Price iz Makedonije by Goran Jovanov

Приредила Нена Ристић Костовска

Приче из Македоније

Приче из Македоније Збирка репортажа

Скопље 2017.

Издавач:

Ројал арт, Скопје Удружење жена Српкиња у Републици Македонији

Приређивач:

Нена Ристић Костовска

Издавачки одбор:

Нена Ристић Костовска Биљана Тодоровић Георгиевска Сузана Николић Благородна Абрашева Ноцић Марко Коста

Језичка редакција:

Бранка Мили ћ

Графички дизајн:

Горан Јованов

Тираж:

300

CIP - Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека "Св. Климент Охридски", Скопје 908(497.7) ПРИЧЕ из Македоније / [уређивач Нена Ристић Костовска]. Скопје : Ројал арт, 2018. - 106 стр. : илустр. ; 30 см ISBN 978-608-4847-02-1 а) Македонија COBISS.MK-ID 105954570

Издавање збирке репортажа „Приче из Македоније“ помогли су: Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Удружење жена Српкиња у Републици Македонији, Општина Центар-Скопје, Културни центар Срба СПОНА, Удружење за промовисање културног наследства српске заједнице СРБТЕЛ

Поштовани читаоци, Пред вама је збирка репортажа „Приче из Македоније“ произашла из два часописа „Поглед“ и „Слово“ који су на српском језику, у периоду од 2004. до 2014. године, излазили у Републици Македонији. Материјал ових часописа („Поглед“ 38 бројева, „Слово“ 48 бројева) чува око 4 000 новинских страна различите садржине. Издвојили смо 57 репортажа, 14 аутора међу којима су: Лидија Тодоровић, Катерина Вучићевић Битровска, Благородна Абрашева Ноцић, Нена Ристић Костовска, Миодраг Ценић, Василије Смилевски, Атанас Костовски, Биљана Тодоровић Георгиевска, Сузана Николић, Младен Станчић, Дуле Јоксић, Стојадин Јовановић, Милутин Станчић и Богољуб Нинић. Репортаже прате животне приче Срба и људи српског порекла у урбаним и руралним срединама, односно успешне уметнике, музичаре, спортисте, професоре, наставнике, ученике, сељаке као и значајне догађаје везане њихов живот у Македонији. Српском народу у Македонији .

САДРЖАЈ Одисеја мајке и ћерке са Космета ................................................................................................................................................... 7 У походе Старом Нагоричану крај Куманова ............................................................................................................................... 8 Вера Трујкановић, вајар.................................................................................................................................................................... 10 Стамен Кузмановић, завичајни хроничар....................................................................................................................................11 Вечне сеобе Срба.................................................................................................................................................................................. 12 Благоје Видинић, први македонски спортиста освајач олимпиjске медаље.................................................................. 14 Драган Мутибарић, фудбалски голман........................................................................................................................................ 16 Владо Јоцић, карикатуриста............................................................................................................................................................ 18 Јовица Мијалковић, архитекта........................................................................................................................................................20 Вујадин Станојковић, фудбалер.....................................................................................................................................................22 Миодраг Друговац – велики књижевни прегалац...................................................................................................................24 Томислав Манић Манда, легенда македонске забавне музике...........................................................................................26 Деда Милош са Скопске Црне горе................................................................................................................................................28 Славица Галић Петровска, оперска певачица...........................................................................................................................30 Драган Филиповић, Примаријус.................................................................................................................................................... 32 Живојин Глишић, музичар и педагог...........................................................................................................................................34 Марко Ковачевић, глумац.................................................................................................................................................................36 Стојан Арсић, песник југа.................................................................................................................................................................38 У посети расељеним породицама из Арачинова.......................................................................................................................40 Нови роман Гордане Јовић Стојковске.........................................................................................................................................42 Ђурђевданска сусретања у Селемлији.........................................................................................................................................44 Исповест малог уличног трговца ..................................................................................................................................................46 Млади Срби са Скопске Црне горe у посети Београду............................................................................................................ 47 Небојша Нушић, унук славног српског комедиографа...........................................................................................................48 Међу Србима у Вучидолу..................................................................................................................................................................50 Лепоте Скопске Црне горе.................................................................................................................................................................51 Селу Речици у походе ........................................................................................................................................................................ 52 Живојин Трајановић, сценограф....................................................................................................................................................54 Међу Србима у Огњанцу....................................................................................................................................................................56 Јубилеји ствараоца Дарка Марковића..........................................................................................................................................58 У гостима Удружењу Срба и Македонаца у Тетову...................................................................................................................60 Бојана Бејатовић, принцеза домаћег шаха.................................................................................................................................62 Никуљану у походе..............................................................................................................................................................................64 Зорица Кајевић, омиљени наставник...........................................................................................................................................66 Сећање на сликара Предрага Пепија Урошевића .................................................................................................................... 67 Сећање на креативну Српкињу из Француске...........................................................................................................................68 Иван Бећковић, музички новинар................................................................................................................................................. 70 Побужје, село побожних људи....................................................................................................................................................... 72 Међу Србима у Сиркову и Росоману.............................................................................................................................................. 74 Божидар Пејић, први виолончелиста у МОБ-У......................................................................................................................... 76 Нова културна понуда на скопском шеталишту....................................................................................................................... 78 Обичаји на Скопској Црној гори .................................................................................................................................................... 79 Бањане, духовни светионик на Скопској Црној гори..............................................................................................................80 Инспиративна прича младе Скопљанке......................................................................................................................................82 Времеплов главне скопске улице................................................................................................................................................... 83 Успомене једне Београђанке............................................................................................................................................................84 Злата Николић, добитница „Феникса” општине Центар ......................................................................................................86 Ненад Димитријевић, велики кошаркашки таленат .............................................................................................................88 Мештани села Љубодраг крај Куманова......................................................................................................................................90 Успеси породице Маринковић........................................................................................................................................................92 Музичко-креативна радионица Маје Стојановић....................................................................................................................94 Сећање на Јована Новаковића Јолета...........................................................................................................................................95 Сећање на Ђорђа Кандића, професор .........................................................................................................................................95 Сећање на животну причу Љубише Накића..............................................................................................................................96 Стетоскопски преглед др Снежане Ивић Колевске ...............................................................................................................98 Деценијска искуства из брака између Србина и Хрватице.................................................................................................100 Нови пројекат глумице Драгане Боснић .................................................................................................................................. 102 Белешке с пута – Охрид................................................................................................................................................................... 103

Приче из Македоније

Одисеја мајке и ћерке са Космета

Катарина и добри људи

У Приштину нисам хтела ни по коју цену, а Србија далеко и нама годинама недоступна. За Скопље, одлучила сам, тамо ми је, мислила сам, најсигурније, и нисам погрешила

Уз осмех растегнут „одавде до Косова”, Катарина Шарић привија на своје топле груди мајушну бебу, једнако не верујћи да се догађа то што се догађа. Дочекујући многобројне посетиоце, добре људе, лекаре, сестре, брижне Српкиње и Македонке у скопском Клиничком центру, заборавила је оно што је, колико јуче, личило на ружан сан. Новине су већ пренеле причу о мартовском лудилу албанских банди, када је она, са два месеца пре природног рока рођеном бебом у наручју, побегла са Космета. „Сећам се да је припуцало, али као и ранијих дана, па смо мислили да ће брзо престати. Кад је почело да грува са свих страна сазнали смо да су Албанци кренули на Ораховац. Уплашила сам се, увек се изгубим кад запуца... Питала сам се каква ли је судбина моје деце – нерођеног чеда и трогодишње Исидоре, која се безбрижно играла у дворишту.... Страх и неизвесност учинили су своје. Док се окренула да спреми најосновније, започели су порођајни болови, далеко пре времена. Само захваљујући исконском мајчинском инстикту и присебности свекрве Јованке и докторке Достане Грковић, беба је без последица дошла на свет. У трци са временом према првој здраственој установи и спасу, својски су помагали знани и незнани људи. У Призренској болници интервенисали су само онолико колико је било неопходно да мајка и недоношче безбедно стигну до опремљеније болнице. Времена за размишљање и договарање није било. „У Приштину нисам хтела ни по коју цену, а Србија далеко и нама годинама недоступна. За Скопље одлучила сам, тамо ми је, мислила сам, најсигурније и нисам погрешила”, каже ова млада мајка. И тако је Катарина Шарић, 20. маја, у возилу хитне помоћи привила на груди своју мајушну, тек рођену Теодору и у пратњи УНМНИК-овог тенка, кренула у неизвесност.

„Желим да споменем многе добре Албанце који су ми помогли, нарочите оне који су ме довезли до Скопља. Незнам њихова имена, али желим да им се захвалим. То су људи који часно обављају свој посао”. Вест о доласку Српкиње са Космета која се пре времена породила зачас је постала тема дана у македонској јавности. Још се напаћене гошће нису честито ни сместиле у „кући спаса”, почела је да пристиже многобројна посета. Међу првима Катарину су посетиле Зорка Масин и Десанка Каровић из удружења Српкиња у Македонији. Затим је стигла делегација из државне заједнице СЦГ, а за њима знани и незнани добри људи и хуманисти. Клинички центар у Скопљу, Универзитетска клиника за дечје болести и њено особље су други део приче о којем млада, сада већ насмејана мајка прича са усхићем. „Ово што ми се овде догађа ни у сну нисам могла да претпоставим. Наше добре виле, докторке Љиљана Пота и Катица Пиперкова, госпође Зорка и Десанка и наравно, наша амбасадорка, госпођа Бисерка Матић Спасојевић, посећују нас и брину о нама као о најрођенијем. Да није њих, туга за завичајем и најдражима била би неподношљива.” Док прича Катарина често брижним погледом помилује уснулу Теодору, осмех јој се тада опет развуче „до Косова”. Тамо је с нестрпљењем очекује старија ћерка Исидора, супруг Синиша, спомињана свекрва Јованка и свекар Богдан. Питамо Катарину хоће ли ова срећна авантура битније изменити њен поглед „на Косово равно” и на њен херметички затворени завичај. Признаје да је до скора била истомишљеник са супругом Синишом, који „ни за живу главу” не оставља Ораховац, али сада да понекад „ухвати себе” како размишља да би било лепо да остатак живота са својом породицом проведе у неком бољем свету. Можда сличном овоме скопском, у којем је игром животних околности, стигла уплашена и унезверена, а из којег ће, како рече, отићи, носећи трајно у сећању све ове предивне људе. (Поглед бр. 1, мај 2004)

Приче из Македоније

У походе Старом Нагоричану крај Куманова

Тамо где је завичај Светога Прохора Пчињског На крајњем североистоку Македоније на раскршћу путева који воде поред манастира Прохора Пчињског за Србију, а преко Страцина, на исток, за Бугарску, на површини од 360 квадратних километара простире се општина Старо Нагоричане. Овде од памтивека заједно и сложно живе Срби и Македонци

Иако је по површини једна од највећих општина у земљи у њој живи само око 5.000 становника, од којих је 27 % српске националности. То је три пута мање него 1961. године, када је према тада спроведеном попису, овде било 16.000 становника. Саговорници кажу да је овај крај годинама заборављан и запостављан од стране државних власти. Општина нема ни један привредни објекат, пољопривредну задругу, дом омладине и још много тога што би мештанима олакшало и улепшало живот. Управо због овога млади постепено напуштају овај крај.

Кућа у Македонији – башта у Србији Домаћинства су сеоска и углавном се баве пољопривредом и сточарством. Крај је богат виноградима, па се овде праве одлична вина и ракије, углавном за своје потребе, врло мало за продају. Од 33 насељена места у општини, 11 су разбацана на беспутном Козјаку, на самој граничној линији са Србијом, па су због недостатка веза са Кумановом многи од њих упућени на суседну Србију где се лече, иду у школу, по неки и струју добијају оданде. Врло често граница пролази кроз дворишта, па су многима куће у Македонији, а баште у Србији. Прелазе они замишљену границу без пасоша и царинске контроле, и по неколико пута дневно, забринути како ће им се живот одвијати када се граница званично обележи. У исто време радује их чињеница да је у току изградња лаколног пута Алгуња – Тариновац, који ће их извући из беспућа и повезати са општином. Седиште општине је село Старо Нагоричане. Први пут се помиње у 16. веку, у турским пописним тефтерима, као Нагоричка Нахија у чијем се саставу налазило 128 насељених места.

до данас добили само 80.000 евра од централних власти, што је изузетно мало за нека озбиљнија улагања” – рекао је градоначелник Димковић. „Где год да се појавим за нашу општину су свака друга врата затворена, а тек свака пета отворена. Све што смо изградили, урадили смо углавном уз помоћ страних донација. До сада је у општину уложено око 2.000.000 евра донација за различите пројекте међу којима бих издвојио изградњу новог регионалног водовода Никуљане – Старо Нагоричане, у дужини од десетак километара коју је финансирао УСАИД.. Тако је више од 400 домаћинстава из ова два села добило квалитетну воду за пиће.”

Испуњавање обећаног У моменту његовог доласка на чело општине највећи проблеми су били водоснабдевање и недостатак путева. „Ублажавање ових проблема, а негде и њихово потпуно превазилажење је углавном и приоритет у мом досадашњем раду. Скоро сва насељена места у општини имају струју, а више од 60% домаћинстава добило је телефон. Пре две године у двориштву старе амбуланте у селу Старо Нагоричане изградили смо нову савремену зграду са свим потребним просторијама и опремом за пружање здравстене заштите за више од три хиљаде становника козјачких села. Упорна залагања да добијемо дозволу за рад локалних радија на српском језику још увек нису уродила плодом, али се надамо да ће држава имати разумевања за потребе Срба који овде живе у значајном броју.” Перспективе општине, градоначалник Димковић, по вокацији агроном, види у искоришћавању природних богатстава општине. Огромне површине обрадивог земљишта, пашњака, шума и термоминералних извора су довољан потенцијал и изазов за привреднике који би инвестирали у ову општину.

Историја у камену

Дочекује нас градоначелник Власта Димковић, изабран 2000. године на локалним изборима као кандидат Демократске партије Срба у Македонији, поносан што је ово једина општина у држави где власт непосредно остварује једна српска партија. „Држава нам није много наклоњена. Иако је предвиђено да годишњи буџет у општини буде 100.000 евра, ми смо од 2000. године

Приче из Македоније

Ако не посетите цркву „Светог Ђорђа” из 11. века исто је као да нисте били у Старом Нагоричану. Управо је ово разлог што овде често наврате путници намерници. Градитељ је византијски цар Роман IV Диоген. Легенда каже да је у близини данашње цркве, пуних 28 година, у својој испосници живео Свети Прохор Пчињски. Ту се сусрео са Романом IV Диогеном и прорекао му успон до царског трона. У знак захвалности Диоген је ту подигао цркву. Обновио ју је српски краљ Милутин 1313. године, на темељима старе цркве. Рађена је од камена и опеке у византијско-српском стилу налик на Грачаницу и Студеницу. Фрескопис је један од најлепших на Балкану и непроцењиве је вредности, а радили су га врхунски средњовековни сликари Михајло и Еутихије. Репродукције ових слика могле су да се виде у многим светским галеријама. Црква је под заштитом УНЕСКО-а , проглашена је спомеником културе првог реда. На неколоко километара удаљености налази се напуштени манастир Забел, изграђен у 14. а обновљен у 19. веку. Окружен шумом у тишини и миру, манастир је неми сведок некадашњег живота на овим просторима. У порти манастира „Пресвете Богородице”, чије име носи црква, некада је поред конака била и пекара, и чесма. Манастир је постојао

све до 17. века, а онда су га, као и многе друге знаменитости у овим крајевима, Османлије оскрнавиле. Обновљен је у 19. веку. Црква има изузетан историјски и духовни значај. У њој је у то време постојала чувена школа у којој су се образовали свештеници, потоње старешине цркава у овом крају. Ови крајеви имају богату историју о чему сведоче и бројни археолошки локалитети. Издвајамо Татићев камен у селу Кокино (Коћино) који је заправо врх угашеног вулкана, а за који се претпоставља да је током целог другог миленијума пре нове ере коришћен као мегалитска астрономска опсерваторија, место са кога су праћена кретања сунца, месеца и других небеских тела. Ту је још и „Костоперска стена”, за коју се сматра да је од неолита до средњег века била центар економског и културног живота овог краја. Општину Старо Нагоричане нисмо могли да напустимо а да не посетимо и термоминерални извор, познат као бања Стрновац. Удаљена је само километар и по од центра општине. У почетку је то био само обичан вир у коме су мештани лечили оболелу стоку. Седамдесетих година хидрогеолози су установили да је реч о ретком хидротермалном извору. Ова вода је пре десетак година детаљно испитина у Институту за балнеологију у Београду и утврђено је да је лековита. А ових дана започета је изградња меморијалног центра АСНОМ у селу Пелинце, чиме ће се заокружити једна целина на туристичкој мапи Старог Нагоричана. Напустили смо општину задовољни оним што смо видели са обећањем да ћемо поново доћи, јер како су нам рекли наши домаћини, Старо Нагоричане има још пуно тога да каже.

(Поглед бр. 1, мај 2004, Лидија Тодоровић)

Славна прошлост У непосредној близини села, на надморној висини од 511 метара, уздиже се брдо Зебрњак и на њему спомен-костурница, подигнута у част и славу погинулим ратницима у Кумановској бици 1912. године. У сећањима је потресна прича о славној бици у којој је погинуло 1.207, рањено 5.212 војника, док се шест стотина тројици ратника замео сваки траг. Споменик је дело београдског архитекте Момира Коруновућа. Освећен је 30. октобра 1937. године на дан двадесет петогодишњице битке, када су и сахрањене кости погинулих бораца. Грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона, био је висок 48,5 метара, па се, како кажу, за време ведрих и сунчаних дана са његовог врха могло да види и Скопље. Маја 1942. године, бугарска војска је срушила две трећине те грандиозне светиње.

Школа за показивање Посетили смо и ОШ „Светозар Марковић”, једину у којој се настава од првог школског часа далеке 1924. године до данас изводи искључиво на српском језику. Први учитељ је био Коста Цветковић из Врања. Данашња школска зграда подигнута је 1968. године и углавном задовољава потреба ученика – са осам учионица, кабинетом, фискултурном салом и библиотеком. Школа је доживела своје звездане тренутке у периоду од 1970. до 1980. године, када су почели песнички сусрети названи „Априлски цвркути”. Ту су гостовали најпознатији дечји песници међу којима и Десанка Максимовић, Мира Алечковић и Љубивоје Ршумовић. Тренутно наставу прати 77 ученика у врло неповољним условима, јер им недостају поједини уџбеници и лектире на српском језику. Прошле године су акцијом Радио Београда „Књига солидарности”, на поклон добили око 2.000 књига на матерњем српском језику од својих вршњака из Београда. Акцији су се прикључили и многи београдски издавачи. Иако је најављена рационализација школа, надају се да ће као једина школа у земљи где се настава од првог до осмог разреда изводи искључиво на српском језику, и даље опстати. Надају се и основци ове школе који су у стилу Бранка Радићевића поручили „од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба”.

Приче из Македоније

Вера Трујкановић, вајар

У глини је живот

Има тренутака у животу када нам се чини да смо додирнули дно. Управо је то, чини ми се, услов да се одлепимо и изронимо на површину, каже наша саговорница која је прва у Македонији почела да ваја минијатурне теракотне иконе из Винице, и да од тога пристојно живи Земјо божји дару, мајко на се живо Возвишена вечност Дозволи ми да земам дел Од тебе Конечно ќе морам да те имам Некој облик сакам Во моиве раце Од тебе да створам Во мир со тебе сакам да творам

Овим стиховима Вера Трујкановић је, потпуно несвесно, пре тачно седам година, позивала саму себе на излаз из летаргије и безнађа. Као по неком атавизму, вајање у глини – пракса стара три хиљаде година, постала је њена стварност и опсесија. Молба из песме је услишена. Из њених руку почели су да се рађају облици и предмети који одишу духовношћу. Минијатурне теракотне иконе, крстови, већ заборављени кућни предмети део македонске традиције – амајлије, украсни тањири. Ови уникатни радови под њеним прстима постали су узвишена уметност, спој духовног и материјалног света, тачка на којој се спаја видљиво и невидљиво. Радити у глини кажу упућени тежак је посао. Како и не би био ако се зна да је у глини проткан најсложенији и најзначајнији симболизам, јер између осталог, она у себи носи спој четири основна елемента – воде, ваздуха, земље, ватре. „Има тренутака у животу када нам се учини да смо додирнули дно. Управо је то, чини ми се, услов да се одлепимо и изронимо на површину, скупимо снагу и ухватимо са у коштац са проблемима и свим оним што нам живот носи, баш онда када нам је најтеже”, почиње Вера своју причу. „Радила сам као комерцијалиста 25 година и напредовала у каријери, а у ствари дубоко у себи страшно сам мрзела математику. Тека онда када сам изгубила посао и остала кући, постала сам свесна да сам узалуд потрошила четврт века. Иако сам завршила средњу уметничку школу, за све ово време уметност је у мени била закључана и заборављена. Понекад скромност убија таленат.” Како сама каже, почела је да ради сасвим случајно на захтев свог пријатеља који је од ње нешто наручио. Тог момента прича је почела. У почетку неспретно и плашљиво, Вера прва у Македонији почиње да ваја минијатурне теракотне иконе из Винице. За њима долазе и наруџбине из Шаховског савеза Македоније, који тражи шаховске табле. Нижу се педантно и хируршки прецизно израђени краљеви, краљице, беспрекорни рељефи, фигурице на које је Вера посебно поносна. Ова композиција, иако је састављена од малих фигура, делује монолитно као једна скулптура монументалних размера. Шеснаест оваквих шаховских табли сада су у приватном поседу светских шампиона у шаху који су их заслужили као награду за освојена прва места.

Крстови имају посебно значење „Пре две године са мужем смо преживели тешку саобраћајну несрећу у близини Дојрана, прича Вера. Једино чега се сећам да сам у том тренутку на брду изнад пута угледала велики крст. Тако је кренуло. Извајала сам их преко четири стотине у различитим бојама и величинама. Куповали су их претежно странци, али у последње време траже их и наши људи. Ја их називам весели крстови, они носе срећу.” Вера Трујкановић је весела и насмејана жена. Она је свој сан остварила. Рад јој доноси радост, снагу и унутрашње задовољство и каже: „Вреди више од свих награда и признања.” Глина је води. Чудесно трансформише енергију у материју. Верна је свом позиву као што је ова уметност верна природи. Песме које пише и које планира ускоро да објави су њена главна инспирација. Вера је годинама трагајући за изгубљеним сном коначно пронашла свој прави израз, аутентичан и оригиналан. Она у глини ваја живот. (Поглед бр. 1, мај 2004, Благородна Абрашева Ноцић)

Приче из Македоније

Стамен Кузмановић, завичајни хроничар

Човек који пркоси забораву

Палазећи од истине коју је изрекао наш велики писац, нобеловац Иво Андрић, да је „свако дужан да своме завичају да онолико колико може и колико зна”, Стамен Кузмановић из Куманова, сведок бројних историјских догађаја и трагедија српског народа са ових простора, одлучио је да се кроз писану реч одужи свом завичају Рођен је пре седамдесет и четири године у кумановском селу Тромеђа. Као дипломирани педагог и историчар уметности цео свој радни век провео је у просвети. После пензионисања пре петнаест година почео је да се бави истраживањем историјске прошлости свога завичаја, у жељи да будућим генерацијама писаном речи пренесе изворну истину о појединим догађајима и попуни многе празнине које званични историографи и историчари нису стигли или нису хтели ни могли да обраде. Првенац у његовом књижевном циклусу „Спасити од заборава” је „Кумановска битка и споменик на Зебрњаку”, са којом је најширој читалачкој публици скренуо пажњу на величину жртве учесника и далекосежност последица ове битке. „За мене је Кумановска битка, битка која је ослободила овај крај од турског петвековног ропства, али нека нова тумачења у историји почела су да дају сасвим обратно значење овом догађају. Зато сам осетио потребу да о томе искажем своја сагледавања. То сигурно није једина истина и то није све о кумановском боју. Писали су и други, пре мене, о овом догађају, обрађивале су га енциклопедије али данашњим генерацијама, посебно овде, те књиге су тешко доступне.” Докуметовано и са много детаља описао је изградњу споменика на Зебрњаку, његово освећење и на крају његово рушење. У сећању му је, како каже, дубоко урезан овај споменик, живео је у његовој близини па је у детињству са својим босоногим друговима често посећивао то место. Имао је непуних седам година када је држећи оца за руку, у блатњавим опанцима присуствовао освећивању споменика и преносу посмртних остатака погинулих ратника. Никада неће заборавити када су бугарски окупатори на почетку Другог светског рата минирали споменик и дан после тога када су сви похитали да се увере у слутњу и истину која се догађала. Призор је каже био језив, ужасан, безуман. Свуда наоколо разбацан камен и арматуре, топови гурнути у провалију, а масивни мермерни крст који је стајао на врху споменика лежао је на десетак метара источно од споменика. После више од пола века ћутања о овим догађајима, а нарочито о злој судбини Зебрњака, Стамен је својом књигом поново вратио у средиште пажње пресудне догађаје новије историје какав је несумњиво била Кумановска битка. Друга по реду књига Стамена Кузмановића је „Устанак Срба у кумановско-паланачкој кази 1878. године”. Догађај о коме се врло мало или уопште није говорило. По броју учесника (3000 до 5000) био је један од масовнијих у том периоду. Организатори су били овдашњи Срби, делично припадници српске војске или „печалбари у Србији”. Стамен Кузмановић је као сведок догађаја у време када су бугарске власте масовно исељавале, стрељале и интернирале Србе из ових крајева, касније ту трагедију описао у својој трећој и за сада последњој објављеној књизи под насловом „Страдања Срба у кумановској области од 1941. до 1945”. „Срби из кумановске области исељени су 18. јуна 1941. године. Била је то права трагедија. Доживео сам је у свом раном детињству, имао сам једанаест година. Људи су плакали, продавали све што

су имали. Сећам се својих другова из школе који су плачући одлазили, комшија са којима сам растао и играо се по прашњавом сеоском путу. Неке од њих сам дочекао када су се после пет година вратили из депортације и са њима разговарао о свему што су преживели”. У књизи је описао и масакре и стрељање Срба по овдашњим селима од стране бугарских фашиста као и интернацију Срба из кумановског краја коју је преживео као тринаестогодишњи дечак. Имао је прилику да као ученик у Куманову гледа колоне измучених сељака из козјачких села, које су бугарски полицајци спроводили ка градском монополу а одатле интернирали за Бугарску. „Поједини догађаји тог времена могу се наћи и у архивама, музејима и одређеним зборницима али је, по неким мојим истраживањима, очиглено да су они писани под идеолошким оптерећењем. Зато је било потребно ове догађаје објаснити аргументовано и описати онако какви су заиста били”, каже наш саговорник. Неуморан у свом раду Стамен Кузмановић је истраживао историју свога завичаја, ишао на места догађаја, питао људе, рођаке протераних и стрељаних. О овим догађајима се деценијама ћутало док он није проговорио. Каже да му није тешко да и даље истражује и то ставља на папир, али му тешко пада када у својим позним годинама треба да моли и тражи паре за штампање књига. Обраћао се за помоћ на више адреса – све до Српске академије наука и уметности. У рукопису су му између осталих радови „Битка за Челопечку кулу”, „Светли ликови мога завичаја из 19. века”, „Важније цркве и манастири у кумановском крају и њихов значај”, „Споменици и спомен-обележја у кумановском крају”, као и монографије о селима Тромеђа, Челопек и Псача, за које се нада да ће једном ипак угледати светло дана. (Поглед бр. 7, децембар 2002, Лидија Тодоровић Филиповић)

Приче из Македоније

Вечне сеобе Срба

У селу деде Јованке Броз Тромеђа је обично македонско село у кумановској котлини, али се мало зна да су у њему живели деда и стриц Јованке Броз, те да су долазећи овамо из Лике 1921. године, са собом довезли и своје брвнаре које стоје и дан-данас као неми сведоци вечитих сеоба Срба на овим просторима

Годинама пратећи и истражујући живот Срба у Македонији, увек ме је фасцинирала вечита и, чини ми се по ономе шта нас сналази, још незавршена сеоба Срба. Једну од прича о томе недавно сам чула у кумановском селу Тромеђа, захваљујући мом пријатељу Стамену Кузмановићу. Прича је о Србима исељеним из ових наших крајева, отприлике пре три века, који су се почетком прошлог века поново вратили „тамо где су им дедови рођени”, а које је бугарска окупаторска власт поново протерала на почетку Другог светског рата. Међу њима и су и Будисављевићи, деда и стриц Јованке Броз, чија кућа брвнара и данас стоји у селу. „Пред крај турске владавине, прича чика Стамен, ово је била утрина, а пространо земљиште је припадало беговима из околних села. Почетком 1921. године, овде су из Лике стигле прве породице а за њима нешто касније дошле су и многобројне породице из Бачке, Баната и Пирота. Пошто је село никло на граници између три беговска имања добило је име Тромеђа.” Прича се да су Личани са собом донели све, чак и куће брвнаре које су расклопили и возом пренели овде. Путовали су возом од Огулина до Куманова петнаестак дана а онда коњима пребацили ствари до Тромеђе. Јованкин деда Буда Будисављевић је дошао у Тромеђу заједно са својим старијим сином Милетом. Њихова породична кућа брвнара и данас стоји у селу, закључана и напуштена, зарасла у коров, али на радост мештана који са поносом причају да је некада давно у њој живео деда Јованке Броз. Личани су се бавили земљорадњом и сточарством, али предано, па су се и други угледали на њих. Средином 1941. године, бугарска окупаторска власт иселила је око 45 колонистичких домаћинстава из Тромеђе. „Морао је да исели свакога ко се изјаснио да је Србин”, прича нам наш домаћин. Понели су толико ствари колико су могли да натоваре на једна кола, а рат су како се прича провели у Србији у околини Лесковца, Ниша и Смедерева. У њихове куће Бугари су уселили друге људе, махом своје сараднике из козјачких села. После Другог светског рата од исељених домаћинстава из Србије вратило се само

Приче из Македоније

око петнаестак. Али и они нису остали у Тромеђи. Продали су куће и земљу, па отишли пут Смедерева и Панчева. Некада врло напредно село, у односу на друга у кумановском срезу, Тромеђа данас оставља скроман утисак. У њему живи нешто мање од 500 домаћинстава у већој мери Срби. И данас се мештани овог села баве пољопривредом и сточарством, издржавајући се углавном од продаје млека. „У селу може пристојно да се живи, перспективе има, каже нам Митре Станојковски секретар МЗ. Свака кућа у Тромеђи има струју и воду, свака друга телефон и кабловску телевизију, а од пре неколико година у селу је отворена и приватна амбуланта која ради у две смене.” Шетајући селом запажамо да има много младих људи. Не избегавају разговор, воле да причају о свом сеоском животу, и сви као највећи проблем истичу незапосленост. „Куманово нам је близу, па су многи од нас радили тамо. Сада остајемо без посла и једино што нам преостаје је да се бавимо пољопривредом и сточарством, или ако се снађемо, да одемо у иностранство. Некаквим културно-забавним животом не можемо да се похвалимо, јер Тромеђа нема дом омладине нити кафић. Окупљамо се у билијар сали или у просторијама сеоског фудбалског клуба Победа” – причају наши саговорници. У самом центру села је основна школа „Христијан Карпош”, нова савремена зграда. То је добар повод да се распитамо о образовању у селу. Сазнајемо да је прва учитељица у Тромеђи била Јелена Шумаковић, која је наставу почела са двадесет ученика далеке 1924. године у приватној кући Стојана Манчића. Четири године касније мештани су изградили лепу основну школу за четворогодишње школовање. Данашња школска зграда је грађена пре неколико година, распуст је, школа је закључана, у дворишту нема ученика, али нам кажу да у њој од првог до четвртог разреда наставу похађа више од 140 ђака... „До пред тринаест година наша школа била је део основне школе „Вук Караџић” из Куманова и настава се изводила на српском језику, сећа се Стеван Петровић. У јесен 1991. године, одлуком

Министарства за образовање уведена је настава на македонском, јер је школа постала подручна јединица основне школе „Христијан Карпош” из оближњег села, па ко је хтео да учи на српском језику морао је да иде у Куманово. Интересује нас да ли родитељи Срби желе да се њихова деца школују на свом матерњем језику и добијамо потврдан одговор али кажу „знате како се тешко враћа нешто што се једном изгуби”. Као и свако српско село и Тромеђа има своју сеоску славу „Св. Ђорђе”, Ђурђевдан. Некада док су Личани живели овде слава је била права светковина. Излазило се на ђурђевдански уранак, на месту где је данас сеоска црква ломљен је колач, паљене су свеће, око поднева

долазили су им гости из суседних села на сеоски сабор. Играло се, певало, бацао се камен са рамена и славило се до касно у ноћ. Пре три године мештани су изградили малену али врло лепу цркву „Св. Ђорђе” и вратили се потиснутој, да не кажемо, заборављеној традицији. Пре него што смо напустили Тромеђу, посетили смо и сеоско гробље. Чика Стамен нам је открио да је први покојник у селу био управо Буда Будисављевић, деда јованке Броз, а ту је сахрањен и њен стриц. На једном старом избледелом личком споменику оставили смо цвет у знак сећања на све Личане који су овде сахрањени, а које не треба и не смемо да заборавимо.

(Поглед бр. 2, јун 2004, Лидија Тодоровић)

Приче из Македоније

Благоје Видинић, први македонски спортиста освајач олимпиjске медаље

Оперски певач међу стативама

Благоје је увек био на врху: као голман са највише европских и олимпијских трофеја у Југославији, као селектор на два светска првенства, као бизнисмен – спортски директор Адидаса, а као певачу није му била равна међу фудбалерима Благоје Видинић је изузетна личност на свим пољима живота, на свом путу од Скопља, преко Београда, Сиона, Лос Анђелеса, Марока, Заира, Колумбије до Стразбура. Бацам поглед на пожутели лист „Младог борца” од 25. децембра 1960. године са кога сам недавно стресао прашину. Фотокопија мога разговора са Благојем Видинићем, носиоцем златне олимпијске медаље са Олимпијских игара у Риму 1960. Банету сам га поклонио недавно када је био у свом Скопљу. Желео сам да се уверим у оно што сам предосећао - пуни ли Благоје овога јуна 70 година? Овај текст пишем 11. јуна 2004 године...Баш лепо, јер данас, у Стразбуру, Благоје слави свој 70. рођендан. Пишем га, као честитку и жељу за миран пензионерски живот. Верујем искрено да ћу га обрадовати. Дакле, такмичарске 1954-1955. године Вардар је испао из Прве савезне фудбалске лиге. Бане није могао одолети позиву из Београда. Велики Владимир Беара сељењем из Хајдука у Црвену Звезду је кривац што је Благоје обукао дрес екипе Радничког из Београда. Велики фудбалски учитељ и стратег Иљеш Шпиц имао је на располагању Дискића, Лубеновића, Браћу Огњановић, Жигантеа, Језеркића, Петаковића, Прлинчевића и сада појачан најперспективнијим југословенским голманом, приновом из Вардара Благојем Видинићем, пошао је да пркоси великој фудбалској четворки – Црвеној Звезди, Партизану, Динаму и Хајдуку. И успео је захваљујући извандредним одбранама. Раднички је у наредне три године два пута био трећи, једанпут четврти и играо је финале у Купу Маршала Тита (Партизан 5 – 3 Раднички).

Водник Видинић У Радничком је Бане остао до облачења војничке униформе. У јесен 1961. године нашао се међу питомцима Школе за резервне официре у Билећи. Признајем, био сам пресрећан када сам из далека угледао горостасну фигуру водника Видниића. У војсци се зна ко је ко. Посебно, ако неко прави прве војничке кораке, а неко чак има пришијен воднички чин на униформи. Бане је био овде, на пакленом сунцу у Билећи, а његови другари Шошкић, Јерковић, Марковић, Шекуларац у Чилеу, на светском првенству. Седели смо, стајали, већ ко се како снашао. Било нас је много. Сви смо слушали глас селектора Љубомира Ловрића, некадашњег голмана Црвене Звезде, а у истом тренутку и новинара београдског „Спорта”. Чинило се да касарна гори када је Петар Радаковић постигао онај гол против Западне Немачке. Сви су желели да чују коментаре јунака из Кана, Мелбурна, Рима, Париза...Брзо смо се снашли. Командант Школе је прихватио наш заједнички предлог: преко разгласне станице увели смо емисију „Фудбал и музика”. Ја сам већ имао чин разводника, Бане водника. Разводник је питао, водник је одговарао. И тако из утакмице у

Приче из Македоније

утакмицу. Захваљујући Банету био сам скинут са списка редовног дежурства. „О соле мио... Знао сам да Бане изванредно пева. Мало је рећи да је био најбољи певач међу спортистима. На турнеји Вадара у Шведској 1954. године у Малмеу, Гетеборгу, Линчепингу и Ескилстуани (4 победе, 2 пораза и један нерешен исход са разликом 23–14) Вардарци су имали чак и допунске културно-забавне активности. Млађи фудбалери, радосни после сваке победе сложно су певали у свлачионици. То се допало домаћинима. Глас се брзо ширио о фудбалерима мајсторима канцоне. Писали су то у новинама... Вардарци су играли фудбал, но морали су да приређују и концерте. Бане је увек био звезда вечери, италијанске канцоне су му нарочито лежале на срцу. „О соле мио” морао је да пева на бис. После враћања из ЈНА, Бане прелази у редове ОФК Беорада и у такмичарској 1962-63. заједно са Савом Антићем и осталима све до краја првенства равноправно конкуришу Црвеној Звезди за шампионску титулу. На крају су ипак освојили само друго место, иза ривала.

Уместо доктора дипломирани правник Слободан Ћосић, водећи га из Скопља у Београд, обећао је Банетовим родитељима да ће њихов син студирати медицину. Докторску диплому, међутим, заменио је оном са правног факултета. И убрзо је Бане почео да размишља о каријери у иностранству. После две сезоне у ОФК Беораду, сели се у Сион у Шварцајској. Пошао је у Андерлехт, тражили су га у Белгији али га је на путу срео пријатељ Лав Мантула и заједно су две године одиграли у Сиону. „Играо сам у америчкој професионалној лиги две године. Носио сам дрес Лос Анђелеса Клиперса (1966-68). Имали смо лепе клубске униформе, тамно црвени сако и црне панталоне. На џепу сакоа клубски амблем. Једнога дана са друговима сам стигао у хотел. Улазим у лифт, а тамо два брачна пара, старији од мене. Нормално, као најмлађи питам их на који спрат путују. Они одговарају, а ја притиснем дугме лифта на 6. и 8 . спрат. Имао сам собу на десетом. Први брачни пар излазећи даје ми је два долара напојнице, а други на следећем чак 5 долара. Брзо сам реаговао, учтиво сам се захвалио. Они су вероватно због униформе помислили да сам хотелски лифтбој”. Са осмехом на лицу Бане увек препричава овај случај. Издваја га из многих згода и незгода са бројних путовања. И при крају приче обавезно пита: А знате ли шта се десило? И одмах одговара – Прихватио сам игру, остао сам у лифту до времена када је требало отићи на тренинг и зарадио сам 725 долара”. По завршетку голманске каријере, 1969. године, Видинић је дипломирао на ДИФ-у за фудбалског тренера и следеће његове дестинације су биле Мароко, Заир и Колумбија.

Мароко, Заир, Колумбија Биће записано у историји ФИФЕ: Мароко је прва афричка земља која је учествовала на Светском првенству 1970. године у Мексику. Остаје записано и име селектора: Благоје Видинић. И добар се глас брзо шири. Бане остаје на „црноме континенту” од 1971. до 1975. године на челу репрезентације Заира. И поново податак за фудбалску историју: Заир 1974. године учествује на Светском фудбалском првенству у Западној Немачкој. То је прва „црна репрезентација” на овом такмичењу, а селектор је опет Благоје Видинић. „У лето 1974. године Бане је био гост код мене у Скопљу”, присећа се његова вечита вардарова голманска резерва, доктор Јовица Јовановски. Изненадио сам се када је на моју адресу стигао „абер” о Банету да у Ријеци чека најновији модел „Пежоа”. Председник Заира, Мобуту је бродом послао поклон Банету, човеку који је направио прави фудбалски подвиг са фудбалском репрезентацијом ове земље. Тражили су га и преко Атлантика. У Колумбију је отишао 1978. године. Била је то земља домаћин предстојећег светског првенства. Почео је да ради као селектор са својом трећом репрезентацијом, без проблема у квалификацијама, јер је домаћин првенства обавезно један од учесника. Почео је да селектира фудбалере, да прави планове за нови фудбалски подвиг. Међутим, економска криза, нереди, многи проблеми приморали су Колумбију да одустане. Бане је при крају радне каријере отворио своју последњу успешну страницу. Од 1979. године, па све до пензионисања био је директор и менаџер спорстких такмичења „Адидаса” у Јужној Америци, САД и Европи. Од пензионисања је у Стразбуру, у срцу Европе. У њему се сусреће често са македонским европским парламентарцима. Приликом

његове последње посете Скопљу прелиставао сам његову луксузно опремљену књигу о најодговорнијем месту у фудбалском тиму, о голману. Написана је на шпанском језику. Издата је и поново штампана у Колумбији. Обећао ми је да ће се књига „Голманска фудбалска школа” написана од Скопљанца Благоја Видинића појавити и на нашим, македонским просторима и то да је сви разумемо. Верујем му, то ће бити предуслов да се неки нови Бане појави у Вардаровом дресу број 1. (Поглед бр. 2, јун 2004, Атанас Костовски) Златна медаља на Европском првенству за омладинце (1951), златна олимпијска медаља (1960), сребрна олимпијска медаља (1956), сребрна медаља на европском првенству (1960). За А репрезентацију Југославије наступио је 8 пута. Био је резерва Беари, Кривокући и Шошкићу чак 69 пута. Видинић је ожењен, има две ћерке. Каријеру је започео у Вардару из Скопља, наставио је у Радничком из Београда. Као професионалац играо је у Француској и САД. Био је тренер и селектор репрезентација Марока, Заира и Колумбије. Дугогодишњи директор „Адидаса”, данас као пензинер живи у Стразбуру.

Македонски олимпијски комитет га је 2000. године прогласио спортским великаном. Велико национално признање добио је у присуству тадашњег председника Интернационалног олимпијског комитета Хуана Антонија Самарана, у свом родном Скопљу.

Приче из Македоније

Драган Мутибарић, фудбалски голман

Живот између две стативе

Био је неприкосновени краљ и дрес број један „црно-црвене” мреже, мајстор за дербије, голман који 1004 минута није примио гол. Био је и остао једна од највећих спортских легенди у историји македонског, југословенског и европског фудбала. У клуб Вардар дошао је из Бечеја и чекао своју шансу, а онда као у најлепшим фудбалским бајкама млађани Сремац постао је један од најпопуларнијих фудбалских ликова на овим балканским просторима. Немате дилему: ради се о Драгану Мутибарићу

Још на први поглед, без обзира на његових педесетосам година одмах постаје јасно да се ради о врхунском спортисти. Крупан и снажан, стасит са широким раменима, Мутибарић изгледа као да је у најбољој форми. Његови пријатељи описују га као упорног амбициозног човека који зна шта хоће, непоправљивог заљубљеника у најважнију споредну ствар на свету. Сам за себе скромно признаје да је фудбал његова опсесија, али да у у последње време осећа последице спортског живота. Операција кичме, болови у ногама и рукама приморали су га да пре два месеца, после дугогодишњег спортског службовања у фудбалском клубу Вардар оде у инвалидску пензију. Прича о Драгану Мутибарићу почела је давно, још док је био дечак у родном Бечеју. Први његов контакт са фудбалом, како сам каже, почео је на радију. У оно време, касних педесетих, није било много радио-апарата па су се фудбалски преноси фамилијарно слушали у месној заједници у Бечеју. „Дивили смо се фудбалерима, каже Мутибарић, и хтели да будемо као они. Нормалан сан једног десетогодишњака. Фудбал смо почели да играмо са лоптама крпењачама. Затим су то биле кожне лопте пуњене гумом са шниром који се везивао кожном пертлом. Ако те тај шнир погоди у главу крварење ти не бежи. Много касније сусрели смо се и са правим фудбалским лоптама које су за нас биле луксуз.” Мало се зна да је Драган Мутибарић упоредно са спортским ангажманом у фудбалском клубу Срем био и словослагач. „У

Приче из Македоније

Београду, 1966. године, положио сам словослагачки курс и неколико година радио у штампарији „Будућност” у Сремској Митровици.” На наше питање зашто је одабрао да буде чувар мреже искрено одговара да је био тром, дебељушкаст и да га је мрзело да трчи. „У то време на радију сам чуо за Беару, Шошкића и маштао да некада достигнем њихов ниво. Сматрам да сам то у својој каријери и успео. Са непуних седамнаест година, 1963. године, већ сам био стандардни голман првог тима Бечеја и наметнуо сам се омладинској репрезентацији Југославије где је тренер тада био Миљан Миљанић. У омладинској репрезентацији играо сам до 1966. године када сам из клуба Бечеј прешао у друголигашки Срем. Тада сам први пут дошао у Македонију и играо против Брегалнице и Победе из Штипа. Да вам искрено кажем, нешто у потсвести, али и сплет околности ме некако још од тог времена вукао на Македонију. Неки наговештај, предосећај, неко шесто чуло”, носталгично прича Мутибарић. И после толико година живота и рада у Скопљу овај врхунски голман није изгубио симпатични војвођански нагласак. Како сам каже, увек је био пун позитивне енергије и воље па и када је 1964. године ушао у омладинску репрезентацију Србије где је тренер био Душана Варагић који је годину дана после тога дошао у ФК Вардар. Варагић је једини „кривац” због кога је Драган Мутибарић као млад, талентован и перспективан голман 1966.

године прешао у најторфејнији и најстарији македонски фудбалски клуб Вардар. „Шта да вам кажем, за Вардар ме везују све успомене, пријатељи, четири потреса мозга, сав мој живот. Са Вардаром сам шест пута освајао шампионат Македоније и пет пута куп Југославије. Одмах након ангажмана у Вардару бранио сам шесту утакмицу за младу репрезентацију Југославије када смо освојили и титулу првака Европе. Три године касније ушао сам у А репрезентацију Југославије где сам одиграмо једанаест утакмица. У том тиму играли су Џајић, Облак и друге југословенске фудбалске легенде. Шест година касније, са двадесет девет година прешао сам у Бундес-лигу, тачније у ФК Шалке 04 за 250.000 марака. Педесет сам дао Вардару а 25.000 марака припало је менаџерима.” Мутибарић призанје да у почетку, у Шалкеу није могао да издржи ни пола њиховог тренинга зато што је темпо био убитачан. Много другачије од нашег начина рада. Опроштајну утакмицу за репрезенацију Југославије одиграо је 1970. у Москви, када је наша репрезентација, нажалост, изгубила са 4:0. За голмане се каже да су као црно вино. Што старији то бољи. Мутибарић се слаже са овом констатацијом и додаје да је искуство најбитније. „Учи се на грешкама. Не мали број врхунских вратара и на крају четврте деценије остају незаменљиви. Али, ипак долазе нове генерације којима треба уступити место и шансу. Добар голман треба да буде храбар, самопоуздан и наравно, чврсте воље. То сам и покушавао научити своје пулене од 1992. до 1996. године када сам био тренер голмана у Вардару. Али, нажалост, морам да кажем да ми у Македонији немамо добре услове за рад и да и ово што се постиже је много у односу на то како радимо. А, неоспорно, имамо велике таленте. Чак, и у Србији и Црној Гори стање је много боље него код нас. Мора нешто да се промени у односу према спорту.” Драган Мутибарић са осмехом признаје да је патризановац само зато што му је отац био звездаш. Освојио је много титула, награда и признања. Ипак, најдража су му Најбољи спортиста Македоније давне 1969. године и Тринаестоновембарска награда за заслуге и унапређење спорта у Македонији. Није лако изаћи пред 70-80 хиљада људи и бити херој. Нажалост, његов син Слободан није пошао његовим стопама иако је покушао. Можда ће неко од тројице унука. У слободно време воли да оде до Војводине и посети мајку која живи у Срему, али и до спортске кладионице. Мутибарић каже да игра за мало пара и да најчешће добија, што није чудно ако се узме у обзир његово богато познавање фудбала. Омиљени тимови су му они из Калчо лиге – Јувентус и Милан. Воли да гледа када игра „Бајерн Минхен” али и Шалке 04 чији је члан био. Ипак, Арсенал игра као нико други на свету. Свако време има свог фудбалског хероја а он сам потиче из оног доба велике фудбалске романтике. Неко је рекао да велики голмани често не бране у великим тимовима, али да су добри тимови незамисливи без добрих голмана. Дараган Мутибарић је један од њих. Кроз стативе је ушао као скромни наивац а изашао као легенда.

