Najvece tajne istorije, issuu by Mladinska knjiga Beograd

istorije ZAVERE I LAŽI • MOĆ INFORMACIJE POLITIKA I RAT • ZLOČIN I KORUPCIJA • MRAČNA NAUKA, TAJNE UMETNOSTI • ZAKOPANO BLAGO, SKRIVENA ISTINA

O prošlosti znamo manje nego što bismo želeli a daleko manje nego što mnogi od nas misle. Važni se događaji zaborave ili ne zabeleže, a često i iskrive potpuno suprotnim prikazima i nepouzdanim svedočanstvima. Istoriju ponekad sakriju krivci koji žele da zauvek izbrišu svoja dela i nedela, a ima i slučajeva da se istina prikriva iz najboljih namera: da bi bila na sigurnom sve dok svet ne bude spreman za nju. Neverovatne priče iz Tajni istorije promeniće ono što znate – ili ste mislili da znate – o istoriji i ljudima koji su je stvarali.

ISBN 978-86-7928-396-2

ISTINA, ISTINA I NIŠTA OSIM NJE

NAJVEĆE TAJNE istorije

NAJVEĆETAJNE

istorije Uzbudljive priče o istini i lažima, prevarama i razotkeivanju

SAZNAJTE PRAVU ISTINU!

NAJVEĆE TAJNE OVEKOVEČENA ISTORIJA Fotografija sa Konferencije u Jalti, održanoj iza zatvorenih

vrata u palati Livadija u februaru 1945. Nazirući kraj Drugog svetskog rata, Josif Staljin (krajnje levo), Frenklin D. Ruzvelt (u sredini) i Vinston Čerčil (krajnje desno) sastali su se da bi odredili granice posleratnog sveta. Načinjeni dogovori i ustupci promenili su živote miliona ljudi, ali su – kao i mnogo puta u istoriji – činjenice izašle na svetlost dana mnogo kasnije.

istorije

Uzbudljive priÄ?e o istini i laĹžima, prevarama i razotkrivanju 3

Uvodna reč: Tajne prošlosti

1 ZAVERE I LAŽI

SADRŽAJ

Crveni policajac 10 Dvojnici 14 Atentatori patriote 18 Ko je želeo Raspućinovu smrt? 23 Kralj pasa tragača 24 Mesje Šarl u Napoleonovoj službi 27 Pod gvozdenom maskom 28 Ugljari 34 Krst i svastika 38 Večna laž 40 Lebensbornsko nasleđe 44 Zapečaćeni voz 48 Letovi na Mesec i ubistva s predumišljajem 52 Pol nije mrtav 57

2 MOĆ INFORMACIJE Rigorozni čuvari vere 60 Mistična veština 64 Tri čoveka i mapa 68 Poslednja tajna iz Jalte 71 Leš koji je lagao 72 Štazijevi dosijei 78 Kraljevski astrolog 82 Zvezde i Nensi Regan 87 Država isposnika 88 Pisanje u šiframa 92 Predsednikova bolest 96 Velike vođe na izmaku snaga 100

3 POLITIKA I RAT Odbegli kralj 104 Podzemna železnica 108 Spasilačka Kometa 113 Izgubljeni čovek iz Mihasa 114 Radost šabata 120 MI9: bekstvo i skrivanje 124 Čovek koji bi mogao biti Kju 127 Hrabre žene vojnici 128 Cenjeni doktor Bari 133 Iza sultanovog trona 134 Đavolja kola 138 Nevidljivi špijun na nebu 143 Duga je potonula 144 4

4 ZLOČIN I KORUPCIJA U potrazi za Babinim jarom 150 Tajna Katinjske šume 155 Operacija Neptunov trozubac 156 Zaborav na prodaju 162 Prolazna slava nelegalne prodaje alkohola 167 U podzemlju 168 Tajni jezik kriminalaca 173 Smrt revolucionara 174 Šta se desilo s Čeovim telom? 179 Ucena na otvorenom moru 180 Kradljivci svile 184 U hotelu smrti 188 Pronalaženje nestalih 192

5 MRAČNA NAUKA, TAJANstvena UMETNOST Đokondin osmeh 198 Falsifikati iz dvorišta 203 Izmišljeni umetnik 204 Izgubljeno remek-delo koje to nije bilo 207 Lenjin je živ! 208 Stvaranje kulta 213 Sva lica engleskog barda 214 Zvuci frule 220 Izgubljeni Hitlerovi zapisi 224 Holivudska kabala 228 Sveštenik zvani Čamac 231 Openhajmerovi momci 232

6 ZAKOPANO BLAGO, SKRIVENA ISTINA Džingis-kan se vraća kući 240 Prerušeni istraživači 244 Tajni geometri 249 Bezimeni faraon 250 Kako je umro Tutankamon? 254 Sveštenici koji nestaju 256 Ispod zlatnog brda 260 Izbrisani Trocki 264 Vizuelna istina u digitalnom dobu 268 Gradovi pod zemljom 270 Pod zemljom 273 Deva iz Tonera 274 Afera Vikiliks 278 Indeks 282

l 1 669– 1703. l f RA N C U S K A

Pod gvozdenom maskom Postojanje čoveka s gvozdenom maskom istorijska je činjenica, a ne plod pripovedačeve mašte. O njegovom identitetu mnogo je raspravljano u njegovo vreme, ali mu nikad nije pripisano nijedno ime. Za oko trista godina od smrti tog neznanca iznete su desetine teorija o tome ko je on bio i zašto je bio podvrgnut tako surovoj kazni.

