Буктиња бр. 55-56 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин 2018

Буктиња часопис за књижевност, уметност и културу број 55-56 / 2018 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин Главни уредник Споменка Ст Пулулу Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Власта Младеновић Лектура и коректура Ивана Мијајловић Прелом Бобан Кнежевић Насловница и задња корица Драгољуб Стајковић Илустрације Зоран Јакшић Канука Марин Сореску Драгољуб Стајковић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац Тираж 500 примерака

Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИКА ....................................................................... 5 Магда Ковач МОЛИТВА С РАЗУЗДАНИМ ЗАВРШЕТКОМ. . 6

ПОЕЗИЈА Ника Душанов ............................................................................. 8 Милан Б. Поповић..........................................................................12 Дарко Цвијетић ...........................................................................17 Маја Белегишанин ..................................................................... 26 Никола Вујчић ............................................................................... 34 Сале Марковић .............................................................................. 38 Весна Ковачевић Соколовић .........................................................47 Исидор Игић .............................................................................. 53 Pietra Fon Tillen...............................................................................57 Дејан Илић ................................................................................. 64 Мика Јовановић............................................................................. 68

ПРОЗА Русомир Д. Арсић МИНИЈАТУРЕ ............................................... 74 Милош Златковић ЦРНА ЖУЧ ..................................................76 Недим Хаџиахметовић Мафа ТОПОВСКО МЕСО ЗА 4 ОСОБЕ . 89 Мирјана Детелић ТРОЈИЦА РАЗГОВАРАЈУ О РАТУ И СМРТИ. 94 Никола Дојчиновић АЗИЛ ЗА НАПУШТЕНЕ ДЕВОЈКЕ . . . 97 Марко Костић ШУМ ................................................................ 102 ЈОШ УВЕК СРПСКИ ПИСАЦ ..........................104 Жељко Обреновић СНЕШКО .....................................................108 Милоје Демир Неготински УБИЦА ........................................ 118 Милорад Грујић ПРАЊЕ ГЕПИДА .........................................123 Бранко Смуђа КОСА ...................................................................127 Предраг Ж. Вајагић ТУК НА СТРУК ....................................... 130 Ивана Милаковић ЦЕНА ПРЕЛАСКА ......................................135 Иван Нешић НАЈБОЉА ПОРОДИЦА НА СВЕТУ ................. 138 Зоран Пеневски ЛЕКТОР ............................................................ 142

ПРЕВОДИ Андраш Форгач КОГА НИЈЕ ................................................... 149 Оливије Гештер ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ФЕБРУАР ....................... 155 Хуанг Кетинг (Фанг Сонг) РИБЕ И БУДА ................................156 3

КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ Власта Младеновић ..................................................................... 160 Маја Белегишанин ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА ..................... 172 Иван Ивановић СРБИЈА НЕЋЕ ДА ЧУЈЕ ЗА ВЛАСТУ ИЗ ШАРКАМЕНА ............. 175 Ана Стјеља У САГЛАСЈУ СА ДУХОМ ................................... 207

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ: СНАГА ПРАВЕ ПЕСНИЧКЕ РЕЧИ НЕОПХОДНА ЈЕ ...........214 Тамара Лујак ТРОКЊИЖЈЕ ВЕСНЕ ВАЧЕВИЋ-СОКОЛОВИЋ ................................218 Сава Бабић ИЗБОР ..........................................................................220 Јовановић Петровић Млађи ДОБРИЦА ЋОСИЋ И МИТРОПОЛИТ СТРАТИМИРОВИЋ ............... 228 МИСЛИ И МИШЉЕЊА................................................................... 234 СТРИП Фрања Страка ....................................................................236 БУКТАЛИ СУ: ................................................................................................ 247

РЕЧ УРЕДНИКА Добро нам дошли у нови број Буктиње! Прошло је лењо, дивно, кратко лето. Допловили смо у смирај године. Захваљујући вашим прилозима и подршци наше општинске управе имамо нови број. Ту смо да књижевно надахуће пошаљемо у свет, али и да приближимо свет Крајини. Као и у претходним бројевима часописа, имамо госте, са разних страна. Престижна књижевна награда коју додељује Народна библиотека „Раде Драинац” ове године је једногласном одлуком жирија додељена Властимиру Младеновиићу за збирку песама „Локалитет и свет шаркаменских рима”. Издвојили смо посебан део часописа да подржимо стваралаштво нашег Власте Младеновића. Поклањам вам дивну песму Магде Ковач, превод Саве Бабића, за почетак путовања кроз нови број часописа. Споменка Пулулу

БУКТИЊА #55/56: РЕЧ УРЕДНИКА

МАГДА КОВАЧ М О ЛИ Т В А С Р А З У З Д А Н И М ЗАВ Р Ш Е Т КО М Ја сам Јеврејин. Ја сам Циганин. Мађар из Румуније. Мањинац без домовине. Јерменин. Грузијац, Кримски Татарин. Плави Словен. Још плављи Герман. Индијанац из резервата. Господе! Ја сам друкчији! Косоок међу бадемоокима. Црнац међу белцима. Белац међу црнцима. Господе! Терали су ме у гасне коморе. Газили ме. Пљували. Запалили су ми кућу. Истерали из моје домовине. Порекли моју прошлост. Пребацују ми због прошлости. Искоренили су ми и трагове. Јер сам свуда, увек друкчији.

МАГДА КОВАЧ

Господе! Смилуј се! Избриши с мога чела знак другости! Шта рече, Господе? И Ти си? И Тебе су? Исто тако? Од вајкада? И заувек? Гасна комора? Ритање? Пљување? Паљевина? Прогонство? Порицање? Пребацивање? Истребљење? Распињање на крст! Господе! Хајдемо одавде! Куда? Боже, па створи један други свемир! Шта је то за Тебе. Кикоћеш се, Господе? Грохотом се смејеш? Врцају ти сузе, и пљескаш се по коленима? Господе! Ти ми се свиђаш! Кунем се, никада нећу имати другог бога осим тебе! Али сада допусти, Господе, да те треснем по леђима. Јер ћеш ми се још задавити.

ПОЕЗИЈА НИКА ДУШАНОВ Д И М Н А Д О С Т Е У Р ОП ОМ Онај облачић дима беше некад сто За којим је седео Директор поште. Онај извијени прамичак био је Поштанско сандуче Којег су запишавали пси И гризли нестрпљиви играчи Државне лутрије. Бродићи који су каналом Возили угаљ И пијане Управнике библиотека Што су у кабинама скидали гаћице Малоумним ћеркама неизлечивих алкохоличара Сад су лења измаглица на води. Дим су и појасеви за спасавање Бачени улепљеним косама И надувеним стомацима Дим су њихове болничке патике Оштре укоснице за бекство Наруквице са испраним бројем. Густи дим је над Градом Који се дичио Поштанском Зградом и Малоумним девицама Лудницом и Библиотеком. На црном згаришту Као авети Лутају његова идиотска деца.

НИКА ДУШАНОВ

ПО Е Т Е СЕ О С Т Е У Р О П Е Немају груди Нежне очи Беле руке и витке прсте Немају дуге ноге Прорез на бутини Чипкасте порубе на спаваћици Немају ништа од тога. Ах, Како ће их Старци волети? Где их нежно потапшати? Ко ће их волети, сем Ганеша, писменог сурлатог бога.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ПРЕ Д В Р А Т И М А О С Т Е У Р О П Е Можда је чедо, Добродошло недоношче Дивних манира Остављено у кошари са дирљивом поруком Можда је пријатни намерник Са добрим вестима о животном осигурању Можда је несрећник Гладан и уморан Тужног погледа и замотаних стопала Убога душа пред нашим вратима Можда је утопљеник можда погинули бициклиста Можда осуђеник на смрт или просто Луталица О, Отворите, Отворите врата Крематоријума.

НИКА ДУШАНОВ

L A C RI M OS A Гнојни остаци куће У Рушевини Жиле на мртвом ТВ екрану Трбух зида Набубрео и празан Поцрнели остаци вечере Пацова и скитница Леш пса одавно угљенисан и миран Картонска ребра Истачкана опекотинама цигарета. Овде невини дечаци Пуше цигарете сломљених вратова Скитнице се увлаче у своје Земљане капуте Пси се склањају од ноћне страве Девојчице болно губе илузије. Младости моја, гусенице! Болесно Сунце што је жуто кашљало. О, Пацови што сте трчкарали Радосно, Ви Ничија децо.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

МИЛАН Б. ПОПОВИЋ СТАРАДАМАБУНЦАИПЛАЧЕ Три побратима се издају за домаћине, ниједан не цени веру. Сви говоре о њој и рабе је. Остали ни не размишљају. Искористили су је још у неко пређашње време. Сад им је непотребна. Она слабашно куца на врата, улази и скида се. Огољује се без срама. Јер, дала је све. Са и из себе. Они се смеју, мудрују, Хладно је милују, узимају јој паре. Макроа не глуме, сами јој нуде пут – странпутицу. Бунца и плаче стара дама поезија, крвари сузама док бљује последња слова на устајалој, злата вредној хартији. Срца.

МИЛАН Б. ПОПОВИЋ

ПО Е Т СК А Н А Г Р А Д А Песничку награду конкурса новог – конкурса старог, уредници књижевних часописа овдашњих – готово сви до једногдобијаше! Један другом великодушно награду доделише, признање од срама за срам уручише! Уредник књижевни у свом магазину и часопису песме уредника другог више пута објавише, његово дело и име популарисаше, у први план га, ко нагојену свињу, за клање и клањање, на ТВ– ставише! Сви остали га, једноставно – посисаше! Не треба ми признање ваше, по рамену тапшање, нит покајање! Ужасна нам поетска слика и прилика! Ужаснута нам књижевна сцена, конструкција, скела! На старо и младо перо, вредно и безвредно. Такозвано. Ужасава ме таква подела! А тебе?

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

П Е Т П ЛУ С Д В А Ј Е Д Н АК О Н У Л А Најтеже ми падају суботе. И недеље. Најсуморнији се испоставе – одмори. Такозвани. Што бивају дужи и ближе се крају, постају умори, сморови, удави. Гњаве ме и развлаче, распилаве, у истом моменту душу ми лове и мисли ми гоне. Постају насеобине сете и меланхолије неке, огавни патрљци суштости своје. Постају бојазан, свакако, мрак, уистину, кошмар!

МИЛАН Б. ПОПОВИЋ

ОСЕЋАМКРАЈАКРАЈ Последњи су моменти, осећам, исти као и трзаји снагешто умор умарају. Осећам да заносим. У немиру притисака, потисака, попуштам рам, снаге од сидра. Осећам да све мање успевам да предосетим. Да крај је конца свега управо ту, крај ме, у крају, у мени. Добро је да још увек осећам када те осетити не могу.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ЈАЧАОДВРЕМЕНА Одлазе људи... Уметници, музичари, глумци, сликари... Напуштају нас, саме – или смо ми одавно напустили њих? Па нас није ни брига, па их није ни брига. Путују у ветру и снегу. Изистински верујем да су им пржили табане. И душу ломили. Кидали. На милион страна. Унакрсно. Остаде туга и мук, И лелек и смех – и подсмех. Из смрти роди се легенда и утону у машину за млевење меса. Људског. Посвећено Милијани Поповић-Манчету

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ МИСМОМИСЛИЛИДАСМО ПРЕ Ж И В Ј Е Л И Р А Т Кад оно У вјеверице испуњене пиљевином Дрво сакрило зимницу Из ледом стакљене локве Откује се мјесец Отитра лагано иза сваке линије У просектурној лименој чинији Нечији тумор расут као сухо грожђе Игнорира свечаност вађења Дође празно писмо Столарова жена је трудна На Тргу хероја улични продавач књига нуди ми Протоколе сионских мудраца Кажем да сам риболовац и да тражим глисте Да се опраштам с њима лакс по лакс „Али ја не држим глисте“ каже увријеђен Па ни ја немам штапове Ширим ширим руке

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ЗА К О П А ВА Њ Е С Е С Т Р Е Школску из клупе, Аиду, први сам пут након рата срео 2001. године Живјела је у Низоземској удата за Нијемца Имају већ велике кћерке Јавили крајем године да су јој идентифицирали Брата у масовној И она покопала неколико костију Други пута сам је срео 2005. Опет јој нашли брата Па су је звали 2008. – у новонађеној масовној Још јој брата ископали Ове 2015. била је мирна и пуно старија Нашли га опет, шапће и осврће се Докле ћу ово, сваких четири пет љета? Шта ћу, мој школски, ако ми догодине нађу Још брата? А мени пун мезар

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

К У П А Њ Е К АИ Н А Одмах након пуцња, он је ушао у купатило. У води, дугонахватаваној као кишница, видио је френда из грађевинске, Униформираног и у чизмама, Разнесене главе. Рука је држала Магнум, висећи. Кромирани колуташ, трофејни. Очи су биле отворене, врат још пулзирао, рат се точио. Срећем га некидан на бувљаку. Смије се, поздравља, продаје дјечије пластичне Магнуме на воду. Чак ме испрскао, гурнуо ми два у џепове. Код куће сам један напунио врелом водом. Ушао сам у каду у чизмама, И пустио из зида тамну крв да је препуни.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

Г РИ М О В К ОЛ А Ц Ушли лопови у минско поље. И украли двије мине. Обезвриједили, превредновали и понизили минско поље, вртни насмијани патуљци. А један је пред скоро четврт стољећа брижљиво постављао нагазне и потезне мине, мапу и сад чува под јастуком, као осушену молитву. Исмијали му мапу, увезану у кожи, њему, остарјелом минеру, злурадом смјешкалу што је мислио чекати на зараслу смрт између њихових села. Тијеком Трећег Раицха, нацисти су усвојили Гриммове приче у сврху пропаганде. Рецимо, тврдили су да је Црвенкапа симбол њемачкога народа и чисте аријске расе, којег угњетава жидовски вук или да Пепељугу њезина аријска чистота разликује од сестара мјешанки. Тако је минер своју бајку, своју мапу читао пред спавање годинама, увијек вјерујући да ће Црвенкапа заћи у његову шуму. И као Пепељуга босом ногом, запети.

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

ИСНИЈЕГЈЕПАДАОНИЧИЦЕ Причала луда Споменка Како јој је бака као Црвенкапа ишла у шуму у гљиве и Вратила се с пуном корпом нечијих костију Све ноћу закопала у башту Ове године ту вргањи Вукови из бунара

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

Б И Љ ЕШ К А О М Р В Љ ЕЊ У Према Талмуду, анђели пјевају хвалоспјев Богу, те одмах потом нестају у ништавилу. Истодобно се опет појављују и пјевају, нестају, поју, изгорјевају, грло пуно пепела опет квасе и наново запјевају. Такав круг чиним с огледалом, с теxтом. Рекреирам, реконструирам свој лик одмакнут, и одмах се у њ утапам. То је тај пропух чуван у завјеси, нихилирајућа сила свијета. Зрак, остатак зрака, међунотни дах у писку саxа безногог црнца. Неодсвираност, нотни умор. Крзно се смрзава чим огољавају вратови. Тек заноктани кажипрст фетуса већ некоме показује пут. Већ јагодицом пипа ороз пушке.Бити мишић разрезан довољно да може зинути за пој. Бити своја одсутност у пјесми. Један ће младић, у Канади, магистрирати на мојој поезији. На њезином антиратном дискурзу, каже. Вријеме за погребне свечаности, хигијанска испирања меса након обдукције. Акације на прозору мртвозорникове собе. Па ипак је та обдукцијска намјера већ постојала у теxтовима. Рачунао сам, очито, на купање меса пред земљу, на прописе поступања с распадајућим. Одсутност се довршила и усне опет храмају пред говор. Ускоро ће изговор, молитва за паузу па дионица тишине. Простор у којем се моја одсутност удомљује, шћућурава и ушуткује у предкрику. Само заборавност дозвољава да теxт остане. Забораван бог и у анђелима види месо. Да га могу страшније испјевати.

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

С КР Н А ВЉ Е Н Г Р О Б Б О Р ИС А Д А ВИ Д О ВИ Ч А Касних седамдесетих ујко Тончо купио камеру 8 милиметара и снимао у Љубији баку Анку, дједа Фрању, Ерну, Ирену, Виктора. Једном смо пред рат гледали и бучно плакали. Онда су сви умрли. Камера сад има 9 милиметара. *** Старац је пред рат редовито долазио на Трг с Коњаником и потпуно мирно, тепајући, хранио мраморног коња под Коњаником. Кад је у новом рату била битка за сљедећег Коњаника, град данима није имао шећера. Али коњ на Тргу није био гладан, већ миниран мудима новог Коњаника. *** Бранка нашли након 24 године: прекоглибска кошћурија уштиркана маховином и два каменчића који су канили бити очи Сњешка Бијелића.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

S C H U L T Z O V O П И С М О ВИ Т К А Ц И Ј У О Б О Ј И ЦИ М Е Т А Значење ријечи није никако најважније. Важнија је сјенка ријечи. Она не значи, а овиси о правилно постављеном освјетљењу уз ријеч. Језик уваљан у пустињу. Од освита свијета, људи су имали мисао да су сан и спавање, заправо, природно стање човјеково. Да смо будни – да једемо, множимо се, радимо или ратујемо – само да би доласком ноћи, на миру заспали. Лишени сјенке. Хиперосјетљивост не потиче од танкости моје коже, него од њезине вичне одраности, од благо размакнутих завјеса. Јучер сам видио леш утопљена зеца, под танким слојем леда. Ма шта ти се то малени догодило, зар ниси стигао заронити, душо, шаптао му је риболовац старац у маскирном лајбеку. Кроз лед. Гиордано Бруно, доминикански монах, спаљен је на брижљиво спремљеној ломачи на Цампо деи Фиори 17. вељаче 1600. Али, о ватри је већ писао – „Бог је непрепознатљиво биће, коме се човјек може приближити само на начин на који се сјенка приближава свјетлости.” Човјек је провалија. Узгојена пупчана врпца, дарована у име. А око бунара дјеца гањају ожедњеле голубове.

ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ

ПО К Р И Ј С Е Локални обичаји при покопу у селу поријекла мога оца, Бјелајци: када се положи сандук с тијелом у земљу – прекрију га прво велики бијелим везеним столњаком, а потом дебелим зимским кућним ћебетом. Након тога постављају бијелу свјеже изблањану даску, преко цијеле дужине сандука. Тек тада иде земља. Негдје при половици посла затрпавања, кад се више од земље и не види ковчег с тијелом, гробар сиђе у раку дословце угази земљу, изгази је као да гњечи босим ногама грожђе, исто и задихан, исто и знојан. Па други слој земље. Стрина Госпава има једноставан одговор на моје питање зашто се ставља дебело, зимско ћебе и мирно вели – да се не чује како земља удара и добује о сандук и да послије костима треба ћебе, касније, кад право зазими, ово је ништа. А зашто везен столњак, стрина? Па за трпезу вели, онако сићушна и уплакана, попут пахуље неозљеђене ичијим очима. А вино отплаче угњечено грожђе чим га тко гута, додаде стрина Госпава прије него сам уопће стигао ишта да заустим. Да заустим, тетоважу истог имена на различитим рукама.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН БЕ Л Е Ш К Е О С РЕ Ћ И Срећна сам, хвала Ти Боже! Срећна сам што имам своју зелену собу у којој сањам песме. Срећна сам кад поподне с родитељима пијем кафу: гледам их тада захвална и срећна што су моји. Срећна сам јер имам Цицана и Мишицу, две маце што у кухињи дремају поред шпорета мило и ушушкано. Срећна сам што постоји неко настањен у мом срцу, а чији глас ме увек изнова обрадује. Срећна сам јер има људи, пријатеља с којима разговори или поруке знају да умију душу свежином неисказивом. Срећна сам када посматрам безбрижну игру деце, а исто тако срећна када се игри придружим.

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН

Срећна сам кад у зимско јутро почиње литургија. Срећна сам када читам и останем без даха од моћи туђих речи. Срећна сам што имам оловку и дебели роковник у који пишем свашта. Срећна сам управо сада, у овом дану пахуља фебруарских, и да не покварим песму престајем с даљим ређањем. Још само ово: срећна сам и због тога што Бог и мене чува и што посматрам овај свет очима кестењастим. 24. фебруар 2018.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ДАСАВСТРАХОДЕУПРАХ Да сав страх оде у прах. Да сав бол сиђе у дол. Да сав јед постане мед. Да сав гнев пређе у спев. Да сав бес зађе у врес. Да страх црн скрене у жбун. Да бол туп склизне у ћуп. Да јед сив падне у слив. Да гнев тих покрене стих. Да бес жут крене на пут. Да немир слети у вир. Да Бог да радосни мир.

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН

ОБЛ А Ц И Небо младо и пролећно, облаци по њему плове: бели, сиви, тамноплави и понеки бледо румен. Подсећају на детињство, на безбрижне давне снове, нарочито они бели... као пеном да се пуне. Неки су се удружили и постали густа маса, други, опет, лебде сами као бића замишљена... По ширини светлог неба поглед ти се усталаса од тог меког мноштва које кретања ти гради снена. Осећај да ниси овде стварају те нежне чете; твоје биће са свих страна лакоћу и сјај упија... Они стижу из бескраја да те старе среће сете. По небу се развејали као бела носталгија... ти облаци што ће проћи кô нит када се расплете, док у души подмлађеној клица нове песме клија. (из књиге Зимско сунце 2014.)

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ПЕ С НИК Кости, мишићи, кожа, бубрези, кичмени стуб, аорта, срце, мозак, сплет крвних судова, плућа, дисање, гледање, пулс. А с друге стране чежња за сунцима безмерја, за дашком апсолута, за пејзажима снова, за звездом женског ока. Маја Белегишанин (из књиге Испод неба, 2007.)

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН

С НЕВ А Њ Е У предворју сна где време полагано губи снагу и почиње да се љуља безвремена измаглица, отвара се један простор, личи на пољану благу над којом трепери ваздух и прелеће светла птица. И ти дишеш као биће одвојено од стварности... Огромна ти душа јер је – и твоја и општа, вечна... Смењују се бројни снови, разнолики брзи гости, и промичу, кроз твој космос, у звездана поља млечна. А кад дође час буђења, размакну се сви предели и наступи дневно време; но тело се тешко прене и умље, да приме јаву што се у вид оштро сели и односи ноћне слике у нејасне успомене.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

С ТА Р И Ц А Често, кад прелазим Балканску улицу, погледам у прозор са супротне стране; ту понекад спазим, у углу, старицу, иза сивобеле завесе лагане. Док чекам зелено светло семафора, она, тако ниска и потпуно седа, пажљиво, смирено, мало снено гледа. Старо, светло лице кô да је без бора... Не знам да ли седи кад је тако мала, или стоји. Можда, да прекрати време, из кревета је с напором устала, и нас посматра, пролазнике неме. Не знам да ли ико њу и примећује, али мени поглед на тај прозор пада, потом на множину трошних, сивих зграда, док се градски превоз као махнит чује. Ал несносну вреву аутомобилâ игноришем често, јер посматрам смело њу где стоји мирна, кô вајарско дело, а ретка јој коса мека као свила... Контраст нашој хучној, ужурбаној драми, баналном јурцању кроз исте улице, − иза чистог стакла то старачко лице, озбиљно и бледо, своје дане чами...

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН

Наочаре тешке крију очи ситне. Да ли живи сама или је с њом неко? Али, то сад нису ствари мени битне, него нешто друго. – Однекуд далеко долазе ми слике, трептања поетска: сећам се песничког сабрата, Бодлера; његова ми строфа озарена бљеска док мислим о граду, гнезду солитера! И све ми се меша: градски живот бучни, људско отуђење и бол пролазности, и његове строфе стих предиван, звучни, и на крају – чудан осећај радости, тихе среће, ето, што она постоји, што и даље живи... Неокрзла буком, и лети и зими на прозору стоји и завесу танку придржава руком. Тихе среће, али чудне – кажем зато што у исто време болом је проткана: наравно, не зна се колико ће дана, колико месеци да сија кô злато тај опрани прозор наспрам раскрснице, и у оштром углу та старица седа колико ће дуго улицу да гледа... Али ја сам мирна кад јој видим лице сваки пут, изнова. И осетим тада да и тако стари живот одолева... Нас две победнице – то помишљам сада – вечне смо у песми која живот пева! Из књиге СВЕТЛОСНА ПРУГА (2011)

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

НИКОЛА ВУЈЧИЋ Р А З Г ОВ ОР Каже ми, један стари, искусни познаник, да речи лове.Оне су ловци од чијег улова живимо. Одане, донесу плен као пас, неке плен поједу или, вукући га, раскрваре и раскомадају да га не распознајеш али, важно је да су ти га довукле. Неке су непослушне, не слушају па залутају, таквих се плаши, заморе се и склоне се, па зареже. А има их које лове као слепи мишеви. Лете у свим правцима, неповезано, у наглим трзајима, стреловитио, равно, неочекивано и тако плаше жртву, утерујући јој страх да га он убије. А неке, замисли, каже ми, дахтаве као пси птичари поскоче и зароне у траву и из ње извуку плен. Оно што сам ти јуче рекао речи су ми донеле, као хиљаде мушица, плетући исти зуј, начуљим уши и слушам их. Речи су ти живе, пулсирају, док их изговараш, трзају се, као рибе у мрежи, а ти им удахњујеш снагу и помажеш да се предомишљају и крећу, каже ми.

НИКОЛА ВУЈЧИЋ

ГЛЕДАОСАМ Исте улице, праве и дугачке, исте зграде, у низу, високе, високе, иста жива ограда, жива поткресана, иста боја зидова, исти прозор до прозора, сложени попут коцки, исти улази, иста стаклена врата, исти, намргођени, људи излазе и улазе, исте, забринуте жене, са пуним цегерима, погнуте, лактовима гурају врата, исти, погрбљени старци, са штаповима лупкају по тротоарима… Само дечији плач није исти, разазнајем да се у њему крију речи које се опиру.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

С ВЕ ДО Ч Е Њ Е У сваком од нас постоји ћутање, сагорело, тврдо и црно, где је, мислиш, све. Као што од нараслих грана настаје угаљ, тако од речи настаје тишина. Али, те наоко, мртве ствари, знају да загреју твоје срце. Ако се угалј запали, ако се тишина растишини, плане ватра и од пепела и смеха настаје ново присуство.

НИКОЛА ВУЈЧИЋ

МЕРА Прошлост не престаје да долази. Тече из будућег. Нахрупљује! Ево, погледај – дан се ужарио, па се урушио. Јутро је стегао у сумрак. Смањио се размак до онога што гледам. А шта он мери? Тај милиметар, у овом бескрају!

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

САЛЕ МАРКОВИЋ КОДКУЋЕЈЕНАЈГОРЕ а онда са олакшањем урањамо у жагор вреву трештање грађевинских машина рику из недара града блажено поништени али доћи ће тренутак напослетку да нас грдоба испљуне у мук тишину наших предграђа и већ се из зеленила парка помаља бол истим путем су пре њега меке црне шапе клизиле кроз непокошену траву кроз библиотеку мириса а сад им престаје траг на ободу мог срца на самом прагу

САЛЕ МАРКОВИЋ

Б Е ШЕ ЛИ Н О Ћ Из џакова је цурило сто мракова А смрт чекала иза ћошка, ту На зид се лежерно наслонила И цуцлала пљугу, злу А ми полутани сами у полутами Усред контрадикторних саобраћајних знакова Усред честара кракова шестара Док се ка нама ваљао цунами И звона дуго и болно звонила За ким ни сама не знају

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

С В А Д Б А У НЕ Д О Г О Д ИН У (Иако обично не памтим снове) Уснио сам поново ноћас Своју другу свадбу Ону што се никад није збила Како је ишла можда моја и није била И сам себи сам био сват Или уљез путник ненамерник У граду само од предграђа Прениских кућа на пропадинама И лавиринта дворишта уличица Буџака сокака и кака Везаних и пуштених паса Оставите сваку наду Ако сте икад тамо зашли Збуњујућа је мапа ума Разводњава осећања Сви су били тамо али нигде младе Они које је однела вода Они које сам можда волео Они с којима сам радио И они с којима нисам радио ништа Комшије бивше садашње и радозналци Главни јунаци прича и маргиналци Предалеки познаници И неке фаце без одредишта Толико света да сам помислио Хоће ли за све бити ића пића Нису морали баш одасвуд сви

САЛЕ МАРКОВИЋ

Али можда је требало тако Неко се ваљда старао о свему Никад онај кога питаш И све тако без каиша и пертли Славило се ужурбано полако Седело по софама и каучима Хоклицама барским столиптичицама Мувало туда никуда и свуда Крчала музика из радиоапарата Јело се прстима и на поду Пило се из флаша распар чаша Лимених шоља отпре рата Неки су остали гладни Неки жедни игнорисали воду (А ја тражио таванска врата Ваљда да нешто донесем Али сам тражио узаман Па нисам имао откуд) А неки од нас Не знам више који мили моји Неки су чекали младу Мрвили трошну наду Док нису заборавили кога Или шта се ту уопште чека Али нека Мани то Нека! Ехеј, свадба ли је! Или није?

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

Д О З В О Л ИЋ Е Т Е Д А С Е П О С В А Ђ А М О Имам ли дакле право На верност оригиналу Смем ли да будем дрчан Да тражим амин алалу За разуларене речи Због ваших финих чула Танкоћутних осетила Да ланем А уместо Молим Ова дртина знојава подбула У поседу шупљих њупаваца Осут сазвежђима младежа Неисцеђених митесера Колонија брадавица Када пијан необријан Чекињавих мисли Осетим ту неку дрскост Да пустим од себе гласа О деградацији ткива Обашка меких и чврстих Те самозване збиље Што лаже маже штагод каже И на све то још вара Има пишипетљу да тражи Углађеност коментара Фер плеј За сломљене цеванице За сироте мале Сиве ћелијице Крвнички изгажене

САЛЕ МАРКОВИЋ

Имам ли дакле то право Са тачке гледишта вас Летача духовних сфера Пилота естетских бомбардера Из прашине да дигнем глас Тужну и ружну дреку Не бих ли се чуо Кад ме очепи по жуљу Када ми прст у око Ова накарадна мука Свесног организма Клетва духовите шницле (Гле како весело цврчи) Само зато што немам Ону вашу срећу Да инциденте мисли Васкрсавам као цвеће Мени од суште лепоте Цветају чирићи Имам ли Најзад Право Да преподобно питам Док доцкану није касно Док не дођу до гласа Желудац и црева (То двоје другу песму пева) Ко вам бре даде право Да ја вас питам за право Кад радим оно што је Профилактично Ако баш хоћете Катарзично И на крају конца Проверено у пракси Здраво

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

В Р ЕМ Е Када те корак однесе даље него што то може бити занет мислима прекорачи јутарње кафе таксије минт бомбоне несанице крш и шут исељених дана и наједном схватиш да је подне већ иза тебе иза обзорја догађаја да вучеш сенку црни флор бесконачан и да је лопов твог живота био трептај ока не питај се шта тражи та ледена кап зноја жар на твоме челу

САЛЕ МАРКОВИЋ

ШТАЈЕЖИВОТ Шест штенаца освануло насред стазе испред фабричке мензе у другој смени стискају се у сну нагурани прибијени шест срца збратимљених деле шкрту топлину (биће кише) пролазимо крај њих неодређено ганути апстрактно разнежени и већ у повратку нема их више очевици кажу били ђубретари дошли шинетари слетели лешинари дофурали шанери незапослени мечкари умешали се мешетари и неизбежни шибицари узалуд ће да траже сви агенти бироа за изгубљене ствари

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

Л Е Т АЧ К О Ј И П Л АЧ Е Само је једном дунуо ветар Да ли из сфере његових тајних жеља Или напросто оздо с југа И понео га увис раширио му крила Није знао а увек су ту била Понео високо ван његовог круга Далеко од душмана пријатеља Изван страхова кајања дилема Али зашто сад срећни летач плаче Благословен да лети и никад не слети Открио је да нам те ствари значе Тек када их више нема

ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ

ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ ПО Т Р А Г А З А СК Л А Д О М Звук који ме усклађује са светом не разазнаје се често из мноштва звукова, оном неопходном снагом која је потребна да не бисмо често вођени помућеним чулима, заблудом и тескобом, да не бисмо одлутали заборављајући себе, ношени сном и јавом ми, заштитници љубави, ми зависници од склада.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ЉУ Б А В Ко уме да слуша мисли блиског, јасније их чује ако му је трептај из срца тиши, па може неоткривену слутњу пуноћом смисла испевавати, јер са другим, најблискијим мора нас везивати слобода и сан о будућем оваплођењу у сродном срцу, истоветној мисли и складу свевременом.

ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ

СМИСАОУДАВАЊУ Сваким давањем устоличимо доброту и везујемо се са вером, па нам се дато умножи несразмерно, увеличавајући у нама сву лепоту постојања, којој се тако дарује смисао кроз лепоту тренутка племенитости у којима само јесмо божанска искра вољења и складног битисања.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

УНУТРАШЊИСКЛАД Небројено је пута склад усидрен, оцртавао пурпурне зене времена с надом на ово мило битисање између сна и јаве угнеждено, па би се и врева људска, и метеж трагике животне мешао и тако мутио вид, и правац и потрагу за смислом, Али снагу тог унутрашњег склада, на зиданици срца, на бројаници љубави и истини не би успело ништа пољуљати и ништа снагу му умањити.

ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ

ПРЕ Д С Л И К О М Највећи пожари у човеку се рађају у тишини видом посматрача, где беличасте сене пролазности преносе поруке непојмљивих спознаја у непрепознатљивим обрисима оних уздаха који прате размишљања о новим сликама изнедреним из искуства, моћи срца и немоћи мисли, пуноћом зрелог плода душе, оивичене боловима свакодневнице, битишу нужношћу лутања стазом судбине.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ХАОСИРЕД Када вас гротеска насмеје, опрез нуди заплет, и дешава се пад копрене са очију које се сусретну и суоче са истовременим хаосом и редом. Тада се запитајте и замислите се шта то све нуди литургијско појање, празник душе, и онда пред сваким животним заплетом, прозборите, како се можда ништа и не дешава.

ИСИДОР ИГИЋ

ИСИДОР ИГИЋ КОНТРОЛА Пронашли су начин Да нам одмотају мисли И отворе их Као конзерву рибе Почели су да прелиставају Све читају И праве белешке Седе у мраку Лица осветљених Сликом са монитора Копали су по мени читаве ноћи Покушавају да ме поправе Да додају Оно што мисле да ми фали Патритозам Љубав за вођу и његове Телевизијске наступе Више либида да бих направио више робова Пазите се Цаве цанем Који вас дозива у ноћи Стисните своје очи Можда помисле да спавате

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

К А П Е Т А НС К А У зградама. скривеним иза воћњака живимо лепо. Лудости далеког света нам не долазе, сем ако их сами не позовемо. Ако затвориш прозоре, ако затвориш врата, нећеш ни знати да постоје. Густа ограда зелена је у лето и шарена у јесен. Мирис зрелог воћа против тескобе година. Сви се добро познајемо и понекад попијемо кафу.

ИСИДОР ИГИЋ

ПОГЛЕДТИТРАЖИКАМЕРУ Поглед ти тражи камеру која снима којој би требало показати осмех не иде то лако посебно иза ноћи које су урезале дубоке бразде на твом лицу треба пронаћи тај осмех иза подочњака од раних јутарњих сати у којима се разбашкарио страх мучнина од сламнатих страшила која те воде који те могу отерати ако им не купиш доручак ако не пронађеш мотив ако не приказаш раст ако се не осмехујеш курви коју јебе тако је мала слино, мали инсекту осмехуј се, нађи пелену јер неће ти дозволити да одеш са свог места нађи начин да останеш јос пар сати дуже чекају те стари дугови, рачуни, табеле, признанице и кредити које никада нећеш да исплатиш, јер долази нова глад, потребно је јос пуно тога твојој гузици иза које су се сви одавно изређали па поново чекају, нови круг. Шта ћеш ти да урадиш? Ништа, ето шта ћеш да урадиш баш ништа.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

П ОВ О Д ОМ 1 6 . М А Р ТА , СВ Е Т С КОГ Д АН А С П А В АЊ А Ево празника који не слави мртве нације Пира и његове победе зелене ливаде и дрвеће Зашто нигде не видим веселе заставе на балконима сивих јавних управа Треба да подигнемо чаше и наздравимо нераду и лењости макар данас То се неће допасти твом шефу то није празник рада не слави се рмбање док не цркнеш не слави се убиство Ниједан газда неће се радовати Зато кажем: славимо! Испружени у креветима протежемо се док пријатно крцкају наши уморни зглобови Јоргани су наши шатори у њима су наше жене и девојке наши мужеви и дечаци румени и насмејани Нека са осмехом спавају наша лења деца Амин 56

PIETRA FON TILLEN

PIETRA FON TILLEN ТЈЕДАНЈЕДНОГВИРУСАИПИЕТРЕ Имам новог пријатеља. Зовем га Вирус.Дао ми је лажно име. ...оно које значи пењање према небу и враћање људима.. 1) Данас је ДАН СЈЕЋАЊА НА ЉУБАВ Био је то дан жене која је тражила срећу у обичној причи пуној чоколадних наполитанки у свијету који је имао стотине добрих мјеста за љубав Разбацани по галаксији, једно дијете из бескрајног ланца кћери, једно дијете из бескрајног ланца синова, нас двоје различитих, у малој просторији с мањком кисика .....то је био први корак према испирању мозга са испирањем трбуха 2) Данас је ДАН ЗА ПРИЧУ О БРАКУ Волим недовршене људе. Ја сам недовршена жена. Тражила сам љубав као алфу и омегу у једној улици без интервјуа Љубав је срећа и срећа је љубав. Љубав и срећа нису ми експлодирали у лице. 3) Данас је ДАН ЗА КОЛАЧЕ Живим поред жељезничке станице и гледам како улазе двије сјене мојих најдражих у влакове..Ако моја сјена потрчи за њима нема шансе да преживи. Двије смрти,двије туге и збрка која се не скраћује уметнута у пламен звукова који пробијају тишину Не требам молитве. Вјерност су отечене очи. Ред ходања Ред плакања Ред нестајања 57

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

4) Данас је ДАН ЗА ШЕТЊУ Данас смо вирус и ја одлутали заједно. Гледамо ружичасте хотеле љубави са натписима о јефтиним ноћењима гдје понеки сводници се чешу, гдје дјевојке броје кондоме а мало даље понеки прозор сијевне као мачје очи и тамо влада ритуал свлачи се-облачи се између старог грамофона,кравате и халтера. 5) Данас је ДАН ЗА МЕДИТАЦИЈУ Волим ићи испод површине земље волим своје казалишне таме из којих се враћам на отворено да будем лик костура у кући духова у луна парку. 6) Данас је ДАН ЗА ОДМОР Мој пријатељ Вирус је хиперсензибилан. Припремио ми је купку на правој температури у којој се буке небеске обришу чистим ручником 7) Данас је ДАН ЗА ПРОМЈЕНЕ Мој Вирус је мој фантом. Оперирао је трећи крајник. Оперирао је депилирану заљубљеност. Трчимо заједно с вјетровима. Сустигли смо их неколико пута и спремили у себе да се утркују као паре које излазе из оних који умиру. Ходамо Не постоји више луксуз неходања само луксуз лутајућих метафора. Сутра ће бити другачије Дигнут ћемо главу,мој вирус и ја,стиснут зубе ....и доврага....идемо даље .....док не дођу бактерије

PIETRA FON TILLEN

ПИ С М О О П О МЕ НЕ (за оног који мисли да ме воли…) Зову ме Душо Антипоезија То је стих без меда То је стих женски који не рађа љубав Имам седам смртних гријеха као седам академских признања Са сваким се убила једна краљица у мени а свака је рађала једног вука који лута свијетом са мојом ћуди Кажу да пишем дуге пјесме као почетак у којем пијетао кукуриче као мрак у којем су сви мртваци на својим мјестима а ја не знам гдје је моје Немој ме вољети Душо Моја прабаба је змија из четрдесет петог кољена Мој прадјед је сјеменом попрскао звијезде док су се стезале у машину као честитка и чиста линија на длану у дану прекратком да га преживим у ноћи предугој да је преспавам Немој ме вољети Душо Кроз мене не пролази Сунце….. Изабрана сам за никог без сата да сазнам кад ће ме као кучку згазити још врућу лајаву крваву Не бојим се јунака са земље и њихових простирки из којих изронила сам након ноћног ваљања зрака у мјесечини са позама немира у миру и мира у метежу А ти хоћеш да ти кажем Узимам љубав… као профил без дилеме у мраку који плеше по бијелим зидовима 59

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

А ти хоћеш да ми будеш лирика у мом антистиху страшне слободе у којој су све умируће љубави саградиле гнијездо у мом пупку А ти хоћеш да ти уђем кроз прозор као пропух сажет од посаде женске коже рупе зване срце дјечје лубање Моја посада игра на све или ништа И док ми говориш: Немој ми сјебати срце Кажем ти: Мојој посади остало је ништа у остатку Свемира гдје ме чекаш са похвалницом себе вјерника и старинске играчке На мојој страни је гадно На твојој страни глобуса већ си погинуо кад сам постала жртва властитог скривања Немој ме вољети Душо Ја сам окренута наопако Зар не чујеш…. Зову ме Антипоезија

PIETRA FON TILLEN

КИ ЛОМЕ Т РИ ЖИВ ОТА У Ш А ЦИ ЉУБАВИ… Нисам ти ја жена за данас господине X. Охола сам и молитве ми не пристају. Сутра ће свијет бити празно мјесто Назват ћу га патетика са вентилацијом. Ја не знам камо идем.. Које је то мјесто пуно мачева у сну? Ја не знам тко сам док пуштам твоје прсте да дотичу прашину која стиже… Нисам ти ја жена за данас господине X Превише имам бијеса који се зове шетач у крви. Нисам ти ја нека њежна лутка која црне нокте обоји у дугине боје. Нисам ја жена за обичног човјека. Тисућу пута сам загрлила бол и циједила је на првом балкону, тјерала је кроз прозор кухињском крпом, мела је сламом из старе метле… Нисам ти ја градска цура на коју су стењали они без духа са властитим садржајем… А ти? Ти мислиш да си фаца којој је ум оштећен од таблета за срце. Желим заштитити властите очи Барем неколико тједана или година Да не видим како лебдиш испред мене. Пршти посвуда. Прасак је болестан а ти ме не покриваш. Кућа се тресе а ти ниси у паници. Пале се и гасе свјетла у души. Ударам се немиром. Не видим ти кораке по степеницама. Не чујем ти срце и не желим га без откуцаја.. Нисам ја нека жена за данас господине X Охола сам и не помажу ми молитве. Вјерујем у магију и атомске бомбе.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

К Л И НИ Ч К А С М Р Т Ј Е Д НЕ П Ј Е С МЕ Моја пјесма више не псује. Видим како ти кокетно причам док носим у себи старе дјевојке из сасушених књига… Ја не могу обући сву ту одјећу коју су свлачиле пред кулисама твог ума гдје се мољци играју таме и глуме вампире без муда Мојој пјесми су запалили трепавице смрадови који су живјели у теби. Она боље види сада. Живља је овај посљедњи трен пред смрт. Видим како возиш колица испод коже пуна других пјесама., Мене почастиш тренутком изопаченог себе, набијеног на мисао како постоји Она која руке ставља на твоја рамена, смјешка се и каже : Моје руке су на Сунцу. Набијеш се на мисао како постоји Она која кичму ставља под точкове пуне вјетра и постаје дивна кад запне у нирвани коју стварају твоје очи из којих цури чуђење душе. Моја пјесма сличи на пса који је волио шећерну вату нараслу на твојој кости. Хтјела сам отићи кући склупчана од блата без кабанице остављене на ноћном ормарићу И није ми жао што нисам лагала И није ми жао што сам вољела Све твоје пјесме које никад нисам побиједила. Гледају ме неки чудаци и луђаци па се смију гласно. То им је предигра за нови радни дан. А ти ми ухватиш зарез на кривом мјесту А ти пропаднеш у моју реченицу и преко ње И кажеш : Идемо се вољети док те не смјестим у колица која ће се заувијек возити испод моје коже.. 62

PIETRA FON TILLEN

Моја пјесма није дјевојчица Не боји се сјести у аутобус који је пијан од среће Ти ме чекаш на чистини Сам са собом и гомилом пјесама којима су опериране душе Ти ме чекаш са гомилом једног тебе који је попио смјесу од које настаје таблета за срце без шећера Путујем. У пјесми се налази пакирање срца пуног накита за бор. Ту је визија смрти и љубави. У једном дану моја пјесма не псује више Потпуно смирена, иза кулиса пије каву у мирном ставу. Исполира очи и опере зубе. Зашије срце овај посљедњи трен пред смрт… …… Људи су само људи. Људи су обична хрпетина будала. Кад те живот заболи..а ти не можеш да му вратиш.. Кад ти дође мука на врх срца..а ти не можеш да је повратиш.. Кад те љубав убије…и небо се затвори.. Знам..људи су људи..Људи су живот и мука и љубав.. А ја? Бјежим према Небу.. Молит ћу га да ми се отвори…

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ДЕЈАН ИЛИЋ ДО ЛИ Н А П ЛИ С Т О С Жаку Лакаријеру Нико не зна да у долини све врви од преданог рада мештана, нико не зна, нико не види оно што се одвија доле у маслињацима, скривено њиховим сребрним сјајем, подно ових литица на којима је основано пророчиште. Одавде, с хотелског балкона, једва се назиру сеновити путићи, пешачке стазе, потоци, речице, водена мрежа што се одатле слива ка мору у даљини. Место где је пао камен и означио пупак света, светилиште где се у трансу читала судбина. Света вода говорила. Ни ми нећемо сићи доле, али ћемо понети у сећању оно што нисмо видели. Мале млинове што мељу маслине, сељане како превозе свој драгоцени товар или га скупљају или се одмарају изваљени под стогодишњим стаблима. То уље, у којем се још увек, на сунцу, прелама њихова судбина.

ДЕЈАН ИЛИЋ

Т Е Р АСЕ Није могао чути речи које су једно другоме, у висини, са тераса две наспрамне зграде довикивали, за воланом, у колони заустављеној у тесној уличици, са зеленим парком као пуким обећањем удно ове намрштене клисуре-пустаре од оронулих фасада, између излоканих плочника, графита што су изгледали као последњи запис живота, сећање на глас људски, у несносном бректају нервозних мотора. Кроз отворени прозор, изрази лица, горе, изван сунђера од смога, били су пантомима најдивнија, две лутке анимиране страним чудотворцем, демијургом што влада само у висећим рајевима горњих спратова.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

П Л У ТА Р Х Књига, добијена маја 1989, Плутархови Славни ликови антике, од драге особе, тврде корице, диван повез, поводом, ко зна којим поводом, прошла кроз ових двадесет и пет година као кроз неки тунел, прокријумчарена кроз године ратова и промена, свих врста беде и сиромаштва, кроз најбоље године наших живота, да би коначно стигла нетакнута, потпуно нова, у моје руке, овог маја, 2014. Како само одјекују грчка и латинска имена, скупине консонаната и гласови војсковођа, како пршти младост света, у мојој већ старој крви.

ДЕЈАН ИЛИЋ

Л О Ш А З ЕМ Љ А Наставићеш да растеш и неће ти бити лако, на зло си место дошла, и ту се неће много мењати. Болан је период пред тобом, године реза, болно, овде ће бити само болније. Лоши обичаји биће све гори, музика, књиге, повремена путовања, дуги боравци на мору, неће бити довољни, ово је лоша земља, овде живе лоши људи, покушај да не видиш оно што видиш и да видиш оно што не видиш. Покушај да будеш више од онога што јеси, да би свет био мање од онога што он јесте. Има пута, и он је у теби, као што су сунце и небо, ако боље погледаш, у нама. Ништа се не може обећати, нема утехе, само препона које ћеш непрестано прескакати, али не одустај, буди храбра, ништа нам, заправо, не могу одузети, пут је невидљива река, бистра, у нама, што само протиче кроз долину плача.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

МИКА ЈОВАНОВИЋ РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ ПОСЛЕРАТНЕ МОМБАСЕ

П Л А ВИ МО С Т Курве мрзну, под мостом над бескрајном страдом, Ветар тандрче реквијем, плеше са плавом оградом. Симфонија извесности ужаса у свим смеровима режи, Нож је још увек далеко, под седиштем спокојно лежи. Клизи из правца југа, меша свој мирис са семеном. Полако. Јер ножеви увек добро стоје са временом. Она нема име, а зову је Дорис ил’ Мина ил’ Сузана, Вечерас је лажне нокте налакирала хладним сузама. Он исто нема име, само стомачину под воланом И крезубост скривену брковима, навоштеним храном. Једни се правдају: Транзит. Други се не стиде сласти, А трећи јецају: Љубав! Грозничава пратиља пропасти. Душо, за колико се ту мења крв по данашњој скали? Пет евра више, да ти га мајстор без куртона свали? Нож? Добро дође ако затуриш отварач за конзерве. Дорис не разуме језик, али већ је потрошила резерве. Обузима је зелена похлепа, шуштава попут змије, Па ипак за трен оклева, јер срце јој необично бије.

МИКА ЈОВАНОВИЋ

Потрошена принцеза од прекопута, гледа кришом, Онда цикне: Ја! Узми мене, играћу ти се с пишом. Али нико њу више не види, тако је већ четири зиме. Предуго је под Плавим мостом да би имала име. Њен очајнички вапај бешчујно у хуку ветра мину И једино потера Дорис да се брже попне у кабину. Дорис осети мучнину, да није поново трудна? Али извештачено се нацери да не испадне чудна. Одавно јој се више не повраћа од устајалог зноја И металног мириса под ноктима, испод црног слоја. Не, нешто је друго, неприметно јој дрхтури рука, Ал кад он рече двадесет, одједном нестаде мука. Месец је правилно округао, немилосрдан и плодан, Да немам оволку трбушину, био бих ти можда згодан. Знам спуштала си критеријум у сваком новом поразу, И кад кренем руком под седиште, видећеш све у одразу. О како бих волео, душо, да ниси само још једна у низу, Али већ предуго, предуго, предуго имам радну визу. Похотно стежем волан и дрхтим пред могућностима Месец се већ котрља под неким следећим мостовима. Не брини за мене, Дорис, нико ни не зна да сам стигао, И толико је хладно да ми се још од границе није дигао. Неки кажу транзит, а неки љубав, ја нисам начисто, Али јеси ли, душо, приметила, како нож и новац миришу исто?

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

ЗЛОД УСИ Ко неоставерена жеља Прати ме пар пијаних пријатеља Човек са сребрним мамузама и Човек са златним маказама Праћени веселим наказама. Шеврдамо даноноћно, Камењем гађамо небо ноћно. Слупасмо неколко сазвежђа од глине Халапљиво посркасмо воду из Дрине, Пљуцкасмо на градове са висине. Прате моју сваку стопу Док не сврше на конопу Кружимо то је правило клуба, Нагињемо се, звиркамо преко руба, Церекамо се тихо између зуба. На крајевима разбисмо прозоре Од промаје сад нам образи горе Маказамо смо исекли границе света, Пустили наказу да слободно шета, Да звецка мамузама сваком да смета.

МИКА ЈОВАНОВИЋ

РАСУДЕИПРЕДРАСУДЕ Да кажем одмах док не буде касно: Мени је јасно да би ми се као пресуда, Претенциозно ређање везаних стихова За трен попут тега свезало око врата. Вукао бих камен узбрдо, он мене низбрдо... Људи би у мене упирали прстом и грактали „Може бити да је стамен, али је одвратан!” Ето, као да већ осећам око ноге оков, Почињем тешко и кратко да дишем. Па како да пишем без ваздуха, авај?! Помислих како бих риме могао да скријем Унутра! и тај порок тиме негирам уз кез. Брзо као трамвај, лако као дроге, А док пијем, попут жучи слатко... Авај! још једаред, па да закључим: Навикох писати заогрнут ланцима, Стога дижем средњак либералним пуританцима, Што презиру везе међу стиховима и у животу! То су богата деца, а ложе се да живе у сквоту. Хладни су као шпицер, јебу се само из хобија, Они сањају Менхетн, а ја предграђа Најробија.

