Vladari, listanje

садржај

Дубље у старину: позната историја Срба

9

Властимировићи (VII–X века)

11

Вукановићи (XI–XII века)

17

Стефан Немања (в. 1166–1196)

23

Стефан Првовенчани (в. 1196–1227/28)

35

Стефан Радослав (в. 1227/28–1233/34)

45

Стефан Владислав (в. 1233/34–1243)

51

Стефан Урош I (в. 1243–1276)

57

Стефан Драгутин (в. 1276–1282/1316)

67

Стефан Урош II Милутин (в. 1282–1321)

77

Ликови владара у мозаику из Цркве Светог Ђорђа, задужбине краља Петра I на Опленцу: доњи ред велики жупан Стефан Немања с моделом Богородичине цркве у Студеници; краљ Стефан Првовенчани са сином, краљем Радославом и моделом Жиче; краљ Владислав с моделом Милешеве; горњи ред цар Душан с моделом порушених Светих арханђела код Призрена; цар Урош с моделом Матејича;

Стефан Урош III Дечански (в. 1321–1331)

95

Стефан Душан (в. 1331–1355)

109

Стефан Урош (в. 1355–1371) и Вукашин Мрњавчевић (в. 1365–1371)

129

Марко Краљевић (в. 1371–1395)

145

Лазар Хребељановић (в. 1371–1389)

157

Стефан Лазаревић (в. 1395–1427)

171

Ђурађ Бранковић (в. 1427–1456)

183

Лазар Бранковић (в. 1456–1458)

197

Стефан Бранковић (в. 1458–1459)

205

доњи ред краљ Урош I с моделом Сопоћана; краљ Драгутин с моделом цркве у Ариљу; краљ Милутин с моделом Грачанице; краљ Стефан Дечански с моделом Високих Дечана; горњи ред кнез Лазар с моделом Раванице; деспот Стефан Лазаревић с моделом Манасије; деспот Ђурађ Бранковић, с моделом цркве на гробљу у Смедереву

Ђорђе Петровић Карађорђе (ж. 1762–1817), српски вожд 1804–1813.

217

Милош Обреновић (ж. 1783–1860), српски кнез 1815–1839. и 1858–1860.

239

Милан Обреновић II (ж. 1819–1839), српски кнез 1839.

261

Михаило Обреновић III (ж. 1823–1868), српски кнез 1839–1842. и 1860–1868.

267

Александар Карађорђевић (ж. 1806–1885), српски кнез 1842–1858.

289

Вожд Карађорђе Петровић; кнез Милош Обреновић; кнез Милан Обреновић II; кнез Михаило Обреновић III; кнез Александар Карађорђевић;

садржај

Милан Обреновић IV (ж. 1854–1901), српски кнез 1868–1882. и краљ 1882–1889.

299

Александар Обреновић (ж. 1876–1903), краљ Србије 1889–1903.

325

Петар I Карађорђевић (ж. 1844–1921), краљ Србије 1903–1914/18. и Краљевине СХС 1918–1921. 341

Александар I Карађорђевић (ж. 1888–1934), регент од 1914, краљ Краљевине СХС 1921–1929.

и краљ Краљевине Југославије 1929–1934.

357

377

Петар II Карађорђевић (ж. 1923–1970), краљ Краљевине Југославије 1934–1945.

кнез Милан Обреновић IV (краљ Милан I); краљ Александар Обреновић; краљ Петар I Карађорђевић; краљ Александар I Карађорђевић; краљ Петар II Карађорђевић

ВЛАСТИМИРОВИЋИ (в. VII–X века) рви српски кнез коjег jе византиjски цар и писац Константин VII Порфирогенит у свом делу О управљању царсвом (De administrando imperio) знао навести по имену био jе Вишеслав; наследио га jе Радослав, а њега Просигоj. О њима jе умео рећи само толико да су живели у миру са суседним Бугарима и да су признавали византиjског цара за свог врховног господара. Тек од Просигоjевог сина Властимира извори постаjу издашниjи, допуштаjу да се на имену изгради прича, те jе зацело стога управо њему припала част да дâ име читавоj династиjи. Властимир jе владао пред средину IX века и први се суочио с бугарском експанзиjом ка западу. Бугарски хан Пресиjам, не постигавши успех у борбама с Византиjом, кренуо jе на Србиjу, коjа jе остала верна Царству, али jе после трогодишњег ратовања био принуђен да призна пораз. Властимир не само да jе одолео бугарском притиску већ jе проширио своjу власт на Травуниjу, за чиjег jе владара, кнеза

страна

11

позорjа историjе „Надметање обеjу силних балканских држава [Византиjе и Бугарске] без сумње jе не jедан пут отклонило краjњу опасност од српскога народа, али му jе ово кадшто доносило несрећне последице. Jер, чим jе jедан од ових такмаца дошао до превласти, те за своjу личну сигурност ниjе више требао савеза, одмах jе свом силом своjом навалио на Србе. [...] Међу тим су се и Срби трудили, да се овим такмичењем обеjу сила користе, е да би своjу независност осигурали. Та околност наjбоље обjашњава оно колебање, лукавство

страна

12

и очиту неблагодарност, што се у то доба код многих српских владалаца опажа. Чим jе неки жупан помоћу Бугара своjу власт поново утврдио или jе опет у своjоj отаџбини задобио, одмах се приклањао Византиjи, и обратно; чим jе византиjска влада истакла одлучниjе захтеве, одмах jе и српски жупан везивао тешњи савез са Бугарима. Мало их jе било, коjи су за кратко време успели да у приjатељству живе са обема силама.” ИСТОРИJА СРПСКОГА НАРОДА, Бенjамин Калаj (у преводу Гаврила Витковића), Београд, 1882.

Краjину, удао своjу ћерку. Властимира су након рода – Мутимиров син Стефан, братанац Петар и смрти наследила троjица синова – Мутимир, унуци Павле и Захариjа. Строjимир и Гоjник. Они су поделили међу Бугари се нису мирили с поразом па jе собом државну териториjу, али jе Мутимир као Пресиjамов син и наследник Борис-Михаило, наjстариjи задржао врховну власт. У ово рано желећи да освети оца, послао воjску на Србиjу. доба, када се држава схватала као породично Смена владарских генерациjа, међутим, ниjе добро, браћа владара и чланови побочних донела другачиjи исход ратовања – Мутимир грана владарског рода истицали су jака права jе потукао Бугаре, заробио Борисовог сина на врховну или удеону власт. То jе био стални Владимира и дванаесторицу његових великаша извор династичких борби, што jе давало повода и тиме принудио Бориса да пристане на мир. Византиjи и Бугарскоj да интервенишу, па су Кнез Србиjе ослободио jе угледне бугарске прилике у Србиjи, а пре свега личност кнеза, заробљенике, а његови синови допратили су зависиле у наjвећоj мери од тога коjа jе од их до границе, где су доскорашњи неприjатељи две силе у одређеном тренутку имала више разменили дарове. Осим с бугарском експанзиjом, Мутимир jе морао да се носи моћи и успеха да наметне своjу врховну власт и и с незадовољством браће, коjима очигледно ниjе одговарао кандидата за престо. Мутимирова подређени положаj, мада ниjе тешко владавина поклапа се сa осетним наслутити и византиjским византиjски удео присуством на у братскоj завади због успостављања Балкану за време цара Василиjа I српско-бугарског приjатељства. Мутимир jе (867–886), што се успео да надвлада и одразило и на нов зароби Строjимира и талас покрштавања Срба. О томе Гоjника и да их преда бугарском владару, а посредно сведоче Златни ПЕЧАТ КНЕЗА СТРОЈИМИРА, као таоца jе задржао прва хришћанска изливен у другој половини IX века, Гоjниковог сина Петра, имена међу члановима с натписом „Боже, помози Стројимиру” српског владарског коjи jе, међутим, после (Историјски музеј Србије)

страна

53

СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ (в. 1233/34–1243) ладислав jе вероватно рођен у другом браку Стефана Првовенчаног, са женом непознатог имена, у првоj децениjи XIII века. Као младић добио jе на управу жупу Црна Стена, у средњем Полимљу, код данашњег Приjепоља. Ту jе, на обали Милешевске реке, притоке Лима, jош као принц за време владавине свога оца, у трећоj децениjи XIII века, подигао велелепну задужбину – Манастир Милешеву. То jе jединствен случаj у средњовековноj српскоj историjи да владарски син, и то онаj коjи према свим показатељима ниjе био предвиђен да наследи престо, подигне задужбину, чиjа архитектура и раскошно сликарство говоре о високим амбициjама ктитора и материjалним жртвама. Владислав jе био ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Jована II Асена

страна

51

страна

69

СТЕФАН ДРАГУТИН (в. 1276–1282/1316) рагутин, стариjи син краља Стефана Уроша I и краљице Jелене, рођен око 1250. године, савременицима jе био познат махом по имену Стефан. Jош у дечачкоj доби отац га jе, као прворођеног сина, одредио за наследника, и то његово право симболично jе представљено на ктиторскоj композициjи насликаноj између 1263. и 1268. у припрати Сопоћана. На тоj фресци краљ Урош приступа Богородици с Драгутином испред себе, а за њима наступаjу краљица Jелена и Милутин. Драгутин jе у овоj сцени одевен попут оца, носи и краљевску круну, скромниjу од очеве само за jедан пар препендулиjа. Положаjем, одећом и инсигниjама упечатљиво jе истакнуто његово наследно право и примат у односу на Милутина.

страна

67

страна

111

СТЕФАН ДУШАН (в. 1331–1355) колности времена у коjем jе Душан угледао свет (око 1308) давале су, после вишегодишње неизвесности, добре изгледе његовом оцу да ће наследити власт. Врло брзо се, међутим, показало да решење питања наследника престола ниjе зависило само од исхода сукоба краљева Милутина и Драгутина већ и од несталне, чак непредвидиве природе Душановог деде и његових односа с Дечанским. Душаново детињство jе, тако, обележено и одређено успонима и падовима у односима између његовог оца и деде. У време када му jе отац био Милутинов миљеник и намесник у Зети, и Душан jе зацело као дете уживао у благодетима живота на принчевском двору, коjи jе умногоме подражавао владарски.

страна

109

страна

202

с прикупљањем новца, али jе сигурно да jе у да га неће узнемиравати до краjа живота. Лазар целости преузео владање остацима државе jе после тог споразума живео толико кратко да jе док му jе отац био у заточеништву. Мехмед, познат по вероломству, и мимо своjих Под сенком нових турских похода, стварних намера, испунио обећање. уморан и безнадежан, Ђурађ jе умро краjем У Угарскоj су на помолу били тешки потреси 1456. После децениjе сувладарства с оцем изазвани неповерењем и неприjатељством Лазар jе остао званично jедини владар присталица недавно преминулог губернатора Српске деспотовине, али су и други чланови Jанка Хуњадиjа и краља Ладислава V. Лазар породице изгледа имали амбициjе да узму jе, природно, држао страну противницима учешћа у власти. Пре свега маjка Jерина, коjа хуњадиjеваца, коjи су причинили толико невоља jе у прво време фигурирала уз сина, а чак се њему и његовом оцу. Краљ jе открио заверу коjу jе у неким куртоазним дипломатским против њега ковао син Jанка Хуњадиjа Ладислав текстовима jављала на првом и на суђењу, коjем jе присуствовао и месту. Лазар, међутим, сам Лазар, осудио завереника на ниjе био склон да трпи смрт и jавно га погубио у Будиму њено туторство нити марта 1457. У Угарскоj jе букнуо да било с ким дели грађански рат у коjи се уплео власт. Постепено и деспот Лазар помажући jу jе потискивао, краља Ладислава. Лазареве сасвим jе лишио трупе деловале су поглавито власти, а има вести и у jужном Банату, где су му да jу jе злостављао и краљеви људи предали на захтевао да му преда управу Ковин, а српска воjска очево благо за коjе jе заузела jе околне градове на сматрао да га држи обали Дунава, наспрам сакривено. Борба Смедерева и Голупца. за утицаj, власт и Деспотове трупе Ђурђево наслеђе кренуле су потом Печат на повељи деспота Лазара Бранковића тровала jе односе даље на север, али Дубровчанима од 12. августа 1457. (Државни архив у Дубровнику) међу наjближима и их jе воjска Михаила довела на краjу до Силађиjа, предводника раскола с тешким хуњадиjеваца, поразила последицама по државу. на Тамишу, а ускоро и заузела и спалила деспотов И пре него што су се односи међу град Бечеj. И поред тих губитака, деспот jе за Бранковићима усиjали, Лазар jе наступао своjе кратке владавине одржао власт у Ковину и као jедини пуноправни представник околним тврђавама, и то jе био први и jедини пут српске државе у спољнополитичким у средњем веку да jе Србиjа протегла границе и односима. Прва брига била му jе свакако на супротну обалу Дунава. да покуша да среди односе са султаном. Управо у време када су српске чете Мехмедову предусретљивост подстакла jе утврђивале власт у jужном Банату, раскол у заокупљеност новим ратом против Угарске породици достигао jе врхунац. Маjка и син после неславног пораза под зидинама међусобно су се оптуживали. Лазар jе Jерини Београда у лето 1456. За разлику од беса и замерао да jе наклоњена Гргуру, а она њему да jе нетрпељивости коjима jе засипао Ђурђеве наjстариjег брата неправедно лишио престола посланике претходне године, с Лазаром и потпуно искључио из власти. Изузимаjући се споразумео већ средином jануара 1457. Стефана, коjи се држао по страни, Лазар jе остао Признао га jе за српског владара и обавезао усамљен према осталим члановима породице. на плаћање харача у износу од 40.000 дуката. Пошто jе свака нада у споразум нестала, а Лазар Султан jе наводно обећао српском деспоту почео заузимати став нетрпељивости према

ЛАЗАР БРАНКОВИЋ (в. 1456–1458) ођен jе почетком треће децениjе XV века као наjмлађе дете и наjмлађи син од четворице, колико су их добили Ђурађ Бранковић и његова супруга Ирина Кантакузин. Изгледа да jе добио име по трагично преминулом стрицу. Иако jе његов отац 1425. озваничен као наследник престола деспота Стефана Лазаревића, а две године доцниjе и заузео таj положаj после изненадне деспотове смрти, наjмлађем Лазару нису се смешили ваљани изгледи да ће и сам кренути очевим стопама. Међутим, несрећна судбина, коjа jе обележила живот и владавину његових родитеља, ниjе штедела ни Лазара, али га jе издигла прво до положаjа очевог сувладара, а потом и наследника.

