Буктиња бр. 64-65

Неготин, 2020.

64-65 БУКТИЊА

Часопис за књижевност, уметност и културу Број 64-65/2020

Издавач

Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com

Уредник

Саша Скалушевић

Редакција

Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Милош Петковић

Ликовни и технички уредник Предраг Милојевић

Илустрације у часопису Драган Ђурђевић.

Штампа

Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац, Дрварска 7 11400 Младеновац 064/637-90-78 kr.presing@gmail.com

Тираж

500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин.

2

САДРЖАЈ РАСКОВНИК....................................................... 5 Милица Шпадијер......................................................................... 5 Исидор Игић................................................................................. 10 Санда Ристић Стојановић........................................................ 16 Огњен Петровић.......................................................................... 20 Борис Јовановић Кастел............................................................ 23 Андријана Кос Лајтман.............................................................. 27 Јелена Вукановић......................................................................... 32 Иван Стевић................................................................................. 36 Каја Панчић Миленковић........................................................... 38 Живко Николић............................................................................ 41 Гордана Симеуновић................................................................... 45 Раша Ливада: Избор из књиге КАРАНТИН, Просвета, Београд, 1977............................................................. 48

ПОД КРУНОМ................................................... 53 Јовица Аћин: ЗАПИСИ ИЗ КАРАНТИНА............................... 53 Горан Скробоња: МАРТА............................................................ 63 Марко Костић: КОРОНА........................................................... 92 Милица Џелатовић: ВРЕМЕ ИЗОЛАЦИЈЕ............................ 95

ЗУБЉА................................................................ 97 Беким Сејрановић (1972-2020): КАДА ЗАГРЕБ ИЗРАЊА ИЗ СНА............................................. 97 Ника Душанов: ШАРЛЕВИЛ................................................... 109 Владимир Максимовић: ХИПНОС......................................... 113 Данијела Дејановић: ДВИЈЕ.................................................... 115 Владислав Рупић: ТУЖНА СОБА........................................... 118 Ранко Павловић: МИРИС МУШКОСТИ............................... 123 Борис Над: ДУГО ПУТОВАЊЕ КУЋИ (одломак)................ 127 Дарко Цвијетић: МАЈА, ФРАЊО (одломак)......................... 132 Миленко Бодирогић: ПРВО ХОДАЊЕ . ................................. 136 3

64-65 СВЕТИ ДИМ.................................................... 159 Роберт Симонишек: ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА СЕОБЕ.................................. 159

ЈЕДАН МОГУЋИ ПОРТРЕТ....................................167 МИОДРАГ СИБИНОВИЋ (1937-2020)................................... 167 Биографија.................................................................................. 167 Библиографија............................................................................ 172 Поезија: РЕЖЊЕВИ ВРЕМЕНА (избор)............................... 176 Љубиша Рајковић Кожељац: ПОЕЗИЈА БОЛА, СТРЕПЊЕ И НАДЕ (Режњеви времена, поговор)................ 208 Миодраг Сибиновић: И ШТО ЛИ СИ СРЕЋАН, ПОСЛЕДЊИ АДАМЕ (Панорама савремене руске поезије)........................ 209 Сава Бабић: О КЊИЗИ ОРГИНАЛ И ПРЕВОД М. СИБИНОВИЋА (одломак)....................................................... 238 Душан Иванић: О КЊИЗИ МНОЖЕЊЕ СВЕТОВА М. СИБИНОВИЋА......................................................................... 240

СУБЛИМАЦИЈА............................................. 247 Милица Миленковић: ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ КАО ...................... ОНОМАСТИОН ЖЕНСКИХ ИМЕНА СА ЗНАЧЕЊЕМ ФЛОРЕ (МАЈА БЕЛЕГИШАНИН: Биљке и девојчице, Грамтик, Београд, 2019)........................................................... 247 Александар Б. Лаковић: ГРАДСКО ОТУЂЕЊЕ (САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА Рекреација пре пакла, Пресинг, Младеновац, 2020)...................................................................... 249 Саша Ћирић : РАЗБИЈАЧ ТАБУА (ДАРКО ЦВИЈЕТИЋ: Schindlerov lift (2018), Што на поду спаваш (2020).............. 253 Иван Ристић: ЧАРОЛИЈА ЗВАНА BURZUM....................... 257 Иван Вучковић: ШТА ЗНАЧИ БИТИ ФИЛОСОФ А ШТА ФИЛОЗОФСКИ РАДНИК........................................................ 262 Бојан Савић Остојић: ЕМБАРГО НА ХАНДКЕА................ 264

БУКТАЛИ СУ................................................... 271 4

РАСКОВНИК Милица Шпадијер ПУТОВАЊЕ БРОДОМ Севастопољ је једино место на свету на ком желим да будем, рекла сам му. Довољно сам потрошила жеља на Исфахан, Ани већ вековима лежи напуштен испод Арарата, Римом тумарају луталице и пијанци, што није ни лоше. У Багдад су ме звали, али је најбоље кад те зову, а ти не одеш. У Јеревану сам превише плакала, у Јерусалиму заборавила огрлицу, и нашла је, тако да је и то готово. У Атини сам одрасла, у Кабул се више не може ићи, ни по псе. И даље видим твог леопарда са Еин Гедија, како ме гледа својим, стицајем околности, злим очима, вечно вребајући са обале Мртвог мора. Моја мачка Зулејха и ја идемо првим бродом за Севастопољ, нисмо луде више да те чекамо, ни дана, ни часа. Само, ја немам ни мачку, ни брод. После свих тих година које морају да прођу моја душа ће се вратити на Скадарско језеро, на наше лепо породично гробље, сахраниће ме са мојим дедом, под великим дрветом, у гробу са погледом на брда. У Црмници, где сам први пут видела шкорпију, док сам се играла циглама код куће Раде и Ива. Близу обале где сам једном провела ноћ.

5

64-65 Само се плашим да мој отац неће бити ту да ми поломи сандук. Али дотад ће сигурно измислити другачије сандуке за оне који умру у туђини, рецимо Севастопољу. МОЈ ГРОБ ово је мој гроб у њега су ме отерали конкурси фестивали позоришне представе захтеви за пријатељство вечере коктели плаве очи зелене очи глатка лица брадата лица ниске девојке високе девојке девојке с великим дупетима и кратким ногама средовечне добродржеће жене једно јутро у парку две боце џина песничке вечери испитне пријаве пријава тезе лом ноге пето блајхање косе четврта змија дводневна грозница неколико серија пар лекара и удобан кауч.

6

БЛИЖИ СИ МИ ОД ЗАГРЕБА Ближи си ми од Загреба А Загреб је чаробна реч и као да све ово није стварно ти живиш на граници Ближа сам ти од Загреба ја сам у светом белом граду и са прозора често гледам ка граници Тамо је увек рат и пуно блата и суза као уосталом и кад рађаш децу на граници, ближој од Загреба Ближа сам ти од Загреба, али то је битно само мени. Исто тако бих могла и да живим у твојој улици СЛАВИЈА Понекад у марту, док траје мој омиљени позоришни фестивал, водим глумачке трупе по граду углавном Русе и Казахстанце једном је закључено да могу да импровизујем довољно руског я ваш гид это церковь Данас сам чекала групу Казахстанаца која се у ствари већ прошетала сама до Калемегдана па добро а онда ми је једна Казахстанка рекла да ће сутра отићи мужу на гроб на Бежанијско гробље јер је сахрањен овде у Београду, и био је Србин док је гледам ухватим то 7

64-65 и у њеним и у својим косим очима и мој је ни муж, ни Србин, ни мртав сахрањен у Београду ПЛАВА ЦИГАНКА Боже, ако ми после смрти подариш још један живот не дозволи да опет будем плава циганка дај ми пуно испегланих и миришљавих ствари да свуда стижем на време и не играм боса и не купам се гола у мору а после бришем туђим стварима не дозволи да ико због мене не спава (или спава у колима) не дај ми жудњу за пикслама и карираним столњацима дај ону фину равну косу без боје верујем да се зове „светлосмеђаˮ дај ми мирне очи равне зубе благ карактер мању склоност ка љубави и потпуни недостатак потребе за непристојном невербалном комуникацијом и јавним местима. МУЗЕЈ РАЗЛИЧИТИХ ДОГАЂАЈА Нико не жели да буде доњи осим мене ја сам пропалица слатка песникиња фарбана плавуша у златној јакни ја сам довлатовљева сијенка 8

дакле неуништива као гриња или мољац ја сам ружа пузавица ја сам свитања најлепша поломљена нога инстаграма власница нежних руку и дубоких узд ах а

9

64-65 Исидор Игић ОНОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ КОЈА ЈЕ ТРЕБАЛА ДА ПОБЕДИ У МАРАТОНУ Она је требало да победи у маратону али су јој корак пред циљем избрисали линију и померили је још неколико стотина километара ниже на неозначеној стази Требало је да победи у маратону али су јој у последњој етапи пуцали у чело из пиштоља за старт и оставили је да искрвари на путу требало је да победи али је трка била поништена у току и нико им није рекао променили су правац и почели су да се сударају главама она је требало да се провуче кроз смешне и тешке препреке које су поставили и после су сакривени у ниском растињу крај пута једва издржали да не прасну у гласан идиотски смех која је требало да победи али су узели једно АЛИ и повећали га толико да га је било немогуће заобићи стаза је била таква да се није могло рећи где је овде а погрешно нам се учинило да је тамо 10

она која је требало да победи јер је имала снаге да никада не престане да трчи иако је већ била саката, слепа и блесава и која се већ са носталгијом присећа ствари којих се гадила смеје се када ништа није смешно очеви су јој изгинули у ратовима пострадали у болештинама а мајке затворене у неколико корака свакодневних смицалица и заборава којој су дали отров који никада није избледео из крви од којег свест није зарасла жао ми је гадите ми се волим вас генерацијо маратонаца којима је поништено поништено све НЕКОЛИКО ПРЕДНОСТИ СПОРИЈЕГ ХОДАЊА УЛИЦОМ Откида ми се по један део сваког дана и све ме је мање огрубео сам и не могу да поднесем плач А стакло их има изјутра можда за старце који споро ходају тротоарима не марећи за откинуте делове та спарушена и мрзовољна упорност 11

64-65 да се спречи свачија журба све ми је ближа боље него да кажу: сачекај, погледај око себе удахни и заустави се, где ћеш долази време великих суза то не мари за твоје рокове пројектовани раст планове проширења тржиште и конкуренцију стићи ће и не можеш побећи слике су мутне и разливене у брзини не видиш јасно и не знаш да је све само једанпут није важно да ли ћеш ме претећи чујем твоја цоктања и нестрпљивост а не знаш чиним ти услугу ЧЕСТО ТАМО ОДЛАЗИМ И НИШТА НЕ ПОНЕСЕМ НАЗАД Некад се у сну враћам у просторије у којима смо вежбали своју музику и веома јасно чујем жуто црни звук као на сликама направљеним идиотом из осамдесетих на крову где проводимо време делећи касете 12

заувек млади заувек заглављени тамо и тада јасно чујем тај благ и расплинут звук као млечно бела и мека прашина и дим као топли јулски ветар који неочекивано доноси болне мирисе чујем кости које расту у њему постоје речи али не могу да их сачувам не могу да снимим више пута сам покушао да све то изнесем и нисам успео није ми дозвољено али једном ћу успети видећеш У САНОВНИК НИСАМ ОДАВНО ПОГЛЕДАО Снове обично не памтим сем оних који се упорно понављају као рефрен Снове обично не памтим сем оних који се упорно понављају као рефрен Као један у којем у белој Шкоди 13

64-65 путујемо сами мој тата и ја Онда када изненада стајемо у Нигдини он одлази да погледа под хаубу Савијених леђа и са рукама у послу ја стојим поред њега на ливади се десно од нас појављује јелен који нас извесно време гледа и нестаје у не ко ли ко скокова пре него што је могао да га види пре него што сам успео да га натерам да погледа и то је све не знам има код Павића нешто у вези са јеленима и печуркама, мислим не сећам се баш јасно Снове обично не памтим сем оних који се упорно понављају као рефрен Снове обично не памтим сем оних који се упорно понављају као рефрен Можда никада нисмо видели исто или гледали у истом смеру мој тата и ја 14

УВЕК КАДА КАЖЕМ ГРАЂАНИН ПОЧНЕМ ДА КАШЉУЦАМ Округли и масни лењивац савијене кичме према округлом стомаку испод којег је до пуцања набрекли уд окреће се око себе свуда тражећи прилику да се забије и испразни док се не врати глад Све што жели прождрао би и тада ни река није довољна док га не заустави метак срчана кап мождани удар или државна администрација пред овима је питом и кротак рекли би фин човек све док нема зидова иза којих би се сакрио са својим црним видео касетама без наслова и налепница са својим прљавим часописима невидљив иза лепог осмеха нове протезе у шетњи са својом симпатичном породицом

15

64-65 Санда Ристић Стојановић ХИРОШИМА АВГУСТ 2019. На своду савести, Поређане главе будућности, Из њих куљају Све нестале судбине. Небо и птица Заједно траже наш лук, Састављен од Шибања наших речи о будућности, Кроз урлике Хирошиме. ХИРОШИМА 2 Сунце пресвучено у запитаност о катастрофама, узе у руке мешавину људских узвика и споменика по коме шетају сенке бивших људи. Ноћ осенчи један марш чињеница кроз пароле света о гранатама звезда садржаних у биткама ноћи бржим од људи, о експлозији дана у уму наших заспалих илузија. У оку цивилизације, пустош једног града даје вид читавом човечанству, даје вид земљи закованој у сенке револуције, даје вид небу опточеном нараслим сенкама наших побуна.

16

МОЛИТВА ЗА XXI ВЕК 1 Сунце нас гледа погледом свих наших ратова. Све чињенице смртности овог века, носе нас на рукама. Чињенице данашњих страдања витлају гласове мртвих побуна. Кип побуне стоји над нашим главама, МОЛЕЋИ СЕ са увидима Сунца у срж својих лудачких побуна, за овај XXI век.

XXI ВЕК ИСКОПАН НАШИМ ГЛАСОВИМА ПРОТИВ....

XXI век закопан у молитву неких наших ситница које сад витлају над гробљем у Риму где је и сада Перси Биш Шели. АФРОДИТА (НА РУШЕВИНАМА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ) Афродита на рушевинама цивилизације, ветар наше подсвести јој чита трактат трајања, из кога ноћи извукоше сцене у којима страх стоји испред колоне тенкова овог века. Крв осваја своје име, читајући демонске очи овог века, развезујући смелост фотографског памћења Сунца, наоружаног метафизиком нашег отпора према дивљачком покличу профита некреативности заривеном у инсталације вештачке ноћи обогаћене перформансом рецитације о човеку вештачке конструкције Сунца.

17

64-65 Јутро опточи дијамантима отпор Афродите према лажном разметању времена да је равно идеји лепоте. Ноћ истовари товаре своје савести, изазивајући Сунце да каже нешто о XXI веку, да каже нешто о сопственој лобањи трајања, и лобањи наше неизвесности. Из укрштених мачева наших махнитости, дан спаси фотографију нашег заједништва са данима, ноћима, песницом свих симбола и звездама што газе дубоке воде наших испаштања. Ноћ скицира разна трајања, Сунце се удуби у разне маске своје несталности, ноћ се жари као јединство звезде и наше судбине док Афродита се прихвати улоге платна по коме лепота ипак црта и нас и планету и пролазност. ПОБУНА 1 Сунце гура точак побуне, на усплахирене пароле века, Сунце смрви тим точком побуне, један призор задремао у опасачу света, из кога су некада крв и ноћ, извлачили и нас и пароле убацујући нас у гротло оштрица и вулкана векова. Јутро на борбеној линији нашег трајања, игра карте у једну бунтовну реченицу наших илузија.

18

На тетоважи наше побуне, ноћ додаје и реже своје исповести о свету. ПОБУНА 2 Небо пабирчи колоплет наших ситница, држи паролу која се истог часа растаче у стварност, у наша лица, у пригодан говор Сунца о ходу лудости по некој нашој вишој стварности. Побуна наша има своје небо, и птице што стварају наша нова лица, и притискају мрак и одврћу завртње Сунца да шикне одметнута стварност нашег присуства у побуни која чита догађаје просто као наша људска лица. Греје се промишљеност овог дана на ломачи наше искрености, ваздух овог света продужава бичеве нашег присуства што шибају по бројним статуама стварности, апсурда и илузија.

19

64-65 Огњен Петровић ПОЛИГОН Моја соба личи на увиђајни полигон: само тробојна сигнална трака & службени кербер да ограничава приступ недостају, све остало је ту. И удубљење у кревету – са оцртаном контуром тела, и мирис утекао из депонованог саркофага, испретурани предмети у чијем се фосфорном светлуцању разрађује синопсис за криминалистички филм. Успех је везати се за укочену слику – изван које све постоји само под великим знаком питања, у некој врсти обамрле замишљености, помишљам док се увлачим у своју собу, опрезно, на прстима, још увек у потрази за измаклим петљама детаља, отисцима остављеним на столу, кристалној чаши, кревету, на којем ћу, без свести о себи, равнодушно сачекати подневног анђела, свог насмејаног убицу. УСАМЉЕНИЈИ ОД ДИРКИ НА КЛАВИРУ Окрећем потенциомер на максимум, игла шкрипи, скелети плешу, 20

црна тачка на хипоталамусу крупња и шири се, кора емитује сигнале, усамљенији од дирки на клавиру – слуша ли Бог Малерове симфоније, увезан правилима на која се обавезао, можда је звоњава која пада лагано, као вече – једина веза између њега и мене док у подношљивој рутини, приправан за још једну узалудност, лирски кошмар, увек и изнова међу понуђеним правима бирам најбоље од свих права – право да се не постоји, скелети плешу, игла шкрипи, Боже, чујеш ли ту звоњаву, Боже? БРОДСКИ ДНЕВНИК Заиста си била у праву: требало је да понесем кишни мантил и једноставан прибор за подизање руку, кажу, толико воде није пало у протекла четири века, ако је тачно да не постоји пристаниште за локвање – неко би га морао измислити.

21

64-65 Капање & шкрипа: на то сам се већ навикао, једино је послуга сумњичава, у неверици гледа како се локални пејзаж равна са атлантским плаветнилом. Све ћешће сањам бродић који тоне, не узрујавај се, немам намеру да баш сада пишем бродски дневник, оставићу то искуснијим пливачима. Оно што покушавам да сазнам јесте: јесу ли доначно доказали да је Атлантида постојала? Да догађаји иду својим током независно од нас? Настави да ми шаљеш своје фотографије: телепатија је племенита вештина, а овде, иначе, нема шта да се ради: поноћне пројекције досаде чак и човеку који је сопствени живот претворио у једноминутни експериментални филм. Преостао је јошп један кадар: погађаш, онај у којем се радост повратка кући претвара у отрцан монтажерски трик.

22

Борис Јовановић Кастел ВИНАРИЈА Пред зарон у спокој винске боце похараше циклони. Олује блатине, плавца и вранца односе крхотине савршенства у пјену. Из скорчаних локава крстача и жишка вири обнажена немоћ и брзином муње освјетљава бестраг. Зашто се онда ова земуница винаријом апостола спасења зове када чепови од плуте из ушних пећина израстају а минђушама од стакла издробљених боца гркљане нам сијеку да боцуни блажених крвника не пресуше... АГОРЕ И ПЕПЕО МОРА Пепелом изгорјелог мора посут по глави послије крштења а слана пљувачка већ нарасла за потоп. И рођење и смрт ватром воде искапани... Агором у Ефесу пуној капитела барокних фризура одлијежу попијевке слободара а у агори на острву Делос улогорили се грифони апокалипсе. Чему да се надам, у шта да вјерујем кад ће овог часа 23

64-65 слана пљувачка до обје агоре дотутњати... КРВАРЕЊЕ НАРАНЧЕ Палату краљева и диктатора у Севиљи градиле су руке муслимана хришћанском владару новцима Јевреја. Врхом куполе, пресијеченог торза крвари наранча и вида планету послије умрлице. Колико се свјетова у меридијане мреже уловило без повратка а данас у дворишту са крошње наранче камена ђулад за катапулте осмјехују се и грохотом камене нас. Ако не задоцним, по зидовима казамата палате другост своје слободе урезаћу... ДРУГИ ЖИВОТИ Ко се још сјећа када смо испловили ка јонским лукама и одакле утоварили бисере и лобање јежева за минђуше и огрлице гимназијалки у градовима без мора гдје се у салонима одлучивало како да нам здравицом попију душу? Знају ли мапе да смо стигли или су јантаром избрисале азурне магистрале за нама да, уплакани од туге и увријеђени, накит не донесемо каријатидама 24

са сјекиром у рукама. Бездомни до зла бога и сузни од среће на јонском тлу подмлађиваћемо се дуго боћањем дојкама аристократкиња не знајући да су наши животи негдје у садашњости – одавно исцурили... КАКАО И ЖЕНА СА МАСКОМ Ван искуства и хроноса на једном од балеарских биљега видио је ручно клесане улазе у пећине, магалитске громаде и емпорије гдје су продавали књиге пјесника без имена за врећицу масног какао праха. Ипак, ушао је у пећину да се уштине за образ и провјери јаву, од громаде исклесао теразије да се дом не стропшта у небо а какаом нацртао кривуљу границе између тлапње и грозе. Због мириса гарежа у библиотеци, његова сјенка – жена са маском одлетјела је кроз прозор. ШТА ЋЕ ИЗРОНИТИ Прије 500 година праље на жалу у Далмацији међу којима је, можда, била моја мајка, камењем и веслима дотукле су неман и из њеног загрљаја спасили дјевојчицу, 25

64-65 змију чуваркућу. Са жала на Балтику харпуном су протјерали човјека рибу са митром на глави и палицом бискупа, потомка богова. Дјевице купачице у мору Танагре обљубио је Тритон да буду мајке фигурицама од теракоте са којима ће играти бриџ. Рику наказе високе једанаест стопа од које умиру очевици а одјекује у сновима дјеце чујем још у Цавтату. Шта ће из мора мене изронити – чудовиште или чудество? ШЕТЊА СА ИЛИНОМ Променада уз море као сукно, пуцају нарови у дворишту крвавом силином, часна сестра нас поздрави са добро јутро тихо и у причест претвори шетњу са Илином. Баш никога на пучини, само одсјај мача муње, маестрал се прогласи виолином, црногорска принцеза поклони колач од рогача, искорак из историје почиње шетњом са Илином. Прекаљени капетан у дневник уписа залив избављења печатиран вином, рибари вијећају о свијету иза камених кулиса док пут коралне змије црта шетња са Илином. Са транзистора на оглоданој тераси фијуче Оливерова Џени освитном милином, ако ме не запамте ове луке часи кораци биће либрето шетње са Илином. Љута, 12. VIII 2018.

26

Aндријана Кос Лајтман CAMERA OBSCURA Када лук прережеш напола и положиш бочно, налик је на дојку. Много ситних жилица и много рањивости. Када с оближњег брда усијане кугле падају на град, рупе у асфалту налик су на руже. Град је ружичњак у рату. Истина је да се може носити и ножеве и крижеве. Али је истина и оно што кажу Јасмина и Алберт, да се може пуцати и не пуцати. Књиге нас не уче ничему, оне тек помажу да крошња која нарасте у причи замирише у носницама земље. Да гробља дишу као све модерне галерије и прољетна мјеста. У дну објектива једна жена испија арсен, брнистра цвате.

27

64-65 АСТРОГНОЗИЈА, КАО НАКОН СНА Сваки је човјек комбинација петеро других људи који су му блиски, тврде знанственици. Па одстрањујеш, за пробу, туђе мисли и прсте слова и слике њежно, као да вадиш грашак из махуне. Концем липња небо је високо а ноћи плаве као у Африци. Сјећање на звијезде као на поломљену играчку нагажену у мраку балкона нехотице, након двадесет година. Био је трокут, велики и још двије мале с лијеве стране. И небо је било плаво, као у Африци. Људи су данас сретни само у ауту, док се возе и путују, каже писац, тумачећи напукнуће свијета. Након тога замишљаш вијадукт с ногама у зраку, с малим жутим и црвеним аутомобилима који возе насмјешене људе док се у стражњем плану дробе хоризонти и облаци нестају безгласно, у точкама безмјерне густоће. Небо мирује као проток у залеђеној вени и само још неке одјављене очи пуцкетају, шуште ти по пиџами. ОНО ШТО ОСТАЈЕ ШУМИ Постоји књига која је објављена у два примјерка. Словима: два, баш тако пише. С предње стране наслов јој је написан црвеним, са стражње плавим словима. Налетиш на њу након година па осјетиш како јој се вода прелијева преко корица, растаче ти прсте као размочен крух.

28

Ако човјека видимо онакав какав јест, чинимо га горим, мисли Франкл. Прецјењујући га, доводимо га пред колибу чији зидови дрхте или се радују. Постоји велико насмјешено сунце на зиду шпајзе сликано од онога који је већ ријешио да одлази. Смјеши ти се док гулиш крумпире, тај дјечји наранчасти бог нарисан у вјечности бочног зида шпајзе. Четвероредно плачемо само онда када у нама просузе већ запакиране очи. Тада и јелен раскопча своје рогове па ноћу слуша како му глог пробија чело, како јауче грање у тихом мраку на потезу између уха и ока. РОЂЕНИ У НЕДЈЕЉУ Ако човјек при заласку сунца оде до мјеста гдје се нетко убио, може свашта сазнати, пише Бергман. Рецимо, колико дуго ће живјети, боју свракине зјенице, или што значи полудјети од страха. Прије него ли дођем к теби, покуцат ћу ти на прозор. Јер се сумрак завлачи под језик, а шишмишево крило шушка у носницама. Пуно трајања, прекорачива дужина њежности, и шутња очима као вапај вјетра заокругљен у ноћ. Ако човјек при заласку сунца.

29

64-65 Седми дан под бијелим ободом мјесеца дјевојкама расту дојке, градић мирује, а сјене падају с дрвећа. Нечији сат куца на грани. ТАМНА СОБА Док читам Рођенданска писма Теда Хјуза, схваћам да је могуће сасвим мирно прићи једном присном паклу: у покушају да се сретне глас из будућности која се није догодила. Силвија отвара прозоре да пјесму напуче пчеле. Силвија посвуда црта мала срца. Силвијине су руке тврде храстове гране које падају уз прасак. У данима пред рођендан улазимо у мрачну собу: тијела нам присвајају ожиљци спаљене земље, отоци који ће заувијек остати ненастањени. Прошлост није прошлост, шапће Фокнер, шапће Плат. Њезине ријечи, скривене од свјетла, титрају у мраку. Твоје ријечи, распакиране на свјетлу, милију једно мокро тијело покапано под тушем. Чујем их у рано јутро, по буђењу, као крик сребрног фазана који руби ноћ. Фантомски тумор утробе, каже Тед.

30

ДЕТОНАЦИЈЕ Оно што стално титра: напетост између дисциплине и спонтаности. Понекад експлодира па нас примакне рубу, порицању, крику као смрт Че Геваре под обновљеним миловањем метака. Након понора и разнесених ногу преостају облици ненасилних отпора дани шутње штрајк глађу опустошена земља између ума и тијела. Замрзнуте гесте, усне и лица нешто као Јелена Топић на тргу у Приједору или Бања Луци. Од распараних облака понад набреклих млијечних жлијезда лијепимо перје од њега поновно садимо шуму па кружимо око наших нутрина као око болесних звијезда.

31

64-65 Јелена Вукановић НЕЖНОСТ Одлазило је моје тело на депоније где душе спавају. Дух се мој мешао са телима која не препознају никакво светло. Али ја, ја се никада нисам упрљала. Даровала сам празнини потпуност која јој је равна – која је испуњава таман толико да је докаже. Све је важно. Лавеж паса. Бакарне шкољке. Непотпуност. Све је важно јер ја никада ништа нисам изгубила а све мање имам. Из дана у дан, све мање имам. Толико нага сам да би ме требало боцкати иглицама да исцури гној који се накупи захваљујући страсти која би да се настани у мени. Само у мени, страст. Могу пукнути – али овај извор – никада неће пресушити. Никада излити се потпуно. Па макар се ја измешала са говедима. Странцима. Богохулницима. Гњидама. Невероватно је то што ме инутра – чисти. То је једна нежност која се увећава док ја чиним највеће преступе, преступе: против себе саме. Увећава се и обећава ми зрак уместо хируршке интервенције.

32

Да моје очи, да моје тело, никада не схвате да је зло оно што ми се чини. Ја сам привилегована. Бог не допушта да видим лице Рата. Држи моје Органе на окупу. Не допушта да ми се срце измени.

Kуца као нити једно срце јер не зависи од очију. Обичан детаљ, који прави разлику, разлику, у свему – живом. А камоли мртвом. СВЕ ЈЕ ТО, ИСТО Све је то, исто. Немогућност и трвења. Мрвице по столу, и сновиђења.

Kолективности. Губитак илузија, јад у подне и понос јер се не да опростити. Судбина кожа под ватром.

80 % изгорело. Све је то, исто. Волети и мрзети, истовремено, ниске борбе, и слепило. Игнорисање Бога.

Kао да те је зато послао. Троје се удавише. Није те послао ни њих да спасиш, а још мање да некога упропастиш!… Све је то, исто. Не прихватиш ли загрљај детета, никада нећеш имати љубав жене. Нећеш привирити у нашу кућу. Разапињемо само Храбре. Ти говори неком другом: живот ме је сломио, 33

64-65 ја не могу даље… Овај Kрст значи нешто друго, а то је – неуништивост. УСУД Дијамантска наушница у трави градског парка сјај свој мора да дели са капљицама росе и комадићима стакла. ЗАПАМТИО САМ Шта сам запамтио, запамтио сам да Ана Kарењина има навику да у сред разговора затвори очи, а да њен муж сузе не може поднети. Шта сам запамтио, запамтио сам да Лолита каже да је оно ужасно у умирању јер је човек потпуно препуштен самоме себи, а да је за Хамберта случај савршено убиство. Да је мртви Мајкл Фјури победио живог, да је Сван живот протраћио на жену која чак није била ни његов тип! Запамтио сам од некуда – нека живи, нека живи, главно да је мртав! Да мала срећа није довољна, од некуда сам запамтио, да одсуство вредног човека вреди више но присуство хиљаде бедника, од некуда сам запамтио да је љубав нарочита врста страха, и да је страх нарочита врста љубави, да је магија свака намерна радња, да ко душу има – мира нема. Запамтио сам да Адам Загајевски мора да напише неколико речи да би зима могла да жваће свој црни хлеб заборава.

34

А И ТА СМРТ Све више увиђам да није довољно умрети да се не би осећало. Напротив: у смрти су само осећаји, а живот, живот се приказује као предмет који обогаћује смрт: не разликује се онда мирис каранфила од мириса устајале хране. Оно што нас је у живљењу раздирало у смрти ће нас спојити. За убице правиће се веће гозбе но за жртве.

35

64-65 Иван Стевић ПИВНИЦА Препознатљива зелена боја краси дрвене клупе и столове. Пивница са најмање испијених пива; Највише испијене крви љубавника. Кола јурцају испред.

НОВИ МАЧОР Више његово присуство не додаје лепоту погледу коју пружа тај прозор. Нема га више да трчкара около молећи за храну, воду или шта већ. Знатно мањи мачак преузео је територију.

НА АУТОБУСКОЈ Испијање кафе у новом бару са погледом на старо место сусрета. Ужурбани људи; железничка као главна капија града.

БУЛЕВАР А када се вратим тамо где сличан булевар постоји хоћеш ли мислити на мене? Или ћеш му одмах отрчати мислећи на њега.

36

БЕЖИМ Кола хитро јуре аутопутем док уличне светиљке красе сваки део прошлости који се емитује на прозоре аутобуса. Овог пута не знам колико одсуствујем. Ко ли ће то икад знати?

37

64-65 Каја Панчић Миленковић ВИСОКО ПОДИГНУТИХ РУКУ Све стоји у месту. Као да смо замрзнути. Као да су нам стопала срасла са земљом истим ваздухом и тренутком. Као да је наш пут завршен и путовање по њему у оба смера. Као да чекамо пресуду да ту останемо. Толико смо устајали да бисмо могли да будемо зимница за време, замрзивач за свежину. И себи познати, јер сваку влас смо избројали, сву глад и тугу у очима на време нахранили ћутањем, напојили сребрном водом. И с лица и с наличја разговарала смо са свима од стакла и злата. С праведницима од камена окаменили своје сузе, све научили од мудраца још из мајчине утробе. Волели и мрава с пола ноге, птице с три шарена крила и брали лажи као прве веснике пролећа. Узалуд смо грлили бившу браћу и сестре, позивали спасиоце с непознате планете у свој дом. И остали ослоњени на себе као јединог Бога чврсто грлили наду, китили осмесима и новогодишњу јелку у центру града, оловним сновима враћали дуг оцу и мајци, комшијама свако „добро јутро“, 38

познаницима -поглед залутао у левом уху или дну желуца. На истом месту, исти ваздух дишу зарасла уста и високо подигнуте руке. ЈАВИ СЕ КАКО МОЖЕШ И УМЕШ Научи мајко, да пишеш. Замоли тату или свог анђела да те научи бар штампана слова азбуке. Научи да пишеш да почнемо да разговарамо. Не могу више да поднесем ово ћутање. Заборавићу да разговарам са собом, проговориће прсти на рукама и стопала, коса и нокти. Почеће да шапућу уши, кости и зенице да псују. Само теби могу да кажем како од камења кувам супу, од празнине месим хлеб за дане и како шећер претварам у со да бих посолила разговор са собом да ме суза не превари и као неслана шала гола заигра пред свима. Теби једино могу да поверим како су Ивица и Марица срушили кров наше куће и отерали нас у туђину да нађемо своју срећу и испричам најновију причу о вуку и јагњету крај реке 39

64-65 која је постала бара док је јагње пило воду, а вук сисао млеко. Пожури мајко, јави се како можеш и умеш. Напиши писмо на листу рајског зеленила, свиленом рукаву облака или сјају светлости у којој живиш, да поверујем да може и другачије.

МРАВИ И ПТИЦЕ Ваздух постаје све ређи. Нечија рука брише боје пејзажа. Погледом пуним олова. дотичем празнину прозирну до дна. Излазим из соба кроз затворена врата са собом и својим животом у рукама. Да не закасним на причешће мрава и птица траве и дрвећа у непознатом граду понекад пролетим између ноћи и јутра. С песком и срчом у ушима слетим на најнижу грану јабуке у нечијем дворишту. И док мрави шапућу молитве, док се птице крсте освећеним кљуновима, почињем да бројим кораке дана који пролази крај мене.

40

Живко Николић БЛАЖЕНСТВО У ситне сам сате шољу супе попио и дуго бдио над тајним списима све једно што ка сивилу ноћ одмиче. Та је топлина одагнала сву горчину која се у дну грла сакупила. После сам сањао како ме Радгост призива на велику гозбу цвећа. И да су трешње од јабука крупнје. Иначе често сањам како ми се над главом комшијино јаре клибери када са дрвета паднем и не умем да се придигнем. Ту муку, ту срамоту, понећу на онај свет. Али тада није било тог сулудог падања кроз грање зато што је из најгушће тмине долеће Псоглав, само је од снега била начињена голубица. И била је жеља, већа но ишта, да ме одведе на ливаде на којима спокојно ржу и пасу коњи моћног Световида. Спреман ка њима да кренем, ослушнух: из ходника је допирало звоно. Пун блаженства, похитао сам ка том упорном сивилу које се потом у бњештаву светлост утопило.

26.11.2009-4.6.2020. У ТАЈНОВИТОМ КУТКУ лежим у подруму који је сада бабина кухиња на лежају тврдом и удишем мирисе тек пробуђен видим крајичком ока како мој далеки брат у бунар баца лубенице и како моје сестре од стрица сецкају лук и плачу лежим и не знам да ли је заиста почело предвечерје 41

64-65 и свици тамно плаво небо премрежавају лежим и чујем како се оглашава кукувија како цвили пас кога моја мати дозива а потом му баца повећу кост а мачке растерује и кокошкама гласно каже иш лежим спреман да опет утонем у сан само ми је једна мува на врх носа слетела а лубенице победоносно воду истискују и допире из далека бруј звона у подруму у тајновитом кутку лежим од свега далеко и не знам шта се све окончало и шта се продужава да ли сам још увек кнез пчела и зечева или се тој свити још неко биће придодало или је све одбегло у један таман недокучив бездан који се шири топлину дарива и склапа се као свод лежим и бива све тише све даље па нека 9.5 26.11.2019. Београд НА КРИЛИМА СНОВА на крилима снова док траје ноћ твоје име певушим и гледам као одлазиш да береш боровнице ма какве боровнице то је суви дрен то су рибизле то су гњиле оскоруше и гледам како застајеш покрај храстове шуме и купиш жир и у венац нижеш цветове а мирис ливаде од твоје косе допире од свега твог 42

и не мирује помисао да све има свој ток чега се твоја рука дотакне 13.7-29.9.2019. Београд ДА НАБЕРЕ КОПРИВЕ пошла да набере коприве за зечеве али не знам да ли зечеви грицкају коприве она их помно бере све једно што је јако сунце и што су се зечеви у јазбине сакрили дошла је са џаком и прастаром рукавицом уз појање птица уз паперје облака ко се у коприве сакрије тај је заувек сакривен и од свих бољки извидан идем и ја да се тамо сакријем када опет дође нек набере моје уши моје дланове идем и нећу да се вратим пре него заиста дође да цео џак испуни копривама идем да и сам стабљика коприве постанем 2019 - 2020. ТАЈНА ВЕЧЕРА за видела са вашара потерао краву добар је за мало пара пазар начинио али је крава успут нашла траву и вир а он покрај вира усамљену жену ено их сада кришом вечерају да не пробуде мргодрног оца бди над њима забринута мати и већ снује у мислима вуну и предиво за дарове и копа бразде и гиже орезује срећна што ће снаху да приучава 43

64-65 али сад тихо док прави трен не приспе под поњаву да је сакрије тешка мука голема радост да буде 3.1.2018-2.3.2020. Београд НОВА СВЕТЛОСТ На врху Арарата барка и сада спремна чека. Све је у њој на броју: птице и јагњад, вукови и срне, скакавци, винове лозе ластари, конопља, лан и липа опојна. Све притајено чека да још једном отпочне свет. А то што ти се чини да се нити саме одвијају, то Ноје ужад раскида пре него што опет пловидбу отпочне. Арарат је узданица у спас, Арарат је светионик. Он сабира душе залутале.

19.12.2015-16.12.2017. Београд

44

Гордана Симеуновић О СЛОБОДИ Слободу је тешко задобити. Слободу је опасно имати. Можда је најбоље да она остане жуђени сан. Слобода избора извор је неодлучности. Слобода најчешће подразумева самоћу. Слободне људе не воле, јер их је мало и изазивају завист. Слобода значи не робовати ни оскудици ни благостању. Слобода значи да можеш да кажеш нећу и не могу. Слобода је када си увек оно што јеси, а не оно што други желе да виде у теби, ако си им потребан. Освајање слободе траје дуго и болно је. Треба скидати оков по оков разних предрасуда. Кад после великих мука успеш да задобијеш слободу, запиташ се понекад: Шта ми је све ово требало? Непроменљива композиција слободе? На космичкој удаљености постоји заједничка жица на којој трепери наша идеја о слободи. Колико личног простора ћемо јој дати зависи од тога колико смо спремни на одрицања од благодети блажих облика ропства. О МАНИПУЛАЦИЈИ Манипулација је најјаче оружје моћника. Може се манипулисати у свим сферама живота и са свим људима. Манипулација омогућава доминацију. Манипулација има своја јака оружја, а то су слаби, подложни људи. Манипулација има рођену сестру, име јој је похлепа, похлепа манипулатора и изманипулисаних, који врло брзо постају мали манипулатори, корисни у малим сферама, а потом исцеђени и одбачени. Манипулација готово да нема противнике.

45

64-65 Манипулација не улаже много труда да би обављала свој посао. Врло често је довољно да пуцне прстима. Најлепше се осећа кад види задовољство својих поданика. ПОЕЗИЈА И XXI ВЕК После страшног XX века у коме је песма могла доћи главе песнику, јер је песнички глас био важан, дошли смо у каљугу XXI века. Ово је век који не признаје духовност, огрезао у материјалном, век новог поробљавања, нечовечних инвестиција, владавина простих духова, трговине свим и свачим. Каљуга човечанства. Од разблудних гласова, од буке коју стварају најнижи пориви, песнички глас готово да се не чује. Неважан као Венера у дроњама, загледан у поноре свога бића, песник разгрће велове векова, и наслеђе цивилизација проговара у његовој песми. Пламен, чији је чувар, не сме се угасити. Сваким својим стихом он стреса гнусобу света и рђу по њему нахватану. Поезија се шћућурила на скровита места. Са маргина је гурају у ћошкове маргина. Отуда сија као златни рам. У тишини, неприметна као праведник, чува свет. БИСЕРИ Бисери су ретка твар и до њих се долази тешко. Потребна је шкољка, њена рана, мир и сјај океански. И рониоци. Храбри ловци на бисере, који их износе на светлост дана и доносе људима и њиховим женама са лабуђим вратовима. Ретки су и скупоцени као злато. Злато постоји да зацакли, да извуче из људи похлепу и још много лоших особина, да учини језивом судбину лакомих. Злато је јако. Настало из снаге камена, из тврде вековне везе сунца и минерала, оно искушава, подсмева се. Злато звечи, злато захтева. Са бисерима је другачије. Они настају у тишини, мраку и боли. Потребна им је лековита нежност. Из све снаге се труде да жене које их носе учине лепим, јер само у посебним приликама излазе из кутија за накит које никада не личе на шкољке, у 46

којима нема ни светлости, ни ваздуха, ни воде. Жене које их носе нису увек танане. ДРИНА Легенда каже, да, када је страшни бог Бал наредио рекама да све крену према мору, једна река није послушала наређење и кренула је својим путем. За казну, три пута у веку бићеш крвава! - загрмео је бог Бал. Дрина је прихватила судбину непокорне воде, вековима скупљајући крв са обала, пречишћавала је својим камењем и Савом и Дунавом текла да Црном мору преда свој данак у крви. Људи настањени на њеним обалама, вековима су плаћали казну, јер су личили на своју реку. Сурови богови воле непокорне реке. Бог Бал је грлио Дрину, али лепе реке не воле насилнике. Зато теку брзо, као да беже. Чудна је љубав бога Бала. Кад се наљути на Дрину, он изазове рат. Она бежи, кипти од муке, својим камењем спира крв, јуначку и просјачку, и отежала од историје, у Мачви се предаје реци Сави. Сва та драма Дунавом одлази у Црно море, у коме дрема гладна аждаја, и у њој, све оно наше, за шта смо мислили да је јунаштво.

47

64-65 Раша Ливада (1948-2007) ФИЛИПИКА ГОРДИХ Пре него што испијемо све отрове, и обесимо се: У Градском парку, још ово да ти кажем па да нас нема, па да нас као облутке пространог светла, завитлају низ реку, да потонемо споро, ко кап крваве живе, низ оно ребро, названо многим именима, у муљ: Да буђемо седефно уво, тврдо уво на све што ће се збити. Још само ово о буџаку-над-буџацима, где песма гњили, и неимар цвили; где свиреп је народ, мутан лиман, небо ниско, звезде на ушу уђу, на нос изиђу, а у бунаре кад метеор падне: Изваде кост и ћупове. Још само ово о прецима, што се хвале потомцима, да је свуда многи прошао и куле зидао: А ко је, а шта је остало? Десет цркви, знак лојалности побожним амбасадорима, гомила пустих кућа без сврхе и намене, банке, телекси, и стотине преображених гласова у лавеже који скитају и лају у олуке: Поштујући, и призивајући, а не знајући ни кога, ни шта. И чуде се онима што силазе с планина, данас када цветају глади и уметности, чуде се оним последњима, што низ планинчине силазе, мењајучи међусобно кошуље, рузмарин, пољпце и сир, када се сретну, и кажу: Тај обичај је стар. То је стари обичај. Па ко су онда наша браћа и синови, и ко смо сви ми, овде, у лову на садашњост? Скупа: Само да отимамо новце једни од других, угаљ, жућ, гробнице: Ко су наша браћа и синови, од ових овде, окупљених око телекса, који годинама не откуцава, ни једну вест, већ само празно зврји, као лафет, с ког су управо однели мртваца.

А Ливада каже: 48

Теже је саздати срушене хромине, него нову кућу. И каже: Помери ногу, лек је под ципелом. ЧИСТИЛИШТЕ То ме свако пита. И зачудићеш се: Дуго је најлепше-и-највеће здање У граду био: Карантин. Могу се, ако загребеш малтер, (још увек) ископати цеваница, 5 Ил› ребро градитеља. Јер, ту је био забел Између подземља и земље, Између земље и неба. Ту би они, 10 Који сајлом Родопа пођу (да одбете очеве нађу) У Хеладу, И они из Јерусалима и Смирне, Што беже у Пољску и Немачку: 15 (да умноже семе и аметисте) Узели лекове и тачне карте, И запуцали даље, Али, многи су и остали. И каква смо само мешавина били: 20 Словени... Грци... Германи... Угари... Јевреји... Латини... Ах, Не знаш ти колико одора промени Глумац, Док не остане го. И питаш: 25 Шта нас је одржало, Која култура... обичаји...

49

64-65 Одговорићу ти: Карантина више нема (у-нама-је) Ал› научио нас је да људе 30 Делимо на здраве и убоге. Осим тога, мржња која траје, (овде је трајала) Учини да човек заборави: Ко је, И шта је. 35 А Ливада каже: Учитељ никада не открива све својим ученицима. Ако их воли. КАПИЈЕ Газиш улицом и Рупа. У ваздуху. Приђеш, пипаш ивице: мак није, виме није — а меко је. Хлеб, ноте? Образ бабе? Не и не. Ништа томе слично. Шта је то? Увлачиш главу кроз рупу: мирише. Крљушт? Кртола? Трпеза; со; кап цвекле у сланику. Трпеза. Родитељска, никако интернатска. О, само твој нос, море је које прима такве Громове! Одмакнеш се мало, не много: Рупа, у вазудуху, мирише. И шта ту има: брзо у банку; брзо зидаре; шта кошта да кошта; не питаш. Ако је то истина да мирише, само у том случају, ако је истина: та рупа мора да се урами у дрво, 50

камен — злато. јер када се куће, градови, небо, сруше: капије остају усправне. А Ливада каже: Ма колико се вине, птицу опрљи дим њеног гнезда. ИЗ АСИЗИЈА Ти дечаци на коњима и лађама (А шесторица, прича се, и пешке.) Тражише Асизи, По овим варварским крајинама: Где је и Овидије Кукао за новцем и старом славом. Рибари им простреше мреже, Уместо столњака, Понудише смуђа, вино, црни хлеб, И један ређи ветар, Од кога бујају косе и сан: Што се зари у њихова срца, Ко чамац у муљ. У зору су разгаљени чаврљали Како једни другима искрсаваше У сну, А један рече: Уснуо сам дебели-бисерни-крст Како стаса из устију, И ломи ми зубе: Још осећам срх-под-језиком. Пало је неко зезање, 51

64-65 Ал штоваше знак. Домаћине је забављао Тај љупки говор о зумбулима и сунцу, И простим хаљинама: И примише их. А с једним (Умало-да-заборавим.) Који је тврдио за њихово вино Да је укусно као крв Бога: Братимили се. Толико: Што се песништва тиче. Књиге пак пишу о томе што следи: Вешања, покрштавања, Подметања ногу и пожара, Експанзије трговине и војних доктрина, (Самим тим и уметности.) Како то већ бива, Кад деца крчме очевину. Ја опет видим Само јутарње бабе, Што с цегерима шпецераја Опходе тај свети, Уснама орибани камен, Брзо прогунђају: Живо дете... Слава... Паре... Моћ... И оду кући. А Ливада каже: Предугачка провиђења замуте поглед. Из књиге Карантин, Просвета, Београд, 1977.

52

ПОД КРУНОМ Јовица Аћин ЗАПИСИ ИЗ КАРАНТИНА Читајући Агамбена Зашто кад је у питању голи живот, све остало постаје мање важно? Чак смо спремни и да се одрекнемо вредности без којих је данашњи живот такорећи немогућан. Одговор би могао да гласи да је исконски нагон за опстанком по сваку цену код људи још снажан, заправо фундаменталан, па тако надјачава сва наша стремљења, било да су нам урођена или су стечена током цивилизовања, према слободама и дружењима, укратко према свему што данас саздаје наше индивидуално и друштвено биће. Очување голог живота у извесним случајевима, међу које, рецимо, можемо да убројимо више или мање смртоносне епидемије или само наводно смртоносне и наводне епидемије, промеће друге у наше непријатеље, у оне који нам нехотице, а понекад и хотимично прете смрћу, са свим импликацијама које такав однос према другоме доноси са собом. Власти се тада јављају, позивајући се на заштиту својих поданика, као спаситељска сила. Бива проглашено ванредно стање (чија је најкраћа дефиниција, према Карлу Шмиту, оно којим онај ко влада потврђује своју сувереност; намерно сам обрнуо Шмитову дефиницију којом је одређен суверен). Ванредно стање је крајња инструментализација истинске или лажне претње животу. Власти, ако ћемо право, природом самог владања, теже да ванредно стање учине нормалним стањем. Према логици владања, поданици су у сталној животној опасности. Па ипак, тачно је да власти нису увек проглашавале ванредно стање кад смо могли да будемо жртве неке епидемијске или пандемијске заразе. Убрзо после Првог светског рата харала такозвана шпанска 53

64-65 грозница. Од ње су преминули милиони људи. Али ни у једној европској држави није било проглашено ванредно стање. Напротив, гледало се да епидемија „шпанске“ грипе буде прећутана. Да ли нам је тада више било стало до слободе? И зашто се данас у свету махом проглашава ванредно стање, наиме стање, како објашњава Агамбен, које укида слободно друштво? И да ли ће ово ванредно стање протећи без друштвених и политичких последица? Кад сам рекао да свако ванредно стање тежи, у складу с признатим или непризнатим жељама власти, да напослетку буде схваћено као наводно нормално стање, те да постане редовно, алудирао сам, дабоме, на Бењамина. И овдашња власт, позивајући се на „струку“, то јест Медицински савет формиран при влади и за који епидемија корона вируса би могла да траје унедоглед, гледа да ванредно стање колико је год могућно овековечи, барем у неким елементима. Демократски закони се обеснажују. Зар није у Европи тако, у раздобљу од 1934. године до 1948, и дошло до колапса демократије?

Kратка белешка уз Бењамина Алудирао сам, дакле, на Бењаминов текст „О појму историје“, по свему судећи последњи завршени Бењаминов текст, написан у виду теза. Осма теза у том тексту, у моме преводу, гласи: „Традиција угњетених нас учи о томе да ванредно стање у којем живимо није изузетак него правило. Морамо да доспемо да појма историје који одговара том увиду. Онда ћемо јасно сагледати да се наш задатак састоји у томе да уведемо истинско ванредно стање, и тиме побољшамо своју позицију у борби против фашизма. Шанса фашизма се, и то не на последњем месту, налази у томе да га, у име напретка, противници дочекују као историјску норму. – Чуђење над тим да су ствари које проживљавамо „још“ могућне у двадесетом столећу није филозофско. То чуђење није почетак неког сазнавања, осим ако то 54

сазнавање није сазнање о томе да је неодржив онакав поглед на историју из којег оно потиче.“ На шта је Бењамин циљао? На раздвајање истинског или реалног ванредног стања и фиктивног ванредног стања. Иако су о тој опозицији говорили и Бењамин и Карл Шмит, она је старија од њихових списа. Можемо је, према Агамбену, срести у француским радовима с краја 19. века у којима је реч о опсадном стању. Бењамин сугерише да се доспе до истинског ванредног стања, које би било засновано на стварној ситуацији. Фиктивно ванредно стање за њега је лаж власти. Сагледати ванредно стање као опсадно стање, судећи према поступању власти, не значи да смо у опсади од неке друге непријатељске државе, него да смо у опсади од наших ближњих. Поданици, укратко, морају бити подељени, гледати се међусобно са сумњом, и власти су тада најсрећније. Стари је савет у Римској империји био divide et impera. Како изићи на крај с полицијским часом и сачувати своју слободу Изводи Кићун Зевзек, један од јунака мог новог романа Жива вага, својевремено ми је причао како се све сналазио кад би се некад у свету затекао у земљи где је било проглашено ванредно стање у оквиру којег је била и строго ограничена слобода кретања у виду полицијског часа. А ја сам, на основу његових искустава, покушао да размислим шта би мени било употребљиво. Нисам излазио на улицу кроз кућна врата него сам се спуштао низ олук иза куће, прескакао ограду и бежао у мрак. Мени лично то није било изводљиво, јер станујем стотину метара изнад тла, у високом поткровљу. Заправо код мене и нема олука него кишница директно с крова цури у моју мансарду. Кићун се својевремено дружио с Габријелом Гарсијом Маркесом. Овај га је, прича ми мој јунак, подучио како може да се 55

64-65 спусти чамцем нис светлосну бујицу. Упали сва светла у стану, а онда се потоци светлости сјуре кроз прозоре све до земље. Надува се гумени чамац, па се низ један од тих потока, у чамцу, слети на земљу као низ тобоган и опет сместа одмагли у мрак који светлосна струја није растерала. А ја могу само да жалим, иако је та идеја за бекство пред полицијском потером прилично добра, пошто не само да немам одговарајући чамац него ми је, зато што сам презадужен због неплаћених рачуна, ЕПС укинуо струју, па ми је у стану само лелујава и нејака светлост од две-три свеће. Ако бих се спуштао низ светлост тих воштаница, вероватно бих стрмоглаво доспео до тла, али бих се и смрскао. А сопствена смрт ми још ипак није циљ. Власти у некој од земаља с ванредним стањем наређују да грађани носе маске као заштиту од непријатеља који вас држи у опсади. Непријатељи су, дабоме, најпре они који су вам физички најближи: чланови породице, љубавни партнери, суседи… Али управо зато маски у продавницама нема ни за лек. Кићун се, вели, досетио да је бојицама нацртао на своме лису маску и онда је слободно могао да шета улицама, без страха од других и њихових непријатељских насртаја. Невоља је за мене у томе што уопште немам дара за сликање и шминкање. Кићун је, каже, једном приликом одлучио да усред полицијског часа стекне највећу могућну слободу кретања. Полиције никад доста у време ванредног стања. Малтене би свака кућа, свака породица морала да има полицајца задуженог да је надзире. И тако је напросто отишао равно у полицијску станицу и запослио се као полицајац. Осим пиштоља, пендрека и мобилне радио-станице, добио је бесплатно и маску против отрова и вируса, затим алкохолни гел и хрпу ролни тоалет-папира. Наравно и пуну шаку кондома. То је све било бонус уз задобијену слободу кретања по граду и ноћу и дању.

