Буктиња бр. 54 by Krajinski književni klub Negotin

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ број 54/2018

Неготин 2018.

Буктиња часопис за књижевност, уметност и културу број 54 / 2018 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин Главни уредник Споменка Ст Пулулу Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Власта Младеновић Лектура и коректура Радојка Плавшић Ранковић Прелом Жарко Милићевић Насловница Добросав Боб Живковић Илустрације Зоран Јакшић Цветко Лаиновић – портрет Беле Хамваша Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

СА ДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 ПОЕЗИЈА Зоран Јакшић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Валентина Новковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 Енеса Махмић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Јелена Марићевић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Ото Хорват . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Саша Скалушевић Скала. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

ПРОЗА Илија Бакић ПОГРЕШАН ИЗЛЕТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 Предраг Станковић БУНИЛО. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 Александар Марковић МАЛА У ПАРКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 Предраг Стражмештер КОНАЧИШТЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 Биљана Миловановић Живак ХОТЕЛ ПАРК, ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 Дарко Тушевљаковић НОЖЕВИ У ЛЕЂИМА . . . . . . . . . . . . . 60

ПРЕВОДИ Гунвор Хофмо. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Бела Хамваш: КЊИГА ЛОВОРОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . МЕДИТАЦИЈА У СУМРАК НА ВРХУ БРДА, или МЕТАФИЗИКА ЧОВЕКОВОГ ДЕЛАЊА. . . . . . . . . . . . . . ПСИХОЛОГИЈА БРАЊА ЦВЕЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Маргарет Атвуд НАШ МАЧАК ОДЛАЗИ У РАЈ . . . . . . . . . . .

68 75 77 79 89

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ Милош Златковић СМРТ ЛЕПЕ ДЕВОЈКЕ . . . . . . . . . . . . . . . 93 Тамара Лујак СТРАШНО МЕСТО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 Божидар Мандић СВЕ ШТО ЈЕ МАЛО ЛЕПО ЈЕ . . . . . . . . . 107 Иван Вучковић ПРОТИВ СМРТИ, ПРОТИВ МУЧЕЊА . . . 109 Милан Р. Симић ФИЛОЗОФЕМЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Милан Р. Симић АФОРИЗМИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122

БУКТАЛИ СУ: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123

РЕЧ УРЕДНИКА „Ствари треба промислити до краја; човек најчешће стигне негде, ако и не сасвим тамо где је желео.“ Бела Хамваш

Дуга су путовања у непознато, дивна уколико пролазимо кроз пределе који пријају души. Све је почело од речи. Добро дошли у нови број „Буктиње“. Надамо се да ћемо и даље држати вашу па жњу, и да ћете уживати док шетате кроз оно што смо вам припремили. Пишите нам, шаљите своје текстове, поезију, прозу, критике и приказе. Споменка Ст Пулулу

„Ко уме да се смеје, њему расту крила.“ К. Кемењ

ПОЕЗИЈА ЗОРАН ЈАКШИЋ АНТИ–ДОРИЈАН У примитивним народима Постоји страх од Фотографисања. Апарат изазива зазирање и сумњу. Он би могао Заједно са сликом Да узме и душу модела И заувек је чува у слици. Апарат на тај начин Игра улогу механичког ђавола Чувара инструменталног пакла. Нико не зна засигурно Да ли, лишен душе, оригинал умире Или наставља да лута по лимбу Изгубљен између Немила и недрага. Једино је познато Да слика наставља да постоји Неизмењена Док је света и времена.

БУКТИЊА #54: Поезија

ЕКОЛОГИЈА ДУХОВА У Паклу Веће сабласти хране се мањим Оне се роје и прогоне, јата белица и гргеча У перспективи амбиса Окупаног Светлошћу вечитог огња, а не тамом Над ливадама Лимба. Пакао, то је светлост Light upon light upon light Место којим влада Лучоноша Онај чији лик заслепљује Онај чији сјај је бол. Јарки облаци гоне се над буктећим пашњацима Пакла Бацају жишке у сјају пролећног дана подземља Свака трунка има лице Чељуст канџе очњаке Свака жишка жељу да раздире.

Зоран Јакшић

ПОГРЕБНЕ СВЕЧАНОСТИ У покушају да их пошаљемо до неба Мртве Враћамо под земљу Прах си био, у прах ћеш се вратити Пепео пепелу и прах праху На путу ка небу Неопходна успутна станица је подземље Понекад покушамо Да избегнемо иловачу Да директно поклонимо дим мртвих небу Али да то постигнемо Потребна је ватра Као посредник. Људи теже томе да забораве Да је и земља ватра Океан огња под нашим ногама Који тече разлива се комеша Понекад бљуне на светлост дана Можемо слободно рећи Да је тло очврсла ватра То је наша судбина Земљу можеш избећи Небо можеш не досегнути Ватру никада Подземље никако

БУКТИЊА #54: Поезија

IS T HERE L IFE BEFORE D E AT H Ако демони живе под земљом У ватри У лимбу Ако је ватра потребна да Стигнемо до неба Ако она сажиже пут Нагриза тело Ослобађа душу којој ватра ништа не може Онда је ватра јача А њени становници чвршћи Од човека Онда је сав овај свет Љубави наде жртвовања туге Карневал сенки Привремено решење на путу до огња Ватром Као средством очишћења Не ослобађамо се ми духова Већ духови нас Ми смо сабласти А духови су стварни. Тешко време чак и за нас мртве, мој докторе, а камоли за вас живе.

Зоран Јакшић

НЕКРОМАНТИЈА Поворке Војника духова Корачају Унатраг. Сложним кораком Понављају Покрете У давнини писане. Војсковође Давно упокојене Дошле су Да их поведу Да понављају древне поразе Опет и опет Да их славе Проглашавају за победе Они су заплет и расплет Наше приче. Засејали су земљу Крвљу и костима Равнице плодне Населили Мртвим војскама Чекају Да се једног дана дигну Да заврше ратове које су давно Почели Уцрвљани команданти Да устану Да их воде.

БУКТИЊА #54: Поезија

ВА ЛЕНТИНА НОВКОВИЋ АНТОЛОГИЈА СЛАБОС ТИ Знаш ли колико је спор конобар у кафеу „Покушај?“ Храма на леву ногу, подвија скуте похабаног сакоа и певуши о совама са једним оком на вечно зеленим гранама. Поручујем за обоје, продужено стрпљење и кратки очај у нади да се слова дају преметнути у иоле смислену сложеницу укусну непцу, ушима сварљиву. У углу крај прозора, шушкају салвете померају се дланови правећи пристојно одстојање за радознале. Гурам под тацну пребрзо срочене речи љубави за које немаш довољно очију. Не бринем да ће их пронаћи докони сусретници и од њих направити довољно ироничну причу о данашњој младежи. Допијам неуклопљене кованице једва разабраног смисла, лажно зажаморене радости у подневним покушајима да витраж замени магличасте трагове наших упарених целов-удисаја. Од некад.

Валентина Новковић

ПРОС У ТОЈ СОЛИ Под степеништем дремају срамоте које олако прећутимо, тешко их се одричемо. У једној таквој, о медвеђој боли и тајнама шумским си ми говорио. Неонка преко пута, на прескок је кокетирала са искривљеним плакатом за технике самопомоћи. Питала сам се, чему снови са отвореним сандуцима и вештачким цвећем кад се животу ни одужили нисмо? За нама се осипала со из оног чудног, чворованог џака за умотворине и утеху да се бљутавом може доскочити. Од јарости поднепчане, која се љутином не може назвати, усне су бриделе.

БУКТИЊА #54: Поезија

ЋУ ТНО У јутру које нема довољно погледа за снебивања и грч, пут ка немогућем крчим. Плахо и достојанствено. Скупљачи снова данас не долазе: средом су слободни. Имам довољно времена да дизгине кроткијим учиним, ате разигранијим, муклијим птице. Пев уз замах и рз не иде. Од баке на углу купићу пар маргарета за костобоље њене и чуда недочекана, можда се стуђе пред цвасти постиди, а бродовље махнитих пловидби присети у јутру овом, тек проходалом, на молитви ћутној и скритој сузи.

Валентина Новковић

НАЧЕКАНО Светлуца крајичак вида. твоје руке на звону, моје Не свакој врсти отварања у мноштву истих таквих звона и ћутњи. Из стана преко пута миришу неуспела мирења, нагорелим се обавијају оквири врата и прозора, никог да на палеж упозори. Самотна ми ограда од терасе, самотна у друштву са столицама за неку бољу. топлију прилику. Леђа наша сада погурена јер. поглед се нема због чега подићи. а полетна ми стопа од некорака: у њој ми мрави самотници оброке спремају за путе без кочија, а стопалу потаман. Светлуца ми жар-жаруља прегорела да на бљесак подсети око тмини подлегло у дан рођења заборава нашег на жито које се српа начекало.

БУКТИЊА #54: Поезија

ЕНЕСА МАХМИЋ СВАКОДНЕВИЦА Non omnia possumus omnes!– Покушаваш то запамтити док идеш на састанак Да би те саговорници поштовали Чекаш аутобус, палиш цигарету… И презиреш људе око себе Стављаш руку у џеп Играш се кованицама Стишћеш их у шаци Цупкаш ногом Аутобус личи на конзерву сардина Тешко се угурати међу збијене путнике Тежак воњ биједе и прљавштине У страху од џепароша Наслањаш торбу о ребра Преживјет ћеш тај дан Једнак осталим А увече Када сједнеш за стол у кафани Копкат ће те мисао Да ли баш све мора бити овако Може ли некако другачије?!

Енеса Махмић

ШТА МИ ЈЕ ИСПРИЧА ЛА А ЛДИНА Кад је почео рат имала сам 19. Основни критериј при одабиру мушкарца Био је кoрпулентност — Да ми може носат канистере с водом. Због несташице хране Скоро сви су били кржљави Али, у сваком случају могли су да тегле више од мене Па сам обично имала двојицу, тројицу. Више мушкараца више воде. Је л' мислиш да сам због тог била куја?!

БУКТИЊА #54: Поезија

ОДЛАЗАК Кад сам одлазила јутро је било магловито. Лица блиједа од несанице Вукла се према канцеларијама, школама, банкама. Мачке су цвилиле по крововима Погрбљени старац скупљао лишће. Ништа није могло помјерити тај вјечни ред Нити је могло разбудити уљуљкану масу А ја сам ишла као да је могуће. Посвуда маске и замке И моја израњавана стопала. Тло свикло на топот освајача Не подноси меки корак. Авети прошлости давили су ме жилавим рукама. Вјеруј ми Било је свакаквих. Било је наивних што изводе недозвољене кораке Иронизирају сами себе јер се не могу прихватити. Било је пакосних, перверзних, идиота. Требало се прилагодити њима Савити кичму, изгубити облик. А глас на радију је понављао: Народ. Воља Народа. Индивидуа. Снага. Ријечи су падале као мртве птице. Ишла сам тако далеко Под овим отужним небом Док моје сломљено биће није завапило: Дом!

Енеса Махмић

ОСТРВА Опет бура Чујемо звецкање верига тамо у луци Опомињу Нема се гдје побјећи. И опет свијетле празнине, пусте улице, укочено дрвеће. Удари олује по глатким површинама. Ужурбано човјечанство мучаљивих и несретних Ходи у жамору Без станке и састанка. Острва су као старе душе Усуд им да стоје у средишту Све виде Све знају А не отварају се. Додирујеш ми руку без ријечи Остављајући за собом само бат корака И уморно дахтање. Утонули у маглу Гутамо Неизрециво.

БУКТИЊА #54: Поезија

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ ДОНА ОДЕ Нисам желела љубавни однос Све те жиле на пенису Нису одавале мозаик Страсне мере честите напале Нисам, и тај мој крик за Честитим жилама, био је Гнев Ане Карењине Која би нос свог мужа Радије одсекла, но Што би се с њим Честито мачевала Кубурим са курчевим жилама Горе но Краљевић Марко С равијојлама и вилама Андрачим, јер се курчеве жиле Вене и артерије нису крвљу напуниле Да се интравенозно стопе С обрнуто пропорцијалним Сноповима насладе Какав несклад мушке напале Као да су га све те жиле нагрдиле Све те виле, равијојле, и сисојке и дудлојке Варалице, масне пице, слагалице Али не и мозаичне честите жилице

Јелена Марићевић

ДЕ РАСКОЛ Између тебе и мене Сад је толико и толико Жена Које си здушно херцао Толико и толико Мушкараца Који су мене Пикирали Тако смо карирани Играмо У колу, стрефљени тиском Жена и мушкараца Између нас Не можемо да плешемо (никад више, је л' знаш?)

БУКТИЊА #54: Поезија

ОТ МЕНУЛО Како си само окрутан, Склапаш му очи пред мојим Грудима и одводиш га Другим људима И ко зна међ' којим женама Ће да се прене Неће им рећи не, Ал' то је твоје масло, окрутниче Иако лежи поред мене, Ти си племство његовог Сна Сви демони, светови и тајна Коју ретко и с пуно ироније Укрстиш некад и с мојом Кад га одведеш од мене Шта сам друго ја До невидљива колајна Које постаје свестан кад се од тебе прене Ти држиш свилен гајтан у својим зубима И нож сакривен у мојим грудима Ти собом носиш му туђи харемлук Ти собом будиш му туђи дуњалук Ти собом одвраћаш крв му и месо За комад дима из наргиле Коју сечем својим срцем, као лук И плачем као да сам трава коју су Росну покосиле виле У зору.

Ото Хорват

ОТО ХОРВАТ ПУ ТОВАТИ НА СЕВЕР Боби Перу има име државе, али је ситна риба у овом роману. Хвали се на сва уста да је зец брзошевац. Међутим, сви знамо да је импотентан као имперфект, као империја. Боби Перу путује на север. Врхови високих јела лелујају се као раскинути химен.

БУКТИЊА #54: Поезија

МОЈА ГРЕШК А un travestimento etc. Била је то моја грешка. нисам требао да предложим да одемо на ручак у ресторан те суботе требали смо да наставимо са животом досадних супружника који то још нисмо постали ти да се бавиш твојим native people ја мојим преводима Сангвинетија радовати се и радовати ми се била је грешка отићи на ручак те суботе и наручити примо пиатто e poi secondo e dolce e vino e mezzo litro d'acqua non gassatа e caffè и осећати се поново као врело заљубљен пар јер после док сам плаћао угледао сам се у огледалу изнад шанка и приметио моју седу косу и браду и тебе у даљини са моје леве стране како седиш још увек као шумска нимфа и претрнуо ужаснут да нас двоје дакле ипак упркос свему упркос нама све смо ближи праху и пепелу

Ото Хорват

ПОК ЛОЊЕЊЕ МУДРАЦ А према Ботичелију Географска ширина и дужина су очигледно погрешне ако ћемо се држати догађаја описаног у Књизи. Овде нема ни трага од камила, палми и комете водиље. Рођење Избавитеља у препознатљиво ренесансном пејзажу: повећа скупина мушкараца у живом разговору – неколико њих на коленима пред светом породицом у улози Мудраца – иза које се јасно виде у даљини остаци древних грађевина. (Злато и пурпур као изрази светог и профаног, богатства и узвишеног тренутка.) Сви покретачи тадашње историје Фјоренце су присутни: од старог Козима и Лоренца Медичија и Ђованија дел Ламе до филозофских суперстарова Полициана и Пика дела Мирандоле. И сликар се овековечио поред њих у жутом мантилу. Он је једини окренут према нама, посматрачима његовог дела. Загледан је из далеке прошлости у нас, у будућност, која се незаустављиво осипа и постаје и сама део прашине у подножју рушевина давних храмова у даљини.

БУКТИЊА #54: Поезија

САША СКА ЛУШЕВИЋ СКА ЛА РАТ ИЗ МОГ ДЕ ТИЊ С ТВА Шта је остало након рата ни оно што је било пре чаша је разбијена из ње се додуше може пити само ће нам уста бити расечена сањао сам рат још као мало дете будио се ноћима тешко дисао провиривао иза залеђеног прозора гребао лед и тражио да ли је напољу исто има ли дима ватре рушевина ни све дечије игре војника каубоја и индијанаца нису помогле да заборавим тај кошмар мој отац је међу првима обукао униформу најпре ону југословенску зелену СМБ а онда ону још страшнију маскирну знао сам да ће се кад-тад вратити јер је отишао тако смирено и послушно као што је сваког дана ишао на посао или још чешће у кафану никакве еуфорије весеља тако нормалног и пожељног за то време никакве патетике родољубља пијанства великих историјских речи код њега није било

Саша Скалушевић Скала

обичан стисак руку и можда загрљај више се и не сећам јавиће се првом приликом рече телевизију преко које су преливали покољи у боји коју сам тада почетком деведесетих као свако дете обожавао више нисам гледао страхујући да у неком од тих кланица черечења костију међу лобањама не видим и свог оца била је рана зима са великим снегом и ја сам свe своје слободно време проводио напољу са другарицама и друговима они су били тако фини и топли према мени посебно другарице са ситним пегицама тек набубрелим грудима и видљивим задњицама да сам кући одлазио само на спавање и клопу одлазио у школу која се тих година мењала као и све друго око нас били су то прави безбрижни дани потпуна дечија слобода слобода чуло се много тих дана та реч јечила је те године иако ја нисам био баш сигуран шта она тачно значи као и оно друго о чему се можда и више говорило те речи биле су тамница народа мајка као мајка питала би ме хоћу ли данас гибаницу или принцес-крофне кифлице са сиром или пудинг палачинке са орасима или можда џемом био сам углавном у слатким недоумицама у школи се то искушење понављало јер сам ужину као и гомилу репета добијао бесплатно као уосталом и сва друга деца чији су очеви милом или силом отишла у рат за нас је било увек репета 27

БУКТИЊА #54: Поезија

учитељица је казала мојој мајци нисам приметила да се променио гледајући ме сад испод ока само се помало угојио можда мало око домаћих задатака попустио увек је био недисциплинован бунџија рат је био далеко за све нас овде био је имагинаран нестваран више налик на вестерн филм који се одиграва негде на далеком и дивљем западу чули смо да се наши храбри очеви боре за неку нашу ствар нисам знао баш коју јер их је било више да смо ми овде који уживамо у миру свакако у праву јер не би онда наши родитељи ишли негде тамо да им то исто доказују док нас чувају овде од оних негде тамо зато сам се санкао скијао до миле воље играо што сам више могао све мање учио заборављао на школу румене девојчице сваком приликом штипкао оне су се кобајаги љутиле али ме ниједна никад није тужила одлазио сам кући уморан и сретан пио чоколадно млеко и умовао само да овај рат потраје барем да дођем до седмог разреда после сигурно све биће пуно лакше мислећи највише на девојчице телефоном након два месеца отац је звао говорио кратко нисмо га добро чули осим да је срање или тако нешто да многи беспотребно гину пијанче и ваљда се свађају међу собом нисам добро разумео све 28

Саша Скалушевић Скала

био је назадовољан помало гневан морао је дати пола литре своје крви по трећи пут заредом за овај телефонски разговор који се изненада завршио како је и почео написао сам му одмах дугачко писмо које нажалост никад није стигло до њега где сам му поручио да се држи да се не боји да смо ми јунаци витезови као они у филму Бој на Косову као у партизанским филмовима против шваба да је Звезда постала првак Света у фудбалу да сам устао усред ноћи далеко иза поноћи снимио ту утакмицу на видео рекордеру да може да гледа када буде дошао као што смо гледали ону прву заједно када смо постали прваци Европе да смо најбољи на Свету ми Срби да нас ваљда Бог чува како је већ писало на оним налепницама са вашара опсовао сам нешто детиње ставио један свој цртеж ипак сам сад ја био глава породице када је отац дошао на одсуство одушевио сам се бајонетом и шлемом који ми је донео као и маскирном капом нисам могао да се наслушам прича догодовштина по славонским шумама цичи зими далматинског крша а онда је казао да мора да се врати био сам детиње разочаран и тужан али тако је морало бити говори ми је

БУКТИЊА #54: Поезија

након пола година отац се вратио потпуно и био је другачији нисам га таквог очекивао био је то рат сине рекао ми је гледајући ме празним боје дувана очију што ми ниси донео неки шмајсер од непријатеља ако је био рат што ми ниси донео нешто друго као што су се из рата враћали команданти негодовао сам у срџби само да си се ти нама вратио рекао је наглас деда опоменувши нас који је и сам био у једном Светском рату док сам ја наставио да царујем престолом свог маштовитог детињства као и кад њега није било све док ми једног послеподнева отац није поцепао свеску за домаћи натерао да све поново напишем ускраћујући ми да гледам фудбал док све не завршим што је значило да од утакмице те вечери нема ништа тада сам схватио да би можда требао да као и непријатељ признам изгубљену битку притајим се повучем одморим своје снаге па можда касније једним снажним противударом кад ојачам и добијем рат тако је на крају и било

ПРОЗА

Илија Бакић

П О Г Р ЕШ А Н И З Л Е Т Светла баш намерно жмиркају тако да пробадају кроз мозак. Нарочито петог дана, кад је 48 сати спаса на видику, могу се омирисати у рециклираном ваздуху упумпаном у капсулу. Али сензори пале светла без реда, ремете редослед и пеку. Протрља очи. Док светлаци избијају а прозирни, сјајни црви мигоље пред мутним погледом, постане свестан упорног пијукања у увету. „Да“, промрмља. „Спаваш на радном задатку? Зовем већ данима а ти ништа.“ „Ахм, не једи оно што није за јело. Шта те мучи?“ „Исто што и тебе: 4 сата до слободе. Шта има новог?“ „Немам појма. Све изгледа нормално. Мало испадање нестабилности ту-и-тамо која се враћа где јој је место.“ „Доообро. Шта имаш у плану?“ „Да прогурам до краја и бришем. Резервисао сам за сутра 2 сата у турбо јакузију са масажом.“ „Опа, биће весело. Браво.“ „А ти?“ „Сентиш викенд са малом. Фрижа је напуњен, сви позиви закочени, термостати раде, искључења нису у плану а имам и резервне акумулаторе за случај ванредне ситуације и све остало је 'кама сутра'. Опако, а?“ „Свака част. А ја баш хтео да те покупим на рунду зујања по баровима.“ „Ма немој. Још ћу да ти поверујем. Нема шансе. Мораћеш да солираш.“ „Знао сам да ћеш ме оставити због прве сукње. Мораћу да се утучем од туге.“ „Баш ће тешко да ти падне.“ Мах зине па затвори уста. Мрзовоља се навали изнебуха па само уздахне дубоко. Погледа бројке на сату и оне стоје дуже него што очекује да траје пауза. Већ помисли да је нешто кврцнуло кад се нови број превали, некако споро, преко воље и затвори стару секунду да би отворио нову. Зна он шта га жуља али неће да се пусти низ тобоган самосажаљења. Зна и шта му је чинити. Насумично закуца по тастатури. Прелиставање и буљење у дугачке дијаграме и табеле отупљује мисли а троши време. Уљуљкан, присутан а одсутан, шета страницама. Пушта да виђено пролази кроз њега и нестаје без трага. Бројеви су тамо где

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

треба, децимале такође, све се понавља са извесношћу постојаном. Или… Зар овде није требала да буде тројка? Врати се на претходну страну. Не. И овде је јединица. Врати се уназад још једну страницу. Да, овде је опет тројка. И испред ње је тројка. И испред. Крене напред, пређе две јединице и открије да их замењују тројке до краја спискова. У чему је штос? Скочи до надзорног програма али он не пријављује никаква одступања. Што је све само не нормално. Пређе на брзу контролу и добије резултат да нема проблема. Одабере дубоко скенирање што потраје који минут, довољно да се извуче из летаргије, да би, коначно, добио извештај да су сви објекти у оптималном стању осим… Осим што један није очитаван. Врати се на брзу контролу да би и тамо нашао да је све у реду јер тај објекат није у списку. Дигне се до основних нивоа инструкција а тамо нађе да су сви на списку. Негде успут један се, изгледа, загубио. Али то нема смисла. Осим ако… Уђе у системску контролу, пусти је да се одмотава и све бројке су исте осим једне која је на положају нула. Покуша да уђе у њу али га заустави блокада. Идентификује јој се али улаз остане запечаћен шифром која му није позната. Дигне руке сасвим затечен. Ово никада није видео. Н-и-к-а-д-а. Бројке на екрану не показаше да се обазиру на њега и његову збуњеност остајући непромењене под његовим оштрим погледом. Коначно, укључи предајник: „Е, Ахм, овај, можеш да дођеш мало да видиш нешто?“ „Имаш неке прљаве слике? Или неке зафрканције?“ „Не него…“ „Па што онда да долазим?“ „Немој да ме радиш него дођи, немој да те мољакам.“ „Добро, де, немој сад да си одмах на крај срца.“

Ахм се мота око монитора и одмахује: „Овако нешто нисам никад видео. Систем не пријављује грешку јер је грешка искључена из система.“ „И то јуначки искључена. Не верујем да би могао да уђем ни изокола. Само би навукао пратиоце.“ „Чуј, да смо требали нешто о овоме да знамо обавестили би нас. А, опет, а што би? Какви смо то ми фактори…“ „Да, али ако у блокираном пољу нешто крене наопако па се прошири ко ће да добије по носу?“ 34

