Буктиња бр. 57

Неготин 2018.

Буктиња часопис за књижевност, уметност и културу број 57 / 2018 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин Главни уредник Споменка Ст Пулулу Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Иван Томић Власта Младеновић Лектура и коректура Ивана Мијајловић Прелом Бобан Кнежевић Насловница и задња корица

Недим Хаџиахметовић Мафа Илустрације

Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

СА ДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Пасамакоди - ЗВЕЗДЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 ПОЕЗИЈА Тања Ступар Трифунвић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Срђан Секулић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 Борис Лазић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .20 Саша Скалушевић Скала. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .24 Радмило В. Радовановић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Ана Јовановић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .35 Војислав В. Јовановић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .38

ПРОЗА Стеван Бошњак - МОЦАРТОВА КУЋА ЗА СВЕДЕНБОРГА .46 Веселин Марковић – НАСЛЕДНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .54 Радојка Ранковић – ТУРИСТИЧКА ПОНУДА . . . . . . . . . . . . . .60 НОВЕ ДРЖАВЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Милоје Димиресковић - Демир Неготински ДАМА У БЕЛОМ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .62 Бранислав Банковић – ЛЕТЊИ САН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 Дарко Мицић – ВИРУСИ, ВИРОЗЕ И ДР. . . . . . . . . . . . . . . . . . .75 Јелена Глишић – БУНАР. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .79 Миливој Анђелковић – ВЕЛИКО ФИНАЛЕ. . . . . . . . . . . . . . . . 81

ПРЕВОДИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Борче Панов – ОДА НЕИЗРЕЧЕНОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .90 – КУЋА СА ГОДОВИМА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 – КРВ КОЈА ЖОНГЛИРА СА ОСАМ ХИЉАДА ПОЕТСКИХ МИСЛИ . . . . . . . . . . . .92 Виктор Чолноки – ТOБИЈАШ ВУРМДРУКЕР . . . . . . . . . . . . . .93 – ТАРТИНИЈЕВ ЂАВО . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 3

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Бошко Мартиновић – ERDELEZI RISING. . . . . . . . . . . . . . . . . 100

ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 МИСЛИ И МИШЉЕЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 БУКТАЛИ СУ: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108

РЕЧ УРЕДНИКА „Сви смо ми у провалији, само неки гледају у правцу звезда“ Оскар Вајлд Ближимо се крају (или почетку) још једног Сунчевог круга. Неко је трчао, неко се прошетао, а неко пузећи стигао до капије. Срећни су они који улазе у нови круг. Била је ово и добра и тужна година. Испратили смо неке важне и драге људе, дочекали нове. Завеса се спушта, да би се подигла, јер представа се наставља. Успехе ћемо да славимо, неуспехе да заборавимо. Пред вама је 57. број Буктиње. Редакција се потрудила да поново имамо добре прилоге; од поезије, прозних дела и духовних порука, па до изузетних илустрација на корицама. Као и обично, уместо суве речи уредника, поклањам вам песму. Срдачно ваша Споменка

БУКТИЊА #57: РЕЧ УРЕДНИКА

ЗВЕЗДЕ Јер смо звезде. Јер певамо. Јер певамо са светлошћу. Јер смо птице које рађа пламен. Јер преко целог неба ширимо крила. Наша светлост је наш глас. Ми засецамо пут души на њеном путу ка смрти. Јер нас троје из племена смо ловци. То троје лови медведа. Јер никада не беше време у коме ово троје ловило није. Јер гледамо на брда са презиром. Ова песма је песма звезда. Пасамакоди (1884)

6

7

ПОЕЗИЈА ТАЊА СТУПАР ТРИФУНВИЋ ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ Етрурске жене владају свијетом сједну у крило туђем мушкарцу као да је њихов пију и лијежу касно крај било којег дјеца трчкарају у групицама насумично зовући оче сваког ко има крупније кости и гледа мрко у даљину њихови свештеници ходају по месницама и премећу јунеће џигерице кажу да је крај свијета неминован али још увијек се дају умилостивити богови да потраје све ово да се и даље врти прекрасни рингишпил пред зградом док дјеца циче а путене жене се нагињу кроз прозор и свако ново прољеће једнако дражесно и у изобиљу шаље цвијеће лептире птице и бубе које се бесловесно радују животу

8

ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ

Етрурске жене вјежбају дуго пред огледалом у соби и у салама са бијелим неонским свјетлом њихова тијела су гипка и затегнута као у мачке на дугим вратовима носе бљештави накит градом ходају као по модној писти не осврћући се на то што их Римљани оговарају док закључавају своје жене у куће и бране им да се показују голе и снене или овлаш огрнуте у комад тканине испод које груди напињу космос до пуцања и очи Римљана преплављују чежњом која их гони да поруше већ једном те проклете етрурске градове етрурски свештеници мрмљају молитве даноноћно помичући блиједе усне и пратећи куда лете птице који је бог заспао у изнутрицама и хоће ли опет ниоткуд доћи мудро дијете да објави шта нам је чинити

9

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

РАЗМНОЖ АВАЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА Суров је то звук када лопата зарије свој кљун у шљунак у земљу у тијело глисте које се ломи и савија живо а сведено на патрљке Суров је то звук који оштро улази у ткиво земље Пресијеца јасну линију кржљаво бусење траве насеобину полудјелих мрава И све се стрмоглављује ка доље Ка теби И дан је суров и вјетар је прејак и прехладно је за овај љетни дан Па ниси ти била нека мека Нека крхка Да одеш неког мирног дана без буре И без клетви И без зазивања предака и псовања свих животиња у штали Ниси ти била нека која би нас оставила без поздрава без да нам се језа хладног дана завуче у кости Ниси ти била толико плодна колико си жељела Ни толико синова ниси имала колико ти је требало да покажеш комшијама да с тобом нема шале Ниси ти била нека безвезе знала си више него све жене у селу али кога је то твоје знање занимало од ових твојих покуњених од троје двоје преосталих

10

ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ

Ни да крикну не знају као ти Када су ти јавили да твог најстаријег сина више нема умрла си с тим јауком и почело је вријеме чекања одласка Ниси ти ничег имала довољно Ни дјеце ни хране ни љубави Само те очи ужагрене које су се нама потомцима котрљале кроз сан Ко ће сад то све Ту муку Ту земљу пусту Те празне штале То мукло блејање оваца које се паре по небеским ливадама Тај чемер камена и лопате који воде љубав Ко ће то да наслиједи од тебе док кључ кружи из руке у руку нико не смије ватру да упали на огњишту крај којег сте се зими и ти и све домаће животиње порађале трајни склопивши савез међу вашом младунчади они су благи као јагњад мислила си гледајући своју дјецу начету зубима вукова Суров је то звук када тупо одјекне камен о сандук јер је овдје више камења него земље И како да ти буде лака када одлазиш са свим тим тешким спознајама како у ником од нас немаш достојног насљедника

11

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

БОГОВИ Све је пуно богова богова досаде богова љубави богова прекрасних тијела која се излежавају на плажи један бог долази ујутро да ме пробуди нагне се са својим мушким грудима нада ме а ја цокћем од задовољства (и жене памте топлину мајчиних груди али се претварају да им је свеједно јер и у сопственим грудима носе отежала мајчинска божанства) добро знам све је пуно богова богова немира богова страсти меланхоличних богова због којих имаш кутијицу с малим таблетама богови су побјегли из књига из устајалих остава из старих ормара и туђих хисторија и нахрупили у живот не можеш да изађеш на улицу а да се не судариш с неким богом и онда се у његовој близини смањујеш до своје људске мјере која зна бити изненађујуће ниска Све је пуно богова савршених богова који не маре за наше људске комплексе и бреме пропадљивости који се возе около у лијепим аутомобилима и живе вјечно Све је пуно богова и то ме испуњава и радошћу и тугом јер и ја чезнем за божанском искром

12

ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ

О МРАЧНИМ СОБАМА И МУШКАРЦИМА У ЊИМА Ти чекаш да те ја зовнем у мрачну собу и скинем јер већ имам довољно годинама да бих то требала знати о мрачним собама и мушкарцима у њима Ти знаш да сам ја од оних жена што скидају друге и саме себе и најзад легну крај тебе као да ће да умру и да им од тих грчевитих покрета зависи живот јер ако не умиру чему онда све то Ти машташ о тренуцима кад си њежан кад си груб кад ја нестајем у твојим рукама и преобликујем се у нешто друго у мајку у сестру у омиљену професорицу у докторицу која ти је вадила крајнике у радну колегицу са великим грудима у живот у смрт у све оно што волиш и мрзиш у чему си хтио да нестанеш да се улијеш да будеш да не будеш И могао би тако лако да ме убијеш само ако проговорим и подсјетим те на то да сам твоја жена

13

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

СРЂАН СЕКУЛИЋ МА ЖУРАНИЋЕВА У Мажуранићевој на Петроварадину живео је човек који је имао књигу Скендера Куленовића. Пошао сам тамо по најјачем јунском сунцу, са големим нијјетом* у срцу. Путовао сам дуго, са другог краја града па сам се онда успео и уз брдо. Купио сам роман „Понорница“ а он ми рече да има и „Пјесме“ па сам и њих купио. Низбрдо је било лакше но уз брдо. Јурио сам доле без динара. И на станици се зауставио. Тамо су седела два дечака. „Чији си ти брат?“ Питао ме је онај већи. „Страхињин“- одговорио сам.

14

СРЂАН СЕКУЛИЋ

„Познат си ми нешто, јеси ли одавде?“ „Нисам, са Косова сам“-рекао сам. „Знам ја што си дошао овде, тамо је стално неки рат“- рече мањи, и аутобус број девет стиже.

.*Нијјет- у преводу са турског/арапског језика духовна је одлука да се уради нешто; одлука донесена из срца; чврста одлука.

15

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

К АТРАН Заправо, тек сам у том тренутку када сам наумио да скочим са високе ограде доле на територију нашег градског базена схватио да сам се гузицом увалио у катран. Био је врео летњи дан а моји другари из улице гледали су ме разрогачених очију да би већ следећег момента праснули у смех. Био сам скамењен. Понижен. Дупетом уваљен у лепљиви катран. Усран. Данас када се сетим тих безбрижних тренутака детињства и прескакања високе ограде да би заобишао плаћање базенске карте, на ум ми падају Мехмед и Абдула Силађи. Отац и син који су живели негде око Кањиже у караули број 13. недалеко од мађарске границе. Циркусанти о којима је писао Ото Толнаи. Ето, тако сам ја дете са Косова био уваљен у говна у мојој бачкој варошици на високој базенској огради као Мехмед и Абдула Силађи, турски циркусанти који су изводили плес по жици негде на мађарској граници.

16

СРЂАН СЕКУЛИЋ

ШЕС ТОУ ГАОНИ С Т У Б На раскрсници, преко пута једне од најстаријих гимназија у земљи била је синагога а сада је од ње остао само шестоугаони стуб. Тај стуб памти. Храм ће једнога дана бити обновљен. Молитва је коју рабини свакодневно узвисују ка Господу у граду Јерусалиму где данас почивају две мермерне плоче из врбаске разрушене синагоге на којима је било уклесано Десет Божијих Заповести Којих се ево већ миленијумима никако не придржавамо ми, следбеници Књиге, синови Абрахамови. Кроз историју смо научили да је најлакше викнути: „Распни га!“ И стуб стоји разапет на раскрсници иза кога уместо из храма из хипермаркета излазе свештеници.

17

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ЦИНЦАРИ Сећам се само мириса те куће у којој сам провео рано детињство И мармеладе од шипурака Још се сећам коцкица шећера у стакленој здели на столу И дедине адамове јабучице која би играла горе-доле док је говорио или се смејао Причао ми је тада у шали да је прогутао шољицу за кафу па му је то дршка запела о грло.

18

СРЂАН СЕКУЛИЋ

а ја сам покушавао да схватим какав то укус има порцелан помешан са талогом кафе. Те куће у старој чаршији више нема, спаљена је. Ја и дан данас умачем прсте у тоз после испијене кафе. Тада се сетим дедине адамове јабучице и гледам у дршку порцеланске шољице.

19

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

БОРИС ЛАЗИЋ ПО БОРХЕСУ Када бих опет могао све да проживим, Брже бих окретао листове, Брже, безобзирније, А препуштао се још више својим противречностима, (Својој недоречености), И своју коначност схватио бих као јемац За безгранично поигравање могућностима Датих накратко Углавном Раскивао бих негве (Иако сам раскивању вичан и сад) Много бих полагао на поезију И памтио, још више, Људе који су дисали њом Сабирао бих колекцију винил плоча Уместо књига А онда их се, одједном, курталисао Јер је везивање посао штетан Беспотребан Био бих тежак И, ако је могуће, тежи него што сам данас

20

БОРИС ЛАЗИЋ

ТИН Да паланка увек своди на своју меру Знаш и сам: На цени пре свега по раним радовима (Одвећ сложен слој аналогија У касним песмама Те одбија од публике) И са вазда истом, младалачком песмом што вапије и иште Спасење или смрт по антолигијама (У једном, једином, ауторизованом, Рефлексу јата?) Не трпећ глупаке Сам кудгод базаш селском цестом Пропета чела Са сепетом књига у нарамку Газиш Са гозбама псећим у носу И танким осмејком врх усана Стиснутих Тврдих Неумољивих

21

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

АЈГИ ајги пева из брвнаре и познаје по имену свако стабло сваки цвет сваку тицу и веверицу ластин лет и кукурек и не само то ајги, видиш, познаје снег нико га ко ајги не познаје не именује ајги топи снег једним јединим целовом својих усана га истопи ајги загризе грудву као крушку и нехајно је баци иза леђа и наставља да хода кроз свеже напали снег ајги сам пробија свој пут кроз снег и именује га као што изговара песму која настаје у тренутку док је изговара ајги куса речи као пахуље испружи језик и именује свака реч је глагол свака делотворна и свака је облик белине

22

БОРИС ЛАЗИЋ

ајги пева из Чувашије и познаје по имену сваку пахуљу сваки траг белине у даљу те чуди се како на руском не постиже оно што постиже на чувашком бар траг белине да постигне

23

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

САША СКА ЛУШЕВИЋ СКА ЛА ИЗБОР Полуотворени прозор у стану твојих родитеља хлади ти прву јутарњу кафу децембар је али још није зима врелина шољe изазива ти узнемиреност као поподневна свађа у згради као непрегледно поље опушака које затичеш у градском парку сркнеш ли врелину кафе сркнуо си све трње искустава које ће доћи након младости проспеш ли њен талог окренуо си главу од злочина и неправде

24

САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА

МРАВИ Мрави из нашег стана су нестали приметили смо то тек када смо се пробудили из наших памучних снова нестали су из наше меке кухиње нестали су из ламперије што крцка нестали су са бајковитог пода окруњених киселих зидова које су тако весело померали као вешти тесари и дунђери ми то никад нисмо успели мрави су нестали из нашег стана истина је да им нисмо задали никакав ударац ништа што би их попут леденог таласа одбацило тамо откуда су дошли или су они одувек били овде тек мислим да прстом кроз ваздух нисмо покрет направили виђали смо их како у веселим колонама трчкарају за нашим остацима јуре кроз своју визију непрестаног рада или штете што му често дође исто гњечили би их равнодушно прстом нисмо били од оних што ни мрава не би никад згазили можда су нас зато и напустили

25

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ЛОШЕ НАМЕРЕ Осећаш по мирису своје коже неки пожар ће ускоро доћи букнуће у кукурузу или житу спалиће шуму или летину испуцали ситни остаци налик на твоје прозирне шаке бедне жетве лелујају у жеги уздишу исцрпљена стабла јалове крошње које су осакатили лудило и похлепа неки пожар ће ускоро доћи свеједено лош букнуће пред тобом тек тако готово као и увек до сада не можеш му се одупрети не верујеш у немарност ни у изненађења ма каква била познајеш намере миришу у ваздуху

26

САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА

ГОРКО НЕЗНАЊЕ На радију готово нежно свира немачка химна такав је програм на реду су ваљда националне химне (шта уосталом знам ја о томе) дела превеликих аутора о којима знамо превише и готово ништа што је увек исто када и сами не знамо ко смо

27

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ТИТАНОМА ХИЈА Tвој отац је Хрон зато мислиш да имаш све време овог света у пламену он је титан доживотни рачуновођа има его све до Мјанмара ти си за њега неважан тек случајан или подскуп ејакулата кога не чине елементи изабирани из мокраћне цеви или мехура загледан у бледо исписане бројке осећа на себи со Тучепи и Макарске ужеглих маслина и голотиње младих Немица које је први пут видео ту на живо не на РТЛ цвај или неком другом швапском каналу знаш да је Мјанмар или Бурма како га и данас многи зову имао војну хунту више од пола века која је загледана у звезде ударала по ушима све оне који знају да пишу и читају то је за њих била елита и овде је само за њу нико не мари праве се да не постоји желе да једноставно нестане утопи се у времену које мери Хрон титан који осећа као да је све то било јуче а не више од три деценије које су прошле тако глат 28

САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА

као набилдовани слон у кинеској радњи коју су прошли власници већ добро излупали управо у часу када си кренуо да планираш почела је титаномахија

29

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ДО КРАЈА С ВЕ ТА још мало о крају Света крају свега што нас овако или онако већ чека зборимо данас као да већ кроз разне јауке није већ све речено особени печат јединствени тон и арому апокалипси дају управо знакови који успут маме пролазнике срећемо их како се потуцају од једне до друге екстазе склизнули са календара Маја и Инка охрабрени излазе из сокака који увек пуца право на море или гробље

30

РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ

РА ДМИЛО В. РА ДОВАНОВИЋ ИЗРАСТЕ ЊЕЖНИ АНЕМОН Ти си због мене заборавила Патмос и цвјетну Kиферу Заборавила си Нерону и лијепо Могорјело Ја сам ти био дражи од свијетлог Олимпа Све вријеме си проводила са мном Са младим својим Адонисом Ти си због мене заборавила своје златне украсе Своју љепоту ријетко ме остављаше самога У твом одсуству у одсуству драге В… Ја сам страдао од дивље свиње Пуна неизљечивог бола ти поче тражити моје тијело По мрачним кланцима по ивицама далеких бездана Ти ме нађе а из моје крви израсте њежни анемон Из твојих израњаваних ногу кануше црвене капи крви Свуда затим израстоше раскошне руже црвене црвене Громовник се сажали на богињу љубави Он нареди своме брату Хаду и Персефони Да из тужног царства Сјенке умрлих сваке године пусте мене младог Адониса На Земљу Од тог доба ја сам пола године у царству Хада Пола године живим на Земљи са својом Афродитом Ја кад се враћам својој Афродити Вери На свјетлост сунчевих зрака ликује сва природа 11.10.2017.

31

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ПРАЗНИ МИР Тај мирис парфема осјетио сам у твом дому Ја сам покушао да пишем најљепше пјесме О раним зрелим бресквама и твојим дојкама Те пјесме трепере подсјећају на сузе у оку Не питај и сад сам ту у том спокоју Неретва тече топле су ноћи Још си на мојој усни Опија сунце опијају снови сад патимо Теби те носи моја књига нова Душа уморна празна чека неки футур љепши Остало у нама нешто осмијеха и рана Живот је ломан Затрепери понека звијезда из мрака Твоја сјена шаље ми још понеку чашу отрова Отрова што пјени Ми никада нећемо бити у истој души По прашини смрт нас тражи Лебди мир и чудесне ствари Kрик мој и тишина можда прену те Ако се икада сретнемо као у напону младости Немој се враћати иди преко распламсалог плама Трезвен сам остајем овђе Писаћу пјесме у благој свјетлости дана О осмијеху жене да лик свој сакријем Нек празнина издигне те У свој празни мир 16.11.2017.

32

РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ

РАСТОЧЕНА КУ ЋА Полако стариш све чешће се враћаш у младост Жалиш за временом и тренуцима среће Стижеш ту и тамо понекад никуда Kажеш било па прошло она доћи неће Исти су сви дани срце још зуји Једно срећно вријеме прође друго те буди Вољена љуба отишла остала расточена кућа Ти се вртиш у свом пепелу и прашини На броду си без прамца и кормилара Сваки ти дан у трену зашкрипи Празно између зидова ћутња у души Далеко је она далеко отишла у сан Kолико прашине почива у њезиној руци Сам си без икога жрвањ те меље Био си некад човјек а данас нико и ништа Мислио си да ће она са тобом дијелити добро и зло Ићи до краја осјећати твој ритам умирања Био си младић са сјајем у очима Занесењачки трчао у својим сновима Љубио си љубљен био а љубав ти се свети Узалуд све оно бисерје прстење драгуљи Страствени заљубљеник препусти се случају Сад горе твоје књиге Ти и прах у њима 15.11.2017.

33

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

СУМОРНИ ЗАБОРАВ Ја сам чекао некад ту жену На некој стази на неком путу Сјенка моја ту оста у нијемој чежњи Она изненада оде у живот високи сјајни Остадоше јабланови као угасле свијеће Прљави друм жут и празан Нигђе славуја да се јави Само тишина прати да се зло не деси Окукама круже листови те наше вечери Kо зна да ли би је овај стих растужио Свеједно могло је и без овога бити Вјетар шумори у једној рими заборава Бол у нечијој души бјежи у маглу плаву Срце још куца луди као посмртна маска Kамен овај камен сиви на њему се крв згруша Ја сам ту чекао једну жену плаву Изгубио сам глас осјећај и сигурност Она је нестала у простору и мојој клетви Усне су њене раздеране у црној свјетлости Сад влажна је трава Љубим те стихом бивша љубави 15.11.2017.

