ZAPISI_IZ_MAKEDONIJE by Goran Jovanov

Приредила Нена Ристић Костовска

ЗАПИСИ из Македоније

ЗАПИСИ из Македоније Збирка интервјуа

Скопље 2018

Издавач: Приређивач: Издавачки одбор:

Језичка редакција: Графички дизајн: Тираж:

Ројал арт, Скопје Удружење жена Српкиња у Републици Македонији Нена Ристић Костовска Нена Ристић Костовска Биљана Тодоровић Георгиевска Сузана Николић Марко Коста ђорђе Кандић Миодраг Јовановић Горан Јованов 300

CIP - Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека “Св. Климент Охридски”, Скопје 304.2(=163.41:497.7)(046) 323.1-055.6(=163.41:497.7)(047.53) ЗАПИСИ из Македоније / [приредила Нена Ристић Костовска]. Скопје: Ројал арт, 2019. - 102 стр. : илустр. ; 30 см ISBN 978-608-4847-10-6 а) Срби во Македонија - Општествено-културен живот - Прилози во весници б) Истакнати личности со српско потекло - Македонија - Интервјуа COBISS.MK-ID 109675018

Издавање збирке интервјуа „Записи из Македоније“ помогли су: Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Удружење жена Српкиња у Републици Македонији, Општина Центар-Скопје, Културно-информативни центар Срба СПОНА, Удружење за промовисање културног наследства српске заједнице СРБТЕЛ

Записи из Македоније

Поштовани читаоци, Пред вама је збирка интервјуа „Записи из Македоније” произашла из два часописа „Поглед” и „Слово” који су на српском језику, у периоду од 2004. до 2014. године, излазили у Републици Македонији. Материјал ових часописа („Поглед” 38 бројева, „Слово” 48 бројева) чува око 4.000 новинских страна различите садржине. Издвојили смо 29 интервјуа са познатим именима из јавног живота и 24 записа других жанрова који прате очување и неговање српског језика у том периоду. Заступљено је 12 аутора међу којима су: Милутин Станчић, Биљана Тодоровић Георгиевска, Катерина Вучићевић Битровска, Младен Станчић, Миодраг Ценић, Сузана Николић, Лидија Тодоровић, Нена Ристић Костовска, Милена Митић, Дуле Јоксић, Стојадин Јовановић и Влатко Митаноски. „Записи из Македоније” су дати у три тематске целине. Прва прати изузетно успешне професионалне каријере десетину универзитетских професора, неколико успешних ликовних уметника, музичара, педагога, новинара. Друга целина је посвећена раду невладиних организација и њиховим најуспешнијим појединцима и пројектима, док се трећа целина бави записима о језику у амбијенту када се српска заједница у Македонији суочава са озбиљним проблемима у очувању свог језичког идентитета, као и начинима за њихово успешно решавање. Српском народу у Македонији

Записи из Македоније

САДРЖАЈ Тијана Дапчевић, поп звезда - И Македонија и Србија су земље мојих снова ..................................................................................................7 Ненад Вујадиновић, драмски писац - Упркос тешкоћама . ...................................................................................................................................8 Дејан Лилић, глумац - Не дам да се позоришна магија угаси.............................................................................................................................10 Александар Микић, глумац - Највећа награда је задовољна публика...............................................................................................................12 Српска сцена „Нушић” не мирује..................................................................................................................................................................................14 Боро Рудић, фотограф - Кад уметност превагне..................................................................................................................................................15 Силјан Мицевски, почасни конзул Републике Србије у Битољу Са задовољством сам прихватио понуду са задовољством ћу и радити...............................................................................................................16 Академик Влада Урошевић - Ни један народ није острво...................................................................................................................................18 Милицa Шкарић, - Млади траже шансу................................................................................................................................................................22 Ненад Коцић, председник еколошког друштва „Вила Зора” у Велесу - Живот пре свега...............................................................................23 Данило Ристић, сеизмолог - „Хроника” истраживања и немировања ..............................................................................................................24 Бранка Костић Марковић, музички новинар - Одбрана правих музичких вредности .....................................................................................26 Биљана Драгићевић Пројковска, глумица - Позориште је моја љубав ............................................................................................................28 Тања Балаћ, сликарка - Стваралаштво и сликарство су моје прве и праве љубави......................................................................................30 Силвана и Влатко Плевнеш, музичари - Привилегија је радити и волети........................................................................................................32 Ангелина Бановић Марковска, професор - Књига није у кризи .........................................................................................................................34 Милисав Крстић, - Поглед на Скопље из Илинденске . .....................................................................................................................................36 Њујоршка искуства сликарке Микице Трујкановић - Нова енергија из „Велике Јабуке”..................................................................................38 Тања Алексић, разговор без табуа - Када деца сматрају да је секс – спорт.....................................................................................................40 Aндреа Лекић, најбоља рукометашица света - Кад се снови испуњавају у низу ...........................................................................................42 Александар Рашковић, костимограф - Вредности и трендови...........................................................................................................................44 Драган Живковић, новоизабрани председник УСЗМ - Отворени смо за све људе добре воље ..................................................................46 Проф. др Душан Вељковић, председник Националног савета Срба - Конкретно а не декларативно.........................................................48 Живкa Мишић Христовскa, председница „Колa српских сестара” из Куманова - „Срце што даје, за два срца вреди”..................................50 Шеснаест година од оснивања Удружења жена Српкиња - Јунакиње наше свакодвневице.........................................................................52 Зоран Цветковић, - Ревија српског филма – понос „Коштане”...............................................................................................................................54 Није све око Чачка и рибље чорбе - „Извор” у Румунији ...................................................................................................................................56 Одата почаст српским војницима у спомен костурници у Доњем Караслару - Светли траг предака ..........................................................57 Нова књига „Српски расколи у Македонији” проф. др Душана Вељковића Сведочанство за садашње, али још више за будуће генерације Срба . ................................................................................................................58 „Побуда” проф. др Боре Ристића - Моја виђења и подсећања .........................................................................................................................60 Реч научника О Србима и српском језику у Македонији ..........................................................................................................................................62 На Филолошком факултету „Блаже Конески” у Скопљу - Српски језик под „А”................................................................................................64 Проф. др Ненад Вујадиновић - Неке нове важне приче......................................................................................................................................66 Реч опомене професора Чедомира Стојменовића - Касно је за поправни.......................................................................................................68 Миланка Миловановић Зафировска, педагог - Гушење наставе на српском ..................................................................................................70 Добривоје Стошић, професор српског језика у пензији - Култура говора се учи у школи..............................................................................72 Шпиро Секуловић, филозоф - Увек жедан знања................................................................................................................................................74 Слаб одазив Срба за наставу на српском језику - Мирење са природном асимилацијом..............................................................................76 Мала матура браће Митића - Два брата – један разред.....................................................................................................................................78 „Српско одељење” без ђака..........................................................................................................................................................................................79 Проблеми са уџбеницима - Како да читамо, кад није написано?.......................................................................................................................80 Проблема на претек - Традиционално и с љубављу...........................................................................................................................................81 Све мање основаца у одељењима са наставом на српском језику - Ново „проређивање” српског . ...........................................................82 Посетили смо ОШ „Браћа Рибар” у Табановцу - Сналазимо се како знамо и умемо.....................................................................................83 Школа пријатељства на Тари - Чувајте Македонију, волите Србију...................................................................................................................84 Суморна слика образовања Срба - Постоји потреба за допунском наставом.................................................................................................86 Искуства са факултативне наставе на српском језику - Граматика је тешка, али се учи................................................................................88 Искуства са часова факултативне наставе на српском језику у Македонији - Комуникација на матерњем ...............................................90 Билингвизам код деце - Један језик с мајком, други с оцем...............................................................................................................................92 Школовање у матици - Буџетски индекси за петоро студената..........................................................................................................................94 Алтернативне ваннаставне активности у ОШ „Вук Караџић” у Куманову - „ Драмци” испит полажу у част просветитеља.......................95 Дечји литерарни сусрет у селу Лешок, крај Тетова - Пишемо и стварамо на српском језику.........................................................................96 Службена вишејезичност на локалном нивоу - Српски језик недовршена прича............................................................................................98

Записи из Македоније

Тијана Дапчевић, поп звезда

И Македонија и Србија су земље мојих снова Македонско-српска поп звезда Тијана Дапчевић непрекидно бележи успон у каријери. Њене хитове певуше и млађе и старије генерације, а заштитни знак јој је виолончело, инструмент на којем је дипломирала на Факултету за музичке уметности у Скопљу. Увек насмејана и расположена, око себе шири позитивну енергију и говори о својој кариери, о земљама својих снова, о естради... Као дипломирани виолончелист, како се сналазите у водама шоубизниса? Та „борба” између онога што стварно радим и мог инструмента је била евидентна у почетку када сам тек улазила у воде шоу-бизниса. Али када се све добро организује, човек може увек да се снађе. И ја сам се снашла и мислим да у том погледу добро „пливам”. Имали сте успеха на македонској музичкој поп сцени. Онда сте, како је живот хтео, отишли у Србију где све више напредујете у каријери. Имате ли неки посебан рецепт за то? Не знам колико се то моје у Македонији може назвати успехом. Ја мислим да ми је једини и највећи успех то што сам завршила Факултет музичких уметности у Скопљу. А то што сам певушила с времена на време по фестивалима, не можете рећи да је баш неки успех. Сматрам да сам тек у Србији доживела прави бум у својој кариери. Рођена сте Скопљанка. Да ли је Македонија или је Србија земља ваших снова? Дефинитвно Македонија. Ту сам рођена, ту сам одрасла, дорасла, ту имам пријатеље још из детињства и ту ми је топло и када је зима. А Србија, са друге стране је земља мојих снова зато што ми се у њој први пут десила прва и права љубав, зато што у њој лепо живим и није ми баш зима и када је зима! Последњим хитом „Све је исто само њега нема” освојили сте награду на „Будва фесту”. Многима се ова песма допала, врти се на такорећи свим радио-станицама на Балкану. Али најављени су и проблеми од стране фамилије Броз, због неприкладног текста. Како реагујете на ово? Искрено, не реагујем! Хтели су да туже мене и аутора песме, али мислим да тако аутоматски туже и моју публику (која је хвала богу у великом броју) и којој се та песма допала још на првом слушању...

Македонију, Србију и Црну Гору, као и друге балканске државе, потресају разни политички скандали, транзицијске афере. Чини се да је само музика имуна на ове проблеме. Шта мислите? Увек, али баш увек, када се покрене прича о политици, ја у томе не учествујем, јер сам глупа за то. Једноставно не желим да расправљам на ту тему. Музика и шоу-бизнис увек су били по страни мада се често дешава да се и политика умеша у ову сферу. Али нажалост тога има само на овим балканским просторима... Ваш супруг Милан Дапчевић је и ваш менаџер. Да ли је то предност или не? Само предност, зато што смо „по 28 сати” заједно, што обома одговара... Жалите ли што ваша каријера у Македонији није достигла онај ниво који има у Србији? Не жалим. Успешна сам исто онолико колико бих требала да будем и у Македонији. Колико су односи међу колегама на естради фер? Кад боље размислим, односи међу колегама (сем са појединим професионалцима) не могу бити никада до краја искрени. Не полазим од себе (далеко било...), већ од других колега. Нешто сам чак осетила и на својој кожи. Има ривалства, љубоморе, уосталом као и у свакој другој професији. Свака ваша песма малтене постаје хит који добија награде. После успеха у Будви, шта планирате даље? Убирем плодове успеха, ха, ха, ха, шалим се. Имам много планираних наступа, концерата, који су заказани све до новембра. Знам само да ћу много радити и да ћу на одмор тек у јануару. Можда ћу у међувремену снимити још један или два спота до краја године. Не знам, само да је здравља, лепих дана и све ће бити ОК! (Аутор Катерина Вучићевић, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 2, септембар 2005. година)

Записи из Македоније

Ненад Вујадиновић, драмски писац

Упркос тешкоћама

Од 3. фебруара ове године, у Скопљу, креће дуго очекивана професионална позоришна сцена на српском језику Српска национална заједница је нажалост, једна од ретких у Републици Македонији која и поред давнашње жеље и упркос чињеници да на македонској сцени, годинама уназад, њени припадници представљају значајан део врхунских македонских ауторских и глумачких имена, до дана данашњег није почела с реализацијом амбициознијих професионалних позоришних пројеката на матерњем језику. Управо због тога, недавно је, на иницијативу Уједињене Српске заједнице у Македонији и у организацији новоосноване Српске сцене Нушић, те уз подршку бројних друштвених и културних институција, међу којима су и Министарство за културу Републике Македоније, Македонски театар, Македонска опера и балет, те Амбасада Србије и Црне Горе у Македонији, покренута реализација позоришног пројекта под насловом „Превртач”. Представа ће бити реализована по тексту нашег еминентонг драмског аутора Ненада Вујадиновића и уз учешће врхунских македонских глумачких имена Дејана Лилића и Александра Микића. Режисер представе је познати позоришни режисер из Београда Јовица Павић, а сценограф доајен Македонског народног театра и његов садашњи технички директор Живојин Трајановић. Ова дуодрама, која ће премијерно бити постављена на сцени Македонског народног театра у Скопљу, представља српску верзију текста, чија је македонска варијанта пре неколико година постигла значајне успехе на македонској позоришној сцени, а сличан успех остварила су и каснија извођења превода овог текста на више професионалних позоришних сцена у Босни и Херцеговини и Србији и Црној Гори. Текст на основу којег је направљена представа, међутим, није превод, већ представља оригинално драмско дело и биће приказан као праизведба, будући да је настао паралелно с македонском верзијом и представља аутентичну уметничку реализацију, потпуно интегрисању у српски национални и културни миље. Управо је овај важан културни догађај био и повод за интервју с аутором „Превртача” Ненадом Вујадиновићем. Познати новосадски позоришни критичар и садашњи директор Стеријиног позорја Мики Радоњић, поводом премијере ваше драме у народном позоришту у Зрењанину, дао је концизну али и врло прецизну анализу текста, истичући ваш манир поигравања с опште познатим драмским мотивима уз коришћење технике уграђивања необичних жанровских околности у само ткиво драмског текста. Реч је о „дискретним трагикомичним елементима и ефектним и рационалним анегдотским пасажима” чија вешта имплеменатиција у текст, по његовим речима, резултира делом „изразитог емотивног набоја и чудесне атмосфере”. Колико је ова трагикомична компонента и то својевидно јединство суза и смеха, важан „занатски” чинилац у креирању успешног савременог позоришног догађаја?

Записи из Македоније

Сасвим сигурно је то веома важан чинилац. Овај ауторски поступак је врло чест у савременој драматургији, између осталог и зато што је то „јединство суза и смијеха”, о којем говорите, важна карактеристика духа времена у којем живимо. То је и разлог због којег овај поступак омогућава писцу да из необичне и неочекиване перспективе „баци поглед” на свакодневицу и да јасније освијетли судбине такозваних „малих људи”. Јер ликови у драми се најчешће ни по чему важном не разликују од нас самих. Усамљени су и кад су изоловани, и (још више) кад су окружени другим људима. Њихова комуникација је отежана: они или само ћуте, или само говоре, или чак покушавају да разговарају – не слушајући притом једни друге. Тај једноставни манир, који нам омогућава да лако избјегнемо истинску комуникацију чак и док водимо дијалог, представља реални усуд човјека нашег времена. Да ли Вам је ово прва професионална сарадња с режисером Јовицом Павићем? Да. Јовицу сам упознао прије неколико година. Он је, захваљујући једном занимљивом сплету околности, дошао до текста „Превртача”, прочитао га и јавио ми се одмах са жељом да га постави на сцену. Наравно, био сам поласкан тиме. Јовица је режисер великог позоришног угледа и изразите индивидуалности. Ипак, оно што ме највише дојмило била је његова експликација представе коју жели да направи. Пристао сам на сарадњу, али, нажалост, нисмо имали срећу да реализујемо заједнички пројекат, јер као што можете да претпоставите, позоришна продукција зависи од огромног броја фактора које је потпуно немогуће контролисати. Ево, сад нам се указала та прилика и почели смо да радимо заједно. Сарађивао сам с многим добрим режисерима, али морам да признам (и у томе свакако дијелим мишљење осталих колега с којима радим овај пројекат) да Јовичин минуциозни приступ позоришној режији сваког једноставно оставља без ријечи. Шта мислите о глумачкој подели? Ради се заиста о изванредним глумцима. И Дејан и Александар имају фасцинантну моћ глумачке трансформације и истанчан осјећај за промјену ритма у игри током представе што је од великог значаја за успјех сваке „мале” драмске форме. Ријеч је о глумцима модерног сензибилета и снажне сугестивности. Отуд сам сигуран у то да је избор који је направио Јовица Павић беспрекоран. И, ако ме конкретно питате, шта очекујем од глумачког тима, могу вам једино рећи да очекујем – све најбоље. Добар део досадашњих критичких текстова о различитим поставкама „Превртача” истиче да се ради о типичној „глумачкој представи”. Глумци су одреда добијали изузетно ласкаве критике за роле у овом комаду. У којој мери таква оријентација текста може засенити и сам пишчев рад?

Уопште не мислим да је тако нешто могуће. Напротив. Овакав став критике је, вјероватно, један од најљепших комплимената који може добити драмски писац. Управо због тога што не пишемо текстове за читање, него за играње на сцени, наш је посао и тежи, али сасвим сигурно и љепши од посла који имају романсијери и приповједачи. С друге стране, заиста сам имао изузетну срећу кад је ријеч о глумцима који су играли у „Превртачу” и то на свим сценама на којима је досад постављан. Ради се одреда, о врхунским професионалцима и глумцима изузетног потенцијала. Од Владимира Ангеловског и Лазета Манасковског који су играли у праизведби македонске верзије текста у Драмском, преко младих глумачких постава у Зрењанину и Тузли, па све до најновије подјеле у Црногорском народном позориштву у Подгорици коју чине Лане Гутовић и Маринко Маџгаљ. У којој мери појављивање ове представе и покушај заживљивања позоришне сцене на српском језику у Скопљу у овом тренутку, по вашем мишљењу, има и шири друштвени значај? Несумњиво је да су српски језик, у одређеном смислу, и само грађење осјећања припадности ширем културном кругу омеђеном овим језиком, већ дужи низ година у својеврсној „дефанзиви” када је ријеч о многим срединама изван матице земље. Узроци оваквог статуса свакако су комплексни, многобројни и најчешће, у мањој или већој мјери, имају одређене социјалне, али и психолошке импликације. Ради се, свакако, о веома осјетљивом питању које захтијева озбиљан приступ и ширу друштвену акцију, базирану на бројним неопходним проучавањима и анализама. Циљ ових истраживања, између осталог, мора бити усмјерен и ка тражењу рјешења која би могла побољшати општу ситуацију у овом смислу и прије свега дати допринос еманципацији свих (а нарочито млађих) припадника мањинских заједница који живе у срединама ван матичне државе и, самим тим, допринијети и очувању њиховог идентитета, и њиховом лакшем уклапању у шире друштвене токове земаља у којима живе. Позориште на матерњем језику је свакако, један од важних фактора, који у духу шире међусобне сарадње и толераниције води ка остваривању овог племенитог циља. Отуд се ни овај покушај покретања професионалне позоришне сцене на српском језику у Републици Македонији не може ни у ком случају сматрати безначајним. У којој је мери овакав подухват, с обзиром на околности у којима живимо, лако спровести у праксу? Одговор на то питање је веома једноставан. Да нема људи којима је исто толико стало до тога колико и вама, радило би се о потпуно „немогућој мисији”. Без обзира на све жеље и часне намјере, пројекта једноставно никад не би било да нема ентузијазма свих учесника у његовој реализацији. Ова представа никад не би видјела свјетло дана кад не бисмо могли да рачунамо на енергију њених аутора и извођача, на безусловно личну и професионалну подршку господина Драгана Живковића и на његово огромно искуство у организацији културних догађаја, те на подршку спонзора и искрених пријатеља читаве ове идеје. Таква је ситуација у култури, не само у Македонији, већ и у читавом региону и тешко је очекивати да ће се нешто битно ускоро у вези с тим промијенити. Стога нам нема друге него да прихватимо чињенице и да покушамо да утичемо на њихов развој упорно радећи и стварајући, упркос проблемима и објективно тешким условима за рад. (Аутор Владимир Јовановић, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 20, фебруар 2006. година)

Ненад Вујадиновић је рођен 1964. године у Котору, у Црној Гори. Дипломирао је на Групи за јужнословенске књижевности на Филолошком факултету у Скопљу. Постидпломске студије (лингвистички смер) завршио је у Београду. Одбранио је магистарски рад из области српске дијалектологије. Досад је објавио четири књиге прозе: „Прича о Корњачином лицу” (Скопље 1987), „Зовем се Вил” (Скопље 1990), „Желим да будем кошаркаш” (Скопље 1995), „Роннџ” (Амстердам, 2004), и збирку драмских текстова „Нећете веровати шта ми се десило вечерас” (Скопље 2005). У Македонији и иностранству игране су му драме „Превртач” и „Нећете веровати шта ми се десило вечерас”, а на основу ове последње снимљен је и ТВ филм у продукцији Македонске телевизије под насловом „О чему пси сањају”. Написао је и сценарио за телевизијску серију за децу „Желим да будем кошаркаш”. Аутор је више кратких прича, критичких и стручних текстова из области филма и лингвистике. Његова дела су вишеструко награђивана на позоришним и телевизијским фестивалима у земљи и иностранству. Ради на катедри за Македонски језик и јужнословенске језике на Филолошком факултету у Скопљу.

Професор др Душан Вељковић, председник Уједињене српске заједнице у Македонији је изајвио да су реализацију овог пројека подржале највише институције Републике Македоније и Србије и Црне Горе. Циљ пројекта је да ојача и унапреди пријатељство и сарадњу између српске националне мањине и македонског народа и других етничких заједница у Македонији, као и да се ангажује у правцу даљег развитка укупних односа између Републике Македоније и СЦГ. С обзиром на традиционалне пријатељске везе, близину двеју држава и блискост језика и практично непостојање језичке баријере, а у очекивању и естетског квалитета представе, уверени смо да ће овај позоришни пројекат са великим задовољством бити прихваћен од стране шире македонске и српске културне јавности, јер осим у Македонији, предвиђено је да се ова представа игра и у СЦГ, рекaо је Вељковић.

У оквиру Светосавских свечаности уручене су Светосавске повеље Ујединење српске заједнице у Македонији проф. др Предрагу Гавриловићу за научне резултате у области земљотресног инжењерства, едукацију кадрова, афирмацију македонске науке, проф. др Нади Момировској за резултате у области књижевне науке, образовања и педагошког рада, Ивици Зорићу, професору музичког васпитања, за изузетне резултате и висока уметничка остварења у раду са хоровима „Менада” и „Лале” из Тетова, постхумно проф. др Миодрагу Друговцу за изузетна остварења у македонској, српској, и југословенској књижевности, као и у педагошком раду и такође постхумно доктору Бошку Бабићу за изванредна научна остварења у области археологије, историје уметности у Македонији, и свеукупној афирмацији македонске науке и нације.

Записи из Македоније

Дејан Лилић, глумац

Не дам да се позоришна магија угаси Дејан Лилић је један од најпопуларнијих глумаца у Македонији. Позоришна публика га зна по улогама у представама „Кандид у земљи чуда”, „Дивље месо”. „Дон Жуан” и многим другим. Одиграо је упечатљиву улогу у првој представи на српском језику у Македонији, у дуодрами „Превртач” Ненада Вујадиновића. У досадашњој каријери има више од 30 премијера, више од 600 представа, три ТВ серије, направио је десетак кратких телевизијских прича. Публика га препознаје и као водитеља три популарна квиза, десетак реклама. Играо је и у филму Столета Попова „Џипси меџик”, као и у филму белгијско-македонске продукције „Освета”. Лилић о себи говори као о обичном човеку, коме популарност није ударила у главу

Зашто сте, господине Лилићу постали глумац? Па све је било сасвим случајно. Завршио сам средњу електротехничку школу и по природи ствари требало је да упишем Електротехнички или Машински факултет. Два месеца пре полагања матуре и уписа на факултет, срео сам једног пријатеља, Зорана Михајловског, који ме је „навукао” на позориште и ја сам у трен ока променио животну одлуку. Уписао сам и завршио Факултет драмских уметности у Скопљу. Мислим да нисам погрешио и не кајем се. Волим ово што радим.

Одакле ви у првој представи на српском језику у Македонији, у „Превртачу” Вујадиновића? Моја мајка је стара Скопљанка, а отац Нишлија. Српски језик знам одмалена, али нисам имао много прилике да га користим. Са Ненадом Вујадиновићем се доста дуго познајем и много пута смо разговарали о овој представи. Смишљали смо како би било добро да ту представу одиграмо на српском језику, јер

Записи из Македоније

многе ствари десе се управо када им је време. Дошао је идеални тренутак када смо ја, Александар Микић, Ненад Вујадиновић и београдски режисер Јовица Павић сели и почели да радимо на „Превртачу”. Тако се и родила ова представа. Мислим да ово неће бити последњи пројекат Српске сцене „Нушић” која је била промовисана премијером „Превртач”. Ова представа сада иде на репертоару МНТ-а и како је све више и више играмо мислим да почиње да ми „лежи”. Иначе, ја нисам био задовољан премијером, иако је сама представа одлично прошла и добила позитивине критике. Нисам био задовољан зато што смо је спремили за само три недеље. Исувише мало времена за припрему једне премијере. А ова је била специфична, требало је да се игра на српском. Било је напорно и тражило се од мене и Микића много концентрације. Али мислим да смо дали максимум када је реч о глумачком аспекту.

Колико вам је било тешко да се на сцени изразите на српском језику? Било је доста тешко. Сада, када седнем и размислим да сам за три недеље успео да савладам представу на српском језику, где има пуно текста и нема одмора, јер је дуодрама, схватам да сам направио много, јер се ради о веома јаком тексту, пуном емоција, енергије, што тражи велику концентрацију. Морам да признам да сам имао много треме и бојао сам се како ће све то на почетку да испадне. Али сада, после неколико одиграних представа, ослободио сам се свега тога и нема више страха. Тек сада мислим да ћу се у овој представи „отворити” и показати шта знам и умем. Каква је перспектива Српске сцене „Нушић”? За сада, „Превртач” је једини пројекат ове сцене, али мислим не и последњи. За све треба пара. Сцену треба неко и да подржи. У овој првој представи много смо уложили ми глумци, писац и редитељ. Помогла нам је Уједињена Српска заједница и донатор г-дин Драган Живковић, без чије помоћи заиста не бисмо могли ништа да направимо. Представу смо радили, како кажу Срби, помоћу штапа и канапа, јер се Министарство културе Македоније се оглушило на наше захтеве. Ваш лик је присутан и у разним рекламама, филмовима, промоцијама. Морате ли све то да радите или имате вишак енергије? Јесте, имам понекад вишак енергије, али је користим и у неким другим сферама, у ономе у чему уживам. На пример обожавам да радим у продукцијској кући коју смо основали ја и Александар Микић. Рекламе не снимам већ неколико година. Решио сам то да не радим. А некада је требало и то радити због недостатка пара. Друге ангажмане које имам прихватио сам исто тако ради егзистенције. Нико не пита како Дејан може да стигне и на интервјуе, и на премијере, и на промоцијe и да снима рекламе или емисије. Па нормално, и ја имам својих трошкова, које морам да покријем. Никада нисам желео да говорим како се од глумачких плата не може живети. Нећу ни сада, јер све је то већ виђено и већ чујено.

Како оцењујете стање у позоришној уметности у Македонији? Колико смо напред или назад у односу на регион? Македонска позоришна сцена, с обзиром на то како и чиме ради, постиже одличне резултате. Овде, у Македонији, може да нас неко оцени овако или онако. Али праву оцену, чини ми се, добијемо тек када изађемо ван граница и када гостујемо у неким страним позориштима. Ево, на пример последња турнеја Драмског театра, са којим сам био у Загребу, где смо извели три представе, прошла је више него одлично. Имали смо третман правих звезда, о нама су говорили у ударним терминима у вестима на телевизији, штампи. Питали су нас како можемо са толико импровизација и мало пара да направимо фантастичне представе. Мислим да је то ипак нешто у нама глумцима са ових простора, који, и поред многих проблема, сваку улогу раде са пуно душе. У свима нама има један пламичак који гори и не даје да се позоришна магија угаси.

Колико имате времена за приватни живот? Још нисте стали на „луди камен”? Имам мало времена за приватни живот. Али када се добро организујем, направим нешто и за своју душу. Што се тиче „лудог камена” мислим да ће и то доћи када буде време. Треба имати баланс између обавеза и слободног времена. Трудим се да га одржим. Планови за будућност, ако се икако могу направити у овом нашем окружењу? Имам најаве за један филмски ангажман, али то ћу са сигурношћу знати за две-три недеље. Неке велике и конкретне планове за сада немам. Најавио сам одмор од позоришта, па до септембра нећу радити ни на једној новој премијери. Треба да напуним батерије позитивном енергијом. (Аутор Катерина Битровска Вучићевић, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 22, април 2006. година)

Какве везе одржавате са вашим позоришним и филмским колегама у Србији? Радите ли на неким заједничким пројектима? Имам много личних контаката са колегама у Србији. На жалост, до сада нисам играо ни у једној представи „тамо горе”, што не значи и да тога неће бити у некој блиској будућности.

Записи из Македоније

Александар Микић, глумац

Највећа награда је задовољна публика Александар Микић годинама заредом бележи успехе у својој глумачкој каријери. Његова животна и професионална прича је једноставна. Детињство и младост је провео у скопским насељима „Острво” и „Дебар мала”, а од свог деде је сазнао да су му корени у Црној Гори, из околине Плава. После завршетка Факултета драмских уметности добио је професионални ангажман у Македонском народном театру. Иза себе има преко седамдесет улога у разним представама, што је сасвим пристојна бројка за једног глумца његових година. Публика може да га види у представама „Буре барута”, „Посланик”, „Професионалци”, „Перверзије”, „Кројач за даме”, „Превртач”, и многим другим. До сада су „стигле” две награде за најбољег глумца, и то обадве у иностранству. Највећа награда му је задовољна публика и громки аплауз после сваке добро одигране улоге. Када изађе на сцену глумац не размишља о малој плати, о лошим условима рада...Мушки издржи све и најрпрофесионалније ради свој посао

Како доживљавате своју професију – глумац? После завршене глумачке Академије имао сам класичну глу мачку причу и каријеру. Почео сам са малим и наизглед безна чајним улогама. Није ми било важно да ли се појављујем у једној сцени или сам на позорници два сата. За мене је свака улога подједнако важна. „Крчио” сам пут полако, ка главним улогама. То је, сматрам, најприроднији начин да се испече занат. Мислим да, ако глумац одмах улети у неку велику главну улогу, онако неисклесан и неиспробан у мањим, он брзо сагори. Схватио сам да су мале улога веома значајне и да глумац преко њих може да каже оно што зна и уме. Свакој улози прилазим подједнако одговорно, пун елана и ентузијазма. Ја знам и волим да будем само глумац.

Записи из Македоније

Колико сте задовољни статусом глумаца у културном амбијенту у Македонији? Недостаје у овој професији много ствари. Не бих хтео да говорим о нашем непризнатом и недовољно плаћеном статусу. Мислим да позоришна уметност не заузима адекватно место у нашем друштву. Али, и поред свега ми смо ту, у овој земљи, ту радимо и стварамо ликове који ће живети. Глумац никада, када изађе на сцену, не размишља о малој плати, о лошим условима рада. Напротив, мушки издржавамо све и радимо најпрофесионалније свој посао. Свакако да ствари могу бити боље. Дешава се да те неко више цени напољу него код куће. Када гостујемо у иностранству људи се не стиде да те похвале за оно што си урадио, прилазе ти најискреније, без предрасуда и резерви.

Да ли бисте желели да продужите вашу глумачку каријеру изван граница Македоније? Можда у Србији или у некој другој земљи? Зашто да не. Када сам решио да будем глумац мислио сам да ћу моћи да играм од Љубљане до Ђевђелије, али у међувремену су се десиле ствари које су се десиле. Па и ми глумци смо остали омеђени у сопственим атарима. Желим да се бавим позориштем или филмом, нешто што у свету не познаје границе, већ само квалитет и нијајнсе рада и извођења. Ја сам отворен човек и спреман сам за сваку сарадњу. Ништа у будућности није искључено. Ако ништа друго, а оно да видиш где си и докле си у својој професији, колико вредиш.

Глумили сте и у представи „Превртач”, на српском језику, у улози Великог брата. Да ли је било тешко да се изразите на српском језику? Морам да кажем да је то веома добра представа захваљујући изванредном тексту Ненада Вујадиновића, који је поставио солидну основу на којој глумци могу да раде како треба. Глумцу не преостаје ништа друго него да „зарони” у текст и да „оживи” оно што је написано. Када имате тако добар текст, када имате једног режисера као што је Јовица Павић и партнера као што је Дејан Лилић, мислим да никоме не би требало да буде тешко да одради свој део задатка. После сваке представе осећам се јако исцрпљен, не физички, већ емоционално. Улога Великог брата је улога која нема много текста, али то је само наизглед. У овој улози глумцу треба да се „ишчупа” реч из уста, али када каже неку реч, онда је то речено из дубине душе. Сваку слику преживљавам огрански и у мени сваки пут постоји експлозија осећања. Ова улога ми је много драга и надам се да ће представа имати дуг живот. Проблема око мог изговора текста на српском језику је било. На почетку, режисер Јовица Павић се доста намучио са мном, али са сваком предтставом сам, како он каже, све бољи и бољи. Да ли своју будућност видите као глумац или мислите да се бавите нечим другим? Отворили сте продукцијску кућу са Лилићем. Да ли Вам тај ангажман одузима многа времена? Највише бих волео да могу пристојно да живим од онога што волим да радим и за шта сам се школовао. Али данас у Македонији морате да имате и неки допунски приход да би сте преживели. Мислим да са Дејаном Лилићем имамо пуно креативне енергије, али и добар тим младих стручњака у овој области. Планирамо да се бавимо снимањем реклама, емисија, кампања, кратких филмова и сл. Желимо да се опробамо и у том бизнису. Како ће да нам крене, видећемо.

Како стоје ствари у приватном животу? Имате ли вемена за породицу или за хоби? Глумачка професија подразумева флексибилно радно време. Некада у позоришту потрошим и по 12 сати и немам, такорећи уопште времена за нешто што би било за душу. Али када имам слободног времена, проводим га у друштву своје супруге и пет домаћих љубимаца. Имам два пса чау-чау, две сијамске мачке и једног папагаја. Обожавам животиње и уживам у њиховом друштву. Какви су вам планови за будућност? Планирате ли неке нове премијере? Задњих неколико месеци сам напорно радио на неколико представа. Поред „Превртача”, радио сам и на представи „Близак град”, као и на пројекту „Ћелава певачица”. Сада планирам да се од позоришта мало одморим и да се посветим раду продукцијске куће, где ћу да уложим сву своју позитивну, креативну енергију. Треба да се испробам и да докажем себи колико могу и колимо вредим. (Аутор Катерина Битровска Вучићевић, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 23, мај 2006. година)

Записи из Македоније

Српска сцена „Нушић” не мирује

Дуодрама Ненада Вујадиновића за четири месеца изведена је 10 пута у Скопљу, и по једном у Тетову и Валандову. У плану су нова гостовања, проширење репертоара, нова сала… Када је 4. фебруара одржана премијера „Превртача” аутора Ненада Вујадиновића са глумцима Александром Микићем и Дејаном Лилићем, у режији Јовице Павића, то је био почетак рада тек основане Српске сцене „Нушић” и повратак српског језика у македонски позоришни живот после шест деценија. Оригиналношћу и високом уметничком вредношћу дуодраме, као и маестралној игри двојице асова македонског глумишта, „Превртач” је од прве представе до данас игран пред препуним салама. Понекад се тражила и карта више. Иако спремана свега двадесетак дана, што је прави рекорд када су у питању овакви пројекти (у редовним околностима за њих је потребно најмање 50 дана), представа је одмах наишла на топао пријем публике и позоришне критике, која ју је оценила као велико уметничко освежење и допринос обогаћивању сценског израза у Македонији. „Иако играмо на српском језику, гледају нас не само Срби, већ и Македонци и припадници свих других нација у Македонији, љубитељи позоришне уметности, што нам је посебно драго. Јер, тема је универзална и на одређени начин погађа емоције свих људи са ових простора, будећи им најтананије емоције. Тера их на размишљање. Сама чињеница да су драмски јунаци и њихове судбине повезане са некадашњим животом у Југославији, односно Црној Гори, Србији и Македонији, и коначно у Аустралији, као и да је аутор Вујадиновић текст писао са намерним језичким грешкама, типичним за људе са ових простора, створили су такву уверљивост да ова магија на позоришним даскама није глума већ живот” – истичу Микић и Лилић. „Заиста не можемо да стигнемо свуда где нас зову да гостујемо. Ускоро нас очекује дужа турнеја по свим већим градовима Македоније, а стигли су позиви и из Србије. У почетку ћемо играти само у градовима јужне Србије, а касније и даље. Важно је да постоји интересовање”, каже Микић. У преговорима смо и за гостовање у Црној Гори, овог лета, као и наступи на позоришним фестивалима „Ристо Шишков” у Струмици и „Стеријином позорју” у Новом Саду. А, признаћете, тамо не наступа било ко, већ само они који имају да покажу нешто ново, свеже, вредно. И у најлепшој причи постоји оно „али”. Када је екипа „Превртача” у питању то је новац који им хронично недостаје. „Цене улазница за нашу представу су, као уосталом и за све остале у Македонији, симболичне и ни из далека не могу да покрију све трошкове. Нама је, да би „Превртач” могао да настави свој уметнички живот, потребно институционално финансирање, да бисмо могли и да планирамо. За похвалу је то што је Министарство за културу Македоније издвојило 200.000

Записи из Македоније

денара за помоћ нашем пројекту. Ми смо захвални због тога, али морамо да кажемо да је то кап у мору у односу на стварне потребе. Да није нашег мецене Драгана Живковића, који нас много помаже и који је заједно са УСЗМ најзаслужнији што се „Превртач” уопште појавио, као и целе екипе, пре свега Живојина Трајановића, нашег сценографа, која често наступа без денара хонорара, не бисмо дуго трајали. Обратићемо се за помоћ и Министарству културе Републике Србије, па ћемо видети шта ће бити”, каже Дејан Лилић. Сада је представа, како ми занатски кажемо, легла. Доградили смо наше улоге и до краја спровели све драмске финесе редитеља Павића из Београда, што нам је олакшало да играмо без оптерећења. Савладали смо и све језичке тешкоће које су нас на почетку много мучиле, јер ми смо дотле глумили искључиво на македонском језику, тако и размишљали. Али, када је дошао „Превртач” и када смо текст морали да заиграмо на књижевном, а не на било ком српском језику, да не кажем да нас је ухватила паника. То је добро одмах осетио господин Вујадиновић који нам се од првог момента ставио на располагање да језик добро савладамо, у чему смо, бар нам тако каже, успели”, истичу Лилић и Микић. Обојица не крију жеље да се једнога дана на Српској сцени „Нушић” нађу драме и других познатих аутора, домаћих и страних, као и да се успостави тесна сарадња са македонским позориштима. Што да не и са српским. „Могуће су и копродукције, нови пројекти у којима ће играти и други македонски глумци (мислимо на језик) али на српском, што им и неће бити тешко с обзиром на блискост двају језика. Шансе за нови живот сцене „Нушић” очекујемо да нам пруже нове сталне просторије у Скопљу, што ће се ако Бог да, ускоро догодити”, кажу Лилић и Микић. (Аутор Катерина Вучићевић Битровска, лектор Миодраг Јовановић, Поглед бр. 24, јун 2006. година)

Боро Рудић, фотограф

Кад уметност превагне Боро Рудић је рођен 1954. године у Кочанима. Дипломирао је на Електротехничком факултету у Скопљу, где живи и ради. Уметничком фотографијом се веома успешно бави више од три деценије

Господине Рудићу, уметничком фотографијом, се бавите пуне три деценије, како се кроз тај период стицања искуства у том домену стваралаштва добијају „звања” и „категорије”, будући да сте изузетно цењени члан жири комисија које оцењују рад других уметника из те сфере? Уметничком фотографијом се бавим још из студенстких дана. Активно сам сарађивао и обишао бившу Југославију, дружио се са људима из ове бранше. Хтео бих да напоменем да су фотографи Македоније удружени у Савез. Преко клубова, или самостално, укључени су у фото Савез Макледоније. Са својим ангажманом сам почео као члан ЕЛЕМ-а, као организатора изложби по читавој тадашњој Југославији, у Србији, Хрватској, Босни, наравно и у Македонији. Функционисање ове организације је засновано на принципу добијања пропозиција, нешто слично као у шаху. Активностима се скупљају и стичу поени на основу примљених, награђених радова... На основу свега, добијају се звања, као у шаху, по категоријама, прва, друга категорија итд. У уметничкој фотографији сам нешто више од 30 година, и дан данас излажем. Ове године сам, у јуну имао самосталну изложбу у Чачку, затим у августу био у Лесковцу. У Београду сам у јуну имао дигиталну презентацију. Активно сарађујем са члановима клуба, едуцирам и учествујем у жири комисијама на изложбама у Србији. Шта бисте издвојили као најзначајнији домет у досадашњем раду, шта Вас преокупира, где је ту место рекламним радовима ? У принципу се бавим арт-фотографијом и адвертајзинг фотографијом, дакле, рекламном фотографијом. Почео сам са арт-фотографијом, уметничком фотографијом, то ми је и дан данас примарно и веома важно, јер то једноставно тако осећам, доживљавам и живим, пуним плућима. То волим и то ме испуњава. Јер, човек ради управо оно што жели. Не кажем да је то калуп за све послове, али, овде је реч свакако о уметности. Не бих да издвајам сада ништа посебно, иако је доста тога урађено. Оно што вреди остаће, оно друго се заборавља, иако и сам правим одређене разлике. Издвојио бих, можда, ево, самосталну изложбу у Истанбулу, затим у Солуну, која је била доста запажена међу уметницима и широм публиком у Грчкој. Самосталне изложбе су нешто посебно, док сам рецимо, имао преко 200 излагања на заједничким изложбама. Завршили сте Електротехнички факултет у Скопљу, а потом сте наставили са „паралелним” ангажманом на хобију који Вам изгледа много значи. Како сте ускладили основни позив и љубав према уметничкој фотографији? У пуном јеку младости, нешто после двадесете године, доживео сам први додир са фотографијом. Знате како, можда су баш зато техничке дисциплине много егзак-тне. Свака унија има свој пресек, све има своју математику и логику, док је фотографија, или, тачније уметност, нешто имагинарно што излази из ових већ поменутих оквира, и управо их то чини изазовним, лепим и неограниченим. Познајем пуно људи у тој уметничкој бранши, који су управо дошли из тзв. техничког подручја, из техничких дисциплина. Човек заправо тражи вентиле да се издува, да изађе из шаблона, којих је све више и више у данашњици. А ето, мени се љубав за фотографијом јавила на факултету. Одмах сам почео са арт-фотографијом. Занимљиво је да сам прве „фотографске” кораке начинио са једним старим, очевим фотоапаратом, Кодаком, покушавајући да направим прву фотографију, која би могла да се закачи на зид. Био сам потпуно без искуства, али сам знао да ћу остати уз фотографију. Како успевате да ускадите толико обавеза, данас, када је у јурњави свакодневице свакоме проблем - време ? Колико год да имам редовног посла, не одступам ни за промил од уобичајених активности не запостављајући ни ентузијазам. Увек може да се нађе време за било шта у животу. Е, сада то, можда, кошта: било на уштрб краћег сна, ускраћеног уживања у фудбалу, забавама у вечерњим терминима, необавезним дружењима, „губљења времена”, али, то је то. Ту заправо долази до изражаја и самоиспитивање. Да ли човек који ради толико много, може успешно да изађе на крај са свим овим споредним стварима са којима се сусрећемо у нашем захукталом животу - каже Боро Рудић. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 2, 2007. година)

Записи из Македоније

Силјан Мицевски, почасни конзул Републике Србије у Битољу

Са задовољством сам прихватио понуду са задовољством ћу и радити Верујем да ће процеси садашње приватизације у Србији отворити простор и могућности да појединци из Битоља и из други делова Македоније нађу интерес да свој капитал пласирају и оплођују на територији Србије. То је и реално и могуће. Постоји простор за такву сарадњу. Наиме, сутрадан по отварању конзулата имао сам сусрете у Привредној комори Србије где ми је ово и потврђено. У крајњој линији, привредна размена и сарадња обострани интерес.

