Nedostajes mi, issuu by Mladinska knjiga Beograd

Nedostaješ Nedostaješ mi mi CMYK

staješ

Kada se vrata kuće u kojoj je živeo sa ženom i ćerkicom konačno zatvore pred njim, Šon biva primoran da život počne ispočetka. Skrhan objavom veze njegove žene sa drugim muškarcem i zatraženim razvodom, ali i brigom za svoju ćerkicu i time kako će nova postavka stvari uticati na nju, iznajmljuje sobu u kući u kojoj živi Fen i njen sin Konor.

Fen radi u jednoj maloj knjižari u prelepom Batu i Konor je sve što ima u životu. Zatvorena za sve što nije posao i njen sin, progonjena tajnom iz prošlosti sa kojom nikako da se suoči, sada biva zatečena sve jačim emocijama prema tom čoveku koji spava u sobi do njene. I kako njihovo tiho prijateljstvo lagano prerasta u nešto više tako rastu strahovi i sumnje. Prošlost konačno zahteva da se računi izmire, a tu je i novootvorena mogućnost da se očuva porodica.

Starim se stazama ne luta, ali da li je dobro po svaku cenu nastavljati nešto što se pokazalo neuspešnim, umesto hrabro se otisnuti u neizvesnost novih početaka…

www.mladinska.rs ISBN 978-86-7928-392-4

Luiza Daglas Nedostaješ mi

Luiza Daglas

Nedostaješ mi

Prošlost je uvek prisutna, u svakom koraku kojim pokušavamo da se udaljimo od nje.

ZABAVNA BIBLIOTEKA Knjiga br. ?????? Naslov originala Louise Douglas Missing you Copyright © Louise Douglas, 2010 Copyright za srpsko izdanje © Mladinska knjiga Beograd, 2013 Izdaje Mladinska knjiga Beograd 2013 Za izdavača Radoš Jovanović Urednik Ivana Golubović Lektura Agencija Tekstogradnja Korektura Vladimir Trklja Korice Maja Keser Grafička priprema MStef Štampa Rotografika, Subotica Tiraž 2000 ISBN 978-86-7928-?????????? www.mladinska.rs

Sva prava su zaštićena. Nijedan deo ove knjige ne sme se reprodu kovati ili prenositi u bilo kojem obliku, ni na koji način, elektronski ili mehanički, uključujući fotokopiranje, snimanje ili skladištenje u bazu podataka, bez odobrenja izdavača.

Luiza Daglas

NedostajeĹĄ mi S engleskog prevela Jovana JelenoviÄ&#x2021;

Za moje roditelje, D탑enet i Majkla Bira, s ljubavlju

on prelazi kratko rastojanje od automobila do ulaznih vrata, ključevi su mu u jednoj ruci, buket cveća u drugoj. Koraci su mu odmereni, ali adrenalin kola njegovim venama. U žutoj letnjoj haljini i sandalama, Bel stoji u senci predsoblja, naočari za sunce joj pridržavaju kosu, preplanulih ruku, sa srebrnom narukvicom. Njeno telo predstavlja prepreku između Šona i njegovog doma, i po njenom držanju već zna šta će mu kazati. Već se nedeljama kreću ka ovom trenutku. ∑ Nemoj ∑ kaže on ∑ nemoj danas, Bel, nemoj na ovako lep dan. ∑ Ne mogu više ovako ∑ izgovara ona. ∑ Ne mogu više ovako da živim. Motor njegovog automobila otkucava na prilazu, miris vrućeg metala i nagorelih guma dopire do njega. Klizi preko njegovih napetih mišićavih leđa, hladeći ga. On oliza usne da nakupi pljuvačku. ∑ Molim te ∑ izusti ∑ molim te, Bel... ∑ Žao mi je, Šone ∑ kaže ona ∑ ali moraš da odeš. Pogled joj skreće s njegovog lica i spušta se nalevo. On ga prati i kraj radijatora primećuje ogroman kofer, a pored njega nekoliko torbi, svoju gitaru i CD-ove nemarno složene u kartonsku kutiju s natpisom virdžin vajns. Knjiga mekih korica koju je tog jutra ostavio kraj pomoćnog kreveta licem okrenutu nadole nabijena je u džep njegove sportske torbe. Sve njegove stvari natrpane su u predsoblje.