56

Схватио сам да за тако нешто ја немам шансе. Нити сам висок, нити јак, нити и тако даље, а и већ сам стара олупина. Ја падам кад полажем испит за вожњу бициклом, а не да ме још приме под часну униформу у циљу заштите грађанства од њега самог. Уз то, полицајци, на крају крајева, могу да имају само униформисану слободу кретања, која зависи од нашег некретања. Не смеју ни да шапућу и мисле неке своје интимне мисли, а ја се надам да тиме још располажем, мада не задуго, јер ванредно стање значи и да све што није у реду, изричито је забрањено. Али у чему се састоји ред? Управо у дисциплинованом поштовању свих забрана. Међутим, нисам одолео. Учинио сам што и Кићун. Отишао сам и пријавио се у полицију. Аха, дошла маца на вратанца, рекло ми је тамошње службено лице и под нос ми потурило лист из мог досијеа у које је јасно писало да сам својевремено био осуђиван због увреде наших органа. Тужио ме тадашњи министар полиције због мог давног текста, а који је изгедао као да га је Хегел написао. Био сам осуђен на две године робије. Па то је било давно, чак сам и ја заборавио, рекао сам снисходљиво. Чек, чек, одвратило је службено лице, дошао си у станицу без икакве писмене дозволе. Чекај да напишем пријаву да си напустио своју самоизолацију. Казна ће ти бити од једне до три године. У најбољем случају 150.000 динара. Морао сам да узвикнем: Зар толико! Осим што сам осуђен на кућни затвор као застарела особа која отуда мора да буде посебно штићена од инфективних особа, сад хоћете и да ме сахраните!? Све у свему, једва сам преживео покушај да се пресвучем у полицајца и надмудрим ванредно стање. Ванредно стање можда јесте глупо, али је, данас сви у то верују, добро утемељено. И шта ми ти саветујеш, шта да ја радим, запитао сам напослетку Кићуна. И ти мене, рече Кићун, наглашавајући мене, мене питаш? Ма хајде, молим те, пусти ме, окани се ћоравог посла, нашао си кога ћеш да питаш. Шта си ти, као неки Трампазлин? Хваташ Зјале, је ли? Насмејао се и окренуо. Још се смејао одлазећи. Тад 57

64-65 смо се последњи пут видели. Убијен је на Звездари кад је у београдском подземљу било заведено ванредно стање. Поука или симулација Да ли ће нас напад корона вируса научити вредности живота, не само голог него са свим оним што пуни човеков живот подразумева у овом столећу, од слободе, права и достојанства? Нисмо без искуства у томе. Пандемија такозване шпанске грипе трајала је, прећуткивана, пуне три године и однела безмало 17 милиона живота. Од ње није било прошло ни две деценије и плануо је Други светски рат. А пре тога је већ устоличен масовни логорски систем, којем као да је дух модерности ишао на руку. Живот је, као и у Великом рату, постао безвредан. Хоће ли, дакле, корона пандемија бити нека лекција? Судећи по историји, неће. Неће одједном бити мање ратова, технологија свакојаког одузимања живота неће се зауставити него ће, штавише, још процветати. С тог становишта, упозорење које нам ова пандемија дарује, наилази заправо само на слепило и глувило човечанства. Као да нам власти света успостављањем карантинског стања само нуде увежбавање у пожртвованости која се од нас очекује кад крене следећа ратна и климатска епидемија, а која ће бити и последња до блиског краја света. У име страха Суочени с претњама природе, државе, позивајући се на свеопште здравље својих грађана, проглашавају изузетно стање које има све одлике ратног стања. Колико год се онда оне позивале на то да се не запада у панику, код грађана својим мерама само експоненцијално увећавају неспокојство. У питању је голи живот, голи опстанак, а држава се представља као најбољи лекар, али и као најбољи погребник онога што надилази човеково пуко физичко биће. Нико неће спорити опасности које са собом носи пандемија, али страх, још подјариван непосредно или околишно, свакако је рђав саветник, нарочито кад власти преузимају на себе да говоре у име нашег страха. Истовремено, страх нам 58

барем донекле отвара и очи, и онда бива видљиво оно што се у апарату званом држава иначе не примећује. Кад је у питању голи живот, могућно је запазити и голотињу државне моћи. Колико год да је оправданост нашег страха на месту, исход говора у његово име, може бити катастрофалан. Ништа мање катастрофалан него кад би на високом месту у хијерархизованој моћи било одлучено да страх напросто буде занемарен. Остаје нам да видимо шта ће бити напослетку, и већ само због тога вреди наставити живети. Барем за мене је то нека мотивација. Како преживети Затворен у поткровљу, излазим на уски балкон и певам, ја који не умем да певам. Вичем, ја који сам остао одавно без гласа. И гледам, ја који могу да видим још само на једно око. Судећи по свему, нисам створен да бих преживео. Не жалим се због тога. Само износим истину која предсказује моју смрт. То је смрт у карантину за старце. Волим улицу, јер сам прилично ствари научио управо захваљујући њој. А сад данима не излазим на улицу. Нисам болестан, али умирем без улице. Можда је мој карантин и замишљен да докрајчи све старе, барем оне које ноге још служе, а који случајем нису довољно болесни. Чак и с губитком гласа, губитком ока и слуха, могу да живим. Мој је карантин тобоже дело вишње бриге, дело из милосрђа. Али за мене је налик мртвачком ковчегу у којем сам присиљен да проведем своје последње дане. Како онда да преживим? Никако. Карантин је бичевање до смрти. Неко му се прилагођава и попут извесне жртве отмице почиње и да га воли. То је љубав из послушности. Између многих, и ја сам жртва отмице, али не могу да волим свој затвор ни своје стражаре.

59

64-65 И ово је крај. Одозго сам видео да на улици нема ни живе душе. Можда је послушност урођена или је столећима усађивана у нас. Силазим степеништем. Отварам врата да изиђем на улицу и да сам прошетам њоме докле год могу да издржим. Дубока је ноћ. Тама је посвуда, али не и у мени. Да, ово је крај.* Зашто ми је наша стратегија против пандемије побудила сумњу Престао сам да пишем и ово није писање. Ово је лула с којом бих да склопим мир с другима који различито мисле. Све што сам до сада писао, потицало је из искуства, а не из читања Агамбена. Нисам марио да ли је Агамбен у праву или није. Ту критику сам препустио онима које мање боли неприкосновени лек власти него што је мене заболео. Било ми је стало до тога да артикулишем сопствени крик у ситуацији у коју сам бачен без своје воље и кривице. но?

Зашто ми ванредно стање изгледа као фиктивно, а не реал-

Ако сам у праву, онда је у клици овог ванредног стања потенцијал за неугоднији ток историје пред нама. Ванредно стање не само да није био једини лек него његови пратећи ефекти, подизање степена страха, изолација и дистанцијација, тешко оштећују ткиво друштва, подједнако у егзистенцијалном, економском и социјалном смислу. То је могућно тврдити, јер знамо за делотворнији и селективнији лек. Тај други лек не би изискивао затварање граница, школа, старијих људи, саобраћаја, увођење све дужег полицијског часа… Тај други лек је прецизнији, а неке демократске државе су се одлучиле за њега, па смо, дакле, имали већ и узор за њега. __________________ Привремено одустајање од писања. Понекад се писање о болести и само претвара у болест. *

60

Шта је тај лек подразумевао? Најпре благовременост. Имали смо је Реаговали смо, барем тако власти тврде, па да им изузетно поверујем у томе, и пре многих других земаља. Затим: Обезбедити за свеколико лекарско и медицинско особље личну заштитну опрему. Обезбедити неопходну опрему за третман заражених. И, најважније, обезбедити дијагностичке тестове на присуство вируса, нимало не штедећи на њима. Уосталом, власти су претпостављам говориле истину кад су истицале да све што је нужно за дијагностику, мониторисање контаката и сумњивих случајева и болничког прихвата имамо у више него довољној мери и довољном броју. Остало што је ваљало учинити није било немогуће. Идентификовати заражене, открити све њихове контакте и тестирати их. Тада све код којих је утврђено позитивно присуство вируса изоловати. Изоловати њих (а не све нас подвргнути ванредном стању, утамничити нас, раздвојити, на дуги рок наштетити производњи добара и образовању). Тако је учињено на Тајвану. Тако је учињено у Сингапуру. И тамо су се резултати такве стратегије показали као лековити. Прецизност такве стратегије чува демократско друштвено ткиво с најмање оштећења. У којој мери ће актуална стратегија изменити нашу историју тек ћемо да искусимо. У сваком случају, не надајмо се да ће нам то искуство бити пријатно. Ниједна епидемија/пандемија у свету није никад пролазила, а да историја при томе није била заошијана. Отуда сам се, пишући своје раније записе прожете бригом, непрестано питао да ли је проглашено ванредно стање, и не једино овде, са све строжим рестрикцијама такорећи из дана у дан наметаним нашем животу и оправдаваним нашим страхом, само за постизање неког циља за који је борба против пандемије тек секундарна.

61

64-65 Уметност писања у доба епидемије Кад кажем писање, не мислим на писање док сам изолован, не марећи за свет и све што се дешава тамо на улици поглавито пустој, или међу људима, у болницама и изолационим халама и сличним здањима. Не мислим на писање неког искљученог из тренутка, понесеног неком својом идејом о књизи која настаје у самоћи. Нећу да занемарим осипање демократије чија крхкост не може да одоли мерама донесеним против епидемије, али нећу ни да моје писање буде толико везано за тренутак да траје тек толико колико траје тај тренутак. И да онда, у најбољем случају, буде само лично сведочанство о дешавању око мене. Желим да писање преживи најезду смртоносног вируса, не занемарујући га, а у исти мах га и ниподаштавајући. Каква је то сулуда жеља? Учинити писање присутним у тренутку у којем живимо, спрегнутим с другим, хетеролошким, и учинити га да буде гест превазилажења тренутка. Писање је за мене увек експеримент. Експериментишем на себи. Увек је искушавање времена. Увек је део крваве историје човека, а и увек јој се опире. И увек је нешто што нам сугерише друкчији начин живљења. Хтео бих да се предам таквом писању, али немам ништа да му дам. Признајем да сам поражен. Али то није коначан пораз, јер ме управо уметност писања, моја жеља за њим, одржава у животу, а докле год смо живи, није све изгубљено. Ваља само изнова калибрисати себе за експеримент који не треба ништа да докаже зато што је као уметност намењен и тренутку и столећу, подједнако добу прошлом, садашњем и будућем. Писање није молитва нити је уметност писања теологија. Напротив, писање је ту, како сам научио у трагу читања Валтера Бењамина, да испразни божанске моћи суђења и одређења и тако ослободи простор у којем ћемо моћи да се најзад упустимо у никад истински предузет авантуристички подухват самоодређења. ...наставиће се 62

Горан Скробоња МАРТА Свлачи избледелу болничку хаљину преко главе, пушта да јој падне крај босих ногу, а онда неодлучно стоји, загледана у моје очи. Не покрива груди нити глатко обријано међуножје, али чини се да не зна шта би с рукама. Образи су јој румени. Знам да се не стиди своје голотиње, нити зато што можда помишља да ми се њено тело неће допасти. Као и увек, непријатно јој је управо зато што је савршена… или готово савршена. Зато што је здрава. Погледам начас унаоколо. Просторија за „дружење“ – тако су то дежурни лекари и болничари називали, у време док их је овде била читава чета, а не само четворо-петоро као данас – једина је соба у читавом болничком делу Центра која није бела, стерилна и аутоматизована, једина соба сасвим лишена – ако је веровати матором Јакову – камера за надзор. У њој има нешто обичног намештаја, налик оном којим је некада била опремљена кућа мојих родитеља – мека и удобна гарнитура за седење, низак сто са боцама, чашама и старим часописима, мало даље простран кревет за двоје. Мотиви на зидовима топлих боја постепено бледе и мењају се, а читав један зид – онај спрам кревета – прекривен је равним, танким екранима. Екрани су тамни. Не желим да их укључим. Знам да то не жели ни Марта. „Па“, каже и несигурно се осмехује. „Хоћеш ли?“ Климнем главом и свучем се и сâм. Рефлексно прекривам међуножје шакама и осећам да дрхтим, као да је у соби температура нагло пала за неколико степени. Гледам у своје помало криве палчеве на ногама и тек по благом додиру на образу осећам да ми је пришла. Узима ме за руку – невољно јој то допуштам – окреће се и води ме према кревету. Коса јој је дугачка и густа, боје меда, а изнад десне слепоочнице јој вири централни венски катетер који се скривено спушта до вене на врату. И ја имам исти такав, с леве стране лобање. И једну иглу са вентилом у десној подлак63

64-65 тици. И рану која ми зараста на крилу карличне кости, тамо где су ми пунктирали костну срж. Мораћемо много да пазимо, помислим док се она опрезно смешта испод прекривача. „Ходи“, каже она тихо, са осмехом. Придружим јој се тамо и осетим како ми се кожа јежи од њене близине. Пријатна је то језа. „Шта мислиш?“, пита ме; усне јој се благо помичу, тако близу мојих. Удишем мирис њене коже и косе, занемарујем свеприсутни опори задах антисептика. „Колико ће нас дуго оставити овде, саме?“ Покушам да слегнем раменима, лежећи тако на боку окренут према њој, пошто ме рана на леђима још тишти. То је тек наговештај, полупокрет. Али Марта разуме. Марта ме је увек разумела. „Узимали су нам… узорке… читаве недеље“, кажем промукло. „Ваљда мисле да смо заслужили да се мало… одморимо. Бар док не обаве своје анализе и не схвате да су поново оманули, а онда поново навале на нас.“ Полако, опрезно, помери се још ближе мени. По кратком трзају у углу усана видим да ју је заболело, али она као да не мари за то. Благо ме хвата шаком између ногу. Длан и прсти меки су јој и топли. Накашљем се и загледам у њене широм отворене очи. Видим минијатурне одразе сопствене полуобријане главе у њиховом плаветнилу. „Ја…“, заустим. „Нисам сигуран да ћу моћи.“ Ноћни сточић је близу, тако да не мора далеко да пружа руку. Друга јој је и даље на мом млитавом уду. Посматрам тај покрет у пригушеном светлу собе и пратим дрхтурење њених груди; брадавице су јој ружичасте, мале и усправне. Приноси шаку мом лицу, на длану су јој две пилуле различитих боја. „Како оно беше?“, упита. „Од које… порастеш?“ „Од плаве, ваљда“, кажем, и сада морам да се искезим. „Онда шта чекаш?“, шапуће. Гутам плаву пилулу насуво – неки стимуланс брзог дејства – и прислањам усне уз њене. Убрзо, заборављам све остало и 64

више нисам млитав. Али водим рачуна да је не повредим. Тек на самом врхунцу, док се беспомоћно грчимо од сласти помешане с боловима, обоје заборављамо на опрез и малчице крваримо. Али то нам не квари расположење. После кратког ћутања у мирном и задовољном загрљају, њена рука поново почиње да вршља по мени, али ја је хватам за зглоб, нежно је померам у страну и потрбушке клизим по душеку наниже, све док ми глава не буде између њених ногу. Удахнем дубоко њен мирис помешан са мојим, а онда се насмејем. Звук је пригушен међу њеним бутинама. „Шта?“, пита, али ја не одговарам. „Шта?“, понавља. „Реци!“ „Припази се“, режим, дражећи дахом њене влажне, меснате наборе, „ја сам твој Пера Ждера!“ Истог тренутка зажалим због тих речи. Читаво тело јој се кочи, а ја придижем главу. Њене разрогачене очи ужаснуто ме посматрају. „Хеј“, кажем, „шалио сам се само. Чујеш? Шалио сам се.“ „Није смешно“, процеди кроз зубе, а онда ми обема рукама склони главу и скупи ноге. Све ме заболи од тог наглог покрета. „Није смешно“, понавља. Као и готово сваке ноћи пре тога, сањам Јахача. Знам да то није Рат, нити Глад, знам да није ни Смрт – бар не онако како се обично приказује на цртежима и илустрацијама. Јахачу је име Куга. Знам то, зато што је испод његове капуљаче лице мог оца. Мало им је требало да закључе да су поново оманули. Али то значи да је Мартин и мој предах још краћи него што сам мислио да ће бити. Опростила ми је глупаву шалу, тако да ујутро добро доручкујемо из посуда са колица која нам је болничарка Јована догурала у просторију за дружење. Онда поново плава пилула и нежност, краткотрајни заборав и бекство од свега, чак и од очевог лица. После ручка причамо. Волим да причам са Мартом. Како ми се чини, и она воли да прича са мном.

65

64-65 „Имаш ли уопште некакву представу?“, пита ме после гутљаја вина. „О томе како ће се све ово завршити?“ Погледам је с места где стојим, крај високе полице са књигама. Зид са екранима и даље је таман, у просторији је тихо и чује се само свеприсутни шум уређаја за климатизацију. „Мислим да се неће ’завршити’. Не тако као што ти мислиш. Живот иде даље. Свет иде даље.“ „Промене.“ „Промене“, кажем и климнем главом. „Да ли ти је понекад криво?“, упита после кратког ћутања. „Зато што сам као ти? Зато што сам имун?“ Кратко тргне главом као да сам је опсовао. Не обраћам много пажњу на то. Сада тумачим тај гест као условни рефлекс. Прилазим јој и седам у другу фотељу. Хватам је за шаке дугих прстију, приносим њихове вршке уснама и љубим их, један за другим, свих девет. Нико није могао да претпостави како ће се све развијати. Када је постало јасно да је опасност крајње озбиљна и да нико појма нема како да је отклони, Куга је била међу нама већ дуже од деценије. Они који маштају о смаку света обично замишљају катаклизмичне, силовите и релативно краткотрајне промене које готово преко ноћи доносе крај живота какав је човечанство дотад познавало. Атомски рат који оставља за собом радиоактивну пустош; глобалне климатске промене које мењају конфигурацију континената и океана сахрањујући метрополе или читаве цивилизације у ужареним понорима пуним лаве или хладним плавим гробницама… смртоносни вируси ослобођени из тајних лабораторија, после чијег муњевитог похода по свету преостане само шачица чудесно поштеђених. Биле су то узбудљиве и примамљиве замисли згодне за спектакуларне холивудске филмове или језовите приче и романе. Али све се догодило другачије – постепено, готово неприметно. Човечанство је већ дуго и добро познавало свог џелата. Име му је било Стрептокок, презиме – А. Бактерија. Сићушни организам који изазива најобичнији кашаљ. Подложан антибиотицима, готово безначајан у ери страшних пошасти канцера, 66

ХИВ-а, којекаквих вируса грипа немаштовито називаних по птицама, свињама, козама и другим карактеристичним преносиоцима, Стрептокок А је крајње ретко доспевао на насловне стране новина. Обично је то било у случајевима када превазиђе сопствене скромне домете и почне из необјашњивих разлога да изједа поткожна и мишићна ткива жртве, изазивајући њену смрт токсичним шоком. Тада су лекари говорили да је реч о некротичном фасцитису или некрозном миозитису, а мајушни изазивач те муњевите болести која се могла отклонити једино крајње агресивним хируршким интервенцијама уз бомбардовање антибиотицима помињао се по своме злослутнијем, мање познатом имену – бактерија месождер. Или како су је наши људи, вечито спремни за спрдњу, прозвали када је Куга коначно дојахала овамо: Пера Ждера. Отац ми је био бактериолог светског гласа. Никада се пред нама, у кући, није разметао тиме што је предводио међународну екипу научника која је пре петнаестак година добила Нобелову награду за биологију. Моја сестра и ја узимали смо здраво за готово вилу у којој смо расли, луксузне аутомобиле и егзотична летовања, образовање у скупим приватним школама. Мислили смо доста дуго да тако живи и остатак човечанства, а очево присуство више смо наслућивали него примећивали док је боравио у свом радном кабинету иза затворених врата, окружен рачунарима, књигама и другим тајанственим алаткама свог заната – виртуелним онлајн-микроскопима, тродимензионалним пројекторима, екранима за видео-конференције са колегама из победничког нобеловског тима. Када смо прешли у средњу школу – Кајина је била у Лугану, моја у Лондону – код куће смо боравили само о Божићу, Ускрсу и летњем распусту. У то време, случајеви некрозног фасцитиса били су све присутнији у медијима – најчешће су носили сензационалистичке наслове попут „Појела га бактерија!“ у безброј варијација – и наш отац, угледни доктор Варагић, имао је још мање времена за нас. А мајка… па, у тренуцима када је била трезна, поклањала нам је таман толико пажње да нас спречи да се спакујемо и вратимо у своје пусте интернате. И управо за време једног таквог ускршњег распуста, када сам ја био на четвртој, а Каја на трећој години, отац нас је све изненадио нагло отворивши двокрилна врата одаје која нам је 67

64-65 обично била недоступна и изашао на терасу где смо седели. Сећам се да сам читао неку дебелу књигу, док је моја сестра преко џепног рачунара-телефона крстарила по Фејсу, а мати безвољно прелиставала женски часопис уз полупопијену чашу шардонеа. Било је нешто после једанаест пре подне и априлско сунце пријатно ми је грејало огољене подлактице испод подврнутих рукава кошуље. Када је отац стао крај нашег стола, погледао сам га, зачуђен што се удостојио да нам се придружи. „Сви смо на окупу“, рекао је. „Одлично.“ Али израз на његовом лицу био је такав да сам се запрепастио. Изгледао је најмање деценију старији него последњи пут када сам га видео, претходне ноћи на вечери. „Шта је било, Радоје?“, упитала је наша мајка подигавши поглед са сјајних, дебелих шарених страница. Учинило ми се да је и она пренеражена његовим изгледом. Привукао је столицу и сео крај ње, склопивши шаке, испреплевши прсте на мермерној плочи стола. Био је то гест толико неуобичајен да је чак и Каја начас одвојила поглед од свог екрана. „За пола сата ћу се обратити јавности преко линка државне телевизије. Хоћу да пажљиво слушате оно што ћу рећи. И изнад свега хоћу да ми обећате да ћете се чувати.“ „Чувати?“, упитао сам ја зачуђен. „Чега то?“ Погледао ме је тада тако да ме је наједном подишла језа. Нисам могао да се сетим да сам му икада видео такав израз у очима. „Повреда“, рекао је тихо. „Чуваћете се и најмањих могућих повреда – огреботина, посекотина, убода, чак и модрица.“ „Али зашто?“, казао сам. „О чему се ради?“ „Мислиш, Радоје“, убацила је на то наша мајка, „на овако нешто?“ Гледао је скамењено у њену подигнуту елегантну десну шаку и јагодицу палца на којој се црвенела готово неприметна посекотина од оштре ивице странице шареног женског часописа. „Ууу, крв!“, ускликнула је Каја кад је угледала високо подигнут мамин палац у који смо нас троје и даље непомично зурили. „Кул.“ 68

Матори Јаков и није толико матор. Када сам га први пут видео, пре неких осам, осам и по година, оног дана кад сам први пут крочио у Центар, сигурно још није био превалио педесету. Време које је провео овде и оно чиме се бавио прерано су од њега начинили старца. „Децо, готово је са одмором“, каже уморно. „Искористите још ову ноћ. Сутра вас враћам у Јединицу пет.“ Седимо мирно и гледамо у њега преко стола. Изгледа незграпно у заштитном оделу прикљученом на довод кисеоника с таванице, и са пластичном херметичком кацигом кроз чији му се визир назиру водњикаве очи окружене борама и крупни, бабурасти нос. Погледам Марту и видим да се осмехнула. Гледа га нетремице, тако да Јаков почне да се од непријатности премешта с ноге на ногу. Знам због чега се она смешка на тај свој љупки начин који јој увек открије јамице у образима. Упозорио сам је нешто раније на то да му длаке све необузданије џикљају из ноздрва и сада их је и приметила, жуто оштро жбуње иза пластике помало замагљене његовим дахом. „Ћорак?“, упитам. „Ћорак“, потврди и погне главу, као да је због нечега он сам крив за то. „Јакове?“, каже Марта и тера га да се поново усправи. „Има ли било чега… новог?“ Он слегне раменима и покаже руком у дебелој белој рукавици на екране наређане на зиду. „Имате толико канала, можете да…“ „Не емитују ништа“, прекине га она. „Или макар ништа корисно. Старе филмове, серије и спотове. Ништа од информација. Чак ни временску прогнозу нити стање на путевима.“ Нисам сигуран да ли је приметила нервозни трзај Јаковљевих усана и горчину са којом их је стиснуо у црту после њеног коментара. Године које сам провео у близини тог човека, некада једног од најближих сарадника мог оца, допустиле су ми да схватим шта је помислио: Какво бре стање? Какви бре путеви? Друм који води до Центра није видео возило већ готово месец дана. Коначно слегне раменима.

69

64-65 „Децо, само кажем да искористите ово вече и ноћ што боље можете. Сутра се враћамо у Програм.“ Посматрамо без речи како се окреће и пролази кроз врата коморе, која се са шиштањем затварају за њим. „Мислиш ли исто што и ја?“, упита ме Марта и замишљено напући усне. „Вероватно. Приметила си промену у његовом гласу? Држању?“ Климне главом. „Мислим да ово неће потрајати још дуго. Овако или онако.“ Нежно јој узмем лице међу шаке и хитро је пољубим. „И, шта ћемо сад?“ Она раскопча блузу и обазриво се прибије уз мене. „Па чуо си човека. Искористимо време које нам је преостало што боље можемо.“ Посматрао сам оца: мирно је седео испред мајушне камере у свом кабинету и говорио у микрофон свима који су били вољни да га саслушају. Каја је била крај мене, необично усредсређена, док је наша мајка седела у ћошку, бледа и разрогачена, стежући руку коју је посекла на ивицу странице. Отац јој је одмах дезинфиковао танану посекотину, засуо је снажним антибиотиком у спреју и спретно увио мајчин палац, не обазирући се на њено противљење и примедбе о томе како од комарца прави слона. Сада га је и она слушала с пажњом, као да први пут види човека са којим је проживела готово двадесет година. „Закључак Светске здравствене организације је недвосмислен“, рекао је доктор Варагић одмереним и сигурним гласом. „Људска раса је први пут од свог настанка приморана да обитава у крајње непријатељском окружењу. Наш немилосрдни непријатељ је микроорганизам, бактерија која се налази свуда око нас. Из неког разлога, у последњих неколико година, тај микроорганизам који познајемо као Стрептокок А и са којим живимо већ вековима и миленијумима драстично је променио начин на који напада људска бића када се нађе у њиховом телу. Раније смо у најгорем случају могли да очекујемо гушобољу и прехладу; сада Стрептокок А, када доспе у људски организам – најчешће кроз безазлене повреде коже, чак и када није пробијена већ само 70

истањена, на пример на местима где се од ударца појави модрица – почиње агресивно да се храни околним ткивом и веома нагло изазива оно што медицина назива некрозом, а убрзо затим и акутно тровање. Велики број смртних случајева изазваних у последње време буквално у свим деловима света вероватно се могао избећи, али инфекција Стрептококом А у први мах има клиничку слику и симптоме истоветне као обичан грип. И управо та сличност са грипом и прехладом људе нагони да олако пређу преко симптома и не обрате се лекару. Показало се да је – са инфекцијом овим мутираним сојем бактерије – оклевање чак и од само дан или два фатално. Наша влада, Министарство здравља и Институт за јавно здравље, чији сам консултант, замолили су ме да се на овај начин обратим најширој јавности са упозорењем и тако евентуално помогнем да се избегну непотребне жртве у времену које ће бити потребно науци да изнађе адекватан одговор на ову претњу. Желим да нагласим да је узрочник масовног и муњевитог некротичног фасцитиса, како се ова болест назива, бактерија, а не вирус. И премда постоје вакцине против стрептокока, не ради се о спречавању даљег размножавања бактерије, већ о дејству њених токсина који играју улогу такозваних ’суперантигена’ и прекомерно активирају имуносистем….“ Глас мог оца претворио се у монотоно зујање; престао сам да га слушам јер је оно о чему је говорио било превише далеко, апстрактно. Посматрао сам мајку, која је загледала сопствени завијени палац као да је посреди неки чудан експонат. Сећам се да сам се упитао када је тачно престала да га воли. Можда када није стигао на мој пети рођендан зато што је морао да продужи трајање семинара у Индији? Или када је пропустио да види како је Каја проходала зато што је морао да проведе викенд у Риму не би ли убедио донаторе да наставе са финансирањем његовог истраживања? Уме ли човек уопште да препозна тај тренутак – када престане према некоме да осећа оно што је осећао годинама пре тога, као да је отворио врата и наједном се нашао с друге стране? Или је то нешто што одумире постепено, споро? Појма нисам имао о томе, али у једно сам био сигуран: између наших родитеља љубави одавно више није било. „Да поновим“, нагласио је мој отац, загледан право у очи невидљивог мноштва гледалаца. „Сигурна превенција не постоји.

71

64-65 Модрица или одрани део коже сасвим су довољни бактерији да продре у ваше тело. Ипак, постоје мере које можете предузети како бисте умањили ризик. Наравно, морате се неизоставно трудити да вам кожа остане нетакнута. Затим, изузетно је важна чистоћа. Увек испирајте чак и најмањи отвор у кожи и заштитите га машћу са антибиотицима. Она треба да вам буде при руци у колима, на радном столу, у спортској торби и код куће. Посебно деци напомињите значај одржавања хигијене. Уколико се ипак повредите, после третмана ране антибиотицима на које Стрептокок А засада реагује, јавите се најближем лекару. Кажем, на које бактерија засада реагује, зато што је она у последње време показала необичну способност прилагођавања и развијања сопствене имуности на средства којима светска и домаћа фармацеутска индустрија упорно покушава да га сузбије. Уз довољно самодисциплине, организованост државе и читавог друштва, као и уз божју помоћ, верујем да ћемо колективно, као врста, успети да пребродимо и ово искушење.“ Три недеље касније, отац, Каја и ја преселили смо се у Центар. Било је то одмах после мајчине сахране. Заморна, досадна рутина: узимање крви, мокраће, ултразвук трбушне дупље, ЕКГ, ЕЕГ, тестови оптерећења, имунолошки маркери леукоцита, лимфоцита, микрофага. Вишедневни увод у експерименталну фазу. Дан од којег увек највише стрепимо. Оно што знамо, оно што јесте непобитно утврђено, наука не уме да објасни: ни Марти ни мени тимус није инволуирао после пубертета. Нико не зна како, нико не зна зашто, али ето, догађа се. Што се микробиолошких опасности тиче, то је готово као да смо заштићени непробојним пољем сила. Сестра Јована нам доноси ручак: ове недеље нису нам прописали никакву нарочиту дијету и на тањирима су свињске шницле, пире-кромпир, купус-салата. Можемо да бирамо између кока-коле, сока од поморанџе и киселе воде. Уместо слаткиша – јабука. „Где је Света?“, питам Јовану док бучно гризем тврду, сочну, зелену грени смит. Марта је отишла до тоалета, тако да смо средовечна болничарка и ја сами у пространој соби са десет празних и наша два заузета кревета. Света је млади ендокри72

нолог који се за време прошлог циклуса непрестано врзмао око нас. Тачније, око Марте. „Нисмо га видели откад смо се вратили у Јединицу пет. Зар су га некуд преместили?“ Јована ме празно гледа испод блајханих праменова иза визира кациге. Ћути. „О“, кажем и бело, киселкасто месо јабуке запиње ми у грлу. „О.“ Не питам за појединости. Нема потребе. Убод, пад, одеротина, посекотина – увек је нешто од тога. Сестра Јована ћутке узима послужавнике, ставља их на колица и полако гура напоље кроз двострука заштитна врата. Марта улази одмах затим и збуњено се осврће за њом. „Шта би?“, пита. „Зашто је тако натмурена?“ Слегнем раменима. „Ко ће га знати. Хајде, лези и одмори се. Јаков би требало да дође за сат и по или два и објасни нам шта ће овог пута да нам раде.“ „Тја“, каже Марта и завуче се под свој покривач. „Покушаће нешто ново. Али мислим да им понестаје идеја.“ Нисам појма имао да сам имун на Перу Ждеру све до пре неких осамнаест месеци. Научници који су живели и радили у мојој близини у Центру знали су да, теоријски, сигурно постоји одређени проценат људи који морају бити отпорни на дејство супермутантног Стрептокока А – то је одувек било правило за све врсте смртоносних инфекција, иначе би бројне пандемије у историји људске расе одавно довеле до њеног потпуног истребљења. Проблем са Пером Ждером био је у томе што се није могло знати је ли неко имун или успешно избегава повреде и отварање приступа прождрљивој бактерији за своја укусна и хранљива ткива испод епитела само захваљујући лудој срећи. То се могло установити једино у случају да се неко озбиљније повреди пред сведоцима и после пет-шест дана настави без терапије своје присуство међу живима. Тако је било са мном. У то време сам се већ одавно био навикао на услове живота у изолацији. Центар се налазио довољно далеко од главних саобраћајница, завучен и ушушкан на узвисини са шумовитим брдом у залеђу, тако да случајних посетилаца тамо једноставно није било. Мислим да је на врхунцу насељености у Цен73

64-65 тру живело више стотина, можда чак и хиљаду људи – лекара, епидемиолога, биолога, токсиколога, кибернетичара, администратора, припадника обезбеђења, кувара и собарица, баштована, возача и људи који су радили на техничком одржавању; наравно, биле су ту и њихове породице, за које је смештај био обезбеђен у униформним приземним бунгаловима подигнутим на пространој заравни наспрам главне грађевине, где су биле смештене лабораторије, амфитеатри, рачунски и комуникациони комплекс, канцеларије запослених. Био је то прави мали град на имању површине десет хектара, са саобраћајницама, хелиодромом, ресторанима, мултиплекс-биоскопом, базеном и салама за физичке активности. Додуше, базени, теретане и терени за кошарку и мали фудбал, чак и куглана, веома су брзо сасвим опустели јер је после трагичних смрти проузрокованих повредама на рекреацији било све мање људи спремних да на такав начин ризикују. Преко сателитске телевизије могли смо да пратимо ситуацију „напољу“ и будемо сведоци постепеног али неумитног и бесповратног преображаја цивилизације какву смо дотад познавали. Убрзо пошто је Светска здравствена организација објавила општу опасност од Стрептокока А, наступило је доба пророка пропасти, јуродивих безумника, инстант-религија и секти. У свим сферама људског живота ствари као да су се окренуле наглавце: најједноставнији физички послови наједном су били баснословно плаћени због опасности од повређивања, а светске економије, поготово оне које су се иначе ослањале на сектор услуга – у банкарству, рачунарству, туризму – после само неколико година безуспешне борбе са Пером Ждером догурале су до ивице банкротства јер нису могле да плаћају астрономске плате носачима, чистачима, зидарима, заваривачима, браварима и металостругарима. С друге стране, фармацеутске компаније су се такмичиле у пласирању „поузданих“ антибиотских препарата и помагала за заштиту, стерилисање и затварање рана, и многе су уживале у краткотрајном успеху и вртоглавом профиту – док статистичка истраживања не покажу да је бактерија у својој новој инкарнацији поново нашла начин да опстане и дође до нове хране. Људи су умирали у бескрајној, непрекидно све јачој плими коју ништа није могло да заустави: најпре у најсиромашнијим 74

крајевима света, где је хигијена и пре појаве пошасти била луксуз за одабране. Сваки физички сукоб, појединачан или масован, редовно је имао фаталне последице. На фудбалске утакмице ишли су само потпуни лудаци или очајници, а убрзо су престали и они. Постало је смешно лако убити човека и проћи некажњено – професионалним убицама више нису биле потребне прецизне снајперске пушке: било је довољно да прођу поред своје жртве и у гужви је неприметно убоду чиодом, а онда нестану међу осталим пролазницима. Правни системи једноставно нису имали одговор на то. Стрептокок А није поштедео буквално нити један аспект људског живота: чак је и секс био потенцијална смртна пресуда за љубавнике који би се занели у страсти и партнеру или себи нанели огреботине или угризе. Жене су додатно биле угрожене јер су свака менструација и порођај обављен у средини која није савршено стерилисана могли донети смрт. Огроман број људи једноставно није могао да се носи са тако коренитим променама дотадашњег начина живота, па су, у првих неколико година пошасти, самоубиства однела готово подједнако много живота као и прождрљива бактерија. И све сам то могао да пратим на телевизијским екранима… али новинарских прича о имунима није било. Центар нипошто није био поштеђен смрти од некротичног фасцитиса. Само је болнички и лабораторијски део био обезбеђен од продора бактерије, али они који су свих ових година делили овај простор са мном ипак су били у донекле повлашћеној ситуацији: уколико би на широј територији Центра избио инцидент који би за исход имао телесну повреду, најстручнија могућа помоћ била је релативно близу и повређени уд могао се жртви ампутирати у савршеним условима стерилних операционих сала. Каја и ја смо покушали, свако на свој начин, да се изборимо са чињеницом да нам је мајка страдала као жртва претње која нам је непосредно пре тога била крајње апстрактна – и да чак ни наш свемогући отац није могао да јој помогне. Ја сам се после краткотрајне отупелости из све снаге упустио у друштвени живот, колико год он ограничен био унутар обезбеђених међа Центра; сестра се повукла у себе и ретко је напуштала своју собу. Што се оца тиче, како је време одмицало, све мање смо га виђали. Време је проводио у лабораторијама или на краћим 75

64-65 и дужим путовањима: био је један од малобројних становника Центра који су имали ту привилегију и црни, аеродинамични стршљени од метала и пластике опремљени елисама често су слетали на хелиодром како би га однели до аеродрома, одакле је летео на конференције по Европи и другим континентима, у потрази за решењем: мој отац, спасилац човечанства. Привид очувања ранијег стања огледао се у организацији живота у Центру: присутна деца школског узраста похађала су наставу и ја сам прве године редовно долазио у добро опремљене учионице и кабинете, слушао предавања, радио тестове и добијао бесмислене оцене, неопходне да бих на крају стекао још бесмисленију диплому. У тој „школи“ упознао сам сву млађарију окупљену у нашој малој комуни; сада те просторије, као и највећи део остатка Центра, настањују само духови. Ћутљива сестра Јована и сâм Јаков, незграпни у својим скафандерима и трапави као чудни бели медведи, дају нам серум кроз цеви за инфузију, у Јединици пет чији су зидови обложени пластичном оплатом, под оштрим неонским светлом. Пред двоструким вратима, кроз велики прозор у зиду, видимо људску прилику у другачијем заштитном оделу – тамноплавом, од тврдих полимера отпорних на метке, са непрозирном кацигом и аутоматском пушком у рукама: то је потпоручник Козомара, задужен за нашу безбедност. Две епрувете пуне ћилибарске провидне течности стоје у сталку на подијуму недалеко од средишта кружне просторије са девичански белим операционим столовима и погашеним јарким лампама. Сијају само свеприсутне неонке, високо горе, на таваници. „Надам се да нам неће бити мука као прошли пут“, каже Марта док Јаков и Јована припремају шприцеве. „Имаш ли појма, Јакове, шта су нам сад припремили?“ Визир се окреће према нашим лицима, прва сребрна игла подигнута је високо у ваздух. „Изгледа да не знају више шта да пробају“, чује се помало плехани глас из Јаковљеве кациге. „Проучавали су до изнемоглости карактеристике ваших колагенских влакана која спречавају продор микроорганизама у ткива, као и карактеристике базалне мембране ваше коже. И ништа.

76

Појма немају у чему је ствар. Серум који ћете сада примити добијен је тако што је некоме тамо, у Женеви, пало на памет да крв крокодила убризга у организам добровољаца. Као, крокодили имају најрудиментарнији и најстарији имунолошки систем, најсавршенији механизам заштите од заразе. Ова мућкалица овде је све што су из таквих добровољаца успели да извуку.“ Зуримо у њега с неверицом. Тренутак касније, плехани смех одјекује просторијом. „Кад бисте само могли да се видите“, кикоће се Јаков крај болничарке у скафандеру, која непомично држи други шприц. „Не, озбиљно, појма немам шта је унутра. Стигло је јуче у металном коферу са специјалном шифром. Крокодилска крв! Стварно…“ Ћилибарска течност продире у наше вене. Убрзо затим, све је снимљено за будућа поколења, а чудни бели медведи нестају напољу, иза двоструких херметичких врата ваздушне коморе. Каја је била мртва већ седамдесет два сата када је домар успео да обије браву на њеним вратима и пусти ме унутра. Није хтела да сачека да то одради бактерија. Напунила је каду и пререзала вене – уздуж по унутрашњим странама подлактица. Сигурно је прочитала негде на интернету како попреко режу вене само фолиранти који очекују да буду спасени. Изгледала је као пластична лутка, главе накривљене на млечнобелом врату изнад црвене купке која се полако претварала у муљ. На поду купатила, крај каде, лежале су две празне винске флаше и бријач. Док сам је посматрао, непокретан као стуб усред паничног кретања осталих који су ступили са мном унутра, могао сам само да се сетим како сам понекад, у ретким приликама, виђао оца како се пажљиво брије тим истим оштрим сечивом, а потом га одлаже у посебну кутијицу од махагонија и ставља високо у ормарић, крај крема и четака. Онда сам приметио још нешто: Кајин мобилни, који је лежао на мермерној плочи недалеко од њене главе. Слабашно наранџасто светло уморно је сигнализирало, у правилним размацима, да је потребно допунити батерију. У месецима које смо провели овде после доласка, Кајин једини додир са остатком света био је Фејсбук. Изгледа да је и по77

64-65 следњи њен пријатељ нестао са мреже, и више није било никога да лајкује њене шашаве, вицкасте, духовите коментаре. Нисам осећао ништа због сестрине смрти. Читав призор подсетио ме је на сцену из филма у којој је приказано самоубиство неког римског императора или политичара. Стварност је сада била баш то: стари филм, оштећен, исечен, крупног зрна, прича коју се ретко ко труди да запамти. Јаков је, чини се, жељан друштва. Прошао је кроз тегобну и компликовану процедуру облачења заштитног одела, стављања кациге и прикључења на црево за довод ваздуха само да би био у прилици да поседи и поразговара са нама. После тога, чека га још тегобнија и дуготрајнија деконтаминација у малој ваздушној комори. „Зар не мислиш да то стварно више није потребно?“, питам га. Знам да зна на шта мислим, по начину на који слеже раменима. „Прописи су прописи“, каже. „Ако престанемо да их поштујемо само зато што мислимо да су изгубили сврху…“ Не завршава реченицу, али схватам шта жели да каже. Малобројни преживели у Центру имају још само те ретке контакте са налогодавцима из далеког стерилног бункера и прецизне протоколе о поступању, да их одржавају у уверењу како старо устројство света још постоји. Марта диже поглед са неког старог часописа и посматра неколико тренутака његово изборано лице иза замагљеног визира. „Да је тактика супротстављања зарази новим, вештачки створеним сојевима доброћудних бактерија имала било какве шансе за успех, мислим да би се то одавно показало. Овако…“ Махнула је руком неодређено, као да жели тим покретом да обухвати читаву изоловану просторију. „Бадава нас малтретирате.“ Јаков кратко климне главом. „Знам да вам није лако… Али све док постоје и најмањи изгледи за то да се у вашим телима, уз помоћ тимуса који вас штите од некрозног фасцитиса, развију микроорганизми који би могли да униште, или макар сузбију Стрептокок, морамо наставити да покушавамо.“ Поћутимо неко време, непомични на својим местима. Онда он поново проговори, тихо.

78

„Бактерија ми је појела жену и оба сина“, каже. „Јесам ли вам већ причао о томе?“ „Не“, одговори Марта. Погледам у њу, па у Јакова. „Моја Зденка је имала упалу слепог црева“, спремно настави он. „Једва смо стигли – мало је фалило да ми умре на рукама, код куће. Операција је била рутинска, извадили су јој апендикс у операционој сали, зашили је и после седам дана отпустили из болнице. Следеће недеље, температура је почела да јој скаче. Жалила се да осећа како јој је трбух толико пун течности да бућка као флаша воде. Поново сам је одвео хирургу који ју је оперисао. Он је затражио од ње да стане крај стола и наслони се на њега. Онда је клекнуо и просекао јој шавове… Згрозио сам се кад сам видео да је из ране покуљала крвава и наранџаста мутна течност. Доктор је одскочио, али тек пошто му је та слуз испрскала руку и ципеле. Престравио сам се, мада лекар и болничарка нису били нарочито изненађени. Казали су ми да јој превијам рану газом и бетадином, а добила је и нову туру антибиотика.“ Заћути начас. Осећам Мартин поглед на свом лицу. Окрећем се, гледам је у очи. Крупне су, озбиљне. Препознајем у њима сопствену спознају. Сами смо. Овај човек крај нас, сакривен иза свог смешног одела и својих страшних успомена, припада другој, изумрлој врсти. Мртав је, али му то још нико није рекао. „Следеће недеље“, настави Јаков, „дренирана слуз јој је постала гушћа и жућкаста. Док сам Зденки превијао рану, приметио сам да је попримила тамну, љубичасту боју, а затим и да се у њеном месу отвара нова рана, крај оне коју је направио лекар. Наравно, одмах сам звао болницу да то јавим и хирург ми је рекао како се то ’цепају шавови’, што није необично за жену попут ње, са вишком килограма. После само неколико дана, дуж реза су се појавиле нове рупе, најпре љубичасте, затим беле на ивицама, а онда јој се кожа просто расточила. Потом јој се, преко ноћи, на десном боку отворила огромна, дубока пукотина. Чим сам то видео, одвезао сам је натраг у болницу.“ Видим кроз пластику визира како облизује усне, тражи у себи снагу да настави. Проналази је тек после готово пола минута тишине. „Зденка је имала високу температуру“, каже промукло, „тридесет девет са пет, и тело ју је страшно болело. Касније сам 79

64-65 сазнао да се то назива ’системска токсичност’. Лекари нису могли да верују када су видели у каквом је стању. Коначно су морали да признају како је посреди тешка инфекција и побринули су се за њене ране, дали јој интравенозну терапију антибиотицима и скенирали јој абдомен. Рупе у ткиву су јој се спојиле испод коже, а она на десном боку зашла јој је петнаестак центиметара дубоко.“ Први пут откад познајем Јакова, који је био магистар биологије и лабораторијски асистент мога оца у то старо, старо време, он о својој жени прича са толико појединости. Тражим у себи безуспешно макар трунку сажаљења према њему. „Проводио сам дане и ноћи уз њен болнички кревет“, каже. „Видео сам како јој извлаче газу из те рупе у боку, заједно са комадима меса. Хирург јој је затим скалпелом исекао велики комад ткива одатле, наживо, а она је све време била свесна и није ништа осетила. Месо јој је било сиво, непрокрвљено, труло. Поново су је скенирали и видели да се гангрена проширила по читавој трбушној дупљи. Издржала је још неколико дана. Држао сам је за руку када је издахнула. Никога од болничког особља више није било уз њу. Тада су већ били преплављени другим, новим случајевима.“ Видим га како поново облизује суве усне и диже поглед према нама. Ћутимо минут или два, глумци на камерној сцени који су наједном заборавили свој текст, па и сâм наслов комада у којем учествују. „Ми смо нови диносауруси“, каже коначно Јаков и устане да приђе вратима ваздушне коморе. „Прошло је време када смо владали светом. Заменило нас је створење које не можемо чак ни видети голим оком.“ Када сам први пут угледао Марту, већ сам дуго био у Програму. У изолацију ме је сместио отац, ког је прилично уздрмало када се вратио са једног од својих кратких путовања и установио да је његов син у међувремену успео да се повреди на крајње кретенски начин. Унутар ограде комплекса Центра налази се и мало гробље. Смештено је на високом пропланку и тог дана – због нечега сам упамтио да је била недеља – попео сам се тамо да обиђем Кају. Неугледан дрвени крст, са именом и годином рођења и смрти 80

исписаним помоћу шаблона, нагарављеним словима; на мекој земљи цвеће које се осушило од моје претходне посете, тако да га је ветар расуо по хумци. Гробова је тамо било тек неколико десетина, али чинило се да копачи – део екипе за физичко и техничко одржавање Центра – сваког дана долазе ту, горе, у незграпним оделима заштићеним слојевима гуме и сунђера, да ископају нову раку. Ипак, у тим тренуцима у близини није било никога и док сам стајао и зурио у Кајин крст, покушавао сам да се присетим њеног лика, гласа, заједничких доживљаја из детињства, али сећања су ми измицала, неухватљива, тако да сам убрзо одустао. Уздахнуо сам, сагнуо се да пажљиво прикупим расуте цветове и ставим их, заједно са новим букетом који сам ту донео, у неугледну малу вазу привезану жицом за подножје крста. Тада сам се тргао због изненадног праска високо изнад мене, звука усамљеног војног авиона који је управо пробио звучни зид. Оштри крај жице запарао ми је надланицу. Усправио сам се и осетио како ме преплављује хладноћа; принео сам шаку очима и запиљио се с неверицом у малу огреботину и једну једину, тамноцрвену кап крви која се на њеном крају пробила кроз моју кожу, дебела и бременита како и приличи смртној пресуди. Тај страх никада нећу заборавити: осећај стезања у грлу, сушење слузокоже у устима, ширење очију и обамрлост од спознаје онога што сам управо тако неспретно учинио. Онда су месеци и године условљавања учинили своје. Машио сам се за џеп, извукао бочицу са антибиотиком у спреју и попрскао огребано место, потом га намацкао густом жутом машћу из минијатурне тубе, окренуо леђа Кајином гробу и сјурио се низбрдо, према амбуланти. Следећих неколико дана, лекарско особље врзмало се око мене и није ме остављало на миру готово ни трен. Син доктора Варагића није тек тако смео подлећи смртоносној бактерији. Када су установили да ми је температура стабилна, да око места убода нема никаквих трагова инфекције и да се осећам сасвим добро, послали су мом оцу поруку испуњену олакшањем и надом, а заузврат од њега добили налог да ме сместе у изоловану јединицу у Центру. Био је то почетак мог дугог заточеништва.