34

АНА ЈОВАНОВИЋ

АНА ЈОВАНОВИЋ БОЈЕ СЕ БОЈА Они се боје боја и завиј их у црно Шта су мислили да могу офарбале су лажи Реци им да платно није кукавичје поље Јер расипа се храброст где се црвен потез тражи Они се боје боја јер им бело воли таму Светло им се навикло на мрак На поглед навукли су скраму Цртани војници не желе жутог зрак Они су безбојни Непријатељске диверзије видим кроз дисперзије У око црвеном ме прсни Сузи све што бојно поље види Ослепи га и њиме сломи отпор Разоружај их и војску им постиди Јер се они боје боја Та битка није моја Ја сам добила рат

35

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ЈА МРЗИМ ДРЖ АЊЕ ЗА РУКУ Ја мрзим држање за руку и шетње по парку. Волим путовања и да правим срања. Народну ношњу и мед без саћа, а највише да га истресем из гаћа. Он хоће да се жени и свадбу да спрема. Благо мени јер воли и да дрема. Песму ми напише увек док ме кара. Кад му тражим лову, то га не смара. Фрајерима другим он излази на лајну јер не да ником поштену влајну. Тај озбиљно мисли и веруј ми без шале. Одведе ме курвар, а сад збогом, ћале! ( Ана vs бенд Јорговани)

36

АНА ЈОВАНОВИЋ

У ИМЕ СИНА Где ти је воља? Чекаш на оца, сине? Имаш духа за велике висине. Зар ја да ти кажем? Не видиш сам? Ти не осећаш, али ја знам. Лењост је у теби јача од свега. Збогом! Сачекај оца, тако ти њега!

37

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ НАЈГОРЕ ЈЕ ПРОШЛО, ВЕЋ СВИЋЕ ПОСЛЕДЊИ ДАН Река која својим вировима храни бетон и гвожђе моста, потврђује старо правило: икра, шкрге, и крљушт, не складиште песак и земни гас, ту су само минерали, и мехурићи, док удисаји и издисаји, наизменични и слепи, са оним што одбаце бетон и гвожђе, плове низводно, а узводно расте коров, и тешки терет воденични камен бучно навише вуче, а жетва је препуштена пљуску, и туче град пусто гробље, точак и паоци, у шиб љу, на обали, стрмој, равнодушној, на сунцу, расушени, леже, а тас надмоћног претеже на страну где плићак клонули мрести освит, и несрећна душа збори, Најгоре је прошло, већ свиће последњи дан.

38

ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ

ЈЕСЕН Јесен те убија, одвученом маглом у долине, влагом која изгони закржљале зраке сунца, удаљени лавеж паса, стресање мокре живине, фрктање покислог коњица, наговештаји, нежни. Нежни, ослањају се на године младе, љубећи камен, искуством пунећи засеке простора између два бивша времена, данас и сутра. Јуче је све, за тебе, мртву, ковитлац остао иза ветра, и унаоколо разбацано снопље. Снопље, не светлости, таме, што се диже ка небу, већ трула, отварајући врата смрти, старој гошћи. И која улази, охола, ћутљива, и чиста. Чиста за њом и постеља оста, и онај који стихове смишља. Јер веровао јој је од самог почетка. А већ је касно, јер мраз јутарњи стеже.

39

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ЗИМА Зима те убија белином, и све слике губе важност, пред врелом циглом пећи постоји само милост, значење устаљеног реда ствари, гроб твој, земља жељна покрова, воде у ветру, пуне врлина. Врлина белог уткана у нежни покров, али за њим анђели не жуде, и данас све је то запис, стар, промена страна, прелажење са места на место, препуштен опакој судбини, дрхтање. Дрхтање, од страха, пред падом светлости кандила на лице онога који се нагиње, ка гробу твоме, а који је, некада, жустро, копао. Копао јесам, признаје пред крхком снагом стиха, молећи Бога да оно, што пада, са неба, не буде ти терет, говорећи, Јер и Смрт ће доћи..

40

ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ

ГРБАВА ЗЕМЉА Најпре се живот привикавао на камен, под својим именом, изгледа, и сврха, потом се дрво, над главом крст, црним привикавало сећањима на земљу, а земља на светлост привикавала се презревши мисао да равна није, да има грбу, по којој је препознају људи, и мрави, затим се свећа привикавала на дах, жеђ се привикавала на извор, на луку, брод, чамац, сплав, изгубљени усред велике воде, ватре, земље светионик, и вреле паре, која се лагано диже до тесних небеса, шупља дебла на лепљив мед, спасење на страх, и на крају привикавао се човек прекрштених руку, лежећи, несрећна душа, у миру тамјана, на њу, и смрт сама, не верујући у сутра, никако.

41

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

ГРБАВА ВАТРА Ватра шта ради? Она рађа мисао, кору грабежи, грбу пламена, и преграду мрака, прегршт искрица, нагореле црепове, слепоћу памти иза сна (уза зид, повраћа), несрећна душа, за њом иде, рачву следи, пришива крајеве измаглице, дахом кроз себе мрежу крпи, надраста воду, и ваздух, поништава земљу, одвлачи видокруг у хладне висине, суновраћује се у сушу, у поплаву, у привид глине, црнице, хумуса, грбу лелујаву, нагорелу. Онда се књига затвара, коју је сведок носио, и кост се спаја са кожом, пршљен везује врат, служећи суштини постојања. А безумље Поезије бива споменута грба пламена, без светла, заувек.

42

ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ

ОПИС ПРИРОДЕ У ПРЕВОДУ Онај који је преводећи опис природе, речник обогатио латинским и хеленским речима, себе сматра бродломником којег срећно избавише таласи, дрвеће, пашњаци, реке, њиве... и верује да је избегао замке неодговарајућих речи. Песник зна да под речима нема природе, ни описа. Намера природе, стара и тврда, да одбаци речи, јавља се, уобличава, и односи победу, увек када творац стихова напусти удобност таласа, дрвећа, планина, река, њива... Безброј речи остаје непознато, скривено, под небом... под водом... под копном... под блатом што следи, јер сваки морнар, дрвосеча, пастир, алас, ратар... песник... у назнакама предсказује будућност, описујући природу, која презире његов занат.

43

БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА

Н Е М А Н И Ч Е Г, А К О Н И С И Нема ничег између рођења и смрти (тескоба обузима снажан дух, слабост тело, чим интелект искористи прилику, мали, укишељени, сумрак, док ноћ крије многе испарљиве слике, и све се своди под правило правда за све закон ни за кога, док се има времена за сопствене потребе тела и духа, каква величанствена охолост! а онда долази искуство да наплати рачун, премишљање усред хаоса речи, свет мртве наде, у измешаној земљи са водом, ваздуху налик, а свако се извртање истине не завршава неком лажи, ноћ је извртање дана, светлост је извртање таме, последице су истините, и шта од тога бива записа вредно, достојно смрти), ако ниси писао Поезију.

44

ПРОЗА

45

СТЕВАН БОШЊАК

М О Ц А Р ТО В А К У Ћ А З А С В Е Д ЕН Б О Р ГА „ … Не плачем за тобом што си мртав. Не бојим се ни твоје ни моје смрти. Плачем, јер више нисмо заједно…“ (Шоулен) „… Дуг је успон – брз силазак. Успон је толико напоран да не уживаш у њему. Силазак траје један трен и ту нема за твоје жеље све док не почну оне праве ствари и збивања“.

(Leypte) „ … Ослушни како у теби шапућу снови, како разрастају сећања испод њих, како испод тих разраслих сећања бујају неисказане снаге протеклих еона и свих оних јесени са рекама опалог лишћа, ослушни све скривене сузе и знаћеш да ниси сам, да то никада ниси био“.

(Tyngal) „ … Одлазак у Ayu је неописив. Он највише подсећа на дечије снове помешане са косим зрацима Сунца који пробијају кишне облаке“. (Дринка) Најбоље је кад киши, кад свет ромиња, уоколо плаве магле, а пау-чина падне по трави и земљи… Најбоље је ноћу кад је јесен и кад киша ромиња. Лишће као јато прхутавих лептира слеће на земљу, небо је сиво и прети, слутња лагодно стеже груди, ум трага иза застора магле и невиђења (трага за новим световима). Само се у јесен, кад ромињају кише, чуда чине истинитим и лако је у њих поверовати… Кише падају у свим животима и на свим световима. Ипак, најлепше су кише на световима реинкарнираних добрих људи. Плаве кише за плаве душе, црне кише за црне душе. Негде међу звездама, негде међу димензијама… Брда су окупана зрацима тонућег сунца, са запада миришу кише. Папрат под ногама. Црн, замућеног стања свести, у тмини. Магле. Сећања на лепе дане. Звездотоци и звездолети. Брезе крај реке. Ветрови у грању. Сећања. Гласови. Одасвуд гласови и чекање. Звезде ме зову. Где сам?

46

СТЕВАН БОШЊАК

– Зашто је овако тамно?

– Мехур се биба под налетима ветра, мрешка се и снива. Плави снови се клобучасто откидају од тамног ткива и одлећу пут безнађа, пут пробуђености, пут сећања и неких, чини се, бољих времена, тамо, у лепше крајеве, где нема граница и стрепње.

– Колико је много жеља у мом уму, а светови ћуте, хује, мрморе, ледене, пеку, прете, свете се.

– А ако се разбудим па чујем Тушурат како плачу у мочварама Ушћа? Кад бих знао зашто они плачу све би било јасније, светови би се приближили суштинама, а зле би звезде склизнуле са путања.

– Чини се да светови то више јесу што их више промишљам.

– А да ли јесу? Да ли да их мислим?

– Да утихнем можда, да ме нема овде и тамо, да ме има овде или да ме има тамо. Шта да учиним како бих одржао равнотежу? Лебдим међу звездама.

– Чујем ехо, видим сенке како прелећу страхотне амбисе асим-птотског бескраја, чујем клетве оних којима смета бука мојих мисли.

– Доле, испод мог лета у трену умире један свет, распрскавају се латице умирућег крина.

– Да ли сањам?

– Видим ватре у мочварама Ушћа, чујем зелено капање у ходницима Саћа, наслућујем гљиве како бубре над мртвим телесима прерано сазрелих Анема. Слушам шиштање времена бесповратног и охлађеног у неописивим процесима и просторима ван мехура.

– Ако све то сањам зашто постоје неописиви процеси и простори?

– Зашто цела слика није подједнако лепа и племенита? Зашто се негде плашим а негде плавим од усхита?

– Ако је све сан, шта је са мном, шта је са звездама, шта са сећањем, шта са сном?

– А ако све није сан, зашто сновима тежи?

– Како да дознам? Зашто Тушурат плачу?

– Да ли плачу због оног што ће се десити, због онога што се сада можда мени дешава или због еонског дешавања истоврсја.

– Да ли желим да су све снови или да су све светови?

– Да ли желим да су у световима снови или у сновима светови?

– Можда, да су час светови а час снови? Ех, како би била лепа та могућност, али слутим да се на крају крајева ми о томе не питамо.

– У задатом живљењу изгледа да нам није суђено да нам крајњи збир буде онај по нашој жељи.

– Где ме жеље воде?

– А ако мој ум рађа каузе па их скривеним процесима оваплоћује час овде као сећања, час тамо као магле, кише и зреле дубоке шуме?

– Ко ме при таквим скоковима штити?

– Престрашен сам као мало дете јер добро одсањах све оне сусрете од материце од сада…

47

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Можда хрлим ка утоку где ћу се са свима срести. Сва бића, људи и збивања. Можда хитам ка бољој вечности и оном далеком Брамином дану када ћу и ја бити ОНО-НЕШТО – ишчаурена струна покрета једног другог света и времена.

– Можда је ово једини пут ка остварењу свих жеља (ког ћу се докопати) верујем једне зоре, после пробдевене ноћи, кад све звезде мојим очима буду побројане и схваћене.

– Испињем се на врх планине коју обасјава светлост пуног месеца и паучинасто ткање звезданог свода.

– Стојим нем пред утихлом славом вечности.

– Растворише се хоризонти света.

– Са једне стране голи, мразни крајеви из којих долазим бежећи од промена (стицање бора, оправдање лоших поступака) пусти простори другог мехура и мрачне литице, са друге стране богате, благе падине, шумовита мрморећа брда липе и кестена.

– Седим без емоција, без планова и визија на ушћу временског мехура, пошкропљен мемлом коју недре маслинасто зелени, губави зидови Казераха (материце света).

– Киселина се цеди по живом глибу, траве и маховина обрастају ноге док хитам ка првим постајама другог постојања.

– И тамо је крај.

– Влажни слузави таван мехура, који одатле разраста у привидни бескрај Свемира, мемљиви ходници пећина, промајни пролази, мукло капање процеса од којих зависи (тамо негде) организација и живот.

– Овде је бескрај добио покров и свод, светлост окове а нада летаргију и муклу трпељивост. Вреле су кише отвориле небо… Љубичасте вртове што издају не праштају. Вреле су кише затвориле небо. Сви светови су у јесен отворени. Кише их растачу, магле скривају, сећања оплемењују. Кише, ветрови и бољи светови. Јесен је окно за димензије и метаморфозе. Овде је сав простор слузав, миришљав и летаргичан. И сва су овде бића, створови и догађаји блажени, занесени, слуђени мирисом, лепотом и незаинтересованошћу. Васиона је као сапуњави мехур са два ушћа. Једно насељавају Ту-шарати, друго нико никада није пронашао, али се зна да постоји јер то изискује симетријску равнотежу Универзума, а и код свих се умних бића често у сновима јавља.

– Светови се нижу један за другим, на њиховим су додирима ушћа кроз која, из света у свет, ускачу Лептири, Траси и Црволици. Гусеница ту најрадије полаже јаја јер је топло, блатно, мемљиво и сигурно.

– Контроле су слабе и ретке, иако повремено живчанији Тушурати зачепе отворе причљивим гљивама, како се временски нивои два света не би пребрзо точили.

48

СТЕВАН БОШЊАК

– Свемир је као вино – кажу они. – Што старији, то бољи.

– Поред цурења времена, гљиве спречавају улазак црних и излазак плавих (Qweymy и Anwimy), јер ове прве ремете мир светова уносећи шифру нереда у поредак, а плаве опет у хаосу лако шиф-рирају ред.

– Тако добитак једних или губитак других значи много више од сувишка или недостатка, јер узрокује живот или смрт целе (ове) Васионе.

– Тако еонима, генерације пробраних реинкарнираца у блату и травуљини до паса, у некаквој сновиђајној, зеленкастој, као сируп густој тмини, вукући се ниским слузавим ходницима светова (испод масних облака и неба са ког цеде фекалије и коацервати) онемогућује продоре.

– У томе их поред причљивих гљива помажу насади логокрина, гусенице треће генерације (клони), добре сенке, душе лица и тушурат домаће животиње (тушишарси). Зашто је уток свега мемла и страдање у забити Ушћа, где се у цр-воликости акавријумског зеленила, опхрвани мутним сећањима, у хладу заборављених пећина, причљивим гљивама ова Васиона брани од вандимензионалних продора, да не исцури по неком друго, сулудом и страном дводимензионалном свету Плоче Постојања.

– Видео сам зидине Бескраја и све блато последњих одбрана овога Света.

– И знам. Награде не иду уз заслуге.

– Тужан сам јер сам видео да су Тушурат најтежи и најнапаћенији физички радници у муљагу стварања и постојања (а силе су им немерљиве надрасле божанске).

– Тужан сам јер ништа, тамо где би требало да је Пантеон, није ни светло, ни елегантно, ни лепо, нити се пију амброзија и нектар.

– Тамо је само тишина прекидана соптавим дисањем мноштва Тушурата, капи које се цеде, муљ и само муљ, и страх, стални страх да ће овај Свемир кад тад исцурити и распоредити се по свету дводимензионалне светске плоче у којој све што јесте и све што се креће, па и сама мисао, постоји тек као наказност, нигде дебља од кватрилионитог дела ангстрема. Кад је видео мочваре Ушћа знао је да је на истом месту које је тако често у сновима походило и одакле је све почело (сам у зеленкастом бескрају). Из амбиса је чуо лепет крила сенки и кркљање гутача просторне шифре. Мочваре Ушћа, блатњаве, тужне, недогледне пружале су се пред њим. Ту са висине, видео је и друге Тушарат како у глибу до појаса раде посао који им је досуђена и освојена част: Спречавати по сваку цену продоре са оне стране постојања, како би се одржала структура и функција овог васионског мехура.

– Било је лако умрети – помисли Он, гледајући даровану му вечност. И још један Тушурат крете ка Армагедону Света. У Саћу сам. Кише и преносници. Весници, Психоници и Млаз.

– У ком сам сада Свемиру? Пет, педесет или пет хиљада мехура у транзиту. У сваком имам преносника. Овде психоника, тамо 49

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

го-сподара млаза, весника, негде мифера (убалављеног од слузи, али зато ништа мање ефикасног од сувих, врелих трансмитера).

– И свакоме сам дао и дајем део себе. И свако ми је дао део себе.

– Из једног света, из једног живота, сви потоњи светови, сви потоњи животи изгледају слични, као да се нижу попут перли огрлице коју исплиће неумитност.

– Овде је сада ноћ. По ноћи кише. Велике кише. Све трули и чека. У муљагу, у тмастом глибу, размишљам о пропуштаним приликама.

– Стари се и овде, само на други начин.

– Надамном блиско небо, вију њим амебе, небески црви и љубичасти клобуци ждерачи који тако страшно подригују.

– Сенке се згушњавају, гљиве трагају у тами. Био сам ветар који хуји грањем, био сам корак на утрини једног зимског дана, био сам чуда на небесима и твоја слутња о мени. Још само смрт може бити занимљива. И шиштање времена које истиче. Опну васионског мехура граде Сањари који материјализују мисли, материју и време.

– Тушурати из мочвара васионског Ушћа спречавају Продоре.

– Цурење времена онемогућавају причљиве гљиве које Тушурати лепе по зидовима материце света.

– Сањари граде опну од фокусираног мишљења плавих снова. Од црних снова настају тама, зло и страх.

– Плаву струју (која пробија скроз на скроз све мехуре у транзиту и повезује их) граде немерљива мноштва светлостних играча (јахача фотона којима одређују правац и смер лета).

– Сањари непрестано еманирају снове као обрасце, калупе и шифре. Неки се снови осамостаљују више него што то Сањари желе и најтеже их је држати под контролом (јер постоји оно што се рогобатно зове гравитација, центрифугирање и акцелерација сна), брзо се материјализују и никада се више не могу вратити у претходно стање (тако се гради сава меријални свет), али њему (претходном стању) непрекидно теже. Отуда илузије, варке и обмане, отуда магија и жудња за њом, психичке олује и бројне метаморфозе.

– Све тежи сну, па чак и кад ту жељу не може да оствари радије прихвата обману него истину. Нека све буде магла, киша и мириси опалог лишћа…

– Нека дођу ромињаве кише и са њима заборав… – Ноћ. Дуга болесна ноћ. Тама која плаши и боли.

– Сенке су овде дуге и оштре, пустаре плаве, а шуме, Црвене и мртве. Магле се цеде по ниским хоризонтима а из облака који се као спужва (болесне спужве) вуку по небу, чујем плач страних бића. Стење, по мраку, шапуће о дошљацима са звезда. То стење губаво зло пуно замки и пакосних малих глодара, то пакоснијих што су отровнији.

– Свет међу звездама.

50

СТЕВАН БОШЊАК

– Свет плаве струје.

– Тамо далеко је Он.

– А сада… Зао је (овај) свет.

– Камење прича недостојне приче о нашем доласку и пореклу.

– Проклети туђини (Раети) вели… Обрушава се са стрмоглавих висина и меље нам месо и кости. Сви овде уживају у нашој немоћи (Alyeteni). Ветрови витлају (таквом) дивљом снагом по овом сулудом цреву неба да се тло као при земљотресу покреће, ваздухом густим као сируп лети камење и гледа да нас погоди у главу и тело. Погано неко звериње излази из смрдљивих брлога да нам забије зубало у месо (посиса крв) а желуце напуни нашим удовима.

– Зао је овај свет…

– Зли су створови који обноћ искачу из димензија (Hrhmys).

– Зли су клобуци ждерачи (Dhuma) који долазе са планина чим омркне.

– Зле су црвене ствари (Ylker) које излазе из земље и несрећнике прождиру на путу ка звездама и сећањима.

– Гледам низ падину. Траве се крећу на ветру. Одасвуд жамор и брујање. Дубоко доле пале се ватре (цео овај зли свет једино се ватре боји). Горе јако и пламенови сежу у небо дајући му боју сећања.

– Небеса су хладна, звезде далеко. Тамо међу њима и још даље у безнађу бескраја је Дом.

– Како је то било давно…

– Туга ми стеже грло, скупља се у гвоздену песницу и силази у груди.

– Зар је ово сада Дом?

– Зар овај блиски, набрани хоризонт који пуца по крајевима и у чијим се недрима рађају болештине и олује.

– Сада је тиха, спарна ноћ кад се ваздухом шире гласови а камење разговара међу собом. Печурке расту у тами а лишће ослушкује тутњаву облака и чека масне кише.

– Све је утихло. Долазе Приповедачи. Они говоре о Дому, о родном свету загубљеном у бескрају.

– Овде су сенке оштре и прете.

– Кад ветар умине, залаје лишће, меснато, животињско, губаво као болесна гуштерача, црвене стене куну дошљаке и ваздух прашњав и густ, све говори, бруји, прети, омамљује и чини се да је ружан сан.

– Ове ноћи младеж ће чути Истину… (Генерацијска коб) – Дознаће да је некада постојао свет плавог мора и летећих шума.

– Свет три весела, румена сунца и бистрих, грбољивих река које су под њима текле.

– Свет тако лепих предела и птица да је био кратак и један цео живот нагледати их се.

– Свет распојасаног младог ветра, лахора у недоступним зеленим шумама.

51

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Дознаће о неумитности (wrakas forzy moffa) која нас је одвојила од Дома.

– Али…

– Остају сећања…

– Сећања на један давни залазак сунаца у смирају дана.

– Сећања на пој птица које лете у далеко небо.

– Сећање на трк хоенлона и њихову разбацану гриву по бескрајним од слободе дивљим, пустарама.

– Сећања на једно топло лето кад су звезде у тишини сумрака попадале по крошњи велике шуме.

– Сећања на једно топло жало давне обале, гипке руке и два тела преплетена на тој обали (и таква за вечност и остала).

– Ватре ове ноћи горе јаче, од свих других.

– Приповедачи су дошли.

– Тишина завлада светом.

– Једна ноћ за Истину.

