утврђује како „много стихова имају саветодавну улогу, а још више њих упитну“ (225). Закључује: „Не могу да се отмем утиску, ако посматрам наслове песама редом35, да Мирољуб Тодоровић овде даје једну линију живота, ону која креће рођењем, стасавањем, улажењем у свет, пролажењем кроз исти итд, као израз универзалне згађености светом и Тодоровићеве згађености планетарном културом и њеним наметнутим обрасцима људима које она на тај начин подјармљује. Овај циклус представља својеврстан апел људима да постану људи…“ (228). Урош Ристановић у кратком тексту „Полни сплет“ испитује полни/еротски слој присутан у изборнику Свиња је одличан пливач и друге песме (2009). Скреће пажњу на књигу Народни учитељ Васе Пелагића као на једно од њених изворишта и на везу коју овај сегмент Тодоровићеве поезије успоставља са филмом Квар Мише Радивојевића. У есеју „Шатро приче о животињама“ Јелена Марићевић приче које аутор назива жвакама именује као продавање бува. Говори и о многим другим животињама које су присутне на њиховој лексичкој равни. У питању су вашке, стоноге, муве… Простор се одређује као јазбина, кокошињац, Кукурику сити, Кукурику Хил, штенара. Јунаци су Мика Мунгос, Дејан Кенгур, Жика Змија, Зоки Пирана, Мија Штука, Дуле Пацов, Жика Овца, Мића Свиња. Хорс је коњетина, дилери дроге – јегуљаши. Делови тела: сурла, папци, шапе, кљове. Јунаци и јунакиње су ајкуле, кокошари, славуји, соколци, џивџани, зекавци, змије, видре, мачори, мацани, рибе, квочке, кокаре, коке пилићарке, лабуди, глисте, бедевије, муфлонке, мечке, крмаче, чавке. Глаголи су и зателебавити се и затетребити се. Људи коњошу, трују коња или совишу, трују или убијају сову. Пенис је мишко, мајмун, питон, 35 Посматрајући и значења тих песама (М. Ђ.).

195

68-69 мачор, говеђа нога, најарцан дикан. Многи јунаци се или доводе у везу или упоређују са животињама. Дехуманизовани свет Тодоровићеве шатро прозе „задобија анималне црте неретком употребом именице животињарење“ (234). Животињарење обухвата и детињарије. Шатро роман би се могао довести у везу са причама о животињама, а шатро приче са баснама (238). Јелена Зеленовић, заговорница становишта да ми, Срби, „без традиције и прошлости не постојимо, нема нас, ми смо нико. И ништа“ (239), у свом раду „Четвороглави Вид“, испитује присуство Видовдана, тог „симбола српства“ (239), у неколиким песмама: „Видов данак“ Злате Коцић, „Световид говори“ Миодрага Павловића, Змајевој песми која на бој позива и читавом циклусу Тодоровићевих: „“Видилац Амос“, „Свети Вит“, „Вид“, „Бели Вид“, „Трава Видова“ и „Видов дан“. Изузмемо ли Змаја, осталим песницима је Видовдан, на жалост, „окамењена метафора“ : „Мач из Змајеве поезије је давно постао лопта“ (244). Слободан Шкеровић“ у есеју „Сигналистичка машина“ сматра како „сигнализам или уметност, немају баш никакве везе с друштвеним дешавањима, немају свој извор у њима, не постоје у зони медиокритетства, нити постоје због друштва и људи – јер су то две одвојене зоне, које се међусобно не додирују и из њих нема никаквог преливања из једне у другу“ (247). „Уметност никад није била део друштвене надградње“, већ се „јавља као критичка реакција на друштвене појаве, а затим се она присваја али истовремено меће у бункер, како не би имала политичког утицаја“ (247). „Дејство сигналистичке машине искључиво се дешава у области личног, у области стваралаштва самих сигналиста“ (248), а „Мера у којој је сигнализам избегао да постане потрошно добро истовремено омогућује постојање сигналистичке зоне у којој се дешавање одвија мимо општих вредносних медија (новца)“ (248). У тексту „Марина Абрамовић – сигналисткиња“ Душан Стојковић показује како ова значајна уметница сасвим неуспешно покушава да избрише своју уметничку прошлост „заборављајући“ како је на почецима своје каријере неспорна сигналисткиња била. Сасвим вероватно, без сигнализма не би Марине Абрамовић било, али, једнако, и сигнализам би сасвим 196

друкчије изгледао да Марина Абрамовић у њему, макар кратко, није проборавила. Пратећи „трагове хороскопа, астрологије и синхроницета у одређеним аспектима“ стваралаштва Мирољуба Тодоровића (257), Рајна Цветановић исписује свој текст „`Шесто чуло` Мирољуба Тодоровића. Наводи и како је првобитни наслов предвиђен за Пуцањ у говно, пре Говнарије, био Хороскоп (258). Трећи прилог Ивана Штерлемана, „Трновит пут сигнализма“, последњи текст у зборнику, оно је што његов поднаслов казује – „Стваралачка биографија Мирољуба Тодоровића“, најпрецизнија и најпотпунија с којом смо били у прилици да се сусретнемо. Нека његов закључак буде истовремено и закључак нашег рада: „Могло би се рећи, без претеривања, да је Мирољуб Тодоровић најзначајније име, уз Данила Киша и Милорада Павића, које је свету представљало српску културу, књижевност и уметност у најбољем могућем светлу“ (280). Као што се одавно уобичајило, и овај зборник се окончава наставком Библиографије сигнализма и, као што је у три претходна био случај, доноси списак досада објављених књига библиотеке „Сигнал“. Он је шездесет и пета у низу. Никако не и последња!

197

68-69 Љиљана Лукић ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И ФИКЦИЈЕ (Мирољуб Тодоровић, Итака, Пресинг, Младеновац, 2020) „Сва су велика дела агресивна“ М. Тодоровић Тежећи ка разним видовима књижевног експериментисања, творац сигнализма, „планетарног покрета“ нашег времена, Мирољуб Тодоровић издао је нову збирку „Итака“, са поднасловом: Кратке приче, снови, нађене приче и слике приче, која би се могла сматрати продужетком збирке његове кратке прозе „Торба од врбовог прућа“ (2010) а, на неки начин, и књиге ( снова) „Прозор“ ( 2006). Мирољуб Тодоровић, (1940), иако свестрана умјетничка личност, познат је првенствено по сигналистичкој поезији, али и прозним творевинама, којима се прикључује и ова његова најновија књига. Трагајући за новим књижевним проседеом, у коме је иновацијски акценат највише на језику, Тодоровић заобилази традиционалну књижевну реторику и устаљене клишее, изненађујућом и провокативном тематиком и неуобичајеним и игричавим вокабуларом. Збирка „Итака“ састоји се од 142 кратке приче, различите тематике, за које је, углавном, карактеристична необичност, најчешће везана за повезивање конкретних с апстрактним ситуацијама. Има у овој збирци свега: увођење у прозу великог броја наших и старних писаца, филозофа, сликара, политичара, војсковођа, али и анонимних личности: пишчевих чланова породице, пријатеља, другова, познаника и случајних сапутника; затим радња се везује за разне локалитете: Рим, Београд, Ниш, као и мала мјеста у којима је писац живио: Ћићевац. Ту су и други географски појмови као планине (Триглав), или се спомињу биљке, (артичоке), или се у радњу уводе животиње: мачак, коњ, 198

мрав, кобац, паук. Све што постоји може бити предмет ове прозе: савјети: „За шта може послужити вода од кромпира“ или средњовјековни савјет: „Како се може добити мушко дијете“, па писац даје чак и рецепте („Оброк са сочивом“). Ту су и текстови писани старинским језиком („Десет дјева“), мини есеји о разним питањима везаним за живот. Већина догађања дешава се у сну и буђењем писац схвата да је то само сан (најчешће ружан!). Прелажење из конкретне у апстрактну стварност маестрално је дато и писац као да не прави разлику између стварног и измишљеног. Оно што је за писца најлогичније ту је и најчешће: Тодоровић спомиње велики број књижевника, уплићући у радњу или њих или њихову поезију и испреплићући је са догађањима у мини причи. Тако се од страних писаца спомињу: Рембо, Шекспир, Витмен, Бретен, Новалис, Сартр, Кафка, Балзак, Иго, Вирџинија Вулф, Достојевски, Гертруда Стеин, Едгар Алан По, Томас Елиот, Езра Паунд, Хемингвеј, Ги де Мопасан а од наших: Растко Петровић, Његош, Крлежа, Миодраг Павловић, Данило Киш, Црњански, Марко Ристић, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Андрић, чија је слика на предњој корици књиге уз наслов Итака, који је преузет од Црњанског. Мирољуб Тодоровић „освјежио“ је ову књигу великим бројем фотоса личности које спомиње, али умреженим типично графичком техником или видом колажа. Ту су и филозофи: Теодор Адорно, Мартин Хајдегер, Кант, Волтер, Шлегел, Карл Јасперс, Сократ, Платон, Шопенхауер. Ту су и војсковође и политичари: Наполеон, Робеспјер, Нерон, Лењин, Стаљин и др. Нису заборављени ни сликари: Пикасо, Леонардо да Винчи. А ту су и пишчеви другови (најчешће средњошколски или факултетски) које представља иницијалима или надимком Аца Даска, Бели и др. Посебно треба истаћи спомињање чланова породице: мајке, („Награда“), сестре ( „Сестра“) и супруге („Жив сам!“) Радња се некад дешава у познатим институцијама: на Правном факултету или у Клубу књижевника. И улице и паркови имају својеврсно значење: Добрињска, Балканска, Ташмајдански парк, Трг Републике, Кнез-Михаилова, Калемегдан. Приче у којима спомиње мртве другове ( „Акробата“,„Телефон“, „По199

68-69 којни пријатељ“) имају, углавном, мистичан крај, вјешто испреплетен са радњом приче. За Тодоровића је карактеристичан и његов вјешто искоришћен хумор („Појела маца“) . У причи „Папуче“ Црњански у писму Марку Ристићу, (с којим жели да се „обрачуна“ на књижевном плану) изражава извињење Ристићевим родитељима што неће моћи да дође до њих да им „захвали на љубазности“, али моли и Ристића да у радњи Геце Кона „депонује његове папуче“. Или у причи „Јеж и фрагмент“ Тодоровић спомиње Новалиса и Шлегела и њихово чувено поређење фрагмента и јежа: „Фрагмент, као минијатурно књижевно дело, треба да је у потпуности издвојен од света који га окружује и сам да буде целовит као јеж.“ Поједине приче-фрагменти код Тодоровића су у духу дадаизма и лудизма: разне ријечи неповезане у логичком значењу чине цјелину: РИБЕ Ако не желите расправе с укућанима, не занемарујте породичне обавезе и дужности. Немојте претеривати с рекреативним спортом, склони сте повредама ногу. Смањите лекове. Неке од ових прича пружају нам и оваква сазнања: НЕПОЗНАТА ВЕЛИЧИНА Године 1989, непосредно пре своје смрти, Данило Киш је у једном интервјуу изјавио: „Полазим од тога да ми ништа не знамо. Метафизика је нека врста поезије у прози. Човек је непозната величина. Не знамо одакле долазимо, не знамо куда идемо и не знамо зашто постојимо.“ У причи „Славно је за песму умрети“ писац се сјећа Киша и ове његове реченице из наслова, коју му Киш казује док кора200

чају у погребној поворци „изговарајући молитве из Енциклопедије мртвих. Ванредан ефекат ове приче постигнут је изједначавањем смрти и живота. Интересантно је да ће Тодоровић у овој својој књизи дати и причу о космонаутима, („Мува у космичком броду“), о ванземаљцима, а и о обичним (бајковидим ) патуљцима. Ту је и прича „Ко сам ја?“ у којој човјек треба да продре у своју бит. Има и прича везаних за секс и полне односе међу особама разног („Сполна игра“) или истог пола („Љубавници“). „Итака“, као што је и за „Торбу од врбовог прућа“ примијетио Душан Стојковић: „Нема ни прави почетак ни крај. Она је сама прича која себе саму сањајући прича.“ Најновија Тодоровићева књига почиње причом „Воз“ а завршава се причом „Итака“, по којој је збирка и добила име. Прича „Воз“ је, можда, најбоља јер не само да ванредно дочарава зимски пејсаж и уморног путника у њему него од стварне подлоге прелази у неки надстварни свијет. Написана у првом лицу, постижући елементе аутентичности, ова кратка кажа, на граници „сна и јаве“, реалног и фантастичног, са минимумом ријечи постиже ванредан ефекат, те дјелује као антологијски бисер. Претпосљедња цјелина носи назив „Излазиш из проклете авлије“ и повезана је с Андрићевом сликом са десне стране књиге. У овој цјелини спретно су повезани појмови из Андрићевог стваралаштва: његове пјесме, данка у крви, виле бродарице која је „срушила мост“, проклете авлије и „главе набијене на колац“. И на крају: „Речи не обмањују. Изнад камене ћуприје скаменило се лице бога.“ Завршна цјелина „Итака“, својом језгровитошћу, оправдава Тодоровићеву везаност за родно тле, оличено у појму који спомиње:

201

68-69 ИТАКА

Лебдим над непрегледном пучином мора. Клизим лагано са паперјастим облацима. Доле прозрачно плава водена нигдина. Одједном на њој тамна мрља земље. - То је Итака ! - узвикујем узбуђено – То је Итака! – и будим се. Док је на првој корици Андрић, на задњој је Растко Петровић, о коме говори и прича „Друмовниче наш“, у којој су питања: „Где је тајна рођења? Где откровење? У размрачју сећања. У подивљалом језику. Дан шести још није освануо.“ Тодоровић спретно увезује Расткова дјела са својим текстом. Књига кратких прича Мирољуба Тодоровића „Итака“ наставља са његовим експериментисањем у домену кратке приче, постижући при том ефектност испричаног, језиком који вјешто уобличава стварне и измаштане догађаје. У трагању за новим формама и новим изражајним могућностима, (па чак и у духу Тодоровићеве максиме: „Сва су велика дела агресивна“), „Итака“ може послужити као образац нове (кратке) књижевне форме која има своју интересантност, као и „жанровску усложњеност“, те претакањем стварности у фикцију побуђује интелектуалну радозналост код читаоца.

202

Ранко Павловић ТАНАНЕ НИТИ НЕСАНИЦЕ (Анђелко Заблаћански: Мали ноћни стихови, „Пресинг“, Младеновац, 2019)

Као да су долепршали с тонова Моцартове „Мале ноћне музике“, у виртуозном ивођењу неког камерног дувачког оркестра, „Мали ноћни стихови“ Анђелка Заблаћанског, без обзира на сјету која из њих провијава, напросто кријепе душу. Топли су, њежни, на посебан начин треперави, са тананом звучном подлогом, па би и на њих неки композитор, склон сентименталној музици, могао створити дјело које би се радо слушало. Шта су „Мали ноћни стихови“, осим тога што су очито плод несанице? Ко устврди да је то својеврсна лирска поема, иако нема епске подлоге, имаће право да брани свој став. Други ће рећи да је то пјесма подијељена на сто једну строфу, и опет ће бити у праву. Тешко би било оповргнути и мишљење да је пред нама збирка од сто једне пјесме под заједнички насловом. Било како му драго, читаоцу ће бити боље да се препусти доживљају пјесникове унутрашње ноћне музике, него да се бави књижевнотеоријским питањима. Пет основних мотива густим ткањем утиснуто је у стихове ове ноћне симфоније. Ноћ, самоћа, жудња, страст и жена нераздвојиво су стопљени у снагу која најмоћније пулсира у човјековим осјећањима, а то је – није тешко погодити – љубав! Заблаћански није описивао стања устрептале душе, он је једноставно дамарање сопственог срца распростирао по стиховима на начин који ни у једном тренутку не доводи у искушење читаоца да посумња у истинитост исказивања набујалих, али добро контролисаних емоција. Тешко је и замислити да неко може описати ноћ на стотину начина, а да се при томе нигдје не понови. Анђелку Заблаћанском то полази за руком. Ноћ је бескрајна, свеприсутна, неуништива, својом заглушујућом тишином храни несаницу, а не203

68-69 саница се грана у мноштво рукаваца, од којих сваки од њих има извор инспирације и ушће које се опет грана у стихове који ће се стопити у пјесму. Она је кучка глува која рађа немире, сребрни прах који пада на трепавице, у пјесниковој глави несном спава. Призива самоћу и сва од бола ћутању се даје. Кад је стиснута у раљама бола у њеној стуткаљеној тами трепери мноштво искрица које се, кроз спуштене трепавице, забадају у очи. Пјесник и у мрљи мастила на бјелини хартије препознаје ноћ. Вјероватно нико прије Заблаћанског није „дефинисао“ да је ноћ саткама од пјегавих мисли и шугавих хтијења, а кад се томе дода да зна да сагори као лист дувана, онда није тешко претпоставити на какве пјесничке слике наилазимо у овој књизи. Када покушамо да бар мишљу измјеримо бесконачност ноћи, лако ћемо да је назремо невино ушушкану у дрскост речи. У широком лексичком и сликовном амбијенту пјесник дочарава видљивим и оно што је ноћу невидљиво, па читалац слике доживљава готово свим чулима, нарочито ако пажљиво ослушкује. Тако ће „чути“ како ноћу на прозор куцају самотни тренуци и „видјети“ како ноћ може ћутањем да се расприча. Пјесник нам дочарава како се ноћ осипа лавежом паса и како може да се опара као клупко и да се на длану сва размрси. Готово је немогуће не запамтити сљедећу слику: Ноћ се обезглављено клати / обешена у крошњи уцвале липе, па још кад пукне посред чела / ко бледа крв капље на месечину. У пјесниковој несаници, с крицима ноћних птица мијеша се врисак пера по папиру. Ноћ у свакој честици сна / болом се храни. Овим стиховима Заблаћански наговјешатава осјећања која у нама ноћу напросто бујају и потхрањују несаницу. О болу када је ријеч, могло би се рећи, или наслутити из ове пјесме/поеме, да је самоћа његово друго име. Човјек је често сам и кад је у мноштву, али тај бол је некако подношљивији него кад је сам са собом. У том нијемом разговору са сопством отварају се многе теме, с њима и ране, али пјесник читаоца не оптерећује тиме, више воли да с њим дијели оно што је ведрије, што зари макар малим пламичком топлине. У ноћи и самоћи, заодјенутим несаницом, разгоријевају се жудња и страст и отјеловљују у жену. У жену која је извајана од мјесечине, или је каткад само лелујава сјенка, несан од свиле, плод жеље, чежња бескрила. Било да је стварна или само сања204

на, она је за пјесника у часовима његове несанице опипљива, сва од даљине изаткана. Чак је и у стиду сва женствена, у сну дивље занесена. У један уздах сва чежња може да стане и још да остане мјеста за жену која је присутна и кад се можда у нечијем туђем сну крије. Жена је у додиру, на усни, у оку, у срцу, она уме једина / сав бескрај у шаку да сакупи. Жена, поручује нам пјесник, ноћ грли у мени / и мене од ноћи погледом чува / да не залутам у сопствене страсти. У том страственом погледу душе, он види жену што под пепелом за њега ружу чува. Јесте ово, дакле, пјесма / поема о жудњи, страсти, самоћи и ноћи, али је прије свега чврсто саткано пјесничко дјело о жени и љубави. Сигурно не треба замјерити ономе који помисли да Мали ноћни стихови траже некога ко би компоновао неку нову „малу ноћну музику“, макар кантилену која би се радо слушала.