Мој отац потиче из једног села на линији раздвајања Кичева и Демир Хисара. Село припада „и тамо и тамо”, а ја сам рођен у Битољу. Ту сам завршио основну и средњу школу, а економски факултет у суседном Прилепу. После дипломирања 1963. године прихватио сам да радим у једној малој фирми, звала се „Уметност”, из које је интеграцијом са више мањих услужних предузећа настао данашњи „Пелистер”, у коме сам и сада директор. Практично цео досадашњи живот и радни век провео сам у Битољу, каже Силјан Мицевски, недавно наименовани почасни конзул Републике Србије у Битољу

Шта мислите шта је навело људе из Министарства спољних послова Републике Србије да се определе за Вас и да Вам понуде високо место почасног конзула у Битољу? Искрено, не знам њихове мотиве, они то најбоље знају. Ја знам да сам од самог формирања Заједнице Срба и Црногораца у Битољу доста био укључен у то и у оквиру својих могућности сам помагао. Када ме је амбасадор Зоран Поповић позвао и предложио ми место почасног конзула нисам се двоумио. Било ми је драго да будем почасни конзул једне суседне, пријатељске земље коју сам до скора сматрао и својом. Сећам се добро времена када сам био у Рукометном савезу Југославије. Читавих 12 година. Често сам био вођа пута државне репрезентације. Остајало се по две недеље у иностранству. На повратку, по изласку из авиона, на Сурчинском аеродрому, ми смо љубили земљу. Слетањем у Београду и свуда по Србији имам изванредне, дугогодишње проверене пријатеље. Широм Баната имам родбину – очеву браћу и сестре и њихове породице. Практично, сви моји рођаци са очеве стране су тамо. Имам једно седамдесеторо браће или сестара у другом колену. А пријатељ не можеш бити само за кафанским столом. Треба се то бити и када дођу невоље. У време бомбардовања Србије ја сам својим пријатељима аутобусом охридског Галеба сваког четвртка у Београд слао лекове, средства за хигијену и многе друге потребштине. Верујем

Записи из Македоније

да нису осетили кризу. То сам све плаћао из свог џепа и слао са огромним задовољством као да шаљем својој најближој фамилији. Сарађивао сам и на привредном плану са предузећима из Србије. Једном речју толико се тога накупилио и још траје што нисам могао да одбијем предлог. Ви остајете на челу своје фирме и у исто време бићете почасни конзул. То је додатни напор за вас? Неће бити велики напор ако се ради са задовољством. Има и довољно простора и времена да оно што је у надлежности почасног конзула може да се ради паралелно са послом који сам и до сада радио. Мислим да ћу своју функцију да извршавам на обострано задовољство, а биће и добрих резултата. Наше донедавно заједништво је допринело да на овим просторима има доста мешовитих бракова, има неколико генерација потомака који ће сигурно желети више да знају и о културном наслеђу своје земље и о заједничким додирним тачкама. Једном речју, да се обнове евентуално порушени или подзаборављени мостови. У овом моменту Македонија и Србија имају изванредне политичке, економске и све друге односе. Међутим, никад није доста, увек може бити и боље. На конференцији за новинаре наведен је пример битољске млекаре чији је контролни пакет акција купила једна српска фирма? Да, то је вероватно почетак процеса инвестирања српског капитала у битољску привреду. Верујем да ће процеси садашње приватизације у Србији отворити простор и могућности да појединци из Битоља и из других делова Македоније нађу интерес да свој капитал пласирају и оплођују на територији Србије. То је и реално и могуће. Постоји простор за такву сарадњу. Наиме, сутрадан по отварању конзулата имао сам сусрете у Привредној комори Србије где ми је ово и потврђено. У крајњој линији, привредна размена и сарадња су везане за обострани интерес. Уколико се он нађе биће и добре сарадње, уколико га нема, нема ни сарадње, јер то није једнострани процес. То није политика па да тренутно бројнији и јачи у друштву или у скупштини диктира своје услове који ће се спровести па макар их друга страна и не прихватила. И у Македонији ће морати да се уложи много више труда и воље и Владе и невладиног сектора, привредника и банака уколико се жели да се повећа привредна сарадња, привуче и доведе инострани капитал. За сада су у игри банкарски кредити, а то су скупе, практично неупотребљиве, паре и не може се ни очекивати већа привредна сарадња. И македонска и српска влада већ вуку позитивне потезе на овом плану тако да мислим да ће ти интереси наћи своје место. У привредном делу све покреће снага интереса. Мој задатак и циљ је да у почетку имам банку података које ћемо добити од привредних комора Србије и Македоније. Свако ко буде био заинтересован за улагање и сарадњу моћи ће да нађе потенцијалног пословног партнера, да успостави контакт са правим људима. То ћемо обезбедити одмах.

Планирамо да у области туризма направимо неколико промоција туристичких капацитета у Србији заједно са туристичким савезом и корисницима тих услуга у Македонији. Иницијатори ћемо бити ми, Конзулат у Битољу. Поделићемо пропагандни материјал који су ми обећали у Комори Србије. Очекује се да ће део досадашњих гостију Јадранског приморја из Србије „променити правце”. Зашто их не бисте довели на Преспанско или Охридско језеро преко Галичице, успут да скокну и до Пелистера...? Не само то. Увођењем виза за Бугарску за оне који су се лечили у тамошњим бањама многе српске бање, са истим па чак и бољим лековитим својстима, постају актуелне. Имамо огромне могућности за промоцију туристичких капацитета и Македоније и Србије и да организованим радом обезбедимо њихово коришћење, да не остају полупразни. Остваривање сарадње на културном плану се увек одвијало мало теже због хроничног недостатка пара и код једних и код других? На културном плану простор за сарадњу је огроман иако се слажем да нема довољно средстава. Срећа је то што се, немајући куд, културни радници задовољавају са онолико пара колико их имају, иако су свесни да је то недовољно. То увек надокнађују ентузијазмом и квалитетним и добрим радом. Међутим, не може се тако у недоглед. Мислим да сам у Конзулату обезбедио правог човека који ће бити задужен за побољшање културних односа и веза. То је господин Благоја Стефановски, ранији министар културе и директор Битољског позоришта. То је менаџер који је за собом оставио изванредне резултате и ти резултати уз контакте које има у Србији, су добра основа за даљи рад. Мислим да ћемо имати добар културни програм. Планирамо сваког месеца да се нешто догађа и на културном плану. У многим значајним спортовима, осим кошарке, нема нека лига у којој би се такмичили најквалитетнији тимови са бивших југословенских простора, па и из Македоније. Ту би се и проверавао постојећи и стицао нов квалитет? То је проблем спортских савеза и грана и у Македонији и у Србији. Људи из појединих спортова би требало да нађу свој интерес да би се обезбедила квалитетна лига. После поделе Југославије добро се осетило шта то значи. Квалитет је опао до нивоа просечности са којом се у европским такмичењима не може ништа постићи осим учешћа на самом почетку, у квалификацијама и евентуално коло-два после баража. То је објективно крајњи домет. Све друго је луда спортска срећа и пука случајност. Тамо где је конкуренција већа, већи су и изгледи да се издвоји квалитет и обрнуто. Лично очекујем да ће се ови процеси покренути и да ће се организовати лиге, ако не југословенске, онда балканске, регионалне. Познато Вам је да је било отпора појединаца и мањих група да Ви будете почасни конзул. Најјачи аргумент им је био да сте тужили српску државу? Да. Неко ме хоће, неко ме неће. Не могу сви да ме воле. То што је било отпора је људска особина. Неко је изразио жељу да он буде почасни конзул. Ја у томе не видим ништа лоше. Но

многе реакције биле су без икаквог основа. Циљ им је био да ме дезавуишу. Тачно је то да сам тужио српску државу. Међутим, то сам урадио у договору са тадашњим амбасадором Зораном Јанаћковићем. Наиме, када је покренута иницијатива да се запуштено српско војничко гробље у Битољу доведе у ред да би на њему могла да се одржи централна прослава годишњице пробоја Солунског фронта, моје предузеће се латило посла. Финансијска конструкција није постојала. Договорили смо одређену цену. Све је то урађено због страшно кратких рокова. Ми смо свој посао завршили на време и квалитетно. Знао сам да ће се плаћање одужити, али да неће изостати. Прошле су три године и претила је опасност да због законског рока дуг застари. Ја у претохдне три године нисам много досађивао. Осим тога у то време су бомбардовани српски градови. Како сам могао да одем у амбасаду и да кажем мене не интересују приоритети које имате у земљи, подмирите дуг према мени. Када сам био законским роковима притеран уза зид, да не бих дошао у сукоб са инспекцијским органима договорио сам се са амбасадором Јанаћковићем да утужим дуг. Он се сагласио. Никада нисмо изашли на суд, а и дуг је исплаћен, додуше са већим кашњењем од очекиваног. Ти исти људи тврде да због вас касни изградња ограде око гробља? Ограда је пројекат који је добијен у време када је амбасадор била госпођа Бисерка Матић-Спасојевић. Међутим, због бизарног проблема није било могуће да се ограда изгради. Наиме кроз гробље је водила једна стаза која је била једини прилаз кући у непосредној близини. Покушали смо да дислоцирамо ту стазу уз ограду Зоолошког врта. Он је био у ингеренцији Министарства културе и нисмо налазили заједнички језик. Сада је Зоолошки врт у ингеренцији локалне самоуправе, стаза ће се дислоцирати и гробље оградити. Па то нису „корејски проблеми”? Видите и сами да могу бити ако се не барата чињеницама. Писало се и Амбасади у Скопљу и Минастарству за спољних послова у Београду уз питање: Како то предлажете човека који је тужио државу Србију. Па нису били тако наивни ни у Амбасади, ни у министарству да наседну на зле намере. Кажу да сте и као спортиста и као привредник били веома успешни и да сте се потпуно посвећивали ономе што радите. Да ли ће тако бити и у наредне четири године „конзуловања”? Прво, неће бити никаквог „конзуловања”. Нисам ни „дирек торовао”, нити сам био статиста у рукометном тиму. Радом и само радом сам се доказивао. Никада нисам желео, а и сада не желим негде да будем само про форме. Ако се нечега прихватим желим то и да остварим, да будем активан, да оправдам поверење и да остварим очекиване резултате. Да сачекамо крај мандата па онда уз примере и аргументе да потврдим ово што сада обећавам. (Аутор Миодраг Ценић, лектор Миодраг Јовановић, Поглед бр. 25, децембар 2007. година)

Записи из Македоније

Академик Влада Урошевић

Ни један народ није острво Недавно су у Македонској академији наука и иметности промовисана изабрaна дела академика Владе Урошевића у 10 томова на 4000 страница, што је било повод нашем разговору

Тврди се да је Ваша поезија духовна биографија поезије 20. века и да сте један од најзначајнијих представника македонског модернизма? Ја сам прошао кроз различите фазе књижевног развитка кроз које је пролазила европска књижевност 20. века. Имам фазу која је имала неке додирне тачке са немачким експресионизмом, па фазу блиску руским футуристима, па сам био под утицајем француског надреализма и тако се то мењало. Бирао сам из свих тих покрета оно што је мени одговарало, што је одговарало мом менталитету и сензибилитету, мом схватању књижевности. Почео сам да пишем на македонском, да објављујем и убрзо сам ушао у тај књижевни живот прилично активно. Постао сам један од чланова групе око „Разгледа”. Нас су називали модернистима, а она друга страна били су реалисти – углавном они писци који су уживали привилегије режима. У том кругу се развијало другарство на основу шире схваћене истомишљености. Сви смо били за то да смањимо утицај политике у књижевности, да не дозволимо да партија руководи уметношћу, него да свако има право да изражава своје ставове у погледу форме, и исто тако у погледу садржаја. И тај македонски модернизам који је трајао негде од 1952. до 1962. године, је на крају победио и поред великог отпора који је произилазио из великог незнања и из неког националног романтизма и из тезе да „књижевност треба да служи народу”, па да буде у некој просветитељској улози. Све то заједно је успоравало прави развој македонске књижевности и свега онога што сам ја желео да урадим у том погледу. Наравно, оно што сам писао у том тренутку, било је прилично апстрактно, тако да се на мене гледало као на неког ко је писмен, али има неке своје погледе на слику света која је у том тренутку постојала код дела читалачке публике. У сваком случају то су била веома узбудљива времена, и то ме је можда највише учинило македонским писцем. Ја сам активно учествовао у борби за модерни израз у македонској књижевности. Био сам много нападан, оспораван. Прве три четири моје књиге су имале колико позитивних толико и негативних критика, а ја сам био прилично млад и дрзак. Шта све нисам говорио и писао! Нисам поштедео ни мог професора теорије књижевности, водећег македонског критичара. На питање у разговору за часопис – да ли се некада досађујете, ја сам рекао: „Да, када читам текстове Димитра Митрева”. То се после препричавало месецима у Скопљу, као неки штос. А то није био никакав штос, већ прилично груб ђон. То је све тако ишло негде од почетка шездесетих година када се та битка примирила и када су принципи за које сам се ја залагао, чини ми се, победили.

Записи из Македоније

То, како тврдите, да сам један од најзначајнијих представника мекедонског модернизма написано је на много места. Уосталом, по неким страним часописима, антологијама, врло често су ми стављали титулу лидера треће генерације. Ја не знам да ли сам заиста хтео да будем тај лидер, али углавном, око мене се окупљао један круг младих људи, мојих вршњака, и млађих, и ја сам, чини ми се, много урадио да се њихово дело лакше пробије на књижевну сцену. Преводио сам их и на српски и слао разним листовима и часописима по Србији, углавном у Београд. Нарочито сам сарађивао са београдским „Делом”. Тамо сам сваког месеца слао по неки превод неког македонског писца и то увек оно што сам ја сматрао да је најбоље. Онда, много сам писао о тим писцима, много сам текстова објавио о њиховим првим књигама. Тако су странци у мени видели неког њиховог лидера и то често подвлачили у својим текстовима. Песник има право да иде испред свог времена, али и да се враћа у прошлост, да залази у свет фантастичног, имагинарног, практично да буде свуда где обичан човек не може да привири. Колико сте Ви путовали на овај начин? То се чудно развило код мене као део моје природе. Да ли се човек рађа са тим афинитетима, или се то ствара на неки начин по неким чудним путевима, нисам сигуран. Сећам се да ми је отац, када сам имао три и по године, можда једва четири, из своје библиотеке извукао и дао једну немачку енциклопедију. Звала се Дуден. Обожавао сам ту књигу. Била је пуна неких дивних цртежа. На једној истој страници могли сте да видите различите врсте ескимских харпуна, индијанских копаља, па неке егзотичне птице, па неке краљевске круне, па средњовековне оклопе, па замкове, па мачевалачке позе, па... То ме је невероватно привлачило и ја сам то листао, листао и листао, и гњавио и гужвао, вероватно и јео те листове, кидао. Од тога није остало ништа, али све је то ушло у мене. Онда је била једна друга, мала Ларусова илустрована енциклопедија из 1919. године, такође са дивним цртежима. Нису ми дозвољавали да је кидам. Могао сам једино пажљиво да је прелиставам, само за време празника, за Божић, за Ускрс, за Нову годину, када се породица окупљала. После тога су дошле географске карте. Осећам огромну страст према географским картама. Отац ми је био географ. Ја сам прелиставао његове албуме старих географских мапа. Знао сам да путујем по пољима и да их тако претварам у праве пределе. И то је много утицало на мене. Затим су дошли стрипови и остало, књиге...Увек сам волео књиге за одрасле. Волим научне књиге. И сада читам књиге из наука које ме интересују. Читам књиге из археологије, и оне намењене широј публици, али и праве стручне књиге. Волим тај научни језик. Тако сам дошао до фантастике. Она је обележила један велики део мог стваралаштва. На томе сте и докторирали. Шта Вас је мотивисало да се латите овог пионирског посла? Ја сам љубитељ оне фантастике која се назива некад роман тичарска, некад демонска, ноћна, класична, са демонима, вампирима, натприродним створењима. Онда сам открио да та фантастика има своја гранична подручја са другим областима – са тајанственим, морбидним, чудним, необичним, бизарним, а и са научном фантастиком. Научна фантастика ми је ипак једна странична област. Ја је доста добро познајем и читам је радо, или сам је до скора радо читао. То је ипак било због везе са овом правом фантастиком. Ту сам ја и нашао једну област која, зачудо није пре мене такорећи ни додирнута. То је однос фантастике и научне фантастике. Прочитао сам на стотине теоретских књига из тих области. У њима је о овом односу писано једва на једној до две странице, три највише. То се питање прилично

обилазило зато што постоје присталице научне фантастике који о делима класичне фантастике кажу „ма то нема везе, то су приче о неким тамо вампирима и сличним глупостима”, док они други, фанови класичне фантастике кажу „ма какви тамо неки зелени марсовци, ракете и друге глупости, ово је право”. Постоји нетрпељивост међу онима који воде фантастику и онима који воде научну фантастику. И зато се то често не доводи у везу. Нашао сам једну заиста занимљиву област и њој посветио свој докторат који је после изашао као књига „Демони и галаксије”. Ја сам то послао онима који би могли то да читају, у земљама у којима знају ћирилицу и стручњацима из те области и они су то врло високо оценили. Недавно смо прочитали оцену да је Ваша литература симболично пливање уз струју? Од самог почетка ја сам писао оно што у том тренутку није ишло. Било је врло мало критичара који су ме разумевали, није било ни много више читалаца, за мене је то било нешто веома необично, фантастично, ван времена, у тренуцима када је читалачку публику, или боље рећи књижевну јавност интересовала нека сасвим друга проблематика. Моји вршњаци су много волели да пишу приче о колективизацији села, о радним задругама, о томе како се вршио насилни откуп жита или стоке, како се отимало од сељака, што је имало своју драматичност и неку актуелност – или неку постактуелност. И ја сам то и подржавао и хвалио та дела када су била успешна. Али ја сам писао о нечем сасвим другом. У том тренутку то није наилазило на интересовање ни критике ни читалаца. Али сам упорно писао, зато што ме је то једино привлачило. Писао сам за себе, за неки ужи круг људи око мене, нарочито блиских, за моју девојку која ми је касније постала животна сапутница, која је била први читалац свега тога и која ме је подржавала. И тако се то полако, полако усађивало у свест околине као једна могућност књижевног изражавања и садржаја и тако је било прихваћено и од критике. После сам почео да добијам одјек свега тога и од читалаца. Одједанпут сам почео да срећем људе, мени непознате, који су ми на улици прилазили и говорили како им се допада то што пишем. Схватио сам да се укус читалаца мења. Не желим да кажем да сам ја променио тај укус, то је почело да се мења свуда у свету, код нас посебно, тако да се створила читалачка публика која је држала до тога да прочита и моје књиге. Овим подсећате на Дучића који је о својој поезији написао „буди одвећ лепа да се свиђаш сваком, одвећ горда да би живела за друге”? Дучић је био један од песника који су ме привукли поезији. Много сам волео код њега управо то „буди одвећ лепа да се свиђаш сваком, одвећ горда да би живела за друге”. То још увек сматрам и својом девизом.

Записи из Македоније

Део критичара у свом писању о македонским писцима и песницима користи Ваше оцене и запажања без остатака, равнајући се по ономе „кад Влада Урошевић каже, верујемо му на реч”? Ја сам ишао на вредности, али не на „проверене вредности”. У том тренутку када сам писао о појединим македонским писцима, они су још увек били такорећи анонимни. Писао сам о бар пет шест македонских песника пре него што су објавили своје прве књиге, што је врло ретко. Писао сам на основу њихових песама које сам читао по часописима или које су ми они давали у рукопису. Покушавао сам да објасним све то публици. Нисам био зихераш. Те вредности нису биле још увек потврђене. Али сам осећао да ту има нечег и ишао сам без резерве да кажем да ће од њих бити нешто. Имао сам интуицију и срећу, јер су они који су писали своје прве књиге, а ја сам писао о њима, касније постали добри и цењени писци. Вероватно сам тиме и стекао неко поверење књижевне јавности да када ја нешто кажем, то значи има неку поуздану основу. Тврди се да сте један од најбољих познавалаца Борхесовог живота и дела? Ја сам Борхеса откривао нешто раније него што је откривен у Југославији. У Француској сам 1967. и 1968. године слушао како се често помиње име које за мене тада није значило ништа – Хорхе Луис Борхес. Одмах сам купио неколико његових књига на француском и почео да их читам. Сам крај шездесетих година код мене је био обележен том лектиром – много сам читао Борхеса, па вероватно сам и нешто написао под утицајем овог значајног песника и приповедача. Написао сам о њему неколико текстова. Превео сам на македонски 12 његових песама. Тек касније, почело је да се говори о Борхесу и овде код нас, и тек много млађе генерације су почеле да схватају прави значај овог писца.

Жива спона између српске и македонске књижевности

У једној прилици рекосте да сте превели са македонског на српски петнаест књига? Да. Превео сам најмање петнаестак књига, главно поезије, али и македонске прозе. Превео сам књиге Коче Рацина, Славка Јаневског, Блажета Конеског, Србе Ивановског, Матије Матевског, Петра Бошковског, Радована Павловског, Богомила Ђузела, онда прозне књиге Димитра Солева, Живка Чинга, антологије македонске поезије Милана Ђурчинова, и Александра Спасова, као и моје две антологије македонске поезије... То је више него да сте написали 15 својих књига. Превод се изједначава са ауторством? Да. Енциклопедија Британика, српско издање, каже да је „Влада Урошевић својим стваралачким радом дао значајан допринос културној и књижевној сарадњи српског и македонског говорног

Записи из Македоније

подручја преводећи са македонског на српски и са српског на македонски дела значајних књижевних ставралаца”. Лепо је то што је то запамћено и нашло своје место у енциклопедији. А да не заборавим – превео сам са српског на македонски и песничке књиге Давича, Попе, Миодрага Павловића. Какав је Ваш однос према српској књижевности? О томе је професор др Петар Милосављевић са универзитета у Новом Саду, у књизи „Систем српске књижевности” написао да „постоје песници који су делом и чином везани за литературе других народа, али за српску. Такав песник је Влада урошевић, који превасходно пише на македонском, али који преводи на српски и који се није развијао ван српског културног простора, будући да је жива спона између српске и македонске књижевности”. Изванредно говорите српски језик. Ретко употребљавате интернационализме. Како сте успели да очувате језик? Пре свега читањем. Када човек чита на неком језику онда је то најбољи тренинг, ако баш не говори, свакога дан, тим језиком. Читање много помаже, обогаћује језик и чува га. А што се интернационализма тиче увек нађем бар три-четири речи као њихову замену. Треба чувати одлике свог националног идентитета, колико год је могуће. Све су чешћа упозорења да припадници српске националне мањине у Македонији не воде довољно рачуна о свом националном, културном, верском и језичном идентитету и да се брзо препуштају асимилацији? То је једно изванредно значајно културолошко питање. И о томе се може причати до бескраја. Наравно, лепо звучи то чување националног идентитета. Али, само погледајте ове нереде северноафриканаца у Француској. О чему се ради? Ради се о људима који су дошли у једну другу средину, али јој се не прилагођавају. Хоћемо ли да аплаудирамо њиховој мржњи према Француској, тј. Евроспкој култури, и њиховој очајничкој, чак агресивној потреби да очувају некакав свој расни или верски идентитет. Ту има ного замки. Ако неко већ оде у неку другу земљу, чини ми се, постоје нека културолошка правила. Процес асимилације је нормалан процес. То није ништа страшно. Можда је помало тужно. Ево, човек отишао, па већ његова прва или друга генерација не зна језик његове домовине. Али то се догађа милионима људи у свету. Посебна прича су блиски језици – македонски и српски, који се разумеју, но имају своје специфике и своје посебности, и сада се доста лако замењују у свему. Наши Срби у Македонији не говоре баш сјајан српски. Брзо га заборављају. Број деце која се школују на српском језику је миноран. У Македонији нешто преко 300 деце, а у Скопљу ниједно. Нема гимназије или друге средње школе у којој би наставили? О проблему удаљавања од свог језика мањине која живи у другој земљи треба да се брину обе земље – и матична а и она у којој та мањина живи. Међутим, ту постоји и трећи фактор, сама мањина која показује или не показује потребу за очувањем властитог језика. Мора да постоји та жеља да се очува језик и та жеља да буде јасно изражена. Сваки родитељ, чак и да има могућност да своје дете да у школу која припада његовој нацији, ако је у иностранству, дубоко ће размислити о будућности тог детета. Наиме, сигурно је да је та школа на његовом језику далеко слабија, далеко мањег квалитета од оних школа које су на званичном језику. И сваки родитељ ће помислити да ли је добро да жртвујем своје дете за један апстрактни идеал очувања националног идентитета. Ово може да звучи грозно, али је врло људски и врло природно – између интелектуалног

инвалида и добро образованог човека на другом језику, најчешће се опредељује за ово друго. Ако живите у једној земљи треба у значајној мери да се прилагодите тој култури, том начину живљења и том језику. Наравно, колико год је могуће, треба чувати одлике свог националног идентитета. И то у његовим највишим и најлепшим облицима. Не мислим ту на фолклор и на националну ношњу, већ на праве и дубоке садржаје. Култура се показује и кроз прихватање друге културе. Чак бих рекао једну јеретичку мисао – колико је једна нација културнија, толико се брже њени припадници асимилују у иностранству. И ово звучи помало јеретички, али мислим да Срби, у ствари, свуда где су, показују једну изванредну способност адаптације и тиме изражавају своју културу и космополизам. Ја мислим да је то једна значајна одлика. Једном приликом сте рекли да је „у прошлости било много Срба који су живели и радили у Македонији, који су својим радом задужили и српску, али и македонску културу. Требало би чешће да се подсећамо на њих, да им имена отимамо од заборава. Култура сваке нације се ствара и шири, то данас постаје све јасније колико смо ближе уједињеној Европи, кроз прожимање и мешање са културама других народа. На коме год језику се ширила култура у једној средини, постаје током времена део културе те средине”? Остајем на томе. Између два рата, да останемо само на том периоду, култура се у Македонији ширила на српском језику, мада не мора тако и да се каже, јер музичке приредбе су музичке приредбе, ту нема језика. Или, сликарске изложбе, које су, такође, биле бројне, нису у директној вези са српским језиком. Али, узмимо штампане ствари. У Скопљу је тада излазио озбиљан књижевни часопис „Јужни преглед”, у коме су објављивани писци из целе Југославије, и који је имао доста угледа у целој тадашњој међуратној Југославији, а и ван ње. У том часопису, што је занимљиво, објављене су и песме на македонском језику Венка Марковског. Часопис није био намењен само Србима у Македонији него је имао и улогу ширења културе и код македонских интелектуалаца који су га читали. Овде је постојао „Скопски научни гласник” који је био невероватно цењен у целој научној јавности, не само у Југосла вији, него и много шире. Ту су објављивани прилози из архи тектуре, археологије, фолкористике, из природних наука, ако се не варам, и то се све већим делом односило на Македонију у прошлости. Сви стручњаци из ових области увек када пишу о тим стварима консултују тај „Скопски научни гласник” који је непре вазиђен у погледу научне озбиљности, студиозности и строгости. А да не говоримо о Народном позоришту у Скопљу, где су играни први позоришни комади на македонском језику. Третирано је то као локални дијалект, али је то играно на македонском. Па чак и оно што је играно на српском, несумњиво је подизало културу те македонске публике која је сачињавала највећи део позоришних посетилаца. Увек је било пуно и сваке недеље је играна нова премијера. На првом часу прве године студија, ја сам увек говорио студентима да нема ни једне потпуно самосталне и аутохтоне културе на свету. Нема. Чак и најудаљенија тачка на земаљској кугли, мислим на острво Рапамуи (Ускршња острва), која су у правој линији удаљена више од две хиљаде километара од најближих насељених тачака, па и тамо је било бар три таласа миграције новог становништва које је доносило нови слој културе. Чак и тамо. Свуда је долазила и друга култура и све се мешало. И нема данас ничег чистог. Нема. Те приче о чистој крви, о чистом гену, то је све за малу децу. Не само да ни један човек није острво, већ ни један народ није острво.

Своје детињство делим на светли и тамни део Од својих најмлађих дана био сам двојезичан. У кући се говорило српски. На улици, са децом са којом сам се играо, и са бабама које су у предвечерје седеле на столицама испред својих порти, говорио сам македонски. Правио сам разлику између та два језика. Родитељи су ми касније говорили да сам у посебно емотивним стањима говорио македонски. Ја сам Дебармалац. Све се то прекинуло 1941. Бугарска фашистичка војска нам је дала 24 сата да одемо из Македоније. Врло добро смо стајали са комшијама Македонцима. На старој железничкој станици, и поред тога што је сточни фургон у који су нас сместили за депортацију био добро чуван од стране бугарских војника са бајонетима и пушкама, Дебармалци су увече пробили кордон, навалили и ушли у наш вагон да нас поздраве. Сви су нам говорили – вратићете се ви, знамо, сигурни смо у то. Отишли смо у Ниш. Отац је био у заробљеништву. Када су савезничка бомбардовања постала свакодневна, побегли смо у Књажевац. А тамо је био прави грађански рат. Свака три дана мењала се власт – Немци, четници, партизани, љотићевци, Бугари и не знам ко све још. Имао сам ту привилегију да гледам рат из првог реда. Видео сам невероватне ствари које се данас гледају само на филмовима. Своје детињство зато делим на један светли, лепи део, онај до рата, када је за мене увек било лето, када смо ишли у воћњак, виноград...Овде у Скопљу имали смо доста имања. Ја сам све време проводио у башти мога деде или у очевој библиотеци. Једно срећно, рајско време. И онда рат, тамни део, када је непрестано била зима. Ја се само зиме сећам све четири године рата. Немаштина, глад, моје ципеле увек поцепане па пропуштају воду, па ми снег залази за врат, па немам шта да обучем...

Македонски књижевник српског порекла После рата, мој отац, који је и пре тога био професор на скопском факултету, на позив македонске владе враћа се у Скопље и учествује у стварању македонског Универзитета. То је било 1947. године, у фебруару. Ја полазим у македонску гимназију. Пошто сам знао дебармалску варијанту, врло сам се лако „ушалтовао” на македонски који је тада стицао свој књижевни стандард. После сам студирао такође у Скопљу. Тако је дошло време када сам се заинтересовао за књижевност и почео да пишем. Прво, неки покушаји на српском. Не много. Неке песме. Али, врло брзо сам почео да пишем и на македонском. Углавном, има неколико разлога за то. Прво, био је то изазов једног „новог” језика који није био књижевно истрошен, који није био такорећи књижевно ни начет, и учинио ми се одједанпут као језик који пружа невероватне могућности за истраживање, за књижевну активност која би се разликовала од других. Тај изазов, те новине, биле су нешто што баш нисам потпуно разумео у том тренутку, али су ме страшно привлачиле. Друго, што ме је привукло да постанем македонски књижевник, је једна страна моје личности да се мешам у све, да активно учествујем у многим стварима, да учествујем у ономе што се догађа око мене. Убрзо сам зажелео да моје писање не буде само апстрактно бављење књижевношћу, него да то буде и неки мој активан допринос томе да та књижевност, македонска, која је у том тренутку била тек у повоју, тек је преболевала дечје болести, да постане другачија. Ја сам мислио да треба другачије писати, а не на начин који је једва излазио из неког соцреализма. И дружење је утицало на мене да постанем македонски књижевник. То окружење, сви ти моји саговорници на првој години факултета, пријатељи, разговори о књижевности, све је то одиграло своју улогу. И када се све то узме у обзир постаје јасније што сам постао македонски књижевник. Ја немам ништа против да се каже – македонски књижевник српског порекла.

(Аутор Миодраг Ценић, Поглед бр. 18, децембар 2005. година)

Записи из Македоније

Милицa Шкарић,

професоркa Факултета музичких уметности у Штипу

Млади траже шансу

Милица Шкарић је дипломирала на инструменту пијано у Паризу na Ecole Normale de Musique de Paris. Тамо је стекла и диплому камерне музике. Као солист у класи професора Евгенија Корољова три године се усавршавала на факултету музичких уметности у Хамбургу, у Немачкој. Током 2004. и 2005. године, Милица Шкарић је имала улогу госта – професора на Факултету музичких уметности у Мичигену, САД. Недавно је докторирала на Факултету музичких уметности у Скопљу. У три наврата освајала је прве републичке награде за пијано. Освојила је и прву специјалну награду на савезном такмичењу у бившој Југославији, била је четврта на међународном такмичењу у Сенегалији у Италији, прва на међународном такмичењу у Саребургу у Француској, а освојила је и награду за корепетицију на такмичењу Елизе Мајер у Хамбургу у Немачкој. Била је стипендиста фондова као што су Albert Roussel, Gilda Santarelli, Otto Stoterau Stiftung, Soros, DAAD, Junior Faculty Development Program. Као солиста и камерни партнер, поред Македоније, наступала је у Француској, Немачкој, Италији, САД, Србији, Црној Гори. Ванредни је професор клавира, камерне музике и Методике на Факултету музичких уметности у Штипу

Колико сте дуго ангажовани на Факултету музичких уметности у Штипу и како усклађујете своје активности и обавезе? У Штипу радим, ево, већ пуних пет година, откако је тамо отворен и активиран Факултет музичких уметности. Предајем клавир, и Методику клавира и камерну музику, а докторат сам завршила у Скопљу. Што се тиче активног свирања, то је напросто део мене, и то се никада не доводи у питање. Не одступам од тог начела. Независно где и шта радим, ја свирам. Ето, често путујем, била сам у Америци пре годину дана, сада сам најмирнија у животу, јер сам при крају трудноће, чекам бебу, па ми овај лагани ритам живота, заиста прија. Када помислим да ме чекају пројекти у другој половини 2008. године, дишем пуним плућима, сада како бих тада била спремна за те нове изазове.

Каква је, по Вама, „музичка слика” у Македонији. Можете ли дати своју процену објективних шанси младих талената, у садашњим околностима? Уз велики таленат, који поседују млади, а што је неоспорно, углавном иде и (пре)велика жеља, па се тако превазилази и наочиглед немогућа и безизлазна ситуација када је у питању, рецимо, куповина новог инструмента. Образовање функционише и иде, рекла бих, једним својим уобичајеним током. О оцењивању реалних домета нисам размишљала, али бих, ево, повукла једну паралелу, која би најпрецизније гласила: да они који су талентовани и млади учествују ажурно на такмичењима, освајају награде. А они, пак, који су најталентованији, они, одлазе у иностранство да се школују... Ето, то је та често виђена, а ипак, реална слика нашег поднебља. Ипак, мислим, да заправо свако пронађе свој пут, упркос свим препрекама које живот носи, у сваком погледу. Колико Вас у оваквим околностима и са свим пратећим животним изазовима испуњава ангажман на факултету? Ангажман на факултету не захтева свакодневни рад. И добро је што је тако. Универзитетски посао ми омогућава да план рада и осмишљавање часова креирам сама, како најбоље знам и умем, што је, мислим, веома добро за уметника пре свега. Преостало време могу да преточим у свирање и стварање. Једном речју, посао ми је занимљив.

Записи из Македоније

Како се у све то „уклапају” свакодневне животне обавезе, посебно у браку, у овој савременој трци са временом, често, без „места” за осећања? Да ли, можда, и ту музика даје додатну снагу? Сналазим се веома добро. Имам веома толерантног мужа, али и поред његове отворености и људског разумевања, ипак, држим ствар у својим рукама, и заиста време осмишљавам сама, не дам да ме оно надвлада нити одузме тренутке одређене за пригоде за које сматрам да су незаобилазне у животу. Слажем се да је то данас тешко, али у мом случају је ситуација другачија. Шта бисте из искустава стечених у образовању и усавршавању у наступима изван Македоније издвојили као значајан „капитал” за даљи рад? Још у старој Југославији, као млада и талентована пијанисткиња, врло сам често одлазила у Београд и тамо радила са веома познатим Арбом Валдманом, који је касније отишао за Келн. Касније сам продубила контакте и са Александром Манџаром, на пример. Тамо сам пратила и мастер часове. У Паризу сам се пуно дружила са младим српским музичарима, на пример, са Милицом Остојић, која је тамо и остала. Удала за познатог Италијана – Салватора Фаулизија. Са њом сам често свирала, чак смо у Београду наступале на неколико концерата. Један од њих је и на Бемусу. Снимиле смо неколико нумера српског композитора Ивана Јевтића. Не бих хтела да пропустим, а да не кажем, да сам имала неколико наступа и у тадашњем Југословенском културном центру у Паризу, и све је то било веома лепо и снажно као доживљај. Затим је дошла Америка, а са тим и упознавање са Наташом Митровић, која је сада активни асистент на Музичкој академији у Београду. Зар проведено време усавршавања и наступа на Западу, нису отварале могућности и изазове да тамо и останете. Шта је превагнуло да се ипак вратите? Свакако да сам могла. Међутим, једно је професионалност, а друго осећајност. Све што са њом иде, а ту су све ове речене, али и недоречене ствари из младости, у којој значајно место заузимају и ови центри развијеног Запада. Не патим због тога. Није баш све ни тако сјајно као што се код нас, често са претеривањем, представља о тим земљама и градовима. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 3, 2007. година)

Ненад Коцић, председник еколошког друштва „Вила Зора” у Велесу

Живот пре свега

Ненад Коцић је лекар, специјалиста интерне медицине и власник приватне здравствене установе. Јавност га зна по дугогодишњем ангажману у грађанском сектору тачније у заштити животне средине и свакако по борби против свих загађивача међу којима је и Топионица олова и цинка

Сарађујемо са готово свим НВО у земљи. Нема медијума на који се нисмо појавили, нити фондације у РМ која није подржала пројектне активности. И поред неоспорне подршке страних фондација, за нас је изазов самофинансирање друштва.

Које су основне назнаке и циљеви ваше организације? Основна мисија еколошког друштва „Вила Зора” је заштита и унапређење животне средине и целе природе, на основу принципа одрживог развоја. Овде морам да нагласим посебну потребу, али и наше залагање за подизање јавне свести наших грађана у Велесу. С обзиром на чињеницу да је Велес најзагеђенији град у Македонији и да се доследно суочавате са разним здравственим проблемима због рада Топионице, шта би сте издвојили као значајнији домет у досадашњем раду? Наша основна активност, је већ поменута; агенда јачање свести суграђана. Могу рећи да смо на том плану успели, јер је подигнута на највиши могући ниво. Потенцирам, не само у Велесу, већ у читавој Републици Македонији. Разлог томе видим управо у озбиљним захтевима, али и опасностима за живот, због овог проблема. У прилог томе, велика подршка наше мисије за заштиту Велеса из читаве земље. Организовање великог броја протеста, трибина, јавних расправа на којима су учествувовали највиши представници локалне и националне власти, доказ су да је упаљени аларм за Велес, нашао одјека и да је стигао до свих релевантних институција. Упоредо, добијамо подршку и од јавних личности, обичних грађана, али и од међународних институција у земљи, представника ЕУ... Истини за вољу, докле се проблем коначно не реши и престане загађивање Велеса које ствара Топионица, све наше активности и успеси биће недовољни и непотпуни. Битку, међутим морамо добити, како бисмо заштитили овај град и народ у њему. Да ли је деловање „Вила Зоре” познато широј јавности у земљи, и имате ли разумевање и помоћ страних фондација и организација? Моје лично али и мишљење свих нас у организацији је да је „Вила Зора” једна од најекспониранијих удружења грађана у РМ, које ради на заштити животне средине и природе уопште. У прилог овој чињеници јесте резултат двадесетогодишњег опстанка, и упоран и константан рад чланова нашег колектива.

Сматрате ли да се еколошка свест буди касно, или је и она постала „актуелна” од када је проблем са загађењем у граду постао веома озбиљан? Глас против загађења у нашем граду је одавно подигнут. Као што сам и напоменуо, саме године стажа наше организације потврђују то. Држава је у то време остала глува, није имала слуха за озбиљност проблема загађења. Још је трагичнија чињеница што су наша указивања за штету коју ствара Топионица, остала празна. А мере нису предузете да се смањи загађење или казни загађивач. И поред тога што је СЗО(Светска здраствена организација) прогласила Велес 2000. за ризично, а 2001. године за критично место живљења, и све студије експерата здраственог стања које су указивале на „хорор“, реално стање је остало скривено од јавности. Уместо истине, процурила су намештена испитивања. Први релевантни подаци о еко-стању у Велесу, јавно су презентовани лане на пројекту ЕПТИСА који је подржала ЕУ. Увиђено је катастрофално стање, загађеност земље (оловом, цинком и кадмијумом). Присуство и других тешких метала, али и висока средња инциденца морбидитета (број оболелих) и морталитета (број умрлих). У поређењу са средњом инциденцом у РМ о респираторним обољењима, малигним плућним болестима, анемијом, спонтаним абортусима и мртворођеној деци... указује се на дугогодишње штетно деловање Топионице. Управо због свега овог, као чланови Зелене коалиције у коју улази и Градоначелник општине уз неколико НВО-а тужимо Р. Македонију, јер није заштитила своје и грађане Велеса у протеклих 30 година тровања. Који су даљи кораци и правци деловања ако се ваши захтеви одбију и Топионица поново „упали” своје моторе? Наш основни циљ је спречавање уласка потенцијалних инвеститора који би хтели да рестартују фабрику. Живим штитом и блокадом свих путева око Велеса изразићемо наше незадовољство. У међувремену опстајемо у потражњи за правом на живот у здравој животној средини, како пред домаћим судом, тако и у Стразбуру и у УН. Победити морамо у овој бици. Топионица више не сме да проради на старом месту. Била би то смртна пресуда за Велес! (Аутор Н. М., лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 15 и 16, ...

Записи из Македоније

Данило Ристић, сеизмолог

„Хроника” истраживања и немировања Данило Ристић је продекан за науку на Институту за земљотресно инжењерство и инжењерску сеизмологију на Универзитету Св. Кирил и Методиј у Скопљу. Иноватор је у секцији за цивилну структуру и системски инжењеринг. Рођен је 8. фебруара 1950. године у селу Штрбац, поред Књажевца, Србија.У разговору за „Слово“, говори о спецификама области у којој ради и истражује. Господин Ристић је активан и у области међународних докторских студија, чији је центар управо у Скопљу. У Јапану је сарађивао са врхунским именима сеизмологије

Која је основна делатност Института за земљотресно инжењерство? Године 1963. започиње ново поглавље на овим просторима. Тада се појављује потреба за првим научницима, стручњацима из иностранства, који тада пристижу из Јапана, Америке и Русије, како би помогли, и дали корисне савете из области земљотреса, који је доста уништио Скопље те године. То су били најбољи професори који су и оформили Институт. Он не би ни био формиран да се није десила несрећа. У тадашњој Југославији, али и у Југоисточној Европи, нису постојали планови сеизмичких сигурносних објеката. Али тако је свуда у свету. Несрећа натера човека да се укључи ангажованије у решавање проблема. Поменути професори су заправо предложили УН да се формира Институт. Тако, после две године, 1965. формира се научна институција – Институт за земљотресно инжењерство и инжењерску сеизмологију. Прва предавања су била на енглеском језику, тако је и данас. Ту су и магистарске студије, као и образовање за доктора техничких наука, а у новије време постдокторске студије, – потенцира, продекан Ристић. Можда мали број људи зна да је формирана Европска асоцијација за земљотресно инжењерство, а прва европска конференција одржана је у Дубровнику. Упознајте нас нешто ближе са детаљним уочавањима, и откривањима појаве као што је земљотрес? Земљотрес траје од 20 до 30 секунди. Као појава, део је живота читаве планете. Земљина кора има вишка енергије, зато долази до узнемиравања земље. Раседи износе од пет до 300 километара у дубину. Раседи представљају неколико независних плоча.

Записи из Македоније

Какво је искуство прилазу истраживања у Jапану, је ли и тамо после несреће прорадила наука? Апсолутно тако, ни због чега другог, свуда у свету је тако. После несреће и катастрофа, долази научна офанзива. Године 1985. указао сам јапанским колегама да ће се одређени објекти срушити. Тамошњи професори, који су били веома блиски са мном, нису хтели да ми поверују на аргументоване сумње. Касније су увидели да су погрешили. Да будем сликовитији: 10 година после тог земљотреса, дакле, 1995. године, земљотрес је уништио један аутопут у Јапану, који је неколико километара био издигнут, а причињена штета била је 200 милијарди долара! У Јапану су изнели податак да постоји 1800 параметара за могућност потреса од земљотреса. Зато сам скептичан у науку као што је сеизмологија, јер како може да се суочи са оволиким разликама? Шта даље? Сматрам да није више важно шта кажу сеизмолози. Тражи се регистровање најјачег земљотреса у свету, али после кога се неће ни стакло поломити. Треба дакле тежити том отпору и штиту. Да бих извео доказни материјал, направио сам 12 прототипских зграда, или 1000 нелинеарних анализа. Са моделирањем, број анализа се повећава. Једна нелинеарна анализа сликовито представља анализу за једну зграду. Временски рок за такво нешто је у потражњи од два до три месеца (једна нелинеарна анализа). Е сад, хајде, да помножимо три месеца са бројем 1000. То је 3000 месеци, или отприлике око 300 година... каже др Ристић.

Кажите нешто и о својим патентима? Први мој патент се зове Сеизмички сигурни градови будућ ности, док је други пројекат Експериментални и теоретски доказ за предности ГВКС (Глобални виброкомпензациони систем) за изградњу облакодера, или високоспратних зграда. Број спратова, треба да је већи од осам. Један од осмишљених патената је и израда сеизмичких отпорних зграда. Волим

посао који радим са пуно љубави, јер ово што ја радим, јесте математичка музика. Никад нисам радио два пута једно исто. Оно што је специфично и вредно помена јесте успех који сам постигао у Женеви: Златна медаља, највиша награда за иновацију на пољу за цивилно и земљотресно инжењерство 23. интернационалног сајма иновација. На Светској изложби патената 1996. године, где је поменути ГВКС био само шематски постављен, мој патент је од 40.000 пате ната освојио златну медаљу. Да будем пластичнији, ја сам имао простор од свега 10 квадрата за представљање, док су Немци имали 400 квадрата и освојили друго место.

