Буктиња бр. 50 by Krajinski književni klub Negotin

БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу Број 50 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин krajinskiknjizevniklub.wordpress.com krajinskiknjizevnik@gmail.com Досадашњи уредници Буктиње: 1954. године Мирослав Петковић 1955. године Божидар Милошевић 1985 – 1991. године Власта Младеновић 1998 – 2007. године Миодраг Златковић 2008 – 2015. године Горан Вучковић 2016 – Миљан Ристић Главни уредник Миљан Ристић Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Весна Стаменковић Градимир Станисављевић Филип Благојевић Лектура и коректура Радојка Плавшић Ранковић Компјутерска обрада и прелом Миљан Ристић Дизајн корица Мирослав Лучић Штампа Штампарија Happy, Зајечар Тираж 500 примерака Неготин 2017. Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ БРОЈ 50

НЕГОТИН 2017.

СА Д РЖ А Ј ПОЕЗИЈА . ............................................................................................11

Ивица Величковић

АРХИПЕЛАГ................................................................................................................... 11 ПРЕД МИСЛИМА........................................................................................................... 11 ***.....................................................................................................................................12

Драгољуб Фируловић Џо

ПАТЕРИДИОТСКА ПЕСМА.........................................................................................13 ***.....................................................................................................................................14

Татјана Медић

ХРАМ ЉУБАВИ..............................................................................................................15

Горјан Крстић

ЛАВИРИНТ.....................................................................................................................17

Богдан Цветковић

ПРИЧА.............................................................................................................................18 ХИГИЈЕНСКИ ШТРАЈК.................................................................................................19 ШУМАНОВ ПУЛС..........................................................................................................19

Хаџи Аца Кожокић

ПУТЕВИ...........................................................................................................................20

Миломир Бата Цветковић

КОЛИБА...........................................................................................................................22

Саша Станимировић

ПРЕПОЗНАЋЕШ МЕ ....................................................................................................23 ОСЕЋАЈ............................................................................................................................23

Марко Станојевић

ПЕСНИКОВО ЋУТАЊЕ................................................................................................24 ПЛАЧ МЕЛАНХОЛИЈЕ..................................................................................................24 АУТОПОРТРЕТ ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА ........................................................................25

Александар Марковић

ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ЗАБОРАВЉЕН............................................................................26

Радојка Плавшић Ранковић

НИЈЕ МРТАВ...................................................................................................................27 DEUS EX MACHINA......................................................................................................27 ЦЕНЗУРА.........................................................................................................................29

Јасмина Топић

У ПРЕВОДУ.....................................................................................................................30 УНУТРАШЊЕ ПУТОВАЊЕ..........................................................................................31 СОБА С ПОГЛЕДОМ.....................................................................................................32

Исидор Игић

КОЕН БИ УМЕО ОВО НИЈЕ ШТРАЈК.......................................................................................................34

Иван Потић

У СУСРЕТ СУДЊЕМ ДАНУ (ДУХ ДИЛАНА БОБА II)............................................35 ДУХ ДИЛАНА БОБА.....................................................................................................36

Звонко Карановић

ГЛАЧАЊЕ ЗЛАТА...........................................................................................................37 МЕДИТЕРАНСКИ НОКТУРНО...................................................................................37 ЛИСИЦЕ..........................................................................................................................38 НАКОН СВЕГА............................................................................................................... 38

ПРОЗА(К).............................................................................................. 39

Јелена Перишић

WINSTON TONG.............................................................................................................39

Јасна Димитријевић

ИЗА БРШЉАНОВОГ ЗИДА..........................................................................................40

Саша Томић

ЈА САМ ПЕТ ...................................................................................................................44

ФИЛМ.................................................................................................... 51

Тамара Максимовић

14 СЈАЈНИХ ПАНК ФИЛМОВА КОЈИ СУ ВРЕДНИ ВАШЕГ ВРЕМЕНА........................................................................................51

НИТОГЕНЦИ...................................................................................... 59

Тамара Луцић Динић

ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА У НЕГОТИНУ......................................................................... 59

Миодраг Стефановић, Ивица Радоњић Дејан Миличевић, Пољо Сенад и Милош Рајић

ROCKUMENT..................................................................................................................61

NitogeN

ЛЕТЕЋИ ХОЛАНЂАНИН..............................................................................................70 НЕ ЗАБОРАВИ МЕ.........................................................................................................70 СЕЛО ПРОКЛЕТИХ.......................................................................................................71 ЦРВЕНА ОСЕЋАЊА...................................................................................................... 72

Bemwejci

КАФАНА .........................................................................................................................73 МНА . ...............................................................................................................................73

Brandon Walsh

СТРАХ..............................................................................................................................74 ПУТ...................................................................................................................................74 ТУЂИ САН.......................................................................................................................75

Famozni Zero

ДРУГАЧИЈЕ......................................................................................................................76 СТАКЛЕНИ ДАН............................................................................................................76 БОЛЕСТ............................................................................................................................77

SpinS

BONELORD.....................................................................................................................78 DREAMING.....................................................................................................................78

Superplan

ИЗБАЦИ СТАРЕ КОСТУРЕ...........................................................................................79 БРЗЕ ПРОМЕНЕ..............................................................................................................79 251.....................................................................................................................................79

Storm

ОЧИ БЕЗ ДНА.................................................................................................................80

Hurleur

ПРОБЛЕМ........................................................................................................................81 УДРИ, ЛОМИ . ................................................................................................................82

Fubar

НАЗАД У ГРАД...............................................................................................................83 LIBERTÉ...........................................................................................................................84

Миљан Ристић

CINEMA ЈЕ НИТОГЕН И НИТОГЕН ЈЕ CINEMA...................................................... 85

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ............................................................ 91

ПРОГЛАШЕЊЕ ПОБЕДНИКА КОНКУРСА 24. ПЕСНИЧКИХ РУКОВЕТИ.................................................................. 91

Животије Поповић

DE ARTE POETICA........................................................................................................... 93

Зоран Илић

ЛЕОПАРД ИЗ КАТМАНДУА........................................................................................... 94

Маријана Чанак

АНДРОС, ФОБОС И ЊИХОВИ БЕЗИМЕЊАЦИ ИЗ ПРЕДГРАЂА............................ 95

Алекса Дамњановић

ПРЕДРГАЂА....................................................................................................................101

МЛАДЕ СНАГЕ................................................................................. 102

Катарина Милошевић

ВИЗИЈА ЉУДСКОГ ЖИВОТА У ПОЕЗИЈИ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА..................................................102

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ.......................................................................... 103

Бронислав Радуловић – Бронко

LEONARD NORMAN COHEN (1934 – 2016 - ∞) ЧЕТВРТ ВЕКА МОЈИХ ПУТОВАЊА КРОЗ И КА КОЕНОВИМ ДЕЛИМА.........103

Филип Благојевић

THE VELVET UNDERGROUND – РЕЦЕНЗИЈА АЛБУМА ,,THE VELVET UNDERGROUND & NICO“............................................................... 113

Дијана Кнежевић

КАД РАНЕ И МРАК ПЕВАЈУ: NICK CAVE...............................................................122

Радмило Крачуновић Лале

СНАГА У ТАМИ...........................................................................................................126

Саша Скалушевић Скала

АРТУР У LA STRADI ИСПОД LUNE........................................................................131

Борис Над

АРТУР РЕМБО ЗЕМАЉСКИ ГЛАСНИК................................................................... 139

Јелена Павловић

СЕЋАЊЕ НА МИЛАНА ОКЛОПЏИЋА: 35 ГОДИНА CA. BLUES-a....................146

АУТОРИ.............................................................................................. 153 7

БУКТИЊА - Број 50 РЕЧ УРЕДНИКА Само бављење уметношћу у овом декадентном свету, са погрешно устројеним вредностима, а поготову у сиромашним и неразвијеним земљама, и јесте својеврстан бунт и готово увек, у мањој или већој мери, подухват. Са друге стране, то је један Сизифов посао који захтева много труда, залагања, одрицања, воље и живаца. Невезано за напред речено, свакако да постоје многа уметничка дела која су изазивала и позивала на бунт, која су утицала на велики број људи и на тај начин покренула револуцију пре свега у свести и начину размишљања самог појединца. У овом 50. јубиларном броју Буктиње потрудили смо се да обухватимо и прикажемо такву врсту уметности. Бунтовну и утицајну. Неспорно је да смо могли представити много више од онога што је представљено, али ту су и неки наредни бројеви Буктиње, тако да ће бити прилике и за то. Такође, поводом 50. броја, објавили смо текстове о развоју rock and roll-а у Неготину и у кратким цртама приказали све битније неготинске бендове који су деловали у том правцу, почевши од педесетих година прошлог века па до данашњих дана. Међутим, то је само део приче обухваћен Буктињом број 50. Има ту још много тога за гледање и читање. Па ко воли и кога занима... На крају крајева, Буктиња као таква и јесте својеврстан бунт против стереотипности и једнообразности. Она је наш покушај да јавности прикажемо и представимо одређена уметничка дела, правце и уметнике који су данас неправедно запостављени или заборављени. Овом приликом захваљујем се свим ауторима и људима који су учествовали у конципирању овог броја Буктиње или на било који други начин помогли да овај број угледа светлост дана. Значи нам пуно! Хвала и живи били! Миљан Ристић

БУКТИЊА - Број 50

ПОЕЗИЈА Ивица Величковић АРХИПЕЛАГ Био сам сањалица коме су отели сан Император прогнан из царства Роб ослобођен верига... Био сам мамац за псећи лавеж Тореадор у арени страве Сад желим само да ме оставе на том острву да свом мору пронађем притоку бистру у миру блаженом душу да издахнем просту словенску и чисту ПРЕД МИСЛИМА бетонска плоча сећања пуна порока Ово време жртве тражи али без сведока Иза свести смехови одјекују још... Јер прогнан без изгнанства сећања слажем – пролазности времена више се не бојим 11

ПОЕЗИЈА док умиру прошлост и познанства други људи обећања лажи више и не бројим *** Можда би комедија била и већа да су свесни комедијаши зле судбине која их плаши јер осим пепела и прашине у доба неке нове тишине за њима ништа остати неће – сви бејаху исти шљам и сви исто смеће

Душанка Ботуњац - На ивици заборава (клечана техника)

БУКТИЊА - Број 50 Драгољуб Фируловић Џо ПАТЕРИДИОТСКА ПЕСМА Још једна аждаха пропиње се у троглавој љубави усисава ватру. Деца се више не плаше немани. Деца се сама бацају у чељусти стараца који се договорише да промене ред. Сад гори град сад град остаје у очима очи сад граде крвави филтер да кроз њега Сунце гледају са дрвета онда још живе лете низ калдрму без извора суза и земље у темеље децу и аждахе да кроз њих старци ватру бљују по живот смрт је дошла и после смрти смрт.

ПОЕЗИЈА *** Кад пресуше бунари и рекама тече шљунак сув ја вук у снази као пас завијам. Откуда ми глас у овој ноћи без росе и лишћа не нећу моћи признати да је то све што желим. Надам се надам се још.

Драгољуб Фируловић Џо - Акрилик на платну

БУКТИЊА - Број 50 Татјана Медић ХРАМ ЉУБАВИ Стигли смо касно. Окачили капуте, сели и ставили погледе на сто. Мала зелена светла одозго Загасита и бледа лица обасјаше. Провлачи се дим кроз тек опране чаше, Увлачи у тешке црвене завесе. У овој соби пуно је мисли Које крећу у поход на Зору сутрашњице Чији пламен чувају Песме радничке класе И мјаук мачке Што одзвања између два корака једног Социјалног случаја. У овој соби пуно је људи Заковано за столице. И јаук мушкарца Палог на пољу између две Краљице Почиње дим да гњечи И ваздух да сабија Док цео простор не постане вода Која нас преплављује У таласима, У таласима... У овој соби пуно је богова Чије је време истекло, И месија се протеже до шанка Преко шаховске табле Кроз таласе времена и Закривљености простора између неспретних плесних корака. Не точе апсинт, али имају рум. Црно-Бело-Црно-Бело-Црно-Бело… Устајем да наручим пиво светло. Осмехом подржавам своју намеру, Осмехом поздрављам његову намеру. Превише је осмеха за шанком 15

ПОЕЗИЈА У таласима, У таласима… И Вејтс ће нам рећи то исто док жонглира на подијуму фајронта. И Кејв док крвари у својим убилачким баладама… И Коен док чека да се деси чудо. Рећи ће нам да је превише осмеха за шанковима Било где на свету и да нам је потребна нова религија. Неке ће жене зањихати куковима И мушкарци ће проговорити на страним језицима. И тада, у пламену, У води из које настаје живот, У том моменту кад се нова религија буде рађала, Сешћу поред тебе, Засукати рукаве и пољубити своје ожиљке. У моменту кад се нови живот буде стварао, Посегнућу за твојим срцем, Сломити жезло, И сви ће чути јаук мушкарца Палог на пољу између два Краља. На путу до шанка Он ће положити своју главу У моје крило, И сви ће погледати ка горе Певајући Песму над песмама. И ово уточиште одбеглог Патоса Издићи ће се у Храм Љубави.

БУКТИЊА - Број 50 Горјан Крстић ЛАВИРИНТ Чудно... како је, одједном, све утихнуло!... И како се надвила сенка — неке сабласти!... Она насмејана лица... Постало је хладно... као на неком усамљеном месту — где су сви, већ, одавно отишли... Ни звона, ни гласови... ни оне мелодије — тако веселе!... оне умилне мелодије... Ни Ја... више нисам исти!... Све се... све се претворило у неки — нејасан мук!... обавија читаву одају и притиска!... Само обриси... само огледала... некако — чудна и непозната... ћуте и сјаје... Одјекују — не одајући ничији лик!... Ничији!... И зидови — без врата, без излаза... сиви и хладни... Одједном — почињу да се смеју!... Подмукло да се смеју!... Као да се ругају некоме!... Не!... Немогуће!... НЕмогуће!... Зар је то — она иста соба — тако топла и пуна сјаја?!... Не!... Ово је сигурно мора!... Сигурно некакав, лавиринт страха — без излаза и без краја!... Не!... Мора да постоји неко-ко зна-како изаћи одавде!... Како изаћи напоље!... Како изаћи напоље!... МОраааа!... И даље је хладно... И даље се сви тако тупо осмехују... као да су сретни и као да се радују... И поново почиње она — неиздрживо весела игра... која ће, и тако, убрзо — утихнути... и нестати... У овом лавиринту страха... без краја... и без излаза...

M.C. Escher - Релативитет литографија

ПОЕЗИЈА Богдан Цветковић ПРИЧА ја краљ свих безумника и будала ти море си и небо ватра и крв дисање и буђење и сан очи и усне и руке и рамена и струк и све што са тобом ноћу устаје и одушевљено бунца како дивно пада снег па се буни како је врућина неподношљива чак и кад су нам згрљена само стопала у које моје зимско свитање да се нежно и безбрижно буди са првим јутарњим зрацима у зору измишља ми бајке уз чај и мирис пецива у свету над ком никако да се заврши партија преферанса и сваким новим даном под шеширом се на хоризонту читав свемир умирући рађа нисам ни стиг›о да јој макар испричам неку причу можда баш ону погрешну

БУКТИЊА - Број 50 ХИГИЈЕНСКИ ШТРАЈК Страдалима у Ускршњем устанку у лагумима безнађа забава је почела касно зато изволите се сви до краја сагнути и придружити време за надање прошло је велике идеје треба проверавати иако не постоје иако главу притиска плафон самице зидови су све ближи говна те опкољавају са свих страна тешко је и смрди без обзира што само један удах раздире ободе космоса ШУМАНОВ ПУЛС планета је место на ком брзо пожелиш да не постојиш да ништа не постоји али ништа у ствари не постоји и све би да упијеш у себе пре него што се читава планета не распукне од тахикардије 19

ПОЕЗИЈА Хаџи Аца Кожокић ПУТЕВИ

(Чуварима)

У овом потрошачком рају Заморно је бити субјекат. Путеви живота и рада Данас и овде Изгледају као да Воде до потпуног Безнађа. Чудан је осећај бити У блату а гледати у звезде. Свако је друштво Креација колективних мисли. А проблеми израз Недостатка духовности, Који се могу излечити Духовним решењима И променом Ума. Треба превазићи лични и групни его И стићи до Генијалног… Мирног и спокојног Невидљивог простора који је сада Прикривен. Заварам себе Да се универзум може преузети и Учинити бољим местом за живот. Да се може водити живот Незапрљан Егом. 20

БУКТИЊА - Број 50 Фанатици упорно желе Да управљају свиме, Жељни моћи, Несвесни да нису Власници и господари природе. Након кратког разговора Са собом Допустио сам свету да буде Оно што јесте. Престао сам да гледам кроз наочаре Културолошке условљености. Схватио, да постоји Време за све, Па и време за оно што данас доживљавам. Ипак се мој живот креће ка савршенству. А ја морам служити својом књигом Божанском белегу свога духа. И ономе што Људе чини људима. Тако ће се и Запетљано распетљати.

ПОЕЗИЈА Миломир Бата Цветковић КОЛИБА Кад те мржњом хране Љубав ти дође као нешто неприродно Али је ипак некаква противтежа Кад те мржњом хране Не треба ти икаква противтежа Осим ако желиш да се зајебаваш Користећи библијске мотиве... Кад те вером хране Не треба ти ни рабин ни поп ни хоџа Осим ако желиш да се зајебаваш Користећи библијске мотиве Или неку будалаштину из Курана... Кад те глупошћу Кад те незнањем хране Треба ти нека противтежа Али је нема Али је нема... Нема је јер се глупост Јер се незнање Са самим собом множе Са мржњом Талмудом Библијом Кураном... Осим ако не желиш да се зајебаваш Па пошаљеш све у пичку материну (умало да кажем – до Ђавола) Па се затвориш у своју колибу И пригрлиш драгу – љубав своју Умесиш погачу и наточиш вина Али пса оставиш на капији Да припази За сваки случај... Осим ако не желиш да се зајебаваш... 22

БУКТИЊА - Број 50 Саша Станимировић ПРЕПОЗНАЋЕШ МЕ Они који живот осећају ногама... одлазе, самоћа се ко ајкула мирно врти, ја остајем да ми ветри језик плазе толико бола, а тако далеко од смрти, моје речи још су само ноћи чуле... пусте ноћи периферне мраз што секу, научници знања вам реците како то моје сузе и испод нуле не престају да теку... а ја чекам... студ студирам... па се вртим око себе место бирам... ако ме и не убије зима убиће ме пролеће... љубав од муке проговориће , платићу својом радошћу и овом шкртом младошћу поцепаћу срце на равне части, зауставићу пролазност страсти, себичњаци то неће знати, по томе ћеш ме ето препознати. ОСЕЋАЈ За тај осећај има ли мере За таквог путника мали је свет Одакле дође можда с Венере Као стих вечан јак као завет Наша је звезда најситнија Тек мрва једна сред звездишта Опијен свитац али сија За неког све за неког ништа У душу мрачну зрак један зари Осетих заувек остаћу њен Уместо сунца љубав ме озари Мери се вековима а траје трен 23

ПОЕЗИЈА Марко Станојевић ПЕСНИКОВО ЋУТАЊЕ Личио сам на поезију у којој су стихови огрeзли у бол, осећања су се склупчала као тело у хладној води, дрхтала су, тражила зрак сунца... Разапета мисао на крсту страха јецала је као новорођенче – осликавао се портрет мртвог човека. Ћутао сам, да би перо имало шта да каже, то мастило прећутаних речи у ком живи читав свет,то небо на земљи што ме објашњава као бесконачност та плава боја што исто пише тугу и љубав, тај живот што ме сабира, одузима, множи и дели... ПЛАЧ МЕЛАНХОЛИЈЕ Погинуло јутро се тамом простире, ваздух саплиће сваки удах осећања прле душу као коприве у очима су тихе сузе... Клизам се на леду сенке бића у нестајању (плач меланхолије) Пролазим кроз мисао као изгубљени путник остављајући траг бесмисла Трчим за собом корацима наде, чежње ишаране болом не бих ли ухватио лист слободе, док сиви облак осветљава пут водећи ме у слепу улицу Поплављен реком немира, и звуком тишине од које се глуви 24

БУКТИЊА - Број 50 Као увели цвет, од мог бића остаће прошлост која мирише... АУТОПОРТРЕТ ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА Ја сам сломљена реч која тражи смисао, онесвешћена скитница у купеу воза који нема кочница Стих који живи и умире у строфи давно написане поезије Заспала кап кише на латици руже, море суза које потапају стену Болна успомена која живи у утроби мртвог човека Ја сам онај тренутак кад самоћа шиба као прут (чежња у тами) Неокићена јелка у новогодишњој ноћи Бадње вече без пуцкетања бадњака Кора хлеба коју кљуцају гладни голубови на јесењем ветру Лирски излив скрханости песника у чаши вина, опроштајна песма двоје који се воле и плен сопствене даљине... 25

ПОЕЗИЈА Александар Марковић ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ЗАБОРАВЉЕН

Чарлсу Буковском

После радног дана сви снови сведени су на празну собу и пуше се као голо месо на ватри. Вечерам милостињу времена коју зидовима просим из коже и одвајам остатке дана од костију ноћи. Тела су депоније пуне успомена чије ђубре рециклира душу. Зато сам малопре рикнуо једно адреналинско НЕ треснуо врата пуне продавнице, у празну загазио крвавим очима и ђоном предатора тражио плен. Тамо је стајала бака иза полупразног фрижидера и пажљиво паковала папирну кесу. Бес ми је одузела једином руком коју је имала и једним Хвала.

БУКТИЊА - Број 50 Радојка Плавшић Ранковић НИЈЕ МРТАВ Графити на напуштеним фабрикама посматрају нас оком напуштене љубави Деца машу… мале ручице описују полукруг Траг аутомобилских точкова оставља мисао у прашини Зеленило ћути тешким уздахом Стигле су најновије вести Слика која говори све језике и вреди више од две сузе Пут се одвија попут тепиха изједеног мољцима Поглед пут чипканог неба открива мукотрпан рад Творца Куда усмерити двоглед кад све изгледа једнако далеко: фудбалски клубови хероји правда за овога неправда за све остале и невидљиви пост скриптум: Punk is not dead DEUS EX MACHINA Понекад техника затаји у врло врло важном тренутку. Готово чујем кикот с неба или оног што се јавља из подрума доњих. Понекад разлог не постоји. Једноставно Deus ex machina. Нешто битно нестане у етру као галеб који омашује рибу.

ПОЕЗИЈА Једноставно тако. Подсећени да виша сила не спава, да се слатко смеје фреквенцијама, таласима, сателитима, антенама… Људи су некад размицали мора. Људи су некад померали планине. Људи су некад живели у пустињама и знали све што треба да знају јер их је Глас о томе обавештавао. И мирно су спавали јер су знали да ће свака порука стићи оном коме је намењена упркос киши, ватри и поплавама – можда тада још извесније. И мирно су спавали јер су знали да ће стићи на одређено место макар их невидљива рука пренела. Чуда никад нису заказивала, али људи јесу али људи јесу

Светлана Шанта - Тужна песма

БУКТИЊА - Број 50 ЦЕНЗУРА Сваког јутра сваког јутра читамо вести изнова читамо Крвне судове вестима запушујемо обично оним које нам спремају инфаркт Будућност је скувана, већ се охладила сваког јутра сервирају нам остатке: ,,Да сам мушко, ја бих се побила“ Са ким, питам, и чиме ,,Не мари, не мари голим рукама ногама главом… Против робота капсула и злотвора…“ Тик-так тик-так тик-так Темпирана сумња јавља се у глави Тик-так Сада удараш самог себе Тик-так Сада снег по теби веје Тик-так Батерија се испразнила и падаш као јефтина дечја играчка као ваздух издуване лопте као дрво као минирани мост као оборена чаша Пао си и сада спреман да устанеш Сам си Ујутру те у вестима нема

ПОЕЗИЈА Јасмина Топић У ПРЕВОДУ

Грац. Препознавање.

Будућа ноћ је управо сада, знаш по погледима, Оним, које памтиш из случајних сусрета, тек прескочених граница у језику, док забацујеш главу према таваници и рецитујеш, у аутодиктату, случајно ухваћену жељу. Викендом не знаш куда би јер те град још увек не познаје! Шта би са собом, маглом, леденом кишом, несталим речима између три употребљива тумачења, када би да од језика начиниш прецизни инструмент задовољства, Један од могућих заборава. Како изговараш надимак жеље на трећем језику? Како именујеш тренутак који се топи у скору будућност? Док двојине постају терцети, а једнине, мирисна лепота поморанџине коре, у тек поједеном колачу пожељног значења. Будућа ноћ је управо оно јутро док улазиш у непознат простор који ће можда једне очи учинити ипак твојим, по унутрашњем ритму говора; И од данас до сутра до данас до сутра, топиш се као путер док сагореваш калорије прошлих радости за једно значење између редова: када ће те додирнути? Викендом не знаш куда би, а знаш да би! – до још једног почетка. Нека те овај град, са својим шапатима, препозна! Већ сада делиш ћутање на многобројним језицима, осмехујеш се знатижељним очима, и чекаш да постану додир, разлетело перје, 30

БУКТИЊА - Број 50 Или тек испуштена будућност. У лифту, као у преводу изгубљена, Сасвим, сасвим случајна жеља. УНУТРАШЊЕ ПУТОВАЊЕ Често тражим ту собу, између малених тргова, или међу ушушканим становима, улицама, у којој бисмо коначно боравили, само као два безимена тела, лишена тежине душа у чије постојање иовако сумњаш. Само собу, с прозором довољно високим да се одатле може скочити једино на онај свет. У њој састављам књигу, копију тог живота, и увек нове распореде старих закључака: да све је на одређено време, осим добро познатог станишта у нама; Може бити било који град, и улица, или непознати језик којим ћемо ипак проговорити. Место за састанак, обмотано паром и прошлих и будућих кафа. Та соба могла је да буде и твоја, док улазим, с напола испуштеном душом, већ дрхтавог тела да покупим, оно што је остало од оглодане коске, од потрошеног погледа – Негде на ивицама могућих, општих, значења. Стан је превелик за нас, могли би га трајно населити многи! Друга лица пакла који носимо у себи – Али соба, била би довољна, Да се према њој управљамо, као према тачној мери нарасле црне материје; Па да онда говоримо о константама светла. А сада путујемо, и даљине су само начин да се заборави, И место, и соба, из које никада и не излазимо.

ПОЕЗИЈА СОБА С ПОГЛЕДОМ

Marienplatz 1

Зна понекад тако лепо да ћути, или да нестане у неспретном преводу многобројних егзистенција. Кроз прозор, увек исти поглед: кров цркве и антена, међу другим дугим крововима, али никада се у соби не огласе недељна звона! Метафизика гласова! Уметност је и навикавање на самоћу. Без искупљења. Седи тако данима, склањајући несташни прамен косе, час са својих очију, час с других челâ, уз константе: љубазно-обазриве осмехе, тек крајем усана, као да је буран темперамент исто што и лоша навика. Види сваког дана исто, и сваког учи да изнова буде нешто друго, или покуша да буде: мало другачија. У монотоном кругу ручкова и спавања, Иста неизговорена питања, али добро скривена дрхтавица, када овлаш руком пређе преко усана. Знаш то и сада: Једино у жељи изједначавају се перспективе посматрања. Мушкарци и жене, балони од хелијума, као узаврели ваздух на ледено-сивом хоризонту, долазе и одлазе, размењују погледе у соби, Одједном, постају поново деца; Играју се, уче, да нема искупљења! Поглед кроз прозор се никада не мења. Црква и антена. Нерастумачена значења случајних егзистенција А онда, утисак да је шљунак с крова баш као игралиште, као плажа И тамо, уместо неба, танка линија дубоке воде у коју треба уронити и иза погледа, сасвим ослобођено од било ког, именованог неискупљења.

БУКТИЊА - Број 50 Исидор Игић КОЕН БИ УМЕО Коен би умео да направи лепу баладу чак и од песме која почиње са „можда“. И Коен заслужује Нобела. Као да сам доспео овде само да посматрам немоћан да дођем до било каквог тачног резултата Можда је то у реду али ме чуди такав задатак. Ствари су истините ако су једноставне и лако их је разумети али постоји и музика а музика је магија Ово је за мене нерешиво. Ако нешто о томе сазнате пишите ми.

ПОЕЗИЈА ОВО НИЈЕ ШТРАЈК Ово није штрајк комуналне службе али смрад је неподношљив и канализација у слаповима натапа степениште Да смо начисто ово не пишем у Лондону и није 1977. година када је побуна постала музика. Један покрет. Смеће и смрад су извели на улице читаву једну младост ставили им у руке оловке и гитаре бес се претворио у кунст. Једно велико Не и ништа заменио је живот који је стао у један радостан врисак. Експериментом је доказано: Људима овде можеш слободно да сереш по глави, не би ни зевнули. Да се не замере.

БУКТИЊА - Број 50 Иван Потић У СУСРЕТ СУДЊЕМ ДАНУ (ДУХ ДИЛАНА БОБА II) Мршаве успијуше пред камерама кувају за богате спонзоре. У кавезу их чувају Егзотичне живуљке сикћу или креште; Битанге без стила приређују феште. Пилићи су ин, кокошке су аут, зна се ко је лимар а ко астронаут. Позоришта пуна кафанске публике изнад масних столова висе ружне слике где год да се денеш, црвениш од рике мајмуна и кобила, неке чудне клике, старлете су ушле међу књижевнике мутна вода цури доле, у сливнике, истреси се на папир па дај јеловнике. Балерине ћопају само за елиту компонују шустери за богату свиту, жабе се поткивају, кукољи у житу, хромиране јетре за господу ситу. Ко не зна да пева, гурни га под шатру нек завија тамо, нек глуми Синатру навуци му пелене, па нек гута ватру. Свет је једно село, aл’ нек је весело. Сви одједном глуме, као један дишу, его свој билдују певају и пишу као да је опет дошла Ренесанса мишеви на палуби, последња је шанса. Сви желе да носе кожу туђу неку по облаку скакућу док стоје у дреку и причају бајке о меду и млеку. 35

ПОЕЗИЈА ДУХ ДИЛАНА БОБА Пао снег за Дан Републике, кева пошла по број, неки тип упао у бљузгу, а други му каже: „Стој! Ако не журиш у кладионицу, зашто уопште журиш?“, овај му каже: „На прославу“ „Океј, ал’ зашто јуриш? Остаће довољно брље за поштене раднике друкаре горе у управи цене искрене јаднике“. „А шта уопште славите?“, упита тип и шмрцну, „Непостојећи Дан републике“, одговори човек и фркну. „Ако, лепо је то, у прошлости кад се живи, кад сви су једнако жртве џелати нису криви Попиј једну за мене нешто ме мучи жуч, а после се кротко владајте немој да правите пуч...“

БУКТИЊА - Број 50 Звонко Карановић ГЛАЧАЊЕ ЗЛАТА Црни квадрат на црној позадини. Одраз ноге под траком неонског светла. Леве бутине и пубичне кости. Коса расута попут старозаветне шуме. На врату, испод корена косе, скривен тајни путоказ. У дну леђа јасан знак: не обраћај пажњу на интерпункцију! Урадила си све да заклопим очи. Сафо је прва носила мајицу с натписом: Fuck me, I’m famous. Сафо, та милосрдна жена којој нико није видео лице. Чак ни хиљаду песника који су ноћили на гробу најпознатијег свирача лире. Златни ланчић око твог ножног чланка знао је све одговоре. Све жеље Месеца. Бацили смо га кроз прозор како бисмо имали још један изговор. Још једно лето. МЕДИТЕРАНСКИ НОКТУРНО Много година касније, на обали најкњижевнијег мора, ноћни портир пружио ми је цедуљицу с исписаним бројем и размакнуо завесу. Тада сам је поново угледао. Њу, која је певала успаванке галебовима рођеним с погрешне стране жице. Њу, с ногама олимпијске шампионке у уметничком клизању која никада није видела лед. Пролеће, лето, јесен, зима, Спарта, изговорила је на пет језика. И стари свет је пао на колена. Јасно сам видео пренадувани его џеза. Стихове Лорке заливене пластиком. Хватање брадавица без помоћи руку. Њено лице обасјало је танушни струк четинара. Гвоздену шуму око мога срца. Иако није било дашка ветра, шума се повијала пружајући своје руке ка Месецу. Напољу, бука се стишавала. Унутра, тек је почињало. 37

ПОЕЗИЈА ЛИСИЦЕ Нашли смо се овде пратећи знаке. Оружане снаге твоје земље подигле су бајонете, али твоја реч је последња. Плешемо и не можемо да се зауставимо. Јурцамо као лисице с краја на крај подијума. Трајаће кратко/дуго. Трајаће. Хедонизам или нихилизам? Још ниси одлучила. Ужасу се не назире крај. Јебите се, каже Рој Орбисон. Јебите се ви и ваш Песоа. Оно што славимо је лакрдија. Сантиметар по сантиметар повлаче се уста водопада. Кварни зуби превртљиве граматике. Музика стаје. Неко је искључио струју. Глежањ? Рука? Носорог скривен у чаши за шампањац? Бајонете сам ти украо. Али ствари увек могу да оду у погрешну страну. Не рачунамо на помоћ. Чекамо да прође тај јебени секунд и ништа ту не можемо да учинимо. НАКОН СВЕГА Свлачиш се и лежеш гола на траву. Сунце на твојим грудима и бутинама. Модиљани би те желео. Прекасно. За сада је прекасно. 38

БУКТИЊА - Број 50

ПРОЗА(К) Јелена Перишић WINSTON TONG. Стално падам у неке дубоке бунаре, а знам да ћу тешко угледати дно. Увек помислим: „Па добро, пад негде једном мора да престане“, али то изгледа не иде тако, па падам и даље. Ко ми је крив кад се нагињем. Привуче ме ваљда то што не видим дно. Но, после неког времена научиш како се треба владати у таквим приликама. Натучеш на лице шарену маску са шиљатим носем који је имитација кљуна, и са једном једином речју у глави – l étranger- настављаш спокојно да падаш, фотографишући у слободном паду призоре око себе, чисто да не дангубиш док се губиш кроз мрак. Уздајући се у свој performance art, изводиш све складније и складније фигуре, одбијајући се о зидове обрасле нечим што је можда боље не дирати. После у мрачној комори развијам филмове ролну по ролну, у раствору који цедим из очију, и увек је исто: различите варијације црног на црном, са по којом незваном силуетом, коју покушавам да растумачим импровизованим азијатским очима - кажипрстом леве и десне руке повучем углове очију надоле, да видим да ли се тако другачије види.

