Vladari Srbije – Jedanaest vekova drzavotvorsta

с р б и ј е в л а д а р и www.mladinska.rs

в л а д а р и ј е д а н а е с т

в е к о в а

с р б и ј е д р ж а в о т в о р с т в а

ЛЕГЕНДА ПОРОДИЧНИХ СТАБАЛА * родио се / родила се † преминуо / преминула венчао се / венчала се

краљ (1217–1228) титула и период владавине (1) потомак из првог/другог/трећег брака Н. непознат/непозната НАПОМЕНА Периоди наведени испод имена владара у наслову означени су као в. (владао је) или ж. (живео је), према доступности података.

Ђорђе Бубало Петар В. Крестић

владари србије инициjале и заставице урадио

Боле Милорадовић

садржај

Дубље у старину: позната историја Срба

9

Властимировићи (VII–X века)

11

Вукановићи (XI–XII века)

17

Стефан Немања (в. 1166–1196)

23

Стефан Првовенчани (в. 1196–1227/28)

35

Стефан Радослав (в. 1227/28–1233/34)

45

Стефан Владислав (в. 1233/34–1243)

51

Стефан Урош I (в. 1243–1276)

57

Стефан Драгутин (в. 1276–1282/1316)

67

Стефан Урош II Милутин (в. 1282–1321)

77

Ликови владара у мозаику из Цркве Светог Ђорђа, задужбине краља Петра I на Опленцу: доњи ред велики жупан Стефан Немања с моделом Богородичине цркве у Студеници; краљ Стефан Првовенчани са сином, краљем Радославом и моделом Жиче; краљ Владислав с моделом Милешеве; горњи ред цар Душан с моделом порушених Светих арханђела код Призрена; цар Урош с моделом Матејича;

Стефан Урош III Дечански (в. 1321–1331)

95

Стефан Душан (в. 1331–1355)

109

Стефан Урош (в. 1355–1371) и Вукашин Мрњавчевић (в. 1365–1371)

129

Марко Краљевић (в. 1371–1395)

145

Лазар Хребељановић (в. 1371–1389)

157

Стефан Лазаревић (в. 1395–1427)

171

Ђурађ Бранковић (в. 1427–1456)

183

Лазар Бранковић (в. 1456–1458)

197

Стефан Бранковић (в. 1458–1459)

205

доњи ред краљ Урош I с моделом Сопоћана; краљ Драгутин с моделом цркве у Ариљу; краљ Милутин с моделом Грачанице; краљ Стефан Дечански с моделом Високих Дечана; горњи ред кнез Лазар с моделом Раванице; деспот Стефан Лазаревић с моделом Манасије; деспот Ђурађ Бранковић, с моделом цркве на гробљу у Смедереву

Ђорђе Петровић Карађорђе (ж. 1762–1817), српски вожд 1804–1813.

217

Милош Обреновић (ж. 1783–1860), српски кнез 1815–1839. и 1858–1860.

239

Милан Обреновић II (ж. 1819–1839), српски кнез 1839.

261

Михаило Обреновић III (ж. 1823–1868), српски кнез 1839–1842. и 1860–1868.

267

Александар Карађорђевић (ж. 1806–1885), српски кнез 1842–1858.

289

Вожд Карађорђе Петровић; кнез Милош Обреновић; кнез Милан Обреновић II; кнез Михаило Обреновић III; кнез Александар Карађорђевић;

садржај

Милан Обреновић IV (ж. 1854–1901), српски кнез 1868–1882. и краљ 1882–1889.

299

Александар Обреновић (ж. 1876–1903), краљ Србије 1889–1903.

325

Петар I Карађорђевић (ж. 1844–1921), краљ Србије 1903–1914/18. и Краљевине СХС 1918–1921. 341

Александар I Карађорђевић (ж. 1888–1934), регент од 1914, краљ Краљевине СХС 1921–1929.