Илија Бакић

„У праву си“, уздахне. „И шта сад?“ Пажљиво изговара питање пазећи да не каже оно 'ми' јер ово је, ипак, Махово место и делокруг. „Немам појма. Мислио сам да ти имаш неку идеју.“ „Што ја? Можда да позовеш шефа у контроли?“ „Да, можда.“ „Размисли. Идем назад да ми се не натрпа нешто.“ Мах климне одсутно. Извлачи се Ахм, извлачи, констатује али без жаљења. Њихово дружење своди се на поклапања смена или нередовне заједничке изласке без икаквих обавеза. Што би се Ахм грчио за њега или он за Ахма? Пребире по дугмићима. Поглед на сат открива да још увек има превише времена до краја смене. Премишља. Да оде негде не може. А у дну потиљка га грицка. Не петља му се више по овоме а зна да неће имати мира ако све батали. Време ће се још више одужити. Зато предлаже себи нагодбу: још мало ће да ископава па шта год да испадне стаће кад откуца пун сат пре краја смене. Зна да је то фолирање али му треба некакво оправдање. Охрабрен сопственом одлуком баци се на посао. Прво и прво – камере. Отвори програм камере која покрива проблематично поље. Све изгледа нормално. Чисто и осунчано. Оштре сенке инсталација. Зумирање само потврди ово стање. Требало би да га то умири али не успева. Зашто је поље блокирано ако је у нормали? Грешка у манипулацији или програмирању? Тешко. Све пролази кроз троструки систем провере. Случајна мањкавост била би откривена. Али, дешавају се необјашњиви, бесмислени превиди и у најбољој организацији. Пребаци се на следеће камере које покривају своја поља али хватају и понешто од суседних поља. Није то неки избор али је некаква допуна података. И заиста лева, десна и горња камера не дају ништа занимљиво. На доњој, оној која гледа у сунце, готово да се ништа и не види сем сјаја и одбљеска. Или… Зумира слику све док се не замути па је постепено удаљава. Има некакве сенке на рубу поља која нема 'покриће' ни у каквом стубу-носачу. Могуће да је огреботина или напрснуће али тада би сензори већ сигнализирали и алармирали. Ипак, не може се довољно јасно видети шта је по среди. Окрене се у столици и пређе до команди за робо-сонде. Али, стање је: на располагању сонди '0'. Све су негде заузете. Могао би да покрене неку од резервних али за то му треба одобрење шефа смене или ванредно стање а њега нема. Да приупита Ахма да ли има на располагању неку сонду па да је пошаље да изблиза сними ту сенку? Одмахне на помисао да мора да мољака. А онај ће да килави, затеже, одговара га. Ако му и позајми сонду и уступи команде прво ће да слини да пази да је не оштети а после има да му непрестано набија на нос своју жртву и извлачи ситне услуге. 35

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

Неће то ићи. И тако се потрага завршава. Уместо да му лакне осећа се осујећено док зумира и изоштрава слику сенке, пропушта је кроз филтере, одузима боју, боји лажним бојама, пребацује у друге регистре. Баш му се не да… Наравно, решење искрсава само од себе и одузима дах. Сулудо је, безвезно, смешно, опасно али – изводљиво. Ишетаће до поља, погледати у чему је проблем и вратити се. Процењује удаљеност и потребно време. Уз све процедуре изласка и уласка, све у свему, 40 до 50 минута. Имаће времена да се одува и мирно дочека смену, чак и да заборави шта му се десило. Сасвим задовољан баци се на извршење. „Ахм, ало, Ахм, јави се.“ „Опет ти? Шта си ново открио?“ Ахм не скрива своју зловољу. „Ма батали то. Брига ме. Слушај, стомак ми је прорадио. Добио сам пролив а немам довољно пелена. Морао бих да скокнем и донесем их.“ „Ето ти сад. Откуд то? Чекај, имам ја у резерви који комад. И ти би требало да их носиш. То је део обавезне опреме.“ „Знам али већ сам истрошио резерву а и… овај, да извинеш, мало сам се замазао, морао би да се оперем и тако… а и мирише…“ Гађа тамо где Ахма боли. „… онда иди. Ја ћу да те покријем. Немој дуго. Пола сата.“ „Другар си. Хвала. Ако теби тако нешто затреба рачунај на мене.“ „Нека хвала, да мени не затреба. Ја пазим шта једем и пијем. Ајде бриши.“ Али си ипак сероња, закључи Мах, откопча се из столице и одлебди до врата. Отвори орман на чијим вратима, с унутрашње стране, виси, разапето на рам, одело за излазак. Ускочи у њега, затегне каишеве и откачи се. Натакне шлем и затвори га. Активира систем, прође рутинске контроле, провери стање кисеоника у боцама. Кад доби зелене резултате изађе и, кроз кратки ходник, спусти се до ваздушне коморе. Пумпе исисају ваздух и спољна врата се отворе. Избаци се до рукохвата жичаре па је активира. Док клизи има времена да разгледа око себе. Свуда уоколо простиру се поља соларних плоча. Бљескају окна и фацете. Ако би се окренуо, иза контролног торња који је напустио, видео би још један крак поља а иза њега орбитални прстен и, сасвим на дну, Земљу. Лево и десно од овог поља простиру се нова тако да, из даљине-висине, ова сабирна станица изгледа као детелина са 4 листа. На десетине таквих плута уоколо. Сакупљена енергија прерађује се и шаље доле, на 'мајчицу гуску'. По бројевима на потпорним стубовима прати своје напредовање. Кад стигне до најближег свом циљу, искључује жичару. Даље ће морати пешице. Чизме се лепе за металну ограду. Крене. Обазре се али нигде не види никакву сонду нити сервисну екипу, што му сасвим одговара. Неко би се могао досетити да провери да ли има дозволу за излазак и тако запетља цео подухват. Контролне камере

Илија Бакић

га не брину јер готово је немогуће да неко прати баш ово поље а рутински снимци се самобришу након одређеног броја сати уколико нема никаквих неправилности. А овде их неће бити јер су блокиране. Тако је релативно сигуран да ће овај излет остати само његова тајна. Назире раскрсницу на којој треба да скрене у сумњиво поље. Бројеви се слажу. Али не види ништа необично. Кад стигне до гранања погледом обухвати читаво жарко обасјано поље. Зажмири па чучне. Сенка се издвоји из сјаја. Изгледа као да је између рама и фацета уденут некакав штап са крајевима који лебде. Све то личи на…. приближи се који корак не скидајући поглед… на некакву четку са тршавим, извитопереним длакама. Као оне четкице за наношење шминке које се, од употребе, рашчупају. Бесмисленост ове слике га заустави. Тело четке је, чини се, од метала који одражава светло а такве су и длаке. Неке од њих су врло дуге и лако лелујају ширећи се у даљину. Шта би то могло да буде? Можда управо зато што све личи на сасвим смешну ствар, Мах закључује да пред собом има нешто чему овде није место. Ако уопште има место на оваквим инсталацијама. Или на било чему што је њему познато. Са необјашњивом али фаталном сигурношћу схвата да то што види није за његове очи, да је управо зато и блокирано од некога ко је у стању да то уради. Вероватно ни они нису знали шта би са овим чудом па су изабрали да не подижу узбуну већ да, док не смисле нешто, било шта, боље, то, шта год да је, стоји тамо где се забило на својим путешествијима. Ко зна колико је тамо? Да он није, из досаде, решио да буде паметан и гура нос где не треба, могло је сасвим мирно да буде ту и ради оно што је и до сада радило. Мах се, напрасно свестан свог ситног чиновничког места, безболно замењивог, окрене и пође према жичари. Пут до ње и, затим, до контролног торња, учини му се ужасно дуг.

Предраг Станковић

Б У НИ Л О Глава уме јако да отежа. Вуче на доле, па се изгрбавиш. Не могу ти без преке потребе ни сабљу држати. Ко и глава, дође ми тешка, па незграпна. Туђа ли је. Знам ја да се тело вазда ваља вежбати. Изненадиће га немоћ у тешком часу. Мислим… ама, чему. Умора ради? Е, тако и народ мој лаконог и лакоуман у свет ступа. Мораш га уздом и бичем соколити. А на богатој и трошној земљи нићи ће што је Богу мило. Што није… Ваља и од њега штогод отети, јер он и не пита треба ли нам шта или не треба. Само испрати, па ви, људи, видите шта ћете. Е, кад бих вазда могао знати шта ми треба. Знао, не знао – знати мораш, видеће сви да не умеш наум на ладно исковати. А сабља у корици наизглед само дрема, тражи руку док је не нађе, ко што нежит једе главу, а ти и не слутиш. Само ти се чини да лоше видиш ил да си преконоћ крезуб освануо што те душманин или род рођени уреко. Кад сам био мали, велику ми је радост пружало бабино срећно лице кад јој леђа прегазим. Па кад зине и слатко зајауче. Празна уста, пуне очи. На збрчкану јој кожу бар на кратко људскост слети. Е, да ми је ова уморна долина што тијо мази, а лелече, негде другде. Негде далеко. И да су ми ови људи с мало памети и људског говора даровани. И да они други што из белог света гласнике гиздаве прате само пањеве неокрвављене ишту. Ама, изгледа да таквих на земљи нема. Мож су под земљом. Ни трговци не умеју да продају, па пропада десетак. Морао бих то унапредити. И грнча нам ваљаног фали, што га сами не бисмо правили. Немаш од кога ни благослов тражити. Све мораш сам. И да простиш и шију да заврнеш. Богами, и руку да пружиш, а не знаш је ли дукат кеси или врелом гвожђу обећана. Са куле кад у гору зуриш, још тринаест иза ње да видиш, преко невидљивих међа, поред туђих ала у мислима да прођеш и масло донесеш, а да се не уквари. Е па, то не може бити. То да си цикавац само. А цикавац газду има, те му мед и млеко носи, овај само да мило збори и дарује главу. Ко да је он на њиви убро. Данас се, море, ни откотрљана глава вранама не баца. Можда још нико не зна колко та чупава, празна врећа дуката може да прими. Ил да их поједе… Неће ми сан на очи. У њега ретко ко залази. То је глибава земља, душмана нејасних лица пуна. Ноћу умем целу свећу оком да сажежем. Топи се и замантава ко да је нечастиви замесио. Док не 39

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

згасне и мрак не прогута радост и немир. Док ствари у безазлен црн облик не потону. Није сунце једина луч – после њега тама обасјава свет, нестану слике што те ваздан целог заокупе, те мисли неуморне страхове и наде ми нуткају, будућим ме животима поје. Прошлост је мртва, а грешна. Тело, вала, ништа не слути, само да је ића, пића и благотворног умора; е, онда се у постељи препороди, као да си га за другу судбину место коња привезао. Па пољима лаконого јаше, кроз грање неокрзнут лети, војску у славу међ буљуке смело води… у бој туђ. На рукама га јунаци носе. Жена му је племенита вила. Њене сисе и бели трбух драже га и кад дивљег вепра јури. И кад пред вишу силу ступа, уз степенице унижен гмиже, набрана чела и знојавих сапи коња превртљиве ћуди. Сваког јутра служинче сребро чисти и нову свећу меће. Страх ти безбројне стазе шаље, док се не загубиш. Еј, родитељи и учитељи, не допрли тамо ни овамо – како прескочити средину и стићи на крај без греха и белаја… И сад ми довели ту овог несретника у ритама. Грк ли је ил Арбанас? Стопала му изубијана, биће да је лоше путовао. Жваћем јабуку, чекам да му се страх и нада скроз у једно клупко смотају, меркам тај чемер трапаво замотан у људску кожу. Па на врх натоциљана ћосава, рањава глава; канда је у огњу заноћио. Дошо да моли. Јес, залудан сам ја. И ја умем да молим. Па се молба одбије, и кад ми се врати, реко би да сам кажњен… Ајде, рекнем, кажи сад што си дошо. Њему очи сину ко да од рођења оно питање чека. Због милос, господар! Због милос… Да шта ће теби моја милост? Казнили ме, господар. Јербо… А? ЈЕРБО, бре!? Ајд, не бој се. Што си кажњен? Псујао сам… и одбио господар. Гледам те очи што мељу срце – изгледа не лажу, само ако нешто не таје. Кад вам нешто треба, сви се у волове претворите, па тупо и отужно гледате. А јарам ћете зубима саломити. Да вас потерам у лелејску гору, зврји празна, а овде, брате, гужва поголема. Аха… И осмудили те, видим. Јес. Господар се не псује нит одбија. Ружно је то. Шта смо ми без свога господара? Који ти је? Коста. Куљебић? Куљебић. Знамо се ми. Не волим тог човека, ал ово је његова ствар. И шта ћемо сад, питам га. Молим за милос, убиће ме тамо. Немам ди. Их, да те убију. Помислим, чему убити оваку неприлику. У правди ил јарости? Него, зар ниси платио? Откуд мене сто перпера. Бацило ме у подрум. Тја, Куљебић га утамничио. Пропрљио, ставио у кавез и оће да му пева, место да му који посо нађе… Јес ти то побего? Јес, господар. Види, молим те. Из сужањства побего. Откуд он зна за закон благоверног цара? Ако сужањ на двор ил у цркву утекне – слободан је. А откуд зна, уштва, оћу ли закон послушати. Утеко – пут под ноге, па на двор. Алал вера поход! Чекдер мало… ти… Будислав. Будиславе… умеш ти шта? Умем. Земљу работати, са стоку… То ми не треба. Имам таквих, десет њих уради за тројицу. Умем с месо и дрво. Ни то. Ви и не знате шта умете, само којешта брбљате. Води 40

Предраг Станковић

га Љешу жрносеку, нек учи да жрвњеве сече. Даћеш му прво да једе, жира лањскога. Ако ли не хтедне, ти га осмуди доле, па нек пасе с говедима. И Будислав ти оста међу нас. Сетим га се после којег времена, станем се за посмуда занимати. Похвали га Љеш. Неће можда најбољи жрвањ насећи, ал је вредан, сналажљив и скоро да би се на њега мого ослонити. Мени дође драго. Баш некако драго. Срце ми, бре, стане. Замислим се просто. Дуго већ жупа ова одбегла и двор мој таворе. И кад је година добра – слабо. Е, кад је лоша, никако. Ил исто слабо. А године иду, већ су мож и отишле, време смо на земљи овој потрошили, само још да нам јаве да је њиова. Ил да нас на мегдану у глувој гори чекају. Ако нам пре вратове не посеку. Док ми сном мртвих спавамо. Треба, дакле, време право трошити, земљу милином пресвући. Да народ у радости буде. Дела, дела треба да су нам у памети, а не наде лањске. Па ћу и ја, ваљда, боље спавати и главе бистрије бити. Понекад док слушаш нечији разговор ил беседу… ил ко мени сад док зурим у скоро пусту градску улицу којом на трг жене иду по воду… тако ти се ушуња нека мисо… ма, није ни мисо ни слика ни ко кад ти се светац ил демон јаве, нису то ни речи… некако, просто знаш да је нешто тако и тако. Прогледаш, брате, па те дође стид што си глуп, те не видиш просте законе Божје. Оне што их попови не говоре. Сви кажу, оћу да радим ово ил оно, те ја ово не умем, а оно ти много лепо правим… И сви се од работе убише, само празна кеса. А видим ја, није тиква шупља, него се једва до пола напуни. Не може то тако да буде за свагда. Сазовем ти онда војводе и властеличиће. То мало што се уз мене скуткало. Поседам их под мој јасен… Слушајте, људи: земља мала, а голем нерад! Ти што бајаги умеју работати своју работу – е, сад нек и што друго раде. Ако не умеју, вала нек науче. Ил пропадосмо. Неће нам Турци и кашике правити. А ви ако имате, радите ко што сте свикли… Они се замислили, ко да сам им у око бркнуо. Покоја се глава клима, остале кроз мене зуре, уста им се разјапила ко да ће зубима штогод памети загристи. Видим, килава работа. Е па, како вам воља, сутра ћете ми се јадати како немате. Немаш кад те похарају. Ил кад те оглобе седмоструко. Рекнем што сам имао, па се песме и трпезе приватим. Писмо док нам се главе ко звезде у траву не расуше. Прође доста отад. Сваког јутра служинче сребро чисти и нову свећу меће. У сан ми ретко ко залази. А будан не видим лица људских. Можда… у Будислава. Каткад нешто просто оденем, па се из двора искрадем. Ко да други ваздух удишем, и с тела ми сапетост спадне. Па се собујем, да се ноге траве и земље присете. Код Љешове се радионице шуњам. Гомила нерадника. Изврнули се ко псета ил наоколо ватају зјалу. Свако своју. А Будислав… Лице му се опет у људско начинило, мада смеја нема. Ал му очи нису празне. Мислиш, по света прогутати могу, а да се не загрцну.

Александар Марковић

МА ЛА У ПАРКУ Преподне, подне, поподне. Свеједно. Неки од тих сати, у парку испред конзерваторијума. Спарно је. Небо је превучено белом опном. Мала поново седи на клупи. У руци држи папирну кесицу с кифлом. Не може се одредити једе ли је или не. Посматра свет. Пси шетају људе, студенти се љубе, читају, пуше. Пензоши полако иду у круг, руку везаних на леђима. Голубови кљуцају семенке које се бакици на суседној клупи свако мало просипају из кесе. Готово као да то намерно допушта. Најрадије би је упозорила, али то никада не ради. Само посматра. Само… чека. Познаје сваки детаљ онога што је окружује, и сваку његову мену. Оно двоје студената што су се малопре љубили сада због нечега поново седе свако на својем крају клупе, надурени. Поџавељали се. Ништа страшно. За десет минута вероватно ће опет да се љубе, још грозничавије. Афродизијак се зове помирење. За Малу је све то део уобичајеног дневног реда. Све то већ зна. Има стаж. Као да никад и није другде него на тој клупи. Да је неко пита, умела би да исприча све о сваком кога виђа ту, па чак и који пси се међусобно воле или не подносе, који вуку поводац, а који иду уз ногу. Нико је не пита. И зашто би? Нико јој не прилази, нико не седа на њену клупу. И не очекује да буде тако. Оно што очекује… јесте да јој приђу, али не било ко. Има договор. Али то се не догађа, Малој се никад ништа не догађа, и зато чека. Чека. И посматра. Слика је увек више или мање иста, појединости су тек привидно другачије распоређене. Чак и кад се појави Патрола Полиције, и то је детаљ слике, само не увек присутан. Појава Патроле Полиције је обично потера да оде. Увек их издалека запази, високе црне капе и црне униформе, и лица у контрасту бледа попут креде. Одлази јер је они виде, и ако остане на клупи сигурна је да ће јој прићи, и затражити Легитимацију. Мала нема Легитимацију. Зашто нема Легитимацију? То се и сама пита. Не сећа се. Неке ствари које се тичу ње као да су се загубиле у магли, али ионако ретко мисли о себи. Углавном се мири с тим да постоји, да буде где јесте. Сматра, такође, да је довољно што личи на 43

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

још једну студенткињу на паузи између предавања, да јој то даје за право да буде ту. Ионако је нико не загледа. Полиција би је загледала. Зато увек игра ту игру жмурке с Патролом, већ навикнуто, без журбе, као неки готово обавезан ритуал, ништа драматично, ништа посебно. Слика је увек више или мање иста, појединости су тек привидно другачије распоређене. Данас постоји једна неправилност, ипак: тај човек, који сече дијагонално преко травњака, гази леје цвећа, да би стигао до ње. Чини се да нико не обраћа пажњу на њега. Застаје испред клупе и загледа се у Малу, шаљиво подигнуте обрве. „Је л' слободно?“ пита, и спушта се на клупу, не сачекавши одговор. Она се помера да му направи места између њих, иако није неопходно. То је због начина на који је сео. Свесна је да израз њеног лица одаје незадовољство због овог наметања. Најпре јој је заклонио, а затим и пореметио слику. Посталајенепокретна.Свесезаледилоизамутило,осимњихдвоје. Опажа, такође – или јој се само чини – да је све попримило нијансу коју тренутак раније није имало: црвенкасти тон немира. Одмерава га испод ока: средњих година, висок и мршав, малчице повијен. Само му је глава крупна, наглашених црта, а уста широка. Када се осмехне, смешак му је некако истовремено пун разумевања, тужан и подругљив. Одевен… као и свако други, ништа да не упада у очи, ништа да одскаче. Цивилно. Седи окренут према њој, смеши се и посматра је, као да је ту баш због ње, као да није сео на клупу себе ради. Ту нешто није у реду. То јој се никада не дешава. „А ти… овако често?“ пита је. „Молим?“ одговара, збуњена. Глас јој је пискав, туђ. И додаје, јер јој се чини да је питање на месту: „Да ли се знамо однекуд?“ Одједном је због нечега сврбе зглобови шака. „Не, не знамо се“, каже он кроз осмех, „али ја тебе знам.“ „Како то?“ Сада је сигурна да јој глас трепери. „Па тако, често те виђам како седиш ту на клупи. Увек сама.“ „Чудно, ја вас први пут видим.“ „Знам. И ту нема ничег чудног“, каже он тајанствено. „Ниси ме видела јер си хтела да видиш неког другог. Али ја тебе јесам. Реци ми, шта радиш ту сваки дан?“ Прсти су му преплетени око колена, и њој се све некако чини да их има више од десет. Никако да их преброји. Пролупала сам, мисли. „А шта се то вас тиче? И ко каже да нешто радим? Зашто не би било могуће да седим овде зато што ми то прија?“ Човек тресе крупном главом, као да има посла са неразумним дететом: „Питам зато што ми се чини да некога чекаш. Јесам ли у праву?“ „Па шта и ако чекам?“ Љута је на себе, јер у гласу препознаје дрхтав, плачни призвук. Љута је на њега, зато што је погодио, иако

Александар Марковић

га се то не тиче, и зато што ју је натерао да се брани, од незнано чега. И свраб се појачава. Спушта поглед, али су јој подлактице скривене рукавима. „А шта ако ти кажем да тачно знам и кога чекаш? Њега, зар не?“ Незнанац је посматра као да очекује признање. „Ако већ тврдите да знате, како се тај неко зове? Хајде, реците.“ „Нема потребе. Обоје знамо како се звао.“ „Чекајте, зашто кажете да се звао?“ Црвенкаста нијанса почиње да букти. „Зато што је трећег маја хиљаду деветсто седамдесете године, пре двадесет шест година и два дана, младог човека о коме говоримо на Цветном булевару прегазио трамвај, и на месту га убио.“ Речи су му као ударци чекића, одзвањају и боле. Најрадије би побегла, само да јој стопала нису срасла са стазом. Човек наставља, једнако прецизно и убедљиво: „Због тога није дошао док си га чекала на тој клупи, и зато се не појављује, и никада се неће појавити. Младић у кога си се заљубила, и кога већ двадесет шест година свакога дана чекаш на тој клупи, више није међу живима. Мораш да схватиш, девојко, да више нема сврхе да чекаш.“ Мала седи усред пожара које прождире до малочас пастелно платно света. „И да треба да престанеш да долазиш овамо. Чекаш на погрешном месту.“ Некако проналази снаге да промуца: „К-како погрешно? Зашто мислите да је погрешно?“ Човек расплиће прсте и пребацује једну руку преко наслона клупа, иза њене главе: „Зато што си осмог дана, по повратку из парка, напунила каду, спустила се у воду и очевим бријачем пресекла вене изнад зглобова шака. Нашли су те када се вода већ одавно охладила.“ Мала се загледа у незнанчеве очи, тражећи доказ да је све то што говори само некаква неслана и бесмислена шала. Тамо, међутим, налази само безмерну, немогућу благост, какву је можда само једном у животу упознала… некада давно… „Дошао сам да те водим. Хајде, време је да пођемо… Мала.“ Човек устаје и пружа јој руку, и Мала одједном слути да и она зна његово име. Слика се поново покреће, враћа у фокус, иста као малочас… или готово иста. Пси шетају људе, студенти се љубе, читају, пуше. Пензоши полако иду у круг, руку везаних на леђима. Голубови кљуцају оне семенке… и не би било незамисливо да се у позадини чује музика вергла, и лако би се дало помислити да је тако, али није. За Малу, у Београду, 18. маја 2006. године.