205

68-69 Марјан Чакаревић НОБЕЛОВАЦ-ПЕТЕР ХАНДКЕ: КЊИЖЕВНОСТ СЕ ПРАВИ ОД ЈЕЗИКА

Ако се пође од чињеница, чини се да барем две остају изван спора: да је у четвртак 10. октобра у 13 часова овогодишњу Нобелову награду за књижевност Шведска академија доделила Петеру Хандкеу (1942) и да је награда додељена за «утицајно дело, у коме су се на језички изузетан начин испитивале маргина и јединственост људског искуства». Образложење се дакако могло исказати и на разне друге начине, али како год да је гласила формулација, неупитно је да уметничка вредност Хандкеовог дела спада у оне највишег реда у модерној европској и светској књижевности. Усамљени гласови неслагања са овом тврдњом, на које се може наићи како лутају по интернетском безобаљу, збиља делују неуко, или у најмању руку необавештено, тим пре што ускраћују било какву аргументацију. Коначно, почев од 1967, дакле од своје двадесет пете године, како каже немачка Википедија, Хандке је за своја дела до данас добио 45 награда (међу којима низ оних најугледнијих, као и неколико почасних доктората), што значи готово сваке године по једну. Другим речима, Шведска академија није – како би се могло закључити из небројених осуда овог избора – Хандкеа извукла из подрума Слободана Милошевића, где је чамио чекајући за мало јавне пажње, напротив: реч је о писцу чија су дела практично од самог почетка, како би се то стручно рекло, мењала поетичку парадигму европске књижевности. Штавише, ствар се може поставити и нешто оштрије: тешко је у историји ове ипак најзначајније светске књижевне награде пронаћи баш много писаца који су је са једнаком утемељеношћу могли добити и две, па и три деценије пре него што им је додељена. Хандкеов књижевни почетак обележен је јавним наступом на Принстону 1966, када је, свега неколико месеци пошто је објавио прву књигу, међу најугледнијим немачким послератним писцима, члановима Групе 47, изрекао чувене речи о “описи206

вачкој импотенцији” (тада) савремене немачке књижевности. У исто време његов “антикомад” Псовање публике доживљава велики успех, а комад Каспар већ наредне године етаблира га као кључног, заправо превратничког писца те саме по себи револуционарне деценије. Реплика којом се завршава Каспар: «Ја:/ сам:/ само:/ случајно:/ ја:» управо би могла послужити као један од путоказа у средиште Хандкеове уметности: уколико сам ја само случајно ја, онда је писање начин да се утврди које су то случајности које су ме начиниле оним што јесам. Хандке заправо у својим раним делима ради сличну ствар као и француски филозофи постструктуралисти тих година: из темеља преиспитује механизме који конструишу различита поља реалности: у Псовању публике принципе на којима почива илузија позоришне стварности, а у Каспару однос (настанка) личности и језика. Доследно спроводећи своју тезу да се «књижевност прави од језика, а не од ствари које језик описује», у роману Голманов страх од пенала (сви наслови у тексту дати су према објављеним српским и хрватским преводима) Хандке практично укида све традиционалне приповедне елементе: радњу, заплет, догађаје, па и самог главног јунака, и гради прозно ткиво од доживљаја и опажаја појединца чија свест је (пре)надражена сваковрсним, безбројним чулним и језичко-психолошким утисцима. У романима објављеним седамдесетих година, какви су Кратко писмо за дуго растајање, Тренутак правог осјећаја или Љеворука жена, Хандке варира овај поетички модел бавећи се различитим (генерацијским) темама: од сусрета Европљанина са митском Америком и њеном културом слободе и номадства, преко искушавања аутентичности и тежњи ка егзистенцијалној чистоти и узвишености унутар врло строго утврђеног животног реда, све до суочавања са испразношћу и промашеношћу једног споља гледано коректног живота. Унутар овог корпуса стоји донекле стилски, а нарочито тематски издвојен кратак роман Ужас празнине, једно од најинтимнијих и најпотреснијих Хандкеових дела, у којем приповеда о самоубиству своје мајке. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, Хандке пише тетралогију Спори повратак кући, којој, поред насловног, припадају још и романи Поука планине Сент-Виктоар и Детиња повест, као и драма Кроз села, а представља један од 207

врхунаца његове књижевне уметности. У овим књигама, насупрот кафкијанској анксиозности потрошачког друштва, која је напето вребала иза готово сваке реченице дотадашњег опуса, сада преовлађује узвишена ведрина. Овим заокретом писац је, по сопственим речима, желео да поврати сјај великим речима, какве су “природа, Бог, лепота”, које је “језик нациста гнусно силовао”. Наведеним речима могу се додати и дом, завичај, породица, дете, које такође представљају неке од кључних тематско-мотивских комплекса ове тетралогије, чинећи тако неку врсту унутрашње, светле противтеже у оквиру Хандкеовог опуса теми смрти из Ужаса празнине. Треба нагласити да, упркос упадљивој самосвојности, карактеристичној уосталом за све велике писце, на ужој стилско-поетичкој равни Хандкеова проза заправо представља даље развијање и разраду познатих модернистичких наративних модела, у првом реду Фокнерових, а потом и оних из корпуса француског новог романа, какве су устоличили нпр. Роб Грије или Битор, али не мање и прозних модела америчких битника. Поред поменутих, које и сам писац у различитим приликама наводи, постоји читав низ писаца и уметника на које Хандке у свом опусу неупадљиво или непосредније реферира, а чије присуство на битан начин обликује његов књижевни универзум. Примера ради, прва реченица из Голмановог страха од пенала: “Монтеру Јозефу Блоху, некада познатом голману, саопштили су, кад се пре подне јавио на посао, да је отпуштен”, својим ритмом и синтаксичким склопом јасно упућује на чувену уводну реченицу Кафкиног Процеса, а оваква врста уграђивања једног канонског текста у сам почетак романа тражи активније саучестовање читаоца у креирању новог прозног света, она захтева – са подразумеваним пуним пишчевим правом и да је током текста превари или изневери – појачану читаочеву пажњу. На сличан начин је у Кратком писму за дуго растајање активиран класичан Келеров роман Зелени Хајнрих, или Бењамин и Рилке у култном филму Небо над Берлином Вима Вендерса, чији је Хандке сценариста. Уопште узев, има мало писаца тог ранга који било непосредним или посредним наводима, било у стваралачком дијалогу, било промишљањем или самим помињањем држе у непрестаној игри готово целокупну светску књижевност и уметност, а што није

само одлика учености него, могло би се рећи, и посвећености и захвалности. Почев од краја осамдесетих и током деведесетих Југославија и њен распад постају једна од главних тема Хандкеових дела, и то не толико количином текстова – будући да овај корпус представља тек мали део онога што је писац објавио током те деценије – колико по медијском топлом зецу кроз који је прошао у западној јавности. Тим се текстовима може прићи у најмању руку тројако: ако се читају као политички текстови, а нарочито дневнополитички, онда је јасно да ту Хандке нема шта да тражи, јер је политика, а посебно у време рата, поље немилосрдног свођења сваког мишљења на «за» и «против», и још суровијег обрачуна са сваким ко се усуди да мисли изван утврђених оквира; уколико се ти посматрају као књижевно-публицистички текстови који тематизују распад Југославије, тада се они могу читати с једне стране као преиспитивање медијске презентације зараћених страна на Западу, а са друге као нијансирање, али никако као релативизација онога што се овде догађало; на крају, у контексту самог Хандкеовог опуса, реч је о текстовима који, са свим подразумеваним пишчевим стилско-језичким стратегијама и дијалектиком, заправо варирају тему потраге за уточиштем, завичајем, местом непатвореног живота, и дакако неналажења тог места у свету. Наравно, предуслов за све то је да се ови текстови уопште прочитају. А ако се то заиста и догоди, онда ће се видети да у чувеном, озлоглашеном тексту «Правда за Србију» не само да нема никаквог негирања масакра у Сребреници или опсаде Сарајева, него да је реч о нечем сасвим другом: «Али није ли, напокон, неодговорно, мислио сам тамо на Дрини и настављам да тако мислим овде, причати овде о малим патњама у Србији, о неком смрзавању тамо, некој усамљености, о споредним стварима као што су снежне пахуљице, капе, кајмак, док с оне стране границе влада велика патња Сарајева, Тузле, Сребренице, Бихаћа, у поређењу са којом српске сићушне недаће не представљају ништа (...) Забележити ружне чињенице, то је у реду. Али за мир је, међутим, потребно још нешто, што није мање вредно од чиње209

ница (...) оно што повезује, оно што обухвата – ‘подстицај за заједничко сећање, као једине могућности измирења.’» Десет година после овог текста, међутим, Хандке држи говор на сахрани Слободана Милошевића и представља га у интервјуима из тог времена као несумњивог аутократу, али и као трагичну личност у борби са злим медијско-политичким силама Запада, превиђајући да ако овај можда и јесте био то, никако није био само то, и потпуно занемарујући његову стварну моћ и улогу у распаду Југославије. Све то нужно доводи до реченице коју је изговорио у току Прозефеста у Новом Саду пре две године: да га Срби воле, али га не читају. Иако је током последњих двадесетак година у Србији објављена хрпа Хандкеових књига, њихова стварна рецепција је потпуно изостала, и то из једноставног, иако погрешног разлога: што они који могу да разумеју величину и значај тог дела, не могу да разумеју Хандкеову, макар и само површну, макар и несвесну блискост са настављачима Милошевићеве идеологије, а које пак Хандке, наравно, уопште не интересује као писац већ искључиво као светска звезда која потврђује да су одувек били у праву. А Нобелова награда овом тренду, разуме се, само иде наруку. Она такође иде наруку како Шведској академији, тако и самом Хандкеу. Првима из разлога што помера јавни фокус са скандала који су је пратили на писца добитника, а Хандкеу, упркос оправданим примедбама на рачун проблематичне канонизације писаца, као још увек највиша, јавна светска потврда значаја његове велике уметности. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1725784

ЦРНИ ВРХ Радмило Крачуновић POWER IN THE DARKNESS: ПРИЧА О ТРБ-у

Током тешке економске кризе, која је средином седамдесетих година жестоко тресла Велику Британију, паралелно са социјалним бунтом уздигла се нека «нова музика»: мешавина вуду, реге и ска поскочица донетих са Јамајке у Лондон десетак година раније, све то укрштено са брљањем белих лузера уздуж и попреко гитарских жица и млаћењем по на брзину склепаним бубњевима, неретко на опреми која је била украдена. Безнађе, револт, насиље, сукоби са полициотима у предграђима, масовне туче по пабовима, стадионима и мрачним сокацима, здравице бобијима уз Молотовљеве коктеле, ИРА, пропаст гомиле фабрика, откази, апартхејд усред Лондона (фокусиран на црнце, Ирце & псе), енорман број младих људи без икакве животне перспективе и наде за посао. Дрога на улицама, у све већим количинама. А онда, 1976. године, «ничим изазвани и мучки с леђа, из заседе» - Sex Pistols. За њима, лавина нових људи у музици, бизнису, политици. Машина која наизглед незаустављиво меље класни и капиталистички стереотип живота, из темеља тресе оронулу Монархију Белог Лава. Поред самог Rotten/Lydona, који је заиста био политички стихоклепац (остали у бенду су били пуки позери и касица-прасица менаџера, плус Suicide Sid), на сцену улеће лик који се претерано не уклапа у наметнут имиџ губитника упакованог у кожњак, зихернадле, пластичне кесе за смеће, подједнако жутих зуба и зелене косе. По критеријумима панкера он је већ маторац (ближи се тридесетим), носи звонцаре и ћубаст фриз 211

68-69 на раздељак, подсећа на асистента са Кембриџа више него на песника спремног да став брани песницом, ако затреба. ОК, ту је незаобилазни одрпани сако са беџевима (кога Чонта пар година касније “скида” до у шав и умало ЈМБГ), али тај тип уњкавог и промуклог гласа свира бас гитару и пева! А они његови у позадини цепају мешавину функа, пaб рока, Deep Purple клавијатура и сирове жичане шибачине!! Свирају и певају, не шлагере, већ најтврђе протестне и политичке песме, уперене директ међу рогове фашиконзерватизма једнако прикривеног у традиционалном естаблишменту и паланачком менталитету просечног становника Острва. Tom Robinson (1950) окупља екипу музичара 1976. године, под невероватно инспиративним називом «Tom Robinson Band» (скраћеница TRB се врло брзо одомаћила код публике). Иза ове привидне безидејности имена групе, међутим, крије се један од највећих политрок (неки то зову и агитпоп) песника пунк побуне, који заједно са одлично музички поткованом сабраћом из банде ускаче врло брзо у касу и фабрику винила издавачке куће EMI. Први албум издају почетком, а четврти 7’’-сингл крајем 1978. године - оба под истим именом, по песми која до данас остаје њихова најјача у каријери. Иако је сличних било подоста, радило се ипак о Химни. Одмах по укључењу у серију концерата које по Лондону и широм Британије током пролећа ‹78 организује екипа музичара и политичких активиста (TRB, The Clash, X-Ray Spex, Steel Pulse ), названих “Rock Against Racism”, раде сет ударних политичких нумера, што коначно резултира стиховима песме која добија име Power in the darkness. Ове, 2013. године, тачно је тридесет и пет година како она не губи ни трун своје актуелности и снаге. Химна оних који знају да је све могуће ако схватиш да је снага у теби, и да не постојиш све докле год допушташ да те лажна сила држи у тами. Том прича о слободи: да са својим телом радиш оно што ти хоћеш, верујеш у оно што желиш, да брат воли брата а црн белог, за мајку и жену, без малтретирања, застрашивања и испитивања 212

од стране машинерије Великог Брата. О слободи да слободно живиш сопствени живот. Негде на средини песме, чујемо глас спикера: “Фундаменталне институције британског система власти данас су нападнуте: јавне школе, Дом лордова, Енглеска црква, света институција брака, чак и наше величанствене полицијске снаге више нису безбедне од оних који би да поткопају наше друштво, и зато је крајње време да кажемо ‹Што је много, много је!› и повратимо традиционалне британске вредности - дисциплину, послушност, моралност и слободу. Оно што ми желимо је: - Слобода од црвених, црних и криминалаца, проститутки, секаперси и панкера, фудбалских хулигана, малолетних делинквената, лезбејки и левичарског шљама, - Слобода од црња, Пакија и синдиката, - Слобода од Цигана и Јеша, - Слобода од левичарских ленштина и либерала, - Слобода од таквих као што си ТИ.” Песма се завршава поруком: Не плаши се њихових лажи, јер снага лежи у тами. Устани и бори се за своја права. Ови стихови су написани 1978. године. Још увек су актуелни, и то не само у УК - ухватило се ТО на далеко ширим просторима. Све време постојања, TRB су на својим концертима посетиоцима делили летке, беџеве, мајице са јасном поруком: НЕ није одговор, одлучи се на којој си страни. Снага је у теби. Том Робинсон је написао и друге песме са тешком политичком поруком. I shall be released - Б-страна сингла PitD, нешто измењена обрада песме Боба Дилана. Посвећена је убици жена по имену George Ince, чија је кривица доказана а он одведен у затвор - где је био мучен, дрогиран, тучен и повређиван на најгоре начине 213

