Буктиња бр. 48

БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу Број 48 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин krajinskiknjizevniklub.wordpress.com krajinskiknjizevnik@gmail.com Главни уредник Миљан Ристић Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Милоје Демир Неготински Градимир Станисављевић Филип Благојевић Лектура и коректура Радојка Плавшић Ранковић Компјутерска обрада Миљан Ристић Дизајн логотипа Буктиња Милоје Демир Неготински Дизајн корица Миљан Ристић Фотографија на корици: Скулптура - Недим Хаџи Ахметовић - Мафа Штампа Штампарија Happy Зајечар Тираж 500 примерака Неготин 2016. Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ БРОЈ 48

НЕГОТИН 2016.

РЕЧ УРЕДНИКА У овом броју Буктиње централна тема је музика, било да се текст бави музиком као врстом уметности, било да је аутор текста музичар или има било какве везе са музиком. Аутори текстова су превасходно из источне Србије, али приликом формирања садржаја Буктиње, у мањој мери одступано је од тих просторних оквира. Основна идеја је да језгро часописа буде саткано од литерарних и ликовних радова аутора из источне Србије, у највећој мери из Неготинске Крајине, да би на тај начин концепција часописа била просторнo и идејно везана за поднебље у којем и настаје. Са друге стране, успостављенa је сарадња са људима широм и изван граница Србије, са намером њиховог укључивања и учествовања у целој причи и, самим тим, подизања квалитета садржаја Буктиње на што виши ниво. Такође, циљ је остваривањe контаката са што више људи и институција из области културе и уметности, да бисмо на тај начин могли да делујемо у једном ширем дијапазону. Из тог разлога покренут је и сајт (блог) Крајинског књижевног клуба на коме можете прочитати све о клубу, члановима, Буктињи и ауторима Буктиње. Такође, можете да прочитате и литерарне радове чланова клуба и аутора Буктиње. Кога занима, блог може погледати на адреси: krajinskiknjizevniklub. wordpress.com. Уредник Миљан Ристић

БУКТИЊА - Број 48

ПОЕЗИЈА Јелена Андоновић ПОМИСЛИМ... Помислим, ако довољно дуго буде болело, Не може бити да се не јавиш, да се не вратиш, Бар да се поздравиш. Ако ме нико искрено не загрли довољно дуго, Мораћеш то учинити ти. Никог другог нема да ме утеши због твог одласка. Ако довољно дуго овај бол потраје, Вратићеш се из тог неприхватљивог одсуства, Из своје тајне одаје, И даћеш ми бар минут да се опростим, Да се препустим, И нестаћеш опет не узевши ме са собом. ИЗНУТРА Изнова се понавља исти дан. Кроз решетке допире мирис трулежи и звук лажи. Зидови су хладни, излаза нема. Кад заспим, мрак је, кад се пробудим, још није свануло. Звуци метала, неко тамо хода ко има кључ, Сакривен међу стотинама других кључева, Истих оваквих менталних ћелија, Што могу се откључати споља. Што имају само прозор и решетке, И те спољне сензације што дигну или сахране , 7

ПОЕЗИЈА Овисно о дану, овисно о ономе с друге стране. Изнова се понавља исти дан. Немоћ и слабост потпуна и велика животна истина. Откључати се мора изнутра. КОМАД МИРА С тобом сам први пут пожелела, Замислила, отелотворила Идеју да бих можда пробала, Потенцијално се и у тој улози опробала, Једног дана кад би све својим током ишло, Па чак и кад срце у пете би ми сишло Од твоје реченице страшне и прелепе. На ногама стоички подносих налете Примарне биологије које често плаших се, Јер не беше јасно како толико дадох се. Тек са тобом први пут почех да га замишљам, Премештах у срцу док у глави размишљам, И написах на папиру оно што си рекао, Ни не слутим колико дуго и да ли би чекао. И чувам у новчанику делић свог папира, Можда ће ми једном дати комад неког мира.

8

БУКТИЊА - Број 48 Иван Станковић ДРУГИ ДАН ЈУНА Млада глумица у летњој хаљини боје цикламе и са кармином у тону у башти седи Скадарлије и ледену кафу с лимунадом пије. Тек што је пристигла из Венеције. Кроз дугу косу прсте провлачи забацује главу док прича о недавној премијери животу у позоришту и несигурним улицама Местре где имигранти тамнопути сад с разних меридијана дрогу продају у по дана а курве на сваком ћошку стоје и дражи отворено нуде своје... жали се на боре од смејања – срећна је сувише често. Под сунцем је туђим своје пронашла место. А преко пута ње усуканих бркова и нешто мање усуканог стомака у бради већ поседелих длака нешто некада налик уметнику у сивој поло-мајици упија све то чулом сваким и с неким нејасним немиром лаким који му ситне прожима кости... Познати укус осујећености...

9

ПОЕЗИЈА Два су се света накратко срела мимоишла се у свемиру ужарене калдрме и бетона он и она пратећи сваки своју путању један динамичан, безбрижан – и други тромо огрезао у сопственом срању да одмах потом продуже даље први ка осунчаном своме зениту други назад у разјапљене раље самоћи. У хладан загрљај вечите ноћи.

Драгољуб Фируловић Фирул - Акрилик на платну

10

БУКТИЊА - Број 48 Надежда Балановић КЛАДОВО ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА Кладово носи са собом Историју давних времена, Људских патњи и страдања. Тресло се Кладово И од коњских копита, И било неми сведок Успона и падова. А онда је ветар Почео да шири слободу Свим крајевима. И Кладово је запевало. Кладово и данас пева, Постало је познати Туристички центар, Обилазе га ђаци на екскурзијама, Спортисти из многих градова, Странци, путници намерници. И сутра ће Кладово певати, И све док је Ђердапа, Диане, Фетислама, Трајанове табле и Трајановог моста, Кроз Кладово ће пролазити Још многа поколења.

11

ПОЕЗИЈА Никола Станикић ДУНАВ Моја вечита љубавнице, увек ћу ти бити веран. Страсно урањам своје лице у широк ти воден длан. С тобом друге варам спокојан – девојку, пријатеље, себе; твојом нарави очаран. У љубави твојој нема злобе, па како не знају сви да те љубе? Нажалост, данас си сироче које пролазници пљују. Твоје чари мало им значе, а твоје их рите вређају. У теби да се огледају, да у твојим кварним зубима своје поступке препознају, не би те хранили отровима, а себе оправдањима.

Драгољуб Фируловић Фирул - Чувари Дунава 12

БУКТИЊА - Број 48 Отац ми те је открио једног лета кад сам и себе једва био свестан. Било је то откриће новог света; од тад сам увек твојих чари жедан. За оца сам чвршће везан пробијајући се кроз таласе твоје, заједно са сунцем, теби предан. Од тебе ништа вредније није могао да ми дарује. Дунаве, верни друже мој, знамо се већ две деценије. На обали каменитој мисли су ми снажније. Драже воде не постоје у којима свој живот пливам, када стихијски настаје необузданих идеја рам. Дунаве, ти си мој храм. ПРЕСЛИКАВАЊЕ Нисам правилан као Мондријан! У мени тек почиње да ври реч која никако да се смири. Од себе сашити кошуљу карирану, бешење на офингер сматрати за висину, резултат је наученог кроја. Бљештава хартија на чело залепљена, на њој је себе у заносу исписао. Цену свог ума већ је одредио, а квадратуру му и поглед не зна.

13

ПОЕЗИЈА Јасна Кинђић ХОДАЧИЦА ПО ЖИЦИ Пред жицом стоји Девојчица црног срца Замишљеног лица Ходачица по жици Одбројава дане Када понор прогутаће Њен страх У безнађу препорођен Осмех јој на лицу лебди Ситне боре око усана Горчином одишу Дубину тамну и празну Маскара заклања И костим сјајни Жуља јој дрхтаво тело Пита се да ли је данас дан Када смрћу тела Замирисаће душа Или ће наставити Путем смрти да плеше У ритму клепсидре да дише Док вртлог безнађа у њој брише Дан још један, она уздише.

14

БУКТИЊА - Број 48 БЛИЖЊЕМ СВОМ Отвори сад ту рану Види шта у њој дрема Руку у њу дубоко завуци Донеси тај бол и себи, и мени Зариј свој осмех дубоко у мене Нек шкрипи крвава кривица Ишчупај речи у грлу што труле Злобу што се у плексусу кисели Горчину жучи моје По уснама својим мажи LUX AETERNA Светлости твојој Ипак сенку смислила сам Пустила је да ме спали Да ме по паклу вуче Правдала је Страсно јој крила доцртавала Упорно јој давала уста-на-уста И мишиће допумпавала Док нисам без даха остала И успут памћење изгубила У кући од мармеладе У којој сам себи И вештица, и Ивица била И тек сад сам схватила Кад сам бунар продубила И зевам к’о риба на сувом Празнину ока да сакријем Да светлост Сенку нема.

15

ПОЕЗИЈА Роберт Станојевић НЕМОЈ ТРОШИТИ РЕЧИ Ако чујеш прасак ја сам пуко, моје мисли су пиштољи. Будућност читам у wc шољи, и време је баш такво, неће скоро дани бољи. Уклапаш се у систем, изиграваш будалу, чистиш улице или црнчиш у каналу. Тргујеш здрављем да на свој рачун примиш шалу. Онај ко има има, онај ко нема нема, дефакто из досаде се ради. Стварност нам је лош ријалити-шоу и тако теку игре глади. Да нахране се богати народу кичму ломе, за сиромашне се нема, доме, слатки доме … Не кукај за више ако на столу имаш хлеба, не, немој трошити речи, већ дуго глув је онај с неба.

16

БУКТИЊА - Број 48 Власта Младеновић

Душанићу

СВАКОГ ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА Сваког јутра, читајући Душанића, дан препознајем, дан који долази, срећан што има писаца, што има читалаца. Упућени једни на друге, јер други путеви су затворени, преживљавају у страшном невремену, круг су, лишај на камену. Лишени нежности, а тако брижни за друге, окамењена је њихова реч, чврста у вери а мека као креч. По светлости се реч познаје, свет који опстаје. Опет читам Душанића блог. Велики је Бог. НЕ ЖУДИ ЗА ОТАЏБИНОМ Не жуди за отаџбином, нема је више. зидај песме, уздижи од речи куће, да има где да се склони род наш насушни, од суше, од поплаве – да сачува главе.

17

ПОЕЗИЈА Песме су наше храмовне куће, које не могу да сруше, ту се молимо, то је једино могуће. ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ ИЛИ О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС Мрачно је доба. епоха стида, моја је соба без зида, на души отворена рана, узалуд се рида, нико не чује славује, мучна је тишина, боли, боли истина. Чекам да сване, анђеле бели, мој ради дане, чекам и трпим, и моји су преци трпели, трпим ноћ (моћ тмине), чекам да бол умине, плач да прође, киша да престане, чекам речи сјајне, речи славне.

18

БУКТИЊА - Број 48 Маја Станојевић МЕСТО ГДЕ СЕ ЉУБАВ ПРОДАЈЕ Пусти ме, да неприметно завучем се у твоје одаје, тамо где други купују љубав иако се она никуда не продаје. Тихо ћу ја, онако на прстима са неком маском непознате жене, они ће новцем куповати тебе тамо где су јавно исписане цене. Нећу ја дуго, твоја се срећа у новцу крије, ал’ нуле некада ништа не значе, твоје ће одаје тамне остати јер увек су туге од среће јаче. Пусти ме, да неприметно завучем се у твоје одаје, моји су новци одавно потрошени на месту где се сад љубав продаје.

19

ПОЕЗИЈА Живко Николић НОЋНИ ЗВУЦИ У Београду ноћу сирене завијају

као некад вукодлак. То некога вија мурија и душа му је у носу, а нос у шаци уздрхталој. Звери не престају да кевћу него све ближе разјарене

чељусти шире. Прогањани ограде прескачу, односе месечину на тротоаре просуту,односе ноћно млеко, у сливнике бацају изанђали страх, свој јад кроз узана окна провлаче, ноћу је градско ждрело моћни лавиринт. Још једном ослушни тај ноћни звук, који моћно нараста да би се на крају у болну мелодију претопио. Ослушкуј загледан у звезду која

пред тобом пада с нескривеном надом да је прогањани

досегнуо спасење. ТУ ту само залутали пси трчкарају а трава обујмљује нахерени кров зид се измакнуо и са себе збацио муве уснуле и сунчев зрак освануле вране на распуклом прагу предуги репови и жохари на огради обамрлој кидају се последње нити живота ту прах је сада све што смо знали да се зелени од неустукле радости

20

БУКТИЊА - Број 48 Горан Траиловић ДЕВОЈКЕ ИЗ КЛУЖА Девојке из Клужа пуне себе Бизарних места Касне Пуше из задовољства Пију Умерено Та чаробна бића лове мрежама По Бип-пазару Ишчезну када их највише очекујете Ружопрсте лаконоге Хомер на језику цинцарском Имаше предивне речи за њих: Не пишу поезију Вилинског тела Влајнице беле с крстовима на челу Губе се у гужви дискотека Краду их тако лепе СЕНКА Киша невиделица Небиће храста баца сенку на нас Тама четинара Мутни послови са смрћу Обожавање света Хиперборејских лука 21

ПОЕЗИЈА Висока мистика Сунца Светлобацач Светлообразни Сетлоначелни ДАГЕРОТИПИЈА На свакој клупи у граду Спава по један бескућник Светла плина у ноћи Јесен Студен сувог лишћа Сви возови су већ отишли Сенке промичу дамом Мртви песници Киша натапа уснули град Дуње и топле перине Иза замандаљених капија Варошких чиновника Свето место Душе упокојене и будне На пристаништу Испод житног магацина Дереглије товаре мрак и маглу Звиждуци и дозивања Са старе станице на Тамишу Крећу непостојећи возови

22

БУКТИЊА - Број 48 Љубиша (Поноћни Воденичар) Јовановић НУТРИНА Никада се нисам шегачио, или Бога вређао. То нисам радио ни Лучоноши. Водио разговоре јесам. Пријатне, уз кафицу. Са Њима? Да,да... Сазнао сам, добио опипљивост! Чињеницу! Можемо видети, али не очима. Можемо чути, али не ушима. Можемо додирнути, али не прстима. Можемо волети, али не срцем. У чему је Тајна? Човек има, прожима га, нутрину. Она је материца (Олтар) првозаборављеног статуса! Статуса чега? Светла, али светла семеног. Отварљивог, не остварљивог! Унутарјезичког, не језичког. Понизног, не уздигнутог. Бесполног, не обликованог. По лику, али не личног. Дакле, светло не светли! Суза је важнија од радости. Грч ослобађа. Патња није род. У последњим данима, крв ће отворити печате! Човек ће човеку судити. Нутрина ће, као и сада, отварити тунел вечности. Неће отворити! Зашто је то битно? Архитектура сржи, моментом свеукупног била, откуцава загрљај.

23

ПОЕЗИЈА Иван Томић FIN DU LAPIN BLEU

Душку Радовићу

Ухваћен за плаве уши, Збуњено ослушкује бат њених корака И љуља се лагано у њеној шаци. Лишен брига врти плавим репом Док му плаво срце из плавих груди По први пут не силази У плаве пете… Види пањ, види секиру, види крв плаву, Али му осмех још увек виси На расцепљеној зечијој усни. Не моли је да га пусти, јер зна Да је једини на свету И да ће бити најлепша плава крагна На њеном плавом капуту Испод њених плетеница. ПЕПЕО

Узми мало мог пепела И густо замажи бедра своја. Нека ти бриде од мојих костију, Нека трепере од мог мириса, Нека те моја усахла крв лечи. РЕЧ Ти си мени омиљена реч. Растеш, бујаш, множиш се непрестано. Заглавиш се у грлу кад хоћу да те кажем И нећеш назад. Једном сам успео да те вриснем.

24

БУКТИЊА - Број 48 Дијана Кнежевић ШИРОКИХ ПЛУЋА И СРЦА Мали смо и сјебани сви одреда. Али понекад буду стварно доста те неке лепе и мале ствари што се понекад ипак десе: Када ти се непознати човек осмехне на улици, када ти жена на станици дохвати новчаницу која ти је испала, када ти неко у самопослузи уступи место у реду, када има сунца или нема северца досадног, досадног. Када лишће шушне под ногама и кад осетиш туђу врелу кожу како се извија под твојим прстима. Или кад прожме се све твоје и нечије, изнутра и лепо, па ништа више и не буде важно. Буду стварно доста те тако мрве мале, мајушне што од живота за трен створе бајку. И ти онда стојиш разрогачених очију и плућа и срце буду ти широки 25

ПОЕЗИЈА као да још три пута такав један живот у тебе може да стане и пљескаш длановима и смејеш се и не сећаш се када је, зашто је, због чега је икада било мрачно, икада било другачије. ИСЕЧАК кад се насмејеш изнад усне ти се појави нека баш лепа бора а очи ти сијају као мом првом момку - рекла бих ал не кажем ништа улице су прљаве ти мазиш малог белог пса леп и поприлично пијан. живот је некад баш великодушан.

26

БУКТИЊА - Број 48 Саша Скалушевић Скала POET (ПЕСНИК)

Лу Риду

Њујорк је твоја Воља и Представа од постеље Бруклина преко Лонг Ајленда зида Берлина и звона Париза ноћи Лондона до Саутхемптона заблуделог Њујорка ту се бели круг затворио ти си нам показао како се то ради средњи прст пудер по коси Трансформер животиња плава маска твој Бог је рокенрол прича твог живота сачекао си свог човека био је то Енди била је недеља ујутру савршен дан за лошу навику после којег би пили сангрију доле у парку пази Њујорк је иза тебе увек можеш пасти лако је када још увек не знаш да ли си он или она имаш само трзалицу и речи твој Бог је рокенрол Венера у крзну хода са мамурлуком прешла је на погрешну страну улице жао ти је што је била свачија драга желиш да заспи тако омамљена наредних хиљаду година одсања плишане снове о слободи али ово није време за бескрајне мисли свако је краљица на један дан песмама за Дракулу и Пепељугу откупио си своје дело ставио кажипрст на усне све забаве су дошле и прошле 27

ПОЕЗИЈА Таи чи ти је у шољи јетру си оставио на столу Исусу и докторима да се чуде када су се светла погасила остао си сам са гитаром у руци чуло се Тhank you

28

БУКТИЊА - Број 48

МЛАДЕ СНАГЕ Јелена Алексић ЧОВЕК НЕ МОЖЕ САМ И БЕЗ НАДЕ Рођење: Три кила и седамсто грама-израшћеш у здраву и велику девојчицу. То ти причају, зар не? Надају се да ће те изнети из болнице за који дан, да ће те крстити и дати ти разлог да живиш. За њих си ти сада свечитав мали свет увијен у плишано ћебенце. Они воле када се ти смејеш без икаквог разлога, када им заспиш у наручју и када их стегнеш јако за прст. Узимају те из колевке и певају ти песме о љубави. Живот: Дани ти углавном пролазе у школи или у соби, за књигом. Надаш се да ћеш завршити школу, уписати факултет и постати неко и нешто у овој рупи коју зову Неготин. Устајеш свако јутро у седам (уторком мало раније), переш зубе и стављаш сочива (пошто си ослепела од толиких књига). Узимаш пудер и ајлајнер и надаш се да ћеш се данас уклопити. Надаш се да ће те дугарице позвати у град вечерас јер мрзиш да седиш сама у соби петком увече. Немаш снаге да сама проведеш и ову ноћ. Смрт: Узела си мржњу и несигурност и зарила их у своје бледо месо. Плава крв је потекла низ твоје руке. Надаш се да твоја мајка неће видети ожиљке боје пепела. Након тог болесног излива креативности и бола, палиш цигарету. Молиш се Богу (у кога не верујеш) да те не примете у кући, у школи, у парку, иза огледала, испод покривача. Кријеш се од свих. Кријеш се од себе саме. Обуваш ципеле бескућника и покриваш се мантилом заборава. Одлазиш. Друго рођење: Неко те хвата за руку. Не дозвољава ти да одеш; буди те из сна својим глаом. Диже те из мртвих својим сузама. Она се нада да те неће изгубити-бар не данас. Она ти пева кроз маглу туге. Не пушта те из наручја. Чека да се насмејеш без разлога, као некада. Неко те ипак воли. Неко ипак брине-ОНА. Васкрсаваш у болничкој соби-буди те мирис орхидеја. Ниси сама. Ту је још пар неиспаваних душа које су целу ноћ бринуле о твојим сузама, о твојој краљевско плавој крви, о твом болу. НИСИ МРТВА. ЖИВИШ ЗА СЕБЕ, ЗА ЊИХ, ЗА БОЉЕ СУТРА. ЖИВИШ ЗАНАДУ КРЕАТИВНОСТИ И ПАСТЕЛНОРУЖИЧАСТЕ ЛАТИЦЕ ЉУБАВИ. УПАМТИ ТО.

