Our Past 15 by National Museum Kraljevo

НАША ПРОШЛОСТ

COLLECTION OF PAPERS

OUR PAST 15 NATIONAL MUSEUM KRALJEVO HISTORICAL ARCHIVES KRALJEVO

УДК 93/94

ISSN 0550–4317

ЗБОРНИК РАДОВА

НАША ПРОШЛОСТ 15 НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО

КРАЉЕВО 2014

Уређивачки одбор мр ВЕРА БОГОСАВЉЕВИЋ ПЕТРОВИЋ, ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, др КОСТА НИКОЛИЋ, проф. др КАТРИН ОРЕЛ (Француска), проф. др АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА, проф. др РАДИВОЈ РАДИЋ, др ЉУБОДРАГ П. РИСТИЋ, РАДОМИР РИСТИЋ, проф. др АЛЕКСИС САВИДИС (Грчка), др МИХАЕЛА СИМИОН (Румунија), проф. др МИРОСЛАВ ТИМОТИЈЕВИЋ, др ВРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ (Бугарска), ВЕРА ФИЛИПОВИЋ Уредници ДРАГАН ДРАШКОВИЋ РАДОМИР РИСТИЋ

На корицама: Аплика у форми главе Силена, месинг, I век н. е., А-1485, Црквине у Конареву, Краљево Полеђина корица: Крст на врху калоте циборијума Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ штампан је уз финансијску помоћ Града Краљева и Министарства културе Републике Србије

Садржај / CONTENTS

СТУДИЈЕ STUDIES

Димитрије Љ. Маринковић

Душан C. Рашковић Гордана Г. Гаврић

Драгана Грбић

Марија Алексић Чеврљаковић Олег Романов

Радивој Радић

Драгољуб Даниловић

Милољуб Арсић Радомир Ристић

Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновић у Манастиру Жичи The Epiphany Water Pavilion in the Monastery of Žiča Designed by Momir Kurunović

Римске и рановизантијске фибуле на источним падинама Копаоника Roman and Early Byzantine Fibulae on the Eastern Slopes of Kopaonik

О изворима за племенске заједнице у Горњој Мезији On the Sources for Tribal Communities in Upper Moesia

Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева An Appliqué Depicting Silenus from the Site Crkvine at Konarevo near Kraljevo

Скакавци долазе! (Цртица о једној пошасти) Grasshoppers are coming! (Sketch about a Plague)

Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче и област Западног Поморавља од 13. до 15. века The Borders and Territory of the Eparchy of Žiča, the Estate of the Monastery of Žiča and the Region of the West Morava Valley from the 13th to the 15t Century

Породица Зубовић – данас Војмиловци The Zubović Family – today Vojmilovci

Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века Diseases and Other Causes of Death of the Inhabitants of Kraljevo at the End of the 19th Century

Иван М. Бецић

Краљевска акционарска штедионица (1885–1941) The Royal Shareholders’ Savings Bank (1885–1941)

101

Анђелка Драгојловић

Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду Material and Spiritual Renewal of the Monastery of Žiča in the Mid-War Period

113

Силвија Крејаковић Александар Бережнов

Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница Allied Bombing in 1944: Kraljevo, a Heap of Ruins – Mass Grave

137

Милош Тимотијевић

70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015) 70 Years after the Victory over Fascism in Serbia (1945–2015)

173

Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког Rehabilitation of Dr Vasilije (Kostić), Bishop of Žiča and Banja Luka

191

Горан Давидовић

АРХИВИСТИКА И МУЗЕОЛОГИЈА ARCHIVAL SCIENCE AND MUSEOLOGY Милена Милчева

Централни државни архив Историја, архивске збирке, сведочанства о бугарско-српским односима The Central State Archives: History, Archive Collections, Testimonies of Bulgarian-Serbian Relations

215

Слађана Спасић

Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву Nostrified Banknotes from the Numismatic Collection of the National Museum in Kraljevo

235

Прикази BOOK REVIEWS Биљана Сикимић

Срби у Будимској доњој вароши Табан према пописима из 18. века, Архив Србије, Београд, 2014, стр. 151, приредили Вера Филиповић и Александар Рафаиловић Serbs in Taban, the Lower Town of Buda, according to the Censuses of the 18th Century, Archive of Serbia, Belgrade, 2014, 151 pages, edited by Vera Filipović and Aleksandar Rafailović

257

Наташа Павловић

Откривање Балкана, Мали Немо, Панчево, 2013, стр. 229, Сања Лазаревић Радак Discovering the Balkans, Mali Nemo, Pančevo, 2013, 229 pages, Sanja Lazarević Radak

260

Милутин Тадић

Манастир Нова Павлица, Краљево, 2014, стр. 63, фотографије у боји, резиме на енглеском, библиографија, Бранислав Цветковић, Гордана Гаврић Nova Pavlica Monastery, Kraljevo, 2014, 63 pages, colour photographs, summary in English, bibliography, Branislav Cvetković, Gordana Gavrić

264

димитрије љ. маринковић

Завод за заштиту споменика културе у Панчеву

UDK BROJEVI: 94(497.11); 352(497.11)(091) ID: 207164172

ПАВИЉОН ЗА БОГОЈАВЉАНСКУ ВОДУ МОМИРА КоРУНОВИЋ У МАНАСТИРУ ЖИЧИ1

Апстракт: Основни мотив текста је покушај да се укаже на историјско порекло облика циборијума, као и богословске разлоге који су утицали на одабир модела за различиту примену у Манастиру Жичи. Кроз дескриптивну анализу приказана јe архитектоника циборијума – павиљона за богојављенску воду који је у порти Манастира Жиче пројектовао архитекта Момир Коруновић, описано је уобличавање свих архитектонских елемената расветљавањем компоновања геометрије примењених облика, као и порекла и обележја узора за уобличавање његових појединости. Кључне речи: црква, литургијски намештај, циборијум, фијала, агиазма, суд за освештану воду Балдахин над судом за освештену воду, представља посебну варијанту употребе циборијума у хришћанској пракси.2 Павиљон такве конструкције и намене често се у литератури назива и фијалом (φιάλη) или агијазмом (αγίασμα, Ag„a›ma, агїазма)3, иако се фијала односи само на чашу (II Мојс. 27, 3; Нејем. 7, 60; Апок. 15, 7; 16, 1) која се агијазмом, тј. освештаном водом испуњава. Треба поменути да агијазма, која означава свету воду, може да буде „великаѧ” , тј. вода која је освештана чином великог освештења уочи празника Богојављења и на сам празник Богојављења, као и она вода на којој се извршила света тајна кршетња, али и „малаѧ”, тј. вода која је освештана чином малог освештења (αγιασμός).4 Иначе, тај суд се још назива и купелницом (kupel7nica), а овај назив је могао да проистекне из речи KŸp0l7 < kŒ p0l7 (ϰολυμβήϑρα). Балдахинска конструкција која је надкривала овај суд за воду пратила је развојни пут хришћанске симболике кроз слављење освештане воде испуњене божанским Духом. Иако се у савременој литератури ова посуда назива и крстионицом,5 потребно је да се нагласи да је она ипак служила искључиво за освештавање воде и њено чување.6 У православној цркви чин великог водоосвештења обавља се на вечерњој служби пред сам празник Крштења Господњег (Богојављење)7, а на Западу се врши у пасхалну ноћ. Молитва за освештење воде је текст чији је садржај од изузетно велике догматске важности. Написао га је Свети Софроније, патријарх јерусалимски, у VII веку.8 Текст говори о космичкој димензији оваплоћења, као и Христовом крштењу као чину космичког обнављања. Јављање Свете Тројице на крштењу Господњем испуњава светлошћу космос, а земља прима семе нове твари освештењем природе вода.9 Сл. 1. Циборијум над фијалом у порти Манастира Жиче (арх. Момир Коруновић)

Овај рад је проистекао из ауторовог вишегодишњег истраживања циборијума. Преданим радом и поузданом израдом техничких цртежа циборијума и фијале у Mанастиру Жичи пријатно ме је задужио господин Ненад Беговић, струковни дизајнер индустријских производа, на чему му овом приликом љубазно захваљујем. 2 Д. Маринковић, Циборијум – порекло, историја и типологија облика, Теолошки погледи, Год. 40, бр. 1/3, Београд 2010, 126–127 (са наведеном старијом литературом). 3 С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935, 1. 4 Исто, 304. 5 Д. Поповић, Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Београд 1999, 333. 6 Sturgis’ illustrated dictionary of architecture and building, An Unabridged Reprint of the 1901–2 Edition, R. Sturgis et al. Vol. III, O-Z, New York 1989. 148–149; Ј. Брија, Речник православне теологије, прев. са румунског епи скоп Митрофан (Кодић), Београд 1997, 24; Д. Поповић, нав. дело, 1; O. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, Зограф 27, Београд 1998–1999, 61–77 (где је наведена сва старија литература); О. Кандић, Градац, Београд 2005, 155–157. 7 О поретку чина великог водоосвећења видети: Велики типик (устав црквени), саставио В. Николајевић, Београд 1984 (репринт из 1929), 96–98. 8 Свети Софорније је најпознатији по томе што је написао Житије Преподобне Марије Египћанке, саставио део Триода, приредио Чин великих часова на навечерје Божића и уо бличио Чин великог водоосвећења на 1

навечерје Богојављења. Упокојио се у Господу 638 (или 644) године. Видети његово житије: Монах Тадија, Пролог, Београд 1984, 186; Јеромонах Хризостом (Столић) Хиландарац, Православни светачник, месецослов светих, Том први, спетембар– јун, Београд 1988, 349. 9 O. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, нав. дело, 61–77. 10 Ј. Максимовић, Камен, Историја примењене уметности код Срба, I том, Средњовековна Србија (група аутора), Београд 1977, 244; Д. Поповић, Агиазма, нав. дело, 1. 11 Д. Поповић, Агиазма, 1. 12 O. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, 61–77; М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Дечани, Београд 2005, 238. 13 Д. Поповић, Агиазма, 1; O. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, нав. дело, 61–77; О. Кандић, Градац, 156–157; Д. Поповић, Агиазма манастира Мораче, Гласник ДКС 27, Београд 2003, 86–89. 14 Д. Поповић, Агиазма, 1. 15 С. М. Ненадовић, Студенички проблеми, САОПШТЕЊА III, Београд 1957, 9–47, 76–84; М. Чанак-Медић, Архитектура, Студеница (група аутора), Београд 1986, 68; М. Чанак-Медић, Архитектура Немањиног доба I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1986, 110, 144 (сл. 55), сл. 132, 134; Д. Поповић, Агиазма, 1; С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, Београд 2003, 147, 155, 456; М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Студеница, Нови Сад 2011, 97, 99; Д. Љ. Маринковић, Циборијум над фијалом у манастиру Студеници, Наша прошлост 12, Краљево 2011, 102–105 (сл. 1, 2, 3, 6, 7). 16 С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 463. Критички приказ Ненадовићеве реконструкције видети код: Д. Љ. Маринковић, Циборијум над фијалом у манастиру Студеници, 107–109. 17 Сава Хиландарац, Света Гора, превео Ђура Б. Димић (репринт издања, Београд 1898), Пожаревац 1989, 92, М. Јовановић, Фијала у манастиру Хиландару, Хиландарски зборник 2, Београд 1871. 18 П. Христу, Света Гора Атонска, Манастир Велика Лавра (са енглеског превео В. Јанковић), Београд 1994, 220. 19 М. Јовановић, Фијала у манастиру Хиландару, Хиландарски зборник 2, Београд 1971, 173–185; С. Ненадовић, Осам векова Хиландара, 199–202; В. Кораћ, М Ковачевић, Манастир Хиландар, Конаци и утврђење, Београд 2004, 25–26. О примеру фијале у Румунији видети: Trestioreanu, Constantin, i

У прилог оваквом схватању иде и чињеница да су овакве посуде обавезно имале поклопце, који су имали намену чувања освештане воде.10 Према светоотачком предању, освештена вода није кварљива, па је сходно томе могла да буде употребљавана током године.11 Она је служила за очишћење душе и тела, исцељењу, заштити од свих зала, спасавању од непријатеља.12 На темељу појединих правила Јерусалимског типика, код нас је још Свети Сава увео водоосвештење у фијалама, које се у литургијској пракси одржало до данашњих дана.13 Чин освештења воде, првобитно је вршен на вечерњој служби уочи Богојављења, а од XIV века обухватао је два водоосвештења. Једно је обављано над фијалом на вечерњу, а друго на јутрењу, када се вршило освештење извора. У српској средњовековној средини XIV столећа, ова два чина прописују се у типику архиепископа Никодима, као и у Хиландарском типику из времена цара Душана. Одговарајућим одредбама у оба типика предвиђа се да се у купељници вода освештава на навечерје Богојављења, након заамвоне молитве.14 Колико је познато, у српској средњовековној архитектури само је један суд за освештану воду имао над собом балдахинску конструкцију. Реч је о циборијуму над фијалом подигнутом вероватно на измаку XII столећа испред Богородичине цркве Стефана Немање (велики жупан Рашке око 1168–1196, потом монах Симеон, * око 1113; † 1198) у Манастиру Студеници. Доградњом припрате у Студеници 1235. године, трудом краља Стефана Радослава (владао 1228–1234, потом монах Јован, * око 1192; † после 1235), ово литургијско постројење нашло се у унутрашњости новобразованог простора. О постојању тог циборијума данас сведоче још само сачуван и у југозападни део припрате дислоциран осмоугаони стилобат са разноврсно профилисаним базама стубова полигоналних и кружних пресека који су носили аркадну конструкцију са пирамидалним кровом.15 Његову хипотетичну реконструкцију је дао Слободан Ненадовић.16 По сличном обрасцу, али у сасвим новом стилском руху барокних обележја, настао је циборијум над судом за освештану воду у порти Манастира Хиландара.17 Натпис на спољашњој страни овог богослужбеног објекта сведочи да је он на данашњем месту подигнут 1784. године. Имајући у виду чињеницу да су циборијуми над фијалама у портама манастира на Светој Гори углавном смештени између саборне цркве – католикона и трпезарије18, положај овог хиландарског циборијума са северне стране Цркве Ваведења Богородичиног, коју је подигао краљ Милутин (Стефан Урош II Милутин, владао 1282–1321, * око 1253; † 1321), сасвим је неуобичајен за светогорске прилике. Он је са унутрашње стране живописан, о чему сведочи натпис са 1847. годином.19 Већина манастира на Светој Гори поседује истоврстан литургијски објекат сличног облика и архитектонике, попут овог циборијума у Манастиру Хиландару.20 Најстарији циборијум овог типа на Светој Гори изграђен је 1060. године у Манастиру Великој Лаври, и он је истовремено и највећи од свих на читавом Атосу.21 Посматрајући уопштено, ови циборијуми – фијале на Светој Гори међусобно се разликују искључиво по положају у порти у односу на манастирски католикон, затим по величини, облику и украшености суда за освештану воду, као и његовом горњем делу. У минулом столећу у порти Манастира Жиче изграђено је неколико значајних објеката. Већина њих подигнута је на подстицај епископа Николаја Велимировића (*1881; † 1956)22, који се током свог другог архипастировања Жичком епархијом (1936–1941) значајно залагао на пољу градитељства. У епархијском средишту, Манастиру Жичи, тада је било изграђено неколико објеката. Међу њима се најпре издвајају епископски двор, трпезарија и Црква Светог Саве, сви изведени према пројектима које је 1935. године урадио тада већ чувени архитекта Александар Дероко (* 1894; † 1988.).23 Неку годину доцније, епископ Николај за нове градитељске подухвате у Манастиру Жичи позива архитекту Момира Коруновића (* 1883; † 1969). Иако до сада нису разматране околности под којима је у Манастиру Жичи дошло до са10

Димитрије Љ. Маринковић

радње између епископа Николаја и Момира Коруновића, њих несумњиво треба потражити у трећој деценији минулог столећа, када је епископ Николај столовао у Охриду24, а Коруновићево градитељско деловање достизало врхунац управо у околини Охрида. Тада су од Коруновића били наручени пројекти споменика изгинулим регрутима у селу Рамни, здрављак или опоравилиште Свети Стефан на Охридском језеру и коначно монументални пирг – Црква Светог Јована Владимира у порти Манастира Светог Наума.25 Приликом повратка на жичку катедру 1936. године, епископ Николај се за своје градитељске потребе и замисли најпре обратио Дероку. Међутим, својеврстан раскорак између њих, испољен најпре у испостављању пројекта епископског двора знатно доминантнијег изгледа од очекиваног скромног и неупадљивог, а потом и самовољан потез епископа Николаја у одређивању новог места за његово подизање, очигледно нису створили поверење и расположење за наставак сарадње каква је била замишљена на почетку. Из тог разлога се не би могла искључити могућност заокрета епископа Николаја према Коруновићу ради решавања осталих градитељских замисли у епархијском средишту. Њихова већ посведочено добра сарадња из „охридских дана” , више од деценију касније настављена је у Манастиру Жичи. У односу на Дерокова остварења импозантног и монументалног формата, Коруновић је у Жичи својим упечатљивим неимарским живописним рукописом потписао неколико мањих градитељских захвата. Реч је о параклису Светог Јована Крститеља изграђеном на спрату изнад улазне куле у порту, затим чесми Живоносног Источника са декоративним тремом (популарно названој Шајкача, због мотива шајкаче употребљеног у њеној декорацији)26, као и циборијуму над фијалом.27 У овом раду биће речи управо о овом циборијуму – павиљону намењеном наткривању суда за освештану воду, а који је у садржајном смислу јединствен у целокупном Коруновићевом градитељском стваралаштву.28 На самом измаку четврте деценије минулог века у југозападном делу порте Манастира Жиче подигнут је циборијум над фијалом (сл. 1).29 Треба истаћи да ни пре овога ова врста богослужбеног објекта у Жичи није била у потпуности непозната. Неколико столећа раније, у саборној цркви Манастира Жиче, посвећеној Вазнесењу Господњем, били су примењени дубоки проскинитари (προσκυνητάριον) са наменом уоквиравања престоних икона, за које се претпоставља да су својим подножјем имали и намену наткривања неких угледних светиња.30 У новије пак време, у олтару Спасове цркве, подигнут је камени циборијум над часном трпезом.31 Студенички циборијум над фијалом остао је усамљен пример овакве архитектонске структуре у српској средњовековној архитектури. Разлози што његова примена није наишла на плодно тло нису познати. Ипак, судови за освештану воду остали су у примени, пронашавши своје место у јужном делу припрата. Тиме је истакнута њихова богослужбена оправданост. Иако је током потоњих столећа замисао о њиховом наткривању сасвим напуштена, у новије време јавиће се сасвим ретки примери уобличавања балдахинске конструкције над фијалом у амбијентима српских цркава. По предању пратећи genius loci, као и столећима уназад установљене и неговане богослужбене навике, данашњи циборијум над судом за освештану воду из XVIII столећа у порти Манастира Хиландара, драгоцен је део изолованог сазвежђа светогорских наткривених фијала.32 У односу на хиландарски, циборијум у порти Манастира Жиче знатно мање је привлачио пажњу истраживача. Осим у ретким и фрагментарним случајевима проучавања дела нововековне архитектуре33, ово ремек-дело малог формата Момира Коруновића незаслужено је измицало значајнијој пажњи и шире и уже публике. Можда зато што га време подизања тридесетих година минулог столећа још увек не сврстава у старине, а можда и због скрајнутог положаја у жичкој порти, што је остављало утисак да је подигнут пре као успомена на моделе из прошлости, него као потреба за истицањем садржаја које наткрива. Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Marinică, Gheorghe, Bisericile din Ploieşti, I, Bisericile orthodoxe, Ploieşti 2003, 190; С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 456. 20 M. Enev, Mount Athos, Zograph monastery, Sofia 1994, 130 (циборијум – фијала у Манастиру Великој Лаври стр. 130, сл. 116, стр. 141, сл. 131, у Манастиру Ватопеду стр. 147, сл. 140, у Манастиру Ивирону 174, сл. 170, у Манастиру Хиландару стр. 184, сл. 179, стр. 195, сл. 195, у Манастиру Дионисијату стр. 206, сл. 209, у Манастиру Ксиропотаму стр. 215, сл. 216, у Манастиру Зографу стр. 288–89, сл. 290, стр. 321. сл. 321). 21 П. Христу, нав. дело, 118; Циборијум над фијалом у Великој Лаври је претрпео прераде у каснијим вековима. Истоврсни објекат у Ватопеду у основи потиче претпоставља се из средине XIV столећа, али је у великој мери преправљен пре друге четвртине XVII века и делимично 1810. године. О томе видети: Στάυρος Β. Μαμαλούκος, Το Καθολικό της Μονής Βατοπεδίου: Ιστορία και αρχιτεκτονική – Διδακτορική διατριβή (Αθήνα: Εθνικό μετσόβιο πολυτεχνείο, Τμήμα αρχιτεκτόνων, Σπουδαστήριο ιστορίας της αρχιτεκτονικής, 2001, 211– 212, 214, 219. и 391–392 (у оквиру резимеа на енглеском). 22 Епископ шумадијски Сава, Српски јерарси, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996, 375, 377. 23 Б. Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991, 72, 78. А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Корунивића, Манастир Жича, Зборник радова, Краљево 2000, 346–345, 348–349 (сл. 4), 345. 24 Николај Велимировић је најпре био изабран за епископа жичког 1919. године, али је по властитој жељи већ наредне 1920. године прешао у Охрид. Од 1931. године сјединио је Охридску и Битољску епархију у јединствену Охридско-битољску епархију. Том приликом епископ Николај из Охрида прелази у Битољ, као у средиште новообразоване епархије. Међутим, 1936. године, охридско-битољски епископ Николај поново преузима жичку катедру, која је после смрти епископа Јефрема три године била упражњена. Од тада, из жичког манастира руководио је епархијом све до немачке окупације, када је интерниран најпре у Љубостињу, потом Војловицу, а затим у логор Дахау. О томе, као и осталим подробностима које се тичу животописа епископа Николаја, видети: Епископ шумадијски Сава, нав. дело, 375, 377. 25 А. Кадијевић, Момир Коруновић, Београд 1996, 52–55. 26 А. Кадијевић, Момир Коруновић, 102, 162 (сл. 93); А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина

XX века), Београд 1997, 184; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Корунивића, 350–351, и сл. 3 (стр. 346). 27 М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Жича, 10; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Корунивића, 351. 28 Треба напоменути да се темом циборијума, поред овог у Жичи, Коруновић бавио у још једном наврату, с тим да је циборијум био пројектован за другу сврху. Реч је о балдахинској конструкцији подигнутој 1954. године у јужном делу наоса Вазнесењске цркве у Београду. Намена овог циборијума је била уобличавање молитвишта Светој Петки. О томе видети: А. Кадијевић, Момир Коруновић, нав. дело, 105, 125. 29 Положај циборијума са фијалом у основи комплекса Манастира Жиче видети: М. Чанак–Медић, Спасова црква у Жичи, 14, сл. 1; М. ЧанакМедић, Манастир Жича, 12. 30 У оквиру проучавања и тумачења најстарије олтарске преграде, урађена је хипотетична реконструкција проскинитара који су се налазили у угловима источног поткуполног простора. О томе видети: М. Чанак-Медић, Дело мраморника Светог Саве у Жичи, Спаљивање моштију Светог Саве 1549–1994, Зборник радова, Београд 1997, 114–128 сл. 9 и 11; М. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 114; Д. Поповић, Sacrae reliquiae Спасове цркве у Жичи, Манастир Жича, Зборник радова, Краљево 2000, 26; О. Кандић, Архитектура средњовековних олтарских преграда у православним црквама Србије, Иконостас као културни и духовни печат православних хришћана, Зборник радова, Крагујевац 2007, 43, 53. 31 Д. Љ. Маринковић, Циборијуми у манастиру Жичи, Зборник мпу, нова серија, 07/2011, Београд 2011, 88–90. 32 М. Јовановић, нав. дело, 173–185; С. Хиландарац, нав. дело, 92; С. Ненадовић, Осам векова Хиландара,199–202; Војислав Кораћ и Мирко Ковачевић, Манастир Хиландар, Конаци и утврђење, Београд 2004, 25–26; С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 456. 33 М. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, Архитектура прве половине XIII века I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1995, 14 (сл. 1), 21; А. Кадијевић, Момир Коруновић, 102, 162 (сл. 93); А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд 1997, 184; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Коруновића, Манастир Жича, 346 (сл. 4), 351; М. Чанак-Медић, Б. Тодићем, Манастир

Сл. 2. Цртеж циборијума за порту Манастире Жиче архитекте Момира Коруновића

Пројекат за изградњу циборијума – павиљона за богојављенску воду израдио је 1937. године архитекта Момир Коруновић.34 На једном листу паус-папира формата 60/69 цм, графитном оловком, Коруновић је своју архитектонску замисао представио кроз неколико техничких цртежа. Графички су представљене четири основе, пресек и изглед објекта. Пројекат је насловљен са „ЖИЧА Богојављење”. Сви цртежи су обрађени технички сасвим ваљано и у великој мери пружају податке за извођење објекта. Пројекат приказује објекат сведене форме, без икакве архитектонске пластике, и са објектом чесме смештене у средишту павиљона, из кога је требало на четири стране да истиче вода у прстенасто корито, а одатле кроз земљу да отиче до одводних канала постављених тик испред првог степеника (сл. 2). Писани трагови о времену градње Коруновићевог циборијума у Жичи нису познати. Милка Чанак-Медић његову изградњу везује за 1938. годину, када су 12

Димитрије Љ. Маринковић

били постављени и нови дрвени иконостаси у главном делу цркве и параклисима.35 У исходима доцнијих истраживања, исти аутор исправља своје претходне закључке и изградњу овог богослужбеног објекта везује за годину касније, када је у Манастиру Жичи започета изградња неколико значајних зграда, међу којима се издвајају Дерокова епископска палата, Црква Светог Саве, као и Трпезарија, а изнад улазне куле изграђен је параклис Светог Јована Крститеља.36 Александар Ка-

Сл. 3. Положај циборијума над фијалом (крајем четврте деценије XX века) у Манастиру Жичи

дијевић сматра да је овај циборијум изграђен 1939. године (сл. 6), када је Момир Коруновић боравио у Манастиру Жичи у поводу подизања трема са чесмом Живоносни Источник, као и поменутог параклиса посвећеном Светом Јовану Крститељу на спарту улазне капије.37 Околности под којима је подигнут жички циборијум над фијалом нису познате. Архивска грађа у Манастиру Жичи можда садржи неки документ који би пружио податке у расветљавању околности у вези са замишљу, као и грађењем самог објекта, али, будући да је још увек несређена, остаје да се сачекају нека друга времена. Жички циборијум над фијалом изграђен је југоисточно од олтарске апсиде Спасове цркве са наменом да се у суду који наткрива освештава вода (сл. 3). Није утврђено да ли је сврха овог објекта била усмерена искључиво на богојављенску воду или се користио и чешће. Ако претпоставимо да је непосредан узор за подизање овог циборијума истоврсни објекат у Хиландару, сходно његовој намени Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Жича, 10, 12; Д. Маринковић, Циборијуми у манастиру Жичи, 88–90. 34 Техничка документација жичког циборијума брижљиво се чува у заоставштини архитекте Момира Коруновића у породичној кући у Ул. Ламартиновој 10 у Београду. Увид и њено скенирање за потребе овог рада љубазно ми је одобрио и омогућио господин Момир Коруновић, унук архитекте Коруновића, на чијој сусретљивости му овом приликом захваљујем. О постојању овог цртежа видети: А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Корунивића, 346 (сл. 4). 35 М. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 24. 36 М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Жича, 10. 37 А. Кадијевић, Момир Коруновић, 102, 162 (сл. 93); A. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, 184; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Корунивића, 346 (сл. 4), 351. 38 О улози плинте видети: Sturgis’ illus-

Сл. 4. Циборијум над фијалом у Манастиру Жичи са данашњом пешачком стазом Сл. 5. Основа циборијума над фијалом у Манастиру Жичи (цртеж Ненада Беговића)

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 6. Изглед циборијума над фијалом у Манастиру Жичи (цртеж Ненада Беговића)

у оквиру типика који се примењивао у овом светогорском манастиру, могло би се помислити да је поред празника Богојављања циборијум и у Жичи могао да се користи знатно чешће. У односу на положај познатих истоврсних циборијума у светогорским манастирима, који се налазе углавном у просторном опсегу порте испред предњег дела цркве, а најдаље ка западу у попречној оси храма, мора се приметити да је положај жичког циборијума – фијале необичан у скрајнутости у односу на постојећа манастирска здања. Нејасан је разлог за његов смештај у део порте изван домашаја уобичајених богослужбених потреба. Можда је однос положаја Цркве Светог Саве и неког другог важног објекта планираног за изградњу у залеђу саборне цркве могао да утиче на одабир овог места за смештај циборијума. Али, не треба губити из вида чињеницу је нови владичански конак изграђен пре циборијума, као и полемике које су се водиле око његовог положаја. У њима су се истицале примедбе у вези са загушењем простора у западном делу порте. На основу тога може се претпоставити да су овакве околности допринеле одлуци да се у овом делу порте више не гради, па је замисао о изградњи циборијума морала да пронађе место у неком другом делу дворишта. Осмоугаона форма жичког циборијума је подигнута на тростепеном постаменту. Међутим, приликом радова у првој деценији овог столећа на новом поплочавању ходних површина порте, образована је опходна стаза уз циборијум и створен је мањи плато, у који се некадашњи први степеник у потпуности утопио (сл. 4). Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Сл. 7. Декомпозиција структуре циборијума и фијале у Манастиру Жичи 16

Димитрије Љ. Маринковић

Жички циборијум над фијалом данас почива на двостепеном осмоугаоном постаменту, где су у врху симетрале прелома основе стилобата постављени стубови (сл. 5). Основни облик циборијума образује осам стубова, изнад којих су наизменично постављена два венца. Над горњим венцем је издигнута калота са крстом на врху (сл. 6). Врста, начин и дубина фундирања нису познати. За уобличавање надземне структуре од грађевинских материјала употребљени су камен, лим и малтер. Од каменог материјала изведени су и степеници постамента, а од беловодског пешчара сви делови структуре циборијума и реципијента фијале. Међусобно спајање брижљиво резаних делова у пешчару спроведено је у танком слоју продужног малтера. Није искључено да је конструктивна веза између појединих камених делова можда допуњена неким анкерима. Калота је са доње стране омалертисана и осли кана, а са горње покривена лимом непосредно постављеним на њену горњу површину. Обрада делова у пешчару је двострука, при чему је већина површина благо углачана, а понегде пикована. Судећи према начину резања и обраде камених делова, за каменорезачке радове био је ангажован мајстор вичан вајарским вештинама. Зналачким образовањем волумена сваког дела структуре омогућено је њихово беспрекорно уклапање у статички стабилну целину (сл. 7). Посебна вештина у руковању каменом истакнута је у изузетно јасном уобличавању ивица, једнако успешном у јасноћи како оних равних тако и закривљених. Таквим радом постигнуте су високе занатске вредности, посебно исказане приликом израде орнамената. Сваки стуб колонаде је изведен из три дела. Пиједестал са плинтом је у једном комаду, средњи део монолитно исклесан чине база, тело стуба и астрагал, над којим је завршни део образован од капитела и абакуса. Између стубова је постављена вертикална дијафрагма саткана из дванаест делова, која је са доње стране тролисно отворена. Подножја лукова чине петоугаони елементи постављени над абакусом капитела и сваки од њих истовремено подупире ослонце две бочне четвртине лука тролиста и тордирано уже, које је постављено на углу између две вертикалне дијафрагме. Тролисни лук је начињен од седам камених делова и његови доњи елементи су обликовно сливени са ослоначким комадима, који стварају утисак да је тролист са бочних страна надвишен (сл. 8 и 9). Ослоначки комади бочних четворолистова су истог облика као они делови уз кључни камен, с тим да је њихов изглед у односу на ослоначке комаде као у огледалу. Два елемента лука, која су постављена на местима преклопа средњег и бочних кружних сегмената, обликована су симетри чно у односу на осу свог изгледа. Изнад бочних страна лука постваљене су по једна омања плоча дели-

мично покривена рељефом, док је у горњој зони разапета овећа плоча, која је у потпуности са спољне стране рељефно обрађена декоративним преплетом. Сутичућа места вертикалних дијафрагми изнад два лука сакривена су прислоњеном тордираном колонетом (сл. 10). Насупрот вертикализму основне архитектонске структуре, на циборијуму је уочљив и хоризонтализам, који је истакнут путем два паралелна венца, од којих један надвисује онај други. Доњи венац који је знатно снажније величине и разуђенијег профила него горњи, непосредно је наслоњен на горњу површину вертикалне дијафрагме и угаоних тордираних колонада (сл. 11). Како би допринео чврстини целокупне структуре, овај венац је образован од шеснаест камених делова, чије су само спољне површине профилисане. На угловима су постављени камени елементи четвороугаоне основе, код којих су само два унутрашња угла једнака. Са унутрашње стране овај комад се по дијагонали потпуно сужава. Темени унутрашњи завршетак овог елемента урађен је ради његовог геометријског смештања и уклапања са већим деловима овог венца, како у њиховим бочним додирним површинама, тако и у образовању унутрашњег осмоугаоног појаса. У циљу уклапања у осмоугаони облик циборијума, спољне површине ових угаоних каменова резане су под одговарајућим углом од 135 степени, а на унутрашњој страни завршавају се теменом свог волумена. На свакој страни циборијума у средишњем делу овог венца постављени су са спољне стране профилисани каменови четвртасте основе који се пружају равно између угаоних камених делова. За образовање структуре горњег венца примењен је конструктивни принцип истоветан оном у доњем венцу. Уобличавање делова горњег венца се донекле разликује у односу на елементе доњег венца: сви спољни делови горњег венца су једноставније профилације и повучени су у равни вертикалне дијафрагме, а угаони камени делови су шестоугаоног обриса. Основа овог венца је непосредно осло њена на горњу површину доњег венца. Сходно томе, висина камених делова горњег венца је нешто већа од висине доњег венца, али је подножје доњег профила горњег венца у великој мери покривено лименом окапницом која се, лагано савијајућу, пружа до руба најистуренијег профила доњег венца, па се тиме створио визуелни утисак да је доњи венац знатно снажнији. Овај принцип је употребљен ради истицања ефекта постепеног сужавања волумена ка врху, а он је присутан и код уобличавања калоте. Унутрашња површина калоте произлази из основе горњег и доњег венца, где је прелаз између различитих геометријских обриса умекшан малтерским слојем (сл. 12). Дебљина калоте је прилагођена ефекту постепеног сужавања делова волумена Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Сл. 8. и 9. Лучни отвор циборијума (лево – изглед споља, и десно – изглед изнутра)

Сл. 10. Положај тордираних колонета на циборијуму

trated dictionary of architecture and building, 160–161; J. Stevens Curl, нав. дело, 506–507. О пиједесталу видети: Sturgis’ illustrated dictionary of architecture and building, 787; Illustrated dictionary of historic architecture, Edited by C. M. Harris, New York 2000, 163. 39 О торусу као конструктивном укра су у античкој архитектури, видети: Исто, 301; Sturgis’ illustrated dictionary of architecture and building, 836; J. Stevens Curl, нав. дело, 675; Б. Н. Несторовић, Архитектура Старог века, Београд 1952, 323. 40 Канеловање стабла стубова Витрувије упоређује са наборима на хаљинама какве носе матроне. Видети: Витрувије, О архитектури (Vitruvii de Architectura libri decem), прев. са латинског З. Бојић, Београд 2009, 125. 41 М. Чанак-Медић, Манастир Деча-

Сл. 12. Унутрашња страна венаца циборијума

горње конструкције, па је њена спољна површина делимично увучена у односу на горњи руб најистуренијег профила горњег венца (сл. 13). Као што је већ поменуто, калота је са доње стране за потребе живописања омалтерисана, а са горње стране покривена лимом непосредно прислоњеним на њену основну конструкцију. Иако то ни са једне стране није видљиво, калота је највероватније зидана каменом исте врсте као и остали делови структуре циборијума. На врху калоте је монолитни камени крст, који је чврсто причвршћен за теме калоте (сл. 14). Геометријски елементи употребљени за уобличавање циборијума, као и систем украшавања примењен за истицање појединих површина сведоче о поузданом и равноправном учешћу колико архитектонских толико и вајарских знања и вештина. Стубови циборијума почивају на пиједесталима петоугаоне основе. Сваки пиједестал је образован од плинте и већег дела пиједестала над којим је изостала уобичајена декоративна горња завршна трака.38 У композицији са плинтом и горњим венцем, овај део би онда био средњи елемент пиједестала стуба, тј. својеврсни сокл (енгл. die, dado). Завршна обрада свих пет површина сваког елемента овог својеврсног пиједестала је пикована и уоквирена глатком бордуром (сл. 15). Стопа стуба почива на пиједесталу и сачињавају је два ваљкаста елемента различитог пречника које раздваја торус.39 Из такве стопе изниче стабло стуба равне контуре, а његова површина је избраздана са шеснаест канелура.40 Пресек канелура је конкавне контуре, по дужини се не сутичу у оштру ивицу, а на крајевима су заобљено завршене. Подножје врата стуба чини плићи ваљкасти елемент мало ширег пресека него стабло стуба, затим торус и зарез, из кога изниче капител са абакусом петоугаоне основе (сл. 16). Свих пет страна капитела је у доњем делу благо заобљено ка врату стуба, а свака површина је покривена плитким вегетабилним рељефом налик петолисној палмети или љиљану, из чијих волута у корену ободних латица проистиче једночлана нит. Складне ширине, ова нит са бордуром, која услед вајарске недоследности на појединим местима оставља утисак тропруте траке, потом се пружа вертикално а негде на средни капитела пресавија нагоре, где се на самој ивици капитела преплиће са 18

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 14. Унутрашња страна калоте циборијума

Сл. 13. Пресек кроз циборијум и фијалу (цртеж Ненада Беговића)

нити са суседне површине капитела, и наставља на другу суседну површину, где је у средини покривена средишњом латицом палмете. У делу између површине испод абакуса, све нити имају троугаона зупчаста проширења налик трновима, по четири са горње и по два са доње стране. Завршна обрада свих пет површина абакуса, пиковање са глатким бордурама, истоветна је оним на пиједесталу. Стубови су међусобно повезани тролисним лучним отвором, који је профилисан са спољне стране. Најистакнутија је спољна бордура, од ње је мало одмакнут торус, од кога се пружа глатка равна површина до унутрашње ивице, која је завршена плитким зубом. Будући да унутрашња контура тролисног лука излази из оквира бочних површина абакауса, а на који се непосредно ослања, прелаз међу њима је извршен четворокружним засеком. Облик вертикалне дијафрагме постављене између стубова образован је равним завршецима на горњој и бочним странама, и тролисном контуром са доње стране. У односу на целокупно Коруновићево стваралаштво, примена тролисне контуре за образовање лучног отвора био би сасвим усамљен избор, да Коруновић није приступио његовој примени и на луковима чесме Шајкаче, која је такође подигнута у Манастиру Жичи. Тролисна контура лука присутна је у архитектонском репертоару и на Западу и на Истоку, с тим да постоје разлике у начину и обиму његове примене. Међу најстарије примере варијанте готичких прозора чији је горњи део уобличен у виду Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

ни, саборна црква, архитекура, Споменици српске архитекуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 2007, 91–92 (са наведеном литературом); Б. Тодић, М. ЧанакМедић, Манастир Дечани, Београд 2005, 263–265. 42 Ј. Максимовић, Которски циборијум, 45. 43 Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, 264. 44 Ј. Максимовић, Которски циборијум, 45; Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, 264; M. ČanakMedić, Z. Čubrović, 201. О примени прислоњеног тролисног лука овог типа у архитектури Француске видети: E. Viollet–le–Duc, Dictionnaire raisonné de l’architecture française du XIe au XVIe siècle, ARCATURE (9), 10 vol., Paris, Bance et Morel, 1854 à, 1868. 45 Његово постављање се везује за освештење олтара 1362. године. Видети: Ј. Максимовић, Которски циборијум, 42; M. Čanak-Medić, Z. Čubrović, нав. дело, 200. Међутим, сходно чињеници да је примена оваквих тролисних лукова у Котору ретка у XIV, a сасвим својствена XV веку, Зорица Чубровић је отворила питање новог датовања циборијума которске катедрале, упућујући на околности опсежних радова на катедрали за време бискупа Марина Комнена у XV веку. Видети: M. Čanak-Medić, Z. Čubrović, нав. дело, 201 (са наведеном литературом). 46 Ј. Максимовић, Которски циборијум, 45. 47 M. Čanak-Medić, Z. Čubrović, нав. дело, 178, сл. 150. 48 У прероманичко и романичко доба, у Дубровнику није било трифора. На Рабу их има у XII–XIII столећу, а најближа Дубровнику је готичка трифора на апсиди Цркве Светог Трифуна у Котору из приближно 1335. године. Полукружни отвори аракада попуњени трифорама у дубровачком градитељству се примењују тек од XIV столећа. Видети: Д. Живановић, Дубровачке архитектонске студије, Београд 2005, 81–82. 49 C. Fisković, Naši graditelji i kipari XV i XVI stoljeća u Dubrovniku, Zagreb 1947, 117. 50 Исто, 118. 51 Сазнања о распоређивању икона великог формата са представама стојећих фигура Христа, Богородице или светитеља коме је храм посвећен допиру до X века. Није искључено да су због свог значаја и места у храму већ тада имале посебне свечане оквире на самосталним конструкцијама (ἰϰονοστάσιον), којима се допуњавао уобичајени програм украса на олтарским преградама, и по којима су касније и добиле име. Овакав начин образовања олтарских преграда са свечаним порталима – својеврсним балдахинским конструк-

Сл. 15. Пиједестал колонаде циборијума

Сл. 16. Капител колонаде циборијума

тролисног ентрадоса са два бочна дела у облику четвртине круга и средњим полукружним луком сврставају се на овакав начин обликовани тимпанони бифора и трифора на фасадама осмоугаоног Кастела дел Монте Фредерика II из око 1240. године, као и они на порталу Цркве Светог Андрије Симеона Дубровчанина у Барлети из друге половине XIII столећа.41 Иако се у XIII и XIV веку овакав облик тролиста више примењивао у виду пластичне декорације на секундарним деловима фасада и литургијском намештају42, претпоставка је да је овај стилски облик завршетка прозорског отвора могао из Апулије да буде пренет у источнојадранско градитељство.43 У нама ближем географском подручју, Венецијанац Никола Денте применио је прислоњени тролисни лук са средњим полукружним делом већ 1324. године приликом уоквиравања представе Богородице са Христом у тимпанону манастирске цркве Светог Доминика у Трогиру.44 На монументалном раноготичком циборијуму из друге половине XIV века45 који наткрива олтар Цркве Светог Трифуна у Котору, на сва три спрата низови двоструких колонета међусобно су повезани тролисним луковима46 (сл. 17). На которској катедрали овај тролисни облик лука примењен је и приликом повезивања зракасто распоређених колонета у розети на западном прочељу, која потиче из времена 1670–1681. године.47 Значајно је поменути да се облик тролиста са средњим полукружним луком сусреће у и дубровачком позносредњовековном градитељству. Доминикански манастир у Дубровнику основан у XIV столећу поседује клаустар из XV века који је уоквирен раскошно обрађеним аркадама чији су лукови испуњени трифорама48, а чији су лукови обрађени у облику тролиста.49 Овај дворишни оквир са обележјима прелазног готичко-ренесансног стила, који подупире трем уз окружујуће манастирске објекте, клесали су домаћи мајстори према основној замисли фирентинског мајстора Маса ди Бартоломеја (Masso di Bartolomeo).50 Примена тролисног облика лучног отвора присутна је и у уоквиравању фреско-икона изображених на површинама стубаца или зидова уз олтарску преграду.51 Изглед таквих оквира, било у камену или насликан, имао је архитектонске и декоративне одлике прочеља самосталног циборијума прислоњеног уза зид који је 20

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 17. Олтарски циборијум (друга половина XIV ст.) у Цркви Светог Трифуна у Котору

Сл. 18. Јужни проскинитар у Нерезима (XII ст.)

наткривао икону.52 Плитки камени проскинитар са горњом плочом која тролисним отвором уоквирује фреско-икону Светог Пантелејмона у цркви посвећеној овом светитељу у Нерезима (1164).53 Овакав облик проскинитара у Нерезима подсећа на украс чеоне стране неког циборијума с равним коровом, без пирамиде (сл. 18).54 Примена тролисног лука приликом убличавања прозорских отвора у српској средњовековној архитектури била је тек повремена. Реч је о малобројним примерима када је средњи лук преломљен или потковичаст. Међутим, тролист са надвишеним полукругом проналазимо једино код Светих арханђела у Призрену, где је на основу сачуваних фрагмената архитектонске декоративне пластике утврђено да је примењиван приликом обликовања две бифоре, као и две розете, чије реконструкције је изложио Слободан Ненадовић (сл. 19 и 20).55 Знатно касније, крајем XVIII столећа, тролисни лук је примењен на хиландарском циборијуму над фијалом, са напоменом да ниједан истоврсни објекат на Светој Гори нема тролисно образоване лукове. Међутим, овде је важно напоменути да тролисна контура хиландарског циборијума није у потпуности истоветна типу тролиста који је примењиван на Западу од XIII века. Разлика је у томе што је у Хиландару примењена алтернација конкавних и конвексних контура, које у одговарајућем низу стварају слику тролиста (сл. 21). Површина вертикалних дијафрагми или дела тзв. „корпе” циборијума у највећој мери је прекривена плитко резаним преплетним орнаментом који је графички упоредив са орнаменталним репертоаром присутним на зидној каменој декорацији српских средњовековних цркава моравске стилске групе грађених од друге половине XIV века до пропасти Деспотовине56 (сл. 22). По угледу на моравску декорацију, преплет је двочланог пресека. За разлику од касноантичког и приморског трочланог преплета од IX до XI столећа, као и каснијег романског преплета, који је присутан у црквеној декорацији у северној и јужној Италији, и извесних примера византијског преплета у Македонији57, Коруновић је на овом циборијуму применио типично моравски двочлани преплет. Порекло овог мотива Дероко је видео у „терзилуку”, чији је цртеж преплета гајтана са одела и тканина непосредно пренет на камен.58 Ликовно Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

цијама – циборијумима већ је сасвим познат у XI и XII столећу. Тамо где су ктиторске платежне могућности биле скромније, посебно поштоване иконе, које су осим уз олтарску преграду могле да буду и на другим зидним површинама наоса, добијале су оквир од камена или само насликан на зиду, који је требало да подсети на самосталну конструкцију. Видети: Г. Бабић, О живописаном украсу олтарских преграда, Зборник за ликовне уметности матице српске 11, Нови Сад 1975, 14–15. 52 М. Чанак-Медић, Дело мраморника Светог Саве у Жичи, нав. дело, 124. 53 Г. Бабић, нав. дело, 17, црт. 2. 54 Исто, 17. 55 С. Н. Ненадовић, Душанова задужбина, манастир Светих Арханђела код Призрена, Споменик CXVI, Одељење друштвених наука, Нова серија 18, Научно дело, Београд 1967, 38–40, 46, сл. 52, 55, 57, 58. 56 О пореклу, настанку, особеностима и развоју моравске декоративне пластике видети: В. Ђурић, Настанак градитељског стила Моравске школе, Зборник за ликовне уметности Матице српске 1, Нови Сад 1965, 35–64 (где је наведена старија литература). 57 Н. Катанић, нав. дело, 32. 58 Исто, 32. 59 Видети: В. Ђурић, нав. дело, 38; Н.

Сл. 19. и 20. Бифора и розета са Цркве Светих арханђела у Призрену (XIV ст.) (реконструкција по С. Ненадовићу)

Катанић, нав. дело, 32 (са наведеном старијом литературом). 60 Н. Катанић, нав. дело, 42, 44 (сл. 5).

решење примењеног украшавајућег система истиче склоност густом орнаменталном нацрту, са јасном декоративном наменом, у питању је украс ради украса, апстрактне форме, где се на посебан начин истиче игра светлости и сенке.59 Ансамбл је сачињен од двочланих алки међусобно уплетених, тј. повезаних у окца на све четири стране. То је својеврсно плетиво састављено од концентрично повезаних и радијално постављених осмица, чији међусобни преплети изоловано посматрано подсећају на крст. Заобљен положај сва четири низа алки доследно прати кривину сегмената концентричних кружница око средишњег елемента тролиста лука, од којих је први низ непосредно прислоњен уз равну „летвицу” која прати контуру средишње аркаде тролисног отвора. Овакав геометријски рељеф је изостављен на површима уз ивице два бочна елемента тролиста, дуж целе бордуре уз тордиране колонете, као и на траци испод ивице доњег венца. Све те равне површине обрубљујућих „летвица” делимично су издигнуте у односу на површину учвореног плетерног орнамента. Приликом сагледавања целовите слике рељефа, морају се уочити извесне недоследности у његовом графичком решењу. Имајућу у виду да је примена оваквих ликовних решења у рељефној артикулацији камених површина била тек повремена и сходна ликовном изражавању романтичарских обележја и да у самом освиту великих ратних дешавања није била нарочито честа, онда се мора искључити могућност постојање графичких предложака намењених широкој примени. Тим пре ако се има у виду да је клесар своју вештину цртачког уклапања у радну површину применио само уз ивицу средишње аркаде. Уз обрубљујуће равне летвице, као ни при дну, клесар није применио било какав начин графичког прилагођавања орнаменталног мотива. Он је на крајевима плоче намењене клесању сваку нит рељефа једноставно прекинуо уз рубове плоче. Овакав мотив преплета двочланих трака несумњиво је непосредно преузет из декоративног рељефног репертоара бројних цркава моравске стилске групе. 22

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 21. Изглед лука циборијума над фијалом (крај XVIII ст.) у Хиландару

Сл. 22. Вертикална дијафрагма циборијума Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Сл. 23. Северна розета постоља куполе са архиволтом на Цркви Рођења Пресвете Богородице у Манастиру Наупари

Он се на Цркви Светог архиђакона Стефана у Манастиру Лазарици среће на архиволти на периметралном зиду изнад олтарске конхе60, на архиволти прозора на јужном зиду наоса61, као и на јужној архиволти коцкастог постоља куле-звоника62, затим на Вазнесењској цркви у Манастиру Раваници на великој архиволти која наткрива велику розету на западној фасади,63 као и на прстену око ње64, на Цркви Рођења Пресвете Богородице у Манастиру Наупари на архиволтама на северним зидовима у подножју коцкастог постоља куполе65 (сл. 23), на довратницима и надвартнику западног портала66, на допрозорницима и лунети бифоре на североисточном делу северне фасаде.67 Овај мотив се налази и на порталу на западној страни припрате Успењске цркве у Манастиру Љубостињи68, као и око источне бифоре на њеној северној фасади. Исти преплет сусреће се и на Ваведењској

Исто, 46, 47 (сл. 11). Исто, 49, 58 (сл. 30). 63 Исто, 75, 77 (сл. 21), Мирјана Љубинковић, Манастир Раваница, Београд 1996. 64 М. Љубинковић, нав. дело, 15 (сл. 11). 65 Исто, 102, 104 (сл. 16), Светлана Поповић, и Слободан Ћурчић, Наупара, Корпус сакралне архитектуре Србије у касном Средњем веку 1355–1459, Том I, Београд 2000, 37, Т. 37 (цртеж 9, 10), табле 36 (сл. 1), 37 (сл. 1, 2), 38 (сл. 1, 2, 3), 47 (сл. 1, 3, 4). 66 Н. Катанић, нав. дело, 116, 117 (сл. 14). 67 Исто, 119, 121 (сл. и цртеж 21); С. Ђурић, Љубостиња, Београд 1987, 23 (сл. 12). 68 С. Ђурић, нав. дело, 19 (сл. 9), 22. Ова црква је позната по протомајстору Раду (Боривићу), једином по имену познатом моравском градитељу, који је, судећи по снажној симбиози архитектуре и скулптуре, осим старања о зидању цркве, вероватно руководио и клесањем украса цркве. Видети: Исто, 25. 69 Ђ. Бошковић, Архитектура и скулп61 62

Сл. 24. Портал на улазу из нартекса у наос на Цркви Ваведења у Манастиру Велућу 24

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 25. Бифора на јужном зиду наоса на Цркви Ваведења у Манастиру Каленићу

цркви у Манастиру Велућу на архиволтама прозора на источном делу јужне фасаде69 и на северном зиду наоса70, затим на архиволти над јужним порталом71, потом на лунети прозора на северној апсиди72, као и на левом довратнику портала на улазу из нартекса у наос73 (сл. 24) и једном фрагменту вероватно са неког венца.74 Најмање га има на Цркви Ваведења у Манастиру Каленићу, и то само на спољним допрозорницима и на међу њима преломљеном архиволтом бифоре на јужном зиду наоса75 (сл. 25). Прислоњене колонаде су обрађене тордирано слева надесно од подножја до врха. Зуб времена, можда слегање тла, као и ослабљене конструктивне везе у малтеру, учинили су да су поједине колонете делимично одмакнуте од преломних ивица вертикалних дијафрагми. Познато је да је полихромија на каменој декорацији моравских споменика била присутна ради истицања њених појединих делова.76 Међутим, на површинама Коруновићевог циборијума у Жичи нису пронађени трагови боја који би указивали на примену полихормије. На основу аналогних примера из моравског периода, било би занимљиво замислити боје, или можда чак понегде и позлату, које би истицале колонете, као и рељефе на аркадама, капителима, крсту и фијали. Доњи венац петостепеног пресека образован је сплетом различитих профила. Гледајући одоздо, осим трећег ехинуса и над њим широког равног профила завршеног трохилусом, сви остали профили су сасвим равни. Од четири профила горњег венца само претпоследњи има благо закривљење трохилуса, сви остали су равног пресека. На фронталним деловима горњег венца уклесан је епиграф ЦАРСТВО ТВОЕ – ХРИСТЕ БОЖЕ – ЦАРСТВО – ВϹѢХЬ ВѢКОВ – И ВЛАДЬІЧ ҃ СТВО – ТВОЕ ВО ВСѦКОМЬ – РОДѢ И РОДѢ – Г ҃ ДИ СЛАВА ТЕБѢ (сл. 26). Реч је о 13. стиху 145. псалма,77 христијанизованом уметком ХРИСТЕ БОЖЕ,

тура, манастир Велуће, Старинар III– IV /1952–1953, Београд 1955, 67 (сл. 58); Исто, 131 (сл. 3); Ж. Андрејић, Манастир Велуће, Рача 2002, 42. 70 Н. Катанић, нав. дело, 134, 136 (сл. 9); Ж. Андрејић, нав. дело, 45. 71 Н. Катанић, нав. дело, 132 (сл. 6), 133; Ж. Андрејић, нав. дело, 42. 72 Ђ. Бошковић, нав. дело, 66 (сл. 55), Н. Катанић, нав. дело, 134, 136 (сл. 10); Ж. Андрејић, нав. дело, 45. 73 Ђ. Бошковић, нав. дело, 66 (сл. 55), Н. Катанић, нав. дело, 138, 139 (сл. и цртеж 13), Ж. Андрејић, нав. дело, 40, 41 (сл.), 42 (цртеж). 74 Н. Катанић, нав. дело, 141 (сл. 16). 75 Исто, 166, 168 (сл. и цртеж 16), 174. 76 С. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 409. 77 Царство је твоје царство свијех вијекова, и влада твоја на сва кољена (Пс. 145, 13) (прев. Ђ. Даничић). 78 Видети у Разговор VI у: Владика Сл. 26. Почетак натписа на горњем венцу циборијума Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Сл. 26. Почетак натписа на горњем венцу циборијума Сл. 27. Крст на врху калоте циборијума

Николај, Жетве Господње, Изабрана дела у 10 књига, књига бр. 10 (4. део), Ваљево, 1996. 79 Прев. са грч. Ненад Ристовић (http: // www. eparhija–sumadijska. org. rs/ index. php? option = com_content & view = article & id = 892 % 3 A––& catid = 56 & Itemid = 79) 80 Акатист Преображењу Христа Спаситеља 81 Видети код: Ј. Фундулис, Литургика I, увод у свето богослужење (прев. са грч. К. Симић), Краљево 2004, 37. 82 Исто, 37. 83 Велики требник (прев. са грчког и црквенословенског Архимандрит Ј. Сп. Поповић), Призрен 1993, 233– 242, 418–425. 84 О Дионисију из Фурне погледати: М.

и проширеном на крају додатком Г ҃ ДИ СЛАВА ТЕБѢ. Епископ Николај у своме делу Жетва Господња помиње да се ове речи налазе на једној цркви у Сирији, Златној цркви у Антиохији, задужбини цара Јустинијана, да стоје и данас написане и да их је сам цар дао да се испишу.78 У богослужбеној употреби, овај текст може да се пронађе на више места. Он се налази у Касијаниној божићној стихири (Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем).79 Такође, први стих десетог икоса Акатиста Преображењу Христа Спаситеља почиње речима овог псалма.80 На делу венца на коме је написано ТВОЕ ВО ВСѦКОМЬ на крају речи ВСѦКОМЬ спроведено је спајање два словна знака М + Ь у лигатуру МЬ, што је за ова два словна знака типографски не уобичајено. Титла (грг. Τίτλος) ҃ је употребљена у два наврата у речима ВЛАДЬІЧ ҃ СТВО и Г ҃ ДИ. Код прве речи разлог пропуштеног слова је највероватније тај што није било довољно простора за клесање свих словних знакова. Код друге речи, Г ҃ ДИ, у питању је тзв. nomina sacra (као што су Б ҃ г, Ис, Хс, Б ҃ ца) и она се углавном пише скраћено. Пресек свих делова графичке структуре сваког слова је троугаоно уклесан. Типолошке особине словних знакова натписа нису у потпуности уједначене, тако да су поједина слова украшавана серифима неусаглашене дужине, а код појединих слова су изостављена. Теме калоте је наглашено монолитним каменим крстом (сл. 27), који је сразмерне величине и добро пропорционисан у односу на калоту, као и циборијум у целини. Крст је образован од три крака једнаке дужине и четвртог доњег, нешто дужег. Три једнака крака су нешто проширена на крајевима, где се образују квадратни завршеци. На обе стране свих кракова крста исклесани су плитки рељефи. У доњем делу горњег крака постављен је квадрат заротиран за 45 степени, чија дијагонала се налази у равни прелома контуре крака. Кроз горње бочне стране овог квадрата провлаче се краци горњег већег квадрата, који се у завршавају у проширењу тролисне контуре изван доњих бочних страница квадрата. Бочна темена горњег већег квадрата налазе се у оси прстена. Кроз средиште овог квадрата пролазе две међусобно укрштене нити које су на крајевима завршене такође тролисном контуром. У делу између ширих кракова крста постављени су фрагменти прстена са средиштем, у пресеку кракова. Њихове вертикалне површине су утопљене у раван танке бордуре/рама сваког крака. У средишту крста налази се кружни медаљон на коме је изрезан плитки рељеф заротираног једночланог четворолиста између чијих латица се налазе фрагменти угаоних завршетака квадрата. У средишту медаљона изведен је круг, чија спољна контура дотиче унутрашња темена подножја латица. Из темена унутрашње стране латица проистиче по један омањи тролист. Изображавање цртежа декорације овог медаљона у рељефу није спроведено на начин међусобног преплета. Овакав систем уплитања једночланих нити у овом медаљону није могао да буде спроведен као на мотивима изрезаним у краковима крста јер је на делу простирања страница квадрата између латица четворолиста постављен мали четворолист, те је, у циљу ликовног понављања истог мотива четворолиста са кракова крста, у медаљону изостао преплет једночланих нити. Крст израња непосредно из темена калоте, тј. не постоји никакво постоље нити прелазни елемент. У средишту стилобата и циборијума налази се фијала за агијазму (сл. 28 и 29). Овај реципијент је својеврстан лахан за освештење воде (ἡ λϵκάνη τοῡ ἁγιασμοῡ)81. Његова дубина је довољна за потапање исправљеног крста, као што то предвиђа Типик (Тὸ Τυπικόν)82, тј. поредак за чин малог освештења воде и чин великог водоосвештења на празник Богојављења.83 Фијала је образована из три камена дела. Доњи је сачињен из базиса и стабла, средњи чини венац стабла, а горњи је реципијент за освештану воду. Сви делови су кружне основе. На базису фијале се истиче средњи купасти део прекривен плитким рељефом флоралних обележја, проистекао из доњег глатког прстена нешто ширег пречника, и на врху зарубљен плитким профилом. Из базиса израста композитно ваљкасто стабло фијале. На месту четири темена кружне основе стабла постављене 26

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 30. Изглед, пресек и основа фијале циборијума (цртеж Ненада Беговића)

Сл. 28. и 29. Фијала циборијума

су тордиране колонете, чија унутрашња страна је утопљена у тело стабла. Смер тордирања иде с леве стране одоздо навише надесно. Између колонета на четири цилиндрично заобљене површине стабла фијале усправно је изрезбарен рељеф од две међусобно уплетене једночлане нити. Својим преплетом оне у средини образују издужен шестоугао, потом уз њега са обе стране заротиране квадрате, из чијих страница напослетку простичу нити које се на крајевима увијају ка унутра. Врат стабла образован је из тростепеног венчића кружне основе који се шири нагоре, од којих је доњи пресека ехинуса. Поврх венца стабла фијале постављен је реципијент у виду обрнуте, помало спљоштене, тј. притиснуте калоте. На спољној површини је у плитком рељефу јасно и прецизно изрезана вијугава једночлана нит конкавног профила, која се у „окцима” пресавија образујући таласасти ток. Из места пресавијања наизменично проистичу два различита мотива: седмолисне палмете, где су само завршеци крајњих латица зашиљени, остали су заобљени, а профили латица су закошени ка средини. Други мотив је образован од три дела које наликују птици раширених крила. Реп је саткан из пет пера, где се ободна савијају и чине најкраћи део крила. Над њим су постављене још две нити које се постепено продужавају, где је последња, четврта, најдужа нит продужена попут раменог дела птице иза „окца” до крила на другој страни. Гледано у целини, за овај мотив, заједно са „окцем”, а с обзиром на учешће силе Светога духа у чину освештења воде, могло би се разложно помислити да је у питању представа голуба (сл. 30). Унутрашња површина калоте циборијума је у целости осликана. У њеном средишту је насликано сунце из кога се наизменично пружају зраци, три праволинијска (један дужи и два краћа) и један таласасти, при чему се краћи зраци налазе Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Сл. 31. Живопис на унутрашњој страни калоте

Медић, Стари сликарски приручници III, Ерминија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне, Београд 2005, 17–18. 85 Исто, 539. 86 А. Кадијевић, Момир Коруновић, 102,

између таласастих и дужих зрака. Око сунца се развијају четири концентрична прстена различитих боја. Ови прстенови би требало да представљају дугу. Испод дуге је небеско плаветнило, док су по ободу композиције, а у самом подножју калоте густи бели облаци. У темену калоте, а у средишту сунца изображена је представа Светога духа у виду белог голуба раширених крила. Није познато по ком узору је образована иконографска схема калоте жичког циборијума. Ерминија написана у првој трећини XVIII века на Светој Гори представља најпотпунији познати зборник упутстава за источнохришћанске зографе. Њен састављач је монах Дионисије из Фурне.84 У овом зборнику налази се и одељак који се тиче осликавања фијале.85 Међутим, Дионисијеве препоруке за осликавање калоте фијале испоштоване су делимично, иконографски сведено и поједностављено (сл. 31). Као што је већ поменуто, у заоставштини архитекте Момира Коруновића остао је сачуван лист са цртежима жичког циборијума. Међутим, очигледан раскорак између ових цртежа и изведеног је у знатном броју појединости изражен у мери која наводи на помисао да је можда овај цртеж могао да послужи само за дискусију између епископа Николаја и Момира Коруновића на тему одабира и утврђивања облика. Различитости се огледају у бројним појединостима. На скици је постамент петостепен, колонаде су сачињене из постамента ослоњеног на трећи степеник, базиса, глатких стабала и капитела. Иако су базиси и капители дати готово схематично, могуће је препознати торусе на базисима, као и абакус. Лукови имају облик полукруга са надвишеним центром, поља дијафрагми су без икакве декорације, венац је сасвим једноставног профила, сегмент калоте плићи, крст на врху је мањи и другачијег облика, али са видним вишестепеним постољем. У средишту циборијума је фијала – суд за освештану воду сасвим другачијег облика, са постољем и поклопцем. Изведени циборијум са фијалом складних је и промишљених пропорција. А. Кадијевић сматра да овај објекат одише „особитом грациозношћу и виткошћу”, 28

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 32. Постамент северозападног стуба са пукотином пре оштећења Сл. 33. и 34. Постамент северозападног стуба са оштећењем после земљотреса

напомињући, „помало неуобичајеном Коруновићевом склоности за масивнијим и стаменијим формама”.86 Међутим, с обзиром на присутне знатне различитости између познатог нам цртежа циборијума и насталог објекта, могуће је претпоставити да је коначни изглед жичког циборијума могао да проистекне из неке сасвим друге, разрађеније и декоративније Коруновићеве замисли, чији нам извођачки цртежи нису познати. С друге стране, није искључено да такви цртежи уопште и нису постојали, већ да су одабир и примена декоративног репертоара вршени „у ходу”. Али, ако се узме у обзир више појединости које учествују у евидентирању многих упадљивих различитости између цртежа и изведеног објекта, од којих су најистакнутије оне на луковима, венцима и обиљу декоративне пластике неспосредно преузете из средњовековног клесарског плиткорезаног репертоара, Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

162; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Коруновића, 346, 351. 87 Земљотрес магнитуде 5,3 или 5,4 сте-

пена Рихтерове скале, догодио се на око 10 километара североисточно од Краљева, 3. новембра 2010. године, у 01:56:56 часова по локалном времену. Хипоцентар земљотреса био је на око 10 км дубине. Према саопштењу Европског центра, у периоду између 02:11 и 02:45 часова догодила су се два мања потреса магнитуде око 2,2 степена Рихтерове скале. Око 09:25 часова по локалном времену догодио се још један јачи потрес, као последица смиривања тла. У земљотресу је погинуло двоје људи, око 180 је задобило лакше телесне повреде, а изазвана је и велика материјална штета. Неки вид оштећења је претрпело око 16 000 кућа, 8500 станова, 33 школе и неколико стотина привредних објеката. Последице земљотреса осетило је око 80 000 људи. Само на индивидуалним стамбеним објектима материјална штета је процењена на око две и по милијарде динара. О тове видети: http://sr.wikipedia.org/ sr/%D0%97%D0%B5%D0%BC%D1%9 9%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5 %D1%81_%D1%83_%D0%9A%D1%8 0%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2 %D1%83_2010. 88 Фотографије оштећеног дела постамента за потребе овог рада љубазно ми је уступила сестра Нектарија из Манастира Жиче, на чему јој овом приликом захваљујем.

није немогуће помислити да је данашњи изглед жичког циборијума можда дело неког сасвим другог пројектанта. Ова претпоставка се највише ослања на присуство декоративне пластике на капителима, вертикалним дијафрагмама, крсту и поклопцу реципијента, чије непосредно преузимање из стваралаштва прошлости није био уобичајен манир Коруновићевог декоративног стваралаштва. Када је реч о примени архитектонске декорације, за Коруновића је било уобичајено да је наслеђе прошлости умео вешто да транспонује сведеношћу или реинтерпретацијом на себи својествен начин који је развијао и неговао током свог стваралаштва. Искуства прошлости није користио дословно, већ као надахнуће како у обликовању тако и у украшавању својих архитектонских творевина. Зато би управо то могао да буде добар разлог и подстицај за разматрање могућности да је коначно уобличавање и извођење жичког циборијума из неког разлога могло да буде препуштено другом аутору. Постављање нових пешачких стаза у порти манастира, где је једна пружена до самог циборијума, на изветан начин укључује овај мали павиљон у комуникационе токове у манастирској порти. Ипак, поред неприкладних колористичких интервенција новијег датума на лименим површинама калоте, мора се приметити да је и зуб времена постепено узимао данка, посебно у недавном земљотресу који је својом разорношћу погодио крајеве око Манастира Жиче.87 Том приликом је део постамента северозападног стуба озбиљно оштећен одваљивањем горњег комада на делу пукотине која је у годинама пре земљотреса иначе већ била сасвим видљива (сл. 32, 33 и 34).88 Тако је овај део постамента значајно окрњен, а стабилност ове колонаде пољуљана, што по природи ствари, доводи у ланчану опасност стабилност читаве структуре циборијума. Као што је већ поменуто, скрајнути положаја овог циборијума у жичкој порти, оставља утисак да је подигнут пре као успомена на моделе из прошлости, него као потреба за истицањем садржаја које наткрива. Међутим, без обзира на положајну посебност, жички циборијум са фијалом несумњиво представља покушај реинтерпретације светогорских модела, надасве успешан на архитектонско-обликовном плану.

Димитрије Љ. Маринковић

Dimitrije LJ. Marinković Summary The Epiphany Water Pavilion in the Monastery of Žiča Designed by Momir Korunović The canopy structure over the vessel for blessed water represents a special variant of the use of ciborium in Christian practice. As far as it is known, in Serbian mediaeval architecture only one vessel for blessed water was sheltered by a canopy structure and it was erected in front of the Church to the Mother of God in the monastery of Studenica at the end of the 12th century. Following the similar pattern, but with the characteristics of Baroque style, the ciborium over the vessel for holy water was built in the yard of the monastery of Hilandar in 1784. In the last century, several important structures were built in the yard of the monastery of Žiča. The construction of most of them was stimulated by Bishop Nikolaj Velimirović (*1881; † 1956). The design for construction of the ciborium – Epiphany water pavilion was made by architect Momir Korunović in 1937. The ciborium with the phiale has harmonious and well-thought-out proportions. As there are considerable differences between the well-known drawing of the ciborium and the structure itself, it is possible to assume that the final appearance of the ciborium may have resulted from another idea of Korunović’s. But, if several details which participate in establishing a lot of noticeable differences between the drawing and the structure itself, the most pronounced ones being those on the arches, cornices and the presence of abundance of stone decoration directly taken over from the mediaeval stone cutting bas-relief repertoire, are taken into account, it is not impossible to think that the today’s appearance of the Žiča ciborium may not have been completely the work of Korunović. Direct taking over from the architectural repertoire of the past was not the usual manner of Korunović’s decorative creative work. As for the application of architectural decoration, it was usual for Korunović to skilfully convert the inheritance from the past by reduction or reinterpretation in his specific way developed and cherished during his creative work. He did not use the experiences from the past literally but as an inspiration both for shaping and decorating his architectural products. Hence, it would be the reason and stimulus for considering the possibility that the final shaping and construction of the Žiča ciborium may for some reason have been left to somebody else The detached position of this ciborium in the Žiča yard leaves the impression that it was built rather as a memory of models from the past than as a need for emphasizing the content it covers. However, regardless of its special position, the Žiča ciborium with a phiale undoubtedly represents an attempt to reinterpret the models from Mount Athos, which was successful, before all, in architectural shaping.

Павиљон за богојављанску воду Момира Коруновића у Манастиру Жичи

Димитрије Љ. Маринковић

Душан C. Рашковић Народни музеј Крушевац

Гордана Г. Гаврић

Завод за заштиту споменика културе Краљево

Римске и рановизантијске фибуле на источним падинама Копаоника

Апстракт: Фибуле о којима је реч потичу са археолошких локалитета који се налазе на источним падинама Копаоника и у његовој подгорини, а који су били веома значајни у периоду од успостављања римске власти до рановизантијског доба, превасходно због значаја који су имали за рударство, најважнију привредну грану у римској провинцији Горњој Мезији, а потом у Дарданији. Налази фибула, посебно оних римских крстастих са Небеских столица и других налазишта, потврђују пораст интереса за балканске провинције у касној антици. Осим тога, фибуле указују на присуство војних службеника у овом делу Царства на самом крају антике, у дугој половини 4. века, када се подижу утврђена насеља на доминантним положајима. Да се живот на утврђењима интензивирао у време Сеобе народа, сведочи археолошки материјал у коме доминирају рановизантијске фибуле са посувраћеном стопом које се датују у 6. век. Кључне речи: Копаоник, фибуле, антика, утврђења, Небеске столице, рана Византија У географском смислу, за тему нашег рада одабрали смо источни масив Копаоника, као релативно изоловану географску целину, једнако значајну за античко рударство, као и за боље истражене западне падине планине (Душанић, 1980: 28). Познато је да су рудна богатства Копаоника након успостављања римске власти током 1. века, постала важан ресурс римске привреде и да је римски правник Сатурнин, који је живео у 2. веку, правећи поређење између Мезије и Африке, иста као да је Мезија провинција рударства, као што је Африка земља жита (Ћирковић, Ковачевић-Којић и Ћук 2002: 12). Пошто су за експлоатацију, прераду и дистрибуцију руде биле неопходне добре комуникације, једна од значајнијих прелазила је преко Копаоника у правцу Топлице, идући од Ибарске долине на исток све до Ниша, док се северни крак овог пута пружао у правцу Жупе александровачке све до долине Западне Мораве. Као што је то било уобичајено широм римске државе, на Копаонику је значајне путне правце обезбеђивала војска, која се упоредо старала и о одбрани насеља и рудника. Присуство Римљана на доминантним тачкама поткопаоничког краја већ у 1. веку потврђује археолошки материјал откривен на локалитету Градиште у селу Велика Грабовница, надомак Бруса, локалног административног центра (Карта, лок. 1). Са овог налазишта Народни музеј у Крушевцу поседује више археолошких предмета, међу којима се налазе и римске монете које су коване у периоду од

Карта локалитета: 1. Манастир Милентија 2. Градиште – Велика Грабовница 3. Градац – Дупци 4. Градац – Горњи Левићи 5. Небеске столице – Копаоник

2/3. века па све до друге половине 4. века, за разлику од оних из окружења које су претежно коване у другој половини 4. века.1 Иако новац није поуздан аргумент за датовање једног утврђења с рановизантијском фазом живота, будући да се у време несташица користе све доступне монете, уз други археолошки материјал може бити добра смерница. Такав пример је управо новац са Градишта јер су на локалитету пронађене и две бронзане фибуле које у хронолошком смислу сасвим одговарају наведеним монетама. Реч је о изразито профилисаним фибулама, са потпорном гредом, које се датују у I–II век (Peškar 1972: 76–79; Petković 1910: 77–83). 2 Каталог: Градиште – Велика Грабовница 1. Изразито профилисана римска бронзана фибула са потпорном гредом, са две рупице на стопи. Дужина 5,2 цм, ширина главе 2 цм (Табла 1/1). 2. Изразито профилисана римска бронзана фибула са потпорном гредом. Дужина 4,4 цм, ширина главе 2 цм (Табла 1/2). Појава фибула на Копаонику у I–II веку условљена је, како смо већ навели, експлоатацијом рудног богатства и кретањем становништва које је директно повезано с тим. Ипак, у сагледавању античке прошлости овог поднебља остале су бројне недоумице и празнине због недовољне истражености источних падина, тако да би ископавања појединих регистрованих локалитета, попут Градишта, свакако дала драгоцене податке за нова темељнија тумачења. Недалеко од локалитета Градиште у Великој Грабовници, на свега неколико километара удаљености, током археолошких истраживања манастирског комплекса Милентија, пронађена је римска фибула која се датује веома широко у период 2/3. века (Карта, лок. 2).

У току су обрада и припрема нумизматичког материјала за публиковање. 1

Фибуле су у Музеј доспеле путем откупа од Д. Бакића из Крушевца.

Каталог: Локалитет Манастир Милентија 1. Фибула са шарниром, блиска типу ауциса, глава плочаста и проширена, украси и на крају лука фибуле, зелена патина, дужина 7,8 цм (табла 1/3). Ова фибула представља усамљен налаз будући да се на простору средњовековног манастира Милентија не затичу никакви други римски трагови. Осим тога, 34

Душан С. Рашковић, Гордана Гаврић

упркос томе што се фибуле сличне онима типа ауциса често јављају на подручју Горње Мезије (Petković 2010: 54–60), налаз из Милентије остаје једини на простору Копаоника и његове подгорине. Овај налаз добија на значају и због тога што не спада у категорију случајних, већ је продукт археолошких истраживања која још нису завршена и која би могла изнедрити додатне податке за хронолошку слику овог локалитета. Сам одабир платоа који је уклештен између Башићке реке и брда, наводи на помисао да је у римско доба пре могао бити коришћен због континуитета живљења на овом тлу, него из неких других разлога. Фибула аналогна милентијској откривена је на простору некадашње Дарданије, на локалитет Чечен/Горњи Стреоц код Вучитрна (Иванишевић и Шпехар 2005: 135), као и у нешто ближој околини Милентије, у Жупи александровачкој, на локалитету Градиште у Љубинцима (Рашковић, Димовски и Црнобрња 2010: 30–38). У широј околини Милентије, у Почековини на локалитету Грабак, у долини Западне Мораве, пронађена је фибула истог типа која се широко датује у 2/3. век (Рашковић 2013: 11). Када је реч о археолошким налазима са Копаоника који се датују у период између 1. и 3. века, односно када је реч о римској доминацији у овом периоду и на овом подручју, требало би се подсетити извесних података које пружа Папирус Придијанум о I шпанској кохорти ветерана, који се датује у време Трајана или Хадријана. Папирус, између осталог, говори о томе како се расформирала наведена јединица и о распоређивању војника на различите дужности, што је за нас посебно занимљиво јер се два припадника наведене кохорте шаљу у дарданске руднике (Финк 1971: 222). Нажалост, остало је непознато у који су део Дарданије војници отишли у првој половини 2. века, али је сасвим несумњиво да су источне падине Копаоника биле дарданске. Дакле, присуство римске војске у првој половини 2. века потврђено је у јужним рудничким подручјима Горње Мезије. Мада ови ретки налази о којим смо говорили унеколико мењају слику о античком периоду на Копаонику, археолошка истраживања и рекогносцирања терена показују да су за ову планину карактеристична висинска утврђења и рановизантијски материјал. Поједина утврђења су већ позната у археолошкој литератури, као што су Градиште на брду Гобеља недалеко од Бруса (Богосављевић и Рашковић 2002: 99–123), Градац у засеоку Мошуте, у Дупцима (Рашковић и Тошић 2011: 456), Градиште у селу Влајковци и Градац у селу Горњи Левићи недалеко од Брзећа (Тошић и Рашковић 2007: 38–39), док остала чекају своју ваљану валоризацију. Међу рановизантијским утврђењима у окружењу Копаоника истиче се као највеће и најкомплексније утврђење Градац у Дупцима, у засеоку Мошуте, које се не налази на доминантном положају, већ се издваја по свом просторном склопу (Карта, лок. 3). Осим тога, изграђено је на фреквентној позицији, на месту одакле се из уске Расинске долине једноставно може ићи у једном правцу ка Топлици, а у другом уз Расину, ка Брусу и горњем току Расине. Међу бројним експонатима који потичу са Градца, а који се чувају у Народном музеју у Крушевцу, налази се и шест фибула од којих је једна типа Виминацијум, док су остале са посувраћеном стопом. Каталог: Локалитет Градац – Дупци – Мошуте 1. Фибула типа Viminacium–Novae преломљена по средини лука у два дела, делимично сачувана игла. Дужина 6,4 цм, ширина 1,6 цм (Табла 1/4). 2. Фибула са посувраћеном стопом, без игле. Псеудонавој без наглашених псеудонавоја, са само два ребра. Бронза, ливење, дужина 4,4 цм, ширина 0,7 цм, (Табла 2/1). 3. Фибула са посувраћеном стопом и псеудонавојем, без игле. Псеудонавој са осам пластичних ребара на луку и два на крају стопе, дужина 4,0 цм, ширина 0,7 цм (Табла 2/2). Римске и рановизантијске фибуле на источним падинама Копаоника

4 T2

4. Гвоздена фибула са посувраћеном стопом. Стопа је на крају лука обмотајем везана за лук. Игла делимично сачувана, дужина 6,6 цм, ширина 0,9 цм (Табла 2/3). 5. Гвоздена фибула са посувраћеном стопом. Стопа је на крају лука обмотајем везана за лук. Целовито је сачувана са иглом, дужине 6,2 цм, ширине 1,2 цм (Табла 2/4). За фибулу типа Viminacium–Novae (5. век), с обзиром на место налаза, аналогију такође налазимо на локалитету централне Дарданије, Чечен/Горњи Стреоц (Иванишевић и Шпехар 2005: 138). Овај тип фибула, који, према типологији С. Петковић, припада групи 37 Б, био је веома распрострањен на подручју дунавског лимеса, као и на простору провинције Друге Мезије, с појединим облицима који се могу датовати и нешто раније у период 3–4 века (Petković 2010, 321–322). Ливене бронзане фибуле са посувраћеном стопом и псеудонавојем пронађене у Дупцима–Мошутама, потврђују широку распрострањеност ових врста фибула на подручју читаве Србије, тј. и на подручју источних падина Копаоника у 6. веку (Špehar 2010, 62–65). Гвоздене фибуле из Мошута припадају западнобалканским типу фибула са посувраћеном стопом, које су веома заступљене на локалитетима дунавског лимеса и које се датују у 6. век (Uenze 1992: 153; Радичевић 2010: 411–414). Једну од наведених фибула са посувраћеном стопом и крстићем на стопи изостављамо у каталогу јер је већ публикована (Тошић и Рашковић 2009: 188). Следеће утврђење о коме желимо да говоримо је једно од оних која леже на највишим планинским котама у читавом крају и које се међу осталим утврђењима истиче по томе што има најпространије подграђе. Реч је о вишеслојном локалитету Градац у Горњим Левићима, које се налази у планинском масиву изнад Дубаца и недалеко од савременог туристичког центра у Брзећу (Карта, лок. 4). Судећи према археолошком материјалу, на Градцу се живело од 3. века па све до средњовековног доба, а рановизантијска фаза је документована фибулом која припада тзв. византијском типу фибула са посувраћеном ногом који се датују у период 6. и почетак 7. века. Ова фибула са посувраћеном ногом са крстићем и орнаментисаним луком публикована је у више наврата, тако да се у овом контексту указује само на њено присуство, без шире елаборације (Тошић и Рашковић 2009: 183). Фибуле овог типа налажене су на бројним локалитетима: Салона, Царичин град, Ниш, Виминацијум, Сисција, Доњићко брдо код Крагујевца и на Лимесу, у широј области Доњег Подунавља (Vinski 1974: 39–40; Јовановић 1978: 55). Високо изнад Горњих Левића налазе се Небеске столице, које у визуелном смислу изванредно кореспондирају са утврђењем и које бацају потпуно ново светло на касноантички период Копаоника (Тошић и Рашковић 2007: 27–47; Карта локалитета 5). Налазиште је у науци познато пре свега по ранохришћанској базилици са полихромним мозаиком, која представља прави раритет будући да је откривена на висини од 1800 м, подно Панчићевог врха. Базилика репрезентује млађу фазу живота на Небеским столицама у 5/6. веку, пошто локалитет поседује и старију фазу, потврђену проналаском касноантичких грађевина из 3. и 4. века. Међу покретним археолошким материјалом налазе се и фибуле, и то најкарактеристичнији тип касноантичких крстастих фибула, као и рановизантијске фибуле са посувраћеном стопом. Наведене фибуле се на основу својих стилских карактеристика датују у другу половину 4. века (крстасте фибуле) и у 6. век (фибуле са посувраћеном стопом). Две фазе живљења на Небеским столицама, потврђене археолошким налазима са ископавања, у потпуности одговарају фазама које су установљене током рекогносцирања утврђења на Копаонику и у његовој подгорини, тако да је увек реч о касноантичкој и рановизантијској фази.

4 36

Душан С. Рашковић, Гордана Гаврић

Каталог: Небеске столице – Копаоник 1. Крстаста фибула са шарниром, изузетно добро очувана, недостаје игла. Попречна греда у облику трапеза са луковицама на крајевима. На стопи шест пара концентричних удубљења дужине 8,3 цм, ширине 4,9 цм (Табла 3/1). 2. Готово идентична крстаста фибула са шарниром, такође добро очувана, само што недостају средишња луковица и игла. Попречна греда са луковицама и са четири пара концентричних удубљења. Истих димензија као претходна, дужине 8,3 цм, ширине 4,9 цм. 3. Нешто мања крстаста фибула са шарниром, добро очувана. Недостаје игла. Попречна греда са луковицама и са четири пара концентричних удубљења дужине 6,6 цм, ширине 3,9 цм (Табла 3/2). Крстасте фибуле пронађене на локалитету Небеске столице јасно потврђују живот на овом подручју у другој половини IV века. Фибуле, по Келеру, опредељујемо у тип 4 А, и датујемо у период 350–380. године (Кeller 1971: 32–33), односно у крстообразне фибуле типа 34/Д 2, које се датују у другу половину 4. века (Petković 2010: 263). Пошто су овај тип фибула носили искључиво државни службеници, може се претпоставити да су они, макар повремено, боравили на Небе ским столицама водећи рачуна о рударским пословима на Копаонику. По начину израде, рановизантијске фибуле са Небеских столица су далеко једноставније од гвоздених фибула 4. века. 4. Гвоздена фибула са посувраћеном стопом која је делимично сачувана, без игле. Дужина 7,2 цм, ширина лука 1,6 цм, ширина стопе 0,7 цм (табла 4/1). 5. Гвоздена фибула са посувраћеном стопом. На крају лука стопа је обмотајем везана за лук. Целовито је сачувана са иглом, дужине 8,6 цм (табла 4/2). 6. Мања гвоздена лучна фибула, дужине 4,5 цм, ширине 1,1 цм (табла 4/3). 7. Део лука и стопа мање гвоздене лучне фибуле, дужине 4,7 цм (табла 4/4). Две мале лучне фибуле, бр. 6 и 7, толико су оштећене да их је тешко временски определити, тако да се може само претпоставити да би могле припадати 5. веку. За разлику од њих фибуле са посувраћеном стопом које су боље очуване, на основу аналогија са фибулама из Мошута, датују се у 6. век (Uenze 1992: 153; Радичевић 2009: 411–414). Познато је да су рановизантијска утврђења, уз своју основну намену, била и радионички и металуршки центри, будући да су на већини од њих, поред бројних металних предмета за свакодневну употребу, откривене и веће количине згуре. Уз то, на појединим утврђењима у ширем окружењу Копаоника, као што су Градиште у Љубинцима у Жупи код Александровца (табла 5/1, 2) и Градац код Св. Петке на Великом Јастрепцу код Крушевца (табла 5/3, 4) пронађени су примерци ингот гвожђа. И најпосле, на основу свега изреченог о фибулама са источних падина Копаоника, можемо потврдити да је рудно богатство имало кључну улогу у процесу насељавања овог крају у римском периоду. Насеља и утврђења, међу којима су само поједина сондажно истраживана, указују на континуитет живљења од антике до рановизантијског периода. Градиште у Великој Грабовници, које доминира широким подручјем северно од Бруса, било је у употреби још на почетку римске владавине. О присуству Римљана у рудоносним областима сведочи и фибула из Милентије са простора горњег тока реке Расине, као и недавно откриће римског објекта у селу Плеш, недалеко од Милентије.3 На присуство нижих војних службеника на Копаонику који су обезбеђивали рудне ревире, као и на могућност постојања војних станица на самом врху планине, могле би да указују управо крстасте фибуле пронађене на Небеским столицама. Да су такве војне станице биле распоређене и дуж комуникације која је водила према Крушевачкој котлини и самом Крушевцу, потврђују крстасте фибуле и појасне гарнитуре пронађене у Александровцу (Рашковић 2002: 178). Сасвим Римске и рановизантијске фибуле на источним падинама Копаоника

Захваљујемо колегиници Марији Марић, руководиоцу истраживања у Плешу, на информацији о новом открићу чије публиковање тек предстоји.

је сигурно да је распрострањеност рудног богатства утицала на изградњу римских објеката на Небеским столицама, који се сасвим атипично граде слободно у простору, ван утврђења. Имајући у виду хоризонталну стратиграфију на Небе ским столицама, где се слојеви не негирају већ се јасно издвајају, један из 3/4. века и други из 5/6. века, претпостављамо да је ова римска станица на врху планине наставила да егзистира и у рановизантијском периоду. Са највиших планинских тачака Копаоника, са Небеских столица, изванредно се сагледавају бројна рударска вртла, пинге, шљакишта и запустела рударска окна. У визуелном смислу, овај војни и ранохришћански центар доминира рударским ревирима у Запланини и Белом Брду, као и рановизантијским утврђењима на Чучаици и у Горњим Левићима. С обзиром на наведене карактеристике природног окружења и резултате археолошких истраживања, сматрамо да су Небе ске столице и локалитати у окружењу, као што су Градац у Горњим Левићима, Градиште у Дупцима или Градиште у Великој Грабовници, у хронолошком смислу истоветни, а у економском и духовном смислу тесно повезани. Такође, претпостављамо да су Небеске столице са ранохришћанском базиликом биле управни и духовни центар северног дела римске провинције Дарданије, тим пре што је локално становништво у ширем окружењу, упркос томе што је прохујало више од хиљаду и петсто година, сачувало светост овог места кроз топоним Црквина Светог Прокопија. Захваљујући овом топониму и предању о постојању цркве започета су истраживања давно запустелог локалитета која су на светлост дана изнела драгоцена сазнања о процесу насељавање северног дела римске провинције Дарданије. Надамо се да ће наш прилог о фибулама копаоничког краја бити подстицајан за даља истраживања појединих евидентираних локалитета, будући да се о римском периоду овог краја углавном сазнаје на основу тзв. случајних налаза, резултата рекогносцирања терена и сасвим спорадичних археолошких ископавања, а све у циљу ширег сагледавања проблема романизације Копаоника и околине. 38

Душан С. Рашковић, Гордана Гаврић

Библиографија Богосављевић, В. и Рашковић, Д. 2002 Рановизантијско утврђење на брду Гобеља код Бруса, Саопштења XXXII/2000–XXXIII/2001, 2002, 99–123 Vinski, Z. 1974 Kasnoantički starosjedioci u salonitanskoj regiji prema arheološkoj ostavštini predslavenskog supstrata, VAHD LXIX, 5–51 Душанић С. 1980 Организација римског рударства у Норику, Панонији, Далмацији и Горњој Мезији, Историјски гласник 1–2, 7-55 Иванишевић, В. и Шпехар П. 2005 Early Byzantine Find from Čečan and Gornji Streoc (Kosovo), Starinar LV, 130–160 Јовановић, A. 1978 Накит у римској Дарданији, Dissertationes et Monographiae 21, Београд Keller, E. 1971 Die spätrömischen Grabfunde in Südbayern, München Petković S. 2010. Rimske fibule u Srbiji od I do V veka n. e., Beograd Peškar, I. 1972 Fibeln aus der Romischen Keiserzeit in Mahren, Praha Радичевић, Д. 2009 Прилог проучавању рановизантијских фибула на тлу Србије са посебним освртом на налаз са Лишке ћаве код Гуче, Зборник Народног музеја XIX–1, 403–423 Рашковић, Д. 2002 Налази делова касноантичке појасне опреме у Крушевачком окружју, Гласник САД, год. XIX, бр. 18: 173–181 Рашковић Д., Димоски Н., Црнобрња С. 2010 Рановизантијско утврђење Градиште у Љубинцима – Жупа Александровачка, Жупски зборник 5, Александровац, 30–38 Рашковић, Д. и Гаврић, Г. 2011 Налази новца са ранивизантијских утврђења у крушевачком крају, Зборник Народног музеја XX–1, 443–470 Рашковић, Д. 2014 Римске фибуле из Археолошке збирке Народног музеја Крушевац, Зборник Музеја примењене уметности – нова серија 9, 7–13 Тошић, Г. и Рашковић, Д. 2007 Ранохришћански споменици на источним падинама Копаоника, Зборник радова Византолошког института 44/1: 27–45 Тошић, Г. и Рашковић, Д. 2009 Хришћански мотиви на археолошком материјалу из околине Крушевца и Алексинца, Ниш и Византија VII, 179–196 Ћирковић С., Ковачевић-Којић Д., Ћук Р. 2002 Старо српско рударство, Београд – Нови Сад Uenze, S. 1992 Die Kleinfunde, in: ed. S. Uenze, Die spätantiken Befestigungen von Sadovec (Bulgarien), München, Fink, R. O. 1971 Roman Military records on Papyrus, Cleveland Špehar, P. 2010 Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvrđenja u Đerdapu, Beograd

Римске и рановизантијске фибуле на источним падинама Копаоника

Dušan S. Rašković Gordana G. Gavrić Summary Roman and Early Byzantine Fibulae on the Eastern Slopes of Kopaonik The fibulae presented in this paper originate from the archaeological sites on the eastern slopes of Kopaonik and the foot of that mountain, which were very important in the period from the establishment of Roman rule until the early Byzantine period, primarily because of their importance for mining, the most important branch of economy in the Roman province of Upper Moesia, and then in Dardania. We particularly emphasize the site and finds of distinctly profiled fibulae, from the area of the high-altitude settlement of Gradište in Velika Grabovnica, as well as the fibula with a hinge mechanism similar to Aucissa fibulae, which was found at the site of the Monastery of Milentija. The finds of fibulae, especially the Roman cross-like ones from the Seats of Heaven and other sites, confirm the increased interest in the Balkan provinces in Late Antiquity. Besides, the fibulae indicate the presence of military officers in this part of the Empire, at the very end of Antiquity, in the second half of the 4th century, when settlements were built on dominant positions. The archaeological material having early Byzantine fibulae with the upturned foot dated to the 6th century (the Seats of Heaven on the top of Kopaonik, Gradac in the village of Dupci) as its dominant part testify to the intensified life at the time of the Migration Period.

Душан С. Рашковић, Гордана Гаврић

Драгана Грбић

Балканолошки институт Српска академија наука и уметности

О изворима за проучавање племенских заједница у Горњој Мезији

Апстракт: У раду се разматрају античка сведочанства о племенским заједницама (civitates peregrinae) у римској провинцији Горњој Мезији, пре свега они сачувани у делима Плинија Старијег и Клаудија Птолемеја и у епиграфским изворима, а потом и нека познија сведочанства. Кључне речи: Горња Мезија, Римско царство, civitas peregrina, римска управа, извори Познавање управних структура чини важан сегмент проучавања анти чке прошлости римских провинција. С јаснијом представом о томе како је аутохтоно становништво било организовано у римско доба, боље се могу разумети римска политика у појединим провинцијама или областима, генеза градова, као и комплексна питања у вези са пореклом домаћег становништва, њиховим правним статусом и процесом интеграције у Римску државу. За истраживаче то није увек једноставан задатак јер постоје велика ограничења у погледу доступности извора, што поготово важи за подручје римске провинције Горње Мезијe, која се својим великим делом налазила на територији наше земље — где су натписи малобројни и релативно касни, а подаци код старих писаца штури. Уоп штено узев, античка сведочанства о овој провинцији у погледу домородачког становништва и њихове организације у римско доба нису ни приближно доступна и речита као што је то случај са другим подунавским и балканским провинцијама.1 У овом кратком осврту на један аспект римске управе на тлу Горње Мезије покушаћу да укажем на неколико важних докумената од којих ваља поћи у истраживањима античке прошлости наших крајева, јер се на основу података којима располажемо, иако у грубим цртама, може доћи до неких закључака. Када се говори о консолидацији римске провинцијске управе, нарочито у западним провинцијама Римског царства, важан извор јесу географске књиге (III–VI) у енциклопедијском делу Енциклопедија природе (Naturalis historia)2 римскога писца Плинија Старијег (23–79. г.). Ове књиге, у којима је описана географија света, драгоцене су за административну историју Римског царства, јер у њима полихистор преноси спискове провинцијских заједница, неретко бележећи њихов правни статус.3 Од изузетног значаја јесте чињеница да је овај писац статистичке податке црпао из званичних докумената, као што су формуле провинција (formulae

* Рад је резултат пројекта: Друштво, духовно -материјална култура и комуникације на Балкану у праисторији и раној историји Балкана, бр. 177012, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Скраћенице: АЕ – L’Anée épigraphique, Paris 1889– ; ANRW – Aufstieg und Niedergang der Römische Welt, Berlin – New York 1972–1998; CAH – Cambridge Ancient History, 2nd ed. Cambridge 1970–2005; CIL – Corpus inscriptionum Latinarum, Berlin 1853– ; IDR – Inscriptiones Daciae Romanae, București 1975–2001; ILS – Inscriptiones latinae selectae, Berlin 1892–1916; IMS – Inscriptions de la Mésie Supérieure, Belgrade 1976– ; JRS – Journal of Roman Studies, London; RIU – Die römischen Inschriften Ungarns, Budapest 1972– ; RMD – Roman Military Diplomas, London 1978–2006; ZPE – Zeitschrift für Papirologie und Epigraphik, Köln–Bonn; О племенским заједницама у суседним римским провинцијама Далмацији и Панонији, в. Д. Грбић, Племенске заједница у Илирику. Предурбане административне структуре у римским провинцијама између Јадрана и Дунава (I–III век), Београд 2014.

2 Коришћено је издање: Pline l’Ancien, Histoire naturelle. Livre III, ed. H. Zehnacker, Paris: Budé 2004. Плинијево дело Енциклопедија природе (Naturalis historia) завршено је пре 77. године (уп. NH praef.). 3 О Енциклопедији природе Плинија Старијег као извору за административну историју Царства, о изворима и датовању података уп. Грбић 2014 (в. нап. 1), са литературом.

Κ. Sallmann, Die Geographie des älteren Plinius in ihren Verhaltnis zu Varro. Versuch einer Quellenanalyse, Berlin – New York, 1971. Formulae provinciarum су званични спискови провинцијских административних јединица. 4

F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969, 332: „црпећи из неког извора коме су предели око Понта били нарочито добро познати, Плиније је подробније изложио етнографију тих крајева”. Уп. Iul. Sol. 10.7 (Papazoglu 1969, M47). 5

О почецима римске провинције Мезије: R. Syme, “Lentulus and the origin of Moesia”, JRS 24, 1934, 113–137 = Danubian papers, Bucuresti 1971, 40– 72; idem, “The Early History of Moesia”, Provincial at Rome and Rome and the Balkans 80 BC–AD 14, Exeter 1999, 211–13; “Macedonia and Dardania 80–30 BC”, ibid., 129–150; уп. D. Grbić, “Augustan Conquest of the Balkans in the Light of Triumphal Monuments”, Živa Antika 61, 137. Мезија је подељена на две провинције: Горњу и Доњу у првим годинама Домицијанове владавине.

7 Sallmann 1971 (в. нап. 4), 203: „Unbekannte Katalog”;? уп. 101. 8

Тако и: Papazoglu 1969 (в. нап. 5), 52.

Не упуштам се на овоме месту у питања распореда, територија и етничког порекла племена у предримско доба – о томе в. Papazoglu 1969 (в. нап. 5). Овде ће бити речи само о римскодобним заједницама које имају племенску форму, тј. о неградским провинцијским општинама (civitates stipendiariaе), које се најчешће квалификују као civitates peregrinae, на основу правног статуса својих становника, који су већински били peregrini (у правном смислу, странци у Римској држави). Премда је њихово становништво чинио аутохтони елемент, а њихова имена обележена етницима, ове заједнице треба разликовати од слободних племена.

Провинције Далмација и Панонија, које су настале поделом Илирика после Далматско-панонског устанка, имале су око педесет племенских заједница; уп. нап. 1. 10

Сасвим је могуће да не располажемо подацима о многим стипендијарним заједницама у Мезији. Није згорег поменути пример који позива на опрез. Наиме, на основу убедљивих епиграфских сведочанстава опште је прихваћено да је јужно од Дунава била организована једна заједница Дачана, пресељених јужно од Дунава, која није реги стрована у наративним изворима: на основу дипломе CIL XVI 13 од 9. фебруара 71. која је нађена 1923, у једном селу код Лома, на левој обали Цибрице (сада у Софији), додељена Tutio Buti f. Daco, затим је нађено више докумената: диплома AE 1997, 1771= RMD 203 од 26. фебруара 70. године: Dernaius (?) Derdipili f(ilius) Dacus, диплома из Димова, код Рацијарије, RMD 323 = AE 2002, 1733, такође из 70. године: [---]is f(ilio) Daco, затим диплома из Никополиса (Велико Трново) од 8. новембра 88. године, AE 1939, 126 = AE 1959, 252: Gorius, Stibi f. Dacus. Уп. A. Alföldi, “Dacians on the Southern Bank of the Danube”, JRS 29, 1939, 28–31; А. Mócsy, Pannonia and Upper Moesia, London–Boston 1974,

provinciarum).4 За разлику од поглавља посвећених суседним провинцијама Далмацији и Панонији (Илирик), у којима писац доноси екстензивне изводе из званичних докумената, поделу по судским окрузима, чак и бројчане податке о заједницама, за Мезију — тада још неподељену провинцију, која се уз Дунав, од ушћа Саве, протезала све до Црног мора, он даје знатно мање података. Мезију, тј. племенa на подручју Мезије, помиње на три места: у трећој књизи (Plin. NH III 149), на почетку четврте књиге (Plin. NH IV 3): Dardanis laevo Triballi praetendentur latere et Moesicae gentes („Налево од Дарданаца су Трибали и мезијска племена…”) и у опису Тракије (Plin. NH ΙV 41), где помиње народе од Дунава до Црног мора: … aversa eius et in Histrum devexa Moesi, Getae, Aоdi, Scaugdae Clariaeque et sub iis Arraei Sarmatae, quos Aretas vocant, Scythaeque et circa Ponti litora Moriseni Sitonique, Orphei vatis genitores („С друге стране ове планине, према Дунаву живе Мези, Гети, Аоди, Скаугди, Кларији, испод ових Ареји Сармати, које називају и Ареатима, Скити, и око црноморске обале Морисени и Ситони, преци певача Орфеја”).5 За нашу тему најзначајнији је пасус NH III 149, где писац говори о римској провинцији Мезији: Pannoniae iunguntur provincia quae Moesia appellatur, ad Pontum usque cum Danuvio decurrens. incipit a confluente supra dicto. in ea Dardani, Celegeri, Triballi, Timachi, Moesi, Thraces Pontoque contermini Scythae. („Са Панонијом се граничи провинција по имену Мезија, која се пружа уз ток Дунава до Црног мора. Почиње на ушћу поменутих река (Саве и Дунава). У њој живе Дарданци, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези, Трачани и Скити уз Понт.”) Ово Плинијево сведочанство припада првој половини првога века и односи се оквирно на време када је провинција Мезија консолидована,6 а домородачко становништво организовано у племенске заједнице (civitates peregrinae). Како племена овде нису набројана абецедним редом, што је уобичајено за ексцерпте из провинцијских формула, већ их је писац навео географским редоследом, неки истраживачи су сматрали да се не ради о податку из званичног документа.7 Међутим, не треба сумњати да се на овом месту ради о провинцијским племенским заједницама (civitates peregrinae), које су конституисане у римско доба.8 Треба нагласити да се границе ових заједница нису морале подударати с етничким границама какве су у предримско доба.9 Римска управа се, наиме, руководила различитим факторима приликом одређивања граница територија. Велики број племенских заједница у римским провинцијама представља римске политичке творевине, а не етничке ентитете, иако су такве заједнице/општине (civitates) биле организоване на племенском принципу. Ослањајући се на Плинијев податак може се, пре свега, доћи до закључка да су територије мезијских племенских заједница биле врло велике. Консолидација римске власти у овом подручју очито није имала тако бурну реакцију као што је случај с Илириком,10 а то се без сумње одразило на стварање мањег броја племенских заједница које су обухватале врло простране територије, премда не знамо да ли је код Плинија пренет њихов укупан број.11 Плинијев извештај о мезијским перегриним заједницама у I веку допуњује један изузетно важан епиграфски податак. У питању су два почасна натписа из Јулија Карника (Iulium Carnicum), подигнута у част Бебија Атика, који је, као примипил V македонске легије, са седиштем у Ескусу (Oescus, дан. Гиген), био префект перегиних заједница Меза и Трибала око 15. године, а након тога и префект civitatium in Alpis Maritumis.12 Натпис директно говори о организацији племенских заједница у Мезији по консолидацији римске власти и о успостављању Драгана Грбић

војне управе над домаћим структурама, каква је посведочена и у другим провинцијама. Бебије Атик је у исто време био префект више заједница, а аналогни примери из других провинција показују да је таква пракса била уобичајена. Тако је, на пример, за Далмацију посведочен извесни Марцел, који је, као центурион XI Клаудијеве легије био префект двеју заједница Мезеја и Дезидијата, а касније му је поверена префектура над још једном племенском заједницом у истој провинцији, заједницом Мелкумана.13 За Панонију је посведочена личност L. Volcacius Q. f. Vel(ina) Primus, који је као префект био уједно префект ripae Danuvi(i) и двеју суседних заједница Боја и Азала.14 По аналогији са панонским примером, надлежност над племенским заједницама у Мезији могао је имати и префект рипе из IV скитске легије, који се помиње у једном натпису из Писидије,15 те centuriones regionarii, епиграфски посведочени у regio Montanensium (око данашњег Михајловграда, Бугарска)16, која је од поделе провинције у саставу Доње Мезије. Даље, рани списак заједница у Мезији који је сачуван код Плинија Старијег може се упоредити са подацима забележеним у Географији Клаудија Птолемеја, астронома и географа из ΙΙ века.17 У поглављу посвећеном провинцији Горњој Мезији (Ptol. III 9.2), Птолемеј наводи четири племенске заједнице: Κατέχουσι δὲ τῆς ἐπαρχίας τὰ μὲν πρὸς τῇ Δαλματίᾳ Τρικορνή(ν)σιοι τὰ δὲ πρὸς τῷ Κιάμβρῳ ποταμῷ Μυσοί τὰ δὲ μεταξὺ Πικήνσιοι τὰ δὲ πρὸς τῇ Μακεδονίᾳ Δάρδανοι („У тој провинцији (Горњој Мезији) живе Трикорнензи према Далмацији, Мизи (Мези) према Кијабру (Цибрици), између њих су Пикензи, и Дарданци према Македонији.”). Из поређења два списка закључује се да су племенске територије у неком тренутку биле редефинисане, можда у време поделе Мезије на две провинције (?).18 Плинијев и Птолемејев списак заједница подударају се само делимично: код оба писца помињу се заједнице Дарданаца, Меза у Горњој Мезији и заједница Трибала, у подручју око Ескуса, која је након поделе провинције 86. године припала Доњој Мезији. Плинијеви Целегери и Тимахи у Птолемејево време више се не помињу, али се помињу две нове заједнице у Горњој Мезији: Трикорнензи (Τρικορνή(ν)σιοι) и Пинкензи (Πικήνσιοι), чији су се центри Tricornium и Pincum налазили на Дунаву, a територије простирале ка унутрашњости. Њихова имена указују јасно на то да су у питању политичке, а не етничке творевине.19 Андраш Мочи је изнео мишљење да су заједнице Трикорненза и Пинкенза замениле Целегере и Тимахе,20 што је, чини ми се, непрецизно срочено. О племену Целегера, њиховом географском положају и статусу тешко је било шта поуздано рећи. Идеја да је од ове племенске заједнице (civitas) настао римски град који је припадао Горњој Мезији, а тиме и локализација овог племена у источну Србију, заснована је на једном натпису из Ивањице (CIL III 14610) у којем се помиње mun. Cel.21 Име града реконструисано је као municipium Celegerorum, по угледу на имена неких муниципија насталих на основи племенских заједница, као што су municipium Latobicorum, municipium Iasorum у Горњој Панонији, municipium Dardanorum у Горњој Мезији. Рачунајући с положајем овог племена на подручју западне Србије, на основу поменутог натписа, Геза Алфелди је изнео мишљење да су Целегери етнички припадали Скордисцима, као и заједница Диндара.22 Према месту налаза натписа, тај муниципиј, а према томе и племенска заједница, убицирани су у подручје око Ивањице,23 где иначе нема трагова римског града.24 Мочи је с обзиром на то помишљао да би центар тог града могао бити источније, у подручју око Краљева.25 Међутим, хипотеза о постојању муниципија Celegerorum може се одбацити, пре свега јер је то подручје у антици припадало провинцији О изворима за проучавање племенских заједница у Горњој Мезији

66. О систематским пресељењима домородачког становништва у овом подручју говоре антички писци, Страбон (Strab. VII 3.10), Касије Дион (Cass. Dio LVI 22.7), Л. Анеј Флор (Flor. Epit. II, 28). То је била уобичајена римска мера пацификације. CIL V 1838: C(aio) Baebio P(ubli) f(ilio) Cla(udia) | Attico | IIvir(o) i(ure) [d(icundo)] primo pil(o) | leg(ionis) V Macedonic(ae) praef(ecto) | c[i]vitatium Moesiae et | Treballia[e pra]ef(ecto) [ci]vitat(ium) | in Alpib(us) maritumis t[r(ibuno)] mil(itum) coh(ortis) | VIII pr(aetoriae) primo pil(o) iter(um) procurator(i) | Ti(beri) Claudi Caesaris Aug(usti) Germanici | in Norico | civitas | Saevatum et Laiancorum. И истоветан, фрагментарни натпис CIL V 1839. Уп. H.-G. Pflaum, Les carrières procuratoriennes équestres sous le Haut-Empire romain, Paris 1960/6, 27–28, бр. 11. 12

Уп. нпр. CIL IX 2564: [Imp(eratori) Caes] ari Vespasia[no | Aug(usto) pont(ifici)] max(imo) trib(unicia) potes[t(ate) VI | co(n)s(uli) VI desig]n(ato) VII imp(eratori) XIIII p(atri) p(atriae) c[ens(ori)] | ex testam[ent(o)] |5 [...] Marcelli (centurionis) leg(ionis) XI Cl(audiae) [p(iae) f(idelis) | pr(aefecti) leg(ionis) eiusd(em) pr]aef(ecti) civitatis Maeze[ior(um) | et civitat(is) Daesiti]atium praef(ecti) c(o)hor(tis) III Alp(inorum) [et | civitatis Melco]manorum duumvir(i) i(ure) d(icundo) quinqu[enn(alis) | patr]oni coloniae. 13

ILS 1349; АЕ 1926, 80: --- prae]|fec(to) coh(ortis) Ity<r>(aeorum) | trib(uno) mil(itum) leg(ionis) IV | Scythic(ae) praef(ecto) | equit(um) praef(ecto) rip(ae) | Danuvi | d(ono) d(edit). Уп. S. Dušanić, “The Legions and the Fiscal Estates in Moesia Superior: Some Epigraphical Notes”, Arheološki Vestnik 41, 1990, 588; idem, “Army and Mining in Moesia Superior”, E. Birley, G. Alföldy, B. Dobson, W. Eck, (edd.), Kaiser, Heer und Gesellschaft in der Römischen Kaiserzeit: Gedenkschrift für Erik Birley, Stuttgart 2000, 354–355.