68-69 и то од стране чувара и лекара. Покушао је у очају да изврши самоубиство пресекавши вене на рукама, што је потом «неко» додатно искористио да му у болници истим сечивом унакази лице. Иста песма се односи и на George Davisa, кримоса који је заглавио затвор без икаквог доказа да је заиста учествовао у оружаној похари плата из локалне електродистрибуције; када је пуштен из затвора врло брзо је поново ухваћен, али овога пута са пиштољем и украденим парама из банке, па је добио заслужен смештај о државном трошку. Оба ова случаја говоре о бруталности система у коме је избила панк побуна - први је доказани убица коме у пресуди није писало то што му је потом чињено, други је ноторна будала. То и даље не оправдава «систем» који се од њих нимало не разликује. Потоњи филм « Britannia Hospital “ (1982) такође има везе са оба случаја прекомерног Праведничког утеривања правде - у медицинске сврхе. Public: George Davis is innocent! TRB: George Davis is guilty. He has to be.. Glad to be gay - Том Робинсон се од самог почетка јавно, јасно и гласно декларисао као гејперсон и активан борац за равноправност и слободу мањина. У Енглеској тога доба, било је забрањено јавно испољавати ЛГБТ самоспознају; тим «елементима» се бавила полиција отварајући досијее онима које би «хватали на делу», методама које је Орвел описао тридесет година раније. Довољна је прва строфа, која каже «Британска полиција је најбоља на свету, и не верујем у гласине које сам чуо. Да упадају у пабове без икаквог разлога, постројавају госте уза зид, претресају и бацају на земљу. Хапсе их што се опиру док их шутирају, претресају им куће и зову их педерчинама. Не, не верујем да тога овде има.» Up against the wall - О нарастајућем насиљу међу адолесцентима, разулареним бандама које би да у живот уђу главом кроз зид. Ако може туђом. Ain’t gonna take it - Не наседамо на ту фору, «да су абортуси и геј сцена предвиђени само за богате». 214

Grey Cortina - Недосањана фикс идеја припадника сјебане радничке класе, да имају баш тај ауто у свом поседу (о коме певају и The Clash у « Janie Jones “). Man you never saw - Никада се нисмо познавали, јер нас прате сви: црквена полиција, војска, службе, незнанци, ја и ти. Blue murder - Тема је иста као код Angelic Upstarts “Who killed Liddle?”. У обе је просто одговорено: « Police killed Liddle Towers”. Извукли из паба, пребили, привели, убили га од батина у ћелији. Буквално. Law and order - јасно. Better decide which side you’re on - још јасније. Don’t take no for an answer - најјасније. И тако даље, у том стилу, до 1982. када се бенд распао а Том кренуо у соло каријеру која и даље траје - подједнако, као музичар и као активиста у борби за људска права свакога и свих. А онај први RAR концерт, назван « Carnival Against the Nazis“, имао је заиста дебео повод: чувени музичар Ерик Клептон је себи допустио довољно уметничке слободе и идиотизма да те године на концерту у Бирмингему ‹ладно одвали како је «Британија пренатрпана свакаквим дошљацима». То је нашу екипу толико изнервирало да су се удружили са Анти-Наци Лигом, заједно са сто хиљада грађана Лондона промарширали шест миља рутом од Трафалгар Сквера, кроз Ист Енд (срце територије дивљих племена нацискинова и бирачког тела Националног Фронта), све до Викторија парка где су одржали заједнички концерт. Показали су и доказали да се то сме и може. Анти-Наци Лига је поново оживљена 1994. године, када је маршом 150.000 учесника кроз Јужни Лондон прослављен тежак пораз партије британских фашиста на локалним изборима. 215

68-69 Да се и то овери. Прве панк плоче којих сам се 1980. докопао у Паланци Неготинској, биле су: Rock’n’Roll Swindle (Sex Pistols), London Calling (The Clash), Buzzcocks синглови, први Vibratorsi, Boys Only, Costellovi Armed forces i Get happy, Tenement steps The Motorsa и (гле чуда!) Power in the darkness. Све ово (осим Пистолса, наравно), могли сте да купите у мусавој Књижари крај цркве у центру Неготина. Убрзо су се у продаји појавили и Stranglers, XTC, Stiff Little Fingers, Dead Kennedys, Jam, Bow Wow Wow, 999, MC5... Данас су ту кафић и пекара, Књижаре више нема, нити можете купити плоче - далеко било оне пaнк. Једино црква и даље стоји на истом месту.

*** Има ли све ово горе написано неке везе са нама, данас? Има, али не по питању музичког укуса - мада... заиста ме не би зачудило да из неке од смрдљивих нацијазбина једнога дана поново испуже нека шунд-комисија па затражи референдум за забрану слушања пунк музике, нарочито Тома Робинсона & његове Банде и сличних кваритеља морала нације, традиције колективног слепила и паланачке жабокречине ума.

П.С. Матори Гандалф је лепо рекао: “Схватио сам да су мале ствари, свакодневна дела обичних људи, оно што држи Таму на одстојању. Једноставна дела доброте и љубави.” Ако макар толико не умете, не умете ништа.

216

Марко Паовица СКИЦЕ ЗА СПОМЕНИК: О Изабраним делима Зорана Богнара I Фигура у амбијенту Има писаца који пуно раде на себи, али мало, или нимало, раде за себе. Они, по правилу, остају на маргини, непознати у свом времену, а неретко и касније, у књижевном наслеђу језика на којем пишу. Има, знатно више, случајева управо обрнутих, даровитих писаца који мало раде, или нимало, не раде на себи, али много раде за себе. Они верују у голи таленат, нарочито сопствени, али веома сумњају у књижевну правду, па се свесрдно стављају у службу своме делу, препоручујући га и подупирући на све четири стране. Отуд су они у свом времену апсолутно незаобилазни. Њихова доцнија судбина зависи од ћуди књижевне историје, то јест од тзв. духа времена у којем се та историја пише. Час их видиш, час их не видиш. Понајмање је, међутим, оних који с једнаком преданошћу раде на себи и за себе, али са равним трудом, додатно, раде и за књижевност; било за општу, било за ону којој и сами припадају, или за једну и другу паралелно. Они често манифестују и вољу да додатно – у складу са имплицитном поетиком сопственог књижевног исказа – пораде не само за књижевност већ и на књижевности, с амбицијом да редефинишу, или бар доведу у питање, традиционално поимање њене природе, функције, смисла, њених естетичких условности и концепција, и последично – њеног вредносног поретка. Ови писци су вишеструко и заслужено присутни у књижевној и културној јавности свога доба. Њихов је публицитет видно композитног типа, а њихове књижевноисторијске шансе сасвим извесне, независно од променљивости вредносног предзнака која пре очекује њихова идеологизована општа књижевна залагања него њихово конкретно дело. Овој категорији писаца припада и Зоран Богнар, песник, есејиста, књижевни критичар и романописац. 217

68-69 II Изабрана дела Године 2014. појавила су се у београдској издавачкој кући „Драганић“ Изабрана дела Зорана Богнара у седам томова. Прва три тома чине две поменуте песничке трилогије (Елизејска трилогија, трилогија Албедо, аура, алхемија, као и књига Инсомнија, беле ноћи), четврти Ново распеће – Антологија савремене српске поезије трагом естетског егзорцизма 1967–2000. Пети том је Течни кристал – Антологија српског микроесеја ХХ века, шести су Ејдетске слике – Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 1982–2012 и седми Фотографије гласова I и II – Есеји о феноменима историје духа и културе 1992–2008, где су такође увршћене чисто критичке белешке писане у нешто слободнијој микроесејистичкој форми и гипкијом, осетно есејизованом критичком фразом. Богнаровим Изабраним делима логичним следом прикључена је песничка књига Србијо, могу ли да будем твој син (2018) и књига микроесеја Ејдетске слике II (2019).

III Поезија Зорана Богнара – искушења хуманистичке утопије Аутентичан песнички глас Зорана Богнара, препознатљив од најранијег оглашавања по драматичној узбуни спознаје и резолутном одбијању затечене егзистенцијалне и општедуховне ситуације, убрзано добија и нова индивидуална својства. Упоредо са ширењем референцијалног регистра и умножавањем инвентивних углова перцепције, Богнар ствара и интензивно проширује и ерудитну подлогу свог раног трауматично бунтовног поетског говора. Залазећи, на путу од личних интересовања ка своме геопоетичком књижевном опредељењу, у неколике културно-цивилизацијске зоне, овај песник се упушта у бербу непрестану кроз најразличније духовне сфере, од класичне грчке митологије, јудеохришћанске и будистичке религије, до новије 218

европске и старе кинеске филозофије, модерне психологије, антропологије и извесних езотеричких учења. Но, пре него што кажем, у најсажетијем описном виду, по коју реч о Богнаровим песничким књигама увршћеним у овај избор, не могу да не споменем један, у критици већ једном примећен, преображајни моменат везан за значењски доживљај, а вероватно и за сам настанак, првих Богнарових песничких књига. Примљено као израз индивидуалне побуне и отпора према етаблираном културносоцијалном поретку и летаргичном односу социјалних маса тзв. цивилизованог човечанства према неуморном, планетарно мобилном убилачком дивљању организоване моћи, доживљено налик протестним реакцијама америчке БИТ генерације или естетским ескападама домаће неоавангарде, Богнарово рано певање с пристизањем нечистих сила са све четири стране света, и приде, из подземља и с неба, у песников родни град и пред сам песников кућни праг, на генералну пробу крвавог карневала званог Разбијање Југославије, ерго-даклеелем, од дешавања вуковарске катастрофе наовамо, рано Богнарово певање може да се чита с антиципацијским призвуком блиског пира зла и безумља, што може да буде и исход накнадног учитавања, али је једнако могућно да је то Богнарово поетско испољавање заиста било опечаћено интуитивном слутњом и несвесним предосећањем велике опште несреће. То је сада прилично тешко, ако не и немогућно разазнати. Али је, међутим, сасвим извесно да Богнарово потоње певање стоји махом у знаку проживљеног инферналног искуства разобручених деструктивних страсти, али првенствено, у знаку хуманистички мотивисаног и песнички, читај: уметнички, бриљантно упосленог многоструког духовног знања у стваралачком напору да се порекло тог историјског, политичког и првенствено антрополошког зла до сржи детаљно расветли. А самим тим, као и постављањем нових путоказа на неколиким распутним тачкама човекове преваљене духовне, пре свега, митолошке и религиозно-филозофске путање, Богнар настоји да предупреди сваку провалу споменутих видова зла, односно да, зарад ведрије човекове и човечанске судбине, преусмери духовне путеве појединца и људске заједнице према срећнијим дестинацијама и обалама. Овај Богнаров поетски идеал, узет у целини, носи, наравно, све одлике велике хуманистичке утопије, али утопије с немерљиво 219

68-69 корективним етичким, сазнајним, вредносним и уопште духовним потенцијалом. Богнарова Елизејска трилогија, сачињена од књига Нови потоп, Нови Нојев ковчег и Нови човек, с поднасловом Од летаргије до литургије, поседује сва битна својства модерног есхатолошког спева. Додуше, спева делом виртуелног, мозаички компонованог – од појединачних поетских остварења обједињених у циклусе унутар првих двеју књига – а делом спева дословно манифестног и оствареног у двадесет певања завршне књиге трилогије. У Нови потоп увршћене су добрим делом песме о којима је већ било речи, као и неке настајале касније у сличној форми на заједничкој референтној основи. Симболика потопа, како упућује мото преузет од Беле Хамваша, тиче се, сувише упрошћено говорећи, управо стања летаргије, односно духовног стања савременог масовног човека, чији су разум, савест, трезвеност, љубав, чежња за светлошћу и хармонијом апсолутно потопљени, док су систематском пропагандноидеолошком манипулацијом ниже стране људске природе изронили на површину нагони, страсти, тама, мржња, респектовање силе и закон хаоса, што у једном огледу о Хамвашу Богнар назива окомитим продором варварства. А садржаји овог хамвашовског варварства, читалац то свакако разазнаје, увелико су идентични Јунгововом појму колективног несвесног. У том новом потопу, који у ствари није ништа друго до актуелно духовно стање данашњег нашег света, шта има логичније већ да се Господ поново обрати Ноју, што он, по песниковој замисли, и чини, али захтева нови, другачији ковчег, нову корабљу, у коју, међутим, ваља да узме од свега само по једно: Па оно што самородно буде нека прошири / врсту своју, а оно што изумре потврда је / безгласне заблуде моје, поверава се Господ Ноју, додајући: И не испуштај кроз прозор // ни гаврана ни голубицу. Нису они извиђачи / новог доба. И не тражи више Арарат, он / већ одавно спава у теби. Ослушкуј у утроби / трудове свести и роди Новог Човека, // роди тихе обновитеље космогоније! / И Ноје учини како господ рече. Као какав двојник овог аутокорективног Господа јавља се у последњој песми друге књиге лик тихог обновитеља, којем, чини се, страдалници људске, па и ове наше најновије историје упућују молитву: Зато те молимо, / спери крв са ножева искушења, / просветли патњу нагих и прогнаних, / успавај успомене заборављених, / 220

помири вине и невине...[...] О ти, нови монаше […] / преобрази нас у пастире Елизеја, / врати нас на пут невиности, на пут који не води никуд.../ И учини / да трећи миленијум / поново постане први. У трећем, теолошко-метафизичко-антрополошком делу трилогије/спева песнички глас достиже највише значењске и вредносне изохипсе, у певању о Светом Тројству, иако прилично апокрифном, у филозофичном певању о темпоралној проблематици историје и појединачне човекове егзистенције; у певању о негативним увидима о свим антрополошким типовима, и најзад, у певању о есхатолошким изгледима Новог Човека према хибридној критериологији Апсолута сазданог од амалгама библијске, будистичке и хеленскомитолошке традиције и у њеној представи Елизеја, острва среће, као хришћанској визији Царства Небеског. Два су основна интегративна чиниоца која ову трилогију чине, у ствари, спевом: рапсодијски тон од прве песме до последњег певања, и идеја водиља значењски сукцесивних макроцелина, истакнута у споменутом поднаслову трилогије. Албедо, аура, алхемија, друга Богнарова песничка трилогија, измештена је из космогонијско-есхатолошке перспективе у трагању за срећнијом алтернативом постојећег света и човековог удеса у њему, али остаје у истој духовној сфери идентичне стваралачке свести, усмерене првенствено на сопство говорног субјекта, на његово искуство о свету и о властитом животу. А то искуство предочено је, као и у Елизејској трилогији, у сазнајном кључу и по вредносним мерилима езотеричне и поливалентне духовности. Но, за разлику од Елизејске трилогије, веза међу појединачним збиркама друге Богнарове трилогије ослобођена је сваке логичко-семантичке каузалности, па стога поводом ње не може бити речи о спеву. Албедо, Аура и Алхемија три су, засебно тематизована, аспекта или три димензије песниковог животног и духовног искуства. Али, с обзиром на инспирацијско исходиште укупног Богнаровог певања, дубоко укорењено у мистеријској и езотеријској сфери песничке гносеологије и онтологије, три аспекта општег егзистенцијалног искуства – првенствено интроспективно праћена на индивидуалном плану – дају се читати и као три нивоа, или три стадијума, бивствовања: чулни, душевни и духовни. Реверзибилан проток или струјање енергија, сензација 221

68-69 и информација између сваког од њих чини једно индивидуално постојање потпуно испуњеним, да не кажем оправданим, али судбину сваког појединства, укус и боју, коначан удес сваке појединачне егзистенције одређује приклањање светлом или тамном, ведром или суморном, божанском или демонском полу на сваком од трију стадијума /нивоа/аспеката човековог егзистенцијалног испољавања. У тој констелацији Зоран Богнар у својој другој песничкој трилогији поетски проверава сопствено интимно, породично, културно-социјално и стваралачко искуство, у пуном значењу универзалне егзистенцијалне авантуре са евидентним онтолошким и гносеолошким показатељима. Или, далеко једноставније речено, у првом делу трилогије, под насловом Албедо, што је ознака за однос упијене и исијане енергије, песник пре свега преиспитује и прославља, неретко и у исповедно-аутобиографском маниру, искуство чулности. Певајући панику и занос тела – усредсређен на сазвежђа испод коже, на Еросове предрасуде и дитирамбе – његов глас достиже божанске висине и демонске амбисе чисте, аутономне еротике, с којих се, уосталом, боље развиде искуства самоће, песничке бриге и пустошне чистине/истине друштвеног живота, којих се такође песник у овој збирци дотиче. Ма колико узбудљив, сладострасно и горко садржајан, сам живот свим тиме није ни сасвим испуњен, ни сасвим подношљив. Отуд, делујући комплементарно и као мелем на рану, пристиже са више страна етерични дах емоционалне, душевне сфере, разложен на 33 песме о записима из ветра, па опет сложен под насловом Аура, што означава светло зрачење око нечијег тела, за које се, међутим, у окултизму везује вид еманације душе. Али, управо у овој збирци душа се мистеријски и езотеријски овија и око еротских и око свих осталих мотива умножавајући парадоксе бројних егзистенцијалних, социјалних и антрополошких истина, али их и чинећи присно проживљеним. На згушњавању и пречишћавању свих претходно отвараних тема и промишљаних проблема инсистира се у завршној збирци трилогије, названој Алхемија. Не без јасних аутопоетичких амбиција, али и далеко преко њих, овде се најпре сукцесивно постављају сва три основна постулата увршћених песничких збирки (Албедо је моја црква – узвишена молитва сазвежђа испод коже; аура је моја икона – пелудни отисак записа из ветра; алхемија је крст – ново распеће у лавиринту 222