страна

197

страна

210

печатом, на коjем jе стаjао натпис „Степан Деспотовић” (син деспота). Кратко затишjе у време Лазареве владавине нагло се окончало његовом смрћу почетком 1458. Смедерево jе поново постало поприште борби за утицаj и власт над остацима Деспотовине. Пошто Лазар ниjе имао мушког потомства, на чело државе дошло jе намесништво коjе су чинили Стефан, Лазарева удовица Jелена и велики челник Михаило Анђеловић, брат румелиjског беглербега Махмуд-паше Анђеловића. За главног намесника брзо се наметнуо Михаило Анђеловић, али jе своjом протурском политиком окренуо против себе и друга два намесника и житеље Смедерева. Михаило jе увео у тврђаву турску посаду, коjа jе истакла своjу заставу и клицала султану. То jе изазвало побуну, у коjоj су Турци побиjени, а Михаило последњег дана марта 1458. заробљен и пребачен у тамницу у Угарску. На турску одмазду ниjе требало дуго чекати. Страдање турске посаде дало jе султану повод да нападне Србиjу, а промена на престолу, коjу ниjе благословио, прилику да као претендента на деспотски положаj истакне слепог Гргура. Гргур, међутим, ниjе успео да привуче присталице у Србиjи, па jе, бескористан као политичко оруђе, одбачен и повукао се у Манастир Хиландар, где jе наредне године умро. Турски притисак изнео jе на видело неслагање између Стефана и Jелене, до тада потискивано нетрпељивошћу према Михаилу Анђеловићу. Премда су обоjе били изразито антитурски настроjени, разилазили су се у гледању на улогу Угарске у даљим настоjањима да се спасе оно што jе од Деспотовине остало. А 1458. она jе сведена на узак поjас уз Дунав, практично на тврђаве Смедерево и Голубац. Jелена jе, очигледно, водила главну реч у збацивању Анђеловића, и то jоj jе донело привремену предност након његовог пада. Већ у априлу 1458. поведени су преговори с властима у Смедереву око уступања остатака Деспотовине у замену за некадашња имања деспота Ђурђа у Угарскоj, чиjи jе наjвећи део прешао у руке Хуњадиjа средином века. Са српске стране главну улогу у преговорима у почетку jе играла Jелена. Међутим, већ од следећег месеца видљива jе промена у документима коjи сведоче о тим преговорима. Уместо Jелене, на прво место

СВЕТИ СТЕфАН СЛЕПИ и ПРЕПОдОБНА МАТИ АНГЕЛИНА, детаљи живописа из Манастира Гргетег

СТЕФАН БРАНКОВИЋ (в. 1458–1459) тефан jе рођен 1420. или 1421. као трећи син и пето дете у браку Ђурђа Бранковића и Ирине Кантакузин. Изгледа да jе добио име по уjаку свога оца, деспоту Стефану Лазаревићу, коjи jе, будући без деце, рачунао на свог сестрића Ђурђа као на судеоника у власти и наследника престола. Убрзо пошто jе његов отац преузео престо Српске земље 1427, умро jе наjстариjи Стефанов брат Тодор. Иако jе Ђурађ наjстариjем сину наменио право престолонаслеђа, сва троjица, и Гргур, и Стефан и Лазар, истицани су као пуноправни чланови деспотове породице, коjима jе припадао сразмеран удео у правима и обавезама. Стефан jе провео дане детињства у релативном спокоjу родитељског дома, поштеђен невоља и страхова у раздобљу коjе нису

страна

205

страна

241

Милан * 26. јуна/8. јула 1857. † 12/24. априла 1859. (мајка: Марија)

Марија Клара

Теодор

Михаило

* 27. јуна/9. јула 1830. † децембра 1830.

* 4/16. септембра 1823. † 29. маја/10. јуна 1868. кнез (1839–1842, 1860–1868) 20. јула 1853.

* 7/19. јануара 1848. (мајка: Марија Граф)

Јулија Хуњади

* 1831. † Беч, 1919.

Марија

Mарија

* 1846. (мајка: Сидонија Рајхел)

* 1821. † 4/16. јула 1823.

Александар Густав * 2. јуна 1846. (мајка: Франциска (Фаника) Хитенберг)

Теодор * између 1839. и 1842. † 19/31. маја 1846. (мајка: Даница)

Ана † маја 1818.

Марија или Гаврило

Милан * 6/18. октобра 1819. † 26. јуна/8. јула 1839. кнез (1/13. јуна – 26. јуна/8. јула 1839)

Савка (Јелисавета) * 16/28. мартa 1814. † 11/23. септембра 1848.

3/15. октобра 1831. Јован Николић од Рудне * 1810. † 1890.

(мајка: непозната)

Петар Гаврило

* 1805. † 1814.

* марта 1826. † 30. јануара/11. фебруара 1828. (мајка: Јеленка)

страна

242

Петрија * 24. јулa/5. августa 1808. † 25. јануарa/6. фебруарa 1871.

25. мајa/6. јунa 1824. Теодор Бајић од Варадије

Марија или Гаврило * између 1820. и 1825. (мајка: Станка)

Велика * 1819. † 30. јуна/12. јула 1823. (мајка: Петрија)

Милош Теодоровић Обреновић * Средња Добриња 7/18. мартa 1783. † Београд 14/26. септембрa 1860. војвода Карађорђев (1811–1813), кнез Србије (1815–1839, 1858–1860) 1804.

Љубица Вукомановић

Јован Теодоровић Обреновић

* Срезојевци 3/14. јануарa 1785. † Нови Сад 14/26. мајa 1843.

* 1786. † 1850. гувернер дистрикта рудничког и пожешког 1. око 1814. Круна Михајловић * 1797. † 1835.

2. Ана Јоксић * 1818. † 1880.

Јеврем Теодоровић Обреновић * 7/18. марта 1790. † 8/20. септембра 1856. управник нахија, командант Подрињско-савске војне команде, председник Савета, намесник 1816.

Томанија Богићевић

* 1796. † 1/13. јуна 1881.

Јаков Теодор Михаиловић

* око 1767. † пре 15/27. јул 1817.

† 15/27. новембрa 1802. (био ожењен Горданом Михаиловић)

Вишња

† 18/30. јунa 1817. (била удата за Обрена Мартиновића, † 1777)

Милан * око 1770. † 4/16. децембар 1810.

Стана * око 1773.

Михаило

Милош

породица Милоша Обреновића

страна

180

Кнез Лазар је као свој грб користио шлем с бивољим роговима, аутентично знамење својих предака. Тај симбол јавља се на његовој одећи и новцу, као и на јужном зиду Лазареве припрате у Хиландару из 1380. По кованицама, печату с Милешевске даровнице и једном прстену из XV века јасно је да је од оца то знамење наследио и деспот Стефан Лазаревић. Већ у време кнеза Лазара, Лазаревићи свом породичном грбу додају и двоглавог орла, па се он јавља већ на Лазаревој припрати у

Хиландару. Орлови су красили одећу кнеза Лазара, кнегиње Милице и деспота Стефана и на фрескама у Раваници, Љубостињи и Манасији. Љиљани потичу од вазалног односа деспота Стефана према мађарском краљу Жигмунду Луксембуршком. Упечатљив детаљ је змај с репом обмотаним око врата, као симбол чувеног угарског витешког реда змаја, установљеног 1408, ком је припадао и деспот Стефан. Тај симбол пронађен је на пећима у унутрашњем утврђењу деспотовог Београдског града.

страна

203

Наjкомплетниjи и наjлепши грб Бранковића jавља се на печату Лазара Бранковића из 1457, на основу ког jе израђена ова реконструкциjа (у боjама преузетим из „илирских” грбовника). Лав као особени хералдички симбол Бранковића jавља се већ код родоначелника лозе, властелина Бранка, док jе други уобичаjени симбол, кацига с бивољим роговима, преузет од Лазаревића и од времена деспота Ђурђа доследно се jавља на печатима свих припадника лозе Бранковића (Лазара, Стефана, Маре, Ђорђа и Jована).

Осим лава, наjчешће у ходу, и кациге с роговима, на грбовима неких припадника породице Бранковић jављаjу се jош и двоглави орао и глава бика. Као знак деспотског достоjанства и настављања традициjе српских владара двоглави орао се jавља уз породични знак лава на новчићима и малом печату Ђурђа Бранковића, као и на печату деспота Ђорђа из 1492. Бикова глава с печата Ђорђа и Jована Бранковића из 1479. иначе jе традиционални грб Молдавиjе.

страна

280

За време друге владавине кнезова Милоша и Михаила, породични грб Обреновића донекле се раздвојио од државног. На Медаљи за услуге кнежевском дому из времена кнеза Милана IV око штита је обавијена крунисана змија која се гризе за реп, у крст су додати мач и године Косовске битке и почетка Другог српског устанка, а око грба је девиза Обреновића „Време и моје право”. Мач у крсту јавио се у српском грбу још за време кнеза Александра Карађорђевића,

док су змију и две преломне године додали Обреновићи. (Иако се може учинити необичним што Обреновићи у породичном грбу имају елемент једног Крађорђевића, и Карађорђевићи у свој породични грб уносе орден кнеза Лазара, који је установио краљ Александар Обреновић.) Није сасвим јасна симболика уробороса – змије која гризе свој реп, у грбу Обреновића, јер је у хералдици значење тог мотива многоструко. Једно од њих јесте мој крај је мој почетак.

страна

370

Дворски породични грб Карађорђевића из 1918. носио jе на себи ознаке три земље чланице Краљевине Jугославиjе: крст с оцилима као симбол Србиjе, шаховска поља у име Хрватске и крањског плавог орла са жуто-црвеним полумесецом на грудима као представу Словениjе. Око штита постављена jе била огрлица с орденом кнеза Лазара, коjи jе на петстоту годишњицу Косовске битке 1889. установио краљ Александар Обреновић, а од Обреновића га преузели

Карађорђевићи. Плочице огрлице биле су украшене сребрним двоглавим орловима у црвеним пољима и укрштеним секирама и мачевима и грудним оклопима на плавоj подлози, коjе су по ивици красили круне и љиљани. Над штитом се налазила византиjска круна, иста као она на ордену кнеза Лазара. Овакав дворски грб налазио се на Сребрноj медаљи с круном за услуге краљевском дому, коjу су имали права да истичу на своjим радњама и дворски лиферанти.

чињеница да му jе маjка била Византинка из царске породице, али jе њено присуство у синовљевом животу нагло прекинуто када jе Радослав имао десетак година. Нов и свеж извор византиjског надахнућа стигао jе децениjу касниjе с невестом Аном Анђео. Управо таj брак, коjи се узима као кључни доказ да се Радослав бацио под скуте своме тасту и делио судбину његових успеха и неуспеха, био jе резултат Теодорове и Стефанове политике, а не свесног Радослављевог избора. Теодор jе био заинтересован да на српском престолу седи његов приjатељ, а потом и зет,

ИСКОВАНА ИСТОРИJА ПРВО СРПСКО КОВАЊЕ Први српски владар коjи jе почео да куjе новац, у бакарним и сребрним апоенима, био jе краљ Радослав. У тврђави Градина изнад Трговишта код Новог Пазара пронађени су не само примерци новчића краља Радослава већ и остаци ковнице. Ликовне представе на новцу, сличне или истоветне с неким од новчаних емисиjа Солунског царства, указуjу на порекло маjстора ковничара, односно калупа, а тиме се обjашњаваjу и грчки натписи на новцу.