Winston Tong

ПРОЗА(К) Јасна Димитријевић ИЗА БРШЉАНОВОГ ЗИДА На почетку да вам кажем: немојте заборавити да сам ја у целој овој ствари највећа жртва. Остао сам без баште, без најбољег пријатеља, без свакодневице. Заправо – изгубио сам све. А ја сам човек скроман. Никад нисам тражио превише, ни ја ни моја душа, док је још била међу нама. Било нам је важно да имамо редовну пензију, чисту кућу и плаћене рачуне. Пристојну егзистенцију. И библиотеку, наравно, јер шта би стари професор без свог блага. Башту да и не помињем, јер с њом сам се тако саживео да не бих могао да замислим живот без свог зеленог острва, како смо нас двоје називали тај комад хлада усред старог града. Кућа је могла да се рони, али душа и ја смо радије њу запостављали како врт не би испаштао. Фасада је на неколико места до цигле ољуштена, а и ограда балкона већ је годинама ишарана дубоким пукотинама. Ипак, врт нам је био важнији. Увек смо бирали најбоље расаде, које смо поручивали из разних земаља. Пошто већ сами нисмо више могли да путујемо, покушали смо да ширину света негујемо у свом дворишту. Када ме је душа напустила, није ми много жеља преостало, тек једна-две. Дању да радим у врту, ноћу да мирно спавам. Тешко сам поднео њен одлазак, али могу да кажем да сам се последњих месеци солидно опоравио. У томе ми је помогло Плутоново друштво. Бављење његовим потребама скренуло ми је пажњу са губитка. А онда су се појавили они. Радио сам у башти када је дошла прва група. Њих петоро-шесторо. Чупкао сам коров, орезивао руже, смишљао букете које сам носио души на дар: једноставни аранжман са хризантемама и арицејама за недељну посету, а већи, за Задушнице, од ружа, широких листова фрицманша и суптилних гранчица бобичасте нерице. Журио сам, јер Плутон је у кухињи чекао вечеру, а ја нисам био вољан да његово нестрпљење доведем до лавежа. Ја не пратим вести, моје срце то лоше подноси, али негде сам ипак начуо да је у току велика миграција људи са истока. Морам признати да их нисам овако замишљао – заправо, нисам их никако замишљао! – па сам их кришом пажљиво осмотрио. Дошли су са торбама и кесама, ситнију децу донели у наручју, а мало старију довукли за прљаве руке. Прва група је населила две клупе на улазу у парк преко пута, али убрзо их је било двапуттрипут више, колико сам могао да видим са капије. Подигли су шаторе и раширили простирке. Полегали су по трави као мачке по крововима, пун их је парк био. Изгледали су као разбацана тела у оним бомбашким нападима по белом свету, као да нису живи. Питао сам се колико је ходања и несанице 40

БУКТИЊА - Број 50 за њима, и колико ће се дуго задржати. Дан-два? Колико сам разумео, они су овде само у пролазу. Чуо сам да се углавном крећу око аутобуске станице, спавају на клупама, чекајући превоз за даље. Зато сам се изненадио када сам их видео чак овде, у центру, надомак главне улице и пешачке зоне. Паковао сам алат и рукавице у дрвени сандук на трему кад сам зачуо тај жамор, шапат, смех и плач на непознатом језику, тачно пред мојом оградом. Њихов разговор, мени сасвим неразумљив, пролазио је кроз живу ограду мог дворишта неспутано, јер то је, заправо, била само завеса бршљана уплетеног у високу жичану мрежу, развучену између два бетонска стуба. Била ми је то задовољавајућа заштита, јер досад ми је она била потребна само од сунца и љубопитљивих комшија. А онда је ту живу и крхку препреку пробио и један прст, заправо прстић, дозивајући Плутона, који је био изашао да ме опомене да је време оброку. Пошто овај није одолео инстинкту радозналости, пришао је гласу с дуге стране, који је тепао: „Хабиби, хабиби…“ Када се кроз лишће пробила и једна шака, у ствари – шачица, Плутона је већ обузела наивна псећа радост. Јер шака је држала бисквит, а мој Плутон је, како ће се показати, врло поткупљив створ. Приписао сам ту издају глади и изневереним очекивањима, и решио да све заборавим. Наш живот – мој и Плутонов – сувише је компактан да би га трајно нарушио један „караван“. Али сутрадан су они и даље били ту. И било их је барем двапут више. Кренуо сам са Плутоном у редовну шетњу до парка. Међутим, то није био наш парк. Придошлице су рашириле веш на штрику између дрвећа, чекале у реду пред чесмом да оперу зубе, руке, врат. Пратиле су ме те њихове беоњаче из шатора, који су преко ноћи никли на травнатим површинама између пошљунчаних стаза. Плутон није могао да потрчи простором који је до јуче био проширење његовог дома, његово станиште, јер ту су сада трчкала босонога деца, ту су лежали намргођени старци и старице. Неки људи у жутим мајицама, хуманитарци, ваљда, доносили су храну и одећу. Подигнут је и шатор хитне помоћи. Верујем да је Плутона то збунило, али није имао бурне реакције. Напротив, био је питом и миран, упркос томе што нам је кретање било ограничено само на две унакрсне стазе посред малог парка. Деца су прилазила, пружала руке опрезно, цичала од узбуђења кад год лабрадор направи нагли покрет. А он их је подносио, скоро да је и уживао. Био сам му захвалан на томе и надао се да ћемо се ускоро вратити у рутину. Целог тог дана сам радио у башти, сад већ навикнут на грају из парка. Увече сам повео Плутона другим улицама, чврсто решен да парк заобилазим док се не врати у пређашње стање. Негодовао је, али је направио компромис. Али већ следећег јутра је жешће цимао ка парку. Група мусаве деце провиривала је из жбуња и дозивала га: „Калб, калб!“, како сам успео да 41

ПРОЗА(К) разумем. Отимали смо се код пешачког прелаза. Плутон је упорно цимао ка оним мигрантима, као да је скитница која сваком постане друг за кору хлеба, а не потомак шампионског легла. Комшиница лево од нас посматрала је сцену са прозора. Сигуран сам да сам чуо и подсмех када је питала: „Добар дан, професоре, чека вас друштво доле?“ Одвратио сам јој једним бардан и одвукао Плутона кући, љут и одлучан да га неко време не изводим. Све што је требало да обави – могао је и у башти. Плутон је научен да пажљиво ступа кроз цвеће, а да само кружна травната стаза служи за трчање, па сам веровао да нема разлога да бринем за врт. Међутим, нисам могао ни да замислим шта ће ме сачекати ујутру. Пробудио сам се у редовно време. Иако се нисам претерано надао да је банда из парка наставила својим путем, ипак сам провирио да видим да ли су нестали. Наравно да нису. Испрва сам се чудио што су се тако дуго задржали, не мисле ваљда овде да остану, али онда сам схватио оно што ми је све време измицало – ово није иста група, ово су нови. Синуло ми је када сам видео да су се боје и распоред шатора променили. Они долазе и одлазе. Ово никад неће престати. Али нисам стигао да се дубље замислим о свим последицама ових околности, јер сам се убрзо суочио са једном од њих. Иако је мој поглед био уперен преко ограде, ипак сам периферним видом уочио кошмар под балконом. Бубњало ми је у ушима, замало ме није погодила кап када сам видео поломљене тује, разрован ружичњак, рупе на местима где су до јуче расле пурпурне королије, лишће и бусење на све стране. Плутон је мирно седео код капије и гледао кроз решетке, као да чека да дођу по њега. Нисам га позвао, нисам му ни понудио доручак, само сам пришао капији, онако у пиџами и собним папучама, отворио је и гледао како мој једини пријатељ одлази црној, босоногој деци. Ни осврнуо се није. Бацио сам још један поглед на уништену башту. Сад нисам могао ни на гробље, није остало цветова ни за пристојан букет намењен далеким рођацима, а камоли за аранжман какав приличи мојој души. Утрнуо од неверице, нисам био у стању ни да се наљутим. Вратио сам се у собу, невољан за било шта. Увукао сам се у кревет, покушао да решавам укрштене речи, али нека ме је туга сколила, а њој се нисам смео препустити, јер ја сам сâм, морам да се чувам од црних мисли, ко зна шта све може да ми се догоди. Тако сам попио санвал, дуплу дозу, да ме темељно успава, кад сам већ одустао од данашњег дана. Убрзо је било пролеће, па смо шетали, моја душа драга је носила шешир и корпицу са јагодама, планина је нека била и одмаралиште и бунар, Плутон је јурио за веверицом, облаци су били густи и чисти, држала ме је под руку... а онда су из шуме дошли људи. Наоружани. Рекли само: „Остави ту корпу и шешир и марш!“ Душа моја није се дала, али један ју је гурнуо и шутнуо. Испрљао јој је сукњу. Онда јој је рекао: „Идеш са мном у шуму.“ 42

БУКТИЊА - Број 50 Мени је други везао руке. Нисам могао до гласа. Онда су се зачули авиони и све почело да се руши на моју главу, планина, одмаралиште, бунар, затрпало ме је, нисам могао да дишем, само сам чуо бубњеве. Пробудио сам се у незнано доба ноћи, мокар, гладан, уплашен. Лева рука ми је утрнула. Знао сам шта то значи, али нисам могао до телефона, једва сам успео и до балкона, до ваздуха. Сетио сам се шатора хитне помоћи у парку и понадао се да ће ме неко видети. Бубњеви су ударали, ударали. Покушао сам да подигнем руку и махнем, али тело као да није било моје. Клонуо сам на ограду балкона. Док сам се копрцао у покушају да повратим контролу над својим телом, осетио сам како се читав свет рони, као у оном проклетом сну. А ипак није био читав свет, већ само трошни камени декор који је опасавао балкон. Када је ограда коначно попустила пред мојим немоћним телом, сурвао сам се у башту као у коначни понор. Међутим, пад је ублажило почупано жбуње. Сад овде будан лежим и молим се да су избеглице у парку чуле буку и да неко по мене доћи. А кад би само бубњеви престали, тад бих био сигуран да ћу дочекати зору и помоћ. Ако ме тада ико буде видео да лежим иза бршљановог зида.

ПРОЗА(К) Саша Томић ЈА САМ ПЕТ Трчао сам ка Фекторију1, тол’ко журио да ми је пукла десна штикла. Морао сам да се дочепам таксија. Двадесетак метара испред мене таксистима је помахнитало махао офуцани клошар, ко оџачар црн. Нико му није стао. Увек је тако било на Менхетну, тамнопути се тамо не возе тек тако. А улица је готово пожутела од силних таксија који су туда пролазили, било је „милион таксија на улици“, како гласи реплика из филма... ал› ме је на исти и сама сцена подсетила... на чувени филм Џима Џармуша „Ноћ на Земљи“. Ја сам само једном подигао руку, такси је застао испред мене, те на постављено питање таксисте... на неком кускре-енглеском – Вер ту, мај френд? – одговорих само – East 47th Street, please – те се упутисмо тамо. Излазим из таксија, улазим у зграду где је тада Фектори био смештен, па се на једвите јаде догегах до петог спрата, лифт опет није радио, те сам без куцања, као и сви остали, ушао унутра и одма› осетио олакшање. Иначе у Фекторију Ендија Ворхола се свако осећао много опуштенијим него на улици, тачније, много опуштенијим него на било ком другом месту. Енди је радо прихватао све изопштене, све дисиденте, оне интровертне, све ексцентричне особе и особе које су на овај или онај начин морале да крију своје назови-табуе, своје фетише и све оно што јесу. Управо код Ендија то нису морали да раде. Чак напротив, то је тамо било врло пожељно. Првенствено сам осетио олакшање због звука гитаре Лу Рида који је тада компоновао песму где се, начуо сам само, помиње Џо Деалесандро, омиљени Ендијев модел, касније и глумац2... као и све „дрег квинс“ које су обитавале по Ендијевом атељеу. У другој просторији Енди је снимао свој филм, нисам хтео да прекидам кадар, чекао сам његову команду – кат... те да питам да ли су дошли Лакс Интериор и Појзон Ајви, чувени љубавни пар... чувени по свом сајкобили бенду „The Cramps“. Чекао сам и чекао... Ја сам се у овом тренутку нашао ту само да би’ Лаксу вратио ципеле, а претходно се и извинио због поломљење десне штикле. Тада сам их носио само да би› осетио како је то бити у штиклама, како се у истим Лакс осећа. Енди је приметио да цупкам, да ми је потребно нешто да питам, те ми је на листу папира написао: Молим те, не питај ништа, не буди човека, овај филм ће трајати све док се он не пробуди! Спазих да је камера у фикс-фокусу и да слика човека који спава на троседу. Касније је тај филм Енди назвао „Sleep“ и филм траје око пет или, пак, шест сати. 1 Чувени студио („Factory“) Ендија Ворхола, у Њујорку. 2 Играо у филмовима које је режирао Пол Мориси, а продуцирао Енди Ворхол... као што су: „Trash“, „Heat“, „Blood for Dracula“ итд.

БУКТИЊА - Број 50 С тим у вези, нисам могао да чекам те изађох из глуве собе и упутих се ка трећој просторији која је била огромна. Ту је Енди сликао, ту су се одвијале модне ревије, али и свирке. Углавном је Лу Рид, кога је Енди покупио са улице, наступао са својим бендом „The Velvet Underground“. Толика просторија, а потпуно празна... не рачунајући гомилу инсталација и уметнина. Бејах окружен Ендијевим радовима. Око мене слике, цртежи, портрети, фотографије познатих, гомила којекаквих кутија... поред којих беше и неколико конзерви. Поред истих спазих неколицину налепница на којима је писало „Campbell’s Soup“ и „Brillo“. Пожелео сам да се мало одморим, те седох на „коњића који се љуља“.

Енди Ворхол снима филм

Љуљао сам се држећи у руци десну ципелу без штикле, ону на левој нози нисам скидао. Очигледно да је то било смешно, пошто зачух кикотање. У просторију улази, и кикоће се, онај „клошар-оџачар“ који никако није могао да заустави такси. – Допада ми се како изгледаш – рече, па настави – Ја сам Баскијат, Жан Мишел Баскијат... а ти си? – Пет Моран... – представих се, па наставих – Претпостављам да су ти смешне ове штикле које носим? У том тренутку, Баскијат је с великом озбиљношћу посматрао слику на поду... размишљао је. Чини се, није ни чуо последње што рекох. Слика је била огромна, једно велико насликано платно. – Ово треба поправити. – Говорећи то, откопчавао је свој рајсфершлус на панталонама. Почиње да пиша по слици... лево, па десно... па више у даљину. – Сада је много боље. У том тренутку улази Енди и прво што је приметио је његова 45

ПРОЗА(К) „распишана“ слика на поду. – Ко је ово урадио? – упитао је, а Баскијат подиже руку, потврђујући да је „пиш-дело“ његово. – Ово је сада много, много боље! Браво, Жан Мишеле, браво! – похвали

Енди Ворхол и Баскијат

га Енди, па дода – Хеј, је л› сте се упознали? Жан, ово је Пет Моран... – рече показујући прстом на мене, па настави – Он тренутно ради као асистент режије на филму Џон Вотерса, филм ће се звати „Pink Flamingos“ и биће диван! Баскијат и ја потврдно климнусмо главом. Коначно сам могао да питам Ендија да ли зна где је Лакс, па ми рече да ме је он управо звао... и то на телефон који је био у глувој соби, звоњавом је пробудио Ворхоловог главног јунака. Енди ми рече да Лакс тренутно није могȏ да дође, пошто управо ради на новом албуму „Stay Sick“, те дода да ме он чека у студију „The Cramps“-а где управо снимају. Устадох са оног коњића, не скидам леву ципелу, десну држим у руци... храмљем. Баскијат се поново закикота. Одлазим полако, а Енди викну екипи из глуве собе: – Дајте Џону3 још пар седатива! Пролазим поред, враћам се, Џон се протеже и све време зева, ал› зева исто тако и читава екипа. Пролазим опет поред просторије Лу Рида који је сада са свим члановима свог бенда „The Velvet Underground“, излазим на врата изнад којих великим црвеним словима пише EXIT... и, пре него затворих врата, зачух Луа како 3 Џон Ђорно (Звезда Ворхоловог филма „Sleep“)

БУКТИЊА - Број 50 певуши – Hey Babe! Take a walk on the wild side.4 Улазим у студио „The Cramps“-а. Иначе, нису тада снимали нови албум „Stay Sick“, као што ми је Енди рекȏ, већ су у студију снимали спот за нову песму „Naked Girl Falling Down The Stairs“. Због читаве сценографије, Лаксовог изгледа, изгледа Појзон Ајви и свих осталих из бенда.... помислих да је просто немогуће оманути у ма каквом смислу, помислих да ће спот бити сјајан. Пошто завршише дубл где Лакс игра са својом драгом Ајви, почео сам да тапшем, али сам у обема рукама држао ципеле, те су аплауз заправо правиле те Лаксове штикле. Њему је то очигледно било занимљиво и смешно, увек је имао препознатљив кез. На моје – Извини због штикле – Лакс је у готово дупло дужим штиклетинама само радосно (с оним кезом) подигао ногу желећи да ми стави до знања да истих има сасвим довољно. Хтедох да му кажем да му је свака част што успева да хода у овоме, ал› прекиде ме рекавши – Пете…, Вотерс те хитно тражи да дођеш на сет. Оно што ће Дивајн да уради никако не смеш да пропустиш. Послушах га, те истрчах из студија... сада у својим драгим, добрим старим старкама (каламбур). Дошао сам на сет где ме је прво спазио/спазила, те, са „јарко црвеним нашминканим кезом“ и у црвеном боди-костиму, дочекала и изљубила Дивајн5. Упитах је – Где је Вотерс? Рече ми да тражи неко кученце које би требало лепо да се исере. У том тренутку дотрчава Џон Вотерс са кученцетом под мишком и тако радосно рече, да су му се и сами брци смешили, – Нашȏ сам га! – те ме упита – А где си ти до сад? – Не сачекавши одговор, поче да ми објашњава последњу сцену, како ће кученце да се искаки, те ће Дивајн да поручка „минули му рад“. Дивајн се радосно кези и потврдно клима главом. Предложих му да, пошто снимимо сцену (без специјалних ефеката, све је аутентично), та сцена буде приказана након одјавне шпице. Прихватио је идеју. 6 После успешно одрађене сцене, Вотерс изљуби Дивајн, рекавши јој – Кȏ што сам обећао, без тебе нећу радити, без тебе немам филм, ти си мој филм.7 У сваком случају „Фламингосе“ је чекала монтажа, тачније читава пост-продукција… и заиста нико из екипе није очекивао од филма ништа нарочито… У том тренутку важно је било само то да филм буде јавно приказан и ништа више. Поред нас, у Централ парку где снимасмо последњу сцену, прођоше 4 Песма је и названа „Walk on the Wild Side“ (поред Џо Деалесандрa (као Литл Џоа), у песми се спомињу све Лу Ридове и Ендијеве дрег квинс: Шугарплам Фери ... те Холи, Кенди и Џеки које ће се, узгред, касније појавити у Ворхоловом, односно, Морисијевом филму „Women in Revolt“ из 1972) 5 Чувена Лејди Дивајн, омиљени транџа-глумац Џона Вотерса. 6 Сцена заиста постоји на крају „Пинк Фламингоса“... са назнаком да је све аутентично. 7 Углавном тако и би. Вотерсови филмови су углавном познати управо због Дивајн. Поред „Pink Flamingos“, један од познатијих кемп филмова је и „Female Trouble“.

ПРОЗА(К) две „транџе“. Вотерс појури за њима, познаје их. Враћа се и саопштава нам лепу вест. Вечерас у Фекторију, рекоше му транџе, наступају „Velvet Underground“ по жељи Ендија Ворхола који је успешно завршио, намучивши главног му јунака, свој филм „Sleep“. Ето таман прилике да и ми прославимо последњу клапу нашег филма. Дода и то да ће „сви“ бити тамо. Доћи ће и Кремпси, пошто ипак завршише снимање свог новог албума „Stay Sick“, па и снимише горе поменути спот. Весели и радосни напуштамо Централ парк. Мени у глави одзвањају Лу Ридове речи које сам чуо одлазећи из Фекторија: „Hey Babe! Take a walk on a wild side!“, Џон Вотерс је певушио песмицу која је мени звучала као песма из неког цртаћа, а Дивајн је просто из свег грла и стомака на глас урлала – Filth are my politics! Filth is my life! I am the filthiest person alive!!! (Узгред, то су биле њене реплике у филму који управо завршисмо, ал’ иза којих он(а) чврсто стоји, било филма „Pink Flamingos“ или не). Дивајн никако није пристајала на Вотерсову идеју да идемо таксијем, претпостављам да је то из простог разлога што је желела да сви на улици чују оно што има да каже… те се пешке упутисмо ка Фекторију. Пролазећи поред Челси хотела, с прозора на првом спрату довикивала нам је Шугарплам Фери8. Питала је с огромним одушевљењем да ли долазимо вечерас на свирку, сви смо потврдно климали главом... ОК, осим Дивајн, која верујем ништа није ни чула пошто се само дерњала, није престајала да беседи своје реплике из филма… и своје умотворине. Догегасмо се ми до Фекторија, уђосмо… И уследио је шок! Наиме, Кремпси су већ били тамо (иако је свирка требало да почне за неколико сати) па нам је Лакс добацио – Енди је у болници. Испаљена су четири хица и озбиљно је повређен… тол’ко да му је живот угрожен. Дивајн наравно није чула шокантну вест, ал’ је због силног јој одушевљења Лаксовим штиклетинама само скочила на њега, тачније на штикле… и почела да их лиже. Да, дефинитивно још увек није изашла из своје улоге у „Пинк Фламингосима“. Поред Лакса, на чувеном Ворхоловом старом црвеном каучу9 , седела је Појзон Ајви и плакала. Ушао је Лу Рид, за њим Џон Кејл и сви остали из групе „The Velvet Undergound“. Нећу заборавити начин на који је Лу одржао кратак говор о томе како ће свирке бити, управо у част Ендију… Сећам се како се на сав глас драо – Да ли желимо да преживи!? Желимо ли!? Е, па свирке ће бити вечерас! Никоме није дозвољена сама помисао на то да њега нема! Је л’ то јасно!?

8 „Уметничко име“, односно „дрег име“… Џо Кемпбела који је, узгред, врло ретко добијао улоге у Ворхоловим филмовима. 9 Ворхол је снимио, између осталих, и целовечерњи играни филм… једноставно насловљен „Кауч“ – у коме се, узгред, појављују и Ален Гинзберг и Џек Керуак.

БУКТИЊА - Број 50 А Валери...10, Валери ће платити… не плачи, бре, Ајви! У том тренутку све у огромној просторији Фекторија, ал’ заиста све… преко Брило кутија, фотографија, Кемпбел конзерви, цртежа, слика… па и самих људи који су тада ту били, а које је сам Ворхол `створио`… поче да сија, да добија апсолутно другачији дојам, чинило ми се… сви бејасмо срећни. Појзон Ајви јесте престала да плаче. Звезда филма „Sleep“, Џон Ђорно, је био на оном љуљајућем коњићу на којем бејах ја са Лаксовом штиклом. Љуљао се, протезао… и непрестано зевао! Викнух му само – Бонђорно, Џон Ђорно! Вече. Зачуло се штимовање гитаре преко Маршаловог појачала… Џон Кејл је на виолини био виртуоз… ма не, напротив, био је чувен по дисхармоничном му свирању, по својој дисторзији. Уз виолину… и уз само штимовање гитаре драгог нам Лу Рида, Лакс и Ајви су плесали! Из друге просторије, у којој је задовољавала неког тада угледног политичара, дотрчала је Кенди! Одједном… СВИ су били ту! Поред мене, Дивајн и Џон Вотерса… сада су стајале омиљене Ворхолове и Луове „дрег квинс“… Кенди, Холи, Џеки… и Шугарплам Фери. На сцени се појавила и Нико са Луовим бендом, те „The Velvet Underground“ започеше свирку песмом „Femme Fatale“, па су уследиле и све остале. Лу, Нико, Џон Кејл, Морин и Стерлинг су тада беспрекорно свирали.

Andy Worhol, Velvet Underground & Nico 10 Валери Соланас – извршила атентат на Енди Ворхола. Чланица бенда који је иначе формиран у Фекторију под називом S.C.U.M. (Society for Cutting Up Men, у преводу – Друштво за сечење мушкараца).

ПРОЗА(К) Свако је радио оно у чему је најбољи. Дивајн је тол’ко била срећна, да је ишла од једног до другог и све редом грлила, љубила... ја у том реду бејах последњи, те, кад је дошла до мене, олизала ми је читаву фацу рекавши: – Пет, имаћемо прљаву јебену филмчину! Све за филм, Пет... запамти, све! Након тих речи, Баскијат ми је отпозади, с леђа, само нешто тутнȏ у уста... претпоставио сам да је неки „ексер“, те почео да га сишем. Сећам се… како је Лу Рид у песми спомињао, односно отпевао име (једно по једно) дрег особа које су биле до мене… тако су, у том тренутку, чувши своје име… једна по једна од среће (и/или нечега другог) падале у несвест. Једино је Џо Деалесандро, стрејтер… видео сам га… остао на ногама. Дакле сећам се drag-queens-падају-у-несвест-домино ефекта… након тога се не сећам ничег. Једино… Будим се. Љуљам се. На оном коњићу сам. Долазећи к себи, почињем да осећам шамаре Лакс Интериора… како ме удари, тако се ја заљуљам. Углавном, успео је да ме пробуди! Притиснусмо дугме, лифт је прорадио... У лифту затекосмо Луа, каже да се вози горе-доле... и да му то прија. Спазио сам да у руци држи плајваз и неколико нашкрабаних папира. – Енди се опоравља... – рече нам Лу. Лакс се накезио, док је лифт пузио ка приземљу, Лу је наставио – Енди ми је рекао вро занимљиву ствар, да не кажем... лепу вест, јако сам срећан и сигуран сам да ће то одлично изгледати. Наиме, носио сам Ендију мало воћа у болницу. Док је љуштио банану, рекао ми је да има сјајан омот за мој бенд. Излазећи из лифта, Лу Риду сви углас рекосмо да је свирка била незаборавна и да поздрави Ендија. Само нам је махнуо, врата лифта се затворише и Лу настави свој пут... на горе. Лакс ми рече како жели да њима (Кремпсима) радим нови спот за песму „Creature From the Black Leather Lagoon“, те да одемо до њиховог студија да чујем песму и да поразговарамо о (не)могућим идејама. Појзон Ајви, Лакс Интериор и ја, излазећи из Фекторија, спазисмо Баскијата како, без проблема, са Кенди зауставља такси. Други такси зауставише Холи, Џеки и Шугарплам Фери. Нас троје решисмо да идемо пешке до студија Кремпса и да успут ћаскамо о новом споту. Ходасмо полако, ал’ свега двадесетак метара даље, Лаксу је пукла лева штикла.

БУКТИЊА - Број 50

ФИЛМ Тамара Максимовић 14 СЈАЈНИХ ПАНК ФИЛМОВА КОЈИ СУ ВРЕДНИ ВАШЕГ ВРЕМЕНА 1. Repo man (1984) Крећемо са једним од најбољих представника панка на филму. „Repo man“ прати причу Отоа – љутог, младог, панкера из Лос Анђелеса, који се окреће томе да постане „repo man“– особа која враћа отуђене аутомобиле. Ото убрзо схвата да је живот оваквог радника интензиван поготово када су у тај посао укључени и влада и страни држављани.Оно што заиста издваја филм је мешање социјалне сатире, Л.А. панк културе и научне фантастике, и то како ова три жанра изненађујуће употпуњују један други. Сценарио и режија Алекса Кокса су фантастични, препун незаборавних ликова, и још упечатљивијих цитата. Глума и хемија између Емилија Еставеза и Харија Дина Стентона заиста чине да филм функционише, јер је њихова интеракција толико реална, као да није доста сама чињеница да су обојица изврсни глумци. На крају ту је и soundtrack, на коме се налазе нумере бендова као што су Black Flag, Iggy Pop i The Plugz – песме савршено прате филм доприносећи стварању праве панк рок атмосфере.

„Repo man“ је онај филм који се налази на раскршћу измешу култног класика и обичног класика јер може да се сврста у оба правца. 2.Urgh! A music war (1982) Легендарни концертни филм из 1982. године који чине разни панк, њу вејв и пост панк бендови као што су: Devo, Dead Kennedys, OMD, Gang of four, Wall of voodoo, The Police и многи, многи други! За панк почетнике, овај филм је најбољи начин да се упознате са жанром зато што пружа изобиље другачијих, јединствених наступајућих бендова. Искрено, за

ФИЛМ све оне који желе да чују нешто што до сада нису, овај филм је свакако вредан гледања! Иако се у филму могу видети угледнији бендови: The Police, Joan Jett i Dead Kennedys, ту су и мрачнији попут Surf Punks, The Au Paris. Klaus Nomi, i naravno Invisible sex – bend толико мрачан да им је наступ у овом филму био и једини. „Urgh! A music war“ је озбиљно забаван концертни филм који се препоручује свим музичким фановима. 3.Times square (1980) Ники и Памела су две девојке које беже из психијатријске установе и завршавају на улицама Њујорка. Ускоро упадају у панк фазон и формирају бенд, упркос забрани Памелиних родитеља. У међувремену, свој живот на радио станици препричавају целом граду. „Times square“ нема дубок заплет, заправо развој радње између ликова потиснут је песмама, и да, то јесте разочаравајуће, али сабран је сјајан саундтрек који врви од њу вејв и панк бендова. Можемо чути The Ramones, The Cure, Talking Heads, Patti Smith, The Cars – a to su samo неки. Има доста сцена које су за памћење, од којих је једна када Ники и Памела, почетком осамдесетих, ђускају на 42. улици док се чује „Life during wartime“ од Talking Heads-а. Друга сцена за памћење је она у којој Памела, игра у помало вулгарном бару, а у позадини се чује „The night was not“ од Desmond child and Rouge-а. 52

Сам Њујорк би могао бити лик за себе изгледајући простачки дрско, и некако је временска капсула за ту еру овог града. Глумице Трини Алварадо и Робин Џонсон одрадиле су сјајан посао – посебно Робин којој је ово, нажалост, једна од ретких филмских улога. Са друге стране фантастични Тим Кари, потврђује овај епитет играјући њујоршког ди-џеја. „Times square“ – је фантастичан, а потцењен панк класик који би заиста био оно нешто посебно да се нису превише мешали из продукције. 4. Decline of western civilization (1981) Сниман током 1979. и 1980. године, овај филм обухвата често насилну панк сцену Лос Анђелеса, током највеће експанзије хардкор панка. Неки од бендова који су се нашли на овом филму су X, Black Flag (пре доласка Хенрија Ролинса), The Germs (свега неколико месеци пре Дарби Крешовог самоубиства), Circle Jerks. Могу се видети интервјуи са правом панк омладином из Л.А. и исто тако са бендовима који су снимани. „Decline of western civilization“ је фантастичан документарац који ће код гледаоца створити осећај да је телепортован назад у Лос Анђелес са почетка осамдесетих, а и резолуција доприноси да је филм више панкерски. Наступи бендова Black Flag и The Germs су врхунски јер је редитељка Пенелопи Сфериш ухватила њихову сирову енергију. За похвалу су и бендови

БУКТИЊА - Број 50

Decline of western civilization

Circle Jerks и Fear, иако се Fear жестоко исмева публици врло хомофобичним и сексистичким изјавама што они заправо чине како би разјарили публику. Међутим, сами интервјуи су скоро безвредни због лошег квалитета снимка, а уз то интервјуисана омладина делује обесправљено и отуђено, а самим тим што се ради о реалним људима све делује срцецепајуће. „Decline of western civilization“ се врло лако може назвати једним од најбољих панк документараца. Сирова енергија панка никад није тако добро снимљена као у овом филму. 5. Kill your Idols (2004) „Kill your idols“ је филм из 2004. године који се фокусира на потцењени жанр настао из њу вејва, а постојао је у Њујорку, кратке ере са краја седамдесетих и током раних осамдесетих. Друга половина филма се фокусира на тадашњи нови

талас алтернативних бендова из Њујорка и на то како су ти бендови инспирисани алтернативним бендовима из тадашње прошлости. Овај документарац чине интервјуи легенди њујоршких њу вејв уметника попут Lydie Linch, Martina Reva, Turstona Mura и Majkla Gira. Ту су и интервјуи са модернијим бендовима међу којима су Yeah Yeah Yeahs, Liars и Gogol Bordello. „Kill your idols“ маше алтернативним рок бендовима из касних седамдесетих и раних осамдесетих, са перспективе алтернативе двехиљадитих јер модерни бендови свој звук дугују тим алтернативцима из прошлости. Због тога добијате сјајан приказ како прошлост утиче на садашњост. Делови у којима се документарац фокусира на снимке њу вејва из Њујорка су истински вредни гледања због свог бучног, антикомерцијалног звука. Њу вејв сцена заиста није 53

ФИЛМ била документована од касних седамдесетих и то је збиља разочаравајуће, јер њу вејв је екстремно фасцинантан поджанр и овај документарац свакако забележава његову свирепост. 6. The Rocky Horror picture show (1975) „The Rocky Horror picture show“ можда не би био први избор када се мисли на панк, али ако дубље посматрате овај филм, моћи ћете да видите колики утицај је имао на панк рок. За оне који нису упознати са филмом „The Rocky Horror picture show“ прича о пару чија се кола покваре и принуђени су да се од невремена склоне у необични замак. Овај замак је дом доктора Франка Н. Фуртера, слатког трансвестита из Трансекшуала, Трансилваније, и он креира савршеног мушкарца. Три кључне ствари из овог филма које су инспирисале панк су: музика, мода и став отпадника. Већи део музике базиран је на глем року раних седамдесетих, никако не заборавите да је глем из ове ере дубоко утицао на развој панка. Неке од песама попут „Sweet transvestite“, „The time wrap“, и „Rose tint my world“ имају тај оштри, скоро панкерски риф због којих и звуче попут прото панка. Оно што овај филм чини претечом панка јесте мода коју чине кожне јакне, беџеви, бесрамно дречаве боје косе, као и шљокичасти сакои. Мода толико асоцира на панк, да је незамислива 54

идеја да није утицао на стварање истог. На крају, филм је важан за панк због улоге аутсајдера коју носи кроз радњу. Постао је масивни култ захваљујући углавном непопуларном стилу и у неку руку, комплетира слику непопуларног изгледа и звука који подсећа на панк рок. Свеједно, филм је есенцијално битан не само у панк свету, већ и самом свету филмске индустрије. 7. American hardcore (2006) „American hardcore“ као што и сам назив каже, свој фокус држи на хардкор панку који се развијао између 1978. и 1986. године и детаљно приказује панк сцене од Лос Анђелеса до Вашингтона. Овај документарац садржи раритете концерата и интервјуе великана хардкора од којих су ту Грег Џини, Хенри Ролинс из Black Flag-а, Ијан Мекеј из Minor Threat-а, ХР из Bad Brains-а, Кит Морис из Black Flag-а и Circle Jerks. Документарац проницљиво прати развој америчког хардкор панка као жанра и даје интересантан увид о члановима бендова који су толико важни за развој овог музичког правца. Док неки људи хардкор панк повезују само безумљем и бесом, овај документарац показује да су кључни представници истог веома интелигентни људи који имају шта да кажу. „American hardcore“ проучава истоимени жанр као грану панка, иако су изостављени неки значајнији бенови попут Dead Kennedys, Husker

БУКТИЊА - Број 50

American hardcore

Du и The Replacements, свакако ће тај недостатак надоместити концертним материјалом бендова Bad Brains, The Adolescents, Black Flag и Minor Threat. 8. Rock ’n’ Roll high school (1979) „Rock ’n’ roll high school“ прати подвиг средњошколске панкерке Риф Рандел која сања да упозна Рамонсе и да оде на њихов концерт. У њеним плановима је омета фашиста од директорке школе која покушава да доминира над школским већем и спречи њихово деликвентско понашање и панк рок побуну. „Rock ’n’ roll high school“ можда није најпоштованији панк филм, али ту су Рамонси на врхунцу своје славе у периоду 1979. године и у филму изводе своје најпознатије песме: Blitzkrieg Bop, Teenage Lobotomy и ону по којој је сам филм добио име – Rock ’n’ roll high school. Остатак саундтрека је поприлично добар и

на њему су њу вејв и панк легенде попут MC5, Alice Cooper, Brian Eno, Devo и Nick Lowe.Оно што овај филм издваја је анти – естаблишмент порука која се бунтовно провлачила кроз панк и рок у то време, и та порука се издваја од безумља које захтевају институције, у овом случају школа. Све у свему, „Rock ’n’ roll high school“ је доста блесав и јако забаван филм у ком се појављују Рамонси, пресимпатични PJ Soles, пацови фанови рокенрола и Клинт Хауард – само овај филм може оправдати добро функционисање овако чудног споја. 9. Liquid sky (1982) Један од оних филмова чију је радњу тешко описати, а да се не упропасти филм онима који нису гледали – ту су ванземаљци који се хране оргазмима, андрогени модели и животи становника високе класе који животаре уз дрогу и секс. Осећај 55

ФИЛМ који прати филм најприближнији је грозници астрономских пропорција. Филм делује њу вејверски због боја и модних избора, али низак квалитет и анти мејнстрим структура су дефинитивно панкерски и на самој граници но вејв жанра. Саундтрек филма чине ниско буџетне њу вејв и но вејв песме, тачније све песме имају бубањ машину и клавијатуре лошег звука. Главну улогу тумачи глумица Ани Карлис која игра и мушку улогу Џимија, коју ради чак и мало боље и женску улогу Маргарет и то ради фантастично. Шминка и костим највише подсећају на њу вејв јер савршено приказују ране осамдесете, можда чак и иду корак испред времена.Овај филм могу одгледати већ упознати са панком и њу вејвом да би схватили његову бизарност. Ниједно описивање не може пренети доживљај који ће вас тотално истриповати.