круга...), па се потом појединачно, у исповедно-интелектуалном тону разрађују. То јасно наговештава интелектуално-филозофски претрес претходно тематизованих поетских садржаја и идеја са становишта духа као највише сазнајне и егзистенцијалне инстанце, али мистериозно езотеријског духа једне парадоксалне алхемијске реторте са основном технолошком парадигмом лавиринта круга. А то значи: или у свим сферама живота влада умирујућа вечна логика парадокса или вечно понављање истог, као затвореног круга, односно да је сваки крај само нови почетак, и обрнуто. Све песме треће макроцелине, велике тематске разноврсности и мисаоне темељитости, компоноване су по једној или по другој предоченој парадигми, с најстрожом, а опет лепршавом, применом тих формативних и садржинских чинилаца. Веома учестала, функционална понављања тих истих садржинских елемената и обликотворних поступака дају трећој збирци ове Богнарове трилогије истовремено мисионарски призвук и обреднолитургијски композицијски профил. Тешко да у данашњој српској поезији има толико интровертне, садржајне, духовно синтетичне, мисаоне и толико конзистентно компоноване књиге као што је то Богнарова трилогија Албедо, аура, алхемија. Песничка књига Инсомнија, беле ноћи знатно је ближа емпиријској животној равни од двеју Богнарових трилогија, које јој и временски и композицијски у оквиру актуелног избора из његовог песничког дела претходе. А тиме је ближа и неким стандардним координатама – тематској конкретности и семантичкој комплексности – модерног песничког говора. Садржински репертоар ове Богнарове књиге сажето је најављен већ њеним поднасловом: 77 песама о љубави, издаји, демонима и осталим свакодневним умирањима. (Зналци и љубитељи нумерологије могли би се поучително забавити симболиком броја 11, али и неких нижих нумеричких величина, скривених у суми песама ове, а четвороструко у збиру парцијалних и главног наслова – 44 + 33 + 22 = 99 – друге Богнарове трилогије.) Па ипак, цео садржински, елем тематски и значењски потенцијал ове књиге, дā се још радикалније редуковати на два генеративна исходишта новијег Богнаровог певања – на љубав и на смрт. Једна и друга вечита тема, опечаћена дубоко проживљеним интимним надахнућем, кроз мноштво варијација променљивог тоналитета, 223

68-69 разнородног сазнајног усмерења и, уз то, у сазвучју са одзивима на више неотклоњивих епифеномена, досеже осведоченом сугестивношћу склада мисаоне и изражајне компоненте ниво и својства универзалних значења филозофичне песничке речи. Љубав, односно пети елемент, како је Богнар приоритетно именује међу свим духовним енергијама, експонирана је у овој књизи интегрално, у три димензије, и са њеним основним пратећим појавама – оданошћу и пријатељством, издајом и самоћом... Љубав је, најпре, витална, покретачка сила у човеку, у природи, у самом космосу. Таква, она је за Богнара, као и за многе песнике и мислиоце, исконски, сушти, божански извор и надахнуће песничког и сваког уметничког стваралаштва. Прожета творачком љубављу као божијим благословом, и сама реч постаје виртуозно обликотворна и сугестивно делотворна. Други, или још боље, удвојени еротски аспект љубави, дотиче истовремено екстатична стања телесности као екстремне вредности задовољства у својеврсном есхатолошком дотицају временског трена и онтолошког апсолута, али, неретко, обухватајући и саму духовну сферу стваралачког подстицаја. И најзад, мада, у ствари, на почетку, дакле у знатно свакодневнијој равни, Богнар у овој књизи пева свој, и да ли једино свој, чисто душевни доживљај љубави или осећање среће због емотивне везаности за вољено биће или због постизања апсолутног душевног јединства с њим. Упоредо са овим, у књизи се отвара и један сасвим супротан доживљајни и семантички ток: певање издаје, односно раскида или преваре, као и очајања, самоће и бола који том чину следе. Но, више него тим емотивним реакцијама, Богнар се одаје свестраном поетско-есејистичком промишљању самог чина и феномена издаје, али не у етичкој или моралистичкој, већ у психолошкој и, нарочито, у аксиолошкој перспективи. На том рефлексивно-медитативном путу овај песник се често примиче искуству празнине и ништавила, али са изразитим виталистичким инстинктом опирања. Представљајући интимно искуство љубави у драматичној смени посртања и падова, с једне, и уздизања и усправљања, с друге стране, Богнар га оснажује и бројним општијим исказима великих или знатних имена литературе, по којима је љубав „егоизам у двоје” (Мадам де Стал), „тиранин који никога не штеди” (Корнеј) , а „први дан љубави последњи дан разума “ (Маларме)... 224

Друго тематско исходиште Богнаровог певања у овој књизи везано је за смрт песниковог оца. Смрћу оца песник не губи само биолошког родитеља него и великог духовног сродника, па тај губитак и емотивна траума суочавања са онтолошким ништавилом, које не може да прихвати, изазива дужи период несанице, испуњен имагинарним, спиритуалним, не спиритистичким (!), разговорима са благопочившим оцем. Ни у тим песмама није тежиште на емотивно-психолошкој, па ни на метафизичко-есхатолошкој колико на чисто онтолошкој страни поетског доживљаја. Отуд се ни сам појам инсомније изазван смрћу оца не може изједначити с појмом будности будистичке религије, као ни са хришћанским ишчекивањем Другог доласка, колико са опстојавањем ишчезлог ближњег у нашој љубави и стоичкој посвећености успомени на њега, сасвим у духу својеврсне хуманистичке религије, о којој песник говори на једном другом месту. А да је тако, позивам за сведока епитаф Стевана Пешића који стоји испред овог круга Богнарових песама, и који гласи: „Животу ја не припадам, / али знам да ни смрти нема; / љубав је једино постојање”. Драму људског живота, индивидуалног и колективног, у овој књизи, а актуелног, прошлог и будућег, у претходним, Зоран Богнар предочава са два опозитна неприкосновена становишта, светлог и тамног, приклањајући се, у складу с природом свог стваралачког бића и личне поетичке свести, оном првом до крајње мере уметничке одрживости једне поетске спознаје света. У том контексту, он истиче један уверљив увид Пабла Пикаса: „Живот је комедија онима који мисле, а трагедија онима који осећају...” Сагледан према тим Пикасовим мерилима, Богнаров доживљај живота био би понајближи суштини трагикомедије. Но, можда управо зато да би од себе отклонио аподиктичност и оштрину одвећ рационалистичког доживљаја живота и света, Богнар је упловио у мистеријске и езотеријске духовне воде. Отуд, осмотрен у целини, Богнаров песнички опус делује као бескрајан есејизовани сентенциозно-колоквијални монолог, тачније као макродијалог у истом проседеу и у три константна гласа, чији су сопственици Ја, Ти и Они: кажем, кажеш, кажу...

225

68-69 *** Најновија песничка књига Зорана Богнара Србијо, могу ли да будем твој син (2019), прикључена његовим изабраним делима, у потпуности потврђује претходни суд о Богнаровом укупном песничком делу. Не због тога што то запажање има антиципацијско својство, већ зато што нова Богнарова књига представља својеврстан аутоцитатни подухват. Поред насловне песме у пролошком положају и епилошке песме „Телепатија са ватром из огледала“, књига Србијо, могу ли да будем твој син састоји се из једанаест лирских кругова неједнаког обима. Прочитана после песничких и есејистичких књига већ увршћених у Богнарова Изабрана дела, као и неких ранијих, изостављених из овог издања (Ако се мртви једног дана врате, Анонимна бесмртност, ...), она оставља утисак већ виђеног. То је логично, јер је и песникова намера приликом њеног компоновања, која се оснажује и поднасловом Поема о властитом проклетству, очигледно била сачињавање, и истицање, репрезентативног поетског избора из сопственог егзистенцијалног искуства, властитих поимања савременог света и човекове позиције у њему. Осим тога, и есејизовани макродијалог у три гласа (Ја, Ти, Они) Богнаровог песничког дела сведен је у новој његовој књизи углавном на исповедну Ја-форму поетског исказа: кажем, и опет кажем. Песнички садржаји књиге Србијо, могу ли да будем твој син преузети су из двеју поменутих ранијих песникових књига, из трилогије Албедо, аура, алхемија, из Лавиринта круга, из Вуковарских елегија, из књиге Инсомнија, беле ноћи, најзад, већим делом из Ејдетских слика и Ејдетских слика II. Из двеју последњих књига Богнар преузима бројне, краће и дуже, медитативне поетско-феноменолошке записе повезујући их често по сродности у нова појединачна остварења и преламајући их притом доследно у форму песме слободног стиха, каткад и према обрасцу аполинеровског калиграма. Комбинујући те новокомпоноване целине са сродним садржинским партијама својих осталих, оригинално песничких књига, Богнар не врши обичан шири избор својих песама већ компонује једну песничку макроцелину у којој у две референтне равни резимира суму сопственог животног, песничког и интелектуално-духовног искуства. У првој, много гушће насељеноj од друге, он реак226

туализује све битне неуралгичне тачке свога певања везаног за лични доживљај постојања и за личну судбину, то јест предочава, у једној безмало хронолошкој перспективи, сопствене песничке одзиве на властити доживљај смрти, растанка, бола, самоће, стида, бешчашћа, љубави, издаје, лажи, спознаје... То су махом песничка постигнућа постојаног етичког става и високог естетског домета, „нарочито по интензитету и ширини доживљаја, по снази мисаоних процеса, по уметничкој зрелости и по сложености анализа психичког стања људи и услова из којих они долазе“ – како то већ одавно, на страни, примећује Франко Ванели. У другој тематско-значењској равни ове књиге стоји неколико (будућих) култних песама о девијантном стању савременог света, o данашњој „пошасти искривљених и поремећених људских вредности“ (Новица Тадић) и Богнаровом одговору на то стање: „Слепи путници“, „Власници божјег прста“, „Албедо, аура, алхемија“, „Лавиринт круга“, „Миленијумски калеидоскоп сродних душа“, „J. C.“ („Џеј Си“)…, као што би се, можда, на челу дужег низа из прве садржинске равни могле да нађу песме „Оглас“ и „Родни граде мој у болу, у тишини, у Пропилеју“. Са тим и таквим резимеом сопственог песничког искуства, покривеним провокативним насловом уводне, наглашено критичке песме суштински благородног и самопоузданог гласа, Зоран Богнар излази пред књижевну и ширу културну јавност Србије. А ево и шта би Богнаров читалац, да је шта није, тим поводом препоручио апострофираној, својој и Богнаровој, земљи матици: Ко није против нас тај је са нама. Истина, Богнар у једном од својих микроесејистичких записа исказује, благо речено, проблематично схватање Косовског завета као главног српског културног обрасца. (Могао се о томе обавестити бар код Зорана Мишића, да се не позивам на обимну писану и неисцрпну усмену српску књижевну традицију.) На другом сличном месту Богнар једним ударцем Храброг кројача вредносно елиминише све српске постмодернистичке књижевне ствараоце, на челу са писцем Хазарског речника, којег одавно стигматизују и неки исти брижни чувари српске духовне традиције који се једнако резервисано држе и према самом Богнару. Но,ништа од тога нема неке директне везе са Богнаровим песништвом, мада је оно много више од Павићевог прозног дела транскултуралног карактера. Богнар сам каже да су његови песнички узори 227

68-69 песници америчког БИТ таласа, али он по томе није ни први ни једини од српских песника који су своју поетичку матрицу увезли са нултом царинском стопом. Чињеница је, дакле, да је српски културни простор модерног доба знатно шири од оквира националне духовне традиције. По солипсизму, по бунту, по амбивалентном богоборстрву, по очајању, Богнар има сродника и у претходном нараштају српских песника, попут Новице Тадића, Стевана Тонтића, Душка Новаковића; по алтернативној културолошкој матрици, делимично, већ у Дису, Тодору Манојловићу, Раду Драинцу и, у свом времену, у Радивоју Шајтинцу, на пример. С некима од њих то су само додири, са другима чвршћа поетичка спона на темељу оживљавања авангардистичке утопије Димитрија Митриновића о Новом Човеку/Свечовеку и Новом човечанству. Стога би на провокативно заигравање Зорана Богнара о могућности усвојења матушка Сербиа могла једино да му каже: Потражи одговор у свом срцу водећи рачуна и о мом слуху.

IV Масовни лапот или Берем грожђе – бирам тамјанику Ново распеће, Антологија савремене српске поезије „Одложба је изложена!“ (Мића Поповић)

V Више од сваког ритуала менталне кондиције Ејдетске слике и Ејдетске слике II Шта ново рећи о књигама Ејдетске слике и Ејдетске слике II Зорана Богнара после више тачних, подударних квалификативних судова, уверљивих херменеутичких запажања и високих, 228

већ стабилизованих критичких оцена о њима? Ништа нарочито, а и то уз неизбежна понављања већ реченог. Сада, у ишчекивању и треће Богнарове колекције истог жанра и истог наслова, има основа за тврдњу да овај песник – временски напоредо, поетички корелативно и тематски, неретко, идентично са својим чисто песничким одзивима – непрекидно исписује отворен серијал кратке медитативно-рефлексивне поетске прозе, прожет повремено дужим есејистичким захватима, као и разноврсним записима без трансформативне потенције у одговарајући поетски облик. Ево неколико мање или више директних сведочења у прилог изнетом запажању: „Књига критичких есеја, записа, поетичко-феноменолошких рефлексија Ејдетске слике, Зорана Богнара, још је један вредан доказ о предности и снази креативног времена над физичким временом“ (Радивој Шајтинац); „Дало би се о Ејдетским сликама колико хоћете... но, овде је можда најважније истаћи да су Ејдетске слике постављене као некакав одјек Богнарове поезије, као додатно тумачење света, ума, срца...“ (Вељко Лукић); „Ретко се код нас објављују овакве књиге – микроесеји, есеји и рефлексије, који су поетско-феноменолошки, метафизички, филозофски, у сваком случају, посебни...“ (Сања Домазет); „Да, доиста, Зоран Богнар, стваралац плодотворне енергије и један од водећих песника своје генерације, у правој мери допуњује жанровску креативност показују и ове разноврсне веристичке и кроз њих гледано опште животне контемплације, каткад афористичког карактера, насловљене као Ејдетске слике“ (Борис Јовановић Кастел); „Ејдетске слике су сјајно пронађена метафора за контемплације, поетичка уопштавања, дневничке скице, за психолошке садржаје који у виду парцијалних слика чувају виђено, доживљено, промишљено, а што је као стваралачки метод већ примењено у песничком поступку Зорана Богнара“ (Милица Јефтимијевић Лилић). Милица Јефтимијевић Лилић разложно инструктивно истиче метафоричност наслова Богнарове књиге, ускоро правог жанровског серијала овог песника, критичара, есејисте и романописца отклањајући евентуалне неспоразуме при априорном ставу и апостериорном односу према бескрајном низу Богнарових записа, чију метафоричну збирну ознаку сам писац преводи у генолошко-периодизацијске формулације поднасловâ: Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји 229

68-69 и рефлексије 1982–2012 (Ејдетске слике), односно, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2012–2019 (Ејдетске слике II). [Ејдетске слике II носе такође значењски интониран међунаслов Дијалектика смрти илити пакао (не)заборава.] Читајући ове две Богнарове књиге, или бар када их прочитате, увиђате да се метафоричност њиховог наслова огледа у изузетној јасности и оштрини, у специфичној опсесивности појединих социјално-психолошких и културолошких мотива, интимних реакција, мисли и доживљаја, у потреби и способности њиховог вољног репродуковања у одређеном животном раздобљу попут феномена ејдетских слика код једног малог процента деце. Само, парадоксално, у Богнаровим записима, у његовим ејдетским сликама, као ни другде код овог песника, нема готово ничег инфантилног, инхерентног многом аутентичном песничком гласу. Али, каткад, има нечег такорећи адолесцентског: хировито бунтовног, ћудљивог и генерално негаторског, на једној, а панегирички приврженичког, идолопоклоничког и сензационалистички грандоманског, на дугој страни. Адолесцентски је, повремено, и Богнаров доживљај потиснутих животних страхова и отвореног бола, и по реакцији и по интензитету радикално посувраћеног до егзистенцијалне језе саме наталне трауме и са њом везаног протестно филозофичног питања о сопственој слободи воље. Срећом, питања, доживљаји и осећања тога реда – махом она из егзистенцијално-антрополошког регистра, попут љубави, мржње, издаје, страха, самоће, смрти – као и све теме којих се дотиче на најближем пратећем току свога певања, Богнар у изразито доминантној мери дубоко проживљава, луцидно и одговорно промишља потврђујући се из ретка у редак, из записа у запис, из књиге у књигу, као поетски надахнут мислилац и филозофско-поетички освешћен песник оностраног и неизрецивог, свакодневно-прагматичног и социјално-културолошког, еротског и емотивног, тренутног и вечитог, ефемерног и вечног у антропоцентричном кругу универзалног постојања. Тешко је, и беспредметно, набројити, и набрајати, све теме о којима је реч у књигама са насловом Ејдетске слике. Па ипак, поред већ поменутих, ево о чему још Богнар у њима говори: о девијантном времену, о похлепи, о хипокризији, о егоизму, о ђаволу, о рату у Вуковару, о геноциду, о књигоциду, о Великом брату, о чиповању људи, о мигрантима, о исламском тероризму; 230

о Богу, о рођењу, о стиду, о националности и анационалности, о новом рођењу, о Новом Човеку, о таоизму, о будизму и зен будизму, о Апокалипси-Откривењу; о култури, о контракултури или култури опора, о културном маркетингу, о новинарству, о медијима, о интернету, о таблоидима, о паралитератури; о српским писцима, о њиховим књигама, о постмодерни и српској постмодерни, о српском књижевном животу, о тројици страних писаца, о својим књижевним узорима, о микроесеју, о глумцима; о вегетаријанству, о исхрани и животном ритму Њутна, Леонарда и Толстоја; о Венецији и венецијанском карневалу, о маскама на корицама својих изабраних дела... И предочена, увелико сажета листа мотива двеју књига Богнарових Ејдетских слика упућује на невероватно широк дијапазон књижевних и уопште духовних интересовања њиховог писца. Али тек сâмо читање открива: у једној тематској равни – његову детаљну обавештеност, која наизглед познат предмет разматрања преокреће у куриозитет; у другој вас изненађује парадоксима и поражава иронијом егзистенцијалног искуства; у трећој вам узвраћа задовољством умивања свежином иновативних тумачења; у четвртој вам буди наде палећи умна и духовна светлила на излазу из кружног лавиринта човекове и човечанске егзистенцијалне авантуре. Све заједно, осмотрено са становишта писања, као да чини трајно прегнуће овог писца, узвишеније, мером и вером, од сваког ритуала одржавања менталне кондиције. Ако је потребно, по мерилу иновативности и компентенције у једном виду књижевног говора, посебно издвојити неку од поменутих предметних равни Ејдетских слика, био би то најпре дужи низ Богнарових микроесеја и есеја о другим, махом српским песницима и прозним писцима. Оформљен већ у првој књизи неколиким сериозним новинским и магазинским освртима, тај низ је у другој продужен и оснажен бројним есејистичким захватима ширег замаха, међу којима биобиблиографски есеј о Димитрију Митриновићу за самог Богнара има посебан значај, јер Митриновићева „визија света као јединственог планетарног организма“, као и његов појам „Свечовека“, увелико подупиру Богнарово рано пригрљено геопоетичко стваралачко вјерују. У овим есејима, као и у својим кратким интерпретативним записима, Зоран Богнар показује несвакидашње умеће и спретност узимања верног отиска било појединачног дела било ауторског 231

68-69 лика и ретку способност осветљавања поетичког идентитета књижевних стваралаца у свим његовим битним димензијама. Ако би, међутим, ваљало издвојити неке тематске слојеве Богнарових Ејдетских слика према општем значењском и поетичком мерилу његовог песничког дела, онда би то сигурно били они његови поетско-феноменолошки микроесеји о мотивима изокренутог света, издаје, похлепе, растанка, усамљености, смрти, љубави, истине, чистоте, вере, лавиринта круга..., његови парадоксом постојања обележени записи, са којима се, као што смо видели, читалац поново сусреће у форми графички преуређених аутоцитата међу корицама Богнарове најновије песничке књиге Србијо, могу ли да будем твој син.