БУКТИЊА #55/56: ПОЕЗИЈА

И МИ Г Р Е НЕ ( А Р А П С К А ЈЕС Е Н ) Ускоро ће нас престићи зима Што се подмукло шуња за нама Ко демонски пир бесних режима Што ватром харају по кућама. Па ипак, што имам ја нема свако, Неће ме зима следити до ноката. Ко момак сам уз машну и сако, Ципеле сјајне и кошуљу од броката Купио и два пара танких чарапа, Да имам за свадбу ил’ слично посело. Али има међу нама и таквих Арапа Који никада нису носили одело. Зебња у грлу не да ми да једем, Јер чуо сам приче како тамо горе, Негде на северу зидају бедем. Хитајући граде, да нас успоре, Високи зид под којим је тмурно. Мада знају да зима не спава, Ипак подижу своју утврду журно Да у њу скрију своја људска права. Ал’ и тамо и овде до гуше је вода, И никада не смеш изгубити из вида Градњом том се руши слобода, С обе стране леденог зида.

ПРОЗА

РУСОМИР Д. АРСИЋ

МИНИЈАТУРЕ МОЖДА И НИЈЕ

Светлост је жељена појава. Има је довоно за све који је желе. Чини се да то није тако јер је тако. Оно има је довоно, али неједнако распоређена, па негде шашти до те мере да се појави искра, пламен и све се претвори у пепео. На другој страни нема је довољно, или је уопште нема, па се види само голи живот. Неправда па то ти је, а МОЖДА И НИЈЕ. ДОЛАСКОМ НОВОГ ЈУТРА

Једног јутра, а било је вече, змија је једна дошла у мој хлад. Сметало јој сунце, које је одавно зашло, Па је хтела да га поред мене нађе. Сунце мога хлада воли кад му неко дође. Кад сам отворио очи, сунца није било, мрак се увио око тела змије и чекао да му се придружим. Нисам удовољио мраку, већ на против, позвао сам сунце моје и све се завршило одласком змије и ДОЛАСКОМ НОВОГ ЈУТРА.

РУСОМИР Д. АРСИЋ

ИАКО ТАКО НЕ МИСЛИМ

Улазећи у облак нисам размишао о изласку из њега. Простори у облаку су шумовити са много цвећа, биља, дивљих плодова. Са задовољством сам брао јагоде, купине, дрењине... Потоци који су шарали шуме и траве певали су разговетно, весело, гласовито. У потоке сам улазио са задовољством брчкајући се до миле воље. Птице, којих је у шуми било много, училе су ме лету и лепом певању. Лепо је у облаку, ИАКО ТАКО НЕ МИСЛИМ. КАО И СВЕ ДРУГЕ СТВАРНОСТИ

Имам и ја свој облак. Велики је као три велике куће. Водам га са собом свуда. Облак је пресрећан. Облак ме носи као мајка дете. То што га ја водам не смета му и не тражи да ме не носи. Изгледа као да није овако, али што је то битно, што је то уопште битно ако већ не постојимо ни ја ни облак, а то што пстојимо је само привид КАО И СВЕ ДРУГЕ СТВАРНОСТИ. ОВО ЈЕ СВЕ

На двестотина и пет метара од кафане нашао сам рукавице. Однео сам их у кафану да их врате ономе чије су, ако се јави... Ово није почетак онога што сам имао да вам кажем. Ово није ништа. Чини ми се да нема везе ни са чим. Мишљења сам да би свако вратио изгубене рукавице, можда не на овај начин, али учинио би онако како му падне на памет. Рукавице нису криве што су могле да прођу точкови неких кола преко њих и учине их неупотребљивим. Овако све се завршило онако како треба. То што још нисам дошао до почетка онога што сам имао намеру да кажем, не значи да намеру нисам привео крају. Баш тако, ОВО ЈЕ СВЕ. 75

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

ЦРНА ЖУЧ У овом тренутку, ја сам већ мртав и ван домашаја ужаса. Анимус тестанди да се овај извештај отпечати пост мортем је управо ескивирање неизбежно бројних питања и теорија, од којих су неке свакако тачне, а тичу се мог пријатеља. Моја је дужност да посведочим о овоме, на другима слободна воља да прогласе случај валидним или неодрживим, де фацто мртав, ја од тога немам баш ништа. Не покушавам да аргументујем аутентичност исказа, што је постулаторна пракса науке којој сам био посвећен, оно што намеравам је да изнесем све чињенице и даље доступне руинираном уму, кога су красили рационалност и добронамерни скептицизам. Склон уверењу да сам дошао у то место вођен пријатељством и хуманистичким вредностима, а не аморфном силом којој сам послужио као фигурица, одмах по позиву пријатеља који је неразговетно допустио да разумем само: желим да те видим, питање живота и смрти, пријатељ. Храпави тон једва распознатљивог гласа ме је искрено заболео и похитао сам ка станици, слутећи најгоре. Нисмо се видели годинама, изненадио ме је и у исто време на сраман начин подсетио да постоји. Покушавао сам да га замислим несрећног, како лежи слаб у постељи, али ми се младалачки лик, каквог га памтим, уопште није уклапао у ту слику. Сабирао сам временом избледела сећања у току вишечасовног путовања, које сам парцијално преспавао. “Задња станица!”, пробудио ме је громки глас шофера, тргнем се и усправим на седишту, приметивши да сам једини путник. Радио је саливао грозоморну страву народне музике. – Извините, да ли смо стигли у... – није допустио ни да завршим. “Је, стигли, само је твоја карта куцана за ову вукојебину, ајде излази немам цео дан!”, врата се отворише уз дубок уздах и убрзо се нађох у воњу издувних гасова, док се конзерва на точковима бректајући удаљавала. Када се сублимирао облак прашине, окренуо сам се око себе збуњен нејасним обрисима. „Станица” је заправо руина, без врата и прозора а човека нема ни у траговима. Неандреталац је у праву, ово је стварно забит. Поред избледелог знака за насељено место, олупине аутомобила и аутобуса, леже расуте уздуж магистрале. То су кршине без шофершајбни, шасије без седишта и точкова, са поиспадалим 76

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

фаровима, испраних боја нагрижених рђом, са некаквим црним флекама, кородиранапарчадхаварисанихвозилаунепрепознатљивом стању. Гробље машина се опружило сасвим видљиво (поглед са свих страна оивичују шумовита брда), нема ни котрљајућег растиња покрај прашњавог пута са испуцалим асфалтом и рупама које халапљиво зјапе, једва да џигља нешто закржљалих проредака траве. Деус еx мацхина је отишао и оставио иза себе беживотне љуштуре. Следио сам тај пример и пошао ка невиђеном граду, гоњен сунцем у зениту. Евидентно да је већина отишла одавде, негде где земља није тако јалова, затрована машинама у распадању. Повољна је случајност што се овде нисам нашао ноћу, нигде не видим уличну расвету, ако су и чули да то постоји. Не знам колико сам удаљен од насеобине, али лако доказива презумпција је да сам вероватно у близини. Продужио бих ка ишчекиваном сусрету са цивилизацијом, да ми пажњу није привукао обљесак. Смук, боје нафте, дужи од два метра, дебљине подлактице са као-длака-танким репом, на усијаном камењару. Уочио сам га са приличне удаљености, након неколико бесконачних тренутака проведених у паралисаности, сагох се да дохватим каменице, не спуштајући поглед са гмижућег страха, урезаним у човекову срж од праискона. Најпре помислих да опрезно наставим, али сам ипак одлучио да најавим присуство, хитнувши камен који паде баш поред змије. Није се салила муњевитом брзином у изрешетану спечену црницу, нити је севнула у неку од расутих олупина из којих је вероватно изашла. Други хитац погоди рептила, рикошетирајући уз туп звук, први пут постадох свестан чињенице да сам све време у потпуној тишини. Не чује се ветар, ни птица, ни пас у даљини, прва животиња коју видим је мртва, пуноснажно сунце поспешује процес декомпозиције. Вероватно је згажен, мада нема трагова на крљушти која се пресијава, нити крви на асфалту која би указивала на тако нешто, сем пар крупних, црних капи скореле течности на камену по коме се гмизавац опружио и пржио. Не чује се ништа живо, сем устајалог мириса упокојености, који вришти у ноздрве. У потрази за атмоспхаера вита, убрзо стигох у нешто, што би се могло назвати селом или варошицом, одавно не градом. Вероватно беше град када је асфалтиран рупичаст пут, кога сада под ногама замени калдрма. Одише рустичност и архаизам древне регије, осећа се хучање векова, на промаји фронта културе и природе. Живот се ужурбано паковао и одлазио, у свим својим облицима и узрастима, као птица која се тиска у лет последњих сеоба. Да нема напуштених објеката на којима се једва разазнаје да су некада давно биле трговине или гостионице, могао бих да се закунем да је гнездо птице одувек било овако празно. Све време се спуштам, место је рупа – депресивне надморске висине, а као оријентир служи ми на-сунцу-сјајан крст, који надвисује 77

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

све у околини. Осташе само чатмаре и страћаре, од блата и камена, насађене са обе стране крупне калдрме, показале су се као далеко издржљивији грађевински материјал од цигле, која се местимично зацрвени у некој од рушевина. Све је оронуло, време је са апетитом гризло, остављајући правцату пустару ин медиас рес. Име улице је немогуће прочитати. Жалост прожима док пролазим крај тих напуштених брлога на крају света и више пута ми се учинило да сам предмет посматрања, али окренем главу тек да видим благи померај завеса на неком од сљуштених прозора. Покрај немих здања, трулих ограда које накриво стоје, прљавих зидова са црним мрљама и рупама, међу тугаљивим рушевинама, примети се тек по који комад мртве природе на стерилном земљишту. Огромни пањеви сведоче о масивним примерцима флоре, сада ми недостаје хладовина коју су некада пружали, али све што је труло изнутра, осуђено је на пропаст, ма колико усправно да стоји. Најзад сам угледао људе, непосредно испред цркве која је дефинитивно најбоље очувана зграда у региону и као таква, представља центар недођије. Фасада, бледо жуте боје пружа пријатан угођај уз позадинско плаветнило неба, масивно звоно се да наслутити – али не и видети, услед дотрулеле дрвенарије, шиљата ограда од гвожђа, око које се обавила сасушена лоза, штити локалну цркву. Иако из привилеговано плоднијег тла цркве ничу надгробни споменици, сумњам да ова земља било коме може бити лака. Чим су ме приметили, неколицина људи удаљи се тромо, остали ме дочекаше ћутке, окренути према мени, прекрштених руку или подбочени. Сви су личили један на другог, у подрпаним кошуљама, радним комбинезонима, масним фармерицама или вишеџепним панталонама кућне радиности. Примицајући се скамењеној руљи, уочавао сам још сличности. Изгледају тако потрошени, не само од свакодневнице која овде није нимало лака, више личи на неку натприродну исцрпљеност, са мутним и водњикавим погледом упртим у мене или укопаним у калдрму, у изразу устоличене сете која је изборала углове модрих усана. Бледило налик недостатку крви у јеку анемије, истачкана тамним пегама млохава кожа, са дрхтавицом и анестезијом покрета, вештачки, одмеравали су странца. Нисам могао да одредим ни приближну старост мештана али хаварисане олупине су овога пута узвраћале погледима. Осетио сам се непријатно, буљили су у мене као да никада пре нису видели никога у сакоу, виталног, другачијег. Онда, као да су схватили да нису воштане фигуре, тргнувши се и трепнувши, на моје „Добар дан!”, сељани рафално узвратише: кости синко, чији си, одкуде су твоји отац и ђед, шта ћеш овде пропало, млади побегли, оставили нас да умремо сами, не сете се ни за славу, болес’ људи, помор стоке, суша ужегла, ни капка кише ово лето да кане... Није ми пријало да будем сеоска атракција, средство разбибриге, ни објекат љубопитљивости, те сам их уљудно прекинуо и представио се. Када сам их упитао за кућу мог пријатеља, тачније, 78

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

и на сам помен његовог имена, нико ништа више није хтео да ме пита, а ни да каже. Остављајући ме збуњеног испред цркве, разиђоше се мумлајући нешто међу собом или тихо себи у браду, испарише иза трошних врата у неку од темељних руина, отишли својим послом, што је очигледно махом пољопривреда без много успеха и трачарење – прво је занимање а друго хоби провинције. Банално је мислити да нису знали ко је мој пријатељ, у насељу ове величине, зна се сваки камен три стене у назад. Чему изненадна демотивација, нагло опадање интересовања и губитка воље за комуникацијом, погледи пуни сажаљења, бежање у мистерију примитивне недоречености? Вероватно је у питању завист, како најчешће бива, можда су љубоморни на мог пријатеља, или је цауса морби неки трећи комплекс малограђанства. Продужио сам право од цркве а пут је постао асфалтирана узбрдица. Након једва препознатљиве касарне из предратног периода, налази се вишеспратни недозидани објекат који личи на фамозне пројекте индустрализације: „другови здраво ја сам зграда која се гради више од тридесет година и нисам близу краја”. Гледам поражавајући маузолеј бившег режима, незасита машина за прање новца баца у засенак идеале људи који су се давно борили за ову земљу. Дијаметрално супротни концепти, сазидани један поред другог, тако и пропали, заједно застарели пред супериорнијим законом атрофије. Из мисли трже благи умор, који сам одмах приписао напорном путовању и чињеници да неко време ходам узбрдо. Примећујем да нешто усправно штрчи из линеарног пејзажа, за шта сам био сигуран да је фигура човека из профила, испоставило се да је знак за излаз из насељеног места, притом су фарбом, налик на оне свеприсутне црне флеке, изменили натпис на табли, тако да пише „Негатив”. Наставио сам даље узбрдо, умор постаде интензивнији и одличио сам да покуцам на прва врата која видим, да се распитам за пријатеља, макар поново безуспешно. Не прође много, пажњу ми привуче фосилизирано стабло, са нејаким гранама при врху, дрвета мени потпуно непознате и неодредиве врсте. Приближавајући се, неприметно сам зашао у неограђено двориште, са леве стране друма. Бетонирана стаза води покрај запуштеног бунара, право до улазних врата куће која, са све читавом фасадом и прозорима, одише зрелијим степеном цивилизације. Бетон је пријатељски материјал, у односу на беживотну црницу, из кога ће пре израсти нешто. Хомо де хумо, ако је човек начињен од земље, ова се користила за вајање најгорих. Поглед се наново врати на дрво које надвисује кућу без броја. Изненађено сам посматрао труп једва живог сведока из времена када је земља била плодна и лишена мртвила које се сада пројектује црнилом на све око себе. 79

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Сива кора је испуштала сирупасту смолу из пукотина, сасушено до тачке скамењости, право је чудо како дрво и даље стоји, изгледа као да би га оборио најмањи дашак ветра. Као да га је течно црнило напало и сагорело, или га је из земље упијало преко система корена, и онда повраћало напоље у последњем ропцу, ту пред мојим очима. Беспрекорну тишину поцепа громогласна шкрипа врата, која се отворише уз: „Еcce Homo!”, тупим и нејаким гласом, тако да сам знао да сам коначно стигао. Оно што нисам знао је шта ћу видети када окренем главу. Укопан у месту, нисам ни дисао, једноставно нисам био спреман да видим призор који ми се наметао. Зажмурио сам чврсто и стегао зубе, узалуд потискујући лик који никада нећу заборавити. Мој јадни пријатељ! Изгледа потпуно беживотно! Једва препознатљиви остаци, израслине и гроздови гноја изобличили су лице у закочени израз. Пепељаст тен истичу готово црне, рововске боре и бразде гангрене, које се уливају испод лабавих подочњака, мрежа обојене трулежи. До костију поједене килаже, махао је успорено и дрхтаво, погружен у црном свечаном оделу, у коме ће вероватно бити сахрањен. Испод неуредних праменова ретко црне косе, у подножју облакодерског чела са дубоким залисцима, зевале су две црне рупе на сред зелених галаксија, које се растапају у млечне беоњаче упалих очију. Једва обуздавши гануће и умор, кораком се осмелих ка испијеном пријатељу, уз монтирану гримасу саучешћа, смућеног видног поља. “Не могу те натерати да уђеш, али ако већ улазиш, не остављај жалост иза, напољу је већ прилично тужно. Зар ме не препознајеш пријатељу?”, пружао је руку полако, откривши замодрелу капиларима и венама, кошчату шаку са издуженим прстима. – Нисмо се видели годинама -, пажљиво сам прихватио крхке кости, – Време нас мења. – Узвратио је неочекивано јаким стиском, „ Ниси ме препознао јер сам сада лепши него икад!”, ту ме је повукао у загрљај, омогућивши отужном воњу да ме запахне. Мирисао је на смрт, зажмурио сам и вукао сузе за узде, хумор својствен несрећи је одбрамбени механизам који ме је охрабрио, са осмехом је лакше прихватити све на свету, па и одвратну неминовност страдања. Осетио сам се постиђено, изгледало је као да он теши мене, мементо мори. То је вероватно најсмелији начин да се помири са несрећним околностима. Свакако бољи него да очајава, што бих ја увелико радио. Ушао сам у омањи ходник, окачио сако на чивилук, разгледао натрули бродски под и зидну циглу, степениште од црвоточног дрвета, које на доле води до паучинастих врата, а степениште које води на спрат рачва се у две собе, мој успорени пријатељ је за то време стигао само да затвори врата. Осуђен да живи и умире са истоветним изразом последица на лицу, држећи се за гелендер, освајао је Хималаје степеник по степеник. Не знам колико је времена прошло, али нисам му замерао – ни случајно. Први степеник, 80

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

разгледам урамљене портрете на црномаљастој дрвенарији: Старији човек, густих седих бркова који сакривају усне, други степеник, спојене намрштене обрве преко повећег носа. Предак мог пријатеља, вероватно, трећи степеник, имају исте зелене очи, четврти степеник. Потпуно исте. Пети степеник, други човек, истог аутора, са истим зеленим очима које севају преко гордо високог чела, до официрске капе. Отац, чини ми се, шести степеник, истакнута вилица већ уобичајеним покретима сликара. Нема сумње, седми степеник, уклапа се старост а сличност је верно приказана. Осми степеник, питаћу га касније, ако се укаже прилика, девети степеник, чисто да прекинем непријатну тишину, ако затреба, десети степеник, а баш ме занима, једанаести степеник, волео бих да знам, никада нисам видео тако једноставан приказ лица са нејасним линијама, дванаести степеник, сликар користи ин абстрацто црне празнине прилично ефектно, да би их посматрач сам попунио, и тиме постао саучесник, тринаес... То је он! На трећој слици је истоветним стилом нацртан мој пријатељ, пре ове ругобне болести, онаквог каквог га памтим. Исклесане црте лица оштрим резом четкице, истакнуте виличне кости, црна коса се стапа са позадином и црним мрљама, својствене зелене очи живо исијавају, са наранџастим спиралама до средишта црног вортекса, које су очигледно генерацијска тековина наследног материјала по мушкој линији. Када смо се напокон успењали, окренуо се према мени и приметио сам апсурдну случајност. Са слике ми се смеши идентично као сада! Исти укочени израз услед деформитета лица, благо закривљених усана у лево. Погледао сам поново: Прозорљива слика је предвидела шлогирану гримасу несреће, што моја свест тумачи као осмех, јер је тако лакше за поднети, само зато што асоцира на осмех. Не, никако не може бити осмех, нема ничега смешног, чак ни да подсети! Уосталом, чудновешти сликар је случајно тако осликао усне, интегрисаних у црнило позадине или је једноставно погрешио. Никако не може бити осмех. Случајност или грешка. Осуђен да иструли жив у мучеништву, власник једне једине гримасе, коју и да хоће више не може да промени, па још да то буде осмех! Појачао сам надзор над својим мислима. То су само обамрли нерви дисфункционалног ткива, које је изгубило облик и структуру, изобличено трулежним израслинама, а то што ме је бизарно подсетило на осмех је вероватно само један од многих израза бола, каквог не бих пожелео никоме. Шта год да је испијало мог пријатеља, радило је одличан посао, овако сам управо замишљао поодмакли стадијум гангрене или најтежи облик тумора коже са вишеструким метастазама. 81

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Само се надам да ме није позвао апропо сили пријатељства, да му скратим муке, што би ин цонцрето деловало сасвим разумно и оправдано. Ушли смо у собу, лево од степеништа, оскудно уређену, без украса, строга и монашка функционалност. Успореним кажипрстом показао је да седнем у дрвену наслоњачу, леђима окренуту ка прозору. Осим столице, еx адверсо дрвеног стола са резбаријама, није било ничега. „ Идем да донесем пиће”, рече слабашно и као под теретом, отвори врата собе која је десно од степеништа. „Меа цулпа!”, наставио је нешто живахније али више га нисам видео, кроз полуотворена врата, преко ходника се назире само повећа гомила разнобојних корица књига, које леже разбацане по поду. Сунце копни али и даље пружа погодно осветљење да боље погледам потамнели дрворез којим је зарубљен сто. Прва резбарија просто приказује човека нејасно урезаних линија, без одредивог лица (такви су сви), са чашом у руци, како седи за трпезом, приметно мање пропорције у односу на њега. Аматерски, на први поглед. – Постоји ли још неки повод за славље осим поновног сусрета два стара пријатеља? -, настојао сам да одржим позитиван тон разговора. – Прошле су године. – “Живи сваки дан као да је последњи и једнога дана бићеш у праву. Ако славиш сваки дан, никада нећеш изгубити. Од када славље пита за разлог? Умирем пријатељу, нема већег разлога да се слави!”. Иако не пијем, нисам помишљао да одбијем, штавише, налазио сам некакву логику у изреченој здравици, посматрајући другу резбарију која представља гомилу новчића и руку како згрчена једва вири. – Од чега си живео, мислим, чиме се бавиш? -, исправих се брзо, али невешто. „ Живео сам од љубави. Бавим се аристократском вештином губљења времена и бесциљног разлагања по универзуму. Знам од свега по нешто, тако сам постао стручњак ни за шта. Ренесанса гута своју децу. „, ово је рекао тешко и дубински наставио: „ Како си путовао?”, одговорио сам да је било сувише напорно за мене, навикнутог на калуп канцеларијске фотеље, да сам укочен и поштено исцрпљен због пешачења. И таман када сам помислио да морам престати са тривијалном тужбалицом баналности пред човеком на издисају, чуо сам нешто оштро и бесловесно, из собе у којој се налази. “Ово је задња станица према паклу, нисам изненађен. „, није причао више толико отежано и мучно, и даље нисам могао да одредим какав је оно храпаво грлени звук. На трећој резбарији умањени човек на обали гледа у реку. Шта сам то чуо? – Или прва станица ван пакла, зависи од перспективе. -, укључио сам жмигавац за оштро скретање у позитивном смеру. „ Када причамо о перспективи, реци ми пријатељу, да ли живиш у складу са својим потенцијалима? Немој ми рећи да си као наши родитељи, који су радили двадесет и пет сати дневно, осам дана у недељи, тристашездесет и шест дана у години, само да нам омогуће боље 82

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

услове за умирање од оних који су они имали? Такви акти искупљења не доносе спас, само преносе родитељски грех на следеће нараштаје. „, говорио је живље, скоро весело, док сам посматрао четврту резбарију човека окруженог нејасним силуетама људи, који му машу и тапшу га по рамену. – Не познајем никога ко живи у потпуном складу са потенцијалима. Иначе, напокон имам своју канцеларију, бавим се грађанским правом и као што видиш, имам нешто времена за себе. – Лагао сам, ни сам не знам како ћу припремити предмете који се убрзано гомилају, али ово је ситуација еxтра ординем, и као таква заслужује приоритизирање. Никада нећу бити тај, који ће зарад цркавице жртвовати душу. “Значи систем ипак дозволи по којем шрафу да на неко време напустимашину, адаганезаменеистим. Тојепохвалнакорпорацијска тековина. Него, има нешто и у томе. Нисам знао колико је моја породица заправо стекла, имао сам привилегију да продам куће и имања, плодове крвавог рада. Свота је била више него довољна за године ин Бацххо те Венере, односно окружен пријатељима на батерије и женама у покушају. „, зачуо сам кораке али га и даље нисам могао видети. Удубљен у дуборез, пети по реду, који приказује човека са некаквом чудном круном, или капом на глави, тишина очигледно беше знак да настави: “Ех, чега се паметан стиди... Није то никакав успех – бити пастир међу овцама, човек међу мајмунима, као да је тешко бити, жив међу мртвима. „ Поново је причао без енергије, испрекидано кроз кашаљ, „ Како ти се свиђа ово место?”, мора да је одмах иза врата, одатле допире глас, али не видим сенку. – Искрено, виђао сам и боље, тачније, ни мало ми се не свиђа. Стагнира рапидном брзином, а све је тако успорено и тихо, језиво тихо. Где су нестали људи? Једина животиња коју сам видео је... – „ Змија?”, појавио се носећи стаклену флашу, до пола пуну безбојне течности. – Како знаш?! -, упитах са искреним изненађењем, одмах погледавши у онај парализовани израз, ради потврде да је на истом месту, и да и даље подсећа на осмех. Наставио је ка мени, не толико успорен као раније. “Па шта би друго могло да се гнезди у овим рушевинама? Ја сам нешто најбоље што је ова проклета рупа родила. „, спустио је флашу и две чаше од кристала на сто, испуштајући нешто из грла или трбуха, што сам тумачио као смех сопственој опасци, нешто налик оном храпавом звуку. Искористио сам непријатан тренутак да оборим поглед ка шестој резбарији, на којој је човек са отвореним устима, на врху планине, са мачем упереним према небу. „ Нема наде пријатељу. Нико не размишља. Ако раде да би живели, како кажу, зашто се онда убијају од рада? Пацови у лавиринту! А ја?”, дрхтавим покретима сипао је пиће, прво мени па себи, „ Ја и када 83

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

прднем замирише рузмарин!”, забацио је изобличену главу и сасуо чашицу у грло, док му је шлогирана лева страна усне поскакивала. Из поштовања, уз силну муку, попио сам жестоко пиће које никада нисам пробао, и пре него што сам стигао да отворим очи и кажем било шта, течна ватра се наново доточи. “А онда...”, полако устаде, ослањавши се модрим шакама о ивицу стола, „ Мозак беспосленог човека је постао омиљено пребивалиште ђавола. „ Попивши жестину у цугу, зелене очи су севале у даљину, устоличени израз делује трагикомично при светлости на измаку. Нисам гледао у трепериви осмех, док је пролазио покрај мене, нити у живе ране, тамне и оједене коже, коју гризу невидљиви црви. Обореног погледа у седму гравуру, која показује човека са руком у крилу, загледаног у нагу жену истакнутих атрибута, сустиже ме умор и малаксалост, од пута и пешачења. Или је пиће лагано узимало маха. – Живиш од љубави кажеш, имаш жену? -, чуо сам шкљоцајући звук, али нисам се окретао, окретало ми се у глави. „Отоврио сам прозор да изађе ова глупост коју си управо рекао. Љубав према мудрости – философија и љубав према лепоти – уметност. У философију се заљубио мозак, а у уметност срце. Жене су увек сметале тим органима при правилном функционисању, те сам их алоцирао ка одговарајућем. Био сам роб и заточеник лепоте, служио верно, наивно се везивао за сваку, и за сваку мислио – права је! Прво лагао себе, затим и друге. Онда сам све брже губио интересовање, јер је свака имала недостатке и своју намену, што ме је вређало. Било је жена са којима сам могао да причам о скоро свему, чак и о љубави према мудрости. Друге су послужиле као објекти, изманипулисани зарад задовољења све захтевнијих нагона. Десетине, затим стотине њих! Али авај, свакој је нешто фалило. Убрзано сам трагао за правом, не схватајући да сам једино ја погрешан. „, застао је нагло, без снаге да настави, бар док не удахне ваздух уз онај грлени жубор. Попио сам пиће и искористио вакуум времена као алиби, немајући намеру да наставим да пијем, грло ми је спржено и осећам колање магме у грудима, ово је граница мог поштовања, па све и да је смрт разлог за славље. „Погрешан за свет у коме је романтичар проклет да вечито трага за савршенством, вечито трага и вечито тугује, јер вечито не налази. Осећао сам жалост, без губитка. „, поново је говорио онемоћало и једва се примицао столици. Почело је да ми се мути пред очима и једва сам видео осму резбарију на којој је урезан човек оборене главе, на коленима, испред гробнице. „ Али најгоре од свега пријатељу... „, и даље леђима окренут, сипао је себи још једну чашу до преливања, дрхтавим и танким-као-штапић рукама, „ Схватио сам да се на крају сваког уживања налази понор. Све неосетно пролази и све је постало већ виђено. Ништа није могло да ми врати осећај, постадох жртва угађања сопственим страстима. Нисам осећао ништа, па ни уметност, а моја највећа љубав, философија, задала је одлучујући ударац. У несагледивој библиотеци непознатог, живот нам уступи 84

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

толико времена, да са прве полице, узмемо у руке и отворимо прву књигу, и прочитамо првих пар реченица. „ Сипао је пиће, нисам га одбио из пристојности, али немам намеру да попијем ни кап више, осећам се пољуљане равнотеже и припито. Мој пријатељ је, напротив, бивао све живахнији, нормалније је дисао, а хучање промаје и звиждука у грудима, као и храпави грлени жубори, утихоше. Некима је отров лек. – Какво је ово пиће стари мој? Већ ме ухватило, баш је јако. -, заплићем језиком, умор ме савладава и све мање сам присебнији. “Дестиловао га је мој деда. Радио је у највећем индустријском корпусу, у време када је овде нешто и радило. Сазидао је ову кућу са својих десет прстију. Био је директор и у својим рукама је држао многе душе нискошколованих вашки. Кажу да личимо. „, причао је ово без бола и тескобе у гласу, са истим укоченим осмехом. Очи ми се полако склапају од умора, усправио сам се у наслоњачи, у коју сам неприметно утонуо. – А резбарије? Шта представљају? „Представљају осам смртних грехова.”, рече јасно и гласно, не трепнувши сјајним зеленим куглама настави: „ Отац је био свештеник. Онда је почео рат, рашчинио се, оставио мајку и мене, отишао да брани ову проклету земљу, више пута одликован за храброст, постаје официр. Круже приче да пушка није хтела да запуца на њега. Командовао је великим бројем душа, младог топовског меса идеологијом испраних мозгова. Кажу да личимо. „, постаје све морбиднији тај шлогирани осмех. – Има девет резбарија. – Гледао сам у човека оборене главе који нешто пише, на коленима, испред крста. „ Ох, заиста? Па какав је то Бог који је погрешив и не зна колико има смртних грехова? Није то некаква ствар од малог значаја, то је питање живота и смрти! Јел?! Хајде да се ми лепо осветимо том назови Богу, али пошто је мртав, хајде онда да се осветимо ономе зарад кога је умро – осветимо се себи! „, у том тренутку, кроз отворен прозор иза мојих леђа, улете нешто бело и разли се по столу, док је свуда лелујало перје. Бела сова, са црним мрљама, затетура се неспретно и рашири крила, тако да је заклонила мог пријатеља, који се вероватно исто онако кезио језом. Гледала је право у суштину мог бића, на уста јој крену она црна, лепљива течност и вриснула је најужаснијим криком који сам икада чуо. Зажмурио сам и покрио уши рукама најјаче што сам могао, а јасније него икад, чуло се како се та демонска цика постепено претвара у онај храпави грлени звук, који одјекује у унутрашњости мог, од тада савладаног бића. Пре него што сам потпуно изгубио снагу и препустио се умору, чуо сам... Смех мог пријатеља. Не знам колико је времена прошло, али ме је освестило болно пулсирање у глави. 85

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Мрак је већ пао и, након времена проведеног у привикавању, схватио сам да сам потпуно сам у црнилу, ако се изузме сова на столу која је почела да заудара. Тело ме је нагло повело из собе, поред портрета који су уместо истих очију сада имали само црне мрље. Нисам имао никакву контролу, нешто ме је водило као марионету, право поред улазних врата, па низ степенице. Немоћан да се померим и да изустим било шта, хтео сам да побегнем што даље и да вриштим из све снаге, тело једноставно није слушало моју вољу. Стајао сам као укопан, испред паучинастих врата, која се сама отворише уз „ Меа цулпа!”. Угледао сам две крупне, зелене жеравице, како сагоревају таму, јаче него свећа која малаксало осветљава. Једва се види кревет и, не, немогуће! Девојчица! Девојчица од свега десетак година, у белој хаљини до колена, босих стопала, светлих коврџа и стравично избеченог погледа са крупним очима боје меда, уста су јој запушена нечим, руке везане за метално узглавље кревета. Чује се само плитко дисање и храпаво брујање зелених буктиња из најдубљег мрака. – Не желимо причати од чега живимо. Желимо показати. -, туђе речи су излазиле из мојих уста! Гледао сам хипнотисано у две зелене тачке, које су бивале све веће, расле уз ужасавајуће звуке свуда около, налик на грлено режање и пригушено трбухозборно брундање. – Желимо овај извор животне енергије. – Ово је речено безизражајним тоном, који није мој али је из мојих уста, девојчица је сузним очима немо преклињала. Видим, али не својим, већ овим зеленим очима, те очи су сада моје и гледају девојчицу која гори у белој ватри живота, исијава бљештавом енергијом, неодољиво одскаче од потпуне црнине мртвила свуда око ње. – Желимо да га прљамо поганим прстима. -, трзнула се када је рука спуштена на њено десно стопало, живот је тако врео, утрљавао сам изгладнелу хладноћу. – Желимо да га прљамо нечастивим језиком. -, дисање се убрзало и пре него што сам почео да јој лижем врат и упијам испарења ватре живота, тресла се и пригушено јецала, док су се сузе низ истакнуте јагодице сливале у црне мрље на врату. – Желимо храну! -, скинуо сам панталоне а њој раширио ноге, задигавши хаљину. Бацала се и батргала, набијала главу у јастук, из све снаге вриштала, иако се врисак није чуо, вриштали смо заједно. – Желимо бол. -, ушао сам у њу, уз стравичне усклике који се оглашавају свуда око мене. – Желимо очај. -, причам ово истим равним гласом, без израза. – Желимо страх. -, набијам своју мушкост све јаче. Чујем као да се мноштво гласова салива у препознатљив смех мог пријатеља, затим се поново распрши свуда по соби. – Желимо јад. -, видим како девојчица по последњи пут зрачи белу светлост, густу енергију која као течност у безгравитацији лебди у околном црнилу. Осећам глад за енергијом, упијам је. 86

МИЛОШ ЗЛАТКОВИЋ

– Желимо клонулост. -, све слабије се опире и поскакује по кревету. – Отуђеност. -, полако се гаси ватра живота. Осећам неутољиву глад за животом. – Незаинтересованост. -, соба је све мрачнија. Све је мање светлости. – Неутешност. -, све је хладније, нисам више гладан. – Желимо бесмисленост. -, убрзавао сам пробадање, цео кревет је подрхтавао. – Грижљивост – уздах – Свенутост – уздах – Погруженост – уздах. Испијам је. – Желимо. Крхкост. Ломљивост. Савладаност. Скршеност. -, дисала је све спорије, последње нити светлости којом је некад јарко исијавала, саливаше се у црне рупе које имам уместо очију. – Желимо. Смркнутост. Обамрлост. Мрцварење. -, није се померала. Нисам осећао ништа. – Желимо душу! -, изговорио сам тупо, несвестан, а пепео ватре живота стопи се са црнилом. – Желимо душу! -, гласови су постајали несносно бучни и бројнији. – Желимо душу! -, демонски многоглас је хорски понављао, свако у својој мрклини, док сам настављао да пробадам у укочено месо, из кога је текла црна смоласта смрт. Онда сам се пробудио и потврдио слућени ужас, својим очима. И својим вриском! Истрчао сам из куће у чемерни сплин мрака, а свуда се чуло „ Желимо душу!”. Јурио сам низбрдо, ка цркви, јединој осветљеној грађевини, не осврнувши се ни једном да видим потпуно здрав бор, који надвисује ту проклету кућу, без трага црнила које овде царује. Хаварисане олупине као да трубе и блицају, лешине животиња поред пута цвиле и јаучу, порушене зграде подрхтавају са дотрулелим пањевима, као да заједно са црницом сви вичу у глас – ЖЕЛИМО ДУШУ! Праћен плејадом гласова са свих страна и нејасним силуетама, које у тами нисам могао да дефинишем, трчао сам до улаза цркве. Са приличном муком навалих на масивна врата, поново се све мртвачки утишало и само је шкрипање и лупање одзвањало у ноћи. Остадох у месту заслепљен оштрим контрастом, најпре сам жмиркајући уочио да су свуда упаљене свеће, баш свуда, стотине свећа. Привикао сам се на светло, али разум се, по последњи пут није привикао на ужас, који се белио пред очима. Превише је то деце у белим хаљинама. Сељани се окупљају испред цркве. Неки лешеви су потпуно трули, готово скелети. Чују се повици, приближавају се. Загледан у групу са зеленим бакљама, која је сада опкољавала цркву, затворио сам тешка врата и намакао греду. Пратио сам лелујави мирис тамјана који ме је водио ка олтару, вијугајући кроз беле крпе, а непристрасна светлост свећа је осветљавала омнипотентност свих угашених ватри живота и попијених чутура животне енергије. 87

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

На олтару је тело девојчице у белој хаљини. Остаци моје вечере. Падох на колена... Кораци и лупање. Сада су испред врата. Али то је само девојчица, ја нисам могао... Кунем се да нисам... „ Отвори!”, рече неко из руље. „ Изађи!”, надовеже се други глас. Црнило је цурело из међуножја, преливајући се преко олтара, прљајући прљајући прљајући... “Пријатељу!”, лупање је све јаче, „Зар ме не препознајеш?”, не знам колико ће врата издржати. „ Сада сам лепши него икад!”, гомила је наваљивала. Нисам то ја урадио проклетници једни! НИСАМ ТО ЈА УРАДИО! „Заиста вам кажем: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у краљевство небеско. „ – Јеванђеље по Матеју, 18:4

Па, почнимо онда пре почетка. Дакле, није зато што је лењ, али човек боје нара није саставио упоредни списак наших и немачких мудраца, и уопште личности од интензитета из више разлога. Сама идеја о упоредном списку конструисала се некако педерски у његовој глави још пре читаве једне декаде. Готово да је осетио неку непријатност испод мишке у моменту анафазе будуће галопирајуће сложене деобе мисли. Ипак идеја о упоредном списку није настала као свет за седам дана или као што настаје дуга после кише. Она је дошла са пропагандом о колективној одговорности која се исто тако педерски, готово посредно и у медијској тишини наметнула читавој једној нацији на Балкану. Наметала се негде од краја деведесетих, мада би свако, ко помисли да је није било у време кад је загорело јело на шпорету једне Јужне Славије почетком тих истих деведесетих, био у криву. Такође, свако, ко би помислио да није било педера осамдесетих и деведесетих, грдно би се зајебао. А сада, реч, две о федеративном шпорету. Тај шпорет је скувао милијарде куваних јела, испекао стампедо прасетине, телетине, јагњетине и перади, ударио запршку у запремини 11 прекоокеанских танкера пуних соса од мирођије, превалио читаву долину Тимока гибаницом са козјим сиром а да му нико није рекао хвала. Он је поховао бело месо читавој једној територији са шест република и две покрајине, а да га нико по рингли потапшао није. А пихтија, ил’ хладетине, сланине или шпека, мамаљиге или качамка, бечка шницла и помфрит за запад и северо– запад, гујаш левеш...није било гладних. Пасуља пребранца и скуше у рерни, било је увек. Круха такође. Омамљене ситошћу, генерације мушкараца, жена и деце у широкој палети узраста задовољно су подригивале и чачкале зубе. Скоро да никога није интересовало, а можда и јесте али нико није поставио питање ремонта шпорета народа и народности. Ако је то питање и постављено, како то да га онда баш нико није чуо? Тако је стање напајања, грејача, рингли, контролне конзоле са потенциометрима 89

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

и лампицама за индикацију одређене грејне површине, каблова те врата и дихтунга од рерне, било потпуно непознато и из неког разлога апсолутно не актуелно. Грађани Јужне Славије су се полако навикавали на све чешће загореле ловачке шницле у сосу од киселог белог вина, све мање вегете у свадбарској супи и све мање презли на Бечкој. Како год, пушачка нога је без најаве ступила у фоаје доајена кухиње народа и народности. Резултат појаве пушачке ноге показао се као лош утицај, и недвосмислено непосредно одиграо главну улогу у вези са смрћу шефа кухиње. Касније ће се тек показати колико је та смрт значајна иако не би било истина и фер рећи да је она прошла незапажено. Напротив! Ретко је која смрт била тако успешна и имала толико публике, глумаца и редитеља. Поворке суза, различитих узраста и садржаја соли, шпалири цвећа и венаца, марширали су раме уз раме са иностраним шефовима кухиња, шефовима сале, надконобарима као и онима који су тада били задужени за набавку и дистрибуцију хране у ширем интерконтиненталном смислу. Преминули шеф Балканске, један од газди такозване несврстане кухиње, био је оплакиван темељно. И деца и одрасли су толико плакали, да је једна мала земља мимо свих метеоролошких сардржаја, законитости и предпоставки подигла укупну светску влажност на завидан ниво. Монсуни су те године трајали месец и по дуже, а у мочварама Флориде вода се подигла за читав педаљ и подавила све преостале Семиноле. У местима која се географски налазе у такозваној континенталној депресији дошло до локалних поплава суза са тенденцијом да се те поплаве излију у оближне набујале реке и градове. Од толико плача који се уливао у речна корита, због повећаног садржаја соли помрла је готово сва речна риба у балканском и бесарабијском току Дунава. У Црном, Црвеном, Северном и Средоземном мору је због свих тих суза такође дошло до значајних промена у екосистемима истих, па се те године планктон осетно редуковао што је утицало на смањење броја медуза што је опет сјајно одразило на грчки туризам. Ето таква је то смрт била. Запажена скоро као живот. Неки незванични извори тврде да је до појаве зечје усне на Хидроелектрани Ђердап ИИ дошло баш услед бујица суза у Дунав те 1980. године, а не коју годину пре када је земљотрес из румуније напао централни, источни и западни Балкан. Кажу људи да су се тресла и испадала стакла на згради Београђанки те кобне сеизмичке вечери. Елементарна непогода, напала је баш у моменту када је и старо и младо гледало интерпретацију Сандокана у домаћој верзији а у изведби Властимира Ђузе Стојиљковића, на доброј старој телевизији. Али зечије усне није било. Она се учинила погодном идејом за проверу способности за брзу евакуацију становништва, као и функцинисање друштвене самозаштите односно ДСЗ. Како год, акција није успела а тада само идеја спроведена у превару јавности, је на овај или онај начин постала је стварност тако што је из идеје 90

НЕДИМ ХАЏИАХМЕТОВИЋ МАФА

прешла у напрслину на брани, а онда под ударом бујице суза у зечију усну на армираном бетону у дужини од добрих тридесетак метара. Но доста о смрти и непогодама, вратимо се на шпорет... Од бивше Јужне Славије у блиској будућности неће остати готово ништа. Шпорет који је још тада вапио за стручњаком, макар куваром са великом матуром и добром вољом остао је без правог руковаоца. Уместо руковаоца на њему су кували разни руководиоци. Некадашњи богат локални и континентални мени солидног квалитета, замењен је осредношћу, кратковидошћу и неспособношћу а на том истом историјском несврстаном шпорету полако су се крчкале предрасуде у сосу од национализма. Пресољена и све мање укусна јела са додатком инфлације уместо бибера смучила су се већини народа и народности. Ненавикнути на жалбе на квалитет, надри кувари се брзо смењиваше, остављајући за собом шпорет и кухињу у нереду. Незадовољни квалитетом исхране и континенталним сплачинама народи и народности Јужне Славије су прво полако а онда све интензивније испољавали потребу за сопственом кухињом са својим неотуђивим шпоретом. У таквој кухињи спремаће искључиво национална јела, зачињена националним зачинима. Припремаће их традиционално на националном радном столу. На националној дасци за сецкање комадаће националним ножевима и осталим прибором за сакаћење националног меса и поврћа. Тањире и чорбалуке држаће у националним висећим елементима, а љуске од лука, коштице од вишања и кору од патлиџана и кромпира бацаће у националну корпу за одпатке. Националну корпу за одпатке празниће национална служба за хигијену, које ће прерађивати национална служба за рециклажу и ето радних места за свакога. Можда би ипак требало истаћи да је међу свима предњачила народност која је по природи грабежљива и која је још док је стари шпорет обављао посао имала замерке са тежњом ка аутономној кухињи. Њима је и овако било незгодно угодити, јер они те не једу свињетину, те запршка мора да буде на зејтину, о уставу да и не говоримо. Било како било, сервирана храна била је толерантно подношљива за све до момента када је на чело кухиње дошао кувар из Пожаревца. Обећавајући разноликост, нутриционистички потенцијал те балансирање оброка истовремено истичући да је стручњак и за слаткише он је лицемерно, недвосмислено са предумишљајем преварио стомаке милиона људи. Касније ће се испоставити да он није знао ни кафу да скува, али ће за његову смену бити доцкан јер ће свој непроменљиви положај главног кувара обезбедити законским регулативама. Толерантно касније, установиће се да он и није преварио стомаке људи већ њихове главе. Алас, неки још тад подигоше глас, указујући на то да кухиња није правна служба но таквих не беше пуно а они као и њихови следбеници убрзо завршише у лонцу. Убрзо потом, ситуација ће 91

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

постати толико очајна да ће просечно кувано јело постати категорија неуких богаташа док ће већина људи стајати у редовима за сплачине. Ха ха, то је само метафора, није било редова за сплачине јер није било ни сплачина. У датом историјском моменту гастрономски преварант, пласираће главу у шкембету као главно национално јело наших малих екрана. И то је оно по чему га треба памтити. Пласманом главе у шкембету на трпезу наших малих екрана, као и у домове родољуба он је заслужно добио своје истакнуто место у историји народа који одумире, док самоуверено верује у неопозиви опстанак. Можда његова кухиња и не би толико дуго трајала у својој очигледној лаганој пропасти која још увек траје, да се он тога није одмах досетио. Додуше, било је и добацивања. Један из набавке гурман по природи,раздра се роштиљ и изгуби главу а потом и посао. онда један из службе информисања убрзо затим викну– сарма! ... и заврши каријеру у картонским ципелама. И тако редом, док се ускоро кухиња не очисти од квислинга и не патриота. Није он имао много проблема са својима, јер након што је пар них страдало, нужна реалност натера остале да свикну стомак на свакодневну стварност. Ипак, и они су на овај или онај начин учествовали у раду истакнуте народне кујне, а познато је да не треба сећи грану на којој седиш, у овом случају не пишати у свој тањир, или кењати у тавче. Једног дана, једног марта народно месо окупи се у великом броју да изрази незадовољство главом у шкембету наших малих екрана. Не би то било толико страшно да се ту није појавио један вук (Лупус ин фабула). Тај је неразговетно и некултурно завијао у центру града, но кувара из Пожаревца испрва не забрину толико сам вук колико број оваца који га је слушао. Оно што га још више узбуди беше то што овце нису вуку одговарале блејањем већ и оне завијаше стимулишући вука. Схвативши да су овце које завијају и урличу опасне по природу и друштво, велики гастроном накриви капу, и добаци им покоји динстани пендрек праћен домаћом хладном водом из шмркова, а кад виде да нема прођу одлучи па пошаље фолклор МУП-а да одигра свој далеко познат и популаран програм. Заори се музика, и сви се ухватише у кордон, и народно месо и народна милиција. А ено тамо, низ улицу Маршала Тита према Славији па десно на каменом зиду преко пута Клуза, оне две овце што се љубе, то сам ја, љубим се с’ једном. Непарно колце пендрека наиђе на толерантан отпор публике и мимо свих правила једна овца изби на чело и поче да води коло, а друга се ухвати на кеца. Вук је, завијајући са оближње зграде ликовао, задовољан својим кореографским остварењима. Народно месо, тазе мокро и освежено леденом водом из шмркова весело је добацивало комаде камења и калдрме на кордон у плавом, који убрзано, ван темпа одигра коло једва чекајући да заврши са овом тачком. Увидевши да народ неће ни батине ни забаву он се ипак одлучи за ово друго па увече изведе оклопне војне јединице на улице балканске метрополе да изведу тобџијско коло. Где не пали сила пали забава, и сви се 92

НЕДИМ ХАЏИАХМЕТОВИЋ МАФА

расуше кућама да овај несвакидашњи спектакл посматрају са малих екрана, истих оних због којих су до малопре били на улицама због главе у шкембету, а кувар себи даде бесу да ће се још колико сутра најести вучјих одрезака које ће сам спремити. Последње рецепт који је велики кувар лично смислио и пласирао а које је на менију потрајало готово читаву једну деценију јесте „Топовско месо у сопственм сосу”. Арома и укус тог несвакидашњег гурманлука и даље живи у нашем живописном сећању и рефлуктује се у стварности. Кувар је умро је а вучије одреске пробао није. Ми, који не живимо у аустрију, и даље смо у споственом сосу, а вук... и у причи и на телевизији. Живели!

