Tondini i Strossmayer by Kršćanska sadašnjost d.o.o.

TONDINI I STROSSMAYER – JEDINSTVENI ZA JEDINSTVO

Monica Priante – Slavko Slišković

TONDINI I STROSSMAYER JEDINSTVENI ZA JEDINSTVO

Cijena: 180,00 kn

KRŠĆANSKA SADAŠNJOST

ANALECTA CROATICA CHRISTIANA

SVEZAK 47

TONDINI I STROSSMAYER

Monica Priante – Slavko Slišković

TONDINI I STROSSMAYER JEDINSTVENI ZA JEDINSTVO

KRŠĆANSKA SADAŠNJOST ZAGREB, 2016.

Recenzenti: dr. sc. Stjepan Matković prof. dr. sc. Franjo Šanjek Prijelom i oprema: Silvio Parisi

Knjiga nastala u okviru znanstveno-istraživačkog projekta Ministarstva znanosti, obrazovanja i športa Republike Hrvatske „Strossmayerov europeizam u politici i umjetnosti“ (203-2032635-0568) čiji je voditelj Slavko Slišković na Katoličkome bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Izdaje: Kršćanska sadašnjost d.o.o., Zagreb, Marulićev trg 14 Za nakladnika: Stjepan Brebrić Tisak: Denona d.o.o., Zagreb Naklada: 600 ISBN 978-953-11-0987-1 Tiskano u svibnju 2016. CIP zapis je dostupan u računalnome katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 000932022.

Prijatelju i učitelju Andriji Šuljaku (1936. – 2010.)

PREDGOVOR

Suradnja slavonskog biskupa Josipa Jurja Strossmayera i lombardskog redovnika Cesarea Tondinija de’Querenghija započela je prije više od trinaest desetljeća. Prvoga su poglavito oblikovale praktične okolnosti rođenja, odrastanja i djelovanja na razmeđu katoličanstva i pravoslavlja, ali i osobne inteligencije, kozmopolitske izobrazbe i širine duha koja je omogućila komunikaciju i otvorenost za kršćane drugih konfesija. Ovom pogledu pripomogao je također ćirilometodski pokret i ideja slavenske uzajamnosti kojima je bio obilježen te ih je cijeloga života svesrdno podupirao. Drugoga je inspiriralo iskustvo „reformiranog unionizma“ čiji je snažni promicatelj bio njegov barnabitski red te je u njemu izazvalo spremnost na osobnu žrtvu i nesebičan napor kako bi jedinstvo od teorijskog postalo praktično pitanje. Nasuprot stoljetnim predrasudama, potpomognutim nedostatkom doktrinalnog znanja jednih o drugima, ova dvojica nesumnjivih velikana pojavili su se kao jedinstvene osobnosti u katoličkom svijetu spremne drugačije gledati na pravoslavne kršćane i jedinstveno djelovati u širenju tog pogleda na katolička i pravoslavna obzorja. Umjesto osuđujućeg proglašavanje hereticima, ili u blažem obliku zalutalim šizmaticima, Tondini i Strossmayer pravoslavce smatraju istinskom braćom koju su uglavnom povijesne prilike, ponajprije se misli na pripadnike slavenskih nacionalnih Crkava, učinile razdvojenim od katolika. Pri tome se nisu plašili priznati i pogreške ovih drugih, kojima su i sami svim srcem pripadali stavljajući cijeli svoj život u službu katoličanstva. Zajednički pogled svoje je ostvarenje doživio u misiji talijanskog redovnika kod katolika u Srbiji, za koje je hrvatski biskup kao apostolski administrator bio odgovoran. U relativno kratkom vremenu Tondinijeva djelovanja u ovoj mladoj državi ogleda se sva snaga njihova idealizma, ali i težina realizacije plemenitih namisli, koje su u svome obliku umjerenog unionizma već pokazivale značajke suvremenog ekumenizma. Međutim, prostori susretišta dvaju najvećih kršćanskih Crkava ujedno su bili i mjesta na kojima se isprepliću različiti geostrateški i politički interesi velikih sila u čije se planove nije uvijek uklapao pionirski rad dvojice crkvenjaka. Zbog toga su obojica nailazila na osporavanja i poteškoće, a potaknuto je i njihovo međusobno neslaganje. Tako misija u Srbiji nije urodila očekivanim plodom. Ipak, unatoč relativnom neuspjehu Strossmayer i Tondini udarili su temelje suvremenog katoličanstva na južnoslavenskim prostorima i pokazali mogućnost djelovanja Katoličke crkve u modernom društvu te državama u kojima katoličanstvo nije službena religija ili vjeroispovijest