М. Speidel, “Regionarii in Lower Moesia”, ZPE 57, 1984, 185–188. Уп. regionarii у Панонији, RIU 663 и AE 2008, 1086. 16

K. Müller, Claudii Ptolemaei geographia, Tabulae XXXVI, Paris 1883–1901. Овде је текст донет према новом издању Птолемејеве Географије: A. Stückelberger / G. Graßhoff, са: F. Mittenhuber и др., Klaudios Ptolemaios, Handbuch der Geographie, 1. Teilband, Basel 2006.

18 Mócsy 1974 (в. нап. 11), 66–68; уп. J. J. Wilkes, “The Danubian and Balkan provinces”, CAH2 X, 1996, 545–585. 19

В. ниже. 43

А. Mócsy, Gesellschaft und Romanisation in der römischen Provinz Moesia Superior, Amsterdam 1970, 28; idem, 1974 (в. нап. 11), 68. Тако и: J. Ј. Wilkes 1996 (в. нап. 18), 579–580: „The Tricornenses of Tricornium (Ritopek) replaced the Celegeri, the Picensii of Pincum (Gradište) at the mouth of the Pincus (Pek) the Timachi, but the Dardani in the south and the civitas of the Moesi (around Ratiaria) continued as before.” 20

A. von Premerstein / N. Vulić, „Antike Denkmäler in Serbien”, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Institutes in Wien 3, 1900, Bbl. 176, бр. 70; CIL III 14610; Н. Вулић – A. фон Премерштајн, „Антички споменици у Србији”, Споменик СКА XXXVIII, 1900, 50, бр. 70; Вулић, Споменик СКА, XCVIII, 1941–1948, 50, бр. 103; ILJug 77: D(is) M(anibus) | Aurel(ius) Augustia|nus dec(urio) duumvi|ralicius m(unicipii) Cel(---) vixi|t ann(os) XXXV Bella | con(iugi) rar(issimo) pientissi|ma (!) et filii patri | bene merito m(e)m(oriam). 21

G. Alföldy, «Des territoires occupés par les Scordisques», Acta antiqua Academiae Scientiarum Hungaricae 12, 1964, 109; G. Alföldy, Bevölkerung und Gesellschaft der römischen Provinz Dalmatien, Budapest 1965, 55–56. 22

F. Papazoglu, «Le municipium Malvesatium et son territoire», Živa Antika 7, 1957, 114, нап. 1, 119–121; A. Mócsy, „Munizipale Gemeinden und ihre Territorien in Moesia Superior”, Godišnjak CBI V/3, Sarajevo 1967, 156–157; idem, 1970 (в. нап. 20), 36; idem, 1974 (в. нап. 11), 214, 223; Cf. Wilkes 1996 (в. нап. 18); I. Piso, «L’urbanisation des Provinces danubiennes», La naissance de la ville dans l’antiquité, M. Reddo, L. Dubois, D. Briquel, H. Lavagne, F. Queyrel (edd.), Paris 2003, 285–298 = An der Nordgrenze des Römischen Reiches: ausgewählte Studien (1972–2003), Stuttgart 2003, [487–506], 500. 23

24 С. Лома, Клаудије Гал и Северови нови сенатори. Истраживања из епиграфике, просопографије и римске политичке историје деведесетих година II века, Београд 2010, 288–289. 25

Mócsy 1974 (в. нап. 11), 223.

О томе в. Лома, 2010 (нап. 24), 289. О источној граници Далмације, војној посади и путевима у источној Далмацији: idem, 126–136. 26

Лома 2010 (нап. 24), 284–289.

Тако су претпостављали и Премерштајн и Вулић, остављајући ипак отвореном и могућност да је у питању неки непознати муниципиј у западној Србији. О фантомским муниципијима у овом подручју в. Лома 2010 (нап. 24), 289.

Плиније Старији помиње реку Тимок међу чувеним рекама у Мезији (Plin. NH III 149): Flumina clara e Dardanis Margus, Pingus, Timachus.

Уп. натписe у којима се помиње порекло из заједнице Дарданаца, нпр. CIL VI 32800 = M. P. Speidel, Die Denkmäler der Kaiserreiter. Equites singulares Augusti, Köln 1994, бр. 330: M. Aur. Paulus, nat(ione) Dardanus (!) …; CIL VI 13506 (p. 3513): V(ivus) N(umerius) Balonius Faustus | (obi30

Далмацији, а не (Горњој) Мезији,26 и вероватно било део простране територије муниципија Malvesiatium, са центром у Скеланима.27 Даље, порекло некадашњег градског достојанственика из натписа могао би бити норички муниципиј Cel(eia).28 Иначе, нема других података на основу којих би се ова заједница могла прецизније убицирати. Заједницу Тимаха (Timachi) требало би тражити у сливу Тимока (Timachus),29 по којем су добили име, сасвим вероватно у римско доба. То је била уобичајена пракса, те, на пример, имамо племенску заједницу Colapiani, чије је име изведено од хидронима Colapis f. (Купа), Ambidravi према Dravus f. (Драва), име заједнице Πι(ν)κήνσιοι (*Pincenses) и њихов центар Pincum (Велико Градиште) изведени су од имена реке Pingus fl. (Пек), или Docleatae према топониму Doclea, Cornacates према Cornacum (Шотин), Τρικορνή(ν)σιοι према Tricornium (Ритопек). Ове је Тимахе, уколико су били захваћени неком административном реформом, пре могла обухватити једна комплексна заједница Меза, с центром у подручју око Рацијарије (мод. Арчар), него, како је то Мочи претпоставио, заменити заједница Пинкенза у сливу реке Пек, чији се центар поуздано убицира на месту данашњег Великог Градишта на Дунаву. Десигнација civitates Moesiae et Treballiaе – a не, на пример, Moesorum et Triballorum, у поменутом натпису Бебија Атика могла би указивати на то да је више стипендијарних заједница било груписано у области. Дакле, с извесним опрезом, могло би се претпоставити да су они вероватно улазили међу заједнице Мезије, будући да тимочка област гравитира ка Рацијарији и Дунаву. Код Птолемеја налазимо важне назнаке о положају ових римских заједница, који се подударају са другим подацима: он Рацијарију зове мезијском (Ptol. III 9.3): Ῥαιτιαρία Μυσῶν, а Ескус трибалском (Ptol. III 10.5): Οἶσκος Τριβαλλῶν. Што се тиче података о перегриној заједници Дарданаца, она је не што боље посведочена у епиграфским изворима, пре свега захваљујући подацима из војничких диплома, у којима се као порекло војника (origo) наводи дарданска заједница. Дипломе представљају врло поуздан извор када су у питању домородачке заједнице, будући да се ради о званичним документима – бронзаним копијама царских конституција, који се углавном, у зависности од сачуваности документа, могу поуздано датовати. Досада су на тај начин посведочена три припадника дарданске заједнице, и њихове дипломе директна су сведочанства о њима половином ΙΙ века: RMD 247 (од 9. септембра 132. године): Vannus Timentis Dardanus; AE 2008, 1742 (од 20. јануара 151. године): Nasoni Tittae f(ilio) Dardan(o) и RMD 55 (од 8. фебруара 161. године): Volsingo Gai f(ilio) Dard(ano). 30 Када су у питању горњомезијске заједнице, осим ових потврда, још се једино заједница Трикорненза помиње место порекла у једној војничкој дипломи, као порекло жене реципијента дипломе CIL XVI 67 из 120. године: Doroturmae Dotochae fil(iae) uxori eius Tricorn(iensi).31 Недостају подаци на основу којих бисмо нешто конкретније могли да кажемо о аутономној управи, као што је то случај са заједницама у Илирику. У Горњој Мезији се у натписима не помињу прваци заједница, principes, који су другде сразмерно добро посведочени, осим у једном изгубљеном споменику чије се читање не може проверити. У питању је један натпис који је видео и прецртао само Марсиљи, и који је потом изгубљен. У њему се, по свему судећи, помиње првак (princeps) са домаћим именом и praef(ectus), који је, могуће је, био задужен за надзор над перегрином заједницом: D(is) O(?) [M(anibus)] | Semp�r�[o]nio Co|bae principi vixit | an(nis) �L�. Vici Bubae et Do|5tus Pii Cae(saris servus) Daizini{s} | uxori eius et filiis eo|rum p(osuerunt) (?). A[urelius ?] Va�l�ens [Bu]|be (!) prae[f(ectus)] e �x� [pecun]|ia [Singidu]n�e�nsi[um]|[---32 Драгана Грбић

Иначе, мало је поузданих, директних сведочанстава за племенске заједнице Горње Мезије, иако се претпоставља њихово дуго постојање.33 Понекад, када су у питању заједнице које су обухватале врло велику територију (нпр. Дарданци, Мезеји, Делмати у Даламацији итд.), није сасвим јасно да ли треба рачунати с више заједница обједињених истим именом или су то биле политички засебне јединице.34 У свакоме случају, заједнице (civitates) су се делиле на мање територијалне јединице: vici, pagi, castella, territoriа.35 Домаће становништво било је правно и политички везано за своју племенску заједницу, али племенске територије нису нужно морале тећи континуирано, већ су их прекидала места на којима је стационирана војска, затим територије које су припадале фиску, а на које је могла одлазити врло велика површина провинцијског тла, као и места која су урбанизована, уздигнута на ранг града, укључујући и земљу конфисковану од племенских заједница. Треба обратити пажњу на подударност имена племенских заједница и рудника, који су били жила-куцавица у економији ове провинције: на пример, Pincenses – castra Pincesia36 – metalla Aeliana Pincensia, или Dardani и metalli Dardanici, a затим и municipium Dardanorum (Сочаница), који је настао урбанизацијом рудничког насеља (vicus metallorum).37 Логично је претпоставити да су перегрини из локалних племенских заједница били коришћени за рад у рудницима.38 Детаљи узајамног односа рудничких територија и перегриних заједница у многим цртама нису нам познати, а до закључака се мора долазити посредно. У том смислу веома је важан један натпис из Равне (Timacum minus) у којем се помиње префект територије, тј. његов librarius39: D(is) M(anibus) | Ulp(ius) Aquilinus | mil(es) leg(ionis) VII Cl(audiae) | librarius | offici prae(fecti) te|r(r)it(orii ?) vixit ann(os) XXII | Aquileiensis | et Ulpia Diotima | filio dulcissimo | b(ene) m(erenti) p(osuerunt). Функција овог префекта територије могла би доводити у везу војску, перегрине и експлоатацију рудника.40 Компаративни материјал из других провинција указује на дуг живот племенских заједница. Логично је претпоставити да је тако било и у Горњој Мезији, нарочито ако се имају у виду главни фактори живота провинције: војска и рударство, као и чињеница да је процес урбанизације у већем делу провинције сасвим изостао, а да су неградске управне структуре сачуване до касне антике. Врло је упадљиво да је број римских градова у Горњој Мезији мали у поређењу са суседним подунавским и балканским провинцијама, а већина њих сразмерно је касно добила муниципални статус.41 Осим тога, оснивање градова на племенским територијама углавном није значило укидање домородачке заједнице.42 На дарданској територији, која је била изузетно пространа, настало је неколико римских градова: колонија Scupi (Скопје), први римски град у тој провинцији, основан у време Веспазијана, што се сачувало и у имену града: colonia Flavia Felix Dardanorum,43 затим, Municipium D(a)rdanorum (Сочаница) и муниципиј Ulpiana (Липљан), основан вероватно у време Хадријана. Птолемејев податак да је Наис (Naissus, Ниш) дардански град44, тј. да се дарданско подручје протезало до Наиса, потврђен је једним натписом из Рима.45 Поменуте, војничке дипломе, са друге стране, сведоче о паралелном постојању дарданске перегрине заједнице 60-их година II века. Даље, као што смо већ поменули, оснивање колонија Рацијарије и Ескус у време Трајана, сасвим вероватно није довело до нестанка перегриних заједница у њиховом суседству. У прилог континуитету, осим поменутог податка код Птолемеја (Ptol. III 10.5), говори и супскрипција Triballis у Диоклецијановој и Максимијановој конституцији од 4. децембра 291. године (Cod. Just. VIII).46 Индикативни су познији подаци, сачувани код ПрокоО изворима за проучавање племенских заједница у Горњој Мезији

tae) Baloniae N(umeri) l(ibertae) | Secundae vix(it) an(nos) XXVI | N(umerio) Balonio Dardano; CIL VI 2397 (p. 3320) = 32628: M(arcus) Aurel(ius) M(arci) f(ilius) Ulp(ia) Dardanus Serd(ica); CIL XIII 8305: Romanus Atti f(ilius) Dar[danus], итд. 31

Уп. IMS I, стр. 107. Нађена је у Трикорнијуму.

IMS I 32. Читање је дато према S. Dušanić, Živa Antika 54, 2004. Реконструкција рeда 9:[ --- ]niensi, можда би могла гласити и [Tricor]niensi(um ?). Vicus Bube помиње се у још једном епиграфском споменику (М. Мирковић, „Римско село код Бубе Сингидунума”, Старинар 39, 1988, 99–102 = AE 1989, 631), али се чини да је и ово читање спорно и захтева ревизију. 32

Узимам да су сигурне потврде само оне у којима се civitas директно помиње. 33

34 Уп. S. Loma, „Princeps i peregrini incolae u municipiju S(plonistarum?). Epigrafski prilog istoriji romanizacije u provinciji Dalmaciji”, Živa Antika 52, 2002, 156–158.

За ту праксу на примеру Далмације и Паноније: Грбић 2014 (в. нап. 1), 302–305. Имена неких vici у Горњој Мезији забележена су у изворима, затим постоје подаци о територијалној подели на regiones и territoria, в. ниже. За Дарданију: Papazoglu 1969 (в. нап. 5), 189–201; уп. J. Kolendo, «La relation ville / campagne dans les provinces danubiennes. Réalité et son reflet dans la mentalité»: H. Bender – H. Wolff (edd.), Ländliche Besiedlung und Landwirtschaft in den Rhein-Donau-Provinzen des Römischen Reiches, Passau (= Passauer Schriften zur Archäologie 2), 1994, 87–99. 35

Cast(ra) Pinc(ensia): AE 1903, 299.

S. Dušanić, “Aspects of Roman Mining in Noricum, Pannonia, Dalmatia and Moesia Superior”, ANRW II, 1977, 72–73; idem, “The Roman Mines of Illyricum: Organization and Impact on Provincial Life”, C. Domergue (ed.), Minería y metalurgia en las antiguas civilizaciones mediterráneas y europeas. Coloquio intern. asociado, Madrid 1985, Madrid–Toulouse 1989, II, 148–149. 37

Dušanić 2000 (в. нап. 15), 344.

39 S. Dušanić, Arheološki Vestnik 41, 1990, 585– 595 = IMS III/2, 31 Librarii у служби прокуратора добро су посведочени, уп. нпр. CIL III 1314 (Ampelum); IDR ΙΙΙ/5, 482 (Apulum); procurator tractus Carthaginiensis: CIL VIII 12615–9, 24688.

Dušanić 2000 (в. нап. 15), 354–355: “It is tempting, however, to seek the origin of the prefecture among the legionary officers who were praefecti of the civitates peregrinae and/or of the ripa Danuvii; both kinds have been attested as serving in the Timok valley and its neighbourhood during the early Principate.” Уп. Dušanić 1989 (в. нап. 37), 150, нап. 25. Уп. нпр. CIL III 12491: princeps | quinquenn|alis territo[rii] | Capidavensis; … curial(es) territ(orii) Σuc(idavensis); Kolendo 1994 (в. нап. 35), 91. 40

Уп. Piso 2001 (в. нап. 23), 494–495, 500. 45

42 За сведочанства, литературу и закључке уп. Грбић 2014 (в. нап. 1), 312–315, са референцама. 43 IMS IV 15: [---] L(uci) f(ilius) Pub(lilia) Re|[--] Verona con|[---] [de]c(urio) quaestor IIv(i)r | [col(oniae) Fl(aviae)] fel(icis) Dar(danorum) hoc t(em)pl(um) | [impe]nsa sua fac(iendum) cur(avit) | [d]eae Syriae. На основу овог натписа име града допуњено у још два натписа из Скупа у којима се пун назив наводи у скраћеном облику: IMS VI 42, 46. Уп. Β. Dragojević-Josifovska, IMS VI, Introduction, стр. 25; С. Лома, „Домородачко становништво Косова и Метохије у римско доба у антропонимије”, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, књ. 3, М. Атлагић (ур.), Косовска Митровица 2010, 20–21. 44 Ptol. II 9.6: Καὶ τῆς Δαρδανίας δὲ πόλεις· Ἀρριβάντιον μζο L΄ μβο | Ναίσσον μζ γ’ μβο | Οὐλπιανόν μηο L΄ μβο | Σκοῦποι μηοL΄ μβ L΄. 45 С. Лома, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима (в. нап. 43), 2010, 19–40. 46 S. Dušanić, “The Princeps municipii Dardanorum and the Metalla municipii Dardanorum”, Živa Antika 54, 1–2, 2004, 31–32, нап. 109; S. Dušanić, “Diocletian’s Visits to Quarries and Mines in the Danubian Provinces", Die Archäologie und Geschichte der Region des Eisernen Tores zwischen 275-602 n. Ch. Kolloquium in Drobeta – Turnu Severin 2.-5. November, 2001, Bucurest 2003, 12 = S. Dušanić, Sellected Essays in Roman History and Epigraphy, Belgrade 2010, 720–721. Уп. Papazoglu 1969 (в. нап. 5), 53, поготово нап. 169. 47

пија у делу О грађевинама (De aedificiis). Oвај писац помиње имена ка стела обновљених у време Јустинијана, који су улазили у регије (χῶραι): ἐν χώρᾳ Ῥεμισιανισίᾳ (De aed. IV 4.3.13, J. Haury (ed.), стр. 123)47, ἐν χώρᾳ Ἀκυενισίῳ (De aed. IV 4.3.44, J. Haury, стр. 123–124), насупрот онима који припадају јурисдикцији града (ὑπὸ πόλιν). Термину χώρα еквивалент би био термин regio. Тако је Прокопијева χώρα Ἀκυενίσιος (Aquae, Прахово) посведочена и као regio Aquensis у једном натпису из Туричевца који се датује у 225. годину.48 Како терминологија, када су у питању различите врсте територија, није конзистентна, често није јасно да ли су термини regio/ territorium/tractus употребљени као технички или не, нити је увек јасно о каквој се врсти територије ради. На основу различитих епиграфских сведочанстава може се закључити да се они могу односити на војне територије, а могу се тицати територијалне поделе фискалних, племенских, и градских територија. Део подручја администрираних из Ремесијане и Аква, у римско доба је, свакако, због богатих рудника, припадао царским доменима, али треба рачунати и са тим да је део ових области припадао стипендијарним, неградским заједницама, вероватно, управо наследницима поменутих мезијских заједница (civitaties Moesiae).49

Remesiana, Бела Паланка.

AE 1982, 841: [I(ovi) O(ptimo)] M(aximo) et G(enio) Illyr(ici) | [pro] salute Belli|[ci Au]g(usti) n(ostri) vil(ici) stati|onis Petobionen|sis (!) et Moes(iae) r(egionis) Aq(uensis?) | Castricius Bel|lici vik(arius) (!) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito) | anni XXV [K] al(endis) F(ebruariis) Fusco II Dextro co(n)s(ulibus). Сем тога, до нас је дошао још један позни податак из Јустинијанове Новеле: Nov. Iust. XI 5: Aquensis autem episcopus habeat praefatam civitatem (sc. Aquas) et omnia eius castella et territoria et ecclesias.

У томе правцу могао би указивати један податак из Прокопија (De Aed. IV 4, p. 123, 18, ed. Haury), који помиње име кастела Δάλματας у оквиру регије Аква, дакле у подручје данашње источне Србије. Највероватније је у питању једна енклава Делмата, који су ту досељени за рад у рудницима, као што су транспортовани у рудничке регије у Дакији, где су добро посведочени; уп. натписе из Рготине, IMS III/2, 126–127 и S. Dušanić 1977 (в. нап. 37), 74 и нап. 137 за рудничко подручје Власине; S. Dušanić, “Roman Mining in Illyricum: Historical Aspects”, G. Urso (ed.), Dall’Adriatico al Danubio. L’Illirico nell’età greca e romana. Atti del convegno internazionale Cividale del Friuli, 25–27 settembre 2003, Pisa 2004, 258, нап. 53.

Драгана Грбић

Dragana Grbić Summary On the Sources for Tribal Communities in Upper Moesia The present paper deals with native communities, civitates peregrinae in the Roman province of Upper Moesia (whose territory largely coincides with present-day Serbia), offering a brief assessment of the extant literary and epigraphic evidence. Upon the establishment of the Roman government in the province, the native peoples were broken into several vast administrative units, which reflect political rather than ethnic divisions. By comparing the lists of native provincial communities from Pliny the Elder’s Natural History and Ptolemy’s Geography, which date from the first and second centuries AD respectively, one can distinguish at least two phases in the organization of the native provincial population. The division of Moesia into two provinces, Upper and Lower, seems to have had an influence on the redefinition of the administrative structures. Although scarce, epigraphic evidence suggests that these non-urban civitates lasted until well into the late antiquity. This is in accord with the circumstances in the province, in which the process of urbanization was very slow, almost nonexistent, and the impact of Romanization poor. Most significant factors in the economy of that province were its rich mines and the presence of the Roman army; the largest part of the provincial soil belonged to ager publicus and the imperial domains. The fact that names of most of the known Upper Moesian civitates coincide with the names of the mining districts indicates the strong connection between mining and the employment of peregrini from the local communities for work in the mines.

О изворима за племенске заједнице у Горњој Мезији

Драгана Грбић

Марија Алексић Чеврљаковић Завод за заштиту споменика културе Краљевo

Олег Романов

Народни музеј Краљево

Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева

Апстракт: Током 2012. путем откупа НМ Краљево дошао је у посед аплике са ликом Силена. Аплика потиче са локалитета Црквине у Конареву код Краљева. Постојање каснолатенског слоја I века н. е. са античким материјалом потврђено је археолошким ископавањима и случајним налазом Веспазијановог денара. На аплици је прикзан лик зрелог мушкарца с лица, бујне косе и браде, пуних усана, лучно извијених и спојених обрва, прћастог носа, продорног погледа, животињских ушију. Изостављен је само венац на глави, који представља један од пратећих ат– рибута у устаљеној иконографији Силена. Аплика је хронолошки опредељена у период раног Царства, тј. I века н. е. на основу познате стратиграфије локалитета, али и на основу аналогија у начину изведбе детаља (моделовања браде corkscrew – манир вадичепа, моделовања централног прамена косе, израза лица). Силен је представљен као озбиљно божанство са строгим, застрашујућим погледом карактеристичним за представе римских и провинцијских радионица тог времена. Овај манир приказа Силена свој узор изналази још у класичној грчкој уметности, за разлику од каснијих представа на којма је Силен приказан као комично божанство. Кључне речи: Црквине, Силен, аплика, бронза, римски импорт, касни латен, утицаји грчке уметности У мају 2012. године, збирка Народног музеја у Краљеву је обогаћена откупом изузетног археолошког налаза. У питању је бронзана аплика са ликом мушкарца са брадом, случајно откривена 80–их година XX века на простору локалитета Црквине у Конареву (карта 1) код Краљева.1 Локалитет Црквине смештен је на старој тераси леве обале реке Ибар и простире се са десне стране Ибарске магистрале на деоници Краљево–Рашка.2 Локалитет је истраживан у оквиру три археолошке кампање 1998, 2001. и 2008. године, и том приликом су откривени трагови живота из неолита (старчевачка култура), гвозденог доба (халштат и касни латен), антике и средњег века (Каниц 1985: 10; Богосављевић–Петровић 2000: 18– 25; Михаиловић 2001: 223, Михаиловић 2008: 2–3). У овом тексту дајемо детаљну дескрипцију налаза, и покушавамо да ближе одредимо његов контекст и значај, проучавајући аналогије из доступне литературе.

1 Предмет је откупљен од господина Слободана Перишића. По његовом казивању, предмет је пронашао његов отац на парцели 304/7, која је касније девастирана, а на којој се сада налази ОМW пумпа.

Археолошки локалитет Црквине налази се на ободу урбаног језгра града Краљево. Девастација локалитета, отпочела након Другог светског рата изградњом домаћинстава, појачана је од осамдесетих година све већом урбанизацијом, али и коришћењем шљунка из речног седимента, од кога је тераса изграђена. Неразумевање становништа, пословних људи и локалних власти у значај археолошке културне баштине довела је до тога да је део локалитета неповратно изгубљен (Богосављевић–Петровић и Михаиловић 2007: 41–53). 2

Опис Цртеж 1 - аплика Силена из Конарева – en face, размер 1:1

3 На аплици нису откривени остаци канала за испуст ваздуха и уливање метала, што допунски поткрепљује становниште да је аплика добијена техником изгубљеног воска. 4 Шупљине настају од мехурића гаса који су остали заробљени у одливцима или таложењем глине за калуп као резултат недовољно прецизног креирања модела од воска или недовољне исушености глине за калуп (Анђелини и Колачики 2011: 93).

Аплика из Конарева (сл. 1, сл. 2) је добро очувана и комплетна (макс. дужина 107 мм, макс. ширина 66 мм, тежина 156 г), са минималним структуралним и механичким оштећењима. Изливена је од легуре бакра из једног дела техником индиректног ливења – изгубљеног воска (Ратковић 2005: 11–12; Анђелини и Колачики 2011: 68, 76).3 Са задње стране аплика је шупља, благо конкавна, са ивицом изведеном у виду рама, широког између 12 и 3 мм (сл. 3). Предмет је прекривен природном компактном патином (сл. 4), уједначеног зеленог тона, а мања оштећења на крајевима увојака моделоване браде и врха носа откривају светлију патину. Аплика је претрпела незнатна механичка оштећења. Мала оштећења настала механичким путем налазе се врху и средини носа, као и на левој страни испод централног увојка косе. Видљива су и незнатна оштећења на увојцима браде и на врховима увојака косе. Откривене су грешке настале приликом ливења у виду две мање перфорације: на челу десно испод централног увојка косе и са десне стране средишњег увојка браде (сл. 5, сл. 6).4 У току конзерваторског третмана на раму откривени су оштри симетрични урези, који су, такође били прекривени оригиналном патином. На аплици је представљен лик зрелог мушкарца с лица (цртеж 1). Широко четвртасто лице уоквирено је бујном косом и брадом. Испод наглашено извијених и спојених обрва су продорне очи, обликоване тако да наглашавају љутит израз лица. Зенице су моделоване у виду релативно малих кружних удубљења. Горњи капци су тешки и наглашени, а подочњаци су велики и упали у односу на истакнуте јабучице. Нос је у корену узак, одвојен дубоким хоризонталним урезом, на крају широк и прћаст са наглашеним ноздрвама. На средини релативно ниског чела, налази се дубока, хоризонтално постављена бора. Доња усна је пуна и истакнута, горња само благо назначена са дубоким урезом по средини. Уста су делимичмо отворена, па се стиче утисак да говоре. Брада је израђена у облику девет спиралних увојака неједнаких дужина (corkscrew – манир вадичепа), од којих 50

Марија Алексић Чеврљаковић, Олег Романов

је централни најдужи. Увојци су украшени хоризонталним урезима оивиченим пунктирањем. Почетак централног увојка испод усана изведен је у виду козје браде обликоване помоћу неколико вертикалних уреза. Бркови су моделовани на сличан начин као и брада у облику два мања увојка са вертикалним урезима. Коса је пластично моделована у виду централног увојка који подсећа на рог и таласастих праменова који се простиру са стране. Уши су животињске – издужене, широке и обле без моделованих превоја унутар шкољке. Ивице ушију украшене су рељефом у виду паралелно нанизаних косих уреза који дочаравају длачице. Идентификацију лика на аплици покушаћемо да урадимо на основу стилских карактеристика портрета, нарочито на основу начина моделовања косе и израза лица. Датовање је извршено посредним путем, уз помоћ познате стратиграфије локалитета Црквине, на коме је аплика нађена. Стилске карактеристике и аналогије Аплика је у античкој збирци Народног музеја Краљево заведена као представа бога Силена. Представе Силена су честе у античком свету, почев од античке Грчке, кроз период хеленизма и Римског царства. Силени и њима сродна бића Сатири јављају се у уметности још архајском периоду. На првим познатим представама (VI век п. н. е.) Силени, демони природе и плодности, приказани су са препознатљивим животињским атрибутима: коњске уши, ноге, реп, са бујном и дугачком брадом, итифалични (Barr–Sharrar 1991: 4). Али за разлику од сатира, који остају неозбиљна и млада божанства, углавном приказана без браде, Силен убрзо добија и један озбиљнији и мудрији карактер кроз култ бога Диониса (ibid., 5–6). У извесном тренутку препознатљиве коњске уши престају да буду један од примарних атрибута божанства. Оне бивају заклоњене богатом декорацијом венаца којима је украшена глава Силена (ibid., 3). Израз његовог лица Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева

Карта 1 –положај локалитета Црквине у Конареву код Краљева

R 1:1

Сл. 1 – аплика Силена из Конарева – en face Сл. 2 – аплика Силена из Конарева – профил Сл. 3 – аплика Силена са задње стране

Брада са увојцима јавља се још од касне класичне антике, пример представља ситула из Дервенија датована у другу половину IV века п. н. е., коју краси маска Силена са брадом (Barr– Sharrar 1991: 7, 8). 5

6 У периоду између III века п. н. е. и I века н. е. имућни становници хеленистичког Медитерана, као и Римљани после њих, на банкетима и пировима су се одмарали, разговарали лежећи на богато украшеним канабејима. Ови лежајеви су на једном крају најчешће завршавали са закривљеним ослонцем, на коју су Римљани ослањали леву руку. Фигуре од бронзе, ређе костију или слоноваче, украшавале су и штитиле крајеве лежаја (Barr–Sharrar 1991: 3–4). Најстарије попрсје са Силеновим ликом потиче са Делоса, крај II века п. н. е. и представљало је украс на лежају (idem 1991: 7).

је често љутит, упозоравајући, демонски (Пилиповић 2011: 50). Глава Силена је неретко коришћена и у апотропејске сврхе и служила је да одбије зло и несрећу (Срејовић, Цермановић 1979: 385). Ова иконографија се задржава кроз цео период хеленизма и касније кроз римску уметност све до II века н. е. Познији прикази, углавном карактеришу Силена као комично божанство, пијанца, остарелог и пуначке грађе (Barr–Sharrar 1991: 9, Срејовић и Цермановић 1979: 384–385). Брада Силена из Конарева, иако схематизована, моделована је у препознатљивом маниру спиралних увојака (corkscrew – манир вадичепа) и један је од основних елемената препознавања божанства. Познат је читав низ Силена са брадом овог типа, најпознатије су аплике Силена из Оберлина5 (loc. cit.), Силена са Делоса (ibid., 7), Силена из Помпеје (ibid., 8), две аплике из Ликсуса у Мароку (ibid., 8–9; Bigeard i Feugère 2011: 22) и Силена из Цириха (ibid., 9). За разлику од Силена из Конарева, у поменутим случајевима ради се о бистама, тј. тродимензионално изведеним ликовима божанства, који су били део декорације лежаја за ручавање (kline).6 Силени из Оберлина, Помпеје и Ликсуса оквирно се датују у период касне Републике односно раног Царства (I век п. н. е.– I век н. е.). Наведени Силени имају по два централна увојка док аплика са Делоса има један централни увојак и датује се у завршетак II век п. н. е. Код свих Силена присутне су исте карактеристике: пуне благо отворене усане, прћасти и широк нос, продорни поглед, наглашен извијеним и јаким обрвама. Доследност у иконографији Силена као украсног мотива, која се развијала под утицајем хеленистичке уметности, трајала је вековима и из рано републиканског досегла је до раноцарског периода. Не постоји ништа комично или гротескно у изразу ових фигура, њихов поглед је наредбодавни, застрашујући, а код Силана са Делоса демонски. И управо је израз лица оно што спаја аплику из Конарева са наведеним апликама. Приказ Силена из Конарева не носи у себи забавни карактер тако карактеристичан за његове млађе представе или њему сродно божанство сатира. У свом изразу он носи упозоравајући тон, па му се може приписати заштитнички карактер. 52

Марија Алексић Чеврљаковић, Олег Романов

На аплици Силена из Конарева привлачи пажњу начин обликовања централног увојка косе. Увојак је уздигнут и изведен у форми рога троугаоног облика. Ову специфичност наглашава и чињеница да је изостао венац од цвећа или лишћа. Успели смо да овај детаљ, засада идентификујемо на склуптури Силена из Помпеје, која се чува у Националном археолошком музеју у Помпеји, и на неколико каснорепубликанских монета. Силен из Помпеје7 је приказан са бујном косом и венцем од воћа и лишћа на глави. Венац се завршава у висини слепоочница, а централни увојак је наглашен и извијен тако да личи на морски талас. Сличност је очигледна, премда наглашавамо да се ради о различитим материјалима и производима неједнаке уметничке вредности. Биста из Помпеје8 је врхунски занатски, уметнички производ, док су детаљи Силена из Конарева линеарни и доста схематизовани. Силен са уздигнутим централним увојком косе налази се и на сребрним денарима из 91–90 г. п. н. е, искованим од стране Децимија Јунија Силануса. Његове монете потичу из времена почетка Савезничког рата 91–88 г. п. н. е, у време диктатора Суле (Appian 1899: 1.5–1.7.). Силен је представљен у профилу са венцем на глави и уздигнутим предњим делом косе (Crawford 1974: T. XLIII/13: 337/1b). На територији Горње Мезије нису откривене представе Силена које имају ближе аналогије са Силеном из Конарева. Постоји неколико предмета на којима су истраживачи идентификовали представе Силена: бронзана аплика са рељефном представом главе Силена из Житорађе код Прокупља (Дрча 2004: 176), скулптурални мермерни фрагмент – Силен и менада (Пилиповић 2011: 173, кат. бр. 58), лампа од теракоте (ibid., 188, кат. бр. 96) и гема златног прстена (ibid., 193, кат. бр. 112) из Виминацијума, бронзани балсамаријум из Арчара (ibid., 181, кат. бр. 80), дршка патере из Текије (ibid., 186, кат. бр. 92), рељеф из Равне (ibid., 176, кат. бр. 66), сребрни пехар из Јабучја код Лазаревца (ibid., 184, кат. бр. 88) и касноантички капител из Гамзиграда (ibid., 177, кат. бр. 68). На самој граници Мезије са Панонијом, на подручју Новог Београда (Таурунум), откривена је импортована бронзана светиљка у облику главе Силена (Крунић 1997: 189). Од наведених предмета једино је налаз из Житорађе код Прокупља аплика (III век), (Пилиповић 2011: 183–184). На аплици је приказан мушкарац са бујном косом и брадом. Брада и праменови косе су зракасто изведени, уши су људске. На челу се налази трака из које провирују четири листа бршљена. Стилови двају аплика сасвим су другачији. Лик Силена из Житорађе је очито старачки и упркос високо извијеним обрвама више доброћудан него љут и застрашујући каквим се чини Силен из Конарева. У источном делу провинције Далмације, у предграђу Пожеге (Висибаба) пронађена је аплика са попрсјем Силена (Зотовић М. 1989: 109; Зотовић Р. 1992: 103). Аплика се датује у II–III века н. е.9 На аплици је приказана биста Силена са главом окренутом удесно, овенчаном бршљеновим венцем, изразито прћастим носем и натеклим и истакнутим очима. Брада је дугачка и стилизована, а груди истакнуте, готово женске. На први поглед очигледно је да овај Силен припада групи познијег поимања божанста, у коме се приказује комично и пијано, што га одваја од Силена из Конарева. Са подручја Јадранске обале познате су две аплике које се датују у период II–I века п. н. е. Представе Силена украшавају један од крајева дршке бронзаног суда из Будве (Popović 1969: 78–79, kat. br. 60) и аплику ситуле из Корина (Nikolanci 1969: kat. br. 63). Оба Силена су приказана у истом архаичном маниру, готово налик на човеколике животиње, бујне и тешке браде са богатим венцима на глави и животињским ушима.

Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева

Сл. 5 и 6 - Грешке настале приликом ливења у виду две мање перфорације: на челу десно испод централног увојка косе и са десне стране средишњег увојка браде.

http://images.alinari.it/img/480/ACA/ ACA–F–019084–0000.jpg 7

8 Силен је датован у широки временски период IV–I н. е. Нама он неће користити за ближе датовање Силена из Конарева, већ ће послужити што бољем иконографском дешифровању лика и појединачних детаља предметне аплике. 9 Извор: http: // www. graduzice. org / userfiles /files /rimskigradskicentarkodpozege. pdf, аплика је наведена као представа сатира, али без ближих одредница налаза и датовања (Зотовић М. 1989: 109). Датовање аплике бисмо померили у нешто ранији период, крај I века, евентуално почетак II века, када хеленистички тип лежаја, који је биста украшавала престао да се производи. Аплике као сто је ова настављају да се користе због својих декоративних особина, па се зато често могу наћи и у каснијим слојевима (Barr–Sharrar 1991: 9–10)

Закључак Не може са сигурношћу рећи какав је предмет украшавала аплика. Засада ваља оставити по страни могућност да се ради о аплици са бронзане посуде. На Силену нису видљиви трагови лемњења нити постоје нитне ни жлебови помоћу којих је могао бити причвршћен за посуду. Урези који се налазе на полеђини сувише су плитки и безначајни да би сведочили да је дошло до насилног одвајања од другог предмета. Претпостављамо да је то могао бити неки предмет од дрвета, шкриња или сличан део дрвеног намештаја. У недостатку директних аналогија у доступној литератури, откривено је постојање читавог низа предмета на интернет страницама који говоре у прилог претпоставци да се ради о предмету који је украшавао дрвени намештај. На сајту Артефакти, Онлајн енциклопедија малих археолошких налаза (Artefacts©, Online Encyclopedia of Archaeological Small Finds)10, који се развија под покровитељством Нациналног центра за научна истраживања (Le Centre national de la recherche scientifique) из Париза и Универзитета Лимијер Лион 2 (L’Université Lumière Lyon 2) постоји читав низ предмета истог типа који су заведени под шифром APM (аплике са намештаја). Сигурно је, међутим да је предмет кога је красила аплика у унутрашњост Балкана дошао заједно са Римљанима.11 Освајање и умиривање нове провинције (почетак I века н. е., Горња Мезија након 85/86 г.) процес је који није био само војног карактера. Са пристизањем војске јавила се потреба за стварима римске израде, тј. створено је ново тржиште за трговце и занатлије. У том периоду Римљани су почели да подижу утврђења на трасама комуникација, а домородачко становништво је водило живот на плодним речним терасама (Рашковић 2009: 21, Рашковић 2013: 135, 137, 140, 148). То одговара природи налазишта Црквине, смештеног у плодној долини Ибра, којом је највероватније пролазила значајна траса комуникација. Наиме, археолошким истраживањима потврђен је познолатенски слој I века п. н. е – I н. е. (Богосављевић–Петровић 2000: 18–22, Михаиловић 2008: 2–3).12 Степен истражености локалитета Црквине сувише је мали да би се могло говорити у ком је степену постојао утицај новог елемента. Римски занатски производи, Веспазијанов денар пронађени на локалитету хронолошки се преклапају са трајањем домородачког насеља кроз I век н. е. и јасно сведоче о контактима са освајачима. Археолошким истраживањима није потврђено да се живот на локалитету наставио у II веку н. е. Квалитет ливења и израде детаља указује да је аплика највероватније настала у некој од бољих радионица на Апенинском полуострву или у романизованим напредним провинцијама са југу Балкана, у доба касне Републике или раног Царства. Роба са Апенинског полуострва углавном је одлазила на север у Панонију, а у Мезију највише на лимес. У унутрашњости Балкана преовлађује роба грчког, односно оријенталног порекла (Mano–Zisi 1969: 22). Недовољна истраженост западне Србије онемогућава утврђивање путева којима је предмет коме је аплика припадала доспео на ову територију. Она свакако припада периоду краја I века п. н. е, односно првој половини I века н. е, када се у римској уметности осећа јак утицај хеленске традиције – финхеленска фаза званичне римске уметности (Barr–Sharrar 1991: 8). Од доба касне Републике бронзано посуђе, предмети за свакодневну употребу, луксузни предмети се у великој количини дистрибуирају према областима где су живели варварски народи. Као такви ови предмети представљају извор података за проучавање римске материјалне културе, социолошких, економских, трговинских односа између провинција унутар Римске империје (Ратковић 2005: 9). Односе староседелачког становништва са римским освајачима на локалитету Црквине на основу досадашњих истраживања тешко је утврдити. Истраживања ће у будућности бити ограничена због високог степена девастације у прошлости и заузетости локалитета објектима у оквиру домаћинстава приградског насеља Конарево. 54

Марија Алексић Чеврљаковић, Олег Романов

библиографија Анђелини М. и Колачики О. 2011. Технике производње и израде кратера, стр. 68–95 у: Италија и рестаурација величанственог кратера, Кнежевско благо Народног музеја, ур. Сташа Бабић и др., Београд: Народни музеј. Appian 1899. The Civil Wars, Horace White. London. MACMILLAN AND CO, LTD. Barr–Sharrar B. 1991.”Silenus!”, Allen Memorial Art Museum Bulletin Vol. 44, no. 2 (1991), pp. 3–11. Bigeard H. i Feugère M., 2011. Les bronzes figurés antiques du Musée de Mâcon (Saône–et–Loire, F). Instrumentum n°33 (juin 2011), 18–23. Богосављевић–Петровић В. 2000. Стара Насеља на подручју Краљева, стр. 9–32, у Рудо поље Карановац Краљево, ур. Љ. П. Ристић, Београд: Балканолошки институт Српска академија науке и уметности и НМ Краљево. Богосављевић–Петровић В. и Михаиловић Т. 2007. Уништавање археолошких локалитета – пример опште распрострањености, стр. 41–53, у Condition of the cultural and natural heritage in the Balkan region, Vol. 1, Belgrade: National Museum in Belgrade – ICOM SEE. Величковић M. 1972. Римска ситна бронзана пластика у Народном музеју, Београд: Народни музеј Београд. Дрча С. 2004. Археолошко благо Ниша. Каталог изложбе. Београд: Галерија Српске академије наука и уметности и Народни музеј Ниш. Каниц, Ф. 1985. Србија, земља и становништво, од римског доба до краја 19. века, књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. Crawford M.H. 1974. Roman Republican coinage, vol. 2, London: Cambridge University Press. Крунић С. 1997. Употребни предмети, стр. 188–229, у Античка бронза Сингидунума, ур. С. Крунић, Београд: Музеј града Београда. Mano–Zisi Đ. 1969. Problem importa i zvanične umetnosti u rimsko doba, str. 21–31, u Antička bronza u Jugoslaviji, ур. dr M. Kolarević. Beograd: Narodni muzej Beograd Михаиловић Т. 2001. Антички локалитети у околини Краљева, стр. 223–237, у Археолошка налазишта Крушевца и околине, Зборник радова са научног скупа Археолошка налазишта Крушевца, Београд – Крушевац. Михаиловић Т. 2008. Кратки извештај са сондажних ископавања, Документација Народног музеја Краљево. Nikolanci M. 1969. Grčki i rani rimski helenizam, Katalog izložbe, str. 78–79 u Antička bronza u Jugoslaviji, ur. Miodrag Kolarević. Beograd: Narodni muzej Beograd. Пилиповић С. 2011. Култ Бахуса на централном Балкану I–IV век, Београд: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности. Popović Lj. 1969. Grčki i rani rimski helenizam, Katalog izložbe, str. 79, u Antička bronza u Jugoslaviji, ur. Miodrag Kolarević. Beograd: Narodni muzej Beograd. Ратковић Д. 2005. Бронзане посуде из Римске збирке Народног музеја у Београду, Београд: Народни музеј.

Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева

Рашковић Д. 2009. Археолошка топографија окружја става јужне Мораве и западне Мораве у антици, Крушевачки зборник XIV (2009), 9–34. Рашковић Д. и Чађеновић Г. 2013. Каснолатенска и раноримска налазишта у крушевачком крају и суседним областима, стр. 133–152 у Резултати нових археолошких истраживања у Северозападној Србији и суседним територијама, ур. Војислав Филиповић и др. Београд–Ваљево: Српско археолошко друштво и Завод за заштиту споменика културе Ваљево. Smith W. et al. 1867. A Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston: Little, Brown and co. Срејовић Д. и Цермановић А. 1979. Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна задруга. Зотовић М. 1989. Римски градски центар код Пожеге, стр. 108–112, у Историја Титовог Ужица (до 1918) књ. I, Титово Ужице: Историјски институт Београд и Народни музеј Титово Ужице. Зотовић Р. 1992. Два бронзана предмета из античке збирке Народног музеја у Ужицу, Гласник Српског археолошког друштва 8 (1992), 102–104.

Остали извори Интернет странице https://www.academia.edu http://artefacts.mom.fr/en/ http://images.alinari.it

Марија Алексић Чеврљаковић, Олег Романов

Marija Aleksić Čevrljaković Oleg Romanov Summary An Appliqué Depicting Silenus from the Site Crkvine at Konarevo near Kraljevo During 2012, the National Museum in Kraljevo purchased an appliqué depicting Silenus (max. length 107 mm, max. width 66 mm, weight 156 g). The appliqué originates from the site Crkvine at Konarevo near Kraljevo. The appliqué from Konarevo is well preserved and complete, with minimum structural and mechanical damage. It depicts a face of an adult man - en face. The wide and square face is framed with thick hair and beard. Below the pronouncedly arched and linked eyebrows there are piercing eyes, shaped in such a way as to emphasize the angry look of the face. The upper eyelids are heavy and emphasized, and the under eye areas are large and sunken compared to the emphasized eyeballs. The nose is narrow at its root and wide at its end, upturned with pronounced nostrils. Along the middle of the relatively low forehead, there is a deep, horizontally placed wrinkle. The lower lip is thick and pronounced, the upper one only mildly indicated with a deep line in the middle. The mouth is partly opened, which leaves an impression of speech. The beard is made in the form of nine spiral curls with unequal lengths (corkscrew manner), the central curl being the longest one. The central curl below the lips is made in the form of goatee. The moustache consists of two small curls with vertical cuts. The hair is plastically modelled in the form of a central curl which looks like a horn and wavy locks spreading on the sides. The ears are elongated, wide and oval, without any modelled curves inside the auricles. The edges of the ears are decorated with a relief in the form of parallel slanting cuts which resemble small hairs – animal ears. The only lacking thing is the wreath on the head, which represents one of the accompanying attributes in the common iconography of Silenus. In the territory of the central Balkans, no representations of Silenus which have closer analogies with the Silenus from Konarevo have been found. Silenus, shown as a serious deity with a strict, frightening look, is characteristic of representations from Roman and provincial workshops of the 1st century BC and the 1st century AD (Silenus from Oberlin, Silenus from Pompeii, Silenuses from Lixus in Morocco). This manner of depicting Silenus found its model in classical Greek art, in contrast to the later representations in which Silenus is represented as a comic, grotesque deity (an appliqué from Žitoradja, a lamp from Zemun). The object which was ornamented with an appliqué and which came to the interior of the Balkans together with the Romans is supposed to have been a wooden object, a chest or a similar piece of wooden furniture. Judging by the expression of the face and the character of the depicted deity, its role was not purely decorative, but protective and apotropaic. The quality of casting and making details indicate that the appliqué was most probably manufactured in one of better workshops in the Apennine Peninsula or in Romanized advanced provinces in the south of the Balkans, in the period of Late Republic or Early Empire. The existence of the late La Tène layer of the 1st century AD with antique material at the site Crkvine was proved by archaeological excavations and an accidental find of a Vespasian denar.

Аплика са представом Силена са локалитета Црквине у Конареву код Краљева

Марија Алексић Чеврљаковић, Олег Романов

РАДИВОЈ РАДИЋ

Филозофски факултет Београд

СКАКАВЦИ ДОЛАЗЕ! Цртица о једној пошасти*

Апстракт: Поједине врсте скакаваца, инсеката из реда равнокрилаца, од давнина су пустошиле, уништавале усеве и људима наносиле велику штету. Њихове разорне најезде помињу се код античких писаца, али и у Светом писму. У раду су наведени примери из средњовековне историје, поготово са острва Кипра, као и подаци о погубним навалама скакаваца на српске земље у XVIII и XIX веку. Кључне речи: скакавци, Библија, противмере, Византија, Кипар, записи, Леонтије Махерас, српске земље. О скакавцима (лат. Saltatoria) може се прочитати да су инсекти из реда равнокрилаца са два пара крила, при чему горња, која су чврста и тврда, прекривају доња. Поседују три пара ногу, од којих је задњи најјачи и прилагођен за кретање скоковима.1 Имају снажне чељусти којима жваћу своју основну храну – биље. Поједини међу њима узимају и животињску храну, пре свега друге врсте инсеката. Различите су величине: углавном од три до шездесет пет милиметара, док тропске врсте могу да досегну и до двадесет пет сантиметара. Многе врсте скакаваца су у стању да праве скокове који су и до две стотине пута већи од њихове властите дужине. Обично преферирају топла степска станишта.2 Пресвлаче се неколико пута и на тај начин расту.3 Ентомолози, стручњаци за инсекте, наглашавају да је најопаснији такозвани путујући или азијски скакавац (лат. Pachytilus migratorius), који живи у трсци на делтама и обалама река и језера северног Кавказа и средње Азије. Његова величина је око пет и по сантиметара, а у пролеће се развијају ларве без крила (реч је о такозваним бескрилним облицима, скакавцима „пешацима”) и скупљају се у огромна јата. Најпре се устремљују на зеленило у свом станишту и пошто га униште, крећу даље. То чине у огромној и компактној маси и строго се држе једног смера. Притом, зеленило које им се нађе на путу страда у потпуности, а подручја кроз која протутње у свом немилосрдном кретању претварају у праву пустош.4 Скакавци код којих су се развила крила јављају се у толиком броју да попут џиновског облака замраче небо у простору од неколико километара, што делује заиста застрашујуће. У нашим земљама се сем, путујућег или азијског скакавца, јавља и такозвани марокански скакавац (лат. Stauronotus Marocanus).5 Додајмо да у Африци, као и у Јужној Америци, живе и друге врсте путујућег скакавца, које још погубније пустоше тамошње крајеве.6 Најезде скакаваца су кроз историју наносиле огромну штету и велике невоље житељима многих делова насељеног света. Уопште, за њих се сматра да су слика

* Овај рад је настао на пројекту бр. 177015 под насловом Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. 1 Enciklopedija Leksikografskog zavoda, VII, Zagreb 1964, 32. 2 Большая советская энциклопедия, ред. Б. А. Введенский, т. 38, Москва 19552, 96–97.

A New Surwey of Universal Knowledge. Encyclopaedia Britanica, vol. 14, Chicago – London – Toronto – Geneva – Sydney – Tokyo 1965, 198–199.

Мала енциклопедија Просвете. Општа енциклопедија, III, Београд 19783, 230–231 (у даљем тексту: МЕП, III); Р. Радић, У почетку свега је страх, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005, 540 (у даљем тек сту: Радић, У почетку свега је страх). 4

5 МЕП, III, 231; Радић, У почетку свега је страх, 540. 6

МЕП, III, 231.

J. Chevalier – A. Gheerbrant, Rječnik simbola: mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Zagreb 1983, 599 (у даљем тексту: Chevalier – Gheerbrant, Rječnik simbola). 7

A. Bailly, Dictionnaire grec-français, rédigé avec le concours de E. Egger, éd. revue par L. Séchan et P. Chantraine, Paris 1950, 66; Древнегреческо-русский словарь, составил И. Х. Дворецкий, под редакцией С. И. Соболевского, том II, Москва 1958, 69. 8

Homer, Ilijada, prevod i propratni tekstovi M. N. Đurić, Beograd 2009, 465, 12–14. 9

V. Buhvald – A. Holveg – O. Princ, Leksikon pisaca, filozofa, teologa antike i srednjeg veka (grčki, latinski i vizantijski autori). Tuskulum leksikon, prev. A. Vilhar, Beograd 2003, 254 (у даљем тексту: Buhvald – Holveg – Princ, Tuskulum leksikon). 10

Паусанија, Опис Хеладе, прев. З. Ђорђевић, комент. А. Цермановић Кузмановић, I, Нови Сад 1994, 97. 11

Chevalier – Gheerbrant, Rječnik simbola, 600. 12

Исто, 600.

14 Ж-К. Шене – Б. Флизен, Византија: историја и цивилизација, прир. Р. Радић, прев. Ј. Видић, Београд 2010, 137. 15 Dž. Dž. Norič, Vizantija: opadanje i propast, prev. P. Urošević, red. R. Radić, Beograd 2010, 50. 16 The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, vol. 2, New York – Oxford 1991, 1142 (A. Kazhdan) (у даљем тексту: ODB); Buhvald – Holveg – Princ, Tuskulum leksikon, 189–190; Л. Вилимоновић, Структура и особине Алексијаде Ане Комнин – настанак једне личне историје, Београд 2014 (докторска дисертација у рукопису). 17 Annae Comnenae Alexias, rec. D. R. Reinsch et A. Kambylis, Berolini et Novi Eboraci 2001, 298 (у даљем тек сту: Alexias).

Ioannis Zonarae epitome historiarum, t. III, libri XIII–XVIII, ed. Th. BüttnerWobst, Bonnae 1897, XVIII, 23; Michaelis Glicae Annales, rec. I. Bekkerus, Bonnae 1836, 621. 18

Alexias, 298.

P. Lemerle, Byzance et le Croisade, Relazioni per il X Congresso Internazionale di Scienze Storiche, Roma 4–11 sett. 1955, Vol. III, Firenze 20

пошасти и уништавајуће вреве.7 Скакавце су у својим делима помињали већ антички аутори, као што су Хомер, Аристофан, Плутарх или Теокрит из Сиракузе.8 Тако се, на пример, у Илијади може прочитати: „Као што скакавци стану да лете од навале огња Бежећ’ вировитој реци, све јачи огањ их пржи Кад изнебуха букне, а они у воду скачу.”9 Чувени грчки путописац Паусанија, који је живео у другој половини II века,10 оставио је занимљиву забелешку о скакавцима. Реч је о његовом главном делу Опис Хеладе, састављеном у десет књига, које садржи податке из географије, исто рије, митологије, а у којем је дат и изглед разних места и споменика. Описујући материјалне остатке на Акропољу у Атини, Паусанија истиче да је преко пута Партенона стајао бронзани Аполон и додаје да је статуу извајао знаменити вајар Фидија. У наставку је забележио како бога називају Парнопије, то јест заштитник од скакаваца, јер је, када су ови инсекти пустошили тло Атике, обећао да ће их отерати са тог подручја. Затим Паусанија вели како је познато и то да их је отерао, али нико не каже на који начин је уклонио ову напаст. Потом следи његово објашњење, које је врло једноставно, реалистично и далеко од било какве мистике: „Ја лично знам да су скакавци са планине Сипила три пута били уништени, али не на исти начин, већ се на прве оборио силовити ветар и развејао их, друге је после божјег дажда захватила и уништила јака припека, док је треће сасекао изненадни мраз.”11 Још у Светом писму злокобно и претеће одјекују речи: „Јер ако нећеш пустити народа мојега, ево сутра ћу нанети скакавце на земљу твоју; И покриће сву земљу, да се неће видети земље, и појешће остатак што се сачувао, који вам је остао иза града, и појешће сва дрвета што вам расту у пољу… И дођоше скакавци на сву земљу мисирску, да се земља не виђаше, и попадаше по свим крајевима мисирским силни веома, каквих пре нигда није било нити ће кад бити онаких” (Друга књига Мојсијева, 10, 4–5). Осим у Старом завету, скакавци се помињу и у Новом завету: „А из дима изиђоше скакавци на земљу и даде им се власт као што имају власт скорпије на земљи” (Откривење Св. Јована Богослова, 9, 3). Упадљиво је да у Старом завету најезда скакаваца остаје у равни природне катастрофе, док у Новом завету задобија метафорички смисао и симболизује невољу моралног и духовног карактера.12 Међутим, на једном месту у Новом завету скакавци се помињу и у сасвим другачијем контексту: „А Јован (sc. Крститељ) имаше хаљину од длаке камиље и појас кожан око себе; а храна његова бијаше скакавци и мед дивљи” (Јеванђеље по Матеју, 3, 4). За разлику од јудео-хришћанске традиције, оличене у Библији, која на скакавце и њихово размножавање гледа веома негативно, сасвим другачије тумачење среће се у цивилизацији древне Кине. Тамо се сматрало да размножавање скакаваца у незгодно време припада космичким поремећајима и тумачи се веома позитивно. Верује се, наиме, да је оно симбол бројног потомства и небеског благослова.13 Средњи век Према мишљењу средњовековних аутора, које је остало на снази и у касни јим столећима, најезде скакаваца и друге сличне непогоде и невоље, као што су земљотреси, помрачења сунца и месеца, град, пљускови и поплаве река, били су знамења којима је створитељ наговештавао пропаст света или кажњавао људе због њихових грехова. Зна се да су скакавци појединим областима Византијског царства донели много невоља у време владавине цара Романа III Аргира (1028–1034).14 Помиње се и да је најезда скакаваца, попут злослутног предзнака, претходила доласку учесника Првог крсташког рата у Византију.15 Ана Комнина, учена византијска принцеза и кћи цара Алексија I Комнина (1081–1118),16 у своме историјском делу Алексијада, бележи како том приликом јата скакаваца нису дирнула пшеницу, 60

Радивој Радић

али су опустошила винограде.17 Ову најезду скакаваца наводе и Јован Зонара и Михаило Глика, хроничари XII столећа.18 Ана Комнина доноси занимљиво образложење које су тим поводом дали византијски тумачи: крсташи који су долазили неће дирати хришћане, али ће се немилосрдно обрушити на варваре Исмаилите (Селџуке), робове пијанства, вина и Диониса.19 Модерни истраживачи сматрају да Ана Комнина и Јован Зонара у овом случају преносе неку каснију народну легенду.20 Пишући о доласку Бугара на Балканско полуострво (VII век), а из перспективе свог времена (XIV век), византијски историчар Нићифор Григора21 бележи следеће: „Прошавши кроз обе Мизије које су преко Истра, претварајући све у ‘мизијски плен’, како каже изрека, пустошећи све као скакавци или гром с неба населише се…”22 Скакавци у својим рушилачким налетима нису штедели ни исламске земље. На основу података из арапских извора засновано је мишљење да су се велике најезде скакаваца појављивале сваке седме године. Такође је добро познато и да пустиње обилују скакавцима. Међутим, помало је необичан податак да бедуини веома радо једу испржене и посољене скакавце.23 Као што је већ речено, из Јеванђеља по Матеју (3, 4) сазнајемо да се и Јован Крститељ хранио скакавцима и дивљим медом. На острву Кипру Податке о налетима насртљивих летећих инсеката на острво Кипар доноси писац Леонтије Махерас, који је живео у XV веку.24 Он је написао историју овог острва од 1190. до 1432. године.25 На једном месту Махерас је забележио како је антиохијски патријарх Игнатије II, када је чуо за штету коју су 1351. године скакавци нанели Кипру, у време краља Хуга IV Лузињана (1324–1359), дао савет владару. Требало је да кипарски краљ заповеди да се начине слике Светог Христофора и Светог Тарасија, некадашњег цариградског патријарха (784–806), као и Светог Трифуна.26 Патријарх Игнатије II, који се тада налазио на Кипру, где је и умро пре 1359. године,27 освештао је направљене слике и оне су послате у место Палокитрон, које је било највише угрожено.28 Палокитрон је стара Китреа, удаљена осам миља источно од Левкосије (Никосије).29 Антиохијски патријарх Игнатије II објаснио је како треба да изгледа поступак којим ће бити спречено рушилачко кретање скакаваца. Када се опасни инсекти излегу, требало је да се у процесији носе слике и да се мноштву окупљеног народа поручи да ће Бог заштитити њихове усеве. На тај начин ће становници угроженог подручја бити избављени од скакаваца. Завршавајући овај одељак свог историјског списа, Леонтије Махерас наглашава да му је све у вези са реченим поступком испричао господин свештеник Филип.30 Стручњаци за инсекте наглашавају да је на Кипру посреди уобичајени скакавац (лат. Stauronotus cruciatus), који се појављује у сезони март–април–мај, управо у време бујања зелене вегетације.31 На основу хронике која је изашла из пера фирентинског угледника Матеа Виланија,32 познато је да су ројеви скакаваца који су се скупили у северној Африци 1354. и следећих година стизали на Кипар. Чинили су то на начин који улива страх, тако да су путеви и поља били преплављени инсектима и достизали су висину од једне подлактице, па и више, и притом су уништили целокупно зеленило. Многи људи су умрли од задаха којим су загадили ваздух и њихова поља. Потом је наишла велика глад, а кипарски краљ је наредио својим поданицима, укључујући и оне најугледније, да предузму одређене мере, да скакавце скупљају и потом за новац предају посебно наименованим чиновницима. Исход ове заповеди је да су многе простране рупе, које су нарочито ископане за ову прилику, биле пуне ових инсеката.33 Ипак, несрећа и нередовне прилике на острву потрајале су још неколико година. Занимљиво је да у сачуваним изворима нема ниједног податка о скакавцима на Кипру све до наведеног из средине XIV столећа.34 Скакавци долазе! Цртица о једној пошасти

1955, 600; Анна Комнина, Алексиада, пер., ком. Я. Н. Любарского, Москва 1965, 559, н. 973. Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд 1986, 145–153 (С. Ћирковић) (у даљем тексту: Виз. извори, VI); ODB, II, 874– 875 (A.-M. Talbot); Buhvald – Holveg – Princ, Tuskulum leksikon, 119–120.

22 Nicephori Gregorae byzantina historia, ed. L. Schopen, I, Bonnae 1829, 26–27; Гръцки извори за българската история, XI, ред. М. Войнов, В. Тъпкова-Заимова, Л. Йончев, София 1983, 126. Превод: Виз. извори, VI, 155 (С. Ћирковић). 23 F. Hiti, Istorija Arapa od najstarijih vremena do danas, prev. P. Pejčinović, Sarajevo 1973, 27. 24 R. Dawkins, The Nature of the Cypriot Chronicle of Leontios Makhairas, Oxford 1945; П. Тивчев, Леонтий Махера как историк Кипра, Византийский временник 35 (1973), 165–180; 36 (1974), 122–133; П. Тивчев, Леонтий Махера: Кипърска хроника, София 1974 (превод и коментар већег дела хронике); P. Tivčev, Tendances patriotiques dans la „Chronique Chypriote“ de Leontios Machaeras, Byzantinobulgarica 5 (1978), 147–174; Prosopographisches Lexikon der Palailogenzeit, vol. VII, Wien 1985, № 17517 (у даљем тексту: PLP). 25

ODB, II, 1263 (A.-M. Talbot).

Leontios Makhairas, Recital concerning the Sweet Land of Cyprus entitled “Chronicle”, ed. with Translation and Notes by R. Dawkins, I, Oxford 1932, 40, № 40 (у даљем тексту: Makhairas). Уп. R. C. Jennings, The Locust Problem in Cyprus, Bulletin of the School of Oriental and African Studies LI, 2 (1988), 279– 280 (у даљем тексту: Jennings, Locust Problem in Cyprus).

27 V. Grumel, La chronologie, Traité d’études byzantines, I, Paris 1958, 448. Понегде се у научној литератури као време упокојења антиохијског патријарха Игњатија II наводи 1353 (Makhairas, II, 72 n. 3 /R. Dawkins/), а негде, уз знак питања, 1363. година (PLP, IV, № 8073).

Makhairas, I, 40, № 40. Уп. R. C. Jennings, The Origins of the Locust Problem in Cyprus, Byzantion 57 (1987) /1988/ 315–325. 28

Makhairas, II, 72 n. 4 (R. Dawkins).

30 Makhairas, I, 40, № 40. Уп. Jennings, Locust Problem in Cyprus, 279–280.

31 S. Brown, The Locust War in Cyprus, London 1886, 21 (наведено према: Makhairas, II, 69 n. 2 (R. Dawkins)).

Ђовани Вилани је хронику довео до 1348, његов брат Матео до 1363, а завшрни део до 1364. године саставио је њихов рођак Филипо Вилани. За основне податке о овим писцима в. Enciclopedia Italiana di scienze, lettere e arti, 35 (Roma 19502) 364–365.

33 Matteo Villani, Cronica di M. V. dall’ anno MCCCXVIII al MCCCLXII, Croniche di Giovanni, Matteo e Filippo Villani, Trieste 1858, vol II, 125 (1354), 183 (1355). Уп. Jennings, Locust Problem in Cyprus, 280.

Jennings, Locust Problem in Cyprus, 279 n. 1.

У свом историјском делу Леонтије Махерас пише о још једном снажном налету скакаваца на Кипар. Он је забележио да је почев од 10. јуна 1409. године остр во претрпело много недаћа од страшне куге и бројних скакаваца. И овога пута се невоља продужила на три или четири године током којих су инсекти уништили све зелене плодове и усеве, како на земљи тако и на дрвећу. Најтеже је било 1410, када су направили пуно штете на острву, да би 1412. године пошаст почела да јењава. Срећом, острвљани су пожњели јечам пре него што су скаквци почели да га уништавају, али је зато сва пшеница била уништена. На крају овог кратког одељка, Леонтије Махерас додаје да ништа боље није прошла ни јерменска винова лоза у месту Каламули.35 И у каснијим деценијама на Кипру су се појављивали скакавци и острву доносили велику штету. Тако је било 1432, 1507, 1518, 1525, 1542, 1553, 1572, 1589, 1598/1599, 1645, 1683, 1738, 1745, 1751, 1766, 1782, 1806, 1845, 1853, 1859, 1862, 1871. итд.36 Занимљиво је напоменути да је у једној популарној географској књизи о острвима света, коју је у Венецији 1528. године саставио Бенедето Бордоне, уз низ хвалоспева, за Кипар наглашено да га пустоше скакавци „који се појављују са младом пшеницом”, „који заклањају сунце”, „који наликују на густ облак”.37 Чудесна вода и необичне птице

35 Makhairas, I, 622, № 637. Уп. K. Hatzedemetriou, Historia tes Kyprou, Leukosia 1987, 190; Jennings, Locust Problem in Cyprus, 280–281; Historia tes Kyprou, ekd. Th. Papadopoullos, tom. IV (Mesaionikon Basileion. Enetokratia), meros 1, Leukosia 1995, 151 (P. W. Edbury). 36 Jennings, Locust Problem in Cyprus, 282–304. 37 R. C. Jennings, Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean World, 1571–1640, New York – London 1993, 175 (у даљем тексту: Jennings, Christians and Muslims). 38 Jennings, Locust Problem in Cyprus, 282.

Makhairas, II, 70 (R. Dawkins); G. Hill, A History of Cyprus, vol. III, Cambridge 1948, 646; Jennings, Locust Problem in Cyprus, 282.

Х. Иналџик, Османско царство: класично доба 1300–1600, прев. М. Михајловић, Београд 20032, 61.

41 Makhairas, II, 70 (R. Dawkins); Jennings, Locust Problem in Cyprus, 290; Jennings, Christians and Muslims, 178–179. 42 Makhairas, II, 69 n. 2 (R. Dawkins); Jennings, Locust Problem in Cyprus, 291. 43 Енциклопедија православља, књ. II, Београд 2002, 1236–1237 (М. Б. Бојић) (у даљем тексту: ЕП) .

Јосафат Барбаро, венецијански трговац, путник и изасланик,38 доноси занимљиву приповест о томе како су становници Кипра наводно излазили на крај са инвазијама скакаваца. Он помиње некакву чудесну воду из града Кверча, смештеног југоисточно од Табриза, у ствари између овог града и Персијског залива. У Кверчу, приповеда Барбаро, налази се фонтана коју чувају свештеници, а њена вода је добра против лепре и против скакаваца. Остало је забележено да су по налогу Јаков II Лузињана, краља Кипра (1460–1473), двојица Јермена 1473. године на острво донели малу количину те воде. Она је чувана у једној лименој боци. Када је Барбаро био на Кипру, он је видео ту боцу добро причвршћену за стуб који је био истурен на кули. Локални житељи су му причали да захваљујући тој води они више немају скакаваца. Јосафат Барбаро је такође видео неке птице, црвене и црне, које лете као чворци, а називају их Мухамедовим птицама. Оне немилосрдно уништавају скакавце и било на ком месту да се налазе, оне тачно знају где је необична вода и непогрешиво лете у том смеру.39 Један путописац, Вијамон из Бретање, 1588. године посетио је Кипар и такође дао доста подробности о овим бизарним птицама. Подсетимо се да су у међувремену, 1570. године, Османлије ово острво преотеле Венецији.40 Вијамон је записао да се у Кверчу, у Персији, налазила фонтана чија је вода била погубна за скакавце. Требало ју је транспортовати у флаши и не држати испод крова. Напротив, она мора бити остављена на отвореном месту како би била приступачна извесним птицама које се називају мухамеданци. Привучене овом водом, птице долазе, а од њиховог лета и кликтаја умиру скакавци. Боца је била постављена на кули катедрале у Фамагусти, и сви су били добро док се Турци нису досетили да је сместе у трезор. Десило се да се боца разбила, а вода просула. Последица тога била је да су птице ишчезле, а скакавци су се вратили.41 У путопису антиохијског патријарха Макарија стоји да је око 1645. посетио Кипар и записао да су неколико година пре његове посете суша и скакавци у периоду од седам година пустошили острво.42 Онда се прибегло једном необичном, али не и непознатом начину да се изађе на крај са насртљивим инсектима. Кипрани су главу Светог Михаила, епископа Синада, позајмили из Манастира Арнота у Молдавији и светом водицом и моштима уништили су скакавце. Свети Михаило је био епископ града Синада на обали Црног мора, а учествовао је на Седмом васељенском сабору у Никеји 787. године.43 Упокојио се 818. године. Потом следи 62

Радивој Радић

занимљив податак да су светитељеве мошти позајмљене уз дозволу турског султана, а да су, као нека врста јемаца, послата четрдесеторица угледника са Кипра.44 Холандски оријенталиста Корнелис ван Брун, који је крајем XVII века обилазио источно Средоземље, оставио је белешку да је икона Богородице, која је приписивана Светом Луки и чувана у знаменитом манастиру Кико на Кипру, коришћена не само да донесе кишу већ и да заустави најезду скакаваца.45 Икону су постављали на постоље и подизали на висину од око двадесет стопа. Потом су се неке птице, које су изгледале као звиждавка (врста дивље патке), односно пијукавац (птица мочварица), одмах појављивале и гутале су скакавце. Паша, месни турски намесник, забранио је да иједна од ових птица буде убијена. Следећег дана, такође, ветар се појавио и одувао је скакавце на море. С времена на време ове птице су долазиле из Египта и јеле су скакавце. Њих су на арапском звали gor и подсећале су на патке, али је њихов кљун био шиљат.46 О необичним птицама казује и Шевалије Гамба, путник који је почетком XIX века путовао у Русију. Она је на реци Кур, која утиче у Каспијско море, видео птицу која се зове араратска шева. Према локалном веровању Јермена, Грка и Татара, ова птица заправо не једе скакавце, али их уништава. Араратску шеву неодољиво привлачи вода донета са извора близу Манастира Ечмиадзин, коју претходно морају благословити монаси. Уз то, посуда у којој се налази ова вода не сме да додирује тло. Араратске шеве испуштају веома продорне, неугодне и дречаве кликтаје, док њихов лет у јатима производи бучан и чангрљав звук.47 Располажемо подацима да су скакавци и око 1781. године опустошили острво Кипар. Путник Доменико Сестини, који је на пропутовању из Басре у Истан бул посетио Кипар 1782. године, наишао је на велику девастацију тамошњег биљног света. Намесник острва Хаџи Баки наредио је да се униште јајашца скакаваца. Извори помињу да је неколико деценија раније локални православни живаљ острва Кипра у страху од најезде скакаваца посегао за уобичајеним средњовековним начином одбране: Кипрани су агресивним инсектима који су претили да похарају сву летину супротставили руку Светог Филипа апостола и икону Панагије из месног Кико манастира.48 Међутим, према сведочанствима кипарског архиепископа Кипријана (1810– 1821), велики број житеља острва веровао је да су скакавци заправо бесмртни, па је сваки покушај да се униште не само узалудан, него за последицу има и то да се они изнова враћају у још већем броју. Првосвештеник је са своје стране покушавао да се бори против оваквог веровања, насталог на основу вишевековног негативног искуства, које је било веома раширено међу његовом паством.49 Српске земље Веома је сликовито и упечатљиво поређење које доноси писац XV века Константин Филозоф,50 а у жељи да својим читаоцим што боље дочара слику османлијских пустошења. У Житију деспота Стефана Лазаревића он пише: „А друго исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци, једне су одводили, друге заробљавали, друге пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући, где год се налажаху и увек се наметаху, и ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе.”51 Ово луцидно поређење казује да је Константин Филозоф имао некакво искуство – непосредно или посредно, свеједно! – о томе шта значи најезда скакаваца, па га је зато умесно употребио како би сликовито нагласио погубност турских најезди по хришћанске земље.52 Истраживачи османске епохе су се већ огледали у проучавању пошасти коју су чинила огромна јата ових насртљивих инсеката.53 Иначе, одмах ваља подвући чињеницу да су подаци о налетима скакаваца у нашим земљама прилично ретки, али их ипак има. Тако, на пример, у Сарандапорском летопису остало је записано да „7018 (= 1509/1510) бише прузи (скакавци) Скакавци долазе! Цртица о једној пошасти

44 Makhairas, II, 69 n. 2 (R. Dawkins); Jennings, Locust Problem in Cyprus, 291. 45 Makhairas, II, 69 (R. Dawkins); Jennings, Locust Problem in Cyprus, 292. 46 Makhairas, II, 69–70 (R. Dawkins); Jennings, Locust Problem in Cyprus, 292. 47 Chevalier Gamba, Voyage dans la Russie méridionale, Paris 1826, 229–233 (наведено према Makhairas, II, 70 (R. Dawkins). 48 G. Hill, A History of Cyprus, vol. IV, Cambridge 1952, 67; Jennings, Locust Problem in Cyprus, 296.

Jennings, Locust Problem in Cyprus, 297.

50 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 214–218; ODB, II, 1147 (R. Browning). 51 К. Куев – Г. Петков, Събрани сочинения на Константин Костенечки, София 1986, 373. Превод: Л. Мирковић, Старе српске биографије XV и XVII века. Цамблак, Константин, Пајсије, Београд 1936, 57. 52

Радић, У почетку свега је страх, 541.

53 G. Veinstein, Sur les sauterelles à Chypre, en Thrace et en Macédonie à l’époque ottomane, Armağan. Festschrift für Andreas Tietze, heraus. I. Baldauf – S. Faroqhi, Praha 1994, 211–226. 54 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927, 259, бр. 854 (у даљем тексту: Стојановић, Стари српски родослови и летописи).

Истина, реч пруг се не може наћи ни у речнику Ђ. Даничића (Рјечник из књижевних старина српских, II, Београд 1863, 510), али је доноси Љ. Стојановић у књизи Стари српски родослови и летописи, 355. 55

Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, Београд 1903 (репринт 1983), 27, бр. 2230; исти, Стари српски записи и натписи, књ. V, Сремски Карловци 1925 (репринт: Београд 1987), 18, бр. 7393 (у даљем тексту: Стојановић, Записи и натписи, књ. V).

57 Стојановић, Записи и натписи, књ. V, 74, бр. 7760. Уп. Радић, У почетку свега је страх, 542. 58 Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: према писаним изворима, ред. С. Мишић, Београд 2010, 96 (М. Вушковић).

Сремска Митровица, ред. одбор Д. Ђурђевић – П. Милошевић – Р. Прица, Сремска Митровица 1969, сл. 73. 59

ЕП, књ. I, 255 (К. Ј. Пејовић).

П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. I, Нови Сад 1993, 341, бр. 1696. 61

Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. III, Београд 1905 (репринт: 1984), 108, бр. 5392. Уп. Радић, У почетку свега је страх, 542. 62

63 Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 259, бр. 854. 64

ЕП, књ. III, 1841 (К. Ј. Пејовић).

П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. V, Нови Сад 2001, 191, бр. 9403. 65

П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. III, Нови Сад 1996, 135, бр. 4455 (у даљем тексту: Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, III). 66

ЕП, књ. I, 392 (К. Ј. Пејовић).

Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, III, 251, бр. 5067. 68

ЕП, књ. III, 2086 (К. Ј. Пејовић).

Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, III, 251, бр. 5067. Гргуревци су сремско село на Фрушкој гори, северно од Сремске Митровице. В. ЕП, књ. I, 484–485 (К. Ј. Пејовић). 70

и гусенице без броја на местима морским”.54 Није наодмет подсетити се да је реч пруг (множина прузи), која означава скакаквце, заправо стара словенска реч која је у наше време углавном заборављена.55 Занимљив је и један запис на рукопису Манастира Лесново у којем се каже да у то време – реч је о 1710. години – дођоше са источних страна скачки (скакавци) у великом броју. Док су летели, изгледаху као неке птице и покриваху сунчеву светлост, као неки облак, августу, четвртог дана, у петак. У наставку аутор записа вели да „многе од скакаваца смо хватали и имаху од четири ката крила” а затим и то да „по много места жита изедоху”.56 Нова најезда агресивних инсеката посведочена је средином XVIII столећа. У једном запису стоји да године 1747. пролетеше скакавци у великом мноштву, као облаци, од влашке стране према Дмитровици и куд су пролетели, појели су кукуруз и просо.57 Реч је о запису из једног зборника у фрушкогорском манастиру Велика Ремета. Када је у питању Дмитровица, на први поглед може постојати извесна недоумица. Као што је познато, Дмитровица је трг на ушћу Ситнице у Ибар, на простору данашње Косовске Митровице.58 Међутим, у овом случају је реч о Митровици на Сави у Срему.59 Ова најезда скакаваца одјекнула је и у једном летопису који се чува у Манастиру Бођани, смештеном на западу Бачке, недалеко од Дунава, преко пута Борова.60 Међу важним догађајима који су се десили у периоду између 1683. и 1756, а реч је о тридесет пет значајних збивања, уз 1747. годину стоји бревилоквента вест: „Скакавци били”.61 Једно потоње сведочанство – млађе тридесетак година – пуно слутње и опомене, језгровито саопштава „да године 1781, месеца августа, пређоше скакавци из Турске и сав лист поједоше”.62 Велики штету наносиле су и гусенице, као што је и речено у наведеном податку из Сарандапорског летописа.63 О опасној навали гусеница сведочи забелешка састављена око 1815. године. Реч је о запису из Стапара, села које се налази девет километара југоисточно од Сомбора,64 на корицама Пролога (руско издање XVIII столећа). У концизној белешци стоји да је то била „година гусеничина, 18. дана месеца маја”.65 Сличан проблем поновио се петнаестак година касније. На полеђини поговора Минеја за јануар, који је штампан у Москви 1784. и чува се у фрушкогорском манастиру Беочину, остало је записано да су у пролеће 1830. године гусенице појеле шљиве и све плодоносно дрвеће, тако да се велики број стабала осушио.66 И, најзад, занимљиве вести о најезди скакаваца долазе и из средине XIX столећа. На горњем предлисту Минеја за август, штампаног у Москви 1784, који се чува у храму у Вогњу, селу на средокраћи пута Сремска Митровица – Рума,67 оловком је записано да су се код места које се зове Чалме 7. августа 1847. године појавили скакавци и почели да пустоше.68 Чалма је село у Срему, удаљено десетак километара северозападно од Сремске Митровице.69 Састављач овог записа истиче како се пред том великом невољом локално становништво организовало и у току неколико дана преко хиљаду људи је растеривало и тукло агресивне инсекте. Упркос предузетим мерама, житељи Чалме нису успели да потуку све скакавце. У наставку стоји да је ову белешку исписао дечји учитељ Константин Обрадовић, родом Гргуревчанин.70 Из сачуваних вести о навалама скакаваца на српске земље у XVIII и XIX веку – података који су веома оскудни и фрагментарни – сазнајемо да је ова пошаст у неколико наврата походила наша подручја. У сваком случају, те су најезде биле знатно ређе него у неким другим областима, на острву Кипру, на пример. Међутим, према сажетим забелешкама уплашених савременика, види се да су посреди била велика пустошења. Само у једном случају, приликом најезде скакаваца у августу 1847. године, локално становништво је покушало да им се супротстави тако што је намеравало да их физички уништити. Ипак, овај подухват није у потпуности успео. 64

Радивој Радић

Radivoj Radić Summary GRASSHOPPERS ARE COMING! Sketch about a plague Certain species of locusts (lat. Saltatoria), insects from the Orthoptera order, have for ages devastated land, destroyed crops and caused a lot of damage to humankind. Their devastating swarms are mentioned in the works of ancient authors, as well as in the Holy Bible. Locusts first form humongous swarms and then attack the greenery in their habitat; after that they destroy it all. They do this in a huge and compact swarm, all going in the same direction as one. The greenery that comes under their path gets completely destroyed, and the lands that they swarm through mercilessly turn into completely desolate areas. The work mentions several examples of these aggressive insects’ swarms in Byzantine history, and, more particularly, in the history of Cyprus, which suffered severely on a great number of occasions in the period from the 14th to the 19th centuries. In their efforts to defend themselves from this devastating plague, people tried many different methods. The last part of the work also contains information about devastating swarms of locusts and caterpillars in Serbian lands in the 18th and 19th centuries.

Скакавци долазе! (цртица о једној пошасти)

Радивој Радић

Драгољуб Даниловић Гимназија Краљево

Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче и област Западног Поморавља од 13. до 15. века

Апстракт: Овај рад представља плод вишегодишњег истраживања историје Жичке епархије и области Западне Мораве у средњем веку. И поред тога што су се многи истраживачи у 20. веку бавили проучавањем историјске географије жичког архиепископског властелинства, презентацијом резултата овог рада направљен је покушај да се утврде границе и територија Жичке епархије и подручја Западне Мораве од 13. до 15. века. Нарочито је пажње вредна чињеница да се овде упоређују подаци о селима из жичких повеља (13. век) и турских дефтера (15. и 16. век). Кључне речи: архиепископија, епархија, жупа, властелинство, област, река, епископ, село. Језгро државе Немањића с краја XII и из првих деценија XIII века, када су владали велики жупан Стефан Немања и краљ Стефан Првовенчани, постаје територија у чијем се оквиру после 1219. године стварају границе аутокефалне Српске цркве. Захватајући простор од слива Јужне Мораве, на истоку, до полуострва Пељешац и реке Неретве, на западу, и од жупа изнад Западне Мораве, на северу, до Бококоторског залива на југозападу и града Призрена на југоистоку, територија под духовном јурисдикцијом новостворене архиепископије била је подељена на једанаест епархија.1 Архипастир Српске цркве је као епархијски епископ имао јурисдикцију у широко распрострањеној области, управљајући као архијереј у њеним границама потпуно самостално, као и сви остали епископи у својим епархијама. Значај Архиепископије истакнут је у жичким повељама, којима су Стефан Првовенчани и његов најстарији син Радослав дали привилегије епархијском властелинству Манастира Жиче, дарујући му села, засеоке и планине у шест различитих, заокружених територијалних целина. Територију Епархије жичке требало би јасно разликовати од шест територијалних целина које су чиниле жичко архиепископско властелинство. У оквиру прве територијалне групе жичког властелинства, која је гравитирала према Манастиру, налазиле су се и границе Епархије жичке. Као и сви остали епархијски епископи, тако је и у границама Епархије жичке управљао по Божјој милости архиепископ свих српских и поморских земаља. У централним и северним деловима српске државе, границе Жичке епархије обухватале су девет, односно десет жупа2: Крушилница, Морава, Борач, обе Лепенице, Левач, Лугомир, Белица, Расина и Јехошаница. Жупа Морава се простирала у области десне обале Западне Мораве од Трстеника до Бресничке реке, захватајући део Доњег Ибра.3 Жупа Борач се налазила у подручју средњег тока реке Груже, о чему сведочи и име села Борач у гружанском крају. Како је утврди-

Проучавање граница и територија српских епархија после 1219. године опширно је приказано код: Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњевековној Србији, Богословље VII (2), Београд 1932; Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, Историјски часопис IV (1954); М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985; М. Благојевић, О спорним митрополијама цариградске и српске патријаршије, ЗРВИ, 38, 1999/2000; С. Мишић, Историјска географија у житијима Светог Саве и Светог Симеона (Међународни научни скуп – Свети Сава у српској историји и традицији), САНУ, књ. LXXXIX, Београд 1998, 93–104; С. Мишић, Територијално-управна организација Полимља (XII–XIV век) (Научни скуп – Краљ Владислав и Србија XIII века), Зборник радова Историјског института, књ. 20, Београд 2003, 73–86; Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, докторска дисертација у рукопису, Београд 2003; Г. Томовић, Жупа Морава и нахија Морава, Рудо Поље, Карановац, Краљево, Краљево 2007, 33–45; Г. Томовић, Жичко властелинство, Наша прошлост 13, Краљево 2013, 9–53; В. Милутиновић – М. Марић, Територијално разграничавање средњовековне жупе Јехошанице, Наша прошлост 13, Краљево, 97–113.

2 У жичкој повељи на северном зиду наводи се укупно десет а у другој повељи на јужном зиду наводи се девет жупа. Видети о томе Д. Синдик, Једна или две жичке повеље, Историјски часопис 14–15 (1963–1965), 313; постоји и трећи фреско-натпис, који је открио и описао Г. Суботић, Трећа жичка повеља, Зограф 31, Београд 2006–2007, 51–58.

О границама жупа у жичким повељама: Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, Историјски часопис IV (1954), 165; „Повеља цара Душана Хиландару за село Лесковљане – коју је написао логотет Георг 14. августа 1354. године ’на Брусници под Рудником’, потврђује да су северне границе Жупе Мораве биле много јужније од северних граница Нахије Мораве… На десној страни реке Мораве жупски део био је сужен на моравску долину под северним падинама планине Јелице до леве стране доњег тока реке Ибра, одакле би почињала претпостављена област Жупе Крушилнице, односно подручје града Маглича (Нахија Маглич)…”. Видети: Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 203; Г. Томовић, Жичко властелинство, 9–53; В. Милутиновић – М. Марић, Територијално разграничавање средњовековне жупе Јехошанице, 97–113

4 Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 202

Данашњи Левач представља крај око горњег тока реке Лугомир, тако да је истоимена жупа обухватала само његов доњи слив, од кога је Левач природно одвојен као једна котлина. Види: М. Динић, Област Централне Србије у Средњем веку, Српске земље у средњем веку…, 58. 5

6 О Жупи Јехошаници видети: В. Милутиновић – М. Марић, Територијално разграничавање средњовековне жупе Јехошанице, 97–113

Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 166 7

8 Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 199.

9 Исто, 201 Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство,164–165 10

11 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 573.

У средњовековној Србији, по угледу на Византију, протопоп је био носилац посебно одговорне свештеничке дужности. Свака епархија је имала свог протопопа, који би можда могао да се упореди са данашњим архијерејским заменицима и епархијским благајницима. По свему судећи, први протопопови су постављени 1220. године на Вазнесењском сабору у Жичи. На почетку их је постављао архиепископ а касније патријарх. Дворски протопоп је био вероватно духов-

ла Гордана Томовић, „граница између жупе Мораве и жупе Борач, односно нахије Лепенице и нахије Мораве, водила је од реке Мораве преко гребена планине Котленика, Мариног брда, Оштрице, Буковика, Растовљака и Црног врха до подручја планине Рудника и града Островице”.4 Жупе обе Лепенице, Белица, Левач5 и Лугомир обухватале су подручје између Западне и Велике Мораве, и то у сливовима истоимених река, изузев Жупе Левач. Жупа Расина је била у поречју истоимене реке а Жупа Јехошаница6 у поречју Јошаничке реке, иначе десне притоке Ибра. Гавро Шкриванић је о географском простору Жупе Крушилнице разматрао две могућности. По првој, налазила се у доњем току реке Расине, о чему сведочи и име града Крушевца, а по другој, могла се налазити западно од старе Жупе Мораве, у пределу Лађевачке и Бресничке реке.7 Територија која се протеже од простора на десној страни Западне Мораве, између доњег тока реке Ибра, планине Столова и Жупе Јошанице, односно релативно еквивалентног простора Нахије Гокчанице на југу, и средњовековне Жупе Расине (турске Нахије Козник) на источној страни, обухватала је поречје Жичке реке, Рибнице и Товарнице.8 По мишљењу Гордане Томовић, ова три поречја могла би да се односе на средњовековну Жупу Крушилницу, која је у жичким повељама наведена као прва у низу жупа. Ако се зна да је територија села која окружује Манастир Жичу дуго времена носила назив Крушевица, и да је старије име за Жичку реку било Крушилница, уверљив је закључак да је област Жупе Крушилнице обухватала најближе манастирско окружење. Од старијег имена Крушилница за Жичку реку, настао је вероватно назив за истоимену жупу. За Жупу Крушилницу везују се села географски најближа манастиру, а чији су називи сачувани све до нашег времена, као што су Ратина, Жича, Заклопита Лука (Заклопача), Рибница и Црна Река. О Жупи Крушилници као централној територији средњовековне Жичке епархије налази се потврда у каснијој турској административној подели те области, „јер села на левој страни Ибра и десној страни Мораве, додељена Жичи: Конарево, Буковица и Пешчаница, као и Ковачи, Заклопача, Замчање и Рибница на десној страни Ибра и Западне Мораве, 1476/8 нису припадала нахији Морави, већ нахији Маглич”.9 Када је анализирао однос Манастира Жиче и горе наведених жупа, Шкриванић је закључио да су територије жупа биле само под духовном влашћу жичког епархијског властелинства, полазећи од тога да су жупе приложене ради наплаћивања јерархијског данка или поповског бира.10 Иако делови њихових територија нису били у саставу епархијског властелинства, као што је то случај са конкретно наведеним селима, засеоцима и планинама, жупе су сигурно улазиле у област под епархијском управом жичког архиепископа. Све наведене жупе, које су као државна територија биле под директном влашћу краља, Стефан Првовенчани је приложио Манастиру Жичи и архиепископу српском, дајући на тај начин примат првој епархији Српске цркве. Занимљиво је да Друга жичка повеља, на јужном зиду, има у свом садржају још четири жупе: „А сије .Д. жупе: Јелшаница, Пнука, оба Ибра од испрва не улазил протопопа, да и јеште да су от протопопа свободне”.11 (А у ове четири жупе: Јелшаница, Пнућа, оба Ибра у које од почетка није улазио протопоп12 да су и даље од протопопа слободне.) Резултати истраживања Гавра Шкриванића показали су да је Жупа Јелшаница захватала поречје Јошанице, југозападно од Новог Пазара, да је Пнућа била у поречју Дежевке, северно од Новог Пазара, а да су се жупе „оба Ибра” налазиле у поречју истоимене реке.13 Када је реч о Жупи Јехошаници, у радовима Гавра Шкриванића и Гордане Томовић14, проналази се истоветно мишљење да је реч о територији у сливу Јошанице, али са различитим територијалним простирањем. Како сведоче имена поседа у Жичкој и у, око сто година млађој Светостефанској повељи, имена Јелци и Јелашци, означавају исту жупу.15 У жупама које се у жичким повељама називају оба Ибра, архиепископија је имала неколико земљишних прилога. У долини горњег тока Студенице, леве при68

Драгољуб Даниловић

токе Ибра, била су села Бобољ и Чечина, од којих је у периоду под турском влашћу формирана Нахија Бобољ.16 Поменуте четири жупе17, изузимајући прилоге дате архиепископији, територијално су улазиле у састав Рашке епископије, а Жичком повељом је само потврђено да су од протопопова слободне, што значи да у овим жупама протопопови нису могли да прикупљају поповску бир. У истраживању Јована Алексића, жупе оба Ибра су убициране на простор доњег тока реке Ибра, тачније клисуре до ушћа у Западну Мораву или предеоне целине Надибра и Подибра.18 Разлог због којег су жупе Ибар и Пнућа ослобођене плаћања дворском протопопу, јесу у чињеници да су ове жупе биле у близини два краљевска манастира и да је због тога укинута јурисдикција надлежног епископа управо над њиховим селима, а старање над манастирским областима пренето на архиепископа. Уз десет жупа које су биле у саставу Жичке епархије, у повељи краља Стефана Првовенчаног говори се и о селима четири краљевска манастира, Студенице, Ђурђевих ступова, Хиландара и Градца, која се изузимају од власти надлежних епископа и стављају се под архиепископову духовну власт.19 Значај улоге жичког архиепископа заснивао се на чињеници да је владар на њега пренео право постављања попова „и сваког духовног исправљања” у областима четири краљевска манастира.20 На јужном и северном зиду улазне куле, испод фреске на којој су приказани Свети апостоли Петар и Павле, налази се и Трећа жичка повеља, анализирана у раду Гојка Суботића.21 На врло оштећеном тексту назиру се називи за села Планиница, Доње Черје и Жарче, што указује на топониме (Планиница, Церје и Жарче) који се данас налазе у студеничком крају. Из овог фрагмента могло би се закључити да је уз село Планиницу омеђен планински комплекс према селима Жарче, Церје и према североистоку, јер је на осталим странама већ био атар села жичког манастирског властелинства.22 У територије под управом властелинства жичког манастира ушле су и три групе планина. Северозападно од Горске жупе и северно од града Никшића (Црна Гора) српски краљ доделио је Архиепископији планине Спори, Ноздри и Јаворје с Лукавицами.23 У другој групи у Хвосну, краљ је поклонио планину Слано поље с Тмастим гвоздом, док су се у трећој групи налазиле планине Жељин, Брезна и Котленик.24 На обали Пећке Бистрице изнад Руговске клисуре данас постоје Слане пољане, а назив Тмасти гвозд као топоним је ишчезао.25 Називи за планине Жељин, Котленик и Брезна нису се променили. Жељин је део планинског венца Копаоника, на десној обали Ибра у висини села Гокчанице. Између планина Столова и Жељина налази се село Брезна, а планина Котленик се простире северно од Манастира Жиче, између Брестовачке реке, Груже и Западне Мораве.26 Потврђивањем планина и области које су биле знатно удаљене од самог Манастира Жиче, Стефан Првовенчани је истицао ауторитет архиепископског достојанства свог млађег брата Саве али истовремено и обезбеђивао економску сигурност Жичке епархије. Потврђивање права манастирима да користе пашњаке на планинама познато је још од времена Стефана Немање, али ниједном манастирском властелинству у 13. веку није додељен већи број планина, него што је то био случај са жичким.27 Највероватније су владари морали претходно да онемогуће све сточаре који су користили пашњаке на планинама, па тек онда да планине доделе манастирским властелинствима. После објављивања повеља28 краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у жичком епархијском властелинству, које је обухватало педесет и осам села и засеља и осам планина, налазило се и 217 влашких породица предвођених кнезом и двојицом парохијских свештеника. Области које су ушле у састав жичког епархијског властелинства захватале су шест различитих територијалних целина. Првој и, уједно, највећој центар је био у Манастиру Жича, а простирала се у поречју доњег Ибра и Западне Мораве. Пет територијалних целина у Зети, Хвосну, Јелцима, Затону и Горској жупи било је доста удаљено од Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

ник српских владара и човек од великог поверења, који је због тога и прикупљао порез – бир. Видети: Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 597–598; М. Копривица, Попови и протопопови Српске Цркве у средњем веку, Ниш 2012, 90–114. Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 166. 13

14 Г. Томовић, Микротономија око града Раса, према турском попису 1468/9 године, Споменица Милана Васића, Академија наука и умјетности Републике Српске, књ. II Oдјељење друштвених наука, Књига 14, Бања Лука 2005, 165–184 15 В. Милутиновић – М. Марић, Територијално разграничавање средњовековне жупе Јехошанице, 99.

Г. Томовић, Жичко властелинство, 23. 16

О „четири жупе” из Друге жичке повеље видети: Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 226– 239. 17

Ј. Алексић, Жупе у сливу реке Ибра у средњовековној српској држави, Историјски часопис VII, Београд 1957, 333–346. 18

Ст. Новаковић, Законски споменици, 573. 19

20 Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 167

Г. Суботић, Трећа жичка повеља, Зограф 2006/2007 бр. 31, 51–58.

Г. Томовић, Жичко властелинство, 27–28.

Ст. Новаковић, Законски споменици, 572; Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 163. 23

Исто, 572; Исто, 163–164.

Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 163; С. Мишић, Историјска географија у житијима Светог Саве и Светог Симеона, 98. 25

26 Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 163.

М. Благојевић, Планине и пашњаци у средњовековној Србији (XIII и XIV век), Историјски гласник 2–3, Београд 1966, 33–35. 27

Како је Манастир Жича претрпео велика разарања у току XIII века, оригиналне жичке повеље нису сачуване, 28

седишта Архиепископије, али се тако показивала видљива присутност духовне власти жичког архиепископа у сваком делу српске државе.29 У првој територијалној групи жичког епархијског властелинства, која је гравитирала према Манастиру Жичи, налазило се свеукупно тридесет и два села: а) у жупама Морави и Крушилници30 24 села, б) у Жупи Борач (данашња Гружа) четири села в) у Жупи Моравици два села и у г) Гвочаници два села.31 На обалама Ибра и Западне Мораве простирао се тако највећи и најплоднији део жичког властелинства. Како је у српској средњовековној држави близина манастира одређивала критеријум за додељивање земљишних прилога, села најближа Манастиру Жичи чинила су језгро архиепископског властелинства.32 Области жупа Крушилнице и Мораве, са највећим бројем села у оквиру прве територијалне целине, чинили су језгро Епархије жичке и централни део жичког епархијског властелинства. Иако је већина села убицирана и идентификована у раду Гавра Шкриванића, потребно је због јаснијег прегледа жичког властелинства и због чињенице да су многи топоними заувек нестали, набројати све сачуване и изгубљене називе.

али је садржај ових драгоцених извора сачуван на јужном и северном зиду манастирског улаза. У тексту прве повеље, која је настала после 1219. године, забележено је да краљ Стефан са својим сином Радославом прилаже вредне реликвије, земљишне поседе, многобројна села, планине и Влахе. Ту се наводе и имена десет жупа које су од тада изван јурисдикције дворског протопопа. Друга повеља је настала после крунисања краља Радослава за савладара (1224–1227). У њој се понаваља исти садржај у делимично скраћеном облику. Ова повеља садржи и неке правне одредбе о поповском биру, врховини, краљевским манастирима, игуманима и поповима, као и породичном праву. Обе повеље су данас део жичког живописа из времена краља Милутина, вероватно преписане са оригинала између 1306. и 1316. године. 29

Исто, 149.

Док је Гавро Шкриванић двадесет и четири села везао само за Жупу Мораву, Г. Томовић је села најближа Манастиру Жичи из ове групе везала за Жупу Крушилницу. Видети: Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 151–156; Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 199–201.

Табела 1

Жупе Крушилница и Морава Десна обала Ибра Лева обала Ибра Талско

Тлсто Брдо

Ратина

Рашки Дел

Заклопита Лука

Штитарина

Батина

Радијево

Села истог или сличног имена

Село промињеног имена Тлсто Брдо као Дебело Брдо

Ратина

Претпостављена идентификација Талско као село Кованлук33 (Метикоши) Рашки Дел – заселак села Дебело Брдо

Заклопита Лука данашња Заклопача

Штитарина – заселак села Дебело Брдо Батина – заселак Трешњари код Жиче Радијево – можда Мрсаћ код Краљева

Рибичи

Рибичи – село између Матаруга и Замчања

31 Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 150.

Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњовековној Србији, 100; М. Динић, Област Централне Србије у средњем веку, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 70; Г. Томовић, Жичко властелинство, 9.

Црна Река

Замчање

Грачаница

Грачац

Тополница

Пешчаница

Војуша

Печан

Рибница

Буковица

Брена

Граховишта

кованлук (турски – пчелињак)

Жича

Пешчаница – данашња Пекчаница

Војуша данашњи Вранеши

Печан – могуће да је Пекчаница

Брена – као Берановац

Село Граховишта сва означава три истоимена села на потесу Граовиште и Граовичко брдо34

Рибница и Буковица

сва Драгољуб Даниловић

Конарево

Тополница данашња Врба

Жича и Конарево

Војуша

Печан

Рибница

Буковица

Брена

Граховишта сва

Жича

Конарево

Војуша данашњи Вранеши

Печан – могуће да је Пекчаница

Брена – као Берановац

Село Граховишта сва означава три истоимена села на потесу Граовиште и Граовичко брдо34

Рибница и Буковица

Жича и Конарево

Табела 2 Жупе Крушелница и Морава

Обале Западне Мораве

Село истог или сличног имена

Село промињеног имена

Чрнава

Претпостављена идентификација територија села Милочаја

Серча

Сирча

Свињци

Опланићи

Табела 3 Жупа Гвочаница

Село истог или сличног имена

Гвочаница

Гокчаница

Село промињеног имена

Пупавни35

Претпостављена идентификација

заселак села Гокчанице

Табела 4 Жупа Борач

Село истог или сличног имена

Село промињеног имена

Брестницу с тргом

Бресница

Трг као село Трговиште

Свибница

Сибница

Округла

Претпостављена идентификација

заселак села Сибнице

Табела 5 Жупа Моравица

Чечина Бобољ

Горњи ток реке Студенице

Село истог или сличног имена

Село промињеног имена

Претпостављена идентификација

Чечин вероватно у близини Чечина

Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

Г. Томовић, Жичко властелинство, 16.

Г. Томовић, Жичко властелинство, 23.

Табела 6 Села у Јелашцима (Горњи Ибар)

Стари Колашин

Село истог или сличног имена

Село промињеног имена

Претпостављена идентификација

Доњи Вас

нема трага селу, можда на падинама Мокре горе?36

Борак

нема трага селу, можда на падинама Мокре горе?

Гњила

Добриње

Витахово

Витаково

Табела 7 Села у Хвосну37

36 Г. Томовић, Жичко властелинство, 30–31. 37

Данашња Метохија

Пећ са засељем

Пећ, главни град Метохије и заселак

Чрни Врх

Црни Врх, на левој обали Пећке Бистрице

Стлпези

Ступ?

Требовитићи

Требовић

Горажда Вас

Гораждевац

Накл Вас

Накло

Челпеки

Челопек

Лаблани

Лабљане

Љутоглави са градом

Љутоглава и остаци старог града

Јабланица

Велика и Мала Јабланица

хвост – ситна шума, (старословенски)

Село истог или сличног имена

Драгољуб Даниловић

Село промињеног имена

Претпостављена идентификација

данашње Пашино село

Табела 8 Села у Затону

Десна обала реке Лим, јужно од Бијелог Поља

Село истог или сличног имена

Чрнча са засељем

Црнча

Обе Ивани са засељем

Ивање са засеоцима

Дубово Гаје

Дубово

Село промињеног имена

Претпостављена идентификација

Замчање на Ибру или Затон, јужно од Бијелог Поља

Замчање са засељем

Табела 9 Зета и Горска жупа

Територије данашње Црне Горе

Плавница

Село истог или сличног имена

Село промињеног имена

Претпостављена идентификација

Плавница

Треболе

није сачувано

Голић

није сачувано

Спори (Ноздри, Лукавица и Јаворје)

Бит

катун и село Ноздре, планина Јаворје и катун Лукавице у Приморју

Село Серча се идентификује са краљевачким селом Сирча на јужним падинама Котленика, док се за Чрнаву само претпоставља да је некада заузимала територију села Милочаја. 38

није сачувано

Када се изузму Гвочаница и Пупавни, као села у засебној жупи, у оквирима жупа Морава и Крушилница улазила су у састав жичког епархијског властелинства и села на левој обали Западне Мораве, Чрнава и Серча.38 Са ова два села, жупе Крушилница, Морава и Гвочаница биле су заступљене са укупно двадесет и шест села у склопу Жичке епархије. Прва територијална група жичког епархијског властелинства имала је у својим границама и села Брестницу с тргом, Свибницу с Округлом, у оквиру Жупе Борач, Брестница се поистовећује са данашњим селом Бресницом, а Свибница са данашњим селом Сибницом, за Трг се претпоставља да је данашње село Трговиште на Котленику39, за Округлу да се налази два километра од Сибнице.40 Села Чечин с Бобољем била су нешто удаљенија од главног комплекса прве групе епархијског властелинства. Село Чечин је сачувало средњовековни назив као Чечина, а обухватало је подручје реке Студенице до ушћа речице Дајицке41, док село Бобоље данас не постоји под тим називом.42 Будући да су у првој територијалној групи најудаљенија места од самог манастира, села Чечин и Бобоље била су по свему судећи само успутне и граничне станице према осталим територијама епархијског властелинства. Села која су припадала првој територијалној групи жичког епархијског властелинства појављују се под тим називима у каснијим турским катастарским пописима неких подручја западне Србије из XV и XVI века. Тако се у турским пописима из Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

39 Михаило Динић је под Брестница с тргом подразумевао само село Бресницу, док Гавро Шкриванић наводи посебно Бресницу и Трговиште, ослањајући се на истраживања Радослава Грујића, али истиче да на терену није могао наћи везу између ова два села. Види: М. Динић, Област Централне Србије у средњем веку, Српске земље у средњем веку, Београд 1978 60; Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 159.

За Динића је Округла непозната, док је Шкриванић трагове овог села пронашао недалеко од Сибнице. Исто, 60; Исто, 159. 40

Г. А. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 159.