(Поглед бр. 7. децембар 2004, Благородна Абрашева Ноцић)

Приче из Македоније

Владо Јоцић, карикатуриста

Кругови коцкастог камена Родом из Пожаревца, готово сав свој живот, а има пуних 65 лета, Владо Јоцић је провео у Македонији. Стицајем околности у Скопљу је завршио факултет, пронашао све своје љубави, животну сапутницу и неизбежну карикатуру

Владо Јоцић је један од родоначелника оних који „боцкају” друштво у најболнија места. Карикатуром се интензивно бави од 1958. године. Цео свој радни век провео је дружећи се са њом као познати и признати аутор уз чију су помоћ млађе колеге свету лакше и брже стваљале на увид своје карикатуре. Довољно је рећи да је творац ,,Кикса” , хумористично-сатиричног прилога у ,,Студентском збору”, да је почев од 1960. године у славном ,,Остену” био аутор, уредник, заменик главног и главни и одговорни уредник, и, коначно, директор Светске галерије карикатура у Скопљу и да се каже све о њему. Бавећи се карикатуром и ,,боцкајући” друштво онамо где је најосетљивије, Владо Јоцић је стигао до пензије. До тог административног статуса догурао је освојивши успут више од двадесет награда у Македонији, СФРЈ, Србији и Црног Гори, Босни и Херцеговини, Немачкој, Турској, Белгији... Једини је карикатуриста у Македонији који је добио и награду за новинарство. Осим карикатуром бавио се и дизајном и илустрацијом књига. Објавио је и књигу карикатура под насловом ,,Људи”, која садржи кроки-портрете македонских писаца. Захвалан је саговорник, али ако га нечим ,,отворите”. Наравно, о култури и уметности најчешће расправља, а његово мишљење има тежину ауторитета који је у њима потврђен без остатка.

Приче из Македоније

„Време транзиције, које у Македонији, чини се траје предуго, слободно можемо да назовемо временом осиромашења. Отуда и култури код нас бива све сиромашнија. Али то не значи и пад квалитета културних достигнућа, већ прилично подзаборављена обавеза друштва да ствара материјалне услове за развој и успон културе. Раније се више водило рачуна о томе”, каже Јоцић. „У културу ми највише сметају „култура” и „уметност”. И то пре свега што се због брзе и лаке зараде, публици нуди уметност ниске вредности, што се повлађује неукусу и запоставља прави квалитет. Стога баш онамо где политичари не могу да нађу заједнички језик и препусте да их носи мутна матица, тамо, баш ,,пролазе” култура и уметност. Ова два сегмента друштвеног битисања су једини мост зближавање два народа. Рецимо једна позоришна представа може да одушеви гледаоце иако не познају језик на коме се она игра. Или једно ликовно дело, слика или скулптура, изазива дивљење и нама је свеједно ком народу припада аутор тог дела. Књига доброг писца нас одушевљава, или допадне нам се неки филм и ми кажемо, то је мој омиљени писац, то је мој омиљени режисер. Ево, мене је, на пример, некада одушевљавао мађарски фудбал и мада никада нисам био у Мађарској, једноставно тај народ ми је драг.” Када говори о односима Србије и Црне Горе и Македоније, Владо Јоцић истиче да обе државе имају много додирних тачака у својој историји. „Обе државе преживеле су много тога, па

ће надживети и садашње неспоразуме које намећу одређени нељуди, који су ипак само смртници. А култура ова два народа остаће меморија наших блиских односа”, каже наш саговорник. Родом из, Пожаревца, готово сав свој живот, а има пуних 65 лета, Владо Јоцић је провео у Македонији. Стицајем околности у Скопљу је завршио факултет, пронашао све своје љубави, животну сапутницу и неизбежну карикатуру. „Карикатура није само револт на све оно што се дешава у нашем животу. Карикатуре је лек. Таблета. Понекад она има моћ акупунктуре. ,,Боде” у болесна места друштва са жељом, ако не да излечи, а оно бар да укаже да нешто шкрипи и да би требало да се предузму мере лечења. Они који озбиљно схватају карикатуру сматрају да је она смешан цртеж, што је по мени, погрешна дефиниција. Ако некоме нацртате огроман нос који делује смешно, то не значи да је особа којој је направљен такав нос и заиста неки ,,носоња”. Моја генерација карикатуриста у Македонији може да се похвали да је прва у свету лансирала

рефлексивну- асоцијативну карикатуру у којој ствари нису тако једноставне већ попримају друштвено-филозофску димензију.” На стереотипно али неизбежно питање чиме се сада бави, осим што ужива у пензионерским данима на релацији Скопље – Пожаревац, одговара да је делом окупиран нашом стварношћу, препуном искарикираних вредности, али да његов ангажман ,,старог” карикатуристе постаје излишан. Преокупација су му ликовни изглед ,,Портала” гласника ,,Македонских духовних конака” и дизајн и ликовно уређење књига које и преводи са српског на македонски језик и обратно. Признаје да му је најновија пасија писање хаику поезије. Пише и на македонском и на српском језику, а за читаоце ,,Погледа” је демонстрирао то своје умеће на оба језика: ,,Ми одговара застој во државата. Побавно стареам”, ,,Бачен у воду и коцкасти камен прави кругове”. ( Поглед бр.7, децембар 2004, Катерина Вучићевић Битровска)

Приче из Македоније

Јовица Мијалковић, архитекта

Преживети данас од уметности права је уметност И код нас има много талената, а не фале ни паре за уметност. Само је потребна добра и поштена организација како бисмо светској култури дали и наш белег. Хвала Богу имам много маште и захваљујући њој могу да преживим ова сиромашна времена и да свој породични и професионални живот учиним квалитетнијим

Јовица Мијалковић, архитекта, графичар, дизајнер, рођен је 1952. год. у Београду. Стицајем околности у Скопље долази да студира на Архитектонском факултету, али касније је ту и остао и оженио се својом средњошкољском љубави Љубицом. Зна да каже да је у Скопје дошао на кратко, а остао за стално. Прво се запослио у фирми „Студио арт” као дизајнер, а после постао и њен директор. До пре 4-5 година радио је и у Музеју града Скопља, у отвореном графичком студију. Сада, гледано са ове дистанце, за себе каже да је задовољан животом. За свој рад добијао је разна друштвена признања, награде, али и похвале од својих колега архитеката и уметника. „Права је уметност данас преживети од уметности. Али, ако се има мало више маште од обичног човека, онда то и није неки посебан проблем. Ја је, хвала богу, имам, па и у оваквим околностима у Македонији, то ми помаже да преживим и да свој породични и професионални живот учиним квалитетнијим. Можда звучи нескромно, али захваљујући баш тој машти, ја сам још увек жив.” Мијалковић се данас бави графиком и дизајном. Изазов му је примењена уметност -прављење намештаја. Овај „занат” је усавршио током свог боравка у Дубаиу, у Арапским Емиратима. Радио је у великој фабрици за израду намештаја. Ту своју пасију примењене уметности реализовао је на самосталној изложби у Арапским Емиратима под радним насловом „Инсталација столица...до трона.” „Поента ове моје изложбе била је да покажем да без обзира на човекуву тежњу и жељу да буде „нижи” или „виши”, ипак свако жели да се „домогне” висине једне столице – тих „фамозних 45 сантиметара”. Трон, столица, фотеља, или кажите како хоћете, за већину значи моћ, власт, престиж... У својој уметничкој каријери Мијалковић је добио неколико награда. Најновије и истовремено најдраже су му „Велика награда за графику ДЛУМ-а за 2004.” , као и награда „АТА” за најбољи дизајн у примењеној уметности, организована од невладиних организација, која му је припала августа ове године. За ову награду конкурисао је са мало несвакидашњим моделима амбалаже за парферме од махагонија. Направљени су тако да када се споје чине један љубавни акт, са благом еротском димензијом. Иначе, Мијалковић је познат и по графичком дизајну кои се примењује на дипломама, похвалницама, плакетама. У свим овим стварима, на којима је минулих деценија радио било да су у питању дизајн намештаја, амбалажа за парфеме, дипломе или плакете, заједничко је то што је он као човек навикао да ствари око себе види на један другачији начин од других људи, једним другим маниром. Када своју душу унесе у једно уметничко дело, онда, како каже, из тога настаје права дизајнерска креација. На питање да ли може да живи од уметности, Мијалковић одговара негативно.

Приче из Македоније

„Познајем мали број уметника који могу себи да дозволе такав луксуз да овде и сада живе од уметности. Ја се уметношћу бавим зато што је то „нешто у мени”, а ако хоћу да живим онда морам некако и креативно да се изразим. Себи и својој породици немогу да обезбедим егзистенцију правећи графике или неки дизајн. У нека боља минула времена, успео сам да купим неколико некретнина, па их сада рентам и тако преживљавамо ја и моја породица.” Када је реч о организовању уметника у Македонији, каже Мијалковић, оно треба да буде тако урађено да уметник на доступан начин може да представи своје идеје. Има много уметничких талената у Македонији, али не постоји адекватан начин да се они самоорганизују и публици прикажу уметничке квалитете. Као архитекта Мијалковић има и своје мишљење о стварима које се тичу архитектонског решења „Плоштада Македонија” и фасаде на неким објектима у центру Скопља. „По мени, важно је да се нешто ради, да се креће, а да ли је то добро и урађено нећу коментарисати. Ипак, мислим да „Плоштад Македонија” треба још да се обликује, али не бих улазио у то како је сада архитектонски то решено, зато што праве архитектуре ту и нема. Једноставно, направљен је један велики поплочани простор и толико. Све је чисто и педантно направљено. Али сматрам да прилаз изради идејног решења о уређењу „Плоштада Македонија” треба да буде другачији: да се ангажују уметници међународног калибра, да се распише међународни конкурс

о идејном решењу овог дела Скопља и тендер о његовој реализацији. Да се овако поступило, сматрам да би ствари ишле сасвим другачијим током. Урађено је како је урађено и зато се сада све своди само на оптужбе шта је, ко је, и како направио, али од тога фајде нема”. Мијалковић тврди да у свему овоме паре нису биле у питању. Неко ће се правдати или се већ и правда да их није било довољно да би се платили врхунски аутори архитектуре. „Колико ја познајем уметнике”, објашњава Мијалковић, „свако од њих би био пресрећан и задовољан да конкурише са својим пројектом о идејном решењу „Плоштада Македонија”. Нема ни једног уметника на свету који не би хтео да у своју биографију упише ауторство за објекат као што је један „Плоштад Македонија”, који би носио његов потпис. То је једноставно ствар престижа и конкуренције у архитектури. Скопље има карактер интернационалног града којег је стекао после катастрофалног земљотреса 1963.године, па је требало наставити и у том правцу. Тако је требало и „Плоштад Македонија” да добије интернационалну архитектонску димензују. Овако сматрам да се затварамо и материјално и духовно у „наше границе”. Питан за коментар око изградње америчке амбасаде на скопској тврђави Кале, Мијалковић истиче да се и „овде види

балкански синдром”. Много се критикује, мало се ради. Сви нешто дискутују „за и против”, а нико није видео, или ја незнам за то, како изгледа архитектонско решење планиране америчке амбасаде. Када то знамо, после тога можемо и да дискутујемо око урбаног решења на овом делу скопске тврђаве. Да ли је то место адекватно за такав објекат или комплекс или не. Историјски гледано, ако је терен „оптерећен”, онда треба да се размишља о другој локацији. Самим тим што су грађани иритирани овим питањем, где се „дира” или задире у њихова национална осећања, али и историјски континуитет, јавља се осећај повређености. Овако гледано, мислим да Американци треба да размисле да ли је у реду да и даље инсистирају на изградњи амбасаде на том месту.” О својим путовањима по свету уметник истиче да му је особито драг боравак на Истоку, у Арапским Емиратима, где је могао да види елементе модерних хришћанских мотива и исламских симбола. „Локално арапско становништво купује и обожава уметничка дела са мотивима камила, шеика и других њихових традиционалних вредности. Оно што је модерно, код њих тешко пролази. Док сам био тамо, каже он, то никако нисам могао да схватим.” (Поглед број 8, јануар 2005, Катерина Вучићевић Битровска)

Приче из Македоније

Вујадин Станојковић, фудбалер

Остварени сан

Некадашњи капитен београдског Партизана и стандардни члан југословенске и македонске фудбалске репрезентације Вујадин Станојковић од пре месец дана вратио се у скопски Вардар – клуб у коме су скоро пре две деценије и почели његови звездани тренуци успешног фудбалера, овога пута као тренер првог тима најтрофејнијег македонског клуба. У међувремену, Вујадин Станојковић један од најпоштованијих македонских фудбалера, за четрнаест сезона активног бављења фудбалом променио је пет клубова, одиграо око 700 утакмица, 24 пута је носио дрес југословенске репрезентације, три пута наступио за олимпијску репрезентацију бивше државе, а осам пута је бранио боје македонске репрезентације. Свака утакмица му је драга, било је много тренутака среће, али и туге. Ипак, издваја наступ на Светском првенству у Италији 1990. када му је, како каже, пошло за ногом да са југословенском репрезентацијом освоји пето место

Његову родну Речицу надомак Куманова сви знају управо по њему. Вуле, како га зову пријатељи и комшије је њихов јунак и највећи „кривац” што је фудбал у овом месту неизбежан. „Фудбал сам први пут заиграо са четрнаест година овде у Речици, почиње своју причу чертрдесетједногодишњи Вуле Станојковић. Био сам темпераментан и са предиспозицијама за овај спорт, а и није постојала нека друга забава па је мени и мојим друговима било најлепше када истрчимо на фудбалски терен.” Али, био је Вуле очигледно бољи од својих вршњака па га је ФК Куманово анагажовао, додуше на кратко, само годину дана, јер су га запазили стручњаци из скопског прволигаша. Већ следеће сезоне Вуле прелази у овај најстарији фудбалски клуб у Македонији. Имао је само двадесет и једну годину, али га уопште није збунила величина Вардара. За њега из малог места велики клуб је био велики изазов. Тренер Андон Дончевски одредио му је место десног бека што се већ следеће сезоне показало изузетно исправним потезом. По оцени спортских новинара Вујадин Станојковић је у сезони 1986/87. био проглашен за најбољег десног бека у тадашњој Југославији, – пресудан моменат кој му је широко отворио врата југословенске фудбалске репрезентације.

Радо се сећа своје прве утакмице у дресу репрезентације, лепог мартовског дана 1988. када је у Сплиту пред препуним стадионом на Пољуду Југославија играла против Италије. Од тада па до краја 1992. пуне четири године Станојковић је био стандрадни члан југословенске репрезентације, учесник на Олимпијади у Сеулу 1988. и Светског првенста у Италији 1990. године, а нешто каснији члан македонске репрезентације у чијем је дресу наступио осам пута. И док Вуле лагано прича своју сторију јасно нам је да је реч о професионалцу. О успесима говори без трунке узбуђења, ређа их један за другим као да су једноставно морали да се догоде. У то време његов матични клуб Вардар доживео је свој највећи успех освојивши шампионску титулу 1987/88., а Вујадин Станојковић је имао срећу да буде део „златне генерације”

Приче из Македоније

на челу са Дарком Панчевим, која се и данас помиње. Ту су били још и Илија Најдовски, Чедо Јаневски, Момчило Грошев, Георгиевски, Савевски, Бабунски...Остали су урезани у сећања као најбоља генерација у историји Вардара. Понесени на шампионским крилима „златни момци” су већ следеће сезоне брзо паковали кофере за пут у Београд: Панчев и Најдовски у Црвену звезду а Вуле у црно-беле, у Партизан. „Партизан је велики клуб, институција, сан сваког фудба лера. Сан сваког фудбалера је био да заигра за неког из тадашње велике четворке, а мени се тај сан остварио”, каже Вујадин Станојковић не кријући задовољство што је део своје фудбалске каријере провео у једном тако престижном клубу. Некако као да највише воли да прича о том периоду. Признаје да је Партизан за њега нешто посебно, његов други дом, највећи успех и задовољство у каријери. Управо, тамо је Вуле заблистао па се руководство „црно-белих” без двоумљења одлучило да га постави за капитена. „То је огромна част али и велика одговорност предводити тако велики тим”, каже Станојковић. Бити професионалац у једном таквом тиму значи да на сваком кораку морате да прав дате указано поверење. Постоји одређени кодекс понашања којег једноставно морате да се држите. А, Партизанов императив је био победа, освајање титуле и одлазак у Европу.” У „црно-белом” дресу Станојковић је осетио шта значи освојити супер куп Југославије 89., Национални куп 91/92. и шампионску титулу Југославије 91/93. године. Иначе, ван терена његови најбољи другови су његови ривали из клуба са Маракане – Канатларовски, Панчев и Најдовски. „Пријатљство из Скопља, настављено је и у Београду. Ми смо професионалци, приватност је једно, а ривалство на терену нешто сасвим друго”. Радо се сећа и својих клубских другова, својих саиграча, са којима је делио незаборавне срећне али и тужне тренутке и са којима је и дан данас велики пријатељ – Пеђе Мијатовића, Крчмаревића, Милка Ђуровског, затим Јокановића, Брновића и многих других са којима се и данас радо чује а и види кад може, јер су сви некако „разбацани по свету”. И као сви велики мајстори фудбала и Вуле је заиграо и на интернационалној сцени. Јуна 93. напуста Партизан и одлази за Шведску где је за пет и по година свог боравка у овој скандинавској земљи променио два клуба. Шведска није фудбалска земља попут осталих у Европи, али је Станојковић заиграо у тиму са великом фудбалском традицијом Дегефош из истоименог градића који је живео само за фудбал и из кога су изашли чувени Свен Јоран Ериксон селектор Енглеске и његов асистент Тур Грип. Клубску каријеру, итекако успешну, завршио је 1998. године у шведском клубу Трелеборг у својој 36. години живота. Могао је, како каже, да остане у Шведској, могао је да остане у Београду, може да оде и сада, али Вујадин Станојковић, син јединац, носталгичан и нераскидиво везан за

свој родни крај, одлучио је да се врати у своју Речицу одакле је и кренуо. Породица је увек и за све имала разумевања, посебно његова Станислава и син Милош који су и његови највернији пратиоци. Кофери су увек били, како каже, на готовс, спремни за пут или за селидбу. Фудбал је његов живот, друга велика љубав, професија која га испуњава. „Друго и не знам да радим, каже Станојковић. Ја сам ветеринарни техничар, али у животу никада ништа нисам радио ван фудбалског терена. То знам и волим да радим па сам зато и упловио у тренерске воде”. Вуле је од прошле године, на позив селектора македонске фудбалске репрезентације Канатларовског, постао његов помоћни тренер, а од пре месед дана и први тренер ФК Вадрар. Вардар је моментално други иза Работничког али су Вулетове амбиције велике, освајање титуле и излазак у Европу. А, има и шта да пренесе својим фудбалерима. Он је прошао школе великих мајстора, чувених тренера попут Ивице Осима, Милоша Милутиновића, Ивана Голца, Момчила Вукотића, Љубише Тумбаковића, Вишњевца, Димовског и Андона Дончевског. Слободног времена има врло мало, али тада воли да заигра фудбал на терену у Речици или у свом дворишту, испред куће, где је направио терен за мали фудбал. Скупи се друштво, пријатељи, комшије, а Вуле не само што се забавља са лоптом, већ воли и да помогне младим фудбалерима из ФК Речица који моментално играју у Трећој македонској лиги. Никад се не зна какав таленат у његовој родној Речици може да се роди. (Поглед бр 8, јануар 2005, Лидија Тодоровић)

Приче из Македоније

Миодраг Друговац – велики књижевни прегалац

Сам свој мучитељ

Освајајући бесконачне просторе писане речи свој потпис је ставио на више од тридесет књига и око 3.000 библиографских јединица о српској, македонској и југословенској књижевности, дакако, као песник, књижевни критичар и историчар, драмски писац, есејиста, преводилац...

Далеке 1952. године, главни и одговорни уредник Летописа матице српске, Живан Милисавац, објавио је песму „Последња исповест” посвећену мајки Јованки, мла дог песника Миодрага Друговца. У Београду у то доба окупљало се разбарушено друштво младих културних посленика, а по лепом старом обичају била је права прилика да одабрано друштванце прослави објављивање песме свог друга. Песник Слободан Марковић, Нађа Подерегин (школска другарица и касније позната глумица) и сликар Маринко Бензон те београдске ноћи наздрављали су свом другу, а Слободан узе реч и обрати се слављенику: „Ти, Миодраже Милошевићу, од ове ноћи си Миодраг Друговац, и да ли то не звучи као најава новог имена у књижевности?” Па тако, млади јуноша, познат међу гимназијалцима и професорима у Пожаревцу као Миле Поета, вазда занесен својим мислима и рукама пуним гомилама књига, ушао је на велика врата у свет књижевности. Из родног села Пожаревца, из свог Браничева, широм отворених очију, жељан знања, запутио се у за њега велики непознати свет носећи у срцу мајку Јованку, убијеног у ратном вихору оца Ђорђа, и баку Петрију. Пожаревачки гимназијалац стиже у Београд где завршава Новинарску школу и вредно зарађује објављивањем песама, есејистичких прилога и књижевних критика у пожаревачком листу „Реч народа” и београдском „Омладина”. Већ је познат и по псеудонимима Јувенал, Миле Милошевић и Србински. Године 1960. појавила му се збирка песама „Поредак немира”. И није ту стао. Више од четири деценије потписује своје прилоге у свим значајнијим новинама, часописима и перидоцима као: Политика, Борба, Браничево, Књижевне новине, Савременост, Око, Књижевност, Нова Македонија, Вечер. Пре тачно пола века, 1955. године, животни пут га води у Македонију, у Скопље, где наставља истим темпом сарадњу са македонским гласилима и остаје забележено да је био уредник часописа Современост и главни и одговорни уредник часописа Литературен збор. Неуморан, упоран, увек пун енергије, сажвакава брда књига, истражује опседнут магијом писане речи, градећи импозантни есејистички, критичарски, песнички, књижевни, драмски, преводилачки и научни опус. Филолошки факултет скопског Универзитета добио је новог редовног професора и касније шефа катедре историјe књижевности

Приче из Македоније

народа Југославије Миодрага Друговца, иначе некадашњег свог дипломца. О с в а ј а ј у ћ и б е с к о н ач н е просторе писане речи ставио је потпис на више од тридесет књига и око 3.000 библиографских јединица о српској, македонској и југословенској књижевности, дакако, као песник, књижевни критичар и историчар, драмски писац, есејиста, преводилац... У огромној заоставштини налазе се студије о великом Блажи Конеском, Ганету Тодо ровс ком, Јовану Котевском, Катици Ћулафковој...Историја српске књижевности, Историја македонске литературе 19. века, записи, догађаји и струјања у македонској и југословенској књижевности, односно, критичка размишљања и вредновања аутора и дела од 1955. године, па све до 1995. године. Много је простора потребно да би се набројао само део наслова објављених дела професора Друговца, но неки су неизбежни: књига песама „Влашка рапсодија”, есеји „Покретно огледало”, 55 критичких импресија „Биографија литерарија”, есеји, записи и критике „Књижевно Браничево”, монографија „Ристо Крле”, студија „Савремена македонска књижевна критика”, критички портрети „Македонски дечји писци”, књижевноисторијска монографија „Македонска књижевност од Мисиркова до Рацина”, критички осврти „Савремени македонски писци”, студије и расправе „Македонска књижевна критика”, студија „Критика Митрева”, „Поетика Ганета Тодоровског”, капитално дело „Историја македонске књижевности 20. века”...Саставио је и две антологије на немачком језику: Антологија македонске приче (1976) и Антологија модерне македонске поезије (1978). Аутор је избора из стваралаштва Митрева, Шопова, Богдановића, Панова, М. Миљанова, Куноског, Јаневског, А. Поповског, Ј. Павловског, Р. Домановића, П. Џаџића... О улози књижевног критичара и критике професор Друговац је записао: „Сваки критичар има своју критичку дистанцу. Онај који је нема једва се може назвати критичарем. Критичка дистанца је тим природнија уколико је критичар засновао фонд својих критичко-естетских искустава на основу проверених и потврђених вредности истих искустава из прошлости, повезујући их са онима од јуче и са оним данашњим. Али, он

мора да поседује своје искуство, свој поглед на свет, своју скалу вредности, своју критичност, своју визију књижевног наслеђа, своју сопствену физиономију критичара, ако мисли озбиљно да се бави питањима књижевних вредности и ако сматра да ће га књижевност озбиљно схватити... Вишедеценијско опсервирање, тумачење, оцењивање македонске, српске и других књижевности са југосовенских простора, неминовно су наложили да његово дело, научни став и књижевна мисао буду стављени под критичарско перо знаменитих критичара ранга Димитра Митрева, Слободана Ж. Марковића, Ганета Тодоровског, Радомира Ивановића, Радојице Таутовића, Сретена Петровића, Воје Марјановића, вреднујући посебно његове књижевно-историјске радове и критичке портрете. Гане Тодоровски у књизи „Звучниот здив на татковината” (Култура, Скопје, 1992) каже „Друговац дели књижевну правду на толерантан начин, никако на екслузиван, преко општих и функционалних информација, па све до комплетних и компетентних монографских студија. Његова радна кондиција је импозантна. Он најдисциплинираније бди над токовима и процесима савремене македонске књижевности, а његово перо скоро да није ништа пропустило. Књижевно-критичка реч Друговца је евидентна првотна дефиниција живих токова у нашој књижевности. Одатле је то и атрактиван, изворни суд. Његова критика није компилативна брига о већ реченом. Она носи редовну свежину првореченог. Препознајемо га без поговора, као одличног литерату и критичара, коме је припала част да буде и први аутор Историје македонске књижевности двадесетог века. Људи његовог пера и профила су насушна потреба македонској књижевности.” Марта 1994. године Друговац је записао: „Мора се знати да сам имао велику подршку Митрева, али и Славка Јаневског, Аце Шопова, касније и Ганета Тодоровског. Нису живи Митрев и Шопов. Још мало, па ћу и ја бити прах који ће крик времена разнети све до мог родног краја, мог Браничева, претварајући се у лик једног заборављеног детета окаменивши се у његовом оку као суза вечног бљеска и трајања”.

Велики књижевни прегалац је 1990. године завршио капитално дело „Историја на македонската литература 20 век”, синтезу македонског литературног трајања. У то острашћено невреме, пренапрегнуто разним „измима”, нетолеранцијом и у књижевним круговима, засметало је некима то што је баш професор Миодраг Друговац аутор таквог капиталног дела. О „забринутима” професор ће рећи: „То су заробљеници сопственог књижевног ћепенка, можда књижевни слепи мишеви. Они не схватају да у уметности, књижевности, науци не постоје никакви „дођоши” већ постоје способни и неспособни, талентовани и неталентовани, радини и бонвивани, као и демаскирани демагози. Па, је ли Пикасо био „дојденец” у Паризу, или Џозеф Конрад, Владимир Набоков, Ежен Јонеско... Тачно је, мене у стопу прате сенке ирационализма, некакав националистички воњ, некаква празноглавост политичких дилетаната и интелектуалних дустабанлија. И није ова Историја македонске литературе написана од Србина, већ од македонског писца, вероватно то, бар засад није спорно?! Као добар православац прекрстићу се! Уразуми их Господе, пре него што их уразуми стихија времена!” О писцу је одавно рекао: „Мученик је и тлачитељ самога себе”, и „човек који једним оком гледа у звезде, а другим претражује по својим тминама и чемеру”. За своје научно и књижевно дело професор Миодраг Друговац је добио више награда: „Кочо Рацин” за књигу „Покретно огледало”, „13. Ноември” за књигу „Македонски писатели за деца”, „Димитар Митрев”, Повељу Универзитета „Св. Кирил и Методиј”. Повељу за културу града свог дечаштва Пожаревца чији је и почасни грађанин. Пре десет година, судбина ли, шта ли, однела га је негде међу звезде на дан рођења првог унука, а само два дана га је делило од 67. рођендана. (Поглед бр. 9, фебруар 2005, Василије Смилевски)

Приче из Македоније

Томислав Манић Манда, легенда македонске забавне музике

Црвене руже за вас, мадам

Пун енергије, прав као пушка, са неизбежним осмејком на лицу, Томислав Манић Манда, жива легенда македонске забавне музике, легенда која хода и још увек пева, око себе шири неку позитивну енергију Са Томом Мандом, Пироћанцем из Скопља, професором историје у пензији и певачем који каже да никада неће престати да пева, почели смо разговор његовим сећањима на Пирот. У Пироту је први пут лупио у бубањ, тачније на столицу која је била прекомандована на ту функцију, први пут је у другом разреду гимназије запевао пред публиком не слутећи да ће највећи део живота и рада посветити песми и публици. И нормално је да певача питам о музичким почецима, о томе одакле му упорност и обдареност за песму и певање, одакле му до савршенства танани слух, осећање ритма и динамике и сценски наступ из кога избија прави каваљер, џентлмен посебног кова спреман да у сваком тренутку подари црвену ружу или каранфил. Подсећамо га на концерт поводом педесетогодишњег јубилеја када је на сцени Македонског народног театра више од три сата мушки одстојао на ногама, почео и до краја водио бриљантан шоу у коме су поред многих домаћих блиставих имена наступиле и легенде – Радмила Караклајић и Ђорђе Марјановић. И одакле му, после озбиљних здравствених проблема, када је био на ивици смрти, у позним годинама, снага да се опет усправи и у белом, црвеном или црном сакоу, са обавезном лептир машном, испољи такву уметничку снагу о којој и много млађи од њега могу само да сањају. Прекида овај хвалоспев и сасвим једноставно одговара. „Моји отац и мајка су били врло музикални, иако нису имали неке школе. Имали су слуха и волели су да певају. Изродили су нас седморо деце. И сви смо певали. То је био мали хор у породици. Можда зато отац и није хтео да нам купи радио. Ми смо били замена за њега”, каже у шали. У таквим условима растао је Томислав, шесто дете Љубице и Петра. Растао је у родном Пироту, поред Нишаве, пазара и Тијабаре, како пева у једној својој песми. За време окупације певали смо бугарске песме, после ослобођења руске. После Информбироа почели смо да певамо шлагере. А до њих је било тешко доћи. Крали смо их углавном из филмова. Требало је добро слушати и памтити мелодију. Текстове смо писали ми, али мелодије су морале да се скину. Пре биоскопске представе морали смо да избегнемо дежурног професора на корзоу, па евентуално професора у сали. Сећа се да је у оркестру основаном у другом разреду гимназије изборио место бубњара. У почетку, како каже, бубањ му је била столица прекривена платном. Касније му је отац од јагњеће коже направио бубањ, а набављен је и добош... Оркестар није имао певача, па је Манда навалио да пева. Од малих ногу упоран борац, није одустајао и некако је прошао код другова. Убрзо се показало не само да нису погрешили у избору, већ да је Манда био пун погодак. Прву турнеју је имао са КУД „Предраг Бошковић Павле” и то од Пирота преко Тресибабе, Неготина, Бора, Зајечара, Књажевца, све до Ниша. Тада је певао песму из домаћег филма „Црвени цвет” коју и сада понекада певуши. „На земљи рај нас чека, у писму пише том, кад мине ратна јека, саградићемо дом. У башти наше среће, цветаће црвени цвет, за беду знати неће будући нови свет... После тога смо прешли на скидање мелодија са радио Луксембурга. То је био опасан посао јер се радило о мелодијама са запада које су

Приче из Македоније

„могле да наштете омладини”. У то идеолошко време о томе се много водило рачуна и муке смо имали да пласирамо те мелодије које смо реконструисали на основу запамћеног. Није било магнетофона а ни плоча ни грамофона. Уво, и само уво.

Преко ноћи – звезда Колико год да се трудио да заустави време певајући (Станите дани, станите године) они су пролазили брзо на игранкама, на „веселим вечерима”, „студентским сусретима” на којима је полако, али сигурно постајао прва звезда. Завршио је гимназију. Сестре су му већ биле на студијама. Отац Петар је решио да га пошаље код једне од њих, у Скопље. „Да би се избегло дуплирање кирије”. У Скопљу је 1952. године стигао путничким возом, са дрвеним клупама не знајући да се заувек вози у једном правцу. У граду на Вардару за непуних месец дана, захваљујући срећи и свом земљаку Милету Антићу Банзи, војном музичару, као чаролијом, обрео се на програму Радио Скоља, певајући уживо. „Банза је знао за моју пиротску попиларност, да знам да певам и да сам жељан афирмације. Предложио ми је да покушам у Радио Скопљу. Тамо се знао са неким људима. Зашто да не покушам? Љубазно су ме примили господин Палфи и уредник народне музике Васил Хаџиманов. Био је ту и Драган Ђаконовски Шпато, сећа се као да је то јуче било. „Одмах су ме питали шта ћу да певам. Рекао сам „Рибар плите мрижу своју”. Мелодију су почели на клавиру, ја сам

почео да певам и ево не престајем више од педесет година. Већ сутрадан сам певао уживо на концерту који је преносио Радио С коп љ е . До б и о с а м огромне аплаузе. А и добар хонорар. Одмах сам јавио оцу да ме скине са списка стипендиста, јер сам почео сам да зарађујем. Могао сам чак да финансијски помажем сестру у Скопљу. Преко ноћи сам постао славан. Али ме то није занело. Напротив, дало ми је нову снагу. Убрзо сам почео интензивно да радим са Шпатом и његовим ритмичким секстетом, што је било од пресудног значаја да се определим да упоредо са студирањем учествујем у ударању темеља македонске забавне музике. А у том секстету били су Шпато, Бодо Николовски, Нино Ципушев, Ацо Васовски, Чешларов, Мики Асановић. Секстет снова. Већ тада ми је Шпато прорекао судбину – ти ћеш бити велики певач, али не и звезда југословенског размера због средине у којој си. Нисам га одмах схватио, но касније се показало да је у праву. Додуше имао сам шансе да пређем у Београд и покушам да из њега будем лансиран. Одбио сам, јер сам завршим факултет, желео да будем професор, а музика да ми остане као хоби. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће ме глас служити толико одина. И нисам се покајао.”

Професор по мери ученика Певао је на радију, али и на приредбама и по кафанама. Није му сметало да дипломира историју на филозофском факултету. Постао је професор а већ је био афирмисани певач. Ваљало се одлучити шта ће бити доминантније у животу, од чега ће се сигурније живети. Одлучио се за професуру. После дужег тражења посла запослио се у Средњој економској школи „Моша Пијаде” у Скопљу, у којој је дочекао и пензију. Потом је следио брак са Ђурђицом, па син Александар. Има унуку Љубицу. Срећан је деда. Кажу да сте подучавали а не професоровали, зато сте увек били по мери ученика, којима је било непријатно да не знају историју, питам оно што сам сазнао распитујући се о њему. „Тачно је да сам, као што кажете, подучавао. Настојао сам да будем прецизан, правичан и тражио сам да се зна. Нисам цепидлачио. Подстицао сам ученике да раде, да уче са разумевањем. Тамо где сам ја био разредни старешина, верујте, није било понављања разреда.” Са телевизије сам скидао емисије Времеплов посвећене разним историјским догађајима, а чак сам и из Немачке добијао неке касете. У сопственој режији правио сам видео материјал за илустровање предавања. Када сам имао неку методску јединицу, настојао сам да разбијем монотонију уобичејених података из уџбеника историје. Ученицима сам све приказивао на екрану. И ефекти су били сасвим другачији. Друго је када му ја кажем и он види, него да мора из књиге да научи. И то се допало моме факултетском професору историје до кога је допрла информација како радим. Слао је студенте на моје часове да скупљају искуства која ће по дипломирању и сами практиковати. Осим тога, у више градова Македоније био сам гост средњих школа из којих су ме звале колеге да на њиховим часовима практично демонстрирам свој начин предавања. И не кријем да сам задовољан што сам на овај начин дао свој допринос осавремењавању наставе историје”.

У школи је био на челу колоне хуманиста. Преко 40 пута добровољно је дао крв. Генерације ученика следиле су пример свог професора Манде. И на јубиларном концерту спопали су га као пчеле матицу, не одвајајући се од њега. Подучавао је и у контакту са млађим колегама. Додуше, они су знали да је Манда у темељима онога што они данас раде и зато су га поштовали. Међутим, поштовање је изазивала и његова непосредност, шарм, држање.

Не зна се ко од кога краде „Када смо почињали са забавном музиком нисмо имали никаквих корена. Александар Сариевски, Никола Бадев и други певачи народних мелодија, популарнији од нас у то време, имали су за собом прекрасну народну музику коју су интерпретирали на свој начин. Ми смо певали стране мелодије преведене на македонски. Касније су почели да компонују многи аутори међу којима Ђаконовски, Слободан Николовски, текстове су писали Ђоко Георгиев, Јово Софрониевски, Јово Вељановски који је на грчку мелодију написао текст за песму „Кажи зашто ме остави”. Помињем Грке, јер они своју забавну мелодију темеље на народним песмама. Ми данас немамо македонску забавну музику. Уз часне изузетке, компонује се на основу музике са Запада. Сувишно је да кажем било шта о надалеко познатом македонском фолклору и његовом богатству. И зато ми је несхватљиво шта се дешава са македонском народном музиком новијег датума. Новокомпонована македонска народна музика изгубила је много македонског. Просто се не зна ко од кога краде: да ли Босанци од Турака, Срби од Босанаца, или Македонци од Срба. Све се помешало тако да нема оригиналних карактеристика и више се игра него пева. И у Србији је исто. Само је Радио Београд задржао ниво и реноме са својим народним оркестром и певањем уживо. Осим тога, сада комјутером од бабе можете направити девојку. Та техника је толико напредовала да је довољно да вам се сними само боја гласа и машина после заврши све па макар били апсолутно немузикални. Наступи су на плеј беку и нико не може да открије да сте музичка незналица.” За сам крај остављамо награде, а то су: „12 величанствених” 1992, „Оскар популарности” за најбољу касету. „Песме моје младости”, Награда македонске естраде за најуспешнији албум 1994. године, награда Естраде за 50 годишњи јубилеј, после тога „Буба мара”. За педесетогодишњи јубилеј препуна сала искрених обожавалаца и аплауза, „Као да су ми дали милион долара”, каже човек који је дошао из Пирота и за Радио Скопље снимио преко 350 мелодија. Крајем јануара добио је Светосавску повељу коју му је за животно дело доделила Уједињена српска заједница у Македонији. Свака награда му је изузетно драга. Последња му је ипак најдража, јер носи име највећег српског просветитеља. (Поглед бр. 10, март 2005, Миодраг Ценић)

Приче из Македоније

Деда Милош са Скопске Црне горе

Извол’те у госте, на чашицу, разговор Изнад села Горњана, које се распрострло на узвишици поред старог пута за Качаник, на 800 метара надморске висине, окружен храстовом шумом, налази се храм Св. Богородице Пречисте. То је више од пола века дом седамдесетпетогодишњег Милоша Славкова Цела Црногорија зна причу о овом необичном човеку који је читав свој живот посветио Богу и обнови овог храма. Још увек виталан, као да му приличне године не могу ништа, више зна да каже шта је некад било него шта је сада, али још увек искрено и топло дочекује сваког добронамерника. Чудна је моћ његовог благослова и здравице којом редовно, по неком свом правилу, дочекује госте. „Помаже бог добри људи, и уз чашицу домаће ракије наставља, дај боже да има ко да долази и ко да дочекује. Живели”. После ове добродошлице са овим човеком може мирно да се разговара. Жели свакога да саслуша, свакоме да каже лепу, људску реч. О свом детињству не говори много, као да жели да тај део свог живота заборави. „Рођен сам у суседном Кучевишту, у просечној сеоској породици. Још од малена имао сам проблема са говором. Не сећам се да сам био нешто посебно болестан, али кад год сам хтео да нешто кажем, ја се некако збуним, уплашим, завеже ми се језик и не могу да проговорим ни реч. Мајка ми је стално говорила, не бој се још си мали, проћи ће то, али сам ја све мање излазио и било ми је све теже да се борим са околином препуном предрасуда. Не памтим много...био је рат, нисам ишао ни у школу, неписмен сам”, додаје као да се брани.

Био сам уз цркву а Бог је био уз мене Мучне године Другог светског рата донеле су ипак нешто значајно и врло позитивно за овај крај. Цркве Свети Спас и Света Богородица обновљене су на темељима срушених средњовековних храмова. Године 1941/1942. госпођа Мира из Скопља, која је у то време у целој околини била позната као верник и добротвор, почела је обнављање ове цркве срушене за време Косовске битке када је турска војска овуда пролазила. О овој жени се зна да је својим средствима помагала обнављање и одржавање и других цркава и манастира у скопској околини. Приликом зидања цркве ископано је око 80 старих гробова. У народу се говорило да су то гробови побијених калуђера. Да би им се одужио, а и вери својој, народ је почео да помаже у обнови. Свако

је помагао како је могао. Неко је давао паре, неко храну за раднике, неко је радио, а радило се напорно. Материјал је превожен шумским путем и то искључиво запрежним колима, јер другог превоза није ни било. Док је време било суво ишло је некако, али кад падне киша, па се пут раскаља, занесу се кола, поломи се каната, испадне материјал, па се после на рукама носи до цркве. Милош је скоро свакодневно радио, не жалећи ни снагу ни време. Са своје 22 године, одлучио је да остане и одржава црквено имање. Постао је црквењак. Чувао је црквено стадо оваца, правио сир, спремао дрва...Верници из околних села су му редовно помагали. Није било празника да неко из села није дошао да му помогне око стоке. Жене су долазиле да спремају славе, деца да се играју у пространом црквишту... Пролазиле су године, црква је обновљена. Како сам каже: „Био сам уз цркву, а Бог је био уз мене”. Мало по мало, почео је разговетно да говори. У крају се прочуло: „Проговорио Милош, проговорио Милош”. Старији људи су шапутали да је то божја воља, а и сам верује да му је највише помогла Богородица којој је служио.

И ово је срећа Данас већ у озбиљним годинама црквењак Милош и даље одржава ову цркву и црквиште. Устаје рано. Прво улази у цркву да се помоли и захвали Богу и Богородици за здравље и срећу своју и свих верника. Брише иконе и чисти двориште. После доручка истерује стадо на пашу. Док је био млађи ишао је на бачило чак у планину, а сада ту у близини по околним пашњацима. Каже да увек одваја који литар млека, да се нађе, може увек да дође и неко дете. А деца

Приче из Македоније

добро је за неку, како се то зове, циркулацију. Уз осмех додаје: „И ја сам њима дао препоруку, позвао сам их да дођу код мене у госте па да ухватимо дебелу ладовину и да поседимо мало, да попричамо, да их прошетам кроз храстову шуму, јер је то добро за њихову циркулацију. Па чекам да дођу око јесењих празника.” Срећно и спокојно живи црквењак Милош, окружен исконском лепотом, без телевизије, без ужасних вести, без скандалозних наслова у новинама. Свој стари транзистор укључи да чује мало музике док се одмара под неким старим храстом. Као сваки добар домаћин, госте прати до капије. На растанку уз топли стисак руке једноставно „Збогом, у здравље, па изволте на гости, на чашицу ракије, на разговор.”

(Поглед бр. 17, новембар 2005, Нена Ристић Костовска)

се радо играју са њим. Воли и он њих. И док му се наборано лице разлива у широк осмех, додаје: „Једном малишану, који није хтео да учи, рекли да ће да га доведу да чува две овце код деда Милоша. Дете то збиљно схвати и првом приликом кад је дошло са дедом пита „где су те две овце које треба да чувам”. Ја се зачудим, погледам оног човека, он слеже раменима, ја се опет присетим да сам неписмен па му кажем: „Ајде, ти, мило, да научиш сва слова и таблицу множења, па да научиш и твог деда Милоша. И тако детету дадосмо неку вољу за школу а и мени је било забавно да чујем шта он учи.” Кад дођу јесењи празници света овде дође колико ти душа жели. Посебно 28. августа, на Велику Госпојину (Богородицу), 21. септембра, на Малу Госпојину (Богородицу), 4. децембра, на Пречисту. Милош никада није сам. Уз њега су увек његови сељаци, наврате онако у пролазу, обилазе га шумари, па и новинари. „Ретко да немам госте на ручку. Хвала богу има свега...сваки добронамеран човек је добродошао.”

Мирна и спокојна старост О себи каже да живи добро, ретко силази у град. Све што му треба донесу му људи из околних села. „Мени је довољна вера у бога. А и здравље ме добро служи. Код лекара никада нисам био до овог пролећа. Нисам знао шта је таблета, ни инјекција, а и не знам како се иде код лекара, требају неке књижице и документи. Када сам овом приликом требао да се оперишем од киле уз мене су били моји рођаци и ови млади људи из села који се разумеју у то. Помогли ми лекари доле у граду, оперисали ме и сада сам поново здрав, могу да радим као раније, препоручили ми да пијем по неку чашицу ракије, рекли

Приче из Македоније

Славица Галић Петровска, оперска певачица

Игра с „Травијатом”

Препуна позитивне енргије, ведра, разговорљива, отворена и са неизбежним осмехом на лицу. То је Славица Галић Петровска примадона Македонске опере. Воли кад јој људи кажу да су је гледали, слушали, да су задовољни, то је њен највећи успех Наравно, разговор са тако непосредном особом уопште није било тешко започети. Воли да прича о својим музичким почецима, сценским наступима, п о р од и ц и , п ри ј ат ељ с т в у, успоменама. Рођена је у Орахо вцу, на Косову и Метохији, док је детињство и младост про вела у Призрену. Свежа су јој сећања на Призрен. На срећне и безбрижне дане у старинској кући испод Каљаје – тврђаве цара Душана, када је све било много једноставније и лакше. Музика и певање су је одувек привлачили. Сви су тада веровали да ће једног дана постати певачица. Стидљиву девојчицу каквом су је знали у разреду и комшилуку, на школским и градским свечаностима, излазак на сцену је претварао у чврсту и сигурну особу – праву малу хероину. У једанаестој је добила прву награду док је у души чувала срећу од тог успеха, негде на радију је чула неку италијанску арију. Био је то свечани тренутак, који ју је просто опио, увод у свет опере и љубави која ће је пратити кроз живот. „Одмах сам отрчала у своју собу и покушала да је отпевам, осетила сам да сам рођена за то и знала да желим баш тако да певам. Та музика ме је дубоко дирнула.” У Призрену завршава средњу музичку школу на одсеку за флауту. Жеља за певањем није јењавала, па је наставила да наступа на фестивалима и концертима певајући забавне песме, али на крају би, ипак, све то зачинила неком оперском аријом. Док са уживањем прелистава албум препун слика и драгих успомена, сећа се дивних тренутака у родитељској кући: „Увек сам седела са очеве десне стране и почињала песму а певали смо често.” Некако природно, уследио је упис на музичку академију, али је било помало чудно зашто је одабрала баш Скопље, јер су њене старије сестре и брат већ били отишли на школовање у Београд. „Мени је то било далеко, као очева мезимица хтела сам да будем ближе родитељском дому, а познавала сам овај град јер сам редовно са другарицама долазила.” Тако је те 1977. дошла у Македонију да студира соло певање, и не сањајући да ће овде остварити своје снове. Слаже се за закључком да су студентски дани најлепши у животу и да се памте испити, дружења, путовања. Као млада перспективна студенткиња учествовала је на „Сусретима

Приче из Македоније

музичких академија” у Београду и Сарајеву, на „Подијуму за младе”, на „Македонским надежима” (концерту у оквиру Мајских оперских вечери). Све су то били изазови којима није могла одолети, а њен упорни рад и пожртвованост само су јој помогли да достигне уметничке висине и постане оперска дива. Говорећи сада, из друге перспективе, о тим данима, додаје: „Код мене, знате, све иде одједном, и певање, и љубав, и породица. Удала сам се у току студија и родила прво ћерку Ристину која је пошла мојим стопама и завршила музичку академију, а после две године и сина Риста који је сада апсолвент на Технолошком факултету. Морала сам да се доказујем и као певач и као мајка и као супруга. Због ових одрицања и огромних напора, данас су ми сви успеси много дражи”.

Године усавршавања и сазревања После дипломирања, и поред бројних обавеза, желела је да „испече” занат, јер се, како каже, оперски певач не постаје само са академијом, веће је потребно и усавршавање. На аудицији у Марибору добила је једногодишњи ангажман где се догодио и њен деби у „Севиљском берберину”, а наредне године користиће стипендију од СИЗ-а за културу и отићи на специјализацију у Лењинград (Санктпетерсбург). „Тешко је било одвојити се од деце, јер су у то време била веома мала, али имала сам несебичну подршку породице, пре свега свекрве, девера и супруга. Ова професија можда изгледа гламурозно, али пут који треба да се пређе да би се постало успешан је дуготрајан и врло мукотрпан”. Иначе, њеном колоратурном сопрану, како каже, највише одговарала руска школа певања. „У Лењинграду је био и мој први наступ у „Травијати”. Руска публика је врло строга али врло захвална. То сам озбиљно схватила и усавршила улогу Виолете тако да данас могу успешно да се носим са њом, могу да је певам и да се биквално играм. Виолета је хероина која жртвује своју највећу љубав – Алфреда Жермона. Велика је то жртва. Посебно зато што је знала да ће ускоро умрети а ипак није задржала вољеног. Желела бих да једнога дана одем у пензију управо са „Травијатом”. Када са пијететом говори о људима са којима је тамо сарађивала не заборавља да помене и то да не само што су јој омогућили да се усаврши него и да научи да достојанствено подноси и успоне и падове и да прихвата критике. Гостовање у Литванији, у забрањеном граду Колназу, у премијерном извођењу „Севиљског берберина” за њу је био велики успех. „Могу да кажем да ми је Русија много дала. Волим те људе и ту земљу. Оно што сам научила тамо за годину дана специјализације, користим и данас после осамнаест година.”