Повеља бившег краља Радослава Дубровнику од 4. фебруара 1234. (Државни архив у Дубровнику)

Прва српска кованица из времена Стефана Радослава (Центар за посетиоце Народне банке Србије)

али нема доказа да се на непосредан начин, воjном или материjалном подршком, уплитао у владарске послове у Србиjи или гарантовао Радослављев владарски легитимитет. Као наjупадљивиjе обележjе Радослављеве наводне опчињености византиjским светом по правилу се истиче његово коришћење византиjског царског презимена Дука, што jе посведочено већ помињаним вереничким прстеном, новцем коjи jе ковао и грчким потписом на повељи Дубровчанима. Будући да му jе деда био византиjски цар, редовно jе и с

страна

49

страна

80

без плате или плена. Због тога jе одлучио да их већ почетком 1283. пошаље на Србиjу, намеривши да се тако истовремено ослободи неугодних наjамника и казни српског краља за прошлогодишња осваjања. Татари су заиста продрли до Липљана и Призрена, а jедан њихов одред страдао jе у набуjалом Дриму, али нису причинили већу штету краљевоj земљи. Краљ се дао у потеру за њима, а заправо му jе татарски упад дао повод да поново удари на ослабљеног неприjатеља. Успеху амбициозно замишљеног пљачкашког напада требало jе да допринесу и трупе коjе jе довео краљ Драгутин. Два брата су на челу сjедињене воjске провела више месеци краjем 1283. и почетком 1284, пљачкаjући у дубини византиjске териториjе. На походу су их затекли и божићни празници, а њихове чете допрле су до области Сера, до Свете горе и чак до кланаца код данашње Кавале. Срби су се вратили назад с огромним пленом, Драгутин се повукао у своjу област, а Милутин jе дао неопходан предах воjсци. Aли не задуго – исте године jош jедном су краљеве чете кренуле на jуг и овога пута ставиле под власт српске круне Пореч у

Динари са заставОм краља милутина (у средини горе) ковани су у толиком броју да су у болоњи 1305. потпуно потиснули локалну валуту, па су млетачке власти морале да уведу посебне мере против коришћења српских динара. на тај догађај осврнуо се и славни италијански песник Данте алигијери, творац „божанствене комедије”, поменувши српског владара међу нечасним владарима онога доба у 19. певању „раја”. (Центар за посетиоце народне банке србије)

долини Треске, Кичево и Дебар с њиховим подручjима. Милутин jе померио границе државе далеко на jуг, готово до зидина Кроjе, Охрида, Прилепа и Велеса. За дуже време осваjачки замах на тоj страни биће заустављен, наjвише због чињенице да jе краљ главнину воjске морао да ангажуjе на другим странама, али на српско-византиjскоj граници ипак ниjе завладао мир. Гласови о успесима српског оружjа проширили су се Царством и допрли до удаљене Брусе у Малоj Азиjи, где jе своjе грехе због четовања против Византиjе за време владавине краља Драгутина окаjавао као монах византиjски одметник Котаница. Ратовање српског краља учинило му се као добра прилика да поново окуша срећу у разбоjничким упадима, збацио jе монашку ризу и успео да се докопа слободе, а потом и да пребегне Србима. Отад jе наставио по старом, сада као краљев наjамник коjи jе са своjим одредима држао у сталноj неизвесности византиjске пограничне краjеве према Србиjи, а да делотворног лека за ову невољу ниjе било. Милутин се за то време поново суочио с татарском претњом, овога пута из другог правца, у другом виду и с далекосежним последицама. Када

Први новчићи Кнежевине Србије исковани су 1868. у Бечу, пре него што је Србија стекла пуну самосталност и право да кује свој новац. Кнез Михаило није доживео да види бакарне кованице са својим ликом, које су с непредвиђеним закашњењем у земљу стигле почетком 1869. (Центар за посетиоце Народне банке Србије)

ПАРАДНИ ПОРТРЕТ КНЕЗА МИХАИЛА, Јоханес Бес, 1859–1860. (Музеј града Београда)

страна

282

своjе спољашње политике, његова унутрашња политика изазвала jе незадовољство у земљи, омразу код знатног дела интелигенциjе и беспоштедну борбу, током коjе су обе стране претеривале и правиле грешке. Конзервативних схватања по уверењу, од оца jе наследио извесне деспотске склоности, па ниjе ценио слободоумне идеjе и демократске принципе. Осим тога, био jе уверен да су партиjски живот и трвења коjа он неминовно доноси штетни за успешан развитак државе и да jе слабе. Противећи се, стога, било каквим унутрашњим слободама, он jе у Србиjи наставио с конзервативним режимом кнеза Милоша. Насупрот томе, однегована на слободоумним идеjама Запада, генерациjа српских политичара и млађих интелектуалаца тога времена, и из Кнежевине Србиjе и међу Србима из Jужне Угарске, окупљених око Уjедињене омладине српске, захтевала jе завођење слободоумног либералног режима, заjедно са свим слободама коjе jе он са собом носио. Пошто кнез то ниjе желео да дозволи, настала jе огорчена борба између владара и носилаца тих идеjа, коjа jе потраjала све до насилне смрти кнеза Михаила, чиме jе прекинута његова драгоцена активност на плану спољашње политике. Само неколико година (1863) после поновног доласка на престо Србиjе организована jе прва завера против кнеза Михаила, чиjи jе вођа био Антониjе Маjсторовић, члан Народног суда

и државни саветник (тзв. Маjсторовићева афера). Када jе због ослобађања поjединих затвореника услед недостатка доказа Михаило осудио чланове Великог суда (1864), кнежев углед претрпео jе озбиљан удар, а његов режим од тада више ниjе носио епитет демократски. Упркос истоветним погледима на спољашњу политику, Михаило ниjе успео да успостави добре односе ни са Уjедињеном омладином српском, новооснованом српском национално-културном организациjом. Михаилов апсолутизам, осим на политичком плану, огледао се на тренутке и у његовом односу према просветним и правосудним установама, што се испољило 1864, када jе укинуо Друштво српске словесности.

траг У ОДБРАНУ НАРОДА Кнез Михаило је током свог боравка у Паризу написао и 1850. године штампао на француском и српском језику књигу „Милош Обреновић или поглед на историју Србије од 1813. до 1839. године, одговор г. Сипријану Роберту”, којом је покушао да поправи изузетно ружно и злонамерно мишљење о српском народу које је овај понудио француској читалачкој публици. Бранећи пред француском јавношћу свог оца, кнез Михаило је с много страсти узео у одбрану српски народ, указујући на његово јунаштво и поштење показано током историје.

реЧ О трОШеЊУ Говорећи о краљевом расипништву, историчар и краљев савременик Никола Крстић записао је: „Дођосмо после у реч о трошењу; и ја и том приликом уверих се, што одавна приметих, да ће велики кнежеви трошкови моћи произвести за њега и за земљу велике неприлике [...] Тако се исто не штеди ни при кнежевом асталу. И у хаљинама је кнез раскошан; прави их немилице, обуче једанпут два, па их поклања јагеру [ловцу], који, каже се, има већ на 10-15.000 стеченог капитала [...] Рукавица по 2-3 пара на дан потроши; од Николе шустера знам, да исто тако много и чизама и ципела троши [...] Кнез је врло штедар, дарежљив. Кад је на путу, само ако спази неку сироту, нареди да јој се дâ по неколико дуката. [...] Поручио је 8 великих својих слика – свака кошта 1.000 франака – па сад не зна шта с њима да ради.”

Склоност ка трошењу достигла је такве размере да је Ђорђе Јовановић, тадашњи лекар на двору Обреновића, описујући догађаје после абдикације краља Милана, пошто је овај добио велику своту новца као позајмицу од руске банке, забележио следеће: „Старом коцкару и распикући било је довољно само пет месеци да страћи оних 2 милијуна, јер већ у марту 1892. год. краљ извештава [...] да је све своје имање на игри и курсевима изгубио...”. Милан Пироћанац, вођа Напредне странке и председник српске владе 1880–1883. године, веровао је да је краљ Милан ушао 1885. године у рат с Бугарском како би на тај начин намакао преко потребан новац за исплату менице од два милиона динара, које је позајмио од посредника из Аустроугарске монархије.

у огледалу страна

320

Краљево понашање према породици ниjе било битно другачиjе. Према супрузи jе исказао краjњу нетрпељивост, али, племенитиjе емоциjе ниjе показао ни према маjци, за шта су били заслужни намесници коjи су га у адолесцентском добу огорчили разноврсним причама о њеном распусном животу. Са сином Александром имао jе знатно присниjи однос. Jош као дете Александар се налазио у ситуациjи да буде сведок неслоге међу родитељима и да расте у разбиjеноj породици, где су уместо речи љубави размењиване увреде и оптужбе. И поред тога што се непосредно по Александровом рођењу, као размажен и егоцентричан, осетио запостављен због преусмеравања краљичине

кнеЗ МИЛан ОБренОвИЋ И KнегИЊа натаЛИЈа, литографија из Беча, XIX век (Историјски музеј србије)

Прве нОвЧанИЦе У кнежевИнИ срБИЈИ штампане су 1876. у Београду, за потребе финансирања српско-турског рата, али држава је одустала од њиховог пуштања у промет. Лице новчаница красили су српски војник и девојка у народној ношњи, док су на наличју представљени чланови породице Обреновић. По стицању независности 1878. израђене су среБрне кОванИЦе с ликом кнеза Милана. Проглашење србије за краљевину 1882. обележено је и ЗЛатнИЦИМа од 10 и 20 динара с краљевим ликом, популарно називаним „Миланови златници” и „миландори”, а у злату су биле плативе и нОвЧанИЦе ИЗ ПерИОда краЉевИне. (Центар за посетиоце народне банке србије)

страна

пажње на сина, током година се између оца и сина развио однос пун нежности, тако да jе Наталиjа чак замерала супругу како jе распустио дете до те мере да му не представља никакав ауторитет. Милан се потрудио да му обезбеди добре васпитаче и наставнике, па се, рачунаjући на сличност у погледима и темпераменту, а сматраjући лично искуство прихваћеним моделом понашања, чак потрудио да сину обезбеди и одговараjуће сексуално образовање. Међутим, када jе схватио да Александар планира да се ожени Драгом, покушавао jе на све начине да га од те намере одговори, вршећи на њега притисак подношењем оставке на положаj команданта активне воjске.

Са жељом да учврсти династиjу и успостави jош ближе односе са силама Троjног споразума, планирао jе да сина ожени немачком принцезом из куће Шаумбург-Липе. Али док jе Милан путовао у Беч да уговори венчање, jула 1900, краљ Александар jе обjавио веридбу с Драгом Машин, бившом дворском дамом краљице Наталиjе. Пошто jе сазнао вест о веридби, краљ Милан се, поражен и остарео, гушио у плачу. Одлучивши да се више не враћа у земљу, сина jе описивао као незахвалника коjи jе упропастио династиjу, не скриваjући жељу да га види мртвог или збаченог с престола. Изузетна интелигенциjа краља Милана била jе нешто што нису покушавали да оповргну ни краљеви наjљући опоненти, већ су jе, напротив, у свакоj прилици истицали. Многи од оних коjи су га познавали сматрали су да краља одликуjу изузетна бистрина и необична даровитост, да има добро памћење, изражен

321

реорганизациjи воjске припремаjући jе за коначан обрачун с Турском. Током балканских ратова 1912–1913. престолонаследникова популарност и његов утицаj почели су да расту. У Првом балканском рату (1912) као заповедник Прве армиjе водио jе победоносне битке над Турском код Куманова, Скопља и Битоља. У Другом балканском рату током битке на Брегалници, jуна и jула месеца 1913. године, триjумфовао jе над бугарским трупама, па jе после враћања териториjе jужне Србиjе Краљевини Србиjи народ почео да га зове „осветник Косова”. Присни односи и сарадња између престолонаследника и Аписовог окружења постепено су се с временом пореметили до те мере да су прерасли у нетрпељивост, па и отворено неприjатељство. На то jе у великоj мери утицало и формирање таjне организациjе

страна

362

Уjедињење или смрт (познате и као Црна рука) 1911. Ти односи, коjи су доживљавали своjе мене, посебно су се заоштрили око питања Македониjе и управе у њоj. Сукоб између црнорукаца, коjима jе подршку пружао краљ Петар I, и владе радикала Николе Пашића, коjа jе уживала симпатиjе Русиjе и Француске, као и нескривену подршку престолонаследника Александра, изазвао jе породични неспоразум на Двору, поделу међу официрима и претио jе да узрокуjе озбиљну уставну кризу у земљи, коjа jе постала предмет броjних написа у штампи. Нашавши се у расцепу између двеjу непомирљивих и жестоко супротстављених струjа, уз то притиснут годинама и болешћу, краљ Петар се одлучио на, како jе то званично образложено, повлачење с активног вршења дужности краља, предаjући указом од 24. jуна 1914. управљање Србиjом сину Александру као регенту.

НОВчАНИЦА ОД 10 ДИНАРА ИЗ 1929. прва је новчаница штампана у Заводу за израду новчаница Народне банке Краљевине Југославије. Године 1931. Завод је издао две новчанице изузетне уметничке вредности, за које је ликовно решење дао познати сликар Паја Јовановић. НОВчАНИЦу ОД 1.000 ДИНАРА красио је лик краљице Марије, а ону од 50 динара лик краља Александра. Исте године у топчидерској ковници израђен је и СРЕБРЊАК ОД 20 ДИНАРА с краљевим ликом. (Центар за посетиоце Народне банке Србије)

Краљ Петар I Карађорђевић откривао је неке слабости и мане свог сина Александра, упркос томе што је одавао утисак смиреног, пријатног и дружељубивог младића. Тврдио је да је „притворица” и да га по томе подсећа на краља Николу, да не уме да се понаша, да је тврдоглав и непослушан. Лако се вређао и био је злопамтило. Поред тога, савременици су уочили наглашену властољубивост и његову нескривену жељу да се што пре домогне власти. ДВОjНИ ПОРТРЕТ КРАЉА ПЕТРА I И РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА, Шпиро Боцарић (Краљевски двор на Дедињу)

Пуцњи на царског престолонаследника Фердинанда у Сараjеву и аустроугарска обjава рата Србиjи ставили су регента Александра пред бременит, захтеван и неизвестан задатак одбране државног суверенитета. Међутим, политички циљеви краља Александра били су битно другачиjи од оних његовог оца, па jе стога у прокламациjи упућеноj воjсци краjем

страна

363

jула 1914. изложио идеjу да ће се Србиjа борити за ослобођење и уjедињење Срба, Хрвата и Словенаца, дакле за jугословенски програм. Тако устроjен програм донео jе броjне проблеме његовом творцу, а у Србиjи jе посеjао броjне сукобе и створио jоj jе неспоразуме са савезницима, Русиjом, Енглеском, Француском и Италиjом. Као врховни заповедник српске воjске, Александар jе непрестано боравио на ратишту, делећи судбину са своjим народом и воjском. Водио jе трупе у сукобима 1914. године, када jе српска воjска у биткама на Церу и Колубари у потпуности разбила аустроугарске jединице. Ипак, после обjедињене агресиjе Немачке и Бугарске, воjска Краљевине Србиjе посрнула jе у неравноправноj борби и била jе принуђена да се, заjедно с краљем Петром и регентом

Дубље у старину: позната историjа Срба Позната историjа Срба може се пратити од тренутка када су се населили у балканским провинциjама Византиjског царства почетком VII века и ушли у видокруг царских чиновника и учених људи. Безнадежно скромне вести о наjраниjоj историjи Срба и наjстариjоj српскоj династиjи осиромашене су и чињеницом да готово у целости потичу из средине X века, из списа De administrando imperio византиjског цара и писца Константина VII Порфирогенита (913–959). Његово казивање, намењено у форми упутства сину и наследнику, оптерећено на многим местима царском идеологиjом и пропагандом, почива на документима из царске архиве, на извештаjима посланика и провинциjских чиновника, као и на предањима о пореклу и историjи коjа се до тог времена изградила међу Србима. Због тога, што се дубље залази у старину, легендарни наноси у причи о судбини Срба у новоj домовини постаjу све гушћи.