Шкриванић је изнео претпоставку да је Бобоље на десној обали реке Дајицке, на месту званом „селиште”. Исто, 159. 42

Турски извори из XV и XVI века пружају могућност упоређивања села из жичких повеља и села која су од успостављања османлијске власти улазила у састав нахија Маглич, Рудник (Островица) и Морава, односно кадилука Брвеник и Пожега. Видети: Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века, књига I, приредио А. С. Аличић, Чачак 1984. 43

Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века, књига I, 30, 108, 198–204, 214, 249–251.

Исто, 199–202.

46 Исто, 305, 308, 323, 327, 340, 348, 350–351.

Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века, књига II, 19, 27, 52, 62, 76, 84, 95, 166, 188, 192–193,196–197, 199, 207.

Исто, 323.

Исто, 290.

Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века, књига III.

Исто, 414, 424, 459.

Исто, 424 и 459.

53 Р. Грујић, Епархијска властелинства, 102.

Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 160–161. 54

55 Повеља краља Милутина манастиру Бањска. Светостефанска хрисовуља, књига друга, приредио Ђорђе Трифуновић, Београд 2011, 230–231.

Г. Томовић, Жичко властелинство, 30–31. 56

1476. и из 1516. године бележе имена девет, односно пет села из прве групе жичког властелинства.43 У детаљном попису Смедеревског санџака из 1476. године проналазе се села Ратина, Заклопита Лука (као Заклопача), Жича (као Крушевица), Замчање (као Замчани), Свињци (или као Свињица у Нахији Островица или као североисточни део Роћевића) и Конарево, сви у саставу Нахије Маглич, као и Тополница и Буковица у саставу Кадилука (казе) Брвеник.44 У селу Војуши жичког епархијског властелинства поседе је у доба османлијске власти имао извесни Врањеш, син Мијобрада45, по коме ће ово село највероватније добити име Вранеши, које се сачувало до наших дана. У другом турском попису из 1516. године уписано је само пет села: Тополница, Рибница, Жича (као Крушевица), Буковица и Конарево46, што би могло да значи да су нека села у ово време била расељена и напуштена. У турским пописима из 1528. године појављује се опет више села из некадашњег жичког епархијског властелинства, али овога пута у кадилуцима Пожега и Рудник. Села Ратина, Заклопита Лука (као Заклопача), Тополница (као Врба), Рибичи (као Рибићи), Замчање (као Замчани), Буковица, Граховишта, Конарево и највише пута наведена Крушевица, односно Жича,47 улазила су у састав Кадилука Пожега, док је само село Грачаница било у оквиру Кадилука Рудник. У попису Смедеревског санџака после 1528. године споменута је само на једном месту Крушевица48 и једном Грачаница49 као део Рудничке Мораве. У три турска пописа из 1540, 1559/60. и 1572. године проналазе се називи готово истих села као и у претходним пописима.50 Села из некадашњег жичког властелинства припадала су Магличу и Кадилуку Пожеги. Интересантно је да се поред Ратине, Заклопаче, Рибнице, Горње и Доње Врбе, Замчана, Конарева, у турским пописима Смедеревског санџака из 1572. године први пут бележи Манастир Жича.51 У попису из 1540. године уписано је село Жича, припада Пожеги, док је у попису из 1572. године наведено да манастир Жича код села Крушевице припада Пожеги.52 Како је то било у периоду после обнове Пећке патријаршије, вероватно је и у Манастиру Жичи у то време обновљен монашки живот. Друга територијална група жичког епархијског властелинства у области Јелца захватала је простор Горњег Ибра, „на граници Дежевског и Штавичког среза”53, тачније у подручју старог Колашина. Ова група имала је само пет села: Доња Вас, Борак, Гнила, Добриња и Витахово. У овом подручју данас не постоје села Доња Вас и Борак, док су Гнила и Добриња изузетно мала села у атару Општине Тутин, а Витахово54 село Витаково на јужним падинама планине Рогозне. О чињеници да су се ова села вероватно налазила у оквиру једне средњовековне жупе сведочи и Жупа данашњи назив села које се налази недалеко од њих. Нешто касније су, између поменутих жичких села, Манастиру Светог Стефана у Бањској (1314–1318) додељена два села, Јелићи и Гошево, са катуном влаха Војсилаца.55 Недалеко од села Гњиле и Добриње, на десној страни горњег Ибра, Архиепископија је добила заменом село Јабланицу „северно од Пећи, па се може претпоставити да се између ових насеља на северним падинама Мокре горе налазила нестала села Доња Вас и Борак”.56 У области Хвосно, данашњој Метохији, налазила се трећа територијална група жичког епархијског властелинства. Територија Хвостанске земље била је пространија од територија жупе и, по мишљењу Синише Мишића, „обухватала је сигурно и планине које су окруживале жупу Хвосно”.57 По величини и значају одмах иза централне жичке групе, трећа територијална група у Хвосну обухватала је углавном Пећ и ширу околину овога града. Прилоге додељене Жичкој архиепископији у Хвосну чинило је девет села, један заселак и један град.58 Пећка група жичког епархијског властелинства обухватала је тако: Пећ са засељем, Црни Врх, Стлпезе, Трјебовитиће, Горажде Вас, Накл Вас, Челпеке, Лабљане, Љутоглаве с градом. Интересантно је да су сва места у овој групи сачувала своје називе, иако су у време Шкриванићевих истраживања била насељена претежно албанским живљем.59 Пећ са засељем је данашњи град Пећ у Метохији, Црни Врх се налази три километра северно од Пећи, Стлпези се поистовећују или са селом Ступ, или данашњим 74

Драгољуб Даниловић

Пашиним селом, Трјебовитићи су село Требовић четири километра североисто чно од Пећи, Горажда Вас је данашњи Гораждевац удаљен шест километара југоисточно од Пећи, Накл Вас је село Накле удаљено три километра од Гораждевца, Челпеки су село Челопек на 15 километара југоисточно од Пећи, село Лабљане се налази на осам километара североисточно од Пећи и Љутоглави с градом је сачувало свој назив у имену села Љутоглави удаљеном десет километара источно од Пећи.60 Четврта територијална група жичког епархијског властелинства простирала се у Затону, на десној обали реке Лима а југоисточно од данашњег Бјелог Поља. Жупа Лим простирала се северно од Жупе Будимља на подручју Затона, наведеном у Жичкој повељи „као предеона целина”. Иако су Лим и Затон чинили заједно Жупу Лим као две предеоне целине61, Затон је захватао само десну обалу Лима од Црнче па на север. У овом крају Манастиру Жичи је приложено осам62 села и засеља. Чрнча са засељем, Обе Ивање са засељем, Дубово Гаје и Замчање са засељем. Место Чрнча помиње се као последње пребивалиште архиепископа Арсенија I63 а код данашњег села Затон, недалеко од Бијелог Поља, налазе се села Црнча и Ивање.64 Село Дубово Гаје се данас зове Дубово а село Замчање једино није пронађено на овом подручју.65 Пета и шеста територијална група епархијског властелинства Манастира Жиче обухватале су села у данашњој Црној Гори. У петој групи, у Зети, налазила су се села Требоље и Плавници, док је шеста група у Горској жупи била заступљена само са једним селом Голић. Изузимајући Плавницу, која се данас налази на обали Скадарског језера, преостала два села на овим локацијама нису сачувала своје називе.66 У набрајању прилога Жичкој архиепископији непосредно после Горске жупе и села Голић помиње се велика планина Спори у којој су три мање планине: Ноздри, Лукавица и Јаворје.67 Овој групи планина, која се простире северно од града Никшића и северозападно од Горске жупе, остали су исти или слични називи Ноздре, Јаворје и Лукавице а само се име планинског масива Спори није сачувало.68 Четири планине и три села на подручју везаном за Зету и Горску жупу показују да овај простор није имао прворазредну улогу у одржавању жичког епархијског властелинства. Ипак је и са овог подручја Манастир Жича снабдеван неопходним пољопривредним производима. Тако се у селу Плавница налазила стратешки важна станица за увоз и извоз пољопривредних производа и снабдевање манастира. Из села Плавнице у Манастир Жичу су допремани со и сува риба, а из централних делова епархијског властелинства у ово место су ради даљег извоза стизали кожа, рогови и руда.69 Територијално присуство Жичке архиепископије у областима Зете и Горске жупе, ма колико се чинило незнатно и симболично, било је пре свега одређено практичним потребама манастира. После организовања засебне епархије, највероватније 1220. године, жичко архиепископско властелинство формирано је у шест различитих територијалних целина. Жупе, планине, села, засеоци и градови пружали су разноврсну и богату географску слику епархијске економије. Жичка и пећка територијална целина чиниле су истовремено и најгушће насељене и најплодније делове архиепископског властелинства. Део жичког властелинства у Зети је по вредности шума, пашњака и крајева око Скадарског језера заузимао треће место. Због изразито пољопривредног карактера, три најјаче територијалне групе су доносиле највеће приходе и економски издржавале Архиепископију. Области у Јелцима, Затону и Горској жупи биле су мање и економски слабије. У њима су се налазиле етапне станице на путовањима према осталим крајевима епархијског властелинства, као и места у којима се трговало различитим производима за потребе Жичке епархије.70 Западни делови српске средњовековне државе, у долини Западне Мораве, који су се налазили под духовном јурисдикцијом Моравичке епископије обухватали су и жупу која се звала Морава. Одређена села у овој жупи била су у саставу прве територијалне групе жичког епархијског властелинства, али је центар Жупе Морава био везан за Манастир Свете Богородице Градачке. Оскудност знања о Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

57 С. Мишић, Историјска географија Србије у житијима Светог Симеона и Светог Саве, 98. 58 Зато Радослав Грујић наводи девет села а Гавро Шкриванић говори о „једанаест села и заселака”, види: Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњевековној Србији, 103; Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 148. 59 Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 161. 60

Исто, 161–162.

С. Мишић, Територијално-управна организација Полимља (XII–XIV век), 78. 61

Радослав Грујић наводи осам села и засеља, док је Гавро Шкриванић смањио тај број на шест, вероватно рачунајући само села, види: Р. Грујић, Епархијска властелинства, 103; Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 148. 62

Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, 170 63

64 М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина, Српске земље у средњем веку, 310. 65 Р. Грујић, Епархијска властелинства…, 103; Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство…, 162. 66

Исто, 104; Исто, 162.

Р. Грујић, Епархијска властелинства, 104 67

Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, 163. 68

Исто, 168.

Исто, 167.

Р. Станић, Неке претпоставке о везама Богородице Градачке са овчарско-кабларским манастирима, Богородица Градачка у историји српског народа (Научни скуп поводом 800 година Богородице Градачке и града Чачка, одржан новембра 1992), Чачак 1993, 176. 71

72 А. Веселиновић, Чачански крај у средњем веку, Богородица Градачка у историји српског народа, 62–63. 73 Д. М. Павловић, Средњовековне жупе у Западном Поморављу, Зборник радова Народног музеја, X, Чачак 1979, 66. 74

F. Miklosich, Monumenta Serbica, 56

А. Веселиновић, Чачански крај у средњем веку, 64. 75

Исто, 65.

F. Miklosich, Monumenta Serbica, 59

њеном ктитору кнезу Страцимиру, брату Стефана Немање, умногоме отежава стицање потпуније представе о политичким, друштвеним и културним односима у области којом је владао. Реч је о пределима око Западне Мораве, о којима из домена црквене прошлости, поготово о градитељским и уметничким подухватима, не постоје одговарајући извори првог реда. Изградња Цркве Пресвете Богородице у Моравском Градцу представљала је први велики градитељски подухват у овом делу српских земаља. Задужбина кнеза Страцимира настала је између 1178. и 1190. године.71 Овај манастир се спомиње у пет родослова и неколико летописа. У селима из Жичке повеље није било поседа који су на запад, према средњовековном Градцу, тј. Чачку, ишли даље од Бреснице са тргом на левој, и Буковице и Пешчанице на десној страни Мораве. И знатно касније, крајем XIV века и у доба Деспотовине, властелинства која су имала земљу близу овог краја, нису поседовала ниједно село западније од села Обрве код Краљева.72 Као и за већину других жупа у Србији, споменутих у одређеним историјским изворима, тако и за Жупу Морава није лако утврдити границе простирања. У односу на величину осталих жупских јединица у овим крајевима, Жупа Морава била је веома пространа. Будући да је подела на жупе у средњовековној држави била основа за успостављање турских територијално-административних јединица, могле би се приближно, уз одређене корекције, и утврдити границе простирања жупа. Претпоставља се да су се северне границе протезале од планина Вујна до Котленика. На западу границу су чинили обронци Каблара а на југу Овчар и венац планине Јелице. Према истоку, жупа се низ Мораву пружала према Манастиру Жичи и данашњем Краљеву. Вероватно се даље простирала све до Трстеника. У административном погледу, граничне жупе Морави биле су на северу и североистоку Острвица и Борач, на истоку и југоистоку ибарске жупе, на југу, иза Јелице, драгачевске жупе и на западу и северозападу Моравица и Црна Гора.73 Села у области Западне Мораве врло се ретко спомињу у повељама српских владара. Сачуван је у изворима спомен села Лознице, у коме се налазио виноград који је краљ Милутин поклонио Манастиру Хиландару. Касније је ово село потврдио и Милутинов унук, цар Душан. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, која је још за владе првог сина добила на управу поседе у Приморју, Зети, Требињу и на горњем Лиму и Ибру, издала је 1289. повељу Дубровчанима.74 У месту Котража она је потврдила поседовање винограда у граничном појасу које су Дубровчани користили још за време краља Уроша I (1243–1276). На источним падинама Голије, око 5 км западно од Брвенице, постоји село Котраже, у којем до сада нису констатоване никакве старине из средњег века, тако да је тешко тврдити да је у њему 1289. боравила краљица Јелена.75 Андрија Веселиновић је утврдио да се средњовековна Котража из повеље српске краљице налази на висоравни Драгачево, врло близу до сада познатих Јелениних поседа. Драгачевска Котража позната је по добром географском положају, погодној клими и природном амбијенту, у којем постоји и извор минералне воде. На овој локацији, названој Манастириште, пронађени су остаци темеља једног манастира посвећеног Светој Тројици. Узимајући у обзир све наведене податке, могуће је да је краљица Јелена овде имала летњиковац, у коме је примила дубровачке посланике и издала им повељу. Територије којима је управљала краљица Јелена можда су допирале до долине Западне Мораве и „чиниле неку врсту тампон зоне између територија краља Драгутина и краља Милутина, за које знамо да нису увек били у добрим односима”.76 Да Моравски Градац није припадао ни областима краљице Јелене (умрла 1314), нити краља Драгутина (умро 1316), већ држави краља Милутинa, могло би се закључити на основу неколико података из Милутинових повеља. Прва од њих је такозвана прва, општа повеља Хиландару, где српски краљ поклања између осталог: Брезову и са засељами у Лозници, у Мораве виноград.77 У два примерка ове повеље, познатим као фалсификати за Хрусијски пирг, епископ Кирил назива се моравичким, а у друга два моравским епископом. Из свега би могао да следи закљу76

Драгољуб Даниловић

чак да је Моравска епископија настала из дела старе Моравичке епископије у првим деценијама XIV века, када су се у време архиепископа Јакова, Јевстатија II, Саве III и Никодима стварале нове епископије, и да је већ тада, а сасвим сигурно од прве половине XV века, добила назив Градачка епископија а убрзо и Градачка митрополија. Ако би се прихватио назив Моравска епископија, онда би то био први помен Моравске, односно Градачке епископије и њеног епископа. Требало би скренути пажњу на то да је ова епископија могла постојати и знатно раније, јер Кирил није портретисан у Манастиру Ариље иако су сви његови претходници представљени на фрескама. Његов лик је могао бити изостављен на фрескама у Ариљу једино под условом да је био жив у време живописања манастира. Озбиљни истраживачки напори појединих историчара довели су до резултата по којима је Градачка епископија, са центром у Моравском Градцу, могла бити основана још за време Милутинове и Никодимове реорганизације Српске архиепископије од 1317. до 1321. године.78 Имајући све то у виду, не треба да чуди податак да је у XV веку седиште Градачке митрополије било у Богородичиној цркви у Моравском Градцу.79 Цар Стефан Душан потврдио је 1355. године и поново набројао прилоге краља Милутина, међу којима и горе наведени „у Морави, у Лозници виноград”, додајући мало затим и на Мораве половина ловишта како је то и прежде било. У овој Душановој повељи, цар поклања Манастиру Хиландару половину ловишта на Морави, наглашавајући да је то ловиште и пре припадало овом манастиру. Цар Душан је потврдио само половину ових ловишта зато што је још од времена кнеза Страцимира, ловиште или његова половина припадала манастиру овог краја, Светој Богородици Градачкој, седишту епископије.80 Потврда о боравку цара Душана у чачанском крају, кроз који је пролазио, налази се у једној од његових повеља. Српски владар је 1354. издао хрисовуљу којом је Хиландару потврдио једно село, поклон госпође Вишеславе са синовима Богданом и Богојем. Хрисовуља је издата на Брусници под Рудником, авгоуста Дї– Георг логотет се записа.81 Према томе, Душан је тог лета боравио надомак Моравске долине, у Брусници, где је имао свој летњиковац, а можда се ту затекао само у пролазу. Уз њега су се тада свакако налазиле дворска пратња и дворска канцеларија, којој је припадао поменути састављач повеље, логотет Ђорђе.82 Ослањајући се на врло изражено просторно духовно зрачење манастира средњовековне Србије, што се може видети на примеру Студенице, Милешеве, Сопоћана и Раванице, Богородица Градачка је имала сличну улогу „покретача и мобилизатора у оснивању и подизању култних црквених објеката у чачанском крају”. Зато је Радомир Станић и указао на велики број храмова у близини Моравског Градца и с правом упитао: „Шта је утицало и допринело да у подножју Јелице, дакле у близини града на Морави и Богородице Градачке, настане више од петнаест старих и лепих, мањих или већих цркава, од којих неколико потпуно очуваних? Наведемо ли чињеницу да се у Трнави налазила три храма, а по један у Бањици, Виљуши, затим Јежевици, Рајцу, Вапи, Липници, Премећи, Жаочанима, Мршинцима, Горичанима, Зеокама, потом Пријевору, Придворици, Бељини, Паковраћу, Атеници и другим селима, онда се мора веровати да постоје разлози оваквој концентрацији богомоља на релативно малом простору”.83 Очигледно је да су примери градитељске делатности великог жупана Стефана Немање и његовог сина архимандрита Саве служили потоњим седиштима епархија и митрополија као узор у ширењу и учвршћивању хришћанског мисионарења у свим крајевима средњовековне Србије, а посебно онима који су и просторно били везани за Манастир Жичу. Црква Богородице Градачке, манастири Стјеник, Јежевица и Трнава представљају најстарије хришћанске храмове у областима Западне Мораве, тј. у данашњем чачанском крају, око којих су у деловима жупа Морава и Моравица груписана многобројна села. Може се претпоставити да се још у оснивачкој повељи Богородице Градачке, која није сачувана, спомињу села Трнава, Бањица, Виљуша, Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

78 М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 51–55. 79 „Године 1454. је, наиме, митрополит Никифор поклонио овој цркви три звона, која су 1875. откривена у близини цркве приликом копања темеља за зграду Окружног начелства у Чачку. Пре Богородице Градачке седиште митрополије било је у Ариљу, што се види из повеље (челника) Радича 1433. године, која говори о обнови светогорског манастира Костамонита. Још један митрополит градачки, по имену Венедикт, спомиње се 1456. када му Ђурђе Бранковић поклања манастир Враћевшницу…” види: Р. Станић, Неке претпоставке о везама Богородице Градачке са овчарско-кабларским манастирима, 177. 80 Ст. Новаковић, Законски споменици, 431; А. Веселиновић, Чачански крај у средњем веку, 66–67. 81 Ст. Новаковић, Законски споменици, 426–427. 82

Исто, 68.

83 Р. Станић, Неке претпоставке о везама Богородице Градачке са овчарско-кабларским манастирима, 178.

Исто, 178.

Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века, књига III.

86 Ст. Новаковић, Законски споменици, 568–569.

Василије Марковић је наводио 1253. и 1259. као године премештања, позивајући се на Константина Јиречека и Стојана Новаковића. Види: В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Сремски Карловци 1920, 68. 87

М. Динић, Настанак два наша средњовековна града, Српске земље у средњем веку, 348.

В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, 69–70. 89

О одговорности Кумана, бугарског кнеза Шишмана, Татара, као и великаша Дрмана и Куделина за пустошење Манастира Жиче, видети најновије истраживање: А. Узелац, Ко је спалио Жичу, Браничевски гласник 6, Смедерево 2009, 1–12; о хронологији догађаја везаних за пустошење Манастира Жиче видети: С. Мишић, Српско-бугарски односи на крају XIII века, ЗРВИ XLVI, 2009, 333–340. 90

М. Динић, Настанак два наша средњовековна града, 349–350. 91

92 У неколико извора из овог времена проналазе се подаци о новоствореним епископијама. Пре свега то су Пљеваљски синодик православља, Хиландарска повеља краља Милутина (1301–1303/4), фалсификати за Хрусијски пирг и уљарско селиште Хиландара, и на крају попис епископа Српске цркве у потврди архиепископа Никодима 1317. за властелинство Светог Стефана у Бањској. Види: М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, 35–61.

Јежевица, Рајац, Вапа, Липница, Премећа, Жаочани, Мршинци, Горичани, Зеоке, Пријевор, Придворица, Бељина, Паковраћа, Атеница. Нема поузданих података да је из градачке цркве Пресвете Богородице, несумњиво најстаријег и најугледнијег хришћанског храма у овом крају и уједно епархијског седишта, покренута градитељска делатност у селима која су јој гравитирала. Ако се узме у обзир да је Страцимирова задужбина била духовни центар све до претварања у џамију у XVI веку и активни чинилац у подизању хришћанске свести, основано је претпоставити да је стекла родоначелничке заслуге у стварању нових култних средишта међу многобројним цркава у селима око Чачка.84 У турским дефтерима из XVI века проналазе се села Трнава, Виљуша, Јежевица, Рајац, Премећа, Жаочани, Горичани, Придворица, Бељина и Паковраћа85, а у многим од ових села и археолошки остаци потврђују да су се на њиховом подручју налазиле средњовековне некрополе и цркве. Када је 1219. године Српска црква добила аутокефалност, Жичка епархија и прва територијална група њеног властелинства заузимали су најсеверније границе немањићке државе. Њене западне границе пружале су се до територија Моравичке епархије, док је на југоистоку и истоку граница додиривала подручја Топличке епархије. Јужне границе епархије и манастирског властелинства су се простирале до поседа студеничког властелинства и територије Рашке епархије. Села студеничког властелинства (Брезова, Гуштерице, Засад, Ђаково, Полумир, Церје, Бресник, Растиште, Савово, Главоч, Мланча, Мугурице, Кожетин, Ракла, Поховац, Велика Крушевица, Подруми, Дубац, Луке и Мечке) и манастирски метоси (Павлица, с три нурије под Копаоником, Поповац и Подгорелица)86 налазила су се у најближем суседству жичког епархијског властелинства. Остале територијалне групе властелинства представљале су острва у оквирима Моравичке, Рашке, Хвостанске, Будимљанске и Зетске епархије. Како се српска држава ширила, тако се повећавао број епархија и мењале су се границе епархијских властелинстава. Од прве половине XIV века на северној граници жичког епархијског властелинства била је територија Браничевске епархије, док су границе са осталим епархијама остале углавном исте. Од времена турских освајања и конституисања државних области Лазаревића, Бранковића и Балшића, жичко епархијско властелинство ће заузимати делове територија ових владарских породица. Жичка епархија простирала се у држави Лазаревића, а огроман значај ће добити крајем XIV и у првој половини XV века, када је Жича била место одржавања црквених сабора и место где су боравили владари и патријарси. Од времена стицања аутокефалности до проглашења Патријаршије, у српској држави и црквеној организацији десиле су се одређене промене. Територијална освајања и проширење државних граница, нарочито у периоду од друге половине XIII до прве половине XIV века, утицали су и на померања граница између епархија, као и на конституисање нових црквених области. Иако постоји више претпоставки, година премештања архиепископског трона из Манастира Жиче у Пећ није тачно утврђена. Данас се најчешће наводи 1253. година87, јер се у тој години, после бугарско-куманских продора у Србију, уочава велика изложеност Манастира Жиче могућим непријатељским нападима. Потпуно је оправдано мишљење да премештај архиепископске столице није био „акт одређеног тренутка”88, јер су сви архиепископи друге половине XIII века били и даље везани за Жичу и њено епархијско властелинство. Учестали напади на Манастир Жичу и пустошење центра Архиепископије од стране Кумана, великаша Дрмана и Куделина, и видинског кнеза Шишмана89 били су непосредан повод за премештање у Пећ. Највеће разарање90 Жича је доживела у време архиепископа Јакова (1286– 1292), који је свете мошти свога претходника, Јевстатија I, морао да пренесе у Пећ. Архиепископ Јевстатије II (1292–1309) потрудио се, током своје архипастирске власти, да организује обнављање порушеног манастира. Иако се у Жичкој повељи Пећ дарује као село у хвостанској области, временом ће стећи статус града чији су становници често склапали трговачке уговоре с Котором и Дубровником.91 78

Драгољуб Даниловић

После постепеног премештање седишта Архиепископије из Манастира Жиче у Пећ промениле су се донекле границе жичког епархијског властелинства, али се са сигурношћу може тврдити да се променио и значај територијалних група властелинства. Пораст политичке и привредне моћи српске државе одразилио се и на увећање поседа Архиепископије и жичког епархијског властелинства. Владари династије Немањић даривали су новим прилозима жичко епархијско властелинство, чиме су врло јасно исказивали своју посвећеност јачању угледа Цркве и њеног првојерарха. Крајем XIII века и у првим деценијама XIV века Српска црква је добила нове епархије92, због чега су и границе епархијских властелинстава морале да претрпе одређена померања. У неколико повеља које су српски владари издали манастирима проналазе се посредни подаци о променама граница у оквиру архиепископског властелинства. У самој Цркви Светог Спаса у Жичи, испод ликова Светих апостола Петра и Павла налазе се делови Треће жичке повеље93, настале вероватно у последњим годинама владавине Стефана Првовенчаног, а поново преписане када је архиепископ Сава III (1309–1316) предузео радове на обнови манастира. Иако је текст ове повеље доста оштећен и нечитак, његови читљиви делови говоре о проширењу територије епархијског властелинства Манастира Жиче. Делови баштинских повеља за манастире Бањска, Грачаница, Високи Дечани и Свети арханђели код Призрена откривају податке о областима које властелинство српског архиепископа није имало у оснивачким повељама Манастира Жиче94 или их је током времена изгубило. Међу селима која је краљ Милутин (1282–1321) доделио Хиландару, у повељи српском, светогорском манастиру спомиње се „Штупељ више Пећи архиепископове”95. Може се закључити да је Штупељ исто што и село Стлпези из Жичке повеље краља Стефана Првовенчаног. Краљ Милутин даривао је Манастиру Хиландару винограде у Пећи, Штупељ и улијаре на Бистрици, тј. добра која су до тада припадала земљишном комплексу Архиепископије.96 У повељи краља Милутина за Манастир Светог Стефана у Бањској, објављеној између 1314. и 1316. године, наводи се да манастирско властелинство добија „село Кошутово (а за ово даде Краљевство ми архиепископу да буде у Приморју)”.97 Гордана Томовић је утврдила да је у Приморју реч о топониму Бит, који је познат из Светостефанске хрисовуље (1314–1316. године). За нови манастир у Бањској краљ Милутин је од поседа Српске архиепископије узео село Кошутово на десној страни реке Ибра, северно од Косовске Митровице, а у замену је дао Бит у Приморју.98 Радослав Грујић је пронашао локацију села Кошутово у средњем току реке Ибра, на обали копаоничке Бистрице пред њеним ушћем у Ибар.99 Осим села Кошутово, у Светостефанској повељи под духовном влашћу рашког епископа су Јелшаница и Ибар горњи100, привилеговане жупе које су по Другој жичкој повељи, на јужном манастирском зиду, биле ослобођене од дворских протопопова. Ове промене несумњиво говоре у прилог тврдњи да је хвостанско језгро жичког поседа, од почетка XIV века, постепено преузимало примат међу територијалним целинама архиепископског властелинства. У време краља Милутина, по чијој је наредби тепчија Владоје утесао међе између села Белаћевца и Куманова101, Архиепископија је добила село Куманово, на ушћу реке Дренице у Ситницу. У Грачаничкој повељи из 1321. године, у подробном навођењу села и међа властелинства саборне цркве Липљанске епископије, споменуто је и архиепископов стојиште102 као једна од граница поседа Манастира Грачанице. Краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331) је у прилозима Манастиру Високи Дечани подарио и „село Куманово са свима међама што замени Краљевство ми у архиепископа Данила за Јабланицу”.103 За село Куманово, које се налазило у Дреници између села Белаћеваца и Кузмина, тачно на путу из Метохије на Косово, српски краљ је приложио архиепископском властелинству село Јабланицу.104 У оснивачкој повељи манастира Светих архангела код Призрена, коју је објавио цар Душан Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

93 Могуће је да су се поседи из Треће жичке повеље налазили уз ранија имања и да се њиховим даривањем покушало заокруживање и међусобно повезивање жичког епархијског властелинства. Видети: Г. Суботић, Трећа жичка повеља, Зограф 2006/2007, бр. 31, 51–58. 94 Р. Грујић, Епархијска властелинства, 106. 95 У хиландарским повељама цара Душана из 1348. и 1355. село Штупељ се поново наводи као „Штупељ више Пећи архиепископове”. Види: Ст. Новаковић, Законски споменици, 431. 96 С. Ћирковић, Биографија краља Милутина у Улијарској повељи, Архиепископ Данило и његово доба (Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти – децембар 1987), Београд 1991, 60. 97 Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА IV, Београд 1890, 2.

Зборник средњовековних ћирили чких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, књ. I, 1186–1321, Београд 2011, 458; Гордана Томовић је закључила да је „Бит био већи предео непосредно изнад Будве, чије се име данас потпуно изгубило, а који је својим положајем, планина Селца делила од Црмнице…”. Видети: Г. Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, 141. 98

99 Р. Грујић, Епархијска властелинства, 106. 100 Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА, IV , Београд 1890, 2. 101 Ст. Новаковић, Законски споменици, 639. 102 Радослав Грујић говори о „архиепископовом стојишту” на Косову Пољу у Паунима као месту где је архиепископ боравио када је посећивао краља на двору у Паунима. Види: Ст. Новаковић, Законски споменици, 634; Р. Грујић, Епархијска властелинства, 107. 103 Дечанске хрисовуље, приредили Павле Ивић и Милица Грковић, Нови Сад 1976, 98. 104 Р. Грујић, Епархијска властелинства, 107.

105 Ст. Новаковић, Законски споменици, 688–694. 106 Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњевековној Србији, 107; М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, 74. 107 Ст. Новаковић, Законски споменици, 676–681. 108

Исто, 418–420.

109

Исто, 764.

110 У жичкој повељи на северном манастирском зиду наводи се укупно десет жупа а у другој повељи на јужном манастирском зиду наводи се девет жупа. Видети: Стојан Новаковић, Законски споменици, 572. 111 М. Марић, Археолошки локалитети на територији жупе александровачке, Жупски зборник I, Александровац 2006, 27–44.

1347/48. године, у врло детаљном опису граница манастирског властелинства између осталог је наведено да је „Архиепископов студенац” једна од граница села Брезе105, као и да је „планина Драгољевцима, Ограђеник, а међа јој од хрисовуља архиепископова на студенац”. Како је Стефан Душан објавио ову повељу у времену већ успостављене Патријаршије и проглашеног Царства, може се претпоставити да су српском архиепископу додељене планине које су се граничиле са планинским пределима села Драгољевац код Истока, или се то можда односило и на новог призренског архиепископа.106 Уздизањем Архиепископије на ниво Патријаршије и рукополагањем архиепископа Јоаникија на положај српског патријарха у Српској цркви се 1346. године догодила највећа промена после добијања аутокефалности 1219. године. У окви ру граница новоствореног царства „Срба и Грка” нашле су се и области под јурисдикцијом суседних, православних црквених катедри. После Душанових осва јања, делови територија под црквеном надлежношћу Цариградске патријаршије, Охридске архиепископије и Бугарске патријаршије ушли су у оквире проширене српске државе. Будући да не постоји историјски извор у којем се детаљно наводе промене у територијалној организацији Српске цркве, повеље цара Душана пружају посредне али драгоцене податке о новоуспостављеним митрополијама и епархијама. Нарочито се по томе издвајају повеље објављене Манастиру Светог архангела Михаила у Леснову (1347)107, Манастиру Светих архангела код Призрена (1348) и Манастиру Хиландару (1355).108 У Лесновској повељи се јасно потврђује начин доношења одлука о оснивању епископија, промени епископских столица и прогласу митрополија. Ова Душанова повеља говори о томе да су сва суштинска питања везана за организацију Српске цркве решавана на државним саборима уз присуство владара, патријарха, архиепископа, епсикопа, игумана и властеле. Српски патријарх Јоаникије је од 1346. године наследио епархијску управу над властелинством некадашње Жичке архиепископије, а сви њени поседи су тада постали властелинство новопроглашене Српске патријаршије. О променама граница у оквиру патријаршијског властелинства не постоје изворни подаци али се зна да је „у Морави, месту званом Жича у храму Светог Вазнесења”109 било место честих боравка српских патријараха и место одржавања државних сабора, нарочито после турских продора на подручје Косова и Метохије, када је било угрожено седиште патријарха у Пећи. Окренутост Манастиру Жичи, као месту где се доносе важне одлуке, говори о настојањима кнеза Лазара Хребељановића и патријарха Спиридона да обнове и оснаже државноцрквену традицију немањићке Србије. Међу најстаријим жупама у средњовековној Србији, Расина, споменута у жичким повељама на деветом месту, као прет последња односно последња110, добија у другој половини XIV и на почетку XV века место централне државне области Лазаревића, у којој је и престоница Моравске Србије. У оквиру ове области, изузев града Крушевца, све већи значај добија град Козник, чији је господар могао бити челник Радич Поступовић, истакнути великаш деспота Стефана Лазаревића. Ако се зна да је Радич био велики ктитор манастира у време српске деспотовине, онда је његово везивање за град Козник још уверљивије. Недалеко од града Козника налазе се манастири Милентије, Будиловина и Лепенац, вероватно саграђени у време ктиторске делатности челника Радича Поступовића.111

Драгољуб Даниловић

Dragoljub Danilović Summary The Borders and Territory of the Eparchy of Žiča, the Estate of the Monastery of Žiča and the Region of the West Morava Valley from the 13th to the 15th Century The establishment of the Archbishopric of Žiča in 1219 marked the beginning of the period when the Serbian state became an internationally recognized factor and entered the family of Christian, European nations. The father of the dynasty, Grand Duke of Raška, Stefan Nemanja – monk Simeon, and his sons, Stefan and Sava, gave the largest contribution to the creation of eternal values and rich heritage of the Serbian nation. Therefore, all up to nowadays, the history of the monastery of Žiča, its archbishopric and eparchy have deserved immense attention and interest. In order to present this invaluable historic period, one should always contemplate and properly interpret historic events because there is a always a danger of minimizing or exaggerating the importance of the Archbishopric of Žiča. As it was created in the time of historic turmoils, in the unstable territory of the Balkan Peninsula where states have been emerging and disappearing since 1204, the Archbishopric of Žiča was the result of extraordinary organizational capabilities of Nemanja’s sons, King Stefan and Archbishop Sava. The division into eleven eparchies, ordination of the bishop and definition of borders of eparchy estates were performed in a relatively short period of time. Spreading of the archbishopric estate in all parts of the state, with numerous valleys, villages, mountains, fortifications and squares points to the conclusion that the Serbian catholicos was a person with the highest authority and that rulers had special trust in them. We should clearly distinguish between the territory of the Archbishopric of Žiča, which consisted of eleven eparchies, then the territory of the Žiča archbishopric estate and the territory of the Eparchy of Žiča.

Границе и територија Епархије жичке, властелинства Манастира Жиче…

Драгољуб Даниловић

Милољуб Арсић

Историјски архив Краљево

ПОРОДИЦА ЗУБОВИЋ, ДАНАС ВОЈМИЛОВЦИ

Апстракт: У овом раду, на основу сачуваних писаних извора (надгробни споменици и архивска грађа), као и остатака материјалне културе и топонима, прати се судбина породице Зубовић. Она се, готово, у потпуности поклапа са судбином већине породица српског народа у периоду турске владавине, када је било најважније сачувати главу по цену напуштања својих огњишта или преласка у другу веру. Склањајући се испред турске најезде у Плану, познато рударско и трговачко насеље на обронцима Копаоника и Жељина, Зубовићи се прилагођавају новонасталој ситуацији да би се за време Велике сеобе Срба 1690. године раселили на простору све до Лике и Босанске Крајине. Зубовићи који су остали на овим просторима, највећим делом на свом поседу, између Планске реке и планине Витуше (Војмиловићи), сачували су само своју славу Св. Јована и своје презиме настало по имену њиховог претка Војмила Зубовића, који је сахрањен у цркви у Плани 1679. године. Они су заборавили своје порекло, али исељавајући се у друге крајеве успели су да до дана данашњег сачувају име свога рода – Војмиловци. Кључне речи: Плана, властела, Војмил Зубовић, Велика сеоба Срба, Зубовићи, Војмиловци У току 1954. године др Василије Симић, наш истакнути геолог и историчар српског средњовековног рударства, проучавајући рударство на Копаонику, открио је у порушеној цркви у Плани остатке једног надгробног споменика који се налазио у самој цркви. Црква је била поплочана студеничким мермером, од кога је био израђен и поменути споменик. Она је била малих димензија, дужине 7 метара, и зидана каменом док је свод био вероватно од бигра. Посвећена је Св. Илији. Била је покривена оловним плочама јер је у Плани топљено олово у великим количинама. Др Симић је на подручју рударског ревира Плане верификовао 44 топионице олова, највећи број њих на Колској и Кривој реци (на ове две реке биле су 34 топионице оловне руде).1 Део тих топионица био је на Планској и Ковачкој реци, тако да се у олову није оскудевало. Познато је да су и друге наше средњовековне цркве биле покриване оловом, па су касније за време турске владавине углавном остале откривене јер су Турци скидали олово које им је било потребно за израду ђулади и пушчаних танади. Када је поменута црква тачно подигнута, тешко је утврдити, али се може поуздано рећи да су је подигли имућни људи каквих је тада било доста међу житељима Плане, која је била центар трговине рударским производима у целој тој области. У Плани је била и дубровачка колонија па је из тих разлога била подигнута и католичка

1 В. Симић: Плана – Средњевековно насеље рударске привреде, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. IV—VI (1955– 1957), стр. 9.

Ружа Ћук: Прилог проучавању рударства на Копаонику у средњем веку, Историјски гласник 1–2, Београд 1989, стр. 31. 2

3 М. Спремић: Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бања Лука 1999, стр. 859. 4

Исто.

црква, чији су темељи сачувани и до данас. Она се први пут помиње у историјским изворима 1346. године, док се веома често помиње у XV веку. На поменутом надгробном споменику уклесан је текст следеће садржине: „Месеца децембра четвртог дана 1679. године почину раб божји Војмил Зубовић, вечно сећање на њега, поклонимо му се…”. Као што се види, Војмил је умро 11 година пре Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, што значи да је још тада црква била у употреби и да је била активна. Пошто је сахрањен у цркви, можемо поуздано тврдити да Војмил Зубовић није био обичан грађанин Плане. Свакако да је припадао угледном роду и био веома богат, па можемо да претпоставимо да је неки његов предак био ктитор цркве, а да је он био или обновитељ или ју је својим прилозима издржавао. Само такве особе имале су права да буду сахрањене у унутрашњости цркве. Према остацима материјалне културе, пре свега према хидротехничким објектима и према броју рударских окана и сврдлова (рупа и цехова), према броју топионица (самокова, ступа, тарапана, ковачница), Плана је стајала на челу копаоничких рудокопа. Само у Плани, према процени др Симића, било је око 600 густо збијених кућа, у којима је живело 3 000–5 000 људи. Са околним рударским насељима у Ковачима, Предолама, Заступљу, Рудњаку, Копривници, Колској Реци број рудара, топионичара, занатлија и трговаца кретао се од 10 000 до 15 000 људи. Рударство у Плани било је развијено још у XIII и XIV веку, али за тај период сачувано је мало писаних трагова. Ту су се производили олово, сребро, гламско сребро, злато, бакар, гвожђе и руда црвац (црвац се експлоатисао испод планине Вучак, која одваја Плану од села Црвња). Плана је доживела процват током XV века, у доба деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, када се центар српске државе премештао из Македоније и Косова према Крушевцу, Смедереву и Београду. Плана се нашла у центру српске деспотовине и била је повезана са рудницима у Новом Брду, Трепчи, Сребреници и Руднику. У њој је постојала и ковница новца, у којој је кован плански динар (grossi di Plana), чија је маса износила 0,5 грама. Србија је тада била највећи произвођач сребра у Европи, па је из тог периода сачувано много више архивске грађе о овој области, нарочито у Дубровачком архиву. Тако је, на пример, 1388. године дубровачки конзул у Плани био Марин Бенешић, а 1399. године на тој фунцији био је Живулин Станишић па су поред обичних дубровачких грађана ту живеле и дубровачке патриције. Познати дубровачки трговац Хрватин Твртковић годинама је живео у Новом Брду и Плани, где је поседовао велику покретну и непокретну имовину – делове рудника, топионице, куће. У Плани је у јесен 1394. године саставио и свој тестаменат, из кога се види да је део сребра оставио за израду реликвија за цркве у Копорићу, Плани и за Цркву Св. Николе у Дубровнику.2 Такође и Дубровчанин Никша Милосаљић 1428. године приликом писања тестамента оставља иметак законитој жени Маргарети, али је и ванбрачном сину Павлу у Плани завештао нешто сребра и напоменуо да га је родио с Голубицом из Плане.3 Да је трговина са Дубровником била веома жива, види се из следећих података. Од 1429. па до 1434. године регистрована су три дужника из Плане јер су узимали у Дубровнику робу на кредит. Од 1440. па до 1449. године већ је било 11 дужника из Плане, а робу су плаћали најчешће испоруком сребра, црвца или олова.4 У августу 1443. године, за само пет дана, четри српска трговца донела су у Дубровник 84 миљара олова, за шта су добили огромну своту новаца, а следеће године двојица српских трговаца оставили су у Дубровнику на штедњу (поклад) 2644 дуката, што је било право богатство. То је било и због тога што се тада у тешким временима велики део српске властеле бежећи од Турака склањао у Дубровник. Да је Плана у периоду српске деспотовине била знатно насеље и да је у њој, као и у другим рударским местима, Новом Брду, Сребреници, Руднику и Трепчи, живела „многобројна српска властела” (Јиричек), говори и податак да су у Плани 26. августа 1424. године вођени преговори о миру између Млечана и Стефана 84

Милољуб Арсић

Лазаревића. Коначно разграничење после рата постигнуто је 22. априла 1426. године мировним уговором потписаним у Вучитрну, на двору Ђурђа Бранковића, који је водио преговоре на основу пуномоћја деспота Стефана.5 Стефан Лазаревић је задужио 24 најбоља рударска стручњака свога времена, а међу њима је био и Миладин Плањанин, свакако представник рудара из Плане, да сачине предлог закона о рудницима, који је на предлог властеле донет 1412. године.6 За време владавине Ђурђа Бранковића (1427–1456) отварају се и нови рудници, као што су Запланина, Ливађе, Бело брдо, Остраће, Копорићи, Беласица и др. Деспоту су ради одбране од Турака, плаћања данка, изградње нових и оправке старих тврђава, као и набавке оружја, биле потребне велике своте новца па је стога стимулисао развој рударства. Отварају се стално нови рудници (Црнча, Бохорина, Зајача, Крупањ и сл.). Деспот Стефан је изненада преминуо 19. јула 1427. године од срчаног удара (неки историчари сматрају, на основу описа његовог пада са коња, да је деспот доживео мождани удар) у месту Главе. Један од племића из његове пратње Ђурађ Зубровић подигао је на месту деспотове смрти мермерни стуб, који се касније налазио у порти Цркве Св. пророка Илије, у засеоку Црквине, делу села Марковца у општини Младеновац. Сада се налази у порти цркве у Стојнику, општина Сопот.7 На поменутом мермерном стубу постоје три текста. Први и основни посвећен је деспотовој смрти. Наводи се да је деспот син светог кнеза Лазар и помињу се земље којима је управљао, као и године његовог живота. Наведено је да је умро у 38. година, мада се зна да је тада имао 50 година јер је рођен 1377. године. Забележени су тачно време и година његове смрти. Међутим, постоје и два споредна текста уклесана са бочних страна мермерног стуба, која су за нас интересантна. Први текст гласи: „Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри, и мили, и слатки господин деспот! О тешко оном ко га виде на овом месту мртва!” Други текст гласи: „Ја Ђурађ Зубровић, грешни раб божји, поставих овај камен.” Из овога се види да је Ђурађ Зубровић био велики поштовалац деспота Стефана и да је из пијетета према њему подигао и поменути споменик. Вероватно да је од деспота добио феудалне поседе, а зна се да их је Стефан додељивао, као што је на пример случај са поседима Николе Зојића, кога је после међусобног сукоба натерао да се замонаши, а своје поседе подели себи верној властели. Из свега овога може се наслутити да је Ђурађ Зубровић био веома близак деспоту, да је био у његовој пратњи и да је свакако располагао феудалним поседима у многим крајевима Деспотовине. Да ли је Ђурађ Зубовић предак Војмила Зубовића, о коме је овде реч, не можемо са сигурношћу да потврдимо, али је велика вероватноћа. Из баштинске повеље издате Радичу Поступовићу, од деспота Ђурђа Бранковића, види се да је он био власник села Ковача, док су источно од Ковача своје поседе имали Зубовићи и они су се налазили између Планске реке и планине Витуше. Та територија се и данас зове Војмиловићи, свакако по овде поменутом Војмилу Зубовићу. Има много примера да се село, или читав крај, назива према имену свога власника, што је приметио још Стојан Новаковић, који каже: „Али за сва готово села, којима су имена од присвојних придева, може се скоро за извесно знати, да су или основана од каквог властелина или баштиника, или да су му припадала”. Гроб Војмила Зубовића у цркви у Плани и феудални поседи (Војмиловићи) нам потврђују да је међу богатим породицама у Плани свакако била и породица Зубовић. Зубовићи су се пред турском најездом склонили у Плану, која је била ван важних комуникација и смештена у тешкоприступачном пределу. Око Плане су били шумовити крајеви који су могли да послуже и за заштиту од тур ске најезде (Жељин, Гоч, Копаоник). И Зубовићи су се, као тадашње осиромашено племство, бавили рударењем и трговином а када је рударство као привредна грана нагло почело да опада крајем XVI века, Зубовићи су се преоријентисали на земљорадњу и сточарство. Живели су у Плани и Војмиловићима, али су имали Породица Зубовић, данас Војмиловци

Остатак надгробног споменика из цркве у Плани

А. Веселиновић: Држава српских деспота, Београд 1995, стр. 124. 5

6 Н. Радојчић: Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Београд 1962, стр. 38.

Биљана Мишић: Споменик на месту смрти Стефана Лазаревића, Београд 2008, стр. 1.

Остатак надгробног споменика из цркве у Плани

8 М. Спремић: Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бања Лука 1999, стр. 103.

своје поседе и у области Гокчанице (Предоле, Рудњак, Заступље), где се експлоатисала руда гвожђа. Зубовићи су само једна од богатијих породица која је живела у Плани и вероватно да је била међу најугледнијим и најутицајнијим, а сигурно су постојале и многе друге сличне породице, од мањег или већег угледа, о којима нису сачувани посани трагови. Поред кнеза, кога је постављао деспот на одређено време, удела у управљању у Плани је имала и локална властела. Пошто је Плана била највеће насеље у тој области, имала је царину, тржницу и све елементе градског насеља. У њој су живели дубровачки трговци и сасвим је разумљиво да су и припадници тадашње властеле живели у Плани, а имали су своје поседе широм Деспотовине. Као што је већ речено, Плана је било скровито место и из тих разлога привлачно за живот становника разних сталежа које ту налази заштиту и безбедан живот. То потрђују и чињенице да је, када је 1427. године турски султан Мурат II заузео Крушевац, некадашњи престони град кнеза Лазара, харање и пљачкање Србије трајало целе те године, а страдало је много света у долини Мораве, у Браничеву и у рудничком крају. Народ је испред Турака бежао у утврђене градове, али њих није било довољно да прихвате целокупно становништво па је народ, на глас да долази турска војска, бежао главом без обзира. Када је Мурат II требало да уђе у Крушевац, „народ који је био у њему устремио се (да бежи) из града”8. Многи од њих су се склонили у утврђени Козник, који се налазио на обронцима Жељина на путу према Плани, а предност у томе су свакако имале властеоске породице. Када су Турци убрзо заузели и Козник, житељи околних области морали су се склањати у оближње планине Гоч, Жељин и Копаоник. Вероватно да су тада у Плану добегли и Зубовићи, јер су и пре тога ту имали своје поседе, а сигурно и своје руднике и топионице. После пада српске деспотовине 1459. године, Зубовићи нису више ни помишљали да се врате на своје бивше поседе који су били мање заштићени од Плане, тако да су наставили да живе бавећи се рударењем, трговином и другим делатностима само да би преживели. У Плани су наставили да живе наредна два века, што доказује и надгробна плоча Војмила Зубовића. Како је рударство у тим крајевима почело постепено да замире, рудари, топионичари и дубровачки трговци напустили су ове крајеве, а некадашње властеоске породице морале су да се прилагоде новом начину живота. Почели су да се баве сточарством и земљорадњом, као што је већ речено, и на тај начин да се изједначавају са обичним народом, мада су се трудили да сачувају своје некадашње привилегије и углед који су имали, и то на разне начине. Многе племићке породице у новим условима примиле су ислам како би сачувале своје поседе и привилегије. Други су напустили ове крајеве склањајући се у приморске градове или су одлазили у Угарску, али највећи део њих ипак је остао са својим народом делећи злу судбину која га је задесила. На тај начин нестале су и биле су заборављене многе угледне племићке породице, док су се друге бројчано знатно увећале, што је био и случај са Зубовићима, који су настојали да сачувају своју некадашњу славу и величину. На основу турских тефтера из XVI и XVII века, можемо закључити да се рударством на Копаонику, па и у Плани, домаће становништво бавило и после одласка стручних рудара и топионичара. Тако је, на пример, од 1563. па до 1567. године закупац копаоничких рудника био неки Мехмед, син Шахманов. Коначан удар рударству у овим крајевима задат је за време аустро-турског рата 1683–1699. године, када се под утицајем Аустријанаца јавља народни покрет усмерен на уништавање и рушење рударских постројења и насеобина на територији Србије. Циљ покрета је био да се ослаби турска економска моћ, па је тада највероватније попаљена и расељена и Плана. Пре тога устаници су заузели и разрушили град Козник. За време турске офанзиве и повлачења Аустријанаца на север преко Саве и Дунава 1690. године, Плана је коначно сравњена са земљом, али сада од Турака, а срушена је и црква у Плани и од тада никада више није оправљена. Тада су страдали и 86

Милољуб Арсић

били опустошени и манастири: Дечани, Милешева, Ђурђеви ступови, Сопоћани, Раваница и Студеница.9 Становништво Плане разбежало се на разне стране. Један део склонио се у планинска села на Копаонику (Барине, Јелакце, Црна Глава, Раковац, Војмиловићи, Боће); други део кренуо је за Арсенијем III Чарнојевићем према Угарској, док је један део кренуо „зетским путем” према Јадранској обали. Дубровник је био симбол сигурности и богатства и становништво Плане је с њим вековима одржавало трговачке везе, тамо продавало своје производе (сребро, олово, црвац, кожу, лој, восак) а куповало оно што је било неопходно (со, занатске производе, тканине, оружје). Племство српске деспотовине чувало је у Дубровнику своју уштеђевину, која је у тим тешким временима била сигурна једино код дубровачких трговаца и банкара. Зубовићи су били познати по томе што су им се углавном више рађала мушка него женска деца и били су се веома умножили пре Велике сеобе Срба 1690. године. У том тешким временима један мањи део Зубовића остао је да живи у Војмиловићима, док је највећи део кренуо на јадранско приморје да спас потржи у Дубровнику. Део Зубовића није ни стигао до Дубровника већ се населио у Босни, код Фоче, па се то село и данас по њима зове Зубовићи. Други део Зубовића није нашао спас у Дубровнику, који из страха од Турака није пружио српским избеглицама гостопримство, па је продужио према западу и населило се у Лици, у селима Врело и Увалица, а један део се населио око Коренице. То потврђују и сачувани пописи становништва из 1712. године, где се међу осталим српским фамилијама помињу и Зубовићи. Они и данас знају да су досељени у те крајеве 1691. године и то, како они кажу, „из околине Рашке”, што у потпуности потврђује наша досадашња истраживања о породици Зубовић. Део тих Зубовића прешао је 1699. године из Лике у Босанску Крајину, примио ислам а многи од њих знају да су пореклом Зубовићи, мада сада носе разна презимена. Такође део Зубовића из Лике, у периоду од 1800. па до 1850. године, отишао је на острво Паг ради запослења. Ту су се претопили у Хрвате, примили католичку веру, али су и даље задржали презиме Зубовић. Они Зубовићи који су остали да живе у Лици променили су славу коју су славили у својој старој постојбини Св. Јована и из пијетета и сећања на свог великог патрона и добротвора деспота Стефана Лазаревића почели су да славе славу Св. Стефан, а неки од њих почели су да славе Св. арханђела Михаила. Део Зубовића остао је да живи на својим поседима у Војмиловићима, а једна породица се вратила на старо огњиште у Плани, вероватно да се стара о разрушеној цркви и гробовима својих предака. У попису арачких глава из 1833. године, за време кнеза Милоша, у селу Плани уписане су само три фамилије: фамилија Милутина Војмиловића, која је имала 15 чланова, и две фамилије Баринаца – Милош и Милоје Баринац (Богојевићи – славе Св. арханђела), који су се доселили у Плану из места Барина на Копаонику.10 Милутин Војмиловић је сигурно дирекни потомак Војмила Зубовића, вероватно његов праунук, и у пописном тефтеру стоји да је тада, за време пописа, имао 110 година, што је свакако претерано, али је чињеница да је био веома стар. Интересантно је истаћи да је кућа Милутина Војмиловића била у непосредној близини цркве у којој је сахрањен Војмил Зубовић. По Милутиновом наследнику Трифуну, они се данас презивају Трифуновићи и славе Св. Јована. Временом су потпуно изгубили сећање на своје порекло поготову што је у XVIII и XIX веку био обичај да се презимена мењају готово у свакој генерацији, тако да се презиме Зубовић у тим крајевима сасвим изгубило. Зубовићи који су живели у Војмиловићима (сви они који славе Св. Јована) у току XVIII века, а и касније због слабе плодности земље исељавају се, углавном у област Гокчанице и Подибра. Тамо где су одсељени познати су под именом Војмиловци или Војмиловићи. По попису из 1863. године, у селу Заступљу, у Гокчаници, има 6 породица Војмиловаца, а касније мењају презимена у Стефановићи, Љубичићи, Танасковићи. У Предолама, Рудњаку, Равнима и Дубову такође се насељавају Војмиловци и сви славе Св. Јована, али носе различита презимена (МиПородица Зубовић, данас Војмиловци

Пећки паша Махмудбеговић није штедео ништа, нарочито не цркве и манастире. Свет је спас тражио где је знао и могао, у планинама, пећинама и преко границе. Неки епископи одбегли су у Далмацију, један на Свету Гору. Народ је страдао посвуда: „Љути страх и беда тада беше; матер од деце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на се смрт а не живот.” Глад и беда беху страшни. У Дробњацима, у Рашкој, у Босни и Херцеговини, ока пшенице продавала се за 100 аспри, пасуљ по 150, лук 130 и све у тој размери. „И то лето једоше људи месо пасје и човечје и коњско и много нечисто.” Силан народ помре у великој муци. (В. Ћоровић: Историја Срба, Београд 2005, стр. 528) 9

Д. Корићанац: Надибар II, Београд 1995, стр. 43. 10

М. Арсић: Гокчаница, Краљево 2014, стр. 45.

новићи, Кекерићи, Гајови, Жарковићи и сл.). У Подибру, у Драгосињцима задржали су старо презиме Војмиловци, а има их и у другим местима и свуда су задржали славу по којој се и познаје да су исти род. Интересантно је поменути да су у Гокчаници насељени баш тамо где су некада постојали рудници и где су радили самокови (у Заступљу, Рудњаку, Предолама), што потврђује и опширни попис (тефтер) Зворничког санџака из 1548. године, где је тачно наведен број самокова у овим селима и висина пореза који су власници тих самокова плаћали тадашњим властима.11 То доказује да су Војмиловци и у време највећег процвата рударства у овим крајевима били насељени на овим локацијама и вероватно су били власници или закупци поменутих рудника. У једној песми непознатог аутора која је настала поводом укидања Среза јошаничког 1886. године, помињу се сва села која су била у саставу наведеног среза, а за Гокчаницу, где готово трећина становника води порекло од Војмиловаца, непознати песник каже: „Војмиловци сви редом богати Осим старца Раковића Анта”. Да ли је случајност да су Војмиловци били баш сви редом богати или то има везе са њиховим пореклом? Такође у селима где су живели најчешће су из њихових редова бирани кметови или председници примиритељних судова у XIX веку. И за Зубовиће (Војмиловце) који су примили ислам и добили разна муслиманска презимена, важи исто правило: многи од њих постали су веома богати и угледни људи и стигли су до највиших титула и звања тамо где су живели (Босанска Крајина, Бања Лука и сл.).

Милољуб Арсић

Miloljub Arsić Summary The Zubović Family – today Vojmilovci The gravestone of Vojmilo Zubović who died in 1679 was discovered in the Church of St. Elijah in Plana. Besides other historical sources and literature, it allows us to follow the fate of the Zubović family. They lived in Plana, a well-known mining settlement of mediaeval Serbia, for a long time, from the middle of the 15th century to the end of the 17th century, and during the Great Migration of Serbs in 1690 they mostly moved as far as Lika, Banija and Bosanska Krajina. A smaller part of that family remained on their land in Vojmilovići (part of the village of Kovači), whence later, from the middle of the 18th century, they moved to the region of Gokčanica and the Ibar valley. Over the course of time, they changed their surname Zubović and they are nowadays known as Vojmilovci or the Vojmilovićs, by the name of their ancestor Vojmilo. Only those Zubovićs who moved in 1690 have kept their old surname until today. A lot of them adopted Islam, whereas the others converted to Catholicism (the Zubovićs on the island of Pag), but there are some Zubovićs who have kept their old Orthodox religion and they still today celebrate their patron saint’s day St. John (the Zubovićs in Plana), St. Stephen or St. Michael the Archangel. Today’s Zubovićs and Vojmilovci have forgotten their distant ancestors and their aristocratic origin, and one of them, Djurdje Zubović, accompanied Stefan Lazarević, when he died in the place called Glava near Kragujevac in 1427. At the point where Despot fell from his horse, Djurdje built a monument which is now located in the churchyard in Stojnik (the municipality of Sopot).

Породица Зубовић, данас Војмиловци

Милољуб Арсић

Радомир Ристић Краљево

Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века

Апстракт: На основу матичних књига умрлих у раду су анализиране болести и други узроци смрти становника Краљева 80–их и 90–их година 19. века. У крат– ким цртама изложене су и здравствене прилике у Србији и Краљеву са именима цивилних и војних лекара који су лечили Краљевчане током 19. века. Поред имена свештеника који су уписивали податке у књиге умрлих, описани су време и места сахрана. Кључне речи: узроци смрти, болести, лекари, свештеници, здравствене прилике, Карановац, Краљево. Деветнаести век за Краљево представља период наглог развоја и израстања у значајну варош западне Србије. Занатство, трговина и угоститељство су носиоци његове динамичне привреде. Државни и самоуправни органи, школе, епархија, гарнизон, цивилна и војна болница, Апотека и Читаоница дају му карактер управног, административног, верског, војног, здравственог и културно-просветног средишта. Упоредо са напретком вароши расте и број становника, претежно, досељавањем из околине, неослобођених крајева и „прека”. Године 1834. Карановац има 1022 становника да би се тај број до 1900. увећао за 3,16 пута – на 3238. Иако се у породицама рађало и до четрнаесторо деце, природни прираштај у Краљеву у 19. веку био је негативан (више умрлих него рођених), чему је највише допринела слаба здравствена заштита.1 Судећи према документима и литератури2, почетком 19. века здравствене прилике у обновљеној Србији биле су на ниском нивоу. Далеко су заостајале и у односу на српску средњовековну медицину 14. и 15. века, када су постојале манастирске и градске болнице, карантини за сузбијање заразних болести, апотеке и прописи о јавној хигијени. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је 1207. године у Манастиру Студеница основана прва болница у Србији. После Другог устанка, у склопу свеукупне обнове српског друштва, предано се радило и на уређењу и унапређењу санитета, односно „здравља народа”. Устав (1838), Наставленије за окружне лекаре и физикусе (1839), Закон о установљавању и издржавању окружних болница (1865), Закон о установљењу народног санитетског фонда (1879) и Закон о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља (1881) су основни прописи који уређују ову важну област. Довођењем лекара са стране, оснивањем цивилних и војних болница, увођењем обавезе да сваки округ, срез и општина имају лекара, вакцинисањем

Овај рад представља трећи наставак утемељен на проучавању становништва Краљева у 19. веку на основу прворазредних извора – матичних књига крштених/рођених, венчаних и умрлих. Види: Радомир Ристић, Становништво Карановца/Краљева 1837–1900. године према матичним књигама, Наша прошлост, бр. 7, Краљево 2006, 111–136; Радомир Ристић, Венчања у Краљеву у XIX веку, Наша прошлост, бр. 13, Краљево 2012, 145–159. 1

Владан Ђорђевић, Народна медицина у Срба, Нови Сад 1872; Драган Драшковић, Развој здравства у Карановцу–Краљеву у 19. и почетком 20. века, Рудо поље – Карановац – Краљево, Београд–Краљево 2000; Томислав Милић, На путу здравља, Краљево 2002; Славољуб Маржик, Маржикови, Краљево 2006. 2

3 В. Ђорђевић, нав. дело, 10–13; Д. Драшковић, нав. дело, 143. 4

В. Ђорђевић, нав. дело, 10–13.

Исто.

В. Ђорђевић, нав. дело, 15, 16; Т. Милић, нав. дело, 37; Д. Драшковић, нав. дело, 154. 6

Д. Драшковић, нав. дело, 147, 148.

Т. Милић, нав. дело, 24.

Д. Драшковић, нав. дело, 151; Т. Милић, нав дело, 37. 9

(пелцовање, калемљење), школовањем питомаца у иностранству за лекаре, отварањем апотека и др. постепено је изграђиван систем здравствене заштите. У Србију тек од 1819. године долазе школовани лекари, који постепено исти скују мађијску медицину, врачаре, видаре, ранаре, бербере и хећиме. До тада се углавном лечило на основу накупљених искустава, знања пренетог са колена на колено, коришћењем лековитог биља, мелема, пуштањем крви и пијавица, што данас називамо народном медицином. У сваком крају било је вештих људи који су лечили ишчашења и ломове костију употребљавајући и чврсти завој. Вађење зуба био је берберски посао. Предузимане су и неке лаке, површинске операције. Унутрашње болести су биле велика тајна за народну медицину и ту је она веома мало помагала.3 У ово време још је било веровања да болести долазе од Бога за безакони и јеретички живот и да им је лек помирење с Богом и покајање за грехе уз велике и мале молитве, „свештање масла” и сл. Причест и исповедање уочи смрти олакшавају смрт и помирење с Богом. Констатације „бог дао – бог узео” и „тако је њему било писано”, узимане су као неминовност.4 Због уверењa да је болест стање које је предодређено и да му нема лека, лечењу се прилазило фаталистички – остављано је да све иде „како је суђено”, тј. чекало се да болесник преболи или умре. Ако болесник преболи, закључиће – „није му суђено било”, ако умре – „тако му је бог при рођењу досудио”. Веровало се да се неке болести могу лечити саме од себе.5 Уопште, знања и савети школованих лекара споро су прихватани у народу, мада се у варошима више него по селима веровало лекарима. Народ је био против хладних облога, операција а нарочито против ампутација. Када се пристајало на помоћ лекара, онда је он позиван првенствено за радно способне док за децу и старе, „не вреди бацати се у трошак”. Слабе материјалне могућности озбиљно су подупирале уверење да „болесник мало једе али много троши”. Прелазило се и у погрешно уверење да „скупи лекови добро лече а јевтини слабо”. Помоћ лекара је ретко тражена и поред тога што су редње (епидемије) безмало затирале децу по селима. Осим што су лечили болесне, лекари су уз мању или већу помоћ власти превентивно деловали пелцовањем, подизањем културе становања, побољшањем односа према деци, исхрани, одевању, личној и општој хигијени.6 Здравствене прилике у Карановцу/Краљеву нису биле битно другачије од оних у осталим местима у Србији. Овде су били познати самоуки народни лекари Сима Кнежевић, извесни Јоксим Доктор и Ђорђе Пелцер. Међутим, од 30–их година 19. века време самоуких „доктора” и врачара почиње да пролази а долазе школовани лекари, прво војни при гарнизону а потом и цивилни. „За гарнизон у Карановацу основана је мала болница 1837. године, у некој малој згради до Ибра, близу Пљакиног шанца. И она је имала место болесничких кревета само једну широку клупу за шест болесника.”7 О Карановачком срезу, односно Карановацу/Краљеву од 1836. до 1906. године старају се окружни лекари – Карло Белони, Јован Цомпе, Јосиф Јанковић, Јосиф Шауенгел (Јован Петровић), Стеван Тренчанин и Јарослав Кужељ. Од 1853. до 1859. године, када је Карановац био седиште Чачанског округа, лекари Јован Петровић и Стеван Тренчанин обитавали су у Карановцу.8 Срески лекар је био ближи народу. Од 1861. године у Карановцу ради први срески лекар Јован Сибер. Он истовремено, од 1862. до 1865. године, води и окружну болницу за лечење венеричних и других заразних болести, која је премештена из Рашке у Карановац и ту, вероватно, радила три године. Јован Сибер је 1865. године, на крају извештаја о раду болнице, о „здрављу у народу” закључио да „осим застареле форме венерије, млоге наследствене болести у народу има, које се обично у виду као херпес, лупус носа, некрозе и укривљеним костима појављују, особито над млађима. Успех лечења са калихидрајод и каломеланом у обште је врло добар био”.9 92

Радомир Ристић

Осим Јована Сибера, који је присутан у Карановцу и 1874. године, у изворима и литератури појављују се и: Август Добиш (од 1874), др Јован Ришавда (1878), др Јован Максимовић, др Дагарополић, др Илија Јовановић (1882), др Илија Коловић (1883–1893), др Коста Ристић (1893, 1896), др Светислав Радовановић (1893), срески лекар и управник болнице др Феликс Игњат (1898), којег је заменио др Димитрије Антић (1899–1908).10 Војни лекар Јосиф Маржик је, након пензионисања 1901. године, наставио лекарску праксу као цивил. Такође, наставио је и дужност школског лекара у Ратарској школи у Краљеву, где је бринуо о здрављу ученика још од њеног оснивања 1882. године.11 Засада су позната имена неколико војних лекара у Карановцу/Краљеву: Карло Белони (1836), Јован Ковач (1872, 1879), санитарни мајор Љубомир Мургуловић (1880, 1881, 1885), Јосиф Маржик (1881–1901)12 и Стеван Николић (1882).13 До отварања прве апотеке у Карановцу 1881. године, лекови за болесне набављани су из приручних апотека окружних, среских и војних лекара или из апотека у Чачку, Крагујевцу и Крушевцу. За сагледавање здравствених прилика у Карановцу илустративна су два случаја која говоре да је словио за средину повољну за живот. У нади да ће промена поднебља бити од помоћи слабашном здрављу његовог сина, Јован Јовановић Змај 1868. године шаље Југа из Пеште у Карановац, где је Марија (Марина) сестра његове супруге Руже била учитељица.14 Због бољих услова за здравље Димитрије Мита Петровић, учитељ цртања у чачанској гимназији, по препоруци лекара премешта се са службом у Карановац 1879. године.15 Међутим, здравствене прилике у Краљеву деведесетих година 19. века, према др Димитрију Антићу, су веома лоше, карактеришу их велика смртност, нарочито деце и младих људи од туберкулозе (јектике у плућима), тако да је Краљево држало у то време неславан рекорд, као место са највећим бројем оболелих од туберкулозе у Србији.16 Готово у исто време Окружна скупштина у Чачку, суочена са великим бројем болесника од сифилиса у Жичком срезу, предлаже властима да се за њих у Краљеву оснује болница.17 Прва грађанска болница у Краљеву отворена је 1895. године као Привремена среска болница. Била је смештена у приватној спратној згради и имала 25 кревета за болеснике. Значила је велики напредак у заштити здравља народа, посебно за сиромашније слојеве чији трошкови лечења падају на терет државне касе.18 Крајем 19. и почетком 20. века лекари, свештеници и многи грађани Краљева предано раде на здравственом просвећивању. Ови племенити напори довели су до оснивања Друштва за сузбијање туберкулозе 1906. године а пред Први светски рат и Одбора за народно здравље. Нешто раније, природни услови и труд, првенствено, порезника Милутина Веснића, проте Саватија Божића, трговаца Петра Богавца и Светозара Буњака и среског лекара Димитрија Антића омогућили су да Матаруге са случајно откривеном топлом сумпоровитом водом пред сам крај 19. века постану природно лечилиште Матарушка бања.19 Образац матичне књиге за уписивање умрлих, који је у Краљеву коришћен од 1880. године, садржи петнаест рубрика, међу којима је и једна за одговор на питање „Од какве је болести или којим начином умро”. Упутство са почетка књиге даје подробнија објашњења: „У дванаесту рубрику записиваће се од какве је болести или каквим је начином ко умръо. Што се болести тиче, казаће се на прилику: умръо од врућице, суве болести, срдобоље и т. д. А што се тиче случајних смрти, казаће се на прилику: удавио се, ако се удавио, пао с дрвета, убијен из пушке, убијен по заповести власти и т. д.”20 Уписе у матичне књиге вршили су парохијски свештеници који су служили у Храму Свете Тројице у Краљеву. Највећи број уписа потиче из пера проте Милана Станића, који је важио за уваженог грађанина Краљева и песника. Из пера још познатијег проте Саватија Божића потиче нешто мањи број уписа. Поред ове Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века

10 Т. Милић, нав. дело, 32–38; Историјски архив Краљево (ИАК), Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 14, 15. 11

С. Маржик, нав. дело, 51.

12 Т. Милић, нав. дело, 32; С. Маржик, нав. дело, 51.

ИАК, Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 14, стр. 37. 13

14 Јован Јовановић Змај, Ђулићи и Ђулићи увеоци (Одабрана дела Јована Јовановића Змаја у редакцији Младена Лесковца, I књига, III издање, Матица српска, Нови Сад 1979, приредио Бошко Петровић), 51, 54. Нажалост, нада је била узалудна. Југ је умро 22. августа 1868. године у Карановцу и наредног дана сахрањен код Манастира Жича. (ИАК, Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 23, стр. 43) 15 Мита Петровић, Ратне белешке, Чачак 1955, 239. 16

С. Маржик, нав. дело, 36.

Исто, 49.

Т. Милић, нав. дело, 35, 36.

Д. Драшковић, нав. дело, 154, 155; Т. Милић, нав. дело, 38; Матарушка Бања 1898–1998, Краљево 1998. 19

ИАК, Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 14. и 15. 20

Исто.

Види: попис болести.

23 ИАК, Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 14. и 15.

двојице присутни су и протојереј Округа чачанског Василије Боровњак и пароси Тимотије Андријанић, Михаило Милосављевић, Сибин Ђорић, Радивоје Пешић, Спиридон Копривица, Петар Николић, Сава Поповић, Љубомир Поповић, Тимотиј Поповић, Аврам Лешевић, Арсеније Биорац и други.21 Будући да се у овом раду обрађују осамдесете и деведесете године 19. века и да је школованих лекара већ дуго било у Карановцу/Краљеву, може се рећи да наведени називи за болести које су узроковале умирања у високом проценту одражавају званичан став медицине оног времена. Називи су понекад нетачни за покоје слово, али сасвим довољни да се разуме шта је у питању. Тамо где није било сигурности о којој се болести ради, уписивано је „н.”, „не зна се”, „непозната болест” или је рубрика остала празна. Иако редовност и тачност у попуњавању ове рубрике нису биле потпуне, на располагању су 1673 уписа који наводе узроке смрти у Краљеву од 1880. до 1900. године. Од наведена 1673 уписа 1593 сврставамо у болести22 а 80 у друге узроке. Код одраслих, на које се односи 859 уписа, болести плућа (јектика, туберкулоза, сува болест и запаљење) заузимају половину, затим следе, запаљења мозга, кичмене мождине, бубрега, црева, јетре и трбуха; болести срца, дифтерија, падајућа болест, смрти на порођају, изнуреност и др. Готово половина свих узрока смрти (814) у овде посматраном периоду односи се на децу. Приликом уписивања у књиге умрлих децом су означаване особе до дванаесте године. Она су најчешће умирала од болести плућа, фраса, грчева, болести мозга, дифтерије, болести црева, недонешености, гушобоље, богиња, кашља, катара, атрепсије и падавице. Упадљиво је велики број умрлих војника у Краљевачком гарнизону у периоду 1880–1900, укупно102, безмало пет годишње у просеку! Најтрагичнија је била 1886. година, када је умрло деветнаест војника, од којих дванаест од запаљења плућа. Умрла су 92 војника (редова) старости између 20. и 26. године, војни лекар Љубомир Мургуловић у 35. години од катара у стомаку, један капетан, два поручника, један потпоручник, један наредник, два поднаредника, један каплар и један понтоњерац. Већина умрлих војника није била ожењена а у Краљеву су била рођена само тројица. Осим двојице, сви су сахрањени у Краљеву. Болести плућа узроковале су смрт 51 војника. Исто толики број војника преминуло је од болести главе, богиња, запаљења трбушне марамице, болести срца и јетре, врућице, грознице, срдобоље, падавице, тифуса и др. Кроз уписе у матичним књигама умрлих, осим болести препознајемо и 80 других узрока смрти (4,8% од свих узрока) – природна смрт и старост, смрти услед недостатка хране и повреда, несреће, убиства, самоубиства и утопљења.23 Природна смрт била је констатација за једну жену и једног мушкарца од по 60 година старости. Старост као разлог смрти наведена је за двадесет жена и деветнаест мушкараца животне доби између 55 и 109 година. Међу њима најдужи животни век имао је Сима Милошевић, земљоделац, рођен у Етобеју у Аустроугарској а умро у Краљеву 1888. године у 109. години. Услед недовољно хране умро је 1889. петомесечни близанац, рођен као осмо дете. Његова сестра близнакиња, рођена као девето дете, умрла је следеће године од малих богиња. Иначе, њихова мајка, супруга општинског добошара, умрла је истог дана када их је родила („на порођају”) 7. фебруара 1889. године у тридесет другој години. Седам смрти било је изазвано несрећним случајем. За неискусне и неопрезне био је опасан и саобраћај у време запрежних кола. Кола су прегазила шестогодишње дете 1882. године. Падом са кола („сатро се са волујских кола”) 1884. године живот је изгубио петогодишњак, а 1898. године 75–годишњи тежак падом са кола на главу. Године 1888. во је роговима распорио 36–годишњег слугу, а 1894. коњ је убио двадесетдвогодишњег војника. Десетогодишњи ђак основне школе изгубио је живот 1894. године, тако што је 94

Радомир Ристић

„пао нехотично на виле и распорио се”. Седамнаестогодишњег служитеља убио је гром у Краљеву 15. маја 1900. године. Ране, повреде и опекотине узроковале су десет смрти. Од последица нехатног рањавања 25. августа 1881. године умро је двадесет једногодишњи војник – трубач. Четрнаестогодишњи тишлерски калфа ранио се пушком и умро 9. децембра 1885. године. Такође, услед рана из пушке умрла је 26. марта 1889. године тридесетдвогодишња удова из Краљева. Од убоја (повреда) 1891. године умрло је двогодишње дете општинског „писморазноситеља”, а 1881. године од повреда лобање умро је 45–годишњи трговац. Од опекотина („изгорео се гасом”) умро је 35–годишњи чарукчија (опанчар). За једно женско дете наведено је да се изгорело, а за друго да се изгорело врелом водом. У наступу падавице изгорео се 35–годишњи надничар. У краљевачкој болници 24. септембра 1897. године, од опекотина које је задобио у пекмезарском казану, умро је једанаестогодишњи „пекмезарски момак” Петар Панџо, рођен у Сукуновцу у Далмацији. Тринаест живота угасила су убиства из разних побуда. Две пљачке поштанских кола завршене су смрћу њихових пратилаца. Двоструко убиство догодило се „око пола ноћи” 12. октобра 1883. у Трнавском пољу. Разбојници су убили једног полицијског и једног поштанског службеника из Краљева, а „обојица су пратили дилижанца од Краљева у Чачак па су их зликовци побили из пушака”. Сличан злочин десио се и 3. маја 1885. године у месту Дубочица на Ибарском путу, кад су лопови убили кондуктера. Слатким плодовима бостана није могао да одоли седамнаестогодишњак па је по њих кренуо под окриљем ноћи, између 4. и 5. августа 1889. године. Власник је са још више страсти чувао бостан пушком и смртно га погодио. Пушком су убијени 1896. године двадесетпетогодишњи трговац, због прељубе24, а 1900. двадесетшестогодишњи рабаџија и двадесетпетогодишњи баштовански слуга. Напор да се спаси живот баштованском слуги није успео, већ је био мртав кад је донет у болницу. Три убиства у породици десила су се 1891. године. У јануару је очух на спавању у черги убио пасторке, једног од осам и другог од десет година. Августа исте године, терзија је пушком убио своју 46–годишњу супругу. Десила су се и три убиства ножем, 1886, 1887. и 1894. године. Тридесетшестогодишњи шустерски калфа и двадесетпетогодишњи надничар распорени су ножем, док је двадесетшестогодишњи кафеџија заклан перорезом. Догодила су се и два самоубиства и према правилима вере приликом сахране покојници нису опевани зато што су сами себи одузели живот. Године 1894. у среском затвору („у апсу среске куће”) обесио се 40–годишњи поткивач. Три године касније, 1897. двадесетједногодишњи војник-артиљерац, ожењен, извршио је самоубиство пушком. И поред тога што је војник претходно био четити пута примљен и лечен у амбуланти, у новинама Мали журнал ово самоубиство било је предмет памфлета против војног лекара др Маржика.25 Пет живота је изгубљено приликом утапања. Путујући из Крагујевца у Краљево 20. октобра 1885. године утопио се у Морави двадесетпетогодишњи надничар из Краљева. Сахрањен је тек 30. новембра јер се за дављеником дуго трагало. Да у матичној књизи умрлих нису сасвим јасно уписани датум утопљења, датум и место опела и сахране и име свештеника који је обавио опело, могло би се погрешно протумачити да тело није пронађено јер се дан уписа поклапа са четрдесетим даном од смрти. Седамнаестогодишњи ученик првог разреда Ратарске школе у Краљеву, родом из Лелића код Ваљева, своје неискуство са великом реком платио је животом. Приликом купања у Ибру утопио се 24. маја 1891. године. Сахрањен је 28. маја јер је његово тело пронађено после четири дана. И следеће, 1892. године у августу, седмогодишњи ученик је изгубио живот приликом купања у Ибру. Године 1887. удавио се у бунару тринаестогодишњак, а 1900. 55–годишњи пиљар. Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века

С. Маржик, нав. дело, 48.

С. Маржик, нав. дело, 43.

Није познат узрок смрти тридесетогодишње жене краљевачког кафеџије која је нађена мртва „под обалом Ибра” 1888. године. Сахрана и опело покојника обављани су дан после смрти. Било је и одступања од овог правила. По више дана каснило се са сахраном утопљеника због накнадног проналаска њихових тела. Сахране су одлагане за покоји дан и у случају удаљености места смрти од Краљева. Приликом смрти значајних личности чекало се и дан-два да би опело обавио епископ или архијереј. Истога дана сахрањивана су умрла недонешена деца и некрштена деца старости од по неколико дана. Такође, истога дана сахрањивани су умрли од заразних болести било да су становници Краљева или других места.26 Карановачко гробље налазило се код цркве и у књигама умрлих је именовано као – „карановачко”, „код цркве”, „код капеле”, „црквено” и „капелско”. Поред овог гробља Карановчани су још од половине 19. века сахрањивани и у оближњем грдичком гробљу, до седамдесетих година спорадично а од тада готово искључиво јер је простор код цркве и капеле попуњен а за проширење није било места. Од осамдесетих година уместо израза „грдичко гробље” преовладао је назив краљевачко гробље иако се у њему Грдичани и даље сахрањују.27 Ово гробље данас носи назив Старо градско гробље. Закључак

Исто.

27 ИАК, Црква у Краљеву, књ. инв. бр. 14. и 15.

За Краљево, као и за остале средине у Србији, 19. век је период успостављања система здравствене заштите и раскида са надрилекарством, бајањем и враџбинама у лечењу. Наступају школовани лекари којима народ уз извесне отпоре поклања поверење не одричући се народне медицине у потпуности. Материјални и образовни напредак доводе до квалитетнијег становања, исхране, одевања и опште хигијене, што уз рад лекара, подршку друштва и прегалаштво појединаца значајно унапређују здравље народа. И поред тога, крајем 19. века у Краљеву се појављују болести које попут епидемије доводе до високе стопе смртности становника, нарочито деце и младих. Половину свих смрти узрокују болести плућа – јектика, туберкулоза и запаљења. За њима следе запаљења мозга, кичмене мождине, бубрега, црева, јетре и трбуха. Значајну учесталост имају болести срца, фрас, дифтерија, падајућа болест, гушобоља, богиње, кашаљ, грчеви, катар, недонешеност, изнуреност и смрти приликом порођаја. Осим болести смрт су узроковали и убиства, несреће, утопљења, повреде, ране, опекотине и самоубиства. Сахране, укопавања покојника обављана су на гробљу код цркве и грдичком, тј. краљевачком гробљу.

Радомир Ристић

Попис болести које су наведене као узрок смрти (Називи болести су у облику у којем су записане у матичним књигама умрлих а број у заградама означава колико њих је од ње настрадало) Абцес (1), Акутни бронхитис (3), Акутни капиларни бронхитис (1), Акутни катар (1), Акутни катар црева (1), Алкохолизам (2), Ампаризема (1), Апоплексија (3), Апоплексија плућа (1), Атрипсија (12), Атрофија (1), Барска грозница (1), Беснило (1), Бљување крви (1), Бљување (1), Богиње (30), Болест јајца и материце (1), Болест јетре (1), Болест мозга (2), Болест незнатна (1), Болест срца (4), Бронхијални катар (2), Бронхијално запалење (1), Бронхитис (20), Бронхоектазија (1), Велике богиње (3), Велики кашаљ (14), Вицијум кордис (5), Водена болест (15), Водена болест у глави (1), Врућица (25), Гангрена десне ноге и плућна главобоља (1), Глисте и катар црева (1), Гнојење средњег ува (1), Гонитис (1), Грч у вилицама (3), Грчеви (42), Грчеви у стомаку (4), Грозница (10), Гука образне кости (1), Гушобоља (38), Гушобоља – шарлах (1),

Далк (1), Девтеритис (5), Дечија слабост (1), Дечија урођена слабост (1), Дечији грчеви (4), Дечији маразмус (1), Дечији пролив (1), Дивтеритично запалење црева (1), Дијафос (1), Дифтерија (Дивтерија) (10), Дифтерит (1), Едем плућа (2), Екламсија (4), Еклапсија (2), Еклашпсија уремична (1), Емпрезема (1), Емфизема (1), Емфизема пулмионум (1), Емфизем плућа (3), Епилепсија (5), Заглављена кила (1), Запалење (зпаљење) (6), Запалење беле џигерице (1), Запалење бронхија (10), Запалење бубрега (19), Запалење грудних марамица (1), Запалење десне џигерице (1), Запалење душника (2), Запалење желуца и црева (1), Запалење жлезда (1), Запалење зглобова (1), Запалење кичме (1), Запалење кичмене мождине (2), Запалење левог плућа (3), Запалење малих бронхија (7), Запалење марамице (1), Запалење марамице мозга (1), Запалење марамице трбушне (1), Запалење материце (1), Запалење мождане марамице (3), Запалење мождане опне (5), Запалење мождине (1), Запал(љ)ење мозга (71), Запалење мозга хронично (1), Запалење оба плућа (1), Запалење обе џигерице (1), Запалење (запаљење) плућа (229), Запалење плућа кронично (1), Запалење плућне марамице (4), Запалење покожице кичмене мождине (1), Запалење прсне марамице (1), Запалење сексуал. органа (1),

Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века

Мале богиње (15), Мале богиње и запалење плућа (2), Мана на плућима и срцу (1), Мана на срцу (11), Манa у срцу (1), Маразица (1), Маразмус (14), Марзинус (1), Менингитис (20), Милијарна туберколоза (2), Монорагија (1), Морбиле (1), Мраса (2), Мраса заразна (1),

Запалење срчане марамице (1), Запалење трбушне марамице (8), Запалење утробе (1), Запалење разноразних органа (1), Запалење срчане кесице (1), Запал(љ)ење црева (50), Запалење црева и желуца (1), Запалење црева и плућа (1), Запалење црне џигерице (1), Запалење џигерице кронично (1), Заразне оспе (1), Излив крви (1), Излив крви из плућа (1), Изнемоглост (1), Изнуреност (18), Изнуреност и маразмус (1), Изнуреност старачка (1), Изнуреност у путовању (1),

Н. (3) Навала крви у мозак (2), Навала крви у плућа (2), На порођају (5), На порођају детета (1), Напрасно (2), Наступна грозница (2), Невремено рођено (1), Недонешено дете (4), Недонешеност (28), Непозната болест (6), Неразвијеност (19), Нефритис (6),

Јевтика/јектика (218), Јевтика плућа (4), Јевтика у плућима (1), Јевтика у мозгу (1), Камен у бешици (1), Катар желуца (1), Катар органа варења (1), Катар плућа (1), Катар у стомаку (2), Катар хронични (1), Катар црева (17), Капиларни бронхитис (18), Капља (17), Капља на срцу (2), Капља у мозгу (3), Карцином (1), Карцином вантрикули (2), Карцином утера (1), Кахексија (1), Кахсија (1), Кашаљ (15), Кашексија (6), Коксалгија (1), Колерина (1), Конвулзија (1), Конфузија (1), Коњштак (3), Красте (2), Круп (1),

Од мозга (1), Ослабљеност (1), Оток (1), Оток јетре (1), Падавица (8), Падајућа болест (6), Парализа срца (1), Перитонитис (4), Пијемија (1), Плајмонија (1), Пљување крви (1), Пнајмонија (26), Пнамонија (1), Пнаомонија (1), Пнеумонија (1), Покварена црева (1), Порођај (4), Порођајна грозница (1), Проваљена црева и кила (1), Пролив (7), Пролив – бљување (1),

Липтење крви (1), Лупање срца (1), 98

Радомир Ристић

Црвени ветар (2),

Рак (3), Рак материце (2), Рак небаца (1), Рак у бешици (1), Рак у стомаку (4), Раслабљеност (1), Рахитис (3), Реуматизам (2), Раширење плућа (3), Раширење срца (2),

Шарлах(к) (5), Шкрофуле (2), Шлог (9), Шлог у срцу (1)

Сипња (5), Сифилис (6), Слабо рођено (13), Спина – бифида (1), Срдобоља (7), Срчани удар (1), Стеноза црева (1), Суха (сува) болест (42), Таловитост крви (1), Тетонија (1), Тешка болест у срцу (2), Тишња (1), Тифус (6), Тифусна грозница (1), Трзавица (1), Тризмус (1), Трулеж крви (1), Туберколоза (47), Туберколоза костију (1), Туберколоза мождане опне (1), Туберколоза мозга (1), Туберколоза плућа (21), Туберколоза црева (1), Унутршња стомачнa болест (1), Уремија (1), Урођена дечија слабост (1), Урођена слабост (3), Флебитис (1), Флегмола (1), Флегмона (1), Фрас (39), Фтиза (2), Фтизис (2), Фтизни преномум (јектика) (1), Фтизиспулмонум (1), Хемиплегија (2), Хидроцефалус (1), Хиперемија (1), Хистерија (1), Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века

Radomir Ristić Summary Diseases and Other Causes of Death of the Inhabitants of Kraljevo at the End of the 19th Century The nineteenth century is the period when Kraljevo developed into an economic, administrative, military, religious, health and cultural-educational centre. The number of inhabitants increased together with the development of the town. In 1834, Karanovac had 1,022 inhabitants, and that number increased, predominantly due to migration, until 1900 by 3.16 times – to 3,238. It had a natural decrease (more deaths than births), although there were families with fourteen children. This situation was undoubtedly and crucially caused by unfavourable health circumstances. The health circumstances in Karanovac/Kraljevo in the 19th century were not significantly different from other towns in Serbia. The time of self-taught “doctors” and witch doctors started to pass with the arrival of educated doctors, firstly the military ones employed with the garrison, and then the civilian ones. The Karanovac District, i.e. Karanovac from 1836 to 1906, was within the responsibility of district doctors of the Čačak County – Karlo Beloni, Jovan Compe, Josif Janković, Josif Šauengel (Jovan Petrović), Stevan Trenčanin and Jaroslav Kuželj. The first district doctor who worked in Karanovac from 1861 was Jovan Siber. At the same time, from 1862 to 1865, he also managed the county hospital for treatment of venereal and other infectious diseases which probably operated there for three years. Besides Jovan Siber, who was present in Karanovac in 1874, too, the well-known ones were also Avgust Dobiš from 1874, Dr Jovan Rišavda (1878), Dr Jovan Maksimović, Dr Dagaropolić, Dr Ilija Jovanović (1882), Dr Ilija Kolović (1883– 1893), Dr Kosta Ristić (1893, 1896), Dr Svetislav Radovanović (1893), district doctor and manager of the hospital Dr Feliks Ignjat (1898), who was replaced by Dr Dimitrije Antić (1899–1908). Military doctor Josif Maržik continued, after his retirement in 1901, his medical practice as a civilian doctor. He also continued his duty as a school doctor in the Agricultural School in Kraljevo, where he looked after the health of students from its very foundation in 1882. There are the names of only several military doctors who worked in Karanovac/Kraljevo: Karlo Beloni (1836), Jovan Kovač (1872, 1879), medical corps major LJubomir Murgulović (1880–1885), Josif Maržik (1881–1901) and Stevan Nikolić (1882). The first institution for treatment of the sick in Karanovac was a small military hospital founded in 1837. The civilian hospital, opened in 1895 as the Temporary District Hospital, meant important progress in the protection of people’s health, especially for the poor whose costs of treatment were borne by the state budget. The first pharmacy in Karanovac started work in 1881. The nineties in Kraljevo were characterised by high mortality due to tuberculosis, particularly among children and young people. In addition to the common treatment of this disease, certain preventive measures were taken against it, such as increasing the quality of housing, nutrition, drinking water, personal and general hygiene. For that purpose, the Society for Prevention of Tuberculosis was founded in Kraljevo in 1906, and a little later the Board for People’s Health. At the very end of the 19th century, hot water containing sulphur was discovered in the close vicinity of Kraljevo and the natural health resort Mataruška Banja was established. Numerous and various facts about the health situation of the population of Kraljevo can be found in the death registers from the period 1880–1900. They contain 1,673 records of causes of death, out of which 1,593 are diseases, and 80 other causes. In adults, who are mentioned in 859 records, lung diseases make one half, whereas the second half refers to various types of fevers: brain, spinal cord, kidneys, bowels, liver and abdomen; heart diseases, diphtheria, falling sickness, death at delivery, exhaustion, etc. Almost half of all causes of death (814) relate to children who most often died of lung diseases, febrile seizure, spasm, brain diseases, diphtheria, bowel diseases, premature birth, sore throat, measles, cough, catarrh, athrepsia and epilepsy. The large number of soldiers who died in the Kraljevo garrison, the total of 102, is conspicuous. Half of them died of lung diseases, and the others of brain diseases, measles, peritonitis, heart and liver diseases, temperature, fever, dysentery, epilepsy and typhus.

100

Радомир Ристић

ИВАН М. БЕЦИЋ

Институт за српску културу Приштина/Лепосавић

КРАЉЕВСКА АКЦИОНАРСКА ШТЕДИОНИЦА (1885–1941)

Апстракт: Схвативши да политичка самосталност не може бити одржива без економске самосталности Краљевина Србија покренула је низ пројеката са циљем да оствари оно што је желела. Скромне финансијске могућности државе захтевале су ангажовање приватног капитала, који је такође био недовољан. Па ипак, локални новчани заводи у великој мери испунили су жељу државног врха да буду инвеститори привредних подухвата и да, осим што су доносили зараду својим акционарима, утичу и на напредак свог краја. У раду је, првенствено на основу архивске грађе, дат преглед рада једне од финансијских установа које су омогућиле Краљеву да не буде тек једна од српских варошица. Кључне речи: Краљевска акционарска штедионица, Никола Кнежевић, ратна штета, дивиденда, економска криза Још током тридесетих година XIX века у Србским новинама могло се уочити схватање да привредни развитак аутономне Кнежевине Србије захтева постојање финансијских установа. Па ипак, на финансијску потпору пољопривреда, трговина и занатство нису могли да рачунају још неколико деценија. Стварање Управе фондова 1862. године омогућавало је коришћење хипотекарног кредита у продуктивне сврхе у крајње ограниченом опсегу, тако да је тек појава штедионица у државном власништву и недржавних финансијских установа могла понудити одређена средства за развој привреде.1 После кратковечне Прве српске банке 1869. године, приватним капиталом основани су 1871. године Београдски кредитни завод, Смедеревска кредитна банка и Ваљевска штедионица, док су државне штедионице отворене у Крагујевцу и Ужицу, а наредне године у Крушевцу, Смедереву и Чачку.2 За организовање и развој банкарског система у Србији од великог значаја било је оснивање Привилеговане Народне банке Краљевине Србије, која је отпочела са радом 2. јула 1884. године и постала значајан извор кредита новчаним установама, посебно од 1893. године, од када је давала кредите новчаним заводима и по текућем рачуну.3 До почетка рада Народне банке постојало је седам новчаних завода са укупним средствима од око 3.250.000 динара, да би само у години почетка рада емисионе установе била основана још четири новчана завода, а наредне године њих седам.4 Међу заводима основаним 1885. године била је и Краљевска акционарска штедионица, која је протоколисана 15. марта, са предвиђеним капиталом од 250.000 динара у сребру.5 Збор заинтересованих одржан је у Краљеву 27. јануара 1885. и на њему је изабран одбор од седам чланова за израду статута и обављање потребних радњи

1 Члан 17 Закона од 24. августа 1862. године дозвољавао је подизање кредита у случају одржавања и проширења непокретног имања и ратар ске радње, исхране у оскудној години, подизање кућа и нужних зграда. (Момир Гломазић, Историја Државне хипотекарне банке 1862–1932, Београд, 1933, 60)

Андреј Митровић, Стране банке у Србији 1878–1914, политика, прогрес, европски оквири, Београд, 2004, 33. 2

3 Народна банка 1884–1934, Београд 1934, 7–9. 4

Историја српског народа, VI-1, 17.

Српске новине, 4. април 1885, 368.

6 Милован Секулић, Акционарске штедионице и банке у Краљеву до 1915. године, Рудо Поље – Карановац – Краљево, од првих помена до Првог светског рата, Београд – Краљево, 2000, 120.

Правила Краљевске акционарске штедионице, основана 1895 год., Београд, 1902, 3. 7

Исто, 4–5.

М. Секулић, н. д., 126.

Правила Краљевске акционарске штедионице, 4–5. 10

Исто, 13–22.

Исто, 7–8.

Исто, 6.

14 Архив Југославије, Фонд Министарства трговине и индустрије, фонд 65, ф. 1313, а. ј. 2297 (у даљем тексту АЈ, 65–1313–2297), Извештај Краљевске акционарске штедионице министру трговине и индустрије од 5. јануара 1921.

за оснивање банке. Одбор су чинили: Мијат Ђ. Радосављевић, прота; Јован Новаковић; Јован П. Сарић; Никола Кнежевић; Илија Колаковић, лекар; Љуба Новаковић и Милош Ристић.6 Правила Краљевске акционарске штедионице донета су 19. фебруара 1885. године, а намера оснивача била је да комитенти своју штедњу могу похранити на сигурно место, са одговарајућом каматом и да, с друге стране, могу доћи до повољног зајма.7 Планирано је да се до предвиђеног капитала дође постепено, па су уплате за банчин основни капитал биле по недељним колима, а привлачење штедиша вршено је тако што је камата на улоге била уписивана два пута годишње, 30. јуна и 31. децембра.8 До повећавања банчиног капитала није се увек долазило без протеста акционара, који су често били последица невичности у банкарском пословању и тиме неразумевања потребе да се располаже већим капиталом. На скупштини 1889. године акционар Пера Станојевић, на пример, био је противан повећању капитала јер је сумњао „да ће се поменути број акција моћи распродати” и што се бојао да се „тиме не убије вредност старим акцијама”. За предлог није био ни стога, „што ће се пуштањем нових акција замрсити штедионички рачуни”.9 До 1902. године уплаћена банчина главница износила је 100.000 динара и била је подељена на 2000 акција од по 50 динара, које су гласиле на доносиоца.10 Управни одбор Завода имао је седам чланова и бирао се сваке године. У надзорни одбор, под именом Контролни одбор, бирана су четири члана, са мандатом од годину дана. Годишња добит распоређена је на тај начин што би 5% припадало резервном фонду, 10% износила је тантијема чланова Управног одбора, док је остатак остављен акционарима на располагање. Предвиђено је да се, када резервни фонд достигне висину 25% основног капитала, у њега средства више не уплаћују. До Првог светског рата, најчешће су се у Управном одбору налазили: Никола Кнежевић, као председник; Аврам Ж. Крстић; Станојко Анђелковић; Игњат Марјановић; Лазар М. Стефановић; Милован С. Томић; Димитрије Манојловић; Миленко Митровић; Димитрије К. Антоновић; Јован С. Продановић; Петар Кузмановић и Стева Милосављевић.11 Пословница Краљевске акционарске штедионице налазила се у хотелу „Париз”, који је био у њеном власништву. Попут највећег броја локалних акционарских новчаних завода и код Краљевске акционарске штедионице предност приликом тражења зајма имали су акционари. Да би била у могућности да свима у прекој потреби изађе у сусрет, Банка је предност давала оним клијентима који су тражили кредит до 500 динара, без обзира на то да ли су њихови захтеви касније поднесени у односу на захтеве за суме веће од 500 динара. Максимални износ кредита био је лимитиран на 15.000 динара, а у току једног дана било је могуће подићи до 5000 динара одобреног кредита. За Краљевчане су зајмови давани на менице, са два жиранта и на заложне папире од вредности (државне рачуне). Клијентима ван Краљева, зајмови су одобравани само на акције Народне банке и државне папире.12 Да би се обезбедила од изненадне оскудице у готовом новцу, Акционарска штедионица одредила је и начин исплате у случају отказа улога на штедњу. Тако су суме до 100 динара исплаћиване одмах, а изнад сто динара по прописаној скали (од пет дана па надаље), с тим да се било која сума вредности изнад 7000 динара морала исплатити у року од три месеца.13 Повећање обима посла и жеља Краљевине Србије да се економски осамостали интензивније подижући домаћу индустрију нагнали су акционаре Акционарске штедионице да 2. фебруара 1912. године донесу одлуку о повећању главнице за још 100.000 динара.14 Недовољна финансијска снага акционара утицала је да повећање буде уплаћено у два кола акција вредности по 50.000 динара. Међутим, балкански ратови су прекинули нормалан привредни живот и економски развитак на простору Србије. Са почетком ратних операција индустријска производња готово да је потпуно опала, а једино се експлоатација рудних богатстава значајних за војску одвијала на 102

Иван М. Бецић

високом нивоу. Ови ратови изазвали су пертурбације и у банкарству, јер су смањили могућност пласирања кредита, али и довели до повлачења дела штедних улога, будући да је Народна банка, на дан објаве рата Османском царству 18. октобра 1912. године, редуковала замену папирног новца на тај начин што је 25% новчаница у злату поднетих на замену исплаћивано у сребру. Ова мера укинута је 28. јануара 1914. године, али је Народна банка 27. јула 1914. године, у јеку мобилизације за рат са Аустроугарском, први пут од свог оснивања укинула замену новчаница за метал.15 Са уплатама акција другог кола започето је након завршетка балканских ратова, током 1914. године, с тим да је прва транша износила 10 динара по акцији, односно 20% њене вредности.16 Планирано повећање капитала даље је било онемогућено услед избијања Првог светског рата. Избијање највећег сукоба у дотадашњој историји људске цивилизације за новчане установе значило је прекид инвестирања у мирнодопску привреду. С почетком ратних операција новчани заводи у унутрашњости Србије драстично су смањили обим рада, услед мобилизације комитената и општег смањења послова, али се нису нашли у непосредној опасности од ратних збивања. Своје пословање банке су свеле на обављање текућих послова, првенствено наплату ануитета већ одобрених кредита. Смањене су режије (плате чиновника, канцеларијски материјал), а операције на простору Србије са почетка јесени 1915. године, као и окупација Србије, онемогућили су било какав рад. Приближавање непријатељске војске Краљеву поставило је питање збрињавања банчиног портфеља. Како је Београд био на самој граници са Аустроугарском, Привилегована Народна банка Краљевине Србије, током 24. и 25. јула 1914. године пребацила је сав новац у злату, сребру и новчаницама, оставе, књиге и друге вредности у Крушевац и сместила их у зграду Окружног начелства. Ова имовина налазила се у згради Начелства све до јесени 1915. године, када је због непријатељске офанзиве, 10. октобра одлучено да се пребаци у Скопље.17 Новчани заводи у Жичком срезу (Краљевска акционарска штедионица, Краљевска акционарска задруга, Краљевска привредна банка и Акционарско друштво Матарушка Бања) нису били у могућности да свој портфељ прикључе железничком транспорту Народне банке. Зато им је преостало да или сами организују евакуацију банчиног портфеља, што саобраћајни услови и путешествије преко Албаније нису дозвољавали, или да прибегну сакривању вредности, са надом да их окупатор неће пронаћи. Дан пред окупацију вароши,18 председник Управног одбора Никола Кнежевић, који због година и слабости није био у стању да се евакуише, склонио је менични портфељ, залоге и кауције чланова управе и сакрио их у подрум за одлагање намирница на дуже време, тзв. леденицу, где су биле смештене и друге ствари од вредности. Међутим, у намери да пљачка, аустроугарска војска током окупације претресала је све зграде, па и подруме, тако да је пронашла банчину архиву и портфељ. Пронађену документацију, међу којом је била и банчина архива, окупаторска војска је уништила, док је хартије од вредности и менице однела. Однете су менице у вредности од 480.000 динара, као и залоге за зајмове у вредности од 5000 динара.19 Међу однетим залогама налазило се 19 акција Акционарског друштва Матарушка Бања у својини Милана Радосављевића, у вредности 1900 динара; 12 акција чачанских завода у вредности од 900 динара у својини Драгутина Кнежевића; 10 акција Краљевске акционарске штедионице у својини Глише Радовића, у вредности од 1000 динара, и једна акција исте банке у својини Петра Кузмановића, у вредности од 100 динара.20 Попут многих новчаних завода у Србији и Краљевска акционарска штедионица поседовала је привредно предузеће. Банке су биле власници низа грађевинских предузећа, фирми, угоститељских објеката, магацина за трговину намирницама, пивара итд. Овакво пословање готово свих банака намеће закључак да у Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

103

Народна банка, 96.

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевске акционарске штедионице министру трговине и индустрије од 5. јануара 1921.

Народна банка, 90–91.

Према тада важећем јулијанском календару, аустроугарска војска ушла је у Краљево 24. октобра 1914. године, односно 7. новембра по новом календару. (Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918–1941, Краљево, 2006, 38) 18

У литератури се може наћи да је вредност меничног портфеља износила 500.000 динара. Овај податак изнео је М. Секулић, н.д., 136, на основу АЈ, 65–1313–2297, Молба Краљевске акционарске штедионице министру трговине и индустрије од 23. јануара 1920. Аутору је промакло да је наведена сума исказана приближно, а да је вредност меница износила 480.000 динара, што се види из АЈ, 65– 1313–2297, Извештај Краљевске акционарске штедионице суду Општине краљевске од 10. маја 1919. 19

20 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 12. децембра 1920.

Исто.

Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије, Успорени напредак у индустријализацији, Београд, 2004, 203.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Алманах 1921–1922, свезак I, Загреб, 1922, део III – 6. д 125.

24 Бранко Петрановић, Историја Југославије, I, Београд, 1988, 76.

АЈ, 65–1313–2297, Молба Краљевске акционарске штедионице министру трговине и индустрије од 21. јуна 1920. 25

26 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 20. фебруара 1921.

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевске акционарске штедионице суду Општине краљевске од 10. маја 1919.

28 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 20. фебруара 1921.