Предраг Стражмештер

КО Н АЧ ИШ Т Е Таман му је дошло да седне на брдо под собом и сатруне као пањ, од беса је трупкао и хуктао, успут плашио магаре што их је худа срећа спојила да би дане крцали заједно, кад, из жбуна се протурила једна насмејанаглава. Кикотало се девојче и није мислило да стане. Осмехнуо се и он њој па јој је окренуо леђа, све се надајући да ће отићи и оставити га да коначно умре од срама. „Оцветало магаре, ово још нисам видела!“, ни мало јој се није одлазило, сасвим је искочила из жбуна, тачније прогурала се кроз стадо коза које су нахрупиле пре ње. Бестиднице, биле су навалиле на магаре као да такво шта баш никад нису виделе, брстиле га са свих страна. Козе је некако разјурио, али с јарцем су се морали укрстити и рогови. Тако га је звекнуо оним штапом да се несрећно марвинче отетурало, као увређено повукло, отишло да стаду у замену нађе барем какву озеленелу јасику. Старац је скакутао око магарета, прстима проверавао штету и миловао нагрижене цвасти. Није знао шта би пре, да л’ смирити магаре, а оно се пропињало и ритало, преплашено је и

Предраг Стражмештер

ревало да се орило свуда уоколо, ил’ да одмах промени покидане завоје на корењу биљчица. Ипак, прво је магарцу лупио шамар, још му није био заборавио подвалу због које су се ломатали већ годинама којекуда, па кад се овај смирио, из бисага је извадио овећи џак а из њега још неколико истих, сви празни. Ножем их је раздеравао у траке, сваком додавао по шаку две заграбљене земље и то пажљиво заматао на товару. После је оно запаковано влажио из мешине, утапкавајући да би боље држало. „Ја бих рекла да ти ниси одавде“, извирио му је девојчурак испод давно штуцоване браде, препала га. У својој муци, већ је био заборавио на њу. Одгурнуо ју је од себе, све се надајући да ће коначно утећи за козама. Шкљоцнуо је шлемом, поправио где му се верижњача збрчкала, једном руком придржавао мач да се не саплете о њега а другом ухватио магаре за уво не би ли кренуо да умре од стида негде другде. „А зашто си натерао магаре да носи јорговане све док не процветају?“, трчкарала му је около ногу све запиткујући. Он јој је припретио прстом, опет одгурнуо, захтевао је барем још толико части да га пропусти на његовом бесмисленом путу. „Ти си залутао, јелда? Много си залутао“, опет му је искорачила на пут. „Јеси ли гладан?“, из шаке јој се дробио козији сир. Докле год је потрајало сира у њеном торбаку, јели су и разговарали се. Он јој је све потанко испричао: како се ни мало није увредио (макар што је био цвет на крају дуге лозе што је давала само најодважније крсташе, то је нагласио) кад су га послали да као последњи мазгар тера товар цвећа, тамо негде, до на пола пута где су иначе славу освајали а веру губили. Показивао јој је како је широким мачем лемао оне зеленооке афричке пирате кад су им заскочили брод и како им је чалме с главама скидао, и то не себе ради, нег’ да јорговани стигну како је свом краљу био обећао. Ништа она њега није разумела, ни кад се клео да не зна ко је био већи магарац, он ил’ његов сапутник, чак ни кад јој је на прсте разбрајао колико година се већ залама теглећи за собом товар на товару. Није га разумела, али јој је та брадата старина у зарђалој, можда негда и витешкој одежди бивала све дража, па кад је требало да буде смешно она се од срца смејала, а кад је прича добијала тугаљив тон само је одмахивала главом као не верујући да се људско чељаде могло толико патити. А њему се то свидело, није га много прекидала па се пуног стомака био сасвим разлабавио, пустио причи да тече од воље да јој је било. Кад је схватио да јој се, између осталог, највише свидео онај комад где је описивао како му се магаре заљубило, ничим најављено, негде успут их је пресрела отргнута магарица, па их је морао јурити преко силних брда, са све мешином воде журећи како се саднице не би расушиле, то јој је све

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

изнова приповедао и китио да ни једном прича није била као прошли пут. Потом ју је сасвим неплански расплакао, причао јој је како је сваког касног пролећа застајао да расади биљке, па с јесени, кад би се избојци довољно замастили, вадио све, заматао и влажио да би се пут и потрага настављали. Како је дан окраћавао, девојчурак је правилно приметио да старини клеца глава и да се изморио силном причом о витлању мачем. Гледао је некуд у даљину, пут сунца у бегу. „Хај’те доле, ту ми је село. Да се одморите. Има и вина у нас“, још увек је шмркала све избегавајући да га погледа у очи. Бојала се да ће опет бризнути около очију. Одмахнуо је шаком у тешкој гвозденој рукавици. Мада, мљацнуо је на оно последње. „Ако ништа, онда ћу ја скоком. Близу је. Ту ме сачекајте“, упирала је у одакле је имао да се не миче. А као да му је ишта морала наређивати. Сумрачак је био питом, пред само лето. Било је време за одморити се. Да би видели чудног јунака, похитала су и њена браћа узбрдо. Па га није било. Нашли су га изјутра, садио је јорговане кад се преметнуо. Полураспаковано магаре је смерно чекало, извиривало из љубичастих цвасти. Старину су сахранили на врх брда, тамо где се гостио својом последњом кришком козијег сира. И нису шкртарили, тад је народ још увек препознавао јунаке без да се морало лагати, па су му гроб озидали у камену, барем је крушца тамо било у изобиљу. Из далека, личило је као да је некаква бесна бујица на брдо спустила читав брод. Место крста, ударили су његов мач. При рукохвату је нечитким краснописом стајало као извезено: Rudolf Bag d’Ala.

Биљана Миловановић Живак

ХОТ Е Л П А Р К , И З МЕ ЂУ Д В А С ВЕ ТА Из аутобуса сам изашла потпуно знојава и мајица ми је била скоро залепљена за тело. Напољу је било близу четрдесет степени. Упркос томе, одлучила сам да пешачим до хотела. Нема сврхе узимати такси за тако кратку раздаљину. Истушираћу се чим уђем у хотел и све ће бити у реду. 49

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

Пешачила сам двадесетак минута, носећи путну торбу у коју ми стаје све за викенд који проводим ван куће. У хотелу Парк имаћу сигурно лепу собу и надам се да нећу морати да је делим са неком лудачом. На једном семинару у Врњачкој бањи, доделили су ми једну жену средњих година која је по свој прилици боловала од неке тешке душевне болести, а није узимала терапију. Непрестано је говорила, није престала целе ноћи, а то је почело тако што је негде око поноћи извукла кесицу кикирикија и једноставно отпочела монолог. Нагло је укључила лампу, тргнувши ме из фазе пред сан, и без икакве припреме или извињења почела да прича. Изгледало је као да води унутрашњи монолог, али говорила је наглас! Разговарала је сама са собом, схватила сам то после неких сат времена, јер није очекивала од мене никакав одговор, нити се обазирала на моје молбе да мало одспавамо пошто нас сутра чека напоран дан. Издржала сам ту ноћ, слушајући о новој супрузи њеног седамдесетогодишњег оца, о томе како су јој њих двоје узели веш машину и како путању од њихове до своје куће мора да чисти сама, те о томе како у библиотеци у којој ради завесе нису одговарајуће ни по боји ни по материјалу… И тако до седам сати ујутру, када смо пошле на доручак. Искористила сам тренутак када је морала да оде до тоалета (мада ни у тоалаету није престајала да прича), тркнула до рецепције и замолила да ме преместе у другу собу, понудивши да сама платим двокреветну ако немају једнокреветну, иако је семинар већ био плаћен. Тако сам се спасила. Овога пута, имала сам среће. Жена на рецепцији ме је обавестила да могу да бирам хоћу ли бити сама или са неким, „мада су сви остали учесници одабрали да буду са неким, што је разумљиво“. Ово на крају, да је то разумљиво, додала је са неким нарочитим тоном, као да говори о тајној шифри коју само ми у хотелу Парк знамо. „Ја желим да будем сама!“, одговорила сам одушевљено. „Ах, па и то треба разумети!“, враголасто се смешила рецепционарка. Нисам могла да се замарам тумачењем њених чудних реакција, јер ме је савладао талас очаја. Наиме, чим сам помислила како ћу се освежити под тушем, замишљајући какве капе за туширање ћу наћи на лавабоу, схватила сам да сам заборавила несесер. То ми се никада у животу није десило! Муж ме је замајавао и узнемиравао пред полазак (увек то ради) и несесер ми је остао у предсобљу. Кад год некуд путујем, он жели да изађе из стана истовремено са мном. Не знам зашто то ради, и после седам година није ми јасна та намера, боље рећи инат, али увек, док ја бројим минуте до поласка аутобуса за Београд, он заузима велики тоалет, тражи од мене да му пронађем кошуљу или чарапе, баш тада реши да избрије браду (што иначе чини једном недељно) или је баш тада гладан. У тренутку када се обувам и полазим, он тврди да је спреман и да нема разлога да не крене са мном, заправо да заједно са мном изађе из стана (било куда, обично код својих родитеља). Оставља празан стан, као да мора тако да учини, 50

Биљана Миловановић Живак

као да не сме да остане после мене. Креће први и чека да прођем кроз улазна врата како би он закључао, претходно погасивши светла у купатилима и предсобљу, иако ја још увек нисам изашла. Јако се брине да светла не остану укључена. Онда се ја обавезно вратим да пред полазак попијем чашу воде, поново укључим светла, а он звецка кључевима нервозно, као да некуд жури, као да он путује, а не ја! Обично под таквим притиском заборавим кључеве или новчаник (који ми остане у другој торбици). А сада сам заборавила несесер. Бићу без њега 48 сати. Нећу моћи да скинем шминку, нашминкам се, очешљам, ставим дезодоранс. Срећом, четкицу за зубе и пасту издвојила сам у посебну футролицу пошто нису могле да стану у несесер, па ћу макар зубе моћи да оперем. Рецепционарка ме је упутила на први спрат, уместо у моју собу. „Ваша соба још није спремна“, изговорила је усиљено се осмехујући. „Када ће бити спремна?“, упитала сам. „Не знамо тачно, али претпостављамо да ћете после ручка моћи да уђете.“ После ручка ћу моћи да уђем, а сада је девет. Дакле, моја слепљена мајица требало би да стоји на мени још најмање шест сати. Решила сам да одем до спратног тоалета и одмах се пресвучем. „Можете оставити торбу на првом спрату, тамо где ће се семинар одржати“, опоменула ме је рецепционарка. Нисам могла да не приметим да је била извештачена и подозриво ме гледала, али нисам то одмах повезала са темом семинара. Уосталом, баш ме брига. Просторија на спрату у којој је требало да оставим торбу била је заправо трпезарија, а столице поређане у полукруг говориле су ми да ће то уједно бити и наша слушаоница, заправо радионица. Избројала сам столице. Било их је деветнаест. Толико нас ће, дакле, присуствовати. У левом углу седеле су две особе, а путне торбе су им стајале крај ногу. С леђа нисам могла да видим да ли је особа у тренерци, ближа мени, мушко или женско, а пошто су биле у интимном разговору (нешто су шапутале), нисам их прекидала. Само сам изговорила „добар дан“, али оне као да ме нису приметиле. Спустила сам торбу на под, затим је подигла на столицу, осмотрила још једном да ли је особа у тренерци мушко или женско (јер би било ужасно непријатно да мајцу и брус вадим пред мушкарцем, а морала сам то да учиним) и још једном изговорила „добар дан“. „Оставићу тобру овде јер морам до тоалета“, молећиво сам их погледала. „Нема проблема“, одговорила је мршава девојка кратке косе офарбане у црвено, а особа у тренерци се само осмехнула. Извукла сам из торбе замотуљак, стрепећи као да вадим кесице хероина, увила кришом брус у тунику, тако да се брус не види, и

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

кренула до тоалета. Ходник је једним крајем водио у велику салу за ручавање, а другим низ степенице. Обишла сам круг и нашла се на истом месту, схвативши да су ми врата тоалета била испред носа и да их нисам видела. Ушла сам у ходничић женског тоалета, завирила у једну слободну кабину, видела да је преуска да бих се у њој пресвалчила (а нема куку на вратима на коју бих окачила ствари), и почела да се пресвлачим пред огледалом. Брус ми је био скроз мокар и ижуљао ми је рамена. Усеклине од братела познавале су се на нежној кожи. Изгледало је да ми их је неко ножем урезао, као што Индијанци режу своју кожну одећу обликујући ресе. Врхови дојки су ми штрчали, што ме је излуђивало. Због тога никада нисам могла да носим ништа уско. И на четрдесет степени, оне и даље стоје тако, као да су на мразу. Брзо сам почела да навлачим чист брус, држећи тунику између ногу. Одједном су се врата отворила. Била је то особа у тренерци. Ушла је, снимила ме крајичком ока и почела да се огледа. „Земљо, отвори се!“, просиктала сам у себи обухвативши шакама груди. Особа у тренерци се умивала и намештала водом своју јеж фризуру. Гледала је две три секунде мој одраз у огледалу, мушким погледом. То није био непристојан поглед, једноставно ме је „закачио“ у пролазу, али мене су почели да подилазе жмарци. Поглед је, само делић секунде, остао на мом деколтеу дуже него што је требало, и тај делић је учинио да пожелим да крикнем: „Упомоћ!“ Али суздржала сам се, крикнувши у себи. Било би то нешто најглупље што се могло учинити. Нико ми није крив што седим полугола у јавном тоалету. Рамена су ми остала потпуно огољена, а туника, коју сам у брзини пребацила преко груди да прикријем оно најгоре, више је откривала него покривала. Изгледала сам као девојка са дуплерице Плејбоја! Особа у тренерци је дотерала фризуру, погледала у моја гола леђа (која би са задњом трачицом бруса деловала сасвим пристојно), и загонетно се осмехнула намигнувши ми у пролазу. О, мој боже! Намигује ми! Ваљда мисли да сам нека лујка. Уто је из друге кабине искочила црвенокоса. Нисам ни знала да некога има унутра. „Сачекај ме!”, изговорила је са акцентом на другом слогу, зачас опрала руке, није се осврнула на моју голотињу и изашла за својим… момком? Тако ми је изгледало. Највише ме је онеспокојавало што и даље нисам знала да ли је особа у тренерци мушко или женско. Ушла је у женски тоалет, требало би, дакле, да је женско. Међутим, то ништа не мора да значи, јер и сама сам била у прилици да уђем у мушки тоалет (на семинару који се одржавао на Филолошком факултету, где је мушки тоалет вечито слободан, будући да на једног мушкарца долази бар десет жена) и учинила сам то. Зашто онда он (ако је уопште Он) не би ушао у женски! И видео ме! Или видела! Као да би нешто променило ствар 52

Биљана Миловановић Живак

да је у питању жена – која размишља као мушкарац. Јер, ова жена, ако је уопште Она, гледа, хода, говори и размишља као мушкарац. И ја сам јој се, по свој прилици, свидела онако обнажена. Друга ствар која је почела да ме интригира, била је чињеница да је особа у тренерци – била она мушко или женско – сасвим извесно била блиска са црвенокосом, које ми је унапред било жао. Одмах се види кад неко у вези шврља, а онај други слепо пролази крај нечијих голих леђа. Црвенокоса је била права лепотица, нашминкана, намирисана, утегнута у тесне фармерице и мајичицу на брателе. Њој ништа у пределу груди није штрчало (груди су јој биле мале као у дванаестогодишње девојчице), а мршавост јој је баш лепо стајала, као што неким девојкама баш стоји салце. И носила је загасито црвени руж, какав сам ја некада стављала. Када су обе изашле, завршила сам пресвлачење и дуго се умивала, како бих добила на времену. Требало је претварати се да се ништа није догодило. Када сам ушла у слушаоноцу, оне су већ седеле и разговарале са двема девојкама које су се понашале као домаћини. „Ја сам Марија”, представила се најпре дебељушкаста девојка крупних костију и великих груди, у обичној белој мајици и бермудама које покривају колена. Било је очигледно да жели да изгледа као мушкарац. Да није било тих огромних груди, које су биле сасвим у складу са њеном конституцијом, и изгледала би као мушко. „Ја сам Катарина”, представила се друга, која је носила мајицу са деколтеом, такође бермуде али шминкерске, минђуше какве су некада носили мушкарци (ситне, округле, нанизане малтене до врха уха, онакве какве је Данијела носила). Катарина је била лепа, имала је сиве очи, косу офарбану у сиво, кратку али ипак женску фризуру. Имала је беле зубе и говорила је споро и слатко, гласом који је био истовремено звонак и мио. Да ли су и њих две пар? – прошло ми је кроз главу, али сам ту мисао одмах одбацила. Једноставно, нису биле једна за другу. Ничега ту није било, као што се видело да између црвенокосе и особе у тренерци постоји љубавна веза.

„Жени нико не може да нареди да се заљуби у жену, баш као што нико не може да јој забрани да се заљуби у жену. То није ствар одлуке, то је ствар срца. Али, када би било дозвољено, многа би срца другачије куцала. Сигурна сам да околности формирају и сексуалну орјентацију. Ако бисмо, рецимо, живели у неком тако уређеном друштву, у коме би се истополна орјентација третирала као нормална и друштвено прихватљива, било би много више тако оријентисаних особа. Другим речима, ако би се женско дете од рођења учило да је бити са женом у љубавној вези исто као и бити са мушкарцем, то би 53

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

заиста и постало прихватљиво. Ако бисмо, рецимо, ми били тако учени, па тако васпитавали и своју децу, то не би била аномалија. И даље би постојали мушкарци које би привлачиле само жене, и жене које би привлачили само мушкарци. Али, пошто би то било прихваћено, тврдим да би се много више особа упуштало у везе са истим полом. Неке из радозналости, неке да би упоредиле, а неке зато што заиста желе мушкарце исто колико и жене.“ „Немој, молим те! Не могу да верујем да то говориш! То је болесно!“, крикнула је директорка гласом сељанке која на пијаци продаје сир. „Шта је болесно? Па то постoји откако је света и века! Од острва Лезбос и песникиње Сапфо! А и пре тога, постоје докази.“ „Два мушкарца у кревету и две жене у кревету, извини, али то је болесно! И ништа не може да промени мој став!“, била је упорна трговкиња сиром. „И шта ћеш ако добијеш ученика са таквим… склоностима?“ „Ништа! Баш ништа! Не смета ми, само нека ми не парадира и нека не тражи од мене да мислим како је то нормално! Нека иде у Холандију! Доста је што сам пристала да те пустим на овакав семинар, а ти онда види шта би са таквима, не тражи од мене превише!“ Ућутала сам. Нисам ни очекивала богзнакакво разумевање, али од своје директорке, која се хвалила да има „широке видике“ и која је прошла низ баналних љубавних авантура, очекивала сам мало мање ригидан коментар. Заправо, заклела бих се да је у младости била са неком женом. Међутим, људи мењају своје ставове и годинама, изгледа, сужавају своје „видике“. А наша школа је скуп медиокритета, малограђана и лицемера. Мада, ово са парадирањем ни сама нисам разумела. „Причаћеш нам како си се провела у хотелу Парк, важи?“, упитала је директорка помирљивијим тоном. „Наравно! То је леп хотел. Била сам тамо као мала.“ „Чула сам да сада имају неке попусте викендом, баш испитај ситуацију па нам јави! Храна је сигурно одлична, а и смештај!“ Тако ме је испратила директорка. А мој муж шаљивџија, који понекада делује као светски човек без предрасуда, добацио је на поласку: „И немој да ми се вратиш са девојчицом!“ „А када бих се вратила са дечком?“ „Немој ни са дечком!“

Истуширала сам се и опрала косу тек после ручка. За дивно чудо, несесер ми није недостајао. Сви су на семинару били тако природни и опуштени, да ми први пут у животу није сметало што нисам 54

Биљана Миловановић Живак

нашминкана. У ваздуху је владала атмосфера љубави и толеранције, а наше организаторке успелу су да сензибилишу групу и остваре емпатију још првог дана пре ручка. Већина је била из Војводине. Међу нама је био један мушкарац који, по свој прилици, није био хомосексуалац, како сам на почетку мислила (у једном трену сам чак помислила, присетивши се погледа рецепционарке, да су апсолутно сви у истополним паровима и да су зато и дошли на семинар). Помињао је жену и двоје деце и без устезања говорио о свом ученику хомосексуалцу. Нисмо се лично упознали, мада сам чула како се зове. Атила. Онда се, за ручком, који нам је послужен за огромним округлим столом који је примао осам особа, Атила наједном обратио мени: „Како је ваша директорка?“ „Добро је, хвала на питању. Познајете се?“ „Да, срели смо се на једном семинару о емотивној интелигенцији. Њен син је хомоксексуалац, живи у Лондону, зар не!“, изустио је то, не као питање, већ као потврду. „Не, да, не знам… Да, живи у Лондону, толико знам.“ „Шта сте се спетљали, колегинице, па то се и овде, у Београду, зна. Сигурно вам је у школи лако са таквом женом, тако отвореном и савременом. Она ће помоћи сваком гимназијалцу који има проблем да се аутује. Замислите нас, са ћурком од директорке, која је изјавила да је све ово о чему ми овде говоримо, болесно! Испратила ме је са стрепњом да ћу се вратити као хомосексуалац, као да се то некако преноси, као да ћу се заразити или у најмању руку, подлећи!“ „Откако ја тренирам децу, и откако играм фудбал, а то је откако знам за себе, у спорту је највише таквих случајева.“ Особа у тренерци говори о хомосексуалцима као о „случајевима“, дакле, то је сигурно мушкарац, јер да је жена, не би говорила о себи и себи сличним као о „случајевима“. Пошто ме је видела скоро голу, обарам поглед док она прича и питам се како сам уопште могла да помислим да је женско, када је сасвим очигледно да из ње ври, и прелива, мушка сексуална енергија. Вулкан! Требало би чак да престанем о њој да размишљам као о особи, јер је и то именица женског рода, па ми унапред даје погрешан контекст. Гледа у моје груди у паузама док убацује залогаје хране у уста – док говори о фудбалу, оним својим лошим акцентом, како у Крагујевцу има много нерегистрованих клубова и како је већина пропала због лоповлука управе. Моје су груди сада спокојне, заробљене брусом и покривене туником која не открива ништа сем наговештаја „танке линије смрти“ – како је Данијела звала мој деколте. Фудбалер говори тврдим мушким гласом и упорно ме гледа, не може да скине поглед са мене, а мени не избија из главе слика из огледала тоалета. Он има таман тен и црне очи уоквирене црним трепавицама, као да је ставио крејон, и то је оно што његову лепоту на известан начин чини женском. Рамена су му широка, шаке крупне, нокти уредни. Безобразно је што гледа у мене пред црвенокосом, јер она осећа да му се ја допадам, а мени то 55

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

почиње страшно да смета. Иако ништа погрешно није рекао нити урадио, ако не рачунамо скривене погледе у мој деколте, црвенокоса устаје и одлази, на ивици суза, а он се прави да то нема никакве везе са њим. Он сада мења своје место у полукругу, и на поподневном предавању седи до мене. Катарина је навукла ролетне, како бисмо у мраку одгледали филм. У мраку се другачије дише. Сваки покрет добија неки нови значај, који на светлу не би имао. У крилу држим фасциклу, а колена су ми скупљена. Добро је што сам у панталонама. Он дише равномерно, али брже него ја. Његова близина толико ме деконцетрише, да једва успевам да пратим филм који нам приказују. Сигурни Вивер је у главној улози. Филм се зове „Молитва за Бобија“. Праменови косе отржу ми се из пунђе и падају по раменима, а ја их скупљам и враћам, стежем шналом и ритмичним покретима прстију кружим око ушију. Отишла бих да се умијем и дотерам, али црвенокоса плаче у тоалету. Чула сам је, па сам зато одустала од сређивања. На видео биму Марија нам сада приказује слике транссексуалних особа, пре и после операције, а потом лекарка из болнице „Лаза Лазаревић“ покушава да нам објасни проблем са медицинског, физиолошког и психолошког становишта. „Удата си?“, пита ме шапатом, прислонивши образ уз моје ухо. Правим се да не чујем питање и пратим слике са видео бима. Његова кожа је мека и мирише на боровину. „Имаш два презимена, дакле, удата си!“, наставља он нешто гласније. „Да!“, одговарам шапатом. Просторија је још увек замрачена, што носи нови ризик када је ово, што се управо дешава, у питању. Он ми ставља руку на раме, овлаш, као да је одмара на столици, али тако да му врхови прстију скоро додирују брателу мог бруса. Потом брзо скида руку са тог места и протрља ми врх рамена, онако другарски, као кад ортак ортаку стегне раме када се дуго не виде. Осећам да по мало малаксавам од тог стиска, иако ми ужасна непријатност поново ставара жељу да крикнем. Осећај је непознат и самим тим изазива у мени страх. Али ту је још нешто, нека чудна жеља… Његова рука се опуштено спушта, повлачи се, успут пређе преко мог левог рамена и преко леве дојке, која на врху штрчи… и његов кажипрст, потпуно случајно, закачи баш врх… Мој уздах прети да прерасте у крик и ја морам да одем из просторије! Не, није могао да испланира тај покрет. Као да се и сам изненађено тргао, нагло је ставио руке у џепове. Видела сам како целим телом почиње да дрхти. Устала сам и кренула према тоалету. На вратима је стајала црвенокоса, отечених очију. Није проговарала. Отишла је у правцу (њихове, заједничке?) собе, као да не планира да се врати на предавање. Није ме ни погледала. Ушла сам у толает и умивала се без престанка. У глави ми је све прштало. 56

Биљана Миловановић Живак

Он је дошао за мном. Указао се на вратима као предатор. Није било узмицања. Пребледела сам. Гледала сам свој одраз у огледалу и видела како се његов одраз приближава мом. Затим како његове шаке крећу преко мојих рамена, сужавајући путању на врату. Ту се састају и иду преко ушију, косе, усана. Скида ми шналу и моја пунђа се растура, тешка коса пада ми низ леђа. Стојим укочено, не могу да мрдам. Желела бих нешто да кажем, али не могу ни да причам. Нешто ме гуши, грло ми је суво, док су његове руке сада на мом стомаку. Грли ме. И даље стоји иза мене. Додирује ми длановима врхове груди. Кружи тако, не користећи прсте. Затим ми откопчава брус. Груди се просипају. Обухвата ме целу. Једном ме руком придржава горе, преко груди, другом доле, преко карлице. Осећам како целим бићем продире у мене… „Зар не!?”, пискави Атилин глас опомиње ме да нисам одговорила на његово питање. Не знам шта ме је питао. „Не могу да верујем да си задремала!”, смеје се Марија. „Трајало је две-три секунде, али си спавала! Изгледа да је време за још једну паузу за кафу!” Седим на свом месту, између црвенокосе и фудбалера. Она не скреће поглед са њега. Он се осмехује чудно, као да нешто зна.