Godine 1789, nedugo po upadu pariske rulje u Bastilju, usledilo je jezivo otkriće u bastiljskim mračnim kazamatima. Iza vrata u podrumu nalazila se ćelija bez prozora, u kojoj je, okovan za pod, ležao ljudski skelet. Kosti su još bile u ritama koje su izgrizli pacovi, dok je lobanja bila pod nekakvim gvozdenim šlemom. Ništa nije upućivalo na ime utamničenog – ali to, svakako, mora da su bili ostaci tajanstvenog jadnika poznatog pod nadimkom „čovek s gvozdenom maskom”? Nisu. Nikakve kosti, zapravo, ni nisu nađene. Ta priča, štampana na pamfletima i deljena na ulicama Pariza, bila je revolucionarska propaganda, neka vrsta nadoknade za razočaravajuću činjenicu da u Bastilji nije bilo političkih zatvorenika kada su njena vrata nasilno otvorena 14. jula. Ali to ne znači da je i sam čovek s gvozdenom maskom izmišljotina. On je bio stvaran – i zaista je umro u Bastilji 1703, posle mnogo godina anonimnog tamnovanja. Tokom celog njegovog tamnovanja ljudi su se pitali ko bi to mogao da bude i kakav je zločin počinio te je zaslužio tako surovu i neobičnu kaznu. 28

Vekovima posle njegove smrti stotine istražitelja i teoretičara tvrdilo je da je otkrilo identitet čoveka pod maskom. Sve teorije, sem jedne, naravno, bile su pogrešne. NA ZNAKE I ALUZIJE Jedan od prvih ozbiljnih pokušaja da otkrije ime čoveka tajanstvenog lika načinio je veliki francuski mislilac Volter. Pišući o tome decenijama pošto je čovek s gvozdenom maskom umro, Volter je mogao da govori s vladinim zvaničnicima koji su učestvovali u utamničenju „Maske”. Volter tvrdi da je čovek osuđen na tamnovanje 1661. i daje ovaj opis zatvorenikovog lika i prilika u kojima se našao: „U najvećoj tajnosti u zamak na ostrvu Svete Margarite poslat je nepoznati zatvorenik, natprosečno visok, mlad, vrlo naočit i otmen. Na tom putu taj zatvorenik nosio je masku s pokretnom bradom na čeličnim oprugama kako bi mogao da jede s maskom na licu. Naredba je bila da se odmah ubije ako pokuša da skine masku. Na ostrvu je ostao do 1690, kada je pouzdani oficir Sen-Mar, upravnik

LICE KOJE JE TREBALO SAKRITI Na ovom romantizovanom crtežu jasno je dočaran očaj čoveka pod maskom. Maska je verovatno više ličila na viteški šlem nego što je umetnik pretpostavio. Iako nema dokaza da je maska posebno napravljena za ovog zatvorenika, viđen je u njoj dok su ga selili u novu tamnicu. 29

VOĐA SE VRAĆA KUĆI Lenjinov povratak u Rusiju

l A pril 1917. l CIR IH , P E T R OG R A D

zaobilaznim putem trajao je nešto više od nedelju dana. Voz je bio zapečaćen, s obećanjem Nemaca da neće pregledati prtljag niti pasoše putnika tokom putovanja.

Zape a eni voz U februaru 1917. u Rusiji je buknula revolucija. Bio je to trenutak koji je vođa boljševika Vladimir Lenjin čekao čitavog života – ali on je bio u Cirihu, u

neutralnoj zemlji, dok je svud okolo besneo rat. Morao je da stigne u Petrograd bez obzira na cenu ili politički rizik.