Доказивање на домаћој сцени Искуства из Русије дала су јој нову снагу али је аплаузи и признања нису занели. Напротив. Примљена је у Македонску оперу као солиста – и дебитовала са „Травијатом”. У двадесет осмој постала је првакиња македонске опере а затим су следиле последипломске студије у Београду у класи професорке Радмиле Бакочевић. Тада је почео познати распад заједничке државе, све је ишло много теже, а испити су били везани за сцену. Прекинула је студије али не и пријатељске односе са колегама из Београда. Као што каже, све што у животу започне, мора и да заврши, па је овде у Скопљу, у класи професорке Милке Ефтимове – магистрирала. Реализовала је око 15 улога, а најдраже су јој: Виолета из „Травијате”, „Лучија од Ламермура” и Ђилда из „Риголета”. „Волим кад ми људи кажу да су ме гледали, слушали, да су задовољни. То је мој највећи успех, највећа награда.” Двадесетогодишњицу успешног рада прославила је 2002. године. На сцени Македонског народног театра тада није било места ни за стајање, а свечаност су својим присуством увеличала позната оперска имена: Радмила Бакочевић, Милка Ефтимова, Никола Митић, баритон са којим је радила у „Риголету”, Нико Исаков из Бугарске са којим и данас успешно сарађује, Цветан и Ана Мухић из Скопља са којима се и приватно дружи као и многи други гости. Као круна свега дошло је наше највеће републичко признање – награда „11. октомври” на коју је изузетно поносна. Како уметници воле да кажу добијање награда и признања доноси са собом нове изазове и обавезе. Те године прихватила је понуду генералног директора опере Мирка Стефановског и постала уметнички директор. Поставила је много премијера међу којима су најзначајније: „Кармен”, „Набуко”, „Иван Сусањин”, „Посета старе даме”, „Мадам Батерфлај”, „Слепи миш”, „Лидија од Македоније” и „Тоска”. Ове опере ће се свакако памтити по лепоти и квалитету, а свакако и по томе што је у њима дата шанса младим уметницима, како на сцени тако и у оркестру. Споменимо само неке: Ана Ројдева, Александар Стефановски, Алесандра Лазарева. Захваљујући њој ови млади људи су сада стипендисти аустријске владе и у копродукцији са нашом и бугарском оперском кућом раде на пројекту „Чаробна фрула” од Моцарта. И тако, историја се понавља Славица Галић Петровска и даље је примадона, уз примедбу да јој је разговор годио, каже да је њена највећа срећа – њена породица, пријатељи, њен највећи успех – улога Виолете у „Травијати”, а највећа жеља да опет види свој родни крај – Ораховац и Призрен. „Да је могуће овог тренутка бих кренула тамо”.

Десет година после повратка са специјализације добила је позив из Русије, из Нижњег Новгорода да учествује на фести валу „Фолдињскаја јесен”, наступила је у „Травијати” и била проглашена звездом фестивала. Пре три године је поново учествовала на истом фестивалу са „Севиљским берберином” у улози Розине. „Као израз велике захвалности колегама из Русије, пре три године, док сам била уметнички директор, поставила сам руску оперу која се ретко где изводи а у Баљшој театру никада није скинута са репертоара, а то је опера „Иван Сусањин” од Глинке. И сама сам учествовала као солиста и тумачила улогу Антониде, ћерке Ивана Сусањина”.

(Поглед, бр. 18, децембар 2005, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Прим. др Драган Филиповић

Многима сам даровао нови живот У Тетову и околини „и турско и каурско” зна доктора Филиповића. То је њихов доктор Драган који је лечио генерације Тетовчана и сељака из околине, а многе спасио сигурне смрти

Договорили смо се да се нађемо у његовом дому у Тетову, у близини спортског центра. Иако знам где живи, у улици до пијаце упитах једног продавца који сочним тетовским дијалектом рече: „Туека, зад ћушето ће си идеш стотина метри право, потоа ће скршнеш у прва улица десно”. Други пролазник промрмља да свако у Тетову зна где живи доктор Драган и његова супруга Снежана. Успут сазнах и то да је доктор малопре био на пијаци.

Београд – прва, Тетово – друга љубав Примаријус др Драган Филиповић је однедавно у пензији. Слично као и његова деца, ни он не жели да напусти Тетово иако га срце вуче у родни Београд у коме је живео само четири године, и по очевој смрти, далеке 1946. године, морао да га напусти са мајком, братом и сестром и да дође код деде и бабе, код мајчиних родитеља у Тетово. Сећа се теретног вагона којим су отпутовали из Београда. У једном углу биле су ствари на гомили, а насред вагона кревет на коме су спавали сво четворо. Најмлађи стриц их је отпратио до Ниша, ту су се сви добро исплакали, а даље су наставили сами. Са зеленог Дедиња опрео су у тетовској старој чаршији, у турској махали. Живели су ту у једној старој кући. „Дружио сам се са малим Турцима и од њих научио турски. Говорим га као македонски. Додуше, то је дијалект који ми баш није много помогао у Турској, где сам морао да се споразумевам на енглеском”. Питам га да ли зна и албански. „Далеко слабије, али све оно што је било важно за посао који сам годинама радио, добро сам научио, тако да могу да се споразумем са пацијентима.” Када је прошло тешко и нимало безбрижно детињство пошао је у школу. И одмах је почео да одскаче од других. „Све што сам радио у животу настојао сам да буде што је могуће боље. Никада и ништа половично. Једноставно, свуда ме је било. И на часовима, и у слободним активностима. Имао сам много другова који су ми и сада пријатељи, којима сам помагао. И спорт нас је везивао. Много сам волео кошарку и веома млад сам ушао у први тим „Тетекса” који се тада такмичио у другој савезној лиги. Било је много путовања широм Југославије. Године 1961. на ранг листи македонских кошаркаша омладинаца заузео сам друго место. То су ми вероватно били најлепши дани у животу. У међувремену, заволео сам и одбојку. И добро сам играо у клубу„Младост”. Два пута смо играли за улазак у прву лигу, а наступили смо и у полуфиналу купа Југославије против тадашњег државног првака „Југославије” из Београда... Тако су пролазиле најлепше – ђачке године. Каже да је недостатак потребног времена надокнађивао на уштрб спавања и одмора. Са књигом се успављивао, са њом се и будио.

„Ја имам А позитив” И дошло је време када је требало да крене на студије у Скопље. Изабрао је медицину. С тим је почело његово растрзање између обавеза у кошаркашком клубу и на факултету. У почетку је велика љубав према кошарци била јача, али је убрзо схватио да не може истовремено и подједнако успешно и спорт и студирање. Отпала је, наравно, кошарка. Тешке су биле сиромашне скопске године, када је био више гладан него сит. Но, прегрмео је и то. Стекао је много пријатеља које је привлачио својом скромношћу, честитошћу. Тих

Приче из Македоније

година упознао је средњошколку Снежану, са којом се касније оженио и изродио троје деце. Дипломирао је 1968. године и одмах добио посао у селу Шемшево у здравстеном пункту. Каже да је радио предано, пет и пот година као лекар опште праксе. За то време овај пункт је у Републици држао високо друго место по ажурности. Међутим, срце га је вукло хирургији коју је заволео првога дана када је као бруцош ушао у операциону салу. „Тада сам рекао себи - Бићу хирург и ништа друго”, каже. Убрзо му се испунила и та жеља. На специјализацију опште хирургије отишао је 1974. године. Четири године путовао је из Тетова у Скопље. На трећој години специјализације десило се нешто чега се и данас са поносом сећа. „Завршавали смо операцију у којој сам асистирао примаријусу Јаневу. Ушао је један колега и обевастио нас да је код Маврова у саобраћајној несрећи тешко страдала једна девојчица и да битка за њен живот може да се изгуби сваког тренутка”, присећа се доктор Филиповић. „Сумњало се да има обилна крварења у стомаку. Одлучили смо да је одмах оперишемо. Девојчица није показивала знаке живота, није имала ни пулс, ни притисак, а да драма буде још

већа, нисмо имали ни капи крви њене крвне групе. Знао сам шта треба да радим. Рекао сам претпостављеном колеги да је „А” позитив моја крвна група и отишао сам да што брже дам крв. Операцију смо извели само са том једном боцом крви. Та девојчица је данас мајка троје деце”, каже без тријумфализма доктор Филиповић и додаје: „Многе сам из гроба извукао. То ми је посао.”

Храбар и „дрзак” хирург „Од почетка сам имао срећу да ми начелник буде примаријус Рефат Ферати, изузетно храбар и хирушки дрзак. Мени је несебично пренео и храброст и хируршку дрскост иако има људи који кажу да то човек носи у себи. Добар сте хирург ако на време успоставите индикацију болести и брзо почнете да радите. Када дате знак да се сала припреми ту враћања нема. Много сам учио и од других хирурга. Једноставно, учио сам до последњег дана на послу. Имао сам неку чудну енергију. Дане и ноћи провео сам у операционој сали. Многе празнике сам дочекао и прославио радећи са колегама. Ту је трпела и породица, нарочито деца јер је и моја супруга лекар анестезиолог. Некада смо радили у пакету. Но деца су увек то схватала и увек смо имали њихову подршку.” О доктору Драгану се у тетовској болници прича као у начелнику и шефу који никада није повишио тон. Подређенима се увек обраћао са молбом. А та молба није могла да се одбије. Млађим колегама је пренео све што је знао, било као доктор који оперише, било као

асистент у њиховим операцијама, било као колега који прискаче у помоћ у последњем тренутку, када се мисли да је све изгубљено. И то увек смирено, ни мало надмено, не тражећи за то ни обично хвала. Каже да је све радио од срца. А управо тим магнетом је „залепио” многе људе за себе, стекао глас и углед. И сада га као пензионера са два вештачка кука пријатељи замоле да оперише некога њиховог. Траже га и сељаци из околних села. А он не зна да их одбије. Зато је свуда радо виђен и за њега у Тетову нема затворених врата. „Људе никада нисам делио по националној, верској или расној припадности, већ само на добре и лоше, а као доктор на здраве које треба охрабрити и болесне којима треба помоћи”. Подсећам га да је 2000. године добио високо признање еснафа – Лекарске коморе Македоније – за доктора године, а и многе друге. „Задовољан сам оним што сам урадио у животу. Увек сам настојао да будем успешан у ономе што радим, било као лекар, било као човек ангажован у спорту или у друштвеним активностима. Никада нисам био у позадини, учествовао сам активно у друштвеном животу Тетова.”

Пет година на челу у УСМЦ

заједнице у Македонији. НАТО бомбардовање Србије било је пресудно да се са супругом Снежаном укључи у активности за прикупљање помоћи. Када су прошла ратна дејства Удружење се некако примирило, активност је почела да јењава. Једна делегација га је посетила и замолила да преузме Удружење. Знали су да је све што је до тада радио као председник Општинске организације Црвеног крста, Друштва за телесно васпитање „Партизан” или као делегат у самоуправним интересним заједницама, извршавао одговрно уз пуну мотивацију људи око себе. Прво их је одбио због нарушеног здравља, а потом се латио посла онако, по своме. Десило се то 2001. године. Од тада до данас неуморно ради на подизању квалитета КУД „Фолклор” које постоји у оквиру овог Удружења. „Добри смо, стварно смо добри, каже наш саговорник, сви раде озбиљно. Прошле године били смо у Турској. Позвали су нас да дођемо и ове године. Били смо у Крагујевцу, имали смо два хуманитарна концерта за поплављене у Банату, били смо на традиоционалним сусретима у Грачаници за Видовдан, у Власотинцу. При прошлогодишњем гостовању у Грачаници протераним Србима из Митровице и Косова Поља, у мартовским догађајима, однели смо најсимболичнију помоћ – неке конзерве које смо понели за сваки случај. Заједно са домаћинима одлучили смо да то поделимо људима из контејнера. Било их је седамтесет петоро. Када смо видели у каквим условима живе одмах смо донели одлуку да у Тетову организујемо помоћ за њих. Ишли смо од врата до врата и сакупљали ципеле, одећу, ћебад, храну... Ту помоћ допремили смо нашим пријателима из контејнера. Били су изненађени и срећни. То је регистровао лист „Јединство”, прочитали су га прогнани Срби из Обилића смештени у центру у Звечану. Ускоро покрећемо акцију да помогнемо и овим људима. Писмо сам прочитао и на седници Председништва УСЗМ тако да ће ово бити активност и Срба из Скопља, Куманова...” каже нам на растанку доктор Драган Филиповић потврђујући оно што Тетовчани већ добро знају – он једноставно не зна да стане када зна да има људи којима је потребна лепа реч, помоћ, солидарност.

(Поглед бр. 20 фебруар 2006, Миодраг Ценић)

Имамо троје прекрасне деце. Син Андреја је машински инжењер, старија ћерка Александра је дипломирани психолог, а млађа кћерка Ана је апсолвент на Шумарском факултету у Скопљу на смеру унутрашњи ентеријер. Док сам специјализирао мајка им је често говорила, „ако будете добри у недељу ће доћи тата”. Када је она пошла на специјализацију ја сам то исто говорио деци, која су ето одрасла без нас. Ми смо време које је требало посветити њима посветили медицини и пацијентима.

Данас је доктор Драган председник Удружења Срба, Македонаца и Црногораца које је једна од форми активности Уједињене српске Приче из Македоније

Живојин Глишић, музичар и педагог

Заљубљеник у џез гитару

Љут сам на све оне који су помогли растурање оркестара Македонске радио телевизије, јер су ти оркестри пружали могућност да се млади музичари опробају у занату, да унесу новине и инетузијазам у свој рад. Да не спомињем и то да је угашена једна традиција која значи губитак македонског духовног и културног наслеђа Живојин Глишић је рођен 1954. године у Скопљу, у познатој Дебар мали која је тада била „тешка” периферија главног града Македоније. Отац Милан је био војно лице родом из Ужица, а мајка Костадинка рођена Нишлијка. Основну школу је завршио на српском језику у школи „Јохан Хајрих Песталоци”. Веома рано је почео да свира гитару и данас са поносом говори да је то урадио сам. Музика је одувек била његова преокупација па је завршио средњу музичку школу у Скопљу. Оно по чему га другови из младости познају је његова упорност и пасија да свира џез гитару што је иначе веома тешко. И док су остали његови другари покушавали да свирају рок, он је по гитари „пребирао” мелодије које су биле нешто сасвим друго. Изазов му је био да ради на најтежој музичкој дисциплини, фармонији. Први контакт са особом коју је ценио и која је утицала на њега да му гитара постане нераздвојни део живота и хоби и професија био је професор Медицинског факултета доктор Методија Чепреганов. Једноставно, од њега је учио музички занат, копирао и трудио се да га престигне. Свој успех у каријери дугује и својој супрузи Елизабети која је наставник музичког образовања у ОШ „Гоце Делчев”. Она и њихов син Богдан (11) имају разумевања за његов рад и за све оно што је потребно да би музичар као што је Глишић могао да ствара. А највећи кривац што се Глишић данас бави музиком је легенда македонске популарне музике и џеза Драган Ђаконовски Шпато. „Веома рано сам постао члан „Биг бенда” који је у тадашњој Југославији био веома популаран изводећи композиције које су радо биле слушане. Биг бенд је оставио печат у укупном музичком стваралаштву у Македонији”, каже Глишић. „Почео сам тада да свирам и по скопским хотелима и ресторанима, али сам убрзо надрастао све то и почео све више да се интересујем за аранжирање. Упоредо с тим, упусао сам и завршио Факултет музичке уметности у Скопљу, одсек теорија и педагогија. После тога завршио сам и одсек за композицију код професора Томислава Зографског. То му дође као два факултета. Поред студија активно сам свирао у ревијском и народном оркестру све до 1989. године”, додаје он. Из тих дана носи веома лепе успомене а радо се сећа и награда које га нису мимоишле. Он је једини музичар са ових наших простора који је добио награду за најбоље обрађену фолклорну тему на чувеном фестивалу у Раденцима. Радило се о народној песми „Со маки сум се родила”. И тако ређале су се године рада, успеха и напретка у каријери. Глишић је успео да изгради свој препознатљив музички стил у аранжирању, компоновању. На Скопском фестивалу, Макфесту, Валандову, Цветницима или неком другом убирао је награде за аранжман композиција. Сада их има преко 20 што се сматра куриозитетом на нашим просторима.

Приче из Македоније

Када говори о џезу Глишић не крије задовољство, јер то за њега значи враћати се успоменама и данима када је музика била изазов и поглед у будућност. Од 1988. до 1991. године, свирао је као члан групе „Јазбина” из Загреба. Група је била састављена од музичара са балканских простора. У њој је био Игор Лешник, професор загребачке музичке академије, онда Марио Марвин из тада популарне групе Таим, онда бубњар Салих Садиковић, па Дејан Печенко сада професор на музичкој академији у Линцу. „На пољу озбиљне музике радио сам веома напорно. Успео сам да направим много композиција. Издвојио бих ону коју сам написао пре три године и која је и данас веома популарна. То је композиција за клавир „Прелудијум” и „Пајдушку” коју изводи на својим концертима светски познати македонски пијаниста Симон Трпчевски. Ова композиција доживела је велику популарност а многобројни оркестри са којима је Трпчевски наступао по свету сами су

тражили да је Симон одсвира. За ове три године одсвирана је преко 60 пута у иностранству, а снимљена је и за Дојче радио. У контакту сам са једном издавачком кућом која треба да одштампа овај нотни материјал. Композиција је била примећена и од великих пера музичке критике у свету. О њој су писали у Тајмсу, Гардијану и другим новинама и часописима. „Прелудијум” и „Пајдушка” Симон је свирао када је наступао са њујоршком, лондонском, токијском филхармонијом. Свуда је постигла успех,а Симон Трпчевски је целом свету показао да и на овом нашем парчету Балкана постоје изванредни таленти – музичари који знају и умеју да направе вредна дела”, каже Глишић.

Композиција је рађена по мотивима познатог македонског кола које има пет шеснаестински такт и које је веома интересантно за аранжирање и обликовање. Композиција је спој традиционалне музике и џеза, све уобличено у једно дело класичне музике”, каже Глишћ. Радећи сада као професор на ФМУ Глишић нема много времена за компоновање и за контакте са музичарима као што је било некада. Предаје хармонику иако многи мисле да му је предмет гитара. Али, контакти које је имао

у прошлости са музичарима отворили су му нове видике у обалсти музицирања из свих жанрова. Каже да сматра да је његов највећи успех што је успео да усвоји карактеристике више жанрова и да их у одређеним моментима споји. Срео се и са професором Париског конзерваторијума, познатим флаутистом Иво Пјеро Артоом за кога је по наруџбини написао једну композицију за флауте и удараљке. Ова композиција је изведена на Загребачком бијеналу где је посигла успех”, каже Глишић. Познати француски професор питао је Глишића колико година свира флауту и зненадио се када му је рекао да никада није свирао овај инструмент, али је ипак успео да напарави изванредну композицију. Глишић сматра да музичари у Македонији имају мало услова да раде онако како треба, по високим критеријумима. Разочаран је и љут на све оне који су помогли да се растуре оркестри које је до недавно имала Македонска радио телевизија. То су били бендови, потенцира, где је млади музичар могао да се опроба, да унесе новине у рад, али и да научи нешто од својих старијих колега. Сада многи млади немају ту могућност, да не говорим да је тиме угашена једна традиција и део културног и духовног наслеђа Македоније. Код нас, каже Глишић, има професорског потенцијала и млади музичари имају шта и од кога много да науче. Сматра да они не треба да беже из Македоније, да морају да се побрину да сами себи обезбеде будућност и у овим нашим скученим условима да развијају музичку културу. Заузет својом професорском каријером мало је запоставио некадашње везе које је имао са музичарима из Србије и Црне Горе и из других крајева бивше заједничке државе. Каже да је одлично сарађивао са професорком Даринком Матић Маровић из Београда, која је у Скопљу дириговала једну његову композицију. Размењивали су искуства и знање и то су му лепе успомене на нека минула времена. Нема неких посeбних планова за будућност, јер како каже, Македонија је мали простор за велике планове. Само да је здравља и посла а све остало ће доћи само по себи. Као и до сада. (Поглед бр. 23, мај 2006, Катарина Вучићевић Битровска)

Приче из Македоније

Марко Ковачевић, глумац

Од „Илузије” до „Естрелите” Седамнаестогодишњи ученик гимназије „Нова” из Скопља, главним улогама у филмовима „Илузија” Светозара Ристовског и „Естрелита” Метода Певеца, успео је да својим глумачким талентом шармира филмску публику широм света На филмско платно, Марко Ковачевић дечак из скопског насеља Кисела Вода дошао је сасвим случајно као ученик шестог разреда основне школе „Димитар Миладинов” у Скопљу. На аудицији у конкуренцији 3000 учесника ушао је у избор међу првих пет. Директор филма „Илузија” Микола Хејко приметио је његов таленат на првом пробном снимању и одмах га ангажовао. Тако се Марко нашао у главној улози истоименог дечака из Велеса кога ветар транзиције немилосрдно шиба. Филм је снимљен 2003. године на локацијама у Велесу. Јунак наше прича је врло васпитан и скроман. О свом првенцу и сарадњи са филмском екипом сећа се са пиетеом: „Незахвално је посебно спомињати имена јер су ме сви стално бодрили и храбрили, али ипак морам да издвојим људе којима сам изузетно захвалан. То су прекрасни људи. Ристовски ми је као режисер давао велику подршку, као и остали глумци са којима сам радио. Господин Микола Хејко је стално био уз мене, са њим сам највише радио на улози, тексту. Он има велико искуство у раду са децом, тако да је успео да извуче максимум из мене. На филму сам сарађивао са Владом Јовановским, Мустафом Надаревићем, Николом Ђуричком, Дејаном Аћимовићем, а то су мена која сама о себи много говоре. Међу њима сам се осећао као принц. Дружили смо се и у слободном времену. Сећам се како смо ја и Никола Ђуричко играли плеј стејшн а Мустафа Надаревић ме је стално подучавао глумачким техникама. Све у свему био је то прекрасан доживљај који ме је обогатио за читав живот”, прича у једном даху Марко Ковачевић.

Крв није вода Иако се из Маркове породице или најближе фамилије нико није бавио глумом или неким јавним занимањем, на питање откуд му, по свим оценама, огроман глумачки таленат, опуштеност, слух за језике и музику, као из пушке одговара да је ипак све у генима: „Јесте да у породици немамо глумце, али у широј фамилији имамо некога ко се бави естрадом. Моје врло блиске рођаке су Тамара Тодевска и Тијана Дапчевић. Видите како су оне на сцени непосредне и природне. Естрада прима и неки глумачки нерв. Што би се рекло – крв није вода.” Када смо га питали како је себе доживео на филмском платну, на великим светским фестивалима, једноставно је, као да се ради о лекцији из уџбеника, рекао: „Дакле, светска премијера филма је била у Торонту, у Канади. Тада сам се први пут видео на филмском платну и морам признати да сам имао сасвим малу трему, више је то било узбуђење које је тињало и после првог великог аплауза. Касније сам био на филмским фестивалима у Токију, Солуну, Софији, Београду, Сингапуру, Немачкој, Америци. У Португалији сам награђен за главну улогу у филму.” Одмах после премијере у Торонту, захваљујући одличним критикама и ванредном таленту, добио је понуде за снимање и то из чувене агенције за откривање талентоване деце „Вилијам Морис” из Лос Анђелеса. Међутим, Америка је била превише далеко а Марко је имао само дванаест, тринаест година. Али како народ каже: „Што је твоје неће ти побећи”, тако је било и у овом случају. Наиме, на филмском фесивалу у Кану, словеначки режисер Метод Певец, чим га је видео одмах је знао да је Марко Ковачевић рођен за његов филм. „Господин Певец је дошао у Скопље да направимо пробно снимање. Радили смо петнаестак дана. Био

Приче из Македоније

је одушевљен тиме што ми језици добро иду. Рекао је да су у целој Словенији и Босни тражили таквог дечака, а заправо га нашли чак у Македонији. Није ми било тешко, јер се у нашој кући говори и српски. Лако сам се прилагодио на акценат и добили смо босански”, додао је уз осмех наш јунак – а што се словеначког тиче, па знате, све се учи.” После две недеље од пробног снимања Марко је добио улогу у дугометражном филму „Естрелита” који је реализован у копродукцији продукцијске куће Ф.И.С.Т. из Сарајева и словеначке продукцијске куће Вертиго. Тумачио је лик Амира, избеглице из Босне, који је са својом продицом дошао у Љубљану. Технички овај филм, за разлику од првог, био је далеко захтевнији. Између осталог, требало је да Марко свира виолину. Његово претходно музичко образовање му је добродошло, а то је сигурно и било пресудно да добије ту улогу. „Естрелита” је причао о Дори, удовици познатог виолинисте којој након супругове смрти у наслеђе остаје скупоцена виолина естрелита (Звездица) и неколико деликатних тајни. Дора ће естрелиту поклонити малом Амиру који ће, уз њену подршку, постићи велики успех на такмичењу и постати познати виолиниста као што је био њен супруг. У осталим улогама играју Сенад Башић, Медиха Муслиовић и Силва Чушин. Филм је сниман у Љубљани и Лајпцигу, а

светску премијеру је доживео 16. октобра на 56. Интернационалном филмском фестивалу у Минхену. У новембру је у Мекедонском културном центру, у оквиру Балканлинка и прогарама Синедејс приказан и у Скопљу. „Дечак из Македоније у словеначком филму” изазвао је велику пажњу домаће публике и филмске критике. На ову премијеру дошли су и Метод Певец и продуцент Дамир Хочевар. Задовољни направљеним стално су хвалили Марка, истичући да им је најлакши део посла био рад са овим младим глумцем раскошног талента.

Наставити истим путем Марко се после свега присећа необичних догађаја са снимања. Као најтежу сцену издваја свирање на виолини и то на дизалици високој 35 метара. Каже да то никада неће заборавити, јер је заиста његово највеће животно и глумачко искуство и кога год пита рећи ће му исто. Једино што му у овом послу није по вољи, а не може да се промени, су дуготрајна одсуства. „У Словенији сам био сам месец и по дана, хоћу рећи без породице, другова, школе...Родитељи су ме стално звали, разговарали смо, отац ми је долазио и пратио ме на снимању. Али, ето, издржало се и то. Мислим да је вредело.” Упркос бројним обавезама које доноси ова професија, честим путовањима, обавезама у школи, искуства са снимања и постигнути успех, одредили су његов будући професионални пут. Намерава да се упише на глумачку академију, каже да је спреман да се суочи са славом, побринуће се да му она не удари у главу и не поремети његов ритам и начин живота. Посебно наглашава да му много значи што има неограничену подршку родитеља која ће му много олакшати да стигне далеко на том путу. Марко се и поред славе не разликује од својих вршњака. Излази са друштвом, игра фудбал, у слободном времену гледа филмове – купује занат. Али, школа му је на првом месту, а да ли има девојуку – па наравно, рече и поцрвене... (Поглед бр. 25, децембар 2007, Нена Ристић Косотвска) На фестивалу европског филма у Котбусу (Немачка) који је одржан у новембру, представљено је 80 филмова из 25 земаља. Међу њима је низ филмова са просора бивше Југославије. У оквиру посебног програма АфтерЈу приказани су, нашој публици добро познати „Караула” Рајка Грлића, „Како сам убио свеца” Теоне Митевске, затим филм „Клопка” Срђана Голубовића и Ивана Живковића и др. Филм „Естрелита” добио је награду „Дијалог” за интеркултурну комуникацију. Иначе, главни мотив овогодишњег програма Котбуса су била масовна пресељења различитих етичких група као последица рата и економске кризе.

Приче из Македоније

Стојан Арсић, песник југа

,,Врање у срцу”

Нашег домаћина Стојана Арсића дугогодишњег просветног радника и једног од малобројних песника у Македонији који пише на матерњем српском језику затекли смо у његовом дому у скопском насељу Ћерамидница. Написао је преко 2200 песама и сместио их у неколико збирки за децу и одрасле, а нашим суграђанима је познат по најдражој ,,Врање у срцу” коју је написао на врањском дијалекту

Врање, град мерака и севдаха и његови људи нису били инспирација само знаменитом Бори Станковићу. Иако су стари Митке, Коштана, газада Младен и Софка шарм његове чаршије пренели широм света, југ је одувек био изазов и многим другим знаним и незнаним уметницима, песницима и сликарима. „Можда је судбина хтела да одем из завичаја и отиснем се у друге крајеве да би тананије осетио носталгију за звонким жубором Мораве, месечином изнад ње, угашеним огњиштем”, почиње своју причу наш саговорник, велики заљубљеник у лепу реч. Рођен је у Жбевцу, недалеко од Врања. И као што је то судбина многих наших суграђана и сународника, његови родитељи су „трбухом за крухом” отишли из родног села али га никада нису потпуно напустили. „Завичај је тамо где се проведе детињство, младост, где су прве љубави. Иако су ме родитељи као двогодишњег дечака довели овде у Скопље, сваки празник, викенд или распуст проводио сам тамо, а и дан-данас иако сам у неком зрелом добу, још су ми у свежем сећању живе слике Мораве под месечином, поља кукуруза, баште и они добри сељаци које сам само по надимку знао. Дуго сам у души чувао и скупљао ту чежњу. Нисам био миран док се нисам одужио свом завичају. Учинио сам то како сам најбоље могао и знао - стиховима збирке ,,Врање у срцу”. Низао сам песме онако како сам осећао, мислио и запамтио. Ова књига је део мене управо и зато што сам је писао на матерњем, локалном дијалекту који сам научио од мајке и оца и који даље преносим на своју децу, а посветио сам је мајци Софији која није дозволила да заборавим језик својих предака”, рекао нам је Арсић. Подсетимо да је ова збирка из штампе изашла 2005. године у Скопљу у издању Академског печата. Аутор је своје песме, преко 19, поделио у два дела. Први носи наслов ,,К’д се огњиште угаси” и у њему су стихови, готово крици за оронулом родном кућом и угашеним огњиштем, животом који неизоставно одлази и жеља да се поново осети мирис завичаја као и дубока исконска намера да се све то сачува од заборава. Други део, односно, ,,Говор душе” посветио је безименој жени за којом чезне, сања, плаче, опија се и попут Миткета жали за младошћу која одлази. Пева о ономе што греје душу, јер излази из ње. „Да се врнем на свој почетак, тамо куде сам оставија корен”, каже песник. Чежња као основни мотив протеже се кроз читаву збирку. То је, како каже, главна одлика менталитета људи са југа, „и највећа бољка сваког Врањанца мераклије, јер он у души носи највећу тугу на свету, а то је жал за младошћу, за старим начином живота, севдахом, дертом и у свакоме од њих чучи по неки Митке.”

Приче из Македоније

„Да сам имаја године не би ме никој од земљу тргнаја”, каже Арсић у својим стиховима оцртавајући једну од доминантних одлика српског сељака из Поморавља – исконску повезаност са земљом. А чезнући за селом које полако и сигурно нестаје, жали за свадбама, весељима, обичајима који су му некада испуњавали живот, па каже: „Да труба јекне и гоч удари од срећу би т’г и у сну заплакаја”. Рекосмо већ да је књига написана на врањском дијалекту, језику песникових предака. Управо је то за њега био и највећи изазов: „Говор читавог врањског краја је препун метафора, као и речи и израза са преносним значењем. Они који га познају могу да осете његову лепоту и музикалност у мојим песмама. А, то могу, нажалост, највише и најсуптилније само Врањанци.”

Иако у једном свом стиху каже: „Од деда-Арсино до наше време ништа се није променило”, ипак питамо да ли је то заиста тако? Дуго је ћутао, а онда је проговио горким гласом: „Јок, нема више старог села и вароши наше. Ни Морава није више иста. Нема више топила у којима се конопље топи, нема ударања и прања, цике и вике и простирања белих стабљика да се суше на ливадама поред реке. Нема ни поља дувана, и људи су се променили, нема више сељанки у футама и реклама, ни сељака у долами, а све је ређа и шајкача на њиховим седим главама. На суботњи пијачни дан, кад се народ са свих страна сјати у варош, не може човек да препозна ко је сељак, а ко грађанин. Време и изглед старог Врања неизоставно измичу под асфалтом и солитерима. У моје време је било другачије...Често срећем моје Врањанце по возовима и аутобусима. То су они људи којима је тај крај остао у срцу и знам да ће оставити и важан посао само да накратко осете, како кажемо кад се сретнемо, мирис завичаја.” Збирка „Врање у срцу” је преведена на бугарски језик и постигла је велику популарност међу бугарским љубитељима поезије. Представљена је и на „домаћем терену” у Борином Врању, Скопљу, Велесу и многим другим градовима где је нашла верне читаоце. Иза Стојана Арсића је тридеценијски педагошки рад који му је донео професионално искуство, поштовање и уважавање у средини у којој ради. Међу колегама важи за одличног познаваоца дечје психологије што је његовим песмама намењеним најмлађим читаоцима дало посебан шарм. Сада предаје у ОШ „Васил Главинов” у Скопљу. Дугогодишњи је председникУдружења просветних радника књижевних ствараоца, а објављивао је и књиге намењене ширем образовном процесу, као и уџбенике. Нажалост, као аутор који пише на матерњем српском језику притиснут је тешкоћама, пре свега, финансијске природе. „Драге су ми збирке које сам на српском језику написао за децу, а то су „Јужни ветрови” и „Гласно размишљање”, али да подсетим, и поред одличних критика – немам где да их пласирам јер је све мање оних који читају на српском, нарочито деце. Мислим да сада не

би требало трошити речи и на празна обећања која сам добијао од државе и надлежних институција”, додаје Арсић. Збирка поезије за одрасле „Ноћни акорди” у Бугарској је наишла на одличан пријем књижевне критике, а стални је гост и на Мелнишким песничким вечерима, где је публика у неколико наврата тражила да изворно прочита своје стихове. За децу је написао „Шарене ноте” и „Крилате поруке” на македонском језику и стекао велику популарност међу младим читаоцима. Планира да напише роман, како каже материјал је спреман, али није открио његову тематику и на ком језику ће бити писан. За своју поезију три пута је добијао награду својих колега из Друштва писаца просветних радника. Редовни је учесник на међународним конкурсима и песничким вечерима, у штампи, радио и ТВ емисијама. „Где год ме љубитељи и поштоваоци добре поезије позову спреман сам да прочитам своје стихове, поготову ако је прилика за оне из збирке „Врање у срцу”. Задњих месеци учествовао сам на петнаестак књижевних вечери, а сада ме очекује и гостовање на Змајевим дечјим играма у Новом Саду”, рекао нам је на растанку Стојан Арсић. (Поглед бр. 33, октобар 2008, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

У посети расељеним породицама из Арачинова

Деца су нам водиља у нови живот

После пет година мука и патњи, а и радости у скученим собицама Прве дечје амбасаде Међаши у Скопљу, расељене породице Жозефа и Драгана Јовановића из Арачинова живе у својим новим домовима. Током кризе 2001. године, изгубили су родитељски дом, али како кажу, „Бог је то надокнадио децом” - обојица су у избеглиштву постали очеви – Жозеф једном, а Драган два пута Пут Жозефовог дома, млађег од браће Јовановић, води у Липковски регион, на двдесетак километара од Скопља и десетак од Куманова, у Ново село, на имање њиховог деде по оцу. Успутна огољена брда сведоче да нису страдали само људи већ и природа. Путем нигде никога, само познатим црним голфовима шкрипе кочнице. Тек, испред Никуштака један сељак на трактору, са белим кечетом на глави, продаје кромпир. Љубазан је, покушава да прода свој производ, каже да познаје Жозета и показује пут. Јовановићи, гостопримљиви и непосредни људи, дочекали су нас пред капијом свог скромног сеоског домаћинства. Жозеф, глава породице, брине о „својим девојкама” – мајци Јелици, супрузи Сузани и ћеркама Санели и Марији. Много тога мучног је прошло кроз њихове животе. Сада жели да им надокнади све што може. Једино чега има у изобиљу у њиховом дому је љубав, разумевање, подршка, па их не штеде. И као што је обичај, прво смо поразговарали са Јелицом, напаћеном женом која од живота жели само једно – да јој деца буду жива и здрава. „Некада смо ја и мој Тихомор, бог да му душу прости, маштали о срећи наших синова. Купили смо плац у Арачинову и саградили кућу у којој је било места за све. Радили смо читав живот и штедели сваки динар. Није нам било ни до одмора ни било каквог луксузирања. Док се кућа градила носила се једна кошуља и једна хаљина. Шездесетих година Арачиново је било насеље у развоју, сви смо гледали своја посла и није било битно да ли је човек Албанац, Србин, Македонац или Ром”, причала нам је Јелица.

Приче из Македоније

Њихов сан о породичном животу је почео да се остварује. Синови су порасли, запослили се, оженили се, почела и унучад да се рађају. Две јетрве, Сузана и Биљана, очекивале су принове тог лета. „Нисмо веровали да ће до овога доћи. У Арачинову је било око 250 православних домова, а са комшијама Албанцима никада нисмо имали никаквих проблема. Али, почели су да долазе „косовари” и разни мангупи из планинских села којима није било до суживота. Додатни немир донеле су неке непознате придошлице – маскирани људи у црним униформама, који су, како се у насељу говорило, наређивали свим „каурима” да се за 24 сата, иселе, иначе...У почетку нисам веровао у те приче, јер их нисам видео”, искрен је Жозеф. Његова супруга Сузана је већ била у поодмаклој трудноћи. Од стреса добила је болове и повишени крвни притисак, а када је 8. јуна почело гранатирање њој је позлило и одвели су је у болницу. „Повели смо и старију ћерку Санелу, јер је била уплашена и сместили се код рођака. Мој брат је, исто тако, склонио своју супругу на сигурно. Сутрадан смо се вратили у кућу где су остали наши родитељи, којима се, верујем, те ноћи живот скратио. Отац нам је само рекао – „Идите децо, спасите се, ја ћу да останем”. Међутим, један комшија је дотрчао и упозорио нас да су маскирани већ прошли и да су наредили да хитно напустимо насеље, и да нам нико не гарантује сигурност. Мислили смо да ће све да траје неколико дана па смо узели само нешто хране и одеће. Следећег дана када смо ставили кључ у браву, сва покућнина је већ била опљачкана”, причао нам је Жозеф о прогону из родитељског дома. Како кажу наши саговорници, тога дана нису бежали само Срби, Македонци, Роми, већ су се празниле и многе куће поштених Албанаца и Босанаца. Породице браће Јовановић – избеглице у сопственој држави, смештене су у

прихватном центру „Ранка Милановић” у Куманову, а њихови родитељи Тихомир и Јелица вратили су се у Ново село. „Ту смо у великој гужви, јер су и по ходницима стајале мајке са уплаканом децом, провели само једну ноћ. Ја и Биљана смо страховале од сутрашњег дана, а тада је дошао Драги Змијанац из невладине организације Међаши и са још четири породице пребацио нас у Скопље у просторије Амбасаде. Био је 9. јун, рођендан наше Санеле. Желели су да бар мало ублаже наш очај па су купили торту и тако смо нашој девојчици прославили десети рођендан. Знам да она то никада неће заборавити”, са горчином и захвалношћу истовремено, причала је Сузана. У том собичку, 1. августа, родила им се и друга ћеркица Марија, а у суседном су се и Биљана и Драган припремали за своје прво дете. Чекање за повратак кући се одужило, готово пет година. Тихомир није могао да гледа како му се деца муче па је тешка срца одлучио да прода то што је од куће у Арачинову остало. Наравно, купили су је Албанци, за петину цене. Новац је поделио синовима за изградњу нових домова и оставио себи за сахрану. Од муке је убрзо после тога, умро. „Са Жозефом сам у браку 18 година, једанаест смо живели у Арачинову једним пристојним, квалитетним животом, пет година у избеглишту и две године смо овде у новом дому. Навикли смо на сталне тешкоће, поготову на беспарицу. Деца су порасла и све су већи издаци за школовање, одећу, обућу. Од платице, преоптерећене кредитима, остане нам врло мало. Али шта ћемо, куд ћемо, то нам је суђено и морамо даље”, каже помирљивим тоном Сузана. Ово село нуди какву-такву сигурност, али с у услови за живот далеко од савремених. Најтежи је проблем са водоснабдевањем, струјом, саобраћајним везама са Кумановом и Скопљем, али, ако је за утеху, како су нам на растанку рекли и сами домаћини, барем су на своме. Нови дом Драганове породице је у скопском нас ељу Хиподр ом. Новосаграђена, пристојна кућа, налази се у урбанизованом сокачету, насељеном младим људима. У кући се чује жагор двојице лепих дечака Александра и Николе. Обојица су рођени у Међашима, у избеглиштву. Њихову игру за тренутак је прекинуло звоно на вратима, али су је наставили чим су се упознали с гостима. „Чекали смо их осам година. И када смо већ били сигурни да нећемо имати своју децу, почели смо да размишљамо о усвајању. Али, ето, бог нас је благословио да Биљана остане у другом стању. Били смо пресрећни и ми и наше фамилије. И

све би било онако како смо сањали да није дошла та пуста криза”, рекао је Драган. „Наш Александар је млађи од Жозефове и Сузанине Марије 40 дана. Заједно смо их одгајале у чему смо имале несебичну подршку људи из Међаша. Драги и Гордана нису дозволили да нам било шта фали, донели су чак и дечије креветиће од куће, опрему, пелене, флашице. Понудили су нам и смештај у свом стану, само да би нам олакшали. Следеће, 2002. године у октобру, родио нам се и други син Никола. Упркос свему, рођење наше деце учинило нас је најсрећнијим људима на свету. Добили смо нови елан, наду и веру у будућност”, каже Биљана, мајка двојице дечака, и додаје: „Знам да ни ја, ни Сузана, ни наше породице никада нећемо заборавити добро које су нам ти људи учинили.” Навраћајући се на судбину своје породице Драган нам је говорио и о својим прецима. „У нашем случају, нажалост, историја се поновила. Прати нас та несрећна сеоба. Бежећи од поплаве пре осамдесетак година, наши дедови су се у Ново село доселили из Трговишта, које је ту одмах иза брда. У то време ту су се населили и многи Личани, Роми, Македонци из других крајева. Дакле, људи сличне судбине. Искрено се надам да је наша деца неће имати и да је ово последња сеоба”, додаје Драган. Ове породице за изградњу својих домова до сада од државе нису добиле ни денара. „Зора”, удружење расељених лица из Арачинова, које их представља пред надлежним институцијама, за сада није постигло резултате. Једину помоћ коју су до сада добили и то од невладиних организација је у средствима за хигијену, школском прибору. Дечја амбасада је деци поклонила компјутере, а редовно их за Нову годину обрадује и пакетићима. Остаје отворено питање колико надлежне институције брину о посттрауматском стресу који преживљавају ови људи, нарочито њихова деца, и како ће се то одразити на њихов даљи живот, или и о овоме треба сами да брину? А, пре свега, хоће ли ико икада одговарати пред судом за етничко чишћење, на пример?

(Поглед бр. 33 октобар 2008, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Нови роман Гордане Јовић Стојковске

Очи пуне чипке

„Евидентна водиља у мом књижевном стваралаштву је посвећеност традицији, митологији и нарацији нашег народа. Веза између прошлости и садашњости је врхунски изазов којим желим продуктивно да се бавим. Овога пута писала сам о жени која до краја остаје безимени лик и која подједнако припада вилинском свету зачуђујуће добро сачуваном у традицији њене фамилије и свету напредне технологије”

Древно и модерно – највећи изазов

Освајајући бесконачне просторе писане речи свој потпис је ставила на неколико збирки поезије на српском и македонском језику међу којима издвајамо: „Северно талкање”, „Између”, поему „Мостовање”, затим збирку приповедака „Снокобија” и романе „Боја безвременог”, „Онострано ходочашће” и „Последњи таласон” који су такође изашли на оба језика и преведени на неколико светских као и Речник јужнословенске митологије. Бави се и преводилачким радом од којих су запаженији преводи романа „Кућа мртвих мириса” Виде Огњеновић, „Псеудо” Гојка Челебића и „Антологија кратке македонске приче” Катице Ћулавкове. Аутор је и већег броја сценарија за телевизијске драме и серије за децу. Члан је Друштва македонских писаца и Медитеранске академије писаца и добитник вредних књижевних награда међу којима као најдраже истиче Златну значку културно-просветне заједнице Србије, Млада Струга, свесловенско признање за књижевност у Белорусији. Живи и ради у Скопљу једино што није добро у овој причи је то што је Гордана Јовић Стојковска једанод ретких аутора у Македонији који пише на матерњем српском језику и што је држава све мање расположена да материјално помаже издавање нових дела.

Приче из Македоније

Заиста, ретка су издања књижевних дела на српском језику у Македонији, али је несвакидашња и тематика којом се бави наша саговорница. Као носећу макету у својим делима она употребљава митски реализам, односно живот натприродних и божанских бића као непрегледно богатство наших предака. А спој између древног и модерног , по њеним речима, може да постоји и у свакодневици савременог човека. Сам наслов романа „Очи пуне чи пке” временски нас враћа шест векова уназад. Наиме, инспирисан је песникињом нашег средњовековља Јефимијом, њеним концем којим је овековечила своја осећања бола и надања и везом који је надживео многа опака времена. Гордана Јовић Стојковска је, угледајући се на нашу прву песникињу, живот своје јунакиње ставила, управо, иза чипке, а о њеном значају нам је рекла: „Очи су огледало душе и у њима се одражава живот човека, а моја чипка, на први поглед, има вишеструко значење: може бити фикција иза које се отвара капија широког пространства

неочекиваних светова или завеса која се подиже да би уступила позорницу ликовима, али и путоказ у непознате пределе, рекла бих једноставно, у моје надахнуће. Иначе, носећи лик овог романа је жена. Она до краја остаје безимена и ниже суштинске мудрости из традиције усађене у сећањима њеног прадеде уз којег се формирала као личност. Подједнако припада вилинском свету и свету напредне технологије. На размеђи тих светова она налази нераскидиву везу између древног и модерног, оживљавајући биљкарство, традицију својих предака. Прича њеног живота нам открива дубоке везе наше прошлости са светом фантастичних бића. То је искра која упорно покушава да нађе пут до наше свести како би нас, савремене људе, усмерила на праве, исконске вредности. Праралелно развијање приче доводи до откривања значаја љубави у универзалном смислу.” Заједничка црта свих њених романа, поред потраге за коренима је размештање дејства на различите локације тако и „Очи пуне чипке” условљава стално кретање ликова, можда потрагу, носталгију за домом. У том просторном разједињавању главног лика можемо препознати управо аутора. „Сваки човек па и аутор, било а је сликар, писац, песник, музичар, најбоље приказује управо оно што је део њега самог тако да је норамално да у сваком од мојих ликова постоји део мене а то је тиха носталгија, потреба вечитог враћања коренима. Моја прича се лако може препознати у мојим коренима, као и присуство моје родне Грделице, Мораве, југа Србије”, каже наша саговорница.

Знамо да је очување језика и културне баштине Срба у Македонији велики проблем управо због недостатка новца и да је значај пројеката из културе, односно штампаних медија и издања на матерњем језику неприкосновен. Не може категорично да се тврди да се не ради на томе, као ни да је новац увек највећи проблем. Наш народ једноставно каже „погледај прво у своје двориште” српски језик као матерњи је изгоњен из наших домова, а самим тим и могућност да се преноси са колена на колено. Па, размислимо о томе ко ће овде кроз две три деценије писати на српском? (Поглед, бр.36, јануар 2009, Нена Ристић Костовска)

Неопходно је тражити излаз За Гордану Јовић Стојковску припадање двема културама је предност иако се уметници српског порекла у Македонији суочавају са бројним тешкоћама, пре свега финансијске природе. „Мислим да је привилегија припадати различитим културама, иако између српске и македонске не може да се повуче јасна граница, осим оне језичке, али се са друге стране увек намеће један танани осећај отуђености. Македонска књижевна сцена подлеже јакој национално-фамилијарној повезаности, па се писци попут мене осећају помало маргинализовано, страно. Са друге стране, нама писцима у Македонији који пишемо на српском језику је све теже да одржавамо везу са матицом, али то не мора да се прихвати како јесте већ мора да се траже путеви који ће нас извести из овог ћорсокака, који ће афирмисати младе ауторе и подстаћи их да стварају.” Иако јероман „Очи пуне чипке” њена друга књига на српском језику у издању Уједињене српске заједнице финансијски подржана од Министарства културе Републике Македоније, проблеми су евидентни. „То су понижавајућа средства. Годинама се говори о некаквим парама које треба да одвоје за пројекте из културе, али, нажалост, од њих нема ни трага. Знамо да институције у Србији финансирају највећи део прогарама македонске заједнице у Србији па некако нисам начисто где је ту камен спотицања. Где је реципроцитет, или бар неки приближни баланс. Ми у Македонији не добијамо ни десети део средстава која добијају македонска удружења у Србији. Уколико континуитет таквих односа продужи, не преостаје нам ништа друго него да то схватимо као дискриминацију, процес тихе асимилације”, рекла је наша саговорница.