Србији није била извршена подела новчаних завода на пословне банке и на чисто банкарске установе. У власништву Краљевске акционарске штедионице налазили су се хотел „Париз”, његов плац и штале непосредно уз зграду хотела. Непријатељска војска користила је хотел пуне три године, да би на крају рата однела известан део намештаја не издавши притом било какву потврду, као и сав намештај и касу Штедионице.21 Крај рата није значио нормализацију стања у српском банкарству. Катастрофални проценат страдалог становништва и огромна материјална штета нису дозвољавали обнову рада великом броју новчаних завода. Непосредна штета причињена привреди процењена је на око 5.000.000.000 златних франака, од чега је у банкарству износила 100.000.000. Поред разарања, губици су били и у производњи, порезима, као и трошковима отплате дугова и социјалних давања. Делегација Краљевине СХС проценила је 1919. године пред репарационом комисијом ратну штету у Србији, Македонији и Косову на седам до десет милијарди златних франака (по ценама из 1914), што је одговарало половини укупне српске националне имовине.22 У Србији је 1919. године број банака био осетно мањи него пред балканске ратове, када их је било 179, са уплаћеним капиталом од преко 50.000.000 динара.23 Осим Привилеговане Народне банке Краљевине Србије и Управе фондова, која је трансформисана у Државну хипотекарну банку, у Београду је затечено 45 приватних новчаних завода, а у осталим деловима Србије 87.24 У послератним условима већина банака у Србији није била у могућности да одмах настави са радом, било због штете коју су претрпеле, уништене архиве и радне документације, одсуства људства или измењених економских прилика. Да би била упозната са бројем предузећа која су обновила рад и нормализовала стање у привреди, Влада је 25. маја 1920. године издала наређење да сва акционарска друштва морају да сазову збор акционара у року од три месеца да би утврдила свој биланс закључно са 31. децембром 1919. године. Ово наређење Акционарска штедионица није била у могућности да изврши, јер се књиговођа Радиша Нишавић налазио на војној дужности у Француској, а како су књиговође у Краљеву и околини биле затрпане пословима у својим предузећима, нису могле да се прихвате обавезе да сведу биланс и за Штедионицу. Зато је Управни одбор Штедионице упутио молбу Министарству трговине и индустрије да им се допу сти одлагање збора до краја године, рачунајући да ће до тада бити у стању да изврши наређење.25 Свој послератни рад Краљевска акционарска штедионица отпочела је 1. јуна 1920. године, а први збор акционара одржала је 12. децембра исте године.26 Током рата преминула су два члана Управног одбора, Димитрије Манојловић и Јован Продановић. Могућност да настави са радом Банка је остварила захваљујући томе што су биле сачувене: Књига благајне, Дневник, Главна књига, Књига улога на штедњу и Дневник меница.27 За седам месеци рада 1920. године Банка је успела да наплати предратне менице у вредности од 135.866,90 динара и зајмове по залогама од 7900 динара. Приликом обрачуна исказан је дефицит од 9802,68 динара, који је настао због новог начина обрачуна дуговања банкама, који је прописала држава, банчиних обавеза према свом особљу за време рата, утрошених средстава за оправку банчиног хотела и осталих зграда, као и за урачунату камату за штедњу у 1920. години.28 Законом о ликвидацији мораторног стања укинута је наплата камате од момента почетка ратног стања, што се негативно одразило на стање банака, а у случају Акционарске штедионице она је износила преко половине вредности њене имовине. Многи од банчиних дужника су преминули, а иза себе нису оставили имовину, док су многи учествовали у рату, па им је имовина пропала, те нису били у стању да отплате своја дуговања. Чланом 90 истог закона новчани заводи били су дужни да својим службеницима исплате половину плате и за време док заводи, услед ратних догађаја, нису радили. Службеници су имали право на половину своје 104

Иван М. Бецић

плате и за време које су провели на војној дужности до 1. јануара 1916. године, ако је установа за то време била отворена. Новчани заводи могли су да избегну обавезу плаћања половине плате службеницима једино уколико су били у могућности да докажу да им је услед ратних догађања имовина смањена за трећину.29 Овакву могућност новчани заводи готово да никада нису могли да искористе, будући да су им судови за ратну одштету драстично редуцирали процењене суме. Одлуке првог послератног збора акционара, одржаног 12. децембра 1920. године, на коме је Управни одбор поднео извештај за перод од 1914. до 1919. године Министарство трговине и индустрије није одобрило, будући да је на збору било заступљено свега 17 акционара, чији број акција није испуњавао минимум предвиђен банчиним правилима (668). На поновљеном збору акционара 20. фебруара 1921. године окупило се њих 16, а заступали су 1216 акција. Сви акционари били су из Краљева, а с највише акција били су: Никола Кнежевић са 244 акције, Светислав Бугарчић са 140 акција, Аврам Илић са 94 акције и Божидар Црвчанин са 70 акција. Утицај ових акционара био је реално далеко већи, будући да су због правила да један акционар може имати максимално десет гласова многи уписивали акције на чланове своје породице. У Акционарској штедионици оваквих акционара није било много, али је приметно да је породица Кнежевић (Никола, Божидар, Стеван) располагала са 362 акције, а породица Радовановић (Исидор, Димитрије, Љубиша) са 178 акција.30 Исказани дефицит Управни одбор планирао је да покрије приходима за 1914. годину, када они буду у потребном износу наплаћени. Свестан да је банчин основни капитал од 120.000 динара у послератним условима недовољан за било какав озбиљнији рад, предложио је повећање главнице на 150.000 динара. Повећање би се извршило на тај начин што би се из прихода за 1914. годину унело 10.000 динара и од 1. априла 1921. године уплатило друго коло акција у висини од 20.000 динара.31 Министар трговине и индустрије није се сагласио са начином на који је Управни одбор предложио повећање капитала. Наиме, уколико би се употребила сума из прихода за 1914. годину, која се налазила у резервном фонду, били би оштећени сви акционари првог кола акција који нису уплатили друго коло, будући да су имали право на адекватан проценат од употребљене суме, па је стога предлог одбијен.32 Са недовољним капиталом за пословање суочила су се и друга два краљевачка новчана завода. Како су услови пословања били драстично измењени у односу на предратне, међу управама банака јавила се идеја о фузији и стварању једног финансијски моћног завода који би могао да одговори потребама послератне конјуктуре и донесе својим акционарима и градској привреди напредак и зараду. Управе сва три завода пристале су на фузију. Како су такве одлуке могле бити валидне само после потврде на скупштинама акционара о условима спајања и вредности имовине завода који улазе у фузију, о спајању се могло расправљати тек после добијања потврде зборова акционара. Чланови управе Краљевске привредне банке за трговину и индустрију први су схватили услове у којима је требало пословати и дали су предлог својим акционарима да се, осим банкарским, Завод бави и трговачким и спекулативним пословима, јер су они у том тренутку доносили много већу зараду од банкарских послова и давања зајмова. Да би остварили планирано, био им је неопходан већи капитал, те су сматрали да би спајањем са локалним заводима то могли да остваре на најлакши начин. Процена управе била је да је најнижа висина капитала за пословање милион динара, јер без те суме Банка није имала могућности за развој, нити за давање пристојне дивиденде акционарима. Друга два завода одговарала су Краљевској привредној банци јер су им капитали били једнаки и зато што су њихове управе имале идентично сазнање о могућностима пословања.33 Зборови акционара Краљевске привредне банке за трговину и индустрију и Краљевске акционарске задруге једногласно су усвојили предлог о спајању. С Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

105

29 Уредба о правној ликвидацији стања створеног ратом 1914–1920. године, Београд, 1920, 35. 30 АЈ, 65–1313–2297, Списак присутних акционара Краљевске акционарске штедионице на збору одржаном 20. фебруара 1921. 31 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 12. децембра 1920. 32 АЈ, 65–1313–2297, Решење министра финансија (без датума). 33 АЈ, 65–1313–2297, Предлог Управног одбора поднет на III редовном збору акционара одржаном 27. фебруара 1921.

обзиром на састав управних одбора ова два завода, може се рећи да је та одлука била очекивана, а разлози за одустајање од фузије Краљевске акционарске штедионице нису познати. Може се претпоставити да су акционари најстаријег завода у Краљеву били противни да се име овог завода изгуби приликом стварања новог, а још вероватније је да су се акционари Штедионице плашили премоћи групе око председника Управног одбора Привредне банке Петра Богавца и председника Управног одбора Акционарске задруге Стевана Милосављевића. Како је Богавац био у управи Акционарске задруге, Милосављевић у управи Привредне банке, а обојица су били и акционари Штедионице, спајањем новчаних завода број њихових акција постао би доминантан и њих двојица би несметано управљали насталим заводом.34 Недостатак капитала утицао је да Краљевска акционарска штедионица највећу добит у послератним годинама остварује преко Ликвидационе банке, наплаћујући предратне менице. Табела 1. Новац примљен од Ликвидационе банке потраживањем по предратним меницама (у динарима)35 Година 1920. 1921. 1922.

Иван М. Бецић, Краљевска привредна банка, Наша прошлост, 14, Краљево, 2013, 140. 34

АЈ, 65–1313–2297, Извештаји Упра вног одбора Краљевске акционарске штедионице поднети на скупштинама акционара одржаним 20. фебруара 1921, 19. фебруара 1922. и 18. фебруара 1923. 35

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 19. фебруара 1922.

37 АЈ, 65–1313–2297, Записник са скупштине акционара Краљевске акционарске штедионице одржане 19. фебруара 1922.

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 18. фебруара 1923. 38

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 18. фебруара 1923. 39

Привредни преглед, Београд, 4. март 1923, 7. 40

Добијени износ 135.866,90 50.890 158.025

Преостали износ 288.279 237.385 79.360

У жељи да повећа висину обртног капитала Акционарска штедионица покушала је да 1921. године прода свој хотел, проценивши га на 500.000 динара. На банчин оглас јавио се само један понуђач, који је понудио за хотел и плац без штала 300.000 динара. Као кауцију понуђач је положио 30.000 динара, а као повољност навео да ће Банка у хотелу добити канцеларије по цени од 1200 динара годишње.36 Скупштина акционара без икакве расправе одбила је овај предлог па је хотел „Париз” остао у власништву Штедионице.37 Без обзира на скромне финансијске могућности, велика потражња за кредитима у првим послератним годинама омогућавала је пласман капитала по високим каматама, тако да је већина новчаних завода пословала успешно. Краљевска акционарска штедионица је до 10. августа 1922. године наплатила 691 предратну меницу, у вредности од 343.526,90 динара, што јој је омогућило да одштампа нове акције, офарба тишлерај у банчиној згради и прошири послове штедње, тј. изда нове штедне књижице.38 У овој години осетно је повећан обртни капитал Банке порастом улога на штедњу за 210.955,86 динара, што је Банка искористила да повећа портфељ са меницама зајма за 506.340 динара. Успешан рад Завода приметан је и по томе што је ово прва послератна година у којој је извршена подела дивиденде. Акционари су поделили 20.000 динара, односно 10% вредности акција, пошто је током године банчина главница повећана на 200.000 динара. Управни одбор предложио је повећање главнице на 400.000 динара, али је Министарство трговине и индустрије одбило захтев и одобрило повећање само уколико главница временом достигне 600.000 динара, јер су инфлаторни период и интензивна изградња земље захтевали далеко већи капитал од оног којим је располагала Акционарска штедионица. Успешна пословна година донекле је остала у сенци смрти дугогодишњег почасног председника Управног одбора Николе Кнежевића.39 Са почетком 1923. године завршио се инфлаторни период у Краљевини СХС и од почетка фебруара курс динара на берзи у Цириху почео је да се поправља, тако да је у марту износио 5,50 швајцарских сантима за 100 динара, што је у поређењу са јануаром (5,15 сантима) био осетан скок.40 Даљи раст динара на берзи у 106

Иван М. Бецић

Швајцарској био је последица државне финансијске политике, али и пада швајцарског франка на европским берзама. Иако је министар финансија Милан Стојадиновић суштину своје политике објаснио речима „ни инфлација, ни дефлација”, у пракси је спровођена рестриктивна монетарна политика, која је давала добре резултате у погледу стабилности валуте. Након извесног времена сам министар признао је ову чињеницу.41 Раздобље од почетка 1923. године до половине 1925. године обележила је готово удвостручена вредност динара, да би током 1925. године динар постао права сензација на интернационалном тржишту новца. Иако је бележио извесна одступања, његова вредност од нешто изнад 9 швајцарских сантима остала је константна неколико наредних година.42 Од 1923. године новчани заводи бележили су сталан раст улога на штедњу, а повећање је било утолико значајније што није било само у номиналном износу, већ и у ефективном. Раст улога на штедњу довео је до промене структуре односа између властитих и туђих средстава којима су банке располагале. Док је тај однос 1920. године био 43% : 57% у корист туђих средстава, због знатног пораста улога 1929. године износио је 24,1% : 75,9% у корист туђих средстава.43 Краљевска акционарска штедионица у овом периоду такође је показивала успех и напредак. Сумњивих потраживања или судске наплате зајмова није било, капитал је константно повећаван, а бележен је и пораст улога на штедњу. У 1927. години Банка је добила већи кредит код Народне банке, али га није искористила у потпуности, будући да је и сама имала довољно средстава.44 Зарада је остваривана сваке године, без обзира на високе пореске стопе које је држава прописала новчаним заводима. Табела 2. Главне позиције Краљевске акционарске штедионице (у динарима)45 Година 1919. 1921. 1922. 1923. 1924. 1925. 1926. 1927. 1928. 1929. 1930.

Главница 110.520 166.178 200.000 394.000 600.000 1.000.000 1.000.000 1.000.000 1.000.000 1.000.000 1.000.000

Улози на штедњу 297.298,74 418.378,04 629.333,90 734.435,05 1.165.780,45 1.405.881,35 1.871.462,25 2.130.752,50 3.308.795,65 5.352.000 5.502.000

Есконт менице 424.391,90 580.585 988.900 1.277.810 2.069.410 2.564.150 3.196.562 3.192.700 4.203.550 4.556.000 4.738.000

Део резервног фонда Банке током првих послератних година био је и у непокретној имовини. У 1919. години он је био чак осетно већи од капитала у готовини (34.023,20 динара према 20.372,44 динара).46 Варирање висине резервног фонда било је последица коришћења средстава за повећање банчине главнице, док је сам резервни фонд бележио стабилан раст до 1928. године. На крају 1925. године банчина главница достигла је милион динара и на тој висини се усталила и у наредним годинама. Приметно је и осетно повећање улога на штедњу, поготово од 1924. године, што је била последица стагнације у привредним пословима, али су банке задржале висину камате под којом су дале зајмове. Највећи обрт у пословању вршен је есконтом меница, чији се обим удесетостручио за посматраних десет година. О успешности рада Акционарске штедионице у 1925. години најбоље говори висина дивиденде од 20%, што је било осетно више од просечне дивиденде у Србији, која је те године износила 13%. Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

107

Резервни фонд 54.395,64 76.410,45 74.744,72 182.702,70 135.452,22 74.376,08 92.176,08 110.672,37 133.184,70 146.000 199.000

41 Говорећи о мерама предузетим за повећање вредности динара Стојадиновић је навео и то да је од октобра 1923. до маја 1924. године новчанични оптицај смањен са 6 на 5,5 милијарди динара. (Jugoslavenski Lloyd, Zagreb, 27. jun 1924, 1) 42 И. М. Бецић, Министарство финансија Краљевине Југославије (1918– 1941), Београд, 2012, 391.

Графикон 1. Проценат дивиденде акционара Краљевске акционарске штедионице (1923–1931)47

35%

30%

30% 25% 20% 15% 10%

20%

18%

1925

1926

1927

1928

31%

15% 10%

5% 0% 43 Joso Lakatoš, Jugoslavenska privreda, Zagreb, 1933, 216.

44 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Упра вног одбора Краљевске акционарске штедионице поднет на скупштини акционара одржаној 12. фебруара 1928. 45 АЈ, 65–1313–2297, Рачун изравнања Краљевске акционарске штедионице за период 1914–1919, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1921, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1922, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1923, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1924, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1925, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1926, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1927, Рачун изравнања на дан 31. децембра 1928, Народно благостање, Београд, 2. јул 1932, 201–202. 46 АЈ, 65–1313–2297, Рачун изравнања Краљевске акционарске штедионице за период 1914–1919. 47 Израђено према: АЈ, 65–1313–2297, Рачуни изравнања Краљевске акционарске штедионице од 1923. до 1928. године и Народно благостање, 2. јул 1932, 201–202. 48 Правила Краљевске акционарске штедионице, у Краљеву, Краљево, 1930, 7–41. 49 АЈ, 65–1313–2297, Решење Краљевско-банске управе Моравске бановине од 25. фебруара 1931. 50 Број банкарских стечајева у САД 1929. године износио је 659; 1930. године 1352, а 1931. године 2294 (Никола Вучо, Аграрна криза у Југославији 1930–1934, Београд, 1968, 139).

1923

1924

1929

1931

„Златни период” пословања Краљевске акционарске штедионице трајао је до 1931. године. Основни капитал био је подељен у 10.000 акција од по 100 динара, а банчин обртни капитал, поред основног, састојао се од улога на штедњу, камата на дате зајмове и других зарада, од зајмова које је Штедионица вршила реесконтовањем меница код других новчаних завода или приватних лица. Добит у овом периоду била је распоређена тако што је тантијема од 3% исплаћивана председнику Управног одбора, од 7% члановима Управног одбора, од 3% члановима Надзорног одбора, од 1% чиновницима сразмерно њиховим платама, од 2% пензионом фонду чиновника, 5% за резервни фонд, а остатак од 79% остављан на располагање акционарима. Управни одбор најчешће је радио у саставу: Димитрије К. Антоновић, председник; Лазар М. Стефановић, Петар Кузмановић, Аврам Илић, Љубиша Радовановић, Божидар С. Црвчанин.48 До нових измена банчиних правила дошло је на збору акционара одржаном 8. фебруара 1931. године. У складу са Законом о акционарским друштвима из 1929. године одлучено је да свака акција носи један глас, да се број чланова Управног одбора смањи са 7 на 5, да се чланови бирају на годину дана, а да Контролни одбор броји 3 члана. Изабрани члан Управног одбора био је дужан да положи кауцију од 150 акција, а Контролног одбора 75 акција. Измењен је и начин поделе добити: 5% ишло је у резервни фонд, 3% председнику Управног одбора, 8% тантијеме члановима Управног одбора, 2% тантијеме чиновницима сразмерно платама, 2% пензионом фонду чиновника, а 80% било је предвиђено за дивиденде.49 Чланови Контролног одбора нису више добијали награду за свој рад, што је у суштини значило враћање на правила која је Банка прописала приликом настанка. Крах на њујоршкој берзи октобра 1929. године и стрмоглави пад цена хартија од вредности на берзама у свим државама били су искра која је увела цео свет у дугогодишњу привредну кризу. Повезаност привреда и токова новца нарушили су наредне године стабилност и европског банкарског тржишта, што је изазвало крахове банкарских установа, рушење међународних дужничких односа, погоршавање платних биланса задужених земаља, драстичне падове вредносних папира. Криза је јако погодила земље оријентисане на производњу сировина и полуфабриката услед наглог пада цена и смањене тражње ових производа на светском тржишту. Када се криза појавила на простору Краљевине Југославије, у другој половини 1931. године, број банкарских стечајева у Сједињеним Америчким Државама већ је достигао рекордни ниво.50 У средишту дубоких поремећаја изазваних до тада најразорнијом кризом у свету налазила се пољопривреда. Аграрна криза имала је снажно последично 108

Иван М. Бецић

дејство на друге гране привреде, поготово у земљама у којима је, попут Југославије, била присутна аграрна пренасељеност. Катастрофалан пад цена житарица и осталих пољопривредних производа 1931. и 1932. године довео је презадужено сељаштво до ивице пропасти, чиме аграрна криза није више представљала само економски проблем, већ и проблем који је дубоко задирао у све друштвене односе, како на селу тако и у граду. Као далеко најбројнији слој становништва, задужени земљорадници нису више били у могућности да купују занатлијску и индустријску робу, нити да отплаћују дугове по преузетим кредитима. Опадање профита и инвестиција, као и платежне способности највећег броја дужника и друге тешкоће наносили су банкама велике губитке у кратком периоду. Исцрпљивање резерви присиљавало је новчане заводе да обустављају своја плаћања, док се код штедиша ширила паника. Криза поверења била је веома изражена посебно у последњем тромесечју 1931. године и довела је до праве најезде штедиша на шалтере банака, мада се после несметаних исплата отказа штедње, код највећег броја банака она стишала, па је део повученог новца враћен у новчане заводе. Краљевска акционарска штедионица управо у ово време доживела је врхунац свога пословања. Као најстарији градски завод, са штедишама од којих су многи били акционари и дотадашњим стабилним радом, овај новчани завод нашао се у групи локалних завода који су 1931. годину завршили са већим успехом од претходних. Иако су банке преживеле овај „први удар”, а многе завршиле годину са успехом, доношење Закона о заштити земљорадника, са важењем од 19. априла 1932. Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

109

51 АЈ, Фонд Централног пресбироа, 38–575–742, Slobodna tribuna, Zagreb, 7. maj 1932. 52 У напетој ситуацији било је довољно да се помене да је одређена банка „пропала” и да то изазове праву навалу штедиша на шалтере дотичне или чак других банака у истом месту. Са таквим проблемима сусрела се и Приштинска банка јуна 1933. године (И. М. Бецић, Финансијске установе у Приштини до Другог светског рата, Традиција, промене, историјско наслеђе, питања државности и националног идентитета на Косову и Метохији, Лепосавић, 2014, 275). 53 И. М. Бецић, Краљевска привредна банка, Наша прошлост, 14, 54

АЈ, 38–577–744, Zagrebački Lloyd.

године, којим је уведен мораторијум на исплату сељачких дугова, паралисао је рад банака. Највећи број банака био је принуђен да пређе у стање ликвидације дотадашњих послова, по чему је 1932. година постала најтежа за пословање банака. Додатно отежавајућу околност представљало је нагло повлачење финансијских средстава из банака, овог пута трајно. Вести које су се шириле земљом о краху великог броја банака изазивале су панику на коју су реаговале и поједине новине, сматрајући да се ради о субверзивним елементима који имају за циљ слабљење државе: „Ширитељи панике, инспиратори разорне подземне агитације непријатељи су сваког нашег прогреса и националног и привредног. По дјелима њиховим може их свако познати. Рад њихов дао је овдје очигледне плодове. Није зато чудо што му се радују сви непријатељи наше нације.”51 Осим у Загребу, слични коментари о злонамерном ширењу панике могли су се чути и у другим деловима земље.52 Повлачење штедних улога и немогућност пласмана кредита услед опште привредне депресије захватили су и краљевачке новчане заводе. Мораторијум на отплату земљорадничких дугова и немогућност активног пословања приморавали су новчане заводе да потраже заштиту од државе. За разлику од Краљевске привредне банке, која је морала да потражи заштиту 7. јула 1936. године,53 Краљевска акционарска штедионица наставила је са пословањем изван заштитничких оквира све до избијања Другог светског рата на простору Краљевине Југославије. Колико је то био редак случај у Краљевини Југославији, може да илуструје податак да је 1938. године нормално радило само 28,3% новчаних завода.54

110

Иван М. Бецић

Ivan M. Becić Summary THE ROYAL SHAREHOLDERS‘ SAVINGS BANK The wish for economic independence and progress influenced the Kingdom of Serbia to encourage development of domestic monetary institutes. Therefore, private financial institutions emerged all around the country during the last two decades of the 19th century, with the aim to provide favourable loans primarily to their own shareholders, and then to other clients, for encouraging production. The Royal Shareholders‘ Savings Bank, founded in 1885, was one of the first institutes which started their operations after establishing the state issuing institution and one of the oldest monetary institutes in Serbia. The operations of this institute were stable until the First World War and it constantly increased the scope of its work. Entering the period of wars (the Balkan Wars, the Great War) not only reduced the possibility of normal operations but stopped them completely. The Bank suffered severe war damage and did not begin its postwar operations until the middle of 1920. In postwar social and economic circumstances, the existing capital of the Bank became insufficient, so in the following years it was increased several times until it reached a million dinars. With that level of capital stock, the Royal Shareholders‘ Savings Bank was in a “sea“ of monetary institutes with rather small capital which existed in Serbia. Regardless of it, thanks to the savings deposits that increased several times, the Bank was able to respond to its clients‘ requests and provide an adequate dividend to its shareholders. The dividend was constantly paid from 1923 to 1931, when it reached its maximum being as high as 31% of the bank‘s capital. The outbreak of the world economic crisis interrupted all forms of normal operations and made further development of monetary institutes impossible. Protection of the essential social layer in the Kingdom of Yugoslavia, the peasantry, also meant sacrificing private financial institutions. Nevertheless, the Royal Shareholders‘ Savings Bank kept its position of a stable monetary institute, which clearly leads to the conclusion that its clients were not predominantly farmers, but also tradesmen and craftsmen. Thus, it was classified into that quarter of monetary institutes in the Kindom of Yugoslavia which succeeded in overcoming the Great Depression.

Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

111

112

Иван М. Бецић

Анђелка Драгојловић Краљево

МАТЕРИЈАЛНА И ДУХОВНА ОБНОВА МАНаСТИРА ЖИЧе у МЕЂУРАТНОМ ПЕРИОДУ

Апстракт: Овај рад представља покушај расветљавања материјалне и духовне обнове, у Великом рату разрушеног и опустелог Манастира Жиче. Иницијатива за обнову Манастира Жиче покренута је убрзо по завршетку рата од стране представника уједињене Српске православне цркве, државног врха и краља Александра Карађорђевића, чије је миропомазање планирано у Жичи, као и појединих стручњака из области рестаурације. Посебан интензитет у обнови Манастира Жиче уследио је у периоду од 1934. до 1941. године, када се на челу Жичке епархије, најпре као администратор, а потом и као изабрани епископ жичког трона, налазио владика Николај Велимировић. Кључне речи: епископ Николај Велимировић, Александар Дероко, барон Никола Мајендорф, Црква Светог Спаса, Црква Светих Петра и Павла, Црква Светог Саве, рестаурација, епископски конак, манастирска штампарија, народна трпезарија, богомољачки покрет, жички сабори. ПЛАНОВИ И СРЕДСТВА ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА ЖИЧЕ „Жича је већ упола разрушена. Ако се што пре не изврше потребне оправке, овај ће се славни споменик кроз кратко време срушити сасвим и остаће само обрушене зидине и гомиле камења да казују потомству: ту је била некада прва српска архиепископија Светог Саве, одакле је јеванђељска Христова наука обасјала и обухватила све крајеве српске Земље и народа…”1 Овако је епископ жички Јефрем, претходник епископа Николаја на жичком трону, описао изглед Манастира Жиче у извештају о стању у својој епархији после Првог светског рата. Жалосна слика ратом оскрнављених и порушених православних храмова присутна је била и у осталим епархијама уједињене и васпостављене Српске патријаршије.2 Непријатељ је свуда оставио последице рушења, скрнављења, пљачкања и дивљег пустошења. Задатак нове српске црквене организације био је да нађе начина да обнови оно што је ратом порушено и уништено и подигне нове црквене објекте тамо где су недостајали. Највећи број цркава и манастира између два светска рата изграђен је добровољним прилозима мештана, добровољним ангажовањем, на превозу материјала, извођењу земљаних радова и другом, а није мали број цркава и задужбина које су имућнији и побожни Срби дизали својим властитим средствима.3 Један број српских архијереја подигао је своје задужбине, међу њима и епископ Николај Велимировић, који је, заједно са својим оцем Драгомиром, финансирао изградњу

Гласник Српске православне патријаршије, јули 1920. године (први број Гласника има поднаслов „Службени лист уједињене Српске православне цркве”, од петог броја поднаслов „Службени лист Српске православне патријаршије”, који ће остати до краја 1939. Поднаслов Гласника од почетка 1940. промењен је у „Службени лист Српске православне цркве” и он је остао све до данас; у даљем тексту Гласник). 1

Председник Средишњег архијерејског сабора Уједињене српске цркве, архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије сазвао је 9. септембра 1920. нову конференцију свих архијереја ради решавања предмета „од изванредно велике важно сти за Цркву”. Конференција се прогласила Светим архијерејским сабором Уједињене српске цркве, па су, затим, сви чланови тога сабора отпутовали у Сремске Карловце, у којима је на дан Сабора Срба светитеља, 12. септембра 1920, обављена свечаност васпостављања Српске патријаршије. Рајко Веселиновић, Уједињење покрајинских цркава и васпостављање српске патријаршије, у: Српска православна црква 1920–1970, Зборник радова, Бео град 1971, стр. 13–26.

Момир Лечић, Изградња и обнова цркава и манастира од 1920–1941. године, у: Српска православна црква 1920–1970, стр. 69. 3

АЈ Министарство грађевина КЈ 621493-226. 4

5 У питању су: Српска православна црква у Краљевини Србији, Српска православна црква у Краљевини Црној Гори, Српска православна црква у границама Карловачке митрополије, православна црква у Б. и Х., Православна црква у Јужној Србији и Македонији и Буковичко-далматинска митрополија. 6 Радмила Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић (1881–1950), Београд 2006, стр. 112–126. 7 Момир Лечић, Изградња и обнова цркава и манастира од 1920–1941. године, стр. 79. 8

Исто, стр. 70.

9 Чланови су били још: Бранко Таназовић, проф. Универзитета, Драгутин Маслаћ, инспектор Министарства грађевина, Ђурђе Бошковић, кустос Народног музеја, Живадин Радосављевић, чиновник Министарства правде. АЈ Министарство вера КСХС 69–140–215.

Момир Коруновић (1883–1969) један је од најпознатијих српских архитеката у првој половини 20. века; аутор је великог броја соколских домова широм Краљевине Југославије, двадесетак цркава (Црква Св. Ружице на Калемегдану, црква-пирг Светог Јована Владимира у Манастиру Светог Наума у Охриду и др.), палате Поште код Железничке станице… 10

11 Министарство вера Краљевине СХС установљено је 7. децембра 1918. а своју унутрашњу организацију је добило 31. јула 1919. Престало је да постоји 31. марта 1929. године, а његове послове преузело је V одељење (Верско одељење са четири одсека) Министарства правде.

АЈ Министарство вера KСХС 69– 157–242. 12

цркве у свом родном Лелићу 1929. године. Реконструкцију извесног броја манастира финансирала је држава. И Манастир Жича био је део државног пројекта за обнову цркава и манастира.4 Ситуација у обновљеној и уједињеној Патријаршији је била врло компликована. Свака од шест црквених организација5 различитог историјског развоја, чијим је уједињењем настала Патријаршија, позивала се на своја историјска права и на њиховој унификацији је тек требало да се ради. Спорови који су настали око потребе за централизацијом и уједначавањем вођени су све до краја 20-их година.6 Пролонгирало се и са доношењем закона о црквеној организацији, што је био показатељ бројних разлика унутар Цркве, али и између Цркве и државе, која је настојала да задржи контролу над Црквом преко Министарства вера. Иако је била у сталним напорима на унапређењу сопствене организације и устројства, СПЦ је чинила кораке на многим подручјима црквеног живота (образовање свештенства, отварање верских школа, штампарија и завода, покретање црквене штампе, подизање нових црквених грађевина…). Резултати у обнови и подизању нових цркава у првим послератним годинама нису били задовољавајући, да би тек тридесетих година наступио велики период неимарства.7 Ово се везује за долазак патријарха Варнаве на чело СПЦ, а у појединим епархијама, као што је случај са Жичком, на челу са Николајем Велимировићем, обнову су иницирали надлежни епископи. Обнављање и подизање цркава и манастира није рађено стихијски. Цео план је потицао од Светог архијерејског сабора, који је био носилац црквено-законодавне власти. Сабор је ставио у дужност Синоду да прикупи податке о потребним оправкама појединих старих манастира и цркава, а нарочито оних које су порушене и немају материјалних средстава за оправку.8 У те сврхе је јуна 1923. године при Синоду створена Комисија за чување и одржавање архитектонских споменика, која је била састављена од стручњака за ове послове, а прописан је нарочит правилник кога се Комисија имала строго придржавати. Ову комисију сачињавали су представници министарстава правде и грађевина, професори Универзитета, међу којима и Александар Дероко, и кустоси Народног музеја.9 Тридесетих година, у време када је Комисија добијала све више саветодавни карактер, као њен председник потписује се архитекта Момир Коруновић.10 Посебна Комисија за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина постојала је при Министарству вера односно при верском одељењу Министарства правде, након што је укинут ресор министра вера.11 Одржан је приличан број седница ове комисије до 1930. године, када она долази под управу Синода Српске цркве, чиме се постепено и гаси. Године 1936. Комисија је замењена Саветодавном комисијом за чување архитектонских споменика. Надлежности Комисије при Министарству вера у рестаурацији Манастира Жиче биле су велике. Према решењу министра вера од 3. децембра 1925. радови око рестаурације Манастира Жиче имају се вршити без претходно састављеног плана и предрачуна, „већ према сталним упутствима Комисије за чување и рестаурирање историјско-архитектонских споменика при Министарству вера, која ће у важнијим питањима тражити одобрења министра вера, а све издатке да оправдава уредним документима”.12 Чланови ове комисије сматрали су да Манастир Жича има карактер и религиозне светиње и првокласног националног споменика, при чему је за њих ово друго било претежније. С тога је по извршеним рестаураторским радовима требало предузети потребне мере да се што боље чува и одржава овај национални споменик, без штете по његову религиозну намену. Потреба обнављања Манастира Жиче била је подстицана тежњом да се у овом манастиру, у постојећој традицији крунисања и миропомазања српских средњовековних и нововековних владара, изврши и миропомазање краља Александра Карађорђевића. Међу планираним обновама највећи посао предстојао је на Жичи, јер су ту биле огромне празнине, а њихово попуњавање представљало је колико напор толико и ризик. Тешкоћа је било и у стварању стручног тима, чији су поједини чланови 114

Анђелка Драгојловић

Манастир Жича, радови на епископском конаку, народној трпезарији и Цркви Светог Саве

били потпуно свесни да „тешко ће се наћи други споменик старе српске архитектуре чије ће обезбеђење изискивати толико опрезности у раду као што је то случај са обезбеђивањем Жиче”.13 Разлике у оцени стања на терену и корацима које треба предузети били су велике, па су неретко поједини стручњаци радије напуштали понуђену сарадњу него своје гледиште. Архитекта Петар Поповић, члан Комисије при Светом архијерејском синоду и начелник Министарства грађевина, нашао је да се план и предрачун за рестаурацију Манастира Жиче, како тражи министар вера, не може извршити зато што се и после многих студија не може лако утврдити првобитни изглед Жиче.14 Он напомиње да је рестаурација Жиче најтежи посао ове врсте, јер се све друге грађевине релативно лакше могу рестаурирати од ове, која је већ после седамдесет година по довршењу била попаљена и порушена15, а доцнијим доправкама, као и рушењима и непростудираним рестаурацијама, толико измењена. Сматрао је да се и обични послови овде сасвим другачије раде, да се не могу предвидети и описати и у складу са тим предлагао да се не праве план и предрачун, већ да се посао ради под контролом Комисије при Министарству вера, уз правдање уредном документацијом. У извештајима Комисије наглашава се да ће се радови на оправци Манастира Жиче протегнути на дужи период због многих ранијих преправака и оправака и због многих несрећа које је грађевина претрпела.16 Иако је иницијатива министра вера и епископа Николаја да се предузму радови на обнови Жиче покренута још 1919. а Министарство финансија исте године одобрило незнатну суму новца, континуирани рад уследио је од 1925. до 1932. године. У овом раздобљу сваке године, на предлог министра вера до 1929. и потом министра правде, а уз сагласност министарстава грађевина и финансија, издвајана су средства из државног буџета за оправку и рестаурацију Манастира Жиче.17 Средства су обезбеђивана отварањем кредита на терет буџета и стављањем средстава на располагање окружној грађевинској секцији у Чачку за исплату радова и материјала потребног за оправку Манастира. О извршеним радовима вођена је грађевинска књига, израђени су потребни планови, вођена је уредна исплатна документација, што је требало да буде уступљено Комисији за колаудацију по завршеним радовима. Договореним режијским пословима руководила је Комисија за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина при Министарству вера у сарадњи са Грађевинском секцијом у Чачку. Након ликвидације Грађевинске секције у Чачку крајем 1929. године, послови на оправци Манастира Жиче Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

115

АЈ Министарство вера КСКС 69– 157–242. 13

14 АЈ Министарство вера КСХС 69– 157–242.

Мисли се на пустошења Жиче од стране војске Бугара и Кумана око 1290. године, после чега манастир, уз сва обнављања, није био онакав какав је испрва подигнут. 15

АЈ Министарство грађевина КЈ 62– 1493–226. 16

17 АЈ Министарство грађевина КЈ 62– 1494–323.

Дописница са мотивом Манастира Жиче, пуштена у оптицај 1936.

18 Новом административном поделом на бановине, Манастир Жича нашао се на територији Моравске бановине, чије је седиште било у Нишу, а њена важнија места била су Крушевац, Краљево, Неготин, Зајечар и др. Вероватно је у вези са овом поделом била и ликвидација Грађевинске секције у Чачку, који се сада нашао у саставу Дринске бановине. 19 АЈ Министарство грађевина КЈ 62– 1494–323. 20 АЈ министарство грађевина КЈ 62– 1493–226.

Преглед ЦЕЖ 1936, бр. 11, стр. 36а; Гласник 1936, бр. 28–29, стр. 657.

вршени су у режији Техничког одељка у Крушевцу. Ова промена била је повезана са новом административном поделом на бановине октобра 1929.18 Именован је и стални надзорни архитекта, Мирко Младеновић, који је штитио интересе инвеститора и водио све радове на оправци манастира у овом периоду. Његова функција надзорног архитекте доведена је у питање 1929. године, након успостављања нове административне поделе на бановине и крајем 1931, када се у Министарству грађевина оцењује да лабаво врши поверну му дужност. Током 1931. генерално је доведена у питање исправност дотадашњег извршавања послова на оправци Манастира Жиче, у режији Техничког одељка у Крушевцу, без претходно састављеног плана и предрачуна, већ само према сталним упутствима Комисије за рестаурацију архитектонских споменика и права на колаудацију рестаурације тек када радови буду потпуно завршени.19 Поставило се питање да ли је то правилан пут, пошто се извршени послови по истеку сваке буџетске године у законском року имају ликвидирати, а за послове везане са издацима из текуће буџетске године морају увек доносити нова решења о радовима, начину извршења тих радова са назнаком из ког кредита се исплата има извршити. Расположива грађа из фонда Министарства грађевина Архива Југославије упућује на то да се са буџетском 1931/1932. престало са одвајањем државних средстава за оправку Манастира Жиче. И радови су престали, али не задуго. Упражњена Жичка епархија добила је 1934. за администратора епископа Николаја Велимировића, чијим ће градитељским и духовним деловањем Манастир Жича заблистати у пуном сјају. Средства су обезбеђивана добровољним прилозима верника, на које се често и апеловало на страницама црквене штампе. Један вид прихода оствариван је од издавачке делатности у манастирској штампарији – Жичка јеванђељска делатност. Значај који је Жича имала у српском народу обавезивао је државу да се поново укључи у њено оживљавање издвајањем буџетских средстава од 1937. до пред сам рат, уз одређене измене. Сада се средства из буџета издвајају према претходно састављеном елаборату у мешовитој режији управе Манастира и Техничког одељка у Крушевцу, а уз повремени надзор архитекте Момира Коруновића.20 По одлуци Главне контроле један део ревидиране предрачунске суме падао је на терет управе Манастира. Године 1936. у продају су пуштене дописнице са фотографијама Манастира Жиче, од чијег прихода је држава четвртину уступила манастиру за завршетак радова и даљу обнову.21 116

Анђелка Драгојловић

Црква Светог Спаса пре 1935. и подизања нових пратећих објеката у манастирском комплексу

Прикупљање средстава за рестаурацију и обнову стародревног Манастира Жиче био је задатак и Друштва пријатеља Манастира Жиче, које је основано 1936. године на иницијативу Војислава Јањића22, са благословом патријарха Варнаве, а под надзором епископа Николаја. Ова организација је имала Управни, Надзорни и Стручни одбор. За председника Управног одбора изабран је сам иницијатор Војислав Јањић, а на челу Надзорног одбора био је Станислав Краков, новинар и књижевник. Стручни уметнички саветник био је архитекта Александар Дероко, који је градитељским радовима у Жичи дао свој печат пројектовањем епископског конака. Честе су биле духовне вечери у организацији Друштва пријатеља Манастира Жиче на којима се говорило о историјском, националном, архитектонском значају манастира и ширила свест о потреби обнављања оваквих споменика.23 ОБНОВА ЦРКАВА СВЕТОГ СПАСА И СВЕТОГ ПЕТРА И ПАВЛА Најзначајнији објекат у целом манастирском комплексу представљала је и раније, а представља и данас, велика црква посвећена Вазнесењу Христовом, Светом Спасу. Од велике манастирске целине, која је у средњем веку изграђена, Црква Светог Спаса је, уз малу цркву Светог Петра и Павла, једина сачувана грађевина. На обнови ових двеју цркава највише се радило после сваког непријатељског удара, који су у Жичи, већ по њеном топографском положају, били чешћи него у случају других манастира, удаљенијих од путева и од света. Неопходност обнављања Вазнесењске цркве проистицала је из бројних функција које је она добила при самом настајању почетком 13. века. Поред основне религиозне функције и богослужбене намене, након што је Жича постала центар новостворене архиепископије, у централном жичком храму обављају се и државно-правни послови (крунисање владара и посвећивање архиепископа и игумана). Две бочне капеле, северна посвећена Св. Сави Јерусалимском и јужна посвећена Св. Стефану, указују на могућу намену Жиче да у њој буду сахрањени и њени ктитори. Између два светска рата пострадалој и оскрнављеној Жичи требало је вратити стари сјај из више разлога. Религиозни и национални значај Манастира Жиче истицали су многи црквени и државни представници укључени у његову обнову, а потреба миропомазања краља Александра Карађорђевића учинила је државу Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

117

Војислав Јањић (Краљево, 1890 – Београд, 1944) био је професор, публициста, политичар. Прва четири разреда основне школе завршио је у Жичи. Потом се са породицом преселио у Београд и завршио Богословију „Свети Сава” а студије на Теолошком факултету у Черновицама и Кијеву. Докторирао је у Кракову. Био је суплент и од 1919. професор на Београдској богословији. У Првом светском рату учествовао је као добровољац. Политичку каријеру започео је 1916. као аташе српског посланства у Ватикану. Био је члан Радикалне странке и њеног главног одбора. Неко време провео је у Енглеској радећи као професор Богословије у Кадстону и Оксфорду. Био је министар вера у Влади Николе Пашића (1923–1924). Основао је нову Радикалну социјалистичку странку, која се није дуго одржала. Био је посланик у Скупштини у владама Богољуба Јевтића и Милана Стојадиновића. Изабран је за председника Одбора Народне скупштине за проучавање Предлога Закона о конкордату између Свете столице и Краљевине Југославије. Почетком Другог светског рата придружио се четницима. Умро је у Београду. Писао је богословске књиге и расправе, сарађивао са многим богословским часописима. Од 1922. био је власник часописа Хришћански живот. Последњих година често је боравио у Манастиру Жичи.

Преглед ЦЕЖ 1937, бр. 11, стр. 26– 28.

24 Првом обновом после разарања Жиче 1813. године, предузетом 1856. настојањем владике ужичко-крушевачког Јанићија Нешковића, изглед централног жичког храма је умногоме измењен, те се ово обнављање не може сматрати рестаурацијом. Тада нису рестаурисани оштећени или уништени делови, већ су додавани нови, који су имали нове а не старе облике. Зидови су на много места изравнати, сводови су употпуњени, проваљене калоте засведене; срушена је проскомидија; пролаз за њу из олтара зазидан је. Црква је покривена лимом и кубета су добила нове облике попут кубета тадашњих барокних цркава, а нарочито велико кубе и завршетак куле. Првобитна црква је омалтерисана споља и бело окречена, док кула није била омалтерисана. Спољна припрата је свакако била само раскрчена од рушевина, али није поправљана нити покривана. Слободан М. Ненадовић, Рестаураторски радови на Жичи за последњих сто година, Београд 1956, стр. 29–37. 25

Исто, стр. 31–33.

26 Одобрен је кредит из буџета за 1939/1940. за даље радове на Жичи и израђен елаборат за планиране радове. АЈ Министарство грађевина КЈ 62–1493–226.

О првобитном изгледу Цркве Св. Спаса без спољне припрате и куле тешко је прецизно говорити углавном због тога што је тешко раздвојити радове настале првобитно почетком 13. века и оне у време архиепископа Данила II (1324–1337). М. Кашанин, Ђ. Бошковић, П. Мијовић, Жича, Београд 1969, стр. 60–67.

28 Слободан М. Ненадовић, нав. дело, стр. 32.

Писани извори говоре да је Жича имала катихумену одакле је Сава посматрао богослужење. Данас се претпоставља да би она могла бити на спрату спољне припрате. 29

Каснијим обновама Манастира Жиче после Другог светског рата тражено је ново решење за изглед спољне припрате и куле. 30

31 АЈ Министарство грађевина КСХС 62–1493–226.

АЈ Министарство грађевина КЈ 62– 1494–323. 32

једним од њених главних финансијера. Стручњаци за обнову били су мотивисани како историјским значајем Жиче, тако и потребом да неправилности свих претходних обнова током 19. века буду неутралисане новом квалитетном рестаурацијом.24 Рестаураторским радовима на Вазнесењској цркви у другој половини двадесетих и током тридесетих година 20. века били су обухваћени првобитни храм са западном припратом и двема бочним капелама сазиданим уз њене бочне стране и спољна припрата и кула.25 Са свих кубета су скинути кровни покривачи и њима је дата нова, мекана линија, која се прилагођава облику калоте. Тиме је нарочито добило у лепоти и своме првобитном изгледу велико кубе, које је ранији високи и широки калпак притискивао. Године 1939. са свих спољних површина скинут је бело окречени малтер и Жича је поново омалтерисана загаситоцрвеним малтером, и то у два слоја: доњи слој обичан, а горњи дебљи са додатком јаке црвене боје.26 При овој рестаурацији на Цркви Св. Спаса, без спољне припрате и куле, обновљена су одељења северно и јужно од апсиде (проскомидија и ђаконикон) која су постојала у средњем веку.27 Санација овог дела Цркве Св. Спаса подразумевала је уграђивање армиранобетонског ојачања на куполама и преко свих сводова. За главну цркву Жиче израђен је у дуборезу и нови олтарни иконостас, тромесечни рад познатог дуборесца Нестора Алексијевића. За тај иконостас набављена су и специјална кандила из Рима, која је манастиру даривао Војислав Јанић. За два бочна параклиса у главној цркви рађени су уметнички олтари у Битољу. Рестаурација на спољној припрати и кули била је таквог обима да је умногоме изменила њихов првобитни изглед.28 Ово је донекле и разумљиво јер нема довољно писаних података који би осветлили првобитно стање спољне припрате и куле.29 Рестаурација спољне припрате извршена је на тај начин што су подужни зидови изравнати, што је она пресведена крстастим сводовима по читавој површини и што је на њој подигнута двоводна кровна конструкција из које избија једно четворострано кубе. Подизање овог кубета је креативни допринос ре стауратора, јер о његовом некадашњем постојању и о његовом изгледу нема никаквих података. Каснијим рестаураторским радовима оно је уклоњено и данас не постоји на Вазнесењској цркви. И кула на западној страни у своме завршетку претрпела је велике измене. Изнад куле дато је мало кубе, а венац је израђен у стилу у коме је израђен и венац главног кубета, само са упрошћеним профилима. Овај завршетак је имао и четири камене розете, које својим моравским стилом не одговарају грађевини на којој су направљене. Такве две розете стављене су и на западну страну спољне припрате у округле отворе зида. Ни камени оквир изнад јужног улаза у спољну припрату, као ни два полукружна прозора на новом кубету изнад спољне припрате, нису најсрећније уклопљени у архитектуру Спасове цркве.30 Око западног улаза изграђен је велики камени портал који заузима читаву ширину куле, а исто тако и око улаза из спољне припрате у наос постављен је мермерни портал са два стуба и мозаиком у тимпанону. Унутрашње површине Спасове цркве са којих су пале фреске само су омалтерисане и обојене сивом бојом. У спољној припрати на свим површинама дат је нов живопис током друге половине 1939. године. Радови су одобрени у Министарству грађевина посебним елаборатом и поверени иконописцу Николи Мајендорфу, који је већ дуже радио у Манастиру Жичи.31 Под у целој Цркви Светог Спаса замењен је и поплочан мермерним плочама. Вековна пратиља Вазнесењске цркве од свог постанка у првој половини 14. века, Црква Светог Петра и Павла, мала је, једнобродна грађевина, с полукружном апсидом на источној страни незнатно дужом од наоса, засводена полуобличастим сводом. Смештена је источно од велике цркве Вазнесења. Ова мала црква била је порушена и накнадно обнављана, а њен оригинални део видљив је на фасадама, где део од великих блокова камена и опеке јасно одудара од познијег додатка изведеног комадићима седре. У првој фази обнове манастира из 1925. рађене су оправке и на малој цркви.32 У грађевинском дневнику и грађевинској књизи за вођење надзора 118

Анђелка Драгојловић

на рестаурацији Манастира Жиче забележени су радови на спољном изгледу цркве, препокривању и оправљању камениог прага, довратка и прозора. ЕПИСКОП НИКОЛАЈ И РАД НА ОБНОВИ МАНАСТИРА ЖИЧЕ Одлуком Светог синода од 22. јуна 1934. године, коју је у Сремским Карловцима потписао патријарх српски Варнава, за администратора упражњене Жичке епархије одређен је епископ oхридско-битољски Николај Велимировић.33 Ова вест примљена је са радошћу код свештенства и народа Жичке епархије. Долазак епископа Николаја за администратора Жичке епархије био је његов повратак својој првој епископској столици по примању епископског звања 1919.34 Први текстови написани у Прегледу по доношењу овакве одлуке сведоче о снази, вољи и одлучности да се са новим вођом предано ради на обнови Жичке епархије и да се Манастиру Жичи врати сјај средњовековног црквеног средишта. Августа 1934. године, сеобом епархијског средишта из Чачка, Манастир Жича постао је седиште Жичке епархије, док је у Краљево, у објекат Владичиног конака, у непосредној близини црквене порте, пресељена канцеларија жичког црквеног суда.35 Епископ Николај најчешће је и боравио у Владичином конаку у центру Краљева, данашњем Православном духовном центру, који носи његово име, ту је примао посете, обављао епархијске послове, али уз свакодневне одласке у Жичу. „Господина Николаја, једноставног и човечног, лако нађете у Краљеву. Он је увек стрпљив и наредан да вас прими у низу многих и важних посетилаца; готов је да вас саслуша, нешто вам лепо и каже, нешто што иде из вокације и чиме он постаје пријатељ ваше душе.”36 Прва годишња скупштина оба реда свештенства у новој резиденцији у Краљеву одржана новембра 1934. године, посећеношћу и узимањем учешћа у раду учесника, такође је била наговештај опсежних радова који ће се предузети у наредним годинама на духовном и материјалном плану. Епископ Николај је беседио: „Ако је у овој епархији зло, ја се не могу помирити. Мора бити добро, а ако је добро, ја желим да буде боље. Друго, сви морамо сагоревати од ревности. Ми морамо искупљивати дане добрим делима…”37 Kрајем 1934. године већ је било извесно да ће се у манстирском комплексу Жиче подићи нови, велелепни конак за потребе епископата. Грађење је било одобрено, лицитација свршена, а план и предрачун за градњу конака саставио је архитекта и професор Архитектонског и Филозофског факултета у Београду Александар Дероко.38 У фонду Министарства грађевина Архива Југославије није било података о овом конаку, што указује на то да држава није учествовала у финансирању у почетној фази његове изградње. На обнови постојећих конака радило се и раније, али је та обнова у раним двадесетим годинама 20. века изведена нехатно и рђаво. Комисија за чување и рестаурацију историјско-архитектонских споменика при Министарству вера, прегледањем Манастира Жиче ради припрема за миропомазање краља, дала је извештај, датован 24. маја 1924. године, о потреби обнове Манастира. У том извештају, чији садржај читамо из једног документа Министарства вера из августа следеће године, потписаног од стране министра вера Мише Трифуновића, помиње се између осталог да се конаци не одржавају у добром стању, чиме је сугерисана потреба даље обнове.39 Десет година касније почела је градња конака који и данас краси манастирски комплекс Жиче. Освећење камена темељца новог епископског конака извршио је охридско-битољски епископ Николај у својству администратора Жичке епархије 19. марта 1935. године. У освећени камен положена је повеља у којој је назначено да овај епископски конак подиже Православна епархија жичка прве године владавине Њ. в. краља Петра II у свенародној жалости за блаженопочившим краљем мучеником Александром Ујединитељем, у петој години патријарха Варнаве и у шестој години обнављања Жиче.40 Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

119

Гласник, бр. 18 и 19, 1934, стр. 283.

У епископски живот Српске православне цркве епископ Николај ушао је именовањем за епископа жичког, о чему је Архијерејски сабор једногласно одлучио на својој седници 24. марта 1919. Крајем следеће године премештен је на чело Охридске епископије под недовољно расветљеним околностима. 34

Преглед ЦЕЖ, бр. 8, 1934, стр. 195, 196. 35

36 Исидора Секулић, Наше духовно неимарство, Хришћанска мисао, бр. 7–8, 1940, стр. 67–70. 37

Преглед ЦЕЖ, бр. 11, 1934, стр. 316.

Александар Дероко (1894–1988), познати српски писац и архитекта; у време када му је поверена градња епископског конака у Манастиру Жичи, имао је значајне реализоване и започете пројекте: Храм Светог Саве у Београду заједно са Богданом Не сторовићем, неколико цркава, кућа пуковника Елезовића у Београду, споменик косовским јунацима на Косовом пољу и др. Такође је био члан Комисије за реконструкцију културно-историјских споменика, која је основана 1923. године на иницијативу Светог архијерејског сабора. 38

АЈ, Министарство грађевина КСХС, 62–1493–226. 39

Преглед ЦЕЖ, бр. 4, 1935, стр. 112. Радови на обнови Манастира Жиче, који су били у току, трајали су дуже од шест година.

Владика Николај и Александар Дероко (у средини) испред новоизграђеног епископског конака

41 Радмила Радић, нав. дело, стр. 122, 123. 42

Гласник, бр. 1, 1935, стр. 13.

Преглед ЦЕЖ, бр. 6, 1935, стр. 174.

Гласник, бр. 20–21, 1936, стр. 470. Само годину дана касније односи ће постати затегнути, а кулминираће у конкордатској кризи.

Тридесетих година 20. века у Краљевини Југославији посебно је негована већ постојећа идеологија светосављa као јединственог усмерења у српској богословској мисли и духовности. Светосавље је представљало православно хришћанство српског стила и искуства утемељено на лику и делу Светога Саве. У афирмацији светосавља највише су се истакли епископ Николај Велимировић и отац Јустин Поповић. Водећи српски теолози настојали су да ревитализују наслеђе Светога Саве, представљајући га као свеца и вођу српског народа. Централно место у теолошком концепту светосавља је нација, која је, пре свега, требало да омогући идеолошко место сусрета свим Србима расутим по разним деловима земље.41 Осим тога, светосавље је требало да послужи у отклањању јаза и супротности између Цркве и српске интелигенције, која се све више одвајала под утицајем западних филозофских и политичких модела размишљања. Година 1935. проглашена је светосавском.42 Обележавање седам стотина година од смрти Светога Саве пропраћено је низом манифестација међу православнима широм Краљевине Југославије. Била је то прилика да се светосавље учврсти. Обнова Манастира Жиче добила је посебно видно обележје у светосавској години градњом Цркве Светога Саве. Била је то мала црква подигнута на југозападној страни манастирског комплека, у близини главне цркве Светог Спаса. Црква посвећена Светом Сави није велика по пространству, али је архитектонски врло складна и у хармонији са осталим манастирским грађевинама. Део средства за подизање ове цркве одобрен је од Светог архијерејског синода СПЦ у износу од 100 000 динара43, а главни ктитор била је Марија Жутић. Доброчинство Марије Жутић, која ће ускоро узети монашки завет и остати да живи у Манастиру Жичи све до рата, свакако је најсветлији пример прикупљања средстава за обнову манастира добровољним давањима верника. Новоподигнута црква Светог Саве добила је 1936. године нов иконостас као дар председника Владе Милана Стојадиновића. Вест о овом даривању објавњена је у Гласнику, што је показатељ добрих односа између државних и црквених представника.44 Иконостас је израдио познати иконограф и живописац Иван Мељников из Битоља, а по инструкцијама самог владике Николаја. Одушевљени новинар Прегледа пише о савршеном складу колорита икона са бојом иконостаса, који је направљен од боровине. Црква Светог Саве, бела црква како је називана, подигнута је као завршетак велике народне трпезарије (благоваоница), чија 120

Анђелка Драгојловић

је градња такође започета у светосавској години. Обе грађевине живописане су фрескама руског уметника барона Николе Мајендорфа. Унутрашњост Цркве Светог Саве живописана је фрескама које представљају живот Исуса Хри ста од рођења до васкрсења, док је у великој народној трпезарији фреско-сликан живот Светог Саве. Осим оригиналношћу свога уметничког израза, руски емигрант Никола Мајендорф дао је Цркви Светог Саве у Манастиру Жичи посебан печат израдом фреске још неканонизованог руског цара Николаја II Романова. Фреска је свакако настала у договору са епископом Николајем, чијим благословом је Мајендорф и боравио у Жичи. Тако је руска царска породица добила свој духовни дом у Манастиру Жичи још тридесетих година 20. века благодарећи епископу Николају Велимировићу. Године интензивне обнове Манастира Жиче пред Други светски рат обележене су биле како примицањем рата споља тако и несређеним унутрашњим проблемима у Краљевини Југославији. У условима нерешених међунационалних односа, који су изазивали сталне расправе о карактеру државног уређења, као и постојање тешких социјално-економских питања, политичке кризе су биле честе, а једну од најтежих политичких криза изазвало је конкордатско питање.45 Противници конкордата били су многобројни. Међу њима треба разликовати опозицију према Милану Стојадиновићу, у парламенту и у јавности, која је настојала да конкордатско питање искористи као израз нерасположења и притиска према Влади и противнике конкордата, који су бринули за интересе СПЦ и сматрали конкордат изразито црквеним питањем. Изгледа да јединство у погледу начина на који треба деловати против конкордата није постојало ни у Српској православној цркви. Непомирљиво становиште заузео је епископ Николај, нарочито од половине јула 1937, када конкордатска криза достиже врхунац са крвавом литијом, усвајањем конкордата у Скупштини и смрћу патријарха Варнаве. Епископ Николај предводио је део свештенства који је сматрао да су интереси СПЦ и даље угрожени и да борбу између Цркве и државе треба наставити чак и после повлачења конкордатског питања са скупштинског дневног реда и стварања услова за нормализацију односа између Цркве и државе.46 Странице црквене периодике оног времена, у првом реду Жичког благовесника и Гласника, не говоре директно о кризи у самом врху Српске православне цркве. Ипак, да затегнутост у односима постоји, сведочи сразмерно мали број текстова у Гласнику који се односе на деловање епископа Николаја. На страницама Гласника предвиђеним за вести из свих епархија готово да се не помиње стање у Жичкој епархији. Другим речима, знатно је већи број текстова који се односе на рад епископа Николаја и догађаје у Жичкој епархији пре краја 1937. и почетка 1938. године у односу на период после. А активност епископа Николаја није изостала, напротив, врло се ревносно радило на свим започетим пословима и на отпочињању нових на територији целе Епархије жичке. Из поднесених реферата и извештаја са редовне годишње скупштине свештенства Епархије жичке види се да се на свим странама ради, зида и подиже, и да воља за рад не малаксава него напротив поставља себи нове задатке.47 О радовима у Манастиру Жичи у ово време писала је Исидора Секулић у Хришћанској мисли објављеној пред Видовдан 1939. године: „Главни, масивни улаз у манастир стварно је део старе куле. Пред тим улазом дочекало нас је нешто пријатно и весело: многоструко ударање чекића о камен. Разабирали су се ударци великих чекића у велике коцке; па пажљива, размакнута одбијања клесачких справа; па ситно прикуцавање малих чекића по некој загонетној површини, као кад копита шарају по старинским авлијама калдр мисаним облим речним шљунком. Док смо пролазили кроз сведену капију под негдашњом куполом, одјек од оног рада, ручног рада, не машинског, пребаци нас некуда у старину нашу, у времена мајстора и сараора, у времена кад су нам владари и архипастири градили манастире и утврђења рукама и душама. Кад униђо смо у унутрашњост манастира, збиља пуног каменог материјала, људи чуче над Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

121

Краљевина Србија потписала је конкордат са Ватиканом 24. јуна 1914. године, четири дана пре Сарајевског атентата. Сви уговори Ватикана са државама којима је до конференције у Версају припадала територија Краљевине Југославије, стављени су ван снаге одлуком од 21. новембра 1921. У мају 1925. почели су преговори (у њима учествује и др Воја Јањић), али су убрзо прекинути због отпора одредби која је омогућавала употребу старословенског језика у католичким црквама. Прекинути преговори су настављени 1933. на лични захтев краља Александра и завршени 1935, када је нацрт конкордата потписан у Риму. Смена Владе Богољуба Јевтића одложила је ратификацију конкодрата у Народној скупштини и Сенату, па је конкордатско питање стављено на дневни ред скупштинског заседања новембра 1936. у време Владе Милана Стојадиновића. Радмила Радић, нав. дело, стр. 156–161. 45

46 У раду Сабора за избор патријарха, чији је кандидат и сам био, епи скоп Николај није учествовао. Своје неслагање са политиком помирења Цркве и државе, епископ Николај је исказивао одбијањем да присуствује црквеним саборима и тражењем да му се уважи оставка на активно учешће у Светом архијерејском сабору. Оставка му није уважена уз образложење да чланство у Сабору није ни служба, ни положај, него дужност коју налаже архијерејска служба. Исто, стр. 186–214.

Преглед ЦЕЖ, бр. 6–7, 1938, стр. 53–60.

48 Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, Хришћанска мисао, бр. 5, 1939, стр. 67–70. 49 Архимандрит Јован Радосављевић, Живот и страдање Жиче и Студенице пред рат, под окупацијом и после рата (1939–1940), Нови Сад 2003, стр. 85, 86. 50 Прве странице три броја Жичког благовесника објављена у другој половини 1938. године доносе фотографије обновљене Жиче. 51 Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, стр. 67–70. 52 Жички благовесник, бр. 9, 1940, стр. 24. 53 Жички благовесник, бр. 9, 1940, стр. 25, 26. 54 „Ако си прави Србин мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада учинио за душу своју, и пожури да учиниш што највише можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандило у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.” Ове речи епископа Николаја штампане су у Мисионару, јули, август 1937, стр. 217. 55

АЈ Министарство КЈ 62–1494–323.

послом, руке измахују. Оно ситно куцкање, то су предрадови за мозаичко поплочавање целог простора пред улазом у цркву. Жича се сва обновља, сва расте. Она је сада много другачија и за онога ко је само четири, пет година није видео. Нека буде споменуто да је наша последња посета била у лето оне године када ће погинути блажене успомене Краљ Александар…”48 У лето 1938. из Лелића, родног села епископа Николаја, у Манастир Жичу стигао је будући архимандрит Јован Радосављевић, тада једанаестогодишњи дечак Милисав. Био је сведок сталних радова у манастиру, који, како казује у својој књизи Живот и страдање Жиче и Студенице пред рат, под окупацијом и после рата (1939–1945), нису престајали до пролећа 1941. године.49 Грађевине чије је подизање почело у светосавској години, Црква Светог Саве и народна трпезарија, успешно су привођене крају, тако да је њихово освећење извршено 15. августа 1938. године на дан славе Манастира Жиче, Светог архиђакона Стефана.50 Тада је у Жичи одржан и велики народни православни годишњи сабор богомољаца, чије је окупљање показатељ духовне обнове Манастира Жиче. С јужне стране цркве стоји обновљена Црква Св. Саве, „још један олтар и амвон за проповеди који ће неговати велику традицију нашег краљевића-монаха, велику традицију некадашње тесне везе између владара, народа и манастира”. Подизањем народне трпезарије или благоваонице учвршћено је народно сабириште у Жичи да оживе речи да је „Жича као добар човек и домаћин, питома и отворена”.51 Извори говоре да је у средњем веку у манастирском комплексу Жиче постојала трпезарија, али се не може са сигурношћу рећи на ком месту па с тим у вези ни да ли је нова трпезарија подигнута на зидинама старе, средњовековне. Нова грађевина у жичком манастирском комплексу била је и богојављенска купјел (агијазма), засведен камени павиљон на стубовима, предвиђен за водо освећење. Подигнут је на југоисточној страни Цркве Светог Спаса, на месту на коме се налази и данас. Стара звонара у кули над улазном капијом показала се непрактичном, јер се звук звона једва чуо и у самом манастиру. Одлучено је да се са старе звонаре скине дрвена кровна конструкција и озида нова капела. Тако је улазна кула претворена у свом горњем делу у црквицу посвећену Светом Јовану Крститељу, чиме је манастир добио још један олтар. Намера епископа Николаја била је да се у Жичи створи дванаест олтара као симбол дванаест Христових апостола, како би се могло служити даноноћно богослужење, тако да кад се у једној цркви завршава, света литургија почиње у другој.52 Храм Светог Јована Крститеља освећен је 23. септембра 1940. године. Овај жички олтар подигнут је вољом и новцем који су били дар угледне краљевачке породице Буњак. Ктитори, браћа Светозар и Петар Буњак, у току 1939. године отишли су у Жичу и епископу Николају изјавили да желе учинити неку већу помоћ Жичи са своје стране. Жички владика им је предложио да подигну храм који ће бити посвећен Светом Јовану, њиховој крсној слави. Браћа су то усвојила, приступило се раду и храм је довршен следећег лета (1940). Старији брат није дочекао завршетак овог срећног подухвата. Освећењу храма, поред владике Николаја, присуствовао је архиепископ Тихон, свештенство и велики број света, нарочито Краљевчана, јер је кућа Буњака уживала велики углед, не због великог богатства колико због патријархалног живота и реда.53 Епископ Николај одржао је пригодну беседу о задужбинарству и задужбинарима.54 На позив старешинства манастира, априла 1940. у Манастир Жичу отпутовао је архитекта Момир Коруновић са задатком да одреди место где ће се градити нова звонара и да дâ упутства за даљи рад на обнови.55 У Архитектонском одељењу Министарства грђевина одобрен је елаборат за грађење звонаре, а управа манастира обавезана је да плати дневнице и путне трошкове архитекти Коруновићу, као и да обезбеди део средстава за финансирање овог пројекта. Одлучено је да се нова велика звонара зида на источном улазу у манастирски комплекс. До почетка рата од ње су озидани само темељи и приземље. 122

Анђелка Драгојловић

Црква Светог Спаса и агијазма коју је подигао епископ Николај 1940.

У главном дворишту, лево од улаза са источне стране, направљена је ниска ограда са капелицом на средини. Јединственост ове капеле је у постојању, у камену урезаних, сто шајкача које представљају споменик српској војсци и ратницима који су положили своје животе у минулим ратовима. Манастирску порту употпунили су делом нови делом поправљени конаци за становање. У продужетку новог епископског конака, са северне стране Вазнесењске цркве, обновљен је конак за госте, а испод њега до спољне ограде подигнут је дугачак конак са ћелијама за монахе. На улазним вратима монашког конака подигнута је црквица у спомен на Стеву Веселиновића, ректора Богословије у Београду и његовог брата Јанка, књижевника. „Монашки конак је ониска, дуга, старинска али оправљена зграда, у којој су на спрату ћелије. Конак за госте и стару зграду са монашким ћелијама везује складна тераса која отвара широк поглед на даљину.”56 У својим сећањима на живот у Жичи пред Други светски рат, тада искушеник, архимандрит Јован Радосављевић, описујући манастирске конаке помиње обновљени конак за госте, као и стари конак из доба Карађорђа који је обновио владика Јања.57 После Другог светског рата ови конаци нису обнављани.58 Све ове зграде подигнуте око главне цркве и мале цркве Светог Петра и Павла (Црква Светог Саве и народна трпезарија са јужне стране, епископски, монашки и конак за госте са северне стране, камени богојављенски трем на југоисточној страни, започета нова звонара на источној страни и нови жички олтар над улазном капијом на западној страни) налазиле су се по ивици дворишта и затварале га, а делови који нису били затворени, заграђени су потпорним каменим оградним зидовима, јер је терен око Жиче са мањим стрминама. Изван овог круга на источној страни налазило се економско двориште, које је било ограђено каменим зидом високим око 3 м. Уз њега су биле прислоњене економске зграде.59 Са овим новим објектима у манастирском дворишту, Жича је нарочито на западној страни, односно Црква Светог Спаса, била доста притешњена, тако да се није одмах после улаза могла сва сагледати. Она, чини се, никада па ни данас није имала много ваздуха око себе јер је и у средњем веку била пригушена зградама.60 Близу главног улаза у манастир и данас стоји споменик патријарху Варнави, чија је израда завршена августа 1938. године. „Управо тога лета, 1938. журно су мајстори клесали бели мермер за велики крстасти, са продуженим постољем и чесмом, споменик Патријарху Варнави, да би до Крстовдана био готов.”61 Намера о Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

123

56 Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, стр. 68.

Настојањем владике ужичко-крушевачког Јанићија Нешковића, 1856. године предузета је обнова Манастира Жиче пострадалог 1813. године. Поред радова на централном жичком храму, који се не могу сматрати рестаурацијом, обновљени су конаци које је подигао Карађорђе у мирно време Првог српског устанка.

„Сада када ово пишем, после рата, нема ништа од грађевина на том делу порте, све је порушено и заравњено, па засађено украсним младим борјем.” Архимандрит Јован Радосављевић, нав. дело, стр. 19. 58

59 Слободан М. Ненадић, нав. дело, стр. 35, 36.

О томе нарочито сведочи велика близина улазне куле до куле на западној страни цркве. 60

Архимандрит Јован Радосављевић, нав. дело, стр. 20. 61

62 Преглед ЦЕЖ, бр. 11, 1937, стр. 1, 2. У Жичкој епархији су, поред спомен -чесме у Манастиру Жичи, подигнуте и две цркве као спомен-обележја преминулом патријарху Варнави (у Бумбаревом Брду и Вареву). 63 Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, стр. 69. 64

Исто, стр. 70.

Сабор Народних Хришћанских Заједница у манастиру Жичи, Гласник, бр. 28–29, 1936, стр. 651.

66 Као охридски и, након арондације Охридско-битољске епархије у једну епархију 1930. године, охридско-битољски епископ, Николај Велимировић је много урадио на поправци и обнови цркава и манастира у својој епархији; у родном селу Лелићу, у Шабачкој епархији подигао је са својим оцем цркву (данас манастир) Лелић; као жички епископ, поред радова на Жичи, владика Николај је много урадио на оживљавању манастира у Овчарско-кабларској клисури, Српској Светој Гори. 67 Бројно стање братства сачињено је према списку који је дат у књизи архимандрита Јована Радосављевића; Јован Радосављевић, нав. дело, стр. 31–60. 68

Мисионар, бр. 9–10, 1940, стр. 10, 11.

Јован Радосављевић, нав. дело, стр. 91. 69

70 Преглед ЦЕЖ, бр. 12, 1934, стр. 361, 362. 71 Архимандрит Јован Радосављевић, нав. дело, стр. 92.

Сава Дечанац (1831–1913) био је жички епископ од 1889. до своје смрти. Замонашио се у Манастиру Дечани, где је стекао и основно образовање. Завршио је Кијевску духовну академију. Радио је као ректор Призренске богословије. Био је активни учесник српско-турског рата 1876–1878. Привремено је сахрањен у Манастиру Жичи.

Гласник, бр. 18–19, јули 1936, стр. 391.

74 Валеријан Бошњаковић (1878– 1917) био је монах, књижевник и песник. Рођен је и умро у Краљеву. Још у основној школи показао је склоност ка духовном и монашком живот. По завршеној Гимназији и Богословији у Београду, он завршава и Кијевску духовну академију. Замонашио се 1904.

подизању овог споменика објављена је у Прегледу за новембар 1937. године. Иста кнуто је да је при Црквеном суду жичком образован одбор за подизање споменика и да је израђен план, а позвани су и верници да прилозима учествују у подизању овог споменика.62 Споменик је израђен од мермера добављеног из Студенице. „И ми смо се после хладне јутарње кише, огрејали на сунцу крај патријархове чесме. И тако огрејани кренули смо стазицом благог успона на брежуљчић, и зараван по њему.”63 Зараван коју описује И. Секулић монашко је гробље на коме је подигнут још један жички олтар, Црква Светог Николе, озидана над неколико костурница које су откривене случајно. Темељи спомен-цркве на монашком гробљу у Жичи, коју је подигао народни посланик и министар у пензији Војислав Јањић, освећени су током 1937. године. Посмртни остаци Војислава Јањића и чланова његове породице премештени су деведесетих година 20. века из Београда на монашко гробље у Жичи, у близину Цркве Светог Николе. „Црквица је необично складна. Са три стране је око ње трем у стилу охридских цркава, низак, у кратким стубићима, доста дубок, интимно склониште од сунца и невремена за људе и птице.”64 У близини овог жичког олтара била је монашка ћелија за монаха који се старао о молитви и служби за мртве. Измењена физиономија Манастира Жиче била је очигледна у годинама пре избијања Другог светског рата. Тако су се обистинила обећања владике Николаја дата на сабору богомољаца у Манастиру Жичи октобра 1936. године: „Са овог места ја изражавам захвалност свима онима који дадоше прилог за обнову Жиче. Наш рад је на обнови Жиче само почетак. После две године ви нећете више познати Жичу. Оваквим прилозима оправљене су многе светиње, а Жича напослетку. Њу ћемо обновити да засија бар половином онога сјаја, када је Свети Сава стајао на овом месту где стојим сада ја.”65 ЖИВОТ И РАД У МАНАСТИРУ ЖИЧИ Друга половина тридесетих година двадесетог века протекла је у сталним напорима и радовима на обнови цркава и манастира у Жичкој епархији. Носилац ове обнове, епископ Николај, с правом је добио епитет обновитељ.66 Обнова Манастира Жиче није представљала само промену његове физиономије, сасвим уочљиву у годинама пред рат, већ се односила на свеобухватнију измену живота и рада у њему. До доласка владике Николаја за администратора, а потом и изабраног епископа Жичке епархије, Жича је била један од најнеугледнијих манастира у епархији. Иако је манастир био део државног пројекта за обнову православних цркава и манастира у Краљевини Југославији, радови су споро напредовали. Манастир је био запуштен у сваком погледу, без конака, без уређене и разгранате економије, без братства. Био је редак калуђер који је хтео да прими Жичу на управу. Чини се да су братство чинила само двојица монаха, Серафим Балтић, бивши дугогодишњи старешина Манастира Студенице, и његов пратилац игуман Симеон Дугалић. Жичко братство се вишеструко повећало доласком епископа Николаја и његовом решеношћу да Манастир Жичу учини центром, не само Жичке епархије, већ Српства уопште. Тако је у годинама од 1938. до пред рат у манастиру био 41 монах, међу њима и три монахиње, била су 22 искушеника и било је 6 радника и послуге.67 У беседи изговореној на последњем предратном сабору богомољаца одржаном у Манастиру Жичи на Малу Госпојину 1940. године, владика Николај је поменуо двадесет жичких монаха који чине велике духовне напоре за спасење народа, даноноћно се моле по типику Светога Саве, строго држе прописе о посту, чистоти, послушности и труду.68 Оба податка, иако различита, сведоче о обновљеном манастирском братству. Очито је постојало двадесетак сталних монаха у манастиру, док су остали повремено живели у Жичи. Манастир је 124

Анђелка Драгојловић

био мушки, са понеком женом, која је као искушеница или монахиња ту живела. Обнављање монаштва по српским готово опустелим манастирима било је позитиван разултат ширења богомољачког покрета, чији су се чланови одлучивали за монашки живот. Редовне литургије, са тенденцијом да на планираних дванаест жичких олтара буду непрекидне, и учешће епископа Николаја у њима, учинили су манастир отвореним за вернике. Од оснивања, основна функција Жиче била је религиозне природе, на чему се инсистирало и у данима њене поновне обнове тридесетих година двадесетог века. Обележавани су празници уз поштовање народних обичаја које је епископ нарочито волео. „Све божићне и друге празнике и обичаје, почев од бадњака, сламе и чеснице, празновали смо и спроводили готово као у сваком православном српском дому. Владика је поштовао и волео народне обичаје, и мислим да нема зграде која је под његовим надзором направљена, а да није имала камин-оџак и огњиште.”69 Своју славу Светог Николу прославио је епископ Николај први пут у Манастиру Жичи 1934. године. Ово је била новина јер је прошло и читавих сто година од како ниједан жички епископ није славио своју славу у Манастиру Жичи. Овај поступак епископа Николаја оставио је најпријатнији утисак код народа Жичке епархије. Слава је изведена по старом српском обичају и за трпезом су служени гости који су преко целог дана пристизали у манастир.70 Тако је било и наредних година. Архимандрит Јован Радосављевић сећао се да је о Никољдану епископ Николај до један сат поподне примао госте у епископији у Краљеву, а онда би дошао у Жичу, где га је у монашкој трпезарији чекао на постављеној трпези други славски колач, свеће и кољиво. Владика је препоручивао и осталим жичким монасима да славе своју крсну славу у манастиру.71 Манастирске славе биле су такође прилика да верници узму учешћа у литургијском слављу и чују проповед епископа Николаја и његових гостију. Гости су му најчешће били далматински епископ др Иринеј Ђорђевић, браничевски др Венјамин и други. Манастир Жича има више храмова и сваки има своју славу, што значи да се у току године славило и по неколико пута. Главна жичка слава је Спасовдан или Вазнесење Христово, које слави централни, саборни жички храм, Црква Св. Спаса. На Светог архиђакона Стефана слави јужни параклис саборног храма. Слава Светог Саве обележава са у новоподигнутој белој цркви, посвећеној једном од оснивача Манастира Жиче. Мноштво света окупило се у Манастиру Жичи и приликом преношења посмртних остатака жичког епископа Саве Дечанца уочи Видовдана 1936. године.72 Његову тестаментом изражену жељу да почива у Манастиру Високи Дечани, у којем је и замонашен, прегао је да испуни један од његових настављача на жичком трону, епископ Николај.73 Монах и песник Валеријан Бошњаковић, знаменити Краљевчанин, такође је нашао своје жељено место почивања на монашком гробљу у Манастиру Жичи.74 Пренос његових посмртних остатака са краљевачког на монашко гробље извршен је априла 1937. године, на тромесечном сабору братства Жичке епархије уз присуство великог броја суграђана и гостију са стране.75 То је била прилика да се оживи дело овог даровитог и образованог, а мало познатог српског песника. Присутне је обрадовао и говор епископа Николаја: „Жича није сама. И кад ниједно људско биће у њој не видим, она није празна. Њу настањују бесмртни духови предака наших; она је збориште великана српских, и државних и моралних…”76 Поводом преноса посмртних остатака монаха песника Валеријана у оквиру Жичке јеванђељске делатности штампана је и збирка његових песама. „Жича има модерну библиотеку и штампарију.”77 Заслуге за покретање и једне и друге припадају епископу Николају, који је настојао да од Жиче створи велики верски и просветни центар. Библиотека је била смештена у приземљу обновљеног конака за госте, доступна и гостима манастира и манастирским монасима ради Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

125

Црква Светог Саве Епископски конак Спомен-чесма патријарху Варнави, 1938. године

Предавао је у Гимназији у Врању. Био је смирени монах, врсног ума, карактера и побожности. За свог кратког живота написао је велики број песама, али је мали број објављен и то углавном по часописима. 75

Гласник, бр. 7–8, 1937, стр. 258.

Мисионар, април 1937, стр. 119.

77 Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, стр. 67.

Исто, стр. 69.

79 Јаков Арсовић рођен је 1894. године у Равној Гори, општина Кушићи код Ивањице. Основно и средње образовање стекао је у земљи, а на Сорбони је стекао докторат из филозофије. У току студија и касније до свог духовног преобраћања и првих контаката са богомољцима и владиком Николајем, др Арсовић је био отмен господин, атеиста, а једно време је радио у југословенској амбасади у Паризу. Дипломатску службу напустио је након што је присуствовао једном скупу богомољаца у Врњачкој Бањи, где се случајно затекао на одмору. Слушајући тада богомољачке представнике, често обичне сељаке без много школе, и у непосредном контакту са епископом Николајем, др Арсовић се одлучио на потпуну промену живота. Кратко је боравио у Охриду и Битољу код епископа Николаја, а са његовим коначним избором за епископа жичког, Радоје Арсовић долази у Манастир Жичу. 80 Мисионар је у истом духу, само у нешто другачијем руху, наставак Мисионарских писама, која су, на иницијативу владике Николаја, тада епископа охридског, излазила у месечним свескама формата мање осмине од 1932. до 1934. сваке године по сто писама, тако да их је свега изашло 300 – на преко 600 страна. Поједина Мисионарска писма више пута су прештампавана и била су међу најчитанијим у црквеној штампи. Бранко Цисарж, Црквена штампа између два светска рата, Српска православна црква 1920–1970, Београд 1971, стр. 151. 81

Исто, стр. 151.

Исто, стр. 141.

83 Претходна реч, Преглед ЦЕЖ, бр. 1, 1919, стр. 2, 3. 84

Преглед ЦЕЖ, бр. 11, 1936, стр. 23

Јаков Арсовић, Жичка јеванђељска акција, Мисионар, август 1936, стр. 170.

њиховог духовног изграђивања. Основу библиотеке чинила је лична библиотека епископа Николаја из студентских дана и из иностранства, која се до оснивања библиотеке у Манастиру Жичи налазила у Манастиру Каленићу. Употпуњена је књигама које су биле поклон Геце Кона, познатог књижара и издавача из Београда. Штампарија је била смештена у приземљу новоподигнутог монашког конака. „Ово није илузија и реч, већ стварна скромна штампарија с намештајем, и која ради.”78 Главни уредник жичке штампарије био је искушеник Радоје Арсовић, од 1939. године монах Јаков.79 Својим уређивачким радом др Арсовић се истакао и пре доласка у Манастир Жичу, док је још боравио у Битољу, где је током 1935. године уређивао лист Мисионар.80 Изашло је свега дванаест свезака Мисионара, јер се почетком 1936. године фузионисао са Православном хришћанском заједницом у Крагујевцу и наставио да излази као Мисионар – Орган Савеза православног братстава хришћанске заједнице све до Другог светског рата.81 Радоје Арсовић био је одговорни уредник Мисионара од октобра 1936. до априла 1938. године. Мала жичка штампарија била је са ручним и ножним покретањем. У почетку је др Арсовић све сам радио, уз незнатну помоћ монаха Тихона Ђурића, а касније долази из Хришћанске заједнице у Крагујевцу Драгољуб Зарић, као стручни слогословач, који ће остати и замонашити се у Жичи. Арсовићу и њему биће стални помоћник искушеник Живорад Васић, који ће се брзо показати даровитим штампарским радником и врсним помоћником. Остали из жичког братства помагали су по потреби. Манастирска штампарија дала је велики допринос развоју црквене периодике, посебно оне која није излазила редовно. Међуратни период обележила је појава великог броја црквених часописа и новина са дужим или краћим континуитетом у излажењу. Иницијатива за покретање црквених часописа није долазила из центра, будући да се на остваривању црквеног јединства напоредо радило, већ се рађала и остваривала на самом терену широм целе теритиорије Српске православне цркве.82 Тако је Епархија жичка одмах после рата у августу 1919. године, међу првима, покренула лист Преглед цркве Епархије жичке, од почетка 1938. Жички благовесник. Осим полуслужбених вести, лист је објављивао написе свештеника и других „пријатеља цркве” који су третирали актуелна питања из домена религије, просвете, морала, „живота нашег народа и свештенства, пољопривреде и хигијене, као и све оно што ће бити поучно и корисно за народ”. Покретачи су замислили да би лист требало да буде својеврсна „спона која ће нас духовно јаче везати и покретати на што активнију делатност на верско-моралном пољу у нашем народу и тргнути нас од песимизма у који су многи запали услед корумптивних последица дугогодишњег ратовања”.83 Преглед цркве Епархије жичке био је читан и ван граница Жичке епархије, а квалитетом својих текстова неслужбене природе, посебно оних изашлих из пера епископа Николаја Велимировића, уврстио се међу најугледније црквене часописе. И поред постојања овог развијеног вида издавачке делатности, у годинама интензивне обнове Манастира Жиче, а са доласком епископа Николаја на чело Жичке епархије, покренут је још један облик издаваштва – Жичка јеванђељска делатност. Договор о прихватању свеобухватне Жичке јеванђељске акције, која подразумева како писану тако и живу реч, постигнут је на редовној годишњој скупштини оба реда свештенства Жичке епархије, одржаној јула 1936. године у Краљеву.84 Манастир Жича постао је „мала, православна станица”, „ново средиште црквене просвете”.85 У почетку Жичка јеванђељска акција била је ограничена на издавање нарочитих листића који су даровани народу бесплатно да би постепено проширила обим рада. У оквиру Жичке јеванђељске делатности настала су црквена дела различитог облика и формата, која су излазила повремено. Она су штампана у манастирској штампарији под уредништвом др Јакова Арсовића и чини се да је значај манастирске штампарије управо у њиховом објављивању. Недеља православља за 1939. и 1940. годину и Слава православља за 126

Анђелка Драгојловић

1940. чине материјал штампан поводом Недеље православља, којом се сваке године обележавала прва недеља часног поста. Света Жича (1937), Житије оца Рафаила, игумана Хиландара (1937), Песме монаха Валеријана (1937), Жички венац за омладину (1937), Најкраћи молитвеник (1939), Опште васкрсење за 1939. годину, Писмо манастира Жиче (1939–1940), Жичка ризница за омладину (1940), Најмањи молитвеник (1937), само су неке од преко тридесет публикација насталих у манастирској штампарији. Обим рада Жичке јеванђељске акције превазилазио је капацитете мале жичке штампарије па су нека издања штампана и другде, најчешће у штампарији Чеде Милошевића, познатог краљевачког штампара. Дела штампана у оквиру Жичке јеванђељске делатности била су врло популарна. Понекад су то биле праве верске читанке са пробраним духовним штивом, понекад практична упутства како се треба понашати у цркви, како треба постити и сл. Један вид црквене периодичне штампе су и „библиотеке”, које су издавали поједини црквени часописи и које су излазиле повремено у већим или мањим свескама. Циљ издавања „библиотека” био је да се црквена књига што више популарише и учини приступачнијом свим слојевима верних.86 Жичка епархија је и у настанку „библиотека” предњачила у односу на остале епархије. Тако се већ у 1919. години, напоредо са часописом Преглед цркве Епархије жичке, јавила жичка библиотека Свети Лазар, у којој су издаване верске књижице и у наредним годинама све до почетка Другог светског рата. Године 1940. жичка библиотека Свети Лазар штампала је као 36. књигу две посланице владике Николаја, „Порука омладини”, које су у Жичком благовеснику препоручиване као обавезна лектира за младе.87 Издавачку делатност у оквиру Жичке јеванђељске акције употпунили су календари. Колекције календара спадају у периодичну штампу која је дуже или краће излазила у свим већим градовима и верским центрима.88 Уз такве календаре је ишла увек нека врста верске читанке са пробраним и пригодним штивом. За 1937. годину штампан је чисто православни календар на меком картону, који се пресавија и носи у џепу, са неколико поука. Назначена је цена и дата информација о могућности наручивања у Манастиру Жичи.89 Жичка јеванђељска делат– ност предано је радила током 1939. године, тако да су за наредну годину из штампе, између осталог, изашли „Календар Свети Лазар” и календар Манастира Жиче „Задужбина” за посетиоце манастира.90 Материјално и духовно обновљен Манастир Жича постао је место честих посета, како званичних представника Краљевине Југославије тако и обичног света. „Нема дана ни часа када појединци или групе не дођу у Св. Жичу. Многи желе и жељу у дело приводе да у Свету Жичу дођу и узнесу молитве Богу великоме и оним светитељима који Жичу основаше и у њој се Богу молише, као и да виде, свету десницу целивају, благослов испросе и речи чују Жичког Владике. Долазе млади, долазе и стари; долазе прости, долазе и учени; долазе православни, навраћају и неправославни, и празником и радним даном.”91 Већ је поменута посета најзнаменитије политичке личности међу Србима у другој половини тридесетих година двадесетог века, председника Владе Милана Стојадиновића, јула 1936. године. Том приликом је манастир дариван новим иконостасом за Цркву Светог Саве, која је била у изградњи.92 Председник Владе је обећао финансијску помоћ за подизање новог конака за монахе јер је планирано повећање жичког братства. Помоћ је стигла већ следеће 1937. године, када се држава поново укључила у обнову манастира издвајањем средстава из буџета. После уклањања Милана Стојадиновића са чела Владе током 1939. године, нови председник Владе Драгиша Цветковић такође је посетио Манастир Жичу. Посете Жичи биле су прилике за сусрет са епископом Николајем, чији је углед и утицај у српском народу био велики. Жичу је октобра 1939. и још једном током 1940. године посетио и престолонаследник Петар II. Епископа Николаја Велимировића, кога је познавао и са којим је више пута разговарао, Милан Јовановић Стоимировић описује као најмоћнију личност коју је срео. Красиле су га првокласна интелигенција, интелектуална радозналост, Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

127

86 Бранко Цисарж, Црквена штампа између два светска рата, стр. 156, 157. 87 Жички благовесник, бр. 2, 1940, последња страна часописа. 88 Бранко Цисарж, Црквена штампа између два светска рата, стр. 156.

Мисионар, фебруар 1937, последња страна.

90 Жички благовесник, бр. 1, 1940, стр. 31. 91 Жички благовесник, бр. 5, 1940, стр. 27, 28. 92

Преглед ЦЕЖ, бр. 6, 1935, стр. 174.

Престолонаследник Петар II у посети Манастиру Жичи 1940. године

93 Милан Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима, Нови Сад 1998, стр. 15–17.

Ђорђе Јанић, Хаџија вечности, Београд 1994, стр. 204, 205. На факултету у Берну Николај Велимировић је докторирао са темом „Вера апостола у васкрсење Христово као основна догма апостолске цркве”, а другу докторску тезу „Филозофија Берклија”, пријављену на Оксфорду, одбранио је у Женеви. Појава др Николаја Велимировића, са његовим необичним беседама и писаним радовима, изазвала је критике па и отворено непријатељство епископа српске цркве који су тражили да Николај Велимировић настави школовање у Русији. Тако је у завршној фази свог интелектуалног развоја Николај Велимировић, двоструки докторант, провео кратко време и у петроградској академији.

95 Милан Јовановић Стоимировић, нав. дело, стр. 30. 96 Драгољуб Јовановић, Људи, људи, l, Београд 1973, стр. 165. 97 Жички благовесник, бр. 5, 1939, стр. 159.

феноменално памћење и снажна вера због чега је „остављао утисак човека који није изашао из нашег времена, него из доба апостолске епохе”.93 Тематика и начин беседништва владике Николаја учинили су његове проповеди прворазредним духовним и културним догађајем у Манастиру Жичи. Несвакидашње је било ангажовање епископа Николаја на проповедништву (апостолату). Његове су проповеди, за разлику од стандардних проповеди које су говорили српски свештеници обично као допуну катехизације о верским празницима, биле окренуте у подједнакој мери и проблемима теологије и свакодневним проблемима заједнице пред којом је проповед говорена. Проповеди епископа Николаја биле су и позив верницима да се укључе у живот Цркве, да престану са улогом пасивног посматрача и корисника и да постану активни делатељи. Оригиналност у проповедништву била је последица духовног развоја и школовања на Западу, на старокатоличком универзитету у Берну и потом на Оксфорду. Тако је први период његовог духовног развоја био, за разлику од школовања других знаменитих српских теолога, удаљен од матичне струје српске богословске мисли – руске православне теологије и њених школских центара у Москви, Кијеву и Черновицама. Такође је био удаљен и од грчке православне мисли, како оне која је гајена у Цариграду (Халка), тако и оне у Атини.94 Стоимировић је писао да је Жича оживела владичиним деловањем као никад после велике жичке епохе у време Светог Саве: „гомиле људи су одлазиле у Жичу, која је одједном постала живо светилиште, а не само једна археолошка и историјска знаменитост; плодови Николајевог тридесетогодишњег зрачења су почели у то време већ да зре”.95 Драгољуб Јовановић је доводио у питање духовност епископа Николаја, сматрајући га пре свега политичарем који претендује на вођство и коме вера и Црква служе као средство за постизање политичких циљева. Ипак, беседнички дар му није порицао описујући га као велику, раскошну и складну речитост. „Требало га је видети у Жичи, на престолу Светог Саве. Ту је морао бити у свом највећем сјају.”96 Манастир Жича постао је све више посећен, сви су долазили у Жичу, из дана у дан она је постајала оно што је била: „стециште и прибежиште, дом живога бога, извор, живе воде, где се животом напојити може”.97 Манастир Жича постајао је све чешћа тачка на туристичким мапама, незаобилазан у програмима дечјих екскурзија основних, средњих школа, гимназија и богословија. 128

Анђелка Драгојловић

БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ И МАНАСТИР ЖИЧА Најважнија појава у историји Српске православне цркве у међуратном периоду, са којом је епископ Николај био у директној вези, био је богомољачки покрет. У свом ужем значењу, са препознатљивим одликама, организацијом и руководитељем, богомољачки покрет има жижу у периоду између два светска рата, са посебном зрелошћу и развијеношћу тридесетих година двадестог века, преливајући се са обе стране временских одредница. Сложеност појаве првих богомољаца, која се огледа у различитости времена и места њиховог настанка, порекла и карактеристика, условила је и различита мишљења у вези са њима. „Некако убрзо после Мађарске буне настао је код нас у Банату тзв. покрет побожних.”98 Покрет се ширио и захватио западни Банат, прешао у Бачку, а било га је и по целој Карловачкој митрополији. То је био религиозно-морални препород на чисто православној основи, и то одоздо, из народа. Први богомољци у југоисточној Србији јавили су се после српско-турских ратова 1876/78. Своје молитвене скупове и обреде вршили су на темељима старих цркава које су сами копањем откривали због чега их је народ звао цркварима. Покрет побожних појавио се и за време Првог светског рата, како на Солунском фронту тако и у свим деловима окупиране Србије, посебно у Шумадији, „у рову српског војника и у ропству српског народа”.99 Страдална искуства из рата, добро илустрована стиховима Душана Васиљева, „ја сам газио у крви до колена и немам више снова”,100 окренула су људе Богу и учинила их пробуђеним за веру. Богомољачки покрет спонтано настао као последица ратних искушења и личних и колективних сусрета са смрћу, подигао је религиозно осећање код народа на један виши степен. Поред поменутих области, тенденција ширења богомољачког покрета била је изражена свуда где су живели православни Срби. Појава и ширење богомољаца изазвали су неразумевање и одбијање код великог дела епископата и свештенства због чега је подршка појединих истакнутих представника СПЦ, међу првима епископа Николаја, за историју богомољачког покрета била пресудна. Епископ Николај писао је о богомољцима у више наврата. Првим текстом о богомољцима под називом „Не одбацујте их” из 1921. године стао је у заштиту покрета који је све више узимао маха. „У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божији тражи отворене душе да их оживи и осветли… Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан… Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа.”101 Један мањи део свештеника почео је да се одазива овом позиву владике Николаја и да улази у делатну сарадњу са богомољцима. Стварање верског покрета епископу Николају признавао је и Драгољуб Јовановић, иако је епископа Николаја доживљавао више као политичара него као духовника, а за саму Србију говорио да није „ни мрва богомољска”.102 У освртима на богомољачки покрет с краја 20. века, старање владике Николаја о богомољцима сматрало се пресудним за правоверни пут људи пробуђених за веру. „Била је велика милост Божја, што се владика Николај прихватио бриге о богомољцима и што се посветио богомољачком покрету… Па је свом снагом Богом му дарованих талената бринуо о богомољцима: да буду чисте вере православне и да буду чланови Цркве у свом роду, без икаквих издвајања и стварања посебних заједница. А то није било лако. Без владике Николаја богомољачки покрет био би на великим искушењима и питање је како би текао његов развој.”103 Свети архијерејски сабор СПЦ званично је одредио епископа Николаја да води бригу и духовно се стара о богомољцима. Овакав потез црквене јерархије био је реакција на нагло пробуђену ревност верника, с једне стране, и прозелитизам многобројних верских заједница, друге стране. Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

129

98 Епископ Хризостом, Народна хришћанкска заједница, у: Српска православна црква 1920–1970, Београд 1971, стр. 345, 346. 99 Василије Костић, Наш највећи духовни покрет, Мисионар, бр. 9–10, 1940, стр. 25. 100 Душан Васиљев, Човек пева после рата, www.riznicasrpska.net 101

Гласник, бр. 17, 1921, стр. 273, 274.

102 Драгољуб Јовановић, Људи, људи, l, стр. 166.

Текст писан у децембру 1995. године у Сремским Карловцима, проторејера Младомира А. Тодоровића, ректора Карловачке богословије у пензији, који је др Драгану Суботићу послужио као пролог за књигу посвећену богомољачком покрету. Драган Суботић, Епископ Николај и Православни богомољачки покрет, Београд 1996, стр. 11–13. 103

104

Гласник, бр. 28–29, 1936, стр. 651.

105 Ђорђе Јанић се осврће на утицај богомољаца, са којима је владика Николај долазио у додир, на његов духовни развој. У текстовима владике Николаја, верник се све јасније уздиже, или, боље речено, враћа својој негдашњој, изворној улози боготражитеља. Црква престаје да буде физички објект, у који се долази с времена на време. Она постаје место сабора верних који траже пут очишћења. Богомољачки покрет је доводио у питање традиционално интерпретирање улоге Цркве и тежио да се црквеност претвори у начин живљења. Највише на трагу овог последњег могуће је пратити утицај богомољаца на епископа Николаја. Ђорђе Јанић, нав. дело, стр. 207, 208. 106 АЈ Министарство вера КСХС 69157-242. 107 Драган Суботић, нав. дело, стр. 31, 32. 108

Исто, стр. 31.

109

Исто, стр. 356.

Визија епископа Николаја о богомољачком покрету била је јасна и прецизна још у првим годинама јављања богомољаца – организовано православно друштво као и свако верско друштво под контролом и са благословом Цркве. Говорио је: „Ми хоћемо кроз овај покрет и преко њега да појачамо верску и моралну свест код нашег народа, која је услед разних и многобројних узрока ослабила. Ми нећемо да будемо само хришћани по крштеници, него по вери, по делима и по хришћанској љубави.”104 Неоспоран је значај епископа Николаја за организацију, молитвеност и идејно кретање богомољаца у кругу православља, али је разложно претпоставити да је утицај био обостран.105 Тешкоће на које су богомљачки проповедници наилазили у својим местима, спречавање њиховог деловања од стране власти и свештенства, иницирале су организовање покрета и појаву Народне хришћанске заједнице са центром у Крагујевцу, на челу са Драгољубом Миливојевићем, каснијим епископом америчко-канадским. Циљ је био да се разнолике личности у верском православном покрету групишу у целину. Патријарх српски и архиепископ београдски Димитрије, 2. марта 1921. године, одобрио је основна правила (10 параграфа) Народне хришћанске заједнице и дао свој благослов за оснивање овог удружења. Правила Народне хришћанске заједнице одобрио је маја исте године и министар вера.106 Оснивање сваког посебног удружења вршило се са знањем и одобрењем православног свештеника пошто претходно буде пријављено грађанским властима у месту где се оснива. Првим својим чланом, ово удружење је дефинисано као: „заједница свих који воле Бога и испуњавају његове заповести” под именом „Народна Хришћанска Заједница”, која „признаје Господа Исуса Христа за Спаситеља света а Православље за обавезну религију”. Циљ је ове заједнице био да „изврши морални препорођај нашег народа, потом, да га свестрано оспособи за живот на земљи и да потпомаже и стоји у вези са свим покретима на овоме пољу”.107 Задатак Управног одбора је био да прибавља средства помоћу којих ће постићи постављени циљ, издавање листа, житија светих, оснивање читаоница, примање прилога, улога, а Извршни одбор имао је задатак „да шири науку Јеванђељску, у разним местима и ствара нова удружења старајући се да различита учења о вери, секте, политичке струје које руше морал православља сузбија”.108 Организација покрета изводила се по братствима из разних места која су чинила међусобни савез. Прецизно су регулисани и начин образовања братства при епархијама, однос према свештеницима и монасима у парохијама, као и статус чланова. Чланови могу бити лица оба пола, ма ког звања и занимања. Одобрење ових основних правила од стране патријарха Димитрија оснажио је Свети синод 1922. године. Народна хришћанска заједница није никада добила званично признање Светог архијерејског сабора, премда је то очекивала и неколико пута тражила. Подношена су нова и проширена правила Светом архијерејском сабору на одобрење (1924. и 1930). Свештеничка скупштина одржана на Цетињу 1925. такође је молила Свети архијерејски сабор да пропише тачна упутства како да се свештенство држи према овом покрету, јер се дотадашња одлука чинила недовољном с обзиром на величину и јачину покрета. Иако званично неодобрен и непотврђен, богомољачки покрет није забрањиван у врху Српске православне цркве. Епископ Хризостом у свом осврту на историју Народне хришћанске заједнице говори о „благонаклоној неутралности”109 захваљујући којој је покрет и без правила и званичног и највишег одобрења живео и ширио се. Двадесете године 20. века, када је и полемика око богомољачког покрета била најживља, протекле су у раду на организацији, учвршћивању, развоју покрета и уједињењу постојећих струја унутар њега. Оснивана су нова братства, покренута издавачка делатност, усталила се пракса одржавања редовних годишњих сабора, организовани су мисионарски течајеви. Средишња канцеларија 130

Анђелка Драгојловић

Народне хришћанске заједнице била је у Крагујевцу, где је већ постојало бројно богомољачко братство. Канцеларија је од 1924. године па све да почетка Другог светског рата била смештена у кући добротворке Милице Јовановић, учитељице која је своје зграде и пространо двориште у Ул. Светог Саве бр. 6 уступила Заједници на бесплатно коришћење. Издавачка делатност била је једна од најупечатљивијих одлика покрета. Штампарију је Заједници даривао Михаило Пупин. Марта 1922. године појавио се часопис Хришћанска заједница.110 Лист је под тим именом (и неко време под именом Православна хришћанска заједница) излазио све до 1935. године. Првог јануара 1936. године лист се сјединио са битољским часописом Мисионар и отада па до краја излажења (фебруар 1941. године) носио је наслов Мисионар – орган савеза православних братстава Народне хришћанске заједнице.111 Будући жички монах, главни уредник жичке штампарије и периодичних издања штампаних у њој, Радоје (Јаков) Арсовић био је одговорни уредник часописа Мисионар од октобра 1936. до априла 1938. године. Од 1926. године почели су се одржавати чувени велики народни православни годишњи сабори, на које је долазило хиљаде богомољаца из свих крајева и на којима је углавном узимао учешћа и вођа покрета епископ Николај. Чак четири редовна годишња сабора богомољаца одржана су у Манастиру Жичи – 1930, 1936, као продужетак сабора који је исте године одржан у Манастиру Тавни, 1938. и 1940, који је уједно био и последњи предратни сабор богомољаца.112 Сабори су обично трајали два-три дана и представљали незаборавне доживљаје за све учеснике. Учествовало се на богослужењима, певало, саборисало и проповедало и дању и ноћу без престанка. Програм свих сабора обично је укључивао: богослужења, молитве, испо ведање, причешћивање, духовне песме, поуке, проповеди и извештаје братства. Поред редовних годишњих сабора богомољци су се окупљали и на многобројним, најчешће тромесечним молитвеним епархијским саборима, који својом посећеношћу и начином одржавања готово да нису заостајали за редовним годишњим саборима. Пракса одржавања богомољачких сабора по појединим епархијама усталила се током тридесетих година 20. века. На нивоу Жичке епархије, тромесечни молитвени сабори најчешће су одржавани у Манастиру Жичи. Подробнија сведочанства о великим богомољачким саборима нису сачувана. За историју богомољачког покрета, као и за упознавање са саборима као редовним годишњим и тромесечним манифестацијама богомољаца, значајно би било упознати се са извештајима о раду покрета слатим сваке године Светом архијерејском сабору, до којих, ако су и сачувани, засад није могуће доћи. Зато је пажња проучавалаца богомољачког покрета углавном усмерена на црквену периодику, која је недовољна, али и незаобилазна. Услед стања извора и чињенице да богомољци о себи нису много писали, драгоцени су текстови свештених лица сачувани у црквеној периодици. Они отварају теме из историје покрета, али и дају информације о верско-моралном духу пастве и верских старешина. На трагу црквене периодике могуће је унеколико расветлити и приказати скупове богомољаца у Манастиру Жичи у другој половини тридесетих година 20. века, који су дали посебан импулс манастирском животу и животу верника у Жичкој епархији. Жички скупови су били одлично посећени и испуњени корисним и разноврсним програмом: светим богослужењима, исповедањем народа, певањем духовних народних песама, проповедањима и поукама монаха и свештеника и извештајима братствених вођа. Такође су доприносили духовном зближавању српског народа из разних покрајина због чега су се, у правом смислу, сабори могли назвати народним. Било је богомољаца из Србије, Војводине, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније и других покрајина. Заједничка одлика свих сабора у Манастиру Жичи, како редовних годишњих тако и епархијских тромесечних, била је велика посећеност. „Многобројни возови, који су са свих крајева наше земље довозили чланове, били су претворени, Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

131

110 Хришћанској заједници, претходила су чак три гласила: Богомоља, Саборници и Нове душе. 111 Бранко Цисарж, Црквена штампа између два светска рата, стр. 147.

Први такав сабор одржан је у Манастиру Драчи код Крагујевца 13. и 14. септембра 1926, а затим су се, из године у годину, ређали: 1927. у Манстиру Љубостињи, 1928. у Манастиру Боговађи, 1929. у Манастиру Фенеку (Срем), 1930. у Манастиру Жичи, 1931. у Манастиру Петковици (Шабац), 1932. у Манастиру Раковица без присуства епископа Николаја, 1933. у Манастиру Ковиљу, у Бачкој, 1934. у овчарско-кабларском манастиру Благовештање, 1935. у Манастиру Студеници, 1936. у Манастиру Тавни, у Босни, и исте године, као продужени сабор овог у Тавни, у Манастиру Жичи, 1937. у Лапову, 1938. у Жичи, 1939. у Тавни и 1940. на Малу Госпојину у Жичи (последњи предратни сабор богомољаца). 112

Мисионар, бр. 9, септембар 1938, стр. 229.

113

Мисионар, бр. 2, фебруар 1937, стр. 47.

114

115 Мисионар, бр. 4, април 1938, стр. 123.

Мисионар, бр. 9, септембар 1938, стр. 230.

116

117

Преглед ЦЕЖ, бр. 3, 4, 1937, стр. 42.

118 Мисионар, бр. 10, октобар 1938, стр. 259. 119

Мисионар, јануар 1937, стр. 21.

како неко написа, у покретне храмове. У њима су се непрекидно певале духовне и црквене песме. По изласку из воза образовале би се групе и литије, које су са братственим барјацима ишле у Св. Жичу, певајући успут… Многољудни народ са свих страна, из Босне, Баната, Бачке, Славоније и Срема, и из свих крајева Србије, није жалио труда ни трошка да дође и види обновљену Жичу и да чује поуку њеног обновитеља и нашег руководитеља, преосвећеног владике жичког.”113 „И поред рђавог времена, на сабор је дошло неочекивано мноштво људи: знак да постоји духовна глад и да се зна где се она може утолити.”114 „Иако није прављена велика реклама за овај сабор, иако није благовремено објављен, ипак је сабор био одлично посећен. Многи су чак дошли из других и далеких епархија, да у храму у коме је служио Свети Сава, нахране и напоје своје душе духовном храном и духовним пићем.”115 „И опет сав народ није могао стати у цркве, него је побожно, погнуте главе пратио богослужење.”116 Ипак, прецизни подаци о посећености богомољачких скупова изражени бројевима, изостали су и утопили се у неодређености појмова „многољудни”, „многобројни”, „на стотине”, „неколико хиљада”… Богомољци су најчешће возовима пристизали у Краљево, одакле су пешице одлазили за Манастир Жичу. Држава је излазила у сусрет дајући повластице у цени карата за коришћење железничког саобраћаја. За време кретања возова из вагона су допирале црквене песме, које су богомољци певали у хору. Чим би стигли на станицу у Краљево, богомољци би образовали литије и, са иконама, црквеним барјацима и барјацима крсташима уз певање црквених песама, кретали ка Манастиру Жичи. Нека богомољачка братства долазила су пешице од својих места до Манастира Жиче. Поред певања побожних песама, богомољци су се одмарали на путу уз тумачење Светог писма. Када су стизали у Жичу, богомољци су одлазили у велику цркву и у Цркву Светог Саве. Испод неколико олтара у Жичи служена је непрекидно литургија. Ноћи су највећим делом проводили под ведрим небом, јер места у конацима није било за све. Спавало се врло мало. Мисионари су непрекидно држали говоре. Неуморно се проповедало на једној, а неуморно слушало на другој страни. Света литургија и призивање Светог духа праћени су бдењем у цркви. Затим се у народној трпезарији манастирској приступало отварању сабора Народне хришћанске заједнице прво молитвом и певањем тропара светитељу и архијереју Светом Сави. Следио је предлог и избор чланства сабора, председника, потпредседника и секретара, лица која ће водити записник и на крају ставити свој потпис на све о чему се на сабору расправљало. Изабрани председник сабора заузимао је своје место и поздравним говором се обраћао епископу Николају, осталом свештенству и присутним братственицима. Дешавало се да избор руководитеља сабора падне на самог епископа Николаја, што је био случај на тромесечном сабору братстава Епархије жичке по Светом Сави 1937. године.117 На годишњим богомољачким саборима управа Народне хришћанске заједнице подносила је свој извештај о раду и стању у покрету у току претходне године, који је обухватао податке о финансијском стању, оснивању нових братстава и читаоница. Редакција листа Хришћанска заједница односно од почетка 1936. године Мисионара такође је подносила свој извештај о читаности гласила, ревности прет платника и темама које су у гласилу третиране. У раду сабора узимали су непосреднијег учешћа и представници свих братстава указујући на стање у сопственом братству и предлажући могуће мере за побољшање и ширење покрета. Сви су они били тумачи народног осећања у крају из ког су долазили. Од њих су се, једнако као и од чланова управе, могли чути и предлози попут оних за „оживљавање старих и стварање нових читаоница по братствима”, „да се обрати највиша пажња на васпитање деце”118, препорука да се слави Недеља православља, прва недеља часног по ста, да се појача мисионарска акција, „да се епархијско председништво постара, те да се испошаљу по братствима где требају изасланици, који ће братства учврстити и нове чланове придобити, да се придобије радништво за богомољачки покрет”119 и сл. Поучне беседе могле су се чути од свештеника, монаха и мисионара. 132

Анђелка Драгојловић

Освећење споменика патријарху Варнави, владика Николај говори пред окупљеним богомољцима, у Жичи августа 1938.