Упознајте нас ближе са детаљима уочавања, откривања и правим разлозима деформације на мосту Гоце Делчев у главном граду Македоније? Мост је изграђен, чини ми се, 1971. године, распон 88 метара и 35 сантиментара. Можда је мало јавности познато, али он је изнутра празан, дакле представља само љуску. Та конструкција бетона није само армирана, већ је мост био пренапрегнут и сајлама. Огроман број каблова. Унета је сила са пресама да би се мост одржао на нивоу пројектоване нивеле. Још при изградњи моста био је циљ да се мало спусти ниво, како би могла бити уочљива зграда Центалног комитета, каже господин Ристић. На моје сумње да је у питању била проблематичност силе у кабловима, додао сам тада и резерву, јер сам хтео да откријемо дијагностику, као код болесног човека. На општу сумњичавост на моје претпоставке, дошли су стручњаци из иностранства, и најзад се испоставило да је мост доживео рушење унутрашњег средњег ребра. Појавиле су се пукотине, које нису биле очекиване. Мост је од оптерећења скоро изгубио стабилност. Само да је напукла нека цев, био би напуњен, и срушио би се после тога. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 9, 2008. година)

Записи из Македоније

Бранка Костић Марковић, музички новинар

Одбрана правих музичких вредности Својим професионалним приступом и уверљивом посвећеношћу послу музичког уредника који обавља на скопској ТВ Телми, с правом заслужује пажњу и поштовање љубитеља озбиљне музике Како сте почели? Најлепше ствари у животу почињу случајно, или нам се можда само тако чини. У лето 1996. године била сам први студент теоретског одсека на Факултету музичких уметности (ФМУ) у Скопљу који је јавно, пред публиком, бранио дипломски рад, и то са успехом и утиском. Изгледа да је тај утисак био пресудан. У то време је ТВ Телма почињала да се профилише као „телевизија за културу“ и тражили су нова лица. На препоруку професора са ФМУ дошли су до мене. Полагала сам аудицију и – можда, тада то нико није веровао, но, опстали смо и Телма и ја, већ једанаест година. Из тог „уредничког угла”, какво је Ваше мишљење о томе могу ли се и на који начин праве музичке вредности вратити „у народ“, у условима одужене агресивне поплаве кича, шунда, комерцијализације и већ неговане климе турбофолка? Македонска сцена је, чини ми се, већ одолела турбофолку и сличним појавама. Не кажем да овога нема, међутим, како се очекивало, учешће оваквих категорија у нашем музичком миљеу је занемарљиво. Наравно, на нашој телевизији строго се води рачуна о томе шта се може пустити у етер, а шта не. Не поводимо се за „тражњом публике”, већ им ми правимо понуду. Претпостављам да, када би се сви овако понашали у држави, музика би цветала.

Ви сте по дипломирању на музичкој академији упловили и у новинарске воде. У прилици сте да процените какве су перспективе младих музичких талената у Македонији? У међувремену, поред новинарства, почела сам и са педагошком каријером. Предајем етномузикологију на Универзитету „Гоце Делчев” у Штипу. На овај начин имам још бољи увид у домаћу сцену и таленте. Могу вам рећи да талената има заиста на претек. Међутим, морам да истакнем и једну чињеницу која нам не иде у прилог. У бившој Југославији много се више водило рачуна о талентима, лакше су се добијале стипендије, школовање је било бесплатно, лакше се путовало, наше дипломе су биле признате свуда... Мене су учили да би само требало да учим и радим и да добијем оно што ми припада по мом знању, а сада се понекад запитам шта да кажем студенту – да ли да се учлани у партију, да купи бугарски пасош, или да јури спонзоре... Случајеви као Симон Трпчески требало би да буду правило, а не изузетак! Могу ли се на основу тих искустава музички таленти неговати и развијати у срединама попут наших балканских, или је њихово доказивање квалитета, углавном, везано за одлазак у иностранство? Делимично сам већ то одговорила, но да мало проширим. Држава би морала да има програме за подржавање талената који не зависе од политичке гарнитуре. Требало би, рецимо, формирати неки фонд за таленте. Отворити запуштена студија

Записи из Македоније

у Македонској радио телевизији (МРТВ) за снимање музике, не само класичне, већ и популарне, у добрим условима. Да се не ради по подрумима и гаражама. Немамо ни издавачку кућу која би се бавила искључиво класиком. На жалост, има довољно простора да млади мисле да ништа не зависи од њих и њиховог рада. Зашто би онда остајали овде, ако им се негде другде нуде нормални услови за напредак?

Захваљујући Вашем супругу, Београђанину, додатно сте „упућени” на главни град Србије. Колико сте у ситуацији да пратите музичка збивања у Србији, и, у светлу тога, сматрате ли да су културне српско-македонске везе у тој области искоришћене на прави начин? Супруг и ја одлично користимо нашу билатералну сарадњу. Преко њега контактирам са његовим колегама из музичког света Београда и тамошњег Факултета музичке уметности, а он се овде још боље снашао као музички продуцент и композитор – већ је радио и за Тошета, и за Каролину, Бибу Додеву, Кристину Арнаудову, Ђоку Таневског, Тонија Зена... Иначе, ја већ годинама навијам да се Скопљу „деси” Београд! Кадгод сам отишла, рвем се да нађем карту за позориште, а дневно има и по шест-седам позоришта у акцији, да стигнем на ред да платим књигу, јер су књижаре препуне; или, да одем на неку живу свирку, мада не по сплавовима, или на неки концерт, мјузикл... У Центру „Сава”, Арени, Студентском културном центру (СКЦ), на Коларцу – свуда се нешто дешава. Да не будем погрешно схваћена, ја обожавам моје Скопље, и зато му и желим тако богат културни живот, јер има потенцијала. Искрено се надам да ће директоре институција назначавати, као и у

Београду, саме институције а не странке, па ће и ситуација бити много боља. Што се тиче културних веза, ја их лично користим на најбољи начин, али не мислим да су, иначе, развијене. За обе земље је престиж да успостављају везе са Финском и Буркином Фасо, него са суседима. Српска амбасада прави ревије модних кућа, а ја бих хтела да видим Београдску филхармонију у Скопљу. Вероватно је слично и са нашима у Београду. Не сме да се догоди да индивидуалци више раде на овим везама него држава и институције. Тоше Проески је био светао пример за то, а сада му се држава, на жалост, постхумно захваљује.

Да ли сте задовољни својим послом, колико Вас професионалне обавезе испуњавају а колико оптерећују, у убитачној свакодневици свеопште јурњаве за остварењем наметнутих задатака „споља”? Јурим ја, а јуре и сви око мене. Патили смо за Западом, а сада плаћамо цену и жалимо се на тај Запад. Додуше, ја сам и раније тако живела, студирала и у исто време радила и као диригент хора, учествовала у пројектима, па ми се ништа битно не разликује садашњица. Генерално, људи не живе тако спокојно као раније. Раде више, а остварују мање. Не да сам југоносталгичар, ја сам само реална, брзо се сналазим у новим ситуацијама, али ми је потребан простор за рад и живот, фрустрира ме мој пасош који не важи нигде. У своје време, само са аматерским хором, пропутовала сам целу Европу – без виза. Где данас могу да путују наши људи и чему да се надају, о којим задовољствима могу реално да маштају? (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 10, 2008. година).

Записи из Македоније

Биљана Драгићевић Пројковска, глумица

Позориште је моја љубав

Рођена Скопљанка, диломирала 1996. на Факултету драмских уметности. Ради у Драмском театру у Скопљу. Међу досадашњим остварењима бележи представе: Хамлет, Роберто Зуко, Платонов и Поблиску, Земљомер, Тетовиране душе, Пад невиности и Есперанца, Лет у месту, Тито, Супернова, као и ТВ пројекат „Сашко и Сашка” и дечју серију „Наше маало”

Дипломирали сте глуму, афирмисали сте се као препознатљиво лице на македонској сцени: Да ли је Ваше опредељење за „даске које живот значе”, можда, рођено још у детињству? Не могу баш са сигурношћу да тврдим, али сматрам да је „то” дошло још у самом детињству. Памтим да сам волела промене на себи, да се рецимо маскирам: волела сам да нешто приказујем сама себи ― испред огледала. Огледало ми је било главна „фора” у детињству. Међутим, човек не може да зна где ће га заправо пут одвести, не знамо наше последње коначиште. Отац ми је радио у војсци, мајка је економиста, тако да са те

стране нема неких додирних тачака. Они су, додуше, показивали неки свој таленат ― мама за сликарство, тата за певање, али то су, уосталом, гени, који су заиста чудни и тако често необајшњиви. Имала сам неку наду за ову уметност. Размишљала сам о томе. Међутим, све оне жеље које „наиђу” треба неговати, како би човек стигао до зацртаног циља. Ја сам завршила музичку школу, зато што сам била талентована, али никако преамбициозна за музику. Током средњошколског образовања размишљала сам о позоришту, глуми. И поред тога што сам била примљена и на Драмском факултету и на овом за музику, одлучила сам да кренем стазом на коју, пре тога, нисам крочила, дакле – за глуму.

Могу ли се и како ускладити брачне обавезе, уз каријеру. Да ли Вам се чини да је „терет” свакодневице претежак глумцу. Уосталом, како сагледавате ово време овде и сада и оно ванвременско у представи? То је врло занимљиво, можда и тешко објашњиво. Јер и у случају да ли си физички (не)способан, болестан, трауматизиран свакодневицом, уморан, на сцени то нестане. Оздравиш за тили час. Представа му ту дође као лек. Бар је то мени тако. То је нешто што сматрам да је неопходно и добро за примену и код

Записи из Македоније

Да ли сте можда гледали представу „Ближе” у Београду? На жалост нисам имала прилике да је погледам, иако знам да су, рецимо, београдски глумци одгледали нашу представу, када смо гостовали тамо. Међутим, чула сам нека мишљења позоришних људи који су оценили да није тако успешна као наша. Лично не могу дати мишљење, јер сем неких фотографија које сам имала прилике да видим, не знам ништа више од тога. Поменула бих, међутим, другу занимљивост која се тиче истоименог филма „Клосер” ― „Ближе”, који се појавио две године после наше премијере. Уочиле су се неке сличности, на костимима, фризурама, у целокупној атмосфери...Било ми је заиста драго што смо ето, били корак испред.

осталих људи који су заокупљени на другим пољима, другим „занатом”. Применом ових правила могу са олакшањем да изнесу терет свих својих недаћа и брига. Раније сам имала много више представа, била сам, дакле, активнија на даскама. То се, нормално, променило после порођаја, јер су се тада појавиле друге обавезе. Годину и по дана седела сам код куће, нисам имала спољних обавеза, па те људи и забораве, после чега ти треба временска рехабилитација како би човек дошао к себи... Прецизније, нисам играла пуно у ове последње четири године, само три-четири представе, што ми се раније није дешавало. Искрено, то ме је мало разочарало, али то гледам с друге стране и као нешто позитивно. Човек треба да се научи да и са тим живи. Не може живот да нас стално мази. Сагледавам да ми се каријера креће утабаним стазама ― полако, али сигурно. Све што сам до сада урадила позитивно је оцењено. И поред активности на кастингу, рекламама, дечјим серијама, позориште је моја љубав. То је оно место које ме испуњава, то је она временска димензија коју сте поменули, која ме напросто мења. И, не само мене, већ и публику. Што се тиче брака, морам нагласити да је заиста комликовано планирање. И поред тога што је мој супруг режисер, дакле у истој смо „каши”, свако има своје обавезе, и то некако усклађујемо са нашом Даријом. Међутим, у суштини нам је неопходна подршка од наших, како бисмо реално успели. Живот је данас динамичан и тежак. Мораш баш да запнеш, како би опстао. Позориште ти то до краја не може приуштити. Глумац који седи код куће, траћећи време, „зујећи” наоколо, и није глумац.

Уз све уважавање Ваших представа и глумачких екипа, желео бих „ближу” оцену значаја представе Слободана Унковског ― „Поблиску” (Ближе), која је, чини ми се, оставила посебан траг на репертоару Драмског театра? Та представа је означила почетак моје каријере. То ми је и моја мајка потврдила речима да ме је управо у тој представи видела као реализовану и привлачну ― жену. Претходне представе су биле у функцији неког прерушавања, имитирања, симулације, са маскама, иако су ми и те улоге симпатичне „Поблиску” је представа која ми је пружила ту димензију природности. Пре свега, у њој је текст интересантан, важан, привлачи публику. Иако смо се на почетку бојали да ће представа са таквим текстом бити дуга, из два дела, са паузом, али, упркос томе, одржала се седам година. Додуше са паузом од годину и по дана у току моје трудноће. И после тога публика је поново била верна и одана. Била сам преиспуњена том представом. Но, наглашавам, нема ту никаве случајности, ни једног случајног покрета, емоције. А представа је изузетно тешка. Носио је мали тим, са свега четири глумца. Свакако, можда једна од мојих најзначајнијих представа.

Сигурно знате да је у Скопљу на Српској сцени „Бранислав Нушић” рађена (само) дуодрама „Превртач”. За друге представе недостају средства. Да ли сматрате да би неки озбиљнији пројекат могао да се реализује уз ангажман овдашњих српских глумаца, али и глумаца из Србије? Зашто да не. Такве идеје су и раније постојале, уз сву вољу и жељу, само што то никада није иницирано на велика врата. Увек су проблем била скромна средства. Додуше, није увек то пресудно, већ снажна воља. Сматрам да су и многи македонски глумци спремни и вољни за такво нешто, само је услов иницијатива. Не знам како би публика на то одреаговала, односно, колико би била редовна и одана. Али с друге стране знам да када гостују позоришта из Србије, интерес је велики, значи да то публици недостаје. Зато вреди покушати. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 8, 2007. година)

Записи из Македоније

Тања Балаћ, сликарка

Стваралаштво и сликарство су моје прве и праве љубави Рођена Скопљанка која је 1991. године завршила Факултет ликовних уметности у класи професорке Ане Темкове. Успешна жена, уметница, директор ДЛУМ-а и руководилац сектора за културу града Скопља

Стижете ли да се бавите и уметношћу? Стваралаштво и сликарство су моје прве и праве љубави. Доиста су обавезе које налажу две руководне позиције обухватне и захтевају времена како би се то искоординирало, али свака личност мора посветити део слободног времена и самој себи. У мом случају то је сликарство. Ја сликам и тиме посвећујем време мојим поривима, жељама и креативним нагонима. Пошто је рад у граду Скопљу повезан за, условно речено, сувопарне примене прописа и закона, самим тим донекле исцрпљује моју креативну енергију. Проводећи свакодневно време поред платна, ја регенеришем своју умствену и физичку снагу. Свакако и моју креативност. Отприлике као и у спорту: што више тренирате, имате више снаге. Уметници имају својеврстан комуникациони систем, делима говоре шта мисле и осећају. Каква осећања и мисли тренутно преносите на платно? Увек сам говорила да је моје сликарство одраз моје интуитивности. Оно ја заиста лирично и интимно, а баш зато увек ми је у првом плану лични коментар спољашњег утицаја, макар тај утицај био утицај животне – урбане средине, утицај људи с којима комуницирам, или чак и утицај друштвених, турбулентних промена. Драго ми ја да су и критичари и кустоси то уочили, тако да не постоји велики јаз између ставова критике

Записи из Македоније

и мојих креативних ставова. Данашњи су сликари и уметници политички коректни, или раде оно што би се могло назвати „ангажована уметност”, коментаришући тиме друштвене појаве и догађања. Моје сликарство је, можда, нека комбинација. Углавном радите пастел технику. Да ли Вас привлачи и нека друга сликарска техника? Сликарством се бавим од моје 18. године од тренутка када сам уписала Факултет ликовних уметности у Скопљу. Могу рећи да се више од 20 година бавим сликарством и да је то остварење моје животне жеље. Иза Вас је око 20-так великих самосталних изложби у многим светским центрима. Одушевио Вас је Париз, али је и изложба у Москви изазвала велико интересовање публике. О каквој сада изложби сањате? Након неколико изложби у иностранству, у Паризу, Москви, Марибору, Малмеу, следећи корак је изложба у Скопљу. Више пута сте истицали да је Бањалука град Ваших успомена из детињства. Тамо сте увек добро дошли. Да ли размишљате о поновној изложби у том граду? С обзиром да је задња изложба у Бањалуци била пре пет година, верујем да ћу наћи времена да се одазовем позивима и са новом изложбом да се представим публици у том прелепом граду.

Приликом избора за председника ДЛУМ-а заложили сте се за нови систем рада ове асоцијације и електронско повезивање са друштвима из суседства. Како оцењујете данас рад ДЛУМ-а? У време кад сам дошла на ову функцију, ДЛУМ је био у великим проблемима, што је и разумљиво. То је пре свега, проблем са простором, јер држава више година није могла да то реши. Млади уметници су се све више удаљавали немајући интерес да буду чланови ДЛУМ-а. Морали смо почети са решавањем најелементарнијих потреба, као што је простор. На моје задовољство, ова Влада нам је изашла у сусрет, обезбедивши нам простор у склопу Дома македонске Армије за наредних 10 година. Желела бих да потенцирам да сада имамо галеријски простор који смо тражили, као и административне канцеларије. Желим нагласити, да у Дому АРМ већ годинама ради Македонска филхармонија, тако да је сâм Дом одавно у функцији културе. Упоредо са битком за добијање простора, почели смо и модернизацију Друштва. Урадили смо и ВЕБ сајт Друштва, помоћу којег ће Друштво бити доступније и домаћој, али и иностраној јавности. Почели смо и са програмским активностима, подржавањима и подстицањима за рад са новим

техникама и медијима, који су одавно постали естаблишмент у уметности. Наша изложба „Цртеж” коју смо изложили у Пољској и још неким земљама, је покушај да се популаризује савремени цртеж, техника која је некако стално била „дискриминисана” у односу на друге технике. Каква је сарадња ликовних уметника из региона? Уметници су се одувек дружили и плодно сарађивали. Знамо да су одавно успостављене везе, не само колегијалне и службене, већ и пријатељске. Ликовне колоније, разне форме размене, изложбе и заједнички пројекти, сада су још популарнији у региону. Уметност је одувек пробијала границе тамо где су их политичари затварали. Предавали сте у средњој школи за примењену уметност „Лазар Личеноски”, учили и саветовали младе како да стварају и воле уметност. Ипак, може ли се живети у Македонији од уметности? На жалост, проблем малог тржишта је један од проблема са којим се суочавају сви македонски уметници, не само ликовни. Постоји мрежа галерија које се баве трговином уметничких артефаката и дела, али је увек већи интерес трговаца да продају дела, не водећи рачуна о истинској вредности, него једино о тржишној вредности. Тако су уметници често приморани да продају свој скупоцени рад за износе који су нереално ниски. Наравно, то је поред осталог и због куповне моћи већине грађана која је у току транзиције опала. Уметници сада све више користе своју креативност, и полако су се оријентисали ка дизајну и маркетинг адвертајзингу, као и примењеној уметности, као доброј могућности за зараду. Као руководилац сектора за културу града Скопља једна сте од организатора многих манифестација у главном граду. С обзиром да иде Нова година, откријте нам шта се у Скопљу спрема за дочек? Најпрепознатљивији културни догађај у нашем граду је усвакако „Бела ноћ” која је већ три пута заредом доказала високи квалитет и велики одазив наших грађана. Манифестација, која је у свом концепту понудила нешто ново у граду, значи скуп културних, забавних и спортских ивента на двадесетак различитих локација. Избор организатора дочека Нове 2008. године и овог пута смо извршили помоћу конкурса. Тиме смо хтели да одаберемо најбоље креативне понуде и, наравно, најбољи квалитет за наше грађане. У сваком случају, све зависи од висине средстава којима располажемо у буџету Града, као и од висине донаторских средстава наших највећих фирми и брендова, без чије помоћи никако не бисмо успели да остваримо усвојени програм. (Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 4, 2007. година)

Записи из Македоније

Силвана и Влатко Плевнеш, музичари

Привилегија је радити и волети Мало је музичких бендова у Македонији који се могу похвалити успешном вишедеценијском каријером, какву је са пуно љубави градила позната музичко-брачна двојка „Силви бенд”. После 22 године заједничког рада и 17 година брака Силвана и Влатко су, ван скандала естрадног света, позитивне и остварене личности, чији живот је свакодневно испуњен музиком. Њена јужњачка крв и енергија изазива тренутну фасцинацију лепотом и интерпретацијом, а његова смиреност пријатну емоцију и радост поновног сусрета с њима. Драги су гости бројних музичких до гађаја и искрени пријатељи и сарадници Споне

Како функционише брак двоје људи који се баве истим послом? Је ли то привилегија или отежавајућа околност? Влатко: Мислим да је предност и велика привилегија. Због времена које проводимо заједно, можемо да напредујемо у професији и у браку. Силвана: Дивно је покрај себе имати колегу који вас добро познаје, зна све ваше наклоности, недоумице, приоритете, емоције... тако да у одређеном моменту може да вам помогне да заблистате пуним сјајем. На жалост, понекад несугласице из приватног живота знају да замраче неке моменте, али музика као уметност која оплемењује, помаже да се ти моменти брзо и лако превазиђу. Ипак је привилегија делити своје, комплетно животно дело с човеком кога волите. Како вам је изгледало Скопље када сте из Србије у овај град стигли први пут? Силвана: Морам да признам да сам имала страшну аверзију према самој чињеници да морам да одем из родног града, да се одвојим од родитеља и прекрасне хармоније и сигурности, коју пружа родитељски дом. У то време није постојала Музичка академија у Нишу. На почетку нисам ни желела да упознам град, знала сам само пут од стана до факултета и аутобуске станице.

Записи из Македоније

Време сам проводила марљиво учећи и вежбајући. Знала сам да од могућих 15, положим по 14 испита у јунском року, да би ми те четири године студија брже прошле. А онда се појавио Влатко...С њим, или због њега, заволела сам Скопље и Македонију. На шта се у Македонији никада нисте навикли? Силвана: Оно што ми и данас смета и на шта се никада нисам навикла, је навика наших драгих суграђана да моментално пређу на перту, без обзира на узраст, статус и правила утврђена друштвеним нормама. После факултета сте планирали да се вратите у Србију. Силвана: Да, требало је да се после завршених студија вратим у Ниш и продужим са просветним радом, будући да сам стекла звање професора музике -музички теоретичар и педагог. Да ли сте размишљали о томе да будете професор, или о соло каријери? Силвана: Љубав са Влатком је преусмерила моја размишљања. Наиме, он је главни „кривац” за овакав ток наше каријере. Влатко: На основу мог претходног искуства знао сам да смо добра комбинација и већ тада сам имао визију у ком правцу треба развијати нашу каријеру. Иако смо се одлучили за соло каријеру, просветни рад практикујемо приватно.

Јесте ли наступали и у Србији? Наступали смо 1991.и 1992. на фестивалу МЕСАМ у Београду и освојили награду „Најбољи дебитанти”, затим у Ваљеву исте године, на фестивалу који је био претеча „Будва –феста” и у Будви на истоименом фестивалу. Имате искуства у сарадњи са провереним хитмејкерима из Србије? Ми смо се као група појавили управо у периоду почетка распада Југославије. Низ непријатности и натрпељивости који је тај период донео, уродио је недостатком амбиције за освајањем тог простора. У међувремену, смо оформили породицу и она нам је постала приоритет. И данас, иако је наша ћерка порасла, ми селектирамо наступе да би њој обезбедили наше максимално присуство и заштиту у сваком моменту.

Какав су за вас изазов фестивали, евровизијски на пример? Фестивали су неопходни на почетку каријере као могућност промовисања и потврђивања. У каснијем периоду, своје место на „звезданом небу” сачували смо квалитетним наступима и богатим перформансима, водећи се искуством и зрелошћу које је време донело. Због нерегуларности избора за песму Евровизије, претендујемо дистанцу. Колико сте данас задовољни каријером и да ли би нешто мењали кад бисте могли? Силвана: Да, знам, можда је могло и боље, али ово је ипак мој живот, моја каријера и ја сам је тако обликовала. Знајући да би већа посвећеност каријери била на уштрб моје улоге мајке, схватила сам да ми ни једна награда на овом свету није већа од улоге родитеља. Одлучила сам да ми дете расте окружено љубављу, топлином и пресрећна сам што је израсла у емотивно здраву личност. Нисам пропустила њен први корак, ни први зуб, прву реч, први дан у школи, прву етиду на клавиру...и најважније је да сам јој била подршка у откривању њеног животног опредељења. Влатко: Апсолутно сам задовољан нашом каријером која је у узлазној константи, коју обезбеђује наш квалитет и постојаност и бићу задовољан да тако и остане. Да ли је ћерка талентована за музику, и може ли се очекивати да вам се прикључи? Силвана: Наша је ћерка веома талентована. Поред изузетног слуха, свира клавир, а дефинитивно опоредељење су јој ударни инструменти. Већ је део перформанса „Песме из представе Коштана”. У сваком случају врло је своја, тако да је видим у неком потпуно њеном, личном изразу. Играли сте Коштану и снимили песме са врањанским мелосом, што је наишло на одличан пријем код публике, јер су у питању непролазне музичке нумере. Хоће ли их бити још у вашој интерпретацији? Какви су планови за ову годину? Силвана: Коштана је била мој велики изазов, још увек уживам у сваком моменту интерпретирања тих песама, али, својој публици дугујем још много инвенције. Влатко и ја радимо на новом албуму који ће садржати десетак нових поп нумера. Турнеја са „Коштаном” још увек траје и следећи наступ биће у новом театру у Ђевђелији. У сваком случају наш живот тече мирно, свакодневно испуњен музиком... (Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 30, март 2011. година).

Записи из Македоније

Ангелина Бановић Марковска, професор

Књига није у кризи

Дипломирала је на Универзиту „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу, где је магистрирала и докторирала у области књижевне теорије. Тренутно ради као доцент на Катедри за македонску и јужнословенску књижевност

На Филолошком факултету у Скопљу предајете Македонску књижевност у контексту јужнословенских књижевности. У условима у којима радите са студентима са једне стране и свету отуђености са друге, можете ли дати свој суд, или изрећи коју утешну реч,— за све љубитеље писане речи? Рекли сте свет отуђености… Морам признати да ме увек некако узнемири ова синтагма. Шта она заправо значи? Јесмо ли заиста тако удаљени, далеки једни другима, јесмо ли стварно отуђени? Без обзира на временску или просторну удаљеност, уметност и литература постоје да би зближавали људе, да би брисали границе, савладавали језичке, етничке и верске баријере, да би путем превода, рецепције и размене различитих искустава показали да су народи, заједнице, људи, упућени једни другима у једном ширем културолошком и географском контексту, да разлике постоје да би биле забележене, дискутоване, прихваћене, јер књижевност и култура могу препознати себе уколико се огледају у другим, условно туђим културама као другост Другога. Отуда и моја посвећеност имаголошким и компаративним истраживањима македонске књижевности у контексту јужнословенских књижевности.

Записи из Македоније

Да ли се данас права књижевност заиста чита све мање, или су у праву скептици који тврде да је књига у озбиљној кризи. Ако је то тако, да ли је то данак одужене агресивне поплаве кича, шунда, екранизације свега и свачега, свакаквих емоција и већ добро неговане климе спектакла, усред аресививне глобализације, када се компјутером „замењује” књига? Нисам присталица оних који мисле да се данас слабо чита. Избор читати или не-читати је право појединца – књига није, нити ће икада бити у кризи. Она је само добила озбиљну конкуренцију у другим медијумима: у online публикацијама на интернету, у плими разноразних мас медијума. Полазећи од те логике могли бисмо говорити и о позоришној кризи, чак и о кризи филмске уметности, али сматрам да се тај утисак односи на естетику, на етичке поруке, на пласману квали тетних књижевних, позоришних и филмских продукција, а не на рецепцију уметничких дела. Стога је можда право питање стварање здравих и чврстих критеријума код младе популације и то у оквирима образовних, културних и академских институција, а не изван њих. А кича, шунда и спектакла је одувек било, томе се не можемо одупрети. Поп култура је наша реалност, она је посвуда, али ипак... и од ње се може направити уметност.

Ви сте по дипломирању на матичном факултету имали и библиотекарско искуство. И ту се могло видети колико је књига блиска студентима Филолошког факултета? Тако је. Моје прво класично радно искуство било је у библиотеци Филолошког факултета, на Катедри за македонску и јужнословенске књижевности и могу вам рећи да су моји утисци везани за један шири интелектуални круг у коме сам упознала младе људе различитих генерација и препознала садашње новинаре, писце, професоре, уметнике... Неки од њих већ имају успешне каријере. А то колико је књига реално доступна студентима, мој је одговор опет везан за карактер појединца: моје искуство потврђује мој став да књига долази до студента само ако је он зна потражити, ако поседује истраживачки дух, или бар знатижељу с којом лако проналази пут до ње. Добра књига увек има свог читаоца, јер има историју и будућност. Она је драгоцени предмет који се поклања с љубављу, љубоморно чува од заборава, пажљиво преноси са генерације на генерацију, чита и препрочитава, која изазива полемике и страст. Добра књига не подноси инертност и спутаност духа. До ње је увек лако доћи, јер она једноставно вапи са полица. Треба само пружити руку... Објавили сте четири књиге и то из области теорије књижевности... Моје професионално интресовање за теорију је везано за нове и савремене књижевне и филозофске доктрине. Волим постмодернистичке дискурсе, постколонијалну теорију и критику. Као резултат дугогодишњих искустава у истраживању тих домена су и моје последње књиге Хипертекстуални дијалози и Групни портрет. Оне су, као и остали радови, постирани на веб-сајту: www.banovic.org и доступни свима већ од 2006. године и то на македонском и енглеском језику, мада имам утисак да наша млађа академска популација више воли да чита необавезну литературу, ону која није везана за академске наставне програме и круте студијске „режиме”, да заправо више воли уметничку, а мање металитературу (теорију и критику). То ме ипак не обесхрабрује... Потичете из мешовите породице. Презиме Бановић сте задржали и у браку. Одакле су Ваши корени? – Отац ми је Србин. Његова породица је пореклом из При једора, градића под Козаром, у близини Бање Луке. Некада је то била Босна и Херцеговина, данас Република Српска. Времена су се променила, а географија је постала варијабилан појам. Срећом, природна лепота тог балканског предела остала је иста. Рођена сам у Скопљу где је мој отац дошао пре... 49 година,

готово пре пола века. Иако сам билингвална од рођења, мој матерњи језик је македонски: ја мислим, сањам и маштам на македонском, поштујући и своју српску припадност. Можда ћу звучати парадоксално, или у најмању руку патетично, али сматрам да у овом лудом историјском и политичком свету није хендикеп, већ привилегија бити хибрид, мишунг, бити онај Други, или неговати Другог у себи. Двојни генитив... Мислим да сам одувек била склона разликама. Зато се можда и осећам тако слободном у пресеку мојих припадности, у мрежи властите недовољности. И свако моје трагање за идентитетом је трагање за властитим дискурсом, са урођеном потребом за аутоиронију...

На овогодишњем сајму књига у Београду није било македонских издавача. Са друге стране, и на скопском сајму књига све је мање српских издавача. Да ли се у свеопштем затварању култура у суверене „чауре“ нових држава пресецају књижевне везе које остављају дубоке трагове, посебно на млађе генерације читалаца? Било би неразумно мислити да су културна и етничка „затварања” могућа у свету масовне глобализације. Посебно не у овом столећу у којем падају границе између Запада и Истока. Али, ипак, то не значи да локалне везе између суседних књижевности и култура треба да нестану. Напротив. Потребан је дијалог између глобалног и локалног. Кажу да се нови локализми стварају већом брзином но што их глобализација може достићи. Зато, испреплетеност малих култура и традиција, њихова интерсекција у глобалном свету вредности је неминовност која тражи нову врсту јавног простора за активно и критичко промишљање друштвених и културних процеса. Није више битно на којој се географској ширини човек налази, већ какву мрежу међусобних односа гради. У свету глобализације будућност малих балканских идентитета је у препознавању и дружењу, јер наша је будућност отворен систем дијалога између народа и култура. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр.13, 2008. година)

Аутор је књига: Интерпретативни стратегии: теориско-критички есеи (1999), Ликови-антагонисти (2001), Хипертекстуални дијалози (2004), Групен портрет (2007) и Кафез од брчки: тематски избор из савремене македонске поезије (2007).

Записи из Македоније

Милисав Крстић,

новинарски доајен, некадашњи дописник Политике из Македоније

Поглед на Скопље из Илинденске Господин Милисав Миле Крстић, рођени Скопљанац, унук једног од најпознатијих прозних српских писаца између два светска рата - Анђелка Крстића, један од новинарских пионира Македонске телевизије, пензионисао се после пуне три деценије дописничког ангажмана у најстаријем дневнику Балкана - београдској „Политици”. Са посебном љубављу говори о старом Скопљу, непролазним културним вредностима и својим младалачким почецима у свету музике, филма, спорта...

Ви сте један од ретких „старих Скопљанаца” који се може похвалити да и данас живи у кући у којој је и рођен у Илинденској, некада називаној и „министарском улицом” у престижном градском језгру главног града Македоније. Тако је, и данас живим у истој улици у истој згради. Заиста су Илинденску некада звали и „мнистарском улицом”, јер је већина министара била смештена у овој градској четврти. У низу драгих сећања су ми и дани када је у нашој кући живела и Нина Монастрикунели, избеглица из царске Русије, смештена овде после рата. Била је познати музички педагог. Управо у мојој соби је било вежбање певања. Касније сам, у доброј мери, захваљујући и њој, и сам запливао у музичке воде, јер је управо и моја маленкост била део заживљавања и стварања Опере у Скопљу. Био сам статист. Прва опера је била Паљачи. Скопска

Записи из Македоније

опера је била једна од бољих у бившој држави. У нашој кући је живела и Марија Тонц. У том урбаном градском језгру био је и један Петре Богданов Кочко, велики музички стваралац, револуционар и један од људи који су обновили послератно позориште. Нешто касније ту је живео и велики писац Славко Јаневски. А у том мозаику вредних ликова из суседства, значајно место заузима и фудбалска легенда – Кирил Симоновски Џина... Још су свежа Ваша сећања на старо Скопље, драги комшилук – на месту здања некада Централног комитета комунистичке партије, а данашње Владе Македоније, налазила се женска гимназија, „на улици краљице Марије”... Ту у близини је била и позната и веома занимљива кафана „Зора”. Ту је формиран један посебан кружок, где су навраћали угледни уметници, али и занатлије, трговци – угледни људи. И поред тога што је главно шеталиште у граду било од Официрског дома до Железничке станице, а споредно „Џафте корзо“ и моја улица је била омиљено шеталиште.

Ваши први кораци и на филму су били у правом смислу историјски? Да, ако се то тако може рећи. Статирао сам на првом филму „Фросина”. Филм је сниман на Зајчевом риду. Главну улогу је имала Мери Бошковска. Тада сам био ђак класичне гимназије „Јосип Броз Тито”. Касније је декретом та школа укинута. Разлог је био, такозвани облик и профил – буржоаске наставе. Морам да напоменем, да у том периоду, сем радија није било неке посебне разоноде. Мислим у једном данашњем погледу и смислу. Млади су се зато масовно и искрено посвећивали спорту. Буквално свака пољана, сваки празан простор представљао је игралиште. Играло се и до дубоко у ноћ. Међутим, биоскоп је представљао прави бум! То је била

чаролија. А погледајте само данас тужну ситуацију у главном граду Македоније. Младеж је „висила“ у биоскопским салама. Први вестерн филм после ослобођења који се давао у Скопљу у биоскопу Балкан, био је „Борба дивљих мачака”. Нешто касније је стигао и „Бал на води”. Мислим да сам га са друштвом одгледао можда десет пута. Нека важна младалачка искуства сте стекли и у оближњем Пионирском дому „Карпош”, вредном културном кутку управо из Ваше улице? Посебан повод за такво присећање предстваља и рубрика у „Слову”- Из наше прошлости, коју иначе доста читам. Подстиче ме да се присетим својих дана прошлости, проведених и у Пионерском дому Карпош. У тој сам згради постао члан глумачке секције. Прва представу коју смо спремали звала се „Утуљена светлост”. Сам објекат, грађевина и данас је изузетно функционална... Та унутрашња ширина просторија давала је утисак једне репрезентативне зграде. Још као дечак запазио сам и дивио се тој грандиозности.

Господине Крстићу, свакако да је занимљиво Ваше богато новинарско искуство. За то би требало много новинског простора. Но, реците нам нешто о почецима Македонске телевизије, а потом и импозантном стажу у „Политици”? Македонска телевизија је почела са радом 1964. године. Био сам део новинара у тој првој редакцији. Непосредно по одслужењу војног рока ступио сам на радну дужност у Телевизији. Још у

првом Дневнику сам спремио два прилога. Потешкоће и видљив аматеризам у кући биле су видљиве, али је само чудо времена имало двоструки значај за човека. Сâм рад у тим првим данима изискивао је буквално филмски посао. То је ипак било чудо наших дана. Након четири-пет година напустио сам телевизију. Једно извесно време сам извештавао за „Привредни преглед”, да бих потом ступио на рад у најстаријем листу на Балкану, у Политици. Те 1974. у скопском дописништву је отпочео један веома специфичан период у моме животу. И, трајао је пуне три деценије, проткане годинама незаборавних тренутака и непоновљивих искустава. Што због самог посла, што због једног веома другачијег времена битисања, с којим данашње већ не може да се пореди. Ово што се данас ради је пре свега нехумано према самим новинарима. Сећам се да је постојала једна здрава конкуренција. На основу тога је и тираж био меродаван. У то време се строго поштовало успостављено правило, оно је важило, али се и примењивало. Водило се о томе доста рачуна. Држиш се задатих оквира, али је зато и равноправно био заступљен сваки регион. Данас је и мање одговорности у новинарском раду. Рецимо Политика је само у Скопљу дневно имала тираж и до 5.000 примерака. Још један битан чинилац у свему томе је и „докопавање” до информација. Није то као данас, да информацију „скинеш” однекуд. Тада то није било изводљиво, него буквално копаш информацију. И настајање одређених рубрика су указивале на појачани интерес из те области. Тада су, као и у свим деловима република и у Македонији постојали и дописници из свих већих градова. Битно је било да изнесеш чињеницу, ако до ње дођеш, а закључак може да буде и различит, па чак и погрешан у одређеној ситуацији. А, данас? Када погледам македонске дневне новине видиш једно те исто, све су налик једна на другу. Данас на жалост, немамо ни као Срби уређивачку националну политику. Просто се питам коме данас иде у прилог овакво уређивање најтиражнијих и најбољих српских новина? Живимо у свету одуженог индивидуализма. Мање се читају новине, али су се и манири изгубили. Задовољство прелиставања штампе уз кафу се смањује, јер је и сам начин живота убрзанији. Сматрам, ипак, да компјутер и нове навике не могу уништити новине као такве. Нити приморати човека да чита књиге на компјутеру, убеђен је Милисав Миле Крстић. (Аутор Младен Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 19, мај 2009. година)

Записи из Македоније

Њујоршка искуства сликарке Микице Трујкановић

Нова енергија из „Велике Јабуке”

Микица Трујкановић је магистар сликарства, активни члан Друштва ликовних уметника Македоније и професор у средњој школи за примењену уметност у Скопљу. Учествовала је на стотинак групних изложби и на бројним ликовним радионицама у земљи и иностранству, а самосталне изложбе до сада је имала у Прилепу, Скопљу, Бечу и Истанбулу. Поносна је на своје српске корене, увек насмејана и расположена, у разговору за „Слово”, потврђује спремност за сарадњу са младим и успешним људима

На почетку, стартно „сезонско” питање – како Вам је прошло лето, и да ли сте, као ранијих година, учествовали на некој летњој ликовној колонији? Ово је можда прво лето када сам пропустила пуно позива организатора ликовних скупова, али разлог је био више него оправдан-лето у Њујорку. Мали човек у великом граду, у центру света и уметности. Очи су упијале фасцинантну светску културу. Обишла сам све могуће музеје и галерије, тако да сам пуна импресија, боја, контраста. Сада се некако трудим да складирам и компресујем сву ту енергију и све утиске остварим у неком мом будућем раду. Шта Вам је у протеклом периоду била инспирација за рад и да ли постоји неко посебно место где стварате? Радила сам на неколико групних изложби на задату тему и било ми је јако интересантно.Уметник може да искаже свој став и размишљање о нечему у форми креације и тај тип „ангажованих” слика лакше комуницира са публиком у том смислу да је порука разумљивија. Као, на пример, тема о културним и климатским променама, Доктор глобал, Мистер локал итд. Мој „сто одсто кутак”, на жалост, још немам, али биће, ради се на томе, па се надам да ћу коначно имати место где могу да удомим моју уметност. Где и када је одржана Ваша последња самостална изложба? Моје задње самостално представљање било је у мају, у Кавадарцима, ове године, граду културе Републике Македоније. Верујте, организатори организују прави спектакл у граду. Први пут је ове године, на једном месту, реализовано око 70 изложби. Била ми је посебна част да учествујем у том програму, зато што је и сам град ризница уметника, а има и одличну публику која следи ликовну сцену. С обзиром да сте рођени у Србији, да ли је планирано представљање Ваше уметности тамо, или у родном граду Бору? Искрено, са људима који креирају културни живот у Бору немам никаквих контаката, на жалост. Ипак, када бих добила позив, прихватила бих га са великим задовољством, јер то је мој родни град, а Србија моја матична држава. Од детињства живим у Скопљу, али је љубав према мом завичају велика и поносим се тиме. Што се тиче такве изложбе, па, драги моји „Спонаши”, пошто сте ви мост између наше „домовине и татковине”, идемо да радимо и реализујемо ову сарадњу на обострано задовољство. Који Вам је српски уметник посебно драг, чија дела издвајате? Волим, на пример, дело Владимира Величковића, посебно његову енергију линије и гестикулације. Велика част и задо вољство било ми је познанство и дружење са великим именом српског сликарства Милићем од Мачве. Њега поштујем као сликара, али још више као човека, доброг мага из неке бајке, који је несебично делио своја професионална и животна искуства

Записи из Македоније

са мном. Најпријатније изненађење ми је учешће на групној изложби Младих српских уметника у Нишу, Београду и Новом Саду у организацији Арт фондације из Ниша, чији оснивачи су имена попут Оље Ивањицки, Јована Ћирилова, Радована Лале Ђурића, Неде Арнерић...Мој позитивни шок је био што сам тамо видела тако јако, интензивно, зрело сликарство међу младим сликарима Србије, на којем би позавиделе и велике светске галерије. Била сам фасцинирана и почашћена и сматрам да је то била моја највећа лекција уметности! Бавите се и педагошким радом па нас занима какав је интерес младих за овом врстом уметности и колико су нове генерације талентоване? Талената је било и биће, такав нам је ДНК. Ипак за мој тем пераментни укус, наша омладина је мало мрзовољна. Нове генерације имају другачију врсту комуникације-мас културе и компјутера, па другачије изражавају потребу за уметношћу. Али, хвала богу, талената има.

Ко је и када открио Ваш таленат? Генетске предиспозиције за естетику носим од мајке и мојих бака. Кад сам била мала желела сам да будем адвокат, архитект, градски архитект и уметник. Математика ми никада није ишла, а само слова без колорита ме нису занимала , тако да постадох и остадох уметник. Самооткривени таленат. Ма, одувек сам волела слободу уметника, ту врсту самоизражавања и лакоћу у неким погледима на свет. И би сликарка... Као магистар сликарства, ангажовани и у педагошком раду са младима, компетентни сте да оцените положај уметника у Македонији? Мислим да код нас не постоји прави систем и стратегија која подржава уметнике у правом смислу речи. Сви нешто кубуримо, крпимо, импровизујемо на велику штету ликовног израза. У свету се култура подржава на све могуће начине. То је лице једне земље и уметници су више цењени и ангажовани, што од државе, што од правих љубитеља уметности-мецена. Код нас је то реткост. Зато нам је и ликовна сцена осакаћена и некако трома, као да смо све више уморни од политике и свега што нас прати годинама.То је жалосно, јер заиста има квалитета, а многе добре идеје остају нереализоване. Да ли постоји сарадња уметника у региону? Свакако. Свет је мали, а камоли Балкан! Ми уметници смо као једна велика породица. Одакле год да долазимо, имамо исте циљеве да креирамо, стварамо, славимо живот. Посебно су нам драге ликовне колоније. У региону их има заиста пуно, а тамо се лако склапају нова познанства, размењују искуства и успоставља професионална сарадња.

Какви су професионални ангажмани у плану? Настављам са предавањима у средњој уметничкој школи, а од ове године сам и разредни старешина, што ми је посебан изазов. Учествоваћу на групним изложбама ДЛУМ-а, а већ дуже време ми је у плану и једна велика самосталана изложба. Осећам дужност према скопској публици и надам се да ћу је ускоро реализовати и изненадити саму себе! А за живот и нове даљине... Видећемо... (Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 24, септембар 2010. година)

Записи из Македоније

Тања Алексић, разговор без табуа

Када деца сматрају да је секс – спорт „Прошетала сам цео свет пре брака, завршила факултет за три године са просеком 9,00, живела шест месеци у Швајцарској, посветила се деци, а сада мало више трчим и радим хонорарно, јер се са једном платом не опстаје. Услови нас терају да трчимо, јер је прошло оно време када смо могле бити само домаћице. Темперамент ми то не би дозволио. И кад седим код куће, нешто радим”– каже Тања Алексић, професор македонског језика, од недавно и водитељ емисије „Сексуална азбука“ на Македонској телевизији. „Успешна жена је она која има породицу. Мени је то највећи успех и највеће богатство и капитал су ми два сина. Кад их ујутру погледам онако успаване, здраве, онда видим који је мој успех. Живим у заједници, са свекрвом и радујем се због тога. Својој свекрви још увек персирам иако живим са њом 20 година и веома сам јој захвална, јеr, да није ње, никако не бих могла да будем успешна. Зато нећу рећи да иза мог успеха стоји супруг него свекрва, која ми највише помаже”

Ученици Вас на Фејсбуку оцењују као омиљеног професора? Срећна сам што сам просветни радник. То ми је била преокупација и велика жеља. Професор сам компаративне књижевности и предајем у Средњој стручној школи „Димитар Влахов”, а од недавно и у Гимназији „Корчагин”. То су две потпуно различите школе. У шали волим да кажем „Бронкс” и „Беркли”.