29

СТРИП

30

БУКТИЊА - Број 48

МРЕЖА Богдан Стевановић a.k.a Блогдан НЕ ЗНАМ КО СУ ВАМ ПРИЈАТЕЉИ, АЛИ ЗНАМ КО ВАМ СИГУРНО НИСУ Почели смо тако лако да изговарамо реч Пријатељ, а чини ми се да је ни не разумемо најбоље. Злоупотребљавамо је. Њом ласкамо, калкулишемо, подилазимо, подмићујемо. Почели смо да је бацамо ниско, да њом трљамо сујете, надражујемо комплексе, разгазујемо тесна самопоуздања. А она, Реч, збуњена, још увек несвесна да је од лека постала оружје, вришти у себи и призива стара времена. Нису вам пријатељи они који климају главом док им причате, који вам говоре „ко зна зашто је то добро“. Нису вам пријатељи они који вас саветују напамет научене фразе да „будете то што јесте“ и да „слушате само своје срце“. Не. Још мање су вам Пријатељи они с којима посрчете по коју кафу, или заплетете језиком уз по које пиво. Најмање су вам Пријатељи они који вам дојаве који тикет пролази или где имају снижења по граду овог викенда. Тек вам нису Пријатељи они са којима пућите уста по Инстаграмима, са којима се тапшете по леђима док позирате по сепареима. Најопаснији пријатељи који вам нису Пријатељи су они који вам говоре баш оно што желите да чујете. Нажалост, врло често нису вам Пријатељи ни они са којима славите рођендане, који вам се крсте пред славском свећом, па чак ни они којима сте дозволили да вам цепају кошуље кад вам се родио јединац. Пријатељи су чудна бића. Људи врло често мисле да су Пријатељи они са којима се савршено уклопите и са којима кликнете. Нису чак ни ти. Прави Пријатељи су ваша огледала у којима видите тачно оне ствари које вас држе назад. Огледала која вас шире у манама, а скупљају у врлинама како бисте што пре отишли на животну дијету и имали згодније душе. Пријатељи су они људи које је живот нанео на ваш пут да би вас боље упознали са вама самима. Они су водитељ вашег личног ријалитија, који вас загрли кад је тешко, али и постави најтежа питања у најдраматичнијем тренутку. Они вас ломе, разбијају ваш его, терају вас да се рвете са сопственим страховима и на крају отворе ваше срце како би у њега ушла нова светлост. На десктопу ваше реалности Пријатељи су шорткат ка рестартовању вашег система. Ка подешавању на подразумеване вредности. Они су портал 31

МРЕЖА до ваше суштине. Користе кратке реченице. Врло јасне, које врло често нисте спремни да чујете. Од Пријатеља се понекад и браните, не дате им за право, а онда, кад преспавате, схватите да вас познају боље од вас самих. У длановима правих Пријатеља налазе се урне ваше разбијене душе којој на тај начин дајете бесмртност. Зато, бирајте их пажљиво. Чувајте их кад вам се десе. Не налазе се често, али наиђу баш у право време. Нема их свуда, али појаве се баш где треба. Невероватно. И кад их нађете, нису увек ту, али ви ћете некако увек знати где су. Одмах ту, са леве стране физичке стварности. Ако ми не верујете, пипните их и чућете их како лупају изнутра. Они вам дају живот.

Јелена Цветковић - Стари другари (уље на платну)

32

БУКТИЊА - Број 48 Предраг Баланесковић ИСТИНИТА ПРИЧА ИЗ КРАЈИНЕ: ЗАДЊИ ВОЗ ИЗ НЕГОТИНА ПОЛАЗИ ОДМАХ Место у коме је лакше добити отказ него посао. Место у коме мајке одлазе од своје деце у потрази за бољим животом. Место у коме деца напуштају своје родитеље у потрази за бољим животима. И коначно, место у коме је основати породицу храброст. „Задњи воз из Неготина полази одмах! Молимо све који су заинтересовани за бољи живот да се укрцају. Воз полази за пет, четири, три, два, један...“ Ево га! Ту је! Укрцавам се. Са собом носим само малени ранац. У њега ми је стао сав досадашњи живот. Избледела диплома, пар окрзаних породичних фотографија, нешто гардеробе и пасош. У глави успомене и слике ‘изгубљеног’ живота... Живота лутања и надања. Живота испуњеног стрепњом, борбом за опстанак... Очи гледају кроз прозор купеа задњег воза из Неготина. Прва играчка, прва одувана рођенданска свећица, први излет са родитељима, прва изговорена реч, прво дечије заљубљивање, прва јединица, прве батине, први несташлук и прво кајање... Све се свело на поглед кроз прозор препуног воза пругама сете. Крајина и мој град се више и не могу видети. Воз иде толико брзо, а слике сећања још брже. Остављам све што ми је некада значило. Кажу кукавица?!? Кажем нисам, али није ни битно... Никада се нисам оптерећивао таквим причама. Да ли смо сви ми у овом возу кукавице? Не бих рекао!!! Мислим да смо принуђени да одемо и оставимо један живот леп, а ружан, у исто време и весео, али тужан. Нека кнедла ми застаде у грлу... Почиње хронично гушење и туга. Упитах себе самог да ли сам у овом возу сретнији? Да ли је то оно што заиста желим? Да ли сам свестан да заувек напуштам место у којем сам сазрео и брже него што је требало? Да! Туга попушта, а гнев и бес бивају све јачи и јачи. Танка је нит између љубави и мржње... Толико танка да заволех воз који ме вози тамо далеко. Далеко од мог Неготина, моје младости, мојих родитеља... Напустих преживљавање. Напустих лицемерна политичка обећања. Напустих пропалу индустрију. Напустих ‘нацртане’ осмехе и вештачку радост. Напустих душебрижнике и љубитеље туђе муке. Напустих измишљена радна места. Напустих генетску модификацију названу ‘скоројевићи’. Напустих вртлог испуњен масом неостварених животних прича. Напустих паметовања да ће моје време тек доћи. Напустих приче како је време да образујем породицу и да се скућим... Напустих небулозна 33

МРЕЖА излагања... Нисам једини који путује. Воз је препун особа којима је догорело да дочекају своју шансу да започну нормалан живот, образују породицу, запосле се и живе скромно. Доста је било лагања и пустих обећања... Ја идем сам, као и сви у овом возу... Сами са својим животима који су стали у један ранац, евентуално у неку провидну пластичну кесу и нешто већи кофер. Време је да зажмурим и одремам јер следи дуг и напоран пут. Нема више места сећањима и неоствареним сновима у родном граду, држави... Из џепа извадих слушалице. Преуморан од тридесетогодишњег трагања за бољим животом стављам их на главу. Укључујем mp3 плејер и појачавам на максимум. Слушам речи добро знане песме „Пут безнађа“ групе Ритам Нереда и верујем да сам ухватио задњи воз. „Готово је, скупило се Уздржаваш се да не пукнеш И казаћеш свима доста је Да доста је Дуго су те водили слепци Дуго су мутави причали Затварали очи преспавали ноћи Сад касно је. И доћи ће дан када ћеш сам Кренути путем безнађа Желећи да као никад до сад Победиш сам Мењали те користили Свашта су с тобом радили Изменили душу продали и вређали И устајеш сам кажеш да знаш Ја више нећу са вама Доста је било лагања Ја идем сам И доћи ће дан када ћеш сам Кренути путем безнађа Желећи да као никад до сад Победиш сам“ „Пут безнађа“, песма групе Ритам Нереда. П.С. Песма ме је натерала да прогледам, зато њојзи хвала!

34

БУКТИЊА - Број 48

ПРОЗА(К) Градимир Станисављевић St (ojanović Ljubiša) Louis blues (1952 – 2011) * Лажи, лажи, Вере Лажи кој’ те лаже Само мене, Вере, Немој да ме лажеш... Ни мене не може да слаже и превари стари транзистор са којег слушам ову песму. Иако жанр нисам очекивао, а песму не знам, нема сумње ни дилеме ко пева. Тај глас, његову боју и украсе познајем као свој. Луис је снимио прву плочу. * Неки би рекли да је тако почело. У ствари није. Почело је много раније у Неготину. Очева гитара је, коначно, привукла моју пажњу, престао сам да свирам хармонику, ставили смо оглас у излог продавнице „Тимочанка“, у којој је радио мој отац, и тако је мој друг Зоран Никодијевић купио гитару. Тражили смо где да купимо жице, јер прве две-три су увек проблематичне за почетнике, али у књижари их није било. А онда смо уочили корпулентног дечака са гитаром под пазухом. Није био из наше школе и нисмо се познавали, али усудили смо се да му приђемо. Упознали смо се, почели да се дружимо и размењујемо, тада скромна, знања о свирању гитаре. * Већ после годину дана, у гимназији, са старијим ђацима, некадашњим члановима групе Ориони, који су престали са радом (Мома Ницић – ритам гитара и Бане Орељ – соло гитара), свирали смо игранке на малој бини у школском дворишту.

35

ПРОЗА(К) * Луис је учио руски, а, као певач, морао је да ‘пропева’ на енглеском. То смо решили тако што сам му ја говорио неке енглеске речи, он их је памтио, а затим, док је певао, изговарао их је како се које сетио. Импровизација је била двострука. И музичка и текстуална. Музички део је могао да прође, али у језичком делу је долазило до таквих ‘конструкција’ да смо једва остајали озбиљни и на ногама. * Постали смо и чланови оркестра при хору који је у школи водио професор музике Драги Димитријевић. Главни програм, био је На лепом плавом Дунаву, а Луис је имао и вокалну соло тачку. * У кућној варијанти четврти члан је био Зоранов млађи брат Душко, који је свирао хармонику, али је, за потребе групе (уз помоћ вретена) постао „бубњар“. Касније је свирао клавијатуре, а Зоран је преузео бубњеве. Уз помоћ хармонике и акустичних гитара правили смо и свирали и своје „ствари“. Душко је компоновао музику, а ја сам писао текстове. Некада је било и обрнуто. Он би је компоновао на већ написане песме, које су му се допале и инспирисале га. Љубиша је већ тада имао надимак Луис (Louis), па смо и ми добили/смислили своје (Зоран Никодијевић – Понки (Ponkey), Градимир Станисављевић – Денис (Dennis) и Душко Никодијевић – Стенли (Stanley). И, од почетних слова надимака, настало је име групе ELPEDES. Имали смо чак и звиждук-лозинку за препознавање. * Нажалост, Луис је пао на поправни из општетехничког, а затим и на поправном и понављао је прву годину. Професорка Верица, коју је тада вероватно мрзео, учинила му је услугу. То га је усмерило и определило да се бави оним за шта је и био рођен – музиком. Наставио је школовање у Нишу, долазио повремено, позајмљивао од мене свеске и књиге из сличних школских предмета...

36

БУКТИЊА - Број 48 * Ми смо, под именом Група Зрак, наставили да свирамо као трио у саставу: Душко Никодијевић (клавијатуре и вокал), Зоран Никодијевић (бубњеви и вокал) и Градимир Станисављевић (бас гитара и вокал). Свирамо игранке у Дому ЈНА. Преко лета у башти, а зими у сали на спрату. Користио сам позајмљену Фендер бас гитару, која је била тешка као туч и одваљивала раме. И жице су биле намештене за дешњака, па сам морао да је свирам наопако. Све је било лакше када сам купио своју бас гитару. Одабрао је, у ствари, Луис, који је ишао за Београд када су за гимназију куповани бубњеви и разглас. Мени је отац дао новац за куповину бас гитаре. Можда је квалитетнија била једна Јолана, али је изабрана Басора. Такозвани виолин бас имао је резонатор као код акустичне гитаре и био згоднији за леворуке због окретања и премештања жица. За мене је тада свака била добра. Многи су касније свирали на њој, али ја више не. Мада је чувам. * У плавом холу гимназије свирали смо за дочек Нове године. Зоран Момчиловић – Кисели, Зоран и Душко Никодијевић и ја. Стајали смо на првом краку степеништа за спрат, а на одморишту су били смештени бубњеви. У хармонијум је постављен микрофон, да би се преко разгласа боље чуо, јер није било синтисајзера. У неко доба дошао је Луис из Ниша. Певао је, свирао клавијатуре и, на крају, сео за бубњеве Амати, које је нешто пре тога купила гимназија по његовом избору. Толико је био енергичан да је врло брзо поцепао кожу на тимпану. Рука му је пропала до лакта, а међу нама је настао тајац. Њега то, међутим, није збунило. Извадио је из џепа платнену марамицу (тада није, срећом, било папирних), простро је преко поцепане коже и наставио да лупа као да се ништа необично није десило! Касније смо заменили места кожама. * После дочека нових година код Луиса смо гледали неме филмове Чарлија Чаплина, Станлија и Олија, Бастера Китона. Колико ко издржи. Док не попадамо и заспимо од умора како и где се ко затекао.

37

ПРОЗА(К) * Прва ЛП плоча, коју сам купио после 10-15 синглова, била је компилација више страних група Rock & Roll Scene Now. Од домаћих то су биле прве ЛП плоче YU групе, Корни групе и Јосипе Лисац – Дневник једне љубави. На терасу, која је била застакљена са две стране и прозори су могли да се скину, однео сам троделни душек пуњен вуном и простро га по поду. У углу, на сточићу, поставио сам грамофон Травијата. Имао је два поклопца у којима су били звучници. Када се одвоје, могли су да се поставе са стране колико су каблови дозвољавали. Добио сам свој кутак, своје царство... Луис је донео из Италије неке плоче за продају и баш оне, које нико није хтео да купи, мени су се допале. Биле су то плоче Metamorphosis групе Iron Butterfly, а нарочито три албума групе Yes: The Yes Album, Close to the Edge и Fragile. Слушао сам их ‘до имбецилности’. Осећао се као да сам ушао у нови свет. Можда је све већ било у мени и чекало импулс, окидач, разлог да се активира. Уз њихову помоћ научио сам да слушам музику. Да одвајам глас, инструменте, положај у простору лево- десно и по дубини, изградио свој музички укус и проширивао га, касније, на друге музичке правце. * Једне вечери неко је покуцао на вратима дворишне кућице – вешернице преуређене за изнајмљивање студентима у Скендербеговој улици у Београду. Врата су се отварала према споља, ка дворишту у коме је било мрачно и све док их потпуно нисам отворио, нисам знао ко је куцао. Преда мном је стајао неко сличан Луису, са његовим гласом, стасом и осмехом, али без косе! (Тек касније сам га у том издању видео на плакатима). Дошао је из војске и свратио да преспава. Кауч јесте био мало шири, али недовољно. Нисмо могли обојица да лежимо на леђима. Кад се Луис окрене на страну, таман има места, али кад се врати на леђа мени је нешто тешко на половини тела. Када се ја окренем на страну, опет је боље, али само док и он не почне да се окреће, јер ја тада испадам из кревета на под. Била је то бурна ноћ и нисмо се наспавали. Бар ја нисам.

38

БУКТИЊА - Број 48 * Док је Луис свирао у Еуридици, питао ме је да му будем басиста. Већ сам био ‘ван форме’. Мислио сам да није фер да ме остали чекају док се ‘вратим’, научим и увежбам репертоар. Нисам желео да ме ‘трпе’ због пријатељства са Луисом. Имао сам гитару, набавило би се појачало, али нисам желео ни ја да трпим. То је други, другачији свет, ритам и начин живота. Ноћни и дневни. Нисам видео начин да помирим те захтеве и супротности. Можда је, из подсвести, опомињало искуство из Бора где је било више свирања него студирања. * Купио сам карту за Луисов добротворни концерт у Дому културе, али нисам ушао у салу. Отишао сам иза бине да се поздравимо и остао на сцени, иза завесе. У једном тренутку Луис ме је најавио. Нисам излазио, јер нисам знао шта ћу са ветровком, коју сам обукао због хладноће, а била је стара и похабана. Неприкладна. Нисам могао тако пред људе. Истовремено, покушавао сам да се сетим почетних стихова дела песме коју сам хтео да кажем, али нисам успевао. Луис се окренуо, коментаришући како сам стидљив. Није то било у питању. Ја сам на тој сцени наступао више него он. Признајем, нисам очекивао, нисам био спреман за импровизације као некада. Још сам могао да му се пришуњам иза леђа и отмем микрофон, да га изненадим као што је он мене, али он је већ најављивао следећу тачку... А мени је остало само да жалим што нисмо наступили заједно. ЗАШТО МИ ЈЕ ЖАО (одломак) ... Пожелим да се окупимо поново Да помилујем бас Струја завибрира прсте Утрне брег на палцу леве руке Од окидања дебелих жица

39

ПРОЗА(К) Нико не претпоставља колико су меке И расположене да ураде Све што са њима желим Чак и да их свирам наопако Једино оне могу да схвате Како се осећају леворуки у свету дешњака Никада више тако Неуглађено Сирово Неувежбано Лепо Луис забавља Еуридику Душко свира Имам песму за све људе Зорану сто замењује бубњеве Ја ништа Остарило се Немам времена Лажем себе да не желим поново 11. 11. 1977. * Једном приликом Луис ми је рекао да су, разговарајући између себе, закључили да сам ја био најталентованији и најкомплетнији од нас четворице. И ја сам исто мислио за њих. * После концерта, који је одржао у центру Неготина, док сам се поздрављао са Луисом отпевушио ми је мелодију за коју му је био потребан текст. Имао је реченицу-две, али ја нисам успео да ишта смислим и напишем. Ништа достојно њега и себе. Ни налик песми СЕНКЕ, коју је много волео и желео да је пева.

40

БУКТИЊА - Број 48 СЕНКЕ Сенке ми плове Преко лица горе-доле У долини село и звона звоне Звук се простире до неба и стреса Прве плодове кишне пролећа раног Трешње у цвету Весело зује говором пчела Незреле траве Стидљиво спуштају лица ка земљи Путања сунца оставља траг у зеленом житу И водене сенке у очима На другој страни лица Граница таме бори се са светлошћу Осећам на кожи Чудну игру лептирова и сенки Лађе њихових корака Занесено плове реком мога лица У магли сунчаног јутра * – Погинуо је Луис!... Да ли си добро? Препознајем глас школског друга и једног од четворице ЕЛПЕДЕСА, али не и шта ми говори. Како могу да будем добро, ако је то тачно?!

– Боље је што сам чуо од тебе, него од неког непознатог, од других пацијената, или из новина... Одлазим у купатило, умивам се, излазим на терасу, па све поново... * Да сам прихватио твој предлог и био ти басиста, можда бисмо сада били заједно. Тамо. Не бих волео да смо заједно овде, мада се ја још убрајам у живе.

41

ПРОЗА(К) * Четири је постало три, а недостаје више од једне четвртине. Докле ћемо да губимо оне које волимо? ЛУИСОВ БЛУЗ Лето је Али живот није лак Ако га уопште има Не искачу рибе из воде Ни овде нема довољно ваздуха (Пре ћемо ми ка њима) Нема ни поља памука Само равница и пут Устао си јутрос Раширених крила Спреман да запеваш И кренеш ка вокалним А не ка небеским висинама Од сада са тобом – без тебе И са воденим сенкама у очима Наставићемо да певамо твој блуз St (ojanović Ljubiša) Louis blues 2. 6. 2016.

42

БУКТИЊА - Број 48 Младен Шљивовић АПОКАЛИПСА МАЛО СУТРА – Не можете овде да паркирате – некако сам збуњено успео да изговорим. Мислим, нисам ја љубитељ градског зеленила, али некако ми је било тотално неестетски оставити овако мршаво зелено кљусе да пасе усред зелене површине испред Тржног центра Ушће. Сада када размислим, са неке дистанце, требало је да ми буде чудно што уопште неко користи коња.

– А зашто не могу? – Тада сам укапирао са ким причам. Милионе варнице прошло је низ моја леђа.

– Извините нисам баш Вас очекивао никако.

– Обично ме и не очекују.

– Да, да, било би некако безвезе да Вам се надају...

– У мојој професији, синко, изненађење је веома битан фактор.

– Морам да вам кажем да сам гледао „Седми печат“, неколико пута, и одмах сам Вас препознао. Уопште не личите сами на себе.

– Искрен да будем – проговорио је високи мршави странац– не осећам се пријатно када се сетим те улоге. Некако сам увек себе више замишљао као Ал Паћина или можда Јул Бринера, неког са таквим смислом за хумор.

– Мислим да Вас је једном играо и Бред Пит.

– Тај ми је сувише плав и лепушкаст за ту улогу, нема он могућност да изрази потребне емоције који мој посао носи са собом.

– И мени се некад чини да би вас Едвард Нортон одиграо далеко боље.

– Уууу, он би био одличан избор. Можда и онај мали из Бетмена, Кристијан Бејл?

– Па он би барем смршао довољно док не постане оно што људи мисле о вашем физичком изгледу. А друге стране, Вуди Ален је имао занимљиву визију вас у свом филму „Љубав и смрт”.

– Да ли ти ја делујем као неко ко носи чаршав преко главе и витла косом?– готово увређено повика мој саговорник – са друге стране филм јесте добар. О, да. Био је то ОН и био је на свом коњу. Тачније поред свог коња. Смрт је дошла по неког. Надам се да тај неко не разговара са њом тренутно.

– Нећете ми замерити ако питам, али некако осећам да се ово и мене лично тиче, није ваљда да сам ја... – помисао да сам умро, а да пре тога нисам оставио у аманет да ми обришу целокупну историју прегледа у веб браусеру , а хард–диск самељу у комаде и спале заједно са дисковима из 43

ПРОЗА(К) треће фиоке лево, без икаквих провера и по могућству везаних очију особе задужена за тај посао, учинила је да побледим попут мачке која је управо реинкарнирана у Кини.

– А, не, не... Уверавам те, синко, да си добро. И бићеш... још неко време. И да, нема потребе да остављате цигарете, оне неће стићи да те убију. Али, добро тиме ти можда откривам превише.

– Уф, добро је. Знате ја имам уговор са оператером мобилне телефоније, а свесни се тога да ситним словима доле у уговору пише да смрт није разлог за раскид уговорне обавезе.

– Да, да, знам шта све раде. А људи се плаше мене ко да сам ја неки негативац.

– А којим послом сте ви овде?

– Па, упркос многим мишљењима, Смрт узима коња само за једну ствар. Дошло је време да се моје стара екипа из средње окупи и да поново дивљамо градом. Некада давно ми смо били познати као јахачи апокалипсе. Наравно, то је било јако давно.

– А где су остала тројица? – изустих.

– Ту су ваљда негде. Или су они погрешили место, или ме је опет изјебала ова навигација. Платиш услугу, а они се и не потруде да учитају све мапе. И шта сад ја да радим?

– Морам да признам да се осећам почаствовано да сте баш нашу земљу изабрали за почетак вашег окупљања. Мислим, баш се онако буди патриотизам у мени. Ја сам увек мислио да ће ствари поћи из Њујорка или Вашингтона. – а онда се замислих и паде ми на памет стваран разлог доласка.

– Осим, ако њих нисте оставили за крај – махнух рукама у неверици – па, мајку му, опет су се извукли ти богаташи... Нисам очекивао ово од вас. Причало се да ви никад нисте дискриминисали људе по боји и богатству.

– Ма, веруј ми, ја бих волео да делим тај твој отаџбински ентузијазам, али једноставно не могу. Није због тебе, или вас, већ зато што једноставно ја и не знам где сам. Не знам ни како се зове ова твоја отаџбина. Али кад већ паркирање није дозвољено, да ли би хтео да ми причуваш Зеленка док ја свратим до тржног центра. Само да покупим кафу за понети и неку чоколаду.