и краљ Краљевине Југославије 1929–1934.

357

377

Петар II Карађорђевић (ж. 1923–1970), краљ Краљевине Југославије 1934–1945.

кнез Милан Обреновић IV (краљ Милан I); краљ Александар Обреновић; краљ Петар I Карађорђевић; краљ Александар I Карађорђевић; краљ Петар II Карађорђевић

страна

180

Кнез Лазар је као свој грб користио шлем с бивољим роговима, аутентично знамење својих предака. Тај симбол јавља се на његовој одећи и новцу, као и на јужном зиду Лазареве припрате у Хиландару из 1380. По кованицама, печату с Милешевске даровнице и једном прстену из XV века јасно је да је од оца то знамење наследио и деспот Стефан Лазаревић. Већ у време кнеза Лазара, Лазаревићи свом породичном грбу додају и двоглавог орла, па се он јавља већ на Лазаревој припрати у

Хиландару. Орлови су красили одећу кнеза Лазара, кнегиње Милице и деспота Стефана и на фрескама у Раваници, Љубостињи и Манасији. Љиљани потичу од вазалног односа деспота Стефана према мађарском краљу Жигмунду Луксембуршком. Упечатљив детаљ је змај с репом обмотаним око врата, као симбол чувеног угарског витешког реда змаја, установљеног 1408, ком је припадао и деспот Стефан. Тај симбол пронађен је на пећима у унутрашњем утврђењу деспотовог Београдског града.

Деспот Стефан Високи ковао је новац с различитим представама: с владарем који стоји или седи држећи у руци неки од симбола власти, шлемовима с роговима или с вишередним натписом. (Динар са шлемом деспота Стефана, Центар за посетиоце Народне банке Србије)

владарска права над градовима и областима коjа jе у Зети поседовао или jе на њих полагао право. На деспотовом двору jе исте године умро, 28. априла. Деспот ниjе само наследио владарска права у Зети већ и сукоб с Млецима, коjи су умножавао редове своjих противника. Удружене воjске Ђурђа и Стефана, коjима су се прикључили одреди босанског воjводе Сандаља Хранића, ставиле су се на Мехмедову страну. Турске и српске снаге однеле су победу над Мусиним под планином Витошом 5. jула 1413. године. Сам Муса платио jе пораз главом. На Османов престо сео jе султан Мехмед I, чиjу jе врховну власт Стефан одмах признао. Уследило jе раздобље релативног мира на готово свим српским границама. Нови турски султан ниjе показивао претерану склоност да настави путем коjи jе неумољиво утирао његов отац, добрим делом и зато што jе Турском царству, после децениjе разарања, било потребно време да се консолидуjе и прикупи снаге за даље напредовање. Кратко раздобље мира окончало се 1421. Та година донела jе деспоту нова искушења, али и нове изгледе. Деспотов сестрић Балша III, зетски господар, у рату с Млецима око приморских градова готово читаве своjе владавине, повукао се већ озбиљно болестан у Србиjу на двор свога уjака. Без потомства, новца и воље да настави изнуривање с Млецима, последњи Балшић препустио jе уjаку своjа

страна

сведок ИСТОРИЈе „ПО ЂУРЂА, ПО ЂУРЂА” Последње тренутке српског деспота забележио је његов животописац Константин Филозоф: „Када је био на месту званом Главица, обедовавши изиђе да лови, и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Овога узевши није носио како треба, он, који је до сада све како треба и на дивљење чинио и изводио, и нагињао се на сваку страну да са коња падне. Обухвативши га са обе стране, одведоше га до шатора. И када је био у шатору, он лежаше, а то беше свима дирљив призор, испустивши само један глас: ’По Ђурђа, по Ђурђа’ – говорећи. И тако није ништа одговарао до ујутру, када и дух свој предаде Господу. Престави се у години 1427, у 19. дан месеца јула, у суботу, у пети час дана.”