81

64-65 После неколико седмица, док сам се досађивао у ономе што се сада зове „просторија за дружење“, пред екранима на којима није било ничег новог нити занимљивог, ушао је мој отац. Није се гњавио са скафандерима и кацигама – то ће доћи тек касније – и на себи је имао само лако ланено одело изгужвано од седења у хеликоптеру. По очима му се видело колико је уморан, али сада се у њима огледао нови сјај. „Ниси заражен“, рекао ми је уместо поздрава. Остао сам да седим на софи са даљинским управљачем у руци. „Изванредно.“ „Изванредно?“, упитао сам га. „На шта мислиш? На то што сам остао жив и здрав после убода? Или на то да сада можеш да експериментишеш на рођеном сину?“ „Експериментишем?“, рекао је он, а онда промрмљао: „Не разумеш. Ово је… фантастично. Ти можеш бити кључ. Уколико си заиста имун, можеш донети спас милионима људи.“ „Размишљаш само о томе како да спасеш милионе других“, рекао сам му хладно, „уместо да си се потрудио да спасеш сопствену породицу.“ Тргао се на то и збуњено се намрштио. Устао сам са софе и погледао га у очи. „Да си мало мање путовао и мало више времена проводио овде, са нама, Каја би можда још била жива.“ Чувао сам ту оптужбу у себи, спреман да му је саспем у лице кад ми се укаже повољан тренутак, али сада сам ужаснуто гледао како она уопште не допире до њега, како се слама о његову усредсређеност на једну једину ствар, фокусираност која га штити као поље сила кроз које ништа не може да продре. Је ли тај човек уопште памтио да је некада имао жену и кћерку? „Не разумеш“, поновио је. „Морамо установити јеси ли заиста имун на Стрептокок А. Уколико јеси, већ ћемо открити због чега и пронаћи начин да то искористимо у борби против бактерије!“ Оно што сам тада учинио било је импулсивно, непромишљено и крајње глупо. Исцерио сам му се као будала, пришао стакленој витрини крај зида и песницом из све снаге треснуо по стаклу. Експлодирало је у парампарчад. Мој отац је стајао укочен, зурећи у мене отворених уста док сам подизао окрвављену 82

и исечену шаку према његовом лицу. „Морамо установити јесам ли имун? Па хајде, зашто да чекамо?“ Недељу дана касније, сви су били сасвим сигурни. Посекотине на руци зарастале су ми сасвим нормално, а опште стање мог организма било је оптимално. Следећег месеца, после очевих консултација са Светском здравственом организацијом, почела је реализација Програма. Моја изолација трајала је већ неких седам месеци када су довели Марту. Подигао сам поглед са књиге коју сам држао у рукама јер сам зачуо шиштање и отварање непропусних врата. Угледао сам девојку од своје двадесет две или три године, мршаву и крхку, налик на дечака у фармеркама и карираној кошуљи подврнутих рукава. Лице јој је било уско и складно, јагодице високе, очи крупне и необично мирне. Коса боје меда била јој је скупљена позади тако да је откривала дуг, бео врат. У десној руци држала је мали ранац. Окружила је погледом по соби, а онда поново погледала у мене и осмехнула се. „Здраво“, рекла је топлим, изненађујуће дубоким гласом. „Ја сам Марта.“ Тада сам је први пут видео; после три или четири дана, први пут сам је пољубио. И данас осећам жар тог првог пољупца на уснама. У међувремену, док сам јој објашњавао како Програм функционише и трудио се да јој помогнем да се навикне на ново окружење, испричала ми је своју причу. „Схватила сам да нисам као други после незгоде у школи“, рекла ми је. „Било је то у првом гимназије; имала сам, како то обично бива, најбољу другарицу. Звала се Соња и становале смо у истој улици, једна преко пута друге.“ Слушао сам пажљиво како говори, једноличним гласом, без приметних емоција, као да је исто већ више пута приповедала, како себи, тако и другима – последњи пут највероватније када је ушла у локалну канцеларију за надзор активности ванредне медицинске заштите и саопштила дежурном лекару да мисли да је имуна.

83

64-65 „Изашле смо на велики одмор“, наставила је. „Колико томе има? Седам година… Не знам да ли се сећаш тог времена, али школа је била потпуно облепљена плакатима са упозорењима за ученике – ИЗБЕГАВАЈТЕ ПОВРЕДЕ, ЧУВАЈТЕ СЕБЕ И СВОЈЕ ДРУГОВЕ, БАКТЕРИЈА ВРЕБА – у том стилу. За Соњу и мене, као и за осталу децу, било је то нешто далеко, нешто што не може да се догоди нама. Само кад би се десило да се неко из разреда не појави више на настави, или још горе, врати се после месец или два са ампутираном шаком, стопалом или читавим екстремитетом, начас бисмо се тргли и помислили на оно што је стајало на дречавим плакатима са крупним натписима.“ Престала је начас да прича и набрала чело, загледана у тај давни тренутак; мислим да сам се управо тада заљубио у њу, беспомоћно, бесповратно. Окренула је крупне, влажне очи према мени и осмехнула се горко. „Нека два клипана старија од нас – мислим да су били из трећег разреда – сјурила су се низ степенице један за другим право на Соњу и мене. Разлетеле смо се као што се оно чуњеви разлете када кугла улети међу њих. Обе смо пале низ степенице: Соња је одерала колено и лакат, док сам ја налетела на храпав зид и зарадила раздеротину на длану десне руке и посекотину на образу.“ Прсти су јој застали негде на пола пута до образа, где се назирао мали беличаст ожиљак. „Соњи су одсекли и руку и ногу како би спречили ширење инфекције“, рекла је са уздахом. „Није се више вратила у школу. Што се мене тиче… Моји отац и мајка били су недељама ван себе док су бдели нада мном и очекивали да се разбукте симптоми некрозног фасцитиса. Када су лекари закључили да ми повреде сасвим лепо зарастају, као да су се поново родили. Али…“ Претпостављао сам шта следи. Ипак, сачекао сам да смогне снаге и сама ми то исприча. „Када сам се вратила на наставу“, казала је тихо, загледана у празно, „и поред свег труда директорке и професора, који су то што сам незгоду преживела и остала сасвим читава приписивали срећном случају, друга деца почела су да ме избегавају као да сам губава. Убрзо сам остала потпуно изолована, али то није било оно најгоре… Најгори је био начин на који ме је Соњина 84

мајка гледала са прозора кад год сам излазила из куће, или док сам се тамо враћала.“ „Кривила те је за то што ниси подлегла Стрептококу као њена кћерка“, рекао сам ја. Климнула је главом. „И не знам је ли она крива за то… или су комшијска деца чула гласине из школе, тек, једног дана ме је на уласку у улицу сачекала група њих, са каменицама у рукама.“ Заћутала је поново и сада више нисам био сигуран да ће наставити. Једна крупна суза скотрљала јој се низ образ. „Моји су се ужаснули кад сам се појавила на вратима, сва изубијана, изгребана и крвава“, казала је коначно. „Тата је тада закључио да је време да се селимо… да ме упише у другу школу, у неком другом граду. Али тек пошто учини оно што је неопходно.“ Спустио сам поглед на њену шаку којој је недостајао малић. Снебивљиво, покрила ју је прстима друге руке. „Тако сам својим новим друговима могла да кажем да сам се огребала, да је инфекција била примећена у самом зачетку, и да су ме лекари спасли ампутацијом прста.“ Погледала ме је у очи и осмех који ми је упутила био је језив. „Више нисам имала проблема, све до краја средње. А онда… све се распало. Бактерија ми је најпре однела оца, пре неколико месеци и мајку. Остала сам сама…“ Слегнула је раменима. „Кад сам видела огласе у новинама и на телевизији којима се сви они за које се претпоставља да су природно имуни на дејство Стрептокока А позивају да се јаве најближој амбуланти, нисам много размишљала.“ Превезли су је право на ВМА и тамо подвргли низу тестова, који су показали оно у шта је већ одавно била сигурна. Онда је постала део Програма и део мог живота. Престали смо да обраћамо пажњу на сате и дане. Трпели смо све што су научници и лекари у Центру смишљали за нас уз будни надзор далеких, невидљивих налогодаваца из Швајцарске. Мој отац се појављивао с времена на време, али његова одсуствовања била су све дужа, путовања у друге крајеве света све учесталија, док се коначно са једнога од њих није вратио.

85

64-65 „Хеликоптер у којем је био доктор Варагић“, рекао ми је Јаков једног јутра, „синоћ је оборен из ручног бацача негде изнад Јоханесбурга. Одговорност за то преузела је једна од тамошњих терористичких организација. Није било преживелих. Жао ми је.“ Нисам осетио ама баш ништа. Ни назнаку губитка или туге. У мом срцу, доктор Варагић је био одавно мртав. Зато сам донекле зачуђен што помишљам на њега сада, после убризгавања новог чудотворног серума у Мартин и мој крвоток, новог очајничког покушаја да се изведе немогуће, покушаја унапред осуђеног на неуспех. „Мислио сам да је прилично бесмислено то што смо применили принцип ’слепе пробе’ само на два субјекта“, каже Јаков, „али протокол је протокол, правила – правила. Једно од вас је добило серум; друго – обичан физиолошки раствор.“ Осетим како ми Мартини прсти наједном болно стежу мишицу. Јаковљево лице разрогачено је иза пластике визира. Окренем главу на време да видим како се пресамићује, не пуштајући ме. Њено мршаво, крхко тело прожимају грчеви. Гледам запањено у Јакова, чујем његов глас кроз звучник кациге. „Марта… Марта је добила дозу…“ Онако незграпан, у пластичном заштитном оделу, не може да одвоји поглед од ње. „Дозу чега?“, сикћем док покушавам да је обгрлим и помогнем јој да се усправи. Стегнута је као опруга, опире ми се. „Не знам“, одговара Јаков и одступа за корак; руком даје сигнал пред камером, врата се подижу са гласним шиштањем хидраулике. „Послали су нам нешто… нису навели састав. Само су рекли да су овог пута експериментисали са укрштањем стрептокока и сулфидних бактерија…“ „Сулф… Бактерија које нагризају метал и пластику? Забога, каквом је кретену тако нешто пало на памет?“, заурлам на Јакова као да је он ту нешто крив, а онда осетим да Марта нагло одиже главу из погнутог положаја. Врат јој је напрегнут, прошаран жилама дебелим као прст. На тренутак пиљи исколаченим очима у Јакова, белог човека без лица коме је једна нога у простору између подигнутих врата наше просторије и спуштеног спољног поклопца. У том трену као да се све зауставило у гротескну слику три људске прилике укипљене усред корака неке замрше86

не игре. Онда страховит дрхтај прожме Мартина леђа, чију врелину осећам кроз тканину болничке спаваћице, и из њених разјапљених уста шикне црн млаз, право на Јаковљеву неодлучно подигнуту руку. И он и ја запрепашћено гледамо како Мартина бљувотина на дебелој рукавици од полимера почиње да се креће као да на њу не делује гравитација: делић секунде потребан је да бели материјал поцрни, набубри и почне да отпада са меса шаке испод њега. Јаков је толико пренеражен да је потпуно укочен, блокиран, неспособан да било шта предузме осим да с неверицом подигне руку испред визира. Тек када клобучаста црна маса почне да му прождире ткива на прстима и урања дубоко кроз њих, све до костију, сети се да врисне. Тада Марта поврати још једном, млаз боје ноћи, боје најдубљих кошмара, густи млаз који Јакову залије визир и одмах почне гладно да га једе. Човек у белом се са урликом окрене и почне слепо руком удара по прекидачу ваздушне коморе: спољна врата почну да се отварају и продорна сирена аларма сместа се огласи, продорна као звона судњег дана. Поступам сасвим нагонски, ниједна мисао није у мени док подижем клонулу Марту у наручје – не осећам јој тежину, лака је као повређена птичица испала из гнезда – и тетурам се за Јаковом, напоље, у ходник. Још је жив, још се копрца прекривен безобличном црном масом која се гладно храни његовим протеинима, беланчевинама, животним соковима, минералима из његових костију. И сâм осећам порив да повратим пред том сликом, пред тим звуцима пригушеним у несувисло грцање, роктање, стењање, назнаке јецаја. Несигурно се поводим уназад, са Мартом-птичицом у рукама, даље од оргије прождирања и преображаја која ми се одиграва под ногама. Бат корака са друге стране ходника: људска прилика оклопљена од главе до пете, са кацигом која јој прекрива читаву главу и аутоматском пушком у рукама: потпоручник Козомара. Пренеражен је оним што види, тај последњи витез-чувар овог храма безбожне науке; пушка му неодлучно лебди у ваздуху. Онда угледа нас двоје и дугогодишња условљавања и испирање мозга чине своје. Подиже оружје да нас покоси рафалом.

87

64-65 Ослобођена бактерија, стрептокок који је у Мартином имуном организму као у некаквој пакленој реторти мутирао толико да му више није потребна раница да би дошао до хране, толико да чак ни дотад непробојна пластична заштита не представља за њега ништа више до укусног предјела, запљусне Козомарине чизме и навали на полимерне делове његовог оклопа. Драгоцени тренутак је изгубљен, нишан више није уперен у нас и ја посрћем низ ходник према вратима која воде напоље, у двориште Центра, окренувши леђа успаниченим крицима. Заштекће рафал и ја се згурим, зажмуривши, очекујући да разорна зрна изрешетају и мене и Марту, која ми беживотно лежи у рукама, али не, то потпоручник залуд засипа мецима тамни талас који је завршио са Јаковљевим телом и окренуо се њему. Тетурам се, носим је, осећам Мартину врелину уз себе, бежим слепо, бос газим по оштром шљунку стазе док промукли лавеж пушке не замре далеко иза мојих леђа. Застанем начас да дођем до даха и осврнем се: врата од ПВЦ-а кроз која смо изашли, удаљена педесетак метара, прекривена су црним клобуцима. Могу да замислим како изгледа унутрашњост Центра, лавиринт ходника обложених пластичним панелима и подним плочама, могу да замислим ужас сестре Јоване, малобројних преосталих лабораната и администратора система ухваћених у клопку из које им нема излаза, окружених црнилом које буја и хита да их поништи, прогута. Крећем даље, смркнуто, пун адреналина и зебње, јер знам шта следи. Аларм се свакако није огласио само овде. Асфалтирана стаза вијуга кроз травњаке према кружном тргу са подијумом и јарболом у средини. Трава је висока, неуредна; тробојка на јарболу лепрша на поподневном ветру, негде на две трећине висине дугачке, танке мотке. Мартино стењање тера ме даље. Из једне од ниских зграда – некада је ту био ресторан са брзом храном – излази средовечан човек који уместо леве руке има кратак патрљак. У десној држи полупразну пивску флашу. Зури у моје махнито лице и Мартино тело које стежем уз груди. „Бежите!“, викнем са удаљености од петнаестак метара. „Бежите одавде! Нема много времена! Узбуните остале! Од88

мах.“ Онда наставим даље, не осврнувши се да видим да ли ме је послушао. Не знам колико је времена прошло – секунди и минути слили су се у једнолично завијање сирена – али стижем ван заштитне ограде Центра и замичем увис стазом са Мартом у наручју под прве крошње шуме, и тад се зачује нови звук: далеко зујање стршљенова, све јаче, све ближе, док не загрми над комплексом којим сада узбуђено миле преостали преживели. Свом тежином седам у хладну, влажну траву крај дебелог стабла, Марта јечи и сваљује се на бок. Намештам се тако да ми њена глава буде приљубљена уз раме. Бледа је, усне су јој сиве, склопљени капци прошарани модрим венама. Љубавница, заморче. Анђео уништења, празна љуштура: све то у распону од само неколико сати. Стежем је уз себе и са те мале узвисине, из скровишта шуме, посматрам. Црни су, сјајни, као инсекти непробојног луба, тешко наоружани војни хеликоптери без видљивих ознака. Начас лебде изнад Центра, дижу заставу на јарболу и откидају је моћним ветром елиса. Она залепрша над главама неколико десетина ситних људских прилика које покушавају да пронађу излаз: неки су укочени и неспособни да предузму било шта, док други, малобројни, хитају према шумском залеђу, Мартиним и мојим трагом. Онда тробојка у трену ишчезне заклоњена кратким, једновременим блеском са витких, глатких пластичних летелица и пројектили праћени вијугавим танким трагом паре полећу према метама. Будале, стигнем да помислим пре него што заглушујуће експлозије затресу шуму око нас. Центар, зграде, ресторани брзе хране, омладински клубови, биоскоп, библиотека, бунгалови за смештај, помоћне зграде, енергана, комуникациони комплекс, болница, институт претворен у Далијеву фантазмогорију и људи жене деца нестају у пламену; сјајни црни стршљени тријумфално лебде над буктињом док се облаци тешког, густог црног дима надимају са тла високо у ваздух. Знам да су се задржали предуго – дим их милује као џелатова рука, и тек се тада хеликоптери нагињу да заокруже и врате се тамо одакле су стигли али прекасно прекасно. Њихово љутито зујање сад је испрекидано, кашљуцаво, турбине опточене полимерима отпорним на све осим на неутаживу глад муцају муцају док коначно не заћуте, 89

64-65 прекривене молекулима који се таложе и разможавају муњевито, прождирући у ваздуху оплате кабина у којима их чека главна посластица, дрхтаво, престрављено људско месо. Једна две три детонације тресу тле. Мартини капци трепере, несигурно се дижу, очи јој полако долазе у фокус. Слабашно придиже руку са четири прста да ми додирне лице, несигурна јесам ли стваран, постојимо ли заиста заједно у тој зеленој хладовини засићеној мирисима вегетације, трулежи, сада и дима чији први праменови допиру до наших ноздрва. Али ја гледам изнад њене главе у црне смртоносне облаке који се дижу високо да их хладна струјања развеју унаоколо, све даље и даље, према новим изворима хране. Најзад, ослањам главу о дрво и сензације навиру: бол, бол, све је бол, сваки мој дрхтави мишић, свака измучена кост, свака отворена, проклета, имуна рана. Пробада ме тамо одакле сам почупао игле за инфузију приликом Мартиног и мог суманутог бекства. Али бол је нешто што могу да поднесем, нешто што се да измерити, самим тим и нешто чему се може видети крај. Оно што ми се у овим тренуцима чини неподношљивим јесте извесност, апсолутна сигурност, спознаја која ме испуњава као да имам кристалну куглу и у њој посматрам неизбежне догађаје. Ветрови ће веома брзо развејати чудовишног бактеријског мутанта унаоколо и све што му се буде нашло на путу, а има у себи иоле пластике и метала, завршиће једнако као Јаковљево заштитно одело, Козомарин оклоп, ПВЦ столарија, стршљени-убице… А људско месо је још неотпорније. Требало би честитати ономе ко је смислио такву глупост и комбиновао Стрептокок А са сулфидним бактеријама: људској раси више нису преостале године и године споре смрти. Судећи по ономе што сам видео, сада јој је на располагању много, много мање времена. Можда ће за само неколико седмица сунце сванути над неповратно преображеном Земљом. „Шта… како…“, шапуће Марта и глас јој папирнати дрхтај на рубу чујности. „Шшшшш“, ућуткујем је и милујем по коси док осећам врелину њеног образа на рамену. „Ћути. Касније.“ Послуша ме и поново склапа очи. Дисање јој постаје равномерно, смирено. Поново сам бескорисно запитан над необјашњи90

вом чињеницом наше имуности и над могућношћу да негде има још других попут нас, оних којима чак ни нови и усавршени Пера über-Ждера не може наудити. Готово физички гурам та питања даље од себе. Умор ми не допушта да јасно мислим. Знам да нисмо безбедни овде уколико се они који су послали стршљене одлуче да униште целу област нечим много делотворнијим. Али нешто ми говори да су они сада заузети другим, пречим пословима – проценама правца и трајања дувања ветрова, метеоролошком ситуацијом, плановима евакуације насеља и градова, јаловог бекства од онога што су сами створили. Свеједно ми је. Ако у следећих неколико минута читава околина Центра не буде засута напалмом или кишом радиоактивних пројектила које су наручили савезници, неће ни касније. Сачекаћемо. Потом, ако се испостави да смо и даље осуђени на живот, сићи ћемо у згаришта да потражимо нешто што бисмо могли да употребимо у наступајућим данима, недељама, месецима. Тешки прсти исцрпености затварају ми очи, гурају ме дубље у мрак без снова и последње што помислим док чврсто грлим уснулу Марту, љубавницу, заморче, анђела уништења, јесте да смо живи, и да смо заједно. Шта год то значило за будућност.

91

64-65 Марко Костић КОРОНА Јутро је почињало у подне. Светлост са мобилног телефона забијала се у крмељиви поглед. Вибер се гушио у порукама. Гомила бесмислених, монтираних фотографија са пригодним текстом, покушавала је да изазове смехотворни ефекат и усамљеном конзументу социјалних мрежа донесе осећај припадања широј заједници у којој је још увек могуће спрдати се са околностима што га интимно ужасавају! Ноге су тетураво тражиле пут ка тоалету. Убрзо се зачуо звук олакшања. Руке су, затим, потражиле течност и урониле у њу. Толико течности, пузи по њима, свакодневно покушавајући да спере нешто чега на њима нема, чега не може бити, нешто што никада ниси видео, нешто о чему ти стално причају, нешто што жели да расте, размножава се у теби, док на свету не остане ничега сем њега... Скептицизам мозга који се лагано палио, прекину стењање рутине живота, што се нудила његовом уму попут прерано остареле даме ноћи пред крај њеног радног времена. И он уђе у њу, млитаво и споро, покушавајући да симулира ентузијазам пред невидљивим присуством у опустошеном стану. Дезинфиковани прсти отпочеше свој плес по тамном подијуму тастатуре, мелодија њихових корака пријала је тишини, која се шћућурила у тами иза старих монументалних ормара и чекала да га поклопи нови талас меланхолије. Собу је испуњавао виртуелни жагор, стотине бесмислених конверзација чији је једини продукт требало да буде оправдање редовног финансијског прилива на текућем рачуну. Док је “радио”, константно је прождирао огромне количине свега што би се у најлибералнијем тумачењу те речи могло назвати храном. Гурао је у црну рупу свога ждрела аморфну масу пуну празних калорија са намером да је најзад напуни, али дно се није ни назирало. Повремено би прилазио прозору и дивио се псима који су самоуверено лутали градом, обележавајући територију својим црвеним фалусима, потчињавајући простор својој вољи, креирајући границе свог имагинарног царства млазевима урина. Замишљао је како, у тренутку луцидности, облачи костим бернандинца, заоставштину са неке студентске журке под 92

маскама и на све четири ноге излази поносно на улицу како би је запишао. Из сањарења би га враћао пискутави звук неидентификованог створа који се повремено јављао из неодређеног правца и у њему будио страховити налет беса и очаја. Јурнуо би у апсурдну потрагу за непознатом немани, превртао би мобилне делове намештаја, помажући силама ентропије да увећају ступањ хаоса у овом огавном микрокосмосу. Узалуд, шта год да је производило тај звук, остајало је доступно само чулу његовог слуха, док су остала чула остајала ускраћена сусрета са тајанственим бићем. И он би га у својој машти стварао, те би оно, у зависности од стања напрслог ума, добијало најразличитије физиономије, од розе куглице са плавим окицама и наранџастим шапицама, до љигаве амфибије са чиревима по модрој кожи из којих је цурила тамна, отровна течност... Емотивно испражњен својом јаловом потрагом, седао би у фотељу, проналазио даљински и пустао вођу у стан. Његово млохаво, изобличено лице, са огромним дебелим уснама испуни готово целу просторију. Вођине очи су чудно светлуцале, видело се у њима да нас воли, да пати због наше недостојности и да нам опрашта што га терамо да нам ради све ово. Вођа је причао тихо. Семантички празан монолог деловао је успављујуће и очи би се повремено склапале вођене древним одбрамбеним механимима. Повремено би речица галиматијаса зажуборила конкретним звуковима, тада би до ума долазиле информације о броју људи који умиру у много мањој мери но што би се дешавало да вођа није, у својој бескрајној мудрости, донео праве одлуке од самога почетка; о огромној финансијској моћи нашег народа, који ће из свега овога изаћи као лидер овог дела Европе, о изобиљу наших продавница, о злоби и перверзном садизму политичких неистомишљеника, о потреби да се, због малог броја непослушних, изолација продужи... Тек тада вођа доби заслужену пажњу, очи се разрогачише, усне почеше да бљују неартикулисане крике, нога потражи стакло екрана и прође кроз њега, струја прође кроз тело и одбаци га да дрхти у конвулзијама, глава полете ка ивици стола, а ум потону у мрак... Били смо дубоко зашли у полицијски час када се освестио. Глава га је страховито болела, устао је и одвукао се до прекидача. Соба је накострешено зурила у њега. Звук је 93

64-65 допирао из сломљеног телевизора, онај исти језиви звук, звук љигаве, гнојне гамади. Ужаснут, зграбио је кваку на вратима, али је вођин лик затреперио пред његовим очима. Пустио је кваку и обазриво кренуо ка фрижидеру. Зграбио је флашу савршено охлађене брље и почео да пије. Гутао је тај драги отров све док није остао без даха. Звук није престајао, празна боца полетела је ка њему, али је пронашла само сопствено уништење. Очајан, луд, опасан, зграбио је кључеве са полице и истрчао на улицу. Пронашао је свој аутомобил и за тренутак, само за један једини тренутак слабости помислио да се врати. Вођин лик га је гледао са билборда. Он пљуну у његовом правцу и кресну ауто. Није знао куда ће, знао је само где не жели да буде и кренуо је што даље од тог уклетог места. Јурио је празним градским улицама, чекајући ериније у виду плавих момака да га казне за хибрис на који се дрзнуо, али никога није било. Било је предивно возити пустим улицама, јурио је дивље, извлачио максимум из задихане машине. Гуме су цвилеле, мотор брундао преклињући га да дође себи, али он више није умео да се заустави, био је бржи од звука цмиздраве савести... Убрзо је изашао из града, бледа улична светла сведочила су о безумном лету ка сунцу слободе. Непознато га је мамило, дозивало. Даљине које никада није видео, о којима је слушао, даљине за које је увек било времена, за које време никада није долазило. Возио је и када је стварност око њега почела да губи карактеристична својства, када је пут почео да се разлива у сиву масу, када су таму звезданог неба населиле пукотине бледе светлости, када су његове руке постале прозирне, а волан се тек наслућивао у етру кроз који је клизио, када је постао једно са свиме што га је окруживало, када се стопио са ништавилом. Покушао је да изађе из возила, али је кретање било бесмислено. Није било онога ко би се кретао, није било простора по коме би се кретао. Остао је само његов ум и сећање на кулисе стварности. Помислио је на стан, а потом са гађењем одбацио окове сећања, осетио је, ко зна којим рецепторима, чудни поветарац и препустио му се. Знао је да се креће, осећао је то, попут богаља кога сврби отргнут уд. Знао је да је на правом путу. Знао је да више ништа неће бити исто. А онда је страховита светлост јурнула ка њему и он угледа две руке како гурају папучице пуне струје у његове наге груди...

94

Милица Џелатовић ВРЕМЕ ИЗОЛАЦИЈЕ Гледам кроз отворени прозор опустеле улице свог родног града. Небом пролети нека тамна птица, неки ужурбани пас луталица прође својим путем. Планета је здравија, сада као да лакше дише. Међутим, карантин у коме смо скоро месец дана на свакога од нас је оставио своје последице. Проводим време са својом породицом схватајући породичну вредност коју ћу у својој породици, можда да негујем једног дана. Често кувам, месим и спремам оброке док се мирис свеже спремљене хране шири мојим станом. То је неки одраз топлине и љубави који повезује породицу на мистичан, ритуалан и помало заверенички али укусан начин. Вежбањем негујем здравље и покушавам да пронађем сопствени мир. Књиге које сам одабрала воде ме у непознате пределе, упознајем нове људе који су све мање фиктивни како време пролази. Понекад их чујем или их видим кроз прозор на лицима ретких случајних пролазника. Књиге, настава и представе преко интернета постају нови вид културе, забаве и доколице, која се шири широм света и ублажава осећај усамљености, затворености, која све више постаје отуђеност. Међутим, своје пријатеље у књигама не могу да пронађем. Нема их ни на представама, само преко камера на друштвеним мрежама. Желим да их загрлим, осетим њихове мирисе, топлину тела, уздахе у гласу док разговарам са њима. Чекам поједине да кажу неке фразе коју често користе, да се неко заносно насмеје и једноставно физички буде ту негде. Близу мене. Не знамо колико волимо своје пријатеље док не изгубимо прилику да их често виђамо. Понекад ми сви толико недостају да загрлим јастук, најближу књигу, неки одевни предмет, нешто што ће ми довести моје пријатеље пријатеље, макар у мислима док се пријатан мирис хране, чајева и кафе шири станом још увек. Као да је спремљена за њих и сада их чека. Ја се надам да ће све ово брзо да прође. Недостаје ми живот који сам водила прекинут злокобним вирусом који се шири у целом свету. Било да гледамо у Ајфелову кулу, Лувр или парк 95

64-65 Максима Горког, сви имамо исти осећај. Свима нам исто недостаје. Сада то исто повезује све људе на свету исто колико их и раздваја. Сада је тренутак да људска раса покаже солидарност и јединство јер само заједно можемо да победимо вирус. До тада, радујмо се фиктивним ликовима, породици и представама преко интернета. Ја верујем у сутра. Док дишем, надам се.

8. април 2020. године

96

ЗУБЉА Беким Сејрановић (1972-2020) КАДА ЗАГРЕБ ИЗРАЊА ИЗ СНА У трећем разреду средње основали смо бенд, мој у блиској будућности мртви френд и ја. Ошишан сам на „ирокезу“, кријеста ми је тек мало мања од Ватијеве из Еxploiteda. Морао сам је држати усправном уз помоћ љепила. Осим за фризуре љепило смо користили и за снифање које смо у Ријеци називали „качењем“. Могао си бирати између пироћанског Тигра и словенског Неостика. „Пироћанац“ је давао љепше, и ако ништа, мирољубиве халуцинације, али се продавао само у једном дућану у читавом граду, тамо поред Народног казалишта Ивана Зајца, а „Словенац“ те бацао на агресију. „Качећи“ Неостик први пут сам видио ђавла и био је зелене боје.

1. Максимир Моје прво сјећање на Загреб повезано је с ногометом, који сам играо лоше, а пратио никако. Било неко финале купа и ријечка Армада је организирала одлазак у Загреб у пет аутобуса, али и то бî недовољно, па су многи на ту текму путовали влаком. И тако смо нас неколико пријатеља кренули јутарњим влаком према белом Загреб граду. У влаку пијемо, снифамо, по Горском котару урламо „Fooooorza Fiume“ и „Аaarmada“ кроз прозор, пушимо, машемо ријечким заставама и шаловима, не јебемо живу силу. У Карловцу уђе неколико момчића с Динамовим шаловима, али смо их избацили. Не баш ми, него остали, јер било је у 97

64-65 влаку још барем педесетак припадника Армаде. И то кад је влак већ био кренуо. Кондуктеру показујемо курац умјесто карте. Он се прави блесав и пушта нас на миру. Само да кажем, мени је уистину било неугодно због свог тог дивљачког понашања, али што да се ради, био ми је то први, на срећу, и посљедњи пут да идем на текму с навијачима. Јер након пар пива постајем најгори, показујем голу гузицу на станици у Јастребарском. Онда су негдје у влак нахрупили дротови да нам „јебу кеву“, али смо ми изашли прије него су нас успјели ухватити. Онда су и они изашли те нас узели ловити око станичне зграде, али ми смо у задњи трен ушли у влак који је напокон кренуо с десетак голих гузица на прозору. Нигдје није писало „не нагузуј се на прозор“, а можда би требало. Стигли смо око поднева и попут правих хулигана аматера одлазимо дрито на прољећем украшен Максимир. Дан је био сунчан и лијеп, све у цвату, крајолик смо једино кварили ми, „љубитељи ногомета“. Проналазимо неко „кафанче“ у близини стадиона, сједимо на тераси, пијемо пиво, сијечемо пелинковцем, причамо, урламо, лажемо и хвалимо се једни другима. Текма је почињала тек касно поподне, имали смо времена да се прописно унаказимо прије првог звиждука суца. Но, мало-помало, у том истом бирцу почињу се окупљати и БББ-овци те чинити исто што и ми. Пити и урлати. Скужили смо да нас је само петеро, док се њих у пола сата окупило тридесетак, вјеројатно и више. И да су тетовирани, ћелави, старији и зајебанији. Сакривамо шалове и заставе по џеповима и гаћама, као да смо тек тада сконтали ди смо. На непријатељском територију, у дубокој позадини. И да би могли право најебат ако провале да смо из Ријеке.. БББ-овци свако мало погледавају у нас. Нису ту били угодни погледи, то ваљда контате. Затим к нашем столу долази њих десетак и питају нас одакле смо. Већ смо имали спремљену причу за то: „Ми смо Торцида из Карловца, дошли смо онак, да гледамо текму и навијамо за Динамо. Ријеку баш оно мрзимо.“ Прича шупља ко циганско решето.

98

Фрајер нам не вјерује и пита нас особне. Ми се згледамо, као шта сад у пизду материну, какве особне, но један из наше екипе, једини заправо истински навијач с искуством који нас је и наговорио на излет у Загреб, каже да их немамо, што ће нам који курац, да нас дротови јебу? Осим тога малољетни смо. И да шта он сад изиграва неког дрота, легитимира, олфо. Нису нам повјеровали, наравно, или можда нису хтјели да их се успоређује с југославенском народном милицијом чија се основна оперативна метода може најкраће описати реченицом: „Хало, момак, може мало особна?“ Како год, ови су се вратили својој екипи на други крај терасе упозоравајући нас да су нас запамтили и да ако нас случајно виде међу оним ријечким пичкама, има да нас згазе. А њих ће ионако све згазит. Хоћете курац, каже нетко од нас тако тихо да сам то можда и измислио. Но, након неколико пива и пелинковаца које смо након тог блиског сусрета с Пургерима збиља требали да потиснемо страх, тај исти френд пивско-поетског надимка: Чеп, почне говорити себи и нама како смо праве пичке: „Мона, ко им јебе матер!“ Он неће да се скрива ко нека пантагана, каже, вади заставу нагурану у хлаче, шири је објема рукама према њима, попне се на стол и урла: „Foooorza Fiume!“ Ови само одложише кригле и боце на стол и кренуше полако, с гуштом, мераком, дуго одлаганим ћеифом према нама. Ми, пак, поскакасмо ко скочимишеви у паници и почињемо безглаво трчати ни сами не знајући камо. Чеп је убрзо избио на почетак нашег „збјега“, док смо Иги и ја почели заостајати. Ја се осврћем свако мало надајући се ваљда да ће ови након неколико стотина метара одустати, али врага, трчали су за нама ко муњени. Читава хорда, такорећи, њих тридесетак, пријетећи су викали за нама псовке, можете већ замислити какве. Сличило то је једној од многих сцена из филма Ратници подземља који сам гледао точно петнаест пута. Иги и ја скрећемо на неку споредну стазицу и од страха појачавамо темпо, више се и не осврћемо, него само трчимо и 99

64-65 трчимо, боле нас слезене, дахћемо ко пси, долазимо до улица, хвала курцу, и неких кућа, трчимо даље, цик-цак, скрећемо час лијево, час десно, кроз дворишта, вртове с бехаром, прескачемо ограде и живице, падамо, дижемо се, долазимо на концу до неких гаража или шупа, дрварница, враг ће га знат, и скривамо се иза њих. Сједимо леђима наслоњени на зид, удишемо-издишемо гласно што од страха што од трчања, и ослушкујемо. У страху не само да су велике очи, него и уши и плућа, чак ти се и ноге продуже. Неки тип у Индији, читао сам у Политикином забавнику, прескочио је провалију од девет метара, што је тада био свјетски рекорд. Али за петама му је био гладни бенгалски тигар. Када су га довели на стадион у Делхи, успио је скочити једва шест метара, што заправо и није тако лоше, али није ни за Олимпијаду. Бога питај колико би Карл Луис скочио с тигром за петама. Умакли смо БББ-овцима, али смо ипак остали сат времена иза тих гаража, никад не знаш. Поучени искуством одлазимо на стадион пет минута прије почетка утакмице на улаз гдје су пуштали навијаче Ријеке који су нетом уз пратњу полиције изашли из аутобуса. Придружујемо им се и срећемо Чепа и остале који нам препричавају како су и сами једва некако успјели умаћи „лошим плавим дечкима“. На трибинама смо поново храбри и луди. Сви су били пијани и наснифани и нитко није ни пратио текму, већ смо само скакали и викали што домишљатије увреде. Ови су нама викали: „Смрдите на рибу“, а ми смо узвраћали кратко и репетативно убојито: „Пајцеки, пајцеки, пајцеки!“ Ја нисам ни знао што значи „пајцек“, а и јебало ми се живо. Немам појма ни како је утакмица завршила, али мислим да је Ријека добила, јер су Пургери били луди од бијеса. Док смо напуштали стадион, милиција нас је морала опколити како би нас заштитили на путу према паркиралишту с аутобусима. Пургери су на нас бацали камење, упаљаче и боце, а мурија нас је све потрпала у аутобусе, иако су многи од нас покушали објаснити како имамо повратне карте за влак и како уопће нисмо ни дошли тим бусевима, али кога је то било брига? Тако да су бусеви били претрпани и морали смо сједити по тројица-четворица на сједалима за двоје.

100

Кад смо стигли у Ријеку, аутобуси нису стали на Жабици, него у двориште Прве станице (милиције) одмах поред Педагошког факултета на којем ћу неколико година послије студирати књижевност. Из аутобуса нас извлачи милиција, јер нитко добровољно није хтио изаћи у стражње двориште милицијске станице опкољено дротовима од којих су неки на прсима држали калашњикове. За неколико година и то ће постати нормалним, али тада је то изгледало прилично зајебано, ако мене питате. Разлог за овакав дочек је био тај да је екипа која је путовала у Загреб аутобусима у Северину на Купи, гдје се увијек радила пауза од пола сата, разбила џубокс, украла недопечено јање с ражња и пјевала „усташке“ пјесме које ће такођер за неколико година постати нормала. Мислим да милицију није толико било брига за јањетину колико за будуће националне хитове. Углавном, ја сам им се учинио занимљивим, бит ће због кријесте на глави, те ме одводе заједно с још неколицином Армадиних луђака и постројавају уз зид дворишта. Један милиционер чији је надимак био Парлов, а да нисам знао зашто јер је више сличио мамурном личком међеду него нашем славном свјетском прваку, био је у том трену главни даса у кругу од пола километра. Иде он тако од једног до другог, нешто ти каже, насмије се гласно те распали шамар тим дланом ко рударском лопатом, спуца ногом у гузицу, то јест дарује ти „вритњак“, па онда песницом у трбух и: „Мрш у пичку материну, јебем ти крваву недиљу! Да ти јебем!“ Тада сам сконто зашто га зову Парлов. Сарказам близак истини је стварност блиска ужасу. Кад је најзад дошао и до мене, покушао сам му објаснити да уопће нисам био у тим бусевима кад се ишло у Загреб. „Омирисао јање нисам, а камоли пјевао усташке пјесме. Ја сам вам, иначе, Босанац“, кажем глупаво и додворавајући се као да је иком икада ишта помогло то што је Босанац, али човјек се 101

64-65 у страху хвата и за најтању сламчицу. Можда је Парлов и сам Босанац, надао сам се. Он ме одмјерава од главе до пете, љубазно наређује да зачепим лабрњу и да скинем ту кожну наруквицу са шпицастим жељезним нитнама која ми је висјела на појасу. Ја, онако туп и глуп од страха и мамурлука, баш како и доликује Босанцу из вицева, скидам и дајем му свој панкерски украс питајући се шта ће му сад па то курац, мона? А он ти фино узме ту јебену наруквицу коју сам добио од старе на дар из Трста, намота је на своју длакаву шапу, проматра некако удивљено као да му се свиђа и пита: „Јес зато ишо у Загреб?“ „Ма неее“, насмијешим се ја. „То ми је од маме из Трста, нема таквих наруквица у Загребу. Ја сам вам нормалан момак, панкер, а не Армада, стварно. То ми је украс, успомена од старе.“ Ту сам већ постао глупи Мујо из вицева. Он ме гледа изненађено, мислећи ваљда да га зајебавам или што ли већ, но брзо се Парлов снашао. „А украс… ма немој?“ затим ме из све снаге распали песницом на којој су биле нитне с моје наруквице. Додуше у раме, али тако јако да сам пао на тло као покошен. Исто као она сцена коју су приказивали у негдашњем џинглу за спортски програм кад Парлов, прави, Мате, једним ударцем, наизглед не тако јаким, у сљепоочницу, млатне типа, а овај паде ко да му је неко измакао читаву Земљу испод ногу. Док сам се покушавао дигнути, опали ме ногом у гузицу и отјера вичући: „Јебо ти Харис Шкоро матер! Да ти јебо!“

2. Дубрава Тамо негдје пред рат, док сам као и сваке године љетовао у Лопару на Рабу код Игија, френда из разреда, упознао сам једну дјевојку из Загреба. Односно била је из Дубраве и стари јој је 102

био подријетлом Босанац архаичног или бар нетипичног муслиманског имена. Никад ни прије нисам чуо да се нетко тако зове. И њој је, тако ми се бар чинило, било неугодно кад би морала рећи име свог оца. Али добро, били смо малтене дјеца, срамиш се сваке бубуљице, а и била су таква времена. Испало је ипак да то није била само љетна авантура, јер сам почео одлазити к њој у Загреб и након љета, и то скоро сваког викенда. Нисам баш имао лове, био сам студент на првој години Поморског факса, рат се поприлично закухао па сам најчешће ишао „стопом“, и увијек некако стизао. Често и прије него да сам путовао бусом или влаком. Једном тако, док сам био код ње у посјету, ручали смо заједно с њезиним родитељима који су били симпатични и толерантни. Мислим, допуштали су да дођем и спавам заједно с њом у њезиној соби. Не знам за вас, али мени је то била премија. Она је била тек трећи или можда четврти разред економске. Јели смо најприје обавезну јуху (недјељни ручак) и разговарали о рату који је свако мало почињао и престајао. Као рат је, гледаш га на телевизији, али живиш као да није. Мало се ратовало, па су се потписивала примирја, која су се кршила и прије него би се потпис осушио, па се онда опет ратовало и опет потписивало. Ја сам чак помишљао да од рата у Хрватској побјегнем у Босну и да почнем студирати у Сарајеву. „Тек ће тамо бити крви до кољена“, рекао ми је један пријатељ, а ја му одговорио да нема шансе. Што он зна, никад није ни био у Босни. Осим једном, и то са мном. Чуј то, рат у Босни, нема шансе, јаране. Углавном, немам појма како смо дошли на ту тему, бит ће да су ме они питали о родитељима, а ја одговорио да имам само баку и дједа, то јест да су ми они као родитељи. И онда је њезина мама почела причати о својој мами, баки од моје дјевојке, која живи ту негдје у околици Карловца. „Јеси ли му рекла за баку?“

103

64-65 Ова је само одмахнула главом. Настала је тишина, јели смо сарме које су се пушиле, и сви смо их узели гњецати вилицама. „Шта је с баком?“ питао сам, мислећи да није жена, умире или има неку насљедну болест. Можда је луда, шизофренија је насљедна, али нисам је се бојао. Мислим, не бих прекинуо с цуром само зато што јој баба има шизофренију. Нек има и сиду, јебе ми се. „Моја мама је…“ и тада сагну главу, примаче је к средину стола и без узнемиравања властитих гласница изговори: „… Српкиња. Али тата ми је Хрват. Покој му души“, рече њезина мама некако ослобођено, као да је скинула неки тешки терет са својих рамена. „Мислим да би баку требали довести овамо, али она неће, тврдоглава. Бојимо се за њу, јер тамо у селу већ одавно није сигурно.“ Кужио сам да није било баш популарно бити Србин у Хрватској у та времена, али да мораш скривати да ти је баба (или мама) Српкиња, жена која има више од осамдесет година? Не знам, чинило ми се то ипак претјераним. Али страх и несигурност у тешким временима нагризају, чак и сламају људе. Често сам и сам био такав, зато то знам. Све што примијетиш на другима је управо оно што и сам имаш. „Па и мени је једна бака, од старог, Српкиња“, кажем не бих ли је тобоже утјешио. „И то из Србије.“ Видио сам је, додуше, само једном. Дошла, средила се, била баш лијепа и шланк, сликали се испред католичке цркве у Брчком, купила ми бицикл, жуте пластичне фигурице каубоја и Индијанца и отишла натраг у Србију у своју кућицу поред Дрине. Узео сам залогај сарме која је још увијек била преврућа па сам морао ужасно гласно сркати и преметати језиком, да бих је 104

на крају ипак испљунуо натраг на тањур. Било ми је малкице неугодно јер су гледали у мене. „А дјед ми је Шиптар“, рекох да им одвратим пажњу од мог сркања. „То јест Албанац се каже, али он сам за себе каже да је Шипац… додуше понекад каже и да је Босанац, тако да вам не знам баш право. Ионако је умро има већ пар година“, кажем и поново узимам сарму у уста. Овај пут је таман. Једино што сам већ био спалио језик тако да сада више нисам уопће осјећао окус.

3. Загорје С Плеса сам трећег коловоза деведесет треће одлетио у Норвешку вјерујући како ћу се вратити најкасније до Нове године. И тако и би. Само сам фалио пет-шест година. И тај повратак можда није заправо ни био повратак, него прије одлазак из Осла. Тако вам је то до дана данашњег, одлазим у Осло и долазим из Осла у Загреб, а да не знам што је повратак, а што одлазак, камо одлазим, а камо долазим, гдје сам гост, а гдје странац. Дома нисам био нигдје, толико сам успио и сам сконтат. Слетио сам на Плесо тог студеног или можда просинца, не сјећам се више точно, али била је зима, а није било снијега, и било је уистину прије Нове године. Тамо ме је као и много пута до тада дочекао мој френд Чомбе. Док смо се возили према граду, он ми исприча како мора на један задатак у Загорје направити неколико фотографија с једног политичког скупа па је послије слободан. Пита ме желим ли да га причекам негдје или да идем с њим правити му друштво. Када сам му рекао да ћу радо с њим, он ми објашњава да заправо идемо у Велико Трговишће до куће недавно преминулог Фрање Туђмана. Тамо ће се открити његова биста те ће се окупити сва државна елита, а он то треба фотографирати. Почело ме чак и занимати. Кад смо стигли, тамо је већ било окупљено неколико хиљада људи са заставама, викали су популистичке слогане, скандирали покојниково име и нагуравали се око његове родне хиже.

105

64-65 Мој пријатељ иде напријед, пробија се кроз гомилу, а ја за њим носим његову велику фоторепортерску торбу, тобоже и ја на задатку. Пробили смо се до саме бисте, ту је гомила фоторепортера, сниматеља с телевизије, биста још прекривена бордо тканином и неколико микрофона који су чекали говорнике. А они се убрзо и појавише, гомила људи се размицала, аплаудирала им, довикивала и ја се хтједох уклонити, али нисам имао камо. Иза мене је био зид куће, са страна гомила људи, а испред биста опкољена већ споменутим микрофонима. Људи на које се чекало били су Анкица и Мирослав Туђман, Андрија Хебранг, Ивић Пашалић, Љерка Минтас-Ходак и Мирослав Ћиро Блажевић. Можда је био још нетко од тадашњих хадезеовских тешкаша, али се не сјећам сад баш свих. Углавном, они се поредаше баш испред мене тако да су све камере које су их снимале ухватиле и моју унезвијерену њушку. Они већ споменути хадезеовци су се намјештали, правили озбиљне и свечане изразе лица, а ја сам с црном вуненом капом на глави збуњеним погледом тражио куда утећи. Изгледао сам као лопов кад га ухвате на дјелу, а да тога нису ни свјесни. Нитко ме није питао тко сам или што радим ту, можда су мислили да припадам осигурању или што ли већ? Свечаност је, богами, потрајала, биста се открила, говорници су се смјењивали и причали велике и шупље приче о покојнику, гомила је аплаудирала, узвикивала његово име, фоторепортери су шкљоцали, сви су радили оно што се од њих очекује, једино ја нисам знао каква ми је ту улога и то се на фотографијама које ми је пријатељ послије показивао лијепо могло видјети. Те су ме вечери послије телевизијског дневника звали многи пријатељи и питали откуд ја на откривању Туђмановог споменика и не чекајући одговора почели би се смијати и спрдати ме, а мени се није дало објашњавати па бих им се и ја придруживао. Што друго? Друга загорска згода десила се пар година послије, у сусједном селу, такорећи. Био је Дан устанка (партизанског) у Хрватској и нас четверо, моја тадашња дјевојка из Загреба, ја и још један пар који су 106

били њезини пријатељи, кренули смо у Кумровец, мјесто гдје је рођен Јосип Броз Тито. У Кумровцу није било ни живе душе тако да смо на миру могли обићи село чији је добар дио претворен у етнолошки музеј. Преко пута Титове куће има биртија „Код старог“ гдје смо се најели штрукли и добро их залили киселим загорским вином. Затим одлазимо до куће гдје је Тито рођен, прије него ћемо ући напушавамо се доброг хашиша, разгледамо хижу, читамо књигу дојмова и смијемо се патетичним реченицама те и сами дописујемо шаљиве досјетке. Моја дјевојка и ја одлазимо до брачног кревета, почињемо се шалити о томе како је Тито можда баш у том кревету био „направљен“ и како би можда и ми ту требали водити љубав, тко зна, можда би нам дијете било нови Тито, зезамо се, почињемо љубити и миловати и тко зна шта би се збило да у том тренутку у кућу није ушло двоје постаријих људи, она и он. Било им је драго да виде још некога на данашњи дан, поздравили су нас са: „Смрт фашизму, омладино!“ Ми се нисмо одмах снашли онако напаљени и напушени, а и нисмо били нека омладина, ако ћемо право. Почели смо се смијуљити и требало нам је времена да узвратимо са: „Слобода народу!“ Мало смо попричали с њима те сазнали како су се срели у партизанима и како су од тада заједно и како је већина њихових другова већ одавно под земљицом чрном и како је срамота што на данашњи дан нема никог у Титовој родној кући. „Па ево нас, шта нам фали!“ морала је ова моја одбрусити. Била је прилично свадљива тих дана. Послије смо се окупали у рјечици Сутли која је граница са Словенијом, а тада и с Еуропском унијом. Успио сам преронити читаву Сутлу па смо се спрдали како сам испод воде успио ући у Еуропу. Затим смо на повратку стали у једном слатком ресторанчићу који се звао „Стари млин“ или тако нешто, појели пурицу с млинцима те и њих као и штрукле „Код старог“ залили загорским вином. Предвечер смо се вратили у Загреб и отишли 107

64-65 свако своме дому. Моја дјевојка и ја смо се испружили на софи и гледали телевизију на којој су, посебно ваљда због тог свечаног дана, пустили партизански филм Битка на Неретви. Док сам пратио како Јул Бринер у зрак диже мост у Јабланици, она се лагано набијала на мене. Вољели смо се по посљедњи пут, а ја сам гледао партизански филм. Сљедећег дана сам летио натраг у Осло, а она ме није испратила ни до Плеса. Летио сам на сјевер и у облацима размишљао о партизанима који су преко ноћи направили тај нови мост, прешли га и зајебали Нијемце. Спасили су тако и своје рањенике. Али мост између мене и моје загребачке драге се више није могао направити, нити се наша рањена љубав могла спасити. Остаде само ова кратка приповијест да попут неког споменика свједочи о тузи за изгубљеним временима.

108

Ника Душанов ШАРЛЕВИЛ Шарлевил, жељезничка станица Као нит из паука, дрво из семена, валови из мора, огањ из угља, тако свет излази из Браме… Станица беше добила нову фасаду, као и поражавајуће, депресивне „украсе“ у виду цвећа обешеног о ланце. Нове канте за отпатке, услед своје решеткасте структуре, давале су увид у сведеност државне прехрамбене индустрије. Стари станични сат постављен постранце беше добио нове црне казаљке, танке и дугачке, за разлику од претходних дебелих и краћих. То је ваљда значило да је време постало агилније и брже, а не више тромо, малтене непомично. То је ваљда значило да возови више не касне и да тај видљивији и виткији проток времена наговештава да се нешто стално дешава, да је воз сада негде тамо и да ће морати да буде и овде. Нов освежен изглед ова станица дугује проласку Председника Републике кроз Шарлевил 1999. године, који је баш одавде пошао возом да отвори обновљени мост на реци десетак километара даље. Бацио је поглед на свеже цвеће које се клатило на ланцима припремајући се да одржи говор са великом реком за леђима. Био је спреман за салве љубави и обожавања никлих на доконости и ресантиману. Сва озлојеђеност, завист, доконост незапослених, неостварених, била се прилепила за сваку стопу његових корака које је прешао до папучице вагона. Било би довољно да кликне петама и стресе прашину и магија би се дешавала, бес и мржња путовале су попут спора од мрачних села до градских пристаништа. Од провинцијских учитеља до велеградских академика. Беше то доба размножавања Цвећа зла.

109

64-65 Сама зграда, свеже офарбана у институционалну жуту, само је појачавала осећање гађења које је председник имао при погледу кроз прљави прозор воза.. Све мочваре, уџерице, магле које је прошао, стицале су се овде у Једно. Цела земља, депресивна, безљудна и гњецаво мека као да је проистицала из овог места. Станица није била еманација равничарске меланхолије, већ је била „фабрика“, Ум, место које је стварало и око себе конструисало мочвару, блато, жалосне врбе, суицид. Седим, безимен и слуђен у мемљивој канцеларији. На столу је флаша брље. Верујем да је све зло ове земље проистекло из мене и да је свет око мене пакао који сам ја створио. Можда је то због алкохола или због чињенице да сам загледан у мочвару преко пута, којом сам често лутао и звао је својом. Замишљам да сам змија која се обавија око глатке трске. Вода је хладна и блатњава. Једна кап клизи ми низ чело. Замишљам да сам у жабокречини, млакој води без кисеоника, давим се у зеленом воњу. Замишљам да сам жена која је сишла с пруге у трску да се олакша, али потонем у блато. Штрче само моји дебели женски прсти који временом посиве…

– Хееј! – прекину ме у медитацији унезверен глас. – Дај брзо неки нож! Председник се обесио!!! Шарлевил, Дом културе Турпијам уже тупим ножем. Коначно, нити попуштају и телесина се стропоштава на под купеа. Згледам се са тупавим агентима обезбеђења.