Неизмерно висока стена поред велике реке, а испод ње, на пешчаној обали која се протеже далеко и дубоко, горе ватре и на моменте се беласају шатори војске која се цео претходни дан борила. Чују се јауци рањеника, лупа лонаца, жамор разговора и тихи звуци тужне војничке песме. Ноћ је ведра и црна. Ватре на обали са високе стене једва су видљиве, као безначајни ехо звезданог изобиља у небеским дубинама. На врху стене, на заравни глаткој као да се песак под страшном врелином претворио у стакло, такође гори ватра и око ње седе тројица. Не једу, не пију, не говоре. Први је мрачан и озбиљан. Он је верник. Превазишао је унутрашње хришћанске поделе јер се осећа угрожен исламом и религијама жутих. Консолидован, најзад има снагу да употребљава кад му шта затреба и да буде према прилици: језуита, православац, протестант, лутеранац, Јеховин сведок. Он је сублимација божје цркве на земљи и осећа да му је дато да суди и кажњава, ватром, мачем – чиме год. Бог може да буде милосрдан ако жели, Црква не. Он је интелектуалац и ратник истовремено и зато никада неће бити срећан јер зна да је Бог сваким даном све даље од њега. Тим га више узима у уста. Његова слабост су моћ и богатство. Други је мрачан и циничан. Он је политичар. Његова убеђења настају и нестају према потреби. Он воли многе богове и може како хоће јер није обавезан да има став. Та удобна унутрашња позиција даје му осећај слободе, али истовремено продубљује јаму безданицу у коју његов дух пада кад није ангажован на некој страни. На страни која никад није његова јер за њега морају да лобирају други. Он никоме не верује јер полази од себе и тражи иза сваке речи и поступка задњу мисао или намеру. Њега радују само најгрубље приземне ствари на дну живота јер се испод њих не крије ништа друго. Извор његовог благостања лежи у коруптивности великих идеја. Његова слабост су манипулација и власт. Трећи је мрачан и тужан. Он је фаталиста. По дефиницији атеиста и збуњен одсуством бога, неумешан по питању манипулације, он не види своје место у свету људи, али схвата да по сили фатума 94

МИРЈАНА ДЕТЕЛИЋ

мора бити ту где је. Фасциниран је жилавим отпором који живот пружа све снажнијим и страшнијим покушајима да буде уништен. Не упуштајући се у питање стварања прве искре, он себе сматра позваним да брине о пламену макар био и мали, да га чува да се сасвим не угаси и тако нађе себи неку прихватљиву сврху. Он зна да су му снаге недовољне за тако тежак задатак и зато је тужан. Његова слабост је емпатија. Тројица седе под звездама у црној ноћи, као да зора више никад неће сванути. Онда каже Први: Лепа ноћ. – Кратка – каже Други. – Сувише – каже Трећи. Први: Сутра, поново исто. Трећи: Можемо ли да их спречимо? Други: А што бисмо? Први: Није у нашој моћи. Трећи: Како није? Први: Њихова је судбина у Божјој руци. Други: Има и других богова. Они би можда били блажи. Први: Бог је само један, а они су његови ратници. Трећи: Као и њихови противници, пошто је Бог само један. Други: Бог, значи, тера једне на друге и вероватно му је то забавно. Трећи: Шта, што гину? Други: Што и једни и други гину у његово име. Први: Али стичу славу и бесмртност. И иду право у рај. Други: Ко? И једни и други? Слути на хаос. Први: Не, они други иду у пакао. Трећи: Али ако је бог само један, зашто други иду у пакао? Први: Зато што правда не може бити на обе стране. Други: А око чега се туку? Први: Око једне идеје. Други: Које? Први: Има ли живота после смрти. Трећи: Праве експеримент уживо? Први: Пуштају Богу да одлучи: ко добије битку, тај је у праву. Други: Шта: једни тврде да има, а други да нема? Први: Не. И једни и други знају да има, него никако да се договоре да ли се он конзумира телесно или бестелесно. Други: Па, свакако су на добром путу да провере. Из прве руке. Трећи: И стварно не можемо да их спречимо? Први: Нико не може. То је проблем без решења. Други: Да се кладимо? Први и Трећи: Како? Други: Као са камилама: промене услове у »ко изгуби битку, тај је у праву«. Онда се предају једни другима и сви су на добитку. Трећи: Али и даље не знају оно због чега су се борили: да ли се на оном свету живи телесно или бестелесно. 95

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Други: То је ионако свеједно јер нема ничег после смрти: ни живота, ни оног света, ни тела – ничега. Живот је за једнократну употребу. Први: Лако је теби јер не верујеш у бога. Али они су верници, за њих је важно да рашчисте те ствари. Трећи: А зашто би било важно знати за телесност или бестелесност кад је већ у питању други свет? Први: Зато што су муке којима те кажњавају за грехе у земаљском животу једне ако имаш тело, а сасвим друкчије ако га немаш. Штавише, у овом другом случају кажњавања може да уопште не буде ако нема тела које је у стању да пати. Бог треба да одлучи. А ако победе бестелесни, рат заправо испада улагање у будућност. Други: Бог ће да им да миг? Први: Бог ће да подржи онога ко је у праву. Трећи: А шта ако сви изгину? Други: То би значило да бог није уопште заинтересован за њих. Трећи: Или да им уопште није био потребан. Други: Или да су живели у заблуди и умрли у незнању. Први: Или да Бог има друге планове са њима. Трећи: У сваком случају, земљи би било лакше. Други: Држави? Трећи: Не, Земљи, планети, животној средини. Рат није природно стање. Други: Како није! А борба за опстанак? А еволуција? А »јачи једе слабијег«? Шта је то? Трећи: Један јачи једног слабијег, један на један. А рат је: сви јаки против слабијег, јаки против јаких, јаки против себе самих. И после свега, сви морају да живе исто као пре. Први: Никад није као пре. Жртве се не заборављају. Други: О да, заборављају се, брзо и лако. Осим ако их подсетиш. Онда се сете и онога што није било. Онда могу опет да понове исто, колико год хоћеш пута. Рат је ствар манипулације. Трећи: За рат је ипак потребна одређена доза глупости. Други: И хормонске неравнотеже. Први: И пренасељености. Трећи: Али ја ћу ипак пробати да их спречим. Други: Не вреди. Један је пробао. Мислим да су га разапели на крст. »О ви, који вере немате колико треба – театрално каже Први устајући и протежући се после дугог седења уз ватру. – Напуштена децо бласфемије, почиње нови радни дан!« Други и Трећи такође устају и чине сличне покрете. Ватра је догорела, зоре још нема али се назире. Окренути ка тачки на којој ће се појавити сунце, тројица стоје мирно и чекају. Са првим зраком светлости шире огромна крила и нестају у висини. Одлазећи, Трећи понавља у себи: »Вреди. Ипак вреди!« 96

Седео сам у излогу тог кафића, као што то иначе чиним свакога дана између дванаест и један сат поподне. Испијао сам свој продужени еспресо са млеком и чашу воде. Дан је био кишовит и на тргу није било много људи. Они који су се нашли на тргу су ужурбано ишли на посао, скривајући се испод отворених кишобрана. Ја сам завршавао кафу, гасио цигарету у црну, керамичку пикслу и посматрао људе. Конобарица је склањала празне, прљаве шољице и брисала сто од претходних гостију који, судећи по њеном незадовољном изразу лица, нису оставили никакав бакшиш. На столу испред мене налазиле су се дневне новине. Одавно сам изгубио навику да их читам. Појавом паметних телефона све више људи изгубило је контакт са папиром. Ваљда је свему суђено да пропадне, па тако и папирнатим новинама. Немојте ме схватити погрешно, нисам никакав носталгичар илити некакав противник технологије. Волим технологију, мада тренутно не поседујем паметни телефон. Само то размишљање нагнало ме је да отворим новине које су се нашле на мом столу, који је иначе био предвиђен за четири особе. Економија је ужас, свет је ужас, хроника ужас. Спорт је полузанимљив. Нисам неки пратилац спорта, али уживам у клађењу на кошаркаше НБА. Расел Вестбрук је постигао поново трипл дабл. Он је машина. Идемо даље. Читуље, прескачемо. Надам се да није умро нико кога познајем. Мрзим смрт. Шуштање папира коначно је довело до стране са малим огласима. Поред разноразних огласа за продају аутомобила, прикључних машина. Разноразних адвокатских, детективских, мајсторских и других услуга. Дошао сам до огласа личне природе. То је увек занимљиво. Углавном сами средовечни мушкарци, ситуирани. Траже госпођу од 35-50 година, за повремено дружење и брак. Увек ме то растужи. Мада, какво је тренутно стање ни ја сам нисам далеко од тога. – Средовечна госпођа бујних облина тражи младог пастува за интимно дружење. Шифра: Врела Бака. Вау, можда би мого да позовем врелу баку бујних облина. То је права егзотика. Ипак имам тек 27, нисам још квалификован да постанем бабојебац. Погледом прелазим преко разноразних реклама. И један сасвим мали, неупадљиви оглас, писан најобичнијим фонтом ми привлачи пажњу. 97

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

– АЗИЛ ЗА НАПУШТЕНЕ ДЕВОЈКЕУколико сте сами и тражите друштво. Желите озбиљну девојку или жену која ће да вас разуме у потпуности, која ће да изазива ваш интелект. Да распламса вашу страст. Жену која ће да буде ваш комплемент. Онај део који је одувек недостајао. Дођите у наш азил. Имамо понду најбољих девојака на балкану! Ово није јавна кућа, ми не продајемо сеx. Ми нудимо љубав, срећу и разумевање и то потпуно бесплатно. Све што треба да урадите је да нас посетите и будете срећни до краја живота. Јер права срећа нема цену. Будите човек и узмите неког коме је ваша љубав стварно потребна. Адреса: Остружница ББ. Након првог тренутка ми се учини смешно, толико смешно да сам се чак и наглас насмејао. Онда сам га прочитао још једном. Ни сам не знам зашто, истргао сам ту страну из новина, пресавио је пар пута и ставио у новчаник. – Да платим! Позвао сам конобарицу руком, држећи дотрајали новчаник који је зјапио. Њен суморни израз лица, се мало разведри, кад сам јој рекао да задржи кусур. Био сам добро расположен. Киша је била престала, али је небо и даље било туробно сиво. Ходао сам плочником испод споменика Кнезу Михајлу и упутио се према таксистима. Ушао сам у први такси који је деловао јефтино. – Куда идемо? Упитао је таксиста љубазно. – Вози ме у Остружницу, тамо ћу се већ снаћи. Одговорио сам му. – Шта ћете тамо? Упитао је он поново. – Идем у азил за жене. Одговорио сам му. – Аха,знам тачно где је то. Ја сам одатле узео своју жену. Заједно смо већ пет година и чекамо прво дете. Прво сам помислио да ме спрда али израз његовог лица ме разувери. Након тога је извукао новчаник и показао ми слике. – Права је лепотица, јел да? Климао сам главом и само ћутао. – Не брините ништа одвешћу вас право тамо. И нећу ништа да вам наплатим да знате. – Ма то не долази у обзир. – Не не, молим вас, права срећа нема цену. Рече и намигне ми некако лудачки. Остружница и није баш близу, како сам сазнао. Целим путем, таксиста је причао о томе како се разуме са својом женом, како је воли. Како она њега воли. – Ја сам знате прво ишао да узмем себи расну жену, хтео сам плавушу са великим грудима знате. Хтео сам такву жену за којом ће да се окрећу сви када је будем шетао. Али када сам отишао у азил. Од свих тих плавокосих лепотица ниједна није била за мене. И тамо у ћошку седела је она. Црна, мала, тужних очију. Однео сам је кући, нахранио је, дао јој чисту одећу. Прво је била тужна, али након 98

НИКОЛА ДОЈЧИНОВИЋ

пар дана је већ сасвим заборавила свој живот у азилу. Мало по мало везала се за мене. И сад не могу да замислим свој живот без ње. Слушао сам ову причу и чудио се толико да нисам могао никакво питање да поставим. Човек је узео жену из азила, као да је некакво напуштено куче. Цела прича таксисте стварала је у мени некакав чудан осећај. Страх помешан са знатижељом. Ако је тамо некакво место где жене држе заточене, позваћу свог пријатеља инспектора и решићемо то. Ипак то је скоро невероватно. Мада можда и није, ово је Источна Европа, Србија. Све је могуће у овој земљи сељака на брдовитом Балкану. Након скоро сат времена приче, показивања слика са летовања. Показивања снимака њихових караока и пољубаца. Стигли смо у остружницу. Свуда около налазиле су се поља пуна зрелог кукуруза. – Ово је то? Упитао сам. – Само прођите по средини поља. Одавде се види само кров, али након 800 метара, иза оног брежуљка налази се азил. Гледао сам га чудно док се церио, затварајући прозор на колима. Трубнуо ми је једном, поздравио руком. Окренуо се и отишао назад у Београд. Стајао сам на путу сам, испред мене је било поље кукуруза. Никаквог знака нигде није било. Киша је помало прскала. Кад сам већ овде немам шта да изгубим. Осим живота. Јебига. Сишао сам са пута и кренуо да се пробијам кроз кукурузно поље. Након двадесет минута стигао сам до брежуљка. Трчећим кораком попео сам се на његов врх. И Сасвим невероватно на сред ливаде. Стајала је огромна кућа старинског изгледа. Све около је било зарасло као да годинама нико ту не живи. Језа ми прође кроз стомак. Али спустих се и кренух према вратима. Стигавши до врата, позвонио сам. Ништа се није чуло. Поново сам притиснуо звоно, и поново је било без звука. Ово је глупа стара кућа помислио сам, и таман кад сам се окренуо да одем. Иза мене се отворише врата. – Добар дан, како вам могу помоћи? Испред мене је стајала старица одевена у свилену хаљину јарко плаве боје, са минђушама од седефа, и огрлицом од платине. Њена седа коса била је склупчана на врху главе у савршену пунђу. Стајао сам забезекнут. – Изволите младићу. Рекла је љубазно се осмехујући. Било ми је глупо и да изговорим, али ипак сам изговорио. Чинило ми се да неко други то говори кроз мене. – Видео сам оглас у новинама, јел ово азил за напуштене девојке. Старица ме погледа стакластим плавим очима, насмеши се и покретом руке ме позва унутра. – На правом си месту младићу. Обрео сам се у луксузно опремљеном предсобљу, мермерне степенице спуштале су се са обе стране предсобља. Плафон је био висок, а са њега је висио старински кристални лустер. Свуда на зидовима налазиле су се уметничке слике. Свака слика приказивала је акт. Углавном су потицале из периода ренесансе и реализма, 99

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

колико сам могао да приметим. Голо женско тело било је главни мотив. Зидови су били јако нежне крем боје. Старица је ишла испред мене. – Одвешћу вас у салон да погледате, шта имамо у понуди данас. Рекла ми је показујћи ми руком да се нећемо пењати уз степенице, већ да идемо у собу, тј салу која се налази у централном делу куће. – Ја морам да вас питам, јел ово некаква врста јавне куће. – Таман посла, одговори старица. Ово је азил за напуштене девојке. Ово је место које пружа помоћ, подршку. Ово је све на добровољној основи. Рекла је старица, помало увређено. Отворила је велика двокрилна врата и ушли смо у нешто што је личило на балску дворану. Свуда около, стајале су стаклене коцке, распоређене правилно. У свакој коцки, лежала је гола жена. Неке су биле плаве, неке су биле црне, било је и риђих и смеђих и седих и ћелавих. Неке су имале велике груди, неке су имале мале. Било је мршавих, дебелих, згодних, незгодних, великих, малих и свих врста жена. Неке су тако лежале и играле се са својом косом. Неке су јеле сладолед. Неке су, са наочарима на носу, читале књигу. Неке су се смејале, неке су плакале. Неке су ударале песницама у стакло. Неке су певале. Неке су само ћутале и гледале бојажљиво. – Оне су овде заробљене? Питао сам љутито старицу. – Оне уопште и нису овде. Одоговорила је старица. – Па где су? Питао сам. – Свака је тачно тамо где треба да буде. Ово је само презентација. Рекла је старица. – И шта ја сад радим? – Ништа прошетајте се, погледајте добро. И Запамтите, не бирате ви жену већ она вас. Ходао сам између стаклених коцки, посматрао сваку жену у свом редовном режиму. Било је неких које су се шминкале, неке су намештале фризуру. Иако су све биле голе, уопште нисам то посматрао сексуално. Не могу то да опишем. Било је чудно. И ту је стајала она. Лежала је у својој коцки, рашчупане црне косе и тамних очију. Осредње висине, малих груди лепе задњице. Лежала је склупчана држећи књигу на грудима. Поглед јој је био упрт горе. Није морала ништа да каже. Знао сам да је то она. – Свиђа вам се? Упитала је старица, потапшавши ме по рамену. – Та вам је опасна да знате. Рече старица, јесте ли сигурни да баш њу желите? – Да. Одговорио сам кратко. – У реду, али да знате да вам за њу треба много стрпљења, много компромиса, много љубави морате да јој пружите. Али ако вас та једном заволи неће вас пустити никада. – Разумем. – Мислим да ћете баш да будете пар. Рече старица уз осмех и предаде ми папир. 100

НИКОЛА ДОЈЧИНОВИЋ

– Шта је ово? Упитао сам. – То вам је место сусрета, као што сам вам рекла она уствари и није овде. Наћићете је на назначеном месту у назначено време. Имате само ту једну шансу и то је све. – У реду, хвала вам. – И немојте никако да јој помињете ово. Она не сме да зна. Старица ме је отпратила до излаза и вратио сам се на аутопут. Пошао сам мало према граду и стигао до станице за градски превоз. Вратио сам се у Београд. Место сустрета било је назначено као кафић на тргу, у коме стално пијем кафу. Време 11 часова преподне. Стигао сам тамо минут касније она је излазила са кафом за понети и на излазу смо се сударили. Испросипала је кафу свуда по мени. Погледи су нам се срели. И сад након неког времена, могу да вам показујем слике са летовања, И заједничко једење сладоледа. Ваљда је то поента, или?

101

МАРКО КОСТИЋ

ШУМ И опет тај шум. Устајеш нервозно, док ти поглед блуди по тмини испод кревета, а потом нервозни корак претражује соцреалистичке кулисе твога подземља. Тамо, наравно, и овог пута нема ничега што би изненадило очекивања. Враћаш се, преварен, у хладну постељу и чекаш... Нервозна тишина прикрада се твоме уху, слике рахметли дана заплићу заумну фабулу твог најновијег сна, још само кап свести остаје на дну врела стварности, а онда се и она откида и ти лагано тонеш у непрегледне дубине сиве масе... И опет тај шум. Скачеш из кревета и брзо палиш светлост, не би ли ухватио проклетника на делу. Трчиш по собама, отвараш фиоке шкрипавог намештаја, зуриш у рерну старог „смедеревца“, подижеш, ето, и прашњави тепих, узалуд. Палиш, најзад ТВ и покушаваш да се прикључиш насумичној фабули... Неки човек је сам у црно – белом кадру, он зури у огледало, а потом зарива врх бушилице у свој мозак. Али ма колико те тај призор привлачио чудним магнетизмом, ипак неки други филм почиње да се одмотава у твојој глави. Капци се и даље, повремено, подижу, али све ређе и ређе, док их сан најзад, бесно не залупи и поведе те тамо где си тренутно много потребнији... И опет тај шум. Овог пута жмуриш, правиш се да спаваш, желиш да завараш скота, да помисли како је најзад сан победио твоја чула. Чекаш. У соби је проклето тихо. Лагано отвараш једно око и кроз трепавице посматраш терен. Опет иста досадна стварност свуда око тебе. Отвараш широм очи и буљиш у полутаму. Сетио си се нечега. Са лудом надом устајеш и трчиш до прозора, журно га отвараш и пусташ ледени дах ноћи у собу. И опет ништа, само мирна непрегледна тама, прошарана уличним светиљкама. Затвараш прозор, одлазиш у wц и седаш на шољу. Можда је шум у цревима, можда га можеш извући. Гледаш у веш-машину, која све више, добија својства која стварност не познаје. Схваташ да сан опет долази по своје, али не желиш да напустиш бојно поље поражен. Напрежеш се свом снагом, али не успеваш чак ни гасове да дозовеш. Узимаш средство за чишћење и читаш његов узбудљив садржај. Глава ти пада ка словима, док се ти одупиреш и трудиш да разумеш смисао речи које сричеш. А онда средство пада на под, а ти у Онирисово царство... 102

МАРКО КОСТИЋ

И опет тај шум. Нервозно устајеш са шоље, схваташ да су ти ноге страшно утрнуле, по инерцији прелазиш папиром по својој позадини, а потом га незамазаног бацаш у шољу. Пусташ воду, одлазиш у собу, узимаш лек за смирење и лежеш. Осећаш како ти пријатна топлина мили ногама и пење се до груди, радујеш се блаженом дејству хемије и размишљаш о феномену пласебо ефекта. Изводиш и пар оваца на сцену и покушаваш да их бројиш док прескачу дрвену ограду. Њихов монотон, досадан ритам убрзо чини своје, те ти, још једном, обазриво крећеш ка сну... И опет тај шум. Бацаш прекривач на под и грабиш телефон са комоде. Окрећеш број и, пре но што ти се било ко јави, вежбаш боју гласа која би најбоље одговарала поруци коју желиш да пренесеш. Полицајац покушава да сазна на који начин ти је безбедност угрожена, а ти не успеваш да склопиш довољно уверљиву причу која би га натерала да пошаље патролу у глуво доба. Бесно спушташ слушалицу, отвараш фрижидер, а одмах потом и боцу пива. Палиш светло, узимаш албум са фотографијама и клизиш по одломцима срећних тренутака. Али убрзо фотографије почињу да плешу пред твојим очима и ти само нејасно слутиш да оне нису више отворене... И опет тај шум. Скачеш са фотеље и вриштиш, док трчиш од зида до зида просторије. Удараш песницама своју главу, разбацујеш све што ти се нађе на путу, скачеш по кревету, столу, пењеш се и на судоперу, вадиш пенис и почињеш да пишаш по посуђу. Затим скачеш на под и трчиш до тајног места на полици. А потом, зуриш у свој одраз на стаклу прозора, који држи пиштољ у руци и шапуће себи у браду речи нејасног смисла. Почињеш да пуцаш око себе, једном, други пут, трећи, четврти, пети, а онда прислањаш цев на слепоочницу. „Цркни наказо“, чујеш како неко изговара, и тада шести пут повлачиш ороз... И опет тај шум.

103

ЈОШ УВЕК СРПСКИ ПИСАЦ „Овај човек је луд“, рече моја жена, тресући се од беса, а поглед јој поче тражити одобравање по просторији. Неколико глава климну потврдно, затим се сви окренуше ка мени, са надом да ће виновник лудила, можда, ипак, дати логично објашњење за ову, непријатну, ситуацију у којој су се обрели. Али ја нисам желео ништа да објашњавам, мислио сам само на страшни бол измедју ногу, који је све више растао, како је време одмицало. „Шта си то урадио, болесни скоте?“, врисну она сада већ кроз сузе, а двојица комшија је изведоше напоље. Ови, који су остали, кренуше врло пажљиво ка мени, ваљда су се плашили да и њима не урадим нешто слично. „Комшија“, поче један молећиво, „Дајте да вас водимо у болницу, шта бре то урадисте?“ Њихове руке опасно су се приближавале, схватио сам шта смерају и тада га, као некад Артур мач из камена, извукох из џепа. Деловао је на њих попут струјног удара, ужаснути, одскочили су назад, а један од њих чак истрча из собе, држећи руку на устима. Наравно, одмах су схватили да треба малоумника пустити на миру и позвати хитну помоћ, па нека се они бакћу са њим. Из ходника је допирала кукњава моје жене: „Са ким сам ја провела најбоље године живота? Ко је он у ствари? Па, до јуче је причао о томе како жели да имамо децу, а погледајте га сад, боље да се убио, шта да радим с њим оваквим? Гаде проклети“, њен хистерични монолог продужи се у јецање, које је надолазило попут плиме, што се никада више неће повући. „Можда је био пијан, дрогиран?“, тешили су је. Поточић крви клизио је по паркету нашег једноипособног стана, који смо узели на кредит. Убрзо његов ток заустави страшна докторова нога. Он ме одмери од главе до пете, цокну језиком три пута и рече: „Носите га!“ Свако опирање било је сувишно. У болници су пожелели да им га дам, како би га, можда, спасили, али он није желео тај њихов „спас“, није желео да буде као сва остала средства бесмислене репродукције, он је данас постао уметник. Онда су покушали силом да ми га узму. Знао је то, осетио сам како ми пулсира у џепу. Без и једне речи смо се разумели, извукао сам га из џепа и набио у уста. И док је болничко особље повраћало око мене, ја сам ждрао свој пенис, спашавајући га тако од баналне егзистенције коју су му наменили... 104

МАРКО КОСТИЋ

Дани у болници били су бескрајни и празни. Осећао сам се хладно, мртво, попут месеца који вечно кружи својом путањом око лопте пуне живота, немоћан да јој се икада довољно приближи. Астронаути су, ипак, слетали на пусту планету, али их је дочекивала само празнина. Никада нисам проговарао, моја уста се нису отварала чак ни због хране, руке су јеле уместо њих. Као да ми је са пенисом отишао и језик, или бар потреба да га користим. Посете су, вероватно, биле забрањене, пошто никад нико није дошао. Новине, радио, телевизија, такође, нису долазиле у обзир. Доктори су ми остављали на сточићу књиге са киоска, за једнократну употребу, које сам са гађењем прелиставао. Једино су лекови помагали да вулкан не избије из мртвог мора и уводили ме у неко стање омамљене равнодушности. Место које ме је некад испуњавало поносом, зврјало је празно. Рана је полагано зарастала, краста се формирала око усахлог извора, чије услуге нисам више користио ни за вршење нужде. Доктори су спровели отпадне воде кроз цевчицу и оне су клизиле тим тобоганом од моје бешике до лавора испод кревета. Тај чудесни мишић, око кога се свет вртео, отишао је добровољно са мог тела, требало је мало више времена да га избацим и из психе, али је и до тога дошло постепено. Све мање сам у људима видео пол у физичком смислу, а све више у психичком. Болница је била свемир у малом и ја сам често видјао по њој жене које су се, игром случаја, родиле са мало више меса измедју ногу, него што су желеле и мушкарце понижене од судбине да вечно мокре у седећем положају. Ја сам пак изабрао да будем „Трећа ципелица“ и запловио реком живота ослобођеном вирова сексуалности. Иако у тренутку аутокастрације нисам много размишљао о последицама, ипак је учинак пријао мом духу, до тада страшно растрзаном дивљом пожудом. Лепотице са дубоко деколтираним хаљинама, које су седеле у првим редовима на књижевним вечерима, на којима сам ја булазнио о дегенерацији литерарног укуса савременог реципијента, везивале су мој дух ланцима страсти у тренуцима када је тако чезнуо да се вине изван појавног међу идеје, међу богове. У јутрима која су ме налазила поред жена чије име нисам знао, у данима када сам својој објашњавао разлоге због којих нисам спавао код куће, у ноћима када ме је њихов мирис дозивао и одвлачио од мог дела које сам чекао целог живота и које је увек давало предност слабијим, а опет хваљеним књигама, схватао сам да је евнух једини који може да га напише и пресекао сам. Асексуалност је пријала мом духу, али је руку под руку са њом ишла и асоцијалност, те је тако око мене лагано растао зид од самоће и тишине. Ћекао сам... Једног дана, дошао је доктор са вешћу да сам физички здрав и да више нема потребе за мојим боравком у овој институцији. Тупо сам бленуо у њега и први пут помислио на могућност да изађем одавде. Занимљиво је што ми то није ни падало на памет до сада. Помислио сам на жену, новинаре, банална питања и осетио страшан немир: „Шта ако нису схватили?“ Доктор је, међутим, настављао монолог и 105

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

објаснио ми како је потребно да мало променим средину и пређем у другу установу, која ће моћи боље да ми помогне у даљем опоравку. Речено – учињено. Истог дана су ме спаковали, сместили у санитет и тако је воз мог опоравка прешао на други колосек. Нова средина била је попут одраза старе. Осећао сам се као Алиса иза огледала. Сви репери, помоћу којих бих могао наћи пут до острва смисла, потонули су. Глечери реалности топили су се под сунцем опијата и убрзо је вода прекрила све. Још дубље сам се завукао у себе, иако су гомилом антидепресива покушавали да извуку звер из пећине, она је тврдоглаво одолевала нападима. Утонуо у аутизам, живео сам попут комада намештаја у напуштеној кући пуној прашине и злих духова. Ипак, један од носилаца белих мантила, старији човек, доброћудног погледа, често је покушавао да прича са мном. Указивао ми је на мој друштвени положај, на таленат који, неоспорно, поседујем, на то да писац у успону, какав сам ја, разуме се, треба да се мане глупости па настави свој рад и ко зна каква колосална дела могу да извире испод мога пера... Покушавао је да ме врати медју нормалне. Али његове речи попут каменчића су падале по океану моје тишине, немоћне да га макар мало заталасају. Једини знак добре воље и позитивног помака напред, како је стари доктор то видео, био је што сам почео опет да једем и проналазио извесно задовољство у храни. У мој аутизам лагано је почела да се улива речица хедонизма и често сам хватао себе како маштам о храни коју бих волео да ми донесу, а када би се жеља остварила, осећао бих нешто слично срећи, тако да једном умало нисам запљескао када су ми донели поховану пилетину, али сам се ипак уздржао и очувао свој статус монументалног бића. Храну ми је, углавном, доносио један болничар, млађи и глупљи од осталих. Имао сам осећај да ме гледа као кућног љубимца. Забављало га је што не реагујем на околину и често ми је добацивао увреде на које нисам одговарао, а потом се грохотом смејао. Доносио ми је, испод послужавника, еротске часописе и симулирао мастурбирање, приликом изласка из собе; говорио је како ће ми довести курву – лезбејку, да се мало мазимо и сличне провокације, које су га засмејавале до суза. Наравно, није успео да ме испровоцира и наведе да се пожалим доктору. Био је попут муве која би повремено улетала кроз прозор, прозујала мало и излетала напоље. Знао сам да ћу му досадити, пре или касније. Ипак, једног дана, појави се са широким осмехом на лицу: „Опасна она твоја, матори, не губи време чекајући да теби израсте нови, можда се и ја ту огребем, а?“, пркосно ме је гледао. У свакој другој ситуацији његове речи прошле би кроз моју главу, као ситне рибице кроз мрежу намењену морским предаторима, али је овог пута пробудио нешто у мени. Алузија на неверство моје жене уједно је била и прва информација из спољашњег света, откако сам хоспитализован, а на њу, свакако, нисам чекао. Знао сам да је свима било забрањено да ми говоре било шта из спољашности, због мени непознатих разлога, али ето, овај мајмун се излетео, више није било повратка. Стена је 106

МАРКО КОСТИЋ

закотрљана низбрдо. „Зар је то све“, помислио сам, „Зар ништа нисам постигао?“ Рана је почела да ме пече, глава ми се пунила маглом, а последњи лист са оголелог стабла мога говора пао је на болничареве уши: „Шта је било са зидом? Јесу ли га људи видели?“ Устукнуо је један корак, немоћан да се одмах снађе у новој ситуацији, није очекивао да ова биљка икада проговори, али ипак се прибрао, вратио осмех и изговорио: „Види ти њега, нисам знао да си још унутра. Па што се не јавиш понекад. Еј, није ваљда да се љутиш што се ја мало шалим са тобом, мислим, сам си се наместио. Нећеш ваљда неком да причаш о томе?“ Мој, иначе безизражајан поглед, сада је био пун мржње, осећао сам како се плаши, али ипак покушава да делује прибрано и самоуверено. Климнуо сам одрично главом и он је наставио: „Зид кажеш, а? Знаш, не бих смео ништа да ти причам, онај докторски кретен каже да ћеш се узбудити, али рећи ћу ти баш у инат њему, само, ако почнеш да правиш срања, развалићу те са колегом од батина, а њима ћу рећи да си из чиста мира побеснео и једино си ти најебо. Да ли се разумемо?“ Климнуо сам потврдно и он је изрекао пресуду: „Па, изазвао си прилично интересовање оним својим брљањем, новинари су дуго опседали ваш стан, много се причало о томе, није било емисије да неко није поменуо, сви су се питали шта ли си то написао, мене лично болео курац, знао сам да си јео говна, то је једино што ви уметници знате да радите, али сам се мало заинтересовао и распитивао, јер си овде код мене па је ред да будем у току. Наравно, нисам сазнао ништа, као ни остали, твоја жена није никог пустила, нити је дала неку изјаву за медије, одмах је опрала све и прекречила зид, кажу никад те више није поменула, оно мало што се чуло рекли су очевици, који су се нашли ту, кад си направио то срање, а она се ухватила са неким бајом, пуним ко брод, пре неки дан је усликали папараци. Још увек се интесесују за њу, али неће дуго, знаш како је код нас, свако чудо за три дана. И тебе нешто слабије помињу, испало да су у праву ови што су говорили да си лудак и да нема ту никакве уметности, испушио си га, шефе, јеби га.“ „Проклета кучка!“, зајеча неко у мојој глави, а онда лепљива тишина паде поново на мене. Све је било узалуд. Није било спаса за српску књижевност. Тог кобног дана схватио сам да је бесмислено све што сам писао, да сам несвесни клептоман речи, да је књижевност мртва, да су црви који су се хранили њеним лешом мртви, да сам ја само паразит на мртвом црву. Знао сам да не могу да дам нове мотиве, али нови поступак могу! Зато сам одсекао свој пенис и њиме на зиду написао песму која би спасила нашу књижевност. Гадура није то схватила, није ми пружила шансу. Језива белина прекрила је моје дело, као и моју душу, мој пенис прошао је кроз мој анус, а руке српских писаца уморно су пале на тастатуре.

107

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

СНЕШКО Возили су се више од сат времена пре него што је крај пута угледао снег. Ластин аутобус није деловао довољно способно да саобраћа ни у локалу, а камоли да их пребаци до планине, па још зими. Испрва се чинило да су прогнозе које су Матија и Јана прочитали погрешне, те да овамо ни у ком случају не може бити снега, кад га није било ни на само тридесетак километара даље, у Лазаревцу. Но, то се наједном променило и до уласка у центар Дивчибара једино асфалтни пут, којим се уморна метална шклопоција кретала, није био потпуно прекривен. Матија је читав пут гледао у ајфон и покушавао да се споразуме с људима из швајцарског бироа, али му то није полазило за руком. „Извини што се сада бавим овим“, рече он кад му се учинило да Јана предуго гледа кроз прозор, док јој лице не мења израз. „Али једва сам успео да дођем и на два дана. Нисам хтео да те оптерећујем, али убише ме тамо. А све је то безвезе. Мени би највише одговарало да ме оставе на миру. Али не, држе ме на бироу и процењују да ли сам способан за рад и чиме бих могао да се бавим. Има да учим језик под старе дана и тражим посао. И сад треба да полажем немачки и идем на часове, а то ти је мука. Па пошто ту професорку пола не разумем, а неће ништа да понавља, нашао сам једну нашу, одавде, да ми држи часове преко Скајпа, да све то још једно прорадим. Ужас, веруј ми.“ Јана је почекала пре него што ће га погледати. „У реду је, верујем ти. Ако се потрудимо да нам буде лепо, биће нам лепо.“ Она је имала четрдесет пет година и радила је у салону лепоте, на одељку за надоградњу ноктију. Кад је он једне бескрајне ноћи у Цириху послао СМС на Хаппy телевизију, не само што се није надао да ће му се неко јавити него то није ни очекивао. Био је то само сетни и пијани покушај да се на ма који начин осети ближи домовини. А кад му је следећег дана приспела порука, најпре у њеном садржају није могао да нађе смисао, некмоли да разлучи ко му је шаље. Свеједно је, делом механички а делом из знатижеље, одговорио, те рутински узвратио и на следећу, и наредних неколико дана су Јана и он измењали толико порука да су морали да пређу на Вибер. Прва слика коју му је проследила учинила је да се он још више заинтересује (као особа му се већ допала колико то неко кога није упознао лицем у лице уопште може). Јана у салону није превише зарађивала (двадесет две хиљаде динара), а од развода је живела у гарсоњери за коју је давала пола плате. Па опет, посао јој је био такав 108

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

да је могла да се негује а да јој нико не замери и да је не кошта. Коса јој је била плава, неизоставно исфенирана, лице млечно бело, са светлим очима које су од фотографије до фотографије мењале нијансе плаве и зелене. На слици с које му је слала пољубац нокти су били маникирани, изузетно дуги и педантно исцртани штрафтама различитих боја. Продужили су да се дописују, а кад се приближила Нова година и он је узгред упитао шта планира за дочек, уместо одговора му је послалафотографијугдејеунеглижеулежаланакреветупрекривеном ћебетом са сликом тигра разјапељеног ждрела. Пропратио ју је текст, „Овако ја замишљам идеалан дочек. Само ми неко недостаје.“ Он, са друге стране, одавно није био у завидној форми и дуго је одлагао да јој пошаље своју фотографију. Зачудо, она није инсистирала, а кад му је већ постало одвише глупо што се на неки начин скрива од ње а ипак жели више од преписке, одважио се да сâм себе услика (био је то зацело и тест за њу), од груди навише (ипак), не би ли прикрио позамашни трбух који се није умањио ни после операције која му је однела читаву жучну кесу, пошто је то био једини начин да му се одстрани колосално камење. Напротив, у тренуцима док се опорављао, кад је већина пацијената губила апетит од анестезије и траума, он је имао још већу жељу за храном, пре него што му то ускоро, можда, буде занавек ускраћено. У пензију је отишао пре пет година, у педесет другој, након операције. Па опет, премда је Швајцарска као и у много чему и по питању пензија била организована и берићетна, у последње време су знатно пооштрили критеријуме за одлазак у инвалидску пензију, јер су то многи, нарочито досељеници, злоупотребљавали. Више се мишљење лекара специјалисте и вештака није нужно морало подударати, а на сваке две године радили су ревизије, те се свако ко није био потпуно неспособан морао запослити на адекватном месту. Матија је већи део живота, и у Србији и у Швајцарској (у којој је провео двадесет година) радио физичке послове и викендом свирао свадбе код наших гастарбајтера, тако да језик никада није научио у оној мери у којој би се то од вишедеценијског досељеника очекивало, пошто му он, реално, није био неопходан. А иако се није сматрао инвалидом, пензија од две хиљаде швајцарских франака била му је више него довољна за пристојан живот и нису га интересовали никакви нови послови. Преписка је из тривијалне у последње време дубље залазила у лично, те је дознао више и о њеном првом браку. Са бившим супругом провела је четири године и добила кћерку Нину која је сад имала двадесет година и живела са оцем пошто јој је од њега било ближе до фабрике у којој је радила. Матија је њој такође рекао о свом пропалом браку из којег је, на срећу, изашао без деце, а после којег је отишао у Швајцарску. Након силног промишљана, и честог погледавања њене последње фотографије, одучио је да је изненади за празнике, па је набрзину купио авионску карту до Београда, те се аутобусом пребацио до 109

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Лазаревца, и јавио јој се тек кад је био пред њеним улазом. Казао јој је да погледа кроз прозор, а након што је то учинила, упитао је, „Да ли ће сад слика бити комплетна?“. Она га је замолила да мало сачека и после готово двадесет минута сишла испред зграде. Руковали су се и осмотрили као да процењују да ли су то заправо оно исто двоје с фотографија, а онда га је позвала у кафић у суседној згради. „Види“, рече она кад су се сместили и поручили пиће. „Нина је позвала друштво у стан. Планирају да ту прославе дочек пошто јој је код оца гунгула. И ја сам се сложила јер нисам имала никаве планове. Да си ми само рекао...“ Прва помисао била му је да изнајме хотелску собу – у Лазаревцу је морао постојати макар један пристојан хотел – но брзо је схватио како би то њој деловало, а нарочито како би знатижељним паланачким суграђанима, па је понуду упаковао у украсни целофан. „Шта мислиш да одемо на Дивчибаре и потражимо смештај? Да можемо на миру да се упознамо. Тамо за дочек увек има нека музика. Можда и знам некога ко свира.“ Очима јој је прешла сенка, па се брзо допунио, „Наравно, ја плаћам. Био сам тамо пре десетак година. Није баш Копаоник, али је у реду. И интимније је.“ Све је то тако срочио да није имала разлога да га одбије, а ни времена да се предомишља ако је хтела да искористе викенд. „Шта год заборавиш тамо ћемо купити. Ништа не брини.“ Чинило се да више нема места преиспитивањима и кад су устали од стола, начас га је пољубила. „Добро, одох да се спакујем. Само, надам се да се не љутиш, позвала бих те горе, али мала ми је ту, а знаш како је са децом. Она, наравно, зна за тебе, али требало би да је за тај сусрет ипак мало припремим. Је л’ то у реду?“ Било је очевидно да јој је непријатно што ово тражи од њега, само што је њему заправо лакнуло што ће то одгодити за идући пут. С једне стране је желео да што пре и што више буде с Јаном, а са друге се бојао да га њена кћерка не оцени негативно. Знао је колико је њен утисак битан за оно што ће Јана након тога мислити о њему, тако да је остао у кафићу мислећи о ономе што следи. Сишли су са аутобуса на суви снег који је зашкрипао под чизмама и он је пошао да им извади кофере из бункера. Без обзира на то што су се у његовом пртљагу налазиле не само ствари које је понео на планину већ и све које је понео за Србију, њен је свеједно био двоструко већи: розе, са Барбикама и јамачно у неком тренутку кћеркин. Док је аутобус продужио даље, а малобројни путници се раштркали, окренули су се ка хотелу. У питању је била установа која је седамдесетих важила за боље у Србији и отад је без прекида пословала. Пре неколико година је приватизована и откупио ју је некакав тајкун што је обећао да ће јој повратити стару славу. Само што се то очигледно није десило. Хотел је био у мраку, а на вратима је била обешена табла, „Не ради“. Матија је упртио кофере и казао, „На тренутак престанем да размишљам као Швајцарац и ето ти... Да сам пробао да резервишем 110

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

смештај, знали бисмо на чему смо. Али не брини. Знаш шта мислим? Видиш ону продавницу? Да оставимо тамо ствари док не пронађемо викендицу?“ Јана је застала и погледала ка високој и широкој згради, па ка дугој улици што се спуштала ка мостићу у центру, и поново успињала, где јој се видик и прекидао. „Била сам овде као клинка и остао ми је у лепом сећању. Баш штета.“ Понајмање му је било до шетње и желео је да се што пре сместе, само што га је и у том погледу једно плашило: пет година није био са женом, а пут га је изнурио, и помисао да би га либидо могао издати, што за људе његових година није ретко, чинила је да му се препоне стисну још више него од студени. Јана је остала пред продавницом на чијим су вратима висили шарени балони надувани хелијумом, које је само врпца спречавала да не похрле пут неба. Осврнуо се и угледао Јану како покушава да припали цигарету, отресајући упаљач који није хтео да плане, па размакао несташне балоне, док су га с њих посматрали поједностављани ликови антропоморфних прасића, медведа и девојчица повезаних љубичастом марамом. Унутра је било пространо и радница није имала ништа против да ту оставе кофере, а како би изразио захвалност и при том, надао се, разведрио и Јану, пазарио је две кафе у пластичним чашама с картонским омотачима. А дознао је и у којем смеру да иду. „То смо решили“, казао је и пружио Јани кафу. „Хоћемо низбрдо?“ Док су се кретали ивицом уског пута, једно поред другог, повремено је морао да пожури или је пропусти јер их је неретко стизало понеко возило. Све то време покушавао је да јој стави руку око појаса и изнова бивао осујећен, а њој то, изгледа, није промакло пошто је више пута погледала ка шаци што се предомишљала и испратила је осмехом. Но није ништа учинила да му олакша. Тек кад су избили на зараван и удаљили се од центра, застала је и оборила поглед, а кад је полетео ка њој, сударили су се зубима. На секунд се обуздао, а пошто се она није побунила, наставио је да је љуби и осетио како, и поред мраза, лагано отиче. „Добро, добро“, рече она, одвојивши се. „Нећемо да нас овде нађу кô два снешка. Хоћемо даље?“ Обрисао је пљувачку са уста и показао уз друм. „Ако сам добро разумео, тамо има финих викендица. Право да ти кажем, овде човек очас посла изгуби оријентир. А кад сам прошли пут био, није било снега.“ Друм је сад прекривало белило и једино су четинари посађени у ред са обе стране указивали да нису скренули с њега. Сунце је обасјавало снег, и било је тешко гледати без чкиљења, но захваљујући њему се ни хладноћа није толико осећала премда је скала зашла у минус. Он се у Швајцарској још одавно снабдео јакном, панталонама и чизмама, који су добро подносили зиму, мада су сви од реда били дречавих боја, а Јана, опет, као да је и ове одевне предмете наследила од кћерке те су се и по том питању упарили. 111

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

„Ако се изгубимо, лако ће нас спазити из хеликоптера“, нашалио се још док су чекали аутобус. Стаза се пред њима рачвала и једна, лева, дизала се горе, а десна је остајала на истој висини. У том пролазу су угледали две викендице до којих ни пролаз није био рашчишћен, па су наставили даље. У даљини се наслућивао некакав објекат који је био већи неголи било која викендица коју је замишљао, а налазила се готово у шуми. Путељак их је свеједно водио у том смеру и убрзо су обоје збуњено посматрали двоспратну зграду изграђену пре више од пола века и зацело напуштену. Неколико прозора било је разбијено, а врата су зјапила обешена о шарку. Фасада је била сива, прскана, али је време учинило своје и на појединим местима где је отпала, нарочито на украсима око прозора, виделе су се цигле и малтер. Матија је показао ка објекту. „Шта мислиш да л’ имају места? Делује феноменално.“ Пре него што је стигла да одговори, додао је, „Шалим се, наравно“, али је свеједно загазио у снег. Јана је још неко време остала где је, те пошла за њим, а док га је стигла, он је већ промакао унутра, прекорачивши разбијено стакло, из два дугуљаста прозорчића на вратима, расуто по улазу. „Види, ту је и књига гостију“, рече он, пошто је Јана и даље стајала крај рагастова не намеравајући да уђе. „Хајде да се упишемо.“ „Маки, да ипак пођемо даље? Пашће мрак.“ „Ево, секунд, што си таква?“ Отворио је прашњаву тврдокоричену и обимну књигу у којој је последњи датум уписан пре седам година. „Да нас ставим под мојим презименом?“ Ово јој је измамило осмех, на шта је и рачунао, па је крочила унутра, прихватила хемијску и додала своје име. И она се осврнула око себе и спазила душек насред предворја, картонске кутије и трагове угљенисаног дрвета где је неко ложио ватру. „Боже, кô неки клинци смо.“ Пропустио ју је испред себе. „Па, то је и била поента.“ Након што су се вратили на друм, ходали су још десетак минута кад се Матија помирио с тим да у овом смеру неће наћи смештај. Чак се и стаза сужавала и једва назирала. Дао је себи пет минута пре него што ће одустати. „Извини“, рече Јана. „Почео си да ми причаш... Мислила сам да ти је то с пензијом готова ствар?“ „Па да, кажем ти, морам да полажем за аутобус јер сматрају да сам довољно способан да радим као таксиста или возач аутобуса. И терају ме да свакодневно шаљем стотине ЦВ-ја, на све могуће адресе. Платио сам тог једног човека да ми шаље мејлове, али све на нека места где нема шансе да прођем. Али, свеједно, сваки дан морам да идем на испирање мозга, пошто је њима, да простиш, жао што не могу да ми нађу посао. Они су, богати, забринути због тога.“ Јана је застала и погледала ка обрисима грађевине која се наговештавала кроз грање. „Шта је оно?“ „Хм, надам се да ћемо имати среће. Ајде да видимо. Иначе ћемо стварно заноћити са духовима.“ 112

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

Дошли су до ниске ограде од укрштених полуоблих летвица под косим углом. Капије није било, већ само пролаз, и то недавно прочишћен, па је трава штрчала кроз танак слој снега. Закорачили су у двориште и после неколико корака опазили средовечног човека ослоњеног о дршку огромне лопате. На глави је имао шапку какве је Матија у младости упамтио код милиционера, а јакна му је била војна, маскирна. Благо им је махнуо, не одвајајући руке од лопате и сачекао да приђу. У дворишту се иза њега налазила приземна викендица косог крова, са улазима на обе стране, и још једна, знатно мања, у углу. „Је л’ овде можда нешто на издавање?“, упита Матија, надајући се свим срцем да ће добити потврдан одговор. „Требао би нам апартман.“ Човек је показао ка вратима. „Имам један. Само што није загрејан. Ако га узмете, одмах ћу наложити. На колико вам треба?“ Њих двоје су се згледали премда су обоје знали одговор. „Два ноћења“, рече Матија. „Три хиљаде по дану. По особи. Да ложим ватру?“ Био је то ситниш према швајцарском мерилу за трошкове. Матија је одвојио новчанице, а човек их је прихватио и након што је више пута безуспешно покушао да задигне дугачку јакну, угурао их у задњи џеп панталона. „Најбоље да још мало прошетате док се соба не угреје. Ако наставите у овом смеру, избићете на видиковац за десет минута.“ Матија се окренуо ка Јани. „Шта мислиш?“ „Тја, шта нам друго остаје... Шта ћемо за ствари?“ Матија је сад погледао човека. „Оставили смо кофере горе у продавници.“ „Исто ти дође. Ионако сте ишли укруг. Центар ти је десно.“ Махнули су му и наставили даље, а он се поново прихватио лопатања. На рачвању у близини угледали су камене степенице. Матија је загазио на прву и осетио како лед крцка под ногом, те пружио руку Јани. „Нисмо видели собу“, рече она, а Матија се штрецну. „Мада, сигурна сам да је у реду.“ Он је био одвећ срећан што су нашли смештај и то му није пало ни на крај памети, иако је Јана била у праву. Свеједно му је било криво што је то поменула тек сад, као што то жене увек раде, па је ћутао све док се нису спустили на дно и после педесетак метара застали поред огромног укопа у тлу. „Је л’ ово...“, започе он. „Изгледа као... базен?“ Јана је пришла мердевинама што су се на сваких неколико метара спуштале доле, у снег. Базен је био величине олимпијског, али га засигурно нису употребљавали годинама. „Знам за ово“, рече Јана. „Овде је раније било језеро, имају чак и слике како се људи возе у чамцима. Видела сам у хотелу.“ После спомена хотела је начинила станку, а он се још једном запитао да ли је то случајно или је била посве незадовољна читавим аранжманом, укључујући и њега. Тек га је узгред приупитала за 113

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

проблеме с пензијом, а није показивала интересовање за оно што је говорио. „Кад су направили базен, планирали су да га пуне том водом. Само што се то није десило. Престала је да навире и базен је остао такав какав је.“ Помислио је да је опет раскрави тако што ће предложити да се спусте доле, поново као омладинци, али није био уверен да је безбедно и да би то, макар он, могао да оствари. Дно базена било је потпуно прекривено снегом, али су зидови углавном стајали голи, од клесаних камених плоча, различитих облика и величина. Кад је пустио зарђале мердевине и окренуо се, грудва га је погодила у прса и умало није упао у базен: начас му је изгледало да је прејако бацила грудву да би то било смешно и да је зато, и сама свесна тога, шаљиво добацила, „Ајде, шта си се надурио? Треба да пожуримо ако ћемо до врха. Види где је!“ Матија се спустио по прегршт снега и, пошто је она већ потрчала, појурио за њом. Грудву је намерно усмерио крај ње, но умало је није погодио. Након што ју је сустигао, опрезно јој је пребацио руку око струка и кад је она тамо легла, наставили су ка видиковцу. И таман кад је одлучио да више неће ни зуцнути о ономе што га мучи, и чак посумњао у њене мотиве, Јана га је, наизглед топло, замолила да настави. „Ма, кажем ти. Није то ништа, али ме опет замара. Следећи викенд у Француској свирам свадбу с неким Циганима, а ови би да ми испирају мозак. Плус што сам сад отишао. Јер ако се не снађем с тим часовима, онда ће да ме пошаљу у шпрах лабор, а тамо уђеш у учионицу, ставиш слушалице и тако учиш. То је крај. Пакао. Не смем то да дозволим.“ Осменула се благо, само тако да му је деловало како стиснутим уснама заправо спречава шири осмех, а све то га је подсетило на начин којим би се неко осмехивао детету што је учинило нешто недозвољено но љупко, те не заслужује покору. „Шта? Реци.“ „Ма, ништа“, рече она. „Само, жалиш се кô да си тамо азилант а не неко кога чека девизна пензија.“ „Е, веруј ми. Дуг је пут до те њихове пензије, а они ће се побринути да је не дочекам. А и то да ти кажем, ја сам тамо исто азилант кô и ови овде. Нема ту разлике. Знаш ли ти како је тамо за некога нашег? Па, људи уопште не могу да се привикну. Само то како сортирају смеће је да ти мозак експлодира. Један комшија остављао кисели купус, шта ће човек, навикао, и мрзело га да одложи оно корење, па га баци у WЦ шољу. Ал’ хоћеш врага. Ето ти комуналне! А како они то сазнају, бог ће га знати.“ Прешли су свеукупно шест-седам километара и мада се терен досад неприметно али константно успињао, сад се то осећало на мишићима и обоје су успорили кораке. Дрвеће је остало за њима и само је на све стране лежао непоремећени снег због којег је деловало 114