Важан део сабора био је и избор нове управе Народне хришћанске заједнице, која ће водити покрет у наредних годину дана и на следећем годишњем сабору поднети извештај о стању у покрету. На годишњем сабору у Манастиру Жичи 1938. године донета је једногласна одлука да владика Николај буде вршилац дужности председника покрета; за потпредседника изабрани су др Василије Костић, професор Богословије у Призрену, и Јован Рапајић, уредник листа Мисионар. „Обележја нове управе су следећа. У управу је ушло седам свештених лица на челу са владиком, да се не може подозревати у чистоту нашег православља; ушло је затим 14 мисионара, да се подвуче народни карактер Покрета. По епархијама је овако расподељено: највише 11 из београдске, да би увек, кад устреба, били близу централе; затим по неколико из Војводине, Босне, браничевске, нишке, шабачке и жичке епархије. На тај начин су у управи заступљене све важније епархије, у којим се налази наш покрет.”120 Иста одлука о избору владике Николаја за председника нове управе донета је и на последњем предратном годишњем сабору богомољаца одржаном у Жичи 1940. године. Посебност богомољачких сабора огледала се и у духовним песмама које су биле пратећи елемент свих скупова богомољаца. „Наш се покрет шири песмом. Сви остали светски покрети, међутим, шире се мачем, мржњом и крвљу. Наш покрет је чудесна појава у нашој земљи и нашој цркви. Позитиван и конструктиван, наш покрет има ону духовну снагу и јединство душа и љубави, које је тако потребно у ово време раздвајања, немоћи и зала.”121 Верска поезија богомољаца наилазила је на посебно оштру критику у кругу оних који су са негодовањем гледали на покрет.122 Дионисије Миливојевић је бранио духовну поезију: „Нарочито даје велику духовну живахност целом покрету Народне Хришћанске Заједнице духовна песма. Њен постанак је чудноват… Може се рећи да је улога ових песама равна проповеди. До сад је прикупљена велика збирка ових песама… Чудан је промисао Божији! Када је Бог хтео да спасе наш народ од Турака, Он му даје народну јуна чку песму. Сада Бог даје побожну народну песму, која загрева и разбуктава угашене морално-верске осећаје и приводи народ свој готово празним црквама.”123 Мисионарски ред Народне хришћанске заједнице званично је основан 1924. године на скупштини у Манастиру Јошаница код Јагодине. Управа Народне хришћанске заједнице поклањала је знатну пажњу обучавању мисионара. У ту сврху одржавани су вишедневни мисионарски течајеви ради „обучавања у Православном БоМатеријална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

133

Мисионар, бр. 9, септембар 1938, стр. 231.

120

121

Мисионар, април 1937, стр. 121.

Архимандрит Владимир Димитријевић био је један од највећих критичара богомољачког покрета. Његови критички текстови у црквеној периодици доказ су да црквена периодика није преносила само чланке похвалне за богомољачки покрет. 122

Подсећања ради богомољачке песме су не само преживеле, већ су оста ле и видљиво сведочанство, можемо слободно рећи, и споменик најинтензивнијег живота овог покрета. 123

Манастир Жича 1940. године

124

Драган Суботић, нав. дело, стр. 66.

125 Први мисионарски течај одржан је у Манастиру Св. Романа 1923. године, други у Крагујевцу 1926, трећи у Манастиру Раковици 1929 (течај у Раковици посетио је и учеснике поздравио сам патријарх Димитрије). Најважнији мисионарски течај одржан је 1931. године опет у Манастиру Св. Романа. Курсиста је било 36, а курсом је руководио сам владика Николај. Он је руководио и следећим организованим течајевима: 1932. у Св. Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Манастиру Благовештању и 1940. у Манастиру Жичи. 126

Мисионар, бр. 5, јун 1940, стр. 34.

127 Милисав Димитријевић, монах Гаврило (1903–1998), био је Крагујевчанин, радио је у Хришћанској заједници у Крагујевцу, замонашио се на Светој Гори, а од 1939. године постао је члан жичког братства. У Жичу је и раније долазио и дуже боравио, а после Другог светског рата радио је на образовању и развоју Шумадијске епархије. 128 Такође се не може установити ни колико је било чланова НХЗ укупно. Цифре које се спомињу у званичном гласилу сасвим су произвољне. Има података да је број регистрованих чланова НХЗ пред Други светски рат био преко 200.000.

гословљу да не би ко од њих (мисионара) не знајући ширио какво учење противно учењу православне цркве”.124 Било је више таквих мисионарских курсева, који су организовани и пре званичног почетка мисионарског рада Народне хришћанске заједнице 1924. године.125 Последња два мисионарска течаја одржана су у Манастиру Жичи, први – друге недеље часног поста и други – око Спасовдана 1940. године под руководством епископа Николаја. Овај други мисионарски течај употпуњен је и молитвеним сабором богомољаца Жичке епархије. Течајеви су обухватали теме из догматике, омилистике, литургике, Светог писма, историје хришћанске цркве, а поред практичних примера проповеди, изучаване су и основне поставке адвентиста, назарена, мухамеданаца и сл. Полазници мисионарских течајева упознавали су се са многим потребама духовног хришћанског живота и са тим знањима се разилазили по народу да шире јеванђеље. Циљ Православне народне хришћанске заједнице је био да у сваком месту, под духовним старањем доброг мисионара, свештеника, образује православно братство, које ће развијати црквени и морални живот. Мисионари су били одабрани људи, обдарени речитошћу, који ће утицати на све да мењају лични живот набоље и богоудније, трагом велике светосавске прошлости. Мисионарски течајеви и континуитет њиховог одржавања показатељ су несмањене потребе за мисионарском делатношћу, али и активног учешћа братства Манастира Жиче у томе. Осим у личности епискпа Николаја, богомољци су директан контакт са Манастиром Жича остварили оснивањем канцеларије Православне народне хришћанске заједнице у Манастиру Жичи.126 Канцеларија је требало да оствари три задатка: да руководи пословима Савеза братстава Епархије жичке и животом и радом покрета у Жичкој епархији; да даје обавештења и одговара на питања из духовне области и манастирског рада свима који се обрате Жичи и да дистрибуира издања Жичке јеванђељске делатности. У канцеларији Хришћанске заједнице у Манастиру Жичи радили су Милисав (Гаврило) Димитријевић127 и учитељ у пензији Стеван Толић. Нема тачних података колико је братстава било у сваком од епархијских савеза па тако нису поуздани ни подаци за Жичку епархију. Помиње се број од 33 братства.128 Богомољци су утицали на активност свештеника, њиховим деловањем цркве се пуне верницима, а манастирски живот постаје богатији и ревноснији. Пробуђени верски живот, издавање духовних и верских књига и обновљено монашко 134

Анђелка Драгојловић

братство карактеристични су и за Манастир Жичу у време његове интензивне обнове у предратном периоду. Богомољачки покрет добио је посебан израз развијености у обновљеном манастиру. Духовно вођени владиком Николајем, богомољци су прихватили његове идеје о Жичи као српској причи и разумели потребу да се на њеној духовној обнови предано ради. Обнова Манастира Жиче пред Други светски рат вероватно је највидљивији израз великог духовног препорода унутар српског народа у међуратној Југославији, појаве коју је још 1924. године прва регистровала Исидора Секулић: „Обнавља се љубав за највеће наше народне вредности, и у тим вредностима нарочито за религиозно-моралне моменте нашег националног карактера, за оно свето и честито и Богу приступачно што нас је одржало и увек добро водило, што је и свецима и ратницима нашим красило душе.”129 Материјално и духовно оживео у међуратном периоду, посебно у годинама од 1934. до 1941, Манастир Жича представљао је за српски народ много више од верског, културног и историјског центра. У расположивој архивској грађи нисмо успели да нађемо план и пројекат Националне галерије, чију је градњу, судећи по текстовима у црквеној периодици, епископ Николај планирао унутар манастирског комплекса. Идеја епископа Николаја о стварању велике галерије слика у којој би била представљена цела историја српског народа, сви важнији догађаји из живота Српске цркве и државе, остала је нереализована, а конкретан план и пројекат, ако је и постојао, изгубљен је у вихору наступајућег рата, у коме је Жича поново страдала. Све учињено у Жичи и за Жичу, уз постојање и ове нереализоване идеје, приближава нас схватању да је епископ Николај настојао да од Жиче, српске приче, како је говорио, створи српски нацинални центар. Као вођа богомољачког покрета, по сопственом опредељењу, присутан у српском народу много више од осталих високих представника Српске православне цркве, епископ Николај је осећао и разумео потребу претварања Жиче у национални центар српског народа. У околностима када се на политичком плану није нашло начина за стварање српског националног фронта и када се игнорисало решавање српског националног питања, делатност епископа Николаја у Манастиру Жичи била је својеврсни залог за будућност.

Материјална и духовна обнова Манастира Жиче у међуратном периоду

135

Исидора Секулић, Немири у књижевности 1924, у: Из домаће књижевности, I део, Матица Српска 1964, стр. 154. 129

Anđelka Dragojlović Summary Material and Spiritual Renewal of the Monastery of Žiča in the Mid-War Period Immediately after the First World War, in 1919, when Bishop Nikolaj Velimirović was consecrated Bishop of Žiča for the first time and when he visited the Serbian mediaeval place of worship, he witnessed, with a particular feeling of sorrow, the desolate and desecrated Monastery of Žiča describing it as “an abandoned and neglected house“. Having been transferred to the Eparchy of Ohrid and Bitola, Bishop Nikolaj was separated from the Eparchy of Žiča and the Monastery of Žiča for fifteen years. When he came back to the throne of Žiča in 1934, firstly as an administrator, and then as elected bishop, he devoted himself to the revival of the beauty and importance of the Žiča spiritual centre from the time of Saint Sava and the great epoch of Žiča. In the meantime, the renovation of the Monastery of Žiča drew attention of other representatives of the church and the state, individuals and organizations from the field of restoration, faithful people with distinct consciousness and willingness to help. The Monastery of Žiča was not an exception to other Orthodox churches and monasteries, whose renovation was also thorough, but the multi-purpose function of the Žiča temple that had lasted for centuries made the top officials of the Kingdom of Yugoslavia support its renovation. King Aleksandar Karadjordjević, respecting the tradition of Serbian rulers both from the Middle Ages and the Modern Period, planned his anointment in the Monastery of Žiča, and that is why the works of restoration of the central Žiča temple, the Church of the Holy Saviour, started already in 1925. The clergy of the Eparchy of Žiča mourned the assassinated King Aleksandar with the feeling of losing the main patron in the process of renovation of Žiča. Several months before the assassination, King Aleksandar personally supported the nomination of Bishop Nikolaj to the vacant throne of Žiča and thus ensured the happy future to the renovation of Žiča. The intensive works on Žiča from 1934 until the beginning of the Second World War and the new suffering in October 1941 were visibly shown in the material sense, i.e. in the changed physiognomy of the monastery. New buildings were erected as the result of spiritual aspirations of Bishop Nikolaj; their purpose suited the circumstances of the period in which they were constructed. The newly built bishop’s residence, designed by architect Aleksandar Deroko, was intended to serve the operations of episcopate of the Eparchy of Žiča, the seat of which was transferred from Čačak to Kraljevo and the Monastery of Žiča in August 1934. The construction of the white church dedicated to Saint Sava in 1935, which was proclaimed Saint Sava’s Church and where the 700th anniversary of the death of one of the founders of Žiča was marked, was the reflection of the ideological Saint Sava way of Bishop Nikolaj, who made efforts to revitalize the heritage of Saint Sava, presenting him as a saint and leader of the Serbian nation. The people’s gathering place in Žiča was strengthened by erecting the dining hall or refectory for people to revive the words that “Žiča is, somehow, like a good man and host, gentle and open“. The Serbian soldiers who were killed, and whose courage, especially in the Great War, was in the foundations of the common state the Kingdom of Yugoslavia, were not forgotten, either. In the Žiča monastery complex, the remembrance and memory of those Serbian victims were marked by erecting a small chapel as a monument to the Serbian traditional cap – šajkača. The people who were close to Bishop Nikolaj and who understood the importance of Žiča in the Serbian nation also supported the aim of having constant liturgical services on the planned twelve altars in Žiča. Vojislav Janjić, President of the Society of Friends of Holy Žiča, erected the Church of Saint Nicholas in the monks’ graveyard, and a reputable family from Kraljevo, the Bunjaks, gave money for building the Church of Saint John the Baptist at the entrance gate. The renewed monk community in Žiča gave its contribution to the spiritual revival of the monastery. Its biggest activity was in the monastery printing office, which printed the works of Žiča evangelist activity and which was the indicator of the aspiration to make Žiča the educational and cultural centre. The monastery library, whose foundation was most strongly supported by Bishop Nikolaj, who gave it his personal library and his published works, served for education of monks, guests of the monastery and population from the villages surrounding Žiča and the nearby town of Kraljevo. There were frequent visits to the monastery by statesmen and politicians, writers, civic workers who understood the importance of Žiča as a mediaeval cultural monument and who could not or did not want to ignore the influence of Bishop Nikolaj among the people and in the country. The recorded visits of officials to the Monastery of Žiča and Bishop Nikolaj are even more important if we take into account the complexity of circumstances, externally in the coming war and internally with a lot of political crises, in which Bishop Nikolaj did not stay aloof. The number of visitors of Žiča was large on holidays, at the time of monastery saint days, consecration of new temples and particularly during gatherings of the National Christian Community. A lot of those church gatherings, both annual and quarterly ones, were held in renovated Žiča and enriched its spiritual life.

136

Анђелка Драгојловић

Силвија Крејаковић Народни музеј Краљево

Александар Бережнов Историјски архив Краљево

Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница1

Апстракт: Tема савезничког бомбардовања 1944. обрађена је у раду фокусирањем на микроисторију краљевачког подручја. Циљ рада је да се на основу фото-документарног материјала сачуваног у Народном музеју и Историјском архиву у Краљеву, историјских извора и литературе, сагледају узроци бомбардовања, његов ток и размере његових последица по цивилно становништво и објекте, као допринос обележавању 70 година од догађаја и израз пијетета према жртвама. У истраживању теме, поред аутентичне документарне грађе, фотографија и предмета, драгоцена су била сведочења савременика, међу којима и чланова породица страдалих житеља Краљева, као наративни извори, прикупљани у последњој деценији. Сагледавање погубних последица бомбардовања у раду је пред– стављено и кроз поименични приказ утврђених цивилних жртава у бомбардовањима од 22. јула до 19. септембра 1944. на простору Краљева и околине. Кључне речи: Други светски рат, савезници, бомбардовање, Краљево, рушевине НМК, Збирка плаката: Краљево, гомила рушевина — масовна гробница, инв. бр. 735 1

Увод У завршној фази Другог светског рата, савезничка ваздушна офанзива је непре стано појачавана бомбардовањем војних, привредних, цивилних објеката, рафинерија нафте и комуникација у Немачкој и земљама чија је индустрија радила за немачку војску.2 За извођење ваздушних операција, у одлуци савезничких команди пресудна је била процена опасности од груписања немачких снага ка западним фронтовима после повлачења са Балкана и могућности коришћења аеродрома у Италији после њене капитулације.3 У оквиру немачке концепције за заштиту виталних интереса на Балкану, били су спречавање продора већих партизанских снага на подручје Србије и заштита јужног крила немачке армије од очекиваног продора Црвене армије.4 Због средишњег положаја на Балкану и важних саобраћајница које је пресецају, пруге Београд–Солун и Вардарско-моравске долине, за супротстављене снаге, Србија је постајала „кључ Балкана”, где се помера тежиште немачке војне реорганизације, услед планираног извлачења Армије „Е”, преко њене територије са око 350.000 војника под командом генерала Лера, са командним седиштем у Солуну.5 Србија се на тај начин, у завршној фази рата, нашла у средишту пажње актера ратне драме. Погубне последице „тепих” бомби које су делове градова претвориле у рушевине и масовне гробнице њихових житеља 1944, отвориле су питање које су војне предности постигнуте савезничким бомбардовањима, посебно када се

Продор Црвене армије уз узастопна ваздушна савезничка бомбардовања, највише на нафтна постројења у Плоештију, 28 пута 1944, довели су у Румунији до пада Владе ген. Антонескуа и објаве рата Немачкој 24. августа. 2

3 Војна енциклопедија, IX, Београд, 1975, 437.

Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Београд 1992, 603–605. 4

Уз Вишу команду Југоистока на челу са војним заповедником Фон Вајксом, у Србији је командујући генерал пешадије Фелбер, именован за војног команданта образоване групе армија „F” за централно подручје Балкана. Војноисторијски институт Југословенске народне армије (даље: ВИИ ЈНА), Зборник НОР-а, том XII, књ. 3, Београд 1978, 717–732; том XII, књ. 4, Београд 1979, 869–1135. 5

Стратегијска бомбардовања Југославије, започета бомбардовањем Ријеке 30. 11. 1943. трајала су до 30. 04. 1945.

7 Преко војних мисија, у депешама из штаба ген. Михаиловића (од марта 1942. до 23. нов. 1943) упућени су захтеви за савезничким дејствима у циљу дестабилизације непријатеља и припреме терена за искрцавање савезника, Др Милан Терзић, Југословенска краљевска влада, генерал Драгољуб Михаиловић и савезничко бомбардовање циљева у Југославији 1942–1944, Токови историје, бр. 1–2, Београд, 2005, 81–111.

Питање Србије — тема преписке између Черчила и Тита од 8. јануара, до сусрета 12. августа 1944. у Напуљу. У одговору на писмо Ј. Б. Тита ген. Х. Вилсону (командант савезничких снага на Средоземљу) у захтеву за садејство савезничке авијације, 28. новембра 1943. преко британске мисије у Врховном штабу, ПРО, ФО 371– 37616. Наведено према: Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца 6. сеп– тембра 1944. Студија и документи, Лесковац, 1995, XXXV

9 BAF је формиран од 8 сквадрона од по 16 авиона и 1 одељења (флајт) од 8 авиона. До септембра 1944. нарастао на 9 вингова од по 4–8 сквадрона. У саставу и два југословенска сквадрона (351. и 352), тзв. 1. и 2. ескадрила НОВЈ. Од јула, у саставу BAF-а, и група од 12 совјетских транспортера и ловаца ЈАК–9, обезбеђујући пратњу бомбардерима. Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, наведено дело, XXXVI–XXXIX.

Др Милан Терзић, наведени рад, 110. О посети Владимира Велебита савезничком вицегенералу и договорима о ваздушним операцијама изведеним потом око Бихаћа, Бањалуке, Книна, наведено према: Владимир Велебит, Сећања, Загреб, 1983, 231–233. 10

11 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust (Is Holocaust Exsplicable?), Yalle University, 2001, 150.

Књиге се налазе у Матичној служби Града Краљева, доступне за потребе истраживања, на чему аутори захваљују заменику матичара Ружици Ивановић.

степен разарања војних циљева (гарнизони, аеродроми, саобраћајнице, привредни објекти) упореди са цивилним жртвама и објектима.6 Свакако да ове последице савезничког бомбардовања нису могле да буду познате приликом иницијативе потоњих носилаца власти како би се рат брже окончао и помогле акције НОВЈ у ослобађању градова са јаким немачким гарнизонима. Извештаји који су указивали на зверства усташа у НДХ и немачке војске у Србији, упућивани и из штаба ЈВуО ратним командама савезника до средине 1943, садрже захтеве за савезничким бомбардовањима усташких и немачких стожера, важних војних објеката, железничких комуникација у служби непријатеља.7 Стратешки савезнички интереси „водили” су ваздушне мисије бомбардовања, уз ограничен уплив Врховног штаба НОВЈ.8 Начелници савезничких штабова одобрили су 1. јуна 1944. оснивање Балканског војног ваздухопловства (Balkan Air Force, скраћено BAF), под командом ваздухопловног подмаршала Вилијема Елиота (William Elliot), као координатора планирања и извођења свих ваздушних операција.9 Током јула, југословенски партизански представници су код ове команде тражили бомбардовање циљева у Југославији.10 Уследили су договори Ј. Броза Тита са савезницима у Казерти, августа 1944. о акцијама савезничког ваздухопловства (операција Ratweek) како би се уништила немачка група Армија „Е” у повлачењу са југа и спречила могућност спајања разасутих немачких трупа на Балкану у јединствен фронт. Немачке трупе у месту и покрету, саобраћајнице, железничка чворишта, ранжирне станице, мостови, аеродроми и авио-индустрија – били су у војно-стратешком смислу главне мете савезничких ваздушних напада. Интензивиран у периоду август–септембар 1944, главни удар усмерен је на правац некадашњег Цариградског друма (данас коридор 10), који је преко Ниша, Београда и Будимпеште повезивао Цариград са Бечом. Тешко је проникнути у то да ли су потврда координације НОВЈ са америчко-британским ваздухопловним снагама у извођењу операција и преузимање одговорности за последице, разлози што се овој теми, чак и у периоду пропагандног рата између југословенских власти и „империјалистичких снага”, није посвећивала пажња. Први научни скуп о овој теми, одржан је тек 1994, у Лесковцу. Последица тога су пропуштене прилике да се утврде подаци о настрадалима непосредно после рата, када су они били далеко поузданији. То отвара важну методолошку дебату око питања мемоарских извора: каква је веродостојност сведочанстава забележених деценијама иза рата? У уверењу да „сећање није само слаба трска на коју се не можемо ослонити”, у истраживању о савезничком бомбардовању Краљева, неопходно је било призвати у помоћ сведочења савременика, прикупљена у претходној деценији.11 У свести његових житеља, још свеже ране које је оставила немачка војска – бомбардовањем, депортацијама, стрељањем становништва у октобру 1941. у лагеру и на низу мањих стратишта у граду и околини – отворене су услед поновних разарања у време ишчекивања слободе. Стога, њихови доживљаји бомбардовања, својим потресним фрагментима и именованим жртвама, чине целовитом слику разореног града и људских губитака, забележених у штурим подацима парохијских спискова Српске православне цркве. У протоколима умрлих свих краљевачких парохија Храма Св. Тројице (Силаска Св. Духа) у Краљеву, међу редовно навођеним узроцима смрти, умрлих и погинулих током Другог светског рата, неодређено стоји: „Од рана добивених приликом бомбардовања вароши Краљева”, „Погинуо/ла од бомби приликом бомбардовања вароши Краљева”, „Подлегао ранама које је добио при бомбардовању града Краљева”.12 Да је у питању савезничко бомбардовање, сазнајемо на основу забележеног датовања у поименичним рубрикама, чиме се утврђују подаци о бројним жртвама. У Матици покојних Римокатоличког жупског уреда Св. Миховила у Краљеву као узрок смрти се наводи: „Убит/а од бомбардирања”. Једино се у књигама умрлих цркви у Врби, Чукојевцу и Самаилама, наводе виновници смрти: „Погинуо/ла у 138

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Ратинском пољу приликом бомбардовања Камиџоре од стране Енглеске авијације”; „Приликом бомбардовања англо-америчких авиона погинуо од авионске бомбе” и „Погинуо на возу од авијона енглеских”. У документацији Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача; у сведочењима о ратној штети, пред НОО или општинском и среском комисијом за ратну штету и у оставинским предметима Среског суда у Краљеву, грађани су се „устручавали” да наведу да су штету претрпели од стране савезничке авијације.13 Као узрочника ратне штете, грађани су наводили само „бомбардовање”, сем у неколико ретких пријава, где је забележено: „Америчко и енглеско бомбардовање”; „Америка”; „Савезници”; „Од бомбардовања 11.08.1944”; „Англо-Амерички авиони”; „Енглески авиони”; „Савезничко ваздухопловство”; „Савезничка авијација”; „Англоамеричко бомбардовање” и сл. За податак о виновницима страдања „од бомбардовања” ускраћени смо и у документацији Градског НО у Краљеву, у Регистру стрељаних и погинулих од 1941. до 1945. године.14 Међу надгробним споменицима сахрањених на градском гробљу у Краљеву, само је на споменику Оливере Поповић запис: „1944. погинула од бомбардовања”.15 Замагљени чињеницима о бројним злочинима окупатора, у „прећутаним” слојевима података убележених од стране званичника власти, налазе се фрагменти микроисторије: имена и места страдања „успутних” жртава виших стратешких циљева савезничког бомбардовања. Страдање цивила испод рушевина, материјална разарања – последице омашених примарних и секундарних циљева, нису били предмет интересовања Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

139

НМК, Збирка плаката, инв. бр. 735

Међу пријавама које су свакодневно пристизале Комисији за ратну штету, формираној на седници Среског НО у Краљеву 20. јула 1945, у сарадњи са Земаљском комисијом за ратну штету у Београду, евидентирана је и штета од савезничких бомбардовања. Од 2600 пријава ратне штете (1941–1944) евидентиране у Срезу жичком до 30. јуна 1946. у Историјском архиву Краљево је сачувано 2222 предмета.

ИАК, Збирка Вариа, 103.

Раде Јоветић, Хроника краљевачког гробља, Краљево, 1994, 60–62. Аутори изражавају захвалност управнику градског гробља Томиславу Поповићу и сарадницима на пружању података. 15

Рушевине, угао улица Обилићеве и Војводе Путника, НМК, Збирка фотографија, И-1239

На подручју Београда, у главном удару на колосек Београд–Загреб, Земунски аеродром, фабрике авиона „Рогожански” и „Икарус”, разорени су стамбени блокови, болнице, тргови и улице. Са земљом је сравњено 687 зграда. Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Београд 1992, 615; Staniša R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz britanske arhive. Anglo-jugoslovenski odnosi 1941–1948, Birmingham, 1985, 265–274.

Ричард Дејвис (Richard Davis) Bombing the European – Axis Powers A Historical Digest of the Combined Bomber Offensive 1939–1945, Преглед: www.dtic.mil/cgi–bin; Kit Carter, Robert Mueller, The Army Air Forces in World War II: Combat chronology 1941–1945, Центра за историју ваздухопловних снага (Center for Air Force History), Вашингтон 1991. Преглед: https://archive.org/details/AFD– 100525–035.

Цитирано из одговора америчког потпуковника Л. Ларабија у амери чком Министарству рата, на протестно писмо војног изасланика у Вашингтону, Ж. Кнежевића због несразмере безначајних војно-стратешких циљева и огромних жртава у престоници. Протест уложио и генерал Михаиловић, у депеши Влади у Каиру, 21.

оновремених извештаја савезничких мисија, слатих Команди савезничких средоземних снага (MASAF), потом Балканског војног ваздухопловства (BAF), са фотографским интерпретацијама резултата бомбардовања.16 Војни извештаји бомбардера и ловаца 205. групе РАФ (Royal Air Force) британске армије и 15. америчке ваздухопловне армије (15 Air Force), пружају увид у хронолошки преглед ваздушних мисија на европском „небу”, међу којима и оних над Србијом.17 Према њима је тактичко бомбардовање београдског подручја на православни Ускрс 16. и 17. априла 1944, уз огромне људске и материјалне губитке, било „успешно извршено”, а „штета причињена невојничким објектима није била велика, а ни у ком случају сразмерна са осовинском пропагандом”.18 На званичним интернет презентацијама америчке и британске војске и њихових јединица, удружења ветерана рата, историјских центара, постављена су некада архивирана, а сада јавно доступна документа у електронском облику, међу којима су извештаји, фотографије, авио-снимци, летачки дневници и други материјали који се односе на ваздухопловне мисије и бомбардовања савезника у Другом светском рату.19 Према сумираним подацима у електронским изворима, здружене ескадриле ловаца-бомбардера и тешких бомбардера Б-17 (летећа тврђава) и Б-24 (либератор) америчког и британског ваздухопловства, у 54 дана у периоду од осам месеци, извршиле су преко 120 стратегијских бомбардерских мисија над Србијом, на територији готово 33 насељена места.20 Ван војних циљева, бомбе су се обрушавале на свет испреплетан породичним, комшијским односима, преживљеним војним злочинима, надама и ишчекивањима слободе, без оружја у рукама и војне одговорности. Систематично истражени људски и материјални губици, представљају актуелне теме историографије, ослобођене уплива политизованих конотација, реалних, али и непоузданих аналогија побуђених НАТО бомбардовањем с краја прошлог века.21 Напослетку, како је услед борби до средине октобра 1944. и губитка Ниша, уместо предвиђеним правцем Солун– Скопље–Ниш–Београд, немачка команда за Југоисток принуђена да преусмери повлачење групе Армије „Е”, Краљево се нашло на једином могућем путу њеног одступања према Вишеграду и са Косова према Сарајеву. Савезничко бомбардовање није спречило концентрисање готово свих немачких снага у овом делу Србије на краљевачком подручју и дуге, тешке и упорне борбе у трајању од 42 дана, са огромним војним губицима, за његово ослобођење. Тиме је, начел140

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Разарања на железничком чвору у Краљеву, НМК, Збирка фотографија, И-1244

на мотивација ваздушних мисија савезника – брже окончање рата, на примеру Краљева, постајала беспредметна. Краљево у савезничком бомбардовању Главни циљ партизанског врховног штаба био је да се оснаже постојеће јединице „чији је првобитни састав из 1941. сведен на четвртину чланова”, без довољно оружја и војне опреме, које би извршиле продор у Србију, где су везу на терену и подршку у народу изгубиле од 1942. Сметња овоме биле су четничке јединице на њеном тлу.22 Одлуке састанака Врховног штаба НОП Југославије и Главног штаба Србије на Вису, јуна 1944. биле су пресудне за план продора оперативних група дивизија у Србију, из централне Босне преко Санџака, уз неопходну ваздушну подршку савезника.23 Сачињени план продора поверен је команданту 1. пролетерског корпуса Кочи Поповићу, на дужности команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију.24 Снаге НОВЈ извршиле су продор са простора Берана преко планине Рогозне почетком августа, у складу са наредбом Врховног штаба да се све снаге НОВ оријентишу на сектору Копаоника и да се дејства усмере на главне комуникације: „Разбијање непријатеља на Копаонику и онемогућавање да пошаље нове снаге у том правцу јесте сада наш главни задатак.”25 Разбијање јаких четничких снага под командом мајора Рачића, које су према партизанским изворима бројале готово 3000 људи, у обрачунима на обронцима Копаоника, омогућило је пребацивање Оперативне групе дивизија под командом генерала Пека Дапчевића (2. пролетерска, 5. крајишка и 17. источнобосанска) према Брусу и Топлици. Ово је имало за циљ стварање чврстих база одакле би се партизански покрет учвршћивао и ширио на целу Србију.26 Подршку продору Оперативне групе партизанских дивизија у форсирању Ибра и рушењу железничке комуникације Краљево – Косовска Митровица пружила су 5. августа 1944. четири енглеска авиона-ловца митраљирајући непријатељске положаје између Рашке и Косовске Митровице.27 За планирано садејство са Оперативном групом дивизија на Копаонику и у Топлици, Главни штаб НОВ и ПО Србије, на чијем је челу био генерал Коча Поповић, у условима исцрпљености дугим маршевима, маневрима, помањкања муниције, осипања бораца, Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

141

априла. На протест др Б. Јевтића, амбасадора у Лондону, Форин офис je одговорио: „бомбардовање део британских далекосежних операција против непријатеља” (АЈ, ЕВ, из архиве СМИП-а, ф 11). Наведено према: Др Милан Терзић, 106. http://www. usaaf.//,http: // www. armyairforces. com/Home.aspx; http: // www. 15thaf.org/, http: //32ndbombsquadron.com/32ndmissns.html,http:// www. 1fgww2.org / nav.html, http: // www. 2ndbombgroup. org /; http: // natureonline. com / 37 / 12–op2. html; http://www.thehistorycenteronline. com /search/results/?q=Kraljavo; http: // www. 450thbg. com / real / bombardier/1944/09/; http: // www.pbase. com/ dwerbil/bomb_plot_gallery; http: // www. 450thbg. com / real/targets/194409/index. shtml; http://www. thehistorycenteronline.com/collections /entry/category/gayle_cruthirds;http:// www. vojska. net/eng/ world–war–2/united–states/airforce/15/ missions/;http://www.reddog1944.com/ Missions_Targets_Combat_Action.htm.

Најчешће мете бомбардовања 15. АФ и 205. РАФ у Србији 1944: Ниш (15 пута), Београд (12 пута), Нови Пазар и Суботица (8), Сремска Митровица и Нови Сад (6), Пећ, Сјеница и Ћуприја (5) итд. Зоран Вељановић, Савезни чко бомбардовање Суботице у лето и јесен 1944, Ex Pannonia: Часопис Историјског архива у Суботици, Суботица, 2010, 42–51. Поименична идентификација 819 жртава у Лесковцу, у раду: Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, Институт за савремену

ИАК, Збирка Раднички покрет и НОБ, XXVIII

142

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Ново време, год. IV, бр. 1022, 15. август 1944, 2.

историју у Београду и Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 1995. Момчило Павловић, Истина о савезничком бомбардовању српских градова 1944, Срби нису били посебно изабрана мета, Данас, поводом 60. годишњице бомбардовања, Београд, 17–18. април 2004. 21

Др Коча Јончић, Војно-политичка ситуација у Србији у време борби за коначно ослобођење земље 1944. Зборник радова са научног скупа у Краљеву 26–27. 11. 1986, Борбе са главнином немачке групе Армија ’Е’ у ослобађању западне Србије 1944, Београд– Краљево–Чачак, 1990, 37. 22

Fitzroy MacLean, Rat na Balkanu, glava XI: Novi dogovor, Zagreb, 1953. 23

Наредба Главног штаба НОВ и ПО Србије за 12. јули 1944, „Одлуком Врховног штаба НОВЈ постављени су у Главни штаб НОВЈ Србије за команданта, генерал-лајтнант Коча Поповић, досадашњи командант 1. пролетерског корпуса ...” А–ВИИ, к. 1068, ф. 1, д. 7/1. 24

у драматичном тону, у више наврата је тражио савезничко бомбардовање већих градова на југу Србије.28 При тражењу подршке предузимању „офанзивних акција на непријатељске комуникације и гарнизоне”, истицана је јачина непријатељских снага, тако да су комуникацију Косовска Митровица – Краљево, бранила два немачка пука из дивизије „Принц Еуген” и један пук из Гренадирске дивизије.29 Услед јачања и груписања немачких снага преко Куршумлије за Копаоник, из ближих и удаљенијих гарнизона, као што су Ниш и Лесковац, тражена је помоћ савезника. У писму Енглеској војној мисији при Главном штабу Србије стоји:30 „У циљу да пресретну наше јединице и спрече њихово продирање у Србију… пружа могућност за брзо и ефикасно дејство савезничке авијације. Зато наглашавамо потребу да хитно тражите од ваше претпостављене команде неодложно дејство савезничке авијације на следеће градове – објекте: 1. Приштина, Куршумлија, Подујево 2. Прокупље, Сталаћ, Крушевац 3. Косовска Митровица, Краљево, Рашка У вези са прикупљањем јачих непријатељских снага на простору који треба да му послужи као полазна база за операције према Копаонику, јасно је да и овдашње наше јединице стоје пред тешким борбама. У оваквој ситуацији молимо вас да вашим претпостављеним изнесете значај широког и брзог снабдевања наших јединица муницијом, оружјем, ратним материјалом и спремом (према листи Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

143

ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 9, Борбе у Србији 1944, Наређење Главног штаба НОВ и ПО Србије од 6. августа Штабу 25. НО дивизије, бр. 83, Београд, 1955, 192. 25

ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 13, Београд 1956, Извештај штаба 14. корпуса НОВЈ од 1. октобра 1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије о борбама корпуса од 1 до 15. септембра 1944, 16–20. 26

Исто, 190.

28 Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, наведено дело, ХХ

ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 9, Борбе у Србији 1944, Наређење Главног штаба НОВ и ПО Србије од 6. августа 1944. Штабу 13. бригаде НОВ, бр. 81, Београд, 1955, 188. 29

ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 9, Борбе у Србији 1944, 189–190. 30

Исто, 189–190.

32 Срђан Божовић, Дивизија „Принц Еуген”, Панчево, 2012, 185–189.

ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а; том I, књ. 14, Борбе у Србији 1944, бр. 116, Београд, 1957, 298–301. 33

Зборник радова: Борбе са главнином немачке групе армија „Е” на ибарско-западноморавском правцу у ослобађању западне Србије 1944, Краљево: ИАК, 1990, 531. 34

ИАК, Фабрика вагона Краљево, инв. бр. 373. Извештај управе Железничке радионице Краљево, бр. 4, 9.12.1944. 35

36 Срђан Божовић, Дивизија „Принц Еуген”, 188.

Зборник радова: Борбе са главнином немачке групе армија „Е” на ибарско-западноморавском правцу у ослобађању западне Србије 1944. 37

требовања коју смо вам раније, у неколико махова, доставили). Обзиром на брзе промене распореда наших јединица, условљене опсегом операција које су сада у току, преко вас молимо вашу команду да, бар док трају ове операције, одвоји посебну групу авиона за ове потребе…”31 Одлуке Команде савезничких средоземних снага (MASAF), преименоване у Балканске ваздухопловне снаге (BAF), о ваздушним бомбардовањима, доношене су у координацији, као и мимо ње, са Врховним штабом НОВЈ и Главним штабом НОВ и ПО Србије, уколико би извиђањем били утврђени теренски покрети и концентрације немачких трупа, складишта муниције и нафте, скривени аеродроми… Ваздушна дејства бомбардера и ловаца борбених група 205. јединице РАФ британске армије и 15. америчке ваздухопловне армије, усмерена на краљевачко подручје, од 22. јула, 10/11. августа, потом, током операције Недеља пацова (прва недеља септембра), до 19. септембра, била су у складу са планираним дејствима партизанских снага. После губитка Ниша у борбама до средине октобра 1944, пресечена је могућност повлачења групе Армија „Е” са југа, правцем Солун–Скопље–Ниш–Београд, Моравско-вардарском долином. Немачка команда за Југоисток принуђена је да једине могуће правце даљег одступања немачке војске кроз Србију, преусмери на комуникације дуж Ибра и Западне Мораве, од Краљева према Вишеграду и са Косова према Сарајеву. Команда корпусне групе „Милер”, у циљу уредног повлачења групе Армија „Е”, груписала je све немачке снаге у овом делу Србије формирајући мостобран око Краљева у дужини од 35 км. Стога су борбе за Краљево биле дуге и тешке, од 16. октобра 1944. и првих окршаја 7. СС „Принц Еуген” дивизије, са јединицама 3. српске бригаде НОВЈ код Чукојевца.32 У документима Врховног штаба НОВЈ објављеним у зборницима НОР-а је и информација упућена савезничким војним мисијама, 25. октобра 1944. о положајима јединица II дивизије које са јединицама Црвене aрмије дуж Западне Мораве дејствују на комуникацијама од Крагујевца и Крушевца према Краљеву.33 Такав развој ситуације у октобру, утицао је на одлуку врховног команданта Јосипа Броза Тита: „Да не прихвати предлог британских војних власти о бомбардовању Краљева, Приштине и других градова које ће ускоро ослободити НОВЈ”.34 Тако је у октобру и новембру 1944, када су кроз њега пролазиле колоне војника и возила немачке групе Армија „Е”, Краљево поштеђено даљих савезничких бомбардовања. Краљево, као поприште зараћених снага, није пак поштеђено великих разарања која је 34. армијски корпус немачке војске нанео железничком чвору и прузи Краљево – Косовска Митровица, аеродрому и свим важнијим постројењима, приликом повлачења услед јаких дејстава НОВЈ и Црвене армије.35 Када су и последњи војници групе Армија „Е” прошли кроз Краљево, према Љубовији се повукла и „Принц Еуген” дивизија, остављајући иза себе пустош, дижући у ваздух водени торањ, железничку станицу, оближњи аеродром и мостове на Ибру, Рибници, Морави (премосница).36 После тешких борби које су водиле 3. и 6. српска и 4. црногорска бригада НОВЈ у садејству јединица 65. корпуса Црвене армије, на свим прилазима граду, током преласка Ибра 28. новембра и у самом граду, уз велике жртве, Краљево је ослобођено после 42 дана. 37 У свести нараштаја, последице ратних разарања остале су утиснуте дубоко као белег: „У ослобођено Краљево вратили смо се одмах после 29. новембра. Снег је рано пао, нигде ништа у кући. Уместо стакла на прозоре смо лепили пак-папир. Тако започех своје гимназијско школовање. До мене је седела другарица Роса Зорић са штакама јер је у ноћи савезничког бомбардовања остала без ноге.”38

38 Сведочење у рукопису Добриле Лазић Марић: августа 2008, НМК, документација.

144

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Хронологија савезничког бомбардовања Краљева Учесталост ваздушних прелета савезничких бомбардера ка нафтним постројењима у Румунији, њихова бомбардовања циљева у Југославији крајем 1943. и почетком 1944, као и могућности дејства немачке авијације и противавијације, свакако су условили мере опреза у Железничкој радионици, при железничком чвору Краљево, међу најважнијима у војном саобраћају и снабдевању. Наредбе о поступку приликом давања знакова за узбуну, издао је до средине јануара 1944. управник Радионице: „Наређује се свима службеницима да код давања знака за узбуну (прецртано, прим.) склањање од напада из ваздуха не смеју ићи од водоводног резервоара према тунелу, већ од резервоара десно. Ове наредбе се строго придржавати.”39 Војно-стратешка важност определила је железничку инфраструктуру као примарни циљ савезничких бомбардовања која су уследила. Колики значај је немачки окупатор придавао железничком саобраћају, и данас сведоче тада подигнути бункери поред пруга, који су служили за обезбеђивање несметаног превоза људства, технике, муниције, снабдевања и осујећења партизанских диверзантских акција. Тачан број ваздушних бомбардовања чији су примарни војно-стратешки циљеви били у Краљеву, тешко је утврдити, јер се у изворима под појмом Краљево подразумева како сам град тако и његова ближа околина, која се налазила на мети дејстава и у случајевима када градско језгро није бомбардовано; услед оскудних података о секундарним циљевима стратегијских бомбардовања, при којима се Краљево налазило на путу ка примарним циљевима бомбардовања, митраљирања или вршења извиђачких мисија; у већини доступних архивских докумената нису прецизно навођени тачни датуми савезничких бомбардовања. Стога је у наведеном прегледу утврђених датовања савезничких бомбардовања обухваћено шире краљевачко подручје, на које је од 22. јула (први поуздано утврђен датум бомбардовања) до 19. септембра (последњи поуздан податак о бомбардовању савезника), бачено на тоне бомби из стотина бомбардера (америчких и британских) који су циљали железничку инфраструктуру и мостове. У примарне мете савезничких бомбардера убрајали су се и аеродроми и постројења авио-индустрије.40 Државна фабрика авиона, војни аеродром и Ваздухопловно-технички завод у Краљеву, били су од изузетног стратешког значаја за зараћене стране на почетку окупације. Како је Фабрика авиона у Краљеву, коју је пред Други светски рат преузела немачка фирма Dornijer–Werke, губитком највећег броја својих службеника и радника у масовној одмазди над цивилним становништвом Краљева у октобру 1941. готово замрла, од августа до октобра 1942. највећи део машина за израду делова за авионе типа „Дорније ДО-17”, немачке бомбардере, враћен је у Немачку.41 Уследила је и демонтажа неколико испражњених хала. Немци су постројења и машине које нису уништене, увезене током 1938/1939, вратили у матичну фабрику у Фридрихшафену, док је део поклоњен Бугарима током 1942.42 Стога се учесталије на мети савезничког бомбардовања нашао војни аеродром у Краљеву, који је као велика ваздухопловна немачка база за све време рата, где је вршена и падобранска обука, имао велике смештајне капацитете за авионе. Према сумарним проценама, током рата је од окупатора и савезничког бомбардовања уништено преко 40% предратних капацитета домаће ваздухопловне индустрије.43 Сећања преживелих, извештаји савезничких пилота након обављених мисија и новински извештаји иду у прилог тврдњи да је немачки окупатор пружио слабу противавионску одбрану током савезничких бомбардовања.44 У изјави Бранислава Марића, забележено је: „На Барутани су били постављени топови – противавионски флахови. Све је било ограђено бодљикавом жицом.”45 Стратешки добро постављена, на брду изнад града, на Грдичкој коси, противавионска одбрана Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

145

ИАК, Фабрика вагона Краљево, инв. бр. 287, Књига наредби Железничке радионице Краљево, наредба бр. 3/44, 145. 39

40 Фабрике авиона „Рогожански” и „Икарус”, као и земунски аеродром, били су важни војни циљеви, на које је био усредсређен главни удар савезничког бомбардовања на Ускрс 16. и 17. априла 1944. Ново време, год. IV, бр. 923, 20. април 1944, 1. 41 Утврђени су поименични подаци о 497 радника и службеника Фабрике авиона и 5 запослених при Војно-техничком заводу стрељаних у масовној одмазди у октобру 1941, ратном злочину јединице Вермахта у Краљеву. Силвија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Београд, 2013, 107–235.

Мирослав Филиповић, Краљевски авиони, Фабрика авиона у Краљеву 1927–1942, Краљево 1995, 176. 42

Никола Жутић, Авиоиндустрија и ваздухопловство у Краљевини Југославији 1918–1945, Београд, 2004, 177. 43

Ноћни напади англоамеричких терориста, Ново време, год. IV, бр. 1022, 15. август 1944, 2. 44

Сведочење Бранислава Марића, Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 39. 45

није успела да савезничким авионима, који су летели на висинама од преко 5000 метара, нанесе било какву штету. Савезнички авиони су могли несметано да обаве своју мисију. Како је повлачење немачке војске железницом довело многе трупе у Краљево из правца Косовске Митровице, Рашке, Сталаћа, у правцу ка Београду, или према Чачку и даље према Сарајеву, железничка инфрастуктура је била главни циљ савезничке авијације: „Немачке сирене су унапред оглашавале њихов наилазак, као упозорење на опасност од бомбардовања. Немци који су били по кућама у Краљеву, одмах су ускакали у паркиране камионе и склањали се на периферију вароши, Чибуковац, Јарчујак, Жичу… И ми смо користили њихов превоз, а они нису имали ништа против, јер су осећали неку сигурност уколико су окружени мештанима окупираног града. Свакодневно, по лепом времену, англо-амерички авиони су долазили с југа, из правца Столова, тутњали су њихови мотори, а трупови бомбардера преливали се сребрнастом бојом на летњем сунцу… ка Румунији где су бомбардовали Плоешти и друга постројења и изворишта нафте… После пар часова, у поподневним сатима, враћали су се супротним смером у базе ка Италији. Више пута смо видели да се неки од бомбардера дими, да је погођен. Онда је посада искакала падобранима и падала у удаљенија планинска села, где су их мештани прихватили и крили од немачке потере. Већ смо се навикли да нам преко неба прелећу савезници, а на земљи смо још увек под окупатором. Краљево је било поштеђено бомбардовања, мада се већ пронео глас да су бомбардовани Београд, Лесковац и други градови на магистралном делу пруге Београд–Скопље. Композиције возова са војницима моћног немачког Рајха и њиховим тенковима свакодневно су пристизале на краљевачку железничку станицу, а одатле ка Београду, или да још сигурније, после претовара ’ћиром’ и узаним колосеком наставе повлачење ка Чачку и Сарајеву. И макадамски пут од Скопља, преко Косова и Рашке, био је крцат немачким колонама, камионима и топовима у повлачењу које су од Краљева настављале даље, старим путем према Чачку и Босни.”46

46 Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Стравична савезничка ноћ, Краљево, 2007, 216–217.

22. 7. 1944. У суботу 22. јула 1944. године у преподневним часовима авиони бомбардери (Б-17 и Б-24) америчке 15. ваздухопловне јединице у пратњи авиона-ловаца извршили су атак на железничку пругу у Шумарицама. Прва вест о страдању краљевачког подручја услед савезничког бомбардовања, у листу Ново време, односила се на бомбардовање железничке комуникације Краљево–Крагујевац, 22. јула 1944: „Јутрос је у ниском лету нападнут цивилни воз између Краљева и Чачка. Том приликом било је четири мртва и 12 тешко рањених лица. Други напад из ниског лета био је управљен на масу народа која је чекала на воз на станици у Краљеву. У Краљеву је било 30 мртвих. У подневним часовима извршен је терористички напад на Крагујевац. Број порушених кућа је велик. Испод рушевина извучено је досада 30 мртвих. Међутим, тај број ће се повећати даљим рашчишћавањем рушевина. Англоамерички ваздухопловни гангстери бацили су такође бомбе на село Бивоље, на периферији Крушевца. Више кућа је порушено, а има и мртвих. Огорчење народа у бомбардованим местима је тим веће што надалеко и широко нема војних циљева. Приликом напада из ниског лета могли су англоамери чки авијатичари тачно видети да гађају цивилна лица. Није довољно што су у црно завили српске градове Београд и Ниш већ су дана 22. јула заредили широм Србије да униште све што је српско и да Србе начине просјацима. Тако најтеже ратом погођене и оштећене вароши: Крагујевац, Краљево и Крушевац Англоамериканци у сред бела дана бомбардовали, изазивајући пустош и велике жртве у људству. Махом су страдали сиротињски и раднички крајеви. Није им довољно било што су бомбардовали вароши него су почели сада и села. Тако Бивоље код Крушевца, где су побили децу која су чувала стоку. Затим Витановац у долини 146

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Груже, кога су не само бомбардовали већ у железничкој станици митраљирали и путнички воз где има већи број жртава.”47 Према сазнањима, од авионских бомби је страдало више лица, од којих су позната имена два железничка радника. По налогу председника српске владе народног спаса генерала Милана Ђ. Недића, министар народне привреде др Милорад Недељковић посетио је Краљево и Крагујевац, који су, са околином бомбардовани 22. jула: „Министар Недељковић је однео пострадалом становништву поруке, утехе и храбрења од стране претседника владе генерала Недића као и претседников лични прилог за помоћ пострадалима. У исти мах је министар Недељковић разговарао са локалним властима о најхитнијим мерама за помоћ оштећеном становништву и за нормализарање живота и рада, како у државној и самоуправној служби, тако и у привредном сектору.”48 Напад савезника је настављен нападом на воз у Заблаћу, на прузи Краљево– Чачак. Према наводима у часопису Српско наслеђе том приликом је страдало четворо путника, а дванаесторо је тешко рањено.49 Познато је име једног преминулог лица. Исти извор помиње страдање 30 људи на станици у Краљеву, што доступни документи не потврђују. У дневном извештају команданта Југоистока од 22. јула 1944. Врховној команди Вермахта помиње се напад на железничку инфраструктуру на прузи Краљево– Приштина, у коме је било жртава и оштећених локомотива.50 26. 7. 1944. Савезнички авиони напали су воз код тунела „Џелеп” код Ушћа. У доступним изворима нема ближих података. Познато је име једног преминулог железничког радника. 9. 8. 1944. У преподневим часовима митраљезима је гађан воз на железничкој станици Mатаруге. Познато је име једног преминулог путника. Према извештају Команде Српске државне страже, у том авионском нападу код Матарушке Бање оштећена је локомотива путничког воза који је саобраћао од Краљева ка Рашки. Према наведеном извештају, између 9-10 сати, у нападу на железничку комуникацију Чачак–Краљево код села Адрана, од стране енглеско-америчких авиона оштећена је локомотива, док су два бугарска војника теже рањена. На истом пружном правцу између железничке станице Горичани и Самаила, у нападу на путнички воз рањени су машиновођа и ложач.51 11. 8. 1944. У петак 11. августа 1944. датовано је најразорније бомбардовање Краљева са највећим бројем страдалих грађана. Према сведочењима савременика, бомбардовање је било неочекивано у току ноћи, коју су осветлиле светлеће бомбе са падобранима, тако да се видело као по дану. Звук сирена које су упозоравале на бомбардовање унео је још више страха и неизвесности међу мештане, затечене на спавању. До тада су савезнички авиони махом прелетали Краљево на великим висинама, идући ка својим одредиштима. Овога пута звук њихових мотора био је неуобичајено гласан. Знајући како су прошли Београд и Ниш, поједини грађани су наслутили шта ће се догодити, због чега су потражили сигурност ван града.52 Народ је бежао према Рибници, Опланићима, Чибуковцу, Сијаћем пољу… што даље од Железничке станице и ужег градског језгра. Међу подацима у извештајима о мисијама Британског краљевског ваздухопловства (РАФ) налазе се и они који се односе на бомбардовање Краљева у ноћи 10/11. августа, када је 48 авиона-бомбардера нешто после 2 часа по поноћи избацило на град преко сто тона бомби за неколико минута. У визури из „Вимпија”, Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

147

47 Терористички бомбардери над Србијом, Ново време, год. IV, бр. 1003, 23. и 24. јул 1944, 2. 48 Генерал Недић за пострадале у Крагујевцу и Краљеву, Ново време, год. IV, бр. 1005, 26. јул 1944, 2. 49 Петар Алексић, На бомбама је писало Срећан Ускрс, Српско наслеђе, број 3, 1998 50 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, док. бр. 97. Извештај команданта Југоистока од 22. јула 1944. Врховној команди Вермахта о дејствима на подручју југоистока, Београд, 1979, 434.

ИАК, Збирка о радничком покрету и НОБ-у, Извештај Команде Српске државне страже округа и области Краљево, к. 10, л. 59.

У савезничким бомбардовањима Београда (11 пута) и Ниша (16 пута) било је више стотина погинулих и повређених грађана. 52

Рушевине у Улици војводе Путника, НМК, Збирка фотографија, И-1239

53 По наводима са интернет сајта http://natureonline.com/37/12–op2. html: на коме се налази фотографија и биографија пилота наредника Макајзака (James Mac Isaac, F 37). Испод авио-снимка Краљева наведени су подаци о снимању бомбардовања: 10/11. август 1944. 330 степени 0203 Краљево. На фотографији коју је пилот тада направио, осим погођених циљева, забележено је и дејство противваздушне одбране, која је испаљивала пројектиле на авионе. Податке са сајта је објавио Јован Слијепчевић: Било не поновило се. Бомбардовање Краљева на фотографији пилота!, Краљевачке новости, бр. 114, 26. август 2009, 5. 54 ИАК, Фабрика вагона Краљево, инв. бр. 372, предмет бр. 3477. 55 Сећање Александра Ђоковића, 1940. годиште, забележила Ивана Ђоковић Хасановић, ћерка. НМК, документација, 2011. 56 ИАК, Збирка о радничком покрету и НОБ-у, Сећање Данице Коларевић: Хроника Општине адранске, к XIII, 1957–1960.

пилота наредника Џејмса Макајзака у 37. ескадрили, која је 1944. извела 41 мисију, бомбардујући Загреб, Подгорицу, Сарајево, Сјеницу, Ужице… Краљево је маркирано као важан железнички чвор: „Наша мета била је пресецање најважнијег железничког чвора у Југославији. Време нам је ишло на руку, било је топло и ведро, а маркери на земљи били су одлично постављени. Дванаест авиона са својим посадама изручило је 108.500 фунти бомби на циљ, за само пет минута, између 2.01–2.06 часова, са висине од 6900 до 8000 стопа”.53 При железничком чвору Краљево, оштећена је и Железничка радионица, где је, на службеној дужности заштите и спровођења мера опреза од пожара услед бомбардовања, за шта су били задужени припадници ватрогасне чете у Радионици, погинуо њихов шеф, технички чиновник Страхиња Вукотић.54 Највећа разарања са највише људских жртава била су у насељеном делу града у близини Железничке станице, у кварту оивиченом улицама: Љубе Стојановића (сада Олге Јовичић), Цара Лазара, Војводе Путника и Хаџи-Милентијева (сада Димитрија Туцовића), укључујући улице: Обилићева, Марка Трифковића (сада Хероја Маричића), Југ Богданова и Цара Душана. Оштећена је и католичка црква Светог Миховила, у чијем дворишту су страдали жупник Рудолф Мециловшек и Маријета Карба, професорка клавира која је одржавала Жупски уред у Краљеву. Јаки утисци услед наглог ноћног осветљења, страховитог звука и неизмерног страха, остали су упамћени и код оних који су тада били сасвим мала деца. У дворишту куће у Улици цара Душана, гађани су немачки магацин и неколико објеката. У подруму куће, где су их снене одвели одрасли, Александра Ђоковића, тада четворогодишњака, ставили су на сто да са другом децом говори „Помози Боже”, како би умањили страх, уверени у благотворност дечје молитве.55 У Грдици су услед бомбардовања, запаљена бурад са бензином.56 Бомбе су падале у близини кућа у Грдици, где су, не очекујући бомбардовање приградских насеља, спас налазиле тек пристигле породице из града: „Непосредно око куће породице Тодоровић, прве куће испод литице у коју смо се склонили због бомбардовања из града, пало је 5 бомби. Сећам се да смо се брат и ја, тада седмогодишњи дечак, молили Богу у великом страху. Пред зору смо видели да су шрапнели пробили врата и забили се у зид куће, а упечатљиво ми је остало двориште 148

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Срушени објекти железничког чвора у Краљеву, НМК, Збирка фотографија, И-1241

са великом разбијеном шерпом, усмрћеним пилићима и два велика кратера, готово 10 метара дубине…”57 Сутрадан је у окупационом листу Ново време, о ноћном бомбардовању Краљева забележено: „Краљево, 11 августа Британо-америчка авијација наставља терористичко бомбардовање српских градова и села уништавајући при томе животе и имовину српског народа. Ноћас између 2 и 2.30 часова једна британо-америчка формација напала је Краљево и сручила на овај мали и незаштићени град велику количину запаљивих и разорних бомби. Приликом бомбардовања тешко су оштећени поједини делови града и уништена је цела једна улица која води ка периферији.”58 Према наведеном чланку, иако није потврђено у историјским изворима и литератури, савезничко бомбардовање није заобишло ни Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи, који је за помоћ махом српској ратној сирочади из НДХ, Босне, са Косова, формирао Комесаријат за избеглице при Влади Милана Недића.59 Наведени чланак стога помиње „Недићев дечји град”, на који је пало 6 бомби, али додаје да „Бог који чува српску децу није допустио да се злочин испуни и није било жртава међу децом”.60 Куће и уџерице претворене су у рушевине дуж читаве Улице војводе Путника, о чему сведоче сачуване фотографије и сећања суграђана: „Мој деда по оцу, шустер Радислав Васић, који је становао и имао радњу у Улици војводе Путника, за време опасности остао је са баком у кући и није хтео да бежи. Бомбе су падале око дедине куће и једна експлозија га избаци кроз излог радње на улицу. Био је повређен и угруван, али је остао жив, док је бака остала неповређена.”61 Уследио је шири извештај о потресној слици Краљева у ноћи 10/11. августа: „Један од најжалоснијих примера за то пружа нам последњи терористички напад на Краљево. Да би свирепост била још већа напад је извршен ноћу. Док при дневној појави авиона свет у малим местима има донекле могућност да се склони из града, у овом случају грађанство је изненађено на спавању. Није било куда. Морало се остати у малим, махом приземним паланачким кућицама, слабо зиданим, без склоништа, којима је довољан сами притисак ваздуха да их оборе и под њиховим рушевинама затрпа многобројне људске жртве. Бомбе заиста нису много бирале циљ. Опустошене су читаве улице за становање. Они који нису изгубили живот, остали су без крова над главом.” 62 Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

149

Сведочење Томислава Шћекића, НМК, 2010. 57

58 Ноћно терористичко бомбардовање Краљева, Ново време, год. IV, бр. 1020, 12. август 1944, 3 59 Др Милорад Ђ. Панић, Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи (1942–1947), Краљево, 1994. 60

Исто.

Сведочење Мирослава Д. Васића (1932), Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 60 61

62 Ноћни напади англоамеричких терориста, Ново време, год. IV, бр. 1022, 15. август 1944, 2.

63 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, Београд, 1979, 512

Мирослав Филиповић, Краљевски авиони, Фабрика авиона у Краљеву 1927–1942, Краљево 1995, 178. 64

Разговор са Србољубом Чутуром, годиште 1935, из Рибнице: НМК, 3. децембра 2013. 65

Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Стравична савезничка ноћ, Краљево, 2007, 217. 66

На Железничкој станици уништено је више вагона. У Извештају немачког војнопривредног штаба Југоистока од 15. августа 1944. команданту Југоистока о војно-политичкој и привредној ситуацији у Србији, о стању на железници забележено је: „Саобраћајна ситуација у Србији знатно се погоршала… нарочито услед дејства непријатељске авијације. Од напада из ваздуха у времену од 15. 7. до 15. 8. испало је из строја преко 100 локомотива (у Србији). Услед борби у долини Ибра, морао се обуставити саобраћај на западној прузи Краљево – Косовска Митровица од 3. до 11. 8. После тога, услед бомбардовања Краљева из ваздуха 11.8. саобраћај је био прекинут око 24 часа; после оспособљавања једног колосека, саобраћај према југу могао се опет одвијати западном пругом; радни учинци јако су опали и услед недостатка српског особља за локомотиве и разарања на железничкој станици Краљево.”63 Војни аеродром је у неколико наврата бомбардован, и тада је углавном гађана писта.64 На мети ноћног бомбардовања у зони војног аеродрома нашла се и стамбена четврт градске колоније, у којој су махом становали службеници и радници некадашње Фабрике авиона и Железничке радионице: „Рођен 1935, сећам се Краљева свога детињства током окупације. У аеродромској колонији, у зградама око Аеро-клуба, где смо живели брат Александар и ја са родитељима, јер је отац радио у Фабрици авиона, било је око 120 станова у неколико зграда. На самом аеродрому, била је нека врста немачког логора за италијанске разоружане војнике, после капитулације Италије. У ноћи савезничког бомбардовања, градска колонија је била осветљена ракетирањем, као да је дан. Бомбе су падале у непосредној близини. Мајка, брат и ја истрчали смо из зграде која је горела. Наша зграда, сва у пламену, била је на месту данашње школе ’Јово Курсула’, окружена са још три сличне зграде, у којима су становали фабрички радници. Од те четири зграде, само је једна остала читава после савезничког бомбардовања. Сећам се да су полунаги италијански војници истрчали из барака на аеродрому, запомажући ’mama mia’.”65 Страхом, бригом, пометњом – реаговало је становништво затечено на спавању, у домашају бомби, у ситуацију коју није наслућивало, нити је за њу било припремљено: „У оним бомбардерима и њиховим пилотима, нашим савезницима, гледали смо слободу и надали се скором крају рата. Небо пуно звезда, ведро, нигде облачка. Мирна ноћ, град миран, нигде никог осим немачких патрола. И онда одједном, као усред белог дана, светлеће бомбе обасјаше град и околину. Чинило се да се у то доба негде између један и пола два по поноћи, могла наћи игла у пласту сена. Била је то опасност коју нисмо слутили. Паника је захватила читаво становништво. Људи су усплахирени истрчавали из кућа у пижамама, у спаваћицама. Деца, онако буновна, вриштала су. На небу хиљаду сунца – светлећих бомби. Брујање авиона бивало је све јаче. Направили су један, па други круг изнад вароши. Народ је трчао улицама, насумице тражећи најближе склониште. Ми смо потрчали садашњом Улицом Октобарских жртава ка споменику и даље Улицом Милана Топлице на Ибарску плажу. Негде на пола пута отац примети да наша сестра Рушка није са нама. Заједно са братом Вељом и мама Загом настависмо трком ка обали, а отац се трчећи врати кући и нађе је шћућурену у кухињи испод стола. Држећи је у наручју, сустигао нас је на самој обали Ибра и онда се скотрљасмо низ падину. Остали грађани, па и немачки војници, са малим руксацима на леђима, стропоштавали су се и падали низ обалску падину на шљунковито фудбалско игралиште. Толико је било времена, кад се од авионског брујања зачу неко шиштање/звиждање, које је било све ближе и ближе. Језа страха провлачила се низ кичму. Затим потрес, један, други, трећи, па тако редом… Земља је уздрхтала. Експлозије су деловале још стравичније. Истовремено, неки талас захуктао је над нашим сагнутим главама у лежећем положају. Ужас.”66 150

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Разорена пруга, НМК, Збирка фотографија И-1245

Запис Виде Грујић из подрума у Хаџи Милентијевој улици на, тада једином доступном материјалу, новчаници, потресно је сведочанство у тренутку бомбардовања:67 „Почело је бомбардовање Краљева у 2 часа после ноћи 11. августа 1944. Бомбардовање је трајало 15 минута. Била сам у највећој опасности, али сам ипак остала жива божјом вољом.” Казивања преживелих говоре о размерама страдања. Болно суочавање са страдањем чланова своје породице, остало је урезано у сећању Антона Богићевића:68 „За време окупације живели смо у Краљеву, у кући Петра Богавца, у Улици Марка Трифковића број 15. Пошто је било ратно време, а у јесен 1941. биле су борбе око Краљева, мој отац, који је студирао грађевинарство у Француској… је дао нацрт да се у дворишту куће Буњака изгради склониште за случај опасности. Пошто су то прихватиле и околне комшије, нашим снагама ископамо ров који је ишао цикцак, покривен цепаницама и гредама, преко којих је стављена изолација и слој земље. То склониште је било на око 50 метара од наше куће, у близини великог ораха. Пред поноћ 10. на 11. август 1944. пробудио нас је јак звук авионских мотора, а затим јака светлост. Отац је наредио да сви бежимо у склониште. И комшије су тражиле спас у склоништу. Мене је та ситуација јако уплашила, што је приметио и човек поред мене у склоништу. Касније сам сазнао да је то био професор Филиповић (Филип Јанковић, прим. аут.), професор немачког језика у краљевачкој Гимназији. Он ми је тада предложио да заменимо места, да ја будем ближе мајци, а да он дође на моје место и тако учинимо. То је мени спасло живот, али је нажалост професор Филиповић настрадао! Када су почеле експлозије, мислим да је талас ишао од правца Железничке станице према нама. У загушљивој експлозији, једна бомба погодила је наше склониште и преполовила га, разнела део ка Улици цара Душана, а дуги део ка нашој улици. Настрадао је мој отац Војислав, моја сестра од тетке Олгица Ђорђевић (1924), студент медицине, професор Филиповић, али је било још жртава чијих се имена не сећам. После експлозије је јак ваздушни удар бацио тело моје сестре Олгице на дрво ораха, на коме су висили и делови одеће других жртава. Бомбардовање је преживела моја мајка Драгица, сестра Милица и ја, који смо били удаљени око 3 метра од настрадалих. Преживео је и Душан Дуле Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

151

67 НМК, Збирка архивалија, инв. бр. 950 68 Сведочење Анта Богићевића, годиште 1929, из Краљева: НМК, 27. маја 2008.

69 Сведочење Божидара Бошка Војиновића, Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 35.

Сећање Љубинке Папакоче забележила је ћерка Наталија Папакоча Епихин, НМК, документација. 70

Сведочење у рукопису Добриле Лазић Марић: НМК, документација. 71

Здравковић, кога сам знао као голмана фудбалског клуба ’Ибар’ из Краљева, али му је настрадала мајка.” Стравична слика разарања рова у коме су погинуле комшије у ноћи 10/11. августа, обележила је ратно одрастање Божидара Бошка Војиновића, тада дечака од 12 година: „У дворишту куће Петра Буњака у нашој улици, Марка Трифковића (данас: Улица хероја Маричића), испод великог храста, био је ископан ров за склониште у случају ваздушне опасности. Када сам то јутро, 11. августа, дошао до ове куће затекао сам стравичан призор! Комшије из околних кућа потражиле су спас у том рову, а бомба је пала поред самог рова. Ту су страдали Војислав Богићевић и његова ћерка Олга, мојe комшије… Тада сам видео да су на гранама тог ораха висили делови одеће настрадалих, који су ту остали више дана, подсећајући на погинуле.”69 У непосредном суседству, од детонација су разбијени прозори на кућама, а страх и неизвесност завладали су у ископаним склоништима – земуницама, у двориштима: „Сестра и ја смо трчале по мраку у спаваћицама и чуле околне комшије које су, такође трчећи тражиле склониште. Све време чули су се авиони и убрзо је све почело да се тресе и да око нас пада уситњена земља. На отвор од наше земунице, тата је поставио дрвени поклопац. Тата није ушао са нама, остао је напољу. Дрхтале смо од страха да нека бомба не падне на нас, а још више од помисли да наш отац може погинути. Време је споро пролазило, бомбе су бесомучно падале. Било ми је хладно па сам отворила поклопац и иако ме је сестра вукла назад, потрчала сам да уђем у кућу и да нађем тату. Око мене је било неко блештаво светло, а онда се зачула јака експлозија у близини наше куће. Од великог страха потрчала сам назад у склониште. Само што сам утрчала под поклопац који је дрхтећи од страха држала моја сестра, зачуо се нови фијук и опет нас је затрпала земља. То је трајало до раних јутарњих часова. Када је све утихнуло, дошао је наш тата и рекао да изађемо напоље. Гледајући кроз поломљене прозоре виделе смо порушене околне куће, а тата нам је испричао да је преко пута, на имању Буњака, на земуницу пала бомба где је погинула наша комшиница Олгица Богићевић и још неколико људи. Дуго после бомбардовања, делови одеће висили су на гранама ораха. После ове тешке и бесане ноћи отишли смо у бежанију у Матаруге, а тата је остао да разрушену кућу колико-толико поправи.”70 Спас у ископаним рововима, суграђани су проналазили у последњем часу: „Моја мајка негде иза поноћи те трагичне ноћи чула је звуке авионских мотора. Видевши све осветљено у соби, крикнула је: ’Добрила, бомбардовање!’ Излетеле смо из куће, али је било већ касно да склониште потражимо у Марка Трифковића улици, па смо упале у један недовршен ров у првом нашем комшилуку. Био је дубок око један метар, дугачак око три метра, изнад кога је било дрво шљиве која из корена поче да се љуља услед јаких детонација, а поломљене гране попадаше по нама. Сећам се да су тај ров копала два италијанска војника Франко и Бруно, који су нама деци, док су радили, певали дивне песме на свом језику. Памтим и дан када су немачки војници дошли по њих, ставили им лисице на руке и одвели их у затвор у немачку командатуру у нашем комшилуку. У тој рупи пуној воде, моја мајка, наши први суседи Марјановићи и ја, преживели смо стравичне тренутке док су бомбе падале у непосредној близини…”71 Бројне краљевачке породице које су становале у деловима града у непосредној близини железничког чвора или Фабрике авиона, чији су чланови, претежно службеници и радници стрељани у октобру 1941, поново су доживљавале трагедију: „Мој круг кретања где сам растао и дружио се са децом из комшилука, био је простор између Улице војводе Путника, Обилићевом улицом до католичке цркве и кафане ’Код српског краља’ власника Ђурђа Тешића и Улице Хаџи Милентијеве, од почетка војних коњушница (данас насеље Моше Пијаде) до Основне школе ’Александар I Ујединитељ’, подигнуте пред рат… Први ударац који сам као дете 152

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

осетио било је стрељање талаца у Краљеву, у октобру 1941. Тада је уз многе очеве мојих другара стрељан и наш отац Владислав Влада Јанићијевић, у 37. години живота… Колико је мени познато, Краљево је од стране савезника бомбардовано три пута 1944. У бомбардовању 11. августа највише је настрадао крај у коме сам живео. У то време су преко Краљева стално прелетале савезничке ескадриле бомбардера, које смо ми деца посматрали како се сијају на сунцу. По ондашњим причама, летели су према Румунији да би бомбардовали инсталације за експлоатацију нафте, тако да смо ми, на неки начин, огуглали на њихово прелетање и веровали да ће ускоро да нам донесу ослобођење од окупатора! Никоме није падало на памет да ћемо и ми да дођемо на ред за бомбардовање и страдање. Стицајем околности, у то време су две наше рођаке положиле велику матуру, па је наша мајка Милица 11. августа 1944. отишла код њих како би им помогла у припреми скромне свечаности… Њихова кућа била је на углу улица Војводе Путника и Цара Лазара (данас зграда Полицијске управе). Док је мајка била одсутна, брат и ја уз баку, нормално смо пошли на спавање. У неко доба ноћи бака ме је пробудила, соба је била осветљена ’да се у њој игла могла наћи’. Бака доноси спасоносну одлуку да бежимо из куће. А бежало се према Сијаћем пољу, преко Рижине пруге, под обалу према Ђаковићевој циглани. Чуле су се јаке експлозије, али нисмо помишљали да се то руше и наше куће. Када је освануло јутро, пошли смо кући и затекли уместо кућа рушевине! Две бомбе су пале у Обилићевој улици поред наше куће и разориле је! На улици је погинула Десанка Косић, студент од 20 година, сестра потоњег познатог лекара Бранка Косића. Косићи су становали преко пута наше куће, а стари Косић, машиновођа, стрељан је у Лагеру. На нашу кућу према Хаџи Милентијевој улици, бомбе су пале директно и разориле је до темеља. У дворишту је погинула наша станарка, старија госпођа која је живела сама и коју смо ми деца звали тетка Ружа (нисам јој запамтио презиме). Куће изнад наше су све биле порушене, а међу њима и кућа Светозара Живковића Тозе, познатог хармоникаша стрељаног у Лагеру октобра 1941. Сећам се да су бомбе пале и на дом католичке цркве у коме је у приземљу била канцеларија, а на спрату стан свештеника, и да су тада погинули и свештеник и домаћица. Говорило се тада да је у савезничком бомбардовању Краљева било више од стотину жртава. Док смо из рушевина покушавали да извучемо део ствари, неко нас је обавестио да је мајка у болници тешко рањена. У болници је, како смо после чули, било тешко стање, доста рањених, није било лекова, хране, лекара. Мајка нам је касније причала о кобној ноћи 11. августа 1944, када је тешко рањена. Када је почело бомбардовање, она је похитала да види шта је са нама, јер је мислила да нисмо избегли из куће. Потрчала је Улицом војводе Путника и стигла до раскрснице са Улицом Југ Богдановом. Ту је погођена шрапнелом у ребра и десну руку и пала је на улицу. Помогао јој је немачки подофицир, који ју је пребацио у болницу.”72 Бомбе су погађале зацртане циљеве на железничкој инфраструктури, дижући притом у ваздух већи број вагона неопходних у немачкој евакуацији и снабдевању. Није поуздано утврђен број погинулих и рањених немачких војника: „И Немци су платили цех, али у далеко мањем броју. Поред Прлетове кафане ’Пролеће’ у Улици војводе Путника (сада тржни центар), налазила се немачка радионица за поправку камиона и других возила. Група немачких војника се вероватно дуже задржала у кафани и када је почело бомбардовање, онако загрејани, једино су успели да истрче испред зграде кад је крај њих пала бомба. Од експлозије сви су изгинули и њихових десетак лешева ујутру су нађени поред саме ограде.”73 Познато је да је у Хајдук Вељковој улици, у кући Стефановића, погинуо немачки официр, командант Падобранске бригаде пуковник Паул Херман Ширмер.74 Страдали су сахрањени на немачком гробљу.75 Према сведочењима учесника рата и хронологији ратних догађаја, полицијске патроле ухапсиле су 2. августа у Краљеву 50 активиста НОП-а, како би их стрељали Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

153

72 Сведочење Душана Јанићијевића, рођеног 1933. у Краљеву: НМК, 21. маја 2008. 73 Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Стравична савезничка ноћ, Краљево, 2007, 218. 74 Немачки Падобранско-ловачки батаљон током јула 1944. године пристигао је на војни аеродром у Краљеву. У 2 сата 11. августа погинуо је немачки официр, оберлајтнант Паул Херман Ширмер. Умрлица бр. 29/1945, Walkirgh, 27. јул 1948. Копија умрлице, НМК, документација.

Раде Јоветић, Хроника краљевачког гробља, Краљево, 1994, 72 75

Зборник радова: Борбе са главнином немачке групе армија „Е” на ибарско-западноморавском правцу у ослобађању западне Србије 1944, Краљево: ИАК, 1990, 433 76

Краљево и околина у НОБ-у и револуцији – хронологија догађаја 1941– 1945, Фонд за историју радничког покрета и НОБ–а Краљево, Краљево, 1981, 210.

Сведочење Милице Бакић Миланкић, Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 54. 78

79 Из разговора са Стеваном Дукићем, из Матарушке Бање: августа 2008, НМК.

на Ратарском имању.76 Савезничко бомбардовање изазвало је пометњу у Краљеву и омогућило групи затвореника да развали затворску ограду и побегне из затвора. Помиње се да је ограду секиром развалила Милица Ђоковић Шиша, мајка два краљевачка првоборца, чиме је омогућено бекство из затвора групе од 50 ухапшених комунистичких активиста, „који би били стрељани на Ратарском имању”.77 У пометњи, неверици и страху, становништво Краљева бежало је у правцу претходних „бежанија”, према Ибру, Сијаћем пољу, Рибници, Змајевцу, Јарчујку и другим приградским насељима: „Наше куће и имање били су у Улици Хајдук Вељковој између улица Обилићеве и Хаџи Милентијеве (данас Димитрија Туцовића). На завијање сирена, јаку вештачку светлост и хук авионских мотора брзо смо били спремни за покрет, а бежало се према Ибру и Змајевцу. Трчали смо Хајдук Вељковом улицом, колико смо могли. Мајка је била на челу наше колоне од осморо деце… Ми смо за њом ишле тако да се млађа сестра држала за руку или сукњицу старије сестре. Али, на улици је био хаос: завијале су сирене, бела светлост је злослутно сијала, чуо се плач и дозивање, народ је некуда бежао, а да није знао куда. Када смо стигли до раскрснице где је сада зграда ’Стотекса’, почеле су експлозије: код католичке цркве, у Југ-Богдановој улици, код кућа Стефановића. Мајка закључи да је даље бежање опасно, па утрчимо у двориште старе куће на углу улица Хајдук Вељкове и Цара Лазара. Под једним дрветом простремо покривач и ту се склонимо нас осам сестара, а мајка бди над нама. И имали смо среће, бомбе ту где смо се склонили нису падале, а нису погодиле ни нашу кућу. После бомбардовања, не останемо у нашој кући већ кренемо у ’бежанију’ пут Змајевца. Дођемо до куће Ђуровића, која се налази у горњој Рибници поред реке. Домаћин нам објасни да је код њега све пуно избеглог народа из града и понуди да се сместимо у штали, што ми и учинимо.”78 Несвакидашњи призор ноћног бомбардовања и његових стравичних последица, урезао се у сећању ондашње деце: „Са братом Марком, стрицем Аксентијем и сестром од тетке Златом Ковинић, кренуо сам из Дракчића ка граду, на пијацу јер је био пазарни, или чак вашарски дан. Ишли смо преко Ратарског имања да тамо напасемо стоку тзв. ’бугарском зоби’. Могло је бити око 2-3 сата ноћу. Није прошло 10–15 минута када смо зачули буку авиона. Само један авион смо чули у правцу Конарева ка центру. У том моменту нешто је јако пукло у ваздуху, а за пар секунди цео град је био осветљен, и то се добро видело јер још није било свануло. Пут и Богавчева ливада били су пуни Немаца и Бугара, народа, деце, жена, а сви су бежали у правцу Јарчујка. Сестра је отерала говеда кући, а ја сам се вратио у град, кад је већ свануло. Свуда по граду биле су неке траке као фолија, вероватно као делови бомби. Немци су већ бежали према Ратарском имању. Садашњу Улицу Олге Јовичић Рите тада смо звали Улица дудова. Даље од ње према станици са јужне стране, где је био узак колосек за ’ћиру’, погођена је кућица где је био скретничар. Један узани вагон са уског колосека, од експлозије се нашао на тој кућици. Ту је било много натоварених вагона. Испред станице, где је данас споменик (Споменик отпора и победе, прим. аут.) биле су куће и видео сам жену избачену мртву горе на кров. Идући дубље ка граду у правцу запад–исток, видео сам да је уместо касарне погођена десна страна улице од католичке цркве према Старој колонији. Уништене су две официрске зграде које су биле на месту данашње школе ’Јован Курсула’. Преко пута цркве, сада у Доситејевој улици, пре Чиновничке колоније, на коцку, пала је једна авионска бомба. Чуо сам да је оштећена стара болница, чија су три крила, била пуна немачких, а нарочито бугарских војника, рањених у борбама са јединицама Пека Дапчевића око Мланче, Ушћа. Остаци старе болничке капеле, на месту између две школе, мислим да се назиру и данас.”79 Бановинска болница у Краљеву, која је пред Други светски рат располагала са 95 постеља на 3 одељења, збрињавала је и ратне болеснике и рањенике. У ратним 154

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

условима, рад Бановинске болнице, кадровски ослабљене хапшењем, стрељањем или напуштањем града дела медицинског особља, отежавало је и претварање једног павиљона у немачку војну болницу. Савезничко бомбардовање 11. августа болница је дочекала привремено измештена у село Жича, док је болничка зграда, претрпела оштећена.80 У болницу у Жичи, где су збрињавани повређени, уз много напора и оскудну опрему, стизале су прве вести о погинулим суграђанима: „Чим се разданило, кренуле смо према Жичи да потражимо сигурније место, јер се очекивало ново бомбардовање. Примили су нас срдачно под кров своје недовршене кућице добри људи Радослав и Живка Јанић, које дотад нисмо ни познавали. Одједном је Жича била пуна Краљевчана. Истога дана чули смо за трагедију која је задесила наше суседе у најсигурнијем рову – склоништу у Марка Трифковића улици, где мајка и ја не стигосмо да се склонимо… Тамо је погинула моја другарица Гинче (Ангелина) Здравковић, њен брат – млади учитељ у Ратини, Бошко и тетка – млада краљевачка учитељица Олга Нешовић. Све их је сахранила Гинчетова нана, која није хтела да бежи у ров. Краљевачка болница одмах је евакуисана у Жичу. За све рањене места није било у самој згради, па су кревети били у дворишту школе. Мајка и ја свакодневно смо обилазиле суседе рањенике. Често сам седела поред контузоване сестре Анте Богићевића – Милице, моје другарице, а мајка поред – Радулке Здравковић, Гинчетове и Бошкове мајке, тешко контузоване, али преживеле. Није, јадница, знала кога је те ноћи изгубила. Уз рањенике, памтим, редовно је био племенити краљевачки лекар Борко Сретеновић.”81 У оставинском предмету покојних Радомира и Даринке Барјактаревић, пред ондашњим Среским судом у Краљеву, сведочила је Савка Барјактаревић: „Приликом бомбардовања града Краљева на дан 11. августа 1944. године становала сам у улици Цара Душана бр. 57 ту је са мном становао мој покојни девер Радомир Барјактаревић и Драгиша Барјактаревић бив. четник Павла Ђуришића а иначе брат од стрица мог поч. девера Радомира. Те вечери кад је бомбардовано Краљево страдао је Радомир мој девер, његова жена, и његово дете, као и мој муж Владимир, а такође и ја сам теже била рањена јер ми је лева нога испод колена отсечена и ја сам сутрадан одмах пренета за болницу.”82 У ноћи када је изгубила чланове своје породице, Савка Барјактаревић је и сама тешко рањена пребачена у болницу у Жичу без свести. У истом предмету налази се и изјава Радомира Кораћа, полицијског писара: „Становао сам у улици Мирка Трифковића бр. 66. Критичне ноћи за време бомбардовања био сам у подруму свога стана са својом породицом и још неким лицима из дворишта, а како су бомбе близу дворишта падале био нам је улаз од подрума скоро цео затрпан. Пошто смо остали сви живи ја, жена и моје двоје деце као и свастика одмах смо напустили кућу оставивши је скроз отворену пошто су врата и прозори били полупани, прешли смо у Рибницу, где смо на ливади преноћили једну или две ноћи… Трећег јутра наишао је Вељко Перишић, земљорадник из Рибнице, и понудио да се код њега сместимо за неко време ако смемо с обзиром да му је кућа близу помоћног аеродрома… Оног јутра после бомбардовања вратио сам се још одмах у град с обзиром да сам био члан за пасивну заштиту у случају од напада из ваздуха и јурио сам по улицама да са осталом екипом спасавам рањене од бомбардовања. Том приликом нашао сам близу рова где је изгинуло неколико лица рањеног са увијеном главом Барјактаревића Драгишу, учитеља из Берана кога до тада нисам видео и који је плачући мени рекао: ћерка ми је рањена а брат са снајом и дететом како ми изгледа погинуо ми је у рову. Њега су после пренели у болницу и нисам га видео за неколико дана. Истог дана пронашли смо леш његове снаје Даринке и њезине мале ћерке и пренели је у капелу, док леш његовог брата а њеног мужа није био пронађен…”83 Припадници Српске државне страже (СДС), у служби заштите грађана у случају ваздушних напада, суочавали су се са страшним сликама разарања и страдања суграђана, приликом спасавања рањених испод рушевина. У оставинском предмету Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

155

80 Болнички круг налазио се на месту где се данас налазе средње школе: Гимназија, Економско–трговинска школа, Медицинска школа и Електро-саобраћајна школа. Томислав Милић, На путу здравља 1207–2007, Здравствени центар „Студеница” Краљево, 2007.

У сведочењу Добриле Марић као место измештања болнице наведена је школа у Жичи, док се у архивским документима и другим сведочењима помиње Дом у Жичи. 81

ИАК, Општински суд Краљево, предмет О.26/46. 82

Исто.

Среског суда у Краљеву вођеном поводом смрти Андрије Кокотовића, забележена је изјава припадника Српске државне страже (СДС) Милоја Милојевића, наредника Драгачевског одреда, дата 25. августа 1944. године у канцеларији Претстојништва градске полиције у Краљеву: „Када је бомбардовано Краљево 11. августа т. г. у јутру када сам прикупљао рањенике у Обилићевој улици пред кућом број 37. нашао сам два леша, један леш мушки а један женски, поред мушког леша спазио сам новац који је био расут, пошто је новац био у већој суми то сам исти покупио и предао Окружном начелству, новца је било 95.000 динара. Леш нисам познавао а нити сам могао да утврдим чији је то новац па сам зато предао властима. После овога распитивао сам се о овом лицу а и лица су мене питала да ли познајем кога од погинулих и по опису јавила се мајка погинулог кога сам по наредби начелниковој раскопавали гроб и утврдили да је то оно лице код кога се новац нашао и оно се зове Андрија Кокотовић, кога је познао његов зет Никола Радојковић наредник СДС и његова мајка Стана Кокотовић, која живи у Крагујевачкој Рачи.”84 У штурим садржајима докумената у судским предметима и изјавама припадника СДС, међу којима и чланова породица настрадалих, као што је поменути Никола Радојковић, могу само да се наслуте потрешеност и очај приликом утврђивања идентитета ближњих, погинулих у летњој ноћи 1944.85

84 ИАК, Општински суд Краљево, предмет О.1084/44.

ИАК, Општински суд Краљево, предмет О.26/46 85

86 Милован Џелебић, Дејства на комуникације у Југославији од 1. до 7. септембра 1944. године, Војноисторијски гласник, бр. 3, 7–61.

Мирослав Филиповић, Краљевски авиони, Фабрика авиона у Краљеву 1927–1942, Краљево 1995, 178. 87

www.450thbg.com/real

http://www.vojska.net/eng/world–war– 2/united–states/airforce/15/missions/ 89

www. 450thbg. com / real / s2 / 1944/ september/1september.shtml

ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, Београд, 1979, 554. 91

1. 9. 1944. Савезничка бомбардовања од 1. и 2. септембра обављана су у оквиру операције Недеља пацова – („Ratweak”), у којој су циљеви ваздушних удара oд 1. до 7. септембра 1944, као подршка дејствима јединица НОВЈ, били усмерени на главне саобраћајне правце и објекте (оштећено је и разорено 27 железничких и путних комуникација, много мостова, железничких станица, локомотива и вагона) на подручју 11 насељених места, међу којима и Краљева.86 На војном аеродрому у Краљеву, уз поготке на писти у неколико наврата, почетком септембра је услед бомбардовања запаљен једини велики авион „Капрони”.87 Ваздушна бомбардовања датована 1. и 2. септембра, потом 19. септембра, на подручју Краљева извршена су у мисијама 450. бомбардерске групе, 15. ваздухопловне армије САД.88 Првог септембарског дана 1944. године у преподневним часовима, 55 авиона-бомбардера америчке авијације изручило је преко 150 тона бомби на мостове код Алексинца, Митровице и Краљева, на мете у Новом Саду и аеродром у Нишу.89 Примарна мета 28 авиона 450. бомбардерске групе у 132. мисији, при 15. ваздухопловној армији САД, био је железнички мост на Западној Морави код Камиџоре, на који је, према извештају посаде, између 10:30 и 10:40 часова, изручено 67 тона бомби у 4 товара.90 Фото‒снимање је, према извештају са мисије, показало највећу концентрацију погодака циљаног моста и око њега, а омашивање циља од неколико хиљада стопа, настало је услед дима од прелета претходне 376. бомбардерске групе (непознат број авиона). Камиџорски мост је знатно оштећен. У дневном извештају команданта Југоистока од 1. септембра 1944. Врховној команди Вермахта наводи се да су друмски и железнички мост на Морави код Краљева погођени од стране 40 четворомоторних авиона бомбардера, уз претходно (31. августа) надлетање ловачке авијације савезника над пругом Крушевац–Краљево.91 Изван погледа кроз нишанске справе зараћених војних страна на погођене или омашене војне циљеве, одвијала се људска трагедија. У непосредној близини задатих мета, у Ратинском пољу, страдале су три особе: „Велика бомба падала је споро на Шумарице у току дана. Воз, који је стигао мало пре станице у Шумарицама, пресекла је на пола. Ми смо били на реци, у чамцу и то видели. На њиви, близу пруге, на потесу званом Јагњило, од јачине експлозије, страдали су наше комшије из Ратине: Миладиновић Милош и његова жена Олга Миладиновић, која је била у другом стању. Милошев брат 156

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Миленко, из Ратине, био је тешко повређен, а после пар дана је умро од последица бомбардовања.”92 Прве дане септембра, Краљево је дочекало готово опустело: „Скоро 80 посто становништва избегло је у околна села, у бежанију код рођака, пријатеља, код незнаних. Сељаци су их прихватили као своје најрођеније. Болница је отворена у сеоском задружном дому у Жичи и није имала могућности да прихвати велики број болесних и рањених, а лекари су били немоћни у пружању помоћи без инструмената и неопходних лекова. Од те ноћи, Краљево се суочило са правим ратом, са скоро свакодневним надлетањима савезничких ’пикаваца-ловаца’, који су нападали немачке конвоје у повлачењу. Затим друго бомбардовање, 2. септембра исте године, по дану…”93 2. 9. 1944. Савезнички бомбардери Б-24 наставили су 2. септембра пре подне са гађањем железничког моста на Западној Морави код Краљева.94 Како је главна мета напада 28 авиона 133. мисије америчке авијације био железнички чвор, на мети је била и железничка инфрастуктура у Краљеву и у његовим приградским насељима: Чибуковац и Грдица. Међу резултатима напада у војном извештају пилота 450. борбене групе, наведено је да је први товар изручен дуж зграда означених знаком Црвеног крста, а да фотографије показују три зграде у окружењу.95 Породична трагедија на погођеној локацији одвијала се ван видокруга посаде бомбардера: „Од угледног породичног имања Маржикових, са три куће и прелепим великим двориштем, остале су да зјапе три огромне, дубоке рупе од авионских бомби…”96 Други товар бомби изручен је западно од железничког чвора, дуж реке Ибар и главног пута (претпоставка је да је у питању пут према Јарчујку). За преостала два товара бомби нема детаљних података о мети, али је наведено да су пали на циљану зону. Народ је тражио спас бежећи ка приградским насељима (Чибуковац). Много лица је повређено и страдало (позната су имена 11 преминулих). Разарања су била велика. Бомбе су падале и на куће у Железничкој колонији, улицама Југ -Богдановој и Хајдук Вељковој, затим на Ратарском имању и у близини градског гробља. Захваљујући измештању краљевачке болнице у Жичу, избегнуте су веће људске жртве, јер је 2. септембра, зграда болнице срушена до темеља. У данима непосредно након савезничких бомбардовања дошло је, што је и очекивано, до повећања броја примљених пацијената: 97

15 10

6. 9

5. 9

4. 9

3. 9

2. 9

1. 9

31. 8

30. 8

…

22. 8

21. 8

20. 8

19. 8

18. 8

17. 8

16. 8

15. 8

14. 8

13. 8

12. 8

11. 8

9. 8

8. 8

10. 8

5 7. 8

Број пацијената

Датум у току августа–септембра 1944. Број пацијената примљених у Бановинску болницу за период август–септембар 1944.

Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

157

92 Из разговора са Надом Вукадиновић Стефановић: новембра 2005, НМК. 93 Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Стравична савезничка ноћ, Краљево, 2007, 219. 94 На интернет страницама ветерана савезничких мисија, међу којима наредника-пилота Џона А. Мартина (sqt. John A. Martin) у 720. ескадрили, 450. бомбардерске групе при 15. АФ у извештајима су резултати бомбардовања мета у Краљеву и околини као примарних циљева ваздушних мисија: 1. септембра, 2. септембра и 19. септембра 1944. уз авио-снимке. www.450thbg.com/real/biographies/ martin/martin.shtml 95 „Photographs show three buildings with white square containing a red cross in the center.” http://www.450thbg.com/ real/s2/1944/september/2september. shtml 96 Славољуб Маржик, Маржикови, Краљево: НМК, ИАК, 2006, 104. 97 ИАК, Збирка Вариа, Бановинска болница, Матична књига болесника.

98 Дијагнозе са латинског језика превела др Ана Вучковић, на чему јој аутори захваљују. 99 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, Прилози, Извод из ратног дневника команде групе Армија „Ф” за период од 1. јула до 31. децембра 1944. Београд, 1979, 950. 100

Исто, 954.

101 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, док. бр. 144. Извештај команданта Југоистока од 9. септембра 1944. Врховној команди Вермахта о дејствима на подручју југоистока, 573. 102

Исто, 577.

103 Сведочење Мирослава Д. Васића (1932), Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 60. 104 ИАК, Фабрика вагона Краљево, инв. бр. 373, Извештај о бомбардовању Железничке радионице, 9. децембар 1944. 105 Сећање Милана Маринковића забележио је Душан Јанићијевић, 26. маја 2008. Прекуцани рукопис чува се у документацији НМК. 106 ИАК, Збирка о радничком покрету и НОБ–у, кутија XXVIII, Предмет: Стојадиновић Стојанка.

Према сачуваним евиденцијама, у Бановинску болницу у периоду од 8. августа до 9. септембра 1944. примљено је 167 пацијената. Поред грађана Краљева и околине, од којих су многи повређени у савезничким бомбардовањима, међу пацијентима је било и 97 припадника четничког покрета (58% укупног броја пацијената у том периоду) повређених у бомбардовању војног складишта горива у Грдици. Медицинско особље се огромним напорима суочавало са бројним тешким последицама рањавања услед бомбардовања. Најчешће дијагнозе су биле: експлозивне ране, контузија тела, затворене повреде, нагњечење, компликована фрактура, отворени и затворени преломи, повреде тела настале дејством експлозивног средства, посекотине и др.98 У ратном дневнику команде групе Армија „Ф” за 2. септембар у извештају за Србију наводи се да су услед напада из ваздуха и препада банди из заседе у току последњих 48 часова, готово све главне и помоћне железничке везе на простору Нови Сад – Београд – Ниш – Скопље – Краљево – Косовска Митровица делом трајно прекинуте и да има порушених железничких мостова.99 Да су од стране савезничке авијације прекинуте обе железничке пруге које из Србије воде ка Македонији (пруга Београд–Краљево–Скопље), чиме су запречене све прикладне комуникације, констатује се и у извештају из зоне операција 2. оклопне немачке армије од 8. септембра 1944.100 У извештају од 9. септембра Команди Вермахта о дејствима на подручју југоистока забележени су губици од 8 погинулих и 45 рањених војника маршевске групе дивизија у нападу „јаке банде”, увече 7. септембра код Полумира у долини Ибра.101 Констатује се да је ситуација у долини Ибра заоштрена и да су банде заузеле делове железничке пруге и у даљим нападима на маршевске колоне опколиле немачке јединице за обезбеђење код Ушћа.102 Сведочења савременика представљају важан извор података у реконструкцији слике разарања краљевачког подручја и бомбардовања у септембру 1944: „… које се одвијало по истом сценарију: сирене, бежање, тада до ливаде неког Дачовца (сада Војно насеље) у Карађорђевој улици. Лежали смо отац и ја на ливади на којој се већ ухватила роса, а са запада се чуо хук авиона, а потом експлозије у вароши. Ја сам сутрадан видео да су бомбе пале: У Ратарском имању испод борића; на имању Швапчића (са југозападне стране Старог гробља); једна бомба је преполовила теретну железничку композицију на широком колосеку у висини улаза у Гробље; једна бомба је пала на источну страну Гробља и том приликом разорила гробове предака мога оца; тада је погођена Ложионица и други објекти железнице.”103 Иако је услед оштећења у бомбардовањима 11. августа и 2. септембра, Железничка радионица, према извештају Управе, „углавном остала способна за рад”, последице ваздушних дејстава биле су далекосежније. Страх и неизвесност од поновљених бомбардовања утицали су да радници „престану долазити на посао”, а да „окупационе власти почну да евакуишу радионички материјал и да демонтирају и утоварују машине радилице”.104 Поред железничке комуникације и моста на Западној Морави код Камиџоре, Железничка ложионица претрпела је мања оштећена, а преко пута ње, погођен је рубни део градског гробља бомбом чији се кратер као немушти споменик видео још годинама.105 Тада су страдали стамбени делови града – Железничка колонија и приградска насеља која гравитирају Чибуковцу. О последицама савезничког бомбардовања 2. септембра 1944. сачувани су посредни подаци из сведочења у пријавама ратне штете. Тако је Мирослав Зах, управник ондашње Железничке радионице, сведочио: „Познато ми је да је септембра месеца 1944. године приликом бомбардовања Краљева потрешена кућа у којој је становала Стојанка Стојадиновић и да су том приликом и њене ствари делом оштећене а делом уништене. То се десило кад су англо-Амерички авијони бомбардовали Краљево…”106 Сведок Милан С. Јеленић, инжењер у Железничкој радионици из Краљева, изјавио је: „Знам да је Стојанка Стојадиновић становала у железничким чи158

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

новничким становима у Краљеву и да је пала бомба у близини другог септембра 1944. год. и да јој је ствари делимично оштетила а делимично уништила. Бомбардовање су извршили англо-амерички авијони…”107 Услед учесталих прелета савезничких авиона, по наредби Окружног начелства Округа краљевачког 8. маја 1944, краљевачка Гимназија са Дечјим хранилиштем измештена је у оближње село Јарчујак.108 На путу из Јарчујка, по упису деце у Гимназију, другог дана септембра 1944, трагичну судбину је доживео краљевачки сликар Владислав Маржик, коме је у исто време разорен породични дом у Краљеву:109 „У том несрећном дану уништено је готово све што је породица Маржик имала, а мало је недостајало да живот изгуби и сам Владислав. Тог лепог дана, 2. септембра 1944, Владислав је рано ујутру кренуо у оближње село Јарчујак, да би уписао у школу сина и ћерку, јер је то било време пред почетак нове школске године, пошто је гимназија из Краљева била измештена у зграду сеоске основне школе, због страха од бомбардовања… На злослутни звук сирене, Марија је са троје уплашене деце и раније припремљеним стварима кренула из куће ка селу Чибуковац, дугачком Карађорђевом улицом, знаним правцем из ранијих бежанија, како се то несрећно напуштање кућа тада називало. Није много времена прошло, када се изнад њихових глава зачуо фијук бомби и заглушујући тресак, када су почеле да падају по путу, на коме није био ни један немачки војник, већ само ужаснути људи који су покушавали да се негде сакрију, да би сачували голе животе. Марија и деца, са својим комшијама сакривени у пластовима сена очекивали су оно најгоре, не слутећи да се стварна породична трагедија у тим тренуцима одигравала у Улици Цара Лазара бр. 4 и ту, у непосредној близини, на чибуковачком путу, где је права жртва био Владислав. Пошто је завршио са уписом деце у школу, Владислав је кренуо назад у град. Када су сирене почеле да најављују долазак авиона, сазнао је од неког познаника који је бежао из града, да је његова породица кренула ка селу Чибуковац. Зато се и он упутио тамо, да пронађе супругу и децу. И управо када се нашао на том путу, почеле су да падају бомбе у његовој непосредној близини. Поред мртвих и рањених, Владислав је претрпео тешку контузију, јер је био одбачен од ваздушног притиска више метара, при чему је сломљена лева нога на два места. Тек што је престао хук авиона, злослутни звук и експлозије од бомби, долину Ибра запљуснуо је плач унесрећених људи и деце. Супруга Марија је убрзо сазнала да је ту, у близини рањен и Владислав, кога је нашла да лежи поред пута, са ногом стегнутом између две даске од тарабе којима је неки сналажљив и паметан, а надасве добар човек увезао његову сломљену ногу. Од тог септембарског дана у породичном гнезду Маржикових, које је било уништено бомбардовањем, завладао је мук, неверица и туга… Са натовареним стварима на воловска кола стигла је у село у близини манастира Жича. После двадесетак дана, Владислав који је лежао у среској војној болници у селу Лађевци, придружио им се чим је почео да се служи штакама…”110 Породица Маржик склонила се у село Врдила, где су, недуго потом, остаци група немачких војника, услед продора партизана преко Ибра код Матарушке Бање и Јанока одсечени од правца повлачења немачке војске старим чачанским путем, претресали куће: „Ушавши у собу у којој је Владислав лежао са ногом у завоју, уз повике да је партизан, грубо су га извукли из кревета ка зиду куће у намери да га ту, пред свима стрељају. Његова супруга покушавала је да им објасни да он није партизан, да је рањен приликом бомбардовања Краљева, док су га водили на стрељање. Тек када је у шоку успела да у ташни пронађе отпусну листу из болнице где је писало где и када је рањен, војници су схватили да Владислав није човек кога треба убити. Гурнули су га на земљу, док су деца плачући својим телима покрила оца.”111 Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

159

107

Исто.

Наредба Окружног начелства Округа краљевачког, бр. 8997, 8. 5. 1944. Наредбу је потписао окружни просветни инспектор Коста Гинић. АС, МПС (1941–1944), 5–68/44. 108

Владислав Маржик (1896–1981), први краљевачки школовани сликар. 109

110 Славољуб Маржик, Маржикови, Краљево: НМК, ИАК, 2006, 104–105. 111

Славољуб Маржик, нав. дело, 107.

19. 9. 2014. На примарној мети 144. мисије снага америчке авијације (15. АФ) нашао се поново мост на Западној Морави код Краљева. У претходним мисијама првих дана септембра, мост је готово уништен, а на привремени мост 19. септембра пало је 50 тони бомби. Разорне товаре, од 28 бомбардера Б-24 у мисији, у јутарњим часовима, са висине од 17.000 до 19.000 стопа испустио је 21 авион.112 Услед техничких невоља и несинхронизованости, остали бомбардери су се са товаром вратили у базу.113 У прилозима из ратног дневника команде групе Армија „Ф”, у извештају војноуправног команданта Југоистока од 20. септембра, забележено је: „У живом лову авијације против железничких циљева, нарочито у рејону Краљева–Прилужја–Ниша, погођен je воз са муницијом и 50 вагона уништено.”114 У извештају који је уследио наведено је да су на истом рејону, 30 руско-бугарских авиона у ниском лету извршили напад на Железничку станицу Краљево.115 У извештају од 2. октобра начелник саобраћајне службе констатује да се саобраћај на западној прузи преко моста код Краљева врши премосницом.116 Познато је име једног настрадалог цивила. Последице савезничких бомбардовања Краљева: људски губици и материјална разарања

Мета - привремени мост код Краљева, је према извештају посаде гађана од 10:21 до 10:49 са висине од око 5500 метара.

112

113 У мисији су учествовали 720, 721, 722. и 723. ескадрила. Прецизност погодака била је са најмање 200 стопа (стопа износи 0,3 метара) око мете и највише 1000 стопа у пребацивању мете. www.450thbg.com/real/s2/1944/ september/19september.shtml. 114 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, Прилози, Извод из ратног дневника команде групе Армија „Ф” за период од 1. јула до 31. децембра 1944. Београд, 1979, 962. 115

Исто, 962–963

116 ВИИ ЈНА, Зборник XII, књ. 4, Прилози, Извод из ратног дневника команде групе Армија „Ф”, 972.

Добривоје М. Говедарица, Железничари Краљева – радници, револуционари, градитељи, Краљево 1977, 19–20.

117

118 Силвија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Београд, 2013, 93.

Неоспорно је да су војни циљеви савезничких бомбардера били јасно дефинисани, али су најтеже последице ипак претрпели становништво и градска инфраструктура. Страдали и повређени грађани, срушени и оштећени објекти – црни су биланс неколико дневних и најтежег ноћног бомбардовања. Према утврђеним подацима, поименично су идентификоване 72 жртве ваздушних бомбардовања. Највише их је страдало 11. августа – 46. Међу жртвама било је осморо деце, tj. свака девета жртва било је дете старости до 13 година. Седморо страдалих особа били су просветни радници. Железнички радници били су највеће жртве стрељања у Лагеру 1941, а како је железничка инфраструктура била примарна мета савезничких ваздушних удара 1944, не чуди податак да је међу настрадалима било десеторо радника при железничком чвору Краљево. Наиме, убрзаном привредном развоју Краљева између два светска рата је допри носила изградња пруге нормалног колосека, на релацији Крагујевац – Краљево – Косовска Митровица, и 1936. отварање Железничке радионице, потоње Фабрика вагона. Проширени су капацитети железничког чвора у Краљеву, где су, за потребе интензивираног железничког саобраћаја, у међуратном периоду, стручни радници размењивани са сродним железничким службама у Марибору, Загребу, Славонском Броду, Сарајеву, Суботици, Смедереву и Зрењанину, и где је привучен неопходан кадар из свих крајева оновремене Југославије и руске емиграције.117 На хетерогену демографску слику Краљева у ратним околностима утицали су и прилив великог броја избеглица 1941, али и људски губици у ратним злочинима немачке војске, у Лагеру и на другим стратиштима.118 Стога не чуди што је од 64 лица за која се поуздано зна место рођења, само 20 рођено у Краљеву или околини. Трагичан биланс људских губитака у неколико савезничких бомбардовања Краљева и околине су не само појединачна, већ и страдања читавих породица: – Од бомбе која је пала на склониште у дворишту куће у Улици цара Душана број 57, погинула је породица Барјактаревић: Владимир (33), уз брата Радомира (34), његову супругу Даринку (34) и њихову ћерку Љиљану (14). Повређена је Владимирова супруга Славка (30); – На истом месту настрадали су брат и сестра Здравковић: Божидар (23) и Ангелина (15), као и њихова тетка Олга Нешовић (34). Повређена је њихова мајка Радулка (42); 160

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

– Том приликом са комшијама погинула је и Олга Ђорђевић (20) са рођаком Војиславом Богићевићем (46), чија су деца, Анте (15) и Милица (12), повређена; – Авионска бомба пала је на кућу где је погинула породица Ђорђевић: Милунка (38) и супруг Милутин (38), са децом Надеждом (9), Николом (7) и Бранимиром (6); – У Железничкој колонији погинула је Добрила Јовановић (38) са сином (7). Повређена је ћерка Босиљка (11); – У Обилићевој улици настрадали су сестра и брат Раковић: Слава (12) и Велизар (9). Повређени су мајка Милунка (36) и деца Драгица (14) и Војислав (3); – Породица Пантовић, Властимир и Даринка, са дететом, настрадала је 11. августа 1944; – Истог дана повређени су и Ангелина Јастребцев (60) и њен супруг Павле (67), који је након три дана преминуо у болници; – Првог септембра 1944. године у Ратинском пољу настрадао је брачни пар Миладиновић: Милош (32) и Олга (25), као и Милошев брат Миленко (24). – Другог септембра 1944. године приликом бомбардовања Чибуковца настрадао је брачни пар Предић: Лука (38) и Надежда (28). Непотпуни подаци о жртвама налазе се и у литератури: Бранко Бошковић, Насељавање Врачана у Метохији, њихов прогон и растур,122 где је наведено да су страдали чланови породице Башановић: Вида, Гојко и Јако. Комисија за ратну штету формирана на седници Среског народног одбора у Краљеву одржаној 20. јула 1945, сарађивала је са Земаљском комисијом за ратну штету при Председништву Народне владе Србије у Београду.123 Због великог броја примљених пријава (само 6. августа уписано је 210 пријава), на седници Среског НО у Краљеву од 29. августа 1945. трочлана комисија са извесним бројем чиновника на располагању, проширена је новим члановима, што је требало да олакша и убрза њен рад.124 До 30. јуна 1946. године евидентирано је око 2600 пријавa ратне штете. Од тог броја у ИАК сачувано је 2222 предмета. Осим из самог града Краљева пријаве су пристизале и из села, на територији тадашњег Среза жичког: Адрани, Жича, Рибница, Гокчаница, Дедевци, Ушће, Врдила, Матарушка Бања, Чибуковац, Годачица, Конарево, Пекчаница, Роћевићи, Лопатница, Витановац, Шумарице, Дрлупа, Милавчићи, Стубал. Међу пријавама ратне штете, поднетим на прописаним обрасцима о имовини и имовинским односима, налазе се и оне настале услед савезничких бомбардовања:125 Вујанац (Вукосав) Никодије, опанчар, оштећене 2 градске зграде, штета 30 000 динара; Митровић (Ранко) Влајко, обућар, оштећена градска зграда, штета 10 120 динара; Фумић (Степан) Михајло, пословођа Железничке радионице, Ул. Љубе Стојановића 11, оштећена градска зграда са 15 одељења, штета 168 000 динара; Дамјановић (Миљко) Стојна, домаћица, Ул. Љубе Стојановића 7, оштећена кућа, штета 50 000 динара; Радосављевић (Гајо) Миодраг, службеник Градског народног одбора, Ул. Југ-Богдана 34, 2 зграде срушене и 2 оштећене, штета 84 800 динара; Угреновић (Миленко) Даринка, домаћица, Ул. Курсулина 12, оштећене 4 куће, штета 40 000 динара; Павловић (Павле) Јован, пензионер, Ул. Марка Трифковића 5, оштећене 2 градске зграде, штета 40 000 динара; Кнежевић (Љубомир) Живка, домаћица, уништене 3 куће, штета 211 700 динара, Кнежевић Миливоје из Краљева, повређен у леву руку, смањена радна способност 50%, штета 20 000 динара; Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

161

ИДЕНТИФИКОВАНЕ Жртве савезничког бомбардовања Лични подаци о жртвама Бабић (рођена Радојковић) Драгица,119 домаћица из Раче Крагујевачке

Место рођења село Тишковац, Босна

Барјактаровић Владимир, службеник финансијске контроле Општине Краљево

Беране, Црна Гора

Барјактаревић (Косте) Даринка (рођена Петљански), домаћица

Датум рођења или године живота 28 (30)

Датум страдања 11. 08. 1944. (преминула 13. 08. 1944)

Место страдања

Извор података

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 50/119; Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 802

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 75/265

02. 12. 1911.