većine pučanstva. Međusobna korespondencija između biskupa u Đakovu i misionara u Srbiji daje uvid u uspone i padove poduzetog pothvata, političkih i širih socijalnih prilike kao i njihovih uzajamnih odnosa. Urodila je također novijom talijansko-hrvatskom suradnjom čiji plod je pred vama. Pisci ove knjige u počecima svoga znanstveno-istraživačkog rada susreli su se s imenima Cesarea Tondinija de’Querenghija i Josipa Jurja Strossmayera. Njihova međusobna suradnja postala je polazište i našega zajedničkog znanstvenog interesa. Tada još relativno mlade u istraživačkom radu podupro nas je dr. sc. Andrija Šuljak (1936.-2010.), dugogodišnji profesor crkvene povijesti na Katoličkom bogoslovnom fakultetu u Đakovu Sveučilišta Josipa Jurja Strossmayera u Osijeku i zasigurno jedan od najboljih poznavatelja života, djela i ostavštine slavnog đakovačkog biskupa. S vremenom je naš profesionalni odnos prerastao u prijateljski i doveo do one antičke simbioze učitelja i učenika. Zajednička istraživanja, bogate diskusije, višekratna putovanja na razne simpozije i izlaganja na skupovima ostavila su u nama neizbrisiv trag. U znak zahvalnosti ovu knjigu posvećujemo upravo njemu. On je zaslužan i za njezin nastanak. Još davne 2003. godine dao nam je na uvid četrdesetak neobjavljenih pisama koje su razmijenili đakovački biskup i talijanski barnabit, a bila su sačuvana u Đakovačkom arhivu koji je tada još uvijek bio zatvoren zbog preseljenja tijekom ratnih godina. Zauzeti akademskim obvezama i različitim područjima istraživanja ostavili smo ova pisma po strani, kao obiteljsko srebro koje se uvijek može upotrijebiti. Potaknuti godišnjicama Strossmayerova rođenja i smrti odlučili smo ih predstaviti javnosti u kritičkom izdanju s uvodnom studijom. Pisma pisana na različitim jezicima ostavili smo u njihovom originalnom obliku, naglašavajući podcrtavanjem, kurzivom ili okvirom ono što su sami autori naglašavali, ne intervenirajući u jezik i gramatiku, ali u bilješkama donoseći potrebna objašnjenja, kao i identifikaciju spominjanih osoba i ubikaciju tičućih se mjesta. Knjigu smo za objavljivanje priredili tijekom 2012. godine. Međutim, u dogovoru s izdavačkom kućom odlučili smo pričekati velike obljetnice Strossmayerova rođenja i smrti u 2015. godini, kada je uslijed tehničkih poteškoća opet izostao njezin izlazak. Na koncu, ova knjiga plod višegodišnje suradnje, istraživanja i prijateljstva dolazi kao zaključak velikoga Strossmayerova jubileja. Koncipirana je oko pojma „jedinstvo“ koje je ključna riječ za razumijevanje zajedničkog rada J. J. Strossmayera i C. Tondinija. Strossmayerovo djelovanje primjer je kako se može postići suglasje ne samo s drugim kršćanskim crkvama, već i s modernim društvom, dok Tondinijeva biografija i studije predstavljaju pregled reformiranog unionizma u Europi druge polovice 19. stoljeća obilježenog idejom napretka znanja kao sredstva prevladavanja uzajamnih razlika među Crkvama. Monica Priante i Slavko Slišković

I. UVOD

Cesare Tondini de’ Quarenghi (Lodi, 1839. – Rim, 1907.) bio je misionar u Srbiji od 1883. do 1885. godine. Apostolski vikar Srbije Josip Juraj Strossmayer (Osijek, 1815. – Đakovo, 1905.) zadužio ga je 1883. da se uputi u Srbiju i posveti pastoralnoj djelatnosti među brojnim katolicima koji su živjeli na području pod njegovim duhovnim nadleštvom. Nakon što je u Nišu i Kragujevcu otvorio dvije kapele i tamo ustoličio dva svećenika, Tondini je u lipnju 1885. opozvan u Italiju. Zašto uopće govoriti o pastoralnoj djelatnosti jednog lombardskoga barnabita u Srbiji? Katolička misija u Srbiji na prvi pogled može izgledati kao preuska, specifična ili čak nevažna tema. Međutim, pažljivijom i dubljom analizom ona postaje oglednim primjerom odnosa vatikanske politike i velikih sila na balkanskoj pozornici prožetoj Istočnim pitanjem. Misija u Srbiji je u okvirima povijesti odnosa između Katoličke crkve i pravoslavlja bila tek marginalna epizoda, ali je ona zbog nekih svojih osobina dragocjen primjer za razumijevanje mnogo opsežnije problematike crkvenog unionizma u devetnaestom stoljeću kroz prizmu međunarodnih političkih dinamika. Složeni odnosi između Kraljevine Srbije, Austro-Ugarske Monarhije, katoličke misije i Strossmayera otkrivaju Srbiju kao poprište nove vatikanske politike, ali su i pokazatelj kontradiktornosti austrijske politike na Balkanu u religijskim pitanjima. Drugim riječima, misija u Srbiji očevidan je primjer konteksta unutar kojeg je Strossmayer djelovao: s jedne je strane pokušavao umanjiti austro-ugarsko protivljenje, a s druge stvoriti mrežu podrške unutar Svete Stolice kao i unutar srpskoga javnoga mnijenja koje je na djelatnost katoličkog i austrijskog biskupa gledalo kao na želju za proširenjem stranog utjecaja. Austro-Ugarska je nakon gubitka interesne sfere u Italiji i Njemačkoj nastojala ostvariti iskorak prema Balkanu te je konkretizirala svoje ambicije okupacijom Bosne i Hercegovine, koju je od samoga početka de facto tretirala kao Reichsland, i uspostavom svojevrsnoga „protektorata“ nad Kneževinom Srbijom. Europski jugoistok je nesporno nudio zanimljivo tržište za bečke bankare i industrijalce iz čeških zemalja,1 a interes za Beogradom bio je uvjetovan i brigom za

Jean BÉRENGER, Storia dell’impero asburgico (1700.- 1918.), Bologna, 2003., 385. 9