Не смем да одем до тоалета. То је уклето место. Пијем воду и ћутим. На реду је округли сто. Можемо да питамо Марију и Катарину све што нас занима о истополној оријентацији. Оне су сада довеле и своје девојке. Марија почиње причу о томе како је схватила да воли жене, како је то заправо одувек знала. Поделили смо се у две групе. Неке колегинице плачу док глумимо да смо лезбејке (то нам је задатак). Одговарамо на бесмислена увредљива питања која нам постављају они из групе „нормалних“. Мислим на Данијелу. Једва чекам следећу паузу. Морам да питам Марију. Док се кафа пуши, чекам да жагор постане све јачи, скупљам храброст и почињем: „Имала сам другарицу која је била заљубљена у мене. Наша трећа другарица приметила је то и рекла ми је. И сама сам била свесна тога и лакнуло ми је што са неким то могу да поделим.“ Примећујем како претерано користим показну заменицу „то“ и то није случајно. Марија ме гледа без имало емоција. Можда је слушала овакве приче хиљаду пута на оваквим семинарима. Можда је сита таквих поверавања. Можда једноставно жели да је ништа не питам и да не говорим о свом (не)искуству те врсте. „Не, нисам је одбацила, наставиле смо да се дружимо. Мислим да она ни дан-данас није свесна чињенице да ја знам. Никада није учинила нити изговорила ништа што би указивало на то, али све 57

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

је указивало на то. Била је ужасно љубоморна на мог вереника и допринела је нашем раскиду. Није могла да сакрије ту љубомору, иако се ужасно трудила. Она је у то време имале неку „полулезбејску“ везу, како је сама описала тај однос са својом станодавком која је живела у иностранству. Станодавка је била разведена и имала је седмогодишњу девојчицу. Није Данијели ништа наплаћивала, ова је другарски становала у њеној празној кући. Нисам у томе видела ништа необично. Једном су се преда мном дуго љубиле у уста, али биле су припите, то је био крај неке журке, скоро сви су отишли кући… И једном ми је показивала фотографију на којој су биле полуголе, заправо, само њихове задњице су биле голе. Навалиле су се преко троседа, некако увијене, седећи једна другој у крилу. Неко трећи их је, дакле, сликао. Нисам питала ко је то био, није ме интересовало. Било је то одавно, пре петнаест година и све је то изгледало некако уобичајено за те године и такав живот каквим је она живела. Приписивала сам то алкохолу, нисам обраћала па жњу, знала сам да покушава да надокнади оно што није проживела у средњој школи и на факултету.“ Периферним видом регистровала сам фудбалера који ме је очајно гледао са своје столице. Не осврћући се, наставила сам да говорим о Данијели: „Када се моја удаја опасно приближила, тек тада се показало. Мог вереника више није могла да гледа, говорила је како је ужасно ружан, како је примитиван и како ме не заслужује.“ „Да, обично је то преломно“, рекла је Марија. „Оно што ми никако није јасно, јесте њен брак. Она се удала и има дете. Родила га је у четрдесетој. Никада раније није имала везу са неким мушкарцем. Отишла је у Нови Сад, никоме се није јављала, само сам једнога дана чула од њених рођака да је постала мама. До самог чина венчања, нико осим ње није видео младожењу нити је знао било шта о њему. Видела сам их недавно, на свадби њене рођаке, а моје колегинице. Младожења је висок, црн, не баш мушки грађен (има женску задњицу и изражен струк), али иначе се може рећи да је баш леп младић. Наших је година, светлог тена, скоро уопште не говори. Она апсолутно доминира, као и у свим везама које је остварила, пословним или пријатељским. Сећам се да ми је говорила: „Благо теби, ти си бар преломила да желиш да закевиш!“ Изненадило ме је то. Да ли је она увиђала неку непостојећу сличност међу нама? Нечим сам је навела да мисли како можда не желим дете? Она је оставила мене, а не ја њу. Она је отишла у Нови Сад и решила да почне живот од нуле. Почела је да боји косу, купује помаде, неговала је своје до тада рошаво лице. Смршала је више од тридесет килограма. Можда је ишла и на липосукцију, не знам, све је одједном морало драстично да се промени… како би се удала. То сад тек схватам. Никада ми се више није јавила. Недостајала ми је. Била сам повређена. Понашала се као да сам ја због нечега крива. Као да сам јој нешто ужасно учинила. Дуго ми је требало да разумем. 58

Биљана Миловановић Живак

Када сам била болесна, спасила ми је живот. Одвела ме је у манастир, где су ми очитали молитву за здравље. Било је то када сам изгубила бебу. Држала ме је под руку и није ми дозволила да одустанем када ми се завртело у глави. Почела сам да падам у несвест, плафон и под су се вртели, рекла сам родитељима да ми је јако лоше и да морам да изађем, а Данијела је рекла: „Не, мораш да останеш до краја!“ Спасила ми је живот. Марија је гледала у мене без речи, али њене очи су све знале. Нисам препознала тренутак када је моје сећање престало да извире на уста и вратило се унутра, у гротло мог срца; када су речи пресушиле а моје успомене отпочеле свој самостални ток. Марија ме је подсећала на Данијелу и мислим да је и сама то схватила. „Имала је ту особину да много говори и да жели одмах да покаже колико је образована и информисана. Нервирало ме је што покушава да победи, у некој баналној препирци, људе знатно скромније интелигенције, или рецимо старије особе, са којима није приличило препирати се и свађати. Увек ме је било срамота када бих присуствовала таквим баналним свађама, било да је реч о политици (где је увек водила главну реч), спорту или уметности. Увек је имала потребу да буде у праву и да делује најискусније и најпаметније. Једном је један наш заједнички ортак прокоментарисао (када му је световала да истуче жену која га је варала, па да се онда разведе) како она свима соли памет и говори како треба да се понашају у браку, везама, сексу, а ту је заправо потпуно неискусна и појма нема о чему говори. Знали су, дакле, сви, да она никада није била са мушкарцем. И та њена претерана потреба да о свему све зна и да одмах и свима то каже и покаже, изазивала је код људи јетке и злонамерне коментаре. Па ипак, не знам како је могла да помисли да се ја колебам хоћу ли имати дете, када зна да сам то желела и да сам једва преживела спонтани са тим мојим бившим, вереником. Тада је заправо и изговорила те речи, можда како би ме некако утешила, да сам ја бар преломила да желим дете. А она – следило је затим оно неизговорено – ништа није преломила. Нисам ја ништа преламала, имати дете за мене је била највећа жеља, одувек. Тек сада видим колико се она заправо ломила, између та два света. Страшно ме тишти и брине што не знам да ли је срећна, да ли она може да буде срећна. Може ли она да буде срећна? Може ли да се промени?“ Осетила сам на себи нечије очи, као што се могу осетити руке. Фудбалер ме је гледао заљубљеним погледом. Ту више није било дилеме. Држао ме је. У наручју. Тим погледом. Црвенокоса је у њега гледала као верни пас. Марија је гледала ко зна куда, кроз отворена врата терасе хотела Парк, а очи су јој сијале као два мала месеца.

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

Дарко Тушевљаковић

Н ОЖ ЕВ И У Л Е ЂИ М А КУЋЕ У ВАЗДУХУ Мама и тата су добро. Време је онако, али ми смо се купали сваки дан. Јуче је пала киша и угасила пожар на пунти. Мештани кажу да је то Госпа уредила. Бубуљица и ја смо се попели на брдо изнад увале, да гледамо дим. Зовем је Бубуљица зато што ми је рекла да сам Дебели. После сам ја добио по гузици, а не она. Мама је вриштала да не смемо преко магистрале. Тата је на вестима чуо да су ноћас три куће отишле у ваздух. Мештани су ћутали, стиснутих усана. Питао сам га да ли је и то Госпа уредила. „Мора да јесте“, прогунђао је и попео се на спрат да пакује ствари. Док смо се возили магистралом, Бубуљица је рекла како би волела да се и наша кућа дигне у ваздух. Тако бисмо имали поглед на цео град и море. Мама ју је ошамарила из чиста мира. Бубуљица се расплакала, највише зато што сам јој се смејао. Мада, и ја бих волео да живимо негде горе, у ваздуху, изнад свих осталих.

БЕЗ СТАЈАЊА Пре неколико година сам на путу низ Неретву, једну ноћ провео у дедином стану којег је отац планирао да прода. Стара градња, високе таванице, Стари мост на мање од километар. Одличан стан, тих, сеновит. Наместио сам постељу на једином преосталом комаду намештаја, троседу којег је „некад давно деда направио“. Заспао сам лако, уморан од пута. Нешто ме је пробудило усред ноћи. Не звук, већ покрет, присуство. Велико тамно око вирило је испод чаршава и посматрало ме. „Ниси плакао“, рекло је. Скочио сам из кревета и у два корака се нашао код улазних врата. „Ниси плакао“, поновило је. „Био сам мали“, рекао сам, згуривши се испод браве. „Нисам схватао.“ Ослушнуо сам, али глас се више није чуо. Док сам чекао да се врати, сузе су саме кренуле. „Ево их сад“, рекао сам. 60

Дарко Тушевљаковић

Отац је убрзо после тога продао стан, тако да отад до Далмације путујем у комаду, без стајања.

МУЗИКА иако знам да им је раније значила много, не пуштају дискове. попут медведа отргнутих из руку вашарских мучитеља, понављају исте, силом научене покрете и нису у стању да уживају у ономе што су некад волели. као да би тиме погазили неки принцип, оскрнавили споменик прошлости. музика је изашла из њихових живота и изгледа да је немогуће вратити је тамо. ако собну биљку не заливате недељу дана, листови ће, кад вам се рука коначно смили, вероватно озеленети, али ако је потпуно занемарите, нема те поплаве која ће је повратити. корен заборави како се упија вода, уши постану неосетљиве за мелодију. често за недељним ручком сâм пустим нешто, да их потакнем, али лица остају крута, очи усредсређене на храну, руке упослене прибором. покрети тела говоре да с временом остају физиолошке потребе и тишина, а онда само тишина. пожелим да се супротставим тој склерози, али никад не довршим мисао. они већ односе тањире и доносе нове; питају ме да ли ми се свидело. често се брецнем на њих, али има и тренутака када нађем у себи стрпљења и одговорим да никад нисам јео лепшу супу. можда су те речи једина музика коју су сада у стању да чују.

КАКО УГАСИТИ ПЛАМЕН? У брду, ватра. Шта више гори, питам се. Го камен. Уз море: пећина, плажа, пећина, плажа. Обала крезава као старачка уста. Прастара је, мудра, рекао би човек, али то није довољно да се угаси пожар. Толика вода, а ништа. Мештани гледају у вис, крсте се. Подметнуо неко, кажу. Туриста. Гледају у мене, па ипак скрећу поглед. Знају ме, иако ме одавно није било. У пећинама је мирно, мала вода капље у велику. Земља поред воде је пуна воде, а опет – у брду ватра. „Госпа је тако уредила“, шапућем. Ватрогасна кола не могу да приђу, авион не може да надлети. Стојимо и гледамо како пламен лиже по голети. Закржљали борови личе на спаљене вештице. Склоните се, говори ми један од мештана. Вратите се доле. Нашалим се: кренем узбрдо, па низбрдо, па опет узбрдо, раширених руку као да се самом себи чудим. Не знам куд ћу. Он ме гледа, озбиљан. Цео живот је провео у камену. Сигуран сам да не разуме.

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

ЖЕНА Будим се пред зору после прве ноћи у новом стану. Око мене кесе и кутије, ситнурија разбацана попут шрапнела; нов живот. На столици поред стола седи жена и посматра ме. Светло је лоше, једва назирем обрисе, али жена је т у, седи и гледа ме. Трепћем и дижем главу с јастука. Око мене, планине непознате планете. И међу њима она. Трљам очи и зурим у полумрак. Можда сам јој учинио нешто нажао, чим ме тако гледа. Можда сам рекао нешто лоше или прећутао нешто још горе? Док покушавам да се сетим, горе ми образи од необјашњиве срамоте. Ко си? Устајем да јој приђем, али чим напустим кревет, њено тело постаје кеса пуна посељине, њене ноге уролане стазе за ходник, а коса прљава мајица, синоћ пребачена преко наслона столице. Застајем крај стола, спуштам руке на њена рамена и чекам да сване.

КРЕДОМ ОЦРТАН ЛЕШ Чудна ствар, та пљувачка. Душко је пре месец дана пљунуо на тротоар испред свог стана и траг пљувачке на тлу имао је облик електричне гитаре. Каже, лепо се видео фендер стратокастер. После десет дана је гитару и добио, од рођака из Француске. Неши је поред Тамиша буба улетела у уста, па ју је испљунуо. Један рундави пас је дотрчао да испита бубу и тако је Неша упознао Јелену. Мартина се жалила како на плацу недалеко од Панчева има два ара на којима ништа не расте. Претпрошли пут кад је била тамо, каже да је пљунула на земљу, бесна, и сада је никло дрво. Шљива. Мој деда тврди да од његове пљувачке брже зарастају ране. Сандра је једном пљунула у лице типа који ју је напао и после га је у полицији препознала по црвенилу, од чешања. Миша је зимус пљувао по залеђеној бари да му се не би клизали ђонови док је прелази. Пробао сам и ја, летос, пошто си се иселила. Изашао сам на терасу и пљунуо на врели мермер. Када се пљувачка осушила, на камену је остао траг соли налик на кредом оцртан леш.

Дарко Тушевљаковић

ДВА ПОГЛЕДА НА АУТОМАТЕ: БРАКОМАТ Машина изгледа уобичајено, метални оквир са тастерима и екраном, уграђен у зид општине. Једину разлику у односу на остале сличне апарате чине два прореза, за личне карте. Млади пар прилази и проучава опције: ОДАБЕРИТЕ ЈЕЗИК То је лако. Млади пар се смеје. ОДАБЕРИТЕ АКЦИЈУ: ► СКЛАПАЊЕ БРАКА ► РАЗВОД БРАКА ►

УВИД У СТАЊЕ ► ПОДИЗАЊЕ АЛИМЕНТАЦИЈЕ Млади пар не оклева. Сигурни су у своју одлуку. ДА ЛИ ВИ ___________ … ► ДА ► НЕ Млади брачни пар притиска тастере, све до оног последњег: ДА ЛИ ЖЕЛИТЕ ПРИЗНАНИЦУ? „Ето”, говори млади муж својој законитој жени и пресавија признаницу како би је сместио у новчаник. „Сад можемо негде на пиће.“ „Само да место има конобара, а не онај одвратни шанкомат“, цвркуће она. ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА ПОСТАНЕТЕ УЛИЧНИ МИЛИОНЕР? Млади брачни пар шета градом, који је њихов, освојили су га, осећају се и ходају као краљ и краљица: тог јутра су се узели, имају папир у рукама, машу њиме као да је празнична застава. Попили су неколико коктела у Страхињића Бана и мало им се врти, ноге су им лагане, хоће да полете. „Чекај, чекај, чекај“, говори млади муж жени која би да га одвуче кући, на прво брачно после подне. „Да одиграмо једну? Шта нас кошта? Можда нам се посрећи. Кад ће, ако неће данас?“ Брачни пар прилази аутомату постављеном насред улице и муж убацује личну карту у прорез. ДОБРОДОШЛИ! СЛЕДИ ПИТАЊЕ ЗА 100 ДИНАРА…

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

ЧЕТИРИ ПОГЛЕДА НА ЏЕЗ Бубањ Побогу, склони то светло с мене. Да, ја сам звао. Доле, код реке, убијена је девојка. Злочин из страсти, рекао бих: видео сам сузе, севнуо је нож. Човек је побегао. Луди кораци одјекнули су кроз ноћ. Бурбонбурбонбурбон.

Труба Нисам хтео, нисам мислио, нисам био при себи. Нисам веровао, нисам заслужио, нисам мрзео, превише сам волео. Шта да радим? Улице су преуске за моје задихане груди, калдрма претврда за моја крвава стопала. Крваве руке, свуда око мене. Побећи ћу, ако успем, од самог себе.

Клавир Познавао сам је. Била је нежна, кожа јој је мирисала на цимет. Само једном сам био с њом, али никада нећу заборавити. Волео бих да је осветим, да га пронађем и шапнем му због чега ће умрети. Али, глава ми је тако тешка. Моје уморно срце као да је стало.

Бас Још један леш, још једна пропала ноћ. Још једна флаша и гомила папира. Имала је лепо лице, још једна фотографија на табли. Ујутро ће ме, тачно знам, командир затећи за столом. Боже, који си у Тенесију, само да ми чаша не остане празна као душа. Бурбонбурбонбурбон.

РЕШЕЊА СВИХ ТАЈНИ Док седиш и пушиш на сувозачевом седишту (и чекаш да се он врати и одвезе те што даље), размисли: можда не мора да буде овако. Није те присиљавао, бар не директно (али увек постоје перфидни начини, ситне уцене, вешто процењене грубости, плишана доминација). Шта да си једном рекла не? Не би те убио. Био би незадовољан, покушавао би да те обради, можда би и плакао пред тобом, али можда би с временом научио. Не знаш. А сад си као мечка у кавезу: лево до решетака, десно до решетака. Његовом кавезу. Размисли. Имаш времена док не изгори цигарета. Док се он не врати с новом паклицом. Гасиш цигарету и премешташ се на возачево седиште, гледаш у кључ, у мењач, у ретровизор. Делује тако лако, покрети ти долазе сами од себе. Али знаш ли куда ћеш сама после толико времена? И шта ако те пронађе? Хоћеш ли опет да побегнеш? И докле? За шта ти треба више снаге, за остајање или бежање? Док се враћаш на своје седиште и гледаш како ти маше у ретровизору, осећаш шупљину у грудима, чак и пропуштена прилика

Дарко Тушевљаковић

ствара велико узбуђење. Али он тада улази у кола и осмехује ти се, ти га грлиш и љубиш у врат, испод увета, где је пре само месец дана истетовирао мали упитник. Рекао је да се ту завршавају сва питања. „Је л' се мрда?“ пита те он. „Не. Сада спава“, одговараш и забацујеш главу док кола убрзавају ка аутопуту, на чијем крају се крију сви одговори.

СВИ ПРАЗНИ ПРОСТОРИ део су истог празног простора, шупљине ка којој М тежи сваки пут када заспи. некад су то литице са којих се отискује у бездан, а некад џиновски рингишпили са чијих седишта испада. некад су облаци, бели као постељина. испод њих је поље процвалих таласа. М је увек мислила да ће додирнути површину мора, и чути таласе како се ломе, али будила би се прерано… једно време није сањала ништа. и то ништа било је шупљина, али о њој није имала никакво мишљење, осим што је знала да расте унутар ње. ништа има оштре зубе и откида велике комаде меса, све док од човека не остане само кожа. М је пустила да је шупљина једе, али кад је стигла до срца, зуби као да су јој се иступили и М је осетила само малу неправилност у ритму… М је синоћ уснила сан: била је у тржном центру са непознатим човеком и попели су се на последњи спрат, одакле је пуцао поглед на велику фонтану у приземљу. М је разгледала излоге с тим човеком, али је један њен део упорно скакао у понор и падао, пљускајући отвореним дланом по бистром, леденом водоскоку

ТАЛАСИ ЊЕНОГ ГЛАСА Не може да потраје, рекао сам. Знам. Зашто онда ово радимо? Не знам. Вратила је прстен на руку. Треба да нађем компромис, рекла је. Компромис није када нешто радиш по сваку цену. Није, рекла је. Знам. Али, није знала. Нисам знао ни ја. Када је свануло, постељина је постала сива као море пред олују. Таласи њеног гласа упорно су ударали о моју обалу, све док није заспала, када сам се обукао и изашао из стана. На улици, први трамваји секли су дан попут ножева у леђима будућих успомена.

БУКТИЊА #54: ПРОЗА

СКОК После сахране, окупљени рођаци и пријатељи вратили су се по мраку кућама. Док су стајали око раке, нису ни приметили да се послеподне претворило у вече. Било је време за спавање. „Морам да сперем овај дан са себе“, рекла је. Скинула је одећу која је мирисала на суво лишће и земљу и пустила врелу воду у каду. Он се већ на гробљу осећао омамљено од ветра, а сада му се од паре додатно мутило пред очима. Изашао је на терасу и запалио цигарету. Дим се дигао изнад кровова и нестао у висинама. „Сад је лакше“, прошапутала је у купатилу. Загледан у комшијске прозоре, није одмах приметио да се једна прилика попела на кров суседне зграде. Видео ју је тек када је раширила руке, попут Исуса у Рију, и скочила. „Уби се човек.“ У купатилу, она је зајецала. Изашао је из стана, сјурио се низ степенице и претражио паркић између две зграде. Тела нигде није било. Збуњен, вратио се у стан. Она се брисала пешкиром испред замагљеног огледала. Мокра коса јој се у тракама спуштала низ леђа. „Смири се, молим те“, рекла је. Затим је укључила фен. Опет се нашао на тераси. Влага и бука из купатила тражиле су пут напоље. На крову суседне зграде опет је стајао човек, раширених руку. „Немој то да радиш.“ Искључила је фен и ослушнула. „Стани.“ Човек је опет скочио. И опет га није било доле, на плочнику. Трећи пут је изашао на терасу. Она је, полугола, полуосушена, погледала кроз прозоре у мрак. Шарао је погледом по суседном крову, на ком сада није стајао нико. Пропео се на прсте, да боље осмотри косу површину. Било је углова који су му измицали, тамо, иза димњака, подно старих антена. Опрезно је стао на ограду терасе. „Шта то радиш?“ Са трећег спрата зграде која је бочно гледала на ову, неки човек му је махао. „Немој. Врати се…“ Раширио је руке и пустио се у дубину. Морао је да проба. Обукавши пиџаму, она је изашла на терасу и протрљала о зид догорели опушак остављен на огради. „Збогом“, рекла је и вратила се унутра, да покуша да заспи.

ПРЕВОДИ

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

ГУНВОР ХОФМО ПРОЛЕЋЕ ЈЕ Пролеће је: светло као испуњено патњом баца те до свега немог. Положи руку на кору дрвета: Крвари као и ти. Наслони чело на камен у пољу: Хладно му је као и теби. Ослушни у тишини, Ослушни кроз ваздух, Бездоман је као и ти.

Гунвор Хофмо

ЛАЛА И СМРТ „Уплашена си сада, бојиш се“, промумла сто, окречени зидови, кад лала избечи очи. Кад лала разгорачи очи и испуни страну собу избезумљеним животом. Као да су зидови букнули и моје срце букну у грчевитом страху: Шта желиш, лало, за кога се молиш? А лала зури и зури отворена широм као глувонемо дете у смртном страху… док му сестре и браћа стоје оборених глава и слепог погледа… Букнули су и окречени зидови хотелске собе кроз моја страхом испуњена питања: Кога спасити, шта, зурећа лало? И гледам хоће ли се преобразити преда мном у нешто стварно, постати велика и расти црвеним латицама у свету који ће се ускоро отворити. Тад видех да је почела да вене, латице су се увијале на рубу, стабљика се повијала лагано. И срце ми се леди пред њом, пред злим сазнањем, и приљубљујем усне на латице што вену, да их исправим, љубим стабљичицу да јој живот нови дам. Али латице се увијају, стабљика се повија. И жалост струји кроз мене и чујем глас који шапуће (је ли то мој глас?) Пријатељу! Пријатељу! Али који? Након те грозне ноћи дошло је јутро с новинама у којима је писало да Песник је изненада умро… 69

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

ЗА МЕДИЦИНСКУ СЕСТРУ Једна кула, море и болесничка соба. О, сестринска мека руко помози у овој грозници. Буди сенка дрвета под ноћним сунцем где прска дух. И где странац пије.

НЕ ПОС ТОЈИ Не постоји то што је дошло с кишом то што је дошло с ветровима то што је дошло са снегом Једна успавана птичја несвесна жалба рече: Не постоји!

Гунвор Хофмо

ГОСТ НА ЗЕМЉИ Гост који чека, непомично, дубоко у врвежној соби Његове лепоте, непомично, као галебови на литици, дубоко у сунцем обасјаној соби Његове лепоте. Бог који свог госта оставља да чека Бог који просјака оставља да чека Сада, након свих година, са улазницом од преображаја. Ти који чекаш, ти тешка смрти од улица, од пролећног светла, од лица у прашини уцртаних, шта са собом овде доносиш где све је дубина и све је непрестано стварање: ново дрвеће, нова киша, нови зуј ничега. Усред свега, милиони голих година струји крај тебе, дубоко у твари наслућујеш законе које твоја душа прати. Сад ти се душа шуња кроз вечност. Замисли се међу ружама на путу, замисли се међу крстовима на пропалим гробовима и гледај: У зимском дану гори пламен ако се дим коначности живота извија усправно изнад тебе, а ти непомичан, дубоко у сунцем обасјаној соби Његове лепоте.