181

страна

202

с прикупљањем новца, али jе сигурно да jе у да га неће узнемиравати до краjа живота. Лазар целости преузео владање остацима државе jе после тог споразума живео толико кратко да jе док му jе отац био у заточеништву. Мехмед, познат по вероломству, и мимо своjих Под сенком нових турских похода, стварних намера, испунио обећање. уморан и безнадежан, Ђурађ jе умро краjем У Угарскоj су на помолу били тешки потреси 1456. После децениjе сувладарства с оцем изазвани неповерењем и неприjатељством Лазар jе остао званично jедини владар присталица недавно преминулог губернатора Српске деспотовине, али су и други чланови Jанка Хуњадиjа и краља Ладислава V. Лазар породице изгледа имали амбициjе да узму jе, природно, држао страну противницима учешћа у власти. Пре свега маjка Jерина, коjа хуњадиjеваца, коjи су причинили толико невоља jе у прво време фигурирала уз сина, а чак се њему и његовом оцу. Краљ jе открио заверу коjу jе у неким куртоазним дипломатским против њега ковао син Jанка Хуњадиjа Ладислав текстовима jављала на првом и на суђењу, коjем jе присуствовао и месту. Лазар, међутим, сам Лазар, осудио завереника на ниjе био склон да трпи смрт и jавно га погубио у Будиму њено туторство нити марта 1457. У Угарскоj jе букнуо да било с ким дели грађански рат у коjи се уплео власт. Постепено и деспот Лазар помажући jу jе потискивао, краља Ладислава. Лазареве сасвим jе лишио трупе деловале су поглавито власти, а има вести и у jужном Банату, где су му да jу jе злостављао и краљеви људи предали на захтевао да му преда управу Ковин, а српска воjска очево благо за коjе jе заузела jе околне градове на сматрао да га држи обали Дунава, наспрам сакривено. Борба Смедерева и Голупца. за утицаj, власт и Деспотове трупе Ђурђево наслеђе кренуле су потом Печат на повељи деспота Лазара Бранковића тровала jе односе даље на север, али Дубровчанима од 12. августа 1457. (Државни архив у Дубровнику) међу наjближима и их jе воjска Михаила довела на краjу до Силађиjа, предводника раскола с тешким хуњадиjеваца, поразила последицама по државу. на Тамишу, а ускоро и заузела и спалила деспотов И пре него што су се односи међу град Бечеj. И поред тих губитака, деспот jе за Бранковићима усиjали, Лазар jе наступао своjе кратке владавине одржао власт у Ковину и као jедини пуноправни представник околним тврђавама, и то jе био први и jедини пут српске државе у спољнополитичким у средњем веку да jе Србиjа протегла границе и односима. Прва брига била му jе свакако на супротну обалу Дунава. да покуша да среди односе са султаном. Управо у време када су српске чете Мехмедову предусретљивост подстакла jе утврђивале власт у jужном Банату, раскол у заокупљеност новим ратом против Угарске породици достигао jе врхунац. Маjка и син после неславног пораза под зидинама међусобно су се оптуживали. Лазар jе Jерини Београда у лето 1456. За разлику од беса и замерао да jе наклоњена Гргуру, а она њему да jе нетрпељивости коjима jе засипао Ђурђеве наjстариjег брата неправедно лишио престола посланике претходне године, с Лазаром и потпуно искључио из власти. Изузимаjући се споразумео већ средином jануара 1457. Стефана, коjи се држао по страни, Лазар jе остао Признао га jе за српског владара и обавезао усамљен према осталим члановима породице. на плаћање харача у износу од 40.000 дуката. Пошто jе свака нада у споразум нестала, а Лазар Султан jе наводно обећао српском деспоту почео заузимати став нетрпељивости према