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

да овом стазом пре њих никада нико није прошао. Снег је изнова почео да пада, засад ретко, тако да би им се пахуље тек повремено залепиле за одећу и истопиле. Матија је све чешће подизао главу како би осмотрио колико им је још остало, но белина га је тако заслепљивала да је све време чкиљио кроз трепавице и није могао јасно да види ништа даље од неколико десетина метара. Нигде се ништа није ни чуло, изузев њихових стопала која су крунила стврднуту покорицу пре него што су пропадала у меки унутрашњи слој. Више нису ходали загрљени пошто је то било све напорније, али су се и даље држали за руке и тако је Матија више осетио него видео кад је Јана застала. „Гле!“, рече он. „Снешко!“ Уз стазу коју су пртили, ни пет метара од њих, у свом том белилу издизао се пре ледени кип него снешко каквог би деца направила. Био је висок готово два метра (у сваком случају је знатно надвисио обоје). За разлику од класичног модела од три грудве које се одоздо нагоре крећу од највеће, за тело, ка најмањој, за главу, где би се очекивали угљени за очи, шаргарепа за нос, каменчићи поређани у облику насмејаних уста, као и шерпа за шешир, шал око врата и метла за руке, ова је студена статуа била вајана. Више је наликовала каквом диву којег је снег завејао него продукту рада и вештине. Стајао је усправно попут стражара, с рукама уз тело, истурених крупних прса, а глава и лице били су му гротескна посмртна снежна маска. Нос је био погрбљен и истурен, уста без усана, увучена као у дављеника, а очи, као јаме, из којих, опет, као да их је нешто посматрало. „Опа!“, рече Матија. „У Цириху сам био на изложби или такмичењу, шта већ, где су долазили разни уметници, вајари, шта ли, широм света... али ово...“ „Хм.“ Пришла је снежној скулптури и подигла шаку као да ће јој дотаћи лице, док је Матија осетио порив да јој каже да то не чини, само што је она у последњи час и сама повукла потез. „Да се сликамо с њим?“, упита он. Схватио је да и поред тога што су међусобно разменили небројено фотографија – Јана је чак на рачунару од две засебне монтирала једну заједничку – заправо нису имали ниједну скупа. Извадио је телефон и укључио камеру. Пробао је да је окрене тако да се виде на дисплеју, али му није успело, па је неколико пута шкљоцнуо напамет, гледајући да увек промени угао не би ли их макар једном сместио у кадар. Па опет, сад кад су посматрали фотографије, да ли због блица или углачаног снега, на свакој је део снешковог лица био уједен. „Безвезе“, рече Јана. Матији је такође било жао што им је прва заједничка слика неуспешна, а кад их је заредом погледао, није му се допадало ни то што као да се неко, на одређени начин, испречио између њих. Поново је подигао поглед и сад му се чинило да се на невеликој удаљености слути пропланак после којег се угао успона тако искосио да, извесно, не би могао да га савлада. Исто, деловало му је да се са овог 115

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

стајалишта пружа видик због којег се ова планина не би постидела ни пред Алпима. „Шта мислиш да опет пробамо с фоткањем кад се узверемо горе?“, упита он. „Мислиш, ако се узверемо?“ Лакнуло му је што је и она признала умор који је њега бринуо. Док стигну до жељеног места, па се опет спусте, те продуже по кофере, био је уверен да ће се у соби, за коју се надао да се угрејала, моћи једино да се сручи на кревет и да неће бити употребљив ни за шта друго. С тим мислима је корачао даље, не дижући главу и надајући се да ће кад то идући пут учини, стићи на зараван. Но, што је дуже овако ишао, деловало је да му ноге само проклизавају испод тела и да се никамо не миче. Нога му је излетела и завршио је на колену. Пресекао га је бол у стомаку и моментално вратио на хируршки сто. Ожиљак је сад већ одавно био тек траг на телу, али га је сад заболело као првих дана, док се бојао и да кине како не би потргао шавове. Сузе су му испуниле очи и у трену пресахнуле од хладноће. „Јеси ли добро?“ Јана је чучала крај њега и испитивала му лице. „Јесам, јесам.“ Одбио је порив да прихвати пружену руку и одгурнуо се од тла. Након што се усправио и направио још неколико корака, вукући ногу, обрли су се на заравнању. Прво што је Матији пало у очи пошто је повратио делић даха и напокон се усудио да одвоји шаку од места на којем се, испод неколико слојева тканине и платна, налазио дијагонални рез, био је величанствени крајолик. Гледали су три низа брдâ у даљини, а између котлину што је плутала у благој измаглици, из које су вирили врхови колосалних борова. Привид је био такав да се одавде могло закорачити на следећу висију, с ње на ону после, а стрмина до њих као да је била одсечена од остатка терена грубим загрижајем џиновске вилице, чији су се трагови зубâ и даље назирали на стенама и земљи. Након што се Матија машио за џеп како би овековечили и себе, и поглед, и тренутак, осврнуо се и опазио оно што је на овом месту стварно било импозантно. Шест камених стубова поређаних укруг пружало се пут неба, у висини од зацело двадесетак метара. Сваки је од њих био начињен од једног комада стене отесане као да ју је власник исте оне џиновске вилице обликовао тупом секиром. Били су неравни и неправилни, но очевидно дело нечијег рада а не природна творевина. Па ипак, тек кад су немо пришли том храму, уследило је изненађење, пошто је са унутрашње стране, скривен иза сваког стуба, стајао снешко идентичан стражару крај којег су прошли, само што је сваки био висок као стуб. „Шта је ово!?“, прозбори Јана. Матија је заустио да каже како би за овакво нешто дакако морали чути јер на овој планини ништа друго осим пространстава и није за помињање. Нити су ови обелисци недавно подигнути нити је то на мртвој планини, без трунке развијеног туризма, било могуће. Тек 116

ЖЕЉКО ОБРЕНОВИЋ

је било невероватно да је неко заправо извајао горостасне ледене кипове чисто разоноде ради. А шта би им друго могла бити сврха? Ако је желео да збуни омањи број намерника, сасвим сигурно је успео у томе. Али какав је то морао бити генијални, докони и лудачки ум који би све ово спровео у дело? Још је стајао у центру волшебног здања, опкољен снежним чуварима, окрећући се лагано око себе, док му се чинило да се, заправо, храм обрће око њега. Погледао је небо из којег су се, модроплавог и бескрајног, одрањале пахуље велике као шака. Што их је више гледао, као да је читава планета, заједно с њим, срљала у бездан. И на трен се осетио чамотно више него икад досад и више него што је то ико заслужио. Груди су му се стезале, а унутар њих као да се одвалило парче леда. Пахуља му је пала посред ока и замаглила вид, а кад је, трепћући, одагнао маглу, наново се осврнуо, сад тражећи погледом Јану. Прошарао је главом у разним правцима, али њу није видео. Мрак је убрзано натапао планину тамним мастилом и Матији се није допадала њена игра. Обишао је око стубова, за којима се, сматрао је, морала скривати, док му се израз лица мењао од смркнутог до збуњеног, но они су били тако баснословни да није могао да пронађе угао из којег део терена није у заклону. „Јано.“ Најпре је то изговорио па викнуо, „Јано!“ А затим му се поглед зауставио на језичку леда над понором. Бојажљиво му је прилазио све док га разум није присилио да се врати, али ни на њему није било трагова сем његових. Потом је пошао натраг и узео да прати отиске око стубова, само што су се они, испреплитани и укрштени, вртели укруг у петљи којој није налазио разрешења. Плућа су му подрхтавала, и био је преморен, и очајан, и изгубљен. Пошто је разабрао да овако ништа неће постићи, преломио је да пође пут викендице и тамо види шта даље. Ипак је обишао још неколико кругова, док му је пред очима била само белина, а у ушима шкрипа, пре него што је, напокон, узео да се спушта низбрдо. Снег је већ прекрио стопе које су оставили за собом, а нове није запазио. У почетку се окретао и повремено застајао, па убрзавао кораке колико је смео. Пахуље су се уситниле, но снег се ковитлао, ношен нечујним ветром, и падао му у очи како год да окрене главу или искоси поглед. У грудима му је лупало, а оштар ваздух му је мрзнуо дах. Више није разазнавао куда се креће нити је био уверен да је на правом путу. На све то му се чинило да већ предуго иде – брже неголи узбрдо – а не долази до заравни. Застао је и погледао лево-десно и зачуо звук сличан оном кад размекшани снег клизне с крова. Та бука се увећавала, уз повремене прекиде, а кад се окренуо, спотакао се. Пробао је да се придигне, али га је бол вратио на тло. Стиснуо је зубе и чекао да се нешто деси, било шта, јер он није могао ништа да учини. Тренуци су се осипали као пахуље с неба, а он је седео као жива рушевина, утонуо у белину, и кроз ињаве сузе гледао снежно ништавило. 117

МИЛОЈЕ ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

УБИЦА Зграда Историјског архива Неготин се налази у ширем центру града одакле почиње насеље Јазвина. То је фина стара дама неготинске архитектуре, задужбина проте неготинског Јована Станојевића и његовог зета Петра Типе. Налази се одмах до зграде некадашњег Среског начелства која је данас такође део Историјског архива. У приземном делу те зграде сам деведесетих година двадесетог века изнајмио повећи слободан простор за свој студио. Иза тих зграда налазио се а и данас се налази Окружни затвор чија се неограђена башта граничи са парком Историјског архива. Сво окружење је одисало староградским шармом и смиреном радном атмосфером пуном интересантних људи, упркос близини центра и затвора у залеђини. Убрзо сам ту почео да се дружим са Митром Јаковљевићем, правником и управником затвора. Уствари Митра сам упознао у цркви где је сваке недеље после литургије остајао да са осталима попије кафу у просторијама иза цркве. Митар је био интересантан, крупан, маркантан човек чија појава одаје снагу али и смиреност. Поред тога што је био врстан правник и ауторитативан управник затвора, био је и спортиста, џудиста који је водио локални џудо клуб. Уствари може се рећи да је био заљубљеник у џудо и остале јапанске борилачке вештине. Упркос љубави према Јапану и њиховим вештинама био је хришћанин и јако моралан човек. Митар је постао чест гост у мом студију а почео је да ми наручује и послове. Тако сам осликао унутрашњост спортске сале у којој је сам управник Митар своје полицајце учио борилачким вештинама. Уследило је затим штампање његове књиге о џудоу и тако редом све до нумерисања затворских ћелија и осталих просторија, што је био најморбиднији део мог дизајнерског искуства. Први и надам се последњи пут сам тада видео како изгледа затвор изнутра. Служио сам војску па ми није непознат изглед таквих простора али сам занемео пред мрачним самицама без прозора, са бетонским подовима и металним вратима у које су ланцима окивали оне који би прекршили затворски ред. Морао сам да приметим да тако нешто није за људе што сам и рекао Митру на шта ми он мирно одговори да онај ко ножем убоде друга на спавању и није човек. Било је и комичних ситуација у затвору и око њега. Тако сам једног јутра при доласку у студио застао испред затворске баште гледајући са неверицом надреалну сцену. Десетак лепотица са фризурама у сукњама и на салонским ципелама су 118

МИЛОЈЕ ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

окопавале затворску башту неспретно машући мотикама. Наиме, тих година је пала гвоздена завеса комунизма па су преко отворених граница прве на запад кренуле курве из Украјине и Молдавије. Биле су то прелепе девојке, дугих ногу, гиздавог стаса и лепе у лицу. Радиле су без дозволе у ноћним клубовима по околини Неготина где су их хватали и приводили у затвор у коме би остајале кратко време а онда су одлазиле даље ван граница земље. Митар, бескомпромисни моралиста их није штедео говорећи да никад од њих неће постати домаћице. Вељу нисам одмах приметио иако је стално био негде у близини, или око Митра или са робијашима које је водио на посао или с посла. Често би улазио у студио и уз извињење прекидао Митра у разговору да би на брзину решио неке њима знане организацијске недоумице. Скоро неприметно, као Митрова сенка лагано се увукао у свакодневницу. Требало ми је време да га приметим, увек је био дискретан и ненаметљив упркос томе што је био свакодневно присутан. Био сам убеђен да је затворски службеник све док ми на моје питање ко је уствари тај фини насмејани човек Митар не рече да је он робијаш слободњак, задужен да одводи и доводи остале робијаше на посао и с посла. Поред тога обављао је низ текућих послова, био је човек од управниковог поверења и ниједан посао није био замислив без његовог учешћа. Моме чуђењу није било краја али прихватих тог драгог комшију који је касније свакодневно свраћао без обзира на Митра. Био је на услузи, онако комшијски и домаћински за све што је требало. Доводио би људе да покосе траву у парку, среде двориште или било шта друго што је било у његовој моћи. Убрзо приметих да воли да попије ракију па сам га кад год је свраћао нудио, знајући да је то луксуз кога у затвору нема. Радосно би прихватао пиће али никад више од две ракије, након чега је ужурбано одлазио љубазно се захваљујући. Митар ми једном рече да не зна шта ће кад Веља оде а остало му је још пар месеци. Тешко ће наћи неког међу затвореницима ко ће му бити од поверења а мораће неко да га замени. Некако сам био убеђен да Веља робија због неке саобраћајке или слично, но ипак упитах Митра која му је кривица. А онда Митар на моје запрепашћење рече: „Он робија због убиства. Требало је да оде у нишки затвор али сам га ја задржао овде видећи да ми је потребан.“ То је отворило моју знатижељу и морао сам да сазнам како један такав човек може да буде убица или како убица може да буде тако фин човек. Веља је из влашког села на Мироч планини. Са његовог села се прелепи и плави Дунав види као на длану. Осим невиђене природне лепоте село је пружало и пристојан живот својим житељима. Веља је био вредан. Поред земљорадње познавао је и занате потребне за живот на селу. Кад затреба био је столар, механичар, електричар и све што мора да зна. Село пружа независтан живот али се зато сељаци не ослањају много на друге осим ако не морају. Био је то човек омањег раста али здепаст и мишићав, природно јак и додатно 119

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

ојачан физичким радом. Типично за људе такве грађе ходао је мало незграпно и широко. Имао је округлу главу са јаким вилицама. Поглед из његових ситних очију је био весео и сјајан. По природи је био миран и вредан, живео је са породицом на свом имању и од имања, ни лоше ни много добро. Није се посебно разликовао од осталих сељака. Био би то скоро идиличан живот на селу али као и свака људска заједница и тај микрокосмос има своје добре и зле стране. Било је у селу поред добрих и лоших људи, не много али довољно да загорчају живот, као и свуда уосталом и то не би био изузетак, тако је свуда. Ипак оно што се у том селу догађало увелико је искакало из шаблона сеоског живота. Село је трпело терор осионог кабадахије. Био је то најјачи и највећи човек у селу. Поред тога био је и зао. Своју снагу и ауторитет је користио да тлачи остале, слабије од себе. Свакодневна би појава била да тај злотвор отима од својих мештана. За њега није било важно чија је њива у питању, ако би му се нешто допало узимао је плодове не питајући власнике. Ко би се побунио лоше би пролазио, добио би батине и био би понижен пред својим укућанима и пред селом. Тако људи престадоше да пружају отпор надајући се да ће се овај смирити ако му сви дају по мало. Преварили су се, терор се наставио у још горем облику. Кабадахија је почео да им улази у дворишта и отима живину па чак и кукуруз из амбара и пластове сена. Ко би се побунио добио би батине у свом дворишту. Људи су некако навикли да живе са тим понижењем немајући другог излаза и изгубивши сваку наду. Више пута су се договарали између себе да се организују и доакају пропалици али би сваки план пропао а организатори би били кажњени од стране разбојника и тако су живели по неписаном закону хомољске хајдучије. Тога дана Веља је са женом дошао са њиве. Било је поподне, скоро вече и жена га замоли да јој нацепа мало дрва да пристави нешто за вечеру. Било је пријатно, јесење сунце је лепо грејало лагано силазећи иза брда на западу. Мирисале су траве са стогова сена и зрело воће. Одоздо са Дунава је полако надолазила свежина. Живина по дворишту је тражила мотке под стрехом за починак. Керови на ланцу су се умирили. Са далеких Карпата преко Дунава осећао се дах који ће ускоро донети зиму за коју се треба спремити. Све се некако утишало и умирило чак се и птице нису више чуле. Веља наточи чокањ ракије кога одмах испи а онда онако задовољно уморан наточи још један и крену да бира цепанице за ватру. Жена га је са прозора пожуривала грдећи га што пије и касни са дрвима. На крају оде да нахрани стоку док он не спреми дрва. Он испи и други чокањ ракије и поче да цепа дрва на пању дрвљанику. Ударци секире у његовим рукама су парали вечерњу тишину а онда се зачу јак звук трактора који улази кроз његову још отворену капију. Веља подиже поглед и угледа бахатог сеоског разбојника где сишавши са трактора иде ка њему. Неко време тај гад није долазио код њега али се сада сетио. Ужурбано је тражио од њега да му из подрума изнесе буре вина, псујући га и претећи му. Пробао је Веља да разговара с њим и 120

МИЛОЈЕ ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

да му објасни да му је то једино што је остало од претходне бербе али ништа није вредело. Разбојник се још више разбесне и крену ка њему да га бије. Ишао је ужурбаним корацима гласно псујући и питајући га ко је он да се њему противи. Веља је стајао поред дрвљаника затечен ситуацијом и не знајући да ли да бежи у подрум и изгура буре или да проба да му још једном објасни а онда му пре него је успео да се снађе пуче јак шамар по левом образу који га занесе. Мало му се помути у глави те одступи уназад и даље се не сећа како је било. Следеће што је угледао је крвава секира у његовим рукама и тело разбојника које лежи крај његових ногу. Погледао је секиру, била је крвава али не на сечиву већ на ушицама са тупе стране где је било и неколико ситних кошчица. Гурну опрезно ногом тело које се преврну и угледа разбијену главу насилника. Та глава више није имала чело, ту је била црвена рупа из које се белео просути мозак. У глави је било само једно избуљено око а друго је било на земљи. Држао је секиру и паде му на памет како није никад чуо да је неко убио оштрим сечивом секире већ увек тупом страном па ето и он. А онда схвати да је убио и да је постао убица. Жена изађе из штале и поче да вришти пригушујући шаком уста ван себе од страха, не знајући куд да крене. Веља оде до чесме и погледа се у огледало. На лицу и по врату су му биле капљице крви. Лагано се опрао и поново се погледа у огледало. Закључио је после неког времена да гледа лице убице али да се оно не разликује од његовог старог лица. Уствари уопште се не разликује ни један део њега, све је исто као и раније. Имао је лаку дрхтавицу која га је брзо прошла а затим је уследило смирење. Осећао се као после туче у којој је боље прошао. Сипао је себи још један чокањ ракије, сео на дрвљаник и полако испијао ракију. Гледао је то мртво тело поред себе и закључио је да оно нема везе са оним насилником који га је годинама малтретирао. Уствари, све је личило на њега али је ипак нешто јако важно недостајало и без тога то тело више не шири страх. Том телу је недостајао живот и било је само празна љуска. Схватио је како је веома лако прекинути нечији живот и на тај начин се ослободити мука које власник тог живота производи. Да је знао да је тако учинио би то одавно. У тим тренуцима уопште није себи постављао питање оправданости свог поступка. Био је задовољан што је преживео. Много касније ће се питати и то питање ће га пратити целог живота да ли је можда могао да све избегне и да не носи жиг убице. Комшије су се створиле и већ их је било пуно двориште а да није ни приметио. Неки су бојажљиво гледали издалека а неки су га тапшали по раменима и обећавали помоћ. Укућани су плакали, већ је увелико ноћ а ускоро ће доћи и полиција. Од сутра ће му се живот променити али је био убеђен да се он ништа неће променити и да ће увек остати онај стари Веља, добар комшија и добар човек који је ето неким случајем постао убица. Од сутра га чека затвор па онда суђење и ко зна шта још у затвору у том непознатом и застрашујућем свету где ће морати да се избори за своје место. 121

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Кад сазнате да је неко ко је у вашој близини убица, неминовно га гледате на други начин. Тако сам и ја према Вељи несвесно променио понашање али на задуго. Убрзо сам увидео бесмисленост предрасуде схвативши да је он иако убица бољи човек од много њих које знам као фине људе. Расуђујући његову причу закључих како нико није сигуран да можда некад неће постати убица и прећи ту линију која му даје ново искуство и схватање живота и смрти. Вељу су осудили најблаже што су могли а томе су допринели и његови сељаци који су сведочили да је убио у самоодбрани у свом дворишту. Сељаци су га поштовали и славили као сеоског хероја. Одробијао је своје и вратио се свом старом животу доброг домаћина и доброг човека. Доброг човека не може једно зло да поквари и уништи исто као што злог човека не може једна добра ствар да поправи. Веља је и данас у свом лепом селу и живи своје последње године и даље пун живота, насмејан, добар и ведар духом јер другачије и не уме па макар био и убица. Често се сети свог градског затворског живота у Неготину одакле захваљујући Митру Јаковљевићу носи лепе успомене, упркос томе што је мислио да ће у затвору проћи пакао на земљи. Ипак тај пакао није био страшан а прави пакао и његовог управника ће видети кад дође време, које се већ ближи, да се сведу рачуни. Како време протиче и како се приближава тај час хвата га неспокој а онда се увек у таквим мислима пробуди нада да можда и тамо постоји неки Митар Јаковљевић, добар правник, хришћанин и добар психолог.

122

МИЛОРАД ГРУЈИЋ

ПРАЊЕ ГЕПИД А Кад сам пошао у гимназију, становао сам, у Кикинди, код једног ковача, Сандића, и његове жене Јулке. То је било око 1965. године. Он је захтевао да га зовем стрика, а њу стрина. Нису имали деце. Нисам ја онда ништа знао. Тек после ми је стрика све испричао, кад сам одлазио у Нови Сад. Једном, тако, рекао ми је то успут. Најпре је био ожењен другом женом. Узео је жену из добре куће, поштену. Ухватио ју је у кревету с неким човеком. И отерао. С њом је имао сина. Тог сина му је Тома Гранфил, политичар, послао, после Другог светског рата, у Срем, да бере кукурузе. Био је обичај да политичари за неке опште ствари, за пример, дају увек некога из своје фамилије. Па како је Тома Гранфил био у сродству с њим, мојим „стриком“, он му узме сина. И тај осамнаестогодишњак је тамо зарадио упалу плућа и умро. Али, пре рата, када је отерао жену, а остао с малим сам, оде у Сенту, у јавну кућу. Као богат ковач затражи од власника јавне куће да прегледа све жене. Најзад дође до једне девојке од шеснаест година. Свиди му се на први поглед и упита је, скоро с врата, да ли би се она удала за њега и да је он извуче одатле. Она прихвати. Његови су услови били: да га пази, као и његовог сина, и да не чује случајно да шврља около с другима, да буде домаћица и жена. И рекао је ово: узео сам поштену, која је била курва. Сад ћу узети курву, да буде поштена. Па и ако будеш курва, бар знам да сам узео курву. Није била, никада више. И та га је жена, коју је узео из јавне куће, толико поштовала и пазила да је то било за пример свима уоколо како би брачни парови требало да живе. Увек се говорило да она њега држи као мало воде на длану. Али, ту собу код њега, мог „стрике“, као и храну, требало је плаћати. Моји су били сиротиња. Отац жељезничар, једна плата. Мати „домаћица“. Никада новаца нисам имао. Шетам тако центром Кикинде и сретнем Милорада Гирића, исто из Бочара. Он је онда био директор Музеја. Питам га да ли има 123

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

неки посао за мене, да зарадим неки динар, помогнем родитељима. Има, вели, можеш да дођеш да „переш гробове“. Нисам ја разумео о чему је реч, али праћу и гробове, само да дођем до неке цркавице. Замишљао сам да перем споменике, крстове, на гробљу. Међутим, када сам отишао у Музеј, он ме уведе у собу пуну папирних кеса у којима су се налазиле кости Гепида. Нисам много знао о Гепидима, а то сам тамо сазнао, изузев да су негде у 5. веку владали Банатом, а германско племе. Ратовали с Аварима, Лангобардима, Источним Готима. Све вреће обележене мени неразумљивим знацима. Биле су неке ископине између Бочара и Иђоша, одакле су то донели. И те кесе пуне костију биле су „гробови“. Па узмем једну кесу и вадим кост по кост, па под чесмом, а мора бити танак млаз, перем те кости и ређам их на један дрвени сто да се суше. Долазила је једна жена из Земуна, археолог, која је после те кости састављала. Био сам задивљен када сам видео да је једну шаку саставила скроз. Недостајала је само кожа. Имао сам кошмарне снове. Али, када је дошла исплата, ја сам зарађено трошио на куповину књига, биоскоп и сладолед с девојкама. Многи је хладан сладолед завршио у мом топлом кревету. Жене су увек биле главне у мом животу. Већ сам био у Новом Саду, кад сам на отварању неке изложбе срео жену једног тада познатог новосадског сликара. Знао сам их, виђали смо се, срдачно поздрављали. Они нису имали деце па су непрекидно били у друштвеном животу, на свакој изложби, на свакој књижевној вечери, на сваком концерту, у позоришту. А и ја сам се стално туда мувао јурећи женске. Становао сам у улици Лазе Телечког, у центру, у једном бедном собичку, у којем, сем нешто мало мојих књига, није било скоро ничега, кревет, сто, столица, орман. Она ми приђе и заподене разговор са мном. Мислим се шта ми се прикачила ова маторка. Немица. Док ме она све нешто испитује, ја шарам погледом около. Није она била лоша, ни ружна. Напротив. Држећа, дотерана, негована, права госпођа. Али, много старија од мене, можда и петнаестак година. На изложбу сам дошао нерасположен. Остао сам без пара. Купио сам неке књиге и остао без динара у џепу. Гризло ме је и ваљда се то и видело на мом лицу. Шта вас мучи, упита ме она. Ма, остао сам без динара, отворено ћу ја, мислим се шта има њој да кријем шта ме гризе. Па, колико вам фали, упита она и маши се за ташну. Ја не гледам шта она ради, и кажем, не сећам се тачно, али, рецимо, три хиљаде динара. Она измуља из новчаника пет хиљада динара и утрапи ми у руку. Вратићете кад будете могли. Ја сам поцрвенео, осрамотио се, гледам да ли неко гледа, а кад сам хтео да јој то вратим, она ми притиском руке одбије, строго ме погледа и понови: Задржите то! Онда се благо осмехне, нежно. Учинило ми се да ће да ме помилује по коси. Сав сам се згрчио. Од срамоте, од изненадности тог решења, од свега. И био сам занемео. Не знам више шта да причам. Она ми написа њихов број телефона на цедуљицу и 124

МИЛОРАД ГРУЈИЋ

тутну у исту руку у коју и паре. Одем с те изложбе, измигољим се некако, као да ме је цео свет видео како узимам паре на зајам од те жене. Следеће недеље су ме исплатили у радију где сам водио неку емисију о књигама и ја одмах позовем онај број. Јави се њен муж. Ја се представим, немам шта да кријем, није било међу нама ништа, мислим на његову жену и мене, само ми је позајмила паре, и ја сад то хоћу да јој вратим. Зовне он њу на телефон: Мацо, тражи те… Хало, мазно ће та старија жена. Имала је тада преко тридесет и пет година, где сте ви сада. Испред посластичарнице „Цариград“. Тамо је била једна телефонска говорница. Сад ћу ја, вели она, сачекајте ме ту. Није прошло ни пет-десет минута, док сам се осврнуо около, кад поред мене стаје нови „хилман“, луксузни ауто, то је као данас нови „мерцедес“. Она се нагне и отвори врата, позове унутра, а ја бленем, је л’ се то мени догађа. Нисам се до тада нешто ни возио аутом, поготово не таквим. Уђем, седнем, и она крене. Одмах јој вратим новац који сам био дужан. Она га немарно тутне у џеп на хаљини. Где станујете, пита. Па, ту, близу, у Лазе Телечког. Онда то још није била пешачка зона. Она скрене и скоро до улаза у двориште паркира ауто. Волела бих да видим где станујете и како изгледа ваша соба. То нисам могао да одбијем. Кад смо већ ту. Сад, кад смо ушли, ја немам чиме ни да је послужим. Али, ништа, док је она гледала књиге, ја скокнем до „Иришког подрума“ преко пута и узмем нам вина. Црног. Пили смо чашу по чашу све док није проценила да може да ме нападне. Све се то лепо завршило. Али је ја никада више нисам звао. А ја нисам ни имао телефон. Једно два пута сам је видео где пролази улицом, и близу мога прозора, као да би да гвирне унутра. Суздржала се, али сам ја знао откуд она ту. Крио сам се. Па је тако то и прошло. Касније се она развела од мужа, ваљда зато што нису могли да имају деце. Или она није могла. А била је из богате фамилије, стан од двеста квадрата у Кнез Михајловој улици у Београду, онај „хилман“, и све што уз то иде. Само што то мене никада није занимало, ја сам се увек занимао за особе које носе неко богатство унутра. Изгледа да је и сликара то занимало само док није ојачао. После се оженио скоро четрдесет година млађом женом и с њом у седамдесетој години добио сина. Петнаестак година касније, живео сам с једном балерином. И она је имала премијеру у Београду. Разуме се, ишао сам тамо. Кад приметим у првом реду, с још једном старијом госпођом, седи бивша жена оног сликара из Новог Сада. Пришао сам да се јавим. Ја сам лепо васпитан. Она ми је држала руку и заплакала тихо, јецајно. Ја сам се осмехивао, рекао нешто, једва извукао своју шаку из њене, мртвачке, кошчате, са старачким белегама, наклонио се и удаљио. 125

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Глава јој је клонула на раме њене пратиље, и то је последње што сам видео док сам се удаљавао салом журећи на пријем. Док ми је стискала шаку, мени је однекуд дошла она рука Гепида, оне састављене кости, које ме вуку у папирну врећу коју су звали „гроб“. Сав сам се најежио, одједном су сви кошмари из мојих снова онога времена преплавили мој мозак и ја сам се уплашио да ме та рука не одвуче у смрт. Био сам ошамућен и на путу до сале за коктел замало се нисам срушио. Неко искуство из прошлости сачека те на неочекиваном месту. Учинило ми се да још увек перем Гепиде. Можда, да сам прао кости старих Словена, а не Германа, можда не бих имао те асоцијације.

126

БРАНКО СМУЂА

КОСА Недостаје ми непрегледно небо над равницом. Путеви оивичени високим багрењем. Нехитреност равничарског света. Мириси поља, шума... Недостаје ми опијеност праскозорјем у немерљивости хоризонта где се спаја класје с модрином неба пред зору. Комшијски петли још спавају. Остала су само недостајања у сећању које неки мирис напрасно извуче из заборава... Док мисли ми хрле ка обзорју невине младости и вуку тешку главу ка јастуку само једна слика се ствара у магли сећања. Слика равничарског језера, једном страном иовиченог старим багремима. * – Здраво Радо, јеси ли вредан? Ја се баш задржа на слави али ти претера с послом. – Здраво комша. Ево, откивам косу... – Видим Радо но рашта ноћу и тако гологуз? Рада на тренутак спусти чекић да би прихватио понуђену цигару. Одуну велики дим од себе водећи рачуна да не оде ка држаљи косе те повуче још један. – Не могу више Саво, побратиме! Не могу више овако! Летина све гора, тражи да бацим ђубре које немам за шта да купим. Оно што сам скинуо, дао сам на силос. Ево стигло време нову њиву да засејем а још динара белог не видех. А држава само тражи. Сви траже и не питају одакле. Ено ми мачка шест изнела, Гара пет окотила а крмача једно и то једно легла па удавила. Не иде више Саво мој... Сава седе на дебло поред комшије. Пуше и гледају у даљину. Зна Сава за муке Радине. Зна да је мука онолика. Зна и да Кека његова није могла гузицу на месту држати али и то било па и прошло већ. – Добро, Радо, јел ниси по дану могао косу отковати? – Неће да ваља Саво мој. Тада не виде шта радим они који требају да виде. 127

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Сава збуњен, копка га али не би да увреди пријатеља. Седети го и ноћу радити... Али, зна Сава да је деда Радин бабу довео некуд из Влашке крајине у ову нашу равницу. Млада је јадна отишла, богдајојдушупрости али и ако је знала нешто, Рада је премлад био да би му то оставила. Али, опет, крв је то... – А, јел ти није хладно Радо? Хоћеш рекљу да огрнеш? – Неће ни то ваљати! Они што гледају мислиће да ме ипак нешто везује. Овако виде да ништа немам и ништа не могу да изгубим. – Има нешто у Радиној глави што стоји на месту – помислио је – него жао ми човека. А како му помоћи ако не заиште? А Рада, као мисли да му је видео како сијају на месечини: – Могао би Саво, ако си рад и баш да ми нешто учиниш. – Хоћу Радо! – скочи Сава озарен – Само реци и биће! – Види, сада ће зора и морао бих да останем сам да завршим почето. А ти, пријатељу мој, кад будеш поред моје капије прошао, пљуни трипут и иди право кући. Не бих волео, ако оманем, теби нешто на врат да стровалим. Сава, стоји више пријатеља и шири руке. Воли Раду као рођеног. А и не волео га; па није ли се први ту нашао кад му је брат Драган погинуо на трактору; није ли га као брата, као сина помагао; није ли му он покојну Јеју пред олтар довео; једну ли му је њиво поорао; једном ли је ноћ провео поред Беле кад се телила...? Стоји Сава, пита се, а суза му око роси. – Не секирај се Саво. Само ти пођи. Или ће бити како треба или неће бити. А ја више немам куд. Сабра се Сава, мало опусти рамена. – Добро Радо. Нећемо се зравити јећ ћеш ми већ ујутру, рећи. – Нисмо мали Саво. – рече Рада и прихвати се откивања. Сава се окрете и пође. Када је изашао на капију, полако је затвори за собом и мало подржа кваку. Онда је испусти, учини како му је речено и пође кући. Рада је радио још мало па подиже косу. Погледа сечиво ка месечини и рече – Добро је. – Онда узе брус. Попљуну га па поче да оштри. Сантиметар по сантиметар. Како се прсти примицали врху сечива, све чешће је погледао ка истоку. Брус је све брже витлао како је небо више рудило. Не чини он то први пут. Коса му је била ихај више главе када је први пут узео да је оштри. Попео се на шамлицу и није силазио док није био задовољан. Одувек је био такав. А сада је био тврде накане да заврши. Завршиће по свом или га више неће бити. Решио је да покида ланац који једног честитог домаћина гуши и краде зравље и године. Или ће завршити с тим или ће се живот завршити. Остало му је још пар замаха каменом и још пар минута до зоре. Прсти су везли све брже. Мицао је уснама. Говорио је с пола гласа. Увек је говорио када је радио нешто што ми оставља времена за причу. Углавном се обраћао својој Милици. Причао јој је приче које би јој причао пред спавање. Или јој потихо певао. Сада јој се обраћао 128

БРАНКО СМУЂА

као зрелој особи. Јер сада би била зрела особа. И овако ће се овог јутра видети или ће Милица отићи тамо где је пошла пре толико година. Још једном је погледао исток. Само што није. Спустио је косу на земљу и попишао се по сечиву. – Друго од мене више нећеш добити. -прозборио је. Узео је бритки алат и окренуо се ка кући. Стао је пред врата и погледао у мрак иза стакла у соби. Само што није свануло. Прави је тренутак. Притиснуо је кваку. Врата су пружала отпор. Налегао је раме и погурао. Врата нису имала шансе пред таквом решеношћу. Треском су се отворила. Ушао је унутра и затворио за собом. Коса је швићнула. Па још једном. И још једном. Сунце је изашло.

129

ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

ТУК НА СТРУК Мала кућна вага коју је Цвеле донео из Темишвара (ономад кад је „гледао света“) узнемирено је заколутала бројчаником, па се коначно смирила, што се не би могло рећи за жену која нервозно гази по њој. Хукће, цупка, бештима кроз зубе. Најрадије би, да је то могуће, искочила из коже и заменила је за број мању. А још јутрос чинило се – дан к’о поручкан. Устала је срећна што ће до поднева бити сама, пљуснула подочњаке водом и препустила се кофеинско-никотинским диму. Обукла се, тркнула до радње и, већ с врата, намазала дебео слој џема од јагода на врућ хлеб. Таман да загризе, цикну је звоно, навестивши гужву и кркљанац преко отирача. Мајстори, на које је сасвим заборавила, уносе кутије и алат, те се, заборављајући на куртоазни протокол, предају послу. Монтирали су орман ћутке и мрзовољно. Да сам нека успаљеница, већ би гроктали од смеха и тражили пиво, горко помисли, па се, ипак, ману тога, једва чекајући да им види леђа. Кључ је најзад у брави, окрену га два пута, победоносно. Већ је у спаваћој соби, не сме заборавити на то колико дуго чека овај часак осаме и истине. Грчевито, готово кидајући дугмад, откопча кошуљу, тргну сукњу полуотвореног бочног патент-затварача надоле и, мимо свог обичаја, чак и не посегну да је подигне и савије, већ је само покретом ноге збаци у ћошак. С презиром одбаци и грудњак, тежак и гломазан, а затим чарапе и гаће са розим цветићима, које је одавно живцирају. Тако гола, на прстима приђе орману и, на тренутак зажмуривши, одшкрину врата. С унутрашње стране указа се велико огледало, превучено жућкастим одсјајем лустера. Погледа у њега, прво брзо, затим детаљније, кривећи усне. Очи јој се разрогачише од шока, затим сузише у бес. Имала је шта и да види: отромбољене бутине прошаране тамним изохипсама вена, обрисе прешироке задњице, некад бујне, а сад тек огромне кесасте груди са наглашеним и некако згромуљеним брадавицама. На стомаку палцем и кажипрстом обухвати нафалтану кожу и сало, све преклопљено у више слојева, све језиво у сувишности тела, обележено жиговима целулита. Од главе до пете се себи, обухваћена истинитим судом стакла, јако згади. Намршти се, дланом махинално прекри стидне енклаве, скупи ноге и тек великим чудом спречи телесину да се скљока о под! Сети се мужа, оног некадашњег мршавка, који никад није знао и умео изаћи на крај са једрим хировима њене килаже. Сети се, дакле, 130

ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

његових упорних покушаја да је задовољи, ошину јој мозак корбач спознаје да и њему, оваква, мора бити одбојна и друсна преко мере и разума, па просикта свој пораз: Јадни мој Светозаре, каквог ти међеда у кревет примаш?! Када вага потвди нефаличност огледалске пресуде, жена се потпуно снужди и смалакса као трула, одбачена воћка. Зна да је кашика с рупом најефикаснија мршавећа алатка, но слаб је то наук наспрам обичаја да у пролазу одвали ћурећи батак или 30 дека масне гибанице. Времена за пренемагање, међутим, више нема. Ближи се пролеће, доба које њен муж, уз сјај у очима и облиз усана, зове – божије давање. Кад припек ошине у потиљак, ножни прсти се засандале, за њима се огољују све већи комади пути, деколтеи се тегле, севају минићи и пирсингована пупчад. Тела пупе, надмећу се и намећу, а у овом обличју Невинка је далеко изван свих естетских раздела. Сећа се да је њен отац много пута, све добујући по стомаку, објављивао како „без мјешине нема старјешине“, али сад се живи другачије, сувоњави преузеше певницу, а нема намеру своје телесно изобиље на плажи маскирати вуненим пончом. Килограми, дакле, ноћас (или, бар, до краја месеца) морају, како знају и умеју, пасти! Укућане на повратку са ра(д)них задатака чека непријатно изненађење разливено у плитке тањире. Пошто Невинка кроз дијету „никад не хода сама“, сви бивају стављени на посебан режим исхране који Цвеле обично назива „опсадно срање“. На црну листу доспевају пржени кромпирићи, шницле, ћевапи и остали севапи, дакле све сочно, мрсно и сласно. Искористивши тај преврат, у први план се гурају намирнице које и иначе буде гастрономски подсмех: рагу од бундеве, парени спанаћи, ђумбир бујони и остале љуспице и кељчине на које чак и пас с маслом диже ногу. Мендељејеву не би залупили врата Руске академије наука да је периодни систем проучио детаљно као Невинка табелу сагоревања калорија. Стално нешто бележи, подцртава, испробава. До прошле године редовно је прескакала вијачу испред зграде, али то је реметило наставу у оближњој Техничкој школи чији питомци би, у недостатку женског пејзажа, зајапурено наврли на прозоре да неприкладним покретима и повицима бодре „стару коку“, не марећи за вапаје професора који их преклињаше да се врате у клупе. – То су будући металоглодачи, бравари, знате, онако, прилично запуштена деца, нелагодно се кези директор школе тумачећи јој срамни воајерски инцидент. Ништа књиге, часови, саамо оне ствари, а као за инат, код нас се слабо уписују девојчице, па, је ли, нигде одушка. И, онда, драга госпођо, кад ви почнете с гимнастицирањем, они се распамете... А, шта ћете, хормони су то, правда се док, са заташканим гађењем, сркуће зелени незашећерени чај који му је понудила. И помало већ забатаљени секс био би згодна пошаст калоријама. Али, и ту зуб времена, већ климав у деснима рутине, чини своје. Зна да је каталошка поза одабрана на задњем седишту татиног москвича 131

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

коју Цвеле упорно практицира тек нутриционистички прах и пеп’о наспрам бодичека којим се, док искачу федерери, ексери под гобленима и пломбе, одбијају млада, једра, и увек наскакљива чељад. У браку, пак, једно се невољно у(с)пиње, док друго чежњиво протеже прсте ка даљинском, или, одглумивши оргазам, пада у дремеж. А све тако исцеђене калорије ионако се надокнаде парчетом сланине и лука с наткасне. За почетак, барем, тај ноћни габлец замењује крокетима од сојине сачме. Светозар као изразито антиспортски тип и од померања шаховских фигура има упалу мишића. Чак се и пливањем занима тек да би, након пар пива, речном току предао поверљиви садржај мокраћног мехура. Због тих својих хуле вредних особина, исмева и Невинкин изненадни спортски ентузијазам. Она, међутим, има пар разгибаних пријатељица које јој радо уступају парче струњаче. С тренинга се, ипак, враћа у стању блиском корнер заставици преко које је прешао стампедо навијача. Ајоој, леђа не осећам, колена ми клецају, језик ми испао још док сам покушавала шпагу. Ко ми га врати на место, частићу га. Ове моје нису нормалне, одвеле ме на неки фитнес тае бо, уфф, бог их неје бо... Да ти видиш, Светозаре, шта све неке жене могу са својим телом. Чврсте к’о камен, гузе им извајане, бутине затегнуте, а ја да пукнем од зависти. Муж не стиже ни прогутати кнедлу, а она наставља: – А има један борбени згиб у ком се ненормално напну мишићи, подигнеш ли обрву, излетеше ти сисе из грудњака. Светозару на те речи ваљда све фитнес дојке овог света почеше млатарати пред очима, зазуја му кроз уши писак Мудамарјан експреса, пожути попут воштанице и тек га Невинкине инструкције повратише из хипнозе: Који је теби клинац? Хајде, дишшши, само правилно диши, као дервиш, у ритму протерај ваздух кроз плућа, уздааах, низдааах, таако. Управо си сву негативну енергију – зае бо. Него, дај сад руку и помози ми да дођем до туша. Дијета има разних, али Невинки трају колико зечици предигра. Стратегије мења на дневној (и нервној) бази. Интернет је пун сугестија и предлога, а не јењавају ни другарице које јој сервирају свеже (и прилично изопачене) идеје. Почела је с неком „Јутарња банана“ куром која није изазвала топљење килограма, али јесте Цвелетову масну пошалицу. Кад су, међутим, банане нагло поскупеле (кажу – због председничких избора у Камбоџи), прелази на цеђени асортиман. По цео дан зуји блендер, гута зелениш и воће, шумске гљиве и маховину, храну за канаринце, па чак, умало, и самог канаринца који се, узнемирен, узмувао око машине. Следи злокобна „дијета хемијског раскроја“, па знатно поетичнији „Лорд Бајрон“ третман заснован на испијању сирћета које изазива пролив, повраћање и песничко надахнуће. На гласу су изгладнућа заснована на здравим прехрамбеним навикама егзотичних племена која су, у време приступа жижи интересовања, углавном (што због своје исхране, што услед тровања оловом) – већ изумрла. Ако се сирова риба драга витким Ескимкама и може набавити, још се није нашао увозник китове масти без које дијета није комплетна. 132

ПРЕДРАГ Ж. ВАЈАГИЋ

Трља се сапунима за мршављење, кљука седативима (јер ко спава, доказано је, тада не једе), али све је то дечија пиздарија у поређењу са паразит дијетом током које можеш да хапаш баш све, али само ако пре тога, ради баланса материја, у организам убациш колут живе пантљичаре. Проблем настаје кад се слепи путник осили и растегне, рецимо, до 25 метара дужине. Директно из Холивуда (а заправо од неког стрвинара из Борча Греде) наручује сурутку од животињских рогова, копита, репанџи, хрскавица и других слаткиша сухомеснате индустрије, што гарантује ударничко бљување тако драгоцено при испуштању килограма (или душе) на нос. Од тога је једино гаднији систем по коме храну не треба гутати, већ само темељно ижвакати да пусти све своје сокове. За столом је тих дана, наравно, преживала сама. – Цвеклице, не знам чему толика паника?, отпоче љигаво Светозар (коме прокељ већ на уши излеће), мо’ш мислити, због пар килограма пасти у бедак, ма иди, бре, чиста глупост. Мени си таман, мачка и по, мајке ми, стварно не видим разлог за толику фрку. – Не видиш зато што те боли пупак. Таман сам, али за пандлерај. Хоћу себи да будем лепа, брига ме за друге. У најбољим сам годинама, а гица-прасица, где је то здраво? – Претерујеш, али добро, и да је тако, све то може полако, без стреса. Стално си, брате, нервозна! – То је зато што сам у кетози. – У чему? – Појма ти немаш. То ти је један процес у организму. Видиш, тело ти је к’о аутомобил, кад му нестане угљених хидрата, онда гориво танкира из масти. Због тога ме боли глава, испишала сам богаоца, слабо спавам, имам овај металик укус у устима. – Хоћеш да испаркирам спачека и распремим ти у гаражи? Мислим, кад се већ претвараш у ауто да ти буде пријатније? – Сав си вицкаст, али џаба ти. Овог пута терам док не повратим своју оптималну тежину. – Док ти тежину, ми ћемо душу. Већ сад личимо на статисте у Шиндлеровој листи, мени и чарапе спадају. – Ајде, не кукај, као не знам да сваки дан после посла мацукнеш по бурек. Масни аперитив, је ли? А и деца, час до Терезе на сарму, час у пицерију... – Извини, али, расту, троше енергију, хајде и то да им ускратимо. Него, на шта то, леба ти, мажеш те своје сплачине? – Нису сплачине, већ здрав умак од артичоке и соја соса. Ваљда видиш на шта, знаш ваљда ста су туфери? – Једеш вату, па, добро, је л’ теби то нормално? – Уместо што лупеташ, мало размисли, ћуфтице вате су нискокалоричне, могу се јести суве или преливене желатином. То засити, а памук је богат важним влакнима. – Теби треба доктор за нервна влакна, живота ми! 133

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Земаљски дани теку. Мамаљуге су сите свега, осим оног што црева подмазује. У Невинкиној Шућмућ ревији постоји посебан одељак за исповести усуканих бивших буцана, њен најновији адут: – Ево, погледај, Марика Унгуреану из Крајове, на првој слици има 120 килограма, а на овој другој, после само недељу дана, једва педесет, све са сниматељем. – Побогу, јеси и ти наивна. Знаш како то раде, нађу близнакиње. Мада, и шта ће им, фотошоп и вози. Али, чак и да је спржила толике килограме, не чини се да баш блиста. И, заиста, Светозару сви ходачасници на путу жгољавости делују срећније на фотографијама где здрави и ужирени позирају крај срнећег бута, него у новом издању, зарозани у дечијим фармеркама, угашених погледа, тужњикави и исцрпљени. Али, његова супруга не дели с њим то мишљење већ исповест сироте Унгуреановице: Док сам шетала улицама, преливала сам се од гојазности на банкине, а пролазници су ми добацивали погрде и упирали у мене прсте и распећа. Дртина од мог тадашњег мужа није хтела да се попне на мене без планинарске опреме, коју је избегавао набавити. Гутала сам свашта, али ниједан од тих производа није успео да ме задовољи, нити смири моје апетите. Сад, девет и по дана откако користим нови еликсир, имам 70 килограма мање, новог швалера, а нестао ми је и ожиљак од царског реза. Свима га, из дна душе, препоручујем. Цвеле остаде збуњен препоручује ли она то ожиљак, швалера или, ипак, препарат, а већ му поглед привлачи уоквирак са стручним саветима промотера у белим мантилима, од којих је већина медицинско искуство стекла искључиво прегледајући другарице из забавишта. Ту му је фаворит извесни лекар коме је, нада се, стручност јача од писмености: Као десетогодишњи доктор хитне помоћи највише проблема имао сам с гојазнима, због инфраката! Ипак, кад су изгубили и последњи грама наде, једног дана их, за дивно чудо, на столу чека права правцата кока, угодно изваљена у пекарском кромпиришту. Не верујући својим непцима, почињу „коме батак, ком тртица слатка“ комадање, док Нинка, узвишена у тријумфу, објашњава: – Срела данас Смиљу из Пореског, и замисли шта ми каже: Ууу, ала си се ти усукала, шта ти је, да ниси нешто болесна? Онда почела да ме окреће, одмерава, штипа, а све цокће: Ју, ју, да те видим, сама кост и кожа! Мила моја, сасвим си се истопила, где ти је то добро? Их, какви добро, мислим се, кад је одлично. Изљубим ти ја њу од радости и правац „Хрскава кожурица“, рек’о, готово је, сад има да падне част. Скидај, кажем тамо, најдебље пиле, али да буде прса да полижеш. Хапајте само, оставите мени крилца, то ћу ја уз пиво. Е, да, има у фрижидеру и сладолед... У три боје. Ови и даље једу, све стрепећи од њене нагле промене расположења која би им измакла овал и ово неочекивано реш-печено озарје.