Svakog dana svog egzila u Cirihu, Lenjin je odlazio u javnu biblioteku da čita novine, detaljno pretražujući strane ne bi li našao i delić vesti iz ratom rastrzanog Petrograda. Petnaestog marta 1917. vratio se kući u ulici Špigelgaze na ručak, kao i obično. Sedeo je tamo, u malenoj prostoriji odmah do obućarske radnje, kada je poljski partijski drug po imenu Miecislav Bronski pokucao na vrata. „Jesi li čuo?” povikao je Bronski. „U Rusiji je revolucija.” Nije prošao ni sat a desetak Poljaka i Rusa sjatilo se u Lenjinovu sobu, glasno diskutujući značenje te vesti, kako se ona uklapa u marksističku teoriju i kad bi svi mogli da odu kući. Ali nije bilo baš tako jednostavno. Lenjin je bio žalosno svestan činjenice da je evropski rat stvorio uslove za izbijanje revolucije u Rusiji, ali, ironično, zbog istog tog rata bilo je skoro nemoguće otići tamo. Praktično nije bilo načina da Rus pređe preko nemačke teritorije. A i da je bilo, bilo bi nezamislivo preći liniju fronta između nemačke i ruske vojske. Znao je da mu ni drugi nemački neprijatelji, Britanija i Francuska, neće dozvoliti da prođe preko njihove teritorije pošto su sve revolucionare 48

smatrali problematičnim osobama koje samo skreću pažnju njihovih saveznika u ruskoj vladi od ključnog pitanja – borbe protiv Nemačke. B E K S T V O I Z Š VA J C A R S K E Nekoliko narednih dana raspravljali su o različitim očajničkim planovima za povratak. Možda bi partija mogla da nabavi avion koji bi Lenjina prevezao do Rusije iznad zaraćenih armija. Ali gde naći prijateljski raspoloženog socijalističkog pilota? Ili bi Lenjin mogao da krišom uđe u Englesku, a onda stigne do Rusije preko Holandije i Skandinavije. Ali šta ako ga Britanci uhvate? Privešće ga i izbaciti iz igre do kraja rata. Možda bi neko mogao da pronađe gluvonemu osobu koja liči na Lenjina? Ako bi uspeli da ubede tu osobu da se zameni s Lenjinom, onda bi Lenjin mogao da dođe do Rusije sa švedskim pasošem a da se ne primeti činjenica da ne zna ni reč švedskog. Ali Lenjin, podsetila ih je njegova žena, priča u snu. Vođa menjševika Julij Martov došao je na ideju da se obrate nemačkoj vrhovnoj komandi i hrabro zatraže bezbedan prolaz kroz Nemačku. Računao je da će

ŠVEDSKO-FINSKA GRANICA Kad je Lenjin stigao

na granicu s Finskom, koja je tad bila u posedu Rusije, privremena vlada odlučila je da mu dopusti ulazak u zemlju. Računali su – pogrešno – da će se iskompromitovati zbog šurovanja s Nemcima, koji su bili na zalasku moći.

FINSKA

NORVEŠKA

Tampere

ŠVEDSKA

Petrograd Stokholm STOKHOLM Lenjinovi ljudi su u Stokholmu

sklopili dogovor s Nemcima i od njih dobili ogromnu svotu novca. Nemci su se nadali da će svojim aktivnostima boljševici podriti rusku vladu. PETROGRAD Po dolasku u Petrograd, Lenjin

je obelodanio plan o preuzimanju vlasti u ime boljševika. Sedam meseci kasnije bio je na čelu prve socijalističke države na svetu.

DANSKA BERLIN U Berlinu je zapečaćeni voz zadržan, pod naoružanom stražom, na skoro ceo dan – nikad nije sasvim objašnjeno zašto. Kad je voz krenuo, trebalo mu je četiri dana da stigne do baltičke obale i napusti nemačku teritoriju.

RUSIJA Berlin

NEMAČKA

CIRIH Lenjin je napustio Cirih 25 dana pošto je čuo vesti o revoluciji u Rusiji. Na polasku je rekao jednom partijskom drugu da će uskoro ili biti vlast u Rusiji ili će visiti na vešalima.

Cirih

ŠVAJCARSKA

POLJSKA

AUSTRIJA MAĐARSKA

EUREKA Svojim nazivom: U potrazi za kamenom mudrosti, alhemičar otkriva fosfor (1771), slika Džozefa Rajta iskazuje zahvalnost koju moderna nauka duguje alhemiji.

l 16. V EK l eV ROPA

Misti na veština Pretvaranje prostih metala u zlato i spravljanje eliksira za besmrtnost

najpoznatiji su i najozloglašeniji ciljevi alhemičara. Mnogi alhemičari, međutim, bili su

u potrazi i za odgovorima na najveće duhovne misterije života. Korene moderne nauke i

hemije treba tražiti upravo u ovom tajanstvenom i prikrivenom svetu vizionara i varalica.