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

КУ ЋА КРАЈ МОРА Кућа зури у море као кад неко гура госта у неку другу собу Ту је, али се ништа не чује Тако море сакрива милионе својих риба и китове и спокојне куће пужева и крабе ДРУМ Куда, у сумрак, води овај друм? као да туга у њему саму себе даје вечности у стаблима борова и бандера Рађање и смрт у исти мах настају у овом крајолику у мумлају устима усамљености! Избор и превод са норвешког: Марко Вуковић

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

Бела Хамваш рођен је 1897 у Еперјешу (данашњи Прешов у Словачкој), у породици протестантског свештеника, Хамваш је одрастао у Братислави. После другог светског рада, до своје смрти, 1969, издржава се радећи као баштован, магационер и помоћни физички радник на хидроелектранама на Тиси. У овом периоду исписује свој огроман опус, чије штампање неће дочекати, и које ће тихо почети петнаестак година после његове смрти, захваљујући Каталини Кемењ која је сачувала рукописе. Бела Хамваш је изузетан стваралац, есејиста који – на путу својих трагања за узроцима апокалипсе човечанства – оставља тесктове који читаоца уводе у његово схватање света, читалац постаје саистраживач писца; постепено се формира слика коју читалац прихвата, па писац Хамваш и његов читалац могу да се даље упуштају у нове потраге. Наиме, Хамваш тражи остатке остатака негдашњег света, попут археолога, и од тих преосталих крхотина реконструише негдашњу културу, оно што је човечанство негда знало па потом заборавило. Тако ће он васпоставити свет перуанских ваза, каменова Инка, културу Стоунхенџа, на основу индијанске изатканице оживети свет Перуа, а шест и по тактова тужбалице из прашуме Амазона послужиће за реконструкцију једне линије духовности древног човека. Све су то есеји и поступци које ће Хамваш целовито применити у свом доцнијем грандиозном делу Scientia sacra. Карактеристично је за изузетну личност Хамваша: када је бомба крајем 1944. године погодила његову кућу и уништила све рукописе и списе, он је с филозофским миром источњака наставио даље да пише, као да се није збила трагедија за једног ствараоца. И када је остао без посла, потпуно изолован и без могућности комуницирања с културом, он ће се бацити на писање као на једино спасење. И потећи ће река рукописа, велики и светли људски траг у мору гласних једноумаца. Захваљујући умешности Саве Бабића, Хамвашев језик на српском дише пуним плућима, а захваљујући његовом ентузијазму овдашња култура је повлашћена могућношћу упознавања овог великог европског мислиоца XX века, чији ће се прави значај и утицај тек видети. 74

Бела Хамваш

К Њ И ГА Л О В О Р О В А превод: Сава Бабић

Бродио сам између јужних острва и једног дана приспео на место где је свратиште било у ловоровом гају. Ловоровог дрвећа нисам видео много. Знао сам, ако се природно развија, само је жбун. Овде је то било лепо, високо, листнато дрвеће, бар три стотине стабала. За време ручка и вечере удисао сам опоре мирисе у њиховој тамнозеленој сени. Поред свеже печене рибе, црног вина и грожђа ваздух с мирисом ловора! Ко год може, нека на то одвоји једну седмицу, неће се покајати. Раније сам стизао на јело, само да бих ту што дуже седео. Пружао се поглед на море, на малу луку где су врвели радници, рибари и жене које су продавале смокве. Подаље у заливу малена острва, са чемпресима, на средини манастир. Седео сам у хладу беспослен док је наоколо под сунчевом светлошћу бљештало бело камење и искрило море. После ручка, када бих попио кафу, завалио бих се у лежајку, ноге подигао на столицу и уживао у тешком, мирисном дувану. Више пута бих придремао на неколико минута, а онда поново погледао. Мамио ме је сан, али лепота, као што сам видео, није ме пуштала. Нисам могао да изаберем између сна и будности. Подневна светлост, мек ветар с мора, мирисни ваздух пре беше сан него оно што сам могао да сањам. Одједном сам помислио да немам при себи књиге. Књиге коју би сада било добро читати. Мисао је лагано искрсавала у мени, сасвим лагано, као што је лебдео дувански дим у зеленој сени, беспомоћно и смирено. Шта сам понео са собом? Књига сеобе, књига палубе, књига сумрака. Нема ни једне једине књиге ловорове. Премишљао сам, која ли је могла бити, да сам је био понео: кинеска? француска? грчка? енглеска? Тада сам одлучио да ћу једном, за сличну прилику, кад ми дозволи време и Муза, да напишем књигу, не другима, само себи, или не ни себи, само другима. Књигу за овакву прилику, која се одмах може одложити чим стигне супа. Поново узети и пре него што стигне сардела, може се прочитати педесетак редака. Можда сто. Између два гутљаја вина и после кафе. Две стране пре вечере. Књигу која се не вређа ако човек за време читања погледа обалу и 75

Бела Хамваш

зија у нешто што у следећем трену заборави. Може се изгубити и може се поклонити. У соби, код куће, или у библиотеци неће вредети ништа. Њено читање није ни препоручљиво. Може се уживати у њој само уз опојни мирис ловоровог ваздуха. Најбоље после кафе када се човек опружи на лежајки, пуши мирисну цигарету, прочита подруг странице и потом слатко задрема док галебови круже изнад плаве воде.

МЕ Д И ТА Ц ИЈ А У С У М РА К Н А В РХ У Б РД А , и л и МЕ ТА Ф И З И К А Ч О В ЕКО В О Г ДЕЛАЊА Острвом се назива оно копно које са свих страна опкољава море. Дефиниција је егзактна; ипак, када сам први пут био на острву, где сам се испео на брдо и свуда наоколо угледао воду, био сам запањен. Сасвим је то друго од дефиниције; био сам тронут. Становао сам ту две седмице и свако поподне, када би минула жега, одлазио сам на брдо. Седео сам на степеницама поред мале капеле у опојном мирису жутог рузмарина. Читао сам, најчешће гласно, да и море чује. И када бих погледао, погледом сам пратио наоколо ивицу обале, смејао се и понављао: острво. Југоисточно, на ивици хоризонта налазио се град. Дању би се губио у измаглици, само је видљив бивао у сумрак када би се палиле светиљке. На острву је живело сто педесет рибара, брод је два пута седмично доносио пошту, и тако су моја једина веза с културним светом биле ове далеке светиљке. Није ми то сметало и није ме занимало; једноставно сам примао к знању да онамо живи двадесет, или већ колико, хиљада људи и они обављају уобичајене људске послове. Окрећем се према рибарском селу. До последње куће пристижу ручна колица натоварена дрвима. Човек запрти цепаницу на раме, носи десет корака и спушта. Враћа се, запрти и другу цепаницу, односи, спушта. Испразни колица. Онда једну облицу поново узме, положи на козлић. Скида тестеру с ексера поред врата и спушта је на 77

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

облицу. Када истестерише цепанице, поново узима трупац, ставља га на пањ, узима секиру, исцепа трупац и одложи секиру. Покупи нацепана дрва, убаци у корпу, узима корпу и уноси у кућу. Значи укратко: вади, уноси, узима, скида, односи, скупља, уноси. Једном сам посматрао како се гради велики гвоздени мост којим ће пролазити железница, кола, аутомобили, људи, војска. Радник узима ексер у закуца. Скида с кола металну плочу, односи на мост и спусти. Преузима је други радник, подиже, спушта. Вади ексер из кутије. Ставља га у ватру. Када је ужарен, вади га, ставља на мост и закуца. Само зато да би човек преко моста пренео оно што је извадио и ставио и скинуо и преузео и спустио. Или замишљам шта радим ујутру када устанем: откривам ноге испод покривача, скидам спаваћицу, узимам крчаг, сунем из њега воду, вратим крчаг, узмем сапун, насапунам се, сунем на себе воду, узмем пешкир, спустим га, узмем чашу, ставим пасту на четкицу, ставим је у уста, онда све извадим, облачим одело и обувам ципеле, стављам ствари у џепове. Укратко: узмем, спустим, извадим, ставим, свучем, однесем, скинем. О томе сам размишљао тамо на острву, на врху брда, у сумрак, без нарочите меланхолије или злурадости, док сам посматрао упаљене светиљке и премишљао о томе шта ли тамо ради више хиљада људи на тако скученом месту. Шта ли ради? Настављају уобичајене људске делатности. А какве су те људске делатности? Слагање дрва, или градња моста, или облачење. Другим речима: вади, уноси, узима, скида, односи, скупља, уноси. Многи више и не уобичајено, него стрпљиво, с одушевљењем, озбиљно, с убеђењем, по много чему с ванредним знањем, с увежбаношћу, поносито, професионално, али ваде, уносе, узимају, скидају, односе, скупљају, уносе. Том деловању обично приписујемо смисао. Ако нас омете неко, у стању смо да се наљутимо, ако нам се приговори, трудимо се да то исправно научимо. Беба већ узима мајчино млеко, ставља у свој стомак и одбацује вишак. Узима и оставља звечку. Касније у школи узима перо, ставља у мастило, ставља на хартију. Све је то изванредно важно. Без ироније.

П С И ХО Л О Г ИЈ А Б РА Њ А Ц В Е Ћ А

„Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“ Опат Констан 1. Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће. Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће! Анђео ће ми рећи: Видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш у безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа у тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ. А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела у милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће! 79

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

2. Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће у рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се у детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу. Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо у марту одлазили на обале потока да беремо висибабе, у мају у шуму по ђурђевак, у јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто у собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме у јесен? Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа. Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис. Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање. Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче. Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам у ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и у том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био у осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана 80

Бела Хамваш

би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље. Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали у мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио. У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава у лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се у зиму нађу у земљи. Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности. 3. А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим у вазу и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају у велике букете, у баштама се секу букети и све је то у највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме у априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем. У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса. 81

Бела Хамваш

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То је мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа. 4. Сваки мушкарац је доживео да жену коју воли као заручницу сматра чаробним, топлим, милим створењем, а потом се у браку испоставља да је испуњена самовлашћу, и џангризавим злим, немилосрдним, обичним манама. Али ако и није преживео сигурно ће доживети, јер то је искуство незаобилазна, неминовна станица судбине мушкарца. Једини епитет достојан вереница је – цветна. Због тога је треба прекрити цвећем и због тога је тачно да младожења својој драгој не може доћи без цвећа. Мушкарац верује да цвеће узима за жену. Али није тако. Схватање да су жена и цвеће сродници, нажалост, треба разорити, јер то није тачно. Необично је што извор и корен особина жене, претворност, лаж, слабост, јед, утученост и разочарење – није у самољубљу. Мислим, ако би с овим особинама одржавала сопствено биће и себе с њима, могла би се одбранити и од мушкараца, онда би још могла бити цвеће. Јер не обмањујем себе, ни судбина растиња није идеална, него тврдо себична, јер мора да реши много сурових и тешких задатака који не знају за милост. Довољно је помислити на рад жила: није игра како се хране. Није идеална борба оно како се треба помучити због места и светлости. Али је у реду: одржавање сопственог бића оправдава што се мора бити будан и себичан. Оне особине жене које разјарују човека, онерасположују га, ломе и коначно лишавају друге највеће лепоте живота, не следе из инстинкта природног одржавања бића жене. Ту је највећа разлика између жене и цвећа. Због тога жена није цвеће. Зло које проистиче из чистог самољубља увек је опростиво и може се опростити. Јер у томе смо сви једнаки и не можемо једни другима приговарати. Опако, рушилачко и ђаволско у жени – што може бити исто тако подло и обично као и лепота и љупкост њена – потпуно је безразложно, неразумљиво, независно зло које не припада природној судбини. Није то неминовност њеног ја, него служба злим Силама изван њеног бића. Не кажем да би могло бити другачије, него да је овако. Потресније искуство од овога нисам имао током целог живота. И нисам се одједном и напречац освестио. Мој демон ме је поштедео тога јер је знао да не бих био у стању да то поднесем. Јер жена је за мене као жена сасвим природна и као што ће то сваки мушкарац сместа разумети, бескрајно је била важнија од мене самог. Полагано, током целог низа година, сваке година само једна кап. Тако је на 83

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

крају требало да то увидим, онда када, да бих издржао, беше већ у мени довољно снаге и надмоћности. За надокнаду стварне жене, као што се каже, истинска се развија у души мушкарца. Женска душа мушкарца назива се анима, она жена коју он у себи носи, можда као биће које је настало током безбројних претходних живота, као што рекох, не стварно, него истинско. Многи и искукствено потврђују да је то тако. Са своје стране не дајем на то много јер се устежем од својих појмова који су искуствено утврђени. Можда се анима развила насупрот стварној жени да би спасила мушкарца од савршеног разарања и да одржи у њему слику истинске жене у животу и у целости. Шели је рекао: сви смо негда волели Антигону и због тога је мало земних жена. Мишљење Рилкеа је другачије: по њему унутарњу девојку–душу тек треба освојити и заљубити се у њу а живети с њом истински је задатак живота мушкарца. Постоји више мишљења, више учења. Нек ова два буду довољна. Оно што овде лежи не сматрам проблемом. И не желим да га решавам. И иначе би намера решавања била нескромна у сличним случајевима. Оно о чему желим да говорим јесте повезаност жене и цвећа. Сигурно се сећате оне слике када млада жена добије цвеће и догађа се следеће: жена букет ставља изнад срца, привија га на груди, опрезно како би одговорила претпоставкама љупкости и изазвала савршену илузију. Лице нагиње у страну међу цвеће, удише мирис и смеши се. И у животу сте то видели бар две стотине пута, на фотографијама још и више пута. То је такозвани колективни покрет жена. Никада још нисам видео да се то другачије збива, као што нисам видео ни мачку да се умива на два начина. Свуда иста она готово злонамерна љупкост стављена у излог, исти осмех, лице исто онако нагнуто међу цвеће и иста лажна тронутост од обузетости цвећем. Жели да се прикаже да је она истинска девојка, она која живи у мушкарцу, цвеће којем је стварна жена само покварено обличје. Кад угледам лепу жену, а увек је изнова опчињен гледам, јер ћу вечито остати незаштићен од лепе жене, ма колико била привлачна и блиставо лепа, већ видим где се у њој налази завист, освета и отров. Њена чар ме већ не збуњује. Није цвеће. Било колико да бих то волео. Било колико да би волела. Смеши ми се, али знам да је тајна овога смешка ressentiment. С том мишљу више нећу остарети. И поред ње има их доста с којима ћу и тако морати. Ја нисам на становишту Дантеа Габријела Росетија који је имао веома лоше мишљење о женама и готово да им је само одавао религиозно поштовање, јер такорећи: морао је да постане подлац да би им спасао лепоту. „Каткада изгледаш као да ниси ти сама, него смисао свега што – постоји.“ А не верујем ни да жена, исто онако као што није цвеће, није богиња Кали, шаролика одећа Магне Матер, Маја, шарена чаролија. 84

Бела Хамваш

Жене знају добро да је узалуд свила, кадифа, накит, фризура, руменило, белило, црнило, смешак, узалуд целе излуђујуће машкаре, залуд и залуд. Издају жени само зато треба опростити – поред тога што свако зло почињено према нама треба опростити – јер мада је издала мушкарца, али тиме је заправо искварила своју сопствену судбину. Мушкарац се лако извуче. Жена посрће, поружњује, стари. Управо посрће у оном због чега је извршила издају – у лепоти. Као правило се може рећи: ако неко другог слаже, науди му, оштети га, превари – можда је дотичног, који је преварен, одиста лишио животног блага. Није сигурно. Али се може претпоставити. Међутим, сигурно је ко гром да лажју самог себе лаже, оштћењем оштећује самог себе, преваром самог себе вара. То је безусловно тако и не постоји изузетак. Издаја другога погађа мене и онај је можда и може избећи, ја сам никад. Ко потегне сабљу на другога, није сигурно да ће га и пробости, али је сигурно да ће он сам од сабље страдати. То је као два и два четири. 5. Треба још нешто да поменем. Цвеће има неку везу са мртвацима. Због тога гробље треба да буде врт. Свако цвеће је у одређеној вези са смрћу, али нерочито потргано цвеће, букет и венац. Каква особеност, зар не? – букет припада младој и мртвацу. Ко ли умире на венчању и како то да је смрт као свадба? Шулер је о овоме сигуно веома много размишљао, а неопроства је штета што је тако мало записао; он каже: биљка је симбол отвореног бића. Отворено биће? Шта је то? Биће које се простире и изван видљивих граница живота. У првом реду се распростире на предживотно и поживотно постојање, на оно пре рођења и после смрти, биће је то којем границе живота нису границе, поседује отвореност и напред и назад, и горе и доле. Наравно, ово је намењено људима који знају да смрт није пропаст. Биљка живи у два света и два повезује: подземни, онај где су мртви, где је материја и надземни, где се налазе душе и где је дух. Због тога је биће биљке отворено, попут моста или капије, отворено према споља и према унутра, према горе и према доле. Отвореније је од човековог бића које се од земље већ одвојило и беспомоћно је према подземној тами. Цвеће као духовни орган биљке је симбол душе. Тамни део, жиле, припада мртвима чије се тело налази доле; цвеће, светли део, припада мртвима чија је душа горе. Када човек полаже цвеће на гроб, он приказује жртву. И: „човек у сваком случају жртвује оно чему жртву приказује“. Жртвовати цвеће значи жртвовати цвеће и жртвовати цвећу. Души. Душа жртвује себе души. Моја душа долази у додир са душама мртвих. То је сродност младе и мртваца. Обоје су симболи отвореног бића, кроз које биће слободно пролази отуда овамо и одавде онамо, као преко моста, који су овде, али су и онамо, чије се биће протеже на граници живота и 85

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

који свој живот захватају из вечитог ванземаљског извора, јер су душе. Где живот прошири и прекорачи чисто земаљско својство, ту се увек претвара у цветност. Тако се у пролеће природа преображава у цветност када прекорачи границу коју му је поставила материја зиме. Тако и мртвац и млада. Брати цвеће на пољу занимање је с другог света, надреално и опасно нематеријално. Душа саму себе кида и отвара се према свету, где нема границе. Саму себе уплиће у венац. А венац, букет су круне, ауре, сунца, обесмрћење повратка душе на елизијумска срећна поља, у рај, где се поново претвара у цвеће. Враћајући се још једном мелопређашњем, човек сада већ боље разуме зашто вереница, којој вереник поклања цвеће, значи свадбу, отворено биће, где мушкарац постаје жена, а жена мушкарац и тако се не зауставља на граници коју је одредила природа – све је тако округло, круголико, као свет, као сунце, као венац, заједно је живот и смрт, мушкарац и жена, као што су заједно у љубави, вечности: рађање, живот, умирање и поновно рађање. Цвеће је једини знак који означава ово отворено биће и може да га означи и када жена прими цвеће, када пружи руку према жртви која јој је приказана, каже: отворимо се једно према другом и повежимо међусобно целокупно биће. Како је то чудно што човекова свадба отвара само оно што се налази доле. Због тога се после појављује неман. Неман није ништа друго до корен, који је само корен, ништа друго, живи у тами, не цвета и на њему нема цвета. 6. Три године сам становао у кући с вртом, где ми је испод прозора растао бокор јасмина а у суседном врту маслина. Крајем маја, када су јасмин и маслина цветали, готово током две седмице, кроз отворен прозор је непрекидно навирао мирис јасмина и маслине. Неколико дана сам омамљен, опијен у дословном значењу речи пијан од мириса, уживао испарења мртвих, разорну снагу бића, која је навирала из другог света. Нарочито у зору, у време највеће тишине, између један и три, бујица беше тако очаравајуће снажна да сам седао на прозор и препуштао се сликама које ми је изазивало ово пијано стање. Лутао сам по гајевима, у полусну, где су се налазили бокори беле калине а у подножју цветали црвени божури. Затим сам лутао по пољима а булке, беле раде и различци су цветали широком равницом. Потом сам корачао поред кристалних потока, готово и не дотичући земљу, нарцис је растао на чистинама. Нада мном су се повијале расцвале гране вишања и јабука. У безумном сјају овог цветања летео сам изнад земље и видео сам рађање много хиљада мале деце, животиња, буба, птица, риба и водоземаца, као да одоздо из земље буше безрбројне отворе и кроз њих из таме гамижу на светлост. Свако место, сваки начин, свака прилика је била добра да се они извуку бестидно, недужно, грамзиво 86

Бела Хамваш

и жељни живота, као што извор избија испод земље. Ова неизмерна жудња тамног бића за светлошћу и ова непобедива жудња земље за душом учинили су да земља буде таква као да је запењена и као да у клобучању излазе из таме многе врсте непребројивих живих бића. Цвеће бере душа. И себе бере. Цвеће је једина слика на земљи у којој душа препозна себе. Корен ми је у тами и растем према светлости. И кад берем цвеће за букет или за венац, да га заденем у запучак или за шешир, себе китим цветањем, ја сам као цвет. Мирис и боја ми помажу да проживим несхватљиву чар ове мистерије. Јер душа има мирис и Хераклит каже: нематеријалне душе по мирису се препознају на другом свету – hai psichai osmóntai kat’ Haidén. Шта је биће цвета не знам и нећу никада ни сазнати. Али кад берем цвеће, знам да се претварам у цвеће а то је као да ми душа усиса тело, да се претварам у нематеријални мирис и лепоту, као анима, а то призива и малени струк једне једине љубичице у запучку мог ревера. Брати цвеће значи цветати; а то значи изаћи у непознато кроз једну капију. Када откинем цвет, прелазим преко мистичног моста. Куда? Не знам. Али знам да ћу учествовати у необјашњивим дивотама и да се отварам према досадашњем тајном смеру бића.

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

САВРШЕНЕ ПРИЧЕ ЗА ЕРУ ТВИТЕРА (Избор из панораме Скрати причу, Архипелаг, 2015)

У овој панорами, коју смо поднасловили Модерна светска флеш фикција – мада смо јој могли дати и поднаслов Приче с географским пореклом, због тога што су „квалитет и посебна својства [прича] искључиво или битно условљени географском средином, укључујући природне и људске факторе“ – нашло се 66 аутора флеш фикција које на најбољи начин репрезентују актуелну наративну праксу у свету. Међу заступљеним ауторима су и они који су одавно стекли светску славу својим причама (Маргарет Атвуд, Ен Бити, Лидија Дејвис, Лори Мур, Мемпо Ђардинели, Ана Марија Шуа, Луиса Валенсуела…), они који је са сваком новом причом потврђују (Дејвид Седарис, Владимир Сорокин, Џонатан Литем, Џорџ Сондерс, Али Смит, Џејмс Робертсон, Педро Хуан Гутјерес, Давид Албахари…), али и они чије време тек долази и који су на добром путу да се придруже краткопричашким бесмртницима (Меги О'Фарел, Алисон Мур, Џонатан Сафран Фор, Алехандра Костамагна…). У овој панорами су најмање заступљени аутори који су одраније познати српској публици; првенство је дато писцима који су се етаблирали на светској књижевној сцени, али су још увек непознаница за наше читаоце. Срђан В. Тешин

Маргарет Атвуд

Н А Ш М АЧ А К О Д Л А З И У РАЈ Наш мачак се узнео на небо. Како никада није волео висину, покушавао је да зарије канџе у ту невидљиву змију, џиновску руку, орла или шта год да га је већ дизало у висине, но не имаде среће. Када је стигао у рај, виде да је то једно пространо поље. Мноштво малених, ружичастих створења трчкарало је туда, те он испрва помисли да су то мишеви. Затим угледа Бога како седи на дрвету. Анђели су се разлетели унаоколо, лепршајући крилима; гугутали су попут голубова. Повремено, Бог би начинио брз покрет својом великом, крзнастом шапом, ћапио једнога од њих у лету и скрцкао га међу зубима. На тлу под дрветом посвуда беху разбацана одгрижена анђеоска крила. Наш мачак учтиво приђе дрвету. Мјау, рече наш мачак. Мјау, рече Бог. Заправо, више је личило на рику. Одувек сам и мислио да си мачка, али нисам био сигуран. У рају се све разоткрива, рече Бог. У овом обличју бирам да ти се укажем. Драго ми је што ниси пас, рече наш мачак. Да ли бих могао да добијем натраг своје тестисе? Наравно, рече Бог. Тамо су, иза оног жбуна. Наш мачак је одувек знао да његови тестиси морају бити ту негде. Једног дана пробудио се из прилично ружног сна и открио да су нестали. Тражио их је свуда – под каучевима, испод кревета, у орманима – а све то време, били су овде, у рају! Отишао је до жбуна и, дакако, тамо их и нашао. Одмах су се вратили на своје место. Наш мачак беше врло задовољан. Хвала ти, рече Богу. Бог умиваше своје елегантне мачје брке. Нема на чему, рече. Да ли бих могао да ти помогнем да ловиш те анђелчиће? рече наш мачак. Никада ниси волео висину, рече Бог, прућивши се колико је дуг преко једне гране, на сунцу. Заборавих да кажем, сијало је сунце. Истина, рече наш мачак. Нисам. (Најрадије би заборавио епизоду са ватрогасцем и мердевинама.) А да ловим неке од ових мишева?