– Разумем, не бих хтео да доживите неку саобраћајну несрећу успут. Ипак је будност најважнија. Док је Смрт одлазила у куповину, ја сам се питао ко би дошао по њу, ако би она заспала за воланом? Да ли то значи да се ништа не би догодило, или би је неко пробудио и јавио да мора на посао, као што су мене редовно будили за време дежурстава. И ту долазимо до парадокса. Ако је пробуде, онда неће моћи да заспи за воланом и неће морати да је буде, а ако је не 44

БУКТИЊА - Број 48 пробуде заспаће за воланом и онда ће морати да је буде да би дошла по саму себе. Ал’ мајку му, ја сам се овде уплео у тешку филозофију, а изгледа да су оне Маје биле у праву. Нисам веровао. Мислим, како то баш сад? Гомила астероида пролази поред нас, вулкани и подземни вулкани крчкају несметано миленијумима, глобално загревање је све јаче и јаче, нуклеарно оружје се продаје на црно, а нас сјебе неки камени точак који су они користили место календара са голишавим девојкама и аутомобилским гумама. И да ли ће ово опет бити као у неком холивудском филму? Хоће ли неки јунак устати и спасити нас? Неко ко је одабран. Тек тада ми је синула идеја. Ја нисам херој, не верујем да бих утрчао у зграду која гори да бих спасао сироте мачиће, можда бих евентуално додао неку кофу воде, али то је то од мене и свако ко очекује више погрешиће. Али, ево, и сада да се поново нађем у истој ситуацији, мислим да бих исто реаговао. Није то због неких епских момената, него ето тако ми је дошло. Без Смрти нема ни јахача апокалипсе, без коња Смрт не може да буде јахач. А коњ је испред мене. На шта би то личило? Три јахача апокалипсе и један пешак! Или три јахача и један возач југа 45. Све што треба да урадим јесте да сакријем коња макар док не прође тај децембар, мораћемо онда да сачекамо следећу прилику за апокалипсу. Једноставно је, зар не? И тако сам ја узјахао Зеленка и одјахао. Новине су биле пуне стубаца о срамоти. Угледном госту који је пропутовао пола света коњ украден усред Београда. Интернет блогери су осуђивали мој чин, полиција претила видео снимком сигурносне камере испред тржног центра. Изашао је и мој опис на основу изјава очевидаца, мушкарац необичне браде, стар око 30 година, висок око 185, згодан... Мораћу да обратим мало више пажње на продавачице слаткиша испред ,,Ушћа”. Дани су пролазили, Зеленко и ја смо се некако спријатељили док смо се крили у мом стану на 10. спрату једне зграде. Није био причљив, али је уживао да после вечери ћути уз цигарету. Чак се супер слагао и са Азраелом, мојим дебелим мачком. Био би идеалан цимер да није био помало незграпан па је ломио све ствари по кухињи. А и лична хигијена му је била очајна. Пишао је где је стигао, срао по дневној соби, а ја нисам могао, а да не приметим, да сам имао и горе цимере. Да није било проклете полиције која нас је тражила, стварно бисмо уживали. Ко би рекао да је Смрт толико утицајна? И зар је могуће да ови моји не схватају да ја спашавам свет? Коме је стало до репутације ионако мртвог туризма, кад ускоро неће бити никог живог? Шта нам после смака света вреди кредитни рејтинг? Хватала ме је параноја. Нисам смео да изађем по јогурт и новине. Шта 45

ПРОЗА(К) ако ме неко препозна? А опет ни остајање у стану није имало смисла јер бих тиме постао сумњив комшијама, мада могао бих да им кажем да спремам испит. Нисам знао шта да радим. На вестима сам слушао да ми је полиција ушла у траг, да су открили нове моменте у истрази, да је министар полиције лично преузео случај, добро то ме ја мало опустило, да су откривени нови трагови и искази који бацају ново светло као и да прате све радње које продају опрему за кућне љубимце. Живео сам тако: будио се усред ноћи у зноју и паници, неиспаван и хронично уморан вукао бих се по цео дан. На послу су мислили да сам нашао неку девојку са сплавова па да сад проводим бурне ноћи. *** Сасвим обичан децембарски дан. Исто сиво јесење небо, исте сиве зграде, исте плаве отрцане љуљашке у парку. Још неколико сати и проћи ће ова опасност од апокалипсе, а ја ћу моћи да уживам до следеће. Приметио сам да се Азраел игра јурећи нешто што је изгледало као мала црвена тачкица. Не знам ко се више изненадио: он или ја – када се одједном појавило двадесетак истих таквих тачкица све насупрот прозора мог стана. Азраел се сакрио под кревет, а и ја сам пожелео исто. У стану је нестало струје, а потом сам зачуо звук елисе хеликоптера и глас из мегафона: – Опкољен си! Имаш пет минута да изађеш подигнутих руку и ослободиш коња. Не дозволи да неко страда, буди паметан. До ђавола, открили су ме. Шта сад да радим? Мора да ме је она баба са првог спрата откуцала. Једино се она буни против кућних љубимаца.

– Изађи са подигнутим рукама – није одустајао глас са мегафона – нико не мора да страда.

– Одбиј! – повикао сам – или ће коњ добити метак у чело!

– Не би се ти усудио да повредиш тако дивну животињу.

– Мислите? Гледао сам Кума, пет пута. Време је истицало. Требало је да прође још само неколико сати и свет би био безбедан. Тај 21. децембар је сад поново био испред мене и гледао ме својом ружном апокалиптичном главом. Како не схватају шта сам урадио? Да ме полиција моје рођене земље изда и превари? Годинама нису решили један случај крађе возила, а сада су нашли мене да хапсе. Врата зграде су се лагано отворила, а коњска глава је провирила напоље. За неки трен изашао сам и ја, кријући се иза мршавог кљусета, са кухињским ножем у рукама.

– У реду, као што сте тражили, нико не мора да страда. Само полако, 46

БУКТИЊА - Број 48 останите на свом месту. Кад се удаљим довољно далеко, ослободићу таоца. Нико није ни помислио на то да би ме један метак оборио и пре него што стигнем да рецнем дебелу коњску кожу.

– Предај се, не чини то. Зашто себи да натовариш још више мука? Па, млад си човек. Чему све ово?

– Верујте ми на реч ни сам не знам зашто. Можда би било и милосрдније да се апокалипса догоди па да наставимо са својим животима? Лагано, леђима окренут зиду удаљавао сам се од улаза полако грабећи ка ћошку зграде. Чим сам се удаљио од ротирајућих плавих светала, узјахао сам коња и полетео. Буквално полетео. На радио станици коју је Смрт имала на свом коњу чуо сам да су са војног аеородрома у Батајници полетела два ловца пресретача. А још јутрос сам био убеђен да ће бити досадан дан. Ништа, рекох себи, играмо се јурки. Ако издржим до поноћи, пустићу самог себе да поједем колико год палачинки желим не бринући о линији. И тако је игра почела. Они су ме јурили, ја сам бежао, и сви су се дивно забављали. Смрт је стварно имала лошу навигацију. Улетео сам у неку маглу, летео изнад океана, ни сам не знам где све не. Најзад сам, уморан од непрекидног седења, слетео на кров највише зграде коју сам уочио и околини. Изгледа да сам се опет изгубио. Сат је показивао још минут до поноћи. Готово је. Избегли смо апокалипсу.

– У реду је, господо, можемо да кренемо.

– Шта? Ко, кад, како? Тек тада сам спазио око мене још три јахача.

– Али, али, како...

– Шта како? Па чекамо те овде на крову већ недељама. Да ниси познат по свом кашњењу, већ бисмо се забринули за тебе.

– И некако уопште не личиш на себе. Опет си гледао филмове са Ал Паћином? Мрак. Од свих зграда на свету, слетео сам баш на ону са које је почињала апокалипса и сада нас је било четири.

– Господо, идемо, биће ово дуга ноћ јахања.

47

ПРОЗА(К) Милош Златковић ГОТИК Испрва, „обични смртници“, како је господин Ман називао људску популацију или, бар, већи део ње – никада не би успели тако истанчано схватити, нити приближно осетити туробну напетост и бојазан на мору, јер већма управо море доживљава као савршен одмор, идилично бекство од мучне свакодневице у пространство песка, пржења на сунцу и пријатног расхлађивања у води појачане густине и салинитета. Али господин Ман није „обичан смртник“, он себе заиста сматра непролазним умом, са вечитом алергијом на све што је пролазно и потрошно – на све што слана вода узбурканог мора може спрати, срозати и кородирати. Ман беше огорчен због поимања сопствене посебности – не толико из арогантних и гордих разлога (иако се господин Ман могао нашироко похвалити опширним знањем из, не само своје професије поморских истраживања и историје уметности, антиквитета, књижевности и филозофије) колико управо због природе заната у коме је један од водећих у бранши. Господину Ману данас не причињава муку беспослена свакодневица нити то што све ређе добија прилику да на свом броду „Готик“ отплови у даљине и дубине, које само албатроси надлећу и морска фауна посећује, са својом групом од десетак асистената, океанографа и картографа, списатеља и наутичара, на челу са најбољим пријатељем, пре свега, и ревносним познаваоцем мора и природе, Врлином, који је постао током споропролазећих година Манов најоданији слуга и сабрат, сапутник у његовим, све ређим истраживањима, експедицијама и ископавањима под водом – која данас приказује савршено по дефиницији оличење онога што, сложиће се и господин Ман, представља слику коју замишља сваки просечни „обичан смртник“ на помисао мора које је данас у свом најмирнијем стању, а прозирно и стакласто-бистро су епитети расположења пријатељски настројеног, прастарог и чувеног, херојском крвљу загорчаног, Егејског мора. Иако је у цветању, беше крај јула, изненађујућа бистрина је пријатно изненадила чак и Врлина, кога море ретко да изненадити, који је као и обично, искрено широког и добронамерног осмеха, једва чујним кораком улетео у кабинет препун ненасловљених књига (препознавши једино корице „Морепловчеве тајне“ од Џона Дејвиса и Томаса Кевендиша), шестара, дурбина и компаса, путоводног камења, старих (и оних новијих) наутичких карата и мапа, уневши у те гомиле хартија еуфорију и диван осећај због старог Егеја, како га је често називао.

48

БУКТИЊА - Број 48 Господин Ман је дубоко загледан у пучину и као да уснуло пребира по једноличном пејзажу који „обичним смртницима“ пружа спокој, очигледно не и њему.

– Господару!, ужурбано и полугласно рече Врлин, – Господару! Море је дивно и мирно, као да нас стари Егеј позива да тријумфално... Ман није ни допустио да га верни сапутник надахне, прекинуо га је оштрим погледом добацивши: – Рекох ти да ме не зовеш господару. Нисам ја ничији, понајмање твој господар. Ти си ми пријатељ. Ово је речено поспано-депресивно и Врлину одмах нестаде упечатљив осмех са лица (које је, без тог искреног осмеха сасвим просечно лице) за дуг секунд, испуњен очајним жаљењем због проклетог стања које је све учесталије код господина Мана. Врлин је поново вратио блесави смешак, сасвим природно, охрабрен да отера тмурне облаке који нису били ни близу хоризонта, већ у генијалној глави његовог јединог и најбољег пријатеља, оштроумној особи и познаваоцу материје, којој је и сам завештао живот. Као да беше у могућности видети сиве и тегет-црне кумулусне, стратусне и кумулонимбусне облаке у уму господина Мана. Испијеног изгледа, поготову док је гладио проседу браду, неуредно изниклу, или док је умивао рошаво и пуно ожиљака лице трошним, крупним шакама. Некада боје-мора-очи му постадоше сиве и тамне, смућене у испљувак воде и нафте. Врлин беше убеђен да је господин Ман у стању које је сматрао изузетно погубним по живи организам и разумно скројену психу, зашавши у најдубље амбисе ума и потиштености, безвоље и грозоморног притиска неизлечивог, пузавог умора, лењости и немара за егзистенцију, баш када је госпођа Ман, услед необјашњиво брзо делујуће болести, умне грознице, окончала свој живот скоком у таласе, управо у дубине Егејског мора. Нико од лекара ни дан-данас нема јасно и задовољавајуће објашњење шта се то тачно десило у прелепом организму госпође Ман, те је потпуно преобратило од веселе и кокетне особе са симпатичним осмехом и привлачном дозом комуникативности у трошну љуштуру, скуп ходајућих костију и наискап испијену чутуру која беше преливала од живота и енергије. Тај немили догађај се десио пре (можда тачно) годину дана и од тада се стање господина Мана нагло погоршало – не постепено. И понекад је заиста и заличио на госпођу Ман у свом застрашујућем и јединственом, болесном психофизичком стању, поготову сада када изнурено гледа у једну тачку на пучини, попримајући сиво-црн поглед и нотус поремећеног психичког израза.

49

ПРОЗА(К) Истина, Врлин је приметио овакво понашање код свог јединог и најбољег пријатеља још за живота несрећно и необјашњиво преминуле госпође, коју је господин Ман, иако није претерано исказивао, волео свим срцем које је пре њиховог познанства и кратког заједничког живота, куцало само за проналазак, откриће и истраживање потопљених, у морима и океанима уснулим реликвијама прошлости са древним изразом антике и мистерије. Иако је Ман и раније био депресиван, сада је то узело маха и то се осећа свуда у ваздуху и то вешто баца мирис мора у други план, потпуно га надјачавајући. Врлин никада раније није видео такву нијансу очију, сем код госпође Ман, у последњем погледу, непосредно пре самог скока у пенушави абисални простор вечите тмине и спокоја.

– Шта је рекла последње?, упита Ман, уз уздах, и даље загледан у пучину својим неописиво модро-сивим и језивим очима.

– Рекао сам то превише пута! За име Бога, није потребно! Докле желите да вам понављам једне исте, проклете речи, које прича сам ђаво кроз вашу вољену!, Врлин је оволико причао само када би се прилично изнервирао, обично је лаконског расположења у комуникацији.

– То се десило пре (можда тачно) годину дана, пријатељу мој. Скочила је... У ово море, у ову проклету... Слану... Бљувотину!, преместивши поглед на Врлина, поглед који је до малопре био укочен на нејасно светлећу тачку на пучини.

– Да ли знаш да ћемо већ вечерас доћи на исто место? Сањам је често, можда и халуцинирам, пријатељу, нисам сигуран у стање свог ума, али сигуран сам да ми понавља да не долазим овамо. Ни близу. Али дошао сам. Да. Док је изговарао, показао је руком према вратима кабинета и Врлин, безвољно уздахнувши и климајући главом, излази без поговора и/или одговора (и још једном, осећајући се као слуга, као роб који слуша сваки гест и поглед, ма и померај руком, само зато што нема где да оде и само зато што је чудно-нераскидивим нитима везан за... Господара). Не осетивши притисак савести нити прекорни стисак руке покајања, рутина је Ману отупела осећај за етику – посвећен само послу, који му искрено не иде никако у последње време, тачније, у „последње време“ – време које је последње од првог тренутка смрти његове вољене. Губитак елана, вере и свега позитивног у човеку који живи у туробно-лењој-као-сируп свакодневици. Антихерој, господин Ман, некада уважен и надалеко познат научник, наутичар и картограф, филозоф и морепловац, сада је полако постајао сенка некадашњег себе, сам свој џелат и тамничар, коме ни љубав према мору и 50

БУКТИЊА - Број 48 послу који тако предано ради, срцем и телом, да не кажем – душом, јер то су слова спојена у изузетно јаку и најважнију реч – која је све, само не реч, а опет, само једна, једина, уколико се не испуни значењем – само реч и ништа више, само реч коју господин Ман, ево већ (можда тачно) годину дана не поседује. Његова душа се утопила у мору исте ноћи, те кобне ноћи када се утопило све што воли, у оно што воли, јер је љубав „море“ узела љубав „жену“. Љубав за љубав – фер посао, свима сем Ману. И нико га није кривио, нико под сводом небеским, нико сем њега самог. Управо је злоћудно тежак осећај кривице мучио нашег господина Мана, понекад се осетио и као убица! Као да је он крив, гурнувши је са врха главног јарбола, из осматрачког коша кога је Врлин називао „Вранино гнездо“, у море, одвлачећи је у зону сумрака и абисалне дубине испуњене хладноћом, комадајући је попут какве невиђено крволочне морске сподобе, налик на немани из прича сујеверних морнара и потом, уз крваву пену избацио на површину тачно под окулар рефлектора на „Готику“, директно „под очи“ свих присутних, па и њега самог! Само тај призор, једино тај и ниједан други, устоличио му се пред очима и исти као тад, осећај језе у костима које се дробе и урушавају у себе саме, стварајући бол и пуцање. Цео хаотично-разоран осећај психо-физичке дисторзије мучио је господина Мана (можда и више) од годину дана. Беше ведра духа, енергије чији степен заразности превазилази и кугу, сада је емитовао расположење које се одразило на све присутне, па и на сам добри, стари „Готик“. Једра му беху похабана и као да су увек била у супротном правцу „доброг“ ветра јер за брод који не зна куда плови, не постоји повољан ветар. У глави су му стално одзвањале последње речи његове драге, миле госпође Ман: – Одлазим у своје. Толико пута поновљено: „Одлазим у своје“, да је постало немогуће попамтити све могуће интерпретације, анализе и значења тог – одлазим у своје. Нико, до саме несрећне госпође Ман, не зна право значење тога што је, у бунилу изречено. Тим стручњака и аналитичара психе и тела, састали су се у постмортем бла-бла наклапању и од целокупне анализе и синтезе, индукције и дедукције, argumentum a contrario, дошли су до закључка да је у питању некаква злоћудна и непозната болест која изнури тело и сроза дух – нити је хронична, нити инфективна, а опет смртоносна и рапидно напредујућег, 51

ПРОЗА(К) инвазивног карактера. Све се десило за мање од три дана, стање је обрнутом градацијом падало ничице и урушавало се пред очима господина Мана. Почело је као најава надолазеће олује која ће господарити старим Егејом наредна три дана и ноћи, бацакајући „Готик“ као крпену лутку. Није то била прва велика олуја у коју је Ман упловио, али ће је свакако упамтити – то је једина олуја по својој гигантској жестини неуморног интензитета.

– То није олуја, то је проклетство!, умео је рећи, сећајући се тог необјашњивог феномен помахниталог мора и недресиране климе, подједнако необјашњивог и ненајављеног као и болест госпође Ман, која се сурвала са врха јарбола и самим тим окончала енормну олују и мрак који је владао више од седамдесет сати. Чим су у крвавој пени испливали крупни и препознатљиви комади госпође, Сунце је огрејало и окупало све присутне који су уморно чекали на појаву животодавне звезде која је у исто време пружала спас и осветљавала гнусан призор једног опустошеног живота у комадима. Нико од посаде „Готика“ није никада посматрао Сунце на тај начин, без осмеха и видљиве радости, но прикладније је рећи да је више изгледало као да се ужарени диск расплинуо по челу онога ко га је и бацио. Сабластан утисак се увукао у срж присутних – као да је прождрљива олуја несхватљивих размера захтевала најлепшу људску жртву у своју (не) част. Бродом се пронео осет да је олуја из инферна уско повезана са болесним стањем госпође Ман – кажем, болесно стање, мирим два појма јер су доктори и аналитичари прогласили стање за болест, што је донекле тачно, а само је Врлин, добри, стари познавалац мора, то називао: демон – не болест. Што се тиче нашег господина Мана, обе дијагнозе беху не потпуно тачне, а ни потпуно нетачне. Иако строг атеиста, био је, пре свега, најбољи познавалац своје жене и често се јежио, саблазнио и згражавао на сам поглед, сиво-црн и испуњен мутном празнином, чинивши да преиспита сопствени атеизам и скепсу, склон да поверује, ако не у Бога, макар у ђавола. Не беше у стању да уради било шта да помогне својој жени, могао је само да посматра у неизрецивом очају како пропада нешто што, поред мора, највише воли. Првог дана буре, док се још приближавала, сасвим брзо и неопажено, госпа је већ показивала симптоме грипа, сунчанице и морске болести. Метеоролози и наутичари нису предвидели, ни уочили нити наслутили, а камоли најавили ову незапамћену олују – напротив, најављен је сасвим обичан и прелеп дан за уживање на Егејском мору. Господин Ман је пре 52

БУКТИЊА - Број 48 (можда тачно) годину дана, дошао до старог Егеја, не да истражује локацију храма као сада, не да изрони на светлост са вечито тамне и спокојнохладне атмосфере дна мора реликвију прошлости, већ да би се одморио након изазовног подухвата који је подразумевао проналазак и вађење статуе Посејдона – давно уснулог бога на дну старог Егеја. Рониоци су уочили скулптуру из прве и додали да је посвуда приметна чудновата и за-море-неприродна светлост бледо-прозирне нијансе, и да нису сигурни да ли је природна или вештачка иако су једногласно тврдили да потиче из једне далеке тачке (извор те чудне светлости уистину беше далек, али се упркос томе у њега гледало са тешком муком и уз сметње јер је превише сјајан). Ни победоносна вест о проналаску статуе, ни мистериозна и бљештава светлост, ништа од тога није посебно значило господину Ману који се видно забринуо једино за стање своје вољене. Осећала је вртоглавицу и имала је повишену температуру која је расла паралелно са дрхтавицом и грозницом која је великом силином тресла као извајано тело госпође Ман. Лежала је, жмурила и подрхтавала – готово застрашујуће уједначено са „Готиком“, који је несвесно упловио у своју најжешћу олују. Како се температура повећавала, наредног дана и ноћи, тело јој је добијало ледено-искривљену нијансу зноја, бунила и трескавице. Господин Ман није дао себи да се одмори, целе ноћи бојажљиво слушајући тешке уздахе и убрзано дисање своје некада прелепе жене. Само је отишао до потпалубља, у складиште и теретни део брода – да осмотри свој трофеј, статуу чудног материјала налик на мермер, бога мора, Посејдона. Није имао жеље, а ни концентрације да пажљиво проучи и испита чудну, али надасве велелепну скулптуру. У уморне и забринуте очи, кроз полу-мрак вечито смрдљивог потпалубља, допузао је одсјај љутитог израза бога, који из непознатог разлога и извора гнева грчи своје оштре црте лица, претећи и гордо посматрајући оног „обичног смртника“ који би се усудио да погледа бога равно у очи. Господин Ман је у својој богатој и плодоносној каријери поморских истраживања и проналазака давно уснулих комада прошлости видео разне „Посејдоне“, али оваквог – никада. Изгледао је потпуно страно, непрепознатљиво и стравично нарогушено, ширећи утисак одиста живог, али, пре свега, злочесто расположеног бога свега онога што је деструктивно у мору. Из полу-затворених устију са згрченом вилицом – истицао је млаз воде!