Предајете македонски језик? Да, то је нека врста ироније. Сећам се када је једном приликом за Нову годину Школа „Димитар Влахов” добила награду за најлепше украшено школско двориште, дошао је тадашњи градоначелник Трифун Костовски и видео моје презиме на „ић”, и оценио - „Каква нам је држава наопака, кад су Срби дошли да нам предају македонски језик”. Али, ја сам овде рођена, мајка ми је Македонка, отац Србин, и интересантно је да сам се декларисала прво као Југословенка, а после као Македонка. Никада нисам инсистирала да сам Српкиња. Школовала сам се на македонском језику

и једноставно нисам васпитавана да сам „ово” или „оно” најважније од свега је да си човек. Овде сам баш лепо живела с обзиром да ми је деда био један о првих неуропсихијатара који је имао приватну ординацију и један од првих који је

Записи из Македоније

уопште у Скопљу имао аутомобил. Возио је опел, лимузину са швајцарским таблицама, када је у Македонији полиција имала фићу. Живела сам комотно, у великој кући у Алжирској улици, коју је изградио Свето Прокопиев и сви су се заустављали и гледали нашу кућу. Моји родитељи сада живе у Србији, тако да су Београд и Соко бања моје две дестинације које најчешће посећујем.

Како је настала „Сексуална азбука”? Искуства стечена у седамнаестогодишњем раду у просвети показају ми да деца врло мало причају са родитељима о тим терминима. Не познају основне појмове. Кад предајем грчку митологију тада причам о инцесту, педофилији, травеститима и тада видим како мало знају. Кад кажем ХПВ они мешају са ХТЗ опремом! Мислим да је ова емисија едукативна, јер ће бар терминолошки да им објасни појмове, а остало ће их свакако живот научити. Ако неко са 13 година абортира, а са 30 не рађа, значи да нешто није у реду. Можда и интернет и модерна комуникација стварају једну изобличену слику па су деца просто збуњена. У мојој намери да емисија буде пре свега едукативна, пуно ми помаже лекарски тим на челу са проф. Вујовић, као и мр Арсова, мр Димитров и мр Ставридис.

Сада сте негде на половини пројекта, какве су реакције? Мало сам се бојала реакција. Mеђутим, врло инстиктивно радим ову емисију, пре свега као мајка и као просветни радник. Ја и нисам водитељ. Не осећам се ни као новинар. Баш се мучим, али радим са пуно љубави. Захвална сам Македонској телевизији, јер је једина ТВ кућа која ме је прихватила без „мираза” - без спонзора. До сада су добре реакције. Има позитивних критика и то од интелектуалаца. Пројекат сам прво дала да прочитају Ферид Мухић, Томислав Османли, Јасмина Миронски, Златко Славенски, моје колеге са посла и видела да имам зелено светло. Разговарала сам и са децом, и закључила да их пуно ствари интересује, а да не могу баш о свему да разговарају са родитељима. Деца сада сматрају да је секс спорт. Кад им кажеш дајте ми асоцијацију на реч љубав, нико не пише пољубац, сви пишу нешто друго. То њихово мување и пољупци које тек тако ваде из рукава, више нису изазов, не сматрају да је то љубав. Ту треба радити на преваспитавању. Колико у условима савремених комуникација данашња деца уче и како стичу знања? Све се мање чита. Мислим да је компјутеризација проблем број један. Избацују се књиге са полица, у библотеке се иде све ређе, јер добијемо брзе информације преко интернета. Постајемо лењи и уместо да истражујемо, прихватамо готове, често и нетачне информације. То отуђује децу, и њихова комуникација у школи је на једном врло ниском нивоу. Ствара се једна лажна илузија, да када укључе екран раде нешто. Уствари они ништа не раде. Фејсбук је такође једна виртуелана социјална мрежа. Не знаш ни ко ти је заиста пријатељ са друге стране. Видиш слику, али није то то. Нисам против интернета, али треба мало опреза, треба све то мало избалансирати и наћи неку средину. Шта је то што највише интересује данашњу омладину? Ово је време када се брзо живи. Деца су хиперактивна, не читају књиге него жуту штампу која их највише интересује. Трачеви, ко, како, шта - то им је „таргет”. И, реални шоу је продавање интимности. Сматрам да је то светиња и да нико због пара не би требало да продаје своју интимност. Зато би требало да им ми, као родитељи и просветни радници будемо пример у животу

Које српске писце обрађујете на часовима македонског језика? Жао ми је што су, на пример, избацили „Дервиш и смрт” Меше Селимовића, међутим ради се Његошев „Горски вијенац”, „На Дрини ћуприја” Иве Андрића, Нушићев „Народни посланик”... Деца сада слабо разумеју српски језик. Раније то није био случај, јер смо га учили по програму. Врло често упоређујем дела. На пример, када радимо „Бегалка - Ленче Кумановче”, пустим „Зону Занфирову”, Стевана Сремца па их упоређујемо. Много тога је слично, и по традицији, ми смо веома повезани и границе нам нису никакав проблем.

Опробали сте се и у свету моде? То је сада ад акта, јер не могу физички да постигнем. Радила сам те ревије, јер моји ђаци у школи „Димитар Влахов” нису читачи. То су будући козметичари, фризери, месари, пекари. Те ревије сам радила да бих их активирала. Увек сам их убеђивала да креативношћу могу себи да ураде нешто, ни од чега. Радили смо колекцију, на пример, од обичних новина, од коре банане, ананаса и увек смо побеђивали на такмичењима. Тај концепт са децом је врло важан, да их васпитаваш да буду скромни, да помогну једни другима, да им покажеш да могу и да није све у етикети, да их не буде срамота ако живе на периферији, или што долазе из провинције... Како гледате на данашње мушко-женске односе? Још увек је мушки свет. Ми мислимо да су жене доминантне, међутим то још није тако, поготово на овим балканским просторима. Када говоримо о разводу, сви кажу распуштеница, нико не каже распуштеник, значи још постоје предрасуде. Неверство код жене је неопростиво. Имали смо и емисију на ту тему, па сам приказала инсерте из филма „Лепота порока”, када Црногорац убија своју жену због неверства, тако да мушко-женски односи нису онакви какви бисмо хтели да буду. Женски феминизам није достигао свој врхунац ни у светским размерама, међутим и не мора, али није лоше да се мушкарци мало више брину о женама, да буду толерантнији. Љутим се кад кажу - папучар. За мене је папучар уствари „мачо-мен”, који негује жену, који зна да јој скува и да јој помогне око куће и да буде нежан, то су прави мушкарци. Није мушкарац онај који удари руком о сто и наређује, него нешто више од тога. (Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 31, април 2011. година)

Духовно богатство Своју будућност гледам само кроз своју децу. Да буду здрава, права, да се остваре, то је моја будућност! Остварена је она жена која има неки мотив, да је реализована у друштву. Све у животу могу да вам узму, кућу, кола, паре, мужа, једино што нико не може да вам узме је ваше духовно богатство. То ни мољци не могу да поједу, ни лопови да украду. Сексуална комуникација Мораћу да издржим да завршим овај пројекат, а на крају ћу прославити у клубу „69“ са свима који су радили и гостима који су прошли кроз емисију. Испитиваћу их као учитељица, да видим колико су научили од емисије. Ако буде интереса, можда од септембра наставим са сличном емисијом која ће се звати - Сексуална комуникација.

Записи из Македоније

Aндреа Лекић, најбоља рукометашица света

Кад се снови испуњавају у низу Одрастала на калдрми Београда, сазревала у Словенији, клупске снове остварила у Мађарској. За све време боравка „преко гране”, задржала је веома одмерену и људску скромност, и остала је човек... Најбоља рукометашица света и капитен рукометне селекција Србије, ведета ЖРК Вардар у Скопљу, у периоду екстра популарности, разумљиво у жижи интересовања не само спортске јавности, упркос многобројним обавезама, свакодневним позивима, интервјуима, гостовањима, задацима у клубу, врло предусретљиво „на прву лопту” прихватила је „прекоредни” отворени разговор за Слово. Разговор о младалачким сновима, спортском и животном путу, планирању обавеза, снази истине, скромности кућног васпитања, тежњама и мотивима за успесима... Врло рано сам отишла из Србије, са својих 19 година. Српска лига тада није била довољно квалитетна. Није задовољавала моје апетите. Отишла сам у Словенију. Наступ за екипу Крима, двоструког шампиона Европа, био је пун погодак. Али, једини изазов, и прави препознатљив мотив био ми је одлазак у мађарски Ћер, јер сам знала да атакујем на сами врх. Увидела сам да постојећи тим нема високе амбиције, да стагнира, и донела сам такву одлуку. Њихова конкретност, озбиљност, само су појачали моју одлуку. Када си на једној истој линији, недостаје мотив, изазов. О доласку у Скопље... Врло студиозно приступам одлукама за наставак каријере. Тако је било и са Македонијом. Знала сам каква је атмосфера овде, колико се цени успех, привукла ме та прича, такве врсте изазова, и како се прославља успех, тај вредан резултат. Јер, рукомет је спорт број један. Публика, несумњиво зна да цени залагање, пожртвовање... Овде осећам најтоплији пријем, и амбијент. Период прилагођавања ми није био ни потребан. Као да сам ко куће, а и реално, одавде много ређе путујем кући. У условима објективно, кратког периода, са згуснитим такмичарском „програмом”, реално, веома је тешко пратити путању најбоље рукометашице света. Након „крунисања” у Данској, на додели признања за најбољу рукометашицу света за 2013. годину, дочекани сте у Скопљу, баш као код куће, како и доликује – шампионски. Када сте на аеродрому видели читав тим Вардара „униформисан” у мајице са Вашим ликом и натписом „Наша, а најбоља”, „шампионе”, „Леки је најбоља” нисте крили своје одушевљење.... Врло тешко је све то, али ту је сатисфакција. Тај дочек овде је заиста био невероватан, најискренији. Узбуђење је достигло врхунац. Међутим, иако је признање индивидуално, да није било њих, домаћих играчица, да није било репрезентативки Србије, не би било ни мога успеха. То смо заједно освојиле, ја сам тога веома свесна. То је успех колектива, а себе сматрам апсолутно тимским играчем. Спремна сам да се подредим тиму, и сматрам да је то увек правилан начин размишљања. Колико „носи” и та унутрашња индивидуална вера у снагу и успех? Никада нисам волела да губим. Ни као клинка. Поразе никада нисам могла да прихватим. Мислим, као да је негде било просто записано да морам да се бавим спортом. И иначе пратим све спортове, волим изазов такмичења, дух тог живота. Живим за ово.

Записи из Македоније

У данашњим околностима, често се многи резултати подводе под некакву сумњу? Знам да је такво време и да се о исходима расправља, из различитих углова, али мене то не дотиче. Мени не треба никакав други мотив од оног да је дошло да ме гледа више хиљада људи, који су издвојили своје време за тај меч. И када у таквом амбијенту изађем на терен, ништа ми друго не треба. Моја једина парола је – бори се. Битна је мирна савест и чисто срце! Тако ја на то гледам. Какви су сада планови у репрезентацији Србије измајући у виду објективну ситуацију са углавном ниским дометом клубова? Основали смо веома важну базу, да повежемо Европско и Светско првенство. Затим ту је она наша велика жеља – Олимијске игре. То је циљ коме тежимо. Али, ма шта радили, потребан нам је систем. Наша генерација играће заједно још пет-шест година. Много је важно да у селекцији буду и нови млади играчи које треба полако уводити у систем. Тако ће оне бити наш улог у будућности. Знам по себи колико је важно да се као клинка буде део А селекције и тренирати са величинама. Није важно да ли ћеш добити минутажу. Једног играча да створимо, велики успех смо направили. Мени је искрено жао што

Србија тренутно не може на клупском нивоу да створи неку озбиљнију причу у европским оквирима. Деци су потребни нови идоли у Србији, на спортском плану, као што је Ноле испопуларисао тенис, као и женска одбојка након великог успеха који је остварила. Знам да су паре увек проблем, али реално, не треба пуно пара за женски рукомет. И, не сме да нас овај успех ту застави. Некад смо склони да о чуду говоримо три дана и да онда све потом падне у заборав. Са екипом Књаз Милош давно сам осетила чари европског рукомета. Но, то је било заиста давно, а данас не видим једну такву могућност да са својим клубом у својој земљи атакујем на највиша одличја. Каква је у том погледу атмосфера и пажња у Скопљу? Примећујем већу пажњу и у медијима и на улици у Скопљу. Али, то кажем и у клубу – мора се све то заслужити. Тако је и са посетом у хали. Кренули смо са 2000, па 3000, да би сад напунили трибине са 5000 посетилаца. Велика је ствар играти у земљи у којој је рукомет спорт број један. Видети градски дерби између мушких тимова Вардара и Металурга јесте велика ствар. То је нешто што ме је обузело када сам први пут присуствовала таквом мечу. Нисам могла да верујем шта се дешава, искрена је.

амбијент, навика рада, прилагођавање... Овде сада у Скопљу, имамо велики циљ. Мислим да имамо још једно пет-шест година каријере, нисмо музичари, певачи, глумци који могу да пружају и у позним годинама сву раскош свог умећа. Ако те не вуче нека нова жеља, нада, нови изазов да постигнеш нешто више, као што ја желим да са Вардаром освојим Лигу шампиона, онда је сигурно негде промашен смисао и циљ рада и сврха спорта. Радо се навраћате на делове финала Светског првенства, и у најситније детаље евоцирате успомене. Не желите ни мало да умањите успех Бразилки, некако подсећајући и себе на „две-три кључне шансе које су могле да преокрену читав меч”, и на то да је „све стало у пет минута”... Треба гледати, пре свега, себе, али ми је жао што није било равноправности у суђењу. Србија ни један меч на читавом првенству није добила уз помоћ судија. Ту се отвара велика прича о суђењу у овом спорту где судије имају велику слободу, правила нису дефинисана на најбољи могући начин. Правила су таква да судије могу да одлуче на свој начин, тешко је рукомет „укоричити”. Колико је у тако важном мечу ризика и оптерећања „коштала” претходна повреда? Да, играла сам под великим оптерећем. То нисам смела да пропустим, играла сам под инјекцијама. У мечу са Пољакињама повукао ме моменат када сам хтела атрактивно да завршим један напад и дошло ми, ето главе. Али волим такву игру, волим егзибицију, то је јаче од мене, признајем коштало ме је. И ето, физички заиста нисам била максимално спремна да одговорим свим захтевима финала. Ризиковала сам можда и тежу повреду. И како је вредновано сребро код куће у Србији? Код нас људи немају поверења. Желе успех по сваку цену, не схватајући да уз успех и резултат иде још пуно других ствари, да је потребно улагање, систем, континуитет... Ми смо на Европском првенству у Београду у полуфиналу против Црне Горе имали више гостујућих него домаћих навијача, да би кроз коју годину, слика била промењена. Будући да смо сада оборили три рекорда, пунећи Арену. Мораш да све докажеш, нема ништа на поверење, ми смо људе и целу српску јавност купили само својим односом према дресу са државним грбом. Будимо реални, у тој маси нису били сви људи рукомета, компетентни за тај спорт, многи немају везе са рукометом, али су видели наше пожртвовање, наше срце, ми смо препознали и оно што нацији треба – глад за спортским успехом. Максима у репрезентацији је била: Борба до краја! Како кажу, у Србији се успех тешко прашта, али дефинитно, неуспех још теже. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 43, фебруар 2014. година)

Након максималног испуњеног децембра, пре свега репрезентативним обавезама у националном дресу Србије, теку захтевне клубске обавезе, да ли се ту појављује и оно професионално спортско „одрађивање” задатка? Упорност и мотивација. То не престаје, иако наилаизи то емотивно пражњење. Месец и по сам давала последњи атом снаге и у физичком и у психичком смислу. После првенства преко ми је био потребан мир. Али то је све било и тешко изводљиво, због великог успеха, медијске слике, еуфорије, што је, кажем, веома реално, и због популаризације овог спорта. Бојим се да ако не поновимо успех, не дође оно као „случајно је било“. Затим долази промена амбијента. Сасвим други круг у свлачионици, други

Записи из Македоније

Александар Рашковић, костимограф

Вредности и трендови

Александар Рашковић је рођен у Куманову, а отац му је пореклом из Книна, у Хрватској. Дипломирао је у Софији. Редовно је заокупљен послом, посебно у мају, када је сезона матурских вечери. И поред активности на Факултету драмских уметности, ангажован је у кумановском позоришту на пројекту за представу „Лидија” Мирослава Спироског Како налазите времена и простора за осмишљавање но вих варијанти за трендовско обликовање хаљина? За разлику од прошле године, ове године доминирају јаке боје у одевању. Ту пре свега мислим на лимун боју, наранџасту, циклама, розе...То су боје која заиста доминирају и имају утицаја и на оног који их посматра, али и на особу која их носи. Дуге свилене хаљине су у првом плану. Сама свила даје простора за што маштовитије обликовање, и осмишљавање зацртане идеје како данас у овом модном часу, тако и уопште у мом раду. Какве су данас модне вредности и трендови? Трудим се да пратим најновије трендове. Треба нешто и да мало одлежи како би нашло своју пуну примену код нас. Међутим, када кажем да све оно што лепо стоји једној особи је модерно, делује као отрцана фраза, али по мом убеђењу то јесте тако. Рајфови су заиста у једној модној експанзији, са великим цветним детаљима и аранжманима. Дакле, све је у служби што јачег истицања веселог расположења уз паралелни свет пролећа, што ће се свакако рефлектовати и на лето које је пред нама. То су периоди посебних изазова, како за нас креаторе, тако и за потрошаче истих материјала. Ви сте први пут учествовали у раду кумановског позоришта у делу сценографија и костимографије на представи „Лидија”. Какви су утисци? За разлику од костимографије, сценографије је много деликатнија ствар, с тим у вези и много већа одговорност и обавеза. С једне стране то ме чини расположенијим и орнијим за рад и поред наметнуте веће обавезе. У костимографији наша дела радимо од меких материјала, од текстила, док су код сценографије потребни тврди предмети. То једно с другим не иде. Овде је у овој представи реч о монографији, подељеној у три чина. Није било потребно неко грандиозно и велико припремање у смислу крупних и великих детаља за саму сцену, али и онај сегмент за што упечатљивију изражајну форму на сцени тражи своје мото и прецизан израз, чему морам одговорно да приступим. Некада ствари добијају обрнути редослед. Тако, оно што је условно речено мало, као рецимо сада монодрама, тражи велику ангажованост... Била су ту и платна, текстилни паравани, транспарентни облици који симболизују и потркрепљују саму причу у представи. Ја сам презадовољан. Могу ли се искустава неговати и развијати у срединама попут наших? Свакако да могу. До сада сам имао око 30-так костомографија у Македонији. Ја сам доста рано почео са тим радом, још из студентских дана. Поред рада и ангажовања на позорницама у Куманову, Струмици, Скопљу, био сам ангажован од стране Авалон продукције на спотовима музичких група. Човек постепено успева да оствари своје дело.

Записи из Македоније

Како сте доживели ову представу, будући да сте и сами послали поруку Вашим ангажовањем? Сâм рад на представи „Лидија” је представљао велики изазов. Будући да ме интересује и заокупља хришћанство као религија, био сам и приватно знатижељан да видим како ће поред мог ангажовања да протекне цела представа, и како ће да одговори на овом пројекту цела екипа. Лидија је као особа прва ширила хришћанство на овим просторима, па је и то био један важан сегмент у нашем раду. Најпре ме је привукао сам текст, јер сам га заиста у једном даху прожмео. Велика је и заслуга Лидије што смо ми и данас хришћани. Тај сегмент евангелизације је веома важан и не би смело да се дозволи да буде засењен или заборављен. Од ове године сте и професор на Факултету драмских уметности у Скопљу? Тај рад и ангажовање на факултету је врло занимљив. То задовољство нема цену, поготово што свој рад и искуство могу да пренесем и студентима, младим људима. Моја група је мала, 27 студената прати моју наставу, тако да поред чињеница да им је предмет изборни, а не обавезни, они максимално одрађују своја обавезе, и заиста постижемо узајамно поштовање и резултат. Занимљиво је и да се повећава интерес за костимографијом. Мој рад се не своди на пуко предавање лекције, јер ме интересује сваки појединац, посебно дајем додатке који су практични. Рецимо, у првом семестру смо радили на авангардним луткама, са костимима који нису из овог столећа...Чини ми се да могу разазнати да су и сами били задовољни што радом долазе до неких својих властитих погледа и ставова за уметност уопште. (Аутори М.С.-Л.Т, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 20, јун 2009. година)

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА ИЗ АРХИВА СПОНЕ

Записи из Македоније

Драган Живковић, новоизабрани председник УСЗМ

Отворени смо за све људе добре воље Ми смо невладина, значи непартијска и неполитичка организација, која је по дефиницији отворена за све људе добре воље који су спремни да допринесу очувању српског националног и културног идентитета и, нарочито, још већем зближавању српског и македонског народа и других народа у Македонији. Треба рећи да је УСЗМ отворена, не само за Србе, већ за све грађане без обзира на националност и верску припадност и било би ван памети доводити нас у контекст са било којом политичком странком уопште Недавно одржана Извештајно-изборна скупштина Уједињене српске заједнице у Македонији, у делу јавности је могла да буде доживљена као скуп некаквих српских екстремиста који, ето, желе сада у политику? Да, то је тачно и ја сам ужаснут. То се догодило на ТВ Телма и ТВ „Канал 5”, када су репортери, уместо да редовно известе јавност о темама о којима се разговарало на овом скупу, нашли да сниме Драгишу Милетића који је био само један од присутних гостију и то да га питају о формирању некакве Српске радикалне странке у Македонији, с чим наша организација, ни сада ни убудуће, неће имати никакве, ама баш никакве везе. Било би ван памети доводити нас из УСЗМ у контекст са било којом политичком странком уопште, а поготову са Српском радикалном странком. То је школски пример манипулације јавности, јер, ми смо били и остали невладина, значи непартијска и неполитичка организација, која је, по дефиницији отворена за све људе добре воље који су спремни да допринесу очувању српског националног и културног идентитета и, нарочито, још већем зближавању српског и македонског народа и других народа у Македонији. Треба рећи да је УСЗМ отворена не само за Србе, већ за све грађане без обзира на националност и верску припадност. Вероватно због те наше отворености и конструктивности, међу члановима УСЗМ су и Македонци, Муслимани, Власи и други, дакле неоптерећени предрасудама, људи искрених и узвишених намера.

Које су конкретне ствари, осим општих које сте навели, за које се залаже УСЗМ? Наше чланство и ограни ће се убудуће трудити да кроз лобирање и друге начине утичу, на пример, за добијање подршке од званичних државних органа за формирање српског позоришта, као што га већ имају албанска и турска национална заједница у Македонији, затим за валоризацију српског језика на катедри за славистику на Филолошком факултету у Скопљу, као и за отварање одељења у основним и средњним школама где ће се настава одвијати на српском језику. Наравно, ако имамо довољно заинтересоване деце, односно њихових родитеља. Убеђени смо да све ове и остале

Записи из Македоније

наше активности не смеју и неће бити на штету ни македонског народа, ни националних мањина у нашој држави, већ напротив. Мултикултурализам, ако је племенит, какав искључиво треба да буде, да би био то, може у крајњој линији само да допринесе демократском и културном напретку средине у којој постоји, а пре свега угледу државе у свету. Зато сматрам да је наше чланство везивно ткиво, а не ткиво за растакање македонске нације или државе.

Иако има кругова који Србима желе да прилепе етикету наводних екстремиста, малтене пете колоне? То би, можда, била жеља шови ниста и екстремиста који, да се разумемо, могу да се нађу, као изу зетак и међу Србима у Македонији. Овде постоје две политичке партије са српским предзнаком: Демократска партија Срба господина Стоиљковића и Партија за православно јединство Срба и Македонаца господина Милетића. То значи, другим речима, да свако ко жели да се политички ангажује може да се учлани у те партије или да формира своју, и да се бори за своје идеје и учествовање у власти. Ми у УСЗМ таквих амбиција немамо не само зато што их одбацујемо, већ зато што као невладина организација немамо законско право на то. Ми са политчким партијама немамо никаквих додирних тачака, јер, основно поље постојања и рада УСЗМ је тих неколико праваца које сам већ споменуо.

Какав је однос државе Македоније према УСЗМ? Да ли примате неку помоћ као невладина организација? Мислим да последња помоћ која нам је стигла из државног буџета у делу који се додељује невладиним организацијама националних мањина, износи 20.000 денара за целу 2006. годину. Док је неким другим организацијама са српским и другим предзнаком додељено много више. Ми, наравно, немамо ништа против тога, али сматрамо да је нама одређена увредљива свота. Јер, поновићу: наша организација има неколико хиљада чланова, већа је од свих других, а наши

циљеви су дубоко хумани. То ће се убудуће, вероватно, можда и средити. Колико знам, између македонске и српске владе је потписан споразум о реципроцитету, па се надам да ће ствари поћи на боље.

А каква је комуникација са матицом? Нека своја запажања ћу да изнесем после неколико месеци, али не чини ме много срећним оно што се сада догађа на том плану. Ако поредимо однос матице према нама и упоредимо како то раде друге државе произашле из бивше СФРЈ према дијаспори, разлика је верујте, драстична и, наравно, у њихову корист. Мислим да представници српске државе треба више да нам се посвете и да схвате и прихвате наше проблеме више него што то сада раде. Те ствари нас, као невладину организацију баш много не занимају, јер се ми не ослањамо на то да ли ће или неће неко да нас помогне. После ове недавне скупштине, следи формирање новог председништва са више људи и то младих, са којима ће доћи и нове идеје, па ћемо видети шта ћемо да урадимо у сусретима са представницима матичне државе. Али, треба рећи да смо ми до сада учинили, заиста много. Ту је „Поглед”, лист који се на српском језику штампа после 61. године, затим је прорадила српска позоришна сцена: у Скопљу и у другим градовима игра се драма такође на српском језику, то је „Превртач”, у којој су сем аутора, и глумци српског етничког порекла који овде живе. Значи, ми смо направили неке ствари за које можда неко мисли да не вреде много, али управо је у томе разлика између нас и оних који то причају. Ми сматрамо да оне ипак много вреде. Неки надобудни су „Поглед” чак прогласили антисрпским листом, али ја сматрам да он врло реалистично, професионално и објективно пише о свему што пише.

Да ли је било покушаја да вас политичке партије са српским предзнаком или, свеједно, било које друге, увуку у неку своју причу? Прво, да нешто кажем: ја не припадам ни једној политичкој партији нити опцији, нити желим да се политички ангажујем. Што се тиче такозваног српског политичког блока, важи

исто. Свака политичка партија, вероватно жели да има што више способних и успешних људи у свом саставу као што ми имамо академика, универзитетских професора, уметника, али ми остајемо верни опредељењу да смо невладина, значи неполитичка организација. У нашим органима, према Статуту, не може да буде нико ко је у врху било које политичке партије. Али, ми никоме, дакле ни једном нашем члану, не намећемо за кога да гласа. То је његово уставно право и ми немамо ништа с тим. Али управо због жеље да се српском националном корпусу омогући што бољи начин за прецизну артикулацију својих битних интереса у Републици Македонији, на последњој Скупштини УСЗМ је усвојена иницијатива и донета платформа за оснивање Српског националног савета у РМ. То није непознаница у неким републикама бивше СФРЈ: У Србији и Црној Гори већ постоји Македонски национални Савет који се финансира, између осталог, и из буџета СЦГ, као и у Р Хрватској. УСЗМ ће имати свог представника у том Савету као и све остале НВО, политичке странке српског етничког корпуса у РМ, као и сви угледни грађани српске националности у РМ. Морам да нагласим да наша НВО неће одступити од својих магистралних праваца и активности које су јој преокупација. (Аутор Миодраг Ценић, лектор Миодраг Јовановић, Поглед бр 23, мај 2006. година)

Непосредно пред затварање овог броја „Погледа” стигла је вест да је Министарство културе Македоније одобрило 200.000 денара као подршку пројекту „Превртач” „Српске сцене Нушић”.

Записи из Македоније

Проф. др Душан Вељковић, председник Националног савета Срба

Конкретно а не декларативно

Проф. др Душан Вељковић је рођен 1934. године у селу Чифлик, Бела Паланка, Србија. Гимназију је завршио у Белој Паланци. На Филозофском факултету у Скопљу, на групи романска филологија, дипломирао je 1958., а на Економском факултету у Скопљу 1964. Докторат економских наука стекао је 1971. године. Од 1973. до пензионисања 1999. године био је професор на Економском факултету у Скопљу и на Факултету за туризам у Охриду. Објавио је 23 књиге и преко 200 научних и стручних написа. Вршио је истакнуте политичке функције у СР Македонији и у органима СФРЈ. Од 2001. до 2006. год. био је председник Уједињене Српске заједнице у Македонији. За првог председника Националног савета Срба у Македонији изабран је 28. јуна 2007. године Који су циљеви формирања Националног савета Срба у Македонији? Наш циљ је био да створимо кровну организацију српских грађанских асоцијација у Македонији, која ће имати пуни легитимитет да артикулише и да се ефикасно бори за остваривање Уставом и законима Републике Македоније и међународним конвенцијама загарантованих права свим мањинским националним заједницама, на државном, али и на локалном нивоу. Да би се обезбедила пуна репрезентативност, у органима нашег Националног савета заступљени су не само представници организација које се удружују, већ и представници свих региона у Македонији у којима живе Срби. Са таквим легитимитетом ћемо од власти Републике Македоније енергично захтевати да обезбеде конкретан правни оквир и да створе реалне, а не, као до сада, само декларативне услове за остваривање наших колективних и индивидуалних права у свим областима друштвеног живота. Као део српског народа, имамо неотуђиво право на очување нашег језичког, културног и етничког идентитета и на неговање наших културних и националних традиција. Зато од власти у држави у којој живимо и радимо и чији смо лојални грађани, захтевамо да нам се то не само омогући већ да се наше иницијативе и конкретно подрже одређеним мерама укључувши и одговарајућа финансијска средства из државног буџета који се у значајном делу формира и из средстава грађана српске националности. Значи ли то да сматрате да су права Срба као националне заједнице у Македонији угрожена? Да, и то веома озбиљно. Код великог броја овдашњих Срба влада уверење да македонске власти већ више од две деценије воде политику дискриминације према српкој националној мањини. На пример, српска популација у Македонији све више губи свој језички идентитет. Само незнатан проценат српске деце је обухваћен основним образовањем на српском језику, а већ дуже време не постоји ниједна средња школа на српском наставном језику, иако је, као што знамо, то право загарантовано Уставом и законима Републике Македоније. Српски језик и српска књижевност не изучавају се, чак ни факултативно, ни у основним школама на македонском наставном језику у срединама са претежно српском популацијом, а припадници младих генерација немају такорећи никаква познавања из историје српског народа. Са сличном ситуацијом смо суочени и у области културе, у домену неговања наших националних традиција, у области јавног информисања итд. У Републици Македонији не постоји ниједна српска институција у области културе и издаваштва, а веома незадовољавајуће стање је и у области јавног информисања.

Записи из Македоније

За разлику од тога, друге националне заједнице имају у знатној мери развијене институције на свом језику у свим поменутим областима (позоришта, радио и телевизијске станице, дневни листови, часописи и друго). Управо полазећи од оваквог стања, у Програму Националног савета Срба у Македонији посвећује се посебна пажња питањима образовања, развоја културних институција, издаваштва и јавног информисања. То су питања од суштинског значаја за очување нашег националног идентитета. Све остало су само празне приче. Дубоко смо убеђени да ће се стварањем Националног савета Срба ова и многа друга питања решавати на далеко огранизованији и ефикаснији начин.

Да ли сте већ предузели неке конкретне активности? Свакако. Премијеру Николи Груевском смо упутили писмо са молбом да прими на разговор делегацију Националног савета Срба. У прилогу смо му доставили списак питања која сматрамо да су приоритетна за побољшање положаја српске националне заједнице у Македонији. Пре свега, тражили смо да од Републике Македоније добијемо адекватну финансијску подршку која ће омогућити практично остваривање права припадника српске националне заједнице у образовању, култури, информисању и очувању свог националног идентитета, а не као до сада да та права имамо само на папиру и декларативно. Најмање што очекујемо то је да се примени принцип реципроцитета, односно да српска мањина у Македонији

има исти третман од стране Владе Републике Македоније какву ужива македонска национална мањина од стране Владе Републике Србије. Према званичним информацијама којима располажемо, Савет Македонске националне заједнице у Републици Србији је само из буџета Србије прошле године добио више од 52.000 евра, затим средства за покретање листа на македонском језику, ТВ и радио емисије, а добио је на коришћење и просторије за рад органа Савета и друге погодности. Као питања од одлучујћег значаја за очување језичког и културног идентитета овдашњих Срба истакли смо обезбеђивање финансијских средстава за обнављење већ започетог рада Српског позоришта „Бранислав Нушић” и за суфинансирање нашег месечника „Поглед”. Заиста не видимо ниједан ваљани разлог да се из буџета Републике Македоније финансирају, а да Министарство културе Македоније чак и не одговара на наше, сваке године уредно, достављене апликације на јавне конкурсе. Ми такав однос не можемо тумачити другачије осим као дрску дискриминацију. Исти случај је и са нашим часописом „Поглед”. Као што је познато, јуна 2004. године Уједињена Српска заједница је покренула овај месечник захваљујући донацијама својих чланова и уз финансијску подршку Министарства културе Србије. Међутим, после две године излажења и упркос веома позитивним оценама његовог квалитета, часопис је престао да излази јуна 2006. године јер није могао да се самофинансира (што је судбина свих часописа ове врсте), а подршка Србије је прекинута уз образложење да македонске институције не помажу активности српске националне заједнице у Македонији. Премијеру Македоније смо доставили писмени документ из кога се види да се за Савет македонске националне мањине у Србији годишње издвајају средства неопходна за финансирање месечника на македонском језику „Македонска виделина”. Молбу премијеру Груевском за пријем и разговор упутили смо још 31. октобра 2007. Пошто дуго нисмо позвани, неколико пута смо интервенисали писмено и телефоном, али ни до дана данашњег (24. децембар) одговора нема. Ми смо заиста опредељени да све проблеме разматрамо и решавамо преко институција система, али то је могуће само ако се обезбеде услови за међусобну комуникацију и ако таква воља постоји и са друге стране. Такође, органима Републике Македоније, али и органима Републике Србије, поставили смо питање зашто се не предузима ништа за реализацију Споразума о заштити српске мањине у Македонији и македонске мањине у Србији, иако је од његове ратификације у одговаравајућим скупштинама прошло више од три године?! А управо у том Споразуму су дефинисане мере за остваривање права српске односно македонске мањине у области образовања, културе и информисања и изричито је утврђено да ће две уговорне стране за те намене обезбедити одговарајућа финансијска средства. Како ће се формирање Националног савета одразити на сарадњу са политичким партијама Срба у Македонији. Мислим да се тиме стварају услови за далеко бољу сарадњу. Очекујем да се стави крај селективној подршци појединим српским удружењима од стране појединих политичких партија, или формирању удружења као њихових привезака. Такође, са пуним легитимитетом ћемо моћи да поставимо захтев да се странке са српским предзнаком на политичком плану првенствено боре за остваривање права и интереса српске националне заједнице у Македонији, а не претежно или искључиво својих уских страначких или групних и личних интереса појединаца. Нека се српске политичке партије у том погледу угледају на партије других националних заједница у Македонији.

Да ли подржавате идеју да се македонским изборним законодавством обезбеди одређени број загарантованих посланичких места у Собрању Републике Македоније за мање националне заједнице, па тиме и два места за српску? Наравно да подржавамо. Ако ништа друго, усвајањем овакве законске могућности Република Македонија ће се сврстати у ред земаља, нарочито оних у окружењу, које већ дуже време практикују таква решења. Ми, међутим, не сматрамо да ће се тиме аутоматски створити институционални услови за побољшање положаја ових заједница. Конкретни резултати зависе од многих других фактора. Рецимо, ако је један од циљева оваквог решења да се омогући да изабрани представници ових заједница у Собрању јавно покрећу питања од виталног интереса за те заједнице, онда је од одлучујућег значаја који конкретни појединци ће бити изабрани, односно да ли ће они заиста покретати та питања или ће бити само формални представници и полазити само од уских страначких или коалиционих интереса. Нажалост, Срби у Македонији до сада имају само такво, свакако крајње разочаравајуће искуство. Да ли ће се преко Националног савета обезбедити ефикаснија сарадња са Србијом као матичном земљом? Формирање Националног савета Срба у Македонији треба да омогући интензивније комуникације и много бољу сарадњу са државним органима и институцијама у нашој матичној земљи. Морам да истакнем да та сарадња до сада није била на пожељном нивоу. На пример, наше иницијативе за отварање Српског културно-информативног центра у Скопљу, за конкретнију подршку при организовању одређених културних манифестација, за помоћ у решавању проблема у области образовања, за брже решавање захтева за добијање српског држављанства итд. – остале су без адекватног одговора. Све се свело само на обећања. Нисмо задовољни ни односом према нашим молбама за финансијску подршку наших активности, са изузетком Министарства Културе Србије. При томе, ваља имати на уму да смо томе и сами доприносили својом нејединственошћу, захтевима појединих веза појединаца и слично. Желим да верујем да ће се ствари суштински променити након стварања нашег Националног савета. У сваком случају, очекујемо да се у Влади Републике Србије, и посебно у појединим министарствима, прихвати ноторна чињеница да су наше шансе за значајно побољшање положаја Срба у Македонији веома мале ако изостане подршка наше матице: финансијским средствима али и покретањем питања реализације договорене политике и преузетих обавеза на међудржавном нивоу. (Поглед бр. 25, децембар 2007. година)

Записи из Македоније

Живкa Мишић Христовскa, председница „Колa српских сестара” из Куманова

„Срце што даје, за два срца вреди”. Иако је ова хуманитарна женска организација формирана пре више деценија, „Коло” у Куманову је свој рад незванично почело 1991. године, и пуних седам-осам година деловало је у оквиру Уједињене српке заједнице у Куманову. Активности су бележене, иако нисмо биле званично регистроване због недовољног разумевања од стране тадашње власти. Предмет је стигао и до Уставног суда Македоније, па смо коначно 12. марта 1999. званично регистроване. „Коло српских сестара” је до сада имало и две скупштине у манастирском комплексу Светог Прохора Пчињског, одржане код места у народу званог „Под оракче”. У хуманитарном смислу ишле смо и на ратиште, редовно слале помоћ нашем угроженом народу широм некадашње Југославије (Борово насеље, Вргин Мост, Требиње...)”

Како сте се сналазили у тим најкритичнијим тренуцима? Практично, после само неколико дана од званичне регистрације, тачније 24. марта, те 1999. године, Србија је бомбардована и „Коло” је одмах стављено на испит. Чини ми се да се не могу избројати наши преласци границе када смо пружали помоћ нашем народу у тим стравичним данима. Било је ту и акција давања крви у Врању, Нишу, Прокупљу, Крушевцу, у сарадњи са осталим представницама тамошњих „Кола”. Ти стравични дани, остаће заувек урезани у нашем памћењу. Само у манастиру Св. Прохора, у току једне године, биле смо двадесетак пута, обишавши 157 смештених избеглица из Урошевца, носећи помоћ у храни, обући, одећи, лековима итд. Да не говоримо о избеглицама које су биле смештене у спортској сали у Врању, односно у школама у Бујановцу. Не смемо заборавити да је граница била препрека за неометани рад и било је врло тешко обезбедити потребну папирологију за сваку акцију, али бих исто тако нагласила и пуно разумевање граничних служби у Табановцу и Прешеву. Хвала им. Касније је настала криза у Македонији, па смо и ту свесрдно притекле у помоћ, не делећи људе по националној или верској припадности. Излазиле смо у сусрет и ромској популацији за време поплаве насеља „Средорек” у Куманову, у два наврата. Сваке Нове године, али и Васкрса, у скопском насељу Топанско Поље обилазимо децу са посебним потребама и носимо поклоне. Помоћ сиромашним породицама у Куманову и околини, део је нашег редовног програма. Да ли нам можете рећи шта је даље на плану деловања „Кола”? И сама увиђам да је све оно што сам до сада рекла веома мало у односу на досадашњи рад. У првом плану нам је штампање Монографије „Кола” (уколико обезбедимо средства) о нашем досадашњем званичном десетогодишњем раду (1999-2009), и незваничном, за период 1991-1999, после чега сматрамо да се боље може сагледати досадашњи учинак наше организације. Шта је још значајно за рад ове организације? Обележавамо све значајније историјске датуме нашег народа, али и македонске, овдашње. Посећујемо спомен-костурницу на Зебрњаку, обележавамо и 11. октобар, затим Дан ослобођења града Куманова итд. Наше „Коло” има две славе: Светог Саву, 27. јануара и Рођење Пресвете Богородице, познатије у народу и као Мала Госпојина, 21. септембра. Међутим, морам да истакнем да свако „Коло” ову славу обележава као јединствену. Тог дана идемо у цркву, и обично га обележавамо литерарним вечерима, или другим пригодним свечаностима.

Записи из Македоније

Хтела бих да истакнeм да je наша организација добила једно лепо признање од школе „Светозар Марковић” у Старом Нагоричану, када је школска библиотека добила назив по нашој организацији – „Коло српских сестара” из Куманова. Тој школи наша организација је поклонила 2000 књига и два ормара, али то нису биле само књиге намењене деци у основном образовању, већ и литература за одрасле. Успостављена добра сарадња није само са овом, већ и са школом „Браћа Рибар” у Табановцу. За Дан школе, или за Св. Саву, ученици седмог разреда учествују на конкурсу „Снага доброте” који организује „Коло” из Београда, па тако, сваке године победник конкурса са наставницом борави три дана у Београду. Стални смо донатори у дечјем вртићу „Ангел Шајче” у Куманову поводом „Дечје недеље”. Ове 2007. године, поводом наше славе „Мала Богородица”, у Куманову смо организовали и једно добротворно вече, лицитацијом колача које су даривали посластичари из Куманова. Од финансијских средстава купили смо плејере за ученике са посебним потребама у школи „Браћа Миладиновци”. Чак смо и продубили сарадњу са овом установом. Реализовале смо доста пројеката из области културе и политичког јачања жена. Када је реч о политичком ангажману, највише смо сарађивале са организацијом „Кумановка”. Овде желим нагласити да смо два пута добиле скромна средства од Министарства финансија за два пројекта: издавање брошуре о петогодишњем раду и издавање ДВД-a. Госпођа Мила Виторовић председница главног одбора „Кола” у Београду, је од своје баке сачувала брош са ознакама КСС и сва кола су усвојила овај симбол од 2002. године као званични знак наше организације. Сарађујемо са свим Колима која раде у градовима Србије, а има их 26. Учествујемо на њиховим годишњим скупштинама, размењујемо искуства, одржавамо радне састанке у Београду и верујте ми, једва чекамо да се сретнемо и сагледамо досадашње резултате. Нека познанства су прерасла у права пријатељства. Мени је рецимо несхватљиво да прођем кроз Ниш, а да не видим своју колегиницу Милену Шаренац, која је потпретседник „Кола” у том граду. Да ли је некада дошло до проблема, или неспоразума у активностима ове женске организације? Било је раније више чланица у „Колу”, па су неке отишле, једноставно нису нашле себе у овом волонтерском раду. Остале су оне упорне, вредне, одане, пожртвоване, оне које не штеде себе и своје породице и на које се увек можеш ослонити. Ми смо једна велика породица, све предлоге узајамно договарамо, а има ту поред нас Српкиња и Македонки, Црногорки... Наша организација се изборила за свој статус, а да се траг нашег рада види, говори и чињеница да смо 2003. године добили Новембарску награду града Куманова. Tо је највеће признање

које општина Куманово додељује, и трећа смо невладина организација која је добила то признање. Драго ми је што су наше пожртвовање и активности нашли одјека на ширем подручју, али и у нашем граду. Уз ову заокруженост деловања хтела бих да се захвалим свима који су нам помагали у протеклом периоду на било који начин, да су нас свуда прихватали, да нисмо нигде одбијене.. Али смо исто тако налазиле разумевање и добру сарадњу са локалним властима. Сарадња и повезивање са осталим организацијама? Чланице смо „Женског центра” у Куманову који постоји осам година, а сарађујемо и са осталим организацијама других националности. Оснивачи смо и чланови Невладине организације „Филија” са седиштем у Новом Саду, која помаже међуграничну сарадњу (укључујући девет држава Југоисточне Европе). Од новембра прошле године чланице смо и новоформиране организације невладиног сектора под именом ,,CIVIS” са седиштем у Београду. У последње време све је више наглашено деловање феминистичког покрета. Какав је став „Кола”? Иако смо женска организација, наше деловање није усмерено искључиво и стриктно на тзв. женска питања и проблеме. Управо наше деловање говори о нечем супротном, јер делећи помоћ не правимо разлике у полу, нити по националној, или верској основи. Све што смо постигле јесте плод великог пожртвовања и љубави, а наше главно гесло и говори у прилог томе: „Срце што даје, за два срца вреди”. (Аутори Милутин Станчић, Жарко Б. Николић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 5 и 6, 2007. година).