Приче из Македоније

Ђурђевданска сусретања у Селемлији

Крсна слава крај старе крушке

Скрајнуто „од главног” пута, у залеђини граничног појаса са Грчком, буквално на међи, село Селемлија, као да је „повучено” иза саобраћајнице која од Ђевђелије води према Богданцима и Дојрану. Село вредних и часних Срба, у „јужној оази”, за немерника који први пут свраћа у сунчану долину на крајњем југу Македоније, „утопљено” је у карактеристичан пејзаж ширег крајолика препознаљивог по виногорју, младим и старим насадима чокота чувених сорти, прошараних белинама непрегледних „пластеника” са раним поврћем...

Још на први поглед прекрасног мајског пејсажа, рекло би се - како је ово село „заборављено”, а ту је, на неколико километара од тако фрекфентне саобраћајнице коридора 10, који води за Грчку, ту омах иза првих брежуљака... Предусретљиви домаћин Драгољуб Цветковић, „у селу и шире” познат као „Лола” и његова вредна домаћица Смиља, прави су водичи чак и за најнеупућеније. Уз разноврсно мезе и „лековиту” лозовачу, онако из прве руке, нижу основне појединости о Селемлији. Као и сви остали сељани, и они порекло воде из – Србије. „Ми смо из Криве Феје. Лола је рођен овде, али је, када је стасао за женидбу, мене пронашао у завичају својих предака. Узели смо се 1977. године. Родили смо два сина. Старији Сашко је лекар у Ђевђелији, а млађи Златко, кувар који чека посао и помаже нам овде око домаћинства. Везани смо за имање, повртларство, гајимо и нешто стоке. Није лако. Тешка су искушења, посебно за младе, али довијамо се некако. Човек у животу мора стално да се бори. То увек понављамо и својој деци”, отресито објашњава Смиља. Испред старе трошне куће, одмах иза нове, коју је подигао старији „Лолин” брат Аца Цветковић одсељен у село Миравци, седи њихова мајка Станика. Рођена је, каже, далеке 1924. а из Криве Феје, са југа Србије, у Селемлију на југ Македоније, стигла је 1954. „због удаје”. Уз извињење што није „баш дотерана за госте”, објашњава да су се доскора у селу сви држали неписаног правила од старина, да млади, кад им дође време да формирају своју породицу, животног сапутника траже искључиво ту, међу мештанима Србима, или, пак, у завичају својих предака у Србији - у околини Врања, Пирота, Лесковца...Сада се кажу, та правила полако напуштају. „Тежак је живот сељака. Тешко је и данас, али све је ово „песма” према ономе што смо ми морали да изгурамо. Родила сам деветоро деце, осморо живих, фала Богу, дочекала 44-ро унучића и праунучића...подсећа се баба Станика... Њена три године млађа „друга”, комшиница Софка Ђошић из дворишта лепо уређеног домаћинства, са изразитим народним смислом за шалу, каже да су и њени преци овде на крајњи југ Македоније - „дошли да беру мед”, али, да ли је ко убрао и чемер, зависило је од „правила живота”. Софка је рођена у Селемлији, ту се удала и зато кроз шалу опомиње да њој нико не може рећи да је придошлица, или „доводак”... У лепо уређеним двориштима са модерним кућама и домаћинствима која подсећају на оне у Србији, „старом завичају”, дуж просечених, али још увек неасфалтираних улица, на сваком кораку видљива је живахност вредних домаћина. Сви су са шареноликим „домаћинлуком” карактеристичним за ово поднебље. Уз традициоанлне насаде разноврсног поврћа и воћа, срећете и аутохтоне типичне медитаранске врсте, попут нара (калинке), смокве, маслине, мандарине, лимуна... Људи се баве повртарством, виноградарством, сточарством...,,Млади се домогну и неког посла са стране, у Ђевђелији, али и даље... то је нормално и неминовно, а ми држимо ово од старина”, кажу сељани. Дуле Савић, власник једне од две продавнице, поново, уз обавезну чашицу лозоваче сада из „његовог подрума”, објашњава да млади перспективу принудно траже „изван села”. „Моји су се у ратним околностима одавде сељакали, повлачили се на север, одлазили и на Космет, у Витину, па се опет враћали. Као и двадесетих, и после тога, заустављали су се ту на корак од границе са Грчком. Запело им је за око ово плодно земљиште. И, тако гледано, били су у праву, добра је ова земља, поднебље где рађају рајски плодови. А, ко зна, да су били мало одважнији, знатижељнији, можда би стигли и до обала Егеја. Ето, где је то, такорећи, ту омах иза међе, мало јужније. Но, тако је то, судбина нам је скројила путање, и ми сада трошимо један њен део. Мени је то оставио отац Милан, другима њихови стари”, каже Савић.

Приче из Македоније

Кумови Санда и Спасе Тасевски из Скопља су срођени као кумови готово са свима у Селемлији. Годинама су најискренији и најоданији пријатељи Србима из Селемлије у добру и злу. ,,Ми смо као некаква филијала Селемлије у Скопљу. Ту смо да помогнемо младима када се уписују у школе и на факултете, када неко треба да путује негде на север у Србију и даље, када је неком тешко, када је болестан, побринемо се за свакога... Зато смо годинама већ буквално са свима у селу род рођени”, сликовито објашњава присност Санда Тасевска.

(Слово бр. 22, мај 2010, Младен Станчић)

Ђурђевданско славље вредних сељана у Селемлији, као својеврсној оази Срба, ту на крајњем југу Македоније, буквално на међи са Грчком, као и толико година уназад, и јуче су, „у славу села Светом Ђорђу”, припремљене богате трпезе у сваком дому. Без изузетка и код богатијих и оних сиромашнијих. Но, поред тог породичног славља, по традицији, сви сељани на Ђурђевдан окупили су се и око заједничке богате трпезе, крај старе крушке, записа у центру села. Село са око 300 душа из 70-так домаћинстава, искључиво Срба – нема цркву. Одужена, готово хронична, духовна запуштеност проблем је коју нико не крије, али и о томе и нерадо говори. На растанку, сви међутим, позивају на поновно виђење „у свако време, ако не пре, а оно опет - најбоље за следећи Ђурђевдан”.

Обећања Селемлија територијално припада општини Богданци, чији је градоначелник, ветеринар Ристо Ичков, „београдски ђак”. Дипломирао је на Ветеринарском факултету у Београду. Сељанима обећава да ће упркос великим тешкоћама, локална самоуправа смоћи снаге да и у Селемлији побољша комуналну инфраструктуру и изгради – цркву. „Знам да се овде људи више везују за реч него за писани документ и зато морамо настојати да преузета обећања заједнички испунимо. Мислим да ћемо успети да помогнемо да вредни мештани Селемлије коначно добију своју богомољу”, каже Ичков.

Здравље Шармантна Вилма Савић, дежурна медицинска сестра у лепо уређеној сеоској амбуланти, где лекар долази три пута седмично, каже да „све боље упознаје добре људе у Селемлији”. „Удајом у Савиће и радом у амбуланти, открила сам многе врлине ових вредних, здравих људи који одолевају многим изазовима савременог живота. Сваки долазак у амбуланту било старијих пацијената, било деце доприноси зближавању које је просто незамисливо у медицинским установама већих, посебно градских средина”, каже Вилма Савић.

Приче из Македоније

Исповест малог уличног трговца

Важно је имати сан

Дејан Трајковић тринаестогодишњак из скопског насеља Чаир, по занимању ученик а по вокацији улични трговац, задњих година ферије проводи радно. У пролазима фреквентног ГТЦ-а у Скопљу „пече“ занат продајући папирнате марамице и маштајући о бољим временима

Сваког јутра током целог летњег распуста и првих јесењих дана, док већина деце његовог узраста спава чврстим „компјутерски” изазваним сном, Дејан Трајковић ученик седмог разреда ОШ „Св. Кирил и Методиј” у Центру, помаже оцу да допреми робу до Зелене пијаце где „држи тезгу”. Овај мали „прегалац” уме да расуђује, говори и одговори али и да се забрине и нашали као сасвим одрастао човек. Пре три сезоне почео је и сам да учи трговачки занат, најпре око тезге, касније се осамосталио па је свој покретни штанд марамица почео да носи у сусрет муштеријама. „Криза и беспарица је натерала мог оца да ради све и свашта и да се сналази како зна и уме. Никада није имао стални посао ни довољно пара. У ниској кући на крају улице Јајце, тамо између Гази Бабе и Чаира, (показује руком) живи нас једанаесторо: баба, деда, стриц, стрина, њихова деца, моји родитељи, моја сестра Сара и ја, пажљиво набраја на прсте трудећи се да не заборави некога и наставља – Знате, увек је гужва, а некад ми просто и досади да слушам како нема пара за ово или оно или колико је шта поскупело. Почео сам да помажем оцу око тих кутија, а касније и да продајем. Посао на тезги ишао је лоше па сам са још неколико другова изашао на улицу да продајем марамице. Радим по неколико сати дневно, а после се са оцем враћам кући. Зарадим по двеста-триста денара, а иде много боље ако се нешто дешава у граду, утакмица, концерт или тако нешто. Добро сам печалио док је било снижење по дућанима овде у ГТЦ. Свакоме затреба марамица а ја сам ту да услужим муштерију”. Није то баш лак занат, на улици је свега и свачега а највише разних људи. Међу Дејановим „колегама” су пензионери, инвалиди, људи који су остали без посла или га никада нису имали и све више деце. Како сам каже, треба имати разумевања, јер су сви изашли да зараде. „Има ту неке солидарности и разумевања. Склањамо се једни другима...Свако треба да се избори за муштерију и да заради пару... Успевају само најсналажљивији, најбржи и најхрабрији...Неки људи не разумеју зашто смо ми овде па мисле да крадемо. Неки нас гоне и псују. То углавном издржим и око ми не трепне, а некад ми је криво ... Некад нас гони инспекција па бежимо и скривамо се, право играње жмурке, а некад и прогледају кроз прсте, шта ће и они су људи.... Дејан се радо хвали и другим вештинама међу којима истиче како може да попије кока-колу на екс и да смаже неколико сладоледа док си рек`о кекс. Желео би, каже, прво да постане возач великог камиона, а тек после трговац. „Тако бих могао да путујем. Да одем на море и пробам ту огромну слану воду. Сестру и другове бих стрпао у тај камион и одвео их

Приче из Македоније

да и они виде то бескрајно море иза кога нема планине. А после, кад зарадим пуно пара могу да отворим велику радњу за лопте и тренерке... и бицикле или тако нешто корисно. Важно је да имаш сан, да машташ о нечему. Нешто ће да се оствари а нешто не, али ако немаш сан немаш шта да чекаш... Ево, ја на пример чекам и трудим се да зарадим за мобилни и ролерке, а волео бих да има и за хаљиницу као венчаницу за моју малу сестру Сару, а компјутер... видећемо, много је скуп”. Тинејџери и не воле баш да их неко испитује о школи, математици или о првој симпатији. „Признаће” да им се 1. септембра неодољиво иде у школу због друштва и догодовштина а не због градива. Код неких као што је Дејан лакше је „извући” и јединицу из геометрије или страног језика, али признање о првој симпатији, тешко. „Моји у кући говоре да личим на прадеду Трајка из Босне. Кажу да је био наочит момак и да се заљубио у лепу Босанку Селиму, па је с њом побегао чак овде у Македонију. Стално питају да ли сам се заљубио, боје се, кажу, да не побегнем. И, ето, видите, чим нисам одмаглио у Босну, значи да се нисам затрескао као он, него мало мање”.

Право на слаткиш Овај мали путујући трговац свакодневно сусреће људе различите у свему. Стекао је већ довољно искуства да брзо уочи муштерију, пође му у сусрет и љубазно понуди своју робу. Каже да су му жене најредовније муштерије, а странци најбоље платише. „Кад уочи муштерију, а то је презнојени човек, мајка са дечурлиојм, спортиста или девојка онда храбро кренеш према њему и љубазно понудиш. Најважније је да си љубазан. То је тајна овог заната, а не то да ли ће да купи или не. А највише купују жене и мајке са децом. Оне имају ситно и скоро обавезно почасте неку банку. Странци знају да изненаде понекад. И да им не требају марамице они купују, дају стотку, узму и оду. Понекад хоћу да им вратим кусур али они се и не окрену, онда узмем паре и право у „Шехеразаду” на слаткиш, знам да нису имали времена да чекају...

(Слово бр. 24, октобар 2010, Нена Ристић Костовска)

Млади Срби са Скопске Црне горe у посети Београду

Јачање везе са матицом

Посета четрдесетак чланова Српског културно-информативног центра „Вук Караџић” из Кучевишта главном граду Србије, за многе као прво упознавање са престоницом матице Србије, како само тврде, могла би се описати као незаборавна Посета реализована на позив Скупштине града и Ту ристичке организације Београда, уз посредовање амбасаде Србије у Македонији, а своју подршку овом пројекту пружио је и Национални савет Срба у Македонији и Културноинформативни центар Срба у Македонији „Спона”. О предивном програму који су домаћини припремили, чланови Центра причају са одушевљењем. „Очекивали смо да ће бити лепо. Београд је метропола, предиван град, али оно што смо успели да видимо за ова три дана, без сумње је нешто неописиво и треба да се доживи и осети”. Овакве утиске деле и они који су претходно били у Београду. Ово је, слажу се сви, био један посебан поглед на велики град. „Једноставно, домаћини су се трудили да осетимо да припадници српске националности из региона нису заборављени, да их се матица и њене институције не одричу” – кажу чланови центра „Вук Караџић”, у нади да ће оваквих посета и комуникација са Србијом бити и убудуће. На почетку посете Београду наши чланови посетили су Скупштину града Београда. Срдачну добродошлицу пожелео им је председник Скупштине, Александар Антић, члан Градског већа и представници Туристичке организације Београда.обраћајући се младима са Скопске Црне горе, Антић је нагласио потребу да се овакви сусрети што чешће организују на обострано задовољство и истакао да ће се лично заложити да се убудуће више води рачуна о Србима у дијаспори и региону и најавио олакшице у школовању и доквалификацији младих у матици, као и једноставију процедуру за добијање српског држављанства. Захваљујући на добродошлици и гостопримству, чланови Центра из Кучевишта истакли су да је њихов главни циљ неговање српског идентитета, културе, језика, традиције и обичаја и унапређење односа српског и македонског народа. Они су нагласили да је унапређење веза са матицом од пресудног значаја за цеолкупни етнички корпус. „Као аутохтони Срби лојални грађани ми поштујемо државу Македонију где остварујемо наша грађанска права, али се такође, залажемо да сва она права која су прописана међународним конвенцијама важе и за Србе у Македонији, као и за Македонце

који живе у Србији” – рекао је овом приликом председник СПКИЦ „Ву к Караџић”, Богољуб Нинић. Млади из Кучевишта су се овом приликом захвалили амбасади Републике Србије у Републици Македонији, Граду Београду, Туристичкој орг а низ а цији Бе огр а да, Минис т ар с тву пр о св е те Србије, који су омогућили да се ова дугогодишња жеља омладине Скопске Црне горе оствари. Туристичка организација Београда је специјално за госте из Македоније осмислила посебан програм. У програму тродневне посете Београду, између осталог, било је и панорамско разгледање престонице отвореним туристичким аутобусом, као и ноћно разгледање Београда бродом са реке Саве, затим обилазак Калемегдана, музеја „Никола Тесла”, Аде Циганлије, тениских терена Новака Ђоковића, панорамско разгледање са врха центра „Ушће”...Свима ће у посебном сећању остати посета стадиону

Црвене везде, музеју најтрофејнијег фудбалског клуба, шампиона Европе. Руководство ФК Црвене звезде, гостима из Кучевишта у знак добродошлице и успостављања сарадње поклонило је тридесетак дресова овог многима омиљеног клуба и у Македонији. Боравак младих из Кучевишта у Београду завршен је посетом Авалском торњу, са жељом и израженом спремношћу за даље јачање и продубљавање веза са матицом Србијом и узвраћање гостопримства драгим новостеченим пријатељима међу својима у матичној престоници. (Слово бр. 24, септембар 2010, Биљана Тодоровић Георгиевска, Богољуб Нинић)

Приче из Македоније

Небојша Нушић, унук славног српског комедиографа

Дело светли поносно и савремено

Небојша Нушић, унук славног српског комедиографа Бранислава Нушића у „наслеђе” од свог деде, између осталог, добио је препознатљив лик, необуздан шарм, комуникативност, смисао за хумор, понашање према увреженим кафанским законима боемског опхођења, и – ништа више За писање романа, драма, приповетки, признаје – нема дара, а тантијеме од многобројних дела Бранислава Нушића његовој породици су укинуте још 50-тих година прошлог века. Од тада је Нушић постао национално благо Србије, а његов унук Небојша сматра да дедино дело и заоставштина у Србији заслужују далеко бољи третман и место. Последњих месеци Небојша живи на релацији Београд – Скопље. У српској престоници је рођен, на Дорћолу, а овде у Скопљу, где је његов деда далеке 1913. године основао и био први управник Народног позоришта, бави се далеко приземнијим стварима. Увек, међутим, међу пријатељима, пословним сарадницима, културним радницима и обичним људима подсећа ко је и шта је био Алкибијад Нуша, који је у 18. години променио име у Бранислав Нушић, а писао и под псеудонимом Бен Акиба, именом чувеног јеврејског рабина, научника и филозофа који је живео у првом веку нове ере. „Мој деда Константин Нушић и Бранислав Нушић су браћа од стричева. Ми смо иста фамилија. Нушић има још потомака, али ја сам можда најекспониранији у породици и мени је запала част и обавеза да порадим на томе да се Нушићев лик и дело гаји. Мене је судбина – живот и посао довео у Македонију. Тако, изгледа као да идем дединим путем. Нушић је у Македонији био државни службеник и конзул, у Битољу се оженио и ту добио децу, а у Скопљу је основао Народно позориште. У Македонији је радио и као уметник и као дипломата”, каже Небојша Нушић, али признаје да од деде, осим шарма, није наследио и дар писања. „Имам ту његову козерску црту. Имам још тих особина сличних Нушићу, али немам дара за писање. Тешко је ићи тим стопама”, признаје Небојша.

Приче из Македоније

А стопе Алкибијада Нуше, Бранислава Нушића илити Бен Акиба су заиста биле од „седам миља”. Познавао је живот до најситнијих детаља, а у људску душу је задирао до саме сржи. Писао је сликовито, језгровито, поучно. Из сваког његовог дела извирала је истина, мада често написана козерски и забавно. Управо онако какав је и сам био Бранислав Нушић. Зато не изненађује када нам је унук Небојша Нушић заказао виђење и разговор у скопској кафани „Деус”, баш на углу две улице. „Мој деда Бен Акиба, односно Бранислав Нушић је волео кафане. И мој рођени деда Константин Нушић је држао ресторан, хотел „Старо здање”, тако да смо ми породично везани за кафане. Ту се једноставно добро осећамо. То је за нас прави српски и балкански парламент. Ту се размењује најбоља енергија, договарају послови и приватне ствари. Зашто баш кафана „Деус”? То је локал који се мени одмах свидео зато што је на рачви. Дорћол на турском значи раскршће, а пошто је и скопски „Деус” исто на раскрсници, то ми се допало, а и газда кафане је пореклом Цинцар, као и ми Нушићи. Ето, то је довољно да ово буде мој избор”, признао је Нушић млађи. Народ зна, а хроничари, књижевни и позоришни критичари су то лепо записали: иза слике менталитета и обичаја прохујалих времена у Нушећевим комедијама и драмама видимо јунаке нашег доба и препознајемо понашања која и данас постоје. Због тога деценијама сви радо гледају министарке, докторе, посланике, среске начелнике, шпијуне, протекције, ожалошћене породице, мистер доларе... Свим тим ликовима, у књигама, позоришту, на улици не може да одоли ни Небојша Нушић, признајући да у потпуности није задовољан како се чува дедино наслеђе у Србији. „Тачно је, рекао сам да Нушићево дело и заоставштина у Србији заслужују боље место. Сада, међутим, постоји велики помак набоље. Добро је да је Ивањица обновила „Нушићијаду” после скоро 30 година, и да је цео град, више од 15.000 људи, стало иза те манифестације. Рекао сам и то да је Нушић спона између Србије и Македоније и њихових народа у култури и дипломатији. Сматрам да је Нушић боље испраћен у Македонији где је градоначелник скопске

општине Центар, Владимир Тодоровић на лањској прослави 50. јубиларног извођења Нушићевог „Сумњивог лица”, објавио да се гради нови театар у Скопљу и да ће у њему бити отворена спомен – соба Нушићу. Ја мислим да је обавеза Србије, где је Нушић направио све, он и јесте српски комедиограф, да се лик и дело Нушића на један квалитетнији начин негује. Музеј Нушића се налази у једном стану и фактички су сви оригинали у депоу. Тренутно је легат Бранислава Нушића на „Андрићевом венцу” у једном простору који није довољно приступачан. Мислим да би требало направити напор да добије боље место. Оптимиста сам јер постоји једна позитивна атмосфера и у Народном позоришту и у другим структурама власти да се то промени на боље. Чак мислим да ће ове манифестације као што су „Нушићеви” дани у Смедереву, „Нушићијада” у Ивањици, и разни позоришни фестивали у Македонији довести до тога да се направи нека врста културног каравана са епитетом Нушића”, каже његов унук и објашњава: „Нушић је још увек интересантан зато што је савремен, зато што су његова дела прикази карактера људи на овим просторима. Јавно мњење и људи из културе и политике у Нушићу виде један ум који једноставно даје позитивну атмосверу јавном животу на овим просторима”. Небојша Нушић, потомак славног српског комедиографа обећао је да ће учинити све како би се реализовало неколико заосталих пројеката које није успео да оствари његов деда. „Из заоставштине Нушића до данас није објављено његово недовршено дело „Власт”, а постоје и два пројекта која је Бранислав Нушић за живота желео да реализује, а није успео. То је Дечије позориште и Варијете. Надам се да ћу уз помоћ људи од струке и свих људи добре воље успети да ти пројекти угледају светлост дана, као и извођење позоришног комада, једночинке Аналфабет. Мислим да ћемо веома брзо то и реализовати”, нада се Небојша Нушић. Иако се данас здушно бори да Нушићево дело и заоставштина у Србији добију боље место, он, ипак, признаје да га је у неким периодима живота, док је био млад, оптерећивало презиме Нушић. „У основној, па и средњој школи нисам волео српско-хрватски језик зато што сам морао све да знам о Нушићу. Морао сам до детаља да знам и сва дела свога славног деде. Презиме јесте част, али и тешко бреме и велика обавеза познавања његовог пута, дела... Сада је, истиче, веома поносан због тога и подсећа на невероватну енергију Бен Акибе, односно Алкибијада Нуше, алијас Бранислава Нушића који је започео и урадио толико квалитетних пројеката у Србији, Македонији, Приштини, Сарајеву. „Фасцинантно је да у оно време када су информације ишле веома споро, у коме се народ кретао много спорије него данас, да је Бранислав Нушић направио толико тога. Био је правник, ратник, оснивао позоришта, удружења драмских писаца, покретао позоришне новине, радио у дипломатији, а живео је и стварао

у Србији, Скопљу, Битољу, Приштини, Сарајеву, Грчкој..., каже Небојша. Најављује да ће у Београду покушати да отвори клуб љубитеља Нушићевог дела који би требао да споји људе културе и бизниса са простора Србије и Македоније. Небојша Нушић је завршио средњу Ваздухопловну школу у Београду, а ДИФ је дипломирао на предмету кинезитерапије. Дуго је живео на Истоку, радио је на отклањању деформитета локомоторног апарата, потом у спорту као физикални терапеут. Данас живи на релацији Београд – Скопље, а у Македонији је окупиран подизањем једног бренда, швајцарског система физиолошки исправног и здравог начина живота, пре свега – дама.

(Слово бр. 25, октобар 2010, Дуле Јоксић)

Приче из Македоније

Међу Србима у Вучидолу

Очувана свест о етничкој припадности Доскора у Вучидолу, данас у Месној заједници Волково Пржина, у 87 кућа живи око 700 Срба и људи српског порекла. Међу њима је значајан број оних који немају никаквих докумената. Обележавање значајних датума из наше историје остварују преко Општинске организације Српске заједнице у Македонији, а они који желе да се баве политиком могу да бирају између Демократске партије Срба и Српске напредне странке Једна од девет месних заједница у општини Ђорче Петров је Волково и броји око 15.000 становника. На нивоу општине, по задњем попису из 2002. године, евидентирано је око 1790 Срба, односно 4,4 %, док у МЗ Пржина, која је основана пре шест година, живи око 700 Срба и људи српског порекла. Сарадња са локалном самоуправом је, кажу, добра. Инфраструктура је изграђена, тренутно се уводе водовод и канализација у неким преосталим улицама, чијим ће се завршетком добити карактеристике урбаног насеља. Представници савета у општини у три мандата уназад су Срби из овог села. Први је био Станиша Џепић, па Слободан Стојковић, а сада је Данијела Николић, кадар Демократске партије Срба, а и председник ове МЗ је Љубомир Николић, такође из споменуте партије. И све је то лепо, кажу, само њихови горући проблеми никако да се реше. Проблем запошљавања је највећи и ако у кући нема пензионера, врло тешко или никако, не може да се састави крај са крајем, кажу овде многобројни технолошки вишкови из скопских гиганата. Они храбрији покренули су микро-бизнисе и сналазе се како знају и умеју. Драган Миленковић, председник Општинске организације Српске заједнице у Македонији за Ђорче Петров, бивши радник скопске Алумине и један од најупорнијих активиста, каже: „Вучидол је ново село. Моји родитељи су се међу првима 1957. године овде доселили из села Могиле код Витине, а од 1964. после земљотреса, почело је масовније досељавање Срба са Косова, углавном из Биначког поморавља. Нашем селу је касније промењено име и то нас боли, али га ми и даље међу собом зовемо по старом, Вучидол. Земљу на којој су наше куће, краљ Александар Карађорђевић је поклонио људима са Скопске Црне горе, а наши родитељи су је касније куповали од њих. Друго, наша НВО овде има око 200 активиста и бави се обележавањем значајних датума из наше историје (Видовдан и Свети Сава). Могу с поносом да кажем да је у нашој средини очувана свест о етничкој припадности, међутим, најхитније треба да се предузму мере за очување матерњег језика. Ево, преко вашег гласила сазнали смо о факултативној настави на српском језику која се одвија у Спони. И нама је потребан такав пројекат и желимо да нам у томе помогну НВО које већ имају искуства. А, интересовања родитеља овде је увек било и биће.

Приче из Македоније

И треће, потребни су нам пројекти и финансијска подршка око организовања наших манифестација поводом ових празника. Све што смо до сад постигли финасирано је из сопственог џепа. Руку на срце, ево, већ две године за редом добијамо новчана средства од градоначелника општине Ђорче Петров, Сокола Митревског, али то није довољно за покривање свих трошкова. С тим у вези велике наде полажемо у Национални савет и председника Дејана Кошутића, од кога очекујемо подршку управо на реализацији оваквих пројеката корисних за заустављање асимилације”. Познате поделе у тзв. српском корпусу у Македонији, стварање НВО у функцији политике, непостојање адекватне кровне организације, уследило је пропадање и добрих пројеката. Станиша Џепић, заменик председника ове ОО Српске заједнице, привредник и оснивач недељника Аргумент плус, каже: „Личним средствима пре седам осам година покренуо сам тај лист с намером бољем информисања на матерњем језику. Нажалост, лист је доживео само педесетак бројева. Исту судбину касније доживео је и месечник Поглед. А, треба ли говорити о важности гласила за наш народ у Македонији? Да нисте донели примерке вашег часописа Слово, не бисмо знали да постоји”. Петар Ивковић, металуршки техничар, запослен у Макстилу, бивши председник а сада активист у овој ОО Српске заједнице истиче: „Међу Србима у Вучидолу живе људи који немају никаква документа. Значајан број је оних који немају држављанство и не могу да изађу из земље. Претходне амбасаде нису имале слуха за овај проблем, тако да поздрављамо иницијативу министра Ивице Дачића да се путује са личном картом што ће нам омогућити да ојачамо везе са Матицом, а пре свега са својом родбином у Србији, јер новије генерације из породица без држављанства никада нису крочиле преко границе, а камо ли отишле до Београда, Крагујевца, Крушевца, или Светозарева (Јагодине), где им живи најближа родбина”. Долазећи са Косова ови људи су са собом понели своју пргавост, упорност, истрајност као традиционалан начин живота, уважавање пријатеља, заједнице, поштовање старијег, а изнад свега свој понос. Надајмо се да ће им сви ови квалитети помоћи у решавању њихових проблема. (Слово бр. 25, октобар 2010, Нена Ристић Костовска)

Лепоте Скопске Црне горе

Узвишени мир Светог Никите Сваке године велики број верника, мештана и добронамерника, 28. септембра у манастиру Свети Никита у селу Бањани, на Скопској Црној гори, прославља патрони празник ове православне светиње Манастирски комплекс Свети Никита налази се на тромеђи села Бањани, Чучер и Горњане. Окружен је зеленилом, а иза његове трошне дрвене капије и древних камених зидина царује чисти узвишени мир, ванвременски простор и прекрасан архитектонски и ликовни израз. Кроз вековеово православно светилиште било је и остало прибежиште и понос становника овог краја, место где се славило венчање, крштење, опевало покој душе, а у тешким годинама турског ропства стожер очувања православља, језика и постојања. Још у 11. веку на овом месту је постојао храм. Подигао га је цар Василије Други у знак афирмације византијске власти. У 12. веку услед ратних похода светиња је страдала, док је своје обнављање доживела крајем 13. века. Српска средњовековна држава под вођством краља Милутина ширила је своје границе у Македонији, са циљем да избије не Егејско море. Да би зауставио његов даљи продор и да би ублажио тешку ситуацију у којој се нашло византијско царство, цар Андроник Други Палеолог је одлучио да се нагоди с њим. Понудио му је споразум о миру и своју малолетну кћер Симониду за супругу, притом дајући му територије Полога, Овчег поља, Скопља, Штипа, Дебра и Кичева. Од женидбе 1299. године краљ Милутин почиње с обимном градитељском делатношћу и постаје један од највећих ктитора средњег века. На обнављању манастира Свети Никита радило се 1307. и 1308, а животопис је рађен после 1320. године. У првим деценијама 14. века обновљена црква у својој основи има уписан крст са једном куполом која се подупире на четири стуба са улазима на јужној и западној страни. Фасаде су вишебојне, богато украшене орнаментима и изграђене од камена и опеке. Велику културну вредност има и унутрашње украшавање цркве, фрескоживопис. Аутори ових фресака су познати зографи Михајло и Еутихиј, чији се потписи могу наћи и у многим другим црквама, ка на пример у Светој Богородици, данашњаСвети Климент у Охриду. Михајло и Еутихиј су осликали светог Никиту у његовој природној величини у најзрелијим годинама. Представили су га као ратника и доделили му истакнуто место на северном зиду, а вредније композиције су Свадба у Кани Галилејској, Протеривање трговаца из храма, Тајна вечера, Недремано око,Оплакивање. Под најездом Османлија и њиховим освајањем скопске области 1392. године, наступили су тешки дани за овај манастир. Већи део фресака је оштећен па су 1484. осликане нове, а о овој обнови постоји

запис изнад јужних врата који гласи: „Обнови се сеј божествени храм светаго Велика мученика Христова Никите...В лето 1484.“ Крајем 16. и 17. века на јужној страни дозидан је параклис (мања црква) посвећен Јовану Претечи, а током 19. века изграђени су конаци и други помоћни објекти. Важно је споменути још и то да се за историју овог манастира везују две повеље: прву је сачувао византијски цар Михаило Девети. У њој се каже да се издаје на молбу краља Милутина као потврда да оба цара одобравају даровну повељу краља Милутина. Касније, краљ Милутин издаје другу повељу која није сачувана. У њој је стајало да су приходи манастира Свети Никита намењени за издржавање монаха у Хиландарском пиргу (кула која се у средњем веку градила уз манастире). Да би све било како је писало у повељи, краљ Милутин је за време обнове манастиру приложио три цркве: Св. Богородицу, Св. Јована Крститеља и Св. Николу. Око 1308. приложио је и села Добри дол, Кучково, Блаце и друга села у скопском, гостиварском и тетовском крају. Већи део мештана околних села, нажалост, незна много историјских појединости о овој, као ни о другим бројним светињама на Скопској Црној гори. Углавном знају ко је ктитор, каква је вредност православног храма и какав је његов значај и спремни су да говоре о ономе што знају. Један од наших саговорника, мештанин Велимир Писљевић, каже: „Овај манастир је стожер и чувар православља на овим просторима. На данашњи дан су од вајкада овде долазоли наши преци. Данас, ето, долазимо и ми. Славу слави цело село, онако како је било и пре двеста триста година, а тако ће бити и даље докле год постоје наша поколења. Ова традиција се преноси, ми одрастамо с њом и знамо како да је негујемо и чувамо“. Да је тако потврдила је и наша следећа саговорница Анђелина Качаниклић, родом из суседног села Бразда. „Редовно долазим овде на овај дан. Преко четрдесет година живим у Шведској, супруг ми је из суседног Чучера. Још као деца посећивали смо све манастире по Скопској Црној гори, па и овај. Увек желимо да се вратимо овде да запалимо свећу за здравље и покој душа преминулих. Овде се сретнемо са пријатељима, рођацима... На оваквим и сличним скуповима доживи се здрава животна филозофија овдашњих сељака који су на време обрали винограде и баште, рано „намирили“ стоку и чељад и подранили у манастир, па заиграше и запеваше мирно чекајући зиму. (Слово бр. 25, октобар 2010, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Селу Речици у походе

Понос Стоилових потомака На петом километару северозападно од Куманова, у плиткој долини пограничног појаса, налази се село Речица. Према постојећим и доступним документима Речица је основана 1922. године. Први становник овог, данас напредног села, био је извесни Стоил Томић, који је са својом супругом дошао из Стајевца код Трговишта

Његови потомци који носе презиме по имену прадеде и данас живе у Речици. Наредних година населило се неколико српских породица из околине Смедерева, Зајечара, Пирота, али свакако најбројнији житељи данашње Речице су пореклом из пчињског региона, тачније из Трговишта и Радовнице односно из тамошњих околних насеља. Назив Речица настао је спонтано, кажу старији мештани, по поточићу, речици, која протиче средином села. Речица данас има 140 домаћинстава и око 550 становника. У недавно реновираној основној школи наставу похађа педесетак ученика од првог до петог разреда на македонском језику. Селом доминира, првенствено због свог положаја, не тако велика црква Светe Тројицe, грађена прошле деценије од средстава житеља Речице и одређених донатора и добротвора. Испред цркве налази се споменик оснивача ове релативно нове насеобине. Јужно од месне богомоље простире се фудбалско игралиште, као велики зелени тепих. Основни извор егзистенције сељана Речице је – пољопривреда, пре свега ратарска производња, делимично сточарство, као и занатска занимања. Осим неколико продавница колонијалне робе, у селу нема изграђених производних погона, као ни угоститељских или трговинских фирми. Речица је повезана са Кумановом тесним асфалтним путем који је у веома лошем стању. Село нема сопствени водовод. О канализацији и да не говоримо. Људи се снабдевају водом из својих бунара, махом помоћу хидрофора. Градоначелник општине Куманово Зоран Дамјановски нам је обећао да ће наше село ускоро бити прикључено на канализациони систем такозваних малих станица за пречишћавање отпадних вода који треба да се изгради за неколико околних села и да се повеже са главним колекторским системом у граду - каже председеник месне заједнице Речица, Валентин Стоиловић. Давнашњи захтев мештана Речице је да њихова деца уче на свом матерњем, српском језику. То датира практично још од првих дана друге Југославије. Одмах по завршетку Другог светског рата, како подсећају старији сељани, тадашње новоформиране македонске власти нису прихватиле такве захтеве и зато се и данас настава у

Приче из Македоније

школи изводи на македонском језику, иако у Речици живи скоро стопроцентно српско становништво. У неколико наврата последњих година покренули смо питање наставе на српском, макар и факултативно, неколико часова недељно. За текве захтеве имамо подршку и Амбасаде Републике Србије у Републици Македонији, али за сада нема конкретних резултата – каже први човек месне заједнице Стоиловић. Уз извесну, нескривену бојазност да ће деца имати тешкоћа у даљем школовању на македонском језику, али и из других разумљивих националних разлога, родитељи и њихова деца и даље желе да уче на свом, матерњем, српском језику, додаје Стоиловић. Речица је једно од ретких села севера Македоније у коме нема масовније миграције становништва у Куманово, или у друге градске средине.

Старина Ђерасим „растрошио” други век У Речици живи сигурно један од најстаријих становника Македоније – Ђерасим Живковић. Старина је већ годину дана „растрошио” други век – са 101 годином. На његовој старој личној карти пише да је рођен петог маја давне 1909. у Радовници, у Србији. Упркос прогураном столећу, за његове године, веома витални дедица каже да га здравље до сада добро служи. Једино се жали да слабије чује и види, али да још увек попије, како вели, „по неку ракијицу, понекад пиво, или чашицу вина”. Тврди да је то – лековито, нарочито од када је пре двадесетак година био пуштен из болнице као – безнадежан случај. Деда Ђерасим сматра да му је „чашица домаће ракије продужила век и поред црних лекарских прогноза”. У његовом подсећању на догађаје из прошлости нема много празних страница. Не зна да ли постоји тајни чаробни рецепт за дуг живот. Код њега је, једноставно тако. Каже, понеки из његове лозе доживе стоту, а други, пак, оду прилично млади. Признаје, није се клонио ни дувана, нити масне хране. А и живот га није мазио, као уосталом и друге његове

савременике. Живео је, вели, „обичним животом сељака и рудара”, протканим углавном – немаштином. Борио се за сваки нови дан. Пензију од 7000 денара заслужио је радећи тежак рударски посао у суседном Лојану. Са супругом која га је, како каже, „одавно оставила и отишла Богу на исповест”, изродили су шесторо деце. Четири сина и две кћери. Сада живи са унуком и снахом најмлађег покојног сина, и не жали се. Са бременом „стогодишњака и јаче”, деда Ђерасим још увек о себи може да брине сам. На инсистирање његових комшија испричао нам је зашто његову фамилију називају – „мечкари”. Елем, још док

касније, али почетак фудбала датира почетком педесетих година прошлог века”, каже популарни Уча. Речица, као и сваки клуб, у својој историји бележио је успоне и падове. Такмичио се у општинској лиги Куманова, затим на међуопштинском нивоу, потом у Козјачком региону, а највећи успех је улазак у трећу Македонску лигу 2004. године где се и данас такмичи. Фудбалски клуб Речица је једина сеоска екипа из кумановског региона која је својим квалитетом успела да достигне трећи по реду ранг у македонској фудбалској такмичарској организацији. ,,Наше амбиције су да напредујемо даље, односно да се квалификујемо у Другу лигу, али главни проблем је недостатак финансијских средстава” – каже некадашњи тренер Миша Вељковић Уча. Све што је постигнуто до сада заснива се на огромној жељи и ентузијазму свих у клубу и људи око њега. „Све је то на аматерској бази. Сви они играју првенствено из љубави према селу и зато што воле фудбал – каже председник клуба Валентин Стоиловић. Тако је и у осталим активностима. Сами су оградили игралиште, изградили помоћну зграду и свлачионице за судије, за домаће и гостујуће играче, све према прописима за такмичење у Трећој лиги. Неопходна средства прикупљају од сељана, у виду чланарине, а помаже и неколико имућнијих људи – локалних пословних људи, и оних који раде у иностранству”. Људи око клуба с поносом истичу да су посредством Амбасаде Србије, пре десетак година, гостовали у Београду и одиграли утакмицу са тадашњом екипом Обилића и БСК из Борче. За ту генерацију фудбалера био је то, како кажу, посебан доживљај који ће се дуго памтити. Амбасадор Томислав Ђурин недавно је, поводом шест деценија фудбала у Речици, поклонио комплет дресова фудбал ског клуба Партизан. Речица не треба да брине за будућност фудбала. су живели у Радовници у Србији, његов прадеда је убио мечку да би Поред прве сениорске екипе, тренирају и они најмлађи, такозвани се спасао – у самоодбрани. Био је снажан човек, права људескара, и петлићи, као и мало старији – ка зато и данас његови потомци носе надимак који их сврстава у „јаче дети. Они ће несумњиво наста вити дугогодишњу традиц ију од мечке”... – У Речици има 15 кућа мојих потомака, каже деда Ђерасим. И, играња фудбала у Речици. одједном, тако из чиста мира, практично усред започете реченице, усред разговора, старина запева, ону познату – „Под Ловћеном зелени се трава, по њој пасу до стотине брава... (Слово бр. 26, новембар Његов унук Љубиша доноси горњи део тренерке фудбалског клуба 2010, Стојадин Јовановић). Речица на којој је испод амблема исписан број – 100. Објашњавају нам да је као највернији навијач заслужио поклон у част његовог стотог рођендана. На жалост, због астме и проблема са дисањем, деда Ђерасим у последње време не може да гледа утакмице са свог „резервисаног” места поред игралишта. Ипак, не напуштају га ведрина и оптимизам. То се видело и на растанку, у свом елементу и „стилу” био је и када смо се поздравили и пожелели му још година живота.

Вуја дика Речице У Речици, кажу, има и доктора, инжењера, правника, технолога, агронома и стручних људи из других професија, угледних ратара... али Вујадин Станојковић је, без дилеме, најпрепознатљивије име и то, како наглашавају, не само у Македонији, већ и на свим просторима бивше ЈУ федерације, нарочито међу љубитељима фудбала. Популарни Вуја је поникао ту, у Фудбалском клубу Речица који је ове године прославио шест деценија постојања. Станојковић је веома успешно играо и био капитен београдског Партизана, играо је за репрезентацију СФРЈ, био и њен капитен. Наступао је и за неколико екипа у Шведској, на крају успешне каријере. Фудбалски заљубљеник Милутин Миша Вељковић, кога сви у селу зову Уча, објашњава да је пре 60 година први пут донесена фудбалска лопта у Речицу из далеке – Канаде. „И, од тада се овде успешно пише историја фудбалске игре, за коју се и данас каже да је најважнија споредна ствар на свету. Наравно, фудбалски клуб Речица званично је основан и регистрован знатно Приче из Македоније

Живојин Трајановић, сценограф

Сцена је имагинација

Маестралним сценским решењем за Вердијеву оперу „Бал под маскама”, пре нешто више од три деценије, одушевио је стручну критику и обезбедио место на сцени Македонске опере и балета. „Есмералда” је његово највише уметничко остварење. Сцену је толико реално поставио да су гледаоци имали утисак да су заиста пред Богородичином црквом у Паризу. Своју креативност беспоштедно је исказао у 45 оперских и балетских представа, неколико сценских решења за Струшке вечери поезије, мноштво жанровски различитих пројеката и музичких концерата. Премијером оперете „Весела удовица”, за коју је такође уредио сценографију, почела је и овогодишња оперска сезона 2010/2011 Живојин Трајановић, академски сликарсценограф припада генерацији наших уметника који својим рукописом остављају неизбрисив траг не само на домаћој сцени већ и шире. У својој тридеценијској каријери исценирао је импресиван класични репертоар за који је била потребна изузетна енергија, истрајност, посвећеност и, пре свега, ликовна креативност. „У послу ништа не препуштам случајности. Од првог записа, шеме, скице, нацрта па до реализације све треба да легне на своје место. Овај посао је врло сложен и подразумева тимски рад са осталим носиоцима представе иако на први поглед не изгледа тако. Дакле, редитељ, сценариста, костимограф, композитор, кореограф, певачи, мајстори шминке, светла, тона, реквизита, оживљавају дело и постављају га на сцену. Мој посао је да „осујетим” намере редитеља и помоћу „милион” скица и цртежа уредим сцену и дело учиним читкијим. Дефиниција каже да је сцена својевидна илузија, машта, просторна имагинација која своју практичну примену налази управо у изазивању правих емоција код публике”.

Остварене и неостварене жеље Рођен је у селу Табановцу на самој граници са Србијом у једној од највећих фамилија у крају. Средњу уметничку школу завршио је у Пећи а историју уметности у Београду. Као апсолвент прелази у Софију на Академију примењене уметности где је и стекао звање академског сликара-сценографа. „Једина неостварена жеља из младости ми је чувена „прашка школа”. Конкурисао сам само једном и био други, верујем да бих успео да сам се потрудио. Али, ето, врло брзо по дипло мирању имао сам прву самосталну сцено графију за дечју представу „Кекец и Мојца” у Кумановском позоришту. Врло драгоцено искуство стекао сам радећи у Македонској радио-телевизији, у Народној редакцији чији је уредник тада био Петре М. Андреевски. У тој кући сам за две године осмислио сценографију и костимографију за преко 60 пројеката различитог жанра. У Македонску оперу и балет дошао сам 1978. године после извођења сценографије за Вердијеву оперу „Бал под маскама”. На том пројекту сарађивао сам са великим именима: Милком Ефтимовом, Аном Липшом, Симеоном Гугуловским и другима. Критика је високо оценила мој рад, а касније радећи на свим Вердијевим операма (осим

Приче из Македоније

„Аиде”) стекао сам и репутацију. Мислим да сам свој креативни максимум дао у „Трубадуру”, „Риголету”, „Травијати”, затим Штраусовом „Циганском берберину”, „Слепом мишу”, Маскањијевој „Кавалерији Рустикани”, свакако и балетској представи „Дон Кихот“. „Есмера лда” је Трајановићев а јубиларна тридесета представа (2006), а сценографско решење за овај балетски спектакл било је, по оцени критичара, његово највеће уметничко достигнуће. „Мотивиција ми је био роман Виктора Игоа по коме је ово дело рађено, затим љубав — вечита и неисцрпна тема у уметности као и грандиозна грађевина ове цркве. Сцена је била толико реално представљена да су гледаоци имали утисак да се заиста налазе пред Богородичином црквом у Паризу... Овогодишња оперска сезона отворена је 8. октобра оперетом „Весела удовица” Франца Лехара. Дело се изводи у три слике и два чина. Важно из угла сценографа је да се сцена, односно слика, мења три пута у току представе. То се одвија брзо и прецизно и говори да овај посао није само уметнички, већ и архитектонски, па и инжењерски. „Весела удовица” је комедија која се изводи широм света, од МОБ-а до Метрополитена и с правом је називају „краљицом оперете”. Прича је врло једноставна. Хана је богата удовица неког банкара и живи у Паризу. Домовини је потребан њен новац па кнежевство шаље грофа Данила, иначе елегантног дипломату, да је узме за жену и врати новац (прва слика). Хана зна да ће удајом изгубити новац, а додатне секирације ствара јој и Данилова очараност канкан плесачицама (друга слика, парк Жарден). На крају, радња се пребацује у њен стан (трећа слика, кабаре) где Хана стиче Данилову љубав, но губи новац, али то не може да се мери”, закључује наш саговорник.

Српска интелигенција мора да се окупи Треба нагласити да је Живојин Тра јановић своју креативност нештедимице исказао и сарађујући са српским НВО у Македонији. „Није било прославе Светог Саве и Видовдана да се нисам ангажовао на при премама и реализацији тих свечаности. Наши суграђани још увек памте наступе гостију из Београда, професора клавира Николе Рацкова, глас Оливера Њега, наступе Лепомира Ивковића, Љиљане Благојевић и других првака Српског

народног позоришта који су готово волонтерски гостовали у Скопљу, Тетову, Битољу, Валандову, Куманову. Било је то првих година по распаду бивше државе, онда када су се формирале наше прве НВО и асоцијације које су отпочеле рад на неговању наше традиције. Не могу да завршим овај разговор а да не споменем значајан културни догађај за Србе у Македонији(2006), дуодраму „Превртач” младог аутора Ненада Вујадиновића. Њоме су глумци после дужег времена проговорили на српском језику и означили почетак рада позоришта „Српска сцена Нушић”. На том пројекту сарађивао сам са београдским режисером Синишом Павићем што је дало додатну снагу самој представи. Сценско решење је био велики кавез, симбол изолације човека у туђини, заљубљеника у голубове који су му једина разонода, док сама ротација симболизује психу главних јунака, односно двојице браће. Када говорим о овоме мешају ми се осећања. Радост због изузетно квалитетног пројекта, Прве награде за глуму која је на фестивалу у Струмици (Ристо Шишков) припала Дејану Лилићу, због изузетне посећености и горчина због тога што нам у томе ни једно министарство из Србије није финансијски помогло. Као управник „Српске сцене Нушић” добијао сам скромну новчану подршку од македонског министарства за културу, али само док су министри или заменици били Албанци. Нажалост, поред све добре воље нисмо успели да заживимо ово позориште и добијемо статус државне институције попут турског или албанског, и да то буде место окупљања српске интелигенције”. Сведоци смо да се културни односи на релацији Србија Македонија интензивирају. То показују бројне ликовне изложбе, концерти, гостовања. Подстицај даје и потписани протокол о сарадњи између Македонске опере и балета и Народног позоришта у Београду који подразумева успостављање дугорочне сарадње у области оперске и балетске уметности што укључује заједничку припрему и извођење представа, заједничку израду сценографија,

размену режисера, солиста и др. Али, поред свега тога потребни су пројекти у којима ће се управо уметници Срби из Македоније заједно представљати, нешто попут пројекта, од пре неколико година, Култура Срба у Македонији. Живојин Трајановић је своје сценографске радове излагао на бројним домаћим и међународним изложбама. Као најзначајније издваја Међународни тријенале у Новом Саду од 1984. до 1987., па Прашки квадринале 1987. и Мајску изложбу у павиљону Цвијета Зузорић у Београду.