134

ИВАНА МИЛАКОВИЋ

ЦЕНА ПРЕЛАСКА Маша је остала без даха до тренутка када је утрчала у слепу уличицу. Стала је и насмејала се својој лудости – трчала је као да је неко гони, иако је знала да је то врло мало вероватно. Чак и да је, у тренутку љутине, потрчала за њом, њена бака сасвим сигурно не би имала снаге да је јури оволико дуго. Бабе не могу да трче као деветнаестогодишњакиње. Мада, са матором роспијом се никад не зна... Повративши дах, Маша се насмејала овој идеји. Јесте њена бака имала Дар, како је то звала, али је и даље била само слабашна баба. Маша је погледала око себе. Уличица је била празна, изузев црне мачке која је лењо лежала на зиду. Маша је пришла ближе мачки; вероватно мачак а не мачка, закључила је, мада није била сигурна. Мачак је зевнуо и погледао је. Маша му је узвратила поглед. „Шта је, мачко?“ упита Маша. „Хоћеш и теби нешто да нацртам?“ Мачак је нагнуо главу на једну страну, скоро као да је заинтересован. „Па добро“, рекла је Маша. „Могло би да буде занимљиво, никад нисам цртала мачки.“ Поново се насмејала и погледала око себе. Убрзо је угледала оно што је тражила – парче одломљеног црепа је могло сасвим солидно да послужи за цртање. Додуше, што се Маше тиче, било шта је могло да послужи за цртање, докле год оставља икакав траг. Цртање је било Машин дар, односно, способност да све што нацрта, макар то била и обична жврљотина, делује као да је живо. Као да дише, као да ће се сваког тренутка покренути и отрчати, одскакутати, одлетети. Машини цртежи и јесу били жврљотине, што је Маша прва признавала; од баке је наследила Дар за живот, како је то бака некад називала, али не и њену склоност да стварним учењем технике цртања побољша своје умеће. Добро је баба цртала, то је Маша морала да призна. Док је са неколико ивица означавала небо и тло, замишљала је колико би лепши био цртеж да га је баба цртала. Управо та лепота је била оно што је Маша мрзела више од свега; од кад зна за себе, другарице су јој долазиле зато да би их њена глупа баба својим цртежима насмејала, или расплакала, или разнежила. Да би их њени прелепи цртежи инспирисали да смишљају глупе приче и пишу још глупље 135

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

песмице. Маша је ту била само неко ко се трпи, уколико су је уопште и примећивале. Маша застаде и размисли. Небо и земља су били ту, шта би могла да дода? Додала је дрво; чинило се да спада ту. Квргаво, са снажним гранама. На цртежу њене баке, било би то лепо дрво, али, Маша је имала другачије идеје. Баба је цртежима чинила да се људи осећају добро; Маша их је цртежима плашила. Није било шансе да се у лепоти цртежа такмичи са женом која је целог живота цртала лепоту, па није ни покушавала. Уместо тога, са неколико потеза би нацртала чудовиште, нешто из ноћне море каквог лудака, и натерала своје другарице да вриштећи побегну. Као што је данас учинила са досадном балавицом својих комшија. Како је само дете плакало! Кад је видела цртеж – грубу скицу, заправо – вриштећи је побегла, а кад су је родитељи ухватили, цвилела је и покушавала да се отргне, попут престрашене животињице. Ни сва брига и пажња девојчициних родитеља, као ни Машине баке, нису могли да умире престрављено дете. Маша се смејала као луда, док је баба није вриштањем истерала из куће. Маша искоса погледа мачка. Седео је на зиду и чинило се, ма колико идеја блесаво изгледала, да стварно посматра цртеж. И да сматра да цртеж није потпун. У томе се Маша слагала са њим, па је размислила шта да дода. Нешто што је на дрвету, само, шта? Поново је погледала мачка, и знала је. На грани дрвета лежао је леопард. Нацртано одломљеним црепом, то се није могло видети, али Маша је и без тога знала да леопард има смеђе очи. Људске очи. То није био пријатан призор, леопард који вас посматра људским очима. Не баш одмах застрашујући, али свакако је Машу оставио неспокојном. „Твој пријатељ, мачко?“ Мачак ју је само гледао. И чекао. „Још нешто недостаје?“ Мачак је нагнуо главу на страну; да је био човек, климнуо би, Маша је била сигурна у то. Посматрала га је, надајући се да ће тако добити идеју како да доврши цртеж за који је и сама осећала да је непотпун. Имала је неодређен осећај да јој је мачак рекао да нацрта леопарда са људским очима, и да ће јој на неки начин ставити до знања шта је још потребно. Знала је. Као што је знала да на оном дрвету треба да буде леопард, знала је шта је следеће. Сам мачак. Зато је нацртала и њега, тамо где јој се чинило да припада. На небу. Мачак је испао некако бледуњав у односу на леопарда; слабије је притискала цреп док га је цртала, јер је и требало да буде блеђи. Зато што је још увек био ту, поред ње, на зиду, а не тамо где је био леопард са људским очима. И знала је шта је следеће. Недостајала је само још једна ситница. Мачак на небу је имао крила. Дугачка крила, црна као и он сам, налик на крила шишмиша. Нацртала је и њих. 136

ИВАНА МИЛАКОВИЋ

Леопард као да је дисао. И као да је могао да је види. На зиду, мачак се протегао. „Шта сад?“ упита Маша. Мачак се још једном протегао, истежући сваки мишић. Скочио је на Машу, која је то напола очекивала, па га је ухватила у руке. „Идемо тамо?“ питала је попут детета. „Тамо где имаш крила?“ Мачак је запрео у њеним рукама, прилично јасан одговор. Маша помисли како је цела ствар суманута од почетка до краја. А опет, зашто да не? Ако је способна да нацрта живот, ко каже да тај живот негде и не постоји? И зар не би било занимљиво погледати један од тих светова? Тешко да има разлога за страх; ипак је она та која је нацртала цртеж. Дубоко удахнувши, Маша, са мачком у рукама, стаде на цртеж. Испустила је ваздух тамо, поред дрвета са леопардом, а мачак у њеним рукама је имао крила. „Хвала ти“, рекао је мачак. „Био сам изгубљен тамо, био ми је потребан неко довољно способан да отвори пролаз.“ „Нема на чему“, одговорила је Маша. „Имаш неки предлог шта овде има занимљиво?“ „Он је чувар пролаза“, мачак погледа леопарда. Леопард са људским очима се насмеши; Маша је бар претпостављала да је то осмех, мада, са толиком гомилом оштрих зуба, било је тешко рећи. „Видиш, сваки прелазак захтева плаћање цене“, рече мачак и скочи на дрво. „Која је цена?“ упита Маша. „Не знам да ли имам чиме да платим...“ „Не разумеш“, рече мачак. „Ти си цена мог преласка.“ Мачак је раширио крила и полетео, а Маша је сазнала да постоји нешто горе од цртежа за престрављивање мале деце. Постоје зуби.

137

Значи ово је крај, помислио сам док је одлагала блејзер на врх препуног кофера. Мада нисам гледао у њу због нелагодности, видео сам јој лице на пластици којом је модна тканина била заштићена. Прену ме звук затварача и њен замагљен одраз остаде у путној торби међу козметиком и одећом за посебне прилике. Мој желудац огласи се крчањем, али храна ми је била последња ствар на памети. Чинило ми се да ћу повраћати у млазевима – поседнут демоном чије име је Легија – налик водоскоку из Тритонових уста код Пјаце Барберини. Да ствар буде гора, наша насмејана лица на фотографији из Рима, испред те фонтане, гледала су ме с полице – подругљиво, подсмешљиво; доимала су се непознато, попут физиономија мртваца који су ту били излагани до XВИИИ века ради идентификације. „То је то, мислим да сам спаковала најнеопходније“, рекла је као да изговара фразу попут Како је било на послу, драги?, или Поздравила те моја мама, чуле смо се данас. „Нећеш заборавити да ми пошаљеш остатак са списка следеће недеље?“ Одмахнуо сам главом. Не, нећу заборавити. Зашто жене постављају сувишна питања? „Такси долази по мене за пола сата“, рече она, вртећи авионску карту у рукама. „Могао сам да те одвезем на аеродром.“ „Знаш да не волим растанке“, одвратила је и спустила пољубац на мој образ. Охо, а ово није било то? Видевши моју реакцију, и можда још понешто у очима, искривила је главу и напућила усне. „И даље се дуриш?“ „Бацаш три године тек-тако! Како си мислила да ћу се понашати?“ „Као одрастао човек, за промену“, уздахнула је и села преко пута. „Колико се сећам ти си ме охрабривао да покушам.“ Насмејао сам се, горко. „Мислио сам да нећеш успети.“ „Значи тако...“ „Да“, хукнух, „баш тако!“ „Можда је боље да кренем“, рекла је и устала. „Не желим да се ово претвори у свађу.“ 138

ИВАН НЕШИЋ

„Извини, али шта си очекивала?“ „Не идем на крај света, имам телефон, Интернет... Уосталом, мислила сам да ћемо се виђати за празнике.“ „Празници су резервисани за родбину коју срећем једном годишње, а не за особу с којом сам хтео да проведем остатак живота.“ Нагло сам устао и обрисао дланове о фармерке. „Знаш да не верујем у забављање на даљину!“ „Позвала сам те да пођеш са мном.“ „Не могу пре завршетка летњег семестра. Поред тога, имам уговор за књигу...“ „Како сам могла да заборавим?“ цинично је рекла. „Увек се ради о теби. Још само ово, па онда оно, и тако унедоглед... Схвати, овакву прилику нисам могла да пропустим.“ Схватам, наравно, али не одобравам. Пришла је и притисла своје усне о моје. „Имам још двадесет и пет минута форе“, прошапутала ми је у ухо након дугачког пољупца. *** Ако су снови попут биоскопа, онда су успомене филмови о духовима, рекао је песник, и, ма колико се трудио да скренем мисли, нисам успевао да се усредсредим на посао. Уместо да пишем, или да се бар провлачим кроз мукотрпан посао оцењивања студентских радова, решио сам да спакујем остатак њених ствари. Преостао ми је лакши део, углавном су то били документи и неколико књига. Упаковао сам пар фасцикли у кутију, летимично прегледавши њихов садржај, и тада ми један наизглед обичан лист са заглављем привуче пажњу. Био је то налаз гинеколога од пре шест месеци, мало пре него што је добила посао. Не знам колико пута сам га прочитао од почетка до краја, са свим медицинским изразима од којих ми највечи део није значио ништа, али оно што сам разумео био је закључак да трудноћа није могућа. Заплакао сам попут детета које нећемо имати, али не због себе, овог пута ја нисам био битан. Када сам престао, сео сам за компјутер. Писао сам у трансу, потпуно махнито, и током те три недеље помишљао сам да је измаглица која ме је с времена на време окруживала била стварна, а не последица прекомерне употребе бензедрина захваљујући коме сам се одржавао у будном стању. Амфетаминска потпора имала је своје залеђе у легенди о Керуаку и његовом роману На путу, на крају крајева, али он је развејао магију признањем да му је једини стимуланс током рада на рукопису била кафа. Стога претпостављам да није изгледао попут мене – моје повремене паузе за спавање довеле су до тога да ме из огледала посматра моја верзија портрета Доријана Греја. Готово уопште нисам јео, изузев понеког сендвича, а хигијена ми се свела на спорадично 139

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

прање руку. Након свега, смрдео сам попут прегажених остатака пса који се данима чвари на сунцу тамо где га нико не примећује, због чега су суседи два пута звали полицију мислећи да се у мом стану налази леш. Мора да су били разочарани што је то било далеко од истине. Када сам се коначно истуширао и обријао испразнивши читав бојлер топле воде, отишао сам код свог издавача. Био је потпуно искрен, меркајући ме испод ока: „Желиш да извршиш литерарно самоубиство?“ „Ако то тако видиш, онда је мој одговор – ДА!“ „Како би било да ово провучемо под псеудонимом?“ „А-а. Не долази у обзир.“ „Видећу шта могу да учиним“, смркнуто ми је обећао. *** Посетио сам је за Божић. Већ на вратима почели смо да свлачимо одећу и уживамо једно у другом. Волели смо се као помахнитали, не хајући за сутра. Дан пред повратак, након што смо доручковали, поклонио сам јој књигу и рекао да ћу се прошетати по граду. Вратио сам се тек увече, сав уздрхтао од треме. „Како си сазнао?“ упитала је чим сам ушао. „Небитно“, рекох. „Да ли ти се допала?“ Пришла је и загрлила ме. Заплакала је на мом рамену, а ја сам се, обзиром на околности, прилично добро држао. „Значи тако би се звала наша деца?“ „Имамо дивну породицу“, прошапутао сам. Повела ме је у спаваћу собу где смо дочекали јутро. Овог пута, причајући. Понављајући поједина места из књиге и ситуације у којима смо се нашли. „Била сам храбра на порођају?“ „Најхрабрија на свету“, потврдио сам и додао: „За разлику од мене...“ „Ипак“, рече она, „нисам сигурна да би нам син уписао књижевност.“ „Он је сањар као и његов отац.“ Није ми противречила. *** Заспала је пред јутро. Искрао сам се на прстима и узео торбе. На аеродрому сам кренуо да чекирам карту, али сам се предомислио. Уместо тога, отишао сам на шалтер и изнајмио аутомобил. Жена је била изненађена када је чула где ћу путовати. Руку на срце, време ми није ишло на руку. Путеви су, на моје изненађење, били рашчишћени иако су се пахуљице лепиле за ветробран попут ледених инсеката, превише 140

ИВАН НЕШИЋ

безбрижних да би приметили надолазећу опасност. Предели којима сам пролазио били су утихли и бели, само су брисачи реметили илузију да се напољу ништа не креће јер сам се опасно приближио апсолутној нули. На крају сам морао да станем на некој бензинској пумпи која је имала и малу кафетерију. Наточио сам бензин до врха и ушао да платим. Продавац се затекао за касом, а келнерица је седела за једним од столова и читала књигу. Нашу књигу. Одложила ју је са стране пошто сам је позвао да наручим. Незаинтересовано ме је услужила и вратила се читању. Сркао сам послужени бућкуриш и гледао је испод ока. Након двадесетак минута више нисам желео да се задржавам и оставио сам новчаницу на столу. Док сам ходао ка вратима, застао сам и окренуо се. „О чему се ради у књизи?“ „О најбољој породици на свету“, рече она, не удостојивши ме погледом. Климнух главом. У мислима сам вртео филмове о духовима.

141

ЗОРАН ПЕНЕВСКИ

ЛЕКТОР У почетку беше Реч. А онда су дошли Лектори... Прво поглавље ИНСТАЛАЦИЈА I Кожа јој је била бела и имала је ситне поре тако да је подсећала на акварел-папир. Кад сам је засекао закривљеним делом танког скалпела, једва је неколико тамноцрвених капи подлизало провидни листић њене пути. Рез није могао да се избрише, јер ништа више није гонило ћелије да се поново саставе. Еластичност је била још само у траговима. Њено мртво тело било је тврдо. Могао бих да је ољуштим као јабуку. Погледао сам јој затворене капке и помислио на мноштво сада мртвих слика које су прошле кроз зенице и изгубиле се негде у њеној глави. Сећам се свог првог страха од смрти. Имао сам девет година кад је угинуо мој папагај. Неколико минута пре него што је издахнуо, још се напињао и чврсто се држао за кажипрст забијајући своје прљаворозикасте канџице у моје ткиво. Након што је преминуо, његово дречавоплаво, као фломастером обојено перје било је топло, али се његово мало тело укочило тако да сам помислио како бих могао целог да га подигнем држећи га само за врх репа, као лилихип. Тада сам научио и да покојницима обавезно треба склопити очи, јер док сам посматрао непомични труп згрчене птице, једва отворене очи одавале су довољно црнила које је, услед титрања у мом погледу, непрекидно стварало утисак да ме леш ситне животиње нетремице испитује. Поглед мртваца је језив јер га, заправо, нема. То је одсуство које плаши. Да бих преуредио тело покојнице која је лежала на хладном лиму, извукао сам је допола из леденог лежаја у боксу мртвачнице. Осмотрио сам њено скупљено тело. Ноге ме никад нису занимале. Нарочито не стопала. Мада сам на десном повукао усправну црту, а на левом стопалу нацртао круг. Као и обично. Поново сам пришао њеној малој глави. Одсекао сам јој шишке до линије од које је почињала коса и потом све те црвеноплаве власи гурнуо иза њеног темена. Тиме јој је лице постало веће. Месечастије. 142

ЗОРАН ПЕНЕВСКИ

Прешао сам прстима преко њених лунарномодрих усана и, иако имам хируршке рукавице, на њиховим јагодицама осетио сам гумени додир хладног пољупца. Написао сам П преко њих. Каква би то хорска песма сада могла да се извије из њих? Имала је дивно чело. Узео сам дрвени печат са угравираним знаком, додирнуо њиме јастуче са горкољубичастим мастилом и спустио га на бледу облину њене лобање. Обрве су биле једва повијене у делу ка слепоочницама. Скинуо сам их бријачем, тако да је само мало ајлајнера било довољно да истакнем линије стиснутих капака. Нос јој је био савршен: мала хрскава кутијица са бадемастим отворима. Фигурица коју сам залепио на врх носа била је упадљивија због чистих образа. Додао сам мало пудера да бих појачао контраст. Коначно, засекао сам ивице усана. Слузокожа се подерала на неколико места. Умотао сам расекотине паусом и подвио их. Не би могао да се скине сам од себе или да затрепери тек тако. Био је то мали свитак великог ћутања. Одмакнуо сам се. Била је лепа. Смрт постоји само у очима посматрача. Друго поглавље НИЈАНСЕ СВИТАЊА Мали звучник поред слушалице у десном углу радног стола је запуцкетао, а потом се чуо помало крештав, паткасти глас: „Господине Стамп, овде је госпођа Грапенбакл. Можете ли да је примите?“ Флоријан је погледао кроз прозор у мутномодре кровове викторијанских троспратнице и сиве врхове небодера око којих је лебдело понеко возило. Ваздух је и даље био сивкаст од испарења и прашине. Окренуо се у столици и погледао у зид испред себе, бео с трунком боје кајсије. Погледао је удесно ка вратима своје собе и приватне библиотеке. Управо је синоћ читао о томе како ће књиге од папира остати само у посебним књижарама, музејима и приватним колекцијама. „Хвала, Бенедикта. Примићу је, наравно. Нека уђе.“ Утишао је музику која је допирала из бокова стола и руком отворио нови фолдер на екранској површини испред себе. У левом углу собе зачуло се крцкање. Жућкасто-бели хрчак подигао се на задње ноге и приљубио дрхтаву њушкицу уз жице кавеза. Животињица се спустила кад су се отворила врата. Госпођа Грапенбакл имала је витку фигуру, косу која је окруживала њену главу с леве на десну страну попут укроћеног пламена и пар нових холонаочара тако да је личила на упаљену шибицу. „Добро јутро, господине Стамп!“ 143

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

Флоријан је устао и осмехнуо се, једва приметно. „Необичан поздрав, морам да признам... пошто ми се чини да је овог тренутка по други пут данас свануло.“ „Ох, ако сте као детектив способни бар упола као што умете да ласкате, сарађиваћемо на обострано задовољство“, рекла је гђа Грапенбакл док се извијала ка столици насред канцеларије. Холонаочаре су стварале вишебојан, транспарентан вео испред њених очију, које су због тога попримиле чуднији сјај. „Ако сте дошли на ово место и ако желите моје услуге, онда сигурно већ имам одговарајуће препоруке, зар не? Ова канцеларија није доступна свакоме, госпо...“ „Силвија. Слободно ме зовите Силвија.“ Флоријан Стамп је левом руком притиснуо поље које је осветлило квадратић на екранској површини радног стола, а десном назвао фолдер по њеном имену. „Збуњује ме, господине Стамп“, Силвија је застала очукујући да ће се њен саговорник представити именом, али се то није догодило, „што нудите своје услуге као... као нека врсте архивисте, а не као приватни детектив. Шта то, заправо, значи? Заиста бих волела да знам.“ „То значи да пружам услуге врло широког спектра. На крају смо XXII века, а накупило се толико идеја, творевина и дела да обични људи више нису у стању да прате шта је ново, шта је истинито или шта је вредно. Волим да себе описујем као естетског форензичара, с обзиром на то да се разумем и у историју филозофије, уметности и науке подједнако као и у њихову примену. Детективски посао представља само комбинацију умног процеса и физичких вештина. Могу знатижељном уметнику који је створио дело да предочим меру његове оригиналности, могу да будем лични професор, психолошки саветник или саветодавац из разних дисциплина које се тичу људског знања. Укратко – дуга је то прича.“ Силвија се осмехнула. Довољно заводљиво да Флоријан спусти поглед ка њеним боковима. Жена је попут дуге – беспочетно, неухватљиво благо. У том тренутку отворила су се врата и жена-кепец у тегет оделу, са риђим коњским репом и крупним наочарама са црним оквиром унела је својим кратким рукама тацну са пићем. „Изволите“, закрекетала је Бенедикта и спустила послужавник. „Виски-крем и колач са сиром.“ „Хвала, Бенедикта. Дивна си, као и увек.“ Флоријан је сачекао да се жена-патуљак одгега у ходник на своје место. „Да, интересантно“, Силвија је благо накривила главу вешто истичући свој дивни полупрофил. „Дакле, несумњиво сте веома образовани, живите мало повучено, далеко од центра Нојбурга, што вам – претпостављам − омогућава дискрецију, врло сте посвећени свом послу и сви вас познаници уважавају – не знам додуше шта 144

ЗОРАН ПЕНЕВСКИ

непријатељи мисле о вама! − видим да сте запослили особу са посебним потребама, имате хрчка... Ако бих морала да на брзину донесем закључак – или немате мана или сте неподношљиво досадна особа.“ „Поуздано знам да женама нисам нарочито занимљив и зато не верујем да сте дошли овамо да бисте само задовољили знатижељу“, погледао ју је и прекрстио руке. „Реците ми како могу да вам помогнем.“ Силвија је згрчила лице и окренула онај део главе који је прекривала коса у облику полукружног таласа. „Можда сте у праву“, изговорила је јетко, али није хтела да звучи увредљиво. „Нудим вам... три стотине монета да бисте сутра пратили самог себе.“ Речи су јој надолазиле у истом ритму и звучале су помало хладно, али не дрско. „Хтели сте да одмах пређем на ствар, зар не?“ Флоријан Стамп је зачкиљио. „Желите да...“ „Желим да водите запис о томе како вам протиче сутрашњи дан. Доћи ћу у среду увече по ваш извештај и – можда – да вам дам следећи задатак.“ Није знао да ли да се обрадује послу или да се истински забрине због њега. „Опростите, али морам још једном да вас питам...“ „Желите написмено? Могу вам послати мејл, ако желите.“ „Н-не, нема потребе. Хвала вам.“ „Онда...“ Силвија је устала и њено тело је још једном затитрало у ваздуху. „То би било све, господине Стамп. У среду у шест. Може?“ Он се збуњено придигао. „Не знам каква би то катастрофа могла да ме спречи да не будем ту.“ „До виђења.“ Њен одлазак испратио је још један нервозан скок хрчка с једне на другу страну кавеза. Флоријан је погледао животињицу и дубоко удахнуо. „Грегоре, мислим да сам се и ја унервозио.“ Флоријан је потом пришао прозору и погледао наниже. Коловоз нијемогаодасевидисњеговогспрата, алијеједаннебомобилпројурио у висини шестог нивоа. „Зашто би ико желео да Флоријан Стамп прати самог себе? Сигурно је да никог не занима рутина Флоријана Стампа, не занимају никог ни животни ритуали цивилизацијског крипто-агента. А зашто би неко хтео да види написмено један обичан, усрани уторак четрдесетједногодишњег самца-паметњаковића?“ Никако му се није допало. Ништа од свега тога. Мали звучник поред слушалице у десном углу радног стола поново је запуцкетао и још једном се зачуо паткасти глас: „Господине Стамп, овде је господин Финч. Можете ли да га примите?“ „Финч? Маркус Финч? Шеф полиције?“ 145

БУКТИЊА #55/56: ПРОЗА

„Тако је.“ „Нека уђе“, рекао је Флоријан и вратио се на своје место. Има дана када је боље чекати да судбина једноставно дође по вас. Финч је улетео унутра, забректао као да га неко јури и из џепа свог јефтиног сакоа почео да извлачи паклицу. Ћелава, крупна глава начас је блеснула. „Немам много времена, Стампе“, обратио му се као старом пријатељу. Глас му се ломио као да је јео грисине. „Волео бих да чујем твој одговор што пре, односно одмах.“ „Штета онда што ће наш први сусрет бити тако кратак.“ Док је палио цигарету, Маркус је подигао очи ка детективу. Биле су крупне, бивоље и продорне. Испод десне мишке носио је фасциклу боје цигле. „Стампе, за тебе би требало да буде част што имаш прилику да сарађујеш с нојбуршком полицијом. Није ми потребан цинизам, а ни сличне глупости. Потребан ми је само твој пристанак. У реду?“ Флоријан је климнуо главом. „О чему се ради?“ Маркус је палцем и кажипрстом театрално обрисао углове усана, избацио облачић дима и спустио фасциклу на сто. „Имамо необичне провале у мртвачницу. Није, дакле, реч ни о каквим убиствима, већ о узнемиравању покојника, да се тако изразим. Ту имаш педесетак фотки са двадесет и два-три случаја. Сувише је нејасно, немамо мотив, скоро да немамо ни злочин, али су наши профајлери убеђени да ја ово најава за нешто много озбиљније. Један од њих препоручио је тебе.“ Глас му се цепао до те мере да је Флоријан помислио да разговара с адвокатом који нескривено ставља до знања да је хохштаплер. „Јустина? Јустина Ковач, можда?“ Маркус је климнуо главом и зубима скинуо сасушени део слузокоже на доњој усни. „Да, баш она.“ Маркус није био задовољан одговором. Није желео да око себе има људе који су у блиској вези са детективима-аматерима. „Дакле“, рекао је држећи цигарету у зубима, „ту су фотографије с оним што је учињено покојницима. Погледај начас, види да ли те интересује случај и реци ми да ли прихваташ посао.“ Међу гомилом слика истицале су се оне са бледим лицима по којима су били исцртани разни детаљи, уписана или усечена слова и симболи, а на којима су били додати ситни предмети. Флоријан ништа није могао да закључи тако брзо. „Стампе, видим да и немаш много избора“, Финч је одлучио да му помогне. Флоријан је посебно био осетљив на милосрђе оних који су мислили да су моћни. „Живиш у предграђу − што значи да немаш клијентелу, запослио си кепеца и тиме избегао да плаћаш порез за једног запосленог – и то јединог, колико могу да приметим, а онај несрећни пацов засигурно представља једино биће коме можеш да се изјадаш у тренуцима бескрајне доколице.“ 146

ЗОРАН ПЕНЕВСКИ

Флоријан је са згрченим уснама подигао поглед, па потом леву обрву и климнуо главом као да се предаје. „Да, прихватам“, осетио је да је пристанак просто излетео из њега. „У реду“, Маркус је обрисао својом крупном шаком светлуцаву главу. „Слике остају код тебе до среде, у четвртак ми се јави. Наравно, не очекујем одговоре (покретима је нагласио да би се зачудио да уопште и добије од саговорника било каква решења), али бар да знамо у којем правцу треба да се крећемо. Хвала на пажњи. До виђења!“ Финч је нестао иза врата као гуштер, споро повлачећи десну ногу која се вукла за њим попут репа. Флоријан је скупио дланове и спојио јагодице прстију. „Грегоре, мој лепи Грегоре! Много је чуднијих зверчица од тебе данас било овде.“ Нагнуо се над сто и отворио на тоуцх-сцреену још један фолдер. Потом је извукао танку скенер-фиоку с десне стране и почео да спушта фотографије на ту стаклену преграду. Скенирани фотоси полако су се гомилали у фолдеру. Врата су се поново отворила и жена-патуљак упутила се брзо ка сточићу са послужавником. Успела на столицу и села. „Флоки, могу ли нешто да те питам?“ „Само напред, Бен.“ Она је откинула парче колача и гурнула прст у уста. „Нешто ми ту није јасно. Силвија је рекла да си фин, пажљив, дискретан и хуман. Бар мисли да си такав на основу првог утиска.“ „Прислушкивала си, значи?“ Бенедикта се накривила стављајући му до знања да се не претвара. „И ти јој ниси ништа рекао“, цокнула је задовољно. „Потом се појавио овај неандерталац, рекао да си пропалица, незналица и муватор. И ти му ниси противречио.“ „Да, па?“ Флоријан је наставио да скенира фотографије. „Имаш оштар језик, али мислим да је помало идиотски што повлађујеш глупљима од себе.“ Флоријан је подигао главу и благи осмех прелетео је преко његовог лица. „У праву си, Бенедикта. Потпуно си у праву.“

147

ПРЕВОДИ

148

АНДРАШ ФОРГАЧ

КОГА НИЈЕ Роман Наслов оригинала Forgács András AKI NINCS Magvetô, Budapest, 1999. Превео с мађарског Сава Бабић „Метните дакле у срца своја да се прије не приправљате како ћете одговарати” Лука, 21:14 КЊИГА ПРВА – ОДЛОМАК

ЗМИЈА С АНЂЕОСКИМ ЛИЦЕМ 1. ОДГОВОР Чан Чу, чувени мудрац, који се у животу никада није мрднуо из предела Средњег горја, добио је већ много позива од мањег кнеза, жељног знања, али није имао нимало воље – и поред узалудног наговарања ученика – да крене на пут. Једно јутро им је саопштио да се већ вратио. – Био си тамо у сну, Учитељу? У сну си превалио ту огромну раздаљину? – Не, био сам тамо – одговори Чан Чу. Ученици се с неверицом згледаше. – Учитељу, да ли је сигурно да ниси сањао? – упита најодважнији од њих. – Никада не сањам – одговори Чан Чу. – Онда си можда само у машти превалио дуги пут. – Машта не представља моју снагу. – Одлучио си да ипак не путујеш? – Не могу коначно да се одлучим. – Можда лажеш? – Не умем ни да лажем. – Учитељу, одај нам коначно шта ти умеш? – Умем да одговарам – одговори Чан Чу. И више није отварао путни сандук. 149

БУКТИЊА #55/56: ПРЕВОДИ

2. ТРАЖЕ МЕСТА Три монаха траже места у планинском манастиру, али Чан Чу, а да није ни бацио поглед пред манастир, где су три скитнице босоноги и зимогрожљиви табанали по студеној земљи, поручује да не могу да уђу. Треба знати да се ауторитет Чан Чуа заснивао на пукој снази његових речи. Да су три путника хтела, мирно су могла ући, мирно су могла да не обрате пажњу на поруку Чан Чуа, будући да она није имала никакве обавезујуће снаге. Али после кратког саветовања, три монаха су се тужно окренула и пошла уз блатњаву планинску стазу, оборених глава. – Али зашто? Зашто нису могли да уђу? – пита Чан Чуа млади монах. – Зашто иду боси по оваквом блату и хладноћи? – узврати питањем Чан Чу, па ухвати монаха за руку и изведе га из манастира, развеза обе сандале, стави их у блато испред младог монаха, и рече му: – Још их можеш сустићи. 3. БЕЗ НАСЛОВА Један монах је неспретно шепртљао око ватре све док одједном није опекао руку, и јаукнуо. – Шта се збило? – упита Чан Чу. – Опекао сам руку. – Видео сам – рече Чан Чу. – Али шта се збило? 4. КО ЈЕ ВЕЋИ? Два монаха су расправљала ко је већи Учитељ – Зен Фен или Чан Чу? Случајно је Зен Фен боравио у манастиру као гост Чан Чуа. Зен Фен је спавао, а Чан Чу, чувши расправу, узе за руку оба монаха и доведе их до лежаја уснулог Зен Фена – Видите, одиста је он већи – рече. 5. ДАР Један безмерно богати царски чиновник, за кога се говоркало да своје големо имање није стекао баш на сасвим поштен начин, послао је у планински манастир на седам мазги натоварено девет сандука светих књига, седамдесет прибора за писање, туш, сувог меса довољно за више месеци, товар љуштеног пиринча и дванаест религиозних цртежа тушем од непроцењиве вредности – као поклон. Нико није разумео шта му би, јер је наизглед био у најбољем здрављу, чак ни својим најповерљивијим особама никада није рекао да га озбиљније заокупља религија, чије је обреде, истина, поштовао, али је иначе покушавао да проћерда бар и најмањи делић свог нагомиланог блага на теревенкама које су трајале недељама. 150

АНДРАШ ФОРГАЧ

Монаси су почели да расправљају сме ли се примити поклон од једног оваквог човека. Чан Чу је једно време слушао расправу, затим се огласи: – Напојте мазге. 6. САНДАЛЕ Једном се Чан Чу, што му се ретко догађало, распомамио, и својом сандалом треснуо монаха који је управо ушао код њега незнано зашто, а овај се на то поклонио, захвалио и повукао. „Куда ће?” помисли у себи Чан Чу, и узвикне: – Врати се! Монах се одмах врати. Када је поново застао на вратима Чан Чуове ћелије, овај га је из све снаге треснуо и другом сандалом. Монах се и не помаче. – Опрости – рече Чан Чу после кратког мука, с видљивим олакшањем. А потом, будући да је монах и даље стајао: – Само сам то хтео да ти кажем. Монах ни да се покрене. Чан Чу узвикне: – Немам више сандала! 7. ГРУБОСТ Чан Чу је једном приликом посебно грубо одговорио једном младићу кога је срео први пут у животу, и који му је, по свему судећи, поставио невино питање. Био је чак толико груб да је дечак бризнуо у плач, и трком напустио манастир. Чан Чуа опрезно упита његов друг из ћелије шта ли га је то питао дечак кад му је тако грубо одговорио? – На жалост, нисам био довољно груб – одговори Чан Чу – и овај дечак ће се вратити за неколико дана, прикључиће ми се, и он ће постати ваш Учитељ када мене не буде више. Тако је и било. Младић је постао наследник Чан Чуа, али када год би га упитали шта је питао Чан Чуа и зашто је Чан Чу тако грубо одговорио на његово питање, увек је ћутао. Потом, ако би га даље кињили, овај Учитељ, увијен у мук, од кога Средње Царство још није видело питомијег, нежнијег учитеља, само би рекао оволико: – Његов напрасит узвик, распршена пљувачка из уста, замуцкујуће клетве које је изустио биле су такве као да се огласила природа. Та грубост ме је расцепила, усадила се у мена као трн. Тај трн сам ја, ништа више, само кора трна, блага кора његове грубости, и зато не могу ни да имам име, јер он у мени живи даље, ја са својом благошћу само сам његова грубост. И безименог су од тада називали Грубић. 151

БУКТИЊА #55/56: ПРЕВОДИ

9. НЕВОЉА Збило се то оне године када су разливене реке Јангце и Меконг уништиле деветсто села, а олуја, која је уследила на поплавном подручју, сатрла је у прах десетак покрајинских главних градова. И у манастуру у којем је управо боравио Чан Чу, Учитељ сиротињског порекла – оца није знао, једва је и мајку упамтио -, настала је штета која је изгледала непоправљива. Здање манастира се просто стропоштало, монаси су спавали под ведрим небом, па иако су сви били прекаљени као последица свесне оскудице током живота, због многих невоља које су се стуштиле на околину када су се непрекидно суочавали не само с тешким сопственим бригама, него и с неподношљивим патњама житеља покрајине, одједном су се сурвали у праву летаргију, и као да их је била напустила снага, нису се ни упуштали у обнову манастира, живели су у руинама, одиста су се припремили за овакав начин живота, а ни остарели старешна манастира није био у стању да их подстакне, да им усади полет или пружи идеју с које стране да се маше ствари. Сви су много очекивали од Чан Чуа који је код њих боравио само у посети, иако су време његове посете, које је иначе било неодређено, продужавале ове природне несреће. Чан Чу, иако човек у годинама, није се жалио, спавао је под ведрим небом као и остали, ни речју, нити на други начин није подстицао монахе да се подухвате рашчишћавања руина. Када је коначно једна група монаха приступила Чан Чуу с циљем да од њега затражи одређена упутства, и најугледнији од њих стао пред њега и на опрезно формулисано питање, према којем: – Ова велика недаћа, Учитељу, како би се могла поправити, одакле да почнемо? – Чан Чу је одговорио само, док се са спретношћу младог мајмуна верао уз главни стуб манастира који је осато неоштећен: – Невоља није невоља. 10. ЛАЖ – Ја не умем да лажем – рече једном неки монах Чан Чуу. – Штета – одговори Чан Чу. – Али зашто? – упита монах зачуђено. – Јер када би умео да лажеш, не би изрекао толику бесмислицу да не умеш да лажеш. – Али ја одиста не умем! – упорно ће монах. – Свеједно – рече Чан Чу – твоје ћете лажи сачекати иза угла.

152

АНДРАШ ФОРГАЧ

11. ПУКОТИНА Монаси узнемирено приметише да се на зиду главне зграде, управо онде где су мрмљали јутарњу молитву, протеже пукотина која се повећава из дана у дан. Беше оних који су само гледали у пукотину док су се молили. Чан Чуа, који већ трећи дан није залазио у светиште – нико то није ни очекивао од њега, већ за живота је стекао углед полубога, тако да су сви осећали да је он ту иако није дошао – затекоше с друге стране зида, ослоњеног на штап, јер већ беше прилично оронуо, како ставља прст у пукотину. – Можда се моли зато да не пуца даље – сашапташе се иза његових леђа два млада тек пострижена монаха. – Напротив – рече Чан Чу и даље склопљених очију -, молим се зато како бисте коначно схватили шта казује пукотина. – И шта казује? – упита узбуђено један од младих монаха. Чан Чу лагано, опрезно повуче прст дуж пукотине. Монаси су касније, када је Чан Чу отишао, приступили ближе, можда ће наћи у њој нешто. И они су повлачили прстом дуж пукотине. Али ништа не нађоше. 12. БРАТ Једном је искрсао (у манастиру) неки мушкарац који је рекао да је брат Чан Чуа. Чан Чу баш није боравио ту – беше кренуо на дуже путовање по Средњем Царству, и његов повратак се није очекивао пре годину дана. Брат је стрпљиво чекао Чан Чуа, живео је по строгим прописима манастирских монаха, радио је, медитирао, молио се, а онда једног лепог дана, можда заморен дугим и бесмисленим чекањем, покупио се и не рекавши никоме ни речи, отишао. Сутрадан се у манастир вратио Чан Чу. Један од монаха му је узбуђено саопштио да је дотични, који се назвао његовим братом, напустио манастир претходног дана, после једногодишњег чекања, али би се још можда и могао сустићи на путу. – Ја немам брата – рече Чан Чу. – Онда је он можда био неки ветропир? – упита га монах. – Ја сам веропир – рече Чан Чу. И остави монаха. Према одређеним интерпретаторима – примећује учени коментар који је настао три столећа касније – одговор Чан Чуа је значио да је дотични ипак био његов брат, други су сматрали како последња реченица значи да му није брат. Али у причу спада још и то да је Чан Чу обукао одећу непознатога, коју је овај случајно или намерно заборавио. До смрти је носио ову одећу.

153

БУКТИЊА #55/56: ПРЕВОДИ

САВРШЕНЕ ПРИЧЕ ЗА ЕРУ ТВИТЕРА (Избор из панораме Скрати причу, Архипелаг, 2015.) Намера нам није била, нити би то било могуће, да објављујући приче ових одабраних 66 аутора дамо целовит увид у то како се данас, у овом тренутку, на свим странама света, пишу флеш фикције. Панорама Скрати причу је попут крстарења луксузним крузером, тачно одређеном рутом, по несагледивом литерарном мору. Сигурно је да нећете обићи баш цео свет током путовања на које вас водимо, али нема сумње да ћете се боговски провести. Желимо вам добро море. Срђан В. Тешин

154

– Знате, данашње књиге читаоцу пружају све што му је потребно. – Не слажем се с вама. Погледајте како је лагана, згодна. Читање је олакшано, постоји велики избор типова слова, умножавање је брзо и неограничено... Мој проналазак ће изазвати револуцију у читању! – Жао ми је, али нисте ме убедили. – Значи, нећете да финансирате мој старт-уп? – Не, жао ми је. Бојим се да ваш пројекат нема никакве будућности. Довиђења, господине Гутенберг. (Двадесет трећег фебруара 1455. одштампан је први примерак Гутенбергове Библије.) Превео Иван Радосављевић

155

ХУАНГ КЕТИНГ (ФАНГ СОНГ)

РИБЕ И БУД А Кад је господин Ши Су изашао на језеро Хунгчен да пеца, није прошло ни пет минута а он већ ухвати великог шарана. Рибе под водом одједном схватише да им фали један шаран, па се узнемирише. Многе су се јасно сећале да је шаран, трен пре него што је нестао, запливао ка површини. Па где се то денуо? Стадоше већати рибе. Наједном се појави један црни шаран који се једаред праћнуо из воде, па је био добро обавештен, те изјави: „Може бити да је шаран постао бесмртник и да је већ одавно започео свој успон ка рају.“ Чим су чуле ово, рибе се присетише многих чудних ствари везаних за тог шарана. Неке рекоше да је један предак овог шарана, двадесет седам колена уназад, прескочио Змајеву капију, тако да се, с обзиром на то каквог претка је имао, могло очекивти да пређе у ред бесмртника. Друге пак додадоше да шараново име носи добра знамења – шаран или крап, а како се крап пише слично као краљ, све и да не досегне до раја, он мора постати краљ. Неке опет рекоше да се шаран издвајао од осталих риба и по изгледу, и то не само по брцима већ и по ружичастом репу. Златни караш се у тишини присећао сваке ситнице која се десила пре него што је шаран нестао. Напослетку му сину да је овај прогутао „еликсир бесмртности“ у облику кукице и да је одмах отом постао буда и запутио се ка рају. Кад је видео да господин Ши Су поново баца мамац у воду, он се нечујно прикрао и загризао „еликсир“. Осетивши да риба поново гризе, господин Ши Су хитро намота најлон, али пошто је снажно цимнуо удицу, златном карашу се подераше уста и он утече. Чим се вратио у воду, караш, сав уплашен, упозори остале рибе: „Ако икад угледате нешто кукичасто, ма колико да вам се јело, ни под тачком разно не будите алави! Ко је могао знати да ће бели толстолобик рећи: „Ко би рекао да ћеш ти такав јадан и неугледан и без трунке црвене на репу желети да постанеш бесмртник?“ Затим баци поглед на карашева раздерана уста и каза: „Пука срећа није довољна, није ти суђено да постанеш буда, за то можеш једино кривити свој усуд.“ „Каква си хуља, не би ти помогло да прогуташ ни тону еликсира“, додаде јегуља. По повратку кући златни караш се обрати деци: „Оне кукичасте стварчице нису за јело. Ако их прогутате има да вас жигне да нећете 156

ХУАНГ КЕТИНГ (ФАНГ СОНГ)

знати шта да радите од бола.“ Његов син упита: „Како ћу стасати ако не окусим бол? Нису ли и Исуса на крст разапели? А ти! Имао си такву згоду, али ти је исклизнула и то само зато што се бојиш боли, тешкоћа и испаштања.“ Кад је господин Ши Су опет забацио удицу у воду, бели толстолобик и јегуља нису смели тек тако да прогутају мамац, пошто су се шегачили са златним карашем да је шака јада и да му је суђено да буде мизерна ништарија. Обе рибе су се прибојавале да им доброчинство није јача страна и да ће тешко постати бесмртне, те да ће им се због тога ругати. У том часу један гргеч спази „еликсир“ и без обзира на све јурну увис ка њему у намери да га ћапи, али закасни за длаку, јер онај златни караш који се прошлог пута био откачио са удице стиже први, смаза „еликсир“ и оде у рај. И тако су рибе, захваљујући величанственом подвигу златног караша, имале много тема за разглабање. Највише су, међутим, зажалили бели толстобик и јегуља, јер не само што су се уплашили да ће златни караш, кад постане бесмртан, хтети да се освети, већ су корили себе што су калкулисати, па изгубили своју златну прилику. Заклеше се да ће ако се изнова појави, прогутати „еликсир бесмртности“ без имало оклевања. Видевши да је ухватио рибу с подераним устима, господин Ши Су опсова рибе и њихову затуцаност. Но, врло брзо је схватио да докле год има раја на небу, дотле ће бити рибе за улов на земљи. Превео Бојан Тарабић

157

БУКТИЊА #55/56: ПРЕВОДИ

158

КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

159

ВЛАСТА МЛА ДЕНОВИЋ Власта Младеновић је рођен 1956. године у Шаркамену крај Неготина. Пише поезију, поетску прозу и књижевне приказе. Антологичар. Уредник издаваштва Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ у Неготину, часописа „Библиопис“. Оснивач је Завичајне галерије „Музеј црне крајине“ и „Стваралачких дана“ у Шаркамену и један од покретача Крајинског књижевног круга и Борског сусрета балканских књижевника. Сувласник књижаре и галерије „Астафир“ (1989-1994). У периоду од 1995. до 1996. имао је статус слободног уметника. У периоду од 2009. до 2010. године био је в.д. директор Народне библлиотеке „Доситеј Новаковић“ у Неготину. Заједно са Маринком Арсићем Ивковим уређује књижевни блог Удружења „Писци без адресе“. Од 1989. године члан је Удружења књижевника Србије, а од 2016. године члан Српског књижевног друштва. Објављене песничке књиге: „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (Књижевна омладина Србије, Београд, 1986) „Без мене“ ( Нолит, Београд, 1988) „Шаркамен“ (Новинско-издавачка радна организација Крајина, Неготин, 1990) „Књига Хајдук Вељку“ / са цртежима Радислава Тркуље (Завичајна галерија „Музеј црне крајине“ Шаркамен, 1992) „Исус Христос син-опсис“ (Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 1993) „Онај кога нема : песме“ (Нолит, Београд, 1994) „О српском песништву или Глава на пању“ (Апостроф, Београд, 1994) „Закарпатско умиљеније : трагом Весне Парун и Радомира Андрића“ / у коауторству са Љубинком Перинац (Апостроф – Багдала, Београд – Крушевац, 1994) „Немам избора“ (Просвета, Београд, 1995) „Лиричност : у два дела“ (Просвета, Београд, 1999) „Друга књига Хајдук Вељку“ („Хајдук Вељкови дани“, Леновац, 2000) „Посве нове песме“ (Агена, Београд, 2000) 160

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

„Истокија“ (Светови, Нови Сад, 2006) „Часнопис“ (Народна библиотека „Доситеј Новаковић“, Библиопис Неготин, 2010) „Естрадија“ (Удружење српских издавача, Београд, 2010) „Дисидентитет“ (Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2014) „У сагласју са Мокрањцем“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2015) „Фусноте за Мокрањца“ (Културисток – Пресинг, Неготин– Младеновац, 2016) „Локалитет и свет шаркаменских рима“ (Културисток – Пресинг, Неготин– Младеновац, 2017) Приређене књиге : „Књижевна крајина: антологија песника источне Србије“ ( Новинска установа Тимок, Зајечар,1991) „Мухтарат минаш ширис серби: антологија српског песништва“ на арапском / превод на арапски Исак Абу Лабан (Египат, (Каиро, Раван Ко, 1996) „На истоку Србије: антологија поезије источне Србије“ (Агена, Београд, 1997) „Исток српске поезије“, антологија песништва источне Србије (прилози за књижевну историју и избор песама) (Народна библиотека „Доситеј Новаковић“, Неготин, 2017) Преведене књиге : збирка поезије на италијанском „Гесù Цристо è ил мио тестимоне“ / превод на италијански Драган Мраовић (Ла валлиса, Бари, 1994) збирка поезије на румунском „Алегереа де минунаţии : поеме алесе şи неинедите“ / превод на румунски Арала Циора и Властимир Вукадиновић (Белград : „Сфâнтул Сава“ – Буцуреşти : Еуропоинт), 1996) збирка поезије на француском „Фуир верс ла поем“ / превод на француски Борис Лазић (Париски круг српских песника, Париз, 2001)

161

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

ГРАД Пусти, нека се камење котрља, негде ће се већ зауставити. Ту ћемо саградити град од трске и висине, сине. Ти се насмеј, као да долазе утве златокриле, подај им јабуку црвену, црвљиву. Потом. смех пусти гласан, нека се камење руши, нека затрпа све што смо рекли.

162

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

А Г А М Е М Н О Н У З Н АК У Б И К А Откуд знаш да Агамемнон није рођен, а да трпи бол у пределу кривовирског теснаца, на југу Србије. Да можда неко други не спава на његовом месту. Личи ли конак на главу кудраву, од сатена и нежног лика сенке. Можда, можда. Твој лик, твој бесциљни траг води натраг, у Делфе, према води шкртој, путањом без изданка. И не правдај се, не ричи, човек не може да спасе главу ако хоће. Погрбљен, нећеш дуго стићи, а није ни требало да полазиш, луди Агамемноне. Ноћи су овде хладне, а пут немогућ.

163

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

РЕЗ НА ДУШИ Узвратна посвета, мото, Живојину Павловићу Дуго ми се по глави мота мото живота, мотив који се смрти противи. Живи у мени, иначе, чудни инат, брат мој, бол усмени.

164

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

ПО Е З И Ј А , З В Е Р И Њ А К Пропеваће звери, биће то песма умиљата, достојна сажаљења. Не брини, Боже, навикао сам ја на уједе, нежне пољупце Јуде, по Србији, по Србији, којекуде.

165

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

СПУ Ш Т А ЊЕ Н И З О З Р Е Н Бесмислен је мој излет, иза мене су успомене, песнички полусвет, заувек презрен. Мада рањен, спуштам се низ Озрен, враћам се на друм истинске поезије, следећи њен критеријум.

166

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

П Р АС К О З О Р Ј Е ПО Е З И Ј Е Сад сам, како знам. Полако, путем христовим, па докле стигнем. Корак по корак, има времена, још је мрак. А кад сване, заиста, заиста, судбина ће бити иста.

167

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

НО ВИ С НО ВИ Главом без обзира бежим у снове, зато ваљда ја пишем стихове. Не могу без њих, сваки ми стих живот значи, без обзира како се тумачи

168

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

У М АНАС Т ИРУ СВ ЕТОГ ПРОХОР А ПЧ И Њ СК О Г У конаку манастира Светог Прохора, поред реке Пчиње, која тело и душу испира, коначно мало одмора за мене измрцвареног. У долини Пчиње, после починка, живот нови почиње. Миропомазан, нађох свој мир, и гле, све друкчије видим, чисте су моје очи, бистра је моја душа. (Лета Господњег, 2013.)

169

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

ПО - Е Т ИЧ К А А К Т А Васи Павковићу Реч моја беше бритка, као сабља, љута бритва, оштрица мача сада је стишана, повучен, увучена у корице књиге чека свог тумача. Време говори све, то су чињенице, шта је шта и којешта. И све дође на своје место, оно што је често, ретко бива, оно што је ретко, често исплива. Као нада, изненада, појави се барка у боци, запљусне обалу будућности, изађу сведоци, изнесу по-етичка акта на врх Арарата.

170

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

ПРЕ ЋУ ТАНОЈ ПЕСНИ ЧКОЈ ГЕ НЕРАЦИ ЈИ „Мора да се нешто страшно дешава”* кад музе ћуте а песма се не стишава. Одзвања тишина, нема наших година, нема је празнина, јечи таштина. Демагози и лицемери, свуда око нас, али није истина по њиховој мери. * Из преписке са Бојаном Стојановић Пантовић

171

Власта Младеновић: Локалитет и свет шаркаменских рима, Културисток, Неготин 2017. Нова песничка збирка Власте Младеновића, Локалитет и свет шаркаменских рима, доноси посебан свет, укршта историјско, завичајно и лично, и кроз све то обзнањује песниково својеврсно певање и мишљење. Подељена у десет циклуса, збирка показује композициону чврстину и целовитост, уз то и сложеност: сваки циклус јесте целина за себе, при чему, опет, ове целине се дозивају тематски, стилски и идејно. Поједине циклусе чини само једна песма („Сами смо Господе“, „Над песмом“ и „О себи“) која на тај начин бива посебно истакнута. Први циклус, „Гениус лоци“, како запажа писац поговора Васа Павковић, говори „о историјском и симболичком простору у којем је Власта Младеновић рођен“ (стр. 96). У Шаркамену, археолошки значајном месту, „на рушевинама царства“ (римског), он је почео да пева, и таква повезаност завичаја и песништва боји све песме овог циклуса. Посебно се истиче песма „Асвини, Диоскури“ која, и лирски нежно и метафизички моћно, пева о умрлом брату-близанцу. Идејна нит песништва и излагање сопствене поетике повезује све циклусе; у целини посвећен поетици јесте други циклус – „Орфејево наслеђе“. Песник говори о Орфејевом коду, о неминовности певања, о стилским цртама свога песништва. У песми „Ни у чему сличан“ објављује експлицитну поетику: „По жељи Мелпомене, / да певам ево мене, / на сав глас, / у гласности је спас. // Зато вичем, / еолској рими вичан, / по мери песму померам, / ни у чему сличан“. Гласноћа Младеновићеве поезије је одлика и наредног циклуса. „Шаркаменски предикт“ је нека врста археолошког певања, певања о локалитету обележеном римским царством и царевима, историјом и сећањем, али и жалом због српског царства („Царство опустело“), као и жалом због поезије коју сви полако напуштају. Зато је на крају ове целине стављена песма-молитва, упућена анђелу да заштити и песника и његово певање. 172

МАЈА БЕЛЕГИШАНИН

Издвојена песма-циклус „Сами смо Господе“ надовезује се на претходну: песник осећа самоћу („узалуд риме, / речи искрене“), али и уздање у Господа и путеве истине. Циклус „Осврт, врт“ јесте песников осврт на његове поједине књижевне и животне чињенице, али и запажања поводом историје. Овде он помиње и друге ауторе, цитира их, да би то повезао са сопственим размишљањима и исказао одређене истине: док политичари „цртају пролазне мапе“, књижевници су ти који „за вечношћу вапе“ (песма „Прекретница“), Балкан ће једнога дана опустети („Балкански музеји“), а камен, сведок историје, „мудро ћути“ („Камен мудрости“). Међутим, важно је откриће да је књижевност „ствар археологије“ а наш песник нежно открива речи, склапа коцкице и прати „Божју вољу“ („Књижевна археологија“), а то је могуће стога што „речи долазе саме“ (истоимена песма), а све што је записано остаје „у сећању, у подсвести“ („Душевно штиво“). Наредни циклус „Врт, вр“ наслања се на претходни и звучном игром речима и значењски, јер је и овде реч претежно о писању. Песник говори о својој позицији у књижевном свету, о лицемерју које у том свету влада, о својој усамљености; али и поред свести о тешкоћама: „У историји све је исто, / нове су само методе, Господе“ („Нови цилкус“), присутна је и овде вера: „ојачај дух, / пут је дело“ („Усправљање“), као и радосно уздање у Господа:„По милости Божјој, / путујем, ја славуј. / Господи, помилуј“ („Карпати се настављају“). Циклус-песма „Над песмом“ представља лично и песничко реинтерпретирање библијске „Песме над песмама“, проткано лепим и свежим поређењима и метафорама. „Посвете, дијалози“ представља циклус у целини прожет цитатношћу и поетичким темама. Песме су у дијалошкој форми, оне су разговор Власте Младеновића са многим песницима и писцима, било да су они његови савременици или припадају прошлости (увек живој, песник то добро зна, а то показују и сентенце као кључеви сваког циклуса ове збирке). Често ове песме садрже моменте, поетичке и/или животне, који су заједнички нашем песнику и аутору ком посвећује песму (на пример, „Азил у себи“, посвећена Борису Лазићу, или „Старачки, стваралачки“, посвећена Слободану Зубановићу). Овај циклус, кад је реч о личној поетици, понавља и продубљује песниково виђење стваралаштва. Свест да „певати се мора“ („Посткласична“), искази о искрености сопственог песништва и усамљености, о неспоразумима у књижевном свету, где има и лицемерја и борбе, али и ослонац у вери – уткани су у песме овог циклуса. Међутим, овде су они надограђени новим мотивима: „Не стварам ја поезију, / него она остварује мене“ („Остварен песник“), песме њега бодре и теше уместо обратно („Кругови“), а ранија гласноћа певања бива замењена мирноћом: „Срце моје, срце кивно, / сада мирно цвркуће“ („Футуристичка“). Цитати и фусноте богате овај циклус, а њихово постојање као и чињеница да су све ове песме 173

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

заправо посвете указују да је Власта Младеновић не само песник велике ерудиције и ширине певања, него и неко ко не заборавља своју браћу по перу. То је оно, можемо рећи, „задругарско осећање књижевности“ које је својевремено, пишући о Алекси Шантићу, приметио Перо Слијепчевић. Преписку закључује засебан циклус, Сонетни дијалог (са Кољом Мићевићем). Први део дијалога чини песма у курзиву, оригинални сонет Коље Мићевића (који заправо представља посебну језичку игру, тобожњи сонет) упућен Власти Младеновићу, а други сонет јесте класичан сонет, Младеновићев одговор пријатељу, где говори о себи и свом истоку, и закључује: „Мада лекцију добро знам, / због речи стално на мети, исте грешке понављам“. Десети циклус сачињава једна песма, „О себи“, кратка и језгровита, елегична, у којој је на самом почетку дат исказ: „Истинска поезија / води ка усамљености“. Овај исказ је на неки начин и закључак збирке. Тако се завршава ова „десетоспратна песничка кула“ (синтагма Васе Павковића, поговор, стр. 96). Као и у тематском, она је и у формалном смислу посебна и самосвојна. Неке песме су стихичне композиције, друге су организоване у две или више строфа. Али и када песме дели у строфе, песник се не држи строге метрике, већ користи говорни исказ који прате местимичне риме, унутрашње риме, а постоје и таутолошке риме, и различите звуковне фигуре (асонанца, алитерација) и игре речима. Све то одговара истинитости и слободи његовог певања. А то певање и мишљење Власте Младеновића у овој књизи показују се као неодвојива браћа, чије јединство твори „неуништиво душевно штиво“ – непресушна инспирација.