– Гледам у празно, сулудо небо овога света, са ког се цеди гној а амебе и коацервати играју архетипску игру смрти.

– Како је немир овде болан и жесток. – Два неба… Под два сам неба био…

– (Али…)

– Између овог и Оног неба су сећања.

– Сећања на једну (другу) вечност, на немир и бујање неисказаних снага у једно пролеће.

– Сећање на једно друго, лепше време и ружичаста јутра расцвалих пупољака.

– Сећања на једну кишу, дугу благу кишу касног лета која се спушта низ тамне крошње маслинастог зеленила.

– Сећања која казују да је вечност милосрдна, а ружан сан (тек) искушење сневача у (жудном) чекању зоре.

– Смеј се (Ти)…

– Јер долази време када ће (твоје) жеље прогутати безмерни црни простор.

– Долази време Истине.

– Смеј се – долазе времена растанака и нових сусрета.

– Смеј се и сневај још ове ноћи.

– Смеј се и сневај због себе, због свих оних који ће једном (некада) кренути твојим путем, а за њима други, а за овима опет неки.

– Ове мирисне, липове ноћи и не слутиш крај пријатељу.

– Оњуши ваздух опијен радошћу.

– Ослушни шаптање вечерњег ветра.

– Зар не чујеш…?

– Све је то због тебе, да знаш, да запамтиш, да пренесеш и сачуваш, да неким другим световима, неким другим постојањима при-поведаш о овом одавде, да се зна да и ти имаш дубоко корење.

52

СТЕВАН БОШЊАК

– Упамти ово одавде и ма какви те Тамо сусрети очекивали имаћеш снаге да све издржиш.

– Зашто је све (тако брзо) прошло?

– Још нисам ишао свим путевима судбе.

– Још нисам живео у сваком од могућих живота.

– Тешко је знати да не могу све што пожелим.

– Био сам посматрач – нисам учествовао, био сам учесник – нисам посматрао. Да ми је још толико времена да будем, макар на кратко, оба уједно.

– А све због једног.

– Да овај космички бескрај понесе сећања на мене (да га тако дубоко заорем), да не утихне све неке звездане ноћи – када ће остати само загубљена сећања у срцима неких драгих људи.

– Године долазе и одлазе као река брза и непрестана, чији ток хрли пут незнаних крајолика.

– Од свега и после свега остају само сећања (прошлост) која бришу ветрови заборава.

– И када једнога дана схватимо да је све неповратно отишло (у трену нам се врате и никада више) она далека, некада и негде изгубљена времена, речи и дела којих више нема и вероватно их никада више неће ни бити (сем, можда у неком другом од постојања која нам дарује Васиона ван овог простора и времена).

– И чине нам се (у том последњем трену) позната сва бића која су икада живела, волела и веровала. И познате су нам (да ли је то сан) воде и обале по којима смо пловили пут заборава.

– И месец, тужни саучесник који бди над слутњом, почетком и крајем онога што се зове рађање, живљење и смрт.

– И све је то у сваком живом бићу дубоко запретено и постојано.

– У свима нама су нечије жалосне очи и једно немо, изгубљено време које скоро да крије своје постојање пред силама од којих дрхте светови.

– И тако, остају само сећања и приче, прошлост отргнута самоћи заборава, нерв постојања који хрли пут незнане будућности.

– За вечност остају само Речи, једини видљиви дашак прошлих бивстава. И као да је и то много, магле заборава полако се превлаче преко њих и лутање неких других бића у потрази за Истином почиње изнова.

– Тек кад све утихне, кад нас нестане из овог живота, а остану само успомене и варљива сећања, неко (али ко?) задрхтаће над нашим поменом, заћутаће горски висови и шумна брда у немом упиту над неповратом.

– Кише, олује и снегови су над нама, а негде далеко, задрхте срца бића која једина од свих слуте Истину.

– Пред тим виђењем, миром утихле снаге и обезвређених ишчекивања, крај је свим тражењима и делима.

53

ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ

Н А С Л Е Д НИК Није долазила. Он седи на клупи, изнурен и знојав након вишечасовног обилажења зграда и станова, а десетоспратница иза његових леђа прави му хлад. Нетремице посматра недоследну елипсу травњака, пресечену уском, каменом стазом којом би она морала да се врати. Не знајући шта да чини, он отвори велику црну торбу с књигама и направи нов распоред као да ће торба тако постати лакша. Када би имао две торбе, могао би да распореди тежину. Помисли да му одвезана пертла личи на опуштена весла поред ципеле и то поређење га због нечег растужи. Из салвете одмота кифлу, узалудно упозоравајући себе да не једе брзо пошто му је новчаник празан, а до стипендије преостају још дуга два дана. Сваког месеца било би исто. Новац му никада не би преостао до првог, без обзира на то како би штедео, и онда би последњих неколико дана у месецу провео полугладан и нервозан, узалудно се надајући да ће стипендија поранити, љут на себе зато што се тридесетак дана раније зарекао да више никада неће доспети у такву ситуацију. Након неколико прекршених заклетви, одлучио је да нешто промени. Родитељи сигурно неће моћи да му шаљу више новца – заправо, чудио се што могу ишта да пошаљу – а стипендија неће постати већа. У његовом аскетском животу преостао је само један луксуз, а њега није хтео да се одрекне: сваке суботе и недеље отишао би до ресторана прекопута студентског дома и попио чашу куваног вина. Докле год одржава тај ритуал, није сиромашан. Морао би коначно да зарађује. Стално радно време му не одговара јер би онда изостајао с предавања. Могао би да разноси новине, али плата је бедна, он мрзи да рано устаје, а можда би и каснио на факултет. Зато би најбоље било да нешто продаје по кућама. Шта? Можда књиге? Ако књиге воли да чита, и зна много о њима, онда ће умети и да их продаје, зар не? Рачуница је била једноставна: ако буде успешан петнаестак пута месечно – значи, једном у два дана – онда ће сигурно моћи да преброди време до следеће стипендије. Рачуница је, међутим, била још једноставнија када је, месец дана касније, сабирао колико је књига успео да прода. Укупно пет наслова, а три је купила иста особа. Своју експедицију је био почео управо од те десетоспратнице. Пошто она надвисује све остале зграде у крају, ковао је стратегију, онда ће у свим тим становима сигурно наћи бар три-четири купца.

54

ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ

Већину станара, пак, није ни стигао да убеђује, јер би ћутке затворили врата чим га угледају. Средовечни мушкарац је збуњено рекао: „Али ја никад не читам књиге.“ Средовечна жена је стргла с главе папилотну, увела га у стан пре него што је успео да објасни зашто долази, а затим села тик поред њега, нагињала се над његову руку док је листао стране, хуктала како је јако вруће и хладила се задигнутом сукњом. Био је уверен да ће један младић нешто купити – убеђивао га је минутима, стојећи у ходнику, овај је замишљено разгледао књиге, а онда се ипак извинио и повукао у стан. Старији човек је само хтео да му преприча, до детаља, свој дугогодишњи сукоб са суседом. Нико ништа није купио осим старице са четвртог спрата. Увела га је у стан, послужила га соком, пажљиво слушала како хвали „занимљив савремен роман без ичег вулгарног“, онда дуго причала, махом о својој прошлости, и управо када је помислио да поново губи време, одлучила се за Дикенсову „Причу о два града“. „Откако сам остала сама, много читам. Тако прекраћујем време.“ Онда је обишао и остале зграде у улици, али његова торба није постала лакша. Чак је постала тежа, упозоравао га је бол у рамену. Када је други пут посетио десетоспратницу, неколико дана касније, резултат је био исти: само је са четвртог спрата отишао задовољан. Старица га је опет увела у стан и послужила соком, разгледала књиге још дуже него први пут – причајући успут о свом супругу, који је био трговац, о својој љубави према планинама, о некој девојци из суседне зграде, која је понекад одлазила у куповину уместо ње, али онда се удала и одселила – а након пола сата успео је најзад да је убеди, па је одабрала, зачудо, Платонову „Државу“. Трећи пут била је још причљивија. „Кажите ми, стари људи смеју да буду индискретни, кажите ми да ли имате девојку.“ Та тема му се није свидела. „Па, имао сам, али сада, тешко је рећи, све је то јако компликовано.“ „Стварно? Мени је изгледало јако једноставно. Увече смо се окупљали, и онда дуго играли, изгледало је да имамо све време овог света. А онда бисмо изашли напоље да посматрамо пун Месец. Тако смешно, за вас, данас.“ „Да, могу да замислим. А да погледате и ове књиге?“ „Већина тих људи више није међу живима.“ „То је заиста жалосно. Ово је веома занимљив роман.“ Узела је књигу из његове испружене руке. „Изгледа да је интересантна“, незаинтересовано је рекла. „Хоћете ли можда нешто да поједете? Могли бисте мало да се попуните. И бледи сте. А знате ли где сам још планинарила?“ Одслушао је целу причу у тишини, већ уморан од наговарања. Утонуо је у сатенску фотељу с кривином рукохвата од тешког дрвета. Један до другог, у дебелим, позлаћеним рамовима висили су гоблени – девојка у плавом међу цвећем у црвеном, пун Месец изнад планинског врха. Старица је очигледно имућна, а предомишља се над једном књигом као да ће тај новац однети у гроб.

55

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

Гледала га је преко округлих наочара, које су склизнуле на врх носа, а зуби су јој били сувише правилни, сувише бели. „И онда сам се вратила кући“, завршила је причу. Не сме да се нервира, говорио је себи. Човек мора да буде стрпљив ако жели нешто да прода. Уобичајено је да стари људи гњаве младе. И даље се смешкај и климај главом. Она бар нешто купи. Други су га само гњавили. И заиста је купила – на крају је изабрала „Мали кувар“. Ето, није безнадежан продавац – постоји бар једна особа коју је успео да убеди сваки пут када су се срели. То искуство му није помагало код других несуђених муштерија. Понекад би продао књигу-две, те би добио лажну наду и кренуо у нове поразе. Да ли да нуди нешто друго, нешто што је људима потребније од уметности? Да ли је лакше да се навикне на један неуспех или да ризикује други? Вероватно не би био успешнији ни ако би продавао усисиваче или полисе осигурања. Мрзео је своју бојажљивост која га је терала да се повуче пред друкчијим мишљењем, да скрене поглед, промуцавши оно што би требало гласно да изговори, и да се преда, не из кукавичлука, већ због нелагодности којом га је испуњавао чак и безазлен сукоб, свако нарушавање замишљеног склада. Можда су људи очекивали да их убеђује и ценка се с њима? А можда им, једноставно, није стало до било каквих књига, па ништа не би помогло. Глупа, неписмена средина! Једног јутра, остао је да лежи у кревету иако је већ каснио на вежбе. Био је двадесет девети мај и знао је да ће у најбољем случају доручковати једну кифлу. Гледао је цимера како седи на ивици постеље, непун метар удаљен, и на стопало, непријатно сјајно у зраку сунчеве светлости, лењо навлачи чарапу. Обећао је тада себи да, ипак, неће отићи код… није успевао да се сети имена, па је помислио да неће отићи код старице која му купује књиге, а непуна четири сата касније, суочен с новим неуспесима, управо је то учинио. Зазвонио је, прво срамежљиво као да се унапред извињава, а онда одсечно, зачуђен што је не налази код куће. Понадавши се да га нико неће видети, приљубио је ухо уз врата, загледан у довратак. Све је било тихо. Изашао је из десетоспратнице, сео на клупу у хладовини и загризао кифлу. Мотрио је травњак испред зграде. Мада су га очи заболеле од јарке светлости, није скренуо поглед, јер се плашио да ће она њега прва угледати. Није било разлога за страх: старица се није враћала. Спустио је главу када је поред клупе прошао човек који је рекао да никада не чита књиге. Попримивши одјек између зграда, трешење тепиха је звучало попут удаљене грмљавине. Неколико дечака је одбацило школске ташне на траву и млитаво се тукло из досаде. Помисливши да ју је спазио, брзо је устао и сакрио се иза угла, али пошто се испоставило да долази нека непозната старица, вратио се до клупе. Појео је кифлу, не бацивши ни комадић голубовима који су се тискали око његових ногу. Куда је могла да оде? Покушао је да се 56

ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ

сети свега што му је говорила. Супруг јој је умро пре три године, а децу нису имали. Поменула је, такође, да су њихови заједнички пријатељи махом помрли, али тај део није слушао пажљиво, заокупљен предомишљањем коју књигу да јој понуди. То све значи да вероватно није отишла далеко. У продавницу, можда. Или у шетњу, али сигурно неће шетати дуго по овој врућини. Ако је, пак, свратила код неке комшинице па се распричају, то би могло да потраје. Говорио је себи да чекање нема смисла и да овако сигурно неће ништа продати, али и даље је седео на клупи. Одлучио је да крене када линија сунчеве светлости стигне до његових ногу. Имао је још само десетак центиметара времена када му се учинило да она коначно долази. Ниска особа одевена у црно пристизала је каменом стазом – можда је то она. Ставио је длан изнад очију. Да, заиста. Узео је торбу, устао и отрчао иза зграде. У брзини је потценио висину једног жбуна. Саплео се, изгубио равнотежу, а ноге су нагонски направиле неколико брзих корака узалудно покушавајући да достигну труп. Пао је, и одрао кожу лакта о грумен земље, а из отворене торбе излетела је једна књига, ширећи корице у ваздуху као да покушава да ублажи пад. Устао је, убацио књигу у торбу, хитро заобишао два угла зграде и стигао до трећег. Обазриво је извирио: то је стварно она! Носила је по једну кесу у свакој руци, приближавала се десетоспратници и остављала за собом измаглицу јаре. Заклонио се и избројао до петнаест. Проценио је да ће толико бити довољно: њој да дође до улаза, њему да дође до даха. Нагло је изашао на чистину. Застала је поред капије и упитала: „Јесте ли то ви?“ Пришао јој је, тобоже изненађен, задовољан што га је одмах препознала. „Ја сам, добар дан. Чудно што се срећемо.“ Била је сва у црном, ако човек пренебрегне дијагонално распоређене беле кружиће на хаљини и чипкану крагну. Чак јој је и шешир био црн. По овој врућини! „Није ли сада сувише топло за шетњу?“ упитао је. „Да, обично раније одем у радњу. Али волим да ходам. Ви опет продајете књиге?“ „Мора се.“ „Хоћете ли код мене?“ „Недавно сам био.“ „Нема везе, дођите опет.“ Подигао је главу пут њених прозора као да га онеспокојава толико пењање, па пристао. „Дајте, ја ћу вам то понети.“ Из једне кесе вирила су пера празилука и миловала га по руци, у другој се оцртавало неко округло воће, а торба с књигама претила је да ће му склизнути с рамена. У лифту је скинула шешир. Док њу није упознао, није знао да и жене губе косу. Дуге и неуредне седе коврџе, које су јој падале поред 57

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

ушију, могле би можда да га заварају када не би био за главу виши од ње. Чак и када би се исправила, сигурно не би била виша од метар и шездесет. Паралелне, дубоке боре спуштале су јој се низ образе; има бар седамдесет година, можда и осамдесет. Ушли су у стан. „Знате шта“, зауставила га је када је хтео да се спусти у фотељу, „зашто не бисте сели тамо?“ Показала је прстом ка великом и празном писаћем столу, смештеном у угао просторије. „За тим столом је мој супруг водио пословне књиге, а ви ионако доносите књиге, па…“ „Овакви се више не праве“, рекао је, разгледајући сто, и одмах се запитао како би он то могао да зна. „Донећу вам сок. Хоћете ли и неки кекс?“ „Да, то бих врло радо! Хвала!“ Тада их је спазио. Љуљао се у столици, ишчекивао да се старица врати у собу и смишљао стратегију да најскупља дела остави за крај, пошто се она неће одмах одлучити, а онда су му поглед привукле добро познате књиге. Поред стола стајао је гломазан орман, на којем су избледела места одавала где су га руке најчешће додиривале. Средишњи део био је застакљен – на полици која се протезала ширином ормана, стиснуте између наивних керамичких фигурица, његове књиге стајале су једна до друге, управо оним редом којим их је старица купила, поређане у праву линију. Пришао је и боље их осмотрио. Изгледале су недирнуте. Врхом кажипрста прешао је по дасци тик испред књига; у танком слоју прашине остао је траг његове јагодице. Покушао је да замисли старицу како отвара ове књиге. Није успевао. Зар њу заиста интересује Платон? Зар ће сада учити да кува нова јела? Коме? Зачуо је шкрипање паркета – ситним корацима ступила је у собу, носећи сребрни послужавник са чајем, соком и кексом, а шоље и тањирић су весело звецкали над подрхтавањем њених руку. Нетремице ју је посматрао док је опрезно спуштала послужавник на сто. Ухватила је његов поглед и упитала: „Нешто није у реду?“ „Све је у реду. Кажите ми – како вам се свиђа ’Прича о два града’.“ Ћутала је. „Дикенс“, додао је. „Па, почетак је интересантан. Видећемо. Шта данас доносите?“ „Данас? Заправо, ништа ново. Све сте то већ погледали. Нисам планирао да дођем код вас, па…“ „Могу ли да погледам поново?“ Осећајући да га лакат тишти при сваком покрету, поређао је књиге по столу као да отвара пасијанс. Стојећи поред њега, листала је књиге и поравнавала омоте, а он се питао, док је жвакао кекс, шта да учини ако неку изабере. „Ова књига ми изгледа занимљива.“ Није ни упитала колико кошта. „Та?“ 58

ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ

„Да. Зашто сте се намрштили?“ „Зато што књига није добра. Човек јесте нобеловац, истина, али не звучи све то нимало искрено. Укратко, много се фолира. И хвалише.“ „Је ли ово била реклама?“ осмехнула се. „Ви сте чудан младић. Зар се тако продаје? Мој муж би вас укорио. Јесам ли вам рекла да је оно његова фотографија? И она тамо?“ „Да, рекли сте ми. Леп човек. Књига заиста није добра. Нећу да вас лажем.“ „У реду. Да узмем онда ону тамо?“ „Знате шта? Када прочитате оне три, онда ћемо заједно изабрати четврту. Можемо и да причамо о њима, а ја сад морам да пожурим на предавање.“ Поново је погледао у три књиге које вероватно никада неће бити отворене, па почео да пакује торбу, али старица је зграбила роман Карлоса Фуентеса и приљубила га уз груди. „Заправо, изабрала бих ово дело. Да, ово ћу.“ „Па, не знате ништа о тој књизи.“ „Ово је најбољи начин да сазнам, зар не?“ Било би ружно да јој истргне књигу из руку, па је на њено поновљено питање промуцао колико роман кошта. Док је она тражила новчаник, узгред га упитавши да ли би појео још нешто, он је погледом кружио по соби, одједном жељан да упамти детаље. Шаре на сатенским фотељама подсетиле су га на стилизоване морске коњиће. Покушао је да нађе образац у компликованим геометријским мотивима избледелих тапета. Огледало је барокним украсима тражило место у његовом сећању, као и зидни сат хипнотичким металним куцањем. Упитао се шта ће се ускоро догодити са овим станом. Хоће ли зидови бити окречени? Хоће ли бити издат новим станарима? И коме ће допасти намештај? И његове књиге. Старица му пресавијене новчанице угура у џеп, и ухвати се за кваку, и он је већ у варљивој свежини ходника, и заусти нешто да каже, али не зна шта би рекао, а она се осмехне и повуче у стан. „Жао ми је“, он коначно промрмља, али врата су затворена. Следећег јутра је натерао себе да оде поново. Узалудно је звонио, а онда је чуо да се са горњих спратова приближава глас жене која се хладила задигнутом сукњом, па је побегао низ степенице. Наредних недељу дана провео је у кревету, с температуром. Замишљао је, у грозници, како му се јави непознати адвокат, годинама касније, опише му све тешкоће које је имао док није нашао његову адресу и обавести га да је постао власник писаћег стола од храстовине, старог али доста добро очуваног, као и „извесног броја књига“. Још увек несигуран на ногама, поново је отишао код старице и затекао је код куће. „О, ви сте!“ обрадовала се. „Уђите.“ Док је пролазио поред ње, упитала је: „А где вам је торба?“ „Нисам је понео. Хтео сам само да причамо.“

59

РА ДОЈК А РАНКОВИЋ

Т У Р И С Т И Ч К А П О Н УД А Када налетимо на ванземаљски свемирски брод, туристички водич нас преко разгласа обавести да изађемо на палубу наше летелице како бисмо успоставили контакт. онда сви истрчимо, ухватимо се рукама за ограду, разрогачимо очи, истуримо главу напред и концентрисано пиљимо у ванземаљце док пролазе поред нас. понекад преко звучника пуштамо неке звуке за које ови из агенције тврде да се ванземаљцима допадају, а што нама звучи као шкрипање, котрљање и ситно гребуцкање. ове свемирске туре су прави хит и нимало нису јефтине. међутим, ванземаљци тврдоглаво одбијају сваку врсту комуникације. чак се и крију иза прозорских завесица док пролазе.

60

РАДОЈКА РАНКОВИЋ

Н О В Е Д РЖ А В Е У њихова тела населиће лешине некадашњих држава. Нове државе ће се одржавати на култури и традицији некадашњих џинова, па и на остацима некадашњих државних апарата као да су то заиста они апарати из болница којима се продужава живот умирућег. И тако ће у новим лепотицама већ пребивати клица смрти, а оне ће се осмехивати и поносно шепурити новим застава, химнама, спортским репрезентацијама. А на крају те параде седи књижевност као каква стара мудра госпођа, клатећи прекрштеним ногама и говори: предајте своје радове! Време је истекло, да видимо шта је ко урадио. И онда настаје нелагодност и мешкољење. Неки се жале како нису имали довољно времена, неки да нису имали техничких услова, ту је и проблем новог језика... Узалуд се нове заставе вијоре на ветру, узалуд се штампају нови уџбеници, држе победнички говори. Стара госпођа клима главом као да говори: слабо је све ово, слабо. Дајте ми истину, дајте ми матерњу мелодију! Дајте ми ликове, а не идеје. И онда се књижевници, као добри ђаци, окрећу познатом градиву да из њега извуку нешто што им може користити. И старе лешине почињу да дишу, враћају се у живот. Њихови језички сокови сада могу да послуже својој полубраћи и полусестрама. И на крају остаје чекање и питање: хоће ли се родити нови џин?