Шејн Вест који је одрадио одличан посао, мада делује превише „чисто“, а вокално погађа у ноту до те мере да су га оригинални чланови The Germs позвали као заменског вокала након поновног окупљања. Рик Гонзалес и Бижоу Филипс глуме Пет Смира и Лорну Дум тако да и њих треба похвалити за одличан посао. Филм дочарава кључе моменте из каријере The Germs-a, као што су снимање албума ГИ, формације бенда Дарбија Креша и њихов најпознатији сценски наступ у „Decline of the western civilization“, као и њихов последњи наступ. За фанове The Germs-а филм ће бити одличан портрет кључног, али кратковеког харкор панк бенда.

10.What we do is secret (2007) Ова доку–драма прати легендарни хардкор панк бенд The Germs, од њиховог самог почетка па до распада који је уследио после самоубиства Дарбија Креша. Иако филм баца светло на сваког члана бенда, на лидеру и његовом петогодишњем плану је главни фокус. Овај филм даје прилично добру представу о једном од најозлоглашенијих хардкор бендова потеклих из Лос 11. Jubilee (1978) Анђелеса. Прави је портрет бенда, Краљица Елизабета путује у а тако и панк сцене из средине седамдесетих. Главну улогу тумачи касне седамдесете где види каква 56

БУКТИЊА - Број 50 ће Енглеска бити и остаје згрожена затеченим, а то је трансформација земље пуне агресивних панкера под вођством тоталитарних фашиста. Налик на „Liquid sky“, „Jubilee“је у тој групи филмова који се косе са традиционалним прављењем филмова како би остао веран себи, уникат. Приказује оно што је са панком могло постати реално, прљаву и запуштену Енглеску. Већина ликова из „Jubilee“ су панкери и стварају врло одбојан осећај без обзира што их тумаче познатији глумци. Главни повод за гледање овог филма су глумци и глумице и начин на који играју људе са панк сцене. У тој групи су и рок певачи Тоја Вилкокс, Џордан, Адам Ент и Џејн Каунти, док су од глумаца вредни помена Нил Кембл, Ричард О’Брајан и Ијан Чарлсон. Панк рок глумци, одрађују добар посао, али се види да нису глумци по сценама где све делује доста аматерски, мада са друге стране баш то што они глуме јесте разлог за гледање филма – ово се посебно односи на фанове Адама Ента или Тоје Вилкокс. Ово је један од оних филмова у коме су главни актери и панк став много битнији од самог заплета који је доста конфузан. Да није њих, због остатка екипе која је прилично одбојна, овај филм не би вредео. 12. The Taqwacores (2010) „The Taqwacores“ прати Јусуфа, муслиманског студента који се сели у кућу ван кампуса у којој његове друге колеге, такође муслимани

живе неконвенционалније. Јусуф је посвећени муслиман, док његови цимери то нису – они готиве панк и познати су као Taqwacorsi што представља исламски панк. Као један од новијих на панк сцени, Taqwacore је фасцинантан јер представља нешто чије је постојање неочекивано. Taqwacorе сцена се развила из фикцијске истоимене књиге Мајкла Мухамада Најта и због тога што одбијају традиционална исламска веровања, већ се окрећу панку. Глума је поприлично добра, посебно се издваја глумица Норин де Вулф која глуми Рабију – жену која претежно носи бурку, и у исто време се највише буни против традиционалних исламских погледа јер она на бурку пришива панк беџеве. Други глумци, Боби Надери и Доминик Реинс су такође одрадили сјајан посао. Надери глуми традиционалног муслимана Јусуфа који покушава да схвати шта је Taqwacore, а Реинс екстремно посвеђеног члана овог покрета.„The Taqwacore“ је фасцинантан филм који показује потпуно отуђење од религије. 13. A band called Death (2012) Када се прича о прото – панку, већина људи помисли на гаражне бендове из касних шездесетих попут MC5 или The Stooges, можда и на ране седамдесете и Patti Smith, The Ramones и New York Dolls. Иако се ови бендови сматрају панк пионирима, треба се сетити бенда који се често изоставља, а ради се о 57

ФИЛМ детроитском Death. Документарац „A band called Death“ прати развој бенда од игнорисаних чудака до богова панка, након што су поново откривени током прошле декаде. Све потешкоће које су пратиле бенд од самог почетка 1971. године до распада 1976. године су нешто што се не може ни замислити! Одбацивање од стране музичких кућа, преко промене звука, до смрти гитаристе од карцинома плућа. Ипак, Death коначно добија пажњу од стране музичке сцене и поново се враћају музици. Сличан документарцу „Searching for a sugar man“ који је такође изашао 2012. године, овај документарац ће вас натерати да се уздате у све најбоље до самог краја. Фантастично обасјава пажњом бенд филму, од касних седамдесетих па до снимања документарца су забавни који то и заслужује. и енергични, и додају афрички тон својој музици. 14. „Punk in Africa“ (2012) Панк који је свиран у Африци „Punk in Africa“ је документарац исказивао је бес и фрустрацију према фокусиран на панк сцену која је израсла из Јужне Африке током проблемима као што су Национална касних седамдесетих и већим делом војска, посебно апартхејд који сада осамдесетих и приказује опсесивну јесте део прошлости, али друга манију владе да угуши овај покрет. важна питања и даље нису решена, а Неки од панк бендова из ере пре бендови су још увек жучни око тога. „Punk in Africa“ сјајно показује апартхејда су Koos, National Wake и Kalahari Surfers. Друга половина афричку панк сцену и прави је документарца свој фокус пребацује ужитак гледати га и откривати на панк бендове након апартхејда, нешто потпуно другачије, а да се у од раних деведесетих до данашњих исто време ухвати права слика и звук дана попут Hoggidy Hog, Fuzgish, који чине панк. Текст објављен на сајту: tasteofSibiling Rivaley и Sticky Antlers. cinema За све љубитеље музике (без h t t p : / / w w w. t a s t e o f c i n e m a . обзира да ли сте панкер или не), ово com/2015/14-great-punk-movies-thatби могао бити изутено занимљив филм. Бендови који су приказани у are-worth-your-time/ 58

БУКТИЊА - Број 50

НИТОГЕНЦИ Тамара Луцић Динић ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА У НЕГОТИНУ Несебично смо прорекли свом граду светлу rock и underground будућност љубећи се у мрачним деловима паркова, који тада шуме беху. Постоји место, рекла бих скривено, дубоко негде око срца града, које мирише на лето у свако доба године, а тако се и зове — ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА. Позорница на којој су наше баке и маме шездесетих и седамдесетих година прошлог века гледале своје идоле. А ми, седећи на трави, деведесетих певали уз неке наше бендове. Није прошло пуно времена, а на тој истој позорници је великим словима било исписано моје име поред имена мог садашњег супруга, а датум – деведесет и нека. Скоро видех код неког слику бенда и прелепу позадину нашим именима украшену. Сећам се осећаја када смо јој се полако прикрадали пролазећи поред трибина. Назирала се само слаба светлост у даљини и онда наједном пред нама лепотица, свежа, сјајна, загрљена, намирисана мирисом свих лета, нашминкана прошлошћу и стиховима. Тако је била заводљива, а прека да смо јој се клањали и складиштили сваки моменат са њом у оним најдревнијим и најтоплијим деловима душе. Живела је дуго и ми смо са њом достизали висине универзума и падали у највеће поноре. Тешила нас је и водила. Волела нас је и скривала... годинама... а онда је и њу нешто обузело, пригрлило и почело да је отима. Године. Године су је реметиле... досађивале јој, гризле је, кидале је. А било их је све више, а нас све мање. Да ли у стилу ратова и пропадања или у стилу жала за младошћу, кренуше да отпадају делови позорнице и да нестају заједно са нашом rock савешћу. У једној, било каквој недељи, схватих да је небо постало кров ове лепотице и да је њеним старим зидовима јако хладно. Постала је тужна и усамљена. Отворене душе чекала је само на нас. Али нас није било те недеље, ни те године, ни неколико година након тога. Сада више нема ње. Сада је касно... Али, спомените је само, измамиће осмех и драгу успомену сваком Неготинцу. Једне давне, срећне године, пило се из једне флаше додајући је у круг и певало се уз дивне тонове једне гитаре која ме управо сада гледа наслоњена на зид, неупотребљива, а вечна у мени. Дубоко у ноћ шапутали 59

НИТОГЕНЦИ смо снове једни другима, а рано ујутру се опет враћали и гледали чланове локалног бенда како чисте наш лом и жале нам се на тамо неку дечурлију која не зна шта је ред. А и био је ред да се на њој нешто одсвира — одговарали смо. Јед осећам тек сад. Свима нам је нешто некад промакло, некад нас је само окрзнуло у пролазу, некад нам се нешто јако урезало у срце иако је било само на кратко у нашим животима. Тако се слике ове позорнице стално изнова појављују у причама, успоменама, на сликама и она никада није одустала од позива да је оживимо. Иако је нема више, урушила се једног лета, чини ми се од туге, и даље се то место тако зове — ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА. Летња или не, била је позорница живота једног града. Неготин тугује за најнежнијим и најлепршавијим кутом који стајаше баш ту, негде крај његовог срца... Underground и rock будућност сада је давна прошлост, а ми смо генерација којој је та будућност за длаку измакла.

Филип Ристић - Летња позорница фебруар 2017.

БУКТИЊА - Број 50 Миодраг Стефановић, Ивица Радоњић Дејан Миличевић, Пољо Сенад и Милош Рајић ROCKUMENT Музика у ширем смислу, непрекидно се богати новим идејама, новим звуцима па и новим инструментима. ЕЛЕКТРИЧНА ГИТАРА Овај инструмент двадесетог века настао је као производ развоја технике и електронике на тај начин што је облику класичне гитаре придодат електро-магнетни додатак. Изгледало је у почетку да се традиционална музика не може везати за овакав инструмент. Међутим, упркос очигледном опирању традиције, данас се чак ни мали оркестри народне музике не могу замислити без електричне гитаре. Њено право место је ипак у другој врсти музике. Нове музике, настале после Другог светског рата, музике, такође, малих оркестара, која избегава развученост и која се у такту и тону одликује сажетошћу и рекао бих афористичком збијеношћу, која је несумњиво последица новог ритма. Повезаност гитаре са појачалом обезбеђује јој снагу и разговетност тона, што је, такође, одлика не само електричне гитаре, него и нове музике. По свему судећи музике младих. Као највећа одлика ове музике, засноване на тријумфу технике доба двадесетог века, може се узети истрајност ритмичких потеза и посебна моторичност које су свакако преузели из џеза. Неготин, и његова јако изражена музичка традиција, сусрећу се са електричном гитаром врло рано. Средином двадесетог века. Иако, истине ради, отворено треба рећи, да је прави џез, основно исходиште нове музике, мимоишао Неготин. Ипак, у периоду од 1950 – 1960. године и он је имао ватрене присталице, мада у Неготину нису деловали прави џез ансамбли. Тек по који саксофон или електрична гитара, труба и, за нас нарочито важан, клавир Микана Обрадовића, нашег јединог студента Музичке академије, уносили су необузданост џез ритма и ватромете тонова на посебно задовољство оних који су имали прилике да се нађу уз Микана Обрадовића и ретке клавире Неготина у то доба. Иначе, оркестри Неготина из тог периода су били студентски, мешовитог састава и свирали су углавном популарне шлагере. Њихов састав је наговештавао долазак новог звука и нове музике. Од 1950 – 1954. године деловао је оркестар у саставу: Љубиша Младеновић – саксофон и виолина, Александар Кесеровић – гитара, Ђорђевић Раде – хармоника и 61

НИТОГЕНЦИ Богић Сава – бубњеви. Повремено су оркестар допуњавали: Васић Стојан – саксофон и Бранислав Петровић – гитара. Око 1960. године деловао је оркестар у саставу: Крста Поповић – Кокан – гитара, Власта Шаркаменац – труба, Владимир Васић – хармоника, Мирослав Јовановић – контрабас, Емил Стефановић – бубњеви и повремено Димитрије Микан Обрадовић – клавир. Према томе, музички миље за појаву нове музике – музике електричне гитаре се ипак континуирано и логично стварао. Додуше, како се из овог прегледа види, дуго и искључиво уз традиционалну музику. ПРВА ЕЛЕКТРИЧНА ГИТАРА Прва електрична гитара се, према сведочењу Милана Пајића, мајстора за озвучења и радио-технику, а на основу сведочења породице и пријатеља, појавила у Неготину 1953. године. Донео је, као своју жељу и свој музички занос, студент ДИФ-а Радмило Рака Митић. Његова жеља реализована је у облику ручног рада. На обичну гитару монтирани су делови донети из Београда. Уз помоћ Милана Пајића направљен је инструмент. Прва електрична гитара Неготина. Рака Митић, човек велике енергије и знатижеље (показивао је велико занимање за електронику, мотористику и сл.) имао је међу првима мотоцикл, магнетофон, па ето и електричну гитару. Свирао је за своју душу, али се није истрајније бавио музиком. Више су га провоцирале новотарије. Вероватно није ни слутио да ће једног дана бити податак од неког значаја. А, ето, постаје део историје музике Неготина, по томе што је овом граду открио звук електричне гитаре и био претходник заиста великог броја младића који ће се касније везати за овај инструмент. Нека ови редови буду МЕМЕНТО посвећен Раки Митићу – човеку који је Неготин упознао са електричном гитаром. Нека наше сећање дотакне и остале заљубљенике електричне музике којих више нема. Пробуђеној успомени додајемо: Рајић Божидара, Куртовић Мирослава, Миљковић Десимира, Пацић Радмила, Арифовић Мирослава, Пантовић Живка, Димитријевић Ивице, Стојановић Миодрага и нашег градског боема бубњара Анђеловић Живојина – Жоржа. ПРВИ ОРКЕСТАР ЕЛЕКТРИЧНИХ ГИТАРА Прави живот електричне гитаре почиње 1962. године везује се за оркестар, њој сродан. Младић око кога се окретало све што је везано за електричну гитару, био је Крста Поповић – Кокан. Он је дуго свирао управо на оној првој направљеној електричној гитари Раке Матића. Имао је у то доба и своје мало појачало. Тек 1962. године он и његов оркестар 62

БУКТИЊА - Број 50 АМИГОСИ, али и цео Неготин видели су праву, купљену, професионалну електричну гитару марке Адлер. Купио ју је Кокан Поповић. Према томе, Амигоси се могу сматрати првим електричним оркестром, а деловали су од 1958 – 1964. године, најпре као Амигоси, а онда као ЦРНЕ ПЕРЛЕ, али у истом саставу: Крста Поповић Кокан – гитара, Мирослав Арифовић – Џамбас – ритам, Драган Јовановић – бас, Раде Љубишевић – Муцкало – бас, Стефановић Емил – бубњеви и повремено Рајић Божидар. Време ручне израде електричних гитара са прављеним вратом гитаре, са израдом електричних додатака од радио-апарата, телефона и тенковских слушалица, још није прошло. Тако је и други оркестар, који је постојао од 1964 – 1968. године, ОРИОНИ (назив је добио по радио-апарату марке Орион) свирао на прављеним инструментима. Овај оркестар су чинили: Крста Поповић – гитара, Живорад Бата Дидић – гитара и вокал, Мома Ницић – ритам, Орељ Слободан – бас, Бата Николић – бубњеви и Марко Николић – вокал. Ориони се иначе могу сматрати и потпуним оркестром новог звука. Оркестар који је у свирку најпотпуније увео антиромантичност – главну карактеристику нове музике електричне гитаре. Они су у Неготину представили музику водећих светских група The Beatleas-a и Rolling Stouns-a и других. Они су први напустили свирање популарних шлагера. Дакле, по репертоару, али и дометима, доказани и ван Неготина, затим и по композицијама које су стварали сами чланови групе (вероватно су то биле прве композиције рок музике настале од неготинских аутора). Ова група је представљала најпотпуније музичко тело електричне музике Неготина и најозбиљнији темељ, чија је надоградња до данашњих дана заиста бујна. Као пандан овој групи, али са годину дана закашњења, деловао је и оркестар ЛОРДОВИ који су чинили: Сава Бабић – гитара, Мирослав Куртовић – ритам, Зоран Момчиловић – бас, Драган Илић – бас, Бранко Станојевић – бубњеви, Љубиша Николић – бубњеви. Ако су Ориони били оркестар гимназије (осим Крсте Поповића), није на одмет забележити да су и друге средње школе Неготина, учитељска и економска, у исто време имале своје ансамбле. Они нису били тако значајни, па ни тако трајни као Ориони, али су такође били део атмосфере града и добра илустрација замаха електричне гитаре у Неготину. Зато и њих бележимо: оркестар Економске школе звао се КОЛОСИ, а чинили су га: Боривоје Радосављевић – гитара, Миладин Пајић – ритам, Милан Перовић – вокал и бас и Драган Недић – бубњеви. Оркестар Учитељске школе звао се Вокално-инструментални састав МЛАДИ. Зна се да су га водили Михајло Радојевић и Ненад Илијић. Богатству и квалитету свирања на електричној гитари, те седме 63

НИТОГЕНЦИ деценије, допринели су и оркестри настали од 1967 – 1970. године. То су били оркестар МЛАДИ, кога су формирали Сава Бабић, Милорад Гајић, Јовица Гемишевић, Душан Никодијевић и Драган Мијушковић. Затим оркестар ЕЛПЕДЕС кога су чинили: Градимир Станисављевић – бас и вокал, Зоран Никодијевић – ритам гитара и вокал, као и Орељ Слободан и Мома Ницић из Ориона који је већ престао да постоји. Не би било поштено не споменути и певаче придружене овим групама, иако је овде превасходно реч о гитари. Зато, ево и њихових имена: Ема Јовановић, Снежана Мисић, Биљана Крстић, Павле Ђукић и свакако најпознатији од свих Љубиша Стојановић – Луис. ОСМА ДЕЦЕНИЈА (1970 – 1980) Карактеристику ових група чинила је боља опремљеност техником, а онда и већа везаност за универзална светска кретања у овој музици. Сви су верно репродуковали познате светске хитове, међутим, водеће групе Rh ФАКТОР, ЗРАК, HOOK су своје вредности исказале у сопственом стваралаштву, својим композицијама што је најбољи знак оданости и квалитету музике коју су представљале неготинске групе. Из тог квалитета произишло је и њихово успешно представљање ван Неготина, снимање плоча (Rh ФАКТОР, ЗРАК) и награде (Rh ФАКТОР добија три награде на Гитаријади). ЗРАК (1970): Градимир Станисављевић, Душко Никодијевић и Зоран Никодијевић. Rh ФАКТОР (1974): Сава Бабић, Александар Стефановић, Јовица Гемишевић, Љубиша Аранђеловић и Душан Никодијевић. СТОПА (1975): Верољуб Перић, Мирослав Мариновић, Петар Марић и Зоран Крчобић. WAT (1977): Ивица Радоњић, Живко Пантелић, Иван Димитријевић и Верољуб Перић. КРИН: Мирослав Куртовић, Саша Атанацковић, Драган Гроздановић и Бранко Павковић. РАЈ (1978): Драган Стаменковић, Зоран Стаменковић, Љубиша Капрић и Александар Капрић. СТУДЕНТИ (1978): Александар Стефановић, Милош Николић, Живко Пантелић и Градимир Стаменковић. HOOK (1978): Мирослав Мариновић, Годе Стојановић, Живко Пантелић и Иван Димитријевић. ВИСОКИ НАПОН (1978): Предраг Војиновић, Михајло Ванкић, Милан Радосављевић, Жељко Мариновић и Бојан Кошутић, 64

БУКТИЊА - Број 50 ДЕВЕТА ДЕЦЕНИЈА (1981 – 1990) Ако су осму деценију обележиле бројне и одличне групе, углавном универзалног карактера произишлог из пресликавања светских трендова, девету деценију обележава још већи број група, али ту се већ назиру различити приступи, односно различити правци музицирања. Од класичног рока до алтернативних праваца, па у новије време и етно-поп музике коју негују неки ансамбли. Не кажемо да су та опредељења изворно настала у Неготину, и ту се ради о преношењу већ присутних идеја на ширем простору, али је јако значајна сама виталност музичара електричне гитаре, да и у овако малом граду као што је Неготин, живе и раде у корак са временом. Јер, ако је почетак морао да касни за центрима збивања, онда је ово паралелно догађање несумњив успех. Томе свакако доприноси и близина Зајечара као центра Гитаријаде на којој сви наши ансамбли учествују, а многи и доносе награде. Најистакнутије групе овог периода са значајним достигнућима су АДМИРАЛ ТИПОА и ЦИРУСИ. ЗАШТО ДА НЕ (1980): Зоран Крчобић, Јован Николић, Јован Крстић, Владан Крстић и Милан Радосављевић. ТРАЧ (1982): панк бенд под вођством Ивице Величковића. АДМИРАЛ ТИПОА (1983): Александар Тасић, Драган Љубеновић, Драган Симоновић, Саша Филчић. Други састав под истим именом: Драган Радојевић, Каменко Стојковић, Дејан Стевановић и Зоран Крчобић. Што се тиче дефиниције бенда, он сачињава спој традиције и савремених тенденција, уобличен у јасно структуралне песме. Снажни и вишегласни рефрени представљају основу на којој група гради свој звук. ГРОБЉЕ (1984): Милан Лазић, Драган Велић, Иван Казаковић и Бобан Миличић. АФЕРА (1984): Бенд водио Слободан Рогожинаревић. ХАЈДУЦИ (1985) / НИРВАНА (1987) ЦИРУСИ (1985): Слободан Рогожинаревић – Рога, Дејан Милићевић – Миличко, Саша Стаменковић, Жељко Милићевић – Зека и Љубомир Милојица. После низа успешних наступа бенд осваја прву награду на Борском фесту, а убрзо и прву награду публике на Зајечарској Гитаријади 1991. године. Снима пробне (демо) снимке у РТС-у, а затим и први албум у студију 6 и 13. Издање преузима „Сорабија Диск“ (једна од водећих издавачких кућа средином деведесетих година). Бенд је одржао много концерата широм старе Југославије. Такође је свирао свој репертоар у хотелима високе категорије. Таман када је био спреман други албум, кренуо је такозвани Балканско-грађански рат, хиперинфлација и група је у тим условима била спречена да свира ван свог града. 65

НИТОГЕНЦИ ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ (1986): Алтернативна психоделија: Ивица Величковић – Величко, Зоран Поповић – Пишта, Радмило Крачуновић – Лале, Горан Паовић – Гонце. ДИСТОРЗИЈА МОЗГА (1986): Ненад Лападатовић – Лапа, Иван Пандиловић – Пандила, Мирослав Момчиловић, Бранимир Станковић. ЦИЦИБАН (1986): Рок група под вођством Ивана Пујића – Пује. ОТПАЛИ (1986): Панк гаржни рок. Радили под вођством Милојице Љубомира. XENOX (1987): Heavy metal бенд у саставу: Горан Куткурезовић, Србобран Станковић и Саша Јовановић – Ксенокс. АПОКАЛИПСА (1988): Рок алтернативна група под вођством Крачуновић Милоша. АЗИЛ (1989): Pop rock група: Иван Пујић – Пуја, Дејан Милићевић – Миличко, Каменко Стојковић, Саша Грујић, Новица Милошевић, Драган Симоновић и Жељко Милићевић. ДЕСЕТА ДЕЦЕНИЈА (1991-2000) НИТОГЕН (1990): Алтренативни гаражни рок: Миодраг Мики Стојановић, Кристијан Ницуловић, Владан Чакаревић – Чакар, Мирослав Лучић – Луча, Иван Селенић – Селе. Бенд који је имао најснажнији утицај на даљи развој неготинског R’n’R-а. ЛЕГИЈА (1992): Иван Рамовић, Иван Толић, Никола Младеновић, Јовица Марковић. BEMWEJCI (1992): Легенде неготинске и српске панк рок сцене. Финалисти Палилуске R’n’R олимпијаде 1992. године. Бенд је радио у саставу: Влада Божовић (гитара), Бобан Миличић (бас, вокал), Милан Радосављевић (бубањ). Бенд се поново окупља 2006. године са Срђаном Јовићем – Јовом Попом за бубњевима и Милошем Рајићем – Хендриксом (гитара). АСФАЛТ (1992): Алтернативни гаражни рок: Зоран Рајковић, Станислав Трокановић и Дејан Анђеловић. КАСТАНЕДА (1992): Горан Лукић, Милан Лазић, Бокан Мијаиловић, Драган Николић и Горан Николић. КАНАБИС САТИВА (1992): Оливер Бенић, Драган Данесковић, Срђан Орељ, Михајло Димитријевић и Игор Косић. ЧУВАРИ СНОВА (1992): Милош Крачуновић, Иван Гулицовски, Михајло Димитријевић и Иван Крстић. DALTON BROTHERS (1992): Група је неговала изворни rockabily звук под вођством Слободана Крчмаревића и Буце. АКУСТИК БЛУЗ (1993): Иван Пујић, Славиша Милосављевић, 66

БУКТИЊА - Број 50 Милош Крачуновић, Бокан Мијаловић и Каменко Стојковић. ФОБИЈА (1994): Оливер Бенић, Драган Данесковић, Саша Касапић, Игор Косић и Срђан Орељ. КВАРТЕТ ЖЕЉКА МИЛИЋЕВИЋА (1994): Јован Николић, Жељко Милићевић – Зека, Каменко Стојковић и Саша Филчић. ФАМОЗНИ ЗЕРО (1994-1997): Гаражни punk-rock. Бенд је радио у саставу: Мирослав Лучић – Луча (вокал, бас), Срђан Јовић – Јова Поп (бубањ), Милосављевић Владица (гитара), уместо кога 1996. године у бенд долази Милош Рајић – Хендрикс. Такође 1996. бенду се прикључује Маја Сара Радовановић као вокал. BRANDON WALSH (1998-2004): Hard core атракција, која је деловала у неколико постава: Бенд је најдуже радио у постави: Мирослав Лучић – Луча (бас, вокал), Славко Сладојевић (гитара), Жељко Милићевић – Зека (бубањ). Победници су Зајечарске Гитаријаде 1999. године. Имају снимљен макси сингл у студију „Академија“, Београд. Наступали су на више домаћих и међународних фестивала (нпр. Echo fest 2003. Београд...). НОВО ДОБА ХОНДУРАС (2000-2003): Алтернативни рок. Бенд су чинили: Милош Рајић – Хендрикс (вокал, гитара), Сенад Пољо (бас), Срђан Орељ (клавијатуре), Драган Сојевић (бубањ) уместо кога 2002. године долази Дејан Анђеловић – Пупе. Бенд је 2001. и 2002. године наступао на Зајечарској Гитаријади. RETRO NOISE (2004-2007): У годинама у којима је деловао један од најоргиналнијих бендова што се тиче ауторског стваралаштва. Чинили су га: Бобан Флоричеловић (гитара, вокал), Владан Чакаревић – Чакар (бубањ), Сенад Пољо (бас), уместо кога 2005. године долази Раде Нуцић. SCREAMAGE (2004-2006): Свирали су hard core са примесама thrash metala. Бенд је радио у саставу: Иван Станковић – Рги (вокал), Владимир Шолц (гитара), Бранко Марић (гитара), Предраг Васиљевић (бас), Драган Сојевић (бубањ). SPINS (2005) је био један од најактивнијих бендова на неготинској рок сцени. Бенд је свирао speed punk rock, али су заступљени и многи други правци и стилови у њиховој музици. Чланови бенда: Мирослав Лучић – Луча (вокал, бас), Милош Рајић – Хендрикс (гитара) и Срђан Јовић – Јова Поп (бубањ). TAKE 5 (2006-2007): Свирали су репертоар са обрадама класичних рок нумера. Бенд су чинили: Кристијан Ницуловић (гитара, вокал), Предраг Васиљевић (бас), Срђан Орељ (клавијатура) и Драган Сојевић (бубањ). EVIL NIGHT (2006): Свирали су hard rock. Бенд је деловао у саставу: 67

НИТОГЕНЦИ Александра Радукановић (вокал), Вељко Ранђеловић – Паче (гитара), Владан Курић (бас) и Иван Јаковљевић – Муки (бубањ). FLAT OUT (2006): Трио који је неговао fussion звук, инструменталног је карактера. Банд је радио у саставу: Саша Јовановић – Ксенокс (гитара), Сенад Пољо (бас) и Жељко Милићевић – Зека (бубањ). МЕТРОПОЛИС (2007): Бенд који је своју свирку базирао на обрадама познатих рок нумера. Деловао је у саставу: Слађана Мијушковић (вокал), Милош Крачуновић (гитара, вокал), Предраг Васиљевић (бас), Славољуб Стојковић – Цаки (клавијатура) и Видоје Гојковић (бубањ). СУПЕРПЛАН (2008-2012): Бенд је настао престанком рада групе Retro Noise. Оформљен је 2008. године и свирао је retroprogressive rock. Бенд је имао доста наступа у градовима источне Србије. Кроз бенд је прошло доста музичара, тако да су се чланови често мењали у периоду постојања бенда. Неке од постава су чинили: Владан Чакаревић (бубањ/вокал), Раде Нуцић (гитара/вокал), Предраг Васиљевић (бас), Пољо Сенад (бас), Орељ Срђан (клавијатуре) и човек који је посебно обојио звук бенда својом трубом Недим Хаџи Ахметовић – Мафа. LEAD (2009): Бенд који своју свирку базира на обрадама познатих рок нумера. Постава бенда је следећа: Слађана Мијушковић (вокал), Саша Јовановић – Ксенокс (гитара), Предраг Васиљевић (бас), Славољуб Стојковић – Цаки (клавијатура, вокал) и Видоје Гојковић (бубањ). I SHTA SAD? (2010-2012): Punk-rock бенд из Неготина настао 2010. године. Чланови бенда: Теодор Првуловић – Теди (гитара и вокал), Милан Мирковић – Шаркаменац (бас и вокал) и Душан Недељковић – Бургија (бубањ). Године 2011. снимили су „Страна А“ са 10 песама, од чега две обраде. Бенд престаје са радом 2012. године када Милан одлази на студије. Наступали су у Неготину, Зајечару, Бору, Кладову, Књажевацу и Рогљеву. HURLEUR (2012): Неготински heavy punk-rock бенд основан 2012. године, а ауторски рад почињу 2014. Чланови бенда су: Никола Петровић (гитара и вокал), Самир Даздаревић (гитара и вокал), Милош Илић (Бас) и Алекса Динић (Бубањ). Учествовали су на многим фестивалима међу којима су и Belgrade Beer Fest, 49. Зајечарска Гитаријада, ТЛО фест, Rock Village, Парк Фест, Београдски Манифест... Имали су и два запажена наступа на фестивалима у Софији, а иза себе имају и преко 100 клупских свирки... Овај млади бенд чине момци узраста од 18 до 20 година. Тренутно имају актуелан демо „ЦАИ!“, а своју музику описују као крик једне генерације са текстовима пуним бунта који говоре о тренутном стању у ком се наше друштво налази, као и о проблемима младих људи. STORM (2012): Настао петка 13. у јуну 2014. године у Неготину. Бенд чине: Игор Косић (бубњеви), Срђан Јокић (бас и вокал), Иван Јончић (гитара) и Мирко Стојановић (гитара). Бенд се определио за ауторски рад. 68

БУКТИЊА - Број 50 Учествовали су у емисији БУНТ у мају 2016. године. Тренутно спремају матерјал за ЦД. Музика и текстови: Мирко Стојановић, аранжмани: СТОРМ. OCCULTIS (2012): Идеја за бенд је настала испред драгстора децембра 2012. Jош неименовани бенд у саставу: Св. Бобан Миличић (бас и вокал), Ненад Рајчић – Рајча (гитара), Иван Јаковљевић – Муки (бубањ) и Милош Рајић – Хендрикс (гитара и вокал), креће са пробама. Идеје за име бенда: Sundogs, Orlowski, Occultis... У мају 2013. снимају гомилу песама. У септембру 2013. завршавају први ЦД „Occultis“ са 16 ауторских песама. Музику су углавном радила сва четворица, текстове су писали Бобан и Милош. Нажалост, у октобру 2014. неочекивано умире Бобан и то мења целу концепцију бенда. Предраг Васиљевић – Пеца почиње да свира с бендом крајем 2014. године. У мају 2015. бенд снима песме које су (углавном) настале док је Бобан био жив, уз пар нових с Пецом. Албум је још увек недовршен. Неких десетак песама постоји. У лето 2016. године Иван Јаковљевић – Муки напушта бенд. ЛАПО ЛАПО (2015): Млади панк састав који долази из Неготина. Формиран чудним сплетом околности. Чланови бенда: Милан Милановић – Фура (ритам гитара), Самир Даздаревић – Апис (соло гитара, вокал), Петровић Ђорђе – Ђоле (бас гитара, вокал) и Алекса Динић – Динара (бубањ). Бенд је до сад имао запажене наступе у Београду, Неготину, Зајечару... Тренутно је у припреми њихов први демо албум, који се очекује на пролеће. У песмама описују проблеме средњошколаца и проблеме у самој власти. FUBAR (2016): Настао је у лето 2016. године као производ чланова старих неготинских група: Spins, Brandon Walsh, Occultis, I shta sad?, Famozni Zero... Чланови бенда: Жељко Милићевић – Зека (бубњеви), Милош Рајић – Хендрикс (гитара/вокали), Теодор Првуловић – Теди (гитара/вокали) и Мирослав Лучић – Луча (бас/вокали).