I. UVOD

unutarnjom stabilnošću. Dvojna monarhija je potpisivanjem ekonomskih sporazuma nastojala dovesti Srbiju pod neku vrstu protektorata kojemu je cilj bio “divide Slavos et impera”, kako je pisao Tondini, varirajući čuveno imperijalno načelo divide et impera.2 Rusija, koja je nakon praznine nastale raspadanjem Osmanskog Carstva i širenjem panslavističkih ideja počela u zapadnom imaginariju predstavljati veliku opasnost protiv koje je nužno podignuti čvrste prepreke, za zapadnu je Europu i dalje uglavnom nepoznati entitet na kojega se gledalo kao na „mješavinu Europe i Azije, Zapada i Istoka, uljuđenosti i barbarstva“.3 U takvom je scenariju habsburška država postala ključnim elementom europske ravnoteže, tvrđava koja će zaštiti katoličku Europu od ruske navale i širenja panslavističke propagandne, koju se doživljavalo kao „posljednje utjelovljenje osvajačkog duha“.4 U Srbiji je pak sporazumijevanje s Austrijom proizlazilo iz želje za stabilizacijom položaja vladarske kuće te iz inferiornosti gospodarstva i industrije nove države u odnosu na mnoge druge razvijenije i bolje organizirane europske zemlje. U nadi da će otkloniti nestabilnu dinastičku situaciju, knez Milan Obrenović sklopio je trgovačke5 i političke6 sporazume s Bečom, uvevši tako svoju zemlju u habsburšku orbitu. Ipak, unatoč političkoj podršci i trgovačkim sporazumima između dviju vlada, dio javnosti i srpskoga tiska bili su izrazito nenaklonjeni Beču. U članku objavljenom u srpnju 1879. godine

Tondini Generalu Reda, Kragujevac, 18. lipnja 1885., Archivio storico dei padri Barnabiti di Roma (dalje: ASBR), Tondini, Lettere al P. Generale, bez sig.

Federico CHABOD, Storia della politica estera italiana dal 1870 al 1896, Roma-Bari, 1990., 469.

Isto, 471.

Gospodarski sporazumi iz 1881. povećali su „trgovinsko-političku zavisnost Srbije od njenog moćnog suseda“ utvrđenu u Berlinu 1878. Naime, novim sporazumima Austrija nije osigurala samo 90% monopola nad srpskom vanjskom trgovinom, već je uredbama poput ugovora o veterinarstvu kojim je Beč stekao pravo veta na izvoz i tranzit srpske stoke, Srbija zapravo stavila svoju ekonomiju u austrijske ruke. K tome je kroz te sporazume Dvojna monarhija postavila temelje na kojima je nastojala postići još jedan svoj cilj, carinsku uniju sa Srbijom. Marie-Janine ČALIĆ, Socijalna istorija Srbije 1815-1941, Beograd, 2004., 114-115.

Politički sporazum iz lipnja 1881. poznat pod imenom „Tajna konvencija“ uveo je niz restrikcija u vanjsku politiku Srbije. Tako je, primjerice, članak 4. zabranjivao Srbiji da započinje pregovore ili ratificira političke ugovore s drugim silama bez prethodne konzultacije i dobivenog mišljenja Dvojne monarhije. Slobodan JOVANOVIĆ, Vlada Milana Obrenovića, Beograd, 1934., 333-350; Dusan T. BATAKOVIĆ, „The Balkan Pietmont. Serbia and the Yugoslav question“, Dialogue 10/1994, Paris, 1994., 25-73.

I. UVOD

u časopisu Istok7 vrlo se jasno vidi na koji se način gledalo na Dvojnu monarhiju: „Sad nije više Turska neprijatelj Slavena, nego Austrija iza koje stoji Bismarck“.8 Dok se na jednoj strani, nakon okupacije Bosne i Hercegovine, raširila predodžba kako je Austrija „neprijatelj Slavena“ par excellance, s druge se pak strane tome počela pridruživati i predodžba o austrijskoj politici kao o produženoj ruci „civilizatorske sile“ kojoj je jedini cilj kulturna kolonizacija Srbije širenjem i nametanjem vlastite kulture, po uzoru na kulturni obrazac već prisutan u njezinim zemljama. I naposljetku, tu je pitanje uloge Katoličke crkve. Pod snažnim utjecajem sukoba s nacionalnim državama u Europi i gubitka svjetovne vlasti, vatikanska međunarodna politika radila ja na izgradnji nove vlastite univerzalne dimenzije na duhovnom i diplomatskom planu. U tom naumu logična je bila konfrontacija s Dvojnom monarhijom koja je na ulozi zaštitnice katolika temeljila svoje prerogative na Balkanu. Iako su dijelile istu bojazan od ruskog panslavizma, dvije su sile imale različite ideje o tome kako mu se oduprijeti. Dok je Vatikan u povratku pravoslavaca u jedinstvo s Rimom vidio jedinu snagu, Beč je nastojao oživjeti staro imperijalno geslom Divide et impera. Upravo na konfrontaciji tih politika primijenjenih u, na Zapadu još uvijek slabo poznatom, etno-kulturnom kontekstu izrasta slučaj Tondinijeve misionarske akcije u Srbiji. Misija u Srbiji rekonstruirana je na temelju analize korespondencije između Tondinija i Strossmayera9, te s njegovim nadređenima u barnabitskom redu10 kojima je pisao gotovo svakodnevno. Za Tondinijevu misao i njegovo shvaćanje unionizma istraživanje se u najvećoj mjeri temeljilo na njegovim mnogobrojnim tekstovima, zapisima i člancima. Strossmayerova vizija jedinstva obrađena je na temelju analize njegovih

„Istok“ - list za književnost, zabavu i novosti, izlazi u Vršcu 1871. godine, da bi 1872. bio preseljen u Beograd. Premda je u početku nastao kao „dosledni zastupnik Srpske narodne slobodoumne stranke“, ubrzo postaje „poluzvanični režimski list“. Milica KISIĆ, Srpska štampa (1768-1995), Istorijsko-bibliografski pregled, Beograd, 1996., 78.