Luiza Daglas

∑ Možeš da se vratiš i pokupiš ostatak kad budeš spreman ∑ kaže Bel. Ruka kojom drži cveće pada mu kraj tela. Celofan se gužva i dve latice padaju na njegovo stopalo. Šon gura ključeve u džep. ∑ Bel ∑ izgovara pružajući slobodnu ruku kao da je moli. Nežno je dodiruje po goloj ruci. Koža joj je topla od sunca. Ona korakne unazad, a njegova ruka pada. Trlja mesto između lakta i ramena gde su je dodirnuli njegovi prsti, mršti se i odmahuje glavom. ∑ Iscrpljena sam ∑ kaže. ∑ Molim te, Šone, nema više razgovora. Samo idi. Pruža joj cveće. Ona ga spušta na policu s telefonom ne gledajući ga. Buket ruža boje mleka. ∑ Moram da vidim Ejmi. ∑ U krevetu je. ∑ Moram da se pozdravim s njom. ∑ To će ti samo otežati, Šone. Nemoj. Ipak, Bel se pomera u stranu. Šon prolazi kraj nje. Žuri uza stepenice ne primećujući uglancane rukohvate od mahagonija, krem tepih, Beline predivne uokvirene fotografije gradskih zalazaka sunca, i ulazi u Ejminu sobu. Naslanja se na zid nagnuvši glavu unazad i pritiska stisnute šake na slepoočnice kako bi umirio pulsiranje. Plave zavese s dezenom zvezda i meseca propuštale su veoma malo svetla a soba je bila topla, mirisala na dečji puder, voštane bojice i šerbet. Šon udari u pokretnog leptira koji visi s tavanice. Papirni insekt se zanjiha i zavrti. ∑ Bože ∑ izgovori upola glasa. ∑ O, bože! ∑ Tata? Ejmi leži na krevetu ispružena poput morske zvezde. Odevena je u svetlozelenu spavaćicu. Kosa joj je slepljena za čelo i Šon tačno može da vidi crveni trag na vrhu nosa gde ga je trljala prstima. Pokušava da zadrži normalan izraz lica. ∑ Došao sam da ti poželim laku noć. Ejmi zevnu, poput mačke, i pospano mu se nasmeši. ∑ Možemo li da imamo kucu, tata?

Nedostaješ mi

∑ Aha ∑ odgovori on ∑ jednog dana. ∑ Ja bih volela žensku kucu. Mislim da bismo mogli da je nazovemo Poli. Šon pokuša da odgovori, ali usta kao da su mu puna peska. ∑ Ja ću da se brinem o njoj ∑ kaže Ejmi. ∑ Može da spava u korpi ispod mog kreveta. Zatvara oči. Oseća težinu svog tela naslonjenog na zid. ∑ Kad se probudim usred noći mogu da spustim ruku i ona će biti tamo. Ejmi pušta jednu ruku da padne pored kreveta kako bi to pokazala. Šon pređe dlanom preko usta. Glavu mu opsedaju misli. Mora da postoji neki izlaz. Mora da postoji drugi način. Samo mora dobro da razmisli. ∑ Oh! ∑ Ejmi se nasmeja i podiže ruku. ∑ Polizala mi je prste! Bel je stajala na vratima. ∑ Ejmi, dosta je ∑ izusti staloženo i mirno. ∑ Smiri se sad. Tata je zauzet, ima posla. ∑ Bel... ∑ To je samo okolišanje, Šone. Idi sad. Ejmi možeš da vidiš za vikend. Možeš da je izvedeš u subotu. ∑ Bel... ∑ Tako je najbolje ∑ kaže ona. ∑ Najbolje za koga? ∑ šapuće Šon. ∑ Za koga je najbolji razoreni dom? ∑ Nećemo se više svađati ∑ odvraća ona mirnim i razboritim glasom, glasom krvnika. ∑ Nemoj da pogoršavaš situaciju. Bel ga sledi niza stepenice. On čeka da se nešto dogodi, nešto što će promeniti situaciju, vratiti sve na staro. Broji stepenike i u dnu primećuje da je kofer i torbe iz predsoblja premestila na prilaz ispred kuće. Ruže su bile u korpi za otpatke, njihove stabljike, spojene rastegljivom trakom, štrčale su nepomirljivo iz korpe poput nogu mrtve životinje.