(Слово бр. 26, новембар 2010, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Међу Србима у Огњанцу

Ај, чија фрула овим шором свира... Наши преци су издржали избеглиштво, ратове, сиромаштво али нису изгубили идентитет, језик, традицију. Највише боли то што досадашњи политичари готово ништа нису урадили за Србе у Македонији. Нико се није заузео да се наша омладина школује на матерњем језику, запосли и заузме своје место у друштву, зато је асимилација узела данак, свест о идентитету се губи или тешко одржава

Мало питомо село са ушореним кућама и широким улицама које се секу под правим углом, сеоска имања ограђена тарабама и капијом, неизбежна клупица за одмор и стари дремљиви џулов. Мала надморска висина од свега 225 метара и површина од 3,5 квадратна километара помаже да се стекне утисак да је ово село, у овај живописни амбијент између реке Пчиње и Вардара на регионалном путу за Велес, „пренето“ из славонске равнице. „Урбанистички план“ ако тако може да се каже, дугује кмету Мартину који је за време Краљевине Југославије, у периоду од 1921. до 1925. године, службовао у овом крају, управо у периоду када су се доселили избегли Срби из Лике, тачније из места Тромеђа. Неколико деценија касније Срби из Косовског Поморавља доживели су исту судбину. Бежећи пред Арнаутима напуштали су своја вековна огњишта у околини Гњилана и Витине и непосредно после земљотреса (1964) населили се овде, у селима данашње општине Петровец (Таор, Ражаничино, Коњаре), као и у Вучидолу, Велесу, Стојакову, Чашки, Росоману, околини Кавадарца, док су неки кренули пут Србије у Крушевац, Смедерево и даље за Војводину. У периоду после Другог светског рата, што склапањем бракова, што послом, овде су дошли и људи других националности тако да је село данас мултинационално „Југославија у малом“ кажу, а поред Срба који су најбројнији и чине 53% становништва живе и Македонци, Грци, Словенци, Црногорци, Роми, Албанци и др. Радикална странка Срба у Македонији пререгистрована у Напредну странку је такорећи једина политичка опција која се нуди овдашњим Србима, док невладине организације не постоје. У Савету општине Петровец Срби из различитих партија, путем интерне коалиције (Радикална странка Срба у Македонији, ТМРО ВЕБ и ВМРО НП) остварили су три саветничка места (носилац листе Сретен Пауновић, Зоран Ђорђевић и Ацо Узелац).

Због љубави, из велеграда у село Отресита и жилава Обреновчанка, Љубинка Нешић Атанасовска у Огњанцу живи око пола века. Чула је да су дошли неки новинари из српског часописа и желе да пишу о њиховом селу, па је похитала да види о чему се ради. Рукујући се отворено признаје да је очекивала

Приче из Македоније

Београђане, јер је чула само за Политику, Борбу, Нин а за ове новине, не. Ово мало разочарење није сметало њеној урођеној љубазности па нас је угостила добром кафицом и ракијицом за коју каже да шест језика говори. „Мој Бора, нека му је лака земља, превари ме, те ме из мог лепог Обреновца доведе овде у село, далеко од родитеља и фамилије. Био је наочит момак, родом из оближњег Таора (на три километара од Огњанца). Радио је као ронилац у морнарици у Београду. Младост лудост, шта ћеш, брзо смо се венчали, мало живели у Обреновцу, а ја се ни данас не сећам како ме превари те ме доведе овде у село. Али, ако, срећно смо живели, имамо два сина и две ћерке. Старији син и старија ћерка живе у Војводини, млађа ћерка је у Скопљу, а млађи син је овде у селу, на породичном имању. Хвала богу живи су и здрави па нек иду где им је боље, хоће у Србију, хоће у Македонију”. Иначе, Љубинка сведочи о значајним догађајима из историје овог села, па и о многим нерешеним проблемима. Непосредно пре разорног скопског земљотреса (1963), ова села задесила је велика поплава. Од данашњег насеља Маџари (Стари Душановац) па до Катланова све је било под водом. Тако је било и 1979. када је 35 кућа било потпуно уништено, а људи смештени под шаторе. Кажу да сада нема опасности од поплаве, јер је насип од Душановца до Таора обезбеђен (изграђен 1925. године), а монтиране су пумпе и одводи. „Све је то лепо, али село до дана данашњег нема пијаћу воду, иако је водовод постављен. Једина исправна вода за пиће је она из чесме у центру села коју су пре рата (1935) изградили мештани. За моје године није нимало једноставно да сваки дан носим воду. Друго, редовног превоза према граду има само на свака три сата радним даном, а викендом готово и нема. Тешко је то, ако рецимо треба да се пође код лекара на неки озбиљнији преглед или за лекове треба свако да има кола на располагању, иначе ништа. Млади имају другу бригу, град је близу а не могу да оду да се прошетају и остану дуже...и кад погледаш не ваља ни за старе, ни за младе, а Скопље је на петнаестак километара одавде... Добровољним прилогом свих православних мештана овог и околних села, 1974. године изграђена је црква св. Илија где се три пута у току године окупи цело село. Светог Илију слави цело село, сви

православни верници. Сви који су овде долазили прихватали су овог свеца за свог. „За Савиндан овде се окупи и до 200 људи. Дођу гости из Скопља, Куманова, Валандова, из околних села, пресече се колач, изабере кум. Али, жељни смо да видимо неки фолклор из Србије, можда неку представу, мало занимације за нас сељаке, да изађемо из куће, да се дружимо. Ето, видите, како је то у црквеном календару уређено, два-три дана после Светог Саве окупимо се опет, да прославимо св. Атанасија..., закључује наша саговорница.

Не треба да будемо слепо црево у друштву Милојевићи, преци нашег следећег саговорника, пензионера Владимира Милојевића из оближњег Петровца, као и породице Чучук, Бубало, Репци, Мрђе, Узелац су се међу првима из Лике населили у ово и околна села. Милојевићи су најпре дошли у оближње село Ражаничино, а од 1920. живе у Петровцу. После 1941. ове породице су расељаване у Војводину и Шумадију, па су 1945. опет враћене на своја имања. „Чини ми се да се данас наши преци преврћу у гробу. Они су издржали избеглиштво, ратове, сиромаштво али нису изгубили идентитет, језик, традицију. Највише боли то што досадашњи политичари готово ништа нису урадили за Србе у Македонији. Нико се није заузео да се наша омладина школује на матерњем језику, запосли и заузме своје место у друштву, зато је асимилација узела данак, свест о идентитету се губи или тешко одржава. Док се албанска усавршава, наша интелигенција, нажалост, спава и растура свој идентитет и не може да одбрани ни једну „кућу” а камо ли нешто вредније. Зато хитно треба да се поправља што се поправити може, приоритет треба да буде факултативна настава на српском језику, оснивање КУД

ради очувања традиције, а ја бих као отац и деда волео да доживим да се наша деца уписују у школе и високообразовне институције и касније запошљавају без квоте, дискриминације и партијске књижице. Овдашњи Срби као лојални грађани Македоније треба да заузму своје место у друштву, а не да буду слепо црево. Невладине организације и политичке партије ова села обилазе само пред изборе или само ако имају интерес. Неки покушавају да манипулишу овим људима, неки стварају погрешну слику, а неки их лоше представљају јавности. „Народ је овде разочаран. Ево зашто: приликом бомбардовања Србије (1999) прикупљени су камиони хуманитарне помоћи која је намењена угроженој браћи на Косову. У томе су нам несебично помагали и браћа Македонци, делили су, што се каже, од уста да би дали коме је потребније. Нажалост, ова помоћ није стигла на адресу (то су нам јавили из Радикалне странке у Врању). Неко је злоупотребио средства партије (Православног јединства Срба и Македонаца) и мештана. Ето, зато су се наши људи повукли, закључује Милијевић с горчином.

Оптимизам ме не напушта Сретен Пауновић је представник млађе генарације Срба из Огњанца. Његови преци су из Косовског Поморавља 1964. дошли са Живковићима, Јовићима, Ђорђевићима, Николићима, Савићима, Стојковићима. Сретен је власник фирме за административне услуге, саветник у општини Петровец и један од ентузијаста који жели да забележи историју својих предака. „Не можемо категорично да кажемо да није било сарадње са невладиним организацијама. Удружење жена Српкиња у Републици Македонији под вођством Станке Новаковић (тадашње председнице), много је помогло 1999. године избеглим породицама са Косова. Случај Славице Васић која је са три малолетне ћерке избегла из Витине, знају сви у селу. Требало их је прихватити, нахранити, збринути, школовати. Захваљујући њиховој помоћи деца су одрасла и кренула својим путем, а Славица данас живи овде у Огњанцу код браће. У том периоду мештани нашег и околних села, таксисти из компаније „Водно” и „Компаније С” – око 1500 људи дало је крв у Врању. Та се акција и данас памти. На нивоу општине ови људи остварују и посете туристичким центрима и манастирима. У сарадњи са болницом „Систина” реализован је и пројекат „Борба против рака дојке”, затим учешће на Пихтијади у Аутокоманди и др. Као председник Комисије за међуетничку сарадњу у општини, овај ентузијаст организује маратоне, турнире у малом фудбалу и друге спортске манифестације. „У оближњем Катланову, ево три године за редом, организујемо Међународне спортске сусрете радио-аматера, крос се трчи у октобру, док је маратон обезбеђен за јуни уочи Видовданских свечаности. Место

окупљања је црква св. Недеље , а долазе гости из читаве Македоније и из Србије”. Сретена не напушта ентузијазам када су у питању писани трагови о пореклу његових сажитеља. „Мислим да су ранији путописци и историчари оставили драгоценије материјале него што ми данас чинимо у ери компјутеризације. Конкретно о породицама Срба из Лике и Косовског Поморавља, колико знам, не постоје писани документи или су оскудни. Протеклих деценија сакупљао сам грађу за Антологију српских породица које су се досељавале од 1918. па до дана данашњег. Да бих то финализовао потребна ми је и стручна и финансијска помоћ, као и за све друго што треба да се одради, али оптимизам ме не напушта”. Први децембарски мраз опомиње да се крене назад. Село Огњанци, као што рекосмо, није Богу иза леђа, а и људи су отворени, разговорљиви некако пријемчиви. Док су први закључци почели да се намећу, случајно или не, наш млади возач притисну дугме на радију и разлеже се песма: Ај, чија фрула овим шором свира... (Слово бр. 27, децембар 2010, Нена Ристић Костовска) Приче из Македоније

Јубилеји ствараоца Дарка Марковића

„Дар-Мар” у пробоју из балканске чауре Дарко Марковић, угледни македонски аутор анимираних филмова светског реномеа, карикатуриста, сатиричар, Гран-при признањем за животно дело Светске галерије уметности на папиру – Светске галерије карикатура, у својој кући „Остен” у Скопљу, примио је можда најдражу круну за пола века изузетно плодног рада

У разговору с посебним поводом Марковић за „Слово” подсећа да је прву карикатуру објавио 1958. године у београдском „Јежу”, тек што је завршио матуру. Почетак активног професионалног ангажмана званично је омеђио две године касније. „После тога сам формирао студенстски клуб карикатуриста „Кикс” где је било окупљено десетак студената са нашег Архитектонског факултета у Скопљу. Захваљујући Димчету Беловском, који се вратио из Америке са амбасадорске дужности и стигао у „Нову Македонију”, почели смо да објављујемо карикатуре у том првом македонском дневнику. Пошто није знао како да нас плаћа за тај рад, направио је ценовник „упола износа од оног у Америци”. А, то је за нас било као премија. Тако се некада вредновало, за разлику од данашњих зачаурених схватања”, сећа се Марковић. У садашњим околностима, међутим, каже да се све мање људи опредељује за карикатуру – „Не можеш младог човека натерати да ради ако за то не добије ништа”. Младом аутору, како каже, то могу бити „прве паре у животу, као нама некада”, али их данас нема, нема стимуланса, иако је поље за карикатуристе изузетно плодно. Теме и поводи су на сваком кораку сурове свакодневице. За разлику од неких

Приче из Македоније

прошлих времена, данашње релације и евентуална сарадња сатиричара и карикатуриста на просторима бивше заједничке државе сведене су на неке индивидуалне контакте и рад „од случаја до случаја”. А, и схватања су некако остала у уским оквирима „балканских чаура”. „Хумор и сатира у сатиричним листовима готово да су угашени. Ни у Скопљу није било једно време таквог листа, па је обновљено излажење „Остена”. А раније су постојали и „Јеж” и „Павлиха”, и „Керемпух”..., сећа се Марковић и додаје да се доста излагало и на специјализованим изложбама и фестивалима, попут „Шабачке чивије” у Шапцу, на пример, где је освојио једну златну и једну сребрну „Чивију”. Марковић каже да је битно саопштити причу коју свако може да разуме, али са храбром актуелном, често универзалном поруком. Неопходно је, наравно и знање, познавање политичког била и тренутка, уз занатско брушење на крају. „Напуњен идејама, некад до израза дође таленат, али више професионализам. Знам из чега да извучем причу, али је неопходна храброст. Ако почнеш да размишљаш како ће ко реаговати, нема праве карикатуре”, каже аутор.

На паралелу да његове карикатуре, анимирани филмови и сатира држе актуелност попут дела увек савременог, највећег српског комедиографа Бранислава Нушића, добијамо занимљиву причу. „Нас Марковиће са Нушићем везује кумство. Наиме, Бранислав Нушић је венчао моје бабу и деду који су у Солуну држали школу страних језика. Крстио је моју маму 1904. године у Битољу. На маминој крштеници стоји потпис Б. Нушић”, открива нам Марковић. Дарко Марковић је освојио 32 међународна признања за свој рад укључујући и најпрестижнији фестивал у Оберхаузену у чијем је жирију био, радио плакат за ту манифестацију. Једини је аутор анимираних филмова са Балкана који је освојио два признања Интернационалног фестивала анимираног филма у Монтреу. За анимирани филм „Каша” 1977. године Марковић је освојио сребрну ружу Монтреа када је прво место припало ауторима чувених Мапетоваца. Пет година касније за филм „Фестивал” освојио је бронзану ружу Монтреа. „Пошто сам претходно видео како се то ради на фестивалу направио сам сатиру на саму манифестацију, и, то је награђено”, каже Марковић. На жалост, много анимираних филмова, и те како актуелних и данас као и у годинама стварања, стоји у „бункеру”, док млађе генерације Марковића познају махом по увек оштром, свежем и такође актуелном стрип-јунаку Пецку. Марковићев Пецко је јунак у 152 анимирана филма који, такође, носе универзалну актуелност као да су рађени ових дана.

Плодна каријера која тече Дарко Марковић је рођен 1940. у Скопљу. Дипломирао је архитектуру 1966., али је на свом факултету радио само пола године „у струци”. Специјализовао је анимирани филм 1972. у Загребу под менторством чувеног оскаровца, творца загребачке школе анимације Душана Вукотића. Од 1960. у професионалној каријери карикатуристе радио је за више листова и часописа у Македонији, Србији и другим републикама бивше Југославије. Од 1966. до 1975. године био је главни уредник сатиричног листа „Остен” и директор Светске галерије у Скопљу. У „Вардар филму” је почео да ради 1975. где је отворио студио за анимирани филм. Од 1978. године ради као слободан уметник да би 1983. био назначен за ванредног професора Факултета уметности у Скопљу, где је предавао анимирани филм. Истовремено је и главни уредник културно-уметничког прогарама Телевизије Скопље. Од 1988. до 1995. живео је и успешно радио и у Лондону. „Не копајте по прошлости, закопаћете будућност”, из књиге афоризама Дарка Марковића „Оче наш, мајко моја”.

(Слово бр. 28/29, јануар/фебруар 2010, Младен Станчић)

Приче из Македоније

У гостима Удружењу Срба и Македонаца у Тетову

Вредности делима потврђене

Неговање братских веза између српског и македонског народа који годинама уназад на овим просторима живе у слози и узајамном поштовању, али и очување православне традиције у тетовској средини, су препознатљива начелаУдружења Срба и Македонаца, формираног пре готово две деценије

Сложни и вредни, племенити и хумани када затреба, чланови ове асоцијације су до сада организивали бројне активности и оставили свој траг у граду испод Шар-планине. Новоизабрани председник Удружења дипломирани грађевински инжењер Живомир Борић за „Слово” истиче основна начела организације. „Наше удружење је аполитично, непрофитабилно и основни циљ је да се људи друже, уз музику, песму, игру, кроз литерарно и драмско стваралаштво и неговање својих традиционалних културних вредности. То су основни циљеви које ово наше удружење негује већ више година. Протекле године смо увели и неке новитете. Почела је да ради драмска и литерарна секција, а наш фолклорни ансамбл је познат скоро 20 година. Људи се окупљају око оног што им је драго, што их везује, привлачи, по томе нас познају и воле у Тетову. Ту смо подршку осетили и потврдили и приликом овогодишње светосавске прославе. Сала је била премала да прими све наше пријатеље”, задовољан је Борић. Прве активности Удружења биле су везане за хуманитарне акције помоћи угроженом становништву на Косову и Метохији. Посебно у време НАТО бомбардовања Србије, кад су чланови Удружења скупили велику помоћ у храни, одећи и обући, лековима и новцу, а велики број чланова организовано је, више пута, даривао крв за угрожено становништво.

Приче из Македоније

У протеклом периоду кроз гостовања по Македонији и Србији, Удружење је стекло много нових пријатеља и склопило многа познанства. Председник Удружења за период који следи, између осталог, у богатим програмским плановима, најављује гостовање Сурдуличког културног центра са драмом „Нечиста крв”, као низ приредби на којима ће наступити фолклор „БранкоЧајка” који делује у истој организацији. „Планирано је да и ми гостујемо код њих и припремимо заједничке пројекте. Негујемо и дугогодишња пријатељства са другим удружењима у Србији и Македонији. У Војводини, на пример, сарађујемо са асоцијацијом македонских исељеника у Јабуци и са многим другим асоцијацијама”, каже Борић. Захваљујући постигнутим резултатима и несебичном залагању претходног руководства, на челу са др Драганом Филиповићем, Министарство културе Македоније доделило им је статус удружења од националног интереса. Ипак, генерално, удружење хронично кубури са средствима. „Када бисмо имали већу материјалну подршку сигурно бисмо постизали и боље резултате. Очекујемо већу подршку од македонског министарства, али и подршку министарстава за дијаспору и културу Републике Србије, као и од пријатеља удружења. Подршка није онаква какву очекујемо, на шта је, веров атно, утицала и економска криза и неке друге околности. Сналазимо се како знамо и умемо”, каже Борић.

Фолклор

Он истиче да су основни постулати и темељи свих невладиних организација, па отуда и овог удружења, непрофитабилност и аполитичност. Циљ је да се кроз дружење организовано делује на очувању и развијању културе, језика, пријатељства и свих вредности које спајају српски и македонски народ, али истовремено и свих осталих народа који живе у Македонији. „ Оног момента кад се у таква друштва увуче политика и интерес, то је увек семе раздора. Претпостављам да се из тих разлога и група људи која је допринела овом удружењу сада одвојила од нас и формирала неко ново удружење. Међутим, ми смо увек спремни за сарадњу са свима добронамерним и наша врата су отворена. И овима који су отишли и за нове чланове, уколико поштују ове основне темеље нашег удружења”, поручује Борић. Дугогодишњи председник др Драган Филиповић такође сматра да је неко намерно желео да растури ову сложну браћу. „Осам година сам био председник овог удружења. Важили смо за једно од најактивнијих и најсложнијих српских удружења у Македонији. Међутим, неко је умешао своје прсте, поделио нас и покушао да растури ову асоцијацију. Наше удружење, међутим, упркос свему, опстаје, радимо и даље као да се ништа није догодило. Ево, сада смо за светосавску прославу напунили салу као и раније. Овај град нас поштује, воли и подржава и ми ћемо опстати. Ако се неко нада да ће нас растурити, поручујем му да неће успети. Због својих година и здравствених проблема напустио сам председничку функцију. На моје задовољство нови председник потпуно оправдава поверење. Одлично води ово удружење и надам се да ћемо бити још активнији”, уверен је Филиповић. Као и раније, и овом приликом он је позвао на слогу – кад кажу „недај, Боже, да се Срби сложе”, увек истиче, „дај, Боже, да се Срби сложе, јер је заиста било доста раздвајања, кавги и разједињења српског корпуса”.

У оквиру Удружења Срба и Македонаца у Тетову 1995. године формирано је Културно-уметничко друштво које је активно и данас. Иза себе има велики број наступа и бројне награде и гостовања у земљи и иностранству. Руководилац ансамбла, Стамен Стаменов, захвалио је свима који подржавају њихов рад. „Драго ми је што имамо пуно нових чланова и што смо се на неки начин освежили и подмладили. Недавно смо наступали на Данима културе које је организовала скопска општина Центар, а радује ме и наступ на Светосавском сабору у Кучевишту, са новом кореографијом – Косовско Поморавље. Са оркестром, КУД „БранкоЧајка” сада броји око 60 чланова. Већ су препознатљив симбол Тетова и околине. Успешно сарађују са фолклорним ансамблима из Грачанице, Врања, Сурдулице и Јабуке...

(Слово бр. 28/29, јануар/фебруар 2010, Биљана Тодоровић Георгиевска)

Приче из Македоније

Бојана Бејатовић, принцеза домаћег шаха

Желим да постанем светска шампионка У четвртој је одиграла своју прву партију, у деветој почела да се такмичи, а у четрнаестој постала најмлађи члан Мекедонске шаховске репрезентације. Учествовала је на четири светска, неколико европских и државних првенстава на којима је побеђивала искусне мајсторе и освајала бројне трофеје. Шаховску јавност подигла је на ноге и на прошлогодишњој Олимпијади у Русији својом бриљантном победом над интернационалним мајстором Олгом Герасимовом Симпатична и непосредна млада Скопљанка Бојана Бејатовић живи у насељу Аеродром. Ученица је средње економске школе Васил Антовски Дрен, велики заљубљеник у магичну игру на 64 поља и поштовалац древне источњачке културе. Отуда и њена жеља да постане велемајстор и шам пион света у шаху и да путује и упозна тајне египатских пирамида.

Како сам постала шахисткиња Њена прва сећања на рано детињство везана су за ову магичну игру и једну драгу особу, а имала је само четири године када је први пут одиграла меч. „Мој деда Димитар је јако волео да игра шах. Ту љубав пренео је и на мене учивши ме од најранијих дана да ређам фигуре. Почела сам да пратим потезе и већ у четвртој години одиграли смо прву партију. Дрвени човечуљци, коњи и топови постали су ми занимљивији од лутака, па сам их често нудила деци уместо играчака”. Бојана потиче из породице у којој се негује и поштује спортски дух, па јој је свако према својим афинитетима и жељама понудио могућност. Мајци није било тешко да је редовно води на пливање, отац је као бивши кошаркаш препоручио баскет, са сестром је ишла на одбојку, а тренирала је и јогу. Но, љубав према шаховској табли није јењавала па су је у деветој уписали у шаховски клуб Перспектива, у екипи тренера Димитра Невчевског.

Приче из Македоније

„Шаховска школа је за мене била нови, и рекла бих, неопходан изазов. До тог тренутка играла сам са дедом, родитељима, сестром, познаницима, а тада сам добила шансу да се одмерим са правим шахистима... Годину дана касније Бојана је почела да наступа на турнирима и првенствима. По важности за развој њеног талента и стицање искуства, издваја светска првенства у Француској, Грузији, Турској и Грчкој. Са свих ових путовања понела је значајне спортске резултате и бројна пријатељства. „Учешће на Све тском првенству у Француској, у граду Белфорду 2005. године, био је мој први међународни наступ. Такмичила сам се у конкуренцији девојчица до 12 година, али ово првенство памтим по догађајима који нису везани за резултат. Наиме, велико изненађење за мене било је познанство са Анатолијем Карповим, једним од најбољих шахиста свих времена, јер сам мислила да се тренер само шалио. А на церемонији затварања првенства припала ми је част да носим државну заставу. Знамо да је то за сваког спортисту посебно признање, а за мене и мојих десет година то је било нешто узвишено... Наредне 2006. године, Бојана је путовала у Грузију, била једини представник из Македоније у конкуренцији девојчица до 14 година и представила се у одличном светлу. „Грузијци су народ који обожава шах, а Грузијанке су најбоље шахисткиње на свету. Кажу да чак и кад се удају обавезно у мираз

У четрнаестој је постала најмлађи члан Македонске шаховске репрезентације. Селектор женске селекције Ристе Менкиновски пун је хвале за ову младу девојку, и каже да је њена дисциплина, упорност и велика љубав према шаховској игри предуслов за успех. А да је њен таленат врло озбиљно схваћен казује и чињеница да интензивно вежба са искусним шахистима Димитром Невеческим и Пером Евросимовским. „За мене је шах велико задовољство, чак и када губим. Желим да постанем велемајстор и шампионка света, да сазнам све тајне ове, рекла бих, уметности. Моји највећи идоли су Михаил Таљ, касније Владимир Крамник, Владимир Маланиук, а од жена Александра Костењук и Анета Стефанова. Желим да будем успешна као они и зато ми није тешко да за таблом проведем и по неколико сати дневно. Мислим да права шаховска партија може да се одигра само са човеком, а не са компјутером, зато користим сваку прилику да играм са искуснијима. У игри волим компликоване ситуације, могућност за комбинаторни стил, а примењујем и жртвовање фигура (Таљ), најчешће топова. Овакву прилику добила сам на Олимпијади у Русији, нарочито у партији против интернационалног велемајстора Олге Герасимове коју сам решила у своју корист. Од десет партија на самој Олимпијади постигла сам пет победа, без и једног ремија”. У ишчекивању нових шаховских догађаја, нарочито оног када ће постати шампионка света, односно краљица шаха, што јој искрено желимо, ова девојка сања о егзотичном путовању у Египат, долини фараона, пирамидама.

Деца треба да се баве спортом носе шаховску таблу. За мене је то била ретка прилика да се сретнем и упознам за многим светским шампионкама, а посебан утисак на мене је оставила велемајстор Нена Гаприндашвили по својој отвoрености, срдачности, гостопримству”. Светска првенства у Турској и Грчкој поново су обележили сусрети са познатим руским и грузијским шахисткињама. Ови догађаји се, каже Бојана, с нестрпљењем очекују не би ли се одмериле шаховске снаге. Но, шахисти су пре свега интелигентни, свестрани и темељити људи, зато се друже и у слободном времену. „Ево, рецимо у Турској сам имала прилику да се упознам са грузијском светском шампионком у нашој категорији Данелијом Маријам, а наше пријатељство и даље траје. Значе ми резултати који су сваким даном све бољи, но исто ми значе и пријатељства. Ето, недавно ми је био рођендан и добила сам преко три стотине порука из целог света, а свака ме подсећа на земље, градове и људе са којима сам се дружила...

И поред неповољне економске ситуације и недостатка спортских терена слажемо се у томе да деца и омладина треба да се баве спортом. У овом случају срећом није потребан базен, патике, тренерке, већ само шаховска табла, време, воља. „Бојана је већ трећу годину стипендиста Агенције за младе и спорт. Та средства су безначајна у односу на једну авионску карту, и износе око 3000 денара месечно, али боље ишта него ништа. Бојана је скромна па често додаје и део свог џепарца само да би путовала. Има нашу подршку, а ми као родитељи имамо подршку искључиво банака. Али и поред свега тога мислим да деца треба да се баве спортом и то препоручујем родитељима”, каже Томислав Бејатовић, отац девојчице.

(Слово бр. 28/29, јаунар/фебруар 2010, Нена Ристић Костовска)

Године резултата Да би се постигао запаженији резултат на светском нивоу треба интензивно да се ради пет до шест година, уз много одрицања али и одмеравања снага, кажу стручњаци. Да је заиста тако показали су и Бојанини резултати постигнути 2009. године када је имала квалитетне међународне наступе од којих издвајамо Екипно првенство у Словенији у конкуренцији девојчица до 15 година, Европско првенство у Новом Саду, и низ турнира. „Морам да споменем и Интернационални шаховски турнир у Аустрији на коме сам учествовала у два наврата, дакле 2006. када сам била друга и 2007. када сам освојила прво место. Мислим да је то био један од мојих већих успеха”. На Екипном првенству у Словенији (у Марибору), наступила сам 2009. Бранила сам боје ШК Пољанска долина и освојила прво место у конкуренцији до 15 година, док је Европско првенство у Новом Саду био само наставак који следи и први наступ за Репрезентацију Македоније. Морам да споменем да сам те године на Државном омладинском првенству у Струги освојила шампионат. Приче из Македоније

Никуљану у походе

Утихнуле песме код чесме

Десетак километара северно од Куманова уз македонско-српску границу простире се Никуљане, једно од најстаријих села са искључиво српским живљем. На надморској висини од 512 метара ово село је познато по својој пријатној клими, вредним домаћинима, квалитетном грожђу и хладној изворској води

Никуљане припада општини Старо Нагоричане, са око 200, углавном старијих житеља. Од 80 домаћинстава само у двадесетак има деце. Осморо ђака похађа наставу до четвртог разреда у сеоској школи, а четири ученика иде у Старо Нагоричане на наставу од петог до осмог разреда. „До седамдесетих година прошлог века Никуљане је било живо село. Сваке вечери код чесме се окупљало и старо и младо као на свадби, а сада је већина кућа празна. И у оним кућама где има живе душе, то су све старци. Омладина је отишла из села у град. Највише у кумановско насеље Рајкова кућа. То је људима некако

Приче из Македоније

одговарало зато што је „успут”, могу да се враћају у село кад су слободни. Али, сада све мање долазе. Они који имају живе родитеље и наврате понекад, остали никако. Док је било људи нисмо имали ни пут, ни водовод, телефон...а када су почела исељавања, тада је држава почела по нешто да гради. Шта то вреди, сада нема за кога”, прича са сетом, Векослав Јовановић (82) из махале Ђуринци. Највећи проблем ових људи је ипак аутобуски превоз. Годинама уназад немају везу са Кумановом, од како су им укинуте некада редовне линије. Од тада они који немају сопствени аутомобил, не могу да оду ни код лекара. Решење овог проблема траже од Општине Старо Нагоричане. Сматрају да је општина дужна да нађе начина да организује превоз за сва несељена места на њеној територији. Жале се да за сада нису наишли на подршку и разумавање за њихове муке.

За ове сеобе везане су и легенде. Док је село било код Језера, једно лето у време вршидбе жита млада девојка је одвела коње на појило, коњи Никуљане нема много шта да понуди путницима намерницима, су се уплашили и бацили је у воду где се удавила. Тада су житељи осим традиционалног гостопримства. Људи су питоми и радни, оградили воду и затрпали језеро камењем. Изградили су чесму 20-ак али овде је живот – стао. Као да се зауставио у минулом веку. Село метара ниже, која се и данас користи. Кад су се доселили близу Цркве нема амбуланту, асфалтиране улице, занатске радње, па чак ни десила се нова несрећа. кафане. Куће су старе, а стаје и амбари се распадају. Зими је пусто. Срели су се сватови док су носили младе, а нису смели да се Тек током лета сеоски сокаци мало макар на кратко - живну. Долазе виде. Како нису могли да се мимоиђу коњима, и да избегну сусрет повратници, пензионери и они нешто млађи што су остали без посла. они су се потукли, међусобно се поубијали и ту их сахранили. Не постоје ни писани документи у архиви од када датира ово село. „Чувамо ово мало стоке што је остало, обрађујемо земљу и виноград, Познати путописац Јован Хаџивасиљевић у својим белешкама о овом печемо ракију. Ја имам четрдесетак оваца и сејем жито. Очеву крају, навео је да су предања о настанку Никуљана нејасна и „мутна”. столарску радњу сам затворио, зато што нема посла. Више се не цени Крајем 1900. године у Никуљану је било 70 домаћинстава и 12 махала које још живе. Данас је највећи део села сконцетрисан у долини где се налезе неколико извора. Најиздашнији је извор „Глава”.Одатле се водоводоим напајају домаћинства у Никуљану и Старом Нагоричану. „Извор Глава воду дава за бадава”, он је наше благо којим се поносимо – кажу мештани. Има још два велика извора и на њима су изграђене чесме, код Цркве и Стара чесма у Горњој махали. Ове воде се сливају у речицу Серава. У селу је некада било чак 17 воденица где се млело жито.

Кад живот „стане”

занат, и ако неко нешто гради користи индустријску робу. Некад су сви радили у државним предузећима и на селу, имали смо леп сеоски живот. У селу се чувало и до 5000 оваца. Са великим стадима било је чобана на свим пропланцима и фрула се чула на сваком кораку. Сада има једва стотинак оваца”, прича Слободан Павловић (57) из Горње махале. Срели смо га на појилу крај чесме испод Цркве. У Нукуљану, као и у осталим козјачким селима, много је нежења. Двадесетак момака је прошло четврту деценију. Кажу да девојке воле градски живот и не воле да се удају за сељаке. Две продавнице у селу су центар друштвеног живота. Али, „живота овде такорећи нема”. Фудбалски клуб „Извор глава”, који је играо у Општинској лиги Куманово угашен је пре двадесетак година. „Људи су живели за тај спортски догађај. Тада смо сви ишли на игралиште на „Крсту” да бодримо своје. Слављене су победе, лакше су се порази подносили. На игранке у Задружном дому на сред села, долазили су момци и девојке из свих суседних села, склапала се пријатељства, рађале се љубави”, присећа се Павловић.

Од језера до цркве Сељани сведоче да је Никуљане врло старо село, али када су насељени први становници немају података. Кажу да је село три пута мењало локацију. Некад је било сконцентисано на брду око „Језера”, а касније се спустило код сеоске цркве „Свети Илија”.

„Никуљане се налази у крашком подручју, али има доста воде. Земља је плодна, међутим често подвирује, тако да нам некад пропадну усеви”, кажу сељаци. По причама њихових предака, данашњи сељани Никуљана пореклом су из гњиланског округа на Космету. Први становник је био извесни Павле, који је после Косовског боја дошао из села Жегра, код Гњилана... Павле је са браћом побегао од турског зулума. Као православац донео је славу Светог Николу. Са женом и мушким дететом населио се изнад цркве. Кад су сељаци из села Расево, које је било мало ниже, ујутру кренули да терају стоку на пашу наишли су на њега, и, потом почели да препричавају како је „никнаја” нови човек. Од речи „Никнаја човек, никли људи”, настало је име села Никуљане – прича један од најстариих житеља у селу Спаса Илић (82) из породице Веселинци. По деда Спасиној причи, Павле је на почетку био сиромашан и чувао стоку сељацима из суседног села, а касније се обогатио и његови наследници су данашњи сељани Никуљана.

Две славе Никуљане је традиционално највише везано за Старо Нагоричане, иако се граничи са селима Четирце, Сушево, Алгуња, Челопек и Младо Нагоричане. Везује их и манастир Забел који слави Успење Пресвете Богородице, или Велику Госпојину. Светиња се налази у Серави, на граници између два села. Ускоро ова села треба да буду повезана и асфалтним путем. Никуљане има и две сеоске славе, Светог Илију и Спасовдан. На ове празнике расејани на разне стране људи се макар на кратко на светковину радо враћају селу и својим коренима.

(Слово бр. 28-29, јануар/фебруар 2010, Сузана Николић)

Приче из Македоније

Зорица Кајевић, омиљени наставниК

Заслужила петицу

Сто пута да се родим, сто пута бих била наставник ликовног васпитања, тај посао ми причињава огромно задовољство. У слободно време бави се сликањем пејзажа, уметничком фотографијом и путописним репортажама. Њена слика манастира Хиландар, икона Светог Саве и портрет Вука Караџића красе зидове ове школе, а радила их је за прославе Савиндана. Колеге кажу, прави човек на правом месту, а ученици да је једна од најомиљенијих наставница Дугачки школски ходници ОШ „Ћирило и Методије” у Кучевишту иако препуни дечјом грајом, мирисали су на свежину и били претворени у читаве галерије, а спортска сала (место догађаја) у амфитеатар, и све је некако било на свом месту, као срасло. Ред је, кажу, чекамо важне госте, за Савиндан. У св е чаној „чекајућој” атмо сф ери започињемо разговор са ђацима на познате теме, оцене, наставници, другарство, симпатије. А одговор на питање какав треба да буде најбољи учитељ или наставник добили смо брзо и лако, јер су били сигурни у своје знање. „Најбољи учитељ или наставник треба час да подели на три дела, каже један Буцко. Први да буде за причу, други за учење, а трећи за смејање”, слажу се остала деца и препоручују Зорицу Кајевић, наставницу ликовног васпитања, једну од најомиљенијих у школи. Зорица у овој школи предаје ликовно васпитање већ десет година. Зна да је омиљена међу својим ученицима и скромно додаје да међу њеним колегама има још доста изузетних просветних радника. „Сто пута да се родим, сто пута бих била наставник ликовног васпитања., јер ми тај посао причињава огромно задовољство. Деца воле предмет и доживљавају га на сасвим други начин од осталих. Без дефиниција, без задатака, без испитивања, једноставно, програм се реализује на један сасвим други начин, маштом, инспирацијом, слободом у изразу... Родом из југоисточне Србије, из Бабушнице, седамдесетих је као и хиљаде српских студената дошла у Скопље да се школује и завршила Педагошку академију (1981). Судбина је хтела да свој животни пут настави у Македонији, удала се у оближњем селу Бањане. „Све је било у реду осим каријере. Најзад, 2000. добила сам посао овде у Кучевишту у ОШ „Ћирило и Методије”, док сам часове до пуног фонда предавала у Сандеву у ОШ „Александар Урдаревски”, а на моју велику радост и данас радим у овим школама, каже Зорица. Додаје да је по запослењу уписала додипломске студије на ликовној академији, педагошки смер, одсек сликарство. Дипломирала је на тему Стара архитектура на Скопској Црној гори под менторством професора Рубeнса Корубина. А, кад посао представља задовољство и резултат је неизбежан. Ликовна секција којом руководи ова наставница једна је од најуспешнијих у школи. То потврђују бројне школске витрине препуне признања на општинским, градским, државним и међународним

манифестацијама, од којих издваја Међународни дечји фестивал у Пољској одакле су донели вредне награде. „У досадашњој пракси имала сам прилику да радим са бројном талентованом децом. Међутим, већина њих се није осмелила да заплива водама будућих уметника. Само тројица мојих ученика је успело у томе, а то су Мирослав Славковић који је прошле године дипломирао вајарство на Ликовној академији, његовим стопама иде Дарко Комненовић који је на другој години и Стефан Нешковић који је ученик Средње уметничке школе. Задовољна сам њиховим успехом, али очекујем конкретно – уметничка дела”. Зорица каже да њен задатак као ликовног педагога није само у томе да научи децу да цртају, већ много више од тога, да науче да свет посматрају са уметничке стране. Труди се да својим ђацима објасни како да естетику примене у свакодневном животу. На пример, како да обрате пажњу на начин одевања, како да оплемене своју животну средину, како да ураде декорацију употребних предмета. Једном речју, како да правилно искористе своје слободно време а да притом уживају. „Волим да радим пејзаже, а омиљена техника ми је уље на платну. Скопска Црна гора је врло живописан предео па у задње време у мени преовладава жеља за уметничком ф отогр афијом и п у тописном репортажом, а моји ученици имају прилике на секцији да упознају та искуства”, каже наставница. Поводом ранијих прослава Савиндана она је урадила три слике: манастир Хиландар која краси наставничку канцеларију, затим икону Светог Саве и портрет Вука Караџића. Школско звоно означило је крај великог одмора. Време је да се крене у учионице. Безбрижни су били они ученици чији ће следећи час да се подели на три дела, и биће времена за причу, за учење и смех. ОШ „Ћирило и Методије” у Кучевишту је најстарија у крају, основана је 1780. године. Настава се у почетку изводила у манастиру св. Арханђел. Описменила је многе генарације, а данас у њеним клупама знање стиче 227 основаца, од којих наставу на српском матерњем језику похађа 61 ученик уз помоћ 22 наставника и 8 учитеља.

ОШ „Ћирило и Методије” из Кучевишта и ОШ „Свети Сава” из Трстеника побратимиле су се 2006. године на иницијативу Македонско-српског друштва Шар-планина из Крушевца. Повеља о братимљењу и сарадњи потписана је у Скупштини општине Чучер –Сандево.

(Слово бр. 28/29 јануар/фебруар 2010, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Сећање на сликара Предрага Пепија Урошевића

Био је путник у потрази за причом

Блиски су га познавали као суптилну, великодушну и надасве посебну особу. Знали су га и као неуморног путника кроз тајанствене пределе уметности и просторе сопственог универзума. Био је упорни борац против кича и баналности грађанских салона и изненадио својим искреним покушајима да каже истину у сликарству Иако је прошло четири године од смрти Предрага Пепија Урошевића младог и упорног номада против шунда и искривљених вредности у сликарству, сећање о њему живи са истим жаром. Рођен је у Скопљу и цео свој кратки животни век провео је ту. У родном граду је 1987. године дипломирао на Факултету ликовних уметности, на отсеку за ликовну уметност и сценографију у класи професора Родољуба Анастасова. Те године постао је и члан Друштва ликовних уметника Македоније. За време дводеценијског бављења сликарством своја дела представио je на 19 самосталних изложби у земљи и иностранству, а учествовао је и на многим групним изложбама и ликовним колонијама.

Путовање кроз душу Животни пут овог младог сликара карактерише непрестано путо вање кроз тајанствене пределе уметности и безграничне просторе сопственог универзума. На тим путовањима он открива велику тајну да је слика заправо место драматичног догађаја, односно место стварања, пропасти и вечног обнављања универзума. Судар између живота и смрти, кретања и мировања, светлости и таме, простора и времена, односно та вечита прича, боље рећи драма, постојања је главни мотив његовог стваралаштва. „Пепијев слоган још из средњошколских дана био је „Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности”. Вероватно, следећи ту идеју у даљем животу и стваралаштву врло тешко се уклапао у свакодневна клишеа живота. Зато се у потпуности слажем са ликовним критичарем Емилом Алексиевим у његовом закључку да је Пепи био аутор који се тешко, а вероватно и уопште није уклапао у институционалне оквире успешног уметника који су наметнути. Прича о Пепију је прича о уметнику у земљи у којој се тешко препознаје, а још теже признаје нечија изузетност. Био је аутор окренут себи и малим пролазним стварима. Његова прича нема срећан крај, већ је прича о талентованом уметнику који није успео да оствари сопствене стваралачке могућности у пуној мери, јер је био заглављен у нашем провинцијском блату”, каже Роберт Урошевић, брат покојног сликара. Пепи је своју изузетну уметничку авантуру почео одмах након дипломирања. Први пут публици се представио својим цртежима из циклуса под насловом „Линија и простор”. Та дела је радио у виду церебралних мапа, што је први пут виђено у нашој средини. У то време домаћи критичари су говорили да је реч о преносу сопствених доживљаја на ликовно платно или о експлоатацији рудних богатстава подсвести (Климе Коробар). Значајна дела из овог периода (1988-1994) рађена су тушем и лавираним тушем. Паралелно са путовањем кроз сопствени унутрашњи универзум, Урошевић је био под јаким утицајем уметника са Запада што је допринело да се одлучи за асамблаж, врсту тродимензионалног колажа који је као начин изражавања омогућио непосредни контакт са стварношћу. Као уметник био је ретка појава на нашим просторима управо и зато што се дубоко противио баналности грађанских салона. Био је велики противник грађанске кич културе и неприкосновени борац против те појаве у уметности. Свој дубоки револт представио

је комбинацијом готових предмета чиме је покушао да као стакло на златно урамљеним гобленима разбије малограђанске стереотипе. Запаженија дела из овог циклуса под називом Ин-аут су му Сломљено срце, Пијано, Зипо, Свети Трипун, Тешкото и први пут их је 1991-92. године изложио у кул-парку испред КИЦ, а своје колаже и гоблене представио је и у Музеју града Скопља.

Слика као место драматичног догађаја Крај 20. века ће за овог младог уметника значити поновно враћање малим стварима. Тежиште његовог интереса све више се помера од сопствене унутрашњости ка окружењу. У овом периоду ради графитном оловком, а свој интерес за природу представља сликама из циклуса Геопоетика на врло успешним изложбама у Скопљу, Куманову и Београду. ,,У делима из овог периода (монотипије) млади сликар примећује и бележи трагове природе. Пролазност, одсутност ствари (предмета), отисак који оставља пахуљица док се топи или неко ситно биље које расте само једном, траг капи кише која клизи низ стакло прозора, сребрни траг пужа, сећање на један непоновљиви сунчани дан, на лист који је пао у воду и отишао с њом, сећања на мала пролазна острва песка која се појављују неочекивано и исто тако неочекивано нестају. Ова дела за њега су значила ново искушење па ће се и даље занимати за мале и пролазне ствари. Међутим, истовремено, серијом цртежа, рађеним оловком у боји у циклусу под насловом Енергија у оловци поново ће се окренути, односно, вратити старој страсти - истраживању простора слике. У овом периоду Урошевић ствара и својевидни самостални универзум знакова за које критичари кажу да су трагови одигране експлозије. Тиме се поступно кретао ка једној синтези свега што је урадио до тада”, закључио је Климе Коробар. Запаженија дела из овог циклуса су Паун (неколико слика) и представљена су први пут на изложбама у Националној галерији 2003. и у Музеју града Скопља 2005. „Не могу а да не споменем Кочу Фидановског, академског сликара из Скопља, који је као Пепијева сродна душа, пажљиво следио његов рад од самог почетка. Препознавши његове квалитете упорно га је храбрио и подстицао, био му је нека врста ментора. Иако се и сам није уклапао у те институционалне оквире успешног уметника, а то место је несумњиво заслужио управо подстичући младе уметнике да се боре против театралности, лажи, акробатства и искривљеног система вредности, што је врло тешко, готово немогуће. Са друге стране мислим да би се Предраг још теже уклапао у данашњи израженији, снобовски начин вредновања уметничких дела, а самим тим и аутора тих дела. Мислим да су данас ретки прави аутори, не само у сликарству већ и вајарству, архитектури који вреде и могу да оставе неизбрисив траг”, закључио је Роберт Урошевић. Животни пут Предрага Урошевића завршио се неочекивано. Нажалост, није могао да доврши започето путовање. Ипак, његова дела и данас трепере својим притајеним сјајем као скупоцена колекција ретких минерала поштована само од правих познаваоца. Ова неправда је само делимично исправљена 2008. године када је у организацији кустоса Климета Коробара и куратора, ликовног критичара Емила Алексиева организована прва и изузетно посећена постхумна изложба овог младог сликара. (Слово бр. 28/29 јануар/фебруар 2010, Нена Ристић Костовска) Приче из Македоније

Сећање на креативну Српкињу из Француске

Просила и поклањала књиге по селима

Зорица Сентић је тек у петој деценији живота поново научила свој давно заборављени матерњи језик. Вратила се у Србију и помагала библиотекама у сеоским срединама. Почела је буквално просећи на Сајму књига у Београду, а данас њена акција „Дарујмо реч” има стотине поклоника подједнако хуманих као и она сама. За свој рад од Педагошког покрета Србије добила је годишњу награду „Васа Пелагић” за врхунска остварења у образовању за 2009. годину

Ову лепу жену широког осмеха, ведрог духа и великог срца упознали смо у Скопљу, у Спони, удаљеној свега стотинак метара од куће у којој је заиста рођена једног 10. септембра. Срце ју је вукло да се врати на место где је угледала светлост дана, али повод је био сасвим друге природе, а то је да делегацији Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије из Ниша, који су Спони поклонили пакет књига са преко 600 наслова, дарује три своје књиге. То је, заправо, била кап у мору коју од 2006. године несебично поклања школама по селима Србије. Њен циљ је био да свако српско село добије своју библиотеку при школи, цркви, при неком огњишту које још увек тиња чувајући српску реч. Знала је да у Србији има 4.800 села и да тај посао неће бити ни мало лак. Исто тако, знала је да ће за 15 година у Србији нестати свако четврто село, да ће бити заувек затворених бунара, амбара и дворишта, да се у њима више неће чути весела дечја граја. Зорици је било познато и то да сваког тренутка по неко негде напушта своје село... Зато је и покренула акцију „Дарујмо реч”, јер је књига, како је говорила, топла, мудра, учена, песничка, прозна, научна, духовна, световна и написана реч која је насушно потребна. То је реч која лечи, враћа Србе у српска села заједно са легендама, митовима, традицијом, славном историјом, бајкама и причама. Српским селима треба књига – библија, буквар, читанка, словарица, земљопис, речник, приповетка, роман. Треба им извориште знања, да их укори или подучи, да их научи оно што нису знали, да поново верују у реч, у човека, у себе. Зорица Сентић је, иако то није желела да призна, била свестрана жена богате биографије. Српкиња која је живела и стварала у Кану. Песникиња која пише и на српском језику, модни креатор и вајар. Није одувек живела на Азурној обали, али када „прођемо свет тражећи срећу, вратимо се кући да је нађемо”. То је и њена прича. Рођена је у центру Скопља. Француски није језик уз који ју је мајка дојила. Њено детињство су уљуљкивали македонски и српски језик.