ЛАЗАР БРАНКОВИЋ (в. 1456–1458) ођен jе почетком треће децениjе XV века као наjмлађе дете и наjмлађи син од четворице, колико су их добили Ђурађ Бранковић и његова супруга Ирина Кантакузин. Изгледа да jе добио име по трагично преминулом стрицу. Иако jе његов отац 1425. озваничен као наследник престола деспота Стефана Лазаревића, а две године доцниjе и заузео таj положаj после изненадне деспотове смрти, наjмлађем Лазару нису се смешили ваљани изгледи да ће и сам кренути очевим стопама. Међутим, несрећна судбина, коjа jе обележила живот и владавину његових родитеља, ниjе штедела ни Лазара, али га jе издигла прво до положаjа очевог сувладара, а потом и наследника.

страна

197

страна

256

Међутим, кнез Милош се ниjе променио, па jе непосредно по повратку у Србиjу, насупрот жељама оних коjи су га поново довели у земљу, наставио тамо где jе стао током своjе претходне владавине, покушаваjући да обнови деспотизам у Србиjи. За разлику од своjе прве владавине (1815–1839), када jе остварио значаjне резултате као државник, а због коjих jе и стекао епитет „Велики”, његова краткотраjна друга владавина (1858–1860) протекла jе релативно мирно и без видљивих успеха. Његова смрт и устоличење кнеза Михаила Обреновића спречили су даљи развоj сукоба, коjи би неминовно уследио. Кнез Милош jе био средње висине, корпулентне грађе, jедрог заобљеног лица и смеђе косе. Имао jе продоран глас, а говорио jе брзо и одсечно. Иако неписмен и необразован, умео jе да око себе окупи образоване људе и да максимално искористи њихове капацитете. Имао jе одличну мемориjу. Био jе особа буjне природе и огромне енергиjе, неуморан радник, врло штедљив. Исказивао jе велику наклоност према женама и имао jе много љубавница, на очаj супруге, кнегиње Љубице.

КНЕЗ МИЛОШ С ФЕСОМ, Павел Ђурковић,1824. (Народни музеј у Београду)

Препис БЕРАТА (султанове повеље) о наименовању Милоша Обреновића за кнеза Србије, 1830. (Архив Србије)

хронологиjа 18. март 1783. Рођен Милош Теодоровић Обреновић у Горњоj/ Средњоj Добрињи 1804–1813. Активно учествовао у Првом српском устанку 1807. Стекао воjводску титулу 1809. Постао jе командант Рудничке нахиjе 1813. По слому Устанка одбио jе да оде из Србиjе

23. април 1815. У Такову изабран за вођу Другог српског устанка 1815. Ратни успеси против воjске београдског везира (Чачак, Љубић, Палеж, Пожаревац, Дубље) 1817–1827. Изабран за наследног кнеза Србиjе 1829/1830–1833. Султан хатишерифима признао

сведок историjе ДА СЕ НЕ ОТВОРИ ОВОГА ВИЈЕКА Кад је писао књигу о кнезу Милошу, коју је издао у Будиму 1828, Вук Стефановић Караџић, по свом признању, није добро познавао кнеза. Пошто га је боље упознао, решио је да за потомство опише и рђаве стране Милошеве политике и карактера. Уз те записе, отпочете у Земуну 23. децембра 1831, оставио је и аманет: „Да се не отвори овога вијека (до године 1900)”. Између осталог он је о кнезу записао и ово што следи. „Мени се чини да ће се најлакше представити портрет Милошева живота у власти и господству кад му се опише ових пет главних својстава његових: I спрдња, II самољубије и презреније свију других људи, III самовољно владање и управљање земљом и народом, IV непостојанство и лаж, V домаћи живот. [...] Милош је човек од природе морао бити весео и шаљив, а потом у господству и у беспослици мало-помало дотле је дотерао да му се сад ништа тако не мили као спрдња. [...] Који најбоље зна са собом и с другим људма спрњу збијати, онај је најспособнији да се прими у двор за министра; а без те способности нити се ко прима, нити се у двору дуго одржати може ако би се како случајно и примио. Али је свагда Милош коловођа у збијању спрдњи, и спрдња се само с оним сме збијати што он хоће; и готово нико ту мајсторију не зна боље од њега. Што је спрдња коме на већу срамоту

Одевао се jедноставно, у почетку у турску одећу с турбаном, а касниjе у традиционалну српску одећу. У свечаним приликама облачио jе генералску униформу руске и српске воjске, на коjу jе качио ордење добиjено од страних влада.