61

МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ — ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

Д АМА У БЕЛОМ Љубавна прича с тужним завршетком Између цркве и школе „Вук Караџић“ је централни градски парк а између у центру града лепа ливена чесма са великом шкољком и цевима које из својих лавовских уста точе живу неготинску воду. Деца која би из школе трчала по парку, увек су се гурала око чесме ко ће пре да се напије воде. Увек осим у једном случају, онда када би дама у белом точила воду на тој чесми. Деца су онда стајала са страхопоштовањем и чекала да дама у белом оде. Сва су се деца бојала вештица иако нису никад видела вештицу и нису ни знала како уствари вештица изгледа али је њихова представа вештице била отприлике попут те старе даме. Једино што се није уклапало у слику вештице је била бела боја. Вештица би требала да буде у црном. Ова је била сва у белом, попут авети, стара али лепа, јако нашминкана, строгог лица и непријатна. Ту слику памти свако дете које је одрастало у Неготину седамдесетих година прошлог века. Годинама касније сам са Мићом Стефановићем, незваничним и доживотним неготинским министром културе седео у дворишту Мокрањчеве куће у пријатном разговору. У том разговору нешто ми скрену пажњу и одвуче поглед на страну. Била је то фигура малене, погурене старице која у руци носи ибрик за воду. Деловала је као да је искорачила директно из мојих дечачких сећања, онако строга, достојанствена и сва у белом. Тада сам чуо ову причу која је смештена баш ту на калдрму улице Војводе Мишића, некадашње улице Краљице Наталије, негде тридесетих година двадесетог века, између два Светска рата. „Гранд хотел“ је био у трећој згради од почетка улице која је ишла од центра града. Са једне стране ка центру је до хотела била зграда трговца Генчића а са друге лепа приземна кућа професорке Милице Васковић. Следећа кућа је била трговца Душана Цајића. Хотел је био власништво Душана Цајића и Станоја Васића а издавали су га разним хотелијерима који су водили хотел. Била је то лепа спратна зграда са високим плафонима. У главној сали били су шанк, велики билијар и столови. У посебном делу била је сала за ручавање из које се излазило у башту. На спрату су биле хотелске собе и службене 62

МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

просторије. Био је то најелитнији хотел тога времена. Прве биоскопске пројекције су изводили Коста и Станоје Јовичић у сали Гранд хотела све до 1930. године када је саграђен први неготински биоскоп „Победа“. У „Гранд хотелу“ су гостовале и позоришне трупе као и бирани музички ансамбли који су се звали капеле и који су се погађали на дуже време, годину или више. Те године је у хотелу свирала чешка капела. Била је то музичка породица из Прага. Муж и жена са ћерком и сином који су били близанци. Били су школовани музичари. Муж је свирао виолину, жена флауту, син виолончело а ћерка клавир. Били су својеврсна атракција онако лепи и господствени са европским манирима и хотелу су давали ексклузивност. Нарочиту пажњу је изазивала млада пијанисткиња, прелепа девојка од неких седамнаест година, снежнобеле пути, смеђе косе и зелених очију. Била је витка, згодна и грациозна. Деловала је као да је дошла са другог света онако нестварно лепа и недодирљива. Име јој је било Жозефина и била је тиха патња неготинских момака који су долазили у хотел само да би се нагледали невиђене лепоте. Маштали су о њој, неки су покушали да јој на неки начин приђу али је она била ледено хладна према удварачима и обесхрабрила би сваког при првом покушају. Наравно, била је под будним надзором родитеља и брата а била је васпитана као конзервативна католкиња. Многи су је момци и даље ипак пратили и обожавали али је глас о њеној женској охолости већ био испред ње. Ипак, један је старији момак будно пратио догађаје око младе и лепе пијанисткиње, правећи се незаинтересованим. Био је то Милан Цајић, сајџија из комшилука. Он је био син Душана Цајића, сувласника „Гранд хотела“ па је међу хотелским персоналом имао повлашћен статус и сматрали су га за домаћег а не као госта. Становао је у другој кући од хотела где је имао и сајџијску радњу. Часовници су у то време спадали у високу и скупу технологију коју није свако могао да има и нису се мењали тако често већ су одношени на сервис код мајстора сајџије. Био је то цењен и добро плаћен занат. Сајџије су били господа у скупим оделима који су седећи радили свој посао наочиглед и дивљење муштерија. Милан је имао око тридесет година и за оно време био је „стар момак“, нежења који није журио са женидбом. Уживао је у момачком животу и декаденцији. Ни новац а ни жене му нису били проблем. Ипак и он је био опчињен нестварном лепотом младе Чехиње која се разликовала од свега што је у околини видео или пробао. Као искусан женскарош почео је пажљиво да плете мрежу око Жозефине. Дискретно јој је поклањао па жњу, гледајући да то не изгледа као удварање. Прилазио јој је више као старији брат него као мушкарац. Из дана у дан лагано је корак по корак задобијао њено поверење. Њена породица га је сматрала за пријатеља и пролаз ка лепој пијанисткињи се полако отварао. Он није журио већ је улагао све више времена и пажње, чврсто решен да оствари свој наум. Скоро неприметно Жозефина се опуштала пред комшијом сајџијом и нико па ни она сама није приметила кад је почела да свраћа у његову радњу. Све младе девојке 63

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

су знатижељне и онај ко зна да их заинтересује и задобије њихову пажњу има велике шансе да уђе у њихову интиму. Милан је то знао, но ипак није журио. Желео је да буде сигуран у успех свог завођења. Временом је Жозефина почела да му се поверава, да се жали на родитеље, околину, као што то све девојке раде. Задобио је њено поверење које је и даље неговао а ту су били и ситни поклони који су још више учврстили њихово пријатељство. Из оближњих апотека доносио јој је кришом пудер и шминку и миришљаве бомбоне Проминцле. Из оријентално бонбонџијских радњи браће Николајевић куповао јој је рахат локум, халву, лулице и остале посластице. Ипак није никад могао да је изведе нигде јер јој родитељи нису дозвољавали да се без њих задржава по вароши. Жозефина је постепено од хладне и недодирљиве постала весела девојка али само у Милановом друштву. Према остатку света морала је да држи одстојање као и раније. Он је свакодневно боравио у хотелу након завршеног радног дана а она је одлазила њему у кратке посете у току дана. У његовом друштву се осећала опуштено и весело и све више као женско. Милан је од поднева па до пет поподне затварао радњу и правио паузу за ручак и одмор али је често уствари био у радњи ако би му се посао нагомилао. Муштерије у то време нису долазиле али је Жозефина навраћала знајући да је сам и да могу да причају и да се шале. Био је топао летњи дан. Милан је у кошуљи седео повијен над радним столом са лупом-моноклом на оку, окружен алатом, одвртцима, пинцетама, малим шрафцигерима и разним справицама. Жозефина се појавила на вратима. После њеног куцања ушао је прво њен блистави осмех а онда њена лепа глава на којој је била светло смеђа коса подигнута у пунђу. Као свака млада девојка почела је да се врти по празној радњи причајући, смејући се и задиркујући запосленог сајџију. Пожелела је да и она проба да нешто уради тим маленим справицама. Милан устаде и испуни јој жељу. Посадио ју је на столицу и дао јој монокл да види како изгледа механизам ручног часовника. Стајао је погрбљен иза ње и говорио јој како се који део зове. Она се смејала и чудила тој техници док је он погнут над њом показивао. Њена пунђа је мирисала ту под његовим носом, то дивно тело никад му није било ближе. Лагано, као што би јој лептир слетео он јој спусти усне на бели врат. Ућутала је и укочила се. Он је чекао реакцију не склањајући усне са њеног врата док је омамљено удисао мирис њене коже. Ћутала је непомично, склопљених очију. Следећи пољубац је био иза ува а онда пажљиво низ врат, наниже... Руке су му биле веома опрезне и нежне док их није испунио њеним чврстим дојкама. Окренуо је и љубио то дивно лице, мазећи је али не ниже од појаса да је не би уплашио и зато што је у то време при првом контакту то било непристојно и увредљиво за девојку. Жозефина је склопила очи и почела је тешко да дише, предавајући се миловању а онда после краћег времена скочи са столице и побеже ка вратима попут уплашене птице. Била је зајапурена и збуњена, поправила је косу и кошуљу и без речи је нестала кроз врата. Милан је тада већ 64

МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

био сигуран у своју победу, био је искусан женскарош. Те вечери он је за кафанским столом у хотелу испијао пиво не скидајући поглед са лепе пијанисткиње. Она је била свесна да је он гледа али се правила да га не види. То је била уобичајена љубавна игра тог времена када се љубав девојке освајала поступно и у фазама. Након пар дана Жозефина, која је горела од љубавне чежње за коју је мислила да ће је убити, одлучи се да начини следећи корак. Скинула је са очевог прслука џепни сат везан сребрним ланцем док је овај после ручка одмарао и отишла у Миланову радњу, знајући да је тог поподнева он тамо. Стидљиво је од сајџије тражила да очисти и подмаже очев сат, лажући га да ју је отац послао. Тако се љубавна игра између њих двоје наставила својим логичним током. Жозефина је блистала. За клавиром је бриљирала измамљујући аплаузе и дивљење хотелске публике. Као и свака заљубљена девојка која спозна дражи полног живота деловала је самоуверено и женствено. Родитељи су ту благу промену протумачили као део сазревања не обраћајући много па жњу. Милан је био задовољан, његово стрпљење и труд су награђени. Уживао је у својој новој драгани чије је срце, међуножје и ум ослободио и увео у свет жена. Срећа је дивно стање коме свако људско биће стреми али има тај недостатак да се јавља у ретким периодима живота и кратко траје. Особина среће је и та да је врло прилагодљива и људи се лако навикну на њу. Проблем настаје онда кад срећа окрене леђа и уступи место проблемима. Већ је била јесен у Неготину а романса госпођице Жозефине и Милана сајџије је била у пуном замаху. Пан Павел, Жозефинин отац је уговор са хотелијером Љубом Живковићем продужио до пролећа и све је било како се само замислити може. А онда негде с почетка зиме је Жозефини позлило. Усред суботњег матинеа у „Гранд хотелу“ где је госте забављала капела пана Павела, Жозефина је добила несвестицу и морала је уз помоћ мајке да напусти подијум. Имала је и мучнину и повратила је. Мислили су да је то од хране или да је стомакобоља али кад се у марту месецу Жозефина угојила у пределу стомака, мајци је било јасно. Пани Кристина је била очајна као и свака мајка. Помоћи није било а ни повратка. Бојала се како ће њен муж поступити и данима је смишљала како да му саопшти право стање њихове кћери. Поступио је баш онако као што је и мислила и чега се бојала. Презрео је своју кћер и саопштио јој да јој нема повратка са њима јер је изгубивши част изабрала своју судбину. Тако је мала Чехиња остала на милост једином човеку коме је веровала и кога је имала у том малом и чудном граду, оцу свог нерођеног детета. Временом је породица бивала све гора према њој, говорили су јој да је курва, да није Католкиња а од оца се склањала кад год је могла јер му је било мрско и да је погледа. Њено стање је постало неиздржљиво. Милан се такође нашао у небраном грожђу. Није се надао таквом обрту ствари. Он наравно није имао ништа против своје драге али није имао осећај за породицу, био је саможив и размажен. Он је био 65

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

сасвим задовољан својим дотадашњим животом у коме не би ништа мењао, тако да му је Жозефина пала у руке као врућ кромпир. Он свакако лепшу и бољу жену не би никад нашао и био је свестан тога али једноставно није све ово планирао. Ипак није имао куд. Не само због тога што је цео град већ све знао већ и због тога што је он њу заиста волео и полако се привикавао на улогу мужа и оца. Када је с пролећа, негде у априлу капела пана Павела напуштала „Гранд хотел“ и Неготин, многима је било жао а нарочито хотелијеру Љуби Живковићу. Ипак они су отишли и то без свог најатрактивнијег члана са којим се нису ни поздравили. Жозефина је била презрена и одбачена од своје породице. Тог дана је из прикрајка у сузама гледала њихова лица и трудила се да упије сваки детаљ јер је знала да их више никад неће видети. Никад више неће видети ни Праг, ни Беч, ни многа непозната места у којима је капела њеног оца убудуће гостовала. Схватила је да је мимо своје воље од тог дана постала Неготинка. Фијакериста је натоварио кофере, сместио путнике и потерао коње пут Кладова, одакле су лађе Дунавом одвозиле и довозиле народ. Милан сајџија је постао муж најпожељније лепотице у Неготину а недуго затим родила му је и сина. По некаквом неписаном католичком обичају Жозефина је сину наденула очево име, те је сад имала два Милана у кући. Као и свака благословена мајка била је срећна. И отац Милан је био срећан. Иако није планирао срећа је ушла у његов дом и мало дете је испунило кућу радошћу. Дечак је растао уз оца који је у приземљу куће поправљао часовнике и уз мајку која је држала часове клавира неготинској деци. Причали су ти људи који су некад били ђаци госпође Жозефине да је била бескомпромисна кад је клавир у питању. Била је строга и добра наставница клавира. Мало је било градова у ондашњој Србији где су деца могла да уче један тако скуп и гломазан инструмент као што је то био клавир. И поред тога што је у породици Цајић све изгледало савршено и идилично, ствари су постепено попримиле други облик. Госпођи Жозефини Цајић није ништа фалило у животу, напротив, имала је мужа, дете, посао који воли али временом док је мали Милан растао она је све више схватала да она не припада овде. Осим ужег комшилука није имала пријатеља. Уствари ни са ким кога је у Неготину познавала није могла да успостави пријатељски однос. Не зато што то није хтела него зато што им се интересовања и теме за разговор нису никако поклапали. Добро, имала је она шта да прича о деци, музичком васпитању и домаћинским стварима где је више научила од српских домаћица него од рођене мајке. Кућа госпође Жозефине Цајић је била за пример. Чиста и уредна као католичка црква, тако да су се неготинке госпође чудиле и училе хигијену и уређење дома од те Чехиње. Госпођа Жозефина многе ствари у тој српској вароши није разумела али је временом прихватила, ипак једну ствар није. Није могла да разуме како је то бити жена на Балкану. У почетку је њен муж Милан био посвећен породици и био је увек ту или у радњи или 66

МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

у кући али како је време пролазило он се све више окретао свом бившем кафанском друштву и старим обичајима. Није он радио ништа тако посебно што други Неготинци нису али је Жозефини то било несхватљиво и јако јој је сметало. Није могла да разуме зашто њен муж више воли своје мушко кафанско друштво од ње и њиховог сина. Ствар је отишла много даље кад су до ње дошли гласови и докази Милановог неверства. Схватила је да се он није променио и да је остао онај исти женскарош кога је упознала. Чудно је то. Свака жена воли да заведе женскароша али свака мисли да је баш она, та најбоља, која ће заувек везати уз себе таквог мушкарца. Никад притом не рачунају да су се после њих родиле неке друге девојке које размишљају исто онако како су и оне мислиле. Милану је сметала неприлагодљивост његове жене. Понашала се охоло, као да је била принуђена да живи у неком дивљем и њој непознатом свету. Добро, знао је он да Неготин није исто што и њен родни Праг, повремено је из тих разлога водио у Београд не би ли забавио своју лепу и младу жену али то није давало неких нарочитих резултата. Није било дана да му она није пребацивала и да се није жалила на место у коме је принуђена да живи. Почео је постепено да бежи од ње а бежао је тамо где му је већ од раније било проверено добро. Жене лаког морала су умеле да буду добра забава и замена за све што човеку у том тренутку треба. Моралисти који осуђују људе попут њега су уствари људи без душе, мислио је. То су они који су се женили из интереса, они који су дрхтали над својим иметком, они који су у цркви били у првом реду, они који су скоро дошли у овај град. Ето он годинама живи са најлепшом и најбољом женом у граду и како време иде њихова срећа је све мања. Оне разлике које су их у почетку привлачиле су временом постајале све већа сметња. Испод јоргана телесне љубави била је велика провалија међу њима. Како је време текло брак Жозефине и Милана Цајића је постајао све несноснији и тежи. Комшије су све чешће могле да чују вику и свађу из њихове куће. Госпођа Жозефина је умела да у раним јутарњим сатима, кад јој муж дође из кафане или од друге жене, отвори широм прозор у улици Војводе Мишића а некадашњој улици Краљице Наталије и из свег гласа и своје рањене душе повиче: „Курваааар, курвааар!“ Свађе у њиховој кући су постале свакодневница и тако им је пролазио живот. Неки су Неготинци осуђивали Милана а неки Жозефину али од идеалног брачног пара они су постали ружан експеримент, добар за наук младима. Син Милан је растао у лепог и паметног момка. Мајка му се у потпуности посветила, дарујући му све време свог промашеног живота. Наравно, постао је добар пијаниста али је од оца наследио дар за технику, математику и шах. Дошле су неке године и син Милан оде на студије са којих се никада није вратио у Неготин. Није имао жеље. Завршио је факултет и запослио се у Бору као професор математике. Наравно, у стану је имао пијанино а био је и мајсторски кандидат у шаху.

67

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

Године су одавно однеле младост. Жозефина и Милан су живели у истој кући али одвојено. Изгубили су давно једно друго и живот су наставили свако у својој несрећи, неспособни да превазиђу разлике у својим главама. Жозефина се већ годинама облачила у бело. Ништа више од њене гардеробе није било у боји већ само бело. Почела је постепено да силази с ума. Враћала се у време кад је као млада пијанисткиња у капели свог оца починила несмотрено грех и кад су је у породици прозвали прљавом курвом. Она није била прљава и није била курва, она је само била заљубљена у човека који је никада није разумео а ни она њега. У њеном дому је све било чисто и бело, њене хаљине одавно немају другу боју и ниједна је тканина више не занима ако није бела. И своје увек нашминкано лице јако пудерише белим пудером. Сваког јутра након умивања је шминкала своје већ остарело али лепо лице, то лице које је измамљивало некада уздахе мушкараца, коме осим младости није фалило ништа посебно, осим једног. Недостајао је осмех. Давно замрли осмех који је лутао по њеном лицу али није могао да изађе кроз пркосно стегнуте усне. Тако заробљен осмех је унутар њеног лица пробијајући се у патњи правио боре али то нису биле старачке боре, биле су то боре стегнутог и строгог лица. Након синовог одласка нико јој више није требао и њен живот је добио сасвим други смисао. Мужа Милана није више могла да поднесе. Дани у којима су они размењивали речи су се све више проређивали. Одавно су већ спавали у одвојеним собама. Милан је након посла све своје време проводио или у кафанама у којима се и хранио или код неке од жена којима је плаћао задовољство. Престао је више и да одлази на спрат у свој дом јер га је сваки сусрет са Жозефином болео и сваки би пут ризиковао да се нађе у свађи од које му није било добро. Нико то није знао али му је срце оболело и било му је све теже и напорније да се емотивно раздире. Иза завесе у његовој радњи била је омалена приватна просторија у коју је наместио скромни лежај и ту је спавао кад год није био способан за сусрет са својом некад тако вољеном а сада напорном женом. Тако је и тог јутра устао онако стар и болестан, пљуснуо на лице воду из бокала, затегао се и упристојио и наточио чокањ ракије. Имао је још сат времена до почетка радног времена и првих муштерија, те откључа врата радње. Одозго, са спрата кренули су рески клавирски тонови да пробијају тишину раног јутра. Жозефина је рано устајала али је ретко ујутро свирала клавир. Тог јутра је то био случај а њен избор је био Шопенов пролећни валцер под именом „Свадба љубави“. Обоје су волели тај валцер још од првих дана познанства када је он очарано гледао како њене нежне, беле руке спретно шетају по клавирским диркама. Тај валцер је свирала у данима среће а касније све ређе. Уздахнуо је и наточио још једну ракију. Затворио је очи и предао се музици. Чинило му се да Жозефина никада није тако добро свирала тај валцер. Поновила је још једном, као да јој није било доста, а онда још једном или се то њему само чинило, као што му се чинило да ту у његовој невеликој радњи игра млада девојка златносмеђе 68

МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ

косе подигнуте у пунђу и да је то уствари девојка његове младости која је остала тамо негде у времену док је он изгубио осећај за време, ту у улици Војводе Мишића, некадашњој Краљице Наталије... Прва муштерија која је ушла у радњу је затекла старог мајстора сајџију заваљеног у својој столици како спава. На дозивање се мајстор Милан Цајић више није одазивао јер за њега више часовници и време нису били важни као и за све коју оду у вечност, тамо где време не постоји. Госпођи Жозефини су се мешала осећања туге, несигурности и страха али и олакшања. Њени излети у иреално су постајали све чешћи као и њени повратци у прошлост. Тај човек, једини кога је волела а касније мрзела је давао смисао њеном животу јако дуго и празнина која је остала у њеној души је била неминовна. Наставила је и даље да спрема оброке за двоје као што је и раније то радила а наставила је да и даље оном непоједеном половином храни мачке као што је последњих година то радила. Она сама је јела мање него мачке и све је више подсећала на белу авет која је пре много година залутала у Неготин. Ретко је ко из Неготина успео да јој приђе и упозна је на прави начин. Својом белином је и даље стварала дистанцу према грађанима тог града. Ипак било је оних који су је упознали а готово сви су имали везе са музиком, укључујући и њене ђаке који су давно постали људи. Како је време пролазило, бивало јој је све теже да иде на чесму по живу воду али није одустајала. Узалуд је комшија Мића Стефановић наговарао да јој уведу воду у кућу и направе купатило. За воду је била заинтересована али само ако је жива вода у питању а за клозет у кући није хтела да чује јер каква би то нечиста кућа била у којој се врши нужда. Тако је наставила да и даље носи воду са чесме у централном парку, изазивајући својом необичном појавом интересовање одраслих и страх деце. Милан Цајић, млађи, син госпође Жозефине је имао муке док је своју мајку убедио да се пресели код њега у Бор. Он је тамо имао простран стан, сасвим довољан за његову породицу и мајку, те је тако госпођа Жозефина добила своју собу са пијанином у синовом стану на трећем спрату велике борске зграде. Она никад није волела Бор и негодовала је стално што њен син живи у том рударском насељу, како је звала Бор. У данима кад се сумпор осећао у ваздуху није отварала прозор а веома је ретко силазила на улицу. Била је слаба за такве подухвате а никога није ни познавала, тако да није имала ни воље да беспотребно удише кисео загађен ваздух. Дошла је у апсурдну ситуацију. Целог свог живота је патила јер јој је недостајао Праг а сада је патила јер јој је недостајао Неготин и схватила је да је то уствари био њен град, град у коме је живела, волела, родила, била срећна и несрећна... Једина ствар у Бору која се госпођи Жозефини свидела је то што у Бору има католичког свећеника који јој је сваке недеље после мисе долазио у стан. Увек се посебно радовала тој посети и са великом пажњом се припремала. Сваког пута је тражила да је свећеник исповеди, правдајући се да јој је то можда последња исповест и увек је 69