– Све јавне службе су у штрајку. Узалудно је звати хитну помоћ или полицију – кажем.

– Треба га некуд однети да не изазовемо панику у народу – шапуће један агент другом.

110

Сви погледи су уперени ка мени, домороцу у каквој таквој униформи, жељезничара.

– Знам једно место, недалеко одавде, на ком је могуће оживети мртве. Гледају ме у неверици.

– Свако место у провинцији има дом културе где васкрсавају националне величине и патриоте. Обред је крајње једноставан, само треба извадити покојникове унутрашње органе и заменити их свињским изметом и одабраним страницама најбоље националне литературе. Прихватају мој наизглед бизарни предлог, пре свега због поверења које изазива помињање званичне институције, па била она и провинцијска. (А такође, веза између национализма и мистике је вечна и нераскидива.) Умотавамо лешину у гомилу дневних новина и возимо је у приколици мог мотокултиватора. Јато врана кружи око нас иритирано тандркањем малог мотора. Напокон стижемо до запуштене зграде окружене трском и магловитим испарењима. Износимо леш из приколице и тетурамо до улаза.

– Спустимо га на обредну катедру. Одавде су многи поново устали, још лепши и бољи него пре смрти. Правим се да знам шта радим да не бих изазвао подозрење тупавих агената, али примећују да ми руке дрхте и да у сали нема никаквих хируршких инструмената. Па ипак, одмотавају новине и удаљују се од мртвог председника остављајући ме да урадим оно што сам обећао. Стиснуо сам петљу, узео свој тупи нож и са муком просврдлао рупу у телу, центиметар испод пупка. Потекла је крв из малог отвора. Насмешио сам се глупо агентима.

– Па ти си луд! Болеснику болесни! Касапиш леш! Ми смо ти још и поверовали!

111

64-65 – Свињо! Склањај руке од нашег председника! узвикнуо је један од њих и кренуо да ми се приближава држећи пиштољ постранце да би његова кретња деловала урбаније. Почео сам да бежим и чуо сам пуцње… Шарлевил, мочвара Очигледно сам доста издржљив јер када сам дошао к свести, открио сам да сам успео да добауљам до мочваре која је опкољавала село. Имао сам најмање три метка у телу. Луд, луд… Одзвањало ми је у ушима. Луд-луд-луд…као каденца у Рахмањинова. Еј, свете! Мочваро! Ко не би завукао прсте у твоју лешину! Ко не би спавао са птицама у малој крошњи или у гнезду на малом острвцу на тлу! Испуштам ли језив крик кроз трску? Не! Ћутим овде и издишем свој мали животић. Ја сам змија која се увија око трске. Ја сам средњи прст у блату мочваре.

112

Владимир Максимовић ХИПНОС

На Беле Воде сада ретко идем. Када сам први пут дошао у то насеље оно је још увек било село и ново приградско градилиште. Деловало ми је тако далеко као да читава вечност треба да се доће до њега. После сам се навикао на ту удаљеност од града видевши да има од Белих Вода још даљих крајева у граду. У том насељу је на адреси књижевника Слободана Стојадиновића Чудеа крајем осамдесетих и почетком деведесетих било регистровано више малих издавачких кућа јер је Слободан дозвољавао да користимо ту адресу за те наше самиздат књиге. Тај мали стан је био у једној старој згради у Водоводској 125. Зграда је крајем педесетих претворена у шест станова. Пре тога је била жандармеријска станица, па четвороразредна школа. У приземљу је била самопослуга а испод ње велики блатњави подрум који је по легенди био притвор те жандармеријске станице. Локални староседелачки свет није волео досељенике. Они су држали дистанцу према новопридошлим дружећи се само међу њима и живећи у свом простору Жаркова и Белих Вода. У тих шест станова су стигле породице из разних крајева најављујући велика досељавања и градњу у том насељу. Стан се водио на Слободановог оца Војислава који га је купио почетком осамдесетих. Иако је зграда била руинирана, на полутрулим гредама стан је био здрав са великим осунчаним прозором и необично дугим ходником којим се је улазило у велику собу. Све остало је било дотрајало: струја, водовод, купатило, под, врата, прозори. Преко пута зграде је била кафана Беле Воде у сличној трошној згради са огромном салом. Слава те кафане се је почела гасити са укидањем ускотрачне пруге јер је одмах испод ње била железничка станица Жарково. Предзадња пре главне станице Ћире која се је налазила код Аде Циганлије.

113

64-65 Локалци су С.С. Чудеа звали писац и нису ни знали које му је право име. Стан је био креативан јер је он у њему доста писао и потом објављивао разне књиге бавећи се издаваштвом. Негде 1990. године Слободан је од града Београда добио поткровље у Улици Маршала Бирјузова које је реновирао и преселио се у њега са супругом и кћерком. Стан у Водоводској се је и даље водио на Слободановог оца. У суседним становима током деведесетих су се смењивали подстанари који су долазили из Славоније, Лике, Северне Далмације, Босне, Косова и Метохије. Водоводска 125 је и даље била издавачка адреса за књиге неколико малих издавача. Поштар који нас је знао редовно је остављао пошту за све фирме у велико сандуче или испред врата на прагу ако нико није био ту. Онда су прошле деведесете и мале издавачке куће нису више могле опстати, гасиле су се једна по једна. Једног дана и ја сам напустио Беле Воде. Судбина тог стана је кренула новим током. Прво је умро Слободанов отац Војислав на којег се водио стан и који је живео у нишкој Каменици. Потом и Слободан. У граду сам срео Миру Слободанову супругу која ми је рекла да има проблем са тим станом јер при куповини давних осамдесетих нису завршили неке преносе и немају комплетну документацију тако да не може да га прода. Онда је та оронула зграда добила ново лице. Неко је надоградио на њу два спрата и урадио нову фасаду. Кафана Беле Воде је затворена, месара Абдулаха званог Влада на броју 129 је одавно закатанчена. Кућа староседеоца преко пута који је ту гајио краве, свиње и живину је срушена и на њој је изграђена велика стамбена зграда. Слободанов комшија са спрата Малиша није ме препознао у аутобусу градског саобраћаја када сам га видео. Слободан се је са њим комшијски дружио и пио алкохол. Водоводска 125 је спојена са градом, кућом до куће. Староседеоци су постали мањина. Последња 58-ица и даље вози од центра града ка Белим водама са поласком око 23 часова. Уместо Слободана Стојадиновића Чудеа који ју је редовно чекао или пијан или трезан њом се сада вози Хипнос господар ноћи памтећи несталог путника песника који је проносио његово име.

114

Данијела Дејановић ДВИЈЕ

ШУМА „Јеси ли научила пјесмицу?“ Пита мама. Мене прође нека језа. „Јесам.“ Слажем наивно. „Ај да те пропитам. Да видим јеси ли научила.“ Ћутала сам. Гледам је и хтјела сам заплакати. Из неке немоћи да објасним да ми то заиста није важно хтјела сам само плакати. Нисам знала да некоме сад пјесма може толико значити.... Наваљивала је. „Дај да чујем! Како иде?“ „Тата, врати се! Тако иде.“ Заћуте сви. Стрина погне главу, скрене поглед. Баба улети у кућу из дворишта. Вјероватно да се исплаче. Послије ћу пријмјетити да се и тресла. По опушцима и расутом пепелу околу куће могло се видјети колко је само плакала... Нисам могла учити. Школе се не сјећам уопште. Ипак, одлазила сам у њу и враћала се невољно и тешко вукући се цестом зараслом, пустом и прашњавом. Торба ми никад није стајала на раменима. Спуштала сам је да виси заједно са мном и јакном. Изгледала сам као натоварени магарац или као тата у том тренутку под пуном ратном опремом и чизмама тешким од надувених. Крвавих стопала пуним жуљева. У школи су нас разврставали по неким групама. Постројавали по врстама. Увијек се знало ко је ко, само што никога никад није занимало гдје је ко.

115

64-65 Тата је био у шуми и тамо се бојао змија. Ако би то сад гласно рекао саборци би га засули поскоцима ко из шале. Ћутао је храбро кукавичи. Чакао посртојавање. Научио ме је како да нацртам шуму. Како су стабла ближе мени већа, а стабла даље од мене мања. Како крошње немају симетрију. Ћутке сам сама све обојила у јесен и првог дана школе добила четворку. Радом су се дјеца одушевљавала. Нацртала сам свима исто и опет сам само ја добила четворку. Из ликовног. Из шуме. Тата се вратио „Јеси ли научила пјесмицу?“ Пита учитељица. „Јесам.“ „Да чујемо.“ „Ал је лијеп овај свијет, ондје поток, овдје цвијет....“ „Хм... хоћеш ли научити то мало боље за идући час или ћеш четворку?“ „Четворку.“ Изгубила се у шуми.

МИКИ МАУС Зовем се Мики Маус. Дрвене тарабице у основним бојама ограђују моје двориштанце којег нема. Морате га замислити. Горњи спрат има пространу терасу и ту су сигурно собе за спавање. На доњем спрату морате замислити играоницу, куњихицу, предсобље. Ништа се споља не види од застора на обојеном стаклу великом као највећи излог.

116

Улаз је са друге стране. Дискретан. Да се не види ни ко долази ни ко одлази. А долази и одлази ко кад хоће, може или жели. Коме кад одговара. Без кућног реда, рада и реда уопште. Он не постоји. Ред се овдје наплаћује. Ред се овде плаћа. Сад замислите велики округли шанк као свјетлећи рингишпил. Мрачни сепаре. Мраморни под и влагу која се развлачи ђоновима. Болест и смрад донесен ко зна одакле. Срамота је црвена. Некад сам се звао Маускарада и био сам сводник овог свратишта. Миш сам постао тако што су ми почели довлачити дјецу. Можете ли замислити моју срамоту. Срамоту да побјегнем из мишије рупе. Можете ли само замислити???

117

64-65 Владислав Рупић ТУЖНА СОБА – Људи су тужни, не собе, господине. Невен Кузман је добио такав одсечан одговор од власника стана, када је приметио да је соба некако тужна. Тужна? Како тужна? Била је ћутљива и тмурно сива, у немир заодевена, немир који није другога хтео дотицати, већ се сам у себи гушио, тајанствене, тамне тапете на зидовима нису причале своју трагичну судбу, позлаћено светло које је продирало кроз тешку зелену завесу, није уносила топлину у собу, а тишина... Та тишина је била чудна. Невен је платио месечну станарину за собу, још првог дана, свега један дан пре него што је отишао. Распаковао се тог јутра, полако и уредно. Позвао телефоном своје родитеље и обавестио их о својој новој адреси. Његова карирана, црвено-сива кошуља, подавијених рукава чији су се крајеви офронцали, била му је неугодно уска око струка и он је одмах донео исхитрен закључак да се угојио, а да то до сада није ни приметио. Откопчао је пластичну црну дугмад и скинуо ју је. Само у белој мајици на уске бретеле, с рупицама од мољаца на левој страни, баш тамо где су му се налазила ребра, чак и оно једно украдено од стране свевишњег од којега му је сапатница и сапутница створена, он осети хладноћу те погледа ка прозору, скоро потпуно скривеним завесом. Дан се гасио брзином која је пркосила законима физике, све је мање било светла а ноћ је сигурним кораком долазила. Тек што упали светло, баци се на тражење блузе која би отерала хладноћу и врло лако је нађе. Иако ју је оденуо, није му било топлије. Хтеде да оде до власника стана, ниског, ћелавог мушкарца и види да ли је и у остатку стана овако хладно, али пластична квака се није дала притиснути, као да је била залеђена. Покушавао је обема рукама, али успех је изостао, па, узнемирен, почне погледом луњати по соби.

118

Тамне зелене завесе, пред прозором десно, кревет с постељином, радни сто и столице лево, двокрилни ормар одмах до радног стола, преко пута њега овећи шифоњер и при зиду, баш као да је гледао у кревет, телевизор на полици. Дрво од којег је био направљен радни сто беше тамно, ормар беше таман, шифоњер црн, постељина црна и Невен чу како то црнило, та непрозирна тама којом је био окружен, у којој осети самоћу, тихо, скоро нечујно, шапуће. Светло сијалице затрепери и он опет покуша да отвори врата, сада већ мало уплашен. Завршило се као и првог пута. Док је светло трептало Невен се шћућури код шифоњера, сав узрујан и разапет међу питањима. Иако је покушао да изађе, осети да треба остати у соби, у овој просторији која је од њега захтевала да на пар тренутака буде њен и он то схвати с тугом. С тугом! Осећао ју је свугде: у срцу, у очима, у рукама и ногама, у самим костима. Из ума све ишчезе и остаде рака из које осветнички почеше излазити давни порази, неуспеси које је годинама бацао иза се, сахрањивао их, од којих је бежао не желећи да их себи призна. Можда је био кукавица, или је једноставно био као и већина других – памтио је само успехе. Самоћа и туга га оковаше и ни дете у својој беспомоћности не би му равно. Светло опет затрепери, угаси се и наста густа тама у соби. На срце му паде тамна копрена, душа, испражњена од радости и задовољства, му зацвили, суве усне изговорише једно питање: -Зашто си тужна? Није добијао одговора, у грудима осети како му огромна, камена песница стиска цело биће, главобоља га поче опседати и осети малаксалост и бол у удовима. На тренутке му је нестајало ваздуха а чемер му испуни усну дупљу. Ваздух око њега поче га притискати, одузимати му места за било какав покрет. У томе ваздуху била је присутна туга какву још не осети, тешка, раздирућа.

-Зашто си тужна, собо? – понови питање.

-Да, тужна сам...

119

64-65 -Зашто?

-Дуго времена сам већ тужна – одговори тихо соба с тоном који као да је хтео скрити, угушити плач.

-Плачи слободно. Биће ти лакше.

-Не умем да плачем. Покушала сам.

-Осећам... Осећам твоју тугу.

-Јеси ли и ти икада био тужан?

-Много пута. Али не овако, не овако као ти.

-Да... Знаш са мном никада нико није разговарао. Нисам имала с ким да поделим тугу.

-Сада сам ја ту – са сетним осмехом рече Невен. –Причај са мном.

-Одавно сам тужна. Овде је становала једна девојка. Била је то лепа девојка. С њом сам могла о свачему разговарати. Девојка је имала сина. Тек рођеног. Беба – ту соба ућути.

-Слушам те – огласи се Невен.

-Тешко је говорити о томе. Беба готово да није плакала, смејала се и махала својим ручицама. Могу ли ти веровати?

-Можеш.

-Онда су једног дана дошли неки зли људи. Раставили су девојку од њеног сина. Узели су бебу и однели је. Никада се више нису вратили, а девојку су оставили овде, под кључем.

-Шта је било с девојком?

-Полако је копнела. Све мање је јела, све мање је пила. Није више разговарала са мном, углавном је плакала. Доносили су јој да једе, али је и то престала да ради. На крају... Девојка је умрла. Нисам хтела да је оставим, али они исти зли људи су је увили у ћебе и однели. Од тада сам тужна и сву ону мајчинску жалост осећам у себи. Нико од тада није могао да ме чује, нико са мном није причао. Невену задрхти брада.

-Јеси ли исто тужна као и онда?

-Не, временом сам постала још тужнија.

120

-И ја сам тужан због нечега.

-Заиста? Због чега?

-Био сам заљубљен и мислио сам да могу све, да могу полетети, погледом преместити брдо у дол, препливати океан! Ћутао сам и никоме то нисам открио.

-Ни оној у коју си био заљубљен?

-Не. Поготово не њој. Била је заљубљена у другог. Тада се то десило...

-Које? Невен отћута пар секунди па настави: -Били смо у истом разреду. Требало је да јој предам књигу. Књигу из које би учила, а коју сам ја узео из библиотеке. Потеран горчином бацио сам је на улицу. Она је потрчала да је узме. Наишао је аутомобил... Цела школа је била на сахрани. Никада то никоме нисам рекао. Нисам могао да плачем, јер... Тада нисам умео... –Невену је дрхтала брада. –Плачи, плачи слободно... Плачи са мном, собо. Соба заплака. Невен је плакао, могао је осетити сузе собе како се сливају низ тапете. Плакали су заједно, у истом ритму. Плакала је соба. Плакао је Невен Кузман. Сузе су се осећале у ваздуху. Тако је протекла ноћ. Ујутру се топли зраци сунчевог осмеха пробише кроз зелену завесу која, чинило се, више није била дебела као пре, те у потпуности осветлише собу. Позлатише је. Невен Кузман се пробуди још увек цакластих очију, уморних и питомих. Устаде полако и погледа свуд око себе: неко ново светло је племенило собу, уносило искрен, срдачан осмех у њу те се и он насмеши, па потом сакупи све своје ствари и спакова се. Застао је пре него што је притиснуо пластичну кваку. Још једном је погледао собу, а онда је са смешком изашао из ње. У ходнику стана, као какав настојник сецикеса, сусретне га ниски, ћелави собовласник. Гледајући у Невена и његову торбу, побледе и приближи му се.

121

64-65 -Господине, нећете ваљда отићи? Ја сам собу за овај месец већ завео као изнајмљену.

-Не брините за новац. Задржите га... Отвори врата стана и изађе. Тада се окрете и погледа ниског мушкарца.

-Господине – прозбори – нису само људи тужни. И собе могу бити тужне – поче силазити низ степенице зграде. Није се освртао.

122

Ранко Павловић МИРИС МУШКОСТИ Када је шумска тама почела да гута посљедња зрнца дневне свјетлости, избила је на чистину и зауставила се. У устима јој је горјела жеђ, у желуцу урлала глад, из огреботина по лицу и рукама у ситним капима цурила крв, а из слијепљене косе низ чело и обрве сливао се зној и гризао очи као да је нека невидљива рука у њега досипала ситно самљевену љуту паприку. Чим јој се поглед мало разбистрио, гурнула га је низ некошену ливаду. У долиници, тристотињак корака од ње, назирала се спратница обавијена нитима плавичастосивог сумрака. Један прозор у приземљу расипао је блиједо свјетло. Кренула је не пазећи гдје ће стати, хоће ли за шта запети или ударити на какав камен у густишу. Неким чудом, сјетила се бабе кад су јој се у поткољенице почеле забадати оштре иглице травуљине коју је она звала коштрика. Ливада је била запуштена, годинама је нико није косио, па су по њој, скривене травом, вијугале и трновите лозе купине, оструге како је то њено име с гађењем у гласу изговарала баба када јој је љети долазила на село и са грмова брала једре плодове из којих је светлуцало на десетине ситних тамних очију. На средини ливаде застала је, да узме мало даха, и лијево од зграде на којој је свијетлио прозор, иза крошања високих стабала, примијетила контуре цркве. Иде, дакле, према манастиру, а освијетљени прозор припада манастирском конаку. Не зна како је дотетурала до конака, само се сјећа да је објема стиснутим шакама лупала по вратима, да јој је отворио млад човјек обрастао у густу црну браду и дугу косу и да му се, у слабо освијетљеном ходнику, срушила у наручје. Када ју је више унио него увео у дугу трпезарију, само се скљокала на клупу, испружила руке по столу и на њих спустила главу. Сљедеће чега се сјећа јест лелујава слика, као одраз на мирној површини воде, на којој три млада човјека, у тамним одијелима, сви брадати и са дугом косом, трчкарају око ње и мажу јој лице, руке и ноге нечим што наноси такав бол као да у вати коју приносе њеном 123

64-65 тијелу има на стотине иглица. Онда је један од њих, онај највии, принио чашу на чијем дну се налазио гутљај неке жућкасте течности и рекао јој да попије. Одлучно је одмахнула главом, а он је, не обраћајући пажњу на њено одбијање, говорећи да је ракија у већим количинама опако пиће, а сабијена у напрстак прави мелем за тијело и душу, насилу излио течност у уста. Кад је прогутала жестику која је прљила уста, губећи на тренутак дах, осјетила је како се она разлива цијелим тијелом, чак и малим ножним прстима и како јој крв брже кола умртвљеним тијелом. Други монах – сад је била сигурна да су то монаси – ставио је пред њу шољу с чајем и трпезаријом се раширио помијешан мирис ливаде, шуме и меда, зашумио је вјетар у крошњама високог дрвећа, расцвјетали се зидови, зазујале пчеле. Трајало је то кратко, а онда се све разбистрило и видјела је како један монах пред њу ставља тањир из кога се дизала пара, кашику и комад црне погаче. Чорба од гљива, рекао је. Данас су у шуми набрали вргања, рујница у лсичарки. Посна је, јер је већ пети дан петровданског поста. Припремили су је сами како су знали. Сестра Теодора, која им кува, пере, чисти и спрема цркву и конак, отишла је на сахрану мајке која се, како је рекао, преставила Господу у деведесет другој години. Теодори је седамдесета, али је још пуна живота и тек кад је одсутна виде колико она привређује у овој њиховој малој заједници. Када је устима принијела кашику с чорбом, одједном је нестало свих других мириса осим шумског, истовремено опорог и опојног и, ма колико је осјетила неко блаженство у празном желуцу када се по њему разлила пријатна топлина, још више се згрозила при помисли на негостољубивост мрачне шуме. Монаси су сјели насупрот њој и гледали је, трудећи се да прикрију знатижељу. Када се заситила, испричала им је шта се догодило. Тог јутра је рано, не доручкујући, аутомобилом кренула на врх планине, намјеравајући да у пријатном амбијенту мотела проведе дан. Прво ће, мислила је, доручковати, а онда, до ручка, шетати обронцима по којима је дрвеће ријетко, сигурно се неће изгубити. На десетак километара прије мотела зауставила је аутомобил на малој чистини крај оног четвртастог камена, обрданог и прекривеног лишајевима, стећка ваљда, на коме се тешко разазнају знаковља и писмена. Одједном је, ни 124

сама не зна зашто, пожељела да се надише свјежег шумског ваздуха и ушла међу густа стабла с лијеве стране пута. Угледала је неко дотад јој непознато цвијеће и почела да га бере, улазећи све дубље у шуму. Када је пожељела да се врати, никако није могла ни да наслути у ком правцу треба да иде према аутомобилу. Кренула је лијево, па десно, онда напријед, па назад, затим опет лијево, па десно. И тако до сумрака, све док није избила на чистину и видјела један освијетљен прозор на манастирском конаку. Шума је велика тајна, рекао је највиши монах, онај који је имао раздјељак средином главе па му је коса равномјерно падала на рамена и низ врат на леђа. И велика је пркосница, додао је. Према плашљивцима је сурова, а пркоснике, сличне себи, поштује и пред њима отвара стазе. Никада дрвосјеча није залутао у шуми коју рањава, убија њене изданке живота, сијече стабла, а она се уклања пред његовим корацима и показује му пут према излазу. Није стећак далеко, говорио је даље, за сат се до њега може стићи. Добро зна стазу и сутра ће је одвести до њеног аутомобила. Његов говор се претворио у неко чудно зујање, а сви мириси којима је била испуњена трпезарија одједном су нестали, остао је само јак, надражујући мирис мушкости. Монашке мушкости. Ко зна када је посљедњи пут и да ли је икада нека женска особа, осим сестре Теодоре, крочила у ову просторију? Тај мирис имао је неку опијајућу моћ и главом је клонула на руке прекрштене на столу. Онај монах с раздјељком рекао је да је уморна и да мора у кревет. Спаваће у гостинској соби, рекао је, изишао с њом у ходник, увео је у једну собу, показао намјештен кревет и пружио јој спаваћицу. Не може се сјетити шта се даље догађало. Зна само да је легла и да је осјетила како јој онај мирис мушкости надире у груди. Није га осјећала само чулом мириса, осјећала га је цијелим тијелом. Крв, чији јој је шум бубњао у ушима, разносила га је по глави, грудима, рукама и ногама, све до оних малих ножних прстију у којима је онако снажно заколала крв када јој је монах излио гутљај ракије у уста.

125

64-65 Онда је тијело почело да се смирује, онај мирис мушкости само је пулсирао у брадавицма набреклих дојки и у бутинама које је несвјесно све више растављала. Послије неког времена осјетила је нешто топло међу ногама и врућ дах на врату. С врелим пламеном мирис мушкости продирао је у њу и она му се сасвим препустила, осјећајући у једном тренутку како лебди заједно с креветом. Начас се све смирило, а затим се ватра поново разбуктала у бутинама и поново је један њен пламен њежно продирао у њену врелу утробу. Да ли је долазио из истог извора или из неког другог? С тим питањем у помућеној свијести утонула је у сан. Када се пробудила у поглед јој се усјекла бјелина свјеже окречених зидова. На столици у углу видјела је нехајно набачену своју одјећу. У другом углу стајао је мањи сто од тесане јеловине. На њему ничег другог није било осим свијећњака са воштаном свијећом, керамичког бокала и чаше. За столом је била дрвена столица с насловом. На полици изнад стола стајале су три мале вазе с букетима осушеног босиљка. Устала је и на себи видјела изанђалу спаваћицу, за неколико бројева већу него што би јој одговарало. Откуд на њој таква спаваћица? У тренутку је схватила да се налази у гостинској соби манастирског конака да та дотрајала спаваћица вјероватно припада сестри Теодори. Да ли се синоћ сама скинула или јој је неко помогао? Узалуд је покушавала да се било чега сјети. Пришла је прозору и покушала да га отвори, али је био чврсто затворен резом која се налазила сувише високо да би могла да је дохвати. Помјерила је мало застор и крај дворишне чесме угледала тројицу монаха, голих до појаса. Један се брисао ланеним пешкиром, други се хладном водом пљускао по лицу и маљавим грудима, а трећи је с пешкиром преко врата чекао да дође на ред. Који ли је од њих... или су можда..? Недовршено питање се попут сјечива зарило у њене груди и пресјекло јој дах. У два скока стигла је до врата и покушала да их отвори. Била су закључана. Изнутра, увјерила се, јер кључ се налазио у брави, окренут тако да га нико с друге стране не би могао избацити.

126

Борис Над ДУГО ПУТОВАЊЕ КУЋИ (Одломак) Никаквих вести нема с Великог пута. Ернст Јингер: Мантре ЈЕДНА ОД СВЕГА ЧЕТИРИ ПРИЧЕ Као што није имало почетка, ово путовање нема ни свој крај, већ се увек наставља – свеједно како – чак и уколико, наизглед, стојимо у месту. Путујемо онда и мимо своје воље, кроз време; у прошлост и у неизвесну будућност. Путујемо, изнова, и кроз сећања. Пределима и земљама којима смо некад корачали, и онима којима нисмо, а можда никад и нећемо. Путујемо као месечари, и у сну. Ту срећемо све оне које смо раније, у неко друго време, сретали, и живе и мртве (већином мртве), и ослушкујемо њихове гласове, њихов шапат, њихове давно заборављене речи. Шта нам то они шапућу с толике даљине? Заблуда је да се цео живот може проживети у једном месту, у завичају, не одлазећи никуд из свог села. Заблуда је и да некуд из њега одлазимо. Није ли то само наша пуста и ташта жеља да негде, у даљини, нестанемо? А заблуда је и да се од неког места, које нам је прирасло за срце – па и оног родног – можемо растати заувек. У овој књизи, коју читалац сада држи у рукама, реч је о једном таквом путовању, и о повратку. Једна од свега неколико прича – нема их више од четири, сматра Борхес – које причамо и које ћемо наставити да причамо, све до краја времена. Друга је, поред те приче о повратку, прича о потрази. (Трећа о опсади града, четврта о љубави која је несрећна. Овај редослед је произвољан: четврта може бити и прва.) Као и преостале три, прича о потрази је једноставна. Један човек, или неколико њих, обавезно у зору, напуштају свој завичај како би пронашли нешто што је изгубљено – Златно руно, чудесни путир или јабуке Хесперида. Без тог подвига, који подразумева одважност да напус127

64-65 тимо утврђен и предвидљив живот и устаљен поредак ствари, повратак, сваки повратак је, разуме се, немогућ. Прича о повратку, то је повест о луталицама као што је Одисеј, чији је повратак кући, на Итаку, трајао пуних десет година, након што је исто толико година провео у рату, у туђини. Можемо ли се после свега – па и после рата – вратити тамо одакле смо пошли? Да ли су нас за време нашег одсуства ближњи заборавили? Није ли и њих овај живот неповратно променио? Да ли смо тамо, у међувремену, постали сувишни или сметња? И ко ће нас, у завичају, дочекати? Можда пусти праг, у развалинама сопствене куће; можда остарели отац или мајка; или Пенелопа, окружена разузданим и обесним просцима? Једна од тих упорних скитница, заморена од толиких бесциљних лутања, на прагу старости, у разочарењу, каже: треба остати у својој родној земљи. „Не треба ићи даље од свога родног краја.“ Шта треба да урадимо, међутим, уколико та земља из које смо једном кренули, више не постоји? Уосталом: Не улазимо, никад, у исту реку. Ником то још није пошло за руком. Ни у исти град не можемо ући двапут. Али, уколико у ту воду и у тај град ипак уђемо, требало би да имамо на уму: „Мимо оних што урањају у исту реку пролазе друге воде“. Нека одлазак никад не буде опроштај. Оставимо ту могућност – могућност повратка – заувек отвореном; повратка у весељу или у жалости. Тек кад је ногом поново додирнуо родно тло, Антеј је обновио своју снагу. Снага, тврди овај мит, пристиже из Земље. Не знам да ли је то тачно, да ли је све то митском Антеју заиста пошло за руком, ни да ли је тако победио. А не знам ни да ли је повратак уопште могућ. Не можемо се вратити, учи један шеик, следбеник Пророка, само тамо где никад нисмо ни били. Али он говори о души. Наш земаљски живот, тврди овај мудрац и учитељ, који је подучавао Изрекама и мудрости Курана, проводимо у пећинама изгнанства. Наша права домовина је међутим негде другде: то није ни Багдад ни Дамаск, ни било које место у овом земном свету. После смрти, душа се враћа назад, жури у рај, напуштајући тешку земаљску стварност – земљу прогонства – и смртно тело сачињено од праха, зато што се још сећа свог правог завичаја: оног, у вечитој светлости. Оно што тражимо, у ствари, већ је било ту – на дохват руке – пре него што смо потрагу и започели. То је оно чему 128

нас заиста уче и потрага и повратак. Тридесет птица на концу проналазе птичјег цара који им открива да је цар свака од њих тридесет појединачно и да је Симург свих тридесет птица заједно. Само што ми ту поуку не разумемо све док не стигнемо на крај свог пута. Рај је једино тамо где смо ми; али тамо је, у исто време, и Пакао; онај истински, о коме је говорио Син Човечји. Завичај, додаје један песник, није само место где смо рођени, већ оно које сами изаберемо. Постоје, доиста, и таква места: завичаји у којима смо као код куће а да у њима ипак нисмо рођени. Она у којима се живи мимо повести, као у бајци. И у којима, неочекивано, проналазимо дом за којим смо дуго трагали. Није чак ни нужно да смо у њима већ једном, раније, живели. Она нас привлаче неодољиво, слепом, магнетском снагом. Учинићемо непоправљиву грешку ако их бар једном у животу не посетимо; срећни смо ако нам је допуштено да у њима живимо. И постоје, исто тако, она која нас одбијају и плаше. Мудрост се састоји и у томе: клонити се опасних и негостољубивих места, као и људи који су заборавили да се радују. Ако већ морамо да њима прођемо, учинимо то опрезно, пазећи на сваки свој корак али без бојазни, срца неспутаног страхом, чувајући оно што нам је најдрагоценије: оно што нипошто не смемо да изгубимо, јер једино такав, ненадокнадив губитак, може да проузрокује нашу пропаст. Шта човеку преостаје на концу, кад почне да стари и да се сећа? Преостају само речи. Речи које не престајемо да понављамо; пространа, невидљива кућа саздана од језика и речи, од језика и од његових моћних симбола. Једина кућа бића. Слике се с временом губе; контуре се растварају у нашем сећању а боје бледе. Нестају лица. Јасон седи у песку на обали, у сенци своје лађе Арго, олупине, очекујући смрт. Преостају само речи, и ништа осим речи, које на крају прелазе у шапат, једва чујан, неразговетан, пре него што сасвим утихну а читав свет нестане у тишини.

129

64-65 ЖЕНА С ЛИЦЕМ ШУМСКЕ НИМФЕ У трошној, старој кући у центру Београда, у којој сада живим, паркет под ногама пуцкета и цвили. То је једна од старих кућа у Београду, а улица је кривудава и тесна. Када пада киша, вода бубња у дотрајалим, бушним олуцима, и слива се прскајући, као у минијатурним водопадима, у башту, у којој сада расту само огромни, црвени и бели божури. У тој башти, лети, имам обичај да седим у хладу, испод крошње једног ораха, који се сада суши; у баштенској столици, благо погрбљен, с оловком у руци и свеском на коленима. Ту улицу ноћу дуго перу шмрковима. Јаким млазевима воде, који спирају прљавштину, после чега улица блиста. Понегде, испод танког слоја асфалта, избија стара турска калдрма, а између тих каменова прораста нека жута трава. Када се касно увече враћам кући, пада ми на памет једна стара турска реч: касаба. Ујутро је у тој улици тихо. Башта поред куће је, за јутарњих сати, пријатно уточиште. Висока ограда, зид од цигле по коме, с унутрашње стране, у сенци, расте маховина, заклања ме од туђих погледа, с улице. Зид, расцепљен једном дубоком пукотином по средини, сав крив и изједен од старости, могао би ускоро да се сруши. Подлокава га, упорно, вода која се, у потоцима, у огромним количинама, док траје пролетњи пљусак, слива у башту; вода која нема где да отиче и која, споља, као нека опака кожна болест, као губа, нагриза зидове куће. Боја са прочеља фасаде одавно је нестала. Некад је можда и била зелена или жута; сада је прљавосива, а понегде, од влаге, сасвим црна. Први утисак је зато невесео. Али први утисак може и да превари: нема ничег жалосног у мом животу овде, на тој адреси. Живим ту у некој тихој радости. Окружен цвећем, књигама, људима и тишином. Радост можда потиче отуда што сам се, после неколико година скитања по туђини, вратио у земљу у којој сам рођен и у којој сам одрастао. Сада се, међутим, питам да ли је и то могуће и да ли је то она иста земља. Много шта се у некој земљи, и за много краће време, промени, а ја бих желео да пронађем оно што је у њој остало исто. Да откријем шта је то што се у њој не мења, и шта ову земљу мени чини тако привлачном, и толико различитом од свих других. Некад сам живео као новинар, а 130

сада бих хтео да живим као писац. То није мудра одлука у малој и сиромашној земљи као што је моја. Живим у кући мог пријатеља који не жели да се врати јер је с том земљом и данас у тешкој завади. За њу има само ружне речи и о њој говори с великом горчином. Она му је због нечега крива. Ја једноставно мислим да је то несрећна земља; земља која није имала ту срећу да живи мирно, као Швајцарска. Зашто би, међутим, свака земља морала да личи на Швајцарску, и да ли је то заиста за неки народ срећа? Уосталом, нисам једини станар у тој старој и тесној кући. У приземљу живи и један старац – универзитетски професор, сада у пензији, који тешко и све теже хода, испомажући се штапом. Када се сретнемо, упућује ми учтив поздрав. Болестан је, склања се од пријатеља и познаника, и углавном избегава разговор. А можда то и није болест, већ само старост, старачка немоћ која га чини зловољним и која га удаљава од људи. Друга је жена која има чудесно и загонетно лице: лице водене или шумске нимфе. (Ту близу протичу и Дунав и Сава, и има једно острво, зарасло у шуму.) Љубазна је, али се према мени држи на дистанци. Мени сасвим непозната жена, плаве косе и зелених, тамних, блиставих очију; жена којој не знам ни име – премда сам у овој кући, поред ње, проживео целу зиму и почетак пролећа. Приближно је мојих година; а то значи у раним педесетим. Лепа је без сумње. Живи сама. Кад има слободан дан, силази у башту и седи пре подне у тој истој баштенској столици, уз шољу чаја, у друштву читавог чопора мачака. То мени доноси неку необјашњиву радост.

131

64-65 Дарко Цвијетић ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА (МАЈА, ФРАЊО) И бака Маја (очева мајка) и дјед Фрањо (мајчин отац) умрли су у љето 1995. године, посљедње године рата. Бака је, пред смрт, бунцала: дозивала синове Милу и Ђуру, (убијени, живи спаљени, у Јасеновцу, као дјечаци), дозивала и дједа Остоју (убијен, жив спаљен, у Јасеновцу у 37. години живота), помињала кукурузе и неузорану њиву поред школе у Бјелајцима, дозивала тетку Анку, помињала сусједно село Маглајце, причала с неким Стипаном о кући која гори, свраћала некакве сватове у кућу, шаптала гдје је сакрила кокошја јаја за вечеру, помињала поименце јагњад заклану 1938., звала стрину Миљу и стрину Госпаву на каву, дозивала куму Душанку (кума Веје жену) на славу Ђурђевдан, причала како се за ђурђевданско јутро сватко мора умити у лавору с водом пуном цвијећа, давала имена шумама око хрватског села Маглајци, говорила молитве мјешајући православне с католичким, галамила на чичу Уроша што није покосио ливаду, звала да се обере воћњак иза куће, тепала давно закланом телету, тепала давно угинулом псу, мојем оцу Милутину тепала као да је беба, љубила неком попу Душану руку, помињала искипјелу варенику, звала на питу чичу Бошка и чичу Драгутина, плакала и говорила имена које нитко није могао разабрати, говорила да су шљиве презреле за ракију, да би требало кречити трешњу код штале, шаптала тетки Анки као да су у земуници на Козари (у збјегу), псовала крваво сунце неким усташама што иду од Дубице, тражила да јој упале петролејку, да не види добро, дозивала прабаку Соку да доплете дуге чарапе, откривала гдје је сакрила комадић сапуна у штали, савјетовала да се направи обор за овце, говорила да боровина пуцкета док гори, причала о црвавим ашламама и млакој води у Дједа‑Ђорђовом бунару, причала како не ваља што чује врану у сумрак, питала откуда трагови 132

зимовке у снијегу, тражила ластавичја гнијезда у соби, пријетила птицама упетљаним у завјесе на прозорима, говорила чичи Урошу да не иде у Беч и да не оставља нејаке синове у селу, одвајала комаде круха на страну – за сутра, питала откуд толико перје јастуцима, објашњавала некоме како да дође до манастира у Моштаници, тражила да доктор прво прегледа имају ли дјеца вашке, шаптала како не може више пјешице у воћар, да је далеко, заповиједала да партизанске споменице има да висе у ходнику – све четири, говорила како је чистила основну школу која се зове “Мирко Цвијетић”, викала – “Стипане, чујеш ли, чујеш ли!?”, тихо јецала за неким пилићима у корпи који су нестали кад је пала граната, јадала се како нема чиме упалити свијеће на нечијем гробу, дозивала своју сестру Милицу покојну од 1936., ружила кћерку Анку што рискира носећи поруку партизанима у Јеловац, говорила како ће кости погинулог брата Паве ископати и пренијети у Бјелајце, тукла по јастуку мислећи да млати веш на потоку, некоме објашњавала да њима у селу не треба струја, јадала се што мора трампити краву за пшеницу, тјерала дједа Остоју да испрегне коње и престане пјевати, питала некога колико има од Сиска до Дубице возом, нудила бомбонима унуке Душка, Милу, Дарка, Савана и Боту, савјетовала снајку Лепу да прави тању чорбу – да нема за свакога, позивала куму Ружу да помузе краву и затвори кокоши, викала на небо да је огуљено, викала на ноћ да је предуга, проклињала земљу да је претврда, проклињала снијег да је пребрз, смијала се некој раној љетној киши, радовала се неком добром љету и богатој берби, говорила да ће кад јој се синови обогате купити млин и сама себи мљети брашна колико она хоће, да ће богате синове женити, да ће, кад јој муж дође из Јасеновца, све свеце позвати да јој пређу праг и мајку Исусову, да јој муке своје исприча и загрли је босоногу и остављену и уплакану и ничију и извријеђану, и да ће синове из Јасеновца у утробу своју вратити, заувијек. Дјед је, пред смрт, бунцао: откуд овај рат, и је ли и овај рат онај рат, питао гдје му је матер Мара, и што се не одазива, говорио Кармели да не може контролирати мокрење, да је чуо да су доктори нашли лијек за рак и да ће му излијечити најмлађу кћерку, тетку Ерну, пријетио 133

64-65 своме оцу да ће се бацити у море ако га приме у Краљеву Југославенску морнарицу, тепао баки Хани и пјевушио јој – “крај капеле свете Ане”, причао како ће тренирати ногометаше Хајдука и одвести их у Сарајево, на Грбавицу, смијао се што му је отац кројач сашио превелике хлаче, тражио да ујак Хрвоје научи неку вјежбу на коњу с хватаљкама, пријетио неком шегрту да с њим неће више попети се у локомотиву – да су жељезничари господа, а не љењиви пиздуни, тражио да његовом унуку Дарку у кину пуштају вестерн с индијанцима, обећавао да ће купити сину Анти бицикл, и Антиној цури Марици, пријетио неком милиционеру што га је пријавио јер је рекао да је Тито Хрват, молио за њежнији убод при инфузији, дозивао брата Андрију, који је нестао с Wермацхтом у Русији, бирао качкете за унуке на Башчаршији, носио боцу вина бакиној сестри Цецилији у Бања Луку, ћаскао с велечасним из Бугојна пред крштење братића Мате, одобравао баки Хани да прави кошер јуху њезиној сестри Амалији и брату Отту, сјећао се некакве иконе с верглом, коју је несмотрено дао цркви у Љубији након смрти баке Хане, ујаку Виктору објашњавао како да лопту титра бар стотину пута, обећавао некоме да ће научити пливати, запјевао далматинске пјесме и давао ријеч да ће на јидишу причати успаванке до прољећа, жалио се на снијег код Травника, објашњавао како је возећи брзи влак ударио јелена између Загреба и Забока, позивао на пуреће печење за Божић неку Стојанку Бујак, и њезиног мужа Бранка, описивао шињел у Југославенским жељезницама, клео се да су жељезничари носили бијеле рукавице, позивао на партију беле неког Мајсторовића и Керића из Доње Љубије, клео се да осјети мирис пружних прагова у соби и тражио од матере Кармеле да их изнесе, питао у којој је војсци унук Бота, и побјеђује ли та војска у овом рату, свађао се с радијским гласом спикера, плакао од болова, тражио да му донесу кисика, да не може дисати у кабини локомотиве, звао да играју домине неког официра Удбе, смијао се јер је чуо да ће му кћерка Ирена родити унука, зезао сина Виктора да пита матер откуд му жидовски нос, причао да је купио штуцне и копачке нерођеном унуку, клео се да има под јастуком чланску карту ФК Жељезничар из Сарајева, дозивао покојну кћерку Ерну, причао како је унуку Дарку ишао у посјет у ЈНА у Загреб, и како су ишли тражити Драгу Плечка у Самобор, да им каже како спасити од рака Ерну, описивао 134

Вишеград и Ријеку и скретницу код Завидовића, тражио од зета Љубана да му прича какав је град Мали Зворник, преко Дрине, звао неког Стекића да му отвори продаваоницу иако је недјеља, викао “Љубија”, као да влаком улази у станицу па јавља путницима, тражио од неког Шефика Ћоралића, да игра столни тенис за репрезентацију среза Љубија на Радничким спортским играма у Бановићима, доказивао некоме да је био корнер, и да га је досудио “плавима”, молио Госпу да му подари трећи инфаркт и сврши све ово, молио Госпу да му покаже гдје му стоји тата, а гдје му је нестала мама, молио Госпу да му опрости што се смијао Хани док је молила, молио Госпу да спаси унука Боту, заробљеног у Сарајеву. „Откуд, дидо, знаш да је Бота заробљен у Сарајеву?!” запањено га упитао тата. “Рекао ми капетан Топић!” одговорио дјед Фрањо, већ хропћући. (Одломак из романа Што на поду спаваш, Књижевна радионица Рашић, 2020.)

135

64-65 Миленко Бодирогић ПРВО ХОДАЊЕ (Фрушка гора) Седамнаестог фебруара, ујутру, нешто пре осам, по сунчаном и, чинило се, топлом дану кренули смо на прво ходање, преко Парагова, Орловог гнезда, Поповице, Ваге и Краљеве столице ка Иришком венцу. Тада ми, да будем искрен, ти топоними, сем Иришког венца, нису ништа значили и звучали су ми егзотично попут свега што не познајем и тим чудније што су скрити тик уз мене. Пењали смо се тог фебруарског јутра уском и стрмом стазом коју је Рајић звао мулатјера, јер му се чинила, у малом, као оне стазе које су италијански војници начинили у Првом светском рату у Словенији, пентрајући се по планинама – у сусрет мучним биткама на Сочи, иза којих се и данас, сто година после, реком ваљају улубљени шлемови и мањерке, и рђа устрајно гризе лафете, пушке и дугачке ножеве – пуштајући муле да се веру испред њих у најбољим, најбољим, понављао је, серпентинама, онима које су омогућавале склад између напредовања и напора. Понекад би мула на челу поворке застала, тужна, сама и бесплодна, и све би стало, јер мула није знала шта би са собом и није знала шта би са светом око себе и са том стрмином која се уздиже испред ње. Тако сам седамнаестог фебруара размишљао о мулама, бивајући и сам мула, истина поштеђена војничких псовки и удараца кундацима, мула која је сама одлучила да хода јер јој ништа друго није преостало. Био сам болестан, сасвим извесно, системски болестан, како се то данас каже и ходање је представљало врхунац мојих физичких могућности, а предосећао сам да ни то неће дуго потрајати. Гошћа ми је дисала за вратом, осећао сам на кожи њен мрзли дах. Моја баба – баба по оцу, ону по мајци нисам ни упамтио јер су је живу спалили двадесетак и више година пре мог рођења – никада није ружне ствари и појаве називала правим именима, користила је еуфемизме, па би за озбиљно оболелог човека рекла да му је у посету дошла 136

Гошћа, а кад се Гошћа крене и он ће, тај човек, кренути за њом. Још и сада памтим како је изговарала ту реч Гошћа. Целог сам се раног детињства плашио гостију, нарочито оних женских, и док би кућом владала еуфорија и ширили се мириси цимета, ваниле, чоколаде, кокоса, топли мириси колача и торти, ја бих се скривао по заборављеним собама и дрхтурио од зебње и страха. Рајић је сматрао да је најбоље да се варакам са Гошћом, да је заводим странпутицама, јер исход је известан и неминован, али бар ћу пре тога видети лепоту, видећу шуме и моћи ћу, ако то желим, моћи ћу да грлим дрвеће. Он никада није, казао је, грлио дрвеће, али мисли да ће мене шума опчинити. Тада сам то Рајићево тобожње прорицање сматрао тек екстравагантношћу, а није прошло ни два месеца након првог ходања када сам осетио неодољиву жељу да загрлим једну букву, тридесетак метара високу, сивопепељасте коре, чију сам глаткоћу потом осетио на левом образу, на длановима и на јагодицама прстију. Волео сам да грлим и дивље трешње, огромне трешње, за које нисам ни слутио да постоје, око чијих је тајанствено храпавих стабала немогуће склопити руке. Оне су, због своје висине и несразмерно малог корена у песковитом, фрушкогорском тлу, често биле жртве ветрова. Никада их, на срећу, нисам видео како падају, али дешавало се да легнем поред обрушене трешње, скрхане и поломљене попут брода разбијеног о стене, а нарочито тужно је било када се то деси у лето, када их затакнем сваљене на земљу, зелене, све у лишћу, окићене ситним плодовима тамним као венска крв. Храстове и липе нисам грлио, јер они то нису желели, а готово као жиле стегнуте, витке, беле грабове тек бих додирнуо, слутећи да је и то превише и да ми ништа више од тога не би опростили. Седамнаестог фебруара Рајић је ходао корацима исте, помало суспрегнуте дужине, у истом ритму, као да га није брига да ли се успиње, или спушта, или гази по равном тлу, тек незнатно нагнут на леву страну, обучен у дебелу перјану јакну, са огромним ранцем на леђима чије су ми се димензије чиниле сасвим непримереним Фрушкој гори, коју, још увек, нисам сматрао планином него тек овећим брдом. Чему, питао сам се, таква опрема за ову питомину? (Ранац је био веома стар, избледео и изанђао и, као и све што је Рајић носио на себи, изузев гојзери137

64-65 ца и наочара, произведен још за старе Југославије. Југославије више није било и читав свет се изменио, пропао са њом, а он у тај измењени, пропали свет, у његова стремљења, тежње и производе није имао поверења.) Ходао је средином обележених стаза, пењући се ка Гребену, док му се блато помешано са трулим лишћем лепило за ноге. Покушавао сам да избегнем блатне сурдуке по којима се кретао, и да трчкарам по њиховим рубовима, кроз снег, саплићући се о грање, промрзле лозе дивљих купина и глогово шибље. У шуми је било знатно хладније него на оном осунчаном успону изнад Парагова, али осећало се да зима попушта, да је ово можда преломни дан, да плоче слеђенога снега постају порозне и да се неприметно, готово капиларно топе. Негде изнад Ваге Рајић је скренуо са стазе летаргично машући рукама да му приђем, а потом се несигурно, трапаво, спустио на колена и подижући још увек очврслу плочу снега, немо, без речи, као да се плаши да неког не узнемири, показао ми је, благим покретом главе, да завирим испод. А испод су биле висибабе, нежно зелене, већ уобличене, са свинутим замецима белих глава, хиљаде и хиљаде, милиони висибаба скритих под снегом чекале су свој час. Рајић се смејао, ситним и сипљивим пушачким смехом – мада никада није пушио, презирао је ту страст одмалена – смејао се јер су га висибабе које је очекивао, за које је знао да су ту, моћне и прикривене, подсетиле на једну Брехтову песму о Лао Цеовом путу у изгнанство и на настанак књиге Тао те ђинг и на један есеј Валтера Бењамина о тој песми. У тој песми, сећао се, постоји стих у коме се каже да меко побеђује. А овде, шаптао је Рајић, кроз прамење смеха, овде се сучељавају две мекоте, мекота умирућег снега и невероватна, окрутна нежност висибаба, и њему се, казао је, због тога понекад плаче. Од Ваге ка Краљевој столици време се сасвим изменило: то више није био исти дан, јер сунца је нестало и почео је да дува хладан ветар, чак је и снег провејавао. Приметио сам како дрхтурим испод танког црног капута и како навлачим рукаве преко шака, притом откривајући врат; чинило ми се како ми чизме, тешке и неудобне, пропуштају и како су ми прсти већ мокри.