53

ПРОЗА(К) И таман да се наш антихерој позабави тим супернатуралним феноменом, прекину га Врлин, речима: – Госпи је позлило! Упад у складиште без куцања и обраћање без уобичајеног „господару“, беше сигуран знак да је у питању нешто крајње нужно и озбиљно и господин Ман, не удостојивши пријатеља и сабрата ни погледа, отрча у своју кабину – тамо где је лежала госпа Ман, болесна. Тада је први пут уочио боју и ужасну нијансу тих очију, укоченост погледа и фокуса у једну тачку на пучини. Мало је рећи да се запрепастио пред, до тада невиђеним, очима своје драге. Стаде је инстинктивно љубити и грлити чврсто, али је за узврат добио једва трзај бледих и скупљених, згрчених, као-барут-сувих усница. Прислонивши дрхтаву руку на њено чело, бело као од мермера и исте глатке текстуре, константовао је да се стање погоршало до граница живог и неживог. Била је ледена као море на северу и бунцајући, успевао је да разбере тек по које речи, које су се понављале и биле су (редоследом): – Браћа... Одлазим... Чујем те... Да, таласи... Таласи... Неповезано и неразговетно мумлање и бунцање је оплемењено и неким изразима– језиком који, чак ни врстан лингвиста као што је господин Ман, не разуме нити препознаје. Паралелно, госпа је попримила зеленкасто-сиву са нијансом пепела боју налик на дављенике чије су надувене лешине у полу-распаду угледале светлост после неколико дана. Као да је за неколико десетина сати изгубила десетине килограма. Лучила је слуз из сваке поре на телу, а низ зашиљену браду сливао се танак поточић воде. Дисање је постало испрекидано и дубље од Маријанског рова. Огромне, у деформисану и риболику лобању упале очи, истицале су се на безгримасном лицу и пресијавајући се без икаквог трептаја, загледале у пучину.

– Таласи... Чујем те... Господин Ман је бризнуо у нечујан унутрашњи плач, занемаривши шкрипу врата и присуство сабрата Врлина, који је као громом погођен остао пред призором. Залеђен, укопан у месту, успео је да изусти једва чујно, себи у браду: – Помози Боже!

– Рано је да призиваш лажну наду и утеху коју је човек измислио, Врлине. И даље забезекнут и отворених устију згрчених у гримасу ужаса, не склањајући поглед са госпође Ман у најгорем издању и неличју, само је мирно додао: 54

БУКТИЊА - Број 48 – Ушли смо у олују, господару. – Окренуо се на пети, изашавши и не затворивши врата за собом уз речи које су га испратиле, за које ни данас не зна да ли је рекао госпи или њему. Чуло се, али једва: – Волим те. У том тренутку излива искрених емоција, и Врлин у ходнику код крме, а и наш господин Ман, падоше целом дужином на под од пуног дрвета, ношени моментумом таласа и ветра који је неприметно попримио облик тајфуна. Уз придржавање за оскудан намештај, једва се усправивши, господин Ман је отрчао до палубе, али морнари су га зауставили и са тешком муком одвратили од такве лудости. Као да га је нешто дозивало, а сви присутни беху узнемирени јер нико није најавио олују, нити је било назнака „ни на небу – ни на води“. Упад у грозно време и у олујну катастрофу без пардона је последње што је у овом тренутку недостајало господину Ману. Императивним тоном послао је Врлина у потпалубље да осмотри скулптуру, прескачући по три степеника до кабине у којој лежи болесна, на самрти госпа. Журно отворивши врата, погледа упртог у постељу – није видео своју драгу, постељина беше изгужвана и видно натопљена, а госпођа Ман, или оно што остаде од ње, у усправном положају истог језивог погледа стајаше у углу собе са издуженим, квргавим и кошчатим прстима на окну прозора, загледана у исту тачку.

– Браћа... Одлазим... Чујем те... Исти, самртни тоналитет је и даље бунцајући, мумлао и срицао једва разговетне речи које се не дају разумети нити препознати.

– Каква браћа? Шта чујеш?, господин Ман је грмео више него побеснело море у јеку олује, док је то говорио, тресао је своју милу жену рукама положеним на њена млитава и пепељасто-сива рамена. Одговора није било, само већ иритантно и језиво понављање. Све постаде љутито и нека за човека неописива енергија стаде опседати брод.

L’atmosphere се подиже на високо анксиозни ниво очаја и страха. Олуја је и даље беснела и заносила брод тамо-амо, истим интензитетом несмањеног апетита. Упркос силним померајима „Готика“, господин Ман је све време стајао непомичан, посматрајући своју измучену жену, која се сада већ удаљила од окулара, на коме се ништа није видело. Ништа сем капљица и црнила. Стропоштала се у кревет малаксало и ништа није проговорила до следећег дана. Бура, до тада невиђена и незамисливо силовита, тутњила је као никада до сада и морнари су причали да је то гнев мора због „изроњеног“ Посејдона.

55

ПРОЗА(К) То је, разуме се, само обично сујеверје морнара који су до скоро мислили да жена на броду доноси несрећу, али заиста се добијао грозан утисак да је та проклета скулптура као какав чеп или затварач мора, који, када се извади, ствара пенушави хаос и као да се открива, и у пуној целини приказује, демонско лице старог Егеја. Нико није могао да се не застраши оваквим призором на мору, које увелико открива љутиту природу пријатељског мора. Најцрњи могући орб, сфера, обавијала је брод као демонски задах у виду црне измаглице, уливајући језу и ужас свима који то виде, макар и замишљају. „Готик“ је ношен неописивом енергијом, чини се у ђавоље чељусти. У окомитом црнилу које опкољава није постојао орјентир, нити какав извор светлости. Сви се сложише да су инструменти потпуно отказали и да највероватније нека струја непознато јака и незабележена на портоланима и мапама, књигама и атласима, вуче и такорећи носи брод у жељеном правцу, ширећи панику и хаотичан осећај немоћи, погибије и конфузије. Господин Ман је у свеопштем метежу и заборавио на Врлина, који се вратио из потпалубља са необичним бледилом – али људским, ни налик оној нијанси која захвата драгу госпу. Врлин је тада први пут запазио сличност очију госпође и господина Мана у слабо-осветљеном кабинету и стресао се јер су очи исијавале сјајем јачим од петролејке. На тренутак су изгледали као сабласни и немртви власници уклетог брода у олуји, заједно, са риболиким фацама и тим проклетим и демонским очима. На позивање свог имена, господин Ман је тренутно изгубио стакласт сјај и сивкасту нијансу очију, које су се рапидно кориговале, вративши се у првобитни положај у лобањи, поставши сасвим обичне очи свог власника. Исто се за госпођу Ман никако није могло рећи – она је постепено, али изненађујуће бивала све уморнија и као да је попримила и оживотворила израз „ходајући леш “.

– Господару!, рече потиштено Врлин, особа која се никада није тако осећала или бар није отворено исказивала такво мучно и потиштено стање.

– Господару... Мени је стварно жао...

– Рекао сам ти да ме не зовеш господару, ти си ми пријатељ, можда једини сада и потребан си ми присебан и ажуран, реци ми о скулптури, шта си уочио?, изусти господин Ман загледан у своју жену. Као да се бојао да склони поглед, ма и да трепне – као да би тај губитак из вида за њу значио сигурну смрт. На замрзнутој гримаси се јасно ишчитавала немоћ господина Мана и питање: – Шта ћемо чинити?.

56

БУКТИЊА - Број 48 – Господар... Господине!, исправи се Врлин са истим хорором на лицу, укочен и савијен у куку.

– Он... Статуа је жива... Он је... Жив!, у том тренутку (случајност за онога ко верује), госпођа Ман понови свој неразумни низ набацаних слогова и речи са све страшнијим и дубљим тоналитетом: – Чујем... Те... Као... Као таласи... Врлин и Ман погледаше прво један у другог, очима пуним страха који прелива, па тек онда у једва приметну прилику госпе.

– О чему причаш Врлине?! Мислиш да сам потпуно полудео? Бах!

– Видео сам статуу – чудна јесте, нити јонска нити ахајска, од чудног материјала и још чудније гримасе, али... Али жива?!, повика Ман, сувише гласно, поново надјачавајући олују која траје данима, чини се, бесконачно. Уздрхтао је, шетајући се по кабини као звер у кавезу.

– Сигурно сте приметили и чудан млаз воде?, на ову реченицу, Ману је било доста. Ухватио је Врлина под руку и буквално га сурвао и одвукао до потпалубља, код скулптуре, манично понављајући: – Жив? А? Жив је кажеш?!, и као громом погођени, застадоше пред призором јасног и громогласног ужаса – из уста је липтао млаз воде и згрчени зуби и вилица постадоше још израженији, а на месту где су очи ове погане скулптуре, налазише се два сивкасто-црна бисера, лоптице од непознатог материјала, истог погледа и сјаја, исте сабласти која је потрефила и госпођу Ман.

– Видиш ли ово?, једва изусти Ман, кроз згрчено грло, потпуно сувих гласних жица.

– Да, господару!, хитар одговор. Из дубине статуе, у помрчини шкрипавог потпалубља, од Посејдона лично допираше гло-гло звук, као код испирања грла.

– Дођи... гло-гло... Браћааа... Браћа чекају... глок-гло-гло... У храму... Господин Ман је од тог тренутка ничице упао у душевни колапс и катаклизму, и у тај резонантни и продорни глас статуе као из морских дубина, остаде као фреска утиснут у свест присутних, као непролазна ментална загонетка и хорор за психу, вечито место ужаса у којем је је за и нелогичност неизоставно-пратећи осећај при сваком доласку на то место, те се Врлин и Ман договорише да никоме не проговоре ни реч о овом, означивши то као тешку халуцинацију и игру напаћеног ума.То је била уобразиља, како кажу, мада и наш господин Ман, као и побожан Врлин знају, знају и осећају, да је то стварно и опипљиво управо колико је и немогуће за схватање. Ужурбано се попевши до кабинета, обећали су да се неће одвајати никада више, од сад па до краја времена. Господин Ман закључа потпалубље, тако да нико 57

ПРОЗА(К) од посаде не могаше ући унутра – оно што се тамо налази запрепастило би било кога, камоли већ сујеверне морнаре и посаду у сред гигантске олује која добује данима и ноћима. Али запрепашћењима никада краја, нити одмора од ужаса од кога су сви утрнули, и даље несвесни преживеле „уобразиље“, затекоше празну постељу, без болешћу изнуреном госпом. Куда је онако скрхано и нејако биће, једва живо, могло да оде, без ичије помоћи и то кроз закључана врата кабинета? Врлин је на благом треперењу свећњака уочио да је његов једини пријатељ и сабрат потпуно оседео. Само је тешко и дубоко уздахнуо.

– Палуба!, повика Ман отрчавши до огромних и запечаћених врата. Олуја као да се на тренутак примирила, бар је то уочљиво по минималним померајима доброг, старог „Готика“. И даље беху у желуцу мрака и ужаса, у облаку страве који је обавијао брод, носећи га у жељеном правцу. Ветар је готово стао за тренутак и пловило се коначно стабилизовало, у дроњцима, ишамарано таласима и ко-зна-чиме у проклетом и вечитом мраку. А од госпође Ман ни трага ни гласа. Нико је од посаде није видео, као да је испарила. Сви су ужурбано крпили једра, поправљали штету која је могла бити санирана на лицу места, смолом и катраном су крпили пукотине на крми и прамцу, каучуком и даскама су покушавали да оспособе подеране елементе трупа и грађе. Настао је општи метеж и хаос. Тада, господин Ман погледа у небо, очекујући да види неки знак кретања или бар престанка олује, макар звезду или било шта, сем туробног и мучног црнила. И управо тада, видео је (боље рећи препознао) белу хаљину госпе, која се (гле чуда!) успењала на главни јарбол и сада, из осматрачког коша, раширених руку пиљи у пучину – у црнило које пени и прети да свом силином поломи „Готик“ као чачкалицу.

– Шта радиш то?! Силази! Силази сместа!, нико од присутних није имао прилике да види нити да чује господина Мана у оваквом издању. Некада сталожен и оштроуман познавалац сврхе постојања, среће и своје струке, а сада испран, сед, и пре свега, очајно уморан старац који дозива сам бездан и моли га за помоћ. На тренутак је све утихнуло. Није се чуо никакав звук, ни од човека ни од буре, сем ужасно јаког и неправилног ритма који ствара срце господина Мана. Једино што се чуло је: – Одлазим у своје. И пљус! Сви су немо гледали у црнило и Врлин је похитао до рефлектора, стигавши тек да осветли страшну слику крваве пене и великих, 58

БУКТИЊА - Број 48 препознатљивих комада меса. Пуна силина ужаса и агоније се проломи бродом, господин Ман (или оно што је од њега остало) оста укопан неколико дугих тренутака и тада је дефинитивно изгубио и последњу мрвицу наде и разума, прошавши кроз ко-зна-какав нервни слом и душевну смрт намученог разума. Убрзо, бура је нестала као што је и опсела брод. Сасвим неприметно, али нагло, појавило се Сунце и време као из бајке. Нико не беше сигуран шта се то тачно десило, ни данас, нити је ко могао повезати хронолошки и систематски догађаје који су се десили у једну свеобухватну логичку целину и на томе је остало, до данас, на готово истом месту, пре (можда тачно) годину дана. Али данас га није морила уобичајена тензија и траума након тих немилих догађаја и неприлика, размишљао је о природи свог посла и о томе како није, како он каже, „обичан смртник“. Јер већина, ако не и сви, подједнако искрено, дивили би се стваралаштву Баха, иако не знају његов мучан и загонетно-инспиративан живот, нити би имали привилегију уживања у његовим нотама да га Менделсон није „пронашао“ у месари. Исто важи и за Да Винчијеву Мона Лизу. У „обичне смртнике“ је убрајао посматраче који се диве композицији Баха, а себе је сматрао за једног Менделсона, који из кланице открива генија. Па зар то није „обичан смртник“ који гледа чудну и застрашујућепроклету скулптуру Посејдона из Егеја, ремек-дело окупано у крви (као у месари), „увијено“ у комаде меса његове драге? Ове и сличне мисли су се упорно ројиле у седој глави и што се више стари, добри „Готик“ приближавао одредишту, интензитет мисли се појачавао.

– Господару, храм Посејдона се налази на једанаест миља од места на коме смо нашли скулптуру, значи то је управо овде и..., Врлин није имао сврхе наставити јер га његов једини и најбољи пријатељ није ни слушао. Имао је исти поглед, сив и укочен, као и његова госпа у делиријуму и најжешћем јеку болести. Ћутке уставши, пришао је ивици брода, попео се на снаст и погледао, не у пучину, већ у небо. Све се одједном смрачило, као некад, допузала је црна магличаста маса гаса и безнађа која је обавила брод и исти злоћудан ветар стаде правити размештај по атмосфери, крчећи свој пут еолске деструкције. Господин Ман се почео скидати и на питање Врлина шта то ради, одговорио је само: – Одлазим у своје. „Готик“ се насукао у близини Атоса, празан, поставши брод духова, а некада беше најпознатији симбол морских истраживања. Нико до дана данашњег не зна шта се десило са посадом која је нестала без трага и сви се воде као нестале особе.

59

ПРОЗА(К) Борис Над ТАЈАНСТВЕНО ДЕТЕ „Шума Рамбује је шума крви. И нећу се уморити понављајући да је шума Рамбује – шума крви. Тамо се десило жртвено убиство Доротеје. Најпре полиција налази снежно-белог јелена с пререзаним грлом, потом обнажену жену са истим ранама... Може бити да сам ја такође некад био убијен у шуми Рамбује.“ Жан Парвулеско: „Тајна виле Атлантида“ Разбојник који пристиже мрачном улицом – ова слика припада сну, тачније полусну, оном несигурном пределу који дели сан од јаве. Разбојник, који није само разбојник, просјак који није само просјак, већ и нешто више, много више од тога. Из мрачне сенке, он мотри на бискупове одаје. Светла се гасе. Банкар, члан низа управних одбора, експерт за токове новца, само је марионета у туђим рукама. Све, свака ствар, свако биће или предмет, има и своју тамну страну, нешто што измиче нашем рационалном поимању. Бића која видимо јесу бића која знамо, или мислимо да их знамо, али истовремено она су и много више од тога. Већ у следећем тренутку, разбојник нестаје у сенци, бискуп тоне у кратак и немиран сан. Папа је убијен у једној од својих палата. Не зна се тачно у којој. Знаци се множе и сви говоре о истом: о тајанственој констелацији небеских тела каква се није догодила од 1167. године, када је један астролог или маг предсказао пад Персијског царства. Тог дана је рођен Џингис-кан. Своје пророчанство астролог је платио главом. На дан 6. фебруара 1962. неки звездознанац је предсказао рођење тајанственог детета које ће уздрмати свет. То је, барем у почетку, само банална новинска вест. Неки булеварски писац јој је, можда нехотице, додао нову димензију, повезујући тајанствено дете са „краљем ужаса“ чије рођење је предсказао Нострадамус. Пред џамијом Омајада у Дамаску окупљају се верници, очекујући да се пре Даџала и Махдија на Исином минарету, пред којим се сваког јутра 60

БУКТИЊА - Број 48 простире црвени тепих, појави истинити Месија, онај кога су хришћани сматрали за истинитог Сина Божјег. У тој џамији има једна кула и има једна скривена крипта. Трећи елемент „Постоје две историје: она званична, о којој говоре лаици, историја намењена непосвећенима, и она тајна, паралелна и скривена. О њој говоре зналци, они који тумаче тајне знаке, мистериозну позадину догађаја, њихове мистичне токове и њихове инспирације, у нади да ће пронићи у њихов смисао. Није нужно да је она истинита; она на то и не претендује.“ „Истинита је она трећа, непозната људима: њу зна само Бог.“ Ове речи је изговорио човек мршавог, оштро клесаног лица који је носио разна имена, међу осталим и Рејмон. Тако је потписао неке од својих књига. Биле су упућене мени, у пријатној полутами његовог стана у Бриселу, у улици Ж. Над Бриселом се спуштало вече, загушљиво и тешко, као да се примицало невреме, летња олуја. „На почетку историје је завера; иза ње стоји знање, тајно знање које није могуће поверити гомили. Оно и не подлеже објашњењима ни тумачењима; изражава се пре симболима него речима. Све политичке доктрине, нашег као и било којег другог доба, само су њихов одјек. Изобличен и дегенерисан одјек, треба ли то нагласити?“ „Онима који кују заверу одговарају посвећени истраживачи завере; понекад је реч о истим личностима, обдареним посебним чулом за историју. Оним које недостаје профаним историчарима, усмереним на пуко прикупљање чињеница, голих информација.“ „Сва моја сазнања, међутим, упућују на то да постоје два напоредна реда, било би тачније рећи: две завере. Оне се кроз историју појављују под разним називима. Ред Кварте и Ред Квинте, то су нека од њихових тајних имена. Тако су се називали у доба крваве Француске револуције. Ред Мемфиса и култ Хелиополиса. Посвећеници Сета и посвећеници Зеленог Змаја. Сакрални Ред Океана и Ред Континента. Две завере, две планетарне завере које одређују ход историје и њене тајанствене заплете.“ „Ипак, у већини познатих конспиролошких шема недостаје нешто битно: Трећи елемент, најтајнији од свих. Најскривенији, и готово недокучив. Он израња из таме у одлучујућим догађајима светске повести, не само политичке, у тренуцима тријумфа, када се победа једних или других чини неизбежном и коначном. Тада на сцену ступа Трећи елемент, како би победу 61

ПРОЗА(К) једних преокренуо у њену супротност, у њен пораз. Ствари нису онакве какве их видимо. Упамтите то. Његово присуство се открива у двојности.“ „Све што се приближава суштини, то је његов мистериозни мото, дели се на двоје“. Владавина Сатурна Ствари нису онакве какве их видимо. Свако биће и свака појава имају и своје мрачно наличје – оно што је недоступно разуму, оно што измиче или се опире разумевању па и нашем виђењу, нешто што се да само наслутити. Од пре неког времена, ми се, како тврде адепти, налазимо у Епохи Водолије. За њу се везују толике наде и велика очекивања. То је, како кажу њене сирене, ново спиритуално доба човечанства; доба духовног уздизања, напретка и просветљења, време у коме ће се, да се изразимо вулгарним речником профаних, догодити нови еволуцијски скок и, по свој прилици, окончати људска врста какву данас знамо. Адепти Завере Водолије – јер, и у овом случају, реч је о завери, о планетарној завери – говоре о астралном плану и о астралном телу, једном од три основна тела које садржи људско биће. Астралном телу, како пише Рудолф Штајнер, саобразно је мишљење. У Епохи Водолије, астрално тело треба да буде „отворено“ за астралне пројекције које долазе споља, незнано одакле, и које испуњавају астрално тело, да би, како каже Доријан Нуај, „као нека врста астралног импланта у потпуности контролисале мисаони процес људи“. У тексту „Гласник Невидљивог царства“, посвећеном Корнелијусу и његовом учењу, некој врсти некролога, у коме се евоцирају успомене на сусрете с овим аутором, помињу се црне пирамиде: пирамиде које управо ничу на „акупунктурним тачкама Земље“, уцртаним на мапама окултног Запада. Те пирамиде се подижу широм планете, „посебно у Француској, у Перуу и Мексику, у северној Африци, у Мароку...“ Чему оне заправо служе? Очигледно, оне омогућавају или олакшавају поменуте астралне пројекције, које ће анулирати мисаоне процесе већине људи, чинећи их могућим само за изузетне, нарочито обдарене појединце... Доба Водолије је у ствари епоха Сатурна. Владавина Сатурна је, супротно од оног у шта верује гомила, време тираније, масовног страдања и погибељи – а не епоха ослобођења или доба слободног духа. Да би се из масе издвојила мањина, елита, способна да рефлектује чисту мисао, потребно је жртвовати милионе – претежну већину људског рода. То је идеја Сатурна и његове владавине. Очекивани еволуцијски скок је за већину 62