Записи из Македоније

Шеснаест година од оснивања Удружења жена Српкиња

Јунакиње наше свакодвневице

НВО Удружење жена Српкиња у Републици Македонији, 27. октобра, на Свету Петку, прославило је шеснаест година успешног хуманитарног рада. Учиниле су много, и још увек чине, за прогнане, болесне...Проналазе пут и начин да помоћ стигне тамо где је најпотребнија. Носиоци су Видовданске повеље Уједињене српске заједнице у Македонији, а што је најважније и поред терета година, елан им је као на почетку

У време када је СФРЈ била захваћена ратом и потресне људске драме биле свакодневица, било је неопходно организовати се и помагати људима у невољи. Група жена, међу којима је било супруга војних лица, лекара, просветних радница, правница, домаћица, на челу са Станком Новаковић и уз несебичну подршку њеног супруга Драгољуба Новаковића, новинара, покренула је иницијативу за оснивање овог Удружења, које је на дан Св. Петке 27.10.1992., у Скопљу , почело са радом. Данас оно ради у оквиру Уједињене Српске заједнице као непартијска, непрофитна, хуманитарна организација која има свој Програм и Статут и броји педесетак чланица, одважних жена и великих ентузијаста. У УСЗМ можете чути да им је то најактивнији, а можда и најелитнији део организације. Најстарија и једна од оснивачица, осамдесетогодишња Десанка Каровић, каже: „На том путу имале смо подршку великих хуманиста, појединаца и предузећа, која су заједно с нама проналазила пут и начин да помоћ стигне тамо где је најпотребнија. Једна од првих акција била је прикупљање хуманитарне помоћи за становништво, пре свега децу и немоћне, у ратом захваћеним крајевима. Исто тако, камиони хране и одеће кренули су из Скопља за Србију захваћену хиперинфлацијом, у време када се од једне професорске пензије куповала само кеса бомбона. Многе Македонке, Влахиње, Ромкиње, знане и незнане пријатељице, комшинице, познанице, раме уз раме са нама облачиле су и храниле избеглице, ратну сирочад, помагале другим женскимм организацијама. Најтеже нам је било када смо, уз јаук и плач, испратиле шест топова црног материјала за ожалошћене мајке и сестре у Приштини”. Ова бодра старица о свему овоме прича дрхтавим гласом, о тим тегобним годинама, не скривајући сузу на избораном образу. „Памтимо и појединце попут Краљевчанина Милића Рашовића, који је са нашим суграђанином, Скопљанцем Вељком Хршумом, прикупио и отпремио „Колу српских сестара” у Рогатици, лекове у вредности од 1.500 марака. Оно што нисмо добијали од других,

Записи из Македоније

а било је потребно, често смо саме куповале или доносиле од својих кућа”. Док прелиставамо радни дневник прве председнице препун белешки о малим и великим подвизима ових жена, о људима који су желели да помогну свом и онима који нису заборавили братски народ, прича о овим јунакињима се наставља. „Док су бомбе агресора падале на болнице, фабрике, путеве, аутобусе, случајне несрећнике, у Скопље је дошло око 70 поро дица, углавном мајки са децом које су успут повеле и децу својих рођака и пријатеља. Македонски центар за међународну сарадњу (МЦМС) одмах је обезбедио храну и средства за хигијену, а организација „Милосрђе” (у оквиру МПЦ) је такође међу првима притекла у помоћ. Не смемо заборавити и чланице СОЖМ-а, као ни Јеванђелистичко-хришћанску цркву (АГАПЕ) у Скопљу и многе друге организације и појединце чији је списак заиста подугачак”, кажу наше саговорнице.

Загрејале душу болесних и немоћних

Ово удружење годинама настоји да помогне тамо где је најпотребније, али се много пута тешко долази до благонамерне информације о људима којима заиста треба помоћи. „Обично се ради о здраствено тешко угроженим лицима, нажалост, често и о менталним болесницима који нису у стању сами ни да се обрате лекару. Такав случај имамо у насељу Синђелић са О.Ј, која са сестром живи у трошном кућерку, без струје и воде, а поврх свега њихов статус македонског држављанства још није решен па теже остварују социјална права”, каже, Видосава Грубач, глумица у пензији. „Редовно их помажемо у храни и одећи, а у неколико наврата успеле смо, у сарадњи са ЈП „Македонски шуми”, да им обезбедимо дрво за огрев. Када су у питању лекови немамо куд и често се латимо својих новчаника”. Насловна страна првог броја „Погледа” стално ће подсећати на случај младе и неискусне мајке Катарине Шарић и њене превремено рођене кћери Теодоре, тешке свега 1.600 грама. Оне су возилом хитне помоћи из Ораховца пребачене у Клинички центар у Скопљу. Вест о „минијатурној” девојчици са Косова, која се бори за живот, потресла је Македонију и цео свет. У „кући спаса” међу првима су је посетиле Десанка Каровић и тадашња председница Удружења Зорка Масин, а за њима знани и незнани хуманисти. „Свакодневно је по нека од жена одлазила Катарини у посету. Трудиле смо се да јој ништа не недостаје, а највише смо бринуле о томе да не осети одсуство породице. На иницијативу најстаријих чланица, у часу када је Теодора закорачила у четрдесети дан овоземаљског живота, пригодну молитву очитао је отац Методије, који је наш пријатељ и подржавалац”, присећа се као да је данас било, Зорка Масин. После вишемесечног опоравка Катарина и Теодора Шарић отпутовале су својој породици у Ораховац, а до границе су их пратиле брижне очи ових дивних жена.

Удружење жена Српкиња било је потписано као иницијатор и координатор пројекта „Дневни дом за децу са сметњама у развоју”, који је реализован марта 2004. године у сарадњи са фондацијом „Галилеја” из Швајцарске са седиштем у Штипу, чији је председник Симеон Поликари, познат нашој јаности као велики хуманиста. „Резултат ове сарадње је био упознавање са сметњама које ова деца имају, помоћ и подршка њиховим родитељима, као и социјализација и отварање дневног дома у насељу у Волкову. Касније је ова организација купила кућу у којој је почео да се одвија овај пројекат, па су се створили услови за долазак лекара, дефектолога, правника, и свих оних који могу да им помогну”, вели Љиљана Дедић, чланица и правни саветник Удружења.

Могу и знају

Године постојања и успешног рада подразумевају и анга жовање на пројектима који нису хуманитарног карактера, а то су бројне међународне конференције и сусрети (у Турској, Луксембургу где су представљале жене Македоније) као и сајмови, изложбе и сл. У сарадњи са немачком фондацијом „Фридрих Еберт” реализовале су два пројекта „Толеранција и међуетнички суживот” и „Социоекономски положај жена у различитим етникумима”. „На наше велико задовољство, ови пројекти су имали за циљ подизање свести о толеранцији и суживоту, односно информације о животу жена у разним етникумима, а крајњи резултат је даља еманципација жена и њихово интегрисање у друштву”, рекла је Рада Трајковска, пензионисани директор ове фондације и садашња председница Удружења. Велики су љубители писане речи, па је у протеклом периоду у њиховој организацији промовисано неколико књига. Роман „Петкана” ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић и „Зашто Срби нестају” Биљане Спасић су само неки од наслова. Њихове просторије су препуне диплома, захвалница, признања из земље и иностранства. Како кажу, најдража им је Видовданска повеља коју су 2005. године добиле од Уједињене српске заједнице у Македонији, за „изузетну дугогодишњу активност и бригу у неговању културе, историјских и верских традиција српског народа, као и за прикуљање и достављање хуманитарне помоћи страдалим Србима, али и свима осталима којима је била неопходна”.

да наставе нашу мисију” рекла је Милинка Рада Трајковска, председница Удружења жена Српкиња. И вероватно оно што је најзначајније од свега – сваког четвртка сала за састанке у просторијама Уједињене Српске заједница испуњена је жагором жена Српкиња из Удружења. Не промаше ни један четвртак, а да се не састану, да размене мисли, да кажу неки од својих проблема и да договоре шта даље да раде. Затекли смо их како се договарају да 26. новембра опет оду на Зебрњак, споменик погинулим српским јунацима у Кумановској бици. Испред улаза у салу неколико чланова нас упозорише да не улазимо, јер је данас дан резервисан за жене и зато, ако неко жели да је користи, мора да бира неки други дан, а не четвртак. И би нам драго када видесмо да међу Српкињама има и њихових пријатељица Македонки и да су се у том дружењу наизменично смењивала оба језика. (Аутор Соња Тасић, Поглед бр. 34, новембар 2008. година)

Светој Петки у част

Православни празник, свете Преподобне мученице Параскеве, у народу познате као заштитнице жена, мајке и деце, међу овим женама слави се од самог почетка њиховог рада. Сваке године уз вино, свећу и жито, у некој од градских цркава, пресече се колач и пригодно прослави. „Ове године посетили смо цркву Св. Петке у Црничу, пресекле колач и помолиле се за здравље и срећу најближих и свих људи добре воље који су увек спремни да помажу у невољи. С том идејом желимо да нам се прикључе млађе жене које би могле

Записи из Македоније

Зоран Цветковић,

председник Српско-македонског друштва „Коштана” из Охрида

Ревија српског филма – понос „Коштане” Зоран Цветковић - угледни бизнисмен пореклом из Врања скоро двадесет година живи и ради у Републици Македонији, у Охриду. Свој изузетан допринос дао је и у невладином сектору - формирањем Српско-македонског друштва „Коштана” 2008. године, а реализација пројекта „Дани српског филма” 2009. је био њихов изузетан успех

Записи из Македоније

Каже да за активности имају довољно чланства и још више симпатизера. Желе да раде на очувању и неговању српског језика и културе овде у Македонији као и на унапређењу свеобухватне сарадње у области културе, спорта, друштвених и привредних односа између Србије и Македоније, а да би се то постигло неопходно је јединство. Током 1995. године, пре формирања ваше „Коштане” били сте део Српско-црногорског друштва са седиштем у Битољу... Које су биле активности тог друштва? То Српско-црногорско друштво је постојало само формално, без икаквих активности из области културе, спорта. Нису се покретала питања која тиште Србе. Овде у Охриду 2006. године одлучили смо да приредимо српско вече и да видимо колико ћемо Срба окупити. Следеће године децембра месеца направили смо прво званично српско вече у хотелу „Белведере”. Тада још нисмо били регистровани. На вечери је било више од 300 људи. Био је присутан и конзул г. Миливоје Ђурђевић, а имали смо и госте из српских организација Битоља, Тетова... Видели смо да смо интересантни људима, да нас људи воле, да постоји разумевање, па смо фебруара 2008. формирали Српско-македонско друштво „Коштана”, са седиштем у Охриду. Колико чланова броји Коштана? Имамо 50 чланова који имају чланску књижицу, али још више симпатизера. За сарадњу са нама чланство није услов. У преговорима смо са градоначелником да добијемо своје просторије у Охриду, чија је адаптација у току. Људи су били задовољни активностима и зато смо 2008. организовали још једно српско вече. У хотелу „Белведере” опет је било око 300 гостију. Прошле године организовали сте ревију српског филма, овде у Охриду. Реците како сте дошли на ту идеју? Kрајeм 2008. године на конкурсу Министарства за дијаспору Р. Србије за суфинансирање пројеката из области културе, наше Друштво је конкурисало са пет пројеката. Уз четири наша, један пројект је био заједнички са Српским националним већем у Скопљу. То је био летњи камп за децу из Србије и дијаспоре. Тај пројекат био је мало скупљи у односу на друге и нисмо га добили. Одобрен је пројекат „Дани српског филма у Охриду”. За финансирање тог пројекта Министарство нам је одобрило око 2500 евра. Шта можете рећи годину дана касније, какви су Ваши утисци са прошлогодишње ревије српског филма? Манифестација је трајала четири дана, а петог дана смо организовали српско вече. Наш гост је био и режисер Дарко Бајић, који није крио одушевљење. У оквиру те српске вечери имали смо и друге госте, Македонско-српско друштво „Гоце Делчев” из Врања са око 50 чланова. Тада смо се побратимили са њима. У октобру лане, узвратили смо посету Врању. Тиме смо доказали да смо оријентисани за свеобухватну сарадњу у области културе, спорта, развијања друштвених, привредних односа.

Каква је била реакција публике. Постоји ли могућност да ревија српског филма постане традиционална манифестација? Одушевљење публике је неоспорно, чак и више од манифестације „Дани француског филма”. Желео бих да истакнем да смо радили без хонорара. Такво смо ми друштво. Радимо из љубави, волонтерски. Помогло нам је Министарство културе Републике Македоније, омогућивши нам салу у којој смо приказивали филмове. Али, мора да постоји другачија основа да би та манифестација била традиционална. То традиционално приказивање српских филмова као идеја постоји, а ово са 2500 евра било је мучење. Ако би се правило тако нешто, мора да постоји добра основа, добар темељ. Кад смо код традиције, да ли у оквиру ваших активности обележавате неке друге датуме, од историјског или другог карактера за српску заједницу? Традиционално сваке године обележавамо Св. Саву. Ове године смо по трећи пут обележили празник. Почели смо од 2008. године. То је традиционално. Маја месеца планирали смо да припремимо изложбу дела ликовних уметника из Србије. Имамо неке договоре са уметницима из Врања. С обзиром на чињеницу да сте били део Српског националног савета, каква су Ваша мишљења у вези свеукупног српског корпуса у Македонији? Очите су поделе, сујете и жеље за тако званом влашћу. Мислим да је стање много лоше, почев од самог формирања Српског националног већа и, све је, да тако кажем, ишло килаво. Ови из Битоља вуку на једну страну, из Скопља на другу страну. Хиљаду пута сам се нашао, како кажу Македонци, у небраном. Јединства нигде! Овде се не ради ко ће да буде на

власти. Ако смо ми формирани као национална организација, невладина организација која ће да штити српске интересе овде у Македонији, дајте то да гледамо. Јединство пре свега! Има нека нова иницијатива, али не знам шта ће из тога да изађе. Имамо иницијативни одбор који треба да припреми скупштину на којој ћемо присуствовати сви. Па видећемо, кад се оформи то имаћемо један жиро рачун, сви пројекти могу да иду преко Српског националног већа. Не може неки пројекат, као рецимо пројекат за летњи камп, неко да понесе сам. Део пројекта може, на пример, да преузме Битољ, Скопље, Охрид... Постоје ли културни ствараоци Срби у Охриду? Да, имамо једног ликовног уметника-сликарку Гордану Човић, док Маринела Јовановић, више пише стручну литературу... (Аутор Влатко Митаноски, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 23, јун 2010. година)

Охрид – љубав на први поглед Воли Охрид и каже да „овај град има душу, има шта да покаже својим посетиоцима, а људи су гостољубиви”. Богато је његово искуство са посетиоцима из Србије зато и каже „Сви ови глумци и режисери из Београда, чим дођу у Охрид заљубе се у њега на први поглед”.

Записи из Македоније

Удружење грађана „Срма” из Скопља

Није све око Чачка и рибље чорбе

Велики број ентузијаста различитих генерација, образовања и националне припадности окупило се око чисте, еколошке, спортске, а пре свега људске идеје о очувању животне средине као и унапређењу и организовању спортскорекреативних активности У Македонији постоје различите невладине организације које раде са променљивом срећом. Удружење „Срма” је недавно основано као еколошко- спортско друштво с циљем очувања животне средине, природних лепота планина и организовања спортскорекреативних активности. „Срму” су основали Зоран Бардић, Златко Неделковски, Боривоје Ценић, Георги Шолдовски, Тони Кондарко, Југослав Јовановић, Васо Марчетић и Витомир Илић, а регистрована је са 250 чланова. – Као македонско-српско удружење грађана регистровали смо се априла 2011. г. са импозантним бројем чланова. Међу њима има лекара, инжењера, професора, пословних људи, студената, пензионера, радника и свих оних од седам до 77 година, који следе нашу визију. Окупили смо се око чисте, еколошке, спортске, а пре свега људске идеје о очувању животне средине, поносан је Зоран Бардић, један од оснивача. У „Срми” кажу да су најбрже и најлакше стигли до циљева који се односе на спортске активности. – Позната „Сомијада” у Овчар Бањи била је наше ватрено крштење. Гостовали смо на позив Удружења спортских риболоваца Градац из Чачка и освојили прво место у хватању сома, а манифестација се одржала на језеру у Овчарско- кабларској клисури. Већ у августу на позив Спортско-риболовног клуба Моравац гостовали смо у Мрчајевцима на „Златном котлићу”. Освојили смо четврто место, а у ревијалном делу било је дружење уз чашицу и мезе. Следећег викенда били смо на традиционалном „Златном котлићу” у Чачку. Подсећам да су манифестације овог типа у Шумадији врло честе, поготову у августу када су Богородичини пости. У конкуренцији од 10 екипа из Србије, Словеније, Црне Горе и Македоније освојили смо прво и друго место у припремању рибље чорбе. И овога пута гостовали смо на позив Удружења спортских риболоваца из Чачка, једног од најстаријих у Србији. Манифестација се одржавала на теренима СЦ Младост, а ми смо победили најукуснијом чорбом од пастрмке, шарана и лососа. Било је то дружење за памћење. Гостовало је и Коло српских сестара и КУД Српски јелек из Чачка, па се и заиграло и запевало, хвали се Бардић, иначе родом – Чачанин. Манифестације и активности овог типа доносе много позитивне енергије. Кажу, људи се окупљају да би се дружили, а и да није све „око Чачка и рибље чорбе”. – Наравно да није. Наши чланови су били и учесници фудбалског турнира у Мршевцу, крај Скопља. Тиме смо остварили још један од наших циљева а то је развијање и неговање спорта код људи свих генерација, а посебно код младих. Драго нам је што се све то дешавало у средини где живи и значајан број Срба. И ту је наша рибља чорба одушевила и играче и навијаче. Захваљујући сарадњи са КИЦСМ „Спона”, 15. децембра је отворена ликовна изложба Никоса Арванитидиса, уметника српскогрчко- македонског порекла, која је привукла заслужену пажњу љубитеља уметности, закључује Југослав Јовановић, председник Удружења „Срма”. Изгледа да ипак није све око Чачка и рибље чорбе, већ много шире и разноврсније. У наредном периоду, у „Срми” најављују дружења и на домаћем терену. Треба позвати госте и ваљано их угостити – а ми то можемо. (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 36/37, јануар/фебруар 2012. година)

Активности фолклора

„Извор” у Румунији

Млади чланови Фолклорног друштва „Извор“ Културно информативног центра Срба у Македонији „Спона“, 30. маја први пут су гостовали у иностранству и наступили у ревијалном делу 14. европске смотре српског фолклора у Темишвару, у организацији Савеза Срба из Румуније На дводневној великој смотри на којој је, у такмичарском и ревијалном делу, наступило више од две хиљaде чланова из 40-так српских културноуметничких друштава из 20 држава Европе, свечано је отворио министар за дијаспору у Влади Републике Србије Срђан Срећковић. Традиционално, манифестација се одржава у највећим центрима српске дијаспоре, а у Румунији након 40 година, први пут уз подршку државних ин ституција из Србије–Министарства за дијаспору РС и Департмана за међутничке односе Владе Румуније. На овогодишњој дводневној Смотри, у такмичарском и ревијалном делу, на ступили су чланови ансабала и културно уметничких друштава из српске дијаспоре приказујући аутентичне вредности традиционалне уметности нашег народа. У оквиру манифестације организована је и Велика парада српских народних ношњи у центру Темишвара и више изложби старих народних костима, обичаја, заната, фотографија о народним обичајима и ношњама Срба у Румунији, као и других националних заједница са ширег простора ове евро регије. Упркос великим материјалним тешкоћама, практично, без икакве финансијске помоћи, „Спона“ је ове године, уз велика одрицања и ентузијазам, успела да први пут омогући гостовање вредних младих чланова свог фолклорног друштва „Извор“ у иностранству и то на тако великој манифестацији као што је традиционална велика Европска смотра српског фолклора у Темишвару. Под уметничким руководством кореографа Добривоја Манасијевића, полетним, изванредним наступом наши чланови „Извора“ су измамили праве салве аплауза публике и одличне стручне критике на смотри. После наступа, чланови „Извора“ су обишли и део културно-историјских и верских знаменитости Срба у Румунији, а на повратку посетили и главни град матице - Београд. (Аутор Ж.Б.Н. и Б.Т.Г. лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 20, јун 2009. година)

Записи из Македоније

Одата почаст српским војницима у спомен костурници у Доњем Караслару

Светли траг предака

У организацији Удружења за заштиту српских споменика у Републици Македонији уз жито и свеће, у споменкостурници у Доњем Караслару код Велеса, 8. јуна, на дан Свете Тројице, одата је почаст и одржано опело за покој душе погинулим српским ратницима

У селу Доње Карасларе у близини Велеса где се окупља део Срба из Македоније, али и њихови суграђани и пријатељи Македонци заједно су одали почаст погинулим ратницима. Ту на узвишици изнад села стоји спомен капела и чува посмртне остатке 1800 војника који су овде положили своје животе у Првом и Другом балканском и Првом светском рату, у периоду од 1912. до 1918. године. „Ова капела је једна од десетине масовних гробница погинулих српских војника у Републици Македонији. Сматра се да је у балканским и Првом светском рату на овим прос торима страдало преко 70.000 српских ратника. Њихови посмртни остаци касније су делимично есхумирани и сложени у костурнице, а један део је смештен у војничка гробља. Обележавање значајних датума из српске историје као и овај данашњи треба да искористите у сврху окупљања и очувања свог националног идентитета на просторима Републике Македоније”, поручила је амбасадор Републике Србије у Скопљу ЊЕ Душанка Дивјак Томић. У име Удружења за заштиту српских споменика у Републици Македонији као организатора присутнима се обратио председник др Бора Ристић. „Желим још једном да нагласим да успомене на наше погинуле ратнике негујемо из патриотских побуда а никако у политичке сврхе. Још једном желим да се захвалим амбасади Републике Србије што нас је подржавала свих ових година у настојању да се ово спомен-обележје обнови као и другим невладиним организацијама, појединцима и мештанима Караслара. Подсећам да смо протеклих година заиста имали пуно посла. Најпре смо извадили копију катастарског плана за парцелу број 136 КО Караслари а затим и имовински лист за парцелу која припада спомен-капели површине 5 ха 1 ар и 15 м2. Та површина је касније ограђена бетонским стубовима и жицом. Довели смо воду из села и направили спомен-чесму, а 2012. изграђен је и декоративни зид и постављена нова капија од кованог гвожђа као и спомен-плоча са поруком ратника. Ратницима у част засадили смо 160 чемпреса и 20 садница бадема. Урадили смо доста, али има још да се ради. Жеља нам је да овај споменик крајпуташ буде место за предах и подсећање на славну историју наших предака, закључио је Ристић. Дружење је настављено уз војнички пасуљ и послужење за покој душа погинулих јунака.

Востани Сербије, много си патила И после сто година од ових догађаја није познат тачан број изгинулих и умрлих српских ратника у Првом и Другом балканском рату. Само у Брегалничкој бици која се водила у близини учествовало је 176.000 српских у односу на 130.000 бугарских војника. Погинуло је 16.500 у односу на 30.000 Бугара. У Великом рату људски губици Србије били су далеко већи од било које зараћене стране и износе чак 28 одсто укупног стано вништва. У опустошеној земљи није било довољно платна да би се на свакој кући истакао црни бајрак за погинулим и страдалим. На Мировној конференцији у Паризу Србија је саопштила податак да је у рату изгубила 1.247.435 људи, што је било 28 одсто укупног броја становника 1914. године. У стенографским белешкама са седнице Народне скупштине од 31. маја и 1. јуна 1921. године, наводи се да је од 852.000 војника колико је Србија позвала под ратну заставу, на ратишту погинуло или умрло од рана и епидемија 402.435 војних обвезника, односно готово 50 одсто мобилисаних. Тако велике војне губитке у односу на број становника није имала ни једна држава учесница рата. Када је реч о цивилном становништву, губици су износили 845.000 укључујући жене, децу и старије и изнемогле особе. Само епидемија тифуса 1914/1915. однела око 350. 000 живота. У поменутој скупштинској расправи изнет је већи број жртава, односно 1.356.000 у односу на 1.247.435 који је саопштен на Мировној конференцији у Паризу. Када се овоме додају и тешки инвалиди број расте за још преко 100.000 а да не говоримо о пола милиона ратне сирочади, док су посмртни остаци 85.856 српских војника страдалих у Првом светском рату расути чак у 18 држава света и 1.815 гробница. Ако ћемо даље кроз двадесети век огромна људска страдања Србију нису заобишла ни у Другом светском рату. Пола века касније, наочиглед „читавог мирољубивог света” Србија је разорена у бомбардовању. Једно се зна, величина једног народа огледа се и у односу према прецима. О томе колико су Срби у томе подбацили не говори само чињеница да још нема тачних података о броју погинулих већ и то да им више ни на парастосе не иду заједно. Востани Сербије, дуго си заспала, окупи и разбуди своју децу где год да су. Припреми их за неке нове и много, много лепше победе. (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 46, јун 2014. година)

Записи из Македоније

Нова књига „Српски расколи у Македонији” проф. др Душана Вељковића

Сведочанство за садашње, али још више за будуће генерације Срба

„Да се памти и преноси као наук будућим генерацијама”. Ова порука записана је на првој страници нове књиге проф. др Душана Вељковића, недавно издате у Скопљу под насловом „Српски расколи у Македонији” и представља један од могућих погледа на поделе Срба у Македонији

Као први председник Уједињене српске заједнице у Маке донији (УСЗМ), Вељковић је пуну деценију свога живота (20012010), како тврди, посветио борби за побољшање положаја српског националног корпуса у Македонији, свестан чињенице да је то „ђаволски и неизвестан подухват”.

Жеља Вам је била да ова књига и бројни документи у њој, буду својеврсно сведочанство за садашње, али још више за будуће генерације Срба. Замисао ми је била да то буде књига са најзначајнијим документима која се односе на активности УСЗМ и касније Националног савета Срба у Македонији у протеклој деценији. Са статутима, програмима, активностима, записницима, писмима које смо упућивали, одговорима које смо добијали... Значи, све је то документовано без улепшавања или изношења личних утисака. Свака моја тврдња је документована.

Записи из Македоније

Књига практично обухвата и период од када је формирана прва српска асоцијација у Македонији након осамостаљивања Македоније 1991 - регистрацијом Удружења Срба и Црногораца. Тај период до 2000. је у књизи регистрован сумарно и кратко, док је тежиште стављено на период од формирања УСЗМ 2001. па скоро до почетка 2011. године. Иако говорите о расколима, као почасни председник Заједнице кажете да је било и светлих периода српског организовања. Сматрам да су прве три-четири године од оснивања биле најплодније. Био је то период уједињења, када су скоро све српске асоцијације биле у оквиру заједнице, коју смо још тада замислили као јединствену кровну организацију. Те прве године биле су године организовања и великог ентузијазма у борби за радикалну позитивну промену у правцу побољшања положаја Срба као етничке заједнице и појединаца у Македонији, а то значи очувања националног културног, језичког и етничког идентитета.

Сведочите да није било лако окупити прогресивне, стваралачке и креативне снаге Срба које уопште нису мале. Истичете да је српски корпус по свим квалитативним параметрима далеко изнад просека, па и по параметрима којима се карактерише већински македонски народ. Према подацима којима располажем, у једном тренутку УСЗМ имала је око 6500 чланова. Од тога смо само у Скопљу имали 1700 регистрованих чланова који су плаћали чланарину. У кумановском региону, према регистру које имамо у компјутерима, било је регистровано између две и по и три хиљаде чланова. Створили смо кадровске и организационе услове за остварење зацртаних циљева организације која је требало да делује на читавој територији Македоније. Сматрам да су само са акционим и организационим јединством могући добри резултати. Међутим, како потврђујете, убрзо су почеле опструкције, пре свега од стране Демократске партије Срба у Македонији (ДПСМ) и македонских власти у читавом периоду, без разлике на идеолошке и друге предзнаке. Никада ме то није изненађивало, јер је сасвим логично да је њима одговарало да се у српском корпусу јаве појединци који ће се лажно представљати за патриоте, велике борце за српску каузу, за интересе Срба у Македонији и пред македонским и пред српским властима. Међутим, оно што ме је фрапирало јесте чињеница да је и код појединих високих званичника Србије у једном периоду веома лако пролазило то лажно представљање појединих Срба на руководећим функцијама у Македонији. На тај начин је тада изостала свака подршка невладином сектору Срба. У књизи је наведен и пример да је Национални савет пред парламентарне изборе у Македонији 2008. подржао политичке партије Срба, посебно ДПСМ за улазак у коалицију са ВМРОДПМНЕ, како би се створили законски оквири за формирање одговарајућих институција које би обезбедиле остваривање пуних права српској националној мањини у Македонији. У саопштењу које је објављено у македонској штампи, а које су потписали лидери, гарантује се да ће македонска држава

обезбедити најмање онолико финансијских средстава колико српска држава обезбеђује за македонску националну мањину у Србији. То обећање никада није остварено. Између осталих докумената, у књизи је објављено и Ваше обраћање на међународном скупу у САНУ о процесу асимилације и губљењу националног идентитета Срба у Македонији. Овде је у периоду од 70-их до 80-их година било преко седам и по хиљада ученика српске националности који су похађали наставу у основним школама на српском наставном језику. Била је и гимназија на српском језику у Скопљу, али асимилација је учинила своје. То потврђују и поражавајући резултати у образовном процесу Срба... После дугогодишњег искуства у српском корпусу, верујете ли у то да се раскол ускоро може превазићи? Данас постоји преко 20 невладиних организација са српским предзнаком, две групације, једна која има искључиву подршку садашњих македонских власти и друга која нема никакву подршку македонских, али има одређену подршку српских власти и Амбасаде Србије. Истовремено се толерише такво стање. То значи да неко подржава то нејединство и ту не видим било какав начин да се нешто побољша. Напротив, мислим да ће ова мучна ситуација – потрајати. (Слово бр. 32, мај 2011. година)

Потискивање интелектуалаца Ушли смо у стање када се и оно мало преосталих Срба интелектуалаца и угледних људи, признатих у сферама друштвеног живота у којима делују, људи од ауторитета и интегритета и са доказаним стручним вредностима и моралним врлинама, повлаче са

Записи из Македоније

„Побуда” проф. Др Боре Ристића

Моја виђења и подсећања Нова публикација проф. др Боре Ристића под насловом Побуда говори о положају српског народа у Македонији у једном заиста опсежном временском периоду, па представља редак и вредан писани документ о значајним догађајима виђеним из угла једног од учесника

Шта је био Ваш циљ, односно, Ваша побуда да напишете ову књигу? После десетогодишњег активног учешћа у друштвено политичком животу Срба у Македонији и двадесет година од распада Југославије одлучио сам да напишем књигу под насловом Побуда у којој сам покушао да што верније прикажем борбу српског народа за очување националног идентитета на овим просторима.

Књига се састоји од три поглавља. Прво обухвата историјски период од Маричке битке па до 28. јуна 1919. године. Зашто је по Вама овај период битан и каква је судбина српског народа на овом простору у том, готово, петиповековном раздобљу? У овом поглављу даје се кратак преглед положаја српског народа на територији данашње републике Македоније у периоду од Маричке битке па све до стварања Краљевине Југославије. Ту је смештен период када је Скопље било српска престоница, окупација средњовековне Србије од стране Отоманске империје која је потискивала Србе ка северу, а на њихова места долазили су Турци селџуци из Мале Азије. Ту су и балкански и први светски рат у којима је хиљаде Срба положило своје животе. Дакле, овај период је од изузетног значаја за аутохтоност српског народа у Македонији.

Записи из Македоније

Друго поглавље односи се на стање у Македонији за време Краљевине Југославије са посебним освртом на судбину тзв. српских колониста? Бројни написи у македонским штампаним медијима доказивали су како је Краљевина Југославија и касније Краље вина Србија одузимала земљу од Македонаца и додељивала је српским колонистима. То није тачно. У књизи сам приказао табелу у којој је власничка структура земљишта на тлу данашње Македоније 1903. године. Јасно се види да је 91, 2% обрадивог земљишта било у рукама турских ага и бегова а свега 7,3% у рукама хришћана. Распад Југославије и осамостаљење Македоније наметнуо је нову борбу Србима, овога пута за опстанак и национални иден титет. То је тема којом се бавите у трећем поглављу Ваше књиге. Одмах после референдума македонски парламент је формирао комисију за израду Устава. Међутим, изненадило нас је то што су у члану 78 набројене све националности осим српске. Тада већ основано Удружење Срба и Црногораца као једина регистрована организација Срба није могло да усагласи ставове, па сам морао да одговорим на тврдње тадашњег македонског премијера и министра унутрашњих послова да у Македонији нема Срба. Лично сам се писмом обратио председнику Уставне комисије Македоније, г-ну Стојану Андову с питањем где су Срби нестали? Узгред речено то писмо су објавили Нова Македонија и Експрес политика.

Схватили сте да Удружење ради само на „духовном плану” и да преко њега не може да се постигне ништа значајније. Одлучили сте да покренете иницијативу за основање политичке партије? Да, тачно је то. Формирање партије ишло је тешко и о томе сам детаљно написао. После неколико безуспешних покушаја најзад добили смо решење из Министарства унутрашњих послова у којем пише да се Демократска партија Срба у Македонији уписује у регистар друштвених организација и удружења грађана под редним бројем 1424-92. Међународној конференцији о Југославији која се одржавала под покровитељством Лорда Карингтона, факсом сте 24. 11. 1991. потврдили да у Македонији живи 282.361 Србин. Желели смо да се огласимо и да олакшамо позицију српске делегације у Лондону.

У то време јавност је таласала најава за аутономију Скопске Црне Горе. Ви сте то као председник Демократске партије Срба демантовали? Прећутни договор Глигорова и Милошевића о томе да ће се после осамостаљивања Македонија прикључити некаквој трећој Југославији био је изванредан маневар Глигорова, па је Милошевић желео да ућутка Србе у Македонији. Због тога је српска опозиција, односно радикали, протурила вест о аутономији Скопске Црне Горе, што је било нереално у то време. На страницама Ваше књиге бележите и сведочанство о оснивању емисије на српском језику на државној телевизији, данашњи Видик. Одмах по потписивању Протокола о статусу и положају Срба у Македонији десио се један случај на Бит-пазару. Наиме, један полупијани полицајац из полицијске станице у Мирковцу, у аутобусу је вређао Србе. Неки путници из Скопске Црне Горе хтели су да се обрачунају с њим на станици. Он је извадио пиштољ и убио једног младића из Кучевишта. Случај је изазвао велико незадовољство међу Србима. Герт Аренс је одмах дошао и присуствовао сахрани тог младића у Кучевишту. Сутрадан ме је позвао у хотел Гранд (данашњи Холидеј ин) и питао ме како можемо да смиримо ситуацију. Рекао сам му да би било добро да отворимо получасовну емисију на српском језику на државној телевизији. Ствар је била врло брзо решена. Тако је настао Видик. Чврстом одлуком родитеља и интервенцијом посматрачке мисије КЕБС-а, после пола века, поново је успостављена настава на српском језику у ОШ Ћирило и Mетодије у селу Кучевишту? Да, тако је. Ми не бисмо успели, без обзира на чврст став родитеља и упорност наших активиста да није било једног великог Руса господина Јакова Герасимова, представника КЕБС-а. Тако је 18. септембра 1993. после пола века поново успостављена настава на матерњем српском језику. Најзад, Охридски споразум 2001. године за Србе у Македонији је од посебне важности, нарочито Амандман број 8 члана 78 Устава Р Македоније. Да, тачно је. Успели смо захваљујући побуни Албанаца.

Професор др Бора Ристић, дипломирани саобраћајни инжењер, рођен је у Владичином Хану 1939. године. Основну школу завршио је у Куманову, Аутосаобраћајно-техничку школу у Земуну, а дипломирао је на Саобраћајном факултету у Београду 1963. године. После дипломирања Бора Ристић ради у неколико саобраћајних предузећа и установа на руководним функцијама. Постдипломске студије завршава 1977. године на Институту за економске науке, 1985. докторира на Факултету организационих наука у Београду. Исте године од стране наставно научног већа Техничког факултета у Битољу, Бора Ристић је назначен за редовног професора за предмете Безбедност у саобраћају, Регулација саобраћаја и Саобраћајно планирање. У овој установи радио je до пензионисања.

(Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 48, новембар 2014. година)

Записи из Македоније

Реч научника

О Србима и српском језику у Македонији У другој половини двадесетога столећа српска лингвистика се организовано нимало није бавила српским језиком на подручју данашње Македоније. На пример, о тамошњим српским идиомима написане су само неколике дијалектолошке расправе засноване на теренским истраживањима. Пажљиво ишчитавајући ове и поједине студије о словеномакедонским дијалекатским системима (и у синхронијској, и у дијахронијској перспективи), наилазимо на веома значајне информације које показују да у одређеним македонским областима још увек егзистирају неки српски дијалекатски типови

Ову чињеницу потврђују и подаци о националном саставу становништва у Републици Македонији у којој данас (према званичним државним подацима) живи близу 45.000 Срба махом православне вероисповести. А после најновијих ратних сукоба и политичких дешавања на њеним просторима (2001. године) они су као једна од аутохтоних националних мањина уписани и у Устав Републике Македоније. Како стоји у многим етнографским студијама и сродним расправама из области додирних научних дисциплина, трагови (посебно средњовековне) српске материјалне културе срећу се по читавој Македонији. Новији статистички подаци говоре да је српски живаљ на тлу Републике Македоније претежно настањен у њеним северним деловима, у већим градовима и у Повардарју; а историографске чињенице, пак, указују на то да се Срби у садашњој Македонији према времену својега досељавања могу разврстати у три скупине.

Пресељавања словенскога живља

Прву групу чине Срби који одвајкада живе на тамошњем земљишту, тј. они чији су се преци у средишње балканске пределе доселили још крајем VI и почетком VII столећа и чије се старе насеобине редовно спомињу у средњовековним писаним споменицима. У антропогеографији се продирање Немањића у Македонију на прелазу из XIII у XIV век, као и историјски догађаји из раздобља од XVII до XIX столећа, Велика сеоба Србаља и потоња унутрашња пресељавања словенскога живља у централном делу Балкана (услед терора арбанашких пљачкашких чета, нарочито у

Записи из Македоније

другој половини XVIII и почетком XIX века), сматрају пресудним за коначно формирање и распоред стариначкога дела српског етноса на просторима Републике Македоније. Прва, аутохтона скупина Срба, можемо слободно рећи, формирала се у дугом периоду од насељавања Словена на Балканско полуострво, па све до балканских ратова почетком XX столећа. Ови Срби у већем броју живе у северозападним, северним и североисточним крајевима Македоније, а понајвише у Скопској Црној гори и у кумановској области. Другу скупину српскога народа у Републици Македонији сачињавају потомци досељеника на необрађена земљишта, или на напуштена турска имања, која су у периоду између два светска рата насељавана (по закону о аграрној реформи) углавном српским живљем из многих крајева ондашње Краљевине, од Лике до Власине; као и поколења Срба који су у то доба радили у Македонији као државни службеници, или стручњаци различитога профила, али и као занатлије, трговци, банкари и послодавци. Припадници овога дела српског становништва настањени су у свим областима данашње Македоније, а најбројнији су, пак, у централном и јужном Повардарју, у кумановској регији и у Скопљу.

Потомци српских кадрова

Трећој групи припадају потомци Срба који су као универзитетски, технолошки, медицински, војни и др. кадар (тада Македонији неопходан) непосредно после Другога светског рата упућивани на службовање у Народној Републици

Македонији; затим Срби који су се у другој половини XX века већим делом доселили из суседних србијанских, косовских и метохијских предела, као и један број новопридошлих Срба индустријских радника, службеника, официра ЈНА, студената, научника, уметника и спортиста из дијалекатски различитих српских области који су у Македонији често заснивали своје породице (у већини случајева у мешовитим браковима), те су и после распада СФРЈ остали у Републици Македонији. Срби из овога дела нашег етноса претежно живе и раде у Скопљу и скопским предграђима, а у мањем броју, свакако, и у осталим македонским градским центрима. Посебну српску етничку заједницу у Македонији чине потомци Галипољских Срба „исељених из долине Велике Мораве негде у XVI или XVII веку, који су у околини Галипоља у Турској провели неколико столећа да би у XX веку, после балканских ратова, оптирали за Србију. Након дуге одисеје у првом светском рату и после њега они су коначно 1922. насељени у Пехчеву, у Македонији”. Када је Павле Ивић 1950. и 1951. године истраживао њихов идиом, већина наших Галипољаца није била напустила свој матерњи говор донесен из Тракије; старији су добрано чували свој дијалекатски тип и чистије су говорили, а млађи су се у општењу са родитељима служили искључиво галипољским идиомом. Међутим, у говору свих припадника насељеничких породица осећао се и тада непосредан утицај локалнога македонског идиома. У потоњим деценијама XX столећа Галипољци су, пак, потпуно напустили говор својих предака, чак су га и у међусобној комуникацији (унутар своје етничке групе или породице) заменили малешевским, или стандардним македонским идиомом (наречјем). У свим споменутим регијама и срединама у Републици Македонији, изузев у појединим селима у скопскоцрногорској и кумановској области, Срби сачињавају мањину становништва. Њихове куће су и у селима, и у градовима прилично измешане са македонским. У већем броју случајева Срби са комшијама Македонцима готово редовно успостављају суседске и пријатељске односе, па не изостају ни мешовити бракови; штавише, у тамошњим друштвеним приликама то је веома честа појава. И Македонци и Срби уче у истим школама (па чак и у истим одељењима, и то на македонском наставном језику) и на истим факултетима, заједно су и на радним местима. У таквим социолингвистичким условима јавља се јак утицај

македонскога језика, управо неког његовог месног идиома, или његовога стандардног система, на матерњи говор и Срба старинаца и српских насељеника у данашњој Македонији.

Питања истраживачима српскога језика

У директном контакту с македонским језичким варијететима нашли су се, дакле, многи српски језички системи, поједини дијалекти и стандардна норма, одређени социолекти, функционални стилови и идиолекти при чему је наступио процес језичке интеграције у којему се, пак, стандардна македонска норма све чешће, а нарочито у специфичним говорним ситуацијама, намеће Србима као први, или чак као једини комуникацијски код. Тако је само старији, нешколован, или мало школован, српски живаљ у северним деловима данашње Македоније још увек истински носилац аутохтоних српских дијалекатских типова. Пред истраживачима српкога језика у Републици Македонији постављају се неколика основна питања. Прво: да ли су се и у коликој су се мери српски језички системи очували у македонској средини? Друго: да ли се и који се тип билингвизма развијао у појединим српским етничким заједницама и социјалним групама? Наиме, „није свеједно да ли ће носиоци билингвизма бити људи који су поред свог матерњег језика научили и један други не напуштајући сопствени, или људи који су матерњи језик оставили и заменили другим, накнадно наученим; за оно прво довољно је просто суседство са нешто економских веза, а за ово друго потребна је национална асимилација или крвно мешање“. Треће: у којој су мери и у којим су социјалним срединама Срби напуштали свој матерњи језик и усвајали македонски. Четврто: да ли су систематски развијале двојезичност и колико су у другој половини XX века државне власти (македонске, србијанске и југословенске) и српске (националне) научне установе помогле тамошњим Србима у неговању двојезичности? (Проф. др Станислав Станковић, реферат са једног излагања у САНУ, објављен у Зборнику радова ФФ у Приштини, Слово бр. 8, 2007. година)

Записи из Македоније

На Филолошком факултету „Блаже Конески” у Скопљу

Српски језик под „А” Од ове јесени на Филилошком факултету „Блаже Конески” Универзитета „Свети Кирил и Методиј” у Скопљу 20 бруцоша редовно ће уписати српски језик као главни предмет својих четворогодишњих студија. – Верује се да ће се на овај начин повећати интерес за школовање српске деце на српском матерњем језику, да ће се квалитет наставе у основним школама подићи на виши ниво, чиме ће се зауставити садашњи алармантни трендови који доводе у питање очување језичког, а самим тим и култuрног и националног идентитета Срба у Македонији У конкурсу за упис студената на Филолошком факултет „Блаже Конески” Универзитета „Свети Кирил и Методиј” у Скопљу у нову школску 2006/2007. годину први пут на Катедри за македонски и јужнословенске језике отвара се могућност за студирање српског језика као основног предмета – „под А”. Отварају се места за 20 редовних студената, а верује се да ће бити кандидата који ће студирати и уз партиципацију. После четири године с ове Катедре изаћи ће први професор српског језика. То је несумњив разлог за задовољство у српском националном корпусу у Републици Македонији. У исто време изражава се захвалност Републици Македонији, Филолошком факултету, као и оним субјектима у сопственим редовима који су били упорни у захтевима да се српски језик студира „под А”. На споменутој Катедри на овај корак определили су се после сазнања да постоји интерес код младих људи различитих националних припадности да студирају српски језик као главни предмет, а и после озбиљних упозорења која су долазила из српског националног корпуса да опада квалитет наставе на српском језику у основним школама и интерес за њу и у оно мало средина у којима се она практикује. У невладиним и политичким организацијама Срба у Македонији већ дуже време не крију забринутост због све израженије појаве да родитељи Срби избегавају да своју децу школују на српском језику у основном образовању. На тај тренд у више својих радова, оштро је упозорио и магистар Ненад Вујадиновић после обимних истраживања обављених на територији целе Македоније у школској 2001/2002. години током припрема докторске дисертације. Вујадиновић је дошао до сазнања да је „нарочито драматична ситуација у основном образовању, коју већ сад можемо назвати катастрофалном, а која се из године у годину све више погоршава”. Разлоге за то, осим у недостатку одговарајућих уџбеника и литературе на српском језику, кадрова за извођење наставе из свих предмета, Вујадиновић види пре свега у томе „да упркос чињеници да и на Филолошком факултету у Скопљу постоје наставне групе на којима се српски језик изучава као други главни предмет, наставу из предмета српски језик и у вишим разредима основне школе најчешће изводе наставници који су дипломирали на некадашњим вишим педагошким школама на групи за македонски језик.” И сасвим је разумљиво што су Уједињена српска заједница у Македонији и Демократска партија Срба у Македонији зазвонили на узбуну у моменту када су схватили да код родитеља Срба не постоји интерес ни за факултативно изучавање српског језика. Наиме, пропадале су иницијативе и за организовање факултативног изучавања језика и у срединама у којима су Срби најгушће насељени у Скопљу, Тетову, Велесу... Анкете су показале да родитељи не желе да шаљу своју децу у школе у којима је квалитет наставних кадрова далеко испод онога што га нуде основне школе на македонском језику. Као

Записи из Македоније

веома чест разлог навођена је и чињеница да у Македонији нема где да се настави школовање на српском језику у средњим и вишим школама и на факултетима. Између два избора – да им се дете не школује на матерњем српском језику већ на македонском, који обезбеђује квалитет и проходност, најчешће су се опредељивали за квалитет наставе по цену да им деца никада не науче савремени српски језик или да временом чак и забораве свој матерњи језик. Декан Филолошког факултета професор др Максим Каранфиловски, каже да је одувек постојао интерес за студирање српског језика на овом факултету. Студирали су га и Македонци и Срби из Македоније али и Срби из Јужне Србије и са Космета. Могао је да се студира као други главни предмет у оквиру студија на Групи за македонски језик и јужнословенске језике и на групи за македонску књижевност. Професор др Чедомир Стојменовић додаје да је за студенте који су долазили из Србије и студирали на некадашњој Групи за југословенске књижевности обично српски језик био предмет под „Б”, док су студенти из Македоније под „Б” учили македонски. То је била група за коју је постојао интерес. Било је увек по петнаестак студената. На основу ових искустава и сазнања која имају о садашњем интересу за студирање српског језика на Филолошком факултету очекују притисак кандидата и зато су сада у току договори око селекције пријављених. „Желимо да то буду кандидати који ће добро савладати језик”, каже Стојменовић. „За нас је веома битно да они стекну висок ниво образовања који ће с успехом моћи применити у свом каснијем раду у школама. Једном речју, желимо да остваримо функционалан концепт, да будемо актуелни и успешни с овом групом у току дужег временског периода.” Свакако је вредно истаћи да је формирање ове студијске групе значајан допринос развоју односа македонског и српског народа и сасвим у складу с ратификованим споразумом имеђу двеју држава о заштити националних мањина којим је предвиђено да уговорне стране подстичу просветну сарадњу и размену у оквиру образовања националних мањина нарочито кроз размену стручних лица, школских програма, уџбеника и другог наставног материјала. Македонска страна је заинтересована да се припадници македонске националне мањине у Србији, организовани у Македонској националној заједници, која се подржава и из буџета Србије, школују на универзитетима у Србији и да се развијају студије македонског језика. Не сумњамо да ће и овај догађај и укупни успешни развој односа између Македоније и Србије допринети остваривању ових заједничких циљева. (Аутор Миодраг Ценић, лектор Миодраг Јовановић, Поглед бр. 24, јун 2006. година)

На групи за српски језик и литературу студенти ће слушати обавезне, изборне, опционе и факултативне предмете. У складу с Болоњском декларацијом сваки предмет носи одређени број кредита. Међу обавезним предметима три година ће се слушати савремени српски и савремени македонски језик. Два семестра слушаће се старословенски и један јужнословенски језик, општа лингвистика, упоредна граматика, педагошка психологија, историја српског језика, дијалектологија српског језика с акцентологијом, стилистика српског језика, методика наставе српског језика и историја културе Срба. Студенти ће слушати и теорију књижевности, средњовековну и народну књижевност, књижевност за децу, српску књижевност, македонску и јужнословенске књижевности и стране језике. Као опциони предмети моћи ће да се изаберу други предмети који се предају на Филолошком факултету. На првој години факултативно ће се слушати увод у славистику, дефектологија, физичко васпитање и други предмети по избору.