Приче из Македоније

И врањански, за који је дуго веровала да је посебан језик, а недавно је са жаљењем сазнала да није. „У Француску смо се одселили одмах после земљотреса 1963. који није потресао само Скопље већ и мог оца. Имала сам тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика, а после сам заборавила српски. Неколико деценија живела сам близу Париза у Оисе-у. Са седамнаест година сам матурирала, а живот ме је касније (1998) однео на југ. Четири године у Фрезусу и Сент Рафаелу, два лепа градића које сам волела, а потом у Кан, на Азурној обали, где је и данас мој дом”, говорила је Зорица Сентић на свом последњем гостовању у родном граду. Признала је да функционише као „неке животиње – инстиктом”. Иако није имала велика очекивања, 1998. вратила се у Србију, да у родном крају њених родитеља, селу Левосоју код Бујановца, сахрани оца који је те године умро. Ту је пожелела и почела поново да учи матерњи језик. Посетила је и родно Скопље и ту, испред станице, написала једну прелепу песму „Застана времето“ (Стало је време). „Имала сам екслузивну продавницу гардеробе. Звала се ОдитО. Радила сам дуго и лудо. Ишло је дивно, а било је свега, и новца, друштва, пријатеља... Пуно тога сам научила, али сам заборавила српски. Било је то у близини Париза у градићу Бове. Ту је мој отац проживео велики део свог живота. Један мањи део, трећи по реду, у Америци. Сећам се једне реченице која ми је често у глави: „Прођемо свет тражећи срећу, а вратићемо се кући да је нађемо”. Те речи ме дуго прате, а не знам да ли су моје, али ја сам их усвојила”, говорила је Зорица. Након повратка у Бове затворила је продавницу и одлучила да цео њен живот убудуће буде онакав какав је увек желела да буде. И од тада само, или скоро само пише...

„Седам година касније, неке моје песме које су писане на француском успевам да преведем на српски. Неко дода оних пет падежа који недостају и тако 2005. године изађе моја прва збирка поезије „Угаси тишину”. Наредне године се опет вратим у Србију, у родно село мојих родитеља због маме која је била болесна. Видим да у селу Левосоје не могу да нађем књигу „Мали принц”, коју сам желела да поклоним деци, а у школи нема библиотеке, већ врло мало неких књига. Док сам боравила у селу сазнам да је у току Сајам књига у Београду. И знате, ове идеје се роде, не зна се зашто. Успевам да од Министарства дијаспоре добијем један мали штанд од једног квадратног метра и почнем да просим књиге за моје село. Мене ништа у животу није срамота да радим. И тако за седам дана трајања сајма, успевам да испросим 5000 књига и допремим их у село”, причала је Зорица на симпатичном српском са приметним акцентом француског језика. Њен циљ је био да библиотеку у Левосоју опреми са што више књига, али када се то прочуло почели су да је салећу људи из разних средина Србије са молбом да и њима помогне. То је на крају и учинила, мада у почетку невољно. „Кад се нешто хоће, ништа није немогуће. У тој речи немогуће садржана је реч могуће. Знала сам да ћу имати подршку и добила сам је. Све то радим без икаквих средстава, искључиво из љубави. Зато, када ме неко пита где живим, ја кажем – у књигама.” Убрзо је на интернету постављен и блог „Дарујмо реч”. Акција је одлично ишла. Улазница за њене поетске вечери су биле књиге које би посетиоци понели из своје кућне библиотеке. Било је људи који су даровали и по педесет књига, а Зорица је њима за узврат читала своје песме на 12 језика, на колико су биле преведене. Прву збирку „Угаси тишину” објавила је 2005. Другу „Угаси тишину број 2 – Ја нас волим” , 2008. године, а и све будуће поетске књиге зваће се исто – „Угаси тишину”, али са различитим поднасловом. Селима у Србији подарила је преко 10.000 књига, можда и десетоструко више. Није знала тачан број, одавно је престала да броји. (Слово бр. 28/29, јануар/фебруар 2010, Дуле Јоксић)

По професијин жена, а хоће да буде добар човек Када смо госпођу Сентић упитали чиме се бави у Француској, она је као из топа одговорила „Ја сам по професији жена, а хоћу да будем добар човек”. Желела је да остави мало мистерије око свог живота и тога чиме се бави, али је претходно признала да нема CV. Радила је пуно тога, знала је да чита завршни рачун, иако је то мрзела, а била је и пословна жена. Први и последњи посао био јој је у агенцији за некретнине, између њих имала је бесплатни часопис, продавницу финог веша и гардеробе, била је татина секретарица, била је удата за музичара, али „није имала довољно слуха”, потом је продавала облике свог лица за потребе реклама, живела је и зарађивала, све је изгубила и стекла право да пише и да ради само то. „Отворила сам бутик за који су жене морале да купе годишње претплатне карте да би у њему куповале. Радила сам оно што се не ради, стварала сам уметност, била сам ја. Желите да знате како сам направила свој први шешир? Гледајући на телевизији једно дете које умире од глади помислила сам да би сто франака могло да му помогне да живи више од годину дана. А ја, глупа и поносна, гледала сам шешир који сам управо купила. Његова вредност била је онолика да би од ње могло да се храни двадесет таквих дечака и то годину дана. Исекла сам шешир, поставила делиће на сто. И мој први шешир се створио од завеса... Умножавала сам их. Више никада нисам купила ни један шешир, ако је то уметност, онда ја стварам уметничка дела. Сутрадан сам направила други, а затим наставила. То ми није било довољно па сам направила прикладне јакне”, говорила је Зорица.

Облутак и судбина Зорица тврди да није писац. Не зна одговор зашто је почела да пише, али се сећа дана када је одлучила то да ради. „Тог дана на плажи нашла сам облутак у облику књиге. Чудила сам се како га је природа створила, имала сам утисак да су тој књизи окрзнути листови...Знала сам шта треба да радим...Од тог тренутка записујем чим ми се роди идеја. Није битно где сам, да ли испод туша или у кревету, или уз кафу. Заправо, живот пише, а ја га само копирам.”

Зорица Сентић, Српкиња из Француске, књижевница и добро творка, од маја 2014. године почива у Левосоју крај Бујановца, родном селу својих родитеља, у близини школске библиотеке која је била мотив за акцију „Дарујмо реч”.

Приче из Македоније

Иван Бећковић, музички новинар

Прижељкујем ТВ и радио на српском Фасциниран концертом „Рибље чорбе” у Скопљу, далеке 1987. године, за београдски ИТД написао је свој први новинарски текст. Деценију касније занат „пече” као креатор и водитељ емисије „Да богда црко рокенрол“ на локалном радију Луна, као и у ТВ 96 као музички уредник и водитељ емисије „Шта има ново”. Препознавши интернет као медијум, са супругом Мајом 2003. године, оснива Македонску музичку мрежу, тренутно најпопуларнији музички сајт у земљи. Потписао је велики број интервјуа са најзначајнијим музичким именима на простору Балкана. Већи део тих разговора вођен је на српском језику, али каже да му је ипак велика жеља ангажман у медију националног предзнака

Иван Бећковић припада новијој генерацији успешних музичких новинара. Читаоци га препознају по маестралним интервјуима са водећим музичким именима и јавним личностима са простора читавог Балкана на страницама водећих високотиражних домаћих и страних часописа. „Од најраније младости интензивно пратим балканску музичку сцену. Зато са сигурношћу могу да кажем да су сви успешни музички новинари најпре били велики фанови попут Петра Поповића, Драгана Кремера, Дражена Врдољака, Петра Јањатовића. Дакле, најпре слушање музике, концерти, сакупљање плоча, исечака из новина, мајица, и чега све не, а кад све то стекнете, уз лакоћу и креативност у изражавању сасвим сигурно можете и да пишете”, каже наш саговорник.

Приче из Македоније

Изазови живота Иван Бећковић као своју прву адресу наводи Приштину, јер је тамо 1971. године дошао на свет. Детињство је провео у Урошевцу где су му родитељи радили као професори српског језика. „Мој отац Зарија је пореклом из Црне Горе и да одмах одговоримо знатижељи многих људи, блиски смо рођаци са академиком Матијом Бећковићем. Мајка Деса је била из мешовитог брака Српкиње и Македонца из ових крајева. Нажалост, умрла је веома рано, па сам неко време паралелно живео са оцем у Урошевцу и са њеним родитељима овде у Македонији”. Али, вратимо се на тему. Своје „ватрено крштење” у новинарским водама Иван Бећковић је имао још у тинејџерском добу. „Био сам велики фан „Рибље чорбе” и знао све о њима, како се то обично каже, имао сам их у малом прсту. Инспирисан

(Калиопи, Леб и сол, Кирил, Драган Даутовски...). Треба подсетити да је овај тим уређивао и званични сајт Тошета Проевског све до његове смрти. „Новинарски посао нуди сталну комуникацију са људима. Неки од мојих саговорника су ми касније постали пријатељи, и не само моји, већ пријатељи моје породице а ту бих споменуо поп диву Калиопи, Ребеку, браћу Теофиловиће. Посебан утисак на мене је оставио Арсен Дедић, свестрана личност и професионалац. Приликом разговора готово математички тачно је дозирао шта и колико треба да каже. Поносан сам и на свој разговор са Џонијем Штулићем (1999) фронтменом Азре, који у принципу врло ретко даје интервјуе, исте године имао сам прилику да се сретнем са Кустурицом (повод је био НАТО агресија на Србију и Црну Гору), а недавно сам имао екслузиву са Исидором Бјелицом поводом њене најновије књиге „Мој деда Луј Витон” која је објављена и на македонском језику. И уопште, драго ми је када праве вредности из Србије могу да представим публици овде у Македонији, било да је у питању добра књига, филм, музика... Иначе, крај овог разговора наметнуо је опште закључке, а то је да се српска интелигенција полако но сигурно окупља, поправља учињену штету и да се у том смислу не сме занемарити значај квалитетног информисања на матерњем језику. Додуше, већи део интервјуа водио је на српском језику, у породици такође негују ту традицију, али ипак прижељкује ангажман у медију националног предзнака, пре свега радију и телевизији.

спектакуларним концертом овде у Скопљу (1987), поводом девет година њиховог постојања и промоције новог албума – „Ујед за душу” на коме се налазе неке важне песме: Када падне ноћ, Члан мафије, Свирао је Дејвид Бови, написао сам свој први материјал под насловом „Рибља чорба после девет година”, који је објављен у београдском ИТД-у и изазвао велико интересовање не само за хитове и Бору, већ и за аутора који је имао шеснаестак година”. Иако интересовање за музику никада није запоставио, Бећковић у међувремену уписује студије агрономије, жени се Мајом и добија најпре кћер Машу која данас има седамнаест година, затим сина Матију који има тринаест, а пре три године све их је пријатно изненадио и најмлађи – Максим. „Венчали смо се релативно млади, одмах после двадесете. Када је Маша дошла на свет одлучили смо да живимо са Мајиним родитељима, на обронцима Скопске Црне горе, овде у Глуву. Некако у том периоду, уз нове животне улоге супруга и оца, све више сам се приближавао новинарском занату. Почео сам да се „печем” у локалном фолк радију Луна (власништво породице Качаниклић из Сандева) као креатор и водитељ емисије „Да бог да црко рокенрол”. Признајем, моја музика и ја били смо тамо црна овца, али је то ипак било драгоцено искуство. Касније, у ТВ 96 имао сам прилику да се докажем као музички уредник и новинар у емисији „Шта има ново”. Програм је ишао на српском језику, а давао се „пресек” догађаја на македонској и српској музичкој сцени. Нажалост, тај пројекат је пропао, јер ентузијазам ипак није био довољан. За мене лично то је била прекретница, јер сам „кренуо” озбиљније да радим, сећа се Бећковић. Када смо већ код искуства Иван Бећковић га је стицао и у редакцији дневног листа „Македонија денес” и редакцији тиражног часописа „Теа модерна” где и данас сарађује. Уз његов добро „печени” занат одлично је дошла Мајина подршка и предузимљивост па су 2003. основали Македонску музичку мрежу, њихов први заједнички пројекат и тренутно најпопуларнији музички сајт у земљи где су представљени сви који нешто значе на балканској музичкој сцени

(Слово бр. 30, март 2011, Нена Ристић Костовска)

Неки су ме задивили, а неки разочарали Један од важнијих пројеката у новинарској каријери Ивана Бећковића је сарадња са меркетинг агенцијом Идеја плус на публикацији Пронаћи глас. „Ради се о политичком маркетингу на просторима бивше Југославије. Имао сам интервјуе са серијом политичара из региона. Од читаве плејаде домаћих, разговарао сам са Стојаном Андовим, Петром Гошевим, Ристом Пеновим, Марјаном Ђорчевим и другима, али бих као одличног саговорника издвојио ранијег председника Киру Глигорова као изванредног човека, политичара оштрог ума и господина у сваком смислу. Први председник Хрватског сабора, Дражен Будиша такође ме је импресионирао као човек и као професионалац. Жао ми је што то исто не могу казати за Вука Драшковића који је био један од хероја моје младости, јер сам волео његову књижевност и одрастао с њом. Иако смо у његовом кабинету у Кнез Михаиловој у Београду имали диван разговор, претходно ме је разочарао својим поступцима и изјавама управо у време бомбардовања Србије, онда када је нашем народу било најтеже”.

Приче из Македоније

ПобУжје, село побожних људи

Наш Соко град

Обновљене светиње вековима чувају њихову децу, куће и све што имају, а живот на чистом, готово медитеранском ваздуху и у складу с Богом, је рецепт за срећу и спокојство

Изобиље природне лепоте и православних храмова из Средњег века, стара сеоска архитектура и тесни сокаци, очувани народни обичаји као и простосрдачност и добродушност мештана красе Побужје, село на југозападним падинама Скопске Црне горе. На идеалној надморској висини од 550 до 600 метара ово место представља праву ваздушну бању у којој живи око 600 становника македонске и српске националности. Није ни далеко! Налази се на двадесетак километара северно од Скопља, на путу који води из Чучера и Кучевишта према Бродецу, Танушевцу и даље према граници са Косовом и Метохијом.

Храмови су заштитници нашег села Према предању које и дан-данас живи и преноси се са колена на колено, у Побужју је владала велика суша и није било порода. Онда су људи, с вером у Бога, подигли неколико крстова око села и обновили

Дуговечност није реткост На Скопској Црној гори дуговечни људи нису реткост. Кажу, томе помаже чист ваздух, здрава храна, рад и, како кажу, живот у складу с Богом. „Шта је осамдесет или деведесет година, покојни деда Блажо из оближњег Љуботена погинуо је у саобраћајној несрећи 1974. године у 114 години живота када га је на Бит пазару ударио камион, јер је био пазарни дан, одмахују старци који су превалили осамдесету. Кроз генерације у овим крајевима живео је и обичај да се девојке удају за млађе момке. Из практичних разлога, кажу, зрелија девојка више води рачуна о кући, деци, новцу, поштује старије, и што је најважније може да ради и да буде темељ породице, а уз то не троши много пара на дотеривање и шетање. „Епа, мило да ти кажем, у моје време овде се чекало у ред за венчање. Село је било пуно младежи. Обичај је било да зреле девојке дају за млађе момке. На јесен или у пролеће дођу „строј ници”, донесу ти неки слаткиш, похвале момка и богату фамилију, тамо овамо, отац пристане, и мораш да га послушаш. Дајеш збор цркву посвећену Св. Петки и манастир Пресветој Богородици, све у знаку побожности и молитве. „Мило да ти кажемо (карактеристична добродошлица старијих људи у овом крају), oд како су људи изградили ова света места, угодили су Богу молитвом и постом, па је почела киша и пород у нашим кућама. И тако је живнуо народ. Право да ти кажем то је било давно, пре петсто шесто година и више, за време краља Милутина. Да ти кажем мило, тада је обновљен и манастир Св. Аранђел у Кучевишту..., кажу старци. Иначе у знак захвалности село вековима слави Малу Богородицу, а на светог Марка (8. мај, други дан после Ђурђевдана) излазило се у поље око крстова и молило за кишу и берићет. А најважније од свега је да светиње чувају њих, њихову децу и све што имају, и тако вековима...

Приче из Македоније

и уговори се свадба. И тако, у недељу дођу сватови и пајтон, одигра се коло...и одведе млада. Сутрадан у понедељак идеш на чесму да послужујеш воду и готово, свршена ствар, тако је било у наше време, каже држећа и румена осамдесетшестогодишња старица Јованка Стојковић. Јованки и њеним другарицама није фалило ништа што су живот провеле у свом родном Побужју. Радећи и живећи у складу са божјим законима, изродиле су синове и кћери и дочекале унучад и праунучад, а многе и чукунунучад. „Сточарска звона су се ујутру разлевала чак до манастира (3,5 км), а поље је било чак до Радишана (удаљено 10 км). Кад даница изгреје пођемо да радимо, а тек кад зађе враћамо се кући. И ништа нам није било тешко. Песма је одјекивала са брда на брдо. Зими смо преле вуну и плеле чарапе, јелеке, џемпере, ткале ћилиме и клашње и све друго што треба за чељад”, каже баба Јованка о данима своје младости. Срећом, слажу се наше саговорнице, модеран начин живота присутан је и овде. Све је пуно лакше и боље него раније. Млади људи имају удобне домове, превоз, водовод, интернет. Имају могућност да школују децу и оду у град кад помисле. „ Другачије се живи него раније, једино је овај чисти ваздух остао исти а њега не би мењале ни за шта на свету, јер је заслужан што смо здраве и дуговечне”.

Душан Силни у Београду Кроз генерације у селима Скопске Црне горе чува се предање о доласку српских породица са Косова. Ретки су они који не знају да кажу нешто о пореклу својих предака, њихова имена и презимена и одакле су дошли. Књиге кажу да су овде Срби живели одвајкада, а у 13. и 14. веку насељавали су се под притиском Османлија. Крајем 18. века насељавање се омасовило и трајало са мањим или већим интензитетом до средине 19. века.

„Наша лоза Стајковића као и Кметови, Пешови, Јанкови су старе фамилије, једне од најстаријих у селу, а доселиле су се за време цара Душана из Пећи. То се у нашим породицама никада не заборавља”, каже наша саговорница. Можда је највећи изазов и неостварена жеља ових горштака старије генерације што нису имали кад и чиме да прошетају и виде свет. „Мило, да ти кажем, мој Душан је био велики радник, честит човек али мало својеглав, нека му је лака земља. Говорио је како му је живот прошао овде у планини а није видео свет, па чак ни Београд. Једног лета, док је била Југославија, вршимо пшеницу у дворишту, сакупљамо шта је Бог дао и припремамо се за зиму, а Душана нема, па нема. Нема га ни следећег дана. Познајући његову нарав нисмо хтели да пријављујемо, мислили смо да се нешто љути на нас. Али, није било тако. Дотерао се он кришом „као мајор у петак” што кажу наши људи, сео у воз и правац Београд. Тамо је прошетао тај Калемегдан, Теразије ли беше(?), па и до Дорћола и Топчидера отишао. Чудите се како знам сва та места. Знам, причао ми је после стотину пута”, каже бака Јованка и наставља – И, тако, тамо се похвалио како је Душан из Скопља и како се никоме није јавио да путује. Кафанџије су га прозвале Душаном Силним, угостиле и испратиле на воз пожелевши му да силно издржи кад се врати. „Велика и лепа варош тај Београд, све имају само немају овакав ваздух и убавињу којом је Бог обдарио наше Побужје, наш Соко град” рекао је Душан Силни на повратку и латио се заосталог посла, објашњавали су сведоци тог догађаја. (Слово бр. 30, март 2011, Нена Ристић Костовска)

Јабучар за душу Сточарство је у овим крајевима било вековно занимање људи. Последњих деценија млади и школовани мештани баве се производњом здраве хране. Ту су и мали привредни капацитети, млекара, насади, воћњаци, баште. „Наш познати производ је патлиџан јабучар. Зри тек у септембру, али га муштерије с апетитом очекују и не питају за цену. То је семе наших бака које не подноси најлон, брижљиво се чува а по њему нас препознају на свим зеленим пијацама у граду”, кажу јетрве Дивна и Бранка које се баве баштованством. Побужје има и реку. Уз њу десетак воденица још увеке меље каменом. Брашно за качамак или бакрдан, ко како воли, можете наћи код домаћина у селу који ће вас љубазно услужити. Чиста изворска вода, лети хладна, а зими топла снабдева водо водом цело село, улива се у Побушку реку и даље у Сераву из које је каптирана вода за скопски антички аквадукт. Не изненађујте се ако нека старица изађе из сокака и дође да пере у топлој изворској води на камену, који потиче највероватније из римског доба.

Приче из Македоније

Међу Србима у Сиркову и Росоману

Ништа, брате, без кафане и карираног стољњака Када су се Срби из Пирота, Трговишта, Лесковца, Гњилана и Витине и других места досељавали у овај крај, намера им је била да и њихови чукунунуци живе овде. Нажалост, број српског становништва незаустављиво опада, а расте број нежења и младих који одлазе без повратка. Преостали, спас виде у отварању фабрика за производњу здраве хране, отварању откупних пунктова, па и представништава српских компанија

Непрегледни виногради аутохтоних сорти, плантаже најква литетније брескве, пластеници, баште, ливаде и пашњаци прави су мелем за очи, све изгледа као да се управо овде Господу поцепала торба са природним лепотама, но разговор са љубазним домаћинима као да уноси дашак носталгије за неким прошлим временима када се живело много боље. Село Сирково једно од већих не само у росоманској општини већ и у целој Тиквешији простире се на седмом километру јужно од Росомана и два километра југозападно од доњег тока реке Црне, у близини ауто пута који преко Прилепа и Битоља води за Охрид. Атар села протеже се на 23 квадратна километра, од тога 1.240 хектара припада обрадивим површинама изузетног квалитета. У 200 домаћинстава живи око 600 становника, а половину чине Срби. Њихови преци досељавали су се из разних крајева Србије у неколико етапа. Први су дошли из околине Пирота, тачније Бабушнице, Љуберађе и околних села непосредно после Првог светског рата и Балканских ратова а познате фамилије су „Андрићевци” и „Илићевци”. Пред Други светски рат, великом сеобом 1936. године, око 150 породица доселило се из Трговишта на југу Србије. Половина се населила у Сиркову, а друга половина у Тремнику у општини Криволак. После Другог светског рата и скопског земљотреса доселиле су се породице из Лесковца, Гњилана, Витине и других места, међу којима су бројне фамилије Маринковић, Трајковић, Здравковић.

Није као раније Наш први домаћин и водич кроз Сирково је Стојан Илић, врло духовит и разговорљив пензионер винарије „Тиквеш”, трећа генерација „Илићеваца” из Бабушнице. Његов деда, Петар звани Брадина у Сирково је дошао са куферима пуним пара, купио земљу и оставио је потомцима. „Мој деда Петар Иљич звани Брадина био је руски емигрант племићког порекла. Због политичких и животних опредељења а

Приче из Македоније

пре свега због новца протеран је из Русије за време Октобарске револуције. Бабушница је била само његова успутна станица на путу за Сирково, крај у којем је желео да остави своје потомке. У то време у нашем селу било је доста Турака, а живело се доста заостало. Деда Брадина је собом донео многе новитете и био једна врста учитеља и саветника. Први је изградио воденицу, производио мед и разне специјалитете од сусама па је своје знање преносио и на друге”. У росоманском крају, целој Тиквешији а и шире најбоље се живело седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Непрегледни виногради, плантаже, воћњаци и баште „крцкали” су од рада и берићета и доносили много новца. „Овде је земља плодна, може чудо да роди. Као произвођачи првог зелениша на просторима бивше Југославије цело то тржиште било нам је у рукама. Зарађивали смо и лепо живели... А, данас, бога ми, тешко иде. Има у селу младих који се баве пољопривредном производњом и доста су успешни, али су то ретки примери. Није као раније. Брине ме што живот ових младих људи нема страсти, нема предузимљивости, полета. Све је некако стерилно. Зато сигурно и нема кафана у нашем селу. Сви седе у продавници, пију пиво и гледају турску серију. Момци немају намеру да се жене, а имају да исправе пут под ноге и оду негде на Запад. Шта ћете, а некада су кафане биле место где се разговарало о политици, економији, женама, о томе шта ће да се сади, сеје, како да се међусобно помогнемо, на крају крајева, место где се потрошио који динар више, и није био смак света, категоричан је наш саговорник.– Нема кафане, џаба сте тражили... Иначе Стојан је велики поборник отварања места за окупљање младих, па и старијих генерација, али је истовремено и велики противник алкохола. „Још док сам био млад прорадила је руска „жичка” у мени. Пропио сам се, због тога ми је пропао први брак из којег имам два сина. За Нову 1976. годину напио сам се „до даске” и од тада ни капи више. Био сам председник друштва антиалкохоличара и свима препоручујем да се клоне алкохола, а кафану волим и да бог да се отворила у нашем селу, због дружења, музике, песме... Ништа, брате, без карираног

стољњака и разговора уз чашицу... Ето, тако. Са садашњом супругом Каранфилком имам две кћери које су се удале. Ми сада живимо сами чекајући децу и унучад да нас посете, а у међувремену бавимо се баштованством у пензионерским размерама”.

Не можемо напред без обезбеђеног откупа Наш следећи саговорник, искрено препоручен од водича, је Стојановић Љупчо један од неколико регистрованих пољопривредних произвођача у селу. Тридесет година се бави овим послом, добитник је бројних признања за производњу здраве хране, а од тога живи његова петочлана породица. „Путовао сам Европом и видео како се ради овај посао. Поизводња сама по себи није довољна, потребно је да се обезбеди пласман робе. Ми правимо кардиналну грешку управо на самом страту производећи а не знајући да ли ће производ бити откупљен. Под пластеницима имам хектар земље, (50 пластеника у бројкама). Производимо паприку, парадајз, одвојио сам мало и за цвећарство, а имам и плантаже под бресквом и винограде. Да би се све то уновчило, обезбедиле плате за раднике, репроматеријали, одржавање механизације и све што иде уз то, нема одмора ни часа. У неколико градова закупили смо тезге на пијаци где раде наши радници или неко од нас и то је пласман о коме смо разговарали. А колико би било боље и лакше да је то организовано, на време исплаћено. У таквим условима може човек да размишља да повећа производњу, запосли радну снагу, оствари профит и да свима буде боље, зар не? На нивоу општине Росоман, а и шире у региону, ово село има најбољу и најквалитетнију земљу. Треба само подстакнути произвођаче, а првенствено младе људе, да правилно организују производњу, озбиљно схвате значај тржишне економије, држава да омогући повољне кредите и субвенцинирање, а све нам је то јако познато. „Штета је да поред овакве земље млади иду у град да раде за 200 евра. Моји синови су факултетски образовани. Одрасли су на имању, могли би да раде боље, више, квалитетније...Старији Александар је завршио информатику и жели да оде у Аустрију на постдипломске студије...Имао је прилика да прошета Европом, видео је боље, зато и нема озбиљну намеру да се бави овим послом. Други син Далибор је ожењен, очекује принову и више је везан за имање па се искрено надамо да ће он и његова генерација успети да поправе ствари и да на један модеран начин осмисле свој живот и остану на своме”.

Најпре да очувамо идентитет Војислав Стошић је агроном, произвођач грожђа и један од ретких који имају времена да се баве политиком. Активиста је Напредњачке странке, у неколико наврата кандидат за посланика, а 2000. изабран за саветника у општини Росоман, сада председник РО странке. „Срби у Тиквешком региону имају три политичке опције, Демократску партију Срба, Радикалну партију Срба и Напредњачку партију Срба у Македонији. И све би било у реду да народ није киван на политичаре који га се сете само пред изборе. Од задњих избора па до сада нога наших политичара, поготову ових на власти, није крочила у Росоман, а камо ли у Сирково. Ето, тако стоје ствари”. Са друге стране статистички подаци из два последња пописа показују незадрживо опадање броја српског становништа у овом крају. Додуше, та појава је заступљена и код укупног броја становника који се у периоду од 1994. до 2002. смањио за читавих 6 %, а Сирково је од 851 опало на 603 становника. „У селима Пепелиште, Тремник и Неготин у општини Криволак број Срба је преко 30%. Тако је и у демиркапијским селима Бистренци и Вогшанци а у селу Корешница је 50%, док у селима Сирково, Паликура, Манастирец и Трстеник у општини Росоман Срби чине половину становништва. Нажалост, опада број ђака и уопште деце, а расте број нежења. У нашем селу их има око четрдесетак на узрасту од 25 до 40 година. Миграција село град је учинила своје. Мислим да је и то при крају, јер сви који су намеравали већ су отишли”. Невладин сектор и поред добре воље, није бог зна како заживео у овом крају. Неких већих организација готово да нема. Срби се за веће празнике окупљају у својим домовима, информације у виду новина и часописа отежано стижу до њих. И језик се све теже одржава и то најчешће у породицама где има старијих људи који су очували свој језички код и пренели га на своје потомке, док је код младих људи присутан само у појединачним случајевима. „Тачно пре 20 година (14. фебруара 1991) НВО Удружење Срба и Црногораца је на иницијативу новинара Драгољуба (Драгана) Новаковића основало регионални одбор од наших представника из општине Кавадарци, Росоман, Неготино, Демир Капија и Грацко. Број Срба по општинама кретао се од 12 до 20 и 25 %, што није безначајно. Тада је требало урадити то што се сада покушава. Дакле, увођење факултативне или редовне наставе на матерњем језику, информисање, окупљање поводом значајних датума. Да смо тада имали добру стратегију и помоћ матице, верујем да би последице биле далеко блаже. Сада нам преостаје да охрабримо људе да се на предстојећем попису изјасне према свом националном идентитету, како бисмо бар то очували”, закључује наш саговорник. Растајући се од ових разговорљивих и пријатних домаћина који су искрено пожелеи да се поново дружимо, пожелели смо да реше све своје проблеме, па макар то било и на карираном стољњаку и да њихови потомци остану тамо где су их прадедови оставили. (Слово бр. 31, април 2011, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Божидар Пејић, први виолончелиста у МОБ-У

Овде сам остварио своје снове Од рођења је уз виолончело, партитуре, музику. Први солистички наступ имао је као матурант у сали Крагујевачке гимназије, а на другој години студија први пут је наступио са Македонском филхармонијом. Сарадња са гудачким квартетом Гајдов донела му је преко стотину концерата и гостовања широм света. Каже да највећи успех у каријери једног музичара може да стане у неколико минута, имао је такву част свирајући соло са Хозеом Карерасом, Џеси Нолман и Симоном Трпчевским Музика је једини универзални језик којим можете комуницирати у свим приликама, на свим местима и на коме се можете најбоље разумети са људима, девиза је Божидара Пејића првог виолончелисте у оркестру Македонске опере и балета. За више од две деценије професионалног рада „одгудао” је импресиван репертоар, а само у неколико претходних дана наступио је на значајним музичким догађајима: опери „Моћ судбине“, „Виенском балу“, отварању манифестације „Дани македонске музике“. Публика га препознаје по изванредној техници и страственој интерпретацији. Божидар Пејић је рођен у породици виолончелиста, у Параћину. Таленат за музику показивао је од малена али је музичко образовање започео релативно касно, у 11. години, у Школи за музичке таленте у Ћуприји. „Oд рођења сам уз виолончело, партитуре, музику. Родитељи су препознали мој таленат али ме нису терали да вежбам. Мислим да нису погрешили, јер таленат може да се развије само онда када дете сазри и заволи инструмент. Тек онда може да учи и напредује. Моји су радили у оркестрима широм бивше државе и стално се селили, тако да сам од малена уместо у обданиште, вртић или забавиште ишао на пробе. С друге стране, то ми је омогућило да се дружим са врхунским музичарима који су ми били велика инспирација и уз њих сам брзо напредовао”. Задње две године средње музичке школе завршио је у Крагујевцу у једној од најбољих школа у Србији. Као матурант и један од најбољих ученика имао је свој први солистички наступ и озбиљан сусрет са публиком. „Први наступ у чувеној Крагујевачкој гимназији, претечи Београдског универзитета, и после толико година и концерата, памтим као да је јуче било и када се сетим тог догађаја, осећам ону исту трему. Наиме, најбољи у генерацији имали су прилику да се представе широј јавности. А мени је свечана сала титрала пред очима од узбуђења, јер сам се налазио на месту са којег су многи наши знаменити људи кренули у свет науке, уметности, књижевности, музике...Изводио сам дела Чајковског и добијао громке аплаузе, и не питајте даље, јер се ничег другог не сећам”.

Свирао сам многим државницима Како рекосмо, невероватну топлину и могућности овог дивног инструмента за кога познаваоци кажу да је најближи људском гласу, Божидар Пејић је упознавао од рођења, а стечено академско знање само је употпунило његов музички профил. „Када говоримо о успешном извођењу музичког дела таленат у сваком случају није довољан. Најважније су руке, односно,

Приче из Македоније

техника. Можете некоме дати Страдиваријеву виолину, ако није савладао вештине свирања, све је узалуд. Друго, публика препознаје страст у извођењу, уочава технику, чак је битан и говор тела, односно цела интерпретација. Музичко дело захтева прецизно извођење текста, преношење расположења композитора и духа времена у коме је дело настало и свакако индивидуалност, посебан, лични печат том догађају, каже наш саговорник који је своје високо музичко образовање стекао на Факултету за музичку уметност овде у Скопљу, у класи професорке Душке Тасевске”. На другој години студија почео је да наступа са Македонском филхармонијом, за шта је требало „савладати” изузетно јаку конкуренцију колега. Није запоставио ни љубав према камерној музици а солистичку каријеру градио је наступима на домаћој и међународној музичкој сцени: Данима македонске

музике, Скопском лету, солистичким рециталима на Јесенским музичким свечаностима и другим манифестацијама. „Задовољни сарадњом (1991-92.) из Македонске филхармоније доделили су ми стипендију и место професора виолончела у Музичкој школи „Илија Николовски Луј” где и данас, поред других професионалних ангажмана, држим часове ученицима. Отвориле су ми се и нове могућности. Пошто сам љубав према камерној музици увек неговао, нисам пропустио прилику да од 96. у неколико наредних година сарађујем са камерним оркестром МРТВ. За мене као младог музичара било је то одлично искуство. А, по мом мишљењу, које наравно делим са колегама, то је најбољи камерни оркестар који је икада постојао овде. Сачињавали су га врхунски музичари из Македонске филхармоније, професори са факултета, професионалци из Македонске опере и балета и било је дивно радити с њима. Заиста је велика штета што је оркестар угашен... У том периоду Божидар постаје члан гудачког квартета Гајдов, који се родио из камерног оркестра МРТВ и постоји готово две деценије. Оснивач је професор Љупчо Соколов, а ту су и Љубиша Кировски и Иле Темков. „Са овим квартетом одржао сам преко стотину концерата у земљи и иностранству а издвајам оне у Немачкој, Румунији, Бугарској, Словенији. Наступали смо и приликом гостовања свих значајних личности из политичког живота. Колеге су у шали говориле да смо „државнички квартет”. Од свих државника пред којима смо наступали посебан утисак су ми оставили украјински председник Леонид Кучма и његова супруга, иначе професор виолине. Такву суптилност показао је и пољски председеник Квашњевски, па и Црногорац Светозар Маровић. Највећи љубитељ музике и забаве на тим свечаностима био је свакако незаобилазни Берлускони, који би и запевао ако треба. Ипак, пошто ме озбиљно питате, као добре познаваоце класичне музике међу државницима издвајам Европљане, нарочито Пољаке, Русе, Чехе, Украјинце...

Божидар Пејић у слободно време слуша сваку добру музику. Професијом је упућен на класику и омиљене ауторе Чајковског и Пучинија, али то не смета да често слуша добар џез, рок или било коју другу квалитетну музику. Македонија је земља у којој је остварио своје снове, ожењен је колегиноцом Златом, највећом љубави из студентских дана и има седмогодишњу кћер Теодору која полако креће стопама своје музичке фамилије. (Слово бр. 32, мај 2011, Нена Ристић Костовска)

Одлично познавање језика Радо говори о животу, породици, својим искуствима, амбицијама. Једна од омиљених тема за опуштање су му студентски дани и мале језичке „зачкољице” које га и дан данас насмеју до суза. „Рекао сам на почетку да је музика за мене универзални језик и стојим иза својих речи. Но, нисам веровао да македонски језик и моје буквално тумачење могу да ме доведу у смешну ситуацију. Ето, сећам се првих студентских дана овде у Скопљу. Сместио сам се и хтео да упознам град. Питао сам „газду” где има биоскоп да погледам неки филм. Човек ми је најљубазније објашњавао једно 10 минута. Слушао сам пажљиво, признајем. Све у свему запамтио сам да је кино, односно мој биоскоп „карши Пеко” (бивши кино Вардар). Стигнем на адресу и почнем да тражим таблу на којој пише „кино карши”. О боже мој...такве табле нигде није било. Притекоше у помоћ и пролазници и сви се нађоше у чуду где би то могло да буде. Елем, досети се један господин после реконструкције газдиног упутства. И, тако срећно погодих врата биоскопа „карши“. Ове језичке зачкољице су карактеристичне за српске студенте тога времена. Сви смо мислили да знамо а у ствари смо засмејавали саговорнике, а знам неке из моје генерације који су засмејавали читаве амфитеатре на факултетима. И дан данас се насмејем до суза кад разговарамо о тим данима и нашем изузетном познавању македонског језика.

Соло са Карерасом Као први виолончелиста у Македонској опери и балету Божидар Пејић каже да је за музичара најбитније да наступа, а да се његов највећи успех у каријери може измерити у неколико минута. „Поред редовног репертоара, са колегама из куће сарађујем на пројектима који се изводе на домаћој и међународној сцени. Дуо виолончела са Александром Котевским, Дуо виолина и виолончело са Климентом Тодоровским који ће се реализовати крајем ове године и Квартет виолончела са колегама из околних земаља су само неки. Имао сам част и прилику да као први челиста одсвирам соло са уметницима као што су Хозе Карерас, Џеси Нолман и Симон Трпчевски на њиховим наступима у Македонији. То су уметници високог ранга и соло са њима вреди године упорног рада. За мене лично то је био доказ мог дугогодишњег успешног бављења музиком. Приче из Македоније

Нова културна понуда на скопском шеталишту

Вредни антиквитети „с ногу”

Небојша Милић за себе каже да је до сада радио свашта, али да је у души остао песник и рокер. Рођен је и порастао у центру Скопља. Отац му је пореклом из Косјерића, града у западној Србији, а „прађед Цетињанин који је имао своју штампарију у Београду”, чије књиге праунук Небојша данас продаје у антикварној понуди на шеталишту у центру Скопља По угледу на многе европске престонице, главни град Македоније добио је недавно антикварницу књига и старих плоча на отвореном. Уколико сте љубитељ ових антиквитета имате прилику да се из шетње центром града вратите с књигом из 18. века, или, можда омиљеном плочом коју сте дуго тражили. Власник једне од нових тезги Небојша Милић, срдачно ће вас поздравити и на српском језику препоручити своје дуго чувано благо. За себе каже да је до сада радио свашта, али да је у души остао песник и рокер. „Град Скопље је расписао конкурс за оживљавање центра града, односно пешачке зоне дуж улице Македонија. Било је доста пријављених, али на моју срећу ја сам добио овај штанд. И, већ сам задовољан продајом. У пријави сам навео да сам једини са оваквом понудом, јер заиста нема сличних антикварница. Знам само за неколико у Скопљу које углавном продају намештај Луј 14. или афричке маске”, каже Милић. Дипломирао је књижевност, а с књигама се дружи од малена. Открива да му је у радну књижицу до сада уписан само стаж из периода када је почетком 80-тих радио као саветник у Медицинској књизи у Београду. „Овде на штанду су изложене углавном књиге старе по десет, двадесет, педесет, сто година. Најстарија је из 1750. и неке године, затим их има из 1878, 1903. и још десетак књига старијих од сто година. Углавном су из области медицине, историје, филозофије, на француском, немачком, енглеском и српском језику”. Од књига на српском језику имам на пример Васу Пелагића са делом издатим пре више од сто година, нешто од Петра Поповића издато на немачком језику преоко 80 год. и наравно класику, све из српског романтизма и писце Радоја Домановића, Кочића... Ако га питате шта се од књига највише продаје рећи ће вам да је „народ блесав за психологијом и психолошким романима” и да углавном траже Достојевског, грчке филозофе, естетичаре... највише филозофе, почев од Фројда, Јунга и Хегела. Отац четворо деце, Небојша Милић, каже да му је драго што на овај начин храни породицу, јер су му књижевност и музика две највеће љубави. „ Плоче сакупљам од 1965. године и до скоро сам имао негде око седам хиљада. Сада имам око четири хиљаде албума, јер синглове не бројим” – поносан је Милић. Не сећа се коју је прву плочу купио, али сматра да је најпериод у музици био онај од 1967. до 1975. године. То је био период кулминације џеза и рока као и хардрока, а 68. су се појавили легендарни Deep purple, Cepelin... У југословенској музици оцењује да су врхунац достигле 70-те. Појавили су се „Индекси”, „ЈУ група”, „Корни група”, касније и „Рибља чорба” и „Екатарина Велика”... Из искуства открива да данашња младеж тражи углавном овај савремени панк из 1984/85. год. а старија је више везана за „Индексе”, „Живот је море -Корни групе”, „Рибљу чорбу” и „Бијело дугме”. Сви хитови који су остали и данас потичу из 60-тих и 70-тих година, људи их слушају и слушаће их још дуго.

Приче из Македоније

Иако слабо пратим музику насталу после 2000. године чуо сам скоро у Србији неколико младих, врло добрих рок група које доста подсећају на „Екатарину Велику”. Од песама које се данас стварају у Македонији остаће Тоше и Калиопи, све остало је тешка брљотина. Те песме живе само месец два, изричит је Милић. Разговор – с ногу, ту испред штанда прекида озбиљнији господин који тражи плочу Радета Шербеџије из 1974. године. Милић проналази одлично очувану плочу и пазар је направљен без погађања. Продаје плочу задовољном господину за само 200 денара. И ту нам се наметнуло питање: Како да слушамо плоче када су сада грамофони права реткост? „У Европи се последњих година враћа грамофон. Готово да нема европског града где се не продају старе и нове плоче. На пример у Загребу је „Парни ваљак” упоредо са ЦД-ом издао и плочу, а на плочи се однедавно могу наћи и најновије песме „Рибље чорбе”. Сви нови албуми Кроација рекордса излазе на винилу”, кажеМилић, пажљиво показујући једну стару плочу. „Ево... видите ова плоча Елвиса Прислија издата је 1957. године. Нема шансе да се нешто сачува на ЦД-у толико дуго. Сваки ЦД прескаче већ после неколико година. Плоче су се, дакле, показале као знатно квалитетнији носач звука и враћају се, не само због носталгије, већ због истрајности. Много је више снимљено за ових 60-ак година, него што је то случај данас када се музика некако разводнила”.

Препорука у шетњи После првог сусрета са Небојшом Милићем, власником новог штанда – прве антикварнице књига у улици Македонија, у центру Скопља, стичете утисак да га одавно познајете. Нуди вам и могућност да код њега, на пример, наручите - музичку жељу, своје омиљене старе хитове, које ће вам радо изрезати на ЦД-у. Зато вам топло препоручујемо да се овог пролећа у шетњи градом обавезно позабавите и богатом антикварном понудом и вратите с оригиналним поклоном.

(Слово бр. 32, мај 2011, Биљана Тодоровић Георгиевска)

Обичаји на Скопској Црној гори

Без воденице - ништа од женидбе

У живописном селу Кучевишту, на обронцима Скопске Црне горе, према сећањима и записима, кажу, некада је било чак 140 воденица изграђених од камена. Данас их је једва 40-ак, дуж Кучевишке реке. Распоређене су на различитим растојањима. Неке густо начичкане, друге, међусобно удаљене и до 100 метара. Већина је данас урушена. Међу тим руинама, од неких су остали само темљи, друге су нешто боље очуване, али закатанчене. Треће, за чудо, још увек раде

Зуб времена и небригу људи преживеле су само четири воденице. Оне још увек раде, али су за разлику од правих, старих, али пропалих, обновљене, дотеране и „нашминкане”. Са 3167 становника, већином Срба, Кучевиште је највеће село на Скопској Црној гори, удаљено 25 километара од македонске престонице. Српски живаљ је и у околним селима Побужје, Бањани, Чучер, Горњани, Сандево, Мирковци, Глуво, Кучевишка бара... Кучевиште и остала села на падинама Скопске Црне горе, која, иначе, спадају у ред најстаријих насеља скопске котлине, помињу се још у даровницама и повељама српског краља Милутина од 1300-1308. године. Због близине града, асфалтираног пута, прелепе природе, са много цркава и манастира, Кучевиште и читава Скопска Црна гора омиљена су излетничка места Скопљанаца. Они ту долазе да се одморе, уживају, али и да „на извору” сазнају шта је народ хтео да каже са оном старом пословицом: „Свако врти воду на своју воденицу”. Мештани причају да је некада заиста било тако, јер је сваки воденичар скретао реку на своју воденицу. Бројним пресецањем тока реке стварао се нови правац, па је она временом добила облик потока. Данас, због тога што већина воденица више не ради, водоток се исправио, количина воде је нешто порасла, али она и даље личи на поток. Стојан Славковић је један од ретких мештана чија воденица још увек ради и меље. Наследио ју је од оца, а и данас је понекад користи. „Воденицу је користио мој отац, сада понекад и ја понешто умељем. Скоро свака кућа у селу је имала своју воденицу. Оне које су преостале ређе се користе јер сада раде млинови на струју. Некада давно, свако ко је имао пшеницу, имао је и воденицу. Речно корито је одговарало. Сада Кучевишка река није толико јака као раније, али ипак има довољно воде да покреће точкове воденице”, каже Славковић. Додаје да су му стари причали да никада нико из других села Скопске Црне горе није долазио у Кучевиште да меље жито. Житељи Кучевишта се и данас баве углавном пољопривредом и сточарством, а на питање откуд толико много воденица само у једном селу, позивајући се на приче предака, веле да је некада, чак и пре три века свака породица ту бројала од 20 до 30 чланова.

„Воденице су биле неопходне за њихову, али и за прехрану стоке. Оне су храниле целе породице”, каже Стојан Славковић, уз примедбу коју је од старијих чуо, да у то време младић без воденице није могао лако да се ожени. „Зато је свако домаћинство градило своју воденицу. Данас је нека друга прича. Уместо воденице, девојке сада од младића траже нешто друго, вели Стојан показујући на један бели фолксваген „поло” паркиран испред ресторана испод манастира „Свети Архангел”. Четири воденице које су и данас у „возном стању” углавном мељу кукуруз за сточну храну оних који се и даље баве сточарсвом, али је и њих све мање у селу. Један број људи је запослен у каменолому и руднику Бањани, неки у локалној самоуправи и јавним установама општинског нивоа, а немали број ради и у Скопљу. У Кучевишту се налази црква Св. Спас подигнута 1327. године, у време краља Стефана Дечанског. Крије још једну, мању цркву – Светога Николе, која је у тајности дозидана 1501. године током владавине Османлија. Тако на једном месту, у истом дворишту међу трошним каменим кућама постоје чак две цркве. Но, данас се види само једна, што је био и главни циљ старих неимара. Изнад села, поред реке где су „нанизане” воденице, налази се манастир Свети Архангел из времена цара Душана. Још даље, горе уз брдо, налази се мала црква Света Параскева. У дворишту, али и у самој црквици, је извор из кога људи и данас пију воду за срећу и здравље... Лепоте Скопске Црне горе, чист ваздух, бројни извори, манастири и цркве прави су магнет за излетнике из урбаног и загађеног Скопља. И, што је више уљеза и придошлица, то је већи број и „објашњења” откуд у Кучевишту толики број воденица. Како кажу сељани, „ови са стране све знају, па чак и нама објашњавају наше наслеђе”. А излетници, до којих су допрле приче да у Кучевишту има толико воденица зато што момци без њих у прошлости нису могли да се ожене, имају своју „тезу”. Тако, злонамерници из града кажу да је у питању чист инат и завист међу сељанима попут оне: „Зашто комшији да плаћам када могу сам да саградим своју воденицу и сам у њој да мељем жито”. Са овом причом се, наравно, не слажу мештани објашњавајући то површношћу „излетника и викендаша”, а има и љубоморних „грађана” на „наше историјско благо, и средњовековну ризницу, старе цркве и манастире, по којима и Скопље добија на вредности. (Слово бр. 32, мај 2011, Дуле Јоксић) Приче из Македоније

Бањане, духовни светионик на Скопској Црној гори

Трудимо се да одржимо све што су нам преци оставили

Своје изузетно културно наслеђе село Бањане потврђује чињеницом да у свом атару има чак пет средњовековних манастира. Његови млади житељи одлучни су да остану на вековним огњиштима, сачувају своју традицуију и побољшају услове живота Село Бањане једно од најстаријих насеља у скопском региону налази се на обронцима северозападног дела планине Скопске Црне Горе на око 12 километара од Скопља. На основу података Завода за статистику РM, на последњем попису из 2002. године у Бањану је било 597 становника, а већи део је припадао српском етничком корпусу. Прве писане изворе о Бањану налазимо у даровницама и повељама српског краља Милутина с почетка 14. века па се с правом може рећи да се ради о изузетном месту с дугом традицијом и непроцењивом културолошком вредношћу.