VI Поток кристалних капи Течни кристал: Антологија српског микроесеја хх века Течни кристал, наднасловна синтагма Богнарове Антологије српског микроесеја XX века, има генолошко значењско тежиште које сликовито изражава, или бар настоји да изрази, жанровску посебност кратке/минијатурне прозне форме коју приређивач има на уму настојећи да је издвоји између осталих, суседних видова кратке форме или кратког метра, како то сам каже. Али, пре него што из кратког и јасног Богнаровог предговора његовој Антологији видимо у чему се, према његовом схватању, огледа жанровска посебност микроесеја, погледајмо на чему се заснивају значење и смисаона оправданост његовог сликовитог назива. Са феноменом течног кристала сусрећемо се с једнаком извесношћу у модерној науци (првенствено физици), пре више од једног и по столећа, и у хришћанској религијској имагинацији, пре два миленијума. У првом случају реч је о неким групама материје, међу којима је најпре откривен стеарин, које у прелазном агрегатном стању између чврстог и течног, изазваном топљењем, на различитим степенима тога физичког процеса показују механичке особине течности и оптичке особине кристала. То „интермедијално стање“ извесних врста материје названо 232

је знатно касније „мезоморфним фазама“ или „мезофазама“ а све врсте супстанце с тим особинама – „течним кристалима“, који ће до данас ући у најширу употребу у сфери електронске технологије. (Феномен и појам течног кристала у суштини се апсолутно разликује од појма и феномена „плазме“, то јест „јонизованог гаса“, као четвртог агрегатног стања, најраспрострањенијег у свемиру, мада и „плазма“ спада у модерна научна открића примењена једнако, или још шире него ли течни кристал, у истој технолошкој сфери постмодерног доба.) У другом случају с феноменом течног кристала сусрећемо се у Јовановој есхатолошкој визији „стакленог мора смијешаног с огњем“, као представи прелазног стања пресаздане постапокалиптичне материје. А сада, да видимо како бисмо с обзиром на ситуацију у модерној физици агрегатних стања и актуелно генолошко стање у српској краткој прози дошли до негативног одређења појма и феномена микроесеј, како га разуме Богнар инсистирајући, не без разлога, на његовој посебности. Он, очигледно, није плазма, четврто агрегатно стање материје, односно није прозаида (песма у прози) нити је кратка прича – чије антологије непосредно пре ове Богнарове састављају Бојана Стојановић Пантовић, односно Михајло Пантић – али није ни наративни есеј нити есејизирана кратка проза, с којима заједно, као најприближнијим, чини трећи жанровски облик кратке прозе, фигуративно – треће, а не четврто, агрегатно стање. Зашто и чему предочено негативно одређење из ширег угла? Зато што се сам Богнар, подразумевајући сва традицијска одређења предмета који тачно уочава (медитативна проза, поетско-феноменолошке рефлексије, контемплације, реминисценције) и сумпсумирајући их под термин микроесеја (он у свом имену обједињује и жанровски најпрецизније одређује све наведене термине), приклања негативним одређењима из ужег угла, да би тек преко њих дошао до свестранијег позитивног осветљења (суб)жанровског феномена који идентификује и издваја мада га већ на самом почетку експликативне процедуре укратко позитивно, али не и сасвим тачно, одређује с гледишта поступка и опште поетичке интенције: У слободној интерпретацији, могли бисмо свакако рећи да је микроесеј жанр кратког метра писан техником разобличавања, разоткривања, односно, 233

68-69 демистификовања. И када настоји да генолошки дефинише медитативно-рефлексивни феноменолошки запис који именује као микроесеј, Богнар приступа његовом негативном одређењу из најужег угла издвајајући га, с разлогом, између њему најсроднијих видова краткога прозног жанра – између наративног есеја и есејизиране кратке прозе – али му притом не налази најсрећнији назив пошто су и примењени параметри такође микро форме са есејистичком интерпретативном димензијом. Притом, основни критеријум жанровске посебности микроесеја јесте одсуство сижеа и минималног наративног контекста у њему, односно дубока, филозофско-поетичка, интимистичка, чулна и реторичка борба против сваког сижеа. Отуд, негативно одређен медитативно-рефлексивни запис назван микроесејем добија сликовит назив течни кристал, јер у односу на садржински и дужински сродне форме са наративном компонентом показује својства која поседују тако именоване супстанце у модерној физици у односу према осталим врстама материје – „интермедијално стање“ или „прелазно агрегатно стање између чврстог и течног“. Ту врсту структурне отворености, по добром Богнаровом увиду, микроесеј дугује управо одсуству сижеа и сваке наративне димензије. (Али и дескриптивне, доквалификовао би овај читалац). Но, Богнар првенствено говори о практичном мерилу избора, које је негативно, и особинама одабраних антологијских садржаја у њиховом позитивном одређењу: У њима нема никаквог минималног наративног контекста, у њима се смењују епифанијска гнезда системом архетипског поимања кристализације који подразумева стицај унутрашње и спољне светлости, подсвести и асоцијативности и језика (микротекста) као полазишта за даљу читаочеву доквалификацију. У његовој Антологији српског микроесеја XX века седамдесет и троје (73) аутора, укључујући и приређивача, у тачно двеста и пет (205) записа размишљају о свему и свачему: о филозофским и религијским идејама; о религиозним доживљајима и представама; о поезији, језику, науци и уметности; о антрополошким, социолошким и психолошким питањима; о срећи, лепоти и љубави; о смрти, болу и смртности; о страху, гневу и о мржњи; о самоћи, осами и тишини; речју, о неисцрпним животним феноменима у човековом физичком и духовном окружењу. По вокацији, они су 234

огромном већином писци – песници, приповедачи, романсијери, драматичари, есејисти и критичари – али такође филозофи, теолози, психолози, антрополози, лингвисти и сликари. Записи су поређани хронолошки, према години рођења аутора. Таквим композиционим поретком своје Антологије Богнар настоји да потцрта континуитет разнородне микроесејистичке рефлексије/ опсервације у српској духовној култури минулог века, мада по цену одвећ честих тематских, па и интердисциплинарних прелома и скокова. Но, пошто се такве књиге не читају у једном даху, та скоковитост доприноси својеврсном проветравању читалачког памћења омогућујући већем броју увршћених микроесеја, како оних с неком уједно језгровито и крајње луцидно расветљеном мишљу тако и оних са зачудно самосвојним углом ауторске перцепције, да се интензивније осете и дубље усеку у памћење. Оставимо ли по страни не мали број поетско-феноменолошких микроесеја, то јест упечатљивих евокативно-сликовитих записа о најразличнијим животним појавама које је тешко колико и непотребно класификовати, као и неколико оних којима се, лексиконски сажето, пласирају општа места неколико духовних дисциплина, могу се, временски и садржински, издвојити три скупине аутора и њихових записа вредних посебне пажње. Првој припада низ имена с почетка прошлог века заокупљених тзв. великим питањима, општијим мотивима и универзалним идејама. У тој иницијалној скупини записа, које потписују Божидар Кнежевић, Јован Дучић, Николај Велимировић, Светислав Стефановић, Димитрије Митриновић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Иво Андрић, Аница Савић Ребац, Милош Црњански, Јустин Поповић, Ксенија Атанасијевић и Растко Петровић, нису сви једнако релевантни, нити једнако хеуристични, нити сви прелазе духовне, културне и идеолошке оквире свог времена као што је то случај са пет првих записа из пера Божидара Кнежевића: првим, о чулној условљености „човека масе“ или „нижег човека“, другим, о доживљају „једнакости међу људима“, трећим, о „случајности и законитости у историји“, четвртим, о „људском дугу“, односно задатку филозофије да „одреди вредност“ свим стварима, и петим, о супериорности религије према филозофији и науци. (А Кнежевић је, као што је познато, био филозоф.) Када је реч о овом последњем питању, млади весници књижевне 235

68-69 авангарде Светислав Стефановић и Винавер стоје на супротним позицијама од зрелог мислиоца чији одлазак са српске духовне позорнице непуну деценију претходи њиховом оглашавању. Но, већ у запису о противречностима, „хвалама“ и „грозотама“ рата, Стефановић, како на темељу демистификовања књижевне и историјске глорификације ратних подвига тако и на основу непосредног ратног искуства, чини прави откривалачки искорак о парадоксу рата у човековом егзистенцијалном искуству. Тајна одабраних Андрићевих записа, као и бројних места у његовој наративној прози, крије се у специфичној нијанси коју чувени писац открива у појавама које нам се чине добро познатим, док је Црњански, како изгледа, увршћен да не би био изостављен. Но, давно апсолвирана истина о односу писца и његовог дела, која представља срж микроесеја Црњанског, и није нарочито огрешење приређивача у поређењу са два, од укупно четири Дучићева записа унесена у Богнарову Антологију. Имам у виду његове записе „О жени“ и „О љубави“, у којима велики песник, на штету свом имену, малициозно и крајње комотно проговара у покушају да универзализује очигледно сувише посебна и сасвим лична негативна искуства. Мерени историјским искуством двадесетог века, идеали о „Универзалном човечанству“ и „Универзалном човеку“ и вера у беспоговоран телеолошки смисао историје Димитрија Митриновића показују трагичну меру историозофске заблуде, својствену, мимо сваке антрополошке очигледности, космополитском, и космолошком, сну једног темељно трауматизованог нараштаја. Отуд су реалистичнији, дубљи и уверљивији антрополошки парадокси у записима Јустина Поповића: „Филозофија о човеку тешка је и за анђелске умове, тужна и за херувимска срца. Нигде краја човековом бићу. [...] Шта је човек? Врећа крвавог блата, и у њој квасац свих бескрајности. Поведе ли себе у висину, човек ишчезава у божанске бескрајности; нагне ли у дубину, тоне у демонске бескрајности.“ Његов Бог није, попут Митриновићевог, имплицитно у служби Човека и Човечанства, већ би ваљало да буде обрнуто: „Нови човек се обнавља по обличју онога који га је саздао, тај нови, христолики човек не стари, већ што више живи све је млађи“. Мада поетички записи Момчила Настасијевића, као и они Рада Драинца, временски припадају претходној скупини, прикључујемо их коментару неколико најрелевантнијих 236

размишљања и запажања о поезији из друге половине века – прегледу поетичких микроесеја и записа Бранка Миљковића, Милована Данојлића, Славка Гордића, Јована Зивлака, Радмиле Лазић и Драгана Јовановића Данилова. У првом од три микро записа Настасијевић истиче опште начело своје поетике: „поставити себи тежи задатак него што се може решити“, односно ослободити исказ „муклог отпора слову“, изнаћи „реч“ којом ће „само ћутање да проговори“, јер је „мерило тежине речи“ за овог песника „проговори ли кроз њу сама бит или не“; у другом Настасијевићевом запису нагласак је на онтолошком јединству „феномена певања“, на суштинској недељивости мелодије и песничке речи; у трећем – на „етици поезије“, која се огледа у интенцији „да мађијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер чами дух или спава у многима“. Раде Драинац, опет, романтичарски заговара Богнару блиско становиште о поезији као виду хуманистичке религије доживљавајући је „на краљевски начин“ узнесеном изнад осталих уметности и изједначавајући је са вечношћу. У сва три Миљковићева микроесеја увршћена у овај избор назире се извесна поетичка веза са Настасијевићем мада су Миљковићеви општи поетички погледи, овде заиста репрезентативно предочени, суштински ослоњени на проживљене класичне онтолошке и гносеолошке увиде, на беспримерно „поимање појавности бића и света“, као и на искуства Бодлера и неких француских неосимболиста. У првом запису Миљковић детаљно – на стварносном, поетскопросторном и временском плану – расветљава поимање поезије као „негативне онтологије“ (када „живот и свет бивају замењени поезијом“), односно песнички доживљај садашњости као празнине између „оног што ће бити и оног што је већ било“; у другом – он – истичући, на Аристотеловом трагу, „својство ума да самог себе мисли, односно, поражава и побеђује“ – најпре истиче „поезију која опева те поразе“ у валеријевском одређењу „патетике ума“, а потом поезију уопште дефинише као „мишљење певања“; у трећем запису, са поетичко-програмским важењем у кругу српских неосимболиста, Миљковић се приклања извесном довијању у погледу поимања самог појма симбола и најаве поетичке оријентације српских неосимболиста („Симбол повезује оно што ми нисмо и оно што ми јесмо, наш субјективни свет са објективним светом око нас.[...] нама су потпуно 237

68-69 туђи идеализам и мистика симболистичке поетике. Симбол је инкарнација стварности, кондензовање стварности у простору и времену у оно што је есенцијално и битно.“ Итд, итд...). Милован Данојлић говори о „архаичности“ најновије нападне патриотске песме, која нас „својом непристојношћу постиђује“, а Славко Гордић – о сродности поезије и сна, који је, „као и песма, недокучива једначина личног и колективног и поруга сваком тумачењу, јер пре бива него што значи“. Полазећи од увида о поразном културно-социјалном статусу поезије новијег доба („Песништво је пристанак на друштвено и културно аутсајдерство. Песник – то је врста која је изумрла“.), Јован Зивлак опис те ситуације отпочиње инверзно, парадоксално ироничним последичним судом о природи песништва: „Поезија је нека врста језичке религије“, која, међутим, не спада „у поредак ствари које изазивају респект“. Али, „упркос свему се пише“. За тај парадокс Зивлак, опет не без ироније, нуди два објашњења: прво, да „писмо узима за таоце оне који су склони да се баве стварима које имају најмање изгледа, и друго, веру у чудо“, коју у нашем времену негује већина. Отуд, Зивлак поентира условљеношћу опстанка поезије на још изразитијој парадоксалности релације између актуелног друштвеног статуса писања и саме природе писма: „Писање је, пре свега, приватан чин. А социјализација је клопка која је већ разапета у писму“. Евоцирајући цео низ парадоксалних истина о поезији, Радмила Лазић, безмало, сваку од њих оснажује самосвојним стваралачким искуством, попут доживљаја идеје о креативности песничког чина, на пример: „Када пишем, осећам се истинитијом, више живом, чак и када је написано оспоравање сопственог живота и стварности“. И најзад, Драган Јовановић Данилов говори о „култу читања поезије“. Тај чин, опет, води порекло од „култа људског гласа“, човековог рудиментарног својства које нам само собом прибавља чулно задовољство и живо осећање узајамне повезаности: „А све што има било какве везе са људским гласом, лепо је и узбуђујуће, јер у људском гласу, у његовој проводљивости, има нечег драгоценог, рудиментарног, нечег што нас или дотиче и спаја, или не дотиче и раздваја“. По том чулном потенцијалу људског гласа, као и по литургијском смислу песниковог ритуалног чинодејствовања, „читање поезије је“, каже Данилов, „и судбоносна форма постојања поезије, која подразумева комуникацију љубављу, 238