138

Све у свему, био сам тек на почетку ходања а већ сам слутио властити колапс. На Гребен сам стигао готово двадесет минута пре Рајића, јер сам тај последњи сат малтене трчао, не примећујући више ништа, ни снег, ни дрвеће, ни висибабе, покушавајући тако да се згрејем унутар самог себе. Онда сам тих дугих двадесет минута цупкао на асфалтном путу на који сам изашао, не знајући куда да кренем и ишчекујући, тако ми се чинило, окрутно-равнодушну фигуру са џиновским ранцем да избије из шуме. И Рајић се појавио, ношен својим уједначеним, равномерним ходом; није ме ни погледао док је спуштао ранац на снег и док је дуго петљао око покиданих узица и док је роварио по његовој утроби као да тачно зна где се шта налази, извлачећи најпре вунени прслук са знаком тетреба, капу, шал, а онда и пар похабаних кожних рукавица, за које ћу месецима касније сазнати да их је наследио од оца. Све је то понео за мене, казао је, јер ово ми је први пут да ходам, а планина је варљива и не сме се потцењивати, омаловажавати и мерити метрима, а Фрушка је планина, ма шта ја о томе мислио, и нема се она, лепотица, чега стидети. Ходали смо потом шумском стазом која се протезала уз асфалтирани гребенски пут, стазом незанимљивом и досадном, лишеном сваке чари, обојица загледани у властити јад. Прошло је тако скоро два сата када ми је Рајић показао напуштено поштанско одмаралиште на Бранковцу, већ помало руинирано, на коме је, тог скоро па поднева, сабласно горела једна светиљка. Ту је, казао ми је, једном видео ланцем завезаног шарпланинца. Пас, велики, огромни пас, лајао је дубоко, промукло и резигнирано. Он је, казао је, помислио да су га тамо везали у сулудом очекивању да ће животиња заштитити зграду од лопова и провалника, али десетак дана касније поново је ходао тим стазама и видео је пса, и даље завезаног, на ланцу, али мртвог. Казао је да га је слика тог пса, којег није одвезао, којег није нахранио и дао му воде, дуго прогонила и да га и сада повремено посећује. Псећа агонија, бескрајна агонија на кратком ланцу, тврдио је, биће последње што ће осетити у свом срцу када буде одлазио, јер и сам је, казао је, временом постао пас, овај са Фрушке горе, 139

64-65 о ком ми прича, и онај Гојин који се утапа, дави у мору окер блата, у паклу топлих боја. Од Бранковца до Црвеног чота Рајић је непрестано, готово неприродно причао. Причао је како је 1978. године, у мају, из Бугојна дошао на први фрушкогорски маратон и како је, после тога, долазио још неколико пута. Била је то стаза од осамдесет и осам километара коју је ваљало прећи за тридесет сати. Тада је, казао је, била означена црвеном звездом у белом кругу и кретала се у смеру супротном од казаљке на сату, а сада је све другачије: маратонци се крећу као и казаљке, а звезде су заменила црвена срца. Тривијалност црвених срца излуђује га, јер што је мање осећајности у свету тим је више њене симболичне представе – безосећајни идиоти непрестано се сликају са шакама склопљеним у знаку срца. Још се, понегде, могу видети црвене звезде на белој позадини, оне су обележја на супротној страни дрвећа, супротној од оне стране на којој се налазе срца, оне су антиподи. И време одржавања маратона померено је више ка крају априла, да би се избегло и затомило сећање на негдашње мајске светковине, на слављење 25. маја, а овај пут крај којег газимо, који је кичма Фрушке горе, све чешће се зове гребенским и све ређе партизанским, а на овој планини много је гребена и само један Партизански пут. Приметио је, казао је, да га и ја понекад преименујем и моли ме да, барем у његовом присуству, то не чиним. На Црвеном чоту Рајић је инсистирао да попијемо по једну стомаклију и да тако наздравимо мом првом освајању неког планинског врха. Мислио сам да се шали, али његово лице, иза дебелих стакала наочара, покривено седом брадом, било је савршено озбиљно. Извукао је из ранца боцу ракије и две уске чашице и ми смо заиста наздравили, стојећи поред оборених, исечених стабала букве, док се изнад нас дизала џиновска антена причвршћена са три стране челичним сајлама везаним за огромне бетонске блокове. Однекуд се појавила црна пулинка, без репа и дигла се на задње ноге, а предњим, танким као у лисице, изводила је у ваздуху нешто попут радосног плеса и читаво њено тело било је весело као чигра. Очито да је познавала Рајића и да је ово била добродошлица. Он јој је са длана давао псеће крекере и мрмљао је неразговетне речи тепања и милоште. Неразумљивост је, можда, била намерна јер се плашио, претпостављао сам, слике властите разнежености у туђим очима, а можда јој је, за140

иста, нешто и говорио, нешто смислено, на мени зачуђујуће непрепознатљивом и зачуђујуће емотивном језику. Ова пулинка, казао је, нема реп и зато она изводи свој двоноги плес и тако исказује радост. Он је зове Лија, јер га нешто у њој подсећа на префињеност лисица, пламених створења која до нас стижу из неког другог света као гласници са неодгонетљивим порукама. Његова Лија пали је, црни лисичији анђео лишен својих битних атрибута – риђости и заносног репа. Од оног догађаја са шарпланинцем, ако се то може назвати догађајем, ако то није призор апсолутног, крајњег бешчашћа, казао је, он увек са собом, у ранцу, а где би другде, носи храну за псе. Носи и пшеницу за птице, кесу пшеничног зрневља, а после ће ми показати где оне, птице, долазе и где их храни. Овај ранац, казао је, који је добио од оца за двадесет и трећи рођендан, постаје премали јер све је више таквих ствари, ствари на које ни он ни његов отац нису мислили, које морају да стану у њега, у тај ранац. Ранац је мали, казао је, јер је кројен и шивен, саздан за нека друга, боља времена, али како су људи постали оскудни у виђењу света, како више не виде ништа осим самих себе, он нигде не успева да пронађе већи. Не каже да би га купио, казао је, јер за овај је везан цели свој живот одраслог човека, али добро је знати да постоји. Предложио је да кренемо ка Исином чоту, мање од пола сата хода удаљеном одавде, а да се онда спустимо јужном страном у Јазак и Врдник, потом поново попнемо до Партизанског пута, а тада ће већ пасти мрак и имаћемо таман довољно времена да сиђемо на Главицу и тако завршимо данашње ходање на Парагову, одакле смо и кренули. Између два чота, Црвеног и Исиног, казао је Рајић, ми смо се сада кретали у правцу супротном од оног којим су наступале усташке и домобранске бојне и сатније 13. јула 1942. године. Да смо се тог јутра нашли овде, казао је, били бисмо сведоци како се немачке штуке обрушавају праћене оним језивим звуком који цепа небо и били бисмо, додавао је, засути још и минобацачким 141

64-65 и топовским гранатама. Баш у ово време, око поднева, кренуо је јуриш на Црвени чот. Њему се, казао је Рајић, док хода Фрушком гором, чини као да је археолог, можда подводни археолог, да мирно лебди у ронилачком оделу, опскрбљен боцама са кисеоником уместо ранцем и да у тишини посматра један ишчезли свет. Најгоре је, казао је, што је то његов свет и он као да зури у властиту умрлу нутрину, као када би неким чудом данас неки Ханибалов сапутник и саборац, скрхан, ходао рушевинама Картагине. Најгоре је и што је тај свет трајао колико до јуче и што је он археолог јучерашњег, археолог оних споменика са којих већ данас краду бакарне оплате, оних одмаралишта пред којима вежу псе да цркну, оних игралишта на којима труле голови и гњиле кошаркашке мреже, археолог путева које обраста маховина и челичних стубова бесповратно, неизлечиво заражених рђом. Годину дана пре, годину пре оног 13. јула 1942. о којем је почео да ми прича, у августу, казао је Рајић, жандарми су ухапсили жену Симе Релића, Кају и још једног младића, Славка Никшића и предали их усташама у манастиру у Бешеновачком Прњавору. Сима је позвао двојицу пријатеља, наоружали су се – већ су имали довољно оружја сакупљеног после априлске капитулације и слома југословенске војске – наоружали су се, казао је Рајић, и шестог августа, око поднева – један је остао да чува стражу и мотри на пут из села – Сима Релић и Милан Благојевић упали су, кроз шуму, у манастир. Тај манастир, неки кажу најстарији на Фрушкој гори, неки кажу из XIII века, казао је Рајић, пљачкан је током рата, а 1944. Немци су га бомбардовали и сравнили са земљом. Сада се обнавља, у рашком стилу, али то није предмет његовог интересовања. Он се, казао је, спуштао кроз шуму ка манастиру онуда куда су то чинили и Релић и Благојевић, и онај трећи, Газибарић, тако се звао, који ће остати на стражи. Њега, казао је Рајић, занима тај тренутак када ова три мушкарца, о којима ми прича, силазе ка манастиру, а потом онај када се њих петоро – Каја и Сима Релић, Никшић, Благојевић и Газибарић – кроз бешеновачки честар и багрење успињу на Фрушку гору. Не занима га чак ни оно што се десило између, а није се десило ништа: разоружали су усташки олош, који је поверовао да је дошао његов час, његов трен и да ће тај трен трајати хиљаду година, трајати вечно и да су у њему и они вечни, они са својим 142

облапорним жељама којима више ништа не стоји на путу. Али о томе, казао је Рајић, не вреди размишљати. Треба мислити о силаску и о успону, казао је. Тај силазак је био нужан, јер ухапшене би отпремили у Митровицу и тамо стрељали, а успон, одлазак у Фрушку, у одметнике, бандите, партизане, неминовно је следио после њега. Тако је једноставно, казао је Рајић, и све делује повезано и лако, као да се ништа друго није ни могло учинити, када се гледа са ове дистанце тако је, али у Фрушкој гори тада није било партизана и ових петоро, чија ми имена стално понавља, намерно – Каја и Сима Релић, Благојевић, Никшић и Газибарић – били су први партизани. Њега занима, казао је, ако је то већ тако лако и подразумевајуће, како то није успело никоме у овом последњем рату, па ни њему, којег је рат затекао у Бугојну, у ком је рођен, у ком је мислио да ће остарити и умрети, никада му тако нешто није ни пало на памет. У Бугојну се после двадесет три године нашао поново, да сахрани мајку, Алојзију Власту, рођену Ткалчић, из Петеранца у Подравини, чије су тело из Сарајева довезла мртвачка кола Друштва Светог Анте. Сада тај заједнички гроб, његовог оца Миодрага, једног од оснивача железаре у Зеници и његове мајке, учитељице Власте, крштене Алојзије, гледа у бугојанско небо и плута у распарчаном безваздушју. Сасвим је свеједно да ли се налази на Марсу, Венери, или у Чипуљићу у Бугојну, казао је Рајић, јер смисао гробова почива у заједници, у онима који остају иза покопаних, а њих више нема, нико остао није, нико није преживео, па ни он који себе убраја у мртве. Не дижу се гробови, казао је Рајић, ни због тела, које је ватра, вода, или земља, ни због душе, која је алфа и омега, већ због заједнице живих. Изван ње су богови и звери, а зверима и боговима гробови нису потребни. У ноћи, 22. августа, четрдесет и прве, казао је Рајић, тридесет и два робијаша побегла су кроз прокопани тунел из сремскомитровачке казнионице. Међу њима су била четири студента, два надничара, два чиновника, два металца, два бравара, два столара, два кројача, два земљорадника, један молер, један пекар, један професор, један књижевник, један правник, један зидар, један геометар, један брица, један тесар, један новинар, један ученик, један адвокатски приправник, један графичар и 143

64-65 један морнар из Доброте. Та занимања наведена су у њиховим протоколима. Били су из Новог Сада, Панчева, Горње Слатине, Љубљане, Лесковца, Сарајева, Зрењанина, који се тада звао Петровград и Gross Becskerek, Загреба, Београда, Велеса, Скопља, Битоља, Доброте, и били су укупно осуђени на више од 250 година робије. Он би, казао је Рајић, сада могао да наброји та тридесет и два имена, као што Хомер набраја бродовље под Тројом, али неће јер није му стало до епског одлагања, а већ ме је довољно угњавио и именима оних петеро из Бешенова. Припреме за бекство трајале су дуго, казао је Рајић. Већ у марту почели су да копају тунел испод болничке собе за комунисте, на истом месту где су још ‹37. робијаши покушали да успоставе скривени канал за комуникацију са светом. Имали су војнички ашов и импровизовани вагонет, а земљу су џаковима сашивеним од крпа извлачили ужетом кроз вентилациони отвор и скривали на тавану младићке зграде. Ваздух су у тунел удувавали ковачким мехом кроз цеви од папира. Већ се слутио крај, казао је Рајић, прокопали су петнаестак метара и ближили су се затворском зиду када је нова усташка управа одлучила да их премести у другу зграду. Тако су крајем јуна почели са пробијањем новог тунела, овај пут у много тежим условима: копали су ножем, у апсолутној тмини, а подземне воде стварале су блатишта због којих су морали да буду наги како би затвореничка одела остала чиста. Копали су по тројица, од девет увече до пет ујутру, док је тамница била закључана и без надзора, у сменама од по два сата јер доле готово да није било ваздуха. Већ данима се говорило да ће их управник затвора Флегар опет преместити, једноставно разбацати међу криминалце, и људи су једва дишући, голи, копајући у оном блату и мраку, надомак спаса, лудели од помисли да се њихове судбине, упркос свим напорима, неће разликовати од усуда лабораторијских пацова. Неки су, казао је Рајић, већ готово двадесет година били утамничени и крај тог другог тунела био је обзор њихове људскости. Један од њих, Спасоје Стејић, онај једини молер, бомбаш, неуспели атентатор на краља Александра, провео је осам година у самици, окован, губио је контакт са реалношћу и најчешће је причао са самим собом. Већ смо се спуштали ка Јаску, а дан је и даље био прохладан и тмуран, само се уместо утихнулог ветра појавила магла у 144

коју смо лагано улазили проматрајући дрвеће како нестаје у сивкастој мекоти. Рајић је ишао иза мене и готово ме успављивао својим бројаницама од речи. Ову тридесет и двојицу, чија имена сада неће помињати, казао је Рајић, дочекали су на излазу из тунела, из оне рупе изван затворских зидина, Бошко Палковљевић и Марко Перичин и још петорица младића, чија имена такође зна, као што им зна и судбине, и повели су их одмах, цестом, како је захтевао Палковљевић, а не њивама које су биле расквашене од кише, како је предлагао Перичин, повели су их преко Великих Радинаца у Фрушку гору. Људи су се тешко кретали јер су неки од њих, попут Јовице Трајковића, тада старог тек тридесет и четири године, тамновали готово цео свој зрели живот. Узгред, казао је Рајић, он ће се, Јовица, убити шест месеци касније, првог марта разнеће се бомбом после неуспелог покушаја да побегне усташама код сремског села Моровић. Он је, казао је Рајић, трагао за његовим, Јовичиним фотографијама. На њима се види црномањаст, дежмекаст млад човек, јаке, гргураве косе, увек са наочарима, уосталом и звали су га Цвикераш, и увек стиснутих усана, које као да се на неки парадоксалан и горак начин смеше. На једној фотографији Јовица је са Драгињом Никшић, сестром оног Славка Никшића ког ми је већ помињао, студенткињом медицине – која ће, такође, погинути, усташе ће јој пуцати у главу, у том покушају бекства из босутских шума, код Моровића – и он је, Јовица, тек за ону ћубу косе виши од Драгиње. Морао је, казао је Рајић, данима да посматра ту фотографију, то двоје људи који стоје испред неких врата и гледају у објектив, она у хаљини са цветним мотивима, која би данас личила на кућну, јер има и џепове, ако данас уопште постоје кућне хаљине, он у црним панталонама и сивом сакоу и смешној кошуљи закопчаној до грла – чиновник из Панчева, одбегли робијаш и студентеса из Бешенова – морао је, казао је, данима да се враћа тој фотографији све док се нису појавиле три речи: скромност, уљудност и сигурност. То двоје људи еманирали су скромност, уљудност и неку своју властиту, унутар себе чврсто засновану сигурност. У сенци тих слутњи, казао је Рајић, и знајући судбину фотографисаних, њему се та фотографија одједном учинила ужасном, ужаснијом од снимака нескривених егзекуција, нескривених мучења и лешева. Готово да му се вртело у глави, готово да је 145

64-65 осећао мучнину. Како темељно мора бити поремећен свет, како ишчашен из властите осе да студенткињи медицине из Бешенова распарча лобању пушчаним метком и да чиновника из Панчева нагна да се разнесе бомбом? Он је, казао је Рајић, мора да ми призна, често покушавао да мисли неку алтернативну судбу за њих, за Драгињу и Јовицу, али од тога му је бивало само све теже. На Шуљамској главици састаће се тридесет и два робијаша и њихових седам пратилаца са оном петорком из манастира у Бешеновачком Прњавору и тако ће настати Фрушкогорски партизански одред, казао је Рајић. Код манастира Јазак Рајић је заћутао и готово да није проговорио до изласка из врдничке Старе колоније, ако изузмем оно лево, лево којим ми је два-три пута указивао на правац кретања. Врдник је био у магли и као напуштен од људи, место у ком су остали тек унезверени улични пси који хистерично машу реповима и осврћу се око себе њушећи неко надолазеће зло. Кафеи, продавнице, бутици, куће са натписима pansion, apartmani, rooms, све несређено, у нереду, као просуто из вреће неког меланхоличног и нехајног бога који је овуда случајно прошао, или из Рајићевог ранца, пусти паркинзи и један велики, празан, сув базен, обложен плавичастим, ситним плочицама, све затворено, закатанчено, утонуло у маглу. Ово негдашње рударско насеље у ком се угаљ копао више од век и по, са својим колонијама једнообразних радничких кућа, лепрозно нагризених старошћу и мемлом, сада је бањско лечилиште које никако да помири ова два лика па зјапи под јужним падинама Фрушке горе као шизофрена насеобина у којој је прошлост умрла а ништа се још није родило како ваља и доликује, зјапи као процеп између два ништавила, ако је тако нешто уопште могуће замислити. Тужно место, чини ми се да сам рекао Рајићу. Он је ћутао па сам помислио да ме није ни чуо, али је на изласку из Врдника, из његове Старе колоније која се завлачи у Фрушку, почео да мрмља како је још горе лети кад га преплаве реке аутомобила и људи, кад се хиљаде мушкараца, жена и њихове деце кваси и натапа у врдничким лековитим водама. Врдник кроз који смо сада прошли, казао је, њему је леп, то је што јесте и не лаже нас. Лети он постаје кошмар у коме се готово може чути како градић стење и пати, како не може да поднесе то насиље полуголих, разбаш146

карених људи. Њему су, казао је, лепи и ови врднички пси, у магли, на пустим улицама, и оне зграде, куће које ишчезавају сведочећи о изгубљеном смислу. Туризам ће, казао је, уништити свет, претвориће га у кичасту рекламу иза које не стоји ништа. Само сада, у зиму, казао је, у Врднику смо могли срести човека. Могли смо, али, ето, нисмо. Лети, у оној гунгули, казао је, то сасвим сигурно није могуће. Сретали бисмо само зомбије. И заиста, нисам успевао да се сетим да ли смо пролазећи кроз Врдник, с краја на крај, од Нове до Старе колоније, ходом који је трајао свакако не мање од пола сата, да ли смо, у магли, угледали иједно људско биће. Већ је почео да пада рани фебруарски мрак када смо кренули да се успињемо ка Партизанском путу. Док стигнемо горе, казао је Рајић, владаће потпуна ноћ мада ће наши часовници још увек показивати мање од шест сати. Видећу како ноћ, нарочито сада, зими, мења шуму, како најближе ствари, дрвеће, жбуње, пањеви, стаза под нашим ногама, снег, постају далеке, или можда, боље је рећи, казао је, туђе, како се губи присност коју смо умислили и све се враћа средишту свог тајанственог бића у којем нема места за нас. А и зашто би га било, казао је. Мада би он, мора да ми призна, волео да га има, тог места у средишту ствари, чију недокучивост са свим противречностима тек слути и читав је његов живот, сада зна, казао је, потрага за тим местом и зебња и брига, сасвим оправдана, стопроцентно оправдана, казао је кроз астматични смех, да га никада неће пронаћи. Хтео сам да се успротивим том пророчком тону, али моји су аргументи били прилично јадни, а ако сам желео да будем искрен морао сам да признам самом себи да овај човек, чији сам прслук, шал и капу носио, као и рукавице његовог оца, који хода иза мене допуштајући ми отворен видик, да он заиста тако види свет. Осим тога, владао је сумрак – мисли су ми биле нејасне, збркане, пригушене – и сумрак је био на његовој, на Рајићевој страни. Обрадовао сам се када се Рајић, уместо да настави о тајанственом средишту свих ствари и својој стрепњи, зебњи и бризи како тамо никада неће доспети, вратио фрушкогорским партизанима. Ти људи, на овом истом месту, у августу пре седамдесет 147

64-65 и пет година, њихове судбине, одједном су ми се учинили као чврста тачка ослонца за коју ћу моћи да се ухватим, која ће спречити моје растакање у полумраку. Сада сам сасвим сигуран и да је Рајић то намерно учинио, тај обрт у свом говору, како би ме извукао из вечерње мекоте у коју сам падао, како би ми поново повратио изглед ходача, сапутника, а не, како је једном касније казао, акшамске авети. Рајић је, као да је заборавио све оно о чему ми је до малопре причао, говорио о првој акцији фрушкогорских партизана. У ноћи, 24. августа, мрачној и кишној, казао је, њих петнаесторица кренули су да преузму оружје приспело из Ирига. Прво је Мутимир Поповић, један од оне двојице металаца побеглих из митровачке казнионице, угануо ногу. Њега ће, Мутимира, у марту 1945. године убити у Барањи, али у време о ком ми приповеда, казао је Рајић, он се, Мутимир, ослања о раме Марка Перичина који га враћа у партизански логор. Мутимир не зна пут и не може да хода па га Марко, с времена на време, готово носи. Потом је група, казао је Рајић, у оном мраку набасала на Адама Ракуса, домаћег Немца, који ће из пушке пуцати у њиховом правцу. Сима Релић га је оборио на земљу и разоружао, али у гунгули која ће настати неки од робијаша помислиће да је у питању заседа, па ће побећи у шуму. Мора да напомене, казао је Рајић, да неки од тих људи нису имали никакво оружје, да су били голоруки, да су само пре пар дана побегли из затвора и да су се сада, кроз ноћ и кишу, кретали сасвим непознатим пределима. Тако су у страху од заседе, хапшења, или смрти, нестали Антон Франовић, онај морнар из Доброте, Ћира Петровић, брица из Велеса и Иван Кнежевић, геометар из Загреба. Антона и Ћиру заиста ће поново ухапсити у Каменици и вратиће их у митровачку казнионицу, а Иван ће успети да побегне и да се домогне Баната, где ће се почетком четрдесет друге године убити. Он, Рајић, казао је, као што сам можда већ приметио, воли да помиње тачна имена тих људи, као и њихова мирнодопска занимања – у рату ће сви они имати само једну професију – зато што, чини му се, тек тако успева да сагледа њихов истински лик и онај огромни искорак, ону ескападу коју су морали да начине. Тек тако они су људи од крви и меса, а не иконе у које их је претворила лоша литература и историографија и тек тако они могу да одоле оном срамном светоназорском обрту који нам се, 148

као катаклизма, догодио деведесетих. Из истог разлога, казао је Рајић, он не помиње њихова конспиративна имена, а сви су их имали и он их зна. Та је имена требало заборавити одмах након рата, требало их је скинути са себе, као што су се скидале униформе и као што се одлагало оружје, као што лепе змије скидају свој свлак чешући се о камење и трње и не осврћу се више за њим. То би био знак једног здравог друштва које настаје, друштва којем нису потребне завере. Адама Ракуса, кад смо већ код именâ, казао је Рајић, Сима Релић је пустио да иде кући, јер се испоставило да је чувао виноград и да је пуцао из страха, а чување винограда и страх и нису неки грех. Истина, узели су му пушку. Они, казао је Рајић, одметници, одбегли робијаши, бандити, партизани, њему се чини, тих првих дана нису умели ништа, нису умели, чини му се, ни да дишу. Њему је познат, казао је, тај осећај када ти сваки удах изазива мучнину и тера те на повраћање, као да си се обрео у неприпадајућој средини, као да си риба избачена на муљ обале. Он то зна, он је то осетио, казао је, али тада је био тек тело које умире, свест која се гаси, копрцајући леш, могло би се рећи. Ови људи, о којима ми прича, казао је, нису били као он, они су покушали да постану амфибије, да прошире могућности борбе и зато су они предмет његовог интересовања. Један од њих, Станко Пауновић, који ће касније постати комесар Одреда и ког ће последњег августовског дана четрдесет и друге убити – било је јутро и био је понедељак, казао је Рајић – помислиће у свом првом окршају са жандармима, у августу четрдесет и прве, да је рањен. Уистину, он није умео да држи властиту пушку и њен кундак му је ишчашио раме. Њега то, казао је Рајић, гане, та неспретност за свет у којем си се нашао, а у ком мораш да опстанеш, чак не ни због себе колико због других за које слутиш да су много неспретнији од тебе. Питао ме је да ли мислим да је нешто тако могуће. Ја сам ћутао. Кад размишља о њиховим почетним акцијама, казао је Рајић, као о оној у ноћи између четвртог и петог новембра четрдесет и прве, када су кренули да разоре пругу Београд – Загреб, негде 149

64-65 иза Вогња, и дигну у ваздух војни транспорт, у њему се, казао је, мешају смех и плач. Прво су покушали да активирају своје импровизоване мине, начињене од цеви, спорогорећих штапина и експлозива покраденог из фрушкогорских каменолома, али, како је дувао јак ветар и падала киша, чак им ни то није успело. Потом су се скрили у густо шибље, јер пруге су биле надзиране, и тамо су преседели, пречучали читав дан чекајући ноћ, чекајући следећу прилику. Сима Релић који је пре рата, колико до јуче, био минер, уздао се у своје искуство, казао је Рајић, у вештину да процени однос између дужине фитиља и удаљености надолазећег воза. И мине су заиста експлодирале у правом тренутку, али су биле постављене под погрешан колосек и воз је наставио несметано да тутњи као да су га раскалашна деца засула петардама. Њему је то, казао је Рајић, и смешно и тужно, њему то призива опречне емоције и осећа се пометено, несигурно, као кад је био дете, онако како се већ дуго није осећао, како већ дуго није гледао свет, разрогаченим очима, у чуду, и то му даје наду, наду да би још увек могао бити жив, јер, као што ми је већ рекао, он себе, званично, сматра мртвацем, лешином, кадавером, умрлим труплом које се на неки загонетан начин креће и говори и у мимикрији обавља неке свакодневне радње. Кад говори и мисли о партизанима све је другачије, јер зашто би он мислио о Сими Релићу, том човеку у сенци широког шешира, чију ће жену Кају усташе убити седмог маја четрдесет и друге, ако му он у овом стегнутом, астматичном свету не омогућава да дише, да дође до даха. Он не зна, казао је Рајић, да ли је Сима Релић свој доста дуги живот за једног бунтовника окончао у виноградарској кућици, дружећи се само са једним магарцем, као што је чуо, као што му је рекао један Симин рођак, али, ако је то истина, не би га изненадило. Можда је Сима тако остварио онај Кавафијев сан да у старости има магарца који неће радити ништа, већ ће се излежавати, лешкарити и стригати ушима, главоња. Али, до тамо је требало доћи, до тог спокоја када се само гледа у благе очи животиње, очи иза дугачких пепељастих трепуша. Кавафи, он то зна, казао је Рајић, у тај спокој никада није стигао, а ако Сима јесте – њему је драго и он му, казао је, искрено завиди. И прво рањавање у Одреду, казао је Рајић, личи на дечје будаласте шале, каквима су деца склона јер најчешће мисле 150

да су бесмртна и јер не могу да сагледају последице властитог чињења. Деца живе у трену и за њих каузалност не постоји, или је то нека посебна узрочна повезаност какву познају паганска божанства. Њему је, казао је Рајић, детињство слично некој врсти паганског неба, отприлике онако како је Растко Петровић замишљао словенски пантеон. Тако ће Марко Перичин, казао је Рајић, прићи зачељу партизанске колоне која се ноћу кретала ка Јазачком честару и повикати: Патрола! У пуцњави која ће потом настати, у мраку у коме се није знало ко на кога пуца, Бошко Палковљевић ће у раме погодити Јована Штоковца. Тако се шале богови, деца и будале, први зато што су заиста бесмртни, а деца и будале зато што немају свест о смрти, тој врхунској тачки каузалитета. Сада ћу ја, казао је Рајић, док смо се ближили Партизанском путу, из ове његове приче можда помислити како се Фрушком гором у касно лето и рану јесен четрдесет и прве године кретала гомила будала, јер међу њима деце и богова, очито је, није било. Али није тако, казао је. Ово је само његова, Рајићева визура, коју он, Рајић, не сматра ишчашеном, већ само неопходном за сагледавање оног што се њему чини најбитнијим – величине самоубилачког искорака који су ти људи, о којима ми прича, начинили. Крајем августа четрдесет и друге, дакле тачно годину дана након што су се ови људи, о којима ми прича, окупили на Фрушкој гори, Немци, усташе, домобрани и хортијевци покренуће против њих, у Операцији Боровски, покренуће, неки кажу двадесет, неки кажу седамнаест, неки кажу тринаест хиљада војника, са њиховим топовима, минобацачима, авионима и речном флотилом са Дунава. Њему су те разлике у цифрама, које је поменуо, неважне, казао је, јер наспрам њих стоји четиристо и шездесет слабо наоружаних људи. Њему је тај број 460 важан, сигуран и поуздан, јер толико укупно, у августу те године, у Фрушкогорском и Подунавском одреду има партизана. С друге стране, казао је Рајић, можда је од августа ‘41. до августа ‘42. Фрушка гора, као и увек уздигнута изнад Срема и Бачке, заиста постала планина лудака, лудака чије се лудило ширило попут заразе и спуштало у равнице и тамо палило жита, 151

64-65 рушило мостове, пруге, телефонске стубове, правило заседе и препаде, спаљивало архиве, славило Октобарску револуцију и њене црвене ђавле, урлало, вриштало и завијало, боже ме прости, мислећи да пева неке своје песме. Против таквог су лудила уређене и уљуђене земље, као што је био Трећи Рајх, као што је била НДХ, као што је била Хортијева Мађарска, морале устати и 25. августа тринаест је хиљада њихових војника опколило ову планину лудила. Неки од тих војника већ су имали искуства са излуделим планинама јер су месец-два пре овога на Козари побили све што се миче, укључујући и псе и краве. Избили смо на Партизански пут, на чврсти хрбат Фрушке горе, и Рајић је мислио, казао је, да је сад прави тренутак да заћути и да се у тишини, у мраку, спустимо до Главице и потом до Парагова, да у тих сат и нешто хода, колико нам је преостало, ослушкујемо шуму. Он је, као што ћу се и касније уверити, ходање и раздаљине мерио временом а не километрима и тако су се његове ходачке мапе увек прилагођавале њему, његовим расположењима, полету, изнемоглости, изнурености, заносу, усхићењу, па и болести, јер ходао би, корак по корак, несигурно и тетураво, месечарски, као у трансу, чак и када би био болестан. Ја ћу, временом, сведочити томе, мада је Рајић увек порицао своју клонулост. Он у двадесетак и нешто година, колико хода Фрушком гором, казао је, никада није прошао истом стазом: пролеће, лето, јесен и зима, сунце, киша, снег, облаци и ветар, шума која се мења, његова стања о којима не жели да ми прича, све то чини другачијим пределе кроз које се креће. Он никада не зна, казао је, где се заправо упутио, мада се труди да сачини детаљан план и не зна шта ће га на Фрушкој гори дочекати. У јануару прошле године, казао је Рајић, кренуо је на ходање, али на прилазима са северних падина Фрушке горе, баш код Парагова, била су окачена упозорења Забрањен приступ! Лов у току! Беху то обични А4 папири полегнутог формата на којима су испринтане забране, а на једном од њих неко је плавом оловком, дрхтаво исписао Срамите се! Убице! У левом горњем углу видео се лого Националног парка Фрушка гора, а у десном њему непознате организације Повратак природи. Тако је, казао је Рајић, те суботе ходао – било је хладно и падао је ситан снег – ослушкујући непрестану пуцњаву. Негде око четири, већ је па152

дао мрак, видео је срне како трче право ка њему. Пројуриле су, излуделе и прелепе и готово да је могао да осети њихов страх, али и у том страху оне су биле снажне и моћне и њихова срца су куцала као луда. Није могао ни да замисли тренутак у ком ће се танке ноге саплести и крв запенити у ноздрвама, јер оне су њему биле недодирљиве попут сазвежђа на небу и гледао их је очаран и задивљен, као дотакнут неизмерном милошћу света који су у себи носиле. Ноћ ће их спасити, помислио је призивајући ту ноћ. И сада смо били у мраку, у ноћи, мада је било нешто мање од шест сати, дакле тек вече, али је мрклина била потпуна и Рајић је одлучио да заћути и да се готово најкраћим путем спустимо до Парагова. Али мени се тамо није ишло, није ми се враћало у град, нисам знао шта бих тамо са собом и са својим мислима којих сам се тек био ослободио. Био сам уморан, ходао сам неприпремљен готово читав дан, али и некако празан и срећан и већ сат-два, запазио сам у тренутку, нисам помислио на себе. Не знам када се то тачно догодило и како, можда у Врднику, у оној магли, то одвајање од самог себе, самозаборав, јер ако сам ишта мрзео – мрзео сам себе и непрестано самосагледавање, самопропитивање, чак и у сну. Ако се то десило у Врднику, онда сам већ сат времена био слободан, загледан у шуму, усредсређен на Симу Релића и његовог магарца, ако је тај магарац постојао, онда сам се због тога на Партизанском путу осећао усхићено и занесено и због тога сам одбијао повратак и предложио Рајићу да се, уместо спуштања на Главицу, упутимо кичмом Фрушке горе ка Сремским Карловцима. Тај је предлог добар, казао је Рајић, али да је неко друго доба, да није зима и мрак, да није овако хладно, да нисмо овако уморни, да смо припремљени, да нам ово није прво ходање. Убићеш нас, казао је, јер до Карловаца је, по њему, било још око шест сати хода. Стајао сам на Партизанском путу, укипљен као мула, тек свестан чињенице да не желим да се вратим у град и тамо сретнем себе, ваљда јединог човека којег сам истински мрзео, и да не желим да му препустим овај сат слободе, који би се, ево, могао и продужити. Онда ми се учинило да у Рајићевом убићеш нас, у том плуралу, видим пристанак, чак и искрену, готово нескри153

64-65 вену жељу да наставимо са ходањем, што дужим, бескрајним ходањем. Окренуо сам се надесно, ка истоку, и кренуо према Иришком венцу, слутећи да је то прави пут. Рајић није рекао ништа али је кренуо за мном, пуштајући ме, као и читав дан, да идем први, што је значило да сам погодио правац и да смо још увек заједно. Клатили смо се потом још готово два сата по асфалтном путу, као марионете под влашћу припитог луткара. Осећао сам како ми на малом прсту десне ноге бубри жуљ и како ме боле пете и обећавао сам себи да ћу за следеће ходање, ако га буде, набавити удобнију обућу од ових дубоких, крутих чизама, са предугачким пертлама и безброј рупица кроз које сам морао да их провлачим. Рајић ће ми, много касније, признати да га ходање по асфалту, у шуми, излуђује, да у томе има нечег дубоко неприродног и извештаченог, казаће и да тада уопште не успева да сагледа крајолик, да му се тада чини као да је остарели, изнурени коњ, рага у долапу. Можда сам се и сâм тако осећао док сам клепесао по изрованој цести, али све то није било важно: журио сам да се дочепамо ТВ торња и потом заронимо у шуму, на шумске стазе ка Стражилову и био сам радостан. Том торњу, казао је Рајић, џину високом сто седамдесет метара, сачињеном од армираног бетона и челика, ни НАТО бомбе деведесет и девете нису могле ништа, нису га обориле, већ су му делимично разориле опсерваторијску кошару и изровашиле су га. Сада он стоји, унакажен, док испод њега ђикља коров и рђају неке импровизоване, јадне и проваљене заштитне мреже, а горе, у висини, лепршају поцепани прљави најлони, толико високо да им се већ ни лепет не чује. Када би њега питали, казао је Рајић, он би за заједничку заставу свих земаља насталих из бивше Југославије прогласио раздеране најлон кесе које плешу на ветру, у тишини, без звука. На тим кесама могли би се наћи орлови бели, орлови црни, орлови златни, али обавезно двоглави, шаховска поља, црвена и бела, стилизована жута сунца са исто тако жутим зрацима, окрајци месеца на зеленој позадини и бели Триглав испресецан у подножју двема таласастим плавим линијама. Војници у тим земљама салутирали би флуидним, несталним заставама не успевајући да их пољубе у свечаним приликама када церемонијално украшавају измишљене празнике, а специјалне пограничне службе – ловци на знамења и хе154

ралдичари – бринуле би да кесе, ношене ветром, не прелете из једне успешне Лилипутаније у другу, још успешнију. Овај је торањ на Иришком венцу, казао је Рајић, грађен за неко друго време, за неке друге људе и прилике, не за котлокрпе које ће га покривати најлонима. Он сада стоји као мастодонт, непримерено велик, увредљиво велик, као неугодна опомена и зато га можда препуштају пропадању и забораву. Шта би овај нараштај ситних душа могао пред њим осим да се стиди, да погружено погне главу и зато га шићарџијски губе из сећања. А он умире полако, као што то чине грандиозне животиње, слонови и носорози, он их и у смрти, казао је Рајић, не пушта на миру. Рајић је пронашао пречицу која је водила кроз поље промрзлог купиновог грмља и тако смо се, најзад, нашли у шуми. И све је у један мах стало, рашчистило се, нестали су и торањ и бомбе и ситне душе, као да смо прошли кроз копрену света и обрели се у мраку и тишини. Сада је само требало ходати, препустити се овом великом ништа и кроз њега спуштати се ка Бранковом гробу. Слаби одсјај месечине на снегу ваљда нам је једино шкрто осветљавао пут. Али мени се чинило да Рајићу чак ни то није било потребно: кретао се као месечар, уздигнуте главе, као загледан у нешто далеко испред себе, не обраћајући пажњу на стазу под ногама, на локве воде прекривене слојем леда. Тако, казаће ми касније, ходају слепи коњи, јер коњима је сав живот у ногама. Коњи и спавају на ногама. Марко Перичин је, казаће ми Рајић том приликом, касније, тражио од својих сабораца пристиглих из митровачке казнионице, који су се спотицали и падали у мраку и жалили на фрушкогорско блатно тло, да не ходају главом већ ногама, попут слепих коња који савршено осећају земљу под копитама и од чијег хода нема ничег поузданијег. Он се, казаће ми, плашио да размишља о њима, о слепим коњима, било му је то исувише болно, та слика изолованог космоса затвореног у самог себе, а сада му се они чине као жреци ходања и ако би ишта могао да каже за себе, да се било како одреди, оцени, рекао би, казаће ми, да је он ходач и да је у његовом ходачком пантеону слепи коњ врхунско божанство.

155

64-65 Тих сат и и више, сат и по, од ТВ торња до Бранковог гроба спуштали смо се благом низбрдицом, кроз мрак, у тишини коју је нарушавао само звук наших корака. Није било ветра, шуштања у жбуњу, гласања ноћних птица, светала у даљини – ничега; само мрак и тишина. Чинило ми се на тренутке како ни нас нема, како смо ишчезли, нестали, и како то шума саму себе гледа под оскудном месечином и њеним бледим одсјајем на снегу. Тих сам тренутака, тачније је рећи, постајао свестан тек када мину и када иза себе оставе неко чудно усхићење непостојања и ослобађајуће празнине. Да ли ћемо то, помишљао сам са радосном стрепњом, ишчилети у ноћи, у шуми? Од Бранковог гроба до Чардака стаза се стрмо спуштала у серпентинама и била је, на више места, препречена обореним дрвећем испод кога се ваљало провлачити или, тамо где то није било могуће, пронаћи готово окомите, стрмоглаве пречице. Неколико пута сам пао, одеравши дланове о корење дрвећа и камење, а приметио сам да се то догађало и Рајићу, који је ишао двадесетак корака иза мене, али он је падао уназад, дочекујући се на свој огромни ранац као преврнута корњача на оклоп. Чинило ми се да он тим падовима не придаје велики значај, али да би, истовремено, волео да они остану непримећени. Рајић је био старији од мене, можда деценију, већ дуго није заиста ходао, заборавио се, препустио преживљавању, а данас смо петнаестак сати на ногама, и била је ноћ, и зима, и ја сам већ бауљао, спотицао се и падао, али све то, чинило ми се, сви ти разлози и оправдања која сам проналазио нису били довољни, били су само со на крваву рану, јер он је био ходач – оно што ја нисам и што никада нећу бити, као ни било шта друго – и изненадна га је немоћ, помислио сам, подсетила на старење. И, не знам зашто, помислио сам на слепог коња, о коме тада, готово у поноћ тог седамнаестог фебруара, нисам знао ништа, помислио сам, како ћу касније сазнати, на то врхунско божанство у Рајићевом атеистичком, унутарњем храму. На Чардаку нас је дочекао снег; недирнут, целац, прилично дубок, готово педаљ, обасјан неонском расветом под којом се чинио некако топао и нежан попут призора из божићних прича за децу. Чуо се само хук сове, једноличан и предвидљив, готово на сваких тридесетак секунди. Стајали смо на дрвеном по156

дијуму, у снегу, и ослушкивали птицу, а доле је стајао споменик Бранку Радичевићу, фигура младог човека, мршавог, витког и помало издуженог, баш онаквог каквим се замишљају туберкулотичари, песници и романтици, а Радичевић је био и једно и друго и треће. Стражилово је омиљено излетиште у пролеће и лето и вероватно су градски оци, или Национални парк Фрушка гора, одлучили да оно увек буде осветљено, и дању и ноћу и у сва четири годишња доба, или су, што је још вероватније, једноставно заборавили на њега, сметнули с ума и Стражилово и његову расвету, па се Бранко Радичевић, који је волео ноћ, звезде и Месец, сада непрестано купа у мртвачком неонском светлу. То је, казао је Рајић, туга и зла коб бронзаних људи и он се, казао је, увек сневесели када види те статуе. Оне му се чине као излуделе особе, очајем доведене у стање вечног кататоничног ступора, без могућности смрти, па самим тим и избављења. Када смо из ушушкане долине – оивичене са три стране фрушкогорским падинама и отворене само према Карловцима – изашли на стражиловски пут почео је да дува хладан ветар. Трчкарао сам у нади да ћу се згрејати, одмичући стотињак метара од Рајића, да бих се, потом, враћао. Он није показивао никакву намеру да промени свој уобичајени ритам хода и као да га се ледени ветар уопште није тицао. Са десне стране пута видео сам винограде и воћњаке, најчешће брескве, чинило ми се, а чокоти и стабла били су скочањени као мртвачки прсти. Испред огромних капија и вила горела би сабласно по нека светиљка, али ниједан прозор није био осветљен, није било никаквог знака живота. Где су барем пси и њихов лавеж, питао сам се, или је и то овде превише: чинија са остацима хране и здела воде, нешто што би од памтивека наговестило да ту живе људи? Зар је то много, зар је сувишно? У Карловце смо стигли око један сат после поноћи. Град је спавао, као и увек. Прве уличице иза девастиране Дворске баште дочекао сам са олакшањем, у њих ћемо, мислио сам, побећи од ветра. Али Рајић је одлучио да баш на раскршћу скине ранац и дуго је петљао покиданим узицама док није извукао стомаклију и оне две уске чашице. Треба наздравити, казао је, успешном окончању првог ходања и мом промакнућу у ходача. Дрхтао сам од студени, шибан налетима ветра и одједном ми се, са чашом 157

64-65 ракије у руци, учинило да смо на дну неког мора. Подигао сам главу горе, ка небу, и угледао џиновску, прапотопску рибу како се спушта да нас прогута. (Одломак из романа По шумама и горама, Орфелин, Нови Сад, 2019.)

158

СВЕТИ ДИМ Роберт Симонишек ЗАВЕТРИНА Ниски облаци придржавају акварел разливен на уличне литије, лимове и макете градова, који на екранима наизменично пулсирају нова имена, у нама прелиставају животињску крв. Под стопалима леден гранит и ваздух око глава – ја сам вез међу пинијама – саздан од буке коју ниједна генерација не може понети преко хоризонта. Време је мирније од гласине, растегљивије од женске одеће која надире с отворених тргова. Седимо и боримо се с огледалима, с киповима исклесаним од ваздуха. Када зањишу равни немира, решење распукне познате облике – једном открију маслинову пут, други пут Церерине покрете. Када додирнемо прозоре Средоземља и расхладимо се у дворанама, водено растиње пада без отпора. А када се чело набора, на степеницама видим оне који нису престали да се питају: Када ћемо пробудити ветар закопан у планини, ветар 159

64-65 који ће нас померити с меридијана на који смо зашли? СЕОБА На месту које познајеш добро ствари се спремају да склизну преко руба зиме. Голи зидови, чаше и ормар самују у рамовима без слика. Можда је у кутији с музиком записан ритам како прећи реке и брда, распоредити се испред друге позадине. Остављам бриге и идеје, планове који се не дају пресадити у други суд у коме би расле као цвеће. За мном остаје неизречено, а очигледније од вазе, књиге, од нас. Висина вечери нараста. Нема антологије упутстава, како отићи из просторија без завршеног поглавља. Снови оклевају између врата која ће наредног дана отварати незнанци. Када описујем, већ сам на другом месту. Зима јури ка рубу, далеко од руке која би је зауставила да не падне као дете. Када снег сакрије трагове, треба веровати обрисима 160

да оданде куда идем нема повратка и да је дом тамо где те неко чека. НОЋ У ГРАДУ Превише млада да би носила све што је старо, превише стара да би досегнула јутро, осипа се споро као пустињски песак. Нечујно испуњава пределе улица и обала, своје чело полаже у крошње. Када ходам, саобраћај се умири, отварају се врата воћњака и башти да би гласина постала разговетнија, без контролисаних покрета, без боја тела и разума с минутима. И скоро да могу видети како излазе кратери на Месецу, како огледала губе преглед над догађајем када се ствари смрзну и постану савладиве као музејски експонати, јер она је дошла само да излаже, никакву намеру нема да нешто прода или нам одузме. Неко ко ме зауставља, видео је како је упала кроз прозоре касарне и у углу складишта сакрила неку руку. Још увек ходам као они који мисле да ноћ испуњава очекивања, враћа могућности стизања у место кога нема. И ако се зауставим, њени рубови се пале у прстима који пишу по фасадама, 161

64-65 које са свих страна засипа тама тако да постаје све гушћа и опипљива као тканина, кад на балконе нагрну чопори вукова који урличу, па постане покорна и нема као боса жена која је одложила белу хаљину на столицу. Ништа друго не радим кад ходам, јер знам да знам премало, јер превише је млада да би носила све што је старо, превише стара да би досегла јутро, зато слепо настављам, као сведок те лепоте. ЗИМСКИ САТИ Иза леденог цвећа расипа се бело Цеље. Крај зарђалих приказа води сваки пут кроз пукотине хладноће огрезле у плућима. Џин се подиже, разгрће балване преко тихих делова тавана и пребацује тежину неба северу. Када стресе расцепкане рукаве ветра и кроз прозорчиће украде пару, ствари чекају на својим местима. Кожа глади смрековину, покрети смирују кућне духове, који напуштају шупље ормаре. Одричем се свега што се повезује с песницима. Рудар сам који се спушта у јаму, усијан од Месеца, где нема разлике између осветљеног и извора. Шта види звезда у Врунчевој улици у сате када се ум савија, када је уз ватру у нама превише навикнутих на мир према онима 162

који леже по неонској реци Петрола и Лидлова, када наши безбрижни покрети распоређују говор у мраз? Снежимо, један мимо другог, док нас топе сусрети с паром сјајних очију на улици. Више него што себи дозвољавамо. КАСНА РЕАКЦИЈА НА ВЕРМЕРА Пођимо, трагачи усидрани у јутра, поново спуштени ка обали, међу ветрењаче које мељу сате и истискују топле дахове јесени. Иако ме од маслина више дирне север, помирио сам се с тим да сам само део пртљага. Амстердам ми откопчава дугме по дугме на мокром капуту, Ноћну стражу и миришљаву пролазност старинарница. Боље је проћи поред свега, бити хладноћа и недодирљива лепота, скоро вештачка, као покрети уличних проститутки које се осмехују. Видим лађу из 17. века како излази из воде и постаје ти, ти која си некада загрлила кип у парку. Твоје једро, које лебди између канала, гасне у лењом ходу мачке смешкајући се испод мостова. Када посматрам призор с писмом, уљане боје растапају опеку и кишобрани отварају успомене. Опрости овом егоизму, никад нисам залепио марку. Сада разумем зашто је Северно море надошло приликом твог одласка.

163

64-65 ПОЕТСКО ИСКУСТВО Више од чињенице да сам се затекао корак од кости великог песника, изненадило ме је достојанство људи који су цитирали старе, излизане стихове. Кишом натопљена ирска земља устала је и подигла се у мелодији опоре келтске песме. Заорила се кроз романске сводове, ваљала се по пољима и стрмим обалама, овамо, ближе мени. Све је застало, али сурфери су одржали равнотежу и морски талас се пропео више. И галско звоно је разлило тугу по напуштеном гробљу, а да не узнемири јагањце на пашњаку. Осврнуо сам се на очи странца, тамо где су пекли друидско изгнанство, блатњаве мочваре, брдовити сумрак и страх велике кромпирове глади. Његово чело се наборало у столеће поноса и неко је окренуо пергамент, подигао глас у неразговетној молитви. Можда сам осетио да у мрмљању стихова носим цело острво које је као птица дрхтало у длановима. Можда сам стао на песникову лобању, јер нико није знао докле се протеже гроб. Девојкама у белим хаљинама падала је киша цвећа у очима. Упркос позном часу и удаљености надао сам се немогућем и желео да се иза угла прикаже твој стас и дочека чежњу која ме је обузела. И када би у поверењу рекла идемо у том правцу, пратио бих успореним корацима. А зачуо сам само дрхтаве струне Киле и резак звук који је долазио из мешине одране животиње. Међу травке се спустио свечани сумрак. Склонио сам се ка дрвећу које гори, тамо где су чекали остали. Ветар нам је зачепио грла и као мумијама свезао бескорисне 164

језике, скупљене са свих страна неба. Постали смо тихи покрети и гола лица. Почели смо да тражимо разлоге за толику ватру. Дуго је трајало док нисмо осудили заробљенике и проговорили о себи. Затим смо потврдили ново доба. Осећао сам се кривим, јер долазим из времена које уместо гласу, верује кодираним порукама. Било ме је срамота, јер се враћам у градове, где стихове изједначују са пијаном летаргијом и калкулацијама у мишјим индексима. Када смо се у пивници спасли прошлости, спознали смо да је излаз зазидан. ВРАЋАЊА /Мојим родитељима/ Понекад треба сећи Атлантик, други пут Тихи океан, неке године само потоке. Враћамо се одасвуд, ускрсавамо оне који су били и за време прекида који одмарају вид, мислимо на оне који недостају, који шапућу са оне стране фрески. Пламен расте, ветар помера крошње и птице се предају вечери. Када покуца незнанац, мирују висине, мирује политичко и верско уверење, иако неко иза врата сумња да се ради о паганском скупу. Сви апостоли различити по висини гласа, једно лице, рука која узима с дугог стола, сваке године разборитије, током грепкања похабаног прибора, празнину неостварених дела и онога што долази.