НИТОГЕНЦИ

ЛЕТЕЋИ ХОЛАНЂАНИН Одувек сам летећи Холанђанин неки стварно другачији божији син изгубљени, нестварни плави дим покварени, настрани њихов циљ. Ишао сам и видео мора сва удисао ветрове пустиња прочитао књигу свих надања исписану крвљу историја. Не боји се летећи Холанђанин Летео сам и тражио било шта што би могло да ми врати сан што би могло да ми врати мир желим само да заборавим. Не боји се летећи Холанђанин НЕ ЗАБОРАВИ МЕ За лаку ноћ пољуби ме и слободно реци не заборави ме. Свој поглед дигни високо јер тако волим те и слободно реци не заборави ме. Руке ми стави на груди да их милујем 70

БУКТИЊА - Број 50 и немој ништа рећи јер то очекујем Свој поглед дигни високо јер тако волим те и слободно реци не заборави ме. Не заборави ме. Увек постоји нешто што заварава те и месец пара небо па испод лепо је. Руке ми стави на груди да их милујем и слободно реци не заборави ме. Остаје са мном да ми верује остаје са мном да ме убије СЕЛО ПРОКЛЕТИХ Осећам да живим и страшно бојим се твоје хладне руке страсно грле ме У дубину гледам и не препознајем само један поглед и све то престаје Зашто ми се свиђа када боли ме убијаш ме душо када љубим те У дубину гледам и не препознајем само један додир и све то престаје 71

НИТОГЕНЦИ И ја, ти, они, ми и та деца и ти људи сви смо проклети Не осећам, не добијам не размишљам, не разматрам У дубину гледам и не препознајем само један додир и све то престаје И ја, ти, они, ми и та деца и ти људи село проклетих. ЦРВЕНА ОСЕЋАЊА Црвена су врата на која улазиш ти црвене су руке које пружаш ми црвене су усне којима љубиш ме црвене су очи које гледају те црвени су људи који оптужују ме па ипак волим те. Црвене су песме које певаш ми а негде у дубини недостајем ти и тако себе мучим и више нисам ја и црвена је твоја идеологија црвене су ствари које оптужују ме па ипак волим те. 72

БУКТИЊА - Број 50

КАФАНА Само смо ја и бог сами, ја хитам ка својој кафани да тамо попијем све, још само улица-две и најдража моја омиљена кафана најдражих ми боја чак и врапци то знају, ја волим своју кафану, сваку столицу у њој, тамо тренирамо јетру и све је ту омиљена кафана најдражих ми боја МНА Знам где црн ђаво спава, где се јебе забадава, кад се руши стара слава знам то ја, ко је први проговорио и ко је кога створио, јбг то знам само ја ја, ја па ја, па ја Где зека пије воду, што се мајмуни боду и где да пустим воду знам то ја, шта је метал, шта је панк, ко је стрејт, а ко је џанк, ето и то знам ја

НИТОГЕНЦИ

СТРАХ У пољу туђих снова У даљини чујем глас Продуктивна деца нова У патњи траже спас Проморзла, гладна, боса О грани висе сва Док их у немиру ноћи Вреба око зла Модре руке своје Под кожом скривене Деца се вође боје Због крви проливене У граду без људи и кућа Уче немушти језик твој У мозгу исплетеном од прућа Меша се крв и зној Људи се боје субине своје

ПУТ Пут без циља пролазим Путујем без радости Хладан бео одлазим Више и не говорим

БУКТИЊА - Број 50 Поп ми чита молитве Светом водом кропи ме Маса тужна нејака Јецај око сандука На путу добра и зла Душа тело напуста Труло срце ипак зна Заувек сад идем ја Беживотно тело земља покрива Тежак пут у непознато одлазим ја

ТУЂИ САН Тежак ваздух плови градом Хладно јутро и мутан је дан Кроз немире глад се ломи Опет крадем туђи сан Пас без среће испод храма Тужно слуша газде пој По шерпама мозак кљуца Варам, лажем туђи сан Врелом главом газим, ломим Неки други, туђи сан Товар мисли носим са собом Убија ме туђи сан Светло тиња негде далеко Тело греје хладан зној Лако тонем све мање дишем Одлазиш ко туђи сан Дан кад си остала сама

НИТОГЕНЦИ

ДРУГАЧИЈЕ Црно и бело У глави је врело Љубав и мржња Радост и жудња Светло и мрачно У теби је празно Велико мало Ново и старо И увек је све другачије СТАКЛЕНИ ДАН Четири зида и празан стан Али бићу боље неки други дан Челична врата и грозан сан Али бићу боље неки други дан Неки други дан И опет у себи и опет сам сам Али бићу боље неки други дан Челична врата и грозан сан Али бићу боље неки други дан Неки други дан

БУКТИЊА - Број 50 Кошмар ми је заменио сан Али бићу боље неки други дан И сам сам себи одвратан Али бићу боље неки други дан Неки други дан БОЛЕСТ Тежак ваздух и очи гладне Ноћи хладне Умршен мозак у вијуге складне Крте и јадне Празнина у телу грчеви стални Оштри и снажни Немир у глави, нерви влажни Болесни лажни Болесна, нестварна...

НИТОГЕНЦИ BONELORD please confide in your skeleton friend lying deep in the sand frozen eyes of the desertland help you understand hear the words that you wanted to hear, nothing ever lasts down below I’ll be waiting for you, buried in the past stab you again in the middle of dreams, reality still remains you are alive in the vermin of flesh, everything becomes insane god damn days, the days before, this is where I stand down down here in the underground, got you in my hand DREAMING Big bunny’s head jumping screamin’ and bleeding, down, down by my side sick bloody stag with no space for breathing down, down by my side bodies can’t fly lie sweet lie will never can die why lord why

БУКТИЊА - Број 50

ИЗБАЦИ СТАРЕ КОСТУРЕ Кад схватиш своје пропусте, избаци старе костуре и дижи се, дижи се, буди свој види се, малих људи је превише што ходају и чешу се, боље је, боље је избаци старе костуре БРЗЕ ПРОМЕНЕ Ми смо ту где јесмо, ми смо оно што смо, они тамо нисмо... не постоји пут, не постоји трип, постоји фол за брзе промене БРЗЕ ПРОМЕНЕ!!! 251... Неготин је град из ког’се одлази Место кроз које се пролази На тромеђи где нико не долази Људи који пензије чекају Клинци који гробове копају И живот који никада не пробају 251 наркоман у граду Ноћас нас краду Полиција ћути

НИТОГЕНЦИ

ОЧИ БЕЗ ДНА Нечије речи ме буде из сна отварам врата и излазим тихо ходам лагано – не отварам очи рукама бришем трагове крви. Улично светло ме води у ноћ још тражим речи за крај ове приче споро и тешко сад померам главу дрхтавим рукама заклањам лице. А када одем – негде далеко отворим очи – а ти си још ту узалуд тражиш ту моје тело уморно лице и очи без дна. Звери ме прате – не окрећем главу корачам тихо – не остављам траг невешто рукама померам нити и сасвим тихо – сад напуштам град. Тамнија страна у мени се буди помери руку и говори тише као да лебдим сад изнад свог тела ноћу све нестаје и све се брише. А када одем – негде далеко отворим очи – а ти си још ту узалуд тражиш ту моје тело уморно лице и очи без дна.

БУКТИЊА - Број 50

ПРОБЛЕМ Све ми отима се Ништа није онако како желим Нема ствари коју могао бих икако да средим Људи иду нема речи Стани да им кажем Остани бар још мало јер нећу да те лажем Ипак трудим се Да останем свој Па да не губим се кад видим свој број Снага ума врлина и мана Остаје само сан Да поправићу све те ствари Барем кад тад Рупу на крају пута Сам сам ископао Па са свима њима У њу ускочио

НИТОГЕНЦИ УДРИ, ЛОМИ Нећу да слушам Шта причаш ти Јер твоје глупе речи Ништа не значе ми Само гледам како Ломите их Све те мирне људе Воде живот тих Удри, Ломи, Разбиј, Не кради Удри, Ломи, Разбиј, Одвали И сви као марва Прате покрет ваш Све им узимаш Врло мало даш Рођен на асфалту И бесан на вас Врло брзо вама Долази фрас

БУКТИЊА - Број 50

НАЗАД У ГРАД Страх ме када се будим Да ли сам здрав и имам став Питам се, страшно ме буни Да ли је тај став испараван сав. И плачем када пишем Трудим се тад, да будем тај Стојим и кад се њишем По патини остављам сјај. Страх ме када се будим Да ли сам здрав и имам став Питам се, страшно ме буни Да ли је тај став испараван сав. Дрхтим плаше ме људи И опет тај погрешан став Дишем, отварам груди Да будем прав На пола пута ја губим свој траг У град Са пола снаге ја прескачем праг Назад у град.

НИТОГЕНЦИ LIBERTÉ У старој жутој кући тупо куца стари сат он тегове у руке он жели да је јак. Он волео би страшно да јачи је од свих да за сваки оброк гризе један мали стих. Ко чудљива машина која даје снажан звук ко снажни пропелери што врте се у круг. И паника се јавља излаз, open 1, 2 ладан зној и страх. И спреман је да бежи лукав, тајно смишља пут он би да га нема већ је уморан и љут. И жеља му је јака да лети изнад свих с омчом око врата неуглашен и тих. Ко чудљива машина која даје снажан звук ко снажни пропелери што врте се у круг. И паника се јавља излаз, open 1, 2 ладан зној и страх. Са свом слободом у лет. 84

БУКТИЊА - Број 50 Миљан Ристић CINEMA ЈЕ НИТОГЕН И НИТОГЕН ЈЕ CINEMA У малом граду у Србији, у каквом живим, могућности су прилично сужене. По питању свега. Још ако је тај град удаљен неколико стотина километара од престонице, као што јесте случај, могућности су још мање. За много тога сте ускраћени. Али мислим да је једна од највећих ускраћености по питању ноћног живота, односно по могућности избора где можете отићи у провод. Једина понуда, поред сијасет кафана где се можете напуцати хиљадама калорија и холестеролом сервираним у огромним порцијама, мaње-више квалитетног роштиља, јесу неколико ‘фенси’ кафића у којима се окупља ‘елита’ града. Типична седељка, трачарење, позирање и глуматање док се у позадини чује музика са неке радио станице. Суботом, зна се, народњаци до зоре. Као и увек, свираће неки умишљени бенд са блесавим именом који је утриповао да зна да свира и који ће својим аматерским свируцкањем ту лакрдију од музике чинити још неподношљивијом и одвратнијом или ће пак музика бити пуштана са компа. Како год да окренеш, турбо-фолк је неизбежан. Лета су мало живахнија. Када гастарбајтери дођу у своју родну груду са „трулог дивљег запада“ на урлап. Онда турбо-фолк ЕУфорија ескалира до максимума, па нашу малу паланку често облећу и праве звезде турбо-гранда увек жељне новца, док се млади гастарбајтерчићи мангупирају како имају много пара наручујући туре и туре пића углавном на исквареном немачком језику, фолирајући се да не знају да причају свој матерњи језик влашкосрпски. Лети је наш Неготин у том фазону. Углавном служи за иживљавање наших житеља који живе и раде у ЕУ, а који су ипак решили да дођу дому своме и покажу свима колико су успели у том далеком белом свету, јер тамо то не могу. Тамо морају да поштују ред и закон. Тамо су углавном нико и ништа. И шта ће им онда новац ако свима не могу да покажу да га имају или пак да глуме да га имају, да се изазове што већа завист и љубомора код родбине, пријатеља и познаника. Због тога и долазе у свој родни крај. Овде могу све. Овде је све дозвољено. Зато се тако и понашају. А локалне 85

НИТОГЕНЦИ кафеџије се максимално труде да им угоде, само да им узму што више пара. А ‹стренџери› се фрајеришу, пренемажу, фолирају и троше тешком муком зарађен новац тамо далеко само да би оставили утисак. И сви су задовољни. Или барем сви. Зато више и није никакво чудо што кафићи нису више оно што и треба да буду. Да презентују стил, моду, културу, уметност. Да буду авангарда. Да у њима чујете музику коју никада нисте чули. Да присуствујете некој свирци, књижевној или тематској музичкој вечери или било ком другом уметничком догађају. Не, кафићи су постали рефлексија друштва којем припадају. Манифестација Фарме, Пинка и Гранда на једном локалном нивоу. Кичерај и квази фенсерај. Једино је битно зарадити што више пара. Једини контраст свему томе, једино другачије место у овом нашем малом јадном граду, који више и нема статус града, али ја ћу га овом приликом називати тако због тока саме приче, јесте Caffe club CINEMA, клуб који води наш друг, панкер у души и заљубљеник у музику од малих ногу: Мирослав Лучић – Луча, један опасан и упоран лик који се дуги низ година труди, ратујући са ветрењачама, да та другачија музика опстане. Више пута сам то рекао и даље то тврдим и мислим: „Rock and roll и даље живи и опстаје у овом нашем Неготину само захваљулући Лучи и његовој кафани, како воли да је назива“. Било је много добрих кафића у нашем граду. Култних. Royal, Blue Velvet, Златна Звезда, Бар 90 или ?, Kashmir... Или су била нека мало боља времена, а ми били млађи и луђи па нам је све било много боље. Међутим, и поред последње констатације, ипак тврдим да је Cinema био најкомплекснији и најактивнији кафић (клуб) од свих и да је по питању музике, R’n’R-а, undergrounda, punka, тог урбаног и градског духа највише пружио пре свега самом граду. Из тог разлога сам и решио да пишем о Cinemi, баш зато што је клуб као такав, у једној малој средини био највећи бунт против стања ствари које влада и у којем живимо. Бити другачији у мору истоветности је веома тешко. Треба много воље, труда, снаге, живаца и новца водити такву борбу. А понудити нешто другачије и опстајати као другачији много година, Филип Ристић - Cinema

БУКТИЊА - Број 50 доследно фурајући свој фазон и када то није било баш исплативо, готово је немогућа мисија. Иако кружи прича да ће кафић престати са радом, јер је кућа у којој се кафић налази продата, све напред речено стоји, све што сам рекао мислим и потписујем. У неким прошлим временима, далеких деведестих година прошлог века, постојао је један пост-панк бенд под називом НИТОГЕН. Био је то одличан бенд који је за свој назив изабрао контра написан назив града у коме је настао и самим тим на један симболичан начин исказао свој бунт, своју музику и свој став. Најпанкерскија реч коју сам чуо. Тај бенд више не постоји, али реч Нитоген и даље живи. Да се не бисмо погрешно разумели, Нитоген није само контра написана реч града у коме живимо. Напротив. То је поглед на свет, идеја, однос према животу, филозофија... Ево и после више од двадесет година од када је израз Нитоген настао, он је и даље је у примени, можда много више него икада пре. Нитоген и даље означава другачији начин, бунт против конвенционалности, типичности, устаљености, просечности, опште прихваћених норми... У највећој мери то је омогућио Луча са својим кафићем Cinema. Да у једном градићу, варошици која сваким даном све

Alex Ivanji - Cinema шанк

више пропада и која је на прагу изумирања, под називом Неготин, постоји и опстаје један велики, веома битан и другачији град, НИТОГЕН. Град punka, rock and rolla и undregrounda. А то није мала ствар мораћете да признате. Зашто је Cinema заслужила оволике речи хвале? Caffe club Cinema основан је 17.10.2010. године и до данашњег дана укупно је организовано: близу 200 наступа бендова из Србије, Грчке, Бугарске, Холандије... 87

НИТОГЕНЦИ преко 100 вечери електронске музике, наступа DJ-ева из Србије и региона, 14 реп наступа, 6 књижевних и промо вечери, преко 300 осталих дешавања (пројекције филмова и концерата, тематске вечери, преноси утакмица...). У највећем броју случајева жива свирка је одржавана суботом. Можда свирка није била баш сваке суботе, али редовно су исте одржаване што је пружало један континуитет у деловању и самим тим у понуди нечег другачијег у граду. Пре свега у Cinemi су свирали млади и неафирмисани бендови из целе Србије и региона, што клубу Cinema даје једну другачију димензију, димензију покровитеља и промотера младих бендова, свеже крви и нових идеја што ме неминовно асоцира на култни клуб CBGB у којем су многи велики бендови први пут свирали, као што су: Ramones, Patti Smith, Blondie, Talking Heads..., а у неким каснијим годинама и бендови: Agnostic Front, Cro-Mags, Sick of It All, Korn, Green Day, Guns n Roses... Можда је мало претенциозно поредити Cinemu и CBGB и свакако да та два клуба не могу бити у равни, али оно што је CBGB био за Њујорк и свет музике уопште, то је Cinema за Нитоген, Тимочку Крајину па чак и Србију. Многи већи градови у Србији немају такав клуб, где се редовно одржавају

Миљан Ристић - Репетитор @ Cinema 2011

свирке, DJ наступи. Где се Rock and Roll и даље котрља без обзира колико то било тешко. А то и јесте суштина Rock and Roll-a, зар не? Да, када је најтеже, да се и даље котрља! Поред многих младих бендова који су свирали у Cinemi, наступали су 88

БУКТИЊА - Број 50 и познати бендови, али и бендови који су у међувремену постали и шире познати нпр: Репетитор, чији је последњи албум „Где ћеш“, објављен крајем 2016. године проглашен за најбољи албум у региону у 2016. години. Репетитор и поменути албум су поготову добро прихваћени у Хрватској, што само потврђује чињеницу да добра музика не зна за границе које свакако да постоје између нас и драгих нам суседа. Поред Репетитора наступали су још и: Џа или бу, Новембар, Попечитељи, Киза Блуза Бенд, Language.Sex.Violence, Болесна штенад, White Rabbit band, Remedy и многи други. Language.Sex.Violence @ Cinema, У новембру 2015. године DJ Alex Ivanji, јануар 2016.

у сарадњи са Лучом, покреће пројекат „ФАБРИКА“ који у основи има промоцију електронске музике, пре свега локалне и регионалне сцене. Тако да je, почевши од новембра, скоро сваког петка у Cinemi музику ‘вртео’ неки DJ или њих неколико. На тај начин Cinema је преузела примат и у промоцији електронске undreground музике, не само у граду, већ у читавом региону. Љубитељи електронике имали су могућност да чују добар house, deep house, progressive, minimal, psychedelic trance..., у свом граду, у Нитогену, у Cinemi.

Сваки петак био је резервисан за електро party, што није мала ствар. Музику је пуштало много одличних српских DJ-ева, али и DJ-ева из Румуније, Холандије, Бугарске, Аустрије, тако да је Cinema и на тај начин постала клуб који се све чешће спомињао и у свету електронске музике. За крај могу само да се захвалим Лучи на свему, што је имао пре свега визију и храбрости да покрене један такав клуб, а после, што је имао снаге, воље и истрајности да опстане све то време. Не могу ни да претпоставим колико је то тежак подухват. Иако, као што сам претходно већ поменуо, кружи прича да се Cinema затвара, то нема значаја за овај текст. Cinema је обележила једну епоху у нашем граду, пружила уточиште великом броју 89

НИТОГЕНЦИ људи, оставила траг који ће, ево почевши са овим текстом, полако ући и у историју. Жао ми је ако је та прича у вези са затварањем истинита јер сам много лепих тренутака провео у Cinemi. Ми људи, страствени уживаоци и поштоваоци музике, другачије музике, супротне опште прихваћеној, ултрамега-гига популарној, како ју је именовао Рамбо Амадеус – турбо фолку, Cinemu смо доживљавали као свој храм. Своју светињу. Долазили смо да бисмо се опустили, побегли од свакодневице, попили по које пиће и слушали добру музику. Музику коју више нисмо могли да чујемо ни на једном другом месту у граду. Нама је то много значило. Мени је то много значило. Колико сам само пута био на свиркама, електро партијима и тематским вечерима где бих се провео невероватно добро. Где бих се ратосиљао све те негативне енергије наталожене у мом бићу, а која је била свуда око нас и која је неизбежно на сваког, у мањој или већој мери, утицала, где бих напунио батерије за даље гурање кроз живот препуног стреса, брига, проблема и беспарице. Ако се Cinema затвори, више неће бити места које ми је тако потребно и неопходно. Неће више бити места где ће се чути музика која годи мојим ушима, која је прекопотребна мојој души, која ће нам говорити да још увек има наде и могућност избора, да није све пропало и постало ружичасти фармерски турбо-фолк ријалати шоу. Али, шта да се ради. Биће онако како мора бити. Живот иде својим током и намеће нам нека своја правила која ми, хтели то или не, морамо да прихватимо. Мени је била изразита част и задовољство написати овај текст. На тај начин ћу у извесној мери спречити од заборава сећање на постојање једног супер доброг кафића, тамо негде далеко, богу иза ногу, у источној Србији. Све у свему, хвала ти, Лучо, што си био Cinema, што си био та другачија музика, што си био Rock and Roll, што си омогућио да Нитоген живи и опстане све ове године уназад. Хвала. У моје име и у име свих НИТОГЕНАЦА!

БУКТИЊА - Број 50

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ ПРОГЛАШЕЊЕ ПОБЕДНИКА КОНКУРСА 24. ПЕСНИЧКИХ РУКОВЕТИ

Конкурс „Песничке руковети“ је традиционални конкурс који организује Крајински књижевни клуб из Неготина. Ове године, двадесет и четврти пут по реду, замишљен је као надметање аутора у категорији необјављене поезије, кратке приче и есеја на тему: ПРЕДГРАЂЕ. У временском периоду од 1. јула до 20. августа 2016. године, колико је трајао конкурс, пристигло је укупно 63 рада. Од пристиглих радова, тек 36 у потпуности су одговарала условима конкурса и жири је приступио разматрању њихове вредности. Остали радови који нису одговарали задатој теми, морали су, нажалост, бити одбачени и нису узети у обзир приликом одлучивања жирија. Према пропозицијама и након више кругова гласања, жири, у саставу: Миљан Ристић (председник), Радојка Плавшић Ранковић (члан) и Саша Скалушевић Скала (члан), је свој избор сузио на четири аутора која су испунила услове конкурса и који ће бити објављени у првом наредном броју Часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња који ће се појавити пред читаоцима у 2017. години. У избор за објављивање са темом: предграђе, ушли су следећи радови: категорија поезија: „De Arte Poetica“, шифра „Скордиск“ (Животије Поповић Поп, Скорица); категорија поезија: „Леопард из Катмандуа“, шифра „Лето је у граду“ (Зоран Илић, Београд); категорија кратка прича: „Андрос, Фобос и њихови безимењаци из предграђа“, шифра „Patricia Rose“ (Маријана Чанак, Сремска Каменица) и категорија есеј: „Предграђа“, шифра, „Антиквар“ (Алекса Дамњановић, Неготин).

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ Ове године на конкурсу „Песничке руковети“ учествовали су етаблирани аутори, али и они чије се дело тек гради и ствара особени израз и поетику. Изабрани аутори су у потпуности одговорили на задату тему, исписујући у својим делима актуелну свакодневицу немирног света која се одиграва у предграђима на различитим меридијанима. Жири је одлучио да у категорији поезије буду уврштена два аутора јер оба подједнако заслужују да буду штампани у часопису Буктиња. Изабрани аутори ће добити своје ауторске примерке Часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња. Крајински књижевни клуб се захваљује свима који су учествовали на конкурсу. У Неготину, 12.11.2016.године.

БУКТИЊА - Број 50 Животије Поповић DE ARTE POETICA Квинт Хорације Флак (65-8 г. п.н.е.) Сиромашна је ово нација за толики број Хорација. Те свете поете до десет леже, па узму перо и мало реже, справљају фине, врцаве оде, у име народа и вековне слободе. Јутром похитају форуму где судбину кроје лихвари стари, да у злату и вину наискап наплате, наизуст изречене ствари, да прислушну шта гатају гатари, како бесни плебејци трибуне псују као кочијаши и пијани морнари. Пером у игру на Марсово поље призивају играче, навлаче младо месо, да се попну на греду, да се лоптају главом док их ајкуле не поједу. Увече се и они мажу уљем, док им вечеру служе три јака дечака. Позобали су сва сочна слова, да буја дична слика личног лика, мала књига препуна песника. И Римско царство је морало да нестане, кад су коњи постали сенатори, кад се намножише песници и мушке куртизане… Мала је ово нација, за толико распеваних Хорација. 93

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ Зоран Илић ЛЕОПАРД ИЗ КАТМАНДУА Сличан образац градње лако се може запазити на примеру предграђаТоронта које је више него успешно комбиновано са архитектуром и урбанизмом Дубаија. Постепена субурбанизација је Сједињене Америчке Државе претворила у нацију предграђа. Након терористичких напада Сен Деније постало најопасније париско предграђе. За разлику од Сен Денија, сиротињска предграђа су постала нова туристичка атракција Париза. У предграђе Катмандуа ушетао је леопард док су шведска предграђа потпуно уништил имигранти. Страшне али никако не и неочекиване експлозије на само осам километара од центра Дамаска. Смештено југоисточно од града у подножју планине Химетус Глифада је највеће предграђе Атине. Најмање осам особа је погинуло у ударима торнада на предграђа Даласа. У Мексику уметници претворили сиромашно предграђе у живописну атракцију.

БУКТИЊА - Број 50 Маријана Чанак АНДРОС, ФОБОС И ЊИХОВИ БЕЗИМЕЊАЦИ ИЗ ПРЕДГРАЂА Ретко прошетам сама и редовно се уплашим сваког ходача који ми прилази с леђа, а ништа мање ни оног што ми долази у сусрет. Где год да шетам – по усијаном бетону или по утабаној земљи у парку, булеваром или мрачном страном забачене улице – накострешим се као мачка и чекам да (ме се) прођу. Другима и некако, али тешко је и срамотно себи признати да се плашим. Мушкараца. Свеједно каквих: разуларених тинејџера, смерно перверзних стараца, средовечне трбушасте господе… свих тих двоножних тестостеронских бомби. Понајмање се плашим оних који чуче иза жбуња, па се разметљиво показују кад им се крв сјури у најмањи од три мозга. Они су само бедна увреда за јаке естетске потребе. Микеланђелов се Давид не би упустио у такву работу (јер је мушко од камена). Плашим се зидара којима је сунце спржило памет на висини, случајних тркача поред реке, униформи, свих гласних чопора и непознатих самотњака, без разлике. Догађа се да застрепим и пред оним добро ми познатим мужјаком: – У каквом ли ће расположењу доћи кући на ручак? Ко би га знао зашто, једно је извесно: жена никада не може бити сасвим сигурна! Шта ако наш

станодавац има резервне кључеве – луд би био да их нема! – па се ушуња по додатни харач кад останем сама? Шта ако водовоџија & син раде у пару само да би један правио буку међу цевима, док други пљује газдарици на доња уста? Шта ако мој регресотерапеут у ствари лечи свој апстинентски стаж, спроводећи ме воајерском руком до дна неке неизговориве трауме? – Преостала је још само једна мала ствар – говорио ми је хипнотизерским гласом – ти знаш да то можеш врло лако да урадиш. – Мајко мила, шта ће сад да тражи од мене!? – ужаснута сам. – То за тебе не представља ништа – одуговлачио је – ништа што ти не можеш да урадиш. Замишљам како откопчава шлиц тик изнад моје главе. – Замисли сада велики зрак светлости – наставио је и одахнула сам. Али само на трен: – Шта ако је тај светлосни зрак – млаз сперме!? – Удахни – покушава да ме умири – и опусти се. Нема шансе, долази моја накострешена мачка! –Видим, већ си изашла из регресије… Слике злостављања као паничне искрице из узнемирене ватре играју око моје главе. – Хвала за сеансу и до виђења! 95

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ Зато сам за послодавце увек некако бирала жене. Далеко од тога да оне не умеју да злостављају, али ме барем ниједна још није силовала. Ми силујемо у мозак – као Милорад Павић читаоца који га не уважава. Одакле тај страх? Од чега се створио, имам ли га откако знам за себе или сам млађа од сопственог страха? Знам ли, уопште, за себе? Знам да се нисам плашила ни паса док ме један није ујео. Обичан црни пас, тек онако, из обести, зарио ми је зубе у леви лист и продужио својим послом. До тада сам се радовала псима и прижељкивала сам једног кога ћу волети, хранити и неговати, чим се стекну бољи услови (јер не можеш пса заробити у гарсоњеру – није људски). Шта би том црном лутајућем псу непознатог порекла да ме онако крвнички озледи? – Да ли сте провоцирали животињу? Вабили? Хранили? Гађали? – Ни приметила га нисам док ми није раскрварио ногу! Али откако се то десило, ниједан ми пас више не промиче из видокруга – чак и с леђа их видим. И накострешим се, дакако. С том разликом што по окретности не могу да се мерим ни са најкљакавијом мачком… – Тврдите, дакле, да ни на који начин нисте провоцирали пса? – Нисам. Ако уопште могу да знам шта све провоцира једног пса…? Можда му се није допао мој мирис. Можда му се и сувише допао! Можда сам (из нехата) нагазила на свеже 96

запишану територију? Можда је хтео да импресионира неку префињену ретриверку? Или да јој се згади? Можда му је, напросто, било досадно? (Стварно – буде ли псима досадно?) Можда ме побркао са неким ко је њега раније злостављао? Пси су непогрешиви, кажете? Онда је можда нањушио моју мачкасту природу? Можда сам се накострешила на неког мушкарца, а пас је то доживео лично? Толико начина да се испровоцира пас… За некога је провокација то што не носим хиџаб. Може ли бити директнијег позива на силовање? КАД БРАДА ЗАСВРБИ… Кажу, љубићеш се! Крајње би време било! Сврбеле су ме све пубертетске нечистоће испод коже и тешко да је то био неки наговештај наједном ослађеног живота… Свраб је трајао годинама, док се најзад нисам пољубила са момком који се звао истим именом као и предграђе у коме је живео. Да сам рођена као мушко, и ја бих се тако звала. Он о свему томе није имао појма, само је искористио мој пристанак из досаде и пољубио ме на препад. Пристала сам на шетњу, ни на шта даље! – Да ли би хтела да се… виђаш са мном? – питао је из средишта несигурности. – Што да не – рекла сам нехајно. Насмејао се. Да није глумио озбиљност, поскочио би од среће. – Чекај – стао је испред мене – да озваничимо то. Тако је стављена

БУКТИЊА - Број 50 тачка на моје ишчекивање првог пољупца. Влажна и плитка тачка. Какво разочарање! Каква неспретност! – Да озваничимо!? Па нисам пристала на удају, идиоте! Зашто си то урадио!? – речито сам оћутала после првог шока. – Је л’ све у реду? – пита ме из истих оних уста којима ме пољубио. Само сам се потврдно осмехнула. – Јесам ја… урадио нешто погрешно? Одједном изгледаш… тако тужно. Шта сам могла да му кажем? – Никада не бих помислила да у љубљењу може да буде нечег погрешног. Управо си ме разуверио, хвала ти! Први, најгори и украдени пољубац био је довољан разлог да повучем свој пристанак да се надаље виђамо. Али нисам. – Момак који се гадно љуби? Не буди луда, шта да радиш с таквим? – Да вежбаш – рекла сам самој себи. – Најлакше је отићи… Отићи ћу кад усавршимо љубљење. Није нам дуго требало… Убрзо сам одлазила с њим у предграђе, у кућу где нас је дочекивала његова баба, упорно ме ословљавајући именом своје старије унуке: – Ина! – Није то Ина, баба, то ми је девојка. Баба се, свеједно, и даље радовала што ме види. – Како си љепа! – Идемо ми, баба – говорио је брижно, отварајући врата собе из које још нису одбегли сви дечачки снови. Баба се покуњено враћа у кухињу. – Ко је Ина? – питала сам. – Моја сестра. Не живи више са нама откако је… покушала да убије оца. – Шта!?

– Маказама. Видиш, наш отац је… прек човек. Нико од нас га заправо не воли већ дуго времена. Злостављач. Али, не бих тиме да те оптерећујем… Ина је добро, сад је кројачица у Лондону. Прокрчила је свој пут. – Маказама!? – Није се дала. – Личим ли на њу? – Ни најмање! Не знам за твој крај, али у овом месту сви старци постану дебело сенилни, полуде начисто! Жене поготово… Заслужујемо да одемо одавде: Ина, ја, ти са мном… сви сем мог оца. Да сам отишла одмах после првог пољупца, никада то предграђе видела не бих, нити би ми се туђа баба радовала као најрођенијој; никада не бих чула за Ину која живи изван проституисане песме. Кад боље размислим, не бих много ни пропустила! Али, љубљење смо довели до с(а)вршенства! Било је време да одем, јер нисмо више имали шта да увежбавамо заједно. Плашила сам се да ће га та моја одлука повредити, па сам остала још мало. Плашила сам се да не останем предуго, да не будем у близини када он покуша да убије оца – јер то је проверен породични рецепт којим се предграђе отвара према Лондону. Плашила сам се да не одемо предалеко. Плашила сам се. То је била цена доброг љубљења. Отац му је умро природном смрћу. Убрзо након што га је сахранио, убио је девојку која је села на моје место, у пијаној вожњи у позајмљеном 97

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ аутомобилу. Била је то улазница у је добра; јака и опора. Нисам отишла – било је толико велеградски затвор. Ина је добро. тога за узајамно увежбавање! – Па ПОДВИРИЛА СЕ ПОДА СЕ… шта ако секс није бог-зна-шта? – говорио ми је нежно како само Тако се у родном селу моје бабе мушкарац може. – Важно је да се по матери каже за младу жену која волимо! Волимо се? О чему то је први пут у терању и не зна шта прича? Нисам знала да се (већ) је снашло. Уместо да је подуче, волимо… Живео је у пренасељеном стану и искусне жене само се презриво подсмевају бацајући дрвље и камење ретко ме је одводио кући, а кад би се то догодило – његова баба показивала на несретницу. – Добро се пази! Има мушкије који ми је наклоност тако што ниједном ће само оно од тебе хтјети! Потроше није погрешила моје име. – Лепа и те, па оду. Послије ниједном више не грациозна! – говорила је о мени, чак и у непримереним тренуцима, ваљаш. Зато буди паметна…! – Само оно? А шта више од док би друге девојке парадирале по мушкарца можеш и добити? Не бих њиховом малом стану. – Добро је, му ја боље ни тражила, него да ме баба – ућуткивао ју је. – Немој сад раздевичи ове беде, а после можемо о томе. – Шта ја могу, кад је лепша! И тиша; ћутљивија, ћудљивија; свак’ својим путем! – Јадна ти мајка, једино курве повучена, онако – на своју страну… – Црначко село у Невади! – тако причају! На кога ли си, да ми је помало је већ губио стрпљење са знати… – На деду. Ти би то најбоље мном. – Тамо ће ти приуштити добар секс. Све оно што ја не могу! требало да знаш. Боље не осећати уопште, Секс је био брзоплет и неспретан. Разочаравајуће блед догађај који, не него несношљив бол, зар не? Не да се лако заборавља, него нема баш увек. Плашила сам се да му моја по чему да се памти. Осим по песми. суздржаност квари ужитак, па сам Потражи ме у предграђу – чуло се са попустила. Претварала се, док год радија, а ја сам се непрекидно питала није постало стварно. После првог да ли је то све. – Да ли је могуће да оргазма у двоје, схватила сам да је то све!? Срећом, није. Скувао ми је у праву: стварно се волимо! је кафу и послужио је са цигаретама Бескрајно и дивље. Добро, не баш уместо ратлука – скромна одштета толико. Зауздани старим пријатељем за изостанак задовољства. – Јеси страхом на праву меру. Он се плашио тужна? – питао ме је. – Капирам да не затрудним, а ја да га својом да мораш бити тужна. Изгубила си превеликом жељом не прогутам невиност! Хвала на обавештењу и, целог, па да га онда из тог мрака молим те, немој да ме тешиш. Кафа утеруса поново изнесем на свет, као 98

БУКТИЊА - Број 50 двојство оца и сина. Плашила сам се његовог одлагања и одбијања. Говорио је да је премлад још…: – Да се заљубим заувек? Никако! Још не. Претварала сам се да то нема никакве везе са мном: – Како је лепо што ми се поверава! Плашила сам се и добро пазила да се не изланем како сам сањала да смо се венчали, у малом интимном кругу. Благонаклони осмех његове бабе био је највећи благослов. И родила сам му дете. Мушко. Страхињу, кога је толико желео… али не још. И не са мном. Чувала сам снове боље од највештијег хватача. Чврсто их стезала све док нису поумирали. Онда сам могла да одем. Сломљена и слободна. Да сам отишла одмах после нашег првог и невештог љубовања, пропустила бих много јалових задовољстава, поштедела се мртвих снова и још једне драге баке коју је однео вук. Нити бих знала колико је моћно састављати себе од унаоколо разбацаних костију са којих су оглодане све опсене и мрене. Удахнути живот и кренути даље. Изаћи из тог дворишта без неба и птица. Престрашена пред празнином. Јер то је била цена краткорочне среће; ничим изазване као ни оргазам. Пољубим га понекад у пијаном сећању, тако свеже ожењеног и изгубљеног. – Затруднела је, шта сам друго могао – говори равнодушно. – Сад је тако како је. Трошан кондом, улазница за заједништво. Ћерка им је живахна и коврџава на оца.