БУКТИЊА - Број 48 управо инволуцијски пад, пад у подљудско стање, или напросто ишчезнуће. Није ли и ту на делу завера, Завера Водолије? Пробудити мртве Археолошка открића се множе, градови, заборављени градови, артефакти, кости мртвих, њихови храмови, израњају на светлост дана. То нису само мртве ствари, беживотни предмети. Максимилијан Сикорски, у својој књизи о Агарти (издатој у Москви 1993), примећује: „Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана, данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи... То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“ „Нажалост, данашњи научници тога уопште нису свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“ Наполеонове трупе у сенци египатских пирамида, ноћ коју је он наводно провео у Великој пирамиди, његова посета Назарету, где је, наводно, било речи о Исусовом детињству и његовом бекству у Египат, у Хелиополис, то су чудесне епизоде с којим, како се чини, почиње нововековно занимање за мртву цивилизацију. Наполеон је био посвећеник реда Хелиополис, у то нема никакве сумње. Ствари су, међутим, много дубље и мистериозније. На египатску традицију се већ од раније позивају слободни зидари. Ђордано Бруно се, током свог боравка у Лондону, упознао са „окултним основама египатске религије“; то је скривена позадина његовог хелиоцентризма. Бискуп, кога сам поменуо на почетку овог текста, наводи једно место из Јеванђеља по Матеју (2:13-22), у коме се помиње Исусов боравак у Египту, где је његова породица тражила уточиште бежећи пред Иродом. Исус је, према неким другим изворима, заиста боравио у Хелиополису, изворишту једне од египатских космогонија. Поменути црквени великодостојник иде и корак даље, изједначавајући Христа с Хорусом, а Богородицу са Изидом, 63

ПРОЗА(К) пошто она у наручју држи дете – Хоруса. Хришћанство је, према њему, само оживљени египатски култ. Дух мртве цивилизације изненада васкрсава у новом веку; он се полако буди, али ту није реч о нечем живом, већ о оживелом лешу, мумији, сенци која се пројектује на живе: у питању је својеврсни „некромантијски спиритизам“ (Доријан Нуај). То је сама суштина савремене египтоманије. Испод ње се, међутим, појављује још нешто, читава поворка мртвих: офидијански култови Централне Африке, афрички (подсахарски) корени древне египатске цивилизације и, надасве, ишчезла, под таласима океана потонула Атлантида, о којој извештава Платон. Треба ли уопште узнемиравати мртве? Треба ли их будити? Даћу вам један од могућих кључева: Шу, египатски бог Шу, посве је налик на митског Атланта, прародитеља Атлантиде, који, слично богу ваздуха старог Египта, рукама придржава небески свод. Тајанствено дете Чудовишно или тајанствено дете, како га неки називају, дошло је на овај свет, рођено је, ако је то прави израз, на дан 6. фебруара 1962. и многи су у потрази за њим – мистици и опсенари, езотерици, астролози, спиритисти и некроманти, поклоници тајних култова и опскурни завереници – надајући се да ће га моћи уклопити у своје концепте и инструментализовати га за своје циљеве. То је најопаснија од свих заблуда. Најприљежнији у томе су припадници два парамасонска реда: припадници огранка Мемфис и Хелиополис, али треба имати у виду да су они, у исто време, припадници неких других, заиста тајних друштава, оних која никад нису изронила на светлост дана, и поклоници неких других, још древнијих култова, што изузетно усложњава постојеће конспиролошке схеме и чини готово немогућим њихово тумачење или дешифровање... Барем када је реч о очекиваним, ако не и о прошлим догађајима. Да ли је то Нострадамусов „краљ ужаса“ или Христ у рукама Мадоне, Хорус кога доноси Изида, како верују неки веледостојници пале Католичке цркве, истински Монарх кога многи очекују на крају времена или Принц – Махди, који ће се у скоро време појавити у Дамаску? Било како било, он је Месија нове империје. Стари поредак ће бити срушен. Он може бити и један и други – Христ у свом Другом доласку или Антихрист – Иса или Даџал. Весник и будући суверен Империје Краја или Лорд Метреја, гласник Ере Водолије. Било како било, то дете је, за многе, симбол обнове и знак за устанак.

64

БУКТИЊА - Број 48 У ноћи између 21. и 22. децембра 2012. године почињена су три монструозна убиства која можемо сматрати ритуалним: убијен је један бискуп у својим одајама, у својој постељи, убијена је једна тајанствена жена под именом Катарина у луксембуршком парку и један већ остарели државник у свом стану у Москви. По зидовима су, у сва три случаја, крвљу биле исписане загонетне поруке. Крв је мастило којим се исписују странице историје и њен тајни печат. Тиме је тајанственом детету отворен пут. Убиства су, међутим, почињена рукама огорчених противника. Иза њих, у ствари, стоји мистериозни Трећи елемент. Онај који се крије иза свих промена овог света и који чини све да ствари остану непромењене, али то је само ограничено, релативно гледиште профаних, непосвећених, нишчих. Трећи елемент следи свој циљ, другима недокучив. Да ли је адептима Трећег елемента заправо позната она једино истинита, света историја, преузимају ли они тиме прерогативе Бога? Испод пене политичких догађаја, испод привида друштвених промена, одвија се тихи и невидљиви рат, духовни рат између непомирљивих и на смрт супротстављених страна, чији је исход немогуће предвидети. Ништа не може зауставити неумољиви механизам који је управо покренут, сат који је почео да откуцава. Црно братство Кроули, међутим, тврди да ће новим еоном владати дете Хорус – дете, а не неко ко је одрастао, макар и једино по годинама – и да његова владавина већ свуда пушта корен. Обележје тог новог еона је посвемашњи инфантилизам: потпуно одсуство осећања одговорности и греха, детињасте наде и једнако детињасти страхови, наивна вера у прогрес и панични страх од наступајуће катастрофе, инфантилни култови, култ игре, било да је реч о спортским играма или играма на срећу (а ми бисмо могли томе да додамо и компјутерске игре и индустрију забаве). Укратко: „ми смо деца“ или то убрзано постајемо. Имајте то на уму. Свемоћни владар новог еона биће свирепо дете-тиранин; својеглаво, чудовишно и размажено дериште. Окрутни истребитељ Доба Сатурна; дете-канибал, које ће своје жртве таманити с окрутношћу и невиношћу детета што чупа ноге муви, убија инсекте или черечи жабе. Он ће убудуће предводити бесловесно људско крдо. Њега окружује мистериозно Црно братство; братство неостварених, нишчих, палих, недостатних – и слепих. Црна аристократија, братство 65

ПРОЗА(К) анти-витезова, витезова таме, оних који су сушта супротност поклоницима соларног култа. Оних који не гледају у Сунце, већ покривају лице црном маском, црном кукуљицом, загледани у Црно сунце. Њима ће се у Последњем Часу историје супротставити суверен Империје Краја. Пратиће га малобројни витезови сунчаног реда. Иза њега ће стајати најтајнији од свих – Трећи елемент.

Драгољуб Стајковић - Уље на платну

66

БУКТИЊА - Број 48

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Јасмина Михајловић СЕЋАЊЕ НА МИЛОРАДА ПАВИЋА Заједничка биографија Јасмина Михајловић (1960) и Милорад Павић (1929 – 2009) су српски писци, али и брачнољубавно-књижевни пар, са разликом од 31 године. Она се заљубила у њега читајући његове књиге. Није знала како изгледа. Заљубила се у Речи. Потом је дипломирала на његовим приповеткама у српској престоници на Филолошком факултету. И онда се упознала са њим. Он је већ био прослављени писац Хазарског речника, светски познат. Освојио је књигама Европу и Америку. Дуго су мислили да неће моћи да буду заједно због разлике у годинама. Али после пет година проведених у професионалној сарадњи, без икаквог додира, схватили су да не могу једно без другог и једног дана су одлучили да оду из својих претходних живота и бракова. Изнајмили су једнособни стан у Београду. Павић је имао 62 године, Јасмина - 31. У том тренутку је на Балкану беснео рат. Његова слава је тамнила на Западу, а расцветавала се у Русији и Јужној Америци. Венчали су се и живели помало у

Београду, помало у Паризу, одбивши да емигрирају у Француску, што им је било понуђено. У Београду су имали своје бивше породице и обоје своју децу из претходног брака. Путовали су бесомучно диљем света, упркос санкцијама које су заведене Србији током рата на Балкану 90-их прошлог века. Павић је писао своје књиге, а Јасмина се осмелила да, после бављења књижевном критиком, почне да пише белетристику, иако јој је муж до тада већ имао преводе својих књига на 36 језика. Тако су заправо писали једно другом, иако живећи заједно, велика љубавна писма. Приче, романе, драме. Он би јој посвећивао своје књиге, а она је у својим књигама писала о њиховом животу. Нису могли једно без другог ни у литератури. А књижевни стилови су им драстично другачији. Павић је био раскошно загледан у прошлост и вечност, Јасмина - минималистички у савременост и будућност. Умро је у 80-ој години живота 67

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ и био заборављен истог тренутка у својој земљи и свом родном граду. А свуда у свету је било управо супротно! Она је наставила да се бави његовим књигама и да му издаје дела широм земаљске кугле. Објавила му је постхумно 66 наслова. Чак је освојила и кинеско издаваштво.

Споменик Милораду Павићу на Ташмајдану

68

Стара се о његовом Легату, остављеном родном граду Београду, али пише и даље своје књиге. У којима је он још увек главни јунак. Павићу су Руси, за живота, подигли споменик у Москви, док му је у центру Београда споменик подигао Азербејџан, зато што се Каспијско море у локалном азерском језику зове Хазарско море. Милорад Павић је за свог живота написао 50 књига и преведен је на 38 језика. Јасмина Михајловић је до сада штампала осам књига и преведена је на енглески, руски и словеначки. Никада неће престати да се воле. Ово је животно-књижевна прича са срећним крајем.

БУКТИЊА - Број 48 Редакција Буктиње ЛИКОВНА КОЛОНИЈА ,,ЕХО МУЗИКЕ“ Ко зна о чему све људи не маштају“ Љуба Поповић Ликовна колонија „Ехо музике“ већ пуних осамнаест година преноси свој ехо Неготинском Крајином, али и не само њом. Интернационалног, међународног карактера, до сада је угостила и испратила близу сто педесет уметника из Србије, региона и света. Уметници су долазили из Републике Српске, Румуније, Бугарске, Шпаније, Француске, Немачке, Мексика... Сви они су оставили неко своје дело које је настало на Колонији инспирисано музиком, тако да уметнички фонд Дома културе „Стеван Мокрањац“ Неготин, који под покровитељством

општине Неготин организује колонију „Ехо музике“, броји око четристо двадесет слика на платну, скулптура, цртежа, графика и других уметничких дела. Више него страшне 1999. године, Дом културе „Стеван Мокрањац“, готово визионарски, покреће ликовну колонију која би окупљала професионалне уметнике из различитих области ликовног и уметничког изражавања и, као такву, учвршћује је у свој редовни програм. Колонија се најпре одржава у предивном и митском крајолику и резервату кањона Вратне. Крај реке, Капија – тих чудеса природе, пећина, споменика дивље природе, које, поред уметника, настањују јелени, муфлони, видре, кунице, нетопири и љиљци. У жељи да се Мокрањчево дело, поготову хорска музика, на што бољи начин промовише, представи и повеже са другим уметностима, Ликовна колонија 2006. године добија свој данашњи назив „Ехо музике“ и постаје обавезни пратећи програм традиционалног музичког Фестивала „Мокрањчеви дани“ који се одржавају сваке године почев од септембра 1966. године у Неготину. Већ 2011. године Колонија се са 69

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ вратњанских Капија сели у Рогљево, село крај Неготина. У једном амбијенту другачијем него раније, амбијенту романтике, тишине, виногорја, вина и пимница које то вино чувају, Колонија достиже свој зенит. Инспиративни и одговарајући крајински предео, пејзаж омогућује неограничавајући рад уметницима различитих ликовних профила и поетика, да створе и прикажу своје виђење стваралаштва и дела Стевана Мокрањца и тако оставе за будућност једну врсту трајног споменика, документа, успоставе готово нову традицију Фестивала ,,Мокрањчевих дана“ и града Неготина коме та дела остају. Током година трајања Ликовне колоније, све више је показатеља успешности овог примера као и успостављања наизменичне сарадње између музиколога и визуелних уметника, о чему сведочи, поред бројних музиколошких радионица у оквиру Колоније, и сам назив који се као тема протеже за стварање ликовних дела. Циклуси предавања о односу музике и визуелних уметности служе ради сагледавања и упознавања са свим специфичностима музичке уметности које она носи. Нарочито, што је у овом случају значајно, музичка уметничка дела у којима су композитори били инспирисани визуелним уметностима или су у сарадњи са визуелним уметницима своја дела креирали. Изложбу радова који настају на овој колонији, публика иначе има прилику преми70

јерно да види у оквиру Фестивала „Мокрачеви дани“ у септембру сваке године. Значајно је још рећи на крају да је овакав тип колоније веома значајан за националну културу и уметност јер, осим што доноси извесна уметничка освежења, она стварају закључак да је у средишту уметничког рада и дела стално истраживање, рад на себи и потреба за интезивнијим повезивањем на заједничким пројектима, како људи (из других култура и држава) и идеја, тако и других (не)сродних уметности и изражавања.

БУКТИЊА - Број 48 Марија Вучковић ЦРВЕНЕ МАГЛЕ ДРАГИШЕ ВАСИЋА У српској прози између два светска рата нарочито су доминантне две теме – рат и ерос. Ове две теме највише српску прозу приближавају експресионизму. У свести тадашњих приповедача рат је разорна, ђаволска сила која уништава људску душу и човека своди на животињски ниво. Та демонска сила која растрза човека ослобађа, до тада у великој мери потиснуту, чулну енергију која разара човеково биће. О том људском расулу у рату и после рата говоре многа дела у српској књижевности настала почетком двадесетих година и доцније.1 Роман Драгише Васића Црвене магле (објављен 1922) дело је које доноси слике крвавих ратова, великих губилишта и ватрених бојишта; он прати кретање српске војске од севера преко Албаније и Крфа до Солуна, али поред тога пружа нам и слике из позадине. Поред рата, Драгиша Васић говориће и о породици, о неколико узбудљивих љубавних сусрета, али и о смрти, понижењу, кукавичлуку и лудости. У Црвеним маглама, али и у осталим Васићевим делима, уочљива је подела света на неко прошло време које је испуњено тишином, складом човека и природе, и на садашње које 1 Радован Вучковић, Српска авангардна проза, Београд, 2000, стр. 36.

се појављује у обрисима брзине, заборава и распада моралних и егзистенцијалних основа пређашњег света. Ту је, дакле, присутан сусрет патријархалног и модерног света. Међутим, ова тематска двострукост, поред тога што је карактеристична за авангардну прозу, има свој одјек у самој личности Драгише Васића. Као син трговца, рођен је 1885. године у Горњем Милановцу, месту које се се тек уздизало. Већ у оном добу када се формирају први утисци и осећања, Драгиша Васић се упознао са облицима времена које настаје, он није био изненађен доласком модерног света, јер је себе могао лако препознати као човека који припада грађанском свету.2 Међутим, оно што је највише оставило траг на његово стваралаштво је његово непосредно учешће у балканским ратовима, као и у Првом светском рату. Он је преносио оно што је видео, доживео, што је непосредно сазнавао. У ратовима се појавило питање које је знатно утицало на читаву генерацију авангардних писаца: има ли жртва икаквог смисла? Док су европски, али и многи српски авангардисти одговарали негативно и то пре било каквог сразмеравања исхода и домета ратова, Драгиша Васић је у себи премеравао различите 2 Мило Ломпар, „Профил Драгише Васића“, предговор у: Драгиша Васић Изабрана дела, Београд, 2004, стр.7.

71

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ индивидуалне и националне одговоре. Дубоко разочарење у изглед послератног живота, у профитерско богаћење, у заборав оних времена када су велики били мали (мисли се на државе, политичаре, генерале), а мали били велики (ратници, цивили, жене), непоштовање и презир према жртви појединца, али и целог народа, што је све у његовој свести оличавао Солунски процес, тражило је позитивно поље дејства, чему се нудила визија коју је наговестила руска револуција.3 Васић је, приказујући однос између смисла који је хтео да утемељи у жртви и наде која долази из црвених магли револуције, створио кључну тематску окосницу романа Црвене магле. Роман Црвене магле саткан је од динамичних слика које се смењују и од самоанализа и човекових унутрашњих борби. Човек као јединка суочен је са суровом и разорном стварношћу која доноси ужасне слике умирућег света, а човек је тај који мора дрхтати пред тим ужасима. Спољни свет и човеков доживљај теку упоредо као две чврсто повезане стварности. „Овај роман са главним јунаком као фокусом у који се скупљају сви утисци и све асоцијације и не може постојати без слућеног, далеког, за које сазнајемо само осећањем, душом, стрепњом.“4 Лик Јуришића приказан је из

унутрашњости; исказује се кроз оно што говори, осећа и доживљава. Он је растрзан између сурове реалности и још суровијег његовог унутрашњег света. Јуришић је човек у бунилу који жели да сам себи буде јасан, али од њега често се чују речи „не знам и не разумем“, једном речју, он болује од неподношљиве неодређености. Оно што можда највише испуњава Јуришића је сам рат. У једном моменту лудила и збуњености над стварношћу, он ће сам за себе рећи: „Ко сте ви, ја не знам, а ја, ја сам, ја сам... рат.“5 то је тренутак суочавања са његовим животом – он је цео свој век провео у ратовима и сада се као симбол појављује црвена, крвава магла која га гуши и односи. Међутим та црвена магла можда се може тумачити и као предосећање главног јунака да долазе нова револуционарна времена, и да ће та времена обавити непоколебљив народ као магла којој се морају препустити. Ту црвену маглу Јуришић је осетио у балканским ратовима и она му се сада опет јавља у тренутку мобилизације 1914. године. Васић у духу експресионизма користи највише црвену и црну боју које имају метафизички значај. Те су боје потребне како би изразио одређено осећање. Црвена је боја револуције, крви, међусобног ратног прождирања, али и страсти и еротских нагона. Црна је, пак боја смрти, зла, неверице, боја помућеног

3 М. Ломпар, нав. дело, стр. 17.

4 Станко Кораћ, Српски роман 1918 – 1941. Модерни и традиционални токови, Београд, 1982, стр. 108.

5 Драгиша Васић, Изабрана дела, Београд, 2004, стр.147.

72

БУКТИЊА - Број 48 ума и душе Јуришићеве. Та душа никоме не може да верује, па чак ни чистој и узвишеној љубави какву у срцу носи Наташа. Она умире, као жртва Јуришићевог неповерења, а он ће полудети јер неће успети да отера црног ђавола из себе и спаси се проклетства. „Јуришић осећа живот као гњилу и љигаву стварност коју он не може спознати, и зато је његов појединачни живот већ прошао.“ 6 Он је жив само ако делује, жив је само у вихору рата, спреман је да до последњег даха живи под командом. Наташа га назива младим старцем, јер она зна према његовим расположењима да је он стигао до краја и да нема шта да чека. Јуришић у читавом роману тестира душу – он испробава шта је она кадра да уради и доживи. Он више воли велику жртву, него сталну борбу. То га чини различитим од Христића који је спреман на кукавички чин само да би избегао смрт и вратио се својој чулној жени. Он нема разумевања за Христића, а то је зато што је за њега рат једина стварност, а све остало је имагинација. Јуришић није сам – и он има вереницу, и њега неко очекује, али он не верује у апсолутну љубав, не верује у могућност да за њега постоји само једна жена. У тренуцима када путује својој вереници он размишља о љубави и преиспитује себе: „Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне 6 Д. Васић, нав. дело, стр. 91 -92.

прљаве мисли, чини човека бољим. А ја? Јесам ли је оплемењен, јесам ли бољи, волим ли је заиста? Волим ја своју вереницу, то је истина. Али нити сам бољи, нити племенитији. Не могу peћи да сам постао бољи, јер се час подижем, час падам, непрестано падам и подижем се, али понекад падам ниже много ниже него икад дотле, и увек сам пун оних прљавих мисли. Волим ја вереницу. Aли како? Ето, убио бих се ја с места кад бих знао: да за мене од сад треба да не постоји друга жена. Да не постоји друга жена, па то би био ужас! Кад само помислим да интересујем жене, ја осећам како у мени придолазе нови таласи животне силе и радости. Јер ја волим све жене света и сласт да их заводим најслађе ми је пијанство живота, и јер свака има бар нешто што она друга нема. А моја вереница има само оно своје, и за оно њено ја сам се закачио. Онда ја не волим и кад помислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме бих ја имао да изгубим не само оно што волим у њој, него све. Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж. Јер, нити у њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад не зна, него увек замишља да све то у мени постоји. Па шта је у ствари? У ствари, то је онај битни нагон да се воли, она основна потреба, увијена у једно узвишено и племенито осећање, потреба за оним вишим, нежним и чаробним сном душе. И тако, задовољавам ја ту 73

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ потребу од свога дечаштва, а она о томе појма нема, и ко би знао која је она сад по реду коју волим. А у њој тражим ја све оне што сам изгубио и оне о којима сам увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје. И не налазим и неспокојан сам, и мучим се и мислим да волим, а не волим. А њу сам срео баш онда кад сам у дрхтавој, нежној чежњи тражио ону помоћ свих жена, онај ваздух без кога нисам могао“7 С друге стране, Христић велича љубав коју осећа према жени до те размере да ће зарад њене среће учинити све да остане у животу – он ће пуцати себи у ногу како би се вратио својој жени чија га писма снажно подстичу на тај кукавички чин. Васић указује на нагонске силе, на значај крви и страсти, као на просторе који нису били довољно видљиви у уметничкој књижевности. Нагонска сила је врло делотворна и зато је свуда у овом делу видљива.8 Тај зверски и нагонски биолошки фактор у човеку најбоље је исказан у лику официра Христића и његове жене Јелене. Та жена има у себи нешто зверско, опасно и мрачно чега се човек мора бојати. Та жена која може да узбуни ум до свих срамота деловала је фатално не само на свог мужа већ и на друге људе. Овде је сасвим видљиво како се модерни 7 С. Кораћ, нав. дело, стр. 110.

8 Исто, стр. 111.