11. 08. 1944.

Осијек, Хрватска

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/135

Барјактаровић (Радомира) Љиљана

Фоча, Босна

10. 07. 1940.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 75/266

Барјактаровић (Мирка) Радомир, водник СДС

Село Петњик, Срез берански, Црна Гора

15. 05. 1910.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 49/112

Богићевић Војислав, грађевински инжењер

Пљевља, Црна Гора

05. 06. 1898.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Марка Трифковића бр. 60

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 55/146

Бркушанин Радојко, ковач из Чибуковца

Село Чаља, општина Мланча, Срез студенички

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 57/158

Весковић Спасенија, домаћица из Краљева

Шумарице

02. 09. 1944.

Краљево, Ул. Југ Богдана 55

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 60/179

Вукановић Стеван, земљорадник из Милочаја код Краљева

Адрани

02. 09. 1944. (преминуо 7. 09. 1944)

Вукотић Р. Страхиња, технички чиновник из Краљева

Никшић, Црна Гора

08. 06. 1908.

11. 08. 1944.

Гочанин Ангелина, домаћица из Вранеша

Грачац

1898 (1904)

01. 09. 1944. (преминула 05/07. 09. 1944)

Драгојловић П. Михаило, трговац из Студенице

Бзовик, Срез студенички

11. 08. 1944.

Матарушка Бања, железничка станица Матаруге

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 50/115

Ђорђевић (Милутина) Бранимир, из Краљева

Петровац, Пирот

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/128а

Ђорђевић (Радомирa) Милунка (девојачко Миловановић), учитељица из Краљева

Конарево, Краљево

22. 01. 1906.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/127а

Ђорђевић Милутин, учитељ из Краљева

Костур, Пирот

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/128

Ђорђевић (Милутина) Надежда, из Краљева

Краљево

12.12.1935.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/130

Ђорђевић (Милутина) Никола, ученик из Краљева

Пирот

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/129

Ђорђевић Олга, Краљево, студент медицине из Краљева

Београд

21.03.1924.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Марка Трифковића

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/142

Живанић (Драгише) Живорад, припадник Југословенске војске у отаџбини

Коњевићи

02. 09. 1944.

Краљево, Грдица

Живковић Стеван, железнички радник из Витановца

Витановац

162 40

Синови Милан (21) и Миодраг (23) стрељани у Лагеру 1941.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Цветкама, бр. 97/53; Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 911

Краљево

Протокол Бановинске болнице, списак 7, Протоколи умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 44/10 и бр. 55/147 Протокол умрлих СПЦ, Црква у Вукушици, бр. 45/43; Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 902

Силвија Крејаковић, Александар 22. 07. 1944.

Напомена

Шумарице

Извор: „Подлегао ранама које је задобио при митраљирању воза од стране авиона код Матарушке Бање.” Умро је у болници у Крагујевцу.

Литература: Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, Бережнов Чачак–Краљево, 2004, књига трећа, бр. 395/3314 Протокол умрлих СПЦ, Црква у Чукојевцу, бр. 71/46

Син Радисав (18) стрељан 1944. године од стране Немаца у Витановцу.

Ђорђевић (Милутина) Никола, ученик из Краљева

Пирот

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/129

Ђорђевић Олга, Краљево, студент медицине из Краљева

Београд

21.03.1924.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Марка Трифковића

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/142

Живанић (Драгише) Живорад, припадник Југословенске војске у отаџбини

Коњевићи

02. 09. 1944.

Краљево, Грдица

Литература: Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, Чачак–Краљево, 2004, књига трећа, бр. 395/3314

Живковић Стеван, железнички радник из Витановца

Витановац

22. 07. 1944.

Шумарице

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Чукојевцу, бр. 71/46

Здравковић (Милованa) Ангелина, ученица Гимназије у Краљеву

Крагујевац

1929.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/137

Здравковић (Милованa) Божидар, учитељ у Краљеву

Краљево

01.01.1921.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/139

Јанковић Филип, професор Гимназије у Краљеву

1914.

11. 08. 1944.

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 55/145

Јастребцев Павле, радник Фабрике вагона из Краљева

23.08.1887.

Краљево, Ул. Марка Трифковића бр. 58

Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 817

11. 08. 1944. (преминуо 14. 08. 1944)

Син Радисав (18) стрељан 1944. године од стране Немаца у Витановцу.

Јевтић Машинка, домаћица из Краљева

Мланча, Срез студенички

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 57/159

Јеремић Радисав, трговац из Краљева

Трговиште, Срез жички

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева бр. 24

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/136

Јовановић Вукоман, ложач Железничке ложионице у Краљеву

Ибарска Слатина

1902.

28. 07. 1944.

У возу на релацији Краљево – Косовска Митровица

Литература: Д. Говедарица, Железничари Краљева, Краљево 1977, 100.

Извор: „Погинуо је на локомотиви и прузи, Краљево – Косовска Митровица 1944. године од метака из савезничких авиона”

Јовановић Добрила, домаћица из Краљева

Нови Пазар

11. 08. 1944.

Краљево, Железничка колонија

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 51/124

Извор: „Удова Драгољуба Јовановића, железничара стрељаног у Лагеру”

Јовановић (Драгољуба) Драган120

Рашка

11. 08. 1944.

Краљево, Железничка колонија

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 51/125

Отац Драгољуб (33) железничар, стрељан у Лагеру 1941.

Јовановић В. Драгутин, стражар Српске државне страже у Краљеву

Призрен

11. 08. 1916.

11. 08. 1944.

Краљево, Железничка колонија

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 51/126

Карба (Јурија) Марјета, учитељица музике

Марибор, Словенија

05. 07. 1914.

11. 08. 1944.

Краљево

Римокатол. жупски уред, Матица покојних, 1934–48. бр. 36/10

Кнежевић Милосав, машиновођа Железничке ложионице у Краљеву

Младеновац

1907.

28. 07. 1944.

У возу на релацији Краљево – Косовска Митровица

Литература: Д. Говедарица, Железничари Краљева, Краљево 1977, 83.

„Погинуо као машиновођа на локомотиви при бомбардовању воза на прузи Лепосавић – Косовска Митровица”

Кнежевић Живојин, земљорадник

Самаила

22. 07. 1944.

Заблаће

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Самаилама, бр. 72/38

Извор: „Погинуо на возу од авијона енглеских”

Бјелош, Црна Гора

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева 37

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 50/118

Косић (Милоша) Десанка, студент

Краљево

1924.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/143

Отац Милош (42) возовођа, стрељан у Лагеру 1941.

Латиновић Сава, трговац из Краљева

Босански Петровац

(преминуо 14. 09. 1944)

Краљево, Ул. Обилићева

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 60/177

Извор: „Од контузије при бомбардовању Краљева (потреса)”

Кокотовић Андрија, земљорадник из Раче Крагујевачке

Мандић (Бранислав) Станија Пухово, из Виљуше код Чачка Лучани

119Максимовић Д. Радован,

Јајчићи, У Матичној књизи болесника железничар из Краљева Колубара

120

1884.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Душана

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Трнави, редни број 27

1904.

26. 07. 1944.

Краљево

Протокол умрлих СПЦ,

Бановинске болнице(преминуо у Краљеву уписана под именом Драгиња 29. 07. 1944) Црква у Краљеву, бр. 48/106

У извор података унета исправка имена – Мирослав 1944: Краљево, 163 02.гомила 09. 1944. рушевина Краљево,– масовна гробница Протокол умрлих СПЦ,

Савезничко 30 Адрани, бомбардовање Марковић Олга, домаћица Срез жички Мартиновић Миодраг, чиновник у Техничком одсеку у Краљеву

Пећ

02. 09. 1944.

Чибуковац

Црква у Краљеву, бр. 57/160

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 58/163

Извор: „Подлегао ранамa − авиони напали воз код тунела ’Џелеп’ код Ушћа 26. 07. тада је рањен”

Латиновић Сава, трговац из Краљева

Босански Петровац

(преминуо 14. 09. 1944)

Краљево, Ул. Обилићева

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 60/177

Краљево, Ул. цара Душана

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Трнави, редни број 27

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 48/106

Извор: „Од контузије при бомбардовању Краљева (потреса)”

Мандић (Бранислав) Станија Пухово, из Виљуше код Чачка Лучани

1884.

11. 08. 1944.

Максимовић Д. Радован, железничар из Краљева

Јајчићи, Колубара

1904.

26. 07. 1944. (преминуо 29. 07. 1944)

Марковић Олга, домаћица

Адрани, Срез жички

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 57/160

Мартиновић Миодраг, чиновник у Техничком одсеку у Краљеву

Пећ

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 58/163

Матијевић Раденко, мајстор

Брусница код Горњег Милановца

11. 08. 1944.

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, 5. парохија, бр. 57/157

Мецилошек (Енгелбертa) Рудолф, жупник Цркве Св. Миховила у Краљеву (1938–1944)

Загорје об Сави, Словенија

05. 04. 1904.

11. 08. 1944.

Црква Св. Миховила, Хајдук Вељкова, Краљево

Римокатол. жупски уред, Матица покојних, 1934–1948. бр. 36/9

Миладиновић (Томе) Миленко, земљорадник

Ратина

08. 07. 1922.

01. 09. 1944. (преминуо 08. 09. 1944)

Краљево, потес Јагњило, Ратина

СЗС/стр. 56, 0256086042121

Сведочење: Нада Вукадиновић Стефановић, Ратина, НМК, 2008.

Миладиновић (Томе) Милош, земљорадник из Ратине

Ратина

24. 09. 1912.

01. 09. 1944.

Ратина

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Врби, бр. 5/41

Извор: „Погинуо у Ратинском пољу приликом бомбардовања Камиџоре од стране Енглеске авијације”

11. 08. 1944.

Миладиновић Миодраг, железничар из Крушевца

Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 799

Миладиновић (Радослава) Олга, домаћица из Ратине

Ратина

01. 09. 1944.

Ратина

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Врби, бр. 5/42

Миленковић Божидар, машиновођа Железничке ложионице у Краљеву

Пирот

1911.

28. 07. 1944.

У возу на релацији Лепосавић – Косовска Митровица

Литература: Д. Говедарица, Железничари Краљева, Краљево 1977, 83.

Милутиновић Милорад

Младеновић Михаило, железничар из Краљева

(преминуо 04. 09. 1944)

Мушић Даринка

Адрани

Чачак

Николић Ђорђе, пензионер из Краљева

Ниш

Обрадовић Милорад, железнички радник из Витановца

Пајовић Јула

21. 01. 1910.

11. 08. 1944.

11. 08. 1944. (преминуо 22. 08. 1944)

Витановац

22. 07. 1944.

Бресник, Срез жички

(преминула 21. 09. 1944)

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 57/161

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/134

11. 08. 1944.

Нешовић (Богосавa) Олга, учитељица из Краљева

Краљево, Ул. цара Душана бр. 57

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/138

Жича

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 55/149; Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 815

Шумарице

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Чукојевцу, бр. 71/47

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 61/183

Пантовић Властимир

11. 08. 1944.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 53/133

Пантовић Даринка

11. 08. 1944.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/131

Дете Даринке Пантовић

11. 08. 1944.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/132

Поповић (Душанa) Катарина, из Краљева

Београд

28 (30)

Поповић (Крсте) Оливера, кројачица

Нови Пазар

1898.

Предић (Добривојa) Лука, судија Окружног суда у

Зајечар

01. 05. 1906.

164

11. 08. 1944.

„Погинула у Ратинском пољу приликом бомбардовања Камиџоре од стране Енглеске авијације” „Погинуо као машиновођа на локомотиви при бомбардовању воза на прузи Лепосавић – Косовска Митровица”

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/141

11. 08. 1944.

Крагујевац

Извор: „Подлегао ранамa − авиони напали воз код тунела ’Џелеп’ код Ушћа 26. 07. тада је рањен”

Краљево, Ул. Марка Трифковића

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/140

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Лазара

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 50/116

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 58/164

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Извор: „прецрко од страха од бомбардовања”

Пантовић Даринка

11. 08. 1944.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/131

Дете Даринке Пантовић

11. 08. 1944.

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/132

Поповић (Душанa) Катарина, из Краљева

Београд

28 (30)

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Марка Трифковића

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/140

Поповић (Крсте) Оливера, кројачица

Нови Пазар

1898.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. цара Лазара

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 50/116

Предић (Добривојa) Лука, судија Окружног суда у Краљеву

Зајечар

01. 05. 1906.

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 58/164

Предић (Станкa) Надежда (рођена Станковић), професорка

Краљево

15. 04. 1916.

02. 09. 1944.

Краљево, Чибуковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 58/165

Раковић (Милије) Велизар

Нови Пазар

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 55/150

Раковић (Милије) Слава

Нови Пазар

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 56/151

Савић Максим, надничар из Краљева

Нови Пазар

(преминуо 20. 08. 1944)

Симовић (Миленка) Милан, припадник Југословенске војске у отаџбини

Коњевићи

Соколовић Вера, из Краљева

Лесковац

19. 10. 1915.

Спасојевић Александар, службеник на железници у Краљеву

Кусадак, Срез младеновачки

Стефановић Добросав, желез. кондуктер из Краљева

Витковац, Срез алексиначки

1890.

Стојковић Даница, домаћица

Чуруг, Бачка

Стојковић (Милорада) Миломир, *Краљево, војник

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 56/152

02. 09. 1944.

Краљево, Грдица

Литература: Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, Чачак–Краљево, 2004, књига трећа, бр. 399/3404

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. војводе Путника бр. 58

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/144

Краљево, Ул. војводе Степе бр. 25

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 49/114; Матична књига болесника Бановинске болнице у Краљеву, матични број 816

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева бр. 25

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/156

11. 08. 1944.

Краљево

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 54/132

Чибуковац

03. 06. 1926.

06. 09. 1944.

Лесковац

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 61/184; Литература: М. Павловић, В. Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца, НМ Лесковац, Инст. за савремену историју Београд, Лесковац, 1995, стр. 207

Стошић Босиљка, домаћица из Краљева

Прокупље

1900.

11. 08. 1944.

Краљево, Ул. Обилићева бр. 7

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 52/127

Хуштов Параскева, домаћица из Краљева

Ромни, Украјина

09. 08. 1944.

Матарушка Бања, железничка станица Матаруге

Протокол умрлих СПЦ, Црква у Краљеву, бр. 43/9; Протоколи Бановинске болнице, списак 7, бр. 43/9

11. 08. 1944. (преминуо 12. 08. 1944)

121 Савезни завод за статистику, Попис жртава рата 1941–1945. Савезне комисије за попис жртава рата, коју је формирало Савезно извршно веће 17. јуна 1964. Савезна комисија је оценила да је попис непотпун. Публикован је у издању СЗС: Деца на ломачи рата 1941–1945. у НДХ.

* Унет у списак као особа страдала приликом савезничког бомбардовања Лесковца (ван краљевачког подручја) због места рођења и уписа у протоколе умрлих за 5. краљевачку парохију. Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

165

Супруг Војислав (27) бравар, стрељан у Лагеру 1941.

Син Живојин (38) машиновођа, стрељан у Лагеру 1941.

Извор: „Погинуо од бомбардовања у Лесковцу”

Извор: „Погинула од митраљеза из авиона у возу на станици железничкој Матаруге”

122 Преглед http: // www. poreklo. rs/2013/04/01/naseljavanje–srba–vracana–sa–severa–albanije–u–metohiju/ 123 ИАК, Скупштина Среза Краљево, инв. бр. 1, Записници са седница НОО Среза жичког. 124 ИАК, Скупштина Среза Краљево, инв. бр. 357, Уписник за уписивање пријава ратне штете. 125 ИАК, Скупштина Среза Краљево, инв. бр. 629, 630 и 633.

Чоловић (Радиша) Милан, дете, уништено 6 кућа, штета 12 000 динара; Петровић (Димитрије) Милан, железничар, штета 6 380 динара; Фламхат (Стево) Анка, домаћица, штета 62 626 динара; Јанковић (Саво) Машинка, домаћица, штета 9 300 динара; Милићевић (Светозар) Драгољуб, столар Железничке радионице, „код расадника Пољопривредне школе према аеродрому, контузован приликом бомбардовања Краљева ноћу, бачен од бомбе 25 метара, неспособан за тежак физички рад и у свом занату,” штета 120 000 динара; Лазаревић (Павле) Радомир, абаџија, Ул. Обилићева 41, уништена 1 кућа и оштећена 1 кућа, штета 71 200 динара; Маржик (Јосиф) Верослава, пензионерка (прима очеву пензију), Ул. кнеза Лазара 4, уништено покућство и намештај, штета 79 600 динара; Петровић (Петар) Милица, кафеџија, Ул. Марка Трифковића 72, уништене 3 куће, штета 606 240 динара; Пешић (Добривоје) Радослав, земљорадник из Годачице, уништене 2 куће, штета 156 800 динара. Нема података да ли је и у коликој мери исплаћена утврђена ратна штета.

166

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Закључак Како би се Други светски рат окончао и спречила консолидација и груписање немачких снага у јаке фронтове, Команде савезничких средоземних снага (MASAF), потом Балканског војног ваздухопловства (BAF), усмериле су низ ваздушних мисија бомбардовања на војно-стратешке циљеве на Балкану: немачке трупе у месту и покрету, саобраћајнице, железничка чворишта, ранжирне станице, мостове, пристаништа, аеродроме и авио-индустрију… Војно-стратешка важност железничке инфраструктуре за транспорт и снабдевање трупа, појачана је 1944. услед планираног повлачења из Грчке Моравско-вардарском долином, групе Армије „Е” јачине 350.000 војника и могућност њиховог груписања у јак фронт са немачким снагама на тлу Србије. Како су међу примарним циљевима савезничких бомбардерских мисија 205. групе РАФ (Royal Air Force) британске армије и 15. америчке ваздухопловне армије (15 Air Force), састављене од бомбардера и ловаца, били војни аеродроми и железничка инфраструктура, Краљево се нашло на мети ваздушних удара као важан железнички чвор са предратним постројењима Фабрике вагона и Фабрике авиона, војним аеродромом. Последица омашаја и погрешних процена мета савезничких ваздушних напада – људски губици и материјална разарања, стога су у највећем броју били у радничким градским колонијама и стамбеним четвртима које гравитирају ка наведеним циљевима. На мапи разарања нашла су се насеља у досегу примарних мета савезничких бомбардовања – железничког моста на Западној Морави код Камиџоре и пружних праваца: Краљево–Крагујевац (Витановац, Шумарице, Ратинско Поље), Краљево–Чачак (Грдица, Адрани, Самаила, Горичани, Заблаће) и Краљево–Рашка (Чибуковац, Матарушка Бања, Полумир, Ушће). У градском језгру, највише су страдали стамбени објекти у улицама: Хаџи Милентијева (сада Димитрија Туцовића), Љубе Стојановића (сада Олге Јовичић), Цара Душана, Обилићева, Југ Богданова, Цара Лазара, Марка Трифковића (сада Хероја Маричића), Курсулина и Војводе Путника, делови железничке чиновничке колоније и аеродромске колоније. Погођен је део Градског гробља и Ратарско имање. Штету су претрпели и објекти Железничке радионице, Болница, зграда Гимназије, Аеродром, дом Католичке цркве. У низу савезничких налета, у бомбардовањима 22. јула, у ноћи 10/11. августа, 1. и 2. септембра и последњем, датованом 19. септембра 1944. утврђени су подаци за 72 цивилне жртаве на краљевачком подручју. Представљени подаци о последицама бомбардовања америчко-британских ваздухопловних снага, потресно говоре о размерама страдања цивилног становништва Краљева са околином: страдале су читаве породице у својим домовима, на улици, у импровизованим склоништима, подрумима, а међу жртвама било је десеторо деце млађе од 13 година. Утврђивањем поузданих података о размерама страдања у савезничким бомбардовањима краљевачког подручја у писаним и наративним изворима, осветљава се деценијама маргинализована тема из историје Другог светског рата.

Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

167

Објављени и необјављени извори АС, МПС (1941–1944), 5–68/44. ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 9, Београд, 1955. ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том I, књ. 13, Београд, 1956. ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а; том I, књ. 14, Београд, 1957. ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том XII, књ. 3, Београд, 1978. ВИИ ЈНА, Зборник НОР-а, том XII, књ. 4, Београд, 1979. Град Краљево, Одељење матичне службе: Протоколи умрлих Српске православне цркве; Матице покојних Римокатоличког жупског уреда Цркве Св. Миховила у Краљеву. ИАК, фонд: Скупштина Среза Краљево (1944–1967). ИАК, фонд: Фабрика вагона Краљево. ИАК, фонд: Општински суд Краљево. ИАК, Збирка о радничком покрету и НОБ-у. ИАК, збирка: Вариа, Бановинска болница. НМК, збирка: Архивалије. НМК, збирка: Плакати, леци (1941–1944). НМК, збирка: Реалије и меморијални предмети (1941–1944).

Штампа Данас, 17–18. април 2004. поводом 60. годишњице бомбардовања, чланак: Момчило Павловић, Истина о савезничком бомбардовању српских градова 1944. – Срби нису били посебно изабрана мета, Београд. Краљевачке новости, бр. 114, 26. август 2009, 5. чланак: Јован Слијепчевић: Било не поновило се. Бомбардовање Краљева на фотографији пилота!, Краљево. Ново време, год. IV, бр. 1003, 23. и 24. јул 1944, чланак: Терористички бомбардери над Србијом, 2. Београд. Ново време, год. IV, бр. 1005, 26. јул 1944, чланак: Генерал Недић за пострадале у Крагујевцу и Краљеву, 2. Београд. Ново време, год. IV, бр. 1020, 12. август 1944, чланак: Ноћно терористичко бомбардовање Краљева, 3. Београд. Ново време, год. IV, бр. 1022, 15. август 1944, чланак: Ноћни напади англоамеричких терориста, 2. Београд. Српско наслеђе, бр. 3, 1998. чланак: Петар Алексић, На бомбама је писало Срећан Ускрс. Београд.

Наративни и мемоарски извори Бакић-Миланкић, Милица, Краљево, забележено: Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 54

Барјактаревић, Савка, Краљево, забележено: изјава 23.12.1945. Општински суд Краљево, предмет О.26/46, ИАК. Богићевић, Анте, Краљево, забележено: 27. маја 2008, НМК, документација. Васић, Мирослав Краљево, забележено: Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 60. Војиновић, Божидар-Бошко, Краљево, забележено: 26. маја 2008, НМК, документација. Вукадиновић-Стефановић, Нада, забележено: новембра 2005, НМК, документација. Дукић, Стеван, Матарушка Бања, забележено: август 2008, НМК, документација. Ђоковић, Александар, Краљево, забележила: И. Хасановић, 2013, НМК, документација. Јанићијевић, Душан, Краљево, забележено: 21. маја 2008, НМК, документација. Коларевић, Даница, Краљево, Збирка о радничком покрету и НОБ-у, Хроника Општине адранске, к XIII, 1957–1960, ИАК. Кораћ, Радомир, Краљево, забележено: Општински суд Краљево, предмет О.26/46, ИАК. 168

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Лазић-Марић, Добрила, Краљево, забележено: С. Крејаковић, 2009, НМК, документација. Маринковић, Милан, Краљево, забележено: Душан В. Јанићијевић, 26. маја 2008. Прекуцани рукопис, НМК, документација. Марић, Бранислав, забележено: Душан В. Јанићијевић, Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево, 2009, 39. Милојевић, Милоје, забележено: 25. августа 1944. године у канцеларији Претстојништва градске полиције у Краљеву, Општински суд Краљево, предмет О.1084/44. ИАК Папакоча, Љубинка, Краљево, забележила: Наталија Папакоча-Епихин, НМК, документација. Радојковић, Никола, ИАК, забележено: Општински суд Краљево, предмет О.26/46, ИАК. Чутура, Србољуб, Рибница, забележено: 3. децембра 2013, НМК, документација. Шћекић, Томислав, Краљево, забележено: 2010, НМК, документација.

Електронски извори Ричард Дејвис (Richard Davis), „Bombing the European – Axis Powers A Historical Digest of the Combined Bomber Offensive 1939–1945”, Преглед: www.dtic.mil/cgi–bin; Kit Carter, Robert Mueller, „The Army Air Forces in World War II: Combat chronology 1941–1945”, Центар за историју ваздухопловних снага (Center for Air Force History), Вашингтон 1991. Преглед: https:// archive.org/details/AFD–100525–035. http://www. usaaf. net / chron/, http: // www.armyairforces. com / Home.aspx; http: // www. 15thaf.org/, http: // 32ndbombsquadron. com / 32ndmissns. html, http: // www. 1fgww2. org/nav. html, http://www. 2ndbombgroup. org/; http: // natureonline. com / 37/12–op2.html; http: // www. thehistorycenteronline. com /search / results/?q = Kraljavo; http: // www. 450thbg. com / real / bombardier / 1944/09/; http: // www. pbase. com / dwerbil / bomb_plot_gallery; http: // www. 450thbg. com / real / targets / 194409/index.shtml; http: // www. thehistorycenteronline. com / collections / entry / category/gayle_cruthirds; http://www. vojska. net/ eng/world–war–2/united–states/airforce/15/missions/; http: // www. reddog1944. com/Missions_ Targets_Combat_Action.htm. http://www.vojska.net/eng/world–war–2/united–states/airforce/15/missions/ http://www.450thbg.com/real/s2/1944/september/1september.shtml http:www.450thbg.com/real/biographies/martin/martin.shtml http://www.450thbg.com/real/s2/1944/september/2september.shtml

Литература Bauer, Yehuda (2001). Rethinking the holocaust, Yalle University. Божовић, Срђан (2012). Дивизија „Принц Еуген”, Панчево. Велебит, Владимир (1983). Сећања, Загреб. Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији (1918–1941), Краљево. Војна енциклопедија, IX, Београд, 1975. Глишић, Венцеслав (1970). Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944. Београд: Институт за историју радничког покрета Србије. Говедарица, Добривоје (1977). Железничари Краљева – радници, револуционари, градитељи, Краљево. Зборник радова: Борбе са главнином немачке групе армија „Е” на ибарско-западноморавском правцу у ослобађању западне Србије 1944 (1990), са научног скупа у Краљеву (26–27. новембар 1986), Београд– Краљево–Чачак. Зборник радова: Краљево и околина у НОБ-у и револуцији – хронологија догађаја 1941–1945 (1981). Фонд за историју радничког покрета и НОБ-а Краљево. Краљево. Жутић, Никола (2004). Авиоиндустрија и ваздухопловство у Краљевини Југославији 1918–1945, Београд. Јанићијевић, В. Душан (2009). Савезничко бомбардовање Краљева 1944, Краљево. Јоветић, Раде (1994). Хроника краљевачког гробља, Краљево. Крејаковић, Силвија (2013). Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд. Kumm, Otto (1978). Vorwarts, „Prinz Eugen”!, Osnabruck. Маржик, Славољуб (2006). Маржикови, Краљево. Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

167

MacLean, Fitzroy (1953). Rat na Balkanu, Zagreb. Милић, Томислав (2007). На путу здравља 1207–2007, Здравствени центар „Студеница”, Краљево. Обрадовић, Драгољуб Кондис (2007). Старо Краљево, Краљево. Павловић, Момчило и Трајковић, Верољуб (1995). Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, Институт за савремену историју Београд и Народни музеј у Лесковцу, Лесковац. Панић, Ђ. Милорад (1994). Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи (1942–1947), Краљево. Петрановић, Бранко (1992). Србија у II светском рату (1939–1945.). Београд. Станковић, Ђорђе (2001). Савезничко бомбардовање Независне државе Хрватске 1943–1945, (Историјски стереотипи и стварност), Часопис Института за новију историју Србије: Токови историје, бр. 1–4, Београд, 77–86. Терзић, Милан (2005). Југословенска краљевска влада, генерал Драгољуб Михаиловић и савезничко бомбардовање циљева у Југославији 1942–1944. Часопис Института за новију историју Србије: Токови историје, бр. 1–2, Београд, 81–111. Филиповић, Мирослав (1995). Краљевски авиони, Фабрика авиона у Краљеву 1927–1942, Краљево. Џелебић, Милован, Дејства на комуникације у Југославији од 1. до 7. септембра 1944. године, Војноисторијски гласник, бр. 3, Београд, 7–61. Steinbücher, Rudi (1988). Oj, zdaj gremo. Slovenski izgnanci v Kraljevu. Ljubljana: Založba Borec.

170

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Silvija Krejaković Aleksandar Berežnov Summary Allied Bombing in 1944: Kraljevo, a Heap of Ruins – Mass Grave In order to finish the Second World War and prevent consolidation and grouping of German forces into strong fronts, the commands of the Mediterranean Allied Air Force (MASAF), and then the Balkan Air Force (BAF), directed a series of bombing missions to the military-strategic targets in the Balkans: stationary and moving German forces, roads, railway hubs, marshalling yards, bridges, ports, airports and aircraft industry… The military-strategic importance of railway infrastructure for transport and supply of troops was intensified in 1944 because of the planned withdrawal of the group Army “E” with 350,000 soldiers from Greece along the valleys of the Morava and the Vardar and the possibility of their grouping into a strong front with German forces in the territory of Serbia. As the primary targets of allied bombing missions of the 205th group of RAF (Royal Air Force) of the British Army and the 15th American Air Force (15 Air Force), composed of bombers and fighters, included military airports and railway infrastructure, Kraljevo was the target of air strikes as an important railway hub with pre-war facilities of the Wagon Factory and the Airplane Factory, and a military airport. Therefore, the consequences of missed and wrongly estimated targets of allied air strikes – human losses and material destruction were mostly in workers’ settlements (“colonies) in the town and residential quarters gravitating toward the mentioned targets. The map of destruction showed settlements within reach of the primary targets of allied bombing — the railway bridge on the West Morava at Kamidžora and the railway directions: Kraljevo-Kragujevac (Vitanovac, Šumarice, Ratina field), Kraljevo-Čačak (Grdica, Adrani, Samaila, Goričani, Zablaće) and Kraljevo-Raška (Čibukovac, Mataruška Spa, Polumir, Ušće). In the centre of the town, the most destroyed residential buildings were in the following streets: Hadži Milentijeva (now Dimitrija Tucovića), Ljube Stojanovića (now Olge Jovičić), Cara Dušana, Obilićeva, Jug Bogdanova, Cara Lazara, Marka Trifkovića (now Heroja Maričića), Kursulina and Vojvode Putnika, parts of the railway office workers’ colony and the airport workers’ colony. Parts of the Town Cemetery and Ratarsko Imanje were also bombed. The Railway Workshop facilities, Hospital, Grammar School building, Airport, Catholic Church were also damaged. The data about 72 civilians killed in the region of Kraljevo in a series of allied sorties, in the bombing of the 22 July, in the nights of 10/11 August, 1 and 2 September and the last one, dated 19 September 1944, have been established. The presented details about the consequences of bombing by the American-British air forces speak in a moving manner about the scale of perishing of the civilian population of Kraljevo and its surroundings: whole families were killed in their homes, in streets, in improvised shelters, cellars, and among the victims there were ten children aged less than 13. Establishing reliable data about the scale of perishing in allied bombing of the Kraljevo region in written and narrative sources sheds light on a topic from the history of the Second World War which has been marginalised for decades.

Савезничко бомбардовање 1944: Краљево, гомила рушевина – масовна гробница

171

172

Силвија Крејаковић, Александар Бережнов

Др Милош Тимотијевић историчар, виши кустос Народни музеј у Чачку

70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

Апстракт: Тенденције ревизије и регресије везане за историографска проучавања Другог светског рата у савременој Србији условиле су да се и данас покрећу питања везана за фашистички или само систем ограничене демократије у Краљевини Југославији, учешће Србије у Холокаусту, антифашистички карактер Југословенске војске у отаџбини (равногораца) генерала Михаиловића, покретачке мотиве масовног учешћа Срба у устанку под вођством партизана. Самим тим оспорава се и допринос Србије и српског народа у борби против фашизма, чему доприноси и изостанак званичне државе репрезентативне културе сећања на победу у Другом светском рату. Кључне речи: Југославија, Србија, фашизам, Холокауст, антифашизам, комунизам, Југословенска војска у отаџбини, култура сећања, ревизија и регресија историје. Колективни идентитет савремене Европе изграђен је захваљујући победи антихитлеровске коалиције у Другом светском рату. Наслеђе просветитељства и антифашизма, које проистиче из ове победе, представља опште интегративне чиниоце, подједнако на Западу и на Истоку, и у Европској унији и у Русији. Наупрот томе немачки нацистички „нови поредак” у Европи значио је слепу послушност наређењима из Берлина. Планирано је, а делимично и остварено истребљење читавих народа, док је требало да други постану безлична маса робова на ивици биолошког опстанка одржавана у животу само због потреба „расно-националне заједнице немачког народа”. Савремена Србија није званично обележила 60-годишњицу победе у Другом светском рату, чиме је обновљен и додатно подстакнут низ политичких и историографских полемика везаних за овај сукоб, чије се последице осећају и седам деценија после његовог завршетка.1 Други светски рат био је међународни, али и грађански рат, јер су сукоби између профашистичких и анти-фашистичких снага ишле кроз свако друштво. Линије раздвајања нису биле повучене између капитализма и комунизма, већ између заговорника „прогреса” и „реакције”. Фашизам је и настао као начин мишљења унутар конзервативних кругова који су се опирали стварању демократске државе, друштва слободних личности и ширењу социјализма.2 Либералне демократије и егалитарно-универзалистичке тежње комунизма произашли су из исте идеологије просветитељства, с тим да су прве тежиле „напрет ку” подстакнутом унутрашњом динамиком друштва уз поштовање људских права, док су комунисти уз помоћ насиља вршили своје „прогресивно” револуционарно

Piter Kalvokorezi i Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987, str. 440; Milan D. Ristović, Nemački „Novi poredak” i jugoistočna Evropa: 1940/41‒1944/45: planovi o budućnosti i praksa, Beograd, 1991, str. 23–24, 47, 76, 88; Мирослав Јовановић, Радивој Радић, Криза историје: српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века, Београд, 2009, стр. 189–191. 1

Ernst Nolte, Fašizam u svojoj epohi: francuska akcija, italijanski fašizam, nacionalsocijalizam, Beograd, 1990, str. 39–62; Милорад Екмечић, Фашизам и религија, у: Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Подгорица, стр. 39–50; исти, Ог– леди из историје (Београд: Службени лист СРЈ, 1999), стр. 265–272; Erik Hobsbaum, Doba ekstrema: istorija Kratkog dvadesetog veka: 1914-1991, Beograd, 2002, str. 113–114; Džordž L. Mos, Istorija rasizma u Evropi, Beograd, 2005, str. 21–182. 2

деловање. Обе идеологије веровале су да је „смисао историје” управљен према „напретку”. Универзалистичке тежње комуниста оствариване су уз помоћ насиља тоталитарне државе, по много чему упоредиве са фашизмом, што их у одређеној мери изједначује, а у радикалној критици и поистовећује.3 Разлике између држава антихитлеровске коалиције нису нестале због рата са фашистима и нацистима. Међутим, иако је антифашистички покрет био хетероген и несталан, успео је да мобилише снаге неуобичајено широког опсега и привремено отклони сукоб између либералног капитализма и комунизма. Ово јединство у појединим сегментима било је трајно, јер у питању није био само рат за војну победу, већ и борба за боље друштво.4

Погледати публикације: Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije: komunizam u dvadesetom veku, Beograd, 1997; Alen Bezanson, Zla kob stoljeća: o komunizmu, nacizmu i jedinstvenosti Šoe, Čačak–Beograd, 1999; Алан де Беноа, Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у XX веку: (1917– 1989), Београд, 2007.

Рат и сећање

Piter Kalvokorezi i Gaj Vint, n. d., str. 447–448, 455; Erik Hobsbaum, n. d., str. 13, 113–114, 125–126, 136–137. 4

Jan Asman, Kultura pamćenja: pismo, sećanje i politički identitet u ranim visokim kulturama, Beograd, 2011, str. 12, 16, 36, 50–51. 5

6 Todor Kuljić, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd, 2006, str. 7–10; Fernando Katroga, Istorija, vreme i pamćenje, Beograd, 2011, str. 18, 21, 29, 32–34, 38–39. 7 Siniša Malešević, Ideologija, legitimnost i nova država: Jugoslavija, Srbija i Hrvatska, Beograd–Zagreb, 2004, str. 208– 224, 231–267, 273–276; Макс Бергхолц, Међу родољубима, купусом свињама и варварима: споменици и гробови НОР 1947–1965. године, Годишњак за друштвену историју, бр. 1/3 (2007), стр. 61–82; Olga Manojlović-Pintar, Uprostoravanje ideologije: Spomenici Drugog svetskog rata i kreiranje kolektivnih identiteta, u: Dijalog povjesničara/istoričara 10/1, pr. Igor Graovac, Zagreb, 2008, str. 287–307; Vjekoslav Perica, „Herojstvo, mučeništvo i karizma u civilnoj religiji titoizma. Proturečja između Titovog kulta i kulta narodnih heroja Jugoslavije”, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović-Pintar, Beograd, 2011, str. 582–583, 585.

Andrej Mitrović, Raspravljanja sa Klio: o istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Sarajevo, 1991, str. 69–71; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu: 1939–1945, Beograd, 1992, str. 670; Andrej Mitrović, Vreme destruktivnih: intervjui, pr. Dragan Štavljanin, Čačak, 1998, str. 47. 8

Саставни део човековог живота представља сећање, али и заборав. Није у питању само биолошки већ и друштвени процес. Биолошки нестанак генерација које преносе памћење, али и све већа могућност убрзане прераде, преобликовања и коментарисања сећања у електронским медијима, утичу на човеково меморисање и доживљај прошлости која живи и одржава се кроз комуникацију. Уколико се она прекине, нестане или ако се промени оквир односа у комуникационој стварности, следи заборав.5 Истовремено треба имати у виду да чињенице прошлости нису исто што и сећање, јер се тумачења прошлости мењају. Организовано друштвено памћење није просто складиштење искуства из прошлости, већ стављање селективних садржаја у смисаони поредак, успостављање склада у прихватању и тумачењу света. Одређени садржаји се чувају, други заборављају, при чему су критеријуми лични, породични, национални, политички, идеолошки и многи други. Актери сећања и његове реконструкције могу бити државни ауторитет, систем образовања, масовни медији, партије, црква, али и породица, круг пријатеља, неформалне групе.6 Сећање на Други светски рат било је саставни део званичне репрезентативне културе социјалистичке Југославије. Комеморативне свечаности, споменици, називи градова, улица, тргова, школа, установа, предузећа имали су за циљ да креирају посебан однос према Другоме светском рату као догађају коначног сједињавања југословенских народа. Људска патња и страдање имали су средишњу улогу у овом процесу. Треба нагласити да људи и поред великог притиска нису беспоговорно прихватили наметану меморијску матрицу, настојећи да изграде сопствену културу сећања.7 Током и после завршетка Другог светског рата смишљено су стваране поједностављене „црно-беле” представе о ратним догађајима које су производиле све сукобљене стране. Партизани су као победници у ослободилачкој борби и грађанском рату користили позитивне представе о свом покрету, стварајући најопштију архетипску конфронтацију, између онога што је људско и онога што је људском супротно. Историјска свест није се темељила на рационалним основама и била је у сталном конфликту са упоредном усменом традицијом, која није као нека врста друштвене подсвести престајала да живи. 8 После слома комунизма (1989) култура сећања почела је радикално да се мења у целој Европи. Успон деснице, повлачење левице и некритичко успостављање капитализма и либералног друштвеног уређења у бившим комунистичким земљама занемарили су дотадашње вредности антифашизма. Услед измењених идејно-политичких премиса, после слома комунизма антитоталитаризам (као критика фашизма и комунизма) потиснуо је антикапитализам, антифашизам је национализован и занемарене су његове универзалне основе. Антифашизам комуниста почео је да се негира и одбацује као потпуни тоталитарни поредак, укључујући и све 174

Милош Тимотијевић

оно што је у овом покрету било прогресивно и просветитељско. Критика антифашизма настала је и као реакција на преидеологизовану функцију антифашизма у социјализму и на белине социјалистичке историографије, јер је комунистички антифашизам имао важну улогу у спречавању сваке критике социјализма. Истовремено то је била и реакција на вишедеценијско избацивање из званичне културе сећања губитничке стране из времена Другог светског рата.9 Током епохе социјализма друштвени интерес за објективним историјским знањем о прошлости био је потиснут политичким и идеолошким захтевима комуниста, који су себе видели у светлу идеализованих и митологизованих представа. С друге стране, историчари у емиграцији били су обузети антикомунизмом и бригом за етничко биће властите нације.10 Ослободилачка и антифашистичка улога комунистичких партизана у Југославији и Србији релативизованa је и због идеолошких и класних обрачуна који су обележили њихов долазак на власт и насилно одржавање вишедеценијског тоталитарног поретка, који је занемаривао људска права и личне слободе, мада је пружао прилике за еманципацију жена и свих слојева друштва. Однос према фашизму релативизовао се и због дуготрајног поистовећивања свих противника комунизма са сарадницима нацистичких и фашистичких окупатора. Борба комуниста против грађанства наслањала се на иделошко-политичке оцене о одговорности „великосрпске буржоазије” за слом државе 1941. године, почетак грађанског рата и колаборацију. После слома социјализма нови идеолошки и политички савез затечене владајуће номенклатуре из епохе комунизма и шовиниста из конзервативних кругова заједнички је потиснуо вредности антифашизма.11 После слома социјализма истовремено је занемарено или негативно вредновано искуство живота у Југославији, која због националних супротности за седам деценија свог постојања није изградила интегралну културу сећања. Ретко повезујуће заједничко сећање у социјалистичкој Југославији био је мит партизанског ослободилачког рата повезан са култом Тита, наглашене идеолошко-политичке и колективно-емоционалне функције унутар званичне репрезентативне културе сећања. Институционализован и канонизован култ Јосипа Броза Тита подупрт је у касној фази законима о употреби његовог „лика и дела”, а његова историјска улога уздизана је као „осовина” свих кључних дешавања у прошлости југословенске, али и европске и светске политичке позорнице од Другог светског рата до почетка 1980. године. Заправо, историографска тумачења Титове улоге остала су безмало једина неприкосновена („универзална”) спојница опште југословенске историје, чији значај до краја осамдесетих година није отворено довођен у питање, осим у емигрантским круговима. Други светски рат био је „отац и мајка свих сећања” социјалистичке Југославије и извор њеног историјског легитимитета, иако су тумачења природе ратних сукоба 1941–1945. године била различита у јавности.12 Сукоби око сећања на Други светски рат отворени су у академској историо графији почетком осамдесетих година XX века. Национална и републичка припадност историчара највећим делом утицала је на све удаљеније ставове о значају, смислу и садржају југословенске идеје, карактеру револуције, националном питању. Разградња и нестајање заједничког сећање на Други светски рат у оквиру академске и „јавне” (медијске) историје, најављивали су и нестанак Југославије.13 После 2000. године поставило се питање српске званичне репрезентативне културе, јер је нестанак социјалистичке Југославије и све извеснији разлаз са Црном Гором захтевао преосмишљавање историјског идентитета и заједничког сећања. Изостајање систематског рада на овом идентитетском питању условило је да су тај посао преузеле политичке партије и популарни масовни медији. Свима је било јасно „да више нисмо оно што смо некада били, али осим ретких појединаца никоме није било јасно шта је то што би требало да постанемо”. Отпор према вестернизацији, као и непрестани политички притисак са Запада, снажно су будили носталгију за изгубљеним националим идентитетом. Тако је новија 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

175

Милорад Екмечић, Огледи из историје, стр. 348–351; Erik Hobsbaum, n. d., str. 11; Тодор Куљић, Анти: антифашизам, Годишњак за друштвену историју, бр. 1/3 (2005), стр. 171–184; isti, Rat i sećanje, u: Istorija i sećanje, ur. Olga Manojlović Pintar, Beograd, 2006, str. 76–89; Srđa Pavlović, Odsustva – о osporavanju prošlosti i konstrukciji društvenog zaborava, Istorija 20. veka, 2 (2010), str. 117–134.

10 Љубодраг Димић, Од тврдње до знања: прилог историји историографије о рату 1941–1945, у: Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Подгорица, 1997, стр. 511–512; Dragan Aleksić, Izdajnici ili rodoljubi: paralelna slika o kolaboraciji u srpskoj istoriografiji u zemlji i emigraciji, Istorija 20. veka, 2 (2010), str. 166–173.

Nikola Samardžić, Saborno zaturanje antifašizma, Helsinška povelja, 101–102 (novembar–decembar 2006), str. 17– 20; Наташа Милићевић, Југословенска власт и српско грађанство 1944– 1950, Београд, 2009, стр. 239–242. 11

12 Милан Ристовић, Коме припада историја Југославије?, Годишњак за друштвену историју, 1 (2013), стр. 133–143.

Коста Николић, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961–1991: главни токови, Београд, 2003, стр. 409–459; Davor Pauković, Osnovni elementi srpskog i hrvatskog novinskog diskursa o Drugom svjetskom ratu u kontekstu događaja u Hrvatskoj (1989–1991), u: Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti: istorija Jugoslavije 1918–1991, ur. Darko Gavrilović, Hague – Novi Sad – Sremska Kamenica, 2010, str. 359–366.

Мирослав Тимотијевић, Таковски устанак – српске Цвети: о јавном зајед– ничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе, Београд, 2012, стр. 467–468. 14

Srđan Milošević, Istorija pred sudom: interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Beograd, 2013, str. 22–23.

Тодор Куљић, Анти: антифашизам, стр. 171–184; Dragan Đukanović, Antifašizam na tlu nekadašnje Jugoslavije: kriza i osporavanje, Nacija kao problem ili rešenje: istorijski revizionizam u Srbiji, ur. Petar Atanacković, Novi Sad, 2008, str. 93–98. 16

Branislav Gligorijević, Kominterna jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992, str. 237–336; isti, Komunisti i jugoslovensko pitanje, Istorija 20. veka, 1–2 (1993), str. 122–128; Kosta Nikolić, Prelaz sa jugoslovenstva na nacionalni separatizam – uslov opstanka KPJ (1921–1928), Istorija 20. veka, 1–2 (1993), str. 140–147; Momčilo Pavlović, Srbi na kraju Drugog svetskog rata, Istorija 20. veka, 1–2 (Београд, 1993), str. 155–163; Бранко Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције (Београд: Службени лист СРЈ, 1993), стр. 40–44, 79– 96, 105–134; Коста Николић, Бољшевизација Комунистичке партије Југославије 1919–1929: историјске последице, Београд, 1994, стр. 116–147; Stevan K. Pavlović, Jugoslavija 1918– 1991: poraz jednog identiteta i jedne nestabilne političke kulture, Istorija 20. veka, 1 (1996), str. 7–20; Kosta Nikolić, Nacionalna politika Komunističke partije Jugoslavije: doktrina i praksa 1919–1945, Istorija 20. veka, 2 (1998), str. 65–86; исти, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961–1991: главни токови, стр. 242–264; исти, Србија у Титовој Југославији: (1941–1980), Београд, 2011, стр. 165–353. 17

18 Мирослав Тимотијевић, н. д., стр. 449.

Vjekoslav Perica, Herojstvo, mučeništvo i karizma u civilnoj religiji titoizma. Proturečja između Titovog kulta i kulta narodnih heroja Jugoslavije, str. 582– 583, 585. За детаљнију анализу овог проблема погледати публикације: Vjekoslav Perica, Balkanski idoli: religija i nacionalizam u jugoslovenskim državama, 1–2, Beograd, 2006; Vjekoslav Perica i Mitja Velikonja, Nebeska Jugoslavija: interakcija političkih mitologija i popkulture, Beograd, 2012. 19

српска национална историја постала полазиште за стварање новог државотворног почетка. Међутим, владајућој политичкој и интелектуалној елити укљученој у производњу популарне идентитетске историографије није био јасан правац у коме је требало кренути у изградњи тог заједничког идентитета. Све акције имале су ограничено дејство на културу сећања становништва, а тежња за превазилажењем транзиције и прокламовано приближавање Европској унији неминовно су све више наметали потребу прилагођавања историјског наслеђа глобалним унифицираним нормама.14 Слом комунизма створио је простор за критичко суочавање са периодом социјализма, али и могућност за ненаучну ревизију званичне културе сећања, делом и историје. Измењена култура сећања на Други светски рат представља појаву раширену у читавој Источној Европи. Србија је са закашњењем ушла у овај процес, али је зато после 2000. године направила највећи отклон од партизанског антифашизма у такозваној „јавној историји”. Све друге бивше југословенске републике имају макар на најмањем симболичном нивоу званично државно меморисање антифашизма партизанског покрета.15 Треба нагласити да је у бившим југословенским републикама југословенска револуција национализована у новој култури сећања.16 Таква државна политика није изненађујућа, нити одступа од основа на којима је деловала Комунистичка партија Југославије. Осуда „великосрпског хегемонизма”, као трајне кривице целог српског народа, солидарисање са свим националним сепаратизмима, укључујући и екстремно фашистичке, тезе о потреби рушења грађанске Југославије, појединачне терористичке акције били су основа деловања КПЈ до 1935. године. Измењени ставови КПЈ пред Други светски рат темељили су се на потреби опстанка Југославије, али уз промовисање национализма свих нација, осим српске. На таквој платформи све републике бивше Југославије (осим Србије и српског народа) формирале су своју државност, а поједине и своју националну посебност. Иза декларативног универзализма антифашизма и социјализма налазили су се себични и провинцијални националистички интереси политичких структура унутар КПЈ/СКЈ, које су у Србији и српском народу виделе сметњу („непријатеља”), за остварење својих државних партиклуларних планова. Распад Југославије само је појачао такве тенденције.17 Када је у питању Србија у социјалистичкој Југославији, званична репрезентативна култура уобличила је прописано и контролисано званично сећање на националну прошлост у којој су повезани национално-ослободилачки устанци српског народа са устанком из 1941. године под вођством партизана. Тако сагледан историјски ток догађаја истицан је као посебан српски револуционарни пут који је довео до интеграције у тадашњу федералну социјалистичку Југославију, затим у свет несврстаних, који је предводио Тито, и на крају у цело човечанство. Овако презентована идилична утопијска конструкција није узимала у обзир реалне историјске токове социјалистичке Југославије, у којој је све више бујао национализам.18 Конструкција званичног сећања социјалистичке Југославије темељила се на систему митова, симбола и ритуала који су чинили својеврсну „цивилну религију СФРЈ”, чије су најважније догме биле: партизански мит, еп Народноослободилачког рата 1941–1945. године, култ Јосипа Броза Тита, мит о „изузетности” Југославије у свету после раскида са Стаљином 1948. године и братство-јединство.19 Доживљај Титове Југославије још увек нема рационалну рефлексију у јавности савремене Србије, а постоје и снажне тежње за рестаурацијом „златног доба” социјализма.20 У савременој Србији постоји широк и добро организован отпор измени културе сећања везаној за Други светски рат који се користи у савременој политичкој борби. Антифашизам се схвата (уз императив свакодневне акције) као борба за заштиту права Рома, геј популације, аутономије Војводине, односно сваке дискриминације на расном, верском, националном, родном, сексуалном, 176

Милош Тимотијевић

политичком, економском, социјалном, културном и сваком другом подручју. Важна карактеристика је и осавремењавање некадашњег антифашизма у политичкој борби против десничарских и неофашистичких појава, група и покрета, уз осуду агресивног српског национализма и српских злочина почињених за време ратова на простору бивше Југославије. Полазишна тачка таквог деловања је некадашња званична идеолошко-политичка тврдња о неприкосновеној антифашистичкој улози партизана и издајничко-колаборацијској улози Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Процес преиспитивања улоге партизана и равногораца (ЈВуО) доживљава се готово искључиво као ненаучна ревизија историје и средишње место измене културе сећања савремене Србије.21 Слика Другог светског рата јесте промењена у уџбеницима (равногорци су постали доминантнији, партизани скрајнутији), покренути су и делимично ост– варени процеси рехабилатације равногораца, па и самог генерала Драгољуба Драже Михаиловића.22 Међутим, званична држава свој идентитет законски темељи на сећању на Србију деветнаестог века, време када је настајало грађанско друштво. Други светски рат потпуно је заобиђен у званичној репрезентативној култури сећања. Поништавање партизанских празника и симбола није замењено равногорским јубилејима. Други светски рат је заправо стављен у други план, јер не одговара потребама стварања националног заједништва у постјугословенској и транзиционој Србији. Урушавање ауторитета државе и њених институција током распада Југославије настављено је и у Србији током периода транзиције, условљавајући да јавна сфера комуникације међу људима постане све сложенија. Академска историог– рафија почела је да губи на значају у новом поретку друштвене реалности јер је током претходних епоха у великој мери компромитована честом идеолошком ангажованошћу, постепено престајући да буде институционална окосница званичног меморијског деловања. Најважнију улогу почела је да преузима такозвана „јавна историја”, популарисана посредством текуће штампе и електронских медија, најпре телевизије, а затим и интернета. Свакодневна популистичка комуникативна меморија све више утиче на мењање и ревизију културе сећања, уноси противречности, конфузију и дестабилизацију друштвеног поретка.23 Као нерешена и веома важна питања и даље се покрећу оцене о монархофашистичкој диктатури у Југославији, учешћу српског народа у уништавању Јевреја, одрицању антифашистичког карактера Југословенској војсци у отаџбини генерала Михаиловића, покретачким мотивима масовног учешћа Срба у партизанским јединицама, што све доводи у питање и допринос српског народа у борби и победи над фашизмом. Фашизам у Краљевини Југославији Пропагандне тврдње Комунистичке партије Југославије о „монархо-фашистичкој” диктатури краља Александра у Југославији и фашистичкој суштини режима пре 1941. године, истоветности усташа и четника (равногораца), симетрији злочина Хрвата и Срба током Другог светског рата, деценијама су били званична догма. Југословенска историографија је тек осамдесетих година XX века добила прилику да деконструише овај пропагандни мит.24 Ипак, и данас се појављују истоветне тврдње.25 Овакви ставови имали су у социјалистичкој епохи улогу конститутивног мита, пропагандног средства за остварење и одржање практичних политичких циљева, што је и данас случај.26 Међутим, и у време настанка фашизма није било много сагласности у његовом тумачењу. Објашњења и процене нису били исти код комуниста, социјалиста и либерала. Комунисти су истрајавали у виђењу фашизма као извршног органа 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

177

20 Мирослав Јовановић, Радивој Радић, н. д., стр. 162-164; Miroslav Jovanović, Tri Titove Jugoslavije: moćna, napredna i zločinačka: tri kontekstualna okvira istoriografskih tumačenja istorije socijalističke Jugoslavije, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Beograd, 2011, str. 552–561.

Srđan Milošević, Rozmarine bebe i cveće zla, Helsinška povelja, 145–146 (novembar‒decembar 2010), str. 46– 52; Milan Radanović, Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (2004– 2011) u službi revizije prošlosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji, Antifašizam pred izazovima savremenosti, pr. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Novi Sad, 2012, str. 81– 106; Vladimir Marković, Političko nasleđe antifašizma, Antifašizam pred izazovima savremenosti, str. 139–166; Milan Radanović, „Otkopavanje istine” ili normalizovanje kolaboracionizma? O formiranju i delovanju dve revizionističke komisije pod okriljem Vlade Republike Srbije, 2009–2012, u: Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (zlo) upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, pr. Milo Petrović, Beograd, 2014, str. 143–174; Živan Berisavljević, Srpski nacionalistički unitarizam i državni centralizam – glavni uzročnici raspada avnojevske Jugoslavije i ukidanja ustavne autonomije Vojvodine, u: Antifašizam – Аvnoj – Autonomija: zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Novi Sad, 2013, str. 196–218.

22 Dubravka Stojanović, Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu?, Helsinška povelja, 101–102 (2006), str. 28–30; ista, Revizija revizije „1941” u udžbenicima istorije u Srbiji, Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, ur. Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljević , Zagreb, 2008, str. 157–163; ista, „Godina okupacije” Slika „1945” u srpskim udžbenicima istorije, Kultura sjećanja: 1945. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, str. 265–273; ista, Ulje na vodi: ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (Beograd: Peščanik, 2010), str. 104–105, 132–144. 23 Мирослав Тимотијевић, н. д., стр. 465.

Ђорђе Станковић, Љубодраг Димић, Историографија под надзором. Прилози историји историографије I, Београд, 1996, стр. 282–299; Коста Николић, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961–1991: главни токови, стр. 418.

Milivoj Bešlin, Kraljevina Jugoslavija u borbi protiv antifašizma 1936–1939. Istorijski izazov Španskog građanskog rata kao kristalizaciona tačka političke aktivnosti u Jugoslaviji, u: Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (zlo) upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, pr. Milo Petrović, Beograd, 2014, str. 199–222. 25

26 Погледати зборник: Antifašizam – Аvnoj – Autonomija: zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Novi Sad, 2013. 27 Волфанг Шидер, Појам „Фашизам”, Историја: лексикон појмова, прир. Рихард ван Дилмен, Београд, 2010, стр. 191–212.

Todor Kuljić, Fašizam, u: Sociološki rečnik, pr. Aljoša Mimica, Marija Bogdanović, Beograd, 2007, str. 141– 142; Андреј Митровић, Фашизам и нацизам, Београд, 2009, стр. 49, 66, 71–72, 83–84, 86, 89.

29 Јово Бакић, Фашизам у Југославији 1918–1941, Нова српска политичка мисао, 1–4 (2004), стр. 21–42. 30 Тодор Куљић, Фашизам и истраживање фашизма у Југославији, Марксистичка мисао, 3/86 (1986), стр. 3–18; Бранко Петрановић, Фашизам у Југославији – историографски спорови, Марксистичка мисао, 3/86 (1986), стр. 19–31; исти, Историографске контроверзе, Београд, 1994, стр. 137–151; Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra: 1929–1935, Beograd, 2006, str. 16–43, 256–280.

Тодор Куљић, Фашизам и истраживање фашизма у Југославији, стр. 12–13; Младенко Цолић, Колаборација на тлу Југославије у Другом светском рату, Југословенска држава: 1918– 1998: зборник радова са научног скупа, ур. Ђорђе О. Пиљевић, Београд– Подгорица, 1999, стр. 667–681; Александар Стојановић, Екстремна српска међуратна десница – идеолошка основа српских колаборациониста 1941– 1945, у: Историјска трибина: истраживања младих сарадника Института за новију историју Србије, ур. Зоран Јањетовић, Београд, 2013, стр. 111–133; Christian Kurzydlowski, The early ideological influnces of Dimitrije Ljotić: the makings of a fascist and traitor?, у: Срби и рат у Југославији 1941. године: зборник радова, ур. Драган Алексић, Београд, 2014, стр. 33–56.

Milan D. Ristović, Nemački „Novi poredak” i jugoistočna Evropa: 1940/41– 1944/45: planovi o budućnosti i praksa, str. 88; Branko Petranović, Srbija u

монополистичког капитализма, диктаторске алтернативе сваке грађанске државе. Социјалисти су прихватали систем парламентарне демократије, па су у дефинисању фашизма у први план истицали објашњење услова који омогућавају изопачење грађанске владавине. Либерално-демократски оријентисани антифашизам од почетка се нашао пред проблемом супротстављања не само фашизму, већ истовремено и комунистичкој и социјалистичкој критици фашизма, која је капиталистичку грађанску државу сматрала одговорном за настанак фашизма. Либерално-демократско одређење фашизма ослањало се и на теорију тоталитаризма, изједначавајући фашисте и комунисте, чији су политички системи слични по начину владања.27 Најконцизнија дефиниција фашизма, која подразмева и нацизам, говори да се овим појмом обухватају ауторитативни политички системи и покрети са шовинистичком, расистичком, антилибералном и антикомунистичком идеологијом, супротстављени просветитељству, с различитим уделом антисемитских и романтичарских садржаја и особеном милитантном културом. Фашизам није имао тенденција да противнике убеђује у своје политичке намере, већ да их уништи. Расно-биолошки моменат играо је такође веома важну улогу, посебно код нациста криминално оданих уништавању Јевреја и борби против „нижих раса”. Спровођено је потпуно гушење сваке опозиције, уклањање грађанских права мањина и уништавање комуниста, Јевреја, Рома и Словена путем система логора. Ови покрети појављују се после Првог светског рата у готово свим европским капиталистичким државама, али су само у неколико њих освојили власт. То су били у суштини ситнобуржоаски покрети протеста против друштвеног пропадања средњих слојева услед економске кризе, социјализма као главне опасности и либералне демократије као наводног узрока њихове пропасти. Привлачили су и друге незадовољне друштвене групе, пре свега националистичке. Фашизам се пропагирао као „трећи пут”, као хомогена органска заједница нације у којој су укинуте све друштвене противуречности између сународника. Фашистички покрети прерасли су у политичке системе у оним државама у којима је крупни капитал тражио заштиту од нарасле снаге радничке класе и где су истовремено били блокирани механизми његове експанзије. У индустријски неразвијеним земљама фашизам је остао на нивоу покрета, јер су превладали конзервативни системи. 28 Када је у питању међуратна Југославија, унутар конзервативних политичких кругова постојали су и идеали „крви и расе”, као основа за претензије на одређену територију. Конзервативне и фашистичке организације у Краљевини СХС/Југославији а које су пропагирале националистичко и интегрално југословенство биле су српске и словеначке. Хрватске фашистичке организације пропагирале су искључиво хрватски национализам. Изузетак је Далмација, у којој су се Хрвати осећали угроженим због претензија фашистичке Италије.29 Историјска и социолошка наука су већ пред крај епохе социјализма имале јасан став о диктаторском и недемократском, а не фашистичком режиму у Краљевини Југославији. Фашистичке организације и појединци били су у опозицији, као и на целом Балкану. У очима владајућих буржоаских кругова фашистички покрети нису били поуздан ослонац реда, већ су сматрани нарушитељима тешко сачињеног спокојства и активизаторима готово непокретних сиромашних слојева. Револуционарна претња радничких покрета била је слаба, па су ауторитативни режими или војне диктатуре били довољно ефикасни у борби против левице без помоћи фашиста. 30 Фашистичких покрета ипак је било, а хрватске усташе су организација која је највише попримила такав облик. У Србији је фашистичка обележја добио изразито антикомунистички покрет ЗБОР Димитрија Љотића, иначе југословенског опредељења. Код усташа је антикомунизам долазио тек иза антисрпства и антисемитизма. Чак и када је нарасла опасност од комунизма током 1941. године, српство је и даље важило за главног непријатеља.31 178

Милош Тимотијевић

Идејно-политички ставови, финансијска и пропагандно-обавештајна повезаност са Италијом и Немачком многих појединаца, група и партија пред Други светски рат утицали су и на њихово опредељење током окупације Југославије 1941–1945. године. Усташе су под патронатом Италије и Немачке створиле своју злочиначку државу, којој је примарни циљ било физичко уништење Срба, а ЗБОР Димитрија Љотића постао је саставни део окупационог апарата Немаца у Србији са изразитом антилибералном, антикомунистичком и антисемитском политиком. За разлику од усташког режима, који су подржавали, нацисти су Србију и цео српски народ, укључујући и колаборанте, посматрали са подозрењем уз примену строгог полицијско-војног режима, који је повремено био отворено злочиначки.32 Постоје и оптужбе да су владика жички Николај Велимировић и цела Српска православна црква заправо главни покретачи антисемтизма, посредно и духовни ослонац колаборационистичке политике и политичко-војне делатности профашистичког ЗБОР-а, као део отпора моденизацији и вестернизацији. Овакве тврдње највећим делом потичу из савремених критика деловања СПЦ током ратова 1991–1995. и 1998–1999. године и немају много везе са догађајима током Другог светског рата.33 Владика Николај био је духовни отац преврата од 27. марта 1941. године, јавно је оптуживао нацисте и Хитлера као злочинце, имао је изразито прозападну политику, али и конзервативне идеолошке ставове на које су се наслањали и љотићевци. Током окупације нацисти и њихови сарадници у Србији (Недић и Љотић) нападали су СПЦ јер није хтела да осуди партизане и комунизам (јер их је доживљавала као саставни део српске нације). Немци, Недић и Љотић оптуживали су Цркву да је у политичком погледу оријентисана према Западу.34 Холокаст и Србија Холокауст или Шоа представља догађај без преседана у модерној историји и директна је последица нацистичке идеологије, која је довела до праксе истребљења Јевреја током Другог светског рата. Ма колико Холокауст био упоредив са појмом геноцида и многобројним масакрима различитих етничких заједница, постоји неколико особености које га издавајају као посебан злочиначки подухват. Псеудорелигиозна мотивација нациста у циљу уништења целе јеврејске популације, тоталитет идеологије и њено претварање од апстрактног мишљења у планирано масовно убиство глобалних размера, уз истовремено оправдање за започињање рата основна су својства јединствености Холокауста.35 „Јеврејска опасност” је по виђењу нациста била универзална, а деловала је помоћу две главне полуге: плутократије и бољшевизма, који је оцењиван као опаснији. „Смртна опасност” вребала је од сваког Јеврејина, од малог детета до изнемоглог старца, зато је будућност човечанства зависила од истребљења целе популације.36 План за уништење Јевреја представљао је константу у нацистичкој расисти чкој идеологији, имао је успоне и падове, а када су се после инвазије на СССР стекли повољни услови са дискриминације и протеривања, прешло се на отворене масакре, а од јесени 1941. године на потпуно истребљење, тј. „коначно решење јерејског питања”.37 Истовремено почело је масовно протеривање, израбљивање и убијање словенског становништва на истоку Европе у оквиру нацистичке борбе за „животни простор”.38 У савременом свету постоје јаке идеолошко-политичке тенденције да се нагласи масовно учешће Срба у уништавању Јевреја током Другог светског рата. Централна улога у убијању Јевреја у Србији додељује се квислиншкој српској управи у служби Немаца, уз укључивање равногораца генерала Михаиловића па и 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

179

drugom svetskom ratu: 1939–1945, str. 635; Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918–1941, Београд, 2008, стр. 225–394; Драган Алексић, Србија под немачком окупацијом у Другом светском рату: особености окупационе управе, у: Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Београд, 2010, стр. 52– 72; Љубинка Шкодрић, Однос немачког окупатора према домаћим сарадницима у Србији 1941–1944, у: Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Београд, 2010, стр. 82–93. Jovan Byford, Potiskivanje i poricanje antisemitizma: sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi, Beograd, 2005, str. 91–187; isti, Distiguishing ’Anti-Judaism’ from ”Antisemitism”: Recent Championing of Serbian Bishop Nikolaj Velimirović, Sociologija, 2 (2006), str. 163–192. 33

Радмила Радић, Држава и верске заједнице: 1945–1970. Део 1, Београд, 2002, стр. 43–91; Милош Тимотијевић, „Дунули су вихорни ветрови”: ставови епископа Николаја Велимировића о Јеврејима, либерализму, комунизму и нацизму у штампи Жичке епархије пред Други светски рат, Наша прошлост, 8 (2007), стр. 97– 119; Milan Koljanin, Srpska pravoslavna crkva i Jevreji 1918–1937, Istorija 20. veka, 2 (2009), str. 67–78; isti, Srpska pravoslavna crkva i jevrejsko pitanje, Istorija 20. veka, 1 (2010), str. 23–40. 34

35 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, New Haven-London, 2001, p. 47–50.

Норман Кон, Позив на геноцид. Мит о светској завери Јевреја и „Протоколи сионских мудраца”, Нови Сад, 1996, стр. 174–222; Robert S. Vistrič, Hitler i holokaust, Beograd, 2004, str. 41, 116, 224–225; Јехуда Бауер, Да ли је холокауст објашњив?, у: Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, ур. Јован Мирковић, Београд, 2008, стр. 125–167; Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918–1941, стр. 34–36.

37 Lucy S. Dawidowicz, The Holocaust and the Historians, Harvard, 1983, p. 12-21; Raul Hilberg, Zločinci, žrtve, posmatrači. Jevrejska katastrofa 1933–1945, Beograd, 2001, str. 34–127; Robert S. Vistrič, n. d., str. 87–114, 142–173; Vofgang Benc, Holokaust, Beograd, 2012), str. 7, 23– 27, 30–31, 47–49, 50–57; Mark Mazover, Mračni kontinent: Evropa u dvadesetom veku, Beograd, 2011, str. 171–201; Сол Фридлендер, Године истребљења. Нацистичка Немачка и Јевреји 1939–1945, Београд, 2013, стр. 49–50, 69–70, 209–

213, 283, 285, 308–309, 348, 350–351, 405–406, 414–415, 418–420, 478–492. 38 Fric Fišer, Savez elita: o kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj: 1871–1945. godine, Beograd, 1985, str. 86, 97, 161–163; Omer Bartov, Eastern Front 1941–1945: German Troops and the Barbarisation of Warfare, New York, 1985, p. 106–140; Milan D. Ristović, Nemački „novi poredak” i jugoistočna Evropa: 1940/41–1944/45: planovi o budućnosti i praksa, str. 22–47; Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти: историја Совјет– ског Савеза, Подгорица, 2000, стр. 411– 412; Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918–1941, стр. 36–37; isti, Srbija u Nemačkom „Novom poretku” 1941– 1942, Istorija 20. veka, (2011), str. 67; Михаил Юрьевич Мягков, Вермахт у ворот Москвы, 1941–1942, Москва, 2005; Арутюн Г. Айрапетов, Сергей Н. Молотков, Вермахт в войне против СССР: историко-психологический аспект, Новая и новейшая история №4 (2010), стр. 32–46; Великая отечественная война 1941–1945 годов, том первий. Основные события войны, ред. В. А. Золотарев, Москва, 2011, стр. 50–61.

Милорад Екмечић, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова, Београд, 2002, стр. 343–373; Ivo Goldstein, Goran Hutinec, Neki aspekti revizionizma u hrvatskoj historiografiji devedesetih godina XX stoljeća – motivi, metode i odjeci, Revizija prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije: zbornik radova, ur. Vera Katz, Sarajevo, 2007, str. 197–209; Милан Кољанин, Истраживање холокауста у Југославији, у: Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, стр. 270– 272; Svirčević Miroslav, O istoriji Srba – forme revizionističkih trendova u svetu 1990-ih, povodom knjige Philip J. Cohen: Serbia’s secret war: Propaganda and the deceit of history, Texas A & M University Press, 1996, Tokovi istorije, 3 (2010), str. 103–114; Владимир Умељић, Промена парадигме у немачкој историјској науци: у хрватској држави 1941–1945. није извршен геноцид над Србима?: (докторска дисертација Александра Корба, награђена највишом оценом на Хумболтовом универзитету у Берлину, и све њене импликације), Зборник Матице српске за друштвене науке, 141 (2012), стр. 523–550.

Milan Koljanin, Holokaust u Jugoslaviji (1941–1944), Jugoslovenski istorijski časopis, 1–2 (1996), str. 111–122; isti, „Rasna revolucija” na evropskom jugoistoku 1920–1941, Istorija 20. veka, 2 (2007), str. 59–74; Dragan Cvetković, Holokaust u Nezavisnoj državi Hrvatskoj – numeričko određenje, Istorija 20. veka, 1 (2011), str. 163–182.

већине српског народа у тај подухват. Истовремено оправдава се антисемитска суштине усташке НДХ и масовно убијање Срба, Јевреја и Рома, уз истицање опасности од агресивног српског национализма (који је и антисемитски) као претње „светском миру”. У питању је велики пропагандни подухват некадашњих република бивше Југославије предузет ради придобијања светског, а посебног јеврејског јавног мњења, за остварење сопствених ратних циљева током сукоба 1991–1995. године и разбијање идеализоване слике српско-јеврејског пријатељства. Исти облик и значење имају и тенденције негирања чињенице да је у усташкој НДХ извршен геноцид над Србима. Промена истраживачке парадигме, која се уместо на геноцид над Србима у ревизионистичком тумачењу фокусира на српски национализам, поново у јавни дискурс враћа стереотипе о Србима као реметилачком фактору на Балкану, и снажи попагандну поруку насталу унутар Аустро - угарске пре и током 1914. године, која је на овај начин налазила оправдање за почетак Првог светског рата и истицала српску „кривицу” за овај сукоб.39 После немачке окупације Југославије, која је пред рат под притиском нациста почела да уводи антисемитске законе, почиње организовани прогон и уништење Јевреја. Број Јевреја у Југославији пред Други светски рат процењује се између 71.000 и 82.000, а у њега су укључене и избеглице из других земаља. Према досадашњим сазнањима на територији целе Југославије страдало је између 56.000 и 67.000 Јевреја. На простору који је заузимала усташка Независна држава Хрватска убијено је 29.000–31.000 Јевреја. Процењује се да је на тој територији пред рат живело између 34.000 и 40.000 Јевреја. Специфичност „решавања јеврејског питања” у НДХ састоји се у томе што је то једино подручје у Европи у коме је „домаћа” власт убила више Јевреја него Немци.40 На простору Србије који су окупирали Немци живело је око 16.600 Јевреја, и још 1200 јеврејских избеглица из средње Европе. Немци су на овом простору убили око 13.600 домаћих Јевреја или 81,92%, као и све избеглице, укупно око 14.800 (83,14%). На осталим просторима данашње територије Србије, а које су у Другом светском рату окупирале друге државе, такође је дошло до масовног уништења Јевреја. У мађарском окупационом подручју (Бачка) убијено је 10.451 лице (76,9%). У Срему под влашћу усташке НДХ убијено је 2515 (89,82%). У бугарској окупационој зони страдало је 158 (83,6%), италијанској на Космету 300 (75%). Укупно је на свим окупационим подручјима у Србији пред Други светки рат било 34.779 Јевреја. Страдало их је 28.224 (81,15%).41 Нацистичка Немачка напала је Југославију због антифашистичких демонстрација 27. марта 1941. године и одбацивања савеза са земљама Тројног пакта. Казна је била усмерена на Србе, али је цео отпор Немачкој доживљаван као завера Јевреја и плутократије. После напада на Совјетски Савез завера Јевреја проширује се и на комунисте, а сви они заједно оптужују се за устанак у окупираној Србији и Југославији, на чије чело стају партизани и равногорци. Током 1941. године јеврејско и српско питање су повезани, а Јевреји, Роми и Срби масовно су стрељани у знак одмазде Немаца због устанка и заједничких дејстава партизана и равногораца (ЈВуО). „Коначно решење јеврејског питања” у окупираној Србији примењивало се и пре званичне одлуке нациста да истребе све Јевреје. До краја новембра 1941. године убијена је готово цела мушка популација Јевреја у Србије, а у пролеће 1942. године и све жене и деца.42 Немци нису направили званичан план за преуређење југоистока континента за разлику од онога који су имали за Источну Европу. Међутим, већ 1938. године планирано је разбијање Југославије и свођење Србије на „мало српско језгро”. После пуча од 27. марта 1941. године дошло је до провале мржње према Србима, које је требало казнити. Постојали су и предлози да се Срби потпуно униште. Због прагматичних разлога Србија није потпуно нестала после разбијања и окупације Југославије, али је зато прогон и уништење Срба изван стешњене и окупиране Србије имао потпуно Хитлерово разумевање, пре свега на подручју усташке 180

Милош Тимотијевић

Независне државе Хрватске, где су нацисти подржавали политику најпримитивнијих масакара и злочина над Србима, који се мере стотинама хиљада убијених. Иако није донета званична одлука за депортацију и германизацију Срба, постојали су нацистички планови да се Срби иселе из Београда и са обала Дунава, како би се створила држава немачких фолксдојчера. Масовни устанак српског народа 1941. године условио је примену репресије и убистава на основу иделошких и „расних” критеријума (масовна стрељања, исељавања и расељавања, ликвидирање интелигенције, свих незадовољника, Јевреја и Рома). Постојали су планови да се српски народ делимично или потпуно уништи после немачке победе у рату, након које би уследила нова „сеоба народа”, односно пресељење оних који се не могу уклопити у нови поредак (Чеха, Срба, Пољака). Као одредиште најчешће је помињан Сибир. После 1941. године ови планови постепено губе на актуелности, али до краја рата није било попуштања у Хитлеровим негативним ставовима и искључењу Срба из његовог „новог поретка”.43 Прогони и убиства Јевреја у Србији били су под потпуном контролом Немаца. У Банату, који је био под њиховом потпуном управом, без икаквог удела Срба, већ у августу 1941. године поубијани су сви Јевреји. То је било прво подручје у Европи на којем су Јевреји потпуно истребљени. На остатку окупиране Србије домаћа полиција и администрација у служби Немаца, посебно присталице ЗБОР-а Димитрија Љотића, имали су удела у евидентирању, проналажењу и повременом хватању Јевреја, а та активност постоји већ од краја априла 1941. године. Удео колабораната био је посебно велики у ширењу антисемитске пропаганде и оптуживању Јевреја за устанак партизана и равногораца (ЈВуО), али и оправдању Немаца за мере масовне одмазде. Само затварање и убијање Јевреја било је у потпуној надлежности Немаца.44 Југословенска војска у отаџбини генерала Михаиловића (ЈВуО, равногорци) није била антисемитски оријентисана. Усвајање антисемитске пропаганде карактерисало је равногорске команданте у преговорима са Немцима у циљу борбе против комуниста, за које су повремено тврдили да их воде искључиво странци, па и Јевреји, али сам Михаиловић је пред крај рата забранио такве иступе. На терену припадници ЈВуО нису прогонили Јевреје и постоји низ примера да су их скривали. Постоје и супротни, знатно ређи примери, а прогони и убиства Јервреја били су везани за њихово учешће у партизанском покрету. Михаиловићева лабаво повезана равногорска организација у својој преовладавајућој струји супротставља се антисемитском ЗБОР-у, а стварни однос снага генерала Михаиловића према Јеврејима углавном је зависио од локалних команданата.45 Скривање Јевреја значило је смртну опасност за помагаче. Упркос томе у Србији је било појединаца који су били спремни да ризикују сопствени живот и животе чланова своје породице преузимајући конкретне кораке у спасавању Јевреја. До данас је званично регистровано 80 случајева оваквих подухвата, а признање за такве акције добило је 128 лица („Медаља праведника”), што је највише на просторима бивше Југославије, иако у Србији није било највише Јевреја пре 1941. године.46

Valter Manošek, Holokaust u Srbiji: vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941‒1942, Beograd, 2007, str. 23–114, 187‒197; Момчило Митровић, Алексеј Тимофејев, Јелена Петаковић, Холокауст у Србији: Holocaust in Serbia 1941–1944, Београд, 2012, стр. 8–9. 41

Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд, 2008, стр. 356–359; Milan B. Koljanin, Antisemitski stereotipi i propaganda u Srbiji 1941–1942. godine, Istorija 20. veka, 1 (2003), str. 83–118; isti, Srbija u nemačkom „novom poretku” 1941– 1942, str. 65–86. 42

Dušan Lukač, Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata, Istorija 20. veka, 1–2 (1988), str. 53–85; Milan D. Ristović, Nemački „novi poredak” i jugoistočna Evropa: 1940/41–1944/45: planovi o budućnosti i praksa, str. 48–49, 58–60, 89, 101–104; Milan Koljanin, Srbija u Nemačkom „Novom poretku”1941–1942, str. 65–85. 43

Милан Ристовић, У потрази за уточиштем: југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945, Београд, 1998, стр. 57–82; Olivera Milosavljević, Potisnuta istina: kolaboracija u Srbiji 1941– 1944, Beograd, 2006, str. 25–27, 69, 105– 108; Valter Manošek, n. d., str. 23–117; Milan B. Koljanin, Antisemitski stereotipi i propaganda u Srbiji 1941–1942. godine, str. 83–118; Бранислав Божовић, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941–1944, 2. измењено и допуњено издање, Београд, 2012, стр. 209–275. 44

Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu: 1939–1945, str. 369; Милан Ристовић, У потрази за уточиштем: југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945, стр. 72–73; Јован Ћулибрк, Историографија холокауста у Југославији, Београд, 2011, стр. 63; Драган Крсмановић, Југословенска војска у отаџбини и Јевреји: прилог за истраживање, Историјска баштина, 21 (2012), стр. 175–187. 45

Милан Ристовић, У потрази за уточиште: југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945, стр. 78; исти, Прогоњени и њихови саучесници: солидарност и помоћ Јеврејима у Србији 1941–1944, у: Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, стр. 169–250; Момчило Митровић, Алексеј Тимофејев, Јелена Петаковић, н. д., стр. 18. 46

70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

181

Антифашизам Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) генерала Михаиловића

Erik Hobsbaum, n. d., str. 114–116, 126–127, 129, 133.

48 Михаил Гелер, Александар Некрич, н. д., стр. 369, 376–378; Александр А. Данилов, Александр В. Пыжиков, Рождение сверхдржавы. 1945–1953, Москва, 2002, стр. 173, 193–197. 49 Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila: ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, Podgorica– Beograd, 1999, str. 393, 406; Великая отечественная война 1941–1945 годов, том первий. Основные события войны, стр. 613–614. 50 Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд, 2011, стр. 211–212. 51 Olga Manojlović Pintar, Španija kao paradigma antifašizma, Antifašizam pred izazovima savremenosti, pr. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Novi Sad, 2012, str. 23–30. 52 Тодор Куљић, Анти: антифашизам, Годишњак за друштвену историју 1/3 (2005), стр. 171–184; Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, стр. 10–11.

Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941, Beograd, 2010, str. 11–21, 508, 561, 563; Srđan Milošević, Umesto predgovora: istorijski revizionizam i društveni kontekst, u: Politička upotreba prošlosti: o istorijskom revizionizmu na postjugoslovenskom prostoru: zbornik radova, ur. Momir Samardžić, Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Novi Sad, 2013, str. 18; isti, Relativizacija i revizija: još jednom o značenju pojma antifašizam i njegovoj savremenoj (zlo) upotrebi u Srbiji, u: Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, pr. Milo Petrović, Beograd, 2014, str. 130–132.

54 Андреј Митровић, Време нетрпељивих: политичка историја великих држава Европе: 1919–1939, Подгорица, 2004, стр. 309; Наташа Милићевић, Југословенска власт и срп– ско грађанство 1944–1950, стр. 50–85.

Успон Хитлерове Немачке објединио је либерални капитализам и комунизам у јединствени антифашистички савез, различит по својој идеолошкој основи и несталан у трајању, али ипак посвећен одбрани основних хуманих вредности. Велика популарност Совјетског Савеза и комунизма у годинама пред почетак и током Другог светског рата, као и одбијање да се критикује социјалистички тоталитарни режим, углавном су долазили услед доследног противљења ове државе фашизму. Чак ни привремени пакт нацистичке Немачке и СССР-а (1939–1941) није пореметио овакав став. Антифашистички савез имао је своју антиципацију у Шпанском грађанском рату (1936–1939), али је све до уласка СССР-а у рат 1941. године отпор био парцијалан. Сама логика антифашизма била је окренута према левици, али не у потпуности, јер су се и сами Совјети у критичним тренуцима одбране од Немачке окренули великоруском патриотизму, па и национализму. Званичан назив Другог светског рата у СССР-у, као и у данашњој Руској федерацији, јесте Велики отаџбински рат.47 Позив духовништва на заштиту отаџбине имао je пресудан утицај на милионе људи. Био је то велики идеолошки пораз комуниста, немоћних да у критичним тренуцима рата (1942) остваре заједништво и мотивишу народ за одбрану земља, подстакну патриотизам и борбени морал, као што су то учинили православље и руски национализам.48 Допринос Совјетског Савеза победи над фашизмом био је одлучујући, јер је од укупно 13 600 000 убијених и заробљених војника Немачке у Другом светском рату чак 10 000 000 изгубљено на Источном фронту. Нацистичка Немачка је током Другог светског рата мобилисала укупно 21 000 000 војника.49 Тенденције да се совјетски допринос антифашизму смањи, почев од учешћа у Шпанском грађанском рату, као и уобличавању, опстајању и учешћу у победи антифашистичких покрета широм Европе током Другог светског рата, спадају у покушаје политичко-идеолошке ревизије историје.50 Нова промена истраживачког фокуса прећуткује утицај СССР-а, да би се антиципација антифашистичке борбе фиксирала за Шпански грађански рат, уз заобилажење снажног утицаја совјетске Русије не само на овај сукоб, него и на устанак у Србији и Југославији 1941. године.51 Постоји више верзија антифашизма јер облик и садржај отпора фашизму либералних капиталистичких западних демократија (линија мањег отпора и минимализације жртава) није истоветан са одбрамбеним отаџбинским антифашизмом СССР-а. Упоредо постоји и комунистички идеолошки антифашизам, општији левичарски антифашизам, у чијој је позадини критика капиталистичких друштвено-економских изворишта фашизма, као и идејно шаролики савремени антифашизам у чијем је средишту критика Холокауста као расистичког индустријског уништавања људи.52 Иако су комунисти и левичари имали најистакнутију улогу у борби против фашизма, који су карактерисали активизам, отпор и страдање, антифашизам је био шири покрет. Међутим, из перспективе левице пасивни отпор фашизму није прихватљив, а настављачи ове традиције инсистирају да је једино активно супротстављање основни критеријум за одређивање да ли је неки покрет био антифашистички или није.53 Треба имати у виду да је идеолошка подела међуратне епохе у Европи била сложенија и да се рашчлањавала на супротстављени либерализам, комунизам и фашизам и да је то управо оно што је условило моделе понашања током окупације.54 Када је у питању Југославија, а у оквиру ње Србија, антифашизам је и пре почетка рата постојао као политичко и идеолошко опредељење у оквиру грађанских странака и организација, а демонстрације и пуч од 27. марта 1941. године представљају кључни догађај и јавно противљење политици фашизма и нацизма у Европи. Током рата српске антифашистичке грађанске снаге везале су се 182

Милош Тимотијевић

за равногорски покрет генерала Михаиловића и политику која је била више за пасивни него активни отпор окупатору, док се слом нацизма не одигра на великим фронтовима. Идеологија равногорског покрета темељила се на залагању за парламентарну монархију, либерализам, заштиту, па и превагу, српских националних интереса унутар Југославије, што му је смањивало мобилизациони потенцијал код несрпских народа уплашених због најава освете због геноцида над Србима. Инсистирање на традиционализму и пасивности у борби није привлачило омладину, која је већ била захваћена модернизацијом и по својој природи окренута брзим решењима. Истовремено равногорци су били и активни антикомунистички покрет који је у више наврата ступио у дуже или краће периоде колаборације са окупатором оправдавајући такав став бригом за егзистенцијални опстанак српског народа и потребом очувања парламентарне монархије, коју су комунисти покушавали да сруше. Равногорци својом организацијом нису покрили цео етнички простор Срба у Југославији, нити су масовније привукли несрпске народе у своје редове. Уместо њих то су урадили комунисти, посебно интегришући Србе ван простора Србије у активни герилски покрет.55 Главне струје српске историографије уважавају антифашистички карактер ЈВуО генерала Михаиловића. Прва са истицањем примата партизана и са свим оградама везаним за антикомунистички карактер равногораца, истицањем проблема везаних за колаборацију, злочине и пасивност у борби против окупатора.56 Друга са осудом класног радикализма и злочина комуниста, са објашњењем и оправдањем услова, обима и садржаја колаборације, као и злочина ЈВуО и навођењем борбених дејстава равногораца које је идеолошка историографија прећуткивала и занемаривала.57 Такву изнијансирану слику равногораца и њиховог антифашизма прихватили су и страни аутори.58 Према покретачким мотивима и деловању равногорци су несумњиво покрет „антифашистичке декларације” српског и југословенског грађанства, како је то образложио Бранко Петрановић. Равногорци су самостално и у садејству са партизанима до новембра 1941. године имали велике оружане акције против окупатора. После почетка грађанског рата са партизанима већи део одреда генерала Михаиловића „легализовао” се код окупационе управе у Србији, док је на подручјима италијанске окупационе зоне колаборација била масовна у склопу настојања да се одупре покољима усташа и нападима партизана. Истовремено Немци, недићевци и љотићевци уцењују и прогоне генерала Михаиловића, који је са једним делом одреда остао у илегали и повремено изводио нападе против окупатора и његових савезника. Немци су током целе окупације примењивали мере одмазде против ЈВуО (рације, потере, одвођење у логоре, стрељање). Равногорци су за нацисте до краја рата били великосрпски и пробритански покрет, повремено главни непријатељ. Генерал Михаиловић је у својој пропаганди славио савезнике, критиковао нацистичку Немачку и њене савезнике. Избегличка влада у Лондону, која је политички усмеравала генерала Михаиловића, била је легитимни члан савезничке коалиције против фашизма, а септембра 1941. године прихватила је Атлантску повељу, коју су августа исте године заједнички донели САД и Велика Британија, као антифашистички акт западних демократија. Избегличка влада потписала је јануара 1942. године и Вашингтонску декларацију, којом је Југославија пришла коалицији Уједињених народа. Равногорци су примали мисије Велике Британије и САД, учествовали у великом спасавању савезничких авијатичара, и повезивали се са грађанским антифашистичким покретима отпора на Балкану.59 Међутим, супарнички партизански покрет наслоњен на совјетску народно фронтовску антифашистичку политику и пропаганду још из времена пре Другог светског рата, увек је оспоравао антифашистички карактер равногораца. Пасивност у борби против окупатора, колаборација, злочини против несрпског становништва и припадника партизанског покрета свих националности представљају 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

183

55 Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji: (1941– 1945). 1, Beograd, 1983, str. 117–138; исти, Југословенско искуство срп ске националне интеграције, стр. 74-79; Коста Николић, Историја равногорског покрет: 1941–1945. Књ. 2, Београд, 1999, стр. 7–48, 143–212; Љубодраг Димић, Историја српске државности, Нови Сад, 2001, стр. 154–213, 229– 240; Jovo Bakić, Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma: 1918–1941: sociološko-istorijska studija, Zrenjanin, 2004, str. 434–477.

Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji: (1941– 1945) 1–2, Beograd 1983; isti, Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu: 1939–1945, Beograd, 1992; Љубодраг Димић, Историја српске државности. Књ. 3, Србија у Југославији, Нови Сад, 2001; Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом Веку: 1492– 1992, Београд, 2007. 56

Veselin Đuretić, Saveznici i jugoslovenska ratna drama. 1–2, Beograd, 1986; Коста Николић, Историја равногорског покрета: 1941–1945. Књ. 1–3, Београд, 1999; Бојан Димитријевић, Коста Николић, Ђенерал Михаиловић: биографија, Београд, 2000.

Погледати публикације: Холм Зунд хаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд, 2008; Стеван К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији, Београд, 2009; Мари-Жанин Чалић, Историја Југославије у 20. веку, Београд, 2013. Преглед историографије погледати у: Mile Bjelajac, Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941– 1945, Istorija 20. veka, 1 (1997), str. 129– 144; isti, Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941–1945 – komparativna istraživanja, u: Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti: istorija Jugoslavije 1918–1991, ur. Darko Gavrilović, Hague – Novi Sad – Sremska Kamenica, 2010, str. 283–295.

Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji: (1941– 1945), 1, str. 120–134; Миле Бјелајац, Дјелатност КПЈ виђена очима војске Краљевине Југославије, Токови, 1, (1990), стр. 227–246; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu: 1939–1945, str. 242; isti, Između površnosti i nerazumevanja, Istorija 20. veka, 1 (1994), str. 235; Коста Николић, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961– 1991: главни токови, стр. 217–242. 59

Светозар Вукмановић Темпо, Да ли су четници Драже Михаиловића фашистички или антифашистички или само колаборационистички покрет?, у: Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Подгорица, 1997, стр. 299–306.

61 Branko Petranović, Pojam izdaje u Jugoslaviji – između proizvoljnosti, realizacije i naučne analize, Istorija 20. veka, 1–2 (1993), str. 207–216; Milan Koljanin, Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu: problemi utvrđivanja, Istorija 20. veka, 2 (1998), str. 87–102. 62 Коста Николић, Прошлост без исто рије: полемике у југословенској историографији, 1961–1991: главни токови, стр. 205–213, 215–218, 220– 222, 227–242, 246–248, 402, 433.

Милош Минић, Ослободилачки или грађански рат у Југославији: 1941– 1945, Нови Сад, 1993; Okrugli sto: Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941–1945. – 1993. – Povodom istoimene knjige Miloša Minića, Tokovi istorije, 1–2 (1993), str. 151–195; Dragoljub S. Petrović, Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992, 790 str. (rasprava), Istorija 20. veka, 1–2 (1993), str. 238–243.

Milan Ristović, Kolaboracija u Srbiji u II svetskom ratu: istoriografski i (ili) politički problem, u: Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti: istorija Jugoslavije 1918–1991, ur. Darko Gavrilović, Hague – Novi Sad – Sremska Kamenica, 2010, str. 325–341; Наташа Милићевић, Душан Никодијевић, Свакодневни живот под окупацијом 1941–1944.: искуство једног Београђанина, Београд, 2011, стр. 7–64.

Бранко Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције, стр. 65–85; Коста Николић, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961– 1991: главни токови, стр. 242–264, 279–317.

Veselin Đuretić, Rehabilitacija đenerala Mihailovića: opravdava sve srpske ratne pozicije 1941–1945. godine, Beograd, 2012, str. 119–161; Bojan B. Dimitrijević, Svedočenje o suđenju i spornoj kolaboraciji Đenerala Mihailovića, Istorija 20. veka, 2 (2012), str. 189–198.

Угљеша Крстић, Тодор Куљић, „Дража Михаиловић – квислинг или борац против окупатора?”, Историја 20. века, 2 (2002), стр. 187–198; Todor Kuljić, Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka,

кључне аргументе за оспоравање антифашистичког карактера равногорског покрета.60 Партизанима су припадници ЈВуО генерала Михаиловића били главни противник, што је условило и карактер пропаганде, њену дубину и дуготрајност. Лажна симетрија „усташе‒четници” уграђена је у темеље идеологије социјалистичке Југославије, а из ње су непрестано извођене политичке одлуке. С друге стране, и равногорци су са много аргумената оптуживали партизане за националну издају и масовне злочине покренуте класним екстремизмом и социјалном револуцијом. Ко је патриота, а ко издајник, зависило је од идеолошко-политичких интереса и остварене ратне победе, што је условило и релативизацију класног радикализма код партизана, односно колаборацију код ЈВуО.61 Када је у питању историографија, отпори сврставању равногораца генерала Михаиловића у антифашистички фронт имају најјаче упорише изван Србије, у бившим републикама социјалистичке Југославије.62 Међутим, отпори су долазили и још увек долазе и из саме Србије, и углавном се темеље на догми о неприкосновеном и заштићеном положају партизана као јединих и аутентичних антифашиста, што је било оправдање и објашњење за вишедеценијску владавину комуниста, без демократске потврде и контроле.63 У Србији су праву колаборацију имале окупационе управе Милана Аћимовића, Милана Недића и покрет ЗБОР Димитрија Љотића. На свакодневном нивоу отпор или сарадња обичних људи са окупаторима имали су егзистенцијалну условљеност.64 Усташка НДХ је била истинска фашистичка држава у целокупном капацитету са изразитим антисрбизмом и антисемитизмом, који је прерастао у покољ огромних размера. Припадници ЈВуО (равногорци) насилно су смештани у категорије издајника, апсолутних колабораната и потпуних злочинаца, уз инсистирање на симетрији са злочинама усташа, што је био део пропагандног мита о братству-јединству у социјалистичкој Југославији. У исто време заслуге српског народа у борби против фашизма нису посебно истицане, већ су утапане у општи југословенски покрет.65 У савременој Србији постоји убеђење да ће процес рехабилитације генерала Михаиловића законски одбранити и утемељити у култури сећања легитимне српске националне циљеве изневерене и поражене током Другог светског рата.66 Догађаји везани за овај судски процес покренули су нови талас отпора признавању антифашистичког карактера равногорском покрету, како у самој Србији тако и у бившим југословенским републикама, данас независним државама.67 Постоји и мишљење да однос према ЈВуО („четништву”) после ратова везаних за распад Југославије (1991–1999) више није однос према далекој, већ према блиској прошлост.68 Равногорски планови о Великој Србији у обновљеној Краљевини Југославији директно су поистовећени са ратним циљевима Србије током распада Југославије, за чији се нестанак као највећи кривац препознаје управо српски национализам.69 Овакви ставови излазе из области историографије Другог светског рата и проблема антифашизма који се тада обликовао, али зато знатно утичу на савремену слику рата 1941–1945. године на просторима бивше Југославије. Оптужбе да је Србија националистичка, и чак фашистичка држава крива за распад Југославије биле су и део пропагандне кампање некадашњих република СФРЈ током ратова 1991–1995. и 1998–1999. године. Постоји и супротно политичко становиште, да су заправо САД и ЕУ настављачи фашизма и нацизма, а да је аутентични антифашизам заправо део националног отпора Пољака, Руса и Срба, укључујући и савремене догађаје.70 Партизани су имали доследан антифашистички став током Другог светског рата, залагали су се за обнову Југославије и активно борили против окупатора и бројних колаборациониста, али и равногораца као носилаца капиталистичког система и ослонца српског национализма. Комунисти су припаднике ЈВуО („четнике”) означили као главне противнике и пре почетка грађанског рата, а класни радикализам и превентивна убиства стварних и потенцијалних идеолошких и политичких противника у условима окупације несумњиво су утицали на антикомунистички 184

Милош Тимотијевић

став равногораца, који је једним делом код официрског кора уобличен и пре Другог светског рата. Вођство партизанског покрета образовано је у совјетским академијама за герилце, где је усмеравано на дизање устанка и покретање социјалног преврата. Дуго су се јавно залагали за рушење Југославије, стекли су искуство у Шпанском грађанском рату, а већ 1940. године добили су инструкције из Моске да се спремају за рат са Немачком када она нападне СССР. Партизански устанак у Југославији уопште није био потпуно аутентичан, како је то деценијама тврдила пропаганда у Титовој Југославији. После војног слома Југославије 1941. године, комунисти су пропагирали њену обнову, а српски народ су означили као најважнији ослонац у борби за ослобођење, посебно истичући његов висок морал током Априлског рата. У исто време комунисти су током рата спроводили социјалну револуцију, политику националног помирења уз занемаривање многих легитимних интереса српског народа, покретање класних обрачуна са буржоазијом и нису се обазирали на многобројне жртве услед репресалија окупатора.71 Учешће српског народа у победи над фашизмом Инсистирање на фашистичком карактеру Краљевине Југославије којом су руководили Срби, пресудном учешћу окупационе управе у Србији у уништавању Јевреја, истицању српског национализма као оправадању за усташке злочине, потпуном одрицању антифашистичког карактера равногорског покрета генерала Михаиловића, уз кога је било српско грађанство и велики део српског народа, покреће и питање учешћа Срба у победи над фашизмом. Окупација, распарчавање Југославије и геноцид на српским народом условили су да се спонтано створи устанички покрет (посебно на простору усташке НДХ), чија је почетна позиција била борба за биолошки опстанак, док је идеологија била у другом плану. Због нацистичких ставова према Русима и Србима, одлучна борба против Немаца у Другом светском рату имала је за ове народе егзистенцијални карактер. Срби су представљали безмало потпуну већину у партизанском покрету до 1943. године, док су равногорци били само по називу југословенски покрет, а по суштини српски. Када је у питању мотивације за устанак, код партизанског покрета веома важна компонента била је и борба за словенство, Русију, па и православље, уз традиционално ослободилачко наслеђе српског народа, које је имало и антигермански карактер. Важно је било скинути „буржоаско рухо” са српске ослободилачке традиције и усмерити је ка потребама друштвеног преврата, у чему се и успело. Комунистичка револуција, југословенство и братство-јединство представљају категорије које су створене кроз рат, а тек после 1945. успостављене су као владајуће и доминантне вредности социјалистичке Југославије. Истовремено Јосип Броз Тито је уклапан у традицију српских ослободилачких ратова.72 Култ Тита добио је митске размере, а његов лик је уздизан на ниво божанства.73 Међутим, тезе о потреби разбијања грађанске Краљевине Југославије и одговорности српског народа за „хегемонију”, формирање и одржавање „националног комунизма” усмереног углавном против српског дела Партије, дуго су биле доминантне унутар КПЈ. Треба истаћи да је партизанска варијанта југословенства била минимална (хрватска) верзија ове интегративне државне форме уобличена унутар КПЈ тек после 1935. године, уз истицање наднационалних, социјалисти чких и интернационалистичких вредности, али уз истовремено настојање да се ослабе Србија и српски национализам који друге нације треба да држе под контролом. Сами Срби југословенство су сасвим неоправдано доживљавали као залагање за монолитну Југославију.74 Партизани су захваљујући својим способностима и пресудној подршци коју им је дао српски народ, а од 1943. године и значајан део Хрвата и Муслимана, 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

185

Beograd, 2002); исти, Анти: антифашизам, стр. 171–184; Đorđe Stanković, Dihotomija istorijske nauke u Srbiji, Tokovi istorije, 4 (2006), str. 221–240; Milivoj Bešlin, Četnički pokret Draže Mihailovića – Najfrekventniji objekat istorijskog revizionizma u Srbiji, u: Politička upotreba prošlosti: o istorijskom revizionizmu na postjugoslovenskom prostoru: zbornik radova, ur. Momir Samardžić, Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Novi Sad, 2013, str. 83–141; Srđan Milošević, Relativizacija i revizija: još jednom o značenju pojma antifašizam i njegovoj savremenoj (zlo)upotrebi u Srbiji, str. 135. 68 Olivera Milosavljević, Antifašizam kao žrtva istorijskog revizionizma i političkog relativizma, Antifašizam pred izazovima savremenosti, pr. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Novi Sad, 2012, str. 116–117.

Погледати публикације: Miloš Minić, Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1995: kako je uništena SFR Jugoslavija, Sarajevo – Minhen – Novi Sad – Zagreb, 2002; Kovanje antijugoslovenske zavere. Knj. 1–2, ur. Sonja Biserko, Beograd, 2006; Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta, ur. Sonja Biserko, Beograd, 2006. За преглед стране историографије погледати: Mile Bjelajac, Gordana Krivokapić-Jović, Prilozi iz naučne kritike – srpska istoriografija i svet: (uticaj jugoslovenske krize na stranu i domaću istoriografiju), Beograd, 2011, str. 246– 329, 335–363. 69

Бошко Обрадовић, Европски фашизам и српски антифашизам, у: Нацизам, антинацизам: јуче, данас, сутра, ур. Бранимир Нешић, Бошко Обрадовић, Београд, 2012, стр. 9–20; Данило Тврдишић, „Четврти е вропски р ајх”, у: Нацизам, антинацизам: јуче, данас, сутра, стр. 317–320. 70

Kosta Nikolić, Prilog proučavanju karaktera ustanka u Srbiji 1941. godine, Istorija 20. veka, 1–2 (1991), str. 91–125; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu: 1939–1945, str. 17-309; Kosta Nikolić, O uzrocima izbijanja građanskog rata u Srbiji 1941. godine, Istorija 20. veka, 1 (1995), str. 43–58; исти, Историја равногорског покрета: 1941–1945. Књ. 1, стр. 77– 142; Michael Portmann, Communist Retaliation and Persecution on Yugoslav Territory During and After WWII (1943–1950), Tokovi istorije, 1/2 (2004), str. 45–74; Kosta Nikolić, O fenomenu naučne regresije u savremenoj srpskoj istoriografiji i publicistici: primer Drugog svetskog rata, Istorija 20. veka, 2 (2007), str. 125–138; Никита Бондарев, Московские годы Иосипа Броза 71

Тито: предыстория партизана, у: Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Београд, 2010, стр. 15– 30; Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, стр. 118, 194, 205, 210, 215, 320–322; isti, Sovjetski uticaj i Josip Broz Tito uoči izbijanja ustanka u Jugoslaviji 1941. godine, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Beograd, 2011, str. 741–748. Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963, str. 406; Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990, str. 52, 68; Веселин Ђуретић, Срби и стаљинистичка политика, у: Европа и Срби, ур. Славенко Терзић, Београд – Нови Сад, 1996, стр. 489–500; исти, Растакање српства у југословенском мелтинг поту, у: Национални идентитет и суверенитет у Југоисточној Европи, ур. Славенко Терзић, Београд, 2003, стр. 202–203; Милорад Екмечић, Дијалог прошлости и садашњости: зборник радова, стр. 375–408; Todor Kuljić, Tito – sociološkoistorijska studija – (drugo dopunjeno izdanje), Zrenjanin, 2004, str. 5–7, 20–42; Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, стр. 216–224.