ЦУРБАБА! У селу мог незаконитог мужа то је назив за девојку која је презрела за удају и пород. Пробирљива, па буде бирана. Отирачица. Виђали смо се кратко и свакодневно пре него што ме је позвао да живим код њега, убеђен да ми чини голему услугу. – Остави све и дођи! Одабрана. Било би незахвално чекати неко друго спасење, зар не? – Чега се плашиш? – питао је нестрпљиво. – Неизвесности. Онда рутине. Тебе; себе; свега! – набрајала сам. – Док год не живимо заједно, не познајемо се. Послушала сам и преселила се код њега у трошну кућу у предграђу.

Силвија Богић - Лежећи нуб (уље на платну)

24. ПЕСНИЧКЕ РУКОВЕТИ Без ичега, осим огромне жеље да ово успе. Јер, овога пута све је било друкчије. Није било ниједне бабе да ми се обрадује (обе су одавно умрле), чак ни мајке која жељно ишчекује тај час да постане свекрва. Цурбабе обично имају ту срећу да измакну свекрвиној злоби, али зато у наслеђе често добијају сву пакост бивших жена и(ли) туђу ћерку коју увелико сврби пубертет. Како сам промашене страхове имала! Луксузне. Стварни, дакле, брачни живот, далеко је једноставнији. Једино о чему жена треба да брине је: како да му удовољи, увек и на сваком месту. И да се плаши ако јој то не успева. С разлогом, јер то је приземан страх – чувар опстанка! Плашим се да га не узнемиравам својим тричаријама. Зато оћутим кад год могу и знам да нема тога о чему не може да се ћути! Плашим се да га не пробудим, слабо подноси светлост. Зато се изјутра облачим у мрклом мраку и сад већ непогрешиво бирам одећу по текстури, као да сам рођена слепа! Плашим се да не правим буку, преосетљив је на звуке. Зато ходам меко, али још увек не умем да прођем кроз затворена врата. Тишина је важан састојак добре кухиње! Шерпе не смеју да се сударе, нити да се просипа храна. Краставац треба ситније сећи, лук и мркву на крупно – никада рендати! Супа се једе кад поприми собну температуру. Увек са бибером, ма колико да нам шкоди. Плашим се кад касни на ручак, а некад касни сатима. Да му се није 100

шта десило? Плашим се да позовем и проверим. Ако касни, сигурно има разлог који је важнији од мене и доћи ће кад дођем на ред. Да ми се јави? А зашто би!? Ни рођеној се мајци није јавио кад је одлазила на онај свет, а камоли мени! Ја ионако нигде не идем… из овог предграђа, нити из ове трошне куће, изван кухиње, ни од њега, а понајмање од себе. Излажем се својим страховима, јер кажу да је то проверен начин за стицање н е у с т р а ш и в о с т и.

БУКТИЊА - Број 50 Алекса Дамњановић ПРЕДРГАЂА Предграђе. Је ли то оно место на које наилазим кад из центра кренем главним путем, па се са њега искључим? Тако је, кажу ми. То вам је тамо где се издиже оних десет зграда, попут десет дивова, чувара. Спашавају људе од буке центра, тамошње журбе и јурњаве. Предграђа смирују темпо живота макар мало. Тамо нема музеја, али има мурала. Цвета улична уметност. Мале радње у уличицима у којима никада не бисте рекли да би их могло бити. Нема великих спортских хала, али има малих терена. На њима се праве најбоље екипе. У предграђима се стварају шампиони.

Град у малом. Све је ту, близу. Баш све што је потребно. Пијаца, продавнице свега, занатлије. Узмите један велики град па избаците из њега све атракције, туризам и институције. Ето, добили сте предграђе. И ако хоћете да знате какво је стање у земљи, не гледајте центар, него ван њега. Сиромашна предграђа неких градова дају слику о тим земљама – сетите се само: Мексико Сити, Рио, Сао Пауло, Буенос Ајрес. Баш као што човек истиче пред људима једне особине, друге скрива, шаље их у своје унутрашње предграђе, оно које се налази у души. А то је управо оно што може да очара. Зато није све у центру, нешто је и у предграђу.

Анита Гавриловић - Град

101

МЛАДЕ СНАГЕ Катарина Милошевић ВИЗИЈА ЉУДСКОГ ЖИВОТА У ПОЕЗИЈИ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА Дис ‒ самоуки песник, усамљеник и меланхолик. За живота несхваћен и неприхваћен; оспораван и хваљен, зависно од епохе и укуса критичара. Оригиналан и неочекиван, чаробњак метафора на жонглерској нити стихова. Песник који балансира између живота и оностраног света, између материјалног и космичког. Мучио га је овај свет и људски живот, трошан и пролазан, подложан нестајању. У песми „Тамница“ рођење дoживљава каo „пад с невиних даљина“, пад у свет који спутава, нејасан и застрашујућ. Живот је за нашег песника тамница у коју се доспева без наше воље и права на избор, у њу се улази с очима пуним суза, јер није само свет смртан и пролазан, већ и људско тело мења облик, стари, немоћа и пропада. Остаје нам само сан о прапостојању у коме су владали мир и хармонија, суштина свих твари, појава и бића. Рођењем долази до отуђења од тог склада, рођењем нам „звезде беже из очију“. Траг њихове светлости рађа бол због немоћи, напуштености и несхваћености. Душа чезне за висином, за слободом, али је принуђена да живи у предодређеном јој свету, несталном, пуном патње, боли и смрти. Хоће ли се после овоземаљског живота поново наћи у стању пре егзистенције? Хоће ли достићи тражени склад? Нирвана то сигурно није, то нам сам песник казује: „И нирвана имала је тада / Поглед који нема људско око / Без облака, без среће, без јада / Поглед мртав и празан дубоко“. Да ли је овај живот неопходна жртва да се поново досегне суштина? Дис не нуди јасан одговор, али види спас у стваралаштву, у поезији која осећа дамаре света и наслућује знамења што се крију иза „боја пролазности ствари“. Можда ће нас љубав спасити? Она ванвременска, вечна, макар била успомена или само сан. Дис је, намучен и одбачен, стварао поезију која ће постати инспирација генерацијама које ће доћи после њега. Оставио нам је стихове који представљају крик, илити вапај једне људске душе, која чезне за истинском срећом у чије постојање песник сваким стихом све више сумња.

102

БУКТИЊА - Број 50

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Бронислав Радуловић – Бронко LEONARD NORMAN COHEN (1934 – 2016 - ∞) ЧЕТВРТ ВЕКА МОЈИХ ПУТОВАЊА КРОЗ И КА КОЕНОВИМ ДЕЛИМА Морам признати да ми је било веома тешко да седнем и напишем овај текст иако сам до сада, у својој новинарској каријери, написао најмање 15 различитих текстова о Леонарду Коену. Понуди да напишем омаж, опирао сам се безмало два месеца. Разлога за то је много. Први је тај што сам управо своје прве текстове које сам објавио средином деведесетих, написао баш о Коену. Друго, већина новинара постане свесна да више нема неког ко им је значио, тек када напишу слово о одласку те личности са животне сцене. Тако је и мени било у последњих годину дана и са Боувијем и сада са Коеном и желео сам да што више одгодим тај тренутак. У овом веку, веома је лако путем интернета доћи до бројних и детаљних информација о личностима и производима, али конзументи постају све малодушнији и поводљивији. Просто је невероватно, колико су се на друштвеним мрежама увећале интернационалне групе посвећене Коену, након његове смрти. Но, није се у њима увећао број правих

поштовалаца, него помодара. Често се у својим објавама хвале, да су набавили његов последњи студијски албум и једну од књига и нехајно питају да ли је то довољно имати?! Мислио сам да је карактеристика балканских народа да схвате колико је неко битан, тек када тог неког више нема међу живима. Међутим, то је очито светски тренд. Данас је, писати текстове да би едуковали људе, постало скоро беспредметно, јер су читаоци притиснути егзистенцијалним проблемима, а притом константно бомбардовани ријалити глупостима и рекламама, које су их претвориле у хроничне потрошаче, постали површни и незаинтересовани за детаље, који захтевају време и укључивање мозга. Коенова дела управо у пуној мери захтевају емоцију и способност дубоког разумевања написаног и нису попут тродневних тралала радијских хитова за кафиће или испразних тривијалних књига за плажу. Притом у медијима све је више текстова у којима се, уместо 103

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ пуне и правовремене информације, која треба имати трајну вредност, налазе сензационализам и често ауторов нарцисоидни, логорејичноскрибомански мото „Видите како сам паметан!“. Насупрот томе, веома су ретки текстови, када већ говоримо о Коену, попут у НИН-у објављеног „Ленард Коен – Живот проткан сумњом“ писца, издавача и Коеновог вишедеценијског личног пријатеља Владислава Бајца, после ког на овим просторима сви писани омажи великом канадском уметнику постају практично беспредметни. Коенова каријера као писца трајала је пуних шест деценија, а као кантаутора 49 година и о њему је написано много књига. Но, у већини њих (од којих су неке преведене на српски језик и објављене у претходних неколико година), најмање ћете наћи штива о Коену, јер се бар две трећине текстова односи на детаље о његовим савременицима. Изузетак је књига времешног канадског универзитетског професора Ira-e Bruce-a Nadel-a „Various Positions – Life of Leonard Cohen“, једина ауторизована биографија Леонарда Коена. Допуњено издање овог изузетног дела, које обилује кључним и верификованим детаљима из Коеновог живота, битним како за фанове, тако и за будуће истраживаче, објављено је пре десет година и на хрватском језику под називом „Разнолики ставови – Живот Leonarda Cohena“ и топло је препоручујем свима који би желели да сазнају нешто 104

више о Коену. Претпостављам да ће током наредних година бити урађено и ново издање поменуте књиге, у коме ће бити обухваћена и последња деценија његовог необичног живота. У доба бивше Југославије, хрватски књижевни издавачи и словеначки дискографи, предњачили су у објављивању Коенових радова. После распада бивше државе, па све до скора, за разлику од Хрватске, у Србији практично ништа Коеново није објављено. Захваљујући Владиславу Бајцу и његовој издавачкој кући, појавили су се и код нас преводи оба Коенова романа и искрено се надам да се на томе неће зауставити. Остало ми је у сећању с почетка осамдесетих, у време док сам као основац, са родитељима живео у дединој кући у Неготину, да су на једној великој полици у дневој соби, међу брдом ЛП плоча и књига, биле једна плоча жућкастог омота и мања црвена књига, на којима је писало име: Leonard Cohen. Тада нисам имао појма да су у питању ЛП „Greatest Hits“ и књига „Напредовање стила“ канадског писца и кантаутора Леонарда Коена. Мислио сам да је у питању наш књижевник Леон Коен. Крајем осамдесетих у Бечу, тетка ми је показала необичан сребрнкаст компакт диск на коме је слика типа који једе банану. Нафуран на домаћи нови талас и рок, нисам хтео ни да преслушам тај диск. Из неких чудних разлога, скоро да нисам слушао страну музику све до распада Југославије. У то време желео сам да

БУКТИЊА - Број 50 научим да свирам гитару. Искукао сам од бабе и деде новац за акустичну гитару и једва, у једној познатијој београдској радњи, пронашао примерак овог инструмента за леворуке. Памтим да је гитара била произведена у Источној Немачкој. По препоруци, кренуо сам на скупе приватне часове код једног Неготинца и то се претворило у тортуру. Био је прилично нељубазан, често отказивао часове и поврх свега, терао ме је да свирам десном руком и чак без моје дозволе, под изговором штимања, обрнуо жице на гитари у положај за десноруке. Џаба сам му пре тога скретао пажњу на то, да су многи врхунски светски гитаристи леворуки. Био сам приморан да одустанем и продам гитару. До данашњих дана ми је остао жал што нисам научио да свирам, јер би ми то, сигуран сам, помогло и у знатно бољем разумевању музике. Онда је уследио низ догађаја, који је све променио и кроз које сам посредно открио Коена. У првим данима средње школе, у јурњави за новим спотовима Филма, Хаустора, Мизара и Азре, гледао сам емисију „Флуид Телевизије“ Загреб. Заинтригирала ме је музика на најавној шпици и, распитавши се код старијих, сазнао да је у питању британски бенд The Sisters of Mercy и на касети добио снимак њиховог тада актуелног албума, ремек дела „Floodland“. Прошло је пар година и у међувремену открио сам саставе: The Cure, The House Of Love, Queen i R.E.M. У тада популарном часопису

Ритам, који сам бистрио од корице до корице, сазнао сам да је састав The Sisters of Mercy добио име по песми Леонарда Коена. Потом сам на МТВју видео да су бендови R.E.M. i The House Of Love обрадили Коенове песме и звучале су супер. Убрзо сам на истом каналу, једне вечери видео три Коенова спота у низу и прилично су ме заинтригирали. Купио сам ЦД компилацију раних радова The Sisters of Mercy „Some Girls Wander By Mistake“ и потом сазнао, да је назив тог издања заправо стих из једне старе Коенове песме. Но, дошао је моменат када сам морао у војску и праћење музике морао сам да редукујем. По одласку на факултет у јесен 1994.године, једног недељног преподнева у башти СКЦ-а видех масу људи који носе у рукама дискове, плоче и видео касете. Рекоше ми да је то недељни Диско маркет. Платио сам улаз, ушао и већ на првој тезги видех свежу ЦД компилацију канадског састава Violent Femmes „Add It Up 1981 – 1993“ и одмах иза њега ЦД издање исте оне плоче жућкастог омота која је годинама стајала на полици у кући. Било је то помињана компилација „Leonard Cohen – Greatest Hits“. Купио сам оба диска и узбуђен отишао кући. Наредних десет година, практично није било недељног преподнева да нисам био на тој музичкој берзи у СКЦ-у. Коенов диск ми је лагано улазио под кожу. Било је то доба пре интернета на овим просторима и мучило ме је то што је о појединим извођачима, међу којима је био и 105

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Коен, информација у медијима било тек на кашичицу, те сам највише информација о Коену добијао од знатно старијих музичких фрикова на поменутој берзи у СКЦ-у. Купио сам убрзо Коенов нови концертни албум „Cohen Live“ који ме је одушевио и како нигде није било текста о овом издању, сео сам, написао приказ тог издања, скупио храброст и однео текст у редакцију популарног часописа Време забаве (који сам бистрио још војничких дана). Предао сам без икаквих очекивања текст уреднику Петру Луковићу. Наредног месеца, позвали су ме из редакције да ме обавесте да је текст објављен и да дођем по свој примерак часописа. Тамо ме је поново дочекао Пера Луковић, похвалио текст, рекао ми да донесем нове текстове и уз примерак новине, дао коверту са мојим именом. Кући сам сав срећан прочитао објављени текст и отворио коверат. У њему је била за тадашње студентске прилике осетна сума новца. Добио сам хонорар (убрзо потрошен на куповину других дискова на берзи). Помало збуњен јер сам награђен за то што сам из жеље да у време санкција и мањка текстова (какве бих желео да прочитам) и у намери да информишем људе о активностима Леонарда Коена, чија ме је музика све више фасцинирала, уђох у новинарске воде и у њима сам ево до дан-данас. До краја студентског протеста у пролеће 1997. године, већ сам имао комплетну Коенову дискографију у ЦД формату, 106

као и пар његових књига које сам пронашао у београдским антикваријатима и на Сајму књига. Међу њима је био и онај ЦД са сребрно црним омотом на коме тип у оделу једе банану – ремек дело „I›m Your Man“. Албум који као нафурани тинејџер, 6 – 7 година раније, нисам хтео ни да отворим, постао је један од најомиљенијих албума које сам икада чуо, тј.једна од плоча које нису и никада неће бити за продају и уједно један од поноса моје растуће, номадске ЦД колекције. Памтим тај међу период, када сам први пут захваљујући оригиналним ЦД буклетима, имао увид у оригиналне текстове појединих Коенових песама. Приметио сам, да сам неке стихове, раније потпуно друкчије схватао у односу на оно како их је Коен изнео. У оба случаја ми је било лепо слушати његове албуме и када сам их произвољно капирао и касније када сам залазио у њихову дубоку анализу. Приметио сам и да се део мојих колегиница, под мојим утицајем, прилично заинтересовао за Коенову музику. С обзиром да у то време није било ЦД-РОМ-ова, ни mp3 формата, ни УСБ флеш дискова, снимио сам им на аудио касете, ко зна колико компилација Коенових (по мом избору) најбољих песама. Када су у питању на српски и хрватски преведене Коенове збирке поезије и романи, нека од тих дела својим тешким стилом и порукама у мени су изазвале приличну конфузију. Ту издвајам хрватски превод његовог другог романа „Дивни

БУКТИЊА - Број 50 губитници“ (Beautiful Losers) из 1966. године, који сам прочитао равно три деценије након што је објављен. Читање његових дела, како би била правилно схваћена, захтева припрему, прилично предзнање и доста времена. У јесен 1997. године, појавила се компилација „More Best Of Leonard Cohen”, која је обухватала његове најбоље нумере из плодног периода 1985 – 1995. Уз придодате две нумере са напуштеног студијског пројекта, који је требало да буде објављен након издања „Cohen Live“. У нашој штампи, поново нико није написао ни реч, ни о том издању. Сео сам, написао опширну рецензију, предао је поново Пери Луковићу, који је тада уређивао други часопис, XZ Забава. Текст је изашао у децембарском броју, а позитивне реакције на њега, неочекивано су ми отвориле врата свих домаћих часописа који су за тему имали музику. Прошли су бомбардовање СРЈ и смена власти у СРЈ и Србији. Коен се у то време вратио у јавност и објавио низ нових студијских и ретроспективних издања о којима сам такође писао без изузетка. У моменту када је Коена брутално покрала бивша менаџерка, био сам један од уредника београдске музичке телевизије Метрополис и, игром случаја, међу првима у свету објавио вест о томе шта се догодило Коену. Те године видех на чувеном фан сајту LeonardCohenfiles.com, да ће једно у низу познатих интернационалних окупљања Коенових обожавалаца

Leonard Cohen Event бити одржано на грчком острву Хидра, на коме је Коен некада живео и стварао. Пожелео сам да присуствујем тој омаж манифестацији и пријавио се. Убрзо сам добио програм дешавања у оквиру манифестације, али и цене трансфера, смештаја на острву и котизације за учешће. Биле су превисоке за моју тадашњу уредничку плату и на моју велику жалост морао сам да одустанем. Почев од деведесетих, био сам, у земљи и иностранству, на многим музичким фестивалима и концертима како домаћих, тако и иностраних бендова. Да ћу присуствовати Коеновом концерту, нисам очекивао ни у најлуђем сну. Горео сам од жеље да нађем снимак бар једног целог Коеновог концерта из 1988. или 1993. године. У видео или аудио формату, било ми је свеједно, само сам желео да бар посредно присуствујем једном таквом догађају и замислим како је стварно наћи се и уживати на његовом концерту. Потрага је трајала веома дуго, јер све до негде 2006. године, нисам успео да нађем ни један снимак целог Коеновог концерта са две претходне турнеје. Онда су се у рано пролеће 2008. године, појавиле информације да се Леонард Коен припрема за велику турнеју. Убрзо су се појавили термини северноамеричког дела турнеје, али и летњи термини концерата у Европи. Угледао сам да 12. јула наступа у Амстердаму, где ми је у то време живела сестра, и рекао себи да прећи ћу тих 1800 107

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ километара и отићи на концерт па макар ми то било последње у животу. Током моје посете Амстердаму, киша је непрестано лила и било је хладно, као да није било лето. Сва срећа те суботе када је био концерт, није било падавина, поготово што је концерт био на отвореном.

Бронислав Радуловић - Фотографија са концерта у Амстердаму 2008.

Пре подне сам искористио за прес посету Музеју Ван Гога и када сам, после обиласка, хтео да уђем у део једног од преосталих спратова, речено ми је да је управо затворен због приватне посете. С обзиром да сам у претходних сат времена видео огроман број Ван Гогових дела и предмета, упутио сам се ка излазу. У том моменту потпуно неочекивано, праћен повећом групом људи, појавио се старији човек са шеширом 108

и замакао ка неком пролазу. Иако сам иза себе имао безброј сусрета са познатим личностима и урадио са њима интервјуе, решавајући све препреке, у том моменту у музеју, импресиониран, нисам могао да нађем прави, поуздан и убедљив аргумент, који би ме, поред међународне новинарске легитимације, коју сам имао код себе, у том тренутку довео у његову непосредну близину, да му бар пружим руку и узмем аутограм. Увече, када сам дошао у Westergasfabriek, где је био заказан концерт, у фан-питу пред бином било је већ доста људи и нисам могао да продрем у први ред. Нико ми није правио проблем око уноса фотоапарата, те сам током концерта направио пуно фотографија, трудећи се да ипак што више уживам у концерту, а мање у погледу кроз објектив попут јапанског туристе. Нажалост, у то време сам имао глупи Fuji ultrazoom фотоапарат, који је давао фотографије проблематичног квалитета, што се може приметити и на приложеним фотографијама, које сам снимио на Коеновим концертима у Амстердаму и Београду. Када се, праћен огромним аплаузом, Коен појавио на сцени, поново сам се осетио као да сам видео неко божанство, идентично као када сам јануара 1990. године у Нишу, упознао Јуру Стублића, лидера загребачке групе Филм и мог највећег тинејџ-хероја. Безмало тросатни концерт је имао два дела и потом још два биса и био јако добар,

БУКТИЊА - Број 50 а томе је допринело и савршено озвучење. Коен је у својој седамдесет четвртој години био енергичнији, али и професионалнији од многих упола млађих људи. Засметало ми је то што је већи део концерта био по дневном светлу (с обзиром на то да што више идете ка северу Европе у летњем периоду, мрак пада знатно касније), али и што Коен није извео приличан број песама, које спадају у моје фаворите, када је његов опус у питању). По завршетку концерта, шокирале су ме цене на одлично снабдевеним штандовима његовог Tour Merchandise-а, где није било одевног предмета или сувенира јефтинијег од 30 евра. Током наредних месеци, када се на његовим званичном сајту појавила вест да ће турнеја бити настављена и да ће и наредног лета Коен наступати у Европи, кренуо сам да зовем једног по једног српског организатора концерата, те директоре великих дворана и фестивала (са којима сам сарађивао претходних година) и да их убеђујем да доведу Коена у Србију. Редом су ме одвраћали речима да је организација Коеновог концерта прилично скуп, обиман и код нас тешко изводљив пројекат. Тако да ме је информација из средине пролећа 2009.године, да ће Леонард Коен 02. септембра те године први пут наступити у Србији, и то у београдској Арени, веома, веома изненадила. Средином јуна, и то првог дана за када је најављен почетак продаје (за наше услове нимало јефтиних) карата за његов

концерт, буквално, међу првима сам се нашао пред благајном Арене, али је почетак продаје из неких разлога био померен за дан касније. С обзиром да сам морао наредног дана да путујем на пар недеља у иностранство, пријатељици која се изјаснила да хоће на концерт са мном, дао сам новац како би сутра купила карте за први ред партера. Она је отишла тек три дана касније да купи карте и од преосталих, најближе бини је био тек тринаести ред партера, више од 30 метара удаљен од бине, а по идентичној цени као и први ред. Позиције сам сазнао тек пар дана пред концерт, јер је вешто ћутала о пропусту. Тих дана пред концерт, звало ме је много колега из београдских редакција, за изјаве о Коену. Очекивао сам да ће у Арени бити организована прес конференција, на којој ћу коначно успети да упознам Леонарда, али до ње на жалост није дошло. Пре концерта, у холу Арене видео сам да је tour merchandise био знатно сиромашнији него претходне године у Холандији. На уласку у дворану шокирала ме је удаљеност XIII реда од бине. Са те позиције, није се ништа могло добро ни видети, ни чути (услед слабог озвучења). Избор песама је био савршен, концерт пола сата дужи него у Амстердаму, Коен у форми и расположен, али из тог несрећног реда ништа нисам могао да доживим у правој мери. То пријатељици баш никада нисам могао да опростим. Урадио сам нешто мало фотографија, током биса. 109

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ

Бронислав Радуловић - Фотографија са концерта у Београду 2009.

Толико сам био разочаран немогућношћу да уживам у врхунском догађају, да сам одустао и од писања рецензије концерта. У жељи да надоместим пропуштено у Београду, наредне године купио сам карту за Коенов концерт у Загребу. У престоницу Хрватске крочио сам први пут после двадесет година. Одвојио сам се од неких колега у жељи да обиђем што више обележја Загреба. Место у загребачкој Арени, за које сам имао карту, било је на трибинама потпуно насупрот бини, са које се све могло добро чути, али не и видети, те сам одустао и од фотографисања. Позиција је захтевала много гледања у видео бимове. Концерт је имао сличну сет листу као београдски, али трајао је нешто краће, тако да сам само делимично 110

надокнадио изгубљено у Београду. Наредних година, до мене су лако стизали свежи видео записи са Коенових концерата у другим деловима света, на којима је био приметно да је Коен у слабијој форми, да теже пева, те да су нешто измењени инструментални аранжмани. У намери да не срушим своје утиске о високим стандардима Коенових концерата, лета 2013. године пропустио сам Коенове концерте у пулској Арени и љубљанској дворани Стожице. Попут почетних стихова песме „Famous Blue Raincoat“, двадесет првог дана децембра 2013. године наступом у Окленду на Новом Зеланду, Коен је окончао пет и по година дугу светску турнеју. Коен се на самом крају тог концерта, уместо да симболично отплеше као на

БУКТИЊА - Број 50 ранијим наступима, само наклонио и захвалио публици, скинуо шешир и лаганим кораком отишао са сцене. Верујем да ни он тада није знао, да ће то запаво бити и последњи концерт у његовој вишедеценијској каријери. О, за критеријуме загрижених фанова, нешто слабијим Коеновим концертима током 2013. године, сведочи и званично издање „Live in Dublin“. Овај фантастично опремљени троструки ЦД + ДВД сет, садржи 30 нумера тј.запис целог његовог наступа у престоници Републике Ирске 12. септембра 2013. године. Иако се на њему налазе концертне верзије практично свих његових најзначајнијих песама, услед поменутог нешто тежег Коеновог певања и џезираних аранжмана, ово издање није досегло ниво његових концертних издања „Live London“ из 2009. и „Songs from the Road“ 2010. године. Ова два издања запамтио сам и по томе што ми је, када су стигла у истој пошиљци, матора цариница у пошти у Савској улици у Београду, лихварски разрезала царинске и пореске трошкове, који су премашили цену самих дискова. Џаба сам јој показивао новинарске легитимације и да су ми та издања потребна за писање текстова. Издање „Live In Dublin“ наручио сам са немачког Амазона и врло брзо ми је стигло. Но, чекала су ме нова непријатна изненађења у виду овдашње високе царинске и пореске таксе на пошиљку (иако је пошиљка коштала знатно мање од званично прописаног лимита) и посебно

фрустрирајуће оно када сам видео да је цео луксузни ЦД & ДВД сет практично смрвљен. Уследили су контакти са Амазоном и прегањање са српском поштом. Анализом се испоставило да је пошиљка оштећена након доласка у Србију и, без обзира на то, Амазон ми је експресно послао нови примерак, обавезавши ме да им пошаљем оштећени примерак. Но, Пошта Србије ме је поново изложила високим трошковима слања оштећене пошиљке у Немачку, те кашњењем њене испоруке немачкој пошти. Наравно, царина ме је олешила и за пристигли неоштећени примерак. У то време контактирали су ме из немачког Амазона да потврде пријем оштећеног примерка и питали ме да ли сам задовољан испоруком новог примерка. Били су шокирани када сам им рекао да су ме овдашња пошта и царина изложиле новим високим трошковима и тражили ми скенове документације. Неколико дана касније рефундирали су ми све трошкове којима су ме неоправдано изложиле овдашња царина и пошта. Толико о професионализму великих западњачких корпорација и грамзивости и јавашлуку овдашњих државних фирми и институција. Наредне две године нисам пропустио да пазарим нова Коенова издања, али уз широко заобилажење поште. Пре две године, преко пријатеља из Хрватске (пошто код нас нису објављена), купио сам тамошња издања књига: Ира Б. Надел – „Разнолики ставови – 111

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Живот Leonardа Cohenа“ и обимни избор из поезије Леонарда Коена „Лијек за љубав 1956–2006“. Књиге у Хрватској иначе много коштају, те сам и ја те две књиге морао доста да платим, али се у жељи за личним поседовањем изузетних дела каква су поменуте књиге и не пита што толико коштају и не ценка око њих. Нешто ми је увек говорило да ће Леонард Коен успети да превали и своју 90-у, те сам прошле 2016. године оптимистично чекао његов 14. студијски албум, у вери да ће Коен наредних година снимити бар још два. Но, крајем јула, видевши неке нове Коенове фотографије и песимистичну поруку упућену поводом смрти његове велике љубави Marianne Ihlen, схватио сам да се Коен предаје.

Том уверењу приближио ме је и мрачан тон којим обилује његов албум „You Want It Darker“ када се крајем октобра појавио. Међутим, мало је рећи да сам био шокиран 10. новембра, када се у свим светским медијима појавила вест да је Леонард Коен преминуо три дана раније и да је већ био сахрањен, пре објаве вести. Ово је врло вероватно мој последњи текст у каријери о Леонарду Коену. Мислим да сам у последње 22 године баш доста писао о овом великану. Волео бих и искрено се надам да ће неко млађи, довољно писмен и заинтригиран Коеновим делом, у будућности имати жељу да нешто лепо напише о њему и рецензира нова омаж издања, компилације, архивска издања, као и његове необјављене снимке и штампану поезију, када буду били објављени

Бронислав Радуловић - Фотографија са концерта у Београду 2009.

112

БУКТИЊА - Број 50 Филип Благојевић THE VELVET UNDERGROUND – РЕЦЕНЗИЈА АЛБУМА ,,THE VELVET UNDERGROUND & NICO“ If Heroin had a sound, it‘d be this album – Alin Dumitrescuvor (коментар са Јутјубa)

Пре тачно 50 година, 12. марта 1967, објављен је један од најинтригантнијих и најоригиналнијих рок албума у музичкој историји ,,The Velvet Underground & Nico“. Као и те 1967, албум је и даље свеж, на високом уметничком нивоу и плени својим текстовима као и музиком двојице најбитнијих чланова групе Лу Рида и Џона Кејла. Иако албум не достиже популарност и бива одбачен од стране критике након објављивања, временом заузима право место које му припада. Критичари га постепено откривају и прихватају, препознајући у њему заокружену уметничку целину прожету мрачним, бунтовничким, боемским, помало нихилистичким и брутално реалним текстовима и

разноврсном авангардном музиком, која се не може сврстати у један жанр. Прва асоцијација на овај албум је његов омот на коме је једно од најпрепознатљивијих дела великог, мултимедијалног, поп-арт уметника, Ендија Ворхола. Име The Velvet Underground преузето је из наслова књиге Мајкла Лаја из 1963. године. Иако су тематика романа сексуалне девијације, оргије, групни секс или садомазохизам, што се делом може пронаћи и у текстовима саме групе, име ипак није преузето из (само) тог разлога. Реч „underground“ је била есенција њиховог стварања, јер је андерграунд сцена Њујорка, која их је инспирисала и чији су део били, извршила највећи утицај и формирала њихову перцепцију. Њујоршка уметничка неоавангардна сцена – утицај на The Velvet Underground The Velvet Underground и њихов албум првенац доносе звук Њујорка1. Они представљају прави и први урбани бенд овог града. Део Њујорка, тј. Менхетна у коме су кренули да 1 Парафраза једног америчког ди-џеја из 1967. године, Witts 2006: 1.

113

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ стварају, и у коме се налазила за бенд битна Ворхолова Фабрика (The Factory), Lower East Side, богат је различитим социолошким групама, разноврсним друштвеним ,,микрокосмосима“, потпуно удаљеним од грандиозних музичких хала и музеја, клубова и скупоцених ресторана Upper East Side-a. Lower East Side је у другој половини 60-их година био центар младих уметника који развијају своју креативност захваљујући ниским ценама атељеа и студија некадашњих фабричких хала. Дроге је било у изобиљу, и она је била саставни део андерграунд уметничко-музичке сцене Њујорка. Такође је и вибрантна појава Fluxusa i Heppeninga, неизоставних и најбитнијих покрета, како у визуелној уметности уз апстрактни експресионизам њујоршке школе, перформансима, тако и у музици, управо у том делу Њујорка, утицала да се Велветовци развијају и стварају у веома енергичном и занимљивом окружењу еклектичних, експерименталних уметничких таласа. Чак су и свој први наступ 1965. године имали управо у једном делу East Side-a, у East Greenwich Village-у и клубу Café Bizarre, после кога Енди Ворхол постаје њихов заштитник, мецена и продуцент. Цео тај уметнички склад и процват, а у исто време и разноликост, утичу на музику и текстове првог и најбитнијег њиховог албума ,,The Velvet Underground & Nico“.

114

Развитак концепта групе и стварање албума ,,The Velvet Underground & Nico“ Као што је већ напоменуто, двојица најбитнијих чланова групе су Лу Рид и Џон Кејл. Рид (1942-2013), рођени Њујорчанин, представља једну од најбитнијих фигура рок сцене са краја 60-их и 70-их година, када одлази из групе и ствара успешну соло каријеру. Још крајем 50-их година се упознаје са њујоршком џез сценом и радом Орнета Колмена и Џона Колтрејна, и посећује култне џез клубове у којима се окупљају уметници новог апстрактног експресионизма. На тај начин долази у додир са експерименталним, авангардним музичким стиловима, поготово модерним ,,free“ џезом који ће засигурно имати утицаја у стварању музике бенда. Међутим, Лу Рид је у стварању албума битнији као текстописац. Студирајући на универзитету Syracuse, долази у додир са модерном америчком књижевношћу и битницима, боемским начином живота који се у том периоду у Њујорку веома брзо развија, као и са употребом психоделичних дрога попут ЛСД-а. Велшанин Џон Кејл (1942-), који поседује класично музичко образовање са лондонског универзитета, одлази захваљујући стипендији 1963. у Њујорк, како би наставио са школовањем код једног од највећих композитора авангардне класике, Џона Кејџа. Његово занимање и учествовање на Fluxus

БУКТИЊА - Број 50

Andy Worhol, Velvet Underground & Nico

перформансима, као и интересовање за нове видове класичне музике, попут минимализма или употребе атоналитета, популаризованих још у време стваралаштва аустријског композитора Арнолда Шенберга, могу се осетити и у песмама са албума ,,The Velvet Underground & Nico“. Рид и Кејл долазе у контакт 1965. године, и интензивним дружењем, свирањем и активном заједничком употребом хероина, стварају велико пријатељство и спиритуално повезивање – ,,Usagainst-them“2, које резултира квалитетном синтезом Ридових текстова и Кејлове инвентивне музике, на албуму. Поред њих двојице, групу су чинили и гитариста Стерлинг Морисон, као и бубњарка и перкусиониста Маурин Такер. Након њихове свирке у Café Bizarre-у, започиње период у којем је Енди 2 „It opened a chanel between us and created the conspiratorial us-against-them attitude which would become a hallmark of our band“, Џон Кејл, у: Watson 2003: 193.