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

на почетку исповедала један исти грех. Она је још увек мислила да је блудница. Узалуд је стрпљиви свећеник говорио да јој је то опроштено већ много пута и да то и није био неки грех, она се увек сличним речима исповедала и бранила се да није била курва, како су је родитељи називали. Тог преподнева није било сумпора у ваздуху и госпођа Жозефина својим слабашним рукама отвори прозор. Кроз широм отворен прозор пролеће је дрско ушло ношено ветром Развигорцем и обасјано топлим сунцем. Била је сама у стану као и сваког преподнева кад су радни дани. Пријало јој је пролеће, осећала се некако свечано у таквим приликама. После дужег времена јој се и доручак допао па пожеле чашу ликера. Села је за пијанино и лагано је својим белим старачким рукама миловала бело-црне дирке а онда поче да својим још увек јаким прстима ослобађа звуке. Свирала је Шопенов пролећни валцер под именом „Свадба љубави“. Није га одавно свирала, тај валцер као да је био дуго заробљен у њеном срцу и сада је кроз широм отворен прозор кренуо у пролеће. Птице на оближњим крошњама су заћутале и рударским насељем на другом километру од окна су се разливали звуци валцера. Госпођа Жозефина је поглед својих зелених очију уперила кроз отворен прозор и препустила се музици и сећањима. Наставила је даље да свира Шопена. Пролазници на улици су се окретали у правцу прозора, све птице са Другог километра су се преселиле у крошње око њеног стана, музика старе пијанисткиње се разливала целим насељем. Њене широм отворене очи су упијале сјај пролећног дана и тамо негде у даљини околних брда видела је улице родног Прага, ту ближе, у комшилуку, била је њена кућа у улици Војводе Мишића, некадашње Краљице Наталије, била је једна лепа сајџијска радња и у њој лепи сајџија који је навијао грамофон са трубом и позивао је на плес. Његове испружене руке су се кретале ка њој и она није могла да га одбије. Пружила му је своје руке и стопише се у валцер. Било јој је лепо, никада јој лепше није било у животу и из њених зелених очију кренуше сузе. Сајџија је љубио њене сузе и нежно јој шаптао на уво речи љубави. Кад је њен син Милан отворио врата њене собе и подигао њену главу са пијанина из широм отворених очију још увек су текле сузе. Лице његове мајке је изгледало лепо и после ко зна колико времена он на лицу своје умрле мајке виде осмех. Сузе су текле све док Милан својој руком не склопи очи његове мајке госпође Жозефине Цајић, Неготинке из улице Војводе Мишића, некадашње улице Краљице Наталије.

70

БРАНИСЛАВ БАНКОВИЋ

ЛЕТЊИ С АН – Готово – рекао је Живомир и заклопио кутију са алатом пошто је ушрафио и последњу ручку на доњем делу сандука пажљиво да не оштети свежи слој лака. Била је субота, пазарни дан и пролазници су застајали око ограде да се још једном увере у мајсторство свога земљака. Велики поклопац усправљен уза зид куће блистао је на сунцу као каква златна плоча. Тог августовског преподнева мушице су уједале као пред кишу, мајстор је потражио хлад винове лозе и сео да попије кафу испод свог парчета неба.

– Одмори се мало па да га носиш – рекла му је Јована његова жена.

– Мислио сам да одем поподне по хладовини.

– Нема шта да чекаш, а и поподне ће бити још већа врућина. Испеглаћу ти белу кошуљу.

– Муж је гледао у жену погледом ’зар баш морам’ али је она била одлучна као и увек.

– Нећеш ићи какав било и запамти, нема вересије. Личио је на уплашеног дечака док је у старој и прашњавој тренерци ћутке испијао хладну кафу. Био је једини столар у селу који је правио врата и прозоре а по потреби је вршио ситне поправке. Мртвачке сандуке је израђивао само по поруџбини. Добричина какав је био, тај проседи занатлија у својим раним четрдесетим, није знао да наплати свој труд. Да му није било Јоване још би живели у оној оронулој блатњари код винограда. Имали су иза себе пет година брака, двоје деце и недовршену приземну кућу. Док је пеглала не трему Јована је размишљала о томе колико је њен муж провео времена у радионици и колико би то све требало наплатити.

– Колико ћеш да наплатиш за њега? – питала је.

– Не знам, нисмо причали о цени. Тражићу шездесет хиљада па колико добијем.

– Тражи сто. Педесет хиљада је обичан, овај вреди бар дупло. Додала му је кошуљу и панталоне и он је ушао у собу да се обуче. Она је остала напољу поред сандука. Деци је забранила да га додирују. Дивила му се у тишини. Боже ми опрости, помислила је, да није то што јесте па да га човек унесе у кућу као комоду или сто толико је леп. У том тренутку се зачула шкрипа капије и пас је залајао. Ушла су два мушкарца у црним кошуљама, брисали су рукама зној са чела.

71

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Јел’ ту газда? – упитао је један.

– Сад ћу да га позовем – одговорила је жена понудивши људе да седну на клупу у дворишту. Када се обукао Живомир је изашао из куће и затекао непознате људе како се диве његовом делу.

– Изврсно, овако нешто никад нисам видео. Свака част мајсторе – рекао је старији мушкарац.

– Хвала – одговорио је Живомир поносан на себе. Други мушкарац који је био крупнији и млађи са негованом кожом и танким брковима одмах је показао своју предузимљивост стечену на привременом раду у иностранству. – Мајка ми је, знате, пре два дана. Одмах сам долетео из Немачке чим су ми јавили, данас би требало да је сахранимо због врућине. Била је крупна жена тако да би јој овако нешто баш одговарало – показа очима на сандук. Све то је изговорио грубим гласом сигуран у себе као да је он продавац.

– Продат је – рекао је Живомир – Радмили Поточаревој, она га је поручила за свога мужа. Мушкарци су слегли раменима и без речи пошли ка капији.

– Али није дала капару – додала је Јована. Застали су код капије, а син покојнице се лупио по глави као да се нечег изненада сетио – Новац није проблем само реци колико кошта?

– Продат је, већ сам вам рекао! – поновио је Живомир љут на своју жену што се меша у његове послове.

– Али ако ниси узео капару продај га мени, други направи тој жени и свима лепо, та не пише име на њему. Три мушкарца и једна жена стајали су на сред дворишта у тишини. Чуло се само цврчање цврчака. Блокови и цигле за доградњу куће, разбацани по дворишту, одавали су топлоту загрејани на сунцу што је врућину чинило још неиздржљивијом. Живомир је проговорио – Поручила га је још пре недељу дана, узете су и димензије. Израђен је од храстовине старе преко десет година. Све је спајано лепљењем чак су и ексери од дрвета, само су ручке од чистог месинга.

– Знам човече све то, само реци цену – рекао је млађи мушкарац нестрпљиво док је старији припаљивао себи цигарету и климао главом.

– Продат је – поновио је Живомир. Руковали су се и отишли низ пут. Из свог аутумобила су гледали на сандук као на велику рибу која им је управо измакла из руку и побегла у реку.

– Овај би ти дао свих сто хиљада – рекла је Јована.

– Не могу да продам нешто што је већ продато.

– То ћемо тек да видимо кад донесеш паре.

– Не мешај се.

– Не мешам се, само кажем. Петар Поточар је био најбогатији човек у селу, трговао је житом. Наследио га је његов син Перица, лезилебовић пун себе, који је посао 72

БРАНИСЛАВ БАНКОВИЋ

пренео у град где је отворио пекару. Отац је у болници тешко болестан дуже време, а последњих неколико дана стање се погоршало и само се чекало да јаве да је умро. Прошле недеље је Радмила срела Живомира у амбуланти и поручила сандук. Била је то добродржећа и поштена жена која је живела у великој кући са сином и снајом. Живомир је мислио да ће она да му отвори тешку капију од кованог гвожђа када је позвонио али то је учинило једно од деце. Комшилук се стискао окупљен око капије да види велики сандук невероватне израде. Вест о његовој лепоти већ се прочула на све стране. Угурао је натоварена колица и спустио на поплочану стазу. У белој кошуљи мокрој од зноја стајао је на сред широког дворишта с оним изразом на лицу пуним ишчекивања, с којим сиромаси долазе у богаташке куће. Прва је пред њега изашла Радмилина снаја и наредила деци да одмах затворе капију како комшилук не би зверао.

– Добар дан Весна – познавали су се од раније – је ли Радмила код куће?

– Не знам, сад ћу да видим – одговорила је кратко и ушла у један од улаза у кућу. Имала је дугу косу везану у реп, сукњу до колена и дуге беле ноге затегнутих листова. Горе је носила широку мајицу испод које су се оцртавале велике груди. Од позади је личила на девојчицу само се спреда, по стомаку, видело да је жена. Била је трудна.

– Какво је то чудо? – узвикнуо је Перица који се појавио на тераси само у бермудама. Управо се истуширао, држао је у руци пешкир, оно мало косе на глави већ му је било суво док се вода задржала на његовим маљавим грудима и великом стомаку.

– Шта је то? – поновио је питање.

– Сандук за господина вашег оца.

– Ко је то наручио?

– Госпођа Радмила – одговорио је Живомир. Муж и жена су се погледали збуњено. Она је држала послужавник на коме је био сок за децу сипан у чаше чије се стакло маглило од хладноће.

– Блесава жена – рекао је Перица. Весна је вртела главом као да потврђује а онда се окренула ка свом мужу – Чеши, брзо, брзо! Он је бацио пешкир преко столице и са обе руке почео да је гребе по стомаку. По томе колико су деловали увежбано видело се да је то радња коју су већ дуже време чинили.

– Ја ово нисам наручио нити ћу да платим. Свог оца ћу да кремирам и то је већ заказано за понедељак, тако да ову скаламерију можеш да носиш из моје авлије, одмах.

– Перице сине, – прошапутала је мајка која се појавила у том тренутку – објаснићу ти.

– Нећеш ти мени ништа да објашњаваш – још више је подигао тон – оца ћу да кремирам и сахраним у граду. Немам ја времена да долазим у село и да се кршим по гробљу. То је завршено, а сад објасни овом човеку да може да носи то. Одмах. Жена је седела равнодушно на тераси и пушила. Мајка је пришла сину и шапнула му нешто на ухо.

73

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

То га је још више разбеснело – Ти си луда жена, начисто си полудела, а он је још луђи кад се са тобом договарао. Немој да ме нервираш – рекао је и ушао у кућу залупивши врата за собом тако јако да су се поново отворила. Весна је ушла за њим и затворила врата. Радмила је пришла Живомиру и загрлила га као да га теши – Кучка Обренова, све је ово њено масло. Од када ми је ушла у кућу све је окренула наглавачке, а овај мој само аминује. Живомир није знао шта да каже јер је поштовао ту жену и њеног покојног мужа, увек су му поштено плаћали.

– Шта да радим, правио сам га по мери господина Петра? – показао је руком на сандук.

– Остави га ту до вечерас и иди, а ја ћу већ нешто видети кад се он смири. Не брини, нећу ти остати дужна – рекла му је и испратила га до капије. Испред га је сачекало још више људи него када је долазио и сви су га тапшали по рамену када су видели да излази без колица. До тог тренутка је мислио да је направио сандук нешто већи и лепши од свих предходних и како је морао да га остави госпођи Радмили из поштовања још верујући да све то није ништа нарочито. Њему је остала само нада да ће на неки начин извадити штету. Када је видео све те људе приметио је да је то за њих имало неку већу важност.

– Колико ти је платио, а? Тешки су они за паре.

– Сто хиљада, равно – осетио је узбуђење.

– Ово мора да се залије! – узвикнуо је неко из гомиле. По овој врућини попио бих хладно пиво и са самим ђаволом помислио је Живомир и рекао пред свима – Ја частим. Туре пива су се смењивале једна за другом а музика је цело поподне свирала на његов рачун. За то време Јована му је спремила омиљену чорбу од карфијола, која се увелико охладила. С нестрпљењем је гледала кроз прозор очекујући да се врати из села како би му саопштила фантастичну идеју која јој је управо пала на памет. Хтела је да му предложи да направи неколико сандука већих димензија у резерви, који би увек били спремни за продају. Враћајући се кући тек касно увече Живомир је морао опет проћи поред раскошног газдинства Поточаревих. На улици испред капије угледао је своја стара колица и на њима златни сандук који је блистао на месечини. Без размишљања је зграбио ручке и наставио даље према својој кући. Када је стигао до центра села, одмах преко пута цркве, савладао га је умор и сустигао попијени алкохол. Пошто више није могао да направи ни један једини корак легао је у сандук и заспао. Сањао је најлепши сан, сањао је како му прилази Весна Обренова у краткој сукњи и заповеда, чеши, брзо, брзо, а он је стеже својим вештим мајсторским рукама по гузовима и набреклим дојкама. Већ је увелико свануло када је чуо жене које су пошле на јутарњу службу али му ни на крај памети није падало да напусти најлепши сан свог живота.

74

ДАРКО МИЦИЋ

ВИРУСИ, ВИР ОЗЕ И Д Р. Концерт групе Мрље до пола два ујутру, буђење у пола седам, интервентно склањање инструмената из Дома културе, одлазак на посао итд… Ето тако то изгледа у животу једног рокера. А како изгледа све то у животу једне домаћице? Таман дођем кући поподне са посла, већ довољно умртвљен и измрцварен, кад оно, жена ми се разболела. Температура и грозница. И онда пажња и нега и чување и нема одмора и спавања. И баш сад да се разболи а сутра је викенд, и треба да се чисти и риба и брише прашина. Већ замишљам себе како возим усисивач по стану, биће то 24х Ле Мана! Али ајде прво да савладам овај умор. Човек у мојим годинама може много? Да да, тако и ја дадох пуно енергије на концерту. Али је суштина да опоравак мора да буде темељан и да траје довољно. А ја сада немам времена за њега, опоравак! Бурна, бесана ноћ, одлазак код лекара, где је потврђена наша претпоставка, да се ради о вирусној или вирозној инфекцији. Мада је овај вирус препознатљив као жесток и неумољив. И тако ја једва заспим од силине умора који се надвио над мојим телом. Али заспим. И тонем дубоко, тонем у дубине и пространства, и потонем у сан. Толико реалистичан да и сад чувам слике у глави. Забринут за здравствено стање своје женице, ја посегнем за решењима која не нуди класична медицина. Негде далеко иза седам гора и мора, има једна бакица која помаже ама баш у оваквим ситуацијама. И ја преломих, изађох у олујну ноћ, извукох сане из шупе и спремих псећу запрегу. Милену сам умотао у крзна и ћебиће у више слојева, ушушкао је скроз, да јој не буде хладно и да је не жуљају санке. На поласку рекох старијем сину: – Сине мој, када тате нема ти си глава породице, води рачуна о свему, идите у школу, учите и пишите домаћи док се не вратимо и наравно не отварајте врата странцима!

– Тата ‘ел ви то идете код вештице Карабе?

– Не сине.

– А да не идете код вештице која живи у кући од чоколаде?

– Не, не. То си прочитао у причи о Ивици и Марици.- Чита дете не шали се.

– Мх, онда сигурно идете код оне веце из приче о Снежани и седам патуљака?

– Не, ово нема везе са вештицама и тим стварима, ово је крајње позитивно афирмативна ствар.

75

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Мада причаш потпуно безвезне ствари тата, рекао бих ти да сваки вирус прође за седам дана, лечио га или не и не знам што не седиш на дупету и лепо сачекаш да све прође, него те неки ђаво тера да лелујаш по оваквом невремену?

– Слушај ти мали, кад се вратим има да ти…! Уствари кад се пробудим мораћу озбиљно са тобом да поразговарам, о сине мој! Изнео сам некако жену, спаковао је, увезао конопима, упрегао псе и кренуо. Ноћ, ветар носи снег, ништа се не види, али ја некако знам где идем. Возим сане великом брзином, пршти снег, заносимо се к’о м..а у косидбу, али нема одустајања. Пси балаве, леди им се пљувачка и слуз, али то су добро утренирани верни пси, они неће изневерити. Прелазимо брда и поља, залеђене водене површине, а мени све неке познате слике промичу пред очима. Мећава, снег, а ја видим све неке лепе пределе који ме враћају у младост коју сам проводио са Миленом. Ево овде сам је први пут љубио, баш се сећам – овде смо први пут водили љубав – и овде – и овде – и овде – да, да и овде, море, стење, сећам се баш су стене биле оштре – ено их доле кола паркирана на скровитом месту – слике и слике и асоцијације све на одређене догађаје, које буде жељу и страст у мени. Да станем па да је развежем са саоница? Ма идиоте не помишљај на то! Или да станем, направим паузу а ја бриснем у шумицу иза дрвета, па да…? Стоп! ACHTUNG ACHTUNG ESISTGEGENGEGEBEN: Даје се на знање, да све идиотске мисли потпуно непримерене тренутку у коме се налазимо одмах напусте Даркову главу! Као и увек у мом животу, док радим нешто ја обавезно и певушим, па тако би и овог пута: Да ти драга нађем лек прећи ћу сто гора И одважно препливати двеста плавих мора! Једва стигосмо, замрзнути, бели, као Јети. Одвезох саонице у плевњу, развезах псе, дадох им воде и хране. Свако има своју посудицу и ту се зна ред, нема мешања. Сви стрпљиво чекају и машу репићима и тек кад се сипа храница у последњу посудицу крећу да једу. Плутон, Леси, Маза, Луња, Понго, Пердита и Бели Очњак. Ја командујем: – Другарице и другови, кује и пси збор!- Они се равнају на црту.

– Седи!- седају и гледају у мене љубопитљиво.

– Као што знате, време је терања! Па вас молим да у мом одсуству не правите никакве глупости по том питању. У граду је скучница на сваком ћошку и у сваком насељу. Па да ли је то нормално реците ми молим вас? Треба казнити све неодговорне власнике паса, треба стерилисати кује луталице и збринути све те јадне псе на неки начин. Организовано друштво брине о томе и не смемо толерисати такве појаве у градским срединама. А ви овде као што знате сви имате свој пар. Плутон Леси, Луња Мазу, Понго Пердиту, и нека свако своју женку гледа и по потреби заскаче. Најстроже је забрањено душити, облизивати се, и тући се зарад потенцијалног односа са туђом женком. Једино Бели Очњак – тај потентни и неустрашиви вођа може да опали и заскочи кад год и кога год хоће. Јасно?

76

ДАРКО МИЦИЋ

Они сви у глас: – Јасно! – мада Понго искриви главу у страну, накостреши длаку и очи му закрвавише! Знао сам одмах да у њему расте прави револуционар. Једног дана дићи ће он револуцију и сменити Белог Очњака и онда ће сви имати једнака права и неће бити привилегованих! Понго панкеру мој! Остављам та дивна створења сигуран у њихову верност и послушност. Размишљам у правцу да је њима ипак лакше него нама људским бићима. Њихове женке имају терање два пута годишње, ухвати их лудило протутњи за пар дана и после опет мир и спокој. Добро ту и тамо нека рана од дављења са супарницима, али обично ништа страшно! А ми савремени мушкарци. Пропаст. Још од раних дана пубертета, па све до ових зрелих година, најбољих година просто речено, ни тренутка мира и спокоја. Стално је ту нека борба и незајажљива жеља и потреба. Ево ја сад сањам неку хладну зиму и мећаву, али већ тамо у реалном свету ме чека пролеће и гомила голотиње свакодневно на улицама. Брате Плутоне, Луњо, Понго и ти алфа мужјаче ооо Бели Очњаче, лако је вама. Нису вам стално пред очима те дивне облине, женске груди и међуножја од којих вам стално цури вода на уста, од којих не спавате ноћу, знојите се по кревету и нервозни сте по цео дан. Добро, ја као ожењен мушкарац, имам потпуну контролу над тим нагонима, и ја са тим немам проблема. Да ли сам вас убедио? Негде у дубини својих мисли, у овом чудном сну, јављају се неке слутње. Моја бака по мајци је била једна даровита жена. Поред тога што је била крупна растом и „огромног“ карактера, те као таква била газда у кући и стуб ослонац своје породице, имала је још један чудан дар. Нећу да га именујем, али кад год би неко од нас браће, док смо били млади, дошао код ње са девојком, она би, ако има за тим потребе рекла: – Ово девојче није за тебе синко! И увек је била у праву. И све везе, мене и моје браће, које је она проценила на себи својствен начин, су се релативно брзо завршавале. На жалост, моју, бака је преминула пре него што сам се ја упознао са мојом садашњом женом, и тако није била у прилици да је пропусти кроз свој „скенер“! Те сад мени поче да се јавља у сну да би ја некако волео да је поново видим и приупитам неке ствари? Можда је она бака којој смо кренули са овом псећом запрегом? Дрвена врата, гвоздена квака, кована, сва залеђена, и прстен од гвожђа чијим лупањем о гвоздену подлогу куцате на врата домаћину, или домаћици. Ја једва носим Милену, сву умотану, падам на колена, пузим, грозничаво се борим, пузим до врата, и пружам руку ка прстену. У себи се мислим: – Ја сам господар прстена – мада ни венчани не носим, али мислим се, ето! Куцам прстеном о огромна врата, звук добија чудан ехо и све више се удаљава. Врата се губе у даљини, а ја се будим сав знојав и 77

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

збуњен. Милена кашље, ја устајем, идем кувам чај од нане, доносим још неке препарате за спречавање кашља, пипнем јој чело, добро је нема температуру. Покријем дечицу, помазим их по главама и коси, са старијим морам сутра да прозборим пар васпитних речи, и лежем поново у кревет. Морам да идем на море! Тамо можете да устанете рано, одете на плажу, гледате излазак сунца и поваздан размишљате о животу. Често размишљам о својим прецима, и тражим везу са неким појавама и догађајима у мом животу. Има ту неке везе, тј. није то све безвезе. Али нека их они тамо где јесу а ми ћемо ако бог да још да клоцамо овде где јесмо, борећи се са вирусима и вирозама, и осталим мукама овоземаљским. А шта би бака рекла за Милену и мене? Да је било суђено да је „скенира“ вероватно би се то и десило. Овако, одох ја да спремам доручак, а после усисивач у руке и ВОЗИИИИ…

78

ЈЕЛЕНА ГЛИШИЋ

БУНАР Ноћ. Црна као бездан зјенице њене мајке која је прије неколико минута угасила сва свјетла и отишла на спавање. Лијевим образом и врхом носа наслоњена на стакло прозора, шарала је погледом по тами, питајући се да ли је то што гледа небо или поглед можда није подигла довољно високо, па гледа кров комшијине гараже. Очи су се полако привикавале на таму и почела је јасније да разазнаје облике. Облаци су пропуштали понеки сноп мјесечеве свјетлости која је правила необичне сјенке у кући. Одувијек зазирући од несталних и прикрадајућих сјенки, прикова поглед за бунар који се једва назирао испред куће. Ископан прије педесетак година, док је њен дјед био у пуној младалачкој снази, био је једини извор питке воде њиховој кући. Ни за вријеме највећих љетних жега није пресушивао, али тада се, додуше, морао продужавати конопац за који је била завезана стара лимена канта која је, откако се сјећала, стајала на каменом сантрачу, који је био висине тек један метар изнад земље. Тај зид и танки лимени поклопац, били су једина ограда између травнатог, цвјетног дворишта, и дубоке, хладне бунарске воде. Пријатно хладне за пиће и љети и зими. У бездану бунара, у који је могла да завири тек ако ју је неко добро држао за рамена или око струка, било је нешто добро, животно, неопходно. Било је и небо које се љуљушкало на ситним таласићима. Био је њен лик који се огледао, машући јој, док неко не би спустио поклопац.