73 За проблем митског односа према прошлости и уздизања култа Јосипа Броза Тита погледати радове: Коста Николић, Страх и нада у Србији 1941–1944. године: свакодневни живот под окупацијом (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2002); исти, Тито говори што народ мисли: култ Јосипа Броза Тита 1944– 1949, Београд, 2006. 74 Branislav Gligorijević, Kominterna jugoslovensko i srpsko pitanje, str. 237–336; Бранко Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције, стр. 39, 105–107, 112–125; Jovo Bakić, Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita: kontinuitet ili diskontinuitet?, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Beograd, 2011, str. 47–57; Kosta Nikolić, Mit o komunističkom jugoslovenstvu, Istorija 20. veka, 1 (2011), str. 9–26; исти, Ратни циљеви Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату, у: Срби и рат у Југославији 1941. године: зборник радова, ур. Драган Алексић, Београд, 2014, стр. 477–498. 75 Vasa Čubrilović, Osnovni tokovi i razvitak socijalističke revolucije u Jugoslaviji od 1937. do 1987. i njeno rukovodstvo, Istorija 20. veka, 1–2 (1988), str. 7–51;

изашли као победници у грађанском рату са равногорцима. Људски губици и интереси српског народа нису им били приоритетни у склопу размишљања о светској револуцији и стварања бескласног „праведног” друштва које, према идеолошким матрицама, није било могуће створити без насиља и сопствених жртава. Критика предратног друштвеног уређења била је карактеристика свих политичких група, раширена међу младим генерацијама у целој Европи, а комунисти су били најрадикалнији, нудећи готова решења за уређење државе по совјетским принципима. Победа партизана имала је и позитивну улогу превазилажења провинцијализама, националних разрачунавања, као и делимичне модернизације друштва и дозиране космополитизације. Победи је допринело и инсистирање на југословенству и социјалним променама по узору на комунисте у СССР-у, али и значајна подршка западних савезника од краја 1943. године. Партизани су, захваљујући споразумима са краљевском владом у избеглиштву 1944, признати као једини легитимни војни антифашистички покрет у Југославији. Стратегија компромиса и уважавање интереса СССР-а довели су до одбацивања Драже Михаиловића, што је условило да је краљ Петар II Карађорђевић 12. септембра 1944. наредио равногорцима да се ставе под команду партизана, који су формално признали прелазну краљевску владу и привремено одустали од директне и отворене промене власти током рата. Србија је од јесени 1944. до маја 1945. године мобилисала 300.000 бораца у партизанске јединице, које постају права војска (НОВЈ – Народноослободилачка војска Југославије, односно Југословенска армија – ЈА), што је била одлучујућа снага која је ослободила Југославију. Крајем 1944. године НОВЈ је имaла укупно 600.000 бораца, а ту бројност је према проценама странаца задржала и после завршетка рата, иако је пропаганда говорила о 800.000 бораца. Значајан број мобилисаних војника представљали су дојучерашњи равногорци. Краткотрајни споразуми и сарадња ЈВуО са Црвеном армијом у Србији 1944. није потрајала због противљења партизана. Генерал Михаиловић се са већим бројем војника повукао у Босну са америчком војном мисијом у нади да ће Југославија бити у војно -политичкој орбити западних савезника, попут Грчке, где су монархисти уз велику помоћ Велике Британије и САД победили комунисте у грађанском рату (1945– 1949). Када је у питању Југославија, то се није догодило, а генерал Михаиловић је на крају рата остао на губитничкој страни, осуђен због пасивности и колаборације и одбачен због поделе интересних сфера великих сила на Балкану.75 Срби су у Другом светском рату били на победничкој страни, масовно укључени у Народноослободилачки покрет Југославије под контролом комуниста и равногорски покрет генерала Михаиловића. Допринос Срба у борби против фашизма, како у устанку 1941. године тако за време израстања и међународног признања партизанског покрета (1942–1943), као и у борбама за коначно ослобођење Југославије (1944–1945), био је пресудан (повремено потпуно доминантан), јер су ослободилачки мотиви борбе против нацизма превагнули у односу на идеолошки сукоб између равногораца (либерализма) и партизана (комунизма). Ипак, и поред свега тога српски народ је деценијама носио хипотеку „реакционарних националистичких снага”.76 Партизански покрет био је антифашистички и победнички, уклапао се у српску национално-ослободилачку традицију, а сами Срби били су током целог рата већина у њему. Ипак треба нагласити да је ослобођење Србије и Југославије изведено и уз огромну помоћ Црвене армије и уз знатно учешће Бугарске армије, која је 9. септембра 1944. године прешла на страну антихитлеровске коалиције. Црвена армија је само у Београдској операцији у јесен 1944. године употребила преко 300.000 својих војника, док су партизани имали три до четири пута мање људи укључених у ову велику битку, а приликом продора у Србију десет пута мање војника. Црвена армија је за време ратних операција у Југославији изгубила скоро 30.000 војника (осам хиљада их је убијено). Због сукоба са СССР-ом допринос Црвене армије деценијама је прећуткиван, заобилажен и минимализиран.77 186

Милош Тимотијевић

Одређену улогу у оваквој ревизији прошлости имало је и раскидање русофилских осећања српског народа и измена културе сећања на покретачке мотиве устанка код српских партизана у којима је совјетска Русија и даље била „трећи Рим”, а словенска солидарност и борба против расистичке политике нациста и њихових балканских помагача усташа услов биолошког опстанка.78 Оно што је сигурно, у извештајима Црвене армије везаним за ратна дејства у Србији 1944– 1945. године српски војници нису доживљавани ни званично обележавани као непријатељски. За партизане се то подразумевало, али исто правило је важило и за војнике под командом Драже Михаиловића, као и оне у јединицама Милана Недића и Димитрија Љотића. После доласка Црвене армије у области Југославије насељене хрватским становништвом, усташе и домобрани у борбеним извештајима одмах се означавају као непријатељска војска, упоредо са немачким и мађарским трупама.79 Са подручја уже Србије током Другог светског рата у редовима НОВЈ страдало је 22%, а целе Србије 29,5% партизана у односу на укупне губитке у Југославији. Припадници НОВЈ из уже Србије највеће страдање имали су у две завршне године рата (83,15%). Међу њима је 85% имало између 17 и 25 година. На простиру Хрватске Срби у партизанима чинили су највећи број страдалих у прве две године рата, а Хрвати у последње две године рата. На простору Босне и Херцеговине Срби партизани чинили су највећи број погинулих током целог рата, с тим да се у последње две године рата повећава и број страдалих Хрвата и Муслимана, али они и даље мање гину од Срба.80 Према проценама Срби чине најмање 53%–58% свих жртава Другог светског рата на простору Југославије. Половина свих страдалих на подручју Хрватске су Срби, а у Босни и Херцегови Срби чине 71% свих убијених. Од укупног броја жртава Срба у Другом светском рату цивили чине преко 70% страдалих. Осамдесет процената свих цивилних жртава Срба потиче са простора ван уже Србије, дакле са територије на којој је живео мањи део српског народа (43,74%).81 Између ревизије и регресије Седам деценија после завршетка Другог светског рата Србија је још увек подељено друштво. Опречни и непомирљиви ставови везани за догађаје у Другом светском рату условљавају да на интелектуалном и духовном плану овај рат још увек траје. Нестанак комунизма и крвави распад Југославије условили су делимичну ревизију слике о Другом светском рату, научну и ненаучну. Званична државна репрезентативна култура Републике Србије потпуно се дистанцирала од Другог светског рата, тражећи нови национални идентитет у деветнаестом веку и стварању грађанског друштва. Насупрот томе савремена Европа као важан чинилац свог наслеђа и даље истиче антифашизам као део универзалних вредности. Због вишедеценијског монопола комуниста на тумачење антифашистичке борбе у Србији дошло је до ревизије сећања на Други светски рат и занемаривања партизана, иако су они по саставу били доминантно српска војска усмерена ка југословенској интеграцији. Истовремено појавила се и снажна регресија у историографији и јавном диксурсу која се враћа на идеолошко-политичке оцене о српском национализму као главном кривцу за све проблеме предратне и послератне Југославије, укључујући и њен распад. Званична државна политика везана за културу сећања није препознала потребу обележавања антифашистичке борбе коју су почеле да присвајају бивше југословенске републике и разни друштвени покрети у самој Србији. Велики допринос српске историографије усмерене ка просвећивању политике, културе и друштва, рационалног сагледавања места и улоге многих актера Другог светског 70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

187

Младенко Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту: 1941–1945, Београд, 1988, str. 315, 323; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, str. 643–647; Leften Stavrijanos, Balkan posle 1453. godine, Beograd, 2005, str. 727–801; Milan Ristović, Jugoslavija i građanski rat u Grčkoj 1945–1950, u: Balkan posle Drugog svetskog rata, ur. Petar Kačavenda, Beograd, 1996, str. 71– 84; Todor Kuljić, Titova nacionalna politika, Istorija 20. veka, 2 (1997), str. 141–174; Aleksej Timofejev, Crvena armija i Jugoslovenska vojska u otadžbini tokom jeseni 1944. Nesuđena saradnja, Istorija 20. veka 1 (2010), str. 86–102; Kosta Nikolić, The Yugoslav anticommunist forces at the end of the Second World War, Istorija 20. veka, 1 (2010), str. 103–118; Todor Kuljić, Tito: tri perspektive, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Beograd, 2011, str. 539–550; Bojan B. Dimitrijević, Jugoslovenska narodna armija 1945–1959, Beograd, 2014, str. 9–14. Бодан Гледовић, Допринос Југославије победи над фашизмом, Токови револуције, XIX (1986), str. 207–249; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, str. 643–647; Slavko Vukčević, Doprinos srpskog i crnogorskog naroda pobjedi nad fašizmom, Istorija 20. veka, 1 (1995), str. 7–16; Momčilo Pavlović, Srbija na kraju rata: izveštaj majora Džona Henikera Mejdžora o Srbiji u periodu april-novembar 1944., Istorija 20. veka, 2 (1996), str. 153–176; isti, Srbija u nacionalnoj politici KPJ na kraju rata, Istorija 20. veka, 2 (1997), str. 85–112. 76

77 Petar Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi: 1944–1949, Beograd, 2007, str. 21–38; Мирослав Јовановић, 20. октобар: од ослобођења до окупације Београда: (радикална трансформација једног политичког симбола), у: Ослобођење Београда 1944, Београд, 2010, стр. 505–523; Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, стр. 320–322; Великая отечественная война 1941–1945 годов, том первий. Основные события войны, стр. 613. 78 За проблем односа Србије/Југославије и Русије/Совјетског Савеза и перцепцију Руса у Србији погледати публикације: Срби о Русији и Русима: од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750–2010): антологија, пр. Мирослав Јовановић, Београд, 2011; Мирослав Јовановић, Срби и Руси, 12–21. век: историја односа, Београд, 2012; Горан Милорадовић, Лепота под надзором: совјетски културни утицаји у Југославији: 1945– 1955, Београд 2012.

79 Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, стр. 332. 80 Драган Цветковић, Страдали припадници НОВЈ из уже Србије према попису „Жртве рата 1941–1945”, Историја 20. века, 1 (2003), стр. 119– 132.

рата на простору Балкана, Југославије и Србије потпуно је занемарен у савременој српској политичкој елити. На тај начин Република Србија избегла је да усвоји рационална знања о прошлости као део свог наслеђа, идентитета и оријентације у савременом свету. Уместо тога остављен је потпуно празан простор за поновно подстицање подела из прошлости и уплитање унутрашњих и спољашњих политичких фактора у овај проблем.

81 Драган Цветковић, Стварни губици цивилног становништва у Босни и Херцеговини према попису „Жртве рата 1941–1945”. Анализа стања делимично извршене ревизије, Исто рија 20. века, 1 (2002), стр. 81–96; Bogoljub Kočović, Sahrana jednog mita: žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Beograd, 2005, str. 61–75; Драган Цветковић, Попис „Жртве рата 1941– 1945” из 1964. године као основа за изучавање страдања становништва Југославије (неки показатељи страдања српског становништва, у: Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, ур. Јован Мирковић, Београд, 2005, стр. 77–84.

188

Милош Тимотијевић

Miloš Timotijević Summary 70 Years after the Victory over Fascism in Serbia (1945‒2015) The memory of the Second World War, victory over fascism, defence of the main values of enlightenment and humanity even nowadays makes the basis of the identity of the whole of Europe, both in the West, i.e. the European Union and in the East, i.e. the Russian Federation. The tendencies of revision connected with the study of the Second World War in Serbia and in the territory of the former Yugoslavia, initiated by a general tendency to change the historical awareness after the fall of communism in Eastern Europe caused the change of attitude towards the values of antifascism and the neglect of the contribution of communists to the victory over fascism. At the same time, in Serbia there is an ongoing process of regression of historical science, its use in modern political clashes, so that the questions referring to the fascist system or just a system of limited democracy in the Kingdom of Yugoslavia, participation of Serbia in the Holocaust, denial of the antifascist character of the Ravna Gora Movement of General Mihailović, key motives for the mass participation of Serbs in the partisan movement under the leadership of communists are being initiated again. Consequently, the participation of Serbia and Serbian nation in the fight and victory over fascism is being denied, and the non-existence of the official state representative culture of Serbia’s memory of the victory in the Second World War only contributes to it.

70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)

189

190

Милош Тимотијевић

ГОРАН ДАВИДОВИЋ

историчар – виши архивист Историјски архив Чачак

РЕХАБИЛИТАЦИЈА Др ВАСИЛИЈА (Костића) ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ И БАЊАЛУЧКОГ

Апстракт: Српска православна црква након 1945. године није више била један од стубова државе. Власт је посебно пратила и анализирала рад „нелојалних” свештеника и епископа и санкционисала њихову делатност. Због „злоупотребе вере у политичке сврхе” и подстицања на „великосрпство” највише је био прогањан, хапшен и осуђиван владика Василије Костић, епископ бањалучки и жички. Године 2009. извршена је његова рехабилитација због случаја и судске пресуде из 1971. на основу које је био осуђен на казну затвора. Кључне речи: комунистичка власт, народни непријатељ, прогон, „реакционарно” деловање епископа, СПЦ, мисионар – чувар српства, злоупотреба вере, непријатељска делатност, химна, родољубиве песме, српске војсковође, пресуда, затвор, рехабилитација. Свеобухватном друштвеном трансформацијом и бројним пројекцијама владајуће Kомунистичке партије, политички и идеолошко непожељни садржаји прошлости потискивани су из историје и свести савременика након 1945. године. Изграђени су бројни стереотипи о војним и политичким противницима из рата, али и Српској православној цркви (СПЦ). При оснивању Комунистичке партије Србије 1945. и свих значајнијих органа власти посебно је наглашавана дужност борбе против тзв. „великосрпског хегемонизма и национализма”. У новој друштвено-политичкој стварности након 1945. године, СПЦ није више била један од стубова државе. За нову комунистичку власт, која је раскинула односе са Црквом, СПЦ постаје „мета и ловина” и под „будним оком” безбедносних служби због подршке и активног учешћа великог броја свештеника у супарничком табору током грађанског рата. Нова власт је годинама после рата приговарала СПЦ што није позивала на одговорност своје представнике који су сарађивали са четницима, љотићевцима, Недићем или другима и нарочито оне који су и после рата наставили „непријатељску делатност”.1 Посебно су били осетљиви на нелојалност свештеника и епископа СПЦ према народним властима и њихову негативну политичку делатност према социјалистичкој стварности. Изградњом власти и стварањем идеолошког монизма, бројним законским актима регулисани су статуси верских заједница у ФНРЈ. Проглашењем првог устава ФНРЈ, 1. фебруара 1946, гарантована је слобода савести и слобода вероисповести и тиме је прокламовано да је религија приватна ствар сваког грађанина и да државу не интересује да ли ће њени грађани веровати или не. Тиме је и дефакто Црква одвојена од државе.2 За све верске заједнице у ФНРЈ посебно је био битан Кривични законик,

1 Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945–1970, том II, Београд 2002, 26–27.

У првом уставу ФНРЈ чланови 21, 23, 25, 26 и 38 су се односили на религију (Устав ФНРЈ, Београд 1950). 2

3 Службени лист ФНРЈ, бр. 13, Београд, 9. март 1951, 188–224.

Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945–1970, том I, Београд 2002, 349. 4

Савезна комисија за верске послове, формирана 1953, била је орган СИВ-а. За председника је изабран Добривоје Радосављевић, а секретара Милоје Дилпарић. Свака република имала је такође своју комисију за верске послове (Исто, 386, 404). 5

Крштен је 30. новембра 1907 (Извод из књиге рођених и крштених Храма Свете Тројице у Извору, Архива Вишег суда у Чачку, рех. 6/08). 6

донет 2. марта 1951. године.3 Чланом 311 Кривичног законика било је прописано да ће онај верски представник који злоупотреби слободу вршења верских послова или верских обреда у политичке сврхе противне уставном поретку бити кажњен затвором до две године. Новчана и казна затвора до једне године била је прописана и за оне свештенике који изврше обред венчања по прописима вероисповести пре него што је закључен брак пред државним органима (чл. 312). Две године касније, тачније 4. јуна 1953. ступио је на снагу Закон о правном положају верских заједница. Чланом 5 овог закона прописана је злоупотреба верских послова, верске наставе, верске штампе, верских обреда и других испољавања верских осећања у политичке сврхе. Под појмом злоупотребе вере у политичке сврхе, што је за тадашње време била тешка оптужба, подразумевала се злоупотреба права слободе вршења верских послова и верских обреда противно интересима земље и начелима Устава. Могла се јавити у области субјективног права и била је везана за одређени субјект који је вршио овлашћења која су му припадала на темељу објективног права, али свесно тако да подрива или угрожава друштвено-политички си стем. Тиме је у дозвољену радњу уносио недозвољене садржаје.4 Међутим под злоупотребом вере у политичке сврхе није се подразумевало и употребљавање вере у корист постојећег система, чега је било у случају свештеничког удружења. Законима из 1951. и 1953. остављена је широка могућност тумачу закона да утврди шта је злоупотреба вере у политичке сврхе. Сваки подстрек верника на нелојалност према „народним” властима и негативна политичка делатност према социјалистичкој стварности била је санкционисана. Беседе епископа и свештеника СПЦ су посебно анализиране и ако би се у њима нашла било каква примеса „непријатељске делатности”, надлежни органи и бројне друштвено-политичке организације би реаговали и санкционисали „злоупотребу вере”. Борбу против „непријатељске политичке акције цркве” водила је стално и једино Управа државне безбедности (УДБ), као и Савезна и републичке комисије за верске послове.5 Посебно је карактеристичан прогон блаженопочившег епископа Василија (Костића) због „злоупотребе вере” и подстицања на „великосрпство”. Владика Василије (Костић) рођен је 27. новембра 1907. у селу Велики Јовановац код Пирота од оца Лазара и мајке Данице. На крштењу је добио име Тихомир.6 Сироче остаје са три године, када му је мајка преминула, а отац одлази у рат, из кога се враћа 1918. Основну школу заврашава у суседном селу Трњанима, а гимназију у Пироту (1921–1925), Богословију у Сремским Карловцима (1925–1930), Богословски факултет у Београду (1930–1934). Докторирао је на Православном богословском факултету у Атини 1937. са темом „Проблем спасења по учењу Св. Василија Великог”. Замонашио се у Манастиру Јошаница 1930, рукоположен је за јерођакона 2. јула 1934. од стране патријарха Варнаве у Патријаршијској капели у Сремским Карловицма, а 3. јула за јеромонаха. Као службеник Светог синода радио је од 3. фебруара 1937. до марта 1938, када је на захтев државних власти, због учешћа у борби против конкордата, премештен за суплента Богословије у Призрену. Од јуна 1939. до 1941. ради као наставник Битољске богословије. У чин синђела произведен је у Битољу 1939, а протосинђела маја 1941. у Манастиру Жичи. Након протеривања из Битоља од стране Бугара, епископ жички Николај му додељује боравак у Манастиру Никоље у Овчарско-кабларској клисури. Ипак остаје у Манастиру Жича до јула 1941, када је са епископом Николајем заточен од Немаца и одведен у Љубостињу, где остаје све до децембра 1942. Одатле је са епископом Николајем спроведен у Манастир Војловицу код Панчева. Септембра 1944. патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића из Манастира Војловице Немци спроводе у Дахау, а Василије бива пуштен. Одлази у Патријаршију, где проводи време до новембра 1944, када одлази својој кући у Велики Јовановац. На јесен 1946. јеромонах Василије је ухапшен од стране комунистичких власти и спроводен у затвор у Београд. Након интервенције патријарха Гаврила пуштен је у ноћ 192

Горан Давидовић

уочи Светог Николе 1946. и један краћи период остаје на дужности у патријаршијском управном одбору у Београду све до избора за епископа бањалучког 20. маја 1947. Хиротонисан је 8. јуна 1947. У Епархији бањалучкој, која је много страдала током рата, владика Василије васпоставља црквени живот и обнавља порушене цркве у епархији и самом седишту Бањалуци. Ангажовао се и на обнављању рада Хришћанске заједнице и богомољачког покрета. Комунистичка власт није добронамерно гледала на црквено-народни рад владике Василија и због тога га фебруара 1950. протерују из Бањалуке за Београд. Враћен је у своју епархију тек 20. маја 1952. године.7 Повратком у епархију прогон је настављен, од власти и свештеничког удружења. Сукоб је кулминирао у лето 1953. Почетком августа 1953. на седници Председништва Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) БиХ констатовано је све учесталије „злоупотребљавање” Закона о правном положају верских заједница. Нарочито је апосторфирано „реакционарно деловање” епископа Василија Костића. Убрзо након ове седнице, ССРН Бањалуке организује митинг, 18. и 20. августа 1953, на коме је осуђена делатност епископа Василија и захтевано да му се забрани рад у Босанској Крајини. Дан касније, делегација са митинга ССРН-а Бањалуке усмено саопштава владици Василију да „као народнин непријатељ, у року од 48 сати” напусти Бањалуку и да „ако не послуша, делегација не сноси одговорност за последице”.8 Демонстрације ССРН-а су прерасле у насилне акције и физичко малтретирање, након чега је владика Василије протеран из Бањалуке 22. августа 1953. Владику је наводно од „линча” спасла народна милиција. По Угљеши Даниловићу, члану Извршног већа БиХ, разлог за протеривање владике Василије био је злоупотреба вере у политичке сврхе и став према свештеничком удружењу. Званичан став власти, односно СКВП и њеног председника Добривоја Радосављевића, поводом прогона владике је био да су грађани били револтирани поступцима и ставом владике према „данашњици” и свештеничком удружењу. Међутим, прави разлог је био тај што је на заседању Сабора СПЦ јуна 1953. прихваћен предлог владике Василија да се упути меморандум Влади ФНРЈ поводом све чешћих прогона вере и Цркве од стране државних органа. Тај меморандум није упућен јер је Синоду СПЦ стављено до знања да меморандум, због поступака и одлука Сабора, који су по мишљењу власти биле донете под притиском из иностранства, неће бити примљен, као и да Сабор није признавао деловање свештеничког удружења.9 Владика Василије се у Бањалуку враћа тек после четири месеца, 31. децембра 1953. Следеће године, на сабору Светог архијерејског синода (31. мај 1954) изнето је низ примедби на однос државних органа према свештенству и епископату. Посебно је истакнут физички напад и прогон из епархија епископа Василија и Нектарија. На овом сабору епископ Василије је изабран за новог члана Синода СПЦ. Државни органи су били незадовољни радом и одлукама сабора, а посебно групом епископа који су „диктирали” рад сабора. Епископ Василије Костић је означен као најутицајнији међу њима, као покретач и мобилизатор групе „реакционарних” епископа. По извештајима органа власти, епископ Василије је у свакој прилици испољавао „непомирљиву мржњу према нашем поретку и нарочито комунистима”. Владика Василије и поред бројних приговора и прогона власти наставља свој црквено-народни рад у епархији и указује на бројне прогоне и неправилности власти према Цркви. Тако је фебруара 1956. упутио представку СКВП поводом незаконитог присвајања имовине и других неправилности на територији његове епархије.10 Нови прогон владике Василија настаје у тренутку избора новог патријарха, након смрти Викентија. Држава је вршила притисак да један од тројице кандидата за патријарха буде епископ жички Герман, а друга двојица по жељи Епископата. Мешању државе у избор новог патријарха одлучно се противио владика Василије. На састанку у Патријаршији са епископима 9. септембра 1958, председник Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

193

Епископ Василије – Бањалучки и Жички, Епископија жичка 2003, 10– 35; Радмила Радић, том II, 130. 7

Писмо владике Василија Савету за унутрашње послове Градског народног одбора (ГНО) Бањалука од 8/21. августа 1953. године (Архива Адвокатура Алексић Чачак, копија, оригинал се налази у досијеу владике Василија, који се чува архиви Светог архијерејског синода СПЦ). 8

9 Епископ Василије – Бањалучки и Жички, 10–35; Радмила Радић, том I, 381–383. 10

Радмила Радић, том II, 13–19.

Епископ Василије – Бањалучки и Жички, 10–35; Радмила Радић, том II, 55–57. 11

Радмила Радић, том II, 58, 61–62.

Исто, 172. Учествовање у непријатељској делатности против ФНРЈ, члан 109: „Грађанин ФНРЈ који у намери обарања државног и друштвеног уређења или какве друге непријатељске делатности против ФНРЈ ступи у везу са страном државом, страном организацијом или одређеном страном или избегличком групом лица, или им помаже у вршењу непријатељске делатности, казниће се строгим затвором.” (Службени лист ФНРЈ, бр. 13/51, Београд, 9. март 1951)

Епископ Василије – Бањалучки и Жички 14

15 МИАЧ, Таковске новине, година VII, број 166, Горњи Милановац, 21. октобар 1971, 2.

СКВП Добривоје Радосављевић изјављује да је владика Василије наводно дошао до закључка да држава не може и не сме да се меша и да мора да попушта и да сарађује са Црквом. На том састанку је такође навео да је владика Василије добио писмо из иностранства у коме су биле инструкције око избора. Исте ноћи Удба је извршила претрес просторија у Патријаршији, у којој је био владика Василије. Уручен му је позив од Окружног суда у Бањалуци да је оптужен за „кривична дела” и наређено да првим возом отпутује за Бањалуку. Хапшењу су се успротивили сви епископи, укључујући и Германа, који је желео да повуче кандидатуру. Три дана касније владика Василије је пуштен и враћен у Патријаршију. За новог патријарха изабран је Герман, епископ жички, 13. септембра 1958. године.11 Након избора новог патријарха, владика Василије је поново ухапшен и испитиван. Кривица због које је ислеђиван је било писмо које је добио из иностранства, највероватније од Слободана Јовановића. Власти у тадашњој СР БиХ су биле незадовољне држањем и изјавама владике, са посебном примедбом да своју епископску функцију обавља и схвата као „мисионарску – чување српства”. Сам владика Василије је сматрао да су ислеђивања и оптужбе против њега били углавном због градње цркве у Бањалуци, за коју је скупљао прилоге и из иностранства.12 На честа хапшења и ислеђивања владике Василија, патријарх Герман 18. новембра 1958. упућује писмо СКВП у коме тражи да се обустави поступак против Василија, коме је било ограничено кретање и који није смео да напусти Бањалуку без дозволе истражног судије. Често је саслушаван у Окружном суду, а увиђај је вођен због кривице из члана 109 Кривичног законика. Билтен Екуменског савета цркава у Женеви је објавио да се епископ Василије налази у кућном притвору.13 Након избора за партијарха Епархијом жичком, која се сматрала „срцем српства” међу епископијама, до 1961. администрирао је Герман. На мајском сабору 1961. за епископа жичког изабран је епископ Василије, који је свечано устоличен 18. јуна 1961. У Жичкој епархији владика Василије наставља ревносно да ради и гради цркве (28), народне трпезарије (16), парохијске домове (22), манастирске конаке, обнавља цркве и манастире.14 У „срцу српства” прогон владике Василија се наставља. У селу Брезна код Горњег Милановца 3. октобра 1971. владика Василије је са свештенством освештао обновљени Храм Светог Димитрија. Након извршеног освећења припремљена је закуска са народним весељем. Обнављању храма присуствовао је велики број грађана, око 1.500–2.000. Ђацима је од стране учитеља био забрањен долазак на освештавање храма. Говори које су том приликом одржали владика Василије, свештеници Тихомир Величковић и Радиша Драшевић, оцењени су као „непријатељски и националистички”. Убрзо је стигла и реакција власти и бројних друштвено-политичких организација. У Горњем Милановцу је 13. октобра 1971. одржана проширена седница Општинске конференције ССРН, Синдикалног већа, Општинског комитета, Савеза омладине, Савеза бораца, Заједнице образовања и представника других организација, на којој је осуђено „иступање” владике Василија и свештеника Тихомира Величковића и Радише Драшевића. У локалним новинама објављује се текст под насловом „Уместо о вери – политички говор против социјализма”, у коме се народни сабор у Брезни назива „илегалним скупом”.15 Протест против и осуду говора владике Василија и свештеника упућује Светом архијерејском синоду СПЦ и председник Комисије Републичког извршног већа за верска питања СР Србије 22. октобра 1971. Надлежни државни органи у Горњем Милановцу покрећу кривични, односно прекршајни поступак против владике и свештеника. Секретаријат за унутрашње послове Скупштине општине Горњи Милановац, након прибављених „доказа”, подноси 13. децембра 1971. захтев за покретање прекршајног поступка Општинском јавном тужилаштву у Горњем Милановцу против владике Василије и свештеника Величковића и Драшевића. Главни „доказни” материјал је био снимак говора који је на магнетофонској траци забележио Живко Перишић, дописник Радио Чачка. Предмет је уступљен Окружном јавном тужилаштву у Чачку, које 31. јануара 1972. подноси захтев за покретање поступка.16 194

Горан Давидовић

Прекршајни поступак је вођен пред Општинским судом за прекршаје у Горњем Милановцу. Владика Василије Костић и свештеници Тихомир Величковић и Радиша Драшевић су оптужени да су одржали „политичко-националистичке говоре”. Владика Василије је окривљен од Суда да је „неистинито” приказивао систем школовања и образовања и васпитања младих, да је величао Цркву и веру као једине васпитаче и одгајиваче омладине, а као пример наводио српске војсковође „из давних времена”. За власт је посебно проблематичан био предлог владике Василија да српска државна химна буде данашња химна Републике Србије „Боже правде”, „црквена молитва”. Предлог владике је оцењен као срачунат на „изазивање и ширешње националне мржње међу народима који живе у СФРЈ”, и поред чињенице да се у то време у СР Хрватској слободно певала „Лепа наша” уз присуство највиших државних функционера. Властима су, посебно главном сведоку Живку Перишићу, сметале и песме које су се чуле на скупу, „Тамо далеко” и „Ој, војводо Синђелићу”. Свештеник Тихомир Величковић је окривљен за подстицање на „великосрпство” и позивање на чување вере, а Радиша Драшевић да је присутне храбрио да слободно долазе и доводе своју децу у цркву, као и да одају своју захвалност свима онима којима су изгинули за време рата. У тренутку бујања хрватског национализма и новог атака на Србе у тада „братској” СР Хрватској, позив упућен окупљеном народу у селу Брезна на слогу као једини спас за опстанак такође је био оцењен као изазивање и ширење националне мржње. Говори су, по оцени судије Радована Пурића, изазвали „нерасположење и узнемиравање грађана, а посебно револт просветних радника, омладине, учесника НОБ-а и жртава фашизма”. Одбрана окривљених је оцењена као неоснована, а владици Василију је одбијено и право на правног заступника са образложењем „да има довољно доказа о учињеном прекршају”. Окривљени су, по мишљењу судије, учинили прекршај против јавног реда и мира из члана 2 тачке 3 и 4 Закона о прекршајима против јавног реда и мира. Владика Василије је осуђен на 30 дана затвора, свештеник Тихомир Величковић на новчану казну од 500,00 динара, а свештеник Радиша Драшевић на 300,00 динара. Пресуда је изречена у Општинском суду за прекршаје у Горњем Милановцу 27. априла 1972.17 Архијерејски сабор СПЦ је маја 1972. тражио од државних органа да се владици укине казна. Пресуда није укинута и владика је „казну” издржавао у затвору СУПа Краљево од 27. јуна до 26. јула 1972. године. У затвору му је здравље попустило и након издржавања казне све је више физички слабио. До краја је остао веран монашкој и епископској заклетви. Тешку болест носио је безмало пет година, уз три извршене операције, упокојио се на Велики уторак 25. априла 1978. године у Краљеву у Епископском конаку. 18 Године 2006. у Републици Србији донет је Закон о рехабилитацији лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права.19 Епархија жичка је Окружном суду у Чачку, преко свог правног заступника, Адвокатуре Алексић Чачак, поднела 28. маја 2008. захтев за рехабилитацију владике Василија и свештеника Тихомира Величковића и Радише Драшевића. Решењем Окружног суда у Чачку Рех. 6/08 од 26. новембра 2009. усвојен је захтев за рехабилитацију, чиме је пресуда општинског судије за прекршаје у Горњем Милановцу уп. бр. 3760/71, којом су владика Василије, свештеници Величковић и Драшевић из политичких и идеолошких разлога кажњени, проглашена ништавном. Суд није прихватио предлоге Александра Цветковића из Матарушке Бање, као супредлагача рехабилитације, за проширивање поступка и на раније прогоне владике Василија. За овај број часописа Наша прошлост припремљена су документа која се односе на прогон и осуду владике Василија и поступак рехабилитације. Документа, углавном копије, налазе се у архиви Вишег суда Чачак и Адвокатуре Алексић Чачак. Као допуна овим документима додати су текстови из штампе који се односе на догађај из 1971. године. Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

195

„Непријатељски облик деловања је ширење мишљења да самоуправљање као систем производи негативности и да су све негативне појаве производ тог система… Такође се настоји, наоко безазленим причама, створити таква ситуација код грађана, где ће се пољуљати вера и углед у институције нарочито када су у питању национални проблеми и економика друштва. Иступање владике Василија Жичког и других свештеника на збору у Брезни по својој природи је за поступање стварно надлежно Окружно тужилаштво, те смо предмет уступили на поступање том органу. Политички предузете акције спречиле су да ова иступања и друга непријатељска деловања не оставе штетне последице на нашем подручју.” (МИАЧ, фонд Скупштина општине Горњи Милановац, К. 06, 1971/72, Записници савета – Извештај о раду Општинског јавног тужилаштва у Горњем Милановцу за 1971. годину, Пов. бр. 8/72 од 13. априла 1972 – јавни тужилац Владета Поњавић). 16

17 Пресуда Општинског судије за прекршаје у Горњем Милановцу Уп. бр. 3760/71, судија Радован Пурић. Пресуда је без датума (Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08). Датум пресуде је наведен у књизи Епископ Василије – Бањалучки и Жички, Епископија жичка 2003. 18 Политика, број 21095, година LXIX, Београд, 28. јун 1972, 10; Епископ Василије – Бањалучки и Жички, 10–35. 19 Службени гласник Републике Србије, 33/2006, ступио на снагу 25. априла 2006.

* Православни епископ епархије бањалучке Бр. 187 21/8. VIII 1953. г. у Бања Луци Градски народни одбор – Савету за унутрашње послове – Бања Лука Данас у 8 и по часова пре подне посетила ме је делегација са митинга Социјалистичког Савеза радног народа Бањалуке, одржаног 20. VIII ове године у 19 часова и усмено ми саопштила да, као народни непријатељ, у року од 48 сати напу стим Бањалуку и да идем куда знам. Ако не послушам, делегација не сноси одговорност за последице. На мој захтев да ми се преда писмена одлука по овој ствари, речено ми је да писмене одлуке нема. Обзиром на постојеће позитивне државно-правне и сутске прописе у Ф.Н.Р.Ј. ја нисам могао да се повинујем овом саопштењу делегације. У Кривични законик из 1951. године није ушла казна протеривања из места пребивања. Њу не могу изрицати и редовни државни судови, нити је за то овлаштен било какав скуп људи. Пошто је Савету за унутрашње послове свакако познато да су против мене биле демонстрације 18–VIII ове године у 21 час и да је поменути митинг одржан јуче уз исте пароле, којима су се служили демонстранти, после чега је дошло напред речено усмено саопштење, то се обраћамо Савету за унутрашње послове и молимо законску заштиту, која је гарантована сваком грађанину Ф.Н.Р.Ј., чак и онима који су по Закону осуђени за почињене кривице. О предњем извештавам Савет за унутрашње послове с молбом ради знања и даље надлежности. М.П.20

+ Епископ бањалучки, Василије, с.р.

[Руком дописано] Светом архијерејском синоду Београд [Архива Адвокатура Алексић Чачак, копија – оригинал у Архиви Светог архијерејског синода] * После иступања владике жичког на скупу у Брезни Уместо о вери – политички говор против социјализма – Оцењено на састанку представника политичких организација –

20 Печат: ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ У БАЊОЈ ЛУЦИ. 21 Бершићи, Брезна, Срезојевци, Леушићи, Теочин, Брајићи и Коштунићи.

На проширеној седници Председништва Општинске конференције ССРН, Општинског синдикалног већа, Општинског комитета СК, Савеза омладине, Савеза бораца, Заједнице образовања и представника других организација 13. октобра оцењено је иступање владике др Василија жичког и неких других свештеника на недавном црквеном скупу у Брезни. Грађане наше општине шокирало је иступање Василија, владике жичког, и неких других свештеника на црквеном збору у Брезни 3. октобра. На овом, како је изнето, илегалном скупу био је велики број људи из седам околних села.21 После 196

Горан Давидовић

црквених обреда припремљена је закуска са народним весељем уз учешће драгачевских трубача. Др Василије је, у својој здравици, пуној политичко-националистичких иступања, тражио чак да црквена химна буде државна химна. Напао је омладину и просветне раднике називајући их најпогрднијим именима. Интересантно је напоменути да на ову црквену свечаност није био позван нико од представника власти и друштвено-политичких форума. Црквени скуп такође није био пријављен сходно законским прописима, а непријатељским политичким говорима владике и друга два свештеника прекршена су права на верским обредима, па су га представници општинских политичких организација оквалификовали као чисто политички скуп са циљем да се изазове пометња у народу. Због тога су предузете мере код надлежних органа за покретање кривичног, односно прекршајног поступка против владике др Василија и свештеника чија су иступања била непријатељска и националистичка. Социјалистички савез ових дана упознаје грађане брезанског подручја са осудама које су о иступању жичког владике изрекле друштвено-политичке организације наше општине. Огромна већина грађана сигурно неће насести оваквим провокацијама. Многи резултати на брезанском подручју доказ су опредељења наших људи да истрају у социјалистичком развоју, оцењено је на састанку у Г. Милановцу. [МИАЧ, Таковске новине, година VII, број 166, Горњи Милановац, 21. октобар 1971, 2] СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕПУБЛИКА СРБИЈА РЕПУБЛИЧКО ИЗВРШНО ВЕЋЕ 07 Бр. 08–139/71 22–X–1971. г. д. СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ БЕОГРАД Патријаршија Комисија Републичког извршног већа за верска питања обавештена је од Комисије за верска питања Скупштине општине Горњи Милановац о иступу жичког епископа др Василија и појединих свештеника на свечаном скупу код цркве у селу Брезни 3. октобра 1971. године. Друштвени фактори у општини Горњи Милановац, као и читава наша јавност, веома су изненађени садржајем говора епископа Василија. У том говору, који скоро да нема преседана у нашим односима, владика жички наступа на политичком терену и даје оцене о нашој стварности нетачно и тенденциозно. Његов говор по својим изричитим ставовима, као и по тону, стилу и духу, може да користи, пре свега, непријатељима наше социјалистичке Југославије. Као илустрацију наводимо да је говор епископа Василија започет химном краљевине Југославије под изговором да се то чини зато што Хрвати певају „Лепа наша домовино” а Словенци: „О јуначка земља мила”, а уз то се додаје: „То је српска химна која је најлепша молитва, не само српског народа, него може да је узме сваки народ за своју заставу [химну]”. Из наведеног цитата види се да владика Василије позива вернике на националну нетрпељивост, а он самовласно одређује химну и српском и другим народима. Генерално оптужујући просветне и културне раднике у земљи, епископ Василије говори о лошем васпитању омладине па његова реч личи на општи атак против наше младежи. Он тврди да се Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

197

„од данашње омладине не може очекивати ништа добро”. У вези с тим позива присутне на отпор истичући да „ако се не успротивимо, бићемо прегажени, јер их воде они који нису ништа бољи од њих и гори су”. У даљем говору епископ Василије наводи само војсковође из балканских и првог светског рата до краља Александра I, а онда каже: „и друге војсковође наше који су донели слободу свима вама јер су се борили за оно што је основно, за крст часни и слободу златну”, остављајући све присутне да сами закључују на које је све личности мислио. Као да само наведене војсковође испуњују нашу историју. Поред тога, владика Василије не само да потцењује и негира народноослободилачку борбу и послератне тековине наше револуције, већ каже: „То је писменост браћо и сестре и то су били писмени људи, којима нису достојни да скину ни блата са обуће ови који децу одводе од цркве и забрањују им да дођу у цркву, који не васпитавају будуће грађане који ће бранити ову земљу, него васпитавају силеџије који ће је рушити.” Тиме владика Василије завршава свој говор. Нека Свети архијерејски синод сам процени у ком правцу је усмерен говор владике Василија и да ли је то говор религиозног или политичког карактера. Интересантно је истаћи да је говор одржан у време када су односи између државе и Српске православне цркве, без обзира на успутне тешкоће, били у сталном успону на обострано задовољство. То је потврђено и у разговорима између председника Републичке скупштине друга Драже Марковића и патријарха господина Германа 30. септембра о. г., којом приликом је покренут низ значајних питања за даље унапређење односа између државе и Српске православне цркве и испољена обострана спремност за њихово најприкладније решавање. Очигледно, наступ епископа Василија није у складу са степеном постигнутих позитивних односа, напротив, он објективно отежава напоре свим оним факторима у нашем друштву који се залажу да даље раде на развијању и унапређењу односа између државе и Српске православне цркве. Из тих разлога обраћамо се Светом архијерејском синоду са уверењем да ће наш протест бити правилно схваћен и да ће синод предузети одговарајуће мере.

ПРЕДСЕДНИК КОМИСИЈЕ РИВ–а ЗА ВЕРСКА ПИТАЊА, М.П.22

Витомир Петковић, с.р.

[Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08] *

Уп. бр. 3760/71

Општински судија за прекршаје у Г. Милановцу у прекршајном поступку против Костић др. Василија, владике Жичке епархије из Жиче, Величковић Тихомира, свештеника из Горачића и Драшовић Радише, свештеника из Кумодраже, због прекршаја против јавног реда и мира из чл. 2 т. 4 Закона о прекршајима против јавног реда и мира, на основу чл. 56, 70 и 127 Основног закона о прекршајима, у вези чл. 1 ст. 1. т. 1 Закона о примени одредаба савезних закона у области друштвено-политичког система и другим областима ……/Сл. гласник СРС бр. 51/71/. РЕШАВА 22 Печат: Социјалистичка Република Србија – Републичко Извршно Веће – Београд.

ОКРИВЉЕНИ: КОСТИЋ Лазара др Василије, владика жичке епархије, рођен 1907. године у Великом Јовановцу, настањен у Краљеву, Војводе Степе бр. 4. 198

Горан Давидовић

ВЕЛИЧКОВИЋ Милорада Тихомир, свештеник у Горачићу, рођен 1918. године у Мрчајевцима, настањен у Горачићима, СО Лучани.23 ДРАШОВИЋ Деспота Радиша, свештеник, рођен 1913. у Луњевици, настањен у Кумодражу, улица Четврта нова 1. Одговорни су: ОКРИВЉЕНИ КОСТИЋ др Василије: што је 3.10.1971. године на јавном ме сту поред цркве и црквене порте, где се одржавају сеоски вашари у селу Брез[н]и за време освештавања реновиране цркве, пред масом 1.500 до 2.000 окупљених грађана у говору кога је том приликом одржао: – неистинито приказивао систем школовања, образовања и васпитања младих; – тврдио да су садашњи просветни радници неписмени, да нису достојни ни блато са ципела да скину онима који су васпитавали велике српске војсковође, да не васпитавају омладину као будуће грађане који ће бранити ову земљу – већ да васпитавају од омладине силеџије који ће је рушити, те да у колико се не успротивимо оваквом васпитању – бићемо од овакве омладине прегажени пошто изводе и васпитавају они који од њих нису бољи, већ и гори од њих. – предлагао за државну српску химну молитву: Боже драги ти што спасе од пропасти, чуј наше гласе па нам буди спас, моћном руком води и брани српски род, српску цркву и сав српски народ! ОКРИВЉЕНИ ВЕЛИЧКОВИЋ Тихомир: што је истом приликом и на истом месту у свом говору: – постицао на великосрпство, позивајући српски народ који живи овде у Југославији да не заборави своју веру, као и оне србе24 ван наших граница који тамо слободно живе, тамо слободно исповедају веру и слободно се моле богу, апелујући на присутне да не забораве ништа што је српско и речи које је у вези са тим данас изговорио владика. ОКРИВЉЕНИ ДРАШОВИЋ Радиша: што је истом приликом и на истом месту у свом говору, говорио присутни[ма] да се не плаше и да слободно долазе и слободно доводе своју децу у цркву, да је једино црква њихов духовни спас, апеловао на присутне да послушају речи омиљеног владике и осталих говорника на скупу, што је са жаљењем констатовао да међу пристунима нема и оних који су изгинули за време рата док је он ту службовао и позивао да се тог момента и на њих сете и скупа им одају захвалност, неправећи при томе разлику између оних који су изгинули борећи се на страни окупатора и домаћих издајника, позивајући остале србе на слогу као једини спас српства непомињујући при томе остале нације, народе и народности који живе у Југославији као равноправној заједници свих оних који живе у њој. – па су тако у својим говорима неистинитим приказивањем система школовања, образовања и васпитања младих, тврдњом да су данашњи просветни радници неписмени и недостојни да васпитају омладину и да од омладине васпитавају силеџије који ће ову земљу рушити и бити од њих једног дана прегажени, затим предлагањем црквене молитве за српску државну химну, поред већ постојеће државне југословенске химне, приказујући србе ван наше границе као једине који слободно живе, слободно исповедају српску веру и слободно се моле богу, одајући захвалност свим онима који су изгинули у том [току] и после минулог рата, не правећи разлику између оних који су изгинули на страни ијзоатира [издајника/ окупатора] и оних који су изгинули у борби против окупатора и домаћих издајника, изазвали нерасположење и узнемиравање грађана, а посебно револт просветних радника, омладине, учесника НОБ-а и жртава, чиме су учинили прекршај против јавног реда и мира из чл. 2. т. 4. Закона о прекршајима против јавног реда и мира, па се за учињени прекршај на основу истог прописа, Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

199

23 Тихомир Величковић рођен је у селу Доња Горевница код Чачка 13. фебруара 1918. од оца Милорада и мајке Тодоре. Крштен је 25. фебруара 1918. у Цркви Св. апостола Петра и Павла у Мрчајевцима. Основну школу је завршио у Мрчајевцима, а богословију као ванредан ђак. Своје прво намештење је добио у селу Брезна 1950, потом је службовао у Бајиној Башти, а од 1961. до 1986. у Горачићима. Преминуо је 15. октобра 1990. у Мрчајевцима.

Записничар је речи Србин и Срби углавном писао малим словом. 24

КАЖЊАВАЈУ Костић др. Василије казном затвора у трајању од 30 дана. Казну затвора почеће издржавати по правоснажности овог решења. Величковић Тихомир новчаном казном у износу од 500 динара. Драшовић Радиша новчаном казном у износу од 300 динара. Казне су дужни да плате у року од 15 дана од правоснажности решења на РН. 6132–840–52111/041 – Новчане казне о[д] осталих прекршаја и да примерком уплатнице обавесте овог судију. Уколико у одређеном року не плате казну иста ће са посебним решењем заменити казном затвора и то: Величковићу са 17 дана, а Драшевићу на 10 дана. Решењем обавестити окривљене и подносиоце захтева. Образложење Окружно јавно тужилаштво у Чачку поднело је против окривљеног Костић др. Василија захтев за покретање поступка Ут. бр. 2/72 од 31.1.1972. године и Секретаријат за унутрашње послове СО Г. Милановац поднео је захтев за покретање прекршајног поступка против тројице окривљених бр. 218/2533 од 13.12.1971. године, наводећи да су окривљени учинили прекршај који им се ставља на терет и који је поближе описан у диспозитиву овог решења, предлажући да се против окривљеног покреће и спроведе прекршајни поступак, а по спроведеном поступку огласе кривим и казне по закону. По поднетим захтевима покренут је и спроведен прекршајни поступак. У поступку замолним путем саслушани су окривљени, сведоци Трнавац Десимир, Филиповић Радош и Перишић Живко, а потом изведени и други докази увидом у списе који се налазе у предмету и репродуковањем траке на којој су на лицу места снимљени говори свих тројице окривљених. Окривљени Костић др. Василије у својој изјави на записнику изражава жаљење што се све ово догодило поводом освештавања цркве и да није имао намеру да изговори такве речи у свом говору, али је постакнут тиме што му је речено да су просветни радници забранили ђацима да присуствују овој свечаности, да је његов говор у односу на омладину погрешно интерпретиран да је реч „неписмени” употребио фигуративно, да се о рђавом васпитању наше омладине могу чути речи и од високих државних функционера, да о томе пише наша дневна штампа, да не види никакву грешку у томе што је споменуо српске војсковође који су се борили за српску слободу и да се о томе и њиховом статусу позитивно изразили у Скупштини Пеко Дапчевић, да његово говор није тачно интерпретиран у делу који се односи на химну, нити је предлагао да Србију[а] узму[е] за своју химну црквену молитву, и да није имао намеру да распирује националну мржњу, да у време када је говорио у Брезни у Хрватској се слободно певало „Лепа наша домовино!” и то у присуству највиших државних функционера и да је то приказивано преко телевизије. Даље истиче да [се] за свој говор не-осећа се кривим и да из свега што се наводи у захтеву за покретањем прекршајног поступка несноси никакву одговорност, а потом предлаже да овај судија на расправу позове његовог пуномоћеника Целић Радисава, адвоката из Краљева. Окривљени Величковић Тихомир у својој изјави истиче да је он у Брезни на прослави одржао здравицу и да у изговореним речима по[д]сетио присутне на време када је он ту службовао и да није са тим никог вређао, те да је његов говор погрешно интерпретиран. 200

Горан Давидовић

Окривљени Драшовић Радиша у својој изјави истиче да је на овој прослави било мноштво народа, да су говорили поједини свештеници, међу којима је говорио и он и да је у свом говору по[д]сетио присутне на дане када је он ту службовао, у дане окупације и да међу присутним нема много добрих и дирљивих људи који су изгинули у рату, а да га није интересовала њихова припадност. Даље наводи да је на овом скупу говорио и владика Костић Василије и да је био револтиран тиме што нема ђака пошто је био обавештен да су их у томе спречили њихови учитељи. Сведок Трнавац Десимир, који је тог дана вршио угоститељске услуге истиче да је делимично слушао говор владике Костић Василија и осталих говорника да је кроз то чуо где се помиње црква, њен значај, просветни радници и омладина, али се конкретно изговорених речи несећа јер није имао времена да слуша пошто је био позван искључиво задужен да опслужује госте. Сведок Филиповић Радош у својој изјави истиче да га говорник уопште није интересовао и да се ни једне изговорене речи преко звучника и микрофона не сећа. Сведок Перишић Живко25 у својој изјави истиче да је родом из околице Брезне и да одласком својој кући у селу приметио масовну припрему око збора за освештавање реновиране цркве у Брезни, па је тако приметио да су истицане плакате и огласи, исти слати преко школа, продаваца, и појединачно уручивано преко поште, ђака, те је и његов отац добио позив, Недељковић Стеван, отац Недељковић Радисава и други истакнути друштвено-политичким радницима и активистима, да су продавци у продавницама купљене намирнице завијали у те плах[к]ате како би исте дошле до сваке куће у село и околним селима, па је као стални дописник радио Чачка био заинтересован за ову прославу и тако се 3.10.1971. године, у 12 сати и нашао на овој прослави. Прво је направио фотографске снимке а потом на крајњем звучнику принео микрофон магнетофона и снимио говоре појединих говорника, Костић др Василија, Величковић Тихомира, Драшовић Радише и других. Приликом почетка снимања пришао му је свештеник из Савинца и ухватио за прса, питао ко је и одакле је и да није из СУП-а, па кад му је свештеник из Прањана рекао да сам овдашњи и да сам стални дописник Радио Чачка те да сам и овог пута дошао да снимим емисију за Радио Чачак исти ме је оставио на миру. Због те гужве, неко му је том приликом узео фото-апарат и када је у тој маси касније угледао у рукама једног од свештеника пришао и исти узео. На овом скупу била је велика маса света и према процени, а што су потврдили и људи који су [п]ослуживали било је присутно између 1500 до 2000 грађана, постављена софра у 3 реда у дужини до по 60 м и три пута се смењивала. Истој прослави били су присутни трубачи из Драгачева, па је тако између говорника увек одсвирана песма „Тамо далеко” и „Ој војводо Синђелићу”, играло коло и у колу избачена парола, коју није снимио већ одмах на лицу места прибележио и која гласи: „Заједно после 30 година, родило се и данас и неће никад престат”, али није запазио које исту изрекао. После појединих говорника настао је велики аплауз од присутних, а да је он за цело време снимања био под неком врстом присмотре и подозрења, што и данас има изве сних последица у односу на њега, родитеље и ближе рођаке. По одласку др. Василија радници милиције који су обезбеђивали јавни ред и мир тражили су му траку да је чувају како му је неко не био отео и саветовали да би било најбоље да напусти што је он и учинио. Што се тиче изговорених речи у говорима окривљени[х] и њихове одбране да су ти говори неправилно интерпретирани, сведок је са магнетофоном у присуству судије репродуковао траку на којој је говор снимљен, па пошто је извршена репродукција говора са траке и извршено упоређивање са текстом говора који је приложен уз захтев за покретање прекршајног поступка, сведок сматра да је то највернији доказ изговорених речи од стране окривљених и да нема потребе да појединачно наводи њихове речи, те да су њихове одбране од наводно Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

201

Живко (Радована) Перишић рођен је 22. маја 1947. у селу Леушићи код Горњег Милановца. Основну школу завршава у родном селу и Прањанима, а потом учитељску у Крагујевцу. У Горњем Милановцу живи од 1969, када је запослен у ОШ „Др Иван Рибар”, где ради од 10. октобра 1969. до 31. августа 1970. као наставник општетехничког образовања. Војску служи од 1. септембра 1970. до 15. јула 1971, након чега наставља рад у просвети али и као дописник локалних медија. Новинарством се бави од 1964, као средњошколац у крагујева чкој Светлости. Члан је удружења новинара Југославије и Србије од 1968. Из просвете је преузет у НИП „Дечје новине” 1. септембра 1977. Диплому о завршеној новинарској школи стекао је 3. јула 1979. на школи Југословенског института за новинарство у Београду. Године 1982. постаје главни и одговорни уредник Радио програма у Горњем Милановцу. Исте године, 8. новембра 1982, на Правном факултету у Крагујевцу одбранио је магистрарски рад на тему „Безбедносна култура у систему заштите”. Прекида радни однос у НИП-у „Дечје новине” 1989. и прелази у Чачански глас. Почетком 2005. прелази у Новинску агенцију „Бета”, као стални извештач из Моравичког округа. (МИАЧ, НИП „Дечје новине”, К–5, персонална досијеа; Живко Перишић, Сачувана огњишта – Леушићи, Горњи Милановац 2014) 25

26 Свештеник Тихомир Величковић осуђен је и пресудом Среског суда у Горњем Милановцу КС бр. 193/56 од 2. јула 1956. на 20 месеци затвора због подизања спомен-плоче, у Храму Св. Димитрија у Брезни, која је била посвећена свим изгинулим у ратовима од 1941. до 1947. У току је процес рехабилитације за овај случај пред Вишим судом у Чачку, 2 Рех. бр. 71/13 (МИАЧ, Општински суд Горњи Милановац, К–26, КС 193/56).

неправилно интерпретираних речи неосноване, јер њихове речи он није интерпретирао већ директно са звучника помоћу магнетофона снимио. Посебно истиче да је после одржаног говора, иако је било аплауза, било и оних који су негодовали, а нарочито међу омладином и интелектуалцима и да су људи говорили да су говорници у својим говорима претерали и да нису требали у говору изговарати речи које су изговорили, а да се о томе дуго препричавало по околним селима. Цењени су наводи окривљених изнети у одбрани, па је по спроведеном поступку њихова одбрана оцењена као неоснована. Ово са разлога што је у току поступка путем изведених доказа саслушањем сведока а нарочито сведока Перишић Живка који је на лицу места помоћу микрофона снимао на магнетофон цео ток говора, а репродукцијом говора са магнетофонске траке недвосмислено је утврђено да су окривљени у својим говорима изговорили речи који[е] су прекуцане на папиру и приложене у захтев[у] за покретање прекршајног поступка, те да су својим говорима и то Костић др. Василије, неистинито приказивао систем школовања, образовање и васпитавање младих, тврдио да су данашњи просветни радници неписмени и недостојни да васпитавају омладину и да од омладине васпитавају силеџије који ће ову земљу рушити и од којих ћемо једног дана бити прегажени, величао цркву и веру као једине васпитаче и одгајиваче младог нараштаја, узимајући ту за пример српске војсковође из давних времена, непомињујући при том примере херојства данашње омладине у току II светског рата и после, затим користећи тренутак предлагао за српску државну химну, црквену молитву, супростављајући је хрватској и словеначкој химни, што је срачунато на изазивање и ширење националне мржње међу народима који живе у СФРЈ као равноправној заједници свих нација, народа и народности; Величковић Тихомир храбрећи српски народ да слободно исповедају своју веру и моле се богу као и оне србе који [ван] наше границе тамо слободно живе, тамо слободно исповедају веру и моле се богу, приказујући тиме да у нашој земљи нема слободе вероисповести и позивајући српски народ да не забораве ништа што је српско, затим Драшовић Радиша храбрећи српски народ да слободно долазе у цркву и слободно доводе своју децу у цркву где ће једино наћи духовни спас, да је позвао присутне да одају захвалност свима онима који су изгинули и не присуствују овом скупу, неводећи при томе рачуна да је у нашој земљи било домаћих издајника који су раме уз раме борили се на страни окупатора и који су убијали све оне који су се на било који начин борили против окупатора, домаћих издајника и за слободу, а да при том није по[д]сетио присутне да је овај крај дао доста бораца и народних хероја у борби против окупатора и домаћих издајника, позивајући србе на слогу као једини спас за њихов опстанак, а не помињујући при том остале нације, народе и народности који живе у Југославији и који сви скупа чине заједницу добровољно удружених народа, те за овакву заједницу какву имамо наш народ, сви скупа без обзира на националност, неко мање неко више, али сви скупа платили смо велику цену, па ради свега тога окривљени су изговореним речима у својим говорима оправдано изазвали нерасположење и узнемиравање грађана, а посебно револт просветних радника, омладине, учесника НОБ-а и жртава фашизма, те су тим учинили прекршај против јавног реда и мира из чл. 2 т. 4 Закона о прекршајима против јавног реда и мира, па се за учињени прекршај, зависно од степена кривице и других околности које су оцењене при изрицању врсте и висине казне кажњавају у свему како је одлучено у диспозитиву овог решења. При изрицању врсте и висине казне цењене су све олакшавајуће и отежавајуће околности, па код Костић др Василија није узета у обзир ни једна олакшавајућа околност, док се код Величковић Тихомира узела као отежавајућа околност што је правоснажним решењем Општинског судије у Лучанима Уп. бр. 1/72 од 19.1.1972. године кажњен са казном затвора у трајању од 30 дана због прекршаја из чл. 2 т. 3 Закона о прекршајима против јавног реда и мира,26 док је код Драшовић Радише узета као олакшавајућа околност чињеница што до сада није 202

Горан Давидовић

кажњаван, па се стекло увеђење [уверење] да ће ове и овако одмерене казне на кажњене поправно утицати и да ће се на тај начин постићи сврха кажњавања. Није прихваћен предлог окривљеног Костић др. Василија да се код овог судије на расправи позове и његов заступник Целић Радисав, адвокат из Краљева јер је овај судија нашао да има довољно доказа о учињеном прекршају. Магнетофонска трака од 9,5 mm на којој су снимљени говори окривљених налази се у списима предмета. Против овог решења има место жалби Републичком већу за прекршаје – Одељењу у Краљеву у року од 8. дана. Судија за прекршаје, Радован Пурић [Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08] Владика жички Василије, упућен на издржавање казне затвора Краљево, 27. јун Данас је позван и упућен на издржавање казне др Василије Костић, владика жички, кога је првобитном пресудом општински судија за прекршаје казнио затвором у трајању од месец дана због иступања у говору на верској свечаности у селу Брезна код Горњег Милановца. По уложеној жалби, Републичко веће за прекршаје потврдило је решење општинског судије, па је владика Василије данас позван и упућен на издржавање казне у затвор СУП-а у Краљеву. В. Б. [Политика, број 21095, година LXIX, Београд, 28. јун 1972, 10] ЕПАРХИЈСКИ УПРАВНИ ОДБОР ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ ЕУО бр. 358–6–1 13. мај 2007. год. у КРАЉЕВУ ПУНОМОЋЈЕ Овлашћујемо Миодрага Алексића адвоката из Чачка, правног заступника ЕУО Епархије жичке, да заступа у поступку ЕУО Епархије жичке по предмету Уп. бр. 3760/71, који је вођен пред Општинским судом у Горњем Милановцу, против бившег Епископа жичког Василија (Костића), којом приликом је осуђен на 30 дана затвора, затим за свештеника Тихомира Величковића, бившег из Мрчајеваца, и свештеника Радише Драшовића, бившег из Луњевице, који су кажњени истим поводом новчаном казном, те да сачини ЗАХТЕВ ЗА ЊИХОВУ РЕХАБИЛИТАЦИЈУ и с тим у вези у име ЕУО Епархије жичке у Краљеву, води тај поступак пред надлежним судом. М.П.27 ПРЕДСЕДНИК ЕПАРХИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА + ЕПИСКОП ЖИЧКИ Хризостом, с.р. [Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08] Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

203

Печат: ЕПАРХИЈСКИ УПРАВНИ ОДБОР ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ – У КРАЉЕВУ. 27

ЕПАРХИЈСКИ УПРАВНИ ОДБОР ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ ЕУО бр. 193–6–1 26. март 2008. год. у КРАЉЕВУ Господину Миодрагу Алексићу, адвокату ЧАЧАК У прилогу Вам достављамо копију писма господина Александра Цветковића из М. Бање, који моли да се покрене питање рехабилитације блажене успомене Епископа жичког Василија Костића, код Окружног суда у Краљеву. Епископ Василије је био осуђен на месец дана затвора седамдесетих година прошлог века, када је било освећење тамошње цркве. Казну је издржао у затвору у Краљеву. И поред тога је био раније прогоњен и раније док је био Епископ у Бањалуци и.т.д. Потребно је да нам предложите шта је потребно од документације за овај поступак. Са особитим поштовањем, 28

М.П.28

Исто.

СЕКРЕТАР ЕУО С. Миленковић, с.р.

[Прилог] ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ ГОСПОДИНУ ХРИЗОСТОМУ КРАЉЕВО МОЛБА ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРЕДЛОГА ЗА СУДСКОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈОМ БЛАЖЕ[НО]ПОЧИВШЕГ ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ – Др ВАСИЛИЈА КОСТИЋА Блаже[но]почивши епископ жички Др. ВАСИЛИЈЕ КОСТИЋ (1908–1976) рођен је у селу Великом Јовановцу код Пирота, у којем још постоји кућа у којој је рођен. Ове године се, дакле, навршава 100 година од његовог рођења. У част и поводом стогодишњице његовог рођења мештани села Велики Јовановац својим добровољним прилозима и донацијама са стране подижу у томе селу велелепни храм „Свети Сава”. Пок. епископ жички Василије је заједно са проф. Др. Драгољубом Јовановићем познатим политичарем и великим страдалником због својих демократских уверења и погледа најпознатији и најзначајнији пироћанац. Прошле године проф. Др. Драгољубу Јовановићу је на једном тргу у Пироту подигнут споменик. Обојица су страдали од комуниста а пок. епископ жички Василије пре тога и од фашиста. Поводом зидања храма „Свети Сава” у родном селу епископа жичког Василија пиротски недељник „Слобода” је о животу, раду и страдањима епископа Василија објавио више опширних чланака и то у бројевима тога листа од 20.10.2007, 1.12.2007, 8.12.2007. и 2.2.2008, чије исечке поседујем, док је епархија жичка 2003. год. издала монографију „Епископ Василије – Бањалучки и Жички”. Пок. епископ жички, а пре тога и Бањалучки страдао је због наше православне вере, како за време рата од фашиста, а тако и после рата од безбожних комуниста. Био је у затворима у Пироту, Београду, Бања Луци и др., осуђиван је, а из 204

Горан Давидовић

Бања Луке је једва извукао живу главу. Да напоменем узгред, да је је у септембру месецу 2005. год. у Чачку одржана трибина о страдању свештенства Српске православне цркве у присуству више црквених великодостојника, познатих књижевника, историчара, публициста и др. О томе је писала „Политика” у своме броју од 12.9.2005. год. О страдању епископа Жичког Василија опширније је наведено у поменутој монографији и чланцима у поменутим бројевима пиротског недељника „Слобода”, а поред тога, наравно, о томе постоји и одговарајућа писмена документација. Република Србија је 2006. год. донела Закон о рехабилитацији који је објављен у Службеном гласнику РС бр. 33/06, којим је регулисана ова правна материја, са напоменом да право на подношење рехабилитације не застарева, као и да је прибављање доказа и сам поступак рехабилитације ослобођен свих такси и трошкова. Ја сам иначе, пореклом из Пирота где сам живео и радио до краја шездесетих година прошлог века када сам од тадашње месне комунистичке власти протеран због морално-политичке неподобности. Потом сам једно време радио на Косову, а пре тридесет година преселио сам се у Матарушку Бању у којој и сада живим. До пензионисања радио сам на железници у Краљеву. Иначе, са Пиротом у којем имам рођаке и пријатеље и којег често посећујем редовно одржавам везе, те сам с тога упознат са приликама и догађајима у њему. Ове године манастир Жича слави осам векова што се поклапа са стогодишњицом рођења пок. епископа жичког Василија. Стога мислим да био било веома пожељно и лепо, те самим тим и богоугодно дело да се томе у част и званично судски рехабилитује пок. епископ жички Василије велики страдалник за нашу православну веру, а у складу са Законом о рехабилитацији. Таква рехабилитација посебно би обрадовала његове земљаке из села Велики Јовановац код Пирота, те и грађане Општине Пирот који се данас њиме поносе. Иначе, у Пироту има предлога да једна улица у овом граду понесе његово име. Напомињем да сам се у фебруару месецу ове године са овим и оваквим предлогом писмено обратио Светом архијерејском синоду СПЦ у Београду, али сам од његовог секретара телефоном поучен и упућен да се таквим предлогом обратим Епархији жичкој, што можете проверити код истог. Зато то овим и чиним. Иначе, у складу са поменутим Законом о рехабилитацији надлежни суд за његову рехабилитацију је Окружни суд у Краљеву на чијем је подручју пок. Василије живео и умро. Био бих Вам веома захвалан када би ме обавестили о исходу ове моје молбе. 20.3.2008.

Са особитим и дубоким поштовањем,

АЛЕКСАНДАР ЦВЕТКОВИЋ, с.р. дипл. економиста у пензији 36201 Матарушка Бања, Ул. Пролетерска 16. [Архива Адвокатуре Алексић Чачак]

Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

205

* СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Број 453/зап. 351 10. април 2008. године у Београду ВАШЕ ПРЕОСВЕШТЕНСТВО Свети архијерејски синод у седници својој, под горњим бројем и датумом донео је ову одлуку: „Усвојити предлог Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Хризостома и у циљу покретања поступка пред државним судом за рехабилитацију блаженопочившег епископа жичког Василија (Костића), доставити му у фотокопији документа из његовог досијеа који се налази у Архиви Светог архијерејског синода.” О предњој одлуци Светог архијерејског синода част нам је известити Ваше Преосвештенство, с молбом ради знања, у вези са Вашим актом бр. 260 од 2. априла 2008. године. Вашег Преосвештенства у Христу брат, Прилог: фотокопија документа Печат: СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ. 29

М.П.29

ЗА ПРЕДСЕДНИКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА Члан Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, с.р.

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ ГОСПОДИНУ ХРИЗОСТОМУ Краљево [Архива Адвокатуре Алексић Чачак] * АДВОКАТУРА АЛЕКСИЋ

ОКРУЖНИ СУД ЧАЧАК

Драгана М. Алексић адвокат Миодраг Ј. Алексић адвокат

ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ – Блажено почившег Епископа жичког Василија (Тихомира Костића), – Покојног Тихомира Величковића свештеника из Мрчајеваца, – Покојног Радише Драшовића, свештеника из Луњевице РАЗЛОЗИ Блажено почивши Епископ жички Василије који је рођен 1907. године у Великом Јовановцу, СО Пирот, са световним именом Тихомира Лазара Костић, упокојени Тихомир Величковић, свештеник из Мрчајеваца и упокојени Радиша 206

Горан Давидовић

Драшовић, свештеник из Луњевице оглашени су одговорним решењем Општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца Уп. бр. 3760/71 без датума, за извршење дела прекршаја против јавног реда и мира из члана 2. тачка 4. тадашњег Закона о прекршајима против јавног реда и мира и кажњени и то: Епископ Василије казном затвора у трајању од 30 дана, свештеник Тихомир Величковић новчаном казном од 500,00 динара а свештеник Радиша Драшовић новчаном казном у износу од 300,00 динара. Општински судија за прекршаје огласио је блажено почившег Владику Василија одговорним због тога што је: „Дана 03.10.1971. године на јавном месту поред цркве и црквене порте где се одржавају сеоски вашари у селу Брезна, за време освештавања реновиране цр кве, пред масом 1.500 до 2.000 окупљених грађана у говору кога је том приликом одржао. – неистинито приказивао систем школовања, образовања и васпитања младих, – тврдио да су данашњи просветни радници неписмени да нису достојни ни блато са ципела да скину онима који су васпитавали велике српске војсковође, да не васпитавају омладину као будуће грађане који ће бранити ову Земљу – већ да васпитавају од омладине силеџије који ће је рушити, те да у колико се не успротивимо оваквом васпитању – бићемо од овакве омладине прегажени пошто изводе и васпитавају они који од њих нису бољи, већ и гори од њих. – предлагао за државну српску химну молитву: Боже драги ти што спасе од пропасти, чуј наше гласе па нам буди спас, моћном руком води и брани српски род, српску цркву и сав српски народ”. Упокојеног свештеника Тихомира Величковића због тога што је: „… истом приликом на истом месту у свом говору подстицао на великосрпство, позивајући српски народ који живи овде у Југославији да не заборави своју веру, као и оне Србе ван наших граница који тамо слободно живе, тамо слободно исповедају веру и слободно се моле богу, апелујући на присутне да не забораве ништа што је српско и речи које је у вези са тим данас изговорио Владика”. Упокојеног свештеника Радишу Драшовића због тога што је: „… истом приликом и на истом месту у свом говору, говорио присутним да се не плаше и да слободно долазе и слободно доводе своју децу у цркву, да је једино црква њихов духовни спас, апеловао на присутне да послушају речи омиљеног Владике и осталих говорника на скупу, што је са жаљењем констатовао да међу присутнима нема и оних који су изгинули за време рата док је он ту службовао и позивао да се тог момента и на њих сете и скупа им одају захвалност, неправећи при томе разлику између оних који су изгинули борећи се на страни окупатора и домаћих издајника, позивајући остале Србе на слогу као једини спас српства непомињујући при томе остале нације, народе и народности који живе у Југославији као равноправној заједници свих оних који живе у њој”. – те да су тиме заједно са осталим говорницима: „… у својим говорима неистинитим приказивањем система школовања, образовања и васпитања младих, тврдњом да су данашњи просветни радници неписмени и недостојни да васпитају омладину и да од омладине васпитавају силеџије који ће ову Земљу рушити и бити од њих једног дана прегажени, затим предлагањем црквене молитве за српску државну химну, поред већ постојеће државне југословенске химне, приказујући Србе ван наше границе као једине који Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

207

слободно живе, слободно исповедају српску веру и слободно се моле Богу, одајући захвалност свим онима који су изгинули у току и после минулог рата, не правећи разлику између оних који су изгинули на страни окупатора и оних који су изгинули у борби против окупатора и домаћих издајника, изазвали нерасположење и узнемиравање грађана, а посебно револт просветних радника, омладине, учесника НОБ-а и жртава”. Према томе, очигледно је већ према самој изреци решења о кажњавању Владике Василија и свештеника да се у конкретном случају ради о кажњавању из идеолошких разлога па подносећи овај захтев у име ЕУО Православне Епархије Жичке Предлажем Да Веће Окружног суда у Чачку, након провере изнетих чињеница и евентуалног прибављања других потребних података донесе решење којим ће усвојити захтев за рехабилитацију блажено почившег Епископа жичког Василија (Костића) и упокојених свештеника Тихомира Величковића из Мрчајеваца и свештеника Радише Драшовића из Луњевице. Прилог: – копија решења Уп. бр. 3760/71 – акт Комисије РИВ-а за верска питања Пов. бр. 07 бр. 08–139/71 од 22.10.1971. У Чачку, дана 28. мај 2008. године

АДВОКАТ Миодраг Ј. Алексић, с.р.

[Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08] * ОКРУЖНОМ СУДУ ЧАЧАК ПРЕДМЕТ: Рехабилитација блаженопочившег епископа жичког ВАСИЛИЈА (Тихомира) КОСТИЋА, по рехабилитационом захтеву примљеном у насловном суду 30.5.2008. По рехабилитационом захтеву за пок. Епископа жичког Василија, који је у име Епархијског Управног одбора Православне Епархије Жичке поднео Миодраг Алексић адв. из Чачка тражи се рехабилитација пок. Епископа жичког Василија само због прекршајно му изречене казне од стране Општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца Уп. бр. 3760/71 на затворску казну од 30 дана. Међутим, листа страдања пок. епископа Василија до тада је много већа и тежа. Наиме одмах по окупацији Епископ Василије је од стране окупатора заточен у манастиру Љубостиња, где је био све до децембра 1942. год. када је ухапшен од Гестапоа и спроведен у манастир Војловицу код Панчева где су Немци затворили и патријарха Гаврила Дожића. Ту је провео све до септембра 1944. год. када је ослобођен. У новембру 1946. год. док је боравио у своме родном селу Велики Јовановац код Пирота епископ Василије је ухапшен од комунистичке власти заједно са оцем Јустином Поповићем са којим је одржавао пријатељске односе и спроведен у пиротски затвор. Одатле је убрзо пребачен у београдски затвор у Ђушиној улици, где је боравио до за сада неутврђеног датума. 208

Горан Давидовић

Епископ Василије 20.5.1947. год. изабран је за епископа бањалучког. Када је одмах по свом избору дошао у своје село Велики Јовановац код Пирота тамошњи чланови Комунистичке партије и СКОЈА приредили су му демонстрације узвикујући разне оптужујуће и погрдне пароле. Као епископ бањалучки у Бања Луци је био стављен у кућни притвор од стране тамошње комунистичке власти. Из Бања Луке је протеран 1950. и 1953. када је једва остао жив док му је 1958. год. онемогућено присуство избору патријарха због судског позива из Бања Луке, итд. Све се ово може утврдити: – На основу података из монографије „Епископ Василије – бањалучки и жички”, у издању Епархије жичке 2003. год. – евентуално из личне документационе заоставштине пок. епископа Василија при Епархији жичкој, – евентуално прибављањем података од стране Историјског архива у Пироту, ул. Српских владара 130 о боравку епископа Василија у пиротском затвору 1946. год. и времену тог боравка. – Затим од одговарајућих архива у Београду о боравку епископа Василија у тамошњим затворима где је доведен из пиротског затвора. – саслушањем сведока Ђорђа (Србислава) Ђорђевића пуковника у пензији из Београда, иначе сина протојереја Србислава Ђорђевића пријатеља пок. епископа Василија, који је о свему овоме објавио чланак у пиротском недељнику „Слобода”, у прилогу. Он може бити саслушан замолним путем а његова адреса се може преко надлежних органа у Београду утврдити. То треба суд да учини у смислу чл. 4 ст. 2 Закона о рехабилитацији. Сходно изложеном, молим да се рехабилитациони поступак спроведе и због ових страдања пок. Епископа Василија и о томе донесе рехабилитационо решење. 10.9.2008. Александар Цветковић, с.р. 36201 МАТАРУШКА Бања Ул. Пролетерска 16 (дипл. економиста у пензији) иначе, иницијатор код Епархије жичке за подношење предлога за рехабилитацију блаженопочившег Епископа жичког Василија, његов земљак и велики поштовалац његовог дела и имена као великог духовника. Прилог – недељник „Слобода”, Пирот, 1. децембар 2007. ЕПИСКОП ВАСИЛИЈЕ НИЈЕ БИО У ЛОГОРУ ДАХАУ У „Слободи” од 20.10.2007. године објављен је натпис под насловом „без цркве нема села”, а поводом стогодишњице рођења епископа др Василија Костића. С обзиром да је у овом напису изнето неколико нетачних података о епископу Василију, молим да објавите следеће: Епископ Василије Костић није био у нацистичком логу Дахау, ни сам нити са Светим Николајем Велимировићем. Наиме, према подацима из монографије „Епископ Василије – бањалучки и жички” у издању Епархије жичке 2003. године, владика Василије се налазио у манастиру Љубостиња 1942. године са епископом жичким Николајем Велимировићем, када су у децембру 1942. године ухапшени од Гестапоа и спроведени у манастир Војловицу код Панчева, где су Немци затворили и патријарха Гаврила Дожића, који је до тада био конфиниран у раковичком манастиру код Београда. У манастиру Војловица остали су затворени све до септембра 1944. године, када су патријарх Гаврило и епископ Николај спроведени у нацистички логор Дахау, а др Василије ослобођен. По ослобођењу епи скоп Василије је био на раду у Управном одбору Патријаршије СПЦ у Београду. Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

209

Потом, због тешких материјалних прилика СПЦ одлази код својих родитеља у с. Велики Јовановац код Пирота, где остаје све до избора за епископа бањалучког 20. маја 1947. године. У новембру 1946. године, док је боравио у с. В. Јовановац, ухапшен је и од југословенских власти заједно са оцем Јустином Поповићем, који је до тада боравио у суковском манастиру, а са којим је Василије одржавао пријатељске односе, јер је отац Јустин био његов професор у сремско-карловачкој богословији. Из пиротског затвора владика Василије је убрзо пребачен у београдски затвор у Ђушиној улици, одакле је ослобођен са оцем Јустином у децембру исте године уочи његове славе Свети Никола, а на интервенцију патријарха Гаврила. Напомињем, по мом сећању, а на основу приче владике Василија, владика Николај и они били су убрзо по окупацији заточени и у манастиру Љубостиња све до одвођења у манастир Војловицу. Други нетачан податак јесте да је владика Василије замонашен у манастиру Моштаница. Наиме, владика је завршио богословију у Сремским Карловцима 1930. године и исте године уписао Богословски факултет у Београду. Замонашен је исте године на првој години студија у манастиру Јошаница код Јагодине, а не у Моштаници. Замонашио га је старешина манастира Јошаница архимандрит Теодосије (Тошић) такође Пироћанац. Владика Василије је сваки школски распуст проводио у овом манастиру са мојим оцем протојерејом пок. Србиславом Ђорђевићем, који је од своје седме године био манастирски ђак под старатељством архимандрита Теодосија. Владика Василије је за време студија у Београду био питомац манастира Јошаница. Кратко напомињем да је владика Василије протеран из Бања Луке 1950. и 1953. године, када је једва остао жив, док му је 1958. године онемогућено присуство избору патријарха због судског позива из Бања Луке. На крају, поздрављам апел аутора написа господина Панића да житељи В. Јовановца саграде цркву, а не манастир, као што је урађено у Пољској Ржани, иако су великојовановачки чланови КПЈ и СКОЈ-а владици Василију, када је дошао у своје село одмах по избору за владику, приредили демонстрације узвикујући разне оптужујуће пароле, али без насиља. Господину Панићу очигледно није познато да је мој отац, као парох трњанске парохије, која обухвата села Трњану, Велики и Мали Јовановац и Пољску Ржану, са угледним домаћинима родног В. Јовановца на челу са Јанаћком – Гаром Петровићем, Станимиром Јовановићем и другима 1940. године започео градњу цркве у овом селу на улазу из правца Трњане. Подигнути су темељни зидови висине од око 80 cm и звонара, који и данас постоје, али који су узурпирани од суседа. Започета је и градња парохијског дома у Трњани преко пута тадашње општине, али су га разрушили бугарски окупатори а материјал однели у с. Крупац за изградњу полицијске станице. У градњи цркве учествовао је и владика Василије. По мом сазнању владика др Василије Костић, после проф. др. Драгољуба Јовановића, спада међу најзначајније Пироћанце свих времена, па општинске власти треба да размисле о његовом месту у историји Пирота. С поштовањем, Ђорђе Ђорђевић, пуковник у пензији, Београд [Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08]

210

Горан Давидовић

* ОКРУЖНИ СУД У ЧАЧКУ ПРИМЉЕНО ДАН 23. НОВ. 2009. год. ОКРУЖНОМ СУДУ ЧАЧАК ПОДНЕСАК СУПРЕДЛАГАЧА АЛЕКСАНДРА ЦВЕТКОВИЋА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ Остајем у свему при својим наводима из поднеска од 10.09.2008. год. Према чл. 2. Закона о рехабилитацији захтев за рехабилитацију може поднети СВАКО ЗАИНТЕРЕСОВАНО ЛИЦЕ, физичко или правно. Ја сам пореклом из Пирота, а пок. Епископ Жички рођен је у једном селу код Пирота. Дакле, он је мој земљак и ја сам као истински верник велики поштовалац његовог имена и дела, човека високог морала и великог поштења, великог духовника и великог хришћанина, великог српског православног страдалника за нашу веру. Он ми је био духовни отац и узор. ЗАТО МОЛИМ ДА МИ СЕ ПРИЗНА СВОЈСТВО СУПРЕДАЛАГАЧА У ПОГЛЕДУ ТРАЖЕЊА ЊЕГОВЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЗА СТРАДАЊА НАВЕДЕНА У МОЈЕМ ПОДНЕСКУ од 10.9.2009. год. а за која није тражена рехабилитација рехабилитационим захтевом Епархије Жичке од 28.5.2008. год. Остајем при предлозима за извођење доказа наведеним у поднеску од 10.9.2008., с тим што сам у међувремну накнадно сазнао: – да је блаженопочивши Епископ Жички Др Василије Костић водио дневник који се састојао од 5 свеске и да је он објављен 2006. год., те предлажем да се читање истог изведе као доказ. О објављивању овог дневника наводи се и у фељтону „Српска црква и тајна Дахау” проф. др. Предрага Илића, који је објављен у 32 наставка у дневном листу „Политика” од 27.7.2006. – 27.8.2006, а податак о објављивању наведеног дневника наводи се у наставку тог фељтона у „Политици” од 24.8.2006. Претпостављам да Жичка Епархија располаже са тим дневником, као и да поседује књигу у којој је он објављен. У њему су описана његова страдања. Исто тако предлажем да се као доказ прочита и књига историчара Вељка Ђурића „Голгота српске цркве 1941–1945.” – Што се тиче кућног притвора Др. Василија Костића у Бања Луци тачно је да се Бања Лука налази у другој држави, а не у Србији, међутим сви захтеви и налази за његово прогањање и шиканирање долазили су из Србије одакле је Др. Василије Костић дошао у Бања Луку, покушавши да се склони од прогона у Србији. СУПРЕДЛАГАЧ РЕХАБИЛИТАЦИОНОГ ЗАХТЕВА 20.11.2009. Александар Цветковић, дипл. економиста у пензији 36.201 Матарушка Бања, Ул. Пролетерска 16 [Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08 – дописи А. Цветковића су куцани латиничном писаћом машином]

Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

211

Рех. 6/08

ОКРУЖНИ СУД У ЧАЧКУ у већу састављеном од председника суда Радисава Петровића као председника већа и судија Милете Масларевића и Милана Ћурчића као чланова већа, са записничарем Весном Кувекаловић, поступајући по захтеву за рехабилитацију сада пок. Епископа жичког Василија (Тихомира Костића), сада пок. Тихомира Величковића, бившег свештеника из Мрчајеваца и сада пок. Радише Драшовића, бившег свештеника из Луњевице, донео је дана 26.11.2009. године: РЕШЕЊЕ УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију сада пок. Епископа жичког Василија (Тихомира Костића), сада пок. Тихомира Величковића, бившег свештеника из Мрчајеваца и сада пок. Радише Драшовића, бившег свештеника из Луњевице и утврђује да је ништавно решење Општинског судије за прекршаје у Г. Милановцу Уп. бр. 3760/71 без датума којом су из политичких и идеолошких разлога кажњени сада пок. Епископ жички Василије (Тихомир Костић) казном затвора у трајању од 30 дана, сада пок. Тихомир Величковић бивши свештеник из Мрчајеваца новчаном казном у износу од 500,00 динара и сада пок. Радиша Драшовић, бивши свештеник из Луњевице новчаном казном од 300,00 динара и поништавају се правне последице осуде ових лица. Образложење Захтев за рехабилитацију подено је Епархијски Управни одбор Православне Епархије Жичке и предложио да се рехабилитују сада пок. Епископ жички Василије (Тихомир Костић), сада пок. Тихомир Величковић, бивши свештеник из Мрчајеваца и сада пок. Радиша Драшовић, бивши свештеник из Луњевице и да се поништи решење Општинског судије за прекршаје у Г. Милановцу Уп. бр. 3760/71 без датума и да се пониште правне последице осуде ових лица. Поступајући по поднетом захтеву Окружни суд је извео све потребне доказе, па је оценом изведених доказа нашао да су испуњени услови за рехабилитацију наведених лица, а захтев основан. Из решења Општинског суда за прекршаје у Г. Милановцу Уп. бр. 3760/71 без датума утврђено је да је сада пок. Епископ жички Василије (Тихомир Ко стић) проглашен одговорним и кажњен казном затвора у трајању од 30 дана због тога што је 03.10.1971. године на јавном месту поред цркве и црквене порте где се одражавају сеоски вашари у селу Брез[н]и за време освештавања реновиране цркве пред масом од 1500 до 2000 окупљених грађана у говору који је том приликом одржао неистинито приказивао систем школовања, образовања и васпитања младих, предлагао за државну српску химну данашњу химну Републике Србије „Боже правде”, а сада пок. Тихомир Величковић проглашен одговорним и кажњен новчаном казном у износу од 500,00 динара због тога што је у свом говору истом приликом на истом месту подстицао на великосрпство позивајући српски народ да не заборави своју веру и апелујући на присутне да не забораве ништа што је српско, а сада пок. Радиша Драшовић што је истом приликом на истом месту у свом говору говорио да је једино црква духовни спас Срба и апеловао на пристуне да послушају речи омиљеног владике и осталих говорника на скупу. Оценом изведених доказа са сигурношћу је утврђено да су сада пок. Епископ жички Василије (Тихомир Костић), сада пок. Тихомир Величковић, бивши свештеник из Мрчајеваца и сада пок. Радиша Драшовић, бивши свештеник из Луњевице наведеним решењем Општинског судије за прекршаје Г. Милановца Уп. бр. 212

Горан Давидовић

3760/71 без датума проглашени одговорним и кажњени из чисто политичких и идеолошких разлога а да никакав прекршај нити било какво кривично или друго кажњиво дело нису учинили а што је утврђено из самог решења Општинског судије за прекршаје у Г. Милановцу Уп. бр. 3760/71 без датума. Наиме, у поступцима и говорима лица која су наведеним решењем оглашени одговорним и кажњени нема никаквих елемената било каквог прекршаја нити другог кажњивог дела па овај суд налази да су наведеним решењем Општинског судије за прекршаје у Г. Милановцу из политичких и идеолошких разлога проглашени одговорним и кажњени па налази да су испуњени услови за њихову рехабилитацију, а захтев основан па је тако и одлучено у изреци овог решења. Са изнетих разлога, а у смислу одредбе чл. 1, 4. и 5. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС”, бр. 33/06), одлучено као у изреци овог решења. Записничар Весна Кувекаловић, с.р.

Председник суда – већа Радослав Петровић, с.р.

[Архива Вишег суда у Чачку, Рех. 6/08]

Рехабилитација др Василија (Костића), епископа жичког и бањалучког

213

Goran Davidović Summary Rehabilitation of Dr Vasilije (Kostić), Bishop of Žiča and Banja Luka In the new social-political reality after 1945, the Serbian Orthodox Church was not one of the pillars of the state any more, but “the target and catch” and under “the watchful eye” of security forces because of the so-called “hostile activity” and “abuse of religion for political purposes”. Any stimulation of believers to show disloyalty to the “people’s” authorities and negative political activity against socialist reality were punished. Speeches of bishops and priests of the Serbian Orthodox Church were particularly analysed and if they contained any indication of “hostile activity”, the competent authorities and numerous social-political organizations would react and punish the “abuse of religion for political purposes”. The persecution of Bishop Vasilije (Kostić) of blessed memory, Bishop of Banja Luka and Žiča, because of the “abuse of religion“ and stimulation to the idea of a Greater Serbia was especially characteristic. After the Rehabilitation Act had been passed in the Republic of Serbia (2006), the Eparchy of Žiča submitted a request for rehabilitation of Bishop Vasilije and priests Tihomir Veličković and Radiša Drašević to the District Court in Čačak on 28 May 2008. The request for rehabilititation was adopted by the decree of the District Court in Čačak Reh. 6/08 of 26 November 2009, whereby the judgment of the municipal magistrate in Gornji Milanovac no. 3760/71, by which Bishop Vasilije and priests Veličković and Drašević had been punished for political and ideological reasons, was declared null and void.

214

Горан Давидовић

Милена Милчева

старији сарадник Централни државни архив, Софија, Бугарска

Централни државни архив Историја, архивске збирке, сведочанства о бугарско-српским односима

Апстракт: У овом раду приказан је развој архивистике и архивских установа у Бугарској од стицања државности 1878. године до данас, са нарочитим освртом на другу половину XX века. Након формирања специјалне комисије 1951. године, задужене за дефинисање одговарајућег архивског законодавства, Народна скупштина и Министарски савет су 1951. и 1952. године донели указе и правилник којима су постављени темељи централизованог архивирања и успостављена мрежа централних и окружних државних архива. У тексту су описани развој, врсте архивске грађе и архивски фондови Централног државног историјског архива и Централног државног архива Народне Републике Бугарске од 1952. до 1992. године, Централног државног техничког архива од 1974. до 1992. године и Централног државног архива од 1993. године до данас. Посебан акцент стављен је на архивске фондове у Централном државном архиву који се односе на бугарско - српске и бугарско - југословенске односе. Кључне речи: архив, документ, институционални и лични фондови, научно-стручни апарат, обрада, чување, коришћење, комплетирање, указ, постављење, закон. Идеја о очувању и архивирању документарног наслеђа Бугарске била је рођена још током епохе препорода. У том периоду започиње издавање и преписивање старих рукописа и докумената. Појављују се и прве приватне збирке. Бугарско друштво током препорода обраћа пажњу и на архивирање документације општина, еснафа, цркава, школа и читалишта. После ослобођења (1878) и успостављања бугарске државности, новоосновано Министарство народне просвете (МНП) преузима одговорност за прикупљање и чување документарних старина. У главном граду Софији, за основно архивско средиште одређена је Народна библиотека, која почиње да прикупља сачувана документа различитих културно-просветних, трговинских, револуционарних и других друштвених организација и личности из периода препорода. Значајне архив ске збирке формирају се и у пловдивској Народној библиотеци, Народном музеју у Софији, при Светом синоду Бугарске православне цркве (БПЦ) и др. Обраћа се пажња и на документе државне администрације, чији се обим повећава током времена, због чега се јавља проблем трајног чувања докумената од историјске важности. Тим проблемом се бави Архивско одељење Народне библиотеке у Софији, које је основано 1924. године. После Другог светског рата, Бугарска комунистичка партија (БКП) формира Партијски архив (1946), који проналази и чува документе везане за партијске

Зграда Централног државног архива, Московска улица бр. 5, Софија

активности. Архивска седишта оформљена при Народној библиотеци, Бугарској академији наука (БАН) и Архиву града Софије, при општини главног града, почињу да шире свој опсег, обраћајући пажњу и на документацију ликвидираних политичких, културних, друштвених и привредних установа и значајних личности везаних за бивши режим. Будући да је прикупљена велика количина докумената, осећа се неопходност компетентног архивског законодавства. Током 1951. године за тај задатак је задужена специјална комисија коју чине бугарски стручњаци из области историје, права, библиотекарства, литературе, руководиоци културних институција и администратори. На чело комисије је постављен историчар проф. Димитар Косев, а консултант пројекта је Н. Р. Прокопенко, кога је Влада Совјетског Савеза послала на молбу ЦК БКП. Као резултат обављених консултација и припремљеног мишљења, 10. октобра 1951. Народна скупштина издаје Указ бр. 515 о оснивању Државног архивског фонда Народне републике Бугарске (НРБ). Тим указом су постављене основе централизованог и од стране државе организованог архивирања, а функције и профили државних архива уређују се касније Указом бр. 344 Министарског савета, објављеним 18. априла 1952. године и уз који је приложен Правилник за архивско управљање и планирање радних места у архиву. Тако основан Државни архивски фонд (ДАФ) садржи документарну грађу од политичког, научног и практичног значаја. Орган руковођења ДАФ-а је Архивска управа при Министарству унутрашњих послова (МВР). Прекинут је уситњени метод чувања документарног наслеђа. Заснива се мрежа централних и окружних државних архива. Одређују се и рокови за чување канцеларијских докумената, после чијег истека историјски вредна грађа треба да буде предата у државни архив. Тако упостављен архивски систем предвиђа постојање два централна архива, што је, 1952. године, резултирало оснивањем Централног државног историјског архива (ЦДИА) и Централног државног архива НРБ (ЦДА НРБ), а за датум разграничења њихових фондова одређен је 9. септембар 1944. године. Упркос тежњи за централизацијом, изван опсега ЦДИА остају многе претходно засноване архивске збирке. Указ бр. 515 задржава право БАН-а да чува своје архивске фондове и фондове чланова Академије. Централни партијски архив (ЦПА) при ЦК БКП такође чува своју самосталност. Народна библиотека у Софији одбија да преда своје архивске збирке. Свети Синод БПЦ покушава да издвоји самостални Црквени архивски фонд. Из архивског система искључују се и документа Министарства војске, због њихове специфичности. Уредбом Мини старског савета од 6. октобра 1952. документа Бугарске народне армије остају на чувању у Генералштабу, а током 1955. прелазе у за ту сврху основани Централни војни архив (ЦВА) у Великом Трнову. МВР оснива свој архив, а променом Указа бр. 515 током 1956. спољнополитичка документација прелази у надлежност Министарства спољних послова (МВнР). Аудиовизуелни документи такође не прелазе у централизоване државне архиве: кино-фото-фоно документи постају предмет архивирања у Бугарској националној телевизији (БНТ), Бугарском националном радију (БНР), Националној филмотеци, Националној фотографској агенцији и др. Касније, током 1974. основан је и Централни државни технички архив (ЦДТА), у који долази на чување научно-техничка документација из нау чноистраживачких, конструкторских и пројектантских организација. До 1989. године бугарски архивски систем више пута мења своје име и службену припадност и јурисдикцију. Током 1961. прелази из система МВР-а у Министарство просвете и културе, а следећих година редом у Комитет за уметност и културу, Министарство информисања и саобраћаја и Министарски савет НРБ-а. Од 1976. Архивска управа постаје Главна управа архива (ГУА). Промене у надлежностима, као и тражење новог и ка друштву отвореног облика државних архива, доводе до промена и у архивском законодавству. Током 1974. године донет је Закон о ДАФ-у, после кога је следио Правилник о његовој 216

Милена Милчева

примени (са неколико измена и допуна током следеће деценије). Његов садржај је био одређен на демократски начин. Документа привредног, научног, културног, политичког, религиозног и другог карактера, власништво појединих бугарских грађана и друштвених организација могу да буду предавана у државне архиве, али то није обавезано. Опсег употпуњавања се шири и проналажењем и прикупљањем копија докумената о Бугарској и њеној историји, који се налазе у страним архивима. Архивско законодавство из седамдесетих и осамдесетих година 20. века одступа од идеје о потпуној централизацији и концентрацији архивских фондова у систем државних архива. Органи управљања ДАФ-а су, осим Главне управе архива (ГУА), ЦДИА, ЦДА НРБ, ЦДТА и окружних државних архива (ОДА), и Рукописно-документациони сектор при Народној библиотеци „Свети Кирило и Методије” у Софији (НБКМ), службени архиви „са сталним садржајем докумената” при МВР-у, МВнР-у, Министарству народне одбране (ВНО), Научни архив БАН-а, Главна управа „Геодезија и картографија” и Бугарска национална филмотека. Меморијални музеји такође имају право да чувају грађу о својим покровитељима, а остали окружни и градски историјски музеји задржавају одређена документа која нису део целокупног архивског фонда. Од централних државних архива одвајају се историјске епохе и важне гране друштвеног живота, но упркос томе њихова мисија у целини остаје – они чувају документарно богатство треће бугарске државе (1878–1946): документа врховне државне власти, централног органа управе, судства и прокуратуре, финансијских, привредних, просветних, културних и друштвених институција и организација од националног значаја, као и документацију важних личности које су оставиле трајан траг у новој и најновијој бугарској историји. Централни државни историјски архив (ЦДИА) (1952–1992) Од свог оснивања 1952. године ЦДИА испуњава следеће основне задатаке: комплетира, чува, обрађује и уступа на коришћење докумената, настала радом: „а) централних органа државне власти до пада Бугарске под турско ропство; б) централних органа државне власти Отоманске империје, која се односе на Бугарску током читавог периода турског ропства до ослободилачког рата 1877–1878; в) национално револуционарних, културно-просветних, привредних и друштвених организација, а такође и угледних радника током читавог периода национално-ослободилачке борбе; г) виших органа буржоаско-монархистичког режима, такође и њихових дипломатских представништава и агенција у иностранству; д) централних органа војне управе, војних једница, војних школа, армијских институција и предузећа и војно-поморске флоте; е) централних државних, концесионих, приватних, кооперацијских и техничких институција, организација и предузећа (индустријских, транспортних, грађевинских, финансијских, кредитних, осигуравајућих, трговинских, медицинских и др.), која су постојала у земљи, а такође и њихових канцеларија, представништава и агенција у иностранству; ж) централних политичких, професионалних, кооперацијских и других друштвених организација, предузећа и институција; з) научних, образовних, културних, просветних, добротворних друштава, установа, организација и предузећа (академије, универзитети, школе, музеји, библиотеке, позоришта, студији, а такође прихватилишта за старе, сиротишта и др.); и) представника науке, технике, литературе и уметно сти; к) чланова краљевских породица и њима блиских лица, регентства, представника фашизма, реакције и контрареволуције, политичких и друштвених радника и појединих лица у вези са њиховом активношћу у оквиру система државне управе; л) централних органа духовне управе и других установа религијског карактера Централни државни архив

217

Албум „Слике старе и нове Софије“, поклон Oпштинске управе Града Софије кнезу Фердинанду поводом двадесетогодишњице његовог ступања на престо (1907. г.), албум познат као „Стара Софија“. ЦДА, фонд 3К, опис 7, а.е. 328

Царски дворац, западни улаз (данас – Национална уметничка галерија и Институт етнологије и фолклористике са етнографским музејом – БАН). ЦДА, фонд 3К, опис 7, а.е. 328

218

Милена Милчева

Народна скупштина и споменик цару Александру ІІ („Цар Ослободилац”) у Софији. ЦДА, фонд 3К, опис 7, а.е. 328

Споменик цару Александру ІІ („Цар Ослободилац”). ЦДА, фонд 3К, опис 7, а.е. 328

Устав Бугарске царевине из 1911. г. („Сребрни устав”). ЦДА, фонд 173К, опис 6, а.е. 3118

Правилник Централног историјског архива (ЦИА), 15. јули 1952. 1

свих вероисповести (цркве, манастири, џамије, синагоге, католичке цркве и др.) током читавог периода њиховог постојања до одвајања цркве од државе”.1 Током 1958. оснива се и Заштитни фонд микрофилмованих копија највреднијих и најчешће коришћених архивских докумената, да би се обезбедиле додатне гаранције за очување документарног богатства прикупљеног у архивима. Први записи заведени у ЦДИА су фондови Савеза македонско-једренских добровољачких друштава и Бугарског народног поморског споразума. Примљени су и документи посебних архивских фондова Монархијског института, Народне скупштине, Обласне скупштине Источне Румелије, Министарског савета, појединих министарстава, дирекција, бугарских дипломатских представништава у иностранству, Бугарске народне банке (БНБ), Врховне привредне коморе, Врховне ревизорске агенције, индустријских предузећа, трговинских, акционарских и осигуравајућих друштава, Бугарске егзархије, Народног позоришта, политичких партија, професионалних, културних, добротворних и грађанских организација. Међу најзначајнијим личним архивским фондовима, који су смештени у ЦДИА, налазе се фондови Пеја К. Јаворова, др Константина Стоилова, проф. Александра Балабанова, Андреја Лјапчева, др Васила Радославова, Александра Стамболијског, пловдивске породице Ђумушгердан, Гешових и других. Архивски документи су први пут били изложени на документарној изложби 1954. године у циљу популаризације чувања документарног блага, а 1957. године је штампано прво упутство за рад у архивским фондовима ЦДИА. ЦДИА постаје и национални депо за микрофилмоване копије докумената о бугарској историји из иностраних архива. Од краја седамдесетих година 20. века у његовом оквиру формиран је јединствен одсек специјализован за претрагу, обраду и коришћење државних архива. Попуњавање домаће базе извора копијама докумената о бугарској историји похрањених у иностранству, започиње још почетком шездесетих година. Прикупљени су важни документи из средњег века, епохе османске власти и препорода нађени ван граница, као и документи о међународним и билатералним односима Бугарске. На основу закључених архивских споразума проучени су архиви СССР-а (Русије), Италије и Аустрије, пронађено је и мноштво докумената о бугарској историји у архивима у Великој Британији, 220

Милена Милчева

Немачкој, Француској, САД, Шведској, Ватикану, Турској, Грчкој, Шпанији, Белгији, Холандији, Финској, Швајцарској, Малти, Канади и др.