Godine 1507. Džon Dejmijan de Falcijus ispleo je par krila od kokošjih pera i bacio se s ograde na krovu zamka Stirling u Škotskoj. Namera mu je bila da odleti u Francusku, ali je završio u gomili balege odmah iza vrtova zamka i slomio butnu kost. Dejmijana su ismejali, ali on ipak nije bio budala. Bio je poštovani mislilac koji je uživao naklonost škotskog kralja Džejmsa IV, nadahnutog renesansnog vladara koji je govorio šest jezika, otvorio prvu škotsku štampariju i kraljevskom poveljom osnovao Koledž za hirurge u Edinburgu. Kralj Džejms je, takođe, Dejmijanu napravio laboratoriju, izdašno ga plaćao da u njoj radi i postavio ga za opata Tonglanda. Džejms je verovao – kao i mnogi obrazovani ljudi njegovog doba – da se prosti metali, kao što je olovo, alhemijskim postupkom mogu pretvoriti u zlato. Bilo je samo potrebno da neko otkrije tajnu formulu za to. Džon Dejmijan je tvrdio da je upravo on taj čovek, ali je, kao i hiljade alhemičara pre njega i posle njega, pokušavao da postigne nemoguće. Možda je ovaj hrabri pokušaj letenja – koji se

odvijao istovremeno s eksperimentima Leonarda da Vinčija u Italiji – bio njegov očajnički javni pokušaj da odvrati pažnju sa sopstvenog neuspeha da napravi zlato. Ako je tako, on nije imao razloga za brigu. Džejms IV je ostao odan njegovoj veri u alhemiju i zadržao je „Letećeg opata” na svom platnom spisku. A L H E M I J S K E Z AG O N E T K E Tragovi alhemije mogu se pratiti sve do mističnih spisa pod nazivom Hermetika, za koje su Grci tvrdili da su nastali iz pera misteriozne ličnosti pod imenom Hermes Trismegistos. Ovo delo postalo je uzor ezoteričnom pristupu znanju – kombinaciji tajnih simbola i okultnih rituala koje samo „upućeni u suštinu” mogu da protumače, i za koje se verovalo da predstavljaju putokaz do velikih skrivenih istina. Tajanstvena i mistična priroda hermetizma odredila je ambijent u kome su radili srednjovekovni alhemičari, koji su za ova dela doznali kroz prevode sa arapskog. I prvi evropski alhemičari takođe su imali korist od originalnog dela muslimanskih naučnika. Sama reč 65

l 1 943. l B R I TANI J A , Š PA N IJ A

Leš koji je lagao Jednog jutra, usred rata, telo jednog britanskog oficira nasukalo se na obalama

vojno neutralne Španije. Izgledalo je kao da se udavio nakon što se avion u kome se nalazio srušio u more. Za njegovo telo bila je privezana aktovka prepuna tajnih dokumenata.

Nacistički agenti u Španiji očajnički su želeli da dođu u posed ove akten-tašne – a britanska obaveštajna služba molila se bogu da im to pođe za rukom. U proleće 1943. Drugi svetski rat je dostigao tačku preokreta. Savezničke trupe bile su na korak od toga da poraze Nemce u severnoj Africi – „kraj početka”, kako je to Vinston Čerčil nazivao – a u Sovjetskom Savezu, nemačke oružane snage (Vermaht) po prvi put su se povlačile za poslednje dve godine. U naletu su bili Britanci i Amerikanci, a njihov očigledan sledeći potez bio je da sa severa Afrike napadnu južnu Evropu. Time bi se Sredozemno more otvorilo za savezničke brodove, a Nemci bi bili prinuđeni da se bore na sasvim novom frontu. U vojnom smislu, najbolje mesto za iskrcavanje i početak invazije bila je Sicilija, nadomak kontinentalnog dela Italije, a dovoljno blizu savezničkoj bazi na obali afričkog Mediterana. PROBLEM SA SICILIJOM Strateški razuman napad na Siciliju bio je više nego očigledan neprijatelju, baš kao što je to bio i saveznicima. „Samo budala ne bi shvatila da će to biti Sicilija”, isticao je Čerčil u to vreme – a njegovi zapovednici preneli su mu da su Nemci već počeli da ojačavaju svoje pozicije na ostrvu teškim naoružanjem i novim trupama. Šta bi bilo ako bi Nemce 72

uspeli da ubede da posumnjaju u više nego očiglednu istinu? Ako bi Hitler poverovao – ili makar pomislio – da će se invazione snage iskrcati na nekom drugom mestu, onda bi morao da raširi svoje trupe i time smanji stepen odbrane na Siciliji. Britanska obaveštajna služba imala je u svojim redovima ljude čiji je posao bio da ovakvu sumnju usade u misli neprijatelja, da sprovedu takvu obmanu koja će nemačke zapovednike primorati da načine strateške greške. Centralno čvorište ove mreže bila je grupa Komisija dvadeset – tako nazvana jer broj 20 ispisan rimskim brojevima izgleda XX, što odgovara „dvostrukom krstu”. Jedan od članova ovog tima, oficir obaveštajne službe mornarice po imenu Juen Montagju, zamoljen je da razmotri problem sa Sicilijom. Isprva se okrenuo memorandumu koji je napisao njegov kolega, oficir po imenu Jan Fleming (koji se kasnije proslavio kao tvorac Džejmsa Bonda). Godine 1939, na samom početku rata, Fleming je sačinio popis od 51 ratne smicalice, potencijalnih modela za dostavljanje lažnih informacija Nemcima. Zamisao pod rednim brojem 28 glasila je: „Predlog (nimalo lep)… leš odeven kao