Србиjи статус аутономне кнежевине; Србиjи припоjено шест нахиjа; кнезу Милошу потврдио право наслеђа по принципу примогенитуре 1835. Сретењским уставом укинут феудализам 1838. Почињу с радом Лицеj и Богословиjа 1838. Турски устав означио краj

или штету, то је славнија и повољнија, и дуже се спомиње и другима приповеда. [...] Он зацело мисли да од њега нема на свету човека ни паметнијега, ни праведнијега, ни милостивијега. Он би рад да сви људи њему чест чине, а сами да су без чести и чест њихова као и све остало од њега да зависи. Зато су код њега највеће погрешке и кривице кад се ко правда или доводи узроке или доказатељства макар у чему: него се треба признати за онаквога као што он хоће, и молити му се за милост, или се тако правдати да човек себе још већма понизује а њега да подиже, као што нпр. секретар његов Аврам Петронијевић, 1829. године, нешто погреши у Видину па кад га из Крагујевца стане у писму псовати и претити му, он отпише: ’Господар зна да сам ја будала, и да само онда што паметно могу учинити кад сам пред њим, те ми он прстом показује...’”

На акварелу архитекте А. Васиљева, приказана је српска застава по Сретењском уставу 1835. (Војни музеј)

кнежеве самовоље; Србиjа постаjе модерна монархиjа 1839. Абдикациjа и изгнанство кнеза Милоша 1858. Светоандреjска скупштина враћа остарелог кнеза на власт 26. септембар 1860. Умро кнез Милош Обреновић у Београду

страна

257

страна

272

у коjем их jе уверавао да неће вршити насилни преврат у Србиjи, пошто не жели да гази преко српских лешева. Породично богатство стечено за време прве владавине кнеза Милоша омогућило jе Михаилу да наjвећи део времена током живота у емиграциjи проведе на путовањима по Европи. Од 1844. до 1846. године пропутовао jе немачке државе, Холандиjу, Белгиjу, Шваjцарску, италиjанске државе и Грчку. После краће паузе ново двогодишње путовање (1846–1848) наставио jе по Чешкоj, Пољскоj и Русиjи, а потом jе 1849–1850. путовања заокружио обиласком Француске и Енглеске. Успоставио jе везе с мађарским и италиjанским револуционарима, дошао jе у додир с Наполеоном III и био jе у прилици да оствари броjна познанства с многим другим владарима, блиским члановима њихових породица и осталим истакнутим личностима jавног живота Европе. Све поменуто jе у значаjноj мери утицало на употпуњавање његовог крњег образовања и на коначно обликовање политичких, националних и културних погледа. Упркос томе што jе био заљубљен у jедну Немицу из аристократске породице, Михаило се 1853. године оженио Jулиjом, из угледне угарске породице Хуњади. Таj брак, коjи ниjе наишао на претерано одушевљење старога кнеза, ниjе био срећан, а Обреновићима ниjе обезбедио наследника престола. Млади брачни пар живео jе у Бечу до 1856, када се, после куповине лепог имања у Иванки, на северу Мађарске (у данашњоj Словачкоj), преселио и тамо jе проводио наjвећи део времена до преласка у Србиjу 1859. године. Као католикиња и нероткиња, кнегиња Jулиjа ниjе била омиљена у српском народу.