165

64-65 Када се утру значаји, притаје се вихори изгнанства који су некад растерали облаке, скинули недеље с шарки изгуљених врата, а нечујан поздрав женске сукње лепршао је кроз пролеће, срљао ка циљу брзином комете, која не зна за повратак. Нагињемо се ка светлом језгру, изравнавамо брвна, која нас одвојене воде преко зиме, преко мутних вода. (Из збирке песама Сеобе, издавач Трећи Трг, са словеначког превела Јелена Иванишевић)

166

ЈЕДАН МОГУЋИ ПОРТРЕТ Миодраг Сибиновић (Зајечар, 6. октобар 1937 — 26. јул 2020) био је истакнути српски филолог, лингвиста, преводилац, теоретичар превођења, књижевник. На пољу славистике је дао капитални допринос, посебно из домена русистике, украјинистике и белорусистике. Био је професор универзитета. Рођен у породици просветних радника 6. IX 1937. у Зајечару. Основну школу учио је у Кожељу, Минићеву и Књажевцу, гимназију у Књажевцу и Неготину. Дипломирао је на Групи за руски језик и књижевност Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду 1959. године. На тој Катедри, која је после поделе Филозофског на Филозофско–историјски и Филолошки, припала Филолошком факултету, од 1960. ради на предмету Руска књижевност, прошавши сва наставничка звања. На свом матичном факултету и на факултетима на којима је био ангажован као хонорарни наставник држао је курсеве: Увод у науку о књижевности, Руска народна књижевност, Стара руска књижевност, Руска књижевност XVIII века, Руска књижевност прве половине XIX века, Руска поезија средине XIX века, Увод у теорију превођења, Руска лирска поезија XVIII и XIX века (специјални курс), Руска поема (специјални курс), Поетика Сергеја Јесењина (специјални курс). Као млади доцент, две године је провео на раду у настави на Катедри за словенску филологију Филолошког факултета у Москви. Радио је у одређеним временским интервалима као хонорарни наставник и на универзитетима у Новом Саду, Скопљу и Приштини. Држао предавања као гостујући професор на Филолошком факултету МГУ, Филолошком факултету у Кијеву, Карловом универзитету у Прагу и Институту за превођење Удружења књижевника Грузије у Тбилисију. Докторат књижевних наука стекао је на Универзитету у Београду 1970. године (тема: Љермонтов у српској књижевности до 2. светског рата). Његови курсеви из руске народне књижевности и из теорије превођења заправо су први курсеви из ових научних дисциплина на београдској славистици и Београдском универзитету. На предлог 167

64-65 Научног савета Московског државног универзитета 1996. добио је звање почасног доктора Московског универзитета. Био је научни руководилац следећих истраживачких факултетских или међуфакултетских, односно међуинституционалних пројеката: Историја и поетика српског књижевног превода (факултетски пројекат), Међусловенске књижевне и културне везе (руководилац пројекта, рађеног заједно са Институтом за књижевност и уметност — Београд), Српска књижевност и култура у европском контексту (међуфакултетски пројекат београдског Филолошког факултета, Филозофског факултета из Новог Сада, Факултета драмских уметности из Београда и Академије уметности из Новог Сада). Иницирао је и организовао међународне симпозијуме на Филолошком факултету у Београду: Руска емиграција у српској култури ХХ века (1993), Руска емиграција у српској и другим словенским земљама ХХ века (1995) и Јесењин на крају ХХ века (1997). На Филолошком факултету у Београду, осим славистима, једно време предавао је предмет Увод у теорију превођења и студентима оријенталистике (група за турски и група за арапски језик и књижевност), студентима групе за кинески језик и књижевност и групе за јапански језик и књижевност. То је чинио у сарадњи са професорима и лекторима одговарајућих језика. Овај предмет је годину дана предавао, такође, студентима преводилачког усмерења на Филолошком факултету Универзитета у Скопљу — док тамошњи Факултет није добио квалификованог наставника за теорију превођења из сопствене средине. Његова књига О превођењу (1990) била је основни уџбеник за све средњошколце преводилачког смера у Србији (који су учили француски, немачки, енглески и руски језик). Посебно се бавио истраживањем књижевноисторијских и теоријских аспеката превођења. Објавио је преко 300 стручних и научних радова и 20 ауторских књига из области науке о књижевности. Аутор је одељака о романтизму у руској књижевности прве половине ХIХ века и о руској поезији средине ХIХ века у познатом Нолитовом коауторском издању Руска књижевност I– II. Радови су му објављивани, осим на српском, на руском, чеш168

ком, француском, белоруском и украјинском језику — у Русији, Чехословачкој, Бугарској, Белорусији, Украјини и Швајцарској. Током живота ангажовао се повремено на стручним и организационим пословима Савеза славистичких друштава Југославије, Славистичког друштва Србије, Друштва за стране језике и књижевности Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије. Учествовао је у припремама за оснивање Друштва српско– руског пријатељства Србије. Један је од оснивача и Српско–украјинског друштва Републике Србије. Од 1990. је председник Комитета слависта Југославије, а 1991. је изабран за члана светског Међународног славистичког комитета (на обе ове функције 1998. дао је оставку). Био је члан је Удружења књижевних преводилаца Србије и Удружења књижевника Србије. Од 1983. до 1985. био је проректор за наставна питања Универзитета у Београду и од 1984. до 1989. год. председник Просветног савета Србије. Током радног века био је члан уредништва или уредник следећих научних часописа: – Књижевна историја (Београд), један од оснивача и члан Уредништва; - Живи језици (Београд), часопис Друштва за стране језике и књижевности Србије, главни и одговорни уредник; – Преводилац (Београд), часопис Удружења стручних и научних преводилаца Србије, члан Савета; – Филолошки преглед (Београд), члан Уредништва; – Зборник за славистику Матице српске (Нови Сад), главни и одговорни уредник; – Слов›янський свiт(Київ), члан Уредништва међународног састава; – УКРАС (Київ), члан Уредништва међународног састава. Бавио се превођењем књижевних дела на српски језик. Приредио је многа издања руских и украјинских, белоруских и грузијских писаца на нашем језику. Превео је преко 80.000 стихова из руске, белоруске, украјинске, чешке, бугарске, македонске, јерменске и грузијске поезије. Као члан Редакције научног издања Целокупних дела Десанке Максимовић, прикупио је и 169

64-65 приредио 8. и 9. том тога издања који обухватају списатељичине преводе поезије. Преводио је с руског либрета за оперске представе у београдском Народном позоришту и „Мадленијануму“. Са дословног превода на руски сачинио је и у Српској књижевној задрузи са одговарајућим предговором 1989. године објавио први српски превод старогрузијског спева Шоте Руставелија Витез у тигровој кожи.. Од септембра 1998. године, у знак протеста против новодонесеног Закона о универзитету , одбивши да учествује у деградирању универзитета у Србији, отишао је у превремену пензију. После пензионисања наставио је да се бави научним и преводилачким радом. У том периоду и даље објављује књиге својих научних и есејистичких радова, као и низ превода. Дугогодишњи је био предавач на књижевним трибинама Коларчевог народног универзитета у Београду, Народне библиотеке Србије, Руског дома, Културног центра Београда, Библиотеке града Београда и других културних институција у Београду, на територији Србије и некадашње Југославије. Више пута је на тим трибинама држао и циклусе предавања и књижевних вечери (Поезија Сергеја Јесењина, КНУ, 1965; Руска поезија Пушкинове плејаде, Народна библиотека Србије 1983; Пушкин, КНУ, 1999; Човек и природа у руској поезији, Руски дом, 2003; 1

1 Закон о универзитету је донет 28. маја 1998. године док је министар просвете у Владе Републике Србије био Јово Тодоровић. Указ је потписао председник Републике Србије Милан Милутиновић. Закон је имао је за циљ да заврши посао са укидањем аутономије универзитета и да се, уједно, са универзитета одстране непослушни елементи. Према овом Закону, Влада је била овлашћена да по сопственој мери поставља чланове у управљачке структуре на универзитетима – од управних одбора до декана и ректора. Посебна ставка у Закону омогућила је коначни обрачун са слободномислећим наставним кадром, а подразумевала је обавезу потписивања новог уговора о раду, што је практично представљало прихватање новог Закона. Због одбијања да потпишу овакав папир, најмање 200 наставника и сарадника избачено је са БУ, а многи су били под суспензијом. Казнене мере су се разликовале од факултета до факултета и зависиле су од, пре свега, снаге колектива, али и од тога колико је који декан био високо позициониран у СПС-у, ЈУЛ-у или СРС-у.

170

Руска поезија друге половине ХХ века, КНУ, 2003. и др.). У томе је често сарађивао са низом значајних српских драмских, музичких и ликовних уметника. Од задужбине Илије М. Коларца Коларчев народни универзитет новембра 2000. године добио је „Плакету за изванредне заслуге у програмској делатности Коларчеве задужбине“. Иницијатор је или учесник многих пројеката посвећених развоју културне сарадње и популарисању руске, украјинске и белоруске књижевности на српском културном подручју (велика изложба у Народној библиотеци Србије Пушкин и српска култура, 1999; концепција, избор и највећи део превода за телевизијски циклус током којег је на РТС 2000. у троделној емисији представљена Пушкинова лирика на српском језику; телевизијска емисија Пушкин и српска култура, РТС, 1999; уводна излагања о низу руских писаца у циклусу Великани светске књижевности Школског програма РТС, учешће у ТВ емисијама поводом 100. годишњице рођења С. Јесењина; низ предавања и књижевних вечери у градовима Србије поводом 200. годишњице рођења А. С. Пушкина и 100. годишњице рођења С. Јесењина и др.). Од његових превода поезије А. Ахматове из књиге Песме и есеји драмска уметница Олга Савић је 1999. године сачинила и у сали Института за културу Србије изводила монодраму „Ана Ахматова“ За превод Антологије белоруске поезије (Београд, 1993) добио је 2001. белоруску државну плакету „1000 година хришћанства“. За превод антологије украјинске поезије (Српско Сарајево, Бања Лука, 2002) У инат ветровима добио је 2004. украјинску међународну награду „Иван Франко“. Носилац је награде „Милош Ђурић“ за превод поезије (Ана Ахматова, Песме и есеји, Паидеиа, Београд, 1999), Награде за најбољи превод руске књижевне прозе „Др Јован Максимовић“ (Т. Толстој, Кис, „Геопоетика“, Београд, 2002). За активност у обележавању 200. годишњице Пушкина 1999. добио је медаљу Владе Руске Федерације. Као предавачу два пута му је додељивана плакета Руског дома културе у Београду.

171

64-65 Додељене су му повеље за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије (2004. године), Удружења књижевника Србије (2012.) и Славистичког друштва Србије (2017.). Од Смедеревске песничке јесени 2016. добио је Повељу за превођење савремене поезије „Златко Красни“. Одлуком Владе Републике Србије, на предлог Удружења књижевних преводилаца Србије, 7. децембра 2007. године додељено му је посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Ауторске књиге: Љермонтов у српској књижевности, Филолошки факултет, Београд, 1971, 227 стр. стр.

Оригинал и превод. Привредна штампа, Београд, 1979, 189

О превођењу. Приручник за преводиоце и инокореспонденте. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1983, 112 стр. Техника превођења. Општи део. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1990, 98 стр. Поетика и поезија. Велики руски лиричари. Звездара, Београд 1990, 203 стр. Нови оригинал. Увод у превођење. Научна књига, Београд, 1990, 194 стр. Руски песници од барока до авангарде. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1995, 238 стр. Словенски импулси у српској књижевности и култури. Звездара, Београд, 1995, 254 стр. Пушкинов и српски „Евгеније Оњегин“, Idea, Београд, 1999, 190 стр. Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић, Задужбина Десанка Максимовић, Народна библиотека Србије, Просветни преглед, Београд, 1999, 218 стр. Руски књижевни источници, Ниш, 2000, 176 стр.

172

Иза хоризонта. Огледи из руске, украјинске, белоруске и грузијске књижевности. Чигоја штампа, Београд, 2002, 177 стр. Нови живот оригинала, Удружење научних и стручних преводилаца Србије, Просвета, Алтера, Београд, 2007, 309 стр. Словенска вертикала, Славистичко друштво Србије, Београд, 2008, 434 стр. Индивидуална конкретизација књижевног текста, Филолошки факултет, Београд, 2012, 467 стр. Множење светова. Руски писци у српској преводној књижевности (од Х до ХХI в.). Clio, Београд, 2015, 218 стр. Славистичке теме, Филолошки факултет, Београд, 2015, 268 стр. Кроз гриву зене. Рашчитавање песама о коњу из поезије словенских народа, Филолошки факултет, Београд, 2017, 164 стр. Књиге превода: Сергеј Јесењин, Сабрана дела /Собрание сочинений/, I–IV. Прев. с руског 3.274 строчек стихотворений и поэм. „Народна књига“, Београд, 1966, књ. I–IVСергеј Јесењин, Сабрана дела / Собрание сочинений/ Hиколај Заболоцки, Бездани огледала /Бездны зеркал/. Прев. c руског око 2.100 строчек стихотворених и поэм. „Култура“, Београд, 1968.. Михаил Љермонтов, Изабрана дела /Выбранные сочинения/. Как один из переводчиков, перевел около 3.000 строчек стихотворений и драмы „Маскарад“. „Просвета“, Београд, 1968.. Михаил Љермонтов, Гвоздени сан /Железный сон/. Прев. с руског око 2.500 атрочек лирических стихотворений. „Култура“, Београд, 1969.. Сергеј Јесењин, Целокупна дела /Полное собрание сочинений/, I–VI. Как один из переводчиков, перевел около 4.000 строчек стихотворений и поэм (это издание переиздано в 1971, 1973. и 1975 г. г.) Борис Пастернак, Лирика. Как один из переводчиков, пер.

1.602 строчек лирических стихотворений. „Рад“, Београд, 1972..

173

64-65 Евгениј Јевтушенко, Изабране песме. Как один из переводчиков, пер. 656 строчек стихотворений и поэм. „Рад“, Београд, 1972. Александар Блок, Прстен живота /Кольцо жизни/. Перевод 4.500 строчек стихотворений и поэм. БИГЗ, Београд, 1975. Два века Пушкина. Песме и бајкe /Стихотворения и сказки/, „Интерпрес“ /Медный всадник. Пир во время чумы. Светская власть/, Београд, 1999. Александар Пушкин, Бронзани коњаник. Пир за време куге. Световна власт. „Ideia“, Београд, 1999. . Ана Ахматова, Песме, поеме и есеји /Стихи, поэмы и статьи/, „Раіdеіа“, Београд, 1999. Песме о љубави. Баћушков, Давидов, Пушкин, Веневитинов, Љермонтов, Њекрасов, Тјутчев, Фет, Ањенски, Блок, Хлебњиков, Јесењин, Гумиљов, Ахматова, Пастернак, Цветајева, Мандељштам, Заболоцки. „Раіdеіа“, Београд, 1999.. Сергеј Јесењин, Сабрана дела. Књ. 1–5. (Прев. около 4.000 строчек стихотворений и поэм), „VERZALpress“, Београд, 2000.. Михаил Љермонтов, Тужни демон. (Печальмый демон) Стихи. НИП „Просветни преглед“, Београд, 2001. Антон Чехов, Под заклетвом. Приче и изводи из писама. / Рассказы, повести и выдержки из писем/ „Раіdеіа“, Београд, 2004. Видовито срце. Руске народне песме и мисли. /Прозорливое сердце. Русские народные песни и думы/„Народна књига“, Београд, 2004. Николај Љесков, Левак. Предање о тулском разроком леваку и челичној буви. /Левша/, „Интерпрес“, Београд, 2005. Татјана Толстој, Кис /Кысь/. „Геопоетика“, Београд, 2005. Александар Кушнер, Лирика. Смедерево, 2007. Антологија руске лирике. Х–ХХI век. Т. 1–3. Превод 9.991 строчек. „Раіdеіа“, Београд, 2007. Михаил Љермонтов, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 357 стр.

174

Александар Блок, Изабране песме. Избор, предговор и превод. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 341 стр. Ана Ахматова, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 308 стр. Николај Заболоцки, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 286 стр. Николај Гогољ, Одабрана проза: приче и исписи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2010, 288 стр. Ветар у гриви. Коњ у поезији словенских народа. Избор и преводи из руске, белоруске, украјинске, бугарске и македонске поезије. Интерпрес, Београд, 2011, 409 стр. Антологија белоруске поезије. Друго, проширено издање. СКЗ, Београд, 2012, 231 стр. Два века Љермонтова. Интерпрес, Београд, 2014. Венац за Мандељштама. Поезија, проза, есеји, преписка. Руски и српски писци о Мандељштаму. Сремски Карловци– Нови сад, 2019. Објављени уџбеници: Руски језик за IV разред занимања преводилац–сарадник, Београд, 1981 (у коауторству ца К. Свинарским) Техника превођења. Уџбеник за III и IV разред културлошко–језичког смера, Београд, 1990.

175

64-65 Миодраг Сибиновић ( 1937-2020 ) ТЕКИЈА САВЕСТИ Из хладњаче пећке, крај колена Лепенског Вира, испод бакине плећке вири дечија шака. Иза бакиног леша, из леденог мрака склупчано мамино тело без веша. Из хладњаче гроба у окриље Лепенског Вира, с братовљевог дроба, испаде дечачка глава. Кроз стакласте очи са небеског чуна престрављена Луна жуте сузе точи, а лепенска жена тужну главу узе у глинене скуте – стидом обливена: дечије су кости, залог невиности, полагане давно уз огњиште само... Из утробе вира, од вртлога јача, крвава хладњача ником не да мира...

176

ЛЕПЕНСКЕ ДУШЕ Прпоре заставе, сврдлају дрински вирови, гргоље, гле, камене лепенске душе, Дрхтуре палилуле, Надима се трио из вражјих снова, те ђика и крошње вије. Влажне од суза заставе, црвене дрински вирови, камене душе се пуше, палилуле се по реду туле. Свуд стиже троглави ован, као да је — од воде текије... Смежурале се заставе. На Дрини крвави чиреви. Задимиле се палилуле. Загорча ракије, натруни векије злосрећна хладњача Текије. СПАСЕЊЕ Ех, кад би знала само та лепенска жена: можда би и њихове кости нашле свој мир крај огњишта да нису помешане с труплима мајки, очева, бака, дедова и да њихова огњишта нису сажежена. Нема ко њих да сахрани.

177

64-65 Нит има где. И можда је онај што их смести у хладњачу један од анђела милосрдних који им даде нови дом с плацем на дну испод Лепенског Вира да се домогну блаженог мира... На корак до ждрела модерних ђердапских турбина. И ТАМО ЛУНА СУЗЕ ЛИЈЕ да се органи људски допуњују и чудесно се надовезују то би лепенска жена могла да схвати детету свом да би спремно дала срце и душу дроб стопала то памет материнска њена такође може знати ал да их неко насилно чупа из живог људског трупа да би их могао продавати у другој хладњачи иза Голије на то би једнако распамећена могла из гласа закукати и то се на да поимати и тамо Луна сузе лије на овоземаљске свињарије 178

НЕДОУМИЦА зашто ли су стари неимари у станишта породична уткивали светилишта и зашто су та станишта заснивана на троуглу једнаких кракова је л› одиста мистика тих бројева несагласна са језиком нових прорачуна мој лепен–лепене МОЈ ЛЕПЕНЕ Крај ђердапске вазда уплакане стене испод свога крова од листова душе узапћене чувао си тајне дунавских вирова ој лепен-лепене Да ли си слутио шта се то дешавало ил си само дуге дане претрајавао Не, знам да си био заложник наума очувања знања о истини нашег настајања знам да ниси сам имао мира до појаве поколења што ће знати да оцене тајну Лепенскога Вира И би тако мој лепен-лепене нови људи преузеше тајне древне 179

64-65 ал у име свог напретка родне косе тајни водом потопише а њих саме изнад уплакане стене горе у витрине преселише где лепене ти не растеш више мој лепен-лепене ВИРОВИ Сваки вир чува неку тајну И свако створење носи по коју кожну поткожну рожну вртложну побожну или безбожну Нема створа без навира ни човека без превира све тајне су њему вировите Нема вира без извира нити воде без увира А људске су тајне увек сврховите Из похлепе да остану живе и оне су клете променљиве Ново време роји нове теме и негује нове јуродиве ТАЈНА ОСВЕТА људска је телесност тобоже само уобличење духа али је она и вечна неизвесност попут опаког запетог лука као упорна муха не познаје завет и савет као помама пука 180

расте и вене попут траве протеранима из раја уредно долази главе ДУНАВСКА БУНИКА тихо звиждуће мећава из разјапљених кљунова клобуци сећања навиру из муља дунава гргоље приче које плутају око чунова ветар све јаче шиче ОСВЕТА Видовит си лепене мој био ниси нам до краја тајне отворио пуне су их твоје миленијумске вреже ликове си важне штедро нам открио људске главе рибе и јелена но пса чије кости покрај људских леже међу ликовима овим нешто нема и да би нас потпуно збунио потури нам апстрактне скулптуре с мутним порукама неме арабеске културе лепенске сласт открића нашег тако си натрунио од првог трeнутка да ћемо твој облик у немоћи својој не часећи часа почети да клешемо од славног 181

64-65 облутка попут Мандељштама и смисленог Васка РЕЖАЊ И ВРЕЖА проблем је у генима не у скалпелу и у временима а касно је режањ по режањ јасно је а врежа све тежа ЦИВИЛИЗАЦИЈА Људски је мозак из давнина због својих избочина још лепршавији од балона... А живот плави — плави ли, плави. НЕПОКОР глођем стих поштујем почасне страже и усклике сређујем стално бих да побеђујем 182

све док не будем поражен у завитлају хоћу да трептим из шуме ко да је она некакав врт на крају нећу да чекам смрт хоћу да живим док не умрем ЗАЗOР Нема ткања ако није потке. Свињу није страх од крста, већ од мотке. Људска ћуд је нејасна работа: Да ли човек зазире од крста Или тек од упереног прста? УМЕТНОСТ Гледаш шта је о теби и шта би волео да је тако и јунак си невиђен Дрина се збије у потиљак и зажубори под конац Сабијеш своје немани у дело да постану фикција и с буђењем излапе Збланут од ефемерне хуке не знаш јесу ли то одгонетке или одушке пуке

183

64-65 БУДУЋНОСТ где је склада још блескуће нада иверје се слеже око клада осим кад у амбис пада врлина је пут ка срећи осим кад је штошта спречи и убљује гадном речи пре по реци а сад по мртваји пре по руци а сад по бркљаји пре пороци сада обичаји ОМЕР Кад бисмо мало успорили, живот би трајао дуже јер би му било потребно више времена да прође и умирали бисмо мање трошни. Можда би то било боље? ПОХВАЛА Кад би нестало занесењака, свет би се спарушио. БЕЛЕГ Луталица не мора за пут људе да пита? Сам себе пита. И зато лута. А залута кад не скита.

184

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ Измигољиле мумије да живе муче. А људи се скврчили у клупче. Деца га псу везаше о реп да га вуче. Не да се развије као јуче. У ВЕЧЕ ПОЗНО 1. У вече позно гојазне капи с неба добују по ћели увеле главе. Док мућнеш мозгом, све је већ прошло: између тебе и неба стора од траве. У вече позно од комараца заборављаш мраве и сметнеш с ума шта нам све треба кад је већ надоле пошло одавде до тамо уракљено исконским рамом. Дозиваш без гласа никог себи блиског и с криком ћутиш да не плашиш људе и драге и друге.

2. У вече позно, изнебуха, 185

64-65 усне, грудне, трбушне и остале дупље постају шупље, у вече позно, изненада, и радости постају некако глупе, најобичније ствари постају скупе, у вече позно све је порозно ... Грозно. НЕЧИСТЕ МИСЛИ 1. Да рођен као мрамор устанеш као јавор Да дозиваш луди вихор не покоравајући се ником. Да мрсиш омче кише распојасаним лишћем. Да браниш граном грану упркос олујном дану.

2. Линије ранијих лета заплићу се у жижу која постаје тачка. Та тачка треба да класа. Тачка је пресек права. Праве су нити дана. Дани су тачке мрака: пахуље мутне «многијех љета» што ће у класу да бубре. Ако их пламен дарне 186

макар из чиста срца — из тачке класају сузе. На многаја љета.

3. Све живо кад преживи добија право на исправку. Животне спирале су врста кругова и растежу се, изгледа, унутар већих кругова. А у оквиру којих витлају ти већи кругови? И ко се њиховим витлањем надмудрује са законима гравитације? И колико је вешт? И колико је моћан? И је ли свој? Да ли праве пресецају кругове или их спајају? Јесу ли старије праве или кругови? И праве и кругови су — линије. А линије се пресецају у тачкама које класају. Праве су нити дана, а дани — тачке на размеђама таме. Тачке које класају у лишће и кише, у јавор и вихор.

187

64-65 СВЕТ свет је као зец скврчен у клупко жила спреман за одсудни бег може ли хитац том брзином заборави Сизифово име и помери се с места пред нечим вечито згрчен и завијорен у самоћу ван себе носи пред очима свице слутећи надолазећу злоћу ШТРИКЕР-Р-РАЈ Петља за петљом — ред. Два реда — двојни редови очас. Битан је редослед. Остало нема значаја. Кад се петља упетља — омча, као подмукла клопка. Но и омча је нека копча. Ако се не изгуби петља. ПОТОП као шарна чета на зиду пропета латице од лозе ка небу се возе као морска струја вода с неба буја задиже шалоне 188

и све живо тоне лоза с латицама утања и сама од зоре до зоре пукло мутно море испливава само један међу нама “нека буде” кркља “борба непрестана” СИНУ ОТАЏБИНЕ кад прекопаваш раке губиш чедност и постајеш туп не лечи мртваке њима је свеједно распада им се труп прати живе зраке сневај небо ведро ако ниси глуп БРОЈАЛИЦА из части у чест из чести у свет из света у вест из вести у текст из текста у сплет из сплета у лет из лета у смет па опет...

189

64-65 РИМОПЛЕТ Живот мрки злопоглеђа крије очи испод веђа чудна ли је правде пређа греше руке плате леђа Кад црн облак муње шета боговима бриди пета сила клета није света моћ јој цвета од ђубрета ПОЕЗИЈА сунце не допире свуда ал’ где достане тамо ђикају гране ковиље натвори чуда ничу из пређашње таме да перјанице пламом заметну клице набубри словесни прамен и пукну семенице МОЈ КРСТ да сам ускочио у гвоздени лив и остао жив био бих гвозден ал на рођењу ме у инат паклу окупаше у стаклу те испадох стаклен 190

и уместо да будем чврст сада сам скроз провидан ТУГОВАНКА не постоји срећа без срећника те и није дужа од живота никад зна да буде страшно разнолика ал се гаси од празних навика ТКАНИЦА живот је основа а људске жеље потка видика одмакнутог од ока много је врста среће од њеног подножја до врха много је беспућа и врх је увек у магли а пут неизмерив МЕЂЕ Људска љубав је лицемерна... Кад умреш, укућани одећу твоју склањају из куће и почињу да те се прибојавају. Живи не воле да се друже са умрлима 191

64-65 јер намеравају још да живе, па се осећају криви пред њима. ЈЕРЕС За све је крив удав не Ева и Адам Живот је кривудав од искони и сада И јунак и Јуда верују у чуда и ето ти јада. И ТАМО И АМО пламени мач се нашао у послушној руци а руком се не мисли пламени мач је дат да неко њиме маше и наоколо чисти дају га признати ил’ набеђени судци по правилу исти доносиоци правде кројачи судбе наше лутке на модној писти а кажњиво је кажу знати шта је добро а шта је зло и саблажњиво је било знати да си потпуно го и скроз сулудо је глупо не мешати удове с трупом

192

ЛАПСУС по душу узбуркану ко љуску орахову што пустајом утрнулом пљуском од старих слова у сусрет новом дану утркује се с нулом по главу издубљену кожуру смежурану по укрштене зене по наду изношену која излапи у трену дух ће ипак да крене кунем се шестим чулом капсулиран и миран ТРАНЗИЦИЈА позва ме преко мобилног некакав љутити звек ја сам један твој ген ово игнорисање је неиздрживо напуштам те стој шта је зашто због чега утањих ја немој молим те нарушићеш ми генетски код ма ти си деформисан неповратно већ пола века бдим у теби и чекам да се посвађаш с неким одох не могу више дангубити потомак никад нећеш бити и та генетика је бандоглава 193

64-65 ЈАВА Свако носи по који тумор на телу или души свако се куне неком шумом и клања некој шуши Човек одиста није Бог да би био нерањив свако је од живота свог неупоредиво мањи САВРЕМЕНА БАСНА на згаришту слуђене шуме из дубине вододерине неке искочи осмуђен зец и пепелом посути вук не играј се са сотоном згрануто небо колачи очи а гар ноћи затеже лук НЕБЕСКИ НАРОД Има ли слике без сликара? Има ли пута без путара? Откуд имање у неимара? Не вреди рачун без крчмара. Постоје врата без вратара, и без џелата има смрти... Немају жутицу сви жути. И зар су љутићи листом љути!

194

ТИМОК Трговишке бистре воде шиште, а сврљишке стигле на пландиште: дошумели ледени рукавци да их споје врлетни Саставци. И рађа се Тимок Бели да крајине развесели. С коса звезданске долине, јурећ› главом без обзира из магленог Кривог Вира, Црни му у помоћ стиже – да Велики Тимок лине низ крајинске питомине. Од Књажевца, брдовита града до равнога топлог Неготина румене се лица винограда и пене се благовесна вина. Тимок миран, Крајини се диви, у дослуху с обалама живи: кад осукне за великих суша, у чашама вином запенуша.

195

64-65 БОМБАРДОВАЊЕ Тротоаре голе прекрилиле доле ескадриле ципела Од запаре неке као у брлогу испод шуме ногу слузе меке грашке хладног зноја До вечери тмоле све се тако низало преко знојне смоле и постало клизаво опасно А у поноћ касно улица ускиптела пеном неспокоја плине са таласом трагом барка роле ПРЕЛОМ Тишина шиба после олује немирна савест од ње трепти и у обамрлости назире судца Сећања конци пренапети руке немоћно подигнуте Топови ћуте Брука пуца Тај мук и вида после олује да људску савест растерти 196

авети прошлости да разбуца нудећи души своје скуте да јој умину ране љуте Топови ћуте а видик пуца ЛУДОМ РАДОВАЊЕ Гледамо будност лакомислених спавача нуђење нара од семена бундева с доброћудношћу изгладнелих лавова што се у прса бусала Слепо истрајавање у несрећи нарогушених гундеља у име будућности недодељаних букових балвана који се хвале читањем ипак им неразумљивих књига јер свака избљувана реч њихова се одбија од племенитог јавора па с њима нема ништа од савремених гусала нити ће бити игда ишта с њиховог буњишта Све је то пука бука охолих трубача неука алава врскава дим надолазећи мутљаг жеља мрак немогућности накићен салвама А свет је трезан у мртав чвор везан

197

64-65 СВЕМИРСКИ ТУРИЗАМ Превага себичних интереса баца песак у очи Васељени тобожњом бригом о интересима науке наш свет није свестан колико су велике очи Васељене и нема довољно песка за обману очију њених Потрага за трункама поштења на оглоданој Земљи била би узалудна и поред све муке Зато упозоравамо небеса не примајте наше путничке лађе раскриљене јер ће вам довести оне који би и вас да опустоше ГОДОВИ годови су прецизне скице минулог времена које тиште све за живота годови су посебни кодови природе без поклисара без магле историчара без коментара годови су летопис вођен изнутра писан за сутра јесу у дрвету које може да гори ал се и природа за истину бори крај храста што ће у пламену пасти из корена ће нов изданак расти годови су слободне птице без климавих стремена завера вера коалиција и јалових квота 198

ИЗЛОЖБА Сл. Р–у На комеморацији хомо сапиенс, тужна лика, говори о заслужном човеку. Све о свом личном дружењу с њим. И чему жалити покојника, јер говорник ће, одан нацији, бити настављач његовог дела и лика. Дирљива слика. Техника: хладно пресован лим СКЕЛЕТУ Буди срећан не могу да те нападну хиљаде болештина што косе широм света Кости најдуже трају знају све траве коштуњаве јаве блиске незајажљивом Богу које могу вирусе трулежи у врежи својој да утишају ЖМУРКЕ И ЖУРКЕ притисли нас лапсуси лап топова залудило лопотање лопова док нам сок линцуре деле против отрова 199

64-65 видовити жмуре на преумље порозних покрова жмурке су и журке воде до запљувке БРАНКУ ЋОПИЋУ Каква је то вода што не води, него носи? То је Сава под печатом околности називаних Бог да прости. Каква је то Лета која тече а не лети? То је Сава испод Бранковога моста који нам се због нечега свети распрострвши асфалт место вала да би глава одмах процветала ПАРАЛАЖА Да није лажи сви би је тражили јер је бистрила и шта је истина бићемо преварени ако се искорени без ње би пловили животом суровији 200

ЗЛО СЕМЕ брест од бреста расте да ли мржња стварно долази од семена четинари маште сетну душу људску узносе са слемена храст од грома пукне да л зло одистински клија из недуше ноћи су подмукле од старине пуке неумне редуше мрак размишља тужно да ли жртва уистину мора то да буде и да ли је ружно што природа ипак не личи на људе КАТАСТРОФА Почеше џиновске миграције Од неке исконске катастрофе у срцу човека. Едит Ситвел Колико је племена било па нестало на ветрометинама стаза овоземаљског живота колико промена протутњало телом и душама предака данашњег света који се и даље мења Ми патимо од назеба наслеђеног из леденог доба и селимо се бежећи од ерупција свих врста вулкана у нади да су та зима и та лава само некаква проба којој ће крај доћи једног бајковитог дана у нади да студен и плам наше биће заправо не чине и празној вери да се можемо одмаћи од своје суштине 201

64-65 УРОТА Да смо остали скупа, Могли смо постати тишина. Јехуда Амихај Ту међу нама пуно је мртвих људи Неки су нам ближи но док беху живи Додири с њима све живљи и живљи Осмехом чудним греју наше груди Мртвих је више него нас осталих На крају нам је блиских с оне стране више Сваки тај осмех по прам стрепње брише И у души плам завере пали Једни у друге пиљимо нетремице С надом да нема никакве границе То витло живота залуд стазу прти Уроти против (не)људске смрти ИСКОН Разуларени авиони у неизмерном броју ваздушних јама лежи богатство посртања правде нигде нема у законима гравитације нас носе где нисмо посејани су и људи и нације уједињене да уоквирене киње све и свакога збуњују текуће мутације гена што се генерише из диње за коју свиње не знају шта чине насмејани балони. Оивичене оне.

202

ПРОЦЕС праматерија полако посни као њива постаје све више трошна некако мршава дошла и ломљива прашума полако вене као шљива тање се столетне сене ћелави за крошњом крошња једва жива уместо праматерије сад материја пука плута а од прашуме шума клија у коју више ни змај ни права змија да залута будућност недокучива зија жута жута из распукнуте огромне стене по материју и по шуму дошла с далеког пута љута енергија CIRCULUS VITIOSUS У ноћи бубри семе дана а светлост дана рађа тама У зениту се зачиње вече Светло већ зна за тумор таме За ноћ је тумор семе дана од кога пати она сама 203

64-65 ИЗ ТУЂИНЕ волим те доме уз праг од храстовине нека се вине праменак смиља овде ме ломе од миља снови и збиља ТАМА На излазу из овог тунела мига нам светлост млечна Како до ње доћи кроз мрклу таму а не разбити дотле главу Како се провући кроз поломљено стење до тог млека из чиније дана Ако се ипак измигољи неко чинијом ће заслепљен бити па ће морати да се врати у таму Али на излазу из тунела и даље намигује светлост млечна и опојно мирише млеко из чиније дана ка којој нас води сама лицемерна тама што манипулише нама 204

ТЕЛО И ДУША кад се лукава пума иза шипки кавезом шуња ношеној инстинктом одржања привиђа јој се храна к›о некад у лову из грања а кад свој комад меса добије од чувара сито је тело однесе да спава људска се душа са својим телом бори тело јој сређено да опстане у земноме чкаљу а њој одређено да је небеском суду шаљу коме је кажњиво скоро све што се доле твори да ли ће глупо да звучи ако се закључи да је разум човеку дат заправо да се мучи НЕ Лаву Лосеву Ви сте Србин? Не, ја сам скрбник грбав, слепо тетурам черечен, шкрбав, са сном о главној роли која све злурадо боли. Ви сте с Косова? Не, ја сам пре полуишчупан корен који се куне у ставрофоре што, као да су на Марсу, раде на небеском царству. Човек сте? Не, ја сам зубац с виљушке дивног прибора за јело из двора цара Душана Силног — крњак, полутак, кљун злогуке сове, рог, а докле ћу тако — пресећи ће ваљда Бог.

205

64-65 КРАЈИНСКО ЧУДО наш је крај винат за пожара чара инат из букара учарао мелем слово па из бучја синуло Буково као сунце ново ХАЈДУК–ВЕЉКОВА СМРТ Уочи двестагодишњице Сви се рађамо углавном исто али смо неједнака кова. Слични а разни су нам пути. У непребројним преливима – има нас меких, строгих, крутих, има нас тихих, има бучних, има нас благих, има жучних, и насмејаних, и вазда љутих, има нас ведрих, има сетних, оних који се вечно крију, и оних што се радо бију, неки су брадати, неки се брију, има и смотаних, има и спретних... А дода ли се још истина да и у сваком од нас „многих има“, постаје јасно што су нам пути тамом кривина обасути...

206

Колико људи толико смрти. Но и под тим истим печатом слова, иако једнако неизбежна, свака је ипак за себе нова. У непреболним преливима – једне су тихе, друге гласне, неке су преране, друге касне, неке су мучне, друге лаке, једне су дуге, друге кратке, у кревету или у лету, у раду, зноју, или у строју, у родном дому ил белом свету... А све се у истом кругу врти, јер од рођења се крене к смрти, те су и смрти део живота. Али се памте смрти што пламте жртвом да живот другима траје, живот који и потом тече. Тада потомци, против страхота, попут Мокрањца, свак у свом делу, вековече да јунак Вељко, озарен вечним сјајем, турскоме паши пркосно рече: „Главу дајем, Крајину не дајем!“

Избор из књиге поезије РЕЖЊЕВИ ВРЕМЕНА, Миодраг Сибиновић, издавачи: Крајински књижевни клуб, Неготин & Народна библиотека Доситеј Новаковић Неготин, 2009. године (247 стр. електронско издање. Избор приредио Саша Скалушевић Скала).

207

64-65 ПОЕЗИЈА БОЛА, СТРЕПЊЕ И НАДЕ (Режњеви времена, Поговор)

Поезија савремених песника у многим својим сегментима израз је бунта против садашњег стања у свету, неслагања са све већом његовом дехуманизацијом и противљења злу. Таква је, у основним својим коорднатама, и поезија Миодрага Сибиновића. И овог сензибилног интелектуалца, угледног слависте и великог работника, најпознатијег јавном мнењу по сјајним препевима са руског, тишти сазнање да се и данашње људско друштво темељи на неправди — а тежило се, вековима, ка очовечењу хомосапиенс-а — што је, дакако, болно, поготово за осетљиве песничке душе. Тако је и стих Сибиновићеве лирике, контемплативне и видовите, загледане у суштину, у основи својој пркос и снажан протест, уметнички исказан, против наличја савременог света и његових изопачености. Куда то води, шта ће нама бити на «пошљетку»? — пита се и поезија Сибиновићева, забринута за будућност људског рода. Та поезија, из своје замишљености и потиштености, исијава и једном снажном вером у то да није све изгубљено, да ће се из овог суноврата човек опет винути ка небеској постојбини своје божанске природе, ка звезданим часовима своје изузетности у читавом Космосу. Ако ико, а оно је поезија Сибиновићева свесна тога да човек у Космосу мора бити сачуван, јер је највећа драгоценост његова. Нимало ларпурлартистичка, нимало артифицијелна, поезија Сибиновићева је, као и свеколи уметност, на страни Љубави, Истине, Правде, Доброте и Лепоте, а највећа лепота, лепота над лепотама, ваљда и ваљда, јесте сâм Ч о в е к. Ето зашто је читање Сибиновићеве поезије исто што и својеврсно причешћивање, умивање душе, оснаживање вере у надмоћ духа над материјом, човека над нечовеком, и враћање наде у нова свитања, у нова — још раскошнија — праскозорја душевности и узлета до највиших висина истински људских циљева, до победе над смрћу, до тријумфа Живота. Љубиша Рајковић Кожељац 208

Миодраг Сибиновић И ШТО ЛИ СИ СРЕЋАН, ПОСЛЕДЊИ АДАМЕ (Панорама савремене руске поезије)

1. Од краја 50–их — поч. 60–их година XX века у руској поезији започиње и развија се ток активног супротстављања званичној совјетској соцреалистичкој поетици. У оквиру тога, у првом плану се нашла критика шминкања (лакирања) живота (шминкања вршеног ради афирмисања идеолошких циљева који се у реалној стварности, иначе, не остварују), као и критика стереотипа у жанровској и стилско–језичкој пракси официјелне совјетске књижевности. Та критика је реализована активирањем и развијањем богатог наслеђа из у совјетско време проскрибоване књижевности руске уметничке авангарде првих деценија XX века. Наиме, пошто се од краја 50–их — почетка 60–их постепено стварају услови за објављивање ширих избора, а потом и сабраних, односно целокупних дела носилаца руске књижевне авангарде (рана, футуристичка дела Мајаковског, симболистичка дела Блока, Белог, поезија, проза и есеји имажинисте Јесењина, футуриста Хлебњикова, Пастернака, акмеиста Мандељштама и Ахматове, Цветајеве, песме и есеји обериута Заболоцког, и др.) — од краја педесетих, а нарочито 70–их година тек минулог века појавио се низ њихових младих следбеника. До дана данашњих књижевна критика међу руским писцима препознаје неосимболисте, неофутуристе, неоакмеисте, неоконструктивисте, неообериуте (тј. неоапсурдисте) и др. Разуме се, нико од тих песника није намеравао да понавља оно што је већ давно написано. То надовезивање на раније поетичке програме авангарде представљало је, по њима, неку врсту синтезе уметничких достигнућа претходника, да би се осавремењивањем и даљом надградњом отварао маневарски простор 209

64-65 за адекватно потребама савремене уметности поетско осмишљавање људских преокупација у једном новом амбијенту и на новом степену развоја људског друштва. У првој фази раскидања са изанђалом догматском соц реалистичком књижевношћу код свих песника (чак и код оних који су донедавно били званични совјетски песници) — тежиште је било на откривању тамних страна текућег, савременог живота и слабости доктрине уметничког стварања у совјетском друштву. У другој, најновијој фази (од краја 80–их — поч 90–их година), међутим, долази до веома приметног раслојавања. Кад је после распада СССР–а критика совјетског друштва изгубила актуелност, један део песника је ту критику трансформисао у дубоку скепсу према могућности истинског, целовитог спознавања нашег живота и света, неверицу у остваривост класичних хуманистичких идеала, скепсу према вери у добро, у љубав и друштвени прогрес уопште. Тај део уметника се напајао одговарајућом филозофијом и поетиком постмодернизма. Неки други песници су излаз из несумњиве предтранзиционе и транзиционе кризе видели у духовном преображају човека и друштва… Додуше, и међу њима се указују два пола: на једном су они који духовну обнову траже у враћању православној вери, а на другом полу су песници који, за разлику од ових првих, не игноришу ни цивилизацијске вредности настале на тековинама рационализма и просветитељства. Та разлика у општем расположењу на крају претходне и у следећој, данашњој фази може се илустровати двема песмама о Аполону (тј. о уметности) лењинградског песника Александра Кушнера (који је пре две године и код нас на Смедеревској песничкој јесени награђен Златним кључем Смедерева). Прва од њих, написана 1991, носи наслов Аполон у снегу, а друга, написана 2005. — Аполон у трави.

2. Свима нама је познат проблем вишеваријантности личне интерпретације различитих очевидаца једног истог догађаја. Та појава се, разуме се, још више заоштрава у приказима књижевних дела — због чињенице да је у природи естетичког феноме210

на неодвојив спој спиритуалног и сензуалног, општег и индивидуалног… Имајући то у виду, ја ћу у овој прилици тежиште свог излагања пренети на упознавање са живим текстом песама, уз само благе књижевноисторијске назнаке уметничког контекста и поетских токова којима аутори тих песама припадају. Али, пошто је током једне овакве вечери на тај начин немогуће представити већи број песника — ово што вам представљам не називам прегледом или иоле потпуним антологијским избором из данашње руске поезије, већ као што је и у најави речено — само панорамом савремене руске поезије (дакле само једним могућим пресеком те поезије). И још нешто морам напоменути: приликом избора за ово вече дао сам предност онима који су у нашој средини мање познати. Посебно заинтересовани за руску савремену поезију, ову информацију могу проширити и из III тома моје Антологије руске лирике у издању београдске „Паидеје“ (ту Антологију сам, неки од вас се тога вероватно сећају, пре нешто више од пола године био у прилици да представим и у Неготину).

3. Дакле, у оквиру таквог приступа, вечерас ћу вашој пажњи понудити текстове само неколико песника. Најстарији међу њима је Дмитриј Пригов, песник и сликар рођен 1940 (умро 2007). Од њега почињем не због тога што мислим да је он највећи поета савремене руске поезије, већ зато што је његово дело за ту поезију у неку руку парадигматично. У Антологији сам га у белешци описао овако: „Један од најистакнутијих песника руског андерграунда последњих деценија XX века. Ствара на основама концептуализма и руског соц–арта, да би, од почетка 90–их година, и према сопственом признању, ушао у нову фазу апсолутног постмодернизма — утонувши у осећање беспомоћности које се уобличава чак у апологију зла. Своју књижевну поетику заснива претежно на манипулисању сликовним (визуелним) и језичким клишеима („имиџима“) тоталитарне цивилизације — да би их, стављањем у нове контексте реалности доводио до апсурда. Владимир Јерофејев га карактерише овако: ‹Дмитриј Пригов доводи до поетичког апсурда низове идеолошких клишеа и 211

64-65 појмова, углавном специфично совјетског типа, поигравањем са политичким, националним и моралним табуима. Звезда савремене поезије, Пригов својим текстовима обележава мртве зоне руско–совјетске културе и изазива ослобађајући смех код публике, а самим тим доприноси регенерацији смисла.› Познат из самиздатских (тј. из нелегалних, умножених на гештетнеру издања) извора, штампан је у западној периодици на руском језику од краја 70–их, а прву књигу својих песама Суза хералдичке душе у Русији добио је тек 1990. године.“ Пошто сам у међувремену припремио и превод посебног издања његових изабраних песама, имам могућност да вам Пригова прикажем и са нешто више стихова него што сам то учинио у Антологији. Као концептуалиста, Пригов сваку песму посвећује једној готово експлицитно формулисаној теми, коју конкретизује без превише нијансирања, соц–артовски, у упечатљивом, често апсурдистички конципираном, скоро, да кажемо, плакатном облику.

*** Настаје доба празно и нежно Кад је бити храбар вазда неизбежно Ал се свуд увукô Исток тај Који зна за само један прави крај А ја делим празнину свагдашњу На ову нежну и на ону страшну Још од Француске буржоаске револуције 1789. цивилизовани свет настоји да оствари хуманистичку девизу: „Слобода, једнакост и братство!“ До дана данашњег прокламују се различите форме за њихово спровођење у живот. Међутим, после низа буржоаских и социјалистичких револуција и контрареволуција у свету током XIX и XX века, не можемо рећи да та „света“ начела нису у пракси већ много пута извитоперена и претворена у своју супротност…

212

И Пригов, разуме се, пева о слободи. Шта мислите, зашто ли он у својој песми о слободи у први план извлачи следеће: *** Свима нам прети слобода Слобода без граница Без улаза и прохода Без отаца и мамица У срцу старе Русије У име минулог века И ја је се бојим из бусије С трепетом часног човека А чујте Приговљеву песму о једнакости и братству: *** Брате бубашвабо и сестрице муво, Шта ми то сад шапћете на уво? Аха, схватам, да сам, као, подлац Што вас гњечим, а наш општи Отац Са неба о›зго све прати двогледом И у књигу своју записује редом Ал не, нема за вас наде — кад би записивô како Шта га од рођења умољава свако Живот би већ давно пропô правоснажно У књигу улази само што је важно. Или, ево песме само о братству (то братство се код нас у XX веку, као што знамо, називало „братство–јединство“):

213

64-65 *** Могу ли, је л, да кажемо, Литванци, Летонци разни, Естонци Русију као мајку рођену Да носе дубоко у срцу Да им љубав буде велика? Разуме се, могу, ко им смета… Из перспективе човека с маргина живота (та перспектива је, иначе, карактеристична за постмодернизам у целини), пробијајући се кроз прашуму старих и нових софизама, Пригов вечити проблем односа већине према мањини, положај у друштву човека као јединке види овако: *** Народ је с једне стране схватљив А с друге стране је несхватљив Све зависи од тога с које му прилазиш С оне где је схватљив ил где је несхватљив А ти си њему са сваке стране несхватљив Ти си окружен — ти немаш страну С које си схватљив, ни другу где си несхватљив Али Пригов не смеће с ума ни непребројне манипулације појмом народ: *** Народ се дели на не народ И на народ у буквалном смислу Ко је народ — он није шкарт Већ народ у вишем смислу 214

А ко је народ — он није народ Већ је народа оличење Тако да се не може рећи — то је народ Ал може — има народа. И тачка. У том контексту песник размишља и о патриотизму. Посебно је саркастичан према националистичком шаблону хиперболисања и глорификовања стамености и снаге припадника своје нације (тај шаблон био је актуелан и у совјетско време: у једној фази развоја совјетске доктрине, класично „Рус“ „русский человек“, трансформисано је у „советский человек“). Зато Пригов пева: *** Одавно нам је знано значи Да је човек јачи од смрти А данас је већ, верујте ми, Он и од живота јачи Живот га куша и мами А он му показује шипак Не дâ да га заведе дрипац – Живи у беди и ликује Јербо је од свега већ јачи Ево тог истог, на други начин: *** Реган одбија да нас храни Добро, сам себи ће да смести Јер то се само код њих мисли Да се да живиш мора јести Не треба нам његово жито Ми глад идејама средимо Па кад се штрецне: Где су они? А ми му у срцу већ седимо 215

64-65 Или: *** Американци у космос послали Наднајновији свој космички брод Да нас отуда, сада већ с места Бога, Сасвим потамане ласером — баш, бљак! Ајд› да су, тамо, сабљом ил лицем у лице Под земљом, под водом, из тенка Али из космоса, где су само Бог и звезде! Е, стварно није остало ништа свето! Баш, бљак! И наједном, сав патос националног поноса (да кажемо, патриотизма) своди се на следеће: *** Ми немамо правог разлога да умремо Да, али нема правог смисла ни да живимо Једино ће Отаџбина пуна смисла Наложити где да живимо, где да умремо Али само дотле, док Бог не дође Он Отаџбину руком скрајне И налаже нам да живимо како умиремо Не предвиђајући да се начисто умре У таквом виђењу стварности, и судбина руског песника за постмодернисту Дмитрија Пригова изгледа овако: *** Седи на небу гавран птица Под црном земљом мртвац лежи Гледају један другом лица 216

И виде један другог кроз Све што стоји међу њима Рођена земљо, што ме држиш! По теби као песник гацам Између гаврана и мртваца Један од најистакнутијих савремених филозофски оријентисаних теоретичара књижевности Михаил Епштејн о постмодернизму, поред осталог, каже: „Суштина је била у томе што је постмодернизам био реакција на утопизам — ту интелектуалну болест будућности, којом је била захваћена друга половина XIX и прва половина XX века. Будућност је сматрана за одређену, достижну, остварљиву — приписивани су јој атрибути прошлости… постмодернизам, са својом одвратношћу према утопији, преврнуо је знакове и усмерио се на прошлост — али, при томе је почео да јој додељује атрибуте будућности: неограниченост, недокучивост, вишезначност, ироничку игру могућности… Но постмодернистичка замена будућности прошлошћу није нимало боља од авангардистичке замене прошлости будућношћу (Епштејн у авангардистичке утопије убраја и комунизам — М. С.) Игра прошлост–будућност, коју су играли авангардизам и постмодернизам, сада се завршава нерешено. То је посебно јасно у Русији, у којој пост–комунизам брзо пада у заборав, за самим комунизмом. Настаје потреба за прелажењем граница утопија и пародије те утопије. Посткомунистичко доба је одбројало свега неколико година свога ‹пост›, кад се одједном заглибило у протоплазму неког новог, незнаног друштвеног уређења, поново се нашло у стадијуму послебудућности, али овога пута апсолутно непознате… Сада се будућност опет наднела над Русијом, више не са знаком узвика него са знаком питања, на који нема нити може бити општепознатог одговора.“ 4. Не мање одређено од постмодернисте Пригова сопствену концепцију света у своју поезију уграђује и Јеромонах Роман. Наши приређивачи и преводиоци антологијског избора Песници распете Русије (Приштина, 1997) Владимир Дими217

64-65 тријевић и Владимир Јагличић о њему наводе само следеће: „Јеромонах Роман (Матјушин), рођен 1954. год., један је од најпознатијих песника Хришћана савремене Русије… Пева своје песме уз гитару и позива руски народ на покајање… Радо слушан и читан…“ У Белешци у трећем тому моје Антологије додато је и да је Роман рођен у породици сеоске учитељице, да је после универзитетских студија био наставник у школи, али се 1983. замонашио, а 1985. био рукоположен за јеромонаха. Посетио је Србију 1999. после бомбардовања, провевши неко време и на Косову. Објавио је 2005. у Санкт Петербургу белешке с тог пута и избор из своје укупне поезије, под насловом Там моя Сербия. Путевые очерки. Стихи разных лет.“ Јеромонах Роман прокламује: *** Без Бога је сва нација руља Са пороком испод сваког крова, И или је слепа, или глупа, Ил, још горе — опако сурова. Ко год да је тај што круну има И глагоља високијем слогом, Руља ће му остати светина Ако ли се не суочи с Богом!

1990.

(Узгред да напоменем: све песме које вечерас чујете су у мом препеву, осим двеју. Ова следећа је, наиме, у заједничком препеву песника Јагличића и Димитријевића.) *** 218

Страх Господњи — авва уздржања. Уздржање пружа исцелење. Нема лепше песме од — ћутања. Најбоље је ћутање — молење. Молитва је права — покајање. Без праштања покајања нема. Пред Богом је најбоље стајање у дубини високог смирења. Роним сад у тајну тиховања пред иконом дивном „Умилење“ Нек› очисти сузе покајања узвишено песништво — молење. А ево како песник види људску личност: *** А ко је Личност? Па онај што жури Да се сопственој дубини приклони, Ко, кад једанпут до себе догњури, Не хита више да отуд изрони. А у дубини — све сами корали, Бисери, рибе — пуна радост оку. Блажен је ко обалу остави Нерукотворном се предавши току. Не мисли да је роњење главно ту: Роњење није шетња равним пољем, Неизбежна је Патња за прави пут, И зато Личности нема без бола. Своју поезију пева уз пратњу гитаре и данашњи песник религиозне оријентације 39–годишњак Александар Ананичев. Биће вам свакако занимљиво да знате да је он августа 1999. спевао и следећу песму: 219

64-65 НОВА ГОЛГОТА За Дунавом топола цветава, Ал се лепи гареж поврх цвета… То Словене Запад приковава Ексерима подмуклих ракета. Над Голготом узлеће крик тмусто Према небу, из словенских груди – Уздајућ се у сунашце руско Што се јутром на Истоку буди. Али молба у снегу застаје. Сунце данас кô да не постоји… Све док Москва клечећи остаје, Београд ће на крсту да стоји! Суђен нам је исте смрти трепет. Но и васкрс. Исти пут нас води… Ка свршетку песме започете И здравици жуђеној слободи! Занимљиво је, узгред буди речено, да о теми тог бомбардовања Србије не пишу само заговорници великог словенског православног царства од Северног леденог океана до Јадрана (на челу с Русијом). Године 1999. то чини и нешто старија песникиња (коју је својевремено преводила и Десанка Максимовић) Јуна Мориц. У песми Најезда Хавијера (назив изведен из имена тадашњег секретара НАТО пакта Хавијера Солане), у тој песми она се, видећете, донекле враћа некадашњој совјетској хладноратовској реторици кад се у једној скаредној поскочици, рецимо, певало: Гле, каки је Американац, Гурне у тур палац, Па замишља ондак он Да навија грамофон.