Ivan PEDERIN, „Austrougarski prodor na Balkan – protektorat nad Srbijom 1879-1881“, Kolo 3/2003, Zagreb, 2003., 133.

Korespondenciji između J. J. Strossmayera i C. Tondinija koju je objavila Rita Tolomeo pridodani su neobjavljeni dokumenti koji se čuvaju u Biskupskom arhivu Đakovo (dalje: BAĐ). Usp. Rita TOLOMEO, Korespondencija StrossmayerTondini, Zagreb, 1984.

Za korespondenciju između Tondinija i njegovih nadređenih v. Carte Tondini (CT), koje se čuvaju u ASBR. 11

I. UVOD

tekstova, javnih nastupa, ali i teoloških stavova o Crkvi.11 Za odnose s Tondinijem, osim spomenute međusobne prijepiske, dragocjeno je vrelo biskupova korespondencija s Franjom Račkim,12 te ona s bečkim nuncijem Serafinom Vannutellijem.13 O samome Cesareu Tondiniju ne postoji znanstvena monografija. Jedinu Tondinijevu biografiju napisao je barnabit Orazio Premoli 1920. godine14 koja, premda i dalje ima vrijednost kao važno referentno djelo, prikazuje Tondinija u hagiografskom tonu uz niz faktografskih pogrešaka. Recentniju studiju je u članku objavio Luca Carboni,15 ali on razmatra samo razdoblje u kojemu se Tondini formirao, do godine 1871. Budući da je Tondini djelovao u čitavom nizu područja unutar unionističkog gibanja, postoji određeni broj povijesnih istraživanja u kojima se pojavljuje njegovo ime. Ti tekstovi, međutim, obrađuju druge teme (npr. papu Lava XIII., odnose između pravoslavlja i katoličanstva, Međunarodni euharistijski kongres u Jeruzalemu, molitvena društva, unifikaciju liturgijskih kalendara, konkordat s Crnom Gorom...) pa se u njima nalaze tek neki podaci i nepotpune referencije na Tondinija. O Strossmayeru su već za vrijeme njegova dugoga života objavljeni brojni prilozi u raznim publikacijama kao i monumentalno djelo skoro hagiografske naravi iz pera đakovačkih svećenika i bliskih biskupovih suradnika Milka Cepelića i Matije Pavića „Josip Juraj Strossmayer, biskup bosansko-djakovački i sriemski“. Ova knjiga, nastala na temelju osobnih kontakata s biskupom i svjedočanstava suvremenika, ali i citiranja brojnih dokumenata, pisama i izvadaka iz tiska, unatoč očitom nedostatku kritičnosti, a nerijetko i objektivnosti, ima dokumentarnu vrijednost i služi kao izvor svim kasnijim istraživačima. Nakon Strossmayerove smrti uslijedili su mnogi radovi u kojima su oslikani pojedini aspekti života i djela velikog slavonskog preleta, a interes za

Antun ČEČATKA, Viđenja Crkve J. J. Strossmayera (1815.-1905.), Đakovo, 2001.

Korespondencija Rački-Strossmayer II., (ur. Ferdo Šišić), Zagreb, 1929., Korespondencija Rački-Strossmayer III., (ur. Ferdo Šišić), Zagreb, 1930., Korespondencija Rački-Strossmayer IV., (ur. Ferdo Šišić), Zagreb, 1931. (dalje: KOR. II., KOR. III. i KOR. IV.)

Korespondencija Strossmayer-Vannutelli, (prir. Josip Balabanić i Josip Kolanović), Zagreb, 1999.

Orazio PREMOLI, Il padre Tondini e la conversione della Russia, Monza, 1920.

Luca CARBONI, „Cesare Tondini – Gli anni della giovinezza: 1839-1871 (Formazione, Missione e primi scritti)“, Barnabiti Studi 22, Roma, 2005., 91-195.

I. UVOD

njega ne jenjava ni u najnovije vrijeme.16 Ipak, suradnja s talijanskim barnabitom obično se gubi kao jedna od epizoda u njegovu razgranatom i prebogatom opusu. Češće je pri govoru o Tondiniju obrađivan njegov odnos sa Strossmayerom.17 Na početku se nalazi „pionirski rad“18 Vjekoslava Wagnera19 kojemu, premda se radi o opsežnoj i detaljnoj studiji, ipak