страна

9

Из своjе првобитне постоjбине,

страна

10

коjу Порфирогенит назива „Бела Србиjа”, а коjу модерна наука уз доста опреза смешта у област изнад реке Дњепар, у данашњоj Украjини, Срби су кренули у сеобу на jуг и населили се, уз дозволу византиjског цара Ираклиjа (610–641), на териториjу Царства, jугозападно од Солуна. Према легенди коjу jе Порфирогенит записао, они су убрзо одлучили да се врате, али тек што су прешли Дунав, поново се предомислише и затражише од цара да им додели земљу за насељавање. Ираклиjе им jе, уз услов да се боре против неприjатеља Царства, доделио пространу област између реке Саве и Динарских планина у непосредном залеђу jадранске обале. На том простору Срби су оформили неколико кнежевина. Уз обалу Jадрана и у његовом непосредном залеђу налазиле су се кнежевинa Неретљана, позната и под називом Паганиjа (од реке Цетине до реке Неретве), Захумље (од Неретве до Дубровника), Травуниjа (од Дубровника до Боке которске) и Дукља (од Боке которске до реке Боjане и у Зетскоj равници). С друге стране планинског масива коjи одваjа приморске области од ширег залеђа налазила се Србиjа, коjа jе понела то име зацело стога што jе ту била наjгушћа популациjа српског племена и што су у њоj на власти били потомци вође коjи jе Србе довео на Балкан.

Он jе био родоначелник наjстариjе српске династиjе, чиjи чланови излазе из анонимности и биваjу увучени у шира збивања на Балкану тек у IX веку. На то су утицала наjмање три битна чиниоца: прво, Србиjа се нашла на путу бугарске експанзиjе ка западу почев од прве половине IX века. Даље, Византиjа jе из претходног столећа наследила сукоб с Бугарском за превласт на Балкану, а током IX века њихови интереси сударили су се и у српским кнежевинама. Напослетку, упоредо с политичким средствима Византиjа jе обнављала своj утицаj уводећи Србе у хришћанску васељену. Нов талас христиjанизациjе био jе нарочито осетан у време владавине цара Василиjа I (867–886). Пошто тада jош ниjе имао начина и средстава да од житеља Србиjе и приморских кнежевина направи непосредне поданике, византиjски цар се задовољавао компромисом према коjем су локални српски властодршци формално признавали цара за свог господара, а он им jе препуштао да као и до тада владаjу своjим поданицима, али у царево име, као нека врста провинциjских намесника. Тиме jе образ обе стране био сачуван а да се на терену ништа битно ниjе мењало. Таква врста, макар и номиналне заштите користила jе српским кнежевима у време кад су трпели готово сталан притисак Бугарске.

На претходним странама Ангелино Дулцерт с Мајорке израдио је 1339. портолан и на њега унео, по први пут у познатој картографској историји, сва три симбола српске државе – назив, престоницу и заставу. У земљи означеној као Seruja, изнад утврђеног града Скопља (Scopi), постављеног, додуше, сувише јужно, завијорила се жута застава с црвеним двоглавим орлом раширених крила – први ликовни приказ српске државне заставе. На истој карти, на једном дунавском острву означен је и град Сремска Митровица (Sirmia). Вињета града Скопља с Дулцертове поморске карте, 1339. (Национална библиотека у Паризу)

извесног времена побегао у Хрватску. Иако jе победом над браћом и њиховим протеривањем успео да заснуjе самосталну владавину и обезбеди право наслеђа своjим потомцима, кнез Мутимир jе, како су показали потоњи догађаjи, само пренео у наредну генерациjу сукоб три породичне гране око престола. После његове смрти потомци сва три брата били су изjедначени у своjим владарским амбициjама, али не и у могућностима и успеху да их остваре. Мутимир jе оставио иза себе три сина – Прибислава, Брана и Стефана, од коjих jе наjстариjи, Прибислав, наследио оца на престолу 891/92. Међутим, после непуне године Мутимирово завештање доведено jе у питање. Гоjников син Петар вратио се из Хрватске и отерао с престола Прибислава, коjи jе с браћом нашао уточиште у Хрватскоj. Са истом одлучношћу с коjом се превратом домогао престола, кнез Петар Гоjниковић бранио га jе наредних година од насртаjа браће од стричева. Први jе срећу окушао Бран, 895–896, брат збаченог Прибислава, али га jе Петар победио, заробио и лишио вида и могућности да поново истакне претензиjе на власт над Србиjом. Ново и озбиљниjе искушење стигло jе после две године из Бугарске. Хан Борис-Михаило везао jе Строjимировог сина Клонимира за интересе бугарског двора оженивши га Бугарком, засигурно племенитог рода. Уз подршку хана Симеона, коjи jе тада био на бугарском престолу, Клонимир Строjимировић jе успео да стекне упориште у Србиjи, али га jе Петар у отвореноj бици победио и убио. Могуће заплете са Симеоном српски кнез отклонио jе склопивши мир и окумивши се с њим, а с друге стране признао jе врховну власт византиjског цара. То му jе, уз затишjе коjе jе завладало у бугарско-византиjским односима, омогућило да се одржи на престолу и наредних двадесет година и да чак прошири власт на Паганију (Неретљанску кнежевину). Но, када су од 913. у односима Византиjе и Бугарске мачеви и копља заменили хартиjу и перо, Србиjа ниjе могла остати поштеђена невоља. Кад га jе, злонамерно или истинито, кнез Захумља Михаило Вишевић обавестио да се Петар Гоjниковић на наговор Византинаца спрема да у савезу с Мађарима нападне Бугарску,

КЊИЖЕВНО ПЕРО... „О, Господару! Гледах га за оно неколико дана, и до смрти своjе нећу га заборавити! Од Самовлада се не роди до данас такав муж међу Тривалима. Гледах му пламен у оку, слушах жар у бесjеди му, и дивљах му се и стрепљах од тога варварина. Он ће, господару, вратити овом народу славне дане Самовлада. Силан му jе ум, крjепка десница и jуначко срце; страшан jе и велик и у љубави ка своме народу и у мржњи на враге.” Лав Равдух, царски поклисар, о кнезу Чаславу у беседи византијском цару, у роману Стевана Сремца Велики Жупан Часлав, Нови Сад, 1903.

...умочено у историју Симеон, коjи се у међувремену окрунио царским венцем, реаговао jе брзо и немилосрдно. Послао jе на Србиjу 917. године воjску, у коjоj jе био и Павле, син ослепљеног Брана, Петров братанац. Бугари уз лажна обећања намамише Петра, заробише га и послаше у Бугарску, где jе у заточеништву убрзо и умро, а на његово место, као бугарски штићеник, постављен jе Павле Брановић. Промена на престолу у Србиjи ниjе прошла без реакциjе из Цариграда. Оданде jе као византиjски претендент послат Захариjа, син некадашњег кнеза Прибислава, али jе он, уместо на престолу, завршио у бугарском заточеништву, камо га jе кнез Павле послао пошто jе поразио његову воjску и заробио га. Оно што ниjе успело покушаjем преврата остварено jе помоћу префињене византиjске дипломатиjе и угледа коjи jе византиjски цар имао међу словенским главарима на Балкану. Павле Брановић променио jе страну, те jе Симеон 923. употребио против њега исто средство и истог човека, Захариjу Прибислављевића, коjи jе, сада као бугарски штићеник, успео да освоjи власт у Србиjи. Међутим, Захариjа jе jош брже него његов претходник окренуо леђа цару Симеону, зацело и стога што jе извесно време боравио, а можда и био одгаjан у Цариграду. Привлачна моћ jединог васељенског царства била jе, у сваком случаjу, неодољива, и поред све сирове силе коjом jе Симеон располагао.

страна

15

СРПСКЕ ЗЕМљЕ У IX И X ВЕКУ • • границе српских држава средином IX века • границa Србије у доба кнеза Петра (892/93–917) и кнеза Часлава (927–950)

А он више ниjе имао стрпљења за вероломне српске кнежеве. Потценивши неприjатеља, послао jе на Србиjу недовољно броjну воjску, коjу jе Захариjа утопио у крви, а главе бугарских заповедника послао као трофеj у Цариград да би показао своjу оданост цару. Цар Симеон, ван себе од гнева, сручио се 926. на Србиjу много већом силом, коjу Захариjа ниjе ни покушао да дочека, већ се склонио у Хрватску. Бугари су водили са собом Часлава, сина Клонимира и бугарске племкиње, рођеног и

позорjа историjе „Колико год смо пута видjели да су на Србиjу ударали Бугари или Византинци, они су само онда успиjевали, кад су са собом водили по ког српског претендента.” П. С. Срећковић (преузето из Из књига староставних I – Велики Жупан Часлав Стевана Сремца, Нови Сад, 1903)

Област краља Драгутина 1291–1316.

страна

68

За разлику од млађег брата, женио се само jедном, Каталином, унуком угарског краља Беле IV, ћерком његовог наследника Стефана V. Међутим, не може се са сигурношћу утврдити да ли jе до брака дошло пре но што jе српски краљ Урош покварио односе са своjим сениором угарским краљем и допао угарског ропства 1268. или тада, односно после тога. У сваком случаjу, и орођавање с угарским двором и понижаваjући исход Урошевог напада на земљу угарског краља имали су значаjне последице по Драгутинов положаj и његове владарске амбициjе и судбину. Са угледним заробљеником у рукама, Бели IV указала се одлична прилика да чвршће веже српски двор за интересе угарског. Уколико брак Драгутина и Каталине ниjе био склопљен раниjе, у време приjатељских односа двоjице краљева, сада jе могао бити наметнут српскоj страни као опробано средство да се преко престолонаследника и његовог потомства учврсти угарски утицаj у Србиjи. Престолонаследник jе, такође, према угарском узору добио титулу „млади краљ”, коjа jе у Угарскоj била намењена наследницима престола. Уз титулу и право престолонаслеђа, према обичаjима у суседном краљевству, ишло jе и уступање дела државне териториjе с готово свим владарским овлашћењима. Управо jе преношење установе младог краља у Србиjу било jедан од уступака коjим jе Урош морао да откупи своjу слободу. Другим речима, он jе под притиском обећао да ће уступити сину и престолонаследнику део државне териториjе на управу, а потом се и превремено одрећи

власти у његову корист. Драгутину су се тако смешили лепи изгледи да неочекивано заузме владарски положаj. Његове наде, међутим, брзо су се истопиле чим се Урош докопао слободе и релативне сигурности у своме краљевству и jасно му ставио до знања да не помишља да испуни обећања изнуђена у оковима. Он ниjе доводио у питање Драгутиново право да га наследи, али jе тврдоглаво одбиjао да са сином дели власт и државну териториjу, а поготово да се повуче с престола. На корак од трона, Драгутин jе, суочен с очевим крутим ставом, морао да устукне и сачека бољу прилику за остварење права коjа му jе jамчио угарски двор. Српски краљевић упорно jе тражио оно што jе сматрао да му припада. Од тога га нису одвратили ни очево одбиjање ни изостанак, бар у прво време, стварне подршке из Угарске. Неповерење између оца и сина расло jе упоредо с непоколебљивошћу коjа се граничила са инатом jедног и решеношћу да оствари владарска права другог. Када су испариле све наде да би отац могао да промени држање, када jе синовљево стрпљење било на измаку, jедино jе оружjе било кадро да пресуди. Драгутин jе добио помоћ од свог шурака, угарског краља Ладислава IV Куманца,

ктиторски портрет краља Драгутина из Цркве светог ахилиjа у ариљу, 1296.