– Мама, не вади воду из бунара – молила је плачући. – Мама! Мама, ја знам да ћеш пасти јер нема ко да те држи, а канта пуна воде је тешка… Мама! Мама, немој… пашћеш и удавићеш се! – вриштала је покушавајући да јој отме канту. Одвојила је лице од прозорског стакла и пипајући по мраку кренула уз степенице које су водиле до њене дјевојачке собе. Голицање мрака по леђима натјерало је да се врати и провјери да ли су врата закључана. Ухватила је за кваку и врата су се отворила. Испред је стајао комшија Петар, старац од седамдесет осам година. На глави му је била шубара коју је носио и зими и љети, преко рамена огрнут кожух, а међу прстима цигарета која се гасила у старој, изгорјелој муштикли. Петар. Исти онај Петар којег су нашли прије неколико дана у каналу пијаног и промрзлог до смрти и који је сутрадан сахрањен на сеоском гробљу без много оплакивања.

79

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Жедан сам – рече, пружи јој канту, окрену се и крену према бунару. Узела је канту, изула кућне папуче и несигурно стала на ледену бетонску плочу испред врата.

– Жедан сам – понови. Кренула је беспоговорно. Све што је осјећала било је боцкање покошене, оштре траве и заглушујуће лупање срца у ушима. За њом се вукао конопац који је био везан за обруч. Од куће до бунара било је двадесетак корака.

– Жедан сам – рече још једном и наслони се на сантрач подигавши поклопац. Гледао ју је право у очи које су се сасвим јасно видјеле иако је била ноћ. Полако је почела да спушта канту. Никад није вадила воду из бунара, нису јој дозвољавали, говоривши да је то тешко и опасно за њу. Чуло се како лимена канта удара о камене зидове бунара. Конопац је клизио кроз дланове и полако нестајао. Није могла да дохвати воду. Са посљедњим центиметрима конопца, везаног у чвор, осјетила је језиву хладноћу. Али, само је први додир воде био хладан. Од првог гутљаја зацвокоташе јој зуби. Закашља се од првог уласка воде у ноздрве. Постајало јој је све топлије, а тијело је бивало све теже. Тонуло је, опуштајући се, као у сан. Нагли трзај тијела изазвао је оштар бол у врату. Протрљала је болно мјесто, окренула се око себе, устала и отишла у своју собу. Ноћ је наставила да троши своје вријеме.

80

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

В Е Л ИКО Ф ИН А Л Е Екипа је супер, оверена кроз претходне битке, размишљао је Вид Први, махинално чупкајући десни репић црне, затегнуте косе. Постали смо прави ортаци. Миг за акцију, кез за зез. Сам врх виртуелних ратника. Али данас, за Велико финале... Хоће ли то бити довољно? Сала је била тиха и чудно празна: они, судије и неколицина фанова којима је било важније да буду са њима него да преко монитора прате догађања; веровали су да тако непосредније учествују. Остали ће посматрати одлучујући окршај преко великих, јавних екрана или код куће, преко Интернета. Они које смо победили и њихови фанови биће против нас, размишљао је, они које су наши противници елиминисали биће на нашој страни. Бар смо ту равноправни, колико наших, толико њихових. Био је то одлучујући, трећи и завршни део Великог финала. Нису добро стајали. Бродови су им били начети, лансери десетковани, заштитни штитови ослабљени, понегде и пробијени. Добра тактика и упорност, тренутна инспирисаност и вештина могли су да призову кратак осмех среће. Али не оне, победничке. Срећа се свела на ограничен појам: да блокирају непријатељски продор и створе «пат позицију» у којој би свако форсирање напада било пут ка поразу. А противници нису наивни, знао је. Уопште нису наивни. Значи, неопходна нам је сва вештина коју имамо и договорена тактика уз срећу и инспирисаност, ако се на њих може рачунати. У животу који зовемо реалним – не може, говорило је његово двадесетседмогодишње искуство. Он је испуњен до врха играма око запослења, факултетским дипломама које су најважније када их немаш, а неважне када их имаш, љубавима које почињу и завршавају се питањима: стан, кола, примања... Не, тамо нема места за тако флуидне ствари као што је срећа и инспирација. Али овде, у овој виртуелној реалности? Није ли то празнина коју треба испунити? Сада још и испражњена до сивила непостојања. Њихових шест ослабљених бродова и шест противничких, спремних да их стопе са ништавилом празнине. Снимци битке, инсерти и детаљи још данима ће бити хит и тема разговора, похрањени за вечност на дисковима и у меморијама рачунара. А то је оно што је обавезивало. Ова тродневна битка ће трајати још месецима, докле год буде интересовања за виртуелне звездане ратове. Пробили су се кроз вишемесечне елиминационе турнире и борбе до Великог финала, непобеђени и зато најбољи. И сада је то 81

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

поново, још једанпут, требало оверити. Показати врхунску вештину, знање, искуство, спретност, домишљатост, све особине победника. Пред очима свих. Исто као и у животу, помислио је и стресао се. Већ месецима је помишљао да све ово напусти и да престане да празнину испуњава собом. И себе празнином. Али она му је доносила нешто што нигде другде није могао да добије – ослобађала га је осећања безначајности, фасцинирала очигледним резултатом и лепотом акција које су зависиле највише од њега. Могао је да ужива у честом самопотврђивању своје личности и то је радо користио. У реал-животу тога нема, знао је. Он је по много чему виртуелнији. Његове «меморије» су испуњене вредностима које није прихватао, тамо није било простора за другачије, битне ствари. И његови огромни, невидљиви екрани били су празни. Видео је како људи постају постају гмизави и поткупљиви, претварају се у клонове које прождире антиматерија; свемир је био црн од милијарди посмртница које су то објављивале. Зашто је то тако, питао се. Шта је корен свега, оно «root» из рачунарских «менија» из којих све произилази? Постоји ли скривена стаза којом се може доћи до светлости? Онда је на Мрежи открио сајт са старим алманасима и подугачак текст о старословенским боговима: Перун громовник, Световид четвороглави ратник, Сварог живототворни, Велес пшенични, Дабог очински, плодоносни и подземни, Радгост домаћински. Они који су постојали пре свих. И пре историје. Постојали? Могу ли богови да нестану? Да буду избрисани као застарели рачунарски програми? Одбацили смо друге димензије и светове, мислио је Вид. Можда зато екрани наше свести емитују празнину погрешно програмираних бића? Читао је о филозофу Питагори који је закључио да богови живе између светова и о Мебијусовој траци на којој се неприметно смењују спољна и унутрашња стаза. А прави доказ да оно што зовемо виртуелним одувек постоји, да је део света и свемира, јесте блистав божански ореол – раскошна небеска дуга. Скривени иза тамне границе невидљивог богови нису могли да сакрију магично светлуцање дугиног божанског вела: од розикасте до љубичасте светлости, од нежности до славе. Прочитао је и изводе из «Прве књиге Мојсијеве» у којима се Бог заветује да више неће бити потопа и као знак своје воље у облаке поставља седмобојну дугу – блистави симбол савршенства. Оног истог савршенства за које је чувени Спиноза тврдио да је услов за трајање јер «не може постојати оно што нема ни најмање савршенства». После много година проучавања Спиноза је спалио све своје радове о дуги – спони између неба и земље. Зато што нису били савршени или се сувише приближио објави божанског присуства? Тек је модерно доба у седмобојној дуги препознало још једну стварност – њену природну виртуелност. Колико таквих паралелних димензија постоји, упитао се Вид. До када ћемо да тумарамо између њих? Када је из шаптавог полумрака собе изашао на светлост дана, видео је како људи застају и гледају горе. А тамо, преко целог неба, 82

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

протезала се величанствена хрбат небеске дуге. Прозрачни сјај божанских боја које се сливају једна у другу и постоје свака за себе и све заједно. Било је то као објава. Јека звона. Дубина коју гонг открива иза уха. Трептај струна за које није знао да постоје. И када је требало одредити имена ратних бродова његове екипе, у тренуцима неодлучности, сетио се величанствене дуге, објаве виртуелног у стварности и изређао имена која су сви знали у дубина сећања, стеченог или наслеђеног: «Перун», «Световид», «Сварог», «Велес», «Дабог», «Радгост». Тада је и он сам прихватио Вид као ратни надимак. Први, додали су остали, као ознаку вође. Оног који казује задњу реч, и који је крив за неуспехе. Победа је резултат екипе, као што то заиста и јесте, али пораз, е, то је грешка вође. А тада ће много шта бити потегнуто, па и имена бродова. Што и јесте била његова, и само његова идеја. Време се развлачило као жвакаћа гума. Притајена узнемиреност, оно што је у себи називао «тиха хистерија», тресла је екипу. Стање које ће се претворити у пуну концентрисаност и вољу за победом чим осете тастатуру под прстима. Оним које је Мала Мо сада кршила, дугачким и еластичним као сипини пипци, који су знали да у истом тренутку изведу три различите операције на рачунару. Бели Дух је био бледо-прозрачан као празан екран, али то није био разлог за надимак: тако је брзо и вешто маневрисао бродом да се чинило да га удваја и истовремено заузима две позиције. Мићко, Терминатор, Минка и Оркан су изгледали зајапурени, као да су до малочас трчали около, у њима је већ пламтео жар предстојеће борбе. Једино је Маријана подизала глас као да се довикује, та њена тешкоћа владања собом била је разлог што је најчешће била резерва. Некад златна, али увек у сенци осталих. А како ја изгледам, упитао се Вид. Блед и напет, затегнуте глатке косе са ратоборним репићима са стране као роговима на ратничком шлему. Рапав и сав зажарен изнутра, немирних прстију и препун непотребних мисли које треба што пре, одмах сада, одбацити... Судије су погледале на сат и екране на којима су се убрзано уснимавале јучерашње позиције. Противнике нису могли да виде, они су били стотинак километара далеко, у некој сличној сали, такође нервозни и пуни жеља да што пре реализују предност коју имају. А та противникова жеља је била основ одбрамбене тактике: постепено, па хаотично повлачење центра и десног крила да би са левим зашли иза њих. Мала Мо и Бели Дух ће бити «мамци» -жртве под ватром три или четири брода. Они то својом вештином и брзином реакција могу да издрже. Преостала два или три непријатељска брода наћи ће се у унакрсној паљби Вида, Мићка, Терминатора и Минке.

– Растурићемо их! – обећао је Терминатор на крају договора и сада је стезао усне и разгибавао прсте, нестрпљив да своје обећање испуни.

– Немој се залетати – опоменуо га је Вид. – Нећемо пробијање зидова већ ефикасан и елегантан напад.

83

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

На мониторима су се појавили њихови залеђени бродови на тамној основи. У дубини, светлуцала је флотила противничких: шест против шест. Дванаест свитаца на испражњеном небу. У претходна два дана њихови противници су уништавали астероиде, репатице и јата метеорита. Небо су очистили од светлости, покрета и лепоте. Нервоза, помишљао је у почетку, провера ефикасности лансера... Али уништавање је било систематско, потпуно и промишљено. Било је то промена сценографије у пусто и тамно поље битке на коме више нема ничег светлог и лепог, осим мета. А то су њихови већ добрано начети бродови. Да, никада им није било потребније оно на шта не могу да утичу: блесак инспирације, сналажљивост у сваком тренутку и бледи прсти среће као аура изнад сваког од њих. То су тегови одлуке, она фина неравнотежа која тасове победе лагано уздиже или стрмоглаво спушта. Пре почетка, судијско веће их је обавестило о најновијој одлуци: постављају се шест сигнално-контролних станица, неопходних у испражњеном простору, као нулта чворишта «камера» којима ће судије и гледаоци посматрати битку. Моле се учесници да, у интересу саме игре и њеног квалитетног посматрања, те станице поштеде намерних погодака. Противничка екипа је протестовала, примедба је одмах одбијена и на црном сомоту празног неба појавило се шест плавичастих, треперавих рубина који су одмах дали дубину и присенак изгубљене лепоте. Сада су цео простор гледаоци могли да посматрају из седам позиција: општи поглед на целину и шест посебних тачака посматрања. Учесници битке имали су и осму: поглед из свог брода. Сели су за рачунаре, укуцали шифре и одмах добили извештаје о стању бродова. То је најтежи тренутак: прихватити озбиљно оштећени брод, сродити се са тим и на такву машину рачунати као на оружје којим се може победити. Видео је како Мала Мо одмахује главом, озбиљна и уредна девојка најтеже је прихватала оно што су Мићко, Бели Дух и остали олако примали. Оркан му је чак изнео и теорију о предностима оштећених бродова: ослобођен бриге за половину уређаја, од преосталих можеш да извучеш много више и да изведеш маневре на које иначе не би ни помишљао. Као кад супу једеш виљушкама, додала је Мариана, преклопиш две-три и кашика ти и не треба... Тада су се сви насмејали, борба – која је била игра, игра која је била живот – настављала се даље, нема предаје. Има нечега у томе, Вид се изнебуха, сетио. Нечег вишег од наивног оптимизма. Мане претворити у врлине и на томе градити оно што ти је доступно... А онда је дат знак за почетак. Вид је одмах заузео своју позицију и погледао шта је са његовим саборцима. Сви су завршили маневар осим Мале Мо и Белог Духа. Њихови бродови су се вукли, Бели Дух се кретао у кратким трзајима као да имитира ход човека са укоченом ногом. Вид се осмехнуо: мајстор је то! Само да не претера, могу да схвате да их навлачимо и да постану опрезни. Али ништа се није догодило. Противнички бродови су се лагано приближавали, у равном поретку. Парада црних сенки на тамном 84

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

небу, као да се нешто премишљају и још увек договарају. Ништа од ураганског напада на који су рачунали и коме су прилагодили договорену тактику. На црнини екрана сада су само станице привлачиле пажњу сафирно-плавичастим трептањем и Бели Дух чији се брод у неправилним спиралама смештао на своју позицију, као пијана балерина која никако не може да пронађе своје место на сцени. Тада су црне сенке кренуле напред у широком, равном фронту. Полако, па све брже. Ту и тамо блеснули би електронски лансери, али не у правцу противничких бродова. Зрацима су млели заостале, једва видљиве остатке разбијених метеорита, као да равнају пут пред собом. Приближавали су се првим двема контролним станицама које су се лагано окретале, трептећи кратким одсјајима сафирског сјаја. Вид укључи један од канала за пренос битке намењен публици, онај који је преносио слику са њене позиције. Непријатељски брод израсте пред њим убрзано се приближавајући. Видело се да је и он понегде погођен али неначетих виталних делова и претећи усмерен ка камери. Вид се наже да изоштри слику а сиво-црна громада изрига концентрисани млаз пламене лаве, директни зрак смрти. Вид се трже, ватрена лопта испуни екран паласајући пламеним језицима. Слика затамне, екран се осу снегом. Па они гађају станицу! На екрану брода је видео како се разлећу ројеви крхотина, два прве станице су претворене у плавичасте свице који су се зракасто разлетели, гасећи се. Иза леђа је чуо жамор судија, али то ништа није значило. Само ће гледаоци бити оштећени смањеним могућностима праћења борбе, већ на сутрашњим снимцима комерцијални центри ће одрадити своје и електронским симулацијама успоставити и те «очи камере», малочас разбијене у електронске атоме и кваркове. Још један непопуларан потез код гледалаца, помислио је Вид. Вредео би много да се гласа и побеђује на поене. Али није тако. Ово је борба до краја, многи виртуелни бродови биће тако разнети. Победиће агресивнији, безобзирнији, немилосрднији. Као и у животу. А он је хтео да победи по правилима фер-плеја, са свиленим рукавицама до лаката! И следеће две станице су разнете у плавичастом ватромету сувишне агресивности и Вид тада разумеде шта се догађа. Они се оштре за битку, не пробањем ласета већ акумулирањем беса и суровости, активирањем тамне масе зла у себи. Постају испрани од свих глазура цивилизације, налик на бића чији је једини закон: опстати, уништавајући све претње пред собом. Понети страшћу пореметили су свој парадни поредак: сада су летели три и три, у правцима раздвојених станица, са празним простором у средини. Баш тамо где је, по њиховој дуго разрађиваној тактици, очекиван најјачи непријатељски удар. У магновењу, Вид схвати да им се отвара ненадана шанса, можда једина у овој борби. Богиња среће најзад је и пред њиховим очима махнула својим прозирно-пупурним велом.

85

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

– Тактика је ресет! – објавио је комуникационим каналом. – Нови план! Идемо, четири на три. Мо и Бели по средини, па крилни обухват! И док су се противници приближавали, нишанећи на две преостале контролне станице, они сунуше напред. Ако Мо и Бели Дух довољно испредњаче, ухватићемо их у «клешта», понадао се Вид. И то изложених бокова, када су као циљ највећи, мање отпорни и најмање покретни. Само ако Мо и Бели... А до тада их треба забавити, сетио се. Још нису у домету, али кад примете нашу паљбу мораће то да провере, па да размисле чему то. А тада ће већ осетити како им Мо и Бели пребројавају све спојнице на оклопима и штитовима бродова. И он нареди, гласа понетог надом: – Бродови један, два, пет, шест – брза паљба!!! Ласери затрепташе и зажарише се. Мирка је опет каснила, не зато што је спора, знао је Вид, већ зато што је кроз филтре свести провлачила сваки свој гест. А ово је била акција наизглед без смисла. Она која иде испред свега, а смисао ће морати да каска за њом док се Мала Мо и Бели Дух не искажу. Видео је како се ватрени пипци плотуна муњевито пружају кроз таму, до противничких бродова. Није било одговора али се њихов самоуверени лет успори, па убрза. Колебају се, помислио је Вид и погледао где су Мо и Дух. Испредњачили су по средини, још само мало, помислио је и поново налегао на тастере за паљбу док су се енергетске резерве сада већ видљиво празниле. Тада су њихови противници схватли шта им се припрема и одустали од уништавања станица. Имали су праве противнике у домету. Видео је како се искрећу ка Мо и Духу, почињу паљбу и постају права мета за остале. Ватрене змије су обухватиле њихове бродове и добро их тресле и Вид се у тренутку понада победи. Ако се одмах не поставе заштићеним челом према њима, један на један... Али, поставили су се. Делимично начети али пуних лансера који затрескаше по њима. Штитови су одолевали, али докле? Видео је како Бели Дух изводи своје пируете, нестаје и појављује се на новим позицијама избегавши већину хитаца. Мала Мо се забила у бок непријатељског брода и концентрисано га тукла тако да је посртао. Вид, Мићко, Мирка и Терминатор немилосрдно су празнили енергетске резерве али више нису могли да избегну непријатељске снопове хитаца, отежали од оштећења у претходним биткама. Овако ћемо издржати још који минут, а онда? И Вид донесе најтежу одлуку: повлачење. Спасавање четири брода уз, вероватно, жртвовање два најудаљенија. Док их нападају, поново ће изложити бокове и можда ће успети да униште један или два. Вид није волео одбрамбене тактике, оне су најчешће увод у пораз. Али сада, када су се Мићко и Мирка једва вукли, а Терминатор заносио губећи контролу над бродом, то је било једино што су још могли да покушају. Али противници им нису дозволили ту наду. Наставили су напред, бродом на брод и Вид схвати своју грешку: они нису тим.