пренос добрих душевних енергија кроз присно успостављање једног рудиментарног поверења“. Зашто судбоносна? Јер, „уживати у говорењу и слушању поезије може само онај ко је и сам природно понесен песништвом, животом, лепотом, светом“. А таквих је – верује овај песник, који, за Павловићем, исповеда обредни смисао поезије – данас све мање и мање. Застанимо, на крају, код неколико имена и њихових поетски најупечатљивијих и духовно најсамосвојнијих остварења жанровског обрасца који Богнар назива поетско-феноменолошким есејом. Најпре, крећући се и даље задатим хронолошким редом, код свих седам записа Станка Ж. Шајтинца („Врата“, „Плач“, „Дечије болести – излечиве“, „Дечије болести – неизлечиве“, „Поглед“, „Самораст“, „Тамо – Носталгија“). То су махом сажете поетске слике кристално структурисаног главног мотива у свим његовим аспектима („Поглед“, на пример: „детињи“, „очев“, „мајчин“, „братов“, „сестрин“, „старачки“), предочене из перспективе сензибилног јасновидог духа, који, са уздржаном емоцијом религиозне дубине, посматра, упија и промишља, речју – проживљава појаве око себе, као и сопствена унутарња стања. Четири микроесеја, односно поетско-рефлексивне слике Божидара Мандића („Магла“, „Ваздушне етиде“, „Поетика целера“, „Лептир“) чине без сумње највишу естетску висораван Богнарове Антологије најављујући уједно, бар у оквиру референтног жанра, изразит поетички прелом у виду јединственог дескриптивно-рефлексивног поетског обрасца на фону еколошке духовне и прагматичне алтернативе савременом цивилизацијском ћорсокаку. Безмало свака реченица у овим магичним записима (о)дише заборављеним, а тако очигледним, јединством између човека, Бога и природе, да начас помислите како је оволикој згуснутости у јасности, коју достиже и цитирани Ђерђ Конрад, у ствари тежио и прототип Љевина из Ане Карењине („Магла крај потока потиче из периода док духовна башта још није била разрована умом“; „Није религиозан онај који верује у Бога, већ онај који га пропушта кроз себе“; „Доћи ће време, ускоро, кад ће човек пожелет да загрли ваздух“; „Лептири лете без претензија“; „Биљке престају да лелујају, облаци се не померају, а лептир и даље лепрша по заустављеној густини времена. Та слика разведрава течни кристал вида“). Видан отклон од буке и беса историје и савремене цивилизације прави романсијер и 239

68-69 приповедач Владислав Бајац у два своја par excellence микроесејистичка записа о тишини. Свој први микроесеј Бајац исписује трагајући за смислом и поимањем тишине у филозофској и религијској традицији Истока и Запада, као и у наслеђу древних паганских веровања, налазећи да је тишина највише жуђена и поштована у различитим усредсређењима људског духа на вечност и бесконачност, на простор и време, дакле, на природу. У другом запису Бајац отвара поглед на наше доба из најширег, универзалног угла свеприсутне космичке тишине запажајући да њене бројне, па и противречне, прагматичне видове „везује дубока потреба за бекством из гомиле, неопходност индивидуализације“. Од четири, такође парадигматична, микроесеја Бранка Маширевића („Почетак“, „О осами“, „Брзина крви“, „Живети усправно“), писца-мислиоца оданог овом жанру, задржаћемо се само код другог, повезаног са претходном проблематиком. (Први, да напоменем, има за предмет истовремено прагматичан момент свакодневице и неизбежан митолошки, религијски и историјски топос; трећи – један етнопсихолошки критеријум, а четврти – један упитан морално-егзистенцијални став.) Размишљајући о феномену „осаме“ као психолошкој и друштвеној појави, Маширевић стално осцилује између психолошког и филозофског приступа проблему, то јест између узрока/разлога и смисла човекове осаме или тзв. повлачења у себе. Притом, пожељан разлог осаме, то јест виђење осаме као вољног чина, он препознаје у човековој потреби за мишљењем, не само као (само)спознајним процесом већ и као „ритмом“ или оруђем помоћу којег се „одвија наш живот“: „Да бисмо размишљали, ми морамо умети да се осамимо. Само путем осаме делују на нас космичке силе. (У томе је „ритам“ живота, М.П.) „Једино ко је сам и посвећен може научити да прима и да даје“. А тиме и да осмисли сопствени живот: „Једино осама у којој се не осећамо као изгнаници може нам подарити непосредност и блаженство“. Насупрот томе, непожељан узрок осаме, виђење осаме као невољног чина, Маширевић препознаје у психолошкој појави „повлачења у себе“, најчешће због осећања инфериорности и страха од живота: „Повлачење, боље рећи, бекство у себе, не значи и враћање себи“. То је, напротив, бекство од себе, а тиме и обесмишљавање властитог живота кроз „застрашујуће немо пристајање на стварност у којој самоћа постаје друго име 240

ропства“. Но, у нашем турбулентном времену, примећује овај есејиста, „готово да је нестало потпуне и чисте осаме, пошто се са нашим унутрашњим гласом меша бука света у коме живимо. Зато је“, каже Бранко Маширевић, „наш најдушевнији напор усмерен према тишини“. Тишини која нас инспирише, и која упија наше гласове. На крају кратког предговора својој Антологији Богнар наглашава да је ово прва антологија микроесеја у историји српске литературе, што је тачно, али и додаје како је на основу истраживања закључио да је врло могуће да је ова антологија уједно и прва антологија микроесеја у контексту и европске и светске књижевности. Немам информација које би ту могућност демантовале, али ни једна могућност не искључује сопствену негацију, било такође хипотетичне било чињеничне природе. Но, песнику се верује на реч. Па и када се јавља у улози антологичара. На почетку текућег фрагмента речено је да Богнар даје негативно одређење кратког жанра чију антологију приређује узимајући за главно мерило селекције одсуство наративне димензије, односно сваког сижеа у одабраним записима. Ваља, после читања, нагласити да се он тог мерила строго и доследно придржава. Али Богнар првенствено даје позитивно одређење кратког есејистичког записа који при састављању своје Антологије искључиво има у виду означавајући га, што је такође већ речено, као поетско-феноменолошки микроесеј. То одређење подразумева и чисто дескриптивне, и чисто рефлексивне (медитативне, контемплативне), и комбиноване, дескриптивно-рефлексивне записе, зависно од природе феномена о коме је у њима реч. Управо та три типа, и само та три типа есејистичких записа увршћена су у Богнарову Антологију српског микроесеја XX века. За тај подухват требало је, поред компентенције, пуно времена, стрпљења и труда. Следећи предано многе изворе и токове на мапи кратке прозне форме у српској књижевности прошлог века, Зоран Богнар зналачки сензибилно каптира поток разнобојних кристалних капи, који у своме столетном протицању меандрира кроз више књижевнопоетичких и неколико других духовних предела. Безмало, из сваке капи тог по-тока пред читаоцем се отвара неки од неслућених путева људске мисли, зрачи нека од безбројних нијанси човекове осећајности или се објављује по неко ново својство његових опажајних моћи. 241

68-69 VII Духовни номад пред геопоетичком мапом Фотографије гласова I и II Трећу жанровску целину Богнарових Изабраних дела сачињава око сто двадесет дневних критика и есејистичких оглашавања у краткој форми, било на књиге тзв. текуће домаће продукције, уз појаву првих превода савремених страних писаца и аутора разнородних духовних дисциплина, било на књиге модерних књижевних класика и подвижника људског духа у новим издањима и варијантним изборима. Обе књиге овог жанровског блока подељене су, отуд, на снимке домаћих и страних гласова, при чему у обема бројно претежу ови други. Најмањи број једних и других наслова припада дневној критици у ужем значењу овог појма и у конвенционалној форми његовог садржаја. Поред неколико критичких бележака о књигама Паула Коеља, Салмана Руждија, Гижерма Мартинеза, Антонија Табукија, Ханса Магнуса Енценсбергера, Хорхеа Семпруна, Ихаре Саикакуа и неких других, остали исписи дневнокритичког типа тичу се домаћих писаца, како оних из најужег круга Богнаровог нараштаја и његове поетичке оријентације, тако и овој духовној струји у савременој српској литератури веома блиских песника, есејиста, прозаиста, антологичара. Међу млађима почасно место припада Драгану Јовановићу Данилову, чији песнички раст, као и прозно опробавање, Богнар у стопу прати и врло луцидно, уз ентузијастичку подршку поливалентности поступака, стилова и поетских модела, расветљава Даниловљев поетички идеал прекомерне поетске књиге као извесне врсте тоталитарне, екуменске утопије. Представљајући, тумачећи, али и промовишући Данилова, Богнар своје критичке увиде о суштинској новини Даниловљевог певања, с једне стране, поткрепљује аргументима његовог конкретног поетског исказа, док их, с друге, уопштава карактеризацијом поетичке свести, у сугестивном есејистичком маниру. Критичку подршку у поетичком осветљењу Богнар такође пружа Саши Јеленковићу и Петру В. Арбутини, такође гласовима свог стваралачког нараштаја. Од старијих, Богнара првенствено фасцинирају идејне и тематске референце неколико есејиста, првенствено оне Миливоја Мар242

ковића и Јовице Аћина, по многосмерном истраживању феномена логорологије, геноцида и фашизма у српској и светској књижевности, али и Аћиново промишљање односа између поретка ума и тајни тела на примерима животне судбине и књижевног дела Маркиза де Сада. Не мању пажњу, уз несумњиво већу поетичку заинтересованост, Зоран Богнар посвећује увелико компатибилним есејистичким подухватима Бранка Маширевића, иницијално омамљеног неслућеним искуствима самоће, и прозним интересовањима и остварењима Владислава Бајца, двојице утемељитеља геопоетичке идеје, као и њене емпиријске валидности, на савременој српској књижевноуметничкој сцени. По свом сложеном и поливалентном начину писања, било у чисто романескној, било у својеврсној хрестоматијској форми, посебан респект у Богнаровим очима заслужује, збиља неоправдано запостављени Радивој Шајтинац, али Богнар такође не губи из вида посебан сензибилитет и инвенцију двеју прозних списатељки сопственог нараштаја – Марице Јосимчевић и Лауре Барне. Излажући непоткупљиво оштрој оптици статус и смисао творевина новокомпоноване културе у националном амбијенту на измаку прошлога века, Љиљана Шоп, по Богнару, у једној својој књизи подиже снажан талас конструктивне полемичности, а у другој узноси лик писца који отрежњава залутали људски дух. Богнару не промиче ни сродно становиште Златка Красног, по коме је права књижевност инспирисана јаком критичком страшћу и сва у знаку борбе за већу, изражајнију и смелију стваралачку слободу. Говорећи не само афирмативно већ такорећи аналитички предусретљиво о поезији Зорана М. Мандића и Радивоја Станивука, Богнар, међутим, на другој страни еуфорично дисквалификује двојицу познатих писаца/ критичара – Васу Павковића и Сашу Радојчића – као што, како је већ речено, успутно ниподаштава, безмало, све ауторе и тумаче српског постмодернизма. Њихове поетичке, културно-политичке и уопште духовне опоненте из претпоследње и последње декаде прошлог века, одане националној културној традицији, обновитељски, а не репродуктивно, везане за традицијске моделе форме, стила и поступка, Богнар одавно – што се види из његове Антологије српског песништва, и њеног поговора – још здраво живе и неопростиво присутне, препоручује књижевном и културном забораву. 243

68-69 Од више огледа о српским песницима и прозаистима прошлог века, три као да нису могла бити ненаписана: о Растку Петровићу, Тодору Манојловићу и Бранку Миљковићу, као ни запис о Матићу. Богнар осећа како витални интерес, тако и нагонску потребу да свој доживљај света, живота и времена, доживљај смисла и природе сопственог, па и генерацијског песничког позвања, поред најразличнијих и најдубљих транснационалних дестинација модерног духа, истовремено што дубље и што веродостојније укорени и у националном авангардно-модернистичком наслеђу прошлог века. (У време писања, то је у ствари било истраживање аналогија између почетка и краја истог столећа.) Бриљантно исписани и надахнути нагоном идентификације, ови огледи, појединачно, упућују на неколике сродне или бар компатибилне тачке ослонца. У Растку је тражен и откривен радикални иноватор захваћен општим превратничким духом оновремене европске уметности, али истовремено и оригиналан изданак сопственог духовног поднебља изузетне чулности, јаких продорних мисаоних радијација [...] страсник и визионар који је своју песму претварао у чудо живота, у сам живот. У Тодору Манојловићу поново је оживљен песник Елизеја, односно гласник и заговорник Нове Илуминације света у лику визионара Икарије, који је душе патника и страдалника, и њине снове, умео да усмери ка Новом Светлу оностраних обала, али и песник који кроз своју поезију разгрће историјске наслаге наше културе и цивилизације, па отуд, према оба тоналитета и квалитета Манојловићевог гласа, Богнар открива дирљиве коинциденције с поетским делом и поетичким усмерењем Драгана Јовановића Данилова. Код Миљковића Богнара фасцинира имагинативно превођење, то јест узношење, основних супстанцијалних елемената у немерљив семантички потенцијал поетских симбола његовог херметичког исказа, страст ка онтологизацији песничке речи и најзад, заблуда, да је Миљковић, а не Растко, у нашем модерном песништву заменио класичну митолошку подлогу комплексним и поетичним национално-митолошким и фолклорним слојем. Богнара, најзад, запљускује и све уљуљканији талас Матићевог књижевног, претежно усменог мита, који је бар коју деценију имао улогу културног криптожаришта, да из веома комфорне друштвене позиције емитује допадљиве флексибилније културнополитичке идеје, неконвенционално поимање и, 244

повремено, непредвидљиво слободно практиковање песничке уметности. Тешко је у задатом „временском простору”, како то кажу Немци, класификовати све бројне Богнарове снимке страних гласова, па ћу се ограничити на три за аутора, како изгледа, најзначајније групе. Прву групу, по арбитрарном редоследу, чине записи о тројици чувених психолога прошлог века Фројду, Адлеру и Јунгу, који наравно не доносе ништа ново, али подсећају читаоца на њихове основне идеје, на њихову непревазиђену актуелност, као и на утицај које су оне извршиле у свету књижевности и уметности, као и у сфери њиховог тумачења у минулом веку. У другу, ширу, мада прилично хетерогену групу, спадају гласови Фридриха Ничеа, његових махом мање познатих књига, затим Емила Сиорана, Беле Хамваша и Рудолфа Штајнера. Ниче је ослушкиван, између осталог, у неким својим маргиналнијим опаскама које су водиле, и довеле, до радикалног раскида са системским филозофским мишљењем, с једне, и до његовог презривог одбацивања хришћанске религиозне мисли, хришћанске етике и васпитања, као и хришћанске културе у целини, с друге стране. Тиме је у новијем европском филозофском хоризонту већ био прокрчен пут „карпатском вуку”, демонски луцидном и брутално искреном Сиорану, који самоуверено полемише са Апсолутом [...] о језику, о религији, о најдубљим онтолошким релацијама човечанства са радикално нихилистичког, односно цинично стојицистичког становишта. Бела Хамваш, под чијим је директним утицајем, заслугом преводиоца Саве Бабића, почетком деведесетих био не само Зоран Богнар него и цела мала армија српских читалаца, исписује низове разнородних есеја о будистичком учењу, о смрти и бесмртности, о културним и духовним феноменима старих цивилизација, о настанку држава, о моралу и о савести, о хуманизму... По увидима једне есејистичке књиге, у којој открива феномен вертикалне провале варварства, то јест масовног израњања на површину историјске стварности колективног несвесног у виду нагона, таме, пакла, нискости, нереда, страсти и истовременог потапања јасне свести, трезвености, светлости, узвишености, реда и хармоније, Хамваша бисмо, као и мистичко есејизовање тематике ноћи и сна Алфреда Алвареза, могли уврстити у групу са Јунгом, али су његова 245

68-69 есејистичка интересовања далеко шира и разноврснија с једнако дубоким увидима, због чега га Богнар сврстава у најсјајније бисере светске есејистике. По својим херметичким, окултним и мистичким усмерењима, изворно проистеклим из фаустовске опсесије тајним знањем, и оснивач покрета „Антропозофије” Рудолф Штајнер осваја Богнарову пажњу својим, накнадно публикованим, низом предавања о самосвојном тумачењу будистичког учења о појму карме, али не и једино тиме. У трећу, за Богнара, врло важну групу гласова могу се уврстити аутори који говоре о теми постмодернизма: Жак Дерида, Жан Бодријар, Линда Хачион, Хајнрих Клоц, Манфред Франк и Тери Иглтон. Дерида расправља и полемише, с постмодернистичког становишта, о заповедности језика закона као мистичном утемељењу ауторитета, Бодријар посебним књигама представља и тумачи више аспеката виртуелности савременог света и њене надмоћи над друштвеном и природном стварношћу човековог живота, Линда Хачион даје хладну и објективну дескрипцију постмодернистичких виђења савремене уметности и савременог света, док се Франк и Иглтон супротстављају идејама постмодерниста, а Хајнрих Клоц брани интегритет модерне, сматрајући постмодерну у сваком погледу само најновијом фазом модерне а постмодернизам најновијим аспектима модернизма, што су, независно од Клоца, тврдили и неки српски критичари и теоретичари још пре двадесетак година. О историји и феноменологији религије Богнар прати гласове Мирче Елијадеа, Карен Армстронг и изузетно сугестивне Елен Пејгелс. С њиховим гласовима су до одређене мере садржински и проблематски контингентна интересовања Пака Рамона о сеобама душе и поимању Апокалипсе, као и идеје зен прича и интерпретације кинеске филозофије. Ако погледи групе противника постмодернистичке теоријско-филозофске мисли и уметничке праксе постмодерниста оцртавају негативно одређење Богнарове поетике, она се позитивно детерминише у неколике основне компоненте, према идејама и духовним опредељењима Кенета Вајта, Џона Купера Поуиса, Беле Хамваша, Гијома Аполинера, Фердинанда Песоа и Октавија Паза. Песник, есејиста, културолог, филозоф и антрополог, како га сам Богнар представља, Вајт је творац појма геопоетика, оснивач Међународног института за геопоетику у 246