страна

118

ДУШаноВо ЦарСтВо

страна

119

Цар ДУШан, Ђура јакшић, 1857. (народни музеј у Београду)

страна

312

Историјско-етнографско-географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији Милоша Ст. Милојевића, литографисана у 12 боја и украшена са 40 грбова, штампана је 1873. у Београду. Садржину карте аргументовано је оспорио одмах по њеном изласку из штампе историчар Стојан Новаковић, али је карта ипак доживела више издања од било које друге, а имала је и велики утицај на формирање националне свести. Прештампавана је све до Првог светског рата, с тим што јој је садржај приближаван Новаковићевој критици. (Народна библиотека Србије)

страна

346

подмирио дугове, Петар jе био принуђен да 1894. прода кућу у Паризу и пресели се с породицом у Женеву. Тада већ педесетогодишњак, удовац с децом, постао jе зрелиjи, озбиљниjи и одговорниjи, па се од некадашњег бонвивана преобразио у ученог и књизи наклоњеног човека, склоног медитациjи. Тамну мрљу у животу краља Петра представљали су односи у породици. Будући да jе рано постао удовац с троjе мале деце, ниjе успео да им усади осећања породичне блискости, узаjамности и солидарности. Карађорђевићи као породица нису били способни за траjниjе и дубље заjедништво, међу њима jе царевала суревњивост и нетрпељивост, па jе чак и живот чланова породице под истим кровом био у потпуности незамислив. Дугогодишње одсуствовање из домовине и децениjу дуго живљење у Црноj Гори научили су га стрпљењу, разборитости и упорности. Све то време никада ниjе прекидао контакте с људима из Србиjе, пре свега с прваком Радикалне странке Николом Пашићем. Године 1897, скривен од jавности, отишао jе у Русиjу како би се распитао о воjним школама у коjе jе намеравао да упише синове, али jе путовање свакако имало и политички циљ, агитациjу против Обреновића, пошто jе врхунац његове посете био приjем код руског цара Николаjа II. Три године касниjе, новембра 1900. године, Петар Карађорђевић jе преко свог повереника Балугџића покушао да се споразуме с краљем Александром Обреновићем да му оваj призна кнежевску титулу, изврши jеднократну исплату на име одузете породичне имовине и плаћа годишњу апанажу у замену за његово даље неутрално држање. Пошто су ти преговори завршени без успеха, Петар jе jош више поjачао своjу политичку активност с циљем да се врати у Србиjу. Из тих разлога jе 1901. године покушавао да ступи у ближе односе с Аустроугарском, нудећи jоj на увид своj политички програм. За разлику од боравка на Цетињу, где jе његова делатност била спутавана, контролисана и ометана, краљ Петар jе у Женеви, окупивши око себе своjе сараднике и

КАРТА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ Јована Цвијића из 1911. (Народна библиотека Србије)

страна

347

страна

382 мађарски и немачки интереси, а проглашене су и марионетске државе – Хрватска, Црна Гора и Србиjа. У таквоj ситуациjи млади краљ се после само двадесет дана владавине нашао у позициjи да мора да напусти земљу и емигрира заjедно с владом. С аеродрома у Никшићу наjпре je одлетео у Грчку, па у Jерусалим и Палестину, а потом jе прешао у Египат, да би jуна 1941. стигао у Енглеску, где jе стао на чело владе у избеглиштву. Током рата Петар II je довршио своjе образовање на Универзитету у Кембриџу, а затим се прикључио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Након слома jугословенске воjске у Краљевини Jугославиjи настала су два супротстављена покрета отпора. Први покрет, Jугословенску воjску у отаџбини (тзв. Четнички или Равногорски покрет), предводио jе роjалиста, потоњи генерал Драгољуб (Дража) Михаиловић, министар одбране jугословенске избегличке владе. На челу другог, револуционарног партизанског покрета налазио се комуниста

КАРТА КРАЉЕВИНЕ ЈуГОСЛАВИЈЕ, Златко Шпољар, 1939. (Народна библиотека Србије)

Jосип Броз Тито. Током крвавог грађанског рата коjи jе уследио савезници су прво подржавали Михаиловића, а онда су се, препустивши Jугославиjу интересноj сфери комунистичког СССР-а, преусмерили на Тита. Иако му jе jош одлукама другог заседања Авноjа забрањен повратак у земљу, притиснут захтевима Британаца, коjи су укинули финансиjску помоћ Jугословенскоj воjсци у отаџбини, краљ Петар II био jе принуђен да позове генерала Михаиловића да се стави под команду партизанског вође Jосипа Броза. Када су 1944. године jединице народноослободилачке воjске Jугославиjе (НОВJ) и Црвене армиjе ослободиле Београд, поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором између Броза и краљевског представника др Ивана Шубашића, као и

пристанком краља Петра II, изнуђеним под новим британским притиском, формирана jе прелазна владa са Шубашићем, министром иностраних послова у привременоj влади, на челу. Истовремено, краљ Петар II jе указом с места министра воjске и морнарице сменио генерала Михаиловића, а на његово место поставио jе Тита. У склопу договора о прелазноj влади, краљ Петар II се почетком 1945. одрекао све власти и политичких ингеренциjа у корист намесништва и нове владе, што су многи историчари тумачили као акт абдикациjе. Коначно, 29. новембра 1945, после одржаног референдума у Jугославиjи, Уставотворна скупштина jе донела одлуку о промени државног уређења. Укинута jе монархиjа и проглашена република, династиjа Карађорђевић лишена jе свих права, а земља jе променила име у Федеративна Народна Република Jугославиjа, у коjоj се у наредних четрдесет година на власти одржао jеднопартиjски систем с Комунистичком партиjом Jугославиjе на челу. Пошто екскраљ ниjе желео званично да абдицира и врати се као грађанин у Jугославиjу, забрањен му jе долазак у земљу. Краљ Петар II се 1944. у егзилу оженио грчком принцезом Александром, с коjом jе годину дана касниjе добио сина Александра. После рата jе с породицом живео у Лондону, Францускоj и САД. Био jе политички активан све до смрти и тесно jе сарађивао са Српском православном црквом и са српском емиграциjом. Последње године живота провео jе у Америци. После дуге и веома тешке болести, а након неуспелог пресађивања jетре, умро jе у денверскоj болници новембра 1970, а сахрањен jе у Цркви Светог Саве у Либертивилу, у САД.Тиме jе био jедини европски монарх коjи jе почивао на тлу Сjедињених Америчких Држава. Тело Петра II пренето jе у Србиjу краjем jануара 2013.

Из рода и дома ПОСЛЕДЊА КРАЉИЦА ЈуГОСЛАВИЈЕ Александра Карађорђевић (1921–1993), супруга краља Петра II Карађорђевића, принцеза од Грчке и Данске, кћерка краља Александра I Грчког и Аспазије Манос, удала се за Петра II Карађорђевића 20. марта 1944. године. Имали су само једно дете, сина, данашњег принца Александра II Карађорђевића. Александра никада није крочила на тло Југославије, земље чија је краљица била, пошто је 1945. укинута монархија. Иако њен муж није абдицирао, Александра и Петар никада више нису били признати за краљицу и краља Југославије. Живела је у егзилу са својим супругом и сином. Умрла је у Источном Сасексу.

У маузолеj Карађорђевића на Опленцу положено jе 26. маjа исте године. Титулу краља Jугославиjе, државе у коjоj током своjе владавине ниjе боравио, последњи владар из династиjе Карађорђевић носио jе у периоду од 9. октобра 1934. до 29. новембра 1945. Млад и неискусан у државничким пословима, Петар II jе имао несрећу да дужност монарха обавља у изузетно турбулентном и судбоносном времену, када jе у хаосу рата заjедно с jугословенском монархиjом нестала и нововековна српска и jугословенска династиjа Карађорђевић. Као утеха његовим наследницима може да послужи чињеница да се током своjе номиналне, кратке и бурне владавине ниjедном ниjе огрешио ни према народу ни према држави коjима jе владао.

страна

383

страна

78

њиховим тежњама. Брзина коjом jе извршена промена на престолу и чињеница да се то десило без потреса и унутрашњих сукоба сведоче о томе да jе у држави већ постоjало расположење за преврат, у коjе jе Милутин зацело морао бити упућен. На државном сабору у Дежеву 1282. Милутин jе с непуних тридесет година примио од стариjег брата краљевске знаке и узео владарско име Стефан Урош, по узору на свога оца. Уз круну и скиптар морао jе да прихвати и одређене обавезе према брату – да ће му обезбедити достоjан део државне териториjе у коjем ће пребивати након повлачења, што jе одмах након сабора и учињено, и да ће престо наследити неки од Драгутинових синова. Потоњи догађаjи ће показати да Милутин, jедном када jе ставио круну на главу, ниjе више био спреман да jе сe одрекне, нити да се лиши могућности да сам одреди наследника. Но, у прво време након примопредаjе власти то питање ниjе било актуелно, а нови краљ jе на првом месту морао да води рачуна о расположењу и жељама властеле. Талас коjи га jе избацио на површину више се ниjе могао зауставити и Милутин jе био приморан да прати његов смер – већ исте године нашао на челу похода коjи jе српску воjску одвео дубоко у византиjску териториjу. Ширење Србиjе на рачун Византиjе, започето тим ратовањем, било jе превасходно последица осваjачких тежњи краљеве властеле, затим обавезе краља да им та очекивања испуни, али и његове искрене жеље да се овенча славом ратника. Много мању улогу, ако jе уопште и постоjала, у доношењу одлуке да се удари свом снагом на Византиjу имало jе деловање у оквиру антивизантиjске коалициjе окупљене око напуљског краља Карла I, коjоj jе, по своj прилици, претходне године приступио Драгутин. Карлови велики планови о осваjању

свОЈеруЧни пОтпис краља милутина на писму Дубровчанима (Државни архив у Дубровнику)

краљ милутин из Цркве богородице љевишке у призрену, 1310–1313. поред краљевог лика записано jе: „О, Христе боже, верни и самодржавни и светородни и благочастиви степан урош, краљ свих српских земаља и поморских, праунук светога симеона немање, унук првовенчаног краља степана, син великог краља уроша, зет великог цара грчког господина андроника и ктитор светог места овог.”

Византиjе бачени су у прашину у пролеће те године, када му jе устанак у сопственоj земљи потпуно везао руке. С друге стране Шар-планине чекале су простране и плодне долине, стари и богати градови, изгледи на плен коjи никога не би оставио равнодушним, а од коjег jе Србе делила само проређена и углавном неспремна византиjска погранична одбрана. Српски вихор протутњао jе Вардаром и Брегалницом и из византиjских руку траjно истргао Полог, Овче поље са Штипом, Злетово и Пиjанец, а као драгуљ град Скопље. Њему ће Милутин поклонити посебну пажњу, обновиће и богато обдарити његову наjвећу светињу, Манастир Светог Ђорђа, и често ту смештати своjе владарско боравиште. За византиjског цара Михаила VIII Палеолога био jе то само jош jедан у низу неприjатеља коjи су се множили на границама. У jесен исте године сакупио jе броjну воjску, у коjоj jе био и одред Татара, да би се обрачунао прво с господаром Тесалиjе Jованом Анђелом, у том тренутку ближим и опасниjим неприjатељем. Међутим, усред припрема цар jе умро, а нови цар, Андроник II, обуставио jе поход, али ниjе могао да отпусти татарске наjамнике кућама

страна

79

страна

256

Међутим, кнез Милош се ниjе променио, па jе непосредно по повратку у Србиjу, насупрот жељама оних коjи су га поново довели у земљу, наставио тамо где jе стао током своjе претходне владавине, покушаваjући да обнови деспотизам у Србиjи. За разлику од своjе прве владавине (1815–1839), када jе остварио значаjне резултате као државник, а због коjих jе и стекао епитет „Велики”, његова краткотраjна друга владавина (1858–1860) протекла jе релативно мирно и без видљивих успеха. Његова смрт и устоличење кнеза Михаила Обреновића спречили су даљи развоj сукоба, коjи би неминовно уследио. Кнез Милош jе био средње висине, корпулентне грађе, jедрог заобљеног лица и смеђе косе. Имао jе продоран глас, а говорио jе брзо и одсечно. Иако неписмен и необразован, умео jе да око себе окупи образоване људе и да максимално искористи њихове капацитете. Имао jе одличну мемориjу. Био jе особа буjне природе и огромне енергиjе, неуморан радник, врло штедљив. Исказивао jе велику наклоност према женама и имао jе много љубавница, на очаj супруге, кнегиње Љубице.

КНЕЗ МИЛОШ С ФЕСОМ, Павел Ђурковић,1824. (Народни музеј у Београду)

Препис БЕРАТА (султанове повеље) о наименовању Милоша Обреновића за кнеза Србије, 1830. (Архив Србије)

хронологиjа 18. март 1783. Рођен Милош Теодоровић Обреновић у Горњоj/ Средњоj Добрињи 1804–1813. Активно учествовао у Првом српском устанку 1807. Стекао воjводску титулу 1809. Постао jе командант Рудничке нахиjе 1813. По слому Устанка одбио jе да оде из Србиjе

23. април 1815. У Такову изабран за вођу Другог српског устанка 1815. Ратни успеси против воjске београдског везира (Чачак, Љубић, Палеж, Пожаревац, Дубље) 1817–1827. Изабран за наследног кнеза Србиjе 1829/1830–1833. Султан хатишерифима признао

сведок историjе ДА СЕ НЕ ОТВОРИ ОВОГА ВИЈЕКА Кад је писао књигу о кнезу Милошу, коју је издао у Будиму 1828, Вук Стефановић Караџић, по свом признању, није добро познавао кнеза. Пошто га је боље упознао, решио је да за потомство опише и рђаве стране Милошеве политике и карактера. Уз те записе, отпочете у Земуну 23. децембра 1831, оставио је и аманет: „Да се не отвори овога вијека (до године 1900)”. Између осталог он је о кнезу записао и ово што следи. „Мени се чини да ће се најлакше представити портрет Милошева живота у власти и господству кад му се опише ових пет главних својстава његових: I спрдња, II самољубије и презреније свију других људи, III самовољно владање и управљање земљом и народом, IV непостојанство и лаж, V домаћи живот. [...] Милош је човек од природе морао бити весео и шаљив, а потом у господству и у беспослици мало-помало дотле је дотерао да му се сад ништа тако не мили као спрдња. [...] Који најбоље зна са собом и с другим људма спрњу збијати, онај је најспособнији да се прими у двор за министра; а без те способности нити се ко прима, нити се у двору дуго одржати може ако би се како случајно и примио. Али је свагда Милош коловођа у збијању спрдњи, и спрдња се само с оним сме збијати што он хоће; и готово нико ту мајсторију не зна боље од њега. Што је спрдња коме на већу срамоту

Одевао се jедноставно, у почетку у турску одећу с турбаном, а касниjе у традиционалну српску одећу. У свечаним приликама облачио jе генералску униформу руске и српске воjске, на коjу jе качио ордење добиjено од страних влада.