Ворхол једна од водећих фигура групе. Његов The Factory, студио у коме су се скупљали многи песници, музичари и уметници тог доба попут Боба Дилана, Алана Гинзберга и Салвадор Далија, постаје такође и Велветовцима матична кућа, у којој шире своју креативност и стварају музику која ће резултирати њиховим првим албумом. У то време Ворхол уводи још једног привременог члана бенда, немачку глумицу и музичарку Нико, која је једно време и љубавница Лу Рида. Уметнички мултимедијални перформанси под називом Exploding Plastic Inevitable, који представљају синтезу Ворхолових краткометражних филмова и концерата групе TheVelvet Underground & Niko, претходе снимању албума. Група путује широм Америке и свира материјал који ће бити део самог албума, a 1966. godine, априла месеца, почиње и са његовим снимањем. 115

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Џон Кејл предлаже, још 1965. године, преслушавањем Ридових акустичних изведби неких од песама које ће се наћи на албуму (,,Heroin“ и ,,I am Waiting for my Man“) удаљавање од тада веома популарне фолк музике Боба Дилана и Џоан Бејз и окретање ка модерним авангардним музичким струјама, од инструменталног минимализма, преко тешких и мрачних звукова Кејлове виолине, до експерименталних психоделичних импровизација Ридове и Морисонове гитаре, који су јако добро повезани мрачним текстовима. Елементи класичне музике – клавир и виолина – јесу резултат музичке поткованости Кејла. Он усавршава у међувремену свирање електричне виолине и стварање дубоких, медитативних звукова, који се непрестано провлаче кроз сам албум. Тако настаје смело експериментисање и стварање хармоничне целине различитих жанрова, преко експерименталног и психоделичног рока, до авангардног џеза, стилова које је и сам Рид поштовао и чији је манир преузео и неговао. Ворхол, као продуцент албума, није имао великог утицаја на само компоновање и снимање албума, међутим, његово присуство у студију и задовољство створеним песмама, доживљавано је, од свих који су радили на албуму, као битна ставка за наставак рада и за пласирање албума у јавност након завршетка. Чини се да је сам албум одговарао његовој замисли и природи коју је 116

повезивао са својом уметничком филозофијом. Његова заслуга је ипак већа у стварању омота, који је и дан-данас препознатљиво уметничко дело и једно од најбитнијих продуката попарта 60-их година. Занимљив је сам симбол који краси омот – банана, једна за многе свакодневна животна намирница. Међутим, банана може и да се ољушти, а сама инструкција на албуму указује на то – ,,ољушти полако и види“3. Љуштењем банане, долази се до розикастог плода, а цео концепт омота је израђен сложеним, специјалним машинама. Иако је Ворхол познат по банализовању и стварању уметности од свакодневних производа, попут конзерве за супу или у овом случају једног тропског воћа, ја бих се ипак осмелио да овај подухват анализирам и мало дубље. Да ли је циљ оголити и продрети у суштину, коју носи и сам музички албум, својим оштрим и мрачним текстовима свакодневице или сексуална конотација у симболу банане као мушког полног органа, која заправо, опет има везе са тематиком текстова, остаје мистерија, или пак у оба случаја тачна тврдња и манифестација музичке тематике. Минимализам у музици се осликава и у омоту беле позадине, јер, поред банане, инструкције и Ворхоловог потписа, ништа не указује на назив албума, као ни на назив групе. Ипак је у овом случају битан Ворхол, тадашња ,,мејнстрим“ звезда и на неки начин спонзор, који је требао 3

Peel slowly and see

БУКТИЊА - Број 50 да допринесе популарности албума. Осврт на занимљиве аспекте албума Овај албум представља једну кохерентну целину, од самог мирног и опуштајућег почетка са песмом ,,Sunday Morning“, до кулминације коју постиже хаотичним и експерименталним крајем у песми ,,European Son“, која је посвећена Ридовом ,,књижевном ментору“ Делмору Шварцу. Недељно јутро, као време неактивности, опуштања и суочавања са својим мислима уз кафу и цигарету, доноси управо прва песма, која такође у тексту има и примеса параноје, на предлог Ендија Ворохола, који је желео песму о томе. ,,Watch out the world’s behind you There’s always someone around you“.

линијом Џона Кејла која прати цео систем. Пратећи сањиви вокал пева Нико, а уз ту хипнотичку целину приања и Ридов тиши и нежнији глас. Песма ,,Sunday Morning“, иако на први поглед некомплексна, спада у најбоља остварења са овог албума. Дрога као тематика песама је такође свеприсутна. Најбољи примери за то су песме ,,I am Waiting my Man“ и ,,Heroin“. Ишчекивање харлемског дилера, у лошем психичком стању, са двадесет и шест долара у руци, који ће бити потрошени на хероин у песми ,,I am Waiting my Man“, приказује једну свакодневну слику андерграунд Њујорка, његових предграђа и делова у коме је дрога нормална ствар. Мрачни стихови: ,,Feel sick and dirty, more dead than alive, I’m waiting for my man“ се након појављивања дилера у црном, кога треба увек чекати са стрпљењем, мењају у, макар на кратко тј.до сутрашњег дана и јаке потребе за новом дозом, позитивнију слику: ,,I’m feeling good, you know I’m gonna work it on out I’m feeling good, I’m feeling oh so fine Until tomorrow, but that’s just some other time“.

Време брзо пролази, слике око нас постају прошлост, али у сваком тренутку окружује нас нешто ново. Иако смо суочени сами са собом, свет око нас функционише истом брзином, никада нисмо сами, па ни у тренуцима самоће, јер је можда и тада неко стварно у нашој близини и вреба нас док смо најрањивији. Музика која прати текст је успављујућа, опуштајућа, обогаћена бајковитим Музички гледано, песма садржи звуковима челесте и прилично рок инструменте, минималистичка, са хипнотишућим класичне пригушеним звуцима гитаре и бас свиране у познатом маниру групе, 117

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ ,,прљавим“ звуком гитара и мелодично-ритмичне линије бас гитаре, уз које је додата и полетна, јака и изражајна буги-вуги/рокенрол мелодија клавира, развијајући се и напредујући, што више одмиче песма. Ритам и мелодија се међутим не мењају изражајно, већ прате текст и Ридов глас у скоро истом маниру. Ипак, целокупни упрошћеноминималистички призвук у коме гитаре играју велику улогу, одаје корене прото-панка који наставља да се развија у наредним годинама и првој половини 70-их, делујући на велики број младих бендова. ,,Heroin“, једна од најзначајнијих песама The Velvet Underground-a, je потпуно концентрисана на хероин, како посредством текста, тако и веома моћном музиком. Обе компоненте кореспондирају узајамно и постају јаче, израженије како се приближава крај песме. Аналогија врхунца осећаја приликом коришћења хероина, поготово изражена хаотичним звуцима Кејлове виолине која све више надјачава Ридов глас и јаки ритмични ударци перкусија, ствара сушту супротност почетку песме који је веома миран и опуштајући. Дискутабилно је да ли текст песме указује на глорификацију коришћења хероина, будући да су се чланови оградили од ове констатације, иако је хероин свепристуна тема, како самог албума, тако и у њиховом приватном животу. Ипак, сам текст и не указује на то, већ на јачину саме дроге и осећаја који обузима уживаоца хероина, 118

као и престанак било какве бриге и одлазак у неки други свет. I have made the big decision I’m gonna try to nullify my life ‘Cause when the blood begins to flow When it shoots up the dropper’s neck When I’m closing in on death And you can’t help me now, you guys Ah, when the heroin is in my blood And that blood is in my head Then thank God that I’m as good as dead Then thank your God that I’m not aware And thank God that I just don’t care И у полетној ритмичној песми ,,Run Run Run“ се такође ради о дроги. Четири различита профила тинејџера су у потрази за дрогом у Њујорку (помиње се познати Union Square) и тиме продају душу ђаволу, тј. играју се својим животима. Мелодија доста подсећа на кантри музику, што појачава и Ридов глас у том маниру. Teenage Mary said to Uncle Dave I sold my soul, must be saved Gonna take a walk down to Union Square You never know who you’re gonna find there You gotta run, run, run, run, run Садомазохизам, потчињеност и сексуални фетишизам попут везивања су присутни у песми ,,Ve-

БУКТИЊА - Број 50 Severin, down on your bended knee... Уз Лу Рида, три песме је отпевала и већ споменута Немица Нико (Christa Päffgen), једна од Ворхолових чланица Фабрике, позната и по улози у експерименталном филму ,,Chelsea Girls“ из 1966. Она је главна певачица у песмама: ,,Femme Fatale“, ,,All Tomorrow’s Partys“ и ,,I’ll Be Your Mirror“. Карактеристика ових песама је управо њен глас, на тренутке помало хладан, дистанциран, прилично без мелодичности, али са друге стране ,,заразан“, веома се лепо уклапа уз музику бенда, која је у ове три песме спорија, минималистичка, али и даље веома изражајна, уникатна и јака, на тренутке експресивна и експериментална, обогаћена прелазима и коришћењем мелодичности клавира. Тематика је разноврсна, од омажа Ворхоловој звезди, лепој, фаталној и манипулативној Еди Сеџвик у ,,Femme Fatale“, која је била у то време жена за којом су многи уметници и посетиоци Фабрике уздисали, преко Ворхолових забава и различитих профила гостију обједињених у једну особу у ,,All Tomorrow’s Partys“, до ,,I’ll be Your Shiny, shiny, shiny boots of leather Mirror“ коју је Рид написао за Нико, могуће током њихове љубавне везе, Whiplash girl child in the dark Kiss the boot of shiny, shiny leather будући да сâм назив песме и текст могу указивати на то: Shiny leather in the dark Tongue of thongs, the belt that does I’ll be your mirror await you Reflect what you are, in case you Strike, dear mistress, and cure his don’t know heart I’ll be the wind, the rain and the sunSeverin, Severin, speak so slightly nus in Furs“. Она настаје под утицајем романа истог имена, аустријског писца Леполда фон Захера Мазоха из 1870. године. Главна карактеристика песме јесте мелодија, која има изражене психоделичне, хипнотичке елементе источњачко-арапске музике. Сви инструменти имају подједнако важну улогу у грађењу композиције, од мелодичне гитаре, коју прате испрекидани звуци виолине у строфама, до складне, богате ритам секције бас гитаре и перкусија. Да би се схватила суштина текста, потребно је прочитати роман Мазоха, будући да су и у тексту Лу Рида, главни протагонисти девојка, у овом случају пренета у модерно доба, са сјајним кожним чизмама, алудирајући на садомазохизам и фетишизам, и њен ,,слуга“ Северин који од ње захтева да га она понижава. Свакако да је суштина текста пренета и у време настанка песме, не само због тада популарних кожних чизама, већ и због повезивања са дивљом андерграунд сценом Њујорка, као и многобројним клубовима у којима се кретао њујоршки полусвет и различите категорије друштва – аутсајдера и неприхваћених.

119

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ set

The light on your door to show that you’re home When you think the night has seen your mind That inside you’re twisted and unkind Let me stand to show that you are blind Please put down your hands ‘Cause I see you I find it hard to believe you don’t know The beauty that you are But if you don’t let me be your eyes A hand in your darkness, so you won’t be afraid ,,I’ll Be Your Mirror“ је засигурно једна од лепших љубавних песама са веома квалитетним текстом, која открива и Ридову романтичну природу као текстописца овог албума. Њом он показује умешност стварања различитих стилова и разумевање истих, што га и чини једним од највећих музичара стваралаца друге половине 20. века. Један од разлога прилично лоше продаје и финансијског краха, будући да је купљено само 5000 носача звука, лежи и у популарности хипи покрета. Његова тематика – позив на мир, љубав и пацифизам достиже, по мом скромном мишљењу, свој врхунац управо те 1967. године када настају албуми зацементирани на највишим лествицама продуктивности модерне музичке сцене. Непрестани развитак овог покрета у многим друштвеним сферама, добија и неизоставну политичку конотацију, 120

поготово кроз борбу и протесте против актуелног вијетнамског рата. The Velvet Underground не успева да се избори и достигне велику популарност албума из те године: ,,Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ Битлса, ,,The Doors“ и ,,Strange Days“ Дорса, који својом мрачнијом тематиком и музиком мoгу бити класификовани у свет деловања Велветоваца, или рецимо ,,Surrealistic Pillow“ Џеферсон Ерплејна (Jefferson Airpline), ,,The Piper and the Gates of Dawn“ Пинк Флојда, као и два албума Џими Хендрикса ,,Are You Experienced?“ и ,,Axis: Bold As Love“.4 Са друге стране, The Velvet Underground ствара музику на један сасвим другачији начин. Полусвет њујоршких плочника којим су чланови бенда били окружени, као и утицај боемских и симболистичких песника на Лу Рида, граде један другачији поглед на свет, откривају и огољавају неидеалну реалност, баве се другачијим и тежим темама, повезујући се са експерименталним мултимедијалним перформансима. Могуће је да је и због саме тематике и музике албум био неприхваћен у ширим круговима, као и због неприступачности и тешко сварљивих елемената у самој музици. Због тога му је требало 4 Велики број албума како на самом северноамеричком континенту, тако и са друге стране Атлантика, поготово у Енглеској, битних за психоделичну музику и сам хипи покрет, настају те 1967. године у којој се одржава и Monterey Pop festival, а Сан Франциско постаје хипи престоница, позната по феномену Summer of Love. Свакако неизоставни јесу и албум групе Cream ,,Disraeli Gears“, као и истоимени албуми група Grateful Dead и Procol Harum.

БУКТИЊА - Број 50 времена да поново заживи и да експериментисањем различитим добије место које заслужује. музичким правцима попут њихових градских претходника. Албум Утицаји The Velvet ,,The Velvet Underground & Nico“ Underground-а на музичку сцену. утиче и на остале рок жанрове попут алтернативног рока, али је, Мешавина арт-рока, уметнички захваљујући својој необичности и концепт повезан текстом, музиком и оригиналности, битан албум и за мултимедијалним перформансима, остале музичаре, критичаре и групе експерименталне музике, џез током ових 50 година развитка рок фузије и свакако прото-панка, који музике. карактеришу музику и текстове Додатна литература: The Velvet Underground-a, развија се и у раду осталих великих група Steven Watson, Factory made.Warтог времена, детротиског MC5 и hol and the sixties, New York 2003. The Stooges & Iggy Pop-a. Такође Richard Witts, The Velvet Underсе може уочити и велики утицај ground, London 2006. на њујоршки Sonic Youth, али и на Jörg Heiser, Dopelleben. Kunst und експерименталне, неоавангардне Popmusik, Hamburg 2015. њујоршке правце са краја 70-их Paul Marechal,Andy Warhol. The и почетка 80-их, попут No Wave- complete commissioned record covers a и noise rock-a који настављају 1949 – 1987, München/London/New са стварањем минималистичке York 2015. атоналне и дисонантне музике и

Velvet Underground & Nico

121

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Дијана Кнежевић КАД РАНЕ И МРАК ПЕВАЈУ: NICK CAVE Продорног погледа и очију из којих севају варнице страсти и бола, гласа који распамећује, музике која дотиче оно најрањивије, најровитије у човеку, Ник Кејв (Nicholas Edward Cave) је име за љубав опточену мраком. Рекао је како „жели да пише песме које имају исту врсту туге као кад ухватите нечији мали прст и сломите га на три места“. Такву музику засигурно и ствара. Ако се сетите бар „The Mercy Seat“, писане из перспективе човека осуђеног на смрт на електричној столици, постане јасно да је део „And I’m not afraid to die“ заправо крик. Јачи од оног који ломљење прста на три дела измами.

122

О Кејвовој биографији евенутално би се још је и могло говорити у краћим цртама. О дискографији – нешто теже. Обожаваоци његовог лика и дела свакако су упознати са фазама кроз које је, заједно са својим бендом, The Bad Seeds, прошао. Од тврдог до готово посве нежног звука, од мрака до нешто мање мрачне (али још увек, и у лепоти, болно крваве) љубави и натраг. На концерту у Београду чинило се да је нова енергија, коју је удахнуо старим песмама, она коначна и савршена. Потом се појавио на Exit-у са Grindermanom, још окрутнијег звука, таквог и погледа.

БУКТИЊА - Број 50 Да би на албуму „Push the Sky Away“, још једном заблистао у нешто нежнијем тону и, напослетку, све нас разбио, и сам разбијен, последњим албумом „Skeleton Tree“. Но кренимо од онога што би се могло звати почетком. За музику се заинтересовао још као основац, да би, нешто касније, због ње и напустио студије сликарства. У то време, узимао је и хероин, а, уз те две, ускоро среће и трећу љубав – певачицу Аниту Лејн (Anita Lane), која се појављује у „Death Is Not The End“, а са њим је радила и на песми „From Her To Eternity“. Сам Кејв, често ју је помињао као своју музу. Па ипак, средином осамдесетих су се разишли, а он у Бразилу упознаје Вивијан Карнеиро (Viviane Carneiro), с којом је 1991. добио сина. (Поред њега, има још једног сина који са мајком, Бју Лезенбај (Beau Lazenby), живи у Аустралији.) Након песама у којима је мрак био готово опипљив, након тамних, религијских тема, након музике која пулсира смрћу и болом, са повременим излетом у љубавне тематике, дешавају се албуми „Let Love In“, „Murder Ballads“, „The Boatman’s Call“ и „No More Shall We Part“. Иако још увек неодољиво мрачан, Кејв је деведесетих своју музику обојио готово посве романтичним емоцијама. Посебно 1997. годину, албумом „The Boatman’s Call“, на ком је добар део песама инспирисан његовом везом са Пи Џеј Харви (PJ Harvey), са којом је снимио и дует „Henry Lee“.

Са некадашњом девојком, певачицом PJ Harvey

Ускоро упознаје и своју садашњу супругу, британску манекенку Сузи Бик (Susie Bick) и тада, након готово 20 година зависности од хероина и алкохола, коначно одлази на рехабилитацију, после које објављује албум „No More Shall We Part“. Критичари су својевремено писали како „Ник Кејв не пева. Он извлачи глас из најтамнијих дубина душе“. С обзиром на то да слушање његове музике заиста побуђује управо такав осећај, није ни чудо да чак и у његовим најромантичнијим песмама постоји извесна доза мрака и крви. Па и она, романтична „And No More Shall We Part“, у којој му се глас, од дивљег и грубог, претвара у танан и нежан, још увек личи на жив и пулсирајући бол, који би пажљив 123

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ музику, звука нешто сировијег у односу на онај који смо од Бед Сидса могли чути. Са делом бенда, снима нове материјале и појављују се у новој постави као Grinderman. Истоимени албум изашао је 2007. године, од стране публике оцењен као најсличнији Кејвовим почецима у бенду The Birthday Party. Албумом „Push the Sky Away“ разуверио је све оне који су мислили да ће, у својим педесетима, да гладује за својом раном фазом, те да жели имиџ „жестоког момка“. На овом албуму, он је још једном је заблистао и са себи својственом лакоћом показао на који начин је могуће, у музици (звуку!) кретати се кроз, некако потпуно блиске, крајности. Две године након албума, 2014. године, уследио је и филм „20.000 Days on Earth“ – документарац о Кејвовом животу који заправо приказује један дан у истом. У овој причи која је настала без детаљног сценарија, фанови су се посебно обрадовали појављивању Бликсе. Током снимања, Кејв је са њим, први пут Nick Cave & Blixa Bargeld након напуштања бенда, разговарао Па ипак, у „The Ship Song“ и о разлозима из којих је то учинио. „Into My Arms“ Кејв је ганутљиво Крајем 2015. године, син Артур нежан. До малопре пун крви и зноја, ваздух сав мирише на слатко (Arthur Cave), један од близанаца и топло, а кожа се фино јежи. И у које има у браку са Сузи Бик, томе управо лежи његова магија: погинуо је након коришћења ЛСДначин на који своје трчкарање ја и пада са литице. Иако је било кроз крајности фасцинантно очекивано да ова огромна трагедија обједињује, свему дајући свој, увек учини да Кејв, који ни иначе у исти, снажан, Кејвовски печат. јавним иступањима није волео да После велике турнеје 2005. године, буде посебно личан, оде још даље од он је самостално почео да компонује јавности, убрзо након несреће, ипак слушалац могао готово да опипа. Кејвова фантастична, често фанатична, театралност, лако прелази и у церемонијалност какву срећемо у „The Weeping Song“. При live извођењу ове песме са некадашњим гитаристом Бликсом (Blixa Bargeld), емоцију рефрена „This is a weeping song, but I won’t be weeping long“ можете нањушити, зграбити голим рукама и, заједно са њим, у плачној песми плакати.

124

БУКТИЊА - Број 50 је осванула вест да уметник ради на још једном и новом албуму. У филму „One More Time with Feeling“, који је тек недавно доживео премијеру, он је још личнији, а критичари и фанови документарац описују као невероватно снажан, емотиван и дирљив. Последњи албум „Skeleton tree“ носи, чини се, исту емоцију. На албуму, који је био у припреми када се несрећа догодила, налази се и песма посвећена том догађају – „Jesus Alone“, снажна и дубока толико да је неукусно о њој рећи ишта више од тога. Кејв је још једном заблистао, и као музичар и као писац, поготово у баладама „I need you“ и „Rings Of Saturn“. Критичари се нерадо прихватају задатка да оцене последњи Кејвов албум уз образложење да је немогуће оценити дело које носи најинтимнију емоцију коју један родитељ може да доживи. У том светлу, данас се чини непримереним говорити и о његовим „мрачним“ и „нежним“ фазама, када слушамо албум који је нешто попут његовог сведочанства о болу, губитку и страдању.

„Понуда“ (The Proposition), а сарађивао је и на сценарију за филм „Ghosts… Of The Civil Dead“. Књиге „И магарица угледа анђела“ и „Смрт Зеке Мунроа“ и збирка поезије „King Ink“ чине да се још једном дохватимо дилеме о томе да ли је бољи у улози музичара или писца. Није реткост да од Никових фанова често чујете и имена: Дилан (Bob Dylan), Коен (Leonard Cohen), Кеш (Johnny Cash), Вејтс (Tom Waits). Ово заиста неретко сличи нераздвојивој петорци која се мора, ако не волети, онда бар дубоко поштовати. Емоција која дотиче оно најизрањаваније, оно најмрачније и оно најнежније, дословно вришти из песама сваког од њих, чак и онда када музика личи на готово потпуно топлу и нежну. Самсонова снага била је у његовој коси. Снага, истовремено мрачног и нежног Ника Кејва, чини се, ипак лежи у његовим ранама. Оне певају.

Без озбира на некадашњи буран живот, он је већ годинама веома професионалан и породичан. Водећи се оним да је „посао писца да пише“ те да тај посао не може да није у стању да чини, Кејв има чак и канцеларију у коју свакодневно, од 9 до 17 часова, одлази како би радио. Осим огромног музичког опуса, написао је сценарио, продуцирао, глумио и издао санудтрек за филм 125

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Радмило Крачуновић Лале СНАГА У ТАМИ Током тешке економске кризе, која је средином седамдесетих година прошлог века тресла Велику Британију (и не само њу), паралелно са социјалним бунтом уздигла се и нека „нова музика“: мешавина вуду, реге и ска поскочица (пристиглих са Јамајке у Лондон десетак година раније), све то укрштено са брљањем белих лузера уздуж и попреко гитарских жица и млаћењем по (на брзину склепаним) бубњевима, неретко на опреми која је била украдена (видети ране радове занатске радионице Џоунс&Кук). Безнађе, револт, насиље, сукоби са полициотима у предграђима Великог Лондона, неретко и здравице бобијима уз Молотовљев коктел, ИРА, пропаст безбројних фабрика, откази, апартхејд усред британске престонице (фокусиран на „црнце, Ирце и псе“), енорман број младих људи без икакве животне перспективе и наде за посао. Дрога на улицама, у све већим количинама. А онда, 1976. године, „ничим изазвани и мучки с леђа, из заседе“: Sex Pistols. За њима, лавина нових људи у музици, бизнису, политици. Машина која наизглед незаустављиво меље класни и капиталистички стереотип живота, из темеља тресе монархију Белог Лава. 126

Поред Џонија Ротен/Лидона, који заиста јесте био политички стихоклепац (остали у бенду су били касица-прасица менаџера или позери попут Метлока, занатлије Џоунс&Кук, плус Самоубитачни Сид), на сцену улеће један лик који се претерано не уклапа у наметнут имиџ губитника упакованог у кожњак, пластичне кесе за смеће, крпе прихефтане зихернадлама, жутих зуба и зелене косе. По критеријумима панкера, он је већ маторац (ближи се тридесетим), носи звонцаре и ћубаст фриз на раздељак, подсећа на асистента са Кембриџа више него на рокера спремног да свој став брани песмицом и песницом – ако затреба. ОК, ту је незаобилазни одрпани сако са беџевима (кога Чонта пар година касније „скида“ до у шав, а замало и ЈМБГ), али овај тип уњкавог и промуклог гласа заиста уме да свира бас и пева! А они његови, у позадини, цепају мешавину фанка, паб рока, Deep Purple клавијатура и сирове жичане шибачине! Свирају и певају, не шлагере већ најтврђе протестне и политичке песме, уперене директ међ’ рогове фашиконзервативизма, једнако прикривеног у традиционалном естаблишменту и паланачком менталитету просечног становника Острва.

БУКТИЊА - Број 50

Том Робинсон (1950) окупља екипу музичара 1976. године, под невероватно инспиративним називом „Tom Robinson Band“ (скраћеница TRB се убрзо одомаћила код публике). Иза ове привидне безидејности имена групе, међутим, крије се један од највећих политрок (неки то називају и агитпоп) песника панк побуне, који (у садејству са одлично музички поткованом сабраћом из банде) ускаче врло брзо у касу и фабрику винила Издавачке куће EMI. Свој први албум издају почетком, а четврти седмоинчни сингл крајем 1978. године – оба под истим именом, по песми која до данас остаје њихова најјача у каријери. Иако је сличних било подоста, радило се ипак о Химни. Одмах по укључењу у серију концерата, које по Лондону и широм Британије током пролећа ‹78. организује екипа музичара и политичких активиста (TRB, The Clash, X-Ray Spex, Steel Pulse), названих „Rock Against Racism“ (Рок против расизма), TRB раде

сет ударних политичких нумера, што коначно резултира стиховима песме коју називају „Power In The Darkness“. У протеклих безмало 40 година, она није изгубила ни трун своје актуелности и снаге. Химна оних који знају да је све могуће ако схватиш да је стварна снага у теби, и да не постојиш докле год допушташ да те лажна сила држи у тами. Том прича о слободи: слободи да са својим телом радиш оно што ти хоћеш, верујеш у оно што желиш, да брат воли брата а црн белог, за мајку и жену, без малтретирања, застрашивања и испитивања од стране машинерије Великог Брата. О слободи да слободно живиш сопствени живот. Негде на средини ове песме зачује се глас радио спикера: „Фундаменталне институције британског система власти данас су нападнуте: јавне школе, Дом Лордова, Енглеска црква, света институција брака, чак и наше величанствене полицијске снаге више нису безбедне од оних који би

127

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ да поткопају наше друштво, и зато је крајње време да кажемо: ‹Што је много, много је!› и повратимо традиционалне британске вредности дисциплину, послушност, моралност и слободу. Оно што ми желимо је: слобода од црвених, црних и криминалаца, проститутки, секаперси и панкера, фудбалских хулигана, малолетних делинквената, лезбејки и левичарског шљама слобода од црња, пакија и синдиката слобода од цигана и јеша слобода од левичарских ленштина и либерала слобода од таквих као што си ТИ!“ Песма се завршава рефреном/ поруком: „Не плаши се лажи, јер снаге има и у тами. Устани и бори се за своја права“. Ови стихови су написани 1978. године. Још увек су актуелни, и то не само у Уједињеном Краљевству – „то“ се примило на далеко ширим просторима. Све време свог постојања, TRB су на концертима делили летке, беџеве, мајице са јасном поруком: НЕ није одговор, одлучи се на којој си страни. Снага је у Теби. Иначе, Том Робинсон је написао и друге песме са „тешком“ политичком поруком. „I shall be released“ (Бићу ослобођен) – друга страна сингла „Power in the darkness“, нешто измењена обрада песме Боба Дилана. 128

Посвећена је Џорџу Инсу, масовном убици жена, чија је кривица доказана, а он одведен у затвор у коме је потом био мучен, дрогиран, тучен и повређиван на најгоре начине, и то од стране затворских чувара и лекара. Покушао је у очају да изврши самоубиство пресекавши вене на рукама, што је потом „неко“ додатно искористио да му у болници истим сечивом унакази лице. Иста песма се односи и на Џорџа Дејвиса, кримоса који је заглавио затвор без икаквог доказа да је заиста учествовао у оружаној похари плата из локалне електродиситрибуције; када је пуштен из затвора, врло брзо је био поново ухапшен, али овога пута са пиштољем и украденим парама из банке у рукама, због чега је добио заслужен смештај о државном трошку. Оба случаја говоре о бруталности система у коме је тада избила панк побуна – први је доказани убица коме у пресуди није писало то што му је потом било

БУКТИЊА - Број 50 учињено, а други је ноторна будала. Међутим, то и даље не оправдава „систем“ који се таквим понашањем нимало не разликује од њих. Нешто касније снимљен, чувени филм „Болница Британија“ (1982) такође има везе са оба случаја „прекомерног Праведничког утеривања правде“ – у медицинске сврхе. „Glad to be gay“ (Поносан што сам геј) – Том Робинсон се од самог почетка јавно, јасно и гласно декларисао као геј-особа и активан борац за слободу и равноправност свих мањина. У Енглеској тога доба, било је забрањено јавно испољавати ЛГБТ самоспознају; тим и таквим „елементима“ се бавила полиција, отварајући досијее онима које би „хватали на делу“, из глава избијали бубице методама које је Орвел описао тридесетак година раније. Довољно је чути прву строфу ове песме, која каже: „Британска полиција је најбоља на свету, и не верујем у гласине које сам чуо: да упадају у пабове без икаквог разлога, постројавају госте уза зид, претресају и бацају на под. Хапсе их јер се опиру док их шутирају, претресају им куће и називају педерчинама. Не, не верујем да тога овде има“. „Up against the wall“ (Главом о зид) – О нарастајућем насиљу међу адолесцентима, разулареним бандама које би да у живот уђу главом криз зид. Ако је могуће – туђом. „Ain’t gonna take it“ (Нећете нас преварити) – Не наседамо на

ту фору, „да су абортус и геј сцена привилегија само богаташа“. „Grey Cortina“ (Сиви Форд Кортина) – Недосањана фикс идеја припадника сјебане радничке класе, да имају баш тај ауто у свом поседу (о коме певају и The Clash у песми „Jannie Jones“). „Man you never saw“ (Онај кога никада не видиш) – Никада се нисмо познавали, јер нас прате сви: црквена полиција, војска, службе, незнанци, ја и ти. „Blue murder“ (Убице у плавом) – Тема је иста као код Angelic Upstarts у „Who killed Liddle?“, која је била посвећена убиству њиховог тадашњег певача. У обе је одговор једноставан: „Полиција је убила Лидла Тауерса“. Извукли из паба, пребили, привели, убили од батина у ћелији. Буквално. „Law and order“ (Ред и закон) – Јасно. „Better decide which side you’re on“ (Боље се реши на којој си страни) – Још јасније. „Don’t take no for an answer“ (‘Не’ није одговор) – Најјасније. И тако даље, редом у том стилу, све до 1982. када се бенд распао, а Том кренуо у соло каријеру која и даље траје – подједнако, као музичар и као активиста у борби за људска права свакога и свих. Последњи музички (и не само то) подухват је дует са Билијем Брегом у хитпесми „Mighty sword of Justice“ (Моћни мач Правде) из 2015. године, у којој рефрен једноставно каже: „Једна страна је за богате, друга за 129

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ сиромашне“. Онај први RAR концерт, назван „Карневал против нациста“, заиста је имао ваљан повод: чувени музичар Ерик Клептон је себи допустио довољно уметничких слобода и идиотизма да те године на концерту у Бирмингему ‹ладно’ одвали како је „Британија пренатрпана свакојаким дошљацима“. То је екипу поменутих бунџија изнервирало у толикој мери да су се удружили са Антинаци лигом, па заједно са стотинак хиљада мештана Паланке Лондонске промарширали шест миља дугом рутом (десетак километара) од Трафалгар сквера, кроз Ист Енд (тада срце територије дивљих племена нацискинова и бирачког тела Националног фронта Енглеске), па све до Викторијиног парка где су одржали заједнички концерт. Показали су, и доказали, да се то сме и може. Анти-наци лига је поново оживљена 1994. године, када је маршом 150.000 учесника кроз Јужни Лондон прослављен тежак пораз партије британских фашиста на локалним изборима. Да се и то овери. Прве панк плоче, којих сам се 1980. докопао у Паланци Неготинској, биле су: „Rock’n’Roll Swindle“ (Sex Pistols), „London Calling“ (Clash), „Singles Going Steady“ (Buzzcocks), „Pure Mania“ (Vibrators), „Boys Only“ (Boys), „Armed forces“ + „Get happy“ (Elvis Costello), „Tenement steps“ (Motors) и – гле чуда! – „Power in the darkness“. Све 130

то (осим Pistolsa, наравно), могли сте купити у мусавој Узоровој књижари крај цркве у центру Неготина. Убрзо су се у продаји појавили и Stranglers, XTC, Stiff Little Fingers, Dead Kennedys, Jam, Bow Wow Wow, 999, MC5... Данас, уместо мусаве Књижаре пропалог Узора, ту су умивени кафић, бутик, мењачница, пекара... Књижаре више нема, нити више можете купити плоче – далеко било оне панк. Нестао је и стари центар града, заменио га је локсодром од штампаног бетона. Једино црква и даље стоји на истом месту. Има ли све ово, горе написано, неке везе са нама, данас? Има, али не по питању музичког укуса – мада... Заиста ме не би зачудило да из неке од смрдљивих нацијазбина једнога дана поново испуже нека шундкомисија па затражи референдум за забрану слушања (и капирања) панк музике и идеја, а нарочито Тома Робинсона & његове Банде те сличних кваритеља морала нације, традиције колективног слепила и паланачке жабокречине ума. Неготинска и Лондонска паланка нису толико далеко колико се на први поглед чини. Чак ни по односу према мраку, побуни и снази која чучи у сваком од нас. Проблем је у и даље чучању и ћутању, а не у мраку.