БУКТИЊА #54: ПРЕВОДИ

Нису то мишеви, рече Бог. Али можеш их ловити до миле воље. Немој баш одмах да их усмртиш. Намучи их. Мислиш, да се играм са њима? рече наш мачак. Због тога сам раније имао неприлика. То је питање семантике, рече Бог. Овде због тога нећеш имати неприлика. Наш мачак је одабрао да игнорише ту примедбу, пошто није знао шта је то „семантика“. Није желео да се брука. Ако нису мишеви, шта су?, рече. Тек што је то изговорио, на једнога већ наскочи. Причврљио га је шапом уза земљу. Створењце се батргало, цијучући танким гласом. То су душе људских створења која су на земљи били зла, рече Бог, напола склопивши своје жућкастозелене очи. А сад, ако немаш ништа против, мени је време да одремам. Па шта ће онда у рају?, рече наш мачак. Наш рај за њих је пакао, рече Бог. Волим равнотежу у космосу. Превела Драгана Миљевић

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Милош Златковић

С М Р Т Л ЕПЕ Д ЕВ ОЈ К Е „Ви који ово читате још сте међу живима; али ја који пишем већ сам одавно отишао у царство сенки.“ Едгар Алан По, Сенка-Парабола

Принуђен сам да започнем напоменом, и објашњењем дилема, које мом крхком менталном бићу нису давале мира, а тичу се управо наслова, тачније креирању свеобухватног и оригиналног наслова за анализу и књижевни приказ поеме „Гавран“. Ово је врло лако могло да се назове „Математика Едгара Алана Поа“, јер сама поема постепено открива модус операнди аутора који одговара приступу и решавању математичког проблема. У том смислу, сваки делић композиције представља незаменљиво прецизну цифру, а цифре се везују у логичан низ, све до расплета, односно до тачног решења. По је приказао формулу која функционише као јединствен организам, састављен од плејаде синхронизованих органа где нема сувишка ни недостатка. Ово је могло да се назове и „По: Између чекића и наковања“, ваистину смео, али одговарајућ и театралан назив, јер је стожер око кога „Гавран“ ротира, управо парадоксална ситуација у коме су оштри и неспојиви контрасти укроћени и у балансу. „Гавран – зен ужаса“, „Архитекта катедрале ужаса“, „Клатно ужаса“… Једини ужас овде су моје идеје за наслов, тада сам одлучио да је погодан тренутак да оставим пиће и да наставим сутра. Али било је касно. У измаглици алкохолних испарења и дима, навратио је По, баш као гавран, црн и меланхоличан, али уредних бркова. Причали смо о наслову, и о мојој глупој идеји да анализирам таквог генија и лудака (ако је тачно да од генија до лудака фали само длака, за Поа је то била трепавица), причали смо о Ленори, Анабел Ли, о епидемији куге, о мачкама, о разуму и савести, о философији и филозофији, о подним 93

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

даскама и зидовима, о подрумима, о митологији и култури, о магији и мистерији, о авантури, гусарима, књигама, о Богу и ђаволу без очију, а највише о томе где може да се нађе добра а повољна брља и хашиш. Не сећам се готово ничега, али све даље што следи су моји јадни покушаји да реконструишем дијалог, да грчевито пратим мрвице разума које сам несебично сејао за собом. „Постоји, чини ми се, једна основна грешка у уобичајеном начину грађења једног књижевног дела“, почео је и наставио меланхолично, „Предмет за обраду.“ По је приметио (и истицао као основну грешку) да аутори посежу, најчешће, за догађајем. Догађај који се десио у прошлости, или дневни догађај, или пак сам аутор покреће низ необичних догађаја, и то постаје центрум књиженог дела. Остатак, односно празнине између догађаја, попуне се најчешће описом (читај: нагомиланим и китињастим епитетима), дијалогом (читај: паузом између два догађаја и/или водиљом до њих), или сопственим размишљањима и запажањима које често немају везе са основним мотивом приче, него служе као „мирнији“ део у целокупној динамици дела, где је опет догађај главни покретач и диктатор темпа. Њега, као вансеријског писца са далекосежнијим дометом мисли, није занимао догађај или низ (не)милих прилика, које би филерима попунио и склопио причу. Едгар Алан По је најчешће размишљао о утиску. Утиску, у смислу жељеног психофизичког стања. Посматрао је утисак као реакцију коју жели да постигне, и након што би се одлучио за нови и снажан утисак, размишљао би о „акцијама“ које ваља предузети за постизање одређене реакције. Акција и реакција су својствени контрасти који су нужно повезани и нераскидиви и са тим у вези, појавило се питање о дужини песме. Првенствено, По је имао жељу да напише песму коју ће, цитирам његове речи, „сви да цене“. Тако амбциозно планирана ширина циљне групе подразумевала је утисак који ће свакоме бити дојмљив и снажно искуствен. Беше власник мишљења да је главни утисак најбитнији, представљен као главно носећи мотив комплексне арматуре, али то никако није искључивало „споредне“ утиске, напротив. Сви остали, метрички и лексички, па и лирички „слабији“ утисци, били су подређени главном утиску на тај начин да су служили да боље објасне и ојачају главни утисак, да градацијски домиле неспремног читаоца до ивице понора, и то тако да се овај освести непосредно пре просидбе по претврдој реалности. Осећај целине и хомогености утиска се разбија на пола, уколико се дело мора читати из више наврата. Вођен идејом да утисак најснажније делује у јединству представе, одлучио се за стотинак стихова. 94

Милош Златковић

Тачније, „Гавран“ је сачињен од сто осам. Та дужина од стотинак стихова је погодна за читање у једном даху, погодна је и за критичаре. Грубо одредивши дужину песме, наставио је размишљање о утиску. „Лепота је једино признато подручје песме“, умео је да каже, котирајући тако лепоту на најузвишеније место у песми, а лепота као утисак је управо „снажно и чисто уздизање душе – не разума, или срца. „Лепота било које врсте на свом највишем степену пуноће, неизбежно узбуђује осетљиву душу до суза.“ Сета је најзаконитији од свих песничких израза. „ Већ се у избору простора, подручја песме, утиска и израза уочава контраст. Лепота и туга. Математичар По, поново тачно израчунавши да је туга и жал за лепотом савршено универзални мотив, непресушан а увек свеж и јак утисак, креирао је фасцинантну градацију у споју крајности. Лепота која је изузетна, која брзо пролази, лепота после које остаје само ругоба свега што није та лепота. Лепота које више нема. И која се неће вратити. Никад више. „Од свих тужних предмета, који је по људском сватању најтужнији?“ Смрт. „А када је тај најтужнији предмет највише песнички?“, нисам умео да одговорим, али у његовом уму све је имало савршен смисао. „Па када је најтешње повезан са лепотом: дакле, смрт лепе девојке је неоспорно најпесничкији предмет на свету, и исто је тако ван сумње да је о таквом предмету најпозванији да говори ожалошћени љубавник.“ Смрт лепе девојке самим тим представља тему и главни мотив песме, која се креће по простору лепоте, а главни утисак је туга – ожалошћеног љубавника због превременог губитка вољене драгане „коју анђели Ленором зову“. Прва строфа песме: „Једном, усред страшне ноћи, сеђах тужан у самоћи, Над књигама чију мудрост заборава дани скрише, Сан ми очи већ склопио, кад лупкање зачух ти'о, На вратима моје собе и куцање неко тише… „То посета мора да је“ – усне једва прословише… Само то и ништа више.“ Указује на неодређено време (почетак је прилично бајковит: once upon a time, некада давно, било једном…) Управо овакав почетак је препознатљива одлика фантастичне приче, али контраст се огледа у томе што је свака строфа и сваки мотив дубоко утврђен у логици и психологији, те је немогуће одбацити фаталну дозу реализма, која управо даје застрашујућ степен ужаса. 95

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Притом, то је само формално приказано као ужас неког другог, односно ужас тужног и усамљеног љубавника, то је ужас свих нас, тако личан и интиман, да се сваки читалац без потешкоћа индетификује са (безименим) љубавником у „нигдеземљи“. Чак и име Ленора, не представља лично име, персонификована може бити било која (лепа) девојка у било ком (неодређеном) времену. При судару са оваквим уводом, подсвест читаоца одмах „смести“ то неодређено време у садашње, Ленором зове своју драгану која је отишла и постепено се претвара и поистовећује са (анти)херојем. Контраст је и атмосфера, ноћ је ужасавајућа и непатворена, а у соби је тишина и дремљив, усамљен љубавник. Заправо, По је размишљао о простору у коме је могуће да се сретну љубавник и гавран, иако се одмах наметало поље или шума као логичан избор локатива, ипак се одлучио за строго ограничен простор, собу тачније (лепо уређену, са књигама, скерлетним завесама и бистама, све у складу схватању лепог и важности коју је аутор придавао лепоти), јер ограничен простор делује као оквир на слику. Богато намештена одаја, оплемењена и у исто време загорчана успоменама на бившу драгану, јунак који у књигама и науци покушава да пронађе утеху и спас, усамљен утоне у сан из кога га тргне лупкање тихо и куцање неко тише. Овде је први моменат сукоба фантастике и реализма, лика из сна буди тихо куцање (које је можда сањао), у том тренутку читалац зна исто колико и љубавник (који не налази друго објашњење сем да то мора бити касна посета). Иако таква претпоставка „утеши“ љубавника, и то буде сасвим логично, читалац са друге стране, разуме да је у ужасној ноћи тихо куцање које буди усамљеног и тужног лика злослутан почетак. Потребно је напоменути да је „Поовски тип јунака“ лик са јаким психичким изразом, најчешће супер-појачане гриже савести и потребом самооправдања и рационализације, неретко лик који сумња у сопствени разум, меланхоличан и суморан, леп, горд, црномањаст, уман, бескрајно осетљив, ћудљив господин који је врсан познавалац чудних наука, испуњен кобном жудњом за тим да продре у забрањене тајне универзума. И читалац у том тренутку слути, и пита се ко куца, нагађа бојажљиво, баш као и љубавник. Права замисао је сурово логична, егзактно математичка, По је одредио собу као место збивања у коју је намеравао да уведе гаврана, а неизбежно решење је да птица уђе кроз прозор. Самим тим то лупкање крилима о окно прозора (или претходно и о врата, ако не, онда се то учинило протагонисти, те утиче као одлагање напетости за читаоца) означава ништа друго до покушаје птице да уђе у собу, тачније да нађе заклон и да се склони од „страшне ноћи“, што само појачава контраст атмосфере јер да би птица „покушавала“ и имала разлог (да не кажем нагон) да уђе у собу (у којој је тишина и до тада

Милош Златковић

непрекинут сан), јасно је да је ноћ напољу бурна. Алгоритам чиниоца атмосфере развија се и време бива још јасније нарави и прецизније одређено стиховима: „Ох, сећам се врло јасно: децембарско доба касно. Са пањева догорелих сенке још треперише… Чекам освит, али нема заборава ни мелема Болном срцу за Ленором. Њу анђели ускрилише; Сад по рају са њима шеће … али овде је нико неће Видети ни звати никад више.“ Сада је потпуно јасно, и логички оправдано зашто би гавран покушао да уђе у собу, и та спознаја уме да баци у засенак контраст хладног позног децембарског доба, које представља мрак и неизбежну тугу, са жеравицама пањева догорелих, симбол наде (која за нашег љубавника догорева, уз пратеће треперење сенки). Јунак чека освит, мелем и спас, иако зна да то неће донети заборав на вољену, атмосферу прекидају стихови: „И од шума и покрета завеса ми од скерлета Фантастичне слутње језом сву ми душу испунише Да бих срцу мира стеко – стах понављат што сам реко: „Посетилац неки то је на вратима собе моје, Посетилац касни то је, па куцнуо мало тише“, Само то и ништа више. Ко охрабрен гласом тијем – устах тајну да откријем: „Господине или Госпо!“, рекох, „ваши куцњи бише Нешто тихо, полугласно, а ја дремљив не чух јасно… Опростите, ја их зачух тек када се поновише.“ И ја приђох ка вратима да погледам кога има: Напољу мрак – ништа више! „ Од самог шума завесе, несрећни љубавник се пренуо, и језа и слутње му испунише душу. Ова параноична црта протагонисте указује на чињеницу да стрепи, тачније слути, очекује нешто што је читаоцу и даље непознато. „Да би срцу мира стеко“, односно да се прибере и уразуми, понавља (боље рећи – нада се) да је то само посетилац, касни посетилац који је куцнуо тише. То је за љубавника довољно добро и валидно објашњење и да смири своју савест, устаје охрабрен и прилази вратима речима: „Господине или Госпо“, није сигуран који посетилац је у питању, уз оправдање да је дремао и да зато није чуо куцање први пут, уз извињење и још образложења да су куцњи били тиши, полугласни. 97

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Правдао се и исповедао наводном посетиоцу, заправо је наглас смиривао своју савест и дубоко рањено биће. Али када је отворио врата, напољу није било никога, само мрак. Ништа више. „У ноћ пусту гледајући – дуго стајах страхујући: Сумњах, сањах чудне снове које смртни још не снише… Али ништа кроз ту тмину не наруши мир, тишину, Само реч „Ленора“ ти'о као да сам поновио, Па се и ти поновљени гласи мраком изгубише, Само то и ништа више.“

Овде читалац први пут стиче утисак да несрећни љубавник очекује повратак вољене драгане. Пред отвореним вратима дуго стоји загледан у мрак и празнину, страхујући, слутећи, сањајући чудне снове, ова стања су јаснији показатељи мономаније љубавника и предмета његове слутње и бола, који се налази „међу јавом и мед сном“. Тихо, полугласно, лако куцање, као да допиру од духа, спектра без тела, па и дозивање имена „Ленора“, открива жељу да се врати. Чак и у овој строфи може се препознати појачана склоност протагонисте ка сладострасти бола, упорним и мучним сећањем на изгубљену љубав и ишкевањем реално немогуће ствари. Ленору „анђели ускрилише“, а то се слаже (осим са чињеницом да је мртва) са идејом аутора да је лепота заиста узвишен предмет песничког израза, слатки и никада прежаљен делић раја у овом паклу око нас. А са друге стране, управо је туга и патња за нечим изгубљеним, насупрот узвишеној и небеској лепоти, обична приземна ствар уско везана са палом људском природом. „Ја се вратим и затворим, а у души јадом горим, А куцања, нешто јача, гле, опет се поновише… „Да, извесно, нема спора: то се чује са прозора…“ И жеље ме опет зову да испитам тајну ову, И одагнам слутње које моје срце узбудише; То је ветар, ништа више.“ „Тад отворих прозор собни, а из мрака Гавран кобни, Величанствен, залепрша, шумно му се крила свише. Давног доба птица мрака ни поздрава не да знака; Господски се само вину ка попрсју Паладину Изнад врата моје собе куд га крила узвисише, Слете, стаде, ништа више.“ Куцњи се поновише, нешто јачи овога пута, приповедач сигурним кораком креће ка прозору, мотивисан и у поновном ишчекивању. Логично објашњење зашто се зачуо такав звук је децембарски ветар у бурној ноћи, који је пригодан контраст за мир и самотињу у соби са догорелим жеравицама. И таман да ветар постане коначан одговор 98

Милош Златковић

на стрепње и сумње, до тог тренутка примећује се континуирано и изузетно вешто одржавање нивоа атмосфере и штимунга, градацијски постепено, све док све то изненада не наруши улетање гаврана у собу. То је први сусрет приповедача, коме је сада јасно (као и читаоцу) да је гавран покушавао да уђе и потражи склониште од бурне децембарске ноћи. Гавран, са великим Г, у првој импресији има епитете: кобни, величанствен, давног доба птица мрака. Винуо се ка попрсју (Атене) Паладе, контраст се огледа, не само у црној боји птице мрака и белине бисте, већ је контраст ефектнији у текстури која језиво супротставља перје и мермер, чинећи нешто треће. Гавран свакако симболизује неизбежност, смрт, судбину. Логично је дакле зашто је потражио склониште и лупкао крилима, логично је и зашто се сместио на попрсје изнад врата (на безбедној удаљености и ван домашаја љубавника) и тиме недвосмислено заузео централно место собе и композиције уопште, као и пажње читалаца. „Чудни изглед птице црне, бол ми у смех преобрне, Достојанство и озбиљност са ликом се црним слише… Рекох: „Гле, острижен ти си, и плашљивац видим ниси, Црн гласниче дана ових, са обала Плутонових, Тамо, на тим обалама како ти се име пише?“ Гавран рече: Никад више.“ „Зачуди ме птица стара како јасно одговара, (Мада њене чудне речи са питањем се не сложише) Јер баш нико досад живи нема среће да доживи: Ко ја сад што гледам како црна птица стоји тако Ко да она и попрсје у један се лик салише Са именом: Никад више.“ Ваља сада разложити ритам и припев (илити рефрен), неизоставан чинилац и завршетак сваке строфе. Сматрао је да је припев ограничен не само на лирски стих, него целокупан утисак који ће начинити зависи искључиво од једноличности и звука и мисли. Сигурност и сама пријатност утиска припева почива управо на понављању и истоветности. Међутим, По одлучује да (иако је припев исти) примени припев сваки пут у другачијем контексту, али са увек истим решењем једначине. Одредивши рефрен као завршетак сваке строфе, то је морала бити кратка реч, лака за изговарање и подесна за вишеструко понављање. Размишљања о природи речи навела су га да завршетак мора бити звучан и бучан, за отегнуто и театрално наглашавање. Неизбежно је одабрао дуго о као главни самогласник, у комбинацији са специфичним и најбогатијим сугласником р, и тиме је одредио 99

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

звучност речи која би одговарала. Трагајући за речима које би најбоље понеле сетни израз песме, није могао да пређе преко прве која му је пала на памет: Nevermore. Следећа тешкоћа огледала се у томе што ту једну једину реч, мора понављати људско биће, а такав поступак и монотонија је могућа само код оштећеног здравственог стања или обезвређујуће ниског степена интелигенције. И не прође много, јавила се идеја о бићу које није обдарено разумом, а које може да говори, и није се много двоумио између папагаја и гаврана. Тако је створен гавран, злослутна птица која зна само (две) ту једну реч. Ритам песме је трохејски, стих је осмерац који се смењује са непотпуним седмерцем, због понављања у рефрену петог стиха, завршавајући непотпуним четворостихом. Трохеја је стопа која је свуда употребљавана и састоји се од једног дугог слога за којим долази кратак. Али оно што је ново код „Гаврана“ је повезивање у строфу, како рефрена тако и утиска, а томе доприносе „средства заснована на проширеној примени начела стиха и алитерације.“ Као у математичком поступку, следећи корак је потреба за повезивањем замисли о несрећном љубавнику који пати због преминуле драге, и гаврана који зна да каже само „Никад више!“, стално имајући на уму претходну замисао о варијацијама примене припева. Као логичан и најподеснији одговор, указао се дијалог, односно да љубавник поставља питања а птица узвраћа монотоним одговором. Тада се родила идеја о градацијској композицији питања која поставља протагониста, у односу на потпуно исти одговор птице, јер је прво питање потпуно опште место, успомене и боли за Ленором је тренутно замењен смехом, и он поставља питање како се зове та чудна црна птица, не очекујући одговор. Али птица мрака (са обала Плутонових) јасно изговара једине речи које зна, па се и љубавник изненадио, помисливши притом како нико на свету није имао прилику да овако разговара са чудном и величанственом птицом, којој је ћуба поткресана и није плашљивац, што само поткрепљује логички след да је дресиран и навикао на друштво људи. Ваља напоменути да је реч плашљивац у оригиналу цравен, што се по звучности и метрици (скоро потпуно) римује са raven, а то је гавран. Лајт мотив, ако тако нешто овде може да постоји, био би гавран као ултимативни симбол смрти и времена у смислу мудрости, јер је Атена Палада богиња мудрости, између осталог, и приказује се симболично као сова. Ово истичем због поновне персонификације, овога пута гаврана и попрсја, као да се у један лик салише „Са именом: Никад више“. Паладино попрсје изабрано је прво, као одговарајући симбол учености и мудрости самог љубавника, и друго, јер је реч Палада 100

Милош Златковић

звучна. Гавран-Палада симбиозна метонимија крије још један ужасан контраст, до кога се долази упорним созерцавањем овог генијалног дела – белину мудрости кипа Паладе, замрачиће мрак и очај ужаса. И на примеру ове речи (Палада), може се јасно уочити брига при прецизном избору речи која са собом носи лексичку и лиричку тежину, а да мора бити у префињеном сонантном складу са дикцијом и метриком, то су ваљда та „средства алитерације и стиха“, то су дакле инструменти којима По у читаоцу ровари, трагајући за жељеним утиском и ефектом. „Али Гавран, седећ тамо, ту реч једну рече само, Ко сви снови душе црне да се у тој речи збише, Нит' што рече, нит' помену, нити једним пером крену; Но кад шапнух: сутра веће, ко и снови моје среће, И он ће ме оставити ко што ме сви оставише! Гавран рече: „Никад више!“ „Одговор што птица даде изненади мене саде. Нема сумње: сва се знања у тој једној речи збише. Што је чула птица стара од несрећног господара Ког су мрачне кобне силе прогониле и гониле, Па од песме тугованке само рефрен оставише, Тужни рефрен: „Никад више!“ И даље фасциниран призором гаврана који прича, љубавник сетно наглас размишља, убеђен да ће већ колико сутра, остати и без овог „чудног причљивца“, као што су га сви већ оставили, притом првенствено мислећи на Ленору, и на „снове своје среће“, које пореди са птицом, јер су управо тако одлетели. Међутим, чим гавран одговори и на ово са „Никад више!“, несрећни љубавник коначно сустиже читаоца у схватању да ово свакако није обична птица. Одговор га „изненади“ јер је указивао да гавран неће да га остави као и сви, остаће на неки начин, макар и у пуком сећању, несвакидашња слика птице која прича, заувек утиснута у кортекс мозга. Овакву фикцију директно коси разум и логика да птица само понавља оно што је научила од бившег „несрећног господара“. Поново (само)оправдан, љубавник смело претпоставља да су господара несрећне животне околности приморале да окуси опор укус пролазности и потпуног колапса, те је стално ридао и нарицао над својом судбом уз претерано често „Никад више!“, које је птица научила и стално понављала. На овом месту се директно истиче несрећа и сетна злокобност тих речи „никад више“, јер заиста, спознаја да нешто неће бити твоје никад више, носи са собом непремостив јаз бесмисла и губитка. 101

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

„И гледајућ птицу тако – осмехнух се опет лако А руке ми ка њој ближе наслоњачу прислонише; На кадиву меку седох и везујућ мисли хтедох Сазнат: шта та чудна, злобна, од старина давних кобна, Ко знак јада црна птица која и злим духом дише, Мисли грачућ: „Никад више!“ „Размишљао сам ту седећи, ништа више не зборећи. Жарке очи птице црне моје срце запалише. Мисли – једна другу гоне… На узглавље глава клоне… На узглављу од кадиве, љубичасте трепериве, Починути – ту где сенке некад жарко треперише, Она неће никад више!“ „И ко руке серафима – невидљивим кандилима Да, машући, цео ваздух миомиром испунише… И ход њихов ко да чујем… „Ах, јадниче!“, узвикујем, „Бог те, ето, тим спасава; то је чаша заборава. Испиј! То ће и сећање на Ленору да ти збрише.“ Гавран рече: „Никад више!“ Епитети птице су сада: чудна, злобна, од старина давних кобна, птица црна као знак јада, која и злим духом дише. Градација и гомилање придева мрачнијих сензибилитета него у прошлим строфама, убрзава темпо и динамику песме. Речи „Никад више“, у несрећном љубавнику погађају сетну и болну жицу, која мелодијом асоцијације, одмах свира меланхоличну песму о изгубљеној љубави. На тај начин су „жарке очи птице црне“, запалиле срце пламеном чежње и пустих жеља, прескупих илузија на вашару и стаклених сањарија. Сведочимо тренутку када љубавника речи гаврана, које носе сетно ужасавајући призвук, неизбежно подсећају на сопствену бол за Ленором. Сместивши се на узглавље од љубичасте кадиве, коју су некада делили, јунак тумачи птицу као знамење са небеса и изјављује наглас своје усколале мисли. „ …то је чаша заборава. Испиј! То ће и сећање на Ленору да ти збрише“, осим откривања алкохолистичких склоности кроз алегорију, По започиње „увод у лоботомију“ јунака, који је свестан да лаже себе, само да би чуо то слатко али болно – „Никад више!“ „Пророче и злокобњаче! Птицо ил' анатемњаче! Било да те вражја тајна носи храбра и очајна, Па олује на уклету обалу те избацише К дому у ком ужас влада, реци: Да ли Гилеада Има лека срцу које снови среће оставише?“ Гавран рече: „Никад више!“ 102