ГУЊЧЕ КНЕЗА МИХАИЛА од зеленог сомота (Историјски музеј Србије)

ПРОГЛАС КНЕЗА МИХАИЛА од 14. марта 1867, о одлуци Порте да се градови у којима су се налазиле турске војне посаде предају српској војсци (Архив Србије)

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ, Јоханес Бес, 1856. (Народни музеј у Београду)

хронологиjа 16. септембар 1823. Рођен Михаило Обреновић у Крагујевцу Јул 1839. Постаје српски кнез после абдикације оца и смрти брата Милана Обреновића 7. август 1842. После Вучићеве буне бежи у Земун; наставља живот у изгнанству

1853. Жени се у Бечу мађарском племкињом Јулијом Хуњади Децембар 1858. Враћа се у Србију пошто је Светоандрејска скупштина прогласила Милоша за српског кнеза 26. септембар 1860. Поново постаје кнез Србије после смрти оца, кнеза Милоша

15. јун 1862. Турско бомбардовање Београда после инцидента на Чукур-чесми 1866. Ствара Први балкански савез Пролеће 1867. Порта исељава своје становништво из београдске вароши и војне посаде из тврђава у Београду, Шапцу, Ужицу,

Обреновићи су поново дошли на престо у Србиjи после Светоандреjске скупштине, децембра 1858. године, коjа jе за кнеза изабрала Милоша.

Кладову, Соко-граду и Смедереву 1866/1867/1868. Склапа савезе с Црном Гором, Грчком и бугарским патриотским савезима, као и с Румунијом и хрватском Народном странком Август 1867. После састанка на имању у Иванки с Ђулом Андрашијем, председником

мађарске владе, мења курс спољне политике 10. јун 1868. Убијен у атентату у Кошутњаку, у Београду

Током друге Милошеве владавине, као jедном од наjпоузданиjих очевих сарадника, Михаилу jе поверена брига о воjсци и воjним питањима, као и поjедине дипломатске мисиjе код великих сила, нарочито у периоду борби за уjедињење Италиjе 1859. године. Већ тада jе, одрицањем од апанаже коjа му jе као престолонаследнику следовала, као и покушаjима да умањи супротности и ублажи партиjско-династичке сукобе, наговестио нов политички курс коjи ће настати његовим преузимањем власти у земљи. Кнез Михаило jе други пут доспео на српски престо у своjоj 37. години, после смрти оца, кнеза Милоша, 26. септембра 1860. Када jе после скоро двадесет година поново дошао на престо, био jе зрео, изграђен човек, с формираном животном филозофиjом и с jасном свешћу о своjим жељама и плановима.

страна

273

страна

312

Историјско-етнографско-географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији Милоша Ст. Милојевића, литографисана у 12 боја и украшена са 40 грбова, штампана је 1873. у Београду. Садржину карте аргументовано је оспорио одмах по њеном изласку из штампе историчар Стојан Новаковић, али је карта ипак доживела више издања од било које друге, а имала је и велики утицај на формирање националне свести. Прештампавана је све до Првог светског рата, с тим што јој је садржај приближаван Новаковићевој критици. (Народна библиотека Србије)

страна

358

Тамо jе Александар учио обичну грађанску основну школу са своjим вршњацима. Даље образовање наставио jе 1898. у Петроградскоj правноj школи „Правоведениjе”, у коjоj су образовани будући угледни руски правници и дипломате. После Маjског преврата 1903. и избора његовог оца за новог српског краља, с братом Ђорђем и сестром Jеленом прешао jе у лето исте године у Београд, а школовање jе наставио код специjалног васпитача, грофа др Луjа Воjиновића. Веома jе волео књигу и читање, свирао jе клавир и показивао jе изражен говорнички дар, наслеђен с маjчине стране. У намери да сину пружи и воjно образовање, неопходно владару мале државе на Балкану коjа се непрестано борила за очување суверенитета, отац му jе за васпитача обезбедио и пуковника руске воjске Николаjа Сумљенова, па jе млади Александар паралелно учио и полагао и општеобразовне и воjне предмете. С истим циљем jе краjем 1903, са само петнаест година, приjављен у Шести пешадиjски пук српске воjске, у коjи jе ступио као обичан редов. У Петроград се вратио 1905, уписавши Пажевски (кадетски) корпус, елитну воjну школу руске аристократиjе. Међутим, будући да jе био крхког здравља, ниjе могао да поднесе руску зиму, па jе био принуђен да у више наврата прекида школовање и после само годину дана привремено jе напустио Русиjу ради лечења у земљи. Иако млађи син, постао jе престолонаследник у марту 1909, у