Приче из Македоније

Гостопримство, срдачност и духовитост красе становнике овога села. Њихов топао пријем још једном је посведочио да су позитивно расположени и да разумеју значај истраживачког подухвата студената групе за српски језик Филолошког факултета Блаже Конески као и уредништва часописа Слово који желе да пишу о њиховом завичају.

Угостили смо краља Александра Војислав Н. Ковачевић је ведар, оштроуман али пре свега човек великог животног искуства. Његове комшије су закључиле да је мудар и добро информисан те да ће бити корисно да буде први саговорник. Иако је у осамдесет петој години живота, још увек је у пуној снази и обавља све кућне послове, обрађује земљу, па чак налази и довољно слободног времена да одржава сеоску цркву посвећену Св. Ђорђу, саграђену почетком 15. века. „Поред сеоске цркве посвећене св. Ђорђу, село Бањане у свом атару има чак пет манастира а то су: манастир посвећен Вазнесењу Господњем, те манастирима Свети Илија, Света Богородица, Свети Јован и Свето Благовештење. Бањане, а и читава Скопска Црна Гора има изузетно велики број цркава и манастира, као ретко који други регион” – скреће пажњу деда Војислав. На питање како се данас живи у селу, а како се раније живело старина отресито одговара: –Раније је било много теже, тешко се долазило до пара, људи су се мучили да би зарадили за кору хлеба, тешко је било стићи до града, путеви су били лоши, није било аутобуског превоза, аутомобили су били реткост, а о телефонима да и не говоримо. Ипак, било је много другачије кад су у питању међуљудски односи. Упркос тешким животним условима људи су били веселији, дружили се и помагали једни дугима много више него данас. Обавезно су се окупљали на народним саборима и весељима, кад год је био неки велики празник. Данас је много другачије. Сада имамо све неопходне услове за нормалан живот, и ни по чему се не разликујемо од било ког градског насеља. Имамо добру путну инфраструктуру, одличну електрификацију, телефонске линије и интернет мрежу, скоро свака породица има минимум један аутомобил, ту је и аутобуска линија број 71, која Бањане повезује са Скопљем. А опет, људи су некако отуђени, изгубило се оно поштовање које је раније постојало, сви су окренути себи, нема више саборовања и народних весеља као некада. Млади су окренути другачијем животу, излазе у кафиће и дискотеке касно увече, а враћају се кући рано ујутру, тако да често нису у стању да нормално функционишу и обављају неопходне послове, овде на селу.” Кућа Војислава Н. Ковачевића одувек је била уважавана и поштована, не само у селу већ и околини. То потврђује и чињеница

да су Ковачевићи имали прилику да угосте и самог краља Александра І Карађорђевића, приликом његовог обиласка Бањана и региона Скопске Црне Горе. „Када је Краљ посећивао овај крај двадесетих година прошлог века, ја сам био дечак, а мој деда Јордан је тада био председник општине Свети Никита, која је у то време, осим Бањана, обухватала и друга места, као што су: Горњане, Чучер, Глуво, Бразда... То је било једно од најупечатљивијих сећања из мог раног детињства...Видео сам краља и краљевску свиту у непосредној близини. Изгледао ми величанствено, строго али и достојанствено и приступачно.”

Рецепти наших бака преносе се с колена на колено У кући Трајанке Ангеловске, рођене Жежовић, коју смо затекли у друштву њених унука Кате и Алекснадре, сазнали смо нешто више о традиционалном животу жена у овом крају, као и да су пољпоривреда и сточарство главна преокупација већег дела становништва. „Знате како је на селу, посла има на претек. Ја сам посвећена кући и унуцима, обрађивању баште и свему што иде уз то. Иначе, овде производимо паприку, парадајз, црни и бели лук, кромпир, грашак – за домаће потребе и за пијацу. Што се стоке тиче, у селу се гаје свиње, краве, козе, чува се и живина, а неке породице држе и коње, и магарце.” Бака Трајанка каже да се у селу данас веома лепо живи. Младе жене и девојке нису толико ангажоване и не муче се као раније, кад се све ручно радило и ткало, прало на реци и пешице ишло до града. „И поред толико модерних ствари које су ушле у наш живот, поготову око исхране, ми смо овде остали на домаћем хлебу. То је због тога што свака породица има своје брашно, а и људи се никада нису одвикавали од домаћег хлеба и традиционалног јела. Наравно, и овде баке и мајке све своје важне кулинарске тајне генерацијама преносе својим унукама и ћеркама, па су ретке оне које у животу не науче да месе хлеб, суку баницу, или наш традиционални црногорски специјалитет тзв. „комат“. Једноставно речено, женско дете је на овим просторима одувек одрастало уз огњиште, мајку, хлеб и све што иде уз то.”

Допринећемо просперитету нашег краја У разговору с Катом и Александром сазнали смо да су средњошколке и да се школују у Скопљу. Саме кажу да се живот младих на селу уопште не разликује од оног у граду, да без проблема

уче, излазе, друже се и налазе слободног времена да се посвете својим хобијима. Кате се бави фолклором, а Александра тренира рукомет у рукометном клубу Металург у Скопљу. Да је Бањане идеално место за младог човека потврђује нам и Жарко Вујић, који каже да млади остају да живе овде и да не планирају да напусте своја вековна огњишта. Упркос чињеници да је, као и свуда у држави, тешко доћи до посла, један део младих бави се пољопривредом и сточарством, један део ради у Скопљу, а највише је запослено у оближњим Рудницима Бањани. „Омладина Бањана је окренута своме крају. Сви се међусобно дружимо, радимо на покретању активности корисних за целу заједницу. Помажемо старачка домаћинства, радимо на очувању и промовисању нашег културно-историјског блага, пре свега цркава и манастира из доба српске династије Немањића. Трудимо се да одржимо традицију, наше богато наслеђе, српски идентитет и обичаје које су нам преци оставили. Радимо с осталом омладином са читавог подручја на томе да регион Скопске Црне Горе културно, образовно и привредно ојача”, каже наш млади саговорник Жарко Вујић. С поносом нам истичу да су се укључили у рад и активности Српског културно-просветног и информативног центра „Вук Караџић” из Кучевишта још од самог почетка. „Центар је нешто изузетно позитивно за све Србе овог краја, јер реч је о региону који у просторном смислу представља јединствену и повезану целину, с највећом концентрацијом Срба у Републици Македонији. Веома смо поносни што смо као млади људи успели да привучемо пажњу и да добијемо подршку Амбасаде Републике Србије у Републици Македонији, као и разумевање и подршку осталих институција у нашој матици Србији. Али ту нећемо стати. Трудићемо се да још више допринесемо побољшању целокупне ситуације у нашем крају и деловаћемо с циљем да обогатимо мултиетнички мозаик Македоније”, уверавао нас је овај енергични младић. Становништво Скопске Црне Горе живи вековима на овим просторима, делећи и добро и зло. Задњих година евидентан је напредак на свим пољима. Од отварања нових привредних капацитета, школовања младих људи до отварања културних центара за младе и перспективне људе. Надајмо се да ће успети у наредном периоду да свој завичај претворе у атрактивну туристичку дестинацију за што постоје иделани услови, да побољшају квалитет свог живота и наравно да остану на својим вековним огњиштима. Студенти групе за српски језик и књижевност Филолошки факултет „Блаже Конески” - Скопље

(Слово бр. 33, септембар 2011, И.А; В.В; К.А; Б.Н)

Приче из Македоније

Инспиративна прича младе Скопљанке

Живот је премијера без репризе Двадесетједногодишња студенткиња пољопривредног факултета Ана Марија Радосављевић из Скопља у раној младости је добила важну животну битку – битку за очи. Данас се успешно бави фотографијом и један је од хероја из пројекта Фајерворк поп певачице Кети Пери, који су својим животним причама заинтересовали светску јавност Иначе, сликам и старе грађевине, куће, људе, родни град, уличне свираче, осмех и све оно што носи позитивну енергију и љубав. Ако радим портрет важна ми је енергија коју модел има у очима, и људе увек гледам у очи, јер оне говоре све о човеку. Посебни изазов су ми стари људи који су увек пуни мудрости и искуства и желим да забележим њихове тренутке старости.”

Када снови постану стварност

У раном детињству Ана Марија се суочила с озбиљном болешћу која је претила да угрози њен вид. Од високе температуре добила је тежак облик страбизма, па су лекари диоптријом и вежбама покушали да поправе њено стање. Пошто је имала само три године никако није могла да објасни родитељима да све слабије види. „Како је време пролазило видела сам све мање и на карају само силуете. Постала сам плачљиво и раздражљиво дете. Родитељи су се максимално трудили да ми помогну, али ми је сваким даном било све теже. Желела сам да се играм и дружим са вршњацима а све ми је било мутно, мучно и болно”, присећала се Ана. Поред других редовних прегледа и консултација родитељи су девојчицу најзад одвели на београдску клинику у којој су повремено ординирали руски лекари. Прегледавши Анине очи предложили су хитну операцију, јер је вид био озбиљно угрожен, претило је слепило. „Тада сам имала пет година, али се одлично сећам да сам истински веровала да ће све бити у реду. Имала сам жељу и сан, као што ми је говорила бака. Операција је изведена овде у Скопљу, у Државној болници. Сећање на светлост која ме је обасјала када су ми скинути завоји, једно је од најупечатљивијих у мом животу. Угледала сам оца, мајку, видела сам их сасвим јасно и била пресрећна. Нису ми више требале дебеле наочаре нити било какве вежбе и лекари. Био је то осећај као да ми је неко поклонио нешто врло, врло драгоцено, а то су очи, детињство, игра, сва срећа овога света, једноставно, живот је почео за мене...

Моје фотографије су моје очи Данас је Ана срећна девојка. Сваки тренутак живота живи уз позитивну енергију, дружење са људима и осмех. Посебне тренутке увек овековечи фотографисањем и каже да су њене фотографије најбоља слика и прича њеног живота, оне су њене очи. „У седмој години отац ми је поклонио први фотоапарат, а у седамнаестој и први професионални. Онда сам почела да сарађујем са једном интернет страницом за коју сам фотографисала ноћни живот у Скопљу. Тада сам направила и прву озбиљну фотографију на којој је приказан „бизарни живот деце са улице” и мислим да се сви моји доживљаји читају на њој.”

Приче из Македоније

Учешће у пројекту Фајерворк познате поп певачице Кети Пери обезбедило је нашој хероини могућност да своју животну причу подели са целим светом и да то буде инспирација за снимање документарног филма. „То је за мене било огромно искуство. Дружила сам се са 250 младих талентованих људи из осам земаља Европе који су учествовали у снимању овог спота, а моја животна прича послужила је као мотив за снимање документарног филма.” Лепо је када снови постану стварност, поготову када се то догоди младим људима, али и за то је потребно потрудити се. Анина упорност и предузимљивост помогле су јој и да оде у монденски град Сент Мориц и упозна свог идола и пред најбољим фотографима света покаже своја дела. „Пратила сам на телевизији интервју са Амадеом Турелом, мојим идолом у фотографији. Одлучила сам да га пронађем и упознам се с њим. И сами знате да то данас и није нарочито тешко. Најпре смо преко фејсбука постали пријатељи, а касније сам послала своје фотографије и документарни филм из пројекта Фајерворк да погледа. Био је одушевљен и позвао ме да у септембру будем његова гошћа у Сент Морицу на „Арт мастерс” манифестацији где се окупљају највећи фотографи света. Та три дана у Сент Морицу Ана је провела као у бајци. Живела је свој сан. На свечаној вечери присуствовало је мноштво људи из света фотографије, позоришта, уметности, међу којима и Вилејам Клејн, Стив Мекјури, Ана Лебовиц и други. Амадео Турело је замолио јунакињу наше приче да устане и свима исприча своју животну причу а представио је као девојку чији је животни сан да постане светски познати фотограф и нагласио да верује да ће јој се то остварити. А, верујемо и ми. (Слово бр. 34, новембар 2011, Нена Ристић Костовска)

Времеплов главне скопске улице

Жал за младост

Улица Македонија – најпознатије скопско шеталиште, међу овдашњим Србима познатије као променада, је у суботу 24. септембра (2011) прославило свој 100. рођендан

У част овог јубилеја оживео је познати скопски корзо од Ристићеве палате до старе железничке станице, улицом која је некада носила име Јанија Џадеа, Краља Петра, Цара Бориса Трећег, Маршала Тита. Ту се догодио и својеврсни времеплов који је поред старомодних костима измамио и бројне колекционаре олд тајмера, љубитеље поезије, добре песме, забаве, а бројни су били и они који су дошли због десетке са луком, бозе и лимунаде. Прослава је иначе почела у подне испред кафића „Амигос” извођењем пригодне представе у којој се евоцирају успомене из прошлости. Наступили су и бројни музичари и певачи који су својим песмама подсећали „старе Скопљане” на добра стара времена, прву променаду, скри вени поглед, прво састајање... Зафир Хаџиманов, Верица Ристевска, Драган Мијалковски, Нино Величковски, Виолета То мовска и Данијела Панчетовић својим наступима оживели су давно прошло време и успомену на младост многих генерација Скопљанаца. А, познати скопски глумац и боем Марин Бабић употпунио је причу пригодним рециталима и својим извођењем Борине „жал за младост”. Све поетске душе имале су прилику да на сцени испред дома АРМ проследе песничко вече истакнутих песника и писаца који својим делима говоре о Скопљу и животу у њему, док су љубитељи немог филма испред некадашњег биоскопа Уранија, данас биоскопа Култура, погледали пројекције омиљених црно-белих филмова. Стари скопски боеми, а и они млађи, окупили су се у хотелу Бристол у 19 сати на „Боемској вечери”. Међу њима су били академици, писци, певачи, глумци. Нажалост, многи врхунски нису данас међу живима, али успомена на њих је итекако присутна и још увек свежа. „Бристол је био и остао познато стециште скопских боема... Најбољи опис боемштине по мом мишљењу дао је покојни писац и

академик Петре М. Андреевски у својој краткој причи Боеми. Тамо можете упознати сву тежину овог „заната”, најзад не може свако да постане боем....Прво иде статус посматрача, па кандидата, па тек онда састанак комисије и евенутуално пријем у друштво боема. Није то лако..., присећао се један скопски пензионер, који је узгред отворено признао – овдашњим градским Србима овај занат није тешко падао, били су увек успеш ни, некако су се лако проби јали, треба да питате ове старије конобаре у Брис толу да вам кажу све о њима, а од савременика овде видим Тому Манића, Марина Бабића и још неке... Рођенданску торту уз пуно жеља за славље и радост пресекао је градона челник општине Центар Вла димир Тодоровић, а свечаност је настваљена ретро забавом у којој су отпевани бројни евергрини. Све је трајало до дубоко у ноћ и завршило се ретро журком најбољег ди џеја које је Скопље икада имало – Драганом Б. Костићем. И док су се Скопљанци забављали неко је морао и да ради. Онде испод Ристићеве палате свој штанд са ручно израђеном бижутеријом окачио је апсолвент филозофије Сретен Васић из Вучидола. Каже да му је ово хоби и одлична прилика да заради џепарац, има и сталне муштерије а и креативан је: „Ево, неколико година како се бавим овим послом. За мене као студента то је одлична прилика да зарадим неку пару. Иначе, све производе израђујем од природног материјала а креације су апсолутно оригиналне....

(Слово бр. 34, септембар 2011, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Успомене једне Београђанке

Лет са Десанком Максимовић У ВИП ложи старачког дома „Милица” у скопском насељу Припор старачке дане проводи једна отмена старица. То је пензионерка Драгица Спасовска некадашњи професор књижевности у елитним београдским школама, дугогдишњи сарадник за културу у Скупштини града Београда, књижевни преводилац са руског, словеначког, бугарског и македонског на српски језик, аутор збирке поезије под насловом „Виза” и најзад, неко ко после шездесет година живота у њему може слободно да каже да одлично познаје дух Београда

Драгица Спасовска је пореклом Македонка, а духом Београђанка. Потиче из Кочана из породице доказаних револуционара за време Илинденског устанка и НОБ-а у Другом светском рату. Тих послератних година као млада и перспективна девојка отишла је пут Београда на студије књижевности и тамо провела „цео живот”. „Шездесете су биле златно доба Београда, магнет за младе. Живот је пулсирао и све што се догађало догађало се тамо... Позоришта, опере, галерије, биоскопи, све је било пуно. Долазили су светски уметници, наши путовали светом. Пред Атељеом 212 тражила се карта више, на општу радост тапкароша и семкароша, такође битних актера на тој сцени... Први радио, грамофон и сингл Елвиса Прислија и Битлса стајали су читаво богатство. То није могао свако да купи. На познате игранке на Калемгдану долазило се у гламурозним хаљинама и ципелама по угледу на светске, добростојећи су имали чак и фићу, али су ипак највећи шизици своје девојке довозили на Веспа пјаџију, то је био врхунац. Златно доба Београда... Ко га није доживео и проживео имаће прилику да гледа, јер мислим да ће се од тога тек правити атракција...

У Академији наука као код куће Драгица Спасовска је као дипломирани професор књижевности, своје прво запослење добила у Секретаријату за културу у Скупштини града Београда где је са мањим прекидима одрадила свој радни век. „Као радник из културе увек сам имала привилегију да резервишем карту за врхунске културне догађаје. У Академији сам била као код куће. Многи уметници и науч ници су ми били не само сарадници већ и лични пријатељи. Као најдраже издвојила бих сећање на Мирослава Чангаловића, једног од највећих српских имена музичке уметности. Љубитељи опере памте га по раскошном басу и интерпретацији у улогама Бориса Году нова, Дон Кихота, Фигара, Миткета из Коштане...Имао је дугу и успешну каријеру са бројним концертима по земљи и свету, а оне у Београду никада нисам пропуштала.

Приче из Македоније

Лично мислим да му се Србија није одужила на адекватан начин... Друга по мени врло значајна личност не само за Београд већ и за српску културу уопште је „легенда“ Атељеа 212, Мира Траиловић. Била је дугогодишњи про фесор Факултета драмских уметности . Дуго је живела у Паризу и тачно је знала шта Београду као престоници треба. Она је оснивач и дугого дишњи управник Атељеа 212 у који је доводила најпознатије представе и позоришта. Тих шездесетих са Јованом Ћириловим основала је ,,Битеф театар” препознатљиву позоришну манифестацију. Својим доприносом је заиста задужила престоницу, а мени је част што сам је познавала”, каже наша саговорница. Док је чепркала по успоменама из Академије и спо мињала имена Душка Радовића, Петра Лубарде, Уроша Предића и других значајних личности на лицу јој је био свечани зраз. Каже да јој је из књижевних кругова посебан утисак као пријатељ, као човек и као писац оставио Слободан Селенић. Био је родом из Пакраца из Хрватске и што се тиче те проблематике све што је имао рекао је у роману „Убиство с предумишљајем” по коме је касније снимљен и филм”, сугерисала је наша саговорница. „Никако не могу а да не споменем своје дружење са краљицом поезије и пре свега дамом, Десанком Максимовић. Често смо заједно путовале и посећивале културне догађаје. Увек ме је звала „мала”. Поводом њеног 100. рођендана на свечаности у Коларцу посветила сам јој песму која се налази и у мојој збирци, а објављивана је у многим књижевним часописима. Желим да скренем пажњу на њену непорседност, људскост, једноставност. Сви смо ми од крви и меса знала је да каже, а када то чујем подсетим се на један догађај. Једне давне зиме, ко би се сетио које године, путујемо нас две у Сарајево на Међународне сусрете књижевника и одседамо у хотелу Национал. Сећам се да сам имала излагање на тему развој македонске дечје књижевности. Било је прилично рано па смо сишле у ресторан на кафу. За суседним столом неки млади људи су добациливали на рачун Десанкиних година. Нисам могла да издржим, пришла сам и опоменула их. Додуше, они се брзо извинише, а после су дошли да јој пољубе руку.

Књижевни сусрет је протекао у најбољем реду и дошло је време за повратак. Десанка је била прикупила много тих књига, постера и разних хартија. Ушле смо у авион и селе. Не знам шта јој је требало да ону торбу стави у пртљажник два три реда испред. У неко доба та несрећна торба паде на главу једноме господину и разби му нос. Човек је почео да крвари, дотрчале су стјуардесе да му помогну. Сви почеше да се питају чија је то торба...А, Десанка ће мени онако отсечно „ћут, мала, да ниси писнула, изгинућемо”. И тако се нас две увукосмо у шешире и до Сурчина ни речи”, сећала се Драгица непоновљивих догађаја.

Виза Много пута је Драгица у своме већ подужем животу оверавала своју животну визу. Иако је своје прве стихове записала ђачком писаљком чије се срце није потрошило ни до дана данашњег, своју прву и једину збирку песама под насловом „Виза” писану читавог живота објавила је тек недавно. Пропусницу у свет поезије резервисала је песмама „Моја песма” и „Писаљка”, док је у аутобиографској „Детињство” и „Једно дрво” записала прве трагове детињства и трагику ратних година у којима су јој на Дан задушница, 9. марта 1944. године покрај родне Брегалнице бугарски фашисти мучки убили брата и још тринаест младића из краја. Шуморења њеног дрвета и шум брегалничке реке, њени први детињи снови, прва љубав и слике младости увек ће пратити јунакињу наше приче и повезивати њено родно Кочани и град њених дивних успомена – Београд. „За тамо визу тражим где је и најкраћа и најдужа обданица непомућена Звезда Даница“. „Са македонског на српски језик превела сам збирку песама „Црној жени у сан” Аце Шопова и „Бон Бон” Оливере Николове, као и дела познатих руских, бугарских и словеначких дечјих песника. За тај

допринос српској култури, иако пореклом Македонка, сврстана сам у ред знаменитих људи Србије и за то постоје писани докази”, закључује наша саговорница. Иако у дубокој старости и нарушеног здравља Драгица сања о здрављу и повратку у Београд. Каже да су јој тамо пријатељи са којима је провела живот, тамо су јој књиге и фотографије, а поред тога у новембру је била свечаност поводом 170 година постојања Српске академије наука и уметности и жали што ју је пропустила. (Слово бр. 36/37 јануар/фебруар 2012 , Нена Ристић Костовска) „Српски народ је свету дао Теслу, Миланковића, Андрића, Стефана Миленковића, Новака Ђоковића и многе друге велике личности, што је сасвим довољно да буде велики”, каже Драгица Спасовска.

Приче из Македоније

Злата Николић, добитница „Феникса” општине Центар

Прве три године су најважније за развој детета Злата Николић директорка дечјег вртића „Раде Јовчевски Корчагин” у Скопљу је добитница овогодишње награде „Феникс” коју додељује општина Центар као друштвено признање за посебан допринос у области привреде, спорта, уметности и образовања

Феникс јој је припао као педагогу са посебним достигнућима у области методике, педагогије и етике у васпитању и образовању деце предшколског узраста, као и з а по с е бне заслуге у припреми интерних приручника за родитеље и васпитаче, реализовање значајних пр ојекат а из о блас ти образовања предшколске деце и организовање значајних манифестација за децу овог узраста. Ауторитативна, смирена, оштрумна, енергична али демократична и одмерена у речима и покретима, ова Пироћанка по пореклу, плени појавом искусног педагога. На столу у њеној канцеларији, заклоњеној од буке и гужве градског центра, ставља три приручника са њеним потписом, фотографије родитеља, синова, значајних догађаја из вртића. „Волим своју професију и у њу сам уложила свој живот. Највећа награда и признање сваком педагогу су лепо васпитана и образована деца, задовољни родитељи а тиме и општи просперитет друштва. Наравно, годе и друштвена признања која долазе на предлог колега. Не кријем да сам изузетно почаствована што сам и ове године добитник Феникса који додељује општина Центар за допринос у васпитно-образовном процесу најмлађих генерација”.

Приче из Македоније

Учење кроз игру Васпитање и образовање је процес који почиње још у пренаталном периоду и сасвим је погрешно да се чека неки „повољнији узраст” за педагошки рад са дететом. Свако „чекање” представља губљење драгоценог времена у животу детета, а тиме се пропушта и могућност да се поставе здрави темељи за изградњу једне узвишене и „раскошне” личности. „Прве три године живота дете проведе учећи да хода, да говори и да мисли. У том периоду научи више него у читавом каснијем животу. Тада се стварају основи наше меморије. Све оно што смо видели, чули, додирнули, помислили или искусили складирамо у подсвести која никада не заборавља. Да бисмо се сетили потребно је да те информације „пребацимо” у свест. За такву „операцију” потребне су многе „конекције” у мозгу и што их је више то је боље. Треба знати и то да се деца рађају спремна да уче, она користе своја чула да би схватила свет око себе, а у интеракцијама са људима и предметима она проширују своје знање. Зато је игра јако битан сегмент у учењу, кроз њу деца уче најважније задатке, односно како да се играју са другом децом, како да се понашају према одраслима, како да упознају себе. Кроз игру деца истражују предмете, њихов изглед, кретање, функцију, положај. Ту је важно да се игра прилагоди темпераменту и узрасту деце како би могла да уживају у њој. Деца имају огромну урођену жељу за успехом, талентована су. Сваки успех који се постигне у првој години живота доноси велику независност и развија самосталност. У току прве године дете се мења далеко брже него у било којој другој фази живота, а да би развило свој потенцијал њему је потребна љубав, подршка, разумевање, охрабрење од стране родитеља, васпитача, неговатељица и свих који проводе време с њим, закључује Злата.

Васпитање кроз причу Злата Николић потпомогнута дугогодишњом педагошком праксом сугерише да је један од најбољих начина васпитавања деце управо прича која је као форма врло успешна било у вртићу било у породици. „Причом желим да одбраним наведени став да у педагогији не сме да постоји „празан ход” или чекање одређеног узраста. Прича говори о мајци која није имала коме да остави свог сина када је требало да оде на пијацу. Одлучила је да га смести у торбу коју је ставила на леђа. Са дететом на леђима пролазила између тезги са воћем и поврћем, повремено се осврћући да провери дете. У једном тренутку приметила је да оно држи банану у руци па му је задовољно рекла: Браво, видим да знаш да бринеш о себи! Међутим, када је син нарастао често је крао. Једнога дана у пљачки банке убија човека. Бива ухапшен и осуђен на смрт. У задњем сусрету са мајком љутито јој је рекао: Да си ме изгрдила онога дана на пијаци до овога не би дошло! Најважније је да се деци не шаљу лоше, односно негативне подсвесне поруке за комуникацију са околином. За то је потребна стална едукација родитеља, васпитача, неговатељица и свих оних који проводе време са дететом, јер се негативне поруке детету шаљу углавном несвесно и нисмо свесни колико последице могу бити велике. „Желим да нагласим да врло битан моменат у комуникацији родитељ – дете, односно одрасли – деца представља управо слање позитивних и негативних порука. Важно је да подједнако водимо рачуна и о једним и о другим. Исто онако како је пожељно да позитивне увек имамо на уму и да их се стално придржавамо, тако је важно да доследно избегавамо негативне потсвесне поруке. Треба знати и то да се негативне васпитне поруке шаљу из родитељског незнања односно не познавања узрасних карактеристика детета или из стављања свог родитељског напора у први план којима се детету поручује колико нам је тешко што морамо да га васпитавамо и да немамо стрпљења и живаца...

Добро васпитање и образовање је скупа инвестиција Познато је да се од настанка света па до данашњих дана став о васпитању деце мењао. Зависио је од начина живота, положаја у друштву и савремених токова. Међутим, тек заслугом великог педагога Жан Жака Русоа у 17. веку став према васпитању деце почиње да се мења у њихову корист. Почиње да се цени дечја природа, дете се сматра исконски добрим бићем чији развој треба само усмерити, па све до данашње привилегије да се дете шаље у боље и престижније вртиће. „Цео свој радни век провела сам у вртићу „Корчагин”, најпре као васпитач и сада као директор могу слободно да кажем да је добар вртић онај који има добро постављену мисију, квалитетан васпитно-образовни тим, високе образовне стандарде, модерну инфраструктуру и на крају крајева квалитетно лидерство. Зато родитељи као први природни учитељи своје деце и васпитачи у вртићу имају огромну одговорност и задатак да им помогну у њиховом развоју и напретку, односно њиховом обликовању у одговорне грађане земље у којој живе и на крају крајева у интегрисане грађане света. Дакле, посебно је важно физичко и људско окружење у том процесу. Са друге стране да би се све то постигло морају да се прате иновације у васпитном процесу, да се примењују искуства, једноставно да се буде креативан и иновативан. Промене у приступу и моделима васпитно-образовног процеса и обогаћивање неопходне литературе све чешће долазе директно из учионица и игротека неког вртића, а не од надлежних у министарству или из кабинета универзитетског професора.

„Као дугогодишњи педагог, а задњих година и као руководилац увидела сам потребу за стварањем интерних приручника који ће се користити у раду са децом узраста од шест до 36 месеци. За ову циљну групу нисмо имали довољно литетаруре и ово су били први приручници ове врсте у нашој земљи. Први је под насловом „Етика и љубав” издали смо га 2008. године у сарадњи са професором Кирилом Темковим и ту препоручујемо да се највеће животне и моралне вредности, односно етичко васпитање деце практикује у предшколском узрасту , односно од најранијих дана. Следеће 2009. године група аутора, наших васпитача направила је приручник „Деца и природа” који такође садржи препоруку за него вање етичких вредности и грађење односа према природи. Ова година је у знаку приручника „Важност раног узраста“ – прве три године у стварању квалитетне личности детета и радује ме што су се ови приручници показали практичним не само у вртићу „Корчагин” већ су признати и од колега у струци”.

Недовољан интерес родитеља за билингвалне пројекте Дечји вртић „Корчагин” на чијем је челу Злата Николић образује децу од 6 месеци до 6 година, односно до поласка у школу. У сва три објекта у Скопљу обухваћено је 480 деце која су разврстана по групама прописаним законом, а реализује се такође законом предвиђени програм. „Поред редовних активности у вртићу, родитељима нудимо могућност да децу шаљу на факултативне активности које се реализују у сарадњи са спољним сарадницима. То су часови јоге, компјутерске едукације, енглеског и немачког језика и др. Пре неколико година имали смо и билингвални пројекат у којем се настава изводила на македонском и албанском језику, али није било интереса.То исто покушали смо и на српском језику, међутим ни ту није било довољно заинтересованих. То показује да родитељи не разумеју значај билингвизма што је права штета, јер деца у периоду до три године могу да науче и три језика на нивоу матерњег. Клонећи се вишејезичности они заправо чине лошу услугу својој деци, док је она у савременом свету свакодневна појава на којој се инсистира... Злата Николић и њен доказани колектив дечјег вртића „Корчагин” већ годинама упућују на неговање основних људских вредности као што су мир, ненасиље, љубав, лепо понашање и то од најранијег детињства. Резултати се виде на читавим генарцијама успешних основаца, средњошколаца, студената и свих оних који су одрасли у њиховом вртићу.

(Слово бр. 35, децембар 2011, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Ненад Димитријевић, велики кошаркашки таленат

Сања отворених очију

Од малих ногу је опчињен паркетом и наранџастом лоптом. Са активним тренинзима почео је 2003. године после летњег кошаркашког кампа на Златибору када је, као најмлађи учесник, покупио све награде. Већ у десетој имао је импресивне наступе, а у дванаестој ушао је у ужи избор за најбољег младог играча у Македонији. Његов велики таленат и наступе за КК Јуниор и омладинску репрезентацију Македоније будно су пратиле неке европске екипе. Шпански европски шампион Хувентуд из Бадалоне био је најбржи, па ће Ненад боје овога тима бранити наредних пет година

Весео и духовит тинејџер из скопског насеља Ново Лисиче, четрнаестогодишњи Ненад Димитријевић Нено осваја својом искреношћу, непосредношћу и другарским, боље речено, спортским односом. Воли да прича о својој кошаркашкој породици, великом броју златних медаља, признања и награда које је освојио као најбољи играч и стрелац у екипи Јуниора и омладинској репрезентацији Македоније. „Нисам рођен на паркету, али сам тамо доспео чим сам стао на ноге. То је природно, јер се моја породица бави кошарком. Отац Саша је магистар кошарке, лиценцирани FIBA тренер, оснивач КШ Јуниор и тренутно селектор кадетске репрезентације. И мајка Маја је такође једно време играла кошарку, али је због нагомиланих обавеза „испала из игре”, јер је родила моју сестру Марију која сада има девет година и такође је велики кошаркашки таленат. Тако слободно могу да кажем да сам буквално одрастао у сали, на паркету с наранџастом лоптом у рукама и туп-туп ритму”, изверглао је преко скајпа овај дечак, боље рећи младић. Нено је активно почео да тренира када је имао пет година. Било је то 2003. године после летњег кошаркашког кампа на Златибору. Био је најмлађи учесник, али му то није сметало да покупи све могуће награде.

Приче из Македоније

„Био сам врло мали. Једва да се сећам тих тренутака. Мени је било важно само то да лопту убацим у кош. И то сам могао да радим цео дан без престанка. Стручњаци су тада оценили да сам талентован и кошарка је постала не само саставни део мог живота, већ и главна преокупација. Од тада сам почео активно и свакодневно да тренирам”, рекао је Нено. КШ Јуниор постоји већ 20 година и једна је од највећих кошаркашких школа на Балкану. Специјализована је за рад са децом до четвртог разреда и присутна је у 20 основних школа у Скопљу. Школа има спортски центар, салу у којој тренирају талентовани играчи. „Као што је било нормално да заволим кошарку и почнем да тренирам, тако је постало некако нормално да увек будем под притиском јавности, јер ми је отац био тренер. Требало је да се доказујем, јер сам „тренеров син”. Сада ми је драго што је тако и што сам напорним радом доказао свој спортски таленат. Свакодневно сам убацивао од 200 до 400 лопти. У хали имамо машину за шут која враћа 1000 шутева за 45 минута па сам се с њом такмичио годинама, а и сад ми недостаје”, присећао се Нено.

Нераскидиве везе Нено је рођен у Скопљу. Основну школу „Лазо Ангеловски” завршио је у насељу Ново Лисиче. За ту средину вежу га најлепше успомене из детињства, другови из школе, први спортски успеси. „Највише ми недостаје породица, нарочита моја сестра Марија, која се сада раскомотила у кући, али како чујем, нема с ким да се свађа. Сваке вечери се чујемо и виђамо преко скајпа. Недостаје ми дружина из школе и клуба. Највише мој другар Ђоле за кога ме везују најлепше успомене из детињства. Били смо нераздвојни, скоро 24 сата. Једва чекам викенд у новембру када ће Ђоле доћи у Барселону да заједно гледамо фудбалску утакмицу”.

На оку европских стручњака Његов велики таленат и наступе за КК Јуниор и омладинску репрезентацију Македоније будно су пратиле неке европске екипе. Најбржи је био шпански европски шампион Хувентуд из Бадалоне, а њихов дрес носиће наредних пет година. „У децембру прошле године позвали су ме да учествујем на врло значајном турниру. Одиграо сам одлично, нарочито против Реал Мадрида када сам постигао 26 поена и шест асистенција. То је одлучило да будем позван у омладинску екипу овог клуба и након дужег размишљања и саветовања са родитељима потписао сам уговор на пет година. У Бадалони сам од 28. августа ове године”. Хувентуд је клуб који одлично ради са младим играчима. Нено је добио прилику да ради много квалитетније и посвећеније, да наступа у много квалитетнијој лиги и турнирима. „Нашао сам пут да остварим своје снове, да постанем врхунски европски и светски кошаркаш као што су моји идоли Леброн Џејмс и Лестер Бо Мекејлеб. Још не могу да верујем да сам овде и да ми се све ово дешава. Желео бих да једнога дана наступам у шпанској АСВ лиги, а касније у Евролиги. А, ово што ми се тренутно догађа у Бадалони је сан који сањам отворених очију...

Ау, што је школа згодна

Талентована деца траже ангажовање целе породице Када су у питању талентована деца улога родитеља је неприкосновена. Уколико је грађење самосталне личности која ће бити одговорна за своје поступке, онда морамо да створимо услове за остварење самосталних одлука. „Период у којем је Ненад је најзначајнији у животу сваког спортисте. Као родитељи пружили смо му максималну подршку, али нисмо утицали на његову одлуку за одлазак у Шпанију. Желели смо да буде потпуно свестан своје одговорности тако да никада не може да каже да смо ми „одлучили уместо њега”. Треба допустити детету да самостално одлучује, уз образложење да је то његова одлука, без утицаја са стране. Сигуран сам да је то најважнији предуслов за прихватање свих последица у сваком сегменту игре, каријере, живота па и стварању статуса у друштву. Верујте ми, многе одлуке младих су квалитетније од оних које бисмо донели ми као искусни родитељи. То је зато што су реалније, ослобођене пристрасности и животворније”, рекао нам је Ненадов отац, Саша Димитријевић.

У Шпаније школска година почиње мало касније, односно 15. септембра. Ненад иде у приватну школу Badalones коју су похађали многи познати кошаркаши Хувентуда међу којима су Рики Рубио, Руди Фернандес. Задњих неколико месеци интензивно је учио шпански језик, али како каже, није једноставно као на паркету и с лоптом у руци. „И у Шпанији је исто као код нас. Учите шпански, али каталонски није баш исти. То споразумевање ме подсећа на оно кад из Скопља одемо у Струмицу... Али ништа страшно. Помажу ми другови из клуба, а првих месец дана овде је била моја мајка Маја која ми је дала сву могућу подршку. Што се тиче обавеза у школи и у клубу могу вам рећи да ми је дан пун ко око. Од 9 до 13 сам у школи, после имам паузу за ручак, од 15-17 сам опет у школи, од 17, 30 – 18,30 учим шпански језик а од 19 -20 имам атлетски појединачни тренинг, а од 20 до 21, 30 имам тренинг са екипом. А у паузи између свих тих активности увелико дајем аутограме лепим Каталонкама... Ненад је тренутно један од највећих кошаркашких потенцијала у свету. Његови импресивни наступи задивили су Европу, што потврђује чињеница да је за непуна два месеца у Хувентуду, у Шпанији, заузео место међу најбољим младим играчима. Нема сумње Ненад Димитријевић се налази на почетку праве спортске каријере, а његова жеља је да се што дуже дружи с наранџастом лоптом и да „када окачи патике о клин” остане у њеној близини. (Слово бр. 38/39, септембар/октобар 2012, Нена Ристић Костовска) Приче из Македоније

Мештани села Љубодраг крај Куманова

Домаћини за пример

Село Љубодраг, надомак Куманова, први пут се спомиње непосредно после Првог светског рата када су се у овај крај доселили легендарни старешина Љубо и његова супруга Драга, од чијих састављених имена је данашње име овог села. Љубодраг је одувек био чувен по вредним и предузимљивим домаћинима. Ту је између два светска рата формирана једна од првих пољопривредних задруга и Аграрна банка, као и школа и други објекти за развој пољопривреде у овом крају. Данас је ово село познато по сложном животу његових мештана међу којима су припадници српске, македонске, ромске и других националности. То се недавно још једном доказало и показало приликом почетка радова на изградњи сеоске цркве Св. Тројица Пољопривредници с педигреом

Љубодраг мирно лешкари у благој, питомој долини на три до четири километра од Куманова, поред регионалног пута за Скопље. На самом улазу, како је ред, стоји уредно постављени путоказ, а на „прописном растојању” почиње колона лепих, савремено уређених домова и дворишта препуна цвећa и дечурлије. А, иза села само се назиру поља, воћњаци, виногради. Као насеље, село Љубодраг први пут се спомиње у периоду непосредно по завршетку Првог светског рата када се на овом локалитету, тачније у атару Селишта, Старо џаде и Бучук, доселило више породица, углавном Срба, са простора Краљевине Југославије. Међу њима је 1919. године био и легендарни старешина Љубо и његова супруга Драга, од чијих састављених имена је данашње име овог села. „Међу досељеницима је било највише Срба, поготову из Лике, Далмације, централне Србије, Косова и Метохије а предњачили су они из Беле Паланке, Пирота, Радовнице и тока Горње Пчиње. У каснијем периоду доселиле су се и породице из козјачких села Рамно, Малотино, Жегљане као и из Кратова и Криве Паланке. Очигледно је да су историјски дога ђаји и друштвено политичке про мене утицале на развој нашег села. Мењала се и етничка слика, тако да данас у селу Љуб одраг сложно живе припадници више етни чких заједница, сви приз нати Преамбулом Устава Републике Македоније, како наши мештани воле да кажу, понекад у збиљи, а много чешће у шали”, објаснио нам је наш домаћин Светислав Гроздановић.

Приче из Македоније

Љубодраг је одувек био чувен по вредним и предузимљивим домаћинима. Ту је између два светска рата формирана једна од првих пољопривредних задруга и Аграрна банка, као и школа и други објекти потребни за развој пољопривреде у овом крају на шта су његови становници посебно поносни па у шали знају да кажу да су „пољопривредници с педигреом.” „Та прва пољопривредна задруга основана је од стране породице Протић. Имала је задатак да окупи, помогне, па и образује наше сељаке у то време, исцрпљене ратним кризама и сиромаштвом. Убрзо су се многи предузимљиви и вредни домаћини „придигли” а самим тим почео је бржи развој и бољи живот становника нашег села. То се види и из података да је 1923. године регистровано 18 домаћинстава док је 1961. било 61 домаћинство, дакле више од три пута више. Данас село броји 160 домаћинстава и око 750 становника, различитог узраста и образовања. Оно што посебно треба истаћи, а на што смо сви нарочито поносни, је то да се из Љубодрага нико не исељава, већ да се у њега досељавају млади и перспективни људи”, истиче Гроздановић. Каже да томе доприноси њихова слога и одлични односи са околним селима, не само са онима у којима живи м а к е донско становништво, него и са онима где доминира албанско становништво. Круна свега тога је одлична сарадња са локалном само управом, односно општином Куманово уз чију помоћ и подршку су реализовани многи подухвати, пројекти и иницијативе важни за бољи живот ових људи. У наредном периоду очекују изградњу нових улица, система за водовод и кана лизацију, а што је најважније очекују инвестиције за отварање нових радних места за младе и школоване људе, како би се одржао посто јећи темпо развоја овога села.

Изградњом храма ближе Богу Вишедеценијске тежње правосланог живља у селу Љубодраг за подизањем храма почињу да се остварују. Наиме, 15. септембра освештани су темељи сеоске цркве Света Тројица, а свечаности „код крста” уз мештане и њихове госте присуствовали су и посланик у

македонском парламенту Драгиша Милетић, градоначелник општине Куманово, Зоран Дамјановски, представници АРМ, МУП-а, општине Трговиште из Србије, власници и директори приватних предузећа, директори јавних предузећа, директори средњих и основних школа... „На овом месту „код крста”, генерације житеља нашег села окупља се деценијама, најчешће о празницима, важним догађајима, „или онако, да се виде и попричају”. Окупили смо се поново, радосни и срећни, захвални Богу што смо доживели овај дуго очекивани дан почетка градње црквеног храма у нашем селу који ће бити не само наше духовно састајалиште већ и место где ће се учити истина наше свете православне вере. Почашћени смо што ће наше породице допринети изградњи цркве и бити забележене у анале овог храма који ће носити име Свете Тројице, име наше сеоске славе и заштитиника”, кажу чланови Иницијаторног одбора за изградњу храма. Мештани села Љубодраг чврсто верују да их слава Света Тројица чува и штити. Верују да ће се подизањем овог храма још више приближити Богу, а та вера ће помоћи да граде лепшу и срећнију будућност. У помоћ притичу локална самоуправа и многа предузећа, као и многи појединци, што још једном потврђује да су домаћини за пример. Српски народ je одувек имао духовну и покретачку снагу да гради црквене храмове, а то се види и на просторима данашње Македоније. Укључујући село Љубодраг, као и суседна Умин дол и Ново село, затим Речицу у општини Куманово и Огњанце, Кадино, Марино, Белимбегово надомак Скопља, као и многа друга чија имена, људе и догађаје тек треба да забележимо, а у којима живи бројно српско становништво, имају једно заједничко обележје а то је сеоска црква и слава Света Тројица.

А да ће се у овом крају живети боље и квалитеније најављују инвестиције општине Куманово којима је предвиђено да села Умин дол и Љубодраг ускоро добију неколико асфалтираних улица и спортски терен. Пратећа опрема биће доступна на игралишту подручне основне школе „Карпош” и користиће се за извођење наставе физичког васпитања ученика, али и за рекреативно бављење спортом младих у тој средини.

(Слово бр. 38/39 септембар/октобар 2012, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Успеси породице Маринковић

Дејанова срећа са четири даме Сестре Маринковић, Мина, Катарина и Нина чланице Тениског клуба Југ из Скопља, ове године успешно су наступале на тениским теренима Европе и заблистале на неколико престижних турнира

четири сата, а током школске године по два сата дневно, а кад има турнир и више. „Прошле 2012. године освојила сам Државно првенство Македоније у категорији до 16 година и тренутно сам на првом месту у тој категорији, a постигла сам врло запажене резултате на ТЕ (Тенис Европа) турнирима.” Мина је корисник државне стипендије „Спортска надеж” коју додељује Агенција за спорт и младе талентованим спортистима до 20 година. „Мој циљ у спорту је што већи ранг и одлазак у иностранство. Желим да се опробам на професионалним турнирима. Жеља ми је да студирам медицину у Њујорку, а то може да се оствари преко добрих тениских резултата и стипендија”, каже Мина. Када је млади брачни пар Слађана и Дејан Маринковић из Ниша са једногодишњом Мином у наручју дошао у Македонију није се ни претпостављало да ће се тај кратки боравак одужити на петнаестак година. „Дошли смо на кратко, на два месеца. Tребало је да помогнем око једног тениског клуба у Кочану. Посрећило ми се те сам одмах добио посао тениског тренера у ТК Југ овде у Скопљу. Почео сам да радим оно што заиста волим, а за младог човека већег и бољег изазова нема”, каже Дејан, отац девојчица који је својевремено био тенисер Радничког из Ниша. Убрзо након доласка у Скопље Марин ковићима се родила још једна девојчица, Катарина, а касније и мезимица породице, Нина. „Све девојчице су кренуле мојим стопама, интензивно тренирају тенис, такмиче се и постижу одличне резултате како на државном тако и на међународном нивоу, имају своје снове, каже поносни отац. Шта друго човек треба да пожели гледајући ову родитељску срећу, собу препуну тениских трофеја, диплома и похвалница из математике, литературе, страних језика...

Имам свој сан Петнаестогодишња Мина је ученица другог разреда гимназије „Ђорђи Димитров” у Скопљу и најстарија од сестара Маринковић. То је права млада дама, девојка за пример какву би сваки родитељ пожелео. Радо разговара о изазовима тениског рекета, путовањима и својим сновима. „Некако са првим корацима дошла је и тениска лоптица и рекет. Мајка ме је свакодневно шетала у парку, близу тениског клуба где отац ради. Најпре сам гледала шта друга деца раде, па сам то исто и ја почела. На тениски терен званично сам ушла у четрвтој години када су били и моји први мечеви. Први турнир освојила сам у осмој години”, каже Мина. Да би се постигли овакви успеси мора напорно да се ради и то годинама. Током летњег распуста Мина тренира свакодневно по

Приче из Македоније

Катарина са звездом и њене догодовштине Убрзо после доласка у Македонију у породици Маринковић родила се и друга девојчица, Катарина. На свет са свега 1350 грама дошла је на Ђурђевдан 1999. године док је трајало бомбардовање Србије. „У невољи увек се нађе неко ко ће да вам помогне, да вас утеши. Лежала сам на Дечјој клиници овде у Скопљу са мајушном тек рођеном бебицом, далеко од родитељског дома гледајући са терасе авионе који су летели према Србији. Сећам се да је ту сваки дан долазила једна стара Ромкиња која је обилазила унуче. Стално је посећивала и мене. Знала је, имала је тај људски осећај у себи потребан за утеху и охрабрење. Увек ми је говорила „не секирај се ћерко, твоја девојчица има звезду, жилава је, ако је ситна...”, сећа се Слађана тих дана.