Милош Златковић

Динамика наставља да се убрзава у центрифугалном вортексу, као и тежина епитета, све у складу са раније постављеном шемом градације. „Пророче“ јер говори, „предвиђа“ истину, јунак зна да никада неће видети своју љубав. „Злокобњаче“ је јасно, због раније одређеног утиска песме. „Анатемњаче“, избор се сузио на ову реч за превод изворног devil – ђаво, је први анатемњак, римује се и прати смисао песме, колико то дух језика дозвољава, а управо се слаже са визијом лепоте као божанског, скрнављење лепоте као једног од главних Божијих атрибута, свакако представља хулу и заслужује анатему. Ево, сложио се и По са оваквим дедукцијским мишљењем. „Пророче и злокобњаче! Птицо ил' анатемњаче! Заклињем те небом, Богом, чије руке све створише, Јадној души жељу њену – реци: да л' ћу у Едену Загрлити кад Ленору, коју сад у рајском хору, Зову тако и анђели што је к небу ускрилише?“ Гавран рече: „Никад више!“ Ово је шеснаеста строфа песме, али прва која је написана. Уједно представља апсолут расплет, који је извршен брзо, чисто, прецизне егзекуције, срамно и поражавајуће ефектно. У односу на ову главну строфу, писао је све остале, и управо је овде врхунац напетог градацијског гомилања слутњи и језе, утисак бубри и кипи ван, немилосрдно шурећи читаоца. Истина је, могуће је и раније предвитети овакав расплет, али то је управо врхунски комплимент, јер је детаљно и постепено грађен, математички и архитектонски, по плану, а утисак никада, апсолутно никада, не промаши, и сваким новим читањем уочимо нешто ново, научимо нешто више о композицији, страху, и о себи самима. Све строфе су подређене дакле овој и сви остали утисци воде ка расплету и кулминацији, сада је свима потпуно јасно да лик заправо ужива у болу, у саморањавању, постепеном мрцварењу душе и тела, неумитно и свесно срљајући у очај. Градација бола се огледа у моделирању питања љубавника, тако да на одговор птице добије ону најслађу бол (која је тако слатка јер је немогућа за издржати). Управо се ту развија пуна морбидност квазибиблијског прирева „Никад више“. Када на последње питање љубавника, да ли ће на другом свету, у Едену, видети драгу, гавран одговара „Никад више!“, и тиме је песма прећутно завршена, бар у спољашњем смислу чистог приповедања и динамике. Лирски субјект заправо све време разговара сам са собом, у соби, а од птице не добија утешан одговор, што га доводи до очаја али и до уживањауаутодеструкцији.Поновоконтрасткојиодишемазохизмом, ствара варнице када се споје уживање и бол. Механика страха пер

103

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

се већма почива на логичном утемељењу и могућности остварења у реалности, укопана у психолошкој жеђи човека за самомучењем, за такав дубок и свеобухватан приступ при писању, Лавкрафт каже да је По „творац модерне приче страве у њеном коначном и савршеном стању“, а ми му верујемо, посебно при сучељавању са космичком стравом овог калибра. „Птицо, или враже црни!“, рекох, „мраку свом се врни, Олуји и обалама које тебе испилише! Јер ни перце нећу које да ме сећа лажи твоје! С попрсја се скидај тога! Вади кљун из срца мога! Лик твој нек' се из очију и сећања мог избрише!“ Гавран рече: „Никад више!“ „И сад изнад врата моји' непомичан Гавран стоји, На попрсју Паладином, док у соби све је тише… Очи су му – ватра жива ко демона који снива А лампа га осветљава и на поду оцртава Из те сенке трепериве, коју зраци осенчише Нећу изић никад више!“ Овде се први пут директно открива „скривени“ мотив песме, и то у стиху: „Вади кљун из срца мога!“, стиче се дојам целокупне трагипатетике протагонисте. Баш тај стих представља први лакоуочив израз са пренесеним значењем, те наводи читаоца да се врати и трага за дубљим смислом и у ранијем приповедању. Само у том пренесеном значењу, гавран је савест и/или подсвест, тужна и вечна успомена несрећног љубавника, у свим осталим случајевима и тумачењима, гавран је буквално гавран. Едгар Алан По (1809 – 1849), амерички песник, есејиста, књижевни критичар, уредник литерарних магазина, најзначајнији представник готике и романтизма, оснивач детективског романа и кратке приче у свом садашњем стању, приповедач за живота скоро непознат, док његово дело не открију Бодлер, Лавкрафт, Маларме, Валери и други. Тада постаје један од аутора са најјачим утицајем на светску књижевност, чему умногоме доприноси поема Гавран, објављена 1845. И на крају, одлучио сам се ипак за такав клише-наслов, Смрт лепе девојке, јер, да сам ово назвао Математика Едгара Алана Поа, она никада не би ово прочитала, и моји црни гаврани би заувек прекривали сунце њене лепоте. Овако бар имам неку шансу. Мојој Ленори, Милош Златковић 104

Страшно место, продукција КУД „Обилић“ Крњево, Миланче Марковић, Велика Плана, 2017.

Страшна места не постају. Она се рађају. Нико то боље не зна од Миланчета Марковића који је написао сценарио, продуцирао и режирао овај средњеметражни филм. Улоге су поверене Тамари Антић и Горану Лекићу, као главним протагонистима, и Радмили Николић и Драгану Иванковићу, као споредним ликовима. Радња филма одиграва се на обали Велике Мораве, једној од наших највећих и најопаснијих река, препуној вирова. И управо је на једном таквом месту Ленка изгубила свој млади живот. Да ли га је себи одузела драговољно, или су је други на то натерали – остаје да видите у филму. Било како било, Влада, који је био потајно заљубљен у Ленку, пеца баш на месту које је врло близу месту њене погибије. Случајност? Одабир дана, тачније, смираја дана, такође не може бити случајан, као да Влада сам изазива своју судбину, као да прижељкује да му се Ленка јави – што, једне вечери, она и чини. Преплашен појавом девојке за коју зна да је мртва, Влада испрва бежи, али се већ сутрадан враћа, у нади да ће је поново срести. Љубав нас чини чуднима, зар не? Тера нас да чинимо чудне ствари. Тако Влада, иако видно уплашен, пристаје да следи Ленку, која му обећава да ће га одвести на једно место… страшно место…

105

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Овај једноставан заплет, и још једноставнији сценарио, са прилично мало дијалога, чини радњу филма. Напетост у филму појачана је сјајно укомпонованом музиком, добрим кадрирањем и одличном камером. Нискобуџетни филмови обично немају тако добру камеру, али Миланче Марковић се потрудио да филм ни у томе не мањка. Једина замерка је одабир плаката – могао је да буде далеко страшнији (у зони сиве или црне, а не плаве), или са, рецимо, месецом, првим кадром у филму… Иако је све време иза камере, на филму се и те како види Марковићев печат: одабир локације, Велике Плане, као места у којем је одрастао, и које, самим тим, врло добро познаје, фолклорна тема, у коју се такође врло добро разуме (подсетимо се само његових Сеновитих прича), одабир глумаца, аматера, који, иако можда нису бриљирали у овом филму, свакако су добро изнели своје улоге, нарочито сцене са крупним плановима Ленке, и, најпотреснија, последња, када Влада открива тело несрећне девојке уплетено у дебеле гране у води (која ће вас натерати на сузе). Утваре су честа тема у нашој домаћој митологији. Миланче Марковић записао је доста прича из народа које се баве управо овом темом, те не чуди што ју је одабрао за свој филм. Утваре се јављају у глуво доба ноћи, не нападају људе, али им задају такав силан страх да од њега човеку срце препукне. Јунак Марковићевог филма је, упркос том и толиком страху, одлучио да следи приказу вољене девојке, у нади да може да јој помогне да нађе свој мир, пређе на онај свет. Да ли ће у томе и успети, или ће погинути, сазнаћете уколико погледате филм. Тамара Лујак

106

Божидар Мандић

СВЕ ШТО ЈЕ МАЛО ЛЕПО ЈЕ Све полази од Тачке, све се покреће из човека, човека са малим „ч“. Човек је „микро-теос“, биће одговорно за своје поступке и надареност за потпуно разумевање другог. То је развојни пут до саме смрти, пут који нема прекида и који је заснован на духовним чинјеницама. СМРТ ЈЕ ЈЕДИНО ВЕЧНА! Управо из наведених наслута виђење мало може бити спасоносно за само биће, за унутрашњу непотрошљивост и детаље којима се служимо – а то је пре свега лична одговорност наспрам стварности, Бога, уметности, душе и свог ближњег. Нису потребна велика знања да бисмо реактивирали две јеванђеолске сентенце, сада помало скрајнуте и заборављене, а то су: „Не чини другом, што не желиш да други чине теби и немој да видиш трн у оку другом, а у својем балван не видиш.“ То су две етичке нужде које произилазе из светих текстова али из самог устројства човека. Сваки појединац може да учини нешто да се ове две реченице валоризују и афирмишу. Никакви универзитетски статуси или звања, завршене студије и докторати неће нам помоћи да се развијамо као људи, ако не спроведемо ове две вечне мудростзи пристигле из Незнанства. Једино је ваљана она духовност која се претвара у каарактер. У духовности нема издаје. Једина издаја је пожелети много, огромно, стање свеимања… Због тога маленичност може бити тачка одупирања од похлепе, највеће подмукле карактеристике подсвесног у човеку. Читав систем – добро проучаван – капитализма и потрошачког насиља заснован је на тој душевној мани човека. Понуди му или понуди похлепу и његова инерција неће се зауставити. Једини отпор може дати мали човек, захтев за невелико и побуда да будемо скрушени као Тачка. Рудолф Штајнер вели: „Све што радиш, ради са малим јер ако упропастиш то, упропастио си мало.“ Амбиција убрзава време. Због тога жеља човека за моћима одузима човеку радост и смисао ка 107

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

срећи. Човек великог увек је на губитку. Човек опредељења за мало је у могућностима. Због тога стара мудрост каже: Бог није свемоћан, већ Свемогућ! Технологија је завела човека према димензијама које, сада, ни он сам не може да контролише. Технологија је постала хегемонија Напретка, али сваки напредак први је знак пада у назадак. Унатраг аразвијати се шанса је за свеобухватност малог, димензије која је наш дом. Технологија стреми наслућеним размерама. Загађује, руши, убија… Технологија ће на концу убити и саму себе, јер је то човеку већ учинила. Тачка је димензија у којој је саздан целокупни космос. У њој су знања о опстанку мисли и света. Први пут угрожена је планета, а не само човек. Спас доноси Тачка. Оно мало што даје отпор свеопштој најезди рушитељства а не обнови. Једино човек не зна да обнавља у овом свет. А то је зато јер носи срж похлепе. У тачки нема похлепе!

108

Иван Вучковић

П Р ОТ И В С М Р Т И, П Р ОТ И В М У Ч ЕЊ А Неки аргументи у прилог активној еутаназији

Увод Појам еутаназије и проблеми који је непрестано прате никако нису нови. Еутаназија, као нешто што би се могло назвати „лепом или добром смрћу“ била је несумњиво позната готово свим древним цивилизацијама. На овај или онај начин, различити народи су је на различитим крајевима света разумевали и, у складу са тим разумевањем, примењивали. Укратко, ма како да ми савремени еутаназију разумевамо, не сме се рећи да је сам појам, па и сам њен чин, у зачетку био нужно негативног карaктера. Штавише, чак се може тврдити супротно. The Merriam-Webster Dictionary дефинише еутаназију као чин „убиства из милосрђа“ и као што је речено, тај чин се, у различитим епохама, различито разумевао и примењивао. Еутаназија – кратка историја појма Еутаназија као појам заправо води порекло од грчке речи ε θανασία која у дословном преводу значи „добра смрт“ (eu-thanatos). Циљ примене еутаназије над неким био је, а и данас је, што безболније окончати живот ономе коме је засигурно онемогућен повратак у нормалне токове живота (услед болести, повреда у рату и сл). Дакле, већ пуком анализом етимолошког порекла појма јасно можемо увидети да се, сам чин еутаназије, није разумевао морално погрешним или морално неприхватљивим. Напротив, еутаназија као „добра смрт“ се чак треба применити тамо где је то, нажалост, 109

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

неопходно. Тим чином, неизлечивој особи је омогућено да свој живот заврши достојанствено и без бола. Античка Грчка и Антички Рим су, према свим доступним изворима, користили еутаназију како би тешко болесној особи омогућили што лакши одлазак. За то су постојали специјални отрови те посебни начини извршења тог чина. Ипак, ситуација свакако ни тада није била црно-бело обојена те се могу пронаћи подаци који указују на то да се, у оквиру одређених школа и одређених учења, еутаназија као чин порицала и одбацивала јер се сматрало да нико, сем Бога, нема право да некоме одузме живот. Пре хришћанства и учења у оквиру хришћанства, посве негативно разумевање еутаназије имали су Питагора и питагорејци. Од Питагоре преко хришћанских учења током и кроз читав Средњи век, негде све до ренесансе, еутаназија није била нарочито популарно средство „добре смрти“. Теолошко-религиозна схватања света су била толико јака да за еутаназију, као за чин који се коси са Божијом вољом, просто није било места. Међутим, сазнањем и веровањем ренесансних мислилаца да човек није никаква божанска направа већ једна врста комплексног механизма, расправа о еутаназији и одобравању тог чина поново је добила на снази и значају. Напредак медицине и технике у ренесанси поново је покренуо легалитет и смисао тог појма. Преко ренесансе, и доба просвећености (претежно XVIII век) разматрало је еутаназију као нешто што, под одређеним околностима, може бити одобрено те примењено. Ипак, на савремено разумевање или неразумевање еутаназије највише је утицаја имао период нацистичке Немачке. Хитлеров опште познати „програм еутаназије“, поред чињенице да није имао никакве везе са еутаназијом у изворном смислу тог појма и чина, већ је заправо служио само као параван масовног истребљења одређених друштвених група, заувек је променио схватање тог појма и однос према том чину. Након другог светског рата па све до данас, Хитлер је можда најзаслужнији за ирационалан страх у оквиру промишљања евентуалног чина еутаназије у одређеним случајевима и ситуацијама. Након Хитлеровог „програма еутаназије“ став према овом чину се заувек променио те је сам чин попримио негативан контекст ширих размера и остао споран и у нашем добу. Пред сам крај увода, ваља још рећи и нагласити да постоје различити облици еутаназије те да се дистинкција која ће уследити правила готово од самих почетака појма. Најпре, прави се јасна разлика између добровољне и недобровољне еутаназије. Добровољна еутаназија је она еутаназија која се врши на захтев пацијента самог (дакле, на захтев пацијента који је компетентан да сам донесе одлуку pro et contra). Недобровољна еутаназија је еутаназија која се врши над пацијентом који не може донети одлуку о еутаназији (а никада се

110

Иван Вучковић

раније није огласио о том чину) већ одлуку о томе преузима неко други (лекар, породица и сл.). Са друге стране, постоји и једна врста техничке (по многима чак и моралне) разлике у самом извршењу чина еутаназије па тако можемо говорити о активној и пасивној еутаназији. Активна еутаназија је она у којој се особа еутаназира директно односно активно (рецимо ињекцијом) док је пасивна еутаназија облик еутаназије у којој се пацијент дословно пушта да умре. С обзиром на то да смо у кратким цртама осликали историјскофилозофски оквир појма, наш задатак даље на овом месту јесте да покушамо да отклонимо бар неку од предрасуда које замагљују исправно и јасно разумевање датог појма. Крах традиционалне етике Пошто је у оквиру историјског кретања сâмог појма већ дат кратак увод, сада је, што јасније, потребно назначити и објаснити разлику између чина еутаназије некада и сада. Судећи по одређеним школама мишљења и појединим филозофима – сâма етика данас више није иста она етика која се примењивала и разумевала у периоду класичне филозофије Грка. Наиме, и поред тога што су основни морални принципи и проблеми остали готово непромењени до данас, савремена медицина и, уопште, савремени начин живота, ипак, у већој или мањој мери, диктирају услове под којима ћемо разумети еутаназију и тумачити предности и мане тог свакако спорног чина. У својој књизи Rethinking Life and Death: The Collapse of our traditional ethics чувени аустралијски филозоф, Питер Сингер, јасно указује на енормне медицинске промене које су се догодиле у протеклих двадесет и пет година. Сходно изузетном напретку медицине, морални проблеми са којима се суочавамо на пољу медицинских интервенција, постали су комплекснији и захтевнији за тумачење. С обзиром на то да је, по Сингеровим речима, традиционална западњачка етика пала, или да је, у најбољем случају, знатно пољуљана, просто морамо доскочити захтеву да наше разумевање савремених моралних проблема на пољу медицине, тумачимо из једног посве новог угла и то помоћу нових ставова и аргумената. Штавише, Сингер на крају своје књиге даје пет препорука (савета) у вези разумевања и примене савремене етике: 1. 2. 3. 4. 5.

Препознати да вредности људских живота варирају Преузети одговорност за последице наших одлука Поштовати жељу особе да изабере да ли ће да живи или не Увести децу у свет једино ако она то желе Не правити дискриминацију живота на основу врсте (рода) 111

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Сходно горе реченом, можемо се сложити са Сингером да, чак и да је традиционална етика и даље на снази, ипак јој треба допуна. Ван свега реченог, Сингер је, као ретко ко од филозофа претходника, заслужан (крив) за прву тачку својих препорука, односно, за разумевање живота у оквиру 'живота који је вредан живљења и живота који то није'. Наиме, Сингер је правио оштру дистинкцију при разумевању живота који вреди живети и живота који није достојан живљења (особе са тешким телесним деформитетима, новорођенчад са тешким инвалидитетом, особе са деменцијом и сл.). Оваквим разумевањем живота Сингер је пре свега дошао у сукоб са основом традиционалне, аристотеловске етике. Најкраће, у традиционалној (аристотеловској) етици човек већ самим чином рођења стиче статус особе на основу онога што се зове δύναμίς или потенцијал. Дакле, самим својим потенцијалом дете (новорођенче) већ има статус особе. Међутим, Сингер категорички одбацује овакво учење те тако не долази у сукоб једино са Аристотелом, већ, што је још озбиљније, и са Декларацијом о људским правима јер се у истој јасно каже да чак и као потенцијално, људско достојанство је неотуђиво и мора се поштовати и бранити. Сходно овоме, јасно можемо видети да Сингер пре свега људски живот схвата не биолошки, већ биографски. Овај и овакав сукоб јесте окосница онога што ће уследити у овом раду а то је – како треба разумевати живот и да ли је, у оквиру одређеног разумевања, еутаназија ипак (бар у одређеним околностима) дозвољена? Сходно томе, наш је задатак даље да покажемо да постоје одређени случајеви и ситуације у којима би било боље извршити него неизвршити еутаназију, и то никакву другу до активну. Дакле, пробаћемо да изнесемо неке аргументе у прилог активној еутаназији. Још јасније – не само да ћемо пробати да одбранимо еутаназију уопште или еутаназију као чин који би под одређеним околностима требало извести, већ ћемо се усресредити и на то да одбранимо активну добровољну (па и недобровољну) еутаназију. Ипак, пре тога, усресредићемо се најпре на основне аргументе који иду у прилог (или би требало да иду) негацији и одбацивању еутаназије. Још краће – изнећемо аргументе против еутаназије како бисмо преко њих и на основу њих показали да су, заправо, морално погрешни и неодрживи те одбранили легалитет тог чина. Основни аргументи у прилог забране и одбацивања чина еутаназије Дакле, пре него што почнемо да бранимо еутаназију – те најпре почнемо са пасивном добровољном еутаназијом – потребно је најпре што јасније изнети аргументе који иду у прилог њеном забрањивању 112

Иван Вучковић

те одбацивању било какве врсте легитимности и оправданости тог чина.Постојемногиаргументикојиидууприлогзабраниеутаназијете одбацивању њеног легитимитета – неки су изразито стари и датирају још од самих њених корена, други су пак новији и савременији те је потребно, у краћим цртама, приказати и јасно изложити оне најважније од њих. Први, и вероватно традиционално кључни аргумент против тог чина, јесте аргумент божије промисли и божије воље. Заправо, у оквиру европске традиције, постоје и постојале су изразито јаке струје у оквиру хришћанства и хришћанског учења које недвосмислено одбацују морални легитимитет те корисност тог чина. Најбаналнији, а уједно суштински важан аргумент, дат је већ у оквиру онога што се зове декалог те у оквиру пете божије заповести која сасвим једноставно гласи не убиј! те се та заповест прећутно, како је већ устаљено, свакако односи и на чин еутаназије. Ипак, сажето речено, ни данас није сасвим јасно како заправо ту заповест ваља разумети. Да ли се та рестриктивна форма односи на сва бића (те и животиње и биљке) или само на човека? Ако само на човека – да ли подједнако на све људе под свим околностима? Уосталом – кључна предрасуда у оквиру промишљања чина еутаназије и јесте уверење да је еутаназија потпуно исто што и убиство а убиство је, прећутно или не, нешто што је нужно и увек лоше. Као што је горе поменуто – такво савремено схватање еутаназије се поново усталило и учврстило тек након нацистичког програма о коме је већ било речи. Наш посао ће се, сходно томе, примарно састојати у одбацивању предрасуде да је еутаназија исто што и убиство као такво но, вратимо се contra аргументацији. Сходно реченом и сходно поштовању заповести не убиј јасно је да је и даље еутаназија нелегална те забрањена у већини европских земаља (као и већини земаља света). Просто – пратећи концепцију да је живот дар од бога те да се морамо држати пете заповести и да нам, дакле, није дато право да икоме пресуђујемо јасно је и нема сумње у то да је еутаназија нешто морално погрешно и да је не треба дозволити. Са друге стране, како би се та аргументација поткрепила, постоје бројне институције и бројне организације које заговарају и подржавају оно што се зове paliative care или интензивна нега. Реч је заправо о томе да фокус не треба стављати на одузимање живота некоме већ на, што је могуће боље, његово продужење, па чак и онда када пацијент то одбија и захтева спровођење чина еутаназије. У аргументацији у оквиру које ћемо бранити тај чин – овај аргумент ће врло лако пасти. Даље, многи филозофи еутаназије и многи који на ту тему размишљају или се еутаназијом баве, директно или индиректно, сматрају и аргументују да, када би се еутаназија дозволила, то би вршило огроман притисак на пацијенте јер би се, када доспу у дубоку

113

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

фазу болести, заправо осећали као терет својим ближњима па би, чак и да суштински еутаназију не желе, на крају ипак попустили. Ипак, показало се и показује се да у пракси овај аргумент заправо често не држи воду. Даље, као аргумент против еутаназије се често користи депресија јер се каже да пацијенти готово никада не желе да се над њима изврши такав чин али да их, како притисак, тако и депресија често нагиње ка том чину и његовом крајњем избору. „Еутаназија је морално погрешна и погубна по друштво. Никада није оправдана, чак ни у оквиру личне слободе. Уместо тога, друштво би требало да сведе тежњу ка еутаназији тако што ће побољшати медицински систем и лечити депресију код болесника“. На крају, све се ипак суштински своди на хришћанску аргументацију јер се, сви остали аргументи, на овај или онај начин, изводе из те аргументације и своју снагу црпе из хришћанства. Френк Павоне, директор организајије Priests for Life, у више наврата је износио тезу да не постоји нешто као што је бескористан живот па чак и да је та особа нешто попут биљке те у екстремно вегетативном стању. На самом крају и коначно, ваља поменути и тзв. slipery slope аргумент или аргумент помоћу кога се брани теза и на основу којег се тврди да, уколико се чин еутаназије једном дозволи, неће бити могуће успоставити контролу над будућим случајевима па неће бити могуће спречити злоупотребе које еутаназија са собом свакако носи или бар може да носи. Сходно томе, потребно је преузети рестриктивне мере те сам чин спречити већ у зачетку и тако не дозволити да се развије и уз себе повуче прегршт различитих злоупотреба. Било како било, све аргументе које смо навели ћемо покушати да, што јасније, оборимо те обеснажимо у централном делу овог рада. Пасивна добровољна еутаназија – морално хуманија опција? Када год се размишља о еутаназији као нужном чину „добре смрти“ готово увек се (макар и прећутно) мисли на добровољну пасивну еутаназију. Најчешћи разлог томе је уверење како је пасивна еутаназија морално боља и исправнија опција па, сходно томе, када је о еутаназији реч, њу дакле треба и упражњавати. Ипак, показаћемо да је у питању једна врло занимљива предрасуда – не без одређених покрића. „Један од облика еутаназије је када лекар обустави третман који одржава болесну особу у животу… Обустава лекарског третмана може проузроковати смрт… Искључење цеви која регулише доток хране која одржава пацијента у животу је облик еутаназије“. Андреа Накаја јасно показује у својој књизи да једноставни чин одбијања даљег лечења одређеног пацијента јесте један од основних облика еутаназије – пасивна еутаназија. Пошто 114