КРАЉ БИБЛИОФИЛ Jедна од пасиjа краља Александра I Карађорђевића била jе сакупљање ретких књига и уметничких дела. Знаjући за то, књижари и антиквари из великих светских престоница редовно су га обавештавали о новитетима у своjим рафовима, а он сам jе свако своjе путовање у иностранство користио да зарони у рафове не би ли ископао неки раритет. Само захваљуjући томе Дворска библиотека располагала jе с близу 50.000 примерака, међу коjима су посебну драгоценост представљале књиге и рукописи о старом Египту. Поред тога, краљ jе поседовао и малу, приручну библиотеку с делима из историjе, политике, социологиjе и географиjе.

у огледалу 21. години, када се Ђорђе, прворођени син краља Петра I, одрекао права престолонаслеђа после инцидента са своjим посилним, коjи се окончао смртним исходом. Пошто су краљ и влада донели одлуку да се престолонаследник врати у Србиjу, Александрово систематско образовање jе остало недовршено. Жељан знања, он jе по повратку у земљу наставио да учи уз наjпознатиjе београдске професоре, показуjући посебно интересовање за историjу, право и дипломатиjу. Осим тога, много jе читао, а поред књижевних дела, занимала га jе

На дан веридбе с румунском принцезом Маријом, 9. јануара 1922, румунски краљ Фердинанд одликовао је краља Александра чином маршала и МАРШАЛСКОМ ПАЛИЦОМ, украшеном златом извезеним грбовима Влашке и Молдавије. (Фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

Као воjни васпитаник, као владар коjи jе од своjе 26. године био врховни заповедник целокупне српске воjске и као особа коjа jе децениjу и по (од 1903. до 1918) проживела као воjник, по ратиштима и рововима, краљ Александар jе своjу навику облачења искључиво у воjне униформе пренео и у послератни период, тако да га jе и смрт у Марсељу затекла у адмиралскоj униформи. КРАЉ АЛЕКСАНДАР, Светислав Страла (фонд Задужбине краља Петра I на Опленцу)

страна

359

(1) Филип

* 15. јануара 1982.

(2) Димитрије

(1) Петар

(1) Александар

* 5. фебруара 1980.

* 15. јануара 1982.

* 1965.

(2) Лавинија

(2) Владимир

* 1962.

* 1964.

Александар

(2) Ђорђе

(2) Михаило

* 1984.

* 1985.

* 17. јула 1945. престолонаследник (1) Марија

(1) Кристоф

Татијана

* 1960. † 1994.

* 1957.

Андреј * 1929. † 1990.

1. 1956. Кристина фон Хесе * 1933.

2. 1962. Кира од Лајнингена * 1930.

3. 1972. Милица Анђелковић * 1927.

1. 1972. Марија Глорија 2. 1986. Катарина Бејтис * 1949.

(1) Никола

(1) Катарина

* 1958.

* 1959.

Петар II Карађорђевић * Београд 6. септембра 1923. † Денвер 3. новембра 1970. краљ Југославије (1934–1945) 20. марта 1944.

Александра Олденбург

Томислав * 1928. † 2000.

1. 1957. Маргарита * 1932.

2. 1982. Линда Мери Бони * 1949.

* 25. марта 1921.