Србиjи статус аутономне кнежевине; Србиjи припоjено шест нахиjа; кнезу Милошу потврдио право наслеђа по принципу примогенитуре 1835. Сретењским уставом укинут феудализам 1838. Почињу с радом Лицеj и Богословиjа 1838. Турски устав означио краj

или штету, то је славнија и повољнија, и дуже се спомиње и другима приповеда. [...] Он зацело мисли да од њега нема на свету човека ни паметнијега, ни праведнијега, ни милостивијега. Он би рад да сви људи њему чест чине, а сами да су без чести и чест њихова као и све остало од њега да зависи. Зато су код њега највеће погрешке и кривице кад се ко правда или доводи узроке или доказатељства макар у чему: него се треба признати за онаквога као што он хоће, и молити му се за милост, или се тако правдати да човек себе још већма понизује а њега да подиже, као што нпр. секретар његов Аврам Петронијевић, 1829. године, нешто погреши у Видину па кад га из Крагујевца стане у писму псовати и претити му, он отпише: ’Господар зна да сам ја будала, и да само онда што паметно могу учинити кад сам пред њим, те ми он прстом показује...’”

На акварелу архитекте А. Васиљева, приказана је српска застава по Сретењском уставу 1835. (Војни музеј)

кнежеве самовоље; Србиjа постаjе модерна монархиjа 1839. Абдикациjа и изгнанство кнеза Милоша 1858. Светоандреjска скупштина враћа остарелог кнеза на власт 26. септембар 1860. Умро кнез Милош Обреновић у Београду

страна

257

сведок историје ХОРОСКОП КНЕЗА МИЛОША

страна

258

Поред многих важних државних и приватних докумената, у Архиву Србије сачуван је и овећи лист папира (33,5 • 44 цм) на ком су тушем, акварелом и пастелом исцртани разни симболи, а у белим правоугаоницима исписане чудне речи (мања слика доле лево). Лист, који је захваљујући запису писара из XIX века датован у 1835, годину Милетине буне и Сретењског устава, назван је „Хороскоп Милоша Обреновића”. Загонетни изглед овог документа тиме је само појачан. Две половине цртежа окренуте су тако да црним површинама на горњој одговарају беле на доњој половини цртежа и обратно. Тек кад се лист пресавије напола и окрене према светлу, речи у белим правоугаоницима ређају се у табелу, око које се појављују мач, бодеж, теразије, шестар, висак, Хорусово око – све познати масонски симболи. Уз сваку реч исписан је одређени број тако да збир бројева у пољима, било хоризонтално, вертикално или дијагонално, увек износи 34. Ако се речи читају редоследом којим бројеви уз њих

налажу, добија се реченица која у преводу гласи: „Мудрост, кроткост, човекољубље јавиће се владатељу Србије”. Стварно значење документа није одгонетнуто. Иако је историји познато да су чланови Угарске масонске ложе били и Карађорђе и Мустафа-паша, за кнеза Милоша

страна

259

то није утврђено. Лукавом и опрезном кнезу нико није спорио политички дар, те би претпоставка да је овим документом можда инициран у масонску ложу могла бацити ново светло на политичке везе и утицаје у српској историји XIX века. Не треба сметнути с ума ни да се реч „хороскоп” тумачи као „увид у време” (гр. хора – сат, време;

скопео – гледам), „гледање хора” (хор је у грчким трагедијама најављивао след догађаја и одлуке богова) или као „Хоров поглед”, по египатском богу судбине, па би овај несвакидашњи елемент архивске грађе могао да значи тек вечну људску тежњу да се завири у будућност.

страна

284

позорја историје ЗАХВАЛНА СРБИЈА Српски народ подигао је 6. децембра 1882. у средини престонице, готово на истом месту где је некада била турска Стамбол-капија, коју је кнез Михаило порушио, споменик кнезу Михаилу на коњу, на ком су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко,

које је кнез Михаило добио од Порте. На зачељу споменика уклесан је српски грб и стоји написано: „Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија”. Споменик изливен у Минхену по замисли фирентинског вајара Енрика Пација био је први јавни споменик Кнежевине Србије.

ПРОЈЕКТИ СПОМЕНИКА КНЕЗУ МИХАИЛУ ОБРЕНОВИЋУ у Кошутњаку и на Великој пијаци у Београду, Михаил Осипович Микешин, 1869. (Музеј града Београда)

Изненадна промена дотадашњег политичког курса кнеза Михаила десила се управо у тренутку када му jе углед у Европи нагло порастао захваљуjући враћању градова. По свему судећи, преломан тренутак био jе његов састанак с грофом Ђулом Андрашиjем, председником мађарске владе, у Иванки 25. августа 1867. године. Таj разговор, чиjи садржаj ниjе познат, обављен без присуства председника владе Гарашанина, оставио jе много простора за нагађања. Неки су били мишљења да jе кнез вољу и предузимљивост за националну акциjу изгубио услед емотивних проблема. Наиме, пошто jе више година трпео неверство супруге и њену љубавну везу с кнезом Карлом Аренбергом, кнез Михаило се 1865. коначно одлучио на раздваjање од кнегиње Jулиjе, намерен да склопи нов брак с блиском рођаком Катарином Константиновић, о чему jе с негодовањем бруjала цела београдска чаршиjа.

страна

285

позорjа историjе ЗЕМЉА НАРОДу Планирану аграрну реформу после Првог светског рата у Краљевини СХС, коjом су укинути феудални и полуфеудални односи и извршена праведниjа подела земље, регент Александар jе у прокламациjи од 6. jануара 1919. године формулисао на следећи начин: „Jа желим да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаjа земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, са правичном накнадом досадашњим власницима њеним”.

Захвална Херцеговина поклонила је краљевићу Александру 1920. САБЉу ДИМИСКИЈу, израђену у Бечу, у чувеној царској радионици Клинкош. Мостарски мајстори додали су јој златни балчак у облику лавље главе и краљев монограм од 31 брилијанта, као симбол владаревих година, изнад којег је круна од 16 брилијаната, симбол трајања владавине Карађорђевића. На корицама сабље угравирали су важне победе српске војске 1912–1918. Краљ је сабљу носио у многим свечаним приликама, између осталог приликом полагања заклетве пре ступања на престо 1921, на венчању 1922. и крштењу престолонаследника Петра 1923. (Фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

Аустроугарска је 28. јула 1914. телеграмом званично Србији објавила рат. у депеши на француском језику, коју је потписао министар спољних послова Берхтолд, стајало је: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914, коју јој је предао аустријски посланик у Београду. Зато је царско-краљевска влада, зарад очувања својих права и интереса, принуђена да прибегне сили оружја. Аустроугарска сматра да је од овог часа у рату са Србијом”. (Архив Србије)

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР у чИНу ПуКОВНИКА, Всеволод Гуљевич, 1940. (Војни музеј)

страна

364

хронологиjа 17. децембар 1888. Рођен Александар Карађорђевић на Цетињу 1903. После Маjског преврата с оцем, краљем Петром I, долази у Србиjу Март 1909. Постаjе престолонаследник пошто jе

његовом брату Ђорђу одузето право на престо 1912–1913. У балканским ратовима командуjе српском I армиjом приликом победа на Куманову, Битољу и Брегалници 24. jун 1914. Постаjе регент и врховни командант воjске у

Првом светском рату, током српских победа на Церу и Колубари Септембар 1916. Солунски процес jесен 1918. Пробоj Солунског фронта, победа на Каjмакчалану 1. децембар1918. Проглашава Краљевину СХС

Александром, током зиме 1915/1916. повуче преко Албаниjе на острво Крф, где се, упркос броjним губицима, опоравила и поново устроjила. После вишемесечног одмора и попуне jединица, српске трупе упућене су на Солунски фронт, где су септембра 1916. године извоjевале значаjну победу на Каjмакчалану. Период затишjа током Првог светског рата Александар jе искористио да се коначно обрачуна с припадницима Црне руке, коjи су оптужени за учешће у наводном атентату на регента код Остраве септембра 1916. године. У Солунском процесу, одржаном jуна 1917, већина официра коjе jе воjни суд оптужио за учешће у недоказаном атентату била jе пензионисана и осуђена на казне затвора, док су троjица челника те организациjе (Д. Д. Апис, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић) осуђени на смртне казне и стрељани су. Завршне операциjе пробоjа Солунског фронта, вођене током jесени 1918. године, предводиле су српске воjводе Мишић, Степановић и Боjовић, с врховним командантом регентом Александром на челу, коjи jе стекао чин генерала. Убрзо након тих операциjа уследило jе ослобађање

16. август 1921. Александар I Карађорђевић постаjе владар Краљевине СХС после смрти краља Петра I 6. jун 1922. Жени се румунском принцезом Мариjом Хоенцолерн 6. jануар 1929. Проглашава Краљевину Jугославиjу и заводи

Краљевине Србиjе, као и териториjе Хабзбуршке монархиjе насељене и српским становништвом и Хрватима и Словенцима. На основу закључака Народне скупштине Краљевине Србиjе и одлука Народног виjећа у

лични режим (диктатуру) 6. септембар 1931. Доношењем тзв. Октроисаног устава укида диктатуру 1933. Ствара се Балкански савез 9. октобар 1934. Убиjен у атентату у Марсељу током званичне посете Францускоj

страна

322

говорнички таленат и правилан изговор, да уме да направи наjфиниjе дистинкциjе и зна и оно што нико не може ни да претпостави, као и да jе у стању да улази у дубину предмета и с неодољивом логиком разлаже ствар. Био jе ревностан и веома вешт у вођењу седница Уставног одбора, коjима jе председавао непосредно пре абдикациjе. Говоре чланова одбора не само да jе слушао с великом пажњом, зналачки водио дискусиjу и умесно учествовао у њоj, већ се истицао и познавањем разноврсних предмета и разложним и логичним заступањем сопственог мишљења, као и аргументованим побиjањем супротстављених ставова. И на плану унутрашње политике краљ Милан jе jасно испољио своjу страсну природу, уносећи емоциjе у партиjску борбу, у коjу се наjчешће ниjе укључивао као владалац, него као високи партиjски представник, што се показало кобним и за њега и за Србиjу. Спретно и успешно манипулисање људима и њиховим слабостима показало се као успела формула за остварење разноврсних политичких циљева, па се краљ Милан њоме често служио, тако да jе коришћење неморалних и корумпираних људи представљало део његове свесне и добро разрађене стратегиjе. Краљеву несталност и бруталност у вођењу политичке борбе осуђивали су чак и његови дугогодишњи наjближи политички сарадници, као што jе био напредњачки лидер Милутин Гарашанин. У поjединим тренуцима испољавао jе краjњу безосећаjност и посредно jе одговоран за смрт више политичких противника режима коjи jе представљао. Док му jе то одговарало, ниjе се либио да одржава на власти омражену напредњачку владу, коjа jе била без стварне подршке у народу, али коjа jе испуњавала све његове захтеве, укључуjући и непрестано увећавање државног буџета како би се покрили краљеви издаци коjи су непрестано расли. Као свог главног противника краљ Милан jе препознао Радикалну странку, с коjом се, услед различитих погледа на спољашњу и унутрашњу политику, жестоко сукобио, не бираjући у тоj беспоштедноj борби средства како би остварио победу. Наjпре, угушењем Тимочке буне, краљ jе остварио триjумф над радикалима, да би под

краЉ МИЛан с ПратЊОМ И саПУтнИЦИМа на БрОдУ на ПУтУ За ЈерУсаЛИМ, Бејрут, 1889, с потписима учесника путовања: краљевог личног секретара др Мише Милићевића; краљевог ађутанта Михаила рашића; италијанског амбасадора у Цариграду, барона Блана, с госпођом и синчићем; два секретара италијанске амбасаде; секретара енглеске амбасаде; гувернера жан-албертова; доктора философије конрада колда и капетана брода Бојановића (Историјски музеј србије)

краЉ аЛександар И краЉ МИЛан са аЂУтантИМа У стреЉанИ, Београд, 1890. (Историјски музеј србије)

њиховим притиском прихватио тзв. Радикалски устав (1888) и, неочекивано и за наjвише политичке кругове, абдицирао у корист свог малолетног сина. Био jе врло популаран у воjсци, и то нарочито у круговима виших официра. Користио jе сваку прилику да одликуjе и награђуjе воjне старешине, никад не губећи из вида интерес своjих мезимаца, коjе jе своjим ауторитетом штитио и онда кад су цивилни службеници били шиканирани и гоњени. Воjска му jе узвраћала безграничном оданошћу и спремношћу да му

послужи кад год му устреба. Краљ jе jануара 1883. донео закон о реорганизациjи воjске и започео jе стварање модерних трупа стаjаће воjске по европском моделу. Кад се у jесен 1883. народ у источноj Србиjи (околина Заjечара и Књажевца) успротивио одузимању пушака и под утицаjем радикала подигао Тимочку буну, угушио jу jе у крви, а убрзо потом укинуо jе народну воjску и почео да ствара редовну воjску. Како jе стицао веће поверење у воjску, тако jе код њега све више расла потреба за потпуном доминациjом политичким животом Србиjе. С таквим особинама и темпераментом краљ Милан никада не би могао да буде уставни владалац, што

jе и он сам осећао, а у тренуцима искрености и признавао. По сведочењу блиских савременика, било jе веома тешко одупрети се краљевоj челичноj вољи, коjа jе просто млела, као и његовом снажном утицаjу. У опхођењу с људима исказивао jе особине коjе су саговорника плениле или су му импоновале, тако да су често његовом упливу подлегали и врло искусни политичари. Мало jе оних коjи су деловали у краљевом ширем окружењу а коjи се могу похвалити да нису с њим долазили у сукоб, пре свега због његовог тешког карактера. У тренуцима велике љутње и раздражености постаjао jе необуздан и готов на све. Губећи на извесно време моћ рационалног резоновања, у љутњи jе могао истински да мрзи, али када би се смирио, исто тако лако могао jе и да прашта, а самим тим и мржња му jе губила на жестини.