БУКТИЊА - Број 50 Саша Скалушевић Скала АРТУР У LA STRADI ИСПОД LUNE La Stradi / Luni / Слободану Тишми Ако је живот све сама мука, Сме ли човек погледати навише и рећи: Такав и ја желим бити? Фридрих Хелдерлин Не покушавајте да разумете; будите филофоз. Рихард, конобар, Romanisches Café, Берлин, 1922. Док сам намеравао да напишем овај текст, стално сам имао на уму питање шта за мене значи стваралаштво Слободана Тишме. Не Александра, већ Слободана. Иако сам везан и за овог првог, нарафски. Све те његове књиге и музика коју је посејао у нашим подрумима душа. Толико је тога и данас присутно. Нпр. музички, где је његово учешће скромно по величини, а опет тако велико, значајно и дуготрајно. Све те емоције, сећања, носталгијa, меланхолијa, чежње и нежност које оно носи са собом да сам у више наврата одлагао своје писање, готово бежао од обећања датог уреднику. Решио сам напокон, ако га будем написао, то неће бити скуп чињеница једног значајног дела или уметника, нити бљутави сентимент неких прохујалих доба, која смо познавали и која, ако се буду вратила, без нас свакако неће бити иста. Написаћу искрену оду попут нечујног хода странца што прелази преко тамне заљубљене реке...

ГУШТЕР У тај Океан, невидљиви круг, ушао сам врло рано. Наиме, мој комшија В.П.Б. правник, музичар, страствени колекционар плоча, часописа и књига које су се бавиле музиком, увео ме је свет музике и артизма који ме је заувек зачарао. Могао бих јасно рећи вечно, јер, ево, најмање три деценије је прошло од тада. Код њега је било такве трпељивости у поткровљу у коме је живео са супругом, да нигде касније нисам наишао на такву хијерархију. На истој страни су се могли наћи: Roger Waters, John Lydon – Rotten, Jimmy Morrrison, David Bowie, Lou Reed, J. Cale, Hendrix, The Stranglers, Gang of Four, The Cult, Iggy Pop, Stonsi, The Clash, MC5, J.S.Bach, Phillip Glass, Erik Satie, Beethoven... Oнамо Смак, Атомско склониште, Други начин, Buldožer, Радничка контрола, Шарло Акробата, Азра, Параф, Панкрти, Lačni Franz, Хаустор, Идоли, Екатерина, Оргазам, Обојени 131

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Програм, Дисциплина Кичме и остали. Углавном, он их је смештао онако како их је у то време слушао и, наравно, по годинама изласка албума. Сећам се да му је једна од омиљених плоча била The Velvet Underground & Nico, са чувеним Ворхоловим дизајном. Они који су ољуштили банану нашли су да је пинк боје. Било је симболике у томе, рећи ће ми много година касније. Уосталом те банане су и најслађе зар не? Негде баш у време боравка мог суседа у Лондону, који је трајао готово годину и нешто више дана, када се вратио са невероватном хрпом плоча, Југославија се, наша дрогирана држава, спремала за све могуће пенетрације. Што се тиче плоча, било је ту таквих какве никад

нисам видео у свом животу. Било их је толико много. Година је 88’ негде јесен или пролеће 89›, више се не сећам. Говорио ми је да је донео један сасвим нови, готово посебан жанр музике, коме је отац панк, а маћеха рок. Питао сам га само јел има ту штогод стварно занимљивог. Извадио је из фолије три плоче: Nirvana „Bleach“, Soundgarden „Ultramega OK“, Screaming Tress „Invisible Lantern“, рече ми да они то називају алтернативом или „grunge“ музиком, која ће за коју годину бити невeроватно популарна како су му рекли локални енглески музичари. Преслишавајући их до гребања винила, мени се највише свидела група Nirvana. Међутим, при помагању сређивања сада придошлих пакета плоча које је

Luna SKC 1982

132

БУКТИЊА - Број 50 требало распоредити на огромној полици (за коју сам тада мислио да још само ђаво или Влада Џет поседују као свој џубокс), док сам чешљао новитете, налетео сам на нешто, што ме је зачудило и омело од даљег рада. Нису биле нове, али нису биле ни старе. До сада су за мене биле готово невидљиве. Биле су то две плоче: Луна – Нестварне ствари и La Strada – La Strada, истих или барем сличних људи. Певач је био исти, или је барем тако изгледао. Само што је негде писало Слободан, а другде Артур. Допало ми се ово Артур, због Рембоа, мог омиљеног у то време француског песника. Након мог усхићeњa и среће која већ месецима није јењавала, без обзира на друге феноменалне плоче и музичаре, еуфорије која се већ увелико претварала у благо малтретирање, В.П.Б. који се бавио и дечјом психологијом, одлучио се једне зимске вечери, пре него што ћу кренути дому својих родитеља, који сам истина посећивао једино за починак, а много мање за доручак, ручак и слободно време, да ми их поклони. Моји родитељи се никада нису много интересовали за мене, давали су ми избор да сам ударим у зид, а и знали су да ја не сметам тим младим људим, вероватно наслућујући и да, овакав какав сам радознао, могао бих од тих племенитих, учених и мудрих људи нешто и научити. Укратко, нису имали ништа против мојег одсуствовање из родитељског дома. Ваљда је то тако са свом млађом децом. Много више

су провели времена лупајући главу око моје старије сестре и брата, који су били чак једну деценију рођени пре мене. Онда су се ваљда уморили и на мене заборавили. Тако ми је В.П.Б. поклонио виниле „Нестварне ствари“ и La Strada „La Strada“, као и један јарко плави каро џемперић, сличан какав носи и Тишма. Рекао ми је да се Тишма ове године повукао са музичке сцене, зато је и склонио те плоче, помало киван на ту новосадску дружину. Казао ми је „више не постоји твој Артур“. Али да ћу га свакако пронаћи у нечему другом. Као да сам осећао неку сету, нерасположење, да се крај, неки растанак спремао близу јер и те плоче су имале неку своју посебну тежину када сам их однео у свој стан, да их слушам бесконачно, хвалећи се другарицама и другарима. Тада је то и деци била велика ствар. Плоче, касете, часописи, књиге, филмови, ахх, ко се још тога сећа. В.П.Б. и његова супруга су убрзо једног лета, продали своје најлепше поткровље, где сам преслушао хиљаду плоча, прелистао и прочитао безброј различитих музичких часописа и књига, одгледао стотинак музичких филмова и концерата, кренуо да учим да свирам оргуље (грч. οργανον, лат. organum). Замишљао концерте New York Dollsa Sex Pistols-а и Butthole Surfers-a. Добио на поклон не мали број књига, стрипова, постера, касета и плоча. Плакао сам док су радници товарили све то благо, пазећи да се нешто не 133

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ оштети. Насеље Браћа Јерковић је било далеко, а рат је већ увелико беснео. Добио сам мајицу са ликом Џима Морисона за растанак. Рекли су да могу доћи са родитељима кад год будем желео, а кад кренем у средњу школу и на факултет са девојком или сам. Било је то лето 1993. године. Након тога посетио сам их само пар пута у њиховом новом београдском стану. Најпре са мајком, а касније, док сам студирао и служио војску, тачније АБХО II Београдски батаљон, посећивао сам их са девојкама, али далеко чешће сам. Више то није било исто. Харале су одвратне деведесете, огавни дани, оловне ноћи. Свако је био забринут и заокупљен собом, својим послом, својом породицом, егзистенцијом, хиперинфлацијом, побуном која се одигравала негде тамо. Беснели су неразумни ратови у којима нам или

нису давали да учествујемо или су нас склањали и кљуцали нам како ми и не учествујемо у томе, док су ноћу на кварно регрутовали, хапсили мушкарце да иду да се боре. У школи су деца добијала бесплатну ужину и репете плус, они чији је родитељ био на фронту. Решио сам да не одлазим више код мојих пријатеља, а и овако сам их ретко могао наћи код куће. Секретарица, било електронска или жива, обе су биле потпуни баксузи према мени, вероватно због моје панкерске-уради сам-одежде или става или касније, смрдљиве маслинасте униформе у којој бих некад навраћао након посете Народној библиотеци. Запаковао сам лепо, безбедно и на сигурно плоче „Луне, La Strade“ и још неке које су за мене биле непроцењиво благо, као и десетак књига и ситних сувенира на сигурно, носећи се мишљу да ће се све вратити на видело, на полице,

Слободан Тишма и Предраг Пеђа Вранешевић

134

БУКТИЊА - Број 50 пиједeстал кад све ово срање прође. Када се пробудимо из овог говњивог кошмара. Обећао сам себи да их нећу пуштати док се све не заврши. Тигар долази у сутон. Чекаћу ред природе. Загонетна слика у кући пустиње. Не овог страха на кога нисам навикао, а успут ми кида утробу. Простор испуњују лажи, грех и срам. За Слободана Тишму и остале чланове, готово да више нисам ни чуо. Једино сам Фирчија ту и тамо сретао без неке воље да му се јавим. Међутим, као што у свим кошмарима бива, несрећа не иде сама, те се на небу појавио и већи монструм. Кренуше сирене, општа бежанија и кукњава, брундање авиона и екплозија. Пожари. Паљевине, удари, рушење мостова, страдање деце, жена и старих.Чарке и застрашивања. Убиства цивила и војника. Разбијени крик на дну, у лифту сломљен мач. Бомбардовање НАТО пакта под кодним именом „Племенити наковањ“ или још лицемерније „Милосрдни анђео“. Премлад да се одупрем тим палим анђелима, перверзним херувимима, реших да побегнем једне вечери из Нитогена и упутим се за Урвидек и даље за Пешту. Код куће је такође било „милосрђа“ и ту није било места за мене. Мислио сам: примиће ме ваљда неко, радићу као баштован, пецаћу кад будем могао. Рећи ћу да сам изгубљени рођак Беле Хамваша.

КАМЕЛЕОН Сутон, чар ватре, стижем до Дар Ал Џихада , ал› даље ни макац. Исправе, нисам имао. Односно јесам, али у њима сам још увек малолетник. Лове тек за преживети, нешто преко сто марака. Нешто мало пролећне пресвлаке, панталоне и пар дуксева, нормално Тишмаџемпер, карирана кошуља и талична вијетнамка. Мобилних није било, компова ретко. Могао сам личити на избеглицу, неког ко је изгубио дом или ближње. Након пар дана спавања на клупама Мањежа, Студенског парка, Кошутњака, Бањичке шуме, код неких школских другара, лажних рођака, рекох себи идем до СКЦ-а да се прошетам па шта буде. Рећи ћу да се зовем Артур Рембовић, могу ме или ухапсити или одвести на Космет. А тамо нисам био. Трећег нема. Кад тамо испред на тезгама касета : „La Strada / Luna – 19801983“ „Hokej Klub Virginitas“ и Ђилетов Супернаут „Ниже него људски“, једине две које су ми у то време недостајале. Од мурије или војске ни трага. Вероватно су пунили хладњаче-камионе или рударски комплекс Трепчу. Плоче су се ретко продавале, а и тада као и данас „Нестварне ствари“ су биле папрене, дискови штанцовани код Бугара, Руса или у домаћој радиности. Погледам у све могуће џепове, панталоне и јакну, шта је преостало од пива, ризла и вутре, ипак нађох новац само за једну касету. Дугокоси брадоња продавац који ме је познавао, виђао 135

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ већ како се ту данима смуцам од јутра од сутра, по тезгама и концертима препознавши ваљда неку меланхолију и двоумљење на мом лицу рече : – Шта је одлазиш? Не допустивши ми да одговорим, рече гласом равним Ајвазу: – Знам, Ђиле те својом апокалипсом вуче у само ждрело овог прљавог, туробног и проклетог града. Где од нас остаје само пола човека, ма одакле долазили и куда се упутили. Док те Тишма, охрабрује да трчиш ка некој својој слободи. Да се вратиш без освртања. Пошто видим да си одабрао Тишму, ја ћу ти поклонити Супернаут као противтежу свему што будеш радио у животу да не заборавиш и нас који смо остали у овом подземљу. Остао сам пред њим, пред тезгама, испуњеним дисковима, касетама, без речи, готово без даха и без самог језика, који као да и није био више жив. Згужвао се, сломио. Помислио сам да ћу изгубити свест, постаћу падавичар у правом смислу речи, а не само пејоративно. Нечујно сам се захвалио, гурнуо му новац у шаку и готово отрчао Ресавској и Немањиној без освртања. Једино што сам осетио био је неки поглед на врату, раменима, убод и речи које су одзвањале у мојим ушима. Речи, којих сам био свестан што сам брже трчао. Речи које ми нису биле непознате:

136

ПОВРТАК У ауту, под светлима, на скверу бит. На сцени у банци, на стаклу крик. У ауту, на скверу, у банци шум. На филму под светлима у лифту крв. Таман је дан под сунцем град клизи у етру, на ветру светли лишће низ улице тајне теку бол је твој ужитак чују се звуци свуд у ваздуху чиста бића. Сенке играју на води у подземним пролазима Међутим, пре самог краја песме, десило се да сам набасао на неку повећу крхотину којих је сада било свуда од раскомаданог Генералштаба Војске Југославије, што је имало за циљ да ме спречи да стигнем до Главне железничке станице и изгубим свест у том истом тренутку. Ипак. Пијан сам био, иако нисам пио ништа... Такође, ни данас нисам сасвим сигуран да ли је та клоца пала пратећи мој траг и моју не баш велику, али свакако солидну као

БУКТИЊА - Број 50 мету тинтару или је већ била негде на улици попут нагазне, тенковске, касетне и друга чуда од мина и бомби. Следеће чега се сећам да сам у некој војној болници, вероватно ВМА или Војна болница на Врачару. Глава ми је повијена, чини ми се још мања, у руци инфузија у другој сломљен мач. Но, као што и песник каже: „Светови се отварају испод сваког стабла“, испод јастука налазим књиге поезије „Маниризми“ и „Врт као то“ Слободана Тишме. Након мог опоравка, вратио сам се у Нитоген, приметили су да ме нема.

Луна, Бен Акиба, 1983

ЛАМБО На путу за Ламбо ово је мој дан не враћам се више боје ниског неба зову ме волим њихов спори ход сенке поред пута то може бити неко ко је сам ко прати спори лет птица из каталога ОДМЕТНИК Пролазе године, враћам се литератури, музику само слушам и гледам. Понекад омиришем. Ретко кушам и додирујем. Најпре чудном, мени непознатом пошиљком стижу дневнички записи под називом „Blues diary“, а недуго потом и „Urvidek“. На пошиљкама, онај који шаље, стоји: „одметник“. Следе „Quattro stagioni“ као испеглана бела кошуља, јавне награде и коначно „Бернардијева соба“. Након свега тога, ових дана појављује се „Огледала Луне“ тројице аутора: Предрага Поповића, Саше Ракезића, Горана Тарлаћа, на 380 сочних страна са додатком „Нестварних ствари“ на ЦД-у. Луна пре тога свира најпре на Егзиту 2004. године. Пистолси четири године касније. Плоча „Нестварне ствари“ чији је тираж целих 920 примерака се редовно купује на нету за 150 евра. 137

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Култ групе живљи него икада. Сви и све знају о бенду,Тишми и осталим члановима. Интернет се топи од усијања, текстова и звука, снимају се филмови о Тишми (документарни филм „Маске“, ауторке Бранкице Драшковић). Све гласније се чује „ко је Слободан Тишма?“ Најављени концерти оргиналне поставе након 12 година тишине у БГ-у и НС-у. Карте разграбљене. (Не)стварно! ОГЛЕДАЛО ЛУНЕ Ноћни дани, огледала под лед стави прсте успављива доба ја вас волим и заборав тражим сваки корак испред куће. Мој пад у вртлог речи на прозору, у мом свету поглед, ход, сат, зид, кип. Луна је огледало Луне Луна је огледало Луне не видим се у том часу звони, хало на бројчаник стави прсте смех и крик осмех осмех луне

138

ДЕДА Роман „Бернардијева соба“ је освојио НИН-ову награду за најбољи роман у 2011. години , ево шта је Деда поводом тога и између осталог рекао: „Мени је награда донела пре свега углед међу мојим суграђанима, комшијама и рођацима, међу обичним светом, где ја и спадам, и то је лепо. Успех ми је, што је апсурдно, донео медијску маргинализацију, зато што сам се декларисао као издајник, узимао сам у романима мађарски идентитет, и уопште моје идеолошке позиције су нејасне, родне, националне, професионалне, све је замућено, наравно, сасвим намерно. Још увек постоји тај пречански комплекс, то да ми из Војводине морамо да исказујемо патриотизам тј. лојалност Београду. Између осталог, вероватно сам због тога отеран из Лагуне чији сам био аутор пре добијања НИН-ове награде. Данас немам издавача“.

БУКТИЊА - Број 50 Борис Над АРТУР РЕМБО ЗЕМАЉСКИ ГЛАСНИК Elle est retrouvee. Quoi? - L’Eternite. C’est la mer allee Avec le soleil. Arthur Rimbaud: l’Eternite Нађосмо је опет. – Кога? Вечност изгубљену. То су мора што се крећу Са ватром сунчевом. Артур Рембо: Вечност Рођен је у Шарлвилу, у Арденима. У његовим биографијама налазимо да је растао без оца, уз деспотску мајку. До неког доба, био је узорно дете, више него послушан син и одличан ђак (похађао је гимназију у свом родном месту, у којој му је било омогућено да полаже испите како би прешао у следећи разред). Његове ране поетске фантазије откривају наличје детињства у провинцијском градићу које споља може изгледати као идила. Једна од његових раних поема, а то није случајно, посвећена је сирочићима. Име тог даровитог детета је Артур Рембо (пуним именом: Jean Nicolas Arthur Rimbaud). Брилијантни гиманзијалац чији су састави награђивани и штампани стиче наклоност свог професора књижевности, с којим ускоро почиње да се опходи као са себи равним. Нагло духовно сазревање

Рембоа има за последицу и све веће осамљивање; изгледа да је то и његова књижевна судбина. Из тог времена остаће упамћени и његови латински хексаметри и анегдота која их прати. ДЕРАН ИЗ ШАРЛВИЛА БОГ ПУБЕРТЕТА Анегдоте о „генијалном дерану из Шарлвила“ заправо су многобројне и чине читав низ усмених легенди, веровања и предања. Оне су и неодвојив део оног што данас називамо „митом о Рембоу“. Према једној од њих, одмах по рођењу он се наводно откотрљао из колевке и отпузао према вратима. Она са испита из латинског је више веродостојна: током испита дечак је спавао или се претварао да спава. На питање професора зашто не пише 139

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ свој задатак, одговорио је да не може јер је гладан. Овај је позвао школског послужитеља, који се за неко време вратио са корпом у којој се налазила шунка, маслац, хлеб и пиво. Док су остали ђаци писали, он је јео, с очигледним задовољством, не обазирући се на време и изазивајући нервозу професора. Када је завршио с оброком, у преосталих четврт часа почео је да махнито пише своје хексаметре на латинском. Предао их је у последњи час. Били су написани без грешке. Песма „Ковач“ инспирисана је једним историјским догађајем: 20. јуна 1792. краљ Луј XVI, пред гомилом окупљеном на Тиљеријама, ставио је на главу црвену капу санкилота (датум „око 10. августа“, који је забележио Рембо, погрешан је). У Рембоовој песми, краљу се обраћа ковач громком тирадом из које проговара сам дух побуне. Овде није у питању неки политички став; ускоро ће се видети да то није побуна против „биготне мајке“ или малограђанске средине у којој је одрастао, побуна против друштвених и уметничких конвенција свог доба, па чак ни побуна против неправедног друштвеног поретка или против самог друштва. Пре је реч о побуни против свега тога заједно; о побуни као таквој. Доба његовог духовног одрастања су последње године Другог царства. Његово духовно сазревање одвијало се муњевитом брзином, готово преко ноћи. Тешко је наћи неки сличан пример. Рана песма „Предосећај“ је 140

песма о бекству и одласку: песник одлази пољем, „боцкан житом“ и „пресрећан као с неком женом“. То је типично рембоовски мотив. Она је, на свој начин, и архетипска: представља нам песника-скитницу и песника-дерана, подсећајући на један старији, поједнако архетипски случај: онај Франсоа Вијона, скитнице и „песника-разбојника“. Артур Рембо је на тај начин стекао и један поспрдан епитет: „бог пубертета“. Његова поезија би у том случају била само последица кризе изазване бурним одрастањем. Али то је недопустиво поједностављивање „случаја Рембо“. LE FOU LITTÉRAIRES – БЕЗУМНИЦИ ОД КЊИЖЕВНОСТИ Безумници од књижевности („Le fou littéraires“) је термин којим француски културолози називају све уклете песнике и писце, попут Нервала и Новалиса, Бодлера, Рембоа, Лотреамона, Селина, Езре Паунда... У буржоаској и позитивистичкој култури касног XIX и раног XX века, они су означавали гранични случај, ексцес, патологију, болест. Нешто што се удаљава од норме или је руши, што разара устаљене животне и друштвене форме и књижевне конвенције, усмеравајући нас ка нечем опасном и претећем. Претећем и опасном, наиме, по грађанску културу и њене норме.

БУКТИЊА - Број 50 граде основу сваке интелектуалне и психичке норме“ (А. Дугин). Реч је о фундаменталним архетиповима сваког људског бића, које потискује уистину патолошка грађанска култура. Другим речима, управо су ти „уклети песници“ и „безумници од књижевности“ у међувремену постали израз норме и основа сваког психичког и интелектуалног здравља. Сама грађанска, буржоаска, „позитивистичка“ култура је заправо болест, ментално и психичко обољење, стварна патологија духа. МЕТЕОР КОЈИ СЕ ГУБИ САМ И ГАСИ СЕ Управо лудило, уосталом, захваљујући слабљењу рационалних структура свести, често разоткрива најдубље садржаје психе. У питању су дубоки архетипови, заједнички свима или барем великом броју људи. То потврђују и истраживања из области „дубинске психологије“, историје религија и митологије током неколико последњих деценија. У међувремену, „књижевни безумници“ су прерасли у истинско мерило и централне топосе савремене књижевности. Њихово безумље је само привидно. С оне стране „здравог разума“, они нам упућују своје важне, премда каткад немуште или недовољно артикулисане поруке. Испод њиховог безумља крију се „кристалне интуиције вечитих сакралних истина које

Требало би, у најкраћим цртама, подсетити на основне чињенице из биографије Артура Рембоа: Детињство у провинцијском месту на северу Француске. Одрастање без оца, у сенци строге мајке. Гиманзијски дани, рана даровитост. Први знаци побуне. Рано духовно сазревање. Прва бекства, у Париз и у Белгију. Живот детета или песника-скитнице. Париска комуна и њен пораз. Познанство с Полом Верленом, његовим „сапутником у паклу“ („лудом девицом“), и улазак у париске књижевне кругове, уз одсуство било какве литерарне амбиције. Читање „Пијаног брода“ у тим круговима изазива дивљење и завист. Путовања са Верленом у Брисел и Париз, „саблажњив живот“. „Бриселска драма“, која ће се окончати његовим рањавањем, 141

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Верленов одлазак у затвор. Болница. Повратак у родитељску кућу. У селу Рош, на породичном имању, пише своју аутобиографску исповест „Боравак у паклу“, још један део „модерног песничког Јеванђеља“. Наставак лутања Европом. „Илуминације“, најзагонетније од свих његових дела. Одустајање од песништва, „ампутација од поезије на живо“ у двадесет првој години – у доба кад се обично започиње књижевна каријера. Лутања и напорни живот трговца оружјем: Кипар, Аден, Абисинија... У то доба, тврди легенда, стално је са собом носио појас пун златника. Живот у егзотичним крајевима, својеврсно бекство од европске цивилизације. Болест, боравак у марсељској болници, ампутација ноге. Лето проведено у родном Шарлвилу и

142

у селу Рош. Агонија у Марсељу. Смрт у тридесет и седмој години, 1891. Претходила јој је, кажу, исповест свештенику и повратак у католичанство. Ово последње ће снажно оспоравати поједини биографи. Књижевна репутација, потом и слава, долазе накнадно. Сам песник, треба то нагласити, за њу није био нимало заинтересован. За живота, објавио је само једну књигу, чије је штампање платио из сопственог џепа. Маларме, „отац симболизма“, назваће га „значајним пролазником“ или „метеором упаљеним без другог мотива сем сопственог присуства, који се губи сам и гаси се“. Није ли то неминовност за песника који није хтео бити књижевник и чији је једина девиза „слобода?“

БУКТИЊА - Број 50 Суд Стефана Малармеа, иначе заговорника концепта „чисте поезије“, који је живео устаљеном малограђанском егзистенцијом, како ће се показати, није био сасвим погрешан. То је јединствена похвала коју Маларме вероватно није имао на уму. С временом ће се око његове личности и дела исплести оно што данас називамо „митом о Рембоу“. ДУША ОД ЗЛАТА НОЋ БОГА Шта је то „Ноћ Бога?“ То је „оскудно време“ о коме пева Хелдерлин, оно мрачно или гвоздено доба у коме се више не рађају платонске „душе од злата“, већ „душе од гвожћа“; душе саме по себи бедне, безвредне и безначајне. То су они који неће стећи славу у Хаду (Хесиод). Златно доба је завршено. Наступила је „Ноћ Бога“ (Gottesnacht):„Бог је мртав“. Из тог света је прогнано Свето. Они који у њему живе то не знају, они не знају шта је светлост и отуда не осећају бол, нити могу да је осећају. Шта се дешава уколико је душа од злата рођена у гвозденом добу? „То објашњава бол, трагедију, патњу. То објашњава зашто су ту бол и патња.“ И даље: „Али, зашто је она рођена? Да ли је то космичка грешка? Или нешто друго?(...) Мислим да је то нешто друго. То није грешка. То је есхатолошка судбина, мисија“ (А.

Дугин). Још нешто треба имати на уму: „Само песници осећају бол. Остали не“. Бол је последица немогућности да се прихвати свет без Бога и да се прихвати живот лишен Светог. То је могуће јер такве душе носе живо сећање на светлост и на Златно доба. Песници су гласниџи. Рембоова есхатолошка мисија се састоји управо у томе: он је та „душа од злата“ и „земаљски гласник“, који је позван да пробуди себи сличне и свима обзнани ужасну истину о животу у доба „Ноћи Бога“. Њена неумољива фаталност је описана у стиховима поеме „Пијани брод“. „Душа од злата“ поуздано зна шта је светлост и отуда препознаје дубоку ноћ, најгушћу тмину. Већина ће пречути његову поруку. Постоји, и увек ће постојати мањина која ће је разумети, макар и магловито и нејасно, видећи у његовим речима неку врсту сећања на Златно доба и „баснословну младост“ душе од злата бачене у доба гвожђа. МИТ О РЕМБОУ ДУХОВНИ ЛОВ Постоји „мит о Рембоу“. Овај термин припада професору Етијамблу. То је наслов веома исцрпне биографије посвећене овом изузетном песнику, једном од најзначајнијих који су обележили модерно доба. Мит се заснива на његовом чудесном животном путу и 143

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ невеликом опусу – опусу невеликом по свом обиму – али који накнадно, у доба кад је песникова мисија већ окончана, доживљава судбину која је јединствена за једно модерно песничко дело: како примећује Никола Бертолино, оно постаје „нека врста модерног Јеванђеља“. Како је то уопште могуће? Идеја о сакралности поезије припада неком другом добу. Модерна поезија није сакрална, нити тежи томе. Рембо је и у томе један од изузетака. Овај песник је, иначе, записао следећу реченицу: „Ја облапорно чекам Бога“. Таквим и сличним исказима обилује његово дело. Његова (песничка) пустоловина је духовни лов, стална и напета потрага у чијем средишту стоји сакрално или грчевито очекивање да ће оно бити изнова пронађено. („Духовни лов“ је наслов једног од његових изгубљених рукописа, а међу изгубљене рукописе спадају и његове „Јеванђеоске прозе“, од којих су сачуване само прве три.) Да ли је заиста реч о „пустоловини јединственој у историји уметности?“ Последња поглавља његове духовне пустоловине носе наслов „Боравак у паклу“ и „Илуминације“. У овом последњем можемо видети једну врсту поетског и духовног тестамента. Оно је живућа загонетка која не престаје да узнемирава и интригира. „Боравак у паклу“ је горка исповест неког ко је хтео да живи као „златна искра светлости природе“ и да досегне једну готово 144

божанску егзистенцију, и то путем поезије и „растројства свих чула“. Из ње проговара „душа од злата“ бачена у гвоздено доба и „Ноћ Бога“. За њу, међутим, поезија није средство, она сама је „преображај живота“, макар до њега стигли и на чудовишан начин, односно управо тим путем. О томе сведоче његова „Писма видовитог“. Гласник који је заборавио своју мисију „Метеор, који је упаљен без другог мотива сем сопственог присуства, који се губи сам и гаси се“ – на овај начин је песник Стефан Маларме описао појаву „феномена Рембо“ у светској књижевности. Можда и нехотице, тим речима је Маларме одао дубоко признање песнику и утро пут „миту о Рембоу“, дајући за право ауторима као пто је Марсел Кулон, један од његових раних биографа. Ево Кулоновог важног закључка: „Појава и настанак Рембоа су јединствен случај који никаква позната чињеница не може да објасни и чија се тајна не може расветлити било чим сличним, проблем чије решење не омогућава никаква природна хипотеза“. Другим речима, Рембо и његово дело остаје загонетка, јер не постоји ништа слично, барем не на хоризонту оног што називамо модерном књижевношћу. Ипак, постоји и оно што можемо назвати мистичким тумачењем песникове мисије, а то је сама

БУКТИЊА - Број 50 суштина „мита о Рембоу“. „Пролазак Рембоа кроз овај свет једна је од најнеобичнијих пустоловина које су задесиле човечанство“, записао је Жак Ривијер. То је важна мисао коју треба објаснити. Повест о Рембоу је повест о „земаљском животу Гласника који је заборавио садржину своје мисије“, или повест о „духу вишег реда који је пао у тело једног порочног и страшног детета“. Земаљски гласник, није ли то она платонска душа од злата рођена у гвоздено доба? Иза њега, на крају, остају његови „свети списи“, а он постаје „прави бог и месија у очима великог дела књижевног потомства“ (Никола Бертолино). „Боравак у паклу“ је горка исповест онога коме је суђено да живи у „Ноћи Бога“. „Илуминације“ су његова последња реч; то су „насумични знаци какве оставља Гласник који је заборавио поверену му поруку“ (Ж. Ривијер). Није ли, међутим, тиме гласник ипак испунио додељену му мисију, преносећи своју узнемирујућу поруку о животу у свету без Бога? Његова мисија је била да пробуди себи сличне и свима обзнани ужасну истину о животу у доба помрачења. Само мали број ће је разумети, само душе од злата бачене у доба „Ноћи Бога“ (а не душе од гвожђа), осуђене на свој сопствени „боравак у паклу“, чију таму повремено пропара

бљесак спасоносне самоспознаје, краткотрајна илуминација, унутрашње просветљење. ВЕЧНОСТ И СЛОБОДА Овоме треба додати још неколико важних напомена. Немогуће је рационалним путем појмити оно о чему пева Рембо. У његовој поезији не постоји политика ни друштво, ниједна ситуација коју бисмо без оклевања препознали, чак и природа задобија нову и раније неслућену димензију. Он је песник Златног доба, у коме „постоји само голи живот, апсолутно сунце, елементи сурове невиности“ (А. Дугин: Све за шта нам је потребна дозвола јесте ропство). Али пред том поезијом „поезија других аутора убрзано нестаје, испарава попут дима“. Кроз њу не говори појединац, песник као конкретно људско биће, говори неко други, ко нема име ни порекло, можда човечанство или неко незнан. То је порука гласника коме недостаје тело. „Јер Ја, то је неко други“. Реалност о којој је реч је ипак сасвим конкретна, и она припада прошлости или далекој будућности – вечности, „где се мора крећу у сурет Сунцу“. То непознато биће говори о слободи и загледано је ка хладном Северу, „ка Северном полу, где спава срце Меркура“. Једине истинске теме овог песника су вечност и слобода. 145

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Јелена Павловић СЕЋАЊЕ НА МИЛАНА ОКЛОПЏИЋА: 35 ГОДИНА CA. BLUES-a Керуак са београдске Чубуре, Милан Оклопџић, у српску књижевност ушао је блузом. 1981. објављен је његов роман CA. Blues који је већ тада међу читаоцима добио епитет култног књижевног остварења, и то не само на подручју бивше Југославије, него и у целом региону. Роман у којем је Мика Оклоп описао своје америчко искуство за време боравка у Калифорнији током магистратуре од 1974. до 1976, распродат је тада у нестварном тиражу од 110.000 примерака. Говорећи о почецима писања ове књиге, Милан Оклопџић рекао је да се на то одлучио кренувши Керуаковим путем и желећи да открије ко су сва та Керуакова деца. Кад је Мика већ био у Калифорнији, та „Керуакова деца“, како сам читала у једном тексту, почела су да извлаче поново књигу из прашине, од родитеља или од старије браће и књига је доживљавала поновно читање и генерацијска поимања изнова. Тако је и моја генерација почела са читањем књига Мике Оклопа. И ми, Деца транзиције са станице деведесетих, како каже један мој друг, пронашли смо Микин Блуз који нас је прожео, истим узбудљивим ритмом и снажним интимним доживљајем. 146

Недавно је и генерација моје сестре открила књигу и чини се да је, иако нашем, београдском Керуаку књижевна и научна јавност није била посебно наклоњена, његова читалачка публика увек знала пут до његових књига, па је тако CA. Blues пронашао и мене, када сам сасвим случајно ову књигу открила у библиотеци пријатеља мојих родитеља. „Циклус се обнавља са новим клинцима“, рекао је једном Мика. „Идеја порока и битника је идеја слободе. Мотив за то што сам назвао блузом је што не знам шта израста из

БУКТИЊА - Број 50 нове генерације, а апсурдно је да нам је утисак слободе најпотребнији кад смо млади, кад смо најслободнији. Када остаримо, више се не боримо за њу“. Слушала сам приче о чувеној књижари у Цетињској улици осамедесетих која је имала можда највећи значај у промоцији овог романа, о људима који су се ту окупљали стварајући нови београдски културни живот. У Батину књижару свраћао је и сам Мика, а ми, Керуакова деца, данас шетамо истом том улицом ослушкујући Београд и џез на крилима неких нових скупљања, неких нових прича и књижевних вечери у једном сасвим другачијем Београду. Од генерације мојих родитеља, преко моје, до данашњих, не може а да не заинтригира тај заиста озбиљни парадокс историје српске књижевности, јер са једне стране, имамо нестварни тираж од више од 100.000 продатих примерака, док са друге, у архивској грађи, не можемо пронаћи скоро ниједан текст о Мики Оклопу и његовом делу. Додуше, Оклопџића спомиње Јован Деретић у својој „Историји српске књижевности“, али у библиотечким фондовима, часописној и књижевној периодици мало је слова посвећено овом писцу. Ни дан-данас нема много података о њему, а ако их и има, врло су штури. Ова својеврсна књижевна неправда учињена је и у тренутку када је Калифорнијски блуз ушао у најужи избор за НИН-

ово књижевно признање, али је награда ипак припала хрватском књижевнику Павлу Павличићу. Наиме, тадашњи књижевно – критичарски естаблишмент није био спреман за такву прозу, штитећи доминантне ауторе, и то пре свега Добрицу Ћосића и Антонија Исаковића. CA. Blues добија награду „Милош Црњански“ и уместо да постаје све познатији, Оклопџић је у све већој мери гуран на маргине и неправедно прећуткиван у књижевним круговима. Његова резигнираност и егзистенцијална потреба за деконтаминацијом у највећој мери је и условила његов одлазак у Америку. „Мислио сам да смо здрави све док нисам открио вашке у мислима, отров у очима пријатеља. Отишао сам због поштара који ми је крао писма из иностранства, због топлог пива, хладних радијатора, због оног генерала који је јавно изјавио да није чуо за Голи оток, отишао сам због галаме немуштих и ћутње мудрих, због сиве боје која је прекрила наша битисања, због тога што је Београд изгубио врелину и престао да буде град, због пиштоља које су деца носила у школу уместо пенкала. Отишао сам у тренутку када је Србија почела да једе саму себе. Отишао сам због оног још горег које је, сасвим извесно, наилазило у таласима“. Разговор са његовом супругом Браном Симоновић, са којом је делио дане у Америци, а која данас живи у Окланду, приближио ми је овог 147

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ београдског боема, навијача Звезде неталентованог за спорт, надареног и надахнутог уметника Чубурца брзог на перу и лудог од љубави за родним Београдом. Чини се да није сасвим случајно изабрао Сан Франциско, с обзиром на то да је из овог града кренула једна читава битничка генерација, почев од Керуака, чију је књижевност Мика Оклоп истински живео, преко Хендрикса, Ферлингетија, Гинзберга, до Мајлса Дејвиса и Сонија Ролинса, а ту је и Сем Шепард са којим је Мика магистрирао на калифорнијском универзитету. Иако битничка књижевност, према речима ретких критичара који су се Миком Оклопом бавили, тада није била ништа ново, ипак је снажно одјекнула у југословенској литератури, не само као књижевност која инкорпорира популарну културу, већ и као она која има несвакидашњу поетику, што је донекле и смешно, ако се има у виду да је наслеђе на које се Оклопџић наслања старо у том тренутку већ неколико деценија. Ипак, један од најпознатијих рукописа бивше Југославије био је шокантни уплив литературе за тадашњу реалистичку прозу. Сећајући се његових особина, госпођа Брана каже да јој највише недостаје Микин хумор. „Мика је био пре свега мој другар, а онда и отац моје деце. Био је духовит и детињаст. Прави блуз и џез манијак. Волео је Црњанског и Керуака. Паметан и свестран, био је права 148

енциклопедија модерне литературе. И велики каваљер, врло елегантан у младости и не тако елегантан после повратка са студија у Калифорнији“. „Почео сам да чезнем за завичајем; за неким топлим креветом, људима које сам познавао, за неким мирним улицама, за неким лукама у којима је вода ружичаста са заласком сунца, за неким девојкама које сам оставио иза себе, на брзину, пакујући се себично за пут. Како је то курвинско осећање, та чежња! Не носталгија, не патња због тога што си некуд далеко отишао – то је била чежња у најчистијем облику, увек сањаш о нечему другом“. Одломак из „CA. Blues“-а „Носталгија за Београдом нарастала је одузимајући му способност адаптације на ново. Америка му је бивала све даље, а Београд све ближе. Волео је да се дружи са камерманима са београдских телевизија, волео је да седи по београдским кафанама. Волео је пиво и вино. Престао је да пуши оног дана када је имао операцију срца, али је тада појачао вино“, присећа се Брана. Сањао је Мика Београд у далекој Америци и замишљао светла Чубуре, она мала жмиркава, каква су била у његовом детињству и младости. Говорио је да би волео да напише књигу коју би започео песмом о Београду, а та књига имала би атмосферу песме „Colsville“ Рики Ли Џонс, коју је у сленгу Мика Оклоп својевремено назвао „Градурина“.