74

роман удаљио од романтизма који је приказивао идеализовану жену, као спој лепоте и доброте. Овде је жена исказана као деструктивна појава – претећа и фатална. „Разарање природног, етичког и естетичког осећања везано је за ново обликовање женског лика у модерном роману.“9 Осим Јуришића који је у вечитој борби са сопственим демонима, борбу са собом води и официр Христић који се тек оженио и оставио младу жену и кренуо у рат. Дужност према домовини и несносна љубав према жени распламсавају пожар у његовој души. Међутим, након што рањава себе, њега путујући кући изједа срам што је кукавички побегао с бојног поља. Он осећа гађење према себи, али ће то гађење убрзо престати и он ће код куће причати лажи о свом јунаштву, а те ће га лажи, попут некакве психотерапије избављати из срама. Његова жена убрзо прозре његове лажи, свхативши да се он извлачи из дужности и први пут схвати колико је он заправо ружан и зачуди се себи како се могла удати за тако ружног човека. „И у том ужасном напрезању он је изгледао просто унакажен: очи му се шириле и кривиле некако свирепо, потајнички и огорчено; нос мрдао, жиле набрекле, чело мрштило, а полуотворена влажна уста блесаво зјапила, горња усна грчила и подрхтавала, зној цурио са образа и цело лице преображавало у неку 9 Д. Васић, нав. дело, стр. 80.

БУКТИЊА - Број 48 ружну маску која је шмрктала кроз нос и кезила се гадно. У тој ружној маски имало је нечег тако јадног, смешног и блесаво-очајног да се жени, која га је кришом посматрала, чинило како никад у свом животу одвратније и гадније човечије главе није видела. И прелазећи оно кратко време њиховог заједничког живота, она се у чуду питала: је ли могуће, ама је ли могуће да је она, ову овде исту ругобу тако много волела, да је због ње патила, претурила толико непроспаваних ноћи, чезнула и бринула за њом, љубила страсно.“10 Схвативши његову ружноћу, она га сада види као некога ко је сувишан у њеном животу. Она сматра да сувише вреди да би била његова. Приватни и скривени живот који је уоквирен сликом рата, највише се показује у писмима и размишљањима у тренуцима самоће. Тако Христићева жена у својим писмима превише наглашава чулност, али је и сам Христић човек изузетне чулности. Христићев дух не може бити јасан и то је оно што га усмерава ка Јуришићу који не воли јасноћу духа. Ипак Христићев живот није сав у чулности – видимо га како се изједа у сраму што се сам ранио, како посматра слике ужаса на бојном пољу над којима се згрожава, како у повлачењу српске војске херојски гине. Међутим, он је и импулсиван, бурно реагује на провокације његове жене – жели да је убије, али ипак се на крају одлучи 10 С. Кораћ, нав. дело, стр. 114.

да побегне у смрт – часну и херојску смрт. Он гине часно у борби, али слика мртвог Христића загњуреног лицем у блато кога налази војна чета у којој је био и Јуришић, казује нам да његов кукавичлук и оно лажно херојство којим се хвалио, ипак није спрано са његовог лика. У Васићевом приповедању доминирају наративни опис, дијалог и солилоквиј. Солилоквиј, или исказ главног јунака када он говори о себи самом, заузима доста простора у роману.11 Најистакнутији делови романа су они делови који су дати као Јуришићев солилоквиј. Његова размишљања о свету који нестаје и руши се у налетима ратова, о борби његовој са мрачним немиром у души и опседнутост осећањем константне истоветности, путоказ су до његовог потпуног унутрашњег погубљења. Као трачак наде да није све изгубљено, да се мрачни немир душе може превазићи и победити, јавља се љубав. Међутим, Јуришић како је и сам рекао, не може да воли само једну жену – он се показује као неспособан да воли и његово срце остаје празно. Њега убија неповерљивост и зато је кажњен празнином у срцу. Он је човек за кога се може рећи да му ништа не припада; то је модерни јунак који живи осећањима и не знајући шта је то радост.12 Јуришића мучи атмосфера једноличности, њега чак ни рат неће уздрмати, све му постаје 11 С. Кораћ, нав. дело, стр. 115.

12 Исто, стр. 116 – 117.

75

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ досадна навика, те му је и живот мучно неподношљив. Он бежи од веренице, нагризан сумњом да све су жене исте коју користи као изговор да оправда своју немогућност да воли. Сва та сумња у честитост других људи, производ је живота са помућеним и болним осећањима. Сумња у честиту вереницу Наташу коју му у возу усађује Христићева жена, толико га савлађује и своди на ништавног човека који не може да верује у чисту и одану љубав и свакога дана се све више препушта разорном демонизму који ћа га на крају потпуно уништити и одузети му разум. Јуришић говори о себи као о ниткову који уништава лепоту над лепотама (љубав и Наташину честитост), а то све оправдава варварским наслеђем од оца који је био варварин у својим свирепим сумњама, и што је у гимназијским данима укаљао своју детињу душу са грозном дебелом газдарицом која му је дошла у кревет. Тај ужас првог чулног додира са одвратном женом, оставио је велики траг на његовој души. Емотивни и душевни разор Јуришића долази од тога да он почиње да на неки начин ужива у свом стрдању. Он затвара врата свему што би га могло променити и учинити га бољим. Када говори о своме оцу, он каже за њега да је један бедни варварин који је због сумње у своју жену приређивао одвратне сцене. Све то је у детињству и младости посматрао 76

Јуришић. Како се ослободити те прљавштине која је наслеђена од оца? – то је питање које Јуришић и не поставља себи јер верује да такво ослобођење и није могуће као што није могуће ни ослобођење од сопственог тела.13 Јуришићев демонизам у души одводи га до ивице разума и на крају га видимо као човека потпуно изгубљеног у свом бунилу који је једино знао да живи под ратном командом. Као што је супротставио ликове Јуришића и Христића, Драгиша Васић супротставља и ликове двеју жена – Јелене, Христићеве жене, и Наташе, Јуришићеве веренице. Јелена је приказана као једна сензуална жена код које превладава еротски нагон. О тој њеној страни сазнајемо највише из њених писама упућеним Христићу: „Господе, – писала је – зашто си ме ставио на овакве жестоке, грозне муке? Зашто си ме убио? Ја заиста осећам да више нисам једно. Цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим. Ујутру, кад се пробудим, ако сам нешто мало спавала, ја... као кад неко на хируршком столу осети, да је без најдражих својих удова. Као змија вијем се по чаршаву, подижем главу, широко отварам очи, испружам се, грчим трзам, тражим увек твој жарки, твој рајски пољубац. Где си, мили мој, о где си? Глава клоне и тако дрхћем и плачем, гушим се, тонем негде. Стежем твоје 13 Д. Васић, нав. дело, стр. 58 – 59.

БУКТИЊА - Број 48 мале... које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и топла уста. Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја уста. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст... Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо? Зашто нисам остала спокојна, блажена, невина девојчица да никад не познам ову бесомучну узбуну крви, сав овај ужас? Зашто сам те толико заволела па сад не могу без тебе?... Моје те срце тражи, кука за тобом, кунем ти се умире за тобом. Боже, ово је ужас... Убија ме ова језива смртоносна празнина самоће. Идем нема и слепа као утвара; па по некад дође да вичем па да се све проломи: у помоћ, у помоћ, у помоћ!“14 Међутим, Јелена је приказана као разорни елемент осталих ликова у роману. На првом месту она је главни разлог што њен муж, подстакнут њеним вапајима, пуца 14 Исто, стр. 99.

себи у ногу како би дошао њој. Она га уништава тиме што у њему буди сумњу која ће Христића натерати да бурно реагује, али и да се врати на бојно поље где ће у борби изгубити живот. Она је та која ће уништити и Јуришићев живот, усадивши му сумњу у честитост његове веренице, а самим тим, уништава и Наташу коју ће Јуришић оставити и која ће се разболети и умрети. Једино она остаје на крају неоштећена – видимо је са другим човеком у тренуцима Јуришићевог лудачког лутања улицама. С друге стране, приказана је Наташа која је оличење честитости и чедности, која је показала величину праштања у самртним тренуцима и која је живела само да би волела свог Алексија. Она му прашта, иако он то не заслужује. Њу обележава изразита осећајност и можда превелика љубав према Јуришићу. То је најбоље изречено приликом сусрета ње и Јуришића: „Колико те волим, колико те волим. Сад ми се сав живот чини једна дивна свечаност, један велики празник, један простран, прав пут са цветним обалама. Сад је тако тихо и лако у мојим грудима. Од твога писма све ми се чини промењено, у свакој ствари видим тебе. Да ми је да сам паметна као ти, па да нађем нове, никад неречене изразе овом осећању, овом блаженом сну, из кога ме ти, је ли, драги, никад нећеш пробудити, је ли да нећеш? Погледај како дрхтим, како сва, 77

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ сва дрхтим. Осећаш ли како блистам од среће? Осећаш ли шта си ти мени? Док си тамо био и кад год сам помислила да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала страшан бездан, црн, ужасно мрачан понор у који би пала, из кога никад више не би изашла. С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину и склад. И док си тамо био, ти си морао осећати мој дах, дах мојих најслађих снова и мојих најлепших осећања теби посвећених.“15 Ова оволика љубав према Јуришићу, Наташу ће коштати живота. Он је напушта сумњајући у њену честитост, а она у ишчекивању да јој се јави са фронта, смртно се разбољева. На крају ће само доживети да последњи пут види свог Алексија Јуришића и опрости му што је сумњао у њу и што ју је напустио. Драгиша Васић је у роману Црвене магле уткао мрачну драму која нема расплета и у којој нема ни победника, ни побеђених. Чак ни Јелена није победник – она је изгубила своју младост верујући да се удала за правог човека, а онда је схватила да је и она жртва тиранског неповерења Христићевог. Међутим, она је победник само у том смислу што она једина успева да преживи.

15 М. Ломпар, нав. дело, стр. 18 - 19.

78

На крају видимо да је канџа смрти однела троје јунака – Христића који гине у борби у жељи да избрише кукавички чин, Наташе која умире болесна од туге за Јуришићем, и Јуришића кога убија сопствено лудило које га је надвладало. Јуришићева смрт је најтрагичнија – он збуњен над животом и над светом који се руши, обузет мислима о рату као јединој стварности, умире у душевној болници. Роман Црвене магле Драгише Васића, открива једну разгранату палету мотива окупљених око смисла жртве. Овај роман показује како се од непроблематично афирмативног појма жртве, преко аутодеструктивног вида жртве, Васићева визија пробила до вишеструко условљеног појма жртве, јер се овде обликују социјални, психолошки, идеолошки и политички аспекти њеног препознавања. ЛИТЕРАТУРА: Извор: – Драгиша Васић, Изабрана дела, Београд, 2004. Посебна литература: – Радован Вучковић, Српска авангардна проза, Београд, 2000.

– Станко Кораћ, Српски роман 19181941. Модерни и традиционални токови, Београд, 1982.

– Мило Ломпар, „Профил Драгише Васића“, предговор у: Драгиша Васић Изабрана дела, Београд, 2004.

БУКТИЊА - Број 48 Филип Благојевић ПРИКАЗ СТВАРАЛАШТВА НЕДИМА ХАЏИАХМЕТОВИЋА МАФЕ Недим Хаџиахметовић – Мафа, рођен је 22.01.1970. године у Неготину. Као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног и веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина као председник, члан је и УЛУПУДУС-а – Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света. Самим тим је учесник великог броја домаћих и интернационалних изложби, како групних, тако и самосталних, а и пред публиком у родном Неготину више пута излаже своја дела. Исте године дипломира и у Неготину, излаже ,,Urban fetish II‘‘, колекцију скулптура и мале пластике. Године 2008. организује изложбу ,,Анатомија митологије‘‘ у Тодорчетовом конаку, на којој је

представио колекцију скулптура и цртежа. Хаџиахметовићеву продуктивност можемо пратити кроз велики број визуелних медија, будући да је реч о веома свестраном уметнику. Препознатљив је по монументалним скулптурама које се налазе у великом броју земаља, од Немачке и Русије, преко Габона, Турске, Египта и Румуније. Поред монументалних, бави се и скулптурама мањег формата, пластиком, дизајном ентеријера, сликарством и цртежом. Не смемо изоставити и његов велики рад на пољу компјутерског дизајна, илустрације и анимације. Још једна уметникова страст је и музика, и рад у алтернативној рок групи Ирфан Муертес, као и неготинској групи Суперплан, у којима свира трубу. Ову причу о уметничком стваралаштву заокружује и његов рад на писању, чиме га сврстава у ред надарених и неуморних уметника данашњице који потичу из Неготина и Србије, а делују са пуно успеха и ван граница земље. И у писаној речи се Хаџи-ахметовић не боји да искаже све што му је на уму, па макар и бритким, и духовитим језиком и начином писања. Митолошка бића попут кентаура се прожимају и у причама, као и у скулптурама, а цео опус уметника као заштитни знак 79

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ

и акценат носи митологију и њене приче овековечене код старих Грка. Занимљиво је споменути и изложбу ,,Темпо‘‘ у галерији ФЛУ у Београду, 2007. године, која је представљала мултимедијалну поставку радова домаћих музичара који се баве сликарством, вајарством и графиком. Тако су, поред Хаџиахметовића који свира у Ирфан Муертесу, на овој изложби своја дела изложили и Зоран Маринковић из Бјесова, Мита Јованчић из Блок Аут-а и остали. Циљ пројекта је био синкретизам ликовности и музике. Суштину његовог рада можемо повезати са уметниковим размишљањима о свакодневници и друштвено-социјалној проблематици данашњег човека, митологији и историји нашег континента, али и још једној забрињавајућој чињеници – технолошким насиљем нашег друштва.

80

Технологија убрзаним растом и канцерогеном прогресивношћу развија своје малигне ћелије које нас нажалост полако убијају путем глади, болести. Ствара се граница између природе и технологије, емоционални јаз у људима и погрешно вредновање живота. Квалитет живота се можда повећава, али у замену за то постајемо безлични и губимо људскост, зарад материјалног и пролазних ствари. Технологија се развија прогресивно геометријски, по теорији енглеског економисте и племића песимистичног, али и реалног погледа на свет, Томаса Малтуса. Техника чини и изобличава естетику стварности и живота. Она мења и улази, преплиће се са анатомијом човека, животиња... Зато сама дела савремене уметности која настају под великим утицајем технологије и развитка у пољу индустрије могу да сугеришу тајновитим

БУКТИЊА - Број 48

знаковима о чему је заправо реч и коју тајну крије одређено уметничко дело, инсталација или хепенинг – уметнички перформанс. Мафин рад се управо заснива на овим тврдњама, оне га прате, оне су велики извор његове инспирације. Гвожђе и метал, примарни материјал којима Хаџиахметовић ствара своје скулптуре асоцирају на елементе индустријализације. Анатомија човека и антропоморфних бића у својој напетости и богатству покрета, створени горепоменутим материјалима, јесу јасан знак убрзаног развитка нашег друштва протканог кроз облике античких јунака и богова, али и наговештаја примитивизма и минимализма у делима Константина Бранкушија. У томе му свакако помажу и скечеви-студије мањег формата рађене у глини. Њима уметник ствара идеје, варијације, гради један свет који ће преточити у монументална дела пред којима нико не може остати равнодушан. Саме инсталације, које, како је већ

напоменуто, стварају спрегу, мост између давних времена обгрљене митологијом и савременим начином размишљања и стварања, јесу његов најпрепознатљивији знак. Из камена – доломита израња и ,,Орао Селџук‘‘, који чини грб велике династије Селџука, владара на просторима Турске у 12. и 13. веку. Скулптура је искелсана у Алањи на тлу Турске, која има непосредне

81

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ и директне везе са тематиком монументалне скулптуре великих димензија. Орлови се пропињу, покушавају да се ослободе тежине камена, главе су им пркосне, а поглед се винуо далеко у даљине неба, тамо где би требали да се отисну. Гвоздена скулптура ,,Мученик‘‘ са симпозијума у Шпанији, још једном ствара синтезу различитих веровања, стилова и начина размишљања. Из витког, очигледно намученог тела кентаура, који се такође прожима у уметниковом раду, израња форма тешког и масивног крста која симболише мучеништво у хришћанству, у раним периодима његовог развитка. Форму антикизираног бића из грчке митологије, па самим тим још једног импорта у римској, надовезује нова религија, зачета у периоду многобоштва и идолопоклонства, периоду поштовања и веровања у кентауре. ,,Облак реалности‘‘ такође настао у Турској на симпозијуму у Бурси, заокружује Хаџи Ахметовићев идејни процес. Футуристички,

82

линеарно-геометријски принцип којим уметник опет уз помоћ гвожђа ствара тело, обликовано као преплитање технике и постмодернистичког доба у коме се налазимо, јесте кључ анализирања и схватања дела. Античког утицаја готово и да нема, ово је један потпуно нови идејни принцип који се ослања на данашњицу и много више будућност, која слави брзину, роботику и нову естетику обогаћену линеаризмом. У оквиру скулптура мањег формата је занимљив циклус под називом ,,Cycle Time‘‘, који је као изложба представљен неготинској и београдској публици 2007. године. Ови шлемови су адаптација шлемова Југословенске народне армије и преобликовање у сасвим другачији контекст, користећи се поп културом попут шлема за Мики Мауса, затим оног који носи Астерикс – још једна фигура стрипова која чини велики утицај на Хаџиахметовића, али и преиспитивање различитих начина варијација и преображаја у шлемове грчких ратника, римских

БУКТИЊА - Број 48 легионара или оних немачких за време нацизма. Сви ти народи су чинили мултикултуралност Балкана током његове бурне прошлости. За основу и темељ идеје и пројекта је сасвим промишљено узет управо ЈНА шлем, који асоцира на историју Југославије која је, такође нестала и постала рушевина једне, сада већ прошле историје. Пројекат ,,Machine gun cycle” се окреће још једном мултимедијалном правцу модернизма – инсталацијама. То су радови – скулптуре, од гвожђа и реди-мејд‘‘ елемената (дрво, стакло) са којима се сусрећемо, рецимо, у дадаизму, али и поп-уметности, и које подсећају на радове Раушенберга и његове комбинације различитих материјала и натписа.

Тиме се може схватити идеја уметника за анализирање данашњице која је све више огрезла у ратове, патњу, чији је најбитнији чинилац развитак технологије и покушај превласти већих сила над мањим. На пољу сликарства и цртежа, Хаџиахметовић такође ради са

великим ентузијазмом. Цртежи му често, попут малих скулптура, служе као скице и припреме за његов примарни начин изражавања – монументална дела. Међутим, управо и цртеже можемо да посматрамо и дивимо им се као индивидуалним и готовим делима, ма колико год она деловала недо-вршено. Посматрајући линију која и јесте основно средство у цртежу, можемо пратити и темпо брзих покрета, стварања чисте редуковане мини-мализоване скице која се гради простијим облицима, до студиозног и минуциозног карактера и нагла-шавања анатомије кроз богатство линије. Цртеж, којим се уметник бави од самог детињства, чини стуб његовог рада. Било да се ради о будућим скулптурама, илустрацијама за корице књига, или рад на стриповима, управо је цртеж тај који носи идеју, који чини сам почетак у креирању једног уметничког дела. Што се тиче сликарства којим се Хаџиахметовић бави, додуше доста краће од цртежа и илустрација, најзаступљенија је техника акрилик на платну. Његове слике представљају или припрему, први корак ка скулптури, или су готова дела, која настају независно од скулптуре. Занимљиво је то што су на његовим сликама најчешћи протагонисти у животињском облику. То међутим, не значи да се у њима не крије природа нас самих, наших осећања и делања. У његовим делима постоји више слојева који се могу анализирати.

83

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ

Сама композиција, повезана са битним средством, колоритом, јесте први слој проучавања – само грађење дела, композиције на уметничкој основи. Боје се углавном ограничавају на скалу хладнијих или неутралних, међутим, у многим делима долази и до самог грађења помоћу топлих боја. Тиме се ствара јасан склад и хармонија у смислу колорита, али и самих призора који могу бити статични и мирни, али и обогаћени акцијом и покретима. Грађење композиције не би било потпуно и без самог грађења простора. За уметника, простор и стварност имају велику улогу и он се њима бави иако није кренуо са том намером, као примарном, док ствара одређено дело. ,,Уметник као смртник, на овај начин постаје заточеник сопствене маште (платна), а слика уместо да буде оружје сликара, добија реверзибилни смисао и тако сликар постаје оружје платна, алат садашњости са неограниченим 84

изгледима да ће се све завршити можда не баш како он неће, али често другачије него што је желео/ла...‘‘ Недим Хаџиахметовић – Мафа, одломак есеја за Каталог колективне изложбе Борског ликовног удружења (2010) Само питање метафизике, геометрије и математичке позадине те проблематике, дубина простора или супротност као и додавање снова, ванвременског, митолошког, тајновитог и недокучивог, јесу интегрални део интерпретације ових дела. У делу ,,Forcing‘‘, које је једно од ранијих дела на пољу сликарства, можемо на пример да видимо умешност и његов стил изражавања. Ово је једна интезивна и динамична композиција са акцијом која буја и кулминира. Брзина галопирајућих коња лепо модулираних тела, који као да лебде у простору у коме се сукобљавају контрастне боје, које такође прате активност и покрете протагониста, као и јак колорит брзих покрета четкице у позадини и палета која није случајна, већ плански одређена, показују владање уметничким језиком. Хаџиахметовић је, као што смо већ кроз скулптуре увидели, љубитељ антике, Медитерана. Преко скулптура које чине еклектицизам, спајање старог и новог, различитих стилова и епоха, стижемо и до слика у којима је доминантна фигура бик и колорит хладних боја. Бикови играју велику улогу у култури и митологији човечанства још пре 17000 година,

БУКТИЊА - Број 48 што се види из цртежа у пећинама. Такође је познато да су заступљени и у културама античке Грчке, Рима и Сумераца. И дан–данас имају значајну улогу у хиндуизму, као и хералдици. Бик за Хаџиахметовића представља Зевса из познате сцене отмице Европе, која се помиње у Овидијевој Метаморфози, али и као

математичко. Ако желимо да представимо целокупан опус овог уметника морамо се осврнути и на рад на сценографији и унутрашњем дизајну – ентеријеру. Као што је већ наглашено, Хаџиахметовић је неколико година провео у Будимпешти, где је радио и као сценограф

веома често стварано ликовно дело, поготово распрострањено у периоду ренесансе, барока и неокласицизма. Такође, заступљеност плаве боје и хладнијих тонова представља сам Медитеран и његова мора. Цео један циклус, ,,Case of abduction of Europe‘‘ јесте урађен на основу ове митолошке легенде. Њоме је зачет један нови свет, нова цивилизација на тлу континента Европе, чији смо ми део, самим тим и та легенда чини наш идентитет, а све то уз оно узвишено – метафизичко и

у Националном позоришту. Један од битнијих пројеката на којима је учествовао јесте представа ,,Tragedy of man‘‘, по драми коју је написао мађарски књижевник Имре Мадах у којој су главни протагонисти Адам, Ева и Луцифер, представљени у различитим епохама човечанства, које се хронолошки надовезују. Мегаломанске структуре кула, зидова, који се могу видети у сцени ,,Византија‘‘, затим ,,Мултипрактични митраљез-телескоп‘‘ из сцене ,,Праг‘‘ јасно показују о каквом се великом 85

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ захвату и захтеву позоришне уметности овде ради. Све то креће од веома прорачунатих скица и димензија самих објеката на сцени, али и цртежа и дизајна костима и њиховог распореда на сцени. Један од пројеката је и уређење ентеријера Клуба академије на Факултету ликовних уметности у Београду. Мали шанк, да је преточен у музику, представљао би квалитетан underground industrial-sludge метал помешан у звуковима једног Goldflesha, Asbestosdeath-a, Fudge Tunnel-а и укуса метала, крви и рата у устима.