Luiza Daglas

Okreće se, ona lagano odmahuje glavom. ∑ Bel! Uzima njene ruke u svoje, njene meke i hladne, beživotne ruke, i podiže ih do grudi. ∑ Bel, molim te! ∑ kaže joj. ∑ Molim te, nemoj da odbaciš sve što imamo, samo razmisli o... ∑ Nema nikakvog smisla ∑ izusti ona povlačeći ruke ka sebi. ∑ Prošli smo to već milion puta. ∑ Ali ne slušaš me... ∑ Zato što svaki put govoriš iste stvari. ∑ Taj kučkin sin ti je zatrovao um, on je... ∑ Ovo nema nikakve veze s Luisom... ∑ Ma daj, molim te! Bili smo dobro dok nisi počela... ∑ Ućuti! ∑ vikne ona. ∑ Prestani! Dosta mi je! ∑ Mama... Oboje podižu pogled. Ejmi stoji na odmorištu gde stepenice zavijaju. Jednom rukom se drži za ogradu. Kosa joj je raščupana, a oči krupne i zabrinute. ∑ Sve je u redu, dušo ∑ kaže Bel menjajući istog trenutka boju glasa i ton. ∑ Ne svađamo se nego samo... Šonovo srce tuče tako žestoko da se boji da neće uspeti da sakrije osećanja od Ejmi. Ne želi da uplaši svoju ćerku i zato se okreće i izlazi na vrata, a Bel ih odmah zatvori, gotovo zalupi. Zamišlja je kako se s druge strane naslanja na njih zadržavajući dah. Smiriće se, razmišlja, a zatim će odvesti Ejmi u krevet i smestiće je na spavanje. Onda će napuniti čašu vinom, odneće je u vrt i sešće u ljuljašku u senci oraha, nasloniće glavu i zatvoriće oči ispuštajući uzdah olakšanja prema plavom nebu. Slušaće zov ptica i razbistriće glavu. Kasnije će zvati Drugog i saopštiće mu dobru vest. Možda će ga pozvati kod sebe. A možda će radije prvu noć bez Šona provesti sama. Tako će imati vremena da promeni čaršave. Šon bi sada želeo samo da je povredi. Želeo bi da povredi Bel onako kako je ona povredila njega. Ne, ne želi da je povredi, želi da je uveri u svoju ljubav. Želi da je voli.