Samo u 21. stoljeću o Strossmayeru je održano više znanstvenih skupova, objavljeno nekoliko knjiga, zbornika i raznih članka, a bio je temom i nekoliko znanstveno-istraživačkih projekata. Skupovi: 14. i 15. veljače 2005. u Veneciji (Italija) „Strossmayer e il Dialogo Ecumenico“; 28.-30. travnja 2005. u Krakovu (Poljska) „Josip Juraj Strossmayer. Jugoslavizam. Ekumenizam. Europa“; 19.-20. svibnja 2005. u Zagrebu i Đakovu „Međunarodni znanstveni skup o Josipu Jurju Strossmayeru povodom obilježavanja 190. obljetnice rođenja i 100. obljetnice smrti“; 6. studenoga 2006. u Osijeku „Josip Juraj Strossmayer, veliki župan Virovitičke županije“. S ovih su simpozija objavljeni istoimeni zbornici radova. U međuvremenu je 2008. godine objavljen zbornik radova simpozija održanog 1990. godine u Osijeku pod naslovom „Lik i djelo Josipa Jurja Strossmayera“. Knjige: Antun ČEČATKA, „Viđenje Crkve J. J. Strossmayera“, Đakovo, 2001.; William Brooks TOMLJANOVICH, „Biskup Josip Juraj Strossmayer: nacionalizam i moderni katolicizam u Hrvatskoj“, Zagreb, 2001.; Niko IKIĆ, „J. J. Strossmayer i crkveno, kulturno, i nacionalno jedinstvo“, Sarajevo, 2002.; Vasilije KRESTIĆ, „Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora“, Novi Sad, 2002.; „Josip Juraj Strossmayer. Izabrani književni i politički spisi I.“ (prir. Dubravko Jelčić), Zagreb, 2005. Broj priloga u spomenutim zbornicima i brojnim publikacijama je troznamenkasti. U Đakovu je 2003. godine pokrenuta svakogodišnja kulturno-znanstvena manifestacija „Strossmayerovi dani“ u sklopu koje je i znanstveni skup posvećen pojedinom aspektu biskupova života i rada, a predavanja se objavljuju u zbornicima. Znanstveno-istraživački projekti Ministarstva znanosti, obrazovanja i športa RH: Stanislav Marijanović, „Corpus Strossmayeranum-fontes“, (1996.2002.); Slavko Slišković, „Strossmayerov europeizam u politici i umjetnosti“, (2007.-2011.).

Usp. Rita TOLOMEO, La Santa Sede e il mondo danubiano-balcanico, Roma, 1996.; Monica PRIANTE „Biskup Strossmayer i Talijani“, Josip Juraj Strossmayer, povodom 190. obljetnice rođenja i 100. obljetnice smrti (ur. Franjo Šanjek), Zagreb, HAZU, 2006., 81-92., 2006; Monica PRIANTE, „Od začetaka ekumenskog dijaloga: otac Cesare Tondini de’Quarenghi i mons. Josip Juraj Strossmayer“, Josip Juraj Strossmayer. Hrvatska. Ekumenizam. Europa, (ur. Maria Dabrowska-Partyka i Maciej Czerwinski); Krakow, Scriptum, 2007. str.191-207.

Ivan VITEZIĆ, „Počeci organizacije katoličke crkve u modernoj Srbiji i talijanski barnabita Cesare Tondini“, Mandićev zbornik u čast O. dra Dominika Mandića prigodom njegove 75-godišnjice života, Rim, 1965., 275.

Vjekoslav WAGNER, „Povijest katoličke Crkve u Srbiji u 19.vijeku (od 1800. do konkordata 1914. godine)“, Bogoslovska smotra XXI, Zagreb, 1933., 1-16, 140-153, 225-235, 297-307; Bogoslovska smotra XXII, Zagreb, 1934., 20-46, 124-140. 13

I. UVOD

nedostaje uvid u brojna arhivska vrela,20 a Tondinijeva djelatnost je ocrtana tek u grubim crtama. Djelo povjesničara Brune Lovrića,21 objavljeno u Nišu 1930. godine, prikazuje kroz niz pojedinosti Tondinijevu djelatnost no zamjetne su i nezanemarive praznine, kao i slavljenička i parcijalna vizija njegove misije. Premda se ne može ignorirati ideološki okvir „jugoslavističkog“ dogmatizma kojim je zaodjenuta misao toga povjesničara, Lovrićevo je djelo zbog sadržaja i informacija koje donosi, pa i kada nije u potpunosti vjerodostojno, ipak važno za razumijevanje Tondinijevoga misionarskoga iskustva. Nešto recentnija djela su ona hrvatskoga povjesničara Ivana Vitezića22 i ona koja su u Srbiji objavili Ljubomir Durković-Jakšić23 i Vasilije Krestić.24 Vitezićev članak je svakako najpotpuniji tekst o Tondinijevoj misiji i premda se radi o podrobnom istraživanju utemeljenom na arhivskoj dokumentaciji25 nedostaje mu razmatranje o samome Cesareu Tondiniju, pa bogata analiza konteksta i političko-diplomatskih odnosa gubi pomalo na vrijednosti zbog izostanka prikaza samoga aktera zbivanja. Ta se primjedba može dati većini znanstvenih radova koji se bave ovom temom. Naime, općenito gledajući, prikazi misije u Srbiji podložni su ideji ustaljenoj u historiografiji prema kojoj je barnabit bio tek Strossmayerov pijun, bez znatnije osobne važnosti, pa se o djelatnosti Cesarea Tondinija, o njegovim tekstovima i publikacijama uopće ne govori. Tekstovi Krestića26 te Durkovića-Jakšića, polazeći od premise da je unija Crkava puki oblik katoličke propagande, otvoreno kritiziraju Tondinijevu i Strossmayerovu djelatnost. Za Krestića je Tondinijeva namjera, kao i njegovoga duhovnoga vođe Strossmayera, bila „da u Srbiji poseje seme koje bi urodilo unijom i unijaćenjem“.27 Krestić je pritom ustrajao u hipotezi po kojoj se Strossmayerova i Tondinijeva unijatska akcija u Srbiji nije slučajno poklopila s krizom nastalom oko mitropolita

Za analizu Wagnerova djela v. I. VITEZIĆ, nav. dj., 275-276.