Комплетан програм од осам семестара Студијски програм за српски језик и литературу је комплетан програм од осам семестара. Постављен је на истим основама као и програм за студирање македонског, енглеског или руског језика. То је отворена група за свакога који жели да студира српски језик, дакле и за Србе и за припаднике свих осталих националних заједница које живе у нашој земљи. Овом приликом желим да напоменем да су направљени истоветни програми и за хрватски и за словеначки језик. Српски језик ће стартовати ове године, а идуће године ће кренути настава и на једној од ове две студијске групе. У почетку ће се сваке три године вршити упис студената на један од ова три студијска програма. Литература и кадар су обезбеђени, али то ће се веро ватно решавати и у ходу, у зависности од потреба колега који ће изводити ове студије. Имамо договоре о сарадњи с универзитетима у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. Понудићемо помоћ колегама на овим универзитетима који предају македонски језик, који фигурира на нешто нижем нивоу него код нас српски језик. Колегама с ових универзитета који предају српски језик понудићемо сарадњу. То као могућност постоји, а да ли ће се искористити зависиће од услова и потреба. Ми смо заинтересовани да се на овим универзитетима изучава македонски језик, да се развијају те студије, али то је ствар коју треба договорити на вишем нивоу. Професор др Максим Каранфиловски, декан Филолошког факултета

И под „Б” и под „Ц” Српски језик је досад био интересантан за студенте светских језика. Добар део светске литературе која је потребна за студирање енглеског, руског, француског... преведена је на српски језик, али не увек и на македонски. Студентима с ових група језика потребно је проучавање те литературе. Да би је лакше савладали уписију и студирају српски језик. Овде се, пре свега ради о двогодишњем студирању српског као страног језика под „Ц”. Актуелна је и изборна настава – под „Б”. Ко студира енглески, на пример, може узети српски језик под „Б”. Учиће га три године. Српски језик постоји и као помоћни предмет на катедрама за македонски језик и македонску књижевност. Слуша се као изборни јужнословенски језик паралелно с хрватским и словеначким. Све ове могућности и даље остају, не укидају се. Искуства нам показују да српски језик нешто лакше савлађују студенти из северних него из јужних делова Македоније. Несумњиво је, међутим, да и они из јужнх крајева могу за четири године добро да науче српски језик и да буду добро оспособљени за рад у школама. У обучавању будућих кадрова помоћи ће нам свакако и размена коју имамо са више унивезитета из Србије на реципрочној основи. Користимо је и користићемо је и у будуће и студенти ће добијати стипендије за усавршавање језика на семинарима и студијским боравцима у Србији. Проф. др Чедомир Стојменовић, ванредни професор

Записи из Македоније

Проф. др Ненад Вујадиновић

Неке нове важне приче Несумњиво је да се од почетка ове године десило неколико веома значајних догађаја за српски етнички корпус у Републици Македонији. По први пут у новијој историји одржана је премијера једне професионалне позоришне представе на српском језику, а крајем овог месеца очекује нас и пријем првих студената на новоформираној Групи за српски језик и литературу на Филолошком факултету „Блаже Конески” у Скопљу. Несумњиво је да значај ове нове „премијере” ни по чему не заостаје за значајем отварања позоришне сцене на српском језику и да ова два догађаја заједно граде једну много бољу и просперитетнију слику кад је реч о неговању културних традиција и побољшању образовних процеса припадника српског етничког корпуса у Републици Македонији. Пре неколико дана добили смо и обавештење да је један од најуспешнијих македонских издавача „Магор” из Скопља, уз подршку Министарства за културу Републике Македоније најавио и прво коло библиотеке сликовница на српском језику из циклуса „Важне приче”, намењеној деци предшколског и школског узраста

У једном од претходних бројева објавили смо разговор с Ненадом Вујадиновићем као писцем текста „Превртач”, и једним од покретача пројекта Српска сцена Нушић. Сада смо срећни што као повод имамо нове теме за разговор. За почетак ћу цитирати део једног Вашег одговора из нашег прошлог разговора у којем кажете следеће: „несумњиво је да су српски језик, а, у одређеном смислу, и само грађење осјећаја припадности ширем културном кругу омеђеном овим језиком, већ дужи низ година у својеврсној ’дефанзиви’ кад је ријеч о многим срединама изван матице земље. Узроци оваквог статуса су комплексни, многобројни и најчешће, у мањој или већој мјери, имају одређене социјалне, али и психолошке импликације. Ради се, свакако, о веома осјетљивом питању које захтијева озбиљан приступ и ширу друштвену акцију, базирану на бројним неопходним проучавањима и анализама. Циљ ових истраживања, између осталог, мора бити усмјерен и ка тражењу рјешења која би могла побољшати општу ситуацију у овом смислу и прије свега дати допринос еманципацији свих (а нарочито млађих) припадника мањинских заједница који живе у срединама ван матичне државе и, самим тим, допринијети и очувању њиховог идентитета, и њиховом лакшем уклапању у шире друштвене токове земаља у којима живе”.

Записи из Македоније

Колико је после „Превртача”, и „Важних прича”, и формирања нове Групе за српски језик и литературу на Филилошком факултету „Блаже Конески”, део једне управо такве шире друштвене акције? Свака друштвена акција која доприноси еманципацији припадника мањинских заједница важан је допринос интегрисању припадника свих група у ширу друштвену заједницу, остваривању људских права, продубљивању осјећања припадности ширем друштвеном контексту и стабилном развоју мултиетничког друштва у демократским државама каква је несумњиво и Република Македонија. С те тачке гледишта, и ови пројекти несумњиво могу представљати само још један корак напријед.

Шта су „Важне приче“? „Важне приче” су циклус сликовница у стиховима на српском језику забавног и едукативног карактера, намијењен деци у тзв. „раном дјетињству” (узраст од 3 до 8 година). Циљ је да се оформи квалитетна серија сликовница која ће представљати забавну авантуру, али и озбиљан едукативни садржај, чије теме ће помоћи дјеци да лакше разумију свијет у којем живе. Ипак, овај издавачки подухват има и значајно шире друштвено значење

имајући у виду хронични недостатак овог типа литературе на нашим просторима, нарочито кад је ријеч о литератури за дјецу писаној на језицима мањинских етничких заједница. Овај издавачки подухват ће, с једне стране, на једном мјесту и на истом задатку окупити еминентне македонске и српске писце за дјецу, а, с друге стране ће и скромном издаваштву за дјецу на српском језику у Републици Македонији дати јасан и недвосмислен подстицај. У овој едицији, између осталих, треба своје радове да објаве и: Ванчо Поплазаревски, Моша Одаловић, Оливера Ћорвезировска, Мирослав Кокошар, Лилјана Дирјан, Добрица Ерић, Александар Прокопиев, Радмила Томић, наравно и многи други. Едиција је амбициозно замишљена као дугогодишњи пројекат, а Министарство за културу Републике Македоније је подржало издавање прве четири сликовнице из овог циклуса. Осим Министарству за културу, захвалност за реализацију прве фазе овог пројекта, који треба да изађе из штампе у септембру, дугујемо и престижној македонској издавачкој кући Магор, која је у потпуности стала иза овог пројекта. Уз мене, уредник едиције је и Станислав Станковић професор македонског језика на Филозофском факултету у Косовској Митровици и сарадник Института за српски језик из Београда, изванредан познавалац савремене српске поезије за дјецу и културни радник с огромним и драгоцјеним искуством.

Осим овог пројекта, Министарство за културу Републике Македоније је подржало и позоришни пројекат „Превртач”. Тачно. Заиста је важно да истакнемо да смо ове године добили значајну и конкретну подршку македонских државних институција за реализацију пројеката од ширег друштвеног значаја. Овдје прије свега мислим на Министарство за културу РМ и Филолошки факултет „Блаже Конески” Универзитета „Св. Кирил и Методиј”, који су нам помогли у оформљивању Групе за српски језик и литературу. У реализацији прве позоришне представе на српском језику у Републици Македонији, помоћ нам је пружио и МНТ, као и бројни појединци и чланови Уједињене српске заједнице у Македонији, на челу с њеним садашњим предсједником господином Драганом Живковићем. У реализацији „Превртача” добили смо и симболичну, али у моралном смислу веома значајну подршку Амбасаде Србије и Црне Горе у Македонији. Радите на Филолошком факултету у Скопљу и један сте од главних иницијатора нове Групе за српски језик и литературу, несумњиво значајне, не само за припаднике српске етничке заједнице, већ и за македонски образовни систем у целини. Можете ли нам нешто више рећи о разлозима настанка ове групе и о основним циљевима које треба да оствари њен наставни процес у будућности. Иницијатор Групе за српски језик и литературу на Фило лошком факултету „Блаже Конески” је Катедра за македонски језик и јужнословенске језике, односно њени чланови, којима наравно припадамо и мој колега професор Чедомир Стојменовић и ја, као људи непосредно ангажовани у настави предмета из области српског језика. То је тимски успјех. Те групе, свакако, не би било да није било разумијевања наших колега с Катедре, деканске управе и осталих колега с Филолошког факултета. Наравно, у иницирању формирања групе учествовали су и припадници српске етничке заједнице у Македонији. Слажем

се да се ради о веома значајном догађају чије добре стране ће се осјетити у наредном периоду кроз побољшање наставе у школама и кроз допринос који ће се осјетити укључивањем ових кадрова у многе сфере јавног живота. Предлог-програма који смо у оквиру Катедре урадили представља резултат потреба за осавремењивањем студија и њиховим прилагођавањем савременим свјетским тенденцијама у области образовања, али и за бољим ефектуирањем универзитетске наставе чији примарни циљ је образовање компетентног кадра за школе са српским наставним језиком и за школе у којима се предмет српски језик изучава на факултативном нивоу. Крајњи и основни циљ наставног процеса који ће бити организован на овој студијској групи је образовање кадрова који ће бити у стању да помогну у изналажењу одговарајућих рјешења, која ће побољшати општу ситуацију у вези са статусом предмета српски језик у основним и средњим школама у Републици Македонији и тако дати важан допринос еманципацији младих и најмлађих припадника српске етничке заједнице који живе у Македонији и њиховом лакшем уклапању у македонски образовни систем и у друштво у цјелини.

Шта је све неопходно за успешан развој полазника прве студијске генерације на овој студентској групи? Прије свега адекватни услови и квалитетан рад. Не сумњам да ћемо на Факултету успјети да организујемо квалитетан наставни процес у чему имамо апсолутну подршку свих својих колега, али неопходно је да од самог старта радимо и на паралелном даљем усавршавању ових младих људи и да тако проширимо поље за њихов евентуални професионални ангажман у будућности. У вези с тим нас веома радује понуда да наши будући студенти од самог почетка започну и сарадњу с вашим листом. Очекујемо да овај њихов конкретан ангажман и рад с искусним и прекаљеним колегама буде од непроцјењивог значаја за њихово даље усавршавање. Надамо се да ће до реализације ове сарадње ускоро доћи да ће, упркос садашњим тренутним тешкоћама, Поглед опстати и наставити да остварује своју важну културну мисију.

Шта очекујете од наступајућег уписног рока? Очекујемо да формирамо групу амбициозних младих људи различитих националности; дакле, и оних који припадају српском етничком корпусу, али и оних који долазе из других националних заједница у Републици Македонији; групу студената који ће, по завршетку четворогодишњих студија и у зависности од својих афинитета, моћи да изграде професионалну каријеру: као професори српског језика и литературе у Македонији или ван ње, као лектори и преводиоци, као научни радници – филолози, стручњаци за македонски језик и јужнословенске језике, као новинари, књижевни критичари и теоретичари, писци и као стручњаци за бројне друге лингвистичке и хуманистичке области за које се у току студија, у оквиру богате понуде изборних предмета са свих катедри на Филилошком факултету, буду опредијељивали. Једино што ми можемо обећати је да ћемо учинити све што можемо да својим студентима обезбиједимо квалитетно и садржајно образовање и да им помогнемо у профилисању њихових будућих професионалних каријера. (Аутор Владимир Рогановић, лектор Миодраг Јовановић, Поглед бр. 24, јун 2006. година)

Записи из Македоније

Реч опомене професора Чедомира Стојменовића

Касно је за поправни

У ситуацији када је образовање на српском језику један од највећих проблема српске заједнице која живи у Македонији, и када се српски језик не говори ни у срединама у којима живи значајан проценат Срба, о статусу српског језика на овим просторима разговарали смо са др Чедомиром Стојменовићем, редовним професором српског језика на Филолошком факултету „Блаже Конески” у Скопљу, који је и један од иницијатора отварања посебне студијске групе за српски језик на истоименом факултету

Прва генерација студената на групи за српски језик уписана је 2007/2008. године, са 23 студента од којих је активно 15-ак, који су сада на четвртој години. Покушавате да са њима у границама могућности успоставите какав-такав озбиљнији рад, мада је све то тешко, јер вам економске, па и политичке прилике, то не омогућавају. До сада смо добијали само једну до две стипендије из Србије за летње школе у Београду и Новом Саду, што је минимално или готово ништа у поређењу са, на пример, онима који студирају хрватски и словеначки језик, где читава група оде на летњи семинар, и борави на њиховим факултетима цео семестар, како би боље научили језик. Ми покушавамо преко наших пријатеља, преко амбасаде Србије да успоставимо тај озбиљнији рад, и добили смо обећање и из Института за српски језик да ће наши студенти четврте године, провести један семестар у Србији. Колико ће се у томе успети, видећемо. Важно је да показују добру вољу, па да се надамо да ће бити боље. Друга генерација студената уписана је прошле године. Уписано је 13 студената и код њих је нешто мало бољи статус, јер како кажете, имате навику да радите под тим необичним околностима. Потребно је успоставити и бољу сарадњу са факултетима у Србији. За сада сарађујемо са факултетом у Косовској Митровици, који смо неколико пута посетили, а сада покушавамо да успоставимо и рад на нивоу студентских размена, на нивоу озбиљнијих студентских скупова и надамо се да ће се ова сарадња развијати.

Записи из Македоније

Каква се диплома стиче на овој студиској групи и да ли су студенти спремни да буду будући професори, лектори, преводиоци? Диплома ове студијске групе је професор за српски језик и књижевност. Спремни су да буду професори, али преводиоци и говорници нису, зато што им недостаје та вежба језика. Ови студенти долазе углавном са простора Скопске Црне горе и Куманова, а тамо се не говори у складу са књижевним српским језиком.То су периферни штокавски дијалекти где има доста архаизама, доста балканизама, што одступа од књижевне норме. Овим студентима је свакако потребан вишесеместрални боравак у Србији, да би могли да буду добри говорници, добри новинари, спикери, или евентуално преводиоци. Да ли се српски језик у Македонији полако гаси, с обзиром да се све мање употребљава и у срединама у којима живе Срби? То је периферни штокавски дијалекат који је доста отпоран и архаичан. Међутим, он је отпоран код старијих људи, који се не образују и који ређе гледају телевизију и слабије читају штампу. Међутим, млађе генерације неколико година, па и деценија уназад, су увелико тај свој матерњи говор прихватили као нешто чега се треба стидети и што треба потиснути, па се углавном служе македонским књижевним језиком. Мислим да ће и у будуће бити све теже да се задржи, јер ће га потиснути и македонски језик и економске и политичке прилике.

Може ли се та ситуација поправити, или је сада већ касно? Нажалоост, већ је касно. Да некакав траг остане од тога, могло би се постићи преко бољих организација на нивоу школа, које су као што је познато до сада опстојале без уџбеника за српски језик. Сада покушавамо преко Министарства за образовање и македонске Владе да за сваки разред основног образовања направимо те уџбенике. Међутим, то врло тешко иде. Ја сам у рецензентској комисији и могу рећи да су аутори или слаби познаваоци српског језика, или раде нефункционално, па те рукописе враћамо по неколико пута због програмских садржаја, а највише због језика, јер аутори не познају добро српски језик. Углавном су то аутори чији је матерњи језик македонски, а не српски. Ту нормално долази до интерференције и великих грешака у рукописима, па се дешава да неки рукопис вратимо и три четири пута и да опет не буде добро. Са променом друштвеног система променила су се и схватања о језику. Од једног српскохрватског, настала су четири нова језика.

Како ову појаву објашњавају лингвисти? Лингвисти ту имају јасан статус. То је један језик нормално, гледајући суштину, структуру језика, полазећи од система морфолошког, синтаксичког па и лексичког, док политичари и квази научници од њих праве неколико језика. Хрватски је нормално у вези са формирањем хрватске државе, где је разлика у односу на српски, само на нивоу спорадичних лексема. На нивоу писма, тамо је забрањена ћирилица, употребљава се латиница, број фонема је исти, у морфологији нема никакве разлике, а и сами кад слушате спикере ХТВ-а видите да се то уопште не

разликује у односу на српски језик. Међутим, назив је хрватски, значи политичка одлука, политички инжењеринг, маркетинг, како хоћете, и сад се то зове хрватски... У новије време смо сведоци да и Црна Гора даје статус свом такозваном матерњем језику – црногорски. Већ је направљена некаква граматика и некакав правопис где се само инжењеријом уводе два нова фонема, две нове графије меко или палатално S и Z што је процес ијекавског јотовања и није познат само црногорским говорима, него и шире свим штокавским говорима. Значи то је некаква вештачка творевина језика. Међутим држава и политика покушава да му да име црногорски и да га издвоји из корпуса некадашњег српскохрватског језика. То ће сигурно бити и са босанским, мада је у Босни много сложенија ситуација, јер тамо Срби свој језик у Републици Српској, уопште и ван Српске, називају српским, Хрвати хрватским, а Бошњаци покушавају да га назову босански и да му дају статус државног језика. Међутим, на ширем простору Европе и западне цивилизације имамо народе Немце, Аустријанаце, Швајцарце који свој језик не називају швајцарским и аустријанским, већ је за све њих то немачки језик. Ако та западна цивилизација, која је ван тих комплекса, и ван те политике, може да говори истим језиком, код нас очигледно то није случај. Очигледно Балкан је друга прича.

Српски језик предајете и на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Да ли је српски језик угрожен на простору Косова и Метохије? У Косовској Митровици није. Прво, Митровица је некакав центар коме гравитира и део Србије северније од Митровице, део јужне и део западне Србије, тако да има доста студената и на групи за књижевност и на групи за језик. Митровица је актуелна, а језик није угрожен, иако је околина са јужне стране албанска, нема интерференције између језика, и нема неких већих политичких економских и културних мешања. Тај амбијент Митровице има залеђе у српским општинама, има српског живља који говори косовско-ресавским дијалектом, где је и акценатски систем мало квалитетнији у односу на јужноморавски. Тамо има и студената из Шумадије, па чак и из Београда због повољног услова студирања, тако да језик тамо није угрожен и мислим да има перспективу, уколико се не десе неки инциденти, јер тамо ни живот није сигуран... (Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 25, октобар 2010. година)

Записи из Македоније

Миланка Миловановић Зафировска, педагог

Гушење наставе на српском

Миланка Миловановић Зафировска је пензионисана учитељица, искусни педагог и жена која је описменила многе генерације у Куманову.

Родитељи су јој, каже, били већ у поодмаклим годинама када је угледала свет. Рођена је као 11. дете у породици, 24. јуна 1939. године у Крагујевцу, где је и завршила учитељску школу. Као ђак генерације ослобођена је дипломског испита. Исте 1959. године долази у Куманово и почиње да ради у Основној школи „Вук Караџић”, у којој је провела читав свој радни век од 35 година. Миланка Миловановић Зафировска је објавила две збирке песама: „Свитање сећања” и „Гарави сокак”, као и збирку поетских прича – „Укус греха”

Да ли из пензионерске смирености можете и желите да пратите данашње токове у систему образовања, посебно наставе на српском језику у Републици Македонији? Имам некакав увид, иако нерадо одлазим у школу где сам радила. Депримирана сам ситуацијом у којој се та установа налази. Није у питању само та школа. Генерално, болно је стање образовања на српском језику у Републици Македонији. Ја сам, рецимо, почела да радим са 47 ученика, а сада има само два ученика који похађају наставу на српском језику. Тачније, они су завршили осми разред, а чујем да се нови ученици нису уписали. Школа је, да подсетим, имала преко хиљаду ученика. Мене лично ово стање ужасава, и искрено говорећи, све то тешко подносим. Страшно ме боли, и као човека, и као учитеља. Много сам научила од старијих колега. Било је то Периклово доба школе „Вук Караџић”, али и за целокупно образовање. Укратко, и јасно: Нема онога чега је раније било. Мене је наследио македонски учитељ, и од некадашњих 24 ученика, у разреду који сам водила пред пензионисање, сада нема готово ниједног ђака у настави на српском језику. Ја разумем и наставнике Македонце који сада предају на српском. То је борба за живот, али нису они криви...

Записи из Македоније

Ова болна тема и дилема је већ хронично „обрађивана”, али без правих путоказа и решења. Где су, по Вама, разлози смањења броја ђака који наставу прате на српском језику? Да ли је и у којој мери за садашње стање „крива” и матица Србија? Мислим да за ово стање криваца има на обе стране. Прво, да имамо у виду да је Македонија спровела једну специфичну политику у доба кад се осамосталила и када је стицала прве дане суверености, са националним, да не кажем националистичким побудама, желећи да покаже и докаже своју самосталност, што је у природи борба за опстанак једне државе. Али у том таласу је дошло до неких, мени бар, неразумљивих ситуација. Тако је ступила на снагу и забрана коришћења уџбеника из Србије, па су нам препоручивали коришћење књига из Босне и Херцеговине. Па је дошло до укидања наставе на српском језику у средњим школама, што је сигурно било апсурдно. Не знам шта лежи у корену такве одлуке власти Македоније, конкретније Министарства просвете. Морам да напоменем да сам учила на српском и Роме, и Турке, па и Албанце. Свесна сам да је одласком југословенске војске са ових простора настала ветрометина на свим пољима, па ето и у смислу језика, али и нових преусмерења ученика за похађање наставе.

Има ли начина, решења, да се и за онај преостали број активних учесника у редовном образовном процесу на матерњем језику обезбеди неометани процес наставе? Искрено речено, колико имам познавања и некаквих података, не верујем да има услова. Прво, зато што је свему мало кумовала и небрига матице. Онда је до изражаја дошло и раслојавање српких асоцијација на овим просторима, и то је стигло до самог врхунца, па је борба за голи интерес надмашила све важне аспекте за опстанак Срба. Раније сам имала контакт са одређеним структурама; била сам у Удружењу Срба у Куманову, али су испливали неки конфликти, и та борба за „власт” је засенила све остало. Мени је то апсурдно, поготово што ми нисмо у Србији, већ у другој земљи, дакле, ми смо национална мањина, и заиста ми

Сматрате ли можда да је данашњи систем реформског образовања утемељен на непоштовању и занемаривању некадашњег приступа и рада, осликан конкретно и у односу наставник – ученик? Шта је заправо реформа? Послужићу се једним сликовитим примером: да би прешли бару, отварају навигацијску карту. Нема додира у души човека. Зенемарена је, тачније, нема корелације између наставника и ученика, изгубљен је међуљудски однос у многим ситуацијама, с тим што је то најболније у просвети. Све је више погрдних имена за учитеље. Али није за то дете криво, то је производ нас самих... Друштва, породице и школе.

није својствено да посматрам шта се све дешава у тој ненормалној борби. Није ми јасно, али више немам контаката са Удружењем Срба. Волим своју земљу више него било шта, иако сам у Србији провела свега 19-20 година, а овде у Куманову сам ево 50 година.

Какав је био Ваш приступ школи у то време, најпре из ђачких дана, а затим и као учитељице и педагога. Какве су све разлике у поређењу са данашњим савременим образовањем? Можда кроз разговор звучим као југоносталгичар. Но, проговорићу као педагоносталгичар. Време у којем сам се школовала било је прекрасно време. Имам поеме посвећене свом првом учитељу Танасију Таси Младеновићу. Имала сам дивне професоре у учитељској школи, људе који се не заборављају. Тај траг је неизбрисив. Када одем у Крагујевац обиђем њихове хумке, посетим их на гробљу. То је време у коме се поштовала личност ученика и личност професора. Ми смо сви били сарадници на једном истом пољу. Сећам се, рецимо, речи моје професорке која ми је предавала Методику и школски рад – Наде Царевић: Не може свако да буде учитељ. Онај ко не воли људе не може да буде учитељ. Ја сам то схватила, сасвим јасно. Као и то да је одраз у просвети израз за будућност. Другачије се учило, било је поштовања; ја нисам имала ни учитеља ни професора који ме је вређао, који ме је слао у ћошак, као што данас имамо примере, да дете цео час престоји на једној нози наочиглед осталих ученика. Такве трауме остају детету за цео живот. Данас је све више у употреби реч господине, господине, али таквих је заправо све мање, јер од Господина до господина, велика је разлика, као од неба до земље. Једанпут сам на почетку свог учитељствовања ошамарила једног ученика, и тај шамар ме и данас силно боли. То је мој велики педагошки минус, и ја се том мом ученику, који је нажалост умро, ето и посмртно извињавам. Радујем се што и данас сусрећем своје бивше ученике, добијам писма и разгледнице... надахнуто и са пуно емоција говори учитељица Миланка Милановић Зафировска, показујући нам и писмо од Елизабете Ристановић, читајући на глас неколико редова: „На почетку свих стаза стоји човек, рекао је нобеловац Иво Андрић, за којег сам први пут од Вас чула... Наставни кадар у оно време био је бирани кадар. Није могао свако да буде учитељ, као што не може свако да буде лекар.

Какве су Ваше прогнозе и очекивања за будућност образовања на српском језику у Републици Македонији? Никада нисам била песимиста, рођени сам оптимиста. Tо ме је пратило кроз живот, али не верујем да ће се ишта променити у овој ситуацији.

(Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 11)

Записи из Македоније

Добривоје Стошић, професор српског језика у пензији

Култура говора се учи у школи

Када је пре шест деценија млади наставник Добривоје Стошић дошао да ради у ОШ „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану, није ни слутио да ће ту дочекати пензију. Каo истакнути омладинац и члан партије из врањског среза имао је велике професионалне амбиције, али сплет околности је хтео да читав радни век проведе у две основне школе у Македонији, као професoр српског језика. Преносио је своје знање генерацијама ученика, описмењавао их, учио да заволе поезију, подстицао да увек могу боље и показивао им прави животни пут. Увек скроман, овај изузетан човек и у деветој деценији плени невероватном енергијом, оптимизмом и добротом

Највеће задовољство које човек носи у себи, поред породичне хармоније, су резултати његовог рада, а професор Стошић има чиме да се похвали. То су генерације ученика, који су сада одрасли људи, успешни у својим професијама и животу. „Има међу њима вредних и добрих мајстора, професора, судија и адвоката, лекара, универзитетских професора и доктора наука. Памтим имена, можда, 90 одсто својих ученика. Понекад се изненаде кад им кажем име. Не знам колико сам тачно ученика имао, али никада са њима нисам имао проблема. Нисам био строг, трудио сам се да будем праведан. Нисам одвајао ученике, чак и онда када сам предавао својим синовима. Наша деца нису била привилегована и била су потпуно изједначена са осталом децом, - каже Стошић. Добривије Стошић је рођен 1937. године у селу Света Петка (Кленике), код Бујановца. Средњу учитељску школу завршио је у Врању, српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Скопљу, а специјалистичке студије у Београду. У Старо Нагоричане, је дошао 1958. године, а исте године се оженио својом колегиницом, лепом учитељицом Добрилом. „Када размишљам о својој и нашој прошлости, издвојио бих ту 1958. годину, јер су се догодиле важне ствари. У јануару те године био сам делегат на 6. конгресу Народне омладине Југославије. У јуну сам завршио средњу школу и кренуо у живот. У септембру сам почео свој наставничко-професорски рад, а у новембру је почела озбиљна љубав са мојом садашњом супругом која је крунисана браком и стварањем породице,- присећа се професор Стошић.

„Априлски цвркути” светковина за средину

Посвећен деци са села, у жељи да развије љубав према поезији и знању, професор Стошић школске 1968/69. године покреће Фестивал дечје поезије „Априлски цвркути”. Манифестација је била прва на том нивоу не само у Македонији него и на југословенским просторима. Била је такмичарског карактера, а учествовали су ђаци из целе Македоније, као и из суседног Врања, Приштине, Лесковца и других градова. „Долазили су познати песници: Мира Алечковић, Мирко Петровић, Десанка Максимовић, затим, Љубивоје Ршумовић, Васил Куноски, Глигор Поповски, Видое Подгорец, Цане Андреевски, Оливера Николова. То је била светковина за средину, а и деца су се радовала. Касније смо формирали и школско културно-уметничко друштво са нашим играма. Кажем, била је једна широка манифестација, која је оставила трагове и остала да живи. „Априлски цвркути” ове године славе 50 година, - прича поносно професор.

Записи из Македоније

Слаб интерес за наставу на српском језику Професор Стошић се са сетом сећа тих дана и каже да више ништа није исто што се тиче образовања на српском језику у Куманову. Већ годинама постоји слаб интерес за праћење наставе на српском језику. Проблеми су вишеструки, па и онда када је Министарство просвете Македоније донело одлуку за отварање једног одељења са наставом на српском језику у Гимназији „Гоце Делчев” у Куманову. Та одлука је још увек на снази. „Још док сам радио, ишли смо по школама у Табановцу, Старом Нагоричану и Куманову, да укажемо ученицима да се упишу и да формирамо гимназијско одељење на српском језику. Међутим, упише се само двоје троје ученика. Образложење родитеља је шта ће после са том гимназијом. Проблем је био и што нема уџбеника и професионалног кадра, Питање уџбеника је у великој мери решено - каже професор. Одговорност за очување српског језика имају и носиоци јавних функција, поготово спикери и новинари, који не воде рачуна о култури говора, али највише учитељи и професори који раде са децом. „Сваки професор је дужан да пред децом и са децом говори онако како треба, а не накарадно, шарлатански и шатровачки. Они који прихвате да раде са децом, а недовољно познавају језик онда морају и сами да уче . То је суштина проблема. Ја сам развијао љубав према поезији. Сматрам да је велики пропуст професора, који не траже, а обавезни су да од ученика траже да нешто науче напамет. Није суштина да ученик уради тест, него да ли ће знати лепо да чита, да пише, да рецитује. То је све култура говора, а то се учи у школи, - објашњава Стошић.

На парламентарним изборима 1998. године био је посланички кандидат у Изборној јединици 18, у Куманову. Редовно чита, поготово новине по које иде неколико километара до центра града. Свакодневно са супругом решавају укрштене речи и тако проверавају своје знање и одржавају менталну кондицију. „Читам све новине. Од политике до спорта. Тренутно читам „Вечерње новости”, зато што других новина на српском језику и нема. Дуго сам читао Политику. Нажалост, сада новине добијамо дан касније. Јучерашње читамо данас, али највише нам смета то што не можемо да пратимо тв програм. У нашој породици је књига изнад свега. Увек се одвајало за то и ако треба да се бира хлеб или новине, онда ће се изабрати новине. Моја препорука младима је да читају. Све оно што човек може да доживи доживеће читањем, не може тај осећај да дочара ни филм, као што може књига која се прочита, кад се човек саживи са главним јунаком, додаје Стошић. Овај племенити човек је читав свој живот код деце будио љубав према поезији, али сам никада није писао. Његову љубав су наследили његови синови: Слобадан, лекар који живи у Бања Луци, снаја Наташа, а највише унука Невена, која је већ издала 12 књига поезије, унука Бојана која ради како лектор у Спутнику у Београду. Ништа мање није поносан ни на млађег сина Ненада и снаху Сузану, унуке, Милана, студента медицине, Богдана и Јована, средњошколце, који су добри ђаци и спортисти. (Аутор Сузана Николић, Kumanovo News, ,,Погранична хроника”, пројекат Министарства културе и информисања, 2018. година)

Љубав и посвећеност јача него икад

Са професором Стошићем разговарали смо у његовом породичном дому у насељу „Гоце Делчев“ у Куманову у којем живи са супругом Добрилом. Уметничке слике, породичне фотографије, гоблени, везени вештим рукама наше домаћице, цвеће и богата библиотека, указују на велику посвећеност и љубав која их је водила кроз живот. „Имали смо складан брак, међусобно разумевање и били смо професионално испуњени. Прво, љубав према родитељима, па онда према деци, па према свима. Сигурно да без њене помоћи не бих ни ја успео. Да издржимо овако бар још 10 година до дијамантске свадбе. Да вам нешто кажем, мој прадеда, по коме носимо презиме Стошић, живео је 99 година, мој деда 96, отац је живео 92. Њен отац, мој таст, умро је у 94. години тако да су нам преци били дуговечни - каже весело наш домаћин. Професор Стошић је дугогодишњи активиста у српским удружењима. Десетак година је водио Српску заједницу у Куманову, био председник Српске заједнице у Македонији, члан Главног одбора. Писао је за лист „Корени”. Рецензент је многих књига, а ради и као судски преводилац за српски језик.

У ОШ „Светозар Марковић” прво је предавао српски и француски језик, због недостатка кадра, а годину дана је радио и као референт за просвету у Општини Старо Нагоричане. Од осамдесет и неке и он и супруга су пребачени у ОШ „Вук Караџић”, где су остали до пензије – 1999. године. Каже да је током каријере добијао позиве да буде саветник и директор из Македоније школе, али се ништа од тогаЗаписи није остварило, из објективних и субјективних разлога, о којима није желео да говори. За свој

Шпиро Секуловић, филозоф

Увек жедан знања

Само они који у протеклих двадесетак година нису били ангажовани у некој од српских невладиних организација у Скопљу, које су ницале једна за другом, из некадашњег Удружења Срба и Црногораца, не знају седамдесетчетворогодишњег Шпиру Секуловића. Онима који га знају мање, није промакао његов јужњачки темперамент, несвојствен људима из црногорских Комовских врлети и његов баритон, због кога се добија утисак да, и када најнормалније говори, виче на некога. Често улази у дуеле са онима који су јуче говорили једно, а данас друго. Посебно је оштар када је у питању српски језик и никако не може да опрости ни једном Србину чије га дете не говори

Шпиро Секуловић, пензионисани старешина бивше ЈНА, и дипломирани професор чисте филозофије, је један од ретких Срба у Македонији за кога се може рећи да је од увођења политичког плурализма, као учесник и сведок, истински времеплов свега што се догодило у српском националном корпусу. Памти и радосне тренутке и свађе и расколе међу Србима од формирања Удружења Срба и Црногораца, преко Српске заједнице, Уједињене српске заједнице па све до Националног савета Срба у Македонији. О свему има свој суд који не крије и онда када се са њим многи и не слажу, нарочито они о којима отворено говори на скуповима, а наводи датуме и указује им шта су радили у своју корист и на уштрб Срба у Македонији.

Самоникли

Родио се 1935. године у селу Веруша код Подгорице, од оца Благоте и мајке Фемије. 1941. године петоро деце Секуловића остало је без оба родитеља – мајка је умрла, а отац погинуо у оном општем хаосу. „Најстарије дете међу нама, сестра, имала је 11 година, а најмлађи брат, три. Имали смо среће што нас је тетка прихватила. Радили смо сви на земљи коју смо имали, чували овце и краве на ливадама. У суровим условима црногорских врлети, на падинама Комова формирали смо се као вуци самотњаци, јер је најчешће свако сам морао да води бригу о себи, да му увек очи и уши буду отворене, „да има очи и на потиљку”, да реагује брзо... Војске су се смењивале неколико пута током дана. Нисмо се плашили једино партизана. Пред свима осталима смо бежали у шуму и тамо остајали док не прође опасност”.

Записи из Македоније

Иако су били деца, припадали су народноослободилачком покрету, било као курири, или као „обавештајци” који су извиђали где се налазе непријатељске снаге, ослушкивали и слушали шта се о чему говори... А већ 1945. године, међу првим колонистима из Црне Горе, четири године старији и очврсли у борби за опстанак, обрели су се у војвођанско Равно село, близу Новог Сада. Добили су кућу, башту и нешто стоке. У почетку су се хранили на заједничком казану, који ће Шпиру пратити и касније у војно-техничкој школи у Краљеву. У њу се уписао после одлично положене мале матуре завршене у селу Змајеву, седам-осам километара удаљеном од Равног села. Некако се нерадо сећа првих дана војниковања. Још увек дете, са 15 и по година, обукао је униформу и на својој кожи одмах осетио сву суровост војничке обуке и дисциплине. Она му је ушла у крв, и целога живота сударала се са његовим менталитетом. Не трпи неправду, зна да одбруси свакоме ко није у праву и да не гледа много на чинове када се ради о нечему што није војничка обавеза и задатак. Знамо се годинама и каже да му ни данас није јасно како је такав какав јесте, дочекао пензију у Армији. У Краљеву је био међу онима који су после двогодишњег школовања требали да остану као инструктори. То му се није свидело и тражио је прекоманду, али су га упутили на шестомесечни гениометријски курс. И тамо је био међу најбољима. И опет је одбио да постане инструктор и да ради са питомцима. „Мислим да сам по казни, због непослушности, добио најгори ваздухопловни гарнизон у то време – Петровац крај Скопља.”

Три године је радио као наставник у регрутном војничком центру. По његовом укудању испунила му се жеља да ради у трупи. У једном од центара везе, провео је доста година. Ишао је на разна усавршавања – за руковање радио фаровима енглеског типа, за совјетске радио станице. Све је то савладао и научио. „За разлику од многих имао сам среће да цео радни век проведем у Петровцу, да учествујем у његовој промоцији у један од најбољих гарнизона југословенског ратног ваздухопловства. Избегао сам сељакања широм земље“.

Гимназија, па Филозофски факултет

А то му је дало шансу да реализује неке ствари које су се директно косиле са тадашњим схватањима војничког позива. Наиме, без одобрења команде и војних власти ванредно се уписао у гимназију „Цветан Димов” у Скопљу. Кубурио је са математиком, али је завршио. Каже да је матуру спремао шест месеци у ондашњем Дому ЈНА, који је после земљотреса срушен. Са посла је одлазио у Дом и мензу преко пута њега, потом у салу за читање и у њој осатајао до затварања Дома, над књигом. Дежурни официри су се смењивали и почели су да га воде као „инвентар” Дома који је недостајао само када је Шпиро био у својој јединици. Увек жедан знања уписао је студије чисте филозофије. Само су он и факултетски евидентичар знали да студира. Војне власти су биле против тога да се ван војног образовања стиче било које друго, јер је претила опасност да дипломци напусте Армију и нађу посао у грађанству. „Офирао се” тек када је дипломирао, после брда прочитаних и научених књига. Тако је постао професор филозофије. Није радио у пракси иако је имао понуду од једне скопске гимназије. Поднео је захтев за унапређење у виши чин. Одговорили су му да филозофи у Београду буне народ, да припремају пуч и одбили га. То га није поколебало. И после дипломирања је наставио са учењем и усаврђшавањем. Био је на разним семинарима, научним симпозијумима у Љубљани, Охриду, на Златибору, у Дубровнику, Београду...И све то о свом трошку. Постао је члан Удружења социолога и филозофа Југославије. Мало, али са поносом, сећа се симпозијума у Охриду посвећеном расправи о марксизму примењеном у самоуправном социјализму у Југославији. Дискутовао је о Марксовој поставци да материјална основа друштва одређује свест људи. Компарирао је допринос радника у развоју земље и решавање њихових стамбених проблема. На крају дискусије после оцене да цела земља живи на рачун радничке класе питао је зашто радници и њихове породице имају најтеже услове становања. Дискусију је завршио констатацијом да није исто мислити када живиш у колиби или у палати. Сутрадан га је срео председник Удружења, професор Најдан Пашић и јавно пред свима изјавио да је после његове дискусије четири пута у току ноћи мењао свој реферат и да и сада није сигуран да ће бити у праву. А у току једне од пауза разговарао је са Јожом Горичарем, чувеним словеначким социологом чију је социологију и књиге о дијалектичком и историјском материјализму обрадио у току студија. Ту се са новинарима из ТВ Скопља договорио о наступу на њиховом програму. Али када је позив на његово име стигао у његову матичну јединицу, претпостављени су му забранили наступ.

У Удружењу Срба и Црногораца

Пензионисан је 1988. године као заставник прве класе, са оценом „нарочито се истиче“. У служби је имао више одликовања, похвала, признања, повеља, диплома. Војнички

никада није био кажњен, јер је све извршавао брзо, квалитетно и дисциплиновано. Пензионисање се некако поклопило са увођењем политичког плурализма у Македонији. Међу многим асоцијацијама формирано је Удружење Срба и Црногораца. Чим је то сазнао, Шпиро се укључио у његов рад. Касније се удружење трансформисало у Српску заједницу. Као њен подпредседник, одговаран за образовање, направио је прецизну евиденцију свих породица Срба у Скопљу и Куманову и околним селима. У договору са Амбасадом СРЈугославије обезбеђени су бесплатни уџбеници и школски прибор за 212 ученика од првог до осмог разреда. „Формирао сам четири бибилотеке – у Росоману, Вучидолу, Велесу и Иванковцу. Књиге сам добио од директора библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу. Желео сам да се то дели, да се чита. Радо бих и сада ишао из града у град у Србији, о свом трошку, прикупљао бих књиге и делио их српској деци „да ломе језик“, јер они знају да прочитају али не знају на српском да кажу”. У сарадњи са Министарством за контакте са Србима ван Србије многи основци и средњошколци су били у неколико наврата у Свилајнцу и другим местима где су обрађивали теме из области српскога језика, културе и историје. Када су почеле прославе Светог Саве био је гост уводничар о делу првог српског архиепископа. И данас га позивају на такве свечаности. А када се поведу расправе о језику не опрашта онима у чијим се кућама говори само македонски, а оба родитеља су Срби, онима чија деца и унуци не знају српски језик и у лице им креше Петра Прерадовића и његове стихове: „По језику док те буде и главом ће тебе бити“. За све оно што је радио у Српској заједници пред крај прошлога века предложен је за председника Заједнице. Попустио је по наговору Кумановчана да то место уступи Милораду Шкиљевићу, а да он буде председник Извршног одбора. Тако је и било све до формирања Уједињене српске заједнице у Македонији. Идеју је подржао од самог почетка. Већ два мандата је председник њеног Надзорног одбора. У органима је и Националног савета Срба у Македонији... О Шпири смо испричали тек део онога што нам је рекао и што знамо о њему. Не можемо а да на крају не кажемо да га срце боли због свих досадашњих и садашњих подела, што сви нису окупљени око истих циљева за очување националног, језичког и верског идентитета. Многима су лични интереси пречи од тога. (Аутор Миодраг Ценић, лектор Миодарг Јовановић, Поглед бр. 38, март 2009. година)

Записи из Македоније

Слаб одазив Срба за наставу на српском језику

Мирење са природном асимилацијом Од евидентираног броја основаца Срба, једва стотинак посеђује настапу на српском матерњем језику, углавном до четвртог разреда, а затим се због „атмосфе у средини пребацују” на наставу на македонском језику. И сами родитељи, без обзира да ли су обоје припадници српске заједнице или су пак у мешовитом браку, не препоручују својој деци да се упишу у школе на српском језику. Тако замајац губљења националног идентитета добија брзину

Уставом и законима о основном и средњем образовању, дато је право основцима и средњошколцима који говоре другим језиком, осим македонским, да посећују наставу на матерњем језику. Неке од националних заједница у Македонији, на пример албанска и турска, су ово право искористиле и користиле у великој мери, па је тако настава на албанском и турском организована у неколико основних и средњих школа. За разлику од њих, гледано по броју школске деце, настава на српском језику заостаје. Закон о основном, као и онај о средњем образовању, дају могућност за извођење наставе и на српском језику и то по прописаним условима који подразумевају одређен број деце која ће посећивати основну школу, као и довољан број завршених основца који ће изразити интерес за продужетак школовања на српском језику у гимназији или некој стручној школи. Шта каже статистика? Статистика каже да је у седам општина у Македонији организована настава на српском језику за децу из ове националне заједнице. Како нас је информисао Кирил Ристевски, подсекретар за основно образовање у Министарству за образовање и науку, у Куманову постоји 14 одељења са 73 ученика од првог до четвртог разреда који похађају наставу на српском језику, а предметну наставу од петог до осмог разреда посећује четрдесет осморо деце.