страна

323

страна

226

Воjничке и се упустио у отворену борбу с Турском за опште ослобођење Срба. Наредна година, 1806, била организаторске способности и успеси jе jош успешниjа, пошто jе оформљено jезгро српске државе, док су се начини њеног коначног коjи су пратили већину његових подухвата, уз глас ослобођења и исцртавања граница већ могли покретача прве устаничке акциjе, наслутити. Са своjим трупама однео jе велику победу над босанском воjском на Мишару истакли су га у први план међу устаничким старешинама и прећутно августа 1806, а одмах затим и на утврђеном Делиграду. Недуго потом ослобођени су Београд му прибавили општу потврду положаjа устаничког вође. Већ од почетка маjа 1804. у (краjем 1806), Шабац (почетком 1807) и Ужице иностраноj преписци потписивао се као „врховни (1807), чиме су у српске руке прешла сва турска упоришта у Србиjи. Уз руску помоћ 1807. сасвим воjвода”, „командант од Сербиjе”, „вожд” и сл., jе ослобођена источна Србиjа после битке на за разлику од будућих великих воjвода, коjе су називане буљубашама и бимбашама. Одлучно Штубику и Малаjници. Примирjе у Слобозиjи, jе одбиjао могућност склапања споразума с дахиjама и постављао jе захтев да се они протераjу из КЊИЖЕВНО ПЕРО... Београдског пашалука, да се укине ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИJЕ систем читлучења и да се престане с „Ал’ хероjу тополскоме, Карађорђу бесмртноме, насиљем, и то нарочито у доба када све препоне на пут бjеху, к циљу доспjе великоме: су се код jедног броjа старешина диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, jавили знаци колебања и жеље за из мртвиjех Срба дозва, дуну живот српскоj души. компромисним решењем. Ево таjна бесмртника; даде Србу сталне груди, Ослањаjући се на подршку широких од витештва одвикнута, у њим’ лафска срца буди. сељачких слоjева, Карађорђе jе Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, устаничким циљевима дао изразиту Ђорђем су се српске мишце са витештвом опоjиле! антифеудалну и ослободилачку Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, садржину, опредељуjући се за наставак сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.” борбе. Прву велику победу српски ГОРСКИ ВИJЕНАЦ, Петар Петровић Његош, устаници под његовом командом у Бечу на Ново љето 1847. извоjевали су над Хафис-пашом на Иванковцу, августа 1805, после коjе ...умочено у историју

КАРАЂОРЂЕВА ЛЕДЕНИЦА (пиштољ кремењач) (Историјски музеј Србије)

краjем августа 1807, омогућило jе устаницима да 1808. проведу у релативном миру. Ратне операциjе обновљене су 1809, и то с већом жестином. Иако jе jош 1808. признат за „првог и врховног српског предводитеља”, када jе добио и право наслеђивања те титуле, Карађорђе, родоначелник династиjе Карађорђевић, тек jе 1811. осигурао неограничену власт, када му jе скупштина устаничких старешина потврдила звање врховног вожда и наследно право. Порта jе устаничку државу признала тзв. Ичковим миром (1806), док jе Русиjа то учинила уласком у савез са устаницима против Турске. Супротстављаjући се делу старешина, русофила и аустрофила, тежио jе стварању самосталне српске државе.

Чак и у ситуациjи када jе морао да тражи помоћ и ослонац код страних влада, Карађорђе jе настоjао да спречи њихово мешање у унутрашње ствари устаничке Србиjе. Бескомпромисан у захтевима за пуну независност Србиjе, настоjао jе да створи услове за оснивање савремених државноправних и друштвених односа и установа, као и темеља на коjима би била изграђивана национална култура. Из тих разлога радио jе на проглашењу слободне трговине, организовању судских и управних органа, оформљавању полициjе у градовима, оснивању основних школа и Велике школе у Београду. У пролеће 1807. у Београду jе подигао тополивницу и организовао вађење шалитре, израду барута у Страгарима, Ваљеву и Ресави (Манасиjи), вађење оловне руде и ливење олова.

КАРАЂОРЂЕВЕ ФИШЕКЛИЈЕ (Историјски музеј Србије)

страна

227

посебно у земљи каква jе била Србиjа на почетку XIX века. Као такав, без могућности да разуме догађаjе, да се ориjентише и брзо реагуjе, био jе осуђен да лута, често доноси наивне

позорjа историjе КАРАЂОРЂЕВЕ САХРАНЕ

страна

236

Карађорђе jе сахрањиван више пута. Прво jе сахрањен 1817. у Кошарни, у данашњем селу Радовање. Кнез Милош jе наредио да се Карађорђева глава одере, па jе кожу испунио сламом, однео jе паши и послао у Босфор. Дуго се ниjе знало шта jе с Карађорђевом лобањом. Кнегиња Љубица jе 1819. успела да се избори да се Карађорђеви остаци сахране други пут код Саборне цркве у Београду, а онда jе 1820. кнез Милош Обреновић допустио да се Карађорђево тело ископа и пренесе у Тополу. Карађорђеви телесни остаци коначно су састављени с главом тек доцниjе и сахрањени су испод олтара задужбине Петра I на Опленцу.

Као знак да се вратио у земљу, Карађорђе је 29. јуна 1817. ову МАРАМУ послао свом куму Вујици Вулићевићу у Смедерево. Мараму је сачувао кнез Павле Карађорђевић и поклонио је Народном музеју 1935. (данас у Историјском музеју Србије)

судове и погрешне одлуке. Иако jе природним инстинктом бистрог човека са села често осећао праве народне и државне интересе и искрено их чувао и бранио, ниjе био у стању да сагледа танане ниjансе, а што разликуjе врсног државника од добронамерног патриоте. Пошто jе продужио ратне операциjе, Карађорђе jе успешно продро у област старе Рашке, где jе 1809. и 1810. нанео више пораза турскоj воjсци (Сjеница, Суводол, Лозница) и успоставио непосредну везу с Црногорцима. Та добро смишљена и изведена офанзива на томе се и завршила, пошто jе после пораза устаника на Каменици (Чегар) и услед турског продора долином Мораве ка Београду био принуђен да се врати на Мораву. Обнављање руско-турског рата, као и вождова несумњива воjничка даровитост и одважност, спасли су тада Србиjу веће катастрофе. Опорављени устаници наставили су ратовање следеће две године заjедно с

Русима, па су 1810. однели значаjне победе код Лознице и Варварина. Међутим, угрожена од Наполеона, Русиjа jе морала да с Турцима маjа 1812. склопи мир у Букурешту. Таj мир, премда jе обезбеђивао Србима извесну аутономиjу, своjим одредбама давао jе право турским трупама да поново запоседну градове у Србиjи. То jе нагнало Карађорђа и устанике да се поново упусте у рат с Турском, али овог пута без помоћи Русиjе. У очекивању турског напада устаничке снаге су остале развучене на границама Србиjе, пошто старешине нису прихватиле Карађорђев предлог да се српске трупе повуку на утврђени Делиград и планинске положаjе према Поречу, а да се jача резерва прикупи у долини Мораве. Кад су Турци концентричним нападом заузели Неготин, био им jе отворен пут за Београд, према ком су наступале и турске снаге долином Мораве. Немотивисани, несложни, исцрпљени дугогодишњим ратовањем, деморалисани и

страна

237

резултатима Букурешког мира, озлоjеђени и разочарани Срби неорганизовано су дочекали броjчано надмоћне, боље наоружане, одморне и добро обучене турске трупе, коjе су напале с три стране, што jе изазвало општу пометњу међу устаницима. Користећи духовно клонуће и физичку слабост вожда Карађорђа изазвану болешћу, као и огромну воjну премоћ, турска воjска jе 1813. разбила устанике у Неготину, на Равњу, принудивши устаничке старешине да пребегну у Аустриjу, и на таj начин jе угушила Први српски устанак. Почетком октобра Карађорђе, кога jе напустила присебност и храброст, прешао jе у Аустриjу, у Земун, а затим у Манастир

УБИСТВО КАРАЂОРЂЕВО, Мића Поповић, 1969. (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

Фенек. Потом jе затворен у Петроварадину, а jануара 1814. интерниран jе у Грац. Преко Ердеља и Темишвара из Аустриjе jе почетком новембра 1814. пребачен с породицом у Русиjу, у Бесарабиjу, у Хотин, где jе до 1817. живео од руске помоћи. Иако jе по избиjању новог устанка желео да се врати у Србиjу, ниjе успео да добиjе одобрење руске владе за прелазак у Србиjу. После неуспелих покушаjа да убеди цара Александра I да уђе у нов рат с Турском, ступио jе у везу с Хетериjом, таjним удружењем

УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ из 1888, с коментарима краља Петра писаним 1903. (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ, с моделом Цркве Светог Ђорђа, једини је савремени лик у мозаицима краљеве задужбине на Опленцу, рађеним на основу копија средњовековних фресака.

хронологиjа 11. jул 1844. Рођен Петар

Карађорђевић у Београду, у Кнежевини Србиjи 1870–1871. Учествовао у француско-пруском рату као члан Легиjе странаца 1875. Под именом Петар

Мркоњић организовао посебан одред и придружио се устаницима по избиjању устанка у Босни и Херцеговини Август 1883. Оженио се црногорском принцезом Зорком Петровић

1883–1890. Живео у Црноj Гори 1903. После Маjског преврата изабран на Народноj скупштини за краља Србиjе као Петар I Карађорђевић 1906–1911. Царински рат с Аустроугарском

сведок историjе „Чим jе [краљ Петар] дошао на престо, прво му jе дело било слободни Устав, и одмах за тим мраморна задужбина Св. Ђорђа на Опленцу. То jе опомињало на Немањиће, наше прве законодавце и прве градитеље светих задужбина. Србиjа ниjе никад била толико слободна, нити jе национални дух био развиjениjи [...]. У Београду се онда говорило слободниjе него у парламенту Белгиjе, наjслободниjем парламенту у Европи [...] Као студент у Женеви, био сам и jедном позван у кућу овог унука Вождовог на ручак. [...] Памтио сам увек да сам у том салону, у свежем и зеленом Шампелу, видео на зиду неколико предмета коjи су припадали Карађорђу: нешто оружjа и jедну шарену џепну марамицу на коjоj се видео чвор коjи jе био завезао Вожд своjом руком и послао куму Вуjици Вулићевићу, кнезу смедеревске нахиjе, у Србиjу као знак да се из избеглиштва након кобне 1813. године враћа из Русиjе и Румуниjе

у отаџбину 1817. да подигне нови устанак [...]. А други пут дођох у ближи додир с унуком Карађорђа кад jе из Албаниjе, по чиjем jе снегу пешице одступао са своjом воjском, прешао у Грчку, као избеглица, и то избеглица скоро на исти начин као 1813. године његов велики прадед. [...] Ако jе краљ седео у наслоњачи, дигао би се до близу врата да ме сам прими и да ми дадне руку. Увек раздраган, прав као мач, са десном реуматичном ногом, коjа више ниjе била поуздана, и са широким црним његовим очима, коjе су имале наjлепши поглед коjи сам икада видео. Иако jе стари краљ био тек недавно избегао толике замке неприjатеља, ипак таj топли поглед ниjе губио од своjе ведрине и доброте. Моjе би извештаjе увек саслушао без узбуђења кад су били повољни, а без узнемирености кад су били лоши.” СТАЗЕ ПОРЕД ПУТА, „Стари краљ Петар”, Jован Дучић

страна

истомишљенике, jасно усмерио своjу политичку активност, дефинисао дугорочне династичке циљеве и чврсто управљао агитациjом, показуjући се као озбиљан претендент на српски краљевски престо. Сплет околности и догађања у Србиjи принудили су га да постане одлучниjи у борби за остварење своjих права. Свеукупно незадовољство народа у Србиjи приликама у земљи, њеном спољашњом и унутрашњом политиком, Александром Обреновићем, самовољним, бахатим и неспособним владарем коjи се оженио Драгом Машин, удовицом и женом сумњиве прошлости, а коjа уз то ниjе

1908–1909. Анексиона криза, настала после аустроугарског припаjања Босне и Херцеговине 1912–1913. Балкански ратови 1914–1918. Први светски рат 24. jун 1914. Краљ Петар I преноси владарска овлашћења на

била у стању да обезбеди наследника престола, истакло jе Петра Карађорђевића као наjприхватљивиjег претендента на престо. Када jе сазнала да се европско политичко и jавно мнење не би противило његовом кандидовању за новог владара, група официра-завереника упутила jе београдског трговца Николу Хаџи Тому у Шваjцарску, где се оваj састао с Петром и упознао га с намерама превратника. Иако се Петар слагао с идеjом о свргавању династиjе

престолонаследника Александра I Карађорђевића 1918–1921. Петар I Карађорђевић, краљ Краљевине СХС 16. август 1921. Умро у Београду