уметника са територије неготинске Kрајине на кога можемо бити поносни.

’’Шта ћеш ти у парку соколе, обрати му се птица... Изгубио сам своју шуму одговори овај. А где су ти руке, упита га ћук. Оставио сам жену коју сам волео. Сад кад немам кога да грлим, шта ће ми руке. Ћук трепну једном, двапут... баш несрећа, рече, да изгубиш и шуму и жену. Кентаур боје цимета се умуси, уздахну и после омање драмске паузе рече... Ма то је све исто. Моја жена звала се Шума, каза он и пусти А за крај, неће бити закључка. сузу девојачку.’’ Овај свестрани уметник има још времена да нам својим радовима, Недим Хаџиахметовић Мафа, преко скулптура и уређења простора, одломак приче ,,Позориште у парку’’ до илустрација, цртежа и слика, али из необјављених есеја ,,Огледи и музике и писане речи, обогати феудалне стварности” свакодневницу и докаже зашто јесте један од најбољих савремених

86

БУКТИЊА - Број 48 Миљан Ристић УМРЕТИ ЗА УМЕТНОСТ – DAVID BOWIE Када сам имао свега седам или осам година живота, играјући се са својим играчкама у дневној соби, у позадини на ТВ-у је текао неки филм. Не знам шта ми је привукло пажњу, али у једном тренутку оставих своје играчке и почех да гледам филм који се одигравао. Пажљиво сам гледао у екран сав узбуђен и узнемирен, јер такав филм до тада нисам гледао. И онда се одиграла та сцена. Сав преплашен и згрожен угасио сам телевизор. Видео сам неко веома страшно људско биће које и није било тако људско. Биће које сам након тога често сањао многе године касније. Биће којег сам се још дуго у својој младости плашио и ужасавао. Претпостављам да наслућујете кога сам то видео. Видео сам лик Дејвида Боувија (David Bowie) у филму „Човек који је пао на земљу“. То је био мој први сусрет са Дејвидом Боувијем. Данас, након више од 30 година од мог сусрета са њим, више не осећам страх и панику. Напротив, данас као и много година уназад, ја уживам у његовој музици, иако ми је дуго требало да се ослободим тог утиска одвратности који је он изазвао дубоко у мојој души својом улогом у том филму. Овом приликом нећу се бавити дискографијом и историјом Дејвида Боувија. Био би то и више него

подугачак текст. Све те податке и чињенице можете пронаћи на нету или у некој од књига које обрађују његов живот. Има их прилично. Боуви је био активан скоро 50 година на музичкој сцени. Свој први албум је објавио 1967. године, а свој последњи у јануару 2016. године, да би, два дана након објављивања албума, преминуо. Али, као што већина од вас који читају овај текст највероватније зна, Боуви није био само музичар. Био је мултимедијални уметник: сликар, текстописац, продуцент, глумац, сценариста, композитор... Једна и више него свестрана личност која је у уметности уопште оставила веома битан и јасан траг. Када је у питању филм, моја најдража улога Дејвид Боувија је свакако улога Николе Тесле у филму „The Prestige“. Дејвид Боуви је још од самих својих почетака па до дана смрти, а и после ње, привлачио пажњу и био својеврсна авангарда у свету шоубизниса. О њему су кружиле разне гласине типа да је хомосексуалац, да је победио шизофренију, да је заговорник нацизма, да је био тежак наркоман... Добио је надимак човек камелеон, јер је свој лик трансформисао са сваким издатим музичким албумом. Мењао је свој изглед, идентитет и карактер док је 87

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ мењао музичке правце које је свирао. Није био исти и није се понављао. Мењао се као што се мења време, зато је и опстао 50 година. Зато ће и трајати дуго после своје смрти. Његов последњи албум је само потврда тих тврдњи. Међутим, поред свега горе поменутог и много тога непоменутог, две чињенице у вези са њим су ме изненадиле и оставиле без текста. Прву сам прочитао у Политикином забавнику, а тиче се људи химера. Цитирам део текста: „Није редак случај да се у материци, уместо једне, нађу две јајне ћелије. Ако сваку јајну ћелију оплоде два различита сперматозоида родиће се

двојајчани или братски близанци. За разлику од једнојајчаних близа-наца, они немају ништа више сличности од браће и сестара који нису близанци. Међутим, некада се догоди да се непосредно после оплодње ова јаја, то јест зиготи, споје (зигот је оплођена јајна ћелија). Тада зиготи не могу да се развијају одвојено и уместо близанаца родиће се само једна беба. Пошто сваки зигот са собом носи јединствену ДНК, ћелије овакве бебе имаће две различите ДНК. Оваква беба постаће химера. Већина химера одрасте и изгледа исто као и сви други људи. Тешко је препознати која особа је химера. Некада то могу да назначе пеге на

Тијана Стефановић - Дејвид Боуви (уље на платну) 88

БУКТИЊА - Број 48 кожи или донекле различита боја очију. Ипак, и ове промене једва су приметне. На први поглед то изгледа чудно. Зар не би сједињавање две различите особе требало да буде много израженије, страшније – да се добију две главе, четири руке и слично? На сву срећу, овакве грозоте се не догађају зато што се спајање два јајета одиграва врло рано, док ћелије још нису почеле да се деле и изграђују делове тела. Тада оне не знају да сусед има другачији скуп хромозома и раде заједно као да су настале из истог зигота.“ Дејвид Боуви се сматра човеком химером баш зато што има очи различите боје (плава и браон). Међутим, да свака прича има најмање две верзије говори и тврдња да је Дејвид Боуви као дечак имао оба ока плаве боје али да му је у тучи једно око било повређено и да је услед те повреде једноставно променило боју, што свакако побија аргументе да је он човек химера. Како год било, човек са два различита ока, био он химера или не, ипак је изван клишеа, нешто посебно и другачије. А то и јесте Дејвид Боуви заправо. Друга чињеница тиче се његове смрти и целе приче везане за његову смрт. Дејвид Боуви је објавио свој последњи албум „Blackstar «“ 8. јанура 2016. године. Објављивању албума претходили су видео спотови „Blackstar“ i „Lazarus“ којима је он представио и најавио своју црну звезду и том приликом

шокирао и одушевио своје фанове, али и поделио критику. Спотови су били прилично мрачни и препуни симболике. Никога нису оставили равнодушним. Изазвали су разне полемике и опречна мишљења. Људи су износили теорије о спотовима. Спомињао се ту и сатанизам, црне мисе, вештичарење, ускрснуће, богоху-љење... Био је то спој музике, видеа, религије, езотерије, филозофије, митологије... Оно што је сигурно, сви су се сложили да је Дејвид Боуви увек био авангарда музике. Увек је био корак испред свих. Али као што углавном бива са авангардом, све је било погрешно схваћено. Два дана након објављивања албума Дејвид Боуви је преминуо, чиме је још више шокирао читав свет. Том приликом, изашла је на видело и истина да је 18 месеци боловао од рака и да је знао да ће умрети, само се то вешто крило од јавности. Читав албум био је најава његове смрти. Так након што је преминуо, спотови и албум су добили свој крајњи смисао. Тек онда су могли бити протумачени на прави начин. Тек тада су људи схватили шта је заправо црна звезда. А Боуви је још једном целој цивилизацији показао да је изнад свих. Он је од своје смрти направио уметност. Живео је за уметност и умро је за уметност. То и јесте албум Црна звезда. Албум смрти. Зато је тако мрачан и тежак. Зато вам је толико и нелагодно и тешко док га слушате јер, слушајући га, можете ослушкивати смрт. Људи 89

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ

су то схватили тек када је преминуо. свог умирања направити уметност. Међутим, ту није крај. Дејвид То може само David Bowie! Нека му Боуви наставља да изненађује и је вечна слава! после смрти. Објављен је још један видео спот, постхумно: „I Can’t Give Everything Away“, преко којег нам Дејвид Боуви шаље поруке са „оне стране“. Игром случаја, установљено је да се слика црне звезде на омоту албума мења ако се изложи сунчевим зрацима. Црнило постаје део неког сазвежђа. Мрак постаје галаксија.1 Још једна од тајни коју је Боуви оставио у наслеђе. Неки уметници у своје стваралаштво уложе читав живот. Боуви је отишао корак даље. Он је уложио свој живот и своју смрт! А то је, морате признати, и више од подухвата. Умрети за уметност и од Један од извора http://www.abc.net.au/news / 2016-05-05/david-bowies-blackstar-reveals-constellation-under-sunlight/7385884

1

90

БУКТИЊА - Број 48

И С ТО Р И Ј С К И КУ ТА К Ивица Трајковић Весна Стаменковић Сања Радосављевић КРОЗ ОТВОРЕНА ВРАТА МУЗЕЈА ХАЈДУК ВЕЉКА Историјат Музеја Хајдук Вељка Један од битних момената за културу Неготина је свакако отварање Градског музеја Хајдук Вељко 1934. године. Међутим, крајински војвода први пут добија свој музеј 1983. године. Идеја за оснивање музеја родила се када је у првој половини двадесетог века Музеј Крајине обогатио своју историјску збирку, чиме је формирана поставка о Првом српском устанку и Хајдук Вељку. Музеј је отворен у кући кнеза Тодорчета, али је 1989. године затворен. Комплетна стална поставка посвећена легендарном јунаку премешта се у зграду Музеја Крајине, као саставни део сталне поставке. С обзиром на то да је Музеј након осам година допунио своје збирке, јавила се потреба за поновним отварањем музеја у кући Кнеза Тодорчета, шта се реализовало 12. септембра 1997. године. Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка зидао је шездесетих година деветнаестог века кнез Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да да план за адаптацију. Управа Музеја је тек шеснаест година касније донела одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.1 Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 цм. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик–цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.2 1 В. Стаменковић и С. Радосављевић, „Тодорчетов конак“, Музеј Крајине 1934-2014, Неготин 2014, 127.

2 И. Здравковић, „Стара зграда са аркадама у Неготину“, Музеји 7 (Београд), 1952, 137-138.

91

И С Т О Р И Ј С К И КУ ТА К

Одустало се од првобитне идеје да се у кући кнеза Тодорчета отвори етнографско одељење. До самог отварања Музеја кућа је имала различите намене, да би се тек тридесет година касније отворио Музеј Хајдук Вељка. У новоотвореном музеју су време Првог српског устанка и лик Хајдук Вељка Петровића приказани уз помоћ експоната из историјске, етнолошке, уметничке збирке и литерарних дела. Стална поставка у Музеју Хајдук Вељка У Музеју Хајдук Вељка посетиоци имају прилику да се, осим са животом Хајдук Вељка, упознају и са најразноврснијим примерцима оружја и оруђа, војне одеће, застава, фотографија, предмета покућанства, уметничких дела. У приземљу се налази неколико просторија од којих су две преуређене у галерију, у којој се повремено одржавају тематске изложбе и остале програмске активности музеја и других културних институција и појединаца, попут промоција књига, часописа, концерата, представа... У холу приземља се налази део етнолошке и историјске поставке. Део етнолошке поставке представљен је експонатима традиционалног виноградарства и винарства, с обзиром да је у Неготинској Крајини виноградарство некада било веома важна и уносна привредна грана. Производња вина илустрована је следећим етнолошким предметима с краја деветнаестог и почетка двадесетог века: фучија – дрвена посуда за преношење вина, косир – метална алатка за сечење ластара, дрвена кашика за узимање шире, лопата за узимање комине, левак, буре, дрвена славина за буре, буклија, стаклени балон оплетен прућем, дрвени бокал, тиква...3 Један од експоната историјске поставке је гвоздени пољски трофунтни топ, произведен у Великој Британији око 1770. године. Топ је плен српских устаника. Поред топа, ту су и панои на којима се налазе: фотографије истакнутих војвода Првог српског устанка Миленка Стојковића и Петра Добрњца; Вука Караџића као Вељковог савременика и Симе Милутиновића Сарајлије – песника чији се стихови налазе на надгробним плочама Хајдук Вељка и Миљка Петровића; копије докумената која су везана за Први српски устанак: Прокламација Карађорђа Петровића српском народу да се спреми на устанак, Карађорђев декрет о постављању Хајдук Вељка за крајинског војводу, с пописом села у његовој надлежности, и писмо Карађорђа Петровића Милутину Петровићу, војводи неготинском из 1813, затим копија литографије Старе цркве у Неготину, из 1885. године, у којој је сахрањен Хајдук Вељко, цртеж утврђења Баба Финка, рад Зорана Јосића, 3 E. Петровић, „Етнолошка поставка“, у: Музеј Хајдук Вељка, Неготин 2013, 42-43.

92

БУКТИЊА - Број 48

као и фотографија Хајдук Вељкове барутане, јединог остатка утврђења Баба Финка, која се налази у порти цркве Свете Тројице.

Баба Финка се налазила на простору садашње зграде Скупштине општине Неготин, цркве, порте и гимназијске зграде, дворишта и оближњих улица. По изгледу то је била више осматрачница него утврђење, где је Хајдук Вељко живео са својом другом женом Чучук Станом. Сама кула, сачињена од дрвета, имала је више тавана, а на врху трем, који се држао на дебелим и снажним стубовима. Хајдук Вељко је са врха Баба Финке посматрао неготинска поља, на њој се припремао за окршаје са Турцима. Чим би коњаници најавили да Турци иду из правца Тимока, Вељко би ударио дланом о длан, што је био знак да се седла Кушља. „И док су бећари опремали Кушљу, Вељко би облачио свечано одело, а Стана му је везивала изнад главе свилене гајтане од чепкена. У силаве би стављао два пиштоља, а преко груди криву сабљу. У кубуре би исто тако ставио два пиштоља. Пре него што би појахао Кушљу, сам би добро прегледао колане, а за то време Цигани су свирали. Излазило се на задњу капију; Абраш је био редовно с десне стране Вељка. Цигани су свирали за њима, као на каквом весељу, све док не би поодмакли у неготинско поље. Тада би Вељко само знаком руке давао на знање да се Цигани врате.“4 Музејска поставка, на спрату Тодорчетовог конака, распоређена је у три просторије. У првој просторији изложени су портрети Хајдук Вељка, 4 Т. Станојевић, Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, Неготин, 1972, 141-142.

93

И С Т О Р И Ј С К И КУ ТА К

настали током деветнаестог и двадесетог века, који су део уметничке збирке. Изложени портрети, поред уметничке вредности, представљају и документарно сведочанство. Хајдук Вељко је одбраном Крајине оставио дубок печат у конституисању националног идентитета. Богата народна традиција је послужила као инспирација многим уметницима у ликовном стваралаштву. Вук и његови савременици оставили су детаљан опис Вељка, што је олакшало портретисање, али је његов лик рађен и по живим моделима који су, по процени брата Милутина и савременика, били најсличнији Вељку.5 Један од њих је и војвода Петар Вукотић, као и један млади Арнаутин, о коме је писао Феликс Каниц. Он је написао да је Чучук Стана, након Вељкове погибије, посетила кнеза Милоша у Букурешту и да је том приликом Милош замолио тог Арнаутина да се обуче као Хајдук Вељко и појави пред њом. У том тренутку је занемела и помислила да је устао из мртвих, колика је сличност била у питању. Портрет је касније поклоњен Народном музеју, а Павле Чортановић је копирао тај портрет за неготинског председника општине Михаила Лазаревића.6 Никола Кусовац је забележио да је портрет Раке, сина Хајдук Вељка, који се чува у Народном музеју, рад Петра Паликрушкића, такође послужио као модел за потоње портрете славног војводе.7 Први уметници који су забележили лик Хајдук Вељка су Анастас Јовановић, у његовом најважнијем подухвату на пољу литографије Споменици србски и Урош Кнежевић, који је на иницијативу кнеза Александра Карађорђевића урадио портрете за Живописане галерије знаменитих људи за 1804. У сталној поставци Музеја Хајдук Вељка изложени су радови следећих уметника: Павла Чортановића, Милисава Марковића, Лукијана Бибића, Радисава Тркуље и Драгољуба Стајковића. Поред њих изложена су и два портрета непознатих аутора, као и копије фотографија и литографија Анастаса Јовановића. Поред Хајдук Вељкових портрета, у сталној поставци музеја, у хоризонталним витринама, изложена су музичка и књижевна дела инспирисана Хајдук Вељковим ликом и делом, која су сакупљана током година и саставни су део библиотеке Музеја Крајине. Изложене су публикације о Вељку Петровићу, чије је јунаштво опевано и слављено подједнако у народној традицији и уметничкој књижевности. О Вељку се певало на српском, влашком, бугарском и македонском језику. Библиографија 5 Т. Станојевић, „Хајдук Вељко у историји и народној традицији“, Отисак из зборника радова Историјски значај српске револуције 1804. године, (Научни скупови Српске академије наука и уметности, књ. 18, Одељење историјских наука, књ. 5), Београд, 1983, 706.

6 Ф. Каниц, Србија земља и становништво од римског доба до краја 19. века, Београд, 1985, 435.

7 Н. Кусовац, „Портрети историјских личности устаничке Србије“, у: Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Зборник радова са научног скупа и поводом њега: Научни скуп, Велика Плана, 26. јул 1996, прир. Н. Љубинковић, Велика Плана, 1997, 69.

94

БУКТИЊА - Број 48

дела о Хајдук Вељку врло је богата и стално се увећава. Јунаштво Хајдук Вељка Петровића описали су, како његови савременици Вук Стефановић Караџић и Сима Милутиновић Сарајлија, тако и Ђура Јакшић, Јован Драгашевић, Душан Баранин, али био је и инспирација бројним савременим књижевницима. Хајдук Вељкова инспиративна личност још увек је актуелна за многе облике уметничког стваралаштва. У другој просторији налази се огњиште или оџаклија у којој се налазе

експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из деветнаестог века. Оџаклија је била средиште куће, обично зачађена од дима са огњишта. У њој се одвијао главни део породичног живота, ту се јело, пило, а понекад и спавало, вршио се култ и приносиле жртве прецима.8 Оџаклија у Музеју Хајдук Вељка налази се на средини куће, ватра се ложила на средини просторије, па је дим слободно одлазио под кров кроз левкасти одводник оџак – отуда и назив оџаклија. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. Изнад огњишта висе вериге на греди верижњачи, на њих је закачен бакарни котао бакрач, који је служио за кување хране. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. На огњишту се кувала храна у глиненим лонцима, а пекло се у бакарним тепсијама испод сача. Посуђе је углавном дрвено, смештано је уз зидове тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене 8 E. Петровић, „Етнолошка поставка“, у: Музеј Хајдук Вељка, Неготин 2013, 47.

95

И С Т О Р И Ј С К И КУ ТА К

кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије... Сто са кружном плочом – софра – са кога се јела храна, постављен је ближе зиду, око њега су четири троношца. У трећој просторији налази се историјска поставка. Од артиљеријског оруђа изложен је брдски „хајдук“, топ из 1809. године. Од ватреног оружја у витринама се налази пушка са дугом цеви и неколико пиштоља, међу којима значајно место заузима пиштољ Николе Абраша, Вељковог побратима. Од хладног оружја у витринама су изложене сабље разних радионица и врста, као и јатагани („белосапци“ и „црносапци“). У поставци се могу видети и сачуване каније тј. футроле појединих јатагана. Од прибора за ватрено оружје изложене су барутнице од кости, рога и метала, затим припојаснице или фишеклије лепих орнамената, као и мазалице. Такође, ту су и две копије устаничких застава, портрет вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, рад Павла Чортановића, шематски приказ ратног пута Хајдук Вељка Петровића и план битке на Штубику и Малајници, рад Зорана Јосића. Велики део поставке чине и оловне и гвоздене кугле најразличитијих калибара за спредпунеће оружје, али и ручне гранате из раног деветнаестог века, које су релативно ретке у другим музејима. С обзиром на чињеницу да се у непосредној близини куле Ђорђа Булукбаше, заповедника петог шанца у фортификацијском систему одбране Неготинa, налазила радионица за оправку оружја и израду муниције, налази ове врсте су потпуно оправдани. Осим тога, једино за њих можемо са сигурношћу тврдити да су

96

БУКТИЊА - Број 48

производ епохе у којој је Вељко Петровић бранио Неготин и да су рад домаћих устаничких мајстора.9 Дворишни простор Тодорчетовог конака уређен је тако да се у једном делу налази мала летња позорница, намењена културним збивањима различитих садржаја, од промоција књига, монодрамских представа до концерата камерне музике. На тај начин Музеј Хајдук Вељка, са галеријским простором и летњом позорницом, пружа широке могућности за реализацију разноврсних културних садржаја. Литература: 1. Богдановић, Б. (2013): Историјска поставка. (Едс): Музеј Хајдук Вељка, 19. – Музеј Крајине, Неготин.

2. Каниц, Ф. (1985): Србија земља и становништво од римског доба до краја 19. века, СКЗ, Београд.

3. Кусовац, Н. (1997): Портрети историјских личности устаничке Србије, Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Зборник радова са научног скупа и поводом њега, 69; Велика Плана.

4. Петровић, Е. (2013): Етнолошка поставка. (Едс): Музеј Хајдук Вељка, 42-47. – Музеј Крајине, Неготин.

5. Стаменковић, В. и Радосављевић, С. (2014): Историјат музеја. У: Јањић, Г. (едс): Музеј Крајине 1934-2014, 7-8. – Музеј Крајине, Неготин.

6. Стаменковић, В. и Радосављевић, С. (2014): Музеј Хајдук Вељка. У: Јањић, Г. (едс): Музеј Крајине 1934-2014, 127-128. – Музеј Крајине, Неготин.