86

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

Размишљају и одлучују свако за себе и то се сада исказује као одлична тактика. Изгубиће два остављена брода, а уништиће њихова четири. Тактика простих бројева: шест мање два или шест мање четири. Једноставно. Стратегија победе. Његов брод затресоше директни хици, у углу екрана се одмотавао подужи извештај о оштећењима: прогорео штит, леви погон ван употребе... Даље није ни читао. Није било сврхе. Био је готов. Његов «Световид» је постајао олупина, громадна мета, крш, будући ватромет крхотина... Тада су Мала Мо и Бели Дух погрешили, тимски дух који су неговали месецима и који им је до сада доносио победе, коначно их је издао. Окренули су се од својих начетих противника и кренули да спасавају њега, Терминатора, Мићка, Минку... Њих који су се једва вукли, немоћни и неупотребљиви. Видео је како добијају тешке ударце по боку и тресу се, нагло успоравају... Сада је све готово, знао је. Требало се суочити са тешким поразом. Између Вида и бродова који су га немилосрдно тукли за тренутак се испречила контролна станица, блистава у свом сафирном сјају. И, наравно, нису је обишли. Зло не воли да околиши, оно иде пречицама. Распалили су по њој и док се распадала у ватромету смрти, кренули су равно ка њему, кроз хаос крхотина, да из близине сруче последње, смртоносне ударце. Логика је захтевала да заустави брод, претвори га у непокретни знак пораза на пољу битке и удаљи се од командне табле и тастатуре рачунара. Али Вид то није учинио. Остао је сливен са фотељом, као да се заиста налази на командном мосту виртуелног брода. Романтика старих капетана који тону заједно са бродом, трансформисана у виртуелну смрт? Понос вође, самокажњавање непризнавањем онога што се догађа? Извештај о оштећењима брода и уређајима који више не функционишу цурио је као бескрајна трака у углу екрана. Вид га није читао. То више није имало смисла. Усмерио је «Световида» ка најближем противнику, оном који га је тако нештедимице тукао. Укључио је све лансере са надом да ће бар један прорадити. Прорадила су два, већ на минимуму снаге, али су паралелне стазе његових слабачких плотуна појуриле напред као знак да се није предао. За узврат, видео је како ка њему полеће читав сноп енергије, сва преостала снага којим је противник располагао. Ја ћу њега протрести, помислио је Вид, а он ће ме самлети у јато искрица... Оба снопа су се зарила у противнички труп и лако га затресла. Нешто сам му пореметио, помислио је. Можда оборио кафу коју није попио, или разбио украсна стакла. А сада за мене долази крај. У величанственом блеску. Готово да му је било жао што заиста није тамо где плеше смрт. Снопови енергије су се заковитлали испред екрана и око трупа брода. Безмало их је осећао како клизе по броду, зује кроз пробијене штитове, блеште у кабини и – одлазе даље. Као да су прохујали 87

БУКТИЊА #57: ПРОЗА

кроз ретко сито на коме нема упоришта и наставили даље, у простор. Други, бочни удар више је осетио. Брод се занео у страну, као ошамарен ударцем, али ништа ново није било уништено. Или је већ све страдало да нема ничег о чему треба извештавати? А онда је видео како Мала Мо и Бели Дух пристижу, као два васкрсла духа. Орни и брзи, пуном снагом свих мотора као да су тек ушли у битку. Снопови њихових лансера су заслепљивали несмањеном снагом. Са друге стране Мићко и Минка су почели да туку укрштајући снопове и концентришући их на исту тачку противничког брода. Иза њих, Терминатор је плутао кроз простор искренут као суви лист и једва видљив, непредвидљивих спирала. Погађао је без грешке као да дели хуманитарне дарове свуда око себе. Оно чему се потајно надао, све што је толико желео, сада је почело да се догађа. Срећа, вештина, инспирација били су на њиховој страни. Видео је како се противнички бродови тресу пробијених бокова, два се искрећу као да су слетела у јарак, друга два се претварају у непомичне угарке а преостала два шаљу повремене плотуне из даљине, клизећи уназад. На бојном пољу су остали само њихови бродови и четири непомичне крхотине у роју левитирајућих остатака контролне станице сафирног сјаја. Вид се радосно подигао из фотеље. Били су победници и желео је да ту радост подели са свима, да их све загрли преко тастатура њихових рачунара, тамо где су постигли овако изненађујућу победу. Окренуо се и са запрепашћењем видео да су сви његови саборци, сви пилоти бродова који су се још кретали пољем битке, стајали иза њега. Разрогачених очију, занети оним што се догађа. И Минка, и Мићко, такође и Терминатор, Бели Дух, Мала Мо, и Оркан и Маријана. Сви далеко од командних табли, тастатура и бродова. Немогуће, помислио је и погледао на екран. Видео је исто што и остали: пет њихових бродова церемонијално се окупило на средини, окренуло на све четири стране и један за другим клизнуло ка полазној бази. «Перун», «Сварог», «Велес», «Дабог» и «Радгост». Једино се његов «Световид» вукао са стране, посрћући улево, као да ће се суновратити у бездан.

– Шта се то догодило? Ко је преузео бродове? – упитао је више мимиком него речима. Није било одговора. Само слегање раменима. Бели Дух је први успео да артикулише реченицу: – Били смо готови... Ништа више нисмо могли... А онда... Тако елегантно и лепо! Савршено! Мала Мо је заустила да нешто каже али је само раширила очи и показала на екран. Вид се окренуо. У први мах није препознао бојно поље, учинило му се да је програм промењен. Празнина и мрак су били замењени сјајем, уништена лепота виртуелног свемира је враћена. И тада је видео – са краја на крај великог екрана разапела се величанствена дуга, магично светлуцајући крајевима свог божанског вела.

88

ПРЕВОДИ

89

БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ

БОРЧЕ ПАНОВ избор из збирке Људске тишине (Човечки тишини) Са македонског превела Исидора Бобић

ОД А НЕИЗРЕЧЕНОМ Песниче, јеси ли чуо да су древни кинески лекари за тугу мислили да је болест плућа? Јеси ли се запитао колико мало кисеоника у тузи има? Чудно је како се од тако мало кисеоника сазда небо речи, чудно је како се преплићемо ко два пламена што истим кореном горе – говорила ми је рука моја, и записивала све што нисам хтео о радости да јој кажем.

90

БОРЧЕ ПАНОВ

КУ ЋА СА ГОДОВИМА У соби згужваној као писмо један јелен гризе креч са зидова У соби згужваној као писмо једна пресечена кућа прича ми годовима светлим и тамним прстеновима година у соби згужваној као писмо један јелен прича ми о свим пролећима са танким зидовима прозрачне кише о сваком лету и јесени свакој са тамним годовима невремена У соби згужваној као писмо једна пресечена кућа на прагу света сања писма сва још непристигла на моју адресу У соби згужваној као писмо један јелен са роговима уплетеним у гране мојих речи моли ме да сањам само оно што још нисам изговорио У соби згужваној као писмо записано је све оно што се нисам осмелио да спустим у поштанско сандуче зиме

91

БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ

КРВ КОЈА ЖОНГЛИРА СА ОСАМ ХИЉА Д А ПОЕТСКИХ МИСЛИ једна реч као месечар по сну ми хода до краја реченице и не знам шта ме више брине – да ли бесмисленост, или несхватљива случајност којом месечар избегне несрећу тачно у трену кад је предодређена ипак, то уопште није безопасно, посебно кад све се одигра на једном презатегнутом нерву, кад и са жестином крви треба да се мимоиђем, и јер никада не знам шта ли ће ми све нарушити равнотежу ноћу, кад је саобраћај мисли убрзанији тачно у једном таквом трену ја се, међутим, сећам циркуса што је лети долазио у детињство мога града и мегафоном најављивао: „Змија дугачка осам хиљада метара, тешка осамдесет килограма, на питања ваша вечерас одговара“ – јер знам да дневно кроз главу једног човека осам хиљада мисли прође, но нико не зна колико их прође кроз сан, кад један месечар одведе те до краја реченице где никада не знаш хоће ли те твојих осамдесет килограма убити, када себи не можеш да одговориш где ћеш се пробудити, кад све твоје мисли коначно пређу на другу страну нервног влакна не, ниси сигуран шта те више брине – бесмисленост, или апсурд по ком се случајно, или не, несрећа одигра тачно у трену свих твојих дилема са којима само једна твоја реч по сну ти хода до краја једне несхватљиве реченице, а крв твоја полази за циркуским караваном на дуго егзотично путовање још егзотичнијег имена: „Крв која жонглира са осам хиљада поетских мисли“ 92

ВИКТОР ЧОЛНОКИ

ТO Б ИЈ А Ш В У Р М Д Р У К ЕР Тобијаш Вурмдрукер се родио у жупанији Ваш и у погледу занимања био је зналац целокупних знања музике и певања. Када сам га сусрео први пут, помислио сам да се он није тек онако родио него је исечен из листа Fliegende Blaetter. Беше трбушаст као главица црног лука и говорио је проклетим дијалектом жупаније Ваш. Берберину је двоструко плаћао, јер је имао лице двоструко веће од обичног људског бића, а са обућарем је био у тако присном односу да је свако одмах могао видети колико му је дужан. Тобијаш је играо значајну улогу у друштвеном животу Пиркереца. Поред тога што је младу генерацију уводио у тајне лупања по клавиру и у уметност шкрипуцкања на виолини, редовно је својим певањем забављао друштво на домаћим концертима и чајанкама.

– Могу да избацим тако високо Це исто као Тамагно – говорио је и добро се искашљавао. Кажем вам, Тобијаш је био омиљена фигура у друштву Пиркереца и интелигенција га је ванредно пригрлила. Био је велики пријатељ Ботонда Гланца који је у Пиркерецу био књиговођа и први плесач. Он га је увео у салон удовице г-ђе Шлигорак. Удовица г-ђа Шлигорак је имала две кћерке. Једна од њих, Еуфемија, беше тако малена и мршкаста да ју је једном када је села на гуску да је кљука (пиркеречка интелигенција је и кљукала), гуска се подигла и побегла носећи ја на леђима. Госпођица Арабела, њена сестра, напротив, храбро је могла да накљука и ноја, ни он је не би могао понети. Када је Тобијаш у салону породице Шлигорак певао ону велику арију из опере Пердута, која овако почиње «O, i miei rimorsi» и на крају је избацио ас тврдећи да је било це, одједном су се обе госпођице заљубиле у њега, Арабела је стављала у његов тањир најбоље залогаје, а Еуфемија, која је после таштог покушаја кљукања гусака била ослобођена домаћих послова, у запучак капута му је затакла незграпно крупну ружу «маршал Нил». Тобијаша је тронула и ружа, и добри залогаји, и неки чудан покрет је осетио испод најгорњег дугмета прслука који пре никада није доживео. Покренуло му се срце. Заљубио се.

93

БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ

То му се да тада још никада није догодило. Благо свога срца Тобијаш до тада још није профућкао, верно га је сачувао. Сада му се, међутим, у срцу гнездила љубав, али заједно с љубављу одмах и јетка недоумица. Да. Јетка недоумица, зато што, несрећник, није знао у коју се девојку заљубио. У Еуфемију, или у Арабелу? Сутрадан после знамените чајанке, дакле, Тобијаш је тужна срца и кисела лица бануо код пријатеља Ботонда Гланца. Био је тужан, јер му је љубав покварила срце, а крвавица стомак.

– Ботонде, посаветуј ме.

– Manus manum lavater – одговори Ботонд који је волео латинске цитате.

– Молим те за савет.

– Немам га ни сам, како да ти га дам – промуца Ботонд горко. – Шта ти је?

– Заљубљен сам.

– Eџ ungve leopold; по томе те препознајем. У кога?

– Не знам!

– Hic Rhodus, hic salto mortale. У томе је ствар. Како је то могуће?

– пита Ботонд. Тобијаш му је открио чемерну ситуацију. Испричао му је да би радо узео било коју кћерку Шлигорак, али не зна коју воли; срце га вуче и Еуфемији и Арабели, али не може да узме обе, чак ни грађански, а не узети ни једну... не, то му већ не би дозволило срце обузето пламеном. Ботонд је дуго премишљао, на крају је рекао: – Еурека!

– Шта је то? – упита Тобијаш.

– Тако је узвикнуо Диомед када је открио сикофанте – објасни Ботонд, а онда настави: – Ако обе волиш подједнако, узми Еуфемију.

– Краћа је од мене за педаљ – приговори Тобијаш.

– Шта то смата. Љубав побеђује и већа растојања. Иначе паметан човек увек бира мање зло.

– Слушај, не збијај шалу, него ми дај савет.

– Па онда узми Арабелу!

– Виша је од мене за подруг стопе!

– Али спрема одличну сарму! То је деловало. Наиме, Тобијашево омиљено јело су биле сарме. Одмах је отишао породици Шлигорак и запросио Арабелу. Она се заруменела и пристала, а Еуфемија је, када је сазнала истину, бризнула у плач који се далеко разлегао. А после горину дана Арабела је на духовит начин поравнала вертикалну разлику између себе и свога мужа, набивши Тобијашу такве рогове који су богато надокнадили, чак и премашили одступање које је међу њима било у погледу стаса. Превод Сава Бабић 94

ВИКТОР ЧОЛНОКИ

ТА Р Т ИНИЈЕВ Ђ А В О Доктор Булчу Лад, професор универзитета и физиолог европског гласа, ступи у собу свога пријатеља Балинта, писца такође већ европског гласа. Само је хтео да поразговара с њиме, да код њега попуши добру цигару у ово влажно, магловито, кишно новембарско вече када човек осећа да су пламен пећи и светлост свеће, те човекове темељне бифуркације сунца, заправо поузданији и људскији и топлији него сама сунчева светлост која је у својој величанственој топлоти и у врелини хладна и пуста. Готово бешумно ступи у собу, јер је слуга без речи пропустио старог, поверљивог познаника, али слуга још добро ни не затвори врата када он узнемирено пљесну рукама и узвикну: – Па јеси ли полудео?! Балинт је седео за писаћим столом, окренут леђима, и управо је искапио садржину велике чаше за воду. Али садржина чаше није била вода, него сви мириси и укуси Јамајке рума.

– Па јеси ли полудео?! Балинт се само за тренутак стресе, затим се окрете, тихо, с ужасним миром спусти чашу и благим, поузданим гласом одговори: – Зар још ниси знао? Професор, који је веома волео Балинта, мада га је познавао тек кратко време, готово бесно збаци мантил и меки шешир, затим приђе Балинтовом писаћем столу.

– Шта радиш? – узвикну.

– Испијам трећу чашу рума – одговори Балинт благо као неко коме је све то тако природно. – Или дугачије речено: радим. Али се немој жестити, седи овде, у ову фотељу, запали цигару и разговарајмо трезвено и, ако је могуће, о нечем другом. Из фијоке писаћег стола узе дебелу, добру «хавану» и пружи је доктору који се смести поред стола у енглеску кожну фотељу маслинасто зелене боје. У ваздуху се одједном нађоше праменови дима у две боје. Дим из докторове цигаре беше плав, из домаћинове жућкастосив. Јер је доктор пућкао дим, а домаћин би га најпре увукао. И дим из устију је био плав, а онај из плућа би избледео. Можда зато што је био близу људског срца. Наста мук, затим се огласи доктор: 95

БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ

– Да пијеш, знао сам. Али да пијеш рум из чаша за воду, нисам ни слутио. Иначе би ти већ одавно рекао, и то с обавезном лекарском бруталношћу, да ће те то уништити.

– Знам то, драги пријатељу – одговори домаћин, – па ипак ћу пити рум све док не пристигне санаторијум или хитна помоћ. Да, пићу рум, онако како га је пио Михаљ Мункачи или онако како је Алфред Мисе пио апсинт, или Едгар По џин. Али – и ту му се на угловима усана изви неки сатирични поносни смешак – до санаторијума или хитне помоћи нешто ћу, још нешто ћу написати што ће моје име узнети горе, међу ове... хахаха!... велике алкохоличаре. Ти као лекар видиш у њима само алкохоличаре, а свет, тај прозаични свет који ипак поштује уметност, само уметнике. И име им вечно живи.

– Али ти нећеш вечно живети, него ћеш брзо уништити себе. Велики си таленат, изврстан људски материјал, остварио си вредне ствари, и сада желиш овако да се убијеш? – виче лекар.

– Од свега што си рекао, ухватићу се само за једну реч, за реч “остварио”. Грешиш: ја нисам ништа остварио, све је остварио рум. Ако нешто добро потиче од мене, то нисам ја, то је рум. Доктор Булчу Лад бесно отресе пепео с цигаре и мргодно рече: – Причаш глупе, фантастичне ствари! Балинт тихо шмркну, накриви главу и мирним гласом настави: – Булчу, знаш ли причу о Тартнијевом ђаволу?

– Не.

– Е, па – поче Балинт, заваливши се у столици – прича овако гласи. Тартини је био диригент у неком маленом талијанском месту у великој цркви која је готово самртно притискала цео град. Сјајан музичар, али само од оне врсте мајстора музичара. Одлично се разумео у контрапунктирање, знао је правила цантус фирмус, умео је и да штимује, јер је и то само мајсторија рачуна и боје – схвати, мајсторија. Знао је и да свира на виолини и на изврсним струнама «Гварнерија» умео је да правилно, с виртуозном хладноћом проговори свако други. Само не он сам! У његовој се души није рађала ниједна једина мелодија, његово уво је било пријемчиво само за већ ухваћене тонове; од оних који стално лебде пред нама у ваздуху није чуо ни један једини тон. А онда, једног летњег поподнева, десила се чудна ствар. Клонуо од јаре талијанског неба, Тартини је лежао на дивану, прозор према врту био је отворен како би постала лакша загушљива жега. И док је лежао на дивану пао је у сан. Заспао је. И онда се појавио ђаво. Немој да мислиш на неког фантастичног ђавола, беше то добар стари, стилизовани ђаво. Та знаш: црвеноцрна пробрана одећа, петлово перје, елегантно рамљање и лепо негована јарећа брада. И за појасом кратак мач. Значи, нека врста антихумуског Мефиста. Ђаво је ускочио кроз прозор и с мадачевским смешком «не могу ти дуго дати сем што ми је суштина» поклонио се пред уснулим Тартинијем који је на чудноват начин све то видео и у сну. И можда се и стресао када је приметио да ђаво без речи узима са зида 96

ВИКТОР ЧОЛНОКИ

«Гварнерија». Дугим ноктима само је дватри пута додирнуо струне ради штимања, потом се сагао, сасвим пригнуо, церекајући се, на уво уснулог. И почео је да свира. Започео је нитковском, неморално умиљатом мелодијом, наставио загушљивим, јецавим тоновима, а на концу завршио у олујно брзом темпу, омамљивом, разорном силином која је носила у себи све примамљиве чари опачине и све пламенове пакла. Уснулом је одсвирао песму пакла... песму пакла, потом је без речи, само се подругљиво смешкајући, подигао своју капу и опет искочио кроз прозор. Тартини се тада разбудио и дошавши свести најпре је јурнуо да погледа да му ђаво није однео виолину. Није. «Гварнери» је био на столу с укрштеним гудалом. Дограбио га је, стегнуо испод браде. И у том тренутку сви прсти су му добили крила шишмиша: више није репродуковао, него је почео да свира ђаволове песме које су га прожеле свом снагом пакла. Помамне, разуздане песме које нису земаљске и није их надахнула земна душа. Одсвирао је од првог до последњег тона оно што му је ђаво свирао и фанатично, полуомамљено је забележио ноте... Ваљда је и сутрадан био омамљен и затрављен оним што је остварио. Јер истински уметник, драги мој, увек се уплаши тога ако је створио нешто велико. Плаши га се као кротки верник од Бога кога је сам створио, дрхти као девица која све што јој је свето треба да да свету, прашњавим људима са списима и површним ћутљивцима који успут читају и који немају другог света, само свет тачног исплаћивања кирије. Бојао се и дрхтао када је арију ђавола први пут одсвирао својим музичарима. А они ништа нису рекли, јер је подао онај човек који у очи хвали некога, само су брисали очи. То је прича о Таринијевом ђаволу. Доктор Булчу Лад поче да се чешка по глави. Бесконачно се чешкао и на концу прослови: – Нешто наслућујем од онога што си хтео да кажеш, али ипак не разумем сасвим. Балинт смиреним, лаганим покретом подиже флашу с румом и насу клокоћући. Затим отпи гутљај и одговори: – Мада је лако разумети. Ђаво је дошао Тартинију, али није дошао код мене. Значи, ја сам принуђен да идем њему. И видиш, хвала трговини, данас могу да купим ђавола где год желим. Лице му постаде враголасто расположено, очи жмиркају када заврши подижући чашу: – И ја га купујем.

– Али се њиме убијаш! – гракну доктор Булчу Лад.

– Па да – одговори Балинт тоном најсветије наивности. – Знам то, чак већ и осећам. Само једно схвати. Нема веће муке ни веће дивоте од рађања. Нема помамније жеље, значи истинскије жудње него што је рађање, остваривање новога, стварање. Ко то у себи не осећа он је или копљаник, или бакроливац. Онај пак ко осећа у себи, и ето невоље...

97

БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ

– Е па, шта је невоља?

– Тај мора да има и свога ђавола. Срећни су они који услед ђавола дегенерације који је с њима рођен умеју да стварају ново, срећни су они који уз помоћ неурастеније добијене у младости умеју да виде сабласти. Ја другачије не умем, само на тај начин ако уместо ђавола дегенерације и неурастеније пијем овог доброг старог жутог ђавола. Хахаха! Ђаво је дошао Тартинију, али не долази код мене. Зачи ја идем по њега.

– Шта подразумеваш под сабластима? – упита доктор Булчу Лад.

– Шта? Па да ли постоји прави писац и прави уметник који не фиксира сабласти сопствене душе? Замишљаш ли да је писац, уметник онај који не износи нове фигуре из суморних, тамних дубина сопствене душе, него описује шаблоне света с нешто стилистичке умешности? Мора у нама да буде ђаво!

– Истина – одговори професор.