349

страна

342

основним либералним идеjама, као и с идеjама парламентарне демократиjе и развоjем њених институциjа. Као резултат таквог његовог ангажовања настао jе и превод дела „О слободи” енглеског филозофа и реформатора Џона Стjуарта Мила, обjављен у Бечу почетком 1868, за коjи jе Петар написао и предговор. Током боравка у Паризу занимао се и за уметност, а аматерски се бавио и сликарством и фотографиjом. Пошто jе после убиства кнеза Михаила у Кнежевини Србиjи донесена одредба коjом jе члановима породице Карађорђевић одузета сва имовина и забрањен им jе повратак у земљу, а будући да jе био одушевљени франкофил, Петар се 1870. придружио Легиjи странаца и као њен члан учествовао jе на страни Француске у француско-пруском рату (1870–1871), где jе због изузетне храбрости и пожртвовања одликован Легиjом части. После повратка из тог рата одао се распусном животу и непрестано jе био окружен љубавницама, а трошио jе велике своте новца на луксузне клубове и коцкарнице, па jе стога био под сталним притиском дугова, коjе jе покривао његов отац. Током периода распусног живота Петра I злобници и противници династиjе Карађорђевић описивали су га као особу коjа „споjава у себи глупост оца свога с пакошћу и злобом матере”. Године 1875, одмах по избиjању босанско-херцеговачког устанка (1875–1878), под

Одлука краља Петра I да своје ступање на престо 1903. потврди обредом крунисања изискивала је израду регалија. Нацрте за КРУНУ, СКИПТАР, ШАР, плашт и КОПЧУ припремио је Михаило Валтровић, а израда је поверена угледној париској јувелирској фирми Фализ. Као материјал узета је бронза од ручице Карађорђевог топа и синтетичко драго камење нађено у Србији. Круна краља Петра I једина је српска нововековна краљевска круна. Преживела је повлачење српске војске у Првом светском рату скривена у призренској Богословији; између два рата чувала се у Дворској капели Светог Андрије Првознаног на Дедињу, а током Другог светског рата чувана је у Жичи. Данас се, заједно са осталим регалијама, чува у Историјском музеју Србије.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ У ПАРАДНОЈ УНИФОРМИ, Урош Предић, 1927. (Војни музеј)

псеудонимом Петар Мркоњић придружио се устаницима с посебном четом, с коjом jе деловао по Босанскоj краjини. Током ратовања у Босни стекао jе велику популарност у Србиjи и повећао jе круг своjих присталица, посебно због колебљивог става кнеза Милана Обреновића, коjи jе подршку српском становништву у Босни и Херцеговини пружио тек након снажног притиска jавности у Србиjи. Ипак, због неприjатељског држања Аустроугарске, коjу jе хушкао суревњиви кнез Милан, Петар jе био принуђен да се повуче већ током пролећа 1876, од када jе живео на породичном имању у Боксегу, у Аустроугарскоj, а потом у Темишвару,

страна

343

страна

358

Тамо jе Александар учио обичну грађанску основну школу са своjим вршњацима. Даље образовање наставио jе 1898. у Петроградскоj правноj школи „Правоведениjе”, у коjоj су образовани будући угледни руски правници и дипломате. После Маjског преврата 1903. и избора његовог оца за новог српског краља, с братом Ђорђем и сестром Jеленом прешао jе у лето исте године у Београд, а школовање jе наставио код специjалног васпитача, грофа др Луjа Воjиновића. Веома jе волео књигу и читање, свирао jе клавир и показивао jе изражен говорнички дар, наслеђен с маjчине стране. У намери да сину пружи и воjно образовање, неопходно владару мале државе на Балкану коjа се непрестано борила за очување суверенитета, отац му jе за васпитача обезбедио и пуковника руске воjске Николаjа Сумљенова, па jе млади Александар паралелно учио и полагао и општеобразовне и воjне предмете. С истим циљем jе краjем 1903, са само петнаест година, приjављен у Шести пешадиjски пук српске воjске, у коjи jе ступио као обичан редов. У Петроград се вратио 1905, уписавши Пажевски (кадетски) корпус, елитну воjну школу руске аристократиjе. Међутим, будући да jе био крхког здравља, ниjе могао да поднесе руску зиму, па jе био принуђен да у више наврата прекида школовање и после само годину дана привремено jе напустио Русиjу ради лечења у земљи. Иако млађи син, постао jе престолонаследник у марту 1909, у

КРАЉ БИБЛИОФИЛ Jедна од пасиjа краља Александра I Карађорђевића била jе сакупљање ретких књига и уметничких дела. Знаjући за то, књижари и антиквари из великих светских престоница редовно су га обавештавали о новитетима у своjим рафовима, а он сам jе свако своjе путовање у иностранство користио да зарони у рафове не би ли ископао неки раритет. Само захваљуjући томе Дворска библиотека располагала jе с близу 50.000 примерака, међу коjима су посебну драгоценост представљале књиге и рукописи о старом Египту. Поред тога, краљ jе поседовао и малу, приручну библиотеку с делима из историjе, политике, социологиjе и географиjе.

у огледалу 21. години, када се Ђорђе, прворођени син краља Петра I, одрекао права престолонаслеђа после инцидента са своjим посилним, коjи се окончао смртним исходом. Пошто су краљ и влада донели одлуку да се престолонаследник врати у Србиjу, Александрово систематско образовање jе остало недовршено. Жељан знања, он jе по повратку у земљу наставио да учи уз наjпознатиjе београдске професоре, показуjући посебно интересовање за историjу, право и дипломатиjу. Осим тога, много jе читао, а поред књижевних дела, занимала га jе

На дан веридбе с румунском принцезом Маријом, 9. јануара 1922, румунски краљ Фердинанд одликовао је краља Александра чином маршала и МАРШАЛСКОМ ПАЛИЦОМ, украшеном златом извезеним грбовима Влашке и Молдавије. (Фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

Као воjни васпитаник, као владар коjи jе од своjе 26. године био врховни заповедник целокупне српске воjске и као особа коjа jе децениjу и по (од 1903. до 1918) проживела као воjник, по ратиштима и рововима, краљ Александар jе своjу навику облачења искључиво у воjне униформе пренео и у послератни период, тако да га jе и смрт у Марсељу затекла у адмиралскоj униформи. КРАЉ АЛЕКСАНДАР, Светислав Страла (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

страна

359

Заједно са ЗЛАТНОМ ДИЈАДЕМОМ краљице Марије сачуван је и прамен краљичине косе. (Фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

КуТИЈА ЗА НАКИТ краљице Марије са златним краљичиним монограмом (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

раскинути кметовско-чивчиjски односи у Босни и Херцеговини, Староj Србиjи и Македониjи, као и колонатски односи у Далмациjи. Експроприсани су велики земљишни поседи, а земља jе подељена становништву коjе се бавило пољопривредом. Аграрну реформу пратила jе колонизациjа сиромашног становништва и добровољаца, коjи су, уз броjне привилегиjе, насељавани нарочито уз гранични поjас у Бачкоj, Банату, Староj Србиjи и Македониjи, чиме су ти региони обезбеђивани и оjачавани. страна

368

Из рода и дома ПРАуНуКА КРАЉИЦЕ ВИКТОРИjЕ Jугословенска краљица Мариjа Карађорђевић (1900–1961) друга jе кћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и краљице Мариjе, принцезе од Велике Британиjе и Ирске, унуке краљице Викториjе. Мариjина баба по маjци била jе чувена лепотица, велика кнегиња Мариjа Александрова, сестра руског цара Александра III, а деда по маjци био jе Алфред, воjвода од Единбурга, други син краљице Викториjе. Пре удаjе носила jе титулу принцезе Велике Британиjе и Северне Ирске. Била jе веома образована. За време Првог светског рата радила jе с маjком у болници, негуjући рањенике. Пошто jе имала исто име као и маjка, била jе позната по надимку Мињон. За краља Александра I Карађорђевића удала се 6. jуна 1922. године. С њим у браку родила jе три сина: Петра (1923–1970), потоњег краља Петра II Карађорђевића, Томислава (1928–2000) и Андреjа (1929–1990).

Дане одмора краљ и краљица проводили су заjедно, ретко се раздваjаjући. Када jе реч о краљевим државничким и политичким активностима, као краjње дискретна, краљица се у потпуности дистанцирала од свога супруга, сводећи своjе учешће у jавном животу на протоколарне приjеме и хуманитарни рад. После убиства краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934, остала jе да се брине о синовима и спрема Петра за преузимање краљевске улоге по пунолетству. Када jе краљ Петар II ступио на престо 28. марта 1941, она jе постала краљица-маjка. Била jе веома омиљена у српском народу. У традиционалном друштву тадашње Србиjе представљала jе узор смерне супруге и маjке. Активно jе учествовала у раду добротворних организациjа. Сахрањена jе на краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору.

страна

369

КРАЉИЦА МАРИЈА, Паја Јовановић (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

ФОТОГРАФИЈА КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ СА СИНОВИМА ТОМИСЛАВОМ И АНДРЕЈОМ, у златном раму из радионице Карла Фабержеа, чувеног златара и драгуљара руских царева (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

(1) Филип

* 15. јануара 1982.

(2) Димитрије

(1) Петар

(1) Александар

* 5. фебруара 1980.

* 15. јануара 1982.

* 1965.

(2) Лавинија

(2) Владимир

* 1962.

* 1964.

Александар

(2) Ђорђе

(2) Михаило

* 1984.

* 1985.

* 17. јула 1945. престолонаследник (1) Марија

(1) Кристоф

Татијана

* 1960. † 1994.

* 1957.

Андреј * 1929. † 1990.

1. 1956. Кристина фон Хесе * 1933.

2. 1962. Кира од Лајнингена * 1930.

3. 1972. Милица Анђелковић * 1927.

1. 1972. Марија Глорија 2. 1986. Катарина Бејтис * 1949.

(1) Никола

(1) Катарина

* 1958.

* 1959.

Петар II Карађорђевић * Београд 6. септембра 1923. † Денвер 3. новембра 1970. краљ Југославије (1934–1945) 20. марта 1944.

Александра Олденбург

Томислав * 1928. † 2000.

1. 1957. Маргарита * 1932.

2. 1982. Линда Мери Бони * 1949.

* 25. марта 1921.

страна

380

Александар I Карађорђевић * 1888. † 1934. престолонаследник (1909–1914), регент (1914–1921), краљ Краљевине СХС (1921–1929) и краљ Краљевине Југославије (1929–1934) 1922.

Јелисавета * 1936.

Александар

Никола

* 1924.

* 1926. † 1954.

Марија Хоенцолерн * 1900. † 1961.

Павле Петар I Карађорђевић * 1844. † 1921. краљ (1903–1921) 1883.

Зорка Петровић Његош

* 15/27. априла 1893. † 14. септембра 1976. намесник (1934–1941) 1923.

Олга Олденбург

* 29. маја/10. јуна 1903. † 1997.

* 1864. † 1890.

Александар Карађорђевић * 1806. † 1885. кнез (1842–1858) 1830.

Арсен * 1859. † 1938.

1892.

Аурора Павлова Демидов * 1873. † 1904.

Персида Ненадовић * 1813. † 1873.

породица Петра II Карађорђевића

бомбардовања Београда, 6. априла 1941.

Jугославиjа jе ушла у отворени сукоб с чланицама Троjног пакта. Међутим, економски и воjно неспремна да пружи било какав озбиљниjи отпор вишеструко моћниjем неприjатељу, jугословенска воjска jе после само 11 дана борби (17. априла) била принуђена да капитулира, земља jе окупирана и подељена како би се задовољили италиjански, бугарски,

Из рода и дома ГЛАВА ЗЕМЉЕ У НЕЗАХВАЛНО ВРЕМЕ

ПАВЛЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, Драгомир Глишић, четврта деценија XX века (Народни музеј у Нишу)

jе обавезу да за време рата тражи посебне дозволе за пролазак или превожење трупа преко њене државне териториjе, као и да ће приликом утврђивања будућих граница на Балкану обезбедити успостављање копнене везе Jугославиjе с Егеjским морем и добиjање Солуна, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић, по налогу кнеза Павла, 25. марта 1941. потписали су у Бечу Протокол о приступању том савезу. Та одлука кнеза Павла наишла jе на жестоке протесте у земљи, коjи су 27. марта 1941. изазвали кризу владе и воjни удар, а организовани су споља, уз помоћ британских таjних служби. Намесништво jе уклоњено, а власт jе преузео краљ Петар II, коjи jе проглашен пунолетним. Нову владу образовао jе армиjски генерал Душан Симовић. После ненаjављене агресиjе Немачке и бестиjалног тродневног нацистичког

Кнез Павле Карађорђевић (1893–1976), један од тројице краљевих намесника (9. октобар 1934. – 27. март 1941) током малолетства Петра II, син је кнеза Арсена, млађег брата краља Петра I Карађорђевића. Био је ожењен кнегињом Олгом, кћерком грчког кнеза Николе. Улогу најодговорнијег човека у држави обављао је у најтеже и најнезахвалније време у историји Југославије. После убиства краља Александра I Карађорђевића, свог брата од стрица, преузео је судбину земље која је разарана нарастајућим међунационалним сукобима, а нарочито све агресивнијим хрватским захтевима за осамостаљењем, као и растућим фашизмом и нацизмом у Европи. Без великог личног ауторитета, покушавао је да делује у интересу државе, често се колебао, правио компромисе кад је сматрао да су неопходни и, на крају, неславно је завршио политичку каријеру, одбачен и од династије и од народа. Само два дана по потписивању акта којим је Југославија приступила Тројном савезу, 27. марта, после бурних демонстрација, кнез Павле је збачен у државном удару заједно с намесницима и владом. Приморан да остатак живота проведе у емиграцији, првобитно је био конфиниран у Кенији, да би потом прешао у Велику Британију.

страна

381