Бугарско-српска телеграфскопоштанска конвенција, 2. април 1904. г. ЦДА, фонд 284К, опис 2, а.е. 202

Централни државни архив Народне републике Бугарске (ЦДА НРБ) (1952–1992) Задаци које ЦДА НРБ реализује после свог оснивања везани су за употпуњавање службених и личних фондова од националног значаја из епохе социјализма у Бугарској (почевши од 9. септембра 1944), њихово чување и уступање за научну и друштвену употребу. То су документи настали радом: „а) виших органа државне власти и управљања, виших судских установа и прокуратура, а такође и установа НРБ, које се налазе у иностранству; б) централних органа војне управе, војних јединица, војних школа, војно-поморске флоте и војно-ваздушне флоте, установа и предузећа у систему Министарстава народне одбране и унутрашњих послова; в) Централног савета Општег радничког професионалног савеза (ОРПС) и централних руководстава професионалних савеза; г) научних, образовних, културних и техничких установа, организација и предузећа (академије, универзитети, институти, школске установе, музеји, библиотеке, позоришта, студији и слично), а такође и издавачких кућа и редакција централних органа штампе; д) централних државних, друштвених и кооперацијских установа, организација и предузећа; е) државних и друштвених радника, људи из науке и технике, литературе и уметности, угледних представника социјалистичког рада”.2 Виши органи државне власти чувају своје документе десет година и после тога их по закону предају у ЦДА НРБ. То објективно своди опсег могућих извора за комплетирање на ликвидиране институције које су поседовале своје архив ске фондове. Таква су и прва четири архивска фонда обрађена током 1952. године: Регентство, Министарство информација и уметности, Општи савез бугарске индустрије (ОСБИ) и Рударско акционарско друштво „Будућност”. Но и после 1954. године, када истиче одређени законски рок, ако се рачуна од 1944. године, активне централне установе и ресори тешко се одвајају од своје документације – Централни државни архив

221

Правилник Централног државног архива НРБ, 15. јули 1952. 2

због оперативне неопходности или због повишених критеријума поверљивости, а Народно позориште, Народна опера, Народна библиотека и др. овлашћени су да оснују сопствене архиве. Озбиљно изостаје комплетирање и у области личних фондова. Нови документи у ЦДА НРБ долазе углавном као допуне уз већ регистроване архивске фондове, због тога у том архиву нараста број архивских јединица, а не број архивских фондова. Једна од делатности ЦДА НРБ јесте законски уређена контрола над животним циклусом докумената у државним установама од њиховог оснивања до њиховог уништавања или предавања на трајно складиштење у државне архиве. Архив је окренут ка садашњости и будућности на предархивском плану – правилно обликовање и вођење деловодне и архивске делатности на нивоу институција. Саветовања, консултације и разговори са руководиоцима и службеницима по свим питањима везаним за научно-техничку обраду, чување и коришћење докумената у установама, као и практична помоћ у систематизацији и опису докумената јесу облици и механизми који се користе за обављање делатности. Током друге половине седамдесетих година 20. века ЦДА НРБ уводи Јединствени државни систем за деловодство (ЕДСД) у циљу унификације и стандардизовања састављања докумената, промета и архивске праксе у свим гранама народне привреде и социјалне управе. По изласку из система МВР-а (1961), ЦДА НРБ се плански обликује као јавна културна институција, пропагира коришћење, проучава правце истраживања научних и музејских стручњака, популаризује своје архивске фондове путем десетина изложби, саопштења, прегледа, чланака и документарних публикација на страницама дневне штампе, у историјским часописима а највише у специјализованој архивистичкој периодици коју издаје ГУА при МС. То су часописи Архивен преглед (АПр) и Известия на државните архиви (ИДА). Током 1975. године излази из штампе и упутство за фондове ЦДА НРБ – „Пътеводител по фондовете на ЦДА НРБ”. Централни државни технички архив (ЦДТА) (1974–1992) Развој индустријализације, примењене науке и технологије није пратио по обиму значајну научно-техничку, пројектну и конструкторску документацију, која првобитно остаје изван пажње државних архива. Тај проблем је решен осни вањем ЦДТА 2. јануара 1974. по налогу министра информација и саобраћаја. ЦДТА је такође основан по совјетском моделу са основним задатком комплетирања, обраде, чувања и коришћења драгоцених техничких докумената. Његов опсег се простире преко савремене јавне и поверљиве документације научно-истраживачких института, пројектантских, конструкторских и технолошких организација, које обављају комплексну разраду проблема теоријског, експерименталног и практичног карактера у области технике, грађевинарства и привредне производње националних размера. ЦДТА такође има активну позицију на предархивском плану – припрема методолошка упутства, сарађује у разради номенклатуре, раду и саставу експертских комисија у установама, саветује у различитим процесима и кроз периодичне провере контролише администрирање и касније чување докумената архивираних у установама. Током 1978. године донет је нов правилник ЦДТА, који уређује и комплетирање личних фондова угледних радника у области науке и технике. ЦДТА чува фондове архитеката, инжењера, рационализатора и изумитеља, као, на пример, арх. Ивана Васиљова, арх. Георги Овчарова, акад. Стефана Христова, проф. Христа Попова и др. У ЦДТА се могу наћи пројекти објеката, производа, машина, инсталација, научно-истраживачке разраде од националног и локалног значаја, цртежи, карте, 222

Милена Милчева

Устав Кнежевине Бугарске1879. г. (Трновски устав). ЦДА, фонд 173К, опис 6, а.е. 3116 Централни државни архив

223

планови. Коришћење архивских фондова је ограничено, будући да део докумената припада тржишно оријентисаним огранизацијама, које штите своје интересе па је њихово коришћење могуће само уз изричито одобрење. Друга ограничења произлазе из постојања ауторског права. После 1989. године, са развојем процеса реституције и приватизације започиње интензивно добијање информација о оцењивању и процењивању предузећа, издавање докумената о власништву грађана отуђеном приликом изградње брана, путева, друштвених зграда, завода, измене водених токова и др. и тако ЦДТА стиче све већу друштвену популарност. Централни државни архив (ЦДА) (1993– ) Друштвено-политичке реалности у Бугарској током деведесетих година 20. века, саображавање нормама демократских друштава и процеси раздржављења и успостављања приватног власништва предодређују структурну трансформацију у систему државних архива. Усвајањем Уредбе бр. 268 МС 30. децембра 1992 – 27 постојећих окружних дирекција Државног архива прелази са општинских савета у директну надлежност ГУА МС, а три централна архива у Софији – ЦДИА, ЦДА НРБ и ЦДТА, заједно са Центром за микрофилмовање, рестаурацију, конзервацију, аутоматизацију и обраду микрофилмова и Научноистраживачком лабораторијом за архивистику и документацију обједињени су у јединствен Централни државни архив, чија је основна делатност проналажење, регистровање, преузимање, научно-техничка обрада, чување и уступање на коришћење архивских докумената од националног значаја почевши од оснивања Бугарске (1878) до данас. Новооснован јединствени архив уклања вештачку поделу архивских фондова, али је због честог цитирања архивских извора у историографским делима сачувана постојећа нумерација. Да би се избегло дуплирање, уз бројеве је уведена допунска словна идентификација: за архивске фондове ЦДИА – индекс „К”, за ЦДТА – индекс „А”, за касније примљене (1993) архивске фондове ЦПА при ЦК БКП – индекс „Б”, а за фондове ЦДА НРБ не додаје се словна идентификација. После обједињавања, архиви добијају нову зграду, у којој су обједињени „под једним кровом”. ЦДА се и данас налази у центру Софије, у улици Московска бр. 5. У периоду 1999–2001. године, после отпочињања процеса приватизације, у централним и локалним државним архивима у структуре ГУА при МС предати су и фото-документи Друштва „Бугарска фотографија”, које је до тог тренутка вршило функцију Државног фото-архива. Друштво је чувало снимке који одражавају све друштвене, политичке и привредне догађаје из епохе Народне Републике Бугарске (1947–1989). Током 2000. године, као последица свеобухватне реформе државне администрације, ЦДА мења своју структуру и стиче статус дирекције ГУА при МС. Исте године је донет Правилник о раду ГУА при МС, који практично не мења функције архива. Крајем 20. века престаје комплетирање институционалних „старих архива” из периода до Другог светског рата (1939–1945). Пажња је усмерена на завршавање њихове научно-техничке обраде и усавршавање већ изграђеног научно-приручног апарата уз архивске фондове. Финансијска стагнација током деведесетих година 20. века веома ограничава могућности за издавање и копирање страних докумената о бугарској историји. До попуњавања расположивих фондова долази пре свега путем савремене институционалне документације. Приватизација и ликвидирање низа управљачких структура и државних предузећа смањују државни сектор и постепено ограничавају опсег обавезних извора за комплетирање. Појављују се, међутим, и нови предмети за чување. Успостављен је вишепартијски систем, образују се нове грађанске и приватне организације и удружења 224

Милена Милчева

Трговински уговор између Кнежевине Бугарске и Краљевине Србије, 1897. г. ЦДА, ф. 284К, п. 2, а.е. 200 Централни државни архив

225

која функционишу у јавном невладином простору, а уступање њихове документације архивима питање је искључиво њихове слободно изражене воље. Приоритет је и даље документација основних фондова архива који више нису активни, а за чије комплетирање већ постоје разрађена пракса и механизми, нормативно и методолошки добро уређени. У недостатку правне регулације, судбина документације приватизованих и ликвидираних предузећа и друштава је обавезивала ЦДА да се сопственим снагама бави решавањем сваког конкретног случаја. Међутим, ЦДА је често принуђен да бележи само установљене недостатке. Повећава се број и личних архивских фондова, од којих велики део доспева путем поклона. Комплетирају се лични фондови бугарских политичких емиграната који су одавно напустили домовину. Из Париза је пренет лични фонд Евгенија Хр. Силјанова, из Стокхолма – фонд Николаја П. Николаева, из САД – део фонда бугарског цара Фердинанда І (1887–1918), који је данас нераздвојни део фонда Монархијског института. Стратешко усмерење у општој политици бугарских државних архива у области коришћења јесте потпуна отвореност за потребе друштва, уз поштовање новодонетих закона за заштиту личних података и класификовање информација. Убрзана је процедура за скидање забране са поверљивих архивских докумената после истека тридесетогодишњег рока од датума њиховог настанка. Престаје режим одобрења МВнР-а за уступање архивске документације спољнополитичког и дипломатског карактера чуване у ЦДА (фонд бр. 176К). Током 2010. године МВР предаје у ЦДА и своје документе настале пре 9. септембра 1944, као и документе заседања Народног суда 1944–1945. године. Усвајањем реституционих закона крајем деведесетих година 20. века основни задатак ЦДА постаје уступање архивских докумената који доказују право власништва и враћање пољопривредног земљишта, великог градског власништа, национализованих шума, одштете избеглицама, политички репресираним лицима и др. Значајно достигнуће ЦДА је обнављање и актуализација научно-приручног апарата уз архивске фондове, који нуди нове могућности бржег и ефикаснијег коришћења од стране корисника архивске информације. Расте база података „инвентарних описа”. Публиковани су актуелни водичи кроз грађу бившег ЦПА, фондове институција до 1944. године, дела архивских фондова приватног порекла који су доступни и у електронској форми. Током 2012. године уведен је у употребу Информациони систем државних архива (ИСДА). У питању је систем за управљање процесима и подацима везаним са пријем, научно-техничку обраду и коришћење архивских докумената, њихове описе (архивски приручници) и дигиталне копије. Јавни приступ је обезбеђен путем веб-примене преко интернета са функцијама претраживања и приказивања података са архивским описом и дигиталним копијама архивских докумената који се чувају у систему бугарских државних архива. ИСДА мења старији Архивски информативни систем архива (АИСА), базиран на DOS верзији програмског пакета Micro CDS/ISIS ver.3.06(c) Unesco1993. Сва архивска упутства, укључена у базу ИСДА, компатибилна су са међународним стандардом архивских описа General International Standart Archival Description/ ISAD(G). У складу са ISAD(G) и утврђеном методологијом и праксом у бугарским државним архивима, ИСДА у својој структури има четири хијерархијска нивоа: фонд, инвентарски опис, архивска јединица и документ, са неопходном везом међу подацима посебних нивоа. Архивски описи на нивоу документа садрже и метаподатке о дигиталним објектима. Систем још увек не обухвата процесе управљања чувањем, физичким складиштењем, кретањем и коришћењем архивских докумената. Разрада тражених функција је предвиђена као каснија етапа у развоју ИСДА, којом ће бити затворен цео циклус управљања архивским процесима. Предстоји активирање још једног информативног система – Национални електронски регистар архива (НЕРА), као последица наредбе о условима и начину 226

Милена Милчева

вођења регистра Националног архивског фонда (НАФ) донете 2009. године. Циљ НЕРА је централизовање информација о драгоценим документима у Бугарској и изван ње, помагање њиховог очувања и обезбеђивања и ширење могућности за њихово коришћење. У регистар треба да буду уведени подаци о саставу и садржају архивских докумената у власништву правних и физичких лица, изгледу, месту њиховог чувања, приступу и њиховом сопственику. Године 2007. донет је и данас важећи Закон о Националном архивском фонду (ЗНАФ), који ЦДА одређује као дирекцију Државне агенције „Архиви” (ДАА) – наследника ГУА при МС. Према правилнику о организацији ДАА дирекција ЦДА „остварује налажење, комплетирање, регистровање, обраду, извештавање, чување, обезбеђивање и уступање на коришћење и публиковање докумената централних структура државних органа и других државних институција и друштвених организација, као и документарног наслеђа важних личности од националног значаја и докумената за историју Бугарске, чуваних у иностраним архивима и другим институцијама”.3 ЦДА развија опсежну активност на популаризацији – израђује се мноштво документарних зборника, документарних изложби, документарних филмова, публикују се информативни чланци у периодици, организују предавања на радију и др., са циљем да се прошлост земље представи објективно, непристрасно и без политичких оцена. Више документарних зборника излази у оквиру специјализоване колекције „Архиви говоре” (том 1–66), коју издаје ДАА. Они путем сачуваних докумената откривају институционални развој бугарске државности, важне историјске процесе, догађаје и личности, као што су: Руско-турски ослободилачки рат (1877–1878), Бугарска народна банка, Врховна ревизорска агенција, Гоце Делчев, Михаил Герџиков, Кимон Георгијев, македонско питање током прве половине 20. века, дубровачки и немачки извори за бугарску историју и др. У згради у Московској улици отворена је изложбена сала „Архиви”, која је постала стални центар за представљање широј публици архивског блага које се чува у бугарским архивима. *** Тешко је укратко описати документарно богатство које се чува у ЦДА, као и врсте докумената – закони, укази, постављења, распоређења, правилници, наредбе, инструкције, циркуларна писма, излагања, заповести, протоколи, извештаји, буџети, планови, договори, писма, рукописи, фотографије, карте, цртежи, скице, печати, штамбиљи, плакати, афише, штампани материјали, дела уметничке и примењене уметности и др. Ова грађа тематски покрива и описује све области државног и друштвено-политичког, привредног и културног живота у Бугарској од ослобођења до данас. ЦДА чува, обрађује и уступа на коришћење архивске фондове високих државних институција законодавне, извршне, судске и црквене власти у Бугарској и њима потчињених структура. Међу најбогатијим архивским фондовима су они Монархијског института, Народне скупштине, Државног савета (1881–1883) и Министарског савета. Они откривају историју самих институција, целокупно законодавно и административно устројство и партијско-политички живот Треће бугарске државе и најважније догађаје модерне бугарске историје: активност оснивачке скупштине и прихватање Трновског устава (1879), избор и управљање бугарских владара кнеза Александра I (1879–1886), кнеза (цара) Фердинанда I (1887–1918) и цара Бориса III (1918–1943); законодавну и радну активност редовних и ванредних сесија великих и редовних народних скупштина, уједињење Кнежевине Бугарске и Исто чне Румелије (1885), проглашење независности (1908), балканске ратове (1912– 1913), учешће Бугарске у Првом (1914–1918) и Другом светском рату (1939–1945). Централни државни архив

227

Правилник о раду Државне агенције „Архиви” (ДАА), 11. мај 2012. 3

Фонд Министарства унутрашњеих послова и народног здравља (МВРНЗ) пружа богате информације о унутрашњој политици, надзору над штампом и говором, над грађанским правима и слободама, над политичким партијама и друштвеним удружењима, о административно-територијалној управи и здравственој политици бугарске државе. О систематизацији бугарског права, правног надзора, о устројству судске власти, систему судских процедура и казненим заводима бугарске државе налазимо сведочанства у архивским фондовима Министарства правосуђа, Врховног касациониог суда и Вишег административног суда – који су последња инстанца у административним, грађанским и кривичним делима, у жалбама на ниже судове или протесте прокуратуре на одлуке и пресуде апелационих судова, као и у фонду Вишег адвокатског савета, у директној вези са одговарајућим документима законодавних и извршних институција. Архивски фондови Министарства спољних послова и вера (МВРИ) и његових 47 дипломатских представништава – посланстава, генералних и почасних конзулата и трговинских агенција – ван граница и договори, споразуми, конвенције, рапорти, извештаји и др. који се тамо чувају, откривају правце бугарске спољне политике, билатералне и међународне политичке, трговинске и културне односе Кнежевине (Царства) Бугарске на фону балканске и општеевропске политике. Дипломатска, трговинска и војна кореспонденција прати активност бугарског дипломатског састава ван граница и страног дипломатског корпуса у Бугарској, као и институционалну изградњу самог министарства. Заведена као посебан архивски фонд, Дирекција за вероисповести припада структури МВРИ, пружа податке о организацији религиозног живота у Бугарској – о православљу, исламу, јудаизму, католичанству, протестантизму и др. Подробна информација о историји Бугарске православне цркве (БПЦ), као институције и као религиозне деноминације, може се наћи у архивском фонду Светог синода БПЦ, као и у фондовима низа бугарских манастира и цркава. О становништву муслиманске вероисповести у Бугарској, о вакуфском власништву и муслиманским религијским заједницама, духовним судовима, школама и читаоницама, документарна информација се чува у фондовима „Главно муфтијство” и „Видинска муслиманска општина”. Разноврсни документи о статусу, културно-просветној и добротворној делатности јеврејских општина у Бугарској чувају се у фондовима Централне јеврејске конзисторије у Софији, Јеврејској Бенбрит ложи „Кармел” и фондовима јеврејских општина у Битољу, Драми, Ксантију, Пироту и Штипу. Сведочанства о стању државног буџета, финансијској и пореској политици чувају се у архивским фондовима Министарства финансија, Главне дирекције државних и од стране државе гарантованих дугова и Бугарске народне банке. О економској и социјалној политици говоре документа Министарства трговине, индустрије и рада (МТПТ), које руководи индустријском и занатском производњом, регулише увоз и извоз сировина, закључује трговинске споразуме и договоре са другим државама. Архивски фонд Министарства државних зграда, путева и урбанизма (МОСПБ) открива политику усмерену на изградњу, газдовање и уређење државног стамбеног фонда. Од великог значаја су и фондови Министарства железнице, поште и телеграфа (МЖПТ), које је одговорно за развој транспорта, изградњу, одржавање, експлоатацију и модернизацију инфраструктуре, поштанских, телеграфских, телефонских и радијских комуникација у бугарској држави. Посебним фондовима обухваћена је грађа Министарства земљорадње и државних имања (МЗДИ), које руководи пољопривредом, шумским и водним газдовањем и одговарајућим потчињеним дирекцијама и специјализованим институтима. Статистичке информације о демографском развоју, животном стандарду становништва, здравственом стању, образовању, криминалним појавама, стању државног и приватног земљишног и стамбеног фонда, развоју индустрије, сеоске привреде, унутрашњој и спољној трговини, грађевинарству, транспорту и др. може се наћи у фонду Главне статистичке дирекције. 228

Милена Милчева

Архивски фонд Министарства народне просвете (МНП), које управља и врши надзор над школским образовањем, културним и просветним институцијама, садржи богата сведочанства о бугарској просветној и културној политици. У ЦДА се чува и значајан део документације законодавних и извршних институција Источне Румелије, које су постојале у периоду од 1879. до 1885. године у пловдивском обласном седишту. У Архиву се чува и низ фондова финансијских, привредних, трговачких, културних, политичких и друштвених организација, установа и акционарских и осигуравајућих друштава, банака, научних института истраживачког или примењеног карактера, научно-истраживачких, пројектантских и конструкторских организација, који пружају обимна сведочанства о развоју приватног сектора и грађанског друштва током 20. века. ЦДА истражује, региструје, прикупља, обавља научно-техничку обраду, чува и уступа на коришћење архивска докумената приватног карактера најзначајнијих личности у свим сферама друштвеног живота. У личним архивским фондовима чува се грађа пре свега биографског, породичног и радног карактера – дневници, успомене, интервјуи, истраживања и публикације, лична и породична кореспонденција, снимци, акта о грађанском стању, нотаријална акта, хипотеке, порески спискови, завештања, посмртни биографски материјали из периодичне штампе. Често се ту налазе и званични документи, настали као резултат службене активности одређене личности. Посебно драгоцени за историјску науку јесу лични архивски фондови бугарских државника и политичара – председника Владе, министара, председника Народне скупштине, лидера и делатника политичких партија, јавних радника и дипломата. Ови архиви чувају сећање на оснивање и развој бугарске државе. У ЦДА се чувају лични фондови председника Владе др Константина Стоилова, др Васила Радославова, ген. Рачо Петрова, Андреја Љапчева, др Петра Гудева, Ивана Евстр. Гешова, Александра Стамболијског, Ивана Багрјанова, проф. Богдана Филова, министара Рајка Даскалова, Петра Габровског, Првана Драганова, Димитра Шишманова, Константина Величкова и многих других. Међу њиховим документима као историјски извори посебно велике вредности могу се навести дневници др Константина Стоилова и проф. Богдана Филова. Лична кореспонденција детаљно осветљава околности политичког живота, личне оцене историјских догађаја, личности и контакте које су они имали као приватна лица или друштвене фигуре. У архивском фонду др Константина Стоилова чувају се и драгоцени документи Конзервативне и Народне партије, чији је лидер он био. Мноштво докумената о Либералној и Народно-либералној партији смештено је у личном архиву њиховог партијског лидера др Васила Радославова. Подаци о активности Демократске партије и Демократског договора налазе се у документима фонда Андреја Љапчева. У личном архиву др Константина Стоилова чува се и његов рани пројекат устава, а у архиви др Петра Гудева – реферат о промени Трновског устава после проглашења независности Бугарске (1908). Бугарски национално-ослободилачки покрет после Берлинског конгреса (1878) повезан је са оснивањем низа револуционарних (нелегалних) организација – бугарски македонско-једренски револуционарни комитети и ВМРО, Добруџанска револуционарна организација, Унутрашња трачка револуционарна организација и др., као и легалних организација бугарских исељеника из Македоније, Добруџе, Тракије, југоисточне Србије, бесарабских Бугара, Савеза бугарских конституционих клубова у Османској империји и др. Документи о њима налазе се у личним архивским фондовима ген. Александра Протогерова, Тодора Александрова, Дамјана (Даме) Груева, Гоце Делчева, Ђорче Петрова, Пеја К. Јаворова, Христа Силјанова, Бориса Сарафова, Стојана Михајловског, Косте Митева Саркостова, добруџанских активиста Ивана Пенакова, Петра Габе, Христа Капитанова, активисте из југоисточне Србије Емануила Попдимитрова и тако даље. Централни државни архив

229

У њиховим фондовима се чувају основни програмски документи револуционарних и легалних организација – устави, правилници, меморандуми, мемоари, излагања, циркулари, писма и др., који прате све важне догађаје у историји бугарског национално-ослободилачког покрета, као што су: четничка акција Македонског комитета (1895), Горњеџумајски (1902) и Илинденско-преображенски устанак (1903), Младотурска револуција (1908) и каснија ненасилна акција међу Бугарима у једренском крају и Македонији; Охридски, Дебарски и Тиквешки устанак (1913); конгреси, атентати и убиства; односи тих покрета са бугарском државом, политичким партијама, Двором, Црквом и страним државама. Документарна сведочанства o Српско-бугарскoм рату (1885), балканским ратовима (1912–1913) и Првом светском рату (1915–1918) налазе се у личним архивским фондовима ген. Климента Бојаџијева, ген. Георгија Вазова, ген. Николе Жекова, ген. Владимира Заимова, ген. Павела Христова, ген. Васила Кутинчева и др. Изузетно вредни подаци о економском напретку током препорода чувају се у фонду богате пловдивске породице Ђумрушгердан. Михалаки Ат. Ђумрушгердан је био најбогатији трговац и земљепоседник, лихвар, откупљивач пореза, мануфактурист и фабрикант у јужној Бугарској. Нису мање интересантни ни документи Христа и Николе П. Тапчилештових, који су руководили трговачком кућом „Браћа П. Тапчилештови”, о трговини текстилом, вуном, свилом, ружиним уљем, прехрамбеним производима. Бугарски трговци, банкари и предузимачи у доба препорода не само што су радили на привредном напредовању Бугарске, већ су били и активни учесници у друштвено-политичком животу и несебични дародавци. Међу њима су браћа Евлогије и Христо Георгијев, у чијем су архивском фонду сачувани завештање и преписка о поклоњеном земљишту и доприносима за изградњу Више школе у Софији, о материјалној помоћи бугарским студентима у Западној Европи и Русији, о Габровској школи, Бугарској читаоници у Цариграду и др. Документарно наслеђе најистакнутијих бугарских духовних вођа такође се чува у ЦДА и представља вишеслојну улогу и место Бугарске егзархије и Бугарске православне цркве и православне духовности у историјској судбини бугарског народа. У архивским фондовима егзарха Јосифа I, старозагорског митрополита Методија Кусев(ич)а, егзарха Стефана І, бугарског патријарха Кирила и др. чувају се драгоцени извори не само за црквену, већ и за политичку и културну историју Бугарске и бугарске заједнице и земље које су после Берлинског конгреса остале изван граница бугарске државе. Особито су драгоцени њихови дневници и богата кореспонденција. Сачувани су и архивски фондови евангелистичких делатника: Методија Маркова – председника Евангелистичке методистичке цркве у Бугарској, Ивана Цакова – председника Бугарског евангелистичког друштва и др. О организацији у друштву популарног Белог братства сведоче архиве његовог оснивача Петра Данова, Љубомира Лулчева и Рајне Каназиреве. У ЦДА се чувају и лични фондови учитеља, универзитетских предавача и научника: акад. Гаврила Кацарова – ректора Софијског универзитета, члана, оснивача и председника Бугарског археолошког друштва; Антона Безеншека – Словенца који је израдио бугарску стенографију; проф. Христа Вакарелског – угледног бугарског етнографа; акад. Петра Динекова – историчара књижевности и слависте. Развој и достигнућа природно-математичких наука у Бугарској током 20. века представљени су у архивским фондовима хемичара проф. Асена Златарова, проф. Захарија Карагланова; физичара Аркадија Стојанова, проф. Спиридона Ганева, проф. Димитра Дудулова; архитеката Иван Васиљова, Петра Загорског, Саве Овчарова, Николе Николова; инжењера Јордана Данчова, Владимира Каракашева, Алексија Квартирникова, Љубена Трнке и др. Значај за историју бугарске периодике имају сачувани документи новинара Велча Велчева, Симеона Радева, Христа Брзицова, Рајка Алексијева и др. Архиве Еста Везенкова, П. К. Чинкова, Александра Ђаковича и Сирак Скитника документују важне етапе у изградњи и развоју Бугарског радија и прве кораке журналистике на радију. 230

Милена Милчева

У ЦДА се чувају и архиве великог броја бугарских песника, писаца и књижевних критичара, међу којима и најистакнутијих твораца нове бугарске литературе – Алека Константинова, Петка Ј. Тодорова, Пеја К. Јаворова, Кирила Христова, Доре Габе, Димча Дебељанова, Маре Белчеве, проф. Александра Балабанова, Јане Јазове, Стиљана Чилингирова, Веселина Ханчева и др. Слике, цртежи, скице, пројекти, белешке, репродукције и снимци уметничких дела уметника Јарослава Вешина, Харалампија Тачева, Владимира Димитрова Мајстора, Дечка Узунова, Александра Мутафова, Сирак Скитника, Рајка Алексијева, Константина Штркелова, Бистре Винарове, као и скулптора Андреја Николова налазе се у њиховим личним архивским фондовима, који се чувају у ЦДА. Ствараоци бугарске музичке културе представљени су са преко стотину архивских фондова композитора, музичара и балетских уметника(композитори Панајот Пипков, Илија Крстењаков, Панчо Владигеров, Љубомир Пипков, сопран Христина Морфова, баритон Драгомир Казаков, класик шлагера Аспарух Лешников, најистакнутији бугарски инструменталиста Љубомир Прокопов, Дора Букурештлијева, музиколози и музички педагози као Димо Бојчев, Иван Цибулка, Георги Бојаџијев, мајстори балетске уметности Анастас Дачев (Дачов), Надја Винарова, Фео Мустакова и др.). Бугарски театар оставља траг и у архивима. О раном периоду у развоју професионалног театра значајне доказе чувају писмени извори и снимци из архива пионира позоришне уметности, као што су: Иван Попов, Гено Киров, Вера Игнатијева, Георги Стаматов, Адријана Будевска и др., у чијим архивским фондовима се откривају спискови позоришних трупа, разраде улога, програми, афиши, успомене, чланци и много писама. Архиве истакнутих бугарских режисера Николаја О. Масалитинова и Хрисанта Цанкова најпотпуније сведоче о различитим стваралачким приступима и естетским визијама бугарског театра у периоду између два светска рата. *** Како је већ било поменуто, у ЦДА се чувају документи у вези са спољном политиком и билатералним дипломатским, привредним и културним односима Кнежевине (Царства) Бугарске са другим државама од 1879. до 1975. године. После потписивања Берлинског договора (1878), избора кнеза Александра І Батенберга и састављања прве бугарске владе после уручења акредитивних писама дипломатских агената и генералних конзула великих сила, а после њих и представника суседних балканских држава, успостављени су билатерални дипломатски односи. У ЦДА се чувају фондови бугарског дипломатског посланства у Београду, које је, 1879. године, било отворено у рангу дипломатске агенције, подигнуте у ранг посланства током 1908 (ф. бр. 35К). Ту су, такође, документи бугарског посланства на Цетињу, које је отворено 1898. године у рангу дипломатске агенције и подигнуто у ранг посланства 1910. а затворено током 1919 (ф. бр. 339К). Њихове архивске фондове чине преписке, рапорти, извештаји, телеграми, писма за и од МВРИ, а садрже информације о официјелним посетама кнеза Фердинанда І Београду (1901, 1909) и српског престолонаследника Александра Карађорђевића Софији (1910, 1912). У архивским фондовима могу се наћи интересантни подаци о Првом (1912–1913) и Другом балканском рату (1913), као и Првом светском рату (1914–1918). Информације о билатералним бугарско-српским (бугарско-југословенским) односима током 20. века – политичким, привредним, културним, научним, као и пограничним инцидентима, решавању билатералних питања путем образовања мешовитих комисија везаних за исељавање и размену становништва, решавању правних спорова приватног карактера и др., чувају се и у низу других фондова. У архивском фонду МВРИ (ф. бр. 176К) смештено је мноштво писама и извештаја Централни државни архив

231

за Министарски савет, Министарство спољних послова Србије, бугарска дипломатска представништва у Београду, Цетињу, Цариграду, Бечу и од њих, информације о потписивању Мировног споразума у Букурешту између Кнежевине Бугар ске и Краљевине Србије (19. фебруар 1886), о Споразуму о одржавању реда на граници, закљученом између Бугарског царства и Краљевине Југославије (14. фебруар 1930). Ту се чувају и лични досијеи српских и бугарских дипломатских представника који садрже њихова акредитивна писма, налоге о постављењу и опозиву, сведочанства о доделама одликовања, кореспонденцију и др. У архивском фонду Министарског савета (ф. бр. 284К) чувају се договори, конвенције и споразуми закључени између две државе: трговински договор између Кнежевине Бугарске и Краљевине Србије (1897), Договор о трговини и морепловству између Бугарског царства и Краљевине Југославије (1934), бугарско -српске поштанске конвенције (1882. и 1884), Конвенција за повезивање бугарске и српске железнице (1888), Судска конвенција између Бугарског царства и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1923) и др. У личном архивском фонду др Константина Стоилова (ф. бр. 600К), председника Владе Кнежевине Бугарске (1887; 1894–1899), чувају се српско-бугарски договор о политици две државе у односу на њихове интересе у Османској империји (1897) и повеља српског краља Александра І о додели Ордена „Таковски крст” др К. Стоилову (1896). У архивском фонду др Васила Радославова (ф. бр. 313К), председника Владе и министра спољних послова и вера (1886–1887; 1913–1918), смештен је Договор о пријатељству и савезу између Бугарског царства и Краљевине Србије из 1912. године Међу архивским документима у фонду Монархијског института (ф. бр. 3К) чувају се документи, званична и приватна кореспонденција и мноштво фотографија у вези са разменом посета бугарских и српских владара током 20. века, додељивању бугарских одликовања српским дипломатским представницима и српским грађанима. У вези са обележавањем сто тридесете годишњице успостављања билатералних дипломатских односа између Бугарске и Србије (2009) бугарски и српски архиви припремили су заједничку документарну изложбу. Одабрана документа тематско-хронолошки прате дипломатију и политику две државе: акценат је на поштанским и телеграфско-поштанским конвенцијама, признавању уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, мировном споразуму из Букурешта, трговинским договорима, договорима о пријатељству и савезу, судским и конзуларним споразумима, пограничним конвенцијама, акредитацији дипломатских представника, као и свечаним догађајима и разменама посета на високом нивоу. У овом прилогу изложени подаци откривају само у најопштијим цртама богатство информација које се чувају у архивским документима ЦДА, везаним за бугарско-српске политичке, дипломатске, економске и културне односе током 20. века. Превела Биљана Сикимић

232

Милена Милчева

Milena Milčeva Summary The Central State Archives: History, Archive Collections, Testimonies of Bulgarian-Serbian Relations On the 10th of October 1951, by its Decree 515, the Presidium of the National Assembly of the Republic of Bulgaria laid the foundations of centralization and governmental organization of archival activities in Bulgaria. Decree 344 of the Council of Ministers and additional Rules of Archival Operations regulated the functions and profile of state archives. Two central archives were founded: the Central State Historical Archives and the Central State Archives of the People’s Republic of Bulgaria, and later the Central State Technical Archives. In 1992, they were united into the Central State Archives, whose main task was to research, register, process, store and lend documents of national importance, created by the activities of the supreme state authorities, central administration bodies, Constitutional Court and Prosecutor’s Office, financial, economical, educational, cultural and public institutions and organizations as well as documents of important persons and public figures.

Централни бугарски архив

233

234

Милена Милчева

Слађана Спасић Народни музеј Краљево

НОСТРИФИКОВАНЕ НОВЧАНИЦЕ ИЗ НУМИЗМАТИЧКЕ ЗБИРКЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У КРАЉЕВУ

Апстракт: У Нумизматичкој збирци Народног музеја у Краљеву налази се збирка новчаница страних земаља нострификованих у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Новчанице су у Музеј доспеле путем поклона 1951. године и неколико комада крајем прошлог века. У питању је збирка од 22 папирне новчанице Аустроугар ске, Немачке и Бугарске. На новчаницама су присутни правоугаони, лучни и кружни печати, као и печати који су незаконито нанети или са врло видљивим фалсификатом печата. Присутни су печати Среза браничевског, Среза јасеничког, Начелства Округа рудничког, Начелства Округа крагујевачког, Начелства Округа рашког. Печаћење је вршено у следећим градовима: Аранђеловац, Ариље, Горњи Милановац, Крагујевац, Краљево, Рашка, Нови Пазар. Новчанице су подједнако жигосане и на аверсу и на реверсу. Само је једна новчаница жигосана на аверсу и реверсу и касније маркирана, а друга новчаница је дупло жигосана и маркирана на аверсу. У више случајева печат је нечитак или делимично отиснут. Текст печата је на српском језику или на страним језицима: мађарски, немачки, италијански. Неке од новчаница су обележене бројевима исписаним мастилом или мастиљавом оловком. Печати су различите боје: љубичасте, тамноплаве, црвене или црне. Неки печати имају делимично испуњене рубрике и бројеви на њима су исписани црним или плавим мастилом. Инвентарни бројеви исписани на новчаницама, независно од печата, нанети су љубичастим, црвеним или црним мастилом односно плавом или љубичастом мастиљавом оловком. Кључне речи: папирне новчанице, нострификовање, округ, срез, жигосање, печат, маркица, маркирање, фалсификат, унификација. У Нумизматичкој збирци Народног музеја у Краљеву налази се збирка новчаница страних земаља нострификованих у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Новчанице су у Mузеј доспеле путем поклона. У питању је збирка од 22 папирне новчанице Аустроугарске (19 примерака), Немачке (1 примерак) и Бугарске (2 примерка).1 Већина новчаница набављена је одмах по оснивању Mузеја 1951. године, а остале осамдесетих или деведесетих година прошлог века.2 Код описа новчаница на таблама узета је за аверс страна са текстом на немачком језику, а за реверс страна са текстом на мађарском језику, са пратећим детаљима.

На основу података из прве књиге инвентара петнаест аустроугарских и једна немачка новчаница су поклон Љубисава Томовићa из Краљева (?) од 1. 11. 1951. године, уведене под старим редним бројевима 185 и 186 (реинвентарисане су 1985. године под Н-1603, Н-1606, Н-1610, Н-1611, Н-1614, Н-1615, Н-1616, Н-1617, Н-1621, Н-1625, Н-1627, Н-1629, Н-1630, Н-1631, Н-1634, Н-1637; две бугарске новчанице су поклон Блаже Рудњанинa из Краљева (?) од 12. 8. 1951. године, уведене под старим редним бројем 181 (реинвентарисане су 1985. године под Н-1484 и Н-1485). Преостале четири аустроугарске новчанице су непознатог порекла и датума набавке, али претпостављамо да спадају у поклон и уведене су под Н-2490, Н-2492, Н-2493, Н-2495.

Мирослав Стаменовић, Четрдесет година рада Народног музеја у Краљеву, Наша прошлост бр. 5, Краљево 1992, 8. 2

ОПИС НОВЧАНИЦА НА ТАБЛАМА

1. 1 круна 1. 12. 1916 (112 х 67 мм) Н-1621 (6124) Новчаница је жигосана на реверсу, и то на десној половини, жиг делимично захвата и леву половину новчанице. Жиг среза је љубичасте боје (тамне нијансе), кружног облика, слабо се оцртава на хартији новчанице. Текст жига је нечитак, јасно се види само једна реч и понеки слог или слово. Жиг је пречника 38 мм. Текст жига је ћириличан и гласи: [

Мајдан] ПЕК Среза Бр[аничевског

19__]

Кружни печат без празних места за уписивање података (датум, број протокола) који су дописивани поред печата или су изостављани. Такође због мало простора на округлом печату уобичајено је да нису присутни назив државе или места у коме је нанет, код овог печата је наведено име места – Мајдан Пек, али наведени су назив округа или у овом случају назив среза, Браничевског. На левој половини новчанице, при дну, љубичастим мастилом, руком, написан је број 9.

2. 1 круна 1. 12. 1916 (113 х 68 мм) Н-2495 (4846) На десној половини аверса новчанице жиг квадратног облика, тамноплаве боје. Жиг се састоји од једног већег и другог мањег квадрата, а у средини је круг у чијем центру је нејасна представа (грб), једна линија спаја сва три елемента (у горњем десном углу). По два реда латиничног текста прате све четири стране жига. Текст жига је на италијанском и српском језику, али на више места је нечитак, јер је жиг лоше отиснут. Текст гласи: KOTARS[A SOO ] / WU[ DI E ]E / PERASTU[ ] / S]Е / NI[ S ] /

236

Слађана Спасић

PERASTU

ZA IZRUCSENE

[D ES AM DAZIO DIE] ? /

NAMED[

Димензије осморедног жига нанетог плавим мастилом су 44 х 44 мм. Жиг је на италијанском језику. Печат није типичан, разликује се од званичних по натпису, општем изгледу и по органу власти који га је нанео. У питању је дупли квадратни жиг са дуплим, дворедним, текстом. Новчаница је жигосана од стране локалне власти, тј. котарске области Пераста, једне од градских области посебне регије са седиштем у Котору. На левој половини реверса новчанице, у доњем левом углу налази се отисак правоугаоног (?) жига тамноплаве боје, који је веома нејасан (очуване дим. 26 х 17 мм). У питању је дворедан жиг и чине га латинична слова и бројеви. Делимично је отиснут оквир жига. Текст жига гласи: [ ] L W / 1 [ ] 10 Засада није утврђена најприближнија аналогија за ову врсту жига.

3. 2 круне 1. март 1912 (123 х 82 мм) Н-1630 (6132) На левој половини аверса новчанице (делимично и на десној страни) налази се кружни печат црне боје, који је исцртан руком. Пречник печата износи 37 мм. Текст је латиничан, исписан руком, и гласи: [POGLA]V[AR]S[TVO] HRVATSKA BANA U KRALJEVICI. Печат је делимично нејасан, јер је рукопис нечитак, а и мастило се на неким местима разлило. Печат не спада у званичне жигове, тј. у питању је фалсификат печата града Краљевице у Хрватској, на Кварнеру код Ријеке. На десној половини, делом захватајући и леву половину, реверса новчанице, оцртава се кружни печат, чије је мастило већим делом пробило хартију. У оквиру површине круга налази се полукружна линија исцртана истим црним мастилом којим је изведен и печат на аверсу, као да је првобитна намера била да се печат нанесе (исцрта) и испише на површини реверса новчанице. Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

237

4. 2 круне 5. 08. 1914 (113 х 67 мм) Н-1610 (2861/1) На десној половини аверса новчанице налази се правоугаони четвороредни печат љубичасте боје. Печат је лоше отиснут, тако да се текст назире. Предвиђене рубрике нису попуњене руком. Очуване димензије печата су 114 х 66 мм. Ћирилични текст гласи: [НАЧЕЛСТВО ] СРЕ[ЗА Бр.--------------------------------------го[д.] РАШКА.

]

Правоугаони печат среза у редукованој форми, тј. без више елемената својствених основној форми; недостају назив државе и грб, а испрекидане линије за уписивање броја протокола и датума нису попуњене. Спада у типичне правоугаоне печате варијанте текст-жига, али без оквира. Чиста површина реверса новчанице.

5. 2 круне 5. 08. 1914 (112 х 67,5 мм) Н-1611 (2681/1) На левој половини аверса и делимично десној половини пробило се љубичасто мастило печата којим је жигосана новчаница. На десној половини реверса, делимично захватајући и леву половину новчанице, налази се правоугаони четвороредни печат љубичасте боје. Печат је јасно отиснут. Димензије печата су 112 х 67 мм. Ћирилични текст печата гласи: НАЧЕЛСТВО ОКР. РУДНИЧКОГ БР.----------------------------------------1919. Г. МИЛАНОВАЦ Печат не поседује оквир. Рубрике печата нису, попуњене руком. Правоугаони печат сведене форме без више основних елемента, тј. неодстају име државе и грб, а испрекидане линије за број протокола и датум нису попуњене. Спада у варијанту текст-жига без оквира.

238

Слађана Спасић

6. 2 круне 5. 08. 1914 (очув. 56 х 67 мм) сачувана је само половина новчанице (била је веома дуго у употреби, пресавијана, хартија је почела да се цепа, залепљена лепљивом траком која се услед старости делимично одлепила) Н-1614 (6120) На средини новчанице, дијагонално нанет, правоугаони вишередни (четвороредни или петоредни) печат црвене боје. Печат није јасно отиснут, један део текста се назире, али је нечитак и нејасан је тачан број редова. Очуване димензије печата су 33 х 46 мм. Ћирилични текст печата гласи: КР[АЉЕВ. СРПСКО] НАЧЕЛСТВО [ОКРУГА Бр-----[ ] ------[ГОД. ] [ нечитко ]

]

(?) (?)

Правоугаони печат у својој пуној форми, претпостављамо, јер није сачуван део новчанице на коме би се видео отиснут грб. Празна места за ручно исписивање броја протокола и датума печаћења нису попуњена. Mесто печаћења није јасно отиснуто. И у овом случају у питању је варијанта текст-жига без оквира. Остају непознат назив округа и место печаћења новчанице. Чиста површина реверса новчанице, нема ознака.

7. 2 круне 1. март 1917 (124 х 82 мм) Н-1625 (6127) На левој половини аверса новчанице, при врху, мрља од љубичастог мастила. На десној половини реверса новчанице правоугаони петоредни печат црне боје. Печат није јасно отиснут, тако да је текст делимично нечитак, али се назире. Очуване димензије печата су 50 х 37 мм. Ћирилични текст печата гласи: Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

239

КРАЉЕВ. (грб) СРПСКО НАЧЕЛСТВО ОКРУГА РАШКОГ [ ]------------------------------------------------------------- 19-- год НОВИ ПАЗАР Печат не поседује оквир. Типичан окружни правоугаони печат представља варијанту текст-жига без оквира и садржи грб и линије за ручно уписивање броја протокола и датума печаћења, али оне нису попуњене.

8. 2 круне 1. 03. 1917 (123 х 82 мм) Н-1631 (6133) Чиста површина аверса новчанице, нема ознака. На левој половини реверса новчанице кружни печат (више овалног облика) црне боје. Печат је већим делом јасно отиснут. Пречник печата износи 36 х 31 мм. Латинични текст печата гласи: KOTARSKA OBLAST // SUŠAK. У средини, тј. више у доњој половини површине печата, представљен је грб града. Овом кружном печату недостаје неколико елемената: назив државе и грб, такође због облика недостају празна места за уписивање броја протокола и датума. У питању је печат локалне управе дате котарске области града Ријеке. На подручју града Ријеке поступак оверавања спроводило је Народно вијеће, тј. представници локалних власти.

9. 2 круне 1. март 1917 (124 х 83 мм) Н-1629 (6131) На левој половини аверса новчанице, делимично захватајући и десну половину, налази се једноредни правоугаони печат љубичасте боје. (Изнад њега, са десне стране налази се полукружни отисак, по формату мањег, кружног печата који није у потпуности отиснут.) Печат није јасно отиснут, тако да је текст већим делом нечитак. Видљиве димензије печата износе 43 х 10 мм. Ћирилични текст печата гласи: 240

Слађана Спасић

[ округли печат ] [ ]СВОСЛАВ[ ] Печат не поседује оквир или он није отиснут. Чиста површина реверса новчанице, нема ознака.

10. 2 круне 1. 03. 1917 (124 х 84 мм) Н-1627 (6129) На средини аверса новчанице отиснут је правоугаони троредни печат љубичасте боје. Печат је већим делом јасно отиснут. Димензије печата износе 54 х 20 мм. Текст печата је на немачком језику и гласи: [ ]ng[e ] sto[ s ] Josef Mittier & Co. Ges. m. b. H. zur Expedition zu Ubergeben. Печат поседује оквир, видљива је само горња ивица оквира. Чиста површина реверса новчанице, нема ознака. На више места трагови љубичастог мастила.

11. 10 круна 2. 01. 1904 (136 х 81 мм) лоше очувана (услед дуге употребе више пута је пресавијана што је довело до цепања хартије, такође дошло је до оштећења тј. цепања дела новчанице са маркицом) H-1634 (2687) На десној половини аверса налази се наранџаста маркица. На маркици, у горњем делу, у округлом раму је представљена глава младе девојке у профилу налево, испод, а око тога у два реда, овално, исписан је назив државе (ћирилицом и латиницом, у два реда) „КРАЉЕВСТВО СРБА / ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА” и „KRALJEVSTVO SRBOV / HRVATOV I SLOVENCEV”(латиницом, у два реда). У позадини декорација у облику волута. Преко маркице кружни печат тамноплаве боје. Печат је јасно отиснут и његов пречник износи 34 мм. Ћирилични текст печата гласи: СРЕСКА ФИНАНСИЈСКА УПРАВА * РАШКА * У центру печата државни грб и око њега назив државе КРАЉЕВСТВO СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Кружни печат коме недостају празна места за уписивање броја протокола и датума. Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

241

Лево од печата, при дну новчанице, руком, укосо, плавом мастиљавом оловком исписан је број 478, обрнуто од печата. Чиста површина реверса новчанице, нема ознака.

12. 10 круна 2. 01. 1915. (150 х 80 мм) Н-1616 (2683/1) На више места аверса новчанице трагови плавог мастила које се пробија и на површини реверса. На левој половини реверса новчанице налази се правоугаони четвороредни печат љубичасте боје (дијагонално, ширином новчанице). Печат је делимично јасно отиснут (први ред је готово нечитак), тако да се део текста не може идентификовати. Димензије печата су 67 х 27 мм. Ћирилични текст печата гласи: [НАЧЕЛСТВО СРЕЗА

]

Бр----------------------(руком исписан црним мастилом број 103) -----------------------------------19--- г. У АРИЉУ Печат не поседује оквир и представља варијанту текст-жига без оквира. Такође спада у правоугаоне печате редуковане форме, тј. без више основних елемената. Изостављени су име државе и државни грб. Није попуњена рубрика за датум, али је зато наведен редни број деловодног протокола.

13. 10 круна 1. 01. 1917 (150 х 80 мм) Н-1617 (6121) На десној половини аверса новчанице дијагонално је отиснут правоугаони троредни печат љубичасте боје. Печат је лоше отиснут, дошло је до отирања ма стила тако да је тешко читљив мада се текст назире. Очуване димензије печата износе 45 х 15 мм. Ћирилични текст печата гласи: МУ[ ]ОНА [КРАЉЕ ] мастилом) КОЊИЦЕ Ц[ Н Бр ---------242

Слађана Спасић

]

106 (исписан руком, црвеним

Изнад печата, при ивици новчанице, исписан је руком црвеним мастилом број 106. Рубрика у оквиру печата није попуњена. Печат не поседује оквир, није попуњена линија за редни број деловодног протокола. Недостаје грб државе или је нејасно отиснут. На левој половини реверса новчанице благо се пробија љубичасто мастило пратећи правоугаони облик печата. А при врху новчанице пробија се црвено мастило дајући негатив исписаног броја 106. Чиста површина реверса новчанице, без печата.

14. 20 круна 2. 01. 1913 (151 х 90 мм) Н-1606 (6113) На левој половини аверса љубичасто мастило пробија хартију новчанице и осликава се облик печата. Испод „печата” пробија се црно мастило и осликава се број, писан руком, у негативу. Чиста површина аверса новчанице. На левој половини реверса новчанице кружни печат љубичасте боје. Печат није јасно отиснут, тако да је у потпуности нечитак и нејасан. Пречник печата износи 30 мм. Полукружни текст се назире, али је у целости нејасан, видљива су поједина слова, представа грба је нејасна. Недостају празна места за уписивање броја протокола и датум, мада она и нису типична за кружне печате. [ VO Y Х ТО] У средини грб чији је отисак нејасан. [ ] 816.

полукружни текст.

(?)

хоризонтални текст.

Испод печата црним мастилом, руком, исписан је број 816. Највероватније је у питању фалсификован печат.

15. 20 круна 2. 02. 1913 (150 х 91 мм) Н-2493 (4844) На левој половини аверса новчанице пробија се љубичасто мастило, не пратећи форму печата. Испод печата пробија се црно мастило дајући руком писани број у негативу. Чиста површина аверса новчанице. На десној половини реверса новчанице кружни печат љубичасте боје. Печат није јасно отиснут, тако да је у потпуности нечитак и нејасан. Пречник печата износи 30 мм. Печат чине полукружни текст, у центру грб, испод је текст Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

243

и декоративни елемент у виду низа косих цртица. Полукружни текст се назире, али је у целости нејасан осим неколико слова, представа грба је нејасна. Недо стају празна места за уписивање броја протокола и датума. [VO Y ТО] полукружни текст. У средини грб чији је приказ нејасан. [ ] хоризонтални текст. 875. Испод печата руком, црним мастилом, исписан је број 875. Печат и бројеви су исти као код претходне новчанице, ред. бр. 14. И у овом случају је у питању фалсификован печат.

16. 50 круна 2. 01. 1914 (164 х 100 мм) Н-1615 (2682) Чиста површина аверса новчанице, без печата. Црно мастило пробија хартију на аверсу новчанице и даје печат у негативу, али не као целину, јер су неки делови јаснији, а неки не. Целом површином овог дела новчанице разлиле су се мрље љубичастог мастила. На реверсу новчанице ударен је лучни печат црне боје. Печат је јасно отиснут, мада је временом избледео, тако да је боја из црне прешла у тамносмеђу нијансу. У овом случају рубрика у оквиру печата је руком попуњена, мастило се временом делимично разлило. Димензије печата износе 52 х 27 мм. Ћирилични текст печата гласи: НАЧЕЛНИК СРЕЗА ЈАСЕНИЧКОГ / (лучно) Бр ____2365_________

/ (руком је уписан, црним мастилом, број 2365)

АРАНЂЕЛОВАЦ Печат не поседује оквир. У питању је редукован лучни печат текст-жига, без оквира. Недостаје више елемената: назив државе, грб, линија за датум. Наведен је редни број деловодног протокола. Мрље љубичастог мастила, са аверса, пробиле су хартију новчанице на реверсу.

244

Слађана Спасић

17. 50 круна 2. 01. 1914 (162 х 100) Н-2492 (4843) На левој половини аверса новчанице, у левом горњем углу, залепљена је маркица зелене боје која је намењена маркирању новчанице од 50 круна. Димензије цртежа маркице износе 27 х 22 мм. Централни део маркице заузма лик жене, у профилу, налево. Око лика текао је текст у виду назива државе „КРАЉЕВСТВО СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА” (ћирилицом и латиницом, у два реда) и „KRALJEVSTVO SRBOV / HRVATOV I SLOVENCEV” (латиницом, у два реда). Штампана је на табаку беле боје са перфорацијама. (Маркице су се лепиле на оној страни новчанице на којој је текст на немачком језику.) Преко маркице ударен је кружни печат љубичасте боје. Правилно је отиснут, тако да су сви елементи јасно видљиви. Печат је пречника 33 мм. У средини печата је државни грб у кругу, а око круга тече ћирилични текст који гласи: СРЕСКА ФИНАНСИЈСКА УПРАВА / * КРАЉЕВО * /

грб.

Десно од печата део љубичастог полукруга, тј. место где је првобитно почео да се утискује печат. Испод маркице и печата пробило се црно мастило осликавајући печат и руком дописани број са реверса. На десној половини реверса, где је основа бела боја хартије новчанице, отиснут је овални печат црне боје. Добро је отиснут, тако да је текст читљив и представа је јасна. Димензије печата су 35 х 31 мм. Латинични текст печата дат је полукружно, а у центру је представљен грб. Текст печата гласи: GRADSKO POGLAVARSTVO / * U ZEMUNU * / грб. Испод грба руком, црним мастилом, дописан је број 778. Хартију новчанице пробија љубичасто мастило и печат са аверса се осликава у негативу, асиметрично од печата на реверсу.

18. 100 круна 2. 01. 1912 (164 х 108 мм) Н-1603 (6111) На десној половини аверса новчанице нанет је правоугаони печат љубичасте боје који се састоји од низа мањих и већих рубрика, укупно седам, које изискују попуњавање руком. Печат није јасно отиснут, тако да је део текста нечитљив, тј. назире се у потпуности, али није довољно јасан. Димензије печата су 86 х 50 мм. Текст је на мађарском језику и гласи: Кözpon[ ] j[ ]as 16szolg[a]bírája [ ]ez[ мастилом)/

(централна магистратура)

]s [ ] -------------- 36 ------------ [ ] (број уписан руком, плавим

------------------------ SZAM

Hu[

]

(број)

Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

245

Следе још три рубрике различитих димензија које се нижу од веће ка мањој. Рубрике су без текста и нису попуњене. На левој половини аверса, у горњем левом углу, била је залепљена маркица којом је новчаница маркирана, али је нажалост одлепљена. (Новчаница је била маркирана маркицом смеђе, тј. мрке боје. Димензије цртежа маркице износиле су 27 х 22 мм. Централни део маркице заузимао је лик жене, у профилу, налево. Око лика текао је текст у виду назива државе „КРАЉЕВСТВО СРБА / ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА”, ћирилицом и латиницом, у два реда и „KRALJEVSTVO SRBOV / HRVATOV I SLOVENCEV”, латиницом, у два реда. Маркирање је по свим правилима извршено на страни новчанице са текстом на немачком језику.) Маркица је била оверена кружним печатом љубичасте боје. Печат није јасно отиснут, тако да је видљив само његов облик (половина), али не и текст. Пречник печата износи 34 мм. На левој половини реверса новчанице пробија се плаво мастило и оцртава се број 36 у негативу.

19. 100 круна 2. 01. 1912 (164 х 108 мм) Н-2490 (4841) На левој половини аверса новчанице налази се кружни печат црне боје. Печат није јасно отиснут, тако да је текст нечитак и представа грба је нејасна. Пречник печата износи 35 мм. У центру печата је грб, око њега тече текст у два реда. Унутрашњи текст писан је ситним, а спољашњи крупним словима. Текст печата је на мађарском језику и гласи: [BÁCS-BODROG VÁRMEG]YE ZENTA [REND] TAN. [VÁROS.] 190[9] / [ ]hesm[ ]. / грб града Сенте.

1506-

Печат града Сенте који је био актуелан у периоду 1906–1920. Бачко-бодро шка жупанија, управна јединица покрајине Банат, Бачка и Барања у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921. године. Управно седиште Жупаније био је град Сомбор – Банат. Чиста површина реверса новчанице, без отиснутих печата.

20. 20 марака 3. 08. 1914 (140 х 90 мм) Н-1637 (2690) На десној половини аверса новчанице, у горњем десном углу, мастиљавом љубичастом оловком написан је број 110. Печат није отиснут. Чиста површина реверса новчанице, без печата. 246

Слађана Спасић

21. 5 лева 19 . (128 х 85 мм) Н-1484 (2632/1) У горњем десном углу пробило се љубичасто мастило печата са реверса, а при дну доње десне половине новчанице пробило се црно мастило и добијен је негатив руком исписаног броја са реверса. Чиста површина аверса. Печат није отиснут. На левој половини реверса новчанице, при врху, налази се лучни (полукружни) печат љубичасте боје. Печат је добро отиснут, тако да је већи део текста читљив, али није захватио неопходну површину, тј. прелази ивицу новчанице. Очуване димензије печата износе 51 х 38 мм. Ћирилични текст печата гласи: НАЧЕЛСТВО ОКР. КРАГУЈЕВАЧКОГ (полукружно) / грб Србије / Бр.-------------------------------------------19[19.] КРАГУЈЕВА[Ц] Рубрике у оквиру печата нису попуњене. Лево од печата црним мастилом, руком, исписан је број са одредницом: С. бр. 114. Лучни печат редуковане форме, недостају име државе, линије за број протокола и датум нису попуњене, спада у варијанту текст-жига без оквира.

22. 5 лева 19 . (127 х 84 мм) Н-1485 (6040) У доњем десном углу аверса новчанице пробило се љубичасто мастило дајући облик и текст печата са реверса у негативу. У доњој половини новчанице присутне су мрље од љубичастог мастила. Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

247

Чиста површина аверса, без ознака. У доњем левом углу реверса новчанице налази се лучни (полукружни) печат љубичасте боје. Лучни печат редуковане форме – недостаје име државе, линије за редни број деловодног протокола и датум нису попуњене – спада у варијанту текст-жига без оквира. Печат је јасно отиснут тако да је текст читљив, а грб је делимично јасан, прелази ивицу новчанице, тако да није дат у целости. Очуване димензије печата износе 49 х 38 мм. Ћирилични текст печата гласи: НАЧЕЛСТВО ОКР. КРАГУЈЕВАЧКОГ (полукружно) / Грб Србије / Бр. --------------------

Јован Хаџи-Пешић, Новац Србије 1868–1918, Београд 1995, 250. 3

4 Jürgen Klotz, Darko Berger, Nemačke novčanice sa srpskim žigovima, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 27, Beograd 2006, 47. 5 Јован Хаџи-Пешић, Новац Краљевине Југославије, Београд, 1995, 11. 6

Исто, 12.

Mihaly Kupa, Gjuro Krasnov, Jedan posebni rat izmedju SHS i Rumunjske 25. IX. 1919, Numizmaticke vijest br. 38, Zagreb 1984, 70. 7

--------------------------------------1[919.] КРАГУЈЕВА[Ц] Рубрике у оквиру печата нису попуњене. Испод печата, руком, црним мастилом дописан је број са одредницом и гласи: С 114. На ослобођеној територији Србије 1918. године у платном промету користио се различити новац. Поред српских динара, у оптицају је и савезничи новац који у земљу уноси војска (француски франци, грчке драхме, италијанске лире), али и затечени новац побеђеног непријатеља. Зато Влада Србије доноси решење о курсевима за савезнички и непријатељски новац, као и о попису и замени непријатељског новца затеченог код становништва.3 Након Првог светског рата на територији Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца у оптицају су биле и новчанице Аустроугарске, Бугарске, Румуније и Немачке.4 Новостворено краљевство обухватало је територију Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, као и део територије дотадашње Аустроугарске монархије: Словенију, Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну, Херцеговину, Војводину, као и територију Македоније. Највећи проблем за унификацију новчаног система у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца представљале су аустроугарске круне у новчаницама Аустроугарске банке. Од свих врста валута (немачка марка, бугарски лев, румунски леји) затечених у оптицају на територији Краљевства СХС највише је било аутроугарских круна. (По званичним подацима о жигосању крунских новчаница обављеном 1919. године, истих је у Краљевству СХС било преко 5,3 милијарди.5) Аустроугарска круна у то време није била у оптицају само у Краљевству СХС, већ и у другим државама, тако да је постојала оправдана опасност од њиховог убацивања из других земаља, што се и дешавало, и то у знатним износима. Да би се спречила та појава, средином децембра 1918. године министар финансија Краљевства СХС забранио је уношење у земљу крунских новчаница у износу преко 1000 круна по путнику. У оним деловима државе који су до ослобођења и уједињења били у саставу бивше Аустроугарске, круна је дуго била једина новчана јединица, а као таква била је мерило и основ свих имовинских права и обавеза изражених у новцу. Током рата круна је била изгубила део своје вредности и та вредност је падала након рата. У таквој ситуацији, када је питање замене круне за неку другу, домаћу валуту постало неизбежно и неодложно, а у жељи да се утврди бар приближни износ круна у Краљевству СХС који треба заменити, а и да би се спречило даље уношење круна у земљу из других држава, 12/25. децембра 1918. године наређено је да се крунске новчанице посебно обележе – жигошу.6 Такође су пописане и жигосане бугарске новчанице леви, немачке новчанице марке и румунске новчанице леји. Замену истих извршила је држава наплатом противувредности од датих држава. (Са Румунијом је Краљевство СХС ушло у оружане сукобе након Првог светског рата.)7 248

Слађана Спасић

Нострификовање, тј. признавање стране валуте, круне, у новчаницама Аустроугарске банке (као и бугарског лева), за једно од законских средстава плаћања у Краљевству СХС извршено је у два потеза: ‒ жигосањем крунских новчаница Аустроугарске банке, затечених на територији новоствореног Краљевства СХС, где је до тада круна била или окупацијски новац или законско средство плаћања. (Жигосан је и бугарски лев, а немачка марка у много мањем броју и румунски лев, али само неколико комада новчаница.) Жигосање је извршено током децембра 1918. и јануара 1919. године ‒ и лепљењем посебних маркица на те новчанице („маркирање”), извршеним од новембра 1919. до јануара 1920. године. Вишеструки разлози су наметнули ове мере пре него што су се ове новчанице могле повући из оптицаја и заменити домаћом валутом: требало је спречити уношење круна у земљу из других држава у којима је она такође била законско средство плаћања; затим утврдити приближни износ круна у Краљевству СХС који треба заменити домаћом валутом и омогућити довољно времена за припрему домаће валуте којом би се замениле круне, леви (такође марке и леји).8 Жигосање и попис аустроугарских круна и бугарских лева, прописани су наредбом (од 12/25. децембра 1918. године): да се одмах приступи жигосању и попису папирног новца Аустроугарске и Бугарске који се налази у промету на територији бивше Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, а да се на осталој територији Краљевства СХС обави касније; затим да жигосање и попис изврше окружни и срески начелници; да се жигосање изврши печатом власти која попис врши, и то оним жигом којим се озваничавају акта при пријему (и они су садржали: државни грб, назив органа власти, празан простор за уписивање редног броја деловодног протокола, празан простор за уписивање датума, назив места), а у случају да нема тог жига, онда државним печатом. Уместо броја деловодног протокола ставиће се редни број списка лица која су новчанице поднела на жигосање.9 Затим да се жигошу и нумеришу само новчанице од 10, 20, 50, 100, 500 и 1000 круна (левова), а да се 1 круна (лев) и 2 круне (лева) само жигошу. И да се све обави до 20. јануара 1919. године по новом календару. Са жигосањeм и пописом круна и левова (самим тим и марака и леја) није се почело истовремено на целом државном подручју; средства за жигосање нису била иста, јер ни органи који су жигосали новац нису били свуда исти, пошто ван Србије нису постојала среска и окружна начелства (већ на пример народна вијећа, поглаварства – Хрватска), а нису се примењивале ни исте норме.10 (У међувремену долази до кашњења у изради и испоруци новчаница Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, наручених у Паризу, Прагу и Загребу.) Такође у оптицају су се појавиле новчанице жигосане лажним жиговима (ред. бр. 14, 15), што је било тешко контролисати, јер легално жигосање није извршено јединственим жигом за целу земљу, већ најразноврснијим жиговима многобројних надлештава и установа којима је жигосање било поверено, а то су окружне, среске, општинске, финансијске, полицијске и војне власти, као и жиговима на страним језицима (немачки, мађарски, италијански). Некада је тешко утврдити да ли се ради о фалсификату печата, а некада је фалсификат очигледан (ред. бр. 3). У намери да се спречи убацивање у оптицај нелегално жигосаних крунских новчаница – у новембру 1919. године предузете су добро организоване мере за ново обележавање већ жигосаних новчаница.11 Овим наступа друга фаза нострификовања крунских новчаница (и бугарских лева) у Краљевству СХС и она је спроведена тзв. маркирањем новчаница, тј. лепљењем посебних налепница – маркица на већ жигосане новчанице. (Такође предвиђено је задржавање 20% од укупне вредности новчаница поднетих на маркирање, уз издавање признанице за веће износе од прописаних.) Предвиђено је да се новчанице од 1 и 2 круне не маркирају, и остале су у оптицају као пуноважно средство плаћања под условом да су жигосане. Преостале жигосане крунске Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

249

Јован Хаџи-Пешић, нав. дело, 21

Исто, 22

Исто, 23

Исто, 24

Исто, 26.

13 Branko Glišić, Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju srpskoj notafiliji (I), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 30, Beograd 2008, 19 14 Dragan Stanisavljević, Marko Mandić, Neobjavljeni primerci nemačkih novčanica sa žigom Despotovca, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 28, Beograd 2007, 34

новчанице маркиране су налепницама – маркицама различитих боја: новчанице од 10 круна маркицом наранџасте боје, од 20 круна маркицом љубичасте боје, од 50 круна маркицом зелене боје, 100 круна маркицом смеђе (мрке) боје и 1000 круна маркицом плаве и жуте боје. Димензије цртежа маркице износе 27 х 22 мм. У горњем делу маркице, у кругу, била је женска глава у левом профилу, а око тога у два реда био је исписан назив државе: „Краљевство Срба / Хрвата и Словенаца” (ћирилицом и латиницом, паралелно, у два реда) и „Kraljevstvo Srbov / Hrvatov i Slovencev” (латиницом, у два реда). Маркице су биле штампане на табацима беле боје, перфорираним или без перфорације. (Наши примерци маркица су рађени на перфорираним табацима хартије.) Такође маркице су се лепиле на страни новчанице са текстом на немачком језику (аверс новчанице).12 Новчанице су верификоване печатима које су наносиле цивилне и војне власти, Министарство финансија, банке… Печати се међу собом разликују по натпису и стилу, а нарочито по имену одговорних институција, месту у којем су нанети, облику и државним обележјима. Печати су наношени на новчанице окупаторских земаља (Аустроугарске, Бугарске, Немачке и Румуније). Тачан број врста печата на новчаницама је засада непознат. Под печаћеним новчаницама подразумевају се: – новчанице које на себи носе печате које су наносиле цивилне или војне власти Краљевине Србије без обзира на то да ли су печати наношени у местима која се данас налазе на територији Републике Србије, – новчанице које на себи носе печате које нису наносиле власти Краљевине Србије, али су печати наношени у местима која се данас налазе на територији Србије, – изузеци – новчанице које нису печаћене у оквиру званичног верификовања које је одобрило Министарство финансија Краљевства СХС (под ред. бр. 10 је новчаница која је жигосана од стране приватне аустријске фирме, печатом на немачком језику).13 Печати се могу сврстати у следеће категорије: – печати наношени од стране цивилних власти Краљевине Србије током прве верификације 1918–1919. године; ови печати су наношени у местима која се данас налазе на територијама централне Србије, Косова и Македоније; на овим печатима, са ретким изузецима, налазе се обележја Краљевине Србије – име и грб14 (на пример новчаница под ред. бр. 7 поседује печат са свим неопходним елементима Начелства Округа рашког у Новом Пазару); – печати наношени на територији Војводине током прве верификације; ове печате у Банату (ред. бр. 19, новчаница са печатом града Сенте) и у Бачкој наносиле су цивилне власти Краљевине Србије, али је упадљиво одсуство државних обележја и могу бити на српском или мађарском језику; поред овога у Срему су наношени печати са хрватским државним обележјима и на хрватском језику (ред. бр. 17, са печатом градског поглаварства града Земуна); – печати наношени од стране војних власти Краљевине Србије током прве верификације 1918–1919. године; ове печате наносиле су војне јединице током успостављања управе и границе са Румунијом у Банату; поред имена војних јединица на овим печатима се могу наћи и имена места која се данас налазе на територији Републике Србије, али и имена места која данас припадају суседним земљама (под ред. бр. 13 налази се новчаница која је жигосана печатом неидентификоване коњичке јединице, без места где је печат нанет, јер је текст печата неуједначено отиснут); – печати наношени од стране Министарства финансија Краљевства СХС током прве (1918–1919) и друге (1919–1920) верификације; број врста печата које је наносило Министарство финансија је веома мали, што оправдава обједињење печата прве и друге верификације у једну категорију; – печати наношени од стране разних јавних финансијских институција (сре ских и општинских финансијских управа) током друге верификације 1919–1920. 250

Слађана Спасић

године, без обзира на територију (под ред. бр. 17 Среска финансијска управа Краљево, под ред. бр. 11 Среска финансијска управа Рашка); – печати наношени од стране разних приватних финансијских институција (банака, задруга, штедионица…) током друге верификације 1919–1920. године, без обзира на територију;15 – изузеци; у ову категорију спадају печати наношени у Метохијском округу и печати који нису наношени у оквиру званичног верификовања окупаторског новца, тј. печати на руским рубљама наношени на Солунском фронту и печати наношени у Српско-мађарској републици Барања Баја (Baranja Bayai Szerb-Magyar Köstársaság).16 На новчаницама из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву присутни су правоугаони (ред. бр. 4), лучни (ред. бр. 21, 22) и кружни (ред. бр. 1) цивилни печати. Правоугаони и лучни печати садрже, у својој пуној форми, назив државе, државни грб, име органа који је печат нанео, празна места за ручно уписивање броја протокола и датума печаћења (испрекидане или пуне линије) и име града у коме је печат нанет. Али често су изостављана празна места за датум и број протокола. Правоугаони и лучни печати се често јављају у редукованој форми, а најчешће су изостављани име државе, државни грб, празнина за датум и име места у ком је печат нанет. Типични правоугаони и лучни печати у суштини представљају варијанту текст-жига без оквира, али у себи поред текста садрже и друге елементе – грб и линије за уписивање. (Постоје и правоугаони печати који имају оквир, али они су ретки.) Кружни печати су без празних места за уписивање датума (некада је наведена само година), броја протокола (редни број деловодног протокола), такође због малог простора нису наведени назив државе, места у коме је нанет, али присутно је име среза, општине или округа. Текст на печатима може бити дат у пуној форми или у виду скраћеница. Печаћења је требало да врше окружна начелства и срески начелници, али у пракси су и други представници локалних власти обављали тај задатак, углавном због жеље да се жигосање што пре обави, мада је рок за печаћење био тачно утврђен и морао је бити испоштован, уз могућност продужења.17 (На пример Начелство Округа рудничког или начелник Среза јасеничког.) Тако да се на основу органа власти који су их наносили, цивилни печати могу сврстати у следећих неколико група: печати округа (окружни печати), печати срезова (срески печати), печати судова (судски печати), градски печати и остали печати. На типичним печатима сваке групе налази се обавезно име одговарајућег органа власти који је печат нанео – окружне (начелство), среске (начелник), судске или градске. Поред овога, на типичним печатима се налази бар још један од следећих елемената: име Краљевине Србије, грб Краљевине Србије, име места у ком је печат нанет. Општи изглед типичног печата је карактеристичан и препознатљив. Мање варијанте у тексту, његовом изгледу и његовој композицији су могуће. Атипични печати разликују се од типичних по натпису, општем изгледу или по органу власти који их је нанео. Текст на њима може бити знатно скраћен, његова композиција нетипична, изглед печата може бити знатно различит од типичног, име државе на печату није Краљевина Србија већ Краљевство СХС (Срба, Хрвата и Словенаца). Могу бити нанети не од стране основних органа власти већ од разних њихових одељења – пореских, полицијских, благајничких… (Печати из осталих група су по својој природи изузеци па за њих није извршена даља подела на типичне и атипичне.) Печате округа или окружне печате наносила су претежно начелства округа и такви печати сматрају се типичнима. (У овој збирци то је печат Начелства Округа рашког, са свим присутним елементима, а нанет је у седишту округа, Новом Пазару.) Поред типичних печата постоје и две подгрупе атипичних печата. Првој подгрупи припадају печати које су наносила начелства округа, али текст на њима је нетипичан – може бити претерано скраћен (као што је случај са печатом Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

251

Branko Glišić, нав. дело, 20

Mihály Kupa, Gjuro Krasnov, Novčanice Pečujsko-Baranjske republike (16– 22. kolovoz 1921), Numizmatika – almanah Hrvatskog numizmatičkog društva, Zagreb 1978, 56.

Branko Glišić, Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju notafiliji Srbije (II), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 31, Beograd 2009, 41. 17

Исто, 42

Branko Glišić, Pečati sa imenom Valjeva korišćeni za verifikovanje novčanica, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 29, Beograd 2007, 42. 19

Branko Glišić, isto, 43.

Исто, 44.

Начелства Округа рудничког нанетог у Горњем Милановцу, са само четири основна елемента: назив округа, број, датум и назив места, али недостају грб и назив државе) или са именом Краљевства СХС уместо Краљевине Србије. Другој подгрупи атипичних печата припадају они које нису наносила начелства округа већ нека њихова одељења, као што су окружне финансијске управе, благајне, полицијска одељења или пореска одељења.18 У Краљевини Србији је након Првог светског рата било укупно 29 округа. У неким од већих градова постојало је више врста окружних печата, типичних и атипичних, па процењујемо укупан број врста окружних печата на 40 до 60. Што се тиче печата срезова, сваки округ био је подељен у неколико срезова, од три до осам.19 Укупан број срезова претпостављамо износи негде 135–150. Код утврђивања среза у ком је печат нанет, треба водити рачуна да се дешавало да срезови који припадају различитим окрузима имају исто име. Како код округлих печата често није навођено име седишта среза, постоји могућност погрешног утврђивања. Типичне печате срезова (среске печате) наносили су начелници срезова. Седишта округа уједно су била и седишта срезова, па је за седишта округа постојао бар један окружни и бар један срески печат. Срески печати имају своје атипичне представнике који се од типичних разликују по органу који их је наносио или по изгледу и натпису. Две подгрупе атипичних среских печата чине они са натисом „регистровано” и они које су издали срески економи, који се од типичних примерака разликују по натпису или композицији. Као и у случају округа, одређени срезови имали су више врста печата или су исти печат наносили у различитим бојама, што повећава број врста и варијанти печата. Због великог броја срезова и потенцијално великог броја врста и варијанти печата, група среских печата најбројнија је у категорији печата наношених на територији Краљевине Србије.20 Печати судова или судски печати, наношени су или у местима (општинама) која нису била седишта ни округа ни среза, али у којима је постојала потреба за печаћењем, или су пак наношени у центрима округа или срезова где је постојала појачана потреба за печаћењем па окружни и срески печати нису били довољни. Печати судова су, дакле, могли бити наношени у великом броју места – од веома малих, до великих и важнијих (градови који су били седишта округа). Зато је немогуће дати било какву процену о броју врста судских печата. Упркос потецијално великом броју места у којима су могли бити наношени, печати судова, имају учесталост сличну оној окружних печата. Натписи на печатима судова обично садрже ранг суда: Општински суд, Суд општине, Првостепени суд, место наношења и државна обележја, име и грб Краљевине Србије. Према изгледу, веома су слични претходно описаним окружним и среским печатима, а поред типичних облика – правоугаоног, кружног и лучног судског печата, имају и атипичне представнике, а карактеристични су они са натписом „регистровано”. Градски печати наношени су у већим градовима, седиштима округа или срезова, у којима је постојала појачана потреба за печаћењем па окружни и срески печати нису били довољни. Градски печати могу се поделити у две подгрупе: печати које су издале локалне градске власти, махом општинске и власти градских квартова, који се сматрају типичнима, и остали градски печати које су издала разна градска надлештава и одељења, који се сматрају атипичнима. (Позната су нам само два града у којима су наношени печати власти градских квартова, а то су Београд и Битољ.) Ови печати су правоугаоног облика.21 Поред окружних, среских, судских и градских печата постоје и други печати који се не могу класификовати у претходно наведене групе, а неке од њих нису наносили званични органи власти него су их наносиле неке друге институције као што су школе, предузећа, Црква итд. Број врста печата нанетих од сваке институције појединачно је мали – па су ови печати сврстани у једну групу – остали печати. 252

Слађана Спасић

Треба поменути и печате цивилних власти на новим и привремено запоседнутим територијама које је заузела српска војска: деловима територије у саставу Бугарске, Аустроугарске, Краљевине Црне Горе, Албаније; деловима територије Аустроугарске који су касније припали Мађарској, Хрватској и Румунији. У ову групу печата спадају: печати наношени у некадашњим угарским жупанијама на српском или хрватском језику, печати на мађарском језику, печати наношени у Срему и печати наношени у Метохијском округу.22 Новчанице страних земаља нострификоване у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца које припадају Нумизматичкој збирци Народног музеја у Краљеву потичу са територије Србије, Војводине, Далмације и Црне Горе. На новчаницама су присутни правоугаони, лучни и кружни печати које су нанеле званичне институције, као и печати који су незаконито нанети или са врло видљивим фалсификатом печата (ред. бр. 3, 14, 15). При томе, две новчанице носе исти фалсификовани печат, али једна је доспела у Збирку 1951. године, а друга осамдесетих или деведесетих година прошлог века. У питању су новчанице под редним бројевима 14 и 15, за чије се печате може недвосмислено рећи да су у питању фалсификати. Присутни су печати Начелства Округа рудничког (ред. бр. 5), Начелства Округа крагујевачког (ред. бр. 21, 22), Начелства Округа рашког (ред. бр. 7), Среза браничевског (ред. бр. 1), Среза јасеничког (ред. бр. 16). Печаћење је вршено у следећим градовима: Сента, Земун, Аранђеловац, Ариље, Мајданпек, Горњи Милановац, Крагујевац, Краљево, Рашка, Нови Пазар, али нека места је немогуће идентификовати јер су текстови печата нечитки. Новчанице су жигосане на аверсу, страни са текстом на немачком језику: ред. бр. 2, 4, 6, 9, 10, 11, 17, 18, 19 и 3 (фалсификован печат). Поједине новчанице су жигосане на реверсу, страна са текстом на мађарском језику: ред. бр. 1, 5, 7, 8, 12, 16, 17, 21, 22; 14 и 15 (фалсификовани печати). Новчаница под редним бројем 17 налази се у обе групе, она је дупло жигосана (на аверсу и реверсу) и маркирана (на аверсу), а новчаница под ред. бр. 18 је дупло жигосана (и маркирана) на аверсу. Од укупног броја новчаница само су три маркиране (ред. бр. 11, 17 и 18), али на једној новчаници није сачувана маркица – одлепљена (ред. бр. 18). У више случајева печат на новчаницама је нечитак или делимично отиснут тако да се не може доћи до неких основних података (ред. бр. 2, 6, 9, 18, 19). Текст печата је на српском језику или на страним језицима: мађарски (ред. бр. 18, 19), немачки (ред. бр. 10), италијански (ред. бр. 2). Неке од новчаница су обележене бројевима исписаним мастилом (ред. бр. 1, 14, 15, 17, 21, 22) или мастиљавом оловком (ред. бр. 11, 20). Печати су различите боје: љубичасте (ред. бр. 1, 4, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 21, 22), тамноплаве (ред. бр. 2, 11), црвене (ред. бр. 6) и црне (ред. бр. 7, 8, 16, 19). Поједини печати имају делимично испуњене рубрике (уписани су редни бројеви деловодних протокола) и бројеви на њима су исписани црним мастилом (ред. бр. 12, 16) или плавим мастилом (ред. бр. 18). Инвентарни бројеви исписани на новчаницама нанети су љубичастим мастилом (ред. бр. 1), црвеним мастилом (ред. бр. 13), црним мастилом (ред. бр. 14, 15, 17, 21, 22), плавом мастиљавом оловком (ред. бр. 11) или љубичастом мастиљавом оловком (ред. бр. 20). Редни број 20 у каталогу носи једина новчаница у групи која није жигосана, али је зато обележена само бројем нанетим мастиљавом оловком љубичасте боје. За музејску збирку нарочиту вредност имају новчанице жигосане и маркиране у Краљеву (Среска финансијска управа Краљево) и новчанице жигосане односно маркиране и жигосане на територији Рашке (Начелство Округа рашког са седиштем у Новом Пазару, Среска финансијска управа Рашка).

Нострификоване новчанице из Нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

253

Branko Glišić, Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju notafiliji Srbije (III), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 32, Beograd 2012, 32. 22

библиографија Glišić, B., Pečati sa imenom Valjeva korišćeni za verifikovanje novčanica, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 29, Beograd 2007, 41–43 Glišić, B., Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju srpskoj notafiliji (I), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 30, Beograd 2008, 19–23 Glišić, B., Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju srpskoj notafiliji (II), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 31, Beograd 2009, 41–45 Glišić, B., Klasifikacija pečata sa novčanica stranih zemalja nakon Prvog svetskog rata, koji pripadaju srpskoj notafiliji (III), Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 32, Beograd 2012, 32–36 Klotz, Ј., Berger, D., Nemačke novčanice sa srpskim žigovima, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 27, Beograd 2006, 47–48 Kupa, M., Krasnov, Gj., Novčanice Pečujsko Baranjske Republike (16–22. kolovoz 1921), Numizmatika – almanah Hrvatskog Numizmatičkog društva, Zagreb 1978, 56–61 Kypa M., Krasnov, Gj., Jedan poseban rat između SHS i Rumunjske 25. IX. 1919, Numizmatičke vijesti br. 38, Zagreb 1984, 70–75 Журжул, И., Аустроугарске новчанице оверене печатом за употребу после 1918. године из збирке Народног музеја у Панчеву, Гласник музеја Баната – прилози за науку, уметност и културу бр. 8, Панчево, март 1998, 82–88 Стаменовић, М., Четрдесет година рада Народног музеја у Краљеву, Наша прошлост бр. 5, Краљево 1992, 7–13 Stanisavljević, S., Mandić, M., Neobjavljeni primerci nemačkih novčanica sa žigom Despotovca, Dinar – numizmatički časopis, izdanje Srpskog numizmatičkog društva br. 28, Beograd 2007, 34–35 Хаџи-Пешић, Ј., Новац Србије 1868–1918, Београд 1995 Хаџи-Пешић, J., Новац Краљевине Југославије 1918–1941, Београд 1995, 9–31

254

Слађана Спасић

Sladjana Spasić Summary Nostrified Banknotes from the Numismatic Collection of the National Museum in Kraljevo In the Numismatic Collection of the National Museum in Kraljevo there is a collection of banknotes from foreign countries nostrified in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The banknotes were given to the Museum as gifts in 1951 and a couple of pieces were brought at the end of the last century. It is a collection of 22 banknotes of Austria-Hungary (19 pieces), Germany (1 piece) and Bulgaria (2 pieces). The banknotes originate from the territory of Serbia, Vojvodina, Dalmatia and Montenegro. They contain rectangular, arc and circular seals put by official institutions: as well as the seals illegally put or with a very visible falsified seal (ord. no. 3, 14, 15). At that, two banknotes bear the same falsified seal, but one of them was brought to the collection in 1951, and the other one in the eighties or nineties of the last century. Their ordinal numbers are 14 and 15, and their seals can unambiguously be said to have been falsified. There are seals of the head office of the Rudnik County (ord. no. 5), head office of the Kragujevac County (ord. no. 21, 22), head office of the Raška District (ord. no. 7), the District of Braničevo (ord. no. 1), the District of Jasenice (ord. no. 16). Sealing was done in the following towns: Senta, Zemun, Arandjelovac, Arilje, Majdanpek, Gornji Milanovac, Kragujevac, Kraljevo, Raška, Novi Pazar; but some places are impossible to identify because the texts of the seals are illegible. The banknotes bear seals on their obverse, the side with the text in German: ord. no. 2, 4, 6, 9, 10, 11, 17, 18, 19 and 3 (falsified seals). Certain banknotes bear seals on their reverse, the side with the text in Hungarian: ord. no. 1, 5, 7, 8, 12, 16, 17, 21, 22; 14 and 15 (falsified seals). In both groups of banknotes, there is a repeating ord. no. 17, which is double sealed (both on the obverse and the reverse) and with a stamp (on the obverse), and the banknote under the ord. no. 18 is double sealed (and with a stamp) on the obverse of the banknote. Out of the total number of banknotes, only three of them are with a stamp (ord. no. 11, 17 and 18), but on one banknote no stamp has been preserved – torn off (ord. no. 18). In several cases, the seal on banknotes is either illegible or partly impressed so that some main data cannot be found out (ord. no. 2, 6, 9, 18, 19). The text of the seals is in Serbian or in foreign languages: Hungarian (ord. no. 18, 19), German (ord. no. 10), Italian (ord. no. 2). Some of the banknotes are marked with the numbers written in ink (ord. no. 1, 14, 15, 17, 21, 22) or indelible pencil (ord. no. 11, 20). The seals are in different colours, such as: purple (ord. no. 1, 4, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 21, 22), dark blue (ord. no. 2, 11), red (ord. no. 6) and black (ord. no. 7, 8, 16, 19). Certain seals are partially completed (ordinal numbers of bookkeeping protocols are written) and the numbers on them are written in black (ord. no. 12, 16) or blue ink (ord. no. 18). The inventory numbers on the banknotes are written in purple ink (ord. no. 1), red ink (ord. no. 13), black ink (ord. no. 14, 15, 17, 21, 22), blue indelible pencil (ord. no. 11) or purple indelible pencil (ord. no. 20). The ordinal number 20 in the catalogue belongs to the only one banknote in the group which is not sealed, but it is marked only with the number written in purple indelible pencil. The banknotes sealed and marked with a stamp in Kraljevo (district financial administration – Kraljevo) and the banknotes sealed, i.e. marked and sealed in the territory of Raška (head office of the Raška District with its seat in Novi Pazar, district financial administration – Raška) have a special value for the museum collection.

Нострификоване новчанице из нумизматичке збирке Народног музеја у Краљеву

255

256

Слађана Спасић

СРБИ У БУДИМСКОЈ ДОЊОЈ ВАРОШИ ТАБАН ПРЕМА ПОПИСИМА ИЗ 18. ВЕКА Архив Србије, Београд, 2014, 151. приредили Вера Филиповић и Александар Рафаиловић

Историјска ономастика, а пре свега антропонимија, добила је нов, веома поуздан ослонац. У питању је репрезентативно издање докумената из Архива Србије које су приредили историчари Вера Филиповић и Александар Рафаиловић уз стручну помоћ лингвиста – Марије Ђинђић, Владана Јовановић и Данијеле Радоњић из Института за српски језик САНУ. Прво објављивање пописа становника Будимске општине за 1704, 1737. и 1740. годину наставља се на истраживања историчара Душана Ј. Поповића, који је пре више од пола века објавио пописе Српске вароши из 1702. и 1720. године (Срби у Будиму од 1690. до 1740, Београд: Српска књижевна задруга 1952). Монографија Срби у будимској доњој вароши Табан према пописима из 18. века, објављује следећа документа: неименовани попис новопридошлих Срба из децембра 1704. године (Архив Србије, Будимска општина, књига 45), попис Conscriptio Graeci Ritus in Taban cum suis Ingvilinis pro anno 1737 (38 листова, Архив Србије, Будимска општина, књига 124), попис Conscriptio in Suburbio Taban ex Parie Ritus Graeci die 12 Decembr (sic!) ano 1737 (29 листова, Архив Србије, Будимска општина, књига 125) и попис Conscriptio in Suburbio Taban ex Parte Ritus Graeci die 29 Novembris Anno 1740 (Архив Србије, Будимска општина, књига 127). Поред рашчитаних пописа монографија садржи и три уводне студије. Уводну историографску студију „Анализа садржаја пописа становништва у Српској доњој вароши Табан 1704, 1737. и 1740. године” (11–43) написао је један од приређивача – Александар Рафаиловић. Рафаиловић запажа да је језик пописа углавном српски, у графијском и ортографском смислу у духу српскословенске традиције са рускословенским утицајем. Ова студија објашњава приређивачки поступак: попис из 1704. пренет је у оригиналу, са оригиналном графијом и преводом на савремени српски језик. Примењен је уобичајен редакторски поступак: нема интервенција на оригиналном тексту, у угластим заградама су разрешена места која су у оригиналу скраћена. Друга три пописа су приређена у јединственој табели, прате редослед навођења података према изворним текстовима, уз податке дате оригиналном графијом. У другом делу табеле наводе се имена и презимена у савременој транскрипцији. У свим пописима су прво систематизована имена, касније представљена у азбучницима. Анализом личних имена и презимена из пописа учињен је покушај да се утврде све промене до којих је дошло у периоду 1704–1737/1740. Уз насеља из којих су људи досељени анализирана су и њихова занимања. Показало се да за 388 особа постоје и подаци о њиховом занимању: војничка занимања су највише заступљена, следе трговци и занатлије, а велики број новодосељених се бавио пољопривредом (приложена је посебна табела са фреквенцијом занимања). Попис из 1704. региструје Србе избегле из оближњих места после Ракоцијевог устанка (највише их је из Халмаша – 50), тако се у њему пописују и новодо сељени Срби али и староседеоци код којих су ови смештени. Уз студију је приложен и прегледни графикон насеља из којих су избеглице (стр. 32). У попису становништва из 1704. забележено је 257 различитих личних имена. Највећу фреквенцију имају имена хришћанског порекла (Јован, Петар, Марко, Никола, Илија, Михајло), са неким изузецима: нпр. веома је фреквентно словенско 257

име Стојан, а затим Станко и Радосав. Аутор запажа и високу фреквенцију мушких имена са основом Вук. У попису из 1704. године пописано је само 160 људи са презименом (број различитих презимена је 112). Сва забележена презимена подељена су на следеће категорије: она која означавају везу са неком другом особом (обично везу родитељ– деца), затим она која означавају лични изглед или карактер особе, презимена која указују на претходно пребивалиште и презимена према занимањима. Посебно стоје презимена према етничкој припадности која, како правилно наглашава аутор, не морају обавезно да означавају етницитет носиоца таквог презимена (нпр. Бугарин, Грк, Циганин). Војничка звања и занимања (барјактар, бећар, вајда, капетан, катана, кнез, субаша, тизедуш, хаднађ, хајдук, шајкаш) која се помињу уз лична имена нису третирана као презимена. Нека непрозирна имена и презимена су остала етимолошки неразрешена и препуштена ономастичарима за даљу анализу (нпр. Врсако, Секеруш, Наклар). Други део анализе односи се на пописе настале 1737. године и 1740. године (који садрже укупно 1643 поменута лица). Аутор студије сматра да се на основу пописаних података може закључити да су од средине XVIII века (1737–1740), реформе започете под митрополитом Мојсејем Петровићем већ показале одређене резултате. На почетку посматраног периода још увек су присутни обичаји и навике понете из завичаја, али је средином XVIII века много тога већ било промењено: Срби у Табану сада живе у заједници са Немцима, Мађарима, Цинцарима, Грцима, Словацима. Аутор запажа да међу најчешће помињаним именима постоји велико поклапање са стањем у попису из 1704. године (што лепо илуструје још један приложени графикон), али је број личних имена са основом Вук знатно мањи (сада има више презимена са овом основом). Посебно су занимљива запажања о промени занимања: у овим пописима готово да и нема војних звања и занимања. Пописи само индиректно садрже женска имена: у првом попису то су само Дивна, Живана играчица, Ита и Милица Богданова. У попису из 1740. број жена у статусу удовице је веома повећан, што аутор објашњава последицама епидемије куге (1738–1739). Прва од две лингвистичке студије: „О графијско-ортографским особинама пописа”, аутора Владана Јовановића (45–53), бави се анализом у пописима примењене ортографије, као и неким одликама језика пописа. Наиме, у текстовима пописа уочавају се разлике у графијском систему, али су сва четири пописа састављена у брзописној, курзивној форми. Јовановић запажа да пописи не садрже сложене језичке конструкције (нема сложених реченица и везаног текста), што не умањује филолошки значај у монографији објављене језичке грађе. Рашчитавање рукописа вероватно није био превише тежак задатак будући да је текст писан прилично читко и јасно, али су приређивачима проблем могли представљати неки делови који не следе синтаксичка правила (конгруенција, рекција). У дијалектолошком погледу Јовановић примећује одређене дијалекатске црте карактеристичне и за савремени шири дијалекатски ареал, као што су икавизми. Студија „О лексици пописа”, коју коауторски потписују Марија Ђинђић и Данијела Радоњић (55–63), бави се лексичким нивоом језика пописа Срба у Будиму, почетком 18. века, са акцентом на терминолошком систему заната. Ауторке закључују да преовладава занатска терминологија турског порекла, али у овом домену бележе и неколико лексема мађарског порекла, као и бројне словенске лексеме. Услед друштвених промена које су задесиле српску заједницу у Будиму, 258

турску еснафску терминологију у новим статутима замењује терминолошки си стем аустријско-угарске државне администрације. Захваљујући потреби за пописивањем непокретне имовине, текст првог пописа (1704) садржи важне географске апелативе из домена урбане топографије: брдо, варош, дућан, кућа, ћуприја, башча, мајур, долина, град, док се у остала три пописа јављају: ракиџиница, бакалница, гувно, штала, шупа, подрум, шталог. Постоје ситне неусаглашености између историчара и лингвиста који су радили на припреми монографије (тако лингвисти, на стр. 61 у напомени, као нерастумачену реч помињу јаврија, која се у историографској студији, на стр. 29, третира као позната: наиме, презиме Јаврија се налази у групи „презимена која опис појединца везују за неку животињу”). Литература је навођена само у напоменама испод текста, нема посебне библиографије релевантних научних радова која би пратила монографију. У монографији следе два списка рашчитаних рукописа, први „Попис становништва у Будимској доњој вароши Табан из 1704. године” (65–90) и други „Пописи становништва у Будимској доњој вароши Табан из 1737. и 1740. године” (91–129). Угледни турколог Марија Ђинђић је израдила речник мање познатих речи које се јављају у пописима (131–134). Монографија садржи и два прилога: Азбучник особа поменутих у попису (135–137) и Азбучник особа поменутих у пописима из 1737. и 1740 година (139–150). Само као илустрације објављено је неколико архивских докумената који датирају из прве половине 18. века и односе се на град Будим (на пример, прописи патријарха Чарнојевића за кожарски еснаф из 1697, уводна страница текста о подизању Цркве Св. Димитрија). Као илустрације коришћене су гравире (на пример, Арсеније III Чарнојевић, Понтонска веза између Табана и Пеште) и старе фотографије Будима. Од изузетног значаја и за историографију и за филологију било би да монографија садржи и факсимиле пописа, али су приређивачи одабрали само репрезентативне странице из пописа. Из пописа 1704. објављене су почетна страница и један фрагмент; исти је поступак са пописом из 1737 (предње корице и један фрагмент) уз по један фрагмент из децембра 1737. и новембра 1740. Биљана Сикимић

259

ОТКРИВАЊЕ БАЛКАНА

Мали Немо, Панчево, 2013, стр. 229 Сања Лазаревић Радак Путопис и Балкан имају граничност и хибридност као заједничке имениоце. Путопис се сматра рубним жанром који може да садржи елементе аутобиографије, дневника, мемоара, есеја, чак и фикције. Балкан најчешће асоцира на неку врсту раздвајања, али и на мешавину народа, култура или утицаја. Монографија От– кривање Балкана посвећена је путописима о Балкану који су написани у XIX веку. Промишљајући како је у поменутом периоду развијана представа о Балкану, ауторка Сања Лазаревић Радак уједно доприноси и проучавању развоја путописа. Монографија је настала као резултат рада на пројекту „Дунав и Балкан: културно-историјско наслеђе” Балканолошког института САНУ. Објављена је 2013. године у оквиру библиотеке „Нова Европа” издавачке куће „Мали Немо” из Панчева. Препознатљива по квалитетним издањима, ова реномирана кућа може да се дичи и монографијом На границама Оријента, насталом такође из пера Сање Лазаревић Радак, као и њеном најновијом књигом Невидљиви Балкан: Прилог историји постколонијалних географија. Књига Откривање Балкана се састоји од Предговора, Увода, тринаест по главља, сажетка на енглеском језику, Примарне литературе (52 јединице), Секундарне литературе (106 јединица) и Белешке о аутору. Иако се бави путописима из XIX века, временски опсег изучавања задире понекад дубоко у XX, па и XXI век, нарочито када се говори о поновљивости представа о Балкану. У Предговору (5–7) ауторка објашњава како се родила идеја о изради ове студије. Наиме, док је припремајући докторску дисертацију прикупљала грађу о међуратном периоду, наметали су се „бројчано надмоћни путописи из ранијег периода”. Утисци које су ти путописи преносили били су оријенталистички, а „оријенталистички дискурс има необичну снагу и моћ да придобије читаоца”. Путопис о Балкану јесте, у ствари, прича која и данас трпи измене и добија нове димензије у складу са временом у којем настаје. Увод (9–14) најпре пружа историјски оквир настанка записа којима се „открива” Балкан. Деветнаести век је доба империјалног успона Велике Британије, али и постепеног опадања Османског царства. Британске тежње да се остаци једног великог царства учине употребљивим капиталом подвргле су земље Балкана колонијалној реторици. Сања Лазаревић Радак наговештава да својом књигом настоји да понуди одговоре на питања: „зашто нам Балкан до данас делује ’колонизовано’; да ли је и зашто уклопив у оквире постколонијалне теорије иако никада није био колонизован у физичком и административном смислу и најзад, зашто се до данас о њему споља и изнутра говори у терминима граничности, нецивилизованости, дивљине, одсуства поштовања демократских принципа”. Ауторка своје проучавање усмерава на извештаје британских и, ређе, америчких путника. „Балкан у теорији” (15–25) је назив првог поглавља. У њему се разматрају теоријски оквири за изучавање Балкана. Саидов оријентализам, „балканизам” Марије Тодорове или постколонијални приступ Балкану, о којем пише Гајатри Чакраворти Спивак, наговештавају се као основ за тумачење представа о Балкану као Другоме, културном алтер егу Окцидента, мрачном делу европског Ја. Читаоцу се предочава разлика између колонијализма и империјализма, уз ненаметљиво помињање термина глобализација, којим се на софистициран начин указује на нове видове освајања. 260

У XIX веку се јавило појачано интересовање Европљана за спољашњи свет који може представљати контраст властитој култури и друштву. Слике које се тада успостављају о Другоме чине увод у империјални текст и њихова поновљивост, тј. способност да се активирају у случају политичке интервенције, чини их моћним оружјем Окцидента. Управо о путописном дискурсу којим се могу успоставити знање, трајне представе или стереотипи говори друго поглавље ове књиге, „Путопис и доба откривања” (27–37). Фиксирање граница Балканског полуострва и преклапање његових различитих назива делују као чин формализације интересовања за овај крај света. О Балкану који својим географским положајем бива увучен у велику игру у доба Источног питања говори поглавље „Путопис у историјском контексту” (39– 47). Средином XIX века Балканско полуострво добија изузетну важност у политичкој борби између Велике Британије и Русије. Балкан постаје пут који мора остати проходан до значајних поседа. Амбивалентан однос Окцидента према Балкану огледа се у томе што се Балкан, с једне стране, сматра превише источним, културно далеким и политички инфантилним, а, с друге, територијално блиским. Путописним извештајем у том периоду зато влада осећање да овај део Европе треба цивилизовати, просветити и спасти од себе самог. Балкан се у првој половини XIX века „слика” као статичан призор у који се додају бројни детаљи, богати описи пејзажа, пописивање елемената материјалне културе. Оно што недостаје јесу људи и интеракција са њима. Четврто поглавље студије названо „Скица за слику Балкана” (49–58) објашњава да је путник тако уметник који замрзава слику и омогућава да се она допуни накнадним интервенцијама. Како се ближио крај XIX века, мењала се политичка перспектива, а тиме и слика Балкана: „Пажња се све мање усмерава на пејзаж, а све више на политичку сферу.” „Интервенционистичка пракса и фантастична географија” (59–73) је наслов наредног поглавља које појашњава да је говор о нецивилизованом оно што у XIX веку повезује писање о Балкану и писање о Африци. Колонијални дискурс у путописима открива супериорни Окцидент, који под плаштом добронамерности „сматра за своју моралну обавезу и природно право да оспособи другога”. Балкан се од половине XIX века представља као унутрашња Африка Европе, затворена, тамна и непозната, а балкански човек као онај који заостаје у еволутивном ланцу. Третирајући га као неуког и несвесног потенцијала своје територије, „господар са Запада” ће пробати или да га култивише или да сам искористи неискоришћен простор Балкана. Пажљивом читаоцу књиге Откривање Балкана неизоставно се морају јавити извесне аналогије и питања о поновљивости. Шесто поглавље књиге носи назив „Другачији свет: симболичка нечистоћа и инверзија европских вредности” (75–86). Другост Балкана се у путописима огледа и у спорости, непроменљивости, супротности свему што је означено као западни ред и закон. По мишљењу путника, балканске контрадикције, неред и недозвољено мешање култура производе и симболичку нечистоћу: „Оријент се нашао у телу Европе, нарушавајући стабилност, безбедност, монолитност Окцидента.” Османско освајање Балкана је од стране Европе било схваћено као „срамотни пораз”. Балканско становништво је постало контаминирано другошћу и попримило особине освајача. Путници зато о Балкану пишу као о територији, која зато што је турска, никада неће бити сасвим европска. О неприхватљивој другости говори седмо поглавље ове студије „Освајачи и освојени: репродуковање репрезентација” (87–105). Осим Османског царства, као Други у односу на Велику Британију појављује се још једна велика сила – Русија. Балканске народе, који 261

се налазе усред разних прерасподела снага и одмеравања, путници виде као оне који су непостојани и недоследни, који су због турског и руског утицаја толико захваћени источношћу да се на њих више не може деловати. У путописима се спорадично јављају псеудонаучне опсервације, односно карактерологија балканских народа која их смешта на маргину Европе. Осмо поглавље, које носи назив „Они, други, неслични: балкански карактери” (107–123), логично се надовезује спретним увођењем читаоца у карактерологију, а затим се бави описима карактера Бугара, Албанаца, Црногораца, Срба и Босанаца. Изнова се у путописима контрастирају цивилизовани Запад и нецивилизовани Исток. Сада се у карактеру народа са Балкана тражи могући узрок њиховог пада под власт Османског царства. Занимљив је став извесних путописаца да је допринос народа Источне Европе уметности, науци, религији или књижевности једнак нули и да их је одсуство креативности лишило славе и величине. Следеће поглавље, „Стварност границе” (125–139), бави се лиминалношћу Балкана, од војне границе постављене да брани Европу од Турака до симболичке границе која треба да спречи улазак свега што је оријентално на простор Европе. Балкан као контакт-зона или међупростор рађа амбивалентан путописни дискурс, у којем је приметна стрепња од субверзивног потенцијала мешавине, мултиетничности и неуједначености. Док се са друге стране границе, на Западу, кроз дискурс славе етничке, културне, лингвистичке и конфесионалне разлике на сопственом простору, разлике које неминовно постоје на Истоку за западног путника су извор анксиозности и страха од загађења. Тиражи путописа су у XIX веку достигли тираже Библије. То је период када записи са путовања престају да буду само пуки извештаји и добијају примесе забавног штива. Са елементима готике и еротизацији Балкана у путописима упознаје нас десето поглавље, „Стварност као фикција: производња и потрошња текста о Балкану” (141–166). Сведочанства о злочинима, жртвама, о ономе што је ужасно и недопуштено, утицала су на повећану продају путописа, јер је читалачка публика на Западу у том периоду изражавала појачану глад за готском фикцијом. Еротизација Балкана се повезује са „девичанским” простором, „неискоришћеном” земљом коју треба освојити. Неуклопивост Балкана у бинарност симболички маскулин, тј. Окцидент – симболички феминин, тј. Оријент сагледава се преко успостављеног режима доминације балканског мушкарца на свим социјалним пољима. Крајем XIX века путописима овладава интересовање за политику. Тада се узрок османских освајања тражи у вечној унутрашњој разједињености балканских народа. „Географија рата” (167–192) је поглавље посвећено путописима у којима се говори о неспособности балканског становништва да самостално влада, о изостанку оријентације у политичком животу. „Ниједан покушај прерасподеле територија није се окончавао захваљујући унутрашњим договорима, већ су приликом сваког покушаја повлачења граница у помоћ призивани ’знање и умешност’ великих сила.” Путописи у овом периоду личе на мале политичке студије. Сања Лазаревић Радак износи податак да представа о Балкану као „бурету барута” потиче управо с краја XIX века. Балкански ратови и Велики рат пробудиће нове слике о Балкану почетком XX века. Паралелно са ширењем позитивне слике о племенитости, херојству, узвишености или неискварености становника на Балкану, задржава се право на стрепњу од опасности коју носе географски положај овог полуострва и карактер људи који га насељавају. Дванаесто поглавље монографије носи назив „Старе представе у Новом веку: репродукција стереотипа, трансформација слике и улога интернализације” 262

(193–204). Важност путописа се овде наглашава речима да они постају значајан медиј путем којег се слике и стереотипи шире или, још битније, репродукују. Објектив је сада померен ка самом крају XX, па и почетку XXI века, остављајући простор читаоцу да сам закључи у којој мери се представе понављају или обнављају и колика је снага путописне књижевности. У „Завршним разматрањима” (205–210) сумирају се идеје из претходних дванаест поглавља. Значајно је виђење да кроз читав XIX век путописе карактерише смештање Балкана у Европу или измештање из ње. Поигравање дискурсима о припадности или идентитету балканског становништва инспирише наизглед апсурдна питања балканских народа: „ко смо ми”, „да ли смо део света”, „јесмо ли у Европи”. Потреба за адекватним позиционирањем „на Исток и/или Запад” може се разумети као последица трауматичног искуства искључености. Међу ауторима обрађених путописа налазе се писци, дипломате, новинари, драматурзи, песници, адмирали, сифражеткиње. Њихови записи нису детаљно анализирани, већ су Сањи Лазаревић Радак послужили као добро затегнута потка за низање тумачења и промишљања о Балкану. Монографија Откривање Балкана је писана ученим језиком и представља веома корисно и инспиративно штиво за стручњаке из разних области, а загонетни Балкан, као симбол границе, капије и пута, и након њених одгонетки за некога остаје „ловиште”, а за некога судбина. Наташа Павловић

263

Манастир Нова Павлица

Манастир Нова Павлица, Краљево 2014 (63 стране, фотографије у боји, резиме на енглеском, библиографија) Бранислав Цветковић, Гордана Гаврић Крајем прошле године објављена је мала монографија посвећена Манастиру Нова Павлица, у издању Манастира, као публикација намењена широј читалачкој публици, пре свега посетиоцима. Текст су потписали др Бранислав Цветковић, виши кустос – историчар уметности у Завичајном музеју у Јагодини, научни сарадник Балканолошког института САНУ, и Гордана Гаврић, археолог-саветник Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Реч је, међутим, о књизи која по ширини захвата и опреми знатно надилази првобитну намену и на известан начин чини искорак у односу на слично замишљену научно-популарну монографију, у издању Републичког завода за заштиту споменика културе из 1989. године, из пера такође два коаутора, Милорада Михаиловића и Мирка Ковачевића. За разлику од прве, чији су аутори историчар уметности и архитекта, тј. историчар архитектуре и архитекта-конзерватор, писци друге књиге су историчар уметности и археолог. Манастир Нова Павлица, са храмом посвећеним Ваведењу Пресвете Богородице, одавно је на себе скренуо пажњу научне јавности, не само због свог историјског значаја, већ и због одлично очуване архитектуре храма и програма зидног сликарства. Сам манастир је тек један део већег споменичког комплекса, који чине остаци утврђеног града Брвеника са подграђем, као и древна византијска црква Стара Павлица. Текст нове публикације о манастиру у селу Павлици доноси како основне податке о споменику, тако и сажетак резултата најновијих истраживања изнетих подробније у рукопису необјављене докторске дисертације Бранислава Цветковића, као и синтезу свих досадашњих археолошких истраживања, од првих, које је обавила Александра Јуришић (Нова Павлица, резултати археолошких радова, Београд 1991), закључно са онима из 2013, које је водила Гордана Гаврић. Имајући у виду сложеност споменичке целине, аутори су текст поделили у пет поглавља. У првом, насловљеном „Павлица и време обласних господара” (стр. 5–9) осликан је период на крају 14. века у српским земљама, размотрени су иначе малобројни историјски извори о члановима властеоске породице Мусић, који су подигли манастир подно Брвеника, пошто су своје седиште управо ту преместили из Звечана, истакнуте су особености брвеничког утврђења и његовог подграђа, дати су основни подаци о археолошком наслеђу читавог комплекса. Овај уводни текст преточен је у следеће поглавље, „Од Павлове цркве до Нове Павлице” (стр. 11–16), у коме се пажња усмерава на сеоски топоним, његов историјски контекст и непосредан однос са рушевинама Храма Стара Павлица. Аутори указују и на резултате ранијих археолошких истраживања на простору оба храма са значајним покретним налазима, као и на новопавличко манастирско насеље и његову структуру. У наредном поглављу, „Нова Павлица између моравске и рашке архитектуре” (стр. 17–24), детаљно је приказано градитељско решење новопавличке цркве, њен особен архитектонски склоп настао у споју репрезентативног узора у раваничком тлоцрту и каменој декорацији која је надахнута старијим наслеђем рашке архитектуре, размотрени су остаци вајарске обраде и сви важни археолошки налази. Средишње и најдуже поглавље, „Фреске као огледало једног времена” (стр. 27–47), доноси прецизан опис свих сачуваних целина зидног сликарства са новим идентификацијама детаља и појединих сцена, расправу о времену настанка манастира и фресака у храму, детаљан осврт на техничке, као и стилске карактеристике зографске дружине која је осликавала цркву, као и више запажања о иконографским и стилским паралелама павличких мајстора са водећим представницима уметности из јужних подручја Балкана. С обзиром на 264

то да се о манастиру старала монахиња Екатерина, даровити иконописац, основни текст је обогаћен пригодним поглављем, насловљеним „Светлост иконе” (стр. 49–53), посвећеним иконопису и богословској суштини иконопоштовања. Публикација доноси кратак резиме на енглеском језику (стр. 55), податке о ауторима фотографија (стр. 57) и, на крају, списак изабране литературе (стр. 59). Књига је богато илустрована фотографијама и основном техничком документацијом, што посебно доприноси њеној читљивости. Уз релативно обиман текст који пружа потпуну информацију о спомени чком комплексу у Павлици и читав низ података који ће бити занимљиви не само широј већ и стручној јавности, добро одабран формат публикације (230 х 210), њена изузетна опрема и дизајн, чији је аутор Драган Пешић, дају посебну димензију овој књизи. Професионалан, нестереотипан и брижљиво одабран приступ у обради теме и презентацији средњовековног културног наслеђа који има копчу са савременим манастирским животом добар је пут ка афирмацији националне баштине. Милутин Тадић

265

СПИСАК АУТОРА Димитрије Љ. Маринковић Завод за заштиту споменика културе у Панчеву Душан C. Рашковић виши кустос, археолог, Народни музеј Крушевац Гордана Г. Гаврић саветник археолог, Завод за заштиту споменика културе Краљево др Драгана Грбић Балканолошки институт, Српска академија наука и уметности Марија Алексић Чеврљаковић стручни сарадник, археолог, Завод за заштиту споменика културе Краљевo Олег Романов кустос археолог, Народни музеј Краљево проф. др Радивој Радић Филозофски факултет Београд мр Драгољуб Даниловић Гимназија Краљево Милољуб Арсић архивски саветник, историчар, Историјски архив Краљево Радомир Ристић архивски саветник, историчар, Краљево др Иван М. Бецић Институт за српску културу Приштина/Лепосавић Анђелка Драгојловић историчар, Краљево Силвија Крејаковић виши кустос, историчар, Народни музеј Краљево Александар Бережнов архивиста, Историјски архив Краљево др Милош Тимотијевић историчар, виши кустос, Народни музеј у Чачку Горан Давидовић историчар – виши архивист, Историјски архив Чачак Милена Милчева старији сарадник, Централни државни архив Софија, Бугарска Слађана Спасић кустос археолог, Народни музеј Краљево

Зборник радова

НАША ПРОШЛОСТ 15 Издавачи НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО Установа културе од националног значаја ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО За издаваче Драган Драшковић Милољуб Арсић Лектура и коректура мр Ана Гвозденовић Превод мр Наташа Павловић Графички уредник Драган Пешић Графичка обрада Ајова, Краљево Штампа Интерклима – Графика Тираж 600