SASVIM MOGUĆA PRIČA

Juan Montagju, oficir zadužen za operaciju Mleveno meso, u civilstvu je bio advokat. Svoje pravničko znanje iskoristio je da stvori priču o izmišljenom majoru Martinu. Svaki predmet pronađen na njegovom telu predstavljao je deo priče o Martinovoj ličnosti – i sve je bila lukavo smišljena laž.

avijatičar, s depešama u džepovima, mogao bi biti izbačen na obalu, navodno padobranom koji se nije otvorio. Nije problem nabaviti leš, ali bi on, naravno, morao da bude svež.” Montagju se zainteresovao za ovu smicalicu. Odbacio je zamisao u vezi s padobranom, ali je shvatio da bi osnovni princip mogao da se realizuje. Recimo, ako bi neko napravio tajni dokument u kom bi izgledalo kao da će osvajačke snage otići na neko drugo mesto, a ne na Siciliju – recimo, u Grčku, ovaj dokument bi mogao da se podmetne mrtvom čoveku, a onda i organizuje tako da dospe u ruke Nemaca. Međutim, sve mora da izgleda sasvim moguće: stanje u kom se leš nalazi, njegov izgled, poverljiva dokumenta, način na koji bi ta informacija došla do Nemaca. Ovo je bilo teško sprovesti u delo, ali je Montagju znao – kao i svi veliki zaverenici – da mnoge varke uspevaju baš zato što lakovernik ne može da poveruje dokle je sve varalica spreman da ide u postizanju svog nauma. Izneo je svoj plan,

a Čerčil mu je odmah dao zeleno svetlo. Za ovu operaciju Montagju je odabrao sasvim prikladan i jeziv tajni naziv: Mleveno meso. POTR AG A Z A TELOM Kao član tima, Montagjuu je dodeljen Čarls Čamli, vojni oficir koji je radio za obaveštajnu službu MI5. Prvi njihov zadatak bio je da pronađu podesan leš – deo plana za koji je Jan Fleming smatrao da će se odvijati glatko. Taj posao ispostavio se kao đavolski težak. Montagju i Čamli već su odlučili da će njihovog „čoveka” pronaći kako pluta u moru uz obalu Španije, kao žrtva avionske nesreće, pa im je stoga bio potreban muškarac podoban za vojnu službu, a čiji se uzrok smrti može dovesti u vezu s davljenjem. Već je i to, samo po sebi, bilo dovoljno teško: čak ni u ratu, mladi ljudi ne umiru tek tako, a Montagjuu nije bilo lako da sazna ukoliko bi se takvo telo zaista i pojavilo. Čak i kad bi podesan leš bio pronađen, kako ga oduzeti od rođaka preminulog? Montagjuu je bio 73

l 1 940– 1945. l e V R OPA

MI9: bekstvo i skrivanje Kompasi sakriveni u nalivperima i dugmadima za okovratnike, mape

odštampane na svilenim maramicama, savitljive testerice koje liče na pertle – svi ovi

izumi nastali su u odeljenju britanske vojne obaveštajne službe zaduženom za pomaganje ratnim zarobljenicima u organizovanju bekstva. Svaka spravica bila je osmišljena tako da što više pomogne savezničkim beguncima da ne budu uhvaćeni. U decembru 1939. godine, tri meseca nakon početka Drugog svetskog rata, novo obaveštajno odeljenje počelo je da radi u velikoj hotelskoj sobi, u ulici Nortamberlend, u centralnom Londonu. Dobili su oznaku Vojna obaveštajna agencija, Odeljak 9, Military Intelligence, Section 9 – skraćeno MI9. Imali su dva glavna zadatka: da pomognu savezničkim ratnim zarobljenicima da pobegnu iz logora i da pruže pomoć beguncima na okupiranoj teritoriji – na primer, pilotima oborenih aviona – ne bi li ovi stigli do neutralne teritorije i vratili se kući. Šef ovog novog odeljenja bio je Norman Krokat, odlikovani veteran iz Prvog TAJNA MESTA U četkama i drugim predmetima za svakodnevnu upotrebu postojali su tajni pregraci za mape ili druge male ali korisne naprave. Hiljade potrepština za bekstvo prokrijumčareno je na ovaj način u logore ratnih zarobljenika.