Nedostaješ mi

Zapravo ne zna šta želi. Želi da sve bude onako kako je bilo pre četiri nedelje, pre nego što mu je rekla za svoju vezu. Pitao se je li ovo zaista kraj njihovog braka. Ne može biti. To bi bilo nezamislivo. Ponovo se okrene ka vratima. Mora da razgovara s Bel, mora je naterati da shvati. Ona ne zna koliko je on zapravo voli, nije je uverio, i učiniće sve kako ovo ne bi bio kraj. Čak je predložio Bel da se viđa s Drugim ako to želi. On je spreman da je čeka, dovoljno je snažan da pomisao na njih dvoje zajedno izbaci iz glave kako bi sačuvao porodicu. Trenutno je inficirana svojim novim ljubavnikom, ali otrov će pre ili kasnije prestati da deluje, ponovo će biti ona stara i vratiće mu se. Šon podiže pesnicu kako bi pokucao na vrata, ali tad začuje učtivo nakašljavanje sa svoje leve strane, okreće se i vidi komšinicu, gospođu Lok. Ona neguje svoje dalije u vrtu i mirno ga gleda držeći rukavicom makaze za podrezivanje. Lagano odmahuje glavom. Ona zna. Čula je njihove svađe. Moguće je i da je, dok je Šon bio na poslu, Bel odlazila u kuhinju gospođe Lok i poveravala joj svoje probleme, te uz čaj i keks tražila savet od starije žene. ∑ Ja bih je pustila nekoliko dana ∑ reče gospođa Lok ljubaznim glasom. Osmehuje se, ima potpuno sedu kosu i blage, tužne oči. Šon spušta ruku. Klimne glavom. Ubacuje stvari u automobil. Nisu sve stale pa dve torbe ostavlja na kraju prilaza, kraj kanti za đubre. Neka ih đubretari odnesu. Šta to njemu uopšte znači? Briše lice rukavom, ulazi u automobil i pali motor. U retrovizoru gleda ka kući, ali vrata su i dalje bila zatvorena. Bel neće izaći i neće ga pozvati da se vrati.

Luiza Daglas

Vozi se do kraja ulice, a onda sedi u automobilu, s rukavima košulje podvrnutim do lakata, podlaktice naslonjene na otvoren prozor, premišljajući se hoće li prekidač žmigavca da pritisne nagore ili nadole jer nije mogao da se odluči hoće li da skrene levo ili desno. Šonovo lice je vlažno od suza. Levo ili desno? Nije važno. Kuda god da krene, sve što voli i dalje ostaje iza njega.

en je poranila i vadi veš iz mašine. Prislanja korpu s mokrom odećom na bedro dok gleda kroz mali kuhinjski prozor dole ka dugačkom uskom zadnjem delu vrta i prolazu iza njega, te dalje niz brdo, za svaki slučaj. Srce joj se steglo. Ali ništa se nije promenilo. Tamo nema nikoga; nema neobjašnjivih senki, ugaženih biljaka ni dima cigarete koji se diže ka nebu. Sve izgleda potpuno isto kao juče osim što se u lišću stabala primećuje blag prelaz iz zelene u zlatnu boju. Tomas se ne vraća. Još ne. Otključava vrata i spušta se stepenicama u vrt. Spušta korpu na travu, pomera podupirač kako bi spustila kanap koji se proteže od kuće do kapije i protresa prvu jastučnicu. Visoka trava pod njenim bosim nogama hladna je i vlažna. Dodiruje joj kolena, a vlaga se uvlači u tkaninu njenih farmerki. Galebovi na nebu kruže i grakću. Sunce već baca senke kroz lišće velikog stabla bukve na uglu zarasle staze koja odvaja vrtove s ove strane puta od vrtova istovetnih kuća na suprotnoj strani. Fen drži štipaljku u ustima dok pokušava da okači navlaku za jorgan o kanap. Komšijin mali crni pas vrti se ukrug na pažljivo pokošenom travnjaku tražeći savršeno mesto da izvrši nuždu. Fen vidi i njegovog vlasnika, gospodina Takera, koji posmatra psa kroz kuhinjski prozor. Osmehuje se Fen i maše joj. Ona se takođe osmehuje i maše. Gurnula je kosu iza uva i poravnala posteljinu na kanapu.