Маја Белегишанин

174

Тин Ујевић ·ПОБРАТИМСТВО ЛИЦА У СВЕМИРУ Не бој се! Ниси сам! Има и других него ти који непознати од тебе живе твојим животом. И оно све што ти бје, чу и што сни гори у њима истим жаром, љепотом и чистотом. Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне у другима живе. Ми смо сви прешли исте путове у мраку, ми смо сви једнако лутали у знаку тражења, и свима једнако се диве. Са сваким нешто дијелиш, и више вас сте исти. И памти да је тако од прастарих времена. И сви се понављамо, и велики и чисти, као дјеца што не знају још ни својих имена. И снагу нам, и гријехе други с нама дијеле, и сни су наши сами из заједничког врела. И храна нам је душе из наше опће здјеле, и себични је печат један насред чела. Стојимо човјек против човјека, у знању да сви смо бољи, међусобни, сви скупа тмуша, а наша крв, и пораз свих, у клању, опет је само једна хисторија душа. Страшно је ово рећи у ухо охолости, но врло срећно за очајничку срећу, да сви смо исти у злоћи и радости, и да нам бреме коби почива на плећу. Ја сам у неком тамо незнанцу, и на звијезди далекој, распредан, а овдје у једној нити, у цвијету угаслом, разбит у свијету што језди, па кад ћу ипак бити тамо у мојој бити? Ја сам ипак ја, својеглав, и онда кад ме нема, ја сам шиљак с врха жртвован у маси; о васионо! ја живим и умирем у свијема; ја безимено устрајем у браћи. 175

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

2. Тинову песму, једну од најмисаонијих у читавој југословенској поезији, узео сам као мантру ове новеле, јер најбоље одражава појаву Власте из Шаркамена у мом животу. (Аугустин Тин Ујевић је био телом Хрват, душом Југословен, станом често Београђанин, духом космополита, грађанин света. У есеју о Радету Драинцу, „Боем у црвеним гаћама“, навео сам да је полемика између Ујевића и Драинца, у тридесетим годинама Двадесетог века, представљала „судар два света, две културе, две историје: католичко–језуитске (Тин Ујевић) и византијско-православне (Раде Драинац)“ и била сам врх песничке мисли на просторима, којих, нажалост, данас нема, али који су обележили историју два словенска племена, различитог имена, али истог језика и културе.) Како је дошло до тога да упознам Власту Младеновића из Неготина, библиотекара-уредника у тамошњој библиотеци Доситеј Новаковић, дошљака у главни град Крајине из оближњег села Шаркамена? (Ево шта сам пронашао о Шаркамену. Старо римско насеље с краја Трећег и почетка Четвртог века наше ере, из периода кад је у Риму владала Тетрахија (четворица). Палату у Шаркамену је саградио римски цар Максимин Даја, један од тетрарха, који је желео да у свом родном месту остави траг и сећање на себе, као што је Галерије изградио гамзиградску Феликс Ромулијану. Мајка Максимина Даје била је сестра Галерија. Шаркамен је, дакле, историјско место.) Зашто сам ово навео? Маринко Арсић Ивков сматра да је овај податак важан за формирање Власте Младеновића, јер је он „све то у себе удахнуо кад је постао песнеик: с једне стране варварин, бунтовник против Царства, – с друге стране Римљанин, носилац тог царства.) Године 2014. у Неготину (само у овом граду) десио се један важан догађај, тамошњи књижевни часопис Буктиња, био је посвећен црном таласу у југословенској уметности. Уредник часописа је био песник Горан Вучковић и ево шта је он записао у Уводнику: ЦРНИ ТАЛАС У СВЕТЛОСТИ БУКТИЊЕ Црни талас као термин нојавуо се крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века а односио се на: књижњвна, филмска, сликарска, новинарска, музичка, па чак и на друга уметничка дела која нису била по вољи вождова. На трусном балканском тлу, заборављен је овај термин и цве голготе појединих аутора. Али, чињеница је да, и на почетку новог миленијума, још увек, увелико, раде душебрижни цензори, хуље и подрепаши који по својим критеријумима одређују подобност уметничког израза. Они убеђују властодршце да нека дела треба забранити а ауторе санкционисати, кријући и од њих самих реалну слику друштвене свакодневице. 176

ИВАН ИВАНОВИЋ

Иако се, данас, штошта променило, овај темат Буктиње је подстрек за корак ка потпуној уметничкој слободи и подсетник на злочин према појединим писаним, филмским, сликарским и другим уметничким делима и њиховим ауторима. Уредник Навео сам овај текст, јер ме је уредник позвао да дам свој прилог за тематски број његовог часописа. Ја сам послао новелу „Моја баба Наталија“, коју ми је Удба приликом претреса стана у Куршумлији (где сам био запослен као професор Српског језика у Гимназији) 1972. године запленила и утамничила. Међутим, после пада комунизма 2000. године, Окружни јавни тужилац града Прокупља ми је вратио заплењену документацију, у којој се налазила и поменута новела. Ја сам новелу допунио и проширио и послао Горану Вучковићу у Неготин, који ју је у целости објавио у Буктињи. Штавише, Горан ме је позвао на промоцију у Неготин, где сам отишао захваљујући професору Правног факултета Јовици Тркуљи, који је тад радио на мојој биографији „Успон и пад Ивана Ивановића“, па је био заинтересован да и сам путује у Неготин. Професор је, разуме се, имао кола, па смо се, вероватно у 2014. години, обрели у Неготину. Запамтио сам да је „Моја баба Наталија“ наишла на добар пријем, поготово код женске публике, која је осетила у новели трагедију српске жене. Једна професорка из публике је то рекла не уздржавши се од плача. (После овога је Јовица Тркуља престао да понавља да би „Иван Ивановић био велики писац да је умео да наслика женске ликове као Бора Станковић!“, што је вероватно негде чуо.) По завршетку промоције пришао ми је непознат човек који се представио као Власта Младеновић, „библиотекар овдашњи“. Дошао је на промоцију да поздрави „великог писца“, али не жели да остане на вечери. (Вероватно провинцијске „рибарске свађе“!). Донео ми је две своје „скромне књижице поезије“ са жељом да их погледам. Сећам се да је био нешто погрешио, па је моје књиге уручио Тркуљи а Тркуљине мени. Ја сам за Власту Младеновића био чуо, али ништа нисам знао о њему. Нажалост, нисам га читао, као ни толике друге српске писце. Већ на повратку у Београд, у колима, док је Тркуља разговарао са професором Миодрагом Сибиновићем, који је био учесник на промоцији часописа и са нама путовао, погледао сам Властине „књижице“. Прва књига је објављена 2010. године у Удружењу српских издавача и имала је наслов „Естрадија“. Друга књига је објављена те 2014. године у Београдској песничкој манифактури под насловом „Дисидентитет“. Већ сами наслови су ме збунили. Први наслов је анаграмска комбинација Домановићеве Страдије и савремене Естраде, даје 177

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

земљу Србију у којој смо принуђени да живимо. Није ми било тешко да дешифрујем овај анаграм: савремана Србија је земља неслободе, у којој влада шунд као сурогат уметности. Други наслов, такође анаграмски, указује на Властин континуитет са Дисом. Власта се наметнуо као Дисов наследник, идентификовао се у овом, од Скерлића прокаженом, песнику, јер није био обмотан српском тробојком. По повратку у Београд, пошто сам прочитао Властине књиге, осетио сам потребу да о њима напишем „есеј“. То иначе годинама нисам радио, сем кад сам био увлачен у некакве „полемике“. Зашто? У Власти из Шаркамена сам препознао ону линију српске књижевне речи која је повучена од Диса и Драинца у форми Уклетог Србијанца (наслов мог романа) до ево Власте Младеновића, за коју сам мислио да је прекинута у времену које означавамо као „сумрак цивилизације“, у којем се тражи да књижевност буде слушкиња политике и тешко онима који на то не пристану. Пошто (хајде, нека буде силом прилика) на то нисам пристао, искрено сам се обрадовао што сам у Шаркаменцу открио још једног уклетника, коме је судбина одредила да настави да повлачи Дисову и Драинчеву линију, ма куда она водила. У нашој Естрадији није водила никуда. Присећам се мог познанства са Живојинон Жиком Павловићем, који је у Београд дошао из Зајечара (село Вратарница, где је његов отац био учитељ), као што је Власта дошао из Неготина, односно Шаркамена. У Мажестику, велики филмски редитељ и врло добар писац, покушао је да ме утеши што ми је комунистичка власт забранила роман првенац „Црвени краљ“, свестан да ме је на тај начин убила, као и његовог студента Лазара Стојановића, аутора фамозног „Пластичног Исуса“. И сâм нападнут као аутор филмова црног таласа (зарад којих сам са Тркуљом и Сибиновићем путовао у Неготин) Жика Павловић је у Лазару и мени видео своје настављаче, као што је Исус Христос у апостолима видео своје ученике. (Жика Павловић је, иначе, снимио бар три епохална филма: „Кад будем мртав и бео“, у којем је показао беду живота под Титом, „Буђење пацова“ са голооточком темом, и „Заседу“ у којем је довео у питање комунистичку револуцију. После погрома црноталасоваца у Србији, Жика је, зачудо, нашао уточиште у Словенији, где је наставио да снима филмове црног таласа.) Мислим да сам од Жике Павловића актуализовао чудесну Тинову песму „Побратимство лица у свемиру“. Не бој се! Ниси сам! Има и других него ти / који непознати од тебе живе твојим животом. Кад сам прочитао Властине књиге, одједном сам видео Жику Павловића који је у мени видео свог настављача да не буде сам. Могуће је, после четрдесет година, да са Властом Младеновићем више нисам ни ја сам!

178

ИВАН ИВАНОВИЋ

3. ВЛАСТИЦИЗАМ 1. Рецензенти књига по правилу упропашћавају те књиге. Вероватно да би их препоручили, дижу их на ниво који не заслужују. Тиме их спуштају испод нивоа који имају. То што се напише на клапнама или корицама књиге веома је важно, јер често представља једини контакт читаоца са том књигом. Нормално је да читалац то прочита, па тек онда да одлучи да ли ће читати књигу. Што се мене тиче, ја књиге које рецензенти преувеличавају, дивинизирају, углавном не читам. Доста ми је њихове несувисле рецензије! Постоје рецензенти који наплаћују своје похвале. Запамтио сам једног, још из Титиних времена, звао се Радојица Таутовић. Плати, а ја ћу ти рећи ко си! Кажу да је Ђуро Гавела тако радио на првој Ћосићевој књизи „Далеко је сунце“. Ћосић је био не баш писмен партизански комесар, а Гавела поражени грађански стилист. (Види: Видосав Стевановић, „Дневник самоће“. Видосав је добар део свог радног века провео у издаваштву, ја му верујем.) Данас за Таутовића важи Миодраг Игњатовић. Избегавао сам колико сам могао да пишем рецензије, чак и кад сам био без икаквих прихода у комунизму. Ако кажем шта мислим, нема ништа од хонорара! Хонорар се даје рецензентима који кажу шта не мисле! Могу да наведем два своја негативна искуства. Још у Запису био сам у прилици да рецензирам хумореску Живана Митровића, мислим да је наслов „Не пуцај, бре!“ Прича није била сасвим слаба, али је имала озбиљне недостатке, бар ја сам тако видео. Разуме се да сам то написао. Како сам отишао из Записа, нисам пратио шта је даље било с овим мојим радом. Знао сам да је књига штампана, али нисам узео да је видим. Кад је по тој књизи глумац Ташко Начић (чини ми се у подруму Атељеа 212) направио монодраму, отишао сам да је погледам. Био сам изненађен кад сам видео да је у афиши за представу одштампана моја рецензија. Али, само до пола! Глумац је узео све оно што сам позитивно рекао о причи, а прецртао све што је негативно. Други пут сам рецензирао роман Живке Манчић Стојиљковић „Пеликани“, иначе Прокупчанке, супруге песника Данета Стојиљковића. Писао сам о ранијим Живкиним књигама (тематика пропаст предратног света), талентованим, али нестилизованим. Овога пута је Живка учинила свој стил дотераним, прихватљивим. Радило се о породичном родослову, очито да Живка није измишљала, што је рукопис учинило убедљивим. То сам написао у првом делу рецензије. Међутим, Живка је повремено упропашћавала своју причу некаквом ђавољом фантазмагоријом, непримереном реалистичном 179

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

току њене генеалогије. И то сам написао у другом делу рецензије. Како је Живка убрзо преминула, рукопис је објавио њен супруг Дане, разуме се са својим песмама. И са мојом рецензијом, али само до пола! 2. Ово сам написао да бих истакао рецензије које сам прочитао у књизи Власте Младеновића „Естрадија“, пре него што сам се упустио у читање песама. Шта је навело издавача, Удружење српских издавача, да презентује читаоцу шта су ауторитети Рекли о песништву Власте Младеновића? За дивно чудо, нису ме одбили од читања. Иван В. Лалић, којиваљдатребадапослужикаоауторитет, хваљен песник који није оставио неки траг, приметио је да је у Властиним песмама „тешко наћи нешто сувишно, односно нефункционално“. Али то важи за све праве песнике, зашто бисмо то код Власте узели као квалитет? Адам Пуслојић, у сагласју са својим клокотризмом, истиче да певање треба да буде оригинално. „Чему, иначе, певање, ако нови глас није неочекиван, самородан и непоновљив?“ Али то је само став. Бити оригиналан не значи бити квалитетан. Клокотризам (и сви изми...) је можда оригиналан (мада се код Пуслојића ради о помодноисти), али није ваљда то певање? Аутентични песници Слободан Ракитић и Брана Петровић задржавају се на неодређеним похвалама, с тим што Ракитић уочава Властин песнички парадокс, доста редак у српској поезији. Ово ме је већ заинтересовало. Парадокс је мишљење противно општем мишљењу. Је ли Власта Младеновић песник парадокса? Књижевни критичар Душан Стојковић је био прецизан. Од самог почетка свог песниковања Власта Младеновић је свој. Његова лиричност је особеног кова. Но, да ли је то довољан разлог да читам књигу? Сви бољи песници су своји, иначе нису песници. Два, мени неауторитативна песника, Радомир Мићуновић и Радомир Виденовић Мавид, употребили су изразе који су доста провокативни. Први, у Властином певању види поетски бистрик. Значи ли то да је код Власте све бистро, као поток? Поток је бистар, али је плитак! Други, прави кованицу властицизам, што треба да буде нови правац у поезији (сваки изам је био револуционаран!), али ме збуњује некаквим „укрштајима симболизма, неоромантизма и неосимболизма“, што је за мене преучено. Ако све ово усвојим, да ли да читам књигу? Онда је дошао прозни писац Жика Лазић (који се у поезију разумевао таман колико ја!) да спусти лопту на земљу и да у Власту пројектује себе. Дакле, да је Власта Младеновић био савременик Хајдук Вељка, стајао би уз њега кубуром и сабљом. Али, пошто на песнику није да се туче, „ни перо није мање убојито оружје“. Готово 180

ИВАН ИВАНОВИЋ

да ме Жика одбије од Власте: зар Власта пише песме да би се тукао са српским непријатељима? На моју и Властину срећу, Жика је ту говорио о себи. Овај у младости изразити сатиричар, у старости је свој не мали књижевни дар ставио у службу новог Хајдук Вељка, Жељка Ражњатовића Аркана (роман „Војвода“), који је бранио Српство. Е сад, ако је Власта нови Жика, зашто бих га читао? Ценим Жику Лазића по „Музикантима“ и „Грађанима села Луга“, али ме његов „Војвода“ одбија од раног Жике. Нема друге, морам да читам Власту Младеновића. 3. Ондаједошао Поговоруредникакњиге Андреја Јелића Мариокова Властицизам Власте Младеновића, изненађујуће прецизан. Власта Младеновић је од ретких песника који је нашао свој препознатљив стил. Познавалац поезије не мора да погледа име аутора а знаће о коме се ради. Власта је песник живота схваћеног као театар апсурда, у којем се песник руга свету у који је пао с небеских висина, а највише самом себи што му се то десило. Народски речено, Власта Младеновић је шерет! Отуда је његова поезија депатетизована, црнохуморна. Не кажем да то није тако, али шта ћемо са Жиком Лазићем. Власта не само да се не руга историји, него је производи у свог саговорника. То не негира Мариоков. „Младеновић се окружује саговорницима и сапатницима, историјским и књижевним јунацима: Хајдук Вељком, Вуком, Одисејем, Хамлетом, Блејком и својом балканском песничком братијом. У своје животне и стваралачке неприлике он ће их увући да би показао паралелизам њихових судбина са сопственом, неконформном позицијом у свету.“ Ако сам добро разумео, разлика између Жике Лазића и Власте Младеновића је у приступу историјском миту: Жика слави, а Власта се подсмева. Овом тврђењу иде у прилог Властина дубока и искрена религиозност. Жика је паганин, а Власта је хришћанин. Христ је био антимилитариста. Код њега је морални принцип изнад физичког. Дакле, ко тебе удари по једном образу а ти му пружи други! Писац српске историје Жика Лазић је сав у духу народне поезије, он би зубом за гроце, његов Хајдук Вељко је српски херој из Крајине. Песник Власта Младеновић је сав у знаку српске духовности, његов Хајдук Вељко је трагичар из Крајине. Не кажем да се ова два писца искључују, али мени је Власта ближи од Жике. Иначе, Мариоков с правом указује на Властгине семантичке играрије, помоћу којих песник погађа у срж садашњости. Већ сам назив Естрадија у потпуности осветљава савремени тренутак српске историје: живимо у држави Страдији којом влада Естрада. Стога ћу, као и Мариоков, да наведем песму Естрада, која је ремек дело савремене српске поезије. Живот постаје / театар апсурда, / шта ми друго преостаје / него да будем / лична луда, / која се, / изигравајући 181

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

краља, / озбиљно забавља. Стога, кад Власта у тренутку свог егзалтираног јунаштва, попут Хајдук Вељка не даје Крајину, чини то само зато што Христ у њему зна да је Крајина одавно дата. 4. Навео сам друге да не бих потезао себе. Властини саговорници су тачно детектовали овог песника из Источне Србије, шта остаје писцу из Јужне Србије? Ипак, има једна тема код Власте коју његови критичари нису елаборирали: Властино дисидентство. Е, то је већ моја тема, за њу сам квалификован, имам мајсторско писмо. Има ту нешто нејасно. Власта је своју прву, дакле почетничку, књигу насловио са „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (не разумем да ли је то алузија на француског генерала под којим је кренула офанзива на јужном фронту 1918. године у првом Великом рату?) Ако се гледа споља, тешко да је ту Власта дисидент. Рођен 1956. године, Власта је у детињству (имао је 12 година) проживео дисидентску 1968, па се не може рећи да је из ње произишао, као писац ових редова. Књигу је објавила Књсижевна омладина Србије, у то време свакако државни издавач, 1986. године, кад је 68. била у потпуности угашена. Још у ванредном издању, са дотацијом из Вршца. Потписани уредници, тада још омладинци, данас су књижевни руководиоци. Следе две књиге у конзервативно комунистичком Нолиту, и исто толико у либерално комунистичкој Просвети. Који је још песник је тако прихваћен од државе као Власта Младеновић? Откуд онда он дисидент? Најдиректнији одговор би био да је Властино дисидентство произишло из његове лоше провинцијске адресе. Пошто се идући трбухом за крухом после студија књижевности вратио у своју провинцију(Неготин), Београдгајеодбацио. Мождаје Властиноместо већ био попунио Адам од Крајине (наслов сценарија за документарни филм који је написао други Крајишник, Горан Вучковић), тојест Адам Пуслојић, који се већ био углавио у институције комунистичке државе? У комунистичкој хијерархији из сваке провинције долази по један изасланик. Можда је ствар била у томе што Власта није написао песму Титово име, па да каже: Ако има вечности / и ако вечност има име, / име вечности је Титово име. У комунистички Врт се није улазило без Титовог имена! Тек, Власту су мимоишле награде, које значе степенице у комуно-песничкој номенклатури. Био је у Немилости награда: У немилости сам / књижевних награда, / нема сумње, признајем, то је истинско признање. А можда су Власту избацили из песничког Врта постмодернисти, нехајни за његов национални лелек, који су завладали српском књижевношћу као некад надреалисти. Тек, он у песми Канализа постмодернизма о њима говори јако лоше: Опседнути собом, / без части и поноса, / од свог носа, / даље ништа не виде, /мале але, / 182

ИВАН ИВАНОВИЋ

пацови, гњиде, свугде их има, / запосели су све канале, / и све ће се једном, / по космичкој нужди, свршити анално. Свестан свог отпадништва, Власта се обраћа свом земљаку и песничком сабрату Живку Николићу да му потврди да је изван песничког јата и да чами сред неготинског блата. Скривен у светлости, / ја сам звезда / коју нико не може / да гледа. Међутим, овај одговор би био у домену прозног писца, мада је тај писац у Декартовој равни, Мислим, дакле, постојим. (Власта каже: Певам, дакле јесам!) Мој проблем је у томе што је Властин дисединтизам, као и Дисов, много више него узрочно-последични, дакле урођен, бивствен, аутентичан. А то прозни писац једва да може да схвати. Стога ми остаје да усвојим оно што говори песник. 5. ДИС-ИДЕНТИТЕТ. Значи ли овај наслов да се Власта Младеновић идентификовао са Дисом, да је понео његово проклетство. Власта није постао дисидент који корача београдском улицом Франшеа Депереа, него је то био још у рођеном Шаркамену, само то није знао. Једноставно, дисидентизам је урођена одлика овог песника из источне Србије. Одличан настављач Диса, још један уклетник у српској поезији. Карактеристично за оба песника је огромно незадовољство временом на које су осуђени да падну с невиних висина. У јеку општег полета Србије, у предвечерје ослободилачких балканских ратова, Дис пева Наше дане, социјално најубојитију песму у српској поезији. Куд ћеш веће зло него кад се на високо дижу сутерени и сви проклети и мали постану наши суверени? У „Дисидентитету“ налазимо Дисове Наше дане у Властиним Нашим данима. Видимо два песника како, као и нас неколико пропалих људи и полусвет, пију у српској кафани, јер је она једина институција слободе и духа, у којој и поред тога што нема ваздуха може слободно да се дише. Ту је Власта експлицитан: порушили су му издавачку кућу, угасили часопис, утулили баштину. Не постоји више моја домовина, / Божји и људски закон више не важи, / на сцени су сила, проституција, лажи, / али има Бога, има правде. Помињаном Живку Николићу, Власта каже да нема више критеријума, опште је лудило, народ је изван ума. Чему онда певати, кад је Свака моја реч, злу отпор, / осуђена на пропаст. Све што вреди дошло је под општи атак, зато је битан сваки податак, који верно бележи мој стари јатак (Живко Николић), да се узајамно сачувају свети је задатак. Песнику у егзилу Мирославу Б. Душанићу Власта поручује да су обојица без домовине. Ти си изгнан, негде у туђини, / а ја сам у изгнанству у домовини. Бити без домовине – главна је одлика дисиденства. Стога, Власта не брани домовину у Шаркамену, како погрешно мисли, него себе. Усамљен се борим / чувајући свој крхки 183

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

мир. Власта зна да узалуд подиже свој протестни глас до неба, јер га нико не слуша. И онда долази антолгијска песма Одстрел: Сатеран уза зид / признајем пораз / али није ме стид, / јер сам сачувао образ. / Спреман је стрељачки вод, / подле, бедне кукавице, / чекају само повод, / али не смеју да ме погледају / у лице. Власта Младеновић је, као и Радмила Лазић ничији. (Радмила: Ничија нисам / Нико није мој!) Потпуна усамљеност: Чак и онај који је ничији, / неко га својата, / само сам ја потпуно изван јата, / усамљени глас птичији. У Властиној Естрадији не влада само естрада, него и проституција. Нема више разлике / између улице / и институције, / све се заснива / на закону проституције. (...) Бежећи од крста, / партијско племе псеће / завршиће на ђубришту историје, / као и свако смрдљиво смеће. Није јасно како то Власта замишља да може да буде песник државе у оваквој промашеној држави. Песник државе: Мада речитујем / од локалне самоуправе / до републике, / нисам ја државни песник / него песник државе. Исто је то, Власто: народски, није шија него врат. Још да кажем да ми је Власта Младеновић из Неготина најближи кад каже да му се све смучило, да је донео Одисејеву одлуку: Нећу да ратујем / за нечију јебаду, / идем у мировину, / враћам се у моју Хеладу. Није баш у духу „Одисеје“, али мени годи. Разлика је у томе што Власта има своју Хеладу, а ја је немам. Али је исто гађење, иста мучнина. 6. Где видим слабости Властитог певања? У недостатку социјалне димензије његовог поимања човековог бића. Мислим да није довољно психолошко доживљавање света. Тачно је да се Власта спустио у бунар човековог бића, као и његови учитељи Дис и Драинац. Али, ти учитељи нису само описали човеков понор, него су сагледали и социјалну страну човекове трагедије. Дис, за кога се обично каже да је најпесимистичкији српски песник (уз неоправдано запостављеног Драгутина Илића) јасно је у песми за сва времена „Наши дани“ показао узроке свог песимизма. Наши дани су најкритичкија српска песма, сатира у јувеналовском значењу те речи. Нико се у српској поезији није тако жестоко као Дис обрачунао са својим временом, у којем је све изврнуто наопако. А ми данас славимо то време као врхунац српске демократије! Драинац, за кога се обично каже да је најанархичинји српски песник, који је „речима изуједао своје време“, најжешћи је критичар капитализма у којем се ми данас давимо. Његова реторика је социјални бунт против владајућег слоја србијанског друштва, али не са становишта секташког комунизма него човека „слободног мислиоца“. Он је с поносом истицао да је „песник крваве истине и човековог права“. 184

ИВАН ИВАНОВИЋ

Овде треба додати и Хрвата Тина Ујевића, који је „дубље мислио“ од свих песника јужнословенских језика, космополиту произашлог из Ларуса. (Тина су у Београду с правом називали Мали Ларус!) У оквиру овог размишљања, указао бих на критику Васе Павковића о Власти у једној другој књизи: „...Мада је (Власти) Шаркамен жижни симбол, његово главно полазиште, он не дескрибује пејзаже родног села, не идеализује рурални начин живота нити се, пак, пашти око реализације некакве поетске слике пропасти сеоског човека у источној Србији. Њему је важнији лични, интелектуални и емоционални однос и доживљај овог локалног света и света уопште. Отуд читалачки утисак извесне дистанцираности од самог села Шаркамена, од реалног живота, Младеновића брину, пре свега, његова животна тињања, осмотрена уз по-моћ вечитих симбола ветра, земље, воде, ваздуха, камена, а текстови се колебају у границама које кратки лирски кроки деле од савремене лирске песме.“ Нека ми критичар дозволи да се с њим не сложим: Власта је такав јер је дошао из римско – српског Шаркамена. Из Источне Србије! Без Шаркамена би био песник без „боје, мириса и укуса“. Београд, 2015. 4. После свега овога, преостало ми је да трагам за тим Властиним дис-идентитетом. Ко је, дакле, Власта Младеновић? Ево шта се може открити из штурих бележака у Властиним књигама. Власта Младеновић је рођен 1956. године у Шаркамену, свакако у сељачкој породици. Верватно је ту учио основну школу, а после ишао у неготинску Гимназију. Не знам како се заинтересовао за књижевност, тек извесно је да ју је студирао у Беогрду. Претпостављам да је то била светска књижевност, то се види по античким метафорама у Властиној поезији. На другим групама се не изучава Хомер. Реално је претпоставити да је Власта дошао на студије око 1975. године. То су црне године прогона црног таласа. Не знам како се Власта ту поставио, да ли је одобравао чистку у уметности од критичког реализма. Ако јесте, онда би то био парадокс, јер Властина поезија је у бити црноталасовска. То сам у претходном есеју показао, да се на томе не задржавам. Видимо да се Власта Младеновић у српској поезији појавио 1986. године, као песник Књижевне омладине. Тад је имао 30 година, што значи да није био у песничкој младости. Претпостављам да је као студент објављивао у студентским гласилима, но то се из књиге не види. Књига носи наслов, за који рецензент Адам Пуслојић каже да је „атрактиван“, „Дисиденти корачају улицом Франше Депереа“. Симболичан свакако јесте, јер употребити реч дисидент после Титовог партијског и државног удара 1972. године није било баш 185

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

препоручљиво. Истина, Тито је био умро, али су у Југославији владали његови настављачи под паролом и После Тита Тито! и увелико радили да је растуре. Књижевна омладина, тековина српског партијског либерализма, успела је да преживи црноталасовску чистку, па је „угостила“ неке дисиденте. Један од њих је био Власта Младеновић и то је отворено рекао. Зашто баш улицом Франшеа Депереа, француског генерала који је командовао савезничком војском на Солунском фронту, а не, рецимо, Пека Дапчевића? Разуме се да се у наслову књиге крије Властино политичкои опредељење, које је у тим вуненим временима (наслов књиге Гојка Ђога) морало да буде шифровано. (Сличну поруку је имао Бранислав Петровић насловом своје књиге пеана „Проклета да си Улицо Риге од Фере“.) Још да кажем да је главни и одговорни уредник Књижевне омладине Србије био Миљурко Вукадиновић, који важи за песничког шарлатана, а да је као уредник књиге потписан Предраг Марковић, биће мој издавач („Црни дани Раке Драинца“) у Стубовима културе. Видимо да су то била лепа времена кад се књига поезије штампала у 1000 примерака! Оно што ме је збунило то је велика песничка промција Власте Младеновића у наредном периоду. Прихватају га главни издавачи, најпре Нолит и Просвета у Београду, потом Светови у Новом Саду. Кад неко објави две књиге у Нолиту и исто толико у Просвети, готово да се подразумева да добије посао у виду синекуре, као што је Брана Петровић добио посао уредника у Просвети. То се са Властом, очигледно, није десило. Стичем утисак да се неко време потуцао по Београду, изигравајући слободног уметника (на сопственом примеру знам колика је то хипокризија), да би се 1997. године вратио у Неготин, где се запослио у матичној библиотеци Доситеј Новаковић (то значи да је свршио студије књижевности). Крајишки круг кредом, да парафразирам Бертолда Брехта. Потпуности ради, да наведем Властину биографију из књиге „Лиричност у два дела“, коју му је објавила Просвета 1999. године. (Увелико је био становник Неготина, што значи да није био прогнан из Београда, као, рецимо, аутор овог текста.) БЕЛЕШКА О АУТОРУ Власта Младеновић је рођен 1956. године у Шаркамену (источна Србија). Јавио се рано у српском песништву објављујући у листовима, часописима и учествујући на многим књижевним манифестацијама. Своју прву књигу објавио је 1986, у издању Књижевне омладине Србије – Дисидепти корачају улицом Франшеа д’ Епереа. Затим следе песничке књиге: Без мене, Нолит, Београд, 1998; Шаркамен (заједно са фотографијама Драгослава Илића), Крајина, 1990; Властито издање, издање аутора, 1991; Књига хајдук Вељку (са равноправним илустрацијама Радослава Тркуље), Крајински круг, Неготин, 1992; Исус Христос синопсис (са сликама Душана Стефановића), Свети 186

ИВАН ИВАНОВИЋ

Цава, Београд, 1993; О српском песништву или глава на пању, Апостроф, Београд, 1994; Закарпатско умишљеније (заједно са румунском песникињом Љубинком Перинац), Багдала – Апостроф, Крушевац – Београд, 1994; Гесу Цристо е ил мио тестимоне (Исус Христос ми је сведок), Ла Валиса, Италија, 1994; Онај кога нема, Нолит, Београд, 1994; Немам избора, Просвета, Београд, 1995; Алегере де минунатти (Избор чудесног), избор песама, Еуропринт, Румунија, 1996; Антологије: Књижевна Крајина, Тимок, Зајечар, 1991; На истоку Србије, Агена, Београд, 1997; Антологија српског песништва (Мухтарат минаš šирис серби), Каиро, 1996. Оснивач је Завичајне галерије Музеј црне крајине у Шаркамену и манифестације Стваралачки дани, један од оснивача уметничког удружења Крајински круг и покретача Балканских сусрета књижевника у Бору. Уредник је издавачке делатности Народне библиотеке у Неготину и часописа Крајински видокруг. Ево шта је Власта записао о тим својим пара-песничким делатностима: „Прво, својевремено, пре десетак година „Музеј црне крајине” (чији сам ја оснивач), основао је књижевну награду „Књижевна казна”, која се додељује писцима који немају стотину награда, који су стотину пута бољи писци и људи, али су у немилости проданих жирија, писци који су самосвојни и значајни. Награду су за сада (плакету) добили. Станиша Нешић (самосвојни и изузетни песник, оснивач Књижевног друштва „Свети Сава” и својевремено председник Књижевне омладине Србије и уредник Новина Београдског читалишта), Власта Младеновић („кажњен” сам зато што сам основао ову награду), Милијан Деспотовић (драгоцен књижевни стваралац и посленик у Пожеги, који је у сенци Данилова и књижевних критичара који „не виде ништа”)... Даље, књижевна награда није додељивана (а писала је о томе штампа и објављено је у књизи Књижевне награде у Србији).“ И сад се поставља питање како то да песник са тако „атрактицном“ биографиојом буде искључен из система књижевног награђивања? 5. Пошто смо се Маринко Арсић Ивков и ја сложили да Власта Младеновић треба да добије неку награду, одлучили смо да га кандидујемо за Драинца, који се додељује у Прокупљу. То је било 2016. године. Зашто баш Драинац? Најпре, што је Власта Младеновић настављач Драинца, иако не поседује Драинчеву реторику и убојитост. Досад није истицано, али Власта је по својој интровертованости и сублимираности ближи Тину Ујевићу него Драинцу, но Драинац и Ујевић су били два Диоскура, иако су се толико разликовали. 187

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

Затим, што сам после петооктобарских демократских промена био члан Драинчевог жирија, па сам рачунао да сам стекао право да предложим кандидата. Кад сам дошао за председника тог жирија, 2000. године, изборио сам се да Драинца добије Предраг Чудић, што у националистичкој Топлици није добро примљено. Кад сам п осле два мандата одлучио да се повучем из жирија, нисам се ме- шао у његов рад, па би предлог да Власта добије Драинца био изузетак. Ипак, најпре сам се консултовао са чланом жирија из Топлице, директором Матичне библиотеке Раде Драинац, Драганом Барјактаревићем. Драган је био стални члан жирија као представник Топлице, а у жирију су још били професор из Ниша Горан Максимовић и песник из Краљева Живорад Недељковић. Разуме се да сам се прво консултовао са Драганом, који је био у жирију и за мојих мандата, а добрано сам га задужио кад сам спречио осионог министра културе Небојшу Брадића да га незаконито смени са положаја директора библиотеке, пошто су се на то место намерачили социјалисти и радикали. (Види моју новелу „Професоров код“ у збирци „Како упокојити Драинца“.) Драган Барјактаревић се сложио са Маринком и са мном да је Власта Младеновић изузетан песник и открио нам да је био у најужем избору претходне године кад је Драинца добио Живорад Недељковић из Краљева. Рекао нам је да ће подржати наш предлог, после чега смо Маринко и ја написали писмо жирију, у прилогу. ЖИРИ ЗА НАГРАДУ РАДЕ ДРАИНАЦ – НАРОДНА БИБЛИОТЕКА РАДЕ ДРАИНАЦ ПРОКУПЉЕ ПРЕДЛОГ ЗА ДРАИНЧЕВУ НАГРАДУ Руководећи се чињеницом да награђено књижевно дело, с једне стране, треба да буде аутентично, бунтовно и уметнички вредно, али исто тако, с друге стране, „у слуху и дослуху“ са делом и писцем чије име награда носи, предлажемо да овогодишње признање буде додељено песнику Власти Младеновићу и његовој збирци песама У сагласју са Мокрањцем (издавач Српска књижевна задруга, 2015). Власта Младеновић је рођен 1956. године и до сада је објавио двадесетак песничких књига. Целокупно његово песничко дело одликује аутентичан, препознатљив израз и завидан уметнички ниво. Не угледа се на друге песнике и не трчи за модом. Власта је увек бунтовник, понекад и уклети песник, и бар понека песма у свакој од тих збирки горчином асоцира на Драинца. Сматрамо да је песничка књига У сагласју са Мокрањцем више но иједна збирка песама објављена у прошлој години – у сагласју са Радетом Драинцем. Осећање горчине доминира и у овој збирци. Песимизам и незадовољство светом покрећу Властино певање. Власта није равнодушан песник. Он не пева да би се допао, да би

188

ИВАН ИВАНОВИЋ

утешио, већ да би покренуо и узнемирио. Због тога би заслужио признање које носи Драинчево име. А ако награде, као и песме, треба да буду аутентичне и да откривају неправедно запостављене и заобиђене песнике, онда је то додатна препорука за одавање признања Власти Младеновићу. Иван Ивановић Маринко Арсић Ивков Да бисмо предлог поткрепили мишљењем стручне јавности, послали смо жирију изводе из критика о Власти из књиге „Лиричност у два дела“, коју је објавила београдска Просвета 1999. године. (Такође смо послали изводе из књиге „Естрадија“, које сам напред навео, па нећу овде да их понављам.) ...Пред нама је већ формирани аутор, који нам нуди заокружену целину једног песничког исказа. Читамо тај исказ као сведочанство једне ране песничке зрелости која се изражава кроз стихове што, консеквентно, покушавају да доживљај света сведу на једну личну формулу. При томе се користе елементи и фолклора, историје – а највише из арсенала једне личне симболике која се најуспешније изражава када се ослања на смелост неочекиваних асоцијација – а то је одлика истинске песничке логике. Ти стихови се, с једне стране, понекад опасно приближавају зони у којој разлика између стихованог и прозног постаје неразазнатљива; с друге стране, систематско коришћење унутрашњег римовања и алитерација упорно нас подсећају да је реч о пажљиво грађеним стиховима, о пажљиво контролисаном језику песме... Младеновићеве песме успевају да у себи помире противречност између једноставности песничког саопштења и херметичности облика тог саопштења. Другим речима, у тим песмама је тешко пронаћи нешто сувишно, односно нефункционално. А таква прецизност исказа изражава се како у детаљу, тако и у конструкцији целине. Власта Младеновић пише једноставним, а пажљиво негованим и сординираним језиком. Ненаметљиве унутрашње риме остају у функцији једне изражајне једноставности, код које је шкртост у употреби речи и реквизита компензована ефикасношћу у њиховом коришћењу. Нема сумње да је то био и основни Младеновићев циљ и да је он, поред осталог, желео да нам покаже како се сви лирски светови наших савременика могу укрштати и спајати. Готово је сигурно да и стилизација самог наслова Младеновићеве књиге више од свега жели да нам укаже на, како би Бранко Миљковић рекао, свест о песми као основни тематски елемент. Тако се Власта Младеновић придружио бројним песницима који су осећали потребу да песничким средствима испитују природу лирске материје. (Иван В. Лалић) 189

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

...Основица певања Власте Младеновића, још од самих његових почетака, јесте један особено уобличени речитатив. Сходно томе, поезија Власте Младеновића је, чини се, нео-двојива од чина говорења било да се песник, у њој, обраћа хипотетичним читаоцима, себи самоме или констатује опште глувило и немост, фактички одсутност правих слушалаца. Ова њена особеност, међутим, пре свега представља конструктивни принцип, начин да се речи лирски уобличе, и с тога је недвосмислено супротна такозваном „естрадном” певању и мишљењу. У исти мах, споменути речитатив Власте Младеновића користи и као битну могућност да успостави и искаже све специфичности свог поетског гласа, доживљајно мотивског и, уопште узев, семантичког хоризонта. У томе он, радо и често, наглашава и позицију говорења, егзистенцијално колико и темељито духовно становиште поетског субјекта. Све ово, сасвим логично, изражено је и у текстури -графијскографичком облику и „отиску” овог речитатива. Властина песма је често „назупчена” извученим и „скраћеним”, сажетим исказима, преокретима и ломовима. (Срба Игњатовић) ...Власта Младеновић показао се као мајстор модерне лирске минијатуре и лирског сензибилитета који се наслања на нашу песничку традицију, али јој не робује. (Божидар Милидраговић) ...Власта Младеновић затиче нас готово читалачки неспремне, у модерну структуру ових песама уденут је је-дан, надасве, лирски темперамент! Као да смо пред раним стиховима Андрића или Црњанског. Ту, у песми, све трепти, не мири се, звуци се сустижу, ломе се и стапају потом, песничке слике се често окончавају ускликом. Нека аутентична нежност, попут светлости у речима, прожима концизну поетску матрицу. Из песме у песму улазимо као из одаје у одају. Неко узајамно сагласје, на фону супрегнутог тоналитета, од ових Младеновићевих песничких медаљона чини духовну бит његовог рукописа, надахнутог и самосвојног. Чему, иначе, певање, ако нови глас није неочекиван, самородан и непоновљив? (Адам Пуслојић) Власта Младеновић је, сасвим сигурно, један од уистину необичних савремених српских песника. Реч је, најпре, о Младеновићевој склоности да на у свему посебан начин гради песму. Померивши свој стих ка прозном исказу, Младеновић је у њега унео различите облике унутрашње риме, као да је тиме желео да сам облик песме натера да се „сећа” својих првобитних својстава... Тако смо, у ствари, дошли у прилику да добијемо сасвим необичне песме у којима се лирски гласови укрштају и прожимају. (Радивоје Микић) 190

ИВАН ИВАНОВИЋ

...Мада је Шаркамен жижни симбол, његово главно полазиште, он не дескрибује пејзаже родног села, не идеализује рурални начин живота нити се, пак, пашти око реализације некакве поетске слике пропасти сеоског човека у источној Србији. Њему је важнији лични, интелектуални и емоционални однос и доживљај овог локалног света и света уопште. Отуд читалачки утисак извесне дистанцираности од самог села Шаркамена, од реалног живота, Младеновића брину, пре свега, његова животна тињања, осмотрена уз по-моћ вечитих симбола ветра, земље, воде, ваздуха, камена, а текстови се колебају у границама које кратки лирски кроки деле од савремене лирске песме. (Васа Павковић) Стихови Власте Младеновића су по много чему особени и необични. Још у својој првој збирци Младеновић се показао као зрео песник аутентичног стила и колорита, само њему својственог исказа и интересовања... Својом аутентичном синтезом критичког лоцирања традиције у нашем времену, Младеновић је написао књигу која га сврстава у ред најаутентичнијих српских песника своје генерације... (Станиша Нешић) Нажалост, Драинчев жири није узео у обзир ни мишљење експерата (наведени критичари), ни став лаика (Маринко Арсић Ивков и ја испадамо лаици!), одбацио је наш предлог и наградио Гордану Ђилас из Краљева. Колико сам сазнао, два непрокупачка члана жирија дошла су у Прокупље са готовом одлуком, па се Драган Барјактаревић није ни питао. Колико се сећам, назвао ме је социјалистички директор Библиотеке из Прокупља Зоран Цветковић и питао ме да ли ми име Гордане Ђилас нешто значи? Кад сам рекао да ми не значи ништа, казао ми је : Добитник је Драинца. Не бих хтео да се бавим лауреаткињом, поготово да оспоравам песникињу коју нисам читао. Али, заинтересовало ме је чиме је то Гордана Ђилас надмашила Власту Младеновића, кад већ, то је извесно, није поезијом. Тек у Библиопису за 2017. годину понешто сам сазнао о песникињи. Библиопис уређује Власта Младеновић у неготинској библиотеци Доситеј Новаковић и објавио је пет Горданиних песама. Слажем се да нисам зналац поезије, па мој суд није релевантан, али ове песме ме нису дотакле. Приучена поезија. У Белешци о ауторима, Власта је ово написао за Гордану: Ђилас Гордана рођена је 1958. године у Накову. Ради у Библиотеци Матице српске у Новом Саду од 1989. године. Пише поезију, огледе, библиографије и приређује књиге. Кад смо већ код Библиописа, да видимо шта је Власта написао за чланове жирија, који су одбили наш предлог. 191

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

Максимовић Горан рођен је 1963. године у Фочи. Српски је историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор на Универзитету у Нишу. Књижевно, просветно и културно изузетно ангажован и својим радовима даје велики допринос српској књижевности, како у расветљавању старе, тако и у афирмацији нових стремљења. (Приметио сам да натурализовани Нишлија пише јекавским наречјем.) Недељковић Живорад рођен је 1959. године у Краљеву. Пише поезију, за коју је добио више престижних награда и признања. Од 2002. године ради као уредник у издавачкој делатности Народне библиотеке Стефан Првовенчани у Краљеву. Уређује књиге савремених песника у едицији Поезија, као и поезију у часописима Повеља и Књижевни магазин. Живи у Чачку. Овде је парадокс у овом. Горан Максимовић је за СКЗ рецензирао Властину књигу „У сагласју са Мокрањцем“. Власта је једну песму посветио Живораду Недељковићу. Гордана Ђилас није млада, није лепа, а није ни нека песникиња. Не знам који су мотиви да се Власта Младеновић игнорише, као да је то књижевна завера. А можда је ствар у томе што сам Власту ја предложио! (Још ће да испадне да сам књижевни патолог – термин је Маринков). 6. Ствар би се на овоме завршила да Власта Младеновић није дошао на једну сулуду идеју да напише циклус песама о мени под насловом „Иван Ивановић или Сам против злих“. (Алузија на Драинца – Сам против свих!) О томе ме је обавестио мејлом: „Драги драгоцени и значајни, велики Иване (није ово фраза, него истинско поштовање). Сам Бог нас је спојио. Није то случајно. Ти си истински дисидент (реч која је света, јер значи вечиту људску побуну, борбу против зла), а ја сам, као што си добро рекао у критици-есеју Властицизам, дисидент по вокацији, по природној потреби, унутрашњем пориву и моралу да се борим за истину, за истинске вредности. Зато сам и ја стално негде прогањан, без адресе, колико год да то не изледа тако. Признајем, ја јесам мученик. И прихватам мучеништво Христа ради, поезије ради. А злотвори, џелати, кукавице нека чине што хоће, али не могу да ме погледају у лице, као што сам рекао у једној песми Одстрел, а коју си ти оком соколовим приметио.“ Није нас спојио Бог, Власто, али Тин Ујевић јесте! Зашто сам рекао да је Властина идеја сулуда? Између мене и Власте је разлика 20 година! Читав један Артур Рембо, један Алфред Жари! Кроз моју душу је прошао комунизам који је Власту чекао, пропала нада коју ни Власта није доживео, списатељска смрт коју Власта тек чека. Кад будем мртав и бео, ја и тад бих хтео, светиљка некоме да будем! (Волфганг Борхерт). Зар нема Власта из Шаркамена бољи пут, кориснију идеју, чвршћу каријеру, него да путује по Србији и прича како је Иван Ивановић 192

ИВАН ИВАНОВИЋ

двадесет година пре њега био велики писац! Те 1972. године, кад се све десило, кад су покопане наде у југословенски пут у социјализам, кад је нестао еврокомунизам у који смо толико полагали, Власта Младеновић је имао тек 16 година и био је ученик почетног разреда неготинске Гимназије. Не верујем да је знао за „Црвеног краља“, да је прочитао страшно Титово писмо повратка у поратне године, да је понео проклетство забрањеног писца. Питање је и да ли је знао за Жику Павловића, да ли је у Неготину гледао његове филмове? Да ли је у Жикином филму „Кад будем мртав и бео“ видео сву беду и превару титоизма? А кад је стигао на студије, кад их је довршио, кад је ушао у Књижевну омладину, потом у Нолит и Просвету, карте су биле подељене, црни талас је бачен на смеће историје а бели талас је прокламован као паралелна историја. Властино је било да иде иза Адама Пуслојића, да гледа шта он ради и како се прилагођава, да пева о Титу: Ако има вечности / и ако вечност има име, / име вечности је Титово име. На Власти је било да следи Адама Пуслојића да би га обасјала Титова светлост, а не да као дисидент корача Улицом Франшеа Депереа. Авај, Власта је читао Диса, Драинца, Ујевића... није ишао Титовим и Адамовим путем. Кад је већ дошао на идеју да напише неке песме о мени, Власта је кренуо да о томе прича. Рачунам да је добро знао да ће тај његово говор бити немушт и да нико неће хтети да га слуша. Поготово што се то десило у време нове старе спреге комунизма и фашизма, коју можемо да назовемо црно-црвена коалиција, како су то учинили неки мислиоци. Нови комуно-фашисти су укинули уметност као такву, свели је на забаву и шунд, све проклете и све мале учинили суверенима, укинули индивидуалност као врхунац човековог постојања. Нема ту места за Властину причу о Ивану Ивановићу као истинском писцу. Шта је друго Власта Младеновић могао него да одговори песмом! То је језик који најбоље зна. Па је испало да се није шалио кад је обнародовао своју намеру да се бави мноме, него је храбро загризао јабуку киселицу. Тако долазимо до Властине последње књиге, „Фусноте за Мокрањца“, у коју је уврстио песму Ода писцима без адресе. Ова песма је увод у Властину будућу књигу „Иван Ивановић или Сам против злих“. Пошто сам имао част и задовољство да говорим на промоцији те књиге у Српском књижевном друштву, ово приповедање наставићу речју коју сам том приликом изговорио. То се догодило 2017. године, нисам забележио ког датума.