– И будући да је потребан ђаво – настави Балинт, отпијајући из чаше – онда иди и допусти да рум даље размишља у мени. Имам хитних послова. Булчу Лад устаде и «непоправљивим» познатим одмахивањем руке опрости се од Балинта. Превод Сава Бабић

98

ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ

99

БУКТИЊА #57: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ

БОШКО МАРТИНОВИЋ

ER DEL E ZI RISIN G Последњег дана конвенције глобалне поп-културе “Беокон”, имао сам прилику да присуствујем пројекцији филма Ederlezi Rising, који је на овогодишњем Фесту понео титулу најбољег српског филма. Право освежење, што се домаћег филма тиче. Технички гледано (ако се не рачуна «Едит и ја» Алексе Гајића који је анимирани филм) ово је први озбиљан домаћи научнофантастични играни филм. Упркос очекиваним разликама у односу на квалитетну СФ причу Зорана Нешковића «Предвече се никако не може» из осамдесетих, на којој се и заснива, ипак је задржан пристојан степен доследности изворној идеји. Тога сам се највише бојао, с обзиром да је у питању била ограничена количина изворног материјала. Филм задржава изворно замишљене етичке и моралне дилеме везане за вештачку интелигенцију, које су данас толико актуелне. Укратко, ради се о мисији одласка у систем Алфа Кентаури, за чије су потребе космонауту Милутину доделили сапутницу, Нимани, андроида који кроз свој однос са Милутином развија своје основне поставке у личност много сличнију правом човеку него машини. Тај њихов однос представља основни заплет и пратећи га, не можемо а да се не запитамо да ли је човек довољно дорастао технологији коју развија? Сјајна, модерно продуцирана музичка подлога и ретро-футуристички дизајн доприносе генерално доброј атмосфери у филму. Посебно се пазило на кадрове, који се споро мењају, широки су и визуелно пријатни. Могло би се рећи да је скоро сваки кадар довољно добар за постер. Изузев пар техничких ситница око звука, односно како је снимљен и обрађен говор (од чега иначе пати цела домаћа продукција већ деценијама), филм је за сваку похвалу, за разлику од привидно сличног концепта из далеко скупљег тра-ла-ла холивудског филма «Passengers». Када је реч о сценарију, био сам пријатно изненађен сведеношћу. Аутори су се једноставно суздржали од потребе да се све живо стрпа у сат и по времена и оставили шансу гледаоцу да сам прошири причу. Пре пројекције, уприличена је кратка трибина на којој су нам стваралачки процес представили сценариста Димитрије Војнов, аутор изворне приче Зоран Нешковић, као и Бобан Кнежевић, уредник збирке “Тамни Вилајет 1”. Режисер Лазар Бодрожа је био одсутан због учешћа на другом фестивалу. По речима Димитрија Војнова, одлучили су се за енглески језик да не испадне треш филм «Срби 100

БОШКО МАРТИНОВИЋ

у свемиру». Можда и не бисмо добили такав резултат, чим не игра Босиљчић, али би на српском свакако био мање видљив ван региона. Уз Sebastiana Cavazzu у улози Милутина, ту је и Стоја (Stoya) у улози Нимани, која је као порно глумица искорачила у мејнстрим филм и неочекивано успешно обавила свој посао. Сасвим пристојно извођење (како говори енглески је сувишна тема, јер је жена из САД) које је, бар овде, корак испред већине домаћих «правих» глумаца, којима брате мили чујеш «ја сад глумим» и видиш то исто на лицу све време. Филм још увек путује по фестивалима и добија награде, а ја се искрено надам да домаћи биоскопи неће пропустити прилику да га прикажу широј домаћој публици.

101

ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ НЕГОТИНСКИ КУЛТУРНИ ДОБРОТВОР Признање „Неготински културни добротвор“ које додељује Група неготинских ентузијаста, за самопрегоран вишегодишњи (у овом случају вишедеценијски) рад на пољу културе и забаве Општине Неготин чије је оснивач и финансијер професор, новинар и афористичар, жива легенда Неготина каквог памтимо из најбољих дана XX столећа Павле Р. Цветковић, ове године припала је часопису за књижевност, уметност и културу „Буктиња“. Крајински књижевни клуб који је и издавач часописа „Буктиња” и Народна библиотека „Доситеј Новаковић", у петак, 12.10.2018. одржали су промоцију 54. броја часописа „Буктиња”. У програму су учествовали Споменка Ст Пулулу, уредник часописа и чланови редакције Саша Скалушевић Скала, Миодраг Златковић, Иван Томић и Власта Младеновић. Том приликом, неготинској публици представила се и нова уредница часописа Споменка Стефановић Пулулу књижевница из 102

Београда, која већ више од пола деценије живи у Неготину. Додељено признање и новчани износи који прати плакету „Неготински културни добротвор“, професор Павле Р. Цветковић уручио је председнику Крајинског књижевног клуба Саши Скалушевићу. Бираним речима, образложена је једногласна одлука жирија признања. Након промоција бројна публика добила је примерке новог броја часописа Буктиња, чије излажење финансијски помаже Општина Неготин.

103

МИСЛИ И МИШЉЕЊА

104

Оно што је доле одговара ономе што је горе, а што је горе одговара ономе што је доле како би се извршиле чаролије једине операције. Као што су све ствари потекле од један, од једине мисли, тако су све ствари настале од ове једине ствари, прилагођавањем. Хермес Трисмегистос Кога Бог воли, њему отвори уши; кога Бог мрзи, њега оглуви. Срце омогућује човеку да чује или не чује. Пази на оно што изговараш и што ти кроз уста излази, како би мудри могли рећи: Како је лепо оно што овај човек говори! Поуке Птахотепа Истина је нечујна. Онога који ју је нашао отпратиће и у гроб. Не одгурни онога ко те моли за помоћ. Мудри сељак Ленштина не зна шта је јуче; ко је глув на истину, неће наћи пријатеља; грамзивац не дочека ни један једини дан среће. Мудри сељак С ким да разговарам?

– Нема више праведних људи, земљом владају ниткови.

– Земљу је преплавио грех и то безграничан, безграничан. Разговор човека ситог живота Ако своје циљеве поставиш ниже, скренућеш с пута истине. Ако си обећавао, подај; кога си охрабрио, помози му. Вавилонска мудрост Дизао сам вреће песка, носио со, али све ми је било лакше него дуг. Дизао сам сламу, носио сено, али све ми је било теже него добар пријатељ. Ахикарове поруке Човек се брани од удараца судбине, али је беспомоћан пред несрећама које је изазвао сопственим страстима. Шу-кинг Кад неко не порумени због нехотице почињене грешке, починио је нову грешку. Шу-кинг Кад се сусретнеш с пријатељем, не показуј ни тугу, нити буди суморан. Напротив: прими пријатеља ведро, топлим речима, али пази да му својом љубазношћу не будеш на терету. Ши-кинг Зашто бисмо учили мајмуне како се треба верати уз дрво? Ши-кинг 105

БУКТИЊА #57: МИСЛИ И МИШЉЕЊА

Кога небо хоће да спаси, љубављу га штити. Лао-це Мудрац: Не креће никуда, ипак стиже на циљ. Лао-це Учитељ рече: Углађено понашање и ласкава реч ретко су знак честитости. Конфучије Учитељ рече: Не бринем се што ме људи не познају. Брине ме што не познајем људе. Конфучије Учитељ рече: Ујутру упознати истину и увече умрети. Конфучије Причало се за мудраца Чија да се три пута предомишља пре него што нешто уради. Учитељ то чује и рече: Довољно је и двоструко предомишљање. Конфучије Беше неки човек у покрајини Чи. Неописиво је волео злато. Рано ујутру би се обукао, устакао капу и отишао у чаршију. Застао би испред киоска у којем се замењује злато, дограбио неко парче и стругнуо. Чувар га ухвати и утита: Како си могао да зграбиш туђе злато поред толиког мноштва људи? А овај му одговори: Кад сам ја дограбио злато, нисам видео мноштво, него само злато. Лие-це Чуанг-це је једном сањао да је лептир који летуцка, срећан и здрав, а није знао ни ко је то Чуанг-це. Када се пробудио, постао је опет истински и прави Чуанг-це. Сада заиста не знам да ли је Чуангце сањао да је лептир, или је лептир сањао да је Чунаг-це. Мада између Чуанг-цеа и лептира сигурно постоји разлика. Ствари се тако могу изменити. Чуанг-це Која држава мора да пропадне? Држава у којој духовни човек не налази дом – срља у пропаст. Ако се негде појави духовни човек, и не буде примљен с поштовањем, то значи као да је владар жртвован. Ако духовни човек буде презрен, значи као да је дошло до одрицања од државе. Држава у којој се заборавља на духовног човека – још се никада није могла одржати. Мо-це

106

БУКТАЛИ СУ:

Тања Ступар Трифуновић (1977, Задар). Дипломирала је на Филолошком факултету, Одсек српски језик и књижевност у Бањалуци. Пише поезију, колумне и књижевну критику. Поезија јој је награђивана и превођена на енглески, француски, немачки, пољски, словеначки и дански језик. Заступљена је у више антологија и избора из поезије и прозе, у земљи и иностранству. Уредница је часописа за књижевност уметност и културу „Путеви“. Живи у Бањалуци. Објављене књиге: Кућа од слова, песме, Задужбина „Петар Кочић, Бања Лука – Београд, 1999. Успостављање равнотеже, песме, КОВ, Вршац, 2002. Адорнова сврака, избор из колумни, Залихица, Сарајево 2007. О чему мисле варвари док доручкују, песме, Зоро, Сарајево – Загреб, 2008. Главни јунак је човјек који се заљубљује у несрећу, Фондација/ Заклада Фра Грго Мартић, Крешево, 2010. Сатови у мајчиној соби, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Источно Сарајево, 2014. (прво издање) Сатови у мајчиној соби, Шахинпашић, Сарајево, 2016. (друго издање) Размножавање домаћих животиња, Buybook, Сарајево, 2018. Срђан Секулић (1993, Приштина) пише поезију и прозу. Његове кратке приче и песме објављиване су у часописима, на веб порталима и у књижевним зборницима у читавом региону. Превођен је на албански, македонски и енглески језик. Један је од добитника књижевне награде „Мак Диздар“ за 2018. годину која се додељује у граду Стоцу на књижевном фестивалу „Слово Горчина“. Преводи прозу и поезију са македонског језика. Тренутно живи и ствара у Новом Саду.

108

Др Борис Лазић (1967, Париз, Француска), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају, са Гораном Стојановићем (1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007), Панк умире (2013). Приредио и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције следећих часописа: Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); уредник је академског сајта-лексикона serbica.fr од његовог оснивања (2011-). У оквиру тог пројекта објавио одредницe као и препевe референтних дела, између осталих Венцловића, Стојковића, Мушицког, Његоша, Јакшића, Костића, Змаја, Диса. Члан је Друштва књижевника Војводине као и Института за Упоредну књижевност Универзитета у Ници Софија-Антиполис. Саша Скалушевић Скала (1981, Неготин) Од 1998. године објављује у књижевној периодици код нас и у региону. Објавио је књигу песама Митови и сенке ( Народна Библиотека Доситеј Новаковић, 2014), заступљен у више песничких антологија и зборника. Један је од оснивача Крајинског књижевног клуба. Радмило В. Радовановић (1957, Дивинo код Билеће). Школовао се у Требињу и Мостару. За свој књижевни рад добио је више значајних награда и признања. Заступљен је у многобројним зборницима, часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије. Превођен на више страних језика. Живи у Мркоњић Граду. Објавио је песничке књиге: Сузе (KПЗ, Пљевља, 1976), Ово вријеме (СКПД Просвјета, Мркоњић Град, 1994), Тамница шкољке (Глас српски, Бања Лука, 1995), Метаморфоза бића (Глас српски, Бања Лука, 1997), Раскошна тамница (Глас српски, Бања Лука, 1998), Епитафиус (Апостроф, Београд; Глас српски, Бања Лука, 2000), Морфејски сан (Просвета, Београд, 2001), Дивинска Микена (Глас српски, Бања Лука, 2002), На обалама Лете (Нолит, Београд, 2003), Очи бездана (Народна књига, Београд, 2004), Банкет уклетих (Глас српски, Бања Лука, 2005), Двије поноћи Вавилона (Народна књига, Београд, 2005), 109

БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:

Пребивалиште пепела (Глас српски, Бања Лука, 2007), Дивинске свјетлости (Избор поезије, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Пуста обала, о Тетида (Удружење књижевника Српске, подружница Бања Лука, 2009), Млади Адонис (Удружење књижевника Српске, подружница Бања Лука, 2011), Жал за Еуридиком (Арт принт, Бања Лука, 2012), Писма Афродити (Удружење књижевника Српске, подружница Бања Лука, 2014), Капије Хада (Удружење књижевника Српске, подружница Бања Лука, 2015), Елеусински сонети (Удружење књижевника Српске, подружница Бања Лука, 2016), Недоречени Орфеј (Арт принт, Бања Лука, 2017). e-mail: radmilov.radovanovic@teol.net Ана Јовановић је са истока Србије где се Сунце не рађа. Она је власник блога “Поштена вЛајна” и то не крије. Црна је и бела у овом сивилу. Један је од аутора портала “Конкретно”. Ускоро објављује свој први роман “Вера је гола“ у издању „Крик-а“. Војислав В. Јовановић, српски песник и прозни писац. Рођен је 28. јуна 1940, у Нишкој Бањи. Објавио је 28 књига прозе и поезије. Објављивао је прозу и поезију у часописима и новинама: Књижевна реч, Књижевне новине, Књижевни лист, Књижевни магазин, Реч, Политика, Прича, Београдски књижевни часопис, Градина, Народне новине, Градац, Поезија, Поља, Летопис Матице српске, Рашка, Слава и друге. Био је члан уредништва Књижевних новина од 1984. до 2000. године. Његова проза и поезија заступљене су у антологијама српске књижевности. Превођен је на енглески, француски, холандски, румунски и каталонски језик. Није добитник ниједне књижевне награде. Преминуо је у Београду 5. марта 2018. године. Дела: ДајмонионI,роман(1971);Самоубиство,приче(1981);Смртовница, песме (1984); Тескоба, песме (1986); Сион, роман (1987); Двоглава корњача, приче (1996); Сионски сонети, песме (1997); Мртва природа, песма (1998); Песме за мртву, песме (2001); Црв у рани, песме (2003); Гробља, песме (2003); Седам песама, песме (2005); Порекло црва, песме (2006); Станични бифе, приче (2006); Истините приче о човеку званом Велики Мао, приче (2006); Болест богова, песма (2007); Прича за Роберта Валзера, приче (2007); Сократ, крчмар и крчмарев син, проза (2009); Песничка грба, песме (2009); Метак у леђа, приче (2010); Нељудске приче, приче (2011); Сократова смрт / Епименид, проза (2012); Јутарњи гроб, песме (2012); Мртав, песме (2013); Смрт једноруког човека, роман (2014); Болест и њен власник, песма (2014); Venezia, Riva degli Schiavoni, песма и прича (2016); Мртве речи, песме (2017) 110

Стеван Бошњак (1951, Шабац) Психолог, филозоф, сигналиста, космолог. Покретач и глодур часописа Унус мундус од 1992-2015. Аутор је књига Манастир у високим планинама, Луталице и лутања, Страшне бајке и друге приче, Питагорин сој, Opus Totum, Тог лета у Миушкију, Бомбастуси за Хлојгеа; спев Павел Оклопњиков, поема Уточиште; коаутор: Хронике о Хлојгеу, Terra Marginalis; Уредник библиотека Алмагест, Један свет; Суоснивач поетско-активистичког покрета Физизам и суоснивач друштва пријатеља СФ Лира, са Гораном Станковићем и Зораном Пешићем Сигмом. Веселин Марковић (1963, Београд), романсијер, приповедач, есејиста. Романи: Израњање (Виталова награда), Ми различити (Награда Града Београда, „Бора Станковић“ и „Матијевић”) Збирке приповедака: Шта пропусте они који умру у сну, Преимућства круга… Марковићева проза објављивана је у Норвешкој, Словенији, Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Пољској и Бугарској. Објављује есеје, студије, критике. Живи у Стразбуру. Радојка Ранковић (1978, Неготин) Професор српског језика и књижевности. Живи у Неготину. Пише поезију и прозу. Милоје Демир Неготински – Милоје Демиресковић (1962 Београд) Графички дизајнер, сликар и писац. Објавио роман „Гвоздена крв” и више кратких прича у књижевним часописима. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић”. Живи и ствара у Неготину. Бранислав Банковић (1970, Смедеревска Паланка). Завршио је Богословски факултет у Београду. Пише прозу. Први роман „Ничија будала“ објављен је 2015 године. Живи у Младеновцу. Дарко Мицић (1967, Књажевац). Дипломирао на Филозофском факултета у Нишу (студијска група за физичку културу). Пише новинске чланке, песме, приче. Активно се бави музиком, певао и свирао у многим књажевачким ауторским и “цовер” бендовима. Књига “Књажевачке рок приче и урбане легенде (Народна библиотека “Његош”, Књажевац, 2014), збирка прича “Зб(и)рке (Нишки културни центар, Ниш, 2018). Писање и музика су оно што обележава његов живот Јелена Глишић (1989, Дервентa). Дипломирала на Одсјеку за разредну наставу Филозофског факултета у Бањој Луци 2012. године. Објавила две збирке песама за децу: Моја прва дјечија књига (2012) и Вјетрић несташко (2017).

111

БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:

Песме су јој уврштене у Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (Пчелица, Чачак, 2015), а такође и у Цветник учитеља стваралаца (Културно-просветно друштво Троречје, Кочане, 2016). Поезија и проза су јој објављиване у разним књижевним часописима (Бдење, Сретања, Књижевне новине, Зора и сл.) те интернет страницама које се баве поетским темама. Песме Јелене Глишић превођене су на руски језик и објављиване у руским часописима Невски алманах и Нови поглед из Санкт Петербурга. Од маја 2014. године редовни је сарадник, лектор и коректор у електорнском часопису за књижевност Суштина поетике, а од децембра 2016. године и један од чланова Уредништва. Сарадник је у часопису за децу Јежурко где објављује песме и приче за нај. млађе. Од 2017. године члан је Удружења књижевника Републике Српске. Живи и ствара у Бањој Луци. Миливој Анђелковић (Београд, 1940) је српски књижевник, драматург, есејиста, новинар и уредник. Један део опуса му је посвећен романима и фантастици, неоавангарди (сигналистички покрет) и електронској интерактивној књижевности. Други део опуса је есејистичке и културолошке природе, а објављује га у књигама, на Интернету, у фељтонима и на радио-програму. Аутор је првог интернет-романа у српској књижевности: Савршен злочин (1999. године). Дипломирао је и магистрирао на катедри за југословенску и светску књижевност Филолошког факултета у Београду. У младости је био новинар, а затим је радио на уредничким и сродним пословима, најдуже у ИШП „Савремена администрација“ и Издавачкој кући „Књижевне новине“. Члан је Удружења књижевника Србије, био је оперативни уредник Књижевних новина” и уредник сајта Удружења књижевника Србије. Осим књига, објављено му је стотинак приповедака, кратких прича и есеја у новинама и часописима. Неколико приповедака и кратких прича преведено му је и објављено на енглеском, шведском и јапанском језику. Од 1998. године на различитим местима на Интернету објављује радне верзије романа, приповедака и друге прозне и есејистичке текстове, често потписане са „Амика”. О електронској књижевности и интерактивности објавио је низ есеја у Савременику, Књижевности, Књижевним новинама и у алманасима Сигнализам од 2005. године. Борче Панов (Радовиш, Македонија) савремени је македонски песник, есејист и драмски писац. Дипломирао је 1986.год. на Филолошком факултету „Блаже Конески“ на катедри за македонски и јужнословенске језике, при Универзитету „Св. Ћирило и Методије“ 112

у Скопљу. Члан је „Друштва Македонских писаца“ од 1998.год. Аутор је шест песничких књига: „Шта је Чарли Ч видио са супротне стране“ (1991.), „Циклонско око“ (1995.), „Стоп, Чарли“ (2002.), „Такт“ (2006.), „Загонетка од стакла“ (2008.) и „Базилика рукописа” (2009.), Заумна вецера (2012), Вдах (2002) и Људске тишине (2016) Аутор је и осам алтернативних кратких драмских дјела, као и великог броја есеја. Поезија му је заступљена у неколико антологија савремене македонске поезије, као и у електронским медијима и на интернетским страницама. Исидора Бобић (1992, Нови Сад). Дипломирани филолог србиста. Дипломирала српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје, преводи поезију са македонског, објављује у периодици. Осниватељка је, уредница и лекторка “Рез”-а, часописа младих за књижевност и уметност. Виктор Чолноки (Veszprem, 23. децембра 1868 – Будимпешта, 5. јуна 1912) мађарски писац, новинар и преводилац. Сава Бабић (Палић, 27. јануар 1934 — Београд, 24. новембар 2012) био је писац, песник, преводилац и професор. Превео је на српски језик дела мађарских писаца у које спадају Шандор Петефи, Иштван Еркењ, Миклош Хубај, Ђула Иљеш, Тибор Дери, Ђула Круди, Иштван Ерши, Шандор Вереш, Адам Бодор, Лајош Сабо, Ото Толнај, Петер Естерхази, Бела Хамваш, Имре Мадач и Шандор Марај. Бошко Мартиновић (1978, Београд), дипломирао грчки језик и књижевност 2003. године и од тада се активно се бави преводилаштвом. Оснивач је оперативне преводилачке групе „Како се преводи...?“ за сарадњу међу колегама и брзу помоћ у преводилачком раду. Композитор је инструменталне музике (Cat’s Mood, ΤΙΜΕ) а аматерски се бави разним видовима визуелне уметности и писањем. Љубитељ је научне фантастике, киберпанка и постапокалиптичне прозе. Недим Хаџи Ахметовић – Мафа, (1970, Неготин) Као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног и веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина као председник, члан је и УЛУПУДУС-а – Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света.

113

БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:

Илустрације: Страна 5 Зоран Јакшић Страна 7 Пасамакоди уметност Страна 9 Етрурска уметност Страна 15 Royalty Страна 23 Diggy Fly Страна 27 Royalty Страна 29 Royalty Страна 37 Ана Јовановић Страна 60 Royalty Страна 78 Royalty Страна 80 Royalty Страна 98 Royalty Страна 101 Бошко Мартиновић Страна 102 и 103 Фотографије Крајински Књижевни Клуб Страна 107 Flamarion Страна 115 Circa Design Book

114

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Споменка Пулулу. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890