220

Међутим, побуда Јуне Мориц у овом случају потиче из најчистијег етичког импулса — на јесење Београдске међународне сусрете писаца донела је ту песму, коју сам ја за њен наступ, по наруџбини, превео и, разуме се, касније тај превод укључио, као сведочанство, и у своју Антологију руске лирике. Додуше, старији искусни читаоци поезије ће у тексту Јуне Мориц ипак лако препознати реторику совјетских времена, зачињену антиевропизмом руских словенофила XIX века. Европо, ти погани! На хорду воња зверство, Најезда хавијера, каубојска памет, За твоје вредности ратује хавијерство, Кô месо за котлете да те хапне. Срби имају судбу, и храброст, и веру, А ти једино пут у бордел кукавних војска, Топовско месо си постала хавијеру Да удовољи жељи некаквог Каубојска. Зар не пратиш аплаузом сваку бомбу, Да би се Србија положила на плећи? Очекујеш славље и победничку помпу, Но неће Срби, ти ћеш остати клечећи. Од свих одсечен обручем твојим смртним, Усамљен мучно, крај српски брани сам себе! Сад нема Бога са твојим крстом кртим, Није Бог напустио Србе, већ тебе. Изгубив све, нећеш се опрати скоро, Чини што хоћеш, пропашће нечасно дело! Време је за исплату, за обрачун са хором Што си га узела Србима за опело. Унеређујеш небо и гадиш атмосферу Вредностима с воњем смртоносних војска. Срби имају судбу, и храбрости, и веру, А ти хорду и хавијерство Каубојска.

221

64-65 Дакле, ма колико једном делу наше јавности дневнополитички била прихватљива, ова песма, на жалост, на плану уметности не доноси ништа ново.

5. Наша истакнута савремена песникиња пореклом из Источне Србије, слависткиња Злата Коцић, иначе несклона било којој дневној политици у уметности, одавно с правом хвали руску песникињу Олгу Седакову (рођ. 1949). И преводи је. Чујте песму Седакове у Златином преводу, коју сам, иначе, укључио у Антологију: *** Успомени на А. Мења Оче Александре, не зна нико о в д е, о ономе што је тамо. Тешко ћемо име да дамо ономе што срце заборавља да именује, која ће то реч знана да се обезвучи, избрише предање, да буде попут отвореног длана… Ваше радости именовање кô сунце из облака се јавља: ово је љубав — име има – близак је род свима. Лекар што стоји крај узглавља. Пламен нежнога здравља већ је запалио у болеснима. Ни пљусак да га прелије ни ветар да га одува ни да га стапка човек. Тек – није тако црн како изгледа овај свет и овај век.

222

Е, Олга Седакова крајем последње деценије прошлог века овако формулише свој став о савременој руској поезији, карактеришући шест година млађег од себе песника Тимура Кибирова: „Типичан неконформист из недавне прошлости“ Тимур Кибиров „се са генијалном грађанском пријемчивошћу сада окренуо ‹зрелом романтизму›“. Он је „скоро први — јавно разграничио дрскост и поштење, непосредност и суровост, слободу и претеривање… У атмосфери цинизма и депресивности која је сада завладала Кибиров са својом парадоксалном, веселом и креативном добронамерношћу, изненађујућом за наше поднебље“, данас представља — „својеврсну контракултуру“ — истиче О. Седакова, која с позиција хришћанске духовности не прихвата постмодернистичку „поетику шока“ (о којој, иначе, говори прозни писац и есејиста Владимир Јерофејев у предговору своје антологије савремене руске прозе, под насловом Руски цветови зла). Ја сам вам за ово вече превео неколико песама из најновије књиге Тимура Кибирова, иначе, веома популарног руског песника (то представља додатак песмама које сам раније укључио у Антологију). ДА КАО НАБОКОВ И БАЈРОН СКИТАМ Да као Набоков и Бајрон скитам, да се не бојим ничег никад, све да исмејем и да чикам – ето какав сам хтео да будем. А и сад желим то понекад. Ал ме све више плаши прека грубост, и не засмејава ме више глупост, и залуд с возова песме јека – нећу да бежим већ, к›о некад. Прошла су лета и столећа, стишах заувек пориве луде. Најзад постадох питом, мио, жар презира ме напустио. Жустри ме критичар с пуним правом 223

64-65 прастарим Ленским већ прозвао. Тај квалитативно нови однос према стварима доводи и до нових, свежијих схватања. То ћете, свакако, и сами осетити, рецимо из следеће песме: ГЛЕ, ГОСПОДИНА У ПОЗНИМ ГОДИНАМА… Гле, господина у позним годинама – у кобном часу планете васцеле, не брине хоће л› Отаџбина остати сама, него о полним питањима меље! Пуца по шавовима, сав се руши наш свет, избацују нам свеце груби. А олињали ветрогоња мучни једнако мисли на набрекле груди, усне и очи Далије своје. Одвратно, смешно… Ал, авај, и није. Постоји, Ташо, становиште према којем ни ово није баш тако црне боје – од катаклизми је још важније трептање љубави, ако ћемо строго с гледишта установљеног Богом. КА ПИТАЊУ О ЈЕДИНСТВУ ФОРМЕ И САДРЖИНЕ Како су дуго, како мучно, како страсно Тражиле изражајна средства Слуге високе уметности Да изразе што тачније, дубље, јасније Јудоли плача садржину! Са сваким новим веком средства Постајаху све изражајнија. Е, ал циљ се Постепено све више губио из вида… Изражавали су садржину – 224

Ал је нису дали! Издржавали су образину – Ал нису је сачували!… Сад на плану изражаја има много побољшања, ал из плана садржаја штрче погоршања – све је раздешено, страшно острвљено… Није садржина, вели разум, Оно што ту сваког испуњава! Ти си, не замери на изразу, Сав пун смећа, празна глава!… Јер тај вакум полеђушке квржи форму из нутрине – Гледај само све те њушке, Види ти те њушкетине!… Овде иде она поскочица, Стара шала још из обданишта: „Седи Вања под балконом, Чудан израз му у лику. Лице му је као оно Што му је на степенику!“ Вероватно је свако од вас много пута осетио гађење док слуша како поједини људи годинама, у пози мудраца, са жаром доказују нешто што је већ одавно општепознато. Тако и несумњиве истине из њихових уста добијају призвук баналне огавности. Можда и Кибиров има на уму савремене трибуне из своје околине који се баве рециклирањем општих места — кад нам у песми саопштава: *** 225

64-65 У жару алкохолног спора укопавши се, заплевши се и залетевши се, објавих: „Ма не треба да демонизујемо зле духове!“ – и сам се кроз неколико секунди придружих грохотном смеху опонената. Али ујутру, сећајући се тога са стидом и млатарајући песницама после завршене туче баш ту апсурдну реченицу прихватих и одобрих. И одиста је време да престанемо с демонизовањем злих духова! Узгред речено, и хуманизовање Бога је наум исто бесмислен и штетан. Па то је, управо, хвала Богу, учињено још у давнини. И, хвала Богу, без наше тупаве помоћи! А ево једне песме чији почетни импулс је, по свој прилици, и нама знани раскол између поклоника класичне културе и нове, прагматично настројене компјутерске младе генерације младића и девојака — генерације брзих, помало нервозних и често шематизованих потеза у свакодневном животу:

226

ИНФИНИТИВНА ПОЕЗИЈА по мотивима Жолковског Сникернути Направити паузу — појести Твикс Одмаћи се скроз Осетити разлику Пробати нов префињен укус Лидер бити У сортиру мокрити Никако се не сушити Убити Била 1 Убити Била 2 Играти „Џек–пот“ — живети клот Не парити се Пиарити Клупчати се Позиционирати се Замагљивати Монетизовати и царинити Потпаљивати Бестидно, непробудно – И ниси таква још, моја Русијо, Била, док си држала цену! У жару самоодбране, одбране сопственог бића, и конзервативни људи и они који увек траже нешто што је другачије од постојећег — одувек су били искључиви и нетолерантни према својим опонентима. Данас, у психози безизлаза, можда су још и наглашено агресивни. „Зрели романтичар“ Кибиров у песми чији наслов више одговара филозофском трактату, по свој при227

64-65 лици, жели да се супротстави оној јерофејевској „поетици зла“ (наслов песме је: Ка питању релативизма): Релативно је, разуме се, релативно. Апсолутно се заиста не може видети. Ни игде чути, ни пером описати… Али пробај то да докажеш ево овом заљубљеном момку! Лепота његове принцезе је, свакако, релативна. А трезвеној глави И потпуно сумњива. Али! он, глуперда, за то не хаје! Апсолутно, веруј ми, не хаје! И ако нећеш — по њушци да добијеш, признај му да од ње нема згодније! А ако заиста ниси празан, време је да признаш најзад да и та релативност мутна – није баш тако апсолутна! Следећа и последња Кибировљева песма коју ћу вам вечерас прочитати погодна је да илуструјем и једну ширу особину модерне поезије уопште, јер је спевана у кључу тзв. поетике интертекста. Та поетика се своди на експлицитно или прикривено коришћење текста других писаца да би нови песник проширио семантичко поље сопствене песме и нагласио своју визију теме. Тако, рецимо, да бисте потпуније доживели ову Кибировљеву песму, морали бисте имати у виду мотив „црног човека“ у Пуш228

киновој малој трагедији Моцарт и Салијери (где је „црни човек“ — весник смрти), роман–приповест Достојевског Двојник и поему Јесењина Црни човек (где је „црни човек“ заправо човеково прикривено друго „ја“, својеврстан човеков двојник и његова коб). Морали бисте, затим, имати у свести и чувену Љермонтовљеву песму Сужањ, која у преводу на српски гласи (и звучи), попут оригинала, овако: Отвор›те ми затвор само, Нек ми опет сване дан, Црнооку к мени амо, И нек› дође коњиц вран! Уз лепојку ја ћу стати, Целов ћу јој слатки дати, На коња ћу, затим, мрк, И пут степе ћу у трк. Али решетке сам стеко, С катанцима водим спор; Црноока је далеко И скрива је сјајни двор; Добри коњ сам пољем броди, Незауздан, на слободи Јури срећан, жустар, леп, Док му ветар мрси реп. Усамљен сам — нема нада: Свуда само голи зид, С кандила ми светлост пада, Мртвим огњем пије вид; Само чујем: иза врата Исти корак, исти број – То сред ноћног муклог сата Шета неми стражар мој. А сада, после освежавања у сећању поменутих претходних раније написаних, веома познатих у руској култури текстова, имајући их у виду као својеврстан предтекст или подтекст, чујете, доживите и протумачите следећу Кибировљеву песму: 229

64-65 *** Светло–сивкаст снежни арак. Тамно–сивкасти шумарак. А одозго се наднео Свод небески сиво малан. Низак, спљоштен свод небески. Недељни се данак реси. Што ми блејиш, друже чесни? С ким то блејиш? Где си? Где си? Ама, јеси ли — при свести? Мада сам на срећу лаком, Да л да узмем коњче лако, Да пригрлим ништа чак. Да не дарнем привиђење, Недоступни уму знак. Дан недељни даве сене. Ја зурим у мрак. Мркло–мркло–сиво вече. Светло–сиви снежак зове. По њему се љуља, рони, све у материну гони, Црни човек.

6. Пошто се већ ближи време кад се ове вечери свирала ипак мора заденути за појас, бићу слободан да вам прочитам кратак избор из поезије петорице савремених песника који су на супротном полу од циничних постмодерниста. Ове песме сам превео из руске књиге поезије, објављене 2006. године у Москви, под насловом Нај–нај. Пет песника. Процените сами да ли се, колико се и у чему се њихово виђење битно разликује од онога што смо ове вечери чули из песама Дмитрија Пригова. Сви су они активни у национално 230

оријентисаном удружењу руских писаца, идеолошки, иначе, супротстављеном тзв. мондијалистима. Почећемо, од песме Александра Кувакина, песме с темељном хришћанском тезом о молитви, патњи, аскези на овом свету у име предстојећег рајског живота на небу — упакованом у занимљив сплет мотива, међу којима се издвајају нарочито два: дисање без дисања и срећа изван живота и смрти. НАЈ Најслађи су пост и молитва. Најгорче је непознавање Бога. Најваљанија је са злим дусима битка. Најнеизвеснија — с дусима слога. Кажу ми: „Што о осећањима не пишеш?“ „Добро, поправићу се“ — велим за свет. Нај–нај је — кад не дишеш а дишеш. Нај–нај је — жив био ил не. Следећа Кувакинова песма коју ћу вам представити оној темељној хришћанској тези додаје и мотив љубави. Хришћански Нови завет, као што знате, за разлику од Старог завета, заснованог на „закону“ (присили) — прокламује „благодат“, као слободно определење за љубав према Богу. Та концепција вере, засноване на љубави — у профаном животу конкретизована је тријадом „љубав, вера и нада“. Песник Кувакин, међутим, у хришћанску љубав, на неки чудан начин, овде укључује Пушкина, чији је стварни живот био одиста доста далеко од хришћанских правила живљења… Тешко је рећи шта ова двосмисленост одиста значи. *** Нас носи друга хијерархија: На земљи патње, на небу — радости. У срцима нам цвета монархија: На свету трпеж, у храму — сладости.

231

64-65 Драг нам је животног жртвовања мир, Од свих слобода — љубав нам најближа што се може. Ближи нам Пушкин — макар и ветропир И бивши члан масонске ложе. Дмитриј Пригов, надовезујући се на Пушкинову еротску поезију, у песми о љубави, рецимо, у први план извлачи: *** Окани се да се манем Шеснаесто тераш лето Прелепа си ту пред светом Као устрептало лане А ја сам већ душа стара Терам четрдесет пето И песник сам ту пред светом А стварно сам сушти јарац – док код Бориса Лукина (1964) под насловом Усамљеност о љубави читамо: Негде ту — у шуму, времену, празнини, три кварта од ветра дуж обалске пређе – спава мој анђео, један од оних иних који на земљу силазе све ређе и ређе. А у јастуку перје се згрудвало, бог те, анђелу ништа, а ја не могу да тренем. … Реци ми, побогу, што ли му се то прохте да ме походи већ пролеће не знам које да буде крај мене? А месец је толики — у прозор не може да стане. И брекће мој анђео као дете од снова дугих.

232

… И какву новост он може да нам шане – да нема других времена, ни светова других? Занима ме, (анђеле,) шта се дешава у лаком санку твом, падаш ли некад у понор или једноставно у таму? Ја исто каткад летим с њом, вољеном, једином грешан – из сјаја у таму. А кад и понору нађемо дно, и самом небу строп, и у месецу се огледа њен сјај, који заклањамо да нам не блиста; једно другоме шапћемо на ухо, шапћемо: анђеле мој; и она усни крај мене, као ти, потпуно исто. Остављам вама, драги љубитељи поезије, да просудите сами да ли је ово што пише Александар Суворов (1950) позната библијска апокалиптична одмазда Земљи за људске грехове, или се то, по њему, над нашом планетом наднела нека још већа, да кажемо савременим језиком, некаква космичка опасност: ПАС ОД МЕСЕЧИНЕ Спава Земља, спутана ланцима Непојамних, страшних, удаљених звезда, Бодљикавим њиховим зрацима Све живо је навек озбиљно везано, Спава Земља, и склупчане бебе, вреле Снују у мајчинским утробама, Под Месецом градови се беле, И злотвора и просјака дубок сан заклања.

233

64-65 Спава Фауст, спава Хобс, и Ниче, И Маркс, уз „Капитал“ знамен, Само пас бескућни главом не пониче, Кези зубе на месечев пламен. Вилин коњаници месечине круже Крај утвара земље успаване. Пас осећа отрове ваздушне Што навиру с друге, забрањене стране. Фосфорним очима, пронирући мемлу, Прати ланце звезда из даљине Да, уз урлик, раскомада Земљу Усамљени Пас од месечине. Четрдесетогодишњак Фјодор Черепанов (1965) данас себе види овако: *** Било је и коња… Одјездили — шта ћу? Ни коња ни птица — све је истанчало. Ни земље, ни дома. И судбу истраћих. Шта ћу? Да се молим. Само то остало. Ал за шта да молим? Однео све пламен. И молитва спласла… Све живо истроших… И што ли си срећан, последњи Адаме, Док, ко бледа звезда, лебдиш у пустоши? Али и тридесетогодишњак Алексеј Шорохов (1973) лебди: *** Свакога дана — ко ивицом бездана. Из лета у лето — напред и напред. Ко да је неко, усправан, железан, Тамо унутра, где живи напет. Као да бруји отегнуто, мукло, 234

На ветру распета струна мека, Песму коју ја слушам на пола уха, А коју на свету неко чека. Свакога дана излазим из куће, Ко у мећаву из ноћног воза. И стрепим да знанце и својту У вејавици како не познам! Све тоне у вихор–игру без краја Ко саће минута сабијених: Стотине лица, улица, постаја, Где смо по добру, можда, упамћени. Само, изгледа, у магли незнаној Све се још брже колута, ено… Одавно лебдимо над безданом, Како смо некада летели земљом! Шороховљев већ поменути сабрат, по опредељењу универзалиста, 70–годишњи Александар Кушнер, оцењен, иначе, као неоакмеиста — у песми о Аполону 1991. је тврдио: Ту на фону огромне државе На обали скованој од циче, Смрзава се, и, кô да га даве, Јецај лире у снегу пониче. Одлази у празно он, по свему, И сад. Нит› ће потом да помаже, Ал› мора га бити, и нама и њему, Што је теже, песме су нам драже. У иглама белим бљеска душа, Мрачне пукотине ледом сјаје. Житељ неба, који зиму куша, Гранчицу првенства нама даје, Та је палма — јелова гранчица, Иглицама иња покривена.

235

64-65 То је — храброст, то је — вејавица, То је песма, језом одевена. А 2005. године о Аполону пева: Лежи у трави. Што гушће траве Мање приметан бели лик торза, Далекометни поглед државе Беспомоћнији је; мање је славе, Што год је више лептира и оса.

– да би ипак закључио: Љубав је трагична, живот страшан, Бело на зеленом сја јачим тоном. Прекор због тога ми није јасан. Јер све смо ближи с Аполоном, Што неутешнија су доба наша. Кушнер је по годинама Шорохову могао бити отац… Да ли се то оцеви и деца, модернисти и постмодернисти, православци и неправославци, словенофили и европејци, и сви ини, кад се отргну од приземне идеологије, односно дневне политике и остану на нивоу уметности, ипак нађу на веома сличним виђењима нашег општег овоземаљског живота? Јер и Шорохов пева: *** Ако свет овај — бољи не осване, Узалуд је било и да пробам, значи — Шумор кише и јаруге тамне У песме да мећем, мастилом крмачим. Да у школски прозор гледам занесено Топећи се од роднога брежја; Шта што је неком суђено Да буде несхваћен и глупаво нежан!

236

Све је овде тачно одмерило Братство које за живота не можемо знати… Ако о сванућу суза није било, Није ни вредело, значи, покушати. Да ли је вредео труда и мој покушај да ове вечери скренем вашу пажњу на једну репрезентативну групу савремених руских песника; да ли је вредео труда ваш напор да ме, ево, сат времена пажљиво слушате? То, разуме се, остаје вама да процените сами. А што се мене тиче, „сузе о сванућу“ нису обавезне, али ако вам и сутра или неког наредног дана одјекне у сећању по који стих из вечерашњег програма, песнику Шорохову ћу моћи да реплицирам делом његовог исказа — „вредело је, значи, покушати“. (Са књижевне вечери у спомен-кући Стевана Стојановића Мокрањца у Неготину.

9. септембар 2009. године, Неготин.)

237

64-65 Сава Бабић (О књизи „Оригинал и превод“ Миодрага Сибиновића) Већ сама чињеница да теорија не даје директно применљиве кључеве за практичан рад у овој области људске делатности довољан је разлог за известан број људи да је теорија „сувишна“ дисциплина, а да је пракса све што нам је потребно. Миодраг Сибиновић не мисли тако, и за то има довољно добрих разлога: његова књига, прва такве врсте код нас, убедљив је доказ да јалове расправе треба оставити за седељке, а да сваки озбиљан приступ феномену превођења доприноси сазнавању ове људске делатности. Сибиновић је пре ове књиге дао значајан прилог историји преводилаштва код нас Анализом Љермонтовљевог дела у српским преводима... а дијахроно истраживање довело га је до сазнања о постојању преводилачке мисли код нас, као и потребе да се цео комплекс теоријских питања разматра уз ослонац на различита схватања која су се јављала током времена, час експлицитно, час имплицитно у самој преводилачкој пракси. Вредност нове књиге Миодрага Сибиновића је управо у фундираности теоријске мисли на њеним променама током историје, дакле не у јаловом доказивању за и против теорије, већ у ређању чињеница и осветљавању минулих времена, што нас баца у саму теорију чију праксу само следимо уз критички однос нашега времена и наших сазнања. Пажљиви испитивачи нове књиге Миодрага Сибиновића лако ће увидети да је ово дело резултат вишегодишњег рада, да су поједини делови књиге раније објављивани по часописима, али да је аутор изградио књигу вршећи многе измене у својим ранијим текстовима, како би што целовитије захватио проблематику и дао што пунији лук: историја, теорија, пракса. Иако је поглавље о општој историји превођења и теоријској мисли о превођењу информативно и веома прегледно, мислимо да је поглавље „Теоријска мисао о превођењу код Срба до почетка ХХ века“ пионирски рад у овој области, јер су обављена истраживања и стављена у оптицај мисао која постоји када је реч пре238

вођењу, нарочито у XIX столећу, од Вука до Даничића, преко Лазе Костића и Змаја до наших дана. (Одломак из књиге о превођењу из 1986. године Разабрати у плетиву, Сава Бабић, стр. 66–68.)

239

64-65 Душан Иванић О КЊИЗИ „МНОЖЕЊЕ СВЕТОВА“ МИОДРАГА СИБИНОВИЋА У рецензији рукописа проф. Сибиновића Славистичке теме написао сам да су његови радови редовно темељне анализе ствари којима се бави, да имају шире методолошко–теоријске импликације у више научних дисциплина, да су на рубовима или додирима србистике, славистике и културне историје и да актуализују општија питања вредновања и изучавања одређених појава или опуса. То могу и сада поновити, уводећи у разговор нову књигу проф. Сибиновића, срећно насловљену Множење светова! Ако бисмо одмах нешто издвојили за књигу о којој данас говоримо — то су велики распони интересовања њеног аутора! Они се најбоље виде ако се пође од првог поглавља — енциклопедијског погледа на хиљадугодишњу књижевну везу између Руса и Срба, па се дође до завршних поглавља о преводу у подивљалој, како аутор каже, српској култури на почетку 21. вијека и руским писцима у српској преводној књижевности на размеђу 20. и 21. вијека. Између те двије тако удаљене временске тачке и два типа излагања (прво синтетичко, друго аналитичко–критичко) налазе се радови општијих методолошко–теоријских тежишта: тичу се теорије превођења, српске књижевне историје и преводилачке праксе уопште и праксе аутора књиге као преводиоца. (Неочекивани подаци: и кад су руско–српске, или совјетско–српске и југословенске државне везе биле у прекиду, превођење је трајало: у вријеме Краљевине Југославије комунистичке групације и њихови симпатизери су преводили совјетско–руске писце, а „наше руске избеглице“ — како каже Сибиновић — опозиционо–избјегличке руске писце. У вријеме прекида односа између ФНРЈ и СССР, настављено је превођење класика, али и откривање и афирмисање „модернистичких и авангардних појава и писаца из руске књижевности, изложених репресији званичне совјетске књижевности“ (218) 240

Издвојио бих још једну готово обавезну црту Сибиновићевих књига: полемичност и критичност према стању у савременој српској култури (неће му бити довољан атрибут подивљала, већ ће додати и именице каљуга, блато), с просвјетитељском идејом — о непходности културне реформе, да не кажем — културне револуције. (У српској култури новијег времена имали смо такве реформаторе у личностима Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, па и Светозара Марковића, Скерлића.). Дакле, за праву реформу треба имати поред оног ко ће познати, препознати и јасно изразити потребе свог времена и оне који ће ту спознају прихватити. Бојим се да немамо ни једно ни друго. Имамо само усамљене појединце који тај подивљали свијет не прихватају и доиста су свјетлост у тами.) Проф. Сибиновић радо улази у полемику и у чисто научним, концепцијским питањима. Не слаже се са закључцима који изолују националну књижевност, било да је предочавају као посебност у књижевноисторијским процесима, било као одјек тзв. великих књижевности. (То је иначе старо питање које у великим амплитудама иде из једне крајности у другу: рецептивни модел, аутохтони модел, књижевност успореног развоја, симултана архаичност и иновативност итд.) Разумије се да је такав став привилегија компаративистичког статуса, гдје се појаве по правилу посматрају као општији, да не кажем свјетски процес: својства једне нац. књижевности покажу се као својства која важе и за неке друге књижевности на широком плану типолошких уопштавања. У својеврсном „разговору“ с тезама у Историји српске књижевности Јована Деретића (прво издање, 1983), Сибиновић ову своју идеју саопштава на два основна плана: око концепције развоја српске књижевности (и националне књижевности уопште) — да ли се развија у националном (природне народне традиције) или интернационалном духу; око њене посебности или специфичности — у чему се разликује од других књижевности (европских, словенских, балканских), а у чему им је слична. То опсједа историчаре српске књижевности или све који су покушали систематизовати (пописати) област српске књиге: врло рано су се појавила питања о односу живота српског на241

64-65 рода и српске књиге, тј. колико је српска књига везана за живот српског народа или — колико је израз тога живота, а колико копија туђих књига. (Нпр. Јован Суботић, у једном чланку 40–их година 19. вијека из круга стручних књига крајем 18. и поч. 19. вијека одмах издваја Басне Д. О., јер у њима налази одговор на питања која су тада била важна за српски народ са обе стране Саве и Дунава. Гдје су нам данас књиге важне за српски народ преко мноштва граница иза којих живи?) Слиједећи романтичарску традицију, Стојан Новаковић (1867, 1871) сматра да се улога књижевности усредсређује на очување народног идентитета и народног језика, а све друго што није то — одступање је од природног развоја. Апологет народности, природности и изворности, он је цијели ток српске књижевности од уласка у византијски културни образац (дакле од Ћирила и Методија) сматрао одступањем од природног развоја, па мисли да тек са усвајањем народне (фолклорне) основе и народног језика — књижевност Срба постаје стварно српска. (Иако се врло добро зна колико је сам фолклор интернационалан, пун путујућих мотива и културних наслага различитих народа.) Што је здраво у Новаковићевом ставу, то је прећутна тврдња да је идентитет националне књижевности у језику и припадању писца тој нацији: књиге писане на српском језику су српске књиге (уз услов да су и њихови аутори припадници српског народа). Колико су ризичне класификације које теже искључивости, показује случај Доситеја Обрадовића. Велики дио његовог опуса је рецептиван, а једна од најутицајнијих његових књига — Басне, у основи је преузета од Езопа и европских модернијих баснописаца. Али је Доситеј преузето пренио у актуелну ситуацију српског народа и модерне европске културе, те су Басне постале дио аутохтоног дијела српске културе. Клатно научних интересовања проф. Сибиновића шета између ових општијих питања, тумачења књижевноисторијских процеса унутар српске књижевности, и посебних, крајње апартних питања, као што је превод «Разговора са Анакреонтом» руског пјесника Михајла Ломоносова (1711–1765) у књизи Јована Дошеновића Лирическа пјенија (1809), првој збирци српске лирике у 19. вијеку. Он се посебно бави метричким односима превода према оригиналу: утврђује да се преводилац не придр242

жава силабо–тонске версификације оригинала, већ води рачуна о броју слогова и акцентима као кључним елементима јединства стиха. То, по Сибиновићевом мишљењу, приближава Дошеновића оним рјешењима којих ће се српска поезија држати од прве књиге пјесама Бранка Радичевића до почетка 20. вијека (1989: 37), дакле рјешењима која ће заправо обиљежити новију српску лирику (Богдан Поповић Радичевићем почиње Антологију новије српске лирике). Дакле ни овом приликом аутор не застаје пред голим метричким релацијама, већ расправља о степену «национализације» у поступку српског пјесника и преводиоца и о степену укључивања у токове нове српске лирике, коју обично везујемо с именом Б. Радичевића. Проф. Сибиновић велику пажњу посвећује једном од интригантних питања, да ли је преводилаштво (и превод) креација или, српски говорећи — стваралачко дјело, стваралаштво? Одговор се, мислим, налази у подручју тамног вилајета! Како год одговоримо, кајаћемо се! Али исто питање се може поставити и за тзв. изворна књижевна дјела (дакле за дјела која нису ни преведена, ни преписана, ни плагирана, ни фалсификована). Да ли су десетине хиљада пјесама и приповиједака, хиљаде романа на српском језику (сваке године се објави око 200 романа) — креација? Јесу утолико што су написана, као што су креација модели одјеће или пројекти зграда, док су сви други квалификативи крајње сумњиви! Мислим да то вриједи и за преводе: степен оригиналности (креативности) не мјери се степеном еквивалентности оригиналу већ кохерентношћу, оригиналношћу стила преводиоца: Змајеви, Костићеви или Винаверови преводи су умјетничка творевина јер су њихови творци умјетници (Шекспир, Љермонтов, Блок, Шчедрин), одражавају пјесничку и језичку снагу преводилаца! Креација није у типу текста — преводу или оригиналу, већ у аутору превода или оригинала! Отуда се лако сложити са Сибиновићевим ставом: «Задатак књижевног преводиоца због тога успешно може остваривати само онај ко, осим знања и вештине, има и довољно књижевног стваралачког талента.» Тек се тако може разумјети велика Андрићева похвала добром преводицу, кад каже да његов рад понекад граничи са магијом и личи на праве подвиге. Поготово кад се прочита Си243

64-65 биновићева аутоанализа превода романа Кис Татјане Толстој: колико препрека стоји на путу еквивалентности и адекватности превода оригиналу: и језик сам и језичке залихе сваке од двију књижевности, и алузије, инсинуације, цитати, парафразе књижевних или других дјела, и однос високог и простонародног стила итд. Најсрећније је кад преводилац постиже два циља: кад чува дух оригинала и кад га преноси у дух свог личног и српског језика (превод). Индикативна је критика Савићевог превода Гетеовог Фауста (1885), из пера Павла Марковића Адамова: „Превод је толико добар колико преводилац зна немачки језик, а толико лош, колико преводилац не зна — српски језик и колико није — дорастао Гетеу“ (1886). При томе ријетко преводиоци могу избјећи стилско–лексичке оквире језика свог времена и већим дијелом постају позајмљивачи језичких конвенција: нпр. преводи Гетеове лирике у другој половини 19. вијека личе на Радичевићеву и Змајеву лирику! Чак бисмо могли додати да велики писци намећу другим писцима свој језик и стил и «стваралачки» изневјеравају оригинал (Костићеви преводи се одмах издвајају «костићевским» језиком, као и Змајеви: зато су старији историчари књижевности радије говорили о препјеву него о преводу). Потом Сибиновић у изузетно занимљивој студији описује своје искуство у преводу романа Кис Татјане Толстој, спајајући и студију о поетици романа и образлажући свој поступак. Због преводилачких вратоломија и мука аутор себе у једном тренутку именује веселником, јадником (у блажем значењу).Та добра стара ријеч има необично снажан емотивни, саучесничко–сажаљевајући подтекст, гдје се стапа доброта и страдање (усуд), али и знак надмоћи оног ко је употребљава над оним кога тако именује. Кад се чита овај превод, учи се могућностима и богатству српског језика (као и кад се читају преводи Станислава Винавера). Ко зна међу нама шта је зипун (22) — „зипун раздрљиш“? У том смислу је превођење права стваралачка игра (без наводника које Сибиновић употребљава за ову синтагму), резултат срећне еквилибристике или еквилибристичке среће на конопцу изнад понора двају језика.

244

Ко зна опус проф. Сибиновића, између изучавања теорије и праксе превођења у српској књижевности, изучавања историје превода и конкретних преводилаца (Глишић, Дошеновић, Змај...), огромног броја руских и украјинских писаца које је преводио, осјетиће да је Множење светова, најновија његова књига, и сажимање овог огромног искуства, а на одређен начин и отварање нових истраживачких поља, знак неистрошених научних страсти и снага. (Књижевна трибина КНУ, 18. јануар. 2016. године, Београд.)

245

64-65

246

СУБЛИМАЦИЈА Милица Миленковић ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ КАО ОНОМАСТИКОН ЖЕНСКИХ ИМЕНА СА ЗНАЧЕЊЕМ ФЛОРЕ (Маја Белегишанин: Биљке и девојчице, Граматик, Београд, 2019)

Маја Белегишанин обрадовала је најмлађе читаоце новом књигом поезије за децу Биљке и девојчице у издању Граматика из Београда, како формалним решењем књиге (поетска бојанка) тако и кратким песмама на основу којих ће се најмлађи узраст деце упознати са лепим српским женским именима и њиховом семантиком у чијем је корену свет флоре. Отуда ће се деца упознати са Дубравком и Горицом, Борком, Јелом, Јасенком, Цветом, Биљаном, Ђурђевком, Јоргованком, Грозданом, Јагодом, Вишњом, Малином, Дуњом, Калином, Јагликом, Љубицом, Радом, Јасмином, Босиљком, Катом, Ружом, Дафином, Љиљаном, Невеном, Ивом, Смиљом, Селеном и Перуником, узрастајући са овим биљкама-девојчицама чија је дидактичка функција да деца пронађу везу између света човека и света биљака посредством имена те да сазнају колико је природа која нас окружује значајна за нас. О томе у поговору књиге исписује Наташа Кљајић: „Тражећи у српском језику она женска имена која су добила име по биљкама женског рода, песникиња је стопила симболичку суштину воћа, цвећа и трава са сликом духовног света девојчица.“ Збирка је отворена уводном песмицом Дубравка и Горица чиме је направљен оквир за следећа певања и сужавање са општег на појединачни план. Дакле, шума и природа, дубрава и гора, пар су вила-сестрица, које у себи чувају биље, траве и 247

64-65 воће и позивају децу на необично песничко-сликарско путовање отварајући књижицу „биљних девојчица“. У овој књизи деца ће моћи да ишчитају како Борка расте као бор, Јасенка се игра са листовима јасена, Јела се мази са јелом, „Поред цвета/ стоји Цвета“, „Биљана воли биље.“, Ђурђевка има власт над ђурђевком, „Јоргованка воли дах пролећних дана/ кад мирише бокор плавих јоргована.“, Гроздана се грозду радује, Јагода „мала је и слатка/ и руменог лица/ То је и воћкица/ а и девојчица“, Вишња и дрво „именом су род“, Малина је налик малини, Дуња мирише као дуња, Перуника је названа по богу Перуну... Кроз ове кратке песничке форме, лирске минијатуре које се крећу од четири до дванаест стихова, са складним версом и римом, сазнаће дечји свет о ритму песме и могућностима синкретизма поезије, природе и човековог света, те ће са тако изграђеним укусом другачије доживљавати природу и свет биља. Песме су грађене простим исказом у којем се потенцира однос девојчице и биљке, дрвета, цвећа или воћа, чиме се обраћање детету подиже на ниво апстракције и онога што је главна порука збирке, да биље дарује својом љубављу човека као што и човек негује биље, да се са значењем имена преноси на девојчице и жеља да буду као биљке чије им је име наденуто што отвара симболичку раван дела. Маја Белегишанин исписује ову збирку непатвореним језиком детета, доводећи је до естетског нивоа прихватљивог деци предшколског и раног основношколског узраста. Књига је намењена конкретној практичној примени како у откривању боја и света сликарства кроз боје, тако и у откривању света песме кроз мелодију кратких стиховних конструкција. Ово је једна оригинално осмишљена књига у чијој је основи учење о поштовању према свету који окружује децу и који деца тек упознају. Сигурни смо да је Белегишанин имала пред собом тежак задатак сажимања мисли да би их довела на ниво прихватљив деци, још једном показавши да се на ниво деце не спушта, већ расте.

248

Александар Б. ЛАКОВИЋ ГРАДСКО ОТУЂЕЊЕ (Саша Скалушевић Скала, Рекреација пре пакла, Пресинг, Младеновац, 2020.) Рекреација пре пакла – наслов најновије, треће по реду објављивања, песничке књиге Саше Скалушевића Скале упућује читаоце на само на њен евидентан семантички затамњен нанос, већ и на песничку слободу употребе тзв. непесничке грађе, ако данас, уопште, постоји непесничка структура стиха. Исто то потврђује и почетни стих књиге „Истурпијали смо свој живот“ у епилошкој песми „Стене“. У њој, такође, бележимо непесничке синтагме и слике („директ на главу“, „хранитељи државног апарата“, „подметнути ногу“), које песник Скалушевић вешто упесмљује у један необичан и неочекиван песнички свет. У, пре свега, самосвојан песнички свет, који је захтевао и такав песнички вокабулар – неочекиван за поезију, али убедљив, близак и уподобљен песничком садржају мрака, насиља, одрицања од сопства... Очигледно да су присутни сивило и мучнина урбаног окружења (читај – „градског отуђења“) односно непријатељског заточења („поље опушака“, „наказни свет – ђавоља јаја“), али и оправдан песников страх од будућег живота и трајања изгубљеног и обезумљеног појединца, који су иницијалне силнице Скалушевићевог певања. Реч је, дакле, о паклу и „мисли утопљеној у ишчекивање смрти“. Између бројних представника „злочина и неправде“, као и владајућег страха, који су знак препознатљивости песникове и наше заједничке егзистенцијалне угрожености, песник Скалушевић, ипак, успева да стихове непренаглашено украси медитацијама, као што то вешто чини у песми „Статистика зла“: „Питао сам се како то да још / раније нисмо полудели“, „тетурајући се по ивици сечива / ничему се нисмо приклонили“, „чекаонице су пуне безнађа“ и „земља је све топлија / суседи све хладнији“.

249

64-65 Често склапајући мудрости и од оног што зовемо непоетским материјалом. У готово свим песмама песник Скалушевић сликовито-медитативно и особено објашњава зашто је његов доживљај света раван Берђајевом подношењу неподношљивог, у којем појединац не може бити храбар (Сартр), а нити свој (Пиндар). Преовладава малодушије због виђеног окружења („свет нестаје у штампаном бетону“ – песма „Архе“; „згрушава се излучевина лажи“ – песма „Плава соба“) и претпостављивог даљег догађања у њему („видљиви усрани свет / ужарен од пренадутости / срања и наклапања / кркљања и очигледне поремећености / једне замућености / о могућој апокалипси“ – песма „Слепило и грозница“). Не чуди што су међу ретким именованим актерима вукови, гавран и Луцифер, нарочито у сну. Таквог значења и антиципације су и наслови песама међу којима доминирају мрак и зло („Дивљи дивљи“, „Црна мандарина“, „Ђавоља јаја“, „Пада црни снег“, „Трибунал кошмара“, „Чекалиште/Егзодус“, „Градске хијене“, „Дан после“, „Ужас у круг“, „Тровање“, „Слепило и грозница“). Ту су и стихови у којима обитавају савремене опасности по појединца и читаву заједницу („нуклеарна натпевавања“ – песма „Архе“, „легализоване метадонске луталице“ – песма „Момаклија“, „џанки алкоси“ – песма „Слепило и грозница“, „дезертерство као избор / смисао барикада или старт“ – песма „Ужас у круг“). Песник се у песми „Скица“ заплашен, отуђен, одбачен, пригушеног гласа, преапокалиптички пита: Може ли та тмуша у коју смо запали имати свој крај затегнути конопац који тражимо уже или конац у овом лавиринту 250

страх древности излаз који је само препрека да нас ту задржи, као и у песми „Напуштени Рај(ац)“: „све је скраћено у нама // пред нама се путеви рачвају / религије преплићу и халапљиво гутају / наше уморне и незаштићене мисли“. Живот у „лавиринту“, у „кругу ужаса“, у условима недостојним човека, дроби нарочито осамљеног и забринутог појединца, кога су „сморила очекивања“. Дели га и даље раздаваја, на више начина. Питање идентитета је питање загубљености и удаљавања од свог сопства. У песми „Догма“, иако је присутан известан сукоб до уништења („Ждеремо један другог / до крајње злобе“), очито је двојство у смислу губитка сопствености („ти си оно што сам / понекад ја // ја сам све оно / што си ти / и више од тога“), карикирајући поменуту обесмишљеност противречја. Песникову дешперантност погоршава спознаја да је, у постојећем заточеништву, онемогућена љубав према жени („држим тебе у наручју / грабим од облака / крадем од мита // од онога што желимо / да се догоди“ – песма „Украдени мит“), која је једини начин да се премосте претећа самоћа, угроженост, отуђеност, али и изневеравање и удаљавање од личног идентитета. Песма „Момаклија“ посебно издваја феномен учестале обескућености („када изгубиш кључеве / од своје куће у шуми“), која заговара да губитак родног дома доводи до потпуног расапа личности („изгубиш своју сенку / онда себе или оно / што је барем преостало“). Као значењске парадигме Скалушевићеве песничке књиге можемо навести наслов првог циклуса песама Ходање уназад и стих у песми „Напуштени Рај(ац)“: „вино је постало сирће“, који могу имати и виша значењска поређења. Други циклус у књизи носи голоотачку синтагму Топли зец, а односи се на савремене мигранте „из Сирије Ирака Авганис251

64-65 тана / Ирана забити Либије турског Курдистана“ (песма „Чекалиште/Егзодус“) за које је песник забринут: хоће ли моћи покидати све мреже бодљикаву жицу хоће ли моћи стићи близу срца или грла јауци дављеника са Лампедузе их охрабрују.

252

Саша Ћирић РАЗБИЈАЧ ТАБУА (Дарко Цвијетић, Schindlerov lift, 2018), Што на поду спаваш (2020), Buybook, Sarajevo, Књижевна радионица Рашић, Београд (2019, 2020) Дa Дaркo Цвиjeтић (1968), приjeдoрски дрaмaтург и пoзoришни рeдитeљ, aутoр вишe oд дeсeт књигa пoeзиje и причa, ниje oбjaвиo joш двa рoмaнa, нe би ни примирисao jaвнoм стaтусу рeспeктaбилнoг aутoрa рaтнe литeрaтурe, штo je oн пoстao joш кao пeсник. Цвиjeтићeвe пeсничкe књигe пaтилe су oд хибриднoг зaгрљaja стихoвa и прoзe; сaми стихoви oд нaрaциje a прoзни фрaгмeнти oд вишкa хeрмeтичкe густинe и пaн-трaгичкe тминe. Mркe су ниjaнсe билe рaзaпeтe и изнaд стихoвa, дизajнирaнe кao шaтoрскa крилa oпустeлoг нeбa. У ствaри, aкo су рoмaни ичeму пoмoгли, тo je дa сe aутoр oслoбoдиo aрхaичних jeзичких нeoлoгизaмa и тeмaтскe нeфoкусирaнoсти. Истинa нe сaсвим и хибридних пoступaкa. Штo му нe бих узeo зa злo, jeр je злa иoнaкo прeвишe нa њeгoвим стрaницaмa. Oнoг o кoмe сe (и дaљe) свeдoчи и чиja трaумa сe (и дaљe) прeрaђуje. Сaмo трeнутaк, двe и пo дeцeниje нaкoн рaтa и дaљe сe литeрaрнo ‘свeдoчи’ o рaтним збивaњимa? Дa, тaкo je.

Kњижeвнo-истoриjски, тo je пaрaдoкс свoje врстe. Toкoм рaтoвa и нeпoсрeднo нaкoн њих дoминирaлa je прoзa испoвeсти и свeдoчaнстaвa, чиjи су мoждa нajупeчaтљивиjи прeдстaвници били Фaрук Шeхић и Joсип Mлaкић. У други тaлaс спaдaлa би oнa у кojoj припoвeдaњe oсвeтљaвa интимну трaуму. Tрeћу врсту рoмaнa o рaту чинe синтeтичкe рeкaпитулaциje кoje имajу шири истoриjски зaхвaт и тeжe дa буду сликa eпoхe или срeдинe. У oвoj ad hoc типoлoгиjи пoсeбну врсту рaтнe прoзe исписуjу aутoркe и aутoри кojи сe рaтa jeдвa сeћajу или су рoђeни нaкoн њeгa, aли су oдрaстaли имajући прeд oчимa рaтнe пoслeдицe, пoрoдичнa сeћaњa и звaничнe нaрaтивe o рaту. Рoмaни Дaркa Цвиjeтићa, зaчудo, иду у рoмaнe рaтнoг свeдoчeњa, кao и прeрaдe трaумe, дaклe припaдajу првoбитним фaзaмa eвoлуциje рaтнoг рoмaнa кoд нaс. Цвиjeтићeви рoмaни би ишли нa исту 253

64-65 пoлицу, дa зa примeр узмeмo нoвиja дeлa, сa рoмaнoм Дaмирa Oвчинe „Kaд сaм биo хoџa“ a нaсупрoт првeнцa Aмирe Kaхрoвић Пoсaвљaк „Смртoвa дjeцa“ , у кoмe je рaт пoдрaзумeвaнa aли прeживљeнa кoнстaнтa, дoк je фoкус нa гeнeрaциjи нeснaђeних пoрaтних тинejџeрa. Зaштo, дaклe, Цвиjeтићeви рoмaни „истoриjски“ кaснe? Будимo брутaлнo дирeктни у oткривaњу рупe нa сaксиjи: зaтo штo су Рeпубликa Српскa, a oдмaх зa њoм и Србиja, срeдинe у кojимa je српски рaтни злoчин књижeвни тaбу. Чим сe и успут тaкнe или призoвe, крeћу oдбрaмбeни пoкличи у зaштиту нeгeнoциднe твoрeвинe или зa oчувaњe примaтa нajвeћe жртвe, oдувeк и зaувeк. Уoстaлoм, ниje нaм кoрoнa пojeлa oнo мaлo мoзгa пa дa сe нe сeтимo oдиjумa и бojкoтa кojи je крajeм jaнуaрa у Бeoгрaду изaзвao НИН-oв лaурeaт, рoмaн „Пaс и кoнтрaбaс“ Сaшe Илићa, чиjи су прoтaгoнисти рaтни вeтeрaни из Србиje кoje лeчe у душeвнoj бoлници у Koвину. Нaрaтoр „Шиндлeрoвoг лифтa“ ћe Приjeдoр, гдe сe oдвиjajу oбa Цвиjeтићeвa рoмaнa, упoрeдити сa нeкoм рупoм, ‘пoзнaтoj пo рaтним злoчинцимa, лoгoримa и сликaримa’. Лoгoри су Oмaрскa („Смрт вoли лeпa имeнa“, Mиoдрaг Стaнисaвљeвић), Keрaтeрм и Tрнoпoљe. У нeкимa oд њих ћe, у рoмaну „Штo нa пoду спaвaш“, зaвршити нaрaтoрoви уjaци из хрвaтскoг дeлa пoрoдицe, прe нeгo сe oдсeлe у СAД, гдe ћe им сe придружити нaрaтoрoв брaт, „jeдaн oд ‘гуштeрa“ кojи je прeживeo нaпaдe нa сaрajeвску кaсaрну ‘Виктoр Бубaњ’ и излaзaк вojнoг кoнвoja JНA из грaдa, кao и „кoлeгe“ с другe стрaнe рoвa, дa сви пoстaну aмeрички прoлeтeри.

Oбa Цвиjeтићeвa рoмaнa сe нaмeћу читaњу кao дeo нeкe вeћe цeлинe, кoje нeмa. У oбa нa пoвршину избиja нeкa врстa aутo-тeкстa jeр прoвируje фaктoгрaфиja и пoрoдичнa пoвeст.

Taквoj нaрaциjи ниje циљ дa стaви тaчку изa пoдсeћaњa или свeдoчeњa, вeћ дa нa тoj пoдлoзи, чиjу aутeнтичнoст читaлaц иoнaкo нe мoжe испитивaти, „Шиндлeрoвoм лифту“ нaмeтнe jeдну прoстoрнo-вeртикaлну структуру aнaлoгну грaђeвинскoj структури Црвeнoг сoлитeрa у кojи и oкo кojeг je рaспoрeђeнa тзв. рaдњa рoмaнa, сaстaвљeнa из врeмeнски и врeднoснo кoнтрaстирaних нaрaтивних фрaгмeнaтa. Дoбу сoциjaлистичкoг мoдeрнизмa кoje je изнeдрилo сoлитeр сa чeтири лифтa и тaдa нeпримeтну мултиeтничнoст дрaс254

тичнo су сучeљeнe „сликe“ рaтних eгзeкуциja, прoтeривaњa „мaњинa“ или aпсурдa (дa jeдaн oд кoмшиja гoдинe рaтa нeкaкo прeживи изoлoвaн и нeпримeћeн у свoм стaну). Пoштo Бoг нe грaди у гeoмeтриjским фoрмaмa, кaкo кaжe jeдaн лик у филму Ридлиja Скoтa ‘Прoмeтej’, у „Шиндлeрoвoм лифту“ смислу призвaнe прoшлoсти aутoр нaмeћe мeхaнизмe пoнaвљaњa идeнтичних мoтивa (doppelgänger eфeктe) и узрoчнoсти кoja чуднo кoрeспoндирa сa нaрoдским или aрхaичним схвaтaњeм прaвдe. Taкo ћe у рaзличитим ситуaциjaмa двa брaтa oпeрисaти крajникe, двojицa другoвa из сoлитeрa у унифoрмaмa нeприjaтeљских вojски ‘рaзмeњивaти’ мртвe кao штo су у дeтињству мeњaли сличицe испрeд згрaдe a унук инвaлидa кojи je изгубиo нoгe упaвши у „вeлику прeсу“, кojи ћe сe oбeсити кaдa гa нaпусти син, бићe рoђeн бeз нoгу. Oвим пoслeдњим, зaпрaвo, дoтичeмo сe фeнoмeнa кривицe кojи сe испoљaвa нa свoj чудaн, мучaн и дoнeклe мистичaн нaчин, кao у усмeнoj литeрaтури, дa пoсрeднo кaзнивши нeвинe пoдсeти нa пoчињeн прeступ, иaкo oвдe ниje сaсвим jaснo кojи сe прeступ кaжњaвa. Taкo ћe из стaнa пoбиjeних Бoшњaкa нaстрaдaти дeвojчицa нoвoусeљeних стaнaрa бaш у тeрeтнoм лифту, нeкaдaшњeм пoнoсу згрaдe.