1 24

svetskog rata koji je u međuvremenu radio kao trgovac na berzi. On je prvo definisao i suzio nadležnost svog odeljenja. Krokat je bio uveren da prioritet imaju potrebe britanskog osoblja na neprijateljskoj teritoriji, pa je MI9 ubrzo lišen dodatne obaveze da ispituje neprijateljske zarobljenike po zatvorima u Britaniji. Ova obaveza dodeljena je drugom sektoru, MI19. Ipak, Krokat je smatrao da bi oficiri ratnog vazduhoplovstva morali da znaju kako da se snađu ako se zadese na neprijateljskoj teritoriji. Zato je njegovo odeljenje organizovalo obuku oficira o tehnikama za bekstvo i skrivanje – a to znanje oni su morali da prenesu ljudima

u svojim jedinicama. Tako su oficiri MI9 imali obavezu da ispituju vojnike koji su se sa okupiranih teritorija domogli Britanije. Prikupljene informacije su zatim slali drugim agencijama. Postojalo je posebno odeljenje za smišljanje šifara koje bi se mogle koristiti za tajno prenošenje informacija između odeljenja i logora. Međutim, Krokat je najviše insistirao na razvijanju „svesti o bekstvu”. On je zagovarao ideju o tome da je vojnikova dužnost da izbegne hapšenje. Svi kopači tunela u logorima, ljudi koji su od potpetica pravili lažne pečate ili pravili radio-stanice od limenih kutija za keks i malo žice, ili oni koji su marljivo testerisali metalne šipke žiletima, svi su podržavali ideje Normana Krokata i odeljenja MI9. MAR AMICE I PERTLE Ipak, ako se po nečemu danas pamti MI9, onda je to uglavnom po izumima Kristofera Klejtona Hatona, genijalnog i energičnog čoveka kome je Krokat bio šef. Njegov posao sastojao se u tome da nabavi i napravi sprave za beg i skrivanje. Njegove naprave svrstavane su u dve kategorije: pre hapšenja i posle toga. Piloti i drugi vojnici koji su bili iznad neprijateljske teritorije dobijali su prve naprave i trebalo je da ih koriste samo ako se nađu u nevolji; druge spravice, dobro sakrivene, krijumčarili su u logore za ratne zarobljenike. Svi izumi su imali istu svrhu – da pomognu beguncima. Haton je prvo prikupio primere svih istinitih priča o bekstvu iz Prvog svetskog rata do kojih je mogao da dođe. Dao je zadatak učenicima starijih razreda srednje škole Ragbi, koju je i sam bio pohađao, da analiziraju planove. Iz rezimea srednjoškolaca prvo je izvukao zaključak da su mape ključne da bi se izbeglo hapšenje, zato je stupio u kontakt s firmom Bartolomjus, poznatom po

PRAVI SEVER Sićušni kompasi skrivani

su u dugmićima na pilotskim uniformama. Na dugmićima su se nalazili genijalno smišljeni zavrtnji u kontrasmeru koje su mogli da odviju samo oni koji su znali tajnu informaciju.

izradi mapa, i pokušao je da štampa njihove mape na parčićima svile koji bi se lako mogli smotati i sakriti. Rešenje se krilo u dodavanju pektina u štamparsko mastilo, čime je postignuta postojanost otiska. Kasnije je imao uspeha s papirom od pirinča koji je bio izuzetno tanak i nije šuškao. Vojnici koji bi se zatekli na nepoznatoj teritoriji morali su da znaju da se orijentišu, odnosno da koriste kompase. Tu je Hatonova genijalnost posebno došla do izražaja. Malene sprave, duge tek 6 mm, sakrivali su u lulama, nalivperima s patronom i amblemima na kapama. Pokretne igle nazirale bi se u dugmićima za okovratnike kad bi se ostrugala boja. Ušivane su i u okovratnike i kaiševe. Tokom rata proizvedeno je više od 2 miliona takvih naprava. Neke nisu morali ni da sakrivaju. Haton je uspešno eksperimentisao s namagnetisanim žiletima koji su pokazivali sever kad se okače na parče konca. Haton je iz priča koje je prikupio zaključio da su alati za sečenje uvek neophodni, zato je preusmerio svoju pažnju na sečiva. Kao inspiracija poslužila mu je Điljijeva testera koju koriste hirurzi za sečenje kostiju. Nju je sačinjavala samo jedna dugačka žica s hrapavim ivicama. Haton je presvlačio takve žice tkaninom, 1 25

VRHOVNI VLADAR Deset vezira služilo je

l OD 9. DO 19. V E K A l M U S L IM A N S K I S VE T

Sulejmanu Veličanstvenom tokom njegove četrdesetdvogodišnje vladavine.

Iza sultanovog trona Na Zapadu su zamišljali velikog vezira kao bezobzirnog i zlokobnog

savetodavca popustljivog orijentalnog vladara. Veziri su zapravo često bili veliki mudraci i vrsne diplomate. Međutim, opasno je bilo raspolagati velikom vlašću iz senke, jer je

to izazivalo veliko rivalstvo i ljubomoru, pa su mnogi veziri nestajali s političke scene nasilnom i preranom smrću.