193

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

ПРОМОЦИЈА ВЛАСТИНОГ МОКРАЊЦА Колико сам схватио, ја сам овде због две ствари: сентенције о Власти као рођеном дисиденту на корици књиге и песме Ода писцима без адресе у књизи. Мисао на корици књиге је из мог есеја Властицизам, који сам објавио у Адреси, у којем Власту Младеновића сврставам у ред песника уклетника, какви су у нашој поезији били Дис и Драинац. Први говорник на промоцији Милован Марчетић је изразио извесну сумњу у мој суд, јер бити уклетник значи бити усамљеник, а Власта је у поезији водио низ дијалога, као мало који песник пре њега. Ипак, сложио се да је дисидентизам веома присутан, ако не и доминантан, у Властиној поезији. Други говорник Васа Павковић је рекао да је он у Власти видео дисидента од саме његове појаве, а да су дијалози са другим песницима (какве је пре Власте неговала само Драгиња Урошевић) последица песникове потребе да своју усамљеност саопшти другима, не да се утрпа у песничко колективно биће. Било би врло интересантно да неко крене путем Властиних дијалога и проучи шта је у њима суштаствено а шта пролазно. Могу да кажем да сам задовољан репликама које је изазвала моја сентенција на корицама књиге, тим пре што ја поезију пратим нередовно и о њој пишем само са поводом. А повод је била Властина песма о мени, која се нашла у књизи у циклусу Балканто, са темом о завичају који нас је напустио, њега Шаркамен а мене Топлица. Иначе, циклус почиње песмом Драинчеви црни дани, што може бити пандан мом роману „Црни дани Раке Драинца“ и студији „Боем у црвеним гаћама“ (Одбрана Драинца). То је учинило да сам ову промоцију доживео са поводом. Други разлог због којег сам ја овде је песма у књизи која се односи на мене. Ода писцима без адресе Кад време није, у сумрак цивилизације, дођох на југ Србије. Питах за Југ-Богдана – знају, питах за Топлицу Милана – знају, питах за Косанчић Ивана – знају, питах за Драинца Радета – чули су, питах за Ивановић Ивана – неће да чују! Ево шта ми је Власта Младеновић за ту песму рекао. „Једна од најдражих мојих песама је Књижевна уклетва (Ода Писцима без адресе), која није ствар песничког умећа, занатства, јес да има елелемената словенске антитезе, градације, епског и лирског, али је истинита. Та ми се песма истински догодила на југу Србије, а написао 194

ИВАН ИВАНОВИЋ

сам је на истоку. И симболизује судбину свих таквих, великих људи у свом завичају, а без адресе. Веруј ми, идем путем и рецитујем је (у себи), сам се смејем од муке, од усхићења. Драго ми је да се теби допала, то ми је најважније. Али многима се свиђа, мала песма а наилази на велики пријем. Надам се да ће се цитирати, рецитовати. Мени она много значи, ја је стално говорим, јер ме подсећа, јер ме опомиње, јер ми даје наду, макар због поезије. Не могу а да је опет не рецитујем.“ Држим да је ова Властина песма веома значајна, више је него песма, усуђујем се рећи мали роман. Дозволите ми да песму са тог аспекта анализирам. Дакле, Властаје 2015. годинебиоучесникпесничкеманифестације Драинчеви сусрети у Прокупљу. Том приликом су га домаћини, са осталим песницима, одвели у Ђавољу варош, да му покажу чудо природе, које је замало ушло у списак највећих светских чуда. У Ђавољој вароши Власта је са домаћинима водио дијалог који је преточио у песму. Да погледамо ову кратку а дугачку песму. Већ у првом стиху Власта каже да није време за песничке манифестације, за поетска ходочашћа, за оду песничком умећу. Ово је време анти-уметности. Време Ђавола а не Бога. Ма колико ово било опште место и нашло се у мислима многих стваралаца, тешко га је не прихватити. Власта се у Ђавољој вароши нашао у време пропалог југословенског (српског) комунизма, кад од идеала није остао ни пепео, што су ђавоље фигуре могле само да потврде. Ствар је у томе, Власто, што за мене НИКАД НИЈЕ БИЛО ВРЕМЕ. Можда си ти, док си био у Просвети и Нолиту понешто и сањао, мени није било дато ни то. Живео сам своје црне дане у оближњој Куршумлији, за коју се може рећи да је била заметак српске цивилизације (у њој је столовао велики жупан Стеван Немања, ту се зачела идеја о српској државности), а доживела горку судбину да Турци од лимених кровова њене две цркве лију куршуме за Србе, по чему је добила и ово ужасно турско име. Ја сам којих пола века пре тебе дошао на ово место и ту су ми ђавоље фигуре рекле да за слободу, коју сам, попут Бранка Миљковића, сањао, још није време. Треба да се вратим у Куршумлију и служим комунистичком богу Титу и његовим малим боговима оличеним у локалној власти. Како нисам умео да служим, Власто, ево ме са тобом у невременој посети Ђавољој вароши. За мене никад није било време! Власта каже да је на југ Србије дошао у сумрак цивилизације (добро је што није рекао у Сумрак Запада, као Освалд Шпенглер пре њега), да са домаћинима води нестварни дијалог примерен ђавољем месту на којем се нашао. Засад се, Власто, Шпенглер није остварио, како прижељкују рептили комуниста, али Орвел, који је насликао комунизам, јесте. Ко ће бити нови Нострадамус и шта ће прорећи, не умем да кажем, једино је извесно да ће се у видљивој будућности свет остваривати без мене. 195

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

С ким Власта Младеновић води дијалог у Ђавољој вароши? Његови домаћини, нови властодршци Топлице, дошли из комунизма преко радикализма, својевремено су писали петицију против мог избора у Драинчев жири, јер су од космополите Драинца хтели да направе локал-патриоту чији гроб ће да врате у Топлицу, „на бранику отаџбине“. Не знам да ли је Власта знао с киме дивани? Шта је питао Власта своје домаћине? Као сваки радознао гост, распитивао се за прошлу и садашњу Топлицу. То је изванредна досетка, лукавство ума. Није у прошлости питао за реалне личности, него за митолошке јунаке. Тако, није питао за Стевана Немању и његову жену Ану, за султанију Мару, за Плочнички бој, за Топличку епархију, за легендарног граничара Капетана Вукоја, за четниког војводу Косту Пећанца, за устаника војводу Косту Војиновића, за Гвоздени пук, за најчувенијег српског команданта, војводу Живојина Мишића, који је једно време живео у Прокупљу кад су га црнорукци силом пензионисали, за комунистичког побуњеника Ратка Павловића Ћићка (Дражини команданти се у Топлици ни данас не помињу) – дакле, за све оне стварне личности и догађаје које сам ја романсирао. Уместо тога, распитивао се за митску Топлицу, непостојећу, сагласну Ђавољој вароши. Нема никаквог доказа, Власто, о реалном постојању Југ Богдана, Милана Топлице и Ивана Косанчића? Њих је створила и уздигла песма, песми треба веровати. Песма каже да је Југ Богдан имао девет синова, да је био таст кнезу Лазару Хребељановићу, да је Милан Топлица био највиши а Иван Косанчић најлепши у српској војсци. Сви су они изгунули на Косову. Али песма каже да су они били Крушевљани а не Топличани! (Види песме из Косовског циклуса, види Бановић Страхињу.) Само једна једина песма ове јунаке лоцира у Топлицу, то је Маргита дјевојка и Рајко војвода. Песма је настала много касније у Срему, сва је у грешкама, уметнички је неубедљива, па је за доказ о постојању топличких јунака могу узети само локални патриоти, који мит стављају испред истине. Мислим да је за Властину песму јако добро што она показује митску Топлицу. Не знам шта је песник хтео да каже, али ја ту песму тако читам, а уверен сам да се она не може другачије прочитати. Тој Топлици Власта супротставља два реална човека, Радетета Драинца и Ивана Ивановића. Властини анахрони саговорници невољно кажу да су за првог чули а вољно да за другог неће да чују. Зашто? Космополитски песник Раде Драинац, који се не може певати уз гусле као Сава Вукомановић из Топличког устанка, никако се не уклапа у њихову шему новосрпства, где они себе виде „на бранику отаџбине“. Али пошто је Драинац давно мртав, а комунисти су га присвојили, нека га, китићемо се њиме али га нећемо слушати, створићемо ми своје гусларске песнике. Уосталом, да није било Драинца, ко би Власту Младеновића одвео у Ђавољу варош? А да ствар буде неповољнија по Драинца, ево, господар Вучићева 196

ИВАН ИВАНОВИЋ

Србија то оверава државним печатом, скида са списка републичких манифестација ову у којој је Власта био последњи полазник. Сад је то општинска (окружна) манифестација, за шта су се радикали залагали још од Октобарског демократског преврата, кад су били маргиналци. Што се мене тиче, ја сам одговорио протестним текстом Упокојени Драинац, за који они нису хтели да чују (на протест их је дошло једва десетак), и који Политика није хтела да објави, иако сам јој га уредно понудио. Писац без адресе Иван Ивановић није пожељан у Топлици, јер кроз литературу говори оно што Топлица неће да чује. То је Власта Младеновић одлично уочио, ту није потребан мој коментар. И то је господар Вучићева Србија такође оверила државним печатом. Наиме, на прославу стогодишњице Топличког устанка, која је пала почетком 2017. године, није позвала писца који је о том устанку написао трилогију од 1500 страница! Не волим да се поредим, али то је као да су цртали мапу Србије а у њој није било Копаоника! Слово о топличкој прошлости је држао човек који о томе нема појма, нови господар Србије у улози њеног премијера. Разуме се, Власто, да ту није било места за мене! Пошто сам Властину песму прогласио малим романом, узео сам за себе право да јој реплицирам, за роман сам квалификован, имам мајсторско писмо. Ову, ваљда једину песму у мом животу, написао сам Властом. Дакле: РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА „ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ“ Кад време није У сумрак цивилизације, Одох у главни град Србије. Питах за „Далеко је сунце“ – знају, Питах за „То мајка више не рађа“ – знају, Питах за „Књигу о Милутину“ – знају, Питах за „Хазарски речник“ – чули су, Питах за „Црвеног краља“ – неће да чују. Вратих се у Крајину. Сви смо ми дошли у главни град Србије, Власто, погрешно верујући да ће то бити наш Елдорадо. Ја којих двадесетак година пре тебе. Не знам како си ти прошао, за мене није било места у књижевној престоници Србије, они који су се укрцали у њен воз (аутобус) дерали су се: Вози, мајсторе, нема више места! – како је лепо рекао Мирослав Тодоровић из Ниша. Пре тога смо сви, без разлике, морали да прочитамо Ћосићев роман „Далеко је сунце“ (1951), који је проглашен катехизисом 197

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

комунистичке књижевности. Шта смо могли у том роману да прочитамо? Да су партизани били добри момци, пуни вере и заноса, идеалисти итд. а четници лоши момци, најгори олош који је Србија могла да дâ, кољаши, касапи, масовне убице. (Прочитај у „Далико је сунца“ саслушање четника Васића.) А ко то није хтео да зна, ризиковао је да га нема. Осамдесете године, кад си ти свакако студент, у време кад је умро „највећи син наших народа и народности“, у егзилу сам у Београду. Сви писци који су држали до каријере појурили су да текстом, есејом, песмом... оплачу ову смрт коју је отплакао и афрички лидер Кенет Каунда. Онај који то није хтео то да зна, Маринко Арсић Ивков, скупио их је у значајну „Антологију српске удворичке поезије“. Нисам могао да се начудим шта ће ту Александар Секулић, песник коме ама баш ништа нису дали, боем који би у претпрошлом веку био у чувеном Јанковом боемском кругу, а у прошлом веку заједно са Тином Ујевићем ловио вашке за кафанским столом у кафани Москва. А Ацина песма најбоља од свих у Маринковој антологији! Неколико година касније, кад ти, Власто, улазиш у књижевност преко Књижевне омладине Србије, са чудним насловом песничке књиге „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“, писац из Шумадије (Аранђеловца) Данко Поповић, кога је Драган Јеремић безуспешно покушавао да угура у извикани приповедачки круг (Булатовић, Киш, Пекић, Ковач, Михаиловић) који ће убрзо међусобно заратити, јавља се са „најсрпскијом српском књигом“, „Књига о Милутину“, која ће у српском народу бити читана колико „Хајдук Станко“. Отворено или прикривено, Данко готово да пита Тита: Који си ти, бре, зашто не дижеш устанак у Загорју него у Шумадији, је л да направиш Крагујевац и Краљево? И: Је ли те Коминтерна послала у Србију, као Вилхем што је послао Лењина у Русију, да направиш грађански рат и обезвредиш трећи српски устанак првог герилца у покореној Европи, настављача војводе Живојина Мишића, пуковника Драже Михаиловића? Срби су за ту књигу знали. Пошто, Власто, не припадаш шездесетосмашкој генерацији, ниси се бавио црним таласом, а избегао си и време После Тита – Тито! (1988. ушао си у комунистички Нолит, опет са чудним насловом „Без мене“), не знам какав је твој став према „Хазарском речнику“ Милорада Павића, за кога су ти Срби рекли да су чули. Чуо сам и ја, и то неколико пута колико ми је требало покушаја да дочитам ову досадну књигу. Али, најпре Академици проистекли из Симине 9А, под вођством омладинског руководиоца Добрице Ћосића, који се у међувремену преумио и посумњао у партизанство своје младости, али није хтео да чује за четништво, иако је у њему био син војводе Живојина Мишића, (о Мишићу је Ћосић написао веома добар роман) мајор Александар, а потом славистички семинари широм света, прихватили су београдског универзитетског професора и 198

ИВАН ИВАНОВИЋ

академика као творца нове књижевности, аутентичног Византинца и Православца. Па ти читај то неколико пута ако нећеш да будеш примитивни провинцијалац приспео из „српске Вандеје“, како је Топлицу карактерисао Ћићко. Коначно, сигли смо до „Црвеног краља“. Хтели не хтели, мој првенац је постао симбол отпора комунистичком режиму. Завршио је на ломачи као у време инквизиције (1972. године). Али, кад си ти приспео у Београд, роман је васкрсао (1984), ти си питао за њега, но у престоници нису хтели да чују за то. Зашто? Зато што су се комунисти у међувремену преумили како би задржали власт, одбацили комунистичку веру и вратили се у православље, „од комесара постали монаси“ (Предраг Чудић) и изабрали последњег српског комунистичког вођу за новог српског Вожда. Слободана Милошевића су Срби прихватили акламацијом, а Академици му дали мандат да поведе нове балканске ратове, не рачунајући да ће се они завршити на штету Срба. Не знам шта си ти, Власто, радио у то време, али ја сам био дезертер, одбио сам да подржим Вожда. Године 1993, кад ти објављујеш у Нолиту и Просвети, ја илегално штампам у Кикинди антимилитаристички роман „Уклети Србијанац“, који није забрањен као „Црвени краљ“, али није ни пуштен у продају. Не треба да ти кажем да је Удба (ко би други) запленила и уништила 2000 примерака романа, што је ефикасније него судска забрана. На крају, не знам да ли сам се уклопио у афирмативну промоцију Власте Младеновића у једног од водећих српских песника. И, да ли сам својим рогобатним романом упропастио његову лепу песму? Београд 2016. 7. Да се вратим Властиној идеји да напише циклус песама (или књигу) о Ивану Ивановићу. Ту идеју је образложио сазнањем да је у мени открио рођеног дисидента, док је за себе рекао да је дисидент по вокацији. Ја сам за ову идеју рекао да је сулуда, јер је јединствена, оригинална, прва. Немам у знању да је још неки песник досад испевао оду губитнику. Оде се певају победницима, а не губитницима. Тако је још од Пиндара, који је певао оде олимпијским победницима. Ипак, и поред свег страха од ерупције Властиног вулкана, годило ми је да то чујем. Тако сам се осећао кад сам добио вест да је Слободан Машић одлучио да штампа „Црвеног краља“. И Страх и нада, као код Надежде Мандељштам. Да Властим наум није химера, илузија, варка, него истина, потврдиле су прве његове песме, које ми је послао. (О оној коју је објавио одржао сам беседу у Српском књижевном друштву. Ево шта сам му отписао. 199

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

„Драги Власто, Обрадовао си ме са три лепе песме, од којих је Уклетва књижевна мало ремек дело. По природи скептик, прибојавао сам се твог потхвата. Никако не бих хтео да будем Хајдук Вељко, коме ћеш ти, као сваки Крајишник, неизмерно да се дивиш. На срећу, избегао си патетику, ниси ме угурао у српску историју, где ми није место, него си ме сместио тамо где свим бићем припадам, у садашњост, у дисиденте.“ Кад сам боље размислило, све ми се више чинило да Властин потхват неће бити само авантура. Успео сам да назирем контуре те Властине књиге, то ће бити „Фусноте за Ивановића“, као што су „Фусноте за Мокрањца“. Пошавши од Мокрањца и идући за њим, Власта је у ствари ишао својим путем. Хвала богу да сам се нашао на том путу, па још у друштву Мокрањца. А Властин поетски пут је у ствари Одисејев пут, са много препрека, лутања, неизвесности, бродолома, понекад и безизлаза. Кад сам још више размислио, схватио сам да је Власта морао да дође до новог пута, стари се загубио у Шаркамену. Није могао више да копа исти бунар, морао је неког путника пролазника да напоји водом источницом из свог бунара. Могу да будем само задовољан што сам ја, после Вељка и Мокрањца, био тај путник намерник, да се напијем воде из Властиног Истока српске поезије. Биће занимљиво ако неки књижевни посленик, рецимо на магистратури, крене путем Властиних симбола. Наравно, под условом да универзитетски професори признају Властино дело и дају га студентима за магистарски рад. (Ово сам нагласио, јер са мном се то није десило.) Будући да пишем новелу а не студију, нисам у стању да идем тим путем. Поготово нисам спреман на дијалог са Властиним имагинарним саговорницима, од којих ми неки нису у вољи. Стога ћу се задржати само на једном песничком ретору, са којим је Власта мрао да се суочи да би дошао до мене, а то је Раде Драинац. Дакле (трећа песма у Властином циклусу): ДРАИНАЦ И ИВАН ИВАНОВИЋ Драинац и Иван два су симбола славне Топлице, писци бола, обојица изван сваког зла, прогоњени обадва, прећутани, без адресе, а све се зна, зна се. 200

ИВАН ИВАНОВИЋ

У чему је ту парадокс? Ако се изузме општи пут уметника, углавном страдалачки, по својим филозофским, али и политичким, уверењима, Драинац и Власта су антиподи. Драинац је атеиста, Власта је теиста; Драинац је космополита, Власта је националиста; Драинац је франкофил, Власта је русофил (Властин политички ангажман у десничарској странци Двери). Драинац је исход свог пута видео у Марксу, Власта у Христу. У песми Чисти писци Власта наглашава да су ретки писци који се држе начела свог дела, већина не одоли искушењу свакидашњице, што ће рећи политичке понуде. Само изабрани, / писци у Христу, / чврсти у вери, / имају биографију чисту. Ствар је у томе што Раде Драинац не само да није био „чврст у вери“, него је био у отвореном сукобу са црквом (види моју студију, одбрану Драинца, „Боем у црвеним гаћама“). Сад се поставља питање може ли Власта Младеновић, трагајући за Иваном Ивановићем, идући за Радетом Драинцем, у време које је невреме, које он назива сумраком цивилизације, да помири у нама Христа и Маркса. Власта каже за себе да се одлучио да иде Христовим путем па докле стигне. Драинац је ишао Марксовим путем па није стигао нигде. Христос и Маркс – исход је исти. Зна се да се Драинац на Марксу посекао. Најнападанији српски писац, нашао се у процепу између десних и левих, и био подједнако нападан од обојих. Такође се зна да се Драинац одлучио за активан отпор, иако тешко болестан ступио је у војску да брани отаџбину, са губитничким исходом. Видимо га у улози миритеља у Топлици, кад покушава да спречи грађански рат у окупираној земљи. Исход је био тај да је по завршетку рата, иако мртав, осамнаест година био разапет на крсту, као да је Христ. (Види, Власто, мој роман „Црни дани Раке Драинца“.) Шта хоће Власта са Христом? За разлику од Драинца, Власта се одлучио на пасиван отпор (Радије ћу и ја / страдати ради Христа), али не видим му другу судбину до Драинчеву. Док Власта из Шаркамена смишља и пише „Иван Ивановић или Сам против злих“, Драинац је упокојен (види моју новелу „Упокојени Драинац“) а Власта је изопштен из новог друштва. Чак не може да добије ни једну такорећи општинску награду, уз најбоље препоруке које се једном песнику могу дати. То су „Ђавоља посла“ (из рукописа намењеног мени): Увек су иста времена, / за све славне увек неславна, / ништа се променило није, / тако то бива у сумраку цивилизације. Зашто се Власта одлучио на пасиван отпор? Зато што му је пропала Властита (Властина) буна: Нисам ни први ни последњи / чија ће буна бити угушена у крви. Остало нам је, дакле, само дисиденство. Бојим се да нисмо имали другог избора. Власта Младеновић је то схватио другом песмом у циклусу (прва је она о којој сам беседио), насловљеном са: 201

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

ВЕЧИТО ДИСИДЕНТСТВО ИЛИ УСПОНИ И ПАДОВИ ИВАНА ИВАНОВИЋА Мада зна да га на врху чека казна, да писање губи сврху, он се и даље пење „ка висинама и ћутању”. Мада му је познато успење и суноврат Икара Губелкијана, не престаје његов рат за мир. Као Сизиф стење, гура речи тешке, воља је његова чврста, не одустаје од свога крста, кога носи на брдо, на Голготу. Тако је то у животу, али зна да његова казна није узалудна, јер за истину жртва никад неће бити мртва. И кад будем мртав и бео, видећу Власту из Шаркамена како гура тај Сизифов камен носећи на леђима Христов крст. Ствар је у томе што наши савременици (генерација трајно упропашћена комунизмом) неће хтети да слушају Власту, јер му Кајафа није оверио пут. Самим тим неће ни да чују Властину причу о Ивану Ивановићу. Проблем је у томе, Власто, што ни ми сами не знамо шта да кажемо тој изгубљеној (у интернету) генерацији. Оним Титовим писмом, које вероватно није било упућено теби али мени јесте, прекинута је свака веза са Марксом. Ту је био мој крај. Идући двадесет година после мене ти си открио Христа. Уопште не сумњам да ћеш се разочарати у Христа као ја у Маркса. Свет не мењају песници, остаје им само да се побратиме са Тином Ујевићем. Још су гностичари поставили мој и твој проблем, Власто. Према историчару јереси Валтеру Нигу, гностичари су били заправо „творци хришћанске философије”. Гностичари су само заоштрили вечан људски спор: гносис или пистис! До данашњег дана човеку је остала можда највећа мука како помирити, сјединити, пронаћи „златну средину“ између природне човекове потребе да сазна и, такође, 202

ИВАН ИВАНОВИЋ

његове природне потребе да верује (догматичност и скептичност). Ја сам се, Власто, посекао на гносису. Ти ћеш се посећи на пистису. Видимо се у Паклу, где је место за јеретике, односно дисиденте. Тамо те чекам тих двадесет година. На крају пута, шта да кажем Власти који је одлучио да иде иза мене? Морам да кажем да сам се проблемом Христа и Маркса и сâм бавио, пре Власте, у роману „Браћа Југовићи или Како изићи из историје“, 1990. године. У књизи, за мог најатрактивнијег књижевног јунака, писца Растислава Југовића, измислио сам два школска предавања, Хришћанство – филозофија наде и Марксизам – нова нада човечанства. Разуме се да овде нећу да их понављам, али не могу а да не укажем на њихово значење.. У првом предавању мој Растислав Југовић, иначе професор филозофије и марксизма, осврће се критички на хришћански покрет. „Када је држава постала хришћанска, отворили су се пред црквеним људима велики изгледи за моћ и богатство. Хришћанство је напустило првобитну етику и постало инструмент угњетавања управо оних слојева који су ра пронели кроз историју од илегалне секте до државне религије. Тако се велика нада претворила у велику превару. Али то је судбина, рекао бих, свих реформистичких покрета.“ У другом предавању, Растислав Југовић доводи под сумњу и марксизам. „Иако од Марксове смрти није прошло ни сто година, могуће је правити биланс његовог пророчанства. У једноме је Маркс бесумње био у праву: социјална револуција је победила у више од пола човечанства а комунисти су дошли на власт на већем делу земљине кугле. Ипак, није се обистинило Марксово предвиђање да ће револуција да победи у земљама са најразвијенијим продукционим односима и најорганизованијом радничком класом, у земљама европског Запада. Показало се да је лакше победити тамо где је владајућа класа најслабија, што значи у заосталим земљама. То је створило сасвим друге односе од оних које је Маркс у својим делима анализирао и предвиђао. Испоставило се да је тешко градити социјализам у условима неразвијености и заосталости. Да би се нешто делило треба најпре да се произведе! А производња подлеже објективним законима и не зависи само од добре воље људи.“ Маркс није имао илузије да ће се свет сам по себи побољшати, као Христ. Маркс је запоставио етичку страну филозофије историје, до које је Христ највише држао. Стога се Христова идеја о ненасиљу код Маркса реализовала као насиље. „Дотле, ново друштво се мора бранити од старог истим оним средствима којима је старо покушавало да спречи долазак новог, дакле оружјем, војском, полицијом. Зато комунисти морају да створе јаку државу у којој ће комунистичка партија, попут цркве, пажљиво контролисати јавни живот.“ 203

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

Због овога нисам постао марксист. Студентска 68, која је мене затекла као професора у Куршумлији а Власту Младеновића као ученика осмољетке у Неготину, учинила је да озбиљно посумњам у наметнуту ми комунистичку догму о „најбољем од свих светова“. Постао сам дисидент, написао сам „Црвеног краља“. „Још једну ствар Маркс није могао да предвиди: научно-техничку револуцију. Ова револуција је одиграла можда значајнију улогу него социјална, учинила је да се продуби јаз између развијених и неразвијених, односно између Севера и Југа. Развијене земље Запада су се овој револуцији прилагодиле боље него недовољно развијене земље реалног социјализма, што је довело до повећања њиховог друштвеног богатства и пораста стандарда радничке класе. Разуме се да је то идеологију ставило у други план и отупило оштрицу класне борбе.“ Овде бих указао Власти на два комунистичка писца, који су имали исти проблем који и ми, да измире Христа и Маркса, на Миливоја Перовића и Добрицу Ћосића. Миливоје Перовић је био мој адвокат, а ја сам га „описао“ у два романа: у „Живи песак, Живо блато“ и у „Народна буна: Партизани“. У револуцију, на југу Србије, ступио је на самом њеном почетку, као угледни грађанин Лесковца, доктор правних наука, члан Демократске странке Љубе Давидовића. Учинио је то јер је поверовао да само радикални комунисти могу да промене свет. И променили су га, али на горе! Та револуција је била „Време без бога“ (наслов Миливојевог двотомног романа) у којем је све било дозвољено. Миливоје је, хтео не хтео, открио у себи Христа. (Достојевски: „Ако нема Бога, све је дозвољено“.) То га је стало комунистичке каријере, завршио је свој пут као обичан адвокат, што је био још пре рат у канцеларији демократског првака Јабланичког краја, Саве Луковића. Мене је, Хвала Богу, одбранио. Добрица Ћосић је у старости поништио своју комунистичку младост. Открио је у својој последњој књизи „У туђем веку“ (2015. године) Христа. Готово читав живот му је био потребан да се врати својим Коренима. „Исус Христос је књижевно најбогатија и најсложенија личност у последња два миленијума. Човек који је засновао нову религију, јеретик јудеизма, проглашен Месијом, а револуционарно се одрекао месијанске улоге на земљи и царства земаљског изјављујући „Моје царство није овоземаљско”; суровост и кажњавање Јеховино заменио је љубављу; у темељ живота и света утемељио је љубав и тиме духовни живот света упутио новим смером; јесте геније, јесте први велики отпадник, јесте највећи револуционар, најзначајнији превратник у историји људског рода; он је оправдано и без чуда и васкрсења заслужио да буде Бог.“ Ћосић се позива на писца Патароија. „Исус није распет као побуњеник против Рима, него као противник Храма и свештеничке 204

ИВАН ИВАНОВИЋ

мафије са првосвештеником Кајафом на челу. Он је, пре свега, јеретик, отпадник, противник Јехове и његових закона.“ Ћосић се још позива и на Толстоја. „Нема за Толстоја доказа да је Христос божанског порекла. Та рационална Толстојева мисао и мени је одавно блиска. Ја сам Христа примио за Бога љубави; он за мене, пре но што сам сазнао за Толстојево мишљење, није син Божји и Богочовек, како тврди хришћанска религија и црква. Ја сам Христа доживљавао као највећег човека западног света, који је измислио религију љубави, и као такав он је егзистенцијално-онтолошки највећи револуционар људског рода. Љубав је утемељио у људску егзистенцију, учинио је самом егзистенцијом. Достојевском је Христос изнад сваке истине; он не подлеже њој. Толстоју је од Христа ближа истина. Достојевском Христос. Између Христа и истине, Толстој је за истину. Толстој није религиозни хришћанин. Ни ја нисам религиозни хришћанин; али сам хришћанин по основним схватањима духовности, морала, самилости, правде, доброте. А не верујем да је човек постао по учењу Светог писма.“ Где смо ту ми, Власто? Рекао сам ти, а и ти си то рекао, да сам ја у суштини јеретик (дисидент). Да то продубим позивајући се на студију Валтера Нига „Књига јереси“. Дозволи ми да себе поредим са филозофом из времена Христа, Симоном Гатаром. (Помиње се још и као Симон Чудотворац, таквим га сматра Данило Киш у истоименој приповеци.) „Према Делима апостолским, овај чудотворац је прешао у хришћанство. Симона доводе у везу са грчком филозофијом. Симон је био следбеник хеленистичке мудрости. Био је први човек који је желео да приближи хришћанство и грчку филозофију. Овај прајеретик имао је јасну идеју о повезивању Јеванђеља и Грчке. То је проглашено јереси и било је повод за његово клеветање.“ Зашто помињем првог јеретика Симона? Могуће је да сам и ја (у свом писању, не могу да кажем учењу) покушао да приближим српску традицију модерној књижевности (студирао сам Светску књижевност). Преамбициозно за младића из Житног Потока, који у то време није још био сазнао какав ће утицај имати Зеленгора на његов живот. Али, сви младићи су Балзакови Ежени де Растињаци. Кад су комунистички идеолози то открили, били су непријатељски расположенипремамени, каоштосуцрквениоцибилинепријатељски расположени према Симону и за њих је било важно да униште његов успешан утицај. У овој гнози леже узроци мог прогона. У песми Ода писцима без адресе ти си то рекао. Ипак, хтео бих да те упозорим шта те све чека на твом путу по Србији, где истичеш да је Србија, пре двадесет година, имала великог писца Ивана Ивановића, само није хтела да чује за њега. Хоће ли Србија да те слуша? Ова не, али можда ће се Србија променити, како је прижељкивао хумориста Алек Марјано, витез тужнога лика: 205

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

Дакле,

Алек Марјано,

Завичај Завичајни брегови, јасике, тополе, између њих кривудава бистра река, желите да се вратите из далека а у завичају вас најмање воле. И баш неког брига боли за вашу љубав према родној тополи. Песници што су трабуњали о родној груди, или су били пијани или луди, или су живели у времена сувише занесена, или им је завичај био духовна хигијена. Немојте стално пред собом крити: откако је први зуб почео да вам ниче, непрекидно сте слушали приче да од вас никад човек неће бити. И неки излапели старац је рекао да вам је деда био зликовац и да ни ви нећете стићи далеко. И нека старица суманута увек је сигурно знала да вас на крају пута чекају вешала. Ипак не желим да мрзим родну груду, можда је зло натерало људе да зли буду, можда ће једнога дана све бити боље, можда ће сви завичаји да се одобровоље. Можда нас завичајна пакост неће пратити свуд, можда ће о нама донети повољнији суд, можда ће дунути неки ветар луд, можда ће се поново родити љубав велика, можда ће уместо нас у завичају висити наша слика. Могуће је, Власто, да ће нека друга Србија хтети тебе да слуша, ако ова није хтела мене. Али у том случају ћеш морати, попут Дон Кихота, да извршиш ревизију српске уметничке књижевнсти, као што је Сервантес извршио ревизију витешке књижевности. Ми, који смо себе прозвали Писцима без адресе, то нисмо могли. Видимо се у Паклу, где су се срели Макијавели и Монтескије! Београд, 2018. 206

АНА СТЈЕЉА

У САГЛАСЈУ СА ДУХОМ – трагом збирки поезије Власте Младеновића „У сагласју са Мокрањцем” и „Фусноте за Мокрањца”

„...Док постоји сенка, има и светлости, поезија сја...” Напајајући се духом на шаркаменском врелу, песник и „раб поезије” Власта Младеновић, исписује стихове одевене у рухо модерног а у сагласју са традиционалним. У томе му пут осветљава велики Мокрањац чији луч гори несмањеном јачином, већ читав век. Усидрен на Мокрањчевом броду што пркоси валима сурових вода садашњице, Власта Младеновић пева о песнику, о свом роду, о поезији, о слободи духа, о вечитој борби добра и зла... Збирке поезије „У сагласју са Мокрањцем” (СКЗ, 2015) и „Фусноте за Мокрањца” (Културисток, 2016) оде су песнику – духовном витезу, обичном смртнику кога музе успављују лиром, човеку који се не предаје ни у најтежим тренуцима људског постојања. Песник као револуционар снажног духа, као владар из сенке у чијим рукама је мач скован од знања, главна је окосница збирки поезије Власте Младеновића. У једној од својих песама из збирке „У сагласју с Мокрањцем” песник каже: Ја сам поезија, ја сам поезија, у којој свет је сажет, свеж сам цвет, свежањ речи, сјајан букет који дише, ал’ га нико не мирише. У песниковим стиховима, наслућује се „усмени бол”, презир према садашњици и бескрупулозности појединаца и маса, док се искрено и без патворености, величају истина, нада, род, отаџбина и њена традиција. ...У Тамничу сам, после много векова. Улазим у историју. Препознајемстарину, опет видим моју домовину. Чујем српски језик... 207

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

Збирка поезије „У сагласју са Мокрањцем” доноси и низ духовних песама, у славу Христа и његовог страдања а на симболичном трагу „крста” који сваки песник, у име своје части, храбро носи до своје Голготе. Радије ћу и ја страдати ради Христа, нек ропће поезија срца чиста, нека страдам, зарад истине, макар сам. Одбацујем милост сваке људске власти, о какво дивно подвижништво, у немилости бити због части. Песник као истински Орфеј који дозива своју Еуридику, „по жељи Мелпомене”, пева слободно и живи слободно. Обраћа се великом Хамлету у нади да ће му он дати одговор на питање које мучи човечанство. Хамлету се и јада, као најприснијем пријатељу: Нема дилеме, краљевићу Хамлете, ствари су зле, иако сунце јарко бди, у мојој земљи жиле су промрзле, у ваздуху нешто страшно смрди, трулеж лебди. Бити „у сагласју са Мокрањцем” значи бити достојан предака, одужити им се на било који начин. Песник као мисионар који походи стране земље и шири своју мисао, настоји да кроз своје стихове, макар на трен, позове свој род на незаборав. Такође, бити „у сагласју са Мокрањцем” значи достићи хармонију, достићи склад тела уморног од туробне свакодневице и духа надахнутог који је кушао божански нектар. У другој (најновијој) збирци поезије која носи наслов „Фусноте за Мокрањца” , песник Власта Младеновић наново потврђује своје песничко умеће. На „маргини фуснота” песник нам даје „кључ поезије”. И даље верује да је поезија слобода, извор живота и тајна опстанка света, зато пева: ...Поезија се не учи, она се ствара, јер је ствар, јер је твар Божјега дара. 208

АНА СТЈЕЉА

На маргини, фуснота, место је где се крије кључ поезије, извор вечног живота, године, цифре, решење шифре, свака чињеница значи. Трагом знаменитих предака и традиције – највреднијег блага српског рода, Власта Младеновић компонује поетске руковети, у славу Мокрањца. Музички дар је наследна особина, особеност је судбина. Надахнут од Господа, Мокрањац је певао у име рода, мешовити хор је глас народа, колективно памћење, „вјечнаја памјат“. Написане у сетном тону, понеке песме звуче као ламенти над давно прохујалим временима неког давно изгубљеног света и неких изгубљених идеала: Старац сам седи који седи на обали велике воде, сећајући се времена кад су идеали, о водо, водили до слободе. Сад гледам како бродови-године пролазе, поломљена су моја крила, плачем и машем али нико да стане, нико да пристане. ...Помирен са самоћом, скупљам смеће на обали одлазеће реке, пребирем камено цвеће, исписујем крупне речи на ситном песку, по чему ћеш ме препознати кад сунце зазлати... 209

БУКТИЊА #55/56: КРАЈИНСКИ ПОРТРЕТ

У свој песнички „нотес”, Власта Младеновић записује своје поетске мисли, посвећујући их својим пријатeљима по перу, сродним душама, „писцима у Христу”, које је као и њега, задесио исти песнички усуд. Док пише своје поетске бисере, песник „изгрева” а ту ватру у очима му пале „весталке храма културе”, „сведоци његове духовне авантуре”. Док се песник спушта низ Озрен, тај чудесни Олимп Неготинске крајине, за собом оставља успомене, с презиром гледајући на песнички свет, увек одан истинском путу. О смислу поезијe, песник каже: Поезија има ли смисла, туга ме нека стисла а сав сам расут – тежак је песнички пут. Али идем, али певам, успут остављам траг, нек се нађе, можда се вратим натраг. У једној, готово побуњеничкој песми ове збирке, песник се поистовећује са великим Хомером, што чезне за својим миром – својом Итаком, напустивши све ратове и вративши се у своју Хеладу – свој скривени песнички свет. Гласом плачног славуја, песник пева о епохи која је мрачна, која је жалосна и над којом се надвио црни облак. Док трпи ноћ у којој је и тишина мучна, песник отвара своју душу и кроз стихове проговара: Мрачно је доба, епоха стида, мој је соба без зида, на души отворена рана, узалуд се рида, нико не чује плач славуја, мучна је тишина, боли, боли истина. Власта Младеновић проговара и о свом завичају, свом Шаркамену, али и о песницима с југа,„писцима без адресе”, о заблудама, „чудесним опсенама светлости и сенама чудесне васељене”. Песник као путник који „заваљен у удобност бесмисла”, „возом за нигде”, „путује у друштву мртвих песника”. И сећа се, и памти и верује... Под теретом дуга предака од којих је наследио песнички дух, снагу и полет, песник са дозом самоироније завирује у ћошкове сопствених илузија, крвљу исписујући оду: Наследио сам дуг, па сада дужан плаћам музику за славље и тугу. Сав у дугу, 210

АНА СТЈЕЉА

не видим слободу, мада крвљу пишем, певам оду. Бранков проклети полет, Дисов душевни понор, Настасијевићев лирски круг... Списак је дуг. Поезија као „радост и бол и лична симболика”, постала је жиг на души овог Орфеја са истока. Њу велича, њој се клања, од ње преза и њој се диви, уздижући свој дар од Бога дат. „Фусноте за Мокрањца” које је тако брижљиво и самопрегорно записивао и скупљао годинама, с надом да ће их некад преточити у стих, Власта Младеновић је завршио још једним властинизмом: Реч моја беше бритка као сабља, љута бритва, оштрица мача, сада је стишана, повучена, увучена у корице књиге чека свог тумача.

211

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

213

ВЕСНА КОВАЧЕВИЋ СОКОЛОВИЋ: СНАГА ПРАВЕ ПЕСНИЧКЕ РЕЧИ НЕОПХОДНА ЈЕ Весна Ковачевић Соколовић је песникиња, ауторка три збирке песама „Бол“, „Благодарим“ и „Тиховања“. Својим стваралаштвом „опире се бесмислу, трага за складом и смислом. Тражи уточиште у стиху и пише о томе колико је све пролазно и колико треба славити тренутак.“Своје књиге не продаје, већ их поклања. Живи и ради у Београду. Бити песник у данашњем друштву, шта то значи? Поезија није миљеница времена у којем живимо. Сведоци смо да је поезија, коју су стари Грци одвајали од уметности, маргинализована. Самим тим је и улога песника незавидна и тешка. Он данас збиља води дон кихотовску борбу с ветрењачама. Као што је у свим временима био, песник је и данас између осталог и револуционар. Он се и данас буни против прагматичног и корпоративног света и свега шта такав свет доноси. Не, у такав свет! Песник ће као и увек допринети да се боље разуме стварност, време у којем живимо. Он је истовремено нада за будућност. Раскошна лепота коју поезија садржи у себи, исказујући најдубља осећања и размишљања, допринеће томе да ће глас песника требати увек да се чује. Шта желите да поручите читаоцима Вашим песмама? То је тешко питање за једног ствараоца. Знам да се опирем бесмислу и да трагам за складом и смислом. Певам слободи, потреби за унутрашњим миром, пушем у духу православља, сигурна да ће мир и хармонија однети победу над злом. 214

Тражим уточиште у стиху и пишем о томе колико је све пролазно и колико треба славити тренутак. У тренутку је тајна вечног. Ту су неизоставно и поруке љубави. Најкраће речено, позивам на окретање духовном и на урањања у оне делове сопственог нам бића у којима не боравимо често, како кажем у једној песми: „...ми заштитници љубави, ми зависници од склада“. Покушала сам донекле да дам одговор на ваше питање, али то ипак препуштам књижевним критичарима и читаоцима моје поезије. Има ли поезија данас ону јачину, снагу и моћ, као некада када су песме, било родољубиве, било љубавне, биле инспирација младим генерацијама заљубљеним, како у своју земљу, тако и у своја драга бића? На жалост, нема. Поезија је некако све тиша, нестаје из медија, препуштена је самој себи. Све је мање читалаца поезије. Али, дешава се један други феномен, а то је да је све више оних који пишу поезију. Тај феномен ће већ истражити социолози културе, социјални психолози, књижевни критичари. У свету помућеног духа и морала, свету који је готово без вере, у времену лицемерја и лажи снага праве песничке речи неопходна је. Не желим да верујем у то да ће се генерације које долазе помирити са таквим светом, а одговоре, надахнућа и другачије могућности ће сигурно проналазити у снажној песничкој речи. Да ли уметник најбоље ствара у добру или у патњи? Све моје дугогодишње, неисплакане сузе за прерано изгубљеним братом слиле су се у збирку песама „Бол“. Жељко је погинуо ратне 1994. у Босанској Крупи. Осам година нисам имала снаге да изговорим његово име. Суза нисам имала. Чинило ми се, ако почнем да плачем, никад се нећу зауставити. Искусила сам оно Андрићево: „Све је у мени мртво; тако ми је добро.“ Онда је тај свепрожимајући бол, најпосебнији бол, бол сестре за изгубљеним братом, тај непребол, неком гејзирском снагом проговорио стихом, преточио се у песме. Настала је збирка „Бол“. „Без муке се пјесма не испоја“, каже Његош.

215

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Књига је најлепши поклон, кажу љубитељи књижевности. Да ли их Ви стога радо поклањате, а не продајете? Једна од моји песама носи наслов „Смисао у давању“. Да, радо поклањам своје књиге. Описаћу вам неке ситуације, које су примери лепоте таквог даривања. Сећам се дана када је изашла из штампе моја трећа по реду збирка песама „Тиховања“. Увече је изненада стигао драги гост из Москве. Тако је прва књига, која је још мирисала на штампарију, кренула за вољену Русију. Наравно да сам била срећна када је стигла порука да је збирка „Оћен харашо“. Недавно сам имала сусрет, након тридесет година, са драгим пријатељем из студентских дана. Остала сам упамћена по томе што сам у тим годинама наше дивне младости у свакој прикладној прилици говорила поезију. Овај пут, након толиких година, стигла сам са мојим књигама поезије у рукама, као поклоном. Најдражи ми је пут збирке „Бол“. Највећи број књига стигао је у моју родну Крајину, до Бања Луке, Приједора, Новог града... до пријатеља и сабораца мога Жељка, до мојих пријатеља из детињства, из гимназијалских дана, до многих мени драгих знаних и многих незнаних читалаца. Како рече зен-мудрац: „Захвалан треба бити онај који даје.“ Имате ли савет младим талентима који желе да се баве поезијом? Радујем се што млади људи пишу песме. Велика је одговорност давати им савете. Али... Нека пишу упркос свему, нека истрају у томе. Нека слушају свој унутрашњи императив, и нека увек буду свесни своје огромне одговорности. Нека негују сумњу и непрестану запитаност, и нека стварају и негују своје светове. Нека страсно читају и дубоко и помно буду загледани у себе и нека проналазе мостове између себе и других. Нека се не мире са површношћу и просечношћу. Нека буду инатни и радознали и сигурни у снагу и исправност онога што заступају. Нека увек буду свесни да су привилеговани, јер припадају једном другом виду стварности – Поезији. Да ли је Скадарлија и даље, као некада, стециште песника и боема? Прва асоцијација на ово ваше питање ми је слика Београда тридесетих година прошлог века, на Тина Ујевића „краља“ боема и на Раку Драинца, моју највећу гимназијску песничку љубав, као главног „претендента” на тај престо. 216

Таквих боема одавно нема. Мени се чини да у данашњем Београду, уметници, писци, новинари... више немају своје место окупљања. Такозвани, некадашњи чувени „Бермудски троугао“ који си чиниле кафане „Шуматовац“, „Липа“ и „Грмеч“ више не постоји као такав. Скадарлија на свој начин одолева времену. Чим се крочи на њену калдрму уплови се у дух старих времена. Свакако је Скадарлија јединствена, таква каква јесте, са начичканим кафанама, жагором, музиком, поезијом... Ту је такође Кућа Ђуре Јакшића, уточиште уметника и уметности. Боема ће бити док буде неслободе, док буде опирања „уклетом поретку”. И песника, такође. А то значи – УВЕК! Преузето из Новог Магазина/ Прилог послала Тамара Лујак http://afirmator.org/vesna-kovacevic-sokolovic-snaga-prave-pesnickereci-neophodna-je/

217

Све увире и извире из боли. Наш живот започиње болом (кад први пут удахнемо ваздух у плућа), са болом се и завршава. Стога не чуди што је прва збирка песама Весне Ковачевић-Соколовић понела баш то име. Постоје губици који се никада и никако не надокнађују – губици људи и места који чине наш живот... губици и растанци, за којима у души остаје понор, празнина, и никакво време и никакве промене ту празнину неће попунити, каже Милица Цинцар Поповић. О томе пева песникиња: о вечитом болу за прерано изгубљеним братом, о болу за изгубљеном родном грудом, за давно доживљеном и никад поновљеном срећом. Али, иако пева да све је блиско/и поглед и бол/и сан и мисао, иако верује да вест о његовом вечном одласку/умањиће васиону/а мене сломити, Весна Ковачевић-Соколовић ипак себи дозвољава да је кроз живот води уверење да снага је у потрази/за новим стазама и богазима. И она то смело и чини: тражи нове разлоге за срећу, тражи нове разлоге за писање стихова, нове разлоге за љубав (утонућем у загрљај љубави/дају смисао и снагу постојању). Све око ње ври, све око ње се комеша и Весна Ковачевић-Соколовић не може а да на сву ту бујицу, на сву ту вреву око себе не одговори животом, стиховима, тиховањем. Дубоке мисли песникиња износи лако, као да су цвет који успут откинемо на ливади, а не плод дугогодишњих страдања. Мисли које су је водиле кроз живот, које су је спасиле најдубљих понора душе, сеје кроз стихове, као да је у питању лагана шетња кроз шуму, а не дугогодишња борба са сопственим демонима. Из те своје борбе изашла је оснажена, другачија, нова, а опет она стара, она која не пристаје на апсолутни заборав, она која је одлучила да пригрли бол и на тај начин га савлада (нада да све доживљено/и оно што није/ даје спознају/да то је и снага/живота којим живим). Упркос тешкој теми коју је одлучила да опева (јер није могла другачије), песникиња 218

ТАМАРА ЛУЈАК

завршава збирку позитивним мислима (ка сновима о будућем/кроз бујицу заборава се мора), што ме необично весели: јер то је доказ да је снага духа неуништива, то је доказ да разлога за срећу увек има, а Весна Ковачевић-Соколовић их има на претек! Не могу а да се не осврнем на бисере које је песникиња нехајно посејала по збирци (непознати предели призивају биће саткано од сна; У данима снова и/ноћима туге пребивам; бескрајни су путеви бића), а који су, сваки за себе, неоспориви увод у прозу, у кратку причу – чега можда ни сама није свесна, а на чему би требало да поради. Талента неоспорно има, треба јој само мало храбрости да се одважи на тај корак – можда да се за почетак опроба у стихованој прози, ако јој тај излет највише одговара, али свакако би нам, када би се само на то одважила, подарила и прелепе приче, као што је и песме збирком „Бол“. У својој другој збирци „Благодарим“, Весна Ковачевић-Соколовић јасно пише из позиције некога ко се растеретио велике боли, некога ко је пронашао разлог за поновну срећу и дозволио себи да изнова ужива у животу (отвори очи и погледај/дивна цветања уснула у теби/ реци збогом тугама/и крени). Пуна полетне енергије (не ићи пречицом до сна/већ путевима најтежим се остваривати), пуна позитивног става према животу (широки се видик ствара/када гледамо у свет/ сакривен иза рођеног у нама), ова збирка пева о захвалности, о срећи, о употпуњењу песникиног бића (сваким кораком/враћајући се непознатом себи/радовати се/том сусрету, неизбежном). Разлога за радост имамо на претек и Весна Ковачевић-Соколовић их са пуно уживања скупља око себе и расипа даље, научена да дели, научена да даје, одлучна да шири позитивну енергију, коју поседује у обиљу (блештавилом се урања/у недокучиве пределе патње/ткане срећом постојања). Песникиња пева о слободи и истини, о темама којима се није толико бавила у својој првој збирци „Бол“, као о нечему што је од круцијалне важности за уметника, за сваког човека понаособ. Весна Ковачевић-Соколовић изузетно цени своју слободу, за њу се све ове године и борила, и изборила, и бескрајно ужива у истини, јер такво је њено, хришћанско, и не само хришћанско, васпитање. Обе збирке ове песникиње, осенчене су вером у Бога, писане су из позиције верујућег, чиме су добиле на дубини. Не могу а да не приметим да се, како је сва полетна и лака, лепршава, збирка у том духу и завршава, баш као и прва: мраком и златом ходићу/степеницама буђења/блаженством испуњена. То нас доводи и до треће збирке Весне Ковачевић-Соколовић, под називом „Тиховања“. Као да је песникињи био потребан известан отклон од лепршавости и шароликости живота, поново је уронила у себе, поново је одлучила да истражи, спозна себе, овога пута кроз Бога, тиховањем. Као да јој је био потребан известан мир, пауза, оаза, унутарњи разговор – осетила је потребу да стане и застане, да урони дубоко у себе и пронађе све те ствари које су јој недостајале – јер, 219

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

само сами себи можемо да будемо спас, излаз и ослонац. А Весна Ковачевић-Соколовић итекако је свесна тога. С тога се и одважила да се упусти у разговор са самом собом, и са Богом – јер, знала је да ће из тог разговора, из тог дијалога/монолога, опет изаћи као победник, оснажена, испуњена, потпуна. Различити су начини и видови зацељења, и различити су путеви да се она достигну и постигну. Свако од нас бира свој пут, свако од нас бори се сопственим оружјем, било да га је пригрлио извана, било да га је изнедрио из себе – у случају Весне Ковачевић-Соколовић, то је песма, стих, мисао. Како је аутор великог талента, тако од Весне Ковачевић-Соколовић очекујемо још много тога да нам подари, хаику, кратку причу, роман – зашто да не?