7. Станојевић, Т. (1972): Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, Заједница културе СО Неготин – Новинска установа ,,Тимок“, Неготин.

8. Здравковић, И. (1952): Стара зграда са аркадама у Неготину, (едс): Музеји 7, 137-138. – Београд.

9 Б. Богдановић, „Историјска поставка“, у: Музеј Хајдук Вељка, Неготин, 2013, 19.

97

БУКТИЊА - Број 48

АУ Т О Р И Јелена Андоновић рођена је 1985. године у Београду. Завршила је Правни факултет. Писањем се бави целог живота. Збирку поезије „Све и више од тога“ издаје за Нову ПОЕТИКУ 2014. године, а сатирични роман „Србикон“ издаје за исту издавачку кућу годину дана касније. Пише за портал Konkretno.co.rs. Пева у акустичном саставу Two Of Us. Иван Станковић, рођен 1974. у Београду. Осим сликарством, илустрацијом и дизајном (имао више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству), бави се писањем – прозе, као и поезије. Радио као новинар. Добио награду за најбољу рукописну збирку поезије, коју додељују Удружење књиижевника Србије, Издавачка кућа Сфаирос и Вечерње новости. Због велике привржености Неготину – мајка му је била рођена Неготинка, те је од ранога детињства, посећујући баку и деку, овде проводио летње празнике – а у који и дан-данас долази кад год му се укаже прилика, радњу детективског романа на којему тренутно ради сместио је управо у тај град. Живи (богу хвала) и ствара у Београду. Надежда Балановић рођена 7. маја 1975. године у лепом граду Кладову, на обали Дунава, где је завршила основну и средњу школу. Члан је „Књижевног Круга Кладово“. Живи и ствара у Кладову. Никола Станикић је рођен у Кладову 1994. године. Дете Слађане, Предрага и Дунава. Основну и средњу школу завршио је у родном месту. Студент је Географског факултета Универзитета у Београду. Песме је почео да пише пред одлазак на студије. Јасна Кинђић рођена у Горњем Милановцу 29.09.1975. Завршила Гимназију „Таковски устанак“ у истом граду у најбоље време, поред легендарног кафића „Л.А.“, што се може сматрати и плодом маште пошто данас цео тај комплекс грађевина, у којој је био тај кафић, не постоји и као да га никада није ни било. Филолошки факултет завршава у Београду на једвите јаде, проводећи више времена у клубу Ликовне академије него на свом факултету, што је допринело њеном широком музичком и социјалном образовању, мада од свега тога остаје бледи траг зидина подрума Ликовне академије који је данас станиште пацова и духова наше младости. Данас живи у Београду и, мада несуђени професор енглеског језика, ради као преводилац, бави се музиком и ужасним и застрашујућим послом самохраног родитеља двоје малолетне и, хвала богу, живахне деце. Роберт Станојевић рођен је 15.03.1987. у Минхену у Немачкој, где су се његови родитељи у том периоду налазили на привременом раду. Одрастао је Неготину. Са писањем почиње у средњој школи. Након завршене Неготинске гимназије уписује Вишу школу за менаџмент у Зајечару. По завршетку студија одлази на служење војног рока. Године 2012 . објављује књигу „100 грама живота”. Живи и ради у Неготину.

99

АУ Т О Р И Валентина С. Топаловић је рођена 28. јула 1990. године. Дипломирани је професор грчког језика и књижевности, а за собом има две објављене књиге песама: „Соха небеска” (2013) и „Џабе џез“ (2014) године. Добитница је награде „Драгомир Брајковић“ за поезију младих. Осим у бележењу осета и боја, љубав је нашла у књижевном превођењу са грчког и енглеског језика. Превела је роман Јоргоса Канелиса „Најбоље је чувао за крај”, „Уторак са Моријем“ Мича Албома и „Приче из доба џеза“ Френсиса Скота Фицџералда, као и низ песама великих грчких песника. Маја Станојевић рођена је 6. марта 1986. године у Неготину. Расла је у овом граду. Завршила је Неготинску гимназију, а потом Учитељски факултет. Данас ради као наставник разредне наставе у ОШ ,,12. септембар“. Ауторка је збирке песама „Птица у лету“ (2014). Живко Николић рођен је 13.11.1958. у Копривници код Зајечара. Завршава гимназију у Зајечару. Студирао је на Филолошком факултету. Био је секретар књижевне омладине Србије у периоду од 1984 до 1988. Запослен је у Библиотеци града Београда. Бави се фотографијом. Објављена дела: „Приближавање“ (1982), „Бели вид“ (1986), „Необични дани“ (1987), „Буђење у предвечерје“ (1989), „Источне зоне“ (1992), „Вајање пене“ (1994), „Почетак лета“ (1994), „Испод праха“ (1997), „Прах и нада“ (2000), „Покретне ватре“ (2002), „Невидљива боја“ (2004), „Северњача“ (2005), „Глинено огледало“ (2005), „Зар одиста само реч“ (2006), „Извор на камену“ (2007), „Сеоба у невреме“ (2010), „Певање, прах и нада“ (2014) и „Обећање“ (2014). Власта Младеновић је рођен 1956. године у Шаркамену код Неготина. Објавио је преко двадесет песничких књига. Између осталих, „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (1986), „Без мене“ (1988), „Онај кога нема“ (1994), „Немам избора“ (1995), „Лиричност у два дела“ (1999), „Истокија“ (2006), „Естрадија“ (2010). Књиге су му преведене у Италији, Румунији, Француској и Египту. Приредио je две антологије поезије источне Србије и Антологију српског песништва (1996). Оснивач je Завичајне галерије Музеј црне Крајине и Стваралачких дана у Шаркамену, и један од покретача КООН-а, Крајинског круга и Борског сусрета балканских књижевника. Један од првих уредника часописа Буктиња. Уредник je издаваштва неготинске библиотеке и часописа Библиопис. Горан Траиловић рођен 1963.године у Бору. Филолошки факултет, групу за општу књижевност и теорију књижевности, апсолвирао у Београду. Дипломирао на истом факултету, на групи за општу и компаративну књижевност. Објавио је књиге поезије: „Спремљена трпеза“ (Бор, 1991), „Тилва њагра“ (Панчево, 1995) и „Паганин у храму“ (КОВ,2000). Љубиша (Поноћни Воденичар) Јовановић, рођен 1974. у Крушевцу. Професори српског језика и књижевности Економске школе у Крушевцу му додељују прву награду на конкурсу поводом Светосавске академије 27. јануара 1992. године и то је његова једина награда. Од тада не учествује на конкурсима, не придаје значај таквој врсти истицања и посвећује се Боготражитељству. Издао је две збирке поезије: „Тамнин“, „Три Зидине Црне“ и роман у стиховима

100

БУКТИЊА - Број 48 „Созерцање Анђела Намастира детињег и Сотонино Врело“. Фронтмен је музичке групе Катабазија. Иван Томић, новинар, музичар и песник рођен је у Неготину 21.03.1980. где похађа основну школу и гимназију. Након тога одлази за Београд и уписује новинарство на ФПН и након факултета остаје у престоници. Ради као слободан новинар, бави се музиком, кинологијом, фотографише, пише поезију, наступа на догађајима и перформансима алтернативних поетских удружења и фестивалима, објављује у српским књижевним часописима. Свира перкусије у више бендова и још увек активно тренира рагби. Дијана Кнежевић рођена је 1989. године у Сомбору. У Новом Саду, на ФАМ-у, дипломира на смеру менаџмент у медијима, након чега уписује мастер студије комуникологије на Факултету политичких наука у Београду. Пише око петнаест година, а писањем саме поезије бави се нешто краће. Поред књижевности, бави се и новинарством и маркетингом. Саша Скалушевић Скала рођен 3. априла 1981.године у Неготину. Од 1998. објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој периодици, зборницима, антологијама и блоговима. Добитник је награде ,,Песничке руковети” и награде ,,Мирко Петковић” за поезију. Аутор је књиге поезије Митови и сенке. e-mail:s.s.skala@gmail.com Јелена Алексић, рођена у Београду 1997. године. Заволела књиге још у вртићу. Завршила Пољопривредну школу ,,Рајко Боснић“ Буково. Освајала разне наградена конкурсимаи тренутно планира да изда збирку приповедака. Ненад Поповић оснивач је и уредник Helly Cherry wеб магазина (www.hellycherry.com) посвећеног алтернативној и андерграунд култури. Поред тога бави се експерименталном и ноиз музиком под именом Third I (www.facebook.com/thirdinoise). Костја Рибник је стрип аутор из Бихаћа. Оснивач је стрип издавачке куће Stripnjak Comics (www.stripnjak.com). Његове личне радове можете пратити на www.kostjaribnik.com Предраг Баланесковић , рођен 11. јула 1986. године у Неготину. Још од малена показао велико интересовање за писање. Основну школу завршио у Кобишници, а средњу Неготинску гимназију у Неготину. Током средњошколских дана осваја неколико награда за литерарне радове. Године 2006. уписује Филозофски факултет у Нишу, одсек новинарство. Дипломирао 2012. године на тему „Маркетинг у спорту“. За време студирања хонорарно писао текстове за бројне портале широм Србије. Има и неколико месеци рада на телевизији и радију. Након завршених студија, две године радио као новинар за једну швајцарску спортску агенцију, а потом се враћа у свој родни град где је један од оснивача једног од најпопуларнијих веб-портала на територији Тимочке Крајине (EAST SIDE PORTAL). Од новинарских жанрова највише воли извештаје и репортажу, а врло радо пише и колумне. Написао је преко 1.500 текстова за ES портал, а у слободно време пише и поезију. Дописник је неколико медијских кућа на простору Републике Србије. Заљубљеник у спорт и велики филмофил.

101

АУ Т О Р И Богдан Стевановић a.k.a Блогдан на свом блогу каже за себе: „Послодавци кажу да имам премало година да би ме сматрали довољно искусним, а родитељи да имам превише година да бих још увек, са факултетском дипломом, био на њиховој грбачи. У таквом свету, док чекам да оматорим да би ме неко схватио озбиљно, радим посао који нема никакве везе са мојом струком. Не живим у Београду, али он живи у мени. Пишем блог јер водим рат са речима у глави, па преко папира потписујемо примирја. Не пишем да бих био у праву, него да бих био срећан. Човек нема ништа од тога кад је у праву, а има све онда кад је срећан. Немам много слободног времена за писање, али зато брзо куцам по тастатури. Имам поган језик, ал’ чист образ. Пристајем на компромисе само ако су часни, значи врло ретко. Устајем старијима и трудницама у превозу, али не дам никоме да ми седне за врат. Сматраћу да сам успео у животу онда када лажни моралисти, пуританци, екстремни националисти, хомофоби и сексисти буду знали моје текстове напамет и читали их својој деци“. Градимир Станисављевић рођен је 12. 2. 1953. године у Кладову. Био је члан књижевне омладине општине Неготин (КООН) од 1984. године као и један од њених председника. Био је председник УО Огранка Вукове задужбине у Неготину, као и члан УО новооснованог Крајинског књижевног клуба Неготин. Тренутно је члан редакције часописа Буктиња. Објавио je књиге поезије „Мисли моје“ (2000. прво издање, 2001. друго издање – КООН), „Састанак са зеленилом“ (2002), „На врховима прстију“ (2006), „Бисерна шкољка“(2007). Две последње књиге илустроване су цртежима његове ћерке Невене Станисављевић. Младен Шљивовић рођен је 1980. у Зајечару, где је завршио гимназију, а потом наставио школовање на Физичком факултету у Београду. Упркос многим биографијама, НИЈЕ апсолвент, и завршио је факултет одавно, тренутно се налази на постдипломским студијама на Факултету за менаџмент у Зајечару. Објавио је две књиге поезије: „Петнаест разгледница за дванаест адреса“ (2006) и „Приручник за снове и квантну механику“ (2008). Добитник је ,,Матићевог шала“ (2006). Милош Златковић, рођен 3.6.1990. године, у Неготину, где је завршио основну школу и гимназију, студент и дипломац права и криминалистике, у Нишу, крвна група 0+, друге информације нису достпуне. Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Прозу, поезију и есеје до сада објављивао у „Књижевној речи“, „Збиљи“, „Свескама“, „Савременику“, „Књижевним новинама“, „Европи нација“, „Унус мундусу“, „Трагу“, „Зениту“, „Летопису Матице српске“, „Градини“, „Корацима“ и „Политици“. Такође и на интернет порталима и у он-лајн часописима „Прозаонлине“, „Арт-анима“, „Творац града“, „Тврђава“, „Либартес“ и „Српски лист“. Од 2013. је књижевни уредник у часопису „The New Antaios Journal“ (Белфаст) и члан је редакције чаописа „Unus mundus“ (Ниш). Сарадник је неколико иностраних часописа и сајтова („The New Antaios Journal“, „Fourth Political Theory“, „Open Revolt“, „Aristokratia“, „Geopolitica“, „Eurocontinentalism Journal“...), а текстови су му превођени на енглески, руски, немачки, француски, португалски,

102

БУКТИЊА - Број 48

пољски и грчки. До сада је објавио следећа дела: „Време империја“ (2002), „Гозба победника“ (2005), „Нова Итака“ (2007), „Неми богови“ (2008), „Повратак мита“ (2010); „Постапокалипса“ (2011), „Последња Тула“ (2011), „Хиперборејци“ (2013), „Гозба победника“ друго, измењено издање (2013) , „Ка постисторији света“ (2013) и „Седам кула Сатане“ (2015). Зборници: „Родна вера“, Зборник текстова о старој вери Словена (2012), „Четвертая Политическая Теория“, альманах (2013), „Књижевна фантастика 2015“, алманах (2015), ЦД: TSIDMZ (Thule Sehnsucht In Der Maschinen Zeit): Ungern Von Sternberg Khan, track 7: Itaca, text by Boris Nad, Label: OECD 181, Old Europa Cafe, Italy, 2013. Борис Над (ThuleSehnsucht In Der MaschinenZeit, Suveräna Vanguard, featuring Corazzata Valdemone, La Derniere Attaque, Sonnenkind, Stefania Domizia and L’Effet C’Est Moi): Sailing to Itaca, MCD, Skull line, Germany, 2013. Марија Вучковић, девојачко Борикић, рођена је 1988. године у Бору. У средњошколским данима била је полазник Песничке школе „Десанка Максимовић“ у Београду. Студирала на Филозофском факултету у Нишу на департману за српски језик и компаративну књижевност. Објавила неколико стручних радова и кратких прича у часописима „Недогледи“ и „Бдење“ као и на интернет порталу „Black sheep“. У последње време се интензивније бави писањем прича за децу. Радила је као наставник српског језика и књижевности у неколико школа. Филип Благојевић рођен је 7. јула 1992. године у Неготину, основну и средњу школу завршио у Неготину, студент историје уметности у Бечу. Писао за више културних портала. Миљан Ристић рођен је 3. 11. 1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четири књиге постмодерних прича ,,Увертира” (2001.), ,,ДемоНкратија” (2004.), ,,Нитоген” (2013.) и ,,Визије” (2015.) као и књигу дечје поезије ,,Екстра немирци” (2009.) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и веб-магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови превођени су на светске језике. У интернет свету познат је као eXperiment. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника часописа Буктиња. email: miljan.cann@gmail.com Ивица Трајковић рођен је 1976. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршио је у Неготину. Дипломирао је на Вишој туристичкој школи у Београду и Факултету за менаџмент у Зајечару. Од 2003. године ради у Музеју Крајине као кустос – документариста, а од 2014. године као директор Музеја. Весна Стаменковић рођена је 1981. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршила је у Неготину. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности. Од 2012. године ради у Музеју Крајине као кустос - историчар уметности. Сања Радосављевић рођена је 1973. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршила је у Неготину. Дипломирала је на Високој пословној школи струковних студија у Београду, на одсеку за пословно управљање. Од 2008. године

103

АУ Т О Р И

ради у Музеју Крајине као музејски водич. Драгољуб Фируловић Фирул Сликар, музичар и песник, рођен је у Неготину 1956. године. Један је од оснивача Уметничког удружења „Крајински круг“ чији је и актуелни председник. Покретач је Уметничко-еколошког удружења „Ловци на камење“. Као члан Удружења књижевника Србије, објавио је следеће књиге: „Умирање воде“, ,,Ја, Галерије или римовање у сликарству“, „Лов на камење“, спомен издање књиге „Ми смо Астафир“ и „Син Анђела“. Књиге су му превођене на румунски језик. Јелена Цветковић рођена је у Нишу 1987. године. Завршила је гимназију „Светозар Марковић“ у Нишу и 2006. године уписује Факултет Уметности у Нишу на одсеку сликарство. Године 2011. дипломирала је у класи проф. Ђура Радоњица. Тренутно је на докторским студијама на Факултету Уметности и дизајна, Мегатренд Факултета у Београду у класи професорке Тијане Фишић. Драгољуб Стајковић је рођен 1950. године у Кобишници. Средњу уметничку школу у Нишу, одсек графике, завршава 1972. године. Школовање наставља у Паризу на престижној Академији лепих уметности – École nationale supérieure des Beaux-Arts, на одсеку за сликарство и графику у класи професора Жоржа Даја, код кога дипломира 1979. године. Усавршавао се у Холандији и Италији. Његова дела се налазе у јавним и приватним колекцијама широм Европе, а неке од земаља су Немачка, Швајцарска, Холандија, Италија, Шведска, Француска. Тијана Стефановић рођена је у Неготину 1979. године. Завршила је Гимназију, Факултет медицине и специјализацију психијатрије. Сликартсвом се бави из љубави и зато што је опушта и релаксира. Живи, ради и ствара у Неготину.

104

СА Д РЖ А Ј ПОЕЗИЈА

Јелена Андоновић

ПОМИСЛИМ.................................................................................................. 7 ИЗНУТРА......................................................................................................... 7 КОМАД МИРА............................................................................................... 8

Иван Станковић

ДРУГИ ДАН ЈУНА......................................................................................... 9

Надежда Балановић

КЛАДОВО ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА.............................................................11

Никола Станикић

ДУНАВ.......................................................................................................... 12 ПРЕСЛИКАВАЊЕ........................................................................................ 13

Јасна Кинђић

ХОДАЧИЦА ПО ЖИЦИ............................................................................... 14 БЛИЖЊЕМ СВОМ....................................................................................... 15 LUX AETERNA............................................................................................. 15

Роберт Станојевић

НЕМОЈ ТРОШИТИ РЕЧИ........................................................................... 16

Власта Младеновић

СВАКОГ ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА............................................. 17 НЕ ЖУДИ ЗА ОТАЏБИНОМ...................................................................... 17 ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ ИЛИ О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС.......................................................... 18

Маја Станојевић

МЕСТО ГДЕ СЕ ЉУБАВ ПРОДАЈЕ........................................................... 19

Живко Николић

НОЋНИ ЗВУЦИ............................................................................................ 20 ТУ................................................................................................................... 20

Горан Траиловић

ДЕВОЈКЕ ИЗ КЛУЖА................................................................................. 21 СЕНКА........................................................................................................... 21 ДАГЕРОТИПИЈА......................................................................................... 22

Љубиша (Поноћни Воденичар) Јовановић

НУТРИНА..................................................................................................... 23

Иван Томић

FIN DU LAPIN BLEU................................................................................... 24 ПЕПЕО........................................................................................................... 24 РЕЧ................................................................................................................. 24

105

Дијана Кнежевић

ШИРОКИХ ПЛУЋА И СРЦА..................................................................... 25 ИСЕЧАК........................................................................................................ 26

Саша Скалушевић Скала

POET (ПЕСНИК).......................................................................................... 27

МЛАДЕ СНАГЕ

Јелена Алексић

ЧОВЕК НЕ МОЖЕ САМ И БЕЗ НАДЕ...................................................... 29

СТРИП

Ненад Поповић, Костја Рибник

ТОЛИКО ВАС ЈЕ.......................................................................................... 30

МРЕЖА

Богдан Стевановић a.k.a Блогдан

НЕ ЗНАМ КО СУ ВАМ ПРИЈАТЕЉИ, АЛИ ЗНАМ КО ВАМ СИГУРНО НИСУ...............................................31

Предраг Баланесковић

ИСТИНИТА ПРИЧА ИЗ КРАЈИНЕ: ЗАДЊИ ВОЗ ИЗ НЕГОТИНА ПОЛАЗИ ОДМАХ..................................... 33

ПРОЗА(К)

Градимир Станисављевић

ST (OJANOVIĆ LJUBIŠA) LOUIS BLUES (1952 – 2011)......................... 35

Младен Шљивовић

АПОКАЛИПСА МАЛО СУТРА................................................................. 43

Милош Златковић

ГОТИК........................................................................................................... 48

Борис Над

ТАЈАНСТВЕНО ДЕТЕ................................................................................. 60

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ

Јасмина Михајловић

СЕЋАЊЕ НА МИЛОРАДА ПАВИЋА...................................................... 67

Редакција Буктиње

ЛИКОВНА КОЛОНИЈА ,,ЕХО МУЗИКЕ“.................................................. 69

Марија Вучковић

ЦРВЕНЕ МАГЛЕ ДРАГИШЕ ВАСИЋА..................................................... 71

106

Филип Благојевић

ПРИКАЗ СТВАРАЛАШТВА НЕДИМА ХАЏИАХМЕТОВИЋА МАФЕ................................................. 79

Миљан Ристић

УМРЕТИ ЗА УМЕТНОСТ – DAVID BOWIE............................................ 87

И С ТО Р И Ј С К И КУ ТА К

Ивица Трајковић Весна Стаменковић Сања Радосављевић

КРОЗ ОТВОРЕНА ВРАТА МУЗЕЈА ХАЈДУК ВЕЉКА........................... 91

А У Т О Р И .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 9

107

„Буктиња“ се појавила као лист средњошколских литерарних дружина 1954. године (четири броја), а 1955. године као часопис за уметност и културу (један број). Обновљена је 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и излазила је у издању „Књижевне омладине општине Неготин“. Од 2008. године „Буктиња“ излази у издању „Крајинског књижевног клуба“ из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Миљан Ристић. - Год. 1, бр. 1 (1954)-год. 2, бр.

1 (1955) ; 1985 (мај)- . - Неготин : Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985- (Зајечар: Happy). - 24 cm Тромесечно. - Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR-ID 65253890 108