Можемо слободно да кажемо да су се обистиниле речи мудре старице. Катарина је данас велика девојчица и једна од најтрофејнијих ученица у Македонији. Мноштво пехара, диплома, похвалница и других награда краси њене витрине. Она је носилац и награде Феникс коју додељује општина Центар истакнутим поједницима, награде „Кочо Рацин” за литерарни рад, а о математичким, ликовним, језичким и другим наградама да и не говоримо, има их пуно. „Ове године наступила сам на Европском првенству у Чешкој у конкуренцији од 120 такмичара из целе Европе, а само учешће на овом турниру само по себи је велики успех”, каже Катарина. Такмичарски дух никада не изостаје у породици Маринковић. То је код њих свакидашња „клима”. Са друге стране то доноси и нова ера тениског спорта која тек долази и тражи много више. „Са Мином сам наступала на турниру у Чачку. Званично смо играле једна против друге. Редовно ме побеђује, али задњи пут једва ме је савладала. То ти је спорт... Свеједно, нас две смо освојиле Државно првенство Македоније у својим категоријама, имамо и многа прва и друга места на разним домаћим и регионалним турнирима, а сви ти наши досадашњи резултати отварају нам врата света.” Иначе, спортски живот је препун догађаја, познанства и дружења са вршњацима из целог света. Са турнира се увек понесу неке досетке и догађаји који се косе са строгим правилима спортског понашања. „На завршници турнира у Чешкој приређена је забава за учеснике. У ту част сва деца су поскакала у базен да се купају. И ми смо хтели мало разоноде па смо питали тренера. Није дозволио, наљутио се и отишао у своју собу, а ми смо се ухватили за руке и у знак протеста сви заједно обучени поскакали у воду. Било је забавно, а шта је даље било није за причање.” Амбициозна Катарина жели исто што и њена сестра Мина, а то је да се што дуже бави врхунским тенисом, да упозна Ђоковића и Ану и ако може да буде боља од њих, јер како каже, спорт налаже такмичење.

Да ли секе имају симпатије? Кад у породици расту две девојчице знајте са сигурношћу да имате љубав, а кад се роди и трећа знајте да сте добили мезимицу, речи су оца Дејана. Треће дете у српском народу често називају Бебом и када одрасте, али зато ова деца увек остају мали враголанчићи задужени за расположење. „Кад нам се Нина родила њене старије сестре већ су увелико трчале по тениским теренима. Рекет јој је била прва играчка што је и природно, јер око овог спорта је ангажована читава наша породица. И она тренира од четврте године. У својој категорији је у врху тако да можемо да будемо задовољни и њеним резултатом.” Свесна свог успеха и положаја у породици Нина се пожалила да јој је најтеже кад треба да сервира, најлакше кад удара форхенд, а најлепше кад побеђује. „Волим тенис. После завршетка турнира ми се тако лепо изиграмо, преврћемо се на шипкама, играмо жмурке. Добијемо и по пакет жвака „чунга лунга” и такмичимо се ко ће да направи већи балон. Ја ставим одједном све жваке у уста, то лепо разрадим и надувам овоолики балон и увек победим.” Мала Нина иде у први разред, учи слова и рачун. У соби станује са сестрама, а напамет зна пут до родитељске спаваће собе који користи ноћу. Рад и дисциплина нису јој страни. Једино је ових дана мучи једна мала дилема коју не може да реши ни на великом одмору, ни на тренингу а то је „имају ли секе симпатије” и да ли то може форхендом да се реши. Нема сумње да је родитељска улога да прате своју децу у свим победама и поразима неприкосновена, кажу наши домаћини. Највише од свега желе да њихове девојчице буду здраве, веселе и срећне у ономе што раде. (Слово бр. 40/41, новембар/децембар 2012, Нена Ристић Костовска)

Приче из Македоније

Музичко-креативна радионица Маје Стојановић

„Ода радости” и још пуно тога

Сваког петка у вечерњим часовима у просторијама КИЦ Спона десетак малишана учи да свира клавир, да разуме музику и да у у њој ужива. Кажу да највише воле да свирају познате мелодије српске и македонске музике као и композиције великих светских и домаћих аутора, а највише од свега „Оду радости”

Музика се често назива најбољим језиком за изражавање људских емоција. Кроз њу се лако изражавају осећања и расположење како композитора тако и извођача, али и слушаоца, а то су довољни разлози да свако потражи музику која му највише прија. Сопствени ритам у једној лепој музичкој причици пронашла је млада Новосађанка Маја Стојановић, професорка клавира и десетак девојчица и дечака који сваког петка у вечерњим часовима у Спони уче да свирају клавир, да разумеју музику и да у њој уживају. „Културно-информативни центар Спона је направио тачно оно што је и његов основни задатак, а то је да представља нит између мене, моје матичне земље и деце са којом радим на овој радионици. Задовољна сам што је на време препозната могућност да знање и вољу коју имам представим на један несвакидашњи начин. Тако је настала ова музичко-креативна радионица која има задатак да помогне деци да науче да свирају клавир, да се културно уздижу, да науче много о музици, композиторима, а што је најважније да заволе ову врсту музике и да пренесу себе кроз уметност свирања”, каже млада професорка Маја Стојановић. Полазници ове музичко-креативне радионице постепено уче да свирају из нота, да схватају теорију музике и да је одмах примењују. Настава је групна, што је несвакидашње када је у питању учење клавира, али то не представља никакву потешкоћу. Кад се нешто хоће, кажу, онда се и може. „Деца су најпре научила правилан положај тела за клавиром и правилно држање шаке, јер је то најбитније за свирање. Без правилног седења и држања шаке нема доброг свирања. Зато смо у протеклa два месеца више пажње посветили управо овоме. Спремамо се за Ногодишњи концерт на коме ће се наши ученици представити и показати знање које су стекли до сада. Свако од њих ће имати прилику да одсвира по 2 до 3 композиције на клавиру, а циљ нам је да до краја следеће године сваки ученик влада основама пијанизма и покаже себе и своју креативност на сваком од долазећих концерата.” Иначе, узраст деце или одраслих који могу да похађају овај облик наставе није одређен. Овде се групе формирају по знању, а не по годинама. Битно је, кажу, да у себи носе ону велику жељу за музицирањем и наступањем.

Приче из Македоније

„Деца највише воле да свирају познате мелодије великих композитора попут Бетовена, Моцарта и Чајковског али и познате мелодије српске и македонске музике, а некако најрадије свирају „Оду радости“, баш како приличи њиховом расположењу. У скоријој будућности мало одважнији, смелији и упорнији ће заједно са мном изводити дела српских композитора и тиме показати велику и богату палету прелепих композиција српског пијанизма”, каже наша саговорница. У целој овој музичкој причи појавила се занитересованост и воља за инклузијом личности са посебним потребама, па је и за њих оформљена група. „Задовољна сам што је покренута музичка мисао и креативност код ове деце. Иако је потребно више времена, успех је огроман као и њихова жеља за музицирањем и стварањем. На предстојећем Новогодишњем концерту који припремамо за 14. децембар овде у Спони и ова деца ће имати прилику да свирају познате мелодије на клавиру и показати колико је јака воља и жеља да се ствара и да не постоје никакве препреке да се ради оно што се воли и жели. Програм је одабран у складу са Новом годином, то ће бити прича из разних земаља и завршиће се новогодишњим песмама.” Најважније од свега је што се деца на овом музичком састанку много друже, помажу једни другима и са осмехом долазе и одлазе са часова, закључила је Маја Стојановић. Ова музичка причица куца у ритму наше саговорнице младе и шармантне Новосађанке, професорке Маје Стојановић. Нижу и средњу музичку школу завршила је у класи професорке Биљане Дабић, а Факултет за музичку уметност, такође у родном граду, у класи познатог руског педагога и пијанисте Владимира Огаркова. Специјалистичке студије завршила је у Клагенфурту у Аустрији, а усавршавала се код изванредних професора, добијала највише оцене, наступала на међународним концертним салама у Србији и иностранству. Њен репертоар укључује композиције Баха, Бетовена и Моцарта као и Шопена, Чајковског, Шумана, Рахмањинова, Равела па све до њених највећих изазова Скрибијана и Прокофјеа. Свакако од битног значаја да се слушање музике научи од малена и да се никада не заборави. Композитори су нам рекли много, остаје нам да пажљиво слушамо њихове поруке кроз музику и да их преносимо даље. (Слово бр. 40/41, новембар/децембар 2012, Нена Ристић Костовска)

Сећање на Јована Новаковића Јолета

ПоследњИ професор боемије

Легенда скопског угоститељства, чувени газда Јоле и његова истоимена гостионица у центру Скопља деценијама су биле култно место и „висока школа” многих домаћих и страних боема. За тај посао Јоле је једноставно имао дара, знао је да разговара, да слуша, да заплаче, да запева, забави, насмеје... Све је почело далеке 1968. године када је на иницијативу писца Ганета Тодоровског и академика Анте Поповског, иначе водећих људи Друштва писаца Македоније, Јован Новаковић добио подрумске просторије и башту у самом центру Скопља, у улици Максим Горки. Од тог подрума Јоле је направио култно место у којем су се генерације македонских, југословенских и светских песника и писаца, сликара и глумаца састајале на чашицу разговора, па је кафана била и остала позната и као Клуб писаца. Јолетови гурманлуци, поготову роштиљ, печено прасе, домаћа кобасица и туршија никога нису остављале равнодушним. Све је било свеже и одлично припремљено. Да је Јоле заиста знао са људима говоре и његове редовне муштерије, пензионери за које су прва кафа и ракија биле на рачун куће. Јоле је знао да разговара, да слуша, да заплаче, да запева, забави, насмеје, једноставно имао је духа. Стари Скопљанци који се разумеју у боемштину кажу да су се бивши политичари свакодневно „суочавали” са Јолетом, и ако нису могли да се нађу у Влади онда их је требало тражити код Јолета, јер су на седници, а ова полуистина само је сликовито представљала популарност ове гостионице. Треба споменути и то да су тада готово све веће скопске фирме свакодневно резервисале по „астал или два”. Цена услуга није била битна. Много важније је било да се буде тамо. Са друге стране, случајни гост може да добије место исто колико и седмицу на лотоу, било тада, а тако је и сада, две године после његове смрти, јер млађа генерација већ увелико наставља традицију.

(Слово бр. 43, фебруар 2014, Нена Ристић Костовска)

Сећање НА ЂорђА КандићА, професор

Неуморни борац за чистоту српскога језика

Професор Ђорђе Кандић је у више наврата у Културно-информативном центру Срба у Македонији „Спона” држао предавања о новинама у Правопису српскога језика Изношењем искустава стечених у вишедеценијском стажу у образовном процесу како у Србији тако и у Македонији, али и на лектури, у том „тешком послу”, Кандић је сликовито подсећао на основе правописа српског и хрватског језика заснованих још од књижевног договора у Бечу 1850. па преко Новосадског књижевног договора – сто година касније, 1954. па све до српског језичког осамостаљења и уставних решења из 2006. године, односно службене употребе српског језика и ћириличног писма. На сликовитим примерима нарушавања Правописа српскога језика, Кандић је из стечених искустава указивао на значај едукативног утицаја медија. На жалост, подсетио је да се управо у програмима српских електронских медија често увиђају велике правописне грешке па се у едукативном смислу књижевни српски језик нарушава. То посебно негативно утиче на млађе гледаоце, али није без одјека ни код старијих. На предавању за сараднике Кандић је говорио о значају поштовања правописа и неговању књижевног српског језика у Македонији, упркос чињеници да се његова употреба у школском систему свела на минимум. У том погледу посебан значај имају и медији попут часописа „Слово”. Професор Кандић је у просвети радио најпре на истоку Србије, па потом на Космету, а затим је био дуги низ година ангажован у информативном гласилу фармацеутске компаније Алкалоид у Скопљу. До краја живота био је посвећен „очувању чистоте српског језика”. Марљиво, прецизно, увек строго и без компромиса износио је своја вишедеценијска искуства радећи на лектури часописа „Поглед” и „Слово” који су у периоду од 2004. до 2014. године излазили у Македонији на српском језику.

(Слово бр. 43, фебруар 2014, Милутин Станчић) Приче из Македоније

Сећање на животну причу Љубише Накића

Молим вас устаните, интонираће се врањска химна

Недавно је у Скопљу у осамдесет деветој години живота преминуо Љубиша Накић, пуковник ЈНА у пензији. Током своје професионалне каријере максимално је извршавао радне обавезе и био пример млађим генерацијама. За свој рад добио је многа одликовања, а највише се поносио орденом за заслуге у ЈНА са златним и сребрним мачевима и орденом из Синаја за учество у мировној мисији УН. Овај поета у души никада се није стидео свог сељачког порекла и родног села на југу Србије, већ га је увек поносно истицао и на најбољи начин представљао поднебље из којег долази. До краја свог живота неуморно је радио на очувању и неговању традиције српског народа у Македонији где је оставио печат пожртвованог, предузимљивог, вредног и дружељубивог човека

Љубиша Накић је рођен 1924. године, у селу Златокопу, недалеко од Врања. Одрастао је у угледној традиционалној породици уз браћу и сестре проводећи дане поред Мораве. Време је касније показало да је тај јужњачки менталитет у којем је одрастао и те како утицао на његов карактер, а породичне вредности које су му усађене у најранијој младости, обликовале су га на најбољи начин. Касније се његова породица преселила у Врање, а деца су почела да се школују. Уз деду Милана, указног чиновника Краљевине Југославије и угледног домаћина, научио се поштењу, раду, дисциплини. Други светски рат и бугарска окупација Врања 1941. године, затекли су га као ученика 4. разреда гимназије. Пошто је одбио образовање на бугарском језику Љубиша Накић је са многим омладинцима из тог краја интерниран у Бугарску. На принудном раду у логору остао је до 1943. године када је са групом младића успео да побегне и да се придружи партизанима, где му је био млађи брат. „Младалачки сан мога оца је био да студира право. Али, послератна ситуација није остављала много простора за жеље, него се поступало по наређењу. Тако је и он као напредан омладинац упућен на даље школовање, на Војну академију у Загребу где је дипломирао артиљерију као трећи у класи. Касније, као успешан питомац имао је привилегију да бира гарнизон па је његово прво запослење било у Нишу. Тако је одлучио у намери да буде ближе породици како би помагао око школовања млађе браће и сестара”, каже његов син др Предраг Накић. Као успешан официр био је предвиђен за даље усавршавање у служби, чак и за улогу војног аташеа на Западу. Међутим, животна прича младог официра кренула је другим током.

Приче из Македоније

„Мојом мајком Меланијом Стојковић из Врања, оженио се 1948. године и убрзо добио прекоманду за Чачак. Следеће године рођен је мој брат Саша, а после две године и ја. Свакодневица мојих родитеља била је испуњена послом и бригом око деце. Срећом у том периоду није било прекоманди, па су могли да нам се посвете. Отац је углавном одбијао унапређења у служби која би се одразила на наш породични живот и увек је настојао да буде не само близу нас, већ и близу шире фамилије. Прихватио је само једну понуду за обуку. Било је то 1959. године у мировној мисији на Синају. Изабран је међу 200 војника ЈНА који су у оквиру снага Уједињених нација учествовали у мисији разграничења у израелско-египатском рату. За њега је то била велика част и читавог живота је био поносан на то. И ја сам као осмогодишњи дечак био поносан на оца. Сећам се да сам се стално хвалио друговима како ми је отац у војсци на Синају. Нашој радости и срећи није било краја када се отац годину дана касније вратио са одликовањем у рукама. Била је то његова „медаља са Синаја” додељена за морално политички рад”, каже наш саговорник. Пар година касније, у јулу 1963. догодио се скопски земљотрес. Град је био препун рушевина и страдалих, спроводила се хитна евакуација и нове прекоманде. Они који су доживели ова страдања повучени су „горе” а „доле” су стигли свежи, млади кадри са својим породицама. „Отац је дошао убрзо после земљотреса, а брат и ја са мајком у октобру. Као војничка деца вероватно нисмо размишљали о томе да ћемо остати овде, вероватно ни наши родитељи. Сећам се да сам свакодневно ишао у разгледање града. Ту на Илинденској код ЦК

нашао сам трафику у којој се продавала Политика па сам дојурио кући да јавим оцу, а замислите он се није изненадио. Иначе, отац је радио у Команди армије у персоналној служби све до 1974. године када је као пуковник ЈНА пензионисан. Углавном, свих ових година лепо смо живели. Знам да су ми и родитељи били задовољни и срећни. У браку су провели 65 година, у међусобном разумевању, поштовању. Породица им је увек била на првом месту и сигуран сам да нису погрешили, јер она им је пружила највеће животне радости”, закључује Накић.

Најстарији и најактивнији члан Током бурних деведесетих година и распада југословенске државе Љубиша Накић се као пензионер прикључио невладиним организацијама желећи да српској заједници допринесе у очувању традиције, неговању српског матерњег језика, обележавању значајних датума, дружењу. Остаје запамћен као најстарији и један од најактивнијих чланова. ,,Познавали смо се преко двадесет година. Господин Накић је био истински родољуб. Знао је да воли своју отаџбину и свој род. Није било Савиндана и Видовдана а да се он није ангажовао да помогне, подржи, охрабри. Редовно смо одлазили на Зебрњак, почивалиште његовог прадеде Милана који је погинуо у Првом балканском рату. Господин Љубиша Накић је поштован од људи свих генерација, поготову зато што је доследно поштовао и туђе и своје ставове. Остаје ми у сећању као изузетно частан и искрен човек”, каже Тихомир Дабић дугогодишњи сарадник из Уједињене српске заједнице. Волео је да се дружи са младима. Подржавао је и храбрио сваког младог човека у образовању. Своју богату библиотеку на српском језику поклонио КИПЦ Вук Караџић у Кучевишту. Бодрио је и оне који се баве спортом. „Деда Налета сам упознао на једној светосавској свечаности у Скопљу. Задивио ме је својом позитивном енергијом, духовитошћу, својим карактеристичним врањским говором. Одлично је познавао фудбал, не само игру него и лиге и играче. Разумео је све, а нарочито када треба да се купи нова фудбалска лопта. Зато смо га звали „шампион”, сећа се Дарко Костовски, студент из Скопља.

„Накић је са уживањем говорио о нашем завичају. То је чинио непосредно, топло, људски као да чита поезију. Волео је Бору Станковића и његове ликове и увек у полушали говорио да овде у Скопљу треба да оснујемо удружење под називом „Бора”, да мене као песника поставимо за председника, а њега за секретара, јер ту треба највише да се ради. Чланови би били само они који знају „језик”. У родни град путовали смо на промоцију мојих збирки поезије „Врање у срцу” и „Кад се огњиште угаси”. Сигуран сам да током песничке вечери није било слушаоца који је дубље, јаче и осећајније доживео те стихове као што је он”, сећа се његов дугогодишњи пријатељ, песник Стојан Арсић. Тог догађаја сећају се и други његови пријатељи који су те вечери били тамо. Прича се како је подсетио на обичај свог завичаја да букет за посету Бориној кући обавезно треба да буде од жутог цвећа, никако другачије, јер замериће Бора... „Мислим да је круна тог лепог дружења била неизбежна „Жал за младост” у култној врањској кафани Пролеће. Часна старина је замолио присутне да устану, јер ће се интонирати врањска химна. Тако је рекао и почео звонким гласом да рецитује „песма је моја голема, како је мајка сина имала, гледала, чувала...и тако даље све до самог краја, све док се сви присутни нису окупили око њега и све док руком није дао знак да је завршио”, сећа се Ружа Марковић из Удружења жена Српкиња. Најзад, сећање на Љубишу Накића трајаће све докле год живе људи који су га познавали. Његови најмилији памтиће га као великог узора, приврженог породичном огњишту, а његови пријатељи и познаници као правог српског домаћина.

(Слово бр. 42, децембар 2013, Нена Ристић Костовска)

Песма је моја голема Љубиша Накић је редовно посећивао редакције српских медија, удружења, кафане и сва она места у Скопљу где се окупљају Срби. Тражио је људе са југа. Желео је да сазна путује ли неко на ту страну. Хтео је да пита „ѕ´мни ли Марава, има ли снег, заврнало ли је, жив ли је тај и тај, војску смо служили заједно. Онај воденица у Златокоп стоји ли још. Там је мој деда Милан још у турско време млео брашно за качамак... Приче из Македоније

Стетоскопски преглед др Снежане Ивић Колевске

Моје хроничне љубави

Жеља да помажем људима одредила је медицину као једну од мојих највећих љубави у животу. Данас је мој успешан дан ако обрадујем некога добрим резултатима, ако му пробудим осмех на лицу са уверењем да је све у реду. Мислим да је једина неприкосновена љубав у животу сваке жене љубав према породици. Деца су ми увек била мотивација да идем даље, да се борим за себе због њих. Носталгија је једна сасвим природна људска емоција и зато људе треба оставити да чезну увек кад им се прохте, јер модерном човеку носталгија може да послужи и као антидепресив

Била је успешна и у писању стручних медицинских радова посебно из различитих области психијатрије: депресије, шизофреније, аутизма код деце, алкохолизма.

Сан сваког лекара је пракса

Снежана Ивић Колевска, специјалиста клиничке микробиологије ради у Институту за јавно здравље Републике Македоније у Скопљу у центру за реферетне лабораторије. Млада, харизматична и насмејана докторка истински предана свом послу дочекала нас је потпуно спремна за разговор о својим највећим љубавима и животним искушењима.

Родитељска подршка јак ослонац у животу Као гимназијалка у родном Крушевцу одлучила се за студије медицине иако су сви очекивали да ће на студије књижевности, јер се доказала писањем песама, кратких прича и сценарија за школске представе. „Жеља да помажем људима одредила је медицину као једну од мојих највећих љубави у животу. На Медицински факултет у Нишу уписала сам се 1992. године. Та велика финансијска криза у Србији пратила ме је током целог школовања... Инфлација је била толико висока да се од плате није могао платити ни стан, а камоли храна. Хранила сам се у студентској мензи и лепо се сећам како су хлеб прскали водом да би омекшао да бисмо га после јели. Устајала сам у пет сати ујутру да чекам у реду за хлеб који се куповао за бонове које ми је давала газдарица. А онда су кренули студентски протести, хладна зима и још дубља криза. Озбиљно сам схватила ситуацију. Било ми је сасвим јасно да је мој задатак да учим и била сам упорна у томе. Нисам желела да пожртвованост мојих родитеља буде узалуд, поготову што је наредне године и мој млађи брат кренуо на студије електротехнике у Београду. Издржавати два студента у то време био је прави подвиг и зато им дугујемо изузетну захвалност, поготову зато што су тешке године потрајале током читавог нашег школовања укључујући и бомбардовање”, каже докторка Снежана. Иначе, током студија Снежана је била врло активан демонстратор на катедри за биохемију. Све испите дала је у року са високим оценама.

Приче из Македоније

Снежана је дипломирала 1999. године. Срећом, одмах је почела да ради у амбуланти опште медицине Дома здравља у Крушевцу. После неколико месеци прешла је у Диспанзер за децу и младе где је остала две године, све до доласка у Македонију. „Да бисте студирали и завршили медицину треба да уложите пуно напора и одрицања. То траје годинама. И касније, када почнете да радите у пракси морате стално да се усавршавате, да учите. Зато лекари кажу да је медицина њихова опсесија. Магистрирала сам 2006. године на катедри за Интерну медицину, Медицинског факултета у Нишу на тему „Дијабетесно стопало ризик фактор за инфекције”. Наредне године докторка Снежана је положила специјалистички испит из медицинске микробиологије са паразитологијом на катедри за микробиологију и паразитологију Медицинског факултета Универзитета у Скопљу и стекла назив специјалисте клиничке микробиологије са паразитологијом, што јој је омогућило рад у Институту за јавно здравље у Скопљу. Докторирала је 2012. године на катедри за микробиологију и паразитологију Медицинског факултета Универзитета у Нишу на тему „Преживљавање Campylobacter jejuni и Campylobacter coli на ниским температурама” и стекла звање доктора медицинских наука. Аутор је и коаутор преко 60 стручних и научних радова, публикованих у домаћим и иностраним часописима, од којих се

неки могу наћи на Pub/Med-Medline. Учествовала је на више домаћих и страних конгреса. „Док сам радила у општој пракси, а касније и на педијатрији, највећи поклон и успех био ми је осмех пацијената који су долазили на контроле. Колико је био тежак тај први сусрет са болесним пацијентом толико је био леп други сусрет на контроли. Живела сам за контроле и осмехе на лицу својих пацијената. Тада сам била најсрећнија. Данас је мој успешан дан ако обрадујем некога добрим резултатима, ако му пробудим осмех на лицу са уверењем да је све у реду, а срећа мојих пацијената је храна и лек за моју душу”, каже ова млада докторка.

Живели, колега На четвртој годинин студија, 1997. године у Охриду, на Међународном конгресу студената Снежана је имала рад из психијатрије, а колега Горан из Скопља, рад из неурологије. „Горан ме је први приметио на објективу фотоапарата док је сликао нашу групу. И ја се сећам тог тренутка, јер се храбро попео на једну узвишицу и пажљиво подешавао апарат да би цела група ушла у кадар. Касније када смо стигли у манастир Св. Јован Канео, понудио ме је чашицом манастирске ракије уз образложење да могу да изаберем хоћу ли да пијем или да се напијем. Док су се колеге слатко насмејале ја сам прихватила чашицу и наздравила”, сећа се Снежана своје студентске љубави. Неколико година касније живот је хтео да се дугогодишња веза озваничи браком. Снежана је ушла у нову породицу „препуну” лекара, од којих је увек имала подршку, разумевање и поштовање. Пар година касније рођен је Јован а затим и Анђела, двоје дивне дечице која красе ову људску причу. „Деца су ми увек била мотивација да идем даље, да се борим за себе због њих. Никада се нисам одвајала од њих, чак и када сам ноћима учила из дебелих књижурина које сам подупирала на јастуке да би ми наручје било слободно. Јован је био са мном и док сам спремала докторску дисертацију и проводила дане у микробиолошкој лабораторији у Нишу као и док сам учила како функционише здравствени систем у мојој новој држави”, каже Снежана.

Како се лечи носталгија Шта је то носталгија? Да ли је то само илузија о животу који смо имали уз људе које смо волели и мирисе уз које смо одрастали. За све нас који живимо далеко од завичаја она је тако природна и очекивана. „Мноштво људских емоција и тежњи смештено је баш у тој невидљивој али моћној носталгији. То је једна сасвим природна људска емоција и зато људе треба оставити да чезну увек кад име се прохте. Модерном човеку она може да послужи и као антидепресив. Иначе, највише ми недостају родитељи, брат који живи у Београду, пријатељи из младости, родна кућа и све оно што је везано за мој завичај, моје Мешево, мој Крушевац. Мислим да и деца из мешовитих бракова имају ту малу дозу носталгије за родним крајем једног од родитеља. Јован је од малена научио да препознаје људе који говоре српски. Једном приликом, док је био на тренингу, приметио је жену која је са својом децом разговарала на српском. Пришао им је и рекао „и моја мама је из Србије. А можете ли да поздравите мог ујака, деду и моју баку у Крушевцу ? Док се опраштамо са докторком Снежаном препуни утисака о њеном родном Крушевцу, Нишу граду њених студентских дана и Скопљу које је сада њен дом, апсолутно смо сигурни да је чашица разговора јако добра и делотворна терапија. Поготову са људима који имају шта да кажу. (Слово бр. 43, децембар 2013, Нена Ристић Костовска)

Пажљиво са одлукама које се односе на децу Закључак да су се окупљања наших људи у Македонији свела на минимум, осим ако су у питању обележавања неких значајних празника попут Савинадана и Видовдана, или лична пријатељства. „То није довољно. Нама је потребан Српски центар као државна институција који ће свакодневно нудити различите садржине. Верујем да је многим људима тешко пало затварање Спониних просторија у центру које су биле једино окупљалиште. Штета је и што се факултативна настава на српском језику прекида. Ипак ту се ради са децом која ни у ком случају не би смела да трпе последице нечијих одлука”, закључује докторка Снежана.

Приче из Македоније

Деценијска искуства из брака између Србина и Хрватице

Живимо срећно с нашим разликама

У скопском насељу Бутељ, изграђеном после земљотреса на пространствима где су некада били виногради, Југославија у малом живи у многим мешовитим браковима.То су резултати некадашњег братства и јединства и лепог стабилног живота, службених премештаја, случајних сусрета, студентских љубави, на крају крајева и проводаџисања. У познатој Хошиминовој улици измешани су понајвише Срби и Македонци, а у једном сокачету у слози и љубави, пензинерске дане проводи брачни пар Лидија (73 ) и Чеда (75) Вулетић. Наравно, ова прича не би била занимљива да се не ради о великој љубави између Србина и Хрватице, рођеној у случајном сусрету у Винковцима у Славонији, давне 1960. године

У данашње време на бившим југословенским просторима на мешовите бракове се гледа као на изузетке који изазивају чуђење, док је у Европи број оваквих бракова у сталном порасту, као оличење модерног грађанског друштва. „У наше време није било тако. Свако је могао да бира онако како му срце заповеда, без обзира на веру и нацију. Говорим о времену пре педесет и три четири године, таман када се Југославија мало опоравила од Другог свретског рата и кад су се стварали услови за бољи живот младих. Наше послератне генерације су васпитаване у заједничком духу, без предрасуда. Верујем да су зато и наши бракови, наше породице и ми сами били успешнији и срећнији. Морам да истакнем да је мешовити брак у мојој и породици моје супруге врло честа појава. Наиме, ја сам од оца Србина и мајке Македонке, а она од оца Хрвата и мајке Мађарице. Оженио сам се у двадесет и другој години и као млад човек тражио сам лепу девојку, а срећом, нашао сам и сродну душу”, почиње своју исповест наш домаћин Чеда Вулетић. Стабилна послератна времена нудила су сигурност, запослење није било тешко обезбедити, станови и кредити били су доступни свима па су се млади људи на брак лако и брзо одлучивали. Није то било време када се имало све, то је било време када је могло да се стекне и заради све, кажу наши саговорници. „Одслужио сам војни рок и, по обичају, требало је да се оженим. Мој стриц је са службом био у Мирковцу код Винковаца па сам отишао да их посетим. Са сестром од стрица изашли смо у град и у биоскопу сам први пут видео и упознао моју Лидију. Била је врло лепа девојка и јако млада, двадесет година само што је напунила и тек се запослила у Борову”, присећа се Чеда првог сусрета.

100

Приче из Македоније

„Ма био је наочит момак, враг га однио. Све девојке су се загледале у њега, па и ја...Упознали смо се...то су били кратки сусрети...После је требало да дођем у Скопље за 29. новембар, да се видимо, али ме моји нису пустили. Добила сам од њега једно два три писма за које сам касније сазнала да их је писала његова сестра. За Нову годину је дошао са стрицем да ме проси, а моји нису имали против и тако смо се 2. јануара 1961. године нашли у возу за Скопље. Венчали смо се 22. јануара исте године”, каже Лидија. После више од пола века заједничког живота, Вулетићи и даље мисле да је за успешан брак потребно разумевање, толеранција а највише љубави. „Код нас је љубав дошла касније када су се изродила деца. Можда сам први пут био свестан тога током скопског земљотреса.Ћерка Соњица и син Александар били су рођени. Лидија је устала рано и отишла у пекару, а ја сам укључио транзистор и чувао децу. Нека тутњава и прашина почеле су да гутају све. Отац ми је помогао да спасим децу, али Лидије није било из пекаре. Неки људи су рекли да је пекара пропала у земљу и прогутала све који су били тамо. Премрло ми је срце. Зар је моја Лидија ...одједном чуо сам њен глас из приземља како ме зове да спасим децу...после дан два отишли смо у Винковце”, каже наш саговорник. Брак је велики изазов и одговорност, кажу Вулетићи. Они су научили од својих родитеља да породица, пре свега, увек треба да буде на окупу, то су и поштовали. „Седамдесетих година супруг је кренуо на привремени рад у Њемачку и повео нас са собом. Знао је да ће зарађивати мање него да је отишао сам, али то нам није било битно. Тамо смо остали шест седам година, а догодиле су нам се лепе ствари –добили смо још двоје деце, ћерку Љиљану и сина Горана. То су биле наше најлепше године,

а боравак у Европи помогао је нашем сазревању, јер тамо је сваки други трећи брак мешовит. Наша деца су кренула нашим стопама и у брачним друговима траже само људе. Најстарија ћерка живи у Аустралији и удата је за Грка, старији син Александар ожењен је Македонком, млађа ћерка Љиљана удата је за Грка, а чекамо на избор најмлађег сина Горана. Од све те мешавине имамо и шесторо дивне унучади”, закључује Лидија. Лидија данас тврди да би урадила исто што и пре нешто више од пола века и да се није покајала што се удала за Чеду, каже да је то била њена одлука коју је донела душом и срцем и да није погрешила, јер је целог живота био добар супруг и још бољи родитељ Соњици, Александру, Љиљани и Горану које су изродили и извели на прави пут. (Слово бр. 48, новембар 2014, Нена Ристић Костовска)

Поносан сам на своје српско порекло „Моји корени потичу са Космета и ЦрнеГоре, из племена Васојевића, који су се са патријархом Чарнојевићем повукли на север и населили Банију, Лику и Кордун. Мој стриц је живео у Винковцима, а мој отац у Црној Гори, Србији и касније у Македонији. Ја сам рођен у Рожају у Спировој кафани, где смо привремено становали док је отац био на служби. После неколико година у Србији, дошли смо да трајно останемо у Скопљу.

Вољела бих да посетим браћу и сестре „Још једна од мојих сестара је удата за Србина и живи у Пироту, друга је удата за Мађара, трећа за Румуна, имамо брата у Нишу, другог у Загребу, у Њемачкој исто имамо брата...Вољела бих да могу да их посетим што се каже пред крај живота...

На бракове припадника различитих националности некада се гледало као на одраз развијеног модерног друштва, а данас је то све ређа појава најчешће неприхваћена од средине. Наша некадашња велика домовина Социјалистичка Федеративна Република Југославија сматрана је најлибералнијом од свих социјалистичких земаља што се тиче међуетничких односа. Најочитији пример тога били су мешовити бракови који су овој заједници давали карактер грађанске и модерне државе. Од почетка деведестих година прошлог века ова слика се потпуно променила.У Македонији број мешовитих бракова из године у годину опада, док преко 70 посто етничких Срба склапа мешовите бракове.

Приче из Македоније

101

Нови пројекат глумице Драгане Боснић

Лепа реч – Београд виа Скопље

Убав Македонски Збор и Лепа Српска Реч главни су ликови у оди писмености које тумаче Скопљанка која живи и ради у Београду и Београђанка из Скопља. Реч је о најновијем сценском извођењу делова класичне македонске и српске књижевности, савремене и класичне поезије, глумице Драгане Боснић уобличеном у савременој симпатичној женској причи која је премијерно представљена 29. октобра у Скопљу Прича о женама које се на путу Скопје – Белград, односно Београд – Скопље упознају и постају добре пријатељице. Скопљанка живи и ради у Београду, а Београђанка у Скопљу. Како и зашто је Скопљанка отишла у Београд, а шта је довело Београђанку у Скопље је један те исти одговор који ће зближити ове жене. „Одговор је љубав. Животне приче ових жена су две стране исте медаље – и једну и другу љубав је довела у другу земљу. Обе имају сличне проблеме са језиком, прилагођавањем у новој средини, али имају и сличне радости, нова пријатељства... Исте су и њихове професије, везане су за позориште, обе су глумице”, каже Драгана Боснић. Ту негде ова лепа женска а пре свега животна прича добија сјај, ређају се прекрасни стихови из српске и македонске књижевности и на два језика повезује се лично и позоришно искуство. Убав Македонски Збор и Лепа Српска Реч су централни ликови у овој оди писмености, а предложак за сценско извођење су делови из класичне македонске и српске књижевности. Истичући вредности речи којима се прича ова сага о новом пријатељству, топло и нежно промовишу се и високе вредности у међуљудским односима, јер туга је туга, а радост је радост без обзира на ком језику се изражавају. Великани српске драматургије и поезије: Јован Стерија Поповић, Нушић, Лаза Костић, Ковачевић, Јован Дучић, Милош Црњански, Мирослав Антић, Шантић, Милан Ракић, Бранко Радичевић…као и великани македонске драматургије и поезије: Блаже Конески, Матеја Матевски, Горан Стефановски, Дуковски, Венко Андоновски, Крле, Димитров, Павловски, Константин Миладинов, Рацин….су сценаристичка окосница и предложак за ову једноставну причу за све генерације која је премијерно изведена у Балетском студију Ребис у Скопљу.

Од Шекспира до Нушића Драгана Боснић је рођена Војвођанка. Факултет драмских уметности завршила је у Новом Саду у класи професора Петра Банићевића. Професионалну каријеру започиње у позориштима у Новом Саду, касније у Сомбору, неко време је и у Суботици, а затим у Београду одакле долази у Скопље. „У својој новој домовини Македонији радила сам на сцени Драмског театра и Македонског народног театра у Скопљу као и у Кумановском театру. То ми је омогућило сарадњу са еминетним домаћим позоришним уметницима и режисерима: С. Миленковским, В. Христовим, З. Славенским, Н. Поплавском”, каже Драгана. Филмска активност је паралелно присутна у радној биографији ове глумице и то преко сарадње са Русјаковим, Петрушевским, Деспотовским, Бојаџи, Ивановим, Трајковим. Ипак, треба издвојити значајније улоге међу којима је Краљица Елизабета у „Ричарду трећем” Вилијема Шекспира, Краљица Еленора у представи „Краљ Џон”. Ту су и представе „Сан летње ноћи” у којој тумачи улогу Хиполите, Рушчукову у Крлежином комаду „У логору”, у Брехтовом „Кавкаском кругу кредом” била је Натела Абашвили; „Бубњеви у ноћи” у којој је била

102

Приче из Македоније

Маман, у „Темпираној опери” тумачила је Госпођу Александар, Дару у Нушићевом „Ујежу”, Дацу у „Госпођи министарки”. Врло успешан је био и њен мултимедијални пројекат „Like”перформанси са уметничким групама који преко синкретичности изражавају своје уметничке ставове (Led Art). „То је било у време док су се уметници још увек окупљали око идеја а не око хонорара или функционера који управљају институцијама, у време када су галерије биле тиха места преплављена бојама, време када се у позоришта улазило са задње стране, преко дворишта, кроз бифе, па мало окрзнеш сцену, поздравиш се са онима које сретнеш па сви заједно, ужурбано а блиско, галамџијски али и мало подуплашено, журе у сусрет тренутку који ће се памтити. Док још грубост није завладала светом...

Уметност треба приближити што већем броју корисника Као паралелне активности Драгана Боснић наводи креативни рад са децом од којих треба издвојити педагошки рад у ДМБУЦ „Илија Николовски Луј”, на одсеку за балет, где ради као сарадник професор глуме. Ту је и сарадња са одраслима из различитих рањивих категорија, а све у намери да се уметност приближи што већем броју корисника. „ Дружење и рад са децом у Државној школи за рехабилитацију деце и омладине са оштећеним видом „Димитар Влахов”, сарадња са Савезом слепих је за мене посебно искуство. Наше мале представе, излети и разговори доказују да је задатак уметника, односно, глумца да игра и да при томе уметност приближи што већем броју њених корисника. То показују и искуства са Психодрамом као терапеутском методом и дружење са пацијентима из психијатријске болнице Бардовци. Мислим да нико, апсолутно нико, не сме да буде ускраћен уживања у уметности”, каже ова свестрана уметница. Пројекат „Скопље Београд - Белград Скопје” глумица Драгана Боснић је радила у сарадњи са Удружењем жена Српкиња, а финансијски је подржало одељење за културу Града Скопља. Треба подсетити да је и прошле године Град Скопље подржао пројекат „Азбука Вуков рјечник” Драгане Боснић који је реализован у ОШ „Кирил и Методиј” у селу Кучевишту на Скопској Црној Гори. Тренутно се ради на преговорима да ови пројекти буду представљени и у Србији као уметничко стваралаштво Срба у Македонији.

(Слово бр. 48, новембар 2014, Нена Ристић Костовска)

Охрид, град изазова

Љубав за сва времена Како написати репортажу или било какав запис о граду који увек изнова причу нову приповеда? Може ли се само оквирно нешто поменути о месту са толико знаменитости, толико цркава и прича неиспричаних . Што не испричамо, памтићемо већ... Изволите у чамац, и онако нам је сезона пукла, знам да нисте странац, али`ајте дођите – искрено ће, локални ,,капетан брода” на изласку из Цркве посвећене Светом Јовану Богослову. Дилема је да ли прозборити српски, или ,,скопски – у жаргону”? Они су већ генијални скенери за језичку припадност сваког човека на обалама језера, ипак, домаћи то најбоље знају. Прихватам(о) понуду, иако тело и изглед варају да нијесмо странци у земљи Јерусалима балканског, цена нас одаје, да, ипак – јесмо. А још се не можемо чудима начудит(и). И светских. И духовних чуда. Тако је одговор кустоса – младе даме у Цркви, на питање служи ли се Литургија у храму Светог Јована Богослава – Канео, био да се то чини шест пута у години. Што говори да служе и Св. Јовану Крститељу, (као да су побркали Светитеље), јер је реч о два одвојена светитеља Цркве Божије, јер се љубљени Христов ученик празнује два пута у години! Али, кад пре сабрати мисли. Већ смо на води, поглед се пружа на игру лабудова, на благе таласе који се само мало узбуркавају приближавајући се пристаништу. Мирне су и плаже поред града, гости са одмереном лакоћом испијају кафу на терасама локала, кафана и барова...

Српски увек ,,у моди” Српски (језик) је неизбежан. И таблице на возилима у строгом центру града јасно осликавају да су Срби овде сваке године присутни. Њих никако не дотичу приче и поделе на оне ,,за” и ,,против”. Нити се Срби разумеју у суревњивост локалног карактера (Скопље – Охрид). Ни у цене се не разумеју, ценовник бродова, таксија, плажа...Опија их мирис и дух града који одише миром, уметношћу, грандиозношћу древних зидина светиња богомоља. У таквом расположењу за рачунице и не маре... Не нарушувају сав тај сјај ни ископине код Плаошника о чему је и УНЕСКО дебатовао и ,,заводио ред”, кад домаћи не умеју, или не желе... На самом крају сезоне, актуелизоване су и нове расправе о преименовању централног трга из,, Маршал Тито” у ,,Македонија”... што је додатно подгрејало поделу на ,,ваше” и ,,наше”...

Приче из Македоније

103

Убавино, ти ме заморуваш веќе. Охрид је ипак, како се чини, изгубио ону некадашњу класичну шему, нема тог ,,кркљанца” на шеталишту, лежерније се сада пролази уз обалу језера... Све је некако другачије, неуобичајено је овде и радно време администрације, стоматолога, нестварно делује неко неугледно ,,обавештењце” у старом делу града, да је у том објекту зубна ординација... Леп је Охрид. И такав ће увек остати...у сећањима и на јави...

Коштана мирује

Може ли се овде нешто из историје научити? Тешко. Своје царство на шеталишту које сада мења назив, приграбиле су маскоте цртаних ликова, они су неизбежни магнет за малишане. Њих не дотичу ове подељености, јер приход је приход, ма од кога долазио... У оном оријенталном делу града, уз притајени урлик Оџе, јер је ово јел›те туристичко место, домаћини су своје гостопримство нудили уз коју турску заставу, мени на српском, па су се ту сјатили и гости из Истанбула... Можда смо на почетку текста ипак погрешили, јер о Охриду се не може написати ,,нешто” мало да попунимо странице за најновији број...

У тој вечитој причи мистичног Охрида племенито и природно Спона се враћа причи о опстанку Српско македонског друштва ,,Коштана” које је основао и покренуо Зоран Цветковић, некадашњи председник. Овај угледни бизнисмен пореклом из Врања, скоро двадесет година живи у Македонији, каже да му је било преко главе те вечите приче о српском корпусу у Охриду, ко је чији, на којој страни, са обојеним дресовима свих нијанси. „Сада су активности сведене на минимум, нема се пара, а и ја сам морао да се посветим дому и породици, па сам културу и спорт морао да оставим по страни”, вели Зоран.

Бела страна града Охрид је пун изазова...А, после првог сусрета, љубав се упостави за сва времена... То је дочарала у овим врелим данима и колегиница и учесница у Спониним,, књишким” радионицама литературе Офелија Димковска из Фокуса, дочаравајући нам Белу страну Охрида. Примећује да је град остао заправо исти, и поред хајке, поделе, напада, дилема, тумачења туристичких критеријума, али се, каже, она променила... Признаје да је и њој сметала несавршена страна медаље, недовршене куће, пусте плаже које секу ноге, лоша храна, лоша понуда, осредње журке...Вриска на све стране, и дању и ноћу, ,,нашминкане” даме у води. Ипак, уместо прљавих дворишта, приметила је она лепа, скоцкана, расцветана – код,, Свете Софије”, налазећи тако свој ћошак, свој кутак... И управо тако и бива овде. Има град изобиље погледа, из различитих углова, са различитих места, где се нечија младост поново може препознати, наћи неиспричана прича, наћи стих песме Починка Блажета Конеског, на стазама које воде ка Цркви Канео... Ќе седнам во паркот на некоја клупа,

Радо се људи сећају организовања срспких вечери у хотелу ,,Белведере”, па филмског фестивала, па коктела при гостовању позоришних представа из Србије... На челу Друштва сада је Срећко Стојановић. „Организујемо само светосавке свечаности, главни проблем су нам просторије у Охриду, иако смо добијали обећања од локалне самоуправе и даље ништа од тога, каже за Слово, Данијела Михајловић Каневче из Коштане. То са просторијама је вечита бољка не само наше, већ и других српких организација у Македонији. Чекали смо дуго па смо у једном периоду и имали канцеларију. Плаћали смо је годину дана уз помоћ чланарине, али финансијски нисмо могли да издржимо тај ритам. Све се врти око пара. Али, дружење је непрекидно и поред недостатка властитог простора, у Радио клубу смо заједно, у ресторану Белведере.”

104

Приче из Македоније

(Слово бр. 47, септембар 2014, Милутин Станчић)

О издавачу Удружење жена Српкиња у Републици Македонији основано је 1992. године, у периоду распада бивше државе као једна од првих невладиних организација српског народа у Македонији. Иницијатор је био новинар Драгослав Новаковић, а прве чланице Станка Новаковић, Дара Новаковић, Деса Каровић, Мира, Љиља, Зорка, Рада, Нада, Зорица, Ружа, Драгана… У почетку је радило хуманитарно, а у каснијем периоду на организовању низа успешних књижевних вечери и промоцији књижевника из Србије, обележавању значајних датума (Савиндан, Видовдан), и промоцији младих талентованих људи. Од пројеката који су од изузетног значаја за очување српског језика и идентитета српског народа у Македонији издвајамо сарадњу са немачком Фондацијом „Фридрих Еберт” и то у два наврата. Први, 2002. године, под насловом „Толеранција и међуетнички суживот” где смо имале четири реферата и други, 2003. године, под насловом „Социоекономски положај жена у различитим етникумима у Републици Македонији” чији је општи циљ био упознавање са проблемима жена у различитим етничким срединама. По нашим сазнањима ово је била прва прилика у којој се проговорило и о положају жене Српкиње, дакле од жене универзитетског професора, лекара, адвоката до домаћице, уз посебан осврт на жене у руралним срединама и женама без докумената. У сарадњи са Одељењем за културу Града Скопља реализовано је три пројекта. Монодрама „Азбука Вуков рјечник” 2013. године, представљена у основној школи „Кирил и Методиј” у Кучевишту на Скопској Црној гори, затим, монодрама „Скопље-Београд, Београд-Скопље” 2014. и монодрама „Он, ја и Чудо” 2015. године, које је изводила глумица Драгана Боснић http://www.srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1343-nova-monodrama-dragane-bosnic-u-skoplju-on-ja-i-cudo,http://tvnova. mk/vesti/kultura/monodramata-gospod-e-zhiv-na-scenata-na-veleshkiot-teatar/

О приређивачу ове збирке Нена Ристић Костовска је рођена 1970. године у селу Златокоп код Врања. Основну и средњу школу завршила је у родном граду. Дипломирала је на Филолошком факултету у Скопљу на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. У периоду од 2004. до 2014. године ради као новинар, најпре у часопису „Поглед”, а касније и у часопису „Слово”. Из тог деценијског искуства, радећи искључиво на репортажама о животу Срба и људи српског порекла, чува драгоцена искуства, што је, заправо, и био мотив овој публикацији. Преводилачким радом интензивно се бави од 2001. године. У том смислу издваја сарадњу са Министарством за образовање РМ, Бироом за образовање РМ, Пољопривредним факултетом у Скопљу, Новом Саду и Сарајеву, Државним испитним центром РМ, Институтом за стандардизацију РМ. У невладином сектору је од 1999. Као један од најзначајнијих пројеката издваја сарадњу са КИЦ Споном у факултативној настави на српском језику за ученике и студенте у периоду од 2010. до 2015. године, у Скопљу и селу Речици код Куманова.

106

786084

847021

Приче из Македоније