Иван Вучковић

су се лекари (закључно са пацијентом) уверили да живот пацијента више није вредан живљења они могу обуставити даљи третман који је пацијента одржавао у животу и, одбијајући да га даље лече, изврше чин (пасивне) еутаназије. Једноставно, потребно је, како су нагласили Питер Сингер или рецимо Франсис Кам, увидети да у одређеним појединачним случајевима еутаназију треба дозволити јер је, у одређеним ситуацијама, извршити еутаназију свакако мање зло него одржавати пацијента у животу и по цену његовог губитка достојанства, бола и непрестане патње. „Ми не помажемо тим људима настављајући са третманом интензивне неге како би их одржали у животу. Уместо тога, ми их гротескно смештамо у некакве медицинске контејнере“. Већ из ових неколико аргумената, јасно је, еутаназија може бити решење проблема појединих неизлечивих болесника. Просто, друштво мора увидети и препознати ситуације у којима би чин еутаназије био морално оправдан чин. Ипак, и даље се може поставити питање зашто је неминовно да, у тим случајевима, чин еутаназије буде нужно пасивно изведен? И поред тога што постоји прегршт сасвим пристојних аргумената у корист пасивног извршења чина еутаназије, најважнији аргументи су следећи: 1. Лекар нема право да одузме живот пацијенту (лекар је ту да лечи а не да убија пацијенте) 2. У чину еутаназије – лекар се не може приморати на активно учествовање а чин ускраћивања даљег тока лечења не спада у активно учествовање и не утиче директно на лекареву савест. 3. Пасивна еутаназија је чин божије воље – односно, пасивна еутаназија је пуштање болесника да умре (где је увек дата бар мала доза какве-такве шансе да се пацијент и извуче те настави да живи). Уколико болесник умре – то се може тумачити као чин божије воље а медицински – као чин пасивне еутаназије. Ипак, различите статистике, пре свега у земљама у којима је еутаназија легална опција медицинске смрти, показују да невелики број болесника, који се одлучује за еутаназију, жели да се еутаназија спроведе пасивно, на начин на који смо то овде приказали. Једна од највећих мана пасивне еутаназије је та што такав облик еутаназије може бити веома дуг и мучан по болесника па болесници, сасвим разумљиво, ретко пасивну еутаназију сматрају за свој најбољи избор. Сходно томе, озбиљна предрасуда је сматрати пасивну еутаназију морално исправнијом опцијом од активне те захтевати њено форсирање и упражњавање. Када већ треба бити извршена – активна еутаназија не може бити морално неисправнија од пасивне. Штавише, показаћемо да случај стоји управо супротно. Чак и уколико би се 115

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

у разматрање увела и пасивна недобровољна еутаназија – све би и даље, чак и аргументовано јаче, ишло у прилог активне еутаназије – добровољне али и недобровољне. Овај део рада је дакле имао за задатак да покаже како пасивна еутаназија није нужно зло али да је, ипак, у поређењу са активном, морално, па и медицински, у већини случајева лошији избор. Дакле, став који сада треба одбранити јесте да је, напротив, активна, а не пасивна еутаназија, морално хуманија опција. Како бисмо поткрепили тај став – позваћемо се на неколико различитих извора, искуства болесника и тумачења. Активна добровољна еутаназија – неки аргументи у прилог томе (са освртом на недобровољну еутаназију и земље у којима је еутаназија дозвољена) Овим одељком стигли смо и до централне теме нашег рада па ће, природно, овај одељак захтевати највишу пажњу што због свог значаја а што због низа аргумената који ће имати за циљ поткрепљење дате тезе. За сам почетак, консултоваћемо најпре есеј Џејмс Рејчелс под називом Активна и пасивна еутаназија. У свом раду Рејчелс у кратким цртама анализира појам пасивне и активне еутаназије те њихов однос. Најпре, Рејчелс и сама наглашава да постоје веома јаке предрасуде које иду у корист пасивног извршења чина еутаназије. Пре свега, основ или срж медицине, као једне бесумње хумане науке, јесте у томе да лечи а не да убија па би тако пасивна еутаназија била одређена врста компромиса између бескомпромисне Хипократове заклетве и еутаназије као облика убиства. Наиме, заговорници пасивне еутаназије заправо врло добро разумеју да се одређени болесници налазе у неповратном здравственом стању и да за њих лека нема али се, са друге стране, противе директном чину убијања болесника. У том светлу, заговорници пасивног чина еутаназије заправо дозвољавају тај чин али га тумаче као чин божије воље. Сходно томе, уколико већ треба дозволити еутаназију, пасивна еутаназија би била званично прихватљивија опција и друштвено опште разумнија опција. Дакле, ништа чудно не треба видети у томе што многи врло жустро и са еланом бране ову опцију. Ипак, наш задатак сада ни најмање није лак јер ми заправо морамо да, што јасније, објаснимо зашто ствари треба посматрати и тумачити чак потпуно супротно. Пасивна еутаназија би требало да, између осталог, ослободи лекаре савести јер они званично не чине ништа већ једноставно само пуштају болесника да умре. Међутим, овде постоји квака а она се састоји у томе што треба јасно сагледати да ли заиста лекари не раде ништа уколико поступају као неми посматрачи болесника у агонији? 116

Иван Вучковић

И Рејчелс је ту јасна – не. Многи теоретичари и тумачи односа пасивене и активне еутаназије (као рецимо Томас Еш, Питер Сингер, Ден Брок и сл.) у начелу се слажу с Рејчелс у ставу и мишљењу да лекари ипак нешто чинe када одлуче да пусте пацијента да умре. Укратко – сама њихова пасивност већ јесте одређено делање – они, дакле, одбијају да даље лече пацијента а сама та одлука већ јесте одређени чин. С обзиром на то да је ова позиција врло јасна, са правом се сада можемо упитати није ли, када еутаназију већ треба спровести, активни облик исправнија опција? У чину активне еутаназије лекар директно спроводи еутаназију (било путем ињекције или на неки други начин) те активно учествује у окончању жувота болесника. Основни аргумент – видели смо – јесте да лекар на себе не мора да преузме ту врсту одговорности и терета потенцијалне сасвести која би могла непрестано да га прати. Међутим, сама пасивност лекара при пуштању болесника да умре у чину пасивне еутаназије може да проузрокује још већу савест и очај. Ништа боља и исправнија није опција одбијања лечења и посматрање агоније пацијента при самртној борби која понекад може и веома дуго да траје. Штавише, многи сматрају (као рецимо Френсис Кам) да у тој пасивности врло често постоји нешто латентно изопачено и садистички обојено. Закључак је, дакле, да чин активне еутаназије не само да није гори чин од пасивног облика, већ је и знатно бољи, бржи те хуманији и морално знатно исправнији и јаснији. Штавише, одређени извештаји о еутаназији спроведени у Белгији показали су да лекари заправу, у ковиру активне еутаназије, немају ту врсту савести о којој се често говори и на коју се, у контра-аргументацији, непрестано позива. Показало се да су наркотици и одређени седативи заправо најбољи при извршењу активног чина еутаназије јер се не доводе директно у везу са еутаназијом као појмом. Различита истраживања су показала да је такав облик еутаназије психички и морално знатно подношљивији и прихватљивији од еутаназије болус ињекцијом. Са друге стране, свакако је позив лекара пре свега у томе да лечи али, ипак, када за болесника више наде нема, позив је у томе да се болесник што хуманије и безболније отпрати те да му се омогући достојанствена смрт. Још боље, у свом есеју A right of self Termination? Дејвид Велеман износи један јасан и занимљив став којим се тврди да заправо оно што се зове достојанствена смрт заправо не постоји другачије до као један обмањујући термин. Најкраће, уколико је живот изгубио достојанство те се не може даље достојанствено живети – тада треба извршити чин активне еутаназије те окончати свој живот. Међу осталим аргументима Велеман наводи одређене предмете достојанства те каже да постоје одређене ситуације у којома неки изразито важан предмет треба уништити уколико му је достојанство нарушено те више нема значај и симбол 117

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

који би требало да има (нпр. застава). Даље, сада када смо у игру укључили и достојанство као нешто што игра готово пресудну улогу у промишљању евентуалног извршења еутаназије, долазимо до још једног кључног појма – појма бол. У многим есејима о еутаназији ова два појма – достојанство и бол – су често испреплетани, замршени те суштински веома повезани и блиски. Ипак, врло често, ваља правити разлику међу њима. О чему се заправо ради? Наиме, чувена професорка Френсис Кам врло жустро и недвосмислено заговара и брани теорију да би бол требало да буде пресудно мерило за извршење еутаназије. Уколико, дакле, болесник не може да издржи и поднесе бол у коме се константно налази – еутаназија као опција постаје потпуно релевантан чин. Са друге стране, она није категорички одбацивала и умањивала значај достојанства али је тај појам прилично сметнула са ума или, штавише, у великој мери тривијализовала те обеснажила. Директно неслагање са тим изнео је Дејвид Велеман у свом већ поменутом есеју. Велеман каже да бол није једина ствар која је неподношљива и неиздржива већ се у обзир много више и озбиљније треба узети достојанство. Пре свега, услови под којима би неко имао право да захтева окончање сопственог живота, јесу услови у којима је болесник изгубио своје достојанство, изгубио наду да ће поново моћи достојанствено да живи те изгубио темељ вредности живљења. Поред бола, достојанство је кључни појам за потенцијални чин еутаназије и коначно опредељење за исту. На крају, чувени и већ поменути аустралијски филозоф и етичар Питер Сингер, на више је места бранио овакву тезу (чак узимајући у обзир и достојанство новорођенчади, без обзира на то што оно још увек не може бити свесно једно тако сложеног осећања). Поред неиздрживог бола у страшној агонији, активну еутаназију треба спровести и дозволити и када је очигледно да особа – persona – више нема оно што је темељ здраве основе живљења а, пре свега, то је свакако достојанство. Још један аргумент који би ишао у прилог чину активног извршења еутаназије јесте, између осталих, аргумент слободне воље и личног избора. „Аутономија, или право да се одлучује о свом животу, је основно људско право. Свакоме се треба дозволити да води свој живот и одреди своју судбину а ово укључује и право на окончење сопственог живота“. Овај и овакви аргументи срж су разумевања личне позиције за бирање и одабирање чина активне еутаназије. Ствар је дакле врло јасна – када болесник трпи неподношљиву бол и када му је достојанство уздрмано или када више не постоји а притом болесник захтева чин еутаназије – еутаназију би без икакве сумње требало дозволити и активно је (уз помоћ одређених медикамената) до краја спровести. Бол, достојанство и право на лични избор три су основна аргумента у прилог не само еутаназији већ активној

118

Иван Вучковић

еутаназији као морално-технички хуманијој опцији. Чак је и један од најпознатијих параплегичара, научник Стивен Хокинг изјавио „мислим да они који имају неизлечиву болест и трпе несносну бол треба да имају право да изаберу да свој живот заврше еутаназијом“. Овакве тезе и слична аргументација често се чула и у оквиру холандке владе и холандског министра спољних послова. Ден Брок је такође износи ставове и мишљење да је квалитет живота важнија инстанца од пуког квантитета те да еутаназија, под одређеним околностима, може бити дозвољена. Пре него што, на самом крају, поменемо пар земаља у којима је еутаназија легализована те дозвољена, ваља се само вратити на аргумент slippery slope. По свему судећи, тај аргумент, ван тога што може бити занимљив, ипак мора да отпадне. Различите статистике и различита истраживања су, штавише, показала да легализација еутаназије не само да не води до одрењених злоупотреба већ, чак, веома умањује такву могућност. У оквиру истраживања пријављених случајева чина еутаназије углавном се показало да стопа злоупотребе готово да и није постојала или је била занемарљива. Укратко – по многим параметрима – легализација еутаназије (и пријава сваког чина еутаназије) не само да не би водила до злоупотреба већ би, у великој мери, такве нус појаве спречила и свела на минимални број случајева који би затим могли правно да се санкционишу, испитају и слично. Дакле, аргумент познат као slippery slope према свим релевантним критеријумима, просто, као што смо нагласили да ће бити, пада у воду. Самим тим, кроз неиздрживу бол, губитак достојанства, право на сопствени избор и кроз обарање slippery slope аргумента, показало се врло јасно да еутаназија, без страха и злоупотреба, може бити дозвољена јер је у неким ситуацијама видно исправна и морално пожељна опција. Што се недобровољне активне еутаназије тиче – мислим да је ситуација готово иста. Наиме, сви аргументи који важе за добровољну активну еутаназију важе и важиће и за недобровољну с тим што ће суштинска разлика бити та што би требало преузети одговорност и одлучити у име болесника. Тада, уместо на самог болесника, терет одлуке и евентуална савест или заслуга пада на уже чланове породице или лекарски тим. Ипак, без обзира на то да ли болесник о својој судбини може свесно донети одлуку или не, показали смо да, када је ситуација нужно безнадежна, еутаназију би требало спровести. На крају, ваља поменути да већ постоји неколико земаља у којима је еутаназија легализована а то су, пре свега, Белгија (од 2002. године) Холандија и Швајцарска. Међутим, списак се ту не зауставља већ се број земаља из године у годину све више повећава и само је питање дана када ће еутаназија бити дозвољена у већини земаља света.

119

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Закључак Овимрадомсмопоказали,извишеугловаикрозвишетумачења,да еутаназија, и то пре свега активна добровољна еутаназија, не само што није зло већ поседује спектар различитих бенефиција и својеврсних моралних и техничких предности у оквиру промишљања убиства из милосрђа. Показали смо да постоје одређени јаки аргументи који иду у прилог извршењу еутаназије те успешно одбранили сам наслов овог рада који гласи Неки аргументи у прилог активној еутаназији. Еутаназија се свакако не сме занемарити па је потребно, што је пре могуће, разбити опште предрасуде које о том појму круже. Овај рад је мали допринос при отклањању тих предрасуда. Литература: 1. Peter Singer: "Rethinking Life and Death: The Collapse of Our Traditional Ethics" 2. James Rachels: "Active and Passive Euthanasia" 3. J. David Velleman: "A Right of Self-Termination" 4. Ronald Dvorkin: "Assisted Suicide: The Philosopher's Brief" 5. Stephen Darwall: "Self-Interest and Self-Concern" 6. Frances Kamm: "A Right to Choose Death?" 7. Sharon R. Kaufman and Lynn M.Morgan: "The Anthropology of the Beginnings and Ends of Life" 8. David Clark, Henk ten Have and Rien Janssens: "Common threads? Palliative care service developments in seven European countries" 9. Smets Tinne, Johan Bilsen, Joachim Cohen, Mette L. Rurup, Freddy Mortier and Luc Deliens: "Reporting of Euthanasia in medical practice in Flanders, Belgium: Cross sectional analysis of reportered and unreportered cases" 10. Voluntary Euthanasia (Stanford Encyclopedia of Philosophy) 11. D. Brock: "Voluntary Active Euthanasia" 12. Andrea C. Nakaya: "Thinking Critically: Euthanasia" 13. Debbie Purdy: "Should Assisted Suicide be Legalized?" 14. Nikola Biller Andorno: "Physician Assisted Suicide Should be Permitted" 15. Jennifer Fecio McDougall, Martha Gorman: Euthanasia" 16. Sterbenhilfe-info.de (Aktive und passive Sterbenhilfe) 17. Bernhard Schmeilzl: "Darf man Demenz- und Wachkomapatienten verhungern lassen?"

120

Милан Р. Симић

Ф И Л ОЗ О Ф ЕМЕ Какав сам ја ученик и какви су моји учитељи? Мудар учитељ са мало речи каже ми много. Још мудрији учитељ, и када ћути, знам шта мисли! Успешно уметничко дело трајно припада садашњости. Не умиремо, умиру наше илузије о постојању у (пред) непостојању. Нисте роб уметности ако њене окове не носите добровољно. Заиста, нема за поређење робовања. Плодови наше најдаље будућности никли су из семена наше најдаље прошлости. Фантазија је недисциплинована стварност, реалност тек још један недовршен људски сан, онострано јесте верно колико и одраз у огледалу, а све оно магијско тек зачин укусима о којима не вреди расправљати. Да славимо наш свет и да то буде једина наша слава! Човеку је дата моћ преображења. Човеку је дата моћ и он може да се преобрази у генија, у лудака, у филозофа, у песника, у Ничеа, у Сиорана, у мађионичара, у кловна… Бог нема такву моћ. А можда је и има, али не воли да се експонира! Дата ми је смелост да разјашњавам, сада: рвем се са својом смелошћу! Задовољство припада мудром који зна мудријег од себе да послуша. Пре стварања, обуздај надахнуће.

121

БУКТИЊА #54: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Милан Р. Симић

А Ф О Р И З МИ Наши независни медији традиционално су уз режим. Кад се дигне кука и мотика, видећемо колико вреди пендрек. Не допада ми се наша демократија. Више бих волео слободу говора и слободу штампе. Свет се интересује како живимо? Ето добро: и најхрабрији умиру од страха! Никако да се ослободимо традиције. Ни са ропским навикама не знамо шта да радимо. Имам проблем са памћењем! Не сећам се наше славне прошлости. Не окрећи се, сине! Тата ће да погледа у контејнер. Нашу историју тешко је препричати. Писана је у више оригинала! Велики сте циник. Питате писце у Србији да ли су читани? У нашој редакцији цензор има већу плату од уредника. Његов посао је тежи. Није режим крив што имамо доушника по глави становника. Крива је традиција. Борићемо се поново до последњег. Прошли пут нам није успело. Од како је штампа слободна, цензоре смо поставили као уреднике. Више не знамо која се историја понавља.

122

БУКТАЛИ СУ:

Зоран Јакшић (1960, Панчево). Докторирао на Електротехничком факултету у Београду. Научни саветник Института за хемију, технологију и металургију. Бави се истраживањима у областима нанотехнологија и микросистема. Објавио преко 60 прича из домена фентезија и научне фантастике; романе Крадљивци универзума, (1987. и 1997 – проширено издање) и Северњак (1996, 2009); те збирке прича Никадорски ходочасник (1992), Министарство сенки (2008) и Краљеви (2009). Од 1986. члан удружења књижевних преводилаца Србије. Са енглеског превео тридесетак романа књижевне фантастике и СФ, као и већи број дужих и кратких прича. Валентина Новковић, дипломирала на катедри за руски језик и књижевост. Пише поезију, кратке приче, бави се превођењем и писањем књижевних осврта. Модератор je књижевног програма у библиотеци Милутин Бојић. Живи Београду. Енеса Махмић (1989), босанскохерцеговачка књижевница. Добитница је више регионалних награда. Објавила је збирке путописне поезије: Фаустова кћи (2015), Мапе Алме Карлин (2016), На мјесту које изазива уздах (2016) и Долорес (2017). Објављивала је у часописима: Бакански књижевни гласник, Траг, Script, Сент, Исток, Књижевно перо, Литер, Паралеле.

123

БУКТИЊА #54: Буктали су:

Јелена Марићевић (1988, Кладово). Радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде Боривоје Маринковић за 2014. годину. Била је у уредништву студентског Часописа за књижевност и уметност Међутим (2011-2015). Објавила је књигу Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016) Ото Хорват (1967, Нови Сад), седам књига поезије, роман првенац „Сабо је стао“ (Академска књига, 2014) био је у најужем избору за НИН-ову награду). Преводилац. Награде: „Бранкова награда“, „Биљана Јовановић“, „Мирко Ковач“, Награда Друштва књижевника за превод године… Живи у Фиренци. Саша Скалушевић Скала (1981, Неготин), oд 1998. године објављује поезију и прозу у књижевној периодици код нас и у региону. Објавио је књигу песама Митови и сенке (Народна Библиотека Доситеј Новаковић, 2014). Председник Крајинског књижевног клуба. Илија Бакић (1960, Вршац) је песник, приповедач, романсијер, критичар и уредник. Сарадник многих еминентних издавачких кућа и периодичних издања. Предраг Станковић (1963, Лесковац). Дипломирао је на Групи за романистику Филолошког факултета у Београду. Професор је латинског и француског. Писао је за „Нашу реч“, „Градину“, „Поља“, „Think Tank“, „Данас“ (недељни додатак), „Наше стварање“… Један од уредника „Think Tank Town“ издања. Збирку прича „Игра с кртицама“ објавио 2010. а Роман Надница за Харона објавио 2017. године. Александар Марковић (1961, Београд). Завршио Филолошки факултет. Неупотребљени је (а сада већ и неупотребљиви) професор италијанског језика и књижевности. Преводи, и сваке преступне године преступи тако што нешто напише. Касно одлази на спавање и рано устаје јер је дан прекратак за све што би волео да уради. Воли живот као што се воли болешљиво дете. Верује да човек не треба да тражи смисао живота у себи, већ у другима. Строго се и аскетски придржава принципа хедонизма. Сања своје претходне животе. Објавио збирку прича „Мрве под кожом“ и збирку поезије „Уроборос“. Предраг Стражмештер (1970, Кикинда). Живи и ради у башти иза куће.

124

Биљана Миловановић Живак дипломирала на Филолошком факултету у Београду. Уредник књижевног часописа и едиције „Браничево“. Објавила збирке приповедака „Два дана без Марте“ (2007) и „Лосос плови узводно“ (2013), драму „Непотребни трач“(2012), студију „Смисао писања у новом веку или Да ли ће интернет убити књигу“ (2015), књига са групом аутора са Балкана на енглеском језику у Холанији, збирку песама „А где сам ја, и зашто ту?“ (2017), стотинак приказа, критика, есеја, прича и песама у књижевној периодици, зборницима и антологијама. Превођена на енглески, француски, немачки, грчки, македонски, бугарски, руски и словеначки језик. Њене песме и приповетке обрађују се као изборна лектира у средњим школама и на Катедри за неохеленске студије Филолошког факултета у Београду. Награђивана за књижевни рад, уреднички рад и рад у култури. Професор књижевности, предаје и Креативно писање. Дарко Тушевљаковић (1978, Зеница). Од 2002. објављује краћу и дужу прозу у разним домаћим и регионалним часописима и антологијама. Објавио је романе Сенка наше жеље (2010) и Јаз (2016) који је награђен наградом Европске уније за књижевност, као и збирке прича Људске вибрације (2013) и Накнадне истине (2017). Живи у Београду. Срђан В. Тешин (1971, Мокрину). Студирао је филозофију и комуникологију, а дипломирао на поетици кратке приче. Аутор је једанаест књига и приређивач шест антологија кратких прича. Важнији наслови: Антологија најбољих наслова, Кроз пустињу и прашину, Куварове клетве и друге гадости, Испод црте, Приче са Марса и Гори гори гори. Маргарет Атвуд (енгл. Margaret Atwood) је канадска песникиња, списатељица, књижевна критичарка, есејисткиња и еколошка активисткиња. Рођена је у Онтарију, Канада, 18. новембра 1939. године. Живи у Торонту. Иако је најпознатија по својим романима, књижевни опус Атвудове такође обухвата поезију, збирке кратких прича, књиге за децу и књижевне критике. Гунвор Хофмо (1921-1955), прву књигу објавила је 1946. године, а онда још четри књиге песама до 1955. Године 1971. објављује књигу Гост на земљи, за коју добија награду критике, а затим до смрти објављује још 14 збирки. Сматра се једном од најзначајнијих песникиња норвешког модернизма. Марко Вуковић (1975, Крагујевaц), песник и преводилац. Књиге песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000), Дивљи камен (2005). Преводи са норвешког језика. Тренутно живи и ради у Норвешкој.

125

БУКТИЊА #54: Буктали су:

Бела Хамваш (1897-1968) мађарски писац и есејиста. Централне теме дела Беле Хамваша су духовна баштина древних цивилизација као нераскидиво јединство човечанства, те модерна апокалипса која настаје отклоном и напуштањем тих учења. Захваљујући умешности Саве Бабића, Хамвашев језик на српском дише пуним плућима, а захваљујући његовом ентузијазму овдашња култура је повлашћена могућношћу упознавања овог великог европског мислиоца XX века, чији ће се прави значај и утицај тек видети. Сава Бабић (1934-2012) писац, преводилац и професор универзитета, значајна фигура у српској књижевности и култури, објавио више књига (есеја, критика, судија, монографија, романа), деценијама преводио мађарску књижевност. Превео је на српски више од стотину чердесет књига с мађарског језика; од тога броја објављено је седамдесет, а остале су у рукопису, очекују да буду објављене. Милош Златковић (1990, Неготин), дипломац права и криминалистике и безбедности, специјализира социјалну политику у Нишу, објављивао у књижевним часописима приче и есеје. Тамара Лујак (1976, Београд) пише кратке приче, афоризме, књижевне приказе и др. Бави се превођењем. Уредник часописа Наш траг и књижевне рубрике Интернет часописа Helly Cherry. Божидар Мандић (1952, Нови Сад ), њижевник, театролог, ликовни уметник и еколог. Објаво је 24 књиге, остварио преко 20 самосталних изложби и режирао 25 позоришних представа из позоришне авангарде. Иван Вучковић (1987, Бор) студије филозофије завршио 2011. године као најбољи на департману са просечном оценом 9,45. Под окриљем СКЦ Ниш 2010. године објавио збирку „Игра ветрова“. Оснивач је Кино клуба „Макавејев“ и часописа за културу и књижевност „Недогледи“. Објавио је више стручних тесктова у периодици. Милан Р. Симић (1959, Великa Планa), пише прозу, драме, филозофеме, афоризме, критику и есеје. Од 1994. године уређује великоплањански Часопис за културу Наш траг. Запослен је у Библиотеци Радоје Домановић у Великој Плани. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра.

126

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Споменка Пулулу. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890