БУКТИЊА - Број 50 Према Браниним речима, њена земља већ одавно не постоји. Остао је само њен Београд и зато сваке године када га посети дубоко удахне мирис Микиних и њених улица чија имена не зна, али јој не смета јер је само мапа њеног Београда урезана у памћење. Мање је познато да је, далеко од родног града, написао и књигу „Чубура, негде у Калифорнији“, додуше објављену под другим именом, носећи у себи Београд. „Ја сам са својом породицом, супругом Браном и децом Дамјаном и Ивом, напустио Београд и Југославију 23. марта 1992. године. Са два кофера и 2.000 долара у џепу. Личио сам на молера који води своју фамилију у Будимпешту на тродневну прославу нашег Ускрса. Бежао сам од очеве судбине и Лажи. Склањао сам децу. Пре тога сам добио отказ на ТВ Београд. Нико није био заинтересован да ми штампа приче, о роману да не говорим. Нисмо имали шта да једемо сем Лажи...“ (из књиге „Измишљени живот“, Клио, 2012) Мика ипак није имао снаге да се Београду врати. „Дијабетес му је све више мењао изглед. Није подносио огледала. Није подносио себе. Писао је тада кратке приче на енглеском, дописивао се са пријатељима и са онима са којима се преко писама и спријатељио, са онима који су читали CA. Blues и откривали га. Као да је журио да што пре стави завршну тачку на тако нестварни живот који је

живео. Како су месеци пролазили, његова болест је све више узимала маха“, сећа се Брана. „Умро је у Сан Франциску, 1. јула 2007. године, у соби мале викторијанске куће коју смо купили годину дана пред његову смрт. Његов пепео пренела сам у Београд и данас је у алеји заслужних Београђана, захваљујући редитељу Раши Андрићу“. Прилику за упознавање осталих дела овог несвакидашњег контрaверзног писца добили смо када је Графички атеље Дерета отпочео штампање сабраних дела Милана Оклопџића. „Желео сам да вратимо Мику и његове књиге којих нема апсолутно нигде, након 30 година. Имао сам и раније идеју да их у Дерети штампамо, међутим, никако нисмо могли доћи до ауторских права, а нисмо ни знали ко су стварни наследници. Сазнао сам да су то супруга и син. Пошто смо морали доћи са њима у контакт, једино што сам знао је да су живели у Сан Франциску. Тражио сам његовог сина Дамјана, јединог легитимног наследника ауторских права за његова дела“, каже иницијатор штампања изабраних Оклопџићевих дела, Зоран Богнар, песник и уредник издавачке куће Дерета. „Моја потрага је трајала годину дана и седам месеци све док нисам наишао на један број Илустроване политике, где сам прочитао интервју са њим и сазнао да ми је пред носем, да живи на Топличином венцу. Имао је и раније понуде разних издавача 149

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ у вези са CA. Blues-ом, али га нису задовољавале, с обзиром на то да су тражили да штампају само Калифорнијски блуз и да их друге Оклопове књиге нису занимале“. Почели су објављивањем управо његовог култног романа „CA. Blues“ желећи да дају прилику књижевним критичарима и теоретичарима за једно ново, темељније вредновање његовог узбудљивог дела, а поред CA. Blues-а, објављени су и романи мање познати широј јавности „Видео“, „Метро“ и „Horseless“. „Ако је CA. Blues био ода морбидном, девијантном и псеудосјајном свету ‘обећане’ Америке, онда је Horseless свакако интригантни балкански blues“, каже Богнар. Horseless је још један урнебесни „on the road“ роман легендарног Мике Оклопа у којем су протагонисти двојица маргиналаца - Србин и Хрват, који на прагу деведесетих на подручју Србије, Хрватске, Словеније, Италије, Бугарске и Турске у раздрнданом комбију шверцују дрогу уз много провокативних и врло често духовитих ситуација и анегдота које се на овим страницама готово калеидоскопски смењују из трена у трен... Хранећи своје сличности и провоцирајући један другог на рачун својих различитости на танкој линији толеранције они с(п)ретно избегавају да њихова готово генетски кодирана нетрпљевост прерасте у сукоб што нажалост, испоставиће се у врлој скорој будућности, њихови национи неће моћи да избегну. Милан 150

Оклопџић овом књигом снажно је предосетио крвави балкански пир деведесетих или је, пак, ова урбана сторија сасвим коинцидентно доживела своју потврду. Horseless је и битничко „ходочашће“ у потрази за идентитетом на којем се експресивно и бескомпромисно руше вишедеценијски табуи и заговарају ослобађање и слободоумност у готово свим облицима“, додаје Зоран Богнар. Роман „Метро“ је заправо претеча јер ни дан-данас не постоји метро у Београду, а Оклопџић је о томе говорио у свом роману. „У роману Метро Мика је у фокус ставио пример београдског маргиналца, миље рок генерације, парадокс урбане и провинцијалне пригушености. Неко је измислио редослед: упознаћеш град ако упознаш подземље. Мислили смо да је подземље доле, тако смо и волели свој град. Зло није тамо горе је на површини. Требало је да изградимо метро и да схватимо како доле нема ничега“, истиче Богнар. „И роман ‘Видео’ је, баш као што су и ‘CA. Blues’ и ‘Метро’, исписан у двострукој експозицији, односно, у овом случају ‘двострукој експлозији’ што је код читалачке јавности постало прави трejдмарк Милана Оклоџића. Кроз ове узбудљиве странице, ‘снимљене’ на ВТР траци у студију, а касније ‘пребачене’ на ВХС касету, смењују се личне сторије и судбине разноразних редитеља, сценографа, камермана, глумица, водитељки, свирача и многих других

БУКТИЊА - Број 50 актера ‘озрачених’ видео сликама... Иако свестан чувене максиме да једна слика говори више од хиљаду речи, аутор нас алармантно опомиње да смо од острашћених конзумената видео клипова временом постали озбиљне жртве и симуланти туђих живота и да би с том заводљивом, али и те како опасном пасијом требало што пре престати“, додаје Богнар говорећи о роману Видео. Све Микине књиге тумачене су као дела која садрже у себи неку посебну агресивну снагу која мења начин уметничког мишљења и схватања односа у човековом свету, као и слободнији начин испољавања, са већом идејном, моралном, друштвеном и политичком жестином. Таква обележја Оклопџићевих књига су га и истурила на чело његове генерације која је оставила свевремени печат у историји српске књижевности и донела му карактеристике бескомпромисног урбаног писца о коме постоје многе анегдоте, које још живе у меморији оних који су га познавали. Познато је да је био велики колекционар блуз плоча и да је већину њих купио у Америци, а током осамдесетих радио на Радио – телевизији Београд, сарађујући на ТВ серијама и џез документарцима. Његове радио – драме извођене су широм Европе, а последње две деценије свог живота радио је као универзитетски професор. Микина супруга похвалила ми се да је баш у Окланду, ту где данас живи, прочитала две књиге

писца Срђана Ваљаревића које је пронашла у Београду на столу своје сестричине. И Микине књиге су и даље на столовима, на полицама књижара, у библиотекама, али су и у рукама, и ићи ће из руке у руку, не познајући генерацијски јаз ни баријере. Неке од њих још чекају да их нечије око открије, а сасвим је сигурно да ће их они који воле књигу пронаћи јер Мика је своје књиге пре свега оставио својој земљи. Оставио их је људима који су их читали, али и њиховој деци која ће тек читати о жару једног, сада угаслог времена, о светом тројству сексу, дроги и рокенролу, о Микиној Чубури која таква више не постоји, о једном бунтовнику чија ће прича из Америке још дуго остављати трагове у одрастањима, наводећи на размишљања о животима које је Мика у својим књигама проживео за нас.

151

БУКТИЊА - Број 50

АУ Т О Р И Литерарно стваралаштво: Ивица Величковић, (22. фебруар 1967. Зајечар). Бави се књижевношћу и музиком. Својевремено, био вођ панк групе Гамад и психоделичногготик бенда Орфичко завештање из Неготина. Поезију је објављивао у књижевним часописима. Има неколико збирки поезије у рукопису. Живи, пише и свира гитару у Неготину. Драгољуб Фируловић Џо, сликар, музичар и песник, рођен у Неготину 1956. године. Један је од оснивача Уметничког удружења Крајински круг чији је и актуелни председник. Покретач је Уметничко-еколошког удружења Ловци на камење. Као члан Удружења књижевника Србије, објавио је следеће књиге: Умирање воде, Ја, Галерије или римовање у сликарству, Лов на камење, спомен издање књиге Ми смо Астафир и Син Анђела. Књиге су му превођене на румунски језик. Татјана Медић, рођена 1985. године у Ријеци, завршила је Филолошки факултет, смер за арапски језик и књижевност, и мастер студије на Факултету политичких наука у Београду. Живи и ради у Београду. Горјан Крстић, рођен 1966. године у Београду. Своје прве кораке у писању поезије, начинио је у петнаестој или шеснаестој години живота, наравно, кроз музику првих бендова које је формирао. У највећој мери под утиском New Wave-а. Озбиљнији израз и озбиљнији садржај креће са осамнаест или деветнаест година кад и музика у електро поп бендовима... Ствар се мења по настанку бенда ПСИХОКРАТИЈА – када је поред текстова за музику, почео да пише и и изван тих форми. Најозбиљније из тог периода је Darк rock Gotic опера У ТЕАТРУ МИСТЕРИЈЕ, потпуно концептуално театрално дело. Богдан Цветковић рођен је 20. јула 1989. године у Јагодини. Апсолвент је на катедри за српски језик и књижевност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Добитник је неколицине књижевних награда у сфери поетских остварења. Песме, хаику и кратке приче су му објављиване у разним зборницима, књижевно-уметничким часописима, новинама као и у електронским медијима. Бави се музиком, књижевношћу и разним другим, углавном, непрофитним делатностима. Године 2016. изабран је за лауреата Српског пера. 153

АУ Т О Р И Хаџи Аца Кожокић, рођен 1970. године у Кладову. Доктор је медицинских наука. Објавио је четири књиге поезије: Црно и бело, Изнад супротности, Чујеш ли шта говорим и Пробудити тишину. Књига Пробудити тишину је изашла у издању српско-румунском, а након тога и тројезично српско-румунско-влашко издање. Изашао је и превод књиге на енглески и арапски језик. Превод књиге на румунски језик је добио награду У СМЕРУ ЉУБАВИ у Северину у Румунији. Енглеско-српска верзија на Сајму књига 2015. Нове поетике Аргус освојила је награду као најбоље лирско издање за 2015. Живи и ради у селу Нови Сип и Кладову. Члан је Књижевног круга Кладово и Удружења књижевника Србије. Миломир Бата Цветковић, рођен 1962. године у Крушевцу. По вокацији је писац и мултимедијални уметник. Снимио је један музички албум, оснивао уметничке покрете и групе и објавио три књиге. Професионално се бави издавачким занатом и промовисањем културе и уметности. Оснивач је издавачке куће Нова ПОЕТИКА и пословног система под истим именом. Живи и ради у Београду. Саша Станимировић рођен је у Неготину 1977. године. Земаљског порекла а звезданих тежњи. Рано оболео од самоће и преживео. Заљубљиве природе, ћудљив и импулсиван. Верује углавном у поезију, цени сваку уметност и таленат. Објавио збирку лирских песама „Крај ружног пачета“ и „Страх од Провинције“. Учесник и организатор многих књижевних догађаја. Oстварио скромну сарадњу са неким од наших највећих књижевних имена и добио позитивне критике. У припреми му је ауторско издање... Марко Станојевић, рођен у Неготину 02.03.1992. Објавио прву збирку поезије у септембру 2016. На ветру љубави и туге, чији је рецензент Матија Бећковић. Добитник награде за најетеричнију љубавну поезију на манифестацији Орфеј на Дунаву 2016. Добитник је интернационалне награде на тему: „Градитељи мира, уздигните се“ 2016. године у Италији, у категорији за најбољу видео поезију. Остварио је сарадњу са домаћим глумцима који су говорили његову поезију. Живи у Београду. Александар Марковић, рођен у Неготину гелеричне ‘91, препорођен на Сатурну ко зна кад. Рокенрол апостол и неуморни викенд-манијак. Воли Карвера, Фантеа, Селина, Орвела и Оливеру Катарину. Бави се гледањем у дрон, дресирањем демона и импресионирањем шумских делфина. Шуња се београдским сокацима. Радојка Плавшић Ранковић, рођена 1978. у Неготину. Пише поезију. Објављивала у књижевним часописима. Члан је Крајинског књижевног клуба. Професор је српског језика и књижевности у Средњој пољопривредној школи ,,Рајко Боснић’’ Буково. Живи и ради у Неготину. e-mail: akodokaz@yahoo.com 154

БУКТИЊА - Број 50 Јасмина Топић, рођена 1977. у Панчеву. Песникиња и књижевна критичарка. Повремено објављује прозу и есеје. Учесница већине најзначајнијих фестивала у региону. Учествовала у перформансима, новинарским, књижевним и фотографским радионицама. Уредница књижевних часописа и антологија. Исидор Игић, рођен у Мајданпеку 8.1.1977. године. У средњој школи рецитатор и члан неколико РНР група. Финалиста поетског конкурса „Десанкини мајски разговори“ 1995. Завршио класичне науке на Филозофском факултету у Београду. Запослио се као професор латинског језика у Гимназији „Миле Арсенијевић Бандера“, у Мајданпеку, 2001. године. Аутор и водитељ радио емисије „Harvest moon“, која се бавила представљањем углавном америчке Country, Blues i Americana музике. Објављивао радове у студентском часопису Примат и онлајн часопису Либартес. Организатор и учесник великог броја концерата и перформанса. Аутор збирке Брисани простор која се може пронаћи само на интернету, у електронској форми. Снимио пет музичких албума са ауторском музиком, за независне издаваче „Слушај најгласније“ (Загреб), „Брлог рец.“ (Задар), „Минимална издања“ (Јагодина), „Рудартон“ (Мајданпек). Пише блог. (http:// belakarneval.blogspot.rs/). Срећно ожењен, отац Луне. Иван Потић, рођен 1972. године у Зајечару. Основну школу и гимназију завршио у Зајечару, студирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао 2001. године. Радио хонорарно на радију и као новинар, објављивао прозу и поезију, учествовао у културном животу града као организатор изложби. Писао текстове за каталоге ликовних уметника овог краја. Један од оснивача Фестивала алтернативне културе ,,Залет“. Бави се музиком. Објављена дела: Вратоломије, 2003, То што је створило човека, 2005, Још једном о невидљивом, 2007, Нетачни одговори на погрешна питања, 2009, Вилењаци у живом блату, 2010, Било би лепо да празнина има облик, 2012, Веселе приче о туговању, 2013, Квадрат на црном квадрату, 2015, Дневник неутешног космонаута, 2016. Звонко Карановић, српски песник и романописац. Рођен 1959. године у Нишу, а тренутно живи у Београду. Своје писање базира на искуствима из књижевности, филма и поп културе. Радио је као ди-џеј и организатор концерата, а 13 година је имао сопствену музичку радњу. Песме су му превођене на десетак европских језика. Збирке поезије: Blitzkrieg (самиздат,1990), Сребрни сурфер (СКЦ, Ниш, 1991), Мама меланхолија (Просвета, Београд, 1996), Еxтраваганза (Градина, Ниш, 1997), Тамна магистрала (Народна књига, Београд, 2001), Неонски пси – изабране песме (Хоме Боокс, Београд, 2001), Свлачење (Повеља, Краљево, 2004), Тамна магистрала - изабране пјесме (Фрактура, Запрешић, 2008), Бокс сет – сабране песме (Лом, Београд, 2009), Месечари 155

АУ Т О Р И на излету – песме у прози (Лом, Београд, 2012), Кавези (Лом, Београд, 2013), Најбоље године наших живота – изабране песме (Лом, Београд, 2014), Златно доба (Лом, Београд, 2015) Романи: Више од нуле (Зограф, Ниш, 2004, 2005; Лагуна, Београд, 2006), Четири зида и град (Лагуна, Београд, 2006), Три слике победе (Лагуна, Београд, 2009). Јелена Перишић, рођена 1985, бави се превођењем, писањем, дигиталном уметношћу и музиком. Воли да експериментише са писаном речју, да ствара (не)могуће светове и пробија границе стварности. Не ограничава се по питању списатељске форме/технике, нити себе дефинише жанровски/тематски – просто се игра било чиме што јој дође под руку, макар то била и само једна реч, и ужива у тој игри. Своја писанија објављује на www.ezoterijum/blogspot.com. Јасна Димитријевић, (1979, Неготин, СФРЈ), пише кратку прозу, поезију и рецензије. Понешто од тога објављује у регионалним часописима и зборницима. Ауторка је збирке прича Препознавања (2015). Незапослена, ради. Саша Томић, рођен у Неготину 09.01.1982. Након „Fiks-Fokus“ филмске школе, уписује „Академију уметности“ у Београду где студира филмску режију у класи проф. Мише Радивојевића. Током студија радио је као редитељ, сценариста, монтажер, и радио на многобројним филмовима као асистент режије. Учесник је бројних домаћих и међународних филмских фестивала, као и неколико Салона стрипа у Београду као сценариста. Имао је ту привилегију да ради на првом српском Found-Footage хорор филму „Напрата“ као ко-аутор, али потписан је као асистент редитеља, као сниматељ и као глумац. Саша тренутно живи и ради како у Београду, тако и у Неготину. Тамара Максимовић, рођена 29.08.1988. Већ 19 година живи у Новом Саду и исти прихвата као свој једини избор за живот. Дипломирала је почетком марта 2012. године на тему „Покретање и развој музичког магазина у Србији“ и рад је одбранила са десетком. Није школовани писац, али пише откад је научила сва слова. До недавно је била добровољни новинар Webzina Helly Cherry и Портала Млади, „iSerbia“, аутор сопственог блога „Прва страница у дневнику“. Прва прича Подстакнута вином објављена јој је у Зборнику Тријумф песме и вина у децембру 2013. године. Друга прича излази у Зборнику савремених љубавних прича, у августу 2014. године. Један је од организатора Новосадског „Блоксток“ фестивала и ради у фирми „Four Dots“. Обожава музику, филмове златног Холивуда, чита све што јој падне шака, воли дружење са људима разних интересовања. Не зна шта будућност доноси, али зна да никада неће одустати од било ког зацртаног циља. 156

БУКТИЊА - Број 50 Тамара Луцић Динић, рођена 25.12.1975. године у Зајечару. Пише поезију и прозу. Трн у слепоочници – метак у оку је њена прва самостална књига . Књижевну критику књиге објавио је Блиц, а промоције су одржане у Београду и Неготину. Тамара такође сарађује и са разним часописима из области културе и уметности као што су: Диоген, Аванград, Фанзин Побуна уметности, Фанзин Арсенал, Буктиња, Авлија, Књижевне вертикале итд. Објављиване су јој песме и приче и у неколико зборника: Гласови Kрајине и Кључа, Сија књига мајке Ангелине, Сазвежђа, Вршачко перо, Море на длану, Валентиново, Трујумф песме и вина, Зборник савремене љубавне поезије, Зборник савремене љубавне прозе, Зборник најкраћих прича 2013. итд. Добитница је прве награде на конкурсу за најбољу необјављену причу за 2013. годину који је расписао Часопис за културу Авлија, из Рожаја, ЦГ, и добитница је прве награде на међународном конкурсу за најбољу песму Лирични гласови, Софија, Бугарска. Интервјуе са песникињом су објавили Фанзин Арсенал и Народне новине Завичај. Живи и ради у Неготину. e-mailtamara.lucicdinic@hotmail.com Миодраг Стефановић, познат још и као Мића култура, допринео је много култури Неготина. Нека му је лака земља и вечна слава. Ивица Радоњић, рођен 20.9.1959. године у Неготину. Музиком и рокенролом се бави од седамдесетих година прошлог века, још од формирања свог бенда WAT. И дан-данас слуша квалитетан rock and roll и свира за своју душу. Дејан Милићевић, рођен 1972. године. Свирао је у неколико неготинских рок бендова. Последњих 20 година бави се аудио продукцијом у Дому културе Неготин и Кафе клубу Cinema. Снимио један албум са групом ЦИРУСИ. Сенад Пољо, рођен у Неготину 1982. године. Бави се музиком (бас гитара) и писаном речју. Свирао је у многим неготинским бендовима. Живи и ствара у Крагујевцу где је своје музичко деловање наставио на крагујевачкој клупској сцени. Са бендом Вакуум, у коме тренутно свира, имао је запажене наступе на значајним музичким догађајима широм Србије. Милош Рајић, рођен у Зајечару, 17.10.1977. У свет музике улази још као клинац, а своју прву гитару добио је 13.10.1990. године. Свирао је у много локалних бендова: Total Destruction, Креч, Фобија, Фамозни Зеро, Stink Fist, Хондурас, Bemwejci, Spins и Fubar чиме је остварио значајан утицај и допринос музичкој сцени Нитогена. Миљан Ристић, рођен 3.11.1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четири књиге постмодерних прича Увертира (2001), ДемоНкратија (2004), Нитоген (2013) и Визије (2015) као и књигу дечје поезије Екстра немирци (2009) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких 157

АУ Т О Р И албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и веб-магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови превођени су на светске језике. У интернет свету познат је као eXperiment. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника часописа Буктиња. У марту 2017. године постаје члан Српског књижевног друштва. Животије Поповић Поп, (1960, Скорица), дипломирани правник, песник и прозни стваралац из Скорице (општина Ражањ). Пише поезију и прозу. Поезију објављивао у многим часописима и зборницима. Награде за поезију добијао је у Параћину, Ћуприји, Алексинцу, Барајеву, Гојној Гори, Горњем Милановцу, Чукарици, Трстенику. Приче су му објављиване у зборницима (Глишићеви изданци ) и часописима (Међај, Црте и резе...). Објавио збирку песама Преко реке земља, 2003. године. У рукопису су му збирка песама Провод поклисара и хроника Скорица једна прича, публицистичко-историографски приказ прошлости његовог родног села. Зоран Илић, прозни писац из Београда. Са својим причама присутан у српској и екс-ЈУ периодици од 1989. године. Био уредник у Књижевној речи и гостујући уредник у Албуму (Сарајево). Једно време заменик главног и одговорног уредника онлајн часописа Балкански књижевни гласник. Тренутно уређује веб-сајт за књижевност посвећен ауторима са простора бивше Југославије Прозаонлајн. На загребачком Интернационалном позоришном фестивалу ФАКИ 2006. године извео улични перформанс користећи мотиве из једне од својих прича. Активни учесник и сарадник многих веб-сајтова посвећених књижевности. Библиографија: Збирке прича: Једноставна и друге приче, Виртуелна девојка, Недовршене приче и Трчи зеко трчи. Романи: Реприза репризе, Мегаломанија, Исечци, Непознати и град, Смеј се, Пајацо и Котрљање Бертолта Брехта. Маријана Чанак, (1982) Суботица. Дипломирала на Катедри за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише, приређује и преводи за portaloinvalidnosti.net. Ауторка је блога ScriboWoman. Бави се регресотерапијом и живи у Сремској Каменици. Алекса Дамњановић, рођен 1997. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршио је у Неготину. Студент је Правног факултета у Нишу. Има више диплома са средњошколских такмичења у области српског језика и књижевности. Радио је као новинар-сарадник на сајту „Заједница младих писаца“. Пише кратке приче и поезију. Има више признања за прозно стваралаштво. Прозни радови су му објављени у више зборника. 158

БУКТИЊА - Број 50 Катарина Милошевић, рођена 09.12.1999. године. Трећи је разред друштвено-језичког смера у Неготинској гимназији. Воли да чита Е.А. Поа, Кафку, историјске романе, биографије, епску фантастику, митове. Слуша рок музику и томе слично. Пише, црта и креира ствари у слободно време за своју душу. Бронислав Радуловић – Бронко, одрастао и завршио основну школу у граду Хајдук Вељка и Мокрањца, срећом не стекавши ниједан порок. Ушао у новинарство због фасцинације појединим ЈУ рок интервјуима, лепим женама и делима Леонарда Коена. Био новинар и уредник више домаћих часописа, ТВ станица и веб портала. Објавио више стотина текстова и око 2000 ТВ прилога и интервјуа. Воли да фотографише инспиративне заласке Сунца. Машта о суперспортским аутомобилима и Аустралији. Воли да путује, али га нервира то што не зна где ће га наредних деценија путеви коначно одвести. Филип Благојевић, рођен 07.07.1992. у Неготину, где завршава основну школу и Неготинску гимназију. У Бечу наставља студије историје уметности, а тренутно је на мастеру. Од 2016. године члан Крајинског књижевног клуба и редакције часописа Буктиња. Објављивао текстове на више портала и часописа (Култивиши се, Pulse, Буктиња, Ризница...). Бави се и организацијом културних догађаја попут изложби у Бечу, као члан сектора за културу при Организацији српских студената у Бечу – ОССИ. Дијана Кнежевић, рођена 1989. године у Сомбору. У Новом Саду, на ФАМ-у, дипломира на смеру менаџмент у медијима, након чега уписује мастер студије комуникологије на Факултету политичких наука у Београду. Пише око петнаест година, а писањем саме поезије бави се нешто краће. Поред књижевности, бави се и новинарством и маркетингом. Радмило Крачуновић, Лале, рођен 7.11.1966. године у Неготину. Један је од првих блогера у Србији. Председник је Удружења Грађански круг. Аутор је блогова Грађански круг и Гробљански круг. Живи и ствара у Неготину. Саша Скалушевић Скала, рођен 3. априла 1981.године у Неготину. Од 1998. објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој периодици, зборницима, антологијама и блоговима. Добитник је награде ,,Песничке руковети“ и награде ,,Мирко Петковић“ за поезију. Аутор је књиге поезије Митови и сенке. email:s.s.skala@gmail.com Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Прозу, поезију и есеје до сада објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Европи нација, Unus Mundus-у, Трагу, Зениту, Летопису Матице 159

АУ Т О Р И српске, Градини, Корацима и Политици. Такође и на интернет порталима и у онлајн часописима: Прозаонлајн, Арт-анима, Творац града, Тврђава, Либартес и Српски лист. Од 2013. је књижевни уредник у часопису The New Antaios Journal (Белфаст) и члан је редакције чаописа Unus mundus (Ниш). Сарадник је неколико иностраних часописа и сајтова (The New Antaios Journal, Fourth Political Theory,Open Revolt, Aristokratia, Geopolitica, Eurocontinentalism Journal...), а текстови су му превођени на енглески, руски, немачки, француски, португалски, пољски и грчки. До сада је објавио следећа дела: Време империја (2002), Гозба победника (2005), Нова Итака (2007), Неми богови (2008), Повратак мита (2010); Постапокалипса (2011), Последња Тула (2011), Хиперборејци (2013), Гозба победника, друго, измењено издање (2013), Ка постисторији светa (2013) и Седам кула Сатанe (2015). Зборници: Родна вера, Зборник текстова о старој вери Словена (2012), Четвертая Политическая Теория, альманах (2013), Књижевна фантастика 2015, алманах (2015), ЦД: TSIDMZ (Thule Sehnsucht In Der Maschinen Zeit): Ungern Von Sternberg Khan, track 7: Itaca, text by Boris Nad, Label: OECD 181, Old Europa Cafe, Italy, 2013. Борис Над (ThuleSehnsucht In Der MaschinenZeit, Suveräna Vanguard, featuring Corazzata Valdemone, La Derniere Attaque, Sonnenkind, Stefania Domizia and L’Effet C’Est Moi): Sailing to Itaca, MCD, Skull line, Germany, 2013. Јелена Павловић, (1989, Уб). Дипломирала српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Радила као професор књижевности, а затим и као новинар информативне редакције Радија Београд 1. Више пута ангажована у раду на пројектима у областима културе и уметности невладиног сектора. Пише за магазине Калеидоскоп Медиа и Забавиште. Уредник културне рубрике београдског Адриа Дејли магазина. Живи у Београду. Ликовно стваралаштво: Мирослав Лучић Луча, рођен 27.7.1972. године у Неготину. Основну и средњу техничку школу завршио је у Неготину. Музиком се бави од малих ногу. Члан је многих бендова и прилично је познат у свету српске андерграунд музичке сцене. Поред музике бави се и цртањем, веб дизајном и штампарским послом. Живи и ствара у Неготину. Душанка Ботуњац, рођена 1954. године у Дупљану код Неготина. Средњу школу за примењене уметности завршила је у Нишу 1972. године. Дипломирала је 1977. године на Факултету примењених уметности – Одсек дизајн текстила. Члан је УЛУПУДС-а (Удружење ликовних уметника примењене уметности и дизајнера Србије) и Ликовног удружења неготинских уметника ЛУНА. Остварила је више групних и самосталних изложба 160

БУКТИЊА - Број 50 у земљи и иностранству. Њени радови налазе се у Музеју примењених уметности Београд, збирци таписерије „Атеље 61“ Петроварадин и у приватним колекцијама. Живи и ради у Неготину. Добитник годишње награде за таписерију „Атељеа 61“ 2010. године. Драгољуб Фируловић Фирул – Биографија претходно наведена у литерарном стваралаштву. Морис Корнелис Ешер, помиње се и као Мориц, Мауриц (хол. Maurits Cornelis Escher; Леуварден, 17. јун 1898 — Хилверсум, 27. март 1972), холандски уметник и графичар познат по својим, често математички инспирисаним, дуборезима и литографији. Стварао је немогуће конструкције, истраживао је архитектуру и бесконачност. Ешер је био један од најизразитијих представника оп-арта и такозване немогуће уметност (impossible art). Овај вансеријски цртач и графичар проналазио је инспирацију у Ајнштајновој теорији релативитета и математичким теоремама произашлим из нееуклидовске геометрије, у астрономским посматрањима, теорији еволуције и Фројдовој психоанализи, али и у романтичним крајолицима Италије и у раскошним орнаментима маварске Алхамбре. Светлана Шанта је рођена 1974. године у Београду. Детињство проводи у Неготину. Дипломирала је на вајарском одсеку на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бориславе Продановић Недељковић. Живи и ради у Новом Саду. Филип Ристић, рођен 28.4.2004. године у Неготину. Тренутно је у 6. разреду основне школе. Још од малих ногу интересује се за фотографију и видео манипулацију. Објављивањем својих фотографија у Буктињи постаје најмлађи аутор који је своје стваралаштво објавио у Буктињи. Иван Александровић а.к.а Alex Ivanji, рођен је 18.02.1976. године. Заљубљеник је у музику и фотографију. Као ди-џеј пушта музику по разним клубовима широм Србије и иностранству. Фотографија је његов визуелни начин уметничког изражавања. Покренуо је пројекат ФАБРИКА који се бави промоцијом електронске музике. Живи и ради у Неготину. Миљан Ристић – Биографија претходно наведена у литерарном стваралаштву. Силвија Богић, рођена 1989. године у Неготину. Године 2008. завршила је средњу Уметничку школу у Нишу, а 2015. дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Анђелке Бојовић, на смеру сликарство. Учесница је бројних групних изложби. Анита Гавриловић, рођена 1.3.1987. у Неготину. Известан период похађала ликовну школу Дома културе у Неготину, на чијој су колективној изложби 2012. године први пут изложени њени цртежи и слике. Након тога, 2014. уследила је међународна изложба у Франкфурту (Немачка) под називом „Боје Балкана“. Године 2015. и 2016. излагала је на међународној 161

АУ Т О Р И изложби у Мајданпеку „Уметност у минијатури“ (две године заредом), и на изложби „Жене сликари“, такође у Мајданпеку. Живи и ствара у Буковчу. Бронислав Радуловић Бронко – Биографија претходно наведена у литерарном стваралаштву.

162

„Буктиња“ се појавила као лист средњошколских литерарних дружина 1954. године (четири броја), а 1955. године као часопис за уметност и културу (један број). Обновљена је 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и излазила је у издању „Књижевне омладине општине Неготин“. Од 2008. године „Буктиња“ излази у издању „Крајинског књижевног клуба“ из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Миљан Ристић. - Год. 1, бр. 1 (1954)-год. 2, бр. 1 (1955) ; 1985 (мај)- . - Неготин : Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985- (Зајечар: Happy). - 24 cm Тромесечно. - Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR-ID 65253890