Bruno LOVRIĆ, Katolička crkva u Srbiji. Pod zaštitom A.U. Monarhije, Niš, 1930.

I. VITEZIĆ, nav. dj.

Ljubomir DURKOVIĆ –JAKŠIĆ, Srbija i Vatikan 1804-1918., Kraljevo/Kragujevac, 1990., 249-294.

Vasilije KRESTIĆ, Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, Jagodina, 2006.

ASBR, HHSTA (Haus-, Hof-, und Staatsarchiv) u Beču.

V. KRESTIĆ, Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, 216 -245.

Isto, 225.

I. UVOD

Mihajla i obezglavljivanja Srpske pravoslavne crkve.28 On tvrdi da je to bio „svesno i ciljano odabran trenutak koji se mogao iskoristiti, bolje rečeno zloupotrebiti, za svrhe kojima su bili posvećeni i biskup i njegov misionar“ ili, drugim riječima, s namjerom da se kriza iskoristi pa da se sjeme unije u Srbiji zasije, a zatim njeguje i razmnožava.29 Iz ove interpretacije proizlazi kako su optužbe na račun Tondinija da se bavio političkom propagandom bile potpuno utemeljene, dok se umanjuje važnost suradnje i izraza slaganja Pravoslavne crkve i srpske vlade. Važan doprinos je svakako i članak povjesničarke Rite Tolomeo „Le relazioni serbo-vaticane dal Congresso di Berlino alla prima guerra mondiale“ u Il papato e l’Europa30 u kojemu je misija u Srbiji stavljena u historijski i religijski kontekst koji je odredio Strossmayerovu i Tondinijevu djelatnost. Uz te radove su ključni za razumijevanje ove teme i objavljene korespondencije Strossmayera s Tondinijem,31 apostolskim nuncijem u Beču Serafinom Vannutellijem,32 srpskim ministrom Stojanom Novakovićem,33 Franjom Račkim34 i crnogorskim knjazom Nikolom i njegovim osobnim tajnikom Jovanom Sundečićem.35 S istim ciljem ovdje donosimo i do sada nepoznatu prijepisku između talijanskoga barnabita i đakovačkoga biskupa.

Proruski mitropolit Mihajlo bio je razriješen službe, pa je u proljeće 1883. godine Srpska pravoslavna crkva ostala bez mitropolita i zakonitih episkopa. Doveden je vladi odani Teodozije da bi nakon promjene vlasti 1889. godine poglavarom iznova postao Mihajlo. Đoko SLIJEPČEVIĆ, Istorija Srpske pravoslavne crkve. Od početka XIX. veka do kraja Drugog svetskog rata, Minhen, 1966., 435-448.

V. KRESTIĆ, Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugoslaven, 228.

Rita TOLOMEO, Le relazioni serbo-vaticane dal congresso di Berlino alla prima guerra mondiale, 341- 380.

R. TOLOMEO, Korespondencija Strossmayer-Tondini.

Korespondencija Strossmayer-Vannutelli.

Stojan NOVAKOVIĆ, Katolička crkva u Srbiji, Beograd, 1907.

KOR. II., KOR. III. i KOR. IV.

Milorad NIKČEVIĆ, Josip Juraj Strossmayer i Nikola I. Petrović Njegoš u korespodenciji i dokumentima: u duhovnim prostorima Crne Gore/Boke Kotorske, Osijek: HCDP Croatica - Montenegrina RH: CKD Montenegro Montenegrina, 2009.; „Zapisi. časopis za nauku i književnost“, VIII., knj. 13. i 14., Cetinje 1935. 15

II. UNIONIZAM: OD „PREOBRAĆENJA“ DO „POVRATKA JEDINSTVU“

Raskolom 1054. godine do tada jedinstvena kršćanska Crkva36 definitivno je podijeljena na Katoličku i Pravoslavnu. Međutim, i nakon formalno-pravnog čina međusobne ekskomunikacije u narodu je ostala prisutna svijest o jedinstvu koje je bilo jedno od pokretačkih elemenata odlaska zapadnih kršćana u križarske ratove kako bi „pomogli“ istočnoj braći koju su ugrožavali islamski osvajači. Međutim, konkretni postupci ovih „naoružanih hodočasnika“ stvorili su i u najširim krugovima međusobnu odioznost. Unutar samih Crkava također je tinjalo učenje o jedinstvu u smislu da su pravoslavci sebe smatrali „katolicima“ ispovijedajući „vaseljenost“ ili univerzalnost Crkve, dok su katolici smatrali kako su i sami „pravoslavni“ vjerujući da na pravi način slave Boga. Ovakva svijest nerijetko je bila preprekom međusobnom jedinstvu, jer se druga strana promatrala kao uzurpator vlastitih prava te se očekivalo njezino „obraćenje“. Različitost državno-pravnih okvira u kojima su se razvijala ova dva oblika kršćanstva također su pridonosila sve većem međusobnom udaljavanju. Zapadna crkva se uspjela profilirati kao nadnacionalna i međunarodna ustanova koja se često nastojala nametnuti kao dominantna sila u odnosu na svjetovnu vlast37, dok je Istočna crkva ostala u „čvrstom zagrljaju“ civilnih struktura. U jeku nacionalnih revolucija u 19. stoljeću to je dovelo do snažne identifikacije vjerskog i nacionalnog kod pravoslavnih kršćana te njihova nerazumijevanja nadnacionalnosti katoličkih struktura koje su nerijetko promatrali u službi pojedine države ili politike. Povremeni pokušaji jedinstva koji su uslijedili nakon raskola najčešće su bili motivirani potrebom Istočnog rimskog carstva za pomoć