Паризу, професор на Сорбони, рођен у Глазгову. С гледишта текуће расправе, најзначајније Вајтово дело јесте Номадски дух, из којег се без тешкоће изводи и персонална одредница духовни номад. Сам Вајт каже да том његовом књигом „лута једна жеља за знањем” које се „не везује за један формални оквир” него је „разбацано” и „расплинуто”, па је стога у питању „номадски дух и картографија: нове координате и нови узајамни односи”. Духовни номад изнова открива и истражује. Он „напушта ауто-пут историје” и упућује се ка пределима где „понекад више не постоје путеви”, па „мора да пронађе то згуснуће географије које сам назвао геопоетика”. Укратко, духовни номад је вођен жељом за најразноврснијим знањима и најразличитијим пределима. Његове интенције у односу на читаоце јесу, како Богнар тумачи Вајта, да им, проводећи их кроз неку врсту опште енциклопедије, помогну да се сместе у неки простор који превазилази јасно одређене и веома различите културне контексте из којих израњају; да изађу из сваког утврђеног идентитета, из сваког постављеног оквира; да открију кретање енергија и да, пошто су живели као номади, пронађу или препознају себе као другог у неком мултидимензионалном простору. Могло би се, логично, запитати која је, и колика је, разлика између традиционалног еклектицизма и космополитизма, с једне, и ове „геопоетичке бајке“, да се послужим речју Владислава Бајца, с друге стране. Толико огромна, да се уздржавам од сваког коментара. Када је реч о чисто духовном номадству геопоетичке оријентације, оно се најснажније потврђује у есејистичком делу Беле Хамваша, док на подручју идентитетских мултипликација литерарног типа, у силној жељи „да постане други”, предњачи Борис Николајевич Бугајев, познат под псеудонимом Фернандо Песоа, и још под неколико хетеронима (Алберто Кајеро, Рикардо Реиш, Алваро де Кампуш). С тим у складу је и његов идеал модерног песништва, по којем „истинска модерна поезија мора бити денационализована у највећој могућој мери кроз спонтано прожимање и спајање азијске мистичности и тугаљивости, афричког примитивизма, америчког космополитизма, егзотичности Океаније и европске традиције и декаденције”. Слагали се са њим или не, овим је Песоа за пола века унапред антиципирао однедавно постколонијално схватање појма светске литературе. Гијом Аполинер постаје неком врстом Богнаровог узора 247

68-69 не само по авангардној енергији побуне него и по радикалној деконструкцији морфологије песме, с тежиштем на визуализацији естетског ефекта и саме теме посредством инвентивних калиграмских форми. Друга страна геопоетичке мисли, односно доживљаја властитог сопства у свету окренута је, према Богнаровим референцама, феномену самоће, који темељно промишљају два гласа, један Џона Купера Поуиса и други Октавија Паза. Своју филозофију самоће Купер, у истоименом делу, заговара као одвајање од свих постојећих филозофских система, али не догматски, него да остану при руци ослобођеном егу, да из њих увек може да одабере само оно што му је по вољи, и то са извесном критичком дистанцом, па се стиче утисак да овај аутор филозофију самоће тумачи као отворену, али и необавезујућу слободу избора. Паз, међутим, фиксира рођење и смрт као две екстремне тачке човекове самоће, између којих је феномен самоће у социјалном и егзистенцијалном погледу означен као казна, јер човек је носталгија и потреба за заједницом. Поникао из једне самоће, он се, међутим, целог живота припрема и учи како да прихвати ону другу. Двема књигама последњег тома својих Изабраних дела и Зоран Богнар се потврђује као велики духовни номад у нашим књижевним приликама. Са правим мноштвом кратких есеја о најразличнијим феноменима из историје духа и културе он обогаћује савремену српску књижевност за један драгоцен калеидоскоп импресивних духовних пејзажа. Али, исписујући одмах по прелиставању књиге редове уводног пасуса овог осврта, нисам ни слутио да ћу током читања наићи на њихову дословну потврду у једном Богнаровом огледу: Довољно би било, за почетак, да свако од нас почне да ради на себи, на својој интровертној естетици и да медитира на неоалхемији свести... Радећи интензивно на себи, Богнар је овим књигама урадио немало и за књижевност, али, богме, понешто и – на књижевности. Ово последње саображавајући избор аутора, њихових тема и идеја сопственим поетичким погледима а, тим самим, омеђујући јасним маркерима и свој поетски посед.

248

БУКТАЛИ СУ Јадранка Миленковић (1969, Пула), ради у Апелационом суду у Нишу. Основала је Клуб „Прејака реч“ 2004. године, који окупља младе људе, заинтересоване за књижевност, филозофију и уметност. Објављивала у часописима: „Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Градина“, „Бдење“, „Акт“, „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, „Часопис Путеви“ (БиХ), „Фантом слободе“ (Хрватска),“, “Преодоление” (Русија), „Провинца“ (Словенија), „Фокализатор“ (Црна Гора) и на порталима за културу: П.У.Л.С.Е, Арт-Анима, КУЛТ, Култивиши се, Прозаонлине, Глиф, Портал „Стране“, Либартес, СловоКулт итд. Роман Хетерос објављен је у издавачкој кући НКЦ из Ниша, 2019. године. Роман Соба 427 награђен је на Арете конкурсу за књигу године и објављен у издавачкој кући Арете. Збирка поезије: Преко колена (Пресинг, Младеновац, 2020.). Добитница је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2019. годину, за причу Страх. Такође, на конкурсу „Трагом Настасијевића“ за 2019. годину, добитница је прве награде за есеј Прилог расправи - Спартак или Исус и друге награде за причу Један дан. Иван Новчић (1972, Краљево) Објављене књиге: Поезија: Ампутација душе (Комино трејд, Краљево, 2003.), Шифарник страдања, (Словенско друштво, Краљево, 2008.), После потопа (Пресинг, Младеновац, 2018), Галиција и друге шуме (Пресинг, Младеновац, 2019.), Песме о кавезу (Поетикум, Краљево, 2020. ) Проза: Срем и Суматра (Краљевачко удружење писаца, Краљево, 2017.) Студија: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (Краљевачки форум, Краљево, 2016.)

249

68-69 Анђела Милинковић рођена 1987. године у Неготину, али од своје друге године живи у Београду. Завршила је историју уметности. Пише кратке приче и поезију. Драган Марковић (1978, Лозница), објавио дванаест књига поезије. Живи у Костајнику. Жељка Алексић (1989, Књажевац), студент Ликовне Академије у Бечу, у класи контексуталног сликарства. Оновну школу је завршила у Књажевцу, док је средњу школу Моде и лепоте „Филип Кљајић“ завршила у Нишу. Бави се фотографијом. Оснивач је центра за Културу и уметност К019 у Књажевцу. Своју прву самосталну исложбу је имала 2015. године у Завичајном музеју у Књажевцу, који је исте те године ту изложбу уз помоћ Министарства Републике Србије откупио. Од 2016. излаже ван Србије. Од 2013. године пише, од тада један од бољих успеха би се издвојио на фестивалу младих у Књажевцу – Тимочка Лира, 2020.године ушла у финале за Пресингово издање прве књиге поезије. Од 2017. године учествује на песничким вечерима у Бечу које организује Српско просвјетно и културно друштво. Члан је глумачког ансамбла Театар БРЕЗА у Бечу. Наташа Керкез (1976, Кладово), школовала се у Мајданпеку, Београду, Врању. Апсолвент педагошког факултета одсека мастер васпитач у домовима и специјалним установама. Живи и ствара у Неготину. Бранислав Димитријевић (1961, Бор), песник, приповедач, публициста и музичар. Сарађује у бројним штампаним и интернет часописима за књижевност и културу. Био дугогодишњи главни уредник блог-часописа за књижевност Кишобран – књижевност на струју и члан уредништва листа Бележница за библиотекарство, књижевност и културу, које излази у Бору, где живи и ради.

250

Издао је до сада следеће књиге: Кишобран и шибица (баладе из комшилука) – поезија и кратка проза (1998. г. – „Инорог“ Бор); Исповест великог гитаристе - поезија (1999.г. – „Инорог“ Бор); 241 Разгледница Бора – поезија, (један од коаутора) (1999.г. – „Инорог“ Бор); Прави дан за у рибе – приче (2001.г. - „Handsome Publisher“ Ниш); Народске песме – поезија (2006.г. – „Имприме“ Ниш) Како сам певао са овцама - приче (2008.г. - «Имприме» Ниш) Тринаеста прича – један срећан роман од тринаест несрећних прича (2020. – “Пресинг” Младеновац) Кристина Слуњски (1987, Република Хрватска) докторица је знаности из подручја филологије и њезини примарни интереси су књижевност и популарна култура. Слободно вријеме проводи пишући поезију коју објављује на туземним и иноземним порталима, часописима, зборницима, итд. Њезина прва збирка поезије, Ератина, објављена је 2018. године (Сирин, Београд). Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима у Мачви. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020). Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. 251

68-69 Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010). Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима. Гавра Влашкалин (1958, Зрењанин) је аутор збирки прича Тетоважа за њу (2012), У последњем тренутку (2015) и Грешне приче (2018), с богатим искуством објављивања кратких прича у рецентној књижевној периодици, од којих се нарочито издвајају оне публиковане у етаблираним часописима: Летопис Матице српске, Поља, Улазница, Домети, Еcкермаnn, Кораци и Књижевни живот (Румунија) и на регионалним порталима Стране и Корзо. Члан је Удружења књижевника Војводине и редовни члан Матице српске у Новом Саду. Живи у Зрењанину. Зоран Жмирић (1969, Ријека) , члан је Хрватског друштва писаца. Превођен је на енглески, италијански, пољски, словеначки и украјински језик. Досад је објавио: Казалиште сјена (Адамић, 2002), Вријеме које нам је појео Паk-Ман (Меандар, 2005), Blockbuster (ВБЗ, 2009, АдПублик, 2012, Брамблес / Амазон, 2015, Фабула, 2018), Ријечке роk химне (КУД Бакље, 2011), Снопутник (Хрватско друштво писаца, 2014), Записано метком (Студио ТиМ, 2015), Путовање десном хемисфером (Хена kом, 2017), Пацијент из собе 19 (Хена kом, 2018) и Калеидоскоп (Хена kом, 2019). Добитник је бројних награда и признања: финалиста је ВБЗ-ове награде за најбољи необјављени рукопис – Blockbuster (2009) и финалиста тпорталове књижевне награде за најбољи роман – Blockbuster (2010). Добитник је награде „Књижевно перо” Хрватског књижевног друштва за књигу године – Blockbuster (2010) и Годишње награде Града Ријеке за стваралачки рад и посебна достигнућа у култури (2011). Финалиста је ВБЗ-ове награде за најбољи необјављени рукопис – Путовање десном хемисфером (2014). Победник је конкурса за супер кратку причу ЦеКаПе (2013). Финалиста је Међународног конкурса „Вранац” 252

за најбољу кратку причу књижевног фестивала „Одакле зовем” (2016). Финалиста је књижевих награда „Фран Галовић”, „Ксавер Шандор Гјалски”, „Камов”, „Фриц” и књижевне награде тпортала – Пацијент из собе 19 (2019). Добитник је награде читалаца „Фран Галовић” за најбољи роман – Пацијент из собе 19 (2019). Андреј Николаидис (1974, Сарајево), 1992. одселио из Сарајева у Црну Гору. Отад живи у Улцињу, са супругом пјесникињом Сањом Мартиновић. Књижевник је и колумниста. Његови најважнији романи су Мимесис, Син, Долазак и Мађарска реченица. Син је роман за који је добио награду Европске уније за књижевност. За роман Одлагање. Парезија добио је црногорску државну награду Мирослављево јеванђеље. Године 2017. за роман Мађарска реченица добио је награду ‘Меша Селимовић’ за најбољи роман на простору БиХ, Србије, Хрватске и Црне Горе. Његови романи преведени су на 14 свјетских језика. Милета Продановић (1959, Београд), сликар и писац, професор на Ликовној академији Београдског универзитета. Пише/ објављује романе, приче, песме, есеје. Награђиван. Превођена на 12 језика. Излагао на више самосталних и групних ликовних изложби, добитник је више награда из области ликовне уметности, ликовне критике и књижевности од којих су најважније: Награда на IX међународној изложби оригиналног цртежа (Модерна галерија Ријека, 1984), Награда „Лазар Трифуновић“ за ликовну критику (Београд, 1993), Награда из фонда „Иван Табаковић“ за ликовну уметност (Београд, 1996), Награда на 40. Октобарском салону (Београд,1999), Награда града Београда за књижевност и преводно стваралаштво (Београд, 2003), Награда „Сава Шумановић” за изузетне домете у ликовном изразу (Нови Сад, 2006), Виталова награда за књигу године у 2007. (Врбас-Београд, 2008) и Награда за модерни уметнички сензибилитет из фонда „Тодор Манојловић” (Зрењанин, 2011) . Од 1983. објављује прозу, есејистичке текстове из области визуелних уметности и учествује на домаћим и међународним скуповима из области студија културе. Публиковао је једанаест прозних књига, две књиге путописа и три књиге есеја. 253

68-69 Тамара Ковачевић, рођена је у Београду. Кратке приче и понеку песму почела је да пише на литерарним радионицама под менторством Лидије Димковске. Приче су јој објављене у вишејезичним зборницима Биће боље – Бо же и Паралеле из Љубљане, као и независним регионалним порталима. Добитница је треће награде за причу „Мачетом ћеш ме, мачетом чеш ме“ на Трећем регионалном конкурсу за кратку причу Бибер. Миодраг Мајић ( 1969, Београд), судија Апелационог суда у Београду. Пише прозу. Прича „Битно и небитно“ из његове збирке У име народа (Lyceum Iuris, Суботица, 2019). Маја Белегишанин (1980, Београд), завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију, есеје и књижевну критику. Књиге песама: Испод неба (2007), Светлосна пруга (2011), Зимско сунце (2014), Песме разних боја (за децу, 2017), Нежна граница (2018), Биљке и девојчице (2019); Књига есеја и приказа: Светло препознавање (2020). Мухарем Баздуљ (1977, Травник) писац је, новинар и преводилац. Његови романи су објављени и у преводима на енглески, немачки, пољски, бугарски и македонски језик. Осим романа, пише кратку прозу те есеје и публицистику. Поједине приче и есеји преведени су на петнаестак језика. Редовно пише за сарајевски дневни лист Ослобођење, као и за београдску Политику и магазин Недељник. 2013. године добио је награду за најбољег новинара у штампаним медијима у Босни и Херцеговини од стране Друштва новинара БиХ. Идуће године редакција београдског листа Данас додељује му награду „Станислав Сташа Маринковић“ за новинарску храброст и истраживачко новинарство. Исте године добија и награду „Богдан Тирнанић“ Удружења новинара Србије за најбољи коментар. 254

До јанyара 2018. године објавио је седам романа, пет књига прича, три књиге колумни, две књиге есеја и једну књигу сонета. Међу делима које је превео са енглеског језика су и књига изабраних песама ирског нобеловца В.Б. Јејтса те књига преписке Алена Гинсберга и Џека Керуака. Живи у Београду. Миљан Милановић (1982, Зајечар), фасциниран истраживањима у области вештачке интелигенције и креативношћу машина. Више се не бави музиком. Једри и справља дестилате врхунског квалитета. Објавио је збирке прича Бендинг (Књижевна омладина Србије, 2010) и Продужетак врсте (Партизанска књига, 2019). Повремено објављује по књижевним часописима у региону. Михал Рамач (1951, Руски Крстур), новинар, есејиста, писац, преводилац. Предраг Личина (1972, Загреб), пише приче, сценарије, режира. Своје приче аутор назива новелетама. Прича Црнац у олуји је из збирке „Бљузга у праскозорје“ (Партизанска књига, 2019). Филм „Последњи Србин у Хравтској“ који постиже велику гледаност на простору некадашње Југославије његово је сценаристичко/редитељско дело. Стефан Бошковић (1983, Подгорица). Пише приче, романе (Шамарање, награда за Најбољи необјављени роман у Црној Гори), драме, сценарије за игране и документарне филмове. Приче су превођене на енглески, руски и словеначки језик. Прича „Пелоид“ је из збирке Транспарентне животиње (Партизанска књига, 2017). Немања Вељовић Суброса студира Филолошки факултет Универзитета у Београду. Пише књижевну критику, огледе из књижевности и теорије књижевности. 255

68-69 Радови су му објављени у домаћим и међународним књижевним часописима. Писао је о Фридриху Хелдерлину, Фернанду Песои, Лази Костићу, Иви Андрићу, Раду Драинцу, Душану Матићу, Оскару Давичу, Зорану Богнару, Петеру Хандкеу, Сави Стијеповићу итд. За есеј „Поетско-филозофска мисао у стихуГлад ми је бескрајна а руке вечно празне“ је добио награду Млади Драинац за 2017. годину. Учествовао је на многим научним скуповима о српској и светској књижевности у земљи и иностранству. Радио је као новинар у Краљеву (Краљевачка телевизија, КаТв, портала Круг). У сарадњи са директором Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ из Београда (проф. др Александар Јерков), радио је на пројектима дигитализације, ради очувања старих и вредних књига Универзитетске библиотеке, као и на пројекту дигитализација српске књижевне критике XX века. Екслузивни књижевни критичар дневног листа “Данас” (2016 – ), “Златна греда”. Члан је жирија за доделу књижевне награде “Меша Селимовић“ (2018 – ), књижевне награде “Млади Дис” (2019 – ), књижевне награде “Јован Скерлић” (2018 – ) као и награде “Димитрије Митриновић” (2019 – ) коју додељује фондација за очување лепих уметности “Арс Лонга”. На радио Београду 2, у емисији Читач, представља дела из светске књижевности. Немања Вељовић Суброса је генерални секретар фондације за очување лепих уметности “Арс Лонга“, главни уредник у ИК Скрипта Интернационал, као и члан Удружења новинара Србије. Тренутно живи у Београду. nemanja.s.veljovic@gmail.com Слободан Николић (1970, Чачак), завршио Гимназију у Чачку. Студије књижевности (српски језик и књижевност са општом теоријом књижевности) на Филолошком факултету у Београду завршио 1997. године (дипломирао код проф. Новице Петковића). Од марта 1998. године ради као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку. У уређивачком одбору и редакцији часописа АРТ032 (19992009); у истом часопису објавио следеће радове: Слово светог Јована Златоустог о онима који се лажно куну – 2001; Смисао 256