страна

380

Александар I Карађорђевић * 1888. † 1934. престолонаследник (1909–1914), регент (1914–1921), краљ Краљевине СХС (1921–1929) и краљ Краљевине Југославије (1929–1934) 1922.

Јелисавета * 1936.

Александар

Никола

* 1924.

* 1926. † 1954.

Марија Хоенцолерн * 1900. † 1961.

Павле Петар I Карађорђевић * 1844. † 1921. краљ (1903–1921) 1883.

Зорка Петровић Његош

* 15/27. априла 1893. † 14. септембра 1976. намесник (1934–1941) 1923.

Олга Олденбург

* 29. маја/10. јуна 1903. † 1997.

* 1864. † 1890.

Александар Карађорђевић * 1806. † 1885. кнез (1842–1858) 1830.

Арсен * 1859. † 1938.

1892.

Аурора Павлова Демидов * 1873. † 1904.

Персида Ненадовић * 1813. † 1873.

породица Петра II Карађорђевића

бомбардовања Београда, 6. априла 1941.

Jугославиjа jе ушла у отворени сукоб с чланицама Троjног пакта. Међутим, економски и воjно неспремна да пружи било какав озбиљниjи отпор вишеструко моћниjем неприjатељу, jугословенска воjска jе после само 11 дана борби (17. априла) била принуђена да капитулира, земља jе окупирана и подељена како би се задовољили италиjански, бугарски,

Из рода и дома ГЛАВА ЗЕМЉЕ У НЕЗАХВАЛНО ВРЕМЕ

ПАВЛЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ, Драгомир Глишић, четврта деценија XX века (Народни музеј у Нишу)

jе обавезу да за време рата тражи посебне дозволе за пролазак или превожење трупа преко њене државне териториjе, као и да ће приликом утврђивања будућих граница на Балкану обезбедити успостављање копнене везе Jугославиjе с Егеjским морем и добиjање Солуна, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић, по налогу кнеза Павла, 25. марта 1941. потписали су у Бечу Протокол о приступању том савезу. Та одлука кнеза Павла наишла jе на жестоке протесте у земљи, коjи су 27. марта 1941. изазвали кризу владе и воjни удар, а организовани су споља, уз помоћ британских таjних служби. Намесништво jе уклоњено, а власт jе преузео краљ Петар II, коjи jе проглашен пунолетним. Нову владу образовао jе армиjски генерал Душан Симовић. После ненаjављене агресиjе Немачке и бестиjалног тродневног нацистичког

Кнез Павле Карађорђевић (1893–1976), један од тројице краљевих намесника (9. октобар 1934. – 27. март 1941) током малолетства Петра II, син је кнеза Арсена, млађег брата краља Петра I Карађорђевића. Био је ожењен кнегињом Олгом, кћерком грчког кнеза Николе. Улогу најодговорнијег човека у држави обављао је у најтеже и најнезахвалније време у историји Југославије. После убиства краља Александра I Карађорђевића, свог брата од стрица, преузео је судбину земље која је разарана нарастајућим међунационалним сукобима, а нарочито све агресивнијим хрватским захтевима за осамостаљењем, као и растућим фашизмом и нацизмом у Европи. Без великог личног ауторитета, покушавао је да делује у интересу државе, често се колебао, правио компромисе кад је сматрао да су неопходни и, на крају, неславно је завршио политичку каријеру, одбачен и од династије и од народа. Само два дана по потписивању акта којим је Југославија приступила Тројном савезу, 27. марта, после бурних демонстрација, кнез Павле је збачен у државном удару заједно с намесницима и владом. Приморан да остатак живота проведе у емиграцији, првобитно је био конфиниран у Кенији, да би потом прешао у Велику Британију.

страна

381

с р б и ј е в л а д а р и www.mladinska.rs

в л а д а р и ј е д а н а е с т

в е к о в а

с р б и ј е д р ж а в о т в о р с т в а