Luiza Daglas

Kad bi komšije znale istinu o njoj, ne bi bile tako ljubazne. Trava u njenom vrtu, koja ni ove godine nije pokošena, preobrazila je travnjak u zaraslu livadu. Bujno bilje zasipa joj farmerke semenkama. Sviđaju joj se neuredni ljutići i makovi, ali ne i kopriva koja se nakupila uz žičanu ogradu, ni bršljan koji puže uza zid hvatajući se za prozorske okvire. Drvenasti grm dugačkih grana s čupavim ljubičastim cvetovima svuda je proklijao; privlači leptire i ptice, ali je neuredan. Iz pukotina u popločanim površinama, pa čak i iz kamenih delova kuće, raste korov ružičastih cvetova. Fenin vrt nije najgori. Malo dalje niz brdo stari ford eskort strpljivo truli na postolju od cigli, bez točkova koji su odavno nestali ∑ Evansov vrt je rusvaj od zidarskog materijala, pokvarenih kuhinjskih uređaja i starog divana, a tačno u dnu nizbrdice je vrt stare udovice, džungla od sunca izbledelih plastičnih ukrasa, vrtnih patuljaka, oznaka i vetrenjača. Jednoga dana će se, razmišlja Fen, zaista potruditi. Pozabaviće se vrtom, očistiće barem deo zemlje na kojem će onda moći uveče da leži, čita knjigu i uživa u pogledu i suncu. Konor će uživati u poduhvatu, a i komšije će sigurno da pomognu. Uvek pomažu, mada Fen ne voli ništa od njih da prihvata, delimično zato što je navikla sama da se snalazi, a delimično zato što je malo načina na koje bi mogla da se oduži. Podiže praznu korpu i kreće nazad ka kući. Zastaje na vrhu stepenica i baca pogled ka obraslom vrtu. Posteljina za krevet lenjo se vijori na ranom septembarskom suncu, a siva veverica visi naglavačke halapljivo uživajući u hranilici za ptice. Još nema ni traga od Tomasa. To ne znači da nije tu negde, negde u gradu, i da je ne traži.

Nedostaješ mi

Fen se vraća u kuhinju, zaključava vrata i navlači zasun. Ne želi da je iznenadi Tomasov povratak. Moraće da pokuca. Zna ona kakav je Tomas i ne želi da joj se prikrade s leđa, pokrije joj oči rukama i čvrsto je zgrabi. Sigurno ne bi nameravao da je uplaši, ali ona nije više robustna kao što je nekad bila, lako se uplaši, a Tomas bi uvek malo preterao. Nikad nije znao kad da stane. Nije imao nagon za samoočuvanjem, koji većinu ljudi odvraća od upuštanja u opasnosti. Mislio je da je nepovrediv. Mislio je da su svi takvi, i jer je on verovao u to, bilo je kao da je zaista tako. U Tomovom društvu činilo ti se da možeš da učiniš ili budeš bilo šta, i da te ništa ne može povrediti. To je bila jedna od divnih stvari u vezi s njim. Ponekad, kada razmišlja o onome što se dogodilo Džou te noći, one noći kada je Tom otišao, Fen pokušava da predstavi činjenice na drugačiji način. Čini sve što može kako bi se uverila da je Tom taj koji je odgovoran. Međutim, to je laž. Kriva je ona, Fen. Krivica je obavijena oko nje poput ogrtača kojeg ne može nikako da se otarasi. Nosi ga već toliko dugo da više ne može da se zamisli bez njegove težine ili srama. Svakog dana svog života Fen poželi da joj se Tom vrati. On je jedina osoba s kojom bi mogla da razgovara, jedini koji bi razumeo kako se oseća jer je on jedini znao istinu. Možda bi zajedno uspeli da pronađu način kako da žive s prošlošću i pomire se s onim što se dogodilo Džou Risu. Možda bi sve bilo bolje za oboje. Fen stisnu oči pokušavajući da istisne uspomene. Zatim ih otvara i gleda oko sebe vraćajući se u sadašnjost. Kuhinja je veoma mala, a uređaji pohabani i staromodni, ali čista je, svetla i vesela, posebno kad sunce ulazi kroz prozor. Šareni crteži koje Konor donosi iz škole selotejpom su zalepljeni na svaku raspoloživu površinu zida, njegova fotografija na kojoj se toliko smeje da pada sa stolice magnetom je pričvršćena na frižider, a na kuhinjskom šanku je nova školska torba.