Misli se prije svega na Crkvu koja je djelovala unutar nekad jedinstvenoga Rimskoga carstva, jer su druge kršćanske zajednice izvan tih granica već ranije formirane kao neovisne Crkve s vlastitim ustrojem i disciplinom, a zbog nesudjelovanja njihovih predstavnika na ekumenskim koncilima razvijali su i vlastite dogme ili nisu prihvaćali one usvojene na spomenutim saborima. To su npr. koptska, etiopska, nestorijanska i dr.

Primjer je reforma koju je provodio Grgur VII. nalazeći se na čelu Crkve od 1073. do 1085. godine.

. Tondini Strossmayeru

Dobio je odobrenje srpskih vlasti za osnutak škole na “maternjem jeziku” za katoličku djecu što omogućava pokretanje više škola. Započet će s talijanskom, ali se nada uspostavi nastave na njemačkom i francuskom jeziku. Slijedeći primjer katolika malobrojni protestanti također žele osnovati misiju i školu u Nišu. Zadovoljan je slobodom pastoralne skrbi za žive, bolesne i preminule katolike. Nada se što skorijem angažmanu o. Czoka u Nišu te potiče Strossmayera da ubrza dolazak o. Edingera iz Zemuna u Srbiju. Nisch, preko puta dva lava 10 févr. 1885. Excellence, Voici, brièvement, la situation des choses aujourd’hui. Hier, 9 février, on a commencé l’école catholique. Le gouvernement m’a, par une faveur spéciale, accordé de prendre, sous ma responsabilité des aides n’ayant pas de diplôme regulier, et m’a donné temps jusqu’au 1 Mai pour présenter leurs diplômes. La même faveur est accordée, d’avance, à mon successeurI. Comme la demande ne fixe aucune langue, mais on y parle seulement d’autorisation pour enseigner à lire, écrire, calcul et catéchisme aux enfants des ouvriers dans leur langue maternelle, et les ouvriers appartiennent à diverses nationalité, il s’ensuit la faculté d’avoir plusieurs écoles élémentaires en plusieurs langues. Je me suis laissé guider par les nécessités des catholiques. La majorité ce sont des Italiens, j’ai commencé une école italienne; mais comme il y a aussi des allemands j’ai déjà annoncé qu’à peine s’il y aura un nombre de demandes suffisantes pour courir les frais, nous aurons aussi une école allemande. On fera autant pour le français. Nous aurons ainsi; assez probablement une petit université cosmopolite élémentaire. L’établissement de la mission et l’ouverture de l’école stimulent le zèle de la colonie (microscopique) protestante. Elle aussi veut sa chapelle et son école: on organisa des souscriptions – ce que je n’ai pas voulu faire

Wilibald Czok. Usp. Bilješka IV/pismo 8.-1884. 213

KORESPONDENCIJA TONDINI-STROSSMAYER - 1885.

pour notre chapelle e notre école – On vint m’en parler, probablement pour me sonder, et m’effrayer. Je repondis: «Si le pasteur protestant peut donner un peu de foi en Dieu et en J. C. à ceux qui n’en ont pas du tout et ne mettent jamais le pied dans aucune église, qu’il on soit mille fois béni. Il travaille pour l’Eglise catholique. Avec des gens dont en ne peut obtenir rien, il faut se feliciter d’un moyen qui, les effrayant moins que le prêtre catholique, pourra obtenir quelque choses. – Quant à l’école lire, et écrire, et du calcul, tout cela est éminemment catholique». Malgré toutes les promesses, je doute que les qqs. protestants aboutissent à quelque chose. Quel anachronisme ! et en pays slaves! Sa Grandeur Mgr. Fulgnce Czarev, Archev. de Skoplje et résidant à Prizrend, a fait cadeau plein et entier du terrain à la mission catholique, pour n’importe quel but auquel il plairait à V. E. de le destiner. Et moi, me prévalant des pleines facultés reçues de V.E., j’en ferai le meilleur usage. Jusqu’ à présent le terrain n’est pas encore à nous, j’ai reçu le «tapija» turc constatant la vente à un certain Rizza docteur militaire, qui était le mandataire du prédécesseur de Mgr. Czarev, mais il manque des formalités nécessaire dans l’acte de procuration. Je l’attend tous lez jours, et je pousserai l’affaire. La question des enterrements publies avait donné lieu, au commencement, à quelque petit ennui, à trois quarts comique. Un français vint à mourir et on voulut ne rien omettre pour qu’il fut enterré avec honneur. On eut à parcourir toute la rue principale. Le char était atelé de quatre chevaux, le préfet s’était fait représenter et le Maire suivit en personne le convoi. C’était le premier enterrement catholique dans les rues de Nisch. J’eus à me féliciter de ne pas avoir voulu, au commencement, faire trop de zèle pour les morts, au risque de compromettre les intérêts des vivants. De cette façon nous avons conquis tous droit pour les vivants et les morts. Quant au mourants, - à moitié chemin entre la vie et la mort, - j’ai grâce à Dieu la plus entière liberté. Il y en a, je pourrais dire, presque tous les jours à l’hopital. J’y suis aussi libre que chez moi. Quand quelqu’un y meurt, je bénis le cadavre avant qu’on l’enlève. Il aura, il est vrai, une autre bénédiction au cimetière, et celle là du pope orthodoxe deputé tout exprès à cette office dont, probablement, il vit. Mais cette bénédiction là ne peut lui enlever la mienne. Et si le rabbin juif voulait le bénir