Muzej tursko-islamske umetnosti u Istanbulu smešten je u skladnoj kamenoj palati. Ovo zdanje, podignuto 1524. godine, nekada je bio dom Ibrahim-paše Pargalije, velikog vezira Sulejmana Veličanstvenog. Ibrahimov život bio je tipičan primer priče o siromahu koji se obogatio, ključno mesto u legendi koja je trajala tokom čitavog Otomanskog carstva. Ibrahima, sina grčkog hrišćanskog mornara, oteli su gusari dok je bio dete i prodali ga u roblje. Imao je sreće: radio je u palati u kojoj je živeo mladi Sulejman, pa su dečaci odrasli zajedno. Ibrahim je postao Sulejmanov sokolar, zatim je napredovao u hijerarhiji i dosegao poziciju velikog vezira 1523. godine. U tom trenutku bio je zamenik vladara Otomanskog carstva. Oženio se Sulejmanovom sestrom i stekao veliko bogatstvo. VL ADARE V TERE T U islamskom svetu, veziri poput Ibrahim-paše Pargalije predstavljali su vlast u senci sultanovog trona. Kalifi i sultani su vladali i živeli u najvećem izobilju, ali nisu uvek imali strpljenje ili veštinu za upravljanje 134

državom. Vezir je često bio zadužen za zvanične sastanke, poreze, obrazovanje i spoljne poslove. Sama reč vezir potiče od arapskog izraza koji ima značenje „onaj koji nosi teret”. S tom odgovornošću iskrsla je i mogućnost posedovanja neverovatne moći. Spretni vezir mogao je da igra ulogu u kojoj se kombinuju funkcije uticajne ličnosti, šefa vlade i pouzdanog savetnika vladara. Kasnije, kada je reč „vezir” ušla u upotrebu za predstavnika vlasti na bilo kom nivou, nastao je termin „veliki vezir” kako bi se istakla najznačajnija figura u političkoj hijerarhiji. Ulogu vezira odredio je Jagja ibn Kalid, vezir Haruna al Rašida, bagdadskog kalifa koji je vladao od 768. do 809. godine nove ere (Al Rašid je ušao u legendu zahvaljujući Pričama iz hiljadu i jedne noći). Do 11. veka funkcija vezira bila je sasvim ustanovljena, pa se javila potreba za knjigama i priručnicima. Jedan od najpoznatijih ovakvih udžbenika bio je Sijasatnama („Knjiga vladanja”) koju je napisao Nizam al Mulk, vezir sultana iz porodice Seldžuka koja je vladala od 1063. do 1092. godine. Ovaj

poučan i dubokouman tekst pun je saveta o tome kako vladati pravedno i u njemu se razmatraju zadaci kao što su postavljanje predstavnika vlasti i primanje nezadovoljnih podanika. Tokom trajanja dugovečnih muslimanskih carstava Abasida, Seldžuka i Otomana, veziri su bili nezaobilazni. Neki su bili vojni zapovednici, a mnogi su bili izuzetni državnici ili diplomate. Ibrahimpaša Pargalija, na primer, sklopio je mir s francuskim kraljem Fransoom I i Karlom V, kraljem Španije i carem Svetog rimskog carstva. Nepredvidljivost strane diplomatije delovala je naivno u poređenju sa životom na sultanovom dvoru, koji je bio lavirint suparništva i ljubomore između sultana i njegove porodice, žena, ljubavnica i naslednika. Veziri su učestvovali u smrtonosnoj borbi za vlast. Karijera Ibrahim-paše Pargalije ponovo može poslužiti kao odličan primer. On je podržao gubitničku stranu u borbi dva Sulejmanova sina Mustafe i Selima, koji su se nadmetali za buduće mesto

na tronu. Tada se zamerio Selimovoj majci Rokselani, nekadašnjoj robinji slovenskog porekla. Zanesen sopstvenom moći, Ibrahim-paša je dodelio sebi titulu sultana, čime je žestoko uvredio Sulejmana. Uprkos njihovom dugogodišnjem prijateljstvu, sultan je naredio da Ibrahim bude pogubljen na poseban način, rezervisan za visoke državnike Otomanskog carstva: davljenjem svilenim gajtanom. Jedan od Ibrahimovih naslednika na mestu velikog vezira, Rustem-paša, bio je oženjen Rokselaninom ćerkom. On je, naravno, podržavao svog šuraka Selima. Rustem je raširio glasine da Mustafa planira da preuzme presto od svog oca. Ubeđen da je to istina, Sulejman je pozvao sina u posetu, a zatim je gledao kako ga njegovi evnusi dave gajtanom. STR ANI UTICA JI Brojni prvi veziri, poput Jagje ibn Kalida, bili su Persijanci – stranci koji su radili u arapskoj sredini. Persijanci su bili poznati po nesumnjivoj veštini upravljanja, ali to nije bio jedini razlog za njihovo postavljanje na tako moćnu funkciju. Verovalo se da će čovek iz drugačije kulture i sredine lakše sačuvati svoju nepristrasnost pred isprepletanim ambicijama vladarske porodice i u odnosu na haremsku politiku. Stranac je takođe mogao da ima ulogu političkog gromobrana, da donosi teške i važne političke odluke prema kojima vladar može zadržati rezervisan stav. Podrazumeva se da stranci nisu uopšte bili bitni: lako bi ih uklonili ako bi ostali bez sultanove naklonosti. Ovaj običaj davanja službe strancima utkan je u tradiciju Otomanskog carstva u Turskoj. Mnogi veliki veziri birani su kroz sistem prikupljanja dečaka koji je poznat kao devširme. To je bio vid danka 1 35