тела у поезији Растка Петровића, 2005; У водама ликовног стваралаштва – осврт на цртеже Растка Петровића - 2006; После потопа – српски надреализам јуче, данас, сутра - са Савом Стијеповићем - 2010 (два наставка); Пловидба окамењеног Халикарнаса (о роману Камени бродови Сава Стијеповића - 2012); Жиг у крину (о поетској прози Милана Ћаловића - 2012). Лектор Зборника радова, као и каталога Народног музеја у Чачку (2005-2020) Лектор издања Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку (2005-2020) Рецензент књиге Необичне приче сликара Миливоја Марића. У часопису Градац бр. 194-195 објавио текст Феномен Морисон (2014). Миљенко Јерговић (1966, Сарајево) књижевник је и новинар који живи на селу недалеко од Загреба. Први новински текст објавио је 1983, а прву песничку збирку Опсерваторија Варшава 1988. Критичари сматрају да његовом збирком прича Сарајевски Марлборо из 1994. почиње тренд тзв. стварносне прозе. Затим објављује још неколико збирки прича (Мама Леоне, Иншаллах Мадона, Иншаллах) те десетак романа, међу којима су Двори од ораха и Ruta Tannenbaum. Пољски превод његовог романа Срда пјева, у сумрак, на Духове добио је 2012. у Вроцлаву књижевну награду Ангелус за најбољу књигу Средње Европе. Дела су му преведена на више од двадесет језика. Санда Ристић Стојановић (1974, Београд), дипломирала је филозофију на београдском филозофском факултету. Ауторка је десет књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса, Пресинг и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије „Из сенке стиха“ – Граматик, 2012. О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за Трећи програм радио Београда, уредник емисије Радмила Глигић, та емисија је емитована и на Радио Загребу захваљујући песнику Данијелу Драгојевићу. Прву књигу објављују јој Светови (Нови Сад, 2000 ) у едицији Савремена књижевност, уредник Јован Зивлак. 257

68-69 Румунски и ссрпски песник Петру Крду је уредник четири књиге које су јој објављене у Књижевној општини Вршац – КОВ, (2007 – 2011 ). 2019. године издавачка кућа Пресинг (главни уредник Предраг Милојевић ) је у едицији Под пресом објавила њену књигу Осматрачница двадесет првог века. Преводи поезију са енглеског ( Тед Хјуз, Филип Ларкин, Лоренс Ферлингети, Гери Снајдер, Адријан Мичел ...). Песме су јој преведене на француски и енглески језик и објављене у књизи Art – Poesie – Poetry , Драслар, 2019. Била је уредник у издавачкој кући Белетра и главни уредник књижевног часописа Ковине ( КОВ, Вршац ). Објавила низ филозофских есеја у зборницима Естетичког друштва Србије (филозофски есеји у следећим зборницима Естетичког друштва Србије: Утицај естетике на уметност, Естетика и образовање, Проблем креативности, Проблем укуса, Криза уметности и нове уметничке праксе, Проблем форме, Homo aestheticus, Естетска култура, Естетско и стварно ...). Њене песме и кратке приче објављене су у бројним зборницима савремене књижевности и у неколико антологија поезије двадесетпрвог века. Приредила је зборнике : Авангарде ће увек постојати, Граматик 2018 ( Песници особених поетика, почетак 21. века ). Art Rebel 21 ( Љубав, Револуција и Револуционарно 2001 – 2020 ), Граматик, 2019 Уредник је едиције Авангарда у ИК Граматик. Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Србије и Естетичког друштва Србије. Душан Станковић (1991, Лесковац), 2006-2010 у Гимназији у Лесковцу, друштвено-језички смер, матурирао темом “Хобсова филозофија политике” под менторством професорице Марине Васић. 258

2010-2015 Основне студије: Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет у Новом Саду, Одсек за филозофију. Дипломирао на тему “Кантов појам самосвести: Гносеолошке претпоставке трансценденталне аперцепције” под менторством тада редовног професора Др. Миленка А. Перовића. Постдипломске студије: Стипендиста за шестомесечну размену студената у оквиру Ерасмус програма за 2018ту годину, пролећни курс филозофије у Атини: Νατιοναλ καε Καποδιστριαν Αθινον (National and Kapodistrian University of Athens) School of Philosophy, Department of philosophy, а задатком писања три аутентична научна рада из области Социјалне етике, етике рата и тероризма, као и Интеркултурне етике. 2020 – Магистрирао на тему “Естетизација насиља у филозофском раду Пола Вирилиоа: Деструкција као социјални феномен” у Новом Саду: Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, под менторством редовне професорице, Др. Невене Јевтић. Преводио и уједно објавио неколико научних радова, преводећи са енглеског на српски, радећи као део тима у оквиру новосадског часописа за уметност и културу РЕЗ (Неки преводи: “Тиховање и радикална нада Серена Кјеркегора”, “Анти-Нихилизам Стенлија Кјубрика и Михаела Ханекеа”, “Интервју са Рој Андерсоном” итд.). У оквиру рада за новосадски РЕЗ објавио два аутентична текста, “Убити савест или убити самога себе” у форми осврта на причу “Вилијем Вилсон” Едгара Алана Поа као и једну ревизију стварања младог Фридриха Ничеа под насловом “Уметничко обликовање живота из перспективе Ничеовог схватања уметности”. Љиљана Гајовић, дипломирала на одсеку за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Као новинар и уредник на РТС-у бавила се феноменолошки темама из области књижевности развијајући кратку форму телевизијских приказа,критика и интервјуа са домаћим и страним писцима. У оквиру дневно информативног програма покренула рубрику Предлог за читање, три године радила рубрике о књи259

68-69 жевности за Културни дневник РТС-а. Објављивала књижевне критике у часописима „Београдски књижевни часопис“, „Кораци“ , „Траг“ и „Браничево“( у Браничеву објављен и избор песама и кратких прича).У РТС-у последње четири године уређује канал РТС Трезор. Душан Стојковић (1948, Београд) – песник, приповедач, књижевни критичар, есејист, антологичар, преводилац са словеначког и француског језика. Уредник Шумадијских метафора (Младеновац). Члан редакције часописа Бдење (Сврљиг) и Наш траг (Велика Плана). Академик Славјанске литерарне и артистичке академије у Варни. Објављене књиге: Поезија: Мало сунце (2004), СмртКовање / СмртКовење (изабрaне песме на српском и македонском језику, превод Ристо Василевски, 2008). Проза: Сневомрак, кафкијаде (2006), (2007). – ), Сновни словар. Приче о Сигналу (2007). – Лексикологија: Речник дубровачког језика (2000). Изабрана дела: Снивци (Unus mundus, Ниш, 47 /2014, стр. 89–249), Изабрана дела Душана Стојковића: Песме, кратка проза, изабрани есеји (2020). Критика: Баштиници и сапутници. Субјективна историја младеновачке поезије (2007), Хлеб камена и неба. О сврљишким песницима (2010), Жубор метафизичког. Огледи о српским песницима (2010), Зрнасти снови. Критички текстови и студије о стваралаштву Дејана Богојевића (2010), Радомир Андрић или Поезија која траје (2012), Планета сигнализам: есеји о сигнализму (2018), Мома или Цвеће сна (2018), Снови душе или Поезија Славомира Гвозденовића (2018), Књигарник о књигожеднику или Миљурко Вукадиновић капетан водене републике (2019), Баштиници и сапутници 2 (2019). Антологије: Речи у излогу града. Антологија младеновачких песника (1999), Небо језика. Антологија младеновачке прозе (2002), Хук душе. Антологија младеновачке есејистике I–II (2003), Тело у телу. Антологија српске еротске поезије (2003), 260

Лирски бруј Шумадије. Антологија песама шумадијских песника /1804–2004/ (2004), Снови бића. Антологија младеновачких преводилаца (2004), Дах речи. Антологија младеновачке књижевности за децу (2005), И снови и јава. Aнтологија младеновачке драме, I–II (2005), Рудници снова. Антологија младеновачке поезије (2006), Граматика смрти: Именице. Антологија песама песника самоубица (2006), Зрневље светлости. Антологија стваралаштва слепих. Поезија и кратка проза (2007), Граматика смрти: Прироци. Антологија песама о самоубиству и самоубицама (2007), Граматика смрти. Танатолошки речник (2008), Граматика смрти: Проза-Ида. Приче писаца самоубица (2009), Граматика смрти: Проза – Idem. Туђоземци. Антологија прозних текстова са мотивом самоубиства (2010), Граматика смрти: Проза – Idem. Нашијенци. Антологија прозних текстова са мотивом самоубиства (2011), (са Дејаном Богојевићем) Зрнца. Антологија најкраће приче на српском језику (2011), Граматика смрти: П(р)озорје. Мотив самоубиства у драмској књижевности (2012), (са Милошем Јанковићем) Венац венаца. Избор сонетних венаца савремене српске поезије (2012), (са Дејаном Богојевићем) Zrnca. Antologija najkrajše srbske proze (Ljubljana, 2012), Госпођа смрт на дну тишине: од Ерине до Каролине. Антологија песништва песника умрлих пре њихове тридесете године (2012), (са Дејаном Богојевићем), Гласници невиђеног, Антологија – зборник аутора рођених од 1970. до 1980 (Од Милоша до Маје) (2013), Граматика смрти: П(р) окушаји. Антологија есеја писаца самоубица (2013), (са Дејаном Богојевићем) Антологија Поетикон (2014), (са Миљурком Вукадиновићем), Нису све болести за мене. Антологија песама о болести, болницама, болу... (2014), (са Миљурком Вукадиновићем), Трезор српске поезије, Српски песници XX века (2014), (са Дејаном Богојевићем), Бубе у глави. Антологија песама полуделих песника (2015), (са Миљурком Вукадиновићем) Нису све болести за мене. Антологија песама српских песника о болести, болницама, болу... (2015), Сто година дадаизма (1916–2016), Француска дадаистичка поезија (приредио и превео са француског), Савременик плус, бр. 249–250–251 / 2016, стр. 39–124, (са Дејаном Богојевићем), Дадаизам није мртав. Живела дада да да (2017), Ехо сна: антологија песама иностраних гостију фестивала „Шумадијске метафоре“ (2017), (са Славомиром Гвоз261

68-69 деновићем) Преображењска антологија: Добитници Велике базјашке повеље 1994–2018, друго, допуњено издање (2018), Читати: волети, Савремена словеначка поезија (2019), Дада крокодаријум: антологија француске дадаистичке поезије (2019), Са сваком песмом ме је мање: антологија словеначке уклете поезије (2019), Сан језика: антологија гласовне поезије (2019), Модрице ваздуха: антологија српске заграничне поезије (2020). Живи и ради у Младеновцу. Љиљана Лукић завршила је основно и средњошколско (гимназијско) школовање у Бијељини а Филолошки факултет, на коме је и магистрирала, у Београду. Радила је као професор у Гимназији и као руководилац у Библиотеци у Бијељини. Сарађује у великом броју часописа и листова (преко три стотине и педесет библиографских јединица). Као књижевник и књижевни критичар објавила је сљедећа дјела: Магнолија на длану – збирка прича (1997); Из књижевног сазвежђа – есеји и критике (1998); Плаво је боја неба – пјесме (1999); Једнога дана пре седам дана - приче за дјецу (2000); Балкон за маштање – приче и приповијетке (2002); Трагање за смислом – књижевне критике (2004); Кључар чудне љепоте Јован Дучић – књижевноисторијска студија (2008); Приче о медведићима – приче за дјецу (2009); Јован Дучић, Рани радови I (1886-1896) – приређивач Љиљана Лукић (2010); Рани радови II (1896-1901) – приређивач Љиљана Лукић (2020) – припремљено за штампу; Сем тога објавила је романе: Јелена Златоносовић (2011, друго издање 2013); Доктор Николо (2015); Звијезда падалица (2015); У трагању за оцем (2016); У небо загледан (2017); Пут у недоглед (2018), Бисер на дну мора (2019) и Кад сјећања заболе (код издавача : Београд, Свет књиге). Члан је жирија за додјелу Награде „Меша Селимовић“ у организацији Вечерњих новости у Београду. Уредник је у часопису Српска вила, члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Републике Србије. Живи у Бијељини.

262

Ранко Павловић (1943, Шњеготина Горња, код Теслића) живи и ствара у Бањој Луци. До сада је објавио деветнаест збирки пјесама, осамнаест збирки приповиједака, пет романа, двије збирке есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, два романа за младе, десетак играних текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио-игара за дјецу. Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела. Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, бугарски, њемачки, холандски, шведски, руски и друге језике. Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде Кочићева, „Кочићеве књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Пјесник – свједок времена“ Сарајевских дана поезије, „Гордана Тодоровић“, Удружења књижевника Републике Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника и града Бања Лука за књигу године, „Пјесма над пјесмама“, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Совица“ за најбољу књигу за дјецу, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге. Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске за животно дјело, затим Награда Академије Иво Андрић за животно дјело. Марјан Чакаревић (1978, Чачак), дипломирао је и завршио мастер студије из српске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Објављене књиге поезије: Параград (1999), Систем (2011) и Језик (2014) – за коју је добио Награду Мирослав Антић. Ткива (2017), за коју је добио награду Бранко Миљковић. Пише и књижевну критику и есејистику. Објављује у домаћим и регионалним часописима Члан је жирија за доделу Нинове награде. Живи у Београду.

263

68-69 Радмило Крачуновић (1966, Неготин), један је од првих блогера у Србији. Аутор је блогова Грађански круг и Гробљански круг. Марко Паовица (1950, Цибријан код Требиња, ФНРЈ), студирао је југословенске књижевности и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду, где је завршио и постдипломске студије. Књижевни критичар и есејиста. Пише углавном о савременој српској књижевности – о прози, о поезији и о критици. Објављивао, и објављује, у бројним, најугледнијим гласилима српске књижевне периодике („Књижевној речи“, „Књижевним новинама“, „Књижевној критици“, „Књижевности“, „Летопису Матице српске“, „Књижевном листу“, „Повељи“, „Корацима“, „Дометима“, „Књижевном магазину“, „Путевима“, „Истоку“...) Критички и есејистички радови су му читани и на програмима Радио Београда. Краће време (1997–2001) био је стални сарадник „Књижевних новина“, а нешто дуже у истом раздобљу стални сарадник часописа „Књижевна критика“. Од 1990. године до 2016. стално живи у Бечу, где 1997. покреће, седам година уређује и води Трибину гостујућих српских писаца, на којој је наступило четрдесетак угледних песника, прозаиста и критичара пред бечком српском, повремено и српско-аустријском књижевном публиком. Заступљен је студијским огледима у три тематска и петнаестак ауторских критичких зборника различитих издавача и приређивача (САНУ, Институт за књижевност и уметност у Београду, Задужбина Десанка Максимовић / Народна библиотека Србије, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, Матица српска...). Са Сашом Радојчићем приредио је зборник кртитичких радова Песник Мирко Магарашевић, Чигоја штампа, Београд 2019. Приредио је критичко издање изабраних приповедака Славка Лебединског, под насловом Познаник Исак Бељ, Библиотека Атлас, СКЗ, Београд 1910. Написао је више предговора и поговора прозним и песничким књигама српских писаца. Публиковао у часопису „Књижевност“ 1993/1994 серију осврта о Ефемерису Дејана Медаковића, као и оглед о Андрићу 264

у истом часопису 1992, поводом стогодишњице његовог рођења. (Није увршћено у потоње изборе његових критичко-есејистичких радова.) Објавио је књиге: Распони прозне речи (О прозним књигама савремених српских писаца), Библиотека Алфа / Есеј, Народна књига, Београд 2005; Aretejev lûk (студија о Крлежином Аретеју), Службени гласник, Београд, 2009; Орфеј на столу, (Огледи о савременим српским песницима), Библиотека Нова традиција, Службени гласник, Београд 2011; Метакритички излети, Библиотека Савременик, СКЗ, Београд, 2017. Кратко време крајем прошлог века био је члан Удружења књижевника Србије, које је 2001. напустио. Од тада је члан неформалне групе Клуба сарадника и читалаца „Књижевног листа“ (сада „Српског књижевног листа“) и један од покретача и сарадника тог гласила. У припреми: Нови огледи о савременим српским песницима, Нови осврти на прозне књиге савремених српских писаца. Живи, као слободан аутор, у Бечу, у Београду и у свом родном селу. Предраг Трокицић, (1965, Неготин). Учитељ, фарбар и фото аматер. Своје фотографије излагао самостално у Београду и Неготину, учествовао на више групних изложби. Сарадник је портала Пешчаник са више од 1500 објављених фотографија на истом порталу. Живи у Неготину.

265

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890