Записи из Македоније

У Велесу је формирано 7 одељења од првог до четвртог разреда са 128 ученика, док у скопској општини Чаир функционише 6 одељења од првог до четврог разреда са 104 ученика, објашњава Ристевски. Слична је ситуација и у општини Карпош, где имамо 105 основаца распоређених у 8 одељења. У Киселој Води наставу на српском језику посећује петоро деце и то у комбинованим одељењима. С друге стране, у Управи за развој образовања на језицима заједница истичу да поред ових података о настави на српском језику треба да се дода и то да у ОШ у Кучевишту наставу похађа 130 ученика, у Старом Нагоричану 70, док је у Табановцу 42 ученика. Драган Недељковић, директор ове Управе, истиче да постоје сви законски услови за организовање наставе на српском језику за све основце који ће показати интерес за то. Није проблем у кадровима јер се они ангажују из надлежног министарства. Ипак, каже Недељковић, проблем је по свему судећи у недовољном интересу родитеља да своју децу усмеравају на образовање на матерњем језику. А разлози? Зашто је то тако највероватније могу да кажу сами родитељи и директно укључена лица која планирају и реализују упис деце у први разред, али и осталих основаца у настави на српском језику.

Куманово и кумановски крај је једно од подручја где живе бројни припадници српске заједнице у Македонији. Од 19.000 кумановских основаца по статистици из 2003/2004. године, у Подручној јединици за образовање и науку, евидентирано је 1.139 деце српске националности. Али сва та деца не посећују наставу на српском језику, каже Томе Спирковски, саветник за образовање у Подручној јединици Министарства у Куманову. У свему овоме постоји један интересантан, контрадикторан, податак: држава ја омогућила извођење наставе на српском језику, али ипак све зависи од личног интереса родитеља и деце, каже Спирковски. Наведени подацу су направљени на основу графикона о националној припадности у дневницима, који се попуњавају на почетку школске године. С друге стране и поред овако великог броја деце српске нациолности, забавиште посећује мали број деце, а дешава се да има и одељења, на пример у ОШ „Вук Карађић” у Куманову, где функционише пет одељења са по седам ученика. Због слабог одазива и неравномерног распореда ученика по одељењима, као неисплатаву инвестицију ресорно министарство може да укине неке од њих, објашњава даље Спирковски. Из досадашњег искуства и контаката са родитељима у школама, може се доћи до закључка да деца српске националности једноставно избегавају да уче на српском језику јер не желе да се одвоје од својих вршњака који посећују наставу на македонском језику и зато што не желе да буду „различити”, рачунајући на то да ће им ово донети проблеме у даљем школовању. Други проблем је и то што, ако се нека деца упишу на наставу на српском језику, посећују је само од првог до четвртог разреда, понегде и до осмог, али зато немају алтернативу за наставак школовања на матерњем језику ни у једној од средњих школа, објашњавају у подручној јединици министарства за образовање у Куманову.

Однос родитеља

За велики број деце настава на српском језику није „битна ствар”. Ово је последица природне асимилације, коју „потпомажу” и сами родитељи. Наиме, без обзира да ли су обоје припадници српске заједнице или су пак у мешовитом браку, део њих не препоручује својој деци да се упишу у школе на српском језику. Вероватно рачунају на то да уколико основно образовање заврше на српском језику, да ће им у даљем школовању у средњим школима, па и на факултетима, недовољно познавање македонског језика представљати препреку за бољи успех. Зато се сматра да је основни проблем слабе посећености наставе на српском језику, незаинтересованост родитеља да упишу децу на наставу на свом матерњем језику. То се објашњава и лојалношћу грађана српске националности држави у којој живе и раде која иде у ту крајност да своју децу од малих ногу не уписују на

школовање на српском језику због избегавања „конфликата” и „етикетирања” на шта су деца посебно осетљива. И. Јовановић из Скопља каже да се њено дете, које сада иде у трећи разред, добро уклапа у наставу на македонском језику иако је Србин. „Кући говоримо српски, дете зна оба језика, али сматрам да ће му добро познавање македонског језика дати солидну основу у даљем школовању јер имамо намеру да овде живимо и радимо”, каже Јовановић. За неке родитеље је много важнија безбедност деце и близина школе од тога да ли ће учити или не на српском матерњем језику. „Марија треба да пође у први разред, а у близини нашег дома немамо школу у којој би она могла да учи на матерњем српском језику” каже њена мајка С. Стојановић и додаје: „Живимо у центру па нам је најближа и најбоље организована школа са наставом на македонском језику у којој постоји и целодневна настава, па сам сигурна да ће дете бити збринуто”, закључује С. Стојановић.

Зидови упорним основцима

Укидањем наставе на српском језику у Гимназији „Орце Николов” у Скопљу, пре више година згасла је и последња могућност за „упорне” основце који се школују на српском језику. Непостојање било какве средње стручне школе или гимназије у којој је организована настава на српском језику је један од главних разлога, прави зидови, због којих се деца из ове заједнице уписују у школе на македонском наставном језику. Тако за сада стоје ствари у Скопљу. Но, чине се напори и преговори да се отвори једно или два одељења на српском језику у Гимназији „Раде Јовчевски Корчагин” у Скопљу. Да ли ће се у овоме успети зависи од тога да ли ће будући средњошколци показати интересовање за то. Уколико буде довољно заинтересованих министарство ће организовати кадрове. Последњи али не и мање битан разлог због чега се деца из српске заједнице не одлучују за образовање на српском матерњем језику је и недостатак одговарајућих уџбеника и литературе скоро из свих наставних предмета, као и недостатак разних других енциклопедијских помагала и других приручника, па се зато ученици уз помоћ наставника сналазе како знају и умеју. (Аутор Катерина Вучићевић Битровска, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 3, јул 2004. година)

Знамо ли шта хоћемо? На последњој седници Комитета за међунационалне односе Собрања Републике Македоније било је расправљано о стању у основном и средњем образовању деце националних заједница које нису већина у Републици Македонији. Потенцирали су се проблеми око организовања наставе, недостатка одговарајућег кадра, проблеми са уџбеницима и лошом инфраструктуром у којој „животаре” школе у којима се поред македонског, настава изводи и на неком од других језика заједница. Најгласнији у обраћањима и жалбама министру за образовање Азису Положанију били су представници албанске, турске и влашке заједнице, док представници српске заједнице нису „агресивније” реаговали. Да ли то значи да они немају проблема са образовањем деце на српском језику и да ли су заиста задовољни тиме где, како, и у којим условима њихови најмлађи, посећују наставу на српском језику. Или је можда реч о устаљеном односу који не трпи „таласања”? Да ли ће природна асимилација направити своје?! Верујемо – да хоће, јер је свесрдно подстичемо. Записи из Македоније

Мала матура браће Митића

Два брата – један разред „Када бисмо поново кренули у први разред, опет бисмо хтели да учимо на српском језику”, кажу нам Митићи који не жале што су досадашње школовање у већој мери провели сами у разреду, без школских другова

Петнаестогодишњи близанци, Слађан и Срђан Митић из Новог Села крај Куманова, су главни јунаци ове приче о образовању на српском језику код нас. Једноставно, заголицао ме податак да је њихова школа „Карпош” у Уминдолу, једна од пет основних школа у Македонији, где се настава изводи на српском језику, а у њој само они ђаци у српском разреду. Сусрет смо договорили за крај школске године, јер у томе има симболике која је јако карактеристична за образовање Срба на матерњем језику у Републици Македонији. Митићи завршавају осми разред, а да ли то са њима завршава и прича о образовању на српском језику, у три кумановска села Љубодраг, Ново Село и Уминдол, у којима живе Срби? „Знали смо да читамо пре него што смо кренули у школу, јер нам је отац купио неке књиге на српском језику” – почињу своју причу Слађан и Срђан, непосредни и причљиви, не кријући радост што ће се о њима писати у новинама. Сећају се првих школских дана и њихове драге учитељице, надалеко познате Каје Ланг, која је како кажу учила и њихова мајку. Углавном су учили у комбинованим разредима, са неколико ученика, а задње три године су били сами у свом одељењу. Чудно им је било само у почетку, касније су навикли на самоћу, и на то да морају стално да уче. „Једноставно (смеју се) наставници нису имали кога да испитују, осим нас и забушавања није могло бити и да смо хтели. Ако не зна Слађан питаће Срђана и тако у круг, тако да смо у сваком моменту морали да знамо пређено градиво”. Иако су близанци, прилично се разликују. Слађан је старији пет минута и то Срђан поштује када је у питању предност која се даје старијем, па то чини док разговарамо, и на моја питања углавном одговара Слађан. Воле спорт и музику и већ три године свирају хармонику. Интересује их и информатика, па ће се највероватније уписати у Средњу техничку школу у Куманову. „Када бисмо поново кренули у први разред, опет бисмо хтели да учимо на српском језику”, кажу нам Митићи који не жале што су досадашње школовање у већој мери провели сами у разреду, без школских другова. Њихов разредни старешина Владимир Јанковић каже да су Слађан и Срђан одлични

Записи из Македоније

ученици и добра деца. Хвали их и директор школе, али нико не може да им објасни, зошто они морају да буду крај приче о образовању на српском језику у овој школи. Следеће школске године уписаће се двадесетак ђака првака, али ниједан на српском језику. Овај текст, признајем, пишем у жељи да моји мали јунаци Митићи, буду пример и опомена будућим генерацијама, њиховим родитељима и наставницима, надлежнима у држави као и свим Србима којима је стало до правих и исконских вредности, да не дозволе да се угасе школе на српском језику, јер и овако их је премало. (Аутор Лидија Тодоровић, лектор Ђорђе Кандић, Поглед бр. 2, јун 2006. година)

Нарушен ток средњошколског образовног процеса Срба у Македонији

„Српско одељење” без ђака Законске могућности за образовањем на српском матерњем језику у средњим школама у Македонији и на старту ове школске године неће бити искоришћене. После неуспеха за формирање гимназијског одељења са српским наставним језиком у Скопљу, већ трећу годину пројекат пропада и у Куманову

Трећу годину заредом Срби у Куманову имали су могућност да у предстојећој школској години формирају један разред од најмање 20, а највише 34 ученика у првој години на свом матерњем језику у Гимназији „Гоце Делчев”. Но, у два уписна рока у јуну, и у трећем августовском, пријавила се само четири кандидата који испуњавају услове. Односно, имали су потребан успех из основне школе за упис у први разред гимназије, потврдио нам је директор ове средњошколске установе Љубиша Николић.

,,Ето, на жалост, обистиниле су се претпоставке да су мале шансе да ће се до почетка нове школске године радикално било шта променити и да ће се, ипак, формирати одељење на српском језику,што је пре три године омогућено Законом Републике Македоније за образовање на матерњем језику за припаднике мањинских етничких заједница које живе у овој држави”, каже Николић.

Директор кумановске гимназије подсећа на искуства из претходне две године када су се за учење на српском језику пријављивала само 7 до 8 ученика, па због тога и није формиран ниједан разред до сада. Истини за вољу, дозвољена је могућност формирања разреда и са мање од 20 ученика, али за сада ни та могућност није искоришћена. Према речима директора Николића, Министарство образовања и науке Македоније омогућило је просторне услове, а обезбеђен је и адекватан наставни кадар за извођење наставе на српском језику, као и сви потребни уџбеници који су преведени са македонског језика. И поред свега наведеног, интересовање родитеља и ученика српске националности за похађање наставе и учење на свом језику као и да не постоји, тврде наставници у Куманову. Шта се уствари дешава и у чему је проблем, ако се зна да се од укупног броја гимназијалаца, њих око 400, изјашњавало да су Срби по националности. То практично значи да постоје могућности за формирање, не једног, већ три одељења са наставом на српском језику. Према мишљењу родитеља постоји више разлога за незаинересованост ученика, па и њих самих, за упис на српском језику у кумановској гимназији. Недостатак мотивације је можда најважнији. „Сматра се да матична држава Србија не нуди повољне услове и стипендије за студирање на тамошњим факултетима после завршеног средњег образовања у Македонији. Са друге стране, у Македонији не постоје факултети на српском језику где би могли да наставе своје образовање”, каже Марко Стојановић, чији се син већ уписао у гимназију, али не на српском језику. „Постоји и извесна бојазан од етикетирања. Наша средина је још увек, рекао бих, конзервативна. Ако упишем дете да учи на свом матерњем језику неки ће ме прогласити да сам „великосрбин” што може донети непријатности и њему и нама као породици, каже Радован Стојковић. Срби у Куманову који прате политичка и остала дешавања сматрају да недостаје већа и организованија акција српских невладиних организација у погледу анимације родитеља од каквог је значаја образовање на свом, српском језику, за очување идентитета на овим историјским просторима. У гимназији у Куманову настава на српском језику се изводила од 1945. до 1952. године. Према званичној статистици на основу последњег пописа у општини Куманово око 10 одсто становништва је српске националности. Међутим, незванично се сматра да је број Срба у кумановском региону и на северу Македоније знатно већи и да достиже можда и до једне трећине од укупног становништва. Но, људи се, из само њима познатих разлога, не изјашњавају да су пореклом Срби. Како се истиче у делу невладиног сектора, крајње је време да се ствари промене и да се Срби једноставно изјашњавају онако како се осећају без страха од било каквих последица, јер, указује се, то им омогућава и гарантује и Устав Републике Македоније. (Аутор Стојадин Јовановић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр 24, септембар 2010. година)

Записи из Македоније

Проблеми са уџбеницима

Како да читамо, кад није написано? У школске клупе први пут ове 2007/2008. године у Македонији село је око 23 000 ђака од којих је само 30-так првака који ће образовање стицати на српском језику и то у основним школама „Кирил и Методиј’’ у Кучевишту, „Браћа Рибар’’ у Табановцу и „Светозар Марковић’’ у Старом Нагоричану. Уместо у предшколска одељења, малени шестогодишњаци су кренули у велику школу, која ће од овог септембра трајати девет година Већ годинама уназад настава на српском језику у Македонији одвија се у прилично лошим условима, због чега је и број ђака који похађају наставу све мањи. Није редак случај да се српски језик учи из књига написаних на македонском језику које током године преводе сами наставници, али и то да овај предмет предаје наставник који се никада није школовао на српском језику. У Куманову, на пример, у основној школи која носи име творца српске азбуке Вука Караџића, од овог септембра наставу на српском пратиће само два ученика 8. разреда, што значи да ће ова настава већ наредне године бити угашена. Управо Вук Караџић је давно поручио ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО! Тешко је замислити наставу без књига. Управо је недостатак књига главни проблем образовања Срба у Македонији. Издавачке куће већ годинама не штампају уџбенике на српском језику, јер им се како истичу, због малог тиража штампање не исплати. У Бироу за развој образовања кажу да су радови и приручници за наставнике, за први разред по новом програму, спремни и на српском језику, али да је за уџбенике задужено Министарство за образовање и науку РМ. Из ресорног Министарства као и предходних година тврде да је расписан тендер и за уџбенике на српском језику, али ни 1. септембра нису могли да потврде да ће исти бити штампани. Ова ситуација се констатује сваког септембра, али се готово ништа не предузима. По свему судећи чека се да Срби одустану од образовања на свом матерњем језику?! Помоћ државе Србије стизала је у облику књига у више наврата, али се те књиге не могу користити јер се не уклапају у овдашњи план и програм Министарства образовања. Да нема уџбеника на српском језику потврдиће вам и у књижарама у Скопљу, а потребно је обезбедити тек око 300 комплета уџбеника од 1-8. разреда за исто толико ученика колико тренутно учи на српском језику на целој територији Македоније. Овај изузетно значајан проблем за припаднике српске етничке заједнице изгледа нико у Македонији, чак ни српске асоцијације, не желe да решe, а потребно је само мало финансија и добре воље, док ова прича још има смисла, и док настава на српском језику каква-таква, још постоји. Прича о образовању би наравно била мање болна када би деца осим у школама, неговала матерњи језик и у својим породицама. За разлику од других етничких заједница, породице српског порекла у међусобној комуникацији углавном не користе језик својих предака, те се тако, на известан начин, добровољно одричу свог идентитета, а деца у том случају немају избора. Сви ови дугогодишњи проблеми ће по свему судећи, бити актуелни и у школској години која је почела. За светлију слику, очекујемо реакцију надлежних, а ученицима желимо срећан почетак и пуно петица.

Записи из Македоније

(Аутор Биљана Тодоровић Георгиевска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 1, 2007. година)

Посетили смо ОШ „Кирил и Методиј” на Скопској Црној Гори

Проблема на претек На старту нове 2007/08. школске године међу 23. 000 првачића, који у Републици Македонији „трасирају” увођење деветолетке, на нивоу основног образовања, по стандардима развијених европских земаља, на прсте се могу избројати они које ће у школским клупама почети свој пут образовања на матерњем српском језику. Једва да их је тридесетак Са првим школским звоном 3. септембра, поделили смо прве утиске и надања наставника, ученика и њихових родитеља у Основној школи „Кирил и Методиј” у селу Кучевишту на обронцима Скопске Црне Горе, где се настава изводи на македонском и српском наставном језику. „И на старту ове школске године делимо исту судбину са многим школама у Македонији, суочени са суровом чињеницом да нам је све мање ученика у клупама. У овој школи заједно са одељењима у селу Побожју, где се настава за 22 учебика, изводи до 4. разреда, укупно је 243 ученика. Од тог броја у свим разредима наставу на српском наставном језику прати 79 ученика. Сада у иновирано одељење првог разреда, практично, бившег забавишта предшколског нивоа, по новом реформисаном систему образовања, уписала су нам се само 4 првака за наставу на српском језику”, каже директорка Основне школе у Кучевишту Дарија Ковачевић Божиновска. За разлику од ранијих година, она тврди да наставни кадар у школи гарантује добре резултате образовања, али да остаје хронични проблем недовољног броја уџбеника на српском језику. Чињеница је да упркос јасној законској обавези ресорног министарства за образовање и науку Владе Републике Македоније за штампање уџбеника и на језицима националних зеједница, због неисплативости издавања малих тиража, ученици који наставу похађају на српском и турском језику годинама већ остају „кратких рукава”. „Посебан проблем представља недостатак уџбеника на српском језику за више разреде, док се до 4. разреда некако сналазимо. Велики напор улажу сами наставници, приморани да преводе материјал са македонског на српски језик. Но, у условима када нам се, из године у годину, све више проређују одељења, па сада у неким одељењима имамо по свега 5 ученика, не искључујемо могућност да ће нам се јавити и проблем технолошког вишка наставника. Када идуће године пређемо на комплетно финансирање преко локалне самоуправе проблем ће бити евидентан”, објашњава Дарија Ковачевић Божиновска. И у таквим околностима, уз обиље хроничних проблема, појављује се и један додатни – „новокомпоновани” у виду иницијативе одређеног броја родитеља, за потпуно издвајање смена наставе на македонском и српском језику, па чак и формирања паралелне школе са другим називом у истом објекту. Како ће та неочекивана иницијатива „проћи”, не само у школском одбору, већ и у органима локалне самоуправе општине Чучер Сандево, остаје да се види. Тек, проблема је на претек и без ових предлога.

Две деценије светосавља на Скопској Црној Гори

Традиционално и с љубављу У селу Кучевишту, на Скопској Црној Гори, на Светог Саву, уз школски програм и славски колач, одржана је 20. јубиларна светосавска свечаност У присуству представника амбасаде Републике Србије, представника локалне самоуправе, политичких партија, огромног броја мештана и гостију, ове године по 20. пут славило се у част српског светитеља, просветитеља, дипломате, лекара, књижевника и учитеља Светога Саве. Свечаност је почела инторнирањем светосавске химне, док су поздравну реч и Житије Светог Саве говориле ученице осмог разреда Симона Пирковска и Марија Нешковић. Директорка основне школе „Кирил и Методиј” Дарија Ковачевић Божиновска је поздравила присутне речима „Изузетно ми је драго и поносна сам што смо сви данас овде да заједно по 20. пут обележимо дан нашег учитеља и просветитеља Светога Саве који нам је трасирао пут образовања и напретка. И најбоље је да то препустимо најмлађима”.

И представила се најмлађа ученица.

„Ја сам Тамара Пигуловић ученица првог разреда. Хвала вам што сте дошли да заједно обележимо 20 година Светосавља у нашој школи. Данас желим да посебно поздравим прву генерацију ученика који су похађали наставу на српском матерњем језику. Међу њима је и мој тата Тони Пигуловић коме кажем тата волим те и идем твојим стопама”, одјекивао је звонки гласић шестогодишње девојчице која је својим емоцијама засузила многе очи. Затим је емитован документарни запис који је присутне подсетио на далеку 1994. годину, првог кума Драгана Рајчића и пресецање првог светосавског колача у селу Кучевишту што је обележило почетак ове заиста дивне традиције. У наставку програма ређали су се рецитали најмлађих ученика који су срчано и с усхићењем говорили пригодне стихове. Ученици од шестог до осмог разреда извели су игру словима од којих су саставили име Светог Саве, док су осмаци скечевима на хумористичан начин представили одређена занимања и друштвене појаве. Ову лепу школску свечаност заокружили су младићи и девојке из фолклорног друштва „Вук Караџић“ који су сплетом игара из Србије још једном подсетили да се културне традиције одлично негују и међу омладином. Програм је био врло надахнут па су се салом орили чести и громки аплаузи.

Славски колач у храму Светог Сапаса

Након завршетка приредбе домаћини и гости су се упутили ка цркви Свети Спас где је ломљен светосавски колач уз славско послужење. Највећу радост деци причинила је огромна торта са ликом Светог Саве и поруком за срећан јубилеј. Дугачак је био ред малишана који су стрпљиво чекали да се сликају управо поред те торте, кажу за успомену на овај диван дан. Нема сумње, данашње генерације Срба на Скопској Црној Гори још једном су показале и доказале како се негује и чува православље и светосавље и како се томе уче најмлађи. То потврђује податак да је у програму учествовало преко стотину учесника и преко хиљаду посетиоца, међу којима и родитељи и деца у колицима. Свака им част. (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 43, фебруар 2014. година)

Записи из Македоније

Све мање основаца у одељењима са наставом на српском језику

Ново „проређивање” српског

И ове 2012/2013. школске године у Македонији осликава се сурова реалност сталног смањења броја основаца који наставу похађају на матерњем српском језику - у четири основне школе у земљи укупно их је 180, од којих свега 32 првака

Првог дана нове школске 2012/2013. школске године широм Македоније, од укупно 20.700 малишана уписаних у први разред основних школа, само је 32 ушло у одељења са наставом на српском језику. Званично настава на српском језику по образовном програму Македоније изводи се у само четири основне школе - у Куманову („Вук Караџић”) где је ове године уписано осморо првака, Старом Нагоричану („Светозар Марковић”) са укупно 72 ученика и шесторо првака, Табановцу („Браћа Рибар”) са 48 ђака и 13 првака и у Кучевишту на Скопској Црној гори („Св. Кирил и Методиј”), са 52 ученика и свега четворо првака. Ове године, како истичу директори школа, стартује се са довољно уџбеника на српском језику, али, на жалост, са све мање ученика. Хронични проблем у каквој-таквој настави на српском, како истичу стручњаци, „носе” и недовољно оспособљени наставници од којих део објективно нема добро познавање српског језика. После четири године паузе и потпуног прекида наставе на српском у школи „Вук Караџић” у Куманову, ове године поново је уписано осморо првака српске националности који ће наставу пратити на матерњем језику. Но, да су веома дубоки одужени трагови погубне асимилације практично неповратно учинили своје непобитно потврђују готово симболичне бројке уписаних основаца у школе у Македонији, попут претходних показатеља, са сталном стагнацијом. Суморна је слика и у одељењима разредне наставе у школама у Кучевишту и Табановцу, јер, у сваком разреду у тим установама, број ученика Срба је испод - десет, тако да се настава изводи у комбинованим одељењима - на српском и македонском језику. Конкретно, према подацима ресорног Министарства за науку и образовање Македоније, на пример у централној школи у Старом Нагоричану где је званично бар настава у свим разредима на српском језику, ову школску годину похађаће у првом разреду шесторо ђака, у другом – десеторо, трећем –

Записи из Македоније

седморо, четвртом – петоро, петом – седморо, шестом – осморо, седмом (деветолетка) – 13, (осмолетка) – осморо. У истуреном делу ОШ „Светозар Марковић”, у селу Никуљане ове године наставу на српском похађаће свега осморо ђака. „Боје” првака „брани” само један ђак првак, у другом, трећем и петом их је по два, а у четвртом нема ни једног... У Кучевишту структура ученика који наставу похађају на српском језику је слична, односно још „проређенија” – у први разред је уписано четири ђака првака, у другом и трећем их је по – петоро, четвртом – седморо, петом – осморо, шестом само троје, у седмом (деветолетка) – петоро, (осмолетка) – осморо, док је у завршном – седморо основаца... Упркос чињеници да је законом омогућено школовање на матерњем српском језику и у такође обавезном средњошколском образовању, годинама уназад, нажалост, нема довољно кандидата за формирање макар и једног јединог гимназијског одељења у Скопљу и Куманову. Представници просветних власти понављају да је конкурсом и ове године омогућен упис свршених основаца за једно одељење са наставом на српском језику у кумановској гимназији „Гоце Делчев”, али, као и претходних неколико година, поново није било заинтересованих кандидата. (Аутор Младен Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 38/39, септембар/октобар 2012. година)

Посетили смо ОШ „Браћа Рибар” у Табановцу

Сналазимо се како знамо и умемо Госпођа Розита Благојевић, директорка Основне школе „Браћа Рибар” у пограничном селу Табановце, на крајњем северу Македоније, на челу наставничког мултиетниког тима, како је у разговору за „Слово” објаснила, буквално је у сталној борби са обиљем радних тешкоћа везаних за нормално одвијање наставе по новом програму, посебно у одељењима на српском језику

Колико је ученика ове школске године у Вашој школи ? Ове године имамо укупно 290 ученика, од којих 60 наставу похађају на српском језику. У вишим разредима имамо комбиновано одељење 6. и 7. разреда са 8 ученика, а остатак сачињавају ученици у комплетним одељењима, њих 52. Настава на српском језику се одвија у централној школи у Табановцу, али имамо и 6 ученика у подручној школи комбинованог одељења од 1. до 4. разреда. Један од хроничних проблема који се сагледава и у Вашој школи јесте прелазак ученика, после 4. разреда, из српских у македонска одељења. Шта је, по Вама, основни разлог за то превремено напуштање наставе на матерњем српском језику? Постоји више разлога који објашњавају позадину овог проблема. Ту пре свега мислим на недостатак уџбеника. У том погледу се, буквално сваке године, понавља иста прича. Родитељи су, рецимо, сада ишли у Скопље у издавачку кућу „Просветно дело”, како би на лицу места решили проблем недостатка уџбеника на српском. На жалост, сви су добили „стари” одговор - да је штампање за тако мали број ђака неисплатив. Истовремено, ученици и наставници у одељењима на српском језику, до сада су користили старе уџбенике. Но, проблем је са овом школском годином додатно оптерећен новим наставним програмом, па је сада веома тешко ускладити и спровести успешну наставу. Преостаје нам обавеза сналажења у буквалном смислу те речи. Зато се консултујемо са колегама у Основној школи „Светозар Марковић” у Старом Нагоричану, са колегиницом, директорком те школе, као и са осталим наставницима који предају на српском језику. Вишак уџбеника међусобно размењујемо, али је коначно решење тешко пронаћи. Успоставићемо још једном комуникацију и са људима у издавачкој кући „Просветно дело” у Скопљу, да бисмо некако превазишли баријере са искреном надом да ћемо успешно решити проблем. Да упркос свим тим тешкоћама, ипак, успевате да постигнете и завидне резултате, потврђује и омладинска награда града Куманова која Вам је додељена лане. Како доживљавате то признање ? У школској 2006/2007. години наша школа је добила ово истакнуто признање, које општина Куманово додељује сваке године. Заиста, морам признати да је то највеће признање ове општине које смо добили. Веома сам поносна и задовољна, да је после толиких година рада, једна тако лепа и вредна награда,

коначно, „стигла” и овде, у наш колектив. То је, свакако, резултат свих нас у школи, плод заједничких напора које свакодневно улажемо. Посебно указујете на чињеницу да је основна школа Браћа Рибар једина установа тог степена образовања у општини Куманово, где се настава изводи на македонском, српском и албанском језику. Сматрам да је ова мултиетничност наше право богатство, и доказ, да и поред свих проблема и потешкоћа, не престајемо да предано радимо, уверени у могућност постизања још бољих резултата у наредном периоду. Поред свих наведених недаћа, које, ето, у ходу решавамо, или превазилазимо, велики проблем нам је свакако и недостатак сале за физичко васпитање. Школа има стару фискултурну салу, али је она, на жалост, запуштена и ван употребе. Здање ове школске установе је изграђено 1964. године, а фискултурна сала је временом оронула и сада је ван употребе. Ту се настава више не изводи. Посебан проблем се намеће зими, када деца заиста немају никакве услове за нормално одвијање наставе. Разумљиво, то је велики хендикеп за све нас, децу посебно. Поред наставе у тој сали су се одвијале и разне друге културне манифестације и пригодне приредбе, тако да су корист од ње имали и остали житељи Табановаца. Каква је сарадња са локалном самоуправом, будући да сте према новим законским одредбама у многоме, пре свега финансијски, зависни од општине? Добра је сарадња и комуникација са локалним властима. У координацији радимо и на неким пројектима. Ту бих свакако поменула и чињеницу да је сарадња и са осталим становништвом на задовољавајућем нивоу. Житељи Табановца су заиста племенитог карактера, добри, вредни и доброћудни људи. Хтела бих да истакнем нашу захвалност због њихове спремности да све проблеме, увек кад је то могуће, заједнички решавамо, за добробит пре свега деце, али и свих нас. (Аутор Милутин Станчић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 2, 2007. година)

Записи из Македоније

Школа пријатељства на Тари

Чувајте Македонију, волите Србију Невладина организација Наша Србија из Београда, по други пут је у оквиру Школе пријатељства, у периоду од 10. до 25. јула реализовала пројекат под насловом Српски идентитет, чији учесници су деца српске националности из осам земаља региона

У програму Школе акценат је стављен на неговање и подстицање очувања националног идентитета кроз неговање језика, традиције, културе, вере и историје. Mеђу 230 деце из региона било је 13 ученика из ОШ „Кирил и Методиј” из Кучевишта и 14 ученика из ОШ „Светозар Марковић” из Старог Нагоричана. Невладина организација Наша Србија из Београда, основана је 2000. године ради пружања помоћи и заштите деци која су остала без роди теља током протеклих ратова. Захваљујући бројним донацијама, добротворима, институцијама и успешним компанијама Наша Србија помаже преко 1500 деце која живе у Србији и Републици Српској, а посебним програмом обухваћена су деца која живе у српским енклавама на Косову и Метохији. Најзначајнији пројекат Наше Србије је Школа пријатељства која се, почев од 2001, сваке године одржава у кампу хотела Бели бор на Тари. Учесници су деца обухваћена програмима помоћи, а посебност Школе је у томе што се нуди велики избор радионица различитог садржаја па деца уз дружење, игру и креативност лакше усвајају предвиђене садржаје. Програм предвиђа и посете и дружење са бројним личностима из јавног, културног и спортског живота. Ове године у оквиру Школе пријатељства, у периоду од 10. до 25. јула реализован је пројекат на тему „Српски идентитет” који је окупио децу српске националности која живе у осам земаља региона: Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Мађарској, Румунији, Албанији, Македонији и Црној Гори. Стручни тим Наше Србије радио је на неговању и подстицању очувања националног идентитета кроз неговање језика, културе, вере и историје, а то је био и практичан начин да деца из региона одржавају везу са матицом и њеним основним националним вредностима. Српски идентитет Школе пријатељства у споме нутом периоду од 10. до 25. јула окупио је 230 учесника узраста од 10 до 12 година, односно 4. и 5. разред основне школе. На Тари је из Македоније боравило тринаесторо ученика ОШ „Кирил и Методиј” из Кучевишта и то су: Стефан Станковски, Мирослав Гурмешевић, Драгана Нешковић, Симона Пирковска,

Записи из Македоније

Марија Нешковић, Драгана Каровчевић, Кристијан Видин, Марија Вушкинић, Дијана Каровчевић, Никола Паунковић, Александар Глушкин, Никола Ацковић и Бобан Божиновски, а предводила их је учетељица разредне наставе на српском језику Слађана Ачковска, која у овој школи ради 15 година. Из кумановског региона, из Старог Нагоричана, са учитељицом Жаклином Стрика били су ученици: Анђела Трајковић, Дејан Станковић, Мишко Цветковић, Филип Алексић, Андреј Јовић, Бојана Андоновић, Данијела Димитријевић, Стефан Досев, Моника Вељковска, Кристина Гутевић, Кристина Анђелковић, Александра Бошковска и Марија Спасић, а све их је поименце навела дружина из Кучевишта.

Српски кôд за српски род

Полазници Школе пријатељства и Српског идентитета били су подељени у више једнаких мешовитих група где су похађали едукативне радионице на тему идентитета као и креативне радионице за екологију, етнологију, сликарство, глуму и музику по сопственом избору. „И прошле године ученици наше школе су „похађали” Школу пријатељства и Српски идентитет у њеном програму. Позивница је стигла благовремено, тако да смо имали довољно времена да се припремимо. И ове године су били лањски учесници са још неколико нове деце, према узрасту. Из овог двогодишњег искуства могу да кажем да је организација била заиста, заиста одлична. Све је било испланирано од тренутка када је сваки родитељ добио распоред активности до тренутка повратка у село. Ништа мање важно је и то што је Наша Србија овим пројектом остварила свој циљ а то је упознавање и дружење наше деце из региона са вршњацима из Србије, рекла нам је учитељица Слађана. Једина обавезна радионица у Школи пријатељства био је Српски кôд. Тамо се разговарало о народним обичајима, кућним славама, учила се ћирилица. Председник Борис Тадић је посетио ову радионицу и поразговарао са сваким дететом.

„Председник нас је посетио на Дан земље пријатеља, а дочекали смо га певајући химну „Боже правде”. Свако је имао прилику да мало поразговара са њим. Деци из Македоније поручио је – Чувајте Македонију, волите Србију. Ту посвету написао је и на нашим књигама, српским кодовима. Касније је причао о свом детињству, летовању на Тари и пожелео нам да стално будемо насмејани и срећни и да уживамо у детињству, кажу наши учесници Школе пријатељства.

Пријатељи

Живот у Школи пријатељства био је испуњен богатим садржајима који су се реализовали кроз различите активности и дружење. Поред споменутог Српског кôда и креативних радионица деца су имала прилику да одаберу и по једну спортску радионицу. „Сви смо били пријатељи. Ја сам се највише дружио са Синишом Спарином из Румуније, јер смо заједно играли фудбал. Биле су то праве утакмице са играчима у опреми, судијом, навијачима и много голова. Када ми фудбалери завршимо идемо у публику да бодримо кошаркаше, одбојкаше или тенисере. „Цар” за дружење на трибинама био је Михајло Бојић из Црне Горе који нас је увек много засмејавао својим штосевима и досеткама, каже Стефан Станковски. Један од најадаптиранијих учесника кампа по речима учитељице и дружине био је Кристијан Видин који без оклевања закључује: – Чини ми се да сам највише пријатеља стекао. Дружио сам се и са одраслима, са васпитачима, лекарима, особљем, а највише са Босанцима из Дрвара. Толико сам се удружио с њима да је учитељица Слађана рекла да сам почео да „развлачим” кад говорим. Могу и сад да их имитирам...

Посетиоци Школе пријатељства дуго су у просторијама Културног центра „Вук Караџић” говорили о својим пријатељима и догодовштинама, међу којима је било и прослава, представа, рођендана, игара без граница, покажи шта знаш, такмичења за најбољу фризуру, најбољу маску, караоке, на којима су запевали и наставници, дружења са познатим личностима и још пуно тога. Задња клапа овог „филма” догодила се у Кучевишту, када су их родитељи дочекали као „најважније личности на свету”. На растанку сви су заиграли велико ужичко коло и пожелели да брзо прође школска година, па да опет оду на Тару. (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 33, септембар 2011. година)

Записи из Македоније

Суморна слика образовања Срба

Постоји потреба за допунском наставом Проблеми образовања Срба у Републици Македонији су познати. То је једна непресушна тема о којој се доста говорило и писало, али се ништа конкретно у том правцу није предузело. Фактори или узроци који су довели Србе у ову, незавидну ситуацију, су многобројни. Најпре, треба навести лошу органозованост и нејединство Срба који живе у Македонији, затим недовољу активност и ажурност удружења, политичких странака, локалних и државних власти, и најзад, одсуство њихове међусобне координације и сарадње

Срби у Македонији су аутохтона етничка заједница, присутна на овим просторима од давнина и у највећој мери насељена у кумановском, скопском, валандовском, неготинском и росоманском региону. Као што је познато, процес асимилације српског становништва у Македонији је последњих година значајно убрзан, а ситуација на пољу образовања на матерњем забрињавајућа, с обзиром на број школа у којима се изводи настава на српском језику и број ученика који је похађају.

Поражавајући подаци

Управа за развој и унапређење образовања припадника мањинских етничких заједница при Министарству за образовање и науку Републике Македоније, спровела је истраживање о актуелној ситуацији на плану основног образовања ђака који припадају српској етничкој заједници у земљи. Према резултатима који су објављени јуна 2010. године у току школске 2008/2009., констатовано је да се настава на српском језику изводи само у три школе: ОШ „Свети Ћирило и Методије” у Кучевишту, ОШ „Светозар Марковић” у Старом Нагоричану и ОШ „Браћа Рибар” у Табановцу. Према званичним подацима на основу пописа из 2002. године, у Македонији живи 35.939 Срба, од којих основно образовање похађа 1771 ученик, или 4,92 одсто, а наставу на српском језику прати 274 ученика или 15,47 процената. Остали ученици похађају наставу на македонском језику. Од укупно 76 наставника који изводе наставу на српском језику, само 20 припадају српској етничкој заједници.

Записи из Македоније

Један од највећих проблема представља и недостатак уџбеника на српском језику. Истраживањем је утврђено да и код родитеља и код ученика постоји интерес за образовањем на матерњем језику, као и да би убудуће требало радити на бољој информисаности припадника српске етничке заједнице о образовању на српском језику, као и већој мотивацији за учење српског језика. Резултати наведеног истраживања потврђују потребу за ораганизовањем часова српског језика и допунске наставе нарочито тамо где су Срби концентрисани у већем броју. У оквиру наставе акценат би био на учењу и усавршавању српског језика, књижевности и историје и првенствено би био намењен ученицима основних школа, од првог до деветог разреда и српској омладини која се школује или се школовала на македонском језику.

Искуства „Споне”

Вишегодишње искуство Културно-информативног центра Срба у Републици Македонији „Спона” и других удружења Срба у Македонији, говори да млађи припадници српске етничке заједнице на овим просторима, поготову у скопском региону, скоро и не говоре својим матерњим језиком. Због тога КИЦСМ „Спона” са седиштем у Скопљу и са својим новим и проширеним концептом рада у оквиру својих активности, посебну пажњу поклања очувању националног идентитета, а један од циљева деловања је, свакако, и очување, неговање, шира употреба и заштита матерњег српског језика, књижевности и историје на територији Републике Македоније.

Радионица У просторијама КИЦСМ „Спона”, почела је с радом креативна радионица са часовима на српском језику. Креативна радионица и часови српског језика су део пројекта „Бесплатна факултативна настава на српском језику намењена деци и младима српске националне мањине у Републици Македонији свих узраста и степена познавања језика” који први пут организује и спроводи КИЦСМ „Спона” у Скопљу. Реализацију пројекта делимично је помогло Министарство за дијаспору Републике Србије у оквиру Програма за очување и јачање веза матичне државе и Срба у региону. Циљ овог пројекта је оживљавање, употреба, чување и неговање српског језика, културе, историје и традиције, помоћ деци и ученицима којима је матерњи језик српски и онима који похађају наставу на српском језику, обнављање и усавршавање већ постојећих знања као и усмено и писмено изражавање на српском језику са лакоћом и без напора. У ширем смислу, крајњи циљ извођења факултативне бесплатне наставе на српском језику је очување националног идентитета, језика и културе Срба као и одржавање и јачање веза са матицом Србијом. Креативна радионица и дружење на српском језику намењени су деци узраста од пет до девет година који припадају српској етничкој зајединици у Републици Македонији. Радионице се одржавају једном недељно у трајању од 90 минута и имају за циљ да кроз заједничко дружење, песму, игру, ликовно и креативно изражавање помогну деци да се течно и са лакоћом изражавају на српском језику. Кретивне радионице и дружење на српском

језику започеле су са радом јуна 2010. године и након паузе због летњег распуста наставиле са својим активностима у септембру. Малишани су до сада гледали цртане филмове на српском језику, слушали бајке и препричавали, цртали животиње и учили азбуку, бројеве и важне поуке. За кандидате који живе у Кучевишту и на територији општине Чучер Сандево, часови српског језика се одвијају у просторијама Културно-просветног и информативног центра „Вук Караџић” у Кучевишту, које је за опремање простора и активности добило подршку Министарства културе Републике Србије. Заинтересованих полазника је све више, а часови се одржавају у поподневним и вечерњим терминима. Полазници су подељени у зависности од узраста и степена познавања језика. Они се на неформалан начин и кроз конверзацију и симулације ситуација из свакодневног живота подстичу и усмеравају на течно изражавање на српском језику. Резултати којима се стремимо су писмено и усмено изражавање на српском језику са лакоћом и без напора, усавршавање постојећих знања и владање српским језиком. У „Спони” су спремни да уложе додатни напор за неометано и успешно реализовање овог пројекта. Успех би представљао велики подстицај ширењу интересовања и омасовљења учесника у оваквим пројектима. (Аутор мр Милена Митић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 24, септембар 2010. година)

Записи из Македоније

Искуства са факултативне наставе на српском језику

Граматика је тешка, али се учи

У изузетно отежаним условима започет је процес одржавања факултативне наставе на српском језику за део српске деце у Скопљу и селу Речици код Куманова, у организацији Центра Спона. У другом полугођу школске 2013/2014. настава је организована седмично

развијамо усмени говор код деце. Овим се даје могућност спонтаном усвајању знања, односно примању оних информација која наша деца немају у редовним школама. Важно је истаћи да изучавање сродних језика као што су српски и македонски има и добре и лоше стране. У почетним фазама доноси олакшано савладавање материје, а у каснијим доводи до незаинтересованости полазника, јер, као што следи опште „објашњење” - ,,па, ми све разумемо”. Зато увек треба бити будан и упорно радити на мотивацији ученика, каже Нена Ристић Костовска, професор у настави.

Светиња окупља

Током спровођења пројекта за одрживост факултативне наставе на српском језику, са по два школска часа недељно, у априлу ученици су припремали и радове за Конкурс Удружења „Дани ћирилице Баваниште”. У току су и припреме за екскурзију и завршну свечаност поводом краја школске године. Иако се пројекат факултативне наставе на српском језику у оквиру „Споне” спроводи са променљивом срећом и варљивом више него скромном подршком искључиво из матице Србије, ипак настава се одржава. Успело се у настојањима да се тај програм за најмлађе макар одржи. Подсећања ради, ваља споменути да су циљеви и задаци овог облика наставе да обезбеде комуникацију на општем нивоу у усменом и писменом облику о темама из непосредног окружења. „Програм ранијег Министарства за односе са дијсапором и Србима у окружењу, по коме се настава изводи четврту годину, нуди занимљиве теме које подстичу употребу српског језика као и добру основу за његово даље изучавање. Даје се предност употреби, а не учењу граматичких правила, а то значи, слушањем, читањем и поновним читањем и преписивањем

Записи из Македоније

Факултативна настава на српском језику у „Спони”, својим полазницима омогућује и подстиче неговање трајнијих и чвршћих веза са матицом Србијом. То се спроводи кроз активно учешће на традиционалним конкурсима за ликовне и литарарне радове. Већ другу годину за редом полазници успешно учествују на конкурсу Вукове задужбине „Дани ћирилице у Баваништу”, у Репубици Србији. „Морам да подсетим да смо прошле године на том конкурсу освојили другу награду у конкуренцији српске деце из дијаспоре. Есеј на тему „Будимо људи’’ написао је Ненад Станковић. Ове године радили смо на тему Светиња. Послали смо дванаест ликовних радова, три есеја и једну песму, и надамо се успеху. Треба споменути да смо имали велику подршку родитеља, учитељица из редовне наставе, ученика из виших разреда који су ранијих година били полазници факултатетивне наставе у „Спони”. Сви су помогли да се наши радови заврше „онако како треба”, каже Ристић Костовска. Искуства говоре да деца овдашњих Срба врло мало познају историју сопственог народа, а поготову културно наслеђе српског народа на просторима данашње Македоније. Поменути конкурс Вукове задужбине подстакао је одговорне у „Спони” да се за полазнике организује једнодневна екскурзија, односно посета светињи из доба Немањића.