DESNA RUKA Kara Mustafa-paša bio

je tipičan veliki vezir: surov, gramziv i nasilan. Sultan je naredio njegovo smaknuće davljenjem 1683. godine jer nije uspeo da zauzme Beč. Njegove poslednje reči bile su: „Pazite da dobro vežete čvor.”

136

u krvi. Dečake su otimali iz hrišćanskih porodica iz osvojenih zemalja, prevodili ih u islam i podučavali ih da budu upravitelji. Zahvaljujući ovoj praksi, Srbi, Albanci, Hrvati, Bosanci, Grci ili Italijani mogli su da budu visoki državnici u Otomanskom carstvu. Očigledna prednost ovog sistema ogledala se u tome što napredak u službi nije zavisio od porekla već od zasluga, pa su mnogi iz siromašnih sredina dogurali do položaja velikog vezira. Ibrahim-paša Pargalija imao je takvu sudbinu. V I S O KO R I Z I Č N A I G R A U narodnoj književnosti veliki veziri su možda opisani kao zli i beskrupulozni spletkari – lik velikog vezira u Diznijevom crtanom filmu Aladin tipičan je primer – ipak pojedini veziri bili su, sasvim zasluženo, omiljene ličnosti. Nizam al Mulk osnovao je niz visokoobrazovnih ustanova pod imenom škole Al Nizamija, i pozvao je pesnike i učenjake da budu predavači. Time je postavio temelj obrazovnog sistema koji će kasnije prerasti u sistem medresa verskog karaktera. Pojedini veziri su stekli popularnost samo zato što su uneli red u haos. U isto vreme, neki veziri su se prilično obogatili, ali plata koju im je davao sultan nije bila jedini izvor tog bogatstva. Službenici na visokim položajima morali su da plaćaju veziru za razne usluge. Međutim, ukoliko bi veziri postali previše omiljeni, suviše moćni ili bogati, stekli bi neprijatelje, pa bi im pretila opasnost od ubistva ili smaknuća. Ovaj obrazac ustanovljen je od samog početka, još u vreme kalifa Haruna al Rašida. Kada je porodica njegovog vezira Jagje ibn Kalida postala isuviše moćna i razmetljiva, oduzeli su im svu moć. Jagjin najstariji sin Džafar nasledio je očev položaj 803. godine nove ere. Džafar je bio vešt i

velikodušan, zalagao se za mir, ali su ga optužili za preljubu sa sestrom Haruna al Rašida, a za taj prestup bila je zaprećena smrtna kazna. Uprkos činjenici da mu je Džafar bio drug iz detinjstva, sultan je naredio njegovo smaknuće. Harun al Rašid je naredio i smaknuće dželata, takođe, u znak sažaljenja nad prijateljem. Nakon više od osam vekova, opasnost je i dalje vrebala vezire. Kara Mustafa-paša bio je poslednji veliki vezir Otomanske imperije iz ugledne porodice Koprula. Međutim, on je 1683. godine naredio povlačenje nakon neuspešne opsade Beča. Bio je dostojno pogubljen ritualnim davljenjem, a njegova glava predata je sultanu Mehmedu IV u plišanoj vreći.

Kabir, sin kuvara, uzdigao se do mesta predsednika vlade. Poslednji vezir došao je na vlast u Iranu a ne u Turskoj, a njegova priča takođe je u skladu s vezirskom tradicijom. Mirza Taki Kan Amir Kabir, sin kuvara, rođen je 1807. godine. U svojim ranim četrdesetim godinama on je napredovao do predsednika vlade šaha Nasera al Dina. Bio je sasvim moderan političar koji je pokrenuo krupne i brze reforme – gradio je fabrike, modernizovao sudstvo, osnovao poštanski sistem, pokretao novine i ograničio uticaj verskih vođa. Ipak, imao je moćnog neprijatelja: šahovu taštu. Ona je naručila njegovo ubistvo na tradicionalan način: ščepali su ga u javnom kupatilu i prerezali mu vene. Takva nasilna smrt mogla je sustići bilo kog vezira u periodu dugom više od hiljadu godina. 1 37