Luiza Daglas

Fen otvora torbu i vadi Konorovu kutiju za ručak, vadi jogurtom umrljane ostatke od prethodnog dana i pere plavu plastičnu posudu pod mlazom hladne vode. Mirisala je na banane. U Batu se oseća bezbednom, sviđa joj se da živi u Lilivejlu. Kuća je mala ali pruža pitomi osećaj zaštićenosti. Tu je živela dva meseca pre nego što je Konor rođen i od tada njih dvoje žive ovde povučeno pet zima i pet leta. Nije se dogodilo ništa strašno. Niko Fen nije uputio neljubaznu reč, ljudi ne pilje u nju na ulici niti se sašaptavaju o njoj i njenoj porodici kad prođe kraj njih. Nema nikakvih spekulacija, nema optužbi, nema upiranja prstom i nema nikoga koga treba izbegavati. U ovom gradu nema nikakvu prošlost pre te prve zime kad se u njega doselila. Samo ju je Lina poznavala pre dolaska u Bat, ali Lina ne zna sve, a ono što zna zadržava za sebe. Fen briše ruke peškirom složenim preko radijatora, puni čajnik i uključuje ga. Gleda na sat. Još je rano. Na kuhinjskom stolu je dopisnica koju će staviti na prozor podruma pića na vrhu brda. Ljubičastim f lomasterom je napisala: IZNAJMLJUJE SE SOBA U PORODIČNOJ KUĆI, Krofters roud, Ferfild park. Odgovarala bi zaposlenom samcu. Potrebne preporuke. Zvuči dobro, razmišlja Fen i prislanja dopisnicu uz kutiju zobenih pahuljica. Poslednji put proverava vrt, i dalje je prazan, a onda priprema čaj i odlazi na sprat da probudi sina.

n se budi pre šest sati, ne zato što se dovoljno naspavao nego zato što mu krvotok neumorno pumpa tečni nemir. Šonovo disanje je brzo i plitko, i na ivici je nerava. Obliznu usne. Srce mu je divlji malj u telu, a čaršav pod njegovim bolnim leđima mokar je od znoja. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se seti šta nije u redu, a kada se setio, požele da nije. Ništa nije bilo u redu. Šon se okreće na bok i otvara oči. Zbog navučenih zavesa soba je prilično mračna. Šon je u spavaćoj sobi, ne u doličnom hotelu nego u rupi bez duše i bez osoblja, na najdaljem delu odmorišta uz auto-put. Besciljno je lutao. Boravio u bezimenim sobama jeftinih hotela. Ponekad bi prespavao u automobilu. U usamljenosti svog postojanja pronalazio je mazohistički užitak. Kažnjavajući samog sebe zapravo kažnjava Bel. To je izopačeno, naravno, jer ona ne zna da je on u tim bednim sobama i da piše očajem natopljena pisma koja, ako je dovoljno razuman, neće poslati, da se opija do besvesti samo da bi prestao da razmišlja o Drugome i o tome šta joj govori, kako je dodiruje, šta saznaje o njoj, kako upoznaje stvari koje je trebalo samo on da zna. Zeva. Uzdiše i ustaje iz kreveta. Odlazi da se istušira kako bi sprao te prljave misli.

Nedostaješ Nedostaješ mi mi CMYK

staješ

Starim se stazama ne luta, ali da li je dobro po svaku cenu nastavljati nešto što se pokazalo neuspešnim, umesto hrabro se otisnuti u neizvesnost novih početaka…

www.mladinska.rs ISBN 978-86-7928-392-4

Luiza Daglas Nedostaješ mi

Luiza Daglas

Nedostaješ mi

Prošlost je uvek prisutna, u svakom koraku kojim pokušavamo da se udaljimo od nje.