„Поражавајуће је да наша деца не могу да наброје задужбине Немањића које се налазе на неколико километара од њихових кућа, у Старом Нагоричану, Матејчу, на Скопској Црној Гори. То не значи да нису посетила ове манастире, већ да нису имала прилику да чују њихову историју. Зато смо одлучили да посетимо и упознамо манастир Свети Никита у селу Бањану на Скопској Црној Гори и да том приликом окупимо све наше полазнике, на часу испред древне светиње.

„Акузатив је неподношљив падеж који сместа треба да се укине, али...

сферама, у животу свакодневице друштвеног окружења. Један од тих невеселих примера показао се и на недавном сусрету проређених академаца студијске групе за српски језик на скопском Филолошком факулетуту са двојицом писаца из Србије, Драганом Јовановим Даниловим и Срђаном Тешином. Неке неочекиване непознанице, елементарно непознавање не само српског језика него и имена и дела посленика писане речи из Србије, овде остају „редовна” и „очекивана” „уобичајена појава”... Отуда и значај пројеката попут овог у „Спони” за спровођење па и проширење наставе на српском језику, не би требало доводити у питање, што на жалост нема такав третман, указује професрка укључена у настави. „Напротив, из матице би требало подржати све пројекте у служби изучавања српског језика и за полазнике и наставнике. Што пре то боље, јер и једних и других је све мање”, закључује Нена Ристић Костовска, подсећајући да се о значају одрживости неопходног фонда часова на српског језику, „ломе копља” и у самој Србији. (Р. С. Лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 44/45, април/мај 2014. година)

Један од обновљених хроничних проблема самог Центра „Спона” остаје – простор. Поред других недаћа, везаних за одржавање просторија, то се веома негативно рефлектује на спровођење свих пројеката, па и на процес факултативне наставе на српском језику у Скопљу. За могућности Центра, практично баснословни износи за поновно изнајмљивање простора у центру Скопља а самим тим и за наставу, на годишњем нивоу премашују суму одобрених средстава за све прихваћене пројекте на конкурсима у матици Србији. Културно информативни центар Срба „Спона, у Македонији нема никакву финансијску подршку. „Упркос свему, наша искуства из процеса факултативне наставе и даље потврђују да се српски, а и сваки други језик, може научити и неговати искључиво читањем и употребом. То показује и искуство једне наше ученице за коју је акузатив био „неподношљив” падеж који ,,сместа треба да се укине”. Касније је, као свршени правник, отишла на пар година на рад по одређеним пројектима у Нови Сад и Београд. И усавршила је српски језик до те мере да може самостално да држи предавања из своје области, и на српском. Тренутно је на мастер студијама у Лондону, каже Нена Ристић Костовска.

Проређивање

Небројени сурови примери асимилације и језичког отуђења српке деце, али и одраслих различитог узраста у Македонији, видљиви су буквално на сваком кораку у најразличитијим

Записи из Македоније

Искуства са часова факултативне наставе на српском језику у Македонији

Комуникација на матерњем

Спровођење пројеката за факултативно изучавање српског језика на територији Македоније тренутно реализују КИЦ „Спона” из Скопља, КПИЦ „Вук Караџић” из Кучевишта и Заједница Срба из Битоља са укупно 130 полазника Иако су Срби у Македонији аутохтон народ који одувек живи на овим просторима, деценијама уназад присутна је недозвољива запуштеност српског матерњег језика. Овоме стању понајвише је кумовала тзв. „добровољна асимилација”, недовољна посвећеност српских политичких странака и државних власти проблему образовања на српском матерњем језику, лоша кадровска политика и најзад, по свему судећи и недовољна ангажованост невладиних организација у изналажењу других решења. Са друге стране, свима нама добро су познати поражавајући резултати који говоре да се редовна настава на српском матерњем језику изводи само у три основне школе, у Кучевишту, Старом Нагоричану и Табановцу и да броји свега 192 ђака. Отуда се намеће и питање има ли лека овом хроничном проблему који директно угрожава очувања националног, културног и духовног идентитета нашег народа. Протеклих неколико година трачак наде уливају невладине организације које спроводе пројекте за допунско факултативно изучавање српског језика.

Корени предака

Факултативна настава на српском језику намењена деци и младима српске националности у Македонији је пројекат Културно-информативног центра „Спона” који суфинансира Министарство вера и дијаспоре Републике Србије у оквиру Програма за очување и јачање веза матичне државе и Срба у региону. „Имплементација овог пројекта је почела 24. јуна 2010. године у просторијама „Споне” у Скопљу, а касније је настава организована и у селима Кучевишту на Скопској Црној Гори и Речици код Куманова, на северу Македоније. Циљ пројекта је употреба, чување и неговање српског језика, културе, традиције. Ту се подразумева и помоћ деци и ученицима којима је српски матерњи језик и који похађају наставу на српском матерњем језику, обнављање и усавршавање постојећих знања као и усмено и писмено изражавање са лакоћом и без напора. Крајњи циљ овог пројекта је очување националног идентитета, језика и културе Срба као и одржавање и јачање веза са матицом, каже мр Милена Митић, координатор пројекта. Настава се изводи кроз креативне радионице за децу и одрасле, једном недељно у трајању од 90 минута. Прва група обухвата децу од пет до девет година која кроз игру, песму, цртање и дружење усавршавају изражавање на српском језику. „Да бисмо лакше и брже мотивисали децу за разговор користимо тзв. полазне текстове, а то су најчешће цртани филмови, бајке, песмице.

Записи из Македоније

После тога истражујемо битне моменте у тексту, откривамо упечатљиве главне ликове, анимирајући и навикавајући тако децу на континурано изражавање на српском језику. Недавно смо имали представљање поезије Чика Јове Змаја. Деца су упознала песникову биографију и направљен је избор стихова које су научила напамет. У групи за одрасле су гимназијалци, студенти, интелектуалци и сви они који желе да очувају језик својих предака. Радионице су постављене на сличном принципу, представљају се једноставније граматичке теме, а у другом делу је разговор који се најчешће односи на догађаје и личности из наше историје, културе, уметности, а већа пажња посвећује се и писаном изражавању”, каже Нена Ристић Костовска, професор српског језика.

Цветићи „Споне”

Део простора у КИЦСМ „Спони” уређен је и прилагођен за потребе малишана који посећују креативне радионице. Уторком од 18 до 19,30 ту се чује дечја граја и песма која одјекује чак до главне скопске улице Македонија. „Деца воле да певају и брзо уче песмице. „У свету постоји једно царство” је постала наша химна и често је певамо, а „Децу не доносе роде” била је предмет једне „жучне расправе”. Девојчице више воле Чика Јову Змаја и често певуше „Ала је леп овај свет” и „Миш је сео у џип”... Као „тазе” анегдота из нашег симпатичног друштванцета је Јованова жеља. Када смо на једном од претходних часова разговарали о домаћим животињама претресало се свако знање о задатој теми, па је он у једном тренутку рекао: „Волео бих да имам коња који ће сутра ујутру да ме „превезе” до школе, толико сам се уморио...” каже аниматор, Јелена Брауновић, апсолвент на Педагошком факултету у Скопљу. Родитељи деце од самог почетка пружају велику подршку овом пројекту најразличитијим сугестијама, предлозима, запажањем „у ходу”, а са друге стране, редовно добијају препоруке и савете како да њихова деца најлакше савладају и негују, односно говоре српски језик.

Кућа чува матерњи језик

Речица је село честитих Срба, добрих домаћина, махом ратара, сточара, надалеко познатих по спортском духу, привржености завичају и мелодичности и аутентичности свога говора. Сада погранично село, надомак Куманова, у питомој долини истоимене реке. Основао га је „легендарни” Стоил Томић када се 1922. године са супругом доселио из Стајевца код Трговишта, на југу Србије. У каснијем периоду придружиле су им се и друге породице из пчињских села, али и из околине Зајечара, Пирота и Смедерева. Њихови потомци и данас живе овде, у око 140 домаћинстава са око 550 житеља. Овој мозаик причи, ипак недостаје још једна важна коцкица. То је она о образовању деце на матерњем српском језику. Први захтев за обезбеђивање ове наставе поднет је одмах после завршетка Другог светског рата.

И у каснијем периоду је било бројних покушаја да се ова намера оствари, али нажалост, увек, као по правилу – безуспешно. „Вероватно је дошао тренутак да се поправља шта се поправити може. Оно што је деценијама било ускраћивано читавим генерацијама Речана не може се преко ноћи надокнадити. У току прошле и ове школске године КИЦ „Спона” у овој средини изводи факултативну наставу на српском језику, споменути пројекат сунфинансиран од Министарства вера и дијаспоре Републике Србије. И поред ограничења средстава успели смо да обезбедимо услове за предавања два пута месечно. Ради се у две групе са основцима узраста од првог до петог разреда. Интерес је заиста велики, готово сва деца у селу, од шест до дванаест година, њих педесеторо, посећују ову наставу. Зато је потребно да се овај пројекат прошири, да деца имају наставу барем једном недељно и боље услове за рад, да се обезбеде потребни аудиовизуелни материјали, додатна школска помагала, лектира, екскурзије, боравак деце у Србији у смислу размене ученика и слично, сугерише Милутин Станчић, председник „Споне”. Попут других средина у Македонији, истини за вољу и овај крај је карактеристичан по мешавини српских и македонских дијалеката, а свака кућа са својом чељади чува своје језичке карактеристике, специфичности и особености. Ови људи разумеју значај ових подухвата па често у шали знају да кажу: „сада се боримо за очување српског, а после ћемо да тражимо патентирање нашег изворног језика”. „Ми говоримо готово исто, или слично као наши преци и сасвим лако можемо да се адаптирамо на говорно подрује пчињског округа одакле су наши стари. Али, то није довољно, нашој деци је потребно да науче српски књижевни језик, да се упознају са нашом културом, знаменитим личностима наше историје, значајним догађајима и местима, дакле са оним што ће помоћи да наша деца очувају свој идентитет, каже Валентин Стоиловић, први човек Месне заједнице и тамошњег узорног спортског колектива Фудбалског клуба Речица.

Очувати старо научити ново

Познато је да на Скопској Црној гори постоји велика концен трација аутохтоног српског становништва, али да се редовна настава на српском матерњем језику изводи од 1992. године у ОШ „Ћирило и Методије” у селу Кучевишту. У том селу одлично ради и невладин сектор, па је у оквиру Срп ског културно-просветног и информативног центра „Вук Караџић” и ове 2011/2012. године, почетком октобра, започела настава факултативног, допунског изучавања српског стандардног језика коју суфинансира Министарство вера и дијаспоре Републике Србије. „Поред изучавања српског стандардног језика које се односи на основне језичке јединице, наши полазници проучавају и теме из српске књижевности, културе, историје... Посебна пажња поклања се специфичним карактеристикама аутохтоних Срба региона Скопске Црне Горе, у смислу дијалек толошке, фолклорне и етнографске посебности. Једини језички кôд многим генерацијама наших предака била је ова најјужнија варијанта призренско-тимочког наречја коју чувају и младе генерације на нашим просторима, а желимо да тако буде и у будућности. Предавања се одржавају једном недељно у трајању од

два школска часа за сваку групу. Полазници курса су подељени у пет група по дванаесторо, узраста од седам до седамнаест година. Настава се одвија интерактивно, делује се у правцу да се и полазници укључе, а материјал који се предаје адаптиран је узрасту и интересу самих полазника”, рекао нам је председник Центра, Богољуб Нинић.

Буђење интереса

Битољ је град богате прошлости и знаменитих људи, културни, административни и образовни центар Пелагоније. Историјски у Битољу су уграђене многе нити културних прожимања Срба, Македонаца, Цинцара... Према последњим статистичким подацима из 2002. године у њему живи 540 Срба. Окупљени су у две невладине организације – Заједница Срба у Македонији, месни одбор Битољ и српско-македонско друштво „Срма”. Битољ је познат и по томе што се српски језик увек и радо у њему неговао. Говорили су га трговци, уметници, професори, лекари, адвокати, официри, студенти, људи разних националности и вера који су у њему живели. „Редовна настава на српском матерњем језику у образовном систему изводила се до 1990. године у ОШ „Гоце Делчев” и то у једном или два одељења, у зависности од броја ученика. Иначе, факултативна настава на српском језику, пројекат Заједнице Срба, почео је 7. фебруара 2009. године и ово је трећа узастопна сезона. Наставу изводи Јасмина Чалмовска, професор српског језика, која је дипломирала на Филолошком факултету Београдског универзитета. Морам да напоменем да она то ради без икакве финансијске надокнаде. Настава се изводи сваке суботе у 12 сати у трајању од два школска часа, односно 90 минута, и прати је 20 ученика”, каже координатор пројекта, Зоран Жугић. Додаје примедбу да иако се пројекат одвија узастопно три школске године, до сада је само једанпут финасијски подржан од надлежних институција. Наиме, Министарство културе Републике Србије 2008-2009. је суфинансирало рад са скромних 100.000 динара на којима су у Заједници Срба и данас захвални. „И поред наших пројеката и молби достављених амбасади Републике Србије у Скопљу, Министарству културе, Министарству дијаспоре, саветнику председника Тадића, Млађану Ђорђевићу, од споменуте 2009. године наовамо ова деца су од стране споменутих органа потпуно заборављена. Али ми ипак опстајемо и пројекат се и даље спроводи”, изричит је Жугић. Локална самоуправа и органи власти Републике Македоније, како каже, такође нису заинтересовани да помажу рад на овом пројекту. Једина светла тачка нам је почасни конзул Републике Србије у Битољу господин Сиљан Мицевски који је сваког тренутка спреман да помогне и мислимо да бисмо без његове помоћи и подршке тешко опстали. Упркос свим тешкоћама, интерес за ову врсту наставе у Битољу је сваке године све већи, кажу у Заједници Срба. Родитељи се редовно ангажују да помогну, постоји и одлично кадровско решење, потребно је још да у идућем периоду буде више слуха од надлежних. (Аутор Р.С. лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 35, децембар 2011. година)

Записи из Македоније

Билингвизам код деце

Један језик с мајком, други с оцем У билингвалној ситуацији најчешће се налазе припадници малих националних заједница, деца из национално, односно, језички мешовитих бракова, или деца чији родитељи живе у иностранству

Деца у двојезичкој средини од најранијих дана имају услова за паралелно учење два прва (матерња) језика и с тим треба почети што раније. Запуштеност српског као матерњег језика на простору Македоније траје деценијама. Томе је допринела и чињеница да овдашњи Срби не живе у гету, да су мала етничка заједница и да су преко православља и бракова практично „измешани” са Македонцима. У школама, на универзитетима и касније на радним местима, служе се македонским језиком. Ове околности допринеле су да дође до асимилације српског језика у корист македонског који је многим савременим генерацијама Срба постао једини језички кôд, док је билингвизам развијан у врло малој мери и у појединачним случајевима. Супротно овоме, у модерном свету двојезичност, тј. билингвизам постаје све чешћа и сврсисходнија појава. У савременој науци билингвизам може да се дефинише као способност појединца, групе или народа да (се служи) говори два језика без видљиве склоности ка једном од њих. Постоји и неколико термина који ће помоћи да се овај појам лакше схвати и разуме. Тако, рани билингвизам карактерише усвајање оба језика до четврте године, а касни усвајање другог језика после четврте године живота. Уколико је познавање оба језика подједнако онда говоримо о симетричном билингвизму, док асиметрични означава слабије познавање другог језика.

У породици и на улици

Савремени родитељи, а нарочито они који живе у мешовитим браковима или иностранству, или су представници малих националних заједница, врло често долазе у недоумицу када и како научити дете да истовремено користи оба језика, дакле и језик оца и језик мајке, односно језик породице и језик средине. Искуства показују да на учење другог матерњег језика у породици могу да утичу и друге особе нпр. бабе и деде, или нека друга значајна личност из живота детета, дадиље, старатељи и сл. „Дете из језички мешовитог брака може да постане билингвално преко учења оба језика родитеља и то у периоду најранијег детињства или преко учења другог језика убрзо по савлађивању првог. Дакле, уколико је дете од најранијег узраста изложено двама језицима постоји велика шанса да их научи флуентно, подједнако добро и да се подједнако успешно служи и једним и другим. Проблеми са мешањем тих језика, који би се условно речено могли појавити са македонским и српским језиком као сродним, могу се избећи или довести на најмању могућу меру уколико дете један језик учи сталним разговором са мајком, а други искључиво са оцем и с тим треба почети истовремено и што раније”, каже мр Александра Каровска. Билингвизам у нашој средини није тешко уочити. Сасвим школски и довољно сликовит пример је гимназија „Јосип Броз Тито” у Скопљу. Ученици из одељења који похађају наставу на турском матерњем језику и македонски знају

Записи из Македоније

једнако добро. Већина ће школовање продужити управо на македонском језику, а турски ће неговати у породици. Има и бројних примера индивидуалне двојезичности где се руски, српски, грчки, ромски и неки други језици, поред македонског, јављају као матерњи. Ево неких искустава. „Моја мајка је Македонка, а отац Србин. И мене и брата су упоредо учили оба језика. Саветовано им је да се породица подели и да неки чланови причају искључиво српски, а неки искључиво македонски. Поделиле су се и бабе и деде, тако да су мајчини родитељи са нама говорили искључиво на македонском иако су одлично знали српски, а очеви родитељи који живе у Србији и код којих смо проводили доста времена, обраћали су нам се искључиво на српском језику. Оба језика научили смо врло рано, мислим да смо негде око четврте године већ могли да повежемо језик са особом и да разговарамо на одговрајућем језику са одговарајућом особом”, каже Михаел Милошевић, ученик ове гимназије. Постоји могућност да дете други језик научи негде пред крај раног детињства, период око четврте године, али треба имати на уму то да својим одрастањем све теже усваја управо ову вештину флуентног говорења новог језика. „Многи лингвисти верују да постоји критични период који грубо речено траје од рађања до пубертета у коме дете лако може да научи језик коме је редовно изложено. Структура мозга у току пубертета се мења и по завршетку овог периода нови језици се теже савладавају што значи да се у детињству много лакше учи не само други матерњи језик већ и било који други страни језик, другим речима деца од најранијег узраста поседују предиспозицију за учење било којег језика. Са друге стране, неуролози сматрају да највећу улогу у изучавању нових језика има специфична структура Брокиновог центра у мозгу, подручје које је одговорно за језик”, упозорила је Каровска. Ставови о билингвизму међу родитељима српске националности у нашој средини , укључујући и оне који живе у мешовитим браковима, су прилично неусаглашени. Они који су правилно схватили значај ове појаве одавно су научили своју децу и српском матерњем језику. Они који нису, мисле да није потребно да њихова деца подједнако знају оба језика, најчешће из заблуде да неће моћи квалитетно да савладају службени македонски језик на којем ће наставити школовање. Најчешће оправдање за изостанак двојезичности је да ће дете научити и српски језик кад порасте, али не од малена, јер ће се „збунити”. Нажалост, овакав став је далеко од истине. Уосталом, како се не „збуњују” читаве генерације Турака и Бошњака, или деца овдашњих Рускиња, која говоре као да су усред Москве. Иако је одговорност савремених генерација Срба у Македонији огромна када је реч управо о очувању матерњег језика као цивилизацијске и културне тековине наших предака, билингвизам као појаву можемо спустити и на сасвим једноставни, индивидуални ниво. Научна истраживања показују да двојезична деца имају много бржи когнитивни (сазнајни) развој и да су интелигентнија, толерантнија и успешнија. Па, зашто не бисмо стварали боље људе? (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 24, септембар 2010. година)

Човек је по природи полиглота Понекад срећемо људе који говоре пет језика, често чујемо и информације о људима који говоре шест или седам језика, па се питамо да ли долази до забуне у њиховом размишљању и да ли се мозак једноставно презасити од изобиља ин- формација којима располаже. Разумљиво је и да се постави питање да ли постоји лимит, односно колико језика може просечан човек да научи и у коликој мери? Један од најпознатијих полиглота свих времена несумњиво је кардинал Ђузепе Мезофанти, који је био руководилац библиотеке у Ватикану. На узрасту од 12 година течно је говорио приближно 10 језика, док је као одрастао човек говорио 40 језика, а изјаснио се да говори 78 језика и дијалеката. Занимљив податак је то што никада није изашао ван граница своје родне земље Италије.

Записи из Македоније

Школовање у Матици

Буџетски индекси за петоро студената Министарство просвете и науке Републике Србије донело је одлуку у складу са пројектом „Србија за Србе из региона” о стипендирању петоро студената из Републике Македоније који ће своје школовање наставити на факултетима Универзитета у Београду у школској 2012/2013. години

На основу конкурса за упис студената у прву годину основних и интегрисаних студија на високошколским установама чији је оснивач Република Србија предвиђено је да и студенти који су средњу школу завршавали ван територије Србије могу да конкуришу за упис на факултете и високе школе у Србији. Међу њима се разликују три групе и то: српски држављани који су средњу школу завршили у иностранству, припадници српске националне мањине из неке од суседних земаља, као и страни држављани.

Упис држављана Србије који су средњу школу завршили у иностранству

У случају да је држављанин Србије средњу школу завршио у иностранству, има право да се у Републици Србији школује под истим условима као остали држављани Србије, што значи да може да конкурише за жељене студије, полаже пријемни и зависно од успеха на испиту оствари и право на буџетско финансирање. Чак и ако у првом уписном року немају нострификована документа неопходна при упису, високошколска установа ће овим кандидатима омогућити да конкуришу у другом уписном року након нострификације школских сведочанстава стечених у иностранству. Упис ових кандидата се врши на основу посебне ранг листе у оквиру квоте која представља 2% броја одређеног за упис студената на терет буџета, односно броја оних који не плаћају школарину.

Упис припадника српске националне мањине

Уколико припадник српске националне мањине из неке од суседних земаља (под којима се подразумевају: Мађарска, Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Босна и Херцеговина, Словенија, Хрватска и Црна Гора) конкурише у Републици Србији, остварује иста права на високо школовање као држављани Србије. У пракси то значи да могу да студирају и на буџету ако остваре задовољавајући успех на пријемном испиту, остваре

Записи из Македоније

право на исхрану у мензи, смештај у студентском дому и бесплатно лечење у Студентској поликлиници. Велики интерес студената из Македоније Уназад неколико година Београд спада међу популарне дестинације за студенте из Македоније, нарочито оне српске националности који могу да користе бенефиције као српски држављани. На основу чл. 23 ст. 2 Закона о државној управи (Сл. гласник РС, бр. 79/2005, 101/2007 и 95/2010) и у складу са пројектом „Србија за Србе из региона” усвојеног Закључком Владе 05 бр. 451- 9700/2011 од 22.12.2011. године, министар просвете и науке Републике Србије донео је одлуку којом се додељују стипендије за школску 2012/2013. годину за следеће кандидате из Републике Македоније које ће бити реализоване на факултетима Универзитета у Београду: 1. Драгана Миленковић (основне студије на Хемијском факултету); 2. Сандра Стевковић (основне студије на Економском факултету); 3. Александар Ружин (мастер на Математичком факултету); 4. Марија Васиљевић (основне студије на Факултету организационих наука); 5. Моника Петрова (докторске студије на Правном факултету). Поред пет стипендија за кандидате из Македоније, додељено је и седам стипендија за кандидате из Албаније, седам из Босне и Херцеговине, седам из Мађарске, две из Румуније, једна из Словеније, пет из Хрватске и пет из Црне Горе. Студенти из Македоније, Мађарске и Албаније су полагали тест из српског језика као страног језика крајем августа ове године. Они стипендисти који су положили тест из српског, као страног језика, уписаће жељене студије (основне, мастер или докторске студије) у школској 2012/2013. години. Стипендисти који не познају српски, похађаће курс из српског језика као страног у организацији Центра за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду у школској 2012/2013. години. На крају курса полагаће тест из српског језика као страног језика. Стипендисти који не положе тест изгубиће право на даље школовање у оквиру Пројекта, каже се у саопштењу Министарства просвете Републике Србије. Ова одлука је претходних година подигла поприличну буру будући да су кандидати своју националну припадност потврђивали једино писаном изјавом овереном у општини пребивалишта, док држављани Србије који студирају у овим земљама школарину плаћају у рангу страних држављана. (Аутор Нена Ристић Костовска, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 38/39, септембар/октобар 2012. година)

Алтернативне ваннаставне активности у ОШ „Вук Караџић” у Куманову

„ Драмци” испит полажу у част просветитеља

У сусрет дану прославе Светог Саве, 2013. године, на иницијативу школског библиотекара, почела је са радом драмско-рецитаторска секција, „Драмци” чији чланови настављају традицију образовања на српском језику, у измењеним условима и околностима Основна школа „Вук Карађић” у Куманову, једина је двојезична школа на територији општине Куманово, регистрована за наставу на српском и македонском језику. Међутим, стицајем околности 2008. године прекинута је настава на српском језику. Руководилац секције, професор компаративне књижевности, Елизабета Краљевска (рођена Алексић), за Слово објашњава да је првобитна идеја била да се национални празник Срба након толико година обележи и на српском језику. „Пошто су ученици невероватно брзо и лако савладали дикцију и правилно изражавање, ова секција је прошле године обезбедила учешће на централној прослави Дана Светог Саве, у организацији Уједињене српске заједнице, Кола српских сестара и Фудбалског клуба Куманово, каже Елизабета Краљевска. Објашњава да је вероватно тај наступ био пресудан, да деца испоље додатно интересовање за овај тип ваннаставних активности, па је тако секција нарасла на око 20 чланова до краја школске године. „На моје огромно задовољство тај се број константно повећавао, па тако данас имамо 32 активна ученика у овој секцији, која постаје својеврстан бренд наше школе. Од првог наступа до данас, из милоште названи Драмци, наступили су на десетак, манифестација успешно промовишући како македонски, тако и српски језик. Али оно што ову децу чини изузетном то је њихова неизмерна креативност. Они су сами написали драму „Батко Ђорђија“ на кумановском дијалекту, чија је премијера била за Дан школе 2013. године. Поводом Месеца књиге у новембру су нас опет почастили својим текстом „Живе књиге”. Осим писања ова деца сама праве костиме од старе гардеробе, осмишљавају сценографију и шминку. Међутим, програм секције не обухвата само практични део, бар једном месечно имамо класичну наставу која садржи историју драме од самог настанка са посебним акцентом на античку драму, па тако, помало дотичемо и грчку митологију као основу западне културе”, објашњава наша саговорница. Чланови секције су ученици шестог, седмог и осмог разреда,

а њихова предавања се, како каже, генерички надовезују наставном плану и програму у школи. „Изговор и дикција вежбају се рециталом. Изучувању језика приступамо на један алтернативни начин који је деци интересантнији. Користим аудио записе на којима српски песници сами рецитују своје стихове и дајем деци да их неколико пута чују, а онда понове. При том се свака грешка исправља објашњењем граматичких правила, али само у оној мери и на примерима који ће задржати њихову пажњу. По мом мишљењу овакав приступ је функционалнији, јер се жива материја језика учи из праксе много више него из књига. Још један доказ о исправности оваквог приступа је овогодишњи школски програм поводом Дана Светог Саве. Целокупни програм је био на српском језику, а шансу да покажу свој напредак имали су искључиво најновији чланови секције. За четири месеца рецитујући и читајући, они су и вуше него успешно извели драму „Свети Сава и голубица”, кратку драматизацију „Свети Сава и ђаво” и рецитовали две песме Војислава Илића. Први текст, „Свети Сава и голубица” симболично приказује историју српског народа и истиче значај овог светитеља и просветитеља, док је други – шаљива ода мудрости свеца. Захваљујући подршци у школи активни чланови ове секције, са руководиоцем, што пројектно и програмски планирано, а „што у ходу”, прихватају нове облике рада. „Многи су пројекти рађени у сарадњи са осталим секцијама школе, а све то уз подршку директора, Надице Петровске. На жалост, део активности нам је ограничен због скученог простора. Пробе одржавамо у школској библиотеци и то само једном недељно. Деца стварно показују интерес и љубав према овом типу уметности, и било би жалосно да никад не стану на позоришну сцену. Уосталом Куманово је град одакле је поникло доста значајних имена драмске уметности, драматурга, глумаца, режисера и продуцената. А наше ваннаставне активности у школи су често први филтер за одређивање животног позива ученика. С друге стране ово је једини начин који омогућава декларисаним Србима у школи да говоре матерњим језиком”, каже Елизабета Краљевска.

Нове премијере

Популарна секција „Драмци” из Основне школе „ Вук Карађић” у Куманову, до краја фебруара извешће годишњу презентацију рада. Ако „све иде по плану”, како се надају, тада ће бити изведена два нова драмска текста српских аутора, на српском језику. У сарадњи са фото-кино Клубом Козјак из Куманова припрема се и видео-запис свих досадашњих извођења чланова секције. (Е.В, Слово бр. 43, фебруар 2014. година)

Записи из Македоније

Дечји литерарни сусрет у селу Лешок, крај Тетова

Пишемо и стварамо на српском језику Литерарни сусрет „Пишемо и стварамо на српском језику” у организацији Удружењa Срба и Македонаца из Тетова одржан је од 7. до 9. октобра ове (2011) године у манастирском комплексу Св. Атанасија у селу Лешок

На завршној свечаности, у присуству бројних гостију присут нима се обратио амбасадор Ре публ ике Србије у Републици Македонији, Томислава Ђурин, уједно похваливши медије који су дали публицитет овом догађају, посебно значајном за одржање правилних програмских приступа у очувању матерњег језика и националног идентитета Срба у Македонији. „Овај моменат који сте одабрали да организујете Литерарни сусрет „Пишемо и стварамо на српском језику’’ је веома значајан, јер се управо ових дана спроводи попис становништва, како овде у Македонији, тако и у Србији. Ви сте лојални грађани Македоније, и ваша дужност и обавеза је да у њему учествујете, али је то такође прилика да се изјасните о својој националној припадности, о језику којим говорите и вери којој припадате. Будите поносни што сте Срби. Позивам такође овом приликом и Македонце да се у Србији изјасне о својој етничкој припадности”, рекао је Ђурин. Амбасадор је са жаљењем констатовао да је заступљеност српског језика у образовном процесу у Македонији неадекватна броју Срба у овој земљи. То непобитно потврђује недопустово мали број ђака који похађа наставу на матерњем српском језику. По нашим проценама то је пет пута мање него што би требало да буде реалан број ђака... Садашњих 191 је заиста миноран. „Македонска држава јесте учинила један мали напор и штампала је по први пут после 20 година књиге на српском језику за основце, али се мора још тога урадити”, указао је амбасадор Србије у Македонији. Посебно је похвалио ангажованост чланова Удружења Срба и Македонаца у Тетову што су спровели овај пројекат, окупили децу, родитеље, наставнике, са максималним напором, уз недовољно средстава. Но, марљив рад је дао резултате. Госте је на скупу поздравио почасни председник Удружења, др Драган Филиповић, док је песник Мирко Видоески, као ментор и гост мани фестације поздравио присутне подржавајући радионицу и прочитао песму „Црвена’’. Песник Петко Давевски из Тетова је са пуно сете прозборио о српском језику, његовој лепоти и дубини, уз подсећање да је то језик његовог образовања, а публици се представио песмом „Циганско лето’’. Водитељ програма Миодраг Николић је веома надахнуто казивао „Песму о песми’’ Јована Јовановића Змаја, управо дочаравши претходно изречене речи у којима се дотичу

Записи из Македоније

сви животни сегменти, са врло лепим излагањем. Пријемчиво је поезију читала и најављивала учеснике Гордана Георгијадис из Тетова, дајући посебно расположење читавом скупу.

Књига за подршку

На позив Удружења школама и невладиним организацијама за учешће на овом сусрету одазвали су се Центар „Вук Караџић” из Кучевишта, ОШ „Кирило и Методиј” из Кучевишта, ОШ „Кирил Пејчиновић” из Теарца, као и КИЦСМ Спона из Скопља, уз медијску и другу логистику и донацију књига... Председник Споне Милутин Станчић је поздравио госте честитавши Удружењу на маштовитости и успешно спроведеном пројекту, уз наду да ће све то као и до сада, заједничким снагама бити преточено у једну сталну манифестацију за афирмацију и неговање литературе и писане речи на српском језику у Македонији. Станчић је у име Споне Живомиру Борићу, председнику Удружења из Тетова, поклонио монографију „Светска баштина Србије’’ у знак захвалности за досадашњу успешну међусобну сарадњу и као честитку за успешно организован и спроведен пројекат Пишемо и стварамо на српском језику. Спона је за ову прилику даривала 50 наслова које је касније председник Станчић уз дипломе уручио ђацима. Књиге су Спони стигле из Портал штампарије, Народне библиотеке Србије, Повеље из Краљева, Хуманитарне организације Срби за Србе...

Поруке младих песника

На литерарном сусрету „Пишемо и стварамо на српском језику’’, уз подршку Министарства културе Републике Србије, веома успешно се представило 14 ђака који су рецитовали и своје, или су читали и стихове познатих српских аутора посвећених Св. Сави, Косову и Метохији, природи и љубави.

Фото 2018.

Стефан Станковски, Драгана Нешковић и Александар Глушкин из Центра „Вук Караџић”, из Кучевишта на Скопској Црној Гори, су ђаци који су лане похађали факултативну наставу српског језика у оквиру пројекта Споне, под вођством координатора Милене Митић. Присутни на свечаности отварања сусрета су са посебном пажњом пратили њихове наступе, наградивши их на крају бурним аплаузом. Наташа Комненовић, Лиле Нешковић, Мирјана Нешковић и Јелена Славковић из ОШ „Ћирило и Методије” из Кучевишта су веома раздрагано са надахнутим умећем казивали стихове о Србији. Читали су своје радове, ни мало не марећи за изненадно освежење. Жеља за успешним литерарним дружењем била је како кажу, изразито јача од изненадне хладноће у Лешоку . Из Школе „Кирил Пејчиновић”, из суседног Теарца, на скупу су учествовали Борица Стојчевска, Анастасија Божиновска, Јелена Кировска и Јована Христовска, док су ОШ „Браћа Рибар” представљали ученици Симона Трајановић, Гордана Стефановска и Тијана Петковска... Зацртани циљ овог пројекта да се деца из основних школа и група допунске наставе невладиних организација Срба у Македонији окупе, друже и саставе литературно дело (поезију или кратки прозни састав) на српском језику, спроведена је веома успешно. Тему литературних дела Говор поезије подржала је у току програма и шармантна Марија Стефанова из Тетова, иначе чланица Удружења Срба и Македонаца, која је веома лепо, прибраном дикцијом и елегантим држањем, прочитала песму Косте Абрашевића „Братство’’. Угледни и поштовани суграђанин из Тетова Илија Петковски прочитао је песму „Мостови’’, за шта је добио буран аплауз...

Пркосили хладноћи

Учеснике сусрета у манастирском комплексу у Лешоку није пореметила ни киша, ни хладно време, а ученици нису одступили ни од своје „летње” гардеробе потврђујућу сву снагу младости у свим ситуацијама. (Аутор Дуле Јоксић, лектор Ђорђе Кандић, Слово бр. 34, новембар 2011. година)

Записи из Македоније

Службена вишејезичност на локалном нивоу

Српски језик недовршена прича

У Македонији се у 31 општини као службени језик користи барем један језик мањинске етничке заједнице, док је српски језик у употреби у три општине: Чучер Сандево, Старо Нагоричане и Куманово по одлуци Савета општине 2010. године и општини Куманово (8,59) по одлуци Савета општине 2010. године. Иако је македонски модел локалне вишејезичности скројен да омогући употребу уставних права мањинских етникума, ипак постоје многе потешкоће у пракси. Ова студија је показала да Скопље и Гостивар предњаче у спровођењу службене вишејезичности, док у већини јединица локалне самоуправе примена мањинских језика често заостаје у пракси, иако је то формално-правно дефинисано.

Шта је предвиђено Законом о језицима

Новим одредбама Охридског споразума Македонија је значајно либерализовала своје језичке политике према мањинским етничким заједницама. На националном нивоу уведен је још један (српски) језик у службеној употреби, а уведено је и високо образовање на матерњем језику за припаднике мањинских заједница. У студији под насловом „Локалне језичке политике за мањинске етничке заједнице – могућности за ефикаснију примену” коју је узрадио Институт за демократију из Скопља, каже се да у 31 вишејезичној општини албански језик је у службеној употреби у 27, док су на локалном нивоу у службеној употреби и турски, српски, влашки и бошњачки језик. У 22 општине употребљава се један језик мањинске етничке заједнице као службени, у седам општина употребљавају се два мањинска језика, а у две општине прописано је да се користе три оваква језика. Осам општина је увело језик посебне мањинске заједнице као службен иако иста представља мање од 20 одсто становништва. Према овим показатељима српски језик се користи у Општини Чучер Сандево, јер Срби чине 28,56% популације, у Општини Старо Нагоричане где чине 19, 13%

Записи из Македоније

Закон о језицима (2008) регулише сферу јавне политике о службеној употреби језика у Републици Македонији које говори барем 20 % грађана у јединицама локалне самоуправе. Овај закон садржи конкретан део о употреби језика на локалном нивоу. Дакле, службена употреба језика мањинских заједница подразумева писмену и усмену употребу у саветима општине, у комуникацији грађана са органима и телима локалне самоуправе што такође укључује писмену и усмену употребу укључујући и приступ информацијама од јавног карактера. Закон се такође односи и на комуникацију грађана са јавним предузећима у надлежности јединица локалне самоуправе (усмену и писмену), затим на употребу за информативне намене (Службени гласник, општинске новине, обавештења на огласној табли, објаве на веб-страницама. Такође, овим Законом се предвиђају табле на општинским зградама, путним правцима, имена улица, мостова и других инфраструктурних објеката на језику којим говори 20 %грађана те јединице локалне самоуправе. Иначе, постоје два основна правила за креирање локалних језичких политика. Прво, јединица локалне самоуправе има обавезу да обезбеди „гарантовану употребу” матерњег језика заједницама које чине 20% популације. Друго, савети јединица локалне самоуправе одлучују о употреби језика заједница које чине мање од 20% популације, с тим што је ова одлука дефинисана као условљена.

Шта се преводи

Ова студија је показала да се у пракси не преводе сва документа. То је посебно случај у мањим и неразвијеним јединицама локалне самоуправе. Најчешће се преводе Дневни ред седница и Одлуке Савета. Имплементација овог сегмента локалне језичке политике показује да су табле на општинским зградама уредно написане чак и у општинама са скромнијим буџетом. Када су у питању објаве у Службеном гласнику ова студија указује на употребу само два језика: македонског и албанског, док се језици „мањих” заједница не користе у овом делу језичке политике. Огласне табле показују извесно шаренило. Негде се објављују само на једном језику, већи је број оних који објављују на два језика, а такође је мали број објављивања на више од два језика. И знаци поред пута показују колико је општина богата. У мањим су једнојезични, а у већим вишејезични. Комуникација грађана са органима и телима локалне самоуправе је

најнеразвијенија област у употреби језика мањинских заједница, посебно код оних које су испод 20% популације, а у већини случајева комуникација на тим језицима није омогућена. Лакше је са писаном документацијом која се спроводи на два службена језика, македонски и језик највеће мањинске заједнице, што са друге стране зависи и од компетенције самог службеника.

Тешкоће у примени

Пракса је показала да се спровођење локалне језичке политике најслабије и најтеже спроводи у малим општинама које имају скромне буџете и немогу да запосле професионалне преводиоце и покрију трошкове превода. Уместо тога преводилачке обавезе обављају већ запослена лица која нису професионални преводиоци. Локалне језичке политике повлаче одређене трошкове које мање општине тешко могу да поднесу.Овај проблем би могао да се реши уколико држава директно из свог буџета финансира те мале општине како би могле да запосле такве стручњаке. У крајњем случају држава може да оснује регионалне преводилачке центре који би покривали више општина. Општински буџети се не би оптерећивали а услуге би се вршиле квалитетно и брзо, предлаже се у студији.

Српски без тумача

У јединици локалне самоуправе Чучер Сандево, где Срби чине 28,56% популације, имплементација овог Закона спроводи се у отежавајућим околностима. Поред македонског као званичног, Законом о језицима у службеној употреби предвиђени су српски и албански. „Општина годинама функционише у привременим просторијама па за симултани превод имамо опрему а немамо салу, тако да превод седница није могућ . Што се тиче документације за Савет општине преводи се све, од Дневног реда до записника, одлука и сл. Професионалних преводилаца немамо а потребе превода извршавају запослени или ангажујемо наставнике из школе. Тренутно је у изради веб страница која ће садржати информације на четири језика, македонском, енглеском, албанском и српском језику, рекао је за Слово Сашо Урдаревски, запослен у управи општине. У општинама Старо Нагоричане и Куманово где Срби чине 19, 13% и 8,6% популације, српски језик као службени уведен је по одлуци Савета општине 2010. године. Нажалост, и поред бројних покушаја нисмо успели званично да сазнамо како тече имплементација Закона о језицима у овим јединицама локалне самоуправе. Једно је сигурно - добар део службеника солидно се служи матерњим српским језиком, али професионалних преводилаца ипак нема. Општине Старо Нагоричане и Куманово имају своје веб стране, али не и информације јавног карактера на српском језику, а путоказе је већ спасила ћирилица. Имплементација Закона о језицима намеће утисак да је службена употреба језика мањих етничких заједница ипак недовршена прича. Потреба мониторинга и запошљавања и ангажовања додатног броја професионалних преводилаца је евидентна као и њихова перманентна обука. Са друге стране неопходно је да грађани буду боље информисани о праву на службену употребу матерњег језика, што је свакако задатак јединица локалне самоуправе. (Нена Ристић Костовска, Слово бр. 48, 2014. година)

Записи из Македоније

О издавачу Удружење жена Српкиња у Републици Македонији основано је 1992. године, у периоду распада бивше државе као једна од првих невладиних организација српског народа у Македонији. Иницијатор је био новинар Драгослав Новаковић, а прве чланице Станка Новаковић, Дара Новаковић, Деса Каровић, Мира, Љиља, Зорка, Рада, Нада, Зорица, Ружа, Драгана… У почетку је радило хуманитарно, а у каснијем периоду на организовању низа успешних књижевних вечери и промоцији књижевника из Србије, обележавању значајних датума (Савиндан, Видовдан), и промоцији младих талентованих људи. Од пројеката који су од изузетног значаја за очување српског језика и идентитета српског народа у Македонији издвајамо сарадњу са немачком Фондацијом „Фридрих Еберт” и то у два наврата. Први, 2002. године, под насловом „Толеранција и међуетнички суживот” где смо имале четири реферата и други, 2003. године, под насловом „Социоекономски положај жена у различитим етникумима у Републици Македонији” чији је општи циљ био упознавање са проблемима жена у различитим етничким срединама. По нашим сазнањима ово је била прва прилика у којој се проговорило и о положају жене Српкиње, дакле од жене универзитетског професора, лекара, адвоката до домаћице, уз посебан осврт на жене у руралним срединама и женама без докумената. У сарадњи са Одељењем за културу Града Скопља реализовано је три пројекта. Монодрама „Азбука Вуков рјечник” 2013. године, представљена у основној школи „Кирил и Методиј” у Кучевишту на Скопској Црној гори, затим, монодрама „Скопље-Београд, Београд-Скопље” 2014. и монодрама „Он, ја и Чудо” 2015. године, које је изводила глумица Драгана Боснић http://www.srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1343-nova-monodrama-dragane-bosnic-uskoplju-on-ja-i-cudo,http://tvnova.mk/vesti/kultura/monodramata-gospod-e-zhiv-na-scenata-na-veleshkiot-teatar/ У сарадњи са Управом за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Министарство спољних послова Републике Србије, и општином Центар-Скопље издата је Збирка репортажа под насловом „Приче из Македоније” https://issuu. com/myart-gary/docs/price_iz_makedonije Пројекат за децу „Азбука и музика” поводом 200 годишњице првог издања Вуковог српског рјечника у селу Лешок код Тетова у оквиру манифестације „Пишемо и стварамо на српском језику” у сарадњи са Министарством културе Републике Македоније, КИЦ Споном, општином Центар-Скопље. http://www.srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/3414-iz-decje-svetosavske-pricaonice-u-sponi-vekovi-su-prohujali-odcudesen-one-noci, http://www.srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/3368-stihovi-srpskih-pesnika-medju-nama-i-podeliradost-u-sponi-vece-poezije-uoci-novogodisnjih-i-bozicnih-praznika

О приређивачу ове збирке

Нена Ристић Костовска је рођена 1970. године у селу Златокоп код Врања. Основну и средњу школу завршила је у родном граду. Дипломирала је на Филолошком факултету у Скопљу на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. У периоду од 2004. до 2014. године ради као новинар, најпре у часопису „Поглед”, а касније и у часопису „Слово”. Из тог деценијског искуства, радећи искључиво на репортажама о животу Срба и људи српског порекла, чува драгоцена искуства, што је, заправо, и био мотив овој публикацији. Преводилачким радом интензивно се бави од 2001. године. У том смислу издваја сарадњу са Министарством за образовање РМ, Бироом за образовање РМ, Пољопривредним факултетом у Скопљу, Новом Саду и Сарајеву, Државним испитним центром РМ, Институтом за стандардизацију РМ. У невладином сектору је од 1999. Као један од најзначајнијих пројеката издваја сарадњу са КИЦ Споном у факултативној настави на српском језику за ученике и студенте у периоду од 2010. до 2015. године, у Скопљу и селу Речици код Куманова.

Записи из Макед

ISBN 978-608-4847-10-6

102 Записи из Македоније