214

KORESPONDENCIJA TONDINI-STROSSMAYER - 1885.

aussi, tant mieux. Une lettre de la direction de l’hopital, m’avait fait comprendre que je ferai bien de m’en tenir là, et je n’ai qu’à me feliciter de l’avoir bien comprise tout d’abord, sans quoi, pour mieux soigner les morts, j’en eu de la difficulté à assister les mourants. J’ajoute qu’en peu d’hôpitaux, même en des pays catholique, le prêtre est aussi libre qu’à l’hopital de Nisch, et peut bénir les cadavres des décédés. Aussi, donc, pour resummer, nous pouvons librement exercer notre ministère pour les vivants, les mourants et les morts. N’est-ce pas assez? Je sui de plus en plus satisfait des lettres du Père Czock. Je trouverai difficilement quelqu’un ayant plus de qualités pour Nisch. Il a été aussi directeur et inspecteur d’écoles, il est musicien (ce que halas! je ne suis pas trop) il parle et écrit très bien l’italien, il parle bien français etc. Puis rien sur sa conduite privée. Quant à servir à n’importe quel but politique, je prie V.E. de déposer cette crainte. Voilà pour Nisch. Le prêtre tout indiqué pour Kragujevatz est le R. P. Edinger. Il est toujours tout disposé; malheureusement son père provincial ne lui accorde que des absences temporaires. Je prié V. E. de revenir sur ce point s’il le faut avec le NonceII et le P. Général de l’ordreIII. Au point de vue canonique, la maison de Semlin n’est nullement une maison religieuse, et ce n’est pas un plus fort canonique qu’un religieux, en une ville ou son eglise n’est pas necessaire, doive faire l’école pour vivre. De fait le P. Edinger est à Semlin pour garder la maison: un portier suffit pour ce but. Ces excellentes qualités, ses talents, son zèle, ses virtus religieuses, sont vraiment perdues à Semlin ou, même, son école, est un surplus, car il y en a d’autres et suffisantes au besoin. Je prie donc Votre Excellence de demander encore sa mise en disposition définitive. J’attends toujours le document en latin et en serbes (caract. cyrill.) ostensible aux autorités serbes et me donnant pouvoir d’appeler d’autres pretres. Je prie V. E. de me le faire expédier sans retard. La dernière lettre de V.E. était du 8 Janvier. Je n’ai rien reçu depuis. Est-ce que mes suppliques pour avoir des subsides promettent d’être couronnée de resultat? Je prie V. E. de vouloir bien m’appuyer….. J’envoie, aujourd’hui même à V. E. de la part du Načalnik du Nisch et II

Serafino Vannutelli. Usp. Bilješka III/pismo 2.-1884.

III

Bernardino (Giuseppe) del Vago. Usp. bilješka III/pismo 8.-1884. 215

KORESPONDENCIJA TONDINI-STROSSMAYER - 1885.

avec ses respects, la 1^ lettre encyclique à son clergé, du nouvel Évêque de Nisch Mgr. Dimitri. Elle me parait, dans sa simplicité, un petit chef d’œuvre de langage pastoral. Je l’ai traduite en français, probablement elle paraitra dans les journaux. Mgr. Dimitri a été fort sensible aux quelques mots de V.E. pour lui. Je commence caresser la pensée d’aller conférer, avec V. E., sur plusieurs choses qu’on ne met pas volontiers en-papier, en quittant Nisch et avant de commencer la mission de Kragujevatz. (Mais ceci doit rester secret, je me laisserai guider par les circonstances.) En attendant j’offre à V.E. avec l’expression de mon profond respect, l’assurance de mes sentiments les plus dévoués De V. E. Le dévoué serviteur C. Tondini, barn. P.S. : Je me permets d’insister pour le document en latin et en serbe rédigé en de termes généraux ci jointe pour les pouvoirs de P. Czock

216

4. Tondini akovakom Kaptolu Tondini zahvaljuje Đakovačkom kaptolu na pomoći.

Nisch 11/23 Februarii 1885

Capsam a Venerando Capitulo Djakovensi sibi missam infrascriptus pridie (Sabbato) accepit, aperuit, gavisus est, exclamavit: »Hvala Bogu et Venerando Capitulo Djakovensi ex corde gratias!« Praesidium Capituli Reverendissimum rogat infrascriptus ut singulos de hisce grati animi sensibus certiores reddere dignetur.

Humillimus et in Dno Addicus Servus C. Tondini B.

217

TONDINI I STROSSMAYER – JEDINSTVENI ZA JEDINSTVO

Monica Priante – Slavko Slišković

TONDINI I STROSSMAYER JEDINSTVENI ZA JEDINSTVO

Cijena: 180,00 kn

KRŠĆANSKA SADAŠNJOST