Oчитa je Цвиjeтићeвa нaмeрa дa „пoртрeтишe“ и eпoхe и срeдину сaбирући пojeдинaчнe биoгрaфиje стaнaрa сoлитeрa, штaвишe дa пoнeгдe унeсe и нeку кoмичну или сaтиричну црту. Taквe су eпизoдe кaдa дeцa из сoлитeрa, oпeт у двa нaврaтa, прaвe Tитa oд кaртoнa или гигaнтскoг Снeшкa Бeлићa сa извeсним лeдeним дoдaткoм. У кoнтeксту цeлинe рoмaнa oвe eпизoдe дoбиjajу цртe прeдскaзивaчкe мeтaфoрe или eфeкaт изгубљeнe нeвинoсти кoja дeлуje кao пoругa дaнaшњим врeмeнимa пoтиснутoг или избрисaнoг стидa jeр сe упркoс свeму тaкo oлaкo пристaлo нa „злo и нaoпaкo“ кoje je eтнички oчистилo сoлитeр, грaд и зeмљу и пoбилo кoмшиje „пoгрeшних“ имeнa нaoчиглeд oних сa кojимa су дeцeниjaмa живeли. Рoмaн „Штo нa пoду спaвaш“ je, мoждa уз извeснo изнeнaђeњe, кoнципирaн у мoдeрнистичкoj фaктури, aли вишe кoнвeнциoнaлнo и „књишки“. Штaвишe, пo хрoнoтoпу знaтнo je aмбициoзниjи, врeмeнски сe прoширивши нa jaсeнoвaчки гeнoцид кao пoпудбину мушкoг дeлa пoрoдицe, пo мeсту рaдњe, сeм Приjeдoрa, смeстивши сe oд кaсaрнe „Виктoр Бубaњ“ у Сaрajeву дo aмeричкoг eгзилa, укључивши и ликoвe нe сaмo рoдитeљa, 255

64-65 вeћ и њихoвих рoдитeљa, штo je aутoру oмoгућилo дa у нaрaтив бoчнo увeдe пoвeст у Tрнoпoљe дoсeљeних укрajинских Jeврeja. Приступ je пoстao дрaмски, ликoви прoгoвaрajу дирeктнo, вишe њих, пишући писмa или у нeкoj врсти мoнoлoгa, пa je рoмaн пoстao хoр глaсoвa, члaнoвa пoрoдицe и њимa блиских или сa њимa пoвeзaних ликoвa. Штaвишe, лик нaрaтoрoвe мajкe дирeктнo ћe кoмeнтaрисaти прeтхoдни Цвиjeтићeв рoмaн, прeбaцуjући му дa прeвишe измишљa: „A oн, пишe кaкo лифтoви убиjajу цурицe, пa кoгa тo мoжe зaнимaти, oткинутe дjeчje глaвe и стриjeљaнe кoмшиje прeд згрaдoм.“ Tимe je, уз нeoчeкивaн мeтa-eфeкaт и припaдajући му црни хумoр кojим oспoрaвa врeднoст имaгинaциje прeтхoднoг рoмaнa, aутoр уздрмao aутeнтичнe тeмeљe свoje фикциje, aли сaмo нa трeн, бeз вeћих пoслeдицa. Иaкo су пoступци срoдни у oбa рoмaнa, штaвишe рoмaн „Штo нa пoду спaвaш“ je joш кoмпaктниjи, лишeн цитaтa и дeлoвa кojи нeмajу нeпoсрeдну вeзу с фaбулoм, рoмaн „Шиндлeрoв лифт“ oстaвљa jaчи укупaн утисaк кao успeлиje дeлo, нипoштo тeк гушћoм кoнцeнтрaциjoм злoчинa, вeћ jeднoм привиднoм стaтичнoшћу мизaнсцeнa кojи сe рaзлистaвa нa рaзличитe пojeдинaчнe трaгeдиje, дoк му рудимeнтaрнoст свих других нaнoсa (стихoвa, цитaтa, спoљaшњих вeзa) суштински нe смeтa. Нajнoвиjи Цвиjeтићeв рoмaн, „Штo нa пoду спaвaш“, имa тaj квaлитeт дa je пoтврдиo aутoрoвe припoвeднe спoсoбнoсти, дoкaзaвши дa прeтхoднa књигa ниje билa прoзни инцидeнт. Пoкaзao je и тo дa сe aутoр ниje зaситиo дoтицaњa тaбуa уз aмбициjу дa идe знaтнo ширe oд влaститoг лoкaлнoг миљea, штo гa je, с другe стрaнe, дoвeлo у дoнeклe зaсићeнe вoдe eксплoaтисaних пoступaкa и брojниjeг jaтa aутoрa бх рaтнe прoзe. (Тједник Новости, издавач Српско народно вјеће, Људевита Гаја 7, Загреб, Хрватска) https://www.portalnovosti.com/

256

Иван Ристић ЧАРОЛИЈА ЗВАНА BURZUM

Берген, Норвешка. Земља фјордова, Викинга и Квислинга. Хиљаду деветсто деведесет и трећа. Арогантни и проблематични младић, у музичким круговима познат под псеудонимом Гроф Гришнак, ући ће у црну хронику локалне, па и светске хеви метал сцене. Недавно довршена прича о контроверзном пројекту Burzum почиње две године раније. Можда превише питомо, доконо и дубоко у потрошачко благостање уроњено друштво изнедрило је преко ноћи из мемљивих подрума читаве хорде и чопоре дугокосих маргиналаца, лица умрљаних црно – белом мртвачком шминком, у црној кожној одећи, војничким чизмама, са бодежима и ланцима, и свим оним пратећим реквизитима који као да су позајмљени са сета снимања нискобуџетних хорор филмова. Злогласни окултни симболи попут обрнутих пентаграма и хришћанских распећа, нацистичке свастике, незобилазних магичних руна и сличних симбола, представљали су препознатљива заштитна обележја у служби наводног обожавања ђавола и знаци препознавања унутар самог покрета. Њихова музика именована као „black metal“ или у преводу „црни метал“ (по истоименом албуму екстремне метал групе Venom) постала је морбидна химна супкултуре младих која је страховладала од краја осамдесетих година прошлог века. Читава Скандинавија одјекивала је вриштавим борбеним покличима и рафалним паљбама арсенала музичких инструмената блекметалаца који су желели да овај свет, макар и фигуративно, гурну у амбис вечите таме. Наизглед само желећи да остану анонимни, што даље од признатих и комерцијалних уметничких токова, они бирају и присвајају разне претенциозне акрониме, пре свега називе богова и демона многобожачких пантеона као и хероја епске књижевне фантастике. Међу њима своје место нашао је и Гроф Гришнак позајмивши своје сценско име од вође злих Орка из чувених Толкино257

64-65 вих „Господара прстенова“. И сама реч „burzum“ такође потиче из имагинарног језика скованог у Толкиновој машти, и значи „тама“, односно тачније и архаичније тмина илити тмуша. Може се рећи да је велом таме обавијен и читав Гришнаков опус са почетка његове озлоглашене каријере. Тим пре што још увек не постоји званична (ни незванична) биографија (осим доста информација о Викернесу које долазе из књиге «Lord of Chaos (Feral House)” која описује рану Норвежанску блек метал сцену) овог утицајног композитора, музичара, писца, дизајнера стоних стратешких игара, филмског ствараоца, главног антијунака холивудске индустрије забаве, блогера, недавно протераног влогера са You Tube платформе и од недавно „политички некоректног“ корисника још увек политички неутралног Твитера. Од раног детињства опчињен стваралаштвом Чајковског, преко неоспорног утицаја родоначелника британског новоталасног хеви метала, групе Iron Maiden,Venom, Bathory, Celtic Frost па све до раних зачетака house и techno звука овај еклектик, интелигентни усамљеник и рушилац лажних ауторитета почиње да учи свирање гитаре у својој 14- тој години а већ у седамнестој придружује се првим тамошњим бендовима. Самозвани „сатаниста“ (термин искоришћен као бизарни маркетиншки трик) је сав свој клиначки гнев и незадовољство постојећим цивилизацијским поретком преточио у брутално гласну музику, брзог темпа и узнемирујућег утицаја. Након краћих креативних излета и узлета, углавном у споредној улози гостујућег текстописца и гитаристе у неколицини death и black metal састава од којих су свакако најпознатији Old Funeral и Mayhem. Кристијан Викернес познатији као Варг Викернес се одлучује за соло каријеру како би несметано усавршавао своје занатске вештине и отелотворио сопствене ауторске визије. Самоуки мултиинструменталиста дошао је на идеју да оформи сопствени бенд чији ће једини члан бити он лично, дајући тиме себи потпуну креативну аутономију. Каснији период свог стваралаштва описује као својеврсну чаролију за творбу света маште и снова, са циљем да у свести пријемчивих слушалаца изазове стање слично трансу. Сатанизован у тадашњим медијима због не тако често погрешних тумачења јавности везаних за његове радикалне ста258

вове о религији и политици, то јест, о скоро свим важнијим аспектима савременог човечанства, Варг постаје носилац етикете државног непријатеља број 1. Прст у ухои око и кост у грлу владајућем естаблишменту. Потом је на дневни ред дошло надалеко познато подметање пожара у хришћанским црквама широм Норвешке као и убиство Варговог колеге и бившег пријатеља Øystein Aarseth познатијег као Euronymousa вођу састава Mayhem и власника продавнице носача музике death & black metal жанра Helvete (Пакао) чији мотив још увек остаје неразјашњен. Главни осумњичени у оба случаја био је нико други до Викернес. У првом случају изјаснио се као недужан, али да подржава то (не) дело а у другом да је убиство починио у нужној самоодбрани. Било како било, за сва ова недела, укључујући и оптужбу за крађу и поседовање завидне количине експлозива (полиција је нашла 150 килограма експлозива и 3000 метака у његовом дому), осуђен је на двадесет и једну годину затвора, иначе максималном казном у Норвешкој. Изрицање казне у судници дочекао је мирно, са осмехом на лицу. Одслужио је близу шеснаест година затвора. Иза решетака, захваљујући више него либералном казненом систему, Варг добија дозволу да уз помоћ синтесајзера (коришћење гитара и бубњева било је забрањено, услед једног покушаја бекства ) и магнетофона свира и сними жељени аудио материјал. Из тог периода потичу два „мрачно – амбијентална“ албума Dauði Baldrs (1997) и Hliðskjálf (1999). По изласку из затвора, његова музика напокон мења стил поставши углавном електронска и инструментална, продукцијски дотерана, технички напреднија, и даље минималистичка и мрачна али ипак за нијансу светлијих тонова. Сушта супротност ултра соничној, гитарско – бубњарској тортури са претходних албума Burzuma. Управо тај меланхолични, пасторални период је мени лично најдражи. Чини се да такав сензибилитет и жеља за пловидбом неким тишим и бистријим водама долази са годинама и са спокојношћу ума и духа самог извођача али и слушаоца. Утицај класичне музике и средњевековног фолка може се препознати у свим будућим концептима Burzuma, од првог до последњег такта. Сваки тон синтесајзера носи ехо немоћних крика из незнаних шума. Сваки његов изговорени стих (јер нај259

64-65 зад је свршено са ухопарајућим вокалом) звучи попут јесењег лишћа ношеног реком заборава. Након свега, поставља се питање ко је заправо Гроф Гришнак, рођен као Кристијан Викернес, широј јавности познат као Варг, та главна (и једина) покретачка сила упечатљиве музике Burzuma? Убица који је поштено одслужио своју дугогодишњу затворску казну? Ковач тешкометалних рифова у подземном еснафу црне металургије? Паганин, неонациста или острашћени фармер, одгајивач домаћих животиња и узгајивач органских ратарских култура? Неуморни заговорник здравог и једноставног живота или, изнад свега, узоран отац и супруг? Чињеница је да су Варгова дела поштована али и оспоравана, као и у случају његовог земљака Кнута Хамсуна. Захваљујући модерном свету чијa смо само оруђа која говоре његове идеје путују брзином светлости и гвозденом петом газе темеље шизофрене стварности. Ипак, Варг ће остати тајанствена и далека личност, иако је сваким даном све више оних који крећу завејаним стазама његових истомишљеника и искрених следбеника. У ери свезнајућег интернета толико је информација а тако мало истине, тако је мало објашњења и поузданих одговора. Варг у једном интервјуу каже: „Јесам расиста јер свестан сам међурасних разлика. Али, не мрзим никога. Мржња је ирационална.“ У другом разговору додаје: „За разлику од нациста ја нисам социјалиста, нисам присталица материјализма, и верујем у (древну скандинавску) демократију.“ Моја прича везана за чаролију звану Burzum почиње не тако давно. Сећам се тренутка када сам на полици очеве и стричеве колекције грамофонских плоча угледао „ниоткуда“ долутали, загонетни црни винил. Био је несумњиво власништво неког од другара металаца и даркера који су често походили мој стан а затим у раним јутарњим часовима ишчезавали. На насловној страни омота биле су исписане само две речи: Burzum и Filosofem. Омот је красила илустрација жене одевене у традиционалну народну ношњу која, на ободу шуме четинара, свира у рог. И све то у савршеној противтежи са још чуднијом музиком, бучнијом и агресивнијом од било чега што сам до тада имао прилике да чујем. Наравно, није то била љубав на прво слушање, ни на друго - чак ни после икс пута одслушаног албума нисам осетио 260

ништа налик (не)пријатној јези, екстази, откровењу или било шта томе слично. Преслушавање Варговог крајње авангардног и можда најутицајнијег остварења било је само суочавање са нечим несвакидашњим и прилично опасним али и, што је ипак најважније, путоказ ка свим каснијим радовима Грофа Гришнака алијас Варга Викернеса. А данас? Варгова супруга Мари, млада и лепа францускиња, мајка је његове све бројније деце као и један од непољуљаних стубова њиховог идиличног сеоског дома. Традиционалисти по убеђењу и сурвивалисти по деловању њих двоје су гласноговорници изгубљене генерације новог дигиталног доба и нове ренесансе обожавања Мајке Природе и очувања њених осиромашених ресурса. Са дугом, седом брадом Варг сада личи на античке филозофе, ни слика ни прилика оном славе гладном тинејџеру, руку умазаних крвљу. „Учио сам на својим грешкама и постао зрелији. Сада само желим да сам са својом породицом.“ По сопственом признању скоро обелодањеном у виду видео снимка Варг никада није ни желео да постане музичар. Иконокласт норвешког црног метала заправо никада није ни волео ништа од онога што black metal данас представља и што је некада представљао. Бурзум од сада, рече Варг, припада прошлости. Све више од свог све мање слободног времена посвећује породици и раду на фарми али и виртуелној едукацији о скором глобалном економском колапсу и о томе како га преживети. За сам крај Варг Викернес нам поручује: „Збогом, Бурзум. Погледај како се Сунце рађа протерујући сву таму овог света“.

261

64-65 Иван Вучковић ШТА ЗНАЧИ БИТИ ФИЛОСОФ А ШТА ФИЛОЗОФСКИ РАДНИК

Требало би, дакле, направити што краћу и што јаснију дистинкцији онога што би требало да је филозоф (у сва времена) и онога што би се могло назвати бити филозофски радник. Притом, немам намеру да умањим вредност филозофских радника али, почевши од овог тренутка, више никада не би требало губити из вида горе поменуту разлику. Пре свега, филозоф у сва времена мора бити друштвено ангажован, односно, не може се бити филозоф а бити глув за потребе свога времена – без обзира на то колико је то време тешко или непривлачно за ангажовање. „Филозоф мора бити попут банкара – он мора ствари видети јасно, без илузија“ – рекао је Стендал а више пута цитирао Ниче. Ова мисао је изванредна јер, без тих „банкарских“ особина, нико себе не би смео назвати филозофом. Ту, дакле, треба тражити оно што мора бити differentia specifica филозофа и филозофског радника. Филозофски радник, наравно, може бити (и често јесте) врхунски познавалац филозофије и историје филозофије уопште те може бити и доктор филозофских наука и, још даље или ближе, може предавати на факултету и бити изразито цењен у својој бранши. Међутим, уколико се неко такав ни на који начин не ангажује у свом времену кроз критичке текстове или путем политичке јавне делатности – тај неко није филозоф. Може се сјајно тумачити Кант или Тома Аквински и може се сјајно предавати студентима али, ако се искључиво буде остало на томе, можемо једино говорити о изврсном филозофском раднику и ништа више. У разговорима (препискама) које сам имао прилике да водим (и које и даље водим) са чувеним светским професорима (као што је рецимо Сеп Гумбрехт (Hans Ulrich Gumbrecht / Stanford)) или као што је Ноам Чомски (Noam Chomsky) схватио сам, а био сам сигуран и пре тих преписки, да није лепо назвати себе филозофом уколико се плашиш да кажеш оно што 262

„без илузија“ треба рећи. Наравно, филозофски радници могу истовремено бити и филозофи уколико су, званично, професори филозофије у школама или на факултетима а, притом, пишу или говоре активно о горућим проблемима свога времена (у оквиру микро или макро заједнице). Лично, већ неколико пута сам објавио више критичких чланака у оквиру дневне штампе или на различитим интернет порталима (часописима). Наравно, врло често посветим рад искључиво уско стручним филозофским текстовима али, филозоф у правом смислу те речи, мора да, бар повремено, укаже на пропусте друштва, школства, културе и сл. (вероватно ме је „Политика“ због тога и назвала „Сократ из Бора“). Тако, поред текстова које објављујем и предавања које држим, већ неко време (од октобра 2019.) водим и градску филозофску школу у Бору под називом „Линкеј“. У школи се трудимо да ствари видимо јасно док се, природно, за тако нешто, потпомажемо филозофском литературом ширег опсега. На тај начин, покушавамо да теоријски поткрепимо оно што осећамо. Такође, колико год то простор дозвољава, трудим се да исто радим и у средњим школама са ученицима у оквиру часова филозофије. Евентуално, треба истаћи овде на самом крају, филозоф се може бити и уколико је неко филозофски радник који је знатно допринео филозофији у оквиру неких радикалних појашњења одређених дела или, још боље и значајније, лично допринео оригиналним ставовима те новом филозофском позицијом или правцем. Ипак, уколико тај неко никада није био отворен за конкретне потребе свога времена – и овај критеријум би био бар делом проблематичан те доведен у питање. Лепо је, дакле, носити кошуљу и, сасвим спокојно и у миру, на факултету говорити о Хегелу и проблему који ствара Das Selbstbewusstsein. Ипак, ако се на томе остане – можемо се дивити изврсном познаваоцу филозофије те изврсном филозофском раднику. За филозофа недостаје оно Марксово „...циљ је да се свет измени“ (Die Philosophen haben die Welt nur verschieden interpretiert; es kommt aber darauf an sie zu verändern). Свако добро.

263

64-65 Бојан Савић Остојић ЕМБАРГО НА ХАНДКЕА

Пре две године, у роману Нема оазе (објављеном у априлу 2019.године ), писао сам о лику који шета Београдом са Хандкеовом Правдом за Србију у рукама, једним оком читајући, а другом очекујући подсмехе или навијања од појединих пролазника. На његову жалост непосредне реакције изостају. Могу да га замислим и данас, након што је добио Нобелову награду. И могу да се кладим да би највећи део пролазника реаговао тако што би шетачу отео књигу из руку и бацио је у најближи контејнер. Сви би му забранили да чита. У коментара на вест да је Хандке Нобелов лауреат предњачили они који га нису отворили? Чули су да је некакав српски пријатељ (и поверовали), па су, сходно томе да ли им је та етикета импоновала или не, брже-боље износили своје мишљење. Док сам читао реакције, не само на нашим језицима, одушевила су ме два општа места. Најпре: ниједан коментатор, волео аутора или не, није навео ниједну Хандкеову књигу (изузев Правде за Србију, која се спомињала само због запаљивог наслова, наводно доказа ауторове позиције). Друго, много важније: нико се није осврнуо на скандал у Стокхолму, због којег награда за књижевност није додељена прошле године. Мало је ко помислио да је Хандке, разуме се, више репутацијом него делом, Нобеловом комитету послужио као жртвени јарац, и да је додела можда била промишљен гест који ће преусмерити медијски гнев. Уместо да се према институцији награде удвостручи сумња, она је опет прихваћена као богомдани аксиом. У Србији, између оптуживања Хандкеа за фашизам и честитања због истрајавања у истини, само три текста су се позабавила делом.

264

Први је написао његов дугогодишњи преводилац, Жарко Радаковић; опсежан осврт на Хандкеово дело саставио је Марјан Чакаревић; Давид Албахари се у дирљивом тексту осврнуо на значај Хандкеа за његову генерацију. Једино су се ова три текста бавила оним што су остали коментатори избегавали: садржај Хандкеових књига и његов утицај за време 1970-их и 1980-их година у Југославији. У овако поларизованом контексту, подсећање на тај период, на чињеницу да је Хандке био писац и пре 1990-их, сигурно је зазвучало као археолошки захват без значаја. После ових интервенција полемика око Хандкеа није се подигла на виши ниво, него као да је постала плића: наставили су да се понављају једни те исти утисци о његовим политичким позицијама. Био је то довољан подстрек да полемици и сам допринесем једним историјским увидом. Први преводи Хандкеа на српскохрватски изашли су у Хрватској. Комад Каспар приказан је у загребачком Театру &ТД 1970, а објављен је 1974. у Друштву хрватских књижевних преводилаца. Следе превод драме Јахање преко Боденског језера (1976), па избор из поезије и прозе Живјети без поезије (1978). У наредне три године изашле су три кључне Хандкеове књиге из 1970-их: Љеворука жена и Кратко писмо за дуго растајање (1979/1980) и Голманов страх од пенала, 1981. Палицу ће онда преузети Горњи Милановац. Жарко Радаковић преводи књигу Ужас празнине (1983), а потом (1988-1990) код истог издавача и целокупну тетралогију Спори повратак кући (у њој су истоимени роман, есеј-манифест Поука планине Sainte-Victoire, приповетка Детиња повест и драмска поема – Кроз села). Тетралогију многи сматрају врхунцем Хандкеовог дела; за мене је почетак његовог поетичког заокрета. Српско издање Спорог повратка кући документ је за себе и говори о Хандкеовој рецепцији у књижевним и уметничким круговима. Детиња повест се завршава обимним сепаратом који је омаж теми детињства. Визуелне и текстуалне прилоге за њега дају, 265

64-65 између осталих, Ера Миливојевић, Мирослав Мандић, Миодраг Вуковић, Томаж Шаламун, Маруша Кресе и Давид Албахари… Све то, захваљујући залагању Жарка Радаковића, сведочи о интензивном пријему Хандкеовог дела код нас. Понављање спада у тип дела која тематизују сусрет са другим идеолошким блоком. Хандке се у Југославији не настањује, о њој говори са безбедне дистанце, правећи повремене екскурзије, узимајући оно што је његовој књизи потребно: идеализује је. Кад Словенија проглашава независност, Хандке објављује памфлет Опроштај сањара са деветом земљом, где ће се подсмевати централноевропским тежњама Словенаца, за које је природни стожер видео у југословенској држави. Из разочарања пред распадом Југославије изродиће се идеја да подржи онога ко је, барем номинално, хтео да је сачува: Слободана Милошевића. Много је мастила о томе просуто. За свој грош ћу рећи две ствари које се упорно заобилазе: Хандке је остао доследан својој утопијској слици о Југославији и онда када је објавио Зимско путовање на Дунав, Саву и Дрину који ће понети поднаслов Правда за Србију. Оштра реакција западног естаблишмента на ову класичну хандкеовску шетњу, са дотад најоштријим тоновима упућеним западњачком присуству на Балкану, претворила га је одједном у писца који је морао своју књижевну утопију да стави на пробу искуства. На шта је тад реаговао Запад? На саму чињеницу да неко може пожелети да сам, са тог безбедног Запада, оде у Србију уместо да о њој закључује на основу медија. Само директно искуство било је кажњиво; изгледа да је остало кажњиво и данас. Мени се лично не допада што је Хандке поверовао да је Милошевић спасилац Југославије. Али чињеница је да је, за разлику од многих који су мрзели и волели на даљину, дошао пожелевши да се увери у стање ствари на лицу на места.

266

Ред је да се демантује и важна предрасуда на којој и почива општи одијум. Хандке ни на једном месту, ни у Правди за Србију, ни у другим књигама које је посветио тој теми не негира нити ублажава геноцид у Сребреници. Притом је потпуно свестан да се сама посета инкриминисаној страни сматра преступом. После посете Сребреници, у књизи Питајући у сузама (2000) пише: “Причати о богослужењу у Сребреници, о избеглим, незапосленим, већ годинама изгубљеним сарајевским Србима – тамо значи негирање масакра и геноцида“ (курзив БСО). Исти је преступ пред очима Запада био одлазак на сахрану Слободана Милошевића. Из тог геста је аутоматски изведено да Хандке заступа ставове сахрањеног председника и да негира геноцид. Сетимо се да је 2007. за клевету оптужена новинарка Le Nouvel Observateura која је у тексту Хандке у Пожаревцу извела закључак да аутор подржава масакр у Сребреници. Сам Хандке о Сребреници на овај начин није говорио. Али нечији утисак да јесте неконтролисано се умножава: нечитаоци настављају да цитирају нечитаоце. Политички не оправдавам његов гест. Али наше се позиције прилично разликују. Ја сам Србин, живео сам овде 1990-их и знам шта је Милошевић говорио, а шта радио, и за шта је све било изговор позивање на очување Југославије. Хандке је Аустријанац, западњак, посматрач изван, који је дошао у Србију верујући да долази у бастион Југославије. Од некога ко је пружио подршку Србији против западњачке осуде свео се на посматрача лудила њеног председника послатог у Хаг. Истовремено је посматрао лудило хајке на себе. О обема врстама лудила Хандке говори у тексту Дајмијелове табле (2005), где наводи да је одбио Милошевићев позив да говори у његову одбрану. Ваљда је тад схватио да се преиграо и да Југославије више нема. Је ли само интересовање за злочинца једнако злочину? Не бих ја Хандкеа, за разлику од многих апологета, никако ставио у кош са Селином или Хамсуном, који су били инволвирани у домаћим квинслиншким испоставама.

267

64-65 Ставио бих га у кош са шездесетосмашима, с интелектуалцима чија се пропала побуна после победе неолиберализма 1980-их претворила у потрагу за утопијом; међу оне писце који се у обликовању својих утопија сударају са реалним околностима и не обесхрабрују се него своју утопију настављају да траже. Хандке је наставио са тим и мимо југословенског циклуса. Тражио ју је у Шавилу, где од 1990-их и живи: о томе говори Моја година у Ничијој ували; потом на обронцима Sijere de Gredos (у књизи Губитак слике); па и на ободима аутопута Београд-Ниш, недалеко од Велике Плане, у мотелу Моравска ноћ (у истоименој књизи). Од планине Sent-Viktoar и Аљаске из Спорог повратка кући, Хандкеове просторе одликује повученост, периферијски положај. У њима његов лик борави онолико колико је потребно путнику, не настањујући се. Изгледа да су данас могуће само такве оазе, кроз које се пролази. Не волим целог Хандкеа. Преферирам књиге из 1970-их и сматрам да му дах новеле највише лежи. Иако барем једном годишње прочитам Љеворуку жену и Кратко писмо, врхунац његовог прозног опуса за мене је Поподне једног писца. Осим огледа (О умору, О срећном дану), драге су ми његове свеске, које је досад објавио у шест томова. Код нас је изашла свеска 1987-1990, Јуче на путу, у мајсторском преводу Златка Красног). Јунак Нема оазе трага баш за књигом Моравска ноћ; испоставиће се, безуспешно. До Хандкеових књига код нас је и даље готово немогуће доћи. Хандкеове књиге 1990-их и 2000их нису објављивале највеће куће. Правду за Србију објавили су 1996. Григорије Божовић (Приштина) и Октоих (Подгорица). И даље траје период кад је непожељан као писац, а пожељан као пријатељ. Подсетићу да су такви пријатељи 1999. послали Грасу његове књиге из Народне библиотеке јер се изјаснио за бомбардовање. Хандке писац ништа није имао од те српске љубави. За време Хандкеовог прећуткивања, афирмисали су се писци који без њега не би били замисливи, а којима је Нобел био повод да га 268

назову моралном нулом (Филип Давид) или политичким мороном (Светислав Басара). Од нечиталаца сам и могао очекивати овакве етикете, али писцима их никако не могу опростити. Значи, и они више воле Хандкеове нечитаоце, и они би да њих буде још више? За разлику од њих, ја ћу наступити дијаметрално супротно. Свима који, уместо да се запитају да ли Нобелова награда и даље треба да постоји после афере из 2017, и даље мисле да је лауреат негатор геноцида – препоручујем да прочитају Правду за Србију, или било коју другу књигу од наведених. Па да попричамо. Ако је не нађу (а вероватно неће успети) нека се јаве: обезбедићу им скенирани примерак. Позив важи и за ове две моралне громаде. Шаљем пдф. И то џабе! Знање је приоритет. https://www.danas.rs/nedelja/embargo-na-handkea/

269

64-65

270

БУКТАЛИ СУ Милица Шпадијер (1989) је завршила Филолошку гимназију, основне и мастер студије на Катедри за класичне науке Филолошког факултета у Београду, а тренутно је на докторским студијама Факултета драмских уметности. Ради као новинар Танјуга, преводилац са грчког језика, професор грчког и латинског и пише за неколико портала. Добитница је награде Млади Дис за 2019. Књиге: Шар-планина (Градска библиотека «Владислав Петковић Дис» ,Чачак, 2019) Исидор Игић (1977, Мајданпек), професор латинског језика, аутор и водитељ емисије „Harvest Moon“, збирке Брисани простор и пет музичких албума за независне издаваче. Пише блог http://belakarneval.blogspot.com Санда Ристић Стојановић (1974, Београд), дипломирала је филозофију на београдском филозофском факултету. Ауторка је десет књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса, Пресинг и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије „ Из сенке стиха „ – Граматик, 2012. О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за Трећи програм радио Београда, уредник емисије Радмила Глигић, та емисија је емитована и на Радио Загребу захваљујући песнику Данијелу Драгојевићу. Прву књигу објављују јој Светови ( Нови Сад, 2000 ) у едицији Савремена књижевност, уредник Јован Зивлак. Румунски и српски песник Петру Крду је уредник четири књиге које су јој објављене у Књижевној општини Вршац КОВ, (2007 – 2011 ).

2019. године издавачка кућа Пресинг (главни уредник Предраг Милојевић ) је у едицији „Под пресом“ објавила њену књигу Осматрачница двадесет првог века. Преводи поезију са енглеског (Тед Хјуз, Филип Ларкин, Лоренс Ферлингети, Гери Снајдер, Адријан Мичел ...).

271

64-65 Песме су јој преведене на француски и енглески језик и објављене у књизи Art – Poesie – Poetry , Драслар, 2019. Била је уредник у издавачкој кући „ Белетра „ и главни уредник књижевног часописа „ Ковине „ ( КОВ, Вршац ). Објавила низ филозофских есеја у зборницима Естетичког друштва Србије (филозофски есеји у следећим зборницима Естетичког друштва Србије: Утицај естетике на уметност, Естетика и образовање, Проблем креативности, Проблем укуса, Криза уметности и нове уметничке праксе, Проблем форме, Homo aestheticus, Естетска култура, Естетско и стварно ...). Њене песме и кратке приче објављене су у бројним зборницима савремене књижевности и у неколико антологија поезије двадесетпрвог века. Приредила је зборнике: Авангарде ће увек постојати. Граматик 2018 ( Песници особених поетика, почетак 21. века ).

Art Rebel 21 (Љубав, Револуција и Револуционарно 2001 – 2020 ), Граматик, 2019. Уредник је едиције Авангарда у ИК Граматик. Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Србије и Естетичког друштва Србије. Борис Јовановић КАСТЕЛ (1971), Критика га сматра једним од најзначајнијих савремених црногорских песника медитеранске оријентације и угледним именом медитеранског пјесништва и књижевности бивше Југославије. Објавио је преко двадесет књига поезије и есеја. О његовој поезији објављена је књига изабраних есеја домаћих и страних писаца Медитерански госпар (2009). Уређивао је часопис за књижевност Овдје (2000-2003). Кастелову књигу поезије на словеначком језику Ручак на хридини (Kosilo na čeri, 2014.) објавила је словеначка издавачка кућа Хиша поезије у антологијској едицији европских песника Поетиконове лире као део програма Европске комисије. Избор из Кастелове поезије на македонском језику Чекају ли нас бро272

дови (Чекаат ли бродовите) објавило је реномирано Удружење за науку и културу НОВА из Битоле 2018. године. Књига поезије Позивно писмо сунцу (2016), објављена у престижној библотеци савремене црногорске поезије Савременик Завода за уџбенике и наставна средства из Подгорице, овјенчана је престижном наградом Књижевно перо Хрватског књижевног друштва за књигу године ван идања ХКД-а. Књигу поезије Море у наручју (2017) објавио је Културни центар Новог Сада у познатој едицији Анаграм која обухвата савремене регионалне и европске ауторе. На Струшким књижевним сусретима 2017. године у Струги и Охриду, Кастел је за поезију добио награду Книжевни бранови. Београдски Институт за развој хуманистичких дисциплина Белко, Кастелу је у марту 2018. године доделио специјалну награду Балкански јувелир за немјерљив допринос баштињењу, очувању и развоју духа поезије и музике Медитерана у књижевном опусу. Исте године, Борису Кастелу је за допринос медитеранској поезији и повезивању медитеранских народа и култура уручена хрватска књижевна награда Горан Бујић коју додјељује задарски Огранак Хрватског књижевног друштва у Задру. Поезија му је превођена на италијански, енглески, чешки, мађарски, албански, пољски, македонски, словачки, украјински, шпански, руски, француски и словеначки језик. Заступљен је у антологијама црногорске, еx-Југословенске, словенске и европске поезије. Андријана Кос Лајтман (1978, Чаковец ) изванредна је професорица на Учитељском факултету Свеучилишта у Загребу гдје је носитељица различитих колегија из хрватске и свјетске књижевности. Знанственим је интересима највише усмјерена сувременој књижевности. Објавила је педесетак знанствених радова у домаћим и страним публикацијама те двије знанствене књиге: Аутобиографски дискурс дјетињства (Наклада Љевак, Загреб, 2011.) и Поетика облика – сувремене концептуалне и хипертекстуалне прозе (Наклада Љевак, Загреб, 2016.). Ауторица је пјесничких збирки Јутарњи лауреат (рукопис је побиједио на натјечају Града Чаковца 2008., у библиотеци Инсула), Лунуле (Диспут и ДХК, Загреб, 2012., добитник награде 273

64-65 „Добриша Цесарић“), Телеидоскоп (ХДП, Загреб, 2018., финале награде „Иван Горан Ковачић“) те Степенице за Стојанку К. (В.Б.З., Загреб, 2019). Пјесме су јој превођене на македонски, словенски и мађарски језик. Чланица је Хрватског друштва писаца (ХДП) и Хрватске удруге истраживача дјечје књижевности (ХИДК). Уредница је и водитељица књижевно-културне трибине КАЧ на Учитељском факултету, Одсјеку у Чаковцу. Јелена Вукановић (1994, Пећ), завршила је Гимназију у Младеновцу и апсолвент је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на катедри Српска књижевност са јужнословенским књижевностима, са шпанским као другим језиком. Објављивала је есеје на тему Гомбровичеве Порнографије и Бродоградилишта Хуан Карлоса Онетија у књижевном часопису ,,Рез’’. Њене приче су објављиване у разним зборницима ревијалног карактера, а поезију на интернет порталима и у Политици. Добитница I награде за поезију на конкурсу Шумадијских метафора из Младеновца 2020. Године. Живи у Младеновцу. Иван Стевић (2000, Ниш) од своје пет године живота живи у Неготину. Књиге: Човек без намере ( Лексика, Неготин 2017). Каја Панчић Миленковић, рођена 1958. године у Рагодешу код Пирота. Гимназију завршила у Пироту, а Филозофски факултет, одсек Социологија, у Нишу. Пише поезију и лирску прозу. Објавила пет збирки поезије. Ове године треба да се појави шеста песничка књига, ЛИЦА ЉУБАВИ у издању Нишког културног центра. Добитница више књижевних награда на анонимним конкурсима. Од 1987. до 1999. године живела и радила као просветни радник у средњем образовању у Урошевцу. Од 1999. године живи у Пироту и ради као новинар регионалног недељника „Слобода“. Члан УКС-а и УНС-а. Живко Николић, рођен је 13.11.1958. у Копривници код Зајечара. Гимназија у Зајечару. Студирао је на Филолошком фа274

култету. Био је секретар Књижевне омладине Србије у периоду од 1984-1988. Запослен је у библиотеци града Београда. Бави се фотографијом. Члан Српског књижевног друштва. Објављена дела: Приближавање, Књижевна омладина Србије, Београд 1982. Бели вид, Нова Југославија, Врање 1986. Необични дани, Видици, Београд 1987. Буђење у предвечерје, Мимо, Београд 1989. Источне зоне, Просвета, Београд 1992. Вајање пене, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 1994. Почетак лета, Крајински књижевни круг, Неготин-Зајечар 1994. Испод праха, Књижевна омладина Србије, Београд 1997. Прах и нада, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 2000. Покретне ватре, Народна књига, Београд 2002. Невидљива боја, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 2004. Северњача, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 2005. Глинено огледало, Народна књига, Београд 2005. Зар одиста само реч, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 2006. Извор на камену, Књижевни клуб Бранко Миљковић, Књажевац, 2007. Сеоба у невреме, 2010. Певање, прах и нада, 2014. Обећање, 2014. Највећа радост, 2016. Гордана Симеуновић (1963, Београд), пише поезију, кратке приче и лирске записе. Њена поезија је превођена на шведски, енглески, француски, шпански и румунски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Припада Песницима света, организацији Movimento 275

64-65 poetas del mundo. Сарадник је Националне ревије Србија. Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда. Добитник је више књижевних награда. Објављена дела: Моја хаљина и ја (Слободна књига, Београд, 2000) Наруквица од слоноваче (Слободна књига, Београд, 2002) Побуна крпених лутака (Народна књига, Београд, 2005) Подно мирног сна (Књижевна академија и аутор, Београд, 2008) Време хлебова (Књижевна заједница Југославије, Београд, 2009) Бука живота (Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2015) Пут до моје куће, изабране песме ( Граматик, Београд, 2018) Најлепше љубавне песме српских песникиња, приређивање (Граматик, Београд, 2013) Подно мирног сна, звучна верзија збирке намењену библиотекама за слепе у региону, Матична библиотека Источно Сарајево Јабука у српској поезији, приређивање (ауторско издање Г. Симеуновић, Београд, 2019) Раша Ливада (Суботица, 1948 — Београд, 2007) био је српски књижевник, преводилац и издавач. Осамдесетих година био је потпреседник Српског ПЕН-а, председник Београдске секције Удружења књижевника Србије и први председник Одбора за заштиту уметничких слобода. Један је од оснивача Српског књижевног друштва 2000. године. Године 1985. основао је Књижевно друштво „Писмо“, покренуо истоимени часопис за савремену светску књижевност. Заједно са едицијом „Писмо” покренуо је свеске за јеврејску, енглеску, холандску и руску књижевност. У сарадњи са „Матицом српском“ из Новог Сада уређивао је и истоимену библиотеку. У крилу овог књижевног друштва основао је још неколико књижевних часописа („Руски алманах“, „Источник“, „Еразмо“, „Мезуза“, „Шекспир & Ко.“).

276

Збирка песама „Попрскан знојем казаљки“ (1969) „Атлантида“ (1972) „Карантин“ (1977) Поеме „Рањени дитирамб“ „Хороскоп“ „Рађање сонета“ За свој књижевни, преводилачки и уређивачки рад добио је низ награда, међу којима „Бранкову награду“, Награду „Милан Ракић“, Награду „Јеремија Живановић“, „Златни беочуг“ за трајни допринос у култури Београда и др. Јовица Аћин (1946, Зрењанин), пише песме, кратке приче и есеје, преводи са немачког, француског и енглеског. Објављене књиге: Унакрст дивљина памћења (1970), Изазов херменеутике (1975), Паукова политика (1978), Шљунак и маховина (1986), Поетика растројства (1987), Дуге сенке кратких сенки (1991), Поетика кривотворења (1991), Уништити после моје смрти (1993), Гатања по пепелу – о изгнанствима и логорима (1993), Апокалипса Сад – нацрти о Божанственом маркизу (1995), Лептиров сановник (1996), Неземаљске појаве (1999),Љуба Поповић – одисеја једне сенке (2000), Лебдећи објекти (2002), Ко хоће д воли, мора да умре (2002), Мали еротски речник српског језика (2003), Сеништа и други раскази (на македонском, 2005), Дневник изгнане душе (2005), Дневник о вагини (2005), Голи демони/ Наге жене (коаутор-илустратор М. Милетић, 2006), Прочитано у твојим очима (2006), Шетња по крову ,Сабрани цртежи Франца Кафке (2007), Голи приповедач: О свим стварима изгубљеним и нађеним (2008), Ушће океана (2011), Јеванђеље по магарцу и друге приче о ситним светим тренуцима (2013), Кроз блато и остала умишљања (2017), Сродници (2017), Украдени роман (2018), Сродници (2018), Пилот трамваја (2019) и Мали еротски речник српског језика – са Лебдећим објектима и Дневником изгнане душе (2019). Живи у Београду.

277

64-65 Горан Скробоња (1962, Београд) Објавио: роман Накот (1993), као и Од шапата до вриска, приче страве и фантастике (1996), Шилом у чело, приче фантастике и страве (2000). Аутор је и Блеферског водича за хорор (1995) и коаутор дела La Rue - графички роман (2000 – награда BEDECOUVERT за најбољи дебитантски стрип-албум, 2000). Заступљен је у Антологији нове српске фантастике. Приредио је неколико антологија хорор, односно СФ књижевности. Преводио Стивена Кинга, Дена Симонса, Ијана Мекдоналда и многе друге ауторе. Живи у Београду. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину. Милица Џелатовић (2002, Зајечар) ученица средње школе Рајко Боснић Буково, волентер Гитаријаде, OutHida-a, Ноћ књиге... Пише и објављује у периодици. Беким Сејрановић (Брчко, 30. април 1972 — Бања Лука, 21. мај 2020) био је босанскохерцеговачки књижевник и књижевни преводилац. Студирао је и живео у Ријеци, а од 1993. године живео је и радио у Ослу, где је на Историјско-филозофском факултету магистрирао јужнословенске књижевности. Од 2000. године радио је као судски тумач и књижевни преводилац, предавао је норвешки за странце, писао и објављивао прозу. Аутор је књиге кратких прича Фасунг, као и романа Нигдје, ниоткуда, Љепши крај, Сандале, Твој син, Хаклбери Фин и Дневник једног номада. Романи и кратке приче преведени су му на више страних језика: норвешки, енглески, словеначки, македонски, немачки, чешки, италијански и пољски. За роман Нигдје, ниоткуда 2009. године добио је награду „Меша Селимовић“ која се додељује за најбољи роман објављен на подручју Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

278

Беким Сејрановић је последњих година живео у Љубљани, Загребу и Бањалуци. Разведен је три пута и има две ванбрачне ћерке, Катју у Ослу и Искру у Љубљани. Један од најталентованијих аутора који су се појавили на тлу некадашње Југославије у 21. веку преминуо је након краће болести у мају 2020. године. Ника Душанов (1978 Осијек, Хрватска), дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге поезије: Бацач ножева (Матица српска, Нови Сад, 2005). Повратак у Шарлевил (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, Панчево, 2015) Владимир Максимовић (1967), пише кратку прозу и објављује од 1985. Објавио две књиге прича, један роман, приредио и уредио више књига. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Београду. Данијела Дејановић (1981), рођена у Приједору. Професор је немачког језика и књижевности. Живи и ради у Бањалуци. Пише поезију и кратку прозу. Владислав Рупић (1983, Доњи Милановац), до сада је објавио роман-новелу Планина двоглавих скакаваца у издању „Ике“ из Пожаревца, збирку прича Прича ни о коме у издању „Народне књиге“ из Београда, збирку песама А седмога дана , такође у издању „Народне књиге“ и збирку песама Завештање , коју му је издао књижевни клуб „Бранко Миљковић“ из Књажевца. Роман Рика пегавих лавова и збирку прича Негде између објавила је „Алма“ из Београда. Ка и и роман Одбор. Објављивао је краће приче и песме у разним часописима. Ранко Павловић (1943, Шњеготина Горња, код Теслића) живи и ствара у Бањој Луци. До сада је објавио деветнаест збирки пјесама, осамнаест збирки приповиједака, пет романа, двије збирке есеја, књигу књижевних критика и десет ра279

64-65 дио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, два романа за младе, десетак играних текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио-игара за дјецу. Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела. Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, бугарски, њемачки, холандски, шведски, руски и друге језике. Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде Кочићева, „Кочићеве књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Пјесник – свједок времена“ Сарајевских дана поезије, „Гордана Тодоровић“, Удружења књижевника Републике Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника и града Бања Лука за књигу године, „Пјесма над пјесмамам“, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Совица“ за најбољу књигу за дјецу, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге. Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске за животно дјело, затим Награда Академије Иво Андрић за животно дјело. Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Поезију, прозу и есеје, објављивао у перидоци, сарадник више иностраних часописа и интернет портала. До сада је објавио следећа дела: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш, „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратких проза; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратке прозе; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); 280

Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Хиперборејци (ауторско издање у ограниченом тиражу, Београд, 2013); Гозба победника (Ниш, „Унус мундус“, бр. 46, Нишки културни центар, 2013), роман, друго, измењено издање; Ка постисторији света (Београд, „МИР Публисхинг“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, ауторско издање, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Метапхyсица“, 2016), збирка фантастичних прича; Return of Myth („Маnticore press“,2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017). Дарко Цвијетић (1968, Приједор) босанскохерцеговачки и српски песник, писац, режисер и драматург. Објављена дела: Ноћни Горбачов, 1990, Београд; Хименица, 1996, Београд; Манифест Младе Босне, 2000, Нови Сад; Passport for Sforland, 2004, Бања Лука; Масовне разгледнице из Босне, 2012, Бања Лука; Конопци с отиском врата, 2013, Мостар; Мали ексхуматорски есеји, 2015, Бања Лука – Београд. Емотикони у Виберу, 2016. Сарајево Параолимпијске химне, 2017. двојезично, Љубљана Јежене кожице, 2017. Зеница Романи: „Шиндлеров лифт”, 2018. Сарајево – Загреб , 2019. Београд „Што по поду спаваш“ (2020, Сарајево , Београд)

281

64-65 Значајније позоришне режије: Није човјек ко не умре, Велимир Стојановић, 1991. Српска драма, Синиша Ковачевић, 1995. Мандрагола, Н.Макијавели, 1997. Галеб, павиљон 6, по А.П. Чехову, 2003. На чијој страни, Роналд Харвуд, 2007. Квартет, Роналд Харвуд, 2012. Феничанке, материјали, ауторски пројекат, 2013. Генерација без кости, ауторски пројекат, 2015. Бунар, Радмила Смиљанић, 2016. Миленко Бодирогић (1964), дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, одсек југословенска књижевност. За књигу Прогнана бића добио је 2011. године награду Политикиног Забавника („Најбоље дело намењено младима“). Објавио је роман По шумама и горама ( Орфелин, Нови Сад, 2019). Живи у Новом Саду. Роберт Симонишек (1977) , историчар уметности и слободни књижевник, живи у Цељу. Студирао је на Универзитету у Љубљани и на Карловом и Франковом универзитету у Грацу. Дипломирао је у Љубљани на одељењима за филозофију и историју уметности 20.века, где је и докторирао. Тежиште његовог истраживања у области историје уметности је од почетка интерференција између појава у књижевности и ликовној уметности. Научне, стручне и књижевне текстове објављује у угледним словеначким и неким међународним часописима. Симонишекова поезија и проза су преведени на стране језике, а укључен је у словеначке и иностране антологије. Између осталог, прикупио је и на словеначки језик превео песме Десмонда Егана и роман Вилијама Тревора. Аутор је психолошког романа „Соба испод дворца“ (2013), који је био номинован за најбољи словеначки роман. Свој однос према поезији, уметности и свету обухватио је у књизи „Сударање простора“ (2015), за коју је 2016. године добио награду за најбоље словеначко есејистичко дело. Последњих година био је аутор и кустос међународних изложби, 282

као што су „Природа у небо, човек у себе“ и „Лице експресионизма“ у словеначком музеју Галерија Божидар Јакац. Јелена Иванишевић (1977) дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик. Проучавала је српску средњовековну преводну књижевност и магистрирала на смеру Наука о књижевности одбранивши тезу „Ход Богородице по мукама у српском рукописном наслеђу. Више од 15 година ради као лектор за српски језик и преводилац за словеначки језик. Редован је гост и предавач на Конференцији судских преводилаца и тумача Србије у Новом Саду која је ове године организована трећу годину заредом. Од 2018. године ангажована је као предавач на семинарима за преводиоце и судске тумаче у Љубљани које организује Удружење сталних судских тумач и преводилаца Словеније. Године 2017. и 2018. учестввовала је на фестивалу Тргни се! Поезија. Са словеначког је превела песму „Избрисани“ Бориса А. Новака, а збирка „Сеобе“ Роберта Симонишека је њен први књижевни превод. Као преводилац са словеначког један је од аутора „Водича кроз правне системе региона“ (издање је у припреми за штампу). Милица Миленковић (1989), pо струци је мастер филолог српске и компаративне књижевности. Студије завршила на Филозофском факултету у Нишу одбраном теме мастер рада „Поезија Гордане Тодоровић“ чиме је прва донела свеобухватно тумачење литерарног опуса ове српске песникиње и указала на значај њене поезије. Приредила је Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома (2018) као реализацију пројекта који је подржало Министарствоза културу и информисање Републике Србије у области издавашта капиталних дела савремене српске књижевности. Објавила књиге: роман Homunculi (2010), збирка песама Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), књижевну критику Критичка тумачења (2016) Приредила је Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома (2018) као реализацију пројекта који је подржало Министарство 283

64-65 за културу и јавно информисање Републике Србије у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности и Живети због песме Гордане Тодоровић (Сабране песме из Књижевних новина 1974–1978) (2019). Добитница првих награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (2011) и Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу (2012) и Тимочке лире за најбољу песму коју додељује Радио Београд 2 у 2012. години – песма Божићни колач; финалиста Ратковићевих вечери поезије (2015, 2016, 2017), добитница треће награде Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори 2017; финалиста Смедеревске песничке јесени са најбољом песмом за Златну струну (2017) – песма На пола копља; добитница Друге награде на Дринским књижевним сусретима 2019. године. Добитница награде „Мирко Петковић“ за књижевну критику и награде „Стражилово“ за збирку песама Испоснице 2019. године. Оперативни уредник часописа за књижевност, уметност и културну баштину Бдење. Бави се превођењем са енглеског и македонског језика. Члан је жирија за доделу награде „Гордана Тодоровић“ и „Меша Селимовић“ у Србији. Своје радове објављује у књижевним часописима, новинама и листовима у земљи и региону. Учесница бројних књижевних фестивала и сарадник културних установа у Србији и региону. Поезија јој је превођена на енглески, словачки и македонски језик. Александар Б. Лаковић (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, девет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о 284

песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен „Кондиром Косовке девојке“, за књижевну критику наградама „Јован Скерлић“ (2014) и „Милан Богдановић“ (2014), а за прозу наградом „Григорије Божовић“ (2017). Живи у Крагујевцу и Љутој. Саша Ћирић (1975, Пирот) – завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српско-светску књижевност. Ради на Радио Београду 2, где прати постјугословенске и балканске књижевности. Књижевни критичар тједника Новости из Загреба од 2009. године. Био уредник у Бетону, додатку дневног листа Данас, од почетка, јуна 2006, до 31. децембра 2018. Објавио књиге критика Ужици херменеутике (Зрењанин, 2009.) и Ујед историје (Улцињ, 2009), књигу драма Три радио драме (Београд, 2015.) и књигу критика и компаративних анализа Не узимај ме у уста – критика заједљивог ума (Загреб, октобар 2016). Часопис СИЦ! из Сарајева објавио је на свом порталу као пдф издање поему Норвешка колиба (март 2017.), док је портал Еckermann објавио радио драму Мала ноћна радио-драма (јануар 2017). У едицији ТонБ КПЗ Бетон објавио књигу драма и радио драма Далековод (мај 2017). Са другим уредницима Бетона приредио књиге: Србија као справа (Данграф, Београд, 2007), Антимеморандум-дум (ВБЗ Београд, 2009) и антологију прича Из Београда, с љубављу (ММ, Приштина, 2011). Коуредник је публикације Студије контекста – диверзитет диверзитета (ЦЗКД, Београд, 2015). Уредник књиге колумни Борке Павићевић Глава у торби (Београд, мај 2017). Иван Ристић (1982, Зајечар),аутор је прозе и поезије чија су дела заступљена у штампаним и електронским часописима Буктиња, Аутостоперски водич кроз фантастику, Афирматор,Helly Cherry, КУЛТ, књижевној радионици Znak Sagite, Штавионица, Либартес, као и у збирци прича „Паралелни светови“ књижевног клуба Реч и глас. Сарадник је часописа Треће око. Објављиван је у иностраним литерарним Friday Flash Fiction, A Story in 285

64-65 100 Words i 101 Word Short Stories магазинима . Композитор је амбијенталне / експерименталне музике (коју снима под својим правим именом и псеудонимом Ivan Ivanhoerista) емитоване у оквиру програма домаћих и страних радио станица, и која се такође може чути као део бројних музичких пројеката и компилација. Иван Вучковић (1987), завршио је основне и мастер студије филозофије у Нишу и дугогодишњи је средњошколски професор филозофије, логике и етике у неколико средњих школа у Бору. Држао је неколико званичних и незваничних предавања у земљи и иностранству и објавио више стручних текстова, есеја и прегледа у домаћим и страним часописима. Уже поље истраживања су му проблеми савремене филозофије (образовање, проблеми културе и уметности уопште, разумевање апсурда и нихилизма / криза формирања вредности...) Сарађује са професором Хансом Гумбрехтом (Станфорд, УСА). Бојан Савић Остојић (1983, Београд), дипломирао је француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Мастер студије из компаративне књижевности завршио је у Ници. Сарађује са издавачким кућама као слободни преводилац. Аутор је бројних темата о француској књижевности XX века, заступљених у књижевној периодици (Филип Жакоте, Жак Дипен, ОуЛи По, Ремон Русел, Антонен Арто). Један је од уредника књижевног часописа Агон Аутор књига поезије: Стварање истине (2003), Тропуће (2010), Стереорама (2013), Јеретички датив (2014), Прскалица (2019), као и прозних књига Алеаториј (2013), Подли подли псалми (2016), Пункт (2017) и Нема оазе: луфтроман (2018). Живи у Београду.

286

Драган Ђурђевић (1989 Шабац ), 1998. Завршио Средњу школу за дизајн Богдан Супут у Новом Саду, смер Графички дизајн/примењена графика, 2004. Завршава Факултет Примењених Уметности, у Београду, смер Примењена графика/ графички дизајн. Објавио илустрације и цртеже у преко 20 светских магазина, укључујући Берлински/ / Kaltblut, Лондоснаки/Digital arts, Kolekto, Made in Shrodetch, Quihote, Papercuts magazine, itd… Један од оснивача групе неформалне уметничке групе Комбинарт. Излагао на више групним и самосталним изложбама.

287

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — .

– Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890