220

САВА БАБИЋ

БЕРБА Зар нисте приметили? Када берба успе, оконча се, понашамо се као ситни лопови: све је добро што се добро сврши! Одахну људи, тек тада свесни да се могло свашта догодити, све пропасти утаман, као џепароша када ухвате на делу. Тај осећај је и у психологији код жетве: радили смо, страховали, година понела, а све до последњег тренутка нисмо сигурни, зло још може да се догоди, оно постоји, уротило се против нашег сна. Тек када се жито нађе у крстинама, камари или у амбару, попусте страхови: надмудрили смо зло, мимоишло нас је иако је могло да нас сатре. Попусте исконски страхови, време је за радост која има своје чврсто место у психологији земљоделца, скоро се ништа не разликујући од прастаре, исконске зебње и радости. Ко није осетио њиву, зањихано ломно класје, тај и не зна колико је велико дело спасти род испред сваковрсних похара које се непрекидно надносе и вребају. Интересантно да берба кукуруза нема ништа заједничког са страховањима и задовољствима које пружа жетва: зар зато што је кукуруз ипак новијег датума и није тако ломан и нежан? Нема оне друге стране којој се може показати шипак што смо је још једном надмудрили! Али, зато је берба грожђа још узбудљивија. Трагичност и уништивост бобица на длану незаштићених питомих коса у доба када мразеви тек што нису загризли и смождили, као да добија прастаре, ничим измењене размере. А без обзира на филоксеру, као да смо, психолошки, веома близу времена пана и сиринге, слатког сока од којега постаје опојно и погубно пиће... Не треба се чудити Кирки ни Одисејевим морнарима. Није Кирка била чаробница, већ само крчмарица, а вино је поваљало пијане људи и просвињило их... У напитку такве врсте толико је нејасног да није чудо што изазива пажњу богова, као да важи она мудрост: опиј се па ћеш видети какав си човек заиста. А тек берба! Веома погодан тренутак за мистификације, када јесен захлађује и покушава да се преточи у топле капљице као једини реалан и трезвен излаз. Поред исконског односа према убирању плодова, берби, постоји и традиција, понајчешће везана за песму. За нас то, пре свега, значи асоцирање на прошли век и неизбежног Бранка (о, бербо... итд.). Али један израз трагичног осећања доживео је да нас заведе: упитајте све оне који хрле у бербу, анкетирајте их, за њих је берба поцикивање, коло, песма, а не рад и утркивање са силама нечастивим. Они не знају за пуцање леђа од погрбљености над чокоћем, не знају за диринџење 221

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

кошарева, за стезање преса. Литерарни израз једног доба је снажнији од стварног и мучног рада. Због тога није Бранко песник бербе, већ један други писац из другог поднебља које не зна за падине Фрушке горе. Чини ми се да је најбоље и најснажније, а да није далеко од димензије стварног, оно што је о берби написао Бора Станковић у приповеци У виноградима. Он се, као и његов јунак у којем, вероватно, има много црта аутобиографског, подухватио да означи нешто од тог трагичног чвора у човеку, тако сложеног односа преме још неферментисаном животу који тек треба да преври. Расипање зрневља око чокота, слатке и лепљиве сузе што се претварају у прљаве мрље, тамне речи врачаре и немир који нема снаге да завара и успава – све је то мутно и тешко осећање трагичности живота, као што ће од меденог и прозирног мошта ускоро постати покварена текућина слична помијама, да би, на крају, ако се издржи до краја, ако буде услова, постала опет прозирно вино. Пут од грожђа, ако понесе чокот, па се виноград окопа, прска недељно једном, па буду повољне временске прилике – па све до вина дугачак је читав живот. И зато када је берба, не мислим на Бранка, бол у крстима подсећа на другог писца, на шкрипу тешких, натоварених кола, прашине и беле јесење свиле и – свега што значи пут до добре капљице. А када се запева – није то само због Бранка и младости, већ и због тога што смо, литерарним асоцијацијама упркос, отели нешто од опојног вина чудних, чаробних својстава, што смо срећни, јер је попустила напетост, зло нас је могло склептати као ситног лопова. И, заиста, што да не будемо ведри када смо спасли бербу.

СЕД АМДЕСЕТ Старине пију младо вино, Октобра тридесетог... Као што има песника који свом силином осете присуство смрти, тако је Ђула Ијеш већ веома рано наслутио, а потом и оваплотио, смирени трептај старости у човеку и око њега. Није реч о пози, ни о социологији, него о трагици. Ијеша интересује стање духа старости која је нашла своју равнотежу, али мало јој је остало да уради, изгледа готово нестварно. Поред низа песама о овој својој великој теми, великој теми света, Ијеш јој је посветио и дело На Хароновом чуну, „роман есеј”, како га назива у поднаслову. Једно поглавље књиге посвећено је Ђерђу Лукачу, онда седамдесеттрогодишњаку који нема времена, јер планира три обимне књиге, а затим аутобиографију! А већ пре ове књиге настало је Ијешево дело Ручак у дворцу, прави Ијешев свет, али то је већ сусрет са старошћу, старим бившим 222

САВА БАБИЋ

грофом, класни однос је присутан, али је људски доминантан. Истовремено, ту је и национална обојеност и није сувишно указати како старост, особеност писца да види и осети старост, има неке везе с националним питањем, или још боље, с питањем судбине малих народа под овим поднебљем. Уместо да буде француски песник, нашао се у Француској после пропасти Комуне, Ијеш се вратио свом племену када су француски интелектуалци почели да откривају далеке народе Африке: боравећи далеко од свога завичаја, открио га је и решио да му се врати. Судбоносан повратак који значи истинско, право откривање Мађарске, не оне знане по џентријским анегдотама о простом свету – већ оне аутентичне, аутономне и веома старе из Света пустара, најчудније и најдивније књиге која је саткана од људи и живота. Од тада се не раздвајају песник и његова домовина. А зов Европе и Запада више неће бити неодољив. Чак ће Ијешева песничка генерација бити трезвенија од великог Адија и његовог часописа Запад, окренувши се себи, окренула се и суседним народима, малим језицима, аутентичним културама. Ијеш ће стално показивати интересовање за оно што се развија код нас, у Румунији, у Чехословачкој. Али критеријуми процењивања вредности неће се мењати, стално ће имати на уму бригу да високе вредности нађу већ једном пут у свет међу друге народе и језике. Стицајем срећних прилика наш читалац донекле може да упозна Ијеша: преведено је неколико његових дела. Свет пустара и Ручак у дворцу не само да су постали део наше културе, освојен део културе, већ су та дела на нашем језику остала преводилачки узор: блиско поднебље се савршено може изразити и другим језиком, порука је преводилачког подухвата Младена Лесковца. Песника Ијеша, међутим, слабо знамо; његове мене и доследности, његову везаност за сокове родног тла, пророчки глас који још увек говори у име других; песнички свет који се уздиже, богати и напредује да би се нашао готово на истом месту одакле је и кренуо, само са знаком универзалности. Свој став песника можда је најпотпуније изразио у песми-поеми Дитирамб жени: Не камен а ни метали. Они под зубом века не трају! Не ту сукривци мали што живот вечни обећају. Него рогоза, трска, кора. Не одлучни – не. Него се одупру без поговора: црница, трава, шашина, ломне и нежне. И нетрагом нестају после чина. –––––––––––––––––223

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Не метали а ни камен. Не бронзани штитови и порфирне посуде, разметљивци и дангубе. Него на кецељици палмова лишћа прамен, чинијице од кокоса, кровињаре. Не катакомбе, ни моћне куле. Јер кад отече живот, шта могу кости труле? Тог песника Ијеша тек треба да упознамо, јер је и крупан песник и добар сусед. Биће прилике, до неког новог јубилеја, можда ће бити задовољство показати Ијешу неколико нових, вредних и значајних књига које ћемо у међувремену превести – не само његових, јер Ијеша ипак знамо -, можда ћемо успети да ми остваримо део оне старе тежње Ијеша и његове генерације: лице треба окренути суседима. А Ђула Ијеш, велики песник, високо чело, венац беле косе, нагнуте главе и лукавих сељачких очију – ни мени, а ни њему ознака сељачки не звучи ни мало лоше -, очију које помало измакнуто, мудро и уздржљиво мере, критички посматрају свет – тај Ијеш, наш сусед, слави седамдесету. Часне године. Живео, Gyula bátyám! (1972)

К А Д ПЕСНИК ПРЕВОДИ ПЕСНИК А ... Читалац незадовољан књижевним часописима обрадује се када у понекој свесци наиђе на прилог који га страсно заинтересује. Такав прилог биле су варијације превода једне песма Вијонове с коментарима преводиоца Коље Мићевића о тим преводима у Летопису Матице српске. Већ и сама помисао да је Коља Мићевић једну једину песму од четири стиха чувеног песника-лупежа превео у 327 (и словом: три стотине двадесет седам!) варијанти, изазива вртоглавицу и намеће низ питања о песнику Вијону и песнику Кољи Мићевићу. Преводилачка поетика Коље Мићевића најбоље се изражава у његовој крилатици „зуб за зуб, слог за слог”, у бескрајном искушавању могућности језика. Или, како сасвим прецизно поставља питање Петар Милосављевић: „како стварати поезију на задату тему и у задатом облику”? И већ и не помињемо преводиоца, него песника 224

САВА БАБИЋ

Мићевића: његово страсно понирање у поетски свет Пола Валерија, путовања кроз трубадурска времена и, ево, поистовећење с Вијоном – говоре о огромном распону, драгоценој могућности прилагођавања временима и песницима, о освајањима за наш језик. Али, и о још нечем: Мићевић страсно доказује својим делом да за песника превођење може постати довољан простор поетског изражавања. После Вијона, Мићевић ће, нема сумње, својом страшћу и растом открити још један, нов, свој поетски свет неког следећег великог песника и у њега „уложити све”. Јер је за њега постојање поезије истоветно с постојањем живота: живот не личи на поезију, он јесте поезија, део поезије; а поезија је део живота, и то онај нехаотични, неаморфни део. И зашто онда цео један живот не би могао да буде посвећен том специфичном поетском трагању које се назива превођењем, а да се ништа не губи од стваралачке страсти, трагања и откривања, интерпретације и успостављања поетског, уметничког живљења на нашем језику? Коља Мићевић, песник, не само да оповргава тезу о непреводивости појединих крупних остварења светске поезије, већ доводи у пријатну сумњу свој бескрајни поступак: када престаје Вијон, да ли престаје, када настаје Мићевић и када да стане? Да ли заиста другују два песника – Вијон и Мићевић? Пријатне сумње за које нисмо знали. Мићевић песник се ни најмање не либи да нам се од свега тога заврти у глави.

СРПСКИ РОМАН ХХ ВЕКА Чистине, пропланци, гребени и планински ланци 01. Кад у тролејбусу човек заглави врата и не уме да се помери: нешто с њим неће бити у реду; или није становник града или је неспособан да координира себе са другима. Немогућност човека да примети друге и да заједно с њима организује правила понашања и живота ‡ врста је неке ненормалности. 02. Мало дете не уме још да заобиђе другог човека који се нашао на његовој линији кретања; оно се мора научити да види друге и њихово кретање, да предвиди линије и последице. Није само на свету. Кад дете почене то да уочава и учи, оно се укључује у људску заједницу. 225

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

03. На селу има обиље простора, за разлику од многољудног града; уклањање и вођење рачуна о другом човеку није тако горуће као у граду, али се зна: на уском путу воз сена (натоварена кола) увек има првенство и пропуштају га празна кола. 04. Саобраћајни прописи само желе да регулишу и омогуће брже кретање, зато постоје правила. Али сам посматрао у бококоторском заливу, с воде, из чамца, следећу сцену: црни „мерцедес” иде од Котора према Каменарима вијугавим путем; на окуци једној очито да је спазио да му у сусрет иде други „мерџа”; и други је приметио да му долази у сусрет широко возило уским и вијугавим друмом: и један и други возач траже место, проширење, како би се зауставили и пропустили онога другога. Оба возила су стране регистрације. На све то: бели „тристаћ” претиче једну „мечку”, труби јој зато што темезга и омета му слалом на друму, а затим се мимоилази и с другим засталим „мерџом” и великом брзином шиша даље. Бела кола су београдске регистрације. 05. Кад год на дуже време напустимо стан, у њега долази Нина с ћерком, користи овај компјутер („Адам”) и све остало. Кад год се вратим кући, дочекује ме исти прекор: како могу да радим на тако неудобној столици. Не каже: добро ми је било, лепо смо искористили ваш одлазак, урадила сам доста, јер ми је био на располагању „Адам”, или било шта слично. Не, него столица. И сваки пут тако. И још ће бити истих примедби. А ја ћутим и смешкам се. Докле ће то ићи тако? Али: како неко не може никако да схвати да је столица подешена за мене, за моје дупе и моја леђа и да она мени одговара, тако је и спремљена. Али тај неко је за Нину други, па, макар и привремено, она је важна и она је центар у овоме стану. Неспособност разумевања других; субјект искључује друге субјекте, своди их на објекте. Комоција, или субјект запоседа собом већи део света? 06. Љану пита њен девер Јово за ручком: која јела не воли. Она не може да се сети, јер заправо све воли. Али чак и увече пред спавање се вајка како никако не може да се сети која јела не воли. Тог тренутка, кад је била упитана, постала је и сама свесна да ужива у свим јелима. 226

САВА БАБИЋ

07. Да ли сте посматрали људе у граду како се мимоилазе с кишобранима док пљушти киша? Дивота од пажљивости, подизања и спуштања кишобрана, мимоилажења. Нова ситуација. А да ли сте запазили малу децу када се докопају кишобрана? Толико су усредсређена на сам кишобран да не виде ништа око себе, сударају се с људима и објектима. Поглед им је усмерен у „небо” кишобрана! Иако већ знају да ходају, да трче, да заобилазе друге, ситуација је сасвим нова и она су опет беспомоћно неспретна, опет треба научити како се користи кишобран, али ‡ против кише. Наиме, како треба истовремено бити усмерен на друге око себе, не само на себе с кишобраном. 08. Ако би неко помислио да је реч о бонтону, преварио би се; бонтон је само једна од могућих конзеквенци која произилази из обраћања пажње другим људима. Свест о другима је битна, јер је то онда истовремено и свест о себи. 09. Није реч ни о толеранцији. Толеранција је невољко прихватање принуде: кад већ живимо заједно, рационално је да се не гложимо. Нисмо у предности што смо различити.

227

Иако је сваком иоле образованијем Србину познато да два великана по којима ова истинита повест носи наслов бејаху сувременици, мање је знано да су имали још сијасет истоветних или барем сродних врлина. Иако обојица дубоко религиозни, нису могли да се одупру антивуковским искушењима – најчешће сваљујући кривицу за то на свог нешто млађег колегу Светислава Басару, који их на приложеној фотографији развесељава популарним „моравцем“ на хармоници (за њене је мелодијске нијансе Бас-харомоникаш увек био Маестро!). Ако би – сходно дневнополитичким потребама – окренули ћурак наопако, онда су за тај Прародитељски Грех кривицу сваљивали на Давида Албахарија, који је читав свој научни опус посветио управо Вуку, вуковцима и њима двојици . Следећа врлина која их је суштински повезивала јесте женољубље и алкохолизам – али и за то су сваљивали кривицу на полузнаног им несрећног принца Кодера фон Дамјаненка, за кога ни они, ни Басара и Албахари, па чак ни проф. др Саша Јерков (истински Вук Караџић њихове епохе!) нису знали да ли је митска или стварна личност. Као треће, истакао бих среброљубље и вољу за моћ у чему средства нису бирали – мада су и за то кривицу сваљивали на грешног раба Божјег Мику Пантића, доктора књижевних наука, писца и литерарног функционера невиђених размера (кога су неки – без јасних разлога – бркали са Цолегом му проф.др Јованом Делићем, тим истинским хришћанским праведником и Светим мучеником своје непоколебљиве вере?). Међу млађима, дакле међу онима који су живели или пре или после њихове епохе, посебно су готивили Растка Немањића – познатијег као Св.Архиепископ Сава! – и монаха Доситеја (негдашњег Димитрија!) Обрадовића, док су напросто обожавали Мирјану Бобић Мојсиловић, Јелену Бачић Алимпић и Весну Дедић: не као рибе, мада су словили за страобалне швалере, већ искључиво као 228

ЈОВАНОВИЋ ПЕТРОВИЋ МЛАЂИ

списатељице – што опет сведочи о њиховој родној коректности! С ДРУГЕ СТРАНЕ, верски и национално коректни баш и нису били, али су узрок томе сагледавали у делатности Драгана Станића не само као вишедеценијског функционера Матице српске него и као песника (малог принца Ивана фон Негришорца). У таквој њиховој визури није боље пролазио ни Радослав Вава Петковић (највећи српски патриота међу њиховим наследницима), међутим остаје нејасно шта им је сметало код Горана Петровића који је рано постао њихов колега-академик? Као шо је такође нејасно зашто су као песнике више ценили Матију и Тешу (такође академике-бесмртнике!) него Драгана Великића, Виду Огњеновић и Душана Ковачевића? О величинама попут њихових истомишљеника-антивуковаца Ласла-Владислава Блашковића, Љиљане Хабјановић Ђуровић, Ивана де Токина (детокс-бокс!), Гроздане Олујић (Ел Нињо) и Мира Вуксановића (званог Мирјана!) некако су увек избегавали да се изјасне...Једино су им енигма остали Магични Ћира (срећни принц Зоран фон Ћирић), Мирјана Ђурђевић, Владимир Пишало, Љубица Арсић, Зоран Живковић, М.Шелић Марчело и Јовица Аћин, но ту им је у помоћ прискакао свезнајући Васа Павковић по коме се описана чета ђака могла недвосмислено сврстати у окореле вуковце. Баш због овако болно замршене ситуације, а богме и због ентропије имена и титула, Добрица се одважио на директно обраћање Митрополиту Стратимировићу: „Ваше Преосвештенство“, писао му је, „не разумем ситуацију баш најбоље, а нисам ни превише хачитан: Ви најбоље знате колико сте мастила пролили ургирајући да некако завршим барем средњу пољопривредну школу. О САНУ не бих, тамо сам сива еминенција, али да сам барем само тамо! Зато ми, упркос свему, остаје нејасно како је проф.Биљана Србљановић доказала да је велики Његош био лезбејка, а његов владичански двор – седиште ЛБГТ покрета? И шта је уопште тај (оли ТА?) ЛГБТ: мислим која је то партија, која књижевно-језичка струја, који мафијашко-литерарни клан, која тајна служба? Као антивуковац не могу се помирити са чињеницом да у Сербијици нашој постоји нешто о чему не знам ништа, па самим тим ни своје пипке нисам кадар пустити дотле и утицати на ствари! Као вуковац, свестан сам да само Ваша ерудиција може досећи до тих спознаја те Вас стога молим као Бога: помагајте...“ „Не тужи, драги Геџо“, одписивао му је легендарни ча-Стева (како му је тепао његов штићеник Вук Стефановић Караџић, још док га је овај цупкао на крилу!), „увек од зла има горе! Ево баш ми је недавно стигла дојава о козојебским активностима наших класика, Филипа Вишњића и Ива Андрића – штавише, тамо стоји како је овај други био слеп код очију а први глумио слепоћу како би исцимао што веће паре за хендикепирана лица (из ЕУ фондова, а оклен ће иначе?!). Притом, извор који ми шаље те информације више је него поуздан – и ти га добро знаш још од својих комунистичких, партизанских дана!“... 229

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Занемео је честити Отац Нације (Добрица Ћосић-Геџа), очито му је моћни Митрополит слао неко важно упозорење које он никако није успевао да скапира! Опет је бацио поглед на вечног Баса, али наврага: у визији су му се појављивали Милисав Савић, Видосав Стевановић и Радован Бели Марковић. Јесу ли и они вуковски антивуковци, или пак изигравају неутралност – попут најкомпетентнијег сувременог језикословца Владана Матијевића, алијас Александра Гаталице?! Сходно језикословству и трбухозборству, намеће се новејше питање: а зашто Влада Кецмановић или Милован Витезовић нису досад постали редовни чланови САНУ или барем прецедници Матице српске? О честњејшем Љубивоју Ршумовићу Ршуму да и не говоримо!!! – Не каже се преЦедник – загрмели су углас стилски виртуози (но правописне цепидлаке) Дејан Стојиљковић ДЕКС (са „икс“ – но га кирилица не има) и Марко Видојковић – каже се преТЦедник, као цедник који цеди и на крају те исцеди скроз. Зашто ли је наш прекрасни Вук Стефановић Караџић – уз Гаврила Стефановића Венцловића и Лукијана (не-Стефановића?) Мушицког! – стварао сербску азбуку ако је Гениј какав си ти занемарује. – Јес да сам женијалан – скромно им је одвратио Добрица – ал да га ебеш, ни да орем нисам научио добро па су стога моје књижурине ницале у туђој башчи... На овако рогобатне речи, уз то неримоване и без национално-верског патоса, нарогушили су се Пјесници Матија и Теша (БећковићТешић), а понајвише Војислав Карановић који је ипак био само песник без великог П и оног традиционалног Ј (за разлику од свог другара Владимира Арсенијевића, који је био у разноразнијем НВО!). Како је на све то гледао још за живота бесмртни Драган Јовановић Данилов, како су се осећали Митрополит и Геџа под будним оком Петриновић-Писарева, како је у њиховом кругу одјекнула вест да се Предраг Марковић вратио књижевности? Рекли бисмо онако народски:болело је њих дупе за све зајебанције које су вазда обележавале сербску књижевност и културу, њихови циљеви били су виши а амбиције надљуЦке. Попут самог Вука, и они су добро разумели да разноразна писанија и сличне керефеке представљају само пут до друштвеног положаја, политичке моћи и материјалног благостања: поменути контекст ништио је разлике између вуковаца и антивуковаца (иако су, руку на срце, први писали „надљуДСке“ а други – да их не би повезали са жутима ! – исту ту реч са Ц!). Уосталом, ко па не зна шта је стожерна линија наше литературе и културне идеологије, односно – који су писци и попови неспорни класици већ миленијумима (колико-ако не и дуже?!-траје Небеска Сербија)?! Међутим, у питања о којима су Ћосић и Стратимировић водили другарску расправу нико жив није био упућен, па су зато њих двојица лако вукли конце целокупног сувременог, традицијског и будућег театра који ми наивни називамо УМЈЕТНОСТ РИЈЕЧИ... 230

ЈОВАНОВИЋ ПЕТРОВИЋ МЛАЂИ

Можемо са сигурношћу рећи да се кључна сцена тог Театра одиграва у тренутку када се ча Стеви (Митрополиту) јавља небеско знамење, које му симболички најављује развојни пут Оца Нације! Сред тог знамења распрскавају се звезде понад Дедиња и отварају се двери виле у којој ће наречени деценијама живети, не зато што – не дај Боже?! – воли комоцију или луксуз него стога што прати ритам живота сопственог народа: најзад, злехудој судби тог народа посветио је свој целокупни литерарни и ванлитерарни опус! Зато је своју председничку резиденцију и преселио у срце Косова, када је отоич изабран за председника СР Југославије, иако се она наизглед налазила у центру Београда.Таква фатаморгана била је логична јер његови противници, тзв. вуковци, нису пажљиво перцепирали Ћосићеву МАЈЧИНСКУ бригу за косовски мит – бригу у којој је тзв. стварност ирелеватна, јер Небеска Сербија је вечна а она земаљска пролазна!!!Наравно да тим вуковцима, али ни антивуковцима није био близак ни Митрополит Стратимировић који је попут свог другара, председника СР Југославије, вазда доказивао блискост народу животом у раскошној карловачкој резиденцији и породичним замковима широм Јужне Уграске (потоњег Војводства Сербског, још потоњије АП Војводине). И овде се крије главни ждрц (речено простонародним језиком): наиме, могуће ли је да су животне навике Сербаљи одвајкада везане за дворце и Дедињске виле, односно за приходе које доносе силне синекуре и синеКУРЧИНЕ – посебно ако си дисидент или пак првосвештеник религије којој мрска туђинска држава не даје примат? Е па, дечице драга, сад ће вас чика Јовановић-Петровић Млађи научити шта је ЖДРЦ и како све што лети није птица! Јер и сам Вук Стефановић Караџић, Србенда над Србендама, скоро читав живот провео је у Бечу где су му услови за рад били пуно бољи него у Београду или Новом Саду, и где му уопштеузев беше много угодније-удобније (како је сам много пута истицао!): међутим, у родном јадарском крају нештедимице је улагао у некретнине у намери да оснује сопствени маузолеј. На његовој огромној хацијенди Лагатору кулучила су браћа Сербљи, а он спахијски показивао како му је најпреча брига – мука народна: више но логично јер је –попут председника СР Југославије – том народу посветио сав свој опус! И не само посветио, него се и огребао за силне титуле, медаље и дукате на рачун тог народног Дела, тако да падају у воду сва олајавања и пакошћења антивуковаца о његовој самоукости, лукавству илити нарцисоидности! Дакле, ждрц је у томе да се истински воли свој народ (што значи и вера предака!), о чему сведоче и биографије мање знаменитих великана које смо горе поменули: српство и слатко православље лакше него памет и дар воде до САНУ, врха Матице српске, силних друштвено-државних функција и прочаја: наравоученије вредно не само честитог Доситија (негдашњег Димитрија) већ и самог председника Геџе и Митрополита ча Стеве!!! 231

БУКТИЊА #55/56: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ

Но, да не скрећемо много са главног тока радње: шта се још важно догађало у описаном вуковско-антивуковском троуглу? Ево најпикантније пикантерије: неко је за Стевана Стратимировића (неки хисторик-националнобудни академик) написао како је 1941 узео пушку у руке и са Добрицом комесаровао у легендарном Расинском партизанском одреду; дакле – да је будући свемоћни сербски Митрополит у младости био на правој, комунистичкој а не кривој (квинслиншкој и четничкој!) страни! Запитаћете се, драги читаоци-драга дечице, шта је сад овде пикантно ако нису јела која су се о гозбама служила на митрополијском двору? Можда чињеница да су Стратимировићи (као и Ћосићи, уосталом?!) били стара племићка породица која је током Велике сеобе напустила постојбину и населила се диљем Јужне Угарске, под окриљем Аустријске круне: приличи ли, онда, партизанштина једном таквом педигреу, без обзира на њихову традиционално вуковску оријентацију (али и антивуковску, у исти мах...)? Зато је Председник СРЈ, бивши високи функционер комунистичког ЦК, доброћудни див Геџа, у недоумици проверавао код ча Стеве као црквеног великодостојника (а не као код старог, доброг ратног и поратног друга): – Боже ми опрости, Ваше Преосвештенство, када се осврнем на сву ову сићу-боранију коју малопре у тексту помиње смерни Јовановић Петровић Млађи, питам се зашто смо се нас двојица уопште борили? Је ли све то имало смисла када се после нас накотио свакојаки башибозук, који чак ни Св.Власт и најсветију Моћ не доживљава патетично већ само као комад круха од кога вреди штрпкати за своје благоутробије...а да не говоримо како међу поменутима има онијех којима су те светиње одурне... – Добри мој сине духовни – одговорио му је Митрополит. – Најпре, не каже се КРУХ него „хлеб наш насушни“, барем ти на такве ствари као Отац нације мораш пазити. Но, пошто си истовремено и поклоник Оца српске књижевности, писмености и свеколике културе: е, онда баш зато можеш каткад себи дати одушка и не пазити уопште... Велеумна ова загонетка сваког би антивуковца продрмала до сржи, но Геџа и Стратимировић деловали су сасвим хладнокрвно. Около њих, на пољу књижества сербског, ницали су дивотни цве- тићи, све лепши од љепшег: све љепши од лијепшег; једном речју – СВЕ!!! И како ли снаћи се сад у тој цвијетној пољани, у тој пољани налик шуми, у тој шуми налик цветним башчама нашијех јаничарскијех дворова, у тијем дворима гдје само цветак-загонетак зна праву истину о нашем Национу, Вјери праотаческој и књижеству којему су темеље ударили они који беху градитељи Свијета? Цветакзагонетак (тј.цвИЈетак-загонИЈетак?!) смијешио се са херцеговачког крша једнако као и из војвођанских пустара, али своју тајну није одавао не би ли наши учени Матичари, Академици и ини прсосвештени умови што дуже мрчили тантијеме за умишљене капиталне пројекте којима чак ни НИНовци-почетници (Тасић, Гоцић, Атанацковић...) 232

ЈОВАНОВИЋ ПЕТРОВИЋ МЛАЂИ

нису били до колена. Можда пак јесу бројни безимени и бесмислени Андрићевци, по оној народној: „што Момчилу до кољена било, Вукашину по земљи се вуче“?! – Шта нам је, елем, чинити, брате мој у Христу, када је таква говњива ситуација? – помало забринуто упита Митрополит негдашњег комесара, исконског комунистичког дисидента хаџи-Геџу (ово „хаџи“ јер се након напуштања СКЈ крстио у светом намастиру Хиландару!). Легендарни Геџа није имао одговор, што се у његовој духовној жизни ретко догађало. Уместо да лупи нешто („КО МАКСИМ ПО ДИВИЗИЈИ“), заиграо је колце уз хармоникашки ритам и звуке моравца. Ча Стева му се прикључио, а неко од славних ликова које смо претходно помињали све то овековечио је фотографијом која стоји на почетку овог кратког извештаја састављеног за потребе Службе (а за кога би се друго и писали овакви извештаји у приповедачкој форми-тј. у форми истините повести?)...

233

МИСЛИ И МИШЉЕЊА

234

А Матија је једном овако говорио: „Његош је испразнио уставу језика која се пунила вековима. Нама је оставио да радимо на водокотлић”. А Торо, брат Божидара Мандића и по животу и по перу, каже: «Док у пријатељству живим с годишњим добима, живот се за мене никада, никако не може претворити у терет.» «Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту – каже Б. Хамваш – , а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.» «И тело је дух, само то треба приметити», каже персијски песник Ал Халаџ (857–922). Увек је ненадокнадива штета ако неко не може да асимилује, вели један мудрац. Ко није у стању да асимилује, пропашће, било као појединац, било као народ. А Ендре Ади каже: «Коначно, културу стварају само они који су неспокојни, јер им је мала цела земља». А раби Моше Леб (Хасидске приче) каже: «Ко сваки дан нема један сат за себе, он није човек». Ангелус Силезијус пак каже: «Ако се и хиљаду пута Христос роди у Витјелему, а не у теби, заувек си изгубљен.» А индијански поглавица Паухетен каже: «Зашто би нам одузимао силом оно што и љубављу можеш прибавити?» А на то мудра опомена Индијанца: «Воли само једну девојку како не би проузроковао бол некој другој!» Индијанско племе Апаши има мудрост: «И тишина је молитва». А велики осамљеник Мараи каже: «Истински писац, ако је прави господин, најумесније је да према своме крају чита само речнике.» А на све то Божа Кнежевић каже: «Прогрес је више истине у теорији и више лажи у животу». А Честертон на све то каже: „Лично не верујем да одојче добија најбољу храну ако сиса палац.“ А Ј. Борјев каже: „Некада је свет изгледао хармоничан, и хаос се виђао на периферији. Сада је слика обратна: свет је хаотичан и само су на периферији – оазе хармоније.“ А атомски физичар каже. Сваки језик је веће чудо него атом; освешћује човека и открива му помало нов поглед на свет. 235

СТРИП

236

ФРАЊА СТРАКА

237

БУКТИЊА #55/56: СТРИП

238

ФРАЊА СТРАКА

239

БУКТИЊА #55/56: СТРИП

240

ФРАЊА СТРАКА

241

БУКТИЊА #55/56: СТРИП

242

ФРАЊА СТРАКА

243

244

ФРАЊА СТРАКА

245

246

БУКТАЛИ СУ: Ника Душанов (1978 Осијек, Хрватска), дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге поезије: Бацач ножева (Матица српска, Нови Сад, 2005). Повратак у Шарлевил (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, Панчево, 2015) Милан Б. Поповић (1976) је српски песник. Критичар дневних новина Блиц (Србија), Дан (Црна Гора) и Фокус (БиХ), колумниста дневних новина Правда, сарадник магазина Rocks, Нови магазин, Nocturne, Time out и других штампаних и веб редакција. Живи у Београду. Дарко Цвијетић (1968 Љубија, Рудник) Пише песме и кратке приче, редатељ и драматург у Позоришту Приједор. Ноћни Горбачов, 1990, Београд; Хименица, 1996, Београд; Манифест Младе Босне, 2000, Нови Сад; Passport for Sforland, 2004, Бања Лука; Масовне разгледнице из Босне, 2012, Бања Лука; Конопци с отиском врата, 2013, Мостар; Мали ексхуматорски есеји, 2015, Бања Лука – Београд. Емотикони у Виберу, 2016. Сарајево; Параолимпијске химне, 2017. двојезично, Љубљана; Јежене кожице, 2017. Зеница. Објављивао : Књижевна реч (Београд), Литература (Љубљана), Quorum (Загреб), Split Mind (Сплит), Одјек (Сарајево), Поља (Нови Сад), Кораци (Крагујевац), Повеља (Краљево), Реч (Београд), Поезија (Београд), Живот (Сарајево), Сарајевске свеске… Маја Белегишанин (1980, Београд) завршила Филолошки факултет, групу: Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Пише поезију, есеје и приказе, објављује у књижевној периодици. Три збирке песама: Испод неба (2007), Светлосна пруга (2011) и Зимско сунце (2014), књига за децу: Песме разних боја. Живи у Београду. Никола Вујчић (1956, Велика Градуса, Банија, Хрватска). Објавио је књиге песама: Тајанствени стрелац (1980), Нови прилози за аутобиографију (1983, друго допуњено издање 2008), 247

БУКТИЊА #55/56:

Дисање (1988), Чистилиште (1994), Кад сам био мали (1995), Препознавање (2002), Звук тишине (2008), Расути звук (2009), Докле поглед допире (2010), Докле поглед допире и нове песме (2012), Сведочење (2014), Скривености (2017). Објављене су му књиге изабраних песама на румунском језику Ноћи и друге песме (Noptile şi alte poeme, Темишвар, 2011), македонском Докле поглед допире (До кај што погледот допира, Скопје, 2011), пољском Тишина у камену (Cisza w kamieniu, Варшава, 2013) и бугарском Докле поглед допире (Докъдето погледът достига, Пловдив, 2013). Приредио је за штампу необјављени роман Меше Селимовића Круг (1983), Антологију српске народне књижевности за децу (1997, 2006, 2008) и изабрана дела Григора Витеза (2011). Добитник је награда „Браћа Мицић“ (1993), Змајеве награде Матице српске (2002), Дисове награде (2009), „Мирослав Антић“ (2011), „Ђура Јакшић“ (2011), „Бранко Миљковић“ (2011), Заплањски Орфеј (2014), Кондир Косовке девојке (2015) и „Скендер Куленовић“ (2015), Награде „Стеван Пешић“ (2017), Виталове награде (2018). Сале Марковић - Александар Марковић се родио 22. маја 1961. у Београду, два месеца пре времена, тако да је старији него што се осећа и носи мањи број ципела него што би требало. Завршио Филолошкифакултет. Неупотребљеније(асадавећинеупотребљиви) професор италијанског језика и књижевности. Преводи, и сваке преступне године преступи тако што нешто напише. Касно одлази на спавање и рано устаје јер је дан прекратак за све што би волео да уради. Воли живот као што се воли болешљиво дете. Верује да човек не треба да тражи смисао живота у себи, већ у другима. Строго се и аскетски придржава принципа хедонизма. Сања своје претходне животе. Весна Ковачевић Соколовић је песникиња, ауторка три збирке песама Бол, Благодарим и Тиховања. Својим стваралаштвом „опире се бесмислу, трага за складом и смислом. Тражи уточиште у стиху и пише о томе колико је све пролазно и колико треба славити тренутак.“ Своје књиге не продаје, већ их поклања. Живи и ради у Београду. Исидор Игић (1977 Мајданпек), професор латинског језика у Гимназији „Миле Арсенијевић Бандера“. Аутор и водитељ емисије „Harvest Moon“. Аутор збирке Брисани простор и пет музичких албума за независне издаваче (Слушај најгласније – Загреб, Брлог рец -Задар, Минимална издања - Јагодина, Рудартон - Мајданпек). Пише блог http://belakarneval.blogspot.com. Пиетра Фон Тиллен – Дијана Подруг (1971 Сплиту). Завршила је класичну гимназију Натко Нодило. Објавила самосталну збирку под називом Казалиште Мртве Жене у Живој Пјесми. 248

Дејан Илић (1961 Травник), од 1969. живи у Београду, завршио италијански језик и књижевност. Објавио следеће књига поезије: Фигуре (Рад, Београд, 1995), У боји без тона (Рад, Београд, 1998), Лисабон (Рад, Београд, 2001), Дувански пут (Рад, Београд, 2003), Кварт (Повеља, Краљево, 2005), Из викенда (Повеља, Краљево, 2008), Линије бега [изабране песме 1995-2008] (Повеља, Краљево, 2011), Катастар (Повеља, Краљево, 2013) и Долина Плистос (Повеља, Краљево, 2017). Аутор је низа превода савремених италијанских песника (Квазимодо, Синисгали, Павезе, Катафи, Луци, Орели, Магрели, Фјори, Пустерла, Пушек) и антологије Тело и поглед. Нови италијански песници (Повеља, Краљево, 2006). Преводио Бодријара и Жакотеа. За своју поезију и превођење поезије добио награде „Ђура Јакшић“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“ и „Милош Н. Ђурић“. Мика Јовановић (1981 Београд) Објавио је збирку песама, Камење из џепова (2011). Већи број прича и песама објавио је у домаћим зборницима и магазинима (Емитор, Знак Сагите, Дисово пролеће, Политика). Два пута је био у ужем избор за песничку награду Млади Дис. Као уредник у издавачкој кући Darkwood досад је уредио око стотину издања. Део је редакције која уређује стрипмагазин Стрипотеку. У домаћим и регионалним магазинима и порталима (Стрипотека, Политика, Мали забавник, Киша, Пројекат Растко) објавио више десетина критичких приказа и есеја о стрипу. Преводи стрипове и књиге са енглеског језика. Русомир Д. Арсић (1949 Извор код Сврљига) Пише поезију и прозу за децу и одрасле. У уредништву је часописа Бдење и Витез. Оснивач је Уметничке колоније „Извор“, акције „Школама на ивици опстанка“ и часописа „Ђак“. Члан је Друштва писаца Ниша и удружења писаца Србије. Објавио је двадесетак књига за децу и одрасле. Добитник је више књижевних награда. Његове песме заступљене су у многим антологијама и уџбеницима за предшколце и млађе основце. Милош Златковић из Неготина, крвна група O rh +. Друге информације нису доступне. Недим Хаџи Ахметовић – Мафа, (1970 Неготин) Као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног и веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина као председник, члан је и УЛУПУДУС-а – Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као 249

БУКТИЊА #55/56:

и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света. Мирјана Детелић (27. 12. 1950 – 18. 12. 2014). Дипломирала је 1974. године на Филолошком факултету у Београду (Одсек за општу књижевност са теоријом књижевности). Под менторством проф. др Наде Милошевић Ђорђевић 1992. одбранила је докторску тезу под насловом Поетика простора у српској десетерачкој епици. У Центру за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу, од његовог оснивања 1995. до гашења 2011. године, имала је функцију заменика и потом начелника Одсека за језик и књижевност. У раду Одбора САНУ за проучавање историје књижевности и Одбора САНУ за народну књижевност учествовала је без прекида као стални сарадник, а потом као члан. Никола Дојчиновић (1990, Неготин), дипломирао на Правном факултету у Београду. Живи и ради у Неготину, приче пише претежно ноћу Марко Костић, професор у ОШ Вук Караџић Неготин. Жељко Обреновић (1982 Ваљево) Дипломирао је на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Објавио је романе Српски психо (Лагуна, 2007), Талог (Booking, 2012) и Камено језеро (Контраст, 2016), као и стрип Картон сити (на српском и на енглеском (Модестy стрипови, 2016)). Написао је велики број филмских и књижевних приказа (Градина, Она магазине, Поља, Playboy, Pressinд, Frenzy Spark, УППС, Fresh McCann, City Maдazine); добитник је награде Академије уметности на конкурсу У потрази за новом причом, а Талог се нашао у најужем избору за награду Проза на путу. Роман Српски психо, прича „Ко је убио љубав“ и стрип „Најбољи човеков пријатељ је пас“ преведени су на пољски језик. Приче су му публиковане у Трећем тргу, Емитору, Trashu, Ubiqu, Зборнику радионице за писање поезије и прозе, Арт-Аними, Она магазину, Helly Cherryju, антологијама Хаарп и друге приче о теоријама завере, Аномалија 2 и Чиста слика Србије, а стрипови у антологијама Balkan Twiliдht и Линије фронта 2. Милоје Демир Неготински – Милоје Демиресковић, (1962 Београд) Графички дизајнер, сликар и писац. Објавио роман Гвоздена крв и више кратких прича у књижевним часописима. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић”. Живи и ствара у Неготину. Милорад Грујић (1950. Зрењанин). Објавио је књиге: Све песме (1977); Песме, опет (1977); У поноћ, из неке мрачне куће негде у свету (1986, приче); Само песме (1987); У засенку Дунавском сокаку (1999, 250

роман); Шекспиров врт у Паризу (2000, путописи); Новосадски ноктурно (2000, приче) Бог Вадраца и Маџара (2001, роман; превод на мађарски, 2010); Водич кроз Нови Сад и околину (2004, на српском и енглеском језику), У помрчини архива (2010, приче). Књижевни радови превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, словачки, румунски, русински… Бранко Смуђа. Новинарско перо закопао поред бунара. Објавио збирку прича Слике из живота. У припреми збирка Руралне Теме. Објављује о свом трошку и поклања онима који уживају у читању добрих прича. Предраг Ж. Вајагић (1973, Нови Сад), писањем колумни, сатиричних есеја и прича бави се од 2005.године. Живи у Бачкој Паланци, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, смер Југословенска књижевност и српскохрватски језик. Објављивао у листовима и часописима Време, Данас, Think Tank, Етна, Балкански књижевни гласник, Поља, као и на разним књижевним порталима. Један је од оснивача регионалног књижевног портала „Маргиналац“ и Друштва скрајнутих буревесника. Колумне и есеје писао је за многе часописе и књижевне портале. Дела: Пресовање сенки, 2011, ауторско издање; Зов полуделог соколара /мимологије и суматреске/, 2012, Фестивал књижевности Think Tank Town, Лесковац; Куцању у празно / дојмовник маргинализма/, Биндер, Београд, 2014. заједно са Браниславом Зукићем; Паранојева барка /речник маргинализама/, Службени гласник, Београд, 2017, заједно са Браниславом Зукићем. Ивана Милаковић (1976, Београд), дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2000. године. Објавила збирку прича Мачји снови. Кратке приче на српском и енглеском објављивала у недељнику Град, часописима Градина, Наш Траг, Знак Сагите и Омаја, сајтовима Арт-Анима, Horrorfind, Screaming Planet, Helly Cherry, у фанзину Емитор и позоришној новини ЛУДУС. Радила на серијама за децу („Коцка, коцка, коцкица”, „Чувари осмеха”, „Глобус аутобус”, „Пиши бриши”) као сценариста, драматург или сарадник. На сајту Интернет Крстарица објавила преко педесет приказа књига. Објавила радио-драму Петоро људи у Радио Београду, а о псу да и не причамо у Балканском књижевном гласнику. Заступљена је у збирци Градске приче 3 – фантастика (2008), антологијама Бели шум (2008) и Истините лажи (2009), и зборницима Алиса у земљи прича и www.priče.co.yu. Иван Нешић (1964 Београд) Дипломирао на Рударско-геолошком факултету. Објављује од 1981. године, а његова кратка проза појавила се у Сириусу, Алефу, Знаку Сагите, Вечерњим новостима, Емитору, Књижевној речи, Кикиндским новинама, Орбису и Нашем трагу. 251

БУКТИЊА #55/56:

Заступљен је у антологијама Тамни вилајет 4, Прича за крај века, Градске приче 3 – Фантастика, Бели шум и Истините лажи. Има издате две збирке прича: Riдor mortis (1997) и Један на један (2009). Сарађивао је са часописима Rock Express и Metal Express, за које је писао интервјуе, критике и приказе. Био је председник Друштва љубитеља фантастике Лазар Комарчић од 1997. до 2004. године. Добитник је награде Друштва љубитеља фантастике Лазар Комарчић за кратку причу „Trick or Treat” 1996. године. Зоран Пеневски (1967) је писац, сценариста и преводилац. Аутор је романа Лектор (СКЦ Нови Сад, 2015), Трагови одсуства (Океан, 2008), Мање важни злочини (стипендија Фонда „Борислав Пекић“, Океан, 2005) и др. Написао је сценарија за стрип-албуме Корпоративни пандемонијум (цртеж А. Золотић, Бесна кобила, 2015; награда УЛУПУДС-а за стрип године), Des Rivierès sur les Ponts (цртеж Г. Јосић, Delcourt, 2004), Филип и Олга - књишки мољци (цртеж Д. Павлић; System Comics, 2012). Са Ивицом Стевановићем коаутор је првог српског графичког романа Љубазни лешеви (СКЦ Нови Сад, 2004; Комико, 2011) и стрип-албума L’Anatomie du Ciel (Les Humanoides Associès, 2006). Андраш Форгач, рођен 1952. године, драматург, преводилац, писац. Дела: Две драме, 1991, Нешто као Фигаро, записи о позоришту, 1993; Кога није, роман, 1999; Опаки успех, студије, 2.000. Иван Радосављевић, рођен 1969. у Јагодини. Уредник, књижевни критичар, преводилац. Завршио Светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1993. Члан редакције књижевног часописа Реч 1994-1999, уредник у издавачкој кући Стубови културе 1999-2013, од 2013. уредник у Књижевној радионици Рашић. Иван Ивановић (1936 Ниш) У литературу је ушао 1972. године романом Црвени краљ. Власт је роман забранила, писца осудила на затвор и отпустила га с посла као морално и политички неподобног да васпитава омладину. Седамдесетих и осамдесетих година бива суочен са великим проблемима око издавања својих романа, да би тек крајем деведесетих његова дела добила на значају и коначно био признат као значајан српски савремени писац. Романи Црвени краљ (1972) Врема спорта и разоноде (1978) Аризани (1982) Живи песак – живо блато (1986) Нишки гамбит (1988) Југовац или Како ући у историју (1989) Фудбалска генерација (1990) Браћа Југовићи или Како изаћи из историје (1990) Уклети србијанац (1993) Војвода од Лесковца (1994) Црни дани Раке Драинца (1997) Драинац између четника и партизана (2003) Народна буна; Четници (Први део трилогије) (2006) Народна буна; Топличка држава (Други део трилогије) (2007) Портрет уметника у старости: роман без лажи (2007) Драинац (2011) Народна буна; Партизани (Трећи део трилогије) (2014) 252

ЈОВАНОВИЋ ПЕТРОВИЋ МЛАЂИ

Ана Стјеља (Београд, 1982). Дипломирала је 2005. године на Филолошком факултету у Београду на катедри за оријенталистику – Група за Турски језик и књижевност. Магистрирала је 2009. године на Филолошком факултету у Београду – смер Наука о књижевности, одбранивши тезу под насловом „Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа“. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић”. Бави се писањем поезије и хаику поезије, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Пише кратку прозу и путописне есеје. Песме су јој превођене на хрватски, словеначки, македонски и персијски језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме и приче су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Добитник је неколико награда из области поезије и есејистике. Два пута, била је кандидат за Награду града Београда, област Уметност (књижевност и преводно стваралаштво) и то 2014. године за књигу Песници универзума: Мевлана Џелалудин Руми и Јунус Емре и 2015. за превод збирке поезије Ф. Ф. Лорке Тамаритски Диван. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије. Тамара Лујак (1976), једна је од најистакнутијих српских ауторки кратке приче из области фантастике. Новинар, уредник и сарадник више књижевних часописа и фанзина (Helly Cherry, Растко, Траблмејкер, Афирматор, Белег, Књижевност.орг, Конкурси региона, Intervju.com, Чисто и Бистро, Фантастикологија, Омаја, Етно извор). Пише кратке приче, афоризме, хаику, књижевне приказе и др. Бави се превођењем. Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије, Српског друштва за научну фантастику (СДНФ), Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“, Хаику клуба „Шики“, Удружења „Љубитељи стрипа Хиперион”, члан и портпарол УСУС-а од 2014. године, као и члан управног одбора Удружења уметника за израду традиционалних народних рукотворина „Етно извор“, организационог одбора Фестивала српског филма фантастике (ФСФФ, 2007). Са Милицом Цинцар Поповић, води радионицу креативног писања „Реч и глас” и организује књижевне догађаје БГ Сторyтеллинг клуба „Реч и глас“, са Горданом Петковић и Наташом Станић води књижевну трибину „Из искре – речи“ у УКС-у. Један од покретача уметничко-еколошког пројекта „Чисто и бистро“, при ПСК „Копаоник“. Сава Бабић (Палић, 27. јануар 1934 — Београд, 24. новембар 2012) био је писац, песник, преводилац и професор. Превео је на српски језик дела мађарских писаца у које спадају Шандор Петефи, Иштван Еркењ, Миклош Хубај, Ђула Иљеш, Тибор Дери, Ђула Круди, Иштван Ерши, Шандор Вереш, Адам Бодор, Лајош Сабо, Ото Толнај, Петер Естерхази, Бела Хамваш, Имре Мадач и Шандор Марај. 253

БУКТИЊА #55/56: СТРИП

Јовановић Петровић Млађи (1983 Сентандреја), а школовао се у Будимпешти и на америчким универзитетима где је докторирао у области езотеријске физике. Објавио је више стручних радова из те области. Од 2016. живи у Србији, студира философију и посвећује се уметности (сликарство,књижевност, алтернативни театар). Једна прича недавно му је објављена у Летопису Матице српске, а иначе завршава књигу књижевних критика и збирку песама. Фрања Страка (1952. Черевић). Дуго година радио у Беочинској фабрици цемента (БФЦ). Како је на својим рукама осетио сву тежину џакова цемента, олакшање души нашао је у цртању. Бавио се карикатуром, књижевном илустрацијом и стрипом. Познат је његов серијал „Самоникли коров стрип“, затим стрип „Провале“ као и електронски магазин „Дуга деветка“. Обављивао је у листовима Осмех, Хумористички магазин, Младост, Сремске новине, Глас омладине, Стрипотека „Цеменат, лист радног колектива БФЦ“, Вал стрип, Ошишани јеж, Независни, Војвођански грађански лист, Вршачка нова кула, Наша крмача, Секси хумор. Живи и ради у Беочину. Драгољуб Стајковић (1950 Кобишница, Неготин) Дипломирао је на Академији лепих уметности у Паризу, а усавршавао се у Италији и Холандији. Излагао је у бројним светским ликовним салонима од Француске, преко Италије, Канаде до Белгије, Турске, Немачке.

254

ЈОВАНОВИЋ ПЕТРОВИЋ МЛАЂИ

255